iskra1112

ХРИСТОС НАЈВЕЋИ ПАРАДОКС

Све оно што људски ум не може да схвати и што противречи простој логици човека назива се парадоксом. У овоме смислу Христос је највећи парадокс. Парадокс над парадоксима. Сем хришћанства до данас нема ниједног јединог рели- гиозног, философског и научног система који би у своме строју имао довољно места за грандиозну, пречудну, величанствену, надлогичну, надумну појаву Христа. За све оно што Он јесте: за његову личност, дело, мисао, мисију, подвиг, преврат. За његов есха- тон, врховно и најузвишеније на сваком обзорју. Сви ти системи су одблесак човекове крајње ограничености. Истих оних какве и васељена у своме строго затвореном и одређеном, свршеном и завршеном устројству носи. Сви ти системи носе у себи своје порекло: спечену иловачу твари и оков законог порет- ка. Речи апостола Павла да је његова проповед о Распетоме Богу Јеврејима скандал (саблазан), а Грцима апсурд (бесмисао) несмањеном жестином откривају феномен несместивости, несхватљивости и непомирљивости општељудскога, датога у човеку, са општебожанским, дарованоме у Христу. Основне категорије људскости јесу: узрочност, временост, бројност, материјалност, пролазност, релативност, непостојаност, сметеност, тегоба и тежина, сила, тежа и самотежа. Све што се хришћанским језиком назива грешност и смртност. Човек као човек јесте, свим у свему, један строго затворени, мртви круг. Једна у себи завршена и свршена структура. Нека врсте Лајбницове монаде „без прозора”. Иако жив он је гроб. Иако силан он је оличена немоћ. Иако вечито у замаху он је бескрајно спутан. Једно велико ништа и ништавна величина. Искра умности међу понорима надумности. Чун смрти на пучини бурној, понорној и бродоломној. Најпре нејасан себи. Најпре крвник свој у целокупном свом боговитом узмаху. Најпре узапћен свим границама, које никад самим собом не може да пређе и превазиђе. Сизиф и Оковани Прометеј, пркосни гигант каменован камењем своје богопобуне. Силник и осионик коме годи величање и обожавање овог света да би могао остати у заносу самовеличине. Јер ако је све проникло из понора бесловесне смутње, онда је он, човек, дан васељене. Ако му је порекло у зверству и зверињаку, онда је он, човек, првозвер. Ако је све изаврело из мртвила и слепила, онда је он живот и вид свега. „Богови су мртви! Како да се не прогласи богом?” (Ниче). Зато у сфери строго људске мисли и размишљања нема места Христу. Њега дарвинизам не

може ни да замисли. Од Дарвиновог човекомајмуна до Богочовека Христа читава провалија. Нити га може смислити марксизам. Њему је Бог полупросвећена звер, бескућник, крвавога срца и закрвављенога ока, са обоженом братоубилачком мржњом Кајина, са кул- том социјалнога злочина. За Христа нема места ни у Ничеовом кукавном „аристократизму”. Његов надчовек јесте уствари над-звер. Нема, такође, данас једне једите научне слике или научног мита који, усмрћени смрћу научнога „метода”, не стоје пред Христом запрепашћени. Као пред неком загонетком, неким привидом, неком ненаучном или противнаучном појавом. Нити данас има неке политике, омамљене теоријом силе и насиља, којој Христос није и камен спотицања и чудо сметње и пометње. Где данас има „великога” човекапесника, уметника, мудраца, државника, војсковође, научника, вође - кога не „мучи Христос”, коме Он није и саблазан и безумље? *

Али је Христос ту. Исто онај из злочувеног Назарета, а оличење сведобра. Баш онај Христос из напуштене избе, крајњи сиромах и убожјак који вековима обара и руши престоља прегордих и преузнешених велможа овога света. Ту је Јагње Божије које вековима савлађује и побеђује све зверове и зверињаке овога света. Ту је Онај који се без огња и мача, без пркоса и клетве, без сребра и злата, обучен у свекротост и свемилост, светрпљење и свебол, ништаван у смирењу и самопонижењу, зацарио у срци- ма најбиранијих, најумнијих, најотменијих и најплеменитијих. Крајње бесилан, Он је врховна сила новога реда ствари, Новога Света. Он - Родоначелних нових људи, богова по благодати. Ту је Христос, Син Човечји, баш онај који није имао где главе своје склонити, презрен и исмејан, издат и расплет, а који се разраста царством и царствовањем својим у све димензије овога света: у висину и дубину, ширину и дужину. Рухо овога света своме Цару сваке славе је окраћало. Ту је Христос из чијег се Крста расипљу ускрсна сунца божанске револуције, која исконе овога света у корену потреса. Он, некад горушично невидно зрно, сад Дрво Живота. Он, из чијих су светих рана

СВИМ НАШИМ ЧИТАОЦИМА, ПРЕТПЛАТНИЦИМА И САРАДНИЦИМА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ ЖЕЛИМО БЛАГОСЛОВЕНЕ И СРЕЋНЕ НАСТУПА- ЈУЋЕ ПРАЗНИКЕ: МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ 'РОДИ! СРЕЋНА НОВА ГОДИНА! РЕДАКЦИЈА И АДМИНИСТРАЦИЈА ИСКРЕ

Христос . потекле реке вечитог живота. Баш Он, без кога би овај и овакав свет, у својој мржњи сатрвен био, својом се злоћом задавио, својим смрадом угушио, својом се омчом самовеличине обесио. Сањамо ли или говоримо истину? Сушту истину. Зар ту истину не посведочавају бескрајне поворке светитеља? Оне ватре своје светости пале на извору Свесветога, Христа. Зар ту истину не посве- дочава целокупна култура и цивилизација најпросвећенијег дела човечанства? Сви монументи величине његове у камену и боји, стиху и звуку, речи и делу, мисли и машти, полету и стрему јесу колико прости толико и дирљиви прикази божанске драме Христове. Баш сами Христос у временском порасту и узрасту. Овај узвишени квасац у заквашењу вишњег свепрепорода. Гле, све је ново у Новоме, Христу. Све тајне свих човекових успеха од Христа наовамо - тајна овлађивања копном и морем, ваздухом и надваздухом, све тајне проницања у премало и правелико и све тајне преобажаја видних и невидних - садрже се у светајни Христа, створитеља и откровитеља новога богоумља и богосрђа новочовека. Слепима се даје вид. Богаљи и хроми ходе. Немоћни омоћавају. Несилници постају свесилни. Сироти надмашују најбогатије. Мртви устају. Иловача ускрсава. Последњи су први. Све имам у Христу, иако ништа немам. Свемоћан сам у Христу, иако немоћан и беспомоћан. Христос, „највећи парадокс”, дејставује у своме свезацарењу „парадоксално”: под костретом немоћи навире његова свемоћ. Рите и дроње овога света постају одора овога Сведршца. У поразима блиста његова свепобеда. Ова дијалектика боговства и боговања сакривена је за око безумних, те им изгле- да као безумље. Ова дијалектика његовог царства небесног у овоме свету саблажњава све синове таме, греха и смрти, те им се Христос причиња као „нел- огични” и „антилогични” скандал. Баш зато Христос и јесте и биће и сад и навек страшносуђе свачему и свима који су Га отурили из своје логике бића и посто- јања. Камен отурени постаје и постаће Камен Темељац Христовог новоздања, - свепобедне Цркве Христове у потпуном зацарењу његовог преславног богочовечанства. Др Димитрије Најдановић

(Календар Свечаник за 1963., Минхен. Из књиге „Димитрије Најдановић: Философија историје И. X. Фихтеа и други списи"\ ЈАСЕН, Фонд истине о Србима, Београд 2003;

уредник Богољуб Шијаковић, приредио Жељко 3. Јелић).

БОЖИЋНИ ШАПАТ Господе Вечни, а Рођени, поздрављамо Рождество Твоје. У нашим избама и душама нашим припремили смо Ти топло место, хоћеш ли нас посетити? Када Ти се у Витлејемској пећини поклоне мудраци и пастири, када се анђели нарадују слави Твојој, дођи и к нама. Озари тмину данашњице наше и сумор тешких го- дина светлошћу Рождества Твога и радошћу близине Твоје. Мудраци су Ти донели злато, тамјан и измирну сваки од њих дарове земље своје. Злата немамо, Новорођени. Тамјан и измирна нису плодови убоге земље наше. Али оно што имамо, приносимо ти на дар: изранављене душе, болове своје, патње народа свог, непоколебљиву веру у Тебе и поколебану веру у људе, смисао живота нашег: - наду у милост Твоју - и љубав за сву браћу, за добре и за зле. У име оних који ће данас морати да ћуте, а који се веселе Рођењу Твоме и грцају данас у радости плачној с нама, и у име наше, приносимо Ти као дар и вапај молитву ову: Посети земље поробљене. И однеси наду на слободу. Ојачај робове јадне. Примиће Те топло, јер Ти си једина утеха њихова. Обиђи логоре многе у којима људи још држе браћу своју. Рат је престао давно. Ране су зарасле, рушевине уклоњене, мртви су покопани. А још увек мајке чекају синове своје жицама ограђене. Чезну очеви да загрле децу још невиђену или већ заборављену. Обиђи их, Младенче Господе, однеси им поздраве и обећај сло- боду. Наврати у болнице тмурне и тамнице сиве. Помилуј ознојена чела и осветли посивеле душе. И надахни вером и болне и затворне. Прошетај гробљима нашим. Тамо су они за веру што су пали. Однеси им утеху да је жртва њихова схваћена и обрадуј их вешћу да заборављени нису. Немој избећи ни палате, ни дворове, Господе. Чак и ако те буду терали са прагова својих обиђи и моћне, Најмоћнији. Раскрави ледена срца и расцветај закржљале душе. Унеси топлину у хладна богатства и правду у слепу моћ. Надахни вером оне који у Твоје име владају милионима. Даруј разум онима који у рукама сво- јим држе судбину свих нас. Научи их да воле и покажи им пут мира. Задржи се код њих, Господе, дуже но код осталих. Остани, по цену да опет будеш распет. Но не заборави ни „мале” овога света. Дођи да се одмориш код њих. Дочекаће Те радосно. Изнеће душу предТебе. И причаће Ти о тегобама својим. И молити да вечно будеш с њима. Богати имају богатство, силни моћ, велики - величину, но они, Боже, имају само Тебе. Учини да на дан Рождества Твога заборавимо све размирице, све неправде и сва искушења. Помири завађену браћу и суседе. Задахни љубављу све који мрзе. И од сваке душе начини, Господе, Витлејемску пећину...

IZ SADRŽAJA Beda - ili bitno bolje ................................................................................... 3 Rotacija režima u Americi (2) ................................................................. 7

Нестаће тада из душа наших и страх и сумња и јад и мржња. тада.

Svedočenje lorda Owen-a na sudu u Hagu .............................................. 9

Вечни.

O rešavanju kosovskog pitanja ............................................................ 11

(1953)

Узнемирено, дрхтеће човечанство наћи ће мир свој Јер мир је у Теби и с Тобом, Новорођени, Господе

о. Матеја Матејић

Muslimani o vršljanju Britanaca u BiH............................................... 13 Parazitska priroda SAD ....................................................................... 16 Amerikanci se ponašaju gore od okupatora ........................................ 19 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (86) ........................ 23 Manastir i selo Grgeteg ......................................................................... 26

Iskra 1. januar 2004

Резултат нових избора од 28.12.2003 године у Србији:

БЕДА - ИЛИ БИТНО БОЉЕ?! Постоји извесна подударност између Бушове администрације у САД, с једне, и досовске власти у Србији, с друге стране, у погледу како оне реагују на кризне ситуације. Конкретно: како САД реагују на проблеме у Ираку и како на кризу српске владе реагу- ју досманлије. Подударност, пак, ова два случаја сас- тоји се у чињеници што ниједна страна у питању, неће и не жели да призна свој пораз, тако да о њему тек индиректно сазнајемо.

САД и ДОС претварају свој пораз у „победу" На пример, Американци изненада, по хитном поступку, скраћују свој транзициони период у Ираку (преношење суверенитета на Ирачане) од преко две године на седам месеци тј. до следећег јуна. Због чега? Неко се у Бушовој администрацији, наиме, „сетио" да следеће године иду САД избори и да fce их Буш изгу- бити, због свакодневног и све већег прилива „врећа" с телима погинулих САД војника у Ираку. То је пораз, али да би пред гласачима то изгледало као „победа", на брзину се предаје власт и безбедносна одговорност Ирачанима, што ће, надају се, резултирати у бројнији повратак кући живих него мртвих САД војника. Да ли ће то, у крајњој анализи, значити и одустајање од идеје политичког реконструисања целог Блиског истока, зависи од тога да ли ће Бушова најновија стратегија успети да превари америчког гласача. Слично Бушу понашају се и наши досовци. Да не би доживели да Скупштина Србије изгласа неповерење влади и председници Скупштине Наташи Мићић, они су сами распустили Скупштину и заказали нове изборе за 28. децембар. Надају се да ће пораз пред гласачима моћи сакрити иза своје „великодушности": ето, не морамо, али ми, ипак, због добробита Србије, расписујемо нове изборе.

„Сеча кнезова" у владајућој ДС Као први резултат најављених нових избора дошло је до прегруписавања, нових коалиција, и партијских „чистки" својих сопствених редова. У томе предњачи до сад владајућа Демократска странка (ДС). У извесном смислу, то је индиректно признање да је ДС као водећи партнер у ДОС владајућој коалицији крива за пораз. Због тога је нецеремонијално „отпуштен" фамозни enfartt terrible Чеда Јовановић, потпредседник владе; његово име се не налази на листи ДС. Ништа боље није прошао ни сам премијер Зоран Живковић. Не само да није носиоц листе ДС, већ није ни у врху те листе. Истина, „обећано" му је да ће ако ДС добије изборе бити премијер. Из „сече кнезова" у ДС, изашао је као апсолутни победник, међутим, Борис Тадић, министар одбране СЦГ; он је носиоц листе и будући председник ДС, и највероватније, пре- мијер Србије, ако ДС или нека коалиција са ДС задо- бије власт.

Неке чудне коалиције Коалиције су многе, али неке и врло чудне. То је нарочито истакнуто кад се ради о малим партијама, јер треба задобити цензус од 5%. Накнадно је

Iskra 1. januar 2004

разјашњено да се цензус од 5% односи на број гласача изашлих на изборе. Ако, на пример, на изборе буде изашло 50% од 6,5 милиона великог гласачког тела, онда је тешко да ће било која мала странка преко- рачити цензус од 162,500 гласова, поготово ако гласача буде много више од 50%. Због тога се ствара- ју коалиције, па и оне чудне. Тако је коалициони партнер ДС, између оста- лих већ познатих као што су Граћански савез Србије (ГСС), Кораћева Социалдемократска унија, и Санџаклија Сулејман Угљанин, Љајићев противник, а познат по томе, што је он отворено заговарао отцепљење Санџака и прикључење муслиманској БиХ, за разлику од Расима Љајића, који то исто жели само прикривеније ради. Међутим, у том смислу, најчуднија је листа „Заједно за толеранцију - Чанак-КашаЉајић". Како је први на тој листи Бранислав Ковачевић, председник „Лиге за Шумадију", то значи да је ова коалиција састављена поред Ковачевићевих присталица од Чанкове Лиге социјалдемократа Вој- водине, Кашовог Савеза војвођанских Маџара и Љајићеве Санџачке демократске партије. Накнадно је овој коалицији приступила и странка војвођанских Хрвата. Кад се, пак, знају идеолошке позиције главних партнера ове коалиције, онда је јасно да је, поред потребе да се задовољи цензус, политичка разградња Србије главни мотив овог окупљања.

Две врсте демократије Мисао о разградњи Србије, међутим, није само утемељена у горе споменутој коалицији, она је тамо само јавно изречена, већ она латентно живи, исказу- јући себе, само на друге начине, у самој бити демократије. Специјално оне намењене Србији. Ово задње указује да постоје бар неколико видова демократије. Уопштено гледајући, постоје оне које стабилизују и оне које разграђују једну државу.

Стабилна демократија намењена Западној елити Стабилна демократија је намењене САД, Западу и државама које припадају том елитистичком клубу, као, на пример, Јапан, Израел, итд. Ту, међутим, постоје бар две варијанте. Прва је: јака извршна власт са скоро диктаторским овлашћењима председника (САД) и само две или три партије (САД, Енглеска); друга варијанта је скромна вишепартијност и не толико изражена извршна власт. Заједничко, међутим, свима јесте стабилизујући утицај снажног национализма, који често прераста у шовинизам (САД) и невидљиви али и пресудан утицај у погледу стабилности тзв. тајних друштава којим су импрегнирана западна друштва. [Тајна друштва (која не подлежу никаквом јавном избору, увиду и испиту) - превасходно у служби високих финансијских, економских и комерцијалних интереса дају им ’укус’, у свему битном их усмерава- ју и углавном формулишу и планирају друштвену (унутрашњу и спољну) политику, док су (изабране, пролазне, смењиве и 'одговорне’) актуелне владе махом извршиоци и 'менаџери’ датих политика]. Већ из ове кратке анализе произилази да и у самим запад- ним друштвима постоји један хијерархијски ред - да се

Беда - . . . зна ко је газда - у погледу стабилности и политичке моћи у свету. Кад се то зна, онда није чудо да су по политичкој моћи у свету на челу САД. А следе их, овим редом: Енглеска, Француска, Немачка, Италија, итд.

Србија на последњем месту у колонијалној демократији Главне карактеристике разграђујуће демократије су следеће: слаба централна власт, необуздано вишепартијство, разоран утицај политичк- их партија због њихових себичних и бескрупулозних тежњи за грабљење политичке а тиме и економске моћи, деградирање високог националног и општенар- одног интереса на ситан (класни) 'интерес грађана’; убијање традиционализма и национализма. И у државама овог типа демократије, постоје ограничени број тајних друштава или су она у настајању. (Није случајност да је први услов 'демократизације’ тзв. недемократских друштава - слобода деловања тајних друштава). У недостатку њиховом или да би их комплементирали, та су друштва импрегнирана тзв. невладиним организацијама. У сваком случају, њихова улога није да стабилизују државу већ да заговарају антитрадиционалност, да од припадника и синова на- рода Срба, на пример - васпитавају и стварају (безличне) грађане, аутономаше унутра, а мондија- листе за спољне односе. И у овим државама, међутим, постоји хијерархијски ред у погледу степена разграђивања једног друштва. Тако постоје друштва са мањим или већим степеном разграђености. По том критеријуму, искуство говори, Србији је намењена демократија као носилац последњег и највећег степена економске, политичке, националне и духовне разграђености. Овај тип демократије намењен Србији су вероватно САД - поред властитог богатог искуства са 'банана-репуб- ликама’ - преузеле из енглеског колонијалног сис- тема. Енглези су, наиме, својим колонијама наметали политички поредак који им даје призвук слободе и независности, али стварно поредак који их држи у већој политичкој поробљености. Зато би се и тип демократије који је намењен Србији могао назвати колонијална демократија! Да се баш о том типу демократије ради код нас сведоче сами Срби. Они сада водећи, наравно. Они без отпора, чак са извесним ентузијазмом, уклапају себе у ту наметнуту им игру с демократијом, која у крајњој анализи, неизбежно води у биолошку смрт Срба као народа. Све то говори да је овај вид демократије, Србима намењен, као прву ствар убио у њиховим водећим редовима природни инстинкт самоодржања који, иначе, постоји у сваком живом бићу. Не треба се, дакле, чудити што је после овога све у Србији, најкраће, дошло у етање потпуне - беде!

Нови избори рађају лажни оптимизам Избори заказани за 28. децембар су на прагу. Један огроман оптимизам је везан за овај датум. Сличан оном истом који је претходио 5. октобру тј. дан кад је збачен Милошевић са власти. Овако се оправ- дава тај оптимизам. Досовска власт је проиграла своју шансу. Србија је под њом доспела до највећег степе- на беде - значи, дошла до дна како у економском тако и у моралном погледу. Будући, пак, да је то тако и не може бити другојачије, природно је да се јавио

оптимизам јер свако друго решење које ће донети нови избори ће бити боље него ово досадашње, досовско. Довде је оптимизам оправдан. Међутим, како је тај оптимизан рођен на визији не бољег, већ битно бољег решења од овог, садашњег, досовског, после избора од 28. децембра и времена потребног да се то битно боље и осети, наступиће стање крајње резигнације и обамрлости, из простог разлога што суштинско боље, под условима намењене нам демократије, неће и не може да уследи. Колико је ова задња констатација тачна?

Зашто је Србији (и Русији) намењена најгора демократија Пре свега, да битно бољег не може бити, то је искуство свих тзв. земаља „у транзицији" тј. земаља које су се ослободиле комунизма. Све су оне прошле кроз период мафија, криминала, дрога, израстања неправедно стечених, иначе малобројних, али што се новца тиче, милионских олигархија, манипулисања Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке (СБ) што је урађало огромним задужењима и економској, а тиме и политичкој зависности од Запада и, као крајњи резултат свега тога, водило економском колапсу тих држава у транзицији. Рећи ће, пак, неко: да, можда је од тог нешто и било, али, рецимо, Мађарска, Чешка, Пољска, па и наша Словенија, оне су прошле тај транзициони период и сад су релативно стабилне земље. При таквој тврдњи, заборавља се, да је негде напред речено, да и у „разградној" колонијалној демократији има хијерархије тј. оних земаља у чије демократије је уграђен мањи степен разграђености, оних у којима је он већи и оних у којима је он највећи. Србија и вероватно Русија, са сигурношћу се може рећи, припадају том задњем „ексклузивном" клубу. Зашто је то тако? То је већ друго питање. Ипак, најкраћи одговор би гласио: Русија због свог огромног пространства, природног богатства и људског потен- цијала, била је одувек сметња Западу. Сва средства су дозвољена да се руска опасност сузбије. Није ли због тога, као случајно, комунизам импортован најпре баш у Русију?! Србија је, пак, с друге стране, одувек, у очима Запада важила као експонет Русије плус она се налази на средокраћи путева Запада и Истока, а у стратешкој свести Запада - био то Хитлер, Буш или неко трећи -, одувек је врхунила идеја Drang nach Osten! Због тога се, изгледа, Србија, ето, нашла на зачељу иначе врло широке демократске лепезе.

И после избора - беда! Из свега овог произилази, да избори од 28. децембра не могу да изнедре у Србији никакву нову власт која би суштински, у смислу бољег, битно бољег, изменила ситуацију у Србији. То би чак био и случај да изборе добије Демократска странка Србије (ДСС) чији је председник Војислав Коштуница, несумњиво поштен човек и патриота. Али, чак и под претпоставком апсо- лутне већине, што би значило да успостављена нова ДСС власт не би била ограничена у свом деловању коалиционим споразумима, чак и под тим најопти- мистичкијим условима, влада ДСС не би могла да произведе ништа суштински бољу власт од ове садашње, досовске. Можда би било мање корупције, више правности и праведности, боље транспарентнос- ти, веће одговорности носиоца власти, стриктније борбе против мафија. Али то је и све. И даље би просили милостињу од ММФ и СБ, дакле, задуживали

Iskra 1. januar 2004

се, а да би милостиња ипак, макар „на кашичице" сти- зала, диктати хашког трибунала, Солане (у име ЕУ) и САД безпоговорно би се морали слушати и спроводити у живот.

ПИСМО ПАТРИЈАРХА ПАВЛА ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИКУ АЛЕКСАНДРУ

Што ће рећи: народ би и даље био на ивици сиромаштва, предузећа, можда нешто праведније, би се и даље приватизовала, отпуштање радника не би престајало; а влада би, баш због ДСС воље за правном државом, још више зависила од необузданих и себичношћу испуњених парламентарних страначких борби и надмудривања, него, рецимо, владе покојног Ђинђића и садашње Живковића, јер је идеја правне државе била последња њихова брига, па су зато они били мање зависни од Скупштине, управо Скупштина је зависила од њих. Уосталом, др Коштуница је већ у непосредном постмилошевићевом окружју, врло симболично прогнозирао какву би власт донео Србији ДСС.

Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле упутио је Његовом Краљевском Височанству, Престолонаследнику Александру Карађорђевићу писмо следеће садржине:

Као што је већ познато, ДОС је после обарања Милошевића задобио власт, једино захваљујући Коштуници. Он је тад имао такав морални ауторитет, да је могао тим ауторитетом да створи без отпора државу какву би само он могао пожелети: правна, радна, ре- лативно богата, усправна, достојанствена и релативно независна. Уместо свега тога лепог, на жалост, створен је - досовски монструм! Монструм, који је по много чему гори од Милошевићевог. Овакав, међутим, трагичан исход, није због тога што је др Коштуница непоштен или недобронамеран или неродољуб, већ једино због тога што је он и сам био играч у наметнутој „демократској" игри, не схватајући при том да има две врсте демократије: оне намењене елити и оне најгоре врсте, разграђујуће и колонијалне, намењене Србији.

Народ свом вођству отвара нове видике Сваки озбиљан посматрач источно-европских земаља и прилика морао би приметити да је од пада Берлинског зида, тј. у задњих 14 година, кад су се те земље ослободиле комунизма и биле или су још увек „у транзицији", да у њима свима, после извесног прво- битног демократског „заноса", одједном на изборима добијају или већину или, пак, незанемарљиву мањину, гласачког тела, социјалистичке (читај: бивши кому- нисти) или тзв. десничарске странке или и једне и друге. Пандан том тренду код нас је Шешељева Српска радикална странка (СРС). Да је она баш то, потврдили су последњи (неуспели) председнички избори, кад је Томислав Николић, кандидат СРС потукао „до ногу" овејаног демократу Драгољуба Мићуновића. И још нешто, у вези са том појавом, мора бити приметно: одмах је на Западу дат „знак за узбуну” - такве политичке тенденције нису достојне, не заслужују, да живе у демократским друштвима! Шта, пак, у суштини, ова противност народне воље, с једне, и Западног негодовања на њу, с друге стране, показу- је? Да народ хоће независност од Западног утицаја и, с друге стране, да Запад страхује од губљења свог колонијалног поседа. Речено другим речима народ изборима каже следеће: Усе... и у своје кљусе!; задуживање код Запада, то је као да си обесио о врат највећи воденички точак и скочио у воду; вечито оста- јеш дужник, а самим тим никад свој, независан; због тога развијај своје сопствене стваралачке снаге јер само тако ћеш бити слободан; а што се тиче партнер- ства са Западом, оно ће бити, не слугерањско као сад, већ оно право и доћи ће само по себи, на иницијативу

Сва историја Српског народа у знаку је наших владара и владајућих кућа. У новијој двесто- годишњој историји посебну улогу је одиграла Династија Карађорђевића. Без Вожда Карађорђа је незамисливо ослобођење Српског народа од турског ропства, као што су личности Краља Петра I и Краља Александра Ослободиоца уграђене у биће државе и Српског народа у првој половини XX века. Отуда и народна изрека „Без краља ништа не ваља”, као што се и показало у послератном пе- риоду друге половине XX века, када је под видом демократије, под председником, завладала тира- нија незапамћена у историји Српског народа. За разлику од тога, у исто време, европске државе које су сачувале парламентарну монархију представља- ју пример напредних и организованих држава и носилаца истинске демократије. Са тих разлога, Ваше Височанство, свима је јасно да Црква, која је по природи против насиља сваке врсте, стоји на становишту да је одлука о укидању монархије, као и многе друге одлуке (оду- зимање имовине и др.), из 1945. године последице тираније и као такве треба да буду поништене од стране званичних установа сваког истински демократског система, у име Божје љубави и правде и сваког правог народног добра и слободе. Разуме се да то не спада у надлежности Цркве. Њено је да се моли и да подржи да они који су за то задужени донесу такву одлуку, како би се тиме створиле нормалне претпоставке за оздрављење нашег друштва и државе као и услови за владавину права и за коначну победу правде. У то име примите, Ваше Височанство, изразе Нашег особитог поштовања. С благословом Божјим, Информативна служба СПЦ 28.11.2003.

АЕМ и Патријарх Српски + ПАВЛЕ

самог Запада. Можда би др Коштуница требало ову, избори- ма изречену немушту, народну поруку за слободом и независношћу да има у виду, а под условом да, на- равно, добије изборе, што је врло могуће, јер је његов морални ауторитет, упркос неуспеху са Досом, још увек велики, имплементира у своју будућу власт и тако најзад Србији и њеном народу дадне услове за битно боље живљење! шансу!

С напоменом да историја ретко коме даје другу

Н. Љотић

Iskra 1. januar 2004

SRPSKA PONOĆ NE PRESTAJE VEĆ SE NASTAVLJA Ponoć je počela srpskom ludošću, guranjem Kralje- vine Jugoslavije u suludi rat, koji je Srbe izbacio iz koloseka vlastitog života. Izbačen iz tračnica života srpski narod se našao u romboidnoj prostoriji u kojoj su svi izlazi zatvoreni. Prostorija je jedva osvetljena pa se u njoj besciljno i bez- nadežno tumara. Kad je Drugi svetski rat prestao i romboid se otvorio, Srbi, a sa njima i ostali Jugosloveni, bili su odmah sputani fizički i psihički, vladavinom tuđina, njihovog tiranina koji je Jugoslaviju dobio na ‘peškeš’ (poklon). U tome tumaranju preko šezdeset godina, Srbi su, bar njihov veliki deo, u beznađu i tumaranju, slavili svoj novi praznik do iznemoglosti, 27. mart 1941. g. Tadašnji državni udar otvorio je vrata svim neprijateljima Jugoslavije, da namire svoje dugove. A kao nuzprodukt kobnog 27. marta, promovisana je naša vera u zapad, bez priziva. Zapadni ‘saveznici’, Britanija naročito, čim je vreme malo poodmaklo, nije davala ni prebijeni marjaš za srpsku ujdurmu 27. marta. Ovaj datum počeo je sve više da bledi kao i ratne bezvredne novčanice koje se istiskuju iz cirkulacije. Tako su se Srbi našli u tami. Na domu pod vladavinom tuđeg tiranina. U izbeglištvo izbačeni bez državljanstva, postali su emigranstski brojevi sa varijacijom slova: DP; IMM; EM; FOR; ALI, itd. Ubrzo će kruti zapad i da se ostrvi rastakanjem Jugoslavije. Od kraja osamdesetih godina prošlog veka, zapad je žigosao srpski narod sa dva sramna žiga: (a) zločinački narod; (b) bez vere, morala, dostojanstva - bez zakona. U ovome se naročito istakla Nemačka uz pomoć Austrije, Mađarske i Vatikana. U isto vreme specijalnu igru je zaigrala Amerika, naročito njeni vrhovnici: predsednik Buš (stariji), njegov naslednik Klinton, Ričard Holbruk, čiji se deda odlikovao u okupaciji Srbije 1915-1918; Madam Madlein Olbrajt i general Vesli Klark. Kao nekada na početku 19. veka, oko krize Agadira 1902. g., kad je nemački Kajzer zamotavao čalmu oko glave i isturao se kao ”zaštitnik“ Islama, tako je počela Amerika da se razmeće svojim dahijskim činovnicima, kao ‘zaštitnik’ Bosnije (Preimenovala je Bosnu u “Bosniju”, a srpsko-hrvatski jezik u „bošnjački”). Naročiti napredak u ovome pokazao je Britanac, g. Paddy Ashdown, nikom odgovorni niti izabrani despot “Bosnije”. Već 1997. Amerika, kojom je tada vladao Klinton, lažov, i krivokletnik, rešila je potpuno da doaka srpskom narodu. Pored družbe sa mudžahedinima u ostvarenju bosanske nezavisnosti, Amerika se udružila i sa KOA, albanskim teroristima koji su postali paravojska NATO-a. Pored ovih, evrop- ski trabanti odgovorili su na američki poziv i svrstali se pod njen barjak u borbi protivu srpskog naroda. Ovu koaliciju udruženih snaga protivu male Srbije predvodiće komandant NATO-a nadmeni i siledžijski američki general Vesli Klark. U drugom svetskom ratu Hitler je imao dva gaulaj- tera za pokorenu Srbiju. Za vojnu poslove Obergruppenfurera August Mysner-đ: a za ekonomsku eksploataciju Franz Neuhausen-a. Klinton je poverio ratne operacije svome mi- ljeniku generalu V. Klarku. Ovaj poslednji bio je izgleda obavešten da su Milošević i generalštab JA pripremili ‘doček’ NATO trupama, te da bi, svakako u prvoj rundi, dali zaslužene batine nepozvanim silnicima. Da bi izbegao ovu situaciju, Klark se odlučio na napade iz vazduha sa velike visine, da tako izbegne moguće batine. Tako će 78 dana var-

varskog bombardovanja uništiti skoro celu infra strukturu srpske privrede. Kakav će biti stav generala Klarka prema Srbima, ako pobedi na izborima? Iz dosadašnjeg iskustva uporedićemo njegov stav sa onim nacističkog Obergruppenfiirera August Mysner-a, kasapina Srbije za vreme Drugog svetskog rata. August Majsner smatrao je Srbe nižom rasom, nešto iznad životinjskog sveta; pastoralni narod, nesposoban da sudeluje sa „evropskim Herenfolkom”. „Srbi su ratarski narod, ali nikako vodeći i upravljački”. Ova klasifikacija potiče od nemačkog kajzera Vilhelma II. prilikom savetovanja nadvojvode Franca Ferdinanda pred njegov put za Sarajevo 15. juna 1914. Može se postaviti pitanje: kakve veze ovo ima sa generalom Klarkom? Ima veze, jer je general Klark sa svojim pretpostavljenima Klintonom, Holbrukom, Olbrajtovom i А1 Gorom - pokazao i posvedočio da je gori od August Majsnera. Ovaj poslednji je odredio čobansko - ratarsko mesto Srbima u istoriji. Ali je ovo mnogo ranije demantovao nemački feldmaršal von Makenzen, onim svojim spomenikom u Košutnjaku srpskim braniocima Beograda. Fledmaršal je dao svoje napis za spomenik: „Hier Ruhen Serbische Helden”! Kavaljerski neprijatelj svojim protivnicima na bojnom polju: „Ovde počivaju srpski hero- ji” Ovakav nemački neprijatelj, pored sve nadmenosti i nadmoćnosti, imao je čojstva i hrabrosti u ratu prema protivnicima. Za razliku, bivši general Klark sa svojim doglavnicima, bez objave rata, spajdašen sa teroristima Kosovarima izjavio je da će „svesti Srbe na nivo kamenog doba” bombardovanjem. Ovu nameru je posvedočio razara- njem celokupne životne infrastrakture, što svedoči o nečovečnoj ljudskoj, duhovnoj i moralnoj spodobi gospodina Klarka. Dok su Srbi branili svoju zemlju, po strani što su se događale greške, možda i neki zločini, dotle se generalisimo NATO-a, Klark, pokazao krvožednom životinjom u slučaju Jugoslavije. Mišljenja drugih o generalu Klarku. Nekoliko autentičnih mišljenja, Amerikanaca o Klarku, prenosimo iz časopisa „Вуготса” za septembar - oktobar 2003. g. 1. Raniji američki general i Načedlnik glavnog generalštaba H. Hugh Shelton, izjavio je, po svedočenju vojnog istoričara, Dr Thomas Fleming-d sledeće: „Poznavao sam duže vremena Vesli Klarka. Reći ću vam razlog zašto je on rano napustio Evropu (položaj u NATO). To se dogodilo zbog integriteta i karaktera, koji su bliski i dragi mom srcu”!. A vojni istoricar Dr Fleming dodaje: „Ovo je najkritičnija zapisana izjava jednog visokog oficira o vladanju drugog oficira u istoriji američkih oružanih snaga”! 2. Draga izjava je Thomas-a H. Lipscomb-a u Chicago Sun Times-u od 6. oktobra 2003.: „Istorija lažnog informisanja zablatila je vojni životopis generala Klarka!” 3. List Counter Punch od 12. novembra 1999. obja-

Iskra 1. januar 2004

ROTACIJA REŽIMA U AMERICI (2) VESLI KLARK i PREDSEDNIČKI IZBORI 2004 Ovo je nastavak našeg prevoda studije, autor profesor

Michel Chossudovsky, Ottawa, Canada., koja se u znatnoj meri

bavi pitanjem NATO agresije na SRJ 1999. godine. (URLčlanka: http://globalresearch.ca/articles/ CHO 31 OB.html). Profesor Chossudovsky je takođe autor studije: „Rat i globalizacija, istina pozadi 11. septembra". Iskra nije u mogućnosti da reprodukuje fotografije koje autor pominje u prvom delu članka. *

* *

Predsednički izbori 2004. Kakav je izbor pred elektoratom SAD? Prethodno pomenute činjenice potvrđuju da i demokrati i republikanci imaju veze sa Al Kaedom i učesnici su u „ratu protiv terorizma". Gorka je ironija, da je ta teroristička organizacija (Al Kaeda) bila podržavana od sukcesivnih američkih administracija, sada oglašena na izbornim platformama republikanaca i demokrata „neprijateljem Amerike". (Vidi Michel Chossudovsky, Otkrivanje veza između Al Kaede i Bušove administracije, Centar za istraživanje globalizacije, 15. mart 2003.).

Ironija je da je Osama bin Laden postao deo izbornog rituala, snabdevajući sve potrebne slogane za stilizovanu debatu o „domovinskoj sigurnosti" što je centralna tema izbornih platformi obe političke partije... Republikanci ili demokrati: Ratni dnevni red ostaje netaknut. Demokrati se ne protive zahtevu predsednika Buša Kongresu da odobri 87 milijardi dolara za finansiranje okupacije i „rekonstrukcije" Iraka: „Saglasnost o finansiranju okupacije i rekonstrukcije Iraka snažno ukazuje da neće biti suštinskih promena politike SAD u ovom regionu, u svakom slučaju dok strateški cilj rata ne bude postignut." (Salameh Nematt, Bin Laden i izbori u SAD, Salameh Nematt Al- Nayat, 11. septembar 2003.). Republiknci su vodili prvi rat u Golfu, demokrati su vodili ratove na Balkanu koji su doveli do vojne okupacije Bosne i Herecegovine po Dejtonskom sporazumu 1995. i do invazije Kosova 1999. godine. Demokrati su bili na vlasti za vreme razornih ratova u Rvandi i Kongu čije su posledice više od 3 miliona mrtvih. Demokrati i republikanci su zajednički primenjivali „zabranjenu zonu letenja" (1991- 2003) i dvanaestogdišnji program ekonomskih sankcija i bombardovanja Iraka. Od Klintona vođeni ratovi na Balkanu bili su deo „putne mape"; bili su deo jednog šireg rata SAD koji se protezao od Balkana do Srednjeg istoka i Centralne Azije.

vilo je o generalu Klarku između ostalog i ovo: „(Оп) je čovek neizmeme taštine, arogantan prema potčinjenima, ulizica prema starešinama, opsednut mikroupravljanjem, politički pametnjaković, čime zapostavlja vojničko rezonovanje. On je slika svega onog što je pogrešno, što nedolikuje oficirskom koru. (A jedan dmgi posmatrač iz blizine kaže: „Klark nije rovovski general da se uprlja. On je dobro natopljen kolonj- skom vodom i mirisima....”).

4. A šta sam o sebi general Klark kaže takođe je od interesa. Prilikom kandidovanja za predsedničke izbore, on je o sebi rekao: „Dok sam bio u vojsci bio sam pod zakletvom da ću čuvati Ustav, ali u Ustavu ništa ne piše da je moguće varati narod”. Postoji još mišljenja o karaktem i integritetu generala Klarka, naročito u vezi terorističkog rata Amerike protivu Jugoslavije 1999. g. Pri samom kraju rata od osamde- set dana njemu se odupro na Kosovu britanski general Sir Michael Jackson, odbivši da izvrši Klarkovo naređenje da izbaci Ruse sa aerodroma u Prištini. Namena ovog napisa je da obavesti srpsku javnost kuda srlja u spoljnoj politici, pristajući da tegli američki imperijalni jaram i da se pod njenim tutorstvom bori ,,za mir u svijetu”, Brozova fraza danas omiljena američkom imperija- lizmu. Narod u Srbiji morao bi da nađe načina da izglasa potpuno nepoverenje sadašnjem vođstvu koje ga zavodi i upreže u američke pustolovine. Ako Klark pobedi na izborima prema Srbima će pokazati gotovo nacistički prezir.

Republikanci predstavljaju jedan uporan tim u kome dominiraju neo-konzervativci uključujući bivše iranske kontraše iz Reganove administracije. Ratna opcija Republikanske stranke je definisan terminom „brojna i istovremena ratna poprišta" sadržanom u Projektu za novi američki vek (PNAC). (Vidi: http://www.globalresearch.ca/articles/NAC304A.html). PNAC je predvideo upotrebu takozvanog „Perl Harbor događaja" da bi se mobilisala javnost za potporu ratnom poduhvatu. (Ibid). lako postoje stvarne razlike između neo-konzervativaca i vodećih demokrata, Bušova doktrina Nacionalne bezbednosti u mnogome jeste nastavak one formulisane od strane Klintona 1995. i zasnovane na „strategiji suzbijanja nepouzdanih država". Postoje i znatne razlike. Neo-konzervativci su nesmotreniji od demokrata, naročito u odnosu na nuk- learnu politiku. Demokrati pod Klintonovom administracijom bili su veštiji u upotrebi UN sistema i višestranog okvira u svoju korist za uspešno vođenje rata. Treba međutim pomenuti, da je Centralna komanda SAD (USCENTCOM) već za vreme Klintonove administracije formulisala ,,u teatru ratnih planova" invaziju Iraka i Irana. A naznačeni cilj ovih ratnih planova 1995. bilo je ulje: „Široki interesi nacionalne bezbednosti i ciljevi

Staniša R. Vlahović

Iskra 1. januar 2004

Rotacija ... izraženi u Predsednikovoj Strategiji nacionalne sigurnosti (NSS) [Predsednika Klintona] i Predsedavajućeg Nacionalne vojne strategije (NMS) čine osnovu regio- nalne strategije Centralne komande Sjedinjenih Država. NSS zahteva primenu strategije dvojnog suzbijanja nepouzdanih država Iraka i Irana dokle god ove države predstavljaju pretnju interesima SAD, drugim državama u regionu, kao i sopstvenim građanima. Dvojno suzbijanja je zasnovano na održanju ravnoteže moći u regionu nezavisno od obe zemlje, Iraka ili Irana. USCENTCOM regionalna strategija je zasnovana na interesu i pretnji. Namera angažovanja SAD, kao što je izložena u NSS, je da zaštiti vitalni interese Sjedinjenih Država u regionu - neprekidan, obezbeđen SAD / saveznički pristup golfskom ulju." (USCENTCOM. Stvrano, uglavnom isti koncept domovinske odbrane, preventivnog rata, itd. sadržan je u Klintonovim doku- mentima: Strategija nacionalne bezbednosti, 1999. i 2000. godine). Drugim rečima, invazije Avganistana i Iraka pod Bušovom administracijom bile su deo dvopartijske 'putne mape' prema Imperiji, tj. nastavak ratnog plana o kome je odlučeno daleko pre Bušovog ulaska u Belu kuću, januara 2001. Ovo ne treba nikoga da iznenadi, jer su mnogi Ijudi nadležni za ove ratne planove, iključujući direktor CIA-e Džordž Tenet, bili postavljeni za vreme Klintonove administracije. Sve više, vojno-obaveštajni establišment (pre nego Stejt departman, Bela kuća i SAD Kongres) odlučujući utiče na spoljnu politiku SAD, dok teksaški naftni giganti, vojna industrija i Wall Street diskretno operišu u pozadini. Na kraju krajeva, ratnu opciju i „domovinsku sigurnost" (uključujući tekuću militarizaciju civilne policije i sudskih institucija) određuju moćni ekonomski interesi. Partijska politika uglavnom služi kao dimna zavesa. Stoga nije verovatno da će se demokrati odreći bilo ratne opcije ili Patriotskog zakona.

MILUTIN PROPADOVIĆ „ТНЕ APPALLING STORY

OF EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji) Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipulacije i laži u razbijanju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376 stranica. Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama:

Andra Mandić

Mirko Cečavac

1625 S. Clover Knoll Pl.

8 Bairstovv Cres.

NEW BERLIN, Wl 53151-

REXDALE, ONT.

1622 U. S. A.

M9W 414 CANADA Dušan Popović 141 Dendy St. EAST BRIGHTON, Vic. 3187 AUSTRALIA

Cena u SAD dolarima ili ekvivalenat u drugoj valuti: SAD -$ 12; Kanada - $ 15; Evropa i Australija: obična pošta $15; avionska pošta - $23.

funkcionišuće demokratije. Nemajmo iluziju: predsednički izbori 2004. godine neće doneti nikavu značajnu promenu u pravcu američke politike. Da bi se zaustavila plima rata, vojne baze moraju biti zatvorene, ratna mašina, tj. produkcija sofistici- ranih oružanih sistema (WMDs) obustavljena, evolucija policijske države sprečena, itd.

Totalitarna država u Americi: stvarno vojna diktatura

Da bi se postigli ovi veliki ciljevi, bitno je oduzeti legitimitet vojnim i političkim glumcima koji vladaju u naše ime.

Kičma ovog sistema je militarizacija, uključujući teritorijalno osvajanje i vojnu okupaciju. Pozadi demokratske fasade i dvopartijskog rituala, preovlađuje vojna diktatura.

Laži koje održavaju legitimitet dvopartijskog rituala moraju se otkriti.

Militarizacija sa svoje strane podržava i forsira globalno „slobodno tržište" u ime dominantnih ekonomskih i finansijskih interesa. Drugim rečima, temeljne političke i ekonomske strukture moći neće u bitnom biti izmenjene „rotacijom režima" i ritualom predsedničkih i kongresnih izbora. Da bi uspešno gradili svoj „legitimitet", i demokrati i republikanci moraju da podrže laži u pozadini „rata protiv terorizma11. Održavanje „retorike slobode i demokratije" nije samo deo dvopartijskog rituala, deo je i procesa izgrad- nje totalitarne države u Americi pod maskom

Obe partije slede istu ratnu opciju. Ima ratnih zločinaca u obe partije. Obe partije su saučesnice u zataškavanju događaja od 11. septembra. Činjenice ukazuju na ono što se najbolje objašnjava kao „kriminalizacija države", koja takode uključuje Sudstvo i dvopartijske koridore Kongresa SAD. Po rečima bivšeg nemačkog ministra odbrane, Andreas van Buelovv, i autora knjige „С1А i 11. septem- batJ‘: „Ако je ono što ja kažem tačno, cela vlada SAD treba da se nađe iza rešetki".

Michel Chossudovsky

Iskra 1. januar 2004

Dr Srđa Trifković

SVEDOČENJE LORDA OWEN NA SUDU U HAGU

Tekst koji sledi je naš prevod članka dr Srđe Trifkovića, našeg poznatog političkog anlitičara i publiciste, objavljenog u biltenu Lord Вугоп Fondcije ,,Byronica”, za mesec novembar 2003. godine, koji izlazi u SAD na engleskom jeziku. *

* *

Vest da je lord David Owen svedočio na sudenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, na sudu za ratne zločine učinjene za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji, optužujući nekadašnjeg srpskog lidera da je propustio da zaustavi rat u Bosni, primio sam sa gorkim osmehom na licu. Nekadašnji pregovarač Evropske unije izjavio je 3. novembra da je Milošević mogao da zaustavi bombardovanje Sarajeva i etničko čišćenje, a što bi „dovelo do mira u Bosni dve godine ranije”. Stvarno, David Owen, propali britanski poli- tičar, koji je tri kritične godine (avgust 1992 - juli 1995) bio glavni pregovarač Evropske unije u bivšoj Jugoslaviji, je jedan od glavnih krivaca da se rat produžio i posle proleća 1993. godine. Prethodnik Owena, kao glavni pregovarač EU, lord Peter Carrington, shvatio je kao najbolje moguće rešenje za posleratnu Jugoslaviju potrebu razmena teritorija između Srba i Hrvata, i konfederaciju Srba, Hrvata i Muslimana u Bosni i Hercegovini u okviru jedne potpuno nominalne države. Kada sam sa njim razgovarao septembra 1992., dve nedelje pošto se on povukao iz „balkanske gužve”, njegovo razumevanje suštine jugoslovenskih problema me je iznenadilo. On je shvatio da unitarističku „Bosniju” nije moguće stvoriti na još tinjajućim ruševinama višena- cionalne Jugoslavije. Bio je nezadovoljan osnovama evropske politike, koja se oslanjala na priznavanju administra- tivnih granica, koje su postojale između nekadašnjih konstitutivnih republika Jugoslavije, kao priznatih međunarodnih granica. Karingtonovo sve veće ustezanje da se složi sa manihejskim gledištem na sukob (Srbi su loši, svi drugi dobri, ili ne toliko loši), učinilo je njegovu ulogu nemogućom. Juna 1992. počelo se sa traženjem njegovog zamenika - opet Britanca, ali nekog čiji su pogledi prihvatljivi Nemcima. Owen je želeo da dobije ovaj posao - bio je tada neza- poslen, ali da bi ga dobio on je prvo morao da dokaže svoja čvrsta protiv-srpska uverenja. Krajem jula 1992. razbešnjen lažnom fotografijom jednog, navodno izgladnelog Muslimana, zatočenog u jednom srpskom “koncentra- cionom logoru” u Bosni, Owen piše tadašnjem predsedniku britanske vlade John-u Major-u, tražeći da se Srbi bombar- duju. Znajući da je nemačka saglasnost bila ključ da dobije posao, Owen je bio oprezan da ne ispituje diktat Bona o Jugoslaviji nametnut EU na sastanku u Maastrichtu. Naprotiv, on je izričito pokazao Nemcima da neće praviti nikakve probleme. Najednom mestu u svojim memoarima, koji mnogo govore, on se priseća sastanka sa nemačkim

Iskra 1. januar 2004

ministrom spoljnih poslova, Klaus Kinkelom, nekoliko dana po preuzimanju dužnosti od Karingtona: “Odlučio sam tada i tu, da neću trošiti vreme jav- nim upiranjem prsta na nemačku podršku preuranjenom priznanju Hrvatske i Bosne, ili na dobro ili loše u dotadašnjim postupcima Evropske zajednice. Moj zadatak je bio da držim dvanaest država-članica zajedno, i najbolji način za to bilo je gledanje napred. Zauzeo sam donek- le sličan stav u javnosti u odnosu na uzroke ratova u bivšoj Jugoslaviji. Ovo je bilo dovoljno da se deluje sa sadašnjim nasiljima i budućim mirom (Balkan Odyssey, p.27).” Ovo je značajno priznanje. Odlučujući “tada i tu” da primi priznanje kao nepovratan fait accompli (svršen čin), Owen je odbacio svaku mogućnost da radi kao posrednik u jugoslovenskom sukobu, i preuzeo ulogu jednog od zaraćenih. Postajući običan saučesnik u borbi da se preko 2 miliona Srba, zapadno od reke Drine prisile na pokora- vanje, Owen je pristao ne samo na podređenu već i prlja- vu ulogu. Ono što čini Owenovo saučesništvo neoprostivim jeste njegova svesnost da je ono što je činio bilo pogrešno. On jasno potvrđuje na početnim stranama svojih memoara, da su Srbi Hrvatske i Bosne i Hercegovine pretrpeli genocid od strane Hrvata, 1941-1945, i da njihova stradanja nisu bila priznata u Titovoj Jugoslaviji, pa ipak za vreme celog svog službovanja na Balkanu, on nije uzimao ovu politički životnu činjenicu u obzir. Još značajnije, Owen priznaje da su Titove unutrašnje granice bile proizvoljne, i da je njihovo prekrajanje trebalo da se rasmotri u vreme raspada Jugoslavije: “Tačno je da nije bilo moguće zadovoljiti sve zahteve Srba; ali da se odbaci svaka diskusija o tome ili mogućnost kompromisa, da bi se sprečio rat, bilo je čudnovato rešenje. Moje mišljenje je uvek bilo da je nepopustljivo prihvatanje tih unutrašnjih granica šest republika bivše Jugoslavije [...] kao granica nezavisnih država, bila daleko veća ludost od preuranjenih prizna- nja istih (ibid, р.ЗЗ).” Najveća greška Owena, kao diplomate ali i kao čoveka, je bila što je odbacivao svoje sopstvene zamerke planovima koji su mu bili nametnuti. Nikada nije objasnio taj preskok. Zanemarivanje svojeg sopstveneg kritičkog i moralnog rasuđivanja zbog svoje karijere i lične sujete, ili bilo nekog drugog “višeg” razloga, obeležje je birokrate ili ratnog zločinca. Owen je pomalo i jedno i drugo; njegova poslušnost je bila birokratska, njegovo neuvažavanje pravde zločinačko. Ali jednom opredeljen, Owen je posvetio svoju priličnu energiju stvaranju i nametanju, ne „pravednog" nego otvoreno protivsrpskog rešenja. Naveliko slavljen Vance-Owen Plan - koji je on ponova hvalio u sudnici u Hagu, kao plan koji je mogao da zaustavi rat 1993., da je samo Milošević naterao bosanske Srbe da

САЈАМ КЊИГА У БЕОГРАДУ Крајем октобра, као и сваке године, Београд је био домаћин сајма књига. Мноштво издавача, изла- гача, писаца, новинара, знатижељника и љубитеља књиге, све као и раније. Можда је чак било и више посетилаца него претходних година. Но, оно што је извесно, чињеница је, да се знатно мање куповало него иначе. Општа беспарица у Србији је још како, баш осетно, допринела да се, упркос релативно ниским ценама књига, ове ипак не продају у очекиваном тиражу. Нелогично је што су уз новија издања, најпро- даваније биле луксузне књиге и најскупљи комплети књига, типа сабраних дела, али и то на свој начин го- вори о неравномерној расподели новца међу посе- тиоцима сајма. Наравно да је вашег сарадника посебно зани- мала промоција „Сабраних дела Димитрија Љотића" у издању „Нове искре". Веома лепо ликовно и технички опремљено издање, је привукло пажњу читалачке публике, али, морам да нагласим ипак мањег броја, строго профилисаних купаца, махом добрих познавао- ца Љотићеве мисли и ствралачког опуса. У питању су били они који су се са текстовима Димитрија Љотића и раније сусретали. Што се православних издавача тиче, они су, по већ устаљеној пракси, били у хали 14 која је благо речено споредна и коју најчешће посећују само купци који тачно знају где и шта могу да нађу. „Светигора", „Образ светачки", „Православац", „Атос" и наравно „Задужбина светог манастира Хиландара", понудили су читаоцима бројну духовну литературу. „Образ све- тачки" не представља више изненађење међу православним издавачима, јер већ неколико година

Svedočenje ... ga prime, bio naročito sračunat, po rečima samog Ovvena, da

izbegnemo koliko god nam je biio moguće geografsku ceiinu srpskih oblasti. Granice ovih oblasti su bile zajednički napravljene od

Ovvena, Tuđmana i Izetbegovića na sastanku u Zagrebu, i onda drsko predstavljene Srbima (i ostalom svetu), kao njegov (Ovvena) i Vance-ov, dvojice međunarodnih posrednika, predlog [...}. Svedočenje lorda David Ovvena na suđenju Miloševića jasno pokazuje kako “međunarodna zajednica” može nekažnjeno da bude tužilac, sudija, porota i dželat. Milošević će biti nađen krivim i osuđen, to je sigurno. U sudu nepristrasne pravde jedan lažljivi “posrednik”, koji izda nepristrasnost zbog svojih ličnih ciljeva, trebalo bi da bude smatran većim krivcem od lidera jedne ratujuće strane, koji odbija da se pokori jednom providnom diktatu.

Malo je sumnje da Milošević treba da tavori u zatvoru, ali zato je Carla del Ponte pogrešan tužilac, Hag pogrešan sud, a David Ovven loš svedok.

читаоцима нуди сјајне преводе светоотачке литера- туре, добро пробране и сјајно преведене. „Право- славац" је, као и ранијих година најбоље продавао „Сабрана дела" светог владике Николаја Велими- ровића, јер заиста има , без премца најниже цене ових књига. И како сте већ навикли, посебну пажњу посветићемо издањима светог манастира Хиландара. Хиландарски су нас старци још једном даривали, уз све своје обавезе низом нових дела у едицији „Хилан- дарски путокази" и обогатили је за четири нова насло- ва. О књигама: „Евхаристија" од Шмемана и „Тајна Царства Божијег" аутора Јована Журавског су наши читаоци већ имали прилике да чују похвалне коментаре, а пред сајам су се појавили и „Огледи о мистичком богословљу источне Цркве", Владимира Лоског и „Добротољубље" 4. том. Обзиром да је о комплетном опусу „Добротољубља" (има укупно 5 делова) као наставку Светог Јеванђеља и Дела апостолских, као Светом предању на делу, већ пуно речено, напомињемо само да је овај том скуп поука светог Теодора Студита, те да су поуке прикупљене трудом стараца из руског манастира „Светог Пантелејмона" на Атосу и то из „Малог и великог катихизиса" Иначе, ова књига је, како би се то рекло једноставно „разграбљена”, најпродаванија је на свим православним штандовима. Заправо, комлетан први тираж је распродат већ после три дана сајма. О књизи Владимира Лоског се може пуно тога рећи, али бих истакао само да је у питању снажна богословска литература врсног познаваоца фило- зофије, ништа мање познатог и у овој области од Берђајева. Најчешће се његово дело анализира пара- лелно са делима Флоровског и Јустина Ћелијског. Лоски је проучавајући Цркву, Свето писмо, Свете оце, као оштар мач својим оштрим пером, продро у дубине људске душе, те се за његове речи може рећи и да су спасоносне. Ако у његовим делима и има једностра- ности, онда су је новији православни теолози који су се бавили проучавањем овог штива, попут епископа Атанасија Јефтића исправили и довели у оквире Светотројичног Домостроја, који је „Црква, као Храм Очев, Тело Христово и Заједница Светог Духа". Нагласио бих опет да је штанд „Задужбине светога манастира Хиландар" имао веома популарне цене, па је ова духовна литература постала доступни- ја најширим слојевима друштва и куповала се доста добро. Надајмо се да ће нас наши добри светогорски монаси у скорије време опет обрадовати неким новим насловом, а до тада препоручујемо да наши читаоци одвоје мало времена за ове, поменуте књиге. „Јер, оружје нашег војевања није телесно него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега и покоравајући сваку помисао на послушност Христу!"

Зоран Т. Аџић

Preveo: Stevan Piroćanac

Iskra 1. januar 2004

Мишљење историчара др В. Ђуретића

0 РЕШАВАЊУ КОСОВСКОГ ПИТАЊА Ово је део ширег итервјуа историчара др Веселина Ђуретића објављеног у „Огледалу", 22. октобар 2003. године. Искра ниже доноси углавном онај део интервјуа који

се односи на мишљење др Ђуретића о могућим решењима Косовског питања у данашњим међународно-политичким и историјским условима. Питања водитеља разговора (С. Кањевац) су у курзиву. *

* *

Писца четрнаест незаобилазних књига, превођеног на иностране језике, добитника највиших научних награда, др Веселина Ђуретића не треба посебно представљати нашој јавности. Одавно је у центру друштвених збивања као научник који не само има увид у све релевантне историјске чињенице, него и умеће да их синтетизује у изоштрене слике великих формата, али и да понуди мудра решења примењива за оне који се баве оперативном политиком. Његова синтагма „уништише нас мали људи на великом раскршћу историје” широко је позната. - Господине Ђуретићу, не чини ли Вам се да нам се, као

народу, историја опет понавља?

Теоријски гледајући не, у догађајном смислу ни као процес. Али у нашем случају, српском, доминира континуитет хода по мукама, чак и геноцидни, чије понављање говори о карактеру нашег национа, о нашој неосветољубивости. Чињеница да ми такво стање духова у мирним временима истичемо као врлину над врлинама представља нас као душеван, али и као наиван народ. Можда је одређујући чинилац за овакво наше понашање утицај наше цркве, јер док она своју божан- ску мисију следи на божански начин, наши супарници Бога „употребљавају” на сатански начин. Да смо после Првог светског рата казнили злочинце (шуцкоре, качаке и др.), онако како то раде други народи, да смо се између два светска рата организовали на националној основи, не бисмо имали геноцид током Другог светксог рата, са око милијон и по убијених Срба. Не бисмо имали ни грађански рат 1941-1945, који је био у функцији оних што су следили политику нашег уништења. Не би имали Тита који је у име интернационализма, уз употребу „нове Русије”, окренуо један део Срба против другог, приказао српску антифашистичку борбу... на крају и као свејугословен- ску, са циљем установљења политичког система упереног и против интернационализма и против југословенства и против српства. Овим путем били су обманути и Запад и Исток; тако нису ни примећивали политику деструкције југословенске државе у корист ретроградних, сепаратистичких снага, која је припремила грађански и верски рат 1991-1995. године. Титове манипулације са платформе ове државе толико су обмануле свет да је он српски отпор разбијачима Југославије 1991-1995. године доживео као „нову појаву старог великосрпског баука”. Због тога смо доживели сатанизацију какву не памти свет- ска историја, због тога наше предводнике отпора разбијачима државе и спољним агресорима данас

Iskra 1. januar 2004

прогањају као дивље звери. Да су победу извојевали њихови крвави супарници, Срби би доживели нови геноцид.

Не чини ли Вам се да смо данас тамо где смо били на почетку 20. века? На почетку 20. века Србија и Срби били су на удару две велике империје, Аустро-Угарске и Турске. Прва нас је напала због опасности да не одиграмо по њу разбијачку, пијемонтску улогу, друга да би очувала зграду, која је пуцала по свим шавовима. После пропасти ових империја, у чему је српски удео био најзначајнији, дошли смо под удар њихових ресанти- мана које је предводила „црна” католичка интерна- ционала. Захваљујући њој сепаратисти су добили и идеологију и политичку подршку, али она би ипак била ограничена да није било објективног споја разних клерикалистичких кругова са „црвеном” интерна- ционалом (Коминтерном). Овај други чинилац био је по Србе фаталнији од првог, јер је наступао у име СССР, односно Русије, коју је српски народ доживљавао као ону стару православну и словенску, и не слутећи да је она проузроковала убилачки удар на све конституенте руског народа, пре свега на Руску православну цркву. След „црне” и „црвене” интернационале растрзао је Србе, употребљавао српске традиционалисте против интернационалиста и обрнуто. Током II светског рата то растргнуће било је катастрофално. Било је такво и после II светског рата, јер је и стаљинска и Хрушчовљева и Јељцинова „Русија” објективно следила Титову политику. У свом потпуном непознавању југословенске ситуације, а у жељи да буде „непристрасна”, прих- ватила је „политику еквидистанце”, мешајући „жабе и бабе”, виновнике и жртве. Жртва су и свим ситуација- ма били Срби, укључујући и НАТО агресију 1999. године. Да је стварна Русија, она без наводника, пре- познала право стање ствари, не би дозволила ни Дејтон ни Куманово; да је познавала право стање на Косову и Метохији односила би се према светој српској земљи као што се односи према Суждаљу и Владимиру, Пскову и Новгороду...

У уводном излагању на Међународној кон- ференцији о суксецији Јадранског мора, ратним репарацијама и границама претходне СФРЈ, одржаној 18. септембра, рекли сте: „Версај је доживео сумрак у Јалти, помрачење у Дејтону и Куманову”. У ком смис- лу? На Версајској мировној конференцији домини- рали су принципи примерени етно-језичком и кул- турноисторијском јединству јужнословенских народа, принципи који су најбоље отеловљени у немачком биз- маркизму и италијанском рисорђименту. Принципи слични онима које данас прихвата Европска унија. Слични и америчком „мелтинг-поту”. У први план су стављене чињенице заједништва, сродности, у други план религиозне раз- лике. На конференцији у Јалти верификована је „авнојевска Југославија”, у ствари титовска конструк- ција прокламована иза леђа народа, која је била и антиетничка и антиисторијска, која је разбијала једин-

О решавању ... ствено биће народа, на основи предратних хрватских и других сепаратистичких пројекција (франковачко- усташкокоминтерновских). Конструкција која је драстично разбијала оно што представља основне постулате сваке државе и сваког државног национа. Таква конструкција од почетка је била осуђена на пропаст, али то тзв. међународна заједница није видела. Подржала је сепаратистички коров тих про- јекција, награђујући га независним државама, углавном на српски рачун. Такав је Дејтонски споразум. И Рамбује и Куманово су след такве политике.

Резолуција 1244 Савета безбедности ОУН је делимично одступање од те конструкције, јер ову виталну српску земљу недвосмислено задржава у сас- таву Србије. Како у тој светлости видите почетак дијалога у Бечу? Мислим да су Живковићев и Човићев наступ били државнички, али се бојим спољног фактора који је наметнуо још једну симетрију на бази „достигнутог на српски начин”, и прогласио је за „политички реа- лизам”. Бојим се наступа тзв. невладиних организаци- ја, које би у име „помирења” могле протежирати „реа- лизам” какав оснажује шиптарске тежње ка независ- ности Косова и Метохије. Бојим се нове „политике братства и јединства”, јер знам да она може бити само нови српски занос, односно српска илузија. Зар и након Другог светског рата у име „политике братства и јединства” нису из ове покрајине биле протеране сто- тине хиљада Срба? Осетио сам тај наш нови старт илузија о стварности и будућности у речима неких српских ТВ говорника после Беча. Док су Шиптари, размишљајући у сенци великодржавног циља, отворено изражавали сумње у мултиетничност, или остављали неке „наде за далеку будућност”, очигледно ради куповања вре- мена, неки српски говорници су настављали тамо где се зауставила обмањујућа пропаганда титоистичког карактера. Један од њих, професор др Васић, гледа- јући доброћудно на заједничку будућност, изустио је и речи које немају никаквог упоришта у историји. Утврдио је да су Срби и Албанци живели релативно мирно једни поред других, да међу њима није било никаквих већих сукоба до краја деведесетих година. Прескочио је шиптарска насиља из времена европско-турског рата крајем 17. и почетком 18. века, прескочио је арнаутске „СС одреде Турске Империје", њихова дивљања над Србима, која су трајала векови- ма. Прескочио је страшне злочине над Србима с краја 19. и из прве деценије 20. века о којима су писали многи европски конзули и путописци. Заборавио је убиства десетина хиљада и протеривања око сто хиљада Срба током Другог светског рата, заборавио је страшна насиља из титоистичког периода, про- теривања стотине хиљада Срба. Чак је заборавио да помене и шиптарска насиља осамдесетих и деведесетих година. Бојим се да и неки наши поли- тичари, због свог антимилошевићког набоја прелазе преко оних шиптарских злочина с крајем деведесетих година који су предходили НАТО агресији. Притом, не критикују Милошевићеву политику „на парче” и „до пола пута”, његово идеологизерство које је помрачи- вало националне перспективе. Сви историчари који се овим проблемом баве, добро знају да су Шиптари тада деловали у функцији неутра-лизације и деструкције Србије, која је бранећи себе бранила и Русију.

дозволила да буде уништен „најрусофилскији народ на свету” (тако су Србе третирали неки енглески поли- тичари), онда када је он био и на своме бранику и на бранику Русије. Како је то овај народ уосталом више пута радио, највише 1941, када је својим отпором пре- судно одложио операцију „Барбароса”? Ово је моја скромна препорука Владимиру Владимировићу, човеку који је вратио достојанство овој великој земљи, побуђујући и код Срба неке наде. Саветујем му да пре свих дипломатских извештаја, узме у обзир чињеницу да на београдском народном универзитету катедра за руски језик не може да ради јер није попунила ни минималну квоту од три студена- та. Ако се у току преговора са Шиптарима постави питање поделе Косова и Метохије, мој је савет да се то уради на бази ситуације која је претходила насиљима над Србима 1941, када је у српском власништву (црквеном и приватном) било око 75 одсто површине ове области.

Али Ричард Холбрук не мисли тако. Недавно је подржао албанске планове о независности, критику- јући их само због поступака према Србима? Тај човекје велики непријатељ и истине и срп- ског народа, што је показао и у крајишким и у босан- скохерцеговачким и у косовско-метохијским дога- ђајима. Због насилништва, које је испољио за време Дејтонске конференције, добио је квалитатив „топуз- дипломате”. Нажалост, ни наша Европа, обманута дугом титоистичком пропагандом о ситуацији у Југо- славији, није познавала основе косовско-метохијске ситуације, па је и у холбруковском насиљу видела неки „политички реализам”. Ништа што је он наметнуо поштапајући се великом Америком, није реално. Све је провизориј, све је динамит постављен у темеље кон- струкција које су настале на југословенским развали- нама, који ће експлодирати чим се промене међуна- родне околности. Мој је скромни савет политичарима Европске уније и Бушове администрације да отворено одбаце препоруке овог човека, уколико желе мир на Балкану. Мој је савет нашим преговарачима да се по сваку цену држе Резолуције 1244 и да у оквиру ње захтевају стан- дарде према националним мањинама које важе у Европи. У Вашем реферату на Међународној конфе- ренцији о сукцесији Јадранског мора, ратним репара- цијама и границама претходне СФРЈ понудили сте нека решења која се односе на Косово и Метохију? У своме реферату „Други светски рат још није завршен - Међународна конференција о Југославији показује се као неминовност”, документовано сам бранио ову тезу, показујући да је и ратна драма 1991- 1999 резултат те чињенице. Ако жели да заврши овај рат, тзв. међународна заједница требало би да затражи потписивање мировног уговора између Немачке и земаља бивше Југославије, односно да створи услове да Немачка плати свој део репарација, а свој део њени сателити, укључујући ту и Шиптаре Косова и Метохије. Ако у свету има правде, најмање што Албанија и Шиптари треба да плате Србима је повратак целокупног Косова и Метохије у састав Србије... Знамо да је тешко веровати у ово, јер су „Срби сирак тужни

Можда је ово прилика да и Русија В. В. Путина одлучно одбаци политику својих претходника, која је

Iskra 1. januar 2004

MUSLIMANI O VRŠLJANJU BRITANSKIH OBAVEŠTAJACA i DIPLOMATA U BiH „Kad potrošimo Dodika u igru ubacujemo Ivanića"

Ovaj senzacionalni članak pojavio se 5. decembra 2003. godine u sarajevskom listu „Slobodna Bosna". Pisac je sam urednik lista Senad Avdić, koga sada zbog „provale", Ured visokog predstavnika EU Padi Ašdauna, pokušava na svaki način da se oslobodi. Originalan naslov članka koji sledi je: ,,DO KOSKE: Bosna i Hercegovina - Britanski pacijent". Donosimo članak tačno onakav kako je objavljen uključujući pogrešno pisanje nekih stranih imena. *

* *

Kako je Nenad Kecmanović 80-ih godina alarmirao Britance protiv “islamskog fundamentalizma” 8 Ambasador Charles Crafvvord: “Ja sam stvorio Republiku Srpsku” 8 Jesu !i Amerikanci BiH prepustili Britancima da bi dobili Srbiju 8 Dolazak britanske svite na čelu sa Paddvjem Ashdownom promijenio tok po- vijesti u BiH. “Crafvvord mi je rekao: Kad potrošimo Dodika, u igru ubacujemo Ivanića!!!” Glavni i odgovorni urednik “SB”, optužen da je pripremao državni udar, otkriva da je iza ove monstruozne konstrukcije stajao ured Visokog predstavnika Paddyja Ashdovvna i prvi put otkriva svoja iskustva sa britanskim diplomatama i špijunima u Bosni i Hercegovini i razloge zbog kojih je stavljen na “crnu listu” nakon čega je uslijedi- la brutalna kampanja protiv njega i “Slobodne Bosne” koja je trebala okončati najmračnijim staljinističkim epilogom.

Crafvvord posjetio me је u redakciji Slobodne Bosne prvih dana

januara 1998. godine. Već u prvim minutama manje- više relaksiranog razgovora britanski je diplomata potvrdio sve ono što sam o njemu znao u prethodnoj deceniji: šarmantan, komunikativan, zabavan, riječju savršeno opasan. Znao sam kako je 15 godina ranije kao činovnik ambasade svoje zemlje u tadašnjoj Jugoslaviji isplatio doušničke usluge tadašnjem profesoru Fakulteta političkih nauka dr. Nenadu Kecmanoviću: bila je Olimpijada u Sarajevu a u Kecmanovićev se golemi stan u centru Sarajeva tokom tih mjesec dana smjestila izvjesna britans- ka televizijska ekipa. Na koncu je Olimpijade Kecmanoviću ovo više nego solidno plaćeno: za novac koji je dobio od jednomjesečnog iznajmljivanja stana (nekoliko desetaka hiljada funti) mogao je u Sarajevu kupiti još jedan takav stan. Imao sam privilegiju čitati i transkripte razgovora koje su u Beogradu i Sarajevu (najčešće u hotelu Bristol) osamdesetih vodili Kecmanović i Crafvvord a koje su snimali “tonci” savezne i bosanskohercegovačke UDBA-e. Tokom tih je razgovora u kojim je elokventno i lucidno analizirao političke i nacionalne odnose u SFRJ, a posebno u BiH, Kecmanović britanskog diplomatu upozoravao na opasnost od “zelene transferzale”, odnosno eksplozije muslimanskog nacionalizma i fundamentalizma ohrabrenog Homeinijevom medijsko-vjerskom revolucijom u Iranu. I tako dalje. Uostalom, zbog njegovih je veza sa britanskom obavještajnom agenturom u tadašnjoj SFRJ Kecmanoviću krajem osamdesetih godina u posljednji trenutak onemogućen izbor u Predsjedništvo SFRJ a njegovu fotelju u kolektivnom predsjedništvu zajedničke države zaposjeda Bogić

Bogićević.

“DODIK JE EFIKASNIJI OD IVANIĆA”

Bivši britanski ambasador u BiH Charles без игде икога”, али ипак, истину стално и непоко- лебљиво треба истицати преко свих наших јавних гласила да би свет видео ко је права жртва. Сада они под сталним притиском албанске пропаганде у којој се непрестано потенцирају „српски злочини”, иако су ови стоструко мањи од шиптарских, иако су сви они почи- њени у одмазди, више верују убици него жртви. Зар нисте видели како се косметски пред- ставници понашају у Бечу? Траже чак и наше изви- њење. Прочитали су нас, нашу кратку памет, наша повлачења пред перфидним изазовима! То је исто оно што је недавно урадила Хрватска, оно што је урадио муслимански део БиХ, тражећи од Срба плаћање рат- них репарација. Знају они добро да су Срби само одговорили на њихове изазове, али добро познају и белосветске ујдурме које им иду у прилог, као и српске политиканске маглине које их следе преко српских „невладиних организација” (домаћих туђина), преко разних мондијалистичких кругова...

Dakle, to je bio taj Charles Crafvvord. Svašta se važnog dešavalo tih januarskih dana 1998. godine. Najvažnija i medijski najeksponiranija bila je antikriminalna revoiucija koju je nekoliko mjeseci ranije u Republici Srpskoj pokrenula tadašnja predsjednica Biljana Plavšić. Smijenjena je ratna politička, vojna, državna nomenklatura a Plavšićka je uz ozbiljnu podršku tenkova SFOR-a i sveko- like druge međunarodne diplomatske logistike zauzimala dio po dio vlasti od Karadžićevih zlotvora. Nekoliko dana ranije pokušaj Plavšićeve da instalira Mladena Ivanića na funkciju predsjednika Vlade RS okončan je skupštinskim debaklom. Napisali smo, nakon toga, da će vjerovatni premijer RS umjesto Ivanića biti Milorad Dodik, lider male opozicijske stranke koja je u Skupštini RS imala tek dva zastupnika (uz Dodika je sjedio samo njegov komšija iz Laktaša, sada već pokojni Nenad Baštinac). “Vidim da ste dobro informirani, samo ne znam od koga”, kazao je ambasador Crafvvord a potom postavio pitanje ilustrovano gotovo zmijskim pogledom. “Smatrate da je Dodik bolji izbor od Ivanića?” Odgovorio sam potvrd- no. “I ja se slažem da je u ovakvoj konfuznoj situaciji u

С. Кањевац

Iskra 1. januar 2004

Muslimani o ... RS Dodik mnogo praktičnije i efikasnije rješenje od Ivanića. Dodik je po svojoj prirodi razbijač, fajter, buldožer, a Ivanić je uglađeni, suptilni univerzitetski profesor koji nije u stanju nositi se sa kriminalcima, zločincima, siledžijama”. A potom je britanski ambasador kazao nešto što me tek nekoliko godina kasnije uvjerilo koliko smo svi mi ovdje neopravdano uvjereni kako konce vlastite sudbine držimo barem u nekoj mjeri u svojim rukama: “Ivanića ćemo na neko vrijeme skloniti u Veliku Britaniju i vratiti ga kad u RS sazrije vrijeme za političara takvog profila i manira. Predavat će na jednom univerzitetu, a usput, dok educira druge, i sam će biti educiran. Ovo nije vrijeme za Ivanića, ali njegovo vrijeme će sasvim sigurno uskoro doći...” Kroz desetak dana, Milorad Dodik je na Skupštini RS nekom čudesnom glasačkom alhemijom te robusnim prijetnjama stranih diplomata (koji su širom BiH hvatali i u skupštinsku salu privodili odbjegle poslanike) postao premijer RS. Ivanić je, na tragu najavljenog scenarija, nestao iz Bosne i Hercegovine a govorkalo se da predaje ekonomiju na stanovitom fakultetu u Škotskoj, što nikada nije do kraja potvrđeno. Uskoro je i ambasador Crafvvord počeo oproštajne posjete po BiH jer je dobio novi posao u Foreign Officeu u Londonu: postavljen je za trećeg čovjeka u kabi- netu Robina Cooka, tadašnjeg ministra vanjskih poslova u vladi Топпуја Blaira. Tokom oproštajnih susreta u BiH, odlazeći ambasador nekim se od sugovornika ponosno povjerio (pohvalio) kako najvećim uspjehom u svojoj dvade- setogodišnjoj misiji na Balkanu smatra formiranje Republike Srpske odnosno vlastiti doprinos u uspostavi ovog zločinom uspostavljenog dijela Bosne i Hercegovine...

MONTGOMERY I CRAFVVORD I nakon što je mjesto ambasadora u BiH prepustio

Huntu i preselio se u London, diplomata Crafvvord nastavio je

svoju, ovoga puta mnogo drugačiju misiju na ovoj teri- toriji: ovog puta u funkciji priprema za bombardovanje Srbije i svrgavanje Slobodana Miloševića s vlasti. Ponovo mu je trebala pomoć premijera RS Milorada Dodika koji je teritoriju ovog entiteta pretvorio u slobodnu teritoriju srbijanske opozicije. Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica, Vladan Batić neke od najvažnijih susreta održali su u aranžmanu diplomate Crafvvorda i gostoprimstvo premijera Dodika. U sklopu iste operacije na rubnim, istočnim dijelovima BiH instalirani su moćni radio predajnici preko kojih su građani Srbije mogli pratiti antimiloševićevske i pacifističke pro- grame stranih stanica na srpskom jeziku. Zapravo je Velika Britanija u rušenju “balkanskog kasapina” iz- Republike Srpske djelovala komplementarno sa onim što su iz Mađarske radile Sjedinjene Američke Države, ohrabrujući, brifujući i finansijski bodreći Miloševićeve protivnike. Uz pomoć Dodika, Zapadna alijansa je (a opet uz neposrednu intervenciju Charlesa Crafvvorda) nekoliko mjeseci pred bombardovanje Srbije zadala jedan od presudnih udaraca Miloševićevom režimu: u Republici Srpskoj jugoslovenski je dinar izbačen iz platnog prometa čime je beogradskom dik- tatoru onemogućeno da astronomske tiraže svojih bezvri- jednih novčanica štancanih na Topčideru pretvara u kon- vertibilne valute u Republici Srpskoj. Vojni ali i ekonomski analitičari, zapadni ali i srbijanski, saglasni su da je na

Miloševićevu kapitulaciju i gubitak Kosova presudno utje- cala činjenica da je napad Zapadne alijanse dočekao uglavnom švorc! Naravno, nakon što je Milošević poražen i smješten u kućni pritvor i američki ambasador Montgomery (šef štaba za njegovo rušenje sa sjedištem u Budimpešti) i pomoćnik ministra vanjskih poslova Velike Britanije Crafvvord (koji je koordinirao i “navodio” demokra- tiziranje Srbije iz Republike Srpske) postali su ambasadori svojih zemalja u Beogradu...

SRPSKI ZET JULIAN BRAITHWAITE Iz Beograda u vrijeme kada Charles Crafvvord preuzima ambasadorsku dužnost (2002.) u Sarajevo stiže Julian Braithwaite. Braithwaite je bio 4-5 godina prije toga najviše rangirani diplomata u ambasadi Velike Britanije u SRJ a Milošević ga je lično protjerao iz zemlje zbog toga što se ovaj britanski diplomata na Kosovu bavio stanovitim poslovima (špijunaža i tako...) koji su izlazili izvan rubova diplomatskog mandata. Bombardiranje Srbije Braithwaite je dočekao u Glavnom štabu NATO saveza u Briselu gdje je u propagadnom ratu asistirao simpatičnom militantu Jamesu Shei. Stigao je u Sarajevo Braithwaite u maju 2002. godine u prvom ešalonu goleme britanske ekipe živopisnih tipova predvođenih novim visokim predstavnikom britanskim ma- rincem Paddyjem Ashdownom. Znalo se da će Braith- waite narednih godina biti posrednik izmedu već pomalo olinjalog i devastiranog britanskog lorda Ashdowna i nas novinara. Na brzinu sam se kod beogradskih kolega raspi- tao s kim ćemo to mi u BiH imati posla. Iz desetak razgovora zaključio sam sljedeće: sve što beogradski novinari (a raspitivao sam se u širokoj idejnoj i žurnalističkoj lepezi, od žutog Telegrafa, preko decentnog Vremena, pa do elitističkog Profila) imaju lijepoga reći za Braithwaitea jeste “da ima lijepu ženu”. Eh, sad, budući da nikad nisam vidio damu, ne mogu ocijeniti da li je gospođa Braithwaite za srbijanske medijske šmekere lijepa zbog toga što je lijepa, ili što je Srpkinja, rodom iz Bratunca. Ali, to uostalom nije ni bjtno, pogotovo iz razloga što je Ijepota prolazna a britans- ka politika i diplomatija nije. Umalo da zaboravim: beogradski jataci su mi rekli i to da je diplomata Braithwaite u olovnim miloševićevskim godinama organizirao najglamuroznije žurke u tom gradu, da mu je najbolji drug Goran Svilanović, da je osamdesete godine proveo u Moskvi gdje mu je otac bio britanski veleposlanik u SSSR-u, kućni prijatelj Mihaila Gorbačova, neobično zaslužan za raspad posljednjeg socijalističkog carstva na svijetu. Na prvi susret sa Ashdownovim medijskim strate- gom Braithwaiteom junskog popodneva prije dvije godine kasnio sam cijelih pola sata - nije mi se dalo ne dogledati neku utakmicu Manchestera. Pili smo pivo u bašti restorana Capuchino u sarajevskom naselju Grbavica stotinjak metara udaljenom od zgrade OHR-a (Ofis Visokog predstavnika). Pola godine ranije na istom mjestu pio sam pivo sa tadašnjim šefom OHR-a, austrijskim Ijevičarem VVolfgangom Petritshcem i njegovom medijskom promotorkom, dalmatinskom Njemicom Alexandrom Stiglemayer. Taj razgovor od prije pola godine bio je “radan” ali opušten, gotovo jaranski. Petritsch je hvalio Sarajevsko pivo, ja mu pokušao objasniti povijest te žućkaste tečnosti objašnjavajući zašto je stotinu godina ranije srbijanski kraljevski dvor isključivo nabavljao pivo iz pivare u sarajevskom naselju Bistrik. Ovo sa Braithwaiteom je bilo nešto potpuno

Iskra 1. januar 2004

drugačije. Najprije sam uočio da ovaj Britanac mnogo više pažnje, vremena i novca odvaja na svoj styling od Alex Stiglemayer - potpuno je bilo evidentno da je on bio bolje našminkan, počešljan, stiliziran... Dok je Stiglemaierova podsjećala na mediteranski nemarnu Hannu Schygulu, Braithvvait je bio diplomatska replika na upicanjenog, besadržajnog ali na neki neobjašnjiv način fatalnog Hugha Granta iz Dnevnika Brigit Jones ili bilo kojeg filma u kojem glavni muški lik ničim izazvan razvaljuje nečiji život.

NACIONALISTI ILI KRIMINALCI Ali, idemo dalje. Nekoliko mjeseci kasnije, nakon što se u Bosni i Hercegovini promijenilo sve, dakle ne samo vlast, službenik Ureda visokog predstavnika Irac Moris Power reći će mi da je uz šefa obavještajnog odjela Britanske ambasade u Bosni i Hercegovini Alystera Sommerlada, Julian Braithwaite najutjecajniji britanski obavještajac u BiH. “Julian svake nedjelje ide u Beograd na brifing kod ambasadora Charlesa Crafworda gdje mu referira o prilikama u BiH, ali i o držanju visokog predstavnika Paddyja Ashdowna”, kazat će mi tokom jednog ručka u restoranu u Ustikolini Moris Power, bliski suradnik Ashdownovog zamjenika, Amerikanca Donalda Haysa. O Morisu ćemo nešto kasnije. Dakle, tog junskog popodneva Julian Braithwaite će mi pojasniti šta je značio nastupni pledoaje njegovog šefa Ashdowna u kojem je ovaj poentirao da u “današnjoj Bosni i Hercegovini nacionalizam nije glavni problem - cen- tralni problem BiH danas je kriminal”, poručio je iz Londona Ashdown dok je pakovao kofere pred dolazak u Sarajevo. “Naš problem zbilja jesu kriminalci iz sva tri naroda koji se kriju iza navodnih nacionalnih interesa”, kazao je Braithwaite, posebno apostrofirajući tri imena: Momčila Mandića, Antu Jelavića i Hasana Čengića: “Na primjeru njih trojice želimo pokazati kako bogati kriminalci manipuli- raju nacionalnim osjećajima svog siromašnog naroda”. Ne mogu reći kako nisam zagrizao za ovaj omamljujući parangal na kojem su visila obećanja o pravnoj državi, procesuiranju kriminalaca, zavođenju reda u manje- više svim državnim institucijama. Kazao sam' spoksmanu Braithwaiteu da ne samo da će novi Visoki predstavnik u ovom dijelu imati podršku “Slobodne Bosne” nego da nudi- mo da o svakom konkretnom slučaju i primjeru kriminala ponudimo vlastita saznanja, tekstove, analize, dokumente: “Prioriteti koji su Vaši, i naši su”, kazao sam pokušavajući biti diplomatski patetičan. Za naš sljedeći susret na istom mjestu kroz 15-ak dana obezbijedio sam poveliku količinu dokumenata što ih je “Slobodna Bosna” prethodnih godina objavljivala i koje tek kani objaviti dokazujući organiziran i politički dogovoren karakter kriminala u Bosni i Hercegovini. Diplomata Braithwaite me je nakon što je preletio preko ovog štiva upi- tao: “A odakle tebi sve ovo?!” Poslovično glupi Bosanac pokušao je objasniti kako su novinari u ovoj zemlji dostigli taj minimum slobode i zaštite da nisu dužni otkrivati svoje izvore, da sam ja proteklih godina prošao kroz desetine sudnica pritisnut stotinama tužbi ali i da naposlijetku nisam ni morao ni želio denuncirati institucije i građane koji su nam pomagali da dođemo do istine. Samo nekoliko mjeseci kasnije kada je smijenjen direktor FOSS-a (Federalna obavestajna služba) Munir Alibabić, Paddy Ashdown je objasnio da je razlog njegove

Iskra 1. januar 2004

smjene bilo “curenje informacija” a Dnevni avaz, već uveliko pod kontrolom Juliana Braithwaitea, napisao da je “Alibabić smijenjen zbog suradnje sa Slobodnom Bosnorri’. Nazvao sam Braithwaitea i pitao ga o čemu se radi. Žurio je na sarajevski Aerodrom ali mi je u polusatnom razgovoru rekao da on nije izvor informacije objavljene u “Dnevnom avazd’. “Napiši ti to Juliane, ogradi se, znaš da to nije tačno”, rekao sam mu dok se sa Ashdownom nalazio u sarajevskoj zračnoj luci. “Zašto ti, Senade, ne objasniš odakle ti doku- menti koje si mi dao...”, ukorio me britanski špijun, diplomata Julian Braithwaite. “Juliane, od ovoga časa idemo u rat protiv tebe i tvog šefa”, poručio sam. “Taj rat nećete dobiti, ali ćete vjerovatno sve izgu- biti”, kazao je bratunački zet, prije nego što se sa svojim šefom ukrcao na avion koji je letio za Brisel. Nekoliko dana kasnije, kada se OHR-ov stožer vra- tio u Sarajevo, informiran sam, a to mi je kasnije tokom iste one turneje potvrdio i Morice Power, da su Paddy Ashdown i njegov glasnogovornik Julian Braithwaite konsultirali svoj personal oko toga kakve bi posljedice nastale ukoliko bi Visoki predstavnik zabranio izlaženje “Slobodne Bosne”. Korist od te zabrane je manje-više svima bila očigledna, samo se nisu mogle predvidjeti dimenzije eventualne štete.

SOMMERLAD TRAŽI DA SE U “SB” POŠTEDI MAFIJA U Ijeto 2002. godine “Slobodna Bosna” na naslovnoj strani je najavila članak o bošnjačkom “Beverly Hillsu” vilama, hotelima, poslovnim prostorima koje je bošnjačka politička i druga mafija nakon rata sagradila u općini llidža. Objavljene su fotografije kuća koje su sagradili novokompovani bisnismeni

Fahrudin Radončić, Bakir Alispahić, Kerim Lučarević, Šefkija Okerić i desetine drugih znanih i neznanih favorita Izetbegovićevog režima. Istog je dana šef britanske obavještajne zajednice u BiH Alyster Sommerland zajapureno utrčao u kabinet direkto- ra Federalne obavještajne službe Munira Alibabića. (Ovaj Britanac, inače, također živi u rezidenciji koja se nalazi na llidži).

“Zaustavite pisanje “Slobodne Bosne” i njihovu hajku na pojedine političare ili zahtijevajte od uredništva da pronađe vile, kuće i poslovne prostore lidera SDP-a, NHI- a”, urlikao je Sommerlad . “Rekao sam mu da FOSS nema nikakve zakonske osnove da utječe na medije da bilo šta objavljuju ili da bilo šta ne objavljuju”, kazati će kasnije Alibabić. “Sve informacije koje o tome mislite upućivati Visokom predstavniku, morate prije toga dostaviti meni, pa ću ja procijeniti treba li ih Ashdown dobiti ili ne treba”, poručio je Sommerlad Alibabiću”. “Odgovorio sam mu da je i tu zakon protiv njega, i da ne dozvoljava da se povjerljive informacije FOSS-a ne smiju upućivati ambasadama bilo koje strane zemlje, pa tako ni Velike Britanije”, kaže Alibabić. (Nastavak u sljedećem broju „Slobodne Bosne")

Senad Avdić

Iz razgovora sa D. Kalajićem

PARAZITSKA PRIRODA SAD Ovaj razgovor, pod gornjim naslovom, sa poznatim geopolitičkim anlitičarem i publicistom, Dragošem Kalajićem, objavio je FOKUS (2002), a mi smo ga našli na Internetu početkom decembra 2003. Iskra je nešto skratila ovaj dugački tekst, uglavnom izostavljajući pitanja voditelja razgovora (Radislav Ćuk). Sve podnaslove (izuzev dva) Kalajićevim odgovorima dala je Iskra. *

* *

Ljudska prava Žao mi je što Vam moram protivurečiti: uzdizanje nekakvih “Ijudskih prava” do ranga vrhovne vrednosti ne smatram nečim idealnim već upravo pogubnim, što dokazu- je i Vaše opažanje rastućeg nezadovoljstva. Idealno stanje je ono gde su božanska a ne Ijudska prava uzdignuta do vrha vrednosnog sistema jer je sve najbolje u čoveku božanskog porekla, kako nas uče svi velikani evropske misli, od Platona do Meister Ekharta. Tamo gde “Ijudsko” ima sva prava a božansko u čoveku nikakva - tamo zapravo podljudsko, odnosno protivljudsko neminovno pre- ovlađuje kao stihija niskosti koju je najjezgrovitije opisao Platon u Timaju.

Nevladine organizacije Rečene “nevladine organizacije” su zapravo novi trojanski konji u več vekovnom, neobjavljenom ratu atlantskih centara crne ekonomije protiv Evrope, evropskih nacija i država, evropske i hrišcanske kulture i civilizacije. U pitanju je podla izmišljotina koja cilja da sa političke scene evakuiše poslednje, bedne ostatke parlamentarne demokratije. Neprijatelj cilja da domaće političke partije i pokrete zameni svojim “grupama za pritisak”, sačinjenim od poslušnih kolaboracionista, regrutovanih iz društvenog talo- ga. Ta taktika nastoji da sa političke scene izbaci sve stvarne potrebe i volje naroda u korist izvršioca interesa i naloga atlantskih centara moći. Dovoljno je osvrnuti se oko sebe, danas i ovde pa opaziti da se nijedna od dotičnih “nevladinih organizacija” ne zalaže čak ni za ona osnovna Ijudska prava, poput prava na rad, na zdravu sredinu i egzistencijalnu bezbednost a kamoli za pravo većinske nacije da bude slobodna i neza- visna, da čuva i razvija svoja svojstva i vrednosti, da pose- duje suverenu državu. Ne! Neprijatelj s one strane Atlantika finansira takve “nevladine organizacije” ciljajući da Ijude upravo liši svih tih prava, da huškanjem nacionalnih manji- na na separatizam i podsticanjem raznoraznih izopačenja na militantni amoralizam podriva i razbija zajednicu i njenu državu.

Neophodno poznavanje neprijatelja Prvi neophodni korak suprotstavljanja je osvešćenje. Valja umeti prepoznati neprijatelja te njegove ciljeve, što je osnovni zadatak političkog mišljenja, kako nas uči katedra Karla Šmita. Političke elite... pre prevrata od petog oktobra to nisu umele, pateći od nedostatka političkog obrazovanja i vizije te moralne snage na visini

ogromnih izazova. Umesto da neprijatelju zahvale na sankcijama te da ih iskoriste za pokretanje privrednog preporoda - političke elite na vlasti su sve činile da zadovolje neprijatelja, u zaludnoj nadi da će tako iznuditi milost. One nisu shvatale da imamo posla sa neprijteljem koji hoće da nam uzme sve... i ostatak. S takvim neprijateljem nije moguće sklopiti nikakav kompromis. Uvek valja imati u vidu opažanje Henrija Kisindžera, izrečeno u jednom trenutku iskrenosti: “Biti neprijatelj SAD je opasno ali biti prijatelj SAD je kobno!” Koristeći te slabosti a i korumpiranosti delova političkih elita na vlasti, neprijatelj je uspeo da širom Srbije i Crne Gore uspostavi gustu mrežu svojih agentura, “nevladinih organizacija” i medija, koji su bili opremljeniji i brojniji od provladinih.

Srodnost mondijalizma i marksizma Zbog decenijama veštački održavane političke neobrazovanosti, mnogi Srbi su naseli na lažnu antikomunističku propagandu neprijatelja, ne shvatajući da je upravo mondijalizam novi i mnogo opasniji oblik onog najgoreg što je sadržao marksističko-lenjinistički projekt velike prevare... Sva bitna svojstva mondijalističke ili globalizacijske ideologije su sadržana u Komunističkom manifestu Marksa i Engelsa: od svođenja čoveka na ekonomsku životinju i nihilističke mržnje prema vrlinama i vrednostima evropske te hrišcanske tradicije i etike do projekta ništenja državnih suvereniteta, iskorenjavanja nacija te uspostavljanja glo- balnog tržišta za proletarizovano čovečanstvo. Uostalom, od ideologije liberalnog kapitalizma marksizam se bitno raz- likuje jedino u domenu ideja o tome kako raspodeljivati viškove materijalnih vrednosti.

Jezik mondijalista i marksista Uostalom, i rečnik mondijalista odaje marksističko poreklo. Umesto “proleterskog internacionalizma” sad se nameće prinudni model “multikulturnog društva”, odnosno usamljene gomile bez ikakve verodostojne kulture. Ponovo se uvodi “delikt mišljenja” koji biva prokazan na osnovu kriterijuma “političke korektnosti”, što je upravo Lenjinova sintagma. Iste su i etikete za žigosanje politički nepodobnih: od “fašizma”, “reakcije” i “nacionalizma” do “populizma” i “revizionizma”. I mondijalisti, poput marksista, zabranjuju svaki pogled u prošlost, odnosno u trezore nasleđa vrlina i vrednosti, kako bi se tako iskorenjen čovek podavao, bez ikakvog otpora, svakom uslovljavanju.

Dva „кгаја istorije" Marksisti su svojatali “istoriju”, prokazujući protivnike kao nekakve bezumnike koji se opiru “istorijskim pro- cesima”, dok mondijalisti svojataju “svet”, tvrdeći za protivnike da su “protiv sveta”. Za razliku od marksista, kojima je “kraj istorije” bio konačni cilj, ideolozi mondijalizma se ubiše dokazujući kako je taj “kraj istorije” došao silom konačne pobede angloameričkog, liberalnog kapitalizma te da je svaki otpor uzaludan i besmislen. Poput svojih izravnih predaka, nihilističkih marksista, i mondijalisti prete

Iskra 1. januar 2004

“čistkama”, odnosno “purgama”, ali to sada označavaju izrazom uzetim iz latinskog jezika Inkvizicije: “lustracija”.

„Ljudska" i protivljudska prava I prevarantska zloupotreba jezika čini deo te nihilističke, antievropske strategije. Kada neprijatelj kaže “Ijudska prava” ili “otvoreno društvo” - on takvim sintagma- ma zapravo označava protivljudska prava te rušenje svih odbrana društva od unutrašnjih i spoljnih pretnji. Kada se zalaže za “transparentnost” - misli zapravo na rabote pod okriljem totalnog mraka. Kada propoveda “liberalizaciju rada” neprijatelj ne misli na oslobađanje rada i stavara- laštva, kako to lakoverna većina shvata, već na sistem u kome gospodari imaju svaku slobodu a radnici nikakva prava.

„Deca komunizma" - kadrovi mondijalizma

Nije slučajno da su danas i ovde najgorljiviji pobor- nici mondijalizma ili globalizacije upravo deca Brozove nomenklature, koja se s osvetničkim žarom okomljuju na sve srpsko jer su uvereni da ih je srpska borba za opstanak i slobodu lišila očekivanih privilegija. Oni žude da kao i nji- hovi očevi parazitski ili gotovanski žive na grbači srpskog naroda ne znajući išta drugo do da kao samozvane sudije dele svet na zle “fašiste” i dobre “antifašiste”. Oni sami, noću, ispisuju antisemitske grafite po zidovima “nevladinih organizacija” kako bi optužili Srbe i tražili dodatnu finansi- jsku pomoć od američkih centrala, što im ih uskraćuju ili utanjuju, jer su “obavili posao”. Inače, ja ne delim gnušanje koje Srbi osećaju pred delovanjem takvih izroda u službi neprijateljskih “nevladinih organizacija”. Naprotiv, kad ih kojim slučajem vidim i čujem ja se u srcu veselim te se osećam ponosnim što pripadam srpskom narodu jer jasno opažam da je u njemu neprijatelj uspeo da potkupi samo moralne nakaze i intelektualne ništarije. Sve što novi kolaboracionisti čine je kontraproduk- tivno sa stanovišta strategije kojoj služe. Oni posredno ali jasno, doista sasvim transparentno, osvedočavaju niskost neprijatelja i odgovarajućih ciljeva. Da se kojom nesrećom zovem Džordž i prezivam Soroš - ja im ne bih dao ni prebi- jenog dolara.

„Istorijski saveznici" gori od neprijatelja Većina Srba izgleda još nije shvatila da su nam “istorijski Saveznici” bili mnogo gori, jer pogubniji neprijatelji od Nemaca u oba svetska rata. Uostalom, Nemci su bombardovali Beograd samo par dana a rečeni “saveznici” od Uskrsa do kraja septembra 1944. godine, pobivši oko dvadeset hiljada civila, nedužnih duša. Ja ne pripadam takvim Srbima. Od atlantskih “saveznika” očekujem sve najgore jer oni još od Krimskog rata vode neobjavljeni rat protiv Evropljana. Zato mene novi talas neprijateljstva atlantskih “saveznika” uopšte nije iznenadio te mi nije izaz- vao nikakvo razočarenje...

Zašto srbofobija mondijalista? Valja konačno shvatiti da smo mi “zaslužili” sankci- je i bombardovanja zbog svojih vanrednih materijalnih imanja i duhovnih vrlina. Najznačajnije materijalno imanje je vanredni geopolitički značaj prostora gde živi srpski narod, kroz koji prolaze najkraće, stvarne i potencijalne, rečne i kopnene veze između Evrope i Bliskog istoka te centralne Azije. Naše vrline najsažetije je prikazao jedan francuski prijatelj, ukazavši mi, u Parizu, početkom devedesetih, na tri

Iskra 1. januar 2004

osnovna razloga srbofobije glavonja s one strane Atlantika. Prvi je što smo mi, vekovima na braniku Evrope, najbolji Evropljani. Kada Madlen Olbrajt i slični kažu Srbi - oni zapravo misle Evropljani. Drugi je što su Srbi nacionalisti, dakie verni svom nasleđu, nespremni da postanu mondija- listička stoka. Treći počiva u pravoslavlju, dakle u crkvi koju neprijatelj hrišćanstva nije uspeo da kooptira... ili korumpi- ra...

Rusija se oporavlja od izdaje

Mene baš ništa u ovom svetu ne iritira jer me ništa ne čudi. Zahvaljujući upućivanjima pisane ili žive reči nekih drevnih ali i savremenih mudraca ja sam odavno shvatio da mi živimo pri kraju najgoreg, “mračnog doba”, odnosno na kraju zapadnog civilizacijskog ciklusa. I nema nikakve sumnje da se presudna bitka vodi i u srpskim prostorima. Već sad možemo slobodno zaključiti da je srpska oslobodilačka i otadžbinska borba zaustavila osvajački pohod atlantskog Levijatana ka evroazijskom “srcu sveta”, braneći ga nekoliko godina. Dakle, Srbi su dali vremena Rusiji da se povrati od izdaje i krene putem uzdizanja koje će preokrenuti pro- cese i presudno doprineti oslobađanju Evropljana od atlantske okupacije.

Recepti MMF-a: ekonomska i društvena katastrofa Sve zemlje koje su primenile recepte MMF doživele su ekonomsku i društevnu katastrofu. Slovenija je jedina od istočnoevropskih zemalja koja je izbegla tu katastrofu i doživela uspon jer je ne samo odbila preporuke MMF već je uz nekoliko korektivnih amandmana čak zadržala i samoupravni oblik vlasništva te odlučivanja. Slovenačko iskustvo pokazuje da nema nikakve bitne razlike u efikas- nosti između preduzeća iz privatnog i društvenog sektora, ako se ova poslednja oslobode određenih socijalnih nameta ili obaveza.

Protivnarodna i antidržavna politika „dosmanlija" Dosmanlije vode otvoreno protivnarodnu i protivdržavnu politiku koja cilja da rasturi državu na niz nemoćnih pseudodržavica te da razori nacionalnu ekonomiju. Po svemu sudeći očajanje o kome govorite je ciljano kako bi njime naterali mase domorodaca na migracije trbuhom za kruhom. Kada prevareni srpski narod danas naziva vlasto- dršce “dosmanlijama” on je mnogo bliži istini nego što se obično pretpostavlja jer atlantski neprijatelj doista namera- va da obnovi osmanlijsku pseudoimnperiju u predašnjim granicama te u obliku koji je zacrtao vašingtonski projekt SEKI. Valja rasterati Srbe i ostale Evropljane te hrišćane s ovih prostora kako bi se pružilo gostoprimstvo navalama gladnih imigranata iz Trećeg sveta. Na taj cilj ukazuje i onaj član dosmanlijskog zakona protiv rada koji daje pravo poslodavcima da zapošljavaju ne samo strane državljane već i “lica bez državljanstva”. Reč je o milionskim masama ilegalnih imigranata u Evropskoj uniji, doslovno bez držav- Ijanstva, jer oni utajuju osnovne podatke o sebi te zemlju porekla kako bi izbegli ekstradiciju. I to je deo neobjavljenog rata protiv Evrope, što cilja da silom talasa masovnih imi- gracija potpuno promeni njenu demografsku i etničku, civi- lizacijsku i religijsku sliku.

Postoji li nekakva alternativa opstanka? Naravno. Primerice upravo u pomenutom ekonomskom ogledu, „Pozovi MMF radi samoubistva" (članak D. Kalajića - Duga, novembar 1996.) izložio sam plan pokre- tanja proizvodnog ciklusa bez ikakvih stranih kredita, dakle

Parazitska ... uz oslanjanje isključivo na sopstvene resurse i moći te na odgovarajuću monetarnu i fiskalnu politiku. Zbog tog ogle- da tadašnji guverner Narodne banke, gospodin Avramović, uputio mi je “Ijubavno pismo”, objavljeno na stranicama Duge, uz poziv da uzmem ucešća u njegovom savetu. Kada smo se tim povodom sreli, rekao mi je kako za moj plan nedostaje samo jedan ali osnovni uslov: zdrav bankarski sistem, koji je za privredu isto što i krvotok za živo biće. I bio je u pravu...

Likvidiraju domaće, a otvaraju strane banke Sad vidim kako dosmanlije osujećuju ili čak zat- varaju domaće banke, čiji su devizni depoziti još uvek bloki- rani u američkim bankama. Kupci tako likvidiranih banaka, steći će, za bagatelu, i njihove basnoslovne depozite u inos- transtvu. S druge strane, širom su otvorena vrata stranim bankama a kada analizirate strukturu njihovog poslovanja lako opažate da one služe isisavanju domaćeg kapitale, odnosno lišavanju domaće privrede neophodnih sredstava. Dakle, neprijatelj nastoji da nas liši svake mogućnosti za uspravljanje kako bi večno bili na štakama prosjačke pomoći, pod rastućim teretom lihvarskih zaduživanja.

Odlazak dosmanlija i vraćanje opljačkanog Ipak, postoje još uvek mogućnosti za preporod. Bitni uslov je odlazak dosmanlija s vlasti koju su osvojili veleprevarom, zloupotrebljavajući naivnosti, malodušnosti i razočaranost naroda. Za sada valja obeshrabrivati strane i domaće pljačkaše... Svi rečeni zakoni o privatizaciji i radu su protivustavni. Naš Ustav priznaje niz oblika vlasništva, uostalom kao i ustavi članica Evropske unije. Dosmanlije su pak nametnule samo jedan oblik vlasništva, dekretom pro- glasivši društveno vlasništvo državnim, odnosno sopstve- nom svojinom, kako bi stekli pseudopravno pokriće za rasprodaju imovine tako otete do naroda. Oni koji zloupotrebljavaju te protivustavne zakone moraju znati da će narodu biti vraćeno sve što mu je oteto i da je vlast dosmanlija na kratkom lancu...

Iseljavanje priželjkuje neprijatelj Oni koji pomišljaju na bekstvo, na iseljenje ili čak na samoubistvo - moraju znati da takvim odlukama čine upravo ono što priželjkuju nalogodavci dosmanlija. Ne smeju da im pružaju takvo, usto besplatno zadovoljstvo. Moraju ostati i boriti se ne samo za sebe već nadasve za potomstvo, kako bi onima kojih još nema ostavili u nasleđe slobodnu zemlju. Uostalom, nema više u ovom svetu nikakve oaze blagostanja, mira i spokojstva. Ceo svet je obuhvaćen vrtlogom krize. Kad god se danas obrem u tom “svetu”, od Londona, preko Pariza, do Rima, padne mi na pamet osnovna, višegodišnja isprika izdaje ovdašnjih plaćenika neprijatelja Evrope - “hoćemo da živimo kao sav normalan svet!” - i dođe mi da se grohotom smejem, ali od muke, jer u ovom svetu niko i nigde više, već odavno, ne živi normalno.

Spoljne i unutrašnje teškoće SAD Moram, pre svega, istaći da je stanovništvo SAD bilo do sada bezbedno samo od spoljne ali ne i unutrašnje agresije. Prve, masovne žrtve avangarde “novog svetskog poretka” bili su američki domorodci. Potom su na red došli Južnjaci, čiji otpor još uvek traje... Postoji ne jedan već

mnoštvo uzroka takvog stanja. Posebno upadljiv uzrok je parazitska priroda SAD i stalni rast odgovarajuće halapljivosti. SAD troše trećinu svetskih bogatstava i proizvode trećinu smeća, otrova i ostalih zagađenja a njihovo stanovništvo čini jedva pet odsto svetske populacije. Privredu SAD karakteriše stalni rast spoljnotrgovinskog deficita i ukupnog duga koji je početkom devedesetih izno- sio oko hiljadu i dve stotine milijardi dolara a danas oko deset hiljada milijardi dolara. SAD kupuju od ostatka sveta potrebna dobra, robe, usluge i mozgove plaćajući to dolarima... Da bi se takav... odnos prema ostatku sveta održao, bar kratkoročno - jer je dugoročno neodrživ - neophodno je stalno primenjivanje brutalne sile širom sveta proglašenog za sferu “američkih interesa”. Američki intervencionizam je nužno sredstvo biološkog opstanka... jer je alternativa njegova potpuna propast.

Oko SAD na resursima istočne Evrope, Rusije Uostalom, stratezi tog novog, najgoreg kolonijaliz- ma i ne kriju svoje ciljeve. Primerice, još decembra meseca 1991. godine državni sekretar SAD Džems Bejker je otvoreno poručio istočnoevropskim narodima da im SAD “donose demokratizaciju o kojoj oni vrlo malo znaju” a da za uzvrat traže vodeću ulogu u “iskorišćavanju bogatih materijalnih i Ijudskih izvora tih ogromnih zemalja”, tobože “za stvar slobode umesto totalitarizma”, kako bi se na taj način “neizmerno ojačali bezbednost, prosperitet i sloboda Amerike i sveta.” Možda je izlišno isticati da je u navedenoj izjavi dodatak “i sveta” samo retorički ukras, bez ikakve osnove.

Sumnje u 11.9.; povod za Avganistan, širenje NATO Što se tiče “napada na Ameriku” od 11. septembra, par dana kasnije, na stranicama Jutrarnjih novina, izložio sam niz sumnji spram zvanične verzije koje je vreme samo uvećavalo i produbljivalo... Dakle, bio je to dobro inscenirani povod za napad na Avganistan, odnosno za izmeštanje NATO-baza do granica Rusije i Kine. Predstoji osvajački i pljačkaški pohod na kineska, kavkaska i nadasve sibirska bogatstva. U suštini, to je strategija koju je zacrtao, početkom dvadese- tog stoleća, glavni geopolitičar britanskog imperijalizma, Makinder. I kako je dobro uočio zanimljivo smeli politički komentator londonskog Times-a, Sajmon Dženkins, u osvr- tu naslovljenom “Poredak koji drobi svet”, “novi svetski poredak” je najgora kopija britanske imperije, ali iz doba njene agonije.

Da li je i širenje NATO deo te strategije? Naravno. Istočnoevropske pseudodržave traže ulaznicu za NATO pod pretnjom primene scenarija oprobanog za razaranje Jugoslavije. Dakle, u pitanju je neka vrsta reketa. Ulazak u NATO podrazumeva potpunu promenu naoružanja i sistema komandi što iziskuje nova, apsolutno neizdržljiva zaduživanja, u korist američke indus- trije i antievropske politike Vašingtona. Osim toga, ne treba imati veliku pamet pa shvatiti da će sutra mladost tih zema- Ija, Poljske, Madarske i Češke, biti slata na ratišta Centralne Azije da krvari za interese atlantskog Levijatana, kao što su nekad Francuzi krvarili na Krimu za račun britanskog imperijalizma. Ili je Istorija loša učiteljica, ili su Evropljani postali toliko loši učenici da im ona mora stalno ponavljati najgore lekcije, po cenu bezmernih stradanja.

Iskra 1. januar 2004

Канађанин Скот Тејлор о Ираку:

АМЕРИКАНЦИ СЕ ПОНАШАЈУ ГОРЕ ОД ОКУПАТОРА Интервју (за Глас јавности водила Весна Поповић): Канађанин Скот Тејлор, главни уредник војног магазина „Esprit de Corps”, у више наврата извешта - вао је како из предратног, тако и из постсадамовог Ирака. С обзиром на то и на чињеницу да је пре него што је почео да се бави новинарством био у активној војној служби, Тејлор има другачији поглед на ирачке неприлике. Почетком седмице допутовао је из Ирака са свежим утисцима.

Новембар је био најкрвавији месец за аме- ричке трупе од 1. маја када је председник САД Џорџ Буш прогласио крај борби. У акцији су убијена најмање 74 америчка војника, а Ви сте управо тада били на терену. Каква је ситуација? - Американци су сада јако, јако напети. Био сам у Ираку у мају, затим у септембру и сада, али безбедност је гора него што је била, чак и у поређењу са хаосом који је владао одмах по крају рата. Американци су уплашенији због отпора који је много боље организован. Раније су Ирачани били у већој опасности због криминала на улицама, сада су дефи- нитивно Американци мете. Американци крију једни од других податке о жртвама и не знају заправо колико је лоша ситуација од базе до базе. Био сам запањен тиме. Један мој пријатељ ради за ЦИА, саветник је за безбедност у бази у Киркуку и рекао ми је да су веома срећни јер, иако одбијају нападе сваке ноћи, до сада нису имали озбиљних жртава. На питање како су тих дана изгубили хеликоптер, ућутао се и рекао да не зна ништа, да информације нису потпуне и да јединице и базе не размењују вести о томе шта се догађа и о соп- ственим жртвама. „Тако сам, каже, био неколико сати заглављен у Тикриту због посете неких генерала. Вести су стизале у одломцима: два војника су убијена у Мосулу - а Мосул је само на 100 км од Тикрита. Питао сам их шта знају о томе. Ништа. Они гледају своју интерну телевизију и добијају информације. Кад сам инсистирао, одговорили су ми да Мосул није у ланцу њихове команде." Онда сам чуо да су у Самари хеликоптери „апаши” извршили напад, и пошто сам морао да прођем кроз Самару на путу за Багдад, желео сам да знам шта се догађа. А они ће мени: не можемо ништа да вам кажемо 48 сати, док Пентагон не потврди. Тако да вам је свеједно да ли сте у Багдаду. Кажу вам оно што хоће да вам кажу.

Нова герилска тактика Постоје разне фракције које имају различите интересе. Ту су и оперативци Ал Каиде, а зна се да су и многи муџахедини, који су се борили у Босни и Херцеговини и на Косову, отишли за Ирак да би се тамо борили против Американаца и свих осталих. То

објашњава појаву самоубилачких бомбашких напада и аутомобила бомби. Али нападе ниског интензитета на америчке војнике изводи углавном ирачка герила. Друга ствар су терористичке групе које желе да исте- рају из земље све странце. Сви који раде за Американце и сви који покушавају да оформе неку врсту власти су мета. Ирачани морају да имају снажну власт, а сваки покушај да се уједине увек је био пропаст.

Уз тако јаку цензуру, вероватно није лако извештавати о истини из Ирака. Питам се какве то онда вести долазе до нас? - Знате, ви увек знате шта сте видели, и то је једна страна приче. Једном сам у Багдаду чуо страшну експлозију недалеко од моста близу којег смо били. Кад сам кренуо тамо, Американци су већ поставили барикаде на мосту, свуда около су летели хеликоп- тери. Ирачка полиција ме је пропустила, узео сам камеру и кренуо пешке преко моста. Амерички војници су се шокирали кад су ме видели, узели су ми пасош и почели да ме испитују како то да знам тачно време експлозије. Тако лепо, кад сам чуо погледао сам на сат, није никаква мистерија, био сам удаљен само три блока. Шта сте радили три блока одавде? Био у посети пријатељу. Имате пријатеље овде? Они очекују да сви новинари буду у једном хотелу, да им се сервирају информације и да их водају куда желе.

Зар тако бахато понашање не провоцира неприја тељство

Они су своји најгори непријатељи. Американци ангажују све више ирачких полицајаца и не дају им ништа од опреме осим неких старих калашњикова. Шаљу их као претходницу, тако да кад се приближавате америчкој бази или штабу, прво наилазите на ирачке полицајце који проверавају да ли има нечег на шасији кола. Зна се да су самоубилачки бомбашки напади велика опасност. Далеко иза њих су амерички војници под пуном ратном опремом који гледају како ирачки полицајци обављају најопаснији посао. Ако наилази аутомобил бомба, ирачки полицај- ци ће први погинути. Па опет, не дају им никакву заштитну, а плаћају их 54 долара месечно. Међу тим полицајцима су бивши лекари, економисти... али то је једини доступан посао. И сви могу да постану чувари.

икада?

Али, зар нисте рекли сте да је безбедност гора него

- И то је проблем. Американци никада неће послати своју патролу у град, неће им дати да се срет- ну с народом, изоловани су. Колона аутомобила изађе из базе, прође кроз град и врати се назад. Никада се неће изложити, чак и када су у потрази за оружјем. Никада не кажу шта се догађа и не објашњавају наро- ду зашто га узнемиравају, зашто блокирају аутопут по четири-пет сати. Људи су бесни, али морају да чекају. Па чак и

Iskra 1. januar 2004

Канађанин Тејлор . . . кад би објаснили зашто се чека, обично су аутомобили пуни, има старијих људи и деце, седе у колима сатима под врелим сунцем, на температури од 45 степени и не смеју да изађу ни да обаве нужду, а камоли да добију неку медицинску помоћ. У једном таквом конвоју, у колима испред мојих била је ирачка породица. И 10- годишњи дечак је извео из кола сестрицу, стару тако око четири године, и повео је за руку до ивице пута да пишки. Сместа су дотутњала америчка борна кола, уперили су аутоматске пушке у децу и почели да урлају. Дечак није знао куд ће, пустио је сестру и потрчао назад у кола. Преплашена девојчица се упишкила на лицу места где су је сви видели, расплакала се, била је понижена. Изашао сам и питао војнике да ли је стварно неопходно да малтретирају дете. Нанишанили су у мене, уз псовке ми наредили да се вратим у кола и онда се слатко смејали свему. Они имају оружје. Сви Ирачани у колони притисли су сирене у знак протеста, били су љути и сигуран сам да неће заборавити ту сцену. После сам рекао неким америчким официрима да су без срца и душе, да морају да третирају људе као људе. А они мени причају да је то пропис, да људи морају да остану у колима, да је девојчица могла да баци пиштољ у песак и онда неко да га узме и да пуца у војнике. Рекао сам им да је то цена коју морају да плате. Понашају се горе од окупатора, немају ни пре- водиоце, знају само да вам упере оружје у главу. Девојчица није могла да чека, а не знам шта остали раде, можда обаве нужду у колима, откуд знам. Не можете тако с људима, постоје основна људска права. Слобода је једно, али слобода да одете у тоалет као људско биће је најмање што се може обезбедити.

Изненађење за Дан захвалности Сви су знали да ће Џорџ Буш отићи из Ирака пре него што буде емитован снимак. Ирачани су пуцали у ваздух из беса, а Американци су известили да је то заправо било славље. Није. Чист бес. Ирачани сматрају да Буш губи рат. У мају је Буш рекао да је мисија завршена, једна мала победа и рат је добијен. Сад је у Багдаду рекао да ће Америка добити рат јер ће наставити офанзиву. Кад се то променило? А Ирачани су то прозрели. Само да вам дочарам: у амер- ичкој бази у Тикриту војници нигде не иду без оружја. Гледао сам америчког наредника жену како узима тоалет папир да иде у тоалет наоружана до зуба. Свуда иду наоружани. А на снимку посете Џорџа Буша Багдаду, нигде ни трага оружју. Ако нико није знао да он долази, зашто су се сви окупили у тој просторији и то без једног комада оружја?

Кад су Американци тако добро обезбеђени, како објашњавате онда толики број убијених на њиховој страни? - Они покушавају да кривицу баце на снаге лојалне Садаму Хусеину, на стране борце који се инфилтрирају у Ирак, али заправо и не знају против кога се боре. У области на северу, коју контролишу Курди, постоје две приватне војске и оне се међусобно не воле. Контролишу мултиетничку област око Киркука и Мосула - ту живе Арапи, Турци и Курди, и сви желе контролу над њом због огромног нафтног

богатства. Тим богатством могло би се финансирати стварање независне курдске државе, и зато су Курди и окупирали ту област. Те две приватне армије се не боре против Американаца, па на први поглед изгледа да је тамо мирно. Али за Турке је велики проблем стварање независног Курдистана. Ако се прогласи независност Курдистана у Ираку, то би умешало све суседне области у којима постоје јаке курдске мањине - Турску, Сирију, Иран и Азербејџан. Док немају извор финансирања, нису проблем али сад контролишу нафтом богато подручје. Де факто владар Киркука је лидер Патриотске уније Курдистана Џавал Азиз, упознао сам га. Чува га војска Пешмерга бораца Џалала Талабанија. Исте недеље кад је на Азиза покушан атентат, Талабани је као председник ирачког управног Савета у Анкари изјавио да је Киркук курдски град. То је веома опасна изјава, управо оно што Турска не жели да чује. Од тог Азиза морао сам да тражим дозволу да одем у Сулејманију - дозволу од кога? Ако хоћу у Сулејманију, зашто не могу просто да се одвезем?

Постоје информације да се у Ирак инфилтри- рао велики број страних бораца, ратника џихада. - Они постоје, али не можете их видети и тешко их је ухватити. У Ал Каиму, граду у пустињи на сиријској граници, амерички војници су извршили рацију и повели новинаре да виде. Преплавили су град, претражили све куће и ухапсили су 100 Ирачана, и седморицу странаца. Четворица су били Сиријци што не значи ништа; Сирија је три километра даље, нор- мално да се људи крећу преко границе, Ал Каим је погранични град. Али како су Американци поступали према тим људима! Ноћу је у пустињи ледено, чак су се и добро смештени новинари стално жалили на хлад- ноћу. А Американци су те заробљене Ирачане, код којих нису нашли ништа сумњиво, држали на отвореном, с кесама на главама, дали су им само по два ћебета, а несрећници се збили да се не би смрзли. Руку на срце, свака кућа у Ираку има оружје за своју заштиту. То што Американци нађу неко ситно оружје у рацији, не значи ништа. Али ако им у некој кући не отворе одмах, амерички војници просто разбију врата, улете у кућу, покупе тај калашњиков који породици служи за одбрану и плате им 20 долара за врата, а и на црном тржишту један калашњиков вреди најмање 100 долара.

Американци су одлучили да убрзају пренос власти на Ирачане. Да ли су Ирачани спремни за пренос власти? - Американци покушавају да се извуку. Почела је вијетнамизација рата у Ираку и Американци прелазе на тај план Б, а ја им предлажем да већ крену на план Ф или Г јер је све што су икад урадили потпуна пропаст. Сада у Ираку постоји 250 различитих партија, а све су на етничкој и религиозној основи. Нема ирачке комунистичке или конгресне партије, дакле нема плу- рализације коју је (амерички министар одбране Доналд) Расмсфелд видео кад је у септембру провео 12 сати у Багдаду, изолован и добро чуван. А Ирачани нису спремни, нико међу њима нема ауторитет. И у њиховом управном Савету нису у стању да изаберу председника него се њих 25 смењује на месту председника. Како да то функционише? Лидер Патриотске

Iskra 1. januar 2004

Из ратног дневника 1. батаљона Четвртог пука СДК

БИТКА ЗА УШЋЕ (30-31. МАРТ 1944.) ПОГИБИЈА КОМАНДАНТА РАДОЈКА ЂУРИЋА У ноћи између 25. и 26. марта (1944.) батаљон је путовао за Краљево преко Мале Крсне, Велике Плане и Лапова... У 8:30 воз је стигао у Краљево. На станици је добровољцима саопштено да се иде за Пожегу, те је стога наређен истовар војника. Очекивала се ком- позиција за Пожегу. У 15 сати добијено је наређење којим је промењен правац кретања батаљона, и да се поново треба укрцати у вагоне, којима би се отишло до Ушћа. У 16:30 воз је кренуо за Ушће, где је пристигао у 18 сати. Телефоном је добијено наређење из Јоша- ничке бање... да се батаљоном затворе сви прилази Ушћу а нарочито они са западне и југозападне стране. Извиђачким одељењима извиђати правце ка манастиру Студеница и селу Рудно. По добивеном наређењу одмах је предузето потребно обезбеђење са две чете, док су остале чете биле на одмору, и смењивале се на дужности обезбеђења. Код Трећег руског батаљона у Ушћу добивена су следећа обавештења о ситуацији у

уније Курдистана Џалал Талабани изјављује с функ- ције председника да турске трупе не могу учествовати у мултинационалном контингенту. Шеф дипломатије Забари такође је Курд и ни он неће турске трупе. Али кад на функцију председника дође неко турске националности, он ће вероватно хтети турске трупе. Сви имају другачије интересе, базиране на етничкој припадности.

У реду, шта би био следећи корак? - Ако су САД озбиљне и ако желе да Ирак остане у садашњим границама, мораће да оду на север да разоружају оне две приватне курдске армије и да брзо установе ирачке безбедносне снаге. Док год господари рата Масуд Барзани и Џалал Талабани имају своје приватне војске и представљају само себе у том управном Савету, нема напретка. Они кон- тролишу северне границе. Њима сам платио визу а на граници пише да улазите у ирачки Курдистан, не у Ирак, и вије се курдска застава, не ирачка. Американци су у септембру покушали да скину ту зас- таву, али им је пресело. Дакле, ако САД мисле озбиљно, морају да се обрачунају с Курдима на северу и са шиитима на југу. Шиити су у Ираку већинско становништво и имају моћну бригаду Бадр у којој је мобилисано 5.000 људи. Оперишу у области око Мосула, Наџафа и Кабула. Подигли су своје контролне пунктове и спроводе ред. То је област коју контролишу мултинационалне снаге, и прва директива коју им је Бремер издао била је да разоружају бригаду Бадр. Амерички маринци су пет месеци били у тој области и нису успели да је разоружају. Питање је ко ту има јурисдикцију? Нема јурисдикције. И док је тако, ситуација у Ираку је далеко од стабилне.

Глас јавности ,7.12.2003. <glas-javnosti.co.yu>

Iskra 1. januar 2004

крају: 25. марта група од око 1000 партизана отишла до села Равни (Ужичка секција), друга група од 1200 партизана иде на исток и дошли су до Мичеваца (20 км западно од Ивањице). Од ње се одвојила једна група од 500 партизана у Бјелуши. Сутрадан, 26. марта пар- тизани су наступали са великим снагама од Катића преко Сивчине. Добровољци који су наступали ка Катићима имали су неуспех и њихов део са Штабом пука (Другог) одступио је ка фабрици Лиса. Са југа нема извештаја. четници мајора Цветића имају Штаб у селу Рудо јачине 400 бораца. Циљ партизана је прелаз преко Ибра према Јастребцу. За овај прелаз постоје две могућности: Ушће и Јошаничка бања. Ноћ између 26. и 27. марта била је мирна. У пет сати ујутру добијено је писмено наређење. Добијени су знаци распознавања, списак надимака мостова и списак надимака јединица. У 5 сати ујутру послата су два извиђачка одељења (Студеница, Рудно). Према исказима сељака, партизани се јаким снагама крећу према Гледици. Ноћ између 28. и 29. марта била је мирна. Следећег дана појачане су мере утврђивања и извиђања. У томе циљу ископани су заклони за стрелце и аутоматска оруђа. Извиђачи су потврдили да су партизани у Гледици. Ноћ између 29. и 30. марта била је мирна до поноћи. Од поноћи се чула ватра (правац Вионице) где су партизани ломили слаб отпор четника који су дошли из села Рудног. Наредног дана око 10 сати партизани су преузели покрет у две колоне. Лева, јача, ишла је ка Ушћу, а десна, слабија, према Јошаничкој бањи. Из Чечине лева колона се поделила на два дела приб- лижно исте јачине. Тек када се десна колона учврсти- ла у селу Рудном (јер доминира крајем), лева колона могла је да уђе у манастир Студеницу. У 15:30 лева се подколона налазила у Студеници, а десна у Рудном. После одмора од пола сата продужили су покрет, и то лева до села Камењани, где је заноћила са избаченом предстражом од око 100 људи на Јабуковом пољу. Десна подколона заноћила је на простору Слатина- Саковица. Тачност ових података добровољцима су потврдила извиђачка одељења и сељаци курири. Леву подколону са једним водом лично је извиђао коман- дант батаљона капетан Радојко Ђурић. Око 21 сат добровољци су испалили први метак из тешког бацача. Десна колона, према извештајима, била је на око 6-8 км од Јошаничке бање. Од првог мрака почеле су мање чарке са веће даљине. Партизанима је највероватније био циљ замарање добровољаца. Добровољци су одбрану поставили на три главна положаја: 1) Цела Четврта команданта батаљона.

чета

командно

место

2) Прва чета 3) Истакнути положај (затварање реке Сту-

Весна Поповић

Ушће (1944. ) . . . денице) Трећи вод Треће чете. Положаји су имали телефонску везу са Штабом пука. Добровољци су добили упутства да се партизани боре ноћу, нападају после поноћи, са оне стране са које се чује митраљез не долази главни удар, да се користе бомбама и пикавцима (машински пиштољи). Од поноћи па до 01:30 трајало је затишје. Тада је према положају 1 из кућа Пешића отворена митраљеска ватра. Најпре су тукли слабије па све јаче. Сваки други метак био је светлећи.Овом у ватром пар- тизани највероватније хтели да скрену пажњу бра- ниоцима положаја 1 да напад долази са ове стране, док су се њихове елитне јединице готово нечујно при- ближавале и опкољавале положај 2. У исто време са истакнутог положаја чула се краћа борба махом бомбама, која је око 2 сата била прекинута. Резултат ове борбе је био да је Трећи вод Треће чете био прилично изненађен и дозволио да му партизани приђу исувише близу. Зато нису имали вре- мена да у потпуности искористе своје оружје које су имали (лаки бацач и 2 пушкомитраљеза). Водом је командовао водник Константин Мајерхофер. У борби је био изгубљен лаки бацач кога је погодила бомба. Вод је претрпео губитке. На положају 2 још је било мирно. У 2:30 људ- ство са истакнутог положаја се прегруписало и под командом заставника Павла Михаиловића поста- вљено је у бункере испред и позади мостова као њихо- ва заштитница. Од 2:00 до 2:15 појачана је борба на положају 1. Браниоцима је у помоћ упућена Друга чета, део Пратеће чете и муниција за два тешка бацача и два тешка митраљеза. Појачање је изашло на положај у 2:35. Борба је затим узела све већи и већи замах. Углавном је вођена тешким митраљезима у којима су надмоћност имали партизани. У 2:15 на положај 2 партизани су дали трубни уговорени знак и борба је почела. У почетку је била слаба. У 2:35 добровољци са положаја 2 били су нападнути са леђа, са врха Кукавице, који је после јаког напада партизана био од њих и заузет. Прва чета, која је добила ватру са леђа, известила је да јој је положај угрожен, али је добила наређење да по сваку цену задржи положај док не падне решење на положају 1. Из долине Студенице партизани су нападали слабијим снагама ватром са даљине од око 1,8 км. Одмах је упућена Трећа чета без Трећег вода да затвори долину. У 3 сата борба се ближила врхунцу. То се осећало по изузетно јакој ватри која је трајала непрекидно 10 минута. Партизани су се спремали на јуриш. Добровољци су извршили ватрену про- тивприпрему из свих аутоматских оруђа. Око 3:10 могли су се чути и блиски шапати партизана на целој линији фронта (напред, напред). Тада је у даљини одјекнула труба. Истог момента партизани су почели бацати бомбе на добровољачке положаје. Снажном ватром на целој линији бивају одбивени уз губитке. Напад је био одбивен па су се партизани морали повући на полазне положаје. Изведен је још један

напад са истим исходом. На положају 1 добровољци су отпочели припрему за противнапад. У 3:20 зачуо се глас команданта, капетана друге класе Радојка Ђурића: "Другови, ко је са нама?” Снажни гласови добровољаца одговорили су „Бог”. Глас њиховог команданта „Живео Краљ” био је прихваћен са „Живео”. Партизани су узвикивали „Живели проле- тери и напред пролетери”. Капетан Ђурић тада је позвао митраљесца Радишу: ”Радиша, дај ми ту Бреду”, што је овај одмах и учинио. Ђурић је сео на митраљез али када је хтео да окине, погодило га је зрно из машинског пиштоља у чело. Успео је да скочи са митраљеза ухвативши се за главу и да каже: „Другови, погибе вам командант, напред у победу”. Било је то око 3:45. Међу добро- вољцима је настала пометња и дошло је до повла- чења. Делови добровољаца који су одступили, пре- бачени су са друге стране Ибра на нове положаје. Пребацивање је окончано око 6 сати. Добровољци су и даље држали мостове. После погибије Ђурића за новог команданта батаљона постављен је капетан друге класе Момчило Ђорђевић. Настао је митраљески и пушкомитраљески двобој. Обе стране су вршиле прегруписавање. Око 8:15 партизани су почели да се повлаче. Добровољци су одмах заузели напуштене положаје, и са њих пренели у долину тело покојног Ђурића. Покојног Ђурића су камионом пребацили за Краљево, затим возом за Београд, а остале погинуле возом за Краљево... Око 16 сати стигло је наређење да добровољ- ци поседну и у току ноћи штите са једном четом лево крило, што је и учињено. У борби код Ушћа погинуло је 7 добровољаца. Њихова тела послата су за Краљево са просветаром Младеном Вучковићем. Рањена су 32 добровољца. Несталих у борби било је 36. Јединица је у току дана имала 75 бораца избачених из строја. Од оружја изгубљен је један тешки бацач, који је постао неиспра- ван услед дугог коришћења, један тешки митраљез, 2 пушкомитраљеза, заробљена од оних који су били рањени у борби. Осећало се да добровољци нису били довољно обучени, нису користили заклоне и нису навикли на ноћну борбу. Ноћ 31.03.-01.04 била је мирна. Само се чула пуцњава из правца Јошаничке бање. Трећа чета обезбеђивала је на Кукавици лево крило. Од 18 до 19 сати вршено је укрцавање на воз у Ушћу, а у 19:25 воз је кренуо за Јошаничку бању... Тамо је стигао у 20:15. Комора је била упућена друмом према Јошаничкој бањи. У 20:25 добивено је наређење за покрет до Баљевца и Церење ради преноћишта. Јединица је дошла у 22 сата а комора у 2 сата по поноћи. Ноћ је била мирна. Следећи дан био је предвиђен за одмор са обуком. Дана 03.04. у 6 сати ујутру добивено је наређење за покрет батаљона ка Рашкој. У 10 сати батаљон је пошао из Цериња, да би већ око 12 сати био на периферији Рашке. Ту се одморио. У 13 сати Прва чета се камионима пребацила у село Милатковић док је остатак батаљон прошао кроз Рашку. Од 14:00 до 14:30 остатак батаљона је пребачен до јужне ивице села Милатковић. Од 03.-05. априла није било акција.

Из оригиналног Ратног дневника команданта 1. батаљона Четвртог пука СДК

Iskra 1. januar 2004

Ревизионизам у савременој српској књижевности (86)

БАЦАЛИ СМО У ВОДУ ПРВЕ И ПОЗНЕ ДУЧИЋЕ ДРАГОЉУБА ВЛАТКОВИЋА

Кроз целу своју књижевну каријеру Јован Дучић је био оспораван, критикован и нападан због неких његових промашаја у личном животу и писању, због „политике” у нашим књижевним круговима, а највише из просте људске зависти. Књижевни кри- тичар Драгољуб Влатковић прокоментарисао је многе те нападе у својој књизи Бацали смо у воду прве и позне Дучиће1. Парафразирајући народну изреку о првим кучићима, он је указао на повремену немилос- рдност у нашем књижевном животу, нарочито када некњижевни елементи ступе у дејство. Ово се односи особито на последње године Дучићевог живота и комунистичке критике после Другог светског рата. Влатковић дели третман Дучића од стране критичара на три периода. У првом, који он назива ВРЕМЕ ЗАВИДЉИВИХ (1893-1918), критика Дучића заснива се углавном на чистој зависти, али и на убеђењу да нови дух у српској књижевности, који је он унео са Миланом Ракићем, значи изневеравање на- родних традиција и новотарење. Ова критика није омела Дучића да напише своје најбоље песме, у стиху и прози, тако да напади у овом периоду нису од велике важности. У другом периоду, ВРЕМЕ НЕТРПЕЉИВИХ (19191940), критика Дучића и напади на њега јачају у жестини и оштрини. „То је било немирно време, пре- вратнички период. Готово сви нови и млади сматрали су да стварају нешто значајно само ако руше старо и претходно. Постао си славан и популаран једино ако си хтео (и успео) да другога наружиш и великог обориш.”(61) Занимљиво је да су се на Дучића у овом периоду окомили највише левичари и марксистички настројени писци, свакако из идеолошких разлога, мада су хтели да дају утисак да га критикују само са књижевне стране. Један од првих био је Мирослав Крлежа, али он се није често бавио Дучићем. Ту улогу преузео је један од главних марксистичких критичара, Велибор Глигорић. „Велибор Глигорић је у међуратном периоду о Дучићу писао само памфлетски и потцењивачки. Своје негативне и неповољне судове и осуде потенцирао је и апострофирао - дизао не на квадрат него на куб. Зато су његови написи о Дучићу (а и о многим другим) не само нетачни него и обмању- јући.”(70) Тако, на пример, Глигорић говори о Благу цара Радована крајње негативно: „Цела књига балан- сира између песничке хипнозе о лепоти антике са умишљеним властелинством и просечне интелектуал- ности човека (писца) који нема стварног додира са животом... Сви атрибути класичног песништва, о који- ма је Дучић размишљао, припадају далекој прошлости, а Благо цара Радована, које је он пронашао, за којим, по његовом мишљењу, тежи човечанство, не задово- љавају потребе данашњице.” Глигорић даље тврди да својим „просечним интелектом” (?) Дучић није створио нити могао да створи значајно савремено дело. Узалуд труд на 400 страница када нема ни четрдесет гради величине и актуелности!”(120) Други водећи марксистички критичар, Ђорђе Јовановић, такође негира Дучићеву уметничку вред-

Iskra 1. januar 2004

ност. Објашњење таквог приступа заснива се на чисто идеолошкој основи. Марксисти сматрају да: Дучић једноставно припада прошлости. Влатковић тврди да Јовановић „нашег песничког барда своди на лите- рарног просјака и одбацује га потпуно. Без остатка. И писао је о томе служећи се простачким изразима и личним увредама...” По њему, Дучић је „синоним за мртвило и лешинарство.”(71) У трећем периоду, ВРЕМЕ ОСВЕТОЉУБИВИХ (1941-1993), критика Дучића заснива се на његовим изјавама по питању Југославије, нарочито у чувеним чланцима у Американском Србобрану, и на његовом опредељењу за генерала Дражу Михаиловића у грађанском рату. При томе, критичари скоро обавезно пропуштају да испитају Дучићев став према Југославији од почетка до краја. У својој младости он је гледао друкчије на проблем Југославије. Мада се није истицао као поборник југословенства, он је ипак био присталица заједништва са осталим југословен- ским народима. Имао је личне пријатеље међу хрватским писцима, сарађивао је у њиховим часописи- ма. Али одбијао је нетрпељивост и непријатељство код неких хрватских политичара и државника. Сматрао је да је најпре „потребна заједница у идејама, да би затим постала заједница у принципима, а ми то никад не постижемо.”(144-45) Као писар нашег дипломатског представништва у Софији припремао је никад објављену антологију у којој су заступљени сви југословенски песници, укључујући и бугарске. Како се ситуација погоршавала, тако се и Дучићев став почео постепено да мења. „Јован Дучић је још увек тих година веровао да је Југославија дело једног гигантског напора, производ поштења и заслуга витештва. И да је довољан само тај факат за дивљење. Али, и за - страх! И почео је и он страхо- вати, само и још увек и веома дуго веровати да хрват- ски народ, или бар већина тог народа, неће слепо веровати и поћи путем којим су већ били кренули и далеко одмакли неки његови истакнути политичари.”(89) Крајем тридесетих година Дучић је схватио шта намеравају хрватски политичари приликом стварања Бановине Хрватске. Почео је да верује да је наша заједничка држава била „вештачка творевина” и „трагична грешка наших политичара”.(150) Усташка зверства донела су дефинитивну промену у Дучићевом гледању на проблем Југославије. „Дучић је још у Лисабону својим очима видео фотографије, на којима су усташе биле окићене нанизаним очима поубијаних Срба. То је било одлучујуће! Гледао је у те фотографије читав сат и непрестано трљао своје очи да га случајно не варају...” Тако је он постао „један је од првих и најагилнијих који је дигао свој глас против народа (мада ни тај народ није био сав усташа, као што ни сви Немци нису били фашисти) који је већ починио и наставио да чини злочине којих и каквих није било ни у доба дивљаштва и варварства!”(151) Због свега тога није више веровао да је заједничка држава са Хрватима могућа и да ће, ако је буде било, довести до сличних злочина.

Ревизионизам ... После Другог светског рата кампања против Дучића се продужује још већом жестином, нарочито због његове подршке Дражи Михаиловићу. У Енциклопедији Југославије Лексикографског завода из Загреба, чији је директор био Крлежа, о Дучићу стоји да је „у служби (био) изразит каријериста повезан с предратним реакционарним режимом; у току рата, на линији својих политичких симпатија, као емигрант у Америци опредељује се за четничке снаге у земљи.” О њему се чак „у првим послератним годинама тврди да је био ‘обожавалац Хитлера и лични пријатељ Мусолинија, Франка и других евро-фашиста‘.(??). А у литератури да је књижевни епигон и декадент. Или, још теже и несхватљивије, да је ‘фабрикант занатских суза‘ и ‘реторички нарцис‘. У првим послератним го- динама нема га ни у школским програмима.”(162) Да би прикрили праве, идеолошке намере својих напада, ови „критичари” износе и његове књижевне „недостатке”, мада је свима било јасно да Дучића одбијају из чисто политичких разлога. Међу новим нападачима Влатковић истиче Оскара Давича и Марка Ристића, мада има и добро- намерних критичара без тенденциозне политичке глазуре (Милорад Павић, Зоран Гавриловић, Милован Данојлић и Миодраг Павловић). „За Оскара Давича Јован Дучић није само ‘издајник??? свога језика (?) а тиме и свога народа (?!). По њему, и за њега, ‘песништво‘ (под знацима навода, наравно) овог тре- бињског трубадура ‘добро НИКАД није било’ (подвукао Д.В.). Оно је само таквим проглашено 'непотпуним и погрешним проучавањима и занимањима професора и студената. Одговарало је укусу само једног јединог човека - Богдана Поповића1, по Давичу, ‘спикера нео- ригиналних и колонијално зависних естетских парола‘(?!).”(163) Влатковић даље коментарише: „Великом противнику светосавља и српске традиције, Давичу творац Царских сонета је посебно одбојан и одвратан и ‘што је у своје време уверавао људе који су му стављали на располагање своје уши, да води порекло директно од Немањића' (нигде нисмо прочи- тали да је Дучић тако што изговорио или написао). И зато то Давичово тврђење за нас је, како он тврди за Дучића, ‘колико параноично толико и, у својој глу- пости, и комично'.”(163-64) Други режимски писац, иначе одличан песник, Марко Ристић, исто тако крајње нетолерантан и непријатељски расположен, сматрао је Дучића још у међуратном периоду, „бившим, престарелим, превазиђеним и још буржоаским и малограђанским ствараоцем... Оличење осредњости, безличности и празнине, који може импоновати само девојчицама и ученицима, снобовима и скоројевићима. Има само способност версификатора. А био је празан деклама- тор, оно што се на француском зове ‘помпиер‘.”(165) Ристић оптужује Дучића да је исувише користио, по- зајмљивао и плагирао помодне ‘реквизите1 других, другим речима обилно крао. По њему, Дучић није ни „чист” лирик, ни прави „симболиста”. Ристић се не устеже ни од личних напада: „Несимпатичан као човек (и то он који је био омиљен у сваком друштву), себичан (и то он који је из своје превелике себичности све што је имао - а имао је доста завештао и покло- нио свом народу), бескарактеран (а не наведе ниједан пример или случај где се таквим показао), неин- телигентан... Вели да је прослављени Херцеговац и популарни песник умро не у отаџбини него у Америци

‘осрамотивши се још једном (не каза када и којом приликом се прва срамота Дучићева догодила) пред смрт крајње реакционарним великосрпским ‘ставом‘. Посебно наглашава да је ‘умро као четник-еми- грант‘.”(167) Занимљив је и случај свештеника Николе Дреновца (касније рашчињеног због подршке Титу) коме је Дучић написао похвалан предговор књизи песама, а који је касније постао један од најжешћих нападача на Дучића. Влатковић вели: „Велика је нес- рећа за једног песника, а и за народ у чије се име то чини, кад се ружно, потцењивачки и из политичке мржње и критичарске низине, пише и говори о другом, много већем и значајнијем ствараоцу. Исус Назарећанин је те и такве називао ‘окреченим гробовима1... Историја није оспорила Дучића него оне који су њега оспоравали.”(159-60) Добронамерни критичари, као Зоран Га- вриловић, морали су „да плате данак неким, код нас већ давно укорењеним и већ окошталим заблудама и предрасудама, а које су се појавиле за песникова жи- вота. После другог рата, пак, поново су и посебно пласиране и претерано наглашаване.”(170) Ваља нагласити да је Дучићу време дало за право. Много шта што је рекао и због чега су га нападали, на пример међусобни односи југословенских народа, одвијало се задњих година, на српску несрећу, онако како је Дучић предвидео. Влатковић то истиче: „Јован Дучић, како је већ рекао др Василије Крестић, корачао је брже од историјске науке. И био је много објективнији и непристраснији, истинитији и научнији од правих научника. Посебно, када је писао и расправљао о муслиманима и Хрватима. Али, и о нама Србима. А оно што је из те области публиковао било је и још увек јесте веома актуелно и значајно. И прекопотребно. Не само да се зна него и да никад не заборави. А Дучић, све што је и о чему је писао или говорио, најпре је добро проучио и одлично познавао. Не само догађаје и личности него и време и околности под којима се нешто збивало. А при томе је увек указивао велику храброст. Супротстављао се и поз- натим именима. И увек показивао историјски резон и критички став. А био је веома видовит и далеко- вид.”(143) Мало је ко од наших писаца био толико нападан и омаловажаван као Дучић, кога Влатковић често назива „Кнезом српских песника”. Можда зато има конкретних разлога. Дучић свакако није био све- тац, али, на крају крајева, њега треба вредновати као писца, а не као моралисту или као дон жуана. Што су га зарад таквих ствари највише критиковали сами писци, одаје да је нешто друго било по среди а не Дучићеве мане - испрва завист, а касније политички елеменат. Било како било, Дучић као песник је све то преживео и данас је на пиједесталу српске књижевности како и заслужује, и његови земни остаци су свечано пренесени у родно Требиње. Његова дела се поново прештампавају, о њему се пишу књиге, а млађи песници и писци га читају све више. Сви напори комунистичке власти да Дучића занавек прогласи „народним непријатељем” (када су најзад објављена Дучићева Сабрана дела у 1969, о томе се расправља- ло и на Председништву Комунистичке партије Југославије) остали су без успеха. Књижевни критичар Драгољуб Влатковић заслужује похвалу што је својом занимљивом књигом

Iskra 1. januar 2004

О књизи Драгише Божића:

„ЦРВЕНИ МЕТАК” Драгиша Божић: „Црвени метак”\ Ваљево принт, Ваљево; Моравци, 2002.; стр. 157; 20 см. тврди повез.

али су овце, свиње, краве и волове. Пљачкали су све што се могло опљачкати.

У књизи нема ништа о писцу. На крају књиге дао је белешку о својој првој књизи „Црвени јарам”, која је објављена 1991. године у којој се говори „о злом времену принудног откупа и насилног утеривања у сељачке задруге”, али ни ту нема никаквих биограф- ских података. Из ове нове књиге се види само толико, да је родом из качерског краја (Љиг) и да највише описује страдање сељака из села у Качеру.

Преживели из сеоских кућа уз плач и лелек причали су писцу јаде и муке које су преживљавали. Тако, на пример, Даринка Симуновић из села Липље уз сузе и кукњаву говори: „Оца Тихомира стављају на врућ шпорет. Туча, кукњава... Очево су све покупили, а њега потерали босог. Остаде у кући нас шест жен- ских глава - баба, мајка, ја и моје три сестре...” А Милена Ђурић из села Команице прича: „Чула сам мајку како моли: 'пустите ме да кажем свом детету две речи, да се обучем’. Нису јој дали, само су викали: 'Излази, излази, не треба да се облачиш, нећеш далеко’! Не прође дуго, учини ми се као мајкин јаук; онда тишина, па рафал...” А Ненад Вујичић из села Долово сведочи: „Оца Драгу су затварали скоро свако друго вече. Знали смо да га је највише тукао Радислав Ракиџић... После једног таквог одвођења, отац се ујутру није вратио... Неки Сава Туле му је први угледао опанке поред школског бунара...” и тако даље, итд., У црно је био завијен цео качерски крај и требало је да прођу године да се народ, а нарочито села опораве од комунистичко-партизанског терора.

* *

Одмах треба рећи да је ово стравична књига. Човеку се коса диже и кожа јежи док је чита. Писац је књигу поделио на три дела: Почетак зла; наставак зла и трајање зла. А све се одвија под геслом исписаним на корицама књиге: „Реакционаре пред цев; кулаке у бунар и другове на Голи оток”. Догађаји се описују с јесени 1944. године када су кому- нисти почели успостављати своју партизанску власт, па кроз следећих тринаест година. Први део књиге описује „ослобођење” качер- ског краја и завођење комунистичке власти по селима и срезовима Качера - Љига, Белановице и других. Ту је описано стравично понашање комунистичких коме- сара и партизанских команданата и командира, који су упадали у села и терором заводили своју власт убија- јући без суда и пресуде сваког оног на кога би се упрло прстом да је био четник, да се било чиме замерио иле- галним комунистима за време окупације и томе слично. Хапшења су вршили на најгрубљи начин, тукућу кун- дацима и батинама сеоске домаћине да су се до неба проламали јауци несрећних сељака и њихових укућана. Па не само да су убијали домаћине, већ су им комесари из кућа насилно односили све што се могло однети - од постељине и намештаја све до жита, мрса и другог мала. Из добростојећих „кулачких” кућа тер-

Бацали смо у воду прве и позне Дучиће допринео ревизионизму

мишљења о једном од наших највећих песника и писаца. Влатковић завршава књигу одајући заслужену пошту великом барду: „Велику шуму тресе олуја. Мада претерано и неправедно вређан и омало- важаван, Јован Дучић је остао нерањив од времена. Певао је живот, био је животан и остао жив и педесет година после смрти. И Иво Андрић је, приликом откривања споменика Бранку Радичевићу, рекао да правом песнику и истинском литерати ни људи ни време не могу ништа. А знаменити требињски трубадур платио је свој дуг и у животу и у поезији (и критици), и то не мали дуг, јер велики и јаки увек плаћају више и теже!”

Васа Михаиловић

1. Драгољуб Влатковић, Бацали смо у воду прве и позне Дучиће (1893-1993). (Београд: Књижевне новине, 1998). Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

Iskra 1. januar 2004

У делу „Наставак зла - Смрт кулацима, глад народу” описује се пљачкање народа у Банату када је вршен тзв. разрез и када су сељаци силом утеривани у комунистичке задруге. Комесари са милицијом пљачкали су све што се од народа могло опљачкати и то уз невиђене тортуре: чупања бркова, кундачење паора, злостављање укућана, итд. Тражили жито, бајаги вишкове, а уз жито односили свиње, краве, волове - све што се могло однети. То је било стравично време српског народа у Војводини, а нарочито у Банату. На хиљаде народа је било отерано у роби- јашнице и на принудни рад у разне крајеве Србије и Босне. Поменуло се, не повратило. У трећем делу „ Трајање зла - чистили редове, морили другове” описано је међусобно разрачунавање комуниста у

време тзв Информбироа. Ту је описано затварање, злостављање и одвођење „другова” на Голи оток. Преживели су после давали писцу страв- ична сведочења. Тако на пример, Љубо Микић из Београда прича: „На поду брода смо лежали као лешеви, а наши спроводници су по нама газили као по кладама или џаковима. Одакле се чуо јаук, ту су ударали, по тој гомили, док не умукну. Онда се зачује нови јаук, па опет удри по њима. Ко зна колико је тада људи поломљено и уморено. Кад је брод стао, био је већ увелико дан, многи нису устали..."

Све у свему, ово је заиста ретко потресна књига о страдању српског народа за време комунис- тичке владавине. И добро је што је написана да бар за историју остане сведочанство, јер по „паду комунизма” - како се то сад говори, ама баш нико није узет на одговорност од толиких силних комунистичких вођа и вођица, који су педесет година спроводили своју владавину терором над јадним српским народом. А неко је морао одговарати за сва та почињена недела...

Бора М. Карапанџић

МАНАСТИР И СЕЛО ГРГЕТЕГ Јула 24, 2002. године у манастир Гргетег на Фрушкој Гори стигла је Тројеручица, односно верна копи- ја чуднотворне хиландарске иконе (игуманије).

„натурални син Гргуров и морао се родити пре 1438., јер је већ 1458 тражио да помоћу турском постане деспот у Српској земљи”.

Ова икона, којој је полазиште био манастир Хиландар, остаће за сва времена на Фрушкој Гори, а у манастиру Гргетегу.

Највероватније, родио се око 1435. У младости је подржавао Османлије, које су помагале изгледа његовом оцу да добије деспотство Србије после смрти деспота Лазара Бранковића (1458.).

Дочекана је на коленима хиљада верника, а у манастир је унета уз церемонијал који се овде не памти. Тројеручица се тако по осми пут нашла међу Србима. А то је уствари осма копија оригиналне хиландарске Тројеручице, која ће као и она прва у Хиландару чинити чуда и верује се, мирити завађену српску браћу и враћати српски народ својим коренима, традицији и духовности. Од Свете, па до Фрушке Горе, Тројеручицу је допратио отац Серафим Хиландарац, а који је том пригодом рекао: „Прво чудо, пресвете Тројеручице је исцељење руке Св. Јована Дамаскина. Од тог чуда и долази њен назив Тројеручица. Збило се то у 8. веку. Од тада, па до данашњих дана, Тројеручица чинодејствује на разне начине, како у Хиландару, тако и у свим крајевима православља. Она исцељује од многих болести, уклања телесне мане и нечисте духове, а испољава и многа друга чудесна дејства.. Драго камење и многи други украсни предмети од племенитих метала који се налази на самој икони, на игуманском престолу у Хиландару, сведочанство су захвалности православних верника”. У записнику братских сабора из 1753. године забележено је да је манастир Гргетег саградио деспот Змај Огњени Вук („Змај од Огња" или „Змај-Деспот” или „Змај Огњени”) и то по жељи свога оца Слепог Гргура, изгледа 1471. Манастирски храм је посвећен Св. оцу Николају (летњем). Према усменом предању, манастир Гргетег је подигао деспот Вук Гргуревић Бранковић (1471). Разлог беше у чињеници, да му је отац слепи Гргур Бранковић тада био монах у Хиландару, кога су непрестано угрожавали Турци. Стога је он гледао да нађе сигурније уточиште, па је позвао сина који је боравио у утврђеном Иригу („фрушкогорска престоница”), да на Фрушкој Гори оснује манастир. Змај Огњени Вук се одазвао очевој молби. Подигао је манастир и по очевом имену га је назвао Гргетег. Нажалост, слепом деспоту не би суђено да последње године живота проведе у задужбини свога сина, јер се упокојио пре него што је манастир изграђен. Међу личностима из наше славне прошлости, Змај Огњени Вук, био је изгледа последњи витез (племић) коме су се приписивала митска обележја надземаљске снаге и јунаштва. Надимак „Змај Огњени Вук” добио је изгледа по ордену „Змаја” који се носио на ланцу око врата, а установио га је краљ Сигисмунд (Жигмунд). По Илариону Руварцу, Вук је био:

У историју Вук Бранковић („Змај Огњени Вук”) улази 1465. године, када долази у Угарску са једним посланством. По султановом налогу нудио је тада мир угарском краљу Матији Корвину. Мир за угарским сизереном не склапа, али оста- је у његовој служби. Од њега као своје поседе добије Купиново, Ириг, Беркасово, Јарак и Сланкамен, уз титулу деспота. Као сремски деспот, а у угарској служби, борио се овај страшни ратник не само против Османлија него и против свих непријатеља краља Матије. Посебно пада у очи његово јунаштво на ткз јужној граници где се борио противу Турака. Прославио се 1476. освојивши Сребрницу и борећи се код Шапца и Смедерева. (А недалеко је постао познат и његов чувени поход на Сарајево (Врхбосну) 1480. када је освојио овај град и притом га опљачкао. Године 1481. је са војском прешао у Србију и освојио Браничево и Крушевац. Ове крајеве је добро опленио а становништво се са његовом војском повукло у Банат, и населило у крајевима између Београда и Темишвара. Сматра се том приликом иселило у крајеве изнад Дунава између 50 до 100 хиљада Срба. Змај Огњени Вук умро је 1485. године, а после битке на Уни где је са угарским великашима дочекао турску војску која се враћала из похода на Крањску и Корушку. Овај сремски деспот био је ожењен са Барбаром Франкопан (угарском племкињом), али са њом није имао

деце.

Деспот Вук Бранковић („Змај Огњени Вук”) столовао је у своја три утврђења Иригу, Баркасову (у њему је боравио највише због близине Босне) и у Сланкамену. По Вуку Стефановићу Караџићу, малу црквицу у Сланкамену је зидао Змај Огњени Вук, који је онде седио. Илија Округић - Сријемац (католички опат и књижевник), забележио је како се у народу приповедало: „да је Вук о један високи забијени клин илити ексер, долазећи у цркву на молитву, свој клобук вешао”. На то се надовезао и Иларион Руварац, па је духовито приметио: „Та и ја сам био у Сланкамену, и видео одртине и остатке некадашњег града сланкаменског, и био сам у старој цркви сланкаменској, посвећеној св. оцу Николају, али данас нема човека који би руком до тога ексера (на десном стубу) досегнути могао”.

Iskra 1. januar 2004

Најстарији поуздан податак о манастиру Гргетегу имамо тек из 1619., а затим из 1646. и 1653. године за време османлиске владавине. У то време ратова Аустарије са Турском, пре Сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем, манастир је опустошен од стране Агарјана. Године 1691. аустријски цар Леополд I га је даровао арадско-јенопољском епископу Исаији Ђаковићу („Исаији Мудром”). Као митрополит Исаија Ђаковић га је темељно обновио. У манастир Гргетег око 1739. године (после Сеобе под Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом) су се склонили са својим драгоценостима и калуђери манасти- ра Сланца из Србије. Највероватније у то време у самој близини манастира Гргетега основано је и село Гргетег, као манастирски прњавор (манастирско село чији житељи обрађују земљу, својину манастира). Манастир Гргетег је био у поседу српских митрополита све до митрополита Павла Ненадовића. Отада је манастир постао самосталан (1778). Први настојатељ осамостаљеног манастира Ггетега постао је Кирил Живковић (касније епископ пакрачки).

Од њих, на манастирском гробљу су сахрањени Јеротеј Мутибарић (1858) и Иларион Руварац (1905). Почетком рата (1941) за комесара манастира Гргетега постављен је Мирко Пургар усташа из Руме. На „дужности је остао” до 1942. године. Он је 11. септембра 1941. потписао записник о приморедаји једног дела манастирских предмета, што их је преузео делегат и управник загребачког музеја Владимир Ткалчић. Оно што је овај поштени и честити Хрват преузео, то је данас једи- но преостало манастиру. (Чудесни иконостас Уроша Предића, а остао је у манастиру, ко зна каквом случајношћу био је доста неоштећен). У загребачком музеју сачуван је само један део ствари из цркве са неколико икона, из библиотека 100 књига и осам рукописа, а из салона и библиотеке 20 портрета. Све остало је у манастиру пропало. Пре свега библиотека од 2 хиљаде књига (најбогатија од свих ма- настира, на Фрушкој Гори).

Иконостас у манастирској цркви су сликали 1774. године Јаков Орфелин и Теодор Крачун.

Драгоцена архива, која почиње од 1691. и која је заостала у манастиру, коришћена је за време рата за потпаљивање ватре (како од усташа тако и од партизана). А после рата, њезини разбацани остаци су налажени по приземним собама и у бившој библиотеци (на чијим зидовима је оштећени сликарски рад Ђуре Јакшића, тј. фреске „Христос пред Пилатом”.

За време архимандрита Синесија Радивојевића (1829), склопило је братство манастира Гргетега уговор са сликаром Георгијем Бакаловићем да ислика унутрашњост манастирске цркве.

По окупацији Словеније, Немци су Словенце протеривали. Знатан број тако је пристигао у Србију (у Србији је рођен рецимо Милан Кучан - председник ове сада независне државе).

Велики пожар 1841. године нанео је велику штету манастиру, када је настрадао и иконостас. Било је то онда када је манастиром управљао архимандрит Јеротеј Мутибарић (касније еписком далматински).

Осим обичног света Словенаца растеривали су и римокатоличке свештенике. И тако је њих 86 пристогло у Срем. У манасатиру Гргетегу боравило је њих 9 око го- дину дана.

Читав низ година архимандрит Јеротеј Мутибарић био је један од најстраријих и најпознатијих појаца у Сремским Карловцима и на Фрушкој Гори, тј. за њега се са пуним правом може рећи да је усавршио карловачко појање.

Крајем септембра 1943. немачке јединице под вођством Антуна Бауера (шефа Гестапоа из Руме) уз садејство усташа, са топовима су гранатирали село и манастир. Истовремено из ваздуха су порушили читаво село, као и манастир. И коначно су посебно минирали и бацили у ваздух торањ манастирске цркве. Порушени манастир је од тога времена, па до краја рата, служио партизанима за одмаралиште, и то део конака који је био прилично очуван.

Генерална рестаурација манастира извршена је 1899. године за управе архимандрита Илариона Руварца. Од 1900. до 1902. године сликао је иконостас у овој цркви

Урош Предић.

Најчувенији архимандрит манастира Гргетега био је већ поменути Иларион Руварац, творац модерне српске историје. За његове управе, као историјски центар, манастир Гргетег био је познат не само у целоме Српству, него и у свим православним земљама. А визитације чувеник историчара Гргетегу биле су сасвим обична и веома честа ствар. До 1941. године манастир Гргетег имао је укупно 17 архимандрита. Једанаест је изабрано за епископе, а један од њих - Герман Анђелић је касније изабран и за српског патријарха. Најдуже је архимаднрит био Иларион (Јован) Руварац. Столовао је у Гргетегу тачно 31 годину (18741905.) И он је био изабран за владику вршачког 1886. године, али се овога звања одрекао. Пре свега због посвећености науци, али и због своје скромности. Сви архимандрити Гргетега поседовали су највећу могућу школску спрему која се у то време могла постићи. Изузетак је био архимандрит Висарион Стакић.

Iskra 1. januar 2004

Јунаштву склони сремски партизани, просто су обожавали да за своје базе користе фрушкогорске манастире и њихове конаке. А свакако је и то утицало да страдање фрушкогорских манстира буде овако ужасно и темељито. Према извештају Војвођанског музеја од 7.11.1949. године стање манастира Гргетега било је овако: „Оно што су започели минирањем и топовима усташе и Немци (такође и партизани - мој додатак), наставили су сељаци из околних места развлачећи целу циглу као јефтину грађу. Црквена зграда је све избушена топовским мецима, тако да делови плафона тако рећи висе и кроз њих се провиди небо (а што је уплив и пожара). Однета су врата, прозори, подови и паркети по собама. Упропашћена је инсталација водовода. Све пећи су порушене. Све је у корову. На волшебан начин очувани иконостас Уроша Предића је очуван. Међутим, изрешетан је мецима наше омла- дине која је радила на обнови овог краја, а исто тако и омладине из Грчке. На појединим иконама и данас су

Гргетег... задржани меци из револвера и пушака којима су гађани свеци (нарочито Благовести и Христос). Црква лежи ниско па се киша у њу слива и калуђерице у току зиме морају кофама и амперима да бацају воду из цркве. Конак је у потпуним рушевинама. Димњаци стрше као авети из тих развалина, чији зидови су високи негде до крова, а негде до једног метра изнад земље. Један део лима је однет за потребе задруге у околним селима. Од када су у манастиру калуђерице, а то значи пре годину дана, грађевински материјал се више не развлачи. (Само и ова последња чињеница није била тачна, будући да је материјал и на даље развлачен. Калуђерице су најурене од стране „челника” из МНО (Месног народноослободилачког одбора) Гргетега - мој додатак)”. У односу Срба из Срема према манастирима, а који се кретао од отворене равнодушности па до правога анимозитета, писао је академик Дејан Медаковић у књизи „Ефемерис” (Хроника једне породице), том III на стр. 1023: „Добро питање, одговори архимандрит Сава Петковић (несуђени епископ и архимандит манастира

Крушедола до 1941. године - п.а.). Чини ми се да вам знам за разлог. Старо је оно, веома старо, вуче се још од 18. века. Године 1716. напустише Турци Срем. Тада попалише многе манастире, похараше ризнице и архиве. Тада неки изгубише своје оригиналне даровне повеље, сведочанства о свом поседу. Дошла Аустрија, нови односи, нови господари. У Срему се тада про- давала земља на лицитацији, нова власт је узе као царско добро. Са свих страна нове државе похиташе разни аристократи да купе земљу од војног ерара, била је она као неки ратни плен. Тако су нови влас- ници ушли и у стари манастирски посед. Манастири се побуне, јадају се митрополији, а ова закука у Бечу. Из царствујушћег града Вијене одговарају суво: „Докажите тапијама где вам је посед, где су вам пове- ље тих ваших деспота”. Одговарају из митрополије: „Спалише их Турци, безбожници једни, оскрнавили су тада и мошти наших светих деспота у Крушедолу”. Настаде спор дуг и мучан. Да невоља буде већа, огласише се и нови власници, они што од ерара купише земље по Срему. Тада су властелински људи почели да буне против манастира и њихове Прњаворце, доказујући да ће им под спахијама бити боље. Неки повероваше, као, на пример Крушедолци, и започе дуг и опак сукоб”. Село Гргетег, ни до дана данашњег се није опоравило. У њему животари свега око десетак домаћин- ства, а готово су сва старачка. Парадокс јесте, али многи Срби са Фрушке Горе били су у редовима Брозоваца, само ови после рата нису показали ни минимум воље да обнове њихова језиво пострадала села.

метком у потиљак до почетка 1942. године. Међу настрадалима су били и бројни официри Југословенске војске у отаџбини послати у Срем. Истинабог, комунисти су имали намеру да село Гргетег сасвим затру (али и друге манастирске Прњаворе), Оно што је „заостало” од становништва на- меравали су да „населе” по „швапским кућама” у Оџацима. Ипак, некаквим чудом, село се одржало до данашњих дана. До пре две године до села Гргетег (нема ни школу ни амбуланту) било је готово немогуће доћи, када падне киша. А приступ селу у време зимских месеци био је неизводљив. Једино путем амфибиских возила или ваздушним путем са хеликоптерима (Село Гргетег од Новог Сада је удаљено једва двадесетак километара). А тик до манастира Гргетега налази се и палеонтолишко налазиште. Једно од најзначајнијих у Европи, а можда и у свету. „Конзервирано” је тако што је затрпано песком. На њега упућује једна више него скромна табла и ништа више. Да га поседује којим скучајем неки други народ, па само од њега направили би светски познату атракцију и пратеће научне институте (на пример „незаобилазни” Енглези). Манастир Гргетег је обновљен. Заслуга за то понајвише припада садашњем архимандриту Доситеју. Пре неку годину, имали су у погледу манастира ови на власти (овде су то само и једино увек комунисти) да се његови обновљени конаци користе за одмор универзитетских професора. Рационализовано је то идејом да „манастир добије потребни садржај”. На сву срећу, комунци не остварише своју „племениту накану”. Веома дуго манастир, иако и обновљен није имао звоник. Сада је и он изграђен, донацијама једне породице из Осијека. Прича се, да је доброчинитељ Јеврејин, коме је жена Српкиња и са којом има два сина. Мишљења сам да се очигледно ради о Србину - Мојсијеве вере. А оваквих Срба итекако је било у периоду између два велика свет- ска рата... Сем тога, од села Нерадине ка селу Гргетегу изграђен је и нови пут (2002.) те није оно више потпуно изоловано. До његове ревитализације и може и мора доћи. Припомоћи ће у томе и Тројеручица пристагла са Хиландара. Она је од 25. јула 2002. године игуманија свих српско-православних манастира на Фрушкој Гори, а са седиштем у манастиру Гргетегу. А манастрир Гргетег, оно што је био у доба Илариона (Јована) Руварца биће опет. То се не може спречити.

Можда је то и казна Божија за ове сељаке (паоре) који су отишли у партизане. Порећи се не може, да су многи од њих то учинили из незнања, а неки и због познатог сремачког ината.

Волтер, записао је следеће:

У највећем броју, веровали су они да нема битне разлике између српских националних снага и партизана. А када су се освестили и привели здравом разуму било је доцкан. Превејане комуњаре, махом су их ликвидирале

5.8.2002.

Већ прилично давно, француски филозоф и писац

„Време изриче правду и ставља све ствари на своје место”.

Др Војислав Недељковић

Iskra 1. januar 2004

† BERISLAV - BERO SINKOVIĆ U blizini Sidneja, NS Waies, Austraiija, umro je 19. novembra 2003. godine naš drug Dalmatinac, Berislav - Bero Sinković. Sahranjen je 24. novembra. Od njega su se posle opela oprostili Mile Radosavljević na našem jeziku i Vinko Danilo na engleskom. Bero Sinković rodio se 5. 11. 1920. godine u selu Oskorušno (oko 500 stanovnika) na poluotoku Pelješac. Oskorušno, pored Orebića, je jedno od najpoznatijih mjesta po svojim moreplovcima, pomorskim kapetanima i brodolomcima, medju njima i Baro, Berin djed, samouki pomorski kapetan i brodovlasnik. Berin otac Martin bio je zemljoradnik - vinogradar, vrlo bistar i aktivan u pomaganju svojim mještanima u uspješnom provođenju agrarne reforme. Majka Ružica je bila seoska učiteljica i osim pro- sjetovnog rada upućivala je seosku žensku djecu u mnoge kućne poslove. Poslije završene osnovne škole u Oskorušnu, Bero odlazi u gimnaziju na otoku Krku, mjesto Krk, gdje je gim- naziji bio priključen i internat za izbjeglice iz Istre, za djecu malog broja hrabrih Hrvata i Slovenaca, koji nisu optirali za Italiju. Kao šestoškolac odlazi za božićni raspust kod rođaka Roberta Kleinera u Zagreb i upoznaje se sa zborašima - dr Nikom Marinkovićem, Lukom Mladineom i Dušanom Dodig. To je njegov prvi kontakt sa JNP Zborom, i u neku ruku početak njegovih najljepših godina života, ispunjenih, u granicama Berinih mogućnosti, sa najplemenitijim osjećajima koje čovjek može da gaji u sebi. Kasnije dolazi upisivanje na Veterinarski fakultet u Beogradu 1939. i stipendija Ministarstva vojske, ali uz ograničenje da se ne sme baviti politikom. Zatim propast Jugoslavije, bjeg u okupiranu Srbiju, rad u ekipi za suzbi- janje pjegavog tifusa i onda stipendija generala Milana Nedića za nastavak studija u Beču. A onda daleki put u tuđinu, srećom urođen plodom zaposljenja u svojoj struci, u jednom naučnom veteri- narskom institutu za 10 godina, da bi se završilo sa akademskim položajem za narednih 23 godine. I poslije odlaska u penziju 1985. Bero je nastavio sa povremenim naučnim radom i često, zadnjih par godina, bio povod za šale njegovih mladih kolega, bivših njegovih studenata: „Vrijeme je, Bero, da se napokon povučeš, jer i Tvoji bivši studenti već počinju da odlaze u penziju." Nažalost, tu odluku nije donio Bero, već Netko, koji sve bolje zna od nas. Sve gore (ovako u trećem licu) u ovom neobičnom nekrologu, izuzev prvog paragrafa, napisao je sam Bero Sinković i poslao mi uz poduže pismo, čim je saznao da je neizlečivo bolestan: „Čekao sam do sumraka svog života da bih sebi postavio pitanje, da li je osim mene još bilo zboraša na mom Pelješcu, da bi, kad dođe vrijeme, mogao da dade neku sličicu iz moje rane mladosti. Nažalost, nikog pronašao nisam, a naša jadranska obala od Sušaka do Ulcinja puna sjajne idelaističke zboraške omladine." To je bio razlog što je najveći deo napred rečenog sam napisao. Ali tu nije i kraj neobičnosti ovog posmrtnog slova. O Beri nastavaljam da pišem - možda je moje pamćenje

Iskra 1. januar 2004

krivo - ubeđen da ga nikada nisam lično sreo. Davno sam čuo za to ime, ali se ne sećam čoveka. Čak mi je i ime isčezlo is sećanja, dok me on pre nekih petnaestak godina nije preko nekoga iz Australije pozdravio. A onda mi se Bera pre 2 godine javio pismom povodom slučaja jednog našeg druga. Možda se Bera sećao nekog našeg susreta, no ako to nije slučaj (kao što ja mislim), utoliko više pleni njegova Ijudska neposrednost, otvorenost, srdačnost, svoj- tljivost, srođenost i toplina koji iz svakog reda njegovog pisma izbijaju. To je i mene pobudilo, koliko mogu, da mu se na sličan način otvorim, ne usuđujući se da izrazim sumnju da smo se ikada sreli. Takav se Bera oslikao i u ovom svom poslednjem javljanju u kome mi - kao svome najrođenijem i najintimni- jem piše o sebi i svojima. U tom poslednjem pismu od 20. oktobra, on se pita, ima li među nama (neobičnih) Ijudi doraslih uzrastu zboraša kakvog je tražio Dimitrije Ljotić, pa po svome sećanju, navodi par imena. Vrline koje je Dimitrije najviše kod Ijudi cenio bile su otvoreno i toplo srce, iskrenost i delotvorna hrišćanska Ijubav, a time je izgleda skromni Bera bio prebogat i tako se ne sluteći približio uzrastu zboraša kakvog je Ljotić želeo. Utoliko mi je žalije što, pogrešno računajući da će ga Gospod duže poživeti, nisam uspeo u čvrstoj nameri da mu ovo za života kažem. Bera, čovek i drug, koga verovatno nikada nisam sreo, samo sa par svojih očaravajuće toplih i otvorenih pisama, zagrejao je moje srce - slučaj neponovljen u mom višedecenijskom iskustvu - te njegovu smrt lično doživ- Ijavam kao rastanak sa najintimnijim i najprisnijim drugom. Berinoj dragoj porodici, supruzi Živani, deci Nadi i Martinu i unucima - koje je Bera smatrao Gospodnjim blagoslovom i ispunjenjem svoga života - naše najdublje saučešće. Našem dragom Beri neka bi Gospod podario večan mir i pokoj, tamo gde dobri Ijudi i pravednici počivaju!

Vladimir D. Ljotić

САБРАНА ДЕЛА

ДИМИТРИЈА B. ЉОТИЋА 12КЊИГА

МОГУ СЕ У СЦГ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 011-

582 179 ЦЕНАКОМПЛЕТА (12 КЊИГА) Просечан број страница по књизи - преко 350

БРОШИРАН ПОВЕЗ 100ЕВРА ТВРД ПОВЕЗ 120 ЕВРА ИЛИ ЕКВИВАЛЕНАТУ ДРУГОЈ ВАЛУТИ

Плус поштарина за европске и прекоморске земље.

† Мира Пољак - Боројевић

† МИОДРАГ - МИША ШУТИЋ

После дуге борбе са „мотор-неурон" оболењем преминула је 9. новембра 2003. године, Мира Пољак Боројевић, и придружила се својој мајци, Дори, умрлој ове године. Њено уснуће у Господу ожалостило је све оне који су познавали ову дивну, добру и љупку младу жену. Покојна Мира завршила је Сиднејски учитељ- ски колеџ 1971. године. После пет година учитељске службе добила је место у једној школи ближе дому својих родитеља, где је службовала 26 година. Марљивим радом била је избрана за курс помоћи у читању заосталој деци, који је успешно завршила и у том звању остала до свога оболења. Управитељица њене школе је изјавила: „Сви у школи смо дубоко ожалошћени јер је Мира била дубоко човечно особа и примерна учитељица". Опело покојне Мире у храму Св. Саве у Инглсајду, 11. новембра, служили су прота Илија Драгосављевић из Канбере и парох храма, синђел о. Лазар. Опраштајући се од покојнице, прота Илија је истакао њене хришћанске врлине и љубав и примерно старање оца Ђуре да помогне оболелој ћерци. Пре неколико година Мира је обновила пријатељство из детињства са Радетом Боројевић, сином наших, Бошка и Саше Боројевић, из Мелбурна. Венчали су се прошле године. (Њихови очеви, Бошко и Ђура, били су заједно међу првим добровољцима). Задњих месеци када је болест учинила Миру нес- пособном да себи помогне, Раде је био поред ње негу- јући је дан и ноћ, сведочећи тако своју узорну супружанску и хришћанску љубав. Сахрана покојне Мире обављена је на оближњем гробљу Мона Вејк, где већ почивају њена мајка Дора и неки очеви другови - добровољци. У име добровољачке заједнице над гробом се од Мире опростио Брале Стевановић, рекавши да је у подели таланата, Господ Мири даровао „анђеоску душу и љубав које је поседовала до краја живота. Увек су је красиле хришћанске врлине, па ће и њена напаћена душа изаћи пред Господа очишћена, јер нема живог људског бића које није грешило." Затим је у име породице говорио брат Душан, захвалио свима који су дошли да испрате Миру и позвао присутне на подушје које је, по жељи покојнице, приредио отац Ђура у родитељском дому. Супругу Радету, оцу Ђури, браћи Душану и Ђорђу и њиховим породицама; Бошку и Саши Боројевић и стрицу Радету, искрено саучешће у име наше Сиднејске заједнице. Нашој вољеној Мири нека милостиви Господ подари рајско насеље и вечан помен у Царству Своме!

С.Б.

ФИРМЕ ИЗ СЦГ МОГУ У ИРАК КАО ПОДИЗВОЂАЧИ. Одлука САД да у пословима обнове Ирака могу

учествовати искључиво земље из "Коалиције вољних", не искључује учешће наших фирми као субконтрактора, с обзиром да је већ евидентирано учешће СЦГ, а спроведене су и билатералне иницијативе са послодавцима и главним финансијерима, саопштило је данас Министарство за међународне економске односе СЦГ. (Танјуг, 12.12. 2003.)

У среду 17. септембра 2003. сасвим изненада преминуо је у Београду Миодраг-Миша Шутић, бивши члан „Белих Орлова”, омладинске организације ЈНП Збор. Миша Шутић рођен је 26. марта 1928. године у Љубљани, где му је отац био са службом као мајор југословенске војске. Отац му се звао Милорад а мајка Косара-Коса. Основну школу и неколико разреда гим- назије завршио је у Сарајеву, а затим у Нишу и потом Ваљеву од 1941. до 1946. године, где је као гимнази- јалац и приступио ”Белим орловима”. По завршетку рата је наставио гимназију, али је као ученик 7. разре- да био истеран и ухапшен као збораш. По изласку из затвора отишао је у Београд где је завршио 7. и 8. разред и потом се уписао на Правни факултет, где је дипломирао 1954. године. За време студија повремено је био запослен на радио Београду, где је приређивао вести и друге дневне новости. Од 1949. године одаје се професионалном новинарству. Крајем 1954. са групом новинара националиста био је избачен из радио Београда. Потом са двојицом колега покреће тада први приватни часопис „СВЕТ”, који је после трећег броја био забрањен од комунистичког режима. Затим је радио у разним редакцијама да би 1957. године добио посао као технички уредник у градском часопису „Комуна” где је остао до краја радног века. Као пензионер учествовао је у оснивању часописа „Ново видело” чији је сарадник био. Срађивао је и у „Искри” под псеудо- нимом. Мишу познајем из времена окупације када сам био на челу „Белих орлова” у Ваљеву. Организација је била врло бројна и веома активна. Окружни начел- ник Драгомир Лукић, који је био збораш, доделио нам је зграду „Бостон” где је некада била продавница рубља. Ту су омладини држали предавања истакнути добровољци из Првог пука Српског добровољачког корпуса. Посетио нас је 4. фебруара 1944. године и Димитрије Љотић, када је у Ваљево држао своје пре- давање „Позадина рата и њен господар”. „Белим орловима” је посебно говорио о омладини на којој почива будућност нације и државе. Миша је био млад да пође с добровољцима, па је остао у земљи. Осамдесетих година посетио је Америку, где се срео са многим старим друговима и пријатељима. Отада је био у сталној преписци са мном. Миша је оставио за собом супругу Надежду, кћерку Бојану и сестру Десанку, којима изражавамо дубоко саучешће. Молимо се Госоду да у царство Своје прими праведну Мишину душу, коме нека је вечна слава и хвала.

Бора М. Карапанџић

ДВА ОКЛОПА даје Црква својим члановима: један оклоп против страха у време робовања, а други против кварежи, корупције, у време слободе. (Из поука владике Николаја Велимировића приликом свог осмонедељног боравка у Енглеској почетком 1950-их година.)

Iskra 1. januar 2004

Прилози „Искри” Нека милостиви Гопод подари вечни мир души недавно преминулог нашег друга Драгутина Стојковића - Брице „Кепе” Радосав Минић £ 5.Као знак сећања на моју вољену браћу од тетке Мићу, Кочу и Драгослава „Пушу” Мајерхофер. Бог да им душе прости и нека им је вечан помен! Љубинка Барушић £10,Уз молитве Господу за дуг живот наших дивних другова: Николе Вукићевића, Тадије Момчиловића, Буде Шпановића и Миливоја Станковића Ј. Милетић £10У нашој новијој историји имали смо више него што је потребно разних шумских патриота, ослободиоца и гробара, не само Југославије већ специфично Српског наро- да. Срећом, имали смо и мали број бесмрт- но светлих личности који су за спас свог народа жртвовали не само свој живот, него и част. Један од поменутих је генерал и председник Владе народног спаса Милан Недић. Из неизмерно дубоког поштовања према спасиоцу српског народа, примите скроман прилог Искри да продужи рад ка новоме ренесансу Драгољуб Шестић £30,Kao знак сећања на све наше изгинуле и помрле другове добровољце и моју оми- љену супругу Гојко Стојановић £5,-

Уз молитве Господу за дуг живот и здравље наших дивних другова, другарица и пријатеља: о. Јована Хиландарца (Виту Радојичића), о. Милана и Трајанке Дарда, Марка и Радмиле Сунара, Трајана и Цане Јовановић. Радомира „Парабелума” Јо- вановић, Милана „Пепи” Петковић, Дра- гана Живановића, Пауна Вуковића, Жи- вана Лазаревића, Витомира Цукића, Јефте Вучинића, Јована Симића, Воје Живковића, Мирка и Снежане Јовичић, Богдана Баве- ље, Јоке Ћираковић, Момчила и Весне Ма- саловић, Миливоја и Вести Ћордаш, Живана и Зоре Гајић и Nikole Масаловић Ј. Милетић £10,Поклон Искри Душан Рајковић

$60

Нека милостиви Господ подари покој душа свих добровољаца из Чачка, а свима живима честитам Божић и Нову Годину! АлександарАцко Барбарез £20.За успомену на наше драге покојнике помрле у новембру месецу: Станко Миловић, Епископ Фирмилијан, Марта Марковина, Бошко Костић, Драгомир-Гане Матејић, Младен Предић, М.Д. Томислав Тодоровић, Миодраг Радотић, Срећко Александрић, Велимир Пироћанац, Тоша Јерамаз Вера и Стеван Пироћанац $ 25 Нека милостиви Господ подари вечни покој и рајско насеље душа Мијата Бардака и Тоше $ 25 Јерамаза Стеван и Вера Ћурувија Нека милостиви Господ подари вечни покој души друга и кума Тоше Јерамаза Милан K$ 50 Билбија

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden. Lancs OL14 6НХ, Englanđ. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Нека милостиви Господ подари вечни души Тоше Јеремаза Мирко Чечавац Марија Радосављевић Текић Драгољуб Ратковић Милован Ћелпер Душко Пиперски Миленко

Као знак сећања и нека Господ подари вечни покој души Тоше Јеремаза Миленко и Ан $10 Поповић Андра Мандић $10 Нека милостиви Господ подари вечни покој и рајско насеље душа Станише Живановића Сенца и Тоше Јерамаза Арсенијевић СтојанК$10

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

Божићни прилог Искри за успомену на мога брата Миодрага-Бату Митровића који се борио за своје идеале хришћанством понет Даница Павлица К$100

Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16,ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical “ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Cečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. -- FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Уместо цвећа на гроб нашег незаборавног Берислава-Бере Синковића, да му мило- стиви Гопод прими напаћену душу у Своје царство Миле Радосављевић А$ 300 Вера Живојиновић А$100 Добровољачка група Сиднеј А$ 50 Душко и Милеса Микулић А$ 50 Рада Станић А$ 50 Брале Стевановић А$ 20 Поводом уснућа у Господу моје ћерке мезимице Мире Боројевић - Пољак, желим да се захвалим свим својим друговима и другарицама који ми изјавише саучешће у мом болу и тузи. Такоће сам захвалан и свим онима који ми помогоше за време сахране. Нека им милостиви Господ подари свако добро и срећу Ђуро Пољак А$ 50 Нека Господ подари вечни покој души Мире Боројевић-Пољак Живота и Зорка Канић А$ 10 Честитамо свима Божић и желимо срећну Нову 2004. годину уз поздрав Хистос се Роди! Милан и Урсула Ђорђевић Е 50 Свим другарицама и друговима широм света честита светле празнике Христовог рођења и Нову 2004. годину уз пуно топлих и срдачних жеља Андра Мандић $ 25

покој K$ 25 K$ 25 K$ 20 K$ 20 К$ 20 К$10

Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK.

Хришћанину, родољубу и верном другу Бериславу Синковићу за покој његове племените душе Крешимир и Анка Самодол А$ 50 Добровољачка група Мелбурн А$ 50 Лујза Николић А$ 30 Душан и Мара Микић А$ 20 Нада Делић А$ 20 Богдан Малешевић А$ 20 Миро и Нада Поповић А$ 20

Уместо воштанице на одар и за покој душе Бере Синковића Др Милош Тртица (Берин А$20 колега) А$20 Ђура Јакшић Нека Господ подари вечни покој души нашег дивног и незаборавног узор друга Др Берислава Синковића Гојко и Деса СекулићА$ 50 Уместо воштанице на одар свом команданту и добром другу Миату Бардаку Ђура А$ 50 Јакшић

НЕУСПЕО ТЕНДЕР ЗА ПРОДАЈУ ДУВАНСКОГ КОМБИНАТА У ПОДГОРИЦИ. Агенција Црне Горе за преструктурирање и страна улагања саопштила је данас да није успио међународни тендер за продају већинског пакета акција Дуванског комбината Подгорица. Рок за подношење понуда потенцијалних купаца истекао је данас у 15 сати, а Агенцији није стигла ниједна понуда, мада су двије фирме раније откупиле тендерску документацију. (Танјуг, 12.12.2003)

† Тодор - Тоша Јерамаз, наш друг и српски добровољац, умро је 30. новембра 2003. у Аризони, САД. Опширније у следећем броју. † Богољуб - Бобан Радојичић,

наш друг и српски добровољац, преминуо је у САД 15. децембра 2003. Опширније у следећем броју.

Iskra l.januar 2004

OTPOR PREMA OTPORU

Zaista, tužno bi bilo da nam slobodu donose plaćenici Džordža Soroša Istorija nas je naučila da prezreni koje mori glad, nikada ne dižu revoluciju. Protiv tiranije prvi dižu glas oni koji imaju hleba, ali im je sloboda važnija od života. Analitičari stranih službi izračunali su da će porobljene građane Srbije moći da oslobode od terora Miloševićeve čizme ako odreše kesu, nahrane mlade stu- dente i srednjoškolce. Otpor prema režimu počeo je onda kada je, nakon napada NATO alijanse, u Beograd stigao veliki novac. Stotine mladića, širom Srbije, sa simbolom - stegnutom pesnicom počelo je odsudnu bitku za oslobađanje od dik- tature. Miloševićevi policajci su hapsili, privodili, legi- timisali, tukli, pretili. Požar pobune širio se poput vetra. Gomilale su se krivične prijave protiv Otporaša i svakod- nevno su izdavana saopštenja o broju uhapšenih, zadržanih, zatvorenih. Iza njih i ispred policijskih stanica čekali su advokati, koji su unapred lepo plaćeni da savlada- ju strah, da od načelnika policijskih stanica traže da uhapšeni odmah budu pušteni na slobodu. Što su zatvori puniji, sloboda je bliža, lekcija je majke istorije. A zatvori su bili puni Otporaša. Majke više nisu žalile što im deci prebijaju rebra, udaraju šamare, vezuju ih za radijatore. Bio sam ponosan na tu vrstu zaraze. Građani Srbije su se uspravljali, činilo mi se. Onda je došao 5. oktobar i Miloševićev režim se ugasio. Mlađarija iz Otpora prestala je da pruža Otpor. Vođe su prešle u poslaničke klupe (g. Ivan Andrić), otišli su u diplomatiju (g. Branko Pavlov, Ambasada u Kanadi), postali su savetnici u Vladi (Srđa Popovć) i počeli da zauzimaju važna mesta. Bez staža, bez iskustva. Dolazili su na posao: “Rekao je premijer Đinđić”. Oni su prešli na Drugu stranu. Neki od istaknutih lidera se nisu snašli. Nekima se sve to smučilo i povukli su se u sebe, razočarani, rezigni- rani. Kada je Vlada premijera Đinđića počela da pustoši Srbiju, pljačka banke, fondove, rasprodaje kompanije i pre- duzeća, iz sveta je preostalom delu Otpora stigla direktiva da “se oglase”. Blago, sa upozorenjem: “Samo vas gledamo”, poručivali su. Onda su počeli da Uteruju istinu. Hiljade građana je iz fascikli vadilo presude, dokumenta, svoje sudbine su slali rukovodstvu Otpora, uvereni da će i njihova pravda biti isterana. Sve je to, ipak, bio samo san. Većini koji su se žalili Otpor je Uterao - do balčaka. Oni su gubili i poslednju nadu da će u ovoj zemlji moći da ostvare svoju pravdu. Jer, pravda proističe iz kulture jednog naroda. Revolucije ne donose nikom sreću. Kurta ode, Murta dođe. Gospodin Džordž Soroš je opet odrešio kesu. Otporaši su odlučili da postanu politička stranka. Požarevački deo je ostao i dalje Otpor, s Močom Veljkovićem, nepopravljivim idealistom, na čelu. Ovih dana

Otpor učestvuje u predizbornoj kampanji. Njegovi fondovi su puni para, i praznih i velikih reči. Onaj ko daje novce, taj zna zašto to radi. Otporaši najavljuju Otpor, ako uđu u parlament. Obećavaju, to je i za razumeti, da će se boriti za više socijalne pravde, protiv korupcije. Stara priča starog Džordža Soroša. Daj pare, pa seiri. Potpaljuj, neka se Ijulja. Zna se da JUL i razni komu- nistički pokreti više nemaju šanse, onda treba instalirati Otpor, da oni popune tu prazninu, da izazovu smutnju. Stabilnost jednog društva garantuju institucije. Njihovo uspostavljanje Otpor ne najavljuje. On samo najavljuje Otpor. Umoran sam od napaljenih govora tipova poput g. Srđana Milivojevića. Nisam psihijatar, i ne mogu mu pomoći. Žao mi je što ta večna ideja da se stvori bolje i pravednije društvo u isti pokret privlači i poštene Ijude, poput Branimira Nikolića iz Subotice i još mnogo mladih i neukaljanih građana. Kada budu ostvarili cilj svog Donatora, da postanu parlamentarna stranka, Donator će tražiti usluge, postav- Ijaće svoje uslove. Tipovi, poput agenturne družine koja sada rukovodi Otporom, iskaće malo više novaca, da kupe stanove, kuće, automobile. I psećom poslušnošću izvršavaće gazdine prohteve. Baš me zanima tolika Ijubav gospodina Džordža Soroša da Srbiji donese slobodu. Gladan narod nije slobodan, njega ne zanima da li postoji sloboda javne reči, on je opsednut hlebom, mlekom i kako da ih nabavi, da preživi sutrašnji dan. Oni centri moći, koji žele da pomognu Srbiji, ulažu u stvaranje i jačanje institucija, premanentno vrše pritisak na vladajuću vrhušku da uspostavlja demokratske institucije i promoviše vrednosti demokratskog društva. Plašim se gospode iz Otpora koja parla na svojim mitinzima s praznim parolama o pravdi, jednakosti. Čim odu iza mikrofona, ta narko-družina zove gazdu da pita kakvi su im nastupi, šta da popravi u obećanjima. Rukovodstvo Otporaje malobrojno, ali je pravilno raspoređeno. Svi imaju zadatak u kojem trenutku i koju ulogu treba da odigraju. Uostalom, zato su i plaćeni. Uzori sadašnjih rukovodilaca Otpora, verujem, poslužiće građanima da Otporu okrenu leđa. Možemo i bez gospodina Soroša osvajati slobodu, uspostavljati vladavinu prava. Nije nam potrebno da nam Otpor Uteruje istinu. Mnogo su nam Uterali. Zaista, tužno bi bilo da nam slobodu donose plaćenici Džordža Soroša.

Milovan Brkić Internet izdanje lista InterNacional

12. 2003.