iskra1110

Катастрофални учинци трогодишње досовске власти

НИЈЕ ЛИ СРБИЈА ЗРЕЛА ЗА НОВИ 5. ОКТОБАР Обарањем Слободана Милошевића - ево, ових дана се навршило три године - нова досовска власт, узела је на себе неколико обавеза, као што су: очување СРЈ и постављање српско-црногорских односа на нормалне и здраве односе, враћање Косова под суверенитет Србије у складу са Резолуцијом УН 1244, демократизација и стварање правне државе, развлашћење преосталих Милошевићевих структура у политици, економији, војсци, безбедности, итд., прива- тизација која неће угрозити радништво нити стандарде становништва, обрачун са криминалом и, на спољњем плану, интеграција у европске и светске токове. Прошле су три године па се поставља питање шта је од свих ових лепих и грандиозних обавеза до сад учињено? На бар неке од обнародованих обавеза већ сад имамо одговоре. Уместо СР Југославије - СЦГ без Косова СР Југославија није очувана. На место ње је створена једна монструм држава, СЦГ, за коју је сигур- но само једно да српско-црногорски односи нити су нормални нити здрави; ако нису братски, да су бар пријатељски; а, оно чак ни то. Приморани од пред- ставника ЕУ, Хавиера Солане, на заједницу СЦГ, срп- ски и црногорски представници у СЦГ, поставили су себи, изгледа, само ова два циља: уграбити што више власти и амбасадорских места (са огромним платама у доларима) за себе и своју „нацију" а, по испуњењу рока од три године - нашто их је обавезао Солана - разлаз! Тако нам и треба кад досовске власти нису имали куражи да се код ЕУ успротиве Соланином имено- вању. Јер, ако због ичег другог, онда због чистог „кон- фликта интереса", не може да буде арбитер у унутрашњим пословима СРЈ, човек по чијем формал- ном налогу је отпочело бомбардовање СРЈ. Тако би свака достојанствена држава учинила. Али, ето, не ова наша досовска! Ситуација са Косовом, што се тиче безбеднос- ти и повратка Срба, најоптимистичкије виђена, је без- надна: практично нико се не враћа, а преостали Срби су готово свакодневне жртве помахниталих Шиптара. Што се, пак, тиче повратака Косова под српски су- веренитет, изгледи су све већи да се, у ствари, ради само о лепим српским жељама. Али и неке рубне тери- торије саме Србије према Косову (Бујановац, Медвеђа, Прешево, итд.) нису сигурне од интеграције у независ- но Косово, наравно, ако га буде.

Демократизација и правна држава - на српски начин! Демократизација је успела! С нагласком, успела је на српски начин! Кад се такав „српски,, придев прикачи демократији, онда постаје јасно да од правне државе, у коју се иначе сви актери громоглас- но куну - у земљи Србији није остало - ништа! Треба ли доказа? Има их сијасет. Зато, ево, само неколико. Покојни Ђинђић предаје Милошевића Хагу, и поред одлуке Уставног суда Србије да се његово изручење Хагу заустави док се не испита уставност овог поступка... Досовци се највише позивају на запад- њачки тип демократије на који Србија, наводно, треба да се угледа. Међутим, кад би се код њих, западњака, такав један противуставни акт извршио, премијер би летео из владе и био оптужен за издају. Код нас, пак - зна се - ником ништа, а од угледања на Запад, чак ни „у" не остаде. Да би имала одрешене руке у манип- улацији Скупштином, досовска већна у њој прво руши председника Скупштине Србије, Маршићанина, а на његово место поставља ДОС-у послушну Наташу Мићић. Нешто доцније, она бесправно одузима ман- дате посланика Коштуничине странке ДСС. Поново, таквој ситуацији нису помогле ни противне одлуке Уставног суда Србије. Тек кад су се нагодили - као да је то њихова дедовина - Ђинђић и Коштуница, ови посланицу су враћени, али не без даљних неуставних поступака. Наиме, Скупштина Србије има 250 посланика. По избацивању посланика ДСС, досовци су наименовали на упражњена места своје људе. Кад се сукоб окончао враћањем посланика ДСС, неизвесно је да ли су именовани посланици имали право гласа, али је извесно да су још остали да примају плате; неизвес- но је, пак, да ли им плате још и данас теку. По Уставу Србије, кад је место председника републике упражњено, председник Скупштине, у конкретном случају Наташа Мићић, дужна је била да у року од највише 60 дана распише изборе за председ- ника републике. Било је два покушаја, али због „техникалија", иако је у оба случаја, имао огромну већину од преко 2 милиона гласова, Коштуница није изабран. Од задњег покушаја, прошло је најмање 6 месеци, а Наташа Мићић, је тек сад, пошто је Коштуни- ца изјавио да се неће више кандидовати, расписала нове изборе и тако досовци добили уверење да ће њихов кандидат бити победник. А, ако, пак, на изборе не изађе 50% плус један глас гласачког тела, ту је досовска скупштинска већина, да с ретроактивним

Катастрофални ... дејством укине ту одредбу Устава, што ће се најизвес- није десити овом приликом, а што се намерно није десило кад је Коштуница био у питању. У међувремену, што ће рећи од јануара ове године, она је, по Уставу, и вршилац дужности председника републике и врши, дакле, за ДОС све прљаве радње потребне његовом одржању на власти. Најзад, у рубрику рушења правне државе, долази и случај Живковићеве понуде хиљаду војника Војске СЦГ за САД потребе у Ираку и Авганистану. Овим чином Живковић је неовлашћно преотео од државе СЦГ њене ингеренције. Не мења ништа на ствари, што је нешто доцније Скупштина СЦГ санкционисала овај премијеров неуставни акт. Коначно у Скупштини Србије дошло је до напуштања неких посланика из редова владајућег ДОС-а. Услед тога уследиле су многе иницијативе о поверењу влади и самој Наташи Мићић. То је требало да се обави на заседању Скупштине 14. октобра. С глупим објашњењем да је није било јер је није било, седница је одложена за 16.10. Кршећи све могуће параграфе Пословника и закона, Наташа Мићић све чини да се ова седница са дневним редом о поверењу влади и њој не одржи. Ако до седнице ипак дође, велико је питање да ли ће влада и Мићићка пасти? Развлашћење милошевићеваца Како стојимо са развлашћњем Милошевићевих људи у политици, економији, полицији, војсци, итд? И у досовској постмилошевићевој политици има, као и за време бившег комунизма, „подобних" и „неподобних" милошевићеваца. Ови задњи - будући или „ситна риба" или релативно малобројни - темељно су очишћени. Они претходни - а њих није мали број - наслућујући да Милошевићев брод тоне, почели су као пацови да беже с њега, те тако, преко ноћи, постали „демократе". Као такви, пошто су се претходно ушуњали у политичке странке, а неки чак постали и председници истих, на велика врата су ушли у досовске политичке структуре. Зар се често не чују притужбе ојађених грађана који веле да су им исти људи изрицали казне или негативне оцене, некад у име „комитета" а сад у име досовске власти!? И док се о персоналном развлашћњу још може и говорити, ДОС није успео да себе развласти од комунистичког духа који у њему и даље неометано царује. Слична ситуација постоји и свим другим облици- ма власти. Налазе се и ту личности из старог режима али и стари дух је тамо одлично заступљен. У економији, на пример, сви министри и виши чиновници налазе се у управним одборима предузећа, где прима- ју огромне плате, не радећи ништа, изузев што својим рођацима, пријатељима, итд., дакле, непотизмом, крше продуктивну моћ установе а обогаћју себе или своје. Није, дакле, чудо што економија стагнира. Најзад, у сваком демократском друштву, носиоци власти, да не би дошло до тзв. „конфликта интереса", бар формално изузимају себе из таквог односа, преки- дањем сваке везе са предузећем или установом у којима су претходно имали некаквог интереса. Не, пак, у ДОС-у. У Србији једна те иста особа може бити и министар и, рецимо, председник предузећа. Није чудно, што у досовској власти корупција и афере цве- тају. Ту се рађају разни јањушевићевци, колесари, бебе поповићи, чеде јовановићи... до изнемоглости.

У полицији и војсци је слична ситуација, истина, са својим специфичностима. Министар полиције, Душан Михајловић, председник Либералне странке (претходно се звала Нова демократија - НД), зна се сигурно, од образовања има свршену неку удбашку школу; чује се, пак, да је накнадно постао и правник. Подсетимо се, међутим: као шеф НД, после избора децембра 1992. г., он је својих 4 посланика придодао Милошевићевом СПС и тако овом омогућио парламен- тарну већну, коју без подршке НД овај није имао. Значи, спречио је Милошевићев пад још 1992! Из Милошевићеве полиције многи његови врховни поли- цајци се и данас налазе на својим местима. Најпознатији од њих је Сретен Лукић. Био је он у косовском рату главни Милошевићев полицајац тамо. Као таквог Хаг га, као потенцијалног кандидата, има вероватно у виду. Ако сећање још траје, пред Милошевићево изручење, појавиле су се изненада ледењаче са „албанским" лешевима у Дунаву, као и на полицијским полигонима у Батајници. Да би се опрао пред Хагом и, да би евентуално, постао његов „заштићни сведок" против Милошевића, није ли вероватно, да је Лукић или измислио ледењаче и полигоне у Батајници или, ако их је стварно било, да је г. Лукић имао умешане престе у тој прљавој работи. чињеница, пак, да је та кампања престала чим је Милошевић предат Хагу, а и сам Хаг око тога уопште није правио велико питање, прилично уверљиво гов- ори да су и ледењаче и Батајница биле Лукићеве измишљотине. Било, пак, како било, тек г. Сретен Лукић је и данас, десно рука г. Михајловића, министра унутрашњих послова Србије. Кад се ради о обрачуну са мафијом и крими- налом, њега карактеришу два јасна периода: онај пре Ђинђићевог убиства и овај садашњи постђинђићевски. У првом периоду може се слободно рећи, мафија је импрегнирала све најважније безбедносне структуре нове власти као што су полиција (мање пер- сонално а више утицајно) и ЈСЗ (Јединица за специ- јалне задатке), највише персонално. Јасно је како је до тога дошло. Покојни Ђинђић, који је са САД амбаса- дором Монтгомеријем, режирао Милошевићево обарање, по свему имао је са мафијим неки усмени „уговор" - ви нама помозите у преврату и доцније да ухапсимо Милошевића, а ми вама остављамо слободу акције под условом да се формално задовољава законска форма. Мафија је, изгледа, извршила свој део „уговора", Ђинђић, међутим, изгледа, или није или није у целости. Налогодавци Ђинђићевог убиства су те чињенице били, изгледа, врло свесни, па су мафију ангажовали да она повуче ороз, а они, тако, остану у

IZ SADRŽAJA Pod znamenjem laži ............................................................................. 7 111 rađanje ili umiranje ..................................................................... 9 Republika Srpska ne skriva istinu ...................................................... 11 Zbivanja na Ozrenu ............................................................................ 13 Apel nemačkih lekara Haškom sudu .................................................. 14 Tiranija u Beogradu u službi Haga i agresije .................................... 15 Kontraobaveštajac otkriva kako je uhapšen Perišić ......................... 17 Antisemitizam u Nedićevoj Srbiji? .................................................... 19 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (84)....................... 25

2

Iskra 1. novembar 2003

сенци. После Ђинђићевог убиства дошла је ванредно стање и операција „Сабља" и одмах је полиција „знала" тачно где да тражи извршиоце. Наредбодавци, пак, још никад и нигде нису сами себе гонили, па неће ваљда ни у Србији.. Специфичности Војске СЦГ су мало другојачије него оне у полицији. Тамо је лустрација (то је „цивилизованије" име за обрачун са људима из претходног режима!) темељно извршена. Не, додуше, директно, већ под фирмом реформе војске. Наиме, у припремама за улазак у Партнерство за мир, НАТО и, ево сад, за САД „мировну" мисију у Ираку, а да би се што више додворили Западу, досовске структуре у СЦГ - министар војске, Борис Тадић, на пример - позвале су за „војне саветнике", с огромним наравно платама, бри- танске и америчке генерале. Ови су им, изгледа, „саветовали", да уколико СЦГ озбиљно мисли на укључивање у западњачке војне структуре, Војска СЦГ се мора очистити, од свих војних старешина који су на било који начин учествовали у рату на Косову (јер би ови увек могли бити „незгодни" сведоци - моја примедба). Као резултат, пензионисани су сви они ге- нерали и више војне старешине који су онако сјајно одолевали налетима НАТО авијације. Чује се такође да су очишћени и делови Противваздушне одбране који су успели да оборе онај амерички невидљиви авион. Да би парадокс по војску био још већи, ту је недавно ухапшен један пуковник Војске СЦГ због шпијунаже у корист једне стране државе (Русија - моја пр,), али се ништа није предузело против Тадића који је довео западњачке шпијуне у министарство одбране или, већ заборављени.случај генерала Момчила Перишића, који је ухваћен кад је предавао војна доку- мента једном САД обавештајцу. Генерал Аца Томић, чији су органи на делу, по службеној дужности, ухап- сили Перишића, можда још и данас због тога лежи у затвору. Влада изазива економску и политичку кризу Што се тиче економије и утицај приватизације на њу, Мирољуб Лабус, председник недавно основане странке Г17, у интервјуу за НИН (4.9.03), а мислећи при том на текућу досовску владу у Србији, каже да влада која није способна да влада изазива политичку кризу. Сваки дан такве кризе кошта државу 2 милиона евра. Помножите број дана такве државе у кризи са 2 мили- она евра па ћете добити цифру цене даљњег остајања Живковићеве владе на власти. Он на основу тог чисто економског момента, као излаз из кризе, пледира за што хитније ванредне изборе. Међутим, Лабус иде и даље јер, вели, „ово није криза владе већ демократи- је". После Ђинђићевог убиства влада Србије је изгуби- ла „и вођство и визију": не постоји „ни председник Републике, ни влада, нити парламент функционише на законски начин и у складу с вољом народа". Кад је реч о приватизацији, влада нема никаквог програма, нити зна шта да ради с парама (сем да се тим парама богате појединци у влади и око ње - моја пр.). Ђелић (министар финансија) „добро убира паре, али га баш брига што порезама гуши привреду". Влаховић (мин- истар приватизације) успешно „продаје предузећа, али је потпуно незаинтересован за то што се радници отпуштају". Ту Лабус наводи цифру од 100 хиљада отпуштених радника као жртве приватизације; влада је тако изиграла и своју „обавезу" да створи 100 хиљада нових радних места, закључује Лабус. У прошлом броју „Искре" (1. октобар, 03) има

Iskra 1. novembar 2003

један интересантан чланак насловљен „Манипулација са потрошачком корпом". „Преко ње се, каже аутор, најчешће покушава доказати (од стране владе - моја пр.) како боље живимо". Влада, међутим не каже, да она говори о „минималној корпи" (у јуну била 11000 динара), с којом се практично не може живети јер је јунски просек плата био 11346 динара; раднички Синдикати имају своју „основну" „синдикалну корпу" која је „много ближа животу" (15400 динара) а њу већ не може, приуштити највећи број грађана. По влади- ним статистикама 680 хиљада људи је у „зони сиромаштва"; а ако би се граница сиромаштва снизила за само 10%, у њу би ушло 2 милиона грађана Србије, што значи нешто мање од једне трећине Србије. Застрашујуће последице дужничке кризе Влада - али и г. Лабус док је био у добрим односима с њом - на велика је звона рекламирала своје „успешно" пословање са страним финансијским институцијама, у првом реду, Међународним Монетарним фондом (ММФ) и Светском банком (СБ). Логика владе била је ова: већина Титовог и Милошевићевог дуга је отписана, а што се тиче нових, не малих, досовских задужења, то ће подмирити „донаторске конференције". Ради чега - ако сећање још траје -, да би оне биле, што великодушније, Слободан Милошевић је изручен Хагу. Елем, у истом НИН-у, др Млађан Ковачевић, професор економије, не само да о тим односима не даје такву идиличну слику, већ, напротив, ако се том не стане на пут, он назире „озбиљну дужничку кризу" која би могла имати „катастрофалне економске и друштвене последице". Ево само неких од његових запажања. Он анализира могућу дужничку кризу из три аспекта.

1. Однос спољњег дуга према Бруто друштвеном производу (БДП), Дуг је године 2000. био $11,7 милијарде, а марта, јуна и августа ове године он је респективно био $12, 12,8 и 13 милијарде. БДП је, пак, по публикацијама СБ, био око $11 милијарди (што је супротно Ђелићевом хвалисању од „имресивних" $12,88 милијарде, јер, како каже аутор, „те његове рачунице немају никакву реалну подлогу"). БДП за ову 2003. годину, мора да је и мањи због пада индустријске производње. Карактеристично је, дакле, за овај аспект: раст спољњег дуга, а пад БДП, што је један од показатеља дужничке кризе у настајању.

2. Квантитативни однос извоза робе и услуга према актуелној задужености. Године 2002. извоз је био нешто мањи од $3,5, док ће у 2003. порасти до $4 милијарде, а што значи: више него три пута веће је задужење од извоза. „Дакле - каже г. Ковачевић -, и према том критеријуму СЦГ је земља са највишим сте- пеном задужености".

3. Ануитети односно годишња отплата се прогресивно пење од $467,3 милиона у години 2003. до $1,6 милијарде године 2009. Кад се узме, пак, у обзир да за годину 2002., $300 милиона се није отплатило, очекује се да ће такав однос према дугу бити још и гори, што је, по речима аутора „застрашујуће"! . За политичаре у власти или који су били у власти (професор Ковачевић ту наводи Лабуса, Ђелића, Питића и бившег гувернера НБС Динкића), међутим, дужничка криза не постоји. И да ће СЦГ „добити знатан износ бесповратних донација", Ђелић чак наводи три донаторске конференције „на којима

3

Saopštenje Beogradskog foruma za svet ravnopravnih o optužnici Haškog tribunala Protiv generala Pavkovića i Lazarevića, branilaca Kosova od NATO agresija

ZLOČIN JE AGRESIJA, A NE ODBRANA ZEMLJE Optužnice protiv četvorice najviših vojnih i policijskih generala od strane ad hoc Haškog tribunala predstavljaju izraz ogoljene selektivne pravde i novi dokaz da je Tribunal instrument odmazde NATO pakta prema srpskom narodu zbog otpora nelegalnom bombardovanju pre četiri godine.

Takvim podvigom generali Pavković i Lazarević su dosegli ostvarenja proslavljenih srpskih vojvoda iz prvog svetskog rata i zaslužili epitet najpoštovanijih i najuspešnijih vojskovođa koje je naš narod do sada imao.

Катастрофални . .. би ce обезбедило по $800 милиона бесповратних донација". Аутор чланка г. Ковачевић, пак, тврди да „тешкоће" постоје и са првом јер, „извесно је да на њој неће бити остварен тако висок ниво донација", док друге две вероватно „неће бити ни одржане". Исти политичари најављивали су и „знатан прилив директ- них страних инвестиција, али их је стварност сурово демантовала". Ту аутор наводи „80 ограничавајућих фактора" за већи прилив страних инвестиција. Сви су, пак, изгледи да стање у тој сфери не само да се неће поправити већ ће бити и горе у наредним годинама. СЦГ добија статус колоније Под елегантним термином „интеграција у европске и светске токове" крије се, међутим, горка истина да СЦГ сваким протеклим даном, буквално постаје све више и више колонија САД-а и Запада. О свему томе било је више речи у претходном тексту... Да закључим. У свим горњим примерима као сто су: очигледно рушење правне државе од стране ДОС-а, катастрофална владина политика привати- зације којом су странцима испродавана испод цене просперитетна предузећа, што је до сад уродило отпуштањем неких 100 хиљада радника, пад животног стандарда за већину становништа на руб границе сиромаштва, „застрашујућа" политика задуживање код ММФ и СБ, чија отплата ће угушити могућност привредног опоравка за дуги низ година као и колони- јани статус СЦГ - то су све учинци трогодишње владавине ДОС-а над Србијом. У свему, пак, томе, најтрагичнија чињеница је да се нико живи - изузев неких прилично јехтичавих текућих иницијатива да се у Скупштини Србије изгласа неповерење влади и председници Скупштине - не нађе у Србији да све те прљавштине и противуставна акта избаци на површину, да од њих направи једну силовиту кампању која би ишла до свакодневних демонстрација са чегртаљкама, пиштаљкама, шерпа- ма, лонцима, које су, ето, у своје време, чак и диктатора Милошевића „отрезниле", те је он прибегао свом lex spcialisy. Није вероватно да је ова досовска „демократска" власт већи диктатор од Милошевића, па себи може да дозволи луксуз избегавања свог lex specialis-a?\ Ако, пак, јесте, онда, значи, Србија је зрела за нови - 5 октобар!

Н. Љотић

4

То se posebno odnosi na generale Nebojšu Pavkovića i Vladimira Lazarevića, koji su strategijom i taktikom odbrane ne samo nadmudrili i posramili agresorske generale, nego su očuvanjem naše vojne sile i opreme onemogućili kopnenu invaziju naše zemlje i doprineli da agresori prihvate prekid nepri- jateljstava bez ostvarenja svojih maksimalnih ciljeva.

Kao simboli tromesečnog otpora agresiji oni su, zajedno sa neustrašivom Trećom armijom, postali nerazdvojni deo bića našeg naroda. Ko dira u njih, dira u narod. Nalogodavcima ad hoc Haškog tribunala to nije nepoznato. Zato su i odlučili da, optužujući branioce naše zemlje, ponize čitav narod i poruče drugim narodima da je njihova sila iznad pravde zakona.

Posle optužnica protiv naših generala koji su branili zemlju od agresije i zatvaranja očiju pred krivi- com generala NATO koji su predvodili agresiju, svakom je jasno da je Haški tribunal pristrasan i za- visan od NATO. Izbegavanje da podigne optužnicu protiv vođa terorističke OVK to samo potvrđuje. Dvostruki aršini i ucene, otvorena pristrasnost agre- sorskih zemalja NATO ogleda se i u pritisku koji su vršile da se iz zatvora oslobode Albanci odgovorni za dela terorizma, kao i da se što pre amnestiraju vojni dezerteri.

Naš narod bi poništio svoje moralne vrednos- ti, slobodarske tradicije i samopoštovanje, ako bi dozvolio da se njegovi najbolji branioci prikazuju kao zločinci.

Odbrana zemlje nije zločin. Agresija je zločin. Prikrivanje i amnestiranje agresije takođe je zločin. Ako ad hoc Haški tribunal ne pravi tu razliku, mi je kao žrtva zločina agresije, moramo praviti.

Optužnice protiv generala naše vojske i polici- je nisu zamena za odgovor na pitanja - ko je odgovo- ran za civilne žrtve bombardovanja, za porušene škole, bolnice, mostove, ko je i za koje ciljeve koristio teroriste “OVK”, ko nosi odgovornost za hiijade ubi- jenih ili nestalih sa Kosova i Metohije?

Beogradski forum poziva sve činioce političkog, društvenog i javnog života, da se ne spuštaju ispod praga samopoštovanja naše zemlje i njene solidarnosti sa svojim najboljim braniocima u najtežem trenutku naše novije istorije.

ARTEL, 22.10.2003. <artel.co.yu>

Upravni odbor Beogradskog foruma

Iskra 1. novembar 2003

Muke naše poljoprivrede

RAZMIŠLJAĆEMO KAD SE DESI (BUDE KASNO) Kraj je proizvodne godine u poljoprivredi (ekonom- ska godina u agraru počinje u oktobru) i Privredna komora Srbije je prva objavila procenu roda. Kažu imaćemo milion tona pšenice manje nego prošle godine. Eto prilike da se setimo prošlogodišnjih apela i iz državnog vrha da se manje seje. Sada kada je manje rodilo i u našem okruženju, višak pšenice bio bi prilika (da ga imamo) za lepu zaradu.

Prinosi su nam na nivou šezdestih godina zbog slabe upotrebe agrotehnike (odnos đubriva i pšenice nije stimulativan za naše poljoprivrednike). Različite su procene da li će pšenice biti i za domaće potrebe jer to što je rodilo nije sve i otkupljeno pa će možda veliki gradovi biti u prob- lemu.Već sada društvene pekare najavljuju poskupljenje hleba.

Država vrši pritisak pretnjama da će biti više vekni od jeftinijeg brašna iz robnih rezervi, ali dosadašnja praksa je pokazala da država ne uspeva da kontroliše da li se jef- tinije brašno namenski koristi i da li dovoljno jeftinijeg hleba dođe do kupaca. Da li neko pred setvu razmišlja o tome da bi nam sledeće godine trebalo 100 000 hektara pod pšeni- com više nego što sada imamo? Pa možda i o tome da bi trebalo da sejemo namenski za izvoz.

Posle dvadesetog septembra trebalo bi da počne setva ali sa stanovišta ulaganja već se vidi da će biti siro- mašna.

Najveći problem uoči setve je kako obezbediti novac za ulaganja.

U junu je bilo predloženo da se doda jedan dinar više na tržišnu cenu pšenice kao bi proizvođači imali više novca za proizvodnju.

Taj predlog nije usvojen a cena pšenice je u međuvremenu porasla. Sada je predlog za Narodnu banku Srbije da se deo obavezne rezerve poslovnih banaka namenski koristi za ulaganje u proizvod- nju pšenice. Takođe bi trebalo što pre da se isplate premije za druge kulture i da se smanje kriterijumi za isplatu premija zbog suše, sve u cilju obezbeđenja novca za setvu. Vlada bi trebalo da kupi veće količine pšenice jer trebaće joj ako želi ( a želi) da vodi cenovnu i socijalnu poltiku.

Odakle poljoprivrednici da dođu do neophodnih sredstava kad ih poslovne banke izbegavaju a i kamate su prevelike? Banke se navodno ponašaju tržišno pa su kamate 20 do 24 odsto na godišnjem nivou a poljoprivred- nici se pitaju šta bi se desilo kada bi se i oni ponašali tržišno. To je međutim pretnja u prazno jer tako skupe proizvode ne bi imao ko da kupi.

Poljoprivredna preduzeća su još opterećenija nego privatnici. U PKB korporaciji kažu da su im 35 puta veća budžetska zahvatanja nego kod pri- vatnika. Kažu da su oporezovani kao samousluge i kockar- nice. Na jedan dinar fiksnog dohotka izdvajaju 72 pare poreza samo za plate, što je više nego “Đerdap” 1 i 2, a zna se koliko je spor obrt kapitala u poljoprivredi.

Takođe se žale na velike carine za uvoz poljoprivrednih mašina. Domaći proizvođači ne mogu da ih kreditiraju a kada nađu stranog kreditora sa povoljnim uslovima najviše daju za carinu. Od carina je oslobođena oprema za navodnjavanje, ali samo do kraja godine, a sad

Iskra 1. novembar 2003

poljoprivrednici imaju preče izdatke od kupovine opreme.

Oslobađanje od poreza trebalo bi da bude na duže staze. Suša je uzela danak ali je zato dobar predlog da se osnuje fond rizika, jer sadašnji agrarni budžet nije autonoman i sve se sliva u jednu kasu.

Naravno da uvek ima većih potreba koje treba zadovoljiti jer mi smo siromašna zemlja i zato poljoprivreda uvek ostane kratkih rukava. Domaću proizvodnju, tamo gde nije rodilo a i gde jeste, treba zaštiti dok možemo dodatnim zaštitnim carinama. Mi ne želimo da zabranjujemo uvoz ali moramo da se zaštitimo kao što se i druge zemlje štite. Jabuke su recimo dobro rodile a u samouslugama se pro- daju uvozne četiri puta skuplje od domaćih. Odakle uvoznicima interes da uvoze i prodaju skuplje drugo je pitanje, ali bi država trebalo da zaštiti domaću prozvodnju.

Poljoprivreda je prepuštena tržišnim uslovima a trebalo bi bar još neko vreme da ima logističku podršku države. Valjalo bi, recimo, da napravi program za sanaciju štete od suše. Država će podeliti određene količine semenske pšenice pod povoljnim uslovima ali bi te količine trebalo da budu veće ako želimo intezivnu proizvodnju.

Pitanje izvoza napokon postaje ozbiljno pitanje u našoj zemlji jer je i premijer na jednom skupu javno rekao da treba povećati izvoz za milijardu dolara. Sada je uvoz dva puta veći od izvoza. Premijer Zoran Živković se zapitao da li je moguće da ne možemo da proizvodimo belu tehniku. Možda to i jeste komplikovano ali zato bi bar u agraru imali šta da izvozimo. Zato bi za početak trebalo da se zapitamo da li da zadržimo strategiju prehrane stanovništva ili bi nam trebala strategija izvoza. Država bi morala revnosnije da isplaćuje obaveze izvoznicima.

Druga stvar je što i kad se ostvari devizni priliv sve ode na uvoz. Svima je već dosadila priča da sada u manjoj zemlji uvozimo duplo više banana nego u bivšoj Jugoslaviji. Svima je dosadila ali niko ništa ne preduzima. Agrarni izvoz čini petinu izvoza zemlje a opet se, što je apsurdno, uvoze poljoprivredni proizvodi. Recimo i suncokret je dobro rodio i mogli bi smo da izvozimo rafinisano ulje. Kad već nemamo velike izvozne podsticaje trebalo bi da se zaštitimo da drugi ne zarađuju na našem tržištu. Time umanjuju cenu domaćim proizvođačima što potrošačima samo trenutno odgovara. Dugoročno to utiče na manje isplate poljoprivred- nicima i time manje ulaganje u novu proizvodnju.

Neke istine koje se dugo ponavlaju gube smisao.

Odavno se apeluje da se zaštiti poljoprivreda, kao retko zdrava oblast naše privrede, ali ova tema nema dovoljno publiciteta.

Samo su izgleda još poljoprivrednici zaintereso- vani da ulože više i biće tako sve dok nam osnovni prehrambeni proizvodi ne postanu toliko skupi da prosečan građanin neće moći sebi da ih priušti.

ARTEL, 12.9.2003. <artel.co.yu>

Mirela Belošević novinar

5

BIA I CIA NA ISTOM ZADATKU Vrativši se nedavno iz SAD predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, Dragan Šutanovac, pghvalio se dogovorom koji je tamo postigao, a to je da će ubuduće naše obaveštajne službe tesno da sarađuju sa američkim.. CIA će čak otvoriti kancelariju u Beogradu radi bolje saradnje i bliže koordinacije.

Izjava g. Šutanovca bi u svakoj normalnoj zemlji izazvala veliko čuđenje i nevericu, ali u našim prilikama ona je dočekana kao očekivana i normalna. Zašto? Pa zato što su se građani ove zemlje u proteklih tri godine uverili da je aktuelna vlast u našoj zemlji spremna da sa SAD sarađuje u svemu, osim u sopstvenom pogubljenju, mada ni to nije izvesno...

Obaveštajne službe mnogi u svetu, posebno među običnim građanima, često zovu tajnim službama. I to najbo- Ije pokazuje suštinu tih službi - tajnovitost, konspirativnost i zatvorenost. To su službe koje su na prvoj liniji odbrane svake zemlje. Služe se legalnim i manje legalnim meto- dama, javnim, ali još više tajnim postupcima i delovanjem, sve kako bi došle do informacija i podataka važnih za vitalne interese svoje zemlje. 1 u normalnim prilikama, a kamoli u konfliktim i nestabilnim, te službe imaju funkciju da rukovodstvo zemlje obaveštavaju o stvarnom stanju stvari u nekoj od aktuelnih oblasti ili tema, bez obzira na propagan- du i dezinformacije oko toga. lako i mnoge druge službe rade to isto, kao na primer diplomatija, policija i mnogi dr., ove službe tragaju za onim do čega drugi teško mogu dopreti - pravim i tačnim informacijama, skrivenim od drugih zemalja, pa i od soptvene javnosti. One te informacije sakupljaju i analizira- ju za rukovodstvo svoje zemlje, a često predlažu i mere za reagovanje. Dakle, to su službe od vitalnog interesa za svaku državu i za njih je presudno da budu u službi sop- stvene zemlje, da budu samostalne u najvećoj mogućoj meri a da uvid u njihov rad ima samo uzak, brižljivo probran krug Ijudi.

Naše obaveštajne službe su u poslednje tri godine doživele mnoge potrese, kadrovske, organizacione i strateške.

Sigurno je da danas one predstavljaju mnogo manje tajanstven, nedokučiv, profesionalan i patriotski sas- tav nego što je to bilo ranije. Međutim, usled inercije i na bazi sopstvenih i univerzalnih principa rada ovakvih službni, one još uvek predstavljaju određenu vrednost i potencijalnu prepreku za potpunu dominaciju nad našom zemljom.

Najava da ćemo sa SAD sarađivati u toj oblasti može da znači samo to da ćemo u najskorije vreme i u ovim službama imati američke savetnike, da ćemo im dati na uvid svu našu dokumentaciju, da će biti upoznati ne samo sa našim strateškim opredeljenjima, već i sa mrežom saradnika, kadrovskim potencijalom i organizacionom strukturom ovih službi. Jednom rečju, služba će izgubiti svoj smisao, odnosno, postaće, htela ona to ili ne, služba koja će zavisiti od SAD i raditi u njenom interesu.

Nlsmo mi slučajno SDB na vreme preimenovali u BIA (Besbednosna informativna agencija SCG - pr. Iskre).

Uostalom, mi već sada u mnogim ministarstvima i organima uprave imamo strane savetnike koji vode glavnu

6

reč. Ako je to tako u Vojsci Jugoslavije, Ministarstvu inos- tranih poslova i drugde, onda ne treba da nas čudi da do toga dođe i u ovoj poslednjoj brani pred potpuni slom državne strukture naše zemlje.

Sada će naši rukovodioci i drugi talentovani poli- tičari i pretendenti na to zvanje moći direktno da kontaktira- ju sa ClO-m u Beogradu. Neće više morati da idu u Segedin, Budimpeštu, Beč i kojekuda. Šteta za dobre dnevnice i malo turizma, ali će saradnja biti bolja i sadržajni- ja. S druge strane, ko je kriv nemačkom BND-u što je izgu- bio još jednu bitku na Balkanu sa ClO-m.

Komparacije radi, SAD ima sijaset obaveštajnih službi koje su potpuno zatvorene ne samo za javnost i za mnoge u političkim vrhovima njihove zemlje, već i međusobno. Kontrolišu mnogo što šta, u svojoj zemlji, ali još više u inostranstvu, ali jedni druge međusobno, da se neka na otrne kontroli, CIA je tu samo najozloglašenija, ali ništa manje značajne nisu ni NSA, DIA, FBI i mnoge druge.

Dakle, obaveštajna saradnja će verovatno biti sadržana u tome da mi njima damo sve što imamo a oni nama ništa.

Razumem njih, ali ne razumem nas.

OGLEDALO Nedelje, 6.8.2003.

ARTEL, <artel.co.yu>

Rade Drobac

OPTUŽNICE "ZATEKLE" I OPTUŽENE I VLASTI. Objavljivanje optužnica Haškog tribunala protiv četiri gene- rala vojske i policije "zatekla" je, po svoj prilici, i optužene i predstavnike vlasti, uprkos činjenici da su za njih znali još početkom ovog meseca. Od optuženih se do sada jedini oglasio bivši komandant Prištinskog korpusa Vladimir Lazarević, rekavši da bi "za državu i ceo narod bilo bolje da mu suđenje bude održano pred domaćim sudom". "Na Kosovu nisam vodio privatan rat, već sam kao vojnik branio zemlju", rekao je Lazarević.

Mogućnost da optuženima bude suđeno u zemlji za sada je jedini odgovor vlasti u Beogradu. Premijer Srbije Zoran Živković rekao je da od države ne treba očekivati brze reakcije u smislu hapšenja i izručivanja četiri generala vojske i policije Haškom tribunalu. Predstavnici Haškog tri- bunala i Tužilaštva su, međutim, jednoglasni u oceni da Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević, Vlastimir Đorđević i Sreten Lukić moraju biti izručeni Tribunalu. Pomoćnik glavnog tužioca Grejem Bluit potvrdio je da, što se Tužilaštva tiče, nema govora o mogućnosti da slučaj Pavkovića, Lazarevića, Đorđevića i Lukića bude ustupljen domaćim sudovima.

Ministar policije Dušan Mihajlović izjavio je u utorak da ukoliko Vlada bude odlučivala o izručenju četiri generala on neće biti taj koji će takvu odluku podržati. "Niko samo po osnovu toga što je bio starešina vojske i policije na Kosovu i Metohiji i izvršavao zadatke koje je pred njega postavila ova država ne može da odgovara po osnovu komandne odgovornosti za nekakve ratne zločine koji mu se pripisuju i to nema nikakve veze s ličnom odgovornošću za ratne zločine. Ja ne mogu da prihvatim da neko po osnovu komandne odgovornosti optuži nekoga ko je bio starešina i tamo časno i profesionalno izvršavao svoje zadatke, a to su bili ovi generali", SAD predstavnik za ratne zločine, Prosper, smatra da ako bi se uhapsio Mladić, 4 generala bi mogla biti suđena u SCG. Ovo podržava i SCG ministar spoljnih poslova, Svilanović, koji je izgleda jedini ranije znao za optužnice. (B92, 21.10.2003.)

Iskra 1. novembar 2003

POD ZNAMENJEM LAŽI Naš novi dvadeset prvi vek počeo je znakom laži udruženih demokratija Amerike sa Evropom i sa zadatkom odvratnim i zločinačkim. Zadatak je bio da se sruši ostatak Jugoslavije do nepovratka i da se ugnjavi srpski narod tero- rom, do tada nečuvenim u istoriji ratova i ratovanja. Teror je bio 78-dnevno noćno bombardovanje bez predaha.

Da objasnimo neke reči. U pomenutom teroru lozin- ka zapadnih demokratija bila je laž, što je u slučaju Jugoslavije bio njihov „krst” ili znamenje pod kojim su se sakupili da rat vode. Pod znamenjem ovde se podrazumeva znak ili oznaka u politici. Kod hrišćana krst je znak ili simbol verovanja i filo- zofije života. A šta je laž? Ova reč je mnogo primenjivana i upotrebljavana u politici.

To se dešava kad političari iz mnogo razloga: počnu sa izvrtanjem stvari; da propovedaju i stalno ponavljaju da dva plus dva ne čine četiri već pet ili ponekad pet i tri četvrti. Ili pokušavaju da nas uvere da je ponedeljak petak, ili da je dan noć i obratno. Zašto izuzimam profesiju političkih ljudi i pripisujem baš njima pokušaje izvrtanja matematičke istine, dok izostavljam druga zanimanja i profe- sije gde se takođe služi izvrtanjima i lažima. Smatram da poli- tičari moraju biti izuzeti od drugih zbog toga što njihov rad, nerad ili zlorad, pogađaju milione Ijudskih bića. U savre- menom svetu političari drže ‘ključeve’ od dobra i zla.

Sada bi bio red da se razjasni šta se ovde podrazume- va pod „politikom”. Postoje mnoge definicije ove reči koje ovde moraju otpasti, a mi ćemi izneti sasvim jednostavno gledište. U kontekstu ovog napisa pod politikom se podrazumeva umešnost, a takođe i umetnost, u upravljanju i vladanju. (Originalno reč politika dolazi od grčke reči ‘polis’, u prevodu: mala država, kao što su bili gradovi države u antičkoj Grčkoj). Prvo umešnost: jeste kako uskladiti i dovesti u red he-terogenost ljudskog društva i života u zajed- nici. Na prvom mestu potrebna je zajednička misao. Reč umešnost ovde znači praktičnu stranu primene političkog mišljenja, pored upotrebe otmenih manira, koji mnogim poli- tičarima nedostaju. Političari moraju uvek da znaju da njihova vlast izvire iz poverenja koje im narod daje. Političari moraju poštovati pisane uzuse i odredbe zakona ili običajnog prava.

Pod rečima ‘otmenost’ i ‘umetnost’ smatra se ophođenje i držanje političara na vlasti prema narodu. Ovde dolazi odsustvo bahatosti, nasilja, arogancije prema onima koji drugačije misle, kao što je, nažalost, bio i još je uvek slučaj na našem podneblju.

Upotreba laži u politici donosi narodu rasulo i propast.

Ovde je najistaknutiji primer naš nesrećni državni udar 27. marta 1941. Najistaknutiji primer po posledicama večitog karaktera ili trajne sudbine. U odbrani ovog zlodela, njegovi branioci prosuli su more laži i kleveta protivu onih koji su ukazivali kako i zbog čega smo propali fizički, psihički, moralno i materijalno. Mnogo je pisano o ovom događaju tumačeći njegove konsekvence, kao i poluvekovne napade od onih koji brane uzročnike zla kao i samo zlo koje je taj udar doneo. Posledice su nama donele vladavinu laži na našem prostoru; dovele su dotle da nas zapad bombardova- njem svede na nivo kamenog doba. Ovako se hvalisao američki general Klark, koji se zalagao za totalno istrebljenje Srba. Sada je on kandidat za predsednika SAD, a kukavno srp- sko vođstvo hoće da šalje svoje vojnike u Avganistan da ratu- ju za našeg neprijatelja.

Gde si zoro zašto jednom ne svaneš!

Iskra 1. novembar 2003

Imperijalizam, kolonijalizam i demokratija Interesantno je da se na zapadu tokom devetnaestog i dvadesetog veka razvijao istovremeno kolinijalizam sa demokratijom na domu, a opresijom imperijalizma u spoljnoj politici. Od interesa je da ovo nije primećivano od strane srp- skih niti ostalih jugoslovenskih političara. Oni nisu mogli da vide, niti da imaju u vidu, da je moguće istovremeno biti i opresor, zavojevač, i mironosac kao sveti Francis Asiški. Nema potrebe da dalje pravimo osvrt kroz istoriju, držaćemo se uglavnom dvadesetog i početka dvadeset prvog stoleća. Iako su kolonijalne sile u kolonijama vladale nasiljem i pri- nudom, ipak dugoročno one su omogućile razvoj ka nezavis- nosti sa slobođom. Pravdanje imperijalizma i nasilja često je objašnjavano nuždom, a nikada eksploatacijom. Pored velikih ratova kroz devetnaesti i dvadeseti vek, Evropa je iskusila u spoljnoj politici primenu i upotrebu laži i mržnje. Iz ovakve atmosfere, iz liberalne demokratije, rodiće se ekstremni pokreti: fašizam, nacizam i boljševizam - komunizam. Ovi su kritikovali svoju majku liberalnu demokratiju, koja je zbog naglog industrijskog i tehnološkog razvitka stvorila je mnoge socijalne probleme za koje nije imala rešenje. Za rešavanje ovih društvenih problema bili su potrebni vreme, sredstva i znanje kako, sa čime i gde početi. Ekstremni pokreti nisu imali strpljenja niti volje da čekaju i idu postepeno.

Tako su došle i revolucionarne eksplozije.

Revolucionarni pokreti, koji su došli na svet kao protest na liberalnu demokratiju, nasledili su ponešto od svog roditelja.

Fašizam je hteo ekspanziju, osvajanje i kolonija- lizam. Nacizam je igrao na rasističkoj karti germanske ‘čiste rase’ i njene sposobnosti da vlada svetom. Gajio je naročitu mržnju prema slovenskim narodima i propovedao njihovo koloniziranje. Boljševizam se razvio (kao i liberalna demokratija) na klasnoj bazi, ispunjen mržnjom prema svemu što se kroz istoriju stvaralo i dovelo do civilizacije dvadese- tog veka. Komunizam je zahtevao temeljno rušenje kapitalističkog poretka. Ranije društvene klase i poredak trebalo je, putem revolucionarne diktature proletarijata, uništiti i izgradi- ti idealizovani - besklasni komunistički ‘novi svet’. Pogonska snaga ekstremnih pokreta su zavist, mržnja i demagogija.

Naš nesrećni jugoslovenski slučaj Taj slučaj jeste najbolja ilustracija terorisanja lažju i mržnjom. To je počelo nesrećnim državnim udarom 27.3.1941. To je bila provokacija Hitlera i Musolinija da nas unište, što se i dogodilo; za desetak dana nestala je naša država. Bili smo odmah čerečeni i razdrobljeni kako je okupator hteo. Pored okupatora dobili smo Pavelića, koji je pod okriljem okupatora počeo sa fizičkim istrebljenjem srpskog naroda. Pored Pavelića na našoj sceni pojavio se Tito, čovek Kominterne i Sovjetskog Saveza koji je zaigrao svoje krvavo kolo istre- bljenja srpskog naroda. Nemačke represalije su bile krvave i teške što Tita nije brinulo. Iz Londona od izbegličkih vlada ništa pametno nije dolazilo. Nažalost, predstavnici u Londonu kao da su bili povezani sa onim Rojterovim dopisnikom, koji je preko BBC poiučivao Srbima: „Ništa ne smeta što vas Nemci ubijaju. Sto se trava više kosi, ona brže raste”! Tako je propast Jugoslavije izrasla iz laži.

Balcanicus 1) Harrison

7

ДРЖАВА СРБИЈА - НА РАСПРОДАЈИ! Пре две-три године на граничним прелазима уместо имена земље, које је, иначе, ускоро укинуто, требало је ставити натпис - ДРЖАВА НА ПРОДАЈУ! Ма колико необично, било би то у потпуности тачно обавештење. Како сада ствари стоје, ускоро на граничним улазима у Србију треба поставити натпис - РАСПРОДАТО!

Кнез Михајловој, више нема скоро ниједне српске фирме. У тој улици већ је нестао и српски језик. Наиме, скоро све је на енглеском, пошто су и фирме са тог говорног подручја. У тој централној београдској улици постоје само два ћирилична натписа који делују не само усамљено него некако тужно, па и фарсично.

Да почнемо од најраширенијих и тржишно најрентабилнијих порока - кафе и дувана! Срби више неће имати ни своју цигарету, а кафу нису ни имали. Две највеће фабрике дувана купили су Американци и Британци. Срби неће имати ни свој цемент, јер су цементаре већ покуповале западноевропске фирме. Срби више неће располагати ни једним литром своје или увезене нафте. Сви ресурси нафтне индустрије, поред већ продатих, биће власништво страних фирми.

Откако постоји трговина, сигурно не постоји већи апсурд у том смислу, од овог што се дешава у Србији а који се означава као демократска и економ- ска реформа. Све невероватности из Риплијеве збирке чудеса, делују скоро као нормалне појаве у поређењу са процесом приватизације у Србији.

Србија неће имати ни своју струју! Већ се про- цењује вредност Ђердапа и рудника који снабдевају термоелектране. Цена електричне енергије у Србији већ је виша од оне у Америци (да не упоређујемо плате) што је предуслов продаје неком западном моћнику. Железара САРТИД из Смедерева већ је про- дата Американцима. Кажемо - продата, а тачније би било рећи поклоњена! Наиме, улагање у овај метал- ски гигант, само у 1999. и 2000. години, износила су 250 милиона долара. Учинио је то, углавном, конзорцијум трговаца и банака из Аустрије, Немачке и Холандије. Само извозна вредност САРТИДА износи око 150 ми- лиона долара годишње. Влада Србије је без икаквог разлога, без економског оправдања прогласила стечај САРТИДА, како би обесмислила његову цену и про- дала га, без тендера, америчкој фирми USS STEEL, без обавезе враћања дуга, односно кредита, већ поменутим западноевропским инвеститорима у САР- ТИД. Американци су ову стратешку индустријску базу у Србији купили за 21 милион долара у шта је урачунато и огромно земљиште, односно лучки појас и лука Смедерево. На тај начин ни огромна стратешка вредност Дунава који неколико стотина километара протиче кроз Србију, за ову земљу губи свој непроцењиви смисао, јер ће све то контролисати Американци! Ако Срби већ немају своју цигарету и кафу, ускоро неће имати ни своје пиво. Наиме ових дана Белгијанци су купили највецу српску пивару - Пивару Апатин. Преостале пиваре већ меркају такође инос- трани купци, уосталом као и винске подруме и производњу вина. Највећу новинско-информативну кућу на Балкану, ПОЛИТИКУ, већ пар година контролише немачки купац. Највећи каменолом у Србији (ЈЕЛЕН ДО, недалеко од Чачка) већ су купили Хрвати и то, како се тврди, кћерка хрватског председника Месића. Иначе велику ваљаоницу бакра СЕВОЈНО (недалеко од Ужица) купили су Словенци. Они држе највећи тржни центар у Београду. У најлепшој и најпознатијој улици у Београду, у

8

Познато је да су три велике шећеране продате за три евра (3)?! Купац је кум убијеног премијера Зорана Ђинђића. Само на основу извоза шећера из тих шећерана у Европу, који је изведен на један кримино- ген начин и под покровитељством Владе Србије, влас- ник тих шећерана, Миодраг Костић, „обрнуо" је преко три милиона евра! Пре неколико дана продат је и велики производни комплекс хране, пре свега меса, СИРМИ- ЈУМ из Сремске Митровице, такође за три евра (3)?! Великој општини, којој припада продати комбинат, припала је седмина једног евра, односно девет динара (9 дин), за шта се може купити једна јефтинија - жвакаћа гума! Купци, миљеници Владе, међу којима је и један осумњичен за припадност мафијашком клану из Сурчина. СИРМИЈУМ, као моћни произвођач и извозник меса, чак и за америчку армију, претходно је економски компромитован како би му цена била што мања ! Најфарсичнија продаја је свакако она која се односи на најпознатији ресторан у Београду - чувену МАДЕРУ. Њу је купио потпредседник Владе Чедомир Јовановић. Председник Управног одбора ове угос- титељске фирме је Чедина ташта. Да све ово није трагично, било би смешно! А можда ће и смех у Србији нестати пред њеним траги- чним перспективама. АРТЕЛ, 15.9.2003. <artel.co.yu>

Милош Марковић новинар

ILI MLADIĆ ILI NOVAC. SAD namjeravaju da usvoje zakon po kojem će pomoć Srbiji biti uskraćena sve dok Ratko Mladić ne bude izručen Haškom sudu. Očekuje se da će se za taj radikalni potez američki Senat opredijeliti u narednih nekoliko sedmica. Ukoliko Mladić ne bude uhapšen, sva finansijska pomoć Srbiji biće obustavljena od 1. marta 2004., piše londonski Institut za izvjestavanje o ratu i miru. Pomenuta odluka bi po Srbiju mogla imati katastrofalne posljedice, budući da se očekuje da će nakon toga i EU, MMF i Svjetska banka takođe zamrznuti svoja sredstva. IWPR piše da ovaj predlog podržavaju i demokrate i republikanci, pa je „gotovo sigurno da će Senat uskoro usvojiti ovaj propis". Odluka će se, kako se navodi, odnositi samo na Srbiju, pa programi za Kosovo i Crnu Goru neće biti ukinuti. Pravo pitanje, međutim, glasi - sta će učiniti Beograd? (SN311, 16.10.2003.)

Iskra 1. novembar 2003

Резултати последњег пописа становништва 2002. несумњиво указују на драматично погоршање демографске слике Србије

ИЛИ РАЂАЊЕ - ИЛИ УМИРАЊЕ Обистиниле су се најцрње слутње о демографској катастрофи српског народа на почетку 21. века. Према резултатима пописа становништва 2002. године, у Централној Србији сада има мање становника него 1991. године, прецизније речено мање за 128.278, у Војводини је забележен минимални пораст од 58.120, а на подручју Косова и Метохије, које се налази под привременом управом Унмика, није било пописа. Укупан број пописаних становника износи 7,478.820. Српски народ, прошавши много искушења у историји, излазећи рањаван и дижући се много пута из понора, на прагу је да коначно падне на испиту опстанка. Услов постојања једног народа је пре свега његово физичко и биолошко обнављање. Да ли су Срби као народ тога свесни? Подаци и статистика су суморни. Да постоје ваљани разлози да се позабавимо овом темом, нека послужи и податак да на сваки брак у Србији долази 0, 88 посто деце. Другим речима, Срби умиру, и ако се, не дај Боже, овако настави већ 2100. године, у централној Србији биће 2,100.000 становника, у Војводини 800,0, док би на Косову и Метохији тај број, према садашњем популационом тренду, био чак 4,4 милиона. Дакле, у својој држави бићемо национална мањина, истиче мр Биљана Спасић у недавно објављеној књизи „Зашто Срби нестају”. Проблем неминовно мора да се пресели у институције и да држава сходно искуствима популационе политике, која је у свету присутна још од средине 19. века (Француска), омогући пре свега здраво економско полазиште за решавање овог проблема.

- Косово и Метохија је подручје које има највећу стопу наталитета у свету у последњих осам деценија. И све општине на Космету имају позитиван природни прираштај осим Зубног Потока који је насељен Србима - каже мр Биљана Спасић. Опет, у Србији позитиван природни прираштај у 1999. години од 157 општина ималу су само Лозница, Пожаревац и Гроцка, док ниједна општина у Војводини није имала више рођених од умрлих. Простом рачуницом долази се до податка да је само у 1999. години број умрлих у односу на број рођених у плусу за 29.222. Дакле, у једној години изгубили смо град величине Деспотовца.

Логична последица беле куге је и старење нације. На Косову и Метохији млади до 19 година у укупној старосној структури учествују са 54 одсто, а стари од На сваки брак у 60 година са свега 6,9 одсто. Србији долази 0,88 посто Дакле, сваки други Албанац деце. Другим речима, Срби млађи је од 19 година. С друге тек сваки четврти Србин умиру, и ако се, не дај Боже, стране, млађи је од 19 година.

овако настави већ 2100. године, у централној Србији биће 2,100.000 становника, у Вој- водини 800,000, док би на Косову и Метохији тај број, према садашњем попула- ционом тренду, био чак 4,4 милиона.

Но да бисмо дошли до разлога зашто се дошло у популациони ћорсокак, морамо се вратити у своју националну историју. Белу кугу су, према мишљењу Спасићеве, узроковали ратови (геноцид), чедоморство (аутогеноцид), самоубиства и сеобе. Али, не само то. Једноставно речено, Србија у све мањем броју рађа децу и по броју живорођене деце последња смо земља у Европи, каже мр Спасић, поткрепљујући то бројним подацима.

Ако се као полазиште узме податак немачког географа др Алојза Фишера фон Егера о броју балкан- ских народа почетком столећа, долазимо до чињенице да се турски нарог бројчано увећао за 400 одсто, албански за 700 одсто, румунски за 45 одсто, бугарски за 38 одсто и грчки за 35 одсто. Једини народ који се не увећава, већ умире - јеста српски народ. То поткрепљује и професор Павле Шафарик који је 1840. године записао да је број Срба 5,5 милиона. Данас у Србији живи свега 6.180.000 Срба.

Iskra 1. novembar 2003

Па ипак, када је демографија у питању, Србија као држава карактеристична је и по сасвим супротним трендовима у њеним крајевима. Док се у Србији и Војводини бележи значајан морталитет, на Косову и Метохији током последњих 80 година имамо прави беби бум. Рецимо, Шиптара је 1921. године било 140.0. Данас их има између милион и два, узимајући у обзир број „новонасељених” становника из Републике Албаније, а већ смо поменули да ће их 2100. године бити чак 4,4 милиона. Опет, у Војводини је 1948. године било 2,2 пута више становника него на Космету.

Подаци нам говоре да се морамо суочити са чињеницом демографског старења становништва. И Црна Гора и Војводина са просеком старости од 37 година прекорачиле су праг од 30 година, који се сматра почетком старења нације - каже мр Спасић, додајући да је ова констатација од круцијалног економског значаја када се има у виду дугорочно планирање здравства, социјалних служби, образовног система. И ако се овако настави, уместо школа и обданишта зидаћемо старачке домове. Уосталом, почетак краја једне нације наступа онда када становништво изнад 65 година буде два и по пута бројније од осталог становништва.

Поврх свега, Србија је у протеклом веку у ратовима изгубила више од четири милиона људских живота. А стручњаци и борци против абортуса израчунали су да су чедоморством од Другог светског рата наовамо „убијене три Србије”. Почетком деведесетих година српску јавност ужаснула је исповест др Стојана Адашевића који је 38

9

Р е з ул та ти . . . године радио у КБЦ „Дедиње”. Др Адашевић је изјавио да је у току своје гинеколошке-акушерске каријере која је трајала 26 година „убио читав један град величине Смедерева”.

- Урадио сам око 50.000 абортуса и свестан сам да сам тако убио читав град. Прекинуо сам онда када сам урадио један захват и када сам видео живо и формирано дете. То ме је ужаснуло и почео сам да схватам да у ствари убијам децу рекао је др Адашевић. Примери из његове лекарске праксе су сабласни. Рецимо, дешавало се да се у истој болници, на једном спрату лекари боре да очувају трудноћу жене у петом месецу, а да другој жени раде абортус у истом месецу. Др Адашевић каже да отуда и не чуди податак што су по стерилитету Српкиње прве жене у Европи и готово једна трећина жена има проблема са рађањем.

- Народски речено, од абортуса се материца изгрбе. О томе се код нас не говори много из разно- разних разлога напомиње др Адашевић. А подаци су фрапантни. Званично, претпро- шле године у Србији је урађено око 198.000 абортуса. За 20 година урађено је више од два милиона абортуса. Ни тај број није коначан јер абортуси у приватним клиникама се не воде у званичним статистикама. Поред Русије, Кине и СРЈ има најлибералнији закон када је у питању абуртус. Али и ту смо изузетак. Само у Србији девојчица са 16 година може да се определи за абортус без сагласности родитеља. У којој мери је бела куга начинила демограф- ску пошаст у Србији понајбоље се види на примеру српског села.

- Ми често у шумадијским селима имамо двадесетак сахрана, а ниједно крштење - говорио је Његово преосвештенство, епископ шумадијски, ака- демик Сава Вуковић, један од највећих бораца за побољшање наталитета у Србији. Према мр Спасић, изумирање села је кључни проблем демографске кризе у Србији.

- Села се празне, огњишта гасе. Језиком статистике, рекли бисмо да од 100 одсто села, већ не постоје 72 одсто или у више од две трећине села угашена су огњишта илуструје наша саговорница и напомиње да у источној Србији има села где је просечна старост преко 60 година. Постоје села у којима се и деценијама није заљуљала колевка, нити чуо плач бебе. Примера ради, 1966. године затворене су школе у селима Горњи и Доњи Гајтан, у Туларима код Медвеђе... У селу Косанчић код Бојника било је до пре двадесетак година око хиљаду ученика, а сада стотинак. У селу Миљаници школу похађа свега двоје ученика.

- У Албанским селима имају других проблема. Како да прошире учионице. То је стварност - каже мр Спасић. Све у свему, проблем беле куге одавно је закуцао на српска врата. А како стоје ствари, одла- гање да се ухватимо у коштац са белом кугом опет ће

10

коштати нас - као народ и као државу. Искуства по- пулационе политике у свету су контрадикторна. Чак у развијеним земљама као што су рецимо Шведска где се рађање деце стимулише од рођења до колеџа социјална политика показала се као недовољна. Мада нико не спори да је економски фактор битан, искуства су показала да он није пресудан када је у питању ублажавање беле куге.

- Проблем беле куге не решава се само побољшањем животног стандарда. Потребни су значајнији и суштинскији захвати да би родитељство, а пре свега материнство поново задобило значајно место на лествици животних вредности. Потребно је лечити савремену, а у ствари најстарију људску болест, а то је егоизам - сматрао је епископ Сава. Према његовим речима, врло често родитељи се не одлучују на рађање из чисто себичних разлога, не желећи да поремете свој конформизам. Рађање и подизање деце представља - жртву, на коју је савре- мени човек све мање спреман.

- Још један значајан моменат на који држава треба да обрати пажњу био би покушај да се створе услови за уравнотежење тежњи савремене жене за каријером и материнство. Поптуно је неприхватљиво и за друштво погубно уколико жена треба непрестано да бира између ова два пута, а да је материнство далеко испод успеха у послу на друштвеној лествици вред- ности. У утицају и мењању „идејне” позадине беле куге састоји се и део мисије Цркве говорио је епископ Сава. ГЕОПОЛИТИКА, 28.6.2002. Драган Алимпијевић LABUS POPUŠTA NA PITANJU KOSOVA. Lider G17 plus Miroljub Labus ocijenio je da Beograd više nikada neće imati vlast na Kosovu i Metohiji. Kako prenosi agencija Beta, Labus je u intervjuu za agenciju APA i bečki dnevnik „Prese" rekao da će Kosovom vladati ijudi koji će legitimitet dobiti na izborima, a da pri tom mora biti mjesta i za kosovske Srbe. „Naš glavni cilj sada mora biti da srpske izbeglice mogu da se vrate na Kosovo i tamo žive bezbed- no'1, rekao je Labus, dodajući da su sve opcije koje bi doprinijele ostvarenju tog cilja ispravne. ,,Za razgovore o statusu Pokrajine, koja se nalazi pod administracijom Ujedinjneih nacija i zvanično pripada Srbiji, sada je još rano", rekao je Labus. (SN311, 16.10.2003.)

IZJAVA LABUSA O KOSOVU JE NEODGO- VORNA. Predsednik Srpskog nacionalnog veća severnog Kosova Milan Ivanović rekao je u nedelju FoNetu da je izja- va predsednika G17 Plus Miroljuba Labusa, da Beograd više nikad neće imati vlast na Kosovu, politički neodgovor- na i štetna. "Takva izjava može da unese pesimizam i pored očajničkog napora kosmetskih Srba da se izbore za opstanak, ostanak, pa i povratak prognanih. U slučaju da nemamo veze sa Beogradom i Srbijom naš opstanak bi bio ugrožen", smatra Ivanović. On je rekao da se apslolutno ne može složiti sa takvom izjavom, jer je po rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Kosovo deo Srbije. "Ovakve izjave pre rešavanja konačnog statusa Kosova mogu samo da štete i otežaju situaciju, ali i da znače da se jedan deo političara u Beogradu predao i da prihvata nezavisnost Kosova zarad, kako su i ranije izjavljivali, ekonomske pomoći i inte- gracije u Evropu i da sve ukazuje na pokušaj trgovine sa jednim delom državne teritorije", rekao je Ivanović (FoNet, 19.10.2003.)

Iskra 1. novembar 2003

ПАТРИОТ магазин о Сребреници

РЕПУБЛИКА СРПСКА НЕ СКРИВА ИСТИНУ Влада РС доставила је Дому за људска права БиХ коначан извјештај о дешавањима у Сребреници ратне 1995. године.

се међутим, напомиње и да РС није у могућности да сачини свеобухватанији извјештај због тога што је СФОР одузео комплетну документацију бившег Дринског корпуса Војске Републике Српске. Такође је О садржају извјештаја јавност, међутим, још истрага коју су водили и још воде истражиоци Хашког није упозната. Он ће бити јавно презентован тек кад то трибунала на подручју Сребренице онемогућила одлучи Дом за људска права. Када ће се то десити, још активности наших власти у том правцу. Међу осталим се прецизно не зна. Влада је свој дио посла одрадила, лимитирајућим факторима у истрази коју спроводе Дом за људска права је на потезу. Извјештај је органи РС јесте забрана ВРС изречена од стране направљен на основу сазнања добијених из истрага СФОР-а да врши било какве радње у вези са које су водили надлежни истрагом, као и "Друмска органи РС и Министарство правила” Хашког триДиректор америчког Института за унутрашњих послова, Мибунала, која онемогућавају нистарство одбране, Сестратешке студије у Вашингтону Грегори Копли спровођење квалитетне и кретаријат за испитивање темељне истраге на овом тврди да је на власти РС опет вршен притисак. ратних злочина и односе са подручју. Истражиоци ХаПрема Коплијевим тврдњама, прсте је у све и Трибуналом... шког трибунала пронашли овај пут уплео, у БиХ чувени, Американац су неке масовне гробнице Доналд Хејс, први замјеник високог предПрије овог извјеи из њих ексхумирали ставника. Копли тврди да је Хејс лично "активно штаја власти РС су Дому за тијела настрадалих Срељудска права раније учествовао у покушајима изнуђивања бреничана, међутим оргадоставиле извјештај који је нима РС није био дозвофалсификованог извјештаја о борбама у био само прелиминаран. љен приступ тим локацијаСребреници”. Хејс је, како наводи овај чувени Прије достављања "коначма, те тачни подаци о тим политички аналитичар, на инсистирање Педија ног извјештаја о Сребретијелима због тога нису ни Ешдауна затражио објављивање "финалног ници” Влада је на основу познати. извјештаја” о дешавањима у Сребреници, из чега одлуке Дома за људска права уплатила и два мисе, како каже, да закључити да из ОХР-а (Офис Канцеларији Међуналиона марака Фондацији родног комитета Црвеног високог представника) врше притисак на Владу "Сребреница-Поточари”. крста у Београду је још РС да призна како су Срби одговорни за покољ Још два милиона биће 1998. године достављена хиљада муслимана у Сребреници. исплаћена у наредне двије документација за око 500 године. несталих лица, што је резултирало ревидирањем спискова несталих. Влада Република Српска, дакле, испуњава обавезе, без РС је у прелиминарном извјештају такође упознала обзира на то колико су јој оправдано наметнуте. Ваљда је Дом за људска права БиХ са чињеницом да је само дошло вријеме када ће и други бити на потезу, а притисци на мјесец дана након трагичних дешавања у Сребреници РС престати, макар што се тиче ратних дешавања, јер у и околини 1995. године одржан састанак комисија за "несрећном сукобу народа”, како је у Дејтону дефинисан размјену Дринског корпуса Војске РС и Тузланског минули рат, учествовала су сва три народа. корпуса тзв. Армије БиХ. Тада је муслиманска страна тврдила да им недостаје 10.000 људи, не износећи ниједан аргумент којим би потврдили овај податак. Изнесен је приједлог да се заједничким снагама изврши претрес терена, што је српска страна одмах Ограничена истрага прихватила. Остало је само на приједлогу. Без обзира на разлоге који су у прелиминарном извјештају навеОдлуком Дома за људска права од 7. марта дени као отежавајући за истражне органе РС, 2003. године властима РС је наложено спровођење "коначни извјештај” је ипак морао бити завршен до свеобухватне истраге о дешавањима у Сребреници у јулу назначеног рока.

1995. године. Такође је наложено да се све реле- вантне информације, као и чињенице о несталим или њиховим тијелима, уколико су убијени, доставе овом Дому, али и Државној комисији за тражење несталих до 7. септембра ове године. У привременом извјештају који је Влада прије два мјесеца (9. јула) доставила Дому за људска права наводе се подаци патолога о пронађеним остацима 2.082 тијела, од којих је за 325 утврђено да су убијени из непосредне близине. У истом извјештају стоји да је велики број Сребреничана и мус- лимана изгубио живот на разне начине и самоубиства, утапање у ријеци Дрини, улазак у непозната минска поља и у директним борбеним дејствима са припад- ницима Војске РС. Подаци су плод истраге коју су надлежни органи Српске започели још прије доношења одлуке Дома за људска права. У извјештају,

Iskra 1. noverabar 2003

Хејсови прсти свуда Послије прелиминарног извјештаја формиран је тим стручњака који је радио на прављењу коначног извјештаја, који је сада предат Дому за људска права. То је уједно све што се о томе може сазнати и у Влади РС и у Дому за људска права БиХ. Међутим, сама чињеница да је Влади наложено да извјештај мора завршити до 7. септембра, значи прије него у Сребреници буде отворен меморијални центар, указу- је и на нешто друго. Директор америчког Института за стратешке студије у Вашингтону Грегори Копли тврди да је на

11

Реп. Српска ... власти РС опет вршен притисак. Према Коплијевим тврдњама, прсте је у све и овај пут уплео, у БиХ чувени, Американац Доналд Хејс, први замјеник високог представника. Копли тврди да је Хејс лично "активно учествовао у покушајима изнуђивања фал- сификованог извјештаја о борбама у Сребреници”. Хејс је, како наводи овај чувени политички аналитичар, на инсистирање Педија Ешдауна затражио објављивање "финалног извјештаја” о дешавањима у Сребреници, из чега се, како каже, да закључити да из ОХР-а врше притисак на Владу РС да призна како су Срби одговорни за покољ хиљада муслимана у Сребреници. "Влада РС води сопствену истрагу о случају 'Сребреница’ и та истрага још није завршена. Осим тога, ни истраживања Међународног суда за бившу Југославију још нису завршена. Познато нам је да ОХР инсистира да Влада РС сачини извјештај и шта треба да стоји у њему. Овај извјештај није базиран на истраживању него на ономе што ОХР жели да Влада РС призна”, рекао је Копли. Он је додао да извјештај није валидан према међународним стандардима и под- сјетио да је Институт за стратешке студије сачинио извјештај у којем је исказана забринутост због "незаконитих притисака на Владу Српске које врши ОХР преко амбасадора Доналда Хејса, што одражава ставове високог представника Педија Ешдауна”. Копли подсјећа да ОХР може у сваком тренутку распустити Владу РС, те тврди да је таква пријетња била садржана у Хејсовим ултиматумима на састанцима у августу и септембру са Младеном Иванићем, министром иностраних послова БиХ.

Ко се све плаши истине Грегори Копли истиче и да би насилно "привођење крају” случаја 'Сребреница’ помогло да се заустави талас тврдњи о подршци коју су бивши амерички предсједник Клинтон и његова админис- трација давали радикалним исламистичким групама у БиХ током рата, што, како каже, треба имати у виду с обзиром на чињенице о умијешаности исламских терориста у напад 11. септембра 2001. године у Њујорку. Он подсјећа и на својевремену идеју о бра- тимљењу Њујорка и Сребренице. "Градоначелник Њујорка је ту идеју одбацио због учешћа великог броја радикалних исламиста у терористичким акцијама, што је и довело до катастрофе 11. септембра”, сматра Копли. Коментаришући најављени долазак бившег америчког предсједника Била Клинтона у Сребреницу, Копли је рекао да он само жели да сачува своју поли- тичку позицију, како га не би сматрали узроком кон- фликата деведесетих година у Југославији, "Он не заступа ставове садашње америчке владе и жели да их понизи. Клинтон ће рећи да су једине жртве били муслимани и Хрвати и да су Срби агресори. Знамо да је било жртава и злочина на све три стране, али Клинтонова намјера је да подржи своје савезнике. Америчка амбасада у Сарајеву и неке невладине организације у региону које су подржавале Клинтона сада раде на промоцији његове политике, иако је то у супротности са званичним Вашингтоном”, истиче Грегори Копли и упозорава да се и овај пут жртвује истина ради нечијих политичких циљева. Грегори Копли је само једна, од бројних углед- них личности ван БиХ које упозоравају да је дошло вријеме да се каже права истина о ономе што се на

САБРАНА ДЕЛА

ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА 12КЊИГА

МОГУ СЕ У СЦГ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 011-582 179

ЦЕНА КОМПЛЕТА (12 КЊИГА) Просечан број страница по књизи - преко 350 БРОШИРАН ПОВЕЗ 100ЕВРА ТВРД ПОВЕЗ 120 ЕВРА ИЛИ ЕКВИВАЛЕНАТ У ДРУГОЈ ВАЛУТИ

Плус поштарина за европске и прекоморске земље.

овим просторима догађало и ономе што се још увијек догађа. Његови наводи, такође, још једном потврђују сумње да родних поступци појединих представника међунаорганизација у БиХ одударају од званичне политике земаља из којих су ти службеници дошли. Полако али сигурно падају маске са истине. Тога, изгледа, једино још нису свјесни (или га се боје) заговорници унитарне БиХ у Сарајеву, навикнути да се у свијету чује само њихова истина. Власти Републике Српске још једном изражавају спремност да истина о свим страдањима у протеклом рату изађе на видјело. На њеној територији се несметано ексхумирају тијела настрадалих. (Са таквих мјеста бошњачки политичари као што је Сулејман Тихић истовремено лицемјерно оптужују власти РС за злочине и за скривање мјеста злочина.) На бивши логор "Кератерм” у Омарској, у којем су током рата били затварани муслимани, недавно је постављена спомен-плоча. С друге стране, за "сара- јевске демократе” је најављено постављање спомен- плоче на бившу касарну "Виктор Бубањ” - данашње сједиште Суда БиХ, коју су током рата војне и паравој- не муслиманске формације претвориле у концетра- циони логор за Србе - "опасна провокација”. Штавише, шеф федералне комисије за тражење несталих Амор Машовић, иначе високи функционер СДА, изјављује да одбацује све "неистине о страдању хиљада Срба у Сарајеву”. Машовићев цинизам иде чак толико далеко да се усуђује изјавити: "Колико ја знам, у тој касарни је био само војни суд и војни притвор.” Изјаве неких других унитариста сувишно је и коментарисати. Нека им служи на част, будући да припадају истој политици чија су уста пуна суживота у "унитарној БиХ”, која је била и биће само никад недосањани сан поборника Изетбеговићеве Исламске декларације. Њихове изјаве, ипак, имају и позитивну страну и служе као опомена сваком Србину у БиХ да чува оно што је борбом за своја права у протеклом рату стекао. Осим тога, на овај начин се до краја демаскира истина о грађанском рату у бившој БиХ, па је коначно вријеме да и међународна јавност, а с њом и званичне међународне институције, коначно укажу на то ко се у овој дејтонској творевини у ствари плаши истине. патриот, 25.9.2003. <patriotmagazin.com>

12

Миљан Ковач

Iskra 1. novembar 2003

Zbivanja na planini Ozren

SRBE IZ BOČINJA TERAJU U ISLAM Novodoseljeni islamisti zahtevaju od 114 srpskih porodica, koje su se vratile na svoja ognjišta, da pređu u muslimansku veru.

Srpsko selo Bočinja na planini Ozren doživelo je neveselu sudbinu: dejtonska meda ga je ostavila u BH Federaciji, naselili su ga mudžahedini, strani i domaći, sa Abu Hamzom na čelu. A kad se, početkom 2001. godine, u selo vratilo iz izbeglištva 114 srpskih porodica, započeo je žestok sukob između povratnika starosedelaca i taze došljaka.

"Abu Hamza je otišao iz Bočinje, verovatno tamo odakle je sa “psima rata” i došao, ali je njegovo mesto zauzeo Samir Rizvić. Odmah mi je poručio da pređemo na islam, posle čega teškoća neće biti jer će mudžahedini brinuti o našoj bezbednosti.

Popio sam sa bosanskim mu- slimanima, pre rata, tonu rakije, ali ovi su neki drugi" kaže Boško Jovanović, vođa povratnika u Bočinju i vlasnik trgovinske radnje.

U ime zajednice bočinjskih muslimana, čiji se članovi međusobno nazivaju “braćom”, pred javnošću najčešće istupa Enes Imamović. On tvrdi da niko od “braće” ne kupuje u Boškovoj prodavnici: odlaze u Maglaj i Zavidoviće po hleb, brašno, voće i druge kućne potrebe.

"Sve će biti bolje ako Srbi prihvate islam, ako umru kao muslimani. Kad bih sad otišao Bošku sa flašom šljivovice, on bi pre prihvatio rakiju nego islam, ali, ako Bog da, prihvatiće ga jednog dana" nada se Imamović.

Najpre stradalo prase Otkako su se vratili, maja 2001.godine, u svoje selo, nasrtaji mudžahedina (Srbi ih isključivo tako nazivaju) ne prestaju. Započeli su tako što su iz Jovanovićeve avlije odneli prase sa ražnjem i bacili u reku Bosnu. Divni Mocić i Zorici Jović su zapretili da ih “neće biti” ako još jednom u kupaćim kostimima odu na reku. Milenku Stevanoviću su zapalili kuću, Jelena Sarkić, Boško Popović i Milenko Radić su “zaradili” batine, a kuću Predraga Zekića pretvorili su u džamiju sa dva jaka megafona sa kojih grmi “Alahu egber” od “sabaha” (zora) do “icindije” (molitva dva časa posle zalaska sunca).

"Bili su naručili jednog golobradog Zeničanina da me ubije, a kad je došao, ja sam ga propisno odalamio. Sudija me je, zbog toga, kaznio sa 237 konvertibilnih mara- ka. Neće me mudžahedini oterati, vratio sam se u Bočinju da tu umrem. Biće: ili oni ili mi " odlučan je Momir Zekić.

Srbima ne bi toliko smetali bradati mudžahedini i po šerijatu umotane njihove kćeri i hanume, samo da nije svakodnevne verbalne i fizičke provokacije koju doživljava- ju kao pritisak za ponovno iseljavanje iz sela i opštine Maglaj. Ponuda da pređu u islam je vrhunac verske

isključivosti. Kad je “džuma” (molitva petkom), muslimani iz okolnih sela se sliju u Bočinju, prođu pored tri svoje džamije, kažu Srbi, samo da bi ih ovde bilo što više pred nedovršenom ogromnom zgradom koja će, Bočinjani su sigurni, uskoro biti džamija.

"Dolaze nam iz okolnih sela jer je u nas, iako smo još bez prave džamije, najbolja “hudba” (molitva i propoved). I na nas se vrši pritisak: svakog petka policija zapisuje brojeve registarskih tablica automobila" tvrdi Samir Rizvić.

Radije seoba nego “sunet” "Bočinja je svet za sebe, federalne vlasti u Sarajevu tamo nemaju kontrolu" smatra direktor Republičkog sekretarijata za vere Dušan Antelj. "Nije prvi put da se maltretiraju srpski povratnici, ali poziv Srbima da pređu na islam je najdrastičniji od svih dosadašnjih pritisa- ka. Političari iz Federacije moraju da se izjasne kakvu BiH hoće: demokratsku ili šerijatsku.

Prema slovu Dejtonskog sporazuma, mudžahedini su morali da napuste BiH, a njihov ostanak je raniji šef mi- sije UN Žak Pol Klajn pravdao potrebom “da ih držimo na oku”. Trebalo bi ih, kad je već tako, držati ne samo na oku, već i na “uzici”, jer opasnost od prelaska islamskog radikalizma na terorizam nije zanemarujuća.

Predsedavajući Doma naroda Parlamentarne skupštine BiH Goran Milojević kaže da je ponašanje mudžahedina dostiglo zenit i da su oni koji su im dali držav- Ijanstvo dužni da primene mere iz krivičnog zakonodavstva. Apsurdnost stanja u Bočinji je još izraženija činjenicom da se priprema zakon o verama u BiH koji će osigurati verske i nacionalne slobode za svaku konfesiju i naciju. Čemu će služit zakon, ako se odgovorni čine neveštim?

"Srbima se na ovim prostorima, kroz ranije vekove, garantovala bezbednost ako pređu na islam, ali takvoj “trgovini” nema mesta u 21. veku. Poznat je “danak u krvi” za koji neki bošnjački istoričari kažu da je bio dobrovoljan odlazak u janičare.

Zar su Srbi, tada, sakatili svoju mušku decu da bi ih sačuvali od te “dobrovoljnosti!” Međunarodna zajednica bi trebalo što pre da zauzme stav o ovom što se u Bočinji događa" rekao nam je istoričar Ranko Pejić.

Najzad, neko iz te međunarodne zajednice se, nedavno, obreo u Bočinji. Bio je to Verner Vnent, zamenik visokog predstavnika UN u BiH Pedija Ešdauna. Izrazio je “razumevanje za nezavidnu situaciju” i obećao da će se “potražiti drugi izlaz, ukoliko se ništa uskoro ne promeni" možda izdvajanje sela iz maglajske opštine i pripajanje Petrovu ili Žepcu. Poslednji izlaz je iseljenje Srba iz rodne Bočinje, pošto “sunećenje” ne dolazi u obzir.

3. oktobar 2003.

Iskra 1. novembar 2003

APIS

<apisgroup.org>

13

APEL NEMAČKIH LEKARA HAŠKOM SUDU O STANJU ZDRAVLJA S. MILOŠEVIĆA INICIJATIVA DOKTORA I TERAFEUTA KOJI PRAKTIKUJU U NEMAČKOJ Dr. med. Uta Mader, Matthias Jochheim, Prof. Dr. med. habil. Ilse Eisen-Hagemann, Dr. phil. Hans-Peter Brenner, Prof. Dr. med. habil. Ingeborg Rapoport, Prof. Dr. med. Dr. phil. Dr. hc. mult.

Samuel Mitja Rapoport, Dr. med. Christa Anders, Dr. med. Emst Bellmer, Dr. med. Iris Jonkanski, Dr. med. Michel Huhn, Barbara Muhlfeld Za: g. Teodora Merona g. Ričarda Meja g. Stivena Keja g.

Branislava Tapuškovića ICTY, Churchillplein 1 NL 2517 JVVThe Hague 18.09.2003.

Poštovana gospodo, Nakon pismenih zahteva koje smo vam podneli prošlog novembra i decembra, postupak protiv g. Slobodana Miloševića morao je da bude ponovljeno preki- dan iz zdravstvenih razloga; samo nakon letnje pauze to se dogodilo više puta. Početkom ove nedelje, po prvi put je sednica koja je već bila u toku morala da bude prekinuta zbog akutnog napada srčane i vaskularne bolesti.

Ono što je s tim u vezi relevantno već je saopštio kardiolog Dr P.R.M. van Dijkman, koga ste vi imenovali, kada je u svom izveštaju od 18. novembra 2002. potvrdio «značajnu hipertenziju sa sekundarnim oštećenjem organa», «tokom suđenja ponovno se javljao nagli rast krvnog pritiska do oko 220/130 mm Hg», «stanje koje izgle- da kao hipertenziona kriza» i kada je pomenuo «mogućnost srčanog oboljenja, cerebrovaskularnog napada, infarkta i smrti».

Kada je gospođa Del Ponte u svom intervjuu no- vinama NOJE CIRHER CAJTUNG od 18. jula 2003. izjavi- la u vezi sa zdravstvenim stanjem g. Miloševića: «On je veoma, veoma dobrog zdravlja. Mnogi Ijudi od 60 godina ili stariji pate od visokog krvnog pritiska. Mi nećemo da mu ugađamo. Nadam se da niste stekli utisak da hoćemo», to dijametralno protivreči medicinskim nalazima i procedural- nim predlozima sa kojima se ponovljeno bavilo Sudsko veće br. 3. To takođe protivreči relevantnim rezolucijama UN u vezi tretmana zatvorenika. Najiskrenije se nadamo da je cinizam koji je izrazila gospođa Del Ponte izniman fenomen i da ni na koji način ne predstavlja stav koji zau- zima vaša institucija kao celina.

Apelujemo na vas, imajući u vidu hipertenziju i povećani rizik od infarkta kod g. Miloševića, da nikako ne praktikujete takav tretman «bez ugađanja». Tehnički je nemoguće u odobrenom roku obraditi količinu materijala koji je podnelo Tužilaštvo, što uzrokuje ozbiljan stres, ali koji je moguće izbeći. Čak i za zdravu mladu osobu to bi bio izuzetan zadatak.

U ovom slučaju, za pripremu odbrane nakon što je Tužilaštvo završilo sa iznošenjem svoje optužbe, neophod- no je da se postupak prekine na duži period. G. Milošević je zahtevao prekid i svoje puštanje na slobodu na period od dve godine. Diskreciono je pravo Sudskog veća da preispi- ta taj zahtev sa stanovišta «jednakosti strana», pošto je Tužilaštvo imalo mnogo više od dve godine da pripremi svoju optužbu, da ne pominjemo osoblje koje im je bilo na raspolaganju.

U najmanju ruku s obzirom na zdravstveno stanje, vreme koje je sada odobreno za pripremu odbrane od samo tri meseca je sasvim nedovoljno, pošto će neodgo- vorno povećati faktore rizika i stresa. G. Milošević bi trebalo da bude privremeno oslobođen na odgovarajući duži vremenski period, kako bi tokom pripreme svoje odbrane mogao da ima medicinski tretman i kontrolu od strane svojih dugogodišnjih lekara u Beogradu.

S poštovanjem (po redosledu potpisano)

Nedavni događaji primoravaju nas da ozbiljno pokrenemo pitanje vaše dužnosti da primenjujete odgo- varajuću brigu i nadzor. Taćno je da neko vreme nije bilo izveštaja o kontraindikovanim lekovima ili lekovima sa neprihvatljivim propratnim dejstvima. S druge strane, još uvek nema redovnog kardiološkog nadzora, što nam se čini neodgovornim s obzirom na poznato zdravstveno sta- nje.

Dr. Med. Uta Mader, Keln portparol INICIJATIVE, I e ka r, MEĐUNARODNI LEKARI ZA SPREČAVANJE NUK- LEARNOG RATA (IPPNVV - Nobelova nagrada za mir 1985.), UDRUŽENJE DEMOKRATSKIH LEKARA (nema- čka skraćenica VDAA) Matijas Johajm, Frankfurt na Majni, lekar i psihoterapeut, IPPNVV Prof. Dr. Med. Habil. Ilza Ajzen-Hageman, Berlin, lekar

Mada uz neodgovorno kašnjenje, konačno nakon godinu dana postoji smanjenje broja sudskih sednica nedeljno i časova zasedanja dnevno. S druge strane, tvrdi se da je količina materijala koji je podnelo Tužilaštvo, povrh već postojeih 500.000 stranica formata DIN A4, porasla ove godine za dodatnih 400.000 stranica, da ne pominje- mo video i audio trake. Takvu količinu niko ne bi mogao obraditi u odobrenom roku; u ovom slučaju nedostatak vre- mena uzrokuje ozbiljan faktor stresa koji direktno ugožava njegovo zdravlje.

14

Dr. Phil. Hans-Peter Brener, Bon, UDRUŽENJE LEKARA iz Koblenca

psiholog-psihoterapeut,

Prof. Dr. Med. Habil. Ingeborg Rapoport, Berlin, lekar Prof. Dr. Med. Dr. Phil. Dr. Hc. Mult. Samuel Mitja Rapoport, Berlin, lekar

Iskra 1. novembar 2003

Slobodan Milošević o kampanji optužbi protiv njega

TIRANIJA U BEOGRADU U SLUŽBI HAGA I AGRESIJE Javni odgovor Slobodana Miloševića na kampanju izmišljenih optužbi koju vodi režim u Beogradu Optužili su me marta 2001. za izmišljene krivice, samo da bi mogli da me uhapse i isporuče u Hag. Sada, 2003. nova optužba ima isti razlog: Hag. Samo ovog puta razlog je da se pokuša da spreči, ili bar umanji, očigledan fijasko lažnog Tribunala, koji služi kao sredstvo rata protiv naše zemlje i naroda. Ali, ovoga puta, za razliku od 2001. paralelno su pristupili terorisanju i moje porodice, zločinačkim progonom moje supruge i sina. Taj zločin nad mojom suprugom i sinom vrši se isključivo zbog borbe koju ovde vodim.

Da apsurd bude veći (ali i njihova sramota), zločin se vrši nad jednom ženom, suprugom dugogodišnjeg šefa države, profesorom univerziteta i piscem deset knjiga, koje su prevedene na trideset jezika i rasute širom sveta, te ih niko neće moći da uništi ili sakrije kao svedočanstvo pisano u vreme jugoslovenske krize iz nedelje u nedelju, čiju je vrednost vreme potvrdilo, koje Miri služe na čast, a svima nama na ponos. Ne postoji nijedan intelektualac, koji je više digao glas protiv rata, nasilja, primitivizma, eksploatacije, ropstva. Za mir, slobodu i ravnopravnost. I vrši se protiv jednog mladića koji je otvorena i čista srca odlučio da se sam probija kroz život, sopstvenim radom, pameću i sposobnostima i sve činio da pomogne drugima i da njegov grad bude lepši i humaniji. Zločin se vrši nad dvoje Ijudi koji su druge Ijude zadužili samo svojom dobrotom i humanošću.

neka država mogla sebi da dopusti. Ta sramota, za sve njene učesnike ali i za one koji je ćutke gledaju, postajaće sve veća kako vreme bude prolazilo.

U vezi sa "razlozima” iz kojih su istražni sudija i tužilac dolazili u Hag, da bude svakome jasno: Nikada, ni ja ni moje okruženje, nije imalo veze ni sa kakvom kriminalnom grupom.

Nikakav "zemunski klan” nije ni postojao dok sam ja bio predsednik. On je direktna posledica ponašanja sadašnje vlasti i uloge koju su grupe i pojedinci imali u izvođenju puča od 5. oktobra 2000. i njihove međusobne sprege.

Ni ja niti bilo ko iz mog okruženja nije imao nikakve lične kontakte niti poznavao bilo kog pripadnika JSO, popu- larno poznate kao "crvene beretke”.

Verovao sam da se radi o elitnoj antiterorističkoj jedinici, kakvu ima svaka služba. I danas verujem da je najveći broj pripadnika te jedinice to i bio. Ko je među njima bio sa nekom kriminalnom prošlošću ili sklonostima, to svakako bolje zna sadašnji režim jer su upravo takvi upotre- bljeni 5. oktobra.

Moja poseta centru u Kuli 1997. bila je protoko- larne prirode i povodom svečanosti, na koju je moj dolazak bio isključivo gest pažnje prema Službi i njenom tadašnjem šefu Jovici Stanišiću, koga sam cenio kao profesionalca i čoveka koji je nastojao da svoj posao obavlja u skladu sa svojom funkcijom.

Njihova jedina krivica je što su moja porodica.

Građani Srbije i slobodoljubivi Ijudi širom sveta šalju mi izraze podrške i žele pobedu.

Izgleda da samo režim u Beogradu navija za Haški tribunal i to tako žustro da se ne libi ni terorisanja žene i dece.

Rekao sam ovoj dvojici, koji su došli da me saslušaju, pet meseci posle mog javnog poziva, da samo kukavice napadaju žene i decu. Ništa sramnije od toga ne postoji.

Politička, medijska, policijska kampanja koja se vodi protiv mene i moje porodice je najveća sramota koju je

Apel nemačkih lekara …

Dr. Med. Krista Anders, Berlin, lekar Dr. Med. Ernst Belmer, Erchauzen, internista Dr. Med. Iris Jonkanski, Brinkhajm (Francuska), lekar Barbara Milfeld, Frankfurt na Majni, lekar SLOBODA, 3.10.2003. <sloboda.org.yu>

Iskra 1. novembar 2003

To, da je sve tamo za mene bilo novo i da je pose- ta bila protokolarne prirode, može ustanoviti svako ko tu traku sa posete pažljivo i u celini pogleda.

Oficira, koji mi je predao raport pred počasnim stro- jem jedinice, nisam poznavao. Sada je poznato da se zove Luković Legija. Kada je došao da me uhapsi marta 2001. godine čak sam ga zamenio sa oficirom koji je prilikom moje posete Stanišića i mene prevezao džipom od upravne zgrade do vežbališta, koje su želeli takođe da mi pokažu.

Inače, ni danas ne bih mogao da se setim imena nijednog od oficira koji su mi u raznim prilikama, pred počasnim strojem, predavali raport. U to uključujem i komandante počasnih jedinica Garde Vojske Jugoslavije.

Prvi put u svom životu razgovarao sam sa Lukovićem Legijom upravo kada je došao da me uhapsi 31. marta 2001. godine. S obzirom na to, tj. na činjenicu da do tada sa njim nikada nisam bio u bilo kakvom kontaktu, niti razgovarao, jedino delo koje sam bio u prilici da mu "naložim”, bilo bi moje sopstveno hapšenje.

Jasno je, dakle, da oni koji su upotrebili Ijude iz "crvenih beretki” za moje hapšenje (i druge koji su sa čara- pama na glavama preskakali ogradu rezidencije), upotreb-

15

Slobodan Milošević ...

Ijavali su ih i pre toga i posle toga. A to svakako ne bih mogao biti ja.

Priče o tome da je ta jedinica vršila i poslove mog obezbeđenja su neistinite. Laž. Mene je sve vreme obezbeđivala jedinica javne bezbednosti (a ne DB), čiji je komandant bio Senta Milenković. Što se Ivana Stambolića tiče, bili smo dugo godina dobri prijatelji. Razišli smo se politički na 8. sednici CK SKS 1987. godine. Lično nikad nismo bili u sukobu.

Neposredno posle smenjivanja došao je kod mene da me zamoli da dobije jedno od zaista (i po mom i po nje- govom mišljenju) najboljih mesta u SFRJ. Da bude postav- Ijen za predsednika Jugoslovenske banke za međunarodne ekonomske odnose. I dobio ga je. Na tom mestu ostao je više od 10 godina, iako je princip bio da se vrši rotacija. Sve do odlaska u penziju, za koju je ispunio i radne i starosne uslove daleko pre nego što je penzionisan.

Kao političar bio je veći niz godina potpuno zaboravljen. A priča kako je predstavljao opasnost za izbore je takođe gola laž, jer se na izborima uopšte nije kandidovao. Uostalom, da li se bilo kom kandidatu za tu čitavu deceniju ikada nešto dogodilo? A, on, čak, nije bio ni kandidat.

Proizlazi apsurd da sam ja, pošto sam mu obezbe- dio da 10 godina bude na funkciji koju je sam tražio i pošto je postao penzioner, jurio da ga ubijem da me ne bi ugrozio.

Za mene je posebno neshvatljivo što je njegova porodica spremno prihvatila jednu ovako plitku laž, tako da ispada da im je više stalo da okrive mene nego da saznaju stvarnu istinu o sudbini svoga oca i supruga.

Ivan Stambolić je bio potpuno zaboravljen političar, pa čak u vreme kada je nestao, i zaboravljen bankar. U čitavoj državnoj i političkoj strukturi i u mom okruženju nećete naći nikoga ko ga je uopšte pominjao čitav niz go- dina. To i ne čudi, jer sve je to pripadalo vremenu bivše SFRJ, a od 1990. pa nadalje, brige i život uzele su, nažalost, potpuno različit tok.

Bez uvrede, Ivan Stambolić više nikoga nije interesovao.

Nikakvog revanšizma nije bilo ni prema onima koji su ga podržali na 8. sednici. Desimir Jeftić, tadašnji predsednik Vlade Srbije, koji je takođe posle smenjen, bio je čitav niz godina ambasador u Rumuniji. Ivanov najbolji prijatelj i komšija Dragan Tomić, direktor ”Simpa”, bio je sve vreme u državnom i partijskom rukovodstvu.

Siguran sam da će i on potvrditi da sam njemu lično, posle Ivanove smene, rekao da bih ga smatrao naj- gorim čovekom ako bi sada Ivanu pošto je smenjen, okre- nuo leđa i prestao da bude prijatelj. Stvari su, dakle, pot- puno suprotne od priče koju je isfabrikovalo nekoliko žalos- nih kreatura.

O Ivanovom nestanku obavestio me je telefonom Vlajko Stojiljković, tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Rekao sam mu da podigne sve snage kojima raspolaže, da ga nađu. Upoznao me je da su Ivanovi supruga i sin, njegov nestanak prijavili tek po podne iako je on otišao na trčanje još toga jutra - što proširuje i otežava traženje.

me je kasnije, uveče obavestio da je nekoliko stotina poli- cajaca angažovano u potrazi. Insistirao sam da se sve snage upotrebe i da ga što pre nađu. Sigurno je da većina tih policajaca i danas radi u MUP-u i o tome može da da sve podatke.

Iz svega što me je Vlajko Stojiljković obaveštavao, ništa što je moglo biti preduzeto nije propušteno da se pre- duzme.

Pošto mi je istražni sudija prilikom predstavljanja sebe i tužioca i razloga zbog kojih su došli, pomenuo i vezu sa "pokušajem ubistva Vuka Draškovića” želim i o tome da kažem nekoliko reči.

Nikad nisam poverovao da je to što se u Budvi dogodilo bio stvarni pokušaj ubistva, jer je neverovatno da neko u maloj sobi, ispuca sve metke i da sve promaši, pošto čak ni Vuk Drašković, sa svim svojim smislom za glumu nije mogao da odglumi ni muvu ni komarca. Verovao sam da je to učinjeno da bi ga neko zaplašio ili da je sa svojim smis- lom za ulogu žrtve režima, to sam izmislio, da na sebe skrene pažnju. Nije teško pretpostaviti kome je takav inci- dent mogao da odgovara, ali je sasvim jasno da nije bio u interesu tadašnje vlasti. Naprotiv.

Nije mi poznato da je DB Srbije u Crnoj Gori imao bilo kakvu aktivnost osim prikupljanja podataka o švercu cigareta na teritoriju Srbije. Rade Marković mi je čak pokazi- vao snimke iz vazduha predela koji se zove Mehov krš, a nalazi se na teritoriji Srbije, na granici sa Crnom Gorom, sa objašnjenjem, da prema njegovim saznanjima tuda ide, nekim sporednim putevima, šverc cigareta i da se tu i skla- dišti. Tada je pripremana akcija da se u pogodnom trenutku pohapse šverceri i zapleni roba.

Nije mi poznato da li su ti snimci napravljeni iz aviona ili helikoptera, policijskih ili vojnih, niti su me takvi detalji interesovali.

Nikada nisam razgovarao sa Pavkovićem o prebacivanju nekakvih ubica i agenata iz Crne Gore. Neverovatno je da se vrhovni komandant bavi prebaciva- njem nekakvih tajnih agenata i to po celoj liniji koman- dovanja od načelnika generalštaba pa nadole.

Istina je samo to da sam uvek insistirao da službe sarađuju i da napuste praksu međusobnog rivalstva, pošto službe nisu ni moje ni njihove već državne i za državu treba da rade, u skladu sa zakonom. O tome je, uostalom, na ovom nelegalnom sudu, govorio i general Aleksandar Vasiljević. I to kao svedok optužbe. A Rade Marković je i ovde i pred dva skupštinska odbora svedočio kakvo su sve nasilje i bezakonje nad njim primenili da bi me za nešto optužili.

Jedino pominjanje helikoptera, koga se sećam, bilo je u vezi sa incidentom niskog preleta jednog helikoptera iznad Belog dvora (što je bilo zabranjeno), kada je samo prisebnošću oficira VJ, nadležnog za zaštitu Belog dvora, izbegnut tragičan ishod, odnosno obaranje tog helikoptera.

U toku dana je ustanovljeno da se radilo o helikopteru kojim je neki teški bolesnik iz Republike Srpske prevezen na obližnji VMA. Zahtevao sam od istražnog sudije i tužioca da saslušanje bude javno i da mogu da uvedu čak i otvoreni telefon, da može ko god želi da me pita šta želi. Objasnili su

Sve su granice obaveštene, a Vlajko Stojiljković

16

Iskra 1. novembar 2003

ДАН (ЦГ)

КОНТРАОБАВЈЕШТАЈАЦ ОТКРИВА КАКО ЈЕ УХАПШЕН МОМЧИЛО ПЕРИШИЋ Перишић шпијунирао Милошевића, Коштуницу, Павковића, Ојданића, Стојиљковића, Лазаревића...

Припадник контраобавјештајне службе за специјалне намјене бивше Војске Југославије који је учествовао у акцији хапшења Момчила Перишића, бившег начелника Генералштаба ВЈ када је откривен у шпијунажи, каже да је све оно што је код њега пронађено као повјерљиви материјал што га је просљеђивао извјесном Американцу је готово цјелокупна војна документација Генералштаба. Све то, међутим, није изненадило људе из војске јер су, послије првих сазнања да бивши начелник Генералштаба преноси страним тајним службама пов- јерљиве војне информације, Перишића дуже време у стопу пратили и прислушкивали. С обзиром на то да је акција праћења, прислушкивања и хапшења изведена успјешно, припадници јединице која је водила акцију отишли су на кратак рапорт код генерала Аце Томића, који је похвалио њихов рад. Том приликом су му

Slobodan Milošević … da to nije moguće po zakonu, dok traje istraga. To sam uvažio i tražio da donesu odluku da trake budu objavljene po završetku istrage, jer tada za to ne postoje nikakve smetnje, da istraga, pošto se završi, bude ugrožena.

Ni to nisu prihvatili, iako su upravo oni, ona službena lica, koja po zakonu odlučuju o tome, što nije bilo sporno ni za mene ni za njih, ni za moje pravne zastupnike.

Sadašnja vlast zakone upotrebljava kao izgovor za stvarno bezakonje i tiraniju.

Ništa novo!

Još 1742, Monteskije: ”Nema svirepije tiranije od one koja se sprovodi pod štitom zakona i u ime pravde.”

U celoj toj prljavoj operaciji spasavanja fijaska ovog nelegalnog Haškog suda, najsramniji element pred- stavljaju napadi na moju suprugu i sina.

Rekao sam istražnom sudiji, kada mi je doneo traku, da istragu treba da popuni i zlatnim polugama, deviznim rezervama, vilama u švajcarskoj i ne znam čime sve, o čemu su davane razne izjave i opširno pisala štampa. Pa posle "zaboravila”.

Pitao sam i: ”Zar vas nije sramota?” Nisam dobio odgovor.

A svojoj supruzi i sinu, Miri i Marku, koje su na ovako podao način od mene odvojili, želim da poručim: ”život je kratak da im se zahvalim na njihovoj dobroti.”

Hag, 17. avgust 2003.

Slobodan

Milošević

предали сва документа која су пронашли код Перишића. Припадник контраобавештајне службе откри- ва за „Дан” детаље акције коју су извели, као и то која је све повјерљива документа и информације достављао Перишик - У све објекте које је користио Перишић, као и чланови његове уже породице, били су постављени прислушни уређаји. Операција је почела 1998. године по налогу тадашњег предсједника државе Слободана Милошевића. Прави обим операције почеоје, међутим, петог октобра 2001. године. У почетку није ангажован цио састав „кобра”, већ пет-шест људи из јединице. Петог новембра око 11 сати добили смо наредбу за састанак коме је присуствовао и Ацо Томић, један пуковник из КОС-а као и високи представник Државне безбједности. Издате су писмене наредбе. За акцију је знало свега 30-ак људи - прича наш саго- ворник. Он каже да је први Перишићев контакт који је контраобавјештајцу запео за око био са госпођом Монтгомери у Калемегданском парку, али је у служби то прихваћено као безначајно. Сљедећи пут Перишић је уочен у ресторану "Руски цар”, гдје је пио кафу са америчким дипломатом. Имао је два пратиоца и једног возача.

- Знали смо за круг људи са којима се саста- јао, релације гдје иде, па чак и тачно вријеме састана- ка. Перишић је страним обавјештајцима давао писане документе са сједница Врховног савјета одбране који- ма је предсједавао Слободан Милошевић, а касније Војислав Коштуница, затим наредбе генерала Небојше Павковића док је био командант Треће армије, одлуке шта да се ради са албанским заробљеницима, а шта са цивилима. Углавном, откривао је читав ток операције која је вођена негдје од средине 1998. године па до повлачења Војске са Косова, истиче наш саговорник. Он наглшава да међу документима која је пре- давао страним агентима има и наредби гдје је Перишић открио локације за пар масовних гробница у којима су закопани припадници ОВК, податке о гранатирању села када је био удар НАТО авијације, као и бомбар- довање наше авијације. Осим тога, прослиједио је документацију операције која је била позната под именом „Поскок”, коју су водили припадници "кобре”, конкретно - ко им је издавао наредбе, како је спроведена акција, колики су били губици... У дијелу инфор- мација „опрао” је себе, а у дијелу издао многе људе, што ће показати вријеме и наредна хапшења у нашој земљи. То су људи бившег режима СПС-а. Предао је комплетну документацију бившег министра одбране Ојданића, документацију Пав-

SLOBODA, 24.8.2003. <sloboda.org.yu>

Iskra 1. novembar 2003

17

Контраобавештајац... ковића, Влајка Стојиљковића, бившег команданта Приштинског корпуса генерала Владимира Лаза-. ревића, као и податке неких људи из Војске Републике Српске који су оптужени за ратни злочин.

- Ако дође до суда, Перишић нема начина да се одбрани. Постоје видео и тонски записи. Снимљена је, између осталог, и његова свађа са женом - каже котнраобавјештајац. Бр. М.

Ухапшен у моменту када му је амерички дипломата предао ташну са 200.000 њемачких марака Приликом хапшења, код Перишића су пронађене дискете, тонске касете, папири и ташна коју му је предао амерички дипломата, у којој се налазило 200.000 њемачких марака.

- Акција је планирана дан унапријед. Знали смо да ће доћи у мотел „Шарић” и све испланирали до детаља. Дошао је у 17.20 и са возачем попио кафу. У 17.55 стигао је амерички дипломата. Кратко су разговарали а затим је дошло до предаје видео-касета и докумената. Погледали смо на сат. Билоје тачно 18.15. Како су наши људи претходно били замијенили коно- баре, у 18.21 шеф је издао наредбу да се ухапси, прецизира наш саговорник.

У цијелој акцији учествовало је 38 људи.

ШТА ЈЕ БИВШИ НАЧЕЛНИК ГЕНЕРАЛШТАБА ВЈ ПИСАО БИВШЕМ ПРЕДСЈЕДНИКУ СРЈ ПРЕД ПОЧЕТАК НАТО БОМБАРДОВАЊА Писмо Милошевићу обезбиједило Перишићу пред Трибуналом статус свједока, а не окривљеног

стање на Косову и Метохији могло да се превазиђе увођењем ванредног стања на вријеме, 20. априла 1998. године”, кад је Перишић Милошевићу послао први писмени предлог. „Пошто то није уважено од Вас, стање је ескалирало, па су представници МУП-а, а и Ви, тражили употребу ВЈ, неке мање јединице су непосредно и посредно употребљаване што је са аспекта Закона нелегално, а посљедице по државу познате. Да би реализовали одговорно и професио- нално закључке са сједнице Врховног савјета одбране од деветог јуна 1998. захтијевали смо од Владе СРЈ да нам обезбиједи законске и материјално-финансијске услове. Она то досад није урадила, што значи да је свако ангажовање ВЈ у борбеним дејствима ван граничног појаса и даље нелегално могуће посљедице непредвидиве”, између осталог стоји у писму које је Перишић послао тадашњем предсједнику СРЈ 23. јула 1998. године. Тадашњи начелник Генералштаба ВЈ упозорио је Милошевића да „нелегална употреба војске не остаје незапажена од стране посматрача и да може да изазове одмазду међународне заједнице и НАТО”. Перишић је, што је доказао хашким истражитељима, предложио Милошевићу рјешавање косовске ситуације, и то на сљедећи начин. Он је сма- трао да војска мора бити употријебљена легално за одбрану граничног појаса, војних објеката и јединица, а да је за остале задатке не би требало употребљавати прије него што се прогласи једно од Уставом пред- виђених стања. „Нама је јасна позиција, али ми морамо имати легалну политичку одлуку, јер ако Савезна скупштина или Влада СРЈ неће или није у стању да је донесе, откуд било коме право да преузме ту одговорност”, питао је Перишић Милошевића. „Често ми наређујете да за потребе МУП-а уступамо непокретну и покретну имовину. На основу Закона о имовини СРЈ, нити Ви имате право да ми наредите, нити ја да извршим наређење у вези са материјалним давањима ван ВЈ. Такве захтјеве упутите титулару имовине ВЈ, а то је Влада СРЈ. Зато имам обавезу, право, моралну и људску, официрску и генералску снагу и част да Вам укажем на потребу да у својству предсједника СРЈ и врховног команданта у Савјету одбране, односу према Војсци, народу и држави у овом преломном тренутку поштујете инсти- туције ВЈ и њене функционалне принципе и према њој се односите на Уставом, законом и правилима ре- гулисан начин.

Бивши генерал Војске Југославије Момчило Перишић, који је дао исказ истражитељима Хашког трибунала у канцеларији на Новом Београду, умјесто оптуженог, осигурао је себи статус свједока пред овим судом захваљујући писму које је послао бившем пред- сједнику СРЈ Слободану Милошевићу, а из кога се јасно види да је Перишић одбио да изврши његова наређења.

Наведено има за циљ да Вам на вријеме укаже на неке од могућих карактеристичних посљедица по ВЈ, а њена улога је пресудна за опстанак СРЈ и њеног предсједника.

У писму се наводи да је тадашњи начелник Генералштаба ВЈ јасно и гласно Милошевићу рекао да неће употријебити војску мимо Устава и закона. "Дан” је дошао до оригиналне верзије Перишићеве преписке са Милошевићем, у којој, између осталог, стоји да "је

ДАН (ЦГ), 30.9.2003. <revijad.cg.yu/dan>

18

Био сам као и увијек отворен, чворноватог језика, искрен и добронамјеран, али то не значи и плашљив и наиван”, закључио је Перишић у писму.

Бр. Митрић

Iskra 1. novembar 2003

ДОКУМЕНТИ: Ако коза лаже, рог не лаже

АНТИСЕМИТИЗАМ У НЕДИЋЕВОЈ СРБИЈИ? Последњих година дигла се кампања, нарочито у Туђмановој Хрватској, да је за време Другог светског рата био веома активан антисемитизам у Србији под немачком окупацијом и да је влада гене- рала Милана Недића гонила, хапсила и убијала Јевреје по Србији. Ишли су тако далеко да су тврдили како су Срби с поносом изјавили да су Јевреји очишћени из Србије. Намера Туђмана и његових следбеника врло је прозирна: да се баци кривица и на Србе, како би се умањила кривица усташа због њиховог стварног чишћења Јевреја у Независној Држави Хрватској. Прошле године појавила се у Београду књига Живи и мртви: Разговори са Јеврејима ', у којој аутор, Јаша Алмули, води разговоре са Јеврејима који су преживели нацистичку страховладу и сада јавно го- воре о својим искуствима. Они, разумљиво, највише говоре о својим патњама и страдањима и о губитку многих својих рођака и сународника. Нас овде углавном интересују њихови искази о наводној улози Недићевих полицијских и војних снага у истребљењу Јевреја. Мориц Марци Леви, резервни официр у кра- љевској југословенској војсци, спасао се захваљујући помоћи од стране Срба, који су му омогућили да доби- је лажне документе и скривали га. Он се сећа раних дана у Другом светском рату: „У априлу 1941. Немци су у Србији формирали Комесарску владу на чијем је челу био Милан Аћимовик Ту је био и Драги Јовановић. Они су пре рата били познати по томе што су гонили комунисте у Београду и Србији. Располагали су кар- тотеком са подацима о свим комунистима и могли су добро да послуже Немцима у гоњењу комуниста и осталих антифашиста. Жандари су били под коме- сарском владом,” тј, „под немачком командом.”(42) Треба рећи да је било Срба у Комесарској управи и Специјалној полицији који су немилосрдно гонили комунисте, међу њима и Јевреје ако су били кому- нисти, хапсили их и предавали Немцима, који су их потом стрељали. Треба одмах додати да је Специјална полиција радила независно од Недићеве владе, присталица Димитрија Љотића и Српског доброво- љачког корпуса. Да у свим народима има изузетака Леви доказује, намерно или ненамерно, да је и међу Јеврејима у Београду било њихових људи који су служили Немцима. Помиње неког Бењаминовића који је био у Специјалној полицији у Београду: „Био је Јеврејин и јурио је комунисте пре и за време рата. Грдне је, каже, Јевреје покупио.”(52) О антисрпској пропаганди из Хрватске да су Срби побили београдске и српске Јевреје Леви има јасан став: „Јаговоримза време до априла 1942. године. Ми нисмо никакве контакте имали са српским окупационим или квислииншким снагама у Београду. Ми смо имали контакте само са Немцима, искључиво са Немцима. Ја напомињем да на Ташмајдану није била никаква стража, а код Топовских шупа тврдим да је била немачка војна стража, Вермахт. Нису били домаћи. У логору на Бањици то је било под Специјалном полицијом, али на стрељање су их водили Немци. Има живих логораша, постоје три књиге. Егзекутори свих страдалих Јевреја су били

Iskra 1. novembar 2003

Немци.”(57-58) Питање антисемитизма међу Србима често се потеже у књизи. Тако Ђорђе Лебовић, писац и дра- матичар, који је преживео Аушвиц, не може да буде јаснији: „Када сам кренуо у средњу школу, антисеми- тизам се осећао нарочито код Немаца, донекле и Мађара. Код српског становништва никада га није било.”(292) Не само да антисемитизма није било већ скоро сви интервјуисани личности истичу да су им Срби помагали да се спасу. Професор Јаков Данон каже да су за време окупације становали са Србима: „То су биле српске породице, није било јеврејских.” Срби су се дружили са њима: „Апсолутно сви. Били су на нашој страни и критиковали су и показивали негодовање према Немцима. Изузетно су били против Немаца.”(63) Данон поименце помиње једног Србина који је спасао њега и његову породицу: „Он је ризико- вао велику породицу и стављао на кланицу да би спасао наше животе, три јеврејске породице, без икакве материјалне добити.”(68) Данон то приписује „не само српском патриотизму него и хуманизму. Помоћи човеку у невољи.”(70) Каже да им није долазила Недићева полиција: „Они су се ту кретали, али у станове нису улазили, код нас нису били... ни Љотићеваца није било.”(69) Интересантна су и мишљења појединаца о Милану Недићу и његовим војним јединицама. Др Максим Штернић, психијатар и професор Медицинског факултета у Београду, размишља о Недићу на изне- нађујуће објективан начин, и поред тога што је као скојевац учествовао у партизанском рату. Он оцењује Недићеву улогу као нужно зло: „Генерал Недић је у августу формирао тзв. 'Владу народног cnaca’, ако се добро сећам тако се звала, и основао Националну стражу. У њу су примљени жандари, финанси и један број бивших активних војних лица. Добила је нешто пешадијског оружја од Немаца са задатком да држи ред у Србији... Милан Недић је имао заслуге у Првом светском рату и био је прилично популаран у војсци. Под Немцима је стварно био квислинг, али многи су сматрали да се он примио положаја под Немцима врло нерадо, у ствари да би на неки начин средио живот у Србији под окупацијом. Његов став је био да је Србија поражена, подељена, тешко унесрећена и да нема смисла да се Срби прсе када је читава Европа под немачком чизмом.” На питање да ли је било антисеми- тизма у Недићевом програму, Штернић одговара: „Он је био српски генерал, а када то кажем, онда мислим да код њега антисемитизма није било. Било је пре рата у Србији појединаца и људи који су декларисали да не воле Јевреје, можда и горе од тога. али у службеној политици тога није било, ни код двора ни код влада. За Јевреје у Србији могло се често чути да их називају Србима Мојсијеве вере или српским Јеврејима. На јеврејском гробљу у Београду, на самом улазу, стоји велики споменик Јеврејима погинулим у ратовима за ослобођење, у балканским и у Првом светском рату.”(174-75) „Према подацима које сам доцније добио, недићевци су се понашали коректно” према рањеним партизанима.(178) Штернић прави веома важан закључак: Четници су сматрали „да партизани својим акцијама изазивају жестоке репресалије

19

Антисемитизам ... Немаца, који су за једног убијеног Немца стрељали сто Срба, а за рањеног Немца педесет. У Крагујевцу су Немци стрељали и ђаке. Четници су сматрали да су то непотребне жртве, што и ја данас мислим, и више нису хтели да учествују у борбама са партизанима већ су окренули ћурак.”(179) Немају сви повољно мишљење о Недићу. Др Марко Анаф, професор биологије, чији је брат погинуо у Космајском партизанском одреду у борби са недићевцима, вероватно зато мисли лоше о Недићу: „Недић је имао угледа као генерал бивше југословенске војске, али ја бих рекао да нема оправдања за његово држање под окупацијом. Јер он није пришао Немцима због тога да заштити Србе од последица борби које су водили углавном партизани, већ много више зато што је веровао да ће Немци у рату да победе и да је за Србију боље да им приђе него да се бори против њих. Недић је у правом смислу те речи био квислинг, нешто слично или потпуно исто као ге- нерал Петен у Француској. Тешко би се тако нешто да је био издајица могло рећи за Дражу Михаиловића, који је водио четнике у Србији. Када је сарађивао са Немцима, он је то радио из тактичких разлога.”(98) Тешко је разумети Анафову логику, која је пуна погрешних претпоставки. Недић се једва примио председништва, крајем августа 1941, а онда је, после Мачве, Краљева, Крагујевца итд., опстанак Срба дефинитивно стављен у питање. Да је Недић веровао у немачку победу, зашто им се није одмах ставио на располагање? Анаф ипак прави разлику између Недића и Драже Михаиловића - дакле бар је неко од Срба имао, по Анафу, исправан став. Сем тога, Анаф је оповргао бесмислицу да су Срби „очистили Београд од Јевреја”, рекавши „како су се Немци хвалили да је то био први велики град Европе очишћен од Јевреја”(93) Солидарност са Србима интервјуисани су у неколико махова изразили и у односу на НАТО кам- пању против Срба. Тако др Никола Рот, професор пси- хологије, научни радник и декан Филозофског факул- тета на Београдском универзитету, опомиње оне Јевреје у свету који нападају Србе: „Надам се да ће они јеврејски кругови у свјету који имају погрешан став према Србима ускоро увидети да тај став треба напустити, да је врло важна борба за праведност, за часност. Треба да имају на уму да не може бити цео један народ крив као што Србе окривљују. Прије свега то треба да имају на уму Јевреји, који су два миленију- ма непрестано били нападани и страшно прогањани, и то цели народ, без кривице. Не би смели сад да суделују у прогону једног народа који исто тако није крив и који је исто тако прогањан.”(220) Професор Енрико Јосиф, композитор и академик, који се спасао бежећи у Италију, саосећа са Србима за време НАТО напада деведесетих година, до те мере да његов исказ заслужује да се донесе опширно: „Срби су наша есхатолошка, духовна браћа. Живети у једној Србији и не осетити да сте Јеврејин, то нигде у Европи ни пре Хитлера није било. То је по природном закону тако. Срби су један невероватан народ, ја га зовем загрљајни народ, који чак туђина још више пригрљује него самога себе. Има једно осећање за туђина да буде према њему поштен, крајње брато- љубив, и то је разлог што је ова Србија сада овако рас- парчана и подељена. Никад није полагала велику

Оглас за књигу

„ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

- МОЈА РАЗМИШЉАЊА И СЕЋАЊА” Покојног протојереја Драгољуба Цокића свештеника цркве Св. Јована Крститеља у Патер- сону, Њуђерси, САД. Ово је до сада најбоље написана књига о покојном владици Николају, садашњем новом светитељу Српске православне цркве коме је о. Цокић дуго година био десна рука и са њиме нај- блискије сарађивао. Сав приход од продаје књиге ићи ће у корист српске сирочади у Србији, коју је покојни Владика највише помагао за свога живота. Књига се по цени од $12, плус $3 за поштар- ину може наручити на адресу протинице: Mrs. Olga Cokic 40, Kline Blvd., COLONIA, N. J. 07067-1921 USA

пажњу на то да ли су они, само они изабраници неки, али су поштовали оне који живе са њима и који Србији наравно желе добро. То је један изузетан народ и страшно је ово што је учињено. Врло је то учињено промишљено. И понављам, извршен је над Србима прави правцати медијски геноцид, медијски Аушвиц, претворили су Србе у наказе како су нас унаказивали кроз векове, а посебно преко Гебелса и његове пропа- ганде. Гледао сам страшну емисију у којој су изишле све оне налепнице о Србима, то је исто као кад је Хитлер Јевреје приказивао онако унакажене, сатане, ђаволе.” Онда Јосиф апелује на америчке Јевреје: „Ви не знате да самим тим вршите духовно братоубиство, ми онда једноставно потписујемо и Аушвиц и пуно оправдање за оно што је радио до јуче немачки национал-социјализам... А да не говорим да је он био ваш савезник не само у Првом и Другом светском рату, него много пре Првог и Другог светског рата. Он је увек био привржен идејама које је једна велика Америка имала или једна данас пала Европа, мислим она права демократска Европа... Немојте веровати онима који стално говоре да су ти јадни Срби за све криви и да је то један ужасан кољачки народ. Наравно, и код Срба има оних који кољу, као што свуда има, али је српска народна душа света, загрљајна, предивна, како ретко где има на овом иначе, нажалост, унакаженом свету.” (378-79) Да су Срби као народ били антисемити, чак и у Недићевој Србији, не би се професор Јосиф, попут многих других Јевреја, солидарисао са Србима, већ би их нападао где год стигне. Иако књига Живи и мртви: Разговори са Јеврејима има главну намену да укаже на страдање Јевреја у Србији у Другом светском рату, она узгред доказује да антисемитизма међу Србима није било, никада па ни у Другом светском рату.

Васа Михаиловић 1. Јаша Алмули, Живи и мртви: Разговор са Јеврејима (Београд, Слободан Машић, 2002).

20

Iskra 1. novembar 2003

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА БиХ ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА Поред великог и величанственог доприноса који су дале на бојном пољу, Краљевине Србија и Црна Гора су имале и огромне људске и материјалне губитке. По томе се нарочито издваја Краљевина Србија са око 1.5 милион погинулих, стрељаних и умр- лих у току Првог светског рата, што је чинило скоро једну трећину становништва Краљевине Србије. Уочи избијања Првог светског рата, Аустро- угарска Монархија била је једна од најмногољуднијих и најмоћнијих светских сила. За оно време добро орга- низована и модерно уређена држава. Испресецана густом мрежом жељезничких пруга, телеграфа и телефона. Са савршеним адми- нистративним апаратом који је функционисао са необичном тачношћу. Бројна и добро обучена полици- ја, била је уз то потпомогнута са небројено достав- љача, доушника и подказивача, и значи веома ефи- касна. Највећи ослонац владајућа династија Хаб- збурга, истини за вољу имала је пре свега у војсци. Њени припадници на управо фасцинантан и веома маштовит начин одвајани су од народа од кога су потекли. Остваривано је то на најразличитије начине. Најчешће путем гвоздене дисциплине, непрестаним убеђивањем на верност и лојалност цару, мешањем војних трупа појединих народа (као данас у трупама НАТО - пакта или војне армаде Уједињених нација), честим мењањем гарнизона, премештањем и мешањем официрског кора, онемогућавањем контаката војника и официра са грађанством и припадницима свога наро- да, веома дугим војним роком за обичне војнике и слично. У ратним условима Хабзбуршка Монархија контролу својих грађана развијала је скоро до савршенства. Сваки додир њених грађана са спољним светом (значи другим државама) бива сведен на мини- мум или сасвим укинут. Репресивне мере чудовишних размера уз денуцијаната из грађанства.

полиције се разбуктавају до силну подршку шпијуна и

Слобода штампе и до тада сумљива и много ограничена, сасвим нестаје. Било какви лични кон- такти и путовања се изричито забрањују. Забрањују се и дописивање. Све је под контролом државе, а у служби "свете" династије. На тај начин изоловане су покрајине, градови, села, чак и сами појединци. Готово свака особа у Монархији је потпуно осамљена или бар има такав осећај и без могућности правилне и исправне ори- јентације. Сарајевски атентат на Видовдан 1914. године на једнога од престолонаследника аустроугарског трона Франца Фердинанда и супругу му Софију

Iskra 1. novembar 2003

Хоенберг у сагласју са напред изнетим, за сигурно није могао бити извршен без знања, па и индиректног допуштења аустриске тајне службе (Бечког двора). Почињени атентат, почињен од Гаврила Принципа једног од „Српских Обилића” - и припад- ника организације „Младе Босне”, добро је дошао као иницијална каписла црно жутој Монархији да Србији објави дуго прижељкивани рат и коначно, једном за свагде подчини српски народ у целини. И тако, ост- вари заједно са Немачком, деценијама стрпљиво припремани план „Drang nach Osten”. Најзад због сарајевског атентата, од стране Аустроугарске Монархије и Немачке пласирана је и најмонструознија лаж: „да је тако Србија изазвала Први светски рат!” Аргументовано и минуциозно, ову тезу оповргао је велики српски историчар Владимир Ћоровић у својој књизи „Односи Србије и Аустроугарске у 20. веку” доказујући пре свега да су разлози за избијање Првог светског рата лежали у милитаристичкој политици Немачке и Аустроугарске Монархије. Издавање ове књиге, 1936. године забранила је тадашња југословенска влада уз објашњење: „да би она могла да поремети односе Кра- љевине Југославије са Трећим Рајхом!” После почињеног атентата у Сарајеву, потреб- но је било „једино” вишенационалну, мултикултуралну и вишеконфесионалну Аустроугарску Монархију припремити и „орасположити” за предстојећи рат. И на сам дан атентата (а покушаван је у два наврата), пред зградом музеја у Сарајеву узвикнуо је Коста Херман, једа од званичника „босанско-херцего- вачке” владе за унутрашње ствари: „Са стотинама вјешала не би се могле платити драгоцјене убијене главе!” Стога су одмах „букнуле” велике демон- страције против Срба у Сарајеву. Разуме се под- стакнуте од стране актуелне власти и католичког клера на челу са сарајевским надбискупом др Штрадлером (једним од идејних твораца НДХ). Биле су у изведби локалног хрватског и муслимананског криминалног елемената. Иначе већ до тада, Аустрија је добро, скоро до савршенства развила антагонизам Хрвата и мусли- мана према Србима - православцима. Истога дана забележене су и рушилачке демонстрације против Срба у Загребу предвођене од праваша. Тобоже са смрћу Франца Фердинанда изгу- били су Хрвати „великог пријатеља” који је намеравао да укине дуализам у Монархији (до тада Аустроугарска била је састављена од Аустрије и Угарске). И да уте-

21

Геноцид ... мељи тријализам, односно „Велику Хрватску” у склопу Хабзбуршке Монархије. Такве бесмислице кодХрвата су ширене преко бечких хришћанских социјалиста. Дан касније (29. јуна 1914. године) у Сарајеву опет имамо „дивље” демонстрације у којима смртно страдава неколико Срба и њихова имовина. „Срдите и гневне” демонстранте предводили су окорели крими- налци отпуштени за ту пригоду из сарајевског затво- ра, нижи чиновници и полицијски жбири. У Добоју и Маглају „демонстранти” нападају Србе и по њиховим кућама. У Травнику су демолирани многи српски дућани и куће. У Зеници, на удару је било све српско. Српска школа је уништена у Жупањцу. У Опличићима су похаране и српска црква и школа, у Метковићу и Љубушком су оскрнављене и обесчашћене српско-православне цркве, а у Чапљини су били под ударом српски станови, радње и наравно цркве. Забележено је, да је у селу Клепцима опљачкана и уништена српска црква, а у бестијалној разузданости „демонстранти” су вршили нужду у путире. Било је „спонтаних” демонстрација и у Мостару, Стоцу, Коњицу, Тузли, Брчком, Завидовићима, Жепчу, Варешу, Тешњу, Високом и Бугојну. И свуда, ама баш свуда су паљене и пљачкане српске куће, радње, школе, читаонице и домови. Подоста Срба било је од „побеснеле руље” пребијено, а многи су и убијени. У било којој правној држави - а Аустроугарска је држана за такву државу - такве манифестације „народног беса и гнева” нису биле могуће. У Босни и Херцеговини, оне су се одвијале пред очима полиције. Она их је и предводила и аранжирала. Интервенисала је само понекад у већим местима када су се под ударом респомамљених „демонстраната” биле неке цркве и банке (у којима је било и аустријског капитала). И пре аустријског ултиматума Србији (од 22. јула) и објаве рата (28. јула 1914.) без икаквог повода у Босни и Херцеговини полиција је позатварала преко 5 хиљада највиђенијих Срба. Само из сарајевске епархије је ухапшено 67 свештеника (Босна и Херцеговина је тада имала 4 српскоправославне епархије). Многи од похапшених касније су упуућени у тамнице Арада (сада у Румунији), Коморана (град у данашњој Мађарској) и Петроварадина (Срем). Некако у исто време у Босни и Херцеговини је од надлежне власти организвана посебна војска за грађански рат. Били су то такозвани „шуцкори”. Састављени су били махом од хрватске и муслиманске сиротиње. Превасходни задатак им је био да „држе ред” у залеђу војске и паралишу дејство српских комита у пограничним крајевима према Краљевини Србији и

22

Црној Гори. А заправо, били су они оруђе једне опаке страховладе над Србима. После ултиматума Србији, сви одреда и без разлога похапшени Срби проглашени су таоцима. И својим животима ималу су да јамче за било какву штету која се догоди војсци, војним објек- тима, транспортима, саобраћајницама и свему другом што је од важности за војску у рату. Биле те штете почињене и због елементарних непогода, имали су они за то одмах бити егземпларно кажњени вешањем или стрељањем. Свакако без било каквог испитивања ко је кривац и из којих је мотива и побуда дело учињено. Притом ником од њих (таоца)) није било слободно да у том правцу поближе упути обичан свет и делује на њега. Невини таоци су чамили по гарнизонским затворима широм Босне и Херцеговине где су малтре- тирани, злостављани и шиканирани на најчудовишније начине. Међу таоцима били су многи саборски посланици као: др Саво Љубобратић, др Ђорђе Лазаревић, Павле Кујунџић, прота Душан Кецмановић, Шћепан и Васиљ Грђић и многи други. Заседање босанског Сабора по атентату је прекинуто да би се добиле одрешене руке према Србима посланицима, што значи, да за њих више није важно посланички имунитет. Међутим, званично Сабор је укинут тек 6. фебруара 1915. године. Уз то, после атентата, све цивилне институције у Босни и Херцеговини престале су са радом због „укидања или суспензије”. На тај начин, сва власт је сконцентрисана у рукама генерала Стјепана Саркотиића, поглавара Босне и Херцеговине. Он промптно забрањује излажење српских листова, затвара или руши српске штампарије и укида деловање свих српских институција (соколска друштва, певачке групе, библиотеке и читаонице, итд.). Ускоро строго забрањује употребу српске зас- таве. Наредбом од 26. јула 1914. године укида слављење крсних слава и ношење србијанских шубара: „што има мотива без двојбе политичке на- рави!”. Под претњом смрти забрањује и свако окупљање Срба. Затим потпуно разоружава босанско- херцеговачке Србе, одузимајући од њих чак и оружје музејске вредности. Исте године, 11. новембра укинута је ћирилица у српским основним и средњим школама и јавном сао- браћају, уз напомену да је то у тадашњој Хрватској учињено много раније (дакле укидање ћирилице није био новитет др Анте Павелића и његова НДХ). У склопу свеукупних репресалија према срп- ском народу многе српске школе су порушене, а друге „преузете” за потребе војске. Оно мало преосталих што је радило, бива једноставно затворено по извршеној мобилизацији. Треба посебно нагласити да се власт посебно окомила на српску интелигенцију. Понајвише на свештенике, лекаре, адвокате и учитеље, лишавајући их најчешће слободе и проглашавајући их таоцима.

Iskra 1. novembar 2003

Из државне администрације и свих њених институција бивају отпуштени и наравно једноставно избачени на улицу и сви Срби чиновници. Када је у питању била мобилизација, Аустро- угарска је ту имала дијаметрално супротан став и Србе је листом мобилисала за рат против обе српске државе. Занемарљив број Срба, пореклом из граничарских породица је мобилизацију слепо прихва- тио, једноставно се покоривши наредби. Мали број Срба из Босне и Херцеговине одаз- вао се и поред развијене националне свести, али из погрешног уверења да Срби треба да живе у Аустроугарској Монархији (шта све може учинити погрешна индоктринација). Огромна већина учинила је то и поред добро развијене националне свести и не мале мржње према Аустрији под најгором принудом и из страха за своје ближње. Неодазивање на мобилизацију и дезертирање, значило је да ће несрећнику запалити кућу, одузети целокупну имовину и протерати породицу из државе. Мобилизација ја изузетно брутално спровођена, свакако једино у погледу Срба. Према аустријским законима, за службу у војсци су били способни они, добне узрасте од 18 до 50 година. У случају Срба, и те границе су померене до 14 односно 65 године живота. А мобилисани су и они тотално неспособни са израженим физичким недостацима и тешко телесно и психички оболели. Третман према српским војницима био је колосално строг и нечовечан, будући да у њих нису имали никаква поверења. Обично су били без оружја и строго одвојени од војника других националности. Били су слабо, управо јадно обучени, лоше храњени, излагани страшним физичким напорима и жестоко малтретирани. Коришћени су највише за најтеже физичке послове (копања шанаца), без дана одмора, чак и у време највећих православних празника. Најстрашније за српске војнике ипак беше у војничким логорима у Коморану, Лебрингу и Ђуру. Ту су многи оболели од туберкулозе и тифуса. Због одсуства било какве хуманости у аустријској војсци је умрло преко 26 хиљада српских војника. Нажалост број погинулих Срба по фронтовима није ни приближно одређен, али се може претпостави- ти да се креће од неколико десетина хиљада до можда и преко сто хиљада пострадалих. Од становника Босне и Херцеговине, Хрвата и муслимана, претеклих за редовну војску, аустро- угарска власт је формирала, наоружане чете, поз- натије под именом „легионаши”. Називала их је и „добровољцима” и „грађанским зборовима” или „домаћим четама”. По правилу они су били састављени од друштвеног тало- га. Заједно са „шуцкорима” починили су „легионаши” грозне злочине над српским народом.

Iskra 1. novembar 2003

После Церске битке уследила је офанзива српске војске на Босну и Херцеговину. Она је тада продрла у источну Босну и Срем, док су војне јединице из друге српске државе (Краљевине Црне Горе) запоселе знатне делове Херцеговине. Од српског народа Босне и Херцеговине (тада већинског народа на овамо прастаром српском етничком простору) дочекане су са огромним одушевљењем. Само после краћег времена морале су да се повуку. Са њима, у Србију и Црну Гору покренуо се и знатан број Срба из Босне и Херцеговина. Наредбом некакве босанске владе, заправо генерала Стјепана Саркотића од 7. октобра 1914. искључени су они из аустроугарског подаништва и конфискована им је имовина „јер су без дозволе босанске (данас би се то казивало „бошњачке”) владе у иностранству и пошто су под сумњом да раде против Монархије” - а њихове породице су протеране из Босне и Херцеговине. Додуше, признати се мора, да је било про- теривања српских породица из граничних области са конфискацијом целокупне имовине и само због сумње да симпатишу две српске државе. Неоспорно и евидентно јесте, да је „босанска влада” по основама овога критеријума протерала у Србију 5620 српских породица. А у Црној Гори било је око 80 хиљада овако протераних Срба без игде ичега, а да су им аустријске власти претходно мобилисале чланове породице у своју војску. Будући да су за Аустроугарску били несигуран елеменат, око 120 хиљада Срба из граничних области према Србији и Црној Гори били су подвргнути „коло- низацији”. Тачније речено, насилним пресељавањем у унутрашњост. Заправо било је то систематско етничко чишћење, преведено на језик садашњости. Чинили су то овако. Војска потера уз претње и насиље Србе из њихових насељених места. Они се онда гладни и боси потуцају по друмовима и да би преживели морају да се одају прошњи. У међувремену аустријска солдатеска опљачка и запали све њихове куће. Оне веће и цркве разруши динамитом. Оваква пустошења граничних предела са српским живљем подсећају на стратегију дивљих варварских племена („систем спаљене земље - у времену данашњем много коришћен од америчке војске која свету намеће „демократију”). Овај метод најчешће је примењиван у Херцеговини (само око Гацка збрисано је 57 села и заселака). Признати се мора, да су неки од ових граничних крајева и „поштеђени”, јер је у њих насељен „лојалан државни елеменат”. Истовремено и у другим деловма Босне и Херцеговине, српски живаљ се налазио под незамис- ливим притиском и безумним терором. За све и свашта, били су Срби на најгрозоморније начине уби- јани. И то после најбесмисленијих сумњи и денунци- јација ... (Наставак у следећем броју) Др Војислав Недељковић

23

Милан Д. Јанковић

„СВЕТИ ЕПИСКОП НИКОЛАЈ ЖИВОТ, МИСАО И ДЕЛО” Милан Д. Јанковић: „Свети Епископ Николај - живот, мисао и дело”- књигаЗ; стр. 793; 23 см.; изда- вач Епархија шабачко-ваљевска, 2003., Ваљево принт; илустровано. * * * Летос је изашла из штампе трећа, завршна књига протојереја-ставрофора Милана Д. Јанковића о Светом Николају, епископу жичком и охридском, кога је 19. маја 2003. године Свети архијерејски сабор Српске православне цркве прогласио за новог светитеља. Књига је дивно уређена и представља монументално и историјско књижевно и техничко дело посвећено највећем јерарху Српске православне цркве после Св. Саве. Ово је круна многогодишњег истрајног и напорног рада проте Милана Јанковића, вредног посленика на њиви Господњој и секретара Св. синода. Приказ би био исувише опширан ако би по поглављима анализирали књигу, али ако наведемо наслове, читаоци ће сами стећи утисак о монументал- ности овог трећег, завршног тома где је казано скоро све о Светом Николају. Предговор је написао епископ шабачко-ваљевски г. Лаврентије, а онда следе поглавља: Брига за будућност Цркве; У борби за сло- боду; Избор за епископа жичког; Лик у књигама; Мисији Цркве; Сведочанства; Српска реч - перо и молитва; Писма и поздрави; Последице борбе против конкордата; У чељусти окупатора; У изгнанству; Напади и клевлета; У атар истине; Пријатељство са Џорџом Белом; Вест о упокојењу; Повратак; Неговање култа; У провиђењу; Испуњење времена; Био- биографија од протојереја Милисава Д. Протића; Извод из рецензије; Уместо завршене речи, Реч о аутору; Посебно истакнута имена. Аутор је верно приказао службу, али и даноноћну бригу о будућности Српске православне цркве. Нарочито је описао мисију владике Николаја за време Првог светског рата коју је по задатку српске владе обављао у Енглеској и Сједињеним Државама Америке. То је била борба епископа Николаја за слободу Србије и српског народа. Онда је описан избор за владику жичког и потом охридског на којим дужностима је осветлао образ и својој цркви и вољеном српском народу. Кроз те описе писац је попут уметника извајао лик владике Николаја који као горостас израња пред читаоце. Служећи цркви и народу, епископ Николај је поред богослужења и молитвеног тиховања имао вре- мена и за писање, те је у претходним књигама писац изнео дела Светог Николаја, која ће живети доклегод је Српске православне цркве и српског народа. Па је прота Јанковић навео и бројна писма која су писана епископу Николају и која је он другима писао. Ту је унео и два знаменита писма своме земљаку, писцу овог приказа. у којима истиче да српски народ неће спасити „транге - франге” тј. политика, већ молитва и покајање, а у другом га соколи да пише о покојном генералу Милану Недићу, „чији је углед с временом све већи и расте у интензитету поштења и родољубља”. У

24

том писму Владика пише да на литургији увек споми- ње Љотића, Недића и Дражу. Затим прота Јанковић пише о последицама борбе против конкордата, избијање рата, настанак окупације и страдање владике Николаја. Онда долази његово изгнанство, живот у Америци, па изненадно упокојење 18. марта 1956. године. Следи „Испуњење времена” када су мошти Светог Владике пренете на вечно пребивалиште у његову задужбину у родном Лелићу код Ваљева. На крају је дата исцрпна биографија владике Николаја по годинама из пера проте Милисава Д. Протића која обухвата странице од 605. - 777. и садржи 2.279 јединица. То је заиста нешто величан- ствено. После свега овога је завршна реч проте Милана Јанковића у виду молитве у којој моли Светог Владику кога све да помене у својим молитвама пред Престолом Божјим, па поред других пише и „Бору Карапанџића, свог ваљевског кнеза и мога пријатеља, знам да ниси заборавио, али помени њега и његов честити дом и за моју љубав, молим Ти се”. На крају књиге је кратка биографија писца и завршно поглавље: „Посебно истакнута имена”, где прота Јанковић истиче три личности с кратким биографијама које је Свети Владика необично волео и ценио: монаха Валеријана (Бошковћа) духовника и професора гимназије у Краљеву, с краја 19. и почетка 20. века; Боривоја-Бору М. Карапанџића „кнеза ваљевског, како га је звао владика Николај, који се поред борбе за насушни хлеб, бори речју и пером за истину и правду, а плод те даноноћне борбе бити или не бити је до сада 32 наслова веома успелих”; и про- фесора др Миломира М. Станишића из села Бујачића код Ваљева, који је преминуо у Чикагу у Америци, који је био познат американско-српски научник. Књига проте Јанковића садржи бројне слике и у црно-белом и у боји, а нарочито је импресивна икона новог светитеља Николаја Србског у боји, коју је издао манастир у Лелићу. Прота Јанковић је исправио и једну велику неправду, па је потребно и то нагласити. Међу фотографијама налази се и једна групна слика владике Николаја, која је сликана на Лазареву Суботу 27,(14.) априла 1954. године када је владика на дан крсне славе походио дом у Кливланду, Боривоја Карапанџића. На тој слици је, поред осталих био и ВладимирВлада Ленац, старешина омладине ЈНП ЗБОР-а Димитрија Љотића и првог ађутанта Драже Михаиловића на Равној Гори. Када је била 40. годишњица упокојења владике Николаја, писац овог приказа је написао пригодан чланак и заједно са сликом послао новом уреднику „Американског Србобрана” г. Александру Петрову, који је уредничким маказака одсекао Владимира Ленца, сматрајући да ће тако владику Николаја учинити већим, ако са слике избаци једног Хрвата, иако је Ленац за време окупаци- је (у знак протеста против усташких злочина) примио православље, узео Св. Ђорђа за своју славу и борио се у редовима Српских добровољаца, те с преживелима

Iskra 1. novembar 2003

Ревизионизам у савременој српској књижевности (84)

ПОД ЈУЖНИМ КРСТОМ ДРАГАНА ДРАГОЈЛОВИЋА

Први роман плодног песника Драгана Драгојловића, Под јужним крстом ', један је од првих, ако не и први роман о нашим исељеницима у Аустралији написан од аутора у завичају. Главни карактер, Марко Малинић, архитекта, који се уселио у Аустралију раних деведесетих година и постао Марк, казује своје утиске о овом континенту борећи се истовремено са личним проблемима у породици, који се вуку још из отаџбине. После дужег размишљања, Марк је осетио: „Из неке моје тамне дубине наједном је изронила мисао: отићи, побећи што даље. На крај света.”(7) Аутор је био југословенски министар вера и амбасадор у Аустралији. Отуда многи карактери исказују његове мисли и запажања до којих је дошао посматрајући наше људе на том континенту. Није чудо што понекад, али ређе, коментарише прилике у Југославији кроз речи досељеника. Многе од њих мучи неспремност југословенских народа да живе заједно. Тако се Марк пита: „Зар не би хоџе и свештеници тре- бало да се сагласе да смо народ једног језика и две вере сада када муслимани не морају да бране турску царевину а православци да се против ње боре? Коме ће Исус Христос да помогне када му се моли Србин православац и Хрват католик, обадвојица хришћани, док пуцају један у другог? Ако се Христос жртвовао за спасљуди, чини се даје и његова жртваузалудна.”(63) Поставља се и питање животних услова у завичају. Једна од досељеника резонује: ”Када би у бившој земљи било боље за живот, видео би како би се враћали.” Марк се слаже: „Када су многи наши напуштали своју земљу да би боље живели ван, зашто се не би враћали у њу ако би бар приближно могло добро да се зарађује и живи? Тада би се можда и деца наше старије емиграције одлучивала на усељење у Србију. Јер у многима живи љубав за свој народ и

Милан Д. Јанковић ... емигрирао у Америку, где је у Лoc Анђелесу био члан тамошње Српске православне цркве и где је и преминуо. После су ту осакаћену слику, без лика Владимира Ленца, доносиле разне новине, па и Патријаршијски календар за 2003. годину. Сада је прота Јанковић објавио оригиналну слику где је и Владимир-Влада Ленац. (Стр. 489.) На овом месту одајем дубоку благодарност проти Јанковићу на исправљеној неправди. И на крају да кажем да су стил и језик проте Милана Д. Јанковића права музика за читаоце. То је лепи говор ваљевског краја, који је понос васцелог спрског народа. И када читалац, после читања, зак- лопи корице ове јединствене књиге, осећа се итекако духовно богатијим. За то нека је хвала проти Јанковићу на овом монументалном верском, историј- ском и књижевном делу, које препоручујемо српском народу и на родној груди и у расејању. Бора М. Карапанџић

Iskra 1. novembar 2003

већина је свесна нестајања и утапања у друге народе. Емоције везане за своје порекло су запретене више него што су нестале. Можда је проблем често у одсуству свести да је окупљање и очување народне целине изнад сваког другог партијског или политичког циља... Овде јесте лакше за живот и за зараду, али је чињеница да смо на маргинама живота.”(129) После убиства Марковог брата на улици у Београду, што је била честа жалосна појава задњих година Милошевићевог режима, Маркова мати се вајка: „Неки људи од којих нам зависи судбина нису они који умеју и могу да виде живе људе око себе и њихову све већу патњу. За њих су, изгледа, много важнија њихова уверења, власт, битке које воде... Ако нас Србе ишта сатре и уништи, то ће бити наши митомани, твр- доглави, нереални и преки људи, али и фолиранти и незнање.”(160) Од осталих коментара вредно је поменути сазнање да су многи покушаји корисног рада били у ствари промашаји, као, на пример, у изградњи Новог Београда, који „нуди слику времена у коме је грађен. Ударничких поклича градитеља који сада изгледају наивни и смешни. Јадни млади ударници и градите- љи!”(6) Сада су досељеници свесни да у Југославији „најлакше се и највише заради ако се вара држава. У преломним и нестабилним временима нико не мисли на опште добро већ само шта да уради за себе.”(119) Најзад једно од најпроницљивих објашњења фамозног самоуправљања: „вожња аутобусом у коме испред сваког седишта има волан. Сваки путник држи свој волан и савија на кривинама верујући да даје допринос вожњи... Али нико од њих не зна да су им волани искључени из функције.”(153) Самоуправљање је „...игра људи који нису познавали економију, природу савременог друштва, а ни природу човека.”(154) Природно је да досељенике брине судбина Срба. Маркова мајка верује да ће се садашња и будуће генерације растурити по свету. „Проблем Срба је у томе што су често већи Југословени него Срби, за раз- лику од других, који знају да су Хрвати, Словенци... Можда је један од разлога за то што су Срби живели и живе на целој територији претходне Југославије и што Србију често и не осећају као своју матицу док им не затреба..”(25) Један Србин у Аустралији одбија популарно веровање да су наше границе онде где су наши гробови: „Наше су границе онде докле стижу наша снага и памет. Све друго су приче. У овом свету побеђују само снага и мудрост, а не приче и митови... Политика се не води речитошћу и метафорама већ грубим и уверљивим чињеницама, али још више снагом. Имамо ли те снаге довољно? Видите ли да смо сваким даном све изолованији и слабији. Згранем се кад видим колико незнање и нереални људи утичу на судбину целог народа.”(54) А Марк размишља: „Ни једном Србину не признајем патриотизам ако није спреман сам да заложи себе и своје ближње за

25

Ревизионизам ... циљеве о којима говори. Они који су највише подсти- цали мржњу најмање су сматрали да треба и сами да буду жртве. То је увек намењено безименим припад- ницима народа који из анонимности излазе када се почну уписивати имена мртвих над гробовима.”(56) Иван види главни проблем српске стварности и томе што су „зачуђујуће подељени и скоро без било какве свести о себи као етничкој целини... У предго- вору антологији На стазама избегличким угледног емигранта стоји да су се Срби због политике и поли- тичара поделили у дијаспори на многе групе и групице и да је то истовремено био највећи разлог што се загранично српство поцепало и на верском питању.(111) Да бисмо то разумели, треба се вратити у време грађанског рата и анализирати четнике, љотићевце и друге који су постали емигранти, који је то сталеж, образовни ниво, и какво је стање у цркви. „Срби су најинертнија групација, тотално неоргани- зовани као целина, без јасног циља о развијању и одржавању свог идентитета.” Не долазе у библиотеке да траже српске књиге. Има нешто фолклорних група око цркве. Црква не може све да организује и да ради, али му није јасно зашто се противе сарадњи са матицом.(111—12) Мери помиње многе наше друге мане и недостатке: сукобе са влашћу, алкохолизам, туче, чак и у црквеним салама. „Много је друкчије када живот наших људи гледаш изнутра, са ове стране, него из наше земље. Отуда све изгледа друкчије, понекад људи мисле да је све мед и млеко.”(113) Марк размишља дубље о овој теми: „Можда је судбина малих народа да се у овом времену растуре и утопе у друге мирним путем. У историји се то дешавало ратовима и покоравањем од стране јачих. Шта је данас друго ако не 'данак у крви’ оволико наше исељавање у друге земље. Можда Срба, после скоро пет векова претапања и промене вере, има више у Турској него у Србији, више као муслимана него као православа- ца.”(118) Марк се дотиче једног од основних проблема у односима матице и емиграната, тврдећи „да би и Србија требала нешто да уради за наш расељени народ и да смо много бољи него што мислимо о себи, поготово ако се не препиремо око политике.”(137) Иван то донекле објашњава: „Наш народ ван Србије није могао да види Србију као своју матицу са свим њеним ограничењима и слабостима. А Србија, опет, није била спремна да им каже како нема снаге за то шта они очекују. Још горе је то што ни једна страна није на прави начин схватила улогу и одлучујући значај страног фактора. Неспремност да се ствари виде до краја на обе стране створила је услове за промашаје и нове међусрпске поделе.” Марк одбија да проблем сматра политичким: „Приче да је српство само поли- тика не воде ничему осим даљој српској несрећи. Не верујем да је неко проклетство, како неки тврде, раз- лог за све ово што нам се дешава као народу. Нема проклетства, Иване, има само одсуства љубави. Где нема љубави и праштања нема ни божјег благосло- ва.”(138) Иван закључује у чему је можда највећи срп- ски проблем: „У Србији постоје десетине разних пар- тија које све што раде јесте да спречавају једна другу да не ураде нешто корисно у својој средини... Деле се и свађају међусобно као ми овде у дијаспори. Нико никоме не ваља.”(153) Појављује се и питање о чему се све више

26

расправља, не само међу емигрантима у Аустралији већ и у земљи, и безмало свугде проблем глобализ- ма. На тврдњу једног Србина да ће само глобализам спасти свет, Мери реагира: „И за мање од једног века обезличити све мање народе, њихову традицију и кул- туру, поготово нас Србе. Ми смо се и до сада на Балкану највише претапали у друге народе. Сада, у додиру са великим светом, нестајемо као латице маслачка на ветру. Јевреји су успели да кроз две хиљаде година бескућништва сачувају себе, ми се губимо у другој генерацији.”(196) Марк се слаже: „Глобализација ће све мешањем претворити у аноним- ну целину. Када се оконча тај процес, и ако преостану људи на земљи, историја у данашњем значењу неће имати смисла.”(196) На састанцима и пријемима најновије ими- грације, махом интелектуалаца, воде се занимљиве дискусије о многим темама и проблемима, из прошлости и садашњости, а нарочито емиграције и односа са завичајем. Марк се пита: „Зар наша земља није довољно богата и на тако лепом месту у Европи да би могла бити исто овако мали рај? Зар би онда морали да одлазимо из ње толико хиљада миља далеко... На једној страни се бориш да ујединиш и одржиш народ на окупу, а на другој расељаваш га и губиш без повратка. Колико дуго то може да траје?”(109) Оцене дијаспоре су реалне, можда понекад преоштре, али ипак откривају озбиљна размишљања. Марк покушава да одгонетне зашто се дијаспора тако понаша: „Дијаспора се врти у круг бавећи се собом, подељена и несрећна. Не могу да схватим све тајне и јавне подвале, свађе, надмудри- вања и искључивости. Понекад ми се чини да у свој тој лудости има неког реда, да иза свега стоје неке веште руке.”(58) И Мери је реална: „Има доста паметних и драгих људи који су се доселили у Аустралију. Већини њих Србија је на срцу и тешко проживљавају све што се тамо дешава. Многи раде без одмора, неки и у две смене. Али има и таквих који би Србију, уз све приче о српству, продали за шаку долара. Као и оних који би се сатрли само да остваре свој политички циљ и програм. Трагично је колико су се неки одродили и отуђили од свог народа. После четири или пет деценија у Аустралији, све је мање осећања за стари завичај. Овде су им деца, имовина, планови и будућност.”(124) Иван је много већи песимиста, цитирајући познатог емигранта песника, професора и свештеника из Америке, Матеју Матејића, који каже „да су сви који су отишли у емиграцију, посебно прекоморску, грана која је одсечена од стабла и осуђена да нестане.”(193) Наводе се и реакције на покушај да се у Сиднеју организује школа на српском језику, као, на пример, жене која каже „да је хтела да њена деца уче српски не би ни долазила у Аустралију... Неће Срби да дају новац за то, а за разне глупости им није жао да троше.”(195) А и за то има објашњење, ако не и оправ- дање: „У клубовима има доста часних људи и искрених патриота. Често су били изневеравани, па и од оних који су долазили овде о њиховом трошку да им говоре о српству и тако сакупили не мале паре. Скоро сви се радују свему добром што се деси у завичају. Нису сви људи мрзитељи свега из наше земље, како би се по једном броју могло закључити.”(155) Марка и његову породицу довео је у Аустралију његов стриц, бивши официр краљевске војске и давни досељеник, ожењен Немицом. У честим, веома за- нимљивим разговорима стриц саветује Марка, између осталог: „ Што даље од наших ако желиш да сачуваш

Iskra 1. novembar 2003

лични мир. Овде су и клубови и црква до грла у политици. Већина њих не разуме свет око себе. Од када су у емиграцији, многи сматрају да ће њихов антикомунизам бити довољан да их њихове земље усељења подрже у остваривању својих националних циљева. То је била замка у коју су упали и ни данас из ње не умеју да изађу иако виде да су управо те земље главни противници остваривања тога о чему су сањали. Поистоветили су антикомунизам и патри- отизам и још им није јасно шта се дешава.”(40) Стриц такође каже: „Деца емиграције, слушајући препирке очева и мржњу према комунизму и земљи свог порекла, прилично су се отуђила од српства. Али, и да нема политичких разлога, денационализација неузас- тављиво тече. Прва генерација пати за отаџбином, а то је онај простор где су проведени детињство и младост. Друга генерација нема тај проблем. У потврду тога наводи како су његова деца прави Аустралијанци, и да им Србија мало значи.” Марк додаје: „Можда ће се неко и вратити...” „Нема од тога ништа. Можда би неки и хтели, али деци не пада на памет. Не иде се са бољег на горе... Време кида све... У Србију у којој људи постају све сиромашнији, у којој је неизвесност све већа а страх од рата све заснованији, ко ће се врати- ти?... Ако се Србија не окрене и бар сада у својој нови- јој историји не почне да мисли на себе, неће имати шансе да преживи.”(43) Стриц вели даље: „Србија не може да изађе из ове драме док не прихвати да је Србин и онај ко је исламске вероисповести, и католичке и сваке друге вере ако се осећа Србином. Уз то, морамо се присетити животног гесла наших предака даје ’брат мио које вере био’. Али, да би такав био брат теби мораш и ти бити брат њему. Све друго је трагично бауљање до коначне пропасти.”(45) И Машан, други бивши заробљеник, саветује Марку да се не меша много са емиграцијом: „Има поганлука у нама Србима, не умемо ми да праштамо једни другима, нити да се миримо. Мајстори смо да се кунемо у народ а да водимо рачуна само о својим интересима... Не желећи да било шта ризикујемо, лакше нам је да дајемо задатке Србији. Знај, увек ћемо наћи кривца и разлоге да ништа озбиљно не помогнемо, чак и када би могли, али ћемо да галами- мо о патриотизму, а неки ће и да га уновчавају. Наравно, има и часних људи...”(7879) Колико је све то тачно, нарочито о међусобним односима дијаспоре, тешко је ономе који никада није био у Аустралији да провери. Тамошњи наши усељени- ци то најбоље знају. Аутор ретко спомиње „љотићевце” иако их има доста у Аустралији. Не знам да ли је јаз између четни- ка и „љотићеваца” тако дубок, али аутор оставља тај утисак. Марк је чуо од стрица „да се четници и љотићевци у дијаспори ни до дана данашњег нису помирили. Ако су у Југославији били комунисти па се нису због њих могли помирити, зашто се нису помирили у Аустралији и у Америци? Веровао је да нема мирења без спремности за прихватање разлика у оквиру једног народа и између других вера и народа. Као да чујем како говори да се разлике не могу помирити поништавањем.”(55) Други досељеник, Џорџ, мисли да „у данашње време свака земља мора имати владу која ће слушати Америку као господара. Каже да не зна шта је Милан Недић радио на челу Србије за време Другог светског рата, али зна како је завршио... Верује да су намере Кнеза Павла биле искрене, али да то није одговарало антихитлеровској коалицији и да су због тога неки други енглески људи организовали рушење

Iskra 1. novembar 2003

тог споразума и после, за награду, рат провели у Лондону и у Америци. Кнеза су Енглези интернирали у Африку, а несрећни народ је страдао као ретко који народ Европе.”(169) После свих тешкоћа, али и успеха, у новом животу у Аустралији, утисака и запажања, Марк је дошао до интересантних закључака. „Много сам размишљао о разликама међу људима. Исти су свачији почетак и крај. Сви су само ситна зрна божанске прашине бачена у празнину времена. Ако та прашина не уме да у себи нађе енергију љубави свога Творца, онда неће имати право на његову милост; неће моћи да нађе пут којим се од прашине постаје божанска зајед- ница духа.”(110) Он је свестан последица одлуке о емигрирању, а можда је најтеже сазнање: „Знам да ће мој Саша бити Аустралијанац. Моји потомци, и потомци многих српских досељеника ће то бити такође. Да ли ће глобализација, тачније англосаксонизација света, бити начин да мали народи полако изгубе језик, своју културу и традицију, и тако нестану?”(30) Њега много не погађају неслагања у дијаспори, јер на све гледа из важније перспективе: „Није за мене највећи проблем у односу наших према старом завичају већ њихов међусобни однос овде. Нестајемо брже него други и све приче о патриотизму не вреде ту ништа. Тако је скоро у целој дијаспори. У томе ја видим трагику нашег народа.”(193) Он је такође свестан потпуне слободе коју ужива први пут у животу: „Овде ти нико не брани да се молиш Богу како хоћеш, али ће наши потомци бити православни Аустралијанци српског порекла, а не Срби.”(168) Оно што је за њега најважније, а и за читаоце који су пратили његову личну одисеју, то је видљив преокрет у његовом духовном животу. То се види из честих његових мисли и речи: „Ако заиста постоји нека сила која све види и чује, онда се поставља страшна одговорност пред сваког човека да говори истину, да буде свестан својих речи и одговорности за сваку реч... Говорим радостан што тако могу да изразим оно што дубоко у себи осећам... Када би свако од нас настојао да не чини другоме оно што сам не би желео да се чини њему, све би било другачије. Ето како се стиже до праштања и разумевања.... Бог нам је дао слободну вољу и мериће нас по томе како смо је користили и у шта смо је употребили. Од родитеља сам научио да је Бог на страни добра и тежити истини и добру значи тежити Богу."(170-77) Марков препород обећава да се у српском народу, нарочито међу млађима, назире оздрављење и знак да су нашли прави пут, после деценија лутања по „црвеном мору”. На крају романа Марко изражава наду у бољи и здравији живот за народ, а и за себе лично, иако је тај нови живот такорећи тек у зачетку: „Скоро да заустих да кажем како сањам тренутак у коме ће престати српске деобе и политиканство; тренутак у коме ће Срби почети да се међусобно уважавају и поред свих разлика; тренутак у коме ће се Срби рас- турени широм света вратити у Србију и почети љубављу и знањем да је граде као срећну кућу, али застадох како ми се не би смејали.”(198) У тој нади лежи прави смисао и права вредност романа Под јужним крстом Драгана Драгојловића.

Васа Михаиловић 1. Драган Драгојловић, Под јужним крстом (Београд: Просвета, 2002). Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

27

СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ 1941. ...Жао ми је ваше младости, јер ће многи од вас погинути... Али ми је више од тога жао што ћете и ви морати да убијате, јер у борбу идете... Ви сте добили оружје, али морате знати да је оно моћно и благословено једино у рукама достојним Јунака и Човека... Да се не размећете њиме, и да га никад не употребите као силеџије, насилиници или недај Боже, убице... Ви се борите да се успостави ред и мир у вашој земљи и да народ не страда више, да престане да даје бесциљне жртве... Али ви морате знати свој положај: Свако јутро када се пробудите, ви себи кажите да сте робови.” (Димитрије Љотић у свом говору III Ђачком одреду (касније назван Први добровољачки одред), приликом њиховог поласка на терен 15. септембра 1941. године у Београду.) *

* *

Било је то 15. септембра 1941. године, на територији окупираног дијела Србије, у Београду, када се појавила на улици чета војника у униформама Југословенске краљевске војске, под шљемовима и са пушкама о рамену, чврстог војничког корака и пјесмом на уснама. Застајао је народ, посматрао их и и питао се: „Ко је ово, чија је то војска, шта хоће и шта нам доносе?” Били су то Српски добровољци, војска Недићеве Србије, борци за ред и мир, за живот и опстанак свога народа. Била је то национална омла- дина. Студенти, ђаци, сељаци, радници, већином чланови омладинске организације „Бели Орлови” Југословенског народног покрета „Збор” и нешто активних и резервних официра и подофицира старе краљевске војске. Духовно, национално и политички они су били јединствена и хомогена цјелина. Сви су осјећали велику опасност за српски народ и ставили су се несебично и са љубављу у одбрану његовог живота и опстанка, знајући да тиме бране и своја огњишта широм наше домовине, Краљевине Југославије. У оним тешким и судбоносним данима била је то посљедња нада ђенерала Недића и спасење српског народа. Како су и зашто Српски добровољци настали?

27. март 1941. значио је рат, који нам је донио пораз, капитулацију војске и њено заробљеништво, губитак слободе и окупацију, уништење државе и комадање њене територије, националну издају хрватских усташа и њихов геноцид над српским наро- дом. Устали су тад сви непријатељи Српства, пуни мржње и жељни освете, да му поједу панаију, Настала су масовна убиства, насиља и прогони Срба у свим оним крајевима наше Отаџбине коју су приграбили Мађари, Бугари, Арнаути и нацистичка НДХ. Стотине хиљада избјеглица тражило је спас у једном српском збијегу, на окупираном дијелу Србије. У то тешко и зло вријеме по српски народ, покренула је КПЈ са Јосипом Брозом своју пролетерску револуцију.

Наредба о почетку оружане борбе дошла је из Москве, из Коминтерне, из командног центра КПЈ. Задатак им је био пружање помоћи угроженој матици свјетске револуције, СССР-у, отаџбини свих комуни- ста и пролетера. Циљ им је био преотимање власти, да би помоћу ње остварили свој идеолошки програм. Све је било подређено овом задатку и овом циљу. Под ударцима комунистичког оружаног терора рушио се стари и слаби административни и управни апарат, стварао се неред и несигурност, овладало је насиље, пљачка и безакоње. Напади на њемачку војску изаз- вали су репресију над невиним становништвом. Настала су хапшења, интернације, логори. Вршена су масовна стрељања, паљена су читава села, уништавана и плијењена имовина. Настао је хаос, очај, смрт. У овој општој несрећи обратила се национална Србија ђенералу Милану Недићу за помоћ, да својим ауторитетом и повјерењем код Српског народа покуша да поврати ред и мир, да заустави зло. Била је то велика нада у спас. Ђенерал Недић се примио овог тешког и одговорног посла и настојао да стварањем својих оружаних одреда заустави жрвањ комунистичке револуције и комунистичких репресалија. Почетком септембра 1941. године формирао је подофицирске одреде, ставио им на чело елитне офи- цире и послао их у Мачву, Подриње и Посавину са задатком да ове, тада најугроженије крајеве, очисте од комуниста. Међутим, ова прва два одреда су са цјелокупним људством и наоружањем, без опаљеног метка на комунисте, пришли четницима. Ове исправне националисте, духовно и политички неприпремљене на борбу против комуниста, поколебала је сарадња четника са партизанима и изазвала сумњу у оправдање подофицирских одреда. Нијемци су реаговали разоружањем осталих одреда у самом формирању. Ђенерал Недић се нашао у безизлазном положају и ријешио се да поднесе оставку. На сједни- ци српске владе од 14. септембра 1941. године, ђене- рал Недић је члановима свог кабинета изложио ситуацију у земљи, која је била више него очајна. Саопштио им је одлуку да одступи. Желио је да спасе српски народ, али види да му спаса нема. Тада је устао Михаило Олћан, министар привреде и сестрић чувеног научника Михаила Пупина, упозорио старог ђенерала на посљедице његове оставке и понудио му да у року од 24 сата, пар стотина својих младих друго- ва, свјесних и изграђених антикомуниста, припадника Љотићевог „Збора” који су кадри да се обрачунају са комунистима. Тако су настали СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ, или како их је ђенерал Недић из милиште звао „Децо Србије и синови моји”. Већ 17. септембра 1941. године, код села Дражња у Грочанском срезу, Српски добровољци су ступили у свој први оружани сукоб са комунистима и однијели прву побједу. Објављено на Интернету, 14.8.2003.

28

СБ54

Iskra 1. novembar 2003

Сахрана Мијата Бардака Опело Мијата Бардака обављена је 19. септембра, у парохијској цркви Свете Тројице у Брунсвику, Мелбурн, где је Мијат био дугогодишњи члан, а ранијих година и члан управног одбора ове цркве. Чинодејствовао је протојерејставрофор о. Мирослав Поповић, старешина цркве, који је у свом опроштају подвукао Мијатову љубав и приврженост према цркви. Опелу је присуствовало много света: Мијатови саборци и њихове породице, парохијани који су га познавали и ценили и пријатељи његових и Надиних синова, Ђорђа и Бате. После опела погребна поворка је кренула на далеки пут до гробља манастира Светог Саве у Илајну удаљеном од Мелбурна око 120 километара. И поред лошег времена и удаљености гробља сахрани је при- суствовао леп број света. Пошто је ковчег спуштен у раку (а због лошег времена), одмах се прешло у мана- стирску салу где је приређена даћа за покој душе покојног Мијата. Ту се, после отпеване заупокојене молитве и благослова трпезе, од покојног Мијата опростио његов млађи друг Богдан Малешевић и између осталога рекао (доносимо углавном оно што није поменуто у некрологу објављеном у претходном броју Искре): Високо пречасни прото Мирославе, часни оци, Скупили смо се данас овде, на овом светом месту да испратимо уморно тело нашег пријатеља и друга Мијата и предамо га мајци земљи, далеко од његове Босне и Србије. Мијат се упокојио у своме Господу у недељу 14. септембра рано изјутра у болници Алфред, где је предходног дана амбулантским колима пренет од своје куће, пошто му је нагло позлило. Још док је био на универзитету Мијат се уврстио у редове националне омладине окупљене око ЈНП Збор. Неустрашиво и са одушевљењем је проно- сио идеје Збора; идеје преображаја целокупног народ- ног живота: моралног, политичког и економског. У том свом раду долазио је у сукоб са противницима тих нових идеја , а нарочито комунистима. Познатје поред осталих, случај сукоба припадника Збора и комуниста октобра месеца 1940. године на Техничком Факултету у Београду... Дошао је и Други светски рат са свим својим недаћама. Када је дошло до грађанског рата 1941. године и када се указала прека потреба за форми- рањем националних војних јединица за борбу против растућег зла, интернационалног комунизма, Мијат је обукао војничку униформу са еполетама поручника, будући да је још пре рата, после одслужења редовног војног рока, завршио и курс за резервне официре. Ушао је у добровољачке редове као рез. поручник и у току 3 године ратовања заузимао разне положаје од водног официра до команданта батаљона. Био је дисциплинован и храбар официр и као такав стекао леп углед и поштовање међу друговима официрима као и војницима нижег ранга. За своје војне заслуге унапређен је у чин капетана. После напуштања Србије 1944. год. октобра месеца, борби у Словенију, одлагања оружје у Палманови Италија, маја месеца 1945.; живота по избегличким логорима: Форлију и Еболију, а од пролећа 1947. у логорима Дипхолц и Линген у Немачкој, Мијат сада већ жењен Надом, млађом ћерком генерала Драгутина и госпође Еме Живановић, са широм генераловом породицом, емигрирају за

Аустралију, где су стигли у град Мелбурн, на сам дан католичког Божића 1949. године. Године су пролазиле у раду и подизању деце. Успели су да их изшколују омогућивши им да заврше универзитетске студије. Радили су много и штедели и на тај начин успели да дођу до лепе и велике куће у предграђу Сандригхем где је Мијат живео све до своје смрти. И поред много рада и бриге за породицу, Мијат је био активан у политичком и црквеном животу. За рад у цркви тадашњи епископ Аустралијско-новозе- ландски г. Лонгин га је одликовао владичанском гра- матом. Драги друже Мијате, Опраштам се од Тебе у име свих твојих ратних другова и њихових породица. Хвала Ти на свему: на Твом националном и црквеном раду и Твом искреном и топлом другарству и прија- тељству. Нека Ти Господ подари рајско насеље у Царству Своме! Нека Ти је лака ова земља! Драга Надо, Ђорђе, Бато, Вилма, Ема и Џесика примите изразе нашег искреног и дубоког саучешћа у вашем губитку и болу. Да завршим последњим стихом нашег Вјерују: Очекујем васкресење мртвих и живот будућег века. Амин!

М.Б.

MILUTIN PROPADOVIC „ ТНЕ APPALLING ST0RY OF

EURO-AMERICAN MEDDLINGIN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji) Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipu- lacije i laži u razbijanju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376 stranica.

Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama:

Andra Mandić

Mirko Čečavac 8

1625 S. Clover Knoll Pl.

Bairstovv Cres.

NEW BERLIN, Wl 53151-1622

REXDALE, ONT.

U. S. A.

M9W 4T4 CANADA

MESIĆ RASPISAO IZBORE ZA 23. NOVEMBAR. Hrvatski predsednik Stjepan Mesić raspisao je parlamen- tarne izbore za 23. novembar i pozvao sve građane Hrvatske da glasaju, ostvare svoje ustavno pravo i izaberu predstavnike u hrvatskom saboru. "Svojim glasovima direk- tno utičete na razvoj Hrvatske". (SRNA, 21.10.2003)

Iskra 1. novembar 2003

29

† МОМЧИЛО СТАМЕНКОВИЋ

† СТАНИША ЖИВАНОВИЋ

У Белановици 1943. г. група добровољаца Друге чеше првог батаљона СДК. „Кепа” стоји трећи с лева.

Умро нам је наш добри друг Станиша Жи- вановић у недељу 10. октобра 2003. г. у болници у Донкастеру, Северна Енглеска, у граду у коме је провео дуги низ година. Међу нама био је углавном познат под надимком „Сенац”. Задњих година спопале су га неколико тешких болести којима на крају његово срце није могло да одоли.

У Инкбероу, средња Енглеска, преминуо је г., изненада од срчаног удара, наш друг бивши припадник Српског добровољачког корпуса Момчило Стаменковић, боље познат својим друго- вима по надимку „Брица Кепа”. Покојни „Кепа” је рођен 26.6.1925. г. у Јагодини. Берберски занат је учио у Београду. Кад су почели да се оснивају Добровољачки одреди он је одмах ступио у Прву чету Шестог добровољачког одреда и учествовао у свим операцијама које је тај одред водио у околини Пожаревца, где му је 1941. била база. Најпознатија борба је била у Петровцу на Млави где је учествовао Други јуришни одред под командом Ратка Обрадовића и прва чета Шестог одреда којом је командовао резервни поручник инжи- њер Милан Стојановић. То је била једна од наших најуспелијих акција која је била названа Добровољачки Алказар. Сви учесници у тој борби су били поносни фактом да су могли да се упореде са питом- цима војне академије у Толеду, али „Кепа” је био веома скроман и није се никада са тим хвалио. Шести одред је марта 1942. г. премештен из Петровца на Млави у Чачак, одатле у Ариље, а онда у Биоску одакле је дошао у Обреновац где је од њега формирана друга чета Првог батаљона чији главни штаб је био у Ваљеву. Друга чета је била по дужности у многим местима Србије (у Белановици 1943. г. као што горња слика показује). Кад су формирани пукови, „Кепа” је распоређен у трећи батаљон Првог пука у допунску чету са којом је учествовао у свим акцијама по Србији и Словенији, укључујући последњу битку на мостобрану на Сочи код Горице. Прошао је кроз све логоре у Италији и Немачкој. После изласка из Мунстер лагера и рада у шумама Вестфалије, Кепа се пријавио за рад у Енглеској. Прво је радио у пољопривреди да би се на крају скрасио у Инкбероу близу Бермингама. Ту се и оженио са локалном девојком Алис. Имају једног сина Михаила и двоје унучади, а касније су добили и праунучад, који су им донели много радости. Нашем верном другу „Кепи” нека буде вечан помен међу нама, а његовој породици наше нај- искреније сачешће.

Станко Васиљевић

Покојни Сенац је рођен у Крагујевцу 2.5. 1921. г. Био је питомац у Војно техничком заводу, да би пришао добровољцима кад су се они оснивали. Био је у другом батаљону Првог добровољачког пука, а доцније 1943. г. пребачен је у Београд у чету за везу, која је била стационирана у школи Војислава Илића. Са добровољачким корпусом повукао се 1944. г. у Словенију, а следеће године у Италију, затим у Немачку и коначно у Енглеску где је радио на железници. У Донкастеру се оженио са Josey. У браку нису имали деце. У своје слободно време Сенац се посветио футбалу, постао је члан локалног клуба да би на крају постао и главни тренер. За време његове болести много га је пома- гао и редовно га посећивао наш друг Пера Јеринић. Сенац је био јако мио и пријатан друг, веома друштвен, увек расположен, духовит и врло попу- ларан. Нашој добровољачкој заједници био је увек веран и срдачно је помагао. Његовим одласком са овог света губимо одличног и вољеног друга. Сахрана је обављена 21.10.2003. у Донка- стеру. Опело у цркви "Свих Светих" у Донкастеру служио је надлежни парох, протонамесник о. Жарко Недић, који се на крају опростио од свога парохијана на српком и енглеском језику евоцирајући његове хришћанске и људске врлине. Сахрањен је на локалном гробљу, испраћен од већег броја другова и Срба из Донкастера, као и британских сродника његове дубоко ожалошћене супруге Џоси и нај- млађег Сенчевог брата, Драгише, и синовца Ивана, који су за сахрану долетели из родног Крагујевца, и других породичних пријатеља. После погреба Станишина породица при- редила је подушје у оближњем ресторану. Нека му је слава и хвала.

Искра

30

Iskra 1. novembar 2003

Прилози „Искри” Уместо воштаница на гробове изгинулих и помрлих Српских добровољаца Александар Руберша Е50,Уместо цвећа на гробове Момчила Стаменковића и Станише Живановића Паун Вуковић £ 5.Н. Н. £5,Уместо цвећа на гроб старог друга Станише Живановића Предраг Петровић

Поклон Искри Властимир Ђорђевић о. Ђокан Мајсторовић Предраг Стојковић

$ 60 $ 10 $ 10

За успомену на драге кумове Живана и Јелену Пековић, Јову Томића, Владу Лазаревића и Милоја Илића Милена и Димитрије Војновић $ 60

£ 5,-

Као знак сећања и да би Господ подарио покој душа Мијата Бардака и Бранка Јовановића Андра Мандић $ 25 Као знак сећања на нашег доброг друга Живана Гајића који је већ дуже времена у болници. Када сам га посетио био је весео. Наша добровољачка прошлост је храм другарске љубави. Са молбом Господу да му буде у помоћи. Милан Трубарац £10,Нека милостиви Господ подари покој душа наше племените госпође Гине Ленац и врлог Мијата Бардака Марко и Радмила Сунара $ 50 За успомену, дуго сећање и покој душе наше драге Александре Дејак - „Тета Ле- се”. Нека јој Господ подари рајско насеље, а њеној ожалошћеној породици утеху и наше искрено саучешће Дивна Тодоровић са породицом $ 30

Нека милостиви Господ подари покој душе моме команданту батаљона Мијату Бардаку Драгољуб Текић $ 50 Нека милостиви Господ подари покој душе госпође Гине Ленац Драгољуб Текић $25 Нека милостиви Господ подари покој душе Мијата Бардака и госпође Гине Ленац Мирко Чечавац К$ 35 Уместо свећа на помен настрадалих добровољаца. Вечна им слава! Весна Голубовић Живота Стевовић

$40 $ 10

Kao знак сећања на наше недавно преминуле дивне другове Момчила Стамен- ковића „Кепу” и Станишу Живановића „Сенца” Ј. Милетић £10Kao знак сећања и за покој душе друга Мијата Бардака Миленко Пиперски К$ 20 Kao знак сећања на нашег милог Ваљевца, школског друга, Бранка Јовано- вића, сећајући се заједничких срећно проведених дана, ручкова и вечера, у нашем хотелу Карургате у Јоркширу, Енглеска. Наше искрено саучешће супрузи Нори, сестри Добрили и брату Трајану са породицама Миша и Пућа Петровић и Дара Стоиљковић А$ 50

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Ptiblisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England.

Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28).

Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama.

Cekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije.

Poverenici: AMERIKA: .Jadran", c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers Paris.

Уместо воштанице и за покој душе нашег преминулог друга Николе-Никше Фабиа Миша и Пућа Петровић и Дара Стоиљковић А$ 20 За успомену на нашег саборца, драгог и незаборављеног зета, оца Јустина (Богда- на Стекића) - преминулог и сахрањеног у Хиландару - и сестре Радмиле сахрањене у Кливланду, Охајо. Бог да им душу прости, вјечнаја памјат! Миша и Пућа Петровић и Дара Стоиљковић А$ 20 Нека милостиви Господ подари покој душа мојих драгих родитеља Бранка и Маце Ћосић и мужа Миливоја Павловића - „Пајка” Нада Павловић са децом Мирјаном, Батом и Вером и унуцима Бјанком и А$100 Сајмоном Уместо воштанице своме драгом другу Мијату Бардаку, другарице и другови из Аустралије: Добровољчка група, Сиднеј $ 50

Добровољачка група, Мелбурн Вера Живојиновић Брале Стевановић Стојадин Ћосић Б. Малешевић Бошко Боројевић Душко Микић Ото Хајнцл Миро и Нада Поповић Душан и Криста Поповић Креша и Анка Самодол Нада Делић Лујза Николић Вуле Ћирић

$ 50 $40 $ 20 $20 $20 $20 $20 $20 $ 20 $20 $30 $20 $20 $ 20

SABOR USKRATIO DVOSTRUKO PRAVO GLASA MANJINAMA. Hrvatski Sabor doneo je odluku prema kojoj nacionalne manjine na predstojećim parlamentarnim izborima neće imati takozvano dvostruko pravo glasa. Prema ovoj odluci, pripadnici nacionalnih manjina će na izborima morati da odluče hoće li glasati za kan- didate na svojim manjinskim listama ili kandidate na nekoj od hrvatskih poli- tičkih stranaka. Predstavnici manjina, koji su tražili dvostruko pravo glasa, ranije su najavili da će u slučaju da Sabor odbije taj predlog razmotriti mogućnost da Hrvatsku državu tuže Međunarodnom sudu u Strazburu. (Beta,17.10.2003.)

ВЛАСТ КУПУЈЕ BPEME ОДУГЛОВЛАЧЕЊЕМ скупштинске расправе, оценио је Српски покрет обнове (СПО), те да је намера Демократске странке (ДС) "и њених сателита" да одуговлачењем рас- праве о поверењу Влади "купе време" до фебруара или марта следеће године. (Танјуг, 22.10.2003.)

У Манчестеру, у једној локалној болници, после дуже болести преминуо је 26. септембра о.г. бивши добровољац Зоран Бошковић. По- којни Зоран је рођен у Пожаревцу 10.11.1928. г. У добровољце је ступио 1944. године у ђачку чету при штабу Корпуса. Зоран оставља супругу, сина и удату ћерку, као и унучад.

два

Његовој породици овде и у отаџбини наше искрено саучешће а њему нека милостиви Господ подари рајско насеље и вечни покој.

ИСКРА

Iskra l.novembar 2003

31

ŠTA JE TO ČEGA SE NE SEĆA MADAM MADALEINE ALBRIGHT? „RAZVOD MOG BRAKA OTERAO ME U BELU KUĆU” Ovako glasi naslov njenog velikog intervjua od 15. oktobra o.g. u londonskom dnevniku „Dejli Telegraf’. Intervju je vodio Michael Shelden povodom njene knjige: „Madam Secretatj, Madaleine Albright” koja izlazi 17. okto- bra o.g. Intervju zauzima celokupni prostor velikog formata jedne stranice, sa njene tri fotografije. Jedna iz Svajcarske 1948. kad je bila mala devojčica.

Druga je sa njenog venčanja 1959. g. kad je verovala da je našla sreću i postigla životni cilj. Treća je fotografija, pri samom vrhu stranice na levoj strani, koja pokazuje današnju njenu sliku u 66-oj godini, dosta snuždenu u poređenju sa ostalim slikama. Ostala je sada sama, jer su njene tri ćerke odrasle i udale se. Posle četiri godine na visokom, verovatno na najvišem položaju u svetu, položaju Državnog sekretara, odnosno ministra spoljnih poslova američke imperije. Dok je bila na ovom položaju, ona smatra da je ostavila znatnog traga, jer je njen rad doveo do „mira na Balkanu”.

(O tempora o mores! - kakva drskost.) Nije došlo do mira, Madam Albright, već do neslavnog razbi- janja Jugoslavije. Dok je Klinton bio predsednik vodio se krvavi rat u Jugoslaviji, u Bosni i Hrvatskoj, rat koji je Amerika počela i orkestrirala. Amerika je Vašim radom Madam Albright i radom Vašeg predsednika unela stra- hovitu mržnju i odvratne laži u krvavi građanski rat. U svemu ovom Madam Albright je lično učestvovala. Naravno da se sada možda stidi svog rada u Jugoslaviji. A ovo je bio rad i rat ravan u svemu onom varvarstvu za vreme carovanja inkvizicije i lomače.

Društvena strana Njen intervjuer kaže da je Madam Albright bila pogodnija da operiše kao „visoki birokrata”, kao formalna osoba. A ovome dodaje da je ona takođe delovala i društveno kao „hostess” (domaćica). Veliki deo intervjua posvećen je njenom životu, posle razvoda braka i kako se snašla u životu i samoći. Ovakva psihološka situacija, nije nju oborila, već po njenim rečima „ohrabrila” je da se brzo odluči i domogne moćne društvene pozicije i tako svakom pokaže autoritetom ko je ona.

Povoljna situacija za to došla je u trenutku kad Klinton postaje predsednik SAD. Ona će se požuriti da na brz- inu dobije doktorat (ne kaže iz koje oblasti). Međutim, pozna- to je da je to bilo u vezi uloge masovnih medija u „Praškom proleću” 1968. g, pre nego je Brežnjev poslao tenkove da uspostave „demokratiju” staljinskog tipa. Sa doktoratom u tašni ona se priključila Demokratskoj stranci gde je bila aktiv- na i poznata. Pokazala se da je „пеко”. Ona, međutim, ima i žalbe u pogledu tretiranaja. U američkom establišmentu sma- trali su je tuđinkom i „razvedenom ženom”. Zali se da je ovo dvoje kao karakteristika pratilo i kad je dostigla najveći položaj Državnog sekretara. „Najveći šok sam doživela 1997. g. kad je iznenada objavljeno da sam jevrejskog porekla”! Iz intervjua se vidi da je nju zaista pogodilo čeprkanje drugih po njenoj prošlosti.

Priznaje da nije imala pojma o njenoj „jevre- jskoj pozadini”. Kaže: „Moji roditelji podigli su me kao katolkinju - hrišćanku, tako sam se osećala i osećam se i ne mislim da se vraćam nazad”.

Dalje kaže, kad se ovo obelodanilo: „Nisam mogla da se snađem”. Dodaje da ne voli da o sebi govori i da joj nije lako da sve o sebi kaže. Međutim, kad jednom „počne da go-

vori o sebi, sve će reći u jednoj autobiografiji”. Možda ona misli tako, ali sudeći po ovom napisu, ona je (ili njen inter- vjuer) zaobišla da o sebi kaže da je deo svog života provela kod i sa Srbima u Kraljevini Jugoslaviji tokom 1939. i 1940. Zatim, posle Drugog svetskog rata, ponovo u Jugoslaviji, tada komunističkoj, kad je njen otac bio čehoslovački ambasador u Beogradu. Tada je Madam Albright sigurno pohađala gimnaz- iju u Beogradu. Zašto sve ovo prećutkuje i zabašuruje, nar- avno samo ona zna. A budući daje bila na najvišim državnim i diplomatskim položajima, pravo je i drugih da pomenu i ono što ona upravo ne želi da pominje. Negde pre 11 godina, kad je ona grmela iz Njujorka sa srbofobskim tiradama, čitao sam u beogradskoj Politici napis, mislim naslovljen ovako: „Dani Madlejn Olbrajt u Beogradu”. Nisam, nažalost, sačuvao taj isečak, ali ovo se može proveriti u listu Politika. Naravno, ona ima pravo da ovo zabašuri.

Moguće je da su joj neki Srbin, ili nekoliko Srba praviii neprilike, bili nepristojni i slično, ali ceo srpski narod i država Jugoslavija nisu bili neprijatelji ni njeni niti njene porodice. Ono što znamo jeste činjenica da je njena porodica dobila azil kad su nacisti progonili Jevreje i da je ona sa porodicom bila smeštena blizu Vrnjačke Banje. Tih dana Jugoslavija je otvorila vrata izbeglicama iz Austrije, posle Anschluss-а i iz Nemačke i Cehoslovačke. Taj broj iznosio je oko pet do šest hiljada. Jevrejske svetske organizacije stvorile su mogućnost da ove izbeglice emigriraju u Palestinu.

Jugoslovenska vlada sredila je ovo sa mandatorom Palestine, Velikom Britanijom. Jugoslavija je tada obezbedila transport do crnomorskih luka u Rumuniji i delegirala svog delegata Boška Kostića da izvrši ovaj posao.

Madam Albright, možda još uvek želi da njene veze sa Srbima i Jugoslavijom ostanu nepoznate. Naravno to je njena lična stvar. Ali ono što je, nažalost, postalo i ostalo poz- nato, jeste, da je Madam Albright posle američkog rasparčavanja Jugoslavije, otvorila antisrpsku kampanju po- navlajući hitlerovske tirade: „Neće nikad više biti Jugoslavije”. A za građanski rat u Jugoslaviji, koji su stvorili njeni rušioci: SAD, Nemačka i Vatikan, u tom ratu su pored Srba učestvovali Hrvati i bosanski muslimani, ali ona je za sve krivila Srbe, koji su „izvor svih zala”, što Nemci ponavljaju od Kajzera, Hitlera i Kinkela, pa sve do Genšera i Kola. Nemačka srbofobija ubrzo će biti prisvojena od demokratske Amerike, od Njujork Tajmsa, Klintona, А1 Gora, Holbruka, generala Klarka i hiljada drugih. Cast izuzecima, kojih je naravno bilo. U ovoj srbofobskoj družini Madam Albright zauzimala je počasno mesto. Ona je želela da doaka Srbima, i prilikajoj se pružila u pregovorima u Rambujeu, a zatim.u ilegalnom ratu NATO-a, koji je pravdan fabrikama laži, a ostvaren varvariz- mom, u čemu su posramili Hitlera.

Ovaj intervju u Daily Telegraph-u namenjen je da izazove divljenje i sažaljenje prema Dami Albright. Britanija, Švajcarska i SAD su joj otvorili vrata i srca, ali ne i Srbija i Jugoslavija, i ona porodica kraj Vrnjačke Banje i onaj tadašnji trogodišnji dečko koji se sa njom igrao svakog dana i koji je još živ. Ali vremena se menjaju a sa njima istina i poštenje.

Staniša Vlahović