iskra1111

Најновија хашка оптужница има оста везе са шок вешћу:

РАСПУШТАЊЕ СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ И НОВИ ИЗБОРИ Досовске власти у Србији тренутно се налазе у врло незавидном положају, који - некако се спонтано намеће - тешко ће моћи преживети. Изгледа да нема више одлагања јер су се многи, све важнији од важни- јих, рокови стекли, и то баш ових дана. Још овај напис није био завршен, а информативна средства најавише да је Скупштина Србије распуштена и избори за нову најављени за 28 децембар. С овим сазнањем, међутим, аргументација која следи, а писана је пре него што је дошла вест о новим изборима, још увек је на снази, с додацима који ће бити у загради. Због чега влада мора пасти Прво, постоји озбиљна претња да владајући ДОС изгуби већину у Скупштини, што разултира падом владе. (Да би избегла изгласавање неповерења у Скупштини, влада је, путем председнице Скупштине, Мићићке, распустила Скупштину, верујући, ваљда, да је то мање бламажно од неповерња.) Затим, питање Косова све убрзаније иде ка свом разрешењу које, како изгледа, није ни најмање ружичасто по Србију. Ту је и економска криза изазвана приватизацијом где су потенцијално најуспешнија предузећа продавана странцима у бесцење. Типичан пример је металургиј- ски концерн, бивши „Сартид" у Смедереву - сад US Steel -, који је продат за 23 милиона долара. Све је то изазвало отпуштање радника, пад животног стандар- да и опште осиромашење српског становништва. Због тога, готово једна трећина становништва Србије живи на рубу сиромаштва. Ако се томе на супрот додаду мафије, афере, привредни криминал што све изазива „тајкунизацију" српског друштва под чим се мисли на израстање једне бесправно стечене милионерске оли- гархије, трагична слика Србије тек онда добија своју пунину. Последњи, међутим, удар, у том низу „рокова" који су доспели „на исплату", јесте дошао од стране Америке, посредством г-ђе Карле дел Понте из Хага. Наиме, она је уручила српској влади оптужнице против два генерала Војске СЦГ (Небојша Павковић и Владимир Лазаревић) и два генерала полиције Србије (Сретен Лукић и Властимир Ђорђевић).

међу досовцима, дошло до неверице и запрепашћења: зар нас?!; а, ми, ето, шаљено војску и полицију у Ирак и Авганистан да „вадимо" за вас „кестење" из тамо- шњих огњева, а ви нас тако,..; зар нисте председнику влада Зорану Живковићу „обећавали", кад је оно понудио наше трупе, да нема више нових оптужница из Хага. Разлаз у ДОС-у После оваквих и сличних јадиковки, дошло је и до самог раздора унутра ДОС-а - на оне који су ради да се повинују и противнике Хага (па је и то један од директних разлога владиног пада). Најгрлатији из Хагу противничке екипе јесте Душан Михајловић, министар унутрашњих послова владе Србије, до сад главни безбедносни стуб досовске власти. Он је одлучно против изручења било ког од наведених генерала. Замислите - нечувено?! - полицију, чији је бар један од задатака да спречава демонстрације, извео је Михајловић на улице да би ови, полицајци, демонстрирали, као спонтано, против Карле дел Понте (јавно) и САД (импликацијом). А што се тиче своје „десне руке" генерала Сретена Лукића - који је и Милошевићу био то исто, „десна рука" - Михајловић је изјавио да он никад неће од њега тражити да поднесе оставку, а у случају да он буде изручен Хагу, он ће поднети оставку. Своју и Слобину „десну руку“ Михајловић одлучно брани Подсетимо се, међутим, да је тај исти Михајловић, после избора 1992. године кад је Милоше- вићева Социјалистичка партија Србије (СПС) остала у Скупштини ускраћена од већине за неколико гласова, притекао са својих 4 посланика Милошевићу у помоћ. Захваљујући, дакле, Михајловићу спречен је тако Милошевићев пад, а омогућено је још осам година његове диктаторске власти. С друге, пак, стране, после Милошевићевог обарања (5. октобра 2000.), а у предвечерју његовог хапшења и изручења Хагу - што

„Земљотрес" из Хага Познато је да после неког великог земљотре- са, долази до читавог низа нових удара, нешто мање јачине, али ипак опасних размера, који могу трајати и по неколико дана. Ето, тако нешто слично - пост- шокове! - изазвао је „земљотрес" Карле дел Понте у досовским редовима, који још и данас трају. Прво је,

SVIM NAŠIM ČITAOCIMA, PRETPLATNICIMA I SARADNICIMA KATOLIČKE I DRUGIH HRIŠ- ĆANSKIH VEROISPOVESTI KOJI SLAVE PRAZNIKE PO NOVOM KALENDARU ŽELIMO BLAGOSLOVEN I SRETAN BOŽIĆ I NOVU 2004. GODINU! REDAKCIJA IADMINISTRACIJA ISKRE.

Распуштање ... су покојни Ђинђић и Михајловић, уз свесрдну помоћ мафије, противуставно урадили, одједном је почела пропагандна кампања с албанским лешевима у ледењачама на Дунаву и полицијским полигонима у Батајници, да 6и одмах по Милошевићевом изручењу, све то и утихнуло. Будући, пак, да је био главни Милошевићев полицајац на Косову, не би требало да буде много сумње да је од Хага оптужени генерал Лукић, а Михајловићев миљеник, свакако о лешевима, ледењачама и полигонима, ако их је заиста било, нешто знао, а може бити - управо, врло је вероватно | и лично учествовао у одлучивању и спровођењу у дело те злочиначке идеје. Од целе те, пак, кампање, пред Милошевићево изручење, хашки трибунал у то време, није правио велико питање. Изгледа, међутим, сада, да је оптужница против Лукића, базирана на истини или пропаганди, свеједно, те кампање која је претхо- дила Милошевићевом хапшењу и изручењу. Нај- вероватније је да су „чињенице" хашке оптужнице проистекли из те кампање, којој је главни „кум" био лично Лукић. Наравоученије: не треба се играти с ђаволом, јер он увек долази по своје! ДОС: неприхватљива је командна одговорност Потом је досовска пропаганда, тј. оног дела Доса која подржава Михајловића, прешла у „контра- офанзиву" против Хага. Њена главна идеја се крила под паролом нема командне одговорности! Како могу патриотски генерали који су само бранили своју отаџбину бити ратни злочинци?! Најтрагичније, пак, у таквом прилазу ствари „одбране" оптужених генарала, јесте то што Михајловићево друштво никако да каже суштину ствари. А она је: НАТО-ва агресија је била главни и једини узрок због које су „патриотски гене- рали" „само бранили своју отаџбину". Намерно су, пак, досовци прећутали тај мали али најважнији детаљ. Јер, у противном, да су, као што је требало, прогласили НАТО агресором, била би то оптужница и то баш по командној одговорности, несравњено јача од Карлине, која би на оптуженичкој клупи, на место Милошевића, у Хагу морала да има такве врхунске HATOвске личности као што су, рецимо,: Хавијер Солана, Весли Кларк, тренутно кандидат за САД председника, Клинтон, гђа Олбрајт, Ричард Холбрук, итд., итд. Већ је напред речено да „ђаво увек долази по своје!": Досовци су Милошевића изручили Хагу једино због „командне одговорности", јер он никог лично није убио, па сад они не могу очекивати да оптужени генерали избегну командну одговорност. Ко је за то крив? Нико други већ баш и једино сами досов- ци. Како? Изручивши Милошевића Хагу, коме се данас тамо суди једино због командне одговорности, они су Хагу дали у руке једну огромну „карт бланш", која се може применити на све војне старешине: од генерала до каплара. Што се тиче Срба, Хаг ту карту, коју су му усадили у руке досовци, врло издашно користи. Свилановић, по идеолошкој линији, привржен Хагу Споменуто је напред да је у Досу дошло до расцепа по питању најновијих хашких оптужби против четворице генерала. Том приликом је речено да је главни гласноговорник противника изручењу оптуже- них генерала Хагу, Душан Михајловић, министар поли- ције Србије. Ништа, пак, није речено о супротној

страни, страни која је и даље за сарадњу са Хагом. Њен „вођа", или још боље гласноговорник, јесте Горан Свилановић, министар спољних послова у влади СЦГ. Овај је још, уз то, и председник Савета за сарадњу са Хагом. Његов је став да до изручења мора да дође, али да ће он настојати код Хага за једном олакшицом, тј. да се суђење оптуженим генаралима одржи у Србији, што је Хаг одмах одбио. Потом је он избацио једну велику медијску „бомбу", коју му је највероватније сугерирао Хаг, а која гласи: ухапсити и изручити Хагу генарала Младића (и Караџића), па суђење оптуженим генералима можда може бити и у Србији. А да је по овом питању - оптужнице против четири генерала - дошло до разлаза, индиректно сведочи чињеница да је Грађански савез Србије, ГСС, иначе једна минорна странка, чији је председник Свилановић, најавила да се она одлучила за ванредне изборе у децембру или јануару, што је у супротности са досадашњим ставом Доса. Председништво Доса је, међутим, хитно најавило седницу на којој би се дискутовала тема ванредних избора. (У међувремену седница Доса је одржана, па је одатле, као што се некад у Централном комитету радило, наредба о распуштању Скупштине уручена Наташи Мићић да је проследи.) Ни мање странке, ни веће власти Потребно је, међутим, рећи још коју реч о ГСС. Већ је речено да је то минорна странка, али није речено да је њен утицај на власт Србије и СЦГ у невероватном нескладу са њеном политичком снагом у народу и Скупштини. Поред Свилановића који је, као што смо видели, министар спољњих послова СЦГ и председник Савета за сарадњу са Хагом, из ГСС-а, међу носиоцима врхунских позиција у власти Србије, ту су: Наташа Мићић, председница Скупштине Србије, а од 1.1.03. и вршилац дужности Предеседника Србије, Радмила Хрустановић, председница општине дво- милионитог града Београда, скоро, дакле, 1/3 Србије; најзад, ту је и Весна Пешић, за Милошрвићевог време- на председница ГСС, а сад амбасадор СЦГ у Мексику. Поставља се овде питање: како, због чега, једна мала странка - неколико београдских интелектуалаца - а толика политичка моћ? Има то своју предисторију, које се, да би било јасно, морамо дотаћи. „Идеолошке" позиције ГСС-а Лепо је то што је ГСС био против Милошевића, још доследнији себи је био кад је исказивао противност његовим ратовима (падају на памет „жене у црном"!),

IZ SADRŽAJA Revizija poraza .......................................................................................... 5 Jad i beda haške kurtizane ...................................................................... 8 Đeneral Milan Nedić ................................................................................. 9 Ljudi umiru da izbegnu Hag ...............................................................12 Prevara oko Srebrenice........................................................................13 Rotacija režima u Americi ................................................................... 15 Strah i nada u Srbiji 1941 - 1944 ......................................................... 19 Genocid nad Srbima BiH u I Sv. ratu (2) ..........................................23 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (85) .......................27

Iskra 1. decembar 2003

кад су падале НАТО бомбе по Србији, вероватно је да су ГСС-овци била једина публика која је том зло- чиначком акту пљескала; најдоследнији је, пак био, кад је ГСС, међу интелектуалцима Београда, повео иницијативу за одлазак на поклоњење Алији Изетбеговићу у Сарајево, у сред најогорченијих борби око њега. Кажем најдоследнији је био тада јер за ГСС, постоје државе, али у њима не постоји народ или на- роди - постоје једино грађани! (Отуд, ваљда, и придев „грађански" у његовом наслову). Морало се, међутим, приликом посете Изетбеговићу, малко „затворити очи" пред чињеницом да је овај баш тад превазишавао Тита, који је, ако сећање још траје, од религије, начинио народ, „Муслимане", а овај, Изетбеговић, је баш тад, од „Муслимана", правио не „грађане" већ народ, „Бошњаке*. Било, пак, како било, тек ГСС се нашао на истој „фреквенцији, односно таласној дужини" са САД. И за Америку постоје државе и грађани, али не народ. Додуше, то је тачно само кад су у питању други наро- ди, нарочито Срби; кад су, пак, у питању они сами тад важи, нема везе ...Ciber alles\ Али и то су намерно пре- видели наши из ГСС. Сад смо, међутим, у бољој пози- цији, да разрешимо тај парадокс земље Србије и демократије у њој: ни минорније странке, ни огромнија политичка њезина моћ. Кад се стварала постмило- шевићевска власт, није ли у том смислу дошао миг од фамозног амбасадора Монтија!? А да је то баш тако, сведоче нам многе чињенице: одлучна сарадња са Хагом, није за џабе Свилановић, председник таквог једног Савета. Самоиницијативно се он извињава новонасталим државама на тлу бивше СФРЈ, због срп- ских злочина. Наравно, нико благоуман нема ништа против тога, али извињавати се без узајамности, злочин је према српском народу. Није чудо што пред Међународним судом правде у Хагу, постоје потражи- вања БиХ и Хрватске против СЦГ у вредности од $100 милијарде, свако. И Свилановић је за српски рат - у Ираку!? Исти господин, у име владе СЦГ, је заједно са премијером Србије, Зораном Живковићем био у Вашингтону кад овај оно понуди САД-у 1000 војника Војске СЦГ. Хајде, Живковић (звани „Ћуфта", по но- винару НИНа, Драгану Јовановићу) је то урадио због пара, наивно мислећи да ће долари почети пљуштати у празне досовске кофере. Свилановића су паре, на- равно, обрадовале, али он је по том питању имао и један свој идеолошки изазов да тако нешто учини. Наиме, као и сви, он је знао да су САД следећи своју империјалну политику починиле агресију над Ираком. То му се није свидело, све док није „сазнао" да су САД „ослободиле" Ирак и да сад од затуцаних муслиманских Ирачана, путем демократије, праве од њих не Ирачане, већ - грађане! Нашао се тако Свилановић поново са САД на истој „таласној дужини" и сину му у глави срећна мисао: треба послати Србе тамо - нек гину! Уместо што су гинули за Косово, у Босни и Хрватској, сад нек гину за једину човека достојну мисао помоћу које се Ирачани, као на „бескрајном платну", „рециклирају" у - грађане! Сва је срећа што иду избори, па ће, надајмо се, овакво вођство Србије за увек бити отпослато на ђубриште историје!

Н. Љотић

Iskra 1. decembar 2003

ВЕЛИКЕ СТРАНКЕ НА ИЗБОРЕ 28. ДЕЦЕМБРА ИДУ САМОСТАЛНО, А МАЛЕ ЈОШ ТРАЖЕ ПАРТНЕРЕ Мићуновић опет у ДС. Кампању ДС ће водити Зоран Живковић и Борис Тадић. ДС и ГСС још преговарају, јер Свилановић хоће коалицију, а не колективно учлањење Демократска странка постигла је договор са Драгољубом Мићуновићем, лидером ДЦ-а, о уједи- њењу. Још се воде преговори између ДС и Грађанског савеза Србије. Главни проблем у тим разговорима је што странка Горана Свилановића не жели да се колективно учлани у ДС, већ инсистира на коалицији. Мићуновић ће бити први на листи Демократ- ске странке која ће се звати "ДС - др Зоран Ђинђић", а носилац бити Зоран Живковић, заменик председни- ка партије. Кампању ће водити Зоран Живковић и Борис Тадић... Самостално на изборе излази СРС, ДСС, Г 17 плус, ДС појачана ДЦ-ом и СПОТ-ом, који ће се, како је најављено, интегрисати у ДС. Насупрот томе, самостални излазак најавили су Либерали Србије Душана Михајловића, ДХСС Владана Батића и "Отпор". Санџачка демократска партија Расима Љајића разматра три варијанте коали- ције - програмску коалицију неколико странака, што ширу коалицију већине странака бившег ДОС-а и блок мањинских странака. Председник ССЈ Борислав Пелевић преговара о могућим коалицијама, али није хтео да каже са којим партијама, додајући да ће се њена позиција знати у следећи понедељак. Из СПС ће наступати самостално са листом која ће се звати "СПС - Слободан Милошевић", на којој ће се осим социјалиста наћи и угледне не- страначке личности, али да неће бити нико из ЈУЛ-а. СПО и НС потписале су споразум о коали- ционом наступу на предстојећим парламентарним изборима. У коалицији ће бити само те две странке и не планира се никакво ново удруживање. Странка Слободана Орлића још чека одговор Г 17 плус да ли прихвата њен социјални и економски програм. Демократска алтернатива „нема намеру да прави непринципијелне коалиције, па макар и неста- ла", изјавио Небојша Човић. До краја недеље одредиће став. Ненад Чанак, председник ЛСВ, ће правити коалиције са странкама "антифашистичког блока". (Глас јавности, 19.11.2003.) КОНАЧНИ РЕЗУЛТАТ НЕУСПЕЛИХ ПРЕДСЕДНИЧКИХ ИЗБОРА. Председнички избори у Србији нису успели јер је на изборе изашло 2.523.889 бирача (38.79 одсто), тако да није испуњен цензус од 50 одсто изашлих бирача у првом кругу, саопштила је Републичка изборна комисија, објављујући коначне резултате избора... Председнички кандидат Српске радикалне странке Томислав Николић освојио је 1.166.896 гласова (46.23 одсто), председнички канди- дат ДОС-а Драгољуб Мићуновић освојио је 893.906 гласова (35.42 одсто), док се на трећем месту налази лидер Нове Србије Велимир Илић са 229.229 гласова (9.08 одсто). Маријан Ристичевић је освојио 72.105 гласова (2.86 одсто), Драган С. Томић, кандидат Социјалистичке народне странке 54.703 гласова (2.17 одсто), док се на последњем месту налази кандидат Демократске странке отаџбина Радослав Авлијаш са 20.782 (0.83 одсто)... Неважећих листића било је на изборима 86.178 (3.41 одсто)... (Бета,19.11.2003.)

DOKLE ĆEŠ SRPSKI NARODE ...? Dokle ćeš i dalje dozvoljavati svoje rastakanje na tvom tegobnom putu u traženju izlaza? Vidimo to traje - i pored svih ranije primljenih, po sebe pogibeljnih - obaveza i uslova koje ti nameće tvoj neprijatelj. Tvoji upravljači pristali su da drage volje igraju igru koja nije njihova, a time nije ni u narodnom interesu. Vidimo da su bez oklevanja, upravo sa oduševljenjem, dozvolili da se CIA - u svetu omrznuta tajna služba - utabori u nekada ponosnom i privlačnom Beogradu. Ovaj grad bio je nekada magnet za južne Slovene u pogledu izvojevanja slobode, samostalnosti i napretka u kulturi i privredi. Ta skromna postignuća bila su mnogo privlačna za one koji su još bili pod tuđom upravom. Pored pomenutog, Beograd je bio nekada grad vere, nade, optimizma, čak i otmenosti. Ovo poslednje rekao je piscu ovih redova Zdenko Antić, Hrvat, oficir u Srpskom dobrovoljačkom korpusu za vreme Drugog svetskog rata. Iako pod teškom neprijateljskom okupacijom, Antić je smatrao da se „Beograd otmeno drži” trpeći pod tuđom knutom. Danas se broj tuđih zahteva i naređenja povećava neprekidno geometrijskom progresijom (1, 2, 4, 8, 16, 32 i tako dalje). A tako će ići do beskonačnosti, sve do tvog nes- tanka kao naroda. Tvoj put, srpski narode, ima gotovo istu podudarnost sa onom pričom koja je nastala na početku hrišćanske ere u vreme svetog Đorđa Pobedonosca. On je služio kao oficir u rimskoj vojsci i već bio hrišćanin. Priča kaže da je služio u jednom rimskom garnizonu u mediteran- skoj oblasti. Pored tog grada bilo je malo jezero u kojem je živela velika aždaja (po Vukovom rečniku „aždaha”). Ova životinja je napadala i ubijala narod. Po paganskom verovanju i tumačenju smatralo se da aždaja traži mladu devojku da je proguta, posle čega se verovalo da će doći mir, a koji nije došao. Đorđe se pobunio zbog paganskog sujeverja i, kao iskusan vojnikratnik, svojim kopljem probo je aždaju i spasao devojku. Kad je narod za ovo saznao prilazio je Đorđu da ih pouči u njegovoj veri. Naravno, rimskim upravljačima nije godila ta „revolucionarna vera”, pa je sveti Đorđe morao svojim životom da plati za svoje verovanje. Srpski narod je danas u sličnom položaju, jer mu se njegova vera podriva, uglađenim metodama prefinjenog paganizma i militantnog nametanja njegovog shvatanja sveta i života. Srpsko vođstvo danas dobrovoljno nudi i sve daje što neprijatelj zahteva i očekuje. Nekada ponosni Beograd sad je postao najobičnija kasaba u kojoj se murdari, teroriše, ubija, krade, zlostavlja. To je sada grad u kome dobrom delu stanovništva nije više prijatno živeti, ali je primorano, jer ne vidi drugog izlaza, sem pojedinaca koji beže u inostranstvo. Traženja i zahtevi današnjeg srpskog porobljivača će se stalno povećavati i rasti geometrijskom progresijom. Srpsko vođstvo teško da ima čula da vidi i čuje kako ide u raskorak sa većinom svog naroda, njegovih potreba i želja. Zalosno je što današnje srpsko vođstvo ne vidi, ili ne želi da vidi, ili je ravnodušno prema činjenici da nam je zvanična Amerika udarila žig srama svojim sataniziranjem srpkog naroda. Ima već blizu deceniji i po od kada Amerika satanizira srpski narod. Ona neće ili ne može da vidi da veliki

deo ove satanizacije je prvo slika samog SAD, a tek onda srpskog nai'oda. Koliko se to raširilo po svetu, dokazuje i činjeni- ca da se i Papuanci na Novoj Gvineji gnušaju imena srpskog naroda. Pored ovoga potrebno je napomenuti i nasilnu pljačku srpskog novca, investicija i rezervi u inostransrtvu. Sve je ovo pod američkim ključem i primenom njihovih sankcija koje dave srpski narod. A žalosna srpska vlada još se udvara i bra- timi sa svojim tlačiteljem. Izgleda da za sadašnje srpske upravljače nije dovoljna nedavna izjava demokratskog lidera u američkom Senatu, Joseph-a Liberman-a, koji je naglasio da su ideali KOA i ameriški ideali. A KOA je koliko je poznato bila i još jeste teoristička organizacija i saveznik terorističkog NATO-a. Srpski političari čine svoj narod gorim nego što jeste. Zbog pogrešne i udvorničke politike prema inostranstvu, naročito prema Americi, srpski političari i narod su dva sveta, a trebalo bi da danas budu jedinstveni. U srećnijim narodima, dobar deo stanovništva ima razloga da bude ponosan na svoje upravljače. Mi ne tvrdimo da svuda van Srbije teče med i mleko, ali postoji veza i afinitet između upravljača i naroda. Bez narodnog poverenja, kao u srpskom slučaju, političari ne mogu donositi dalekosežne odluke, kao što je nekad mogla Srbija da odgovori na onaj julski ultimatum 1914. Dvojne Monarhije. Nažalost, Amerika subvencira srpsku upravljačku grupu da vodi politiku kakvu Amerika hoće. Ovako stanje ne može ići u nedogled. Narod bi, njegovi vodeći ljudi, trebalo da izbace na površinu „narodnu vladu bez vlasti”. Ova vlada bi se oslanjala na narod. Imala bi autoritet da zahteva slobodne izbore, na kojima bi sigurno pobedila sadašnju ekipu koju tuđin podržava. Narodu treba objasniti da Amerika nije više ono što je nekad bila: slobo- darska zemlja, otvorenih vrata, za progonjene i unižene, za siromašne, kao i za one koji poseduju talente, a koje u svom ambijentu nisu mogli upotrebiti. Današnja Amerika je zavoje- vačka svetska imperija koja nastoji da bude robovlasnik sveta. Pregaocima Bog daje mahove - davno je rečeno. Ovo nam svedoči primer Brazilije, velike zemlje sa prirodnim bogastvi- ma, koja su samo delimično iskorišćena. Propovednici „globalizma”, u čemu se naročito ističe gospodin Bler, britanski predsednik, i drugi propovednici „Novog svetskog poretka”, su pokušali pre dve i po godine da uvuku Argentinu i Braziliju u neku formu „privatizacije” (pljačke međunarodnog kapitalizma). Rezultati po Argentin- ski narod bili su porazni. Država je izgubila vlasništvo nad dobrim delom svog bogatstva. Ova država počela je da gladu- je pored svoje mogućnosti da hrani više od tri puta argentin- skog stanovništva. Brazilija je, međutim, bila bolje sreće. Ona je izabrala za svog predsednika „malog” čoveka iz naroda koji je svoju veličinu brzo posvedočio. Raniji čistač cipela u gradu i poznati fudbaler, Luiz Inacio Lula Da Sylva, odmah je otpustio poklisare Međunarodnog monetarnog fonda i izvršio svoje reforme. Ove su izvedene od strane stručnjaka pod nad- zorom novog predsednika republike i njegovih savetnika. Ovim merama, svojim reformama, Lula da Sylva je uštedeo svojoj zemlji teške Argentinske posledice. Pregaocu Bog daje mahove!

Staniša R. Vlahović

Iskra 1. decembar 2003

REVIZIJA PORAZA Pacijentu koji pati od hipertenzije i visokog nivoa holesterola u krvi nema mnogo svrhe prepisivati terapiju ako nastavi da svakodnevno doručkuje burek i večerava leskovački roštilj, puši po dve pakle cigareta, pije po flašu viskija i kreće se isključivo od kućnog praga do kola i nazad. Istom analogijom, da bi imalo smisla razmatranje poteza koje Srbija treba da povuče u predstojećim godinama, treba prvo navesti šest mera koje ne treba i ne sme da sledi danas, jer njihove posledice mogu svaku sutrašnju terapiju učiniti bespredmetnom. Šta Srbija ne sme da učini danas

revizija katastrofalnog ishoda dekade devedesetih - revizija koja je potrebna, pravedna i moguća - ne bi više postojala ni kao teoretska mogućnost za neko daleko pokolenje. Kao treće, Srbija ne treba i ne sme da likvidira svoju oružanu silu, što se od nje sada zahteva pod fir- mom podvrgavanja vojske civilnoj kontroli i njenog srubljivanja na efektive od nekih 25 hiljada Ijudi. Kada vidimo ko su ti kontrolori, domaći koji su znani i strani koji to nisu, shvatićemo katastrofalne posledice takvog za- hvata. Kada jednom bude izveden on je nepovratan, jer se složeni sistemi nakon razgradnje ne mogu ponovo sklopiti. Ono šta se na tom planu sprema u Marovićevom kabinetu i u Briselu savršeno je u duhu rešenosti Đinđićevih političkih naslednika da razgrade sve institucije, od SANU do Univerziteta, gde koncept definisanja i očuvanja srpskih nacionalnih interesa još uvek nije sasvim iskorenjen. Ne sme se dopustiti da srpska vojska bude srubljena na nivo antiterorističkog servisa spoljnih naredbodavaca, ili oruđa za tuđe inter- vencije po belom svetu, sa oficirskim korom indoktrini- ranim po meri i ukusu tzv. međunarodne zajednice - a upravo to joj se sprema.

Kao prvo, Srbija ne sme sebi da ograniči buduće opcije ulaskom u tzv. Partnerstvo za mir, da o Severnoatlanskom savezu ne govorimo. Nepotrebno je isticati moralnu problematiku ulaska u organizaciju koja je 1999. godine Srbiju bez povoda napala, a potom okupirala deo njene suverene teritorije s koga su Srbi proterani. Ulaskom u aranžmane sa NATO paktom Srbija bi postala saučesnik u sopstvenom čerečenju. Prećutno bi prihvatila stav da je vojna intervencija protiv nje bila opravdana, sa svim Sanacija problema jeste moguća, ali iziskuje prethodne Kao četvrto. Srposledicama politicke promene koje bi stvrorile uslove za sprovođenje bija ne sme da koje iz takvog odlučnin mera koje su u nacionalnom interesu. a ne u svoj budući uspriznanja proiinteresu tanatološki opsednutih grupa za pritisak i tavno-politički zlaze. Neki minevladinih oraanizacija koje propagiraju smrt u raznim okvir suzi na sle da bi trebalo pakovanjima (tj. aborfus, nomoseksualizam i razne druge brzinu sklepanući u „Partneroblike devijantnog ponašanja, razgradnju porodice itd). im ustavom po svo” i u NATO Potrebna je kriminalizacija nasilnog prekiaa trudnoće i meri sadašnje da bi Srbija bila rijgorozno krivično gonjenje prekršilaca. Zakonska regu- vlasti. Žitelji pravednije tretilativa treba da počiva na filosofski, biološki i teoloski jasno Srbije žive u rana od strane utemeljenom stavu da je Ijudski život neprikosnoven od poludržavi bez svetskih trenutka začeća. Ovo je samo jedan od elemenata strategiie k o h e r e n t n i h moćnika, ali samoočuvanja koia iziskuje bespoštedan obračun sa duboko ustavnih temečlanstvo ne gamorbidnim stanjem đuha oličenim u svima onima koji će na Ija. Po recepturantuje da će ri svojih komuovaj stav ciknuti kao guje Ijute. sukobi među nističkih članicama biti prethodnika, vrednovani na pravičan i uravnotežen način. Turska je kojima duguju sopstveni politički uspon i obrazovanje, 1974. izvršila ilegalnu invaziju Kipra i etnički je očistila trenutni nosioci vlasti žele da na mala vrata proguraju Grke sa severnog dela ostrva, a Grčka je bila nemoćna ustav po meri svojih političkih ambicija - ali da ga potom da ma šta učini. Obe zemlje su članice NATO, ali to nije učine praktično nepromenljivim. Njih interesuju prvenznačilo da su uživale jednak tretman. Naprotiv, SAD su stveno rešenja koja bi im omogućila da što duže ostanu naginjale Turskoj koju smatraju daleko važnijim na vlasti sa što manje glasova i sa što manje glasanja. strateškim partnerom. Srbiji treba razumna, na realnim Da oni pritom ne žele ustavno definisanje Srbije kao interesima zasnovana evropska integracija, a države srpskog na-roda, skoro da je izlišno isticati. Severnoatlanski savez sve više prerasta u suprotnost Kao peto, nikakav sporazum o konačnom sta- tusu evropskim integracionim tokovima. Kosova (čitaj: pristanak Srbije na otkidanje dela njene Kao drugo, Srbija ne sme da i formalno pristane na suverene teritorije) ne treba i ne sme da bude uzet u status države sa ograničenim suverenitetom, prem- da, razmatranje dok se ne stabilizuje srpska država, ustavno jasno nažalost, ona već uveliko taj status ima u praksi. Ulaskom u utemeljena sa zaista legitimnom vlašću. NATO okupacija vojni savez jedna država, pogotovu ako je mala i slaba, Kosova je bezpravna čak i unutar sop- stvenog referentnog prihvata de fakto likvidaciju svog suvere- niteta. U njoj više sistema, jer rezolucija Saveta bezbednosti 1244 ostaje neće postojati nijedna služba i nijedan dokument koji neće biti neispoštovana. Neotuđivo pravo Srbije da pre ili kasnije povrati podložni uvidu i kontroli spolja. Američkim obaveštajcima više suverenitet nad svojom teritorijom mora da ostane neće biti potrebno da informacije dobijene od svojih lokainih neprikosnoveno. Stoga je od ključne važnosti da se sada doušnika plaćaju gotovinom ili kafanskim večerama. spreči ma kakav ishitreni čin, a sigurno je da će neposredno Eventualna buduća slediti pritis-

Iskra 1. decembar 2003

Revizija ...

nije ništa drugo nego desrbizacija.

ci i obećanja u tom pravcu.

Bitan element strategije otpora, obnove istorij- skog sećanja i tradicionalne kulture Srba, predstavlja njihova Crkva. Revitalizacija vere nije samo poželjna po sebi, ona predstavlja i egzistencijalno pitanje prvog reda. Korelacija između verskog osećaja pojedinca i njegove sposobnosti za biološku samoobnovu dobro je poznata empirijska činjenica, dok trijumf sekularizma predstavlja početak demografskog kraja. Vera je u Srbiji tokom pola veka zatirana direktnom tiranijom komunista u ime dijalektičkog materijalizma, a njen oporavak danas sprečavaju njihovi diretni naslednici u ime multikultura- lizma i tolerancije. I jednima i drugima zajednička je hristofobija kao bitna odrednica njihovog pogleda na svet i život. Dehristijanizovani veltanšaung vodi direktno u sumrak Zapada, oličen u desetinama miliona imigranata iz islamskog sveta koji preuzimaju gradska jezgra starih evropskih metropola. Ovo je samo najnovija potvrda činjenice da u čitavoj Ijudskoj istoriji nikada nije postojala civilizacija sposobna za život i razvoj koja nije počivala na religijskoj osnovi. Od Mesopotamije, Egipta, Grčke i Rima do naših dana, istorija nas uči da civilizacija počiva na veri, dok nacije koje postanu indiferentne prema Tvorcu naglo gube vitalnost i nestaju.

Kao šesto, treba bez odlaglanja obustaviti proces rasprodaje srpske privrede na dosadašnji način. Nema sumnje da je za ekonomski oporavak Srbije potrebno sprovoditi privatizaciju i sasvim je tačno da oporavka nema bez krupnih injekcija strane likvidnosti i ulaganja stranih partnera, ali ovo šta se sada radi pod fir- mom privatizacije predstavlja kvazizakonsku otimačinu koja teži da Srbiju pretvori u bananarepubliku lati- noameričkog tipa. Ako se taj proces nastavi, maltene više neće biti bitno ko je nosilac formalne političke vlasti, jer će ekonomska moć biti nepovratno prebačena u ruke uskog kruga postnacionalne oligarhije i njenih spoljnih partnera. Zadaci za budućnost Što se budućnosti tiče, za srpsku naciju u celini nema prečeg zadatka od demografskog oporavka, od njenog biološkog samoočuvanja. Statistike su mislećim Srbima dobro poznate, a krivulja je katastrofalno neu- moljiva: čak i u razmerama evropskog kontinenta koji i sam naglo stari, demografsko propadanje Srba predstavlja zaista zastrašujuću primer bez presedana. Nacija koja izgubi sposobnost biološke samoobnove ne mora više da brine ni o jednom drugom problemu svog postojanja, jer to postojanje neće biti dugog veka. Sanacija problema jeste moguća, ali iziskuje prethodne političke promene koje bi stvrorile uslove za sprovođenje odlučnih mera koje su u nacionalnom interesu, a ne u interesu tanatološki opsednutih grupa za pritisak i nevladinih organizacija koje propagiraju smrt u raznim pakovanjima (tj. abortus, homoseksualizam i razne druge oblike devijantnog ponašanja, razgradnju porodice itd). Potrebna je kriminalizacija nasilnog prekida trudnoće i rigorozno krivično gonjenje prekršilaca. Zakonska regulativa treba da počiva na filosofski, biološki i teološki jasno utemeljenom stavu da je Ijudski život neprikosnoven od trenutka začeća. Ovo je samo jedan od elemenata strategije samoočuvanja koja iziskuje bespoštedan obračun sa duboko morbidnim stanjem duha oličenim u svima onima koji će na ovaj stav ciknuti kao guje Ijute. Neraskidivo vezano za biološki oporavak srpske nacije jeste njen moralni i duhovni oporavak, a pre svega povratak njene istorijske svesti o sebi samoj. Ljubav deteta prema porodici nastaje sponstano, ali se Ijubav prema zemlji i narodu uči. To je učenje bilo decenijama ugroženo Brozovskim lažima, ali je opstalo zahvaljujući transmisiji kroz porodicu. Danas je ta transmisija na udaru. Sistematski udarac na kolektivno sećanje Srba, koji se s predumišljajem sprovodi kroz obrazovni sistem i kroz uvezenu masovnu potkulturu, savršeno je u duhu Orvelove maksime da onaj ko kontroliše prošlost, kon- troliše budućnost, a da onaj ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost. Obeščasti uzore nacije (počev sa Svetim Savom), osramoti njene heroje (završno s Hagom), demorališi običan svet: tehniku su razgradili neomarksisti kroz svoju kritičku teoriju koja predstavlja moralni ekvivalent vandalizacije grobova srpskih preda- ka i skrnavljenja njihovih zemnih ostataka. Cilj je ništa manje nego uništenje izvornog kolektivnog identiteta, nasilna dekonstrukticja Srba, njihova denacifikacija koja

U poređenju s pitanjima biološkog opstanka Srba, očuvanja njihovog kolektivnog sećanja, njihove kulturne i duhovne obnove, očigledno je da izazovi spoljno-političke strategije predstavljaju pitanja drugog reda. Ako sudbinska pitanja budu rešena, ili barem spoznata kao izazovi čijem rešavanju treba pristupiti, sve je ostalo pitanje kreativnosti i tehnike. Spoljna politika nije egzaktna nauka, već umetnost mogućeg na svetskoj sceni. Ta umetnost, doduše, iziskuje visok stepen tehničke rutine na planu promotivnog komuniciranja, stručne analitike, poznavanja teorije igara itd, ali ona u svojoj srži zavisi od bitnih kulturoloških i vrednosnih opredeljenja donosilaca odluka. Stoga pre nego što srpskim donosiocima odluka dam ma kakve preporuke o deceniji pred nama, potrebno je da i svoj vrednosni sklop otvoreno iznesem. Polazim od stava da je rat nametnut Srbima 1991. doveo do srpskog poraza - ne vojnog, već pre svega političkog i moralnog poraza, oličenog u Slobodanu Miloševiću juče i u srpskoj vlasti danas. Taj poraz svoje korene vuče... preko samoubilačkog 27. marta 1941. i krvavog ishoda građanskog rata 1944-45., do Dejtona i Kumanova. Takav ishod, međutim, nije konačan i nepovratan. Ako i kada dođe do oporavka trenutno rastočenog političkog bića srpske nacije, jedna auten- tično nova vlast suočiće se sa zadatkom definisanja nacionalnih interesa i sa stvaranjem uslova za izmenu katastrofainog ishoda Miloševićeve decenije. Uslove treba stvarati iznutra, a pritom motriti na promenu okolnosti spolja, spremno čekati da se steknu politički, psi- hološki i vojni uslovi za novu podelu geopolitičkih karata: „Kada SAD izgube interes za očuvanje novog balkanskog poretka stvorenog pod Klintonom, poretka koji nema nikakve veze sa stvarnim strateškim interesima Amerike; Kada Rusija krene putem povratka u krug ozbiljnih sila - što će se pre ili kasnije desiti, uprkos

Iskra 1. decembar 2003

LAM Е NT

NEĆU GLASATI ZA MIĆUNA Zašto dr Dragoljub Mićunović u svom nedavno objavljenom sažetku biografije nije naveo da je bio logo- raš na Golom otoku. Treba li državi predsednik bez pamćenja. Neću glasati za predsedničkog kandidata krnjeg DOS-a, profesora dr Dragoljuba Mićunovića. Ne samo zato što ga je predložila jedna neprincipijelna koalicija bezličnih partija i njihov predvodnik Demokratska stran- ka, koju slepo, bespogovorno slušaju. Što s njom, zajedno, da bi opstali na grbači gradana, po tuđem nalogu, hapse i isporučuju nelegalnom sudu u Hagu, najbolje sinove našeg naroda. Ratnike protiv agresije NATO. Rasprodaja Ne samo zato što njegovi predlagači, s njime skupa, prodadoše maltene sve što je radna ruka stvorila u proteklih šest decenija. Ne zato, ali i zato, što je bez

Revizija … demografskim, ekonomskim i moralnim slabostima, neumitnom logikom njene veličine i potencijala; i Kada Zapadna Evropa izgubi svoj sadašnji misionarski apetit za građenje hibridnih nacija. oličen u Petriču, Ašdaunu, Hekerupu, Štajneru i sličnima." Kada se to desi, Srbi treba da budu spremni za reviziju svojih poraza. Sve nepravde kojima su pod- vrgnuti biće podvrgnute toj reviziji, od priznanja Brozovih granica, čišćenja Krajine i nametanja haške kolektivne krivice do apsurdne dejtonske Bosne, NATO bombardovanja i okupacije Kosova. Privremene izmene domo- grafske slike pojedinih teritorija, prouzrokovane genocid- nim terorom srpskih neprijatelja i intervencijom spoljnih faktora, ne treba smatrati niti trajnim niti na ma koji način obavezujućim pri odlučivanju o geografskom obimu obnovljene srpske države. U međuvremenu, Srbi će morati da taktiziraju opstanka radi, ali dugoročni strateški ciljevi, koje sada možemo samo nazreti u konturama, ne bi smeli da budu zamagljeni. Takva taktiziranja ne smeju da se prihvate kao slobodni izbor, još manje kao moralna norma. Mora da se pravi jasna razlika između pokajanja zbog srpskih greha, kojih je nažalost bilo u proteklom ratu, dakle pokajanja koje je hrišćanski, Ijudski i civilizacijski dug Srba pre svega pred samima sobom, i poteza iznuđenih pod pritiskom, mimo pravde, razuma i morala, a pod pretnjom sile i prinude.

posla blizu milion radnika, preko noći pretvorenih u pro- letere, prodavce radne snage poput svojih prethodnika iz doba prvobitne akumulacije. Sto su mnogi, zbog iščilile moralnofizičke snage, podigli ruku na sebe. Što su neki, u nastupu očaja, skočili u užarenu peć. Stopili se s plamtećim gvožđem i tako izrasli u tužnj spomenik nesrećnog perioda svoje ogoljene zem- Ije. Što naš živalj na Kosmetu živi u najcrnjem getu, na sopstvenoj zemlji. Što pati pod orgijom šiptarskih terorista i danas, protiv čega su se borili upravo oni koje moj nekadašnji drug Mićun, njegovi mandatori, podanički isporučuju samovolji haškog tribunala. Neću glasati ni zato što velikodušno deli obećanja za koje i sam zna da ih ne može ispuniti. “Zaštiti ću Srbe i druge od progona”, busao se u prsa na jednom od inače slabo posećenih mitinga. Smetnuo je da je samo nekoliko dana ranije njegov ministar odbrane, bojovnik s leptir mašnom i u šimi cipelama jasno izjavio da država nema mogućnosti da zaštiti svoje sunarodnike na sopstvenom tlu, danas okupiranom od NATO i terorista. Gola istina Što javno ne ukori svoje zapadne saveznike, ako sme, što dopuštaju takav zulum? Gde su “prijateljstvo”, “razumevanje”, spremnost na pravednu podršku njegovih današnjih ikona - predsednika Buša, Solane, Kolina Pauela, generala Klarka, Ričarda Holbruka? I, Madlene Olbrajt, naravno. Istopilo se “prijateljstvo” koje nikad nije ni postojaio. Ostala gola istina - podrška Šiptarima, saveznicima u nanošenju nepravde Srbiji. Vrhunac zaboravnosti je izostavljanje dva dela njegove biografije (“Glas”, 5. 10. str. 3). Počeo je da se bavi politikom još dok je bio u kratkim pantalonicama od 14. godine. Ne reče u kojoj grupaciji. Zašto? Zar se stidi što je, možda, bio član SKOJ-a ili neke brigade omladinske organizacije pod okriljem komunističke parti- je? Zar ga je sramota ili nema snage da to prizna. Ili je u pitanju i jedno i drugo. Predsednik ne treba da ima zatvorenu dušu pred narodom. Još teži vid zaboravnosti, nesećanja je boravak u žicama Golog otoka. Knjige su napisane o tamošnjim mučenjima i nesreći. On prećutkuje da je tamo izdržavao kaznu. Pravi se sanćim, kao da se ništa nije dogodilo. Zašto se predsednički kandidat ne seća? Ne griže li ga savest ili je posredi nešto drugo.

U pozadini svega, ponovimo još jednom, počiva neizvesno pitanje srpske duhovne i moralne obnove ka preduslova biološkog oporavka i kulturološkog opstanka. Ta obnova i taj oporavak predstavljaju bezuslovni pre- duslov, condicio sine qua non svega ostalog.

Ne znam, da završim, kome treba predsednik bez sećanja. Meni svakako ne. Još manje zemlji koja, zbog svega što su joj zlotvori činili, i čine, nikad, i ništa, ne sme da zaboravi.

(Časopis Geopolitika, 28.6.2003) Dr Srđa Trifković

Glas javnosti, 9.11. 2003. <glas-javnosti.co.yu>

Iskra 1. decembar 2003

Aleksandar Mišić novinar

Политика и перверзија

ЈАД И БЕДА ХАШКЕ КУРТИЗАНЕ Хашки трибунал утврдио је одговорност Алије Изетбеговића и Армије БиХ за ратне злочине, изговорила је коначно Карла дел Понте, први пит бул тог суда, на дан џеназе (сахране) бошњачког лидера. Својом изјавом је по ко зна који пут показала да је Трибунал пре свега и изнад свега политичко оруђе светских моћника, а тек негде у прикрајку суд на којем би требало да буду кажњени сви они који су чинили злочине.

товати да су их њихови, језиком Трибунала речено, највећи ратни злочинци „спасили” одласком са овог света. Уосталом, потврдила је то и сама Карла дел Понте, која је у прошли петак слетела у Сарајево како би се и лично уверила да се Изетбеговић одселио, а онда долетела у Бањалуку да би властима РС испоставила фактуру - морате ухапсити Радована Караџића, бившег председника РС, до Нове године.

Јасно је Дел Понтеовој На сву величину Јасно је Дел Понтеовој да да власти РС немају лицемерства Трибунала могућности да ухапсе некавласти РС немају могућности да указује управо дан у којем је дашњег српског лидера, јер дата изјава да је Изетухапсе некадашњег српског не знају где се налази. Нису беговић ратни злочинац, јер је лидера, јер не знају где ce то до сада успеле (или нису очито да Суд није желео да га хтеле) нити добро налази. Нису то до сада успеле опремљене и обучене стране са овог Света испрати као праведника. Очито је да сма(или нису хтеле) нити добро фаланге које се налазе у трају да је Изетбе-говићево БиХ. Јасно јој је и да Караџић опремљене и обучене стране превођење у ред ратних неће да се преда упркос злочинаца на дан џеназе свим позивима које су му фаланге које се налазе у БиХ. довољна сатисфакција свим упутиле власти РС. Чак је и Јасно јој је и да Караџић неће да председник српским недужним жртвама Српске које су страдале од се преда упркос свим позивима демократске странке Драган злочиначког режима на чијем Калинић почетком прошле које су му упутиле власти РС. Чак је челу био Изетбе-говић; да године лично отишао код је сатисфакција свим оним је и председник Српске Љиљане Зелен Караџић и несретницима који су прошли демократске странке Драган затражио од ње да мужа кроз муслиманске казамате, убеди да се преда. Када је то где су физички и психички Калипић почетком прошле изговорио, тврде наши уни-штавани само зато што године лично отишао код Љи извори, госпођа Караџић г а ј е су Срби, као и да је то полисамо погледала и више није љане Зелен Караџић и затра- жио проговорила ни речи. тичка сатисфакција српској страни, која сада може рећи: од ње да мужа убеди да се па нису Срби једини који су „Калинић је још једно преда. Када је то изговорио, време седео и онда напустио чинили злочине - ево Трибунал каже да су то и тврде наши извори, госпођа дом Караџића”, каже наш други радили. Разлоге што се саговорник, који истиче да је Караџић га је само погледала и овај поступак омогућио ти други нису нашли у Шевенингену још пре много Калинићу да код међунаровише није проговорила ни речи. година, требало би да сапере дне заједнице гради имиџ време које је пред нама. Баш политичара који се слаже са као и са случајем покојног Караџићевим одласком у Хаг, али је немоћан да то и хрватског председника Фрање Туђмана, за којег је оствари. Трибунал такође након његове смрти саопштио да је Није само Калинић тражио од Караџића да се био осумњичен за ратне злочине. преда, већ су то безуспешно захтевали и многи страни Помињући злочине такозване Армије БиХ, Карла лидери. Све то зна главни тужилац Трибунала, али не дел Понте унела је немир у редове бошњачке елите и на посустаје са притисцима, јер њој и политици која стоји иза ригидан начин показала да ни они више нису баш толики ње још увек су важнији неки други уступци које Срби треба миљеници светске политике као што је донедавно био да учине у наредном периоду од привођења Караџића у случај. Међутим, слаба је то утеха када се главна риба Хаг. преселила на Ахирет уместо у Хаг, јер ће због тога, језиком Уосталом, већина грађана ове државе убеђена је Трибунала речено, срп- ски ратни злочинци и даље бити у да странци уопште не желе Караџића да ухапсе и да им је, фокусу зато што су сви још живи и мање-више здрави. политички, много битнији на слобо- ди него у Хагу. Јер, Било да се налазе у Шевенингену или да се крију негде у следе нови притисци и захтеви. белом свету. Та ноторна чињеница може значити само једно притисак светске политике која стоји иза Трибунала и даље ђе бити најјачи на српским плећима, док ће Хрвати и Бошњаци морбидно конста-

ПАТРИОТ (РС) бр. 88 27. 10. 2003.

Слободан

Васковић

Iskra 1. decembar 2003

ЂЕНЕРАЛ МИЛАН НЕДИЋ Ђенерал Милан Недић рођен је 2 септембра 1878. год. у Гроцкој од оца Ђорђа, тада среског начелника, и мајке Пелагије, учитељице. Поријекло породице Недић је из села Заоке код Лазаревца, од браће Дамјана и Глигорија, два позната и призната јунака из боја код манастира Чокешине (на Церу). Презиме су добили по баби Неди, која је била родом из племена Васојевића. Мајка Милана Недићаје родом са Космаја, унука кнеза Николе Михајловића, пријатеља и саборца Карађорђевог, о коме је много писао Сима Милутиновић Сарајлија. По завршеној Крагујевачкој гимназији, Милан Недић је ступио у нижу школу Војне академије 1895. године са 28. класом питомаца. Године 1904, завршио је и Вишу школу Војне академије са 12. класом слушалаца, а затим ђенералштабну припремну и одмах преведен у струку. Као веома запажен официр постављен је за ордонанс официра Краља Петра I у својој 38. години, 1915. био је ђенералштабни пуковник - најмлађи у српској војсци у ратовима за ослобођење. У Балканским ратовима добио је низ одликовања и медаља за храброст. У вријеме Српске голготе, - прелажења српске војске кроз Албанију и Црну Гору, био је у заштитници. Приликом пробоја Солунског фронта командовао је јуначком пјеша- дијском бригадом Тимочке дивизије. Послије завршеног I светског рата Милан Недић је постао дивизијски ђенерал у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. До напада нацистичке Њемачке на Совјетску унију у окупираној Србији је владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја српских избјеглица . Број избјеглица, у Недићевој Србији је био: 600.000 Срба из западних дијелова Југославије, 86.000 ђеце са тог подручја, 150.000 Срба са Косова и Метохије, десе- тине хиљада Срба из Срема и Бачке, између 20 и 30.0 Словенаца и унитарних Хрвата. За све је њих требало обезбиједити храну, дати им кров над главом, обућу и одјећу, пружити им љекарску помоћ а ђецу школовати. Комунистички устанак није био устанак против окупатора, циљ је био помоћи Совјетском Савезу вежући њемачки потенцијал на простору бивше Југославије. Прве партизанске акције довеле су и до страховитих одмазда. 1:100 за убијеног а 1:50 за рањеног Нијемца. Партизани су наставили са акцијама напада- јући и ликвидирајући појединце или мање групе. Настојало се појачати терор и уништење народа како би огорчење и страх што више расли и опредјелили цјелокупни српски народ да се дигне на устанак. У та суморна времена, остати без икаквог посредника између обезглављеног народа и окрутног окупатора била би сигурно пропаст и погибија за Србе. Тих дана се у Београду одржава састанак на коме учествују истакнути представници политичких партија, академици, најугледнији професори Универзитета, представници: инжињерске, љекарске, индустријске и адвокатске коморе као и други јавни и културни радници. Шеф комесарске управе Милан Аћимовић обавјештава да је управо поднио оставку ради немогућности да обезбиједи ред и мир у земљи. Многи српски интелектуалци су одмах увиђели да је у

Iskra 1. decembar 2003

овом тренутку ослабљеној држави и измученом наро- ду много већи непријатељ анархија него окупатор. Аћимовић предлаже да се формира једно ауторита- тивно управно и политичко тијело чији би задатак био даље спасавање Срба од биолошког уништења. Предложен је Димитрије Љотић, који се захвалио наводећи као разлог да је за такву одговорну функци- ју потребна личност од угледа, која ужива повјерење народа и која није страначки опредјељена. Љотић предлаже бившег министра војске и морнарице, комаданта групе армија и армијског ђенерала Милана Недића. У то вријеме, из Софије, гдје му је био штаб, у Београд је допутовао федмаршал Лист. Окупио је војне и цивилне заповједнике и саопштио им Хитлерово наређење: устанак морају угушити свим средствима, безобзирно и снагама којим располажујер им Врховна команда неће упутити ни једну нову јединицу. Изјава др Турнера, цивилног управника Београда на суђењу послије рата: „Хоћу, али и морам да изнесем управо чињенице, а то свакако жели и високи суд. На том савјетовању констатовано је да комесарска управа у Србији са министром Миланом Аћимовићем нема потребан ауторитет и да јој није ус-пјело да у Србији престану диверзантске акције и напади на њемачку војску. Из саме њемачке Врховне команде поручено је да се то нередовно стање мора свим силама прекину- ти, а у Србији мора да завлада ред и мир, како то захтијева понашање у једној окупираној земљи. Одлучено је да се потражи српска личност од ауторитета која ће смирити Србију, а избор је пао на бившег министра војног, ђенерала Милана Недића. Недића сам затекао у његовом стану, гдје је био под стражом. Био је потпуно утучен човјек, који је недавно у Смедереву у великој експлозији изгубио сина једин- ца и снаху. Када сам му изложио предлог војних оку- пационих власти И разлог моје посјете одлучно је рекао: „Шта вам пада на памет. Ви сте луди”. Да, баш тако је рекао „Ви сте луди”. И одбио ме је. Ја сам се вратио међу генерале са дубоким увјерењем да ђене- рал Недић није најсрећније изабрана личност и да морамо наћи друго рјешење. Међутим генерали су то моје мишљење одбили и наредили ми да поново одем код Недића и да му саопштим у ултимативној форми слиједеће: „Уколико Ви одбијете да нам помогнете да смиримо Србију, Фирер је одлучио да Београд и Мачву окупирају усташке трупе. Сјеверну Србију предаће на управу Мађарима, а остатак Србије биће подијељен на бугарску окупациону зону и на албанске трупе које ће добити цјели Санџак и управу до Краљева, гдје ће бити граница са бугарском окупационом зоном". Када ме је ђенерал Недић поново одбио, ја сам му отворено саопштио, какво је рјешење нађено. Он је пола сата шутио, онда ми је тихим гласом рекао: „Пристајем”. Ето, високи суде, тако нам је успјело да образујемо Владу ђенерала Милана Недића” завршио је своје излагање др. Турнер. На другом састанку бивши градоначелник Београда Влада Илић и предсједник Српске академи- је наука и умјетности др Александар Белић, плачући су молили ђенерала Недића да не одустане и да се прихвати спасилачке улоге српског рода.

Недић ... пише:

Добрица Ћосић у књизи „Верник” на стр. 624

„Нисам ја ни политичар, господине Луковићу. Политичари су своју улогу завршили. Државу су упропастили. Срушени су јој темељи. Остао је народ који треба спасти. А ту дужност данас могу да изведу само војници, који верују да им је дужност да се жртву- ју”. На стр. 628-629: „Мислите да ту снагу мора да има комадант армије који је изгубио рат. Мислим да не мора. А шта ће бити са српским народом ако Немци пусте усташе да кољу до Чачка и Ваљева? Мађаре до Западне Мораве, Бугаре до Крушевца и Ћуприје? - Не знам шта ће бити. Страх вас је да се компромитујете у сарадњи са окупатором? Страх вас је да вас комунисти назову издајником? Генералов глас постаје љутит и претећи. Данас су сви компромитовани који још ходају по срп- ској земљи. Сви живи су издајници. Ви ме, вероватно, сматрате немачким човеком? Немачким плаћеником, слугом окупатора, генералом жељним власти? - одјекује мртвачница од генералове вике. вама.

-Не господине генерале. То није моје мишљење о

Или ме сматрате кукавицом који је уцењен и који, да би сачувао своју главу, пристаје да за немачке интересе угуши комунистичку буну и смири Србију? - Не, ја тако не мислим господине генерале. - А шта онда мислите? - Мислим да Србију нико не може спасти. Она се због нечега одлучила да нестане с мапе света. - Није, господине Луковићу, српски народ одлучио да нестане с мапе света. То су одлучили бољшевички и енглески агенти и масони. Србија није самоубица. Она је жртва Лондона и Москве”. Прије почетка рада Владе, а као услов за њен рад Милан Недић је Војном заповједнику Данкелману предао писмени захтјев: ОПШТИ ЗАХТЕВИ 1. Да се образује српска влада , која управља свим пословима државе и народа српског на овој територији, под надзором Војног заповедника у Србији; 2. Да се одобри Српској влади оружана сила, без које се не може обезбедити ред и мир у земљи и то: а. жандармерије до јачине 10.000 жандарма; б. потпорне народне јединице формиране и командоване српским старешинама, чије ће снаге - до 30.0 утврдити стварном потребом Српске владе и одобрењем Војног заповедника у Србији; в. оружје и оружану спрему под а. и б. даје Војни заповедник у Србији у потребној количини од заплењеног оружја Југословенске војске;

3. Да се помогне Немачкој на овај начин:

ратним

заробљеницима

а. да се заробљеници, утврђени лекарским прегледима као болесни и инвалиди пусте кућама у Србију; б. да се пусте из ропства сви ратни заробљеници старији од 55 година; в. да се отпусте заробљеници потребни за обнову земље, а за чије лојално држање ће влада сносити пуну одговорност; г. да се побољша исхрана наших заробљеника у Немачкој слањем потребних намирница из Србије бригом Српске владе. 4. Побољшати досадашње економске и административне границе Србије могућим поседањем дотичних територија немачким трупама. 5. Ефикасно обустављање убијања и прогона Срба под Хрватском, Бугарском и Мађарском. ПОСЕБНИ УСЛОВИ 1. Да се дозволи образовање једног политичког савета - сабора - који би утврдио, објавио и борио се за нове политичке смернице српског наро- да. 2. У унутрашњој политици: а. борба против комунизма у првом реду је ствар српског народа и његове владе; оружана немачка сила потпомаже ово, уколико средства српске владе не буду довољна; 6. у случају саботаже против немачке војске, репресивне мере морају погађати само праве кривце а никако недужна лица, па зато ове мере предузимати тек по хитном прибављању података код српске власти; в. с обзиром да је немачка војна сила успоставила Србију, потребно је одобрити државне и националне амблеме. Светлана Велмар - Јанковић у књизи „Лагум" на стр. 43 пише о колаборацији: „Сарађујем са онима који нас уништавају, јел’- да? Колаборирам, кажеш, и то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш никад. Слажем се. Али има ствари које се не смеју н е у р а - д и т и. Да ли би моја смрт или моје заточништво могло спасити оне хиљаде људи тамо преко у логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу или на Пагу? Спасиће их, можда и парадок- сално такозвана моја издаја и спасава их неке. Само неке, нажалост. Врло згодно је бити пун врлина, ако ти живот то допусти - али шта ћемо ако те стави пред избор између чувена два тамна вилајета?” Дејан Медаковић у књизи „Ефемерис" књига II (Хроника једне породице) на страни 30 наводи: „Полуде ови Србијанци од наших избегличких брига. Сви овде траже правду, притисли Србију са

Iskra 1. decembar 2003

својим очајем, као да не виде и њен властити без- излаз. Неко овде мора да сачува јасну главу или ћемо пропасти сви заједно. Могу да замислим како је јадном генералу Недићу. Пригњечили га са свих страна, а помоћ никаква, нико неће да се жртвује, јер је свима јасан исход рата. Неће људи да се компромитују, али желе и очекују да им туђа жртва буде од користи. Ако се истини погледа у очи, да није било генерала Недића где би смо ми Срби из Хрватске нашли уточиште и зак- лон. Стављени ван закона, сви би нас убијали као зечеве”. На стр. 144 „Једном приликом, свеједно којом, генерал Милан Недић рекао је Адаму Прибићевићу, који је као што знате био на другој страни: Лако је дати живот за Отаџбину, јер то боли секунд два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила моја „издаја”. Прије него се и помисли да се да суд о ђене- ралу Недићу, подсјетимо се на детаље плана израђеног по Хитлеровој наредби: Србију испразнити и у њу населити околне народе - њемачке савезнике. Становништво преселити у окупиране просторе Совјетске Русије. Градове у Србији, приликом реа- лизације пројекта, потпуно опколити, извршити пре- тресање, кварт по кварт, улица по улица, кућа по кућа. Поступити као у Шапцу. Ко не може да иде ликвиди- рати на лицу мјеста. Zealter R. Roberts: „ Tito, Mihailovic and the allies 1941 1945" стр 258: „Дабоме, док je Квислинг утирао пут окупаци- је своје домовине, док је Јосип Броз утирао пут бољшевизације Балкана (сарађујући при том и са Немцима и са Италијанима, све до краја рата), Милан Недић је сарађивао са окупатором да би утирао сузе и умањио страховите и непотребне жртве српског наро- да у једном туђем рату, у који је био увучен против сво- јих сопствених интереса.” Позната новинарка Ruth Mitchell, рођена се- стра чувеног америчког генерала “В///у” Mitchell-a у свом чланку објављеном у лондонском листу Дејли мејл од 7 маја 1947 пише: "Постоје необориви докази да Милан Недић није колаборатор у смислу једног квислинга Лавала или чак Петена. Приликом честих конференција нацистичких вођа са својим сателит- ским, политичким и војним вођама Недићево име није било споменуто.” Да не набрајам даље, навешћу само имена: Њемачки социолог Johann Wusct, професор славис- тике на универзитету у Грацу - др Јозеф Матл, др инг Херман Нојбахер посебни Хитлеров изасланик за окупирана подручја Балкана - мемоари Sonder Auftrag Sudost, Ладислав Хори, Мартин Бросат, Каше (њемачки посланик у Загребу) и многи други упот- пуњују слику о Недићу као човјеку, као патриоти, као најзаслужнијем субјекту за спас Срба у II свјетском рату. Американци су изручили ђенерала Недића, мучен је и убијен у затвору а затим бачен кроз прозор са трећег спрата. Никако није било у интересу кому-

Iskra 1. decembar 2003

нистичком режиму да Нирбершком процесу.

се

такав

свједок

појави

на

Приједлог Декларације о рехабилитацији ђенерала Милана Ђ. Недића коју су потписали посланици у Скупштини Србије 13. маја 1992. год.: др Војислав Недељковић, Слободан Ракитић, Влатко Вуковић и Милан Миковић: „Ђенерал Милан Ђ. Недић, председник Владе националног спаса Србије од 1941. до 1944. године, заслужан је за спас милион људских живота (искључиво Срба). Ђенерал Милан Ђ. Недић је жртвовао не само себе, свој живот него и своју част за спас Србије. Ђенерал Милан Ђ. Недић никада није био, нити може бити издајник народни, каквим га прогласише комунисти. Ђенерал Милан Ђ. Недић није издао народ, веру, истину или српску традицију, комунисте ионако издати није могао јер је њихов непријатељ одувек био. Као што је Свети Сава од стране Српске православне цркве проглашен духовним оцем свих Срба, тако је и ђенерал Милан Ђ. Недић од стране српског народа проглашен „Српском мајком” и „Оцем Отаџбине”. Због бесмртног дела које је учинио на очувању српства, крајње је време да се са његовог имена скине жиг издајника народног, и да буде проглашен за једног од највећих српских синова, јер у величанственој загроб- ној војсци Србије, армијском ђенералу Милану Ђ. Недићу припада једна од челних позиција. Иво Андрић је записао: „Сви ми умиремо само једном, а велики људи два пута, први пут кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина.” народ.

Задужбина ђенерала Милана Ђ. Недића је српски Интернет: 30.10. 2003.

ДИВЕРЗИЈЕ СРБИЈУ ЗАВИЛЕ У ЦРНО .Један читалац "Политике" замерио ми је што у мојој књизи "Србија земља необјашњива" „сугеришем" да се о снази „партизанске идеје" у Србији у Другом светском рату може судити на основу тога колико је на њеној територији било партизана. А у централној Србији Тито је 1942. имао на располагању 752, идуће, 1943, равно 825 партизана. И, уз нешто више од хиљаду бораца које је Тито после пропасти устанка у Србији, крајем 1941, са собом повео у Босну и Херцеговину, то је све... Шта више говори о јачини неке превратничке идеје него податак о броју људи у основним борбеним фор- мацијама који се боре за њено остварење? Мој опо- нент... каже да је било "на хиљаде" тзв. илегалаца, позадинаца, који су се 1942-1943, у централној Србији борили за исту ствар... Али кад већ помиње илегалце, ред би био да каже да су многи од њих нанели велика зла Србији. Направе диверзију и побегну, исто- мишљенике обавесте на време да се склоне од одмазде нациста, а народ оставе на цедилу! И још то јунаштвом (про)зову! Тако су многи крајеви у Србији завијени у црно. Тако су страдале хиљаде шабачких и лозничких радника и сељака, тако је масакрирано Краљево, десеткован Београд... Крагујевац. (Перо Симић - Политика (Међу нама), 18.11.2003. Скратила Искра).

ЉУДИ УМИРУ ДА ИЗБЕГНУ ХАГ Спољни уредник америчког листа Plain Dealer, Кливланд, Охајо, Елизабет Саливан (Sullivan) у броју од 23. октобра 2003. пише чланак под горњим насловом, који доносимо ниже у нашем преводу.

Администрација Бил Клинтона је чак одлучила да затвори очи на испоруке оружја Босни од стране Ирана, што је омогућило да исламски екстремисти створе упориште у овој малој планин- ској земљи, које до данас држе.

Људи су се јуче још увек тискали по улицама Сарајева за сахрану Алије Изетбеговића, када је суд Уједињених нација за ратне злочине открио да је некадашњи лидер Босне, био под истрагом за ратне злочине. Али пошто је умро, његов предмет је сада затворен.

Суђење за ратне злочине је да жртве доби- ју правду. Али је истовремено и тражење исто- ријске правде - откривање истине - историјско окајање, које ослобађа друштво терета злочина учињених у његово име.

* *

Каква вест, баш у овоме часу, да се саопшти десетинама хиљада ожалошћених, који су стајали сатима на киши, да укажу пошту човеку који је довео Босну до независности, иако је то плаћено катастрофалним ратом и продужетком етничких неслога. Међутим, ово је нормална појава Међународног суда за бившу Југославију.

раду

Неспособност и отворена пристрастност суда у вођењу криминалне истраге, пошто је етничка свађа поцепала стару Југославију, донела је међународном судству лош углед. Изетбеговиђ није био први за кога је после смрти објављено „...јесте, он је можда био ратни злочинац”. Тужилац Међународног суда Карла дел Понте је отворено рекла да би хрватски вођа за време рата, Фрањо Туђман, који је умро 1999. године, да је остао у животу, био оптужен због његове улоге у протеривању и убијању Срба из Хрватске 1995. године. „Да, ми смо истраживали његов, и ја морам да кажем, били смо веома близу да га оптужимо”, рекла је она репортерки CNN-a Christian Amanpour, априла 2001. Дел Понте је изјавила да би Туђман био оптужен за злочине противу човечности и ратне злочине. Каква згода да је он умро! Циници стварно могу да се чуде када се и како све то објављује. Зашто је требало толико година да се спре- ми оптужба противу Туђмана? Зашто је, осам годи- на по завршетку рата у Босни, Изетбеговиђ још увек био под истрагом? Да ли зато што би оптужбе противу ове дво- јице биле политички тешке и незгодне? Туђман и Изетбеговиђ су били савезници САД у задњим месецима рата. Они су имали „благослов” и помођ САД за офанзиве противу Срба, у којој су се ти ратни злочини углавном и догодили.

Приступ Трибунала, међутим, подвлачи трећи мотив: правду победника. Срби су изгубили рат, па према томе они морају да плате највише, чак и више од главних осуда за тешка недела која су Срби починили, укључујуђи Сребреницу. Поступци Трибунала показују да ђе неки, који су криви за злочине прођи олако, јер ђе пре суђења умрети. Слободан Милошевиђ, српски вођа за време рата, нада се да ђе се то и њему десити, пре завршетка суђења. Суђење, које је почело пре више од године дана, било је више пута прекидано због његовог погоршаног здравсственог стања. Али, ’све или ништа’ притисак Трибунала на Србију да изручи Милошевића, довео је индиректно прошлог марта до атентата на послератног српског лидера Зорана Ђинђиђа, и директно до политичког хаоса који је сада захватио земљу. Трибунал је ове недеље отворио четири нове оптужнице против високих српских официра. Ово је дошло баш у време када се у Србији маневрише да не дође до изгласавања неповерења влади, а ови нови захтеви Трибунала, скоро да гарантују нове политичке немире и стварање владе која ђе бити још опречнија Трибуналу. И какав је став САД у свему овом? Довољно је ређи, наговорила је више од 65 нација да обеђају имунитет било ком Американцу, који би могао бити оптужен у будуђности од новоустановљеног Међународног суда за ратне злочине. Превео: Стеван Пирођанац ШТРАЈК У СМЕДЕРЕВСКОМ САРТИДУ. Управа америчке компаније "Ју Ес Стил Србија" у Смедереву (бивши Сартид), понудила је исплату бонуса од 5.000 динара бруто свим запосленима, као услов за прекид штрајка, којим би се радници одрекли права да евентуално траже надокнаду за време проведено у штрајку. Већина од око 6.000 радника који су у генералном штрајку од 14. октобра, није примила накнаде предвиђене у важећем Појединачном колек- тивном уговору. Плате за октобар исплаћене су адми- нистрацији и руководећем кадру предузећа. Данас је уговорена бруто цена рада од 47 динара на сат; штрај- качи су тражили 55 динара. (Танјуг, 19.11.2003.)

Iskra 1. decembar 2003

GLEDANO IZ ČEŠKE

PREVARA OKO SREBRENICE U oktobru je posetila Češku velika prijateljica bivšeg predsednika Havela, g-đa Olbrajt (Albright), oličenje dezinformacija i prevara, koja je protiv Srba vodila svoj „sopstveni prljavi rat”. Tu su izašli i njeni Memoari. Dala je veliku izjavu za tiražni dnevnik Pravo. Čudili smo se, kad smo čitali, da njeni štićenici, Albanci, prave probleme na Kosovu... U našoj štampi se pojavilo nekoliko članaka u vezi sa godišnjicom navodnih pokolja muslimana u Srebrenici, televizija je pokazala i Klintona (Clintona), jednog od glavnih krivaca za krvoproliće u Jugoslaviji, kao gosta pri otkrivanju spomenika žrtvama u Srebrenici, za čiju izgradnju su SAD dale milion dolara. Uz to se svugde čuo kao refren podatak o 78.000 masakriranih muslimana od bosansko-srpske vojske. Britanski novinar G. Kopli (G. Copley) je saznao iz islamističkih izro- ra, ovaj memorijal treba da postane za radikalne islamiste u Evropi sveto mesto i cilj hodočašća. Kako Kopli, tako i Bodanski (Y. Bodansky - vidi dole) se plaše, da Bosna ne postane uporište za operacije u Evropi za Al Kaedu i Hizballah, pošto je isuviše mudžahedina ostalo u Bosni. Prevare Zapada o Kosovu, medija i političara (predsednika republika i vlada, ministara), gde se baca- lo sa stotinama hiljada, navodno od Srba poubijanih Allbanaca, su srećom bile raskrinkane a dezinformatori, lažovi, su morali da zaćute. I tako se broj ubijenih smanjio na 2-3.000, svih narodnosti. I taj broj je strašan. A sada se opet počelo bacakati sa brojem 7-8.000 od bosansko-srpske vojske navodno poubijanih muslimana oko Srebrenice, kada je pala u julu 1995. u srpske ruke. Ali i ovde fale hiljade mrtvih tela. Bilo je mrtvih, ali sa obe strane, pa vodio se tu više od tri godine rat, u kome niko nije bio bez krivice. Niko od zapadnih dezinformatora ne kaže, da je tu u borbama poginulo oko 1.200 srpskih vojnika i preko 2.000 muslimanskih, ukupno preko 3.200. Za razne dezinformatore, za Tribunal u Hagu, to su sve masakri, naravno samo muslimana. Niko na Zapadu se ne seća, da je u Srebrenici pre Drugog svetskog rata živelo 50.6% Srba i nešto preko 49% muslimana. Posle etničkog čišćenja Srba u toku rata (194145.) od strane ustaša i njihovih muslimanskih saveznika, broj Srba se jako smanjio, pri popisu stanovnika (1991) ih je bilo oko 28%. Kad je srpska vojska ušla u Srebrenicu u julu 1995. godine, tamo više Srba nije bilo. Prevare oko Srebrenice je otpočela g-đa Olbrajt (avgust 1995.), ambasador SAD kod OUN u to vreme. Htela je da odvrati pažnju sveta od pokolja i masovnog isterivanja Srba iz Krajine u toku „Oluje”, od Zapada pot- pomogane, hrvatskomuslimanske ofenzive. Pokazala je neke avionske snimke iz Bosne i saopštila da su to dokazi o hiljadama poubijanih muslimana, na primer kod Nove Kasabe. Ali se pokazalo, da su ti podaci o ,,hi- Ijadama mrtvih” besmislica. Ove dezfinformacije je negi- rao u svome izveštaju i američki vojni obaveštajac pot- pukovnik J. R. Srej (Sray). Haški Tribunal, ta produžena

Iskra 1. decembar 2003

ruka američkih interesa, stidljivo ne saopštava tačne bro- jeve mrtvih koji su overeno poginuli u toku navodnog masakra ovde. Izveštaji uvek kažu, da je bilo poubijano 7-8.000 muslimana i uopšte se niko ne čudi, da to nije bilo potvrđeno nalazom tog broja tela navodnih žrtava. Američki general sa četiri zvezdice Čarls Bojd (Ch. Boyd), zamenik komandanta za Evropu, je posle pen- zionisanja napisao vanredan članak „Pravljenje mira sa krivcem” (Foreign Affairs, sept/okt. 1995.), sa kritikom jednostranosti Zapada. „Moramo da vidimo stvari na Balkanu takve, kakve su, a ne tako, kako bi želeli da ih vidimo. Potreban je zdrav skepticizam o „primljenim istinama” („received vvisdom”) i izvan svega treba da govorimo istinu, i kad bi to bilo samo među nama... Etničko čišćenje je osuđivano samo kad ga prave Srbi, ali ne kad su Srbi njegove žrtve...”. Vanredan pregled o prevarama oko Srebrenice daje Dž. Pamfri (G. Pumphrey) u članku „Pokolj u Srebrenici: Novinarska patka?’ (Dialogue, vol. 7, br. 27-28, jesen/zima 1998., str. 108-142). U svojoj knjizi „Ratni zločini - Ubistvene laži savezne vlade i njihove žrtve u kosovskom konflik- tu”, nemački novinar J. Elzeser(J. Elsasser) u poglavlju „Srebrenička rampa” piše bez laži o istoj temi (Konkret, Hanburg, 2000.). U vezi sa prevarama oko Srebrenice, obeloda- njena je 18. septembra 2003., pre otkrivanja spomenika (vidi gore), izjava Društva za međunarodne strateške studije, Političkog saveta za Balkan i istočni Mediteran - ISSA (The International Strategic Studies Association, Balkan and Eastern Mediterranean Policu CouncilVVebsite: www.strategicstudies.org), tj. grupe novinara, stručnjaka za obaveštajne službe, bivšeg funkcionera OUN u Bosni. Izjava sumnja u ispravnost podataka o 7. žrtava, kao o „krajnje preteranim i bez potrebnih dokaza”. Saradnik ISSA. 1. Bodanski (bivši stručnjak kongresa SAD za terorizam) kaže, da je „broj 7.000 žrtava dezinformacija, svi nezavisni forensni dokazi pokazuju da su muslimanski gubici na nivou stotina, i to malo stotina... Stalno citiranje velikog broja muslimanskih žrtava baca u senku ubistva Srba u Srebrenici”. Prevare o Srebrenici su počele, kada je Srebrenica bila proglašena za „demilitarizovani grad”, uz Goražde, Bihać. U tzv. „demilitarizovanom” Goraždu bila je jaka bosanskomuslimanska posada (8-12.000). U Bihaću je bio ceo 5. korpus, koji je u oktobru 1994. upao u zapadnu Bosnu i isterao odande 20.000 Srba. U „demilitarizovanoj” Srebrenici je bila čitava 28 divizija (10-15.000) pod vođstvom Nasera Orića koji je odande vršio upade u sprska sela istočne Bosne. Trezveni podaci govore da je odgovoran za razaranje preko 100 srpskih sela, da je tom prilikom bilo poubijano preko 1.0 Srba. Masovni grobovi u Kamenici, Miličima, Bratuncu, Srekanima, Kravici, itd. su toga svedoci. General F. Moriljon (Ph. Morillon), komandant UNPRO- FOR-a, je bio na sahrani 30 srpskih žrtava iz masovnog groba u Kravici 22. marta 1993. godine. O tome nele- galni i jednostrani Tribunal u Hagu, zapadni mediji i poli- tičari neće da čuju. Tribunal u Hagu se ne interesuje za potresnu knjigu M. Ivaniševića „Kronika našeg groblja”

(Beograd-Bratunac, 1994), sa masom podataka o zločinima nad Srbima, počinjenim od muslimana, sa spiskom skoro 1.000 ubijenih Srba u tom delu Bosne. Knjiga pokazuje i stradanje muslimana koji nisu hteli da učestvuju u pokolju svojih srpskih komšija. Bivši urednik BBC Ruper (J. Rooper) iz ISSA kaže, da spomenik „napumpanom broju” žrtava jedne strane ne služi ni isti- ni ni ciljevima pomirenja. Citira najmanje 1.000 ubijenih Srba Orićevim Ijudima. „Gospodar Srebrenice”, Naser Orić, je pokazi- vao zapadnim novinarima video snimke o pogubljavanju stanovnika srpskih sela (pisala je o tome i zapadna štampa). Ibran Mustafić, poslanik bosanskog parlamen- ta, opisuje teror u gradu i u srpskim selima od musli- manske mafije koja je vladala u Srebrenici (Junge VVelt, 27-28. juni 1996.). Posle bekstva iz Srebrenice. Orić je kao preduzetnik radio u Tuzli, punoj NATO vojske, dok ga se nije tek u 2003. setio Haški tribunal i dao ga uhap- siti za ratne zločine. Poslednja „pljačkaška ekspedicija” srebreničke posade protiv srpskih sela je bila u junu 1995., mesec dana pre dolaska srpske vojske. Tu akci- ju je osudio u B. B. Gali, generalni sekretar OUN. U to vreme se spremala da uništi Republiku Srpsku Krajinu hrvatska vojska od 140.000 vojnika, zajedno sa bosan- skomuslimanskom, u toku operacije „Oluja” (počela je 4. avgusta), prema planovima penzionisanih američkih generala-plaćenika H. Soystera, C.E. Vuona, C,E, Sainta, iz akcionarskog društva „Vojni profesionalni izvori”, iz Alexandrije, Virginija, SAD. Uprkos sankcija protiv uvoza oružja, hrvatska vojska je bila naoružana od Nemačke, Argentine, itd.; obaveštajnu službu su osiguravali NATO i SAD, dok je bosansko-muslimanska vojska bila zbrinuta od SAD i raznih muslimanskih država. Zauzimanje Srebrenice je bilo neizbežno, njena posada je bila nož u leđima Republike Srpske, ugrožene na zapadu hrvatskom vojskom. General Mladić je tokom razgovora o Srebrenici rekao: „Našoj vojsci je bilo strogo naređeno da se ponaša prema zarobljenicima po međunarodnom pravu. Nije bilo masovnih streljanja, kako su javili mediji... Bio je to građansko-etničko-ver- ski rat koji nam je bio nametnut, mi nismo hteli razbiti Jugoslaviju. Nismo bili agresori, bila je to naša zemlja, gde smo stolećima živeli sa muslimanima i Hrvatima. Ponosan sam, da je vojska pod mojom komandom sprečila da se ne ponovi genocid Srba iz ustaške Hrvatske”. U toku posete dr Karadžiću (1996), on je o dezinformacijama zapadnih medija lakonski rekao: „Neverovatno je, kako su nas zapadni mediji opisali u apsolutno jednostranim, tendencioznim izveštajima iz neznanja i za pare". Suđenje neprisutnih Mladića i Karadžića (juli 1996.) je pokazalo, da je princip Haškog tribunala: „Optuži odmah. Traži dokaze o zločinima doc- nije”. Niko na Zapadu ne bi takav sud prihvatio. Tribunal je veliki deo svojih „dokaza” dobio na osnovu izveštaja novinara! Broj žrtava u Srebrenici (7-8.000) se „rodio” iz procene broja nestalih posle njenog pada. Bilo je to 8. (čak i 10.000), 3.000 vojnika i 5.000 civila. Bez ikakvog proveravanja, mediji su sabrali 3.000 + 5.000 = 8.0 i počeli da tvrde, da se radilo o 7-8.000 mrtvih, iako je više izveštaja zapadne štampe govorilo ,,da su se civili prošunjali kroz srpske linije” (New York Times, 18.7.1995), ,,da je nestala vojska iz enkalve nađena” (Times, 2.8.1995), itd. Zar se dezinformatori nisu čudili,

da se preko 3.000 „žrtava” sa spiska mrtvih (nestalih) pojavilo na biračkim spiskovima 1996. godine, da je oko 500 sa spiska bilo već davno pre borbi mrtvih? Dok je holandska vlada (Srebrenicu je „štitio holandski bataljon plavih šlemova) podržavala NATO tvrdnju, da je bilo masakra u Srebrenici, šef štaba holandske armije general Couzy je javno protivurečio ministru odbrane Voorhoeve-u (Die VVelt, 12.7.1996) „pošto bosansko-srpska vojska nije izvršila nikakav genocid nad muslimanima”. Slično je govorio i komandant bataljona plavih šlemova pukovnik Tom Karremans i mnogi drugi holandski vojnici.

Prof. Rajko Doleček, DrSci.

3.11.2003.

Beleška o piscu: Profesor dr Doleček je sin oca Čeha i majke Srpkinje. Jedno vreme živeo je u Jugoslaviji. Pisac je dokumentovane knjige „Optužujem" o razbijanju Jugoslavije od strane Zapada. Redovan je čitalac i povremeni saradnik Iskre.

MILUTIN PROPADOVIC „ТНЕ APPALLING STORY OF EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji) Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipu- lacije i laži u razbijanju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376 stranica. Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama:

Andra Mandić 1625 S. Clover Knoll Pl. NEW BERLIN, Wl 53151-1622 U. S. A.

Mirko Cečavac 8 Bairstovv Cres. REXDALE, ONT. M9W 4T4 CANADA

Dušan Popović 141 Dendy St. EAST BRIGHTON, Vic. 3187 AUSTRALIA

NATO KRIV ZA RAT NA KOSOVU. Ruski ministar inostranih poslova Igor Ivanov izjavio je danas da odgovornost za rat na Kosovu 1999. godine pre svega snosi "ondašnje rukovodstvo NATO-a" i istovremeno dodao da "ni jugoslovensko rukovodstvo nije učinilo sve što je bilo u njegovoj moći". Ivanov je kategorički odba- cio tvrdnje da je Rusija "obmanula Beograd", javlja ruska agencija Itar-TASS. "Takva procena je neprihvatlji- va ako se zna kakve je napore Moskva uložila i pre izbi- janja rata, jer je kriza na Kosovu počela još ranije", naglasio je Ivanov. Ocenio da je situacija na Balkanu složena i da to pokazuju poslednji predsednički izbori u Srbiji "Sadašnja događanja na Balkanu predstavljaju posledicu sukoba iz 1999. (Tanjug, 17.11.2003.)

Iskra 1. decembar 2003

ROTACIJA REZIMA U AMERICI, VESLI KLARK I PREDSEDNIČKI IZBORI 2004 Ovo je naš prevod studije, autor profesor Michel Chossudovsky, Ottawa, Canada., koja se u znatnoj meri bavi pitanjem NATO agresije na SRJ 1999. godine. (URL članka: http://globalresearch.ca/articles/CH031 OB.html). Iskra nije u mogućnosti da reprodukuje fotografije koje autor pominje u članku. *

* *

Da li je general Vesli Klark (Wesley Clark) prišao redovima "teoretičara konspiracije" u vezi sa 11. septembrom? Ne samo da je Klark optužio Džordža Buša za „moguću obaveštajnu manipulaciju", on takođe traži isleđivanje „mogućeg 'kriminalnog' ponašanja u priprema- nju rata" (Daily Telegraph, 4. oktobar 2003.). Teške reči predsedničkoj trci:

glavnog

demokratskog

kandidata

„Nema ozbiljnije povrede javnog poverenja od svesnog pravljenja povoda za rat zasnovanog na iažnim tvrdnjama... Potrebno je da znamo da li smo namerno obmanuti... Ova administracija nastoji da radi nešto što bi trebalo da bude politički nemoguće učiniti u jednoj demokratriji, a to je da vlada protiv volje većine... Zato je potrebno izvrtanje činjenica, ćutanje, tajnost i slaba trans- parentnost." (Navedeno u Daily Telegraph-u, 4. oktobar 2003.). Izjava generala Klarka ukazuje na zabašuravanje u zajedničkom uviđaju Senata-Kongresa o 11. septembru u odnosu na Pakistan i Saudijsku Arabiju koje on identifikuje kao „terorističke sponsore". Drugim rečima, general sa 4 zvezdice u penziji prećutno ukazuje na perfidnu ulogu nepogrešivog saveznika Vašingtona, vojne vlade predsednika Pervez Mušarafa, za koga se zna da je podržavao Al Kaedu i Talibane. Važno je da razumemo političku motivaciju iza stava Vesli Klarka. Dok su njegova zapažanja o Bušovoj administraciji tačna, njegov sopstveni rekord nije bez mrlja. Za vreme njegove službe kao Vrhovnog komandanta NATO-a (1997-2000), Vesli Klark je bio u stalnoj vezi sa Kosovskom oslobodilačkom vojskom (KOV). Pod komandom Vesli Klarka, NATO je direktno sponsorovao paravojnu terorističku vojsku povezanu sa Al Kaedom i transbalkanskom trgovinom drogom. Prevrtač: bivši „sponsor terorista" (da upotrebimo njegove reči) pod NATO-m sada optužuje Bušovu administraciju da se „koristi napadom 11. septembra da opravda (izazivanje rata)" (San Francisco Chronicle, 2. oktobar 2003.). Krajnje nakaradnom logokom, osoba poznata kao ratni zločinac traži podršku protivratnog pokreta. Prema rečima Palestine Chronicle-a:

Iskra ]. decembar 2003

„Oduševljena podrška glavnim demokratskim predsedničkim kandidatima Vesli Klarku i Hovvard Dean-u liberala i nekih naprednjaka pokazuje očajno stanje opozicione politike u Americi. Desetine godina neprestanog desnokrilnog napada na sve svere američkog života toliko su pomerile političku panoramu udesno, da umesto graje o širokim ili čak revoiucionarnim promenama davnoprošlih dana, glavni borbeni poklič koji dolazi sa 'levice' jeste ' svako samo ne Buš'" (Sunil Sharma i Josh Frank, Dve mere američke desperacije: Vesli Klark i Hovvard Dean, 17. oktobar 2003.). Filmski reditelj i antiratni kritičar Michael Moore podržava kandidaturu Vesli Klarka i Hovvard Dean-a: „Potreba nam je jedan doktor (Dean) jer nas ima 43 miliona bez zdravstvenog osiguranja, a genaral nam treba da šutne Buša u stražnjicu." (15. oktobar 2003.). Rotacija režima u Americi Klarkovo lupanje po Bušu i antiratna poza, potpomognuta od Holivuda i Wall Street-a, nisu namenjeni zaustavljanju plime rata. Sasvim suprotno. To daje lažan legitimitet ratnoj opciji u ime „ostvarenja mira" i demokratije. Ovekovečava „veliku laž". Ono što dvostranačko uzajmno bacanje blata postiže jeste „rotacija režima" u Americi. „Rat protiv terorizma" u ime opcije nacionalne bezbednosti ostaje funkcional- no nedirnut. Ironično je da su za vreme Klintonove administracije republikanci optuživali Bil Klintona da ima veze sa mrežom militantnih islamistima u Bosni i na Kosovu. U brižljivo pripremljenom dokumentu Republikanskog pati- jskog komiteta u Senatu, 1999., republikanci bučno optužuju Klintona da podržava terorizam na Kosovu: ,,Sa početkom vazdušnih napada NATO-a, ortakluk Klintonove administracije sa KOV-om bio je jasan... Tako srdačan zagrljaj najviših službenika Klintonove administracije sa jednom organizacijom koja je samo pre godinu dana od njihovih vrhunskih činbenika nazivana „terorističkom" jeste, najblaže rečeno, začuđujući razvoj. Što je još važnije, novi Klinton-KOV ortakluk može da prikrije uznemirujuće tvrdnje o KOV-u kojima je do sada Klintonova administracija propustila da posveti pažnju." (Republikanski partijski komitet u Senatu, Kosovska oslo- bodilačka vojska: Da li Klinton podržava terorističku grupu; veze sa drogom?, Vašington, 31. mart 1999.). Raniji dokumenat kongresnog Republikanskog partijskog komiteta iz 1997. naslovljen ,,Od Klintona odobreno prebacivanje iranskog oružja pomaže pretvara- nje Bosne u bazu ratobornog islama", optužuje Klintona da radi ruku podruku sa AL Kaedom u Bosni: „Umešanost Klintonove administracije sa islamskom mrežom kanala za isporuku oružja uključuje pregled raketa iz Irana od strane službenika vlade SAD... [Agencija za pomoć Trećem svetu (TWRA)] sa sedištem u Sudanu,

Rot acija ...

Hašim Tačijem (vidi fotografiju).

tobože humanitarna organizacija... bila je glavna veza za slanje oružja u Bosnu... Veruje se da je TWRA povezana sa takvom islamskom mrežom terora kao što je šeik Omar Abdel Rahman (osuđeni oraganizator bombardovanja Svetskog trgovinskog centra 1993.) i Osama bin Laden, bogati saudijski emigrant za koga se veruje da finasira veliki broj militantnih grupa." (Kongresna publikacija za štampu, Republikanski partijski komitet (RPC), SAD Kongres, Vašington DC, 16. januar 1997... Nepotrebno da se kaže, republikanci i demokrate se dopunjuju. Međusobno se optužuju da imaju veze sa Al Kaedom. Međutim i demokratske i republikanske sukcesivne vlade bile su od početka Sovjetsko-avganskog rata 1979. godine (za vreme predsedništva Džimi Kartera) učesnice u stvaranju Al Kaede kao SAD sponsorovanog „obaveštajnog oruđa".

Agim Čeku, koji je direktno kolaborirao sa NATO-m za vreme Kosovske kampanje 1999. označem je od Haškog tribunala ,,za navodne ratne zločine počinjne protiv etničkih Srba u Hrvatskoj između 1993. i 1995. godine." (AFP 13 oktobar 1999.).

Ove kongresna saopštenja, međutim, nisu namenjena širokoj publici. Ona služe za zadobijanje političkih bodova u ustanovljenom dvo-partijskom ritualu, stvarajući istovremeno iluziju fukcionisanja zakonadavnog tela, kome bi politički lideri trebalo da budu odgovorni. Ako bi demokrati dobili predsedničke izbore 2004., spoljna politika SAD ostala bi nepromenjena. Jos važnije, ,,rat protiv terorizma" i laži o Al Kaedi i 11. septembru bi takođe bile nastavljene. Bin Laden i Kosovska oslobodilačka vojska (KOV) Uloga Kosovske oslobodilačke vojske kao terorističke organizacije je obilno dokumentovana u kogresnim saopštenjima. Prema Frank Ciluffo-u Iz Globalno organizovanog kriminalnog programa, na svedočenju datom pred Pravnim komitetom Predstavničke kuće (PK): „Опо što je dobro skriveno od uvida javnosti bila je činjenica da KOV ostvaruje deo svojih sredstava prodajom droga. Albanija i Kosovo su u srcu „Balkanskog puta" koji spaja „Zlatni polumesec" Avganistana i Pakistana sa evropskim pijacama droge. Vrednost 'puta' se ocenjuje na 400 milijardi dolara godišnje i kroz njega prolazi 80 odsto hero- jina namenjenog Evropi." (Pravni komitet PK, 13. decembar 2000.). Odnos KOV-a i Osame bin Ladena je potvrđen od strane Kriminalnog obaveštajnog odelenja Interpola: „Stejt departman SAD registrovao je KOV kao terorističku organizaciju naznačivši da finansira svoje operacije novcem od međunarodne trgovine herojinom i zajmovima od islamskih zemalja i pojedinaca, među njima navodno Osame bin Ladena. Druga veza sa bin Ladenom jeste činjenica da je brat jednog lidera u egipatskoj Jihad organizaciji, a takođe i vojni komandant Osame bin Ladena, vodio jednu od elitnih jedinica KOV-a za vreme kosovskog konflikta." (Kogres SAD, Svedočanstvo Ralf Mutschke-a iz Kriminalnog obaveštajnog odelenja Iterrpola, Pravni komitet PK, 13. decembar 2000.). Podaci o KOV-u u kongresnim saopštenjima, vestima i obaveštajnim dokumentima direktno impliciraju generala Vesli Klarka. Za vreme svoje službe kao Vrhovni komandant NATO-a (1997 - 2000), Klark je imao tesnu ličnu vezu sa Šefom štaba KOV-a brigadirom Agim Čeku i liderom KOV-a

Hašim Tači je naredio političko ubistvo svoga protivnika u Nacionalnoj demokratskoj ligi Kosova (LDK). (Vidi Novembar 2000 BBC Report). Prema Boston Globe-u,(2. avgust 1999.): „Terorisi povezani sa Osama bin Ladenom koji jure okolo sa AK-47 puškama i protivtenkovskim oružjem su već dovoljno zlo. Gori su Tačijevi dečaci koji su ne samo ubice i lopovi, već i mafiozi do grla uključeni u trgovinu drogom. (Za vreme rata, Vašington Tajms je citirao komentar jedmog neimenovanog službenika SAD za kontrolu droga o KOV-u: 'Bili su trgovci droga u 1998., a sada su zbog politike borci za slobodu.1)". Posle Kosovske kampanje 1999., pod vlašću NATO-a, ova politička ubista - naređena od strane samo- proklamovane Privremene vlade Kosova (PVK) - obavljana su u potpuno dopustivom okruženju. Lideri KOV-a umesto da budu pohapšeni od NATO-a zbog ratnih zločina, dobili su zaštitu KFOR-a. Prema jednom izveštaju Instituta za spoljnu politiku objavljenom za vreme bombardovanja 1999.: „.... KOV nema griže savesti u ubijanju Rugovinih kolaboratera, koje oni optužuju za 'zločin' umerenosti..." (Michael Radu, ,,Ne oružajte KOV", CNS komentar iz Istraživačkog instituta za spoljnu politiku, 7. april 1999.). U toku kampanje bombardovanje, Fehmi Agani, jedan od Rugovinih najbližih saradnika u Kosovskoj demokratskoj ligi (KDL) bio je likvidiran po naređenju Hašim Tačija. (Tanjug, 14. maj 1999. komentariše: „Ako Tači smatra Rugovu opasnim, on se neće ustezati da Rugovu skine sa političke scene Kosova." (Stratfor komentariše, „Rugova je suočen sa izborom dvostrukog gubitka", Stratfor, 29. jul 1999. ). Sam KOV je kidnapovao i ubio brojne profesionalne Ijude i intelektualce. A ko je bio iza 29 godina starog vođe KOV-a: Madeleine Albright and Vesli Klark (vidi dole fotografiju). NATO, KOV i Al Kaeda Prema saopštenju Departmana odbrane SAD, takozvani „prvi kontakt" između KOV-a i NATO-a dogodio se sredinom 1998., u vreme prve polovine mandata generala Klarka kao glavnokomandujućeg NATO-a: .... kod Ijudi (u NATO-u) došlo je do saznanja da mi (NATO predvođen Vesli Klarkom) moramo da uvučemo KOV u ovaj proces, jer su se oni pokazali u najmanju ruku potencijalnim odbacivačima bilo kavog sporazuma koji bi mogao biti napravljen sa drugim postojećim kosovskim partijama. Tako su oni morali na neki način da budu uključeni i to je razlog da smo napravili tamo neke početne kontakte sa tom grupom, poželjno sa pravim Ijudima u grupi, kako bi pokušali da ih uključimo u proces pregovora." (Departman odbrane, Saopštenje, 15. jul 1998.) („Poželjno prava grupa" znači „radimo sa Ijudima koji izvšavaju naša naređenja.")

Iskra 1. decembar 2003

lako su ovi „početni kontaki" službeno priznati od NATO-a tek polovinom 1998., KOV je (shodno nekim izveštajima) „tajno" pomagan i treniran od strane CIA-e i Nemačke obaveštajne službe (BND) od polovine devedesetih godina. Ove zakulisne operacije bile su poznate i odobrene od NATO-a. (Michel Chossudovsky, Kosovski 'borci za slobodu' finsirani sredstvima organizovanog zločina, Covert Action Quarterly, 2000). Organizovanje i obuka KOV snaga bili su deo NATO planiranja, neposredno vođenog od generala Vesli Klarka. Po rečima tajnog agenta Administracije za kontrolu droge (DEA) Michael Levine-a, pišući za vreme vrhunca bombardovanja 1999. u Jugoslaviji: „Рге deset godina naoružavali smo i snabdevali najgore elemente mudžahedina u Avganistanu - nosače droga, krijumčare oružja, anti-američke teroriste. Sada radimo to isto sa KOV-om koji je povezan sa svakim poz- natim srednje i daleko-istočnim kartelom droga. Interpol, Europol i skoro svaka evropska obaveštajna služba i anti- narkotična agencija imaju otvorene fascikle o sindikatima droga koji vode upravo do KOV-a i pravo do albanskih bandi u ovoj zemlji." (New American Magazin, 24. maj 1999.). KOV je operisala kao pešadijska paravojska na kosovskom tlu. Bila je povezana od SAD i britanskim SAS specijalnih jedinica i u tesnoj vezi sa NATO-m. KOV je takođe upotrebljena od Vrhovne komande NATO za skup- Ijanje obaveštajnih podataka o ciljevima za bombardovanje za vreme Kosovske kampanje 1999.

pod Vesli Klarkom, proširio podršku terorističkim aktivnosti- ma KOV-a u južnoj Srbiji i Makedoniji. U međuvremenu OVK - preimenovana u Kosovski zaštitni korpus (KZK) - je dobila status Ujedinjenih nacija, koji podrazumeva „legitiman" izvor sredstava kroz Ujedinjene nacije, kao i kroz bilateralne kanale, uključujući direktnu vojnu pomoć SAD. Drugim rečima, jedna teroristička paravojska podržana od Al Kaede i povezana sa organizovanim kriminalom, postala je legitimna „civilna" Nacionalna garda, neposredno pomognuta od NATO-a i UN-a. Samo dva meseca posle stvaranja KZK-a pod UN pokroviteljstvom (septembra 1999.), KZK-KOV komandanti - upotrebljavajući UN sredstva i oruđa - već pripremaju napade u Makedoniji, kao logičan produžetak svojih terorističkih aktivnosti na Kosovu. U ovom nastojanju oni imaju punu podršku NATO-a i SAD vojske, da ne pominjemo takozvanu „međunarodnu zajednicu" simbolizovanu u UN misiji na Kosovu (UNMIK), sa francuskim bivšim ministrom zdravlja, Bernard Kouchner-om, na čelu. Shodno skopskom dnevnom listu Dnevnik, KZK je ustanovio „šestu operativnu zonu" na jugu Srbije i u Makedoniji: „Izvori, koji insistiraju na anonimnosti, tvrde da su štabovi Kosovske zaštitne brigade (tj. povezani sa UN sponsorovanim KZK) već bili (marta 2000.) formirani u Tetovu, Gostivaru i Skoplju. A takođe u pripremi u Debru i Strugi (na granici sa Albanijom) i njihovi članovi snabdeveni šiframa." (Makedonski informativni centar, Skopje, 21. mart 2000. ; objavljeno u BBC Summary of VVorld Broadcast, 24. mart 2000.).

Kao što je potvrđeno od britanskih vojnih izvora, zadatak oružanja i obuke KOV-a bio je poveren 1998. US Defence Intelligence Agenciji (DIA) i britanskoj tajnoj službi MI6, zajedno sa „bivšim i aktivnim članovima britanskog 22. SAS-a, kao i trima britanskim i američkim privatnim bezbednosnim kompanijama". (The Scotsman, Glasgovv, 29. avgust 1999.).

Prema BBC-ju, „Zapadne specijalne jedinice još uvek obučavaju gerilce" što znači da pomažu KOV u otvaranju „šeste operativne zone" na jugu Srbije i u Makedoniji. (BBC, 29. januar 2001.).

,,SAD DIA je predložila MI6-U da spremi program obuke za KOV, kaže jedan britanski vojni izvor. 'MI6 je napravio ugovor sa dvema britanskim bezbednosnim kompanijama, koje su se sa svoje strane obratile jednom broju bivših članova (22. SAS) puka. Potom su napravljeni spiskovi oružja potrebnog za KOV.' Dok su ove zakulisne operacije trajale, aktivni članovi 22. SAS puka, uglavnom iz D skvadrona, upućeni su na Kosovo pre početka bombardovanja, marta (1999).“ (Ibid)

Ironično je da Ujedinjene nacije u poverljivom izveštaju februara 2000. generalnom sekretaru Kofi Ananu priznaju da je KZK odgovoran za „kriminalne aktivnosti... ubistva, maltretiranje (i) mučenje, nezakonito policijsko ponašanje, zloupotrebu vlasti, zastrašivanje, prekršaje političke neutralnosti i govor mržnje." Ovo se događalo u ze- nitu „humanitranog" mandata Bernarda Kouchnera kao administratora UNMIK-a (15. jul 1999. do 12. januara 2001. ).

Dok su britanske SAS specijalne snage trenirale KOV u bazama severne Albanije, vojni instruktori iz Turske i Avganistana finansirani od „Islamskog džihada" obučavali su KOV u gerilskoj i diverzantskoj taktici:

U ovom pogledu, Kouchner, čiji je mandat bio da kanališe humanitarnu pomoć pod UN pokroviteljstvom, je tesno sarađivao sa NATO službenicima uključujuči i sa Vesli Klarkom u pružanju podrške Kosovskoj terorističkoj para- miiitarnoj vojsci. (Vidi fotografiju dole). Ne zaboravimo daje Bernard Kouchner bio osnivač društva „Doktori bez granica".

„Bin Laden je lično posetio Albaniju. On je jedna od nekoliko fundamentalističkih grupa koje su poslale svoje jedinice da se bore na Kosovu... Veruje se da je bin Laden ustanovio svoje operacije u Albaniji 1994... Albanski izvori kažu da je Sali Berisha, koji je tada bio predsednik, imao veze sa nekim grupama koje su se kasnije pokazale kao ekstremni fundamentalisti. (Sunday Times, London, 29. novembar 1998.). Posle bombardovanja Jugoslavije 1999.

Prema londonskom Observeru, „sumorna poruka generalnom sekretaru UN jeste da njegova sopstvena organizacija (vođena od UMNIK-ove glave Bernarda Kouchnera) plaća mnoge od prestupnika." (Observer, 14. mart 2000.). (Nastavak u sledećem broju)

Michel Chossudovsky

Posle bombardovanja Jugoslavije 1999., NATO je

Iskra 1. decembar 2003

DVA NEVEROVATNA ALI MOGUĆA DOGAĐAJA 1. Sadam

Husejin

otpremljen

nekud

američkim

se ne može uporediti sa svim onim što smo do sada videli, niti sa onim što sam ja iskusio u mojoj dugoj službi."

Nezavisni filmski producent iz Britanije, Patrick Dillon, nedavno se vratio iz Iraka i priprema film o gornjem dogođaju. O ovome piše časopis NEXUS u svesci za oktobar - novembar. Iskra je već pisala kako je Američka tajna služba CIA zavrbovala još pre pedesetih godina Husejina kao svog agenta. On je dugo vremena revnosno izvršavao zadatke svog poslodavca. Jedini greh njegov prema poslodavcu bio je njegova invazija Kuvejta pre 13 godina, kao i njegovo stalno zveckanje sabljom protivu Izraela. Ovo su njegovi „smrtni” grehovi. Međutim, zbog velikih usluga Americi, Sadam je bio dobrim delom tolerisan od američkog poslodavca.

U snimljenom filmu, al Ghazali opisuje oružje kao slično bacaču plamena, ali neuporedivo više efektivno. On kaže: „Oružje izgleda da više izbacuje koncentrisane svetleće kugle, nego plamen.” Zaključujući, na osnovu svog dugogo- dišnjeg iskustva profesionalnog inžinjera, al Ghazali rasmatra mogućnost da radijacija, verovatno daje ovom oružju stra- hovitu prednost. Kao i svi Ijudi u Sadamovom Iraku, al Ghazali bio je primoran da služi u jedinicama na nivou vojne Nacionalne straže. Učestvovao je u tri rata za vreme svog tridesetogodišnjeg službovanja. On je svakako video sve tipove konvencionalnog oružja i njihov efekat na ljude i mašine. Na dan 12. aprila (ove godine) on je sa porodicom bio kod kuće, dok se u njegovom susedstvu odigravala strašna borba. U toku borbe, video je da su Amerikanci upotrebili jedan čudnovati i neobičnog dizajna tenk. On je svakako imao prilike da vidi ranije svaku vrstu tenka u upotrebi.

avionom.

Iz objavljenog napisa donećemo najvažnije doslovne citate i izvode. Dilonova priča zasnovana je na iskazima jednog iskusnog iračkog oficira, koji je bio očevidac američ- kog spasavanja Sadam Husejina. Napis počinje ovako: „Irački oficir komandovao je jednom specijalnom jedinicom za vreme bitke za Bagdadski aerodrom. Njemu je bio poveren zadatak, gotovo neverovatan, da osigura jedan deo aerodroma za sle- tanje i uzdizanje aviona, da to učini po svaku cenu i održi ga slobodnim. Ovo naređenje primio je od svojih pretpostav- ljenih. Ovaj irački oficir govorio je o teškoj borbi na aerodromu sa velikim gubicima na obema stranama. Borba je bila mnogo krvavija od onog što je na televiziji prikazivano. On ide dalje od onog što je njegov zvanični zadatak bio. Bitka je trajala nekoliko dana. Borba se završila 9. aprila ujutru. Oficir pouzdano smatra da je njegova brigada, specijalno određena, uprkos velikih žrtava izvršila povereni joj zadatak. Najteža borba je bila noću između osmog i devetog aprila da zadrži američke trupe i održi određeni deo za neometanu upotrebu. Zatim je, rano ujutru 9. aprila, iznenada došlo nare- đenje o momentalnom primirju - prekidu borbe. Posle prekida borbe pojavila se motorkada (kolona) od 10 Mecerdesa na aerodromu. U automobilima bio je Sadam Husejin i njegova pratnja. Gotovo istovremeno, po tvrđenju oficira, četiri američka aviona tipa HERCULES aterirala su na aerodrom, na onom obezbeđenom delu. Sva četiri aviona C -130 spustili su svoje rampe za utovar stvari iz limuzina koje su prenosile prt- ljag. Posle utovara avioni su se digli i odleteli. Dalje od ovog ostalo je sve tajno." 2. Strašno tajno oružje američka vojska upotrebila u Bagdadu. Izvor ovome jeste opet Patrick Dillon, a njegovo svedočenje objavio je magazin NEXUS u istom broju za oktobar novembar. U ovo je teško poverovati, ali je moguće da je izvor verodostojan. Tu se kaže: „Superiorno američko oružje upotrebljeno u Iraku - Američka pešadija upotrebila je pomenuto oružje u uličnim borbama u Bagdadu. To za sada tajno oružje, montirano je na pojedinim tenkovima za vođenje uličnih borbi. Ovo oružje u punoj akciji i njegovo strahovito smrtno dejstvu lično je video MAJID al GHAZILI, jedan dobro trenirani irački pešadijski oficir. On je opisao ovo strašno oružje i njegove učinke sledećim rečima: To oružje

Zatim, na njegovo iznenađenje, tenk je počeo da blju- je čitav potok plamena i vatre koji su obuhvatili jedan putnički autobus i tri automobila. Za nekoliko sekundi autobus se pretvorio u likvidno, tečno, stanje, a ostatak u delove jedne pocepane krpe (kako on reče). Autobus se brzo topio od žestine vatre i počeo je brzo da se smanjuje, dok nije ostao kostur od izmrvljene gvožđurije, dimenzije i izgleda velikog slova „V”. Ako ovo nije dovoljno čudnovato, al Ghazali jasno opisuje svoje viđenje brojnih ljudskih tela (vojnika i civila) „sabijene u gomilu mase slične po izgledu i obimu na ljudsku novorođenčad". A kad je tog dana borba u toj ulici privedena kraju, on smatra da je u toku te borbe između pet do šest stotina vojnika i civila skuvano živih, od onog „montiranog čudovišta” na tenku. Po gradu su bili svuda razbacani leševi sagorelih civila i vojnika. Američka vojska bila je sasvim beskrupulozna, pa je odmah dovela buldožere, ašove, lopate i druge alatke koje su bile potrebne da se taj turobni izgled od uništenog i pobi- jenog naroda što pre u zemlju zakopa. Ali, i pored svega toga, mnogi tragovi borbe ostali su da svedoče. Producent filma Dillon je rekao: „Zakopani tragovi dovoljno svedoče o strahoti upotrebljenog oružja”!. Dillon, koji je imao dosta iskustva na bojnim poljima od Somalije do Kosova, rekao je: „Bio sam očevidac mnogih strahota konvencionalnog oružja upotrebljenog protivu ljudi i vozila, video sam i iskusio efekte raznog oružja: bacača plamena, napalma, fosfora i drugih otro- va. Međutim, nisam ništa video o učinku i efektima hidro- genske bombe, koja može za tili čas pretvoriti autobuse u likvidno stanje. A, takođe, da ova bomba može reducirati tela odraslih ljudi do veličine novorođenčadi. I „neka Gospod, završava Dillon, pomogne čovečanstvu u dvadeset prvom stoleću. Sta li će čovečanstvo još snaći u tek zakoračenom stoleću” I pored svega ovog što se dešava, američki Predsednik poziva na pridruženje za ,,mir u svetu” i učlanja- vanje u „mirotvorni” NATO.

BALCANICUS

Iskra 1. decembar 2003

ДОКУМЕНТИ: Ако коза лаже, рог не лаже

СТРАХ И НАДА У СРБИЈИ 1941-1944. Под горњим насловом објављена је у Београду хроника живота у Србији под немачком окупацијом, Страх и нада у Србији 1 9 4 1 - 1 9 4 4 . ) Књига не само што приказује, углавном објективно, како се живело у то несрећно доба већ је и интересантна за читање за оне којима то сада изгледа као далека прошлост. Изнећемо важне и интересантне моменте, уз коментаре где је потребно. Аутор, Коста Николић, служи се свим изворима, као што се од историчара и очекује: највише равногорским, затим комунистичким и недићевским (.Наша борба, Обнова, Српски народ, Станислав Краков, Бошко Костић, Боривоје Карапанџић). Наводи често и Живка Топаловића (који, узгред, не може да спомене Немце а да не дода обавезно и добровољце, 174). Извештаји емигрантске владе из Лондона били су, међутим, често несигурни, јер нису били на лицу места и ослањали су се на извештаје појединаца из земље који су ствари представљали како су хтели. На пример, Николић наводи тежак живот виђених Београђана, не помињући какав би тек био да није било Недићеве владе. Он употребљава и непроверене или непотпуне податке. Тако он не помиње да је 1941. у Краљеву стрељан приличан број Збораша. Каже да је 5. новембра 1941 .ухапшено 149 интелектуалаца. „Већина ухапшених ослобођена је до краја 1941. године.”(60) Како, чијим посредством? Или: „Најлакше је било оптужити некога да је комуниста. Главну реч у тим комисијама водили су ’љотићевци’.”(69) Николић не наводи никакав доказ за то. Страхињу Јањића назива „истакнутим зборашем”(111), што он то није био. Фамозно слово 3 ипак правилно тумачи као „зак- лати”.(190) Дражу Михаиловића и четнике аутор приказу- је са приличним симпатијама. Он указује на један значајан вид борбе у Србији када наводи команданта Србије, генерала Бадера: „Извесни владини кругови хтели су да остваре везу са Михаиловићем како би се поштедела српска крв, што се није смело дозволити ни по коју цену... На истој су линији и настојања српског министра-председника Недића, а која имају за циљ да спрече оштар поступак против Михаиловићевих присталица...”(70) Аутор показује и права осећања народа: „Народ је у доброј мери кривио и Михаиловића, слично као и комунисте, за све несреће које је донео устанак. Дух резигнације и очаја због тешких људских и материјалних жртава уселио се у становништво и умртвио све идеје о покрету отпо- ра.”(76) Затим једно тешко признање: „Сељаци се нису устручавали да пријављују четнике Немцима.”(250) Ово највише зато јер су сељаци под- носили најтежи терет у борби против окупатора и пар- тизана: „Тешко је било јединицама ЈВУО да на крају рата приволе сељаке на сарадњу. Уобичајен одговор је био: „Ви дођете и одете из села, а после вас дођу комунисти и убијају наше људе.”(255) Николић назива комунистичку власт„дик- татуром” и „страховладом”, а комунистичку борбу за власт приказује реалистички, понекада и у ситним детаљима. Он поклања нарочиту пажњу односу сељака и партизана, што се види из следећих цитата.

Iskra 1. decembar 2003

Партизани су „једнако говорили са омаловажавањем и када су били у разговору са својим родитељима, а поред тога су се служили којекаквим неразумљивим фразама и паролама које су од својих партијаша научили: сексуална другарица, другови пролетери, кулачка посла, реакционари, лакеји капитализма. Чим би дошло до каквог неспоразума, код сељака није било никакве дипломатије, него би се геџа наоблачио и одмах свој штап заокренуо у руци да би му се нашао у приправности.”(203) „Идеологију пролетера требало је ускладити са тврдоглавом сељаковом главом, која је, у већини случајева, била само посматрач а не и присталица ‘црвене идеологије1. Сељак, иначе јако неповерљив према новом, према пропаганди парти- зана углавном се односио пасивно, присуствовао је зборовима не изражавајући своје противљење ономе што је чуо, али измичући се увек када је требало да каже шта мисли. Црвена петокрака звезда, да није била руска, сељаку би, као и немачки кукасти крст, био стран, туђински амблем.”(209) „Сељаке је посеб- но хватао страх јер се није знало због чега партизани убијају и каква је то неисказана и непозната кривица због које се гине. Село је осећало како га нека тамна сила неумољиво ломи и бесповратно односи, јер више нико није био сигуран у кући, у сопственом кревету.”(221) „Тајна и јавна убиства угледних људи или обичних сељака, убиства из освете, као и оних члано- ва КПЈ који су се томе супротстављали, била су свакодневне појаве које су ионако невеселу ратну стварност претварале у праву мору за народ. Противницима су паљене куће, убијани родитељи, жртве су бацане у планинске јаме. Многи комунисти принуђени су да своју револуционарност доказују убиствима грађана, рођака, пријатеља, комшија, непознатих људи. Они који то нису хтели, проглаша- вани су за ‘малодушне, троцкистичке десничаре1 или ‘издајнике линије партије‘.”(222) Николић потенцира комунистичку страховладу после освајања власти. Пре свега,”успеху партизана допринело је и њихово скривање политичког програма. Реч ‘комунизам1 није се готово уопште спомињала, а многи припадници бојних јединица нису носили петокраку на капама.”(280) „Слобода је у Србију дошла некако тихо, кришом, многи су је дочекали са страхом. Већина народа слутила је нове црне дане, плашећи се ‘ослободилаца' иако је о њима мало знала.”(281) „По том су се посебно истицали Светозар Вукмановић и Милован Ђилас, који је више пута наређивао да синови-партизани морају да убијају своје очеве ако су они у четницима.”(283) „Ликвидације су вршене само због тога што је овај или онај сматран противником комунизма и присталицом предратног поретка у Југославији. Ликвидације нису вршене по основи активног рада за окупатора и против народноослободилачке борбе, већ по основу пасивног држања и друкчијег политичког мишљења.”(221) Интересантно је и следеће опажање о заблуди многих Срба: „Они, пак, Срби који су 27. марта 1941. године клицали Енглеској и певали о Енглезима када су комунисти нападали енглески империјализам, доживели су да буду десетковани од партизана које је наоружала, опремила и стално снабдевала та иста Енглеска. Ко зна колико је демократа и убеђених англофила изгу-

Документи... било животе од припадника једне војске којом је доминирала комунистичка партија, по своме ставу и осећањима нимало про-енглеска. Српском народу било је необјашњиво како то да Савезници одједном напуштају Србе-ројалисте и помажу оне за које се си- гурно зна да мрзе Запад.”(284) Николић иде и дубље у анализу комунистичког понашања: „Осим свог застрашујућег репресивног апарата, (комунистичка диктатура) се ослањала на онај део народа код кога су на површину испливали сви комплекси: мржња, завист, личне освете, урођена подлост. Србија је с јесени 1944. године била препуна цинкароша који су упирали прст у ‘народне непријате- ље‘. Остали су држани у страху... И сва та хапшења у име народа вршена су искључиво ради застрашивања грађана... Логично да више нико није помишљао на непослушност. Неограничени терор био је ‘васпитно средство‘ којим је ‘народна' власт покоравала грађане несмањеном жестином.”(286) После рата, „Победник је био немилосрдан. Према тадашњим званичним ставовима, судије нису биле обавезне да имају правно образовање и да познају законе. Уместо тога, од њих се изричито тражила ‘безгранична оданост тековинама народно-ослободилачке борбе‘. Судска делатност вршила се у складу са линијом КПЈ, која је била универзални закон за све злочине. Ти судови, уз војно судство, највише пресуда изрекли су грађанским сло- јевима србијанског друштва.”(287) Исто тако: „У духу макијавелистичког промишљања, комунисти су државу схватили као огољену власт, као надмоћну силу која може да уништи све противнике. Њихови теоретичари су веровали да политика силе, терора и злочина има стваралачко дејство, тј. да добро може настати из зла. Употреба насиља прописана је као нужност уз помоћ које би се раскинуо ланац свих дота- дашњих неправди и установила истинска, кому- нистичка слобода, друштво једнакости и општег благостања. За разлику од некада Макијавелија који је допуштао окрутна дела у име достижних циљева (државни разлог) комунисти су то заговарали у име недостижних циљева, за које се унапред говорило да ће њихове плодове уживати ‘неко далеко поколење1. ”(296-97) О Милану Недићу и његовој влади аутор има двојако мишљење. Он показује разумевање за невероватно тежак положај у коме се Србија нашла под окупацијом и велику жртву коју је Недић поднео прихвативши се незахвалног положаја председника владе. Генерал Данкелман је упозорио Недића пред формирање његове владе на реално стање ствари: „Ваши суседи, савезници немачког Рајха, располажу са пуним својим ратним потенцијалом. Он ће зато бити употребљен, по одлуци вође Рајха, да заведе ред у Србији. Тај план је пред извршење.”(50) Николић даје Недићу кредит за напоре ка успостављању мира и реда да окупатор не би извршио те намере: „Генерал Недић је упутио много апела у којима је од Срба тражио узајамну солидарност, прегнуће и напор, послушност и извршавање наредби његове владе како би Србија очувала своје снаге и изграђивала бољи живот.”(128) „Ми смо побеђена земља и потпуно је природно да је изгубљени рат нама наметнуо извесне обавезе које ми, у интересу мира, реда и опстанка срп- ског народа, морамо савесно испуњавати. Осим тога, има још једна велика морална и социјална обавеза коју је српски народ примио на себе у овим тешким данима искушења:исхр

српчића. Њих, ту малу невину и несрећну децу ми морамо збринути, морамо их нахранити, па макар и сами гладовали.”(130) Финансијска ситуација у 1943. захтевала је ригорозне мере: „Врло важне ставке у буџету биле су националне и социјалне природе: збри- њавање избеглица и породица чији се храниоци налазе у заробљеништву; свих државних службеника, пен- зионера и инвалида чије је материјално стање испод прага минимума; указивање помоћи разним социјалним, здравственим и хуманитарним установама; помоћ националној служби за обнову Србије.”(139) Прослава Бадњег дана 1943.: „Она је имала патриотски карак- тер: учвршћивање националне мисли, молба Богу да сачува и спасе српски народ, да га доведе на прави пут, наши заробљеници да се врате здрави и весели својим огњиштима.”(137) Николић истиче да слике краља Петра висе јавно по надлештвима. И да је срп- ска влада успела „да организује управни апарат, а село је подстицано да обради сваку стопу земље... Најизраженија ‘политичка мисао‘, у складу са вековним памћењем, била је ‘преживети‘.”(230) У томе, и само у томе, била је срж политике генерала Милана Недића и његових помагача. Николић тврди да Недић није био мекушац и снисходљиви послушник пред Немцима. Недић је протестовао код Немаца због окрутних мера против недужног становништва.(79) Специјални опуномоће- ник Министарства иностраних послова за Југоисток, Норман Нојбахер, пише у својој књизи, а Николић наводи, да је Недић, у посети Берлину септембра 1943. тражио ревизију привремених граница Србије, на шта се Рибентроп веома ражестио. „Дубоко увређен, Недић је после тога одбио да потпише текст пред- ложеног комуникеа... Са техничке и са људске стране, неуспех овог сусрета био је потпун.”(89-90) Франц Нојхаузен тврди да су једино Срби одбили да и једног човека пошаљу на Источни фронт.(114) То ипак није спречавало противнике Недићеве политике да га блате још за време окупације. Тако Јован Ђоновић ниподаштава Недићеве заслуге: „Бео- грађани сматрају и Недића и његове трупе немачким слугама и издајницима. Њихове рањенике по болница- ма нико не походи... Недић и његови министри и агита- тори напали су Православну цркву... официре... ‘пок- варени део београдске чаршије', руже београдска женска друштва, а поготово омладину. Криви су им масони, па сад и сељаци који неће да убијају устанике...”(234) Међутим, Првослав Гризогоно овако цени три српска лидера: „Читаво јавно мњење, готово без изузетка, гледа у Дражу Михаиловића. Његов је ауторитет неоспоран и велики. Љотић има свој круг, али се он редуцирао на минимум. Народ га мрзи због његове германофилске оријентације. Према Недићу је расположење подељено. Док га неки сматрају прос- тим агентом у рукама Немаца, многи данас сматрају да је он успео да одбије од Србије веће невоље.”(235) Исто тако, у неким извештајима југословенској влади у Лондону Недићева влада се карактерише као нужно зло. „Одбацујући Недићеве идеје о сарадњи са Немцима, сви признају да би без његовог присуства у Србији пало још више глава. Зато емисије Радио- Лондона, у којима се доста често трпају у исту врећу Павелић и Недић изазивају огроман револт не само код Срба. Недићу се замера његово германофилство за које су понекад склони да верују да је само поли- тичка игра. Међутим, Недићу се признаје да је примио нелагодну улогу црнца да ће после рата морати бити жртвован.”(238)

Iskra I. decembar 2003

Има доста коментара и о Димитрију Љотићу, Збору и добровољцима. Коментари су, углавном негативни јер долазе из извора непријатеља Збора и добровољаца. Има и објективних осврта, као што су цитати из Наше борбе, књига Боривоја Карапанџића и Бошка Костића, и др. За добровољце кажу да су„срп- ски ‘пријатељи новог поретка1... ‘партијска војска покрета ЗБОР...‘ Иако малобројна, представљала је чврсту војну формацију, особеног кодекса части и понашања... углавном млади људи студенти и интелигенција. Степен мржње који је владао између њих и припадника ЈВУО често је био већи него обострана мржња према комунистима. Сукоби су увек били крвави и без милости према противнику... Од свих војски... најизраженији идеолошки набој и у неким стварима превазилазили су чак и комунисте...”(224) А онда: „Тврдили су да се у Србији бије битка између ‘градилаштва и рушилаштва, вере и безверја, љубави и мржње, самопрегора и издаје'. ... Носили су уни- форме бивше југословенске војске; имали су српски грб и носили су крст са ликом Светог Ђорђа. На крсту је стајао натпис: ‘С вером у Бога, за Краља и Отаџбину добровољци.' Добровољачки крст је био изливен по узору на косовски крст.” Аутор наводи целокупни текст добровољачке заклетве. Спомиње и просветаре, јер „за борбу против комунизма поред физичког, било је потребно и духовно оружје... Све јединице имале су свог свештеника, а молитва је била свакодевна.” А онда: „Немачке институције у Србији имале су пуно поверење у добровољце као верне присталице националсоцијалистичке доктрине.”(224- 25) Последња реченица је из комунистичког извора. Типичан пример необјективности противника Збора и добровољаца је цитат из Књиге о Дражи Радоја Л. Кнежевића о крагујевачкој трагедији: „Долазе. Скидају се Немци под шлемовима. За њима Добровољци. Почињу припреме за стрељање...”(57) Као да је Немцима била потребна српска помоћ при извршењу гнусних злочина! Аутору се може замерити што није поклонио пажњу правим мотивима деловања Недића, Љотића и њихових помагача, што није узео у обзир програм Збора (кад га је већ толико пута помињао) и што није имао увид у значајну књигу Милутина Пропадовића Димитрије В. Љотић, Збор и КПЈ 1935-1945. Кроз целу књигу Коста Николић бележи своја и туђа запажања о карактерним особинама српског народа које би могле да пруже објашњење за необичне и понекада наизглед необјашњиве потезе и реакције у току Другог светског рата. Нисам антрополог, али већина таквих закључака је, ако ништа друго, интере- сантна за читање. Ова запажања задиру у дубоке корене народне психе. Тако, аутор сматра: „Није пос- тојала, као код других народа, јединствена воља која би се следила и поштовала, па су самим тим изоста- јали прегнуће, солидарност, спремност на жртву и вера у коначни позитиван исход. Ствари су се одвијале саме од себе и обични становник Србије желео је да остане што даље од њих, па ма шта се на крају пута догодило. Нешто је Србина удаљило од онога што се обично описује као вера у светлу традицију и постојање изражене самосвести. Или је у питању била само једна велика илузија?”(266) Николић иде још дубље у свом покушају да објасни понашање својих сународни- ка у рату: „Вера у стално присуство и делатност душа предака изазивала је код живих људи осећање много- бројности и далеко веће снаге него што се реално поседује. Вероватно отуда потиче и спремност српског народа, што је његова изразита, непрекинута и лако

Iskra 1. decembar 2003

уочљива карактерна особина, да се упушта у неравноправну борбу, да пркоси највећим силама, да се инати без обзира на последице. У основи таквог типа људи налази се безгранично самопоуздање које рађа веру да нема несавладивих препрека. То самопоуздање производ је нерационалних процена сопствених могућ- ности и нереалних сагледавања друштвено-историјских околности. Ове особине дошле су до пуног изра- жаја у мартовским догађајима 1941. године.”(6) „Таква политика није водила рачуна о последицама. Ослањала се на изненадне преокрете, помоћ са стране и веру у правду. Из те неодговорнос- ти, неспособности и лажног националног поноса, нису вршене никакве припреме за одбрану земље после 27. марта, чак ни оне које су само зависиле од пучистичке владе. Најважније је било ‘збацити срамоту, спасити част, одбранити достојанство1. Остало је требало да се деси само од себе... Српска митологија, која је слу- жила као покриће за неспособност и неодговорност, доживела је пораз. Како је, онда, спасена част српског народа 27. марта? Циничном посматрачу могло је да изгледа да се Срби заиста понашају као да су рачунали на помоћ душа мртвих предака..”(15) Николић цитира психолога Јована Марића, који пише да је „искуство комунистичке идеје проме- нило карактер српског народа: ‘Срби су сада дволични, лицемерни, лукави, често негују двоструке поруке, никада им се не може веровати. Са једне стране прокламације су биле веома јасне: наступа социјална правда, солидарност је врховни морални принцип, нема више богаташа, социјалних разлика, све постаје наше. Те опојне речи биле су за сиротињу и рају омамљујуће - и систем се успоставио. Убрзо је комунистичка врхушка почела да живи веома раскошно, а и даље се прокламовало да су вође тог система здушно на страни сиротиње, за коју су левичарске идеје одувек биле опијум. Признали ми то или не, неспорна дискрепанца између прокламованог и живљеног у нашој земљи створила је оно што се зове двојни морал.‘”(297) Није лако рећи да ли су ове процене тачне и да ли се могу наћи и код других народа, нарочито суседа, али, тек, интересантне су као, на пример: „Просечан Србин је инаџија, осветољубив, необуздан и самово- љан, са израженом маштом али скромних ствара- лачких могућности. Парничења, прављење раздора и свађа доживљава као омиљену забаву. Непоштовање закона и норми понашања, уз одсуство свести о општем добру, лако су уочљиве појаве. Постојао је и специфичан осећај за ‘правду‘ када се она узимала у сопствене руке. Тај ‘живи темперамент‘ највише је испољаван на годишњим вашарима и црквеним саборима, када најпре би избиле свађе које су се још брже претварале у масовне туче. Насиље је пред- стављало раширени и уобичајени начин решавања проблема.”(187) Општи закључак свега овога је узнемирава- јући, али и одважан: „Српски народ је после 1945. године живео у својеврсном подземном свету, имаги- нарној држави у којој је тешко било разликовати реал- ност од ирационалног. Успостављени систем избацио је на површину најгоре људске особине и подигао их на ниво идејне доктрине. Трагедија је била у томе што је, како је написао Луј де Бернијер, начињен још један судбоносни корак на путу ка претварању комунизма у највећу и најхуманију идеологију која никад није примењена, чак ни када је била на власти, или у идеал

ŠEVENINGEN - PREBIVALIŠTE SRPSKOG NARODA Gusarsko otimanje, predavanje i prodavanje Slobodana Miloševića haškom kartelu i vašingtonskim kriminalcima, polako ali sigurno proizvodi posledice pod čiji udar su, tada ushićeni i samo onako kako izdaja može da otruje i zamagli mozak, naivni dosovci mislili da nikada neće doći niko iz njihovih redova. No, mečka kada igra po selu, mora da igra ispred svih kapija pa je tako zaigrala i ispred Živkovićevog i Mihajlovićevog kabineta te danas imamo poludirigovane ulične proteste pripadnika policije zbog haške optužnice protiv policijskog generala Sretena Lukića. Namerno sam rekao poludirigovani protesti, jer će na njima biti i onih naivaca koji će misliti da je cilj tih protes- ta zaista ono zbog čega su i zakazani, protest zbog nas- tavljanja dizanja optužnica zbog takozvane komandne odgovornosti. Sindikalno organizovanje policije se dakle nije desilo zbog lošeg standarda, jer je njima za razliku od naroda koji ih plaća i kao glavnoj polugi ove vlasti standard bolji od proseka, već zbog optužnica koje će, uzimajući u obzir tempo po kojem se podižu i ciljnu grupu Ijudi protiv kojih se podižu, na kraju se svesti na optužnicu protiv srpskog naroda u celini, dakle jednog dana ili noći, i na njih same koji danas demonstriraju beogradskim ulicama bez obzira šta im je DOS pre 5. oktobra obećavao. Tugaljiv nastup ministra policije koji čas prevrće nebo i zemlju a čas prati prisluškivanja iz svemira, i njegovo čvrsto „пе" Karli del Ponte, bio bi još samo jedan od njegovih komičnih nastupa u stilu nekadašnjih boljševičkih igrokaza da se u stvari iza brda nešto drugo ne valja, a to je rešenost dosovog režima da kidnapuje generala Mladića i Radovana Karadžića i dok još ne prođu 40 dana Aliji Izetbegoviću, iste isporuči u Hag. Operacija spasavanja od Haga Sretena Lukica i svih budućih optuženika iz njihovih, dosovskih redova, vodiće se tako što će beskompromisno biti predavani svi drugi, koji njima ne pripadaju. Tim više je i jasna nedvosmislena poruka koju je narod svojom nezainteresovanošću poslao policajcima-

demonstrantima jer je njihov legitimet u odnosu na „haško pitanje" nestao sa prvim pucnjem na vilu „Mir" u proleće 2001. godine. Narodne topline i osećajnosti je ostalo samo još za policajce i vojsku na jugu Srbije, čija se sudbina ukoliko mandat haškom sudu potraje već sada zna. Umesto da poslednji uigrani nastupi Karle del Ponte i Prospera budu otrežnjavajući pljusak hladne vode po njihovim, od strasti za vlašću uzavrelim obrazima, ostatak ostataka dosovske mašinerije ustremljuje i to malo snage što im je pred neumitni i blizak kraj vladanja ostalo na proganjanje i utamničenje dvojice Ijudi kojima goli život i opstanak duguje trećina ove iskasapljene nacije. Da je voda došla do grla i da se od „denacifikacije" srpskog naroda neće niko moći spasti govore i poslednji oholi i hladni nastupi i zahtevi haškog tužilaštva i američke administracije koji se nešto nisu mnogo oduševili ni Batićevim zakonom o lus- traciji niti punim Ševeningenom srpskih rukovodilaca. I hiper kooperativnoj Biljani Plavšić u ćeliju švedskog zatvora puštaju vazduh na kašičicu. Njihov cilj je jasan i svakoga dana sve više ostvarljiv te zbog toga teroristi poput Tačija i Čekua postaju nedodirljivi a Tuđman i Izetbegović imaju faraonske sahrane dok će Srbi i dalje biti lovljeni kao zveri. Kompletna situacija bi trebala da bude i jasna poruka DOSu da konačno odstupi sa vlasti i raspiše parlamentarne izbore, jer je njihova ideja o spasu nacije putem apsolutne kapitulacije i bespogovorne poslušnosti njenim neprijateljima ovih dana doživela totalan krah. To ne može više da sakrije ni slanje naše vojske o našem trošku u Kandahar niti bilo kakve operacije „provere prebivališta" po celoj Srbiji. Po Hagu, prebivalište kompletnog srpskog naroda se odavno zna, u Ševeningenu. 24.10.2003. <webmail.yubc.net>

Oliver

Vulović

САБРАНА ДЕЛА

Док умен ти... који je у огромној мери успео да привуче лупеже и опортунисте. Нови тип човека који се изграђивао био је задојен вером у нестварно, митолошко друштво, у ви- зију која је кидала са традицијом и дотадашњим вред- носним системом. Последице ове идеологије исказале су се у пуној мери на крају 20. века.”(297-98) Нама је преко потребно гледање чињеницама у очи како би се сличне грешке и погибељне последице избегавале у будућности.

Васа Михаиловић

ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА 12КЊИГА

МОГУ СЕ У СЦГ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 011-

582 179 ЦЕНА КОМПЛЕТА (12 КЊИГА) Просечан број страница по књизи - преко 350 БРОШИРАН ПОВЕЗ 100 ЕВРА ТВРД ПОВЕЗ 120

Плус поштарина за европске и прекоморске земље.

ЕВРА ИЛИ ЕКВИВАЛЕНАТУ ДРУГОЈ ВАЛУТИ (1) Коста Николић, Страх и нада у Србији 1941-1944. Свакодневни живот под окупацијом (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2002.

Iskra 1. decembar 2003

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА БиХ ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА (2) Аустријска војска, у Босни и Херцеговини, састављена претежно од Мађара уз асистенцију и здушну помоћ „шуцкора” и „легионаша” побила је у овом „дисциплиновању” српског народа на десетине хиљада невиних и немоћних.

докумената), оптужила је била аустријска влада „српске националисте” из Српске Војводине да стоје у вези са регентом Ристићем још седамдесетих година 19. века. „Оптужени” су и осуђени премда је човек који је фалсификовао инкримисана документа то јавно признао.

Посебан злочиначки специјалитет била су спаљивања кућа са целокупним породицама унутра затвореним, па и читавих села (село Талежа код Требиња пострадало је на овај начин још 12. августа 1914. године).

На основу кривотворених „судских” докумена- та, у другој половини 19. века, осуђен је на дугого- дишњу тамницу и Светозар Милетић, неприкосновени вођ Срба и Српске Војводине. Али како у затвору нису успели да га политички сломе, тамновање су му заме- нили боравком у установи за душевне болеснике.

Забележено је, да је само у Добоју од 1. апри- ла 1915. године до 2. маја 1916. године од ове војске побијено 6430 српске деце. По страни природно није остајала ни српска имовина која је бесомучно отимана и пљачкана од ових насилника, хоћу рећи „аустријске војске”. Хапшења Срба, вршена су на све стране, од ове јуначке војне армада. Сматра се да је тако похапшено на десетине хињада Срба. Зна се да их је више хиљада тамновало у Сарајеву, а од њих је више од хиљаду обешено. Похапшено је и свеукупно свештенство и монаштво из Босне и Херцеговине, те цркве и мана- стири нису били у функцији (неоспорив је податак да је убијено преко стотину свештеника и калуђера из Босне и Херцеговине).

Такође, против 53 Србина из Хрватске и Славоније, 1908. године у Загребу је преко злогласног бана Рауха, уприличена и вођена „велеиздајничка парница”. Циљ јој је био да аустроугарска влада заплаши Србе и унапред се осигура од могућих нереда и протеста због анексије Босне и Херцеговине (1908.). Исте године, бечки историчар Фридјунг дигао је лажну оптужницу против Српско-хрватске коалици- је као странке. На суђењу у Бечу пред поротом се показала и доказала лажност оптужујућих докумената и сва беда правосудног система Аустроугарске. Неку годину касније и посланик босанскохерцеговачког Сабора Шћепан Грђић је суђен и осуђен на једном таквом монтираном процесу.

У Босни и Херцеговини за време Првог свет- ског рата, пуном паром су радили једино војни илити преки судови (цивилни су били укинути).

Са отпочињањем Првог светског рата посег- нула је црно - жута Монархија у Босни и Херцеговини за овим већ опробаним и уходаним судским „процеси- ма” у сврху додатног заплашивања Срба.

Највише су били лоцирани у граничним мести- ма према Србији и Црној Гори (Гацко, Билеће, Фоча - сада Србиње - и Вишеград).

Па је тако, права велеиздајничка парница поведена у Сарајеву 12. октобра 1914. године, против учесника у сарајевском атентату.

Војни судови постајали су и у Сарајеву, Бања Луци, Требињу, Тузли, Бијељини и Мостару.

Најзанимљивија и најчувенија била је велеиздајничка парница у Бања Луци, логички повезана са сарајевском. Трајала је од 3. новембра 1915. до 16. марта 1916. године. У њој је било „свега” 156 оптужених због „велеиздаје” тј. повреде параграфа број 111.

Судило се највећма на основама гласина или због постојеће сумње а без постојања икаквих реле- вантних доказа. Судије су због огромног броја „окривљених” и „преоптерећености”, не ретко били и тужиоци а и браниоци „оптужених”. Најчешћа осуда на југу Монархије (односно Босне и Херцеговине) била је смрт. Потпуно равноправно стрељањем или вешањем. А број осуђених на смрт није могуће ни апроксимативно одредити. Најобичнија ствар у Босни и Херцеговини били су и политички процеси и прогони. Нужно је истаћи, да су „велеиздајничке пар- нице” у Аустроугарској Монархији биле „традиционал- на ствар”. Коришћене су, хоћу рећи злоупотребља- вана против пробуђене српске националне свести у јужним регионима ове царевине а противу људи који су посебно сметали режиму. На основу исфабрикованих (значи лажних

Iskra 1. decembar 2003

Првооптужени био је Васиљ Грђић, народни посланик. Само 16 „оптужених” је осуђено на смрт. Егзекуција није извршена ради опште ситуације настале руском револуцијом и интервенцијом шпанског краља. За ово постоји и потврда у телеграму који је цар Карло (наследник Фрање Јозефа) упутио шпан- ском краљу Апфонсу: „Удовољавајући Вашој жељи и искрено радостан, да могу вршити право помиловање, уки- нуо сам шеснаесторици Бошњака смртну казну!” Као наставак бањалучког процеса на основу истог оптуженог материјала, поведен је „нови посту- пак” у Сарајеву. Започео је 23. октобра 1916. године, а завршио се 16. децембра 1916. године. На њему је троје „окривљених” осуђено на смрт.

Гено цид ... Онда је 27, фебруара 1917. године почела велеиздајничка парница против Николе Кашиковића уредника „Босанске виле” (часописа), пошто је давао обавештења о кретању аустроугарске војске.

Од 10. августа 1914. године, аустријске власти су многе таоце али и друге сужње (најтачније робове) слали у казамате Арада. Понајчешће заобилазним путевима (да путују што дуже) у вагонима за стоку, а без хране и воде.

Сви политички сужњи су упућени у Зеницу где су робовали у правом смислу речи са најгорим крими- налним шљамом. Понижавани су на сваком кораку. А мада су претежно били интелектуалци на робији су се „бавили” са најпростијим занатима. Дакле, на један перфидан начин убијали су код њих свако осећање личне вредности и достојанства.

У Араду су стационирани у подрумима тврђаве у најрђавијим просторијама. Систематично су изгладњавани, присиљавани да обављају најтеже послове, подвргнути смрзавању и живели су без најелемен- тарнијих хигијенских предуслова. У Араду је било око 5500 интернираца. Масовно су умирали од срдобоље (дизинтерије), туберкулозе, црвеног ветра (еризипела), обичног и пегавог тифуса. Умрло је 2200 Срба (око 400 деце) и сахрањено без икаквог пијетета (а у Араду је било и 86 српских свештеника). 1031 особа је отпуштено кући, а 1990 их је мобилисано, док је 430 жена са 37 деце преведено у логор Нежидер. У овоме логору су били углавном интернирци из Србије. И од свих концентрационих логора у Мађарској, хиги- јенске прилике у Нежидеру су биле најповољније.

Када је аустроугарска војска са Немцима и Бугарима у јесен 1915. године продрла у Србију, а срп- ска се војска повлачила, остало је у Србији много бегу- наца и протераних српских породица из Босне и Херцеговине. Готово идентична ситуација била је и у Црној Гори.

Преко 8 хиљада жена и деце из источних кра- јева Босне и Херцеговине робовало је у логору Шопроњек, а многи од њих оставили су ту и кости. За Србе из Босне и Херцеговине, злогласни су били, пре- мда мањи по величини и логори Туроњ и Талерсдорф.

Многе од тих породица, од стране Аустријанаца су сакупљене у сабирни логор у Пљевљима (истинабог прави концентрациони логор), а одатле су упућиване у концентрациони логор у Добоју (овде је тај логор носио своје право име).

Да ли је за време Првог светског рата у Босни и Херцеговни било насилног католичења, унијаћења или исламизирањсе Срба? Сигурно да јесте, иако су подаци о томе врло штури.

И најзад трећи судски процес као наставак, а уједно и крај бањалучког, окончан је 19. септембра 1917. године, а био је допуњен материјалом против ужичког мајора Чеде Поповића. И овде је било на смрт осуђених, али су накнандо помиловани.

Мора да се подвуче, да су идејни творци за стварање концентрационих логора за Србе у тадашњој Аустроугарској Монархији били браћа Кватерник: Славко и Петар, у то време официри аустроугарске солдатеске. Били су они синови Еугена Кватерника, најближег сарадника др Анте Старчевића, са којим је заједно основао Странку права („Праваше” - заправо претече усташа). Петар Кватерника ће априла 1941. у Црквеници убити припадници Југословенске краљевске војске. Славко Кватерник ће у НД Хрватској, под Павелићем постати „војсковођа”. А његов син Еуген Кватерник млађи биће шеф Надзорне службе и страшни злочинац. Његова мајка била је кћи германизованог Јеврејина Јошуе Франка (Јосипа Франка) иначе творца Праве странке права. Први транспорт Српских несрећника из Пљевље пристигао је у Добој 27. децембра 1915. године. Концентрациони логор у Добоју за Србе, „радио” је до 5. јула 1917. године. Врхунски садизам управљача логора највише се огледао у томе да су мајке остављали у логору, а децу одвајали од њих и слали у Мађарску (Угарску) или обрнуто.

У концентрационом логору Добој под крајње нехуманим условима било је 16.663 мушкараца и 16.996 жена и деце из Босне и Херцеговине; 9712 србијанских и 2950 српских војника из Црне Горе, грађана, жена и деце. Збирно 45.791 особа. Највећи број од њих, послат је по затварању логора у друге концентрационе логоре у Угарској (највише у Шопроњак), други у тамнице (највећи број у Петроварадин), а неки ретки и кућама. У логору Добој је умрла 1901 особа.

И оно није било оних димензија као у време НД Хрватске, када се посебно спроводило насилно католичење православних Срба. Тада је према др Виктору Новаку покатоличено преко 240 хиљада Срба. Овај податак он је засновао на подацима које је дала сама Католичка црква... До половине марта 1915. године, Аустро- угарска Монархија је за ратне потребе утрошила 9.5 милијарди круна. Од својих банака узела је стога ратни зајам од 7 милијарди круна. Најтачније речено, свака банка била је присиљена да уплати у ратни зајам, најмање свој троструки резервни фонд. На овај начин, уз пропаст аустроугарске државе, спремала се и пропаст њених поданика (готово истоветну ситуаци- ју имамо данас у Србији којом влада ДОС - 2003. године). У Босни и Херцеговини, асутријска власт највише је приморавала Србе да упишу ратни зајам. За ту работу, коришћена су и ова средства најгоре при- нуде. Рецимо у Требињу, обешено је 78 Срба да би се код њихових сународника изазвало „одушевљење” за упис ратног зајма. Али је оно мало српске деце што је још похађало школу, од учитеља било натерано да у име родитеља упишу зајам. И богами тешко је било родитељима уколико ову своту не уплате држави. Српски народ Босне и Херцеговине за време Првог светског рата изнуриван је и другим специјалним начинима, највише путем реквизиције (узимање робе на безвредну признаницу). Крупна стока (волови и коњи) одузимани су од српских сељака за потребе војске. Такође и за прехрану несрпског становништва, а понајвише за рачун мађарских и немачких војних лифераната... Реквизиција стоке вршена је уз помоћ жан- дара, најчешће по кућама, крајње бездушно и потпуно

Iskra 1. decembar 2003

неселективно. Зато се и често догађало да сељаци остану без стоке неопходне за обрађивање земље. Уколико је стока и претекла није се имала са чиме хранити, пошто је одлуком „босанске” владе реквирирано сво сено од сељака. Према службеном попису (а ту је Аустрија била врло ажурна), од Срба из Босне и Херцеговине је одузето 150.731 говедо, 20 хиљада коња, 120.000 ситне стоке, 5860 телади и око 27 хиљада свиња (збиља респективна евиденицја). Од српских сељака су реквириране и животне намирнице као: жито, кукуруз, брашно, шљиве, итд., и итд. Најпогубнија је била реквизиција жита, учињена после жетве 1914. године, по најнижим ценама. А сељак је на пролеће, да би преживео морао да купује, то исто жито по десетоструко већим ценама. Захваљујући овој околности, у Босни и Херцеговини, међу Србима је завладала страшна глад, са масовним помором припадника српског национа (о тим умрлим Србима аустријска власт није водила никакву евиденцију). Једноставно, само да би преживело 7 до 8 хиљада лица из петровачког и гламочког краја иселило се у Славонију, Срем, Бачку и Банат. С обзиром да реквизиција жита, прве ратне године није испунила мегаломенска очекивања, следеће 2 ратне године, битно је измењен поступук у пљачкању жита од српских сељака. Наиме, држава је преко жандара као „проценитеља” одређивала род жита у сваког сељака. Природно крајње необјективно и доиста много преувеличавајући могући род (ето, од кога су то учили Брозови комунисти). Трећину приноса сељак је морао дати аги, а преостало жито предати држави оставља- јући за себе тромесечни оброк од 10 кг жита по члану породице.

тролисани, имали су интерес да „процене” што већи принос, будући да су од сваког вагона жита имали 80 круна зараде. Српском сељаку или сељанки се знало, они су морали предати жито, онолико колико је „процењено”. Значи много више него што је родило и што се стварно могло дати. Једини спас био је подмитити „проценитеља” (као данас у Србији којекаквог „брокера” приликом продаје друштвених предузећа), а у противном последице су биле кобне. Кућа је остајала без жита. А уз то следила је огромна глоба (коју је било немогуће исплатити) и обавезни затвор (у коме се тешко чувала глава). Све је то узроковало ужасну глад од које је у Босни и Херцеговини у доба Првог рата умрло 100.986 српске деце испод 10 година старости. Глад је владала и по окончању рата и само је хитно упућивање око 12.500 српске деце из Босне и Херцеговине у Српску Војводину исту спасло од неизбежне смрти. Холокауст (геноцид) над Србима из Босне и Херцеговине у Првом светском рату био је предигра за онај још страшнији, чудовишно монструозни геноцид почињен у Другом светском рату од стране хрватских и муслиманских усташа под директиним покровите- љством Трећег Рајха. Тужно јесте, али је и тачно, да ми Срби ни дан - данас, а ево налазимо се на почетку трећег милени- јума, нисмо још одредили број наших жртава ни у Првом ни у Другом светском рату. А о њиховом име- новању и презименовању нема ни речи. Тачно и јесте, да су у томе правцу чињене многе опструкције од стране комунистичке власти. На пример, Јосип Врховац и Стево Крајачић (хрватски комунисти) забранили су почетком седамдесетих го- дина да се у Београду одржи симпозијум о геноциду почињеном над Србима у НД Хрватској. А таквих примера било је безброј.

И сељаци су тако остајали без жита (хране), те су морали да иду у градове где су биле стациониране централе за прехрану. Но, они из удаљених села нису најчешће успевали да добију ни оно што им је држава разрезала и после више дана чекања.

Прави је куриозитет, али сву документацију о усташком логору Јасеновац у коме је погубљено око 1 милион људи (а најмање 96% случајева били су Срби) према исказима баш преживелих Јевреја - логораша, у својим рукама држи данас Хрватска.

Преостало је да одлазе за Славонију и да шверцују жито у малим количинама за пуко преживљавање породица. Само и то је било често неоствариво и скопчано са низом „опасности”. Пре свега због легализоване отимачине од стране надлежних органа, плаћањем „царина” или једнос- тавном пленидбом од многобројних „службених лица”.

Геноцид почињен над Србима у Босни и Херцеговини био је и увертира за расрбљавање и губитак српске етничке надмоћи у Босни и Херцеговни, у држави „братства и јединства”. Исто не може бити ни мало чудно када је Јосип Броз - Тито био фелд- вебел (подофицир) аустроугарске солдатеске у Првом светком рату и највише се истакао чинећи злочине у Мачви и Подрињу.

Увидевши ове „неправилности”, од 1917. године влада је наредила да процену врше „људи из народа”. Али, локална власти, „заиста” заинтересо- ване за трговину житом и разноразна изнуђивања, изиграле су и ту „препоруку”.

И на концу, баш тај геноцид, на неки начин био је и увод у грађански и мултиконфесионални рат у Босни и Херцеговни, који је отпочео по распаду СФРЈ, а искључивом и једином заслугом „демократских земаља” запада предвођених са Сједињеним Државама Америке.

Код обезглављеног и преплашеног српског народа (претежно жена), локалне власти су протуриле своје људе.

Окончан је у другој половини септембра 1995. године, али мора се признати после двонедељног бесомучног, а ипак „хуманитарног” бомбардовања

Ови без плате, икаквог морала, патолошки задојени мржњом према Србима и од никог кон-

Iskra 1. decembar 2003

Ujedinjenje jugoslovenskih sokola

BRATSKI DOGOVOR Član 1. Promena u režimu vlasti u Jugoslaviji 5. X. 2000. godine prestali su da postoje razlozi za posebnim postojanjem Jugoslovenskog sokola u rasejanju. Stoga Starešinstvo saveza sokola Jugoslavije (u matici) i Starešinstvo jugoslovenskog sokola u rasejanju, proglašavaju ovaj bratski dogovor o daljem zajedničkom delovanju. Član 2. Slično kako su Česi i Slovaci, u celom svetu, organizavali ujedinjenje svih svojih sokolskih organizacija, ujedinjuju se i „Savez sokola Jugoslavije” (u matici) i „Jugoslovenski soko u rasejanju”.

Član 4. Svi sokoli pojedinci i sokolska društva (Jugoslovena u rasejanju) u Evropi, SAD. Južnoj Americi, Kanadi, Aziji, Africi, Australiji i Novom Zelandu delovaće ubuduće zajednički. Ujedinjenje će se ponuditi i „Srpskom sokolu” u BiH odnosno Republici Srpskoj (koja organizacija nije pripadala „Jugoslovenskom sokolu u rasejanju”), kao i drugim sokolskim savezima u društvima sa teritorije bivše Jugoslavije i u svetu (ukoliko postoje ili im rad bude obnovljen). Član 5.

Član 3. „Jugoslovenski soko u rasejanju” će delegirati tri svoja člana u Starešinstvo ujedinjenog jedinstvenog zajedničkog Saveza sokola Jugoslavije - Srbije i Crne

Гено цид ... цивила и војске Републике Српске, тј. цивилних склоништа (кућа) и војних положаја од стране НАТО - пакта предвођених опет са Сједињеним Америчким Државама. Ради веће ефикасности (читај веће патње и успешнијег сатирања Срба који су бранили само голе животе од исламских фундаменталиста) авиони САД и НАТО - пакта користили су бомбе и муницију са осиро- машеним Уранијумом - 238, а што је противно свим међународним конвенцијама. У последњем рату на просторима Босне и Херцеговине, српски народ је бранио најелементарни- је право свакога народа - а то је право на сопствени опстанак. Он тај рат није изазвао. Он није починио ни покољ у улици Васе Мискина, нити Маркале I и Маркале II , него су то чинили исламски фундамента- листи Алије Изетбеговића. Покољ у Сребреници, тј. највећи „злочин у Европи после Другог светског рата” није ништа друго најобичнија пропагандна лаж „западних демократа” као и некакве гробнице Шиптара широм Србије које нису ништа друго до археолошке ископине (раскопане за потребе „Хашког трибунала”). И зато су за све национално свесне Србе др Радован Караџић и генерал Ратко Младић, неприкосновени симболи борбе српског народа за опстанак. И због свега тога, српски народ (у највећем броју) је у „заблуди” и зато је пун „тврдокорних предрасуда”, па ето никако неће да „увиди” да га је „демократски Запад” уништавао, а уништава га и сада понајвише зарад сопственог добра.

Др Војислав Недељковић

Gore i sveta (u matici), s tim da jedan od njih bude u funkciji zamenika strarešine matičnog Starešinstva.

Donošenjem „Jugoslovesnkom sokolu u rasejanju” će se ostaviti potpuna sloboda rada i izbora člano- va svog Sterešinstva, i on će dalje delovati slično kako je to predviđeno za župe u Statutu „S.S.J.” Naziv ove sokolske organizacije će biti „Savez sokola Jugoslavije” - Srbije i Crne Gore i Sveta, „Jugoslovenski soko van matice Starešinstvo. Odrednice Jugoslavije i jugoslovenski se zadržavaju obzirom na učešće članova iz svih područja bivše Jugoslavije. Član 6. „Jugoslovenski soko van matice” će raditi po svom statutu, koji će proisticati iz statuta zajedničkog saveza, koji će tekstualno biti prilagođen stanju jedin- stva. Član 7. Sva imovina (pokretna i nepokretna) ostaje i biće vođena odvojeno i dalje od Starešinstva „S.S.J.” (u matici) i Starešinstva „J.S. van matice”. Član 8. Ovaj bratski dogovor stupa na snagu odmah kada ga potpišu ovlašćeni predstavnici Starešinstva „Saveza sokola Jugoslavije” (u matici) i predstavnici Starešinstva „Jugoslovenskog sokola u rasejanju" (van matice) i stave zvanične pečate. Cleveland, Ohio, 1. septembar 2003. Ovlašćeni potpisnici, Za Starešinstvo sokola USA, Borivoje M. Karapandžić Prosvetar Američkog Jugoslovenskog sokola Stane Zakrajšek Sekretar

Iskra 1. decembar 2003

Ревизионизам у савременој српској књижевности (85)

МАГИЧНЕ СТЕПЕНИЦЕ ВЕСНЕЈАНКОВИЋ

Роман Весне Јанковић, Магичне степенице1, је прича о судбини једне грађанске породице, „бур- жујске” како су је комунисти звали, по доласку кому- ниста на власт 1944. године. Јунакиња романа је девојчица Сара, која је принуђена да у својим најважнијим, одгајним годинама беспомоћно гледа шиканирање породице. Тешко јој је пало одузимање куће и све имовине, али још теже је прихватала сву неправду и немилосрдност према грађанима без стварне кривице. Сару малтретирају школски другови, због њеног породичног порекла. Задиркују је да је „пропала буржоазија”, а мајка покушава да је теши: ,,‘Не разумем зашто си ти пропала буржоазија‘... ‘Јер свирам виолину.1 вели Сара. ‘А шта би требало да свираш, можда гусле, као његов отац?‘”(71): Другом једном приликом у учиони- ци Сара „крене на место, натраг у клупу. А глумачки син (улизица власти) подметне јој ногу. Саплете се, замало да удари главом о врх клупе.”(66) Зато што није учествовала на слету за Дан младости, 25-ог маја, „мораће (учитељица) Сари да смањи оцену из владања, без обзира што је мајка приложила уверење да је била болесна.”(68) Понашање других према Сари одражава се на понашање њених родитеља према њој. Они се понашају према Сари „као што се околина у којој живе понаша према њима самима. Збуњени су, уплашени, згрчени. Свој страх отац на ципелама уноси у кућу. Не уме да га остави испред врата, на прагу, да изује ципеле, да не прља страхом Сарину душу.”(154) Сару мучи и оклевање родитеља да је одбране кад и где треба. Мајка се брине шта ће њен муж рећи, а Сара то не може да прихвати: „Зна да нисам крива, а оставља ме. Неће уз мене, неће да ме одбрани... Зато сте и пропали, кукавичка грађанска класо, чувајући дупета, борите се искључиво за личне интересе.”(121) Отац покушава да објасни Сари ситуацију, која као да не разуме: „Је л‘ ти знаш ко се уселио у дедињске куће? Је л‘ знаш колико је невиних грађана страдало кад су дошли на власт? Је л‘ знаш да су власници кућа после рата побијени ил‘ отерани са својих огњишта? Да те више не видим да идеш по њиховим куплераји- ма!”(286) Сара осећа да њу угрожава отац као што и њега комунизам. Њему недостаје љубав, због живота који су присиљени да живе у комунизму. Тако Сара најзад схвата да само љубав, као божански дар, може све да спасе. Све то проузрокује у Сари разне болести и осећање неописивог, необјашњивог страха: „Од страха се Сара стрмоглављује. Више никада неће умети да се врати у тело. Летеће вечно небом, као перушка.”(139). У својој младалачкој невиности Сара се чак пита: „Хоће ли је неко једног дана и из тела избацити, као из родне куће? Хоће ли болети исто? Или ће болети више? Да ли је бол када напушташ тело једнак болу кад одлазиш из своје куће? Кврцнуло нешто у Сариној души. Нагло одрастање. Мука и страх...”(8) „Боли ме сећање.”(35) жали се Сара. Њену мајку, Лепосаву, такође мучи неправда и беспомоћност. „Избацују нас из наше рођене куће у име народа! Чим дође на власт, фукара се позива на

Iskra 1. decembar 2003

власт! Народ је легална гаранција безакоња... Одлука је коначна и неопозива. Власници немају право жалбе... Отели су прошлост моје породице. А мом детету опљачкана је будућност. Одузимају нам иден- титет. Истребљују нас за сто година уназад. Јер да смо лопови, или ратни профитери, да смо сарађивали с окупатором или радили против своје земље, онда би, у име народа, имали право да нам суде и да нас хапсе, одакле им право да још и бестидно лажу док отима- ју.”(6—7) Лепосава гледа њихову ситуацију из једне историјске, сликовите перспективе: „Тако су и нас, као танак лед, тек што смо се ухватили по турском блату старом пет векова, тек што смо култивисали наше градове, поломили су нас, несрећну српску грађанску класу, као стаклену чашу, тако су нас разбили, попуцали смо потпуно у овом рату. Сада личимо на овај сиротињски букетић, то је наша слика.”(313) У очајању Лепосава назива те насилнике „господарима душа”: „Колико сусамо ноћи преседели будни, ти њени јадни, недужни родитељи, и она. Чекали да господари душа зазвоне на врата и да их покупе. Зар је мало људи одведено из својих кућа, од четрдесет пете до сада, и сви су нестали без трага. Гробови им се не знају.”(84) Лепосава: се сећа да је њен отац довео неку сиромашну жену „и издржавао њену породицу док му нису отели све што је имао. Запослио је њеног мужа и хранио њено дете.”(18) Лепосава зна да то што су их истерали из куће и одузели имовину и што она, са знањем четири светска језика и завршеним факултетом, не може да добије одговарајућу службу, није њена грешка. „Они питају: ‘Јесте ли у партији, је ли муж?‘ Кад каже да није, да ни муж није, згражава- ју се! Како се усудила да дође? Је л‘ зна код кога је дошла? Власници су ваздуха и земље и неба над овом земљом... Отићи ће из Србије. И до год је комунизам на власти, неће се враћати. Да њоме манипулише хорда неписмених, никако!”(117-18) Све то наводи Лепосаву да зажели нешто што ни у сну није помис- лила: „Нек се смилују, нек нас удостоје дозволе да напустимо ову земљу. Само да се извучемо. Да опет постанемо људи! Слободно да дишемо, далеко им лепа кућа!”(147) О једној жени скоројевићки Лепосава правилно процењује: „Ништа јој не вреди што станује у дедовској вили, сиротињу душе не може да сакри- је.”(314) Све што може Сарина бака да каже то је изрека из народне мудрости: „Отето проклето.”(34) Глава породице, Светислав, лекар, одмах је комунистима постао сумњив јер се често изражавао против режима, критикујући многе ружне појаве у новом друштву. Сем тога, за време рата није помагао партизанима. Кад су га једном ухапсили због брзе вожње, одузели су му возачку дозволу у полицији и држали га у самици целе ноћи. „Не крадем и одго- ворно обављам свој посао, зар је то против Тита и пар- тије?” пита Светислав.(92) После ноћи проведене у самици, „није му до шале, оштрица његовог хумора начисто је отупела. Више му ништа није смешно.”(93) Зна он да га нису држали у самици само због сао- браћајног прекршаја. „Прелистали су његов досије пре него што су решили да се поиграју. То је јасно. Па зар

Ревизионизам ... он, као резервни официр краљеве војске, да оде у партизане?!”(151) Неки сељак га је потказао да је лечио четнике, осуђен је на смрт стрељањем, али „сам Бог га је спасао... А шта је скривио? На састанку лекарског друштва изјавио да се не одриче краља Александра, ни свог оца, ни своје крсне славе. Осудили га због рушења братства и јединства.”(151) Решио је да не учествује више у њиховој игри: „Нек се сналазе без њега кад не умеју да процене људе који су потребни Србији. Отићи ће тамо где се рад вреднује.” Због тога је одлучио да емигрира са породицом, уз резоновање: „Највећи проблем комунизма је однос према раду и квалитету. Комунизам уништава квалитет. Крађа је легализована, озакоњена ставка. Имања, куће, новац, идеје, искуство, научне радове, све што им дође под руку, све, титоизам живи од крађе.”(152) Као пример Светислав наводи случај управника клинике који је искористио Светиславов детаљни извештај о раду у болници, потписао га сво- јим именом и на њему докторирао. „Доста је било, господо другови!”, закључио је Светислав.(152-53) Светислав има о комунистима веома лоше мишљење: „По свему пљују, по краљу и отаџбини, сутра ће и по Титу, само их посматрам и чекам их, мајку им мангупску.”(69) Њему Србија изгледа „као пијаца робова на кило, унутрашњи органи или делови тела, све се размењује за директорску столицу, за стан у центру, радно место у амбасади или на факултету, каријеру у локалној установи, за личну промоцију у часопису, за интервју у новинама. Све што може да се отме, отима се. Чим нова гарнитура дође на власт, започиње крађа. Краду се идеје, научна дела, док- торске тезе, преписује из уџбеника и површно протумачених књига, потписује се име и презиме под туђи труд и туђу муку. Сви би да буду чланови Академије наука, због додатка уз плату и бесплатну карту за градски превоз. Сваки би да добије место лекара у спортској репрезентацији, због девизних дневница, бесплатног пута и ситне трговине робом по јефтиним иностраним бутицима.”(92-93) Светислав иде даље: „Те кукавице газе људско достојанство, као да су од малих ногу само за то школовани. Да читају не знају, ал‘ да млате, то су савладали. Стручно обављају свој прљави посао и ни пред ким не одговарају за своја злодела. Систем су направили да ломе људе. Цео ће народ да поломи та шака беспризорних. Уништиће историју, осрамотиће мртве... Његов је отац препешачио Албанију и провео седам година у рату, витешки спасавајући име отаџбине пред лицем целог света. Шта би казао да је видео како Титови партизани, ослободиоци, ударају његовог сина пендреком по леђима због саобраћајног прекршаја! А син сагиње главу, tiyTH..."(150)

Као лекар, Светислав прави лекарску дијаг- нозу: „Србија је инфицирана, иде у пропаст... Комунисти су упропастили Југославију. Као да је заједничка држава њихова идеја, тако се понашају. Као да Југославија није творевина краља Александра, него Титова. Грађанску класу су већ уништили. Европске државе чувају своју интелигенцију, штите своје грађанство, само Срби пишају уз ветар! Ко шаље металостругаре на конгрес хирурга у Минхен? Комунистичка власт. У реду, али, која корист од њиховог путовања? А раднички савет клинике каже: ‘Равнопавност, друже, једнакост! Не разумеш се, о томе мисле паметнији од тебе. Гледај своја послаГ...

Лажу, петљају, муљају, само да би владали! Ускоро неће бити здраве памети у Србији. Нестаће истина с лица ове земље!”(170-71) О једном комунисти Светислав мисли, као и о свима другима: „Ухватио га ‘масовик1. Шчепала га слаткоречива сила која је више од пола Србије обманула, обрнула и систематично, плански обрадила. Завела, по матрици Троцког и Лењина. Па српска деца устала, као омађијана, про- тив очева, традиције и славске иконе.”(204) Чак и Сара зна да „отац мисли да су ови на власти, назови комунисти, лопови, битанге и моралне нуле.”(59) Једна породична пријатељица, чести посети- лац, има слично мишљење: „Све је јасно, преврнули се људи преко ноћи, додворили се новој власти, ишли на курсеве испирања мозгова, вршили преправке на себи, заклињали се на верност и сарадњу, цинкарили, про- давали рођену браћу и сестре за новац и каријеру, за бољи живот.”(314) Светислав је веома интересатна и сложена личност. Био је понекада настран, својеглав, ароган- тан и груб, чак и према својима. Но, и поред настра- ности, народ га је волео и поштовао, јер је био у души добар човек и хтео да помогне. Био је и одлучан и храбар, нарочито у критичним и опасним ситуацијама. „Ничега се не плаши, као да му до живота није стало. Једино жали ‘јадну и жалосну Србију, јер је доживела братоубилачки рат, фашистичке логоре за Србе, Јевреје и Цигане, помор недужних, инвазију стаљиниз- ма, грађанске чистке‘. У то време, грађани по Београду истребљивани су као пацови, по директиви пролетерске догме. Требало је уништити остатке ‘ка- питалистичке трулежи‘, што хитрије и једноставније. Јавно, тајно, није важно како, само их уништавати.”(250-51) Све је то Светислава јако боле- ло, мада није налазио начина да се томе одупре, вероватно из убеђења да би брзо завршио на робији или на незнаном гробљу. Као лекар и интелектуалац којим доминира једино разум, није дозвољавао да га нематеријалне, духовне ствари узнемиравају. Тако је за њега „вера, пут којим се човек приближава моћи створитеља, наизглед тако далека, а сасвим близу, Светиславу самом, као и његовој вољеној мајци Србији, остала у мраку као запуштен путељак којим крене само понеки редак, изузетан путник... Да је имао веру, можда би кренуо у потрагу за сазнањем. Најпре себе, а потом својих ближњих. Открио би глади и потребе душе, и своје, и вољених бића. Исправио би грешке. Овако, без прозора у небо, погрбљен над операционим столом као над шиваћим стројем, кројач који крпи и прекраја, заробљен у его и утемељен у навику, остао је Светислав у свом здравом телу, као у тамници.”(90- 91) За Светислава „не постоји ништа изван живота, ништа изван тела, ја бар то, као лекар, најбоље знам.” Покушаји Оца Платона, пријатеља, да га убеди да пос- тоји још нешто „изван живота” нису успели, „а магична степеница оста зачарана зе цео његов (дотадашњи) живот.”(109-10) Све док га живот под комунизмом није при- морао да потражи одговоре на питања егзистенције и на некој другој страни. Он је те одговоре нашао у ма- настиру Студеници, коју је заволео и у коју је често одлазио: Ауторка то на лирски начин описује: „Оазу за своје енергетско пуњење Светислав је открио у Студеници. Иде сваког лета. Ако му прилике дозволе, и зими. Јача имуносистем. Из града изиђе раскли-

Iskra 1. decembar 2003

матан, пун проблема и недоумица. Неколико дана у Студеници, и нов човек... Расани му се поспана душа крај бистрих студеничких вода. Разбуди у тишини четинарских шума. Опојни звуци вечног живота уткани у сваки нерв камених бедема ослободе је, па радосно запева. Душа и камење студеничко, у дуету анђеоска песма.”(168) „Сада, у близини Студенице, светог Немањиног здања, побунила се суштина његовог бића, проговорила најдубља осећања. Зна, животом је везан за Србију. Прецима и гробовима, заклетвом коју је дао краљу и отаџбини. Јер, где су Немањићи стали, размишља Светислав, ту су Карађорђевићи, после неколико векова, наставили. Затрпали провалију, залепили, да се временски јаз не осети, подигли из пепела. Дрогирана комунизмом, Србија опет болује. Али кад се разбуди, надокнадиће све што је у агонији болести изгубила. Ако се знају узроци, за сваку болест има лека. Опоравиће се народ, само мало свежег ваз- духа, стрпљења и здраве памети.”(173-74) Тако је Светислав пронашао „магичне степенице” ка смисле- нијем животу, повезујући своје родољубље са вером у духовни живот и са дубоким народним традицијама. Друго значење „магичних степеница” огледа се у Лепосавином настојању да Сара учи да свира клавир, упркос свим недаћама и тешкоћама: „Лепосава пукне прстима, размрда их, положи на дирке клавира, магичне степенице, и крену црно-белим путем ка небеском своду.”(261) Тако је Сара још из младих дана схватила да „магичне степенице” воде ка лепшем и узвишенијем животу усред свих неваљалстава и гру- бости који је окружују. На жалост, Светислав је ипак отишао у туђину, у Немачку, сам и тешка срца, да туђину служи уместо свом народу. Тек је у возу осетио сву дубину свог одласка, „Чини му се да негде изневерава оца и да својим одласком и он сахрањује један део досто- јанствене Србије.”(213) Није јасно да ли се икада вра- тио. Што је важније, његов одлазак из Србије је пример вишехиљадитог „расипања мозгова” у току последњих деценија. Зна се врло добро зашто се то дешавало и ко је за то крив. Роман Магичне степенице служи, између осталог, и као жалостан подсетник на ту трагедију, која ће се осећати у Србији дуги низ го- дина.

Васа Михаиловић (1) Весна Јанковић Магичне степенице (Београд: Просвета, 2002). Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

УН ФРИЗИРАЛЕ ИЗВЕШТАЈЕ, наводи се у шведском дневнику "Свенска дагбладет", аутор, хрватски новинар Тончи Перцан, који је 90-их извештавао са Балкана. Перцан наводи да је тзв. Коначни извештај Експертске комисије УН из децем- бра 1994. оптужио Србе да су извршили геноцид над муслиманима у Приједору у БиХ у лето 1992. Међу- тим, суд у Хагу ослободио је оптужене. Перцан поми- ње и 3 наводна "логора смрти". Један од њих, Омарска, са сликама Фикрета Алића иза бодљикаве жице, 'симбол српске бруталности’, снимљен је у селу Трпољу, не у Омарски; сниматељи су били иза бодљи- каве жице, а не затвореници. (Танјуг, 17.11.2003.).

Сећање на Станишу Живановића - Сенца По завршеној малој матури примљен је да учи машински занат у крагујевачком Заводу. Године 1941. завршио је занат и добио диплому. Продужио је да ради у својој струци у Заводу. Али када су четници и партизани побили и масакрирали Немце близу Крагујевца, ови су поред много других узели и раднике из Завода за стрељање као одмазду. И Сенац је био у групи за стрељање. Спасао га је Марисав Петровић видевши га младог, отреситог и болешљивог. Из за- хвалност Марисаву, пришао је да му пољуби руку, на шта му је Марисав узвратио да то није потребно, већ да одмах иде кући и не излази док се стање не смири. Онда му Сенац рече да жели да ступи у добровољце који су га спасли. Марисав га погледа у очи и рече: дођи сутра у касарну. И тако Сенац постаде Српски добровољац. Пошто је био слаб и изнурен, Марисав му је дао да мало ради и терао га да добро једе. Пошто се добро опоравио командант, мајор Марисав Петровић, га је послао половином децембра 1943. године у Београд у Центар за обуку Српског добровољачког корпуса. Командир чете у центру за Обуку капетан Адам Карапанџић га је лепо примио и мало са њим разго- варао и потом одвео у вод Петра Богдановића - Аскера. Водник Пера му је доделио кревет до мога и тако смо одмах постали добри и присни другови. Када је чета Центра за обуку прерасла у батаљон и чика Адам постао командант батаљона, поставио је Перу Аскера за командира чете, а Сенца, Стојана АрсенијевићаСељу и Добривоја Пауновића - Пајсија за воднике. Ја сам био у Сенчевом воду и четни васпитач. Сенац је користио сваку прилику да са мном надугачко разговара о свему. Највише је волео да му говорим о омладинској организацији „Збора" - Бели орлови и о Збору. Пошто сам био члан Белих орлова пет година пре доласка у добровољце, могао сам доста да му причам о активности ових у ваљевској гимназији и у Ваљеву, као и о другу председнику Димитрију Љотићу и његовим многим говорима, чланцима и књигама, које сам до тада прочитао. Све је то Сенац са великим поносом слушао и све му се допадало, па је он изразио жељу да постане члан Збора. Рекао сам му да је то немогуће до краја рата, јер су књиге затворене и нема сада пријема у Збор. Али да нико не може да му забрани да се осећа зборашем. Сенац је био добар старешина - водник и неустрашив борац, али је захтевао од својих добровољаца да се придржавају чика Адамове лозинке у бор- бама „Иди мудро, не погини лудо”. Био је врло омиљен међу добровољацима свога вода и код свих доброво- љаца у Центра за обуку и уопште оних који су га поз- навали. Сенац је био неизмерно одан добровољачкој борби за спасавање српског народа од уништења, јер га је врло много волео. Ипођакон Светолик Петровић - Бели

Iskra 1. decembar 2003

Михаило Шашкевић

„МУЧЕНИШТВО CAВE БАНКОВИЋА” Михаило Шашкевић: „Мучеништво Саве Банковића”; стр. 189; 21 см.; Београд-Чикаго - 2003. издање писца. * * *

Ове јесени изишла је нова књига Михаила Шашкевића с горњим насловом. Читаоци ће се одмах запитати: Ко је Сава Банковић да о њему пише књигу Шашкевић? Сава Банковић (сада већ упокојени) је био свештеник - прота Српске православне цркве и про- фесоркатихета у Краљевини Југославији и за време окупације Србије 1941-44. године. Рођен је 18.2.1905. године на периферији Крагујевца као девето дете од оца Живојина и мајке Станиславе рођене Вуксановић. Основну школу и гимназију завршио је у Крагујевцу, а богословију Св. Јована Богослова у Битољу. Потом је завршио теолошки факултет у Београду. Службовао је као професор-катихета у Алексинцу за време Краљевине Југославије и првих поратних година, да би крај рата дочекао као катихета у Врњачкој Бањи. Кад су Броз и његови комунисти завладали Србијом у јесен 1944. године био је 6. децембра 1944. године ухапшен, те је 3. маја 1945. године од стране Војног суда у Нишу осуђен на смрт. Казна му је преиначена на 15 година робије с тешким радом. Робијао је у Сремској Митровици и казну је у целости издржао. Када је ослобођен добио је парохију у Бешки у Сремској епархији. Када је индонежански диктатор Сукарно долазио у посету пријатељу Брозу 1963. године, био је по други пут ухапшен, али није био дуго у затвору. По трећи пут је ухапшен 1973. године због аутобиографије коју је написао у Годишњаку своје цркве. Суд у Сремској Митровици га је осудио на шест година затвора с тешким радом; пресуда је била преиначена од вишег суда на четири године коју је издржао у Сремској Митровици. Када је изишао из затвора кумунистичка власт му је спречила да се врати на парохију у Бешки и отада настаје његово страдање и потуцање са супругом Зорком, синовима Момчилом и Савом и кћерком Милком. Умро је у великој беди 1997. године, а деца му данас живе у Нишу. Иначе покојни прота Банковић се за оно мало времена на слободи бавио писањем и написао је књигу „Гоешне душе”, коју смо и ми у емиграцији растурали. То је у најкраћем о проти Сави Банковићу. Шашкевић је своју књигу почео са текстом Законика српског цара Стефана Душана. С леве стране је текст Атонског преписа Законика, а на десној превод на српски професора Димитрија Богдановића. На завршетку текста, који обухвата педесет страница, Шашкевић каже: „Иако сви ставови овог Законика немају непосредно везу са са случајем Саве Банковића, цео Законик је наведен да би читалац могао да сагледа значај овог Законика. Душанов Законик је закон царски, закон српски, закон словен- ски, закон људски. Док су закони Броза закони Џугашвилија, закони Уљанова, закони нечастивог”. На тим „законима нечастивога” била је заснована „прав- да” Јосипа Броза и његовог сатанског комунизма. По

њима је судио националним Србима, па и проти Сави Банковићу. То је била владавина комунистиичке руље. Потом следи целокупно друго суђење проти Банковићу и пресуда Окружног суда у Сремској Митровици којом је осуђен на шест година затвора с тешким радом. Виши суд је смањио казну на четири године робије, коју је прота Банковић издржао с једним даном мање од 1973. до 1977. године. Али када је ослобођен, цео Синод на челу са Патријархом дошли су болесном епископу Макарију с писменом одлуком, да се прота Банковић врати на парохију у Бешки, где је пастировао кад је био ухапшен. Међутим, пре него што је и дошао до Бешке, власт је одлучила да му се не дозволи долазак на парохију у Бешки. Органозовали су „протесте народа” и прота Банковић није смео ни ступити на тле Бешке. И сада, уместо да га Црква узме у одбрану, пустила га је низ води. Свети Синод је преко епископа Макарија инсистирао да се Банковић покори вољи комунистичке власти. То писац оштро замера вођству Цркве, јер препуштајући проту Банковића својој судбини, настало је његово и породице му потуцање и гладовање. Напокон га је прихватио један манастир, али се сам морао бринути о исхрани. Шашкевић доноси у књизи сведочанства људи с којима је прота Банковић робијао у Сремској Митровици. Најважнија су земљорадничког вође Драгољуба Јовановића из његове књиге „Људи, људи” и Хрвата Мирка Видовића који живи у Лиону, Француска. Обојица, а нарочито Хрват Видовић у писму протином сину Момчилу, одају проти признање за стоичко држање на робији, за пажњу и љубав коју је указивао затвореницима и за веру коју је свакодневно испољавао као сужањ у Сремској Митровици. Мирко Видовић чак пише, да би проту Саву Банковића Српска црква требала уврстити у светитеље, јер је својим животом и мучеништвом то заслужио. Књига је технички одлично урађена и штам- пана је у лепом тврдом повезу са зеленим корицама. На задњој је факсимил писма Светог Синода епископу Сремском Макарију, да саветује проти Банковићу да „ради виших интереса Српске православне цркве ...не инсистира на повратак у Бешку...” Књига је штампана ћирилицом и латиницом, како је који докуменат писан. Импресивно је средњевековно писмо на коме је писан Законик српског цара Стефана Душана. Књига је сведочанство о невином страдању једног српског свештеника и професора-катихете, чији ни један ђак ни из Алексинца ни из Врњачке Бање није отишао у партизане. А с друге стране је и сведочан- ство шта појединац, у овом случају писац Михаило Шашкевић, може преко међународних установа учинити за страдалника по комунистичким робијашницама. Зато, најтоплије препоручујемо књигу Шашкевића читаоцима и на на родној груди и у еми- грацији. Бора М. Карапанџић

Iskra 1. decembar 2003

Прилози „Искри” Поклон Искри Власта Ђорђевић Цветко Мирјанић Н. Н. Гавро Калдесић Аца Марјановић

$ 100 $ 10 $ 10 £ 14,£4,-

Нека милостиви Гопод подари вечни мир души недавно преминулог нашег друга Драгутина Стојковића -„Кепе” Живан Лазаревић £5Марјан Берета £ 5,Уместо цвећа на гроб нашег друга Станише Живановића - „Сенца” стриц Милан Аранђеловић - Цига £ 20,- Рајко Брнчић £10.Нека Господ подари покој душе друга Зорана Ристића Рајко Брнчић £10,Нека милостиви Господ подари покој душе мојој драгој куми Гини Ленац Марија Вуксић$ 50 За покој и спасење душе мога доброг и вољеног друга Станише Живановића — Сенца Светолик Петровић-Бели $10 Уместо цвећа и воштанице о петогодишњици смрти нашег драгог Милорада Суџума John, Биљана, Стефан и Анастасија £10 —

Нека милостиви Господ подари покој душа: Томаша Милића, Мире Рауш, Кокана Хаџипоповића, Светлане Максимовић, Миливоја-Пајка Павловића, Саве Ћирића, Наде Миловић, Станоја Милановића, Живка Бабића, др Вука Иванића, Гине Милановић, Андре Дропића, Алексе Сте- пановића и Стевана Мојића Вера и Стева Пироћанац $ 25 Kao знак сећања на другове Станишу Живановића - „Сенца” и Драгутина Стојковића „Кепу" Трајан Јовановић £10,Љуба Атанацковић £10.Миша Јовановић £10.Нека Господ подари покој душе и рајско насеље мојој доброј другарици Смиљки (Радош) Нинков, а ја ћу је се увек сећати Сека Ојдровић $ 25 За успомену на недавно преминулог (21. окт. о.г.) Душана Јовића, у 98ој години, југословенског жандара и дугогодишњег пријатеља, сахрањеног поред супруге, која је умрла пре 5 година, у VVoodland гробљу где лежи око 350 Срба послератне гене- рације. Нека им је слава и хвала! Персида и Марко Пухарић K$ 30 Нека Господ подари покој душе Станише Живановића - „Сенца” Мирко Чечавац K$ 20 Драгољуд Текић K$ 20 Миленко Пиперски К$10 Васо Кошевић К$ 10 Нека Господ подари покој душе Душана Јовића К$ 50 Марија и Стојан Арсенијевић

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publislter): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicijalima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim vaiutama. Cekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: „Jadran", c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. ~ AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Cečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. —FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. decembar 2003.

Умјесто цвијећа на гробове покојних другова Мијата Бардака, Владе Лазаревића, Милоја Илића, Рашка Ојдровића, Жикице Николића и Стевана Вукобратовића Никола и Мирјана Вујновић $ 50 Умјесто воштаница нашој браћи на драгу успомену Небојши и Драгиши Њежић и Чедомиру и Милану Вујновић Никола и $ 50 Мирјана Вујновић Нека би милостиви Господ подарио покој души наше драге Мире Боројевић - Пољак која је преминула 9. новембра Другови и другарице -Седнеј А$ 50 Вера Живојиновић А$ 20 Брале и Марион Стевановић А$ 20 Нека Господ подари рајско насеље моме супругу Николи-Никши Фабиу, који је уснуо у Господу 7. јула 2003. Драги Никша бићеш увек у нашим мислима! Супруга Боса са децом Каћом, Динком, Ивицом и унучадима који су много волели свог диду А$100 Нека милостиви Господ прими у своје царство праведну душу наше драге и много вољене Мире Боројевић-Пољак супруг Раде, отац Ђура, браћа Душан и Ђорђе са својим породицама А100 Нека Господ подари покој душе драгог друга Мијата Бардака - уместо венца на гроб Живота и Зора Канић А$ 10

Друговима и другарицама и свима читаоцима Искре најсрдачније честитамо наступајуће празнике Христовог рођења и срећну 2004. годину $ 50 Анет и Зоран Миљковић Друговима, пријатељима и познаницима честитамо Божић и желимо срећну Нову 2004. годину А$ 20 Зорка и Живота Канић Свима друговима, другарицама и пријатељима срдачно честитамо празник Христо- вог рођења и срећну Нову 2004. годину А$ 25 Братислав Стевановић

ПРЕТПЛАТНИЦИМА ИСКРЕ Другови и другарице који учествују у паковању и експедицији Искре нису више у могућности да, као до сада, честитају појединачно наступајуће празнике Христовог Рождества желе то овим путем да ураде: Сретан Божић! Христос се роди! Сретна нова година! На многаја љета!

† МИЛОШ МАРКОВИЋ, дугогодишњни претлатпник Искре из Аустралије, преминуо је 23. октобра 2003. године, после дуге и тешке болести. Бог да га прости!

СМИЉКА НИНКОВ † (РОЂЕНА РАДОШ), умрла је у Аустралији

3. новембра 2003. после дугогодишње борбе са раком. Смиљка је рођена сес- тра проте о. Петра Радоша, Софије Радовић и Косовке Недовић, из познате далматинске националне и зборашке породице Радош. Оставља за собом доброг супруга, три академски образо- вана сина, снаје и красну унучад. Смиљки вечан покој у Господу, а њеној породици наше искрено саучешће. -

Искра.

† ВОЈИСЛАВ ТРИПКОВИЋ, зет покојног Душана и Вере Играчев, изне- нада прерминуо од срчане капи 20. нов. о. г. Нади и породици наше најискреније саучешће. -

Искра

ТРАЖИ СЕ

Михајло Недељковић из сремског села

Шашинци, који је био припадник Зрелског корпуса Југословенске војске у Отаџини, сремска чета под командом Синише Покрајца. Мој брат је последњи пут виђен на крају рата у месту Оџак (али не знам на који Оџак је мислио човек који ми је дао ове податке будући да места са таквим именом постоје у Босни (код Добоја) и у Србији код Пљевља. Молим све који имају било какву информацију да се јаве на адресу: Славко Недељковић - Макола Гробљанска 53 22425 Шашинци код Сремске Митровице Србија.

ПИСМО МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА ПРЕДСЈЕДНИКУ СКУПШТИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ М.бр.1277 06.11.2003.г. г. РАНКУ КРИВОКАПИЋУ ПРЕДСЕДНИКУ СКУПШТИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ ПОДГОРИЦА Поштовани г. Председниче, Осећамо за своју дужност и обавезу, у својству легитимног Митрополита црногорско-приморског, признатог за таквог у свеукупном Православљу и хришћанском свету, да Вам, поводом Вашег увођења у Скупштину лица које се лажно представља за „Црногорског Митрополита”, поставимо неколико питања: Прво, ко Вам даје право да на тако безочан начин газите по достојанству Митрополије Црногор- скоприморске, кичменом стубу духовности, културе и државности Црне Горе, покушавајући да њоме манипулишете, противуставно газећи њена елементарна права? Друго, ко Вас је овластио да пљујете по Православној Цркви, да негирате њено канонско устројство и вековни поредак признат и поштован у свим земљама света, газећи истовремено Устав Републике Црне Горе? Треће, ко Вас је овластио да обмањујете јавно мњење и народ, подмећући му кукавичје јаје и скр- навећи тиме свети спомен Светог Петра Цетињског? Четврто, у име кога и у име чега дозвољавате себи да тако беспризорно понижавате Црну Гору и њено достојанство? Да сте поглавица неког прими- тивног афричког племена а не председник Скупштине једне часне древне земље и једног историјски зрелог народа, па би и тада такво бесудно понашање било превише!

Петра на Ловћену и гажењем последњег завештања Петра II Петровића Његоша? Зар Вам није јасно, г. Кривокапићу, да претварајући Скупштину Црне Горе, која постоји да би штитила и промовисала права свих грађана, у прћију своје партије, да тиме само про- дубљујете старе и стварате нове деобе у народу, срамотећи Црну Гору пред Европом и светом? Осмо, зар је могуће, г. Председниче, да само Вама није јасно оно што је очевидно сваком здраво- мислећем човјеку у Црној Гори, да је овај Ваш чин гори, пред Богом и пред историјом, од „секс-трафикинга”, од кога се ево тресе славна Црна Гора, по први пут у својој дуговековној историји? Обраћајући се Вама ми овим подсећамо истовремено православни народ Црне Горе и све људе добре воље да је, очевидно, наступило у Црној Гори ново време прогона духа, морала и Цркве, и то од истих безбожних људи, који су променили само длаку али не и ћуд; који су атеизам и безакоње марксистичког типа пресвукли образином „људских права" и „европских интеграција”, а „интернациона- лизам” - борбом за племенско-партијско „црногор- ство”! Подсећамо народ да је започело ново гоњење Православне Цркве у Црној Гори, овим најсрамнијим атаком на Митрополију црногорско-приморску и Црну Гору у њеној историји. При томе позивамо народ на учвршћење у вери и истини и на молитву, уз сигурност да ће Црква која је издржала све прогоне и искушења у својој двехиљадегодишњој историји - победити и ово ново искушење. А Вама, г. Председниче, на крају, скрећемо пажњу на ону Његошеву: „Коме Закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом”.

Пето, ко Вам је дао пуномоћје да од Скупштине Црне Горе направите циркус, први пут у њеној истори- ји?

И на речи Светог Петра Цетињског, из његове „Стеге”, кога тврдите да поштујете:

Шесто, да ли Ви мислите да се европска демократија, којој тобож стремите, састоји у повам- пирењу тоталитарног бољшевичко-титоистичког во- лунтаризма коме сте служили и у коме сте васпитани, али овог пута под новим плаштом „европских инте- грација” - „да се Власи не досјете”?

„...Ако би се наша који Црногорац,... да буде издајник јавнијем или потајнијем начином, таквога сви једногласно предаемо вјечноме проклетству како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића, који издаде Србље на Косово и вјечну мрзост и проклетство от народа на себе привлече и от милости Божје отпаде...”

Седмо, да ли је могуће да сте толико кратко- види и кратке памети па да не видите да постављање плоче у Скупштини на такав начин у част Законика Светог Петра Цетињског представља гажење тог самог Законика? И да тиме практично само нас- тављате безакоње извршено седамдесетих година прошлог века рушењем прве и најстарије цркве Светог

У то име примите, г. Председниче, изразе нашег поштовања, ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКОПРИМОРСКИ + А М Ф И Л О Х И Ј Е Информативна служба Српске Православне Цркве 6. новембар 2003. године