iskra1107

Прекрајања Димитрија Љотића у дневно-политичке сврхе

ЉОТИЋ ПРОТИВ „ЉОТИЋА" - ПО ДРУГИ ПУТ! За време комунизма код нас, понеки мислећи људи који су били противни комунизму, али то нису, из разумљивих разлога, смели јавно да искажу, размишљали су шта после комунизма, чиме га заменити. Били су у потрази за узорима како код нас тако и на Западу. Ишло се, вероватно, због тога у историју, филозофију, књижевност, итд. и ту проналазили људе и идеје сличне или бар делимично сличне својима. Из тога су се, пак, врло могуће, развили чак и извесни афинитети према људима носиоцима таквих идеја на страни и код нас. Конкретно, с Димитријем Љотићем, догодило се то, ево баш ових дана и то - по други пут! „Љотић" по брачном пару Пајкић-Бјелица Први пут је то било пре неколико година, дакле, још за време комунизма, Милошевићевог типа, па је, због тога, тај догађај био изнимка из горе изнете шеме о мислећим људима који за време комунизма нису смели јавно да изнесу своје идеје о томе шта и како после комунизма. У сваком, пак, случају, брачном пару г. Небојше Пајкића и г-ђе Исидоре Бјелице, био је за њихову визију посткомунистичког друштва потребан један „фирер", па су у том смислу написали један позоришни комад - драму под именом „Љотић” (да ли је „Љотић" икад приказан на некој позоришној сцени у Србији - није ми познато), а улогу главног јунака, како се већ може претпоставити, доделили Љотићу. Због тога је уследио мој чланак у Искри (од 1. августа 1994) насловљен Љотић против „Љотића". Кад смо већ овде треба, истине ради, рећи и следеће: у том позоришном комаду Љотић није приказан у дерагаторном смислу каквим га видимо у комунистичкој пропаганди, већ је он њихов, ауторски, „херој" обдарен свим могућим „врлинама" неопходним за успоставу њихове визије српског друштва после комунизма. „Љотић" по други пут у режији г. Максимовића Нешто слично се догодило и пре неколико месеци. У Књижевним новинама (број 1074 - 1077, 15 јануар-15 март 2003. - дакле, троброј), појавио се чланак Мистерија Љотић у коме је аутор г. Владимир Максимовић, у напису пуно искрене љубави, поистоветио Димитрија Љотића с немачким филозофом из XIX века Фридрихом Ничеом, описујући га као „хришћанизованог Ничеа" и „аријевског Димитрија".

Необјашњени скок од „профаног" човека до Надчовека И баш ова два епитета којима је аутор обдарио Љотића показују колико је ауторов по Ничеу клонирани „Љотић" зрео за Музеј воштаних фигура, који код Срба, по г. Максимовићу, срећом није постојао, али, ето, захваљујући њему, „Љотић" тамо постаје први узорак. Ако човек прочита Ничеова најглавнија дела, почевши од Заратустре, „С оне стране добра и зла", „Генеологија морала", „Ессе Homo”, „Рођење Трагедије", па направи од прочитаног чак једну овлаш статистику, доћиће до закључка да у целој тој врло обилној материји нема ничег филозофског (јер Ниче и не настоји да рационално, као што филозофи раде, објасни своје идеје), док највише 20% говори - мора му се признати - у добром песничком стилу, о ауторовој визији Надчовека, осталих 80% Ничеовог материјала јесте, мада песнички обојена, само једна дубока антихришћанска мржња која се, рекао бих, граничи са опсесијом! И то не она која је често била усмерена на Западу према католичком клеру због разних његових злоупотреба у Средњем веку, већ је Ничеова мржња уперена директно у Христа и његово учење о самилости, „малој браћи", „нишчим духом", опрашта- њу, итд., јер, наводно, све то разводњава човекове снаге за „вољом к моћи” - тим, иначе, необјашњеним, мађионичарским штапићем - којим се, дакле, на један волшебан начин, улази у царство Надчовека. А, у том царству, признајем, врло је добро, чак одлично, госпо- дарећој класи (Ниче је, дакле, поплочао пут - Хитлеру!), али, шта је са 99% Христове „мале браће", због чијег спасења је Он и дошао у овај свет, Ниче као да слеже раменима - то је њихова судбина, и казна, јер, ето, нису смогли снаге за „вољом к моћи". (У претходном тексту је указано да је Ничеова „воља за моћ” остала необјашњена. То су изгледа приметили и његови биографи, па тврде да је Die Wille zur Macht (воља к моћи) требало да буде његово последње и врхунско дело где би се на филозофски начин објаснила транзиција од „профаног" човека до Надчовека. Али није. Ниче је у међувремену умро.) Одломак из Заратустре - не сме се бити сажаљив! Да би се, пак, видело колико је Ниче мрзео

Прекрајања ... Христа, дајем, у слободном преводу с енглеског, један извод из „Тако је говорио Заратустра", књига XX, певање 25, насловљено „О сажаљивима". „Ах, где у свету има више лудости него у сажаљивим људима? И шта је свету донело више патњи него лудост сажаљивих? Нека су проклети сви они који воле а не могу да се уздигну изнад сажаљења! Ово ми је једном говорио ђаво: „Чак и Бог има свој пакао - то је његова љубав према човеку". А нисам ли од њега недавно чуо речи: „Бог је мртав - због његовог сажаљења према човеку Он, Бог, је умро". Дакле, будите на опрези (кад је реч) о сажаљивима - одатле баш пада на човека тмаст облак! Умем, заиста, да читам знаке времена! (овде је вероватна импликација да кад је Христос умро на крсту, онда је, по Библији, по присутнима, „сажаљиви- ма", пала тама - примедба - НЉ). Али опомињите се ових речи: свака велика љубав је изнад сваког сажаљења: јер она захтева - да се створи оно што се воли. Себе нудим својој љубави, али и мога ближње- га као себе (ово је и у тексту наглашено курзивом јер су ово извитоперене Христове речи - примедба - НЉ). Међутим, сви ствараоци су несажаљиво тврди. Тако је говорио Заратустра." Два Ессе Ното-а Ессе Ното је Ничеов аутобиографски спис, али сам наслов није оригинално његов. Деветнаест векова пре њега, предајући крвавог, ишибаног и с трновим венцем на глави пониженог Христа разјаре- ним јеврејским масама ради извршења казне на Голготи, римски прокуратор Понтије Пилат је узвикнуо Ессе Ното\ - Ево човека! Може се мислити да је случајност што је Ниче изабрао баш овај наслов за свој спис. Међутим, није. Ниче је то учинио намерно, ради контраста. Хтео је, на један саркастичан начин, тим насловом да укаже на иронију: Христова наука води у понижење и смрт, док моја води у живот, свет- лост и блаженство Надчовека. Говорећи уопштено, Ниче је имао две опсесије - страсна љубав према свом Надчовеку, за кога је веровао да се он већ у њему самом оваплотио, али исто таква, ако не и већа, мржња према Христу. На крају, те две опсесије су га, изгледа, и уништиле. Завршио је, сиромах, као умоболник.

хитлеризам!" (1935), међутим, он у свом чланку каже, да је Љотића „читао искључиво из оригиналних књига и текстова најважнијих његових дела". Ја, дакле, једно, а он друго. Где је онда виц? Да би се то видело, неопходно је упознати се са главном мишљу г. Максимовића. „Љотићева" суштина - по г. Максимовићу Аутор говори о „Драми савременог човечан- ства" (у даљем тексту „Драма") па каже ни мање ни више: „Да би се разумео Љотић довољно је прочитати само ово предавање и ништа више. Све остало се може заобићи јер је ово чудесно дело надмашило сва остала продирући у сабласти модерног света". На јед- ном другом месту, по истој теми, г. Максимовић вели: „Сам Димитрије Љотић може и без својих хришћанских есеја и југословенске идеје. Ако их одстраните ништа нећете изгубити, али ако одстраните „Драму" и друга важна изворна дела, онда ту више нема Љотића". Ето, то је суштина вица, о коме је напред било речи. Највероватније, дакле јесте, да је аутор прочитао Љотићев напис „Ни фашизам ни хитлеризам", али пошто он руши „аријевског Димитрија", он га је једнос- тавно ставио, као неважног, у „index librorum prohibito- rum" (листа забрањених књига). Или, да би за Музеј воштаних фигура, сачувао свог „оправослављеног Ничеа" - још једно име за „Љотића" - као што је аутор рекао да се од његовог „Љотића" могу „одстранити" његови „хришћански есеји" а да се при том „ништа неће изгубити". Тачно! Од „Љотића" може, али, Бога ми, од Љотића - не може! Зашто од Љотића не може? Зграда Љотићевих мисли је органског карактера Г. Максимовић, изгледа, не схвата да је Љотићева не само социјално-политичка мисао орган- ска, већ је и његов мисаони процес - како је долазио до својих идеја - органски. Као што у једном организ- му сваки орган има неку функцију ради живота и живљења, па одстрањење једног или више органа осакаћује или усмрћује организам, тако је и са зградом Љотићевих мисли: одстраните ли једну, ви сте ту његову мисаону зграду унаказили; одстарните ли, пак, „хришћанске есеје", ви сте је усмртили, јер та зграда укључујући у њу и, наравно „Драму" - почива баш на хришћанским идејама. Без њих она је рушевина. Другу једну ствар коју аутор г. Максимовић није схватио јесте чињеница да код Љотића постоје две врсте мисли. Једне су вечне а друге временске. У прве спада мисао да људска историја од искона није ништа друго до једна вечна борба између добра и зла, Христа и

Љотић и Ниче - два света! Ето, таквог богоборца Ничеа, г. Максимовић је накалемио на Љотића. И тако, ваљда помоћу „воље за моћ", „сјединио" оно, штоје, објективно говорећи, нес- једињиво два света! Јер је Љотић цео свој живот, учење и политичку делатност саобразио баш с таквим Спаситељем Христом на кога се обрушио Ниче. А што се, пак, тиче „аријевског Димитрија", изгледа да аутор није прочитао Љотићев чланак који говори о раси и држави које су нацизам и фашизам уздигли до божанства, па им је, због тога, немогуће да виде божанство тамо где оно стварно јесте, па закључује Љотић (по сећању) овако: а ми, као Словени и хришћани, на таквом становишту (о божанству расе и државе) не можемо стајати. Рекох напред да г. Максимовић изгледа није читао напис „Ни фашизам, ни

IZ SADRŽAJA 4 godine genocida nad kosmetskim Srbima ...................................... 5 Profil Džordža Soroša ........................................................................ 9 Skandali i afere obeležje nove Srbije ............................................. 11 Agresija na Jugoslaviju ................................................................. 13 Stalno nas ubeđuju da nam je dobro ............................................. 17 Prisajedinjenje Srema Srbiji 1918. g ............................................. 18 Ko ćuti postaje saučesnik ............................................................... 21 Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji.. 25 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (81)..................... 27

2

Iskra 1. avgust 2003

Антихриста, духовног и материјалног. Како је Љотић увек био, у тим дуализмима, на страни првих, те су и његове друге мисли, проистицале из те основне вечне мисли. Због тога, он једном приликом рече добро- вољцима-зборашима (Писмо Друговима, 15. септембар 1944, неколико дана пре напуштања Србије): „Запамтите, да изван Христа другог темеља спасења народима и појединцима нема, нити има другог пута, истине и живота. Све је друго, ма како изгледало при- мамљиво, пропаст појединаца и народа. Није, дакле, Збор ни смео ни хтео ни могао никакав нови пут, никакав нови темељ, никакву нову истину, никакав нови живот изван темеља, истине и живота у Христу Исусу, Господу нашему, и то онако како је она изнета у науци Његовој како је сачувана у цркви православ- ној". Временске, пак, Љотићеве мисли су само прак- тична примена, или одсјај оних вечних на конкретне ситуације садашњице. „Драма" је временског карактера У ту групу, временских идеја, спада и „Драма", којој је г. Максимовић неоправдано доделио централ- но место у Љотићевом опусу. Кажем неоправдано из два разлога. Прво, чак и оригинална „Драма" није цен- трално, није битно; она је, као што сам рекао, само одсјај битног и централног код Љотића. Друго, погото- во то не може да буде чак и под претпоставком да је могуће „оправославити Ничеа” јер овај и Љотић никако не могу заједно. А да је „Драма", мада је инспирисана оном основном вечном мишљу, ипак само временског карактера, види се и по чињеници да су демократије, комунизам и јеврејство, под редитељством задњег, ишли заједно у времену кад је „Драма" писана, а да се у међувремену десио преокрет јеврејство не само да је напустило комунизам већ му је постало чак и крајње противно, комунизам практично више не постоји, док демократије кроз Америку силом стварају нови импе- ријализам. Требало би, значи, можда писати нову, за садашњицу прикладну, „Драму". „Љотић" неопходан за дневно-политичке сврхе Поставља се овде, међутим, и једно кључно питање: због чега је г. Максимовићу неопходан баш један обезглављени Љотић и „Драма" као централно и једино важно место његових списа. (Потсетимо се: „да би се разумео Љотић - каже аутор - довољно је прочитати само ово предавање тј. „Драму" и ништа више"?) Врло комплексно питање! Покушаћу да га упростим. По свему, иза г. Максимовића постоји или једна организација у настанку или већ постојећа. То се из самог његовог написа види. На самом почетку свога написа „Мистерија Љотић”, аутор пише: „Прва књига Димитрија Љотића објављена у земљи после педесет година је била „Драма", његово чудесно предавање о редитељу зла и људских невоља. Објављена је у лето 1994. године, са зеленим корицама и нелегално тј. полулегално јер је издавач био измишљен". Даље, на другом месту, аутор вели: „Прво мистериозно (зашто „мистериозно", никако није јасно; аутор је вероватно мислио на „конспиративно", али пошто је импликација тог израза нека организација, заменио га је са мање нападним) издање једне Љотићеве књиге у земљи је изазвало велико интересовање". Опет на трећем месту се каже: „Књига (тј. „Драма") је потписана лаж- ним издавачем не због страха од текста већ због тога што нису била истекла ауторска права на дела, на која су се позивале домаће плаћене креатуре". А, на четвртом месту, говорећи о списатељској активности

Iskra 1. avgust 2003

(зборашке) „водеће националне елите" - аутор поми- ње ту Ратка Парежанина, Ђока Слијепчевића, Димитрија Најдановића закључно са Боривојем Карапанџићем - „и бројних других аутора сјајних дела", па аутор закључује: „Све је то данас сачувано само као „Библотека правих идеја". Већ се, дакле, по свему овоме, очигледној конспирацији у вези „Драме", може наслутити да је у питању нешто што би се могло оквалификовати као организација или њен почетак. Даље черечење Љотића - због присталица! Из даљег текста види се, међутим, и нешто више. Постаје јасније зашто је од целог Љотића потребна само „Драма" и „друга важна изворна дела", наравно, „без својих хришћанских есеја и југосло- венске идеје" а на све то налепљен је и умоболни Ниче, па макар био и „оправослављен". Одговор је прост - организацији су потребне присталице. Како ће се оне најлакше упецати? У посткомунистичкој Србији, јавна је тајна, да већина, нарочито омладина, бежи од „хришћанских есеја" „као ђаво од крста". Јер, ту нема ватромета, рок музике, и њених сексистичких порука, таламбаса, елктонских појачивача звука од којих пуцају бубне опне, а то привлачи. Значи: да би се та омладина приволела за организацију, треба од Љотића начинити „хришћанизованог Ничеа и ари- јевског Димитрија. То је - наставља аутор - величина која изазива људско достојанство и промисао да је ту наша воља за моћи воља за спас. То је привлачило људе Љотићу, Ничеу, али су само одабрани спознали суштину тих затворених мисли". Опет на другом месту, говорећи о „Драми", аутор вели: „То је заправо магнет који привлачи људе њему („Љотићу" - примедба НЉ), то је оно забрањено, скривено" Битка за „ортодоксност" Међутим, где год има организације, ту одмах има конкуренције и ривалитета између разних фрак- ција. Води се борба за „ортодоксност" - ко правилно тумачи Љотића; у конкретном случају - „Љотића” у спрези са Ничеом. И одмах се свако други ко прави и најмању девијацију односно одступ од спреге „Љотић" - Ниче дисквалификује. Поводом појаве „Драме" у земљи, обрушава се тако свом жестином свог пера, г. Максимовић на „негативне реакције (које) су ширили стари непријатељи масонизованог кова и псеудо- љотићевци... Не знам зашто су се плашили истине или је са лажним огледалом било мирније живети. Заправо схватио сам да је њихов циљ и био гашење те чудесне мисли насилним наметањем споредног (мисли се на „хришћанске есеје" - примедба НЉ) као главног у његовом делу". Али то није све, има још. О „домаћим плаћеним креатурама" већ је било речи. „Да апсурд буде већи - каже аутор - овдашњи наводни „љотићевци" су подржавали демократију и некакве англомасонске омладинске организације и клонирани монархизам, управо оно против чега је сам Димитрије писао у тим скривеним делима". Дакле, испада да је Љотић био и против монархије. (sic!). Међутим, чак ни нас, оригиналне збораше, који живимо изван земље, аутор г. Максимовић, није оставио на миру. Пошто је прекорео наше „финансирање" „псеудољотићеваца" и „домаће плаћене креатуре" у земљи, аутор оптужује да су „у емиграцији прогнали (Љотићева најважнија дела - примедба НЉ) његови следбеници због англо- јудејског страха". Кад је већ реч о страху, интересан- тна је и чињеница, да аутор, који је „Драму", у свом кратком напису бар десетак пута поменуо и учинио

3

Лични став

АМЕРИЧКИ ПОДРЕПАШИ Пре недељу дана министар спољних послова Горан Свилановић скрушено нас је обавестио да је из Вашингтона стигао предлог да наша земља потпише и ратификује са САД двострани уговор о неизручивању америчких држављана новообразованом сталном Међународном кривичном суду у Хагу. Да је био бар мало искренији, Свилановић би рекао да није посреди предлог него диктат коме он лично тешко може одолети. Јер, да није тако и да су обе стране уговор- нице имало равноправне, Американци би понудили бар реципроцитет: да ми не изручујемо њихове држав- љане, а да они не изручују Хагу наше држављане. Једва да треба рећи да овај диктат изазива велике недоумице. Већ скоро осам година америчка влада упорно захтева од наше државе да већ озлоглашеном ад хок Међународном кривичном суду за бившу Југославију у Хагу беспоговорно изручује своје држављне, и то оправдава тврдњом да је тзв. међународно право веће правне снаге од нашег унутрашњег права. А када је 1998. у Риму образован стални Међународни кривични суд са универзалном надлежношћу над држављанима свих држава у свету, укључујући и америчке држављане, америчка влада однедавно тражи да њихови држављани не подлежу јурисдикцији овог Суда, него да им за почињене ратне злочине искључиво суде амерички судови. Тако испа- да да је међународно право изнад нашег унутрашњег

Прекрајања ... једино вредном из целог Љотића, да он ни једном једи- ном речју није поменуо Редитељево име?! Толико о страху. Сабрана дела треба проповедати - неселективно! Не знам да ли г. Максимовић зна да су сва Љотићева писања и јавна реч, укључјући ту како „Драму" тако и друга - по ауторовом укусу, „најважни- ја", његова дела - као што су „Позадина рата и његов господар", „Народни пут", „Пут ка слободи", „Сад је ваш час и област таме" - обелодањено у 12 томова под називом Сабрана дела. Ако аутор смогне ничеовску „вољу" за Сабраним делима, може их набавити у земљи. Да завршим овај мој напис следећим комен- таром. Збораши који живе ван земље, немају ништа против да г. Максимовић и његово друштво пропо- ведају Љотића, али не селективно и дискриминаторно већ целог. Другим речима: да га употребљавају али не да га злоупотребљавају, и тако, као сад, фапсификују. Поготово не као „нашег Ничеа" или „нашег Карла Шмита"(?!), когод да је тај господин. Јер прави Љотић нити је био Ничеов, нити Шмитов, већ је био свој - самосвојан!

права, а да је америчко међународног права.

унутрашње

право

изнад

Па, како то амерички судови „кажњавају” своје ратне злочинце? Упечатљив пример који то раз- открива јесте случај поручника Вилијама Келија, чијој се ратној јединици у Вијетнаму приписује масакр неко- лико стотина цивила у Ми Лају 1968. године. Кажемо приписује, јер је Кели, као једини кривац, најпре осуђен на доживотну робију, да би му потом казна била смањена на 20 година. Затим је председник Ричард Никсон наложио да се из затвора пребаци у кућни притвор, да би напослетку савезни судија одбацио све оптужбе против њега и пустио га на слободу. Још је уверљивији скорашњи пример америч- ког пилота који је, изигравајући Рамбоа, борбеним авионом пресекао уже жичаре у италијанским Алпима и тиме усмртио близу четрдесет туриста у палој гон- доли. Како је одмах пребачен у САД да би избегао јурисдикцију италијанских судова, њега је амерички војни суд ослободио сваке кривице. Мало ко је приметио да је овде посреди очигледна дискриминација. Јер, ако амерички званичници сматрају да је дивљим Србима и другим балканским домороцима примерен ад хок кенгурски суд у Хагу, цивилизованим Европљанима и другој финијој господи Међународни кривични суд, а једино америчким држављанима њихов ексклузивни нацио- нални суд, онда је то нови расизам. Напослетку су се наше „досманлије” нашле у процепу између америчког диктата, да се свим амер- ичким грађанима да дипломатски кривично-правни имунитет, и захтева ЕУ да се то не учини. Да су којим случајем наше „досманлије” бар добри реал поли- тичари, ако већ нису часни и поштени људи, они би одмах разабрали да из Брисела повремено стиже и понека цркавица, док из Америке једино долећу бомбе и крстареће ракете. Невоља је, међутим, у томе што су, за разлику од покојног Зорана Ђинђића, преостали властодршци скоро искључиво амерички пулени. Стога се крајњи исход ове ујдурме може наслутити, пошто су Горан Свилановић и његови саветници већ ушли у неравно- правну борбу с румунским, бошњачким и албанским званичницима за звање најмилијег америчког подре- паша. При том Свилановић већ има лаку предност јер је, после првих налета америчких авиона и ракета на Ирак, протерао из Београда двојицу ирачких диплома- та, што нико пре њега није учинио. Глас јавности. 2.6.2003 . <glas-javnosti.co.yu>

Коста Чавошки

Н. Љотић

4

Iskra 1. avgust 2003

ČETIRI GODINE GENOCIDA NAD KOSMETSKIM SRBIMA BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNO- PRAVNIH. Konferencija za štampu na temu “Kosovo i Metohija- opasnosti i mogući izlazi”. Izlaganje Dr Zorana Vučinića, profesora međunarodnog prava na Fakultetu civilne odbrane u Beogradu.

Medija centar - Beograd, 11. juli 2003. godine. ARTEL <artel.co.yu>. *

* *

Danas smo čuli frapantne činjenice o položaju srpskog i drugog nealbanskog življa na Kosmetu. Sve se to dešava na početku novog milenijuma, na evropskom tlu, u vreme kada smo obasuti lavinama pouka i lekcija o demokratiji, civilnom društvu, pravima i slobodama čoveka, bezbednosti itd. Da ironija bude veća, te pouke nam dolaze iz tzv. civilizovanog sveta koji je već pune četiri godine prisutan na Kosmetu radi izgradnje demokratskih institučija, zaštite i unapređenja Ijudskih prava i osiguranja bezbednog povratka svih izbeglica i raseljenih lica u njihove domove, kako to stoji zapisano u Rezoluciji SB UN 1244.

Sve ovo se dešava i pored brojnih međunarodnih konvencija posvećenih čoveku i njegovim elementarnim pravima, na koje nas taj civilizovani svet stalno podseća i upozorava. Pitamo se za koga one postoje i da li imaju smisla ako ne važe za sve Ijude podjednako? Srbima se sudi u Hagu za najteže zločine i po principu komandne odgovornosti, a za druge strane taj prinčip ne važi. Tači nije ni stigao da bude uhapšen jer ga je pre toga Evropa već oslobodila, a ni Hag nema nameru da ga optuži.

Država koja slovi za najidealniju, preti odmazdom svakom ko čak i pomisli da njene građane izvede pred lice pravde za one iste zločine zbog kojih je ustanovljen haški tribunal. Ona poručuje da se mora razumeti položaj njenih vojnika po belom svetu jer su oni tamo u misiji mira i pravde.

Ujedinjene nacije sve više servisiraju njene potrebe pretvarajući se tako u karikaturu savremene globalne istorije, a sve to zarad “dobrobiti” čovečanstva i njegove demokrati- zacije.

Ako je to cilj novih “demokratskih” reformi “nedemokratskih” delova sveta, koji to argumenti mogu da objasne i opravdaju klasičan genocid koji se nad srpskim narodom na Kosmetu sprovodi upravo onoliko dugo koliko je taj civilizo- vani svet u liku UN prisutan na ovom prostoru. Da li je sati- ranje jednog naroda u njegovoj kolevci zarad uzdizanja jedne nacionalne manjine, pa makar iza toga stajali intere- si nekog trećeg, novi smisao demokratije.

Podsećanja radi, genocid je najteži zločin protiv čovečnosti, odnosno kolektivni zločin koji se vrši nad određenom nacionalnom, verskom, etničkom ili rasnom grupom u nameri da se ona delimično ili potpuno uništi. Dakle, napadni objekat je uvek određena grupa Ijudi, s tim što se zahteva i postojanje namere da se ona delimično ili potpuno uništi.

Ovakva definičija sadržana je u poznatoj Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz

Iskra 1. avgust 2003

1948. godine koja, međutim, genocid posmatra samo kao delo fizičkog uništenja. Ona pod genocidnim radnjama podrazumeva sledeće postupke: a) ubistvo članova grupe, b) teške povrede fizičkog ili mentalnog integriteta grupe, c) namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja, d) sprečavanje rađanja u okviru grupe i e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.

Istovremeno, sankcioniše pokušaj i saučesništvo u genocidu.

zaveru,

podstrekavanje,

Izneti podaci o četvorogodišnjem stradanju Srba na Kosmetu nedvosmisleno pokazuju da se nad njima čini većina genocidnih radnji propisanih Konvecijom. Ubistva, teror, kidnapovanja, uzurpacija državne i privatne imovine, razaranja verskih i istorijskih spomenika, etničko čišćenje gradova i naselja, osnovna su obeležja kosmetske tragike već pune četiri godine. Sve se to čini sa očiglednom namerom da se ova pokrajina definitivno očisti od Srba, što objašnjava i uklanjanje svih istorijskih dokaza srpskog po- stojanja. Konačan cilj se odavno zna - Kosovo država. Tu nameru nema potrebe dokazivati, ona je istorijska konstan- ta.

Ako se sve to dešava uz institucionalno prisustvo međunarodne zajednice oličene u OUN, onda njeno saučesništvo u ovom zločinu ne može biti sporno, kao ni odgovornost njenih ključnih aktera u tom procesu. Porodica Stolić je masakrirana, ali je slučaj sa Tačijem proizveo neuporedivo veće uzbuđenje i reagovanje u nekim centrima evropske demokratije. On je slobodan, a ubice nisu pronađene i kažnjene.

Nije se reagovalo ni kada su se desili masovni masakri nad Srbima još u prvim mesecima prisustva međunarodne misije na Kosmetu. Tako je juna 1999. godine 14 srpskih seljaka, žena i dece iz okoline Lipljana svirepo ubijeno u neposrednoj blizini kontigenta KFOR-a. Avgusta iste godine u selju Ugljare otkriveno je 15 srpskih leševa i izvršen masakr u selu Drenovac nad 50 lica srpske i crnogorske nacionalnosti.

Sledećeg meseca tromblonskim minama gađana je pijaca u Brešju kod Kosova Polja, razume se sa tragičnim posledicama.

Krajem oktobra iste godine napadnut je konvoj sa srpskim civilima (bolesnici- ma) iako je isti bio organizovan od strane UNHCR-a.

A od onda pa do danas slušamo kako se bezbedonosna situacija na Kosmetu stalno poboljšava.

Još poraznija je činjenica sistematskog kršenja suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje, koje ide u pravcu izgradnje državnih institucija na Kosmetu izvan pravnog poretka Srbije, odnosno SCG. To je protivno ne samo Rezolučiji 1244, nego i Povelji UN, Helsinškom

5

završnom aktu i Pariskoj poveiji za novu Evropu koji pro- movišu princip suvereniteta i nenasilne promene državnih granica, ali i poštovanja Ijudskih prava. Prema rezoluciji 1244, međunarodno civilno prisustvo na Kosmetu je u isključivoj funkciji izgradnje suštinske autonomije, ali u granicama SRJ (SCG), koja će garantovati miran i nor- malan život svih stanovnika. Međutim, svi dosadašnji speci- jalni predstavnici gen. sekretara UN svojim odlukama su suprotno delovali. To je još jedan dokaz mizerne pozicije UN koje, umesto da čuvaju, ruše međunarodnopravni poredak koje su same decenijama stvarale. U smislu tog istog poretka, to što se sada radi na Kosmetu, odnosno stvaranje nove albanske države je oblik agresije koju su UN odavno okvalifikovale kao zločin protiv međunarodnog mira.

Razume se, za nas je ključan problem kako sprečiti ovakve planove i da li je rešenje u pregovorima sa alban- skom stranom. Oko toga danas postoje različita mišljenja u našoj javnosti. Da bi se odgovorilo na to pitanje, treba real- no sagledati poziciju jedne i druge strane. Albanci su homogeniji više neko ikad i na svojoj strani imaju ključne faktore u međunarodnim odnosima. Oni nastupaju sa pozi- cije sad ili nikad, odnosno ubeđenja da im je pružena isto- rijska šansa koja se više ne može ponoviti. Opšte je pozna- to da je njihovo decenijsko secesionističko delovanje bilo zasnovano na strategiji neprimerenog demografskog uvećanja, vremenu i stvaranju uticajnih lobija u svetu. Pošto su u tome očigledno uspeli, njihove današnje aspiracije su isključive, tako da je iluzorno očekivati da će oni u even- tualnim pregovorima prihvatiti razgovore o bilo kakvoj autonomiji. Dakle, njihova koncepcija je nezavisno Kosovo, što se vidi iz njihovih javnih nastupa. Njihovi lideri se već ponašaju državnički, pa čak i postavljaju određene uslove za pregovore (npr. da Srbija prvo osudi ratne zločince i isplati ratnu odštetu).

S druge strane, srpska pregovaračka pozicija je oslabljena s obzirom na dobro poznat međunarodni položaj SCG. Mi ni danas nemamo konsenzus oko rešenja kosmetskog pitanja. Na političkoj sceni Srbije prisutne su razne strategije u tom pogledu, što dodatno komplikuje njenu poziciju.

Običnim jezikom rečeno, dok mi stalno kukamo i gložimo se, Albanci rade za sebe. Svemu ovome treba dodati i lošu ekonomsku situaciju u zemlji koja značajno odvlači pažnju široke javnosti od problema Kosmeta.

Ukoliko Srbija, a zašto ne i SCG, ostane dosled- na jedinoj ispravnoj opciji, a to je autonomija Kosmeta, pre- govori sa albanskom stranom postaju bezsmisleni s obzirom na njihov isključiv stav. Tu se javlja i problem etičnosti s obzirom na kriminalnu pozadinu pojedinih vodećih albanskih lidera. S toga sam mišljenja da adresa za pregovore nije Priština, već poznati centri međunarodne moći. To, razume se, nalaže izradu političke platforme iza koje će stajati sve relevantne političke snage u zemlji. Ona sada mora biti prioritet, kako ne bi ponovo bili iznenađeni. Pri tome, treba imati u vidu da pitanje Kosmeta impiicira i budućnost juga Srbije (Medveđa, Bujanovac, Preševo).

I na kraju, Štajnerova veridba sa Albankom Bukurije Džombaljaj možda bi mogla da bude i pouka za nas Srbe kojim se sve putevima ostvaruju nacionalni intere- si.

Dr Zoran Vučinić

6

HOLBRUK TRAŽI NEZAVISNO KOSOVO Glavni arhitekta Dejtonskog mirovnog sporazuma i bivši američki ambasador u UN Ričard Holbruk zatražio je da se Kosovu da puna nezavisnost kako bi se obezbedio trajan mir na Balkanu.

U intervjuu prištinskim novinama Koha Ditore, Ričard Holbruk je rekao da bi konačni status pokrajine tre- balo da se utvrdi na razgovorima između kosovskih i srpksih vlasti kojima bi posredovali Sjedinjene Države, Evropska unija, Rusija i Ujedinjene nacije.

On je rekao da bi Amerika trebalo da uzme vodeću ulogu u procesu koji bi doveo do nezavisnog Kosova što je opisao kao jedini način da se uspostavi trajan mir na Balkanu.

Prema rečima g. Holbruka Kosovo treba da bude nezavisna država sa članstvom u UN i bliskim ekonomskim vezama sa Srbijim i Crnom Gorom, te Makedonijom i Bosnom.

Specijalni američki izaslanik za Kosovo tokom rata u pokrajini 1999. godine, gospodin Holbrukje takođe rekao da Srbija i Crna Gora ne mogu da opstanu kao jedin- stven politički entitet. (SN408, 12.7.2003.).

VLADAN BATIĆ: TUŽITI LAJONA (MKG) SUDU U SAD. Vladan Batić, ministar pravde u Vladi Srbije, odgo- vara na optužbe direktora Međunarodne krizne grupe Džejmsa Lajona: ,,Ne znam uopšte ko je taj čovek, taj Džejms Lajon. I ako je bilo dileme oko toga da li treba da mu uskratimo gostoprimstvo, sada je potpuno jasno da on treba da bude persona non grata.

Ako on predstavlja direk- tora te organizacije, Međunarodne krizne grupe, ja bih rekao da je on direktor organizacije za izazivanje kriza. To nije nikakav izveštaj, to je apsolutno klevetnički, nedopusti- vo. Imali smo u prethodnom periodu razne dušebrižnike, Danijele Šifere, Limonove i ostale koji su se neovlašćeno upuštali u politička pitanja jedne zemlje - izjavio je za ,,Blic“ Vladan Batić, ministar pravde, komentarišući Lajonov izveštaj.

Odgovarajući na optužbe iznete u ovom izveštaju da Bogoljub Karić finansira pet političkih stranaka, između ostalih i DHSS, Batić je rekao: - To što nazivate izveštajem vrvi od laži i neistina. Niko od članova moje stranke, ni ja sam, nema nikakve veze sa Karićem. Batić je dodao da je Lajon praktično sve stranke povezao sa kriminalom i naz- vao to vrlo teškim klevetama. On je najavio da će razmisliti da li će njegova stranka podneti američkom sudu tužbu za naknadu štete. Tamo su ogromne naknade štete, pa, eto prilike, pošto nas ne finansira Karić, obezbediće nas, možda, američki sud. Ne znam ko stoji iza te nevladine organizacije, da li za nju zna američka administracija, ali ću se raspitati. Dileme nema, svaka odgovorna država takve osobe mora da označi kao „поп grate“ rekao je Batić.

U pomenutom tekstu MKG preporučuje međunarodnoj zajednici da svu finansijsku pomoć Srbiji i Crnoj Gori uslovi, između ostalog, i hapšenjem svih haških optuženika, raspuštanjem Bezbednosno-informativne agencije, stavl- janjem vojske pod civilnu kontrolu i „skidanjem ratnih zločinaca s najviših položaja u vojsci, policiji i BIA“...

Na sajtu MKG navedeno je da su njeni finansijeri Vlade 18 najznačajnih zemlja, među kojima su SAD, Engleska, Nemačka i Francuska, a da je predsedavajući bivši predsednik Finske Marti Ahtisari. T. N. Đ.- LJ. B. (SN394, 11.7.2003.)

Iskra 1. avgust 2003

КРВОПРОЛИЋЕ СЕ НАСТАВЉА

Четири године после доласка НАТО-а Срби и Албанци су и даље дубоко подељени

Канадски часопис, Esprit de Corps, у своме броју за 23 јуни 2003, доноси чланак новинара, Scott Taylora, добро познатог Србима. За време сукоба на Косову, 1999. провео је 26 дана у Београду и Приштини. Маја ове године, поново је посетио Косово, и видео да упркос присуства хиљада НАТО војника, и милиона долара страћене помоћи, криминал је раширен, док напетост између Срба и Албанаца, који су већина, и даље постоји. *

* *

Група Срба која се окупила испред остатака запаљене, мање куће, у предграђу Приштине, била је нервозна. Неколико часова раније, око 2 сата по поноћи, 4. јуна, неко се ушуњао у кућу и како је поли- ција известила, са тупим предметом, убио Слободана Столића (80), његову жену Радмилу (78) и сина Љубинка (53), и онда запалио кућу. Њихове комшије верују да су они убијени од албанских екстремиста, који желе да отерају преостале Србе из села (Обилић), и да је ово њихова порука, да то ураде. Ово је, такође, и подсећање да је Косово још увек несигурно место, где су прво војници дошли да бране Албанце од Срба 1999. године, и где сада покушавају да бране Србе од Албанаца. James Bissett, некадашњи амбасадор Канаде у Југославији каже да „Косово продужава да буде једно од најопаснијих места на земљи - са мало наде за будућност”. У 1999. години да би избегли од српских снага, које су биле послате да их умире, скоро 1 милион Албанаца је побегао у Албанију и Македонију. Највећи број ових избеглица се је до сада вратио, и сада зах- ваљујући страној помоћи од $2.7 милијарде, коју је Запад дао, изгледа да земља напредује. Али да ли је тако? Скоро 18.000 НАТО војника патролира Косовом, а 4.000 полицајаца, из разних земаља света покушава да успостави законе. Неки кажу да они губе ту битку. Криминалне банде, које оперишу под заштитом албанских националних мили- ција, тргују дрогама, оружјем и белим робљем, које се шаље на „тржишта” Европе. Да нема милиона долара у страној помоћи, у покрајини би била потпуна беспо- слица. „Оправдање за интервенцију НАТОа је било да се на Косову створи једна „демократска, вишеетнич- ка заједница”, каже Бисет, „али врло мало је постигнуто да се створи ред и мир”. По завршетку рата, преко 200.000 Срба је побегло са Косова. Преосталих 40.000 живе у енклавама, (највише) уз границу са Србијом. Националистичке групе, као што је Албанска национална војска (АНА), употребљава тактику теро- ра у покушају да их протерају. 17 маја 2003, у селу Врбовац, српски професор Зоран Мирковић (41) био је убијен са више метака у груди и главу. Иако полиција УН-а још истражује, највероватније да су убице биле чланови АНА организације, а пре тога у оригиналној Ослободилачкој војсци Косова (за време и пре рата на Косову).

Iskra 1. avgust 2003

АНА је једна од више група које су решене да од Косова, које је још део Србије, направе суверену државу. Као и друге милиције и они се баве организо- ваним криминалом, али још увек уживају широку пот- пору због својих напора да протерају преостале Србе. Иако је полиција ухапсила неколико кључних лидера албанских криминалаца, проблем не престаје, каже Derek Chappell (51), бивши полицајац из Отаве, који сада ради за УН полицију, као шеф информација у Приштини. Он објашњава да је земља дуго била по- тлачена, тако да је разлика између криминалца и борца за слободу „замагљена”. И увек када УН ухапси неку познатију личност, она се обавије у заставу албанског национализма, а улице одједном су пуне демонстраната. Земље Запада су очекивале демократију, а не мафију да цвета на Косову. И премда је по споразуму за прекид ватре 1999., Косово требало да остане срп- ска територија - истина са својим парламентом - многе западне земље су брзо успоставиле неку врсту дипломатских веза са овом покрајином. Канада је била једна међу првима, пошто је тадашњи министар спољних послова Lloyd Axworthy, пресекао церемони- јалну траку и отворио канадску канцеларију у Приштини, новембра 1999. Од тада Канада је дала више од $100 милиона за програме на Косову, који укљчују и обучавање учитеља, као и обнављање уни- штене индустрије. УН су се надале да ће Срби и Албанци бити правично заступљени у Скупштини Косова, која је изабрана под контролом УН-а новембра 2001. Но многе одлуке донете од ове установе, која је под до- минацијом Албанаца, су биле неприхватљиве за Србе. Маја15. 2003. посланици су донели резолуцију да се прослави дело припадника Ослободилачке војске Косова, приликом борби за ослобођење. Српски деле- гати су протестно напустили седницу, а после неко- лико часова и Michael Steiner, високи представник УН на Косову је подсетио Скупштину да је интервенција НАТО отпочета због „основних прекршаја људских права” а не ради ослобођавања Албанаца од Срба. Срби са Косова се не могу надати некој помоћи од српске владе. Тамо су банде криминалаца такође многобројне, и како се верује одговорне за убиство Ђинђића, 12 марта. Обузет својим проблемима, Београд би могао бити спреман да се одрекне својих потраживања на Косову, које је део средњовековне Србије и где су многе важне православне задужбине. Према Слободану Тејићу, члану делегације Срба за вођење преговора са НАТОм, то би могло да значи напуштање највећег дела покрајине и прикључивање малог броја малих српских енклава, који се налазе уз границу - Србији. ”Тај народ не може продужити да живи вечно заточен Срби са Косова могу ово прихватити, али само ако то значи да не морају да се одрекну ни најмањег дела својих енклава. Ово је свакако мишљење у Митровици, где су се Срби супротстављали уласку Албанаца у њихову област, која се простире 60 км. од

7

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКОГ ОДБОРА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СПЦ У старању Српске Православне Цркве за свој страдални народ на Косову и Метохији, чија Голгота не престаје него од успостављања међународне власти на Косову и Метохији јуна 1999. године бива све тежа и страшнија, у Београду у Патријаршији Српској, у петак 4. јула састао се Косовско - метохијски одбор Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве. Саслушавши више извештаја из покрајине, констатовано је да се за наш народ упркос малим побољшањима ништа суштински није изменило. Он и даље живи животом недостојним слободног човека и без правне, социјалне, здравствене и било које друге сигурности, а судећи по најновијим убиствима у Обилићу и насиљу широм Косова и Метохије и често у оправданом страху и за голи живот. Бојимо се да ни кривци за ове најновије злочине неће бити откривени и кажњени као што нису откривени ни кажњени виновници стотина убистава од јуна 1999. до данас. И питамо се: какву срећу и какав напредак могу да очекују Албанци ако су ово најављени друштвени стандарди које успоставља међународна заједница? Констатовано је да је током мандата господи- на Штајнера дошло до кочења повратка Срба на своја огњишта започетог 2001. године и Одбор позива његовог наследника и УНМИК да што пре врате села Љевосу, Сигу, Брестовик и Бело Поље у околини Пећи за које већ дуго постоје и пројекти и новац италијанске владе и обезбеђење и добровољци за повратак и све осим нечије добре воље! Истовремено, УНМИК који није у стању обезбеди нормалан живот, тражи да се заштита пре-

да

осталих српских цркава и културних споменика повери привременим институцијама и органима у Приштини. Како ће они бити у стању да их заштите од пропадања када КФОР и УНМИК полиција нису успели да преко стотину и десет цркава заштите од рушења и демоли- рања? А чују се опет, упркос јасној Резолуцији 1244 и Војно - техничком споразуму, и предлози да српску баштину и српске светиње штити Косовски заштитни корпус, у чијим редовима се веома учестало откривају дојучерашњи терористи и криминалци који су убијали људе и рушили те исте цркве! Посебно велику бригу Косовско - метохијски одбор изразио је због стања у коме се налазе избегли и прогнани са Косова и Метохије, поготово јер полако пресушују међународни извори из којих су се они добрим делом хранили. Позивамо међународну јавност и државу Србију и Црну Гору и наш народ, ма колико да је осиромашен, да учине што могу и помогну нево- љнима. Србе пак са Косова и Метохије храбримо да опстану на својим огњиштима јер им ово није први пут да страдају, као што Србима није први пут ни да се враћају својим спаљеним и разореним светињама и домовима и дижу их из пепела. Уздајући се у Бога Сведржитеља, надамо се да се ни ово покољење у томе неће постидети предака. Тражећи истину, одговоре и будућност за Косово и Метохију, Српска Православна Црква ускоро ће објавити свој Меморандум о Косову и Метохији, с надом на Бога да ће реч истине заиста даровати слободу: међународној заједници да испуни оно ради чега је преузела власт и одговорност на Косову и Метохији, нашој држави да са јасном стратегијом брине о тлу на коме је настала, српском народу који је на Косову и Метохији остао - да опстане, свим прогнани- ма и избеглима да се на њега врате, а свим житељима Косова и Метохије да живе у миру и достојно човека. (Информативна служба СПЦ, 5.7.2003.)

Крвопролиће ... српске границе у Косово. Митровицу дели река Ибар, и ту је једна група Срба, названа чувари моста, која је подржавана од Београда, често блокирала прелаз Албанцима. По недавном договору са Србијом, УН су сада отвориле мост што је довело до сумње код Срба о њиховој будућности. Ипак, највећи део је решен да остане. „Чак и ако Београд реши да нас изда, ми ћемо продужити да се одупиремо” каже Мирољуб Бозовић (47), трговац из Митровице. „Ми не намерава- мо да дамо наше право ни за један од српских енкла- ва”. Док се питање српских енклава не реши, етничка напетост ће трајати. Ово може да значи да ће НАТО и УН бити присиљени да ту остану много годи- на. Тешка стварност - узимајући у обзир да је Запад сада суочен са сличним проблемом у Ираку. Проблеми би могли да се избегну, каже Chappell, ако би се ство- рила јака полиција која би зауставила криминал и етничке поделе. Ово је лекција, коју Запад није научио на време - и грешка, која је на путу да се понови у Ираку.

SCOTT TYALORR Превео: Стеван Пироћанац

8

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР СПЦ, одржан од 13.

- 24. маја 2003, донео је између осталих и ове одлуке: Сабор је по молби, због здравствених разлога, разрешио дужности мјестобљуститеља Епархије жич- ке умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија, а за Епископа жичког изабрао је досада- шњег Епископа банатског Хризостома. На упражњену Епархију банатску изабран је досадашњи Епископ аустралијсконовозеландски Митрополије новограчаничке и администратор Епархије аустралијско-новозе- ландске Никанор, а на његово место изабран је архи- мандрит Милутин (Кнежевић), настојатељ манастира Каоне. Свети Архијерејски Синод у новом сазиву имаће следећи састав: Патријарх српски Павле, председник; митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископи шабачко-ваљевски Лаврен- тије, нишки Иринеј и захумскохерцеговачки Григорије, чланови. (Информативна служба СПЦ, 24.5.2003.)

Iskra 1. avgust 2003

NS PROFIL DŽORDŽA SOROŠA

Trgovac - milijarder postao je nekrunisani kralj istočne Evrope i prorok „Otvorenog društva”. Ali „otvorenog" čega radi?

Profil pod gornjim naslovom napisao je Neil Clarke u uglednom brtitanskom časopisu Newstatesman od 2. juna 2003. Ovaj časopis je dobro poznat, u njemu sarađuju vodeći socijalisti, socijaldemokrati a ponekad i liberali. Obzirom na važnost napisa, obratli smo se ured- niku Newstatesman-a za dozvolu da napis prevedemo na naš jezik i da ga objavimo u Iskri. Urednik je bio vrlo Ijubazan i dao nam dozvolu na čemu mu zahvaljujemo. *** George Soroš je ljut. Kao i 90 odsto svetskog stanovništva, čoveku koji je svojevremeno (1955) „provalio" Englesku banku, dosta je predsednika Buša i njegove spoljne politike. U nedavnom napisu u Financial Tim.es-u, Soroš je osudio politiku Bušove administracije prema Iraku kao 'funda- mentalno pogrešnu'baziranu na 'lažnoj ideologiji koja bi da Americi da pravo da svoju volju nametne celom svetu'.

Senzacionalno! Da li je jedan od najbogatijih ljudi na svetusterotipni nemoralni kapitalista, koji je napravio mili- jarde u novčanoj krizi na Dalekom istoku 1997. i koji je prošle godine kažnjen dva miliona dolara od suda u Francuskoj zbog 'insajderskog' berzanskog švindleraja - u svojoj starosti najzad progledao? (On je 72 godine).

Treba li da otvorimo šampanj i nazdravimo njegovoj konverziji?

Ne, pre nego zapitamo šta njega stvamo motiviše? Soroš voli da predstavi sebe autsajderom, nezavisnim mađarskim emigrantom i filozofom-mudracem, koji stoji po strani američkog vojno-industrijskog kompleksa. Ali, pogledajmo članove uprave NGOs (nevladinih organizacija) koje on organizuje i finansira. U Straži ljudskih prava (Human Rights Watch), naprimer, su: Morton Abramowitz, pomoćnik Državnog sekretara SAD za obaveštajnu i naučno-istraživačku službu, 1985 -1989, a sada član intervencionističkog Saveta za spoljne odnose (Council on Foeign Relations); bivši ambasador Warren Zimmerman (cije se službovanje u Jugoslaviji podudara sa razbijanjem te zemlje); Pavle Goble direktor za komunikacije u CIA - stvorio Radio Free Europe / Radio Liberty (koji Soroš takodje finansira). Soroševu „Međunarodnu kriznu grupu” krase ‘nezavisni’ luminati kao što su raniji savetnici za Nacionalnu bezbednost: Zbigniev Brzezinski i Richard Allen, a takodje i general Wesly Clarke, bivši komandant NATO-a u Evropi. Potpredsednik grupe je bivši kongresman Stephen Solarz, raniji predstav-ljen kao „glavni zakonodavni taktičar Izraelskog lobija na Capitol Hill- u” i potpisnik, pored ostalih, sa Richardom Perle i Paulom Wolfowitz u onog notomog pisma predsedniku Klintonu 1998. koje zahteva „smišljenu političku i vojnu strategiju za obara- nje Sadamovog režima".

Pogledajmo takođe Soroševe poslovne partnere. U Carlyle grapi, gde je on investirao više od 100 miliona dolara, su: raniji Državni sekertar James Baker i raniji Sekretar za odbranu Frank Carlucci, Džordž Buš stariji i, do nedavno, jedan otudjeni rodjak Osame Bin Ladena. Carlyle grupa, jedan od najvećih svetskih berzanskih fondova, uglavnom o- stvaruje svoj profit učešćem u kontraktima ministarstva

Iskra 1. avgust 2003

odbrane.

Soroš možda nije, kao što neki smatraju, puno vreme plaćeni agent CIA, ali da su njegove kompanije i NGOs tesno povezani sa američkim ekspanzionizmom, ne može se ozbiljno sumnjati.

Zašto je onda Soroš toliko ljut na Buša? Odgovor je jednostavan. Soroš nije ljut na Bušove ciljeve proširenja РАХ AMERICANA (američkog mira i poretka) koji čini svet bezbednim za globalne kapitaliste kao što je on - već na neote- san i glup način kako to Buš ostvaruje. Otkrivajući tako otvoreno američke namere, Bušov tim čini neoprostiv greh - odaje plan cele igre. Već godinama Soroš i njegove NGOs rade svoj posao šireći granice „slobodnog sveta” tako vešto da se to jedva osećalo. A sada jedan crvenovrati Teksanac i banda žustrih neo-konzervativaca razotkriva ceo plan.

Kao kultivisan i obrazovan čovek (sa diplomom iz filozofije na Londonskoj ekonomskoj školi i počasnim diplo- mama Oksfordskog univerziteta i univerziteta u Yale, Bolonji i Budimpešti), Soroš vrlo dobro zna da imperije propadaju kad preteraju jer time izazivaju stvaranje protiv-saveza. On razume Klintonov višestran nastup, gde Amerika obmanjuje ili potkupljuje, ali nikad ne čini tako nešto neotesano da preti, jer jedino to omogućuje imperiji da traje.

Bušovi politički potezi doveli su do podele Evrope. NATO-a u neredu, rađanju Francusko-nemačko-raske alijanse i prvom značajnom koraku arapskog jedinstva posle Nasera.

Sorošu je poznat bolji naćin: naoražan sa nekoliko milijardi dolara i pomoću NGOs (nevladine organizace), uz mig i saglasnost Stejt Departmana, sasvim lako se mogu obori- ti strane vlade koje nisu dobre za „biznis”, zgrabiti dobra te zemlje, pa na kraju dobiti i zahvalnost za svoja navodna dobročinstva. Soroš je tako radio.

Uobičajeno gledište mnogih levičara jeste da se socijalizam srušio u istočnoj Evropi, zbog svojih ugrađenih sla- bosti i promašaja svojih političkih elita da ostvare šira po- pularnu podršku.

Ovo može biti delimična istina, ali je Soroševa uloga bila odlučujuća.

Još od 1979. on je davao tri miliona dolara godišnje disidentima uključujući poljskom pokretu „Solidamost”, pokretu Povelja 77. u Čehoslovačkoj i Andreju Saharovu u Sovjetskoj Uniji. U 1984. on je osnovao svoj prvi „Institut otvorenog društva” (Open Society Insitute) u Mađarskoj i pumpao milione dolara u opozicione partije i nezavisne medije. Prividno gradeći ‘civilizovano društvo’ namena ovih inicijativa bila je slabljenje postojećeg političkog poretka i pripremanje istočne Evrope za eventualnu njenu ko- lonizaciju od strane globalnog kapitala. Soroš sada tvrdi sa karakterističnom neskromnošću, da je on odgovoran za „amerikanizaciju" istočne Evrope.

Jugosloveni su ostali tvrdoglavo otpomi ponavljano glasajući za vladu nereformisane Socijalističke partije Slobodana Miloševića. Soroš je međutim dorastao ovom iza- zovu. Od 1991. godini njegov ‘Institut otvorenog draštva’ ubrizgao je više od 100 miliona dolara u džepove anti-

9

Miloševićeve opozicije, finasirajući političke partije, izda- vačke kuće, „nezavisne" medije, kao što je Radio 92 - po zapadnoj mitologiji kuražnu malu studentsku radio stanicu koju ustvari finsira jedan od najbogatijih ljudi na svetu, a u ime najjače svetske nacije. Slobo je na kraju oboren 2000. godine, državnim udarom finansiranim, planiranim i vo đenim iz Vašingtona. Ostalo je još da se jugoslovenski lider izruči Haškom tribunalu kojeg finansira Soroš sa drugim „čuvarima" ljudskih prava, kao što su Time Warner i Disney. Milošević je optužen za zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i genocid. Ove optužbe zasnovane su uglavnom na anegdotskim dokazi- ma (pogodili ste) „Straže ljudskih prava ” (Human Rights Watch).

Soroš naglašava svoju veru u „Otvoreno društvo”, koje je propovedao filozof Karl Роррег, koji mu je predavao na Londonskoj ekonomskoj školi ranih 1950-ih godina. Soroševa definicija „otvorenog društva’: „nesavršeno društvo koje je otvoreno za poboljšanje” - zvuči prihvatljivo; malo je onih koji istinski vole slobodu koji bi se usprotivili njegovoj centralnoj tezi da je „otvoreno društvo suptilnija forma društvenog uredjenja od totalitamog društva".

Ali Soroševo ‘otvoreno društvo’ u praksi ne izgleda da je tako otvoreno.

Posle pada Miloševića Srbija pod pokroviteljstvom Soroševih ‘reformatora’, postala je manje, ne više, slobodna. Nedavno ukinuto vanredno stanje beleži da je više od četiri hiljade ljudi uhapšeno, mnogi od njih bez optužbe; političkim strankama zaprećeno zabranom, dok su listovi koji kritikuju režim zabranjeni. Ove mere su osudjene od UNO komisije za ljudska prava i britanske Helsinške grupe. Ali se ni glasić nikakvog protesta od strane „INSTITUTA OTVORENOG DRUSTVA”, niti lično od Soroša, nije čuo. Da budemo fer, Soroš je bio više kritičan prema svome bivšem štićeniku Leonidu Kučmi, predsedniku Ukrajine, zemlje kojuje opisao raniji obaveštajac Mikola Melničenko, „као veliko gnezdo kriminala”, a sada verovatno najrepresivnija policijska država u Evropi.

Međutim, generalno govoreći, žalosni zaključak jeste, da pored svega liberalnog citiranja Karla Popera, Soroš smatra društvo „otvorenim”, ne ako poštuje ljudska prava i osnovne slobode, već ako je „otvoreno” za njega i njegovu družinu da zgrću novac. I, zaista, Soroš je zaradio novac u svakoj zemlji, koju je on pomogao da se „otvori”. Na Kosovu, na primer, on je investirao 50 miliona dolara u pokušaju da kontroliše rudnik Trepču gde postoje neizmeme rezerve zlata, srebra, olova i drugih minerala čija se vrednost ceni na oko pet milijardi dolara. Ovde je on kopirao svoj ranijie iskustvo, pri- menjeno sa velikim uspehom u celoj istočnoj Evropi: pre- porukom ‘šok terapije’ i ‘ekonomskih reformi’, da bi zatim sa svojom družinom navalio da kupuje vredna državna dobra i imanja u bescenje.

Više od deset godina, posle pada Berlinskog zida, Soroš je nekrunisani kralj istočne Evrope. Njegov Centralni evropski univerzitet sa departmanima u Budimpešti, Varšavi i Pragu i programima razmene studenata u SAD, propagira bez srama vrednosti neo-liberalnog kapitalizma i sprema sledeću generaciju pro-američkih političkih lidera u istočnoj Evropi. Zbog njegove finansijske omče nad političkim partijama, biznisom, vaspitnim institucijama i umetnošću, teško je naći kritiku Soroša u glavnim istočno-evropskim medijima.

Ali ne i hagiografiju.

List The Budapest Sun pisao je prošlog februara kako je Sporoš bio proglašen počasnim građaninom

Budimpešte od strane gradonačelnika Gabora Demszky. „Mali broj je onih koji su nešto slično dali Pešti kao što je to Soroš učinio", rekao je Demszky i nastavio, da je milijarder Soroš doprineo „strukturalnom i mentalnom preobražaju prestonog grada i cele Madjarske".

Gradonačelnik je zaboravio da doda da je Soroš i darodavac njegove vlastite stranke „Slobodni demokrati”, koja vlada uz pomoć „reformisanih” komunista i sprovodi Sorošev klasični program privatizacije i ekonmske liberilazacije - sa posledocom sve većeg jaza izmedju siro- mašnih i bogatih.

Soroševa strategija širenja „Рах Americana”, raz- likuje se od Bušovog modela naročito u svojoj suptilnosti. Ali je isto tako ambiciozna i smrtonosna. Levokrilni liberali, diveći se njegovoj pomoći za neke njihove omiljene teme, kao prava homoseksualaca i legalizaciju blažih droga, gledaju mu kroz prste.

Upitan o krahu istočnih ekonomija 1997. godine uzročenih njegovim valutnim špekulacijama, Soroš je odgo- vorio: „Као jedan od učesnik na tržištu, nemam potrebu da brinem o posledicama mojih aktivnosti”. Ovo su čudne reči čoveka koji voli da se smatra „spasiocem civilizovanog društva” i u štampi diže svoj glas protiv „tržišnog fundamen- talizma”.

Sa engleskog preveo S. Vlahović

ЗАОСТАВШТИНУ ПОКОЈНОГ ПРЕМИЈЕРА СРБИЈЕ НАСЛИЈЕДИЛА ЊЕГОВА СУПРУГА Госпођа Ружица Павловић-Ђинђић добила је рјешење Првог општинског суда у Београду о насљеђивању имовине свог покојног мужа. Рјешење је писано у само једном примјерку, и нема га у списима суда. Уредно је овјерено печатом овог суда и потписано од стране оставинског судије, овога пута предсједника суда. Извори потписаног новинара потврђују да је овим рјешењем начелно утврђено да госпођа Ружица Павловић-Ђинђић и њено двоје малољетне ђеце насљеђују сву имовину која је остала иза покојног предсједника српске владе Зорана Ђинђића, а да ће посебним рјешењем бити утврђиван обим имовине и називи рачуна. На овај начин избјегнута је могућност да се открије да је покојни премијер Ђинђић у једној швајцарској банци на свом конту оставио 167 милиона еура, да је власник фабрике микро чипова у Дортмунду. На циришком аеродрому остао је и авион чији је власник покојни премијер Ђинђић. Дуго се мислило да је власник овог авиона бизнисмен Станко Суботић Цане. Стварни власник овог авиона је био покојни Зоран Ђинђић. Већ је посебним рјешењем Првог општинског суда госпођа Ружица Павловић-Ђинђић постала власник стана у Монаку, латифундије од око 110 квадратних километара у Аргентини, куће у Бечу... Очекује се да ће на јесен стране службе ставити на увид списак имовине која је остала иза покојног премијера, и да ће то откриће шокирати и најбогатије људе на свијету. Предсједник владе једне од најсиромашнијих држава Европе умио је да, за кратко вријеме, направи велике паре. Извор:<tico@eunet.yu>, 13.7.3.

10

Милован БРКИЋ

Iskra 1. avgust 2003

Скандали и афере обележје нове Србије

УТЕРИВАЊЕ КРИВИЦЕ ПОЛИТИЧКЕ И МЕДИЈСКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ Како су скандали и афере постали обележје нове Србије - Ко производи и зашто политичке и медијске магле - Зашто се становништву утерује кривица и комплекс ниже вредности - Западни рецепти манипулације сопственом јавношћу - Ко је жандар а ко лопов у Србији. ОГЛЕДАЛО недеље: Бр 3 9. јули 2003. године Управо се завршила симултанка Чедомира Јовановића са представницима скупштине Србије у којој је он признао да је имао контакте за које га оптужују, али уз изговор да је то било у интересу државе и по службеној дужности, а понекад и из чисто хуманих разлога. Без обзира на то, одбор је имао разумевања за Чеду и ослободио га сваке кривице, прогласивши га чак и за потенцијалну жртву. МИ, грађани, остали смо и даље у дилеми - ко је жандар а ко лопов у овој нашој земљи, а поготово у редовима власти и око ње. Тако се, без правог расплета и проналажења истине, завршила, бар за неко време, још једна од безброј афера које, као основна карак- теристика, прате владавину ДОС-а у пост-окто- барској Србији, Једни сматрају да те безбројне афере, међусобне оптужбе и претње водећих политичара, угледника и новинара, сведоче да нас то демократска власт, најзад, држи помно информисаним о свему што се у земљи важно дешава у циљу проналажења истине и транспарентности јавног и политичког живота. Други, пак да је посреди стварање медијске магле да би се праве ствари сакриле од очију и суда јавности. Режиране афере Међутим, дилема нема. Све је то добро режи- рана политичка и медијска манипулација грађанима ове земље која има неколико јасних упоришта. Прво упориште су афере и скандали. Па није ваљда могуће да је за ову земљу и овај народ важније ко се огрешио о закон, ако се огрешио, ко је са ким шуровао и када, ко је чији пријатељ и да ли се са њим виђао овде или онде, ко је кога штитио и ко је где нешто проневерио, што све спада, у суштини у теме жуте штампе, од питања која су сасвим друге природе и далеко знача- јнија по наше животе. А то су: суноврат животног стандарда огромног броја грађана, масовна арбитрар- на отпуштања са посла, распродаја друштвене имовине за багателу, противуставно изручивање нелегалном суду у Хагу политичких и војних лидера земље који су криви што су бранили земљу од агресо- ра, парцелизација српског политичког простора, незаинтересованост за српске виталне државне и националне интересе, увођење земље у разне организације и асоцијације а да се грађани, као што се то ради у другим земљама, не питају да ли то желе, лус- трација у свим областима јавног живота, претње и хапшења без ваљане подлоге, манипулације судовима,

Iskra 1. avgust 2003

медијима, скупштинском већином, итд.. Друго упориште су безбројна лажна обећања. Међутим, после три године власти ДОС-а већ је свима јасно да обећане донације, кредити, стране инвести- ције, посао за све, пораст плата и стандарда, и друге бројне благодети не могу напунити празне стомаке. У исто време људи масовно остају без посла и перспек- тиве, са све већим егзистенцијалним проблемима који не могу да чекају обећани бољи живот и будућност, нити ће им помоћи извикано поштење и морална чис- тота лидера владајуће гарнитуре, у име које се све то, наводно, чини. Треће упориште су претње и ‘едукација’ заосталог грађанства. Сви смо сведоци до које мере свакодневно пљуште оптужбе по медијима и бројним конференцијама за штампу, разне изјаве о кривици оних или ових, о томе ко ће за шта бити оптужен а ко када и где затворен. Откривају се стално неке нове афере, стално се изналазе неки нови кривци, малтене сваки дан се са страница штампе или ТВ прети некоме а све зарад невиђеног чистунства актуелних власти и њихове скоро патолошке потребе за истином, поштењем, тобож из жеље да се грешни српски народ катарзом и денацификацијом избави од криминала и злочина које је чинио претходни режим а које се њему приписују и крене уздигнута чела у светлу будућност где нас поштени и демократски свет једва очекује. Мањинска права најважнија Едукација становништва је врло важан сег- мент утеривања кривице и комплекса мање вредности нашем ионако напаћеном народу. Прича о правима је ту шлаг на торту. И тако, уместо да се бавимо важним стварима, ми бринемо о правима хомосексуалаца, малтретирању животиња, сексуалном злостављању на послу, проценту жена у парламенту, о правима мањина (о већини нико и не брине). А све то да не бисмо мислили о томе да ли је неко изгубио посао, да ли има пара да му деца наставе школовање које више није бесплатно, да од годишњих одмора нема ништа, или да ћемо ускоро војни рок служити у некој мировној мисији у свету. Крајњи циљ је да будемо мирни и послушни, да се не бунимо и не бранимо своја права. Како то раде у свету Све то што нам се сада дешава су западни рецепти манипулација сопственом јавношћу ради ост- варивања зацртаних политичких циљева без отпора и тешкоћа. Код њих је то присутно и у спољној политици о чему ми, као жртве, можемо много тога рећи. То је на Западу веома добро и успешно организован систем- атичан и широко заснован систем политичких и меди- јских манипулација које имају за циљ да јавност увере да власт ради транспарентно, поштује демократске институције и процесе и да, на крају крајева, ради у интересу народа. Све се то сада и овде, по налогу наших страних

11

Утеривање... ментора, спроводи до танчина. Наравно, И тамо и овде, истина је сасвим супротна. Власт спроводи политику коју је замислила независно од тога шта ко други мисли, али пошто постоје избори мора водити рачуна о јавном мњењу и зато налази низ лукавих начина да гласаче завара у погледу својих правих намера и активности, подмећући му лажне афере, проблеме, скандале, истраге и дилеме, извћући догађаје, замењујући жртве и кривце, отварајући проб- леме на начин да се расправа о њима води али да се прави аргументи не потежу и сл. Народ се усмерује на бављење минорним стварима а убеђује да се о нечему важном стварно пита. Хлеба и игара Суштина те стратегије је да се уопште не ба- вимо озбиљним питањима, онима које одређују наш живот и будућност наше деце већ периферним и под- метнутим, лажним проблемима и дилемама. И друго, да не схватимо где нас то воде и шта ће са нама бити, јер уколико бисмо то схватили - сигурно бисмо се бунили. Један амерички аналитичар и социолог је лепо рекао „онај ко не зна да је у затвору се и не буни и не тражи да одатле изађе”. Две одреднице лепо дефи- нишу нашу стварност односно политику ДОС-а: „Уместо хлеба дајте им игара " и „Напад је најбоља одбрана". Све се то ради огромним процентом на штету политичких противника власти (једним ударцем две муве), а само понекад уз приношење пажљиво одабране жртве из сопствених редова, обично и то из користи ако ни због чега оно због грађења сопственог кредибилитета, опет у суштини, ради медијског и политичког маркетинга. Афера Левински је добар пример за такву врсту маркетинга. Али то се у САД ипак ређе користи јер највећа и најача држава на свету има наравно привилегију, коју обилато користи, да скандале и афере подстиче у другим земљама. Тиме постиже два циља. Врши притисак на земље од којих жели да изну- ди неке политичке или друге уступке а својим грађанима тиме доказује како су срећни што живе у поштеној и часној земљи а не у диктатурама и крими- налним државицама какве су све друге, осим пар партнерских. Вратимо се само десет година уназад и погледајмо каквима су нас они оцртали у међународ- ном јавном мњењу. Да ли се грађани наше земље слажу са сликом која је о нама изграђена и о разлози- ма због чега се све ово код нас овако одигравало? Слажемо ли се са оценом да су за све криви Срби? Да ли је за све крив Слободан Милошевић, односно претходна власт? Да ли су само Срби чинили злочине? Да ли само српска територија треба да иде на добош? Да ли само ми морамо бити шампиони демократије док остали некажњено убијају и отимају? И тако даље. Питања је много а одговори су дело западних кухиња манипулација Дакле, на жалост, ако раније нисмо имали довољно транспарентности и демократије, сада их немамо уопште. При томе смо негде, успут, загубили и сувереност. АРТЕЛ <artel.co.yu>

12

РАДЕ ДРОБАЦ

ЉОТИЋ НИЈЕ ИЗБЕГАО нин

бр. 2739 26. јуни 2003 Рубрика - ОДЈЕЦИ (Мој пријатељ Николај. НИН бр. 2735) У томе напису има крупних нетачности а с обзиром да ми је владика Николај долазио у кућу, славски колач светио, и са мном се као својим земљаком дописивао, па смо се и неколико пута сас- тајали: У Кливленду, Охају, Лакавани, Њујорку и у Чикагу, Илиноју, то желим да исправим нетачности Бранка Милиновића. „По изласку из овог логора смрти владику преузима и код себе привремено смешта Димитрије Љотић, који је, пошто је избегао из Југославије, као немачки сарадник, у више места имао своје канцеларије..." Све је ово неистинито! Димитрије Љотић окто- бра месеца 1944. г. када је Стаљинова црвена армија ушла у Србију, заједно са Српским доброво- љачким корпусом није избегао из Југославије, већ је отишао у северозападни део Краљевине Југославије - у Словенију, где су добровољци били распоређени дуж старе југословенско-италијанске границе од Престра- нека па све до Илирске Бистрице. Љотић није у више места имао „своје канцеларије" већ у Илирској Би- стрици где је био командант Центра за обуку Српског добровољаког корпуса. Милиновић није могао владику одвести у Трст па после у Рим, јер је рат још увелико трајао када су патријарх Гаврило Дожић и владика Николај дошли у Словенију априла месеца 1945. године где су благосиљали четничке јединице војвода Ђујића и Јев- ђевића и српске добровољце, а генерал Дамјановић „који је требало да поведе војску из Италије" налазио се тада у Илирској Бистрици где је био и Димитрије Љотић. Владика Николај није долазио ни у Трст, ни у Рим, нити уопште у Италију! Он се с патријархом Гаврилом налазио у штабу војводе Ђујића у Светом Петру где је сахрањен Димитрије Љотић после погиби- је у аутомобилском удесу 23. априла 1945. код Ајдовшчине. Према томе Димитрије Љотић ни жив ни мртав није „избегао из Југославије" за чије остварење се храбро борио од 1914-1918. г. и за коју је живот свој положио. Ја сам био сведок и учесник у свим напред описаним догађајима па то знам из прве руке. (Видети моју књигу „Грађански рат у Србији 1941-1945", Кливленд 1958. и Београд 1990). Иначе с владиком Николајем сам се и дописи- вао и, како споменух, виђао, па никада нисам видео да је владика пушио, а то му Милиновић приписује. Питао сам моје пријатеље у Њујорку, који тамо живе од 1950. године, па ни они нису чули за Милиновића нити га се ко сећа! БОРИВОЈЕ М. КАРАПАНЏИЋ, САД

Iskra 1. avgust 2003

АГРЕСИЈА НАЈУГОСЛАВИЈУ војно-стратешки аспект Ово је излагање професора др Радована Радиновића, генерала у пензији, Округли сто на тему „НАТО агресија на СРЈ - четири године после”, БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ, објављено на сајту АРТЕЛ ГЕОПОЛИТИКА <artel@verat.net>, 22. јун 2003. године. *

* *

Протекло је довољно времена да би се имала неопходна критичка дистанца за објективно разма- трање природе агресије и њених последица. Такође, у међувремену је по сличном сценарију извршена агре- сија на Ирак, паје могуће повлачити извесне паралеле и уочавати сличности и разлике између ова два злочина према миру. Овај скуп сматрам тим значајни- јим што се владајуће и опслужујуће елите у нашој држави силно труде да се та агресија, тај срамни злочин Запада према нашем народу заборави и да напрасно сви заволимо НАТО. Агресију НАТО према Југославији потребно је, а и могуће разматрати са различитих аспеката: кул- турноисторијских, цивилизацијских, економских, политичких и геополитичких, еколошких, војних и геостратешких итд. Ја ћу укратко размотрити неке војно-стратешке карактеристике и последице те агресије. ПРОМЕНЕ У КАРАКТЕРУ РАТА Никада у историји ратовања у једном рату није успостављен тако и толико неравноправан однос војних и свих других снага и моћи као што је то био случај у агресији НАТО на Југославију. Та чињеница је добро позната и овог пута је не истичем да би је уочили и регистровали као објективну карактеристику тог рата, већ да бих на тај начин подвукао крајње антихеројски (Смиља Аврамов) и злочинаки карактер агресије Запада на Југославију. Тај злочиначки карак- тер посебно се огледа у чињеници да жртва агресије није била у стању да нанесе било какву озбиљнију штету агресору, осим да избегава ударе и прекомерне губитке. То је агресор знао и тиме је рат као судар две стране, две воље ради остваривања политичких циљева изгубио сваки смисао и срозао се на пуко кажњавање и убијање једног народа и то искључиво из мржње да би његово политичко вођство принудио на капитулацију. То се јасно може закључити ако се погледа шта су биле мете напада: инфраструктура, јавни објекти, мостови, цивилна насеља. Иако је агре- сор поуздано знао да у епицентру Београда нема војске, то га није спречило да тај део града изложи нај чешћим ударима. Он је знао да преко мостова на Дунаву из Војводине и ка Војводини уопште неће про- лазити никакве војне снаге, али га то није спречило да их све до једног разори. Пазите парадокса: данас се у Хагу суди српским политичким и војним лидерима најчешће за два наводна ратна злочина: за неселек- тивну употребу војне силе и за непропорционално дејство по иначе легитимним војним циљевима. Волео бих да ми неко данас објасни како је то НАТО у агре- сији на Југославију селективно користио војну силу

Iskra 1. avgust 2003

ако се зна да је погађао путничке возове, пешаке на мостовима, цивиле на пијацама и болеснике у болни- цама. Није ли можда ТВ Београд, иначе симбол сло- боде медија и неопходан услов сваке демократије, била војни циљ. И како то разумети. Је ли то тај прин- цип селективности на који се данас тако резолутно позива Хашка правда. Још је драстичнији случај са принципом пропорционалности употребе силе. Зна се да је смисао тог принципа налог да се према леги- тимним војним циљевима употреби онолико силе колико је довољно да се тај циљ онемогући у свом деловању. Не, дакле, изнад граница од којих се том циљу наносе непотребне додатне патње. Замислите, молим вас, како тај принцип функционише у пракси ако се зна да је НАТО на нашу земљу испалио на десе- тине хиљада тона експлозивних направа и то са даљина на којим им наша војска уопште није могла ничим и никако наудити. Је ли то принцип пропор- ционалности - не важи за НАТО већ само за његове жртве? ТЕСТИРАЊЕ НОВЕ ДОКТРИНЕ НАТО Агресија Запада на Југославију (ја намерно подвлачим да се ради о агресији Запада, а не НАТО) послужила је као лабораторија за тестирање док- трине новог интервенционализма. Ово је битно уочити јер се ради о коренитом преображају НАТО као војног савеза. Од номинално одбрамбеног, од ове агресије НАТО је постао офанзивни и агресивни војни савез Запада. С обзиром на чињеницу да му на челу стоји једна империјална сила, било је само питање дана када ће се тај одбрамбени савез претворити у агре- сивни, тј. у средство за америчко преобликовање света. Основне ставке те доктрине новог интервен- ционализма су: - слобода избора права на интервенцију про- тив било које државе или политичке групације за коју САД процене да угрожава њихове стратешке интересе, наравно које могу да поразе без озбиљнијих последица по сопствене снаге; - право на интервенцију без сагласности Савета безбедности УН и упркос његовом про- тивљењу; што је посебно забрињавајуће, право на превентивну интервенцију, тј. против оних држава за које САД процене да могу у перспективи да угрозе њихове стратешке интересе. Нема сумње да се САД овим избором сврставају у ред арогантних империја које су без милости и без икаквих кочница, мимо принципа права и правде, газиле све оне народе и државе који су им стајали на путу овладавања светом. Куда то Америка води свет остаје да се види. Но, бојим се да се ост- варује она црна слутња коју је Игнацио Рамоне изрекао пре извесног времена у својој књизи „Геополитика хаоса" да се свет приближава више хаосу него уређеном светском поретку. ЈАЧАЊЕ УЛОГЕ ВОЈНОГ ФАКТОРА И МИЛИТАРИЗАЦИЈА ПОЛИТИКЕ

13

Агресија ... Пре тридесетак година свет се порадовао да је прошло време политике топовњача и експедиционих корпуса као средства колинијалне стратегије и да је војни фактор уступио место политичком. Агресија Запада на Југославију нас је грубо отрезнила и поно- во вратила у еру милитаризације светске политике, али са монополом једне силе на ту милитаризацију. Иначе, свака објективна анализа показала би да би сви политички циљеви који су истицани као мотив за агресију били успешније остварени без војног фактора него помоћу њега. Такође анализа би открила потпуно изврнуту логику, тј. да су политички циљеви и политика послужили војном фактору и рату, уместо да буде обрнуто, тј. да војни фактор буде средство. У овом случају војни фактор је био циљ. Рат и агресија нису били у функцији остваривања политичких циљева већ су политички циљеви (наводно смиривање кризе на Косову и Метохији и заштита права Албанске мањине) измишљени само да би се легитимисала оружана агресија у оквиру које је требало инагурисати једну потпуно нову доктрину Атлантског савеза - доктрину интервенционизма по сопственом избору и ту доктрину практично испробати. Тако милитаризована међународна политика довела је, по први пут након Јалте, да се војна сила употреби као средство за геополитичко преоблико- вање европског континента. Три су показатеља тог геополитичког прекомпоновања дела Европе (Балка- на): - Русија је први пут у њеној новијој политичкој историји истерана са Балкана, чиме је практично све- дена на ранг минорног геополитичког фактора који се више ништа не пита када је реч о глобалним светским пословима; - Српски фактор је приморан да учини оштар отклон од свог аутентичног културно-цивилизацијског и геополитичког идентитета тако што је гурнут у наручје НАТО и приморан да се до карикатуралних размера додворава Западу, заборављајући да то неће ићи лако нити без ломова и у реалном животу и у душама људи; - Агресија на Југославију представља прак- тично камен темељац у згради која се зове „Велика Албанија". Можда је управо то најочитији знак тог геополитичког прекомпоновања Балкана. Последице тога се данас тек назиру, а тек у будћности ће показати своје наказно лице. ОКУПАЦИЈА КАО ПОСЛЕДИЦА АГРЕСИЈЕ Најтрагичнија последица оружане агресије Запада на нашу земљу је окупација. Агресија је трајала петнаестак година (различитим средствима, траје и данас) и имала је карактер сведимензионалне агреси- је: у привреди, политици, медијима, у светском јавном мњењу, у култури ... Као круна свега напокон је уследила оружана агресија. Исто онако како је агреси- ја била сведимензионална, тако је окупација као њена последица сведимензионална: Политички и идео- лошки смо потпуно окупирани и то споља разном врстом политичких диктата, а изнутра једном наметнутом и потпуно нелегитимном влашћу која све чини да што дубље уђемо у однос потчињености према окружењу; у култури и идеологији (ту подразумевам целокупну и целовиту националну и државну иде-

14

ологију) подвргнути смо једном нечувеном испирању мозга како би се обрисао сваки траг било чега што припада националном и културном цивилизацијском идентитету нашег народа. То поприма застршујуће размере тако да су нападнуте све националне инсти- туције: од Српске академије наука, преко универзите- та, до Српске православне цркве. Све што је наци- онално проглашава се примитивним. Патриотизму се ругају тако што га изједначавају са криминалом и рат- ним злочином. То понижавање на-рода поприма карикатуралне размере. Постали смо земља која хапси и злоставља своје борце за слободу против НАТО агресије, а слави шпијуне. Уз то, са званичног места се наређује официрима да шпијунирају своје дојучерашње саборце и прети им се санкцијама. Изгледа као да смо у Нушићевом добу и да нам је свима судбина да постанемо рејонски, месни, општин- ски или срески шпијуни. Исто онако како је то био чувени Алекса Жунић, срески шпијун из једног Нушићевог дела. Било би комично да није трагично. У економију се не разумем, али ипак знам толико да смо народ који живи од донација и тзв. повољних кредита, а да убрзано распродајемо иметак који су деценијама стварале генерације радних људи које данас живе дословце у беди; Војна окупација је посебна прича и она ме овде и данас посебно занима. Није само окупирана Србија, већ и све српске земље. Негде Срба више ни нема као политичког народа, а тамо где их има или им се прети да ће изгубити ентитет (Република Српска), или им се припрема ста- тус националне мањине и то у сопственој националној држави (у Црној Гори). Најизразитији облик војне оку- пације је присуство страних војних снага на Косову и Метохији. Нећу да улазим у расправу да ли је до оку- пације морало доћи, колико ће она трајати и др. Желим само да подвучем да се ради о окупацији за отимање Косова и Метохије као дела државне и националне територије српског народа. Те окупационе снаге су под директним диктатом Америке, за коју наша влада каже да је наш данас осведочени при- јатељ, па зато заслужује да се одрекнемо права за гоњење америчких држављана за почињене ратне злочине у нашој земљи док иста та Америка из дана у дан императивно тражи све више српских глава у Хагу. Такође, иста та Америка чини све да територију Косова и Метохије одцепи од Србије. У тој функцији легализовали су терористичку паравојну организаци- ју ОВК под еуфемистичким именом „Косовски заштитни корпус" - то је онај корпус који изводи диверзије по српским енклавама. Међународна управа на Косову и Метохији по диктату Америке не дозво- љава да се врате протерани Срби са Косова, поклања српску имовину ЦДиптарима, ка° Да им Је т° дедовина. Америка спонзорише разноврсне и бројне резолуције, декларације и изјаве проалбанског лобија у Америци за независно Косово и на тај начин практично помаже процес даље деструкције српске државе. Ја наравно знам да ми нисмо у стању да се сами одупремо америчкој зловољи садржаној у намери да се у перспективи али што пре Косово отме Србији. Но, једна је ствар нешто примити к знању као тренутно реално стање ствари, а сасвим друга прис- тати на то као на трајно решење. Знам такође да ако се то буде захтевало из светских центара моћи, морамо прихватити разговоре о Косову и Метохији. Ради се о томе да се зна о каквој врсти разговора и преговора може бити речи. Једино на шта сме приста- ти било која пролитичка гарнитура у Србији јесте да је Косово било, да оно данас јесте и да ће у будућности

Iskra 1. avgust 2003

бити део српске државне територије. Нико нема ман- дат да ту територију уступа било коме под било којом претњом или уценом. Сматрам да би једна од тачака у закључцима овог скупа требало да буде обраћање нашег форума јавности у којем захтевати да се у Скупштини Србије усвоји декларација која ће изричито забранити било коме да у име српског народа потпише уступање Косова и Метохије под изговором тзв. коначног статуса. Окупација Косова и Метохије је последица нелегитимне оружане агресије Запада и њу не признајемо као трајно решење нити као основу за било какве преговоре о евентуалном издвајању Косова и Метохије из састава Србије. КРИЗА СТРАТЕГИЈЕ И ОДВРАЋАЊА А сада ми дозволите да се са пар напомена осврнем на неке чисто војне аспекте ове агресије. Агресија је показала да је данас стратегија одвраћања њеним традиционалним стандардима у озбиљној кризи, тј. да уопште не функционише. Њена је улога да спречи односно, да одврати агресора од намере да нападне. Одвраћање иначе, функционише на два начина и два модела: одбраном и одмаздом. У основи оба ова два модела одвраћања је реална претња. У одбрани да је нападнута земља у стању да наметне такав рат који ће довести до неподношљивих губита- ка агресора, па се он у такав рат не сме упустити. Одмаздом се прети тако што након отпочињања агре- сије, земља жртве је у стању да изврши казнене ударе по виталним циљевима агресора, што такође не сме да прихвати, па га то приморава да агресију и не преду- зима. Видели смо да је НАТО као агресор, односно САД као његов челник у стању да игноришу обе ове претње и то тако што ударе врше са безбедне дис- танце и што не улазе у ризике копнених операција. Било да се цео рат води ударима са дистанце, било да се у копнена дејства улази тек након ватрене обраде бојишта која га лишава било каквих губитака или их своди на подношљиву меру. Могло би се чак рећи и да САД или војне коалиције које САД склапају ради пре- дузимања оружаних агресија широм света, за своје агресивне циљеве бирају искљчиво оне земље које немају никаквих могућности да запрете, односно да и агресору наметну одговарајуће губитке. Дакле, САД су постигле такву војну надмоћ да само мали број земаља има могућности да реално одврати ту империју од намере оружане агресије. Једино земље које располажу поморским, ваздухо- пловним и ракетним нуклеарним средствима могу да ту врсту претње остваре. Њихова стратегија одвраћања још увек делује ефикасно. Но, у времену које следи за очекивати је нове технолошке напоре САД који ће и ту врсту претњи свести на прихватљиву меру, чиме би се стратегија светске доминације Америке ослободила до апсолута. Не кажем да је такво очекивање реално, али да ће Америка то покушати, у то сам посве убеђен. То ће довести до нове неслућене трке у наоружању. Управо је то најавио војни буџет САД за идућу годину који је димензионисан преко 400 милијарди долара. Шта преостаје малим и неразвијеним земљама које нису спремне да клекну пред америчком застрашујућом претњом. Ништа осим тероризма. Дакле, парадоксално, али тачно, сама Америка својом империјалном политиком и стратегијом неприкосновеног

Iskra 1. avgust 2003

господара света производи тероризам као свог највећег непријатеља. Тероризам у свим облицима: класични који се види сваког дана на Блиском Истоку, Африци, Азији и Латинској Америци, Русији, Чечнији итд. Али, и рафиниранији и софистициранији облик тероризма: од хемијско-биолошког до мининук- леарног. Шта друго да изазове америчка одлука да настави улагања у истраживања и развој мининук- леарних средстава осим исто таквог тероризма. У највећем обиму и интензитету та врста тероризма била би уперена против Америке. Ако би до тога дошло, тада би управо терористичке снаге овладале светом и то би био крај цивилизације у њеном данашњем облику. Излаз, дакле, није у све изразитијој америчкој војној свемоћи, већ у потпуно другачијој америчкој одговорности за стање у свету. Ту бих се у потпуности сложио са господином Јакшићем и оним што је пре извесног времена објавио у „Политици” пишући о неуспеху америчке антитерористичке стратегије. РАТ БЕЗ БИТКЕ У историји и теорији ратоводства и ратне вештине агресија НАТО на СРЈ ће бити забележена као потпуно нови облик, односно нови тип рата. У часопису „Геополитичка раскршћа” (лето 2000), на годишњицу те агресије, тај рат ја сам назвао „Рат без битке”. И данас стојимо на истом том становишту. Можда се чини да истицање ове одреднице агресије сувише улази у оквире војне струке у њеном најужем смислу и значењу. Али држим да се ради о битно новој карактеристици рата која ће све више заузимати централно место у свим наредним војним интервенцијама, којих ће на жалост бити и то не тако ретко. У агресији НАТО су изостали судари зараћених страна на бојном пољу, а то је иначе била суштинска одредница рата у његовом класичном поимању. Заправо, ако судара нема, рекло би се да тада нема ни рата. И у овом смислу ова агресија је до извесне мере изокренути рат. У свим досадашњим ратовима, увек је жртва агресије настојала да у неповољном односу војних снага избегне одлучујуће војне сударе и то тако што је ратни процес фрагментирала на више мањих жаришта. У овом рату судар, односно битку је избегавао агресор, а не жртва и то је прави парадокс који ће се у наредним ратовима претворити у закономерност. Исти тај случај се збио и у два наред- на рата након те агресије, тј. у Авганистану и у Ираку. Без обзирашто је извесног отпора било, али ни у ова два рата није вођена ни једна права битка. А већина војних експерата је очекивала битке за велике градове, нарочито у агресији на Ирак. Готово да је стручно необјашњиво зашто је то изостало. Очито је да се ту нешто збило што још увек није доступно правим војним анализама. Ако пођемо од тога да је циљ сваког рата наметање воље противнику, у овом случају присилити државно руководство СРЈ да прихвати ултиматум из Рамбујеа, неопходан услов за то природно би био пораз ВЈ на бојном пољу у сударима са НАТО алијан- сом. Дакле, политичком поразу је требало да претхо- ди војни пораз. А тако није било. Нити је било војног пораза, нити је агресор намеравао да тај пораз исходује. Он је стално претио тзв. копненом инвази- јом, а све је предузео да до ње не дође. Овде наравно, не рачунам покушај упада шиптарских терористичких снага из Албаније и унутрашње војне активности делова разбијене ОВК на КиМ. Тако смо дошли до још

15

Агресија ... једног парадокса овога рата, а то је да се ВЈ повукла са КиМ, да је дакле пристала да прихвати пораз без битке, јер је томе претходио политички пораз руководства, које је прихватило наметнуте резолуци- је и споразуме. Ни ово се није догађало у ратовима пре ове агресије. Наравно, овде би било потребно одго- ворити на питање шта је приморало државно руковод- ство СРЈ да прихвати окупацију дела државне тери- торије без војног судара у рату који је трајао, али то би била дуга прича и не за ову прилику. ДЕСТРУКЦИЈА ВОЈНЕ МОЋИ ЗЕМЉЕ Намерно користим термин „земље”, а не држава или „Србија и Црна Гора”. Чиним то из два разлога. Прво нисам сигуран да се овде може говорити уопште о држави и друго деструкција наше војне моћи је окончана знатно раније, још док смо се звали СР Југославија. То је било сасвим очекивано, јер НАТО није могао опростити ВЈ и њеном командном кадру то што се у сваком погледу, сем у материјално техничком показао супериорним у одмеравању снага са НАТО- ом. Прво што је предузето јесте наметање одговорнос- ти ВЈ за наводне ратне злочине. Још док је рат трајао, Хаг је подигао оптужницу против врховне команде, тј. против председника државе, на челника штаба Врховне команде и шефа заједничке команде за КиМ. Апсолутно је извесно да у време покретања тих оптужница нико из Хага нити око њега (тј. из НАТО и САД) није имао нити је могао имати ни једног доказа за те монструозне оптужбе људи који су имали смелости да се супротставе агресији. Једини циљ и смисао подизања тих оптужница у време док је трајала одбрана агресије био је да се та одбрана делегити- мише и прогласи за злочин. Други удар на војну моћ наше земље уследио је изнутра. На домаћој сцени је искована једна бестијал- на лаж да је војска била стуб једне злочиначке поли- тике и да се са том наводно злочиначком политиком није могуће обрачунати док се војска као њен носећи стуб не разори. Отпочело је изгладњивање војске, даљње осиромашење командног кадра, измишљане су и подгрејаване афере у војсци и око војске, најчешће без основа, а понекад на жалост и уз помоћ из саме војске. Настављено је радикално техничко заустављање војске. Јавност је подстрекавана да се окрене против ње. На срећу у томе се није успело у потпуности. Трећи удар, уједно и завршни, је управо у току. То се усаглашено води из три центра: прво из цен- трала НАТО и њему опслужујућих стратешких радионица које нуде разноврсне сценарије „реформи- сања” војске тако што ће је свести на минорну меру; друго, из центара политичке власти наше земље, а посебно из Црне Горе, како би се оспорила потреба за постојање и те једине заједничке снаге две републике; треће, из домаћих експертских кругова. Замислите парадокс: министар одбране за своје војне саветнике бира људе који са том струком немају никакве везе и о војсци и одбрани не знају ама баш ништа. Шеф државне заједнице за свог војног саветника именује генерала који се већ пет година по белом свету бори да докаже како је наша војска злочиначка, како се од Београда бежи као од куге и како је Београд као свој стратешки план одабрао геноцид према свим несрп- ским народима, а да је у томе војска имала главну

16

улогу. Истовремено је, да је исти тај генерал за то време за које оптужује и политику и војску за злочин добио два генералска чина. Питам, који би то генерал могао опстати у служби, а да не говорим у њој напре- довати, а да свакога дана није исказивао наглашену лојалност према највишој државној власти. Ето тај саветник председника државне заједнице по Србији данас телали о томе како ВЈ Србије и Црне Горе треба свести на 25 000 од чега за Србију 22, а за Црну Гору 3 хиљаде. Потпуно је јасно да тај саветник сматра да војску треба поделити на српску и на црногорску и да нам не треба јединствена војска. Треба му веровати да је Црној Гори довољно 3 000 војника, али треба знати оно што и он није рекао, а то је да Црна Гора већ има припремљену полицију као паравојску. Само је треба промовисати у републичку војску, она чак има и свога команданта. Шта више, тај вајни генерал се залаже за интернационалне јединице у региону али којима ће командовати НАТО официри, јер наводно наши официри за то нису способни. То је директна увреда наших официра који су се у борби против НАТО показали у сваком погледу супериорни. Пуштају тог генерала да прича, нико му не стаје на пут. А он и даље саветује шефа државе, оног ко злу не требало треба да оствари врховно командовање. То је за нор- мални свет апсолутно несхватљиво. У исто време председник Републике Србије, односно његов вршилац дужности нема ама баш никога у свом савет- ничком тиму ко се имало разуме у војску и одбану. А као што се зна, та госпођа је по функцији члан Врховног савета одбране који доноси све стратешке одлуке везане за војску и одбрану земље. Није ми јасно како то она може равноправно учествовати у расправи и одлучивању о тако деликатним темама, а да је нико при томе не саветује. Или је можда Србија одлучила да ту врсту стратешког одлучивања препусти Црној Гори која је ионако одавно заузела став да нам не треба ни држава, ни војска, ни одбрана. Разбијање војске и њено слабљење има два стратешка циља: прво, да Србија не буде у стању да игра кључну геостратешку и безбедностну улогу у региону, а та улога јој иначе по свим објективним ме- рилима, посебно на основу стратешког положаја на Балкану, несумњиво припада; друго, да се и у дисолу- цији војске припреми коначна разделница за нови распон државе и избегну неспоразуми око предсто- јећих подела војних ефектива. Једино у тој функцији се може разумети ново припремљени концепт војне организације у којој се, како то сазнају неслужбени извори, један од корпуса те војске назива подгорички или црногорски, а сви други губе своје раније географске називе. Зар то није припрема за нова цепања. Зар то није најава распада државе.

проф. др Радован Радиновић

ZAHTEVI MKG VLADI SRBIJE. U nezvaničnoj verziji izveštaja, koju su preneli mediji, MKG od Vlade Srbije traži da obnovi borbu protiv organizovanog i ekonomskog kriminala, da prihvati ostavku ministra Dušana Mihajlovića, da prestane da „prikriva učesnike u vlasti koji su povezani s Đinđićevim ubistvom, pripadnike organizovanog kriminala i zemunski i surčinski klan“. Od Vlade se zahteva i da javno i jasno obelodani ulogu snaga obezbeđenja u Đinđićevom ubistvu, da rasformira BIA, da osnuje novu službu bezbed- nosti koja bi bila u kontroli parlamenta, da počne ozbiljne reforme policije, da stavi žandarmeriju i SAJ pod kontrolu parlamenta.(SN394, 11.7.2003.)

Iskra 1. avgust 2003

STALNO NAS UBEĐUJU DA NAM JE DOBRO I DA ĆE BITI JOŠ BOLJE... SAMO NE KAŽU KAKO I KADA Kao većina zaposlenih u Beogradu i ja svake su- bote odlazim u kupovinu namirnica od kojih pripremamo obroke za narednu sedmicu. Već u petak me hvata panika od kojih ću para kupiti sve što nam treba da bi se četvoročlana porodica, kako tako, ishranila naredne sed- mice.

Većina trgovinskih kuća daje svoju robu na odloženo plaćanje od 45 do 60 dana i to je jedini spas da konačnu finansijsku propast odložimo za "tamo nekad”.

3 i Ja se snabdevam u jednoj simpatičnoj samo- posluzi, poznate beogradske firme, na Kalenićevoj pijaci, za koju kažu da je "prijatelj kućnog budžeta”. Doduše, svake subote doživljavam šokove novih poskupljenja koja ne mogu da zaobiđu ni ovu firmu. Iz subote u subotu torbe u koje stavljam ono što sam na odloženo plaćanje kupio, sve su praznije a ishrana moje porodice sve siromašnija.

U prošlu subotu, 21. juna 2003. godine u uobičajeno vreme, pojavio sam se u samoposluzi i uz poz- nato “dobar dan komšija” poveo već ustaljenu konverzaci- ju sa šefom ... Šta je u međuvremenu poskupelo a šta se sprema za poskupljenje, ima li iznenađenja u vidu pojefti- njenja i slično? Primetio sam da šef stalno gleda sa strane ili preko mene, dok razgovaramo. To mi se učinilo neobičnim pa sam ga upitao u čemu je stvar. Rekao mi je da se on i službenici samoposluge sve više bave čuvanjem robe koja je izložena, nego svojim mušterijama. Sve više naroda dolazi u samoposlugu da kupi hleb i mleko i da ukrade, ako uspe, još nešto što mu je neophodno za ishranu, a nema od čega da plati. Ovo saznanje unelo je nemir u mene i nametnulo mnoga pitanja. Pitao sam ga ko sve pokušava da ukrade? Rekao mi je da ima najviše pen- zionera ali i profesora i inženjera, službenika... Nekadašnjeg srednjeg staleža.

Setio sam se teksta, objavljenog u jednom našem dnevnom listu, o siromaštvu u Srbiji koji je, na osnovu svo- jih istaživanja, izneo ‘’Centar za proučavanje alternativa” iz Beograda. Rezultati tih istraživanja su poražavajuće tačni. Na osnovu njih sačinili su pet kategorija u koje su svrstali naše stanovništvo. One izgledaju ovako : “ “ “ “ “

očajno siromašnih je 14 % siromašnih je 49 % srednje stojećih je 22 % dobro stojećih je 10 % bogatih je 5 %

Nisu objasnili kakva je razlika između očajno siromašnih i siromašnih ali u procentima ( 63 % ) to je mnogo više od polovine stanovništva. Ta grupacija jedva da uspe- va sebi da obezbedi jedan obrok dnevno. Mali broj njih koristi usluge "narodne kuhinje” gde dobija jedan bespla- tan obrok.

Najavljivanjem aktuelne vlasti da, zbog nedostat- ka novca i sve manjih donacija iz sveta, ima nameru da na jesen ukine "narodne kuhinje”, stanje će biti alarmantno.

Neverovatna je činjenica da zemlja, kakva je Srbija, ima toliko gladnih a uslovi za poljoprivradnu proizvodnju su mnogo bolji nego u drugim zemljama u

Iskra 1. avgust 2003

okruženju. Nije jasno zašto je hrana toliko skupa i gde odlazi višak poljoprivrednih proizvoda.

Dakle, ovih naših 63 % siromašnih, po kriterijumi- ma koji se koriste za siromašne zemlje Evrope, spadaju ispod granice siromaštva. Prema već pomenutoj statistici samo 15 % stanovništva ne mora da razmišlja hoće li moći da ishrani porodicu, da kupi neophodne stvari za higijenu i da se pristojno obuče, da ide u pozorište i bioskop, na godišnji odmor, da vozi nov auto i siično. Ostalima je to san i sećanje na neka davno prošla vremena.

Uskoro ce izbori, valjda o njima razmišljaju i jedni i drugi - i vlast i narod. S'druge strane, nasuprot statistici koju je objavio pomenuti Centar, vlast preko svojih medija širi optimizam bez pokrića i nudi bolju budućnost. Tako sa- znajemo da svakog meseca standard realno raste, da je potrebno da se strpimo jer nam stiže pomoć od naših pri- jatelja širom sveta.

Najpre su nam "pomagali” rušeći nas i ubijajuci nedužne, a sada nam pomažu da preživimo. Tako na poklon dobijamo modifikovanu soju od “brižnih nam pri- jatelja” Amerikanaca, valjda da vide kakve će posledice ostaviti na naš stočni fond i stanovništvo. A naša vlast se hvali tom pomoći kako se, eto, naši prijatelji brinu o nama.

Privrednici, ono malo što ih je ostalo, saopštavaju da su optimistički raspoloženi kada je u pitanju promena stanja na bolje, iako je iskorišćenost kapaciteta u padu, iako rastu zalihe gotove robe, iako je sve manje sirovina - naročto iz uvoza, iako očekuju skoro buđenje inflacije. Reklo bi se da im je optimizam bez pokrića, jer je u prvih pet meseci ove godine, u odnosu na isti period prošle, industrijska proizvodnja manja za 3,7 %.

Nailazi letnji pe- riod, kada su godišnji odmori, pa će najesen situacija biti još gora.

Dosadašnji privredni tokovi pokazuju da optimizam privrednika i vlasti ne stoji na čvrstim temeljima. Da se vra- tim na početak teksta i na razgovor sa šefom samo- posluge. Ne opravdavajući ni na koji način "snalaženje” građana kako da prežive, preporučujem poznatoj beograd- skoj firmi da zaposli još službenika koji će čuvati robu, naje- sen će biti još gorel ARTEL GEOPOLITIKA <artel.co.yu>, 23.6.2003.

Borivoje Urošević

ČISTKA: PLJUŠTE OTKAZI U SMIP-U. Sagovo- rnik “Dana”, ugledni diplomata koji će do 31. jula biti na toj značajnoj funkciji, kaže da “mladi ministar ne trpi savjete” i naglašava da su njegovi “savjetnici” dvadesetpetogo- dišnjaci kojima je to prvo zaposlenje. Više od 250 službeni- ka Saveznog ministarstva inostranih poslova (SMIP) državne zajednice Srbija i Crna Gora moraće do kraja jula da napusti svoja radna mjesta, saznaje “Dan”. Nekima je preporučeno da “dobrovoljno” odu, drugi su dobili otkaz. Jednom broju diplomata je jednostavno rečeno da su “u godinama” i da više njihove “usluge” nijesu potrebne...

D.P. (Dan, 11.7.2003.).

17

ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ СРЕМА СРБИЈИ 1918. ГОДИНЕ Најстарија, најзападнија, али и најпрецизинија граница Срема коју наша историографија познаје, ишла је линијом Слатина (сада Подравска) - Пожега (сада Славонска) ушћа Врбаса у Саву. Установљена је 297 година у време Диоклецијанове реорганизације Римског царства.

поседовао политичку снагу и није имао утемељење у народу кога је представљао, али је „одбацио” Лондонски споразум и прогласио Краљевину Србију и Краљевину Црну Гору за предводнике (Пијемонт) у ослобођењу и уједињењу свих југословенских народа.

У Средњем веку, у састав Срема улазила је и област јужно од Саве, садања Мачва и поречје Колубаре, а Дубровчани су чак и планину Рудник у Срем убрајали. По ослобођењу крајева изнад Саве и Дунава од Турака, усталило се да је западна граница Срема на линији Чепин (петнаест километара западно од Осека - Осијека) - Трњани (десетак километара источно од Славонског Брода) тј. тамо докле је Хрватска изградили аутопут (у време Броза), јер њима није падало на памет, да док све не буде јасно, граде аутопут по српској земљи. Према томе, саставни делови Срема били су срезови винковачки и жупаниј- ски са Осечким (Даљ, Чепин, Погановци, Бекетинци, Корпивна, Мартинци, Допсин, Тење, Серваш, Алмаш, Ердут, Будимци и Осек - Осијек).

За преседника Југословенског одбора изабран је др Анте Трумбић, политичар из Далмације. Од чланова одбора посебице се истицао Франо Супило. Он је заступао хрватски програм стварања југословен- ске државе засноване на федерализму. А то је зна- чило, да је будућа заједница југословенских народа морала бити федерација од историјских покрајина у следећем саставу:

Први светски рат започео је 28. јула 1914. године када је Аустро-угарска монархија објавила рат Краљевини Србији. Народна скупштина Краљевине Србије у Нишу 7(20) децембра 1914. године, усвојила је Декларацију прихватајући: „као циљ Србије, ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће („Нишка декларација”)”. Неколико дана касније, коалициона влада Краљевине Србије и док је рат буктао на све стране, под председништвом Николе Пашића прецизно је формулисала идеју о уједињењу свих јужнословенских народа и једну државну заједницу. „Нишка декларација” наводно је наишла на добар одјек код политичке емиграција из Аустро- угарске монархије (тврдње комунистичких истори- чара), која је одмах пре почетка или непосредно по избијању рата пребегла у иностранство. Посебно су ту потенцирани: Анте Трумбић, Никола Стојадиновић, Франо Супило и Иван Мештровић. Наивно верујући у „југословенство” напред именованих лица, српска влада је од њих очекивала да се организују и да конституишу један Одбор са седиштем у Лондону. Првенствено да одржавају везу са српском владом, у иностранству бране интересе југословенских народа и обавештавају светску јавност о жељама југословенских народа са територија Аустро-угарске монархије да се уједине са српском краљевином у једну државу. Дотичне личности су и формирале Југословен- ски одбор у Паризу, у пролеће 1915. године, али тек после потписивања тајног Лондонског уговора од 26. априла 1915. („ђаво однео шалу”), којим су пред- ставници Антанте обећали Италији: Истру, Горицу, Кварнерска острва и део Далмације. Институционално, Југословенски одбор није

18

„Србија у њеним границама из 1913. са Јужном Србијом - Маћедонијом и са Српском Војводином; Хрватске са Славонијом и Далмацијом; Словеније, Црне Горе и Босне и Херцеговине”. Ток ратних збивања, и евидентна превага Антанте над Централним силама, још више су актуелизовали уједињење јужнословенских народа у једну државу. И у смислу тога, између српске владе и Југословенског одбора 7(20) јула 1917. године на Крфу, потписан је пакт назван „Крфска декларација”. Овим пактом предвиђено је стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као независне уставне и парламентарне монархије под династојом Карађорђевића, с јединственом територијом и држављанством, у уверењу да се ради о троименом народу исте крви и истог језика и са заједничким осећањима јединства и животних интереса национал- ног опстанка. И површна анализа „Крфске декларације:, указује да на Крфу није разматрано питање Јужне Србије Маћедоније и Црне Горе, јер је Српска влада сматрала да је то њено унутрашње питање. Притом је важно истаћи да је Никола Пашић са Србима из Црне Горе, а преко новоизабраног Средишњег црногорског одбора за народно уједињење већ имао њихову подршку за „Крфску декларацију”. Покушај опструкције у усвајању „Крфске декларације” учињен је у бечком Парламенту, када су 33 заступника Југословенског клуба донели тзв „Мајску декларацију”. Она је изгласана 2 месеца пре „Крфске декларације": и експлицитно је тражила: „решавање југословенског проблема у оквиру Аустро-угарске монархије, без права Србије да представља хрватски и словеначки народ, и да одлучује о њиховој судбини”. Почетком године 1918., положј Централних сила (Немачке, Аустро-угарске, Бугарске и Турске), постао је још незавиднији на свим војиштима. И чла- нице Антанте донеле у одлуку да се Аустро-угарска монархија има растурити. Ван сваке сумње, пресудна је ту била улога грофа Артура Џемса Балфура, минис- тра спољних послова Велике Британије (он је и творац „Балфурове декларације” од 2(15) децембра 1917. године, којом се Јеврејима даје право да у Палестини

Iskra 1. avgust 2003

створе свој национални дом, односно националну државу). Некако тада, гроф Балфур је у британској пропаганди дефинисао, да су основни циљеви Антанте: рушење Хабзбуршке монархије, подржавање отпора њених потлачених народа и њихова борба за самоодређење. Али је дозвољавао и могућност сепа- ратног мира између Савезника (Антанте) и Аустро- угарске (пословична енглеска дволичност), а што аус- триски цар Карло није прихватио, не желећи да се одваја од Немачке. Неколико месеци касније, тачније 14(27) септембра 1918. године, а после великих ратних тешкоћа аустријске војске на Солунском ратишту, понудио је сам цар Карло Савезницима из Антанте, необавезне разговоре о миру. Без размишљања Савезници су ову понуду одбили. Пробој Солунског фронта од 27. септембра 1918., определио је Крунско веће у Бечу да „преуреди монархију”, у чему је видно место требало да има југословенско питање (дакако због страха од Србије и њеног утицаја на Јужне Словене у Монархији). Одлучили су стога, да започну сепаратне преговоре са хрватским заступницима. Такав аустриски став и њене понуде за мир били су одбијени од стране Српске радикалне странке, али и од Старчевићеве странке права, Хрватско пучко-сељачке странке и Социјал- демократске странке Хрватске. У заједничкој изјави о прочитане 2(15) октобра 1918. истакнуто је:

одбијању те понуде, у Царевинском већу

„да се Србима, Хрватима и Словенцима мора признати право самодређења, које међународно мора бити гарантовано и да мир који би осуђивао макар и један део наше народне територије на под- ложност туђим народима, носио би у себи клицу будућег сукоба, (У то време, готово сви Словенци били су германизовани, а од културних и просвет- них институција поседовали су само једну, једину основну школу на свом језику)”. Само три дана касније, др Анте Трумбић посланик у Царевинском већу, председник Југословенског клуба и касније први министар спо- љних послова у Краљевини СХС, упутио је меморан- дум грофу Балфуру, у којем је изнао своје неслагање са Пашићем. Највише је потенцирао Пашићев захтев да се Србији призна право да ослободи Србе, Хрвате и Словенце у Аустро-угарској карактеришући га као анти-демократски, надахнут духом освајања, анексије и жељом Срба да у новој држави добију положај „сличан пруском примату у Немачкој”. Хладни и рационални Балфур, схватио је сву лукавост и неискреност Трумбића, те му је узвратио: „Савезници су усвојили идеју вашег уједињења у једну државу и ми радимо да је реализујемо. Са Аустријом нема компромиса и она се мора рас- пустити”. Истовремено упозорио је Трумбића на штет- ност његових несугласица са Србијом. Овај је одмах променио „причу” и почео хвалити Србију, али оптужу- јући Пашића да само жели проширење Србије, а не уједињење Срба, Хрвата и Слвоенаца. Сазнавши за такво понашање Трумбића, Никола Пашић је рекао:

Iskra 1. avgust 2003

„Е, па не може. Не дам ја то никако да буде. Србија хоће да ослободи и уједини Југословене, а неће да се утопи у море једне Југославије. Србија неће да се утопи у Југославију, него Југославија у њу”. Аустро-угарска монархија пуцала је по свим шавовима. И у Загребу је 5(18) октобра 1918. основано Народно вијеће састављено од представника Словенаца, Хрвата и Срба који живе у Аустро-угарској као израз потребе за формирањем врховног јединства политичког руководства за све југословенске земље у Хабзбуршкој монархији. Правилником Народног Вијећа предвиђено је да његов Средишни одбор води послове Вијећа пред другима и утврђује политички курс Вијећа. Дан касни- је, у хрватском Сабору, Народно Вијеће је проглашено „Владом” новостворене државе. Наредних дана дошло је до оснивања одбора Народног Вијећа у многим подручјима и местима и они су требали бити хијерархиски подчињени загребачком Народном Вијећу. Понегде је то и прихваћено, па се са овим може довести у везу и измена Суботичке резолуције од 2(15) октобра 1918. (првобитно она је гласила „да Срби и Буњевци из јужне Угарске, сматрају једино Мировну конференцију за меродавну у погледу решења југословенског питања, а у вези са Бачком, Банатом, Сремом и Барањом, као будућим саставним деловима слободне заједничке државе свију Југословена”) којом се Народном Вијећу СХС признају компентенције за вођење свих послова око уједињења. Да би показало своју „државност” Народно Вијеће Словенаца, Хрвата и Срба одбацило је 19. октобра (1. новембра) 1918. „понуду” цара Карла Хабзбуршког о организацији Аустрије као савезне - тријалистичке државе. Да не заостане за њим, хрватски Сабор је 29. октобра (11. новембра) 1918. раскинуо државно- правне односе и везе између Краљевине Угарске и Царевине Аустрије са једне и Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације (која де факто никада није постојала) са друге стране. И још укинута је и проглашена ништавном Угарскахрватска нагодба из 1868. (коју Мађари никада нису ни поштовали). Скоро једнаковремено на сцену је ступио и др Трумбић. Очигледно узнемирен чињеницом да су срп- ска и савезничка војска при крају свога победничког похода 14(27) октобра затражио је од Југословенског народног већа у Вашингтону, да код америчке владе интервенише против италијанског и нарочито српског војног и политичког ангажовања на подручју које је до тад контролисала Аустроугарска. Тражио је само 50 хиљада Американаца да окупирају главне тачке у Далмацији, Истри, Крањској, Хрватској и Славонији. Очигледно, Хрвати немају војску која би тре- бало да угуши револуцију у Хрватској, сломи „зелени кадар” у Славонији и одупру се Италији. Као што видимо, др Трумбић се брине само о заштити „хрватских територија” са којима рачуна после распа- да Аустро-угарске монархије, али не показује претен- зије на Бачку, Банат, Барању и Срем. Идеје др Трумбића дезавуисао је потпуковник Душан Симовић (касније ђенерал југословенске војске и председник владе после пуча 27. марта 1941.) српс-

19

Присаједињење ... ки изасланик код Народног Вијећа у Загребу. При предаји својих акредитива 31. октобра (13. новембра) 1918., он је отворено формулисао став српских војних и политичких кругова о уједињењу: „Србија је у рату дала милион и по жртава за ослобођење своје браће и она не може дозволити да на њеним границама настане нека нова држава која бих их узела у свој састав, тако да она остане по страни и плодове победе препусти непријатељу. По праву оружја, а на основу уговора о примирју са Мађарском, Србији припадају Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија (до линије Осијек - Ђаково - Шамац), као и цела Босна и Херцеговина. Ван те територије се може опредељивати по вољи, да идете са Србијом или да формирате засебну државу”. Симовићева изјава била је одговор на Трумбићеву антисрпску оријентацију. Сем тога, изгле- да је и Трумбићево понашање навело Савезнике да не признају Народно Вијеће. Наиме, непосредно пред доношење одлуке о уједињењу, 9(22. новембра) 1918. гроф Балфур је у разговору са италијанским амбасадором у Лондону изјавио (дословно): „О признавању Народног Вијећа, не може бити ни речи, јер се оно још није споразумело са Србијом." Да би све било кристално јасно, необично је важно указати и на следеће чињенице. Односно, када је процес преузимања Српске Војводине био у пуном току, а у тренутку када је српска војска улазила у Суботицу, потписан је у Београду, уз посредовање Команде француске војске 31. октобра (13. новембра) 1918. године Уговор о примирју између српске и мађарске војске, о територијама које преузима српска војска. Ови простори били су обележени следећим линијама: Оршава Мехадија - Карансебеш - Лугош - Арад (на истоку), реком Мориш до Сегедина (уз њега) и даље линијом Сегедин Баја - Барч (на северу), Дравом од Барча до Осијека и даље жељезничком пругом од Осијека до Шамца на Сави (на западу). И баш тај Уговор, показао је и доказао, да је по укидању Војне Границе (1881.). Срем био у надлежности хрватског Сабора само формално. Стварну надлежност над Сремом имала је Угарска; примирје са победником склопила је она, а не Хрват- ска. Према даљем развоју догађаја требало је очекивати, дакле, да ће западне границе Срема овде бити успостављене коначно и неопозиво. Нажалост, тако не би. Сремска жупања је ушла у Краљевину СХС и задржала своје административно устројство све до 26. априла 1922. године. Тада је донесена уредба о подели земље на области, те је претворена у Сремску област. Нешто касније, Срби су трећину Срема пре- пустили Хрватској бановини. Споразум Цветковић - Мачек склопљен је 23., а објављен 26. августа 1939. године. Преко њега, отворен је процес преуређивања Краљевине Југославије на федералистичкој основи. Остварена је тако Бановина Хрватска у чије су границе поред тери- торија западне Босне, ушла и Барања и делови

20

западног Срема са Шидом и Илоком. На овај начин, изражене су хрватске претензије на Босну и Херцеговину, али и на Војводину чије су се дотадашње тежње ка „самосталности и равноправности” подржа- ване од стране ХСС (Хрватске сељачке странке). За разлику од тога времена, „аутономију Војводине” у времену садашњем подржавају све хрватске поли- тичке странке. У вези споразума са Цветковићем, Влатко Мачек (Словенац по оцу), већ 29. августа 1939., пред хрватским Сабором, између осталога је изјавио и следеће: „Споразум са Цветковићем је само делимичан споразум, из којег је доста спорних, нарочито територијалних питања остављено за касније, када се буде преуређивала читава државна заједница... Јер посве ће другачије изгледати дотични териториј Бановине Хрвартске, буде ли у новоуређеној држави рецимо и аутономне Војводине”. После ових изјава и директива, у хрватској политичкој јавности почело се отворено и често го- ворити о претензијама Хрватске на Срем, до Земуна и на већу половину Бачке. А после Другог светског рата, од Броза и Ђиласа, Хрвати су награђени границом на линији Илок - Бапска - Товарник - Липовац - Строшинци - Речиновци. Од 6(13) до 9(22) новембра 1918., по идеји представника Антанте, уз присуство српске владе, Југословенског одбора и Народног Вијећа одржана је Женевска конференција. Требало је да утврди све модалитете око стварања нове државе и уједињења јужнословенских народа. Женевском декларацијом донета је уствари одлука о уједињавању Срба, Хрвата и Словенаца у недељиву државну целину, али је питање будућег државног уређења - монархија или република - остављено Уставотворној скупштини (Конституанти). Пашић се жестоко противио овим предлозима, али је усамљен морао да је прихвати под притиском Југословенског одбора, горљивих чланова Народног Вијећа, па и српске опозиције (евидентно дезоријентисане). Енергични регент Александар одмах је схватио да је то одступање од Српског про- грама за уједињење и драстично угрожавање српских позиција. Реаговао је брзо и одмах је изазвао кризу српске владе и тако дезавуисао Пашића. А резолутно је одбио да прихвати Женевску декларацију Регенту Александру било је сасвим јасно да Југословенски одбор не поседује никакву политичку снагу, без обзи- ра на сву своју гласност и сталне захтеве и прохтеве. Такође, Народно Вијеће, тј. „Држава Словенаца, Хрвата и Срба” коју је ово представљало, није било у стању да „брани” своје границе изложене сталном притиску Италијана, јер су ови настојали да себи припоје пределе који су им обећани Лондонским уговором. Уз то појачана делатност „зеленог кадра” у Славонији, па револуционарна врења у Босни и Херцеговини и Хрватској, присилили су Народно Вијеће да потражи помоћ српска војска. Ова је то при- хватила, прешла Саву и убрзо дошла до крајњих северозападних граница будуће државе. (Наставак у следећем броју)

Др Војислав Недељковић

Iskra 1. avgust 2003

КО ЋУТИ ПОСТАЈЕ САУЧЕСНИК

Поводом фељтона и чланка, оних који све „знају” а истину скривају, након освећења епископа Николаја Велимировића Речи у наслову, изречене поводом неког другог догађаја, позајмио сам од др Милана Булајића борца за истину о страдањима српског народа. Дакле, не треба ћутати ни када српском народу сервирају неистине и полуистине „нови биографи” Св. владике Николаја. Има људи - чак и са брадама, у мантијама, под камилавкама а не само лаика - којима се чини да ће баш скривањем истине учинити Владику већим и светијим, јер не виде да га тиме срозавају на свој ниво. Велики људи, а честити, не поричу оно што чине или говоре за живота. Ако и погреше некад у нечему, они погрешке признају а не скривају. Зашто бисмо ми, после њихове смрти, њихове грешке уздизали и величали а дела скривали, речи заташкавали? Зар можемо својим аршином измерити врлине великана! Сви данас виде, осим слепих гуслара, да је пуч марта 1941. године свалио на српски народ сву несрећу, која га и данас дави. Међутим организатори и извршиоци пуча у оно време то нису видели. Да је државни удар учињен 1937. или 1938. године, промена режима имала би смисла; вероватно би користила и Србима у целој Југославији. Пуч, изведен „кад му време није”, два дана након потписивања пакта са Немачком, није могао да користи нашем народу, већ само Енглеској. Вероватно је то била намера организатора пуча, изазивача рата, и оних који су знали шта се спрема а заверенике нису похапсили. Организатори су у извршиоцима пуча нашли родољубиве лудије, које су убедили да чине велико дело рушењем „срамног пакта” због чега ће им „слободољубиви народ” вечно бити захвалан. Патријарх Гаврило и епископи Српске цркве, понети патриотским осећањима родољубивих извршилаца, повели су се за генералом Симовићем и Радојем Кнежевићем који су знали шта чине. Димитрије Љотић није био за пакт - како му посмртно подмећу „нови биографи” владике Николаја; он није био ни за пуч; пледирао је за строгу неутрал- ност Југославије. Али кад је пакт већ био потписан, видео је да би накнадно одбијање значило рат, па је то у писму патријарху Гаврилу, епископима Николају и Иринеју Ђорђевићу предочио и молио их да учине са своје стране све, да се спречи катастрофа. Генерали су морали знати да ће „ударени шамар” Хитлеру довести до рата и до пропасти државе, јер је војска била слабо наоружана. Слободољубиви народ улудо је страдао; организатори и родољубиви извршиоци пуча и несреће сели у авионе и побегли с попришта; патријарх Гаврило и владика Николај заглавише у интернацију и заточеништво, прво у домаћим манастирима а потом у Дахау. А они, који су се родољубивом а остављеном народу нашли у невољи, и спасавали што се спасти дало, проглашени су, од несавесних или несвесних, колаборатерима и слугама окупатора. То мишљење о њима гаје и ови нови биографи владике Николаја. Срећом, патријарх Гаврило и епископ Николај исказали су сасвим супротно мишљење, још у Бечу јануара 1945. године.

Iskra 1. avgust 2003

ПАТРИЈАРХ И НИКОЛАЈ У ЛОГОРУ ДАХАУ И птици у кавезу је тешко, а како не би било људима у логору Дахау. Првих дана није лако било ни нашим црквеним великодостојницима, које су Немци овде заточили за „одмазду”. Концентрациони логор у месту Дахау крај Минхена био је по злу познат као и Бухенвалд и Аушвиц - за обичне заточене, за без- имене, за бројеве. За оне у дрвеним баракама! Према заточеницима од ранга и имена није био примењиван најстрожији режим. Др Ђоко Слијепчевић, у својој Историји СПЦ III цитира на стр. 66: „Бранко Ђорђевић, некадашњи секретар патријарха Варнаве Росића, који је такође био у Дахау, оставио је податке о томе какав је био режим у Дахау, где се у то време налазило још 13 Срба, међу њима и неколико свештеника. Ђорђевић вели: „Изузетак је учињен према Њ. Светости патријарху српском Гаврилу и његовом преосвештенству епископу Николају и једном француском архибискупу, који су, док их с осталим проминентним нису одвели из логора у Тирол, живели одвојено од нас у тзв. „почас- ном бункеру”. Раздвајао нас је од њих један висок зид и било нам је забрањено да се са њима виђамо и сас- тајемо. Они су могли носити своје одело, нису били обријани ни ошишани, и нису гоњени на рад, али зато из бункера и једног врло уског дворишта, ограђеног високим зидовима са жицом нису излазили” (Бранко Ђорђевић, „Свештеници у концентрационом логору у Дахау”, Гласник СПЦ број 7 од 31/18 јула 1945, стр. 66). Зна се да је епископ Николај у логору Дахау руком писао неке своје књиге, касније објављене у издању „Свечаника” у Минхену. А у логору се бавио и резбарењем: у дрвету је израђивао малене крстове. Кад год би му се при томе ножић иступио, Немац стражар му га је оштрио. Један такав крстић владика Николај је у Илирској Бистрици у Истри поклонио моме презимењаку Добривоју Пауновићу (сада живи у 2735 Shannon L.R., VVestbank В.С. V3T IV6, Canada). Пре две године Добривоје ми је послао свој крстић да га у његово име поклоним Музеју СПЦ у Београду. Добривојев поклон предао сам директору Музеја господину Милеуснићу. О томе како је ножићем дељао крстиће Владика је казивао Добривоју и још неколици- ни младих добровољаца, који су се тих дана налазили уз њега и сваки је за успомену добио крстић дељан Владичином руком. НАПУШТАЊЕ ЛОГОРА И ОДЛАЗАК У СЛОВЕНИЈУ Др Слијепчевић пише: „Чим се дознало да се патријарх Гаврило и владика Николај налазе у логору Дахау, предузете су мере са српске стране, колико је то било могуће, да се они ослободе. За то су се заузели и генерал Милан Недић и Димитрије Љотић... Главна личност са немачке стране, преко које су се они заузимали, био је Херман Нојбахер...” (Историја СПЦ III, стр. 66). И Нојбахер пише о томе, па каже како је био изненађен да су српски црквени великодостојници у

21

Ко ћути .. . логору Дахау, и о томе је обавестио Калтенбрунера који је одмах предузео потребне кораке да се они пусте и евакуишу у Шлирзе. „То је био један мали ресторан на једном језеру који је био саграђен специ- јално за туристе”, пише патријарх Гаврило. - „Ја и Николај одахнули смо душом јер смо имали собу за спавање, храна је била много боља”. (Мемоари II, стр. 82).

19. јануара 1945. године Немци су их аутомобилом одвезли у Беч, да војни лекар специјалиста прегледа Патријарха. Истог дана предвече, опет на интервенцију Нојбахера, стигао је Митар Џаковић, који их је подробно обавестио о ранијим догађајима у Србији. „Ни по бабу ни по стричевима” - коментарисао је Николај, а забележио Патријарх (Исто, стр. 84). На страницама 84-87 он подробно описује разговоре са посетиоцима у Бечу: Миланом Недићем, Димитријем Љотићем и Миланом Аћимовићем. После њиховог излагања Патријарх је поред осталога рекао: „Све што сте ви овде данас изјавили у суштини ја и епископ Николај разумемо. И ако смо били робови у затвору, ми смо пратили ропство српског народа и трагичну ситуацију...” (Исто, стр. 87). Предње је важно, јер један Владичин „биограф” вели да овај „није био упознат са радом Д. Љотића под окупацијом” Из Беча Немци су евакуисали патријарха Гаврила и владику Николаја у Фелден - лепу малу варош, каже Патријарх - где су остали седам дана. Ту их је посетио војвода Момчило Ђујић. Они су чекали Нојбахера који је требало да крене са њима. Кад се његов долазак отегао, Ђујућ је постао нестрпљив. Патријарх пише да је војвода Ђујић рекао: „Ваша све- тости, ја више не чекам на немачку одлуку. Ми морамо да се евакуишемо у правцу Словеније и Горице...” (Мемоари II, стр. 107). У Истри патријарх Гаврило и еписком Николај одсели су у штабу Динарске четничке дивизије. Тих дана почетком априла обилазили су и благосиљали Српске добровољце у Бистрици и Постојни, као и Ђујићеве и Јевђевићеве четнике. О томе постоје слике - фотографије, које су касније објављиване у књигама Бошка Н. Костића и Б. М. Карапанџића. СМРТ И ОПЕЛО ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА Патријарх Гаврило и епископ Николај су у Истри изнели своју идеју да треба да се образује југословенска Влада. Данас „нови биографи” Владичини тврде, не трепнувши, да је на њих вршен притисак да уђу у владу! У депеши Димитрија Љотића Дражи Михаиловићу од 6. априла 1945. године између осталога речено је: „Патријарх и Николај мисле да овде треба образовати југословенску Владу. Разуме се макар по тајном сагласју Краљевом...” (Из архива Д. Љотића, у „Грађански рат у Србији 1941-1945”, стр. 413). О смрти Димитрија Љотића и орацији владике Николаја, патријарх Гаврило је изнео следеће: „На путу за Горицу погинуо је Димитрије Љотић који је требало да се опрости са мном и епископом Николајем. То је било у зору 24. априла. Његова смрт је била велика жалост код војних и цивилних лица...

Тог дана извршено је опело над Димитријем Љотићем, где је епископ Николај одржао свој говор поводом његове смрти и у свом говору он је изнео заслуге и величину Димитрија Љотића чија је смрт врло тежак ударац. Говор епископа Николаја саслушан је са великом пажњом... „Димитрије Љотић је био заиста одан српској цркви у свему. Био је хришћаним и имао је хришћанске погледе на људе. Мени је краљ Александар уочи своје смрти говорио о Димитрију Љотићу врло позитивно... „Епископ Николај је био много ожалошћен због Љотића јер је био његов искрени пријатељ и зато га је увек поштовао и ценио.” (Мемоари II део, стр. 110/111). Душан Поповић, члан хора ДЧД, о опелу све- дочи: „Око три сата после подне ковчег са телом Димитрија Љотића унели су у капелу официри Динарске дивизије. За неколико минута капела, која је могла да прими око 150 особа, била је испуњена до последњег места. Одмах су стигли патријарх Гаврило и епископ Николај и све је било спремно за почетак парастоса. Служио је епископ Николај уз саслужење проте Павла Зелића, верског референта Динарске дивизије, неколико свештеника и ђакона Боже Драгичевића. За време парастоса патријарх је стајао са десне стране ковчега, а хор са леве. На крају опела епископ Николај је одржао већ познату опроштајну беседу... Очи и уши свих присутних биле су усмерене према највећем црквеном беседнику нашег времена... „Иако стешњени, позади хора поставили смо астал, где су тројица чланова васпитног одсека Динарске дивизије, који су били увежбани у хватању радио-вести, бележили Владичин говор. По завршетку говора белешке су одмах упоређиване и сравњене, па смо тако за непуних сат времена већ откуцану и умножену беседу могли поново да читамо” (Искра, 1. август 1995). Издвајам два мања важна пасуса из беседе епископа Николаја, која говоре више о честитости и поштењу самог оратора над одром свог пријатеља: „Димитрије Љотић је човек који је надахњивао људе. Носио је тешки крст и у рату и у миру, јер ни у миру му људи нису хтели дати мира. А у рату је извршио своју дужност и као војник и као грађанин. Баш они који су били на површини и који су били глава народна нису га разумели. Зато смо и пропали што нисмо знали ценити такве вредности... „Ми благодаримо њему, његова Светост и ја, захваљујемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо. Ми не можемо то никад заборавити највернијем сину Српства” (Б. Н. Костић, „За историју наших дана” 1949. стр. 253). У првом пасусу прозорљиви Владика прекорева и своје будуће „биографе”, подозревајући да мали људи ни у будућности великом човеку неће дати мира. У задњој реченици је и врста кајања, што су се и они оглушили о вапаје Љотићеве да не руше државу, коју су њихове дедови и очеви стотину и педесет година својом крвљу стварали. У другом пасусу Владика одаје признање и захвалност Љотићу што се бринуо о њиховом избављењу и доласку међу националну војску. Један „нови биограф” епископа Николаја, у 18.

22

Iskra 1. avgust 2003

наставку свога фељтона, у „Новостима” од 20. јуна 2003. године, пише о смрти Димитрија Љотића. Каже да је опело вршено у четничкој капели, али не помиње ко је чинодејствовао на опелу. А не могавши да прећути говор епископа Николаја над одром свог пријатеља, он га дијалектички „објашњава”: „...Он је познавао Љотића као великог верника и православца, ценећи његов живот и рад пре рата. Цео рат Николај је провео у затвору и није био обавештен о Љотићевом држању у току рата и његовој сарадњи са Немцима”. Како је то Николај - у једном ранијем наставку фељтона - био обавештен да „иде Руја ко олуја”, а сад одједном није био „обавештен”. Па зар га нису обавестили Митар Џаковић, Недић, Љотић и Аћимовић? А и Патријарх сведочи да су били добро обавештени! Један други „биограф” - да ли Д. Стефановић пронашао је „још неке контроверзе” о заточеништву у Дахау и изласку црквених великодостојника, па вели: „Према најновијим истраживањима, они су изведени из логора крајем јануара 1945. и доведени у Беч, по свему судећи на предлог Недића и Љотића.” Ваљда на молбу или на тражење, е али „на предлог” гура ону двојицу ближе Немцима! Па онда: „Од њих се очеки- вало да уђу у неку планирану коалициону владу, али су они то одбили.” А раније смо могли прочитати у депеши Дражи, да су Патријарх и Владика предлагали стварање југословенске владе! „Одатле су у пратњи Немаца посетили неке војне јединице избеглих из Далмације и Љотићевих добровољаца. Николајје тада и говорио на сахрани једног од њих”. (Српске новине Огледало бр. 1, год 1, Среда, 11.06.2003). Али ето, доскора верзирани „биограф”, одједном не зна на чијој је сахрани говорио епископ Николај! Сви ти „нови биографи” одрасли су и школо- вани у Титовој СФРЈ, где су гутали пропаганду уместо да су учили историју. Сарадник са окупатором, било из нужде и потребе, или из личног користољубља, био је квислинг, колаборатер. Такоје „саветовао” Агитроп! Сасвим друге школе учио је и изучио епископ Николај, који о догађајима под окупацијом у Србији има потпуно супротно гледиште. О колаборацији каже. „Јасан је смисао ове речи. Кад два човека извлаче потопљени чамац, један конопцем а други куком, онда су они колаборатори. Оба имају исти циљ пред очима. Исто тако и ловци кад xoћe да улове неку звер, па расподеле улоге. И они су колаборатори један другом. Јер имају исти циљ пред очима. Нико од националиста српских није колаборирао са немачким окупаторима. Јер српски националисти с једне стране и Немци с друге имали су два, потпуно сурпотна циља пред очима. Немци су смерали уништити српски народ а српски патриоти сачувати га и ослободити га од Немаца. Српски националисти нису служили Немцима, него су се служили Немцима. И ово су они чинили с дубоким презрењем окупатора и с пригушеним револуционарним инстинктом у себи - до времена. Испод звера се извуци, па онда туци. Прави колаборатори са Немцима били су Кнут Хамсун и Квислинг. Ови су желели Немцима победу с убеђењем да само Немци могу „завести ред у свету” и спасти европску културу од словенског варваризма и француског мекуштва.”

Ове Владичине речи о колаборацији објавио је покојни Небојша Крстић, први Србин који га је назвао Светим, у часопису ОБРАЗ, бр. 2, 1995., стр. 23. ВЛАДИЧИНА ПЕСМА НАЦИОНАЛНОЈ СЛОЗИ У Словенији епископ Николај је посећивао националне јединице, разговарао са официрима и војницима. Тих дана владика Николај пева песму срп- ском братству. Песма владичина у изводу гласи: „Боже мили и Боже једини, Бјеху тмине земљу ухватиле, У тминама Србе запутале, Српском крвљу свијет устрашиле Све због српске проклете неслоге. Ал‘ ево се данас разданило, Род се српски слогом опасао, Сјединио у тешкој невољи, Збратимио најбоље од бољих. Поред оног српског Врховника, Што над Српством четир љета стражи (Знај му име али га не кажи), Све за Српство, за се ништ' не тражи... Па крај њега и ти Димитрије, Димитрије, мудри добровољче И Божији дивни угодниче, Што молитвом небеса отвараш, Од светаца савезнике ствараш И злотворе духом покораваш. До Љотића војвода Момчило, Ој Момчило, све ти здраво било, Момчила си старог надмашио, Твоја слава и твоје јунаштво Гласиће се док буде гусала И док буде пјевачкијех грла. Крај Момчила Јевђевићу Добра, Крв јунака и сој свештеника, Колико је имао мегдана, Толико је задобио рана И толико однео победа, Покрај Добре славни Ђуришићу Дивни Павле Бог му дао здравље, Побратим је војводе Момчила И побратим Дурмиторских вила. Сви се вишњем Богу помолили И на слогу до гроба заклели, Да се боре као српска браћа, Да се боре за српску слободу, До васкрса српскоме народу.

Слава Богу на Његову дару, Бог да прости браћу изгинулу, Бог да живи браћу збратимљену. („За историју наших дана”, стр. 244 - 246. са сликом епископа Николаја и војводе Ђујића). ОДЛАЗАК ИЗ ИСТРЕ У КИЦБИЛ У пратњи патријарха Гаврила налазио се прота Стеван Простран, а уз владику Николаја био је др Ђоко Слијепчевић, који у својој Историји СПЦ III пише: „Из Светог Петра код Горице кренули смо негде око пола ноћи између 24. и 25. априла 1945. године... Нисмо, разуме се, знали куда идемо и очеки- вали смо када ћемо избити на швајцарску границу.

Isfcra I. avgust 2003

23

Ко ћути ... Уместо тога, у само свануће видели смо да се налази- мо у Малницу, у Аустрији... Одатле смо кренули даље и дошли предвече у Кицбил. Пред патријарха Гаврила и епископа Николаја изашао је био посланик Нојбахер да их поздрави... „И патријарх Гаврило и епископ Николај и њихова пратња били су смештени у „Гранд-Хотел”, где се налазио и генерал Милан Недић са својом владом. Патријарх Гаврило и епископ Николај добили су посебне собе, а прота Простран и ја имали смо заједничку собу... „Американци су ушли у Кицбил 8. маја 1945. године. Пре потпуног расформирања немачког посланства при Недићевој влади и патријарх Гаврило и епископ Николај и чланови њихове пратње добили су, према наређењу посланика Нојбахера, извесну „отпремнину”, да им се нађе у неизвесности, која је стајала пред њима. Ова „отпремнина” била је у злат- ницима... Знам да смо прота Простран и ја добили по 12 златника, а патријарх Гаврило и епископ Николај морали су свакако добити бољу „отпремнину”, према своме рангу”. (Историја СПЦ III, стр 73). По доласку Американаца у Кицбил, амерички генерал Колинс, командант 22. дивизије, посетио је прво генерала Недића, а потом епископа Николаја. Са епископом Николајем, који је знао енглески, отишао је код патријарха Гаврила; епископ Николај је служио као тумач. Са овим генералом, пише др Слијепчевић, био је и један свештеник у чину пуковника, који је био одређен за неку врсту везе између њих и Американаца. Даље Слијепчевић сведочи: „Само неколико дана иза овога, били смо сви исељени из „Гоанд Хотела ”, којег су Американци узели за своје потребе. Патријарх и епископ Николај са њиховом пратњом били су усељени у један пансион преко пута „Гранд Хотела”... Смештај патријарха Гаврила и епископа Николаја био је сасвим рђав. Поред тога, непосредно се поставио и проблем исхране, јер Американци о томе нису водили рачуна. Сећам се врло добро да су и патријарх Гаврило и епископ Николај били веома незадовољни са стањем у коме су се нашли”. (Исто, стр. 74). Опет су премештени. „Вила”, о којој пише патријарх, била је обична кућа неког бившег есесовца. Храна је била очајна, те су Патријарх и Николај покушавали да их прими командант ове нове, 36. дивизије, али их он није примио. Ранији „биографи” владике Николаја дуго су избегавали да „иселе” Патријарха и Владику из лого- ра Дахау, не би ли на тај начин заташкали њихов боравак у Истри, те су дуго и стрпљиво очекивали улазак 42. америчке дивизије у Минхен и Дахау, да их напокон „ослободи”! Међутим, та дивизија је ушла у логор Дахау 30. априла 1945. године, када су наши црквени великодостојници срећно стигли из Истре у Кицбил. Најзад смо успели да лоцирамо све три амер- ичке „ослободилачке” дивизије - 22. и 36. које су прошле кроз Аустрију и 42. која је ушла у Баварску - да

ПРИНЦЕЗА ЈЕЛИСАВЕТА НЕЋЕ НА ПРИЈЕМ КОД АМБАСАДОРА Опроштајној забави досадашњег амбасадо- ра Велике Британије у Београду Чарлса Крофорда, заказаној на Дедињу, неће присуствовати бар једна угледна званица. Реагујући због заједничке фотографије Јосипа Броза, Винстона Черчила и Ентони Идна на полеђини позивнице, принцеза Јелисавета Карађорђевић отписала је Крофорду да неће доћи, зато што су Тито, Черчил и Идн одговорни за уништење Југославије и живота њеног оца принца Павла. „Било да игноришете ту чињеницу, или је то поносно признање Ваше земље да је учествовала у државном удару 1941. и промоцији и подршци комуниста Југославије, не могу да верујем да је то прошлост", наводи принцеза Јелисавета... Принцеза Јелисавета изразила је уверење да ће журци присуствовати велики број људи, који су за- хвални Британији за подршку комунистичком режиму у нашој земљи. Завршавајући оштру поруку Крофорду најбољим жељама, принцеза је поручила амбасадору, који ускоро одлази на исту дужност у Варшаву, да запамти да „ваша три хероја нису под обавезно и наши". Новости, <novosti.co.yu>, 10.7.2003.

У СРБИЈИ 95 ОДСТО СТАНОВНИШТВА СУ ВЕРНИЦИ Министарство вера Републике Србије објавило је резултате пописа становништва из 2002. године који се односе на вероисповест грађана Србије. По тим подацима 95 одсто становништва Републике (без Косова и Метохије) су верници, око 4,5 одсто се није определило, док само 0,5 одсто чине атеисти. У цен- тралној Србији без Косова и Метохије регистровано је 7.498.001 становника, од тога 7.123.611 су верници, 334. 322 се није изјаснило, или није истакло своје вер- ско опредељење, а 40. 068 су атеисти. Православци у Србији чине 85 одсто становништва или 6.371.548, припадника католичке верске исповести има 410.976, или 5,5 одсто становништва, док становника исламске вероисповести има 3,2 одсто или 239.658. Протестанти чине 1,1 одсто (80.837), а јудисти 0,01 одсто (785) становника Србије. (Информативна служба СПЦ, 5.7.2003.)

се „нови биографи” више не споре о њима, односно о томе која је најзаслужнија за накнадно сушење Владичине биографије, коју они ревносно још увек перу. Зар и после канонизације? Доста, „биографи”, ако Бога знате! Владика Николај је био велики јерарх Српске православне цркве; сада је још већи. А ви постајете све мањи, што је свакако Божја воља. Али не скривајте истину о њему и његовом животу, не блатите га вашим клеве- тама на рачун оних које је он познавао и ценио, а ви им нисте ни до колена. (Подвлачења у тексту свуда су моја, - С.П.).

Светомир Р. Пауновић

24

Iskra 1. avgust 2003

Prikaz knjige

UŽASNA PRIČA 0 EVROPSKO-AMERIČKOM VRŠLJANJU U JUGOSLAVIJI MILUTIN PROPADOVICH: THE APPALLING STORY OF EURO-AMERICAN MEDDLINGIN YUGOSLAVIA Ova knjiga na engleskom jeziku izašla je iz štampe polovinom juna (ove godine) u izdanju American - Yugoslav Association JADRAN, Milwaukee, Wisconsin. Na naslovnoj strani autor citira vekovima postavljano pitanje, koje autor uzima za moto svog rada: „Како govoriti istinu, kad ceo svet govori suprotno”?

Ovim geslom kao i celim sadržajem na 376 strana, autor najavljuje stravu koju otkriva u svome radu. Ta strava, postaje java, stvarnost, povampirene evropske Inkvizicije i lomače, koje su „krasile” evropsku sred- njevekovnu istoriju blizu tri stotine godina. Evropa sa Amerikom, naših dana, urotila se da razbije u paramparčad „neprirodnu versajsku tvorevinu”, Jugoslaviju, a zatim da doaka srpskom narodu, jednom od ključnih tvoraca Jugoslavije. „Demokratska” i „humana” Evropa izbljuvala je svoju rušilačku gadost na Jugoslaviju kroz, verovalo se, ‘demokratsku', posthitlerovsku Nemačku, koja je promenila dlaku, ali ne i svoju staru ćud, rušitelja i porobljivača. Pored ognja i mača, rašitelj će upotrebiti svoje nisko i podmuklo oružje širenja mržnje i laži, a zatim otvorene satanizacije i bogohulstva protiv srpskog naroda. Na ovom satanskom poslu Nemačka će dobiti saveznike: Vatikan, Ameriku, Austriju, a kasnije i poduži broj drugih evropskih saveznika.

ih je bio priličan broj, naročito Pat Buchanan predsednički kandidat, novinar David Binder i nekoliko drugih, naročito vatrena Diana Johnstone, za koju sa žalje-njem doznajemo da se u bolnici oporavlja od bolesti želeći joj brzo ozdravljenje. Verovatno da je bilo pojedinaca i u Nemačkoj, koji su se suprotstavljali barjaktarima lažovluka i sramoćenja srpskog naroda: Genšera, Kola, Kinkela i velikog broja drugih.

Uprkos pomenutim izuzecima, zapadna Evropa sa Amerikom biće vrlo brzo okužene srbofobijom na čemu bi im i nacisti zavideli. U Americi barjaktar srbofobije bio je sam predsednik Klinton, zatim njegov potpredsednik, državni sekretar Madeleine Albright, general Wesley Clarke čija je tribina, pored ostalih, bio Njujork Tajms. Pored ovih na celom zapadu bili su afektirani srbofobijom: porodica, čak i deca od šest godina, dečja igrališta, škole, koledži, fabrike; ustanove kao: radio, televizija, štampa, univerziteti, parlamenti, poli- tičke partije, crkvne propovedaonice i oltari. U Americi srbo- fobija postaje obavezni predmet u svim ustanovama. Rečju, na zapadu svako je mogao da napada i sramoti Srbe i Srbiju, ali retko kome je bilo dozvoljene da ih brani. Srbima su jedno- stavno na zapadu usta bila zavezana; masovni mediji nisu im davali nikakvu mogućnost da se brane.

Autorova metodologija

Na dužoj stazi „humana i demokrtaska” Evropa sa Amerikom upotrebiće svoju savremenu smrtonosnu ratnu tehniku koja će prorediti srpski narod i potom ga dokrajčiti ‘humanim’ sankcijama i svojim mirovnim ugovorima a la Dejton. Pisčeva knjiga mogla bi komotno da se zove „OPTUŽUJEM” (J’ Accuse). On to nije uradio i bio je umereniji od pisca ovih redova, iako je to mogao da učini, jer postoji i ona narodna: „Prema svecu i tropar”. U kratkom pred- govora o cilju i nameni svog dela, da pored svedočenja izmr- cvarene istine istine o razbijanju Jugoslavije - autor brani i srpski narod od poganluka laži hipokritskog zapada. Ne braneći zločine koje su i Srbi činili u građanskom ratu, autor smelo bije, kao maljem po glavi, laž i hipokriziju evro-ame- ricku. Nije preterano reći, da će od samog početka razbijanja države Jugoslavije, zapadni masovni mediji postideti Staljina, Hitlera, Musolinija, pa i Tita u svojoj zapenušenoj srbofobskoj mržnji. Ovde, naravno, mora se istaći i onaj manji broj časnih izuzetaka na zapadu, u Evropi i Americi, koji su pošteno i hrabro ostali uz srpski narod braneći ga od sramnih uvreda svojih srbofobskih sugrađana. Mi ih ovde ne možemo sve istaći, ali, primera radi, navodimo nekoliko imena. U Britaniji to su bili: Sir Douglas Hurd, ministar spoljnih poslova; Dama Pauline - Jones (izvinjavam se zbog nepotpunog imena), visoki diplomata u Forin Ofisu; SirAlfred Sherman; profesor Dr Joseph Gerratt, koji ja pisao nekoliko pisama predsedniku Klintonu i Njujork Tajmsu gde je hrabro branio srpski narod. U svom testamentu (nažalost rano je umro, u najboljim godinama) ostavio je da njegovo telo bude sahranjeno u Cmoj Gori u Zeti, odakle je i njegova supruga. Profesor Gerratt ]& odlično govorio naš jezik i počeo je da prevodi „Vreme smrti” Dobrice Ćosića na engelski jezik.

U Francuskoj zauzimao se za Srbe Monsieur Francois Mitterand, predsednik republike. Pored njega bilo je nekoliko sjajnih žurnalista u štampi, televiziji i radiju, a takođe i simpatije u francuskim vojnim krugovima. U Americi

Iskra 1. avgust 2003

Prvo, svaka stranica u njegovoj knjizi je dokumento- vana iz raznih izvora; redak slučaj u publicistici. Drago, što se u istoriji često previđa, autor polazi od uzročnika događaja i jasno povezuje uzrok i posledicu. On tako dolazi do zapadnja- čke bolesti srbomržnje naših dana. A da bi čitaocima engleskog jezika predstavio Srbe, on ističe na početku da su Srbi u dva svetska rata bili na strani Amerike i Britanije.

U Drugom svetskom ratu, za nagradu Srbi su dobili Brozovu omču oko vrata. Uzročnike jugoslovenskoj i srpskoj tragediji autor smelo nalazi u igri Cerčila i Ruzvelta, tokom 1940. g. i početkom 1941. g. kako Jugoslavija ne bi nikako ostala neu- tralna, već po svaku cenu uvučena u rat i pregažena. Sva zla sa građanskim ratom u Bosni potiču od prljave igre velikih sila, kapitalista koji su stvorili i Hitlera. U daljoj analizi, autor na nekoliko mesta iznosi, ilustracije radi, važne momente iz istorije srpskog naroda od 18. do 20. veka. Ovim ukazuje na velike rizike, opasnosti i srpske uspehe, koje su činili pojedin- ci i grupe.

Kroz celu knjigu autor dokazuje i pobija zahuktalu srbofobiju kao zapadnjačku bolest lišenu logike i zdravog razuma. Ne braneneći srpske zločine koje su činili pojedinci ili neke grupe, autor uspešno pokazuje kako se uveličavanjem i manipulacijom istih stvara bolesna i histeična srbofobija Amerike i Nemačke, njihovih satelita i raznih mafija koje su oni stvorili.

Glavni razbijači Jugoslavije Autor ovde samo delimično pripisuje odgovomost prvo Srbima, zatim Hrvatima, a najviše Slovencima. To je dolazilo od antagonizama koji su se ispilili i uzrasli pod Titovom vladavinom.

Mnogo presudniji razbijači Jugoslavije jesu spoljni činioci. Na prvom mestu stoji Nemačka koja je u ovoj raboti uspela da pridobije Austriju.

Vatikan je odmah priskočio u pomoć Nemačkoj. Precizinije je reći Njegova Svetost Papa. Opšta politika Vatikana 'nalagala' je daje došao trenutak ‘oslobođenja’ katoličke braće ispod „pravoslavnog

25

Užasna... jarma”. Istovremeno Vatikan je video u raspadu Jugoslavije priliku obnavljanja germanske srednjovekovne imperije. Amerika je sebe već bila zaogmula imperijalnim mantilom i propovedala „Novi svetski poredak”, ne definišući ga. U praksi, na slučaju Jugoslavije, taj poredak pokazaće punu rugobu svog nakaznog lica.

Potpomognuta od Nemačke, Amerika će odmah instituirati, u politici prema Jugoslaviji, mašineriju dezinfor- macija, proturanje uzroka za posledicu i obratno. Za celo vreme trajanja rata u Bosni, kojeg je Amerika prolongirala, stalno će odzvanjati sirenske pomke i obmanjujući saveti „Novog svetskog poretka”, koji se - drastično shvaćeni - mogu svesti na opsenarstvo: dan je noć, crno je belo, ponedeljak je petak. Sa malim izuzecima ovo će biti prihvaćeno u Evropi i diljem sveta. CIA je odmah dala svoj doprinos građanskom ratu u Jugoslaviji. To su oni zločini - masakri: u redu za hleb, juna 1991.; masakr dece na srpskom groblju; na pijaci 1994.; silovanje muslimanskih žena, čiji je broj stalno rastao, počevši sa cifrom od 25 hiljada, te doterao i do 450 hiljada u štampi demo(no)kratske Nemačke i njenog ministarstva spoljnih poslova, koje je vodio lažov Kinkel.

Ovde će morati da izostane ono što je piscu ovih redova rekla počivša Nora Beloff, poznati britanski žurnalista i pisac. Ona je razgolitila odume američko-nemačke laži o silovanju muslimanskih žena od strane Srba. Pored ovoga naročito je isticana - do danas - ona lažna fotografija „Bosanca” u ‘srpskom logora’, fotografi- ja kostura čija su se rebra lako mogla prebrojiti”. Ovo je američki doprinos svome lažnom i nakaznom „poretku”. Sve je ovo montirano, a obigralo je zemljinu kuglu. Bilo bi ovde na mestu da se čitaoci podsete šta je sve, tih dana, radio predsed- nik Klinton na uvođenju „Novog svetskog poretka”.

Svaki pokušaj da se građanski rat u Bosni spreči sporazumom, minirala je Amerika potpomognuta od nemačkog satelita, Vatikana i njegovih jugoslovenskih trabanata, sada ‘nezavisnih država’. Radi se o Lisabonskom ugovoru, marta 1992. Potpisnici ugovora bili su dr Radovan Karadžić, dr Franjo I\iđman i Alija Izetbegović. Sporazum je bio postignut o etničko-kantonalnoj podeli zem-lje, zajedničkoj kondefederalnoj vladi i parlamentu sa jednim domom. Dr Karadžić je predlagao dvodomni sistem da bi se izbegla ‘majorizacija’. Bio je nadglasan od drage dvojice partnera i ostalo se pri jednodomnom parlamentu. A onda, ne lezi vraže, od nekud je iskrsnuo Warren Zimmerman, poslednji SAD ambasador u Jugoslaviji. Nagovorio je Aliju Izetbegovića da povuče svoj potpis, jer će produženjem rata dobiti povoljnije uslove, pošto Amerika stoji pozadi njega. Karadžić je stao pred mikrofon i rekao: „Ovim postupkom se otvaraju vrata građanskom ratu za koji mi nismo krivi.”

A onda je stupila u akciju američka propaganda dezinformacija i lagarija i okrivi- la bosanske Srbe za promašaj pregovora.

РУШЕЊЕ ПОСТАМЕНТА ЗА СПОМЕНИК ВОЈВОДИ ПАВЛУ ЂУРИШИЋУ Рушење постамента за споменик војводи Павлу Ђуришићу неће донети спокојство и слогу. Подмукло, из тмине, из потаје, из заседе, по наговору неколицине окорелих титоиста жељних братоубилач - ког рата и проливања крви, црногорска влада је повукла неразуман и сраман потез: минирала је и срушила постамент за споменик војводи Павлу Ђуришићу, забранила окупљање грађана и зауставила изградњу храма у планинском селу Горње Заостро код Берана. Ову брзоплету одлуку црногорске владе јавност у земљи и свету протумачила је као израз експлозивне мржње према онима који се у Црној Гори изјашњавају као Срби. Заборавило се да се динами- том, мржњом и новим рововима не може ни преко кућног прага а камоли у Европу и свет... Споменик Павлу Ђуришићу може се тумачити само као захвалност отачаства краљевском официру који је међу првима у Црној Гори пружио руку да из капитулантства и метежа, из срамоте и понижења, спасе оно што се још могло спасити: заставу и част српског народа. Ово је споменик Србину, официру, који је жив спаљен у усташком логору у Јасеновцу... Глас јавности 9. јул 2003.

Антоније Ђурић

_ NAJPOPULARNIJI KOŠTUNICA I DSS. EVROPA NAJVIŠE VERUJE LABUSU. Prema istraživanju Centra za marketing istraživanja Marten Board International (MBI), građani Srbije bi na mestu predsednika Republike najviše voleli da vide Vojislava Koštunicu koji je dobio 18,9 odsto glasova, a slede Miroljub Labus sa 17,3 i Boris Tadić sa 8,1 odsto glasova... Na četvrtom mestu je Božidar Đelić sa 5,8 odsto glasova, a slede Vuk Drašković sa 4,7, Čedomir Jovanović sa 3,4, Borislav Pelević sa 3,3, Ivica Dačić i Tomislav Nikolić sa po 3,2 i Miađan Dinkić i Velimir llić sa po tri odsto glasova...

Građani Koštunicu vide kao “principi- jelnog i poštenog”, Labusa kao “velikog stručnjaka”, a Tadića kao “srpskog Kenedija”...

Kada bi se sada održali parlamentarni izbori, prema rezultatima ankete, Demo- kratska stranka Srbije dobila 16,3 odsto glasova, G 17 plus 14, 7, Demokratska stranka 14,5, Koalicija DOS 7,4, a Socijalistička partija Srbije šest odsto glasova. Istraživanje je obavljeno u periodu od 4. do 14. jula, na uzorku od 1.029 građana starijih od 18 godina iz svih delova Srbije, bez Kosova i Metohije. Obavljeno je metodom intervjua po stanovima ispitanika. (Tanjug, 15.7.2003.).

Američko ubojno oružje laži i dezinformacija Pored dragih, bila su i ona dva masakra na sarajev- skoj pijaci Markale koje su izvodili muslimani ubijajući svoj narod, a lažno, pod američkim tutorstvom, su pripisana Srbima, pored sve evidencije, kojom su u mnogim zemljama sveta ukazivalo na glavnog krivca - muslimane pod američkim patronatom. Pored ovih, mora se dodati rad dveju američkih PR firmi u WALL STREET-u: (1) RUDDER & FINN CO. i (2) HILL & KNOWLTON CO.. Posao ovih firmi bio je trgovina lažima. Početni kapital u slučaju rata u Bosni dao je George Soroš. U toku jedne noći ove firme su uspele

da obrade američko javno mnenje svojim notomim dezinformacijama i jednostranim tumačenjima. Moto tih firmi je sledeće: ,,Mi smo u biznisu i radimo za novac”. „Nas ne interesuje šta je istina, a šta laž. Neka o tome suparnici raspravljaju”. „Ako i satana dođe i traži našu pomoć, mi ćemo ga pomoći, ali ako plati - džabaluka nema”! O ovome je pisao jedan francuski novinar, a to je ponovljeno i na televiziji.

Ova knjiga sa svojom dokumentacijom toliko je jaka, da iako živimo u dobu grube sile i bezočne laži, ona razdire lažnu odora dobrih namera kasapa Jugoslavije i sataniziranja srpskog naroda. Jer, istina je kao „tvrd orah, voćka čudnova- ta, ne slomi ga al zube polomi” - kad tad.

S. Vlahović

26

Iskra 1. avgust 2003

Ревизионизам у савременој српској књижевности (81)

САТИРА БРАНКА ЋОПИЋА 26. марта 1984. године завршио је трагично свој живот један од најпопуларнијих српских писаца, скочивши са Савског моста у Београду. Скочио је на бетон, јер, како је једном рекао, није добро скочити право у реку јер те могу и извадити. Бранково самоубиство није резултат само психичких поремећаја, од којих је свакако патио (интересантно је и питање зашто), већ и од дубоког разочарања својим животом, као и животом под комунистичким режимом, за који се он толико борио, прво у Другом светском рату, а после и у новој Југославији. У свом обимном књижевном делу оставио је, поред обиља здравог хумора, доста и сатире којом је шибао своје сународнике, нарочито оне на власти, који су, како је веровао, највише допринели појавама богомданим за његову сатиру. Мада је он писао пре слободе изражавања деведесетих година и касније, корисно је и занимљиво позабавити се Ћопићевом сатиром, која је почела још 1950., пре и Милована Ђиласа са његовом Анатомијом једног морала (1954). Ћопића треба сматрати зачетником савремене српске сатире, а тиме и ревизионизма у савременој српској књижевности. Ћопић се први пут појавио са озбиљном сатиром 1950. године са Јеретичком причом. Да под- сетимо, у овој причи он описује летовање приви- легисаних нових властодржаца у вили на мору. Одмах на почетку Бранко каже саркастично да је вила грађена „за време старе, труле, ненародне... итд. Југославије.”(5)1 Сарказам се односи не само на то да је вила достојна нових властодржаца иако грађена у таквој Југославији већ и да се они не устежу да се користе свачим из „труле” Југославије. Корисници виле су министри и њихове жене и свастике, генерали, и „крупне зверке из крупне установе”, за које нико не зна чиме се баве. Министарске жене и свастике се шетају градом указујући му почаст својим присуством, возећи пребрзо аутомобил и „натјерујући у бијег тамо неке који су гмизали пјешке”(5) - дакле обичне грађане, за које је требало да се комунисти боре. „Крупне зверке” траже да се улаз у вилу дозволи „са специјалним пропусницама... Онда би бар било мјеста, не би свак долазио.”(7) Једном министру се чини „да ће нешто изгубити од своје властите величине ако се помијеша међу свјетину. Овако издвојен од масе изгледа сам себи много важнији, вреднији и мудрији, изабран човјек, али му је у души ипак нешто празно као да не сједи на свом правом мјесту.”(7) Кад једном министру предлажу да у одмаралишту користи били- јар, који много воли, он се и нехотице брине да не одузме то задовољство нижима од себе: „Ваљда воле и они другови из тога одмаралишта?” „Крупне зверке” ласкају један другом, али и ту се види Бранков сарказам: „Ви сте прилично и омршавили - скоро и немате стомака.” Министар у то не верује, јер не одго- вара истини, али ипак воли да верује, говорећи: „Па. мршави се, мршави.”(7) Властодршци се, наравно, удварају женама и девојкама, али овде ударницама, остављајући глумице и балерине за зимску сезону. Кад једном ударнику одбију да служе пиће у бифеу јер није довољно високог ранга, један министар препознаје у њему „чувеног ударника и новатора коме је он, проље- тос, лично предао награду и орден.”(9) Назиру се и надрипокушаји ка демократизаци- ји. Једна свастика се жали: „Свак ти може упасти овђе

Iskra 1. avgust 2003

кад год му се прохтје. А сјећаш ли се кад смо први пут овђе били?”(9) Она алудира на време „баћушкиног курса”, пре 1948.: „Баш није све зло ни у тој баћушкиној линији. Ваљда ми је боље ово: данас те на конферен- цији свака баба може изрибати због министарског ма- гацина.” „Па да, социјалистичка демократија”, иронично звоца студенткиња. „Дођеш у ауту на факултет и већ сви пуцају од зависти: најбоље је, вели, данас бити министрова свастика.”(9) Тако се Ћопић „поиграо” моралом нове власти, говорећи нешто што нико пре њега није смео, вероватно због његових заслуга у партизанском рату, а и због популарности међу људима уопште, не само читаоцима. Међутим, Јеретичка прича изазвала је буру протеста код властодржаца, која је ишла до самог врха - Тита. Сва та повика и критика није испрва много утицала на Ћопића, мада му није било право што је критика долазила од блиских другова. Он ипак на- ставља са својом сатиром. У причи Избор друга Сократа он описује скупштину ловачког удружења, на којој се бира нова управа, као и увек на намештен начин. Бранко прави разлику између „ловаца-друго- ва” и „простих ловаца”, указујући тиме на недостатак једнакости у њиховом друштву. „Ловци-другови били су сви одреда виши државни функционери, познати по својим одличним пушкама и осталом прибору набављеном у иностранству. За њих је, често, ловиште било унапријед ‘препарирано’: постављени хајкачи и ‘помоћни ловци’, који су на дивљач пуцали у исто ври- јеме кад и ловац-друг, тако да би други погодак био што боље осигуран.” (12) „Прости ловци били су оне наше разноразне домаће ловџије, заостале још од старе Југославије. На њих нико није обраћао нарочиту пажњу, нит се знало кад крећу у лов, нит кад се враћају. На састанцима ловаца и на скупштинама разни одговорни другови свесрдно су се трудили да ове запуштене стријелце политички уздигну и да им у главу улију представу о значају лова за нашу привре- ду. Ништа није помагало. Ловџије су вјешто причале само о зечевима, лисицама и псима, а политичку и привредну страну тога питања занемаривали су као да је бог ни дао није.”(12-13) Ови пасуси кипе од Бранковог сарказма, али врхунац долази кад се предлажу нови чланови управе. Користећи „пуну демократичност” избора, који је у- ствари био унапред намештен, један „кочоперан чичи- ца” из последњег реда предложи друга Сократа за члана управе. Ловци-другови су сви гласали за њега мислећи да је и чичица један од намештених, „спон- таних” предлагача, поготово кад је предложен ловац са тако мудрим именом („Ако смо и прости, присјећамо се и ми ко је друг Сократ”, 14). Онда се испостави даје Сократ псето, што, разуме се, гласачи нису могли да знају. Кад чичица приведе на кајишу новог члана управе, настаје грдан протест, али им чичица одговара да је Сократ изабран „слободним, демократским путем”.(15) Ловци-другови најзад морају да пристану, јер су га сами изгласали, и то једногласно, вајкајући се да је требало раније да испитају ко је кандидат. А један од одважнијих одбруси: „Ћути, будало, шта ти знаш ко је друг Сократ и ко га је послао. Теби се чини да је то псето, а богзна ко то може да буде. Знаш како је -

27

Ревизионизам ... конспирација!”(15) На крају приче Бранко саркастично каже: „Прича се чак и то да на сједницама управе друг Сократ даје врло умјесне и конструктивне пред- логе.”(15) Овом сатиром лажне демократије Бранко извргава руглу намере властодржаца да се покажу демократама, а уствари владају по свом плану и ћефу. У причи Фараон Ћопић показује да нејед- накост међу грађанима допире и до гробља: важнији, одабрани, истакнути другови се сахрањују на бољим местима. Бивши борац Станко, враћајући се са погре- ба ратног друга, примећује одабрани део гробља. Бивши ратни интендант му објашњава: „Ранг ће се рачунати по удаљености од центра колонаде. Што ближе средишту, то важнији дрматор.”(16) Станко се у чуду пита: „Шта, побогу, зар и с оне стране задржава- ју своје раније позиције?... Нема ротације, а?” „Нема буразеру... Што си био овђе, то си и тамо, нема мрдања.”(16) Интендант подсећа Станка да се и он користио разним привилегијама - специјални магаци- ни, специјалне виле, посебни извори снабдевања, ексклузивна ловишта, увезена кола, изванредна пензија... Станко се као чуди да и после пензије може рачунати на још неке повластице, на шта га интендант поучава: „Вазда ти ваља бити на опрезу... Нећеш ваљда дозволити да те сахране тамо с неком безименом рајом, у какав туђи прекопани гроб, па да будеш за читаву вјечност нечији подстанар, а?”(17) Станко се већ сутра почео да распитује где се припремају спискови за повлашћено гробље. Другови га задиркују: „Зар ти није свеједно гђе ћеш почивати кад се једног дана, не дај боже, упокојиш?”(17) А Станко се брани: „А моје мјесто? На свакој свечаности, академији, прослави, ја сам сједио у другом реду, иза најодго- ворнијих другова, а ви сад... Хоћете на галерију са мном, међу фронтовце и омладину, је ли? Нећемо тако, бато. Знам ја свој положај.”(18) После безуспешних напора, Станко одлучи да га кремирају. „Кад ме не дају у прве редове, онда нећу нигђе, да знате. Зар Станко, друг с трибине, да се тамо негђе, у безименој парцели, сврсти у мравињак обичних бирача? Јок!”(18) Овом сатиром Ћопић истиче да власт и заслуге у друштву, истинске или замишљене, корумпирају човека до те мере да он мисли и на посмртно доба, као какав фараон. У причи Потрага за простим грађанином Бранко описује комисију која је задужена да пронађе „простог грађанина” који би одговорио на анкету о горућим питањима свакодневног живота. И поред највећих напора комисија не успева да пронађе „прос- тог грађанина” - читај, обичног човека за кога су кому- нисти дигли револуцију и проузроковали толике жртве. Свако је или партијски функционер, или члан среске власти, или члан радничког савета, или било на каквој функцији, само не обичан човек. Један мили- ционер, који би требало да представља баш таквог „простог грађанина”, упућује комисију где би могла да нађе таквог човека: „Много се нешто прича о тој птичици, али нико не признаје да је тај. Него, вјероват- но, међу овим доље мангупима у затвору биће да сједи и он, само дај ти погоди који је. Сваки се одриче тога положаја и тврди да је нешто више од тога.”(21) Ова манија за титулама и положајима, којој су комунисти подлегли од самог почетка, показује, по Ћопићу, колико су се комунисти удаљили од свог првог обећања да донесу бољи живот „потлаченом”, прос- том човеку. На крају комисији не остаје ништа друго него да „простог грађанина” потражи у лудници, али ни тамо га не налази. Шеф клинике их саветује: „Имам ти

ја овде свега и свачега: богова, краљева, светаца, шампиона, војсковођа, персоналних референата, филмских дива, али таквога, вјерујте, нема. Досад се није нико нашао баш толико луд, па да се издаје за обичног, простог грађанина. Знате, то би било мало и превише... Него, господо, како би било да ви мало свратите код нас на један мали, савим обичан пре- глед? Добро би вам чинило.”(22) Ћопићева сатира намеће питање: ко је овде луд? Прича Одумирање срца говори како једна млада омладинка, „другарица Сека”, скромна девојка са села, пролази кроз кошмар рата, партизанске борбе и улоге руководиоца која јој је наметнута као поштеној и храброј девојци. Све је то против њене природе. „Туђа самој себи, крута и хладна, она се сад мучи овом неподесном и тешком улогом руководиоца, уживљава се и постепено улази у некакав нов и друкчији свијет, који јој потајно изједа срце и претвара је у неосјетљиву издвојену величину, која живи још само од своје властите хладне свјетлости, моћна и пуста као светиште на неприступачној узвишици.”(25-26). Ћопић овде алудира на то да идеолошка борба није за свако- га и да у тој борби често мора да се жртвују искрена осећања, „срце”, што доводи до дехуманизације и одумирања срца. Има још сатиричних прича Ћопићевих, али ово је довољно да укаже на ову значајну карактеристику његовог књижевног дела и на његов допринос ревизионизму у савременој српској књижевности. И на оно што га је много болело задњих година живота, Има доста сатире и у Бранковим већим делима, нарочито у романима Осма офанзива, Гпуви барут и Пролом, али у тим широко постављеним делима она заузима мање истакнуто место. Бранко Ћопић је оставио за собом много сатире у својим делима. Да ли се ради о привилегија- ма властодржаца, лажној демократији, неједнакости и после смрти, хипокризији, разочарању после рата и тешкоћама прилагођавања новој стварности, која се драстично разликује од обећаног „раја”, Бранко је имао храбрости да све то изнесе на видело, упркос томе што се и сам борио за ту нову власт. Да се разумемо: Бранко је критиковао и сатиризирао не као новопечени антикомуниста већ као комуниста који је видео да су његови другови пошли погрешним правцем. Просто говорећи, он је својом сатиром покушавао да исправи грешке својих другова и да их врати са залуталог пута, на жалост без много успеха. Он је то радио одмах по доласку комуниста на власт, што увећава његову храброст и честитост. Лако је данас указивати на све те аномалије и грешке, али у време кад је Бранко смело писао своје сатире то се скупо плаћало. Он је то платио прескупом ценом, сво- јом смрћу, која се свакако не би догодила да комунисти нису радили оно што су и како су радили, насупрот Бранковом идеализму и искреним добрим намерама. Да се није убио 1984., он би, по свој прилици, то учинио крајем деведесетих година, гледајући како његови земљаци из Лике и Босне губе животе и домове, највише због наопаке комунистичке политике коју је он критиковао у својим делима. Васа Михаиловић

1. Извесни подаци извађени су из књиге Владимира Буњца, Јеретички Бранко Ћопић (Београд, 1984). Бројеви страна цитата су из књиге Мирослава Егарића, Антологија савремене српске сатире (Београд: Српска књижевна задруга, 1970).

28

Iskra 1. avgust 2003

ЛУДИЛО И ДАЉЕ ТРАЈЕ Крагујевачки „Погледи" у своме броју од маја месеца 2003. године, стр. 46-47, објавили су чланак с насловом „Споменик Крсти Кљајићу” уз који су слике споменика, Блаже Божића како говори на гробу и дефиле Горске краљеве гарде на Равној Гори 8. маја. (Вероватно садашње, пост-титовске, јер је она ратна изгинула на Зелен Гори 13. маја 1945. године). Уз чланак је објављено и писмо капетана Звонка Вучковића из Америке, које је специјално послао да се прочита приликом освећења споменика, јер је Крста Кљајић био командант прве Таковске бригаде у саставу Вучковићевог Равногорског корпуса и његов заменик, па је Звонко и помогао да се споменик подигне, а што стоји и записано. Да је напис на споменику како се уобичајено текст пише на споменицима, не би било вредно ни освртати се на све то. Али и текст на споменику и текст писма капетана Звонка Вучковића и после 60 година писани су у стилу братоубилачке мржње, па је зато потребно осврнути се и на чланак и на писмо Звонка Вучковића и на споменик Крсте Кљајића, који није био никакав херој већ братоубица. Данас, у низу напада бивших партизана, али још увек комуниста и брозоваца, на српске доброво- љце, љотићевце, збораше које доноси београдска „Политика”, а што сведочи да је још увек комунизам у Србији, сад су се придружили и равногорци са својим гласилима међу којима предњаче крагујевачки „Погледи” за које су љотићевци гори од комуниста. Најпре да кажемо ко је тај Крста Кљајић? Родом је из Славоније и као подофицир нашао се на Равној Гори 1941. године. Био је распоређен у Таковски одред поручника Звонка Вучковића, па кад су јединице прерасле у корпусе, Кљајић је био унапређен у потпоручника и постао командант Таковске бригаде у Вучковићевом корпусу и његов заменик. Са својом бригадом је стално ратовао не против Немаца, већ против добровољаца - љотићева- ца како стоји и на споменику и у писму Звонка Вучковића. Ратна 1943. година је била мирна у Србији, јер су Тито и његови партизани били протерани из Србије, па пошто равногорци нису ишли преко Дрине да их гоне, то су гонили српске добровољце да би се могло рећи да ипак против неког ратују. А како су ратовали? Ево, овако. Улето 1943. године одред српских добровољаца из Првог пука ста- ционирао је у Кадиној Луци, недалеко од манастира Боговађе. Једног дана око двадесет добровољаца је пошло аутобусом за Ваљево одакле су из Првог пука добијали следовање. Крста Кљајић са својом бригадом дочека у заседама аутобус и побије скоро све добро- вољце и запали аутобус. Спаси се, иако тешко рањен потпоручник Веруљуб Бата Динић. Спасу га сељаци, што сведочи да баш нису сви били уз четнике. Разуме се, Крста Кљајић је са својим борцима побегао са крвавог попришта. Али када су мртви били сахрањени, добровољци су кренули у потеру за Крстом Кљајићем и у једној потери су га ранили у руку, без које је остао.

Iskra 1. avgust 2003

Уместо да се после тога примири, Крста Кљајић је постао још крволочнији. Где би сусрео неког добровољца или мању групу безобзирно их је нападао и убијао. И добровољци му напокон дохакају, те изгу- би живот 13. јула 1943. године. И сада га Звонко Вучковић проглашава херојем. У писму Звонка Вучковића, које је прочитано на освећењу споменика стоји: „Поздрављам вас испред стотина хиљада изгинулих или стрељаних од фашиста и њихових слугерања љотићеваца, као и крвавих комуниста... На том месту где сте се сакупили да одате тужну пошту... пуковник Дража Михаиловић је развио барјак и кроз борбу са непријатељима створен је Равногорски покрет, који је имао поред осталих идеја да обједини све странке осим комуниста и љотићеваца... (подвачење БМК). Крста Кљајић је био изузетно храбав командант и као такав на више места је савлађивао и одбијао нападе на Равној Гори српских изрода љотићеваца, па је у тим борбама изгубио руку. Љотићевци преко шпијуна наместе му заседу и тако га мучки убију... итд". А на споменику стоји и ово: „...Истакао се храброшћу у борбама против немачког окупатора и љотићеваца као и њихових сарадника због чега је злочиначки ликвидиран из заседе”. Па пошто ни то није било довољно, када је напис завршен, у дољем левом углу споменика опет стоји: „Убила га издајнич- ка рука љотићеваца изрода од српства”. А десно од овога пише: „Овај споменик подиже свом верном и оданом команданту капетан Звонко Вучковић уз помоћ свог саборца БлагојаБлаже Божића, Калифорнија, Америка”. Ето, тако равногорци након 60 година комунистичке владавине пишу своју историју. Прво, Звонко Вучковић у свом писму лаже да је „Дража имао поред осталих идеја да обједини све странке осим комуниста и љотићеваца”. Дража Михаиловић је 27. марта 1945. године преко свога заменика генерала Миодрага Дамјановића, објединио у Илирској Бистрици у Словенији добровољце (љотићевце), Ђујићева и Јевђевићеве, као и слове- начке четнике генерала Андреја (Иван Презељ) и наз- вао их: „Истакнути део Штаба Врхове команде Југословенске војске у Отаџбини”. То је историјска чињеница коју не могу да оспоре ни мртви ни живи равногорци, па ни Звонко Вучковић. Друго, Крста Кљајић је био братоубица попут комунистичког зликовца Жикице Јовановића-Шпанца који је заплотњачки, као и Кљајић, побио у Подринској Белој Цркви двојицу невиних српских жандара, те је тај дан 7. јули 1941. године Србомрзац Јосип Броз Тито прогласио комунистичким „Даном устанка” у Србији. То што је Крста Кљајић побио двадесет и више српских добровољаца, то није ништа, а што су се добровољци отарасили једног манијака који је био жељан српске крви, то им се данас приписује да су „издајници и изро- ди српства”. Где је ту логика? Гце је ту памет?

Бора М. Карапанџић

29

СЛАВА ДОБРОВОЉАЦА У СИДНЕЈУ По обављеном благослову, присутни су се сами послужили храном са богате трпезе љубави коју су, на добровољној основи, и ове године, припремиле наше вредне другарице. При крају ручка, наш млађи пријатељ - поштовалац нашег учитеља - Свемир Поповић, прочи- тао је честитке које смо примили поводом наше крсне славе. Прво је прочитао од нашег оца Јована Хиландарца са Свете Горе, а затим друга Креше из Мелбурна. Даље су следиле честитке од другова из Енглеске, Сједињених Држава Америке, друга Богдана из Мелбурна, друга Владице из Београда и породице Мушицки из Мелбурна. Сетили смо се и наше другарице Виде која ове године није била са нама, а у време нашег славља се налазила у свом родном Пожаревцу, по први пут одкад га је напустила пре скоро 59 година. На крају је домаћин славе друг Брале Стевановић поздравио госте и у своме излагању рекао и ово: „Српски добровољац на својим грудима, носио је знак у виду Таковског крста. На његовој средини био је лик Светог Ђорђа који убија аждају, а около речи завета: „С вером у Бога за Краља и Отаџбину - Добровољци”. Нашег заштитника Светог Ђорђа прославили смо ове године 17. маја у сали храма Светог Кнеза Лазара у Александрији, ужи центар Сиднеја. Најпре у храму, украшеном фрескама из живота Господа нашега Исуса Христа и из живота светитеља, служен је парастос преминулим друговима и другарицама у Аустралији као и нашем учитељу Димитрију Љотићу и другим предводницима наше борбе. Док је парох Лазарице протојереј о. Миодраг Перић, уз асистенцију протонамесника о. Николе Билића служио парастос, стари борци, наше другарице и пријатељи, са упаљеним воштаницама у руци, слушали су заупокојене молитве Милостивом Господу, да прими душе упокојених у своје небеско царство. Док је парох читао њихова имена, ликови упокојених освежавали су сећања на њих, а сузе су неосетно влажиле лица присутних. После парастоса почело узношење молитве нашем заштитнику Св. Георгију праћено окретањем и сечењем славског колача у присуству овогодишњих домаћина славе Братислава Стевановића и његове супруге Марион и Милована Радосављевића који је, са супругом Милицом, домаћин за идућу годину. После црквених обреда, о. Миодраг се осврнуо и на живот нашег учитеља као верног и искреног хришћанина - православца. Он је редовно учествовао на Богослужењима, јер ова јачају човекову душу. Позвао је и нас да чешће долазимо у храм Божији, угледајући се на његов пример доброг хришћанина. Затим смо прешли у храмовну салу која је такође богато живописана. Таваница сале испуњена је грбовима српске властеле, а зидови су такође украшени фрескама и сликама. У врху сале су прозори са витражом, на десној страни је фреска Кнеза Лазара, а на левој Кнегиње Милице. На овом месту се обично поставља сто за почасне госте на слављу, па нас је све ово помало под- сећало на „Кнежеву вечеру”. За ову прилику сала је врло укусно декорисана, а столови су били прекривени белим столњацима. Сви присутни су, по уласку у салу, узели кољиво, а затим су послужени грејаницом коју је припремио наш друго Ђура Пољак. Киша која је падала целе недеље, па и овог дана, као да је хтела да испита веру слављеника у Господа и њиховог Заштитника, није их уплашила. Они су следили Завет Богу - Отаџбини и Роду, због кога су и пошли у борбу, врло давно као младићи и тога се држе до данас, иако у поодмаклим годинама.

30

На самом почетку формирања Српских добровољаца, 15. септембра 1941. године, поред Срба, било је Хрвата и Словенаца, али и добровољаца исламске вероисповести. Сви ови младићи и понеки старији међу њима, без обзира из ког су краја поробљене отаџбине, били су задојени једном идејом и спремно су се одазвали на позив ђенерала Милана Недића. Сви су имали једну мисао и један заједнички циљ - спасити Србију од биолошког уништења. Били су свесни жртве. Окрутни окупатор био је немилосрдан. Ако погине један немачки војник, за одмазду је стрељано стотину, а некад и више невиних Срба. Због ове одмазде заплакало је стотину српских мајки, а ако погине један добровољац заплакала је само једна и то његова. Први рањени добровољац у првој борби против комуниста био је Мујо Фазлић, мус- лиман. Судбина је хтела да задња жртва у последњој борби против Стаљинових и Титових комуниста, буде Младен Билић, Хрват из Далмације... Неки су мислили да је борба Српских добровољаца за време окупације била тренутна и да су они, повлачењем из Србије, завршили своју мисију, али се то, као што смо и сами сведоци, није догодило. Речи учите- ља Димитрија В. Љотића дубоко су се урезале у њихов животни пут и они их чувају до данас: „Никад не забо- равите да Господ царује, да је све у Његовој руци и да Он никада не оставља оне који су му верни. Облаци, ако сунце и покрију оно ипак сија изнад њих и поново ће се појавити. Победа је обезбеђена само путу добре воље и крста. Овом путу и ниједном више. Само они који иду тим путем могу рачунати да ће им догађаји дати за право и да ће све њихове жртве и муке бити крунисане победом”, закључио је домаћин славе. Ове године на слави је било више гостију него ранијих година што је добар знак. Из Сиднеја били су сви који су могли дођи, а из удаљених градова дошли су наши другови: Ђура Јакшић са супругом Џојс из Перта; другарица Нада Павловић из Мелбурна, заједно са сином и кћерком који живе у Сиднеју, те Миле Симоновић и Миша Петровић са Златне обале из Квинсланда. Време је прошло веома брзо, па смо се помало сетни растали, носећи са собом незаборвне утиске многих догађаја из пришлости, али и ободрени мислећи на нашу наредну славу. С.А.Б.

Iskra 1. avgust 2003

Прилози „Искри” Као знак сећања и уместо цвећа на гроб друга Никше Фабиа Другарице и другови из Сиднеја А$ 50 Нека Господ подари покој души Милана Стефановића „Нунета” сестра Дана и зет Бари Давенпорт £ 10За успомену на Бранка Петровића о четворогодишњици упокојења - in тетогу of Branko Petrović Erika, Petar, Aieksabdar £ 20,За успомену и дуго сећање на доброг чика Павла Гојнића Паун Вуковић £ 5.Као знак молитвеног сећања на наше другове: чика Бору Станојловића, Андрију Љољу, Станоја Белића, Ацу Радовића, Божу Матића, Огњена Марковића, Ми- лорада Масаловића и чика Сташу Цонића Миливоје Станковић £ 25.Уместо воштанице на гроб мог школског друга Миленка Мрвоша, уз молитву Госпо- ду да подари рајско насеље његовој пле- менитој души М. Косијер - Аустралија А$ 25 Kao знак сећања на супруга Ананића - поводом годишњице Љубица Ананић са сином Пером

Војислава упокојења К$ 25

Поклон Искри Н. Н.

Kao знак сећања н доброг друга Војислава Ананића - поводом годишњице упокојења Мирко Чечавац K$ 20 Као знак сећања н доброг друга Бранка Јовановића уз искрено саучешће породици Јовановић Драган Живановић £ 5,Марјан Берета £ 5.О осмогодишњици упокојења мога драгог супруга Жике Николића са нолитвом да милостиви Господ подари покој његовој племенитој души Лујза са сином Владом и А$ 20 ћерком Невенком Уместо цвећа на гроб мога школског друга Крстивоја Тирнанића са молитвом Господу да подари покој његовој души Лујза Николић А$ 10 За успомену и покој душе недавно преминулог друга Кристивоја Тирнанића у Канади и драгог нам друга, нашег Дал- матинца, Николу Фабриа преминулог у далекој Аустралији $ 30 Марко и Рдамила Сунара Уместо цвећа Павловића Марјан Берета

на

гроб

друга

Миодрага £ 5-

£5,-

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): lskra Periodical, 93 Bridgevvater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England.

Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28).

Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama.

Cekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije.

Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. avgust 2003.

† Миодраг Павловић

КОМИСИЈА ЕВРОПСКЕ УНИ- ЈЕ У СЕПТЕМБРУ ПОЧИЊЕ СТУДИЈУ О ИЗВОДИВОСТИ. Европска комиси- ја је одлучила да у септембру почне израду Студије о изводљивости за Споразум о стабилизацији и придрживању Србије и Црне Горе Европској унији, у очекивању да до тада и Скупштина СЦГ усвоји Акциони план за усаглашавање тржишта две републике, изјавила је Ема Адвин, портпарол европског комесара Криса Патена, додавши да Европска комисија, иако то није нужно, очекује и подршку шефова дипломатија Европске уније за тај корак. Један функционер Савета министара ЕУ је новинарима рекао да ће министри иностраних послова Уније у понедељак у Бриселу подржати решеност Комисије да покрене израду Студије. Према речима Еме Адвин, Европска комисија је закључила да је „остварен повољан напредак” у Акционом плану, што је Патен истакао и у писму упућеном 9. јула премијерима Србије и Црне Горе Зорану Живковићу и Милу Ђукановићу и министру СЦГ за економске односе са иностранством Бранку Луковцу. Европски комесар је у писму скренуо пажњу да „мора бити одржана динамика усаглаша- вања и морају бити решена још нека питања”. Европска комисија посебно захтева успостављање јединствене царинске стопе и „слободну размену производа” на целом тржишту СЦГ. (Бета, 18.7.2003.).

У недељу 13.7.2003. г. преминуо је у Бермингаму, средња Енглеска, после дуже болести, бивши доброво- љац Миодраг Павловић, познат код његових другова под надимком „Вођа". Покојни Миодраг је рођен 6.11.

1919. г., у Нишу, од оца Тодора и мајке Десанке, у патријархалној и родољубивој породици. Због тога не треба да буде никакво изненађење да се он одлучио на војничку каријеру. Ступио је у подофицирску школу, са успехом је завршио и био распоређен у стални кадар. Служио је у Ћуприји и Загребу. Кад је наступио, по нашу отаџбину несрећни, Други светски рат он је избегао заробљеништво, а кад је почела комунистичка револуција он је одлучио да ступи у Српски добровољачки корпус. Цело време је провео у Петом пуку са којим се пред крај рата повукао у Словенију, а затим у Италију и Немачку. После пуштања из Мунстер лагера пријавио се за рад у Енглеској и након око три године проеведене по разним хостелима он се скрасио у Бемингаму. Оженио се са недавно преминулом Аном са којом је провео дуго година у мирном браку. Покојни Миодраг је био мирне нарави и доста повучено живео. Учествовао је у свим активностима наше заједннице све док се није разболео. Смрт његове супруге ra је веома погодила и тешко је подносио насталу усамљеност. Сахрањен је у локалном гробљу 24. јула о. г. После опела у цркви Лазарици од њега се опростио прота Миленко Зебић пригодном беседом, а на гробљу над отвореном раком, у име бивших добровољаца се опростио Марјан Берета. Почивај у миру драги наш друже и нека ти Господ подари рајско насеље. Слава ти и хвала!

Искра

† Душан Машковић, српски добровољац, Ванкувер, Канада, преминуо 23. јуна о.г. Ожалошћена ћерка Хелен Хорват † Nikša Fabio (83), stari zboraš iz Splita, četnik vojvode Djujića, preminuo je u Sidneju, Australija, 7. a sahranjen 11. jula.

Opširnije u nared- nom broju Iskre. † Бранко Јовановић, један од најмлађих добровољаца, умро је а сахрањен 24. јула у Брад- форду, северна Енглеска. Опширније у следећем броју.

31

INTERVJU sa Srđom Trifkovićem

GLOBALIZAM: “MULTIKULTURA” KAO ANTI-KULTURA Ovaj intervju sa dr S. Trifkovićem objavijen je na Radio programu „Susreti ponedeijkom", Otava, Kanda, <ckcuboba@yahoo.ca>, 8. juli 2003. godine. Pitanja ured- nika, B. Borojevića, data su u kurzivu. Iskra donosi ovaj intervju neznatno skraćen. * * *

“Multikultura” i sa njome povezani oblici organizovanja društva 21. veka zauzimaju istaknuta mesta u broj- nim državnim programima i “nevladinim” projektima zema- Ija Severne Amerike i Zapadne Evrope. U razvodnjavanju kulturoloških definicija ide se toliko daleko da se predlaže da se i reč multikultura, ma koliko ona bila semantički rastegljiva, zameni “raznolikošću” ili “diverzifikacijom”. U razgovoru sa dr Srđom Trifkovićem, direktorom Centra za međunarodne odnose Rokford Instituta iz države llinoj u SAD, potražili smo odgovor da li bilo koji oblik ekscentričnog, pa i otvoreno devijantnog načina života, može ođednom da se proglasi za čisto kulturološku pojavu? Da li bizarni eksperimenti sa “životnim stilovima” koji su donedavno bili smatrani za marginalne mogu da budu jed- nako legitimni kao i kulturološko nasleđe zasnovano na evrohrišćanskim korenima, na kulturi obličenoj u srpskoj- epskoj poeziji, u grčkom folkloru ili u italijanskoj gas- tronomiji?

Trifković: Nesumnjivi cilj kontrolora današnjeg zapadnog sveta jeste da pod firmom “kulture” ugura što više različitih pogleda na svet, različitih pristupa životu i različitih moralnih, etičkih i estetskih koncepata i da je na taj način do te mere relativizuju da ona potpuno izgubi svaki sadržaj. Pod firmom “raznolikosti” imamo svesni pokušaj atomizaci- je društva i njegove parcializacije na interesne grupe. Zavisno od specifičnih interesa tih grupa - bilo da je reč o homoseksualcima, lezbejkama, o Ijubiteljima prisnog odnosa sa kućnim Ijubimcima, o bilo kom aspektu složenih pitanja Ijudske seksualnosti, sistema vrednosti i načina života - bićemo svedoci identifikacije takvih, često devijant- nih oblika ponašanja sa legitimnim manifestacijama kulturoloških naslednih karakteristika, koje imaju svoje korene u vekovima dugim kolektivnim sećanjima jednog naroda. To je veoma vešt i savršeno svestan sistem manipulacije sa predumišljajem. On ima za cilj likvidaciju svih onih oblika tradicionalne kulture i sistema vrednosti zasnovanih na sponatno nastalom osećaju neraskidive veze sa precima. Kontrolori postmodernog sveta žele da raskinu duboke ali tanane strune koje nas vezuju sa našim nasleđem, našom verom, sa našom krvlju i našim tlom.

Kako se te pojave ogiedaju danas u Srbiji? Da li je multikulturalizam i u Srbiji, onakav kakvog ga propagiraju mnoge nevladine organizacije (NGO), neka vrsta modifiko- vanog bratsva i jedinstva?

Trifković: U vreme tzv. “bratstva i jedinstva” svi su mogli da ispoljavaju svoje kulturno nasleđe, da proslavljaju svoje uglavnom izmišijene ili na mršavom nasleđu iskon- struisane pretke i da u punoj meri oblikuju svoj identitet - izuzev Srba...

Brozova Jugoslavija, pravljena je 1943-1945 od

strane ne-Srba i izrazito u korist srpske štete...

U Brozovoj Jugoslaviji, pak, bauk velikosrpskog nacionalizma vazda je bio taj koji je sasecao Srbe u svakom pokušaju da svoj kulturološki naboj i svoje nasleđe unesu u kulturološku transmisiju nadolazeće generacije. To je počelo da se menja 80-tih godina pod utiskom pobune na Kosovu i Miloševićevog uspona, ali nije bilo zasnovano na zdravoj redefiniciji nacionalnog identiteta koja bi jedino bila moguća posle radikalnog raskida sa komunističkim nasle- đem.

Nevladine organizacije u Srbiji danas, kao i poje- dine političke stjanke poput Građanskog saveza Srbije i trotinetstranke Žarka Koraća, teže da revitalizuju srbofobi- ju Brozovog tipa pod firmom standarda tzv. međunarodne zajednice. Reč je o dve strane iste medalje, o istom proizvodu samo drugačije zapakovanom. I jedan i drugi imaju za cilj nametanje konstantne krivice Srbima zbog navodnog velikosrpskog agresivnog nacionalizma - u najnovije doba putem zahteva za prihvatanjem kolektivne haške hipoteke. Srećom oni za sada još ne uspevaju da naprave velike prodore u Srbiji, ali na duže staze opasnost preti pre svega kroz obrazovni sistem. Ministar obrazova- nja u Srbiji je poverenik Soroševe Fondacije za otvoreno društvo i član stranke koja je već godinama na pozicijama antinacionalnog, post-modernog globalizma.. On svesno teži ka uništavanju i brisanju svih elemenata nacionalne kul- ture i nasleđa iz škola, što se videlo u njegovom otporu povratku veronauke u škole. Na planu masovne kulture vidi- mo čitav niz kodiranih poruka i projekata. Njih ne samo cen- tralne već i lokalne TV i radio stanice prihvataju u zamenu za novčanu pomoć spolja. Vidimo sistematsko promovisa- nje koncepta “multikulturalnosti”, koji zapravo predstavlja oblik zatiranja sopstvene, autohtone kulture, nasleđa ii identiteta. Jedini ozbiljan otpor tom zlu za sada se pruža kroz porodicu, koja uprkos svemu još uvek opstaje kao glavni oblik kulturološke transmisije. U manjoj meri imamo usamljene džepove otpora u nekim lokalnim, materijalno i statusno vazda ugroženim medijima, u Crkvi i u za sada još nedovoljno razvijenim oblicima interesnog organizovanja sličnomislećih Srba koji se ne mire sa duhovnim samo- uništenjem.

Nedavni izveštaj Helsinškog odbora za Ijudska prava proglasila je izvestan broj srpskih intelektualaca, Srpsku pravoslavnu crkvu i Vas za “neprijatelje demokratije i zagovornike nacionalne politike”. Koji je Vaš komentar na ovu tvrdnju Helsinškog odbora?

Trifković: Imajući u vidu sa kojom bratijom i sestri- jom tu imamo posla, koji su njihovi kriterijumi pohvale i osude, kakvom svetu oni teže, bio bih veoma zabrinut za moju malenkost da u taj svoj spisak nisu i mene uvrstili. U principu sam sklon stavu Grauča Marksa da ne treba pripa- dati klubu koji bi nas prihvatio za člana, ali ovde rado pra- vim izuzetak.

Svaki pristojan čovek treba da bude ponosan ukoliko se na jednom takvom spisku nalazi. Predložio bih da se svi mi tako imenovani barem jednom godišnje okupi- mo i dogovorimo šta nam valja činiti da ni u buduće sa sli- čnih spiskova ne izostanemo.

BOBA BOROJEVIĆ