S blagoslovom UN-a ili bez njega Buš ide u rat
KRAJNJI SMISAO IRAČKE IGRE Kad se ovaj napis (pisan 16.3.3.) bude pojavio u štampi, vrlo izgledno je da će rat Amerike sa Irakom već otpočeti, a može biti i okončan do tada. Ovo zadnje stoga što, po svim znacima, Irak odnosno Sadam Husejin, o čijoj se glavi uglavnom radi, neće za duže vreme moći da odoli ogromnoj vojnoj, tehnološkoj prednosti i premoći SAD-a. Uostalom, SAD nikad ne bi ušle u rat da nemaju to uvere- nje o brzom svršetku rata. Prepucavanja u Ujedinjenim nacijama Postoji, međutim, i jedna ozbiljna kočnica ratnim naporima SAD-a. Ta kočnica su Ujedinjene nacije (UN). U UN-a baš sad Amerika bije „očajnu” „bitku” za Rezoluciju Saveta bezbednosti (SB) kojom bi SAD dobile „zeleno svet- lo” za rat. Protivnici ovakve jedne Rezolucije su Francuska, Rusija, Kina, Nemačka i Sirija (prve tri imaju pravo veta, pravo koje bez obzira na ishod glasanja čini Rezoluciju nevažećom). SAD, međutim, hoće na svaki način da za Rezoluciju dobiju većinu, pa makar da je ona pravom veta obesnažena. Obećanjima („šargarepa”) i pretnjama („štap”) SAD pokušavaju da pridobiju glasove još šest neoprede- Ijenih članova SB. Zašto? Amerika će u rat svakako, ali sa većinom u SB, imala bi „moralnu pobedu” i, kao takvu, dodatno opravdanje za rat. A ovo sve zbog toga da bi se bar nekako ublažio efekat člana 2 Povelje UN-a koji kaže: „Svi članovi (UN) će se uzdržavati u njihovim međunarod- nim odnosima od pretnji upotrebe oružja, ili na bilo koji drugi način koji nije u skladu sa ciljevima UN, protiv teritorijalne celosti i političke nezavisnosti bilo koje države”, dok Član VI, tačka 2, Ustava SAD nalaže: „Svi SAD (međunarodni) ugovori postaju najviši zakoni zemlje (SAD)”, koje je, svo- jom zakletvom, predsednik Buš dužan da čuva, štiti i brani. Dakle, s nameravanim ratom, a bez odobrenja SB, predsednik Džordž Buš dolazi u poziciju da postane dvostruki kršitelj Povelje UN-a, čiji su SAD osnivač, i svoje sopstvene Konstitucije. Kako je on odlučan da u svakom slučaju ide u rat protiv Iraka, to mu je makar i samo „moral- na pobeda” u UN neophodna da bi kolikotoliko umirio svoju savest. Čuje se sad (15.03.03) da će SAD, pred izgledom poraza u SB za svoj rat u Iraku, odustati od Rezolucije. Munjeviti rat protiv Iraka S druge, pak strane gledano, pod pretpostavkom da dođe do rata, taj rat mora neophodno biti i vrlo kratak - tzv. „blic”! Zašto? Postoje tu bar tri razloga: (1) svi su izgledi da Rezolucija UN-a kojom Savet bezbednosti (SB) odobrava rat protiv Iraka, neće proći (ili zbog većine protiv ili zbog
najavljenog francuskog veta, ako bi većina bila za Rezoluciju), u kom slučaju bi rat u Iraku bio ilegalan, a SAD zbog toga moguće proglašene - agresoroml. Međutim, zbog birokratske inercije UNa, postoji jedan „otvor” od 10- 15 dana za okončanje rata, posle čega jedno eventualno proglašenje SAD-a agresorom postalo bi praktiično bespredmetno - „prošao voz”!; (2) odugovlačenjem rata antiratni pokret bi mogao dobiti „vijetnamski” zamah ne samo u svetu već i u samoj Americi, što Bušovoj adminis- traciji nikako ne ide u prilog; dodatno, pak, SAD ekonomija - stock market- može kolapsirati, jer ona već sad, samom propagandom o ratu, jedva stoji na „klimavin nogama”; i (3) najzad, duži rat znači sve veće i veće razaranje Iraka, sve više civilnih žrtava, izbeglica i ratnih tegoba stanovništva, što je sve u direktnoj suprotnosti sa izvesnim SAD potajnim namerama. O kojima potom. Postavlja se ovde jedno suštinsko pitanje zašto je Bušovoj administraciji neophodno potreban jedan rat i po- red očiglednog kršenja sopstvenog Ustava i Povelje UN-a? Bušova jedina alternativa Pre svega Buš mora u rat jer je svojom ratnom propagandom doveo sebe u vrlo glup položaj po kom on i nema drugi izlaz sem rata. U suprotnom, „kredibilitet” nje- gove administracije se ruši što bi ga, u krajnjoj liniji, koštalo sledećih predsedničkih izbora, dok bi u međunarodnim odnosima SAD praktično postale „papirni tigar”. Buš ni jedno ni drugo ne sme da dozvoli. Otuda je rat protiv Iraka jedina njegova lična „spasonosna mreža”. Američka zvanična verzija rata u Iraku Zvanično su, pak, SAD u ratu protiv Iraka zbog toga što Sadam Husejin, predsednik Iraka, poseduje oružje za „masovno uništenje” pa kako je on mentalno neu- ravnotežen a, budući da je diktator i „drugi Hitler”, on je direktna pretnja i Americi i svetskoj bezbednosnoj stabil- nosti. Koliko je realno i stvamo ovo znanično SAD objašnjenje? Pre svega, sami Amerikanci znaju vrlo dobro (jer su ih oni i naoružavali, u svoje vreme dok je Husejin, u SAD planovima, igrao ulogu protivteže fundamentalističkom Iranu Ajatole Komenija i njegovim naslednicima, da ovi iako imaju nešto oružja za masovno uništenje da je ono zastare- lo, a dometa ne dalje od Izraela. Prema tome, Irak ne može biti pretnja - pogotovo ne direktna Americi. Proizilazi, dakle, iz ovoga da eventualno posedovanje Iraka oružja za masovno uništenje, samo je SAD-u ne mnogo vešt izgovor za nameravani rat protiv Iraka. Drugo je, pak, pitanje svetske bezbednosne situacije, jer - očigledno je - već
Krajnji smisao ... samo ovakva SAD akcija (rat protiv Iraka) može vrlo nega- tivno da utiče na nju. Samo jedan primer: rat protiv Iraka, može da izazove pad postojećih Americi „naklonjenih” odnosno „prijateljskih” režima kao što su recimo, u Jordanu, Egiptu, Južnoj Arabiji, baš zbog toga što su SAD-u „pri- jateljske”. Treba takve režime srušiti - ide logika arapskih militanata - jer, budući bar formalno na američkoj strani, oni izbegavaju da pruže Husejinu neophodnu pomoć za njegov otpor protiv SAD-a. Takav, dakle, jedan scenario bi mogao napraviti bezbednosni haos na celom Bliskom istoku, ali i dalje. I Bušova administracija mora da je svesna svih tih eventualnih negativnih (po SAD negativnih) side effects, pa ipak SAD gotovo bezbrižno (bar na izgled bezbrižno) hrle u taj rat. Mora, dakle, da postoje neki drugi, potajni razlozi za rat protiv Iraka. Postoje, definitivno. Mnogi su već javno iskazani od strane Bušove administracije ali neki nisu, mada su zbog bučne propagande o „oružju za masovno uništenje”, ovi prvi skoro neprimetni. Koji su oni? Iračka nafta kao razlog ratu Među motivima koji nisu zvanično obznanjeni - čak, i kad bi se ponekad pojavili u javnosti, administracija je to energično odbacivala - na prvom mestu dolazi iračko ulje. Kao što je znano u Iraku se nalaze, posle J. Arabije, najveća nalazišta ulja. Već sam u nekoliko svojih prethod- nih napisa spomenuo da je posle iračkog rata Buša starijeg iz 1991. godine, stvorena američka vojna doktrina za „novu realnost” („jednopolarni” sistem sa SAD-om, a bez SSSR-a, u igri). Jedna od direktiva te doktrine zahteva da sva svet- ska nalazišta „strateških” sirovina (kao nafta, na primer) tre- balo bi da dođu pod kontrolu Amerike, ili, ako je to nemoguće, potencijalnim rivalima treba osujetiti njihovu eksploataciju. Uostalom, prvi irački rat Buša starijeg je vođen ne zbog Kuvajta već zbog kontrole kuvajtskog ulja, koje je Husejin invazijom Kuvajta za sebe uzeo. Zašto onda ovaj novi rat, pod Bušem mlađim, nebi bio zbog iračke nafte, pogotovo kad se radi o drugom svet- skom izvorištu ulja. A još jedan dodati argumenat za kon- trolu nad njim jeste „javna tajna” da su Amerikanci, speci- jalno posle 11.9.2001., nezadovoljni „savezništvom” ,,kon- zervatnivne” i „islamističke” južnoarabijske kraljevkse ,,oli- garhije”. Treba je napustiti i zameniti mladim progresivnim i demokratskim strukturama. Kako su pak SAD, s druge strane, zavisne od njihovog ulja (25% SAD potrošnje dolazi iz J. Arabije), to će, u međuvremenu, dok ne dođu „nove snage” tamo, što je prilično dug proces, iračko ulje dobro doći. I obaranje, dakle, južnoarabijskog konzervativnog kraljevskog režima, spada u neobjavljene motive, mada javna, vrlo često oštra kritika tog režima, uveliko postoji.
propaganda, ukoliko nije kontraproduktivna, svakako je nedovoljna. To je izgleda nagnalo SAD planere da propa- gandi daju i jednu „plemenitu” notu. Jer, mada se i dalje govori o Sadamu kao i ranije, sad se fokus stavlja na „oslobođenje” Iraka (od Sadama) kao cilj američkog napa- da - mi ne dolazimo u Irak kao okupatori već kao oslobo- dioci, koji vas, eto, oslobađaju od jednog manijaka. Već sam spomenuo da je SAD-u neophodan jedan „blic” rat. Jedan od razloga za „blic” rat je „oslobođenje” Iraka. I pored eventualnog bacanja iz aviona paketa sa hranom, što će se, verovanto, kao u Avganistanu. obistiniti, ipak kakvo bi to „oslobođenje” bilo, ako bi se rat odužio sa hiljadama, a možda i stotinama hiljada, poginulih civila, isto toliko, ako ne i više, izbeglica, a o razaranjima da i ne govorimo? Zbog toga je, eto, neophodan jedan sasvim kratak rat. Umesto verbalnog oslobođenja - show case Ispostavilo se, međutim, da samo jedno verbalno „oslobođenje” Iraka bez „suštine”, nije svrsishodno. Zbog toga se sad zagovara i druga njegova faza - „preuređenje” Iraka, gde će i „suština” biti uključena. U prvom redu to je reč o demokratizaciji Iraka. Da bi se izbegao izgled oku- pacije, govori se: o vrlo kratkoj SAD vojnog upravi, o masovnom ubacivanju kapitala kako za fizičku obnovu zemlje tako i za pokretanje tržišne privrede. To bi trebalo da bude neka vrsta „Maršalovog plana” za Irak, sličnog onom koji su SAD napravili u posleratnoj porušenoj Nemačkoj, i tako omogućili njeno ekonomsko ozdravljenje i docniji proc- vat. Jednom rečju, Amerikanci obećavaju - ne bi li na neki način obezvredili u očima Iračana činjenicu da su oni, ipak, agresori i okupatori - da će od Iraka stvoriti jedno moderno, demokratsko, civilno i ekonomski jako društvo. Drugim rečima rečeno, oni od Iraka žele istinski najiskrenije, da naprave jedan pravi „primerak za ugled” ili a show case, kako bi se to na engleskom reklo. Zbog čega? Postoje dva razloga za to. Prvi, manji razlog, je da se koliko-toliko „iskupe” za agresiju, rat, i teškoće koje je, ničim izazvan, rat Iračanima naneo. S druge, pak, strane, takav stav, SAD-u donosi jednu neposrednu korist: Iračani teško da bi osetili eksploataciju njihovog ulja, pogotovo što bi Amerikanci to i plaćali, mada ne po svetskim cenama. Restrukturiranje Bliskog istoka i dalje... Drugi, međutim, mnogo važniji razlog, što se od Iraka pravi show case sastoji se u činjenici što Amerikanci, od svojih ogromnih investicija u njega, od njega očekuju, kao neku vrstu interesa, stostruku dobit. Reč je ovde o restrukturiranju, možda čak i bez novih ratnih sukoba, celog
Skok od Sadamovog obaranja do „oslobođenja” Iraka Originalno, jedan od objavljenih razloga za rat u Iraku, bilo je Sadamovo obaranje. Vrlo, pak, jeftina propa- ganda, počevši od predsednika Buša pa nadalje, je vođena protiv njega što su prihvatile sve masovne medije, tako da je danas, prosečni Amerikanac, bez i trunke kritičnog u sebi, „siguran” da je Sadam „ubica”, „manijak”, „drugi Hitler”, itd., i da ga kao takvog treba oboriti. Uprkos svega tog nega- tivnog o njemu, Bušova administracija nudila mu je čak i mogućnost da se, on i njegova kamarila, iseli u neku drugu zemlju bez straha od odgovornosti. Međutim, pokazalo se u gotovo celom svetu a naročito među Arapima, da je takva
IZ SADRŽAJA Tragom tajni drugog svetskog rata .............................................................. 6 Američki izazov ne samo Iraku..................................................................... 9 U povelji EU izostavljeno ime Gospodnje .................................................. 11 Dobitnik nagrade za demokratiju - laže.................................................. 15 Genocid ili holokaust ................................................................................. 17 ,,Aleksandar Ranković-Leka” ................................................................... 21 Predsednik Havel je konačno otišao ........................................................ 23 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (77)............................... 25 Sećanja Velimira Denića: ,Noseći krst svoj' ........................................... 28
2
Iskra 1. april 2003
СРБИЈА И СЦГ ПОСЛЕ ЂИНЂИЋА Убиство премијера Србије Зорана Ђинђића, без обзира на мишљења о политици коју је водио, поред његове личне људске и породичне трагедије, има и много шире и општије последице. Ђинђић је насилно и злочиначки уклоњен у тренутку своје највеће политичке моћи, кад је изгледало да је своју власт у Србији потпуно консоли- довао, успешно изманеврисао и елиминисао друге озбиљне политичке ривале, а са Црном Гором и својим савезником Ђукановићем, направио привремену кон- федерлану државу - СЦГ, која обојици, а и страним туторима, у сваком погледу највише одговара. Са послушном скупштином, где већина крњег ДОС-а зависи од обилно плаћених посланика чији мандати не припадају њима лично, већ зависе од странака на чијој су листи изабрани, а ситне странчице у ДОС-у до мандата дошле у расподели после изборне победе на туђој (Коштунициној) попу- ларности - ситуација која се неће поновити, нити од странчица у ДОС-у треба очекивати да секу угодну грану на којој су се непредвиђено нашле - није чудо да се очекивало да ће Ђинђић готово неометано владати Србијом и доминирати српском политиком, бар до истека мандата ове скупштине, крајем 2004. године. Стога је Ђинђићева насилна смрт створила озбиљан вакуум власти и политичког ауторитета у Србији, па и привременој заједници СЦГ нестанком далеко највећег партнера.
Krajnji smisao ... Bliskog Istoka, ра i dalje. U svojim mondijalističkim napori- ma za hegemoniju nad svetom, SAD još jedino nisu uspele da nametnu svoju volju muslimanskom svetu generalno i arapskim državama posebno. S druge, pak, strane gleda- jući, Sadam Husejin, u psihi Arapa ali i drugih muslimana, važi kao neki simbol antiamerikanizma. Rušeći taj simbol u jednom munjevitom i po Iračane ponižavajućem ratu, s jedne, i praveći od poraženog Iraka jedno, u ekonomsko- političkom smislu, pravo čudo ili „primer za ugled” (show case), Amerikanci se nadaju da će to, po teoriji padajućih domina, slomiti svaki arapsko-muslimanski otpor. Prethodno se, pak, obračunavši sa svojim sadašnjim diktatorima, oligarsima i, naravno, islamističkim, konzervativnim i reakcionarnim imamima i hodžama, muslimani će drago- voljno prihvatiti „američki način života” i sve što on donosi: demokratiju, tržišnu ekonomiju, konzumersko društvo, „рор kulturu”, gole ženske, Macdonaldse, itd., itd. Srž problema srećno rešen posle 55 godina Najzad, ova idilična američka vizija post- sadamovog sveta, međutim, ide i dalje. Upravo, ide u srž problema, jer ona pozitivno razrešava i izraelsko-palestin- sko pitanje koje je nerešivo bilo 55 godina. Kako? Po predsedniku Bušu, u njegovoj nedavnoj izjavi, ovako: Palestinci, kao rezultat SAD pobede nad Sadamom, pretvorivši se u istinske demokrate, odustati će od ideje „samoubica-bombaša” i, kao takvi, nagodiće se sa Izraelom o uspostavi jedne istinski palestinske suverene i demokratske države koja će u miru i ekonomskoj saradnji živeti pored Izraela. Нарру end!
Да je то случај показала je паника коју је Ђинђићев нестанак изазвао у крњем ДОС-у и његовој Демократској странци (ДС), доминантном члану коалиције. Доказ панике је проглашавање ванредног стања са низом строгих, тачније драконских, мера у циљу заштите крње-досовске режимске власти. Хапшење, без права на икакву правну заштиту, по чисто полицијској сумњи и налогу, са правом задржавања осумњиченог у истражном затвору до 30 дана и ако је потребно, понављање тога месечног рока; на сваки отпор полиција је слободна да употре- би оружје и убије; забрана слободног коментарисања владиних и полицијских мера под претњом дракон- ских материјалних и других казни, што се своди на цензуру и само-цензуру медија; полицијска забрана јавног окупљања, чак и спортских, што практично изузима крње-досовска и режимска окупљања, итд. То је слово ванредних мера, а већ досадашња пракса њихове примене се показала престрогом и дословном. Тврдња режима да је иза Ђинђићевог убиства организован криминал, може се показати формално тачним, мада вероватно има и своју политичку поза- дину. Традиција савременог политичког убиста потиче од Тита када су убиства, па и она масовна, углавном била политичка, а рутински их је вршила његова поли- ција (Озна, Удба, итд.). Са одржављењем режима то задужење је поверено тајновитом СДБ-у. Дошла је међутим „либерализација", а касније и „демократи- зација" режима, па су оперативци СДБ-а, нарочито у иностранству где им је било главно поље „рада", све чешће за своје подухвате били награђивани лиценцом на лични просперитет, обично у „сивој" или сасвим нелегалној економији. Тако се напр. Аркан - и не само он обогатио. Режим је ипак доскора успевао да задржи политичку контролу и примат над таквим оперативцима. Али се служба (СДБ) паралелно све више трансформирала у економску мафију. Све- страним тешкоћама Милошевићевог режима послед- њих година политичка контрола над службом је све више слабила, тако да су на крају њени обогаћени мафијаши активно или пасивно допринели и његовом рушењу. Гледајући слике мафијаша са потернице после обзнане ванредног стања, један опозициони политичар је приметио: па то су све „јунаци" 5-то октобарске револуције! Доласком демократије поли- тичка контрола над службом је престала - остала је само организована економска мафија. Но и то тешко може да оправда увођење ванредног стања које се предвиђа да траје најмање до краја априла. Тим пре што и главне опозиционе пар- тије, Коштуницина Демократска странка Србије (ДСС) и Милошевићева СПС, уважавају потребу борбе про- тив организованог криминала, али не сматрају да то изискује увођење ванредног стања; трећа најјача опозициона партија, Српска радикална странка (СРС), начелно је против криминала, мада званично ћути, кивна на крњи ДОС што је у Хагу наручио оптужницу против Шешеља. Коштуница је одмах предложио стварање коцентрационе владе, која би одмах повела борбу против организованог криминала, али и припремила нове скупштинске изборе који би требало да створе легитимитет новој власти испражњен нес- танком Ђинђића и његовог престижа. Слично се
N. Ljotić
Iskra 1. april 2003
3
Србија и Црна Гора ... огласила и СПС предлажући борбу против криминала и прелазну владу до избора. Крњи ДОС и његова доминантна ДС су се оглушиле о ове демократске и легалистичке предлоге. Ослањајући на већину у послушној скупштини и в.д. председника Србије, Наташу Мићић - коју је Ђинђић ту наместио да би ривала Коштуницу, после усвајања Повеље СЦГ, лишио сваке власти - крњи ДОС је про- гласио ванредно стање. Свестан да представља ма- њину у народу (што је и под Ђинђићем био случај, али се са његовом динамиком и политичким умећем некако пливало), крњи ДОС се место одговорног, демократског и државничког решења определио за очување своје мањинске власти. Без стварне и солидне подршке у народу, нада се да то постигне путем ванредног стања, са новим председником владе из ДС, Зораном Живковићем (до недавно савезним министром унутрашњих послова СРЈ), чиме се измет- нуо у полицијски и олигархијски режим. У односу на досадашњу примену ванредних мера, остварују се најцрње сумње. Полиција арби- трарно и свакодневно хапси диљем Србије; до сада је у затворима преко 3.000 особа без икакве правне заштите и увида у њихово стање. Ако се ради и о криминалцима, чини се претераним. Мере контроле медија се најригорозније примењују. До сада су забрањени један дневни и један недељни лист; једна телевизијска и једна радио станица, а њихови власни- ци - и у сучају штампе - дистрибутери кажњени бас- нословним новчаним сумама. Због неког неповољног коментара, увоз подгоричког листа „Дан" је забрањен, а дистрибутер кажњен великом новчаном казном. Чак су и „Вечерње новости" за сада „опоменуте". Парадоксално, за ову врсту цензуре задужен је ми- нистар културе. Најтеже је што се ванредно стање претвара у прозивку и хајку на свако опозиционо и друго ино мишљење несагласно са „демократским" гледиштима крњег ДОС-а. У прозивци и изазовима предњаче минорне странке крњег ДОС-а и савезничке невла- дине организације. Али се на веће циљеве обрушава и српска влада. Одмах после Ђинђићевог погреба прозиван је митрополит Анфилохије и СПЦ због његове пригодне беседе у цркви, јер је била „непред- виђена" (монопол на говоре је наводно имала влада), а онда и „увредљива" за породицу и покојникове пријатеље. После су се ређале и друге прозивке. Инсинуације да иза криминалне мафије, која је повук- ла ороз који је усмртио Ђинђића, постоје и „политички налогодавци". Чистка Врховног суда и судијског кадра од неподобних судија. Харанга на „квазипатриотске" организације („Образ", „Светозар Милетић", итд.). Јавни позиви на забрану рада Шешељеве СРС („фашистичка странка ’крви и тла’", вели г. Чанак) и бивше Арканове „Странке српског јединства". Оптужбе за покушаје рехабилитације Недића, Љотића и узалудно настојање СПЦ да брани владику Николаја од „антисемитизма", итд. Све у свему, неизбежан ути- сак, да под плаштом борбе против криминала, режим користи ванредно стање за широк и општи обрачун са политичим противницима а за учвршћивање своје кли- маве власти. Такав српски режим, мањински и у народу непопуларан, у основи политички врло хетероген, кога
4
заједно држи само материјални интерес и одржавање на власти, без Ђинђићевих међународних веза, стеченог ауторитета и политичког умећа, не може дуго да се одржи. Ово је друга Богом дана шанса за Коштуницу, још увек најпопуларније личности пост- комунизма, да нешто позитивно учини за своју ојађену земљу, ако такве таленте поседује. Ово је нужна хипотеза, јер је Коштуница своју прву шансу после изборне победе оригиналног ДОС-а, засновану на његовој популарности, проиграо. Док се професор Коштуница заносио високим теоријама демократије (за извоз) и одговарајућом правном легалистиком, прагматични Ђинђић се демократији учио на њеној прозаичној стварности, где снага (пара, броја и пози- ције) одлучује и све значи. Брижљиво је грабио једну по једну полугу власти и економске моћи и на сваком заокрету изманеврисавао Коштуницу из власти и ути- цаја које је почетно имао. На крају је непопуларни Ђинђић био свемо-ћни властодржац, а популарни Коштуница остао само председник странке ДСС али без власти. Упорни Ђинђић је започео и вешту игру да до следећих избора Коштуницу и у популарности надмаши. Пут је био изненадна брига за Косово и интересе српског живља тамо и стварање веза са Рапубликом Српском. Једини разлог за овај ненадни Ђинђићев интерес за ширу националну „српску ствар" је са Коштуницом и следећим изборима на оку. И кад би било неког ширег националног интереса код Ђинђића, као добром познаваоцу правила игре међународних демократских односа која је морао прихватити, несумњиво је знао да је његова слобода акције строго у оквирима датог, а у односу на Косово и Републику Српску већ утврђеног плана о њиховој будућности. Ту Ђинђић ништа битно није могао да измени, нити би он то покушао, али нешто вербалног ватромета и националистичке демагогије - и то уз сагласност међунродних тутора - ником не шкоди, а може да помогне њиховом миљенику да у популарнос- ти надлицитира конзервативног „националисту" Коштуницу. (Свако друго тумачење Ђинђи-ћеве изне- надне бриге за Косово и Републику Српску противречи његовој безусловној послушности и безобзирном кршењу Устава у сарадњи са Хагом, као и његовом свесрдном прихватању привремене државе СЦГ по Соланином нацрту). И динамични Ђинђић би вероват- но у својој накани успео, да га рука убице у томе није спречила. Настала ситуација отвара Коштуници другу шансу, што је редак случај у тзв. демократској полити- ци. Његова популарност и углед штите га од строгих мера ванредног стања. Али да би успео, мора бити динамичнији и активнији. Оштар у објективној и начелној критици и конкретним захтевима актуелној власти. Изнад свега мора инсистирати на што скори- јим изборима и то пре усвајања новог устава Србије који већ припрема данашња нерепрезентативна власт. Власт мора да се темељи на широком поверењу наро- да. И ту је Коштуницина шанса. Поверење које још ужива треба да преточи у власт, а то ће моћи само победом на изборима. Да ли ће Коштуница да иско- ристи ову, вероватно последњу, шансу зависи углавном од њега . А онда би требало и да оправда то поверење националном, некласном и свенародном политиком која би државу и народ извела из безнађа и подигла са дна.
В. Димитријевић
Iskra 1. april 2003
ЛИЧНИ СТАВ
МАЛОЛЕТНА ЗЕМЉА Када неко исувише често иступа, па изгуби преко потребну сабраност и опрезност, тада му се отме и понека реч због које би касније угризао власти- ти језик. То се управо десило Зорану Ђинђићу 13. феб- руара 2003, приликом посете ватрогасној јединици Београда. Тада је рекао да ми више нисмо „малолетна земља” о чијој се стратегији одлучује на неком другом месту, иако се то доскора чинило. Тиме је, а да то уопште није желео, покренуо питање ко је то до сада одлучивао о нашој земљи као да је малолетна, и како је те своје одлуке спроводио. Само ретки појединци из врхушке ДОС-а знају да је у пролеће 2000, када је већ било јасно да ће се септембра исте године одржати пресудни савезни избори, Зоран Ђинђић негде у иностранству закључио нагодбу (за Американце је то био deal) с неким од представника нових господара света о финансирању предизборне кампање ДОС-а. Према ономе што је до сада откривено, изгле- да да је ДОС за ову сврху добио 30 милиона долара (око 70 милиона марака према ондашњем курсу), од којих је за саму кампању утрошено око 40 милиона марака, док за преосталих 30 милиона нема ваљаног покрића. Но, као што то увек бива када странци дају паре, Ђинђић је том приликом преузео одговарајуће обавезе које су се тицале будуће спољне и унутрашње политике коју ће ДОС водити када дође на власт. У првом тренутку Војислав Коштуница није учествовао у склапању ове нагодбе са странцима, а вероватно није знао ни све њене појединости. Када је, међутим, пристао да буде ДОС-ов председнички кан- дидат, Светозар Стојановић је, као његов лични иза- сланик, отпутовао у Будимпешту да би у разговору с Американцима, највероватније с Вилијамом Монт- гомеријем, потврдио да ДОС-ов кандидат за председ- ника преузима све обавезе које су раније углављене. Већ сада знамо да ће неко од поменутих покушати да јавно оповргне ове наше наводе. У овој ствари ми се, међутим, држимо Русоовог упозорења да „ако хоћемо да познамо људе, морамо их видети на делу. У свету их чујемо само где говоре; у својим го- ворима они, истина, иступају јавно, али сакривају своје радње. У историји, пак, они излазе пред нас от- кривени, те их просуђујемо по њиховим делима”. Па, шта, на основу онога што су ДОС-ови челници до сада учинили, можемо рећи о обавезама које су у пролеће 2000. усмено преузели према својим страним финансијерима? По нашем суду, они су се тада обавезали: - да одустаиу од континуитета са СФРЈ и затраже пријем СРЈ у УН као нове, тек створене државе; - да Слободана Милошевића и друге оптужене
Iskra 1. april 2003
ухапсе и испоруче Хашком суду; - да под видом реформе ВЈ са њених челних положаја уклоне генерала Небојшу Павковића и друге прослављене косметске ратнике; - да променом Устава Србије, под видом регионализације Србију уистину федерализују и изну- тра разбију. Прву обавезу лично је извршио Коштуница одмах по доласку на положај савезног председника, иако за то по Уставу није био надлежан, и упркос подробно образложеном савету који му је писмено упутила Смиља Аврамов, доајен нашег међународног права. У извршењу друге обавезе сви су учествовали, иако су претходно писмено потврдили да Милошевић неће бити изручен Хагу. Једино је у тренутку изручења Коштуница покушао да буде „необавештен”, како би на Ђинђића превалио одијум за овај сраман чин. Трећу обавезу је опет извршио сам Коштуница тако што је симулованим актом - указом о пензиони- сању сменио Павковића с положаја начелника Генералтшаба, пошто му чак два пута није пошло за руком да за такву смену добије сагласност Врховног савета одбране. Коначно, и поред огромних разлика између ДСС-а и остатка ДОС-а, обе стране настоје да под видом асиметричног регионализма федерализују и убогаље Србију, тако што ће од Војводине направити државу у држави, остатак Србије поделити на четири нове Војводине, а напослетку проблематизовати и положај Рашке. Захваљујући оваквој „политици”, о судбини наше земље, укључујући и судбину Космета, не одлучује се у Београду, него у Вашингтону и Бриселу, што значи да смо „малолетна земља” под старатељ- ством. То нам је управо саопштио Ђинђић када је поверовао да, захваљујући својој мудрости и државничком умећу, то више нећемо бити. Г лас јавности, 18.2.2003. <www.glas-javnosti.co.yu>
Коста Чавошки
«MNOGI PRIŽELJKIVALI SMRT ĐINĐIĆA». Predsednica Opštinskog odbora Demokratske stranke u Somboru Anita Beretić konstatovala je da Zorana Đinđića mnogi nisu razumeli, da su ga zbog toga mrzeli i «zato, nažalost, mnogi priželjkivali njegovu smrt». Ona je, po navodima lista «Mađar so», dodala da «nakon što je do toga došlo mnogi govore da je zaslužio, potajno, čak otvoreno likuju što je počinjen atentat«, ocenjujući to sramotnim i žalosnim. Razlog za to je, prema njenim rečima, što Đinđića nisu razumeli, jer je bivši premijer «bio suviše jednostavan i suviše realan da bi mogao da se uklopi u njihove istorijske, nebeske i patriotske teme». Takav patriotski blok se zaklinjao u naciju, veru i državu, a istovremeno je sistematski sve to uništio najkrvavijim i najprljavijim ratovima najnovije istorije - kazala je Beretić. (B92, 20. 3.2003.).
5
TRAGOM TAJNI DRUGOG SVETSKOG RATA O ovoj temi doista dugo sam istraživao i pisao još od 1975. g. u odnosu na Jugoslaviju i njen narod. Tragovi o ovom predmetu mnogo su odvratni i smrdljivi, jer se odnose na izda- ju i prodavanje komunizmu. Ovo je praćeno i sa zločinima, lažom, nasiljem i dugim robovanjem pod neznabožačkim tero- rom. Jugoslavija je komotno mogla nositi barjak ovih neva- ljalih tragova. Poznato je bilo od ranije da je Staljin uspeo da provali u najeminentnije intelektualne i naučne centre bri- tanske - u Kembridžu i Oksfordu. O ovom poslednjem malo se znalo i malo govorilo. Postojalo je (neopravdano) verovan- je da je Oksfordski univerzitet bio poštedjen od špijunskih provala i nasrtaja. A da li je bilo tako? Krajem februara ove godine londonski Tajms doneo je dugački nekrolog profesoru političke filozofije, Christopher Hill-u, na elitnom Balliol koledžu. Još od Srednjeg veka do naših dana, ovaj koledž vaspitavao je vladajuće elite britanske imperije, vojske i momarice. Iz ovog koledža izlazili su mnogi državnici, poli- tičari i naučnici. Danas, 5. marta, kad pišemo ove redove, doznasmo da je član Oksfordske elite, professor Christopher Hill, bio sov- jetski špijun za vreme Drugog svetskog rata. Služio je prvo u vojnoj špijunaži - MI6, zatim kao odličan poznavalac ruskog jezika postavljen je u Forin Ofisu, kao direktor Ruskog depart- mana. U današnjem Tajmsovom napisu se tvrdi, da je on vodio prosovjetsku politiku u Forin Ofisu. Naime, on je usmeravao prosovjetsku liniju i davao joj potrebni ton. Professor Dr Hil, umro je u 91. godini života i uspeo je da uopšte ne bude otkriven kao sovjetski špijun. Ovo je možda teško verovati, da on koji je službovao u vojnoj obaveštajnoj službi i Forin Ofisu umre neotkriven!? Kako je Dr Hil uspevao da izbegne otkrivanje i ko je on? U Tajmsu, njegov dopisnik tvrdi da je Dr Hil bio član bri- tanske komunističke partije, što on nije izjavio kad je inter- vjuisan za obaveštajnu službu. Ovo je moguće, ali možda je i netačno. On je bio školovan i vaspitavan u školama i na unverzitetu, gde su vekovima odgajane britanske civilne i vojne elite. Ime njegovih škola (Public Schools) i univerziteta u Oksfordu, verovatno bili su dovoljna legitimacija da on prodje kroz (skrining) ispitivanje bez ogrebotine. Njegova pozadina bila je dovoljna legitimacija o ispravnosti i lojalnosti. Moguće je da ova tajna ne bi bila ni sada otkrivena, da nije jedan drugi profesor (mladji), oksfordski djak, studirao na istom elitnom Balliol koledžu, kao i Dr Hil, koji je uspeo da provali u misteriju Dr C. Hila. Sta je otkriveno? Profesor Anthony Glees, sada profesor na Brunel univerzitetu u Londonu, takodje naučnik specijalista za Rusiju, napisao je 1985. g. knjigu o svom istrazivačkom radu. U toku istraživanja pronašao je nekoliko dokumenata u Forin Ofisu koji govore da je prof. Dr Hil (bio) uticajni agent za Sovjetsku Uniju za celo vreme rata, dok je zauzimao visoki položaj državnog službenika. Septembra 1985. je profesor Anthony Glees pisao Dr Hilu da bi želeo da ga vidi. Hil je odmah tele- fonom izjavio da je spreman da ga vidi i da razgovaraju. Sastanak je održan u Oksfordu u kući profesora A. Gleeson-a. Razgovor je počeo profesor C. Hil rečima: „ ...Nadam se da me nećete demaskirati u vašoj knjizi. Da li je
6
to tačno?”. „Posmatrajući mog gosta,” kaže Dr Gleeson, „koji je žalosno i patetično izgledao, a imao je i srčani udar. Zbog ovako bednog izgleda, sažalio sam se na Dr Hila pa ga nisam ranije demaskirao. U razgovoru on nije skrivao svoje levičarske poglede. Govorio je otvoreno o svom članstvu u Komunističkoj partiji Velike Britanije, a napustio je partiju 1957. g. Stupio je u Partiju negde 1938. u vreme kad je postao nastavnik u ranijem koledžu Balliol. U 1965. g. on je postao direktor koledža i držao katedru na istom. Kasnije, kad je posle sloma komunizma u Rusiji, tajna policija otvorila svoje arhive, ustanovljeno je postojanje oksfordske, kao i kem- bridžske špijunske grupe. Medjutim, oksforedska grupa bila je manje uspešna u špijuniranju. Ispovest (a da li je verovati?). U razgovoru, koji je trajao nekih 90 minuta, profesor Hil kaže: „ ... Ja sam bio pre stupanja u vojnu špijunažu pot- puno ispitan od službe MI5. Kasnije 1941. mene su premestili na službu u ministarstvo spoljnih poslova, Forin Ofis. Izbegao sam da me otkriju kao komunistu jer nisam izjavio da sam komunista. U toku istraživanja Dr Glees je ustanovio pri- jateljstvo Dr Hila sa Petrom Smallett, koji je kao stručnjak (za ruski) služio u ministarstvu informacija. On je takodje bio komunista i odlično znao ruski jezik. Ubacivanje u dnevni red Postdamske konferencije 1945. Dr Hil je formulisao za Čerčila, u odnosu na razgovore sa Staljinom, da obeća Staljinu da će svi Rusi emigranti koji su nastavnici u školama i na univerzitetima biti otpušteni iz službe. Istu stvar je preporučio za poljsku emigraciju (civilnu i vojnu) da se posle rata svi otpuste iz službe. Glavni Cerčilov naučni savetnik, videvši predloženu tačku u dnevnom redu, Lord Cherwell, usprotivio se umetnutoj tački. A i Аптопу Eden (Antoni Idn), ministar spoljnih poslova, takodje je bio protivu umetnute tačke u dnevnom redu. (Isti je zahtev sledio britanskoj vladi početkom 1951. g. u pogledu otpuštanja Jugoslovena i postavljanja komunističkih žbirova - SRV). Peter Smallett je vodio kampanju, verovatno sa C. Hilom, pro- tivu knjige Džorža Orvela Animal Farm (Zivotinjska Farma), ali nisu uspeli da štampanje zabrane. Dr Hil je napisao i knjigu o Anglo-sovjetskim odnosima pod pseudonimom K.E. Holme, gde je prikazivao Lenjina kao najvećeg čoveka stoljeća, koji je dao najdemokratskiji sistem narodu, gde ie običan svet po prvi put u istoriji stekao slobodu i materijalno izobilje. Kako narod u sovjetskom komunizmu živi tako dobro kao nigde drugde na kugli zemaljskoj. Eto ovako je radio i propovedao učeni čovek na jednom najelitnijem univerzitetu na svetu .
Kakve li su sve lažne burgije i izvrtanja šireni prilikom naturanja Broza Jugoslaviji?
Staniša R. Vlahović
RADIKALI ODBACUJU OPTUŽBE ZA INSPIRISANJE UBISTVA PREMIJERA. Srpska radikalna stranka odbacila je optužbe da je jedan od inspiratora ubistva srp- skog premijera Zorana Đinđića. Kopredsednik Socijal- demokratske partije Slobodan Orlić optužio je u utorak SRS i Stranku srpskog jedinstva da su "politički inspirisaie" ubist- vo predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića. (Beta, 20. 3. 2003.)
Iskra 1. april 2003
Liberalni dnevnik The Guardian, 14.3.2003.:
BEOGRADSKI KVISLING
Ubijeni srpski premijer bio je ozloglašeni zapadni poslušnik, čije su ekonomske reforme donele bedu
Pljušte počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru. Prvi je počeo predsednik Buš, hvaleći njegovo “snažno vođstvo”, dok je portparol kanadske vlade veličao “vesnika demokratije”, a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio “reformisanju Srbije”. U čituljama zapadnih listova Đinđić je skoro uvek slavljen kao bivši student-agita- tor, koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv okrutnog dik- tatora i pokušao da uvede svoju zemlju u novu demokratsku eru. Ali izvan CNN-ove verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije. Oni koji se ograđuju od doktrine promene režima trebalo bi da se sete da Irak nije prva zemlja u kojoj su američka i druge zapadne vlade pokušale organizovati uklanjanje vlade koja nije odgovarala njihovim strateškim interesima. Pre tri godine, na redu je bila Miloševićeva Jugoslavija. U svojoj nedavnoj biografiji Miloševića, Adam LeBor otkriva kako su Sjedinjene Države utrpale 70 miliona dolara u kofere srpske opozicije u njenom naporu da zbaci jugoslovenskog lidera 2000. godine. Po naređenju državnog sekretara Madlen Olbrajt, tajna američka kance- larija za jugoslovenske poslove bila je pripremljena da pot- pomogne organizovanje ustanka koji bi zbrisao auto- kratskog Miloševića sa vlasti. Istovremeno, postoje dokazi da su podzemne kriminalne grupe, kontrolisane od strane Zorana Đinđića i povezane sa američkom obaveštajnom službom, izvele serije uspelih atentata ključnih Ijudi koji su podržavali Miloševićev režim, uključujući ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žiku Petrovića, šefa Jugoslovenskog avioprevoza. Kada su Slobo i njegova Socijalistička partija konačno pali, Sjedinjene Države su dobile “reformističku” vladu u Beogradu kakvu su želele. Novi predsednik Vojislav Koštunica dobio je bukete, ali poluge vlasti je držao čovek Stejt Departmana Zoran Đinđić - i on sigurno svoje vašing- tonske sponzore nije izneverio. Prvi prioritet je bio uvođenje programa “ekonom- skih reformi” - što je izraz Novog svetskog poretka za rasprodaju državne imovine u bescenje zapadnim multina- cionalnim kompanijama. Preko 700 000 jugoslovenskih pre- duzeća ostalo je u društvenom vlasništvu i uglavnom je bilo kontrolisano od strane samoupravnih odbora zaposlenih, sa svega 5% kapitala u privatnom vlasništvu. Preduzeća su mogla biti prodata samo ako bi 60% deonica bilo dodeljeno radnicima. Dinđić je brzo krenuo u promenu zakona i raspro- daja je mogla da počne. Posle dve godine u kojima je hi- Ijade preduzeća u društvenom vlasništvu bilo prodato, (mnoga kompanijama iz zemalja koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999.), prošlomesečni izveštaj
Svetske banke bio je izdašan u pohvalama Đinđićevoj vladi i njenom “angažovanju internacionalnih banaka u procesu privatizacije”. Ali Dinđiću nije bilo naređeno da proda samo državnu imovinu. Milošević je takođe morao da ode, za obećanu nagradu od sto miliona dolara, čak ako je to značilo i njegovo kidnapovanje suprotno jugoslovenskom zakonu i njegovo slanje avionom RAF-a na od SAD finan- sirano pozorišno suđenje u Hagu. Kad je prodao imovinu svoje zemlje, svoga bivšeg predsednika i svoje glavne poli- tičke rivale, šta mu je drugo preostalo da proda? Jedino još samu zemlju. I januara ove godine Đinđić je upravo to i ura- dio. Uprkos suprotstavljanju većine njenih građana, “vesnik demokratije” poslušao je zahteve “međunarodne zajednice” i posle 74 godine ime Jugoslavija nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njene zamene serijom slabih i zavađenih protektorata konačno je bio postignut. Ponekad, ipak, i najbolje izvedeni planovi krenu naopako. Uprkos zapadnim pohvalama, malo će Srba žaliti za Đinđićem. Za veliku većinu Srba, Đinđić će ostati zapamćen kao kvisling koji se obogatio prodajom svoje zemlje onima koji su tako nemilosrdno ratovali protiv nje samo nekoliko godina ranije. Đinđićeve toliko hvaljene reforme odvele su da porastu cene robe i usluga široke potrošnje; nezaposlenost je znatno skočila na preko 30%; stvarna vrednost plata je umanjena za do 20 odsto, a više od dve trećine Srba sada živi ispod linije siromaštva. Još nije jasno ko je ispalio hice koji su ubili Zorana Đinđića. Verovatnoća je da je to bila operacija podzemlja, njegove veze sa organizovanim kriminalom konačno su ga sustigle. Ali, ma kako to surovo zvučalo, ima mnogo Ijudi u Srbiji koji bi rado povukli oroz. U svojoj nedavnoj poseti Beogradu, bio sam pogođen ne samo stupnjem ekonom- skih teškoća, nego i mržnjom skoro svakoga koga sam sreo prema predsedniku vlade, čija je popularnost pala na ispod 10%. Lekcija iz Srbije za današnje serijske me-njače režima je vrlo prosta. Možete pokušati da podjarmite jedan narod sankcijama, subverzijom i bombama. Možete, ako želite, da zbacite vlade koje vam se ne dopadaju i pokušati da im nametnete svoju volju postavljanjem nekog Hamida Karzaija (predsednik Avganistana - Iskra), generala Tomi Franksa (predviđeni okupator Iraka) ili jednog Zorana Đinđića da vrše posao imperijalnog prokonzula. Ali ne zamišljajte da možete naterati jedan poniženi narod i da ih poštuje.
Neil Clark
- Neil Clark piše knjigu o nedavnoj istoriji Jugoslavije.
Iskra 1. april 2003
7
Konzervativni The Daily Telegraph, 13.3.2003.
SRUŠIO JE DIKTATORA ALI SE NIKADA NIJE OSLOBODIO SVOJE OKALJANE PROŠLOSTI
Kockar koji nije uspeo da pridobije svoj narod Zoran Đinđić je za Srbe uvek bio čovek koga su voleli da mrze. Mada je reskirao svoj život da sruši Miloševićev režim, njegov lični rejting je ostao vrlo nizak. Okužen je svojim imidžom tipičnog balkanskog mahera uvek spremnog na taktički kompromis da bi unapredio svoju ličnu poziciju. Kad sam prvi put sreo g. Oinđića za vreme opozicionih demonstracija kasnih 90-ih godina bio je neupečatljiv i nekarizmatičan čovek čije su reči zvučale drveno. Tada mu je jedini strani jezik bio nemački. Posle je poradio na poboljšalju svoga međunarodnog imidža, učeći engleski i ističući svoja demokratska svojstva, pašteći se da postane Ijubimac međunarodne zajednice. U tome je uglavnom uspeo. Vlada SAD je uplatila milione dolara u politički fond g. Đinđića u nastojanju da obori Miloševića. Ali makoliko pokušavao, on nikada nije uspeo da pridobije svoj narod. Deo problema je u njegovim razgranatim vezama u Srbiji. Od svojih najranijih dana u politici, g. Đinđić je bio tesno povezan sa nekim od najproblematičnijih srpskih biznismena. Dok je takođe disident i njegov rival Vuk Drašković mogao da privuče masu svojom pasioniranom retorikom i uzbudljivim izazovima Miloševićevog režima, g. Đinđić se nikad nije oslobodio optužbi za koruptivnost. Poslednjih godina pojavile su se tvrdnje da je bio teško upleten u hroničnu korupciju u Srbiji i možda likvi- dacijiu najuzvišenijeg od crnoberzijanskih poduhvata, kri- jumčarenje cigareta. Ipak g. Đinđić je bio jedini od demokratskih reformista u Srbiji voljan sve da reskira da bi uveo svoju zemlju u postmiloševićevsku eru. Osvrćući se jednom na svrgavanje Miloševića koje je on orkestrirao, rekao je: „Naravno da sam se plašio, ali prosto nije bilo drugog izbo- ra. Najzad sam rekao sebi - ili on ili ja."
PROMENE U PRAVOSUĐU. Odbor za pravosuđe Skupštine Srbije prihvatio je zahtev Ministarstva pravde Srbije da prestane sudijska funkcija za 35 sudija, koji ispu- njavaju uslove za penziju, time što su napunili 65 godina starosti ili 45 godina staža. Predsednik Odbora Dragor Hiber objasnio je da ne može da se prihvati stav Vrhovnog suda Srbije da se za pomenute sudije primenjuje Zakon o radnim odnosima u državnim organima, već da se mora pri- meniti odredba Zakona o sudijama, po kome su oni ispunili uslove za penziju. Među onima koji treba da budu razrešeni, nalaze se i sudije Ustavnog suda Zoran Ivošević, Milovan Dedijer, Aleksandar Ranković, Nikola Milošević, Mileva Gainov, Ljiljana Vujić i Zoran Škulić. U izjavi za B92, Zoran Ivošević kaže da se ne slaže sa odlukom Odbora za pravosuđe. "Predsednik suda je mojim kolegama i meni produžio radni vek u vreme kada je to bilo dopušteno. Zabrana produženja radnog veka sudijama usledila je ka- snije. Sve sudije, uključujući mene, ušle su u tu zabranu sa stečenim pravom da rade do kraja produženog radnog veka. Prema tome, moj radni vek još traje, doduše onaj produžen, i to je jedno pravno pitanje", kaže Ivošević. On je dodao da to pitanje ne može da rešava Odbor za pravo- suđe, vec samo Veliko personalno veće, koje se nalazi u blokadi. Ukoliko parlament bude potvrdio odluku Odbora za pravosuđe, Zoran Ivoševićje najavio žalbu Ustavnom sudu. Član skupštinskog odbora Boško Ristić pozvao je predsednika Vrhovnog suda Srbije Leposavu Karamarković i Republičkog javnog tužioca Sinišu Simića da podnesu ostavke. Boško Ristić je rekao da Odbor za pravosuđe neće odlučivati o prestanku njihovih funkcija, ali da je "stvar nji- hove savesti da odluče da li će sami podneti ostavke". "Mislim da su prekršili zakon svi oni koji nisu preduzeli mere, a nalazili su se na javnim funkcijama, sudije koje nisu vršile svoje obaveze u Velikom personalnom veću. Bio bi moralni čin da vodeća figura pravosuđa ponudi ostavku i sama se skloni sa te funkcije. Predsednik Vrhovnog suda je imao mogućnosti da u skladu sa zakonom razreši one sudi- je u Velikom personalnom veću koje su svesno blokirale rad tog veća i koje svojim propuštanjem nisu omogućile Skupštini da izvrši konstataciju prestanka sudijske funkcije. To je dovelo do mnogih problema, blokade Veiikog perso- nalnog veća i Visokog saveta pravosuđa, a nije došlo ni do razrešenja sudija koje su se ogrešile o zakon zbog izbornih krađa ili učešća u političkim i montiranim procesima", kaže Ristić. (B92, 20. 3. 2003.).
Skoro jednu deceniju g. Đinđić je bio najgrlatiji Miloševićev protivnik. Za vreme NATO bombardovanja, kako su mu pret- nje smrću dostigle svoj kreščendo, g. Đinđić je pobegao u Crnu Goru; odluka koja će ga progoniti, jer je bio optužen da je pobegao iz zemlje u njenom najkritičnijem času. U post-Miloševićevoj eri većina Srba je bila ubeđena da g. Đinđić nije nikada bio pravi rodoljub i stoga ga kažnjavala na izborima. Za običan narod koji do današnjeg dana odbija da se suoči sa ogromnim zločinima počinjenim u ime nacional- izma, g. Đinđić je isuviše predstavljao oličenje pragmatičnog kompromisa. Julius Strauss
Српски добровољци у Великој Британији прославиће своју славу Светог Велико- мученика Георгија у недељу 11. маја 2003. године у Бермингаму. Света Литургија почиње у 10 часова пре подне у цркви Лазарици. По завршетку Богослужења обавиће се сечење славског колача, а онда се прелази у црквену салу где ће бити служено жито и послужење уз уобичајене другарске разго- воре. Позивамо све добровољце, њихове породице и пријатеље да присуствују овој свечаности у што већем броју.
Приређивачки одбор
8
Iskra 1. april 2003
АМЕРИЧКИ ИЗАЗОВ НЕ САМО ИРАКУ, НЕГО И ЧИТАВОЈ СВЕТСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ Чланак под горњим насловом нашли смо на APTEfl сајту <artel@tehnicom.net>, 19.3.2003. Писац, специјално за Артел-Геополитику, је Генадиј ШУФРИН, дописни члан Руске академије науке, заменик директора Института за светску економику и међународне односе Руске академије наука; РИА „Новости,, Москва, 18. март 2003. године. ***
„Тиранин ће скоро нестати и дан велике слободе је близу" обећао је Буш Ирачанима који, узгред речено, нипошто нису молили газду Беле куће да им донесе слободу на амерички начин. Привлачи пажњу и страствени позив упућен преко телевизијских канапа Ирачанима: „Немојте да рушите нафтне бушотине - извор богатства, које припада ирачком народу!" Када би Буш био иоле искрен, тај позив би изгледао нешто другачије: „Ни у ком случају не рушите нафтне бушотине, јер управо због њих ми и почињемо рат, и сутра ће оне припадати нама, а не вама!". И тако је Џорџ Буш предочио ултиматум Багдаду, затраживши од Садама Хусеина и његових синова да у року од 48 сати напусте своју земљу. У свом телевизијском обраћању нацији, које су преносиле све америчке телевизијске компаније, Буш је изјавио, да су „за режим Садама Хусеина деценије обмана и суровости дошле до краја, и ако Хусеин и његови синови не испуне захтев ултиматума, уследиће војни конфликт, који ће почети по нашем нахођењу". Буш је нагласио, да „Савет безбедности ОУН није испунио своје обавезе, али ће САД испунити своје и разоружати Ирак". Ова последња изјава америчког шефа државе и изазива највећу забринутост. Она сведочи о томе, да Вашингтон баца изазов не само и не толико Ираку, колико читавој светској заједници. Ради се о ванредно озбиљној ситуацији у међународним односима, када механизам доношења најзначајнијих, најодговорнијих одлука, а да не говоримо још и о њиховој суштини, ступа у вапијућу противуречност са важећим нормама међународног права, фиксираним у Повељи ОУН. Јер путеви решења ирачког проблема су јасно означени у резолуцији 1441 Савета безбедности ОУН, која предвиђа детаљну проверу од стране међународ- них инспектора о постојању у Ираку оружја за масовно уништавање, а затим доношење одлуке Савета безбедности ОУН на основу података које презенти- рају инспекције. Засад нема никаквих података о томе да у Ираку постоји, или да се разрађује, оружје за масовно уништавање, и шеф инспектора Ханс Бликс је известио Савет безбедности да Ирак активизира сарадњу са његовом мисијом. Управо та околност, као и уверење у могућности решења ирачког проблема политичко-
Iskra 1. april 2003
дипломатским средствима су и приморали Русију, Француску, Кину и Немачку да оштро иступе потив одавно провоциране од стране Вашингтона војне акције, и инсистирају на настављању рада међународ- них инспектора у Ираку. Та доследна, конструктивна, одмерена пози- ција Москве, Париза, Пекинга и Берлина толико је избацила из такта Џорџа Буша, који хоће рат, да је у телевизијском обраћању оптужио чланове Савета безбедности малтене за саучесништво са Садамом Хусеином. „Неки стални чланови Савета безбедности (има се у виду Русија, Француска и Кина - прим. ауто- ра) јавно су огласили да ће уложити вето на сваку резолуцију која ће приморати Ирак да се разоружа. Те владе деле нашу оцену о опасности, али не и нашу одлучност да је савладамо", казао је Буш. Овде је шеф Беле куће очигледно претерао. Као прво, нико није против разоружања Ирака. Ради се о томе да се Ираку омогући да се сам разоружа, а не да се то чини насил- ничким, војним путем. Багдад је почео да уништава своје ракете - значи да је добровољно разоружање могуће. Друго, очигледно је да ни хипертрофирану америчку оцену о ирачкој опасности нико од опонена- та САД у Савету безбедности не дели. А што се одлучности тиче да се крене у војну авантуру, коју манифестују Џорџ Буш и увек сагласни са њим британ- ски премијер Тони Блер, код чланова Савета безбед- ности ОУН те одлучности заиста нема. Зато што и у Москви, и у Паризу, и у Пекингу веома добро сагле- давају опасне последице англо-америчке авантуре. У праву је директор Јелског универзитета за истраживање проблема ОУН Брус М. Расет који је изјавио, да је администрација САД кренула у Ираку ва- банк (ставити све на коцку, па опстати или пропасти) и да је ризику подвргнута не само будућност Ирака и Блиског Истока, него и читава структура међународ- них односа. Узгред, први удар по тој структури, по успостављеном након Другог светског рата систему свеопште безбедности, нанесенје 1999. године, кадаје без санкција ОУН блок НАТО на челу са САД започео неиспровоцирану агресију против мирне Југославије само ради тога да би сменио неугодног за Вашингтон југословенског лидера Слободана Милошевића, који се сада налази пред судом нелегитимног Међународног трибунала у Хагу. То исто Вашингтон намерава да уради и у Ираку. У свом телевизијском обраћању он је директно изјавио да ће ратни злочинци (читај Садам Хусеин и његово окружење - прим. аутора) бити кажњени. „Тиранин ће скоро нестати и дан велике слободе је близу" - обећао је Буш Ирачанима који, узгред речено, нипошто нису молили газду Беле куће да им донесе слободу на амерички начин. Привлачи пажњу и страствени позив упућен преко телевизијских канала Ирачанима: „Немојте да рушите нафтне бушотине - извор богатства, које припада ирачком народу!" Када би Буш био иоле искрен, тај позив би изгледао нешто другачије: „Ни у ком случају не рушите нафтне бушотине, јер управо због њих ми и почињемо рат, и сутра ће оне припадати нама, а не вама!".
9
Нова издања
ЕВХАРИСТИЈА протојереја Александра Шмемана
”И ја вама завештавам Царство, као што Отац мој мени завешта, да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме.” (Лк. 22, 29-30) Благодарећи труду хиландарских монаха, чувена едиција : "Хиландарски путокази” је обогаћена за дивно богословско штиво под називом: "Евхаристија”. Аутор, Александар Шмеман, наглашава у предговору, да ово није уџбеник литургијског богословља, мада би многи богослови имали шта да науче из овог дела, већ је у питању низ размишљања о
Изазов... Да, нафтни интереси САД јесу главни разлог за агресију САД на Ирак. То данас признају практично сви. Јер других разлога за рат нема. Чак је и бивши државни секретар САД Мадлен Олбрајт изјавила, да ће удар по Ираку бити први у историји САД рат, у који су оне кренуле а да не постоји директна опасност по САД. Наравно, Олбрајтова преувеличава миро- љубивост САД. За последњих пола века Сједињене Државе су започеле не један рат а да при том није пос- тојала директна опасност. Присетимо се макар Вијетнама и Југославије, иако бисмо могли навести још примера. То да Ирак ничим не прети Америци, очигледно је чак и Олбрајтовој. Вашингтон веома ризикује. И није ствар само у томе што ће САД у одговор на агресију бити изложен ударима фанатика-терориста, који одавно обећавају да ће поновити 11. септембар. Припрема рата против Ирака већ сада изазива протест стотина хиљада људи у целом свету, који се оглашавају на демонстрацијама и митинзима. А чим рат почне и стигну саопштења о многобројним жртвама међу мирним становништвом Ирака, то ће изазвати такву иритираност у муслиман- ским земљама, чије последице је сада тешко пред- видети. Антиирачка хистерија, коју су покренули Буш и његови саветници, већ је поделила свет. Рат, нарочито ако он лоше крене по САД, несумњиво ће изазвати раскол и у самом америчком друштву. Ми се у то можемо уверити на примеру Енглеске, где Блера жестоко критикују чак и његови саборци из партије, а низ министара већ је поднело оставке. Свет схвата да ће први удар америчких раке- та по Ираку бити удар по међународној заједници и фактички ће означити ликвидацију ОУН као главног гаранта светске безбедности. Како да се овде не присетимо 30-их година прошлог века и тадашњег торпедовања Лиге Нација. До чега је то довело - свима је добро знано: на путу агресивних тежњи фашистичке Немачке запаљено је зелено светло. Можда га не би требало палити опет? Генадиј ШУФРИН
10
Евхаристији, која су искуствено настала. Бавећи се и евхаристијским кризама у Цркви, јер се у предању ових двадесетак векова ништа није променило, већ су промењена нека схватања у вези са евхаристијском суштином, Шмеман нас пре свега подсећа да је Евхаристија Божанствена Литургија и као таква радост сваком учеснику овог светог чина. На жалост, време у коме живимо је време отпадништва од Бога, тачније отворено устајање про- тив Творца и Његовог Царства. У име неког, назови мира, равноправности и борбе за људска права, штите се абортуси и разне изопачености, заборављајући да такав мир и та права нису од Бога! Насупрот овим животним схватањима, Шмеман нам нуди усхођење Цркве ка Трпези Господњој, ка Његовом Царству. Кроз тајинства: сабрања, Царства, уласка, Слова, верних, приношења, јединства, узношења, благодарења, спомињања, Духа Светога и Причешћа уводи нас и проводи кроз благодати, увек присутне на литургији. Аутор нас подсећа, колико смо заправо заборавили Бога, престали да живимо са Њим, заборавили суштину речи добро, јер само оно што је од Бога може бити добро, а Господ нас је створио по свом обличју, послао нам Јединородног Сина, кроз кога смо добили слободу да му се и ми, грешни обраћамо са ти, обраћамо као свом Оцу Небеском Оцу! Није у реду да се свакодневно правдамо како је природно и људски грешити, јер уистину није тако. Грех и зло нису нор- мални, јер су савршенство и светост оно за шта смо створени, пре нашег пада, пре него што смо отпали од самих себе и своје природе. Уосталом, шта је друго грех, већ грешка, погрешан пут? Литургијско једин- ство, кроз саборност верних и благодати евхаристије, враћа човека на место, које му је Господ припремио, када је стварао свет; враћа ra кроз покајање и Свето Причешће, сједињујући нас једне са другима, у зајед- ницу Духа Светога. Приметно је, да захваљујући све већој жељи, увек чедних православних душа за Светим Причешћем долази до правог евхаристијског препорода, који једи- ни може да препороди Цркву, јер Црква није учење о загробном животу, већ сусрет са Царством Божијим. Она је тајинство Света, тајинство Спасења и тајинство Христовог зацарења. Мој муцави коментар ни изблиза вам не може дочарати, како је при читању ове књиге све тако јасно, једноставно и светло. На крају књиге, као и на крају Литургије, опет смо на почетку, тамо где је почело наше усхођење ка Трпези Христовој и Његовом Царству, поново смо уз Господа, како је и природно! ”Ми излазимо у живот да бисмо осведочили и остваривали своје призвање. Свако га има као своје призвање, али и као опште служење, општу Литургију - заједницу једнога Духа!” ГОСПОДЕ, ДОБРО НАМ ЈЕ ОВДЕ БИТИ!
Зоран Т. Аџић
Iskra 1. april 2003
U POVELJI EVROPSKE UNIJE IZOSTAVLJENO IME GOSPODNJE Pred kraj prošle godine Evropska unija sastavila je jednu komisiju za izradu njene Povelje, koju do tada nije imala. Ovaj važni zadatak Unija je poverila iskusnom i po- znatom francuskom političaru, ranijem predsedniku Francuske republike. Taj političar, poznat u Evropi, jeste monsieur Valery Giscard d’Estaing liberalne političke filozofije. Komisija je pripremila nacrt koji je već krajem januara (2003.) bio gotov i cirkulisan u masovnim medijima. Tada je ovo samo bio nacrt. Nacrt je bio diskutovan u masovnim evropskim medijima, ne u detaljima već u generalnim linijama. U javnoj debati medija smatrano je da nacrt ima ne samo evropsku vrednost, već univerzalnu. Naravno, po mišljenju liberalne štampe. A da li je tako, otvoreno je diskusiji, a verovatno došlo bi se do zaključ- ka da univerzalnost liberalne orijentacije, kao i pre nje komu- nističke, nacističke i fašističke - sve nacije na zemljinoj kugli nebi mogle sve prihvatiti. Ovo radi toga što postoje raznovrsne religije, kulture i politička shvatanja. Glavni zadatak Komisije bio je da definiše „human rights”, ljudska prava, koja bi trebalo obezbediti, to jest stavi- ti u primenu. Prvo u evropskom okviru, a zatim i van Evrope, jer je komisija smatrala da stavovi iz nacrta, iako ne svi, a ono delimični imaju vaseljensku vrednost. Prema pisanju štampe u celoj ovoj stvari igre sa rečima, primećeno je da se ne pomi- nje uopšte ime Boga. Ovo je bilo slično shvatanjima u Evropi odmah posle Prvog svetskog rata. Tada je Evropa, po shvata- nju Dimitrija Ljotića, težila da se udalji od svojih hrišćanskih korena, da se sekularizuje i traži one ljude da je vode koji ne treba da veruju u Boga, već da imaju samo čvrstu volju i gvozdenu disciplinu. Pošto Povelja još nije zvanično obnarodovana moramo se držati prikaza u liberalnoj britanskoj štampi. Pored pozdrava univerzalnosti ljudskih prava, bilo je i kritike, jer se komisija i suviše oslanjala na postulate francuske, a pre nje američke, revolucije. Obadve su vodile borbu za izvojevanje političkih prava svakog gradjanina, što nije bio slučaj. U fran- cuskoj revoluciji prava je dobila ‘buržoazija’, dok su drugi staleži: plemstvo, crkva, donekle vojska, sebri privezani za zemlju i radnička klasa, sem privlačnih fraza ostali uglavnom praznih ruku. U američkoj revoluciji naglasak za prava izražen je u njenom ustavu: „right to pursue happiness” pravo u potrazi za nalaženje sreće”. Ovo će biti postavljeno na tapet osamdesetih godina devetnaestog veka. Pitanje je pokrenuo onaj radnički vodja Bennet, čiju su uniju napale privatne poli- cije poslodavaca. Benet je u svom govoru uzviknyuo: „Dokle ćete vi kapitalisti raspinjati nas na vaš krst od zlata...”! (aluzija na zlatnu podlogu dolara koja je bila nestalna, njena promenljivost je dovodila radnike do prosjačkog štapa. Izgleda da je Komisija suviše stavila naglasak da jedinka poseduje prava rodjenjem, dolaskom na svet, i time pravo da se ista imaju poštovati i od korporativnih tela: države, opštine, sreza, poslovnih organizacija, a zatim poštovanih i od jedinki u jednom društvu.
Gospoda Boga. Zatim je Njegova svetost Papa lično reagirao na član 2 Povelje koji je potpuno sekularistički, a verovatno i atesitički po tonu i jeziku, gde je centralno pitanje vrednosti stavljeno na ‘slobodu i čovečja prava’. Prema pisanju london- skog Tajmsa i Dejli Telegrafa od 8. februara o.g., oštra reak- cija je došla iz Poljske, zatim od muslimana u Holandiji i Jevreja u evropskim zemljama. Nažalost, nije primećeno mnogo kritike od ostalih hrišćanskih crkava. Suvišni naglasak na civilizacijski momenat i oslonac na Minervu, Zevsa, Norse i Woltana (neznabožačka božanstva) izazvao je ličnu rekciju Pape, koji je to stavio do znanja predsedniku komisije za nacrt Povelje. Predsednik Giscard d’Estaing je navodno obećao da će dati koncesije Papskoj intervenciji i da će u Preamblu (Uvodu) staviti ime Gospodnje, ali ne i u samoj Povelji. Komisija smatra da je religija na zalasku na zapadu, dajući statističke podatke o mladjoj generaciji, gde se tvrdi da samo nekih 15% omladine posećuje crkvu. Jednom rečju za Poveljaše crkva i duhovnost su izlišni u uporedjenju sa “ljud- skim pravima”. A ovo stanovište je davno, pred kraj tridesetih godina, kritikovao španski liberal, profesor na Oxfordskom univerzitetu, Salvador de Madariaga u svom delu ,,Anarchy or Hierarchy” (Anarhija ili hijerarhija) gde se zalagao za „Organsku demokratiju” umesto ondašnje ‘liberlane demokratije’ (ili L’aisez - faire). Prava nema bez dužnosti Ovo izgleda da potpuno nedostaje u Povelji, prema pisanju štampe. Ovde se postavlja pitanje šta tvorci Povelje misle: ko poseduje ljudska prava jedinke, ljudi i zene, ili pored njih i korporativna tela kao što su države, opštine srezovi razne unije i korporacije. Da li se ovim telima mogu pripisati ljud- ski atributi, na primer u kritici institucija koje se često naziva- ju „bezdušnim, škrtim, sebičnim” itd. Ako se ovim telima mogu pripisati atributi ljudske jedinke, onda su NATO, EU i slična tela po njihovom ponašanju ista kao ponašanja Hitlera i Staljina. Ovo potvrdjuje slučaj Jugoslavije, a srpskog naroda naročito. A gotovo u istu kategoriju, po ponašanju, spadaju Vatikan, sa demokratijama Nemačke i Amerike u slučaju Jugoslavije. Dužnosti bez časnih i pravednih dela, od čega pate demokracije naših dana, jesu samo oni praporci koji zveče, jer njihov zakon leži u topuzu: u bombama, tenkovima i smrto- nosnim oružjima. Još jedno pitanje: da li jedinka ima pravo bez dužnosti? Odgovor je negativan. Magacin prava ne može da postoji bez dužnosti - brzo bi se ispraznio. Ja mogu pose- dovati niz prava, a isto tako može i moj sused. Da li ja mogu povrediti njegova prava, ili pak imam dužnost da to ne činim? U Mojsijevim zapovestima stoji: ,,Ne čini drugim ono što ne želiš da drugi tebi čini”! Medjutim, modeme demokracije baš suprotno rade, zbog toga su u svetu haos i terorizam, kojeg bombe neće izlečiti.
Balcanicus
Reakcija katoličke crkve Reakcija je došla od Njegove svetosti pape Pavla zbog izostavljanja imena Gospodnjeg u jednom tako važnom dokumentu savremene Evrope. Prvo je reagirao Vatikan zbog udaljenja savremene Evrope od tradicionalne evropske kulture bazirane na hrišćanskom učenju. Verovatno da komisija, njena vecina, nije smatrala da ima potrebu da priziva u pomoć
Iskra 1. april 2003
БОМБАШКЕ НАПАДЕ У ПЕТАК УВЕЧЕ НА ДВЕ ПОЛИЦИЈСКЕ СТАНИЦЕ УНМИК-А У ПРИШТИНИ нико од тамошњих званичника није за сада повезао са почетком рата у Ираку, али се незванично сазнаје да су могући почиониоци припадници исламистичко - терористичке групе. (Танјуг, 22. 3. 2003.).
II
Još nešto o verodostojnosti međunarodnih medija Kanadske novine “The Toronto Star”, u svome broju od 16. januara 2003., donose članak Gartha Pritcharda, napisan specijalno za ovaj list. Pritchard je jedan od najpo- znatijih ratnih snimatelja i vojnim operacijama. Bio je u Avganistanu, kada su poginula 4 kanadska vojnika, a osmorica bili ranjeni. Svedok je sa kakvim netačnostima manipulišu američkl i kanadski mediji i svet o tome obaveštavju. Kanadski vojnici su poginuli i povređeni, kada su dva američka aviona, greškom bacili bombe, verujući da je na njih bila otvorena paljba, što se docnije istragom pokaza- lo netačnim. Pritchard daje niz primera iz kojih se vidi koliko su pogrešno većina novinara o tome pisali i kaže da je to uzelo maha “kolosalnih razmera”. Otišlo se toliko daleko, da su neki čak tvrdili da sami Kanađani za ovo snose odgovornost. Pritchard podrugljivo kaže za svoje kolege, kanadske reportere, da često pišu članke o mestima koja nisu u stanju ni na geografskoj karti da nađu. Svi dobro pamtimo akciju da se očiste planine Tora Bora o kojima su mnogobrojni eksperti govorili kako su pune tunela i pećina, u kojima su bolnice, magacini, kasarne, itd. Jedna kanad- ska jedinica se danima vežbala da uzme učešća u toj akci- ji - nizašta! Nisu nađene ni pećine ni tuneli, nikada ih nije ni bilo. Izmišljotina medija. No što nas naročito interesuje i zbog čega o ovome i pišemo, jeste ono što Pritchard iznosi o „etničkom čišćenju”, na Kosovu. Pritchard dalje piše: O Kosovo i Avganistanu si- gurno su se pisaii međunarodni izveštaji koji su bili potpuno lažni. I mediji to znaju. Nama je bilo rečeno kako psi jedu leševe koji leže po ulicama Prištine. Iz dana u dan naša televizija nam je prikazivala decu, mlade, stare i žene, kako prelaze granice Kosova. A etničkog čišćenja mladih nije bilo! Brojevi počinju da rastu. Nekoliko nedelja pre početka američkog bombardovanja Srbije, broj ubijenih iznosio je 200 000! Timovi forensičkih stručnjaka iz celog sveta su se brzo organizovali. Švajcarci, Amerikanci, Španci, Kanađani, svi se javljaju da pošalju stručnjake na teren, što je moguće pre, da bi našli dokaze o zločinima protiv čovečnosti. Kao samostalni, nezavisni snimatelj filmova, prešao sam granicu Kosova prvoga dana, sa jednom kanadskom jedinicom, očekujući svakakve strahote. Bili smo prvi od koalicionih snaga, koji su ušli u Prištinu. Našli smo mlade Ijude (kojih nije bilo u izbegličkim kolonama): bili su u kafanama glavne ulice i pili kafu! Jedna zgrada, koja je zbog nečega smetala NATOu, bila je bombardovana. Verovalo se da pripada Miloševićevoj ćerci, koja je tu imala radio stanicu. Ostatak varoši je bio u odličnom stanju. Prolazeći glavnom ulicom, bili smo vređani od tih mladih Ijudi.
12
Forensičke ekipe su se uputile u okolinu tražeći znake uništenja i smrti, kojih je moralo tu biti - po onome što su međunarodni mediji izveštavali. Ubrzo je postalo jasno, svi izveštaji su bili preuveličani. Broj žrtava je bio mnogo puta manji od očekivanog. Švajcarci su brzo razočarani otišli kućama. Tim FBI-a bio je poslat kući posramljen. Kanađani su ostali. Ali, najvažnije je bilo da su prilozi u novcu punili kofere Ujedinjenih nacija. Više godina posle Međunarodni tribunal za ratne zločine objavio je da broj žrtava (sa obe strane - primedba SP), iznosi otprilike 3000. Sigurno veliki broj, ali mnogo puta daleko manji od 200 000, kako su to mediji objavlji- vali. Kanadski forensički tim Roto Zero vratio se u Kanadu i pokušao da prikaže istinu. Nije im se verovalo; bili su ispitivani, vređani i na posletku odbačeni od kanadskih novinara, koji nikada na Kosovu nisu bili, i koji nastavljaju da šire, naprosto jedan mit, veli Pritchard. Priredio: Stevan Piroćanac
ZABRANJEN RAD NEKIH MEDIJA. Ministarstvo kulture zabranilo je rad dnevnika "Nacional", nedeljnika "Identitet" i Radio Televizije "Marš" iz Valjeva, kao i distribu- ciju podgoričkog dnevnog lista DAN. Republički ministar za kulturu i informisanje Branislav Lečić objasnio je na konfe- renciji za novinare u Vladi Srbije da je ova odluka doneta zbog nepoštovanja naredbe o merama za vreme vanrednog stanja. "Razlozi za zatvaranje ovakvih medija su pre svega u činjenici šta i kako su pisali, ali, naravno, i neke podatke koji pripadaju istrazi, ko su im osnivači, i koliko bliske veze su imali sa onima koji su izvršili zločinačko delo ubistva premijera", rekao je Lečić. Izdavač "Nacionala" - "Novinsko izdavačko preduzeće INFO ORFEJ", novčano je kažnjeno sa 500 hiljada dinara a direktor ove izdavačke kuće sa 100 hiljada. Iste novčane kazne izrečene su i odgovornima u RTV "Marš" i listu "Identitet". Ministarstvo kulture Srbije zabranilo je i dis- tribuiranje podgoričkog lista "Dan" zbog tekstova objavljenih u broju od 17. marta u kojima se osporavaju mere vlade o proglašenju vanrednog stanja. Distributeru, preduzeću "štampa komerc", izrečena je novčana kazna u iznosu od 200 hiljada dinara a odgovornom licu, direktoru preduzeća 30 hiljada dinara. Nadležno ministrstvo saopštilo je da je povodom teksta objavljenog u "Večernjim Novostima" od 18. marta pod nazivom "Malo selo veliki pacov", izreklo meru opomene glavnom i odgovornom uredniku ovog lista. (B92, 20. 3. 2003.). ŽIVKOVIĆ PODNEO OSTAVKU NA ČLANSTVO U UPRAVNIM ODBORIMA. Stupanjem na dužnost predsednika Vlade Srbije Zoran Živković podneo je ostavke na članstvo u upravnim odborima Duvanske industrije Niš i Jugoimport SDPR, saopštila je vlada. Ostavka je data zbog nespojivosti funkcije premijera Srbije sa poslovima člana upravnih odbora, navodi se u saopštenju. (Beta, 20. 3. 2003.).
Iskra 1. april 2003
НЕУТАЖИВИ МИНОТАУР У овој рубрици Хашки суд је својевремено приказан као критски Минотаур, који захтева благов- ремено и редовно испоручивање жртава без којих би се као установа брзо угасио. Под влашћу „коопера- тивних” Досманлија наша земља је већ испоручила два шефа државе (Слободана Милошевића и Милана Милутиновића), трећег (Зорана Лилића) принудно је упутила као наводног сведока, а у Хагу је заточен и ратни шеф Генералштаба (Драгољуб Ојданић). А и да не говоримо о другим генералима и високим званичницима који су беспоговорно испоручивани на први миг из Хага. За разлику од наше квислиншке владе, домољубива хрватска влада није радо испоручивала своје ратнике и хероје. Невољно је предала само два гене- рала, а када је захтевана предаја ратног начелника Главног стожера (Генералштаба) Јанка Бобетка, хрватска влада се томе успротивила, да би напослетку и „доказала” да је Бобетко толико болестан, нарочито после намерног ускраћивања лекова уочи контролног лекарског прегледа, да није у стању да издржи суђење. Када су, пак, посреди оптужени Срби, и најтежа болест није разлог за одустајање од хапшења и предаје. Генерал Ђорђе Ђукић је „привремено” пуштен из затвора, тек када је утврђено да је на смрт болестан и да неће дочекати суђење, да би 18. маја 1996. у Београду и испустио своју измучену душу.
подизањем хашке оптужнице. Досманлије су, за узврат, већ учиниле огроман уступак - унеле су у Уставну повељу члан 16, који гласи: „Ратификовани међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права имају примат над правом Србије и Црне Горе и правом држа- ва чланица”. Иако се поједини налози Хашког суда за хапшење и изручење никако не могу подвести под уговоре и општеприхваћена правила, као опште норме, Флоренс Артман, хашки портпарол, већ тврди да за испоруку нових оптуженика Хагу више нема никаквих правних запрека. Остаје још да се Ђинђићеви и Свилановићеви ауторитети за међународно право, Војин Димитријевић и Тибор Варади, огласе као и Артманова, па да Хагу, попут Шешеља, почне испорука већег броја нових оптуженика. Јер, хашки Минотаур не сме дуго да чека, жедан свеже српске крви.
Глас јавности, 24.2.2003. - Лични став -
БЕЗНАЂЕ Да сам човек од великог звања
Генерал Момир Талић, начелник Генерал- штаба Војске РС, на превару је ухапшен у Бечу 25. августа 1999. кадаје био савршено здрав, а недавно је пребачен у Београд тек када је због тешке болести, коју је стекао у Хагу, његова смрт постала неизбежна.
Ја би знао да поправим стања. Народу би превијао ране, Лечио би све његове мане, А највише болест апатију У коју се давно заглибио.
Слободану Милошевићу се с повремним прекидима суди, иако постоји велики ризик да због високог крвног притиска (повремено и 180/220) неће издржати суђење, док га стражари, због великог премора, буквално износе из суднице. А Милан Милутиновић је упућен у Хаг, упркос чињеници да му је здравље, после тешке операције на срцу, озбиљно угрожено. Карли дел Понте ни то, међутим, није било довољно, па је недавно напустила Београд бесна и разгоропађена због тога што наша квислиншка влада, наводно, недовољно сарађује с Хагом. И као што је по доласку Досманлија на власт тражила да се за почетак изручи Милошевић, сада тражи изручење ге- нерала Ратка Младића, пуковника Веселина Шљивчанина и капетана Мирослава Радића. А када се, не дај Боже, они испоруче, онда ће тражити главе и других највиших званичника. И томе никада неће бити краја, пошто се хашком Минотауру у одговарајућим временским размацима морају испоручивати нове српске жртве. Но, и поред ове Дел Понтине љутње, наша квислиншка влада и Хашки суд очигледно изврсно сарађују. Када је на протеклим неуспелим председ- ничким изборима Војислав Шешељ добио исувише много гласова, неко из Београда препоручио је Хагу да баш сада Шешеља треба зауставити и уклонити
Iskra 1. april 2003
Коста Чавошки
Да се прене из сна дубокога И сети се прошлости и славе Што нам преци завет оставише. У невоље кад су западали Руке своје нису прекрстили Већ се са злом јуначки борили. Зло је данас време него икад Мафија је своје гњездо свила Накота се много намножило. Кажу људи мала земља наша Има двеста вођа партијаша И милион својих арамбаша Што харају отаџбину нашу. Сретење, 2003.
О. Јован
«PREISPITATI DELOVANJE PSEUDOPATRIOT- SKIH ORGANIZACIJA”. Gradski odbor Lige socijaldemo- krata Vojvodine u Zrenjaninu ocenio je da se policijske akci- je ne smeju obustaviti dok se svi krivci ne nađu iza rešetaka, a ratni zločinci u Haškom tribunalu. Istovremeno, treba preispitati delovanje pseudopatriotskih organizacija, kakve su «Obraz» i «Svetozar Miletić» - izjavio je portparol zrenjaninske organizacije Lige socijaldemokrata Vojvodine Igor Marton, navodeći da «nije slučajno što su one najak- tivnije u Vojvodini, jer im je cilj - kao i uoči južnoslovenskih ratova - da šire mržnju i Srbe posvađaju sa manjinama« - citira «Mađar so». (B92 , 20. 3. 2003.).
13
ПОВОДОМ ЈЕДНЕ КЊИГЕ О ЕПИСКОПУ НИКОЛАЈУ Више пута последњих десетак година писао сам у „Искри” о заточеништву патријарха Гаврила и епископа Николаја у Војловици и касније у концентрационом логору Дахау. Људи, који су се трудили да наше црквене великодостојнике избаве из логора пре краја рата и пропасти Немачке, у више наврата су касније писали и сведочили о томе. Бошко Н. Костић, који је био упознат са подухватом спасавања и видео их у Истри, оставио је о томе белешку у својој књизи „За историју наших дана”, у којој се налази и говор владике Николаја над одром Димитрија Љотића. Др Ђоко Слијепчевић, који се налазио у Кицбилу, Аустрија, уз Патријарха и владику Николаја, у Трећој књизи своје Историје српске православне цркве подробније је писао о црквеним великодостојницима у Истри и, касније, у Аустрији. Постоје и снимци: Патријарха како благосиља Српске добровољце и четнике војводе Момчила у Истри; владике Николаја са војводом Ђујићем, и владичина са официрима и цивилима у Бистрици. У говору над одром Д. Љотића, владика Николај рекао је и ово: „Ми благодаримо њему, његова Светост и ја, захваљујемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никад заборавити највернијем сину Српства”. Из једног мог чланка у „Искри”, преписао сам део и ставио у писмо од 1.6.1986. године једном ондашњем јеромонаху: „Из Дахауа двојица црквених великодостојника ослобођени су посредством Нојбахера, на молбу Димитрија Љотића, који се оправдано плашио за њихове животе (касније се сазнало да су нацисти и усташе, пред своју пропаст, у многим логорима побили затворенике). Ни пуштању из логора, нити довођењу у Беч, нису се они противили. И у Словинију су отишли по својој жељи; нити су „вођени” нити „под стражом”, која их је и „надаље све време пратила”, спровођени. Ишли су у пратњи неколицине угледних Срба, па и теолога међу њима. Још увек има живих сведока, па и људи из њихове тадашње пратње”. Војвода Момчило Ђујић, којег су звани и незвани хтели за сведока, говорио је увек само истину о случају ослобађања Патријарха и Владике из Дахауа. На једном месту, у подужем интрервјуу датом Милу Глигоријевићу у НИНУ од 13. јула 1990. године, он прави разлику - како се чини - између ослобађања из Дахауа и извлачења из немачког ропства. Говорећи о бискупу Рожману, рекао је: „... Кажем вам, Рожман је био велики националиста. Сачекао је и поздравио нашег патријарха Гаврила и владику Николаја, када смо их извукли из Фелдена, из немачког ропства. Послао је двадесет свештеника на освећење наших застава у Словенији...” Улазак неке америчке дивизије у Кицбил последњих дана Другог светског рата није било „осло- бађање” већ ослобођених, него само окупација дела ондашњег Трећег Рајха. Зачудо, неки јеромонаси од пре 18 година и неке владике ових дана боље знају Осму америчку или 49. америчку дивизију, него свеце у кален- Дару!
14
Почетком марта ове године свратио сам у хиландарску радњу „Тројеручицу” да купим верске књиге за пријатеља у Минхену и да понесем угаљ за кадионицу. Док ми је продавац паковао тражену робу, приметио сам књигу „Кратак животопис св. владике Николаја - Нови Златоуст” од владике Артемија. Прелистао сам животопис: тамо стоји да је владика био заточен у Дахау; и тамо стоји да га је осло- бодила нека америчка дивизија, чији број сам заборавио. Можда стога, што се ради о „кратком животопису” у њему нема ни трага о ослобађању из логора Дахау, нити о боравку Патријарха и Николаја у Словенији и Истри. А може бити, кад је после пада Слободана Милошевића настало опште прање аутобиографија и биографија, да је дошао ред и на биографију поч. владике Николаја. Од савесног прања, биографије је окраћала, те је сада поста- ла чиста од, тамо неке, маргиналне истине. Чега у књизи нема - није се ни догодило. Скренуо сам пажњу продавцу на недостатке из биографије, а он ме добронамерно упути на разговор са Владиком. У безазлености својој мислио је да владика Артемије није упознат са истином. А Владика је упознат са њом, али као да сумња у ону „истина ће вас ослобо- дити”! Светомир Пауновић
ZA UMEŠANE U UBISTVO PREMIJERA NEMA POSLANIČKOG IMUNITETA. Predsednik Administrativnog odbora Skupštine Srbije Boško Ristić izjavio je da niko neće moći da se pozove na poslanički imunitet, ako se u policijskoj istrazi utvrdi da je neko od posianika umešan u ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. "Pošto ubistvo premijera predstavlja teroristički akt nasilja i organizovani kriminal, za ta dela propisane su zatvorske kazne duže od pet godina, tako da niko ne bi mogao da se pozove na poslanički imunitet", rekao je Ristić za novosadski "Dnevnik". (Beta, 20. 3. 2003.).
Iskra 1. april 2003
Preživjeli iz tuzlanske kolone JNA traže pravdu
„Dobitnik nagrade za demokratiju” - laže! Na pitanje zašto o tome niko do sad nije pričao na taj način, odgovaraju: “Valjda zato što smo nekakav ponosan narod i ne kukamo, valjda zato što to što je proživio ne smatra nečim važnim i možda najviše zato što smo u Tuzli navikli da ćutimo. Samo što sada ćutimo o Tuzli?”. I Del Ponteova, kažu, još uvijek ćuti.
Navika ili nešto drugo?
Preživjeli učesnici tuzlanske kolone, ogorčeni nedavnom izjavom nekadašnjeg gradonačelnika Tuzle Selima Bešlagića da su vojnici JNA 15. maja 1992. stradali od “nepravilno uskladištenih raketa i granata u transportu”, oglasili su se u Bijeljini tokom prošle sedmice. Prema Bešlagićevim navodima iznesenim u intervjuu novosad- skom Građanskom listu, “samo desetak vojnika je poginulo u pucnjavi, dok su ostali uglavnom stradali od eksplozija raketa i granata u kamionima”. Bešlagić ističe da nije nje- gova, već nečija tuđa krivica što je naoružanje transporto- vano na takav način i što su “vojnici sjedili na granatama”. “Gnusne laži” Mika Ristić, Miodrag Vujanović i Radovan Krstić, u ime svih poginulih i svih preživjelih u mučkom napadu na kolonu, najoštrije su reagovali na pomenute izjave. „Bešlagić govori gnusne laži! Kako je moguće da granate same eksplodiraju?! Na nas je pucano sa svih strana i iz svih vrsta oružja, ne samo iz okolnih zgrada već i sa barika- da, puškarnica i mitraljeskih gnijezda duž puta kojim se kre- tala kolona. Čak su i sa visa Inčića iznad Tuzle padali pro- jektili na kolonu. To samo govori da je napad bio organizo- van i pripremljen”, ističe Ristić, koji je 1992. obavljao dužnost vojnog policajca. Naglašavajući da je prethodno upravo sa Bešlagićem dogovoren miran izlazak, on ističe da je vojnicima u koloni izdato striktno naređenje da niko ne smije pucati, što je strogo poštovano. Radovan Krstić, tada mladi vojnik JNA, na redovnom odsluženju vojnog roka preživio je dvostruko ra- njavanje. „Da li su moji drugovi u kamionu stradali od guma koje smo vozili? Da li su se to one same zapalile ili smo doživjeli užasnu kanonadu pucnjeva sa svih strana”, zapi- tao je Krstić potvrđujući da postoji znatan broj Ijudi koji su preživjeli pakao na Brčanskoj malti i koji su spremni da svje- doče u Haškom tribunalu. ,,Da li je zločin to što je meni dok sam ležao ranjen i bespomoćan iz grupe koja je prolazila, nakon završetka napada, prišlo naoružano lice i pucalo u usta iz pištolja”, pita Krstić, svjedočeći da je on jedan od rijetkih koji je preživio krvnikov metak, dok su ostale vojnike koji su nakon ranjavanja tražili pomoć ubili tuzlanski “teri- torijalci”. ,,Da li je to za Bešlagića zločin?!”, upitao je Krstić.
Iskra I. april 2003
Prema podacima Miodraga Vujanovića, jednog od preživjelih, danas člana Udruženja za traženje i identifikaci- ju žrtava tuzlanske kolone, od oko 300 stradalih u koloni do sada je identifikovano svega oko 30 posmrtnih ostataka. „Тек prije mjesec dana, i to na osnovu DNK analize, dobio sam potvrdu da su pronađeni posmrtni ostaci moga brata, a pronađena je samo jedna butna kost”, ispričao je Vujanović, naglašavajući da su posmrtni ostaci ubijenih vojnika zakopavani na tajnim mjestima, prenošeni sa lokacije na lokaciju. U ovom trenutku se, kako je rekao, očekuje otvaranje najmanje još dvije masovne grobnice. Upravo zbog opasnosti da posmrtni ostaci ponovo budu otkopani i prebačeni na drugo mjesto, Vujanović nije želio da otkriva tačne lokacije. Sa svim je, naglašava, upoznata Komisija za traženje nestalih RS. U prethodnim razgovorima za Patriot Vujanović je izrazio nezadovoljstvo zbog nespremnosti međunarodnih organizacija da aktivno učeštvuju u traženju i otkopavanju masovnih grobnica u kojima su sahranjeni ubijeni u mučkom napadu na kolonu. Mika Ristić je iznio i podatke da je Bešlagić znao, te i sam učestvovao u formiranju muslimanskih oružanih formacija 1992. godine u Tuzli: „Patriotske lige” i „Zelenih beretki”. „Još ranije, dva do tri mjeseca prije izlaska kolone, počele su provokacije naoružanih grupa. Pucali su na kasarnu JNA sa okolnih zgrada, čak i sa tada nezavršene zgrade bolnice kod kasarne.” To, prema njegovom mišlje- nju, govori o namjerama napadača i kasnijem planiranju napada. „Bešlagić i njegova svita Faruk Prcić, Mustafa Brkić, Meša Bajrić i drugi nesmetano iznose kojekakve laži o tuzlanskoj koloni, a siguran sam da će imati priliku i u Hagu da se o svemu izjasne”, zaključio je Ristić. Život u getu Kao podršku zahtjevima da se organizuje suđenje bivšem gradonačelniku Tuzle i njegovim saradnicima, dvo- jica građana “civila” iz 1992. govore za Patriot o životu neposredno prije i tokom rata u tom gradu. Jedan od zaposlenih u tadašnjem Hotelsko-ugostiteljskom preduzeću “Solaris” svjedoči da je znatno ranije, još početkom marta, bila javna tajna da se na obodu Tuzle skupljaju i za napa- dačke akcije uvježbavaju uniformisana lica okupljena u „Patriotsku ligu” i „Zelene beretke”. Nakon protesta građana oni su sklonjeni u napušeni kamenolom, ali je za njih i dalje u kuhinji spremana hrana, 72 obroka. Nakon jedne od dostava, vozač kamiona, Srbin po nacionalnosti, nije mogao da sakrije uzbuđenje i zbunjenost jer se sam uvjerio da se ,,ti naoružani Ijudi” otvoreno spremaju za napad na do tada zajedničku vojsku. Istovremeno je upotrebom minskih sredstava i eksploziva izvršeno zaprečavanje svih izlaza iz Tuzle. Za taj posao Faruk Prcić je, kaže, birao uglavnom Ijude iz mješovitih brakova. Na zaprekama je vršeno legi- timisanje. U gradu je širena priča kako se sve to radi jer su u Požarnicu stigli „arkanovci i Bijeli orlovi”. „Pričalo se da su maltene napali grad. Imao si utisak da se iza svakog grma na padinama Majevice skriva po jedan bradati četnik sa kokardom, a ovi u gradu, eto, sve nas štite od napada. Nije pomogao ni veliki naslov u Frontu slobode. Preko čitave
15
strane jedno jutro je izašlo: „Lažu, nema četnika”. Taj no- vinar je valjda poslije toga jedini Hrvat koji je nazivan četničkim vojvodom. A čovjek, jednostavno, slobodno otišao u Požarnicu i tamo prošao kad je htio i nikoga nije našao.” Srbi koji su ostali u gradu nakon napada na kolonu, pogotovu oni čiji su članovi porodica tada ili tih dana izašli iz Tuzle, bili su sumnjičeni da su četnički saradnici. Slijedila su privođenja i maltretiranja. „Kada su Požarnicu zauzeli pripadnici 'Patriotske lige’ i 'Teritorijalne odbrane’, na tom pravcu izlaza iz grada bilo je pet punktova. Trebalo je hrabrosti da se neko pješke zaputi i nada da će proći svih pet. Tu zonu su oni proglasili ‘ratnom’ i u nju se ulazilo samo sa posebnom propusnicom. I drugi izlazi iz grada bili su blokirani na sličan način. Kada sam konačno izašao nakon dvije godine, ćutao sam skoro po čitav dan. Tako skoro dvije godine. Jednostavno, tako sam se bio navikao”, svjedoči naš sagovornik. Na upitni pogled, drugi, takođe bivši „Tuzlak”, koji je kao „sumnjivi četnik” prošao „policijsku obradu”, kroz ironičan osmijeh odgovara: „То ti je savim nor- malno. Niko to ne zna dok ne prođe. Zato što si Srbin ne samo da si mogao biti optužen za bilo šta već je zbog pogrešno protumačene riječi glava mogla odletjeti. Zato su skoro svi naučili tako da govore da je to bilo šaputanje po stanovima. To ti je kao da pričamo ovdje, a za ovim susjed- nim stolom se ama baš ništa ne čuje.” Obojica govore i o sječenju telefonskih žica od strane „patriotski nastrojenih” komšinica. Za godinu dana, kažu, u stanovima nije ostalo skoro ništa. „Kada pričaju da su umirali od gladi, to nije isti- na. Dolaze odavde iz Janje izbjeglice u Tuzlu. Onda se ras- porede: jedan član porodice ide u Crveni polumjesec, drugi u Crveni krst, treći u Merhamet, četvrti u neku drugu humanitarnu oganizaciju i onda se vraćaju kući sa kesama. Mi ne samo da nismo mogli nigdje izaći već bi svako ko je pretresao stan odnio ponešto. Nisi mogao reći da ne može. A pretresa je bilo i po pet sedmično”, svjedoče obojica upoređujući život u „slobodnoj Tuzli” sa životom u getu. Na insistiranje supruge jednog od njih da ne go- vore tako jer je Bešlagić dobitnik „nagrade za demokratiju”, čuje se samo uzdah pun gorčine propraćen teškim odmahivanjem rukom. A zašto o tome niko do sad nije pričao na taj način, odgovaraju: „Valjda zato što smo nekakav ponosan narod i ne kukamo, valjda zato što to što je proživio ne smatra nečim važnim i možda najviše zato što smo u Tuzli navikli da ćutimo. Samo što sada ćutimo o Tuzli?” I Del Ponteova, kažu, još uvijek ćuti. Navika ili nešto drugo? Zaboravni Bešlagić „Bivšem gradonačelniku Tuzle bilo bi najbolje da ne zaboravi argumente koje je iznio o tuzlanskoj koloni dok se haški istražitelji ozbiljno ne zainteresuju za počinjeni zločin i njegovu ulogu u njemu”, kratko je Bešlagićeve tvrd- nje objavljene u Građanskom listu prokomentarisao pred- sjednik Boračke organizacije RS Savo Cvjetinović, navodeći da su brojni svjedoci koji znaju istinu o dešavanji- ma na Brčanskoj malti 15. maja 1992. i koji su spremni da o tome pričaju i u Hagu. PATRIOT, 10. mart 2003. <www.patriotmagazin.com>
16
Mladen
Stojanović
АПЕЛ ЗА ПОМОЋ „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА” Захвални смо Богу што је помогао српском наро- ду да се ослободи комунистичке владавине. Међутим, као што се могло и очекивати, после више од пола века владавине једнопартијског режима који је у своме програ- му имао кидање са народном културном традицијом и изграђивање „новог, прогресивног друштва”, и у њему „новог човека”, резултати су били поразни. Југославија разбијена, Косово изгубљено, Срби подељени, спрске територије одузете, стотине хиљада избеглица у суженој и осиромашеној Србији. Да и не спомињемо духовно и морално срозавање. У исто време, показују се и светли зраци, који полако, али сигурно, почињу да продиру кроз таму. Све већи број људи из новијих генерација прикупља се и преиспитујући недавну историју, враћа се у далеку прошлост, својим коренима, опробаним културним вредностима које су водиле српски народ столећима. Задржимо се овде на писаној речи. Поред старих публикација са новим људима, појављују се и нове публикације, до скоро незамисливе. Оне, заједно, отварају своје странице надареним умовима који данас слободно износе своје мисли и идеје у прилог духовне и моралне обнове српског народа. Једна таква публикација, вероватно и најзначајнија, дугогодишње власништво Удружења книжевника Србије, изванредно уређени двомесечни „Лист за књижевност и друштвена питања”, су и КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ. Чујемо да је и та публикација данас у великој кризи и да јој прети затварање. Зато ми, српски писци у дијаспори, на нашу властиту иницијативу, апелујемо на све Србе и Српкиње, којима је то могуће, да их материјално помогну и омогуће даље излажење. Прилоге слати са Cashiers Check или неким другим путем на: УКС, Француска, 7 - 11000 - Београд, SERBIA , са ознаком за „Књижевне новине” - „АПЕЛ". ИЛИ на следеће банковне рачуне: У Немачкој: DEUTSCHE BANK AG, Frankfurt/ M BR Deutschland - Swift code Deutdeff, BLZ 500 700 10 na račun Komercijalne banke AD Beograd SCG/ 935966200. У Енглеској: HSBC BANK plc, London, England Swift code: MidlGB22 - na račun Komercijalne banke AD Beograd, SCG / 37373751. У име осталих потписника, ЂОРЂЕ ВИД ТОМАШЕВИЋ Emeritus Professor of Anthropology Buffalo State University College
Iskra 1. april 2003
ГЕНОЦИД ИЛИ ХОЛОКАУСТ Геноцид (грчко-латинска реч) уништавање народа или племена. Холокауст - код Гока и Римљана жртва спаљивањем приношена боговима или умрлима, уништавање спаљивањем. Милан Вујаклија „Лексикон страних речи и израза”
Геноцид или холокауст су највећи злочини против људског рода у међународном праву, деклара- тивно речено. Геноцид или холокауст, у лингвистичкосемантичком значењу требали би бити једино синони- ми. Значи те две речи требало би да садржајно имају исти смисао и исто значење. Модерни „хуманисти" не мисле тако, него холокауст сматрају екстремнијим видом геноцида, а што је и нетачно и непотребно. Уз оба, по неписаном правилу, готово увек везују и синтагму „етничко чишћење” илити прогон домицилног становништва. Или не ретко, у времену садашњем, етничко чишћење, напросто је инкорпори- рано у термине геноцида или холокауста. Али гене- рално гледајући, то су све трајни феномени у људској историји, који драстично и заувек мењају етничку мапу света. Водећи „хуманисти”, а свима деле инспира- тивне и наредбодавне лекције о глобалном моралу, значи реч је о Американцима, своју цивилизацију зас- новали су управо на геноциду и етничком чишћењу. Према подацима америчког антрополога Апфреда Луса Кребера, на почетку „колонизације” 1500. године, на читавом простору северне Америке живело је, 4.2 милиона староседелаца („Индијанаца”). Американци су против њих предузели на десе- тине ратних похода у којима је убијано, масакрирано и расељавано индијанско становништво. Прво место у САД у коме се десило прво и уводно страшно крвопро- лиће са жељом да се очисти северни регион јесте Статфорд. Био је то масакр племена Пекват Индијанаца из 1637. године. Он се у дечијим уџбеницима Америке све до 1968. године славио „као велика победа и истински тријумф америчке војске”. У стварности ништа друго, до обичан подмукли препад пре зоре на индијански логор, док је већина мушкара- ца била одсутна. Претекао је само мали број „срећника”, побегавши пометене памети од страха и ужаса, а „јуначине” су том пригодом убијале само жене, децу и старе људе. Име Пеквата је избрисано са лица земље; не оставивши ни једнога који би се усудио да се назове Пекватом. У САД данас, по критеријумима Статистичког бироа, а према којем се Индијанцем сматра свака особа која има најмање једну четвртину индијанске крви, живи око 700 хиљада прастановника Северне
Iskra 1. april 2003
Америке. Од тога, једна трећина удомљена је у резерватима и изложена тешкој расној дискриминацији. Теодор Рузвелт Бивши председник САД уништавање домородачке популације у северној Америци, објаснио је „хуманитарним мотивима”: „Најправеднији од свих ратова јесте рат са дивљацима, пошто се тако успоставља правило доминантних светских раса!” О страшном и бестијалном геноциду над афричким црнцима писао је др Леополд Сенгор, некадашњи председник Сенегала и француски академик: „да би се довело двадесетак милиона црнаца из Африке у САД (Енглези, Американци и Шпанци - п.а.) су приређивали прави лов на људе, баш као на звери, и да би одабрали 20 милиона најздравијих, најјачих и најлепших, убили су или масакрирали око 200 милиона афричких црнаца!” Велика Британија позната данас по „хуманиз- му и демократији”, итекако је велики мајстор и геноци- да и етничког чишћења. Од камаре примера одабарао сам овај, руковођен највише његовом илустра- тивношћу: „За 120 година, од 1841. до 1961., број станивника Ирске смањила је она са 6.528.000 на 2.814.700!” Шокантно зар не? А нама Србима, највише дидактички и хуманистичких поука и порука о „људ- ским правима и демократији”, упућено је за дивно чудо од ове државе и њених „надморалних државника”. Холокауст Турске над Јерменима, сматра се, први је такав чин у савременој историји. Додуше, историју као науку одбацује и негирају творци Новог светског поретка. За те „хуманисте”, то је „само пар речи у уху” које се дају лако занемарити. Армени или Јермени (погрдан назив чији су творци Турци, а широко је примењиван) су древни народ са Кавказа, индо-европског порекла. Хришћани и православци. Незнатан број од њих признао је папу, али је задржао православне обичаје (мехитаристи). У Ечмијаздину је центар арменске православне цркве и седиште њеног патријарха. Етнички простор Арменије је подељен. Западни део је у саставу Турске (раније Османлиска држава). Источни део је од 18. века био у склопу царске Русије (она тада заузима Кавказ), а после успоставе Совјетског Савеза њен саставни део (Република Арменија или Јерменија). Распадом СССР-а, Република Арменија постаје самостална држава. Она броји око 3.5 милиона становника (98% су Армени). Половина од те популације су потомци оних Јермена спасених од турског холокауста (свеукупно на Кавказу има приближно 4.2 милиона арменског народа). Јерменија се простире на 28.900 квадратних километара, а главни град је Ереван (Јереван). У Османлијској држави, Армени су били веома
17
Геноцид ... богати и способни трговци, али и вечита мета бездушне агресије Турака. Из тога разлога, многи од њих расути су по свету, далеко од Арменије. Интересантно је да ниједан Јерменин из дијас- поре себе не сматра емигрантом, него особом која силом прилика живи ван отаџбине. И сви одреда желе да почивају у својој матичној земљи. Прве велике покоље над Арменима, Османлије су спроводиле у Константинопољу (Истанбулу), Трабзону, у месту Ван, па опет у Константинопољу од октобра 1895. до августа 1896. године. У том, првом таласу покоља, настрадало је, сматра се, далеко више од 300 хиљада Армена. Младо-турска револуција под вођством Кемала Ататурка избила је 1908. године. Срушен је последњи Османлиски султан Абдул Хамид. Створена је нова секуларна и „модерна” турска држава по узору на „напредне западне демократије”. Уствари, започело је све 1891. године у Женеви оснивањем организације „Јединство и напредак”, а која је носила назив и „Младотурци”. Организацију су чинили анти- традиционално усмерени интелектуалци и официри школовани у Бриселу (каква случајности?).
јектант холокауста над Јерменима) гласи: „Познато вам је да је влада одлучила да спроведе темељно уништење јерменског ста- новништва које живи у Турској. Свако ко има супротно мишљење не може бити члан државне администрације. Мора доћи крај њиховој егзистен- цији, и то без милости за жене, децу и инвалиде”. Преостале масе Јермена у сагласју са овим бивају протеране у Сиријску пустињу. Умиру до једно- га, јер се над њима спроводи комбинација масакра, злостављања, глади и жеђи, а и болештине узимају данак. Коначни биланс овога пута је 1.5 милион јер- менских жртава. Талаат бег, крајем 1915. године победоносно изјављује: „Решио сам јерменско питање за три месеца, док га султан Абдул Хамид није могао ни за 30 го- дина”. У разговору са америчким амбасадором (заси- гурно провереним демократом), овај монструм и човеколиким обрисима, узгред је напоменуо: „Није потребно да више говоримо о Јерменима, јер смо их тричетвртине уништили (Реакција америчког амбасадора засигурно није била непо- вољна)”
И када они преузму власт у Турској догодиће се холокауст над Јерменима. Парадоксално јесте, али Висока Порта (османлиска Влада) у своме програму није имала тако софистициран и разрађен модел холокауста (геноцида), (иако су асимилације, покољи, погроми над Србима били вишевековна реалност!).
Турцима ни то није била довољно. И када у Русији буду била велика превирања после Октобарске револуције и грађански рат, припремала се Турска за нови холокауст над Јерменима. Овога пут усмерили су се на простор источне Арменије. Стога су напали Кавказ. До 15. маја 1918. године освојили су читав низ јерменских градова. И у временском интервалу од 1918. до 1922. побили су 400 хиљада источних Армена.
Модел тоталног геноцида (холокауста) над Арменима осмислили су до најситнијег детаља и спровели у живот са великом острашћеношћу водеће политичке личности „младотурака”. Младотурски министар у влади нове Турске, др Назим Беј отворено је казивао:
Свеукупан број јерменских жртава уморених од Турака у раздобљу од 1878. (почетак мањих поко- ља у западној Јерменији) па до 1922. када је источна Јерменија постала једна од Република новоус- постављеног Совјетског Савеза) износи 2.5 милион особа.
„Шта хоће ти Јермени? Јерменску нацију треба уништити у корену, а њихово име мора бити заборављено. Треба их убијати до последњег. Хоћу да Турци, и само Турци управљају и располажу јерменском територијом!”
За сво време трајања холокауста, између 350 до 400 хиљада Јермена успело је некако да избегне у Сирију, Либан, Бугарску, Грчку, Француску, Енглеску, а нешто мало и у Србију.
И нова крвавија фаза уништавања Армена започела је 24. априла 1915. године. Турци примењују стари метод обезглављивања народа, пошто у зору тога дана хапсе преко 800 људи из редова најелитни- је јерменске интелигенције. Три дана касније, упућују их у град Диарбекир, где не стижи, будући да су од Турака побијени у путу. Следе покољи над Арменима у селима и градовима западне Јерменије. У тим звер- ствима, нестали су Јермени у градовима: Ерзерум, Битилис, Сасун, Зејтун, Горис, Карс, Урфа, Муш, Гарахисар итд. У граду Ван, Јермени су пружали отпор 27 дана. После силног гранатирања, Турци су продрли у град и масакрирали више од 40 хиљада Армена. Обале реке Тигра и Еуфрата сасвим су биле прекривене лешевима овог несретног народа. А само у луци Трапезунт на Црном Мору утпопљено је око 15 хиљада Јермена, најразличитије страросне доби.
И у нова боравишта пренели су своју богату културу, живописне обичаје и традицију, изградили своје цркве и школе, почели да издају своје књиге, часописе и новине на матерњем језику и др. И што је још важније и битније, Армени су опстали као народ. Масакр над Јерменима и тада су многи савременици оцењивали као масовни геноцид муслиманског над православним живљем (али не јавно). „Просвећена” Европа и „демократска” Америка, нису желеле ни по коју цену сукоб са Ататурковом државом и „младотурцима” Тачније избегавали су кон- фронтацију са политичким системом, који није био ништа друго до један европски покрет на тлу Азије. Звучи као морбидан цинизам, али после извршеног холокауста над Јерменима, сматрало се да Јерменија више не постоји. По свему судећи, баш Талаат бег био је творац идеје да се на тлу западне Јерменије подигне надгробни споменик са натписом:
Тајни телеграм који је 16. септембра 1915. године команди области Халеба упутио министар унутрашњих послова Турске Тапаат бег (главни про-
18
Iskra 1. april 2003
„Овде су некада живели Јермени!” Злогласни Талаат бег неће дуго уживати у „плодовима” својих паклених работа. 15. марта 1921. године у Берлину убиће га један Јерменин који је највећи део свог живота провео у Србији. Турци ће дотичног крволока сахранити у маузолеју у Константинопољу (Истанбулу) на брежуљку званом Марурс, где су маузолеји највећих и најзаслужнијих Турака (једна врста турског Пантенона). За Јермене, била је то нова и додатно неопростива увреда. Успоредива данас рецимо са градњом маузолеја Хитлеру у Берлину. У Јеревану, Армени су својим сународницима страдалим у холокаусту подигли једноставан и величенствени споменик. Стубови плаве боје окружу- ју вечни пламен. Споменик се састоји из два дела. Први део поред обелиска симболизује јерменске мајке које оплакују своје погинуле синове, а други део језиком симболике казује да је јерменски народ опстао и да турски зликовци нису остварили свој демонски циљ. Сваке године, 24. априла посећују га и одају му дужну почаст бескрајне колоне људи из свих делова Јерменије, али и из јерменске дијаспоре. Турска држава, обелодањено је то много кас- није, од 1914. године имала је потписан тајни пакт са Немачком. Зато су и њени односи много доцније са нацистичком Немачком били веома блиски и срдачни. То је и рационално објашњење зашто је једном при- ликом Адолф Хитлер рекао мислећи свакако на Европу: „Ко се још сећа геноцида над Јерменима”! Ни „велики” човекољупци и хуманисти без премца никада се нису оглашавали о холокаусту над Јерменима. Јесу о холокаусту над Јеврејима у Другом светском рату. Из истога рата, заобилазили су некако холокауст над Србима учињен од усташа и холокаусте над Русима и Циганима (Ромима) у изведби нацистичке Немачке. У прикривању холокасута (геноцида) над Србима, испредњачиле су две моралне мизерије и србофоби екстра класе. Прво је Вацлав Хавел, књижевник много подржаван од београдских „друго- ва” дисидената када је робијао, касније дугогодишњи председник Републике Чешке. У време када је Нато „хуманитарно бомбардовао” и сатирао српски национ и када су се писале последње странице страшног холокауста извршеног над Србима у 20. веку, он је давао изјаве оваквог типа: „Рат у Југославији је камен међаш у међународним односима; први пут су људска права наро- да косовских Албанаца - једногласно дошла на прво место!” Конгрес:
Или пак она која је до усхићења довела амерички
„Напор просвећених генерација демократа, ужасно искуство два светска рата и еволуција ци- вилизације, коначно су навеле човечност да схвати да су људска бића важнија него држава - тако је открила косовска интервенција!”
Визел. Човек који је заиста преживео холокауст. Интелектуалац пар екселанс, књижевник и добитник Нобелове награде. Морална дезинтеграција њега као човека огледа се у речима: „Косово је „морални рат”. Када ђаво покаже своје лице, не чекај, не допусти му да добије снагу. Мораш деловати!” Ели Визел је и деловао, али још много раније. Тако је 1982. године дао оставку на место председни- ка (невладине) телавивске конференције о геноциду на захтев владе, која није хтела да разжести своје турске савезнике укључивањем јерменског геноцида у историјски преглед. За разлику од „делотворног” Ели Визела, 24. априла 2000. године, израелски министар образовања Јоси Сарид на комеморативном скупу у Јерменској православној цркви у Јерусалиму, био је веома експлицитан: „Израелски ђаци у школама ће осим о холокаусту учити и о геноциду над Јерменима. Израел који се сећа шест милиона својих Јевреја убијених током немачке окупације треба да буде посебно осетљив на страдање милион и по Јермена од руке отоманских Турака између 1912. и 1923. године”. И тај пример почеше да следе и други. На самом почетку трећег миленијума, амерички Конгрес и француска Скупштина после вишедецениског одла- гања коначно су у својим документима прецизирали да су Турци извршили погроме над Јерменима и назвали их геноцидом. Реч геноцид не постоји у Турској држави, а јавност у Турској наводно је негативно реаговала и протестовала на овакве одлуке. И разно-разни коментатори писали су да је то могло озбиљно да угрози односе између ових земаља, а што делује и смешно и „комично”. Нама Србима, по страдању и вери православној, Армени (Јермени) су врло близак, гото- во братски народ. Дозвољавам зато себи, да у текст унесем и ову дигресију, која помало угрожава конзистентност цело- га излагања. Први Јермени на српске етничке просторе долазе у доба Османлиске владавине. Насељавају се по већим градовима и највише се баве трговином, нарочито са стоком. Након пада Београда 1739. поно- во у турске руке, београдски Јермени су се преселили у Петроварадински Шанац (касније Нови Сад) и Осек. У Новом Саду, чинили су они веома богат и моћан трговачки слој. Црквену општину основали су већ 1743., а исте године су изградили и цркву, једину те врсте у овом делу Европе. Новосадски Јермени су били мехитаристи, што значи да су упражњавали православне обичаје, признавали папу, а служба у цркви служила се на немачком језику. Поред црквене опшине у Новом Саду које више нема, имају још малу црквену општину у Трсту и велику у Бечу. Уз њу и манастир, при коме је некада посто-
Још беднији и аморалнији од њега био је Ели
Iskra 1. april 2003
19
Геноцид ... јала штампарија. Прве српске књиге на Вуковом књижевном језику, штампане су у њој. Забележено је да 1840. године, у Новом Саду живело је свега 30 Јермена. У Српско-мађарском рату 1848/49., јуна ове друге, Мађари су бомбардовали Нови Сад са Петроварадинске тврђаве. Између осталог бива оштећена и Јерменска црква. После Другог светског рата, Јерменска црква у Новом Саду бива стављена под заштиту државе и проглашена спомеником културе. Стари Новосађани популарно су је звали „црква са једним верником”. Године 1965., ипак је срушена због градње новога булевара. Тадашњи директор покрајинског Завода за заштиту споменика културе био је „принуђен” да скине заштиту са јерменске цркве и да омогући њено ван- далско рушење (заменик градоначелника Новог Сада у то време био је отац г. Ненада Чанка). Свој нециви- лизовани поступак рационализовао је чињеницом да Јермена ионако више нема у Новом Саду. А само неколико месеци касније постађе јасно да ова безум- ност није имала ама баш никакву сврху. јер новоиз- грађеном булевару није уоште сметала Јерменска црква. На месту, где се она некада налазила, постоји само једно скромно обележје. И последњи детаљ везан за Јермене а у Србији био би да су јерменски студенти у Београду средином осамдесетих година убили турског амбасадора. У том атентату настрадао је смртно и један Србин (студент) и један војни пензионер (остао је парализованих ногу). Геноцид, мањих размера, него над Јерменима спроводили су „младотурци” и над Грцима. Процењује се, да је до децембра 1922. године од Турака ликвиди- рано у масакрима у области Хелеспонта око 150 хиља- да, а на просторима Мале Азије још 140 хиљада Грка. Истовремено из Мале Азије, Источне Тракије и Хелеспонта, расељено је од стране турских злотвора и преосталих 1.700.000 Грка. И то са територија које су њихови преци населили пре равно 3500 година. Објективно гледајући, геноцидно понашање Турака имамо и у случају Курда у задњих 25 година. Спроводе га уз неограничену подршку и војну и економску и моралну од стране САД и Енглеза (твора- ца новог „хуманизма”). Курди су стари индо-европски народ. У југоисточним деловима Турске живи их око 13 милиона (а можда и више). И не само овде, домицилни су они живаљ и у деловима Либана, Ирака, Сирије, нека- дањег Совјетског Савеза и Ирана. У Турској држави, ускраћена су им културна и језичка права, а о аутономији несмеју ни да помишљају. Борећи се за најелементарнија људска права Курдска радничка партија под вођством Абдулаха Оџалана започела је 1984. године оружану борбу. Од тада према Курдима стално ескалирају репресалије и терор од стране турске армије, а са пуном подршком и сагласношћу америчке админи- страције. Од деведесетих година двадесетога века, зверства и злочини према Курдима се стално и про- гресивно повећавају. Врхунац бива досегнут 1994. - 1996. године.
20
Један од индикатора за то је и бекство од 1990. до 1994. године више од милион Курда у њихову престоницу Дијарбакир. До 2000. године, та бројка миграната се креће приближно од 2.5 до 3 милиона људи. Број емиграната је неодређен и износи сигурно више стотина хиљада људи. Ненаоружани Курди, налазе се напрекидно под ударима најсавременије наоружане турске армије. Делујући напалм бомбама, Турци су уништили више од 4 хиљада курдских села са шумама около њих и ство- рили просторе спржене земље. Људске жртве у тим нападима нису бројане, а апроксимативно су про- цењене на више десетина хиљада, а могуће је и преко стотину хиљада лица. Против Курда делују и „ескадрони” смрти и мистериозна убиства Курда су веома честа (3500 лица у 1993. и 1994. године). После рата у Заливу 1991. године, амерички авиони патролирају небом северног Ирака са намером да „заштите” Курде од Садама Хусеина, а стварно бомбардују ирачки систем против-ваздушне одбране. Једнаковремено турска војска наоружана најмодерни- јим америчким авионима, хеликоптерима и тенковима „регуларно” улази у северни Ирак и без милости се обрачунава са ирачком популацијом Курда. Презир САД и Велике Британије за курдска права има дугу и важну историју. Он укључује чувени „продају” Курда ирачком терору 1975. и опет 1988., када оне нису реаговале на Садамово уништавање Курда бојним отровима (сасвим оправдано Курди су се били дигли на устанак). Свему томе основе је поставио још давне 1919. године Винстон Черчил користећи против „југунастих Арапа” (заправо Курда и Авганистанаца) бојне отрове. Холокауст су починили Американци у Северном Вијетнаму, а онда и у Лаосу и Камбоџи шесдесетих година двадесетога века. Свакоднвеним ужасавајућим бомбардовањем у овим земљама „ство- рили” су они огромне области „спржене земље” са неизбројивим људским жртвама (врло вероватно ми- лионске цифре). У Камбоџи су холокауст над сопственим наро- дом извршили „Црвени Кмери” предвођени са Пол Потом. Он је обухватио и граничне регионе суседног Вијетнама. Окончали су их Вијетнамци („Пруси” Азије), упадом у Камбоџу и уништавањем „Црвених Кмера”. Жестоко су за то кажњени, прво кинеском инвазијом подржаном од САД, а онда „хуманитарним санкцијама” због прекршаја међународних норми. Холокауст је починила и Индонезија на Источном Тимору, подржана од САД. Од 1974. до 1999. године, овде је уморено 250 хиљада људи (трећина целе популације) масакрима или глађу. После Заливског рата 1991. године када су САД са савезницима напале Ирак, погинуло је више стотина хиљада Ирачана. А онда су Ираку уследиле санкције. Од њих је до сада умрло 600 до 700 хиљада беба и мале деце. Према грубим проценама представника хуманитарних организација у овој земљи свакога месеца умре најмање 4 хиљаде беба или мале деце. Није ли то холокауст? Од холокауста (геноцида) у 20 веку споменуо сам само оне „најпознатије”. Нажалост њих има безброј и није их могуће ни побројати. Вредни су спо- мена и геноциди (холокаусти) у: Конгу, Уганди,
Iskra 1. april 2003
„АЛЕКСАНДАР РАНКОВИЋ - ЛЕКА” Боривоја Марјановића
Боривоје Марјановић: „Александар Ранковић - Лека”, 338 стр.; 21 см; Београд: Књига комерц, 2002. ***
Познати београдски публициста и новинар Боривоје Марјановић објавио је прошле јесени књигу с горњим насловом. До сада је објавио преко двадесет књига од којих су најзначајније: „Равна Гора", „Стазом безумља" и „Хронологија политичких догађаја Србије”. Иначе, аутор је многих чланака и фељтона, а интер- вјуисао је и бројне домаће и стране личности. То би било најкраће о аутору. Ова најновија књига сва је посвећена Александру Ранковићу - Леки. Имао је прилику да лично интервјуише Ранковића када је већ сишао са политичке сцене СФРЈ, а служио се и бројним изворима: стенографским белешкама Извршног комитета ЦК СКЈ и Брионског пленума као и књигама познатих тадашњих комунистичких историчара Душана Биланџића, Вјекослава Ценчића, Бранка Петрановића и других. Један од извора му је и познати београдски писац Слободан Ђукић и његова књига „ Човек у своме времену”. На задњој страни корица пише: „Животопис Александра Ранковића је управо узбудљив роман, тим пре, јер има свој пролог и епилог. Од сеоског чобанчета из родног Дражевца, и абаџиског шегрта, винуо се до највиших врхова власти - потпредседника СФРЈ...” Сматрао се најмоћнијим човеком после Тита у СФРЈ, а једним партијским пленумом одбачен је као што је Броз бацао своје догореле цигаре. Као да ника- да ништа није био, нити да је што значио у свемоћној Комунистичкој партији Југославије! И сада Марјановић жели да га пред историјом рехабилитује. Александар Ранковић - Лека је био предратни и ратни организациони секретар Комунистичке парти- је Југославије. Иза Јосипа Броза Тита, политичког секретара Компартије, Ранковић је био најважнија
Геноцид ... Сомалији, Ел Салвадору, Хаитију, Колумбији, Сијера Леонеу итд., итд. Искрено казујући 20. век је век холокауста или геноцида. Збивали су се, а збивају се већ и у 21. веку на сваком делу земљиног шара. Знано је и ко их испровоцира, усмерава, па онда стишава. То није никаква посебна тајна. Нови светски поредак, кога ласкаво зову „нови хуманизам”. Не могу и не желим, узроке холокауста или геноцида, а све присутнијег у савременом свету да објашњавам или подробније анализирам. Најприкладније за то су речи Тацита (римског историчара). Мислећи на Римску империју једном је он изрекао ову мисао „вечно зелену”: миром!”
„Разбојници света, стварају пустош и то нази- вају Др Војислав Недељковић
Iskra 1. april 2003
личност комунистичког покрета у Југославији. Без њега није могла почети комунистичка револуција у Србији, и уопште у Југославији, нити би Броз могао с београдске калдрме отићи у „устаничку Србију”. Зато када је почетком јула 1941. године београдска Специјална полиција ухватила Ранковића, а да није знала кога је ухватила, Тито је наредио београдској партијској организацији да има све да се жртвује да би ослободила Ранковића. Када су га били ухватили, агенти су га тукли и окрвавили, па је Ранковић симулирао несвестицу, рачунајући да ће га таквог одвести у болницу, а не у затвор, што се и десило. Писцу ових редова је лично причао један од агената који су били ухватили Ранковића - Радан Грујић, који је као емигрант живео и умро у Канади - да нису знали кога су ухватили и да су велику грешку били учинили што су га тукли, а што је успео да вешто искористи и полицију насамари. И, разуме се, то је итекако иско- ристила и Партија. Београдски Скојевци су на један спектакуларни начин избавили Ранковића из болнице. Тито је тек сад могао са својим штабом да изађе из Београда и да оде у „устаничку Србију” и отпочне комунистичку револуцију и грађански рат. Александар Ранковић је стално уз Тита и његов „Врховни штаб”. Он је и у такозваној „Ужичкој совјетској републици” и у Санџаку и у Црној Гори и свуда с главним комунистичким штабом. Гдегод су долазили, Ранковић је организатор комунистичке полиције која се при крају рата претворила у злоглас- ну ОЗНУ, која је у црно завила Србију кад су у њу ушле партизанске снаге у јесен 1944. године. То врло добро памте Ваљевци које су комунисти без саслушања и суда бездушно стрељали. Побијено је најмање две хиљаде Ваљеваца, а после су се ређала масовна гробља широм Србије: Маракана у Београду, Језава у Смедереву, Багдала у Крушевцу, Морава у Чачку, Црвени крст у Нишу и тако редом, уздуж и попреко несрећне Србије. ОЗНА је била страх и трепет за срп- ски народ. „ОЗНА све дозна”. Па је ОЗНА ухватила и Дражу Михаиловића и многе његове команданте и политичке личности Равногорског покрета. Прве је стрељала, а друге послала на многогодишње робије. Ранковић и ОЗНА су стајали иза свега тога. После је Ранковић имао и друга задужења и доспео је до потпредседника Социјалистичке Федератаивне Републике Југославије. Тито, па он. Али, ето „склизнуло му се”, па кад је био у посети СССР-у, Совјети су обзнанили да је он наследник Тита, а то је у свом чланку пренео и Њујорк Тајмс, што наводи и писац у књизи. И разуме се, црв сумње је почео да нагриза Броза, те је полако тињало неповерење према Ранковићу. То су итекако успели да искористе комунистички кадрови Хрватске и Словеније, нарочито фамозни совјетски шпијунчина Иван Крајачић-Стево и словеначки руководиоци Кар- дељ и Доленц. И тако је дошло до Брионског пленума. На основу стенографских бележака Мар- јановић наводи цео ток Четвртог пленума на Брионима 1. и 2. јула 1966. године. Све је унапред било режира- но како су само то умели да изведу извежбани кому- нистички кадрови. Иако је престоница државе био Београд, Броз је земљом владао са острва Бриони, који је претворио у комунистичку тврђаву. Чланови Централног комитета довожени су војним авионима.
21
„Лека” ... Сви су били размештани по кадровима оданим Брозу. Ранковић када је дошао, добио је срчани удар. И уместо да га пребаце у болницу, задржали су га на Пленуму, јер забога - због њега је све то и сазвато. Желели су не само политички, већ и физички да га дотуку. Да умре ту на Брионима - и као политичка личност Партије, тј. Савеза комуниста Југославије и као човек. Када се прочитају те забелешке, читаоцу се спонатано намеће питање: како су комунистички кадрови Србије дозволили да се ама баш сви баце каменом на Ранковића? Дошли су на Брионе као јагањци на поклање. То је само било могуће у комунистичкој диктатури. А што још више баца ружну слику на карактер србијанских комуниста јесте то, да су се просто утркивали ко ће више гладити Броза и ко ће му се боље додворити. Нашао се изговор да је Ранковић са својом службом озвучио Титове резиденције, да га је прислушкивао и шпијунирао и да је тиме са својом службом постао претња држави. Разуме се осуђен је да је крив, а с њиме и сви његови најужи сарадници. Одмах ту на Брионима, на лицу места, Ранковић је дао оставку на све своје положаје и у Савезу комуниста и у држави. А када је стигао у Београд, стављен је под полициску присмотру и извршена смена свих његових сарадника. Неки су отерани и у затвор, а образована је и комиси- ја која је и Ранковића требала да изведе на суд, али се одустало од тога, јер се установило да није озвучио Титове станове, да га није шпијунирао и прислушкивао и да је све то било вешто монтирано. Када је Броз тако ликвидирао Ранковића, онда се није чудити што је после уклањао и друге србијанске кадрове. Боривоје Марјановић настоји кроз ову своју књигу да докаже, да је рушењем Ранковића на Брионима уствари отпочело рушење државе и да је циљ хрватских и словеначких водећих комуниста - Бакарића, Крајачића, Кардеља, Доленца и других био уперен против Тита, а не против Ранковића. Читаоцу је тешко да у то поверује, иако су после Титове смрти Србијом и Југославијом уистину владали словеначки и хрватски комунистички кадрови. На пример, Стане Доленц је био све и свја у Србији после Тита и да су га Србијански комунисти безрезервно подржавали. Када је био разрешен свих дужности, Ранковић се повукао у своје село Дражевац у Посавини, где је живео све до своје смрти. Преминуо у лето 1983. у 74- ој години живота. Марјановић описује Ранковићеву сахрану с низом фотографија, износећи да је сто хиљада народа узело учешћа, Неки македонски кому- ниста Трпе Јаковлевски, који је такође „дрмао” тада Београдом, наређивао је „Танјугу”, „Политици” и другима да се само два и по ступца може написати о покојнику и да се наведе да је само „неколико хиља- да” било на сахрани... Књига садржи и много фотографија из живота Александара Ранковића, а и на корицама је његова слике у униформи генерала. Александар Ранковић је целога живота био и остао комуниста. Као веран војник Комунистичке пар- тије и револуције коју је она подигла, он није желео да се супротстави партијским одлукама, већ је све мирно примио и у потпуној повучености преминуо. Несум- њиво да ће историја изрећи свој праведни суд о њему. Историчари ће се неизоставно послужити и књигом Боривоја Марјановића.
Бора М. Карапанџић
22 L
DEVEDESETI ROĐENDAN IVE JANKOVA 23. februara ove godine, u krugu bivših Srpskih dobrovoljaca i prijatelja, daleko od svoje rodne grude, u Australiji, naš drug Ivo Jankov proslavio je svoj devedeseti rođendan. Rođen 23.2.1913. u selu Rupotina, Dalmacija, od roditelja istaknutih nacionalista, odgaja se u duhu jugoslavenstva. Posle završene gimnazije u Splitu, Ivo odlazi u Beograd na studije pravnih nauka, oduševljava se ideologi- jom Zbora i ličnošću Dimitrija Ljotića, tako da već 1936. godine pristupa Pokretu i do današnjeg dana ostaje nepokolebljiv i veran ideji izvornog Zbora. Posle propasti Jugoslavije, doznavši za patnje i stradanja srpskog naroda u Dalmaciji, iako Hrvat, 1942. godine dobrovoljno odlazi u četničke redove, da pomogne svojoj braći Srbima, i stavlja se pod komandu vojvode Momčila Đujića. U roku od godinu dana, od komandira čete i komandanta bataljona, zbog svoje sposobnosti i ratne veštine bude unapređen u čin poručnika i postavljen za komandanta Vrličke brigade. Zbog svoje izvanredne hrabrosti dobija odlikovanje Belog Orla. U svim borbama protiv partizana ističe se svojim junaštvom. Uvek je bio u prvim borbenim redovima i zbog toga je bio veoma cenjen i voljen od svojih vojnika, a vojvo- da Đujić ga je uzimao kao primer drugim starešinama. Pri povlačenju četnika iz Dalmacije, naročito je prednjačio sa svojim borcima u razbijanju partizanskih jedinica i za to vojvoda Đujić traži od Draže da ga unapredi u čin kapetana i predlaže da mu se dodeli odlikovanje Karađorđeve zvezde. Krajem decembra 1944. godine, preko Bosne i Like stiže u Sloveniju, sa svojih pet stotina boraca, i tu se ponovo sastaje sa svojim starim drugovima iz Zbora. Iz Slovenije, sa ostalim jedinicama, odlazi u Italiju, a odatle u Nemačku u zloglasni Ipsilon logor. Po oslobođenju iz logora dolazi u Australiju i sada kao penzioner, još uvek dobrog zdravlja, u sunčanom Kvinslandu, obnavlja ratne uspomene sa našim drugovima, Učom Simonović, Mišom Petrović, Dušanom Todorović, Svetom Rađenović i Nikom Mladošić. Mnogaja Ijeta, druže Ivo!
Iskra
Ако je истина da сам вас нечему научио и да ме зовете учитељем, онда пазите на моје речи, примајте их срцу, поступајте no њима и одбаците из срца све uimo им је супротно. “ Д.В. Љотић
Iskra 1. april 2003
Pismo iz Češke
PREDSEDNIK HAVEL JE KONAČNO OTIŠAO Na kraju takozvane „somotske revolucije”, 29. decembra 1989., postao je disident Vaclav Havel predsed- nik Čehoslovačke (još uvek) socijalističke republike. Većina naroda je bila oduševljena. Pisac ovog članka je u to vreme održao govor pred jedno 50.000 euforičnih gradjana. Slika novog predsednika je bila na vidjenom mestu piščeve radne sobe. Narod je plakao od radosti, kad je novi predsednik održao 1. januara 1990. godine svoj novogo- dišnji govor. Ali dosta brzo je Havelova slika nestala iz moje radne sobe i našla se u kanti za otpatke. Šta se to, zabo- ga desilo? Posle skoro 13 godina kao predsednik (Čehoslo- vačke 1989-92; Češke republike 1993-2003), Vaclav Havel je konačno napustio svoju dužnost 2. februara 2003. godine. Mnogo naroda Češke se tome obradovalo. Ono početno oduševljenje za njega, kada je počeo da bude predsednik republike, postepeno se smanjivalo, nestajalo; napravio je razne pogreške, čak ozbiljne promašaje, koje mnogi Česi nisu mogli da svare: on je puno puta ponavljao svoj slogan ,,sa Ijubavlju i istinom protiv laži i mržnje”, tako da se ne baš retko ponašao kao pravi licemer. Njegova popularnost se radi toga i smanjivala. Dok ga je 1990. u svemu odobravalo 88% upitanih, u 1995. je to bilo 77%, u januaru 1999. čak svega 46%. Tokom 1999. do 2002. nje- gov rejting je bio izmedju 45 i 58%. Prestao je da bude najpupularnija ličnost Češke. Verovatno je izgubio mnogo od svoje verodostoj- nosti i imidza, jer se i suviše ponašao kao vazal svojih zapadnih feudalnih gospodara, pošto je bio i previše vezan sa NATO-m (ugladjeniji naslednik Varšavskog pakta), i poli- tikom Nemačke i SAD. Narod mu je prebacivao u leto 2002., što se nije vratio blagovremeno kući iz svoje vile u Portugaliji, kada su Češku zadesile velike poplave. On nije podigao svoj glas kada je 90% češke štampe bilo kupljeno od stranih kompanija, većinom nemačkih, koje preko te kupljene štampe šire svoj uticaj. Havel je pomilovao previše osudjenika, neka pomilovanja su bila sumnjive prirode, neopravdana, narodu se to nije svidjalo. Neka pomilovanja su pomogla baš njegove „pajtaše”. Njegove dve odluke, čim je postao predsednik, su naterale mnoge gradjane da posumnjaju u njegov razum. U vrlo hladnoj zimi 1990. godine, pomilovao je skoro 2/3 svih zatvorenika, medju njima i okorele kriminalce, tako da ih je oko 15.000 preplavilo zemlju. Time je i započeo neverovatan porast kriminala u zemlji. Amnestija nije zatvorenicima osigurala preko potrebne stvari: odelo, hranu, novac, smeštaj. Njegov prvi put u inostranstvoje bio u Nemačku, gde je „probudio” mnoge probleme za Cešku republiku, kada se jednostrano javno izvinio (a da to niko od njega nije tražio) nemačkom narodu za svireposti počinjene protiv Nemaca kada su oni bili primorani da napuste Sudete posle rata (1945/46.), kao što je bilo dogovoreno od velikih sila u Potsdamu (1945), jer su sudetski Nemci izdali svoju zemlju, Čehoslovačku i masovno pomogli Hitleru da je razbije i okupira. Onda (1938) je na slobodnim izborima oko 90% sudetskih Nemaca glasalo za od Hiitlera spon- sorisanu stranku K. Henlajna (K. Henlein), čiji cilj je bio „povratak” Sudeta u nemački Rajh. Ova, od nikoga ne tražena izjava, je docnije izazvala poteškoće sa emigranti-
Iskra 1. april 2003
ma iz Sudeta i donekle pokvarila zvanične prijateljske veze Češke republike (ali ne i predsednika Havela) sa Nema- čkom i Austrijom. Vaclav Havel se rodio (1936) u jednoj od najbo- gatijih praških porodica. Tokom rata je njegova porodica imala sasvim dobre odnose sa nemačkim okupatorima. Radi toga je i njegov stric Miloš bio docnije uhapšen, kad se rat završio. Pobegao je^ u Nemačku, gde ga je njegov nećak Vaclav posetio iz Čeholovačke, još za vreme vlade komunista. Razne nemačke i druge zapadne organizacije su potpomagale Havela dok je bio u zatvoru (ukupno 5 go- dina) kao disident, iz političkih razloga. Njegova prva žena gospodja Olga, je bila vrlo popularna, umrla je od raka u januaru^ 1996. godine. Havel je izgubio nešto simpatija medju Česima, kad se već u decembru 1996. oženio sa svojom mnogo mladjom drugom ženom Dagmar, poznatom glumicom (sa kojom je, navodno, imao i pre intimne veze), manje od godinu dana posle smrti gospodje Olge. Obe prve dame, pokojna Olga i nova Dagmar, su se angažovale u raznim humanitarnim projektima. Gospodja Dagmar nije bila mnogo popularna na početku, ali posle izvesne eman- cipacije je i ona postala popularma. Bivši predsednički par je veoma bogat, pošto su predsednik Havel i njegov brat Ivan (profesor univerziteta) dobili natrag, posle „somotske revolucije”, kao restituciju, veliki imetak Havelovskog klana, koji je bio konfiskovan posle Drugog svetskog rata na osnovu dekreta predsedni- ka Beneša. Bilo je neprijatnih sudskih problema oko stoti- na miliona čeških kruna, izmedju Ivanove žene Dagmar i gospodje Dagmer, žene predsednika republike, ali se sve to smirlilo i uredilo. Na početku se predsednik Havel ponašao kao prekaljeni pacifista. Radi toga mu je i uspelo da zabrani vrlo lukrativan izvoz oružje iz Cehoslovačke. Ova zabrana je najviše pogodila Slovačku, gde je ratne industrija bila najviše koncentrisana. Desetine hiljada Slovaka je izgubilo posao, a strani proizvođači oružja su likovali. Nezaposlenost u Slovačkoj je mnogo veća nego u Češkoj. Od tog vremena mnogo Slovaka ne voli predsdnika Havela. Sada Slovačka i Češka pokušavaju na svaki način da pono- vo pridobiju svoje ranije muštenije. Predsednik Havel se smatra odgovornim, sa svojim bliskim saradnicima i jedno- mišljenicima, što su bili skoro potpuno prekinuti vanredno bliski (možda i suviše) ekonomski odnosi sa Rusijom i državama predjašnjeg SSSR, dok su vanredno pojačavane ekonomske veze sa Zapadom, ponekad i na štetu češke ekonomije. Vaclav Havel je bio stalno slavljen, da je doveo svoju zemlju u Evropu, u Evro-atlantski demokratski zapad- ni svet i da radi toga Česima nije potrebna viza za puto- vanje na Zapad, i da tako narod živi u liberalnoj, demokratskoj državi zapadnog tipa. Bio je mnogo hvaljen od raznih zapadnih dostojanstvenika, bio je odlikovan bezbrojnim ordenima, postao je počasni doktor mnogih uni- verziteta, mnogi zapadni predsednici republika, kraljevi, predsednici vlada i ministri su postali njegovi lični prijatelji, smatrajući ga da je filozof, daroviti dramski pisac, koji je u svetu da brani slabe, da se bori za Ijudska prava. Ali zar
23
Havel. sve te pohvale i svaljenje nisu bile izazvane činjenicom, da se Vaclav Havel ponašao kao poslušni i odani vazal, koji dolazi iz pre toga neprijateljske komunističke zemlje, koji govori i izražava se na način kako to vole njegove feudalne gazde? On je naročito skoncentrisao svoju mržnju na predsednika Jugoslavije Miloševića i time pomagao Zapadu da opravda svoju prljavu politiku prema Jugoslaviji i prema Srbima. U toku tragedije Jugoslavije, kada su Srbi i njihove vodje bili demonizovani; kada je NATO postalo terorističkom organizacijom u toku agresije protiv Jugoslavije zasnovane na lažima i izmišljotinama, Vaclav Havel je pokazao svoju pravu vrednost za Zapad i za NATO. Ni jednom nije osudio terotističku delatnost organi- zacije NATO, ubijanje nevinih Ijudi i uništavanje u Jugoslaviji; nikada nije doveo u pitanje kompetenciju Tribunala za ratne zločine u Hagu, tu sramotu zapadnog sudstva. Izmislio je neverovatno glupu frazu, kada je, go- voreći o vazdušnim napadima i bombama NATO-a rekao, da oni imaju isključivo „humanitarni karakter”. Kada je hrvatska armija, naoružana, opremljena i izvežbana Zapadom, pregazila Republiku Srpsku Krajinu u avgustu 1995. godine, kada je preko 200.000 Srba izbeglo da spasu gole živote, dok je mnogo Srba koji su ostali u svojim kućama bilo masakrirano, predsednik Havel je ćutao, nisu se čule nikakve njegove reči saučešća. Vrlo brzo posle toga, on je priredio sprektakularan doček Aliji Izetbegoviću u Pragu, muslimanskom predsed- niku Bosne i Hercegovine, nazivajući srpske vodje i njihovu vojsku u BiH bandom siledžija, kriminalca i ubica. Češki predsednik viade u to vreme Vaclav Klaus je demonstra- tivno odbio da se sastane sa Izetbegovićem kritikujućl Havelov^ odnos prema Srbima. Zvanična humanitarna pomoć Češke za Republiku Srpsku je bila neznantna, ali izdašna za Muslimane i Hrvate u BiH i docnije za Albance. Jedan od odgovornih za to je bio Šimon Panek, Havelov miljenik, čije organizacije SOS Sarajevo, SOS dete, Čovek u teskobi, itd., su skoro očigledno izbegavale Republiku Srpsku i srpske teritorije. Gospodin Panek je bio jedan od glavnih organizatora (sa blagoslovom predsednika Havela) izrazito protivsrpkog „Meseca Bosne i Hercegovine” u Pragu (jesen 1995). Havel gotovo nikada nije spomenuo svireposti protiv Srba koje su počinili Hrvati i Muslimani. On se skoro ismejavao tradicionalnoj Ijubavi izmedju Čeha i Srba, govoreći da je to bila češka Ijubav i privrženost, prema Jadranu, a ne prema Srbima i Jugoslaviji. Veliki deo Čeha nije voleo bliske veze predsednika Havela sa arogantnom Madlen Olbrajt, ministrom inos- tranih poslova SAD. On joj je čak predložio, da bi bila dobar budući predsednik Češke republike. Njeno ponavljano pri- sustvo, kao opakog neprijatelja Srba, uz Havela, u toku proslave 150. godišnjice rodjenja prvog_ čehoslovačkog predsednika Tome Masarika, su mnogi Česi smatrali za uvredu Masarika, osvedočenog prijatelja Srba, koji ih je poštovao i voleo. (U toku Prvog svetskog rata (1914-18) i Masarik i drugi predsednik Čehoslovačke E. Beneš su puto- vali sa pasošima Kraljevine Srbije). Havel je bio uveliko odgovoran, zajedno sa delom čeških medija i političara, arogantnih i podmitljivih neznali- ca, koji su kao papagaji ponavljali zapadne medije, BBC, CNN, Slobodnu Evropu, Glas Amerike, FRI (Pariz), Klintonovu mafiju, itd., što se deo zvaničnih odnosa Češke republike prema Srbima jako pogoršao: od najboljih i poštovanih prijatelja do 1990. godine, oni su postali takoreći
24
međunarodne parije. Licemernost predsednika Havela, koji je stalno tvr- dio, kako tobože pomaže mir, brani Ijudska prava, da je mirotvorac, je došla do punog izražaja u aprilu 1993. godine, kada se otvarao Muzej Holokausta u Vašingtonu. On je tada predložio, kao rešenje gradjansko-etničko-ver- skog rata u BiH, da se tamo bombarduju sprski položaji. Krajem avgusta 1995. posle muslimanske provokacije u Sarajevu (Markale 2), NATO je otpočeo sa svojim tero- rističkim napadima na civilne i vojne ciljeve Republike Srpske, tokom kojih je poginulo mnogo civila. Naš licemerni „humanista”, predsednik Havel, to uopšte nije osudio. U toku 1999. godine, za vreme terorističkog NATO napada na Jugoslaviju, on opet nije osudio NATO zločine počinjene tamo; nije pokazao nikakvo sažaljenje za žrtve i za uništavanu zemlju. On je bio protagonista agresora i, kao što je onda odgovaralo zapadnom „bontonu”, Havel je posetio, u toku nekoliko sati i samo Kosovo, ponavljajući kao papagaj izmišljotine o tamošnjim dogadjajima. Naš ratoborni predsednik je u potpunosti podržavao anglo-američki plan preventivnog rata protiv Iraka sve do samog kraja svoga predsednikovanja, tako da je potpisao, krajem januara 2003. godine, kao član „osmice” ratobornu proklamaciju, koja uopšte nije odgova- rala mišljenju češke vlade. Odmah posle toga se pojavila i izjava grupe „desetorice”, tj. svih novoizabranih kandidata za članove Evropske unije, koji su kao ulizice sasvim podržavali huškačke stavove Engleske i SAD^ koje je osu- dio oštrim rečima predsednik Francuske Žak Sirak 17. feb- ruara, taj isti predsednik koji je toliko pomagao teroristima iz NATO-a, kada su 24. marta 1999. godine napali Jugoslaviju. Tu je sve licemer do licemera. Zar nije strašno, da ratni kriminalac Havijer Solana, glavni sekretar NATO agresora u 1999. godine koji je „pritisnuo dugme” za početak agresije i bio formalno odgovoran za uništavanje i ubijanje u Jugoslaviji, zauzima vanredno važan položaj u vodjenju inostrane politike Evropske unije? Da li će novi predsednik Češke republike biti isti ili bolji ili gori? Nadajmo se, da novi predsednik naše repub- like neće biti suviše poslušan vazal Zapada i organizacije NATO; da će se što je moguće više truditi da štiti interese svoga naroda, suverenitet svoje zemlje i dobre odnose sa njenim proverenim prijateljima; da neće biti ni licemer, ni ulizica. Ostrava, februar 2003.
Prof. Dr Rajko Doleček, Dr Sci
Beleška o piscu: Kao što smo pisali u februar- skom broju Iskre, profesor Dr Določek je sin oca Čeha majke Srpkinje. Jedno vreme živeo je u Jugoslaviji. Pisac je dokumentovane knjige o razbijanju Jugoslavije od strane Zapada. Piše na našem jeziku kojim odlično vlada. Redovan je čitalac Iskre.
ПОМЕН ГЕНЕРАЛУ НЕДИЋУ У БРАДФОРДУ У недељу 3. марта одржан је у Брадфорду, северна Енглеска, традиционалан годишњи помен генералау Милану Недићу, председнику Српске владе народног спаса, за време немачке окупације. Парастос, коме је присутовао знатан број парохијана, су припремиле госпође Даница Давенпорт и Марија Крњић, а служио брадфордски парох, протонамесник о. Жарко Недић.
Iskra 1. april 2003
Ревизионизам у савременој српској књижевности (77)
ТРЕЋЕ ПРОЛЕЋЕ Драгослава Михаиловића
И у свом најновијем роману, Tpehe пролеће 1, водећи романсијер и приповедач Драгослав Михаиловић бави се догађајима у Србији и Југославији после Другог светског рата. Ово је прича о Свети Петронијевићу, званом Руски, младићу из Ћуприје, који се крајем четрдесет четврте године придружио парти- занима, ступио у Кној (Корпус народне одбране Југославије), био примљен у комунистичку партију и временом достигао велики степен у локалној Озни и, као такав, починио небројена убијања „народних непријатеља”. Прича је интересантна из више разлога. Аутору карактер Свете служи да обасја једну врсту партизана о којој се ретко говори у јавности. Док се партизани увек приказују као примерни људи достојни само хвале и поштовања, испоставило се да је било и таквих који нису одговарали таквом опису. Света није био комуниста пре и за време рата, али је, због свог радничког порекла, нагињао њима. Зато што није приступио партизанима за време рата, он се осећао кривим и, да би им се додворио, показивао је велику ревност у ономе што су од њега тражили партизани, а и више од тога, настојећи да докаже своју верност њима. Међутим, што су године пролазиле и Света много касније постао виђени и успешни адвокат, он и многи његови партнери у тој ранијој активности све више су осећали грижу савести, која их је, једног по једног, одвела прерано у смрт. Света је одмах на почетку прихватио без питања све што се од њега тражило, нарочито убијање „народних непријатеља”. Сећања на такве моменте пратила су га кроз цео живот, као, на пример, о уби- јању једног свештеника: ,,‘Трчи, попе, трчи!‘ јасно се опет сећао и, као да све наново гледа, чудио се што је с леђа свештеничке мантије под невидљивим брабоњком метка смешно одскочила прашина одјед- ном би себе у ужасу видео у поповској одежди. ‘Не!‘ завикао би, ‘то нисам ја!‘ И Света Руски би се у празној соби панично драо.”(15) Жиг убице Света није могао никако да спере са себе. То му каже и власница пса којегје Света умртвио, враћајући се саТозине сахране, свог ратног друга, потиштен и несрећан, и возећи пре- брзо свој мерцедес. Власница га у очајању пита: „Је л‘ си тако убивао и људи?”(184) У завршном делу романа Михаиловић описује како су млади кнојевци извршавали наредбе о стре- љању „народних непријатеља”. Прво, поуке од стари- јих како да то раде: ,,‘И не гледај у њега. Немашзашто да га памтиш да би га много загледао. Не гледај га у лице, него у ноге или груди, тамо где треба да му спрашиш. Не размишљај зашто му прашиш. Он је твој метак, не брини се, заслужио, и наплатио, немаш зашто о њему да размишљаш. Нека иде куд је кре- нуо.‘ Те ноћи, Света Петронијевић је приметио, већина није заспала. А неки су у башти, кришом, и повраћали. Међу њима, тај први пут, био је и он.”(202) Овог пута међу људима одређеним за стрељање био и један свештеник. Док су их превозили на место стрељања,
приметили су неко псето коЈе их је стално пратило. Покушавали су да га заплаше и отерају, али псето је било упорно. Бојећи се да ће их одати својим лавежом кад пролазе кроз села, кнојевци га најзад убију. Испоставило се да је псето пратило свог господара, свештеника. Кад је видео шта су урадили са његовим псом, он најзад више није могао да издржи, проливши сав бес човека без икакве наде: ,,‘Шта чините, некрсти!... Бога не поштујете, људе не волите!1 Придржавајући се везаним рукама, прескакао је задњи калкан. ‘Ништа вам није лакше него да убијете!' Обраћао се Този, који је опет почињао онако блесаво да се церека. ‘Проклет био, дабогда! На своме гробу се смејао! Мало ти је моје главе, ‘оћеш и његову!‘ Крстио се обема везаним рукама. ‘Семе ти се затрло, дабогда! Нека те Бог за ово казни! Семе ти прокле- то било! Нека те људско сећање не запамти, проклет- ниче!‘”(212) У овом изливу бола и јарости осећа се сав очај жртве коју немилосрдно уништавају. Има у каснијем страдању Свете, Тозе Бозе и других сличних партизана и у њиховом закаснелом схватању праве природе њихове борбе и последица по невине жртве чак и призвука кајања и жеље да се на неки начин неправде исправе и злочини искупе. То је, наравно, било скоро немогуће, што је и сам Света најзад увидео приликом сусрета са Десанком, остарелом сестром девојке коју је у младости волео, и коју среће после много година и жели да јој се повери као измењен човек. Она га грубо одбија као удбаша „кога су сви мрзели... због убијања.” На Светино искрено преклињање „да је жива, рекао бих јој да оно што ми она није могла опростити ни сам себи не праштам,” Десанка просто одговара: „Не знам како се то може опростити.”(22224) Неизбежан је закључак да кад убијаш друге убијаш и себе и да у таквим ситуацијама страдају и џелати, не само жртве. Одузимајући сељацима жито и друге намир- нице, Света је окрутно извршавао задатке. Мада је видео да „жита заиста немају довољно ни за себе, а камоли за друге”, он је сматрао да се и то мора поделити.(17) При том послу замрзео је „све геџоване света. Све је то голи крвопија и непријатељ! И кад још није - већ јесте!”(13) Мрзео их је у толикој мери да је у затвору тукао највише „житаре. Једва је чекао да му се нешто код некога од њих не допадне, просто би сам себе гурнуо у јарост - то му се баш допадало, да пламти у гневу праведног беса - навалио би на човека и шаком и песницом. И одмах га потом заборавио. Није на њих много ни мислио.”(34) Преко његове сес- тре Радмиле, мушкобањасте и пословне активистки- ње, Света као да је налазио оправдања за своје пос- тупке: „Оскудица је и даље трајала и откуп није ишао, затвори су још пунији а непријатеља је ипак више, официри се жене негованим, одвратним буржујчицама, а њих, активисткиње, остављају на цедилу, скојевци постају или равнодушни нихилисти који се ни за шта не занимају, или опасни лакташи који већ нишане на изабране положаје или још опаснији разочарани и огорчени отпадници.”(51)
Ревизионизам ... Али што је време пролазило, Светаје све више увиђао у каквом душевном стању се налазе он и њему слични другови. Светин друг, Тоза Боза, који је проживљавао исте муке и сумње у исправност парти- занске борбе, врши самоубиство. То је Света открио кад му се Тоза једном на рамену изненада заплакао: „Еј, Руски, Руски”, рекао је јекћући, „шта ми оно радис- мо? Шта чинисмо? Зар за ово што гледамо?”(167) А онда: „Ми смо били клинци, ништа нисмо с‘ватали и нисмо никога имали да нас посаветује и к‘о будале смо полегали у крв! И сад с то не можемо да живимо!”(168) Света то овако тумачи: „Сви су они после тешких догађаја који су се дешавали на Морави били погружени и збуњени и један од другога крили очи, понекоме би и позлило...”(182) Сам Света је био на ивици пуцања себи у уста из свог парабелума. Растројен, преиспитивао је своју прошлост: „Да ли су, питао се онако како га је Боза Тоза запитао, заиста морали да чине оно што су чинили? Да су били старији и зрелији, да ли би се од тешке судбе одбранили или би ипак починили све исто? И јесу ли тада себе видели као хероје или кукавице? Свакако, видели су себе као револу- ционарне хероје, који се боре против једне страшне окупације и против издајника унесрећеног народа! - и који се свете за вековну радничку муку. Пред њиховим цевима стајали су они који су клали, стајали су и они који су наређивали да се коље; бар су им тако говорили. Иако је знао да се у вароши није могло наћи више од двојице-тројице који воле Немце, за доста Ћупричана се у партији тврдило да су с окупатором сарађивали. (‘Он је за време окупације радио свој пос‘о, трговао као да се нигде није ратовало, дакле, сарађивао је?‘) Али, притом, јесу ли набеђени извршиоци правде, бар мало, били и кукавице? О, јесу! Како да нису!”(192) Поставши виђени адвокат, Света се брзо пео уз степенице успеха. Временом је важио за „нашег човека на кога се можеш ослонити.” Постао је члан најширег градског партијског тела, нуђено му да пређе у врховни суд или тужилаштво Србије, али је одбио. Јавне почасти тамо вероватно би биле веће, међутим, ђењги, чију је важност и моћ тек упознао, сигурно, знатно мање.”(69) Са успехом дошао је и увид у праве покретаче људских активности новац и жене. „Кад је богатство које им припада први пут угледао, био је у недоумици да ли све то није грешка и неће ли се једног дана прекинути. Али стање је било чврсто и постојано, обезбеђено ваљаним правним хартијама, и Света је осетио да се налази на поузданом, неузнемираваном тлу.”(67-68) Имао је сада и доста успеха код жена. Али све то није било добољно да умири Светину пробуђену савест и да га увери да је све то нормално и како би требало да буде. Света је успешно одбранио младића Андреју, сина пуковника у пензији, који је написао и делио ле- так против комунистичке власти насловљен Не могу да ћутим. Света се примио да га брани, стално мислећи на његову годину дана старију сестру Мирјану. У разговорима са Андрејом Света је дошао до многих сазнања којих раније није био свестан, на пример кад га је Андреја упитао: „Је ли истина да је служба унутрашњих послова пред изградњу затвора позвала на саветовање један број чувених југословенских револуционара како би јој они својим затвореничким
26
искуством помогли да се онемогући свака веза међу ухапшеницима? И ти измучени људи, чија часна лица често гледамо на телевизији, заиста јесу у томе учествовали?”(90) Иронија да су комунистичке власти користиле искуства својих сопствених ранијих роби- јаша да би сада чинили исто што и предратне власти узнемиравала је Свету. Суочен са затворском атмос- фером небриге, грубости и мучења, он се својски заузео да одбрани Андреју. Истовремено, то је почетак промене у Светином начину мишљења и вер- ности идеологији која такву атмосферу не само дозво- љава, већ и налаже. У том процесу он је добио праву слику о приро- ди судства у комунистичкој Југославији, што пред- ставља другу интерсантну тему романа. По преласку у адвокатуру, Света је увидео „да су судије, пошто су пре неколико година можда ослобођени од непосредног туторства полиције, сада подложни неком магичном партијском телефону. И телефонска наређења, закључивао је, морају просто аутоматски да извршавају.”(105) Тако су се доносиле пресуде. На судију је вршен притисак док он „у име виших циљева не пристане на мишљење које му се препоручује. Тек кад га прими као своје сопствено, он ће моћи да предложи, рецимо, имена преостала два члана судског већа, који морају бити такви да, у име истих виших циљева, без опирања и чак с ентузијазмом прихватају партијску директиву. Прави налогодавци се пред непосредним извршиоцима никад неће појавити.”(107) Ово Свети постаје јасно из разговора са режимским судијом који треба да тужи Андреју и да му суди. У почетку он папагајски понавља отрцане фразе из режимског речника: „Ми, радници у социјалистичком правосуђу заиста не можемо, као што нам је недавно поручио и друг Тито, да се у сваком тренутку држимо закона и правних регула као пијан плота.”(111) (Узгред, сличну „мудрост” Тито је изрекао и кад су неки упозоравали на повреде интернационалног права приликом ликвидације хиљада у Кочевском рогу.) Колико је чак и режимски судија слободно и савесно извршавао партијске налоге види се из тога да је „свуда око себе - у погледу, покрету, нагласку, речи откривао стални притисак, захтев, претњу, незадовољство, презир, и свака одговорност му је тиме постајала све неподношљивија.”(113) У приватном разговору Света покушава да га убеди: „Немојте му, људи, сад прикачињати све што вам падне на памет!” А судија: „Другови из Удбе имају податке даје псовао друга Тита.”(118). „Света помис- ли: Овај је луд. Онда му кроз свест севнуше неке слике с краја рата - ‘Трчи, попе, трчи!‘ - и из четрде- сет осме и помисли: А луд сам и ја. Сви смо луди!”(121) Најзад судија открива шта га највише мучи: „Они могу да ме убију! Они могу - све да ми побију! Децу! Моје унуке!... Они, Свето, могу да ме оставе без хлеба. Мене, моју жену, моју децу! Моје унучиће! Све! Моји унуци ће умрети од глади на улици!”(121) Судија даље објашњава: „Али ови твоји - извини што ти тако го- ворим, знам да више ниси тамо - ови удбаши, они само нешто бушкају. Никад нису задовољни! Они би најра- дије да се сви пошаљу у Забелу и Митровицу. И само нас плаше. Они су, Свето, најгори! Најгори!”(124) Није потребно ни рећи да је Андреја осуђен, мада блажом казном захваљујући Светиној одбрани, која се засни- вала на простој чињеници да је летак уствари био при- ватно писмо, које не подлеже судском прогону. Има у роману доста симболике, мада то аутору није био главни циљ. Света је, убрзо после ступања у
Iskra 1. april 2003
† ZORA MAGAZINOVIĆ
O књизи Б. М. Карапанџића:
U Splitu, Hrvatska, umrla je 12. marta Zora Magazinović (rođena Kesić), supruga Hrvoja Magazinovića, pisca nedavno objavljene i u Iskri prikazane knjige „Kroz jedno mučno stoljeće". Pokojna Zora je već više godina bila težak invalid (obe noge amputirane), posledica teških progona, patnji i robijanja što ih je kao Hrvojeva žena doživela. Neposredan uzrok smrti bio je moždani udar. Preminula je u jednoj split- skoj bolnici gde je posle udara lečena. Za vreme preko pedeset godina retko harmoničnog zajedničkog života, Zora je verno delila zlo i dobro sa Hrvojem, pa i napisala tri poglavlja u njegovoj knjizi. Kao da je čekala da se knjiga pojavi, da namučena umre. Sahranjena ja u Splitu, 18. marta. Naše iskreno i bratsko saučešće Hrvoju, kao i porodicama Magazinović i Kesić. Dobroj i odanoj Hrvojevoj supruzi Zori, podaj Gospode, zaslužen mir u večnom Carstvu Hristovom!
Iskra
Ревизионизам ... Озну, оболео од туберкулозе и једва остао жив. После тешке операције остао је унакажен, мада је ипак функционисао неколико деценија. То се може проту- мачити као разорно дејство припадања једној дикта- торској партији, што унаказује личност, и физички и духовно. Света не може истински и трајно да воли, нити њега ико воли, што симболише његову одвојеност од света и одбојност света према њему. Свету убија љубоморни младић неколико сати пред Титову смрт. Као што се Титова смрт дуго очекивала због његове болести, тако је и Светина рана и дуго очекивана смрт била неминовна због његових недела која је починио као ознаш. Треће пролеће верно одсликава ситуацију у земљи после доласка комуниста на власт и током њихове владавине, као и њихове главне методе владања - присила, ароганција. и немилосрдно уби- јање противника. То је старијим генерацијама било добро познато, јер су осетили на својој кожи, али многима отвара очи. За цело време титоистичке вла- давине о свему томе се говорило у најлепшим бојама и улога партизана и комуниста представљала као идеал. Што се више о томе износе праве чињенице, истина све више излази на површину, пружајући верну слику комунистичке владавине. Све је то одавно познато објективном посматрачу, али у земљи где се пола века о томе није смело ни да зуцне (а ко би и зуцнуо, заглавио би у затвору), право је освежење да се о оваквим стварима може сада слободно да говори и да се ревидирају наметнута мишљења. Драгослав Михаиловић је, као писац и логораш неславног Голог отока, највише томе допринео на књижевном пољу.
Васа Михаиловић 1. Драгослав Михаиловић, Треће пролеће (Београд: Д. Михаиловић, 2002.) 235 стр. Бројеви страна цитата из овог романа назначени су у тексту.
Iskra 1. april 2003
„СДК У СЛУЖБИ НАРОДА И ОТАЏБИНЕ” О.Ћ.Г. - Енглеска: „Честитамо! Ово је најбоља до сада написана књига о Добровољцима. Нико није овако лепо и документовано објаснио ствари! Хвала Ти и срдачно Те поздрављамо”. Б.М. - Канада: „Честитам Ти на Твоме великом пожртвовању које чиниш целог Твог живота да би осветлио жртво- вање и шта су све учинили Збораши и Српски добровољци са својим учитељем Димитријем Љотићем за спасење српског народа. Књига је и технички одлично и лепо урађена, па са те стране заслужује признање. Још једном Ти честитам и дај Боже да Те још дуго и дуго поживи... Живео „на многаја љета”. Н. Б. - Калифорнија: „Све Твоје књиге су за мене велика ствар... Нарочито је велика „Српски добровољачки корпус у служби народа и отаџбине”. У овој књизи спомињеш и моју покојну браћу Чедомира који је убијен од усташа у Загребу са Мојићем и са још 36 другова Исто тако помињеш и брата Милана, који је стрељан од кому- ниста у Словенији. Моментално није ми лако писати, само толико да Ти се захвалим. Воли Те и поштује, као и све Твоје, одани Ти стари друг”. С. П. - Монтана: „Прочитао сам суд оца проте Матеје о Твојој задњој књизи, а са чиме се потпуно слажем. Наравно ја ту немам шта ни да додам ни да одузмем. Ова књига ме је много потресла, јер сам сазнао нешто што готово сви добровољци нису знали. Ја сам са чика Адамом био у блиском контакту и сарадњи, али он ми о томе ништа није рекао. Вероватно ако је и знао није хтео да ми каже, јер уствари ми смо били само Српски добровољци и ништа друго. Мислим да је добро што си све ово објавио, јер ћеш тиме утишати све зле језике. Овом књигом си још једном обасјао нашу лепу и добру Заједницу. Хвала Ти много и нека Те Бог још дуго поживи...” С. Ј. - Мериланд: „Хвала Ти на још једној добро документованој књизи „Српски добровољачки корпус у служби народа и Отаџбине”, која ће, као и све Твоје остале пуб- ликације, допринети да садашње и будуће генерације увиде истину. „Тамо” је већ почело да свиће и Ти си томе много допринео. Хвала Ти”. В. Ћ. - Аустралија: „Овде нигде не може да се добије Твоја књига. Мени су потребна три примерка. Молим Те јави ми како да их набавим. Унапред Ти хвала и срдачно Те поздравља Твој стари друг...” М. Ј. - Енглеска: „Ја сам на време послао у Београд Читуљу коју сам имао, али сам добио приговоре и усмено и теле- фоном да није потпуна. И из Америке су ми пригово- рили, али Теби много хвала што си ме оправдао и што си онима који су приговарали рекао: „Да људи брже умиру него што се Читуља пише”. Али ипак у Читуљи има пет хиљада имена, а у приказу у „Искри” стоји само три и по хиљаде. Теби много хвла на књизи и срдачно Тебе и све Твоје поздрављамо ја и моја породица и све најбоље од Бога желимо...”
27
Сећања Велимира Денића
НОСЕЋИ КРСТ СВОЈ ЖИВОТ НИЈЕ ЛЕТОПИС Годинама смо читали разне мемоаре, сећања, биографије, романсиране и оне које су желеле да буду стварне, безбројне комунистичке фељтоне. Разне записе објављиване по белом свету о стварима које су нам блиске као и које су нам биле потпуно далеке. Победници су желели да нам наметну своју слику света, а да би она била успела, било је потребно да створе слику прошлости, која би потврђивала леги- тимност и њихове власти и њиховог пророковања будућности. Деценијама, још од чувеног Дедијеровог Дневника и још чувеније Титове биографије (којих се он касније одрекао, признајући да су добрим делом били чиста фантастика), комунисти су нас засипали својим сећањима, присећањима, маштаријама, свесним и несвесним лажима, а све са једним циљем: да будуће генерације никада не сазнају истину о оном свету који су они разрушили, и о месту, улози и идеологији људи са којим су они били у сукобу. А били су у сукобу са свима који су веровали у истину, љубав, поштење, рад, марљивост. Као у сотонизованом свету, а ми смо жи- вели у таквом свету и не схватајући то, правда се називала неправдом, неистина истином, јунаштво и самопожртвовање кукавичлуком. Ово што исписујем читаоцу будућих времена ће, можда, изгледати као патос, као емотивно обојен исказ. Но није, нажалост, тако. И надам се да ће ти људи из будућности знати о чему овде пишем. Да ће распадање Божјег света, који је од почетка људске цивилизације постојао, бити заустављено. Да се неће наставити са суновраћивањем и релативизирање морала. Такође се надам, да ће се ратовање против истине и на нивоу појединачних живота и читавих на- рода, завршити, као и до сада у историји, поразом лажова и Оца лажи, ма које он име узимао политици, фолософији, друштву, религији. Зато сећање Велимира Денића Носећи крст свој, члана Белих Орлова, Збора, Добровољачког кор- пуса, робијаша из знаменитих комунистичких роби- јашница у Сремској Митровици и Нишу, перача тањира у ЈДЖ, келнера, дипломираног економисте, чини нам се да су допринос тој борби за истину . Велимир Денић ни знаменити политичар, ни војсковођа. Он није научник. Он је обичан Србин антикомуниста, који је, падајући и дижући се, успео да проживи живот под комунизмом и, што је најважније, да очува своју младалачку веру понету из породичног дома Денићевих из Гњилана, а обликовану међу младим Белим орловима у скопљанској учитељској школи. Баш због претходно изведене чињенице, да није у току Другог светског рата постигао неки висок војни чин, нити је после рата суђен због неког великог „греха” пред комунистичким судовима, баш због тога је историја његовог живота занимљива за нас. У неком смислу, баш због своје обичности, она је суштина суд-
28
бине безброј „народних непријатеља” који су годинама трунули по комунистичким робијашницама, а потом, целог живота, били без обзира на свој грађански живот, грађани другог реда. Овде бих хтео, укратко, баш да се задржим, на животима тих грађана другог реда. Они су, од 1945., па, чини ми се да могу слободно да напишем, до дана данашњег, у случају да нису морално били сломљени и постали најниже слуге титоистичке државе, остали парије. Проказани, маргинализовани, социјално упро- пашћени, духовно изоловани, морално стално дово- ђени у питање. И то не само они него и њихови потом- ци. Зло које је постало вадајући принцип, није знало за опроштај, када су поштени људи у питању. Денићева књига Носећи крст свој даје један одломак историје уништавања српског националног бића кроз опис политичке борбе између комуниста и антикомуниста, али у исто време, описујући однос између старих шиптарских породица и Срба, и распад једног света у коме је морал био основни принцип, без обзира на веру и нацију. На неколико места он ће помињати однос његовог оца са старим шиптарским гњиланским породицама. Као и однос Шиптара према њему у затвору и његов према њима. Тај, на око неважан детаљ, показује да слика света са којом смо одрасли, најпре да смо са Шиптарима, као и свим „народима и народностима” у пријатељству, а потом, да нас сви народи мрзе, није тачна. Да српски православни народ, народ који је кроз светосавску Цркву, постао свестан себе као хришћанина, и који је издржао притисак и покушаје асимилације и са Истока и за Запада, има много противника, али само једног непријатеља, а то су незнабошци и богомрзитељи, без обзира којем народу и којој вери номинално при- падали. То је, чини нам се, и највећи допринос овог Денићевог списа. Да нам отвара мале, често личне дилеме и мала питања. Не спори се он са досадашњом сликом прошлости о „великим стварима”. Он њих, углавном, само узгред помиње. Оно што он чини то је, на први поглед, мање значајно, али у суштини, много убитачније, по слику званичне тј. комунистичке слике наше прошлости. Описујући живот једног српског ђака, омладинца, зрелог човека, он ће отворити неко- лико пукотина у, по мишљењу нашег великог Фалсификатора, стаменој грађевини домаће и светске лажи. Открићемо слику једног српског Скопља, једног, у суштини патријархалног ђачког живота. Показаће нам да је 27. март био једна колективна побуна југословенских патриота, без обзира на поли- тичку опредељеност, из наивне потребе да се спаси част нашег народа. Такође ћемо сазнати многе детаље из живота за време окупације, детаље који су нам, бар некима, били у давно потиснутим сећањима, пренетих усменим путем, у породицама, а којима прети да их уништи заборав. Као пример тога може да нам послужи Денићево сећање на своје другове из Учитељске школе у Скопљу. Захваљујући њима писац овог
Iskra 1. april 2003
Поговора се сетио многих људи, за које је чуо а који су били из његовог родног Власотинца. Најпре, Денић ће поменути сликара, свог професора, Христифора Црниловића, који је на њега оставио неизбрисив ути- сак. А потом и своје школске другове: Јовића, Ст. Ђорђевића-Шопа, Николу Великића и Сретена Валчића. Од њих сам знао ХристифораКрсту Црниловића, мог даљег рођака, који је после рата живео код своје сестре и зета у Власотинцу, и на чијој је сахрани било само нас тридесетак људи. Ја, без икакве похвале, био сам најмлађи. Посмртно слово му је држао учитељ Ср. Валчић. (Особа која је обрукала и Беле орлове, и учитељски позив. Учитељ Ср. Валчић је неколико године после доласка комуниста на власт, са групом скојеваца хтео да минира цркву у Власотинцу. Човек који је брукао и своју породицу и чињеницу да је био припадник Збора. Што је он крио, али су УДБА, а и народ то добро памтили. Случај учитеља Валчића показује да је било људи, а није их било, нажалост, мали број, који су после 1945. године напустили не само своја политичка уверења, већ су, потврђујући ону народну пословицу: „Потурчењак је гори од Турчина", прогањали своје дојучерашње исто- мишљенике и остали поштен свет). Знао сам и покој- ног Степу „Шоп”; учитељ, фудбалер, који је провео свој послератни живот мирно. Али његова жена, велика антикомунисткиња, и дан данас велики чувар колек- тивног знања о комунистичкој страховлади. Јовића и Великића нисам знао, али сам о њима слушао. Мог оца и Великићевог оца и деду је везивало дугогодишње породично пријатељство. На Радета Јовића-Памуклијаша и његову суд- бину, Денић се кратко осврнуо. Поменуо је тог весе- лог младића, члана Белих орлова и Збора, као весе- љака који је волео да свира у гитару. Но крај његовог кратког животног пута је једна енигма, која је остала до данас неразјашњена. Јовић је био активни члан Збора. За време рата је био у учитељској школи у Јагодини. Једног дана су га неки његови другови поз- вали да иду на славу код једног од њих, пошто је, као што рекох, био добар музичар и певач. Са те славе се он никада није вратио. Неколико дана после његовог нестанка, његов отац је дошао у школу да би му донео храну и преобуку. Тада је сазнао да је нестао. По причању Радетовог брата, отац је одмах отишао код четника. Они су тврдили да за Радета ништа не знају. После рата су и партизани тврдили да га они нису убили. Његова тадашња девојка, Бела Видановић, иначе ондашња скојевка, пре кратког времена (новем- бра 2002.) изјавила је Денићу да су га „ликвидирали четници”. Али су четници, још у оно време, тврдили да они нису то учинили. Ко је убио Радета Јовића, по свој се прилици неће сазнати. Али захваљујући Денићевим сећањима, обновила се прича не само о његовој суд- бини, већ и о судбини многих српских националних бораца на које ће, бојим се наш народ да заборави. (Рецимо, штета што Денић није поменуо свог пријате- ља, Спалајковићевог рођака, о коме ми је, иначе причао). Тако су рецимо, заборављени и чланови Збора из Власотинца: учитељ В. Горуновић, који је, заједно са Драгољубом-Дракчетом У. Бајићем, дипломираним ђаком Трговачке академије у Нишу, ликвидиран од комуниста у Пироту. У Пироту, где је побијен велики број антикомуниста из јужне Србије, а о којима се данас, колико знам, скоро ништа не пише. Такође је заборављен и ђак учитељске школе Никола Велимировић, кога Денић помиње. (Бојим се да ће бити заборављена и група ђака, младих равногораца-
Iskra 1. april 2003
националиста, које је, сем неколико - Минића и Динкића ликвидирао Гестапо). И да не настављам даље. Сећања су као Аријаднин конац, ко зна где могу да нас одведу. И то је, бар за мене, можда и најзначајнија улога ових Денићевих сећања, као и објављивања ма чијих мемо- ара. Она нас подсећају и позивају да отргнемо од за- борава многе за које знамо, а за које се, ако ми то не поменемо, никада неће сазнати. Због тога сам, у разговорима са Вељом Денићем, стално инсистирао на што чешћем помињању имена и на што обилатијем коришћењу чињеница. Јер, у то смо сигурни, свако име извучено из амбиса забо- рава у који су комунисти покушали да га баце, нова је напуклина на згради лажне историје, која је писана за нас и будуће генерације. Помињање имена, догађаја, трагедија, нечовештва, аманет је свих живих који им је остављен од свих тих жртава. Вредело би поменути још један значајан детаљ овог Денићевог списа. То су сећања антикомунисте који је читав свој век провео у комунистичкој Југославији. На Западу, у емиграцији, објављено је николико значајних књига од наших данас већ покој- них емиграната. И о рату у земљи, и о животу у еми- грацији, а код познатијих политичара и о политичком животу између два светска рата. Денићева књига је у том смислу изузетак. Она говори о животу „унутрашњег емигранта”. Пре њега, колико знам, само је прота Банковић тако детаљно описао живот у затвору, као што је то учинио Денић. Са једном раз- ликом, ја сам се, као редактор Денићевог рукописа, чувао да учиним оно што су редактори рукописа покој- ног мученика проте Банковића радили, нисам мењао ништа у његовим опаскама и инсистирао сам на што чешћем уношењу имена, датума, места и остале фак- тографије. Редактори Банковићевог рукописа су намерно мењали имена појединих људи, и ублажавали или чак избацивали неке Банковићеве опаске, сма- трајући да све то даје лошу слику о неким људима робијашима и њиховим чуварима. А самим тим и о самом народу. (Бар је мени тако, у једном разговору, речено. То ми је потврдио и сам покојни прота). Писац овог поговора сматра, да, као што један народ има идеалне борце, јунаке и примере у својој прошлости, такође има и кукољ. Улога лоших примера је, скоро исте вредности, као и оних добрих. Денићева књига Носећи крст свој биће за- нимљива за читање и обичним читаоцима, као и онима који се баве изучавањем српске прошлости. Многи знани и незнаи ликови враћају се, захваљујући њој у српско колективно сећање. Она је и пример који пози- ва и друге Србе, у земљи и иностранству, да оставе своје Сећања, помажући тиме у непрекидној борби између истине и неистине, све донде док не прође време таме и не дође време Светлости.
Ђорђе Ј. Јанић МОГУЋЕ ЗАТВАРАЊЕ АМЕРИЧКЕ И БРИ- ТАНСКЕ КАНЦЕЛАРИЈЕ У ПРИШТИНИ. Због безбед- ности и изгледа да су на удару терористичких напада, званичници америчке и британске канцеларије у Приштини озбиљно разматрају могућност да те канце- ларије привремено затворе. Алтернатива је да та два објекта додатно обезбеде припадници Кфора. (Танјуг, 22. 3. 2003.).
29
† CTEBAH РЕСАНОВИЋ После краће болести преминуо је у четвртак 27. фебруара 2003. године у Колумбусу, Охајо, Стеван Ресановић, старији син протојереја ставрофора о. Ненада Ресановића и покојне протинице Емилије. Прота Ненад је пензионисани парох Саборне цркве Св. Саве у Кливланду Охајо. Стеван је рођен 24. априла 1953. године у Андоверу у Енглеској, где су му родитељи тада живели. У Андоверу је учио основну школу и нижу гимназију. Дошли су у Сједињене Држава Америке 1966. године, те је о. Ненад био постављен за пароха Српске православне црквено-школске општине у Акрону, Охајо. Стеван је ту наставио школовање. По завршетку гимназије уписао се на Акронски уни- верзитет где је студирао архитектуру. Из Акрона Стеван прелази у Колумбус, Охајо, где септембра 1976. године ступа у брак са Милицом, кћерком проте Матеје и протинице Љубице-Цице Матејик Бог их је благословио са сином Ненадом. Нажалост, брак није био дуговечан. Сахрана покојног Стевана обављена је у Колумбусу у понедељак 3. марта 2003. године. Најпре је увече уочи сахране одржан у погребном заводу парастос. Служио је прота Звонко Которчевић, духовник манастира Марче из Ричфилда, уз саслужење проте др Матеје Матејића и новог пароха цркве Св. Стефана Дечанског у Колумбусу јереја о. Исака Кисина. Заукопојена служба је служена у храму Св. Стефана. Начелствовао је Њ.П. др Митрофан, епископ Источно-америчке епархије, уз саслужење проте Звонка Которчевића, јереја Живојина Јаковљевића из Кливланда, јереја Драгомира Тубе из Акрона, јереја Стевана Зарембе из Мидланда и месног пароха јереја Исака Месина Црква је била пуна народа који је дошао да се опрости са својим дугогодишњим чланом покојним Стеваном. По прочитаном Св. Јеванђељу са покојним Стевом се веома топло опростио владика др Митрофан, који је нагласио - да се свакодневно молимо да „остало време живота у миру и покајању проведемо и да крај живота нашега буде хришћански, без бола, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду” и узнео молитве Свевишњем да у Царство Своје прими праведну Стеванову душу, а породици изразио дубоко саучешће. После целовања, погребна поворка је кренула на месно гробље, где је обављено задње опело. У име бројних пријатеља породице Ресановић, изражавамо дубоко саучећше проти о. Ненаду, сину Стевановом Ненаду, брату Николи, снаји Сузани, синовцима Михаилу и Данилу и сестричини Емилији, а молимо се Господу да подари живот вечни покојном Стевану, коме нека је вечна слава и хвала!
Бора М. Карапанџић ПОМЕН ЖРТВАМА НАТО БОМБАРДОВАЊА. Према одлуци Светог архијерејског синода Српске православне цркве у свим српским православним храмовима у земљи и расејању, 24. марта 2003. године, служиће се парастос жртвама НАТО агресије. Патријарх српски Г.Павле ће служити парастос у цркви Светог Марка у Београду. (Инфо, СПЦ, 21. 3. 2003.).
30
† СЛАВИША ЛУКИЋ Крајем јануара 2003. године преминуо Стивенејџу близу Лондона Славиша Лукић.
је
у
Славиша је рођен 20. децембра 1924. у напредном моравском селу Милошевац, јужно од Смедерева. Његови родитељи, Сретен и Радојка Лукић, земљорадници, били су познати и цењени као честити, часни, побожни и родољубиви људи. Тако су и Славишу и његове две сестре одгојили и желели да их школују. Славиша је већ у основној школи заволео књигу. Наставио је са нижом гимназијом, а потом похађао учитељску школу у Шапцу. Уласком совјетских трупа у Србију и доласком комуниста на власт, Славиша се као националиста и верник осетио угроженим. Није сасвим извесно како се нашао у великом војно-избегличком логору Еболи у јужној Италији, да ли је ту дошао са добровољцима или се касније прикључио. Сигурно је да је ту био у саставу добровољачке Шумадијске дивизије и да су му од тада добровољци и њихове породице кроз цео каснији избеглички живот били најближе друштво. Са групом добровољаца је дошао и у Енглеску као питомац теолошког колеџа Дочестер код Оксфорда који је за наше студенте, уз помоћ Англиканске цркве, органи- зовао инжињер Рајко Ђурђевић. После двогодишњих теолошких студија и поред разних других запослења која је у каснијем жи- воту имао, Славиша је још ближи цркви. За хлеб насушни је највише радио у болницама, али је сваку слободну недељу, где год био, проводио у цркви. Крајем педесетих година покојни владика Јован Шангајски га је рукоположио за штеца. Од доласка у Лондон, Славиша редовно помаже свештеницима у храму Св. Саве; припрема просфору, чита Апостол и обавља друге дужности штеца. Тако је и његов недолазак у цркву, у недељу 20. јануара, забринуо старешину храма Св. Саве, протојереја о. Милуна Костића, који га је потражио у Стивенејџу, где је нађен мртав у својој кући, 22. јануара. Очигледно премиунуо је у међувремену од срца. Опело покојног Славише је обављено 3. феб- руара у храму Св. Саве. Чинодејствовали су протојереј о. Радомир Аћимовић и протођакон о. Ђорђе Чекере- вац. Прота Радомир се од Славише опростио пригод- ним словом. Сахрањен је на православном гробљу у Бруквуду. Славишиној кћерки Александри и сестрама у Србији наше искрено саучешће. Славиши слава и хвала и вечан му покој у Господу! Д.П.
ПАРАСТОС ГЕНЕРАЛУ НЕДИЋУ И ДИМИТРИЈУ Љ0ТИЋУ У КЛИВЛАНДУ, САД У недељу 9. марта 2003. године одржан је у Саборној цркви Св.Саве у Кливланду парастос гене- ралу Милану Недићу и Димитрију В. Љотићу. Чинодеј- ствовали су месни парох презвитер о. Живојин Јаковљевић и презвитер о. Станислав Ђурић. По одржаном парастосу месни парох о. Живојин је рекао неколко пригодних речи у част покојника. Потом су учесници били послужении житом и погачом. Парастос су приредили прота о. Ненад Ресановић и породице бивших српских добровољаца. Б.М.К.
Iskra 1. april 2003
РАЗБИЈЕНЕ СЛИКЕ
Прилози „Искри” Племенитом и непрежаљеном супругу, оцу и деди Пери Богдановићу „Аскеру” нека Господ подари покој душе Ожалошћена Зорка са дјецом и унучади $ 25 За успомену на Миленка Мијатовића и Живојина Стојковића „Ћату” Стеван и Вера Пироћанац
$ 15
Као знак сећања на потогодишњицу упокојења мога мужа Славка Контића, на брата Светозара Бугарског и кума Воју Масловарића и за покој душа свих наших другарица и другова Јелена Контић $ 50 Нека милостиви Господ подари покој душа Милоја Илића, Станка Миловића, Александра Никшића, Војислава Ананића и Драгослава Радосављевића Вера и Ранко Попадић К$ 25 Нека милостиви Господ подари покој душа драгих другова Милоја Илића и Пере Богдановића Брана и Вукица Драгутинавић $ 40 Помени Господе Твоје слуге и јунаке Јована Ђорђевића - „Квакса”, Владету Цветковића и Илију Пантића и подари им вечни мир и упокојење у Твом вечном царству Милан и Трајанка Дарда Е 10 Поклон Искри Недељко Кодић
£
8.-
„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.
Нека Господ подари покој душе наше паћенице и мученице Зоре Магазиновић Марко и Радмила Сунара $ 30 Нека Господ подари покој душе Зоре Магазиновић (рођене Кесић), супруге Хрвоја Магазиновића, која је преминула у Сплиту, 12. марта 2003. године Другови из Канаде: Драгољуб Текић K$ Омиљко Попадић ' К$ Ранко Попадић К$ Мирко Чечавац К$ Влада Јовановић К$ Милан Билбија К$
20 20 20 20 20 20
Нека милостиви Господ подари покој душе Алиције Пиперски: Драгољуб Текић К$ 20 За успомену на предивну Драгојлу, а Марку од Господа здравље и од нас дубо- ка захвалност што је написао књигу о њој Аца Богојевић £10.За успомену мога земљака и ратног друга Агатона Хиландарца, са жељом да му милостиви Господ подари покој души у Царству Своме Живан Лазаревић £ 5,Одавно је већ препуњен списак наших изгинулих и преминулих другова и друга- рица, а стално се појављују нова имена драгих ликова, од подавно расутих по целој овој нашој планети, оних који, у цвету мла- дости и пуни идеала, у судбоносне часове похрлише у помоћ својој несрећној Отаџ- бини, у одсудном тренутку, вођени инспирацијом непризнатог и оклеветаног вели- кана нашег народа у двадесетом веку. Иако нисмо успели да спречимо победу неприродне и за наш народ катастрофалне комунистичке идеје, ми још живи имали смо прилику да својим очима видимо да смо ишли правим путем и да наши пали друговихероји нису узалуд дали своје животе и зато са поносом очекујемо дан када ћемо се опет видети са онима који одоше пре нас. Нека је слава Господу! £10 Н. Н.
Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, Englanđ. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.
„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac. 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.
Iskra 1. april 2003.
GOATI: NOVA VLADA NEĆE IMATI ŠIRI OSLONAC U PARLAMENTU. Politički analitičar Vladimir Goati ocenjuje u izjavi za B92 da se sa izvesnošću može reći da ta vlada (Zorana Živkovića - Iskra) neće imati ništa širi oslonac u parlamentu od one kojom je predsedavao ubijeni premijer Zoran Đinđić. "To će biti stalno na ivici većine, na ivici kvoruma. Mislim da će ova kao i ona vlada koju je vodio gospodin Đindić, imati problem te igre na ivici sa jako, jako malom većinom i da će svaka od tih malih partija koje čine tu većinu imati veliku negativnu moć u tom smis- lu da će moći vladu, kao što su to mogli i do sada, u svim važnim tačkama, zakonima, da upotrebim možda grubu reč, da ucenjuju, ili da zahtevaju, impe- rativno zahtevaju nešto od vlade, ali to
Нешто ми je данас пшеница у глави. Кроз њено златно класје детињство се плави и прелама ништа више златан сунчев зрак. Кроз мисао ми нека мутна река тече и у њој се тихо огледа рано вече и полако пали звезда свеће да гаси мрак. У глави ми лежи огледало старо, потамнело, разбијено давно у стаклени прах - У комадима се још види, избледело, лице детињства мога, кад косе ми беху тамне и густе. Разбијене неке слике трепере као дијаманта прах и не могу да се саставе у цело - као да их је од тога страх - а комади неће или не смеју да ме пусте. Преко плавог неба облачићи бели једре као некад, као разни облици смели тако их се добро сећам од малена. Кроз пусте сокаке сада мирис вечери пада и светла се полако пале као у човеку нада и ноћ на све пада као пена... Алма Александра Хромић
† При самом завршетку овог броја добили смо вест да је у Хај Викаму, Енглеска, 15.3.2003. г. преминуо бивши добровољац Настас Џамнћ. Опширније у следећем броју.
neće biti novo, to se u političkom životu dešava otkad je DSS 17. avgusta 2001. napustila vladu, otada republička vlada kuburi, ima problem, sa većinom", rekao je Goati. On ističe da je teško pretpostaviti da će neke od manjih partija koje su dale podršku vladi, kako kaže, preći Rubikon i otići u opoziciju. (Beta, 20.3. 2003.). KOCOBO КЛИЗИ KA НЕЗАВИСНОСТИ. Саветник премијера Србије за спољну политику Иван Вејвода оцењује да та покрајина "клизи ка независности". Вејводаје истакао да се ради о "једноставној идеји (о дијалогу), која потврђује пуно поштовање резолуције 1244", у складу је са политиком "стандарди пре статуса". (Танјуг, 22. 3. 2003.).
31
КАКАВ НАМ ЈЕ СТАНДАРД „Сива” економија олакшава живот У Србији 60 одсто запослених прима плате мање од републичког просека, а 25 одсто запослених у јануару није добило ни динар Богати не питају колико шта кошта, породице са школском децом се довијају да преживе, а пен- зионери уредно плаћају рачуне, купују хлеб, млеко и лекове, и остављају понешто "на страну, за недај- боже". Тако би, у основним цртама, могла да изгледа скица за слику транзиционог прегруписавања нашег друштва. Једно је извесно: савремене економско- социјалне промене многима су донеле сазнање да се од плате више не живи. За оне срећнике који имају добро плаћен посао, то не важи. Али, такви су, ипак, малобројни. Већина становништва не би могла да опстане без "сиве" зоне или нечије помоћи у којој је све: допунски рад, приходи са села, намирнице, помоћ рођака и пријатеља из иностранства. Ко је све приморан на "сиву" или "црну" економију у борби за опстанак? Без прихода 1,2 милиона људи Према проценама економског аналитичара Томислава Милисављевића, сарадника Института за тржишна истраживања, око 60 одсто запослених у Србији прима зараде које су ниже од просечног нето износа за јануар - 9.468 динара. „Тај слој становништва не може да подмири потребе ни егзистенцијалног минимума четворочланог домаћинства који је у јануару ове године износио око 13.000 динара. Ако се има у виду да све више људи остаје без посла, па у породици обично више нису запослена два, већ само један члан, јасно је да је отежан положај већине домаћинстава и да су људи принуђени да траже било какав допунски рад, најчешће у "сивој економији" каже Милисављевић у разговору за наш лист. Бројно стање становништва које је, практично, упућено на рад у "црној" зони непрекидно се увећава. Тако је на пример, у јануару евидентирано да је неза- послено око 923.000 лица, док од укупног броја запослених у Србији (републичка статистика рачуна просек из примања за 1.037.000 запослених) плате уопште није примило око 262.000 људи (око 25 одсто од укупно запослених). Уколико се, дакле, зброје сви који живе без прихода из само две поменуте категори- је, долази се до податка да је око 1,2 милиона људи упућено на било какав рад и сналажење да би опстали. „Добар део и запослених и незапослених обезбеђује себи посао у "сивој" економији. Посебно су угрожени родитељи са школском децом јер то изиску- је веће издатке него код, на пример, старачких домаћинстава. За школску децу не само што су скупи прибор, гардероба и разна опрема, већ постоје бројни
издаци који су постали редовни - од школских екскурзија до разних активности. Породице са два ђака на школовању засигурно живе теже него друге категорије домаћинства" каже Томислав Милисављевић. Имућни, нови богаташи вица?
Ко данас добро живи, без материјалних трза-
Према оцени нашег саговорника, извесно је да добро имовно стање има класа нових предузетника, али и ратних профитера која се формирала у прошлих десет година. Они су, ипак, малобројни у односу на укупно становништво. Уосталом, нема их ни у статис- тици. Мањина, која може да живи пристојно и од плате, а коју региструје статистика, у јануару ове године представљена је процентом од 9,8 одсто од укупног броја запослених у Србији. Њихова просечна нето зарада премашила је износ од 17.795 динара. Иако је плата од око 18.000 динара довољна да покрије трошкове породичног егзистенцијалног минимума, па још и да нешто преостане, многи ће се лако сложити да је за подмирење свих животних потреба - од режијских трошкова становања до исхране, превоза, куповине гардеробе и школовања деце, месечно потребно бар двоструко више. Статистичка слика показује да 24,4 одсто запослених у Србији прима зараде у износу од 11.800 до 17.800 динара. Дода ли се томе и слој од око 9,8 одсто запослених чије зараде премашују 17.700 динара, онда би се могло закључити да готово једна трећина запослених не кубури са подмиривањем трошкова егзистенцијалног минимума. „На жалост, већина становништва живи у приличној материјалној оскудици, а од тога је бар десет одсто становништва у тешком сиромаштву. Њима је за преживљавање свакако потребна матери- јална помоћ државе" каже Милисављевић. Економски разлози јасно показују да је у прошле две године било неопходно исправити дис- паритете цена многих производа. Логична последица било је поскупљење прехрамбених производа и виша цена комуналних услуга. Међутим, сада се, према ре- чима нашег саговорника, то показује као ударац на стандард већине становништва. Велики удео у потрошњи домаћинства имају управо скупи производи и услуге. Уз просечне плате од око 150 евра и уз 60 одсто запослених чија су при- мања испод те суме, за већину становништва се ова етапа транзиције претворила у борбу за опстанак. ПОЛИТИКА 21. март 2003.
Радојка Николић