iskra1113

Недавни избори недвосмислено указују на чињеницу да је:

СРБИЈА НА СУДБОНОСНОЈ ПРЕКРЕТНИЦИ Избори од 28. децембра прошле године окончани су с овим резултатима. Српска радикална странка (СРС - Шешељева странка) освојила је највише мандата; укупно 82. Следе је овим редом: Коштуничина Демократска странка Србије (ДСС) 53 посланика; Демократска странка (ДС) покојног Ђинђића (сад је води Борис Тадић) 37 мандата; Лабусова странка под именом „Г 17 плус" (Г17+) доби- ла је 34 мандата; коалиција Српског покрета обнове (СПО - Вук Драшковић) и Нове Србије (НС Веља Илић) освојила је 22 мандата; Милошевићева Социјалистичка партија Србије (СПС) добила је 22 посланика у Скупштини Србије од укупно 250 посланичких места. Врло занимљива је и чињеница да Либерална странка (ЛС) Душана Михајловића, минис- тра унутрашњих послова, аутономашка коалиција „Чанак - Каса - Љајић", Демократска алтернатива (ДА) Небојше Човића и Батићева Демократска хришћанска странка Србије (ДХСС) - да споменем само најглавније - су остале изван Скупштине. Ове странке и коалиције нису могле да прођу цензус од 5% од укупног броја гласача изашлих на изборе. У конкретном случају, од око 4 милиона гласача изашлих на изборе, ове странке нису прекорачиле границу од око 200 хиљада. Није вероватна стабилна влада Избори, међутим, тешко да ће решити проблем стабилне владе у Србији, а с тим и решење горућих питања, од којих тренутно је најважнији економски опоравак Србије и излазак из сиромаштва и беспослице у које их је увео тзв. „реформски курс" (под чиме, на првом месту, треба разумети катастро- фални учинак приватизације и „европских и светских интеграција") пок. Ђинђића и његових наследника из владајућих ДС и ДОС-а. Поставља се питање зашто је скоро немогуће остварити једну стабилну српску владу? Глас народа - глас очајника! Најглавнији разлог се крије у томе што се тзв. „демократски блок" (кога сачињавају: ДСС, ДС, Г17+ и СПО-НС), слепо слушајући поруке па чак, може се рећи, и самих „наређења" Запада и САД да не сме бити сарадње са Шешељевим СРС и Милошевићевим СПС, оглушују се о поруку свог сопственог народа изречену овим изборима. Та порука је најмање глас за Шешеља и Милошевића а највише глас једног очајног народа-да,

на један немушти начин (изборима), каже оно што неће. А немајући бољег избора, он даје свој глас онима за које осећа да су најмања опасност за народну непосредну будућност. А кад је реч о томе шта је овим изборима народ недвосмислено рекао шта неће, онда на првом месту стоји да он неће слугерањски однос српских власти према Западу и свег другог што из таквих односа произилази. У његовим ушима, што на жалост није случај с његовим вођством, врло јасно бруји оно старо - грчко и античко: „Чувајте се Данајаца и кад поклоне доносе", поготово кад су вас „Данајци" претходно 78 дана бомбардовали. Ови избори у ствари били су референдум за народну политику а против ненародне, а реформске политике ДОС-а и Демократске странке. Референдум „за" и „против" народне политике Рећиће се, међутим, да је тачно да је СРС добила највише посланика па чак ако се томе додају 22 посланика Милошевићевог СПС-а, то је свега 104 посланика. Према томе, није истина да је ова опција већинска, већ је, напротив, народ солидном већином (146 посланика) гласао за „демократску опцију", што ће рећи за наставак „реформског курса" (привати- зација, светске интеграције, Партнерство за мир, задуживање код ММФ и Светске банке, итд, итд). Да ли је то баш тако? Привидно тако изгледа, стварно, пак, тако није. То, међутим, налаже одвајање привида од стварности. Ако погледамо Коштуничину странку ДСС (53 посланика), она је већ скоро три године, бар по начину како је он спровођен, у сукобу са досовским „реформ- ским курсом". Према томе, може се рећи, та странка је врло близу поруци народа израженог кроз ове изборе. Још бољи пример од ДСС-а јесте коалиција Веље Илића и Вука Драшковића: она хоће чак и монархију да уведе што, наравно, изазива подозрење и згражавање „реформских странака". Све у свему, ова анализа значи да су на „реформском" - али и противнародном „курсу" остале само две странке: ДС и Г17+ са само 71 послаником од укупно 250 посланика, мада и између ове две странке постоји огроман раскорак како ићи у транзицију и приватизацију. Другојачије речено, више од две трећине изабраних посланика, 179, стоји или је идеолошки врло близу народном курсу. Ако се и поред свега овога деси да ДСС уђе у против-народну коалицију с ДС и Г17+ , то ће бити не због своје идеолошке позиције већ једино због тога да се „не замери"

Србија на . . .

тичке констелације.

светским демократским моћницима. Такође, ако коалиција Вук-Веља, и поред идеолшке блискости „народном курсу", приступи „демократском блоку", што ће се највероватније десити, то је из два разлога: (а) до смрти завађеност Вука и Шешеља око воћства „народног блока", како су га њих двојица схватали у време ратова у СФРЈ из 90-тих година прошлог века; и (б) неодољива Вукова жеља да се дочепа власти која му је измакла већ по други пут (први пут, после разлаза са Ђинђићем 96. године; други пут, у време обарања Милошевића, кад је хтео самостално да иде па је његов кандидат, Дражин унук, катастрофално потучен од Коштунице.

Било пак како било, тек Коштуница, у својству председника владе, покушаће да те незајажљиве захтеве и прохтеве својих партнера у влади некако смири, а све у нади да прогура свој омиљени пројекат новог Устава. Његове интервенције у том смсислу - не можемо у приватизацију, реформе, однос према Западу и Хагу без новог Устава - изазваће противност и једних (ДС) и других (Г17+) и трећих (Вук). Ако се ипак оствари пројект новог Устава, то ће бити право чудо. У сваком, пак, случају, он неће бити по укусу др Коштунице. То ће бити некакав безвезни компромис - „ни риба ни девојка". Треба се само сетити, с тим у вези, прегањања око Повеље Србије и Црне Горе, што је узело скоро годину дана, на основу чега је створена ова данашња монструм држава Србија и Црна Гора (СЦГ).

САД наређују - влада „демократског блока”! Да се, међутим, вратим на тему стабилне владе, која је Србији неопходна да би се извукла из сиромаштва, а што нажалост неће бити остварено. Под јавним притиском САД, ЕУ, невладиних организација (а све су оне плаћене директно или индиректно од САД, а директно Сороша), итд., највероватније је, да ће бити оформљена већинска влада „демократског блока" од 146 посланика који fce сачињавати ДСС, ДС, Г17+ и СПО-НС с Војом Коштуницом, опет највероватније, као председником владе. Таква једна влада неће моћи преживети више од неколико месеци, најдаље до доношења новог Устава. Ако и то, јер на питању Устава, тешко је да ће доћи до усаглашавања ставова потребних за такав један акт свих водећих учесника, иначе страсно жељних (Коштуница је могућа изнимка) да за себе и своју странку обезбеде најбоље могуће позиције у власти, која би уследила после изгласа- вања новог Устава. Због чега краткорочна влада? Било како било, крајње је неизвесно да би евентуална влада „демократског блока", која ће се вероватно оформити, могла да преживи тај кратак период, јер довољно је да само најмањи партнер (коалиција ВукВеља, 22 мандата) напусти „демо- кратски блок" па да влада падне. Знајући пак Вука, који увек, у погледу власти, има незајажљиве амбици- је - већ је себе унапред предодредио за министра спо- љних послова, вероватно СЦГ, пошто Србија још нема такво једно министарство, али због њега, можда ће се и оно устројити - тешко је претпоставити да он није свестан своје улоге „језичка на вази" и да је неће умети користити. Али Вук није једини „камен спотицања" у евентуалној будућој влади „демократског блока". Доћиће врло брзо до тешког сукоба између самозваних „експерата" из странке Г17+ (Лабус, Динкић) и сличних „експерата" из ДС (Ђелић, Влаховић) у погледу начина и динамике реформе и приватизације. Динкић и Лабус желе - будући „експерти" из те области - да кон- тролишу српску монетарну политику. Како с тиме везују руке „експертима", с трогодишњим искуством, из области приватизације и реформе, до сукоба неми- новно мора доћи. Треба се подсетити да је баш на том плану дошло, пре пола године, до нелегалног Динкићевог смењивања (Скупштина је то учинила без присуства бар једног посланика, а који је ипак „гласао") са позиције гувернера Народне банке Србије, што је, у крајњој анализи, био један од разлога да је бивши ДОС морао да распише нове изборе који су, ето, одржани 28. децембра и довели до ове садшње поли-

„Мањинска влада" У после изборним разговорима између страна- ка „демократског блока", расправља се и о могућности формирања „мањинске владе". Пре свега, шта би то требало да буде? По мом лајичком расуђивању то би требало да буде влада једне странке или коалиције која нема већину у парламенту, али која има гаранције једне или више странака које нису у влади да ће ту владу подржавати, за један договорени краћи период, с тим да се у том времену обави неки конкретан посао. Како овакву владу заговара Коштуничина ДСС, јасно је да је нови Устав Србије тај конкретан посао који би Скупштина требала да обави за годину дана. Већ је у претходном параграфу баш о томе била расправа, па је тешко очекивати да ће се таква једна влада офор- мити, поготово што су углавном сви учесници „демократског блока" против такве једне идеје. Интересантно је да је Веља Илић (Вуков партнер из коалиције СПО-НС), у дискусији око постизборне владе, избацио једну „јеретичку" мисао а по којој он не би имао ништа против да ДСС организује мањинску владу уз потпору радикала. Могућност дугорочне стабилне владе Изгледа, међутим, да др Коштуница, ради новог Устава али и шире, ипак има добре могућности да оствари или идеју мањинске владе или, пак, оне већинске. Како? Следећи Илићеву, напред поменуту, „јеретичку мисао", он би могао то постићи путем једног одговарајућег и узајамно обавезујућег уговора с Шешељевим радикалима о формирању било ма- њинске било већинске владе. Додуше, тај Коштуничин IZ SADRŽAJA Sa konferencije bezbednosti u Minhenu .................................................. 4 Spoljni pregled ...................................................................................... 5 Legalni državni lažov i falsifikator ...................................................... 7 Mondijalizam i imigracija ................................................................... 9 Emil Vlajki: Demonizacija Srba ............................................................ 11 Dopisivanje apokalipse ......................................................................... 15 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (60) ........................ 20 Nova istorija srpskog naroda ............................................................... 25 Srbi u Pomorišju (2) ............................................................................. 29

Iskra 1. februar 2004

корак би, сигурно је, изазвао „експлозију" протеста (накачио би му се епитет „издајника" демократске ствари) како „тврдог" дела „демократског блока” (ДС, Г17+), тако и претњи Запада и САД (запретило би се санкцијама, неуласком у западне и светске инте- грације, итд.). Да ли ће др Коштуница имати снаге да прихвати овај изазов, остаје да се види. Интимно, мећутим, он је врло близак тој идеји. То се види на основу неких његових постизборних поступака и изја- ва: имао је већ контакт с радикалима јер се, по њему, мора поштовати „народна воља" изражена изборима, а она - мора да је његова интимна демократска мисао - каже: (1) не могу се заобићи радикали; (2) своју идеју о новом Уставу најближе свом укусу, он може једино путем радикала да оствари; (3) једино с радикалима је могуће остварити дугорочну, а преко потребну Србији, стабилну или мањинску или већинску владу; и (4) у било ком облику владе он, Коштуница, ће бити њен председник (ово задње му је већ Томислав Николић, вршиоц дужности председника СРС у својој поруци о сарадњи унапред понудио). Радикали хоће у демократске процесе У горњем побројавању разлога због којих би др Коштуница интимно, а под условом да у себи смогне снаге, сарађивао с радикалима, провлаче се две идеје: (а) дугорочност односно стабилност нове владе која је неопходна да се Србија изведе из сиромаштва; и (б) јасно уверење да је то с радикалима могуће постигну- ти. Питање је, дакле, овде: да ли су ово само „пусте жеље", а, ако нису, колико су оне реалне? Тешко је дати одговор на горње питање јер је све у сфери ира- ционалности, било због Шешељевог непредвидљивог понашања и изјава из прошлости, било да су тзв. неза- висне и демократске српске медије сковале такву слику о њему. Гледајући с друге, пак, стране, може се код радикала видети константно учешће у свим демократским процесима. Није било избора у којима они нису учествовали и резултате избора поштовали. Чак и онда кад је Шешељ добивши председничке изборе у Србији а Милошевић - услед мање од 50% гласача изашлих на изборе - њих поништио, да би на накнадним, уз помоћ непостојећих албанских гласача, за председника Србије довео свог човека, Милана Милутиновића. ДСС више потребан радикалима него обратно Са Шешељевим одласком у Хаг, изгледа, да они не само да хоће да се укључе у демократске про- цесе, већ и хоће да буду признати и прихваћени као равноправни партнери и учесници у демократској игри око власти. Утврдили су тако, изгледа, да је то најлакше постићи путем Коштунице. Отуда њихова понуда да он буде председник владе. А није тешко ни погодити да ће многе Коштуничине идеје око Устава и уопште прихватити, поготово јер у односу према Западу и светским интеграцијама њихови погледи нису много различити. Хтео сам рећи да од ове сарадње не би само радикали имали корист већ и др Коштуница: много тога од својих идеја о власти и новом Уставу он би могао остварити без нарочито великих препрека. Најзад, треба рећи да због преке потребе радикала да буду прихваћени учесници у демократским процесима, више је њима потребан Коштуница него обратно, па ће отуд они бити пријемчивији за прихватање Кошту- ничиних идеја. За ову сарадњу др Коштуницу обавезу- је и мисао, које он у овом третнутку, не мора бити свестан, али, због чињенице да је он искрени

Iskra 1. februar 2004

приврженик чисте и изворне демократије, она подсве- сно сигурно мора да постоји у њему. То је мисао о крај- њој судбини демократије у Србији. Размишљања о спасу демократије у Србији Зар је било и могуће да народ на овим избори- ма другојачије реагује него што јесте? Није! И то највише захваљујући невитешком односу Запада и САД према (формално - не; стварно, пак - да) „окупи- раном" српском народу. У тој „окупацији" ишло се и још увек се иде не на обављање регуларних окупацијских послова, већ на свесно и намерно унижавање и уништавање достојанства српског народа (Хаг, и без санкција - санкције, $50 милиона који су још од 5. октобра 2000. године обећани, још није исплаћено, јер се то употребљава као средство даљег дробљења националног достојанства, итд.). Витешкије су се односили, и то као истински - и формално и стварно - окупатори Немци према Србима за време Другог свет- ског рата него ови садашњи, најновији. Јесте, били су сурови, увели су казнени кључ од 100 Срба за једног погинулог Немца, али бар нису унижавали и уни- штавали српско достојанство: у надлештвима биле су краљеве слике, у црквама се спомињало његово име, судови су изрицали пресуде у име народа. Изгледа да где год тзв. западне демократије победе, захваљујући свом нељудском односу према побеђеним народима, а као последица уништења националног достојанства што побеђени дубоко осећају на својој кожи, рађају се, често освајајући власт, као по неком правилу, екстремни, десни, леви или оба заједно, политички покрети. А, понекад и понегде, као, на пример, у побеђеној Немачкој после Првог светског рата, а као последица - за побеђене Немце, наметнуте и понижавајуће - „демократске" Вајмарске републике, богме и - Хитлери! Због тога, усуђујем се да предвидим да, ако Шешељева СРС не буде прихваћена да учествује у овој садашњој демократској игри, да ће убрзо доћи до нових избора, па ће у њима не релативну већ апсолутну већину добити неко, по демократским „стандардима", „још гори", деснији или левији, и од Шешељевих радикала или Милошевићевих социјалиста. Треба, значи, ради спаса демократије у Србији, а коју су, бомбардовањем и уништавањем народног достојанства до катастрофе угрозиле нико други до баш западне демократије, ради спаса Србије прихватити сарадњу с радикалима, па макар били и Шешељеви.

Н. Љотић

ХОЋУ „ . . . Ово је честа реч из уста Христа Спаситеља. Гдегод је позиван да излечи, да нахрани, да поучи или утеши. Он је увек одго- варао: Хоћу! Немој ни ти, брате, казати: Нећу, где год се позиваш да учиниш добро дело. Кад се позиваш да посетиш болесника (а има много болесних Срба), кажи: Хоћу! Или да помогнеш брата у оскудици, кажи: Хоћу! Или да приложиш Цркви или другој корисној установи, кажи: Хоћу!" (Из поука владике Николаја Велими- ровића приликом свог осмонедељног боравка у Енглеској почетком 1950-их година.)

Интервју са др Срђом Трифковићем

ЗАПАДНА РЕАГОВАЊА НА ИЗБОРЕ У СРБИЈИ: ВЕЋ ВИЂЕНА Западне медијске куће пишу врло неповољно о Радикалној партији па и о Србији после ових избора. Зашто? Трифковић: Ово није први пут да западни медији пишу врло негативно и неповољно о Србима и Србији. То је константа већ пуних петнаест година. У овом конкретном случају интересантно је да се више говори о Србији као неизлечивом пацијенту који вазда жуди за сопственом злочиначком и тоталитарном прошлошћу него као о опасности за регију. Један бри- тански коментатор Србију је описао као офуцану мачку која бесно али немоћно шишти кроз крезуба уста. Занимљиво је да се ретко помињу стварни узроци овог успеха Радикала. Те узроке лично нала- зим пре свега у корумпираности ДОС-овске власти изнутра и притисцима западне „међународне зајед- нице” споља. ЕУ и САД ни после пада Милошевића нису престале да третирају Србију као својеврсну мо- нету за поткусуривање и као дежурног кривца на балканским просторима, истовремено се правећи да то није тако. Радио Слободна Европа се, примера ради, у једном коментару онако узгред осврће на питање утицаја става страних сила на српску поли- тичку сцену и констатује да су Срби ионако склони самосажаљивој митоманији па стога није ни битно шта Запад заправо ради, јер ће се они у сваком случају осећати пониженим и увређеним. Што се ДОС-а тиче, у западној штампи ту и тамо се провуче констатација да је „реформска власт” носила хипотеку „оптужби за корупцију” али се притом избегава неко вредновање основаности тих оптужби. Нисам наишао ни на један аналитички текст који би питање корупције систематски истражио, који би поставио питање да ли је, и ако јесте зашто је та тзв. реформска власт попут својих пост-комунистичких претходника наставила да гради исту мафијашко- политичку спрегу која је настала почетком деведесетих под СПС-ЈУЛ-ом. Да се на том плану ништа битно није променило неки иоле проницљиви западни новинар је могао да се увери на примеру заиста криминалног процеса приватизације, затим у масовној полицијској репресији после Ђинђићевог убиства, у рачунима на Сејшелским острвима који су били само вршак леденог брега корупције државног апарата, да не говоримо о аферама и скандалима који су земљу потресали непрекидно у протекле две године, завршно са фарсом око избора Кори Удовички за гувернера Народне банке. Нисмо наишли ни на један озбиљни ана- литички текст о томе како обични Срби гледају на став тзв. међународне заједнице о Косову, какав је ефекат на српску политичку сцену константних напора да се Срби ставе пред свршен чин и да пристану на некакав „трајни статус” који би значио ампутацију покрајине.

И кад се у западним медијима помиње незадовољство притисцима из Хага, то се чини уз импликацију да је такво незадовољство одраз српске тврдоглаве неспремности на суочавање са сопственим неделима. Не нуди се иоле озбиљна анализа питања да ли Срби имају неког рационалног разлога за отпор према Трибуналу, поготову у контексту последњих оптужница којима се по принципу командне одговор- ности циља на колективизацију кривице, што ће на- равно имати и своје историјске последице за српски народ у целини. Опет је на сцени један аутоматизам. Срби су криви уколико гласају за Радикале не зато што имају разлога да у радикалима виде глас протеста против ДОС-овске власти с једне стране и против западних притисака, са друге. Они су криви зато што су већ унапред означени као дежурни кривци на Балкану и као страна у балканским сукобима која пати од не- излечивих атавизама што се само потврђује овим последњим гласањем. На сличан начин је и Немачка, којој је са много више права прикачена кривица за Први светски рат, у Версају грубо кажњена за ту своју кривицу на злурадо осветнички начин који је касније произвео и хиперинфлацију и економску кризу и нацизам. Она је аутоматски и други пут кажњена а да нико никад није упитао да ли је реваншистички жар Жоржа Клемансоа (Georges Clemanceau) допринео томе да Хитлер дванаест година касније дође на власт.

Неке домаће новине у Србији и овдашње на западу пореде Србе и Србију са нацистима и Немачком у доба нацизма. Одакле то поређење? Трифковић: Поређење Срба са нацистима датира још из 1991. године из опсаде Вуковара и гађања Дубровника. Оно је доживело своју ескалацију у лето 1992. године са ратом у Босни. Од тада је по- нављано у недоглед. Један западни коментатор је то назвао „reductio ad Hitlerum". Радикали су демониза- торима лака мета из простог разлога што наступају са врло оштром националном реториком, која им иде од руке, јер су ван власти. Вероватно he ван власти и остати, па зато себи могу да допусте луксуз да буду вербално веома оштри и децидирани и у односу на национално питање, српске територије, Хаг и Косово. То им омогућује да бирачи који им поклоне поверење у том чину виде глас протеста како против ДОС-овске власти изнутра тако и западних притисака споља. Кад је реч о западној штампи на делу је онај исти синдром који ју је навео да у Фанцуској прет- прошле године на сличан начин демонизује Жан-Мари Ле Пена, када је овај ушао у други круг избора против Ширака. Или Хајдера у Аустрији, када је Народна странка постала најјача снага у парламенту. Дакле, кад год се појави нека политичка личност или покрет који инсистира на националној аутохтоности и сувере-

Iskra 1. februar 2004

нитету, на континуитету историјских сећања и који - у случају западноевропских покрета захтевају ограничавање имиграције и реафирмацију традиционалних морала и погледа на свет, они ће бити аутоматски проглашени за фашисте, нацисте, расисте, листа етикета нема краја. Од ње није поштеђен чак ни један Силвио Берлускони, који би пре само пола века важио за либерала пар екселанс! У случају Шешељевих следбеника реакција западне медијске машине је двоструко предвидљива. Срби су унапред означени као дежурни кривци и мо- нета за поткусуривање на балканској сцени. Лако је прибећи инструментаријуму демонизације када је он увелико разрађен и разигран. У случају Радикала не треба много ни објашњавати западном читаоцу о чему се ради, јер је он током петнаестогодишњих медијских офанзива унапред препариран за чињеницу да је реч о једном нездравом народу који по ко зна који пут испо- љава своју осведочену незрелост за улазак у цивили- зовани свет. Отровне стреле упућене против Срба и Србије после избора спадају у категорију „већ виђеног” и само доказују још једном да је улога огромне већине медија на обе стране Атлантика НЕ да јавност информишу и образују, већ да је заглупљују и обмањују. Постоји извесна спонтаност у читавом механизму. Да бисте постали млађани новинар, спољни сарадник, хонорар- ни дописник неког великог западног листа или радио ТВ мреже ви морате већ на старту да испољите своју подршку одређеним моделима гледања на живот и свет; у случају дописника са Балкана то значи да се зна ко је лош, а ко не. Морате да интернализујете свој систем вредности у складу са схватањима и идеологијом оних који вас плаћају. Морате да испољите не само формалну него свесрдну припадност њиховом идеолошком миљеу и њиховој гностичкој идеолошкој структури: то значи да су вам локални извори информација и ана- лиза разне Соње, Наташе, Теофили и сличне сподобе. И новинар и његов локални извор су део истог сис- тема. Тај систем не тежи контроли сваке изговорене или написане речи, већ га интересује само машинерија масовне дистрибуције. Њена је техника заснована на фројдовски сублимисаној поруци која је апсорбована од стране појединца и постаје нераскидиви део његове личности. Идеолошки тоталитаризам оличен у једном Ђерђу Сорошу куне се у Отворено друштво, у мулти- мулти разноликост, али у својој суштини захтева пот- пуни идејни монизам.

Да се вратимо на домаћу сцену. У свом чланку „Избори у Србији: Нестабилност се наставља” кажете да је Војислав Коштуница главни играч. Зашто баш Коштуница? Трифковић: Зато што је он једини са којим би све остале странке које су ушле у Скупштину желеле да уђу у коалицију. Истовремено, слаб скор Демократске странке Србије, која је пала на мање од 20 посто гласова, представља опомену Коштуници да мора да заузме одлучнији став у односу на изазове са којима се Србија суочава, став који се није одразио у прилично млакој предизборној кампањи те странке. Релативни успех Шешељеве странке, понављам, више је плод огорчености бирача оним шта је досадашња власт пружила на спољном и унутрашњем плану, а

Iskra 1. februar 2004

мање плод њихове наде да ће им Радикали заиста повратити границе Србије до Карловца и понудити векну хлеба за три динара. На Коштуницу се са Запада врше притисци да оформи коалицију која би опет личила на ДОС: ДСС, Г-17+, СПО-НС и ДС, или бар Тадић као један од кључних министара. То што је он за сада склонији идеји једне концентрационе владе која би обухватала све странке заступљене у Скупштини, или чак коали- цији са Радикалима, охрабрује и улива наде да он таквим притисцима неће да подлегне. Само би једна концентрациона влада могла да у кратком поступку изради нови Устав који би брзо прошао кроз скупштинску процедуру. Потом би могли да уследе нови избори, по новим правилима, како за Скупштину тако и за Председника републике и органе локалне управе. Уколико он подлегне западним при- тисцима бојим се да ће изгубити кредибилитет. То би ишло на руку радикалима који би у следећој рунди избора могли да извуку више гласова него овом при- ликом. Уколико, пак, иде на концентрациону владу која би обухватала све парламентарне снаге тешко ми је да замислим да би Г17 и ДС и СПО пристали да буду у влади у којој би били социјалисти и радикали. У случају Г17 и ДС њихови западни налогодавци и спон- зори би свакако ставили вето на такав потез а у случају СПО имамо додатна оптерећења везана за случај Ибарске магистрале. У сваком случају за десе- так дана знаћемо одговор на питање да ли је Војислав Коштуница национални лидер крупног калибра на којег се и даље може рачунати.

Значи, нестабилност се наставља са дозом надеда идемо ка решавњу кризе уз помоћ Коштунице? Трифковић: Могуће је да се нестабилнст и криза латентно наставе на веома дуге стазе. Лично не сумњам да нам управо то желе многи наводно добро- намерни спољни саветници и душебрижници. Можда ћемо имати ситуацију која је на свој начин била позна- та Французима под четвртом републиком пре Де Гола, или Италијанима током пуне три деценије када су се владе смењивале сваких неколико недеља. Само, за разлику од Србије, и Француска и Италија су биле ре- лативно сређене државе. У случају Италије, штавише, нестабилност владе није ни мало сметала привреди да цвета и савршено функционише. Да завршимо на оптимистичкој ноти: нај- важније је да се кренуло напред. За Србију би било катастрофално да је ДОС-овска власт успела да се одржи до истека мандата претходног скупштинског сазива, тј. до краја ове године. Без претеривања, режим ДОС-а је за Србију поразан. Милошевић је био мрак, без сумње; али ДОС се показао не као светлост изласка из тунела већ као светлост долазећег брзог воза. Током деведесетих година, једне од најгорих деценија у новијој српској историји, у мраку санкција, хиперинфлације, блокаде на Дрини, Дејтона, ЈУЛ-а, Језде и Дафине, многи су Срби били у искушењу да помисле да црњег мрака од тадашњег нема и не може бити. После три године ДОС-а, објективни закључак није да је у Србији горе него што је било, већ да она губи наду да ће јој икада бити боље - и да губи пре- дуслове да до бољитка икада дође. Под Милошевићем још је било наде да ће бити боље када он падне. Сада, пак, завладао је општи цинизам. Потребан је крупан

Западна реаговања ... преокрет да се тај цинизам поново замени надом. На економском плану смена власти је дошла у последњи час. Опоравка српске привреде неће бити без инјекција стране ликвидности, али поступци ДОС- овке власти у спрези са привредном мафијом тај су опоравак само отежали претварајући Србију у банана- рупублику латиноамеричког типа. Ако се тај процес настави, више неће бити битно ко је носилац формалне политичке власти, јер ће економска моћ бити не- повратно пребачена у руке уског круга криминалне олигархије. Једна од првих мера нове владе зато треба да буде мораторијум на даљу распродају привреде и преиспитивање досадашњих дилова, уз поништавање трансакције уколико се установе неправилности и ри- горозно кривично и материјално гоњење евентуалних прекршилаца. За економски опоравак Србије потребно је спроводити приватизацију и фискалну дисциплину, али радити то по шаблону Сакс-Гајдар гарантује даљи суноврат и срубљивање земље на неоколонијални облик трајне подређености спољним контролорима технолигија, идеја и капитала. Наравно, наивно је веровати да је просперитет могућ уз потпуну изолацију од светских токова капитала. За Србију оптимални модели споја слободног предузимаштва и државног усмеравања привреде су Јужна Кореја, Тајван и Шпанија у периоду 60-тих и 70-тих. На политичком плану широка концентрациона влада такође би допринела превазилажењу идео- лошких подела. Срби зарад свог опстанка морају да превазиђу старе идеолошке етикете, да закораче ван устаљене леводесне поделе. После 5. октобра није дошло до суштинске промене утолико што су јавном сценом и даље доминирали бивши чланови Савеза комуниста. Сада је криза достигла тачку где таква промена више није могућа: у руководствима већине странака су људи који су припадали том естаблишменту. Стога је реално мање важно питање за кога си био јуче, већ где данас стојиш у односу на Косово, економију, Хаг, односе са Црном Гором, привреду и небројена друга болна питања. На спољном плану током протекле три године непостојање основног консензуса о националним и државним интересима спречило је артикулисање иоле озбиљне спољне политике. Нова влада би кроз широку коалициону основу могла да макар покрене дебату о томе који су то интереси и како их треба бранити. За припаднике српске дијаспоре важно је да истичу како у Београду тако и у својим престоницама да нема никаквих објективних разлика између српских и западних интереса. Постоји, наравно, непремостива разлика између српских интереса и балканске страте- гије коју су следили Клинтон, Блер и НАТО, а која је била идеолошки, не реалполитички утемељена. Међутим, у фокусу Бушове политике и у другом ман- дату биће тероризам, Блиски исток, Централна Азија, Каспијски базен и Кореја, што ће поново побудити несклоност кључних личности администрације да се уплићу у регионалне спорове - нпр. на Балкану - где нису доведени у питање конкретни амерички геополи- тички и економски интереси. Српска страна напокон треба да на прави начин укаже западним центрима моћи на потребу, зарад њихових стратешких интереса, да се Срби третирају као геополитички партнери и

Коначни резултати скупштинских избора у Србији Републичка изборна комисија прогласила је у уторак коначне резултате парламентарних избора одржаних 28. децембра. Комисија је утврдила да није било битних прекршаја одредаба Закона о избору на- родних посланика и није поништила гласање ни на јед- ном бирачком месту. Назив коапиције / странке Српска радикална странка (СРС) Демократска странка Србије (ДСС) Демократска странка (ДС) Г17 Плус Српски покрет обнове-Нова Србија Социјалистичка партија Србије (СПС)

82 53 37 34 22

1.056.256 678.031 481.249 438.422 293.082 291.341

250 Нису прошле 5 % цензус (остали без мандата): Заједно за толеранцију Демократска алтернатива (ДА) Коалиција Народно јединство Отпор Самостална Србија СНС и Народни блок Либерали Србије Реформисти Војводине Коалиција Одбрана и правда Привредна снага Србије и дијаспора Лабуристичка партија Србије ЈУЛ Савез Срба Војводине

176.500 84.463 68.537 62.545 45.211 27.596 22.852 19.464 18.423 14.113 4.666 3.771 3.015

Неважеђих гласачких листиђа било је 49.755. (Бета, 30.12.2003.)

стожер балканске стабилности, а не само као стална монета за поткусуривање. Што се конкретних политичких циљева нове владе тиче, минимум је неприхватање дискусије о коначном статусу Косова под садашњим околностима. Треба јавно и често указивати на везу исламских терориста са Босном и Косовом и Ашдаунову политику у БиХ осудити као саботирање Бушовог рата против терора. Тиха али тврда пасивност потребна је по хашком питању, уз сторнирање хапшења и изручења, али без изазовне реторике. Под хитно треба потписати споразум са САД о неизручењу америчких држављана Међународном кривичном суду (МКС). Наравно, од свега наведеног нема ништа ако под хитно не дође до битних персоналних промена на челу Министарства иностраних послова, што изискује претходну консолидацију једне пристојне власти у Београду по први пут у више од шест деценија.

Српски радио програм „Сусрети понедељком”, 15.1.2004.

Мандата Гласова

БОБА БОРОЈЕВИЋ

Iskra 1. februar 2004

ZAHTEV DA SE SRBIJA USPODOBI PREMA ZAPADU Komentarišući ishod skorašnjih izbora u Srbiji, zapadna štampa očekuje da ishod izbora treba da isturi vođ- stvo podobno zapadu i volšebnoj „međunarodnoj zajednici” - grobaru srpskog naroda. Ovako su isticali vodeći britanski listovi, naročito Daily Telegraph. Slično su tvrdili i neki ameri- čki listovi; nemački takode. Reč „podobnost” skovao je Tito. Od imenice „podobnost”, kovač Tito sačinio je pridev „podob- ni”. Kroz svoju partijsku mrežu Tito je kontrolisao ko je u hijerarhiji ‘podoban’ a ko nije. U ovom smislu, on je kroz Partiju izdavao i uverenja o podobnosti, uglavnom o „poli- tičkoj ” podobnosti. Moguće je da se savremeni zapad ‘obogatio’ prisvajanjem Titove mudrosti, tim pre što je Tito bio miljenik zapada preko tri decenije, bez obzira što je bio okićen raznim „pasjim grobljima”, masakrima i „Katinima”, kao onim u Kočevju i širom Jugoslavije. Savremeni zapad sebe smatra društvenim ‘obrascem’, ili ikonom u političkom i moralnom smislu. Drugi narodi trebalo bi da se ugledaju na zapad i da svoju politiku kroje podudamom ili podobnom za zapad. Naročito se ističe da bi Srbi koji mnogo strče, trebalo da uđu u brazdu koju im je zapad usmerio, namenio i preporučio. Demokratija, narodni interesi, ekonomija i potrebe srpskog društva, ne dolaze u obzir po srpskom shvatanju, već po nazoru „раре otvorenog društva” Georgosa Soroša, koji je Srbe već sveo na prosjački štap. A tu je takođe i „vitez” diplo- matije, politike - zvezda Evropske unije Havier Solana, koji i pored sve svoje jezične zavezanosti, jeste „ikona” Evrope, kojoj trasira smerove za budućnost. Do sada je on „usrećio” Srbiju i Crnu Goru da nisu ni vino ni voda, već nešto drugo, a što nije teško pogoditi. Pored Solane postoji čitav niz drugih „učitelja” koji su Srbe usrećili za poslednjih blizu 15 godina. Vredno je neke od njih pomenuti: Bil Klinton, krivokletnik, varalica i lažov. On je zaradio „mamuze” kao ubica srpskog naroda. Zatim slede njegovi doglavnici, samo neke da pomenemo: madam Madelejn Olbrajt; njeni roditelji i njihova deca su uživali gostoprmstvo Kraljevine Jugoslavije 1939. i 1940. kao izbeglice iz Cehoslovačke ispred Hitlerovog pogroma. Nekoliko godina posle 1946. g. njen otac bio je Cehoslovački ambasador u Beogradu, gde je Madelejn pohađala gimnaziju. Zatim dolaze general Vesley Clarke, komandant NATO-a koji je rušio Srbiju 78 dana; potom Richard Holbrook. Njih su sledile nemačke ubice: Genscher, Kohl, Klaus Kinkel i drugi. General Klark u srbofobstvu mnogo je sličan SS Oberuppenfuhrer-u August Myszner-u, koji je gnječio Srbe za vreme Drugog svetskog rata. Svi ovde pobrojani, a i mnogi nepomenuti, nisu uopšte obrazac za Srbe, već za njihov prezir. Da li onda ima ičeg dobrog da Srbi nauče i upodobe se zapadu? Ovde se radi o učenju od zapada i sa zapada. Srbi nemaju razloga da se dodvoravaju i upodobljavaju zapadu, jer je on počinio mnoge zločine Srbima. U svojoj odbrani moguće je da su mnogi Srbi prenaglili i činili zločine, što nije predmet ovog napisa. Šta je onda važno što bi Srbi trebalo da nauče od zapada? Korisne stvari su brojne a mi ćemo samo neke od njih navesti. Prvo, u politici o sređenim institucijama izraslim iz narodnog iskustva, ne kopiranjem tuđeg, već koje služe narodnim interesima. A kroz vlastito uređenje i služenje svom narodu jedino je moguće učestvovati na sveopštem čovečanskom planu. Samo kroz svoj narod moguće je učestvovati na radu ka višem cilju. Mnogo je važan red kojim se ide. Nemoguće je u svom narodu dopustiti bezakonje a far- bati se demokratijom i služenjem „saveznicima”? Politički

Iskra 1. februar 2004

život na zapadu je uglavnom uređen da, prvo, služi narodnim interesima, a u spoljnoj politici da štiti svoje sopstvene interese. U domenu svojih mogućnosti da učestvuje na čovečansko humanom međunarodnom planu. Naravno, ovo podrazumeva, prvo, imati pravnu državu u kojoj su red i slo- boda zagarantovani. Vlast treba da bude potpuna, sa punom odgovornošću za ono što radi. Smatramo da je ono što je najvažnije na zapadu ovde pomenuto i moglo bi nama služiti za obrazac. Na šta nam nije potrebno da se ugledamo na zapadu, treba takođe istaći. Istorija prošlosti, sadašnjosti i skorih dana, neka nam bude učiteljica u rasmatranju i istraživanju istine. Bez istine nema slobode, već tiranije laži, kaže se u Lukinom Jevanđelju. Gorka istina nam svedoči da totalna privrženost zapadu i žrtvovanje svoje sudbine i narodnog života nije put. Ta slepa privrženost dovela nam je zapadnjake: Hitlera, Musolinija, Pavelića i ustaštvo kao osva- jače i krvave tirane. Privrženost Britaniji i Americi donela nam je pored pomenutih tirana i tiranina Tita koji je unazadio naš narod za tri stoleća. U razbijanju Jugoslavije skorih dana, izuzev britanskog ministra spoljnih poslova Douglas Hurd-a, zapad, naročito Amerika i Nemačka, poneli su se sramno, kao moralne hulje i razbojnici. Na veliku žalost, razbijačima se pridružio i Sveti otac Papa, koji je u razbijanju Jugoslavije bio inspirisan ne Božjim, već ljudskim rezonovanjem ,,power politics”. (Ranije, Staljin je ovako rezonovanje preveo na onu poznatu: „А koliko divizija ima Papa”?). Evropa sa Amerikom, razbijanjem Jugoslavije i kažnjavanjem srpskog naroda, ponovile su, ako ne i nadmašile svoje srednjovekovne zločine u 13. i 14. veku, kad su krstaši pljačkali Vizantiju. Tadašnji nazovi „vitezovi” pretvorili su katedralu Svete Sofije u konjušnicu i bordel i time pokazali svoju „kulturnu” nadmoćnost. A pre četiri i po godine, Amerika je predvodila Evropu, obe upregnute u NATO, da vuku američka kola u bombardovanju Jugoslavije i srpskog naroda punih 78 dana, u čemu su nadmašili Hitlera i dotada- nje zločine u istoriji. Te zločine gospoda Klinton i Bler nazvali su „jedinim moralnim ratom u istoriji”. Ali Dr Laughlin, profesor političkih nauka u Londonu, skinuo je lažni veo Klinton - Bler i napisao i usmeno potvrdio da je rat protivu Jugoslavije, bio u stvari rat da se „otvore širom vrata organizovanom krim- inalu albanskih terorista". A kad je smrtonosna kanonada NATO-a prestala, stigao je iz Amerike na Kosovo Richard Holbrook, američki velikodostojnik, koji je cinički izgovorio - posle ljubljenja i grljenja sa teroristima - „Ovo je bratim- Ijenje sa satanom”. Ovo je mnogo naljutilo Madelejn Olbrajt, jer je ustvari ovo bio njen rat, njena „zahvalnost" srpskom narodu koji je njoj i njenim roditeljima dao azil kad im je bio najpotrebniji. Laži, zločine i hipokriziju zapadnih velmoža, Srbi ne smeju prihvatiti kao elemente u politici, već ih odbac- iti i prezreti. Uzdanje u lažno oružje Ono je zaista moćno - ali samo vremensko oružje zapadnjaka. Kao onaj „masakr” u selu Račak, na Kosovu, koji je ‘užasnuo” Klintona i Blera da uđu u rat protivu Srba. Tako- đe i na završetku bombardovanja Srbije, mašina laži u Americi i Evropi trubila je da će njihov rat opravdati zločini Miloševića, kad oni izvuku iz Mitrovičkog rudarskog okna između 1.400 i 2.500 tela Albanaca. Traganje po rudarskom oknu, porazilo je profete „moralnog” krstaškog rata Klintona i Blera, ali ne za dugo. Oni će ubrzo otvoriti novi front u

Zahtev da se Srbija ... Makedoniji i istovremeno baražnu vatru protivu Miloševića i srpskog naroda. Dvoje su spojili u jedno, da o jednom trošku obave oba posla. Pod upravom „oslobodioca” Kosova i instali- ranjem na vlast KOA terorista, nastaće ponovo progon Srba sa Kosova i rušenje crkava i manastira. A sve se ovo odigrava pod okriljem KFOR-a, i UNO namesnika na Kosovu. Ovi zločini se nastavljaju pod američkim okriljem i blagoslovom, kao i sramnim ponašanjem UNO osoblja, koje se do sada uglavnom povinuje američkom diktatu.

Svedočenje kanadske štampe Ugledni dnevni list u Torontu „National Post” od 10. decembra prošle godine, doneo je dugački napis o zločinima albanskih terorista pod američkom i NATO zaštitom. NATO vojska, tvrdi taj list, napravila je pravi svinjac na Kosovu. Nato i UNO đozvolili su pravo divljanje raznih mafija i kri- minalaca protivu Srba koji nemaju nikakve zaštite, a glavari Srbije nastoje da se dodvore američkom ugnjetaču. Uz Srbe progone se preostali Jevreji i Cigani. Američka politika je srbofobska - da pod njenim okriljem Arnauti će potpuno očistiti Kosovo od Srba i onda ga proglasiti albanskom državom. U drugom dnevnom listu ‘Toronto Star’, od 27. novembra 2003. g. donosi dugački članak o albanskom pogro- mu na Kosovu. Gospođa Erna Paris, napisala je i objavila knjigu, na engleskom, ”Duge senke istine, laži i istorija”. Njenu knjigu je prikazala Judy Stoffman, ističući beznadežno stanje malog broja Srba na Kosvu, navodi autorku Ernu Paris: ‘Našla sam Jugoslaviju najžalosnijim, najočajnijim mestom na četiri kontinenta koje sam obišla!’ ” Naravno, sve se ovo događa pod okriljem Amerike. Kosovski teroristi su njeni saveznici i njena vojska koja, sa njenom dozvolom, upražnjava svoj životinjizam prema srpskom narodu. Zalosni srpski političari današnjice zatvaraju oči pred ovakvim stanjem. Oni se udvaraju velikom krvniku i čine sve da mu ugode. I pored svega što se događa na Kosovu, pa i očeglednog zapadnjačkog neprijateljskog stava prema Srbima, bilo bi pogrešno sve na zapadu trpati na jednu gomilu. Bilo je na zapadu pojedinih ljudi i žena u Americi, Kanadi, Britaniji, Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, skandinavskim zemljama, Rusiji, Grčkoj, Kipru i Kini koji su povremeno dizali svoje glasove i protestvovali protivu anarhije koju je Amerika unela u međunarodne odnose svojim zločinima, zlobom, mržnjom i lažima. Nasuprot ovakvom moralu, gde je sve dopušteno jačem, želim da od mnogih primera istaknem i rezonovanje seljačkog srpskog naroda. Ističem primer seljanke Zlatije Gredaljević, iz užičkog kraja, koja ispraća svoja četiri sina u Prvi svetski rat i govori im: „Deco moja, sinovi moji, Otadžbina vas zove da je branite. Vi idete u boj. Slušajte svoje starešine, ali poslušajte i moj savet: tuđe ne dirajte, sa mrtvog ništa ne uzimajte. Ranjeniku, ma čije vojske bio, pomognite da rane preboli. Ne dolazite mi pokunjenog čela...” Sta nam svedoči i otkriva savet ove srpske seljanke svojim sinovima koji u rat polaze? Pored mudrosti otkriva nam jednu duhovno-moralnu prasnagu urođenu njenom narodu. Otkriva nam duhovnu snagu koju nismo u stanju da merimo materijalnim merilom; snaga ravna duhovnoj snazi velikog muzičkoh genija izražena u njegovoj kompoziciji. Varvarizam zapada, odraz velikog tehnološkog razvoja i postignuća, neće dostignuti dalje od Vavilonske kule.

Staniša Vlahović

ПPOTECT

Варварско насиље СФОР-а 13. јануар, 2004 Поводом акције окупаторских снага у Републици Српској и јурњаве за др Радованом Караџићем Непосредно после празника Репуб- лике Српске, СФОР, којег су чинили амерички и италијански војници, провео је на Палама опсежну рацију у наводној потрази за хашким оптуженицима. Том приликом извршио је бруталан претрес Дома здравља, просторија Црвеног крста и православне цркве, укључујући и лекарску ординацију супруге и кћери др Радована Караџића - др Љиљане Зелен-Караџић и др Соње Караџић. Напослетку је упао у кућу која је власништво сестре др Љиљане Зелен-Караџић, а у коју повремено навраћа и др Соња Караџић са својим мужем и двоје деце. Том приликом сви укућани и затечени гости седам сати су принудно задржани у само једној соби са уперенима аутоматима, док је тридесетак војника бахато претресало преостале просторије и том приликом раз- ваљивало таваницу и бушило зидове у потрази за некаквим скровиштем. Рација је окончана одузимањем текстова исписаних руком, укључујући и свеску са куварским рецептима, књижице са телефонским броје- вима, породичне фотографије и књиге са посветама. На исти начин су претресени и станови деце др Радована Караџића. Поред очигледне противзаконитости извршеног претреса по праву јачег без икаквог судског налога и егземпларног хапшења негдашњег полицајца да би се заплашиле стотине хиљада српских родољу- ба, посебно забрињава осионост и склоност ка насиљу америчких војника који у нама, изгледа, виде само домороце, а у себи добро познатог надчовека ( Ubermensch). Мећуна- родни одбор за истину о Радовану Караџићу најоштрије осућује ово ничим изазвано вар- варско насиље СФОР-а на Палама и упозорава јавност Србије и Црне Горе да се оно што се сада чини с оне стране Дрине ускоро може догодити и с ове стране Дрине.

Коста Чавошки председник одбора за истину о Радовану Караџићу

Iskra 1. februar 2004

PRIČA O DVE IMPERIJE MIR RIMA I HAOS AMERIKE Ovo je naš prevod članka američkog novinara T.V. Webera objavljen na Internetu 5. januara 2004., koji donosimo u slobodnom prevodu na naš jezik. *

Nasuprot SAD, Kanada još ima relativno slobodnu štampu. Ovde, u imperijalističkoj Americi, mi nikada ne bi videli izveštaj, kao što je bio ovaj od Izabele Vincent: „Zločin, teror cvetaju na „oslobođenom” Kosovu: etničko čiščenje, krijumčarenje divljaju pod zaštitom UN-a", objavljen 10. decembra 2003. u novinama The National Post. Članak Izabele Vincent slika strašnu sliku Kosova, kojim vlada albanska „mafija” blisko vezana sa Al Kaedom. Kosovo je preplavljeno trgovinom droga i kupoprodajom žena i mladih devojaka za prostituciju. Preostali Srbi, Jevreji i Cigani su stalno pod terorom Albanaca. Albanci ne samo da ubijaju, ranjavaju i kidna- puju Srbe; uništavaju srpska groblja, srpske pravoslavne crkve i manastire, kako bi se zatrli svi tragovi srpskog prisustva na Kosovu. Svakako, da vi koji ste upoznati sa našim radom, znate da Alida (VVeberova supruga - SP) i ja pišemo o tome još od kad je „Zli Bill” Klinton poslao svoj KFOR da okupira Kosovo. (Mi smo realno pisali o ratu na Kosovu od samog početka). Za razliku od nas, Izabel Vincent nije prijatelj Srba. Ona je toliko naivna da produžava da veruje početnim lažima Klintonove administracije, koje su omogućile da do rata na Kosovu dođe. Ona izgleda ne razume da su Ijudi koje ona naziva „Albanci” islamski ekstremisti, isto onakvi kakvi su bili oni koji su pilotirali avijone koji su rušili američke zgrade, septembra 2001. Pa ipak, njen članak pruža istinu o ogromnom haosu koji preovlađuje pod okupacijom NATO / KFOR snaga na Kosovu. SVET SA SAMO JEDNOM SUPER SILOM, PROŠLOST I SADAŠNJOST U samo nekoliko kratkih perioda u istoriji čovečanstva, postojala je samo jedna „super sila”, kako to u danšnjem engleskom jeziku nazivamo. Normalno, druga ili treća sila drže sve donekle balansirano. Pre nego što je hladni rat postepeno došao do svog završetka, krajem 1980., postojale su dve supersile: SAD su se utrkivale sa SSSR za prevlast. Pre Drugog svetskog rata, postojalo je više velikih sila. Nemačka, koja se brzo uzdizala, još uvek moćna Velika Britanija, Japan koji se brzo modernizo- vao, Sovjetska Unija koja je pokušavala da sprovede komunizam i SAD, i one su sve delile veliki deo moći u svetu. Nekoliko drugih država su smatrane da su takođe relativno moćne. Slično, u decenijama koje su prethodile Prvom svetskom ratu, Velika Britanija je vladala morima, kao što je to činila vekovima; Nemačka je postala indu-

Iskra 1. februar 2004

strijska zemlja na koju se moralo računati, Austro- Ugarska Imperija, podržavana od Vatikana, vladala je najvećim delom centralne i istočne Evrope; Francuskaje još imala veliki uticaj u svetu, Ruska Imperija je držala deo istočne Evrope i dosta Azije; otomanska Turska je držala Srednji istok, takođe i veliki deo Balkana. Velike sile su se natecale jedna sa drugom još iz ranih dana kada su stari istraživači tražili bogatstva u Novom svetu. Možda je zadnji put jedna velesila bila bez značajnijeg suparnika u vreme Rimske Imperije. (Druga slična sila, kao što je Kina, bila je i suviše daleko, da bi predstavljala neku opanost za Rimljane). Premda je Rim bio stvoren kao republika, on je stvarno pao pod dik- tature cezara. Jednom kada su svi mogući rivali bili pobeđeni i unutarnji sistem vladavine uspostavljen, ideja o „Рах Romana” ili „Mir Rima” je ostvarena. DVE REPUBLIKE Sjedinjene Države su stvorene takođe, kao republika, ali ona je postala republika samo po imenu, slično Rimu. Stvarno, ne da su samo Sjedinjene Države trebalo da budu republika, već su i sve države u njoj morale imati „republikanski oblik vladavine”, kako je to zagarantovano Clanom IV, paragrafom 4, Ustava SAD. Konzervativni naučnici često nazivaju SAD „republika (sastavljena) od republika". Izraz „republika” se retko danas upotrebljava, pošto se u današnjem engleskom jeziku američki oblik vladavine zove „demokratija”. U ovoj, takozvanoj „demokratiji”, mi imamo samo jednog, i samo jednog „izabra- nog lidera”, koji je od važnosti. Za mnoge, predsednici SAD su postali važniji od moćnih cezara za vreme Rimske Imperije. Kongres se krije u pozadini. Za njih, vlade njihovih (federalnih) država i lokalne vlasti jedva nečto znače. Jedna od glavnih razlika između Amerike i Rima je da nikada nije postojao „Рах Americana”. Ovaj naziv se pojavljivao u nekoliko mahova za vreme hladnog rata, ali sem fantazije nije ništa stvarno značio. Za vreme svoje prve godine predsedništva, predsednik Buš (stari- ji) je doživeo nestanak Berlinskog zida, što je označilo kraj hladnog rata. Naposletku mir? SUKOBI POSLE HLADNOG RATA Decenijama su konzervativni stručnjaci verovali da kraj komunizma donosi novo zlatno doba mira i napretka. Ali, bilo je uvek više vizionara, koji su pred- viđali moguću opasnost od strane Islama. Nije postojao osećaj bliske opasnosti, pretpostavljalo se da će se to desiti u dalekoj budućnosti. DŽORDŽ I Džordž Buš I je 1990. pronašao razlog da napravi savez država sa SAD i da pripremi sve za rat

P rič a o d ve ... protiv Iraka. Sledećeg proleća su krenuli da „oslobode Kuvejt”. Osloboditi Kuvejt - i pokoriti Gale - je jedno isto. Posle ovog rata, Džordž I, slično Juliju Cezaru, uživao je veliku popularnost. Nažalost, Džordž nije najbolje po- znavao istoriju. Dok su lideri starodrevnog sveta upotre- bljavali osvajački plen da olakšaju poreski teret svojih građana, Džordž I se opteretio svojim „povišenjem poreza” . Ovo je upropastilo njegovo ponovno biranje za predsednika, baš kao što je nož Bruta prekinuo vladavinu Cezara. Džordž I je bio jedini republikanski predsednik, koji je vodio SAD u rat u toku XX veka. No, sećanje na značajnije ratove Linkolna i McKinlija u XIX veku, produžilo je da opterećuje republikansku partiju kroz ceo XX vek. I tako, liberali, koji su došli do izražaja za vreme 1960-ih godina, uživali su u svom predsedniku (koji je za mir), Bill Klintonu. Kao nekadašnji protivratni aktivist, on će sigurno, tako su verovali, povesti svet miru. „ ZLI BIL” Privatni Klintonov život bi bio dovoljan da učini da mnogi mnogobožački imperatori starog Rima pocr- vene od stida. Bio to finansijski ili seksualni skandal, ili skandal u vezi vojnih tajni, Klinton je učinio da Kaligula izgleda naivni dečko, pripadnik Skauta. Zatim, tu je i smrt mnogih nekadašnjih prijatlja, poslovnih prijatelja i drugih koji su bili na Klintonovom putu, i koji su umrli na miste- riozan način. Broj mrtvih, koji počinje još iz vremena kada je bio samo političar u državi Arkanzas, a koji se povećavao za vreme njegove vladavine, čini bledim surovi put ka zadobijanju vlasti mnogih ozloglašenih tirana kroz istoriju. Zadnjih 25 godina^ marš islamskog terora je nailazio na malo otpora. Cak i posle 11. septembra, islamski teror širom sveta, nailazio je na malo pažnje u Americi. Možda bi bilo dobro da se o tome izrazila slo- bodna štampa, garantovana Prvim amadmanom (Ustava). No tada, čak i najveći izazovi nisu uspevali da naprave trajni utisak na američku publiku. U 1979., kriza sa američkim taocima u Iranu zainteresovala je medije i američki narod, sve dok taoci nisu bili pušteni na slobodu. Tada je kriza prošla i ubrzo postala „jučerašnja vest”. Onda je većina Amerikanaca bila očarana idejom poma- ganja i odobravanja Al Kaedi, u njenom ratu protivu Sovjeta u Avganistanu, ne primećujući da je revolucija u Iranu takođe bila islamski džihad - verski rat. Nekoliko drugih akcija islamskog terora, je stvarno pogodilo i američke državljane i mi smo svi tada gledali na drugu stranu! Kada je 1994. razorena Federalna zgrada u Oklahomi, mediji su tačno javili da je to najverovatnije delo islamskih terorista. Ekstremna leva grupa Klintonove administracije skrenula je krivicu na pripad- nike „milicije”, koja je naprosto, Ustavom priznata vojska građana, pod lokalnom kontrolom i nezavisna od uticaja centralne vlasti. Levica mrzi miliciju i stalno radi na tome da je ocrni. U međuvremenu vlasti su prestale da identifikuju i hapse one, koji su stvarno planirali i doveli do napada. Takozvani „raspad Juoslavije” nije bio ništa drugo do udružen napor nekoliko zemalja, koje su

same, ne jednom već dva puta, bile „zaletovane" da bi se vratile u svoje originalne stanje. Dok postoji neka nada za saradnju između pravoslavnih Srba i rimoka- toličkih Hrvata, makar u izvesnim stvarima, ideja o mus- limansko / hrišćanskoj državi je neodrživa. Uzimajući u obzir osvajačku ideologiju Islama, zašto bi svaki razuman čovek, kada v nastanu sukobi, očekivao da su „žrtve” muslimani? Četrnaest vekova istorije pokazuju da je bilo koji sukob, u kome su učestvovali muslimani, otpočinjao sa muslimanima. (Vidi knjigu Srđe Trifkovića, Sword of the Prophet, Regina Orthodox Press, 2003). Klintonova administracija je radi- la kao da je suprotno tačno. Sve ovo nas dovodi do zaključka: Bill Klinton i njegova administracija su se stavili na stranu islamskih terorista, prvo u Bosni, potom na Kosovu. DŽORDŽ II Kada je Džordž II postao predsednik, ponovo je izgledalo da će svet imati šansu da dođe do Рах Americana. Pre sledećeg većeg napada, Džordž II je imao nekoliko meseci da ispravi Klintonovu zbrku, no on to nije ni pokušao da uradi. Da pokušamo sa „eksperi- mentom”; da pokušamo da zamislimo šta je jedna uspešna Bušova admnistracija mogla da uradi: Predsednik Buš je zaklet. On saziva sastanak vodećih generala i admirala i traži od njih izveštaj o mogućnstima sporazuma sa Srbijom, da joj se dozvoli povratak trupa na Kosovo. Uređuje da se to dogodi drugog meseca njegove vlade. Putuje lično na Kosovo da ovo nadgleda. Koristi ovu priliku da kritikuje KFOR za njegovo sramno održavanje mira i osudi KLA zbog njihove ogromne kriminalne aktivnosti. Na kraju predlaže stvaranje zadničkih snaga Srba, Rusa i Amerikanaca za uspostavu mira na Kosovu. Takođe, novi predsednik Buš ide na Srednji istok, da se sastane sa „prijateljskim” liderima islamskih naroda. Jasno im stavlja do znanja da će SAD smeniti svaki režim i bilo kog lidera, koji pomaže islamski teror - počinjući sa Saudijskom Arabijom. Prilikom svake posete, on im stavlja do znanja da jedno atomsko oruđe može uništiti ceo džihad. Setite se samo koliko je malo Japanaca bilo voljno da sledi svoje vođe, posle onoga što se desilo 6. i 8. avgusta 1945. - bacanje atomskih bombi. Ali, to nije bila poruka koju je Džordž II stvarno poslao. Kada je preuzeo vlast, njegova poruka islam- skom svetu je bila „radite šta hoćete; mene se ne tiče.” Islamskim extremistima je data dozvola da zadrže na silu dobijenu premoć na Kosovu i u Bosni. I oni su nas- tavili sa svojim programom direktnog napada na teritori- ju SAD. Na kraju su postigli isuviše uspeha. Ali, da li je baš tako? Džordž II je požurio u rat sa Avganistanom, nadajući se da će tamo naći Osamu bln Ladena. Dve godine docnije je bez tog uspeha. Imamo trupe u Avganistanu, kao što su imali i Sovjeti pre 25 godina. Talibani nemaju više kontrolu - barem za sada. Kada će naši vojnici doći kući? Odlično pitanje! Zar nisu američki vojnici bili u zapadnom Berlinu dugo posle poraza Trećeg Rajha. Mnogi roditelji tih vojnika (u Avganistanu), nisu bili ni rođeni kada su Nemci kapitulirali maja 1945.

Iskra 1. februar 2004

Др Коста Чавошки професор Правног Факултета за „Геополитику”

НЕВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПРОДУЖЕНЕ РУКЕ ГОСПОДАРА СВЕТА Разговарао Слободан Ерић

У Србији су у сенци избора, бар на тренутак, остале оптужнице које су подигнуте против четворице високих официра војске и полиције. Оптужница је подигнута по основу командне одговорности. Да ли би

Sledeći za Džordža II је bio Irak. Posle oduženog procesa u kome su SAD i Irak pregovarali o povratku „inspektora za naoružanje”, Džordž II poslao je svoje trupe u Irak. Vojska Iraka je brzo bila pobeđena, ali se borbe i dalje nastavljaju. Protivu koga se mi borimo? Oni koji su stvorili ovu državu sigurno da su znali korist od milicija, ali sada je cipela na drugoj nozi! Loše je da su nas naši liberalni prijatelji uverili da su stvaraoci države stvarno imali na umu „vojsku rezervista”, ili „poli- ciju federalnih država”. Čini nam se da se narod sa milicijom - dobro naoružanim građanima - teško pobeđuje. No nemajte brige. SAD su sada u procesu da se zabrani privatno vlasništvo čak i najmanjeg oružja za ličnu od- branu, tako da niko neće imati teskoće da nas pobedi. Uhvatili smo iračkog predsednika Sadam Huseina. To nam sad pravi više problema nego kad je bio u bekstvu. Šta sada da radimo? Da li da priredimo sudsku predstavu i potom ga pogubimo? To može da ostavi utisak da je sila uvek u pravu. Da li da ga zatvo- rimo za uvek, kao što je Džordž I uradio sa Manuel Noriegom, posle invazije Paname? Možda bi mogli da dozvolimo Iračanima da mu sude. Šta bi bilo ako bi on bio oslobođen, ili osuđen pa posle pušten? Možda bi ga narod Iraka vratio na vlast. Da li su ratovi Džordža II u Avganistanu i Iraku odstranili opasnost od terora u SAD? Ako to mislite, mora biti da se šalite! Zakon o „Sigurnost domovine” je primenjen na SAD aerodromima i drugim mestima. Da li je usporio islamski terorizam u svetu? Teško da i jedna nedelja ne prođe a da se muslimanski fanatik u Izraelu ne ubije, zajedno sa mnogim nevinim žrtvama. Koliko je loša vladavina islama? Pogledajte članak Izabele Vincent u vezi Kosova. Život pod islamskim vladama je pakao na zemlji. Sa dužnim poštova- njem za one koji su živeli pod komunističkim vladama, ne postoji ništa goreg od življenja pod islamom. A šta je sa nacistima? Pa... neki od nacista su muslimani - uključujući Izetbegović, nekadašnji vođa muslimana Bosne. Ne postoji Рах Americana, niti ima verovatnoće da će to nekada postojati. Ako je spoljna politika neko pitanje sledećih izbora, fokus će biti hoćemo ili nećemo doći do ispravnog usmeravanja u prekomorskim ratovi- ma. Što je najžalije jeste da glasači jedine „supersile” ni najmanje ne saosećaju sa pokorenim narodom Balkana, isto kao što se ni stari Rimljani nisu brinuli za od njih pokoren svet. Preveo: Stevan Piroćanac

Iskra 1. februar 2004

у било којој земљи у Европи или Америци они могли одговарати по том основу? - Командна одговорност је први пут примење- на пред токијским судом за ратне злочине. То је био амерички суд који је судио генералу Јамашити. Тај ге- нерал је чувени Малајски Тигар који је много задужио вештином ратовања и Британце и Американце, а онда је био командант окупационих јапанских снага на Филипинима. Пошто им је био трн у оку, Американци су га извели на суд, не због онога што је он починио, него због онога што су починили његови потчињени, иако су они били расути по острвима. Филипини су архипелаг и неко време тај генерал Јамашита чак није имао одго- варајуће везе са својим испоставама на појединим острвима где су Американци путем одговарајућих средстава прекинули све везе са својим подружним командама. Но, он је први одговарао по том начелу. Својевремено је чувени државник Клемансо који је предводио Француску у Првом светском рату рекао да је између ове праве правде и правде тих војних судова разлика је као између војне плех музике и симфониј- ског оркестра. Наравно да Американци то имају на уму, па када су питању њихових властити официри и генерали, они никада нису примењивали командну одговорност. Био је покушај да се командна одговорност примени у суђењу поручнику Келију који је у селу Ми Лај са својим људима побио неколико стотина цивила. Они су имали дојаву да се у том селу налази неки истакнути представник Вијетконга, па су ради тога упали у то село и том приликом су утврдили, нажалост, да ту вијетконговаца нема, али да има доста цивила, деце, жена и стараца, који би могли, уколико их оставе живе, да дојаве вијетконговцима да су они на путу ка бази и да их пресретну, па да тако заправо ризикују своје живота. А, да не би било никог из тог села који би могао да дојави да су они ту били, они су донели одлуку да све цивиле побију. Наравно, то се једног тренутка сазнало, па је пукла велика брука, тако да је поручник Кели био изведен на суд. Том приликом је тужилац оптужио и капетана Медиру који је био прет- постављени поручнику Келију, а такође је било покушаја који није успео, да се оптужи генерал Костнер који је био надређен обојици. Амерички војни суд је ослободио било какве одговорности капетана Медиру, а генерал Костнер је смењен са дужности. Другим речима, амерички војни судови не примењују доктрину командне одговорности када су у питању њихови властити грађани. Али, то нимало не смета да тако нешто не само препоручују, него и примењују када су у питању, рецимо, „неки домороци” с Балкана или из Руанде.

Зар само начело командне одговорности није спорно како један официр може одговарати за пос- тупак једне јединице или војника тамо, на неком делу фронта? - Та командна одговорност поред тог преседана који је учињен у Токију уведена је

Невладине... Женевском конвенцијом додатним протоколом и она заправо предвиђа да претпостављени или уже тумачено војно лице одговара не само за оно што он учини, него и за дела његових потчињених, - било да је знао, а није спречио да се та дела чине или ако су та дела учињена није предузео одговарајуће мере да казни оне који су та дела извршили. Ово друго је веома спорно. Зато што одговорност наступа после учињеног дела. Дакле, потчињени је већ извршио дело, а онда претпостављени одговара само уколико није предузео одговарајуће мере кажњавања тих који су та дела претходно учинили, тако да је ово нека врста ретроактивне одговорности или кажњавања, а ретроактивност је у кривичном праву у начелу забрањена. Амерички устав из 1787. године забрању- је законе с повратном снагом. Дакле, и са становишта америчког устава не би се могло одговарати за оно што су претходно други учинили, а командант није после тога предузео дисциплинске или друге кривичне мере кажњавања.

У сенци Хашког трибунала одвија се процес пред Међународним судом правде у Хагу који има неу- поредиво већу традицију и ауторитет у свету? - Поред овог новопеченог Међународног кривичног суда за бившу Југославију већ више од сто година у Хагу постоји Међународни суд правде који суди само државама, а не суди појединцима. И оно што је занимљиво - није основан Резолуцијом Савета безбедности који је једна врста извршно-политичког органа Уједињених нација, него је основан Статутом Међународног суда правде који је интегрални део Повеље, дакле који представља једну врсту мулти- латералног уговора који су ратификовале све државе чланице Уједињених нација. Дакле, његов основ је потпуно легитиман за разлику од основа Хашког трибунала који је нелегитиман, јер Савет безбедности није овлашћен да оснива судске органе. Чињеница је да је некадашња СФРЈ ратификовала Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина и геноцида и да је том приликом прихватила обавезу надлежности Међународног суда правде. Тако је БиХ на основу те Конвенције која обавезује и нас још за време рата поднела тужбу против тада Савезне Републике Југославије због наводног злочина геноцида почињеног на тлу Босне и Херцеговине. Ондашња Влада Слободана Милошевића је одмах узвратила одговарајућом противтужбом да би ојачала свој положај, јер очигледно да, уколико је било ствари које представљају етничко чишћење, а то је елемент злочина геноцида, да су то чиниле све три стране и Срби и Хрвати и муслимани тј. такозвани Бошњаци.

Како коментаришете нашу одбрану пред тим судом коју заступа Тибора Варади? - Свилановић је на наговор Тибора Варадија и можда неких других правника попут Војина Димитријевића повукао у име Владе Југославије про- тивтужбу против БиХ, објашњавајући то јавно да је тиме показао босанскохерцеговачкој влади да и она то треба да уради. БиХ влада се за тим није повела и то је могло бити предмет само ван судског поравнања, тако да је он битно ослабио положај наше државе која је тужена страна пред тим судом правде. Најве- роватније да Међународни суд правде очекује да се

донесе пресуда Слободану Милошевићу као шефу државе, па да се онда кривица с Милошевића превали и на државу и на народ и да се онда пружи могућност БиХ, а можда касније и Хрватској, која такође чека и тражи огромну ратну шету од неколико десетина, а можда и стотину милијарди долара. Тако ћемо ми за ону бедну суму од сто двадесет милиона, коју су нам Американци дали, зато што смо на Видовдан 2002. године испоручили Слободана Милошевића, нама и будућим генерацијама натоварити дуг од можда и сто милијарди долара.

Као председник Одбора за заштиту Радована Караџића, реците нам које су последње акције Одбора и да ли је Радован жив и здрав. Виђате ли се с Радованом? - У Републици Српској људи кад ујутру зову телефоном, поготово мобилним, који се онолико прислушкује, no правилу кажу да баш тог тренутка пију кафу с Радованом и оно што је занимљиво да већи број људи пије у исто време кафу с Радованом, што се и мени понекад дешава да пијем кафу са Радованом Караџићем. Иначе, ми смо почели као тај међународ- ни Одбор за одбрану Караџића да најпре држимо јавно представљање било на јавним трибинама, било у телевизијским емисијама и у томе смо имали изузетног успеха. Онда, када је тај начин рада исцрпљен, ми смо започели издавање Караџићевих сабраних политичких дела и то двојезично, на српском и енглеском. Већ смо објавили прву књигу која је посвећена Радовановим ратним наредбама, а ускоро негде иза Светог Јована надам се изаћи ће две нове врло обимне књиге у који- ма ће бити објављена 252 ратна писма Радована Караџића упућена страним државницима и неколицини домаћих личности. Та писма ће, такође, бити објавље- на и на српском и на енглеском.

Како коментаришете, за неке својеврстан парадокс, да сте за време владавине Слободана Милошевића били његов највећи критичар, а сада сте један од највећих његових бранилаца? - Нема ту никаквог парадокса. Наиме, ја сам критиковао Милошевића као властодршца и као човека који је склон ауторитарним начинима владања. Тако да сам још негде у пролеће 1991. године објавио књигу под насловом који је карактеристичан „Слободан против слободе". Ово „слободом против слободе”, то је начин на који се именују парнице, као на пример „Крамер против Крамера” и тиме сам хтео да ставим до знања да је Слободан Милошевић у сукобу са слободом. Међутим, сада када је он на Видовдан 2002. године изручен Хагу, њему се тамо не суди као Слободану Милошевићу за оно што он лично одговара, за то му се могло судити само у овој земљу, него се њему суди као шефу државе. И тиме се, заправо, преко њега суди и нашем народу и нашој држави. И зато, не само сваки правник, него и сваки родољуб има дужност и то патриотску, да учествује колико год може у одбрани Слободана Милошевића. И ја то чиним и већ сам ангажован као вештак који ће се највероватније појавити на суђењу с једном краћом студијом у којој одговарам на једну студију Олдри Хебранд Бадинг под насловом „Српски национализам у 20. веку”, где она, заправо, показује Слободана Милошевића као гордивог националисту. Својевре- мено сам читао њену докторску тезу и све што сам учинио то је да покажем да она сама себи скаче у уста. Дакле, да у тој студији коју је писала за Хаг,

Iskra 1. februar 2004

највероватније за већи износ новца, саму себе побија, односно своје исказе у својој докторској тези. Наслов те моје студије биће веома карактеристичан „Два лица истога

писца

- Колико је познато, вама је нуђено да се кан- дидујете на претходним председничким изборима. Ви сте то одбили. Зашто када уживате велики ауторитет и када би вероватно велики број људи гласао за Вас? - Постоји неколико разлога. Заиста је један број људи то помињао, али ја то нисам узимао исувише озбиљно, јер свака таква понуда мора да значи и понуду одговарајућих средстава за вршење такве кампање. Колико сам могао да сазнам, Мирољуб Лабус је потрошио пет милиона евра за своју председ- ничку кампању, а Војислав Коштуница негде између милион и двеста и милион и педсто хиљада евра. Ова садашња кампања за парламентарне изборе не може мање коштати од рецимо 500.000 евра за најскромни- је странке. Дакле, те понуде с тог становишта нису биле озбиљне. Други разлог је што сам ја убеђен да би нашој држави била најпримеренија уставна и парла- ментарна монархија која омогућава да поред краља, који је симбол јединства и номинални шеф државе, постоји одговорна влада са озбиљним овлашћењем, али влада која одговара парламенту.

Какав очекујете исход парламентарних избора у Србији, какве су Ваше прогнозе у погледу будућности? - Лично очекујем промене нагоре, иако сви очекују промене набоље. Наиме, код нас се одвија процес који је за сада незадржив, даљег потчињавања наше власти страном диктату. И ми смо на једно четири-пет година иза Републике Српске и Босне и Херцеговине. У Републици Српској је најпре био про- текторат, а сада је тамо огољена окупација где не можете бити ни судија општинског суда, а да то не одобри високи представник, односно његов некакав правни саветник. Пошто се високи представник у све петља, он има испоставе своје канцеларије у већим градовима и преко њих делује и на општинске власти, тако да се у последње време упућује и у то како се троше средства општинских буџета. Ви не можете тамо бити директор државне телевизије, уредник водећих новина, без сагласности високог представни- ка. Ми дотле још нисмо дошли, али се убрзано томе приближвамо и лично мислим да ће ова полуквис- линшка влада за коју годину бити замењена правом квинслиншком владом. Невоља је у томе што скоро сви који учествују у садашњој изборној кампањи, с малим изузецима, давно су схватили да се овом земљом више не може управљати без прећутног или изричитог страног пристанка. И с тим рачунају. Тошто у овом тренутку током изборне кампање говоре о потреби да будемо независни, самостални, а самостални тако што нам је Косово и Метохија окупи- рано, то је шарена лажа за поводљиве и наивне бираче од којих ће се можда неки и на то упецати.

Анкете говоре да ће ови избори показати померање расположења бирача удесно? - Управо очекујем промену тог расположења. Могуће је да радикали буду странка које ће освојити релативну већину, односно, највећи удео у бирачком телу и највећи број посланика. Могуће је, наравно, да то буде и Демократска странка Србије. Али, било како

било, жељно очекујем да овај блок који ће формирати владу једва пређе апсолутну већину посланика, што ће га осујетити да донесе нови устав. То је најважније питање и најопасније што нам се може десити - да нова власт под видом доношења бољег и савршенијег устава федерализује нашу земљу под маском регио- нализма и да тиме остатак, овај бедан остатак земље, разбије, разбогаљи и докрајчи. Тако што ће од Војводине направити државу у држави, остатак Србије поделити на четири нове Војводине, а проблематизо- вати и статус Рашке.

народ?

Шта чинити у наредном времену? Како да опстанемо као

- Најважније очувати оно што се има. Када су у питању Косово и Метохија, чињеница је да су те земље окупиране, али је такође чињеница да се од наше Владе захтева да на то и писмено пристане. Нажалост, очекујем да ће Арбанаси за коју годину добити одобрење Американаца, можда и Европске уније, да образују другу албанску државу на Балкану. Али, ми на то не треба да пристанемо, ништа не треба потписивати и треба ставити јавно до знања да ће оно што је силом отето бити силом и враћено. Велика је грешка Слободана Милошевића била што је с Туђманом склопио уговор којим је заправо конвалиди- рао њихову агресију на Републику Српску Крајину и преузимање Барање, Вуковара и западног Срема. Он је то уговорима њима признао, а да није признао и дан- данас би то било спорно. Тако нешто се не сме поновити у случају Косова и Метохије. Затим, не би се никако смело допустити доношење новог устава који би даље разграђивао и разбијао Србију. Дакле, не сме се ојачавати статус Војводине. Најбоље би било да Војводине уопште нема као покрајине, јер је Војводина као српска Војводина имала смисла само у туђој држави. А сада Војводина са огромном српском већином нема никаквог смисла у српској држави, сем уколико се нема на уму евентуално издвајање Војводине и њено касније придруживање Мађарској или евентуално Мађарској, Хрватској и Румунији.

Како пружити отпор и у оваквим условима очувати национални идентитет? - Најважнија је слободна јавност, а то је заправо најтеже. Да ово што ја говорим могу и други да говоре и то не само у вашем цењеном листу, него на државној телевизији и то упоредо са онима који говоре другачије. Нажалост, то није за сада могуће. Обичан свет, то је велика несрећа, није у стању да фор- мулише... Он може предвидети само оно што се нуди. Ако се оваква становишта не нуде јавно, она за обичан свет не постоје.

Зато Запад и настоји да купи ту нашу „елиту”? - Никада се сви не могу купити, али довољно је да се купи знатан број оних који су угледни и они који нешто значе у јавности и мислим да се то постигло пре свега преко невладиних организација. Данас људи који су интелектуалци, рецимо новинари или профе- сори универзитета, ни на који други начин у овим тешким околностима не могу доћи до неких додатних прихода сем преко невладиних организација. А те невладине организације су заправо продужена рука нових господара света. Часопис „Геополитика", 22.12.2003.

Iskra I. februar 2004

IKONA SREBRENICE КАКО JE SA ZAPADNOM POMOĆIIZGRAĐEN U SRCU EVROPE TROJANSKI KONJ ZA ISLAMSKE TERORISTE Ovako glasi naslov podužeg članka u časopisu „Defence and Foreign Affairs Strategic Studies”, Vol. XXXI Broj 9 od novembra prošle godine. Napis ima dva dela: (I) Bosna i njena veza u terorističkom napadu na Njujork i Pentagon 11. septembra 2001. (II) deo odnosi se na Srebrenicu. Pod pojmom ‘Bosna' i 'bosanski’ misli se ovde isključivo na islamski deo bosanske uprave, t.j. vlade. Napis se temeljito bavi o tačnosti žrtava u Srebrenici. Tvrdnja koju je o žrtvama od osam hiljada proturila Amerika u svet, odbacuje se sa navedenim razlozima. Američka propaganda i njen rat u Bosni podvrgnuti su detaljnijoj analizi. Kriviti Srbe za sva zla, američki „L’Elisir d’ Amore”, odbačen je kao laž, da bi se Klintonova politika dovođenja persijskih muđahedina u Bosnu sakrila, a onde gde to nije bilo moguće objašnjavalo se ‘rat- nom potrebom’ - saradnja sa teroristima. Stručnjaci u ovom časopisu smatraju da će doći do velike aktivnosti terorista u vezi sa sledećom Olimpijadom u Atini, kasnije ove godine. Isti stručnjaci smatraju da se radi o islamistima u bosanskoj vladi, sledbenicima Alije Izetbegovića. Mesto u vladi služiće im kao pokriće i zaštita za izvršenje njihovog posla za Е1 Kaidu. „Trojanski konj” po njima bio je već spreman u septembru 2003. g., velikom zaslugom „visokog predstavnika” Paddy Ashdown-a koji predstavlja EU (i volšebnu „međunarodnu zajednicu”), izanđali pokrivač američke agresije. Bosanska veza sa napadom na Njujork 11.9.2001. g. Veza islamskog dela vlade u Sarajevu u vezi napada sastoji se u sledećem: Jedan bosanski visoki glavar, Huso, a kasnije se preinačio u Husejin Zivalj, bio je ambasador BiH za vreme napada na Njujork 11.9.2001. On je stigao u Njujork pre napada 11.9., a odmah posle napada HUSO- Husejin napustio je Njujork. Pisci pomenutog napisa smatraju da Husin dolazak uoči 11.9. i napuštanje Njujorka odmah posle 11.9. nije slučajno, već je namerno planirano. Jasnoća ovoga pokazaće se kasnije, kad je predsednik Klinton postavio za NATO komandanta generala Klarka, koji je prihvatio Klintonovu politiku sa iranskim teroristima kao i pomaganje albanske KOA, u čemu se Klark naročito istakao. Husejin Zivalj je ranije bio 1992-1995. ambasador Bosne i Hercegovine u Beču i izdavao vize mnogim islamskim teroristima. Kasnije Zivalj je zauzimao glavne položaje u bosanskoj vladi i postao je pomoćnik ministra spoljnih poslova. Putovao je u SAD i nekoliko drugih zemalja; bio je u tesnoj saradnji sa iran- skom Е1 Kaida. Husejin Živalj je izdao pasos broj 46600 Safetu Katoviću, čije je poreklo sumnjivo, a koji je posle napada na Njujork morao da se čisti is USA. Negde tokom 1994. g. Živalj je izdao pasoš u Beču Osama Bin Ladenu, kao ‘vrlom Bošnjaku’. On je takođe pokrivao onog egipatskog teroristu Omar Abd. А1 Rahmana, koji je bacio bombu na Trade Center, prvog januara 1993. Tada je američka štampa lažno optužila Srbe za bacanje te bombe, a američkim lažima i klevetama pridružila se i cela evropska štampa, sa malim izuzecima, u sramoćenju Srba. Tada se narocito istakao u lažima Herr Kinkel. Kasnije, kad se ustanovilo ko je Katović (stvarni kri- vac) izvinjenje Srbima nije dato, oni su i dalje ostali krivi. Istorijat Katovića suviše je dug, kao što su duge i njegove mahinacije. Njegovo poreklo nije još ustanovljeno. Sto je poznato jeste da je tesno povezan sa Е1 Kaidom. Smatra se da ima i američko državljanstvo, kao što je imao celo vreme

Muhamed Šaćirbej (Šaćirbegović, bosansko-muslimanski ambasador u UNO; pre toga ministar spoljnih poslova BiH. Naravno o ovom trebalo bi najviše da zna raniji predsednik Klinton). Takođe se smatra da je Katović upotrebljavao svoj položaj u UNO, kao pokriće za organizovanje bosanskog terorizma. Muslimanska vlada u Sarajevu smenila je Katovića i postavila svog novog ambasadora u UNO Mirza Kušljugića, koji se istakao u ratu 1992-1995. Njemu se pripi- suje da je ubio 200 zarobljenika jugoslovenske armije. A posle se istakao tokom 1992. kao član komisije koja je stvarala sud u Hagu. Na ovaj način ustanovljena je američko-terori- stičko-islamska ujdurma protivu Srba. Srbe je trebalo očistiti, jer su bili na putu stvaranja „zelene transverzale” za račun Amerike i njenog plana na Balkanu, što se odvijalo pod njenim nadzorom. Američko-tursko prijateljstvo bilo je tada čvrsto i omogućilo je Americi da zavlada provincijama u Kaspijskom zalivu, koje su ranije bile deo Sovjetske imperije. Etničko čišćenje Mirza Kušljugić počeće odmah sa čišćenjem Srba u Tuzli, gde je sebe proglasio vojnim zapovednikom. On je uspeo da pobije i izbaci gotovo sve Srbe iz Tuzle, kojih je 1991. bilo oko 22000. Već 1995. ovaj broj smanjen je na samo 2000. Sramotna evropska štampa o ovome je ćutala, dok je lažljivi Njujor Tajms klevetao Srbe. A one dve PR kompanije u Wall Street-u, koje su trgovale lažima, proširile su laži širom sveta, da su Srbi zločinci. Sve se ovo odvijalo pod upravom predsednika Klintona, koji je uglavio savez sa muđahedinima u Iranu, da dođu u Bosnu i vode njegov rat. Husejin Živalj i Mirza Kušljugić imali su pristup američkim finansijama upotrebljenim za uspon terorista koji će izvršiti napad na Njujork i Pentagon 2001. g. Stručnjaci časopisa „Stategic Studies” tvrde da i danas islamski teroristi uživaju pokriće vlade Bosne i Hercegovine. Takođe, ta vlada i dalje izdaje pasoše bosanskog državljanstva i to se izvodi pod firmom „karitativne ustanove”. Igra oko i sa Srebrenicom Prvo, nekoliko mišljenja. Do skoro o ovome je preovlađivala američka propaganda. Njene srbofobske laži prihvaćene su diljem sveta kao ‘istine’. O tome slučaju nedosta- jale su činjenice. Kasnije, počeli su se ovim dogođajima bavi- ti istraživači. Prvi svedok jeste raniji žurnalista BBC-a, Jonathan Rooper, koji je počeo da istražuje još od 1995. do nedavno. On je izjavio listu Strategic Studies: „Srebrenica je bila takođe groblje za Srbe kao i za Muslimane. Podizanje spomenika jednoj strani sa preteranim brojem žrtava ne služi istini, niti doprinosi pomirenju.” Drugi svedok jeste Philip Corwin, koji je ranije bio UNO Civil Coordinator u Bosni devedesetih godina. On je izjavio urednicima Strategic Studies: „Što se dogodilo u Srebrenici nije slučaj samo jednog velikog masakra muslimana od strane Srba, već nepre- kidni napadi i kontra napadi u toku pune tri godine, dostignuvši crescendo furioso u julu 1995.” Zatim nastavlja g. Corwin: „Zapisao sam u mom dnevniku: ‘sadašnji mandat (dubious mandate) sakriva događaje u Srebrenici. On upire prst u proglašenje Srebrenice kao „Safe heaven”, ‘zaštićene zone’, koja nije bila demilitarizovana. A paramilitami muslimanski lider Nasir Orić, u Srebrenici, stalno je napadao okol- na srpska sela ...”, pa nastavlja , „Ја sam bio zvanični politički

Iskra 1. februar 2004

Novogodišnji intervju sa Noamom Čomskim

U SAD VLADA BIZNIS PARTIJA SA DVE FRAKCIJE - DEMOKRATI I REPUBLIKANCI

Ovo je naš prevod novogodišnjeg intervjua Noama Čomskog (Noam Chomsky), profesora lingvis- tike na MIT i poznatog američkog pisca i politologa. Intervju je obavljen 2. januara 2004., voditelj Havvzheen O. Kareem, urednik jednog kurdskog lista, i objavljen na ZNet <www.zmeg.org>. *

* *

Kao protivnik politike SAD, kome političkom krilu Vi pripadate? Ako mislite na demokrate i republikance, odgovor je: nijednom. Često je ukazivano od strane političkih naučnika da su SAD stvarno jednopartijska država - partija biznisa sa dve frakcije, demokrati i republikanci. Većina stanovništva izgleda da se sa tim slaže. Vrlo veliki procenat, neki put prelazi 80 odsto, veruje da vlada služi „malom broju posebnih interesa", a ne „naroda".

Izbore 2000. godine, oko 75 odsto, je smatralo uglavnom lakrdijom koja nema nikakve veze sa njima, igrom koju igraju bogati darodavci, partijske gazde i industrija javnih odnosa (PR), koji uče kandidate da govore uglavnom besmislene stvari koje bi mogle da prikupe nešto glasova. Ovako PRE izbora, a posle optužbe o zloupotrebama i izboru Buša manjinom popu- larnih glasova. Sklon sam da se saglasim sa većinom stanovništva u ovim stvarima i verujem da je značajan zadatak pred nama da stvorimo demokratskiju kulturu u kojoj su izbori mnogo značajniji i u kojima široko stanovništvo osmišljenije politički učestvuje. Ozbiljniji politički naučnici uglavnom opisuju SAD ne kao „demokratiju" već kao „poliarhiju": sitem odlučivanja elite i periodične javne ratifikacije. Ima sigurno mnogo istine u zaključku vodećeg američkog društvenog filozofa 20. veka, Džona Duija (John Dewey), čije je glavno delo o demokratiji, da bez demokratske kontrole glavnih ekonomskih institucija, politika će uvek biti „senka velikog biznisa na društvu".

Šta su ciljevi američkog prisustva u Iraku i na Srednjem istoku? delegat UNO-a za Bosnu kad su Srbi osvojili Srebrenicu... Istovremeno, istog dana - nastavlja Corwin - bosanska muslimanska vlada pokušala je da me ubije kad sam vozio kola preko Igman planine za Sarajevo...”! A ekspert obaveštajne službe i strategije, „Strateških studija" Gregory Copley, predsednik Internacionalnih strateških studija, a takode Balkana i istočnog Mediterana. izjavio je: „Američki ambasador Donald Hayes u Sarajevu, u funkciji Visokog predstavnika koji upravlja Bosnom, primorao je bosanske Srbe - njihove izabrane predstavnike, da potpišu jedan lažni dokumenat, prihvatanjem zločine verzije dogođaja u Srebrenici. Vodstvo republike Srpske, Visoki predstavnik nikad nije pozvao da zajednički istraže šta se događalo u Srebrenici. Umesto toga, oni su bili prisiljeni da potpišu dokumenat Visokog predstavnika, prihvatajući brojke ubijenih sa kojima se oni ne slažu”. „Mi znamo da je predsednik vlade republike srpske bio primoran da prihvati dokumenat sa kojim se ne slaže. Njemu je zaprećeno (od američkog siledžije - Balcanicus) da će biti najuren sa posla, ako ne prihvati što mu se naređuje!”

Glavni cilj, nesumnjivo, jeste kontrola ogromnih rezervi energije regiona Persijskog zaliva, uključujući Iraka. To je bila glavna briga zapadnih industrijskih sila iz vremena kada je Irak stvoren od strane Britanaca, da bi osigurali da iračke rezerve ulja budu u britanskim rukma, a novostvorenoj državi Irak bude preprečen slo- bodan pristup Zalivu. U to vreme SAD nisu bile vodeći činilac u svetskim događajima. Ali posle Drugog svetskog rata, SAD su postale daleko najdominantnija svetska sila i kontrola reservi energije Srednjeg istoka vodeći cilj američke spoljne politike, kao što je to bio njenih prethodnika. U 1940-im, planeri SAD su spoznali (po sopstvenim rečima) da su rezerve energije u Zalivu „ogroman izvor strateške moći" i „jedan od najvećih zgoditaka u istoriji sveta". Prirodno, nameravali su da ga kontrolišu - mada dugo godina sami nisu pravili neku upotrebu od toga, računajući prema američkoj intelidžens službi, da će u buduće SAD koristiti stabilnije izvore Atlanskog basena (Zapadne Afike i Zapadne he- misfere).

Ovako je velika laž, velikog inkvizitora našeg doba prokrijumčarena kroz ceo svet kao ‘poslednja istina’. O tem- pora o mores! A bedna Evropa ponavlja reči velikog lažova. Kasnije, američki predsednik Klinton biće usko povezan nekoliko godina sa Alijom Izetbegovićem, sve dok mu mandat nije istekao. Njemu je platio gaulajter Bosne Sir Paddy Ashdown 250 hiljada dolara da prisustvuje i legitimizuje spomenik žrtvama Srebrenice. Podizanje spomenika koštalo je još jedan milion dolara.

Ipak, kontrola zalivskih izvora imala je vrlo veliki prioritet, koji treba da sadrže 2/3 svetskih energetskih potreba za izvesno vreme pred nama. Pored toga što nude „profit koji prevazilazi snove tvrdičluka", kao što tvrdi jedna od glavnih istorija naftne industrije, ovaj region ostaje „ogroman izvor strateške moći", poluga za kontrolu sveta. Kontrola rezervi energije u Zalivu daje „snagu veta" nad akcijama rivala, kao što je vodeći pla- ner Džordž Kenan (George Kennan) kazao pre pola veka.

Gaulajter Ašdaun primorao je bosanske Srbe da plate ove troškove. Srbi, Hrvati i Muslimani trebalo bi da izvuku pouku iz ove morbidne rabote, pogibije i zatiranja na tuđem poslu. A krv će padati i na glave onih koji su inscenirali ovu krvavu igru. (Kraj u idućem broju)

Evropa i Azija to dobro shvataju i već dugo traže

Balcanicus

Iskra 1. februar 2004

Intervju sa Čomskim nezavisan pristup izvorima energije. Mnogo u rvanju za pozicije moći na Srednjem istoku i Centralnoj Aziji ovome je razlog. Stanovništvo ovog regiona smatra se sporednim, dogode je pasivno i poslušno. Malo ih zna ovo kao Kurdi, ukoliko se sećaju svoje istorije. Sigurno je da SAD planeri nameravaju da stvore državu-klijenta u Iraku, u demokratskom obličju ako je to moguće, ako samo i iz propagandnih razloga. Ali Irak će biti ono što su Britanci, dok su vladali ovim regionom, zvali „arapska fasada", sa britanskom snagom u pozadini, ako bi zemlja potražila suviše mnogo nezavisnosti. Ovo je poznati deo istorije ovog regiona u prošlom veku. To je takođe i način kako su SAD vladale svojom sferom uticaja u Zapadnoj hemisferi u toku jednog veka. Nema uopšte nikavog znaka neke čudesne promene u tome. Okupacione snage SAD su nametnule Iraku ekonomski program koji nijedna suverena zemlja ne bi mogla nikada da usvoji: on stvarno garantuje da će iračku ekonomiju preuzeti zapadne (uglavnom SAD) višenacionalne korporacije i banke. To je politika koja je bila pogubna za zemlje kojima je bila nametnuta; u stvari, takve politike su glavni razlog današnjih dubokih razlika između bogatih zemalja i njihovih bivših kolonija. Naravno, uvek postoji jedan domaći sloj koji se obogati kolaboracijom u vladanju „fasadom". Do ovog trenutka, industrija ulja je izuzeta od stranog preuzima- nja, jer bi to bilo isuviše očigledno. Ali će to verovatno uslediti kad se pozornost skrene na neku drugu stranu. Dalje, Vašington je već objavio da namerava da nametne „ugovor o statusu vojnih snaga" koji će dati SAD pravo zadržavanja vojnih snaga u Iraku i, najvažnije, vojnih baza, prve stabilne vojne baze SAD u sred srca velikih svetskih rezervi energije.

Kao ekspert za američku istoriju i poiitiku: odgo- vara li Kurdima nada i potpuno poverenje u američke planove u Iraku? Vama je bolje poznata nego meni čuvena kurd- ska poslovica o verovanju bilo kome. To važi i za druge, ali Kurde koji poznaju sopstvenu istoriju ne treba podsećati kako su prodati od SAD 1975., ostavljeni da budu masakrirani od SAD klijent-države u Iranu, i kako su Ijudi sada u punoj kontroli u Vašingtonu potpuno podržavali Sadam Husejina u vreme najgorih zverstava i dugo pošto je rat sa Iranom bio završen, iz razloga koje je administracija Buša starijeg sasvim otvoreno prav- dala: odgovornost da podrži izvoznike SAD, dodajući uobičajenu retoriku kako će podrška prijatelju Sadamu doprineti Ijudskim pravima i „stabilnosti". Isti ovi Ijudi - sada opet na vlasti u Vašingtonu - takođe su podržali Sadama kada je 1991. smrvio ustanak koji je mogao da svrgne tiranina i ponovo objas- nili zašto. Može da se pročita u Njujork Tajmsu da bi „najbolji od svih svetova" za SAD bila „gvozdena vojna hunta" koja bi vladala Irakom na isti način kao i Sadam i da Sadam daje više nade za „stabilnost" Iraka nego oni koji traže da ga svrgnu. Oni sada pretenduju da su zgranuti masovnim grobnicama na jugu i zverstvima u Halabži, ali to je čista i providna prevara, kad se pogle- da šta su oni radili u vreme kada su se zverstva dešavala.

Razume se da su znali sve o tome, ali ih nije brinulo. A u odnosu na kasniju pretenziju o masakru u Halabži, koliku su oni medicinsku pomoć poslali žrtvama u poslednjoj deceniji? Dalje (opravdanje): ovo nema neke posebne veze sa SAD. To je, nažalost, standardni način na koji sistem moći funkcioniše, siguran u saznanju da će intelektualna klasa kod kuće stvoriti prigodno pokriće visokih ideala. To je bilo i u slučaju najgorih masovnih ubica: Hitlera, japanskih fašista, pa i u slučaju Sadama Husejina. Za slabe da se pouzdaju u sistem moći katastrofe. Oni mogu da izaberu da sarađuju državama, ali u tom slučaju moraju biti bez iluzija. I ne zna bolje od Kurda, ne samo ovih u Iraku, već drugde.

je prizivanje sa moćnim opet, niko to i u Turskoj i

SAD nisu našle oružja masovnog uništenja u Iraku i sada govore o uspostavljanju demokratije na Srednjem istoku, da li će ovaj projekt biti uspešan, i da li će to biti stvarna demokratija? Pošto nije našao oružja masovnog uništenja, Vašington je pomerio svoju propagnadu na „uspostav- Ijanje demokratije". To jasno poriče raniju tvrdnju da je „jedino pitanje" bilo da li će Sadam da se razoruža. Ali sa dovoljno poslušnom intelektualnom klasom i lojalnim medijima, lakrdija može neometano da se nastavi. Da oceni ovu novu propagandnu tvrdnju, racionalna osoba bi trebalo da pita, kako su oni koji proklamuju svoju „žudnju za demokratijom" stvarno radili, i danas rade, kada su njihovi interesi u pitanju. Neću da se upuštam u pojedinosti, ali oni koji su zainteresovani u ocenjivanje ovih tvrdnji svakako treba da učine to. Ustanoviće da se „demokratija" toleriše, ali samo ako je ,,sa vrha nadole demokratija" u kojoj elite koje kolaboriraju sa SAD biznisom i državnim interesom zadržavaju kontrolu - ja ovde citiram jednog od vodećih autoriteta o demokratiji Latinske Amerike, koji piše kao insajder, koji je učestvovao u programu „unapređenja demokratije" Reganove administracije, koji je opustošio Centralnu Ameriku i ostavio trag užasa na Srednjem istoku i takođe u južnoj Africi. Više, ista politika se i danas nastavlja, bez ikakvih promena. Da li SAD donose demokratiju Uzbekistanu? Ili Ekvatorijalnoj Ginej, kojom takođe vlada čudovište slično Sadam Husejinu, ali toplo dočekanom od Bele kuće jer sedi na vrlo velikom basenu ulja. Uzmimo Pol Volfovitza (Paul Wolfowitz) opisanog od propagandnog sistema kao vodećeg „vizionara" koji traži demokratiju, čije „srce krvavi" zbog patnji sirotih Muslimana. Verovatno to objašnjava zašto je bio jedan od vodećih branilaca generala Suharta u Indoneziji, jednog od veliih masovnih ubica i mučitelja moderne ere, i nastavio da ga hvali dobrim delom 1997., upravo pred njegovo zbacivanje unutrašnjom pobunom. Vrlo je lako nastaviti sa takvim primerima. Za bogate i moćne, samo-iluzije su zadovoljsto i prijatnost. Mnogima je sasvim prijatno da slušaju obilne hvale o sebi, velikoj ulozi intelektualaca kroz istoriju. Za slabe i nezaštićene, vera u iluzije nije mudar put - što vekovne žrtve imperijalne prakse izvesno shvataju.

Da li je današnji rat SAD da zaštiti svoju

Iskra 1. februar 2004

nacionalnu bezbednost legitiman? Kako Vi gledate na nacionalnu sigurnost SAD?

Nacionalna bezbednost SAD je jedino ugrožena od terora i oružja masovnog uništenja (OMU) - koja će se ranije ili kasnije ujediniti, verovatno sa zastrašujućim posledicama. SAD i druge službe bezbednosti i nezavisni strani politički analitičari, predviđali su da će invazija Iraka odvesti povećanju terora i širenju OMUs i njihova predviđanja su već potvrđena. Razlozi su očigled- J ni. Vodeća svetska sila objavila je svoju nameru da će napasti svakoga koga želi, bez uverljivog razloga i međunarodnog odobrenja, u dokumentu Strategija nacionalne sigurnosti, septembar 2002. A onda je hitno preduzela „primerakciju" da bi pokazala svetu da misli tačno što je rekla, invazijom jedne važne zemlje za koju je znala da je praktično nebranljiva. Gledajući sve ovo, potencijalne žrtve neće reći: „Hvala vam, molim zakoljite me". Pre pribegavaju sred- stvima zadržavanja i ponekad odmazde. Niko u vojnoj snazi ne može da se meri sa Amerikom, koja troši na nju skoro isto koliko i ceo ostali svet zajedno. Ali i slabi imaju oružja: naime, teror i OMU. To je razlog skoro opšteg predviđanja od strane ekserata da će teror i OMU biti stimulirani deklaracijom Strategije nacionalne sigurnosti i invazijom Iraka. Bušova administracija razume ovo isto tako dobro kao i bezbednosne službe i nezavisni analitičari. Oni ne žele da naškode nacionalnoj bezbednosti SAD i izlože stanovništvo velikoj opasnosti. To prosto nije od velike važnosti za njih u poređenju sa drugim temama: dominacija svetom i sprovođenje radikalno reak- cionarnog programa usmerenog na ukidanje naprednih zakona prošlog stoleća skrojenih da zaštite široko stanovništvo od pustoši tržišnog sistema. Oni takođe žele vrlo moćnu državu: odmah pošto su osvojili vlast podigli su vladine troškove na najveći nivo od kako su prvi put bili na vlasti, 20 godina ranije, pod Reganovom administracijom. Ali moćna država koju oni žele da podignu je da služi interesima bogatih i privilegovanih, a ne celog stanovništva. A međunarodni i domaći ciljevi, u njihovim očima, su važniji od bezbednosti, pa čak i preživljavanja. Nema ničeg novog u tome. Pa opet, oni koji znaju nešto istorije shvataju da politički lideri vrlo često reskiraju katasro- fu u trci za vlast, dominaciju i bogatstvo.

, 1

U kojoj meri SAD traže medunarodnu legitimnost i saglasnost? Vrlo dugo SAD su pokazivale prezir prema Savetu bezbednosti, Svetskom sudu i međunarodnom pravu i uopšte institucijama. To nije ni najmanje sporno. Ali ova je administracija u tolikoj meri ekstremna u svome preziru međunarodnog prava i institucija da je postala predmet besprimerne osude elite međunarodne politike. Dalje. to je toliko otvoreno i drsko da stvarno ne postoji potreba da se o tome diskutuje.

obavestila UN pre godinu dana, da bi mogla da bude "relevantna" ako sledi komandu SAD, ili može da bude debatni klub (kao što je rekao Kolin Pauel (Colin Povvell)). To je nastavljeno i produžuje se do danas, ne samo u slučaju Iraka. Zadržavajući se samo na Srednjem istoku, SAD su nastavile svoju praksu iz zadnjih 30 godina zaštite svoje klijentdržave Izraela stavljanjem veta na rezolucije Saveta bezbednosti i blokadom rezolucija Generalne skupštine UN i prirodno davanjem vojne i ekonomske podrške svojoj klijentdržavi da nastavi svoje programe prisvajanja vrednih delova Zapadne obale od strane Izraela. To je jedan od razloga što su SAD daleko u voćstvu u stavljanju veta na rezolucije Saveta bezbednosti (Britanija druga, i niko drugi čak ni blizu), od 1960- ih, kad su UN počele u izvesnoj meri da budu nezavisne od SAD dominacije kao posledice dekolonizacije i opo- ravka industrijskih sila od rata. Razume se, nije to i jedini razlog. SAD takođe stvaljaju veto na mnoge druge rezolucije Saveta bezbednosti, uključujući čak i poziv svim državama da poštuju međunarodno pravo, bez pomena SAD, mada su svi razumeli na koga se rezolucija odnosila.

Vi smatrate SAD liderom terorista, zašto?; i u kojoj meri može to da zaštiti Ijudske vrednosti? Nisam zvao SAD „liderom terorista", ali sam detaljno dokumentovao dugačak i užasan registar tero- rističkih akata SAD i njivove presudne podrške terorizma svojih klijenata. U pregledu ovog registra, ja upotreb- Ijavam službenu definiciju vlade SAD reči „terorizam". Ali malo njih je sprema da upotrebi službenu definiciju, jer je ovo posledica koja odmah usledi. Ako niste ubeđeni pogledajte obimnu dokumentaciju uključujući istoriju Kurda sve do današnjice, mada je presudna podrška SAD državnom teroru protiv Kurda bila uglavnom u Turskoj 1990-ih, kada je Turska postala vodeći primalac vojne pomoći SAD (pored Izraela i Egipta) dok je terala milione Kurda sa opus- tošene zemlje, ubijajući desetine hiljada i čineći sve moguće vrste varvarstva, neke od najgorih zločina strašnih 1990-ih, sasvim blizu vas. Lično sam video neke od rezultata, u bednom slamu Istanbula gde su izbeglice saterane, u gradskim zidinama Diarbakira gde su pokušavali da prežive i na drugim stranama. Ali sigurno, vama je sve to poznato, jer je na vašem pragu. A to je samo jedan mali deo priče i izostavlja direktnu primenu terorističkih zvesrtava. O tome postoji dugačak i ružan spisak. U stvari, samu su SAD osuđene od Svetskog suda, za ono što se smatra međunarodnim terorizmom, u napadu protiv Nikaragve. Sud je naredio Reganovoj administraciji - ovima sada opet na vlasti u Vašingtonu - da prekine sa svojim terorističkim ratom protiv Nikaragve. Naravno administracija je ignorisala naredbu suda i odmah pojačala teroristički rat i stavila veto na rezoluciju Saveta bezbednosti koja podržava sudsku odluku. SAD nisu nikako jedine u ovoj praksi. Uopšteno, takva praksa ugrubo ide paralelno sa moći da se počini zločin. I opet, to je poznato žrtvama kroz

Da li su Ujedinjene nacije i druge međunarodne institucije bile uspešne u zaštiti svoje nezavisnosti? Očigledno ne. Bušova administracija je

Iskra l. februar 2004

vekove, ili bi trebalo da bude tako. Može li sitem moći da zaštiti Ijudske vrednosti? Savim izvesno može, i nekad to čini, uključujući SAD. To se događa kada zaštita Ijudskih vrednosti služi interesima moći, ili kada razdraženi građani to zahtevaju. Oba ova faktora bili su odgovorni za SAD zaštitu iračkih Kurda 1990-ih, dok su istovremeno SAD davale odlučujuću vojnu i diplomatsku podršku divljoj represiji Kurda preko granice - mada stanovništvo SAD nije znalo i još uvek ne zna o ovim zločinima; masivna svedočan- stva su bila ignorisana od strane medija i intelektualne klase, kao što je obično slučaj.

U nekim od svojih radova kažete da nema nade za bolju budućnost jer moć SAD napreduje; zašto, da li ste pesimista? Da li to znači da američki model neće biti uspešan? Nikad nisam to kazao. Pre, suprotno Postoji velika nada u bolju budućnost, a da se ona stvori potrebno je zdušno angažovanje naroda u SAD, Zapada uopšte i ostalog sveta. I tu postoje vrlo okuražavajući znaci koje stalno podvlačim. Što tiče „američkog mo- dela", zavisi šta pod tim razumete. Narod Sjedinjenih Država ima mnoga zadivljujuća postignuća: zaštita slobode govora, na primer, u mome saznanju je jedinstve- na u svetu, a i mnoga druga prava su osvojena. Ovo nisu bili pokloni odozgo, već rezultat uporne narodne borbe. Ako je to model o kome govorite, nadam se da će biti još uspešniji u SAD i drugde. Ako pod „američkim modelom" podrazumevate ono što je Buš proklamovao u Strategiji nacionalne bezbednosti i praktično ostvario, ili neoliberalni ekonomski model koji je konstruisan da prenese kontrolu najvećeg dela sveta u nadnacionalne korporacije međusobno povezane i nekoliko moćnih država - ono što međunarodna biznis štampa zove „defakto svetska vlada" - onda se sigurno nadam, a trebalo bi i svi mi, da model neće biti uspešan.

U kojoj meri su mediji i propaganda uspešni da američki gradani slede politiku svoje vlade? Mogu li glasovi protivnika takve politike stići do drugih? Zavisi. Uzmite na primer invaziju Iraka. Invazija je stvarno najvljena u septembru 2002. istovremeno sa Strategijom nacionalne bezbednosti. Tome je usledila masivna popagandna kampanja vlade i medija koja je ubrzo oterala veliki deo mišljenja SAD sa međunarodnog spektra. Većina je počela da veruje da je Sadam Husejin neposredna opasnost za SAD, da je on odgovoran za zločine od 11. septembra 2001. i da planira nova zverstva u saradnji sa Al Kaedom, itd. Ne iznenađuje da su ova verovanja tesno povezana sa podrškom invaziji. Odmah se znalo da su ona potpuno lažna, ali to nije bilo važno: laži glasno i neprestano proklamovane postaju Veća istina. Ipak, propagandna kampanja je bila samo deli- mično uspešna. Protesti protiv invazije prevršili su nivo svega do sada poznatog u istoriji Evrope i Sjedinjenih Država. Kada su SAD napale Vijetnam 1962. - što su nesumnjivo učinile - uopšte nije bilo protesta. Protesti nisi počeli da uzimaju ozbiljne razmere 4-5 godina; za to vreme Južni Vijetnam, glavni cilj SAD napada, bio je

stvarno razoren i agresija proširena na najveći deo Indokine. Prvi put u istoriji Zapada došlo je do ogromnih protesta protiv invazije Iraka, čak i ranije nego što je rat službeno objavljen. Ovo je samo jedan od mnogih primera kako je sitem moći izgubio kontrolu dobrog dela stanovništva. Globalni pokreti pravde širom sveta su takođe bez presedana i još jedan značajan primer. A postoje još mnogi.

Neki Vas kritikuju kao najborbenijeg Amerikanca među onima koji su protivnici Izraela; neki kažu da Vi, kao Jevrejin, mrzite samog sebe. Kako je došlo do toga da Vi kritikujete Izrael na taj način? Optužbe su interesantne. Oni koji poznaju Bibliju znaju im poreklo. Optužbe idu nazad do kralja Ahab-a koji je bio oličenje zla u Bibliji. Kralj Ahab je osudio pro- roka Eliah-a kao mrzitelja Izraela. Laskavci na dvoru kralja Ahaba su se složili. Elijah je bio „Jevrejin samomrzac", da pozjamim terminologiju savremenih dvorskih laskavaca, jer je kritikovao politiku kralja i tražio pravdu i poštovanje Ijudski prava. Slične optužbe bile su poznate u Sovjetskoj Uniji; disidenti su optuživani da mrze Rusiju. A postoje i drugi primeri u vojnim diktaturama i totalitarnim državama. Takve kritike odražavaju duboko uvrežene totalitarne nazore. Za ubeđenog totalitarca, vladajuće snage treba da budu identifikovane sa narodom, kulturom i društvom. Izrael je kralj Ahab; Rusija je Kremlj. Za totalitarce kritika državne politike je kritika zemlje i njenog naroda. Za one koji se iole brinu za demokratiju i slobodu, takve optuže su čista lakrdija. Ako bi italijanski kritičar Berluskonija bio osuđen kao „anti-ltalijan" ili „Italijan samomrzac" to bi izazvalo potsmeh u Rimu i Milanu, ali je to bilo moguće u vreme Musolonijevog fašizma. Naročito je interesantno kad se takav stav ispolji u slobodnim društvima, kao u slučaju ovih koje pomenuste. U stvari, ne kritikujem naročito Izrael, ali oštro kritikujem ključnu ulogu SAD - moje zemlje - u podršci varvarskih zločina njene klijent-države, a sprečava mirno političko rešenje na liniji koju podržava stvarno ceo svet od 1970-ih. Za totalitarni mentalitet to je „mržnja Izraela" ili „mržnja Sjedinjenih Država". Kralj Ahab i njegovi laskavci na dvoru, Kremlj i njegovi kome- sari, i drugi koji pozivaju na odvratno podčinjavanje sili. bez sumnje će se složiti. Oni koji cene slobodu, pravdu i Ijudska prava ićiće drugim putem, kao što je bilo kroz celu istoriju.

Nepoznata albanska “Nacional- na vojska Crne Gore” upozorila je da će, ukoliko se „eksperimentiše sa sudbinom Albanaca u Crnoj Gori”, preduzeti „akcije protiv vitalnih crnogorskih objekata i interesa”. Ta organizacija, o kojoj zvanični politički pred- stavnici Albanaca u Crnoj Gori ne znaju ništa, tvrdi da je albanska zajednica u toj republici diskriminisana. (Internet, 11.1.2004.)

Iskra 1. februar 2004

ПРАКТИКАНСТВО У ДИПЛОМАТИЈИ Све владе када шаљу дипломате у свет забрањују им да се баве лукративном делатношћу по члану 42 Бечке конвенције

Ј1ИЧНИ СТАВ

Супруга страног амбасадора постала профе- сор на овдашњем приватном универзитету, уз месечну плату од 2.000 евра. Ова бомбаста вест објављена је на ударној страници једног дневног листа, почетком прошле недеље. До данас није демантована, па се може претпоставити да је истинита. Шта је у тој вести необично? Зар студентима није атрактивно да свакодневно слушају ову странки- њу! Тим пре, ако има шта да каже и још лепо изгледа. Универзитету то подиже углед, а власницима и запосленима и те како прија. Уосталом, дружење са амбасадорском породицом само може бити лепо, а за земљу корисно. Важи за породице Међутим, ова вест, уколико је тачна, има и другу страну медаље. Она задире у област међуна- родног јавног права и међудржавних односа. А за то је већ надлежан министар спољних послова. Наиме, све владе када шаљу дипломате у свет забрањују им да се баве лукративном делатношћу. Члан 42 Бечке конвенције о дипломатским односима изричито забрањује да се лица са дипломатским статусом баве „професионалном или трговинском делатношћу ради личне зараде”. Зато и уживају неприкосновен и недодирљив имунитет. То у пуној мери важи и за чланове породице који имају дипломатски статус. Штавише, такво пра- вило произилази не само из духа Конвенције о дипло- матским односима, већ представља израз општепри- хваћеног обичајног права, израженог у законским и подзаконским актима свих цивилизованих држава. Оно је замишљено првенствено као средство заштите земље одашиљања, како би њене дипломате у инос- транству могле несметано и независно да обављају своју државну функцију, без опасности да подлегну нежељеним утицајима или условљавањима. Непоштовање овог правила налаже да земља домаћин реагује, наравно крајње префињено и углађено, али одлучно. Међутим, наш министар инос- траних послова упорно остаје нем и не оглашава се. Ако ништа друго, бар да демантује или да објасни да је земља о којој је реч можда својој „амбасадорки” изричито допустила овакав изузетак или је евентуал- но са нашом владом потписала споразум о реципрочном изузимању од горњег правила. Ствар је, наравно, бенигна и може се једнос- тавно решити. Тако што би „амбасадорку” прогласили за почасног а не сталног професора, као и тиме што би своја предавања држала волонтерски а не за месечну плату. Но, није проблем у „амбасадорки”. Проблем је у министру, који, из незнања или опортуности, избега- ва да реагује у стварима за које је обавезан. А морао

би, не само што за то прима плату већ и да би заштитио бар оно мало достојанства што је овој земљи

преостало. Нажалост, није мали број случајева где је његово оглашавање досад изостало. Чак много озбиљнијих и за земљу опаснијих. Опаснијих утолико што је министар у ресору спољних послова увео во- лунтаризам тамо где је постојао професионализам, а поступање по правилима службе заменио удвориштем према појединим међународним чиниоцима. Најеклатантнији је пример хапшење високог страног дипломате у шпијунској работи. На страну српска брука што је као саучесник ухваћен тадашњи потпредседник владе и пензионисани генерал. Неоспорно је да се дипломата бавио недопуштеном и забрањеном делатношћу. А то изискује санкције. Шта је тим поводом министар иностраних послова морао да учини, а није. Морао је влади те стране земље да упути најоштрију ноту и да дотичног „дипломату” прогласи за „персону нон грата”. Затим да циркуларном нотом о томе обавести све остале државе са којима одржавамо дипломатске односе. То је уобичајена пракса, која има два циља. С једне стане, влади земље пошиљаоца се даје могућност да законски казни свог службеника ако је он ту делат- ност обављао мимо њеног знања. С друге стране, чак и да је ухапшени радио по инструкцији, ово његово проглашење за непожељну особу постаје трајна негативна препорука за добијање наредног агремана било где у свету. Истовремено, отвара простор и за узвраћање. Дакле, претвара се у својеврсну црну мрљу у његовој биографији, коју бележе све надлежне службе. Тиме се он спречава да шпијунску делатност настави у некој трећој земљи. Овако, он то може несметано да чини, па чак и да у догледно време поново буде акредитован у нашој земљи. Наредни пример министровог недопуштеног оглушивања о правила службе тиче се унутрашњих ствари и односа у самом Министарству спољних послова. Тек што су засели у дипломатску столицу у иностранству, многи новопроглашени амбасадори, који су тамо послати само зато што су претходно били функционери политичких странака, почели су у овдашњим медијима да опањкавају шефа државе, поједине министре или политичке личности у земљи. Ни до данас се нису тога ослободили. Није им познато, нити их је министар подучио (а питање је да ли је и сам знао), да се дипломате док су на служби у иностранству не могу бавити политичким пословима у земљи матици. Они тамо представљају читаву државу а не сопствену странку. Плате из буџета Такође, задужени су да делују у страној земљи

Iskra 1. februar 2004

Практиканство... на унапређивању међусобних односа, а не да оданде одапињу отровне стреле према актерима домаћих политичких збивања. Уосталом, тамо их није послао страначки лидер, већ председник државе, а плату им не даје политичка странка већ државни буџет. Ако и даље жуде да то чине, онда прво мора- ју поднети оставку на амбасадорску дужност и врати- ти се у земљу. Нажалост, министар им је допустио да то некажњено чине, кршећи тиме не само правила службе већ и норме елементарне пристојности у одно- су на шефа државе. Није имао храбрости, ни знања, да било ког од тих „дипломата” аутоматски врати кући. чак и онај једини изузетак опозива амбасадора, с друге стране океана, не би био учињен да он није постао терет и самој влади земље домаћина. Још је један доказ министровог немешање у сопствене послове јесте и то што су поједини „изабрани” амбасадори често и неоправдано одсуствовали из земаља акредитације, долазили у домовину или путовали по свету. Такво фреквентно и најчеће приватно одсуствовање не само да је отежавало остваривање каквих-таквих циљева спо- љне политике, већ је представљало и акт омаловажавања земље домаћина. Министар је при том ћутао као риба. Без обзира на то што су се по доласку у земљу ови амбасадори бавили странчарењем и политиканством. Тешко је сазнати, али није искључено, да је већи део тих путовања платило само Министарство, укључујући авионске карте и дневнице. Часни изузеци Очигледно, министрова функција и задатак свели су се претежно на то да из Министарства спо- љних послова отера што више људи, а на њихова места доведе оне са ексклузивном партијском књижицом или оне који би са два сведока могли доказати да су бар један камен бацили на Савезну скупштину. Часни изузеци, оно пар „политичких амбасадора” који су се ипак професионално понашали, ту општу неповољну слику нису могли много ублажити. Тим пре што су се на местима у инос- транству нашле и особе за које постоје докази да су у области безбедности или финансијског пословања претходно направили неопростиве пропусте. Избегавање да се стриктно поштују правила службе у овако осетљивој области, као и непоз- навање међународно правних обичаја и конвенција, објективно су водили губљењу мере и оријентације у свакодневном дипломатском поступању, а у крајњој линији и у вођењу ресора спољне политике. Неопходно је схватити да спољну политику не чине само генерална опредељења и одабрани приоритети (о томе неком другом приликом), већ и свакодневни поступци у општењу са светом и крајње одговорно и стручно вођење целокупне службе. Наша земља јесте мала и сиромашна. Међутим, дилетанти у дипломатији и практикант на челу спољнополитичког ресора чине је још мањом и безначајнијом. Глас јавности, 20.1.2004 . <www.glas-javnosti.co.yu>

TRIBINA О DEMOGRAFSKOJ PUSTOŠI U HRVATSKOJ POLITIČARI i većina novinara nezainteresirani su za demografske teme, koje su veće strateško pitanje za hrvatsko društvo od izgradnje autoceste Zagreb-Split, izjavio je danas profesor zagrebačkog Ekonomskog fakulteta Jakov Gelo na tribini “Demografska pustoš u Hrvatskoj”, koju je organiziralo Povjerenstvo HDZ-a za Grad Zagreb. Gelo smatra da su demografski problemi pogubni- ji za gospodarski razvoj od dugogodišnje stagnacije gospo- darstva i daleko važniji od toga hoće li se Hrvatska za pet godina uključiti u EU. “Problem je u tome što Hrvatska nema populacijsku politiku”, izjavio je Gelo, ilustriravši to podatcima da je prošle godine prvi put u povijesti u Hrvatskoj rođeno manje od 40 tisuća djece, ne računajući godine Drugoga svjetskog rata i 1915., kad je stanovništvo pogodila velika epidemija. Prvi put je, kako je dodao, umrlo 10 tisuća stanovnika više nego se rodilo. Saborska zastupnica Jadranka Kosor uvodno je istaknula da su demografski problemi s kojima se suočava Hrvatska prvorazredno političko pitanje, koje zaslužuje posebnu saborsku raspravu. “U Saboru i Vladi ne govori se o demografskim problemima, a javnost malo zna o tome”, izjavila je Kosor, dometnuvši kako su podatci o demografskom kretanju stanovništva u Hrvatskoj upozoravajući jer 2030., po svemu sudeći, nećemo imati radno sposobnog stanovništva, a do 2050. država će imati oko milijun stanovnika manje nego danas. “To su podatci nad kojima bi se svaka vlada i sabor trebali zamisliti”, izjavila je Kosor. Govoreći o ekonomsko-demografskim perspektivama, Anđelo Akrap, također profesor s Ekonomskog fakulteta, istaknuo je kako postojeća demografska kretanja ne osiguravaju održiv razvoj radne snage. Po njegovoj ocjeni, čitav mirovinski sustav urušit će se ovakvim trendovima. Kako osigurati 40 tisuća visokoobrazovanih stručnjaka godišnje, kad se toliko godišnje ne rađa djece, upitao je Akrap, napomenuvši da se prema čitavom sklopu demografskih problema političari i Sabor ponašaju krajnje neodgovorno. Uvoz radne snage, na što neki ekonomisti računaju, velika je iluzija, izjavio je Akrap, dodavši kako radna snaga ide tamo gdje su zarade velike, što Hrvatska u perspektivi ne može osigurati. Po njegovoj ocjeni, dok kod bitnih čimbenika društva ne sazrije svijest o važnosti problema, priče o upozoravajućim demografskim trendovima bit će bez rezultata. O nacionalnom programu demografskoga razvitka, koji je Sabor jednoglasno prihvatio 1996., govorio je Marijan Križić, glavni urednik tjednika “Fokus”. Po njegovim riječima, taj program pridonio je određenom demografskom oporavku, međutim nakon 2000., kada su poništene sve njegove mjere, Hrvatska je upala u “baltički sindrom” - sve većeg broja umrlih od živorođenih. (HINA, 31.3.2003.)

Душан Васић Београд

Iskra 1. februar 2004

СРПСКЕ ЦРКВЕ - БРВНАРЕ Са пропашћу српких средњевековних држава на територијама испод Саве и Дунава, за српски народ наступило је „пусто турско доба”.

У Гораждевцу („престоници Срба у Метохији”) и дан-данас постоји црква - брвнара, за коју поједин- ци верују да је најстарија на Балканском полуострву.

Стара српска властела су нестала, било погибијом, било сељењем у крајеве изван османлиске власти или исламизирањем.

И у Републици Српској, постоји неколико оваквих цркава, мадаје неколико сасвим девастирано од стране исламских фундаменталиста и хрватских неоусташа за време прохујалог грађанског рата.

На бранику народа остала је још једино Српска православна црква. Само ни она, није била поштеђена од силних ломова, притиска турске администрације и дискириминације у односу на владајући ислам. Османлије изградњу већих храмова нису дозвољавали, посебно од чврстог материјала. Чак и обнова постојећих цркава и манастира веома често била је брутално онемогућивана. Због ових разлога, прибегавао је српски народ изградњи цркава (na и манастира) од дрвета. За ту намену коришћено је храстово дрво, највише. Оно је било јефтино, погодно за обраду и свуда присутно. Уз то, тако изграђене цркве, лако су се могле расклопити и пренети на нову локацију, пред најездом Османлија. И тако су настале српске цркве - брвнаре. Оваква црквена архитектура сретала се свуда где су Срби живели. Највише у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Српској Славонији, Словенији (Бела Крајина), Угарској, Барањи, Срему, Бачкој, низиском и планинском Банату, источним деловима садашње Бугарске и Јужној Србији (Маћедонији). Изузетак беше Далмација са јадранским острвима и северна Албанија, где овај грађевински материјал није био нарочито присутан. У времену садашњем, црква брвнара има још врло мало. Наиме, највећи број од њих је уништен паљевином, разграђен од многобројних „пријатеља” српског народа или је сатрвен „зубом времена”. Манастир Ораховица, духовни центар Срба из Славоније и Барање, основан је још 1100. године. По паду Српске Славоније у турске руке у периоду од 1536. до 1543. он је разорен потпуно. Са бројним усе- љавањем новог српског живља у овај стари српски крај из Србије и Босне он је обновљен у интервалу од 1545. до 1580. године. Али, тадања манастирска црква била је црква брвнара. Манастир Обед на самој Обедској бари у Срему, подигао је изгледа деспот Ђорђе Бранковиђ (потоњи владика Максим) 1501. године. Посветио га је Благовестима. Црквица бравнара, овога манастира, опстајала је све до тридесетих година двадесетог столећа. У Сентандреји, 1690. године, одмах по сеобе коју је предводио патријарх Арсеније III Чарнојевић, подигли су на самој обали Дунава Срби цркву - брв- нару. Њен патрон био је Св. Лука, а у њој су у прво време почивале мошти Св. Кнеза Лазара Хре- бељановића.

Iskra I. februar 2004

У Епархији жичкој постоји неколико цркава брвнара, а свака од њих завређује да се о њој искаже по која реч. Црква - брвнара у селу Дуб, код Пејића, а недалеко од Бајине Баште посвећена је Вазнесењу Господњем. Верује се, да је први храм овде изграђен 1772, године, а обнављан је 1828. године. Будући, да се она налазила у близини чувенога манастира Раче, влада- ло је раније веровање, да је она капела овога манас- тира. У овом крају, она је била прави духовно-кул- турни центар, а на Ускрс и Велику Госпојину, око ње одржавани су велики вашари (панађури). Сама црква има око 100 квадратних метара и спада у највеће грађевина оваквога профила. У народном градитељ- ству она нема премца. А узор за њену градњу биле су плетене пчелиње кошнице („плетаре”). У некадањем црногорском срезу, недалеко од Косјерића, у селу Сеча Река, такође се налази црква брвнара. Најпрецизније речено, налази се она у самом средишту Ужичке Црне Горе, (а постоји и Банатска Црна Гора и Скопска Црна Гора уз Црну Гору). Колико је знано, старију цркву су запалили Турци 1805. године, а садашња је изграђена 1812. године. Градили су је мајстори - дрводељци из Осата код Сребренице. Заштитник цркве је Св. Ђорђе, а слави се и Покров пресвете Богородице (патрон пред- ходне цркве). На дан Покрова пресвете Богородице, овде се одржава велика литургија уз народни сабор и онда се освешћује храна за стоку. Црква поседује плаштеницу (антемис) из манастира Ивера са Свете Горе, коју је донео игуман манастаира Боговође. Има и место за хор, а што значи да је некада била велики духовни центар. А на то указије и околност да је опслуживала народ на 6 сати хода. Према предању, у старој цркви, спаљеној од Османлија, причестио се војвода Влатко Вуковић пре Косовке битке. За време Бечког рата (1683-1699), а по паду Ужица (1688) одавде се у Западну Славонију (стару српску земљу) иселило око 6 хиљада људи. После Карловачког мира (1699) и амнестије коју су дали Турци, у овај од народа испражњен крај се досељава- ју Срби из Источне Босне, Старог Влаха, Брда, Црне Горе и Херцеговине (тј. њеног источног дела који је постао саставни део данашње Црне Горе). Свакако најпознатија црква - брвнара у Србији јеста она у Такову код Горњег Милановца.

ИНТЕРВЈУ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА ПОДГОРИЧКИМ ВИЈЕСТИМА У интервјуу за подгоричке „Вијести”, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије одговарао је питања новинарке овог листа која су се тицала резултата пописа, односа према премијеру Милу Ђукановићу, тзв. Црногорској православној цркви и самопрокламованом Епископу Михаилу, црногорској нацији, свом схватању саборно- сти...

Уочи пописа организовали сте скуп у манас- тиру Подмаине, са кога је упућен позив становништву да се изјасне као Срби. У јавности Вас оптужују да су Ваши свештеници агитовали уочи и током пописа. Шта кажете на те оптужбе? Како Ви тумачите резултате пописа и јесте ли њима задовољни?

Брвнаре... Дискутабилно ипак јесте да ли је она и најстарија. Саграђена је 1795., на месту старије цркве из 1724. године. Поседује веома вредан иконостас са иконама апостола. Она је директно везана за подиза- ње Другог српског устанка. Јер на Цвети 1815. године, баш испред ове цркве, Милош Обреновић је повео српски народ у циљу коначног ослобођења од Агарјана. У овој цркви, окупљени устаници су се причестили и заклели на верност Србији и Милошу Обреновићу „на крст часни и слободу златну”. За комунистичке пошасти у Србији, и црква и простор око ње значајно су оштећени, пре свега над- гробни споменици из 19. века. Сада се планира (али само планира) да се замени кров од шиндре који прокишњава, да се подигне нова звонара, да се реконструише старо гробље и да се огради црквена порта. Тако би, казују надлежни, све изгледало као у време кнеза Милоша Обреновића и његових устаника. У ове цркве - брвнаре су звездани белези наше славне и мученичке народне прошлости. Управо оне прошлости са којом би се сваки народ поносио. У Србији, нажалост, многи се стиде своје националне прошлости, подстицани од глобалиста и интернационалиста. Они, попут папагаја стално казу- ју: „Одбаците прошлост и окрените се будућности”! И зато садашња Србија није ништа друго до једна територија на којој живе националне мањине и један народ, далеко већински, српски који би морао да буде анационалан, безличан и обездуховљен. Само такав, он се може прикопчати за „хуману” Европу и „демократски” Запад (САД).

Манастир Подмаине је био само домаћин групи интелектуалаца и историчара, забринутих за истинско поштовање људских права и за слободу изражавања националних и других осећања уочи најављеног пописа становништва у Црној Гори. Нарочито забринутих за оне у Црној Гори који се осећају Србима. Насиље које је вршено од 1945. године над свим областима људског живота, па и што се тиче националног опредељења, уродило је у Црној Гори за европске просторе нечуве- ним феноменом: скоро потпуним исчезавањем једне читаве нације која је вековима била присутнија на црногорским просторима од било које друге. Да се ту догађало нешто ненормално и нездраво, показују резултати пописа у току ових последњих шездесет година, почевши од оних непосредно после Другог светског рата па до ових из 2003. године. Резултати последњег пописа само показују да је он био слобод- нији од свих претходних. Оптужбе свештенства Митрополије црногорско-приморске за агитовање двоструко су неистините: прво - свештенство се ба- вило увек и бави својом еванђелском мисијом, а друго - и кад би хтело да агитује - огромни дио средстава јавног информисања су управо њему најнедоступнија; уз то налазе се најчешће у рукама оних који мисле да службу некаквом свом богу чине ако агитују против свега онога што свештенство и Црква ради.

Да ли сада признајете црногорску нацију, с обзиром да се на попису тако изјаснило више од 40 одсто грађана Црне Горе? Резултати последњег пописа само потврђују да су Црногорци један и исти народ. Свако ко их дели уноси крвави нож међу браћу, често пута рођену од исте мајке. Како другачије објаснити чињеницу да они који су се до јуче писали Црногорци, данас се пишу Срби и обратно? Што се саме Цркве тиче за њу, по ријечима Апостола народа Павла, „нема Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака, него је Христос све у свему”. Свако ко Цркву поистовјећује са било којом нацијом - враћа се идолопоклонству, тј. ономе од чега је Црква призвана да ослобађа људе и народе, чинећи их једним Човеком и једним - Божјим народом.

Некада сте садашњег премијера Мила Ђукановића водили код Патријарха, а са студентима звиждали против Милошевића. Данас размењујете тешке речи са Ђукановићем, а посећујете Милошевића у Хагу. Како објашњавате ту промену? Је ли Ђукановић изневерио Ваша очекивања? Господин Ђукановић је ишао сам код Патријарха и с поштовањем га примао. Моје посећивање Милошевића у Хагу не значи прихватање било чега од онога што је он радио против чега сам звиждао са студентима: Радио сам само своју еванђељску дужност, по којој: „у тамници бијах и пос- јетисте ме”. Ових дана сам посетио и затворенике у Спужу, као што их сваке године посећујем за Благе дане. А што се тиче односа са Ђукановићем: Патријарх и Митрополит су остали онде где су и били. Треба питати господина Ђукановића, да ли његов однос према Цркви зависи од тренутачних партијских и политичких интереса и да ли је поштује само утолико

Др Војислав Недељковић

Iskra 1. februar 2004

уколико мисли интересима?!

да

она

може

бити

подређена

тим

Често Вам се пребацује директно мешање у дневну политику и отворено сврставање на једну страну. Да ли сматрате да је Ваш овакав ангажман контрапродуктиван и да одвраћа људе од Митрополије црногорско-приморске ? Сваки онај који без предрасуда и истински прати мој рад, последњих тринаест година од кад сам Митрополит црногорско - приморски, да не идем даље у прошлост, зна и схвата на коју сам страну сврстан: Онај који положи једном за свагда главу за вјеру Христову, нити спада у несврстане нити у једнострано сврстане. Једно нека знају сви они који ме блате и мрзе и који ме представљају као некакво чудовиште и „окупатора” из Мораче трона Светог Петра - да према таквима гајим у срцу једино тугу - и љубав.

Да ли бисте и под којим условима, прихватили независну Црну Гору и у њој Црногорску православну цркву? Питање независности Црне Горе је питање њених грађана и њихове одлуке, коју је свако дужан да поштује, само уколико је слободна и неизмани- пулисана, од било кога. А што се тиче Цркве: Црна Гора има своју цркву Митрополију црногорско-при- морску, која постоји без прекида ево већ осам векова као и друге православне епископије на тлу Црне Горе, без обзира под којим политичким и другим условима је живела држава Зета, односно Црна Гора у том вре- мену. Са једним треба бити начисто једном за свагда: њен статус и устројство никада није зависило од улице или партија или важећих идеологија, па ни државних. Устројство Цркве зависи од саме Цркве, старе две хиљаде година и оно се регулише суштински и коначно изнутра, а не споља. Надати се да ће то једном схватити и они који су Цркву до јуче гонили и на смрт осуђивали а данас покушавају да њоме манипулишу и да је стварају по својој идеолошкој „слици и прилици”.

Можете ли кроз начело саборности да замис- лите себе за истим столом са поглаваром такозване ЦПЦ Михаилом? Шта би томе требало да претходи? Са господином Мирашем Дедеићем имам чак и заједничку фотографију, негде са Дурмитора, из вре- мена док је он још био крштена душа и док још није био повиленио, као што му се то догодило последњих пет- шест година. Са њим као Мирашем могу сести, као са сваким другим, али не као са свештеним лицем или митрополитом, јер и он сам знаде да то није, бар не за Бога и Цркву православну. Начело саборности важи за оне који припадају истој Цркви, а он је из ње, као што и сам знаде, искључен и стављен под анатему и то од Васељенске Патријаршије.

Како видите решење имовинско-правних проблема са којима се носи Српска Православна Црква, с обзиром да и тзв. Црногорска православна црква полаже право на православне богомоље у Црној Гори и да је део већ преузела? Приликом полицијског регистровања те етнофилетистичке партијско-религијске заједнице, коју представља господин Дедеић, 17. јануара 2000, стоји дословно записано да се „оснива вјерска зајед- ница Црногорска православна црква”. Свако има

Iskra 1. februar 2004

право да оснује партију или верску заједницу. Међутим, то да једна верска заједница, основана пре три године, претендује на имовину, храмове и права једне Цркве која постоји без прекида осам векова, може се догодити само у бесудној земљи и тамо где „закон лежи у топузу”. Још живимо у вери и нади да Црна Гора не спада међу такве земље.

Да ли Влада Црне Горе и даље помаже изградњу храма Христовог васкрсења у Подгорици? Када очекујете завршетак радова? Влада Црне Горе је једно време помагала градњу Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици, на чему смо јој веома благодарни. Сад више не помаже. Храм се градио и наставља да се гради од прилога. Кад ће се завршити? Зависи од Христа Бога и ревности приложника и добротвора. Некако гајимо у срцу наду да ће га 2007. године у славу Васкрслога Христа, а на понос и дику Црне Горе освештати васељенски, московски, српски и други православни патријарси који су му положили темеље и који су га походили.

Изјавили сте да Вам је дуго требало да схватите да је и Дража Михаиловић један од стубова српства. Која су то сазнања која су Вас за то опре- делила? Кад сам схватио величину жртве Драже Михаиловића? Кад су они који су га осудили на смрт и убили, поразивши га, и сами били поражени, пропашћу револуције и комунизма, и кад су прихватили исте оне идеале плуралистичког друштва и западне демократије због којих су ликвидирали не само њега, него и стотине хиљада њему сличних (кад је ријеч о Совјетском Савезу, колевци бољшевизма и титоизма - жртве тог злочина у име „бескласног друштва” и про- летаријата пењу се на милионе)!

Зашто припремате прославу 200 година од Првог српског устанка и у Црној Гори, када се ни у Србији, гдје их се то директно тиче, не даје превелики публицитет том јубилеју? Зашто прослава 200 година од Првог српског устанка? Овом прославом желимо да наставимо писање Његошеве „Посвете праху оца Србије”, вожду Карађорђу „бичу тирјаних”, који „диже народ, крсти земљу и варварске ланце сруши...”

Да ли је тачно да у манастирима у Црној Гори скривате Радована Караџића, како то тврди Карла дел Понте? Поручио сам Карли дел Понте да дође у Црну Гору, да заједно обиђемо све манастире и све манас- тирске келије, како би се сама уверила где кријемо Радована Караџића. Не би јој шкодило да приђе боса ћивоту светог Василија, да јој Свети отац озари ум са мало више Божје и људске правде...

Да ли Ви лично знате гдје је Караџић? Караџић се скрива у мојој молитви, као уосталом и свако људско створење коме желим избављење и вечно спасење. Толико знам о њему. 31. 12. 2003.

Информативна служба Српске православне цркве

Фински форензичар Хелена Ранта о Рачку

КАКО ЈЕ ВИЛИЈАМ ВОКЕР ИЗМАНИПУЛИСАО CASUL BELLI ЗА НАПАД НА СРЈ Фински стручњак за судску медицину, Хелена Ранта изјавила је да Трибунал у Хагу није довољно испитао детаље који указују да су у ноћи између 15. и 16. јануара 1999. године на подручју села Рачак на Косову вођење тешке борбе између српских снага и припадника Ослободилачке војске Косова. У интервјуу за викенд издање листа „Берлинер цајтунг”, Хелена Ранта, које је била шеф тима форензичара који је уочи интервенције НАТО-а у Југославији истраживао овај случај, наводи и да је у Рачку било убијено и више срп- ских војника. Ранта је рекла да не разуме чињеницу да се Трибунал није више ангажовао да расветли трагедију која се пре пет година десила у Рачку. Ранта каже да „зна да су у близини Рачка били сахрањени припадници ОВК”. „Ја сам још тада добила информације које доказују да је тамо (у Рачку) убијено и више српских војника. Нажалост број Срба који су изгубили живот у тој ноћи по свој прилици никада нећемо сазнати”, рекла је Ранта. „Требало би питати Трибунал зашто се не занима за ту бројку”. Негативно је то што се део хашке оптужнице против Слободана Милошевића који се односи на случај Рачак заснива превасходно на верзији о том догађају који је дао ондашњи шеф мисије ОЕБС-а на Косову Вилијам Вокер, рекла је она. Тај амерички дипломата је непосредно након убиства у Рачку саопштио да је реч о масакру, односно да су српске снаге из непосредне близине стрељале 40 албанских цивила. „Када амбасадор Вокер каже да се у Рачку догодио масакар, та изјава нема никакво правно дејство. Ја сам још тада истакла да су посматрачи ОЕБС-а заборавили да предузму све кораке који се нормално очекују када треба обезбедити поприште неког догађаја - на пример изоловање места, забрана приступа особама без посебне дозволе као и скупљање доказа”, рекла је Ранта. Истовремено је затражила да се, поред постојећих фотографија које су начинили посматрачи ОЕБС-а, објаве и фотографије које су у Рачку напра- вила двојица других фотографа и то пре доласка по- сматрача. На њима се, како наводи Ранта, јасно види да је „најмање једно тело накнадно померано, а тај леш се на сликама ОЕБС-а не види”. „У данима пред почетак НАТО напада на Југославију било је јасно да је читав низ влада заинтересован за верзију догађаја из Рачка по којој би одговорност била само на српској страни. Међутим, такву верзију ја нисам могла да им понудим”, рекла је Хелена Ранта. Она је, како преноси „Берлинер цајтунг”, навела да је „инструкције добила од немачког дипломате Паулса” који ју је, као пред- ставник земље која је тада председавала Европском унијом, замолио да припреми писмену изјаву. „Потом сам морала ту личну изјаву да покажем Вилијаму Вокеру, који је, када ју је прочитао, био све само не одушевљен”, навела је Ранта која је ипак пристала да учествује на конференцији за штампу 17. марта 1999. у Приштини. „Том приликом седела сам заједно са немачким амбасадором у Београду Грубером и једним финским дипломатом. Надала сам се да ће ме њих двојица подржати, али то нажалост није био случај.

Пре сам имала осећај да су ме та два господина оставила на цедилу”, наводи сада Хелана Ранта своје утиске са конференције за штампу на којој је домини- рао Вокер са својим проценама и после које је убрзо уследило бомбардовање Југославије. Убиство 40 људи у Рачку, где су као жртве били означени албански цивили, а као починиоци при- падници српских снага, многим политичарима на Западу, и у Немачкој, послужило је као аргумент којим су јавностима својих земаља образлагали нужност отпочињања бомбардовања Југославије. (Бета, 18.1. 2004.)

САБРАНА ДЕЛА

ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА 12КЊИГА

МОГУ СЕ У СЦГ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 011-

582 179 ЦЕНА КОМПЛЕТА (12 КЊИГА) Просечан број страница по књизи - преко 350 БРОШИРАН ПОВЕЗ 100ЕВРА ТВРД ПОВЕЗ 120 ЕВРА ИЛИ ЕКВИВАЛЕНАТУ ДРУГОЈ ВАЛУТИ

Плус поштарина за европске и прекоморске земље.

† Протојереј о. Милан Марковина У Милвоки, САД умро је 10. јануара 2004. године протојереј о. Милан Марковина (75). Сахрањен је 17. јануара на гробљу „Добре наде", после опела у храму Св. Саве, испраћен од великог броја својих бивших парохијана и поштовалаца. После сахране приређено је подушје у црквеним просторијама. Прота Милан је провео у служби Српске православне цркве у САД 52 године, од тога 35 годи- на као свештеник, а потом и старешина, храма Св. Саве у Милвоки, Висконсин. Бавио се црквеном и световном музиком. Био је редак свештеник и човек, пријатељ свима. Имао је праву реч за свакога и сваку прилику. Последњих година узимао је учешће у светковинама бивших српских добровољаца. Био је цењен и поштован од свих који су га познавали.

С.П.

Iskra 1. februar 2004

Ревизионизам у савременој српској књижевности ( 87)

ЛОМАЧА ЗА СЕНСА

ПРЕДРАГА ПУЗИЋА

Предраг Пузић објавио је књигу о Светиславу Стефановићу, чувеном песнику, драматичару и критичару између два рата, који је звог своје антико- мунистичке активности стрељан међу првима после комунистичког преузимања власти. Ломача за Сенса1 је само први део Пузићеве студије о Стефановићу. После деценија прећуткивања не само пуне истине о његовом трагичном крају (и гроб му се не зна) него и њега као значајног песника, најзад су почели да пишу отворено о њему. Како каже аутор, „Несумњива је вредност Стефановићевог уметничког и научног рада, али је она, ‘захваљујући' пре свега идеолошкој искључивости и нетрпељивости, која је у нас влада- ла више од пет деценија, неоправдано била скрајну- та.”(7) Аутор је имао тешкоћа да пронађе податке у доступним архивама. „Нема ни записника са суђења групи од 105 људи, нити поузданијих информација да је суђење заиста и одржано.”(12) У једној уредби Војног суда пред којим је одржано суђење стоји: „Код установљења истине о делу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени.”(15) То је и Тито касније потврдио рекавши да се судије не мора- ју увек држати закона „као пијан плота”.(15) Милован Ђилас бележи у својим мемоарима да су налози за погубљења долазили из партијског врха и да легалног суђења у многим случајевима није ни било. „Међу жртвама је било и оних, пише Ђилас, које би такве судбине поштедео и најгори, најнеправеднији суд. Један од пресудних критеријума био је и тај да је неко крив не само зато што је нешто учинио него зато што је и нечему припадао.”(17) Тај исти Ђилас је изјавио поводом погубљена рођеног брата да „нема свадбе без меса”. И Александар Ранковић је цинично рекао: „При стрељању не смете никога малтретирати. Ни шамар да опалите. Само метак у потиљак.”(18) „Очигледно је да је ова, како нам је рекао Пријезда Поповић, сеча кнезова, унапред припремље- на и испланирана, са само једним циљем: да се физичком ликвидацијом своје елите српски народ обезглави и ‘лакше' припреми за оно што му је потом следило.”(21) Званична оптужница је гласила: „Стефановић Др Светислав, идеолог фашизма, преводилац Мусолинијеве Државе, немачко-недићевски комесар Српске књижевне задруге, Јонићев саветодавац по питањима гоњења задруге књижевности и књижевни- ка. Члан немачке комисије за клеветање совјетске власти у вези са немачким злочинима у Виници.” Дакле, оптужбе за суђење и муњевито погубљење Стефановића биле су тројаке: припадање Југосло- венском народном покрету Збор од 1935 до 1937; колаборација са непријатељем као председник ратне Српске књижевне задруге; и учешће 1943., као лекар, у комисији која је испитивала погубљење пољских официра у Катинској шуми код Винице.

Iskra 1. februar 2004

Стефановић је припадао разним политичким групама, али највише се слагао са идејама Југословенског народног покрета Збор, због чега му је и приступио одмах по његовом оснивању 1935. године. Стефановића је привукло Збору, како сам каже, између осталог и начело „да од државе друштвеног хаоса, класне борбе и нереда створи државу друштвене хармоније, склада свих сталежа и реда”.(28) Негирао је да схватања сталешког уређења имају ишта заједничко са Мусолинијевим и Хитлеровим, већ да су она „чисто народна, југословен- ска”.(29) Он се такође противи партијском животу у Југославији, јер су се оне ставиле изнад државе. Што се тиче кључног питања тог доба да ли да се Југославија умеша у долазећи светски рат или не Стефановић је сматрао „да Југославија треба да остане по страни, далеко од крвавих сукоба, и да то време искористи за сређивање својих тешких унутрашњих, политичких, социјалних и аграрних проб- лема... Постојимо ли ми и јесмо ли ми стварали ову државу и нацију, са толико вековних жртава, за то да проучавамо светске проблеме, чак и погрешно постављене и кобно перверзне, и да се за њих свим силама боримо, или да прво и пре свега проучимо себе саме, да се позабавимо проблемима свог сопственог живота, своје државе и свога народа.”(31-32) Аутор се доста бави тврдњом да је Збор фашистички покрет, што се и дан-данас може да чује. Стефановић је био свестан упорних напора противни- ка Збора, нарочито комуниста, да га окарактеришу као фашистичку партију, али је он то одлучно одбијао: „У области националистичке идеологије и праксе, нови југословенски национализам не сме слепо да иде било за Италијом било за Немачком, чак и ако би и Енглеска и Француска, или друге европске земље и народи, пошли за њима... Сходно томе, треба одбаци- ти и активно се борити против налепина интерна- ционализма, ма у којој форми, ма које боје и ма са које стране... Изнад класне борбе уздићи, поново, до највишег достојанства, појам отаџбине, нације, дома, породице и поставити га као идеологију и акцију у пуној интегралности: политичкој, економској и културној, изнад свега другог.”(33) Далеко од тога да се слаже са свиме што је у Немачкој расној литератури изложено.(35) Стефановић је следовао бескомпромисну антикомунистичку линију Збора. УСтаљинује „видео ‘московског монструма', а идеологију комунизма као нешто што је потпуно страно српском народу. Левичарски идеолози представљају, по њему, само слепе вернике учења о класној борби као једином фактору и покретачу друштвене еволуције. Као замену за хришћанског Бога и етику хришћанства, етику праштања, љубави, чистоте, они нуде атеизам и аморализам као нове идоле.”(39) Стефановић је писао: „Најсмешнија је инсинуација да сам се ја прик- лонио фашизму... Немам никакве потребе да оправ- давам што своју идеологију, која се с једне стране

Ревизионизам . слаже с идеологијама највећих покрета садашњости, а с друге стране с идејама највећих апостола и мученика Балканског и Југословенског јединства - Светозара Марковића, Стамболијског, Стјепана Радића - и да накалемљујем на Љотићев покрет, који је једина свет- ла тачка."(42) И сам аутор даље објашњава Стефановићев став. Припадници Збора „за себе су тврдили да нису ни десничари ни левичари, и да привидна сличност Збора и нацифашизма долази из истоветног нега- тивног става према либералној демократији и парла- ментаризму, и позитивног става према замисли сталешког уређења друштва.” Он цитира Отаџбину. ‘Национализам и код фашизма и код националсоци- јализма је империјалистички, освајачки и према унутра и према споља. Код ЈНП Збор не може бити ни речи о каквом империјализму. Ми желимо да стекнемо и одржимо само оно што је наше‘.” Аутор даље цитира Димитрија Љотића:„Нашамисао није никад могла бити неискрена. И баш зато нисмо фашисти, и не можемо то бити. Оно што је добро за Италијане, или за Немце, није и не може бити добро и за нас.” Од фашизма и хитлеризма, каже Љотић, одваја их дубока идеолошка разлика, и да они и не постоје, Збор би се морао родити. У једном од новијих историчарских тумачења (Мирка Бојића) тврди се да се једном објек- тивном анализом обеснажује оптужба да је идеологија Збора била фашистичка. Она има додирних тачака са једним бројем идеја које се налазе у фашизму, али да је у целини далеко од њега, првенствено због израже- ног елемента хришћанства који је у основи зборашког погледа на свет.”(45-46) Друга оптужба, да је Стефановић крив што је био председник Српске књижевне задруге за време окупације („немачко-недићевски комесар”, како су га назвали), служила је комунистима као јефтин изговор за његово хапшење и ликвидацију. Међутим, никакве малверзације у раду Задруге нису пронађене после рата. Нити је Стефановић објављивао немачке писце, већ српске писце у најбољој Задругиној традицији. Задруга је објавила за време окупације дванаест књига, од којих је само један аутор био Немац - Гете. Стефановић је био свестан „у тим тешким, неизвесним и дугим ратним месецима и годинама ваљало је спаса- вати и чувати оно што се спасити и сачувати могло. Рад Српске књижевне задруге и других културних и просветних установа морао је и требало је да буде настављен. Јасно је да је у питању био не само физички него и духовни опстанак једног народа.”(56- 57) Нису сви писци делили исто мишљење: „Било је и оних књижевника који нипошто нису хтели да своја дела угледају објављена у Задругиним издањима, и којима такав став није замеран, нити су они због тога прогањани... Да ли су због оваквог свог легитимног става Андрић, Секулићева или Кашанин прогањани у време окупације? Да ли је било ко од њих, Стефановићевом заслугом, свој живот завршио у Бањичком логору или на Јајиначком стрелишту?”(64- 66) Јасно је да није, али је зато Стефановић платио главом своја настојања да у најтежим данима објављује српске писце и тако продужи ток развоја српске књижевности. Мада није било неких нарочито важних дела написаних за време окупације (није се ни могло) јер су се и писци, као и сви други, свакодневно борили за опстанак, ипак је постојала нада да ће олује

проћи и мир поново завладати. Пузић наводи писце који су допринели Стефановићевој смрти, нападајући га као издајника и фашисту. Међу њима су се нарочито истакли Ђорђе Јовановић, Ели Финци и Марко Ристић, који је провео целу окупацију у Београду трудећи се да преживи. Финци сврстава Стефановића међу најодговорније за колаборацију са окупатором: Он „прокаженом песнику ставља на душу што се уопште усудио да ради у време окупације. Стефановић је, по њему, у своју мрежу покушао, што обећањима, што претњама, да увуче што већи број књижевника, а затим да ову угледну установу различитим махинацијама систематски материјално упропасти.”(87) Финци не наводи ниједан ваљани доказ за своје оптужбе. Трећа оптужба - да је Стефановић био члан немачке комисије за испитивање злочина над пољским официрима у Катинској шуми код Винице - за које су Совјети тврдили да су их починили Немци, а комисија је утврдила (и после рата се показало исправним) да је то био злочин Совјета. То му кому- нисти никако нису могли да опросте. Можда су они у то време и сами још веровали совјетској пропаганди, сем тога тада су љубили Совјетима и руке и ноге, тек, Стефановић је, као лекар, скупо платио за своју савесну професионалну анализу. У томе су и сами Совјети играли пресудну улогу: „По свему судећи, и увек будни Беријин НКВД, који је после 20. октобра 1944. у Београду, једно време, имао своје испоставе, па чак и затвор, уписује Стефановићево име на свој ‘чорниј1 списак. И опроштаја нема.”(72) Стефановић је јуначки и стојички поднео ударце судбине при крају живота. Аутор се диви његовој храбрости и чврстини духа. „Исход рата био је неизвестан, али за њега то као да и није било ни важно ни пресудно. Он је могао почетком октобра 1944. године да, као и многи други, напусти Београд и оде из земље. Остао је, наивно верујући да ће они који су под туђим знамењима опкољавали Београд имати разумевања за његов рад. По речима Саве Јанковића, један од најближих Стефановићевих пријатеља, Владимир Вујић, је, пред само ‘ослобођење1, узалуд покушавао да наговори Светислава да напусти Београд. ‘Ја немам чега да се плашим', одговорио му је Стефановић. ‘Нисам ништа урадио за време рата што би могло да ме, на било који начин, оптерети.‘”(57) Његова наивност је донекле изненађујућа, јер он је стајао пред хиљадама лешева пољских официра поби- јених од људи који ће ускоро завладати његовом земљом. Чиста савест га је, међутим, скупо коштала, али он, успешни преводилац Шекспирових трагедија, није могао друкчије. Пред Стефановићево стрељање у затвору га је посетио Слободан Пенезић Крцун, онда потпуковник НОВ и шеф ОЗНЕ за Србију. „Кажу да је на Крцунову претњу, ‘како ће гадно проћи‘, Стефановић мирно одговорио: ‘Нико од нас не зна како ће завршити.‘”(92) У једној од последњих својих порука Стефановић је јасно објаснио шта му је било најважније у животу: „Није ми стало ни до чега другог него до тога да исти- на стане на своје место, а ја знам да је истина на мојој страни, мада јој не преостаје ништа друго него да, у својој немоћи, са осмехом презире ситне силнике.”(93) Предраг Пузић учинио је велику услугу не само Светиславу Стефановићу као човеку и писцу, и његовој фамилији, већ и истини, која незадрживо

Iskra 1. februar 2004

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju

SARKASTIČNA MISIJA TRIBUNALA Brojevi i činjenice govore tačno stanje stvari i sve dileme su izlišne. A statistički podaci jasno ukazuju na licemjerstvo, pristrasnost i nepravičnost Haškog tribunala. Na osnovu njih uviđamo da je trenutno tri puta više Srba optuženo nego Bošnjaka i Hrvata zajedno. I premda smo i sami dobrim dijelom doprinijeli takvoj poziciji i statusu našeg naroda i Republike Srpske, ipak neki detalji neumoljivo dokazuju da smo preuranjeno etiketirani kao jedini krivci. Proglašeni smo negativcima, i dok traje ovaj film, takvi moramo biti. Možda smo kasnili sa dokumentacijom o zločinima počinjenim nad Srbima, ali - u to su nas upravo u Tribunalu ubjeđivali - zločini ne zastarijevaju. Potom su nas ubjeđivali da smo nesposobni pribaviti i dostaviti pravno ispravne dokaze, a kada smo i to naučili, tada se dešavalo ili da optuženik umre ili se nađe neki drugi izgovor. Ne, nije do nas. I kada sarađujemo, i to još pod stalnim ucjenama, prijetnjama i prinudama, optužuju nas za nekooperativnost i izbjegavanje izvršavanja obaveza. Ovakvo ponašanje Haškog tribunala postalo je krajnje simptomatično, tako da veliki dio našeg naroda vjeruje da je ovaj sud politička ustanova koja ne želi da radi ono za šta je namijenjena i što neprekidno izjavljuje i zahtijeva. Stiče se utisak da su im Karadžić i Mladić samo izgovor za maltretiranje žigosanih i nezaštićenih. Uostalom, i u Zagreb u posljednje vrijeme odlaze samo da se ne zaboravi prezime Gotovina, i tu se priča i djelo tužilaštva prekida.

Opravdane sumnje U Haškom tribunalu optuženo je 95 Srba, 21 Hrvat i osam Bošnjaka. Za zločine počinjene nad Srbima optužen je samo Naser Orić. ,,lz tog razloga i kod običnog svijeta se stvara sumnja, pa nam često postavljaju pitanje da li smatramo da je Haški tribunal politički sud gdje se sudi samo Srbima. Jer, jednostavno, kada se vide statistički podaci, oni daju jednu određenu sliku koja na neki način opravdava takva pitanja. I nama upravo predstavlja problem kako kod običnih Ijudi stvoriti predstavu da je Haški tribunal sud koji treba da sudi i procesuira sve ratne zločine. Pogotovo namjera Tribunala da iduće godine zatvori sve istrage i završi rad nama posebno otežava posao”, istakao je Dejan Miletić, šef Sekretarijata za odnose sa Haškim trikod običnog svijeta se bunalom u Vladi RS.

lz tog razloga i stvara sumnja, pa nam često postavljaju pitanje da li smatramo da je Haski tribunal politicki sud gdje se sudi samo Srbima. Jer, jednostavno, kada se vide statistički podaci, oni daju jednu određenu sliku koja na neki način opravdava takva pitania. I nama upravo preastavlja problem kako kod obicnih Ijudi stvoriti preastavu da je Haški tribunal sud koji treba da sudi i procesuira sve ratne zločine. Pogotovo namjera Tribunala da iduće godine zatvori sve istrage i završi rad nama posebno otežava posao.

Posmatrajući i prateći suđenje u Hagu, na primjer Slobodanu Miloševiću, da se zaključiti da je bivši predsjednik Srbije i Jugoslavije kriv za svaki metak i granatu ispaljenu na nesrpsku kuću ili vjerski objekat na cijelom Balkanu. Zaista je istina da nema slučajnosti - pogotovo ako se takozvane slučajnosti periodično po- navljaju. Zbog toga nam ne preostaje ništa drugo nego

избија на површину. За књигу Ломача за Сенса заслужено је добио награду Задужбине Милоша Црњанског. Васа Михаиловић 1. Предраг Пузић, Ломача за Сенса: Злочин и казна Светислава Стефановића (Сремски Карловци: Каирос, 2003), 162 стр. Стране цитата из ове књиге назначене су у тексту. Један свој чланак Стефановић је потписао псеудонимом Сенс.

Iskra 1. februar 2004

da se nadamo da će neki ozbiljniji događaj natjerati Holivud i njegove trabante da nas ostave na miru i da proglase nekog drugog za negativca.

Prema njegovom mišljenju, statistički podaci o nacionalnoj strukturi onih koji leže u Seveningenu, kao i ostupci Haškog tribunala u odnosu sa Sekretarijatom, jesu takvi da se rezultati rada Sekretarijata za odnose sa Haškim tribunalom jednostavno ne vide. On kaže da je, s obzirom na to, potpuno razumljivo zašto Ijudi stvaraju o Tribunalu jednu sliku - da je to sud koji ne želi da procesuira neke zločine o kojima se toliko zna i koji su evidentni, kao na primjer zločini nad Srbima u Mrkonjić Gradu, u Sarajevu, Srebrenici...

,,’Mi smo toliko dokaza o tim zločinima dostavili i niko u Tribunalu nije sporio dostavljene predmete, odnosno činjenicu da su se ti zločini desili. Međutim, glavni problem je u tome što niko nije procesuiran i što se u Haškom tribunalu ne vidi da je došlo do nekog optuženja za koje smo mi poslali svu potrebnu dokumentaciju”, rekao je Miletić. On kaže da postoje različiti istražni timovi i zahtjevi Tribunala na osnovu kojih Sekretarijat postupa i da je na sve zahtjeve Haškom tribunalu dostavljen odgovor, osim na nekoliko koji su u toku. Miletić navodi da Sekretarijat posjeduje brošuru u kojoj su izvodi iz krivičnih prijava (vezanih za ratne zločine) koje su pokrenute pred domaćim pravosuđem, gdje se nalazi oko četiri hiljade lica. Ali, ne može se, dodaje on, za jedno kratko vrijeme sav taj posao završiti,

Sarkastična ... jer je to jedan postupak koji traje i koji će još dugo trajati. ,,’Međutim, i Tribunal ima svoje istrage. Mislim da bi saradnja Tribunala prema RS trebalo da bude intenzivni- ja. Oni bi trebalo da nam ukažu na to koje istrage se vode i na šta i mi treba da obratimo pažnju. Mi radimo na tome - dostavljamo im potrebnu dokumentaciju, jer smatramo da saradnja RS sa Haškim tribunalom treba Tribunalu. Sada je red da i oni pokažu želju za saradnju sa RS”, poručio je on. Zločin ne zastarijeva Prema riječima Dejana Miletića, kada je Sekretarijat počeo da radi svoj posao, mnogi su govorili da je RS zakasnila što se tiče dokazivanja zločina nad Srbima. „I ja smatram da je dugo vremena prošlo i da su Biro, odnosno Sekretarijat, osnovani možda sa malim zakašnjenjem, ali ne mogu reći da RS nije sarađivala sa Tribunalom i prije njihovog osnivanja. I za vrijeme rata dostavljana je dokumentacija Haškom tribunalu, a od potpisivanja Dejtonskog sporazuma dokumentacija o počinjenim ratnim zločinima redovno je dostavljana u Hag. Istina je da u početku nije bilo sistematskog rada i da nije postojala određena ustanova koja bi se bavila tim pitanjem. Međutim, ipak treba istaći da krivična djela ratnog zločina ne zastarijevaju. Znači, istraživanje ratnih zločina nema vremensku granicu. A da li smo mi zakasnili ili nismo, tim pitanjem ne bi trebalo da se bavimo jer, kada bismo ga pomišljali postaviti, morali bismo reći da smo zakasnili, da je gotovo i da nećemo raditi više”, naglasio je on. Što se tiče istraga koje su u toku, Miletić kaže da te podatke Haški tribunal drži u tajnosti i da Sekretarijat nema informacija o istragama koje se vode. Takođe, dodaje on, broj postupaka koji se vodi u Haškom tribunalu skoro stalno se mijenja, neka lica su i osuđena, pojedina su u žalbenom postupku, pojedinci su na izdržavanju kazne, dok su neki još uvijek u pritvoru, tako da taj broj uvijek varira ,,i ja se baš nisam bavio tom sta- tistikom da bih vam mogao reći tačan broj”. Miletić ističe da je takođe problem što se optuženi dugo zadržavaju u pritvoru, jer se na postupak suđenja u većini slučajeva jako dugo čeka. ,,’Takvi prim- jeri bacaju sumnju na samu optužnicu ukazujući da optužnica nije dovoljno spremna da bi se ušlo u određeni postupak. Mislim da bi Tribunal posebno morao da vodi računa o ovakvim stvarima. Međutim, Haški tribunal kao sud ima svoja pravila i svoje odluke, a Sekretarijat, pošto nije stranka u nijednom postupku, ne može zahtijevati da se bilo šta promijeni”, tvrdi on. Otvoreno pitanje Pošto se u javnosti govori da bi Haški tribunal svoj rad trebalo da okonča iduće godine, Miletić kaže da u Sekretarijatu smatraju da bi Tribunal trebalo da produži svoj rad dok se sva lica ne procesuiraju, odnosno dok se svi zločinci ne privedu pred lice pravde. „Ograničiti rad

Haškog suda na određeni period mislim da nije u redu, bez obzira na to da li će u dogledno vrijeme doći do optuženja lica pred domaćom pravosuđem ili ne. Dakle, smatramo da Haški tribunal nije završio svoj posao. Mislim da neki postupci, pogotovo o zločinima nad Srbima, tek treba da se pokrenu. Međutim, vidjećemo šta će biti od svega toga”, rekao je Miletić. Prema njegovim riječima, poznati su i pritisci na RS zbog lica koja se nalaze na javnim optužnicama i Sekretarijat je dobio naloge od Tribunala po kojima je postupio. Dakle, dodao je on, raspisane su potjernice i utvrđeno je da lica sa tih optužnica nisu na teritoriji RS i o tome je obaviješten Tribunal. Miletić smatra da bi na neki način bila opravdana sumnja u pristrasnost Haškog tribunala ako bi on završio sa radom, a samim tim i sa istragama, a da neki evidentni zločini nisu procesuirani. „Dakle, Haški tribunal ne bi trebalo da se ugasi dok ne završi sav posao koji mu je stavljen na zadatak. U ovom momentu vraćanje na domaće pravosuđe izazvalo bi dodatne probleme, jer je ono dosta neregulisano i nesređeno. A koliko će uopšte državni sud biti u mogućnosti da preuzme zadatak i ulogu Haškog tribunala, otvoreno je pitanje”, zaključio je Miletić.

PATRIOT (RS), BROJ 97 29. 12. 2003.

Nataša Ostić <www.patriotmagazin.com>

MILUTIN PROPADOVIC „ТНЕ APPALLING ST0RY OF EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji) Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipulacije i laži u razbijanju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376 stranica. Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama:

Andra Mandić

Mirko Ćečavac

1625 S. Clover Knoll Pl.

8 Bairstovv Cres.

NEW BERLIN, Wl 53151-

REXDALE, ONT.

1622 U. S. A.

M9W 4T4 CANADA Dušan Popović 141 Dendy St. EAST BRIGHTON, Vic. 3187 AUSTRALIA

Cena u SAD dolarima ili ekvivalenat u drugoj valuti: SAD -$ 12; Kanada - $ 15; Evropa i Australija: obična pošta $15; avionska pošta $23

Iskra 1. februar 2004

† ТОДОР-ТОША ЈЕРАМАЗ Тоша, наш дивни друг, велико срце и добра душа од човека који је увек зрачио срећно, завршио је свој земаљски живот и преминуо 30. новембра 2003. године у Гудјиру, Аризона, САД. Сахрањен је 8. децем- бра, после опела у српској православној цркви Светог Петра и Павла, на гробљу Парк лон, у Садбурију, Канада. Вест о његовој смрти потресла је његове дру- гове и познанике на један необичан начин, какав се ретко среће. Та вест је звучала некако сурово, невероватно, као нешто немогуће - или као нешто незаслужено што не приличи њему, који је увек био пун живота. Писати или говорити о Тоши, а да око не засузи, да нека тужна празнина не обузме његове дру- гове и не само другове, није могуће. И то зато јер се осећа као груби губитак, као кад је изгубљено нешто незаменљиво. Умро је Тоша од можданог удара, изненадно и неочекивано. Без бола и без присутних. Био је ово његов други шлог. Први је шлог, пре више година, потресао његову леву страну, али је он то доста поправио рехабилитацијом. Није био „демобилисан”. Остао је вредан и радан, па и предузимљив, као и раније, само сада у нешто мањој мери. Није му то сметало да 1995. године пође са друговима у Словенију и у Кочевју пређе стрме узбрдице и присуствује парастосима стрељаних другова. Био је то за њега један рискантан подухват, за њега са штапом, па су га на неким узбрдицама носили млађи и здравији. Тако се он одужио и опростио са стрељаним друговима и са осталима певао: „Мртви нисте”. Тошу је мајка Зора родила у Шибенику, дана 6. октобра, 1927. године, у недељу. Отац Никола био је војни ветеринар. Служио је у Штипу, Скопљу и у Прокупљу. Тако се и Тошино школовање селило. Године 1944., уз оца, са штабом СДК напушта Србију, долази у Словенију, затим у Италију у Еболи. Ту завршава седми и осми разред гимназије и ту матурира. У Еболију, Тоша је био запажен као врло побожан дечко. Виђао се редовно на вечерњи, у цркви увек на истом месту, позади у углу иза свих. И та побожност пратила га је целог живота, била основна црта његовог карактера. Понашао се он побожније, ваљда, од свих нас у школи. Сем можда, Милене Пивац, која се, такође редовно виђала у цркви, у дру- гом углу, тј. на женској страни цркве оца Алексе Тодоровића. Преласком у Немачку, најпре у Дипхолц, а затим у Линген, Тоша ради као курир, на руци свакоме коме је помоћ била потребна. Било је то време, кад су Енглези, прво све стрпали у заробљенички логор ’Ф’, а затим, одабрали „најсумњивије” и стрпали у ’У’ - Ипсилон - логор за „ратне злочинце”. (Ово ’У’ је звучало злокобно: претпоследње слово немачке азбуке, после кога има још само једно слово, за логор

’зет’ где су, вероватно била и вешала). Развила се тада једна грозничава дописна активност. Требало је упознати утицајне људе у Енглеској и у Америци, да се обеснаже све оптужбе маршала Тита и покажу недоказане и лажне. Радило се тада и на организо- вању бекства из логора и прихватању бегунаца. Тоша је био ударник на тим пословима. Стално на путу и у јурњави, спавању по железничким чекаоницама, озе- бао и гладан. Поред Ипсилонаца које је требало спасавати, помогао је Тоша исто тако и акцију ослобођавања др Драгојле Поповић, коју је водио и организовао Марко Пивац. Из Немачке одлази у Енглеску и запошљава се у болници, а затим прелази у Канаду у Судбури, где налази посао у руднику и топионици бакра и цинка. Ту се упознаје и жени са Милдред Икенхед. Рађају им се 4 ћерке. Подиже себи кућу и гради свима којима је требало градити. На радном месту доспева до оделе- ња за Спољне односе предузећа. Спремао се он за „још дуго и много” у животу и имао планове на дужи рок. И поред тога бринуо је и туђе бриге и животни оптимизам га никад није напуштао. Тоша је, све укупно да га опишем, био дивна душа и велико срце, хришћанина, човека и Србина. Оставио је уцвељене, жену Милдред, ћерке Хедер, Кати, Ан и Наду. Све школоване, све удате; све скупа са 6 унучади. Нека га Господ са светима упокоји и да се нађемо у Добровољачком крајичку Неба.

Миленко - Бата Пајић

Iskra 1. februar 2004

† БОГОЉУБ - БОБАН РАДОЈЧИЋ После дуге и тешке болести преминуо је у понедељак 15. децембра 2003. године у Милвоки, Висконсин, Богољуб-Бобан Радојчић, добровољац Првог пука Српског добровољачког корпуса и члан Саборне цркве Св. Саве у Милвоки, као и доброво- љачког удружења „Јадран”. Бобан је рођен 5. марта 1923. године у Чачку од оца Тихомира и мајке Милице. У Чачку је завршио основну школу и гимназију да би 1942. године ступио у добровољце, делећи њихову судбину до краја свога живота. Са добровољцима је, најпре, у јесен 1944. године одступио у Словенију, одакле је са национал- ним снагама 1. маја 1945. године прешао у Италију. Најпре је био у Палманови, а потом у Форлију и Еболију. У пролеће 1947. Енглези су све југословенске националне снаге пребацили из Италије у Немачку, где су били подвргнути „скринингу” злогласне Мак Линове комисије. По добијању ДП статуса, Бобан одлази у породични логор у Линген на Емсу, где се 7. марта 1949. оженио са Ружом „Ваљевком”. Из Немачке су као млади брачни пар емигри- рали у Сједињене Државе Америке 17. децембра 1950. године и настанили се у Милвоки где су засновали свој дом. Бог их је благословио кћеркама Добрилом-Доди, Радом-Лале и Вером, као и сином Милом. Кћерке су лепо поудате, а Миле ожењен; кћерке имају осморо синова, а син Миле два сина и кћерку, тако да су Бобан и Ружа били итекако богати са унучићима. Бобан је био запослен у чувеној милвошкој фабрици „Керни и Трекер”, која је производила машине за израду прецизних алатки за аутомобилску индустрију. Бобан је брзо напредовао, тако да је био постављен за ревизора и остао на том послу све до свога пензионисања. Бобан је био врло активан у животу и раду Црквено-школске општине цркве Светог Саве у Милвоки, као и у раду добровољачког удружења „Јадран”. Учествовао је у свим доброчиним, култур- ним и националним скуповима које су приређивали црква и српски добровољци. Имао је велики круг при- јатеља, јер је по наравио био ретко добар човек, а био је диван и ненадмашан друг кога су сви волели и ценили. То се нарочито видело на његовој сахрани на којој је поред бројне фамилије присуствовало много народа. Сахрана је обављена у четвртак 18. децембра 2003. године. Чинодејствовали су прота Драган Велеушић и о. Раде Ћутило. По прочитаном Светом Јеванђељу у цркви се дивним говором опростио са Бобаном прота Велеушић, који је истакао лепе особине покојника, изјавивши саучешће породици. Бобан је сахрањен на гробљу „Добра нада”, а пошто је било хладно време, остали говори су одржани у Српском дому на даћи. Ту су говорили о. Ћутило, Милутин Пропадовић, његов школски друг и у име добровољаца Андра Мандић. Породици, а нарочито супрузи Ружи, која је месецима даноноћно бдила над Бобаном, изражавамо

дубоко саучешће молећи Свевишњега да им подари утехе у великом болу и да у Царство Своје прими праведну Бобанову душу, коме нека је вечна слава и хвала!

Бора М. Карапанџић

† МИОДРАГ МИХАЈЛОВИЋ - БУЛДОГ У Лондону је 13. децембра 2003. године прем- нуо бивши српски добровољац, Миодраг Михајловић - Булдог (83). Спаљен је 19. децембра у крематоријуму Кенсал Грин у Лондону после обреда сахране који је служио један протестантски свештеник. Отац му је био дрварски трговац у Београду, али је млади Миодраг изгледа био левичарски на- стројен. Није сасвим сигурно да ли је био у партизани- ма, али је у првом сусрету са добровољцима приступио њима. Ступио је у Јуришни одред Ратка Обрадовића, а касније био у Првом батаљону, 2. чети, Фила Боначића. Од тада пролази кроз све добровољачке борбе Првог пука СДК у Србији и Словенији, а после повлачења добровољаца у Италију и кроз војно- избегличке логоре у Форлију и Еболију и потом исте у окупираној Немачкој. Године 1948., као расељено лице (ДП), прелази у Енглеску као Европски добровољни радник. Шездестеих година долази у Лондон и ту се жени Енглескињом Валери. У браку се рађају кћерка Марина и син Горан, обоје крштени у српској православној цркви у Лондону. Касније се развео од супруге и живео сам. Последњих година боловао је од паркинсона, срца и акутног артритиса. Покој души покојном породици наше саучешће.

Миодрагу,

његовој

Д.П.

Iskra 1. februar 2004

Сандале оца Митрофана

Прилози „Искри” Поклон Искри из Канаде: Шпиро Шукара Стево Добрић

K$ 20 K$ 20

Да ce не забораве: Миодраг-Мића Радотић, Бора Праљак и Растко Станишић Павле Никитовић $ 20

Kao знак дубоке захвалности и признања нашем особито драгом Марку Пивцу - понос Далматинцу - зато што је својом књигом „Кораци у ноћи” на тако диван начин обелоданио истину једне велико- душне и спасоносне мисије код нас која је остала без премца у Европи као и целом свету током трагедије Другог светског рата. Миливоје Станковић £50.-

Као знак сећања на Кочевске жртве Димитрије Кежић Аца Вуковић

Нека милостиви Господ подари вечни покој душе Тоше Јерамаза Даница Павлица К$ 50

Да не падну у заборав наши дивни давно преминули другови: Далматинац Бранко Делић, Бата Јовановић из H.W., Драшко Стојановић, Златан Саватић, Ђока Тодо- ровић, адвокат Нешковић из Смед., Пера Живановић, ВладаЋосић, Буда Станковић, Павле Косић, Аца Јовановић, Жика Вели- шић, Јана Деспотовић, Властимир Рељић, Јован Бојовић и Стојан Стојановић „Маџа" Ј. Милетић £10,-

Уместо цвећа и воштаница на знане и незнане гробове наших старешина, војника и ближих пријатеља који су погинули у бор- бама или стрељани од стране српског непријатеља. Да поменем само неке од њих: капетана Срећка Александрића, Сто- јадина Костадиновића, Будимира Стоја- новића и Бобана Лазаревића. Нека им је слава и хвала! Бора Станисављевић £20.Нека Господ подари покој душе и као знак сећања на мог кума Богољуба-Бобана Радојичића Андра Мандић $ 25 Поклон Искри Ж. Јанковић Бранко Серафиловић

£10 £20.-

£20£10.-

Kao знак успомене на мога мужа Славка Контића, брата Светозара Бугарског и кума Војислава Масловарића, као и на све наше упокојене другове и другарице Јелена Контић Бразил $ 50

Нека Господ подари покој душе мога школског и ратног друга Богољуба-Бобана Радојичића Милорад Давидовић - Швајцарска £41 Нека Господ подари покој душе и као знак сећања на моју снају Босиљку Шпиро Његић £14,Нека Господ подари покој душа и уместо воштаница на гробове наших драгих Тоше Јерамаза, Прибе Николића, Моме Сава- тића и Бранка Јовановића Бата и Циле Пајић $ 50 Као знак сећања на добре другове из Пожаревачке гимназије, који у вршењу својих дужности Богу и роду данас почивају у Словенији, давши све од себе у свом животу: Светолика Живановића, Момчила Брешића, Слободана Ристића и Моме Кнежевића Драган Живановић £10

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16,- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Povereniei: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Још једном желим да поновим речи које сам написао пре годину и по дана, у нади да ће ми уредништво дозволити да се поново објаве, јер све јаче заболи сваки пут кад се појаве нова имена оних који одоше пре нас. Унапред хвала! Одавно је већ препуњен списак наших изгинулих и преминулих другова и друга- рица, а стално се појављују нова имена драгих ликова, од поодавно расутих по целој овој нашој планети, оних који, у цвету младости и пуни идеала, у судбоносне часове похрлише у помоћ својој несрећној Отаџбини у одсудном тренутку, вођени инспирацијом непризнатог и оклеветаног великана нашег народа у двадесетом веку. Иако нисмо успели да спречимо победу неприродне и за наш народ катастрофалне комунистичке идеје, ми још живи имали смо прилику да својим очима видимо да смо ишли правим путем и да наши пали хероји нису узалуд дали своје животе и зато са поносом очекујемо дан када ћемо се опет видети са онима који одоше пре нас. Нека је слава Господу! Н. Н. £10 Прегаоцима око Искре жели добро здравље и да наставе као до сада Аца Богојевић £20.-

Оде отац Митрофан као да је имао стопе од осамсто хиландарских година Оде отац Митрофан и остави нам године све своје као да нису биле његове Оде отац Митрофан Шта ћемо са његовим годинама које му више нису потребне Волео сам тог старца и зато прихватих онолико његових земних колико данас имам ја Осталим његовим стопама које већ воде у небо засјаји Хиландар уз калуђеров скут Видим по блатњавим сандалама светлуца му златан прах док губи се у исти наум и исти пут

Љубшиа Ђидић

(из збирке песама „Свети пољубац”. Издавач „Народна књига”, Београд, 2003.) Политика,

10. 1. 2004.

† БРАНКО ЋОСОВИЋ

У Јужном Велсу је 3. јануара 2004. г. преминуо наш друг бивши добровољац Петог пука Бранко Ћосовић. Бранко је рођен 8. маја 1924. г. у Рогатици, Босна. Породица му је побијена од усташа, осим старијег брата Ранка и њега. Он је успео да се пребаци у Србију и да са добровољцима, преко Словеније, дође у изгнанство. После Мунстер-лагера пријавио се за рад у Енглеској и провео цело време на раду у рудницима у Велсу. Иза себе оставља супругу, сина и ћерку. Нека му је слава и хвала! Искра

ZAVEŠTANJE BERE SINKOVIĆA Naš pokojni drug Bera Sinković, koji je umro u Australiji krajem novembra prošle godine, ostavio je Iskri u svom testamentu 3,000 australijskih dolara (£1,245.30). Iskra i svi koji na njoj i oko nje rade, najtoplije blagodare pokojnom Beri i njegovoj supruzi Živani, izvršiocu njegove volje, na ovom priznanju i plemenitom zaveštanju. Uredništvo i administracija Iskre

Iskra 1 .februar 2004

О књизи Марка Рапаића:

ЦРНА ХРОНИКА О СРПСКИМ КОМУНИСТИМА

Мирко Рапаић: „Црна хроника о српским комунистима", издање „Бедес”, Београд 2002., стр. 252, 21 см.

илустровано.

***

Ово је „црна хроника” да црња не може бити о страдању српског народа под комунистима. Књига је углавном обухватила страдање народа који је живео у исконској српској земљи која се вековима звала Лика, па која и данас носи то име, али на преголему жалост васцелог Српства, сада је без Срба. Највише се у књизи говори о чувеној „Шестој личкој" партизанској дивизији, која је основана у Лици и углавном била састављена од Личана, који су од усташког ножа бежали право у партизански загрљај, а од којих су комунистички политички комесари направили братоубилачку јединицу против српског народа. Ту је описан цео пут те по злу познате „Шесте личке” која је на свом путу од Лике преко Ваљева до Београда у јесен 1944. године побила преко десет хиљада невиног српског народа. Да би стигла да „ослободи:” Београд и Србију, та „Шеста личка” заобишла је у јесен 1944. године Загреб, Јасеновац и Градишку где су још увек увелико усташе клале Србе, а где ће партизани ући тек кад Други светски рат буде завршен. Загреб ће Титови партизани „ослободити” тек 9. маја 1945. године. Писац Мирко Рапаић и сам Личанин описао је страдање и мучеништво српског народа од почетка усташке владавине 1941. године, па све до краја рата, а које се наставило и после рата када су хрватски комунисти изиграли српске комунисте из Лике, па их у време Информбироа прогласили „стаљинистима” и послали на Голи оток. Ту је нарочито описано страдање најчувенијег личког комунисте Рада Жикића, који је прво од својих земљака личких парти- зана направио „хрватским партизанима” и радио све што је било по вољи водећих хрватских комуниста, да би га ови отерали на Голи оток и тамо мучили и на крају убили. Рапаић је узгред описао и убиства многих угледних Срба не само Личана, већ и Срба из Србије. Лепо је описао убиство ученог монаха и мученика Јована Рапаића кога су комунисти у пролеће 1945. године стрељали заједно са свештеником Михаилом Ђусићем у Сарајеву. Па је описао и убиство председ- ника општине у Ужицу Анреје Мирковића и других. Али је у књизи једно од најважнијих сведочанстава исказ „Личке снаје” Оливере Катарине, која је листу „Недељни телеграф” дала 10. марта 1999. године, а које је засновано на причању мајора Милана Трешњића, ратног комесара озлоглашене „Шесте личке дивизије” који је на коњу 1944. године ушао у Београд и учестовао у стрељању Београђана. Ево шта сведочи „Личка снаја”:

„Убеђена сам да би признавање грехова осло- бодило терета људе који их носе на души, а немају

снаге да признају. Разумем да је то тешко, јер у нови- јој историји ове земље мало је примера да људи који су починили злочине, признају и покају се. Недавно сам прочитала исповест мајора ОЗНЕ Милана Трешњића, који је 1944. са некада чувеном, а данас озлоглашеном Шестом личком ушао у Београд на коњу и учествовао у егзекуцији Београђана, углавном Срба. Побили су, како он каже, десетак

хиљада живота, да би одмах потом причао како је ’касније увидео да ниједан није био такав да је заслужио метак у чело’. (Подвлачење БКМ). И још додаје Трешњић ’Све те људе требало је преобући у партизанску униформу и послати на Сремски фронт или негде да се бора и сви би радо отишли”’. (Стр. 143.) Писац ових редова био је живи сведок када је „Шеста личка” са осталим партизанским јединицама „ослободила” Ваљево 15. септембра 1944. године. Боже ме прости - као да нису улазили у земљу Србију међу свој српски народ, већ као да су упали у Туркестан или у неку Татарију. Хапсили су све изреда, а у колони од две хиљаде Ваљеваца које су водили на стрељање проламали су се до неба јауци похапшених које су Личани партизани кундацима ударали по глави и плећима. Данас живи ваљевски историчар професор Берко Савић, сведочи да су побили на Крушику изнад Ваљева и на другим стрелиштима не две хиљаде, већ преко четири хиљаде недужног народа. (Ваљда је и тај број укључен у „десетак хиљада” које је „Шеста личка” побила на свом „победоносном путу”). Сведокиња Оливера Катарина стрељања у Кочевју, па пише ово:

дотиче

се

„За разлику од овог мајора ОЗНЕ, Симо Дубајић осећао се кривим и данас је велики покајник због побијених официра краљеве војске које су Енглези изручили партизанима на Кочевском Рогу. Тада су у Словенији заробљене усташе и домобране преобукли у партизанске унииформе и дојучерашње усташе су са партизанским јединицама дошле у Србију да врше одмазду над наводним 'народним непријате- љима’, а ја бих рекла над српским домаћинима и демократски настројеним људима”. (Стр. 143.) Писац књиге Мирко Рапаић коментаришући изјаву Оливере Катарине дате на основу књиге ознаша Милана Трешњића каже: „Ево и овде се догодила велика несрећа и трагедија, да су Срби из Лике и Босне дошли у Србију 1944. године у октобру, да би убијали Србијанце, а Србијанци њих. И ту је дошло до великог сукоба Срба против Срба, а само у борбама за Ваљево погинуло је 90 Срба партизана из Лике. И то у борбама са Србијанцима. А личке удовице и мајке су кукале: Јадна Лико шта си дочекала”. (Стр. 144.). Има још и других интересантних података у књизи, коју препоручујемо нарочито бившим партизанима да видиеда су масовно убијали српски народ у својој такозваној Народно ослободилачкој борби.

Бора М. Карапанџић