iskra1114

Избори и тешкоће формирања нове владе указују да Србија може да изађе

САМО СОПСТВЕНИМ СНАГАМА - ИЗ СИРОМАШТВА! Прошло је преко 40 дана од избора у Србији, а тек се, пре неки дан, у тешким „порођајним" мукама, родило односно формирало вођство новог српског парламента. Да не беше помоћи Милошевићевих социјалиста тј. Социјалистичке партије Србије (СПС), Скупштина, највероватније, ни до сад не би стала на своје ноге. Једини излаз из такве ситуације би био расписивање нових избора. Али ту тек настаје проб- лем. Ко ће их расписати, кад Србија нити има председ- ника нити бар вршиоца дужности председника, а по Уставу Србије, то је председник Скупштине, кога, да није било ове помоћи СПС-а, не би било. Ето, тако је бар тренутно преброђена уставна криза.

ДОС још увек на власти Ново изабрани председник Драган Мар- шићанин из ДСС-а, у својству вршиоца дужности председника Србије, моћиће, ако ишта друго, да распише нове изборе, али под условом, да не распушта садашњу Скупштину, па да падне у исту уставну клоп- ку, у коју је упала Наташа Мићић, која је распустила стару досовску Скупштину, и тако оставила Србију чак и без вршиоца дужности председника. Можда је, међутим, то учињено и намерно. Без обзира на статус Скупштине, досовска влада још увек постоји, истина као прелазна, али оно што је најважније - она и даље влада. А у случају да тзв. демократски блок, после избора од 28.12.03, или нема већину или због унутрашњих размирица међу члановима демократског блока она не може да се оствари, а пошто је претход- но, путем медијске пропаганде, сарадња са тзв. недемократама, као што су СПС или Шешељева Српска радикална странка (СРС), уздигнута на степен крајњег „светогрђа", остаје као последње, али врло ефикасно средство, „механизам" „уставне кризе": не може се оформити Скупштина, нема ко да распише нове изборе, с крајње повољним по досовце резул- татом, јер они остају на власти, практично - у недоглед!

Коштуница прешао свој Рубикон Чини се, међутим, да је Коштуничина Демократска странка Србије (ДСС), била свесна могућности ове прљаве досовске игре, па је одмах по резултатима избора од 28.12.03 инсистирала да се што пре оформи Скупштина и да председник Скупштине, бар до формирања нове владе, буде из ДСС. Та Коштуничина намера чији је главни циљ да се, већ

описаним „механизмом" „уставне кризе", онемогући досовска власт у недоглед. Вођство ДОС-а, да би контрирало Коштуници, истакло је као свог кандида- та за председника Скупштине Драгољуба Мићуновића, надајући се да Коштуница ипак неће смети - јер ће иначе бити изопштен из „демократског блока" - да пређе свој „Рубикон", тј. да прихвати сардњу са СПС или СРС. Вероватно је да ће Коштуница на том истом принципу покушати да оформи некакву владу у којој би он био премијер. Пошто таква влада, уз подршку било СПС било СРС, или чак обе, неће моћи да функционише, јер су већ и Вук Драшковић и Лабус у погледу учествовања у такој влади у неколико махова мењали своја мишљења која су ишла од „хоће" (у владу) па „неће" до последњег „хоће". У сваком пак случају, било да влада не може да се оформи, било да влада због партнерских размирица (Вук, Лабус, СПС) изгуби подршку само једног од њих, Коштуница ће вероватно захтевати од Маришћанина, као в. д. председника Србије, да распише нове изборе како за председника Србије тако и за Скупштину, с тим што би таква његова влада сад, уместо досовске, постала прелазна.

Још дуго до стабилне владе? Све у свему, ове постизборне потешкоће указују само да је једна стабилна влада, неопходна за економскоморални опоравак Србије, још за један дужи временски период - најмање три до шест месе- ци - неће бити могућа. Поставља се одмах питање због чега?

Један поглед или политика са два лица У основи ради се о сукобу двају „погледа" о томе како изаћи из кризе. Једно прецизније гледање утврдиће, међутим, да, у ствари, то и није случај два различита погледа; постоји само један, који има своја два лица: „за" и „против". Гледајући, пак, с друге стране, треба рећи да и сами директни учесници овог сукоба не морају бити свесни да су они себе уврстили у рат „погледа". То је поготово случај с онима који су себе уврстили у „против" табор: они знају само оно што неће кад је реч о тој политици, али немају јасну представу о томе шта тачно хоће уместо ње.

Ђинђић - идејни творац реформе Из горње кратке анализе произилази да они

Само сопственим ... који су се сврстали у „за" табор требало би да знају тачно шта хоће. Није јасно колико је то случај са садашњим вођством „за" табора (бившим досовцима), али је то дефинитивно знао покојни Зоран Ђинђић, идејни творац тог „за" приступа решавању проблема изласка Србије из сиромаштва, боље познат под фир- мом „реформе" и „приватизација". Ово данашње вођство, уколико уопште, само је ношено, у најбољу руку, инерцијом која је преостала као последица Ђинђићевог захуктавања на том плану. Које су, дакле, главне карактеристике тог ђинђићевског изворног погледа? Пре тога, међутим, треба рећи нешто и о самом Ђинђићу односно његовој основној карактерис- тици. Он је био прагматичар. Прво, да пронађе идеју брзе и ефикасне реализације; и, друго, да је тврдогла- во, често без скрупула, спроводи у живот. (Чувено је оно његово о политичарима који захтевају морал у политици. Таквима - рекао је - место је у цркви!) С таквим, дакле, Ђинђићем да видимо које су главне карактеристике његове „за" политике, тј. реформа и приватизација.

Главне смернице ђинђићевске „за" политике Прво, мора се имати власт. У том смислу, да би је задобио, неуморно је, још с г. Монгомеријем (по обарању Милошевића, САД амбасадор у СРЈ) из Будимпеште, радио да се сруши Милошевић. Једном то обављено, 5. октобра 2000., он је себе самопроизвео за председника владе. Управо, пошто је руководио пара- ма (о томе у следећем параграфу), он је с осталим досовским партнерима направио „уговор" о свом председниковању, па је тако све испало - „демократски,,! Друго, да би се пројект реформи и привати- зације могао обављати брзо, несметано и ефикасно, морају се имати паре, велике паре. Ђинђић је том питању посветио своју огромну енергију. Већ у Будимпешти, он је имао (по подацима дошлих од Вука Драшковића) $120 милиона, којим је он располагао како је хтео. По револуцији од 5. октобра, као први његов акт било је стварање „кризних штабова", који су, у насталом „интерегнуму", као оно кад су кому- нисти узимали власт, преотели многобројне управне одборе Милошевићевих предузећа на које су могли да ставе своје руке. На тај начин је задобијена огромна економска моћ. За програм извођења Србије из сиромаштва, међутим, све је то било мало, чак недовољно ни да се потпуно оформи власт која би тај програм ефикасно спровела у живот. А, по Ђинђићу, та власт не би била ефикасна уколико иза ње не стоји један велики, мо- деран, компјутерски организован бирократски апарат. Недостатак новца за тако нешто, међутим, није збунило Ђинђића. Рачуна, кад су САД дале $120 милиона да се обори Милошевић, даће сад милијарде за обнову Србије али да и ДОС, као носиоц реформе и економског препорода, стекне неопходну економску моћ за ефикасно њихово спровођење у живот. Јер, ако ми из ДОС-а нисмо богати, ни Србија не може бити богата. Најзад, САД ће морати достављати милијарде долара јер ћемо их ми стално плашити Милоше- вићевим могућим васкрсом уколико не буде великог новца.

што се тиче пара за обнову, имате Међународни мо- нетарни фонд (ММФ), Светску банку (СБ) и Донаторске конфернције (ДК), те правите аранжмане с њима. С наше, пак, стране, ми се обавезујемо дати вам безповратну помоћ од $200 милиона, под условом да вам се прва транша од $50 милиона исплати тек ако се ухапси Милошевић. После извесног натезања, али не и без помоћи мафије, Милошевић је ухапшен. Да ли су $50 милиона стигле, није познато. Бар мени, није. За Видовдан 2001. године, најваљена је Донаторска кон- ференција, под условом да Милошевић буде изручен Хагу. По Уставу СРЈ и Србије, то је било немогуће, пошто то оба Устава изричито забрањују. Праг- матични, међутим, Ђинђић се није дао. Склепао је неки „уставни закон", по коме испада да је тај његов закон старији од Устава. Због уставне његове сумњивости, међутим, заустављено је Милошевићево изручење, док Уставни суд не испита његову закони- тост. Ђинђић је, међутим, и поред забране, испоручио Милошевића Хагу, троструко кршећи: и свој сопствени „закон", и забрану Уставног суда и Уставе обе: и Србије и СРЈ, а да га при томе нико није позвао на одговорност. Судећи, пак, по Ђинђићевом јадиковању (негде у септембру исте године, којом приликом је он оптужио Запад да ће упропастити започете реформе, с могућим социјалним немирима) и њему је самом поста- ло јасно да милијарде обећане Србији на Донаторској конференцији, уместо у Србију, прелиле су се из једне западне банке у другу, да би се сервисирао дуг још Титове СФРЈ (који је Милошевић одбио да отплаћује), као и онај с којим су досовци већ тада задужили Србију.

Нема пара од „помоћи" али ту су ММФ и СБ Пара, у виду бесповратне „помоћи", за лично богаћење досоваца и, наводни, економски опоравак Србије, са Запада, дакле, није било, али их - срећом, мислио је Ђинђић - има код СБ и ММФ. И почело је необуздано задуживање. Истини за вољу, један већи део још Титовог дуга (око $12 милијарди) је отписан. Мислили би - због великодушности Запада! Не, већ су прагматични западњачки лихвари и сами увидели да из економске „суве дреновине" Србије ни једна се новчана „капља" више не да исцедити. Да би то ипак личило на великодушност, дуг је отписан, али не цео. Овом „великодушношћу", пак, лихвари ММФ-а, међутим, ништа нису изгубили јер је тај Титов дуг бар неколико пута већ био отплаћен каматама.

Задуживање - ђаволски изум неоколонијализма! Овај мали детаљ о отписивању још Титовог IZ SADRŽAJA Dužničko ropstvo ...................................................................................... 5 Tajno društvo povezuje Buša i Kerija ..................................................... 7 Srbija globalnija od najvećih globalista .................................................. 9 Zatiranje poveljeUjedinjenih nacija ................................................... 11 Kartla del Ponte na australijskoj televiziji .......................................... 15 Igra oko i u vezi sa Srebrenicom (2) .................................................... 19 Mošti Svete Petke (Sv. Paraskeve) ....................................................... 21

Уместо помоћи - Хаг и диктати!

Jedan kulturni podvig .......................................................................... 23

САД се, међутим, нису дале заплашити. Кажу:

Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (88) ........................ 26

Iskra 1. mart 2004

дуга само указује шта значи задуживати се код ММФ и СБ и њихових експозитура, као што су Лондонски и Париски клубови. Све те западњачке монетарне институције, како год се иначе звале, ђаволски су изуми специјално дизајнирани за економско пороб- љавање тзв. земаља у транзицији, било да оне долазе из тзв. „трећег света" (Африка, Јужна Америка, итд.) или, пак, из земаља под бившим комунизмом. Једном кад сте „упецани" у њихове мреже - наводно, под видом „помоћи" да се преброди „транзиција" од било комунизма било примитивних привреда ка модерној тржишној и богатој привреди - из тих мрежа се више никад не можете искобељати. Хајде, што сте вечити дужник, ви сте, самим тим, и политички поробљени. Башка што вам кују законе, већ вам прописују не само шта смете читати већ и шта смете мислити. За кому- нистички систем се мислило да је он достигао врхунац у контроли свести својих поданика. Сад се, међутим, види да је комунистички систем овладавања људском свешћу, био права дечја игра у односу на онај исти стари колонијализам, сад пак преобучен у ново рухо под именом неоколонизам, у који смо се сами уплели задуживањем код Запада. Уосталом, није потребно много разглабати финесе неоколонизма, треба само у данашњој Србији погледати један мали детаљ, па да одмах буде све јасно куда неоколонијализам води. Владу Србије не одређује изборима „воља народа", већ фамозни амбасадор Монти или Хавијер Солана. СРС, и поред чињенице да је добила релативну већину на недавним изборима, у консултацијама око нове власти, третира се као и да не постоји, као „занемар- љива количина".

Реформе и приватизација не воде к бољем Све у свему, у такву једну поробљивачку мрежу неоколонизма увео је Србију прагматични поко- јни премијер Ђинђић. Кад се томе дода још и чињени- ца приватизације, која је, ради стицања непходних пара за лично богаћење и издржавање једне огромне бирократије, испродавала странцима испод цене све што је још било економски вредно (на пример, смеде- ревски „Сартид" вредан милијарде долара, продат је УС Стилу за свега 23 милиона), онда постаје јасно да се Србија никад неће моћи економски подићи, нити, доследно, изаћи из сиромаштва.

Смернице против—ђинђићевске политике Ето, на последњим изборима, народ је био тај који је рекао „не" таквој политици. За какву је он поли- тику? - народ није умео гласно да каже. Међутим, ако није изричито рекао, таква једна против-ђинђићевска политика се баш на том његовом „не" да наслутити. Прво, „усе и у своје кљусе!". Велики је, наиме, мит да економског опоравка Србије нема без страних инвестиција. Он је намерно испредан од ђинђићеваца и осталог досовског друштва да би се оправдало задуживање. Без велике муке и на лак начин - мис- лили су - могу се добити огромна, страна новчана средства. Та средства, уколико су уопште долазила, углавном су употребљавана за „репрезентацију" и лично богаћење носиоца досовске власти; за економ- ски опоравак Србије она нису стизала уопште. Супротно, међутим, том ђинђићевском миту је тачно: у самој Србији постоје средства за економски опоравак. Само тај пут ослобођења тих средстава није нимало лак и нема га успешног док цела нација - од министара до последњег човека - не засуче рукаве. Мото мора да буде: „Све (дати) за економски и морални преображај

Iskra 1. mart 2004

Србије!" Друго, избацити из свести вођства мегало- манске прохтеве и захтеве. Рецимо: „хоћемо да живи- мо као остали свет"; кад се то каже не мисли се на чињеницу да 90% осталог света живи у сиромаштву, већ на САД или неке земље Западне Европе. Док се тако мисли, а без „засуканих рукава", заварава се и себе и оне око себе. Треће, прилагодити државне институције срп- ским могућностима. Не може мала Србија (од око 7 милона становника) да има преко 20 министарства са шест или седам потпредседника, који, узгред, не раде ништа. (Што се ту не угледамо на САД које са скоро 300 милиона становника имају свега 13 департмана, министарства, и свега једног потпредседника.) Даље, те многе министрске и потпредседничке плате, као и оне њиховог подрученог вишег бирократског ешалона треба скресати на свега неколико, највише 5-7 просечних плата, а трошкове „репрезентације" (мер- цедесе, дневнице, путовања, гозбе, итд., итд.) свести на минимум. Србији не треба огроман број, углавном непотребних, а крајње скупих дипломатских пред- ставништва. (Треба их имати само у великим поли- тичким центрима и у граничним земљама). Најзад, и претерано велики војнополицијски естаблишмент, треба ускладити с нашим могућностима. Ако се на свим пољима јавне потрошње изврши слична и неопходна консолидација, ето милијарде и милијарде динара за обнову. Четврто, развијати стваралачку свест код људи са циљем да се сопственим снагама може много учинити на послу превазилажења сиромаштва. Као једно од средстава, требало би расписати унутрашњи зајам. Не, наравно као онај Милошевићев већ онај чије ће враћање држава уз минимални интерес гаранто- вати. У сваком случају, ето нових средстава за обнову. Пето и најважније. Људи који хоће да буду носиоци препорода (дакле, вођство) морају да у тај пројекат улазе, поред спремности, с још једном неоп- ходном квалификацијом - неограничена љубав према свом народу. Ако улазе у власт због тривијалних ствари као што су: сујета, богаћење, престиж, поли- тичка моћ себе или своје партије, итд., итд., народ од тога не само да неће имати никакве користи већ само суву штету. Уосталом, споменуто кресање плата и привилегија о којима је, под „три" горе било речи, биће одличан „филтер" за одабир потребних носица власти за програм изласка из сиромаштва. Шесто, однос према Западу, крајње пријате- љски и партнерски. Што се тиче безбедности, питање по коме је Запад најосетљивији, мора им се гаранто- вати да из Србије никад неће потицати или бити похрањиване терористичке акције. У погледу, пак, дуга, мора се од Запада захтевати мораторијум на његову отплату све док се Србија економски не опо- рави уз минималну годишњу интересну стопу. Мораторијум би, дакле, била једина истинска помоћ коју би Запад могао да учини Србији. Хагу и осталим диктатима Запада, треба одлучно рећи - не! Јер више су ове две ставке (Хаг и диктати) допринели срозавању демократије у Србији, него Шешељ, Милошевић или неко трећи, заједно. Управо њихов раст је директно пропорционалан Хагу и диктатима. Али и обрнуто је тачно: што више Хага и диктата, то је све мање демократије у Србији.

Н. Љотић

U RATU NA KOSOVU KLARK JE SVOJOJ KARIJERI PODREDIO INTERESE NAŠEG NARODA Pod gornjim naslovom u američkim novinama Tuscon Citizen (Građanin Tuskona), koji izlazi u Arizoni, u rubrici pisma čitalaca, objavljenoje 23. januara 2004. pismo Džordža Jatrasa (George Jatrasa).

ki) general Mike Jackson, komandant međunarodnog Kfor-a, generalu Klarku, odbijajući da primi naređenje da pošalje jurišni odred kako bi sprečio Ruse da zauzmu aerodrom glavnog grada pokrajine Kosova.”

Džordž Jatras, zajedno sa svojom suprugom Stelom, je dobro poznat kao branilac Srba u mnogobrojnim člancima, pismima i javnim nastupima na raznim konferencijama i radio intervjuima. Jatras je penzioni- sani pukovnik američke avijacije, koji je leteo u 230 bor- benih misija u Vijetnamu, sedam godina je bio pri raznim NATO jedinicama, zatim viši avijatičarski ataše u Sovjetskom Savezu, i najzad viši avijatičarski savetnik u Mornaričkom ratnom koledžu, gde je takođe imao i druge dužnosti.

Blizak prijatelj generala Klarka na Kosovu je bio Hašim Tači, vođa Oslobodilačke vojske Kosova, koji je, prema Belfast News Letter-u (iz Severne Irske), od 30. jula 2002. umešan u trgovinu belim robljem i drogama; prostituciju, ubistva i kidnapovanja.

Članak koji je objavljen 8. januara, napisan od Dan Christmana i Chuck Larsona “Stav generala Klarka protivu Miloševića vredan hvale” jeste neobičan, ne samo po onome što nije rečeno, već i po izrečenim izvrtanjima. Hvaleći Klarkovo svedočenje protivu bivšeg jugoslovenskog diktatora Slobodana Miloševića, pred Međunarodnim sudom u Hagu, autori su propustili da spomenu, da Miloševiću nije bilo dozvoljeno da ispituje Klarka, o onome što je general pisao u svojoj knjizi “Vođenje modernog rata”. Takođe, američka vlada je tražila i dobila pravo da edituje videotrake i zapisnike sa suđenja, pre nego što se oni obznane javnosti. Posle svog tajnog svedočenja u Hagu, Klark , u odgovoru najedno pitanje, šta bi trebalo da se radi sa Sadam Huseinom, licemer- no je rekao da je važno da suđenje Huseinu ne bude iza zatvorenih vrata, tako da ceo svet može da vidi kako se deli pravda. Dok pomenuti članak obilato ali uošpteno hvali Klarkovo komadovanje NATO snagama na Balkanu, kritičan osvrt na njegovo vođenje rata, daje drukčiju sliku. U knjizi “Vođenje modernog rata”, Klark piše o svome besu kad je saznao da je ruski odred "čuvara mira”, zauzeo aerodrom u Prištini pre britanskih i američkih snaga. Engleski list “The Guardian", 3 avgusta 1999. objavljuje članak “Čovek koji umalo nije započeo Treći svetski rat”, gde piše sledeće: ”Samo što smo bili obavešteni od glavnih britanskih generala, kako su Rusi odigrali važnu ulogu u okončanju rata Zapada protiv Jugoslavije, saznalismo da u slučaju da se postupilo po zahtevu Vrhovnog komandanta Nato snaga, američkog generala Vesli Klarka, trebalo je da britanski padobranci prepadom zauzmu prištinski aerodrom, stvarajući tako opasnost za najveću krizu u odnosima sa Moskvom posle hladnog rata. ‘Ja neću da otpočnem treći svetski rat zbog vas’, odgovorio je, kako je objavljeno, (britans-

The Daily Telegraph je objavio 19. februara 2002., da “evropski agenti_ za borbu protivu trgovine drogama kažu da Albanci i Šiptari sa Kosova na najbru- talniji način nastoje da preuzmu kontrolu prodaje heroi- na za čitavu Evropu...” To je taj isti Hašim - “Zmija” -Tači, sa kojim se Klark fotografisao, prilikom triumfalnog ruko- vanja posle okupaciji Kosova od NATO snaga. U njegovoj sposobnosti kao vojnog lidera, general Klark je podbacio u dva poduhvata: vazdušnoj kampanji i svojim planom za rat na zemlji. Dok sumnjivi uspeh kampanje bombardovanja, nije samo njegova odgovornost, njegovo prikrivanje rezultata kosovske kampanje (“Kosovsko prikrivanje"), Newsweek, od 15. maja 2000., svedoči o njegovoj žudnji za moć i promo- ciju sopstvene karijere. Što se tiče operacija na zemlji, Klark priznaje da ih je želeo, i tvrdi da bi vodio uspešan teritorijalni rat na Kosovu uz pomoć Apači helikoptera koji bi leteli kroz planinske klance između Albanije i Kosova - plan meni opisan, od jednog pilota tih helikoptera, kao "malouman" i “samoubistven”. Nema sumnje da bi jedan takav teritorijalan rat, podržan silom 19 NATO država uspeo, ali po koju cenu i zbog čega? Da podigne ego i ambicije generala Klarka. Pre prihvatanja ocene admirala Larsona i generala Christmana, moraju se uzeti u obzir i izjave dvojice penzionisanih generala, generala Тотплу Franksa, koji je predvodio kampanju osvajanja Bagdada i generala Hugh Sheltona, bivšeg šefa generalštaba. Časopis New Yorker, od 12. januara 2004. prenosi izjave, koje su oni dali ubrzo pošto je general Klark objavio svoju kandidaturu (za predsednika SAD). Kada je general Franks upitan da li bi Klark bio dobar predsednik, kratko je odgovorio “Apsolutno, ne”. Na isto pitanje Shelton je odgovorio da “...razlog što je Klark smenjen (kao komandant NATO snaga) u Evropi je u vezi sa njegovim poštenjem i karakterom.... Ves neće dobiti moj glas.” Ovakve izjave, generala sa 4 zvezdice o generalu, takođe sa 4 zvezdice, je nešto nezapamćeno. Ne bi se trebalo primiti olako! Da su naređenja generala Klarka bila izvršena na Kosovu, mi bi možda bili u ratu sa Rusijom, ili u

Iskra 1. mart 2004

Да ли Србија примајући донације и кредите све више упада у

ДУЖНИЧКО РОПСТВО Живимо у роботској, комерцијалној циви- лизацији у којој је све нападно модерно, тако да је и неоколонијално ропство сиромашног света поробљеног од стране светских олигарха попримило савремене форме. Разлика између некадашњег империјалног ропства и нашег данашњег је у томе што смо ми данас добровољно пристали да робујемо. Тачније, заведени и опијени холивидским сјајем и гламуром потрошачке цивилизације пристајемо да служимо моћнијима, спроводимо њихову вољу само због тога што немамо довољно самопоштовања нити веру у себе и снаге да истрајемо на свом путу. Постоји огроман страх да се не изгуби достигнута удобност и зато свако забија главу у свакодневну баналност, очекујући да ће тако задовољити нарцизам малих диференција. На тај начин се само продубљава расцеп између два супротстављена света.

но распродају државу и задужују нас све више. Пошто су драстично смањене донације, уместо планираних 7,86 милијарди динара, у првом полугодишту пристигло је свега 0,88 милијарди, реформатори продају добра друштвена предузећа и узимају кредит из иностранства да би попунили све празнији буџет. Пошто је у трећој години транзације индустријска производња у минусу - 3,8 одсто, док је пољопривреда пала 10 одсто, а кумулирани спољнотрговински дефицит достигао је 10 милијарди долара, незапосленост 968.250 људи и стопа привредног раста је у минусу за 0,9 одсто; буџет се, дакле, не пуни привредном активношћу, већ из распродаје и новог задуживања. Србија је на добром путу да убрзо банкротира.

Упркос томе што смо лошим париским преговорима, у којима су учесУ последњих дваУ последњих двадесет година твовали надобудни диледесет година најсиронајсиромашније земље света на позај- танти који никада раније машније земље света на нису зекључили или потмљених један долар платиле су камату девет писали позајмљен један долар ниједан банкарски платиле су камату девет долара, не отплативши уопште главницу. уговор, добили отпис од долара, не отплативши Двадесет одсто најбогатијих поседују 82,7 свега 51 одсто дуга, више уопште главницу. Распони одсто светског богатства. За сервирање дуга нико не говори о додатних између богатих и сиромасиромаши сваке године прелију у развијене 15 одсто отписа, нити шних земаља се све више реформатори говоре о повећавају тако да 20 200 милијарди долара, док развијене НАТО бомбардовању и одсто најбогатијих на свету финансирају неразвијне кредитима од 50 ратној одштети, дакле, поседују 82.7 одсто светупркос тако малом отпису, мијарди долара годишње. ског богатства. Дугови данашњи наш дуг је већ неразвијених земаља прешао 13 милијарди долара и надмашио је износ нарасли су на 2.400 милијарди долара и више нико не годишњег БДП. може да објасни како ће се ти дугови враћати када је привредни развој у земљама у развојоу мали или га, Неолиберални идеолози се хвале да су кре- дити што је чешће, уопште нема. За сервисирање дуга јефтини и да су постигли добре услове, али за- борављају да сиромашне земље сваке године прелију у развијене је у непокренутој привреди сваки кредит прескуп и тешко ће земље преко 200 милијарди долара, док развијене моћи да се враћа када се непро- мишљено потроши за финансирају неразвијене кредитима од 50 милијарди подршку све празнијем буџету. Меки кредити, како их од миља долара годишње. зову, само су добро- вољни окови за дужничко ропство у коме Досадашње реформе се спроводе на штету највећег броја грађана, привреде и свих оних који стварају вредност и живе од свога рада. Они, пак, други, који живе на рачун грађана и привреде, који спроводе наметнути концепт реформи, нису у стању да покрену привреду и зато, борећи се по сваку цену да задрже освојену власт, немајући другог избора, намер-

najboljem slučaju obnovili hladni rat, i imali bi svakako stotine, ako ne i hiljade žrtava u jednom pogrešno plani- ranom ratu (upotrebom suvozemnih trupa u napadu na Jugoslaviju). Klarkova opsesija karijerom i vlašću, je ono što smo često viđali međ najvišim liderima za vreme rata u Vijetnamu, nadajući se da to nikada više ne vidimo kod onih na odgovornim položajima za živote naših vojnika i sigurnost našeg naroda.

се данас налазимо. Тржишни талибани и њихови потплаћени економисти не желе да признају да се налазимо у дужничком ропству, дох их њихови ментори из Светске банке, (чланак објављен у једним дневним новинама), маме да узму још кредита, јер су, наводно, јефтини. Нажалост, нису јефтини. Задужујемо се, рецимо, за кредит од ЕИБД од 350 милиона долара по камати од 4,5 одсто, док наше девизне резерве од 3,3 милијарди долара држимо, према изјави бившег вицегувернера, по стопи од свега 0,9 одсто. То нуђење дроге наркоманима на власти од стране чиновника међународне финансијске организације није добро. Ко ће враћати те кредитие? Зашто узимамо тако скупе кредите кад имамо сопствени капитал. Напомињем да су камате на долар један одсто, док су на свега два одсто на светском тржишту.

Сервисирање спољног дуга за распродату и уништену привреду је изузетно тешко. Прошле године од доспелих 343 милиона долара исплаћено је свега 43 милиона. Ове године нам је доспело 488 милиона

Preveo: Stevan Piroćanac

Iskra 1. mart 2004

Д у ж н и чко . .. долара, до сада смо успели да платимо свега 45 милиона, док смо добили одлагање за исплату септембар - децембар и та ће се обавеза приписати укупном дугу. Следеће године наша редовна обавеза је 682 милиона долара, али тој цифри треба додати доспеле, а неисплаћене обавезе које ће бити преко 1,6 милијарди долара. А онда иду све горе године јер 2005. доспева - 858 милиона долара, 2006. - 1,088 милиона долара, 2007. - 1.354 милиона долара, 2008. - 1.557 милиона долара, 2009. - 1.735 милиона долара и 2010. - 1.594 милиона долара. Из којих средстава ће се враћати ове обавезе?

нам спаса? Како се ослободити окова дужничког ропства? На сву срећу, решење постоји. Оно није економско. Мислим да је једини начин да се спасемо, ма колико вам се оно економски учинило неразумљиво, успостављање духовне вертикале, тражења смисла и сврхе, као и морална обнова неопходна за самосвојно одређивање мере. Не заборавите, никада не смемо да пређемо меру која нам је подарена. Тек када то схватимо, онда можемо да отпочнемо духовни и привредни препород. Ако нема духовног препорода, звечаће ланци дужничког ропства увек за нама. Успећемо да се ослободимо меких кредита, али ће остати у нама тврда ропска душа. Душом се не може трговати.

Где ће бити скоројевићи на власти када будемо морали да плаћамо сва ова доспећа? Верујем да Циљ свеопштег националног препорода мора они неће живети у Србији и да ће на егзотичним да буде кидање тих ропских стега у нама и враћање острвима трошити опљачкано. Хоће ли нека нова коренима, традицији и извориштима, не због тога да се власт, истински демократска и национална, имати провинцијски хвалимо како смо некад јели златним храбрости да их, путем потерница интерпола, све кашикама, узгред срамота је што данас брукамо похапси и изведе пред суд правде? Остаје да се види. славне претке нашим бедним транзиционим животиБило како било, рачуни стижу за плаћаање. То је победимо ма, већ да смогнемо снаге, приберемо се и једино сигурно. Марионетска влада намерно задужује сами себе. Сами смо себинајвећи непријатељи. Сами земљу да би мултинационалне компаније лакше себе смо оковали у дужничко ропство. Нико нам није дошле у посед наших за то крив. Ми смо стратешких грана. Када највећи кривци. Народ Јапанска крава има већи стандард од грађана не будемо могли да вракаже да режимо и лајећамо доспеле ануитете, Србије мо док смо на ланцу. кредитори ће блокирати Али кад покидамо лансву државну имовину и Према неким истраживањима, јапанска це, обиђемо око госпоњеном распродајом мулвлада субвенционише своје сточаре тако да дара, псеће понизно тинационалној плутомашући репом, лижући јапанска крава добија дневну субвенцију од 7,5 кратији земљу ће увести му стопала и онда се у неоколонијално ропстдолара, док је тај износ у ЕУ 2,5. У каквом свету сами вратимо у окове. во. живимо најбоље говори податак да 2 милијарде Србија више ниЗашто сами себи увек човечанства данас живи на 1-2 долара дневно. кад неће бити реметистављамо окове? СлоНажалост, међу тим несрет- ницима који живе на лачки фактор на Балкабодни истински можемо ну и лакше ће се владати мањем новчаном износу од јапанске и европске постати само ако ако роботизованим поданикраве напази се и 74 одсто грађана Србије. победимо ропску прицима без националног, роду у себи. Зато, браћо Зашто смо пали на дно просудите сами. културног и духовног ии сестре, грађани Србидентитета. Тојесамасује, не пристајте да вам штина данашњих рефоркредитирају сујету. ми. Имамо заиста велику историјску несрећу да су на Стрпите се и успорите. Времена намеју само они који власт, после аутистичног деспотског режима, дошли брзо пропадају. Историјски народи чекају. После тржишни фундаменталисти којима ништа није свето и брзог уздизања, следе још бржи падови. Надувани који су спремни, додворавајући се моћнијим од себе, да финансијски балон мора да пукне. Прасак на берзи продају државне и националне интересе. То се више заглушиће продорне крике похлепника. Све ће се не зове издаја, већ прагматизам кога је у нашу поливрати у шните. Чућете глас Праведника у себи. тичку стварност увео Идеолог вулгарног прагматизма. Знаћете шта вам је чинити. И будите оно што јесте. Његови тестаментирани наследници и носиоци ковчега заокружују његову прагматичну идеологију потпуним ГЕОПОЛИТИКА Бранко Драгаш поробљавањем читаве нације. Хоће ли грађани Србије 22. 12. 2003. да се помире са оваквом судбином. Некада су робовласници плаћали гониче и чуваре робова, данас су модерни робови довољно задужени комерцијалним зеленашким кредитима да је њима сасвим довољна марионетска влада која ће да спроводи неолибералну економску политику. Тако се постиже потпуна контрола поданика. Сан сваке империје је да све стави под контролу. Досад ниједна империја није успела да влада читавом планетом и пороби одједном човечанство. Данашњој Империји у растројству је то успело захваљујупи примамњивим кредитима за финансирање похлепе и грамзивости све гладнијег и жељнијег конзумента роботске циви- лизације. Како да опстанемо у таквом свету? Има ли

НАЦИОНАЛНИ САВЕТ СЦГ ОДБАЦИО ТВРДЊЕ КАРЛЕ ДЕЛ ПОНТЕ О "ЗАМРЗНУТОЈ" САРАДЊИ власти у Београду са Хашким трибуналом, те да је Београд скровиште за бегунце, јер се сарадња у погледу докумената и сведока одвија на уобичајени начин, у складу са законом, истакао је данас Национални савет СЦГ за сараднју са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију у Хагу. (Танјуг, 12.2. 2004)

Iskra l. mart 2004

TAJNO DRUŠTVO POVEZUJE BUŠA I KERIJA

Četiri vodeća kandidata za predsednika SAD bili su članovi društva „Lobanja i kosti" na Jelskom univerzitetu

Sledi naš prevod članka koji se pojavio, pod gornjim naslovom i podnaslovom, u poznatom london- skom „kvalitetnom" nedeljniku The Sunday Telegraph od 1. februara 2004. Piše ga Čarls Lorens (Charles Laurence) iz Njujorka. Lektira namenjena dremežnom nedeljnom čitanju gornjeg sloja britanske srednje klase, ali i golicava propaganda o moći i uticaju tajnih društava. Za prosečnog čitaoca biće to još jedna „egzotična" pikanterija o američkim predseničkim izborima; druge će uputiti na razmišljanje o onome što u ovom članku nije rečeno. Na koji način 800 prosečno živih članova tajnog bratstva „Lobanja i kosti" utiču na izborne procese u „demokratiji od skoro 300 milona" da do sada imaju tro- jicu izabranih predsednika SAD - a u narednim izborima i dvojicu vodećih takmaca na suprotnim političkim stranama - iz svoje sredine? Analogno, koliko je drugih bivših predsednika SAD poniklo iz tajnih bratstava sa drugih univerziteta ili iz drugih društevnih zajednica, različitih „divljih" imena, alii sličnih po duhu i ciljevima, tajnom društvu iz Jela? Najzad, pošto se dosadašnji uspeh „kostaša" iz Jela nikako ne može logično objasni- ti samo uticajem 800 svojih članova, ne sugerira li to koordiniran uticaj svih tih tajnih društava, različitih „egzotičnih" imena, ali suštinski istih ciljeva i namera, tako da koji god predsednički kandidat na izborima pobedi - što se tajnih bratstava tiče - imamo klasičnu „pobeda - pobeda" situaciju? A pošto je uticaj SAD na današnju svetsku scenu neopsporno ogroman, postavlja se pitanje u kojoj meri se to koordinira i ostvaruje kon- senzus, putem mreže medunarodnih tajnih društava i njihovih članova na vodećim položajima, naročlto u „savezničkim" državama, tzv. medunarodnoj zajednici i na Zapadu uopšte? *

„Grobnica" stoji tamna i nezgrapna u srcu kampusa Univerziteta u Jelu, skoro bez prozora, zatvorena i zakatančena u debelom snegu zimskih vihora. Zidana da podražava stil grčko-egipatskih hramova, glavni je stan reda „Lobanja i kosti", najelitnijeg skrivenog tajnog društva koje se neočekivano našlo u fokusu ovogodišnjih predsedničkih izbora. Ustanovljeno je da su četiri vodeća kandidata za Belu kuću na izborima u novembru diplomirali u Jelu 1960-ih: predsednik Buš i njegovi demokratski rivali guvemer Havard Din (Howard Dean), senator Džon Keri (John Кеггу) i senator Jozef Liberman (Joseph Lieberman). Još značajnije, dvojica vodećih su „kostaši". Obojica, senator Keri, sada vodeći demokratski kandidat, i predsednik Buš pripadaju 172 godine starom tajnom društvu čiji je cilj da progura svoje članove na pozicije vlasti.

Ovi predsedniči izbori su izgleda predodređeni da prvi put u istoriji suprotstave dva člana „Lobanja i kosti" jednog prema drugome. Fenomen „Jelaca", kako su poznati studenti Jela, izavao je žestoku raspravu o očiglednom elitizmu među Amerikancima začuđenim da - u demokratiji od skoro 300 miliona Ijudi - bitka za vlast treba da bude vođena među kandidatima iz 4.000 diplomaca četiri različita godišta 1960- ih u Jelu. „Današnjim jelskim studentima ovo izgleda vrlo neobično" kaže Jacob Leibenluft, student i reporter „Jelskih dnevnih vesti", kampuskog lista. ,,Za neke je razlog ponosa, za druge povod stida". Sa godišnjom školarinom od 28.400 dolara (£16.000), Jel odavno šalje svoje diplomce u vrhove svih profesija iz svoga kampusa u New Havenu, Konektikat, gde je osnovan 1731. godine. „Lobanja i kosti" je najekskluzivnija organizacija u kampusu. Članovi su bili od predsednika SAD Viljama Tafta do Henri Ljusa (Непгу Luce), osnivača izdavačke imperije Time-Life, i od Averil Harimana (Averill Harriman), biznis- mana i diplomate, do predsednika SAD Džordža Buša (sta- rijeg). Aleksandra Robins (Alexandra Robbins), diplomac Jela i autorka knjige o društvu „Lobanja i kosti" naslovljene Tajne 'Grobnice' veli: „Zapanjuje da je toliko kandidata iz Jela, a još više da gledamo predsedničko suočavanje dvojice članova „Lobanja i kosti". To je klub od samo 800 živih članova koji godišnje prima 15 novih članova." „Ali u Jelu je uvek postojalo raspoloženje da gura svoje studente u javne službe i etos elite koja napreduje kroz koridore vlasti - a najviši cilj društva „Lobanja i kosti" jeste moć." Vreme četvorice kandidata u Jelu obuhvata period od 1960. kada je senator Liberman počeo svoje studije, do dolaska senatora Kerija 1962. i gospodina Buša (mlađeg) dve godine kasnije, do 1971. kada je gospodin Din diplomi- rao - period koji se prostirao od velike nade Kenedijevog predsedništva do buke i ogorčenja oko Vijetnama. Liberman i Keri su zajedno bili članovi Komiteta koji je podržavao regrutaciju za vijetnamski rat, dok se ostala četvorica izgleda nisu tada poznavali međusobno. Svi su međutim studirali istoriju i političke nauke i imale neke iste profesore i mentore. Robert Dahl, tada na čelu katedre političkih nauka, je rekao: „Mnogi od nas su osećali da pripremamo buduće

Iskra 1. mart 2004

T aj no . . . lidere, ali ne mislim da je iko od nas imao pojma da preda- jemo tolikom broju predsedničkih kandidata". Dok su bili u Jelu sva četvorica su pokazivala raznovrsne karakterne crte koje će ih odvesti različtim pute- vima do vrha američke politike. Gospodin Liberman, unuk imigranata, došao je iz jedne državne škole, verovatno zahvaljujući nezvaničnoj kvoti od 10 odsto tada primenjivanoj u Jelu za Jevreje. Politički ambiciozan, bio je na čelu lista „Jelske dnevne vesti", najpoželjnijoj studentskoj poziciji u kampusu. Senatora Kerija se sećaju kao „takmaca za predsednički položaj još iz studentskih dana". Jedan od njegovih savremenika kaže: „Bio je zanet politikom isključujući sve drugo. U tim godinama, bilo je to malo čudno." Zabavljao se sa Janet Auchincloss, polu-sestrom Jackie Kennedy, supruge predsednika; postao predsednik Političke unije u Jelu i bio iniciran u „Lobanja i kosti" pre nego što je stupio u mornaricu SAD i službu u Vijetnamu. U onovremenom kontrastu, gospodin Bušje posti- gao samo akademsku ocenu „С" i malo se interesovao za politiku. Stupio je u neko bratstvo „spotske šale" i sledio svoga oca u društvu „Lobanja i kosti". Kada je 1967. stigao gospodin Din, Jel je već pri- mao žene i polagao više na akademski standard nego na društveno poreklo brucoša. Budući guverner Vemonta je pokazivao prezir prema politici u Jelu i dao ostavku u nekom bratstvu zbog spora oko kafića. Nije izvesno da li jelska pozadina četvorice kandidata ima prednost kod birača. G. Din je izgleda zbunjen, pa je jednom rekao da je studirao ,,u New Havenu, Konektikat", da bi izbegao Jel po imenu. G. Buš olako govori o svojim studentskim godinama, očigledno zadovoljan svojom re- putacijom bučne društvenosti, a ne studiranja. Veza sa „Lobanja i kosti" je nezgodnija. G. Keri se nervozno smejao kada je na televiziji pitan o njegovom i Bušovom članstvu. „Obojica ste bili članovi društva „Lobanja i kosti"; šta nam to kaže?", bio je upitan. ,,Da... ništa naročito", odgovorio je. Ne iznenađuje da ritual „Lobanja i kosti" fascinira mnoge Amerikace. Knjiga autorke Robins opisuje društveni klub misterioznih pravila i gomilom relikvija od Hitlerove kolekcije srebra do lobanje poglavice Indijanaca Geronima - plus jednom prostitutkom, rezidentom. Robins kaže da pristupni ritual uključuje rvanje u blatu, tuču kandidata, recitovanje novog kandidata svoje seksualne istorije dok leži go u mrtvačkom kovčegu. Društveni napredak jednog „kostaša" otvara mogućnosti i za njegovu sabraću, i Robins navodi da je predsednik Buš imenova 10 članova kluba za članove svoje administracije, uključujući čelnika Komisije vrednosnih papira i novčanog prometa. Ona je nedavno ispitala 100 od 800 živih članova „kostaša" o tome ko bi trebalo da pobedi na izborima - senator Keri ili predsednik Buš. Možda ne iznenađuje, jer su obojica obavezni da unapređuju interese svojih sučlanova „kostaša", da su ,,oni odgovorili da ih nije briga. Kakogod da se okrene, za njih je 'dobit-dobit' situacija."

RAZBIJANJU SRBIJE NEMA KRAJA

Momir Lazić: Po nalogu masonske lože “Libertas” Nenad Čanak odvaja Vojvodinu Na području Vojvodine đeluje snažna masonska hrvatska nacionalna loža “Libertas”. U njoj su Ijudi oko Nenada Čanka, mahom iz privrednog, kulturnog i poli- tičkog života Vojvodine, kao i Ijudi iz istog takvog establišmenta Hrvatske. “Libertas” podržava veoma opasna vatikanska loža “Dl 2” .To potvrđuje da se ni Vatikan, ni Hrvatska nijesu odrekli Zemuna, odnosno granice na Dunavu, tvrdi za “Dan” književnik, publicista i politički analitičar Momir Lazić. On naglašava da ovu ložu finansira vojna tajna obavještajna služba Hrvatske i jedan broj veoma značajnih Ijudi u Hrvatskoj i Vojvodini. Prema njegovim riječima, cilj lože “Libertas” je da na području Vojvodine potpuno destabilizuje područja politike, kulture, ekonomije i ukupnog političkog života. Zadatak te lože je da se uvijek ističe i prikazuje kako su na tom području, navodno, ugrožena prava manjina, kao što se, po tvrđenju Lazića, to pokazuje ovih dana. - Vrlo je indikativna izjava Jožefa Kase koji kaže da će izvršiti internacionalizaciju problema nacionalnih manjina u Vojvodini, zato što nijesu ušli u parlament. Postavlja se logično pitanje: jesu li bili izbori? Jesu! Jesu li sa svojom koalicijom izašli na izbore? Jesu! Je li ih narod izabrao? Nije! Da li se tako mogu ponašati Srbi u Rumuniji, u Mađarskoj, Hrvatskoj? Lazić smatra da takva vrsta internacionalizacije ne može doći u obzir, jer tamo naše manjine imaju veoma mala nacionalna prava u odnosu na ova prava koja imaju ovđe - Nenad Čanak sada po nalogu masonske lože ponovo širi tezu da ih “krade Beograd”, da “uzima pare”, što je veoma opasno. Loža “Libertas” je bukvalno preko svojih Ijudi u Briselu uspjela da zaustavi proglašenje Fruške Gore - Svetom Gorom. Zašto? Zato što je Sveta Fruška Gora monumentalan spomenik duhovne kulture, tradicije i duhovnosti srpskog naroda.Oni se boje da bi to mogao biti žestok otpor nadolazećem i sve izraženijem separatizmu i od toga se odustalo. Srpska pravoslavna crkva ne daje zvanične informacije oko toga, mada je sve bilo dogovoreno. A to znači da je pritisak veoma jak i veoma žestok. Ja mislim da bi SPC morala da bude odlučno radikalna i bez obzira na sve pritiske uradi posao koji je započela - kaže Lazić. On upozorava da Ijudi okupljeni u masonskoj loži “Libertas” već pripremaju dovođenje plavih šljemova u Vojvodinu, što bi bilo veoma opasno i pogibeljno. Tamo gdje se pojave plavi šljemovi, ta teritorija se gubi, kaže Lazić.

Čarls Lorens DAN, 27. 1. 2004. <revijad.cg.yu/dan>

D.P.

Iskra 1. mart 2004

Др Јелена Козомора, професор Економског факултета

СРБИЈА ГЛОБАЛНИЈА ОД НАЈВЕЋИХ ГЛОБАЛИСТА Наш дефицит за првих осам месеци износи око три милијарде долара. Очекујемо да ће до краја године дефицит достићи четири милијарде долара. Извоз из Србије и Црне горе износио је у том периоду 1,6 милијарди долара, а увоз 4,6 милијарди долара. покривеност увоза извозом нам константно пада, са 35 одсто у прошлој години на 34 одсто у овој години. Имамо стравичан дефицит, уколико се овај негативан тренд настави, не знам докле ћемо доћи - истиче у разговору за „Геополитику” проф. др Јелена Козомора, професор Економског факултета на предмету Спољнотрговинско пословање.

Где највише извозимо? - Највећи извоз и увоз имамо у развијене и из развијених земаља. На другом месту су земље у транзицији, а на крају земље у развоју. Некада смо много више извозили у земље у развоју.

Да мало ближе анализирамо структуру нашег увоза. Да ли ми за ту огромну суму девиза увозимо репроматеријап и машине или је то роба широке потрошње? Да ли нам је сва та увезена роба потребна? - У структури увоза 40 одсто чини репроматеријал а чак 46 одсто роба шире потрошње. Увозимо много више за потребе становништва...

мице...

Први узрок нашег огромног дефицита је стравична либерализација наше спољне трговине. Ми смо у већој мери либерализовали наш сектор спољнотрговинских и економских односа са иностранством него што су то учиниле неке високоразвијене земље. Србија се, кад је у питању сектор економских односа са иностранством, апсолут- но понаша као највећи глобалиста у свету, већи од носилаца процеса глобапизације

То значи чоколаде, парфеме, папирне мара-

- Да, то су чоколаде, луксузни производи, које можда није неопходно увозити. Било би добро да те потребе подмирујемо на домаћем тржишту. Таквим увозом ми гушимо наше произввођаче који би то могли да произведу. Рецимо, од упупног само 11 одсто отпа- да на увоз опреме. Што се тиче извоза у њему највише учествују производи за репродукцију, чак око 54 одсто. То су најчешће производи ниже фазе прераде, што значи да је наша привреда прилично неконкурентна. Прозиводи широке потрошње учествују са неких 37 одсто у укупном извозу.

А где ми највише извозимо? - То су тржишта која су и раније за нас била карактеристична: Немачка, Италија, Русија. Данас значајно тржиште за нас су и бивше југословенске републике, пре свих Босна и Херцеговина.

та?

Који су разлози овог катастрофапног дефици-

Iskra l. mart 2004

- Први узор је, оперативно посматрано, стравична либерализација наше спољне трговине. Ми смо у већој мери либерализовали наш сектор спољно трговинских и економских односа са иностранством, него што су то учиниле неке високо развијене земље које су врло богате. Из извештаја Светске трговинске организације види се да данас високо развијене земље повећавају стопу заштите своје привреде не само кроз нецаринске баријере, о којима се пуно прича, и које су повод за различита спорења, него чак и кроз царинске баријере.

А нама из Европе и из Светске трговинске организације стално стижу захтеви и придике да снизимо царине? - Ми би требало да знамо да Светска трговинска организација царине сматра јединим легитимним инструментом у међународној трговини. И висина царинских стопа није проблем за светку трговинску организацију. За светску трговинску организацију су проблем нецаринска ограничења квоте, дозволе, стандарди, захтев за испуњењем одређних санитарних и других мера. Чини ми се да је неко код нас буквално схватио процес глобализације и прикључења Светској трговинској организацији.

Ми смо, значи, глобалнији?

- Од највећих глобалиста. Јесте. Србија се, кад је у питању сектор економских односа са инос- транством, апсолутно понаша као највећи глобалиста у свету, већи од носилаца процеса глобализације. То је врло смешно и наравно, трагично. Јер, ми нисмо у таквом привредном амбијенту који може то да под- несе. Разумем да преговарамо са Светском трговин- ском организацијом. Али, ви не смете на почетку отворити све карте. Мудрост налаже да у преговорима почињете од давања неких мањих уступака, па тек онда идете ка већим. Међутим, оваква либерал- изација је претерана и води даљој неконкурентности наше привреде. Ипак, први узрок оваквог нашег стања је претерана либерализација, али је суштински разлог, ипак, неконкурентна привреда. Осим тога, ми смо земља у развоју. Уосталом, наша држава није карак- теристична земља у транзицији. Ми смо десет година имали рат, стравичну ситуацију у економији, док су друге земље имале транзицију. И онда је природно да неко те услове уважи. Ако неко већ хоће да нам помогне, онда то треба да покаже на делу, а не кроз кредите које нам даје да се и даље задужујемо. Нека нам олакша услове привређивања, нека помогне нашој привреди да се извуче из економских тешкоћа. Није

Србија ... проблем када узмеш дуг који се рационално користи. Значи, ако та средства иду у производњу која ће опет ићи у извоз, онда ја не могу да говорим о дужничкој кризи.

Ако све иде у буџет, то јест потрошњу? - Онда нам прети дужничка криза.

Чини се да се доста средстава нерационапно троши и за плате саветницима из иностранства? - То се некад звало мешовити кредити и то је проблем с којим су суочене све земље у развоју. Значи, инострани партнер вам даје помоћ, а у оквиру те помоћи 50 или 70 одсто пара иде његовим фирмама које треба да вам нешто испоруче у оквиру тог аранж- мана. Мене боли чињеница да наши људи који о томе одлучују јавно причају да ми немамо кадрове. Није тачно да ми немамо квалификоване кадрове, само је неко те стручне људе склонио.

А ти страни кадрови су сигурно добро плаћени? - Врло добро. Њихове плате су по десетину пута веће од наших стручњака.

Имате ли примедбе на Нацрт новог закона о спољнотрговинском пословању? - Нама се сервира неки нацрт закона који је по мени један врло лош. Између осталог, законом се предвиђа да физичка и правна лица могу да се баве спољном трговином.

Какве су последице? - Последице су страшне. Неко ко не разуме сектор спољне трговина то не може да схвати. Прво, инострани партнер у таквој ситуацији не зна с ким послује. У спољној трговини ви имате врло велику неизвесност и ризике пословања. Значи, ја сам с једне стране границе, тамо неких пет држава од мене је неки партнер с којим послујем. Ја треба да добијем неке информације о њему, о томе како он своје обавезе испуњава итд. и сад се појављује неко физичко лице о којем ништа не знам. То је просто несхватљиво. С друге стране, Нацрт новог закона о спољној трговини не предвиђа да се спољнотрговинска фирма оснује по регистрацији чак колико видим по закону нема потребе да се врши регистрација. Није предвиђено ни да спољнотрговинска фирма запосли бар једно лице које има стручну спрему економског смера. У спољно- трговинском ланцу учествује много привредних суб- јеката, фирми, банака, царина, шпедиција. Ако пропадне један, пропаде цео посао. С друге стране, царински закон је знатно унапређен, с тим што има језичких проблема, има много језичких грешака и у једном и у другом закону. Нажалост, ово нису једине примедбе на Нацрт новог закона о спољнотрговинском пословању. *

* *

Ко је проф. др Јелена Козомора?

ДОПУНА ЧЛАНКА „СРПСКЕ ЦРКВЕ БРВНАРЕ" У прошлом броју, Искра, 1. фебруар 2004. го- дине, објавили смо чланак др Војислава Не- дељковића „Српске цркве - брвнаре". Касније смо установили да нам је др Недељковић послао и допуну тога текста. Ниже доносимо поменуте допуне. Курзивом смо означили битна места тих допуна. *★* Због ових разлога - а заиста одан Пра- вослављу прибегао је српски народ изградњи многих цркава - брвнара (па и манастира) свакако од дрвета, или цркава - талпара (у облику кошница). За ту намену коришћено је највише храстово дрво, а у мањој мери и борово (Србија тога доба била је сва

прекриве- на шумама)...

По правилу, у турско доба, оне су грађене у брдима и скровитим местима. А након ослобођења од Османлија почеле су се оне градити и у равницама... Истинабог, прве цркве брвнаре (и манастири) изграђени су још у време првога српског архиепископа Св. Саве. У времену садашњем цркава - брвнара има још врло мало. Једва око четрдесетак. (Раније их је било око 120. Цркава -

талпара данас више нема...

Једна од највећих цркава - брвнара у Србији, налази се у засеоку Пурићима на Златибору. Најмања од њих је у Пети, између Златара и Муртенице. Посвећена је Малој Госпојини. Она је уст- вари мала капела. Најлепша се налази на Златибору, у селу Доброселице. Посвећена је Св. Илији а 1828. године је темељно реновирана. Дабоме, ради потпуности текста нешто се мора рећи о и црквама (и манастирима) - брвнаре и у другим српским етничким просторима...

Др Војислав Недељковић

Др Јелена Козомора је професор на Економ- ском факултету у Београду на Катедри за међунаро- дне економске односе, на предмету Спољнотрговин- ско пословање. Пре доласка на факултет радила је осам година у привреди, у једној познатој спољнотр- говинској кући. Магистрирала је на тему увоза и извоза наоружања и војне опреме. Докторирала је на тему технолошке конкурентности. Коаутор је у књизи „Међународни економски односи". Својим најважнијим делом сматра књигу „Спољнотрговинско пословање” која је, према њеним речима, подједнако значајна и за студенте Економског факултета и за привреднике, јер из ње могу много тога и да стекну знања и да науче да раде.

„ГЕОПОЛИТИКА" 22. 12. 2003.

Разговор водила Маја Нешић

Iskra I. mart 2004

ZATIRANJE POVELJE UJEDINJENIH NACIJA I OSNOVNIH PRINCIPA MEĐUNARODNOG PRAVA I Danas je već svakome očigledno da od Povelje Ujedinjenih nacija i osnovnih principa međunarodnog prava nije ostalo mnogo, ili gotovo ništa u političkoj praksi. lako ni jedno ni drugo nije formalno ukinuto, u poli- tičkoj praksi od njih je malo toga ostalo. Međunarodni poredak se sveo na poredak džungle, u kome radi ko šta hoće ovisno o tome s kojom i kolikom moći raspolaže. Ako bismo to stanje usporedili sa stanjem u nekoj državi - teško bi bilo naći neku državu u kojoj vlada takva anarhija ili, bolje rečeno, u kojoj potpunu i punu vlast ima samo mafija, a svi drugi su osuđeni da se bez roptanja pokoravaju. Taj samoproklamovani apsolutni gospodar naših života, svetski vladar koji ne mari mnogo za Povelju UN i osnovne principe međunarodnog prava i osnovne norme koje bi trebalo da vladaju u međunarodnim odnosima na temelju standarda koji su usvojeni u okviru KEBS-OEBS, su danas Sjedinjene Američke Države, i donekle EU, nakon što je druga velesila koja se takođe često nije držala navedenog principa, SSSR (pokušaj porobljavanja Jugoslavije 1948, intervencije u Istočnoj Nemačkoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Avganistanu), nestala sa istorijske scene. Ni druge velike sile, ili one koje sebe takvim smatraju, često se nisu ustručavale da te principe zanemare. Može se konstatovati da se SAD nisu nikada, od prvog dana kada su svečano stavile svoj potpis na Povelju UN (da ovom prilikom ne idemo u prošlost pre tog datuma) pridržavale principa nemešanja u unutrašnje stvari drugih država. Ako bismo nabrajali sve slučajeve od stupanja Povelje UN na snagu do danas bila bi to duga lista. One naročito danas u praksi rade šta hoće, nesputane ne samo međunarodnim pravom i političkim standardima svečano usvojenim na najeminetnijim međunarodnim političkim skupovima, nego i moral- nim normama savremene civilizacije. Politika i inače nije patila niti pati od moralnih skrupula, ali u slučaju SAD još neki faktori su uticali, po svemu sudeći, da moralnost i etičnost budu odsutni iz politike te zemlje. SAD nacija je zasnovana na genocidu nad domorodačkim sta- novništvom, i ta činjenica je izgleda prisutna i u genet- skom kodu te nacije: verovanje da je sve u sili i nasilju; sve drugo su priče za malu decu. (Američki ambasador u Zagrebu Galbrejt otvoreno je govorio - kada su mu Srbi-Krajišnici nastojali dokazati da su oni u pravu kada je reč o sukobu sa proustaškom hadezeovskom vlasti u Hrvatskoj - da su i Indijanci na američkom kontinentu bili u pravu pa im to nije ništa vredelo!) Da bi se putpunije shavtili uzroci današnje politike SAD, i Zapada u celini, mora se imati na umu i još jedna važna činjenica - koji oštroumno uočava Peter Handke - a to je da je u posled- njih petnaestak godina na vlast došla generacija bivših šezdesetosmaša, trockista, hipija, drogaroša koji su u vrećama za spavanje na “koncertima” “Kotrljajućeg kamenja” i sličnih, bežeći iz škola i fakulteta, provodili vreme...

Iskra l. mart 2004

Što se srpskog naroda tiče, period od početka devedesetih godina do danas je, sticajem napred navedenih nekoliko faktora, postao možda najtragičniji period u njegovoj teškoj i krvavoj istoriji. I on još uvek traje... II Ali, mi ćemo se ovom prilikom ograničiti samo na dva principa Povelje Ujedinjenih nacija, međunarodnog prava i međunarodnih odnosa - na principe zabrane mešanja u unutranje stvari država i zabrane pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti država. Opredeljujemo se za ovo pre svega zbog toga što je to ono što je za nas ovde u Srbiji najak- tuelnije sada, nakon održanih izbora, i nastojanja da se konstituišu Parlament i Vlada, a mešanja sa strane u naše unutrašnje stvari i pretnje traju nesmanjenom bezobzirnošću evo već četrnaesta godina. Svako ko prati ovde kod nas postizborna dešavanja može kao na dlanu da vidi koliko je važno dati valjan odgovor na pitanje ko su nosioci negiranja “sve- tog” principa međunarodnog prava i međunarodnih odnosa da je zabranjeno mešati se u unutrašnje stvari drugih država, i šta nam to oni rade. Koliko se u tome daleko otišlo evo primera. Fransis O’Donel, zvanični predstavnik upravo organizacije Ujedinjenih nacija u ovoj zemlji, ovih dana, kada se nastoji u Srbiji, posle izbora, konstituisati Parlament i Vlada dogovorm političkih stranaka koje su ušle u Parlament, se na najgrublji način meša u naše unutrašnje stvari i, očigledno, za račun međunarodnih mafijaša. Evo kako beogradski dnevnik “Glas javnosti' piše pod naslovom “Pogubno eventualno učešće bivših snaga u vlasti”: „Stalni koordinator UN u SCG Frensis O’Donel izrazio je juče uverenje da će izbor predsednika Skupštine Srbije doprineti povratku političke stabilnosti i naglasio da “želi da veruje” da “izvesni elementi podrške” takvom ishodu ni na koji način ne uslovljavaju formiranje prodemokratske i proreformske koalicione vlade. Navodeći da želi da bude sasvim jasan, O’Donel je poručio u pisanoj izjavi da bi bilo “krajnje politički neodgovorno da demokratske snage ove zemlje uspostave administraciju sa kompromitovanim elementi- ma, koji su uspeli da uništi toliko toga 90-ih godina i da naprave ogromnu Ijudsku tragediju”, saopštila je Kancelarija stalnog koordinatora UN. On je ocenio da bi “najgora stvar za zemlju bila kada bi se osobe sa sumnjivom prošlošću pojavile iz političkih senki u kojima su bile prethodne tri godine i preuzele kontrolu nad državnim institucijama, agencija- ma ili preduzećima”. “U ovom trenutku međunarodni kredibilitet SCG slabi zbog političke neizvesnosti u Srbiji. Jedna od agen-

Zatiranje ... cija UN već je suspendovala svoj program u Srbiji zbog nesposobnosti vlasti da potpišu sporazum na osnovu kojeg je važan donator garantovao 15 miliona evra. Zar ova država može da priušti sebi da izgubi ovu vrstu pomoći u trenutku kada je siromaštvo u tolikoj meri prisutno i kada su potrebe Ijudi tako velike?”, naveo je O’Donel. Zvaničnik UN naglasio je da bi nova vlada trebalo da revidira Ustav, sprovodi čvrstu makroekonomsku i fiskalnu politiku, reformu pravosuđa i javne uprave, obezbedi otvaranje novih radnih mesta, eliminiše korup- ciju i izbori se sa organizovanim kriminalom. On je naglasio da se od nove vlade očekuje i da čvrsto podrži Ijudska prava svih građana, bez obzira na njihovu etničku pripadnost, istraži i privede pravdi sve povrede tih prava i prilagodi domaće zakone međuna- rodnim obavezama." Obratite pažnju na izraz da bi bilo “krajnje poli- tički

neodgovorno da demokratske snage ove zemlje uspostave administraciju sa kompromitovanim elementi- ma, koji su uspeli da uništi toliko toga 90-ih godina i da naprave ogromnu Ijudsku tragedijd’. Ovaj... sigurno dobro

zna ko je devedesetih godina napravio nečuvenu Ijudsku tragediju: upravo njegova organizacija, takoz- vane “Ujedinjene nacije”, pod komandom SAD i Evropske unije, Vatikana i muslimanskih fanatika diljem sveta. (NB: Upravo dok pišem ovaj tekst slušam na TV kako Slobodan Milošević pred Haškim “sudom” iznosi kako je Austrijanac, predsedavajući Saveta bezbednosi UN u maju 1992, prikrio od Saveta izveštaj generalnog sekretara UN kako bi Jugoslavji bile uvedene genocidne sankcije! Zločin verovatno bez presedana u međunarod- nim odnosima!)... Ali, nije on jedini u... nemoralnosti. Kao uzor mu je poslužila EU i neizbežni... Havijer Solana i, naravno, Stejt Department. Oni su bar diplomatski korektniji. Evo šta se nalazi na veb sajtu ambasade SAD u Beogradu:

Izjava Stejt Dipartmenta o novoj vladi Srbije Mi poštujemo demokratske procese u Srbiji i razumemo hitnu potrebu za konstituisanjem nove vlade Srbije. Ipak, izražavamo zabrinutost da bi nova vlada, podržana od Socijalističke partije Srbije, bila nestabilna i nesposobna za efikasno vođenje Srbije u ispravnom smeru. Socijalističku partiju još uvek zvanično predvodi Slobodan Milošević koji je odgovoran za neizrecivu patnju u regionu Balkana i koji je trenutno pritvoren u Hagu na osnovu optužbe o genocidu i drugim ratnim zločinima. Naši odnosi sa novom vladom Srbije zavisiće od narednih koraka koje će preduzimati. Mi želimo da Srbija doživi uspeh. Mi želimo da pomognemo Srbiji na putu ka evroatlanskim strukturama u cilju stvaranja celovite i slo- bodne Evrope koja živi u miru. Očekujemo od nove vlade ubrzanje ekonomskih i političkih reformi, punu saradnju sa Međunarodnim sudom za ratne zločine, uključujući

privođenje i transfer Ratka Mladića i drugih optuženika Hagu, i izgradnju pozitivnih odnosa u regionu jugois- točne Evrope.

Transkript izjave ambasadora Montgomerija TV Studio B, Vesti, 04.02.2004, 19:00h Očigledno da je na narodu Srbije da odluči koji će prilaz odabrati, a na političkim partijama je da se odluče kako će to da sprovedu. Slobodan Milošević je jedan od najodgovornijih za rascep bivše Jugoslavije i za nasilje koje je u ovom regionu trajalo više od jedne decenije. Zato je bitno primetiti da je SPS, pre nešto manje od dva meseca Miloševića delimično postavio kao oslonca njihove politike na nedavnim parlamentarnim izborima. Ta odluka i izjave koje su davali proteklih nekoliko meseci o njihovoj politici, postavlja veoma važno pitanje: Da li će Vlada moći da se osloni na njih prilikom donošenja neophodnih odluka kako bi SCG nastavila svoje puno priključivanje evroatlanskim institucijama i stvorila konkurentnu tržišnu privredu i omogućila bolju budućnost svojim građanima koju su svakako zaslužili. Obratite pažnju na rečenicu: “ Socijalističku partiju još uvek zvanično predvodi Slobodan Milošević koji je odgovoran za neizrecivu patnju u regionu Balkana i koji je trenutno pritvoren u Hagu na osnovu optužbe o genocidu i drugim ratnim zločinima.” Očigledno radi se o

svesnoj laži kojoj nema ravne ni u analima nacista ni u analima boljševika. Svako normalne pameti zna da su tragediju biblijskih razmera u Jugoslaviji isplanirali, izfi- nansirali, izveli u zajednici sa secesionistima... u Jugoslaviji Nemačka, Vatikan, Austrija, Mađarska, EZ (EU), NATO i SAD - upravo oni u Stejt Departmentu koji danas sastavljaju ovakve orvelovske tekstove, a zatim osnovali “sud” koji ima za zadatak da njihovu krivicu pripiše Miloševiću... i srpskom narodu. Milošević i njegov režim samo su pokušali, nevešto, da se odupru toj nemani. Pre izbora u Srbiji, u Beograd je došao Havijer Solana, dobro poznat ovdašnjoj i svetskoj javnosti po tome što je on lično izdao naređenje NATO-u za bombardovanje Srbije. Naravno da je njegov dolazak bio u funkciji uticanja na izbore kako bi njegovi puleni bili izabrani. Rezultati izbora pokazali su da je putovanjem u Beograd uglavnom nekorisno potrošio pare poreskih platiša EU. Verovatno mnogima nije poznato da je Generalna skupština Ujedinjenih nacija našla za potrebno da usvoji rezoluciju kojom osuđuje mešanje država u unutrašnje stvari države u kojoj se održavaju izbori. Reč je o rezoluciji 54/168 od 25.2.2000. koja nosi naziv “Poštovanje principa nacionalnog suvereniteta i nemešanja u unutrašnje stvari država u toku izbornog postupka”. Pozivajući se na Povelju UN i čitav niz drugih dokumenata UN u kojima su ti principi sadržani, u rezoluciji se zahteva od država da te principe poštuju. Posebno se osuđuju finansiranje političkih partija i grupa kako bi se uticalo na izborne rezultate. Budući da smo mi ovde u Srbiji u predizbornim danima, ovo treba imati u vidu i adekvatno reagovati kada neka država pokuša da utiče na izborne rezultate. Pametne države će se uvek uzdržati od aktivnosti protivnih međunarodnim standardima koji se odnose na izborni proces. Naravno da one

Iskra 1. mart 2004

to mogu da čine preko svoje pete kolone u državi u kojoj se održavaju izbori, ali to je drugo pitanje i nije predmet ovog teksta. lako se navedena rezolucija ne odnosi direktno na međunarodne organizacije, više je nego jasno da se iste zabrane odnose i na njih. U tom smislu, članak Franka Fratinija i Havijara Solane, visokih funkcionera Evropske unije, “Srbija na izbornom raskršću”, objavljen u “Politici” od 15.12, je grubo i nedo- pustivo mešanje EU u naše unutrašnje stvari, protivno gore navedenim principima. Spomenimo više kao kuriozitet kako je beogradski list “Politika” u broju od 21.12, na prvoj strani, u naslovu krupnim slovima navela da je “DSS-u stigla podrška Rusije”, a iz teksta se vidi da nije o tome reč, već da je podršku uputila jedna ruska politička partija... Kada govorimo o principima međunarodnog prava koji zabranjuju mešanje u unutrašnje stvari država i navodimo napred opisano ponašanje inostranih faktora u vezi sa upravo završenim izborima u Srbiji i sastav- Ijanju nove vlade, ne sme se zaboraviti zločinačka i sramna uloga istih tih inostranih faktora u petooktobarskim događajima 2000. godine u Srbiji, njihovoj ulozi u instaliranju petooktobarskog režima u Beogradu - finansiranje prevrata, instruktaža u budimpeštanskim i sentandrejskim hotelima u kojima je, usput rečeno, velika možda i presudna uloga bila gore citiranog amabasadora Imperije Montgomerija. III Da su principi zabrane mešanja u unutrašnje stvari država i pretnja silom i upotreba sile sadržani u mnogim instrumentima međunarodnopravnog i političkog karaktera nije uopšte nimalo sporno. To znači, da oni koji se te zabrane ne drža čine to potpuno sves- no, ispoljavajući prezir prema međunarodnom pravu i svečano datim političkim deklaracijama na najvišim mes- tima međunarodene politike (recimo, Finalni akt KEBS-a koji je svečano potpisan 1. avgusta 1975. u Helsinkiju...) Ipak, podsetimo na njih: - Povelja Ujedinjenih nacija - pre svega član 2 tačka 7. “Organizacija i njeni članovi postupaju u spro- vođenju ciljeva navedenih u članu 1 u saglasnosti sa sledećim načelima: ...7. Ništa u ovoj Povelji ne ovlašćuje Ujedinjene nacije da se mešaju u pitanja koja se po suštini nalaze u unutrašnjoj nadležnosti svake države niti zahteva od članova da takva pitanja iznose na rešava- nje na osnovu ove Povelje; ali ovo načelo neće uticati na primenu prinudnih mera predviđenih u glavi VII”. U najužoj vezi s ovom odredbom je i odredba tačke 4 istog člana koja zabranjuje pretnju silom i upotrebu sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti neke države. - Finalni akt Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (Helsinki) - “Princip VI Nemešanje u unutrašnje poslove” : “Države-učesnice uzdržavaće se od svakog mešanja, neposrednog ili posrednog, pojedi- načnog ili kolektivnog, u untrašnje ili spoljne poslove koji spadaju u unutrašnju nadležnost druge države-učesnice bez obzira na njihove međusobne odnose. - One će se, sledstveno tome, uzdržavati od svakog oblika oružane intervencije ili pretnje takvom intervencijom protiv druge

Iskra 1. mart 2004

države-učesnice. - Isto tako, one će se u svim okolnos- tima uzdržavati od bilo kakvog drugog akta vojne ili poli- tičke, ekonomske ili druge prinude, usmerenog na to da vršenje prava svojstvenih suverenitetu neke druge države-učesnice podrede svojim sopstvenim interesima i time obezbede za sebe bilo koju vrstu koristi. - Sledstveno tome one će se, između ostalog, uzdržavati od neposrednog ili posrednog pomaganja terorističkih aktivnosti ili subverzivnih ili drugih aktivnosti usmerenih ka nasilnom zbacivanju režima druge države članice.” Princip II istog dokumenta zabranjuje pretnju silom i upotrebu sile u međudržavnim odnosima poput zabrane sadržane u Povelji UN... - Deklaracija o nedopustivosti mešanja u unutrašnje poslove država i o zaštiti njihovog suvereniteta i nezavisnosti, usvojena Rezolucijom Generalne skupštine UN br. 36/103 od 9.12. 1981. godine. U više svojih rezolucija Generalna je skupština potvrđivala ovaj princip. - Deklaracija o načelima međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji među državama u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, usvojena Rezolucijom Gneralne skupštine UN br. 2625 (XXV) od 24.10. 1970. - Gore već spomenute rezolucije Generalne skupštine UN br. 54/168 odd 24.10.2000. koja zabranjuje mešanje u izborni proces država. Kao što smo rekli, princip zabrane mešanja u unutrašnje stvari dršava je nesporan. Taj princip, izražen u gore navedenim međunarodnim instrumentima, nebro- jeno je puta potvrđivan u međunarodnim pravnim i poli- tičkim dokumentima, konferencijama i susretima državnika i stručnjaka u međusobnim susretima. Recimo, na mnogobrojnim susretima u okviru Pokreta nesvrstanosti, i tako dalje. Znači, nema nikakve potrebe da se dokazuje da je to jedan od najvažnijih važećih principa u savremenim međunarodnim odnosima - ius cogns kako bi se to stručno reklo. IV Naravno, mešanje u unutrašnje stvari drugih dršava moguće je na više načina i različitog intenziteta po posledicama koje iz takvog postupanja mogu nastati. Najteže posledice nastaju, naravno, kada se to čini na dva načina: (1) podsticanjem i / ili pomaganjem tero- ristiških ili sesesionističkih snaga u nekoj državi i (2) golom agresijom na državu, danas uobičajeno eufemistički nazvanom “humanitarna intervencija”, kakve su bile agresija na Srbiju, Afganistan i Irak. Kao što je dobro poznato, Jugoslavija je bila objekt oba ova načina intervencije u njene unutrašnje stvari, izazivajući razbijanje države, smrt i sakaćenje stotina hiljada njenih građana, razaranje materijalnih i kulturnih dobara. (1) lako su u komunističkim vrhuškama jugoslovenskih republika Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Makedonije - pa i Crne Gore - bile prisutne secesionističke ideje i političke težnje, naročito nakon usvajanja novog ustava SFRJ 1974. godine, do

Zatiranje ... komadanja Jugoslavije sigurno ne bi došlo - u svakom slučaju ne nasilnog i krvavog - da nije bilo stranog faktora koji je skovao plan njenog razbijanja, finansirao ga, naoružavao secesioniste i što je možda bilo presudno - obećao brzo diplomatsko priznanje nezavisnosti secesionističkih entiteta. U tome su posebno istakle Vatikan, Nemačka, Austrija i Mađaraska (snabdevanje oružjem pre svega hrvatskih secesionista), Italija i EZ u celini, i naravno naročito - sa izvesnim oklevanjem i zakašnje- njem - Sjedinjene Američke Države. Najzločinačkija je u svemu tome naravno bila uloga SAD, jer su one uspele da potpuno podjarme čitav sistem Ujedinjenih nacija da postanu obična alatka njihove politike. Čak je i Generalna skupština, a da ne govorimo o Savetu bezbednosti, po komandi SAD činila zločine protiv Jugoslavije i srpskog naroda (na primer, rezolucije 47/1, 49/43). Ta podjarmljenost nastavila se u odnosu na jugoslovenske secesionističke entitete - bivše republike i petooktobarsku vlast u Beogradu. “Nijedna vlast od

Triglava do Makedonije ne sme ništa da preduzme ako to nisu odobrile SAD i Evropa”, veli ovih dana Stipe Šuvar. (2) Kao što rekosmo, nije mali broj onih koji pod firmom “humanitarna intervencija” nastoje da potpuno ponište princip zabrane mešanja u unutrašnje stvari država. Institucija “The Carnegie Council on Ethics and International Affairs”, na primer, ovako sumira svoje gledanje na princip zabrane mešanja u unutrašnje stvari vizavi navodnih etičkih principa: „Mogućnost da se stavi u žižu humanitarna intervencija označava sažimanje polja etike i međunarodnih odnosa. Intervencije u Bosni, Ruandi, Hajtiju i Somaliji, na primer, znače novu rešenost međunarodne zajednice da se umeša u unutrašnje stvari država. Međutim, akti humanitarne intervencije nose sa sobom brigu o dosled- nosti i uspešnosti koja zahteva veliku pažnju i brižljivu pripremu. Problem državnog suvereniteta nasuprot moralnih imperativa nastavlja da izaziva spoljne činioce. Ovaj esej diskutuje subjektivne i objektivne promene koje su se dogodile u međunarodnim odnosima u odnosu na humanitranu intrevnciju i ispituje intervenciju iz realne i liberalne teoretske perspektive. Uzimajući libe- ralnu teoriju za osnovu, esej nudi novu verziju liberali- zma po kojoj istorijska garancija državnog suvereniteta postaje potčinjena zahtevu Ijudskih prava, pružajući time opravdanje za humanitranu intervenciju." Gornji stav i njemu slični stavovi kao da zabo- ravljaju na jednu “sitnicu”. A ta “sitnica” je da u Povelji UN postoji takozvana Glava VII koja daje ovlašćenje Ujedinjenim nacijama da one ocene da li u nekoj državi treba iz razloga čovečnosti intervenisati ili ne. A u slučaju “intervencije” na Srbiju, na Avganistan, na Irak itd. nije bilo takvog ovlašćenja UN. Goloj agresiji NATO pakta na Srbiju 1999. godine, kao najekstremnijem vidu mešanja u unutrašnje stvari, prethodilo je dugogodišnje mešanje u unutrašnje stvari Jugoslavije i Srbije, naročito od strane SAD. To je naročito dolazilo i još uvek dolazi iz Kongresa - više nego iz Stejt Departmenta i Bele kuće - gde deluju snažni antisrpski jevrejski i šiptarski lobiji, finansirani od

šiptarske i albanske emigracije u SAD sredstvima uglavnom dobijenim od šverca droge i trgovine belim robljem, u cilju odvajanja Kosova i Metohije od Srbije i stvaranja još jedne albanske države na Balkanu i trajne destabilizacije ovog dela Evrope sa krvavim i nesagledi- vim posledicama. Kada se sve ovo napred navedeno pod (1) i (2) ima u vidu, čovek ne može a da ne podseti na jedan zapis Dejana Medakovića, akademika i bivšeg sekretara i predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, koji u svojoj knjizi “Suočavanja”, izdatoj 2002. godine, o tome da je na procesu nemačkom generalu Leru i grupi nemačkih oficira neposredno posle Drugog svetskog rata, šef Upravnog štaba za Srbiju dr Harald Turner svedočio, da je Hitler bio odlučio da će, ukoliko Nedić odbije da pomogne da se Srbija smiri, Beograd i Mačvu okupirati ustaše, severnu Srbiju će predati Mađarima, a ostatak Srbije će staviti u bugarsku okupacionu zonu, dok će Albancima predati ceo Sandžak i sve do Kraljeva, gde će biti granica sa bugarskom zonom. Dakle, ideja o krvavom komadanju Jugoslavije i Srbije je samo preuze- ta iz Hitlerovog Glavnog stana od strane kreatora novog svetskog poretka. V U zaključku smatramo da se sa sigurnošću može reći da odredbe Povelje UN i principi međunarodnog prava i međunarodnih odnosa koji se odnose na zabranu mešanja u unutrašnje stvari država i pretnju silom i upotrebom sile nisu prevaziđene i da ih ne treba menjati. Ono čto bi trebalo učiniti jeste pronalaženje efikasnih mera za njihovo poštivanje, za njihovu implementaciju. Istinska međunarodna zajednica bi trebalo upravo da to čini, a ne da slepo služi kao najobičnija alatka za ost- varivanje politike pomahnitale međunarodne mafije. A do tada kao da ne preostaje ništa drugo nego da kao Andrićev Alihodža koga je pregazilo vreme lamentiramo nad svojom sudbinom: „Ali neka, ako se ovde ruši negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih Ijudi koji znaju za božji hator. Ako je Bog digao ruke od ove neserećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali, ko zna? Ko zna? Može biti da će se ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božijeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih Ijudi koji su za božju Ijubav podizali trajne građevine da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja Ijubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti. Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim trzajima." (“Na Drini ćuprija”). ARTEL, 10. 2. 2004. <office @ artel.co.yu>

Dr Milan Tepavac

(Napomena Iskre: Tekst zbog dužine nešto skraćen.

Iskra 1. mart 2004

CARLA DEL PONTE NA AUSTRALIJSKOJ TELEVIZIJI Zahvaljujći jednom mom dobrom prijatelju dobili- smo jedan isečak iz programa od 15. januara, Televizija SBSA. To je bio multi-etnički program koji je obuhvatio Bosnu, Kosovo i Srbiju. (Drugim rečima nasiljem stvorene feude velikog inkvizitora naših dana). Tačka koja je privukla najviše pažnje, bila je pojava u parlamentu Srbije u Beogradu, Madam del Ponte, po zlu glasu čuvenog prosekutora Srba u „Linč tri- bunalu” u Hagu. Kao što je poznato Tribunal finansira Amerika uz pomoć britanske vlade „Novog laburizma”, čiji predsednik g. Bler podržava taj sud svog prijatelja Klintona.. Najinteresantnija tačka

Odjednom se pojavljuje Madam del Ponte u auli Skupštine i bez osvrta, levo ili desno, pravo hoda do predsednika vlade Srbije g. Zorana Zivkovića, kojem pruža jedan poveći zapečaćeni koverat. Ne kaže od koga, ali naglašava da ga predsednik mora pročitati. Gospodin Zivković odbija da primi dokumenat i vraća ga donosiocu rečima: ,,Vi ste Madam del Ponte neovlašćeno ušli u skupštinsku salu, bez potrebne diplomatske procedure. Vi jedino možete legalno ući u salu Skupštine ako sledite diplomatsku proceduru, inače morate napustiti dvoranu. Madam del Ponte morala je shvatiti da njen diktatorski nastup nije upalio i nije bilo druge već da se okrene, na levo krug, ka izlasku. Nije teško pogoditi da je bila iznenađena, jer je očekivala da se njen bahatni nastup snishodljivo prihvati, obzirom da je ona „prokonzul” velike Imperije naših dana. Poslaničko reagovanje

Reakcija je došla od strane poslanika Radikalne stranke, koji su počeli sa skandiranjem: „Karla ustaša, Karla ustaša, Karla ustaša ...”! Pri izlasku iz zgrade nju je dočekao isti pozdrav kao i u parlamentu. Drskost pomenute dame oličava nasilje i oholost zvaničnog zapadno-evroposkog stava prema srpskom narodu, što je zapad prihvatio od otomanskog doba. Na kraju programa jedan oficir jugoslovenske armije izjavio je da se na Kosovu borio protivu agresora zavojevača- terorista koje su finansirali Amerika, Nemačka i druge zemlje.

UNIŠTITI SRPSKI VIRUS Nedavno je izašla knjiga sa gornjim naslovom, u kojoj su sinhronizovane izjave pojedinih američkih i zapadno- evropskih moćnika izrečenih za vreme kolonijalnog građan- skog rata u Bosni. Pisac knjige g. Zoran Petrović - Piroća- nac, prikupio je izjave evro-američkih siledžija, koje prvo portretiraju same autore izjava, a zatim i njihove moralne vrednosti koje su svukli u blato. Ovi pojedinci Amerike i Evrope imali su pristup modernim masovnim medijima, dok je Srbima to bilo onemogućeno. Tu mi imamo staljinsko- nacističku situaciju blaćenja i izvrgavanja ruglu oklevetane žrtve bez mogućnosti odbrane. Klevetnici su zaboravili da oni žive u demokratskim zemljama gde princip pravde, bar na rečima, počiva na „Due process of Law” (Temelji na načelu zakonitosti, kako zakon propisuje: Svako je nevin dok se zakonski ne utvrdi drugačije). Počinjemo sa listom imena iz pomenute knjige, koja su nam bila dostupna: Autor je ispod naslova stavio sledeći podnaslov: „Prilozi

za istoriju demokratije, tolerancije i govora

Iskra 1. mart 2004

ljubavi”. Sve ovo što su pojedinci na zapadu rekli, prvo, slika

njihov moralni lik i integritet, a zatim srpski. U gradjanskom ratu u Bosni bilo je zločina sa srpske strane, kao i na drugim dvema: muslimanskoj i hrvatskoj. Međutim, zapad predvođen od Amerike prihvatio je naci-komunistički stav klevetanja cele nacionalne grupe zbog grehova pojedinaca. Zatim, na ovom pitanju zapadni demokratski lideri (ne svi) žalosno su pali i sišli u klevetničku kaljugu. Pustimo ih da govore: Papa Jovan II. Reči upućene predsedniku Klintonu, povodom javnog pojavljivanja u Denveru. „Trebalo bi da bombardujete Srbe”.

„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista”. (Izjava Zaka Siraka predsednika Francuske, na ručku predstavnika EU, juna 1995. g.) „Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe”. (Otac Pjer, poznati francuski sveštenik humanista, po povratku iz

Sarajeva i posete tržnici Markale 2 - na konferenciji za štampu). „Što se Srba tiče, to je jedan bolestan narod”! (General Žak Kot, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni. Vojni mesečnik Defence National, juni 1997., Pariz.) „Srbi nisu naročito pametni: srpska deca se više neće smejati.” Laurence Eagleberger, bivši državni sekretar SAD- a. „Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat. Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd”. Pol Džakson urednik lista Calgary Sun, u izjavi za Phoeniks Star, 13.10.1997. „Trebalo bi da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne uništi”. David Gompert stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije. Casopis Foreign Affairs, juli/avgust. „Srbe treba baciti na kolena”. Klaus Kinkel, nemački ministar spoljnih poslova. 27.5.1992. „Srbi su zločinački dupeglavci”. Ričard Klintonov emisar u Jugoslaviji, Newyorker 6.11.1995.

Holbruk,

„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek.” Margaret Tačer, bivši britanski premijer. Njujork Tajms, 4. 5.1994. „Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu” Bosiljka Misetić, potpredsednica hrvatske vlade, na sednici kolovoza 1995. „Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena”. (Srđa Popović, advokat, potpisnik zahteva svetskih intelektu- alaca za bombardovanje Beograda u izjavi za zagrebački Globus, oktobar 1994. g.

„Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja, koju je obnovio gospodin Cosić, predsednik Srbije, koji je još 1990. g. objavio Memorandum.'' Zak Delor, bivši predsednik EU, izjava na francuskoj televziji maja 1994. „Uostalom, Bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali

K ar l a .. . samo banda razbojnika i ubica”, Johan Fric, direktor bečkog dnevnika Die Presse. „Srbija je nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija.” Josif Brodski, ruski jevrejski pesnik, disident i nobelovac, u dnevniku „International Herald Tribune, 5. maja 1993. „Srbi su dvodimenzionalni narod sa težnjom ka prostakluku... Životinje koriste svoje resurse znatno srećnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju”. Ser Petar Justinov, glumac, ambasador UNESCO. The European, 10. juni 1993. (Gospodin Justinov je poznat i dobar glumac. Njegov sud i osuda, bez saslušanja i boljeg poznavanja stvarnosti, mnogo su bliži ljudskoj životinji bez rasudjivanja, nego što je prostakluk Srba, koji im on imputira - SV). „Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije”. RalfDiter Kluge, profesor univerziteta u Tubingenu, Nemačka 1997. (Pisac ovih redova, pre tri godine, pisao je kritičko pismo profesoru dr Diter Kluge. On je brzo odgovorio, negirajući potpuno ono što mu se pripisuje. Tada je pisao: „Naprotiv, ja govorim srpski, volim srpsku književnost i istoriju. Vanredni sam saradnik Srpske akademije nauka i umetnosti. Ja sam protestvovao protivu NATO bombardovanja Srbije”, prilaže kopiju pisma štampi o tome i traži izvor iz kojeg ga ja citiram). „Srbi su nemilosrdni ljudi, spremni zaklati nožem, što mogu zahvaliti svom slovenskom poreklu.” (Fransoa Kremio, pripadnik francuskih snaga SFOR-a, 19.2.1994. Republika, maj 1995. ,,Na nesreću nisam pobio sve Srbe”. Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučske stranke, Feral Tribune, studeni 1995. „Nek se Srbi podave u sopstvenom smradu”. Helmut Kohl, nemački kancelar. (Ovo donekle govori i o familijarnos- ti Herr Kancelara sa svinjcem u kojem se samo rokće ali se ne govori - SV). „Vodićemo rat protivu Srba diplomatski, ekonomski, politički, propagandno i psihološki..” James Baker, sekretar SAD na američkoj televiziji, juni 1992. „Ovo je borba izmedju dobra i zla i NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada”. William Kohen, državni sekretar za odbranu SAD, proleće 1999. „Rat protivu Srba nije više samo sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva." (Ništa originalno, već ponavljanje američkog prethodnika Kohena - SV). Britanski premijer Bler, prilikom bombardovanja Srbije 1999. „Srbi sprovode teror i siluju albansku decu”. Bil Klinton, Predsednik SAD na proslavi 50. godišnjice NATO 23-25. 4. 1999. (Poznato je da je taj govornik lažov i krivokletnik, pored drugih svojstava - SV) „NATO razsrbljivač" (DESRBIZATOR) rasistička anti srpska reklama za sprej koji uništava gamad. Kanal francuske TV emisije Horizonti, april 1999.

DR ALEKSA ĐILAS, SOCIOLOG O BUDUĆNOSTI KOSOVA - Mark Grosman iz američkog Stejt departmenta izjavio je, krajem prošle godine da sredinom 2005. mogu početi razgovori o statusu Kosova. Ali, kao preduslov je postavio da vlada u Prištini ispuni standarde, od kojih su glavni demokratija, pravna sigurnost i povratak i bezbednost nealbanaca. Albanci su to protumačili kao američko obećanje nezavisnosti. Međutim, nikakvog zvaničnog i obavezujućeg obećanja nema. A standardi sasvim sigurno neće biti dostignuti. Nije netačno da je Srbija Kosmet izgu- bila. U delovima pod albanskom upravom Srba nema, a njihov povratak nije mnogo verovatan. Dok vlada i skupština u Beogradu nemaju uticaja na Kosovu, vlada i skupština u Prištini stalno proširuju svoju vlast. Ipak, to nikako ne znači da su Srbi sve izgubili i da treba od Kosova dići ruke. Ako se tragedija ne može izbeći, ona se može umanjiti.

Da li je došlo vreme da I srpska vlast prizna da je Rezolucija 1244 u praksi poništen i da se okrene konkret- nim rešenjima pre педо što bude prekasno?

- Nema sumnje da se Rezolucija 1244 sve manje poštuje. Ipak, ne smemo zaboraviti da je to veoma važan dokument koji je izglasao Savet bezbednosti UN. Treba spomenuti i vojnotehnički sporazum iz Kumanova i deklaraciju o saradnji između Srbije i UNMIK-a. Srpski poli- tičari treba da su svesni da ce Zapad sve više dopuštati nepoštovanje tih dokumenata. Oni treba da vode politiku koja polazi od te realnosti. Ipak, nikako ne treba javno reći da se radi o mrtvom slovu na papiru. Postojanje tih dokumenata je adut u srpskim rukama. Oni formalno ne mogu biti izmenjeni bez našeg pristanka, a za taj pristanak sigurno se može dobiti nešto zauzvrat. Zapadne demokratije zasnovane su na vladavini zakona. lako se zakoni manje poštuju u međunarodnim odnosima, zapadnim vladama ipak nije lako da pred svojim javnim mnjenjem opravdaju flagrantno kršenje ugovora koje su same potpisale. Zato je za srpske političare mudro praviti se lud pred zapadnim i svetskim javnim mnjenjem i ponašati se kao da je Rezolucija 1244 nešto neizmenjivo - osim ako se mi zva- nično složimo da se ona izmeni. (Večernje Novosti, 16.2.4.)

„Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti.” James Shea, portparol NATO-a, mart 1999. g. „Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba. Ove nedelje osmoro. To je jasan napredak”! Bernard Couchener, Francuz, šef civilne misije UNO na Kosovu i Metohiji, u izjavi TV France krajem marta 2000. Pisac ovih redova smatra da poganluk i moralni smrad govornika zaslužuju da ponovimo onu Njegoševu: „Otpiši mu kako znaš vladiko, a čuvaj mu obraz kao i on tebi”! Uz Njegoševu, prirodno dolazi i ona Sekspirova iz nje- govog dela „Comedies”. U komediji „Much Ado About Nothing” („Mnogo napora oko ničega”) Pedro pita: „Kakve su uvrede počinili ovi ljudi?” Jedan od svedoka kaže: „Oni su lažno izveštavali; šta više: lažno su govorili; drugo: oni su klevetnici; šesto i poslednje, oni su oklevetali ženu; oni su pro- turali nepravedne stvari” i da završimo: „Oni su lažljive hulje!”

Staniša Vlahović

Iskra 1. mart 2004

БРИСЕЛСКА ПАТКА У СОСУ ОД РАМБУЈЕА Искуство нам показује да они који управљају државом често нису склони да узроке својих спољнополитичких промашаја и ударце које им задаје међународно окружење сагледају отворених очију и уз објективну анализу. Истини за вољу, суочавање са реалношћу није нимало пријатно. Уз то је и политички ризично. Нарочито када се приближе избори, као сада у Србији. Страначким лидерима и следбеницима оно доноси разочарење, а у јавном мнењу буди непове- рење. То није била врлина претходне, а још мање је садашње, одлазеће власти. Узгред, овај луксуз неуважавања реалности себи дозвољавају и неке много веће земље - као, на пример, САД тренутно у Ираку. Али њихова моћ и богатство, као и доминантна пози- ција у свету, довољни су да амортизују сву штету која ће из тога настати. Једино можда неће измаћи суду историје, али тек кроз 50 година и то под условом да је неко други буде писао. Које то поруке из света данашња српска власт не схвата или неће да види? Погледајмо само две најновије. Од Карле дел Понте је стигао захтев за неодложно упућивање четворице генерала у Хаг. Наши министри су оштро приговорили, тврдећи да је изабрано „погрешно време”. Отишло се чак дотле да је непопуларној дел Понтевој приписано да је постала члан изборног штаба ако не Српске радикалне странке а оно сигурно Социјалистичке партије Србије. Сада је опет на министарском самиту ЕУ у Бриселу пружена пуна подршка Холкеријевом пројекту за Косово и Метохију под називом „Стандарди пре ста- туса”. Српска влада је дан раније тај пројект одбацила, уз образложење да он води даљем фор- мално-правном одвајању ове покрајине од матице Србије. При том је МИП Свилановић „хладно” одседео на самиту у Бриселу, као да изјаву Владе Србије није стигао да прочита. Једино је тражио „усавршавање” овог плана. (Повратак у родно Гнилање очигледно га више уопште не интересује). Иначе, у Бриселу га о пројекту нико ништа није питао, осим што му је преми- јер Косова Реџепи неукусно одбрусио. За тако мало времена, заиста превише гафо- ва, љутњи и промашаја. Исхитреност и кратковидост у реакцијама, очигледно су резултат предизборне нер- возе, а не осмишљеног приступа или заокрета у спо- љној политици. Уосталом, да би се размишљало о заокрету, прво се морају дати одговори на питање зашто је у овако кратком року и из Хага и из Брисела овдашњој власти тако немилосрдно сипана хладна вода за врат? Више је разлога за то, али у новинском тексту биће довољно поменути само неке. Прво, међународни чиниоци су проценили да садашња екипа на власти неће опстати, нити ће искористити предстојећу избор- ну шансу, те је потребно на време се од ње дистанци- рати. Друго, та влада је преузела одређене обавезе, које треба да испуни пре истека мандата како у

Iskra 1. mart 2004

погледу Хага, тако и у погледу Косова - па је на то треба присилити. Tpefce, овдашњој власти је као једи- ни предизборни адут поново понуђено обећање о убрзаном приближавању Европској унији. Тиме јој је онемогућено да заигра на карту „антихашког лобија”, мада се неки министри од тога нису либили.. Четврто, искуство у свим источноевропским земљама показује да су све „постреволуционарне” гарнитуре власти имале краткотрајан и врло прецизан задатак - да државни апарат и привредну структуру „очисте” од припадника или симпатизера претходне власти и спроведу убрзану приватизацију. Њихов рок трајања отуд је био ограничен, као што је и задатак био јед- нократан. Пето, глобалне велесиле и групације која им припадају већ деценијама осим званичне, спроводе и такозвану “two track” па и “three track” дипломатију, где тајним или приватним каналима са невладиним али и антивладиним структурама покушавају да припреме терен за остваривање одређених својих циљева у даљој будућности и у потпуно другачијем распореду унутрашњих политичких снага. Ако се све то има у виду онда је јасно да нема никаквих разлога за чуђење поводом сигнала из Хага и Брисела. Није реч о некој поновној „завери” светских центара моћи против мале Србије или о персоналном анимозитету према личностима из садашње гарнитуре у „Немањиној 11 ” у Београду. Још мање је дел Понтова то чинила „на своју руку”. Коначно, подршка Косову из Брисела није преседан, већ напротив - континуитет једне политике. Та политика - заједно са роковима и модалитетима спровођења, укључујући испоручивање оптужених Хагу- до детаља је зацртана у непостојећем „споразуму из Рамбујеа”. Све што је тада скувано у политичкој кухињи Мадлен Олбајт данас се под другим именом сервира на бриселском, вашинг- тонском или њујоршком столу. Само треба отворити ову алхемичарску књигу и прочитати шта даље следи, нарочито Анекс Б. Најновији „Пројект за Косово” је из Брисела веома смишљено лансиран управо у овом моменту. У Србији тренутно ни једна политичка институција не функционише председник не постоји, парлемент је распуштен а влада је фактички у оставци. Ко онда има стварни капацитет и ауторитет да начини довољно снажан и убедљив међународни демарш који ће стави- ти ван снаге „Косовски пројект”? Нико! То што је Влада Србије објавила саопштење којим одбацује овај пројект је више за унутрашњу употребу својеврсни седатив за бираче. Уосталом, ехо тог чина је трајао непуна два дана. Загушио га је исто тако временски и маркетиншки добро испланиран потез „Скупштине Косова”, да све законе Републике Србије, донете после 1989. године прогласи неважећим. Републичка Влада је овог пута много жешће реаговала, посебно они њени функционери који су са врха страначких листа за изборе. Дигла се и велика прашина у медији- ма, а онда је после дводневне неизвесности Холкери „храбро и одлучно” поништио овакву одлуку „Косовске Скупштине”.

—

ZADNJI ČASOVI GENERALA RUPNIKA Zadnji trobroj časopisa TABOR, (juli-septembar 2003. ), glasila Saveza slovenačkih antikomunističkih boraca, donosi uvodni članak s naslovom: „Како je umro general Rupnik” sa lepom generalovom slikom okružen Slovenkama u divnim narodnim nošnjama koji glasi: „Рге 28 godina je novinar Dušan Željeznov u Ijubljanskom listu Tovarišu s podrobnim cinizmom objavio svoju verziju, koju prenosimo našoj braći: 'Popodnevno sunce je sijalo i oblivao Ljubljanu. Prijatno i toplo je bilo, kada je sat na zvoniku Svetopetrovske crkve otkucao pola četiri. Sat je od- zvanjao s razbijenim brojčanicima. Popucali su prilikom eksplozije na Ijubljanskom kolodvoru maja 1945. Na dvorištu Svetopetrovske kasarne, gde su posle već održanog suđenja bili zatvoreni Lav Rupnik, Ervin Rosner, Milko Vizjak i dr. Lovro Hacin, - zaustavila se crna policijska Marica.

Sat je najavio 16. čas, kada je automobil doveo Rupnika na Strelište. Kada je izašao iz automobila - bio je obučen u zebrastu odeću - obazirao se i sa iznenadjenjem se čudio. - ,,Da li su moju molbu za pomilovanje povoljno rešili?” - tiho i ponizno je upitao tužioce, sudije i pratioce. - ,,Ne, moramo vam saopštiti, da su vašu molbu za pomilovanje odbili” - odgovorili su potištenom Rupniku. Potom se desilo što je sudba odredila. Ništa se nije opirao kad su ga vodili prema strelištu. Tamo mu oči nisu zavezali.

Бриселска ... To je приказано као велики успех одлазеће српске власти. Наравно, сам за себе, то и јесте. Али објектвино није, када се узме у обзир да у целини на Косову влада адмнистрација УН и то уредбама које сама прописује. Заокупљени овим питањима, српски лидери су већ заборавили на претходно усвојени и далеко значајнији бриселски „Пројект за Косово”. Тај пројект ће, нажалост, још дуго бити обавезујуће упут- ство за даље активности међународне заједнице на Косову. Српски закони, који ће и онако у Скупштини Србије убрзо бити промењени, представљају последњу танку нит о коју још само формално виси републички суверенитет над јужном покрајином. У својој наивности, овдашње политичке гро- маде се нису упитале зашто је одлука о поништењу српских закона од стране „Косовске Скупштине” донета само два дана после усвајања бриселског документа о Косову. Зашто то није учињено раније? На пример, на „Дан албанске заставе", који је тамо национални празник? Могло је без икаквих проблема. А и више би приличило том свечарском тренутку. Уљуљкани блаженим незнањем, овдашњи формални носиоци остатка власти не схватају да је то била маестрално режирана представа за овдашњу јавност. Она је имала циљ да амортизује негативне реакције српске стране на много далекосежнији доку- мент, онај претходно усвојен у Бриселу. Међутим, то није први пут да поједине структуре међународне заједнице, са својим пуленима на Косову, изводе показне вежбе замајавања српске власти и јавности. На тај начин, Немањићким следбеницима у Београду ноншалантно је сервирана „Бриселска патка у сосу од Рамбујеа”. А они су је слатко покусали. АРТЕЛ, 6. 2. 2004. <artel.co.yu>

Stražari su pozvali Lava Rupnika iz ćelije da ih prati ka automobilu parkiranom u dvorištu. Vrata Marice je zalupio stražar i šofer je upalio motor. Niz putanju Svetopetrovske kasarne Marica je zaokrenula ka Ljubljanici i uputila se prema Gruberjevom prokopu. Kod Karlovskog mosta je morala čekati da cvileći prodje tramvaj prema Rakovniku. Prošla je (Marica) Karlovski most i nastavila prema Dolenjskoj cesti do Zelenog borja, kraja ispod Golovca, ge je nekada bilo Ijubljansko šetalište.

Душан Васић

бивши амбасадор СРЈ у Мексику

Sedam mladih knojevaca - partizana je stalo u stroj i čekalo na zapovest. Vodnik je oštro komandovao mirno, potom da priprave puške na gotovs i bilo je 16.10 popodne te srede 4. septembra 1946. godine, kada je odjeknula salva egzekucijskog voda. „Živeo Slovenski narod!” bio je zadnji poklič nekadašnjeg generala jugoslovenske vojske, domobran- skog generala Lava Rupnika. Pet metaka je pogodilo Rupnika - četiri u prsa od kojih jedan u srce, peti mu je prostrelio vrat. Sat je odzvonio 16.15. Tako je bila 4. septembra izvršena smrtna kazna nad generalom Lavom Rupnikom, koji je 10. avgusta bio napunio 66 godina”. (Iz časopisa TABOR) Preneo: Bora M. Karapandžić

MORIJON: SREBRENICA "ŽRTVA VIŠIH INTERESA U SARAJEVU I NJUJORKU". Francuski general Filip Morijon je danas na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom, potvrdio navode iz svoje knjige da je "stanovništvo Srebrenice bilo žrtva višeg interesa u Sarajevu i Njujorku". Pošto je Milošević citirao navode iz njegove knjige, Morion, bivši komandant UNPROFOR-a u BiH je rekao da je "to tačno i da je ubeđen u to". (Tanjug, 12.2. 2004)

(Претходно објављено у „Данас”, 27-28. 12. 2003.)

Iskra 1. mart 2004

IGRA OKO I SA SREBRENICOM (2) КАКО JE SA ZAPADNOM POMOĆIIZGRAĐEN, U SRCU EVROPE, TROJANSKI KONJ ZA ISLAMSKE TERORISTE (Nastavak iz prošlog broja) Amerika je dala ideju u ovom poduhvatu i, na nesreću, zapadna Evropa progutaće američku udicu. Igra oko Srebrenice raširena preko masovnih medija jeste američka ujdurma. U ovoj igri Amerika se pojavljuje kao zaštitnik Islama, u ovom slučaju bosanskih muslimana koji su prikazani kao žrtva srpske agresije. Hrvati, katolici, takođe su prikazani kao žrtva srpske agresije. Iako se rat odvijao borbom u troje, Amerika će uspeti da Muslimani i Hrvati napuste međusobnu borbu i ujedine se protivu Srba. Za poslednje dve godine gra- đanskog rata to jedinstvo biće postignuto. Američki mediji i njene institucije postaće zaraženi srbofobijom do te mere da nacisti i komunisti na vrhuncu njihovih moći nebi mogli biti ni šegrti američki. Razbijanjem Jugoslavije, olakšano je američko vladanje Balkanom. Umesto jedne jake Jugoslavije sedam feuda na njenoj teritoriji, bio je i ostao američki ideal. Da bi sebe mogla da predstavi kao „humanog” intervencionistu potrebno je bilo ocrniti Srbe tokom njihove ofanzive na Srebrenicu. Predsednik Klinton je imao dogovor sa Alijom Izetbegovićem kako da to učine. Velika olakšica SAD je bila što je UNO oglasio Srebrenicu ‘zaštićenom zonom’. Međutim, tu zonu UNO nije demilitarizovao. U gradu je bio vrlo jak muslimanski garnizon, snadbeven jugoslovenskim i američkim oružjem, a takodje i muđahedini sa Srednjeg isto- ka. Ovakva igra 'zaštićenošću' sa vrlo jakim muslimanskim garnizonom, dovela je do žestokog otpora Srbima i naneli im velike žrtve u borbi za grad. Klintonov uspeh u regrutovanju muđahedina na vojnčkom planu bio je neuspeh; Srbi su uspeli, sa znatnim žrtvama, da zauzmu grad. Još pre pada Srebrenice Klinton je napravio plan o islamskim žrtvama. Klinton je rekao Izetbegoviću daje njemu potreban „masakr” muslimana od pet hiljada, da bi mogao upotrebiti NATO za bombardovanje Srba. Izetbegović je sma- trao da je ova brojka velika, ali pet hiljada je ostalo na snazi. CIA je, međutim, povisila ovu brojku na sedam hiljada, a kasnije na osam hiljada masakriranih u gradu Srebrenici. Međutim, ono šta je radio Naser Orić, islamski komandant Srebrenice, ostalo je zataškano. On je stalno vršio napade na okolna srpska sela i njemu se pripisuje da je ubio oko dve hiljade Srba. Zurnalista BBC-a posumnjao je u američke brojke pokolja. U tome se sa njim saglasio i UNO civilni koordinator za Bosnu - da američki izveštaj nije uopšte tačan. Gledišta eksperta za obaveštajnu službu

Eksperti su Gregory Coply, predsednik pisaca u magazinu „Strategic Studies” i Jossef Bodinsky. Prvi je istraživanjem utvrdio nekoliko falsifikata koji su izopačili celu stvar o Bosni i time navrnuli vodu na Klintonovu vodenicu. Falsifikati su sledeći: Američki ambasador Donald Hayes, koji je bio zamenik Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu zloupotrebio je svoj položaj, primoravanjem izabranih srpskih predstavnika, da potpišu lažljivi - zvanični dokumenat o događajima oko Srebenice. Umesto da je pozvao srpske predstavnike da sa njim istražuju, on je upotrebio silu i

Iskra 1. mart 2004

pretnje. I tako laž postaje istina, osam hiljada žrtava i dan danas se trubi na ‘demokratskom’ zapadu. Isto je urađeno sa izabranim predsednkom Republike Srpske, koji je primoran, po cenu svog položaja, da potpiše lažni dokumenat. (A šta se drugo moglo očekivati od države u kojoj je predsednik lažov i krivokletnik - primedba pisca). Gregory Coply nastavlja: ,,Od značaja je da bude poznato: Klintonova administracija vodila je namerni rat u Bosni, da bi pomogla Hrvate i Muslimane protivu Srba. Klinton nije uopšte cenio činjenicu da su Srbi u dva svetska rata bili na strani Amerike. Na kraju Klinton i njegova administracija potpuno su ignorisali raniju američku politiku, celenja rana, pomirenja i sređivanja odnosa. Ništa od svega toga, već i dalje sejanje mržnja, laži i nastavljanje u nedogled građanskog rata. A što je najgore, zaostali službenici iz njegove administracije do danas nastavljaju da vode njegovu prevarantsku politiku koja je još na snazi u 2003. godini. A ova ludačka politika i dalje održava svoju građevinu. Tu istu politiku Amerika danas sprovodi i na Kosovu." Coply dalje smatra da američki ambasador u Bosni niti ima sredstava niti sposobnog osoblja da istraži i ustanovi istinu o žrtvama u Srebrenici. Njegovo najveće ostvarenje jeste što je uspeo da primora Srbe da progutaju njegove lažne izveštaje. Coply nastavlja: ambasador Hayes i Visoki predstavnik Pady Ashdown, primorali su Srbe da prihvate Klintonovo šurovanje sa islamskim ekstremistima. Obojica su nastavili Klintonovo šurovanje sa ekstremistima Alije Izetbegovića, a odbacili i Hrvate i Srbe. Teroristi na-stavljaju i produbljuju mržnju i u tome imaju podršku. Drugi pak narodi, nastavlja Coply, Holanđani, Francuzi, čak i Nato, vršili su istraživanja u Srebrenici. Ta istraživanja idu u raskorak sa gledištem Gaulajtera Ašdauna i partije Izetbegovića. A Haški Tribunal se ne služi istraži- vačkim nalazima, niti sam istražuje. Tribunal sedi još uvek na prevarantsko-lažnoj stolici od osam hiljada žrtava. Tribunal ne uzima u obzir da su islamisti uživali UNO zaštitu u zaštićenoj nedemilitarizovanoj zoni. Pod ovom zaštitom muslimani su stalno napadali Srbe; pogibije je stalno bilo na obema stranama, otuda i žrtve, ali ne od namernog masakra.

Gledište Jossefa Bodynskog

On je direktor istraživanja za časopis Strateške Studije {„Strategic Studies”). Napisao je mnogo knjiga i članaka o razbijanju Jugoslavije i posledicama. Američke lažne brojke o masakrima od sedam i osam hiljada potpuno odbacuje, jer se osnivaju jedino na propagandi, što dokazuje u svome delu „Ofanziva na Balkanu”. Poneki to nazivaju „mirom na Balaknu”. (U te spadaju Klinton, Gaulajter Ašdaun, Madeleina Olbrajt, Holbruk, Toni Bler, Robin Kuk, lord Đorđ Robertson i bivši general Vesli Klark). Američki profesor Eduard Harman sa grupom akademika istraživača uskoro će objaviti svoj nalaz o žrtvama Srebrenice. Izgleda da će se laž o Srebrenici pokazati kao velika laž naših dana. (A to potre- sa i neke dobro utemeljene institucije. Radi se o Oružju za masovno uništavanje (Weapons of Mass Destruction) koja traže, ali ih do sada ni u Iraku ne nađoše). Dosadašnje brojke o Srebrenici verovatno će se pokazati kao „Praporci koji zveče, ali ništa ne znače”.

Savetnici predsednika Klintona trubili su: „Srbi su iskopali žrtve, preneli ih na drugo mesto i tamo sahranili”. Naročito je tadašnji ambasador u UNO Madeleine Albright isticala ovo iako nije imala dokaze, sem što joj je CIA su-gerirala ovu mogućnost. Međutim, dopisnik BBC-a Johnathan Rooper, koji je istraživao žrtve oko zauzeća Srebrenice, izjavio je: „Kakve gluposti i fikcije, šta to znači: otkopavanje, transportovanje i sahranjivanje na drugom mestu, sedam hiljada mrtvih trela u procesu dezintegracije”. Rooper dalje nastavlja: „Ovakav poduhvat bio bi nemoguć za srpsku armiju, koja je oskudevala u sredstvima transporta. A pored toga, takvim radom bi sebe otkrila posmatranju iz va- zduha, a takođe i na zemlji...”. A Crveni krst istraživanjem je ustanovio da se to poklapa sa brojem stanovništva prilikom popisa u 1996. g. Veliki broj ljudi, koji su navedeni kao žrtve, nalaze se u popisu stanovnika kao živi. A kad je komisija OSCE zahtevala da vidi spiskove stanovništva i žrtava, bila je odbijena od strane zvaničnika bosanske vlade, sasvim sigurno po naređenju njenog kolonijalnog gospodara Klintona. Odgovor bosanskih zvaničnika glasio je: „Spiskovi se nalaze sa ostalom arhivskom građom pod ključem i nisu dostupni javnosti”. Aferim američko-bosanska demokratijo!

ВУКОВА НАГРАДА ВАСИ Д. МИХАИЛОВИЋУ Додељене су девет редовних и три изузетне Вукове награде. Председник жирија академик Здравко Велимировић саопштио је носиоце девет Вукове награде за 2003. годину азбучним редом: „Бранково коло" - Сремски Карловци, Слободан Вујовић - Београд, Миро Вуксановић Нови Сад, Драган Драгојловић - Београд, Иво Етеровић Београд, Васа Д. Михаиловић, писац и књижевни преводилац - САД, Вељко Михајловић - Београд, Пријепољска гимназија, Радмила Смиљанић - Београд.

Господин Васа Д. Михаиловић САД

Број 5 12. јануар 2004.

Mišljenje eksperata Starteških studija

Gregory Coply i Jossef Bodinsky misle da je Klintonovoj politici bilo mnogo stalo da obmane američku javnost i da je što duže drže u neznanju stalnim ponavljanjem lažnih osam hiljada žrtava. A na opštu nesreću savremene demokrate nisu u stanju, ili bar znatan deo njih, da naprave jedan korak bez izvrtanja stvarnosti (odnosno laži - primedba pisca). A obmana kažu ekperti sastoji se u tome: da je američka Bosna postala centar islamske Е1 Kaide i iranske Hisbola za operacije u Evropi. Tokom 1993. Osama bin Laden bio je stalni gost Alije Izetbegovića, gde je i predsednik Klinton navraćao. O ovome je pisala i Renata Flottau u nemačkom nedeljniku: „Der Spiegel” tvrdeći da je američka politika 'zauzdana' u pogledu žrtava u Srebrenici. Eksperti Strateških studija postavljaju pitanje: „Zašto je Visoki predstavnik Pady Ashdown uzeo na sebe brigu oko podizanja spomenika u Srebrenici? I daju vrlo kratak odgovor: „То samo on zna!” A svi su izgledi da je, budući bez ikakvog znanja i potrebne spreme za taj položaj pravilno ocenio, da je time dobio dobro uhleblje kao rashodovani političar. On takodje pravilno rezonuje, da će lažljiva američka politika još poduže potrajati i da, dok traj, treba je iskoristi. A podizanje spomenika njega poptuno iden- tifikuje sa američkom politikom u Bosni.

Da bi dokazao svoju lojalnost američkom gospodaru, Visoki predstavnik je pored milion dolara dobijenih od Amerike, očerupoao još 4 miliona od Republike Srpske za njegove izdatke. On je morao da plati Klintonov put da pri- sustvuje sa četvrt miliona dolara. A zatim je napravio ekspro- priaciju fabrike baterija Republike Srpske, koju je prodao, a gde je novac stavio još se ne zna. Zna se da je on nametnuo svoj despotski credo vođstvu Republike Srpske da primi zva- ničnu američku politiku o Bosni, posebno o Srebrenici i žrtva- ma. Eksperti tvrde da se Ashdown ugledao na Tita, koji je zabašurio zločin i zločince u Jasenovcu, ustaškom mučilištu. Tito je ustaše preobukao u komunističke odore i uvrstio ih u svoje redove, u svoju vojsku. Oni su nastavili sa ubijanjem u Srbiji pod Titom. Nešto slično Ašdaun radi sa Srbima u njihovoj republici, na drugi način, jer nikom ne odgovara.

Balcanicus

Поштовани господине Михаиловићу, са задовољством Вас обавештавамо да Вам је Одлуком Жирија за додељивање Вукове награде до- дељена

ВУКОВА НАГРАДА за 2003.годину

за Ваш дугогодишњи допринос развоју културе и оданости вуковским идеалима. Честитамо Вам и желимо Вам нове успехе. Свечано уручење Вукових награда обавиће се крајем јануара или почетком фебруара месеца, о чему ћемо Вас благовремено обавестити. С поштовањем,

Секретар Марија Бишоф

САБРАНА ДЕЛА

ДИМИТРИЈА В. ЉОТИЋА 12КЊИГА

МОГУ СЕ У СЦГ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 179 (Од 14 до 20 ч.)

011-582

ЦЕНА КОМПЛЕТА (12 КЊИГА)

Просечан број страница по књизи - преко 350 БРОШИРАН

ПОВЕЗ 100ЕВРА ТВРД ПОВЕЗ 120 ЕВРА ИЛИ ЕКВИВАЛЕНАТ У ДРУГОЈ ВАЛУТИ

Плус поштарина за европске и прекоморске земље.

Iskra 1. mart 2004

МОШТИ СВЕТЕ ПЕТКЕ (СВЕТЕ ПАРАСКЕВЕ) „Нови Сад је српски Париз. Ти имаш прос- трану Бачку која ти све за живот доноси. Тамо преко Дунава је убави Срем који ти шиљер и некатар малвесију и шљивовицу даје. Пред тобом је Петроварадин, капија сремска, сремски Гибралтар. Скопчај с Дунавом каменичку (мисли се сремско-каменичку) башту и проме- наду па имаш Булоњску шуму..." Из Романа „Трпен спасен” од Јаше Игњатовић

-о-

Наспрам Новога Сада, на сремској страни, на неколико километара од Петроварадина налази се Сремска Каменица. У времену данашњем је то градић, од 20 до 30 хиљада становника, уз саму обалу Дунава. Као тачно, може се сматрати, да је село Каменица основано у 15. а можда и у 14. веку. Редовито се спомиње у турским дефтерима, од када они освојише Срем, а то бејаша у временском интервалу од 1521. до 1526. године. Према турском попису (дефтеру) из 1588-95. године, на простору данашње Сремске Каменице или у близини једнога потока у истом месту постојао је ма- настир Свети Сава. Већински живаљ Каменице (касније Сремске) били су вечито Срби. Од Карловачког мира (1699) појављују се ту, али у мањем броју и Шокци (заправо Срби - католици). Са почетком 18. века, у Каменицу долазе и колонизовани Немци. После Другог светског рата, Броз је од њих направио „Хрватине”.

постаје позната по Јовану Јовановићу-Змају или срп- ском чика Јови (највећем дечијем српском песнику). За њега, као и за све знамените Србе, разно- разне невладине организације које финансира ЦИА (Central Intelligence Адепсу) тврде да је цинцарског порекла (нарочито упорне у томе су госпође: Соња Лихт, Соња Бисерко, Наташа Кандић, Биљана Ковачевић - Вучо, Борка Павичевић и сличне пер- соне). Разумљиво, то су грозоморне лажи, са превасходним циљем да се што више потцени и обесмис- ли српски национ. Ради истине, и само истине, треба истаћи да су Цинцари романског порекла и језик им је из романске групе језика. Они се никако не могу поистоветити са Власима из Источне Србије (заправо Србима) или Румунима из Румуније. Додуше, етимологија речи Цинцар јесте румунска. Састављена је из две речи „цин” и „цар”. А значи, пепео тј. земља и цар. Дакле, Цинцар на румунском значи угледан властелин, госпо- дар земље. Цинцари су живели као сточари на целом Балканском полуострву, у мањим групама, а највише у Србији, Јужној Србији (Маћедонији) и Грчкој. Синоними за њих су: Карагуни, Каракачени, Каравунци, Каравласи, Арорумуни, Моровласи (у Далмацији) Ћићи (у Истри) и Мегленски Власи. Неки од њих (не велик број), временом су се добровољно претопили у Србе. Најпознатији од њих био је Алкибијад Нуша или познати српски комедиограф Бранислав Нушић.

Управо због њих, у самом центру Сремске Каменице постоји католичка црква, разумљиво нетакнута од стране претацијама Срба (који су иначе, према интердемо(но)кратског Запада криви за све злочине у свету).

И Мирослав Крлежа је цинцарског порекла. Његов деда живео је у селу Крљежа код Дебра (Срби кажу Дибра).

Једно краће време, у првим деценијама 18. столећа Каменица је била саставни део Карловачког властелинства. Од 1747., она улази у састав Војне границе и у њој бива све док се ова не укине (1881.).

Оно мало преосталих Цинцара живи у напред наведеним областима. Сви су православне вероис- повести, а заједничка национална славе им је Свети Атанасије Велики (31. јануара).

У првој половини 18. века Каменица је веома богато село. Поседује 7 млинова, пет воденица и две суваче (сувача или млин, радила је на долап који је вукао коњ илити са погоном на ветар). Сувачари су били Немци.

До највећег прилива Цинцара у Српску Војводину долази после 1768., када је од стране Османлија разорена чувена и веома напредна цинцар- ска варош Москопоље.

Један од наших најбољих сликара 18. века био је Тодор Крачун. Постоје индиције (додуше несигурне) да је рођен у Каменици, али се поуздано сматра да је умро у Сремским Карловцима. По Кашанину (историчару уметности) он је: „први стварни мајстор међу новијим српским сликарима, неоспорно слава Српског барока”. У васцелом Српству, Сремска Каменица

Iskra 1. mart 2004

Јован Јовановић - Змај, био је и остао једино православни Србин и никако ништа друго. Рођен је 1833. године у Новоме Саду. Похађао је и завршио Велику српску православну гимназију у истоме граду (основана је са донацијом од 10 хиљада форинти, које је за ту намену приложио барон Сава Вуковић од Беркасова). Медицину је студирао у Бечу, а једно краће време после Српско-мађарског рата 1848/49. живео је у Иригу и ту је написао своју прву песму „Пролећно јутро”. По природи беом, знао је понекад да дође у Ириг („фрушкогорску престоницу”) где је лумповао.

С в . П ет ка . .. Исто тако, у Новом Саду, залазио је у чувене кафане: „Код фазана”, „Код пужа”, „Код сокола” и нарочито „Код камиле”. Ту се дружио са српском политичком, културном и просветном елитом (Светозар Милетић, Лаза Костић, Коста Трифковић, Јаша Игњатовић, Ђорђе Натошевић и многи други. За општинског лекара биће изабран у Сремској Каменици, па ће до краја свога живота боравити у Срему. Умро је 1904. године, а по сопственој сахрањен је у Сремској Каменици „своме селу”.

жељи

У Иригу је биран за посланика у хрватском Сабору (Срем је једино краће време био у саставу ткз. Троједне краљевине). Опет у Руми, редовно је биран за посланика на народно-црквеним саборима (они су били својевресне скупштине српског народа у Аустриској монархији). Све своје радове објављивао је у „Невену”. Овај лист је са краћим прекидима излазио од 1880. до 1908. године (значи и после његове смрти) у Новом Саду, Београду и Загребу. Апсолутно све бројеве уре- дио је Змај лично. О стогодишњици рођења Јована Јовановића - Змаја („Чика Јове”), у сред Каменице, а искључиво прилозима деце (школске) подигнут му је споменик. Усташке звери, још 1941. године су га обориле, а онда је нетрагом нестао. Многи верују да је однет у Осијек и тако у ливници претопљен. Године 1954. на педесет године од његове смрти, опет у Сремској Каменици отворен је његов музеј, уприличен такође 1933. године. Змајев споменик у Руми, пред зградом основне школе, откривен је 5. новембра 1911. године, уз велику народну свечаност. Био је то рад академског вајара Ђоке

минирали неколико бродова пред самом Каменицом. Услед свих ових страховитих детонација, знатно је оштећена зграда цркве. Односно, зидови су попуцали, а торањ се почео одвајати од средњег дела цркве. У каснијем току ова оштећења на цркви су санирана. После велике поплаве 1965. године црква поприлично оштећена, али је мало касније и ренови- рана.

је

Од 21. јуна 2002. године, у њој се налази и део моштију Св. Петке (преподобна мати Параскева) пренете из Јаша (манастира) из Румуније. Света Параскева (грчко име) рођена је у 11. веку, у селу Епивату, близу града Каликрата, на срп- ској земљи (отуда и закључак да је била Српкиња). Родитељи су јој били хришћани, а брат јој је доцније постао епископ. По смрти родитеља, све је напустила. Отишла је у пустињу, посветивши се молитви и служби Богу. После много година, а под старост, вели ле- генда да јој се у сну јавио анђео који ју је упутио да напусти пустињу, врати се у родни крај и ту дочека задње дане овоземаљског живота. Умрла је у родном Епивату, где је и сахрањена, на локалном гробљу. Међутим, некима од хришћана било је стало да је много достојније сахране. И када су је ископали, нашли су њено нераспаднуто тело. Из тога разлога пренели су је у епиватску цркву. Али од тада, на њеном гробу почела су се догађати разна чуда, а многи болесници су походили њен гроб тражећи помоћ за своје болести. Бугарски цар Асен је 1238. године отео мошти Свете Петке и однео их у своју престоницу Трново. Султан Селим када је освојио Бугарско царство, наре- дио је да се њене мошти пренесу у његову престоницу. У прво време држао их је на своме двору, а онда их је поклонио Цариградској патријаршији.

Јовановића.

Мошти ове српске светице књегиња Милица је измолила од свога зета, султана Бајазита и пренела их у Србију.

Усташе су га уклониле 1942. године и од тада му се губи сваки траг. Српско-православна црква (данашња) грађена је од 1742. до 1758. године, у Сремској Каменици. Већ 1791. године је обнављана. Иконостас је израдио 1800. године Стеван Гавриловић, а иконостас и певнице је позлатио Илија

После Београда и цркве Ружице на Калимегдану, у 15. веку оне су пренете у манастир Фенек и у њему су се налазиле све до 1521. године. Биће, да је из тих разлога, у неким селима доњега Срема око манастира Фенека (Сурчин и Бољевци) зато веома развијен њен култ.

Гавриловић.

Потпуно нови звоник је подигнут 1807. године. Сама црква је посвећена Рођењу пресвете Богородице (тј. Малој Госпојини). У црквеној порти постоји зграда, а у којој је била смештена једна од првих српских школа у Српској Војводини. Исти податак указује, да је и пре ове садашње цркве овде постојала старија српскоправославна црква. Почетак 1701.годину.

рада

споменуте

школе

датује

се

На крају рата, а када су се повлачили из Срема, Немци су бацили у ваздух жељезнички мост („мост краљевића Томислава”) преко Дунава који је спајао Петроварадин са Новим Садом (нису само Американци рушили новосадске мостове), а затим су

Манастир Фенек посвећен је „Трновој Петки” (Св. преподобној мученици Параскеви, која је била из околине Рима, а спомен јој се даје 8. августа по новом, тј. 26. јула по старом календару). Манастир Фенек, не спада строго у фрушкогорске манастире (од којих је нашој Св. Петки посвећен манастир Петковица), али иде уз њих као сремски манастир. Подигла га је изгледа деспотица Ангелина Бранковић са својим синовима Ђорђем (кас- није владика Максим) и Јованом. Од 1521. па до 1641. године, мошти Св. Петке (Параскеве) лежале су у капели на Калемегдану испод цркве Ружице. Онда је цариградски патријарх Партеније (уз

Iskra I. mart 2004

ЈЕДАН КУЛТУРНИ ПОДВИГ

Димитрије Најдановић, Философија историје И. X. Фихтеа и други списи, „Јасен” Фонд истине о Србима, Београд, 2003., стр. 525.

Подвижник је Жељко 3. Јелић. Подвиг је објављивање целокупне философско-књижевно- богословске заоставштине покојног протојереја- ставрофора др Димитрија Најдановића изграђене у временском периоду 1929-1979, и о др Димитрију Најдановићу, 1986-1999. По чему је то подвиг? Требало је имати љубав, знање, времена, па и средстава, да се прикупе његове књиге и радови разасути у току од пет деценија по разним чесописима, у разним земљама и градовима (Београд, Берлин, Минхен, Андовер, Вестмонт, Питсбург). У одељку Библиографија радова Димитрија Најдановића, Јелић наводи пет књига објављених 1935-1975, затим три посмртна издања која је он припремио (2000-2002), не рачунајући ово најновије издање. Библиографија такође садржи наслове 179 чланака и есеја и седам превода, укупно сто осамде- сет и девет библиографских јединица. Тај материјал заузима пет стотина и осам страница. Са кратком биографијом др Најдановића, Библиографијом радова Димитрија Најдановића и Азбучником имена, чији је аутор Жељко Јелић, књига има укупно пет стотина

двадесети пет страница.

То је квантитет! И то задивљује, али тек када се види

квалитет, читалац остаје задивљен! Задивљује лепота језика

философској и богословској књижевности наћи прем- ца Димитрију Најдановићу. Изванредан интелекту- алац, талентован писац, одличан познавалац светске и наше књижевности, изазвао је дубоко поштовање Јелића, а, захваљујући Јелићевом труду, изазваће и дивљење и поштовање сваког онога ко буде имао среће да му ова изврсна књига доспе у руке. Изванредно културан и талентован, др Најда- новић је својим писањем проширио хоризонт наше кул- туре. Говорио је, поред свог матерњег српског језика, кога је обогатио својим лепим и пуним смисла ковани- цама, немачки, француски и енглески, а лако се служио словенским језицима, старогрчким и латин- ским. Његово познавање радова античких, ренесан- ских и њему савремених књижевника је посведочено његовим навођењем цитата из њихових дела на грчком, латинском, немачком и француском језику. Књига садржи шест поглавља: Философија историје Имануела Хермана Фихтеа (9-150); Филосовски списи (151-240, 24 есеја); Богословски списи (241-416, 57 есеја); Светосавље (419-450, 5 есеја); V сенци владике Николаја (450-493, 6 есеја); Књижевне маргиналије (493-508, 3 есеја). Најобимнији је текст Философија историје Имануела Хермана Фихтеа. То је заправо текст његове

висина достигнутог естетског нивоа, мисаона дубина, дијапазон тематике. Треба ту додати и смелост др Најдановића

докторске ди- сертација, оригинално писане на немачком језику, а овде у преводу Милутина Станисавца. Јелић у краткој биографији др Најдјановића пише:

А културни подвиг\е отуда што је оно што је др Најдановић написао, а Јелић сада објавио, заиста истински допринос српској култури. Тешко је у нашој

Од 1935. до 1938. студирао је философију на Философском факултету у Београду. Када је дипломирао отишао је на постдипломске студије у Берлин, где је студирао систематску (чисту) философију код чувених европских философа тог доба Николаја Хартмана и Едуарда Шпрангера, као и уметност (аритектуру, вајарство и живопис) код професора Баумлера. Докторирао је тезом „Философија историје Имануела Хермана Фихтеа” (Die Geschishtsphiiosophie Immanuel Herman Fichtes) која je објављена у Берлину 1940. године (509).

да црно зове црним, а бело белим...

сагласност Турака) поклонио ове мошти молдависком кнезу, који их је пренео у манастир Јаш и положио у цркви Света Три јерарха (Спомен, тој, нашој Св. Петки држи се 27. октобра (14. октобра) на дан њене смрти). И тако, однедавно, део моштију (али само део) Св. Параскеве враћен је њеном матичном народу. За нас православне Србе, има то непроцењиви значај. Јер пре свега треба имати у виду, да ми као народ своју самобитност градимо на моштима својих светих ратника, својих светитеља и светица. Да би смо опстали у овом демо(но)кратском свету, ми морамо чувати светиње својих предака. Светиње и дела предака чине небеску Србију. А она никада није, а ни не може бити побеђена. Само са њом можемо издржати сва искушења која нам се као народу намећу, а она су чудовишно погибељна.

Др Војислав Недељковић

Iskra 1. mart 2004

Записано је да када је један руски познати књижевник (не сећам се имена) почео да чита књигу Александра Солжењицина Један дан у животу Ивана Денисовића, а био је у кревету, устао, обукао најсвечаније одело, и наставио читање. Био је то велики празник за њега. И писац ових редова је био у искушењу да обуче своје најсвечаније одело, и да онда настави читање ове књиге са саставима др Димитрија Најдановића. Доступност ове књиге је истински празник сваког културног Србина, српске културе и српске књижевности. Мало је вероватноће да овај, или иједан приказ ове предивне књиге, може читаоцу открити лепоту и мудрост философско-богословске-књижевне заоставштине др Димитрија Најдановића. То је доступно само ономе ко прочита књигу коју је

Културни . .. припремио и објавио Жељко Јелић. Не може се вода из једног мора салити у једну кофу; не може се море дивних мисли, прелепо исказаних, сабити у један ма како дуг, а још мање у један кратак приказ. Ипак, приказ треба написати. То је дуг и према др Димитрију Најдановићу и према Жељку Јелићу. Да почнемо са тиме како и чиме је др Најда- новић обогатио српски језик. Од раније је, макар неки- ма, познато да је он аутор кованице светосавље. Било би непрактично навести све кованице које се налазе у текстовима објављеним у овој књизи. Навешћемо само неколико њих које се појављују само на неколико страница текста: благовесност, благословеност,

васе- љеност, крстоношће, усебност, самојаство, пресуш- тињење, јединаштво, целоскрушеност, христочовек. Свака његова кованица је више него само реч: то је читаво учење сажето у једној речи. Есеји др Најдановића су различите дужине. Где је потребно, подужи су. Али, углавном су кратки, концизни. Не знам да ли је др Најдановић икада чуо владику, сада светог Николаја Велимировића, када је за беседе једног свештеника рекао да су море речи у пустињи мисли. Есеји др Најдановића су

море мисли у малом путиру.

Аксиоми су присутни у свим чланцима и књигама, али има есеја који се састоје само од аксиома. Такав је, на пример, есеј Врховно сазнање: шта не могу? Ево прва четири пасуса тог есеја:

Не моу сунце угасити. Ни блиставу и чудну игру звезданих кола зауставити. Нити океан искапити. Не могу законе историје мењати. Ни цвеће у борове претворити. Нити гвожђе у злато стварати. Нисам у стању мрава саздати. Ни атом један створити. Ни семенци једној живот удахнути. Нисам у стању мудрост исцрпсти. Ни сву науку постићи. Нити геније пера, длета или кичице постати. (390) У есеју Искршње блаженство, је један још очевиднији акциом: „Коме је Ускрс вера, томе је смрт сујеверје”. (259) Има текстова који се издвавају својим лирским тоном и садржином:

Осени, Господе, Крстом Својим, крстом од небеснога злата, овај „род неверни и развраћени”. А мени, молим Ти се, дај да се скрхан и преморен, наслоним на Њега: да се разбременим од свих бре- мена и да се, последњим, крсним страдањем разрешим свих других некрста и дај, Велики Крстоношче, да ти ја, већи грешник од свих грешница и грешника из града Симона Фарисеја, изљубим крсне ране, молећи ти се да ми много опростиш. Да ми опростиш, јер сам много грешио, јер Те много волим и јер ћу, милошћу и благодаћу Твојом, понети твој крстдо општег ускрса, радостан

и уплакан као жене мироносице. Господе, Теби и Крсту Твом клањам се! (Господе, Теби и Крсту Твоме клањам се!, 352) Наглашено лирског тона и садржине је и цео есеј

Ниње отпушчајеши... (256-258) из кога наводимо само први пасус (256-257)):

Отпусти слугу Свога, Господе, јер су, најзад, очи моје угледале Тебе. Ти си једина стварност. Без Тебе свет ми је био привиђење. У очи ми се, до данас, улевала варљива слика света, расењена, распарчана, од боја безбојних, од истине неисти- ните. За очи моје све је било тако близу, па опет тако далеко; тако видљиво, па опет тако непрозирно. Сада видим, Господе, да су облици и ствари овога света само застор над небом, а телесне очи моје само двери за вид у видике ново- га света. (256) Човекољубље др Димитрија Најдановића му није ометало да види рашчовечене људе и разбожени свет и да их у својим есејима приказује онакве какви јесу. А када се читају есеји у којима су то теме, не може се отети утиску да је пророчки писао и о људима и свету нашег времена.

Својим безбожништвом са сочних грана рели- гиозног живота, откинут од Бога и васељености, завитлан у неку језиву празнину, човек, у ковитлу бола, жут и без живота као лист позне јесени, тоне у бездан. Његова грехом и бесмислом надојена обездушеност носи га, све брже и брже, у лаж, фиктивност, небиће. Својим хаосом све се више мрси у зачарано беспуће. Кроз целу личност савременог човека врве тмасте Стрибергове авети: бес и обест, цика и писка нерава и мождине, плес и тапшање наготе и бестидности, цијук и гној сексу- алности. (Православни религиозни ренесанс, 243) Спас човека и света су, по Најдановићу, били у религиозности, а посебно у православљу. Религиоз- ност као животна пракса, а не као теорија и формал- ност, је по њему услов за мир и човека и човечанства. И религиозност може да се глуми, да буде маска:

Може такође, човек изврсно познавати хриш- ћанство, а не бити хришћанин. Чак бити антихриш- ћанин. Може се десити и често се дешава да је човек умом и уснама хришћанин, а срцем није. (У чему је снага наша, 392) За Најдановића, православље је истинита вера, истинито богославље. Његов есеј Православни религиозни ренесанс је једним својим делом ода православљу:

Православље које је најверније сачувало првобитна верска начела Хришћанства, које је најближе своме прототипу, треба да се улије у последњи капилар живота. Православне форме треба да добију своје богате садржине, да се нали- ју енергијама, да постану полуге и покретне моћи личног и друштвеног живота. Православље треба да постане мерило и мера свих вредности. (244)

Iskra ]. mart 2004

У подужеи есеју Наши задаци (408-416), др Најдановић крупним словима наводи као прво православље које он овако дефинише:

ПРАВОСЛАВЉЕ најпре. Цела и непомућена истина и живот хришћанства. Хришћанства прво- битног и првоначелног. Хришћанства у пунини. Онако пуног, свецелог, свеблагог и свесветог као пунина Богочовека Христа, божанског, неисцрпног, непролазног врела небесног Оснивача хришћан- ства. (408) Затим набраја и дефинише друге задатке у позитивном смеру, и то: ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, СВЕТОСАВЉЕ, ОЦРКОВЉЕЊЕ, СВЕШТЕНСТВО, ПРО- СВЕТА, ЕВАНЂЕЉЕ ЉУБАВИ, ЕВАНЂЕЉЕ МИРА. Затим, на крају есеја указује на три појаве у нега- тивном смеру: БОГОСЛОВСКА МРЖЊА, ИНОВЕРЈЕ И КОМУНИЗАМ. У есеју Ново доба, Најдановић указује на мукотрпну стварност православних: Нама православ- ним, словенским

житељима Балкана доделило је Провиђење два крста: крст народни и крст хришћански (297). У есеју Светлости и сенке у нашем црквеном животу, он наводи разлоге за узнемиреност и забри- нутост православних:

Разлога је много да нам се православна свест бојазнима помути и прекаљена вера поколеба. Многе су се сенке које споља пројициране засен- чавају наш црквени живот. Непријатеља православља више је него икада. По неком прећутном договору, муклој звери, здружиле су се најнесрод- није силе против нас. Или им неки задах рас- падања у нас голица прождрљивост или сматрају православље за објект својих рушилачких нагона. Није време да се упре прстом на злокобно усти- трале сенке, које нам муте видике својим густо навејаним димом и црвенкастим маглама. (340) Тамна и мучна слика угрожености пра- вославља није бацала Најдановића у безнадежност. Његови савременици, владика Николај Велимировић, архимандрит Јустин Поповић, и многи други врсни архијереји и теолози, давали су му наду да ће се одолети:

Мир нам улива и чињеница да православље у ово суморно и сумрачно доба има своје еминентне поборнике у најздравијем верскоцрквеном елемен- ту. Ови носиоци православља по моралу, интели- генцији, живој и чистој вери, и по свему другом, најбоље су што данас има наша црква. (342) Осврће се др Најдановић у својим есејима и на негативне особине људи. У есеју Завист, поред оста- лога пише:

Она је увек у сваком погледу несита, неза- јажљива. Похота за туђом имовином у зависти је безкрајна. Овде под имовином разумемо све безбројне дарове, блага и богатства којима човек може бити украшен, обдарен, награђен. Завид- љивац увек и најпре поставља питање може ли и сме ли неко од мене бити лепши, паметнији, умнији, мудрији, образованији, багатији, напреднији, углед- нији, уваженији, моћнији, славнији? (401)

Најважније теме радова објављених у овој књизи обухватају православље, светосавље, родољубље, друштвени поредак, философски поглед на свет, човека и његове врлине и слабости. Било би премного ако би се у овом приказу примерима илус- тровале све ове теме. Иако нерадо, осврнућу се још само на један болан моменат из живота др Најдановића. Патњи и болова је било много у његовом животу и животу његове сапутнице, сурпуге Јелене. Долазиле су са разних страна и биле су разних природа. И да су ми све оне знане, не бих о њима писао. Али о једној његовој жалости - морам. Као увод да кажем да сам др Димитрија Најдановића виђао, али се нисмо познавали, када сам био ученик Четврте мушке гимназије у Београду (1934- 1938) у којој је он био наставник веронауке. Тада су у тој гимназији били наставници и Момчило Настасије- вић и др Ђоко Слијепчевић. Пре него што је веронау- ка била предмет разреда када се предавала, др Најдановић се повукао са дужности наставника веронауке пре него што је она била мој предмет, па ми је др Слијепчевић предавао веронауку. Са др Најдановићем сам се мало зближио када сам га, 1954. године, посетио у Енглеској, у Дарбију где је вршио свештеничку дужност. Постали смо ближи у логору Еболи у Италији. Врло често смо се нас десетина његових поштовалаца са њим састајали. У логору, на пољани, седећи на трави, слушали смо са заносом његова излагања по разним темама. Још смо се више зближили када је, заједно са својом супругом Јеленом таворио у старачком дому у Глендори у Охају. Обилазио сам га повремено, кадгод ми се указала прилика. Једног дана, чим сам ушао у собу у којој су становали он и сурпуга, видео сам да је жалостан и узнемирен. Чим смо се поздравили, повикао је: „Упропастио ме је! Упропастио ме је!" То је говорио дрхтавим, скоро плачућим гласом, а и тело му је дрхтало. Објаснио ми је да је човек (нећу да именујем) који је имао текст његове Догматике, без његове сагласности послао некоме у Српској патријаршији да се објави. Пошто у догматици није било поглавље о анђелима, тај човек је узео нечији текст и прикључио га тексту догматике. Онај или они који су у Патријаршији чители рукопис, знали су да текст о анђелима није Најдановићев, а нису знали да он није био тај који га је ставио у Догматику. Одбијено је штампање. Испало је - како је скоро плачући говорио Најдановић - да је он плагијатор. Знам да тај нанесени бол није никада преболео. А ово сам све изнео, јер знам да ће се његова душа радовати да је овим додатком Приказу његова неукаљана част брањена. Не знам колико ће њих имати прилике да набави и прочита ову заносну књигу. Они којима то успе, обогатиће се и духовно и интелектуално, и уживаће у лепоти којом ова књига обилује.

Др Матеја Матејић

Протојереј-ставрофор

Iskra I. mart 2004

Ревизионизам у савременој српској књижевности (88)

АУТОБИОГРАФИЈА - O ДРУГИМА

БОРИСЛАВА МИХАЈЛОВИЋА-МИХИЗА Аутобиографија - о другима1 угледног књи- жевног критичара и драматурга, Борислава Михајло- вића-Михиза, сведочи о животу генерације која је прошла кроз капитализам, окупацију, комунизам и стаљинизам, да би се лечила од свега тога до данас. Ова веома интересантна књига, пуна виспрених запа- жања, може се сматрати једном врстом хронике рат- них и поратних дана, а понајпре судбине младих људи које је Други светски рат затекао пред улазом у живот одраслих, а тиме и свим обавезама и последицама. Мада Михиз пише своју аутобиографију, она укључује и многе људе с којима је долазио у додир. Како сам признаје, у раној младости Михиз је био наглашени и анархични левичар. „Ја сам и пре рата и за време окупације себе сматрао левичарем, и ово сада је имало да буде остварење мојих социјалних идеала. Силио сам себе свом снагом аутосугестије да све ово прихватим, да разумем прилике, тешкоће, суровости и неправде почетака стварања ‘новог света1, али сам дубоко у себи осећао нелагоду неке резервисане неподударности, одсуство спонтаности и несагласност са самим собом... Теоријски састанци СКОЈ-а били су пуни лажне самокритике, некаквог упрошћеног марксизма крајње ниског интелектуалног нивоа и дозлабога досадни. Бесомучно смо по- нављали одлуке другог заседања Авноја и учили ону ригидну и непријатну четврту главу историје СКП(б). Почињао сам да схватам да сам учинио грубу и недозвољиву погрешку, да свет у који сам ушао није мој и да ми није у њему место.”(1, 126) Многи млади људи прошли су кроз слична искушења. У рату, младићи „спасавали су се како су знали и умели од присилних радова, логора, Недићевих националних служби, љотићевачке врбовке... Националном романтиком симпатисали су у почетку равногорску четничку хајдучију, а кад је рат добро поодмакао и почео да се назире нови неочеки- вани победник, стали су да се присећају и својих левих младићских склоности ка друштвеној правди и једнакости."(И, 19) Дочекали су Црвену армију, партизане и марксизам „подељеном душом”, али је касније кари- јеризам надвладао: „Написаће десетине књига и сто- тине марксистичких чланака о свему и свачему, а да ниједан од њих, па чак ни они који су били патентирани тумачи титоизма и нарочито кардељизма, нису били у души комунисти. Били су и остали способни и добро- намерни грађански интелигенти које је комунизам пресрео и престрашио на улазу у одрасле године, а они прихватили да живе у њему и за њега, ни сасвим свес- ни ни сасвим несвесни да сопствени живот проводе у туђој улици.”(Н, 29-30) Одмах после рата Михиз је примљен у СКОЈ, али је остао у њему само пет месеци. Он се брзо разочарао: „Ма колико да је било кратко и безначајно, криво ми је на себе због овог залутања. Ни младост, ни атмосфера времена, ни претходна приврженост левим идејама нису никакво оправдање. Морао сам имати више прибраности, здравога расуда, слуха за

сопствену скепсу и грађанске храбрости да ни за тренутак не подлегнем зову новога режима, чији су већ први кораци разазнатљиво указивали на његов опре- сивни карактер и духовну оскудност.”(1, 130) Михиз даље анализира своје, и не само своје, искуство са комунизмом: „Често сам размишљао како ми се то десило и шта је то толики број младих људи привукло новом поретку? Једна од чинилаца била је свакако младост, задржана четири дуге године оку- пације у чекању да живот отпочне. Мада то нигде није било речено и формулисано, бивало је на неки начин очито да ће се у овом новом реду ствари моћи пробити само припадници нове вере. Каријеризму је суседовао страх да се усамљен не заостане за временом и жи- вотом. А покрет је имао и снажних и привлачних моти- ва, обећану социјалну правду и једнакост и атрак- тивност ратног успеха, подвига, победе. Било је, и не мало, и кочећих мотива. Младе људе је одбијала наглашена и јака пирамида хијерархије, беспоговорна покорност, грубе и видљиве снабдевачке привилегије које су већ у старту демантовале идеју о једнакости, манирисана, груба и оскудна идеологија.”(1, 125-26) Од свега изгледа да је Михиза највише одбија- ло што је „ваљало постати, и то још и одушевљен, потказивач. Знао сам да то нећу никада чинити и тог дана сам одлучио да своје сапутништво морам пре- кинути... Срео сам доцније много људи који су ми причали исту муку на тему ‘дала баба грош‘. Залутали у партију или СКОЈ предузимали су свашта да из њих некако без драстичних последица изађу... Много шта се чинило не само да се у коло ухвати него и да се из њега пусти.”(1, 127) Овај захтев режима подсетио је Михиза на слично искуство оца, свештеника, симпа- тизера Збора, који је био хапшен и потом му је неки ознаш „под претњом поновног хапшења, заказивао састанке у шуми, прислањао га уз дрво и претио револвером, тражећи од њега да као човек у кога сељаци имају поверења доставља шта људи причају. Још данас чујем увреду у гласу свога оца док се пита: ‘Одакле том човеку идеја да бих ја могао бити толика хуља?!‘”(1, 51) Основно поштење натерало је, дакле, Михиза да раскине свој однос са комунистима, што је остало целог његовог дугог, активног живота као књижевни критичар. Будући да је посматрао комунистички режим из непосредне близине целог свог одраслог живота, Михиз је стекао о комунизму, бољшевизму, режиму и Титу веома неповољна мишљења. Он прецизно карактерише људе који су преузели власт: „Апо- диктичан, какви су већ фанатици, апсолутиста вио- лентан до границе хистерије па и преко ње, још увек, и после рата, недемобилисани ратник пун себе и своје победничке усрећитељске идеје, слао је на ‘суд националне части' глумце и песнике, скидао са репер- тоара опере и балете, дрхтало се пред њим на кон- тролним пробама позоришних представа. Био је бука и бес, страх и трепет за збуњене и препаднуте културне посленике и тек отпочет, још незамлађени уметнички

Iskra l. mart 2004

живот.”(1, 167) Михиз такође истиче да предратна политичка елита није схватила о чему се заправо ради: „Као и свуда у бољшевизму, и наша варијанта cujus regio, illius religio завршиће ce једноначалијем аван- гарде пролетаријата.... Политичари грађанских странака, високо чиновништво ансијен режима, имућнији слој грађанства, старији сељаци домаћини, знатан део техничке и хуманистичке интелигенције, дакле људи који су видели света и века, били су уверени или су бар аутосугестијом убеђивали себе да ‘Ово‘ не може трајати и потрајати...”(1, 141) Та наивност се испољила и поводом споразума Тито- Шубашић, где се показала типична перфидност кому- ниста. Та „узурпација свршеног чина играла се под маском легитимитета и воље народа, вукла конце марионетских краљевских намесника и Народног фронта, у коме су остаци грађанских партија били јавно коалициони, а практично фантомски непостојећи партнер Комунистичке партије, која је, још увек иле- гална и конспиративна, била и законодавац и егзеку- тива, тужилац и судија. Споразумом гарантовани избори на којима ће народ слободном вољом одреди- ти будући облик друштвеног уређења, постаће први, родоначелни, за пола века перпетуисани избори без избора, цинични и бесмислени одабир без алтерна- тиве.”(1, 140-41) Зачудо, Михиз се мало осврће на Тита и остале вође режима. Тита назива „највернијим и најус- пешнијим изданком” Џугашвилија - до 1948.(1, 268). А о Кардељевим теоријама каже: „Преведено на језик праксе, друг Бевц нам је нудио да уместо насилне цен- зуре прихватимо добровољну аутоцензуру, а они ће, заузврат, уместо бољшевичке мочуге држати опоми- њући учитељски штап. Све то уз нешто розикасте шаргарепе.”(11, 62) Михиз често говори о хипокризији комуниста: „Југословенски комунистички врх још је готово две године уверавао Стаљина у верност бољшевизму и, у нади да разувери обманутог вођу светског пролетари- јата, вукао катастрофалне потезе насилне колек- тивизације и национализације преосталих приватних радњи и малих предузећа...”(1, 277) Или о њиховом односу према емигрантима: „Увек сам емигранта сма- трао саставним делом свога народа, који се од оста- лих разликује само својом додатном несрећом... Желим да укажем на парадоксалну махинацију којом су сваког политемигранта прогласили отпадником народа и издајником отаџбине управо они режими чији су вођи, пре доласка на власт, тако често били и бивали у политичкој емиграцији.”(П. 81) Михиз описује методе рада комунистичког режима, на пример полицијско прислушкивање, које ствара свест да се живи „под свевидећим недреманим оком полиције, значајно се појачавала кад јој се придружи свест да сте и лично подвргнути посебном надзору прислушних апарата. Кад вас једном захвати узнемирујућа нелагода тог осећања, она вас више не напушта... ви више никада нисте сами. Од многих епи- демија којима је комунизам заразио и разболео епоху, ова би била неизлечива и брзо би прислушкивани човек дошао до психијатра, да се организам није имунолошки бранио: опрезом, навиком и нарочито лековитим сметањем с ума.”(Н, 160) Занимљив је и детаљ праксе на универзитету: „На филозофском факултету проређени предратни професори, препад- нути од новог режима, збуњено су се освртали око себе и у себи. Суочени на катедрама са ново-

Iskra I. mart 2004

постављеним колегама марксистима, а у предаваони- цама са студентима ратницима и комитетлијама - и једни и други су ловили њихове идеолошке грешке били су на сталном опрезу. Да би избегли могуће неприлике, они чвршћег интегритета спутавали су полет и оригиналност сопствених идеја и заклањали се за строгост података и струке, а они од мање чврс- тине правили често незграпне компромисе са новом идеологијом. У предавања су уносили своју већ и на лицу видљиву потиштеност, која се брзо претварала у мрзовољу и отаљавање посла. Нови професори, пре- дратни или новопечени послератни марксисти, пре- давали су науку која је личила на торту: ред података и чињеница, па обланда марксистичке фразе и цитата, прикладних или неприкладних није било много важно. Све се фарбало у црвено, или бар у роза, ко убеђено, ко бесрамно, као уз нешто стида. И студенти су по непогрешивом ђачком инстинкту брзо схватили и прихватили игру. Тако им је било и лакше. Целу историју су научили зачас, у четири појма: робовласничко друштво, феудализам, капитализам са империјализ- мом као последњим стадијумом и на крају социјализам ‘закономјерни 1, оптимистички исход историје људске врсте. Тако се предавало, тако се и одговарало на испитима уз кадрилом прописани идеолошки реве- ранс.”(1, 184-85) Михиз је често био у друштву својих једномишљеника, виспрених и духовитих као он. Састајали су се сваког дана и коментарисали, највише о режиму. Тако један од њих, чувени сликар Мића Поповић, каже Добрици Ћосићу: „Зашто, Добрице, ви комунисти штампате новине сваки дан? Зашто једноставно не одштампате првог јануара један број, па га онда про- дајете целе године, мутирајући само датум, метеоро- лошки извештај и спортске резултате, кад је то и иначе једино што се у њима мења?”(1. 222) И о Ђиласу Михиз доноси своје опаске. У почетку он је био „љути и опасни стаљиниста, најва- тренији југословенски бољшевик, љубимац вође и пар- тије... На свом повратку из комунизма у свет демократије проћи ће Ђилас дуг и далек пут, чупајући један по један корен свог некадашњег фанатичног припадништва. Обрачунаће се најпре са својим богом Џугашвилијем штедећи Лењина, па са Уљановим штитећи Маркса, па на крају и са самим родоначелником Марксом. Најпознатији дисидент титоизма поштедеће само Тита, и то свакако и зато што тиме, по несавладивој људској слабости, штеди себе.”(Н, 158-59) Михиз бележи своја запажања о много чему. Издвојићемо само она која доприносе ревизионизму погледа на људе и догађаје. Тако, на пример, о 27. марту, кад је земља извршила „херојско и кобно самоубиство”... Демонстратори: „Нудили смо се Хитлеру да, кад је већ тукао и разбио Европу, не про- пусти да то учини и са нама. Викали смо из пуна грла: ‘Боље гроб него роб‘, не знајући да ћемо ускоро бити и једно и друго.” А онда мало је Србима био један покрет отпора.(1, 91) Тетка Александра никада неће схватити како је њен син, четник, погинуо од Немаца, због вер- ности отаџбини проглашен за њеног издајника.(1, 30) Михиз наводи и случај југословенских авијатичара који су бранили земљу од Хитлеровог напада: „Какојекод нас после рата дуго и искључиво негована само идо- латрија партизанског ратовања, подвиг ових људи је прећутан и занемарен и тек последњих година се о томе, стидљиво и криомице, нешто проговорило. У

Ревизионизам . накнаду за то, коленоприклоно-политички славио се херојски отпор и генијална Стаљинова стратегија, мада је Хитлеров упад у Русију нанео Црвеној армији 1941. пораз катастрофалних и дотле невиђених размера у историји ратовања, захваљујући баш Стаљиновој, хазјајиновој, некомпетентној, фиксидејној необавештености и примитивном ‘лукавству‘.”(1, 96) Интересантан је Михизов став према Недићу и Љотићу. Он одбија званичну пропаганду да је Недић био добровољни квислинг, жељан власти. „Многи људи, међу њима и ја, избеглица који је у Недићевој Србији спасао главу, нисмо веровали ни за солунског ратника, ни за верденског Филипа Петена, да су били жељни те неславне власти. Били смо склони да веру- јемо да су ту улогу прихватили као очајници, и жртво- вали свој углед и част да у слому и поразу спасавају штасе спасти да.”(1, 212) Фелдмаршал Листје наредио да се уведе ред и престану напади на немачке војнике. „У противном случају Фирер ће западну Србију препустити усташкој, северну мађарској, а јужну бугарској окупацији... Није тешко претпоставити да је (Недића) страшна алтернатива морала следити. Имао је извештаје комесаријата за избеглице о усташком злочињењу, памтио је вешања по Мачви, немилосрдне мађарске нежидерске логоре и крвничко бугарско угушење топличког устанка... За свог најпопуларнијег јунака Краљевића Марка српска народна поезија зна да је ‘турска удворица', али истовремено схвата да он двори султана да колико год може заштити рају од турског зулума. Кнезу Милошу се Срби чак и диве због успелих вазалских марифетлука којима је Турцима измицао асуру, чак му кроз прсте прогледавају и мртву кумовску главу Црног Ђорђа, послану на пешкеш паши на Калемегдану и султану у Стамболу. За Милана Недића не знам да ли је наш народ нашао и да ли ће наћи разумевања, или ће заувек остати под неизбри- сивим жигом Вука Бранковића.”(1, 214-15) Ипак, Михиз га често зове „квислинг”. То раде и многи други, свесни или несвесни да се и Недић и Петен драстично раз- ликују од норвешког Квислинга. Квислинг је био отворени следбеник Хитлеровог нацизма и као такав доведен у Норвешку да влада под немачком окупаци- јом. Недић ништа од тога није био, напротив, већ се примио тешке дужности да спасава српски народ од истребљења, како и сам Михиз тврди. Зашто онда и даље звати Недића квислингом!?! Са Љотићем је нешто другачији случај. Мада га Михиз не оптужује, као комунисти и неки други, да је фашиста и немачки човек, он ипак говори о њему и о добровољцима са извесним ниподаштавањем. Тако он каже: „Крајем 1943. у својој предсмртној агонији љотићевци су покушали да изврше мобилизацију срп- ских младића за своје одреде. Преплашен да ме то не задеси, успео сам да дођем до неких папира... и поно- во сам пребегао у Београд, код својих.”(1, 118) Тиме Михиз показује да није сасвим разумео опасности које су претиле српском народу, што ће се показати одмах после рата. Да је више младих људи послушало Недића и Љотића, било би много мање жртава и страдања у српском народу. Михиз ипак признаје да су људи око Недића спасавали Србе: „Митрополит Јосиф, администратор Патријаршије, (патријарх Гаврило Дожић био је у конфинацији) издејствовао је немачку интервенцију, те је оно што је још остало живо у логору Цапраг пребачено у Србију.”(1, 100) А највеће признање Михиз је инди-

† ЈЕЛЕНА - ЛЕЛА ЧУБРИЛО Наша другарица Јелена - Лела Чубрило, супруга Мише Чубрила, преминула је 12. фебруара 2004. године у Саутенду, Јужна Енглеска. Лела је рођена у Шапцу, 3. фебруара 1927. Родитељи су јој били Милева и Никола Деспотовић, угледни гвожђарски трговац. Основну школу и гим- назију похађала је у Шапцу, где је 1943. приступила омладинској организацији „Бели орлови". Октобра 1944., повукла се са добровољачким породицама у Словенију, а одатле у мају 1945. у Италију. Прошла је кроз војно-избегличке логоре у Палма Нови, Форлију и Еболију. Пожртвовано је служила, са остралим нашим другарицама, као добровољна сестра у нашим логорским болницама у Еболију и Меркателу. После закључења мира Савезника са Италијом и пресељења наших логора у окупирану Немачку, у пролеће 1947. године, Лела је живела у нашим породичним логорима у Дипхолцу и Лингену, одакле је 1948. године, емигрирала у Енглеску. Ту је радила једно време, заједно са покојним нашим другом Тошом Јерамазом, у једној болници у Есексу. Венчала се 1949. године са нашим другом Михаилом - Мишом Чубрилом, добровољцем на служби у обезбеђењу команданта СДК, генерала Косте Мушицког, а у Енглеској студента у православном теолошком колеџу Дорчестер код Оксфорда. Венчање је обављено у капели СПЦ у Еџертон Гарденс у Лондону. Кум је био Тоша Јерамаз. У срећном браку родиле су се две ћерке, Светлана и Милица, данас обе удате и са сво- јим породом. Сахрана је обављена 20. фебруара у Саутенду. Опело у грчкој цркви служио је протојереј о. Милун Костић, старешина храма Св. Саве у Лондону. Лела је сахрањена на локалном гробљу у Саутенду. Покојној Лели - доброј души „која је живела за друге" - слава и хвала и вечан јој помен у непролазном Царству Христовом, а нашем драгом Миши, ћеркама и њиховим породицама наше топло саучешће.

Искра

ректно одао Недићу и својој браћи Србима говорећи о свом бекству у Србију: „Пријатељска породица при- мила нас је све петоро. Наши домаћини нам ничим нису показали да смо им на терету. Никад ми избеглице нећемо моћи да вратимо дуг Србији, која је тад проживљавала страховит слом и после стотину и више година поново постајала нечији пашалук. Али пашалук који је нашао људску и братску снагу да при- хвати своје угрожене и унезверене сународнике и да им пружи кров и хлеб.”(1, 103) Требало је да се Михиз замисли да ли би то било могуће да није било владе Милана Недића. Верујем да је он то ипак знао, али многи од тих избеглица и осталих које је Недић спасао још увек, из неког разлога, не желе да то и јавно кажу.

Васа Михаиловић 1. Борисав Михајловић-Михиз, Аутобиографија - о другима (Београд: БИГЗ, 1993), 2 тома. Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

Iskra 1. mart 2004

† ПРОТА МИЛАН БАЈИЋ У суботу 31. јануара 2004. године преминуо је протојереј-ставрофор Милан Бајић, дугогодишњи свештеник Црквено-школске општине Св. Ђорђа у Канзас Ситиу, Канзас, члан Свештеничког братства за Америку и Канаду и члан Српског добротворног друштва „Свети Ђорђе” бр. 43 Српског народног савеза. Отац Милан је рођен 1920. године у селу Шидски Бановци у Срему од оца Божидара - свештеника и мајке Тијане, рођене Стоја. Родитељи су имали још два старија сина Боривоја и Слободана. Деца су рано остала без родитеља. Мајка му је пре- минула када је имао девет, а отац када је имао три- наест година. Када је завршио основну школу и нижу гимназију, Милан се уписао 1934. године у Богословију „Светог Арсенија” у Сремским Карловцима, где му је наставник био и наш незаборавни прота Радован Миљковић. Матурирао је 1940. године. Када су после априлског рата Немци разбили Краљевину Југославију, Срем су дали хрватским усташама, те је Милан пребегао у Србију. Године 1944. је ступио у Српске добровољце, па је у специјалној мисији на челу са Ратком Парежанином отишао у Црну Гору, одакле је у зиму 1944/45. дошао у Словенију. Када су Савезници Краљевину Југославију теслимили Јосипу Брозу-Титу и његовим партизанима, Милан је са Српским добровољцима и осталим националим снагама Ђујићевим и Јевђевићевим четницима 1. маја 1945. године прешао у Италију и био у логорима у Форлиу и Еболиу, одакле је 6. маја 1947. године пребачен у Немачку. Када је добио ДП статус Милан је 1949. године емигрирао у САД и настанио се у Кливланду, Охајо. У Кливланду је Милан био хоровођа Српског певачког друштва „Његош” и био десна рука клив- ландском пароху проти Младену Трбуховићу. Године 1951. Милан се оженио са Маријом, кћерком старо- седелаца Николе и Пере Ћосић, родом из Далмације. У Кливланду су Марија и Милан добили кћерке Тијану и Љиљану, као и сина Божидара. Године 1956. Милан је примио свештенички чин и добио парохију Св. Ђорђа у Канзас Ситиу. Ту су добили кћерке Јелену и Мирјану, сина Бориса и близанце Петра и Павла. Тако је Милан са осморо деце био најбогатији српски свештеник у Америци. Отац Милан је развио широку пастирску активност у Канзас Ситиу, где је остао свештеник 39 година. Осим парохијске дужности био је и хоровођа црквеног хора „Свети Ђорђе” који је био један од најбољих хорова у Америци и са којим је о. Милан приређивао концерте широм Америке и Канаде. Године 1986. је преминула протиница Марија која је била десна рука оцу Милану у његовом пастирском раду. За свој плодоносни рад на њиви Господњој Свети Синод СПЦ одликовао је оца Милана чином протојереја-ставрофора и правом ношења напрсног Крста. Године 1995. прота Милан је ступио у пензију, али је остао у Канзас Ситиу, где је помагао новом свештенику јереју оцу Александру Бугарину. Прота Милан је милошћу Божијом доживео лепу старост. Бог му је дао да синове ожени и уда

кћери, да стекне много унучади, која су му донела радост у позним годинама. Отац Милан је целокупним својим животом и радом посведочио тачност оне на- родне изрека: „Јер што каже ином, то свештеник сво- јим потврђује чином”. Био је ретко цењен и поштован и као свештеник и као човек. Био је друг и пријатељ какав се само пожелети може. Био је познат по томе, што је показивао пажњу не само својим парохијанима, већ и бројним пријатељима и својим ратним саборцима и изван Канзас Ситиа. Био је на многим крштењима, на свадбама и сахранама, те се молитвама опростио са својим вољеним друговима. Године 1995. када су биле отворене Кочевске јаме где су Титовци побили три и по хиљаде Српских добровољаца и хиљаде слове- начких домобранаца, које су Енглези на превару предали Јосипу Брозу, отац Милан је заједно са протом Матејом Матејићем и протођаконом Миланом Дардом из Париза служио 50. годишње опело побијеним Српским добровољцима. Године 1998. када је била прослава 800 година манастира Хиландара, отац Милан походи и манастир Хиландар, као и српско гробље на Зејтинлику код Солуна, где је служио опело српским херојима погинулим у Првом светском рату. Свуда где је долазио, о. Милан је био дочекиван са неисказивом љубављу и пажњом. Гдегод је био, служио је части и српском имену и био бранич православне вере и српског племена. На проту Милана Бајића с правом се могу применити стихови бесмртног Његоша: „Благо томе ко довијек’ живи имао се рашта и родити! Вјечна зубља вјечне помрчине Нит догори нити свјетлост губи”! И успомена на проту Бајића ће вечно живети.

Iskra 1. mart 2004

† СТЕВАН БАНИЋ

Проте Милан Сахрана проте Милана Бајића обављена је у суботу 7. фебруара. Најпре је тело покојника лежало у храму Светога Ђорђа у Канзас Ситиу, где су му паро- хијани на челу са месним парохом јерејем Александром Бугарином уз молитве и појање црквеног хора одали дубоко поштовање и захвалност за све што је урадио за цркву и за српски народ. Онда је тело пренето у манастир Светога Саве у Либертвил где је у суботу у 10 сати пре подне служена заупокојена служба. Чинодејствовао је Митрополит Средњо-западне митрополије г. Христофор уз саслужење дванаест свештеника и три ђакона и уз појање хора Св. Ђорђа под управом хоровође Јање Катић. По прочитаном Св. Јеванђељу с протом Бајићем се опростио Митропо- лит, одавши дубоку захвалност оцу Милану за његово дугогодишње несебично служење Српској право- славној цркви и народу. После се опростио руски свештеник из Канзас Ситиа са којим је прота Бајић најблискије сарађивао дуги низ година. Потом је погребна поворка у којој је учествовало око две сто- тине народа из Канзаса, Индијане, Илиноиса, Висконсина, Охаја, Мичигена, Пенсилваније и Њујорка кренула уз снежну вејавицу ка манастирском гробљу, где је отац Милан сахрањен поред своје супруге про- тинице Марије. На гробљу није било говора, већ су се сви упутили у манастирски дом, где је одржана даћа. По завршетку даће о проти Милану Бајићу го- ворили су: прота Растко Трбуховић из Лакаване; прота Драгољуб Мали, преседник Свештеничког братстава за Америку и Канаду, који се у име целокупног свештенства опростио са покојним; Андрија Мандић у име добровољачких удружења „Свети Ђорђе” из Кливланда и „Јадран" из Милвоке, као и добровоља- ца из целог света, захваливши се најтоплија незабо- равном „оцу Баји” за несебичну борбу за свој народ и своју цркву. На крају се у име бројне породице Митрополиту, свештенству и целом народу који је с разних страна дошао на сахрану најлепше захвалио најстарији син проте Милана Божидар на њиховом присуству, молитвама и изразима саучешћа. Породици покојног оца Баје, бројним кумовима и пријатељима изражавамо дубоко саучешће, а Свевишњега молимо да у Царство своје прими Бајину душу уз стихове посмртне химне Српских добровоља- Ца: „Мртвав ниси, о друже наш мили Још се чује Твој громки глас, Твој дух силни у нама живи, Твоја душа лебди измеђ нас”! Нека Ти је вечна слава и хвала!

У Вршцу је 29. септембра 2003. умро борац СДК, Стеван Банић. Стеван је рођен 1926. године у селу Милетићево, данас општина Пландиште у јужном Банату. Стеванов отац био је солунски добровољац родом из Лике, срез Удбине, село Мекињари, после Првог светског рата колонизован у Милетићево. Покојни Стеван учио је столарски занат у Вршцу. Новембра 1943. ступио је са још једним другом у 2. чету Четвртог пука СДК у Смедереву. Прву борбу са партизанима имао је у Осипаоници. У борбама на Ибру у пролеће 1944. рањен је у ногу, те лечен у бол- ници 28 дана. Из Србије се у октобру 1944. повукао са добровљцима у Словенију. Маја 1945. предат је пар- тизанима из Корушке заједно са другим добровољ- цима. Од стрељања у Кочевју спасио га је партизан- ски генерал Милан Баста који му је био род. Баста је видео његово име и презиме на списку и упитао га, шта му је Вава (надимак Стевановог оца) и извадио га из групе за стрељање. Баста и Стеван су се тада први и последњи пут видели. После тога је упућен у неку војну јединицу у Загребу на обуку, а онда је око Цазина јурио усташе. После рата настанио се у Вршцу, радио као столар и обрађивао земљу. Пре неколико година умрла му је жена па је живео сам. За собом оставља две ћерке, сина и унучад. Био је верни члан СПЦ. Слава и хвала, добровољцу Стевану Банићу и вечан му покој у Господу!

Милан Филиповић

Вршац

MILUTIN PROPADOVIC „ТНЕ APPALLING

ST0RY OF EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji) Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipulacije i laži u razbijanju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376 stranica. Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama:

Бора М. Карапанџић Andra Mandić

Mirko Cečavac

1625 S. Clover Knoll Pl.

8 Bairstovv Cres.

NEW BERLIN, Wl 53151-1622

REXDALE, ONT.

U. S. A.

M9W 4T4 CANADA

ПРОТОЈЕР 0. ПЕТАР РАДОШ ОДЛИКОВАН Поводом „Дана Аустралије" одликован је „Орденом Аустралије" пензионисани протојереј о. Петар Радош који живи у Перту, Западна Аустралије. Одликовање се сматра великом чашћу.

Dušan Popović 141 Dendy St. EAST BRIGHTON, Vic. 3187 AUSTRALIA Cena u SAD dolarima ili ekvivalenat u drugoj valuti: SAD -$ 12; Kanada - $ 15; Evropa i Australija: obična pošta -$15; avionska pošta - $23.

Iskra 1. mart 2004

Прилози „Искри’ За успомену и дуго сећање на наше по- којне ветеране који су били пуки сиромаси овоземаљског блага, али пребогати до- бротом душе: Андреја Љоља, Станоје Бе- лић, Станоје Седларевић и Јова Крагуљац. Слава им и вечни покој! Живан Лазаревић £ 5,Уместо цвећа на гробове Бранка Ћосо- вића и Бранка Јешића Милутин Милутиновић £ 5.Уместо воштанице на гроб Зорана Ђинђића Живко Керпенишан

Е 7

За успомену на нашег Бобана Радојичића. Бог да му подари рајско насеље Зоран и Анет Миљковић $ 30

Поклон Искри за 2004. годину Цветко Мирјанић

! 50

Уместо цвећа на гроб Бранка Јешића-Ере Паун Вуковић £ 5.Марјан Берета £ 5.На седмогодишњицу упокојења мога мужа Предрага Даница Митровић £ 33.50 Нека Господ подари миран покој душа драгих нам Смиљке (Радош) Нинков и Мире Пољак-Боројевић Марко и Радмила Сунара $ 20

Поклон Искри Ђорђе Иванишевић Марко и Радмила Сунара

$ 5 $

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF. England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, LFK. Godišnja pretplata za „Iskru" (običnom poštom) £16.- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: „Jadran”, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Cečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1 .mart 2004

Нека Господ подари покој душа драгих нам другова: Миодрага-Мишу Шутића, То- дораТошу Јерамаза, Берислава-Беру Синковића и Богољуба-Бобана Радојичића да их Господ прими у Његово вјечно Краљевство Марко и Радмила Сунара $ 30 Нека Господ подари покој душа пре- минулих у децембру: Живојина Стојковића - Ћате, Ивке Љотић, Мила Ковчића, Ката- рине Максимовић, Олге Пироћанац, Сло- бодана Белића и Богољуба Радојичића Вера и Стеван Пироћанац$ Нека Господ подари рајско насеље моме супругу Пери Богдановићу (Аскеру), који је умро у Господу 30. јануара 2003. г. Драги Перо бићеш увјек у нашим мислима и молитви Зорка са дјецом Јованом, Мишом Ђорђем, Маријом-Мацом и унучади $ 20 Као знак сећања на много поштованог и врлог друга саборца протојереја о.Милана Бајића, са молитвом да Господ прими његову душу у Своје Царство Драган Живановић £10,Нека Господ подари покој душе и као знак сећања на проту Милана Бајића Андра Мандић$ Бора Брешић $ 30 Текић Драгољуб, Даница Павлица, Џагић Сретен сви по K$ 50 Билбија Милан и Чечавац Мирко по K$ 25 Кошевић Васо, Ратковић Милован и Пиперски Миленко сви по K$ 20 Да не падну у заборав наши дивни давно преминули другови: Раде Спасић оснивач првог добровољачког штедног удружења у У.К., Синиша Чолић, Милорад Кељачки, Милисав Миљковић „Цига”, Аца Карамар- ковић, Срба вановић, Бошковић, музичар Бора ЖиДимитрије Лонцо, Воја Мијатовић, Станко Бошковић, Мирко Васић, Пера Новаковић, Милорад Суџум и Милорад Павловић Ј. Милетић £10,За успомену на нашег јединог брата Момчила-Мому Кнежевића Мирјана Толмачев и Олга Кнежевић $ 100 Нека милостиви Господ подари покој душе Леле Чубрило-Деспотовић Вера и Ранко Попадић К$ 20 Гордана Влаховић K$ 20 Нека Господ подари вечни покој душе мог кума Душана Ненадовића Мирко Чечавац K$ 25 Нека Господ подари покој души Душана Ненадовића Драгољуб Текић и Миро Микетић по К$ 20 Нека Господ подари покој душе драгог нам друга Тоше Јерамаза Миорад Бркић К$ 20 Петар Танкосић К$ 30 Желим да се захвалим свим другарица- ма, друговима и пријатељима који су уместо цвећа на гроб мом супругу Богољубу приложили новац за Добротворна удруже- ња и за Спомен храм „Успеније пресвете Богородице” у Чачку Ожалошћена супруга Ружица Радојичић са породицом $ 25

† Бранко Јешић

У понедељак 2. фебруара о.г. изненада је преминуо наш друг и бивши припадник СДК Бранко Јешић у 78. години. Покојни Бранко је рођен 17.10.1925 г. у Горобиљу код Ужичке Пожеге. У Српски добровољачки корпус је сту- пио крајем 1944. године прешавши из Државне страже у пратећу чету првог батаљона Првог пука. Показао се као храбар и издржљив борац. Био је веран друг и поуздан саборац, а пошто је био из Ужичког краја, сви смо га звали пригодним надимком „Ера”. Последња борба је била одбрана мостобрана на Сочи код Горице. Био је са нама у логорима Форли и Еболи, а затим у Мунстерлагеру у Немачкој. После пуштања из Мунстера до- шао је у Енглеску где је радио три године на пољопривреди, а онда је добио посао у фабрици чоколаде Кадбури у Бермингаму где је радио све до пензионисања. У међувремену се оженио са Ајрин и са њом добио два сина и ћерку. Био је члан групе која је паковала и експедитовала Искру све док се није разболео. Опело у Лазарици служили су прота Миленко и о. Александар. У храму се прота Миленко опростио од Бранка пригодном беседом, а у име његових ратних другова над отворе- ном раком опростио се Марјан Берета. Нека му буде вечан помен међу нама, а његовој породици наше нај- искреније саучешће.

Уредништво Искре

† Јован Цокић

Шестога фебруара о.г. преминуо је у Елизабету (Њу Џерси, САД) од изли- ва крви у мозак Јовица Цокић нај- млађи брат наших покојних другова о. Драгољуба и Душана Цокића; обадвојица бивши командири чета СДК-а. Јовица је рођен 19. августа 1927. г. у Ваљеву. Још од ране младости он се истакао као талентован футбалер, да би 1948. г. постао првотимац Црвене Звезде. Био је изабран два пута да игра у репрезентацији Југославије. Доцније, преко Италије и Немачке он је емигрирао у САД, где је живео све до своје смрти. Нека милостиви Господ подари покој и мир његовој души. ИСКРА

ТРАЖИ СЕ Ристо Ковачевић из Херцеговине. Последњи пут је виђен у Ковентрију 1960. год. Од тада му се губи сваки траг. Можда се иселио из Енглеске. Његов стриц живи у Швајцарској, а братанац у Енглеској. Ако неко зна нешто о њему нека се јави на адресу: Ј. Vučinić, 74 Deli Road, Cotteridge, Birmingham B30 2HY, England Tel.: 0121 459 2352 (Uveče 18-19.30)

О књизи Томислава-Томе Бајића:

ОСНОВНА ШКОЛА У ЈАБУЧЈУ СТО ШЕСДЕСЕТ ГОДИНА ПОСТОЈАЊА (1842-2002) Томислав-Тома Бајић: „Основна школа у Јабучју - сто шесдесет година постојања (1842-2002) ”; стр. 132; 22 см.; илустовано; Ваљево 2002.

издавач *

аутор;

штампа

Ваљевопринт,

Ово је, заиста, једна веома лепа и ретка књига. Написао ју је уз обиље документованих података и лично публиковао Томислав-Тома Бајић, један од чувене музичкопевачке групе „Браћа Бајић” из Јабучја у срезу Тамнавском, некада чувене Вањевске нахије, а сада Колубарског округа. Књига је вредна пажње, јер иако даје слику живота и рада једног напредног села Западне Србије, она осликава и културно-просветну историју Србије 19. и 20. века. Зато је потребно написати о њој коју реч. Томислав-Тома Бајић је, најпре, дао кратак увод о првој школи у Србији, која је основана 16. јула 1805. године у устаничкој Остружници, где је одржана и прва Српска скупштина. Имала је осам ђака: Алексу - старијег сина Карађорђевог, Јовицу Миловановића синовце војводе Младена, Милана и Ивана Стојковића - синове војводе Миленка Стојковића, Николу Кара- панџића пасторка војводе Миленка, Радована По- љанчевића - сина Аћима Пољанца из Остружнице, Максима Ранковића из Остружнице и Лазара Попо- вића - сина окружног свештеника Димитрија Попови- ћа. Од њих су три последња завршили школу 1808. године и прешли на велику школу у Београду, коју су завршили 1812. године и одмах добили службу. Потом је аутор дао кратак опис писмености у Јабучју пре оснивања школе и онда само оснивање школе 1842. године са мотом: „Најбоља светиљка у селујесте добар учитељ" (народна пословица). Школа је званично призната од Попечитељства просвете Кнежевине Србије, које је прихватило и бригу о њој и од месних власти примало извештаје. Након две године, 1844., усвојено је „Устројеније" којим је школа дефинисана као образовна и васпитна установа. Први учитељ је био баш родом из самог Јабу- чја. То је био Милосав С. Пауновић, рођен у богатој кући Смиљанића од оца Илије. Милосав је завршио у Београду два „предуговническа разреда” Богословије, те је 1842. у својој 22. години живота од стране По- печитељства просвете постављен за првог јабучког учитеља уз напомену да је „и рођен у селу Јабучју”. Писац књиге доноси фотостат и дипломе Милосава Пауновића која му је издата 15. августа 1845. године. Сељани Јабучја су били поносни на свога земљака учитеља, јер су тада у Србији, где је било школа, учитељи, углавном, били рођени ван Србије (највише из Војводине), који су се, како наводи писац, „држали доста важно према овима из Турске Србије”. Бајић је лепо описао - и слику објавио - како је изгледала школа у Јабучју. Првобитна „школска зграда је била мала од слабог материјала”, али свака

доцније подизана била је све лепша и лепша. Зидане су од чврстог материјала и покривене ћерамидом. Била је учионица за ђаке и стан за учитеља. Учиони- ца је имала скамије, велику таблу и тучану пећ загри- јавану дрвеним цепаницама. Ђаци су били у сељачким одећама, имали две торбице преко рамена. У једној је била графитна таблица, графитна писаљка и сунђер. У другој торбици је била ужина - обично комад проје или хлеба, парче сланине и заструг сира. Настава је трајала цео дан с тим што је у подне био одмор од два сата када је била и ужина. Сеоске школе су имале три разреда, а варошке четири, на чему се и остало у Кнежевини и Краљевини Србије и Југославије, а под Титом су биле тзв. „осмољетке”. Предавао се српски језик, историја, земљопис и природне науке. Већ 1844. године школа је имала 33 ђака и разуме се, после се бројно стање повећавало. Затим присац прелази на имена са биографи- јама учитеља и учитељица школе у Јабучју. Од 1842. до 2002. године било је 228 што учитеља, што учите- љица. Заиста, импозантан број. За сваког се каже година када је службовао и кратка биографија, а за приличан број су наведене опширне биографије. У књизи су фотографије 60 учитеља и учитељица и 12 школских службеника, а има групних слика ученика и ученица. Важно је истаћи да су Јабучани скоро све учитеље и учитељице задржали у најлепшој успомени, те о свима њима Бајић пише са много топлине, што му несумљиво, служи на част. Писац овог приказа је познавао неколико учитеља и учитељица, који су доцније са службом прешли у Ваљево. У најлепшој и неизбрисивој успомени, нарочито су му се задржали свештеник Александар Катић и учитељица Милојка Ивковић. Катић је после био мој надлежни свештеник у Ваљеву, који нам је водицу светио и славски колач ломио. А Милојка Ивковић (муж Милан јој је такође био учитељ, али је за време Другог светског рата био у немачком заробљеништву) била је мајка ваљевских гимназиста и чланова „Белих орлова”: Миланке-Секе, Милета и Михаила. Сви смо је из милоште звали „тетка Мила”. Син Милета јој је погинуо у групи Раде Павловића, Михаило Мика је преминуо 1998. године, а мајка 1983. године. Њима је ћерка Миланка, која сада живи у Енглеској, подигла леп споменик. Томислав-Тома Бајић је на крају књиге дао прилоге: Списак аналфабета 1947. године, списак протокола школе јабучке из 1925. године и занимљива документа из 1947. године. На крају је регистар учитеља и учитељица. Иако Тома Бајић није књижевник, а пре ове књиге је написао историју воденица у Јабучју, књигу је написао лепим стилом и језиком, којим се говори у ваљевском крају, тако да се на душак чита. Честита- мо му из свег срца.

Бора М. Карапанџић