iskra1115

ДВА ГЕНИЈА О ХРИСТУ

Један је геније апостол Павле, други Фјодор Достојевски. Ова два генија у велико се разликују. Разликују се епохама у којима су живели. Апостол Павле био је савременик Христов, а Достојевски тако- рећи наш савременик. Између њих стоје тешке наслаге читава два миленијума са свим крупним именима необично бурнога историјскога тока. Онда разлике расе, менталитета, образовања, васпитања, темперамента и многе друге. Али између ова два генија постоје и сличности. Пре свега сличност изузетне величине. Генији образују посебан род људи, маколико се квалитативно разликовали. Они су, просто, духовни горостаси.

Духовна величина апостола Павла је недогледна. Пред њом нам и данас дах стаје од дивљења. У њему су блиставо сажета духовна обзорја јеврејског и јелинског духа, знања, обрзовања и културе. Он је најученији човек свога времена. Дарови мисли, размишљања, визије, синтезе, организовања, писања, дурашности и недомашни су и ненадмашни. Многи протестантски теолози и данас мисле да би хриш- ћанство без апостола Павла остало једна једва позна- та јудаистичка секта. Ова бесмислица на посредан начин приказује ретку обдареност „апостола незна- божаца”. Достојевскога сматрам словенским првогени- јем, па првогенијем и човечанства. И његова је величина колико усамљена у свету толико ретка, необична. Неисцрпне ризнице његове генијалности још су увек непронађени мајдани, неоткривено бесцен- благо. И он је, као „евразијац”, синтеза два света: мистичне Азије и рационалистичке Европе. Попут апостола Павла који је сједињавао старојеврејску побожност и кластичну грчку мудрост. Обадвојица су били и христоборци, непријате- љи Христа. Апостол Павле јавни гонилац хришћан- ства, ватрен, жучан, необуздан. У делима Досто- јевскога у његовим христоборним херојима, налази се ретко утанчани и продубљени атеизам, крајње бесов- ски, демонски, сатански антитеизам, богоборство. Богоборство као христоборство. Брижљивијим осма- трањем нашле би се и многе друге личности између ова два генија. А најпре и највише сличности, ако не и истоветност њихова у доживљају и пријему Христа. Апостол Павле је, простонапросто, згромосан личношћу Христовом, пунином божанства у телу. У доживљеном и усвојеном Христу сва раскошна богат- ства Павлове личности смањене су до ништавости. Павле је једноставно обешчовечен, обезправљен. Још мало па обесплоћен и обезличен. У мистичном спрју

Павла са његовим свебожанским Господом, као под дахом неке непојамне божанске магије, Павле је пре- порођен, новорођен, пресаздан. У надумном свеједин- ству са Христом овај геније није, притом, уништен. Напротив, он је Христом помножен, умножен, обожен, охристовљен. У међусобном прорастању и срастању Христа Бога и Павла човека збила се тајна Павловог обогочовења. Сад је Павле нико и ништа, пуки сиро- мах, али пребогат Христом. Павле је смањен до безконачности, али је бескрајно увеличан и узвеличан Христом. Павле се себи и свету распео да би са Христом и у Христу ускрсао. Павлово самоумаљење (кеносис) у Христи јесте уствари Павлово хрис- торођење, богорођење. Не живи више Павле - вели он - него Христос у Павлу и Павле у Христу. Поређен са Христовим свебожанством васцели је свет ништа. Христос - све. Исто је са Достојевским. И он је Христовом личношћу преочаран, преузнесен, преусхићен до самонестанка. И њему је као Павлу јасна тајна условног пада и апслоутнога раста. Уколико се Достојевски смањи, утолико ће у њему Христос порасти. Уколико као човек обезличен, утолико у Христу обоголичен. Пред Христом се ваља скрушити и срушити у једно плодно и родно ништа, у иловачу, из које ће Новотворац Христос ускрснути Достојевскога христоликог и христоносног. Без побожног само- умаљења (кеносиса) нема обожења. Нема ускрса без крста. Крстоносје-христоносје. Зато и Достојевскоме, распетоме и умрломе и себи и свету а новогођеноме у Христу, цела васељена не значи ништа поређена са Најслађим. Ако би нешто цели свет са свим својим истинама, лепотама и вредностима стао на једну страну, а Христос на другу, Достојевски вели да би он коленоприклоно о Христу обиснуо. „Господ мој и Бог мој!” Не живи више ни свет ни Достојевски него само Христос, сав Бог у свему. Свебог у свебожној твари, па и у Достојевском. Тако су овим генијима и биће и имаће потпуно безначајни. Христос - све и сва. Да по Христу они нису само слични него истоветни. Истоветни, јер су оба- двојица у тајни узајамног сраставања са Христом постали једносушни са Богочовеком, те се тако и сами поистоветили. Постали новогођени близанци Христа Новотворца. Др Димитрије Најдановић

СВИМ НАШИМ ЧИТАОЦИМА, ПРЕТПЛАТНИЦИМА И САРАДНИЦИМА ЖЕЛИМО БЛАГОСЛОВЕНЕ И РАДО- СНЕ НАСТУПАЈУЋЕ ПРАЗНИКЕ ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ - ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ! SRETAN USKRS!

РЕДАКЦИЈА И АДМИНИСТРАЦИЈА ИСКРЕ

ВАПАЈ ЗЕМЉИ НАШОЈ Ти, што на грудима животодавним одњихала си јунаке и мученике, вечна Хранитељко наша и дала роду хранитеље и светитеље, чуј нас кад данас пред тобом клечимо, као на молитви у храму и узносимо ти нове вапаје и жеље, уз склопљене жуљаве руке, што жудне ти хрле као пламенови кроз таму нашега времена. Изникли смо из узавреле утробе твоје, света Родитељко, као кроз испуцало нежно цвеће ми млади и нови, а прадедовска витешка крв као бура низ равни и осоје букти у нама новим уздасима и жртвом за тебе и груди нам пламте побуном на све нас где наших продорних очију допире глед. Хтели би да те кунемо, Мајко наша горостасна, што ћутиш и трпиш да црви на недрима твојим благују и пауци ткања своја страшна заводљиво ткају да трују анђелску душу деце твоје, а мирно гледаш да боловима сапињу крила гмизавци и Јуде.

Сиђеш с брда у долину и наиђеш на старину, на познату цркву стару - дубску цркву брвнару. Та светиња покрај пута од дрвета подигнута, а мајстори од заната пореклом су из Усата. Градише је дрводеље, тесари и неимари; уметници, занатлије урадише резбарије. Храм Христовог Вазнесења, пун лепоте и знамења, окружен је шумом, реком ту постоји век за веком. Дубска црква брвнара има два портала, на порталу од дрвета урађена је и розета.

А знамо да су некад преци наши столећима живели за твоју слободу, хранили те својим животима и напајали, о Земљо жедна, врелом крвљу на ограшјима... И ти си пуна њихове крви света што вековима лила се у славу Крста и Слободе, па зашто су данас поља твоја обрасла коровом и драчем,срамом и неправдом, чамом и очајем. Проврео је гнев у нама. Душе нам гуши смртоносна тама, а ти ћутиш. Чујеш ли буру што тутњи у даљини и ватрене речи нових васкрсника, што тебе нову носе у новој величини, чујеш ли грмљавину њихових поклика? О, клата Мајко! Уништи пред њима твоје издајнике, пузавце, лопове и дахије нове, сатри их пред гневом нових устаника, што буром живота ка победи плове... Вихор, 1940.

Дубска црква-брвнара

У цркви су очувани и записи и натписи, а иконе познатије пореклом су из Русије. Тај предивни рај за очи, о прошлости што сведочи, у томе је снага њена - та лепота и светиња остаје за поколења. Миљана Маринковић Ауторка ове песме, Миљана Маринковић, рођена је 1945. године у Дубу близу Бајине Баште. Виши је педагог по занимању и писац дечијих песама. Ову песму, поводом чланка др Војислава Недељковиђа "Српске цркве-брвнаре", послао нам је наш Бајинобаштанац, Аца Богојевић, који је ауторку лично упознао приликом свог недавног боравка у Србији.

Митрофан Матић

IZ SADRŽAJA Agresija se nastavlja ......................................................... 3 Druga strana Balkana ........................................................ 5 Naivčina ili poiitičar od formata ........................................... 7 Državni i nacionalni prioriteti .............................................. 11

Уводник Два генија о Христу преносимо из: Календар Свечаник за 1963. годину са верском читанком, Минхен, 1963., стр. 59-62. Из књиге „Димитрије Најдановић: Философија историје И. X. Фихтеа и други списи"; ЈАСЕН, Фонд истине о Србима, Београд 2003; уредник Богољуб Шијаковић, приредио Жељко 3. Јелић.

Diplomatija u senci politike moći ......................................... 13 Ekonomska kolonizacija ..................................................... 15 Teror u Leskovcu i okolini 1944 -1947 ................................... 21 Oteta imovina SPC u eparhiji sremskoj ................................... 24 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (89).................. 27

Iskra 1. april 2004

Povodom poslednjeg pogroma na Kosmetu

AGRESIJA SE NASTAVLJA Etno-genocid nad srpskim narodom koji se već više od decenije odvija na područjima bivše Jugoslavije, ne prestaje. 400 000 prognanih iz Hrvatske, oko 300 000 prognanih sa područja Sarajeva i iz drugih krajeva u BiH, oko 200 000 sa Kosmeta. Na desetine hiljada ubijenih Srba povodom tih izgona o kojima nitko na svijetu ne govori. Treba se samo sjetiti operacije ‘Oluja’ 1995. i mitraljiranja iz aviona kolona izbjeglica koje se odigrava- lo pred očima svjetske javnosti. Sve su srpske kuće pritom spaljene, a nekoliko hiljada Ijudi je «nestalo». Ali to su bili tek samo Srbi! Nekako, u to doba, napravljena je anketa javnog mnijenja na Zapadu povodom izgona tog naroda iz Krajine. I što je to javno mnijenje reklo o izb- jeglim Srbima?: «Tako im i treba». Jer eto: «Srbi su agresori» (u vlastitoj zemlji), «pa bolje ni ne zaslužuju«! U Srebrenici i oko nje, Oričeve bande su pobile od 1500-3000 Srba i spalile više od stotine srpskih sela, ali Srebrenica ostaje za Zapad simbol «srpske genocidne bestijalnosti» nad Muslimanima. I kad smo već kod Srebrenice, spomenimo i jedan «detalj». Dvojica vrlo uglednih zapadnih historičara koji su pisali o Srebrenici, spomenuli su i Oričeve zločine od 1992-1995 i pritom rekli slijedeće: «Točno je, da je Orič to radio, ali on je to morao raditi jer su Srbi genocidan narod, pa da ih Orič oko Srebrenice nije pobio, Srbi bi napravili pravi pokolj nad Muslimanima«!!! Ovo, naravno, spada u rubriku «vjerovali ili ne»: «Treba preventivno pobiti genocidne Srbe, prije nego što oni počmu vršiti zločine nad drugima»H! Na Kosmetu je prije NATO agresije ubijeno oko 800 srpskih policajaca i civila od strane albanskih tero- rista, ali je to na Zapadu ocijenjeno kao «oslobodilačka borba albanskog naroda«, a srpska borba protiv albanskog terorizma je ocijenjena kao «neopravdano repre- sivna». «Čudno je» da te iste kriterije ne primjenjuju prema baskijskim i korzikanskim teroristima. Nakon okupacije Kosmeta, oteto je i ubijeno više od hiljadu Srba, spaljeno više od sto srpskih manastira, ali čini se da nema ni jednog međunarodnog suda na svijetu koji bi za te zločine bio nadležan. I u ovim trenucima je ponovo na redu spaljivanje srpskih kuća, bolnica, škola i manastira na Kosmetu uz podosta ubijenih srpskih seljaka i građana. Kao da se na petogodišnjicu NATO agresije na Jugoslaviju i Srbiju želi Srbima reči: «Zar još niste svi otišli»? «što čekate»? «Da vam sve spalimo, i da pobijemo ono malo što vas je ostalo«? Izgleda kao da okupacione snage ovog puta brane Srbe. Ali, ne varajmo se. Pored toga što štite buduće interese američkih naftnih kompanija i interese zapadnih korporacija koje pljačkaju rudno bogatstvo Kosmeta, one su tamo da osiguraju ubrzano proglašenje nezavisnosti budućeg «demokratskog» (čitaj: albanskog) Kosova. A to što u ovom času «brane» ono malo Srba što je ostalo, to je jedino zato što žele dati utisak da

im je do «multietničkog Kosova>> izuzetno stalo. Uostalom, iskorištavajući sadašnje krvave događaje, povećavaju njihov broj za još tisuću okupatorskih vojni- ka. Očajna situacija na Kosmetu nije samo rezultat agresije i okupacije, nego i posljedica izdajničke, antipatriotske politike prethodne političke ekipe na vlasti. Na žalost, nova manjinska vlada, nastavljajući sa kompro- miserstvom, nije u tom pogledu ništa izmjenila, jer su dvije ključne osobe koje su direktno utjecale na tragičnu sudbinu Kosmeta, i to po direktnim naređenjima iz VVashingtona, još uvijek na istim mjestima. Srbi van Kosmeta su se napokon probudili i reagirali su protiv novog krvoprolića njihovih sugrađana u južnoj provinciji. Kao da su shvatili da je njihov identitet neodvojivo vezan za njihovu duhovnu kolijevku koja je sada pod okupacijom. Ali su se neke od tih demonstraci- ja, vjerovatno predvođene ubačenim američkim plaćenicima, izrodile u vandalizam. Spaljivanje džamija u Beogradu i Nišu samo ide u prilog onih u svijetu koji nastavljaju sa demonizacijom Srba. Ponovo će se reći: «Evo sto rade ti srpski barbari«. Đavo bi ga znao. Kakve su do sada sve laži ispričane o Srbima, događaji će se preokrenuti, pa će u zapadnoj štampi ispasti, da su Srbi prvo spaljivali džamije, a da su tek nakon toga Albanci sa Kosmeta «osvetnički reagirali«. Gnjev Srba mora biti usmjeren u drugom pravcu i to prema politici SAD-a. Jer ne treba zaboraviti sli- jedeće činjenice: -SAD su te koje su prvenstveno odgovorne za raspad Jugoslavije; -SAD su te koje su prvenstveno podržavale otvorenu profašističku politiku nekih bivših jugoslaven- skih područja i njihovu politiku otcjepljenja; u BiH;

-SAD su direktno odgovorne za rat i krvoprolića

-SAD su, preko svojih institucija za psihološko ratovanje i vašingtonskih ‘public relation’ agencija, direktno odgovorne za demonizaciju Srba i za širenje te demonizacije po svijetu; -SAD su direktno rukovodile operacijom ‘Oluja’ 1995. godine i suodgovorne su za protjerivanje preko 200 000 Srba iz Krajine; -SAD su te koje su u Dejtonu iznudile prepuštanje srpskih dijelova Sarajeva Muslimanima čiji je rezultat bio 200 000 izbjeglih Srba; -SAD su te koje su direktno odgovorne za agresiju protiv Jugoslavije i Srbije 1999. godine; -SAD su te koje čine glavninu okupacionih snaga na Kosovu;

Iskra 1. april 2004

-SAD su te koje u ovom času direktno podržavaju albanski separatizam i terorizam na Kosmetu;

WALL STREET: ODLUČNO ZA NEZAVISNO KOSOVO

-SAD su te koje su osnovale protupravni, lakej- ski tribunal u Hagu;

U uvodniku Wall Street Journala o poslednjim događajima na Kosmetu, između ostaloga, piše sledeće. (Prevod i sva podvlačenja u prevedenom tekstu su Iskina).

-SAD su te koje neprekidno ucjenjuju Srbe i prisiljavaju ih da njihove patriote koji su se suprotstavili agresiji iz 1999. godine, liferuju Hagu kao ratne zločince; - SAD su te koje su direktno uticale na sastav nove manjinske vlade iz koje su imperativno morale biti isključene one patriotske snage koje su od naroda u Srbiji dobile najveći broj glasova; proglašavati te patriotske snage «ultradesničarskim» u odnosu na dota- dašnju izdajničku i lakejsku vlast koja se naziva «demokratskom» je najcrnji mogući cinizam svojstven jedino SAD-u i dijelu plaćeničke inteligencije u Srbiji; - SAD su te koje, u ovom času, bune vojvođanske Madžare protiv Srba i tjeraju ih na otcje- pljenje. Prema tome, nastavak etno-genocida koji se u ovom času odvija na Kosmetu, je direktna poslijedica SAD politike. Lider nove manjinske vlade je vjerovatno svjestan toga, ali on je na čelu jednog sastava koji je potpuno truo a to ne može rezultirati ničim dobrim ni za Srbiju ni za srpski narod. Drugim riječima, agresija koja se nastavlja ne ogleda se samo u nastavku uništenja kosmetskih Srba i kulturnog identiteta srpskog naroda već i u ponovom nametanju od strane SAD-a jedne falš vlade koja će biti suodgovorna za sve nedaće koje će, na Kosmetu i drugdje snalaziti ovo balkansko područje. Internet, 20. 3. 2004.

Emil VLAJKI

Abramovicz i Holbruk za nezavisno Kosovo Morton Abramovicz u VVashington Post-u, a Ričradd Holbruk u jednom intervju-u, svako na svoj način a povodom poslednjih događaja na Kosmetu, dali su svoju podršku nezavisnom Kosovu. Obojica su pošli sa kritikom predsednika Buša što do sada nje ništa učinio da se neodrživ status kvo na Kosovu, koji je doveo do poslednjih događaja, odlučno razreši. Ambasador Abramovicz u svom članku traži napuštanje prevaziđene Rezolucije SB 1244 kojom se Kosovo formalno smatra delom Jugoslavije i zalaže za njegovu nezavisnost. Holbruk je to nešto drugačije izrazio: Srbi i Albanci ne mogu nikako više živeti pod istom jurisdikcijom, u zajeničkom državno-pravnom sklopu; stoga je nezavisno Kosovo jedino rešenje. (BK televizija, 18.3.2004.) Abramovicz i Holbruk nisu tek bilo koji pojedinci. Obojica su bili članovi, zajedno sa M. Aibright i savetnikom Talbotom, jedne od fondacija koje kreiraju američku spoljnu politiku. U ovom slučaju one koja je, pod predsedništvom Mortona Abramovicza, formulisala američku politiku u Bosni i na Kosmetu; politiku koju je Klintonova administracija usvojila i primila na izvršenje. Holbruk je pored toga, kao opunomoćenik predesednika Klintona, aktivno delovao u Bosni, SRJ, Dejtonu i Kosvu, dok je Albright bila SAD ambasador u UN, a potom šef Stejt departmana.

* * *

Ekstremistima pozadi ovih nasilja nije toliko do sređivanja starih računa koliko do oblikovanja budućnosti Kosova. Zahvaljujući smušenom i očigledno sada neprimenljivom kompromisu, budućnost je ostavljena nejasnom posle nagodbe 1999. koja je dovela do srpke kapitulacije na Kosovu. Nezavisnost Kosova - žarka želja albanske većine od 90 odsto - odložena je do jednog neodređenog datuma. Saveznici su se tada bojali da bi nezavisno Kosovo bilo prvi korak ka jednoj Velikoj Albaniji. Kosovo je danas zapostavljeno što i ceo Balkan čini opasno zanemarenim. Albanci u pokrajini su oprav- dano nesigurni da će njihov san o slobodnom Kosovu biti izdat. Kosovski Srbi sabijeni u enklave drže se nade o mogućoj podeli Kosova. Na zapadnim saveznicima koji su 1999. preuzeli odgovornost za Kosovo je da se opredele. Pravo Alabanaca na samoopredeljenje nije ovde u sum- nji. Strah od Velike Albanije je preteran ukoliko se proce- som dobro rukovodi. Biće potrebni pregovori sa Srbijom. Lideri kosovskih Albanaca će morati bolje da zaštite prava manjina, a NATO saveznici mogu da pruže etinčkim Srbima bezbednosne garancije. Ali završnica treba jasno da bude nezavisno i jedinstveno i etnički mešovito Kosovo tesno povezano sa Evropom. Odlučnost Zapada bi pomogla novoj srpskoj nacionalističkoj vladi da se pomiri sa neizbežnim. Odvajanje Kosova bi takođe ubrzalo razvod Srbije sa Crnom Gorom., drugim svojim nezgodnim priveskom. Vodeći Kosovo nezavisnosti, SAD i Evropa treba da potvrde jedinstvo Makedonije koja ima svoju nemirnu albansku manjinu, a Bosnu prestanu da veštački hrane stranom pomoći. Ove male države mogu da prežive samo sa otvorenim granicama i trgovimom koja cveta. EU ima zlatnu mogućnost da napusti politiku dobroćudne nebrige i aktivno se zaintersuje stvaranjem stabilnostu u svom zad- njem dvorištu... Dok se tako uporno zalažu za sopstvenu vladu Iračana, izgleda čidno da su Francuska i Nemačka, među drugima u Evropi, tako neodlučne u davanju su- vereniteta Kosovarima. The Wall Street Journal Europe,19. 3. 2004.

49% SRBA ZA STANJE NA KOSOVU KRIVE POLITIKU SAD U uzorku ispitanih od 650, preko 49 odsto smtra politiku SAD uzrokom stanja na Kosovu. U izgredima demonstranata u Beogradu 18. marta, pored paljenja Barjak džamije, demoliran je i Makdonalds na Terazijama. Američka amabasada je istoga dana bila zatvorena za rad sa publikom, a američkim građanima savetovano da izbe- gavajui veće skupove i upuštanja u polemiku oko dnevno- političkih događanja. (BK televizija, 18.3.2004.)

Iskra 1. april 2004

ДРУГА СТРАНА БАЛКАНА Преко Интернета, мрежа Антић - СНН, је 26. фебруара 2004., објавила чланак познате новинарке и писца, Eve-Ann Prentice, која је пратила догађаје на Балкану и писала за британске новине Guardian, Sunday Correspodent и Times (Лондон) пуних 25 година. Писац је књиге „Рат једне жене”, штампане 2002 године, која детаљно истражује проблеме који се помињу у чланку, који доле доносимо у слободном преводу на наш језик. *

* *

Маратонско суђење бившег председника Југославије, Слободана Милошевића је фебруара о. г. завршило своју другу годину, а Срби су и даље ти који су највише осуђени пресудама Међународног суда за ратне злочине у Хагу. Стога изгледа иронично да етнички Албанци, припадници Ослободилачке војске Косова (ОВК) тренирани и охрабривани у прошлости од Запада слободно продају Семтекс експлозив крајем 2003. године британским новинарима, који су крили своје професију и представљали се као ирски терористи, који ће га употребити у Британији. Поред тога, један од припадника ОВК-а, који је продао довољно Семтекса, да се 40 џамбо џет авијона могу њиме срушити - могао се оптужити да је вршио мучења и убијања Срба на Косову за време рата, што је довело до НАТО бомбар- довања Југославије 1999. године. То је био рат у коме су Срби сматрани кривцима, а Албанци жртвама. Значајно је да је овај припадник ОВК-а био толико дрзак и показао једну слику Grahamu Johnsonu, незнајући да је он уредник новина Сандеј Мирор и члан документарне британске екипе ТВ канала 5, хвалећи се да је то отсечена глава једног Србина, његове жртве. Где је Хаг када је требало оптужити Албанци за ратне злочине, у рату с пролећа и лета 1999, кад је гњев НАТО-а био усмерен на Југославију? Кад год су Албанци били ухапшени од међународних снага на Косову, ОВК би потерала обичне, мирне Албанце да изађу на улице и да протествују да су невино ухапшени - и оптужбе су обично одбациване. Нешто Албанаца су били предати суду у Хагу, али, верује се, тај број је мали; трибунал каже да не може то рећи, јер одбија да дели оптужене по етничким групама. Но један чинбеник ипак призна- је да су огромна већина оптужених Срби. У међувремену, злочини ОВК над малим бро- јем преосталих Срба од доласка НАТО-а на Косово, јуна 1999., одигравају се пред очима међународне заједнице, док Лондон и Вашингтон проглашавају мисију на Косову успешном. На пример, јуна 2003., један старији пар Слободан (80) и Радмила (76) Столић, заједно са њховим сином средњих година Љубинком(52), били су мучени и убијени у својој кући у Обилићу. Недељама пре убиства било им је прећено, јер су одбили да про- дају своју кућу једној групи Албанаца. Убиство ове

Iskra 1. april 2004

породице се десило баш када је договорено да се 20 српских породица врате својим домовима у тој области. Ово убиство се од сстране многих Срба тумачи као јасна претња да се Срби тамо не враћају. Иако је Michael Steiner, тадашњи УН администратор Косова, осудио убиства као "страшан и под- мукао злочин уперен против више-етничког Косова”, парламент Велике Британије је то друкчије оценио. У дебати о Косову 17. јуна 2003,, министар за Европу Denis MacShane рекао је, да он верује да је породица Столић настрадала у "породичној свађи” - теорија коју је наводно узео из неких албанских новина са Косова. Већина западњака данас је под утиском да је све "мед и млеко” на Балкану после интервенције Запада у Босни и на Косову. Али, колико је њих свес- но да је Босна данас база за неке муслиманске фанатике? Историјски, муслимани Босне су били миран народ окренут свету; екстремни муслимани који су створили своје базе у њиховој (босанској) земљи су дошли из земаља као што су Авганистан, Пакистан и Саудијска Аарабија, и тако створили своја упоришта у Европи, највише захваљујући хаосу рата у Босни. ОВК је била делом тренирана и наоружана од исламских муџахедин бораца. Многи верују да један од најуспешнијих потеза НАТО био јуни 1999., када је бомбардовање натерало Милошевића да повуче своје трупе са Косова. Када схватите да су стотине хиљада српских цивила, обичних породица, укључујући малу децу, били натерани да беже са Косова, да би спасли животе, да ли још верујете да је то неки успех? Они су били отерани од стране екстремиста, баш од оних које је, како је Запад говорио, заштићивао - етничких Албанаца. Велике силе не желе да народ поставља мноштво питања о везама између Балкана и тако- званог "рата против терора”, после 11. септембра 2002. Та веза постоји. Ал Каеда лидер Осама бин Ладен је народни непријатељ бр.1 на Западу. Али само неколико година раније, он је био охрабриван да ратује, баш од народа који жели данас да је он мртав. Некадашњи Араб из Саудије, а сада вођа у Авганистану и међународни терориста, играо је кључну улогу у обучавању и организовању муслиманских снага у некадашњој Југославији за време рата у Босни и потом на Косову. Зашто? Зато што је Запад био решен да сломије "комунистичке” Србе по паду Берлинског зида и тада није много бирао ко ће му бити пријатељ. Спомињање Балкана, највећем броју људи, укључујући и познате новинаре, који би требало више да знају, ствара досаду или забуну. А ти ратови, зад- њих година су уплетени у оно што се данас одиграва у Америци, Авганистану, Ираку и широм света. Одлука Вашингтона да прикаже грађанске ратове у Босни и на Косову као једноставну битку између добра и зла је заснована на превари. Стварно, лажи које се крију у пропаганди помогле су напретку тероризма, који је напао Светски трговински центар и Пентагон. Политички и војни лидери у Вашингтону нису

Друг а с тра н а .. . морали да буду изненађени када се чудовиште, које су створили, окренуло противу њих. Када је Светски трговински центар био бомбардован, било је време ручка у Британији. На другом крају Европе, било је после подне. Милиони људи у Југославији били су ужаснути гледајући страшне сцене на својим ТВ пријемницима. Али у Београду, шок и љутња били су помешани са осећајем стварности. Само пре две године, многи су лично гледали како се високе зграде претварају у огњене експлозије и поста- ју рушевине. Српски цивили су осетили силину крстарећих ракета и обичних бомби, које су падале по домовима у градовима и насељима широм земље, док је НАТО спроводио своју кампању против Милошевићевог режима. Многи Срби знају да је срж ОВК био обучен и опремљен делимично од стране муслиманских бораца муџахедина, који су учествовали у Авганистану у рату против Руса, од исте групе муслиманских есктремиста, који су напали Њујорк и Вашингтон 11/9. Када је изгледало да је рат у Босни неизбежан, британски амбасадор у Београду, Peter Hall, саветовао је немешање од стране Запада. Муслимански лидер Алија Изетбеговић, који је умро 2003, у почетку није желео да изазове "прве пуцње”, али је био наговорен од дипломата САД да ће Запад бити одмах иза њега у долазећем сукобу. Западни лидери су знали, али су изабрали да игноришу, да Изетбеговић има пријатеље у арапским земљама и да је ишао у посету Техерану више пута, да види ајатолу Хоменија, 1970-тих година. Он је 1980. био заточен од стране југословенских власти због једног есеја о Исламу, што се сматрало издајом. Године 1994. у Босни је била велика група муџахедина, укључујући борце из Авганистана, Лебанона, Судана, Саудијске Арабије и Бахрејна. "Мудерис” је било ратничко име једног муџахедина, старешине јединице од 100 људи, који су носили црне чалме обавијене око глава. Ови муслимани нису били присутни само у Босни - неки су правили савез и са екстремним Албанцима, и етничким Албанцима на Косову. А ови етнички Албанци су отпочели са кампа- њом доминације, прво на Косову, а потом и у другим областима, укључујући Македонију. Где ће све ово одвести, опште је питање - али највероватније неће се добро завршити. Превео: Стеван Пироћанац

DRAŠKOVIĆ: REZOLUCIJA UN NEUVERLJIVA Rezolucija Saveta bezbednosti UN o Kosovu je neuverljivi i deklarativni spisak preporuka i dobrih želja bez pokrića u stvarnosti i bez konkretnih odluka i akcija međunarodne zajednice na zaštiti Srba i njihove hrišcanske kulturne baštine, ocenio je u petak predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković. Koliko je rezolucija nedo- rasla kosovskoj drami kazuje i činjenica da ona, čak, i ne spominje reč "terorizam", nego uopštenu frazu "ekstre- mizam". Umesto da albanski politički lideri budu proglašeni odgovornim za terorizam i etničko cišćenje, njima je upućen apel za "obustavu nasilja". (FoNet, 19.3.2004.)

СЦЕНАРИО ЗА ЕЛИМИНИСАЊЕ ПОЛИТИЧИХ НЕИСТОМИШЉЕНИКА 6. ОКТОБРА 2000.

ДОС планирао ликвидације и концлогоре Учестало помињање изостанка 6. октобра 2000. године од стране највиших функционера одлазеће владе и државних званичника, као разлог њиховог силаска са политичке сцене, при чему, посебну жалост због тога већ данима и недељама отворено исказују премијер Зоран Живковић, министри, Владан Батић, Чеда Јовановић, Горан Свилановић, Душан Михајловић и други, открива и потврђује оно о чему се са шапатом говорило у политичкој јавности Србије - да је постојао монструозан сценарио ДОС-овске власти за уништавање политичких неистомишљеника. Академик Чедомир Попов каже да је "жал за 6. октобром призи- вање латиноамеричког сценарија о убијању политич- ких неистомишљеника и нестајању људи”. -Крвопролиће је избјегнуто захваљујући противљењу Војислава Коштунице, али и људи који су одбили да за рачун новог режима, као и оног бившег, пролију српску крв. Залагање одлазећег министра правде Владана Батића да се у вријеме "Сабље" уведе смртна казна "на само 40 дана”, дио је тог крвавог сценарија - каже академик Чедомир Попов. Он оцје- њује да је то Батићево инсистирање - "застрашујуће залагање”. То би, каже академик Попов, била нова сјеча кнезова као пред Први српски устанак прије два вијека! Према његовим ријечима, то је требало да значи обезглавњење опозиције и утврђивање тобожњег демократског поретка. Теза да није било 6. октобра може да значи само жал због тога што није примијењен чилеански, или аргентски сценарио у обрачуну с припадницима бившег режима. - По чилеанском сценарију, требало је одмах побити неколико хиљада људи који би били проглашени најогорченијим непријатељима, а остале потрпати у логоре и затворе. Побједници би тиме обез- биједили апсолутну власт и "његовали демократију”. Аргентински модел био је још гори, јер је у тој земљи нестало на десетине хиљада политичких противника официрског режима - објашњава Попов. - Досовци не могу да прежале што у Делиблатској пешчари, или на Сувој планини, нијесу отворили логоре и у њих смјестили "поражене”. Они то нијесу извели и сада се кају. Владан Батић, Свилановић, Чеда Јовановић и Зоран Живковић - највише. Одлазећи премијер је недавно са жаљењем констатовао, усред Лондона, да 6. октобар није био зато што је против тога био Коштуница - наглашава академик Чедомир Попов. Д.П. ДАН, 2. 3. 2004. <revijad.cg.yu/dan>

POSLE OBRAĆANJA PREDSEDNIKA SCG, Marovića, predsedniku Širaku ii kancelaru Šrederu, a po- vdom pogroma na Kosovu, obojica su osudila etničko čišćenje Srba i šiptarske izgrede i naredili pojačanje svojih vojnih kontigenata na Kosovu i dali podršku nastojanjima vlade Srbije i SCG da smire situaciju. EU još nema svoj usaglašen stav, ali izvesne njene članice i neki činbenici, naginju nezavisnosti Kosova. (BK televizija, 18.3.2004.)

Iskra 1. april 2004

Судбоносно питање Србије. Да ли је др Коштуница:

НАИВЧИНА ИЛИ ПОЛИТИЧАР ОД ФОРМАТА? Није се очекивало, али се ипак десило: српска влада под др Коштуницом практично још није ни стала на своје ноге, а већ су почеле унутрашње размирице међу тзв. коалиционим партнерима. Партнери су - да подсетим Коштуничина Демокртаска странка Србије (ДСС), Лабусова странка Г17 плус (Г17+) и коалиција Вука Драшковића и Веље Илића под називом СПО-НС (Српски покрет обнове и Нова Србија). Изгледа, међутим, да су се и Драшковић и Илић, ако не и дефинитивно разишли, а оно у дубоком унутрашњем сукобу. Услед чега је овај Коштуничин кабинет почео - а још „новорођенче" - да пуца по шавовима, а не, као што се очекивало, доцније - тек по истеку бар стотину дана? Претње „неподобним" режимима Најкраће, дошло је до праве „баражне ватре,, - а од ког другог до од старог нам знанца Запада; конкретно, од старне САД-а и Европске Уније (ЕУ). Сећање, пак, одмах пада да у прошлости, не само код нас већ и у тзв. „западном свету", кад год нека нова власт, која се формира после добијених демократских избора, али која није по вољи западних моћника, одмах је долазило до сличних „баражних ватри". Примерице, случај Ле Пена у Француској, који је у „првом кругу" добио релативну већину против Ширака, да би га овај, помоћу „баражне ватре" у „другом кругу", ставио „ад акта". Слично се десило и са Хајдаром у Аустрији, мада је његово учешће на власти било дуготрајније - биле су потребне чак и претње економским снакција- ма против Аустрије, па је тек онда Хајдар одступио. (Најновије вести, мећутим, кажу да се Хајдар поново уздиже. Истина, за сад само на локалном плану, где је у својој Каринтији, добио изборе.) Дијалог: Запад - просечан Србин Међутим - исчуђава се сад просечан Србин зашто је била потребна „баражна ватра" у нашем случају, кад, ето, све саме „овејане" демократе (а, куд ћеш већих и бољих од Коштунице, Лабуса, Драшковића, Веље Илића) добише поштено изборе и оформише владу!? Шапуће му, пак, Запад кроз уста „невладиних организација" (НО) и „независних меди- ја", али и директно путем Солане и Монтгомерија: зашто мањинска влада и то са потпором озлоглашених Милошевићевих социјалиста; није ли Милошевић разбио Југославију и починио геноцид; није ли због тога у Хагу; зашто није већинска влада са Тадићевом Демократском странком (ДС); зашто је ДС изопштена из „демократског блока"? Немајући, пак, аргумената за Милошевићева „злочинства", тај јадни просечан Србин, ухватио се сад за случај ДС. Стидљиво и муца- јући једва је прозборио: па Коштуница је хтео да ДС буде место социјалиста подршка мањинској влади, али су то они одбили - хтели су у већинску владу. Коштуница их није могао у већинску владу јер је желео да јасно разграничи своју истинску демократску вла- давину (уставност, правност, легитимитет, поштење,

Iskra 1. april 2004

национално достојанство, антикоруптивност и антимафијаштво) од претходне досовске (ту је ДС играла кључну улогу) где свега тога уставног и правног није било а коруптивност и мафијаштво цветали. Идејне размирице у новој влади Дијалог између јадног просечног Србина и Запада би, међутим, ишао у недоглед да није то овај прекратио. Каже Запад: уосталом, однос Коштуничине владе према Хагу одредиће и наш однос према њој: уколико је та сарадња пуна (да се ухапсе и предају Караџић, Младић и четири генерала, као и да се преда сва неопходна документација), нема проблема; уко- лико, пак, ње нема, онда „баражна ватра" - нема $50 ми-лиона из САД-а и новца од Међународног моне- тарног фонда (ММФ) и Светске банке (СБ), нити ће бити уласка у ЕУ, Партнерство за мир (ПЗМ) и НАТО. На ово, међутим, дијалог се наставља, само без просечног Србина, јер се сама нова српска влада уплела у дискусију и показала сво своје несагласје и размирице у тек формираној власти а са чим је отпочео овај напис. На овај најновији ултиматум Запада, Коштуница рече „да му Хаг уопште није приоритет" (ако сећање још траје, те исте речи је изговорио и у предвечерје Милошевићевог изручења Хагу, па је кад се то десило, уместо да, као председник СРЈ, чији је Устав погажен, позове на одговорност извршиоце, он је једноставно „зажмурио". Бојати се треба да се историја не понови.). Вук Драшковић, који иначе пуца на фотељу министра спољних послова СЦГ, директно демантује Коштуницу, јер каже да је „сарадња са Хагом наша (неодложна) међународна обавеза". Г. Лабус, кога је, пак, крајње забринула претња о парама са Запада, нашао се у тим размирицама у новој влади негде на половини пута: он јесте за сарадњу са Хагом, али да се то некако све обавља у Србији. (Узгред, Коштуница се пред Западом „истрчао" и по питању Косова. Наиме, ту недавно јавно је тражио кан- тонизацију Косова па му је на Западу, у ЕУ, као резул- тат тог истрчавања, уписан још један минус. Приче колају да му је ову идеју „продао" Вук Драшковић. Наиме, кад је овај недавно био на „молитвеном доручку" код Буша, његова администрација је, по њему, врло похвално оценила ту идеју.) Партнери у завери против Коштунице По тим кључним питањима, као што су Хаг и, уопште, однос према Западу, постојало је међу партнерима неслагање и пре формирања нове владе. Пошто је влада оформљена, створило се уверење да су се учесници у влади нагодили и да имају заједнички став кад та кључна питања дођу у први план. Сад се, међутим, види да га немају!? Или су га, могуће, само вербално имали - тек да се оформи влада. И да се Коштуница, као што јесте, истрчи са Хагом и Косовом. А кад та „горућа" питања, као што јесу, дођу на тапет, онда ће свако од учесника покушати извући макси- малну корист за себе и своју партију. Ако је ово тачно, испада недвосмислено да је потајан циљ и Вука и

Н аи вчи на .. . Лабуса, нарочито овог првог, био да се Коштуница „натоциља" и тако његова популарност „торпедује" - много се, бре, попео и осилио! (Сећање, наравно, одмах пада да су слично поступили покојни Ђинђић и његов ДОС: Коштуница им је био неопходан да сруше Милошевића (јер без њега не би могли), да би га одмах потом избацили и из власти и из ДОС-а.). Лабусов план Једном посао с Коштуницом успешно обављен, „сарадња" између Вука и Лабуса престаје, јер сад сваки од њих има своју посебну „агенду" односно план како да постКоштуничин „интерегнум" (безвлашће) искористи за себе и своју партију. Лабус се нада да ће он постати миљеник Запада јер добро стоји у Вашинг- тону и код ЕУ; то је нарочито случај са ММФ-ом и СБ- ом - по њему, тамо се једино њему верује. Даље, влада постоји, неће бити потребни нови избори, а да би ипак имали подршку Коштуничиног ДСС-а, расписаће се избори за председника Србије, па ће он бити и канди- дат Г17+ за то место, а, пошто ће и Тадићеве демократе ући у владу, неће бити потреба за гласови- ма СПС-а - још један плус на Западу за Лабуса - који ће тако постати премијер. Вуков план Вук, пак, Драшковић, објективно говорећи, нема у свету тако „чврсту" позадину као Лабус. Истина, као што је речено, био је на „молитвеном доручку" са Бушом, али то је и све. Кад се томе придо- да и чињеница да том доручку присутвује неких две хиљаде особа углавном из „вазалних земаља", онда једно такво Вуково присуство практично ништа не значи. Вук, дакле, са Коштуничином евентуалном демисијом мора да има неке далекосежније планове: прво, Коштуничина влада не сме одмах да падне бар док Вук не уседне у фотељу министра спољних посло- ва СЦГ; друго, као такав он постаје и предесдник Комитета за сарадњу са Хагом; одлучиваће о предаји и њеној динамици - сви оптужени се непозиво морају предати; треће, то ће, наравно, изазвати противност националистичких елемената, али његова упорност по том питању увериће Запад да је он једини његов искрен пријатељ; као резултат, путеви за најшире европске и светске интеграције, али само под његовим вођством, постају отворени; и, четврто, изазваће се потом криза Коштуничине владе, расписаће се нови избори и он ће на крилима подршке из Вашингтона и Запада добити већину и тако, најзад, Вук ће доћи на толико дуго му ускраћивану - власт. И Тадић има свој план И Тадићева ДС (странка пок. Ђинђића) се нада да ће све ове перипетије у којој се нашла тек офор- мљена Коштуничина влада, добро доћи и њој да се поново, на велика врата, врати у владајуће политичке структуре. Пре свега, јер је ДС идејно тј. по питању „реформе", врло блиска Лабусу. Вероватно је да је она у неком дослуху са њим по том питању. То је тим пре вероватније, јер је још, приликом консултација о новој влади, Лабус стајао на позицији већинске владе, што подразумева да се у њу укључи ДС, и стално говорио да не треба затварати врата тој странци. Ако је ово тачно, није јасно како би ДСС и даље остала у некој будућој Лабусовој влади, чак и да Коштуница, по том

Лабусовом плану, постане председник Србије, па макар, поред осталих, и подршком ДС. Да ли је Коштуница - политичка наивчина?! Постоје ли разлози да се верује да др Коштуница није обична лаковерна политичка наивчина и да, као такав, није већ и сам предвидео овакав некакав горе испричани анти-ДСС сценарио? На основу његовог постМилошевићевог наступа у политици, одговор је не. Међутим, пошто се пре тог бавио само теоретском демократијом, ваљда је и он нешто научио, из тог свог првог додира са практичном и прљавом политиком. Крајње би чудно било да није. Под претпоставком, пак, дајесте, сасвим се нове пер- спективе отварају за његов поновни повратак у прак- тичну и - самом њему сад јасно - прљаву политику. Па је и он, изгледа, за такву прљаву политичку трку и „свог коња" доследно припремио, чије главне карактеристике следе у наредном тексту. Далеко-мислећи и доследно планове спроводећи политичар Као прво, др Коштуница није стихијски већ намерно пошао овим путем на ком се сад налази тј. мањинска влада, са разнородним идејним партнерима, истина сви демократски декларисани и као такви признати од Запада. То је учинио из два разлога: прво, да партнери покажу своја прљава лица; и, друго, да Западу каже: ја сам покушао с њима тј. с тзв. „демократским блоком", али, као што и сами можете видети, с њима не иде. Друго, већинска влада у коју би ушла и Тадићева ДС, није долазила у обзир јер су они захте- вали да се настави тзв. „реформски" курс какав су они практиковали, против кога су ДСС и Коштуница одлучно били. Уосталом, због тога, због те противнос- ти таквим „реформама", ДСС је и напустио првобитан ДОС. Најзад, у већинском партнерству са ДС, ДСС не би могла да објави свој програм изласка из кризе. Ипак, уместо већинског партнера, понуђено је ДС да она обезбеди мањинској влади подршку у Скупштини. Они су то одбили. То је неизбежно водило новим изборима и даљем хаосу, а што је све већ, за један дуг временски период, било крајње противно највитални- јим интересима Србије. Да би се тај крајње рђав сце- нарио по Србију избегао, прихваћена је сарадња са социјалистима из СПС. Треће, ова сарадња са СПС је била неопходна и због тога да би се, пре него што се формира влада, оформила нова српска Скупштина јер то је био први корак у стабилизацији прилика и спречавању хаоса у Србији. Да и формирање Скупштине не би постало предмет бесплодних политиканских и страначких манипулација, др Коштуница је готово ултимативно захтевао да се за председника Скупштине изабере Драган Маршићанин, његов човек, дакле, човек који је знао све његове планове. У томе је успео захваљујући СПС, а Србија је, најзад, добила вршиоца дужности Председника Србије. Мандат Маршићанина, као председника Скупштине, трајао би док се не формира нова влада, а тада ће он, као што јесте, дати оставку, да би на његово место у већ уходану Скупштину сад дошао Лабусов човек, Предраг Марковић. Један од закона који је прошао под Маршићаниновим руковод- ством јесте закон о избору Председника Србије којим је укинут цензус од 50% бирачког тела изашлих на изборе у „првом кругу" - врло, иначе, погодан „инструмент" за партијске манипулације изборним процесом,

Iskra 1. april 2004

због чега, и поред три председничка избора, Србија већ од 1.1.03, дакле скоро годину и по дана, још нема председника. Такође, је тада изгласан и нови скупштински Пословник, јер је стари служио влада- јућој гарнитури за манипулације демократским процес- има. Четврто, пред такву сад Скупштину, Коштуни- ца је представио своју нову владу (коју сачињавају његова ДСС, Лабусова Г17+ и коалиција СПО-НС). Као увод у претстављање владе он је дао и свој експозе. Тај дугачак и детаљан експозе је програм његове владе. Значајан је и по томе, што по много-чему оду- дара од устаљених, без садржине, сличних експозеа - углавном испуњених својим или своје партије „успеси- ма" на Западу - који су одзвањали српском Скупштином после 5. октобра 2000. године. На пример, у том експозеу, Хаг је споменут свега једном у кратком пасусу од неколико реченица; задуживање код запад- них лихвара није ни споменуто али је, истина индирек- тно, осуђено; најзад, потпуно ново, специјално за срп- ско ухо после 5.10.00, јесте то да се излаз из сиро- маштва тражи у сопственим снагама, као и да се у први план истичу понос и достојанство нације. Ево, међутим, главних тачака тог експозеа. Главне смернице нове владе Србије Кад је реч о Косову његов „статус" има много варијанти, али једна - „независност" никако не долази у обзир. Најшира аутономија за Албанце - да, али и она за српску мањину. То је једино могуће остварити путем ентитетског или кантоналног уређења Косова. Унија Србије и Црне Горе да буде функционал- на а не као што је данас. Правна држава подразумева раскид са остацима свести и праксе партијске државе, макар се она обнављала и деловала у оквирима вишепартијског система. У Европу хоћемо са обновљеном државом и сопственом привредом. Једном речју као поносна нација. Ово морамо постићи сопственим снагама. Србија увози јабуке и пшеницу. Увоз је већи од извоза за $5 милијарди. Дуг земље је $14 милијарди. (Ниједне речи о зајмовима код ММФ и СБ.) Подизање пољопривредне производње и уопште привреде. Како ће се то постићи: смањењем пореза који оптерећује производњу; царинску и ван- царинску политику учинити ефикаснијом; обезбеђе- њем пољопривредних кредита и подстицањем инвес- тиционе политике; стабилан курс динара; спречавати неконтролисани увоз робе по дампингшким ценама. Социјална политика. Нарочито се наглашава улога сељака који су социјално потпуно запостављени. О сарадњи са Хагом било је речи у само неколико реченица; специјално је наглашена „двосмер- ност" и да је обавеза државе да пружа пуну правну помоћ српским држављанима који су у Хагу. Експозе је додирнуо у детаљима још многе друге области, које овде нису приказане, јер не прет- стављају новину у размишљањима нове владе. На крају се др Коштуница упитао: Да ли је ово „реформа"? И сам одговорио: Зовите то како хоћете, али влада ће водити политику како је горе изнета. Други (и трећи?) Рубикон или нови избори И, најзад, пето. Једном кад је др. Коштуница обавио формирање Скупштине и Владе, макар она била и мањинска, и обнародовао њен програм, на који се Влада јавно обавезала да ће се стриктно спроводи-

Iskra 1. april 2004

ти у живот, он приступа његовом спровођењу и мирно чека даљњи развој ситуације. Све док његови парт- нери у влади, јер су се и они обавезали, доследно спроводе владину политику у својим ресорима како је горе зацртано, а СПС својим гласовима подржава законе који су проистекли из владиног програма да прођу кроз Скупштину, нема проблема. Ако, пак, било да партнери саботирају усвојен владин програм, било да СПС откаже своју обавезу да помаже владу у Скупштини, долази до кризе владе. Пред Коштуницом су онда ова два излаза: расписивање нових избора или, пак, сарадња са Шешељевим радикалима (СРС). Да ли ће ово друго доћи у обзир, зависи од тога да ли ће на ову сарадњу СРС пристати, и под којим условима. С обзиром, пак, да је Томислав Николић, в.д. председника СРС, већ непосредно по изборима понудио ту сарадњу, вероватно је да ће је он поново прихватити. Међутим, ова евентуална сарадња, много више зависи од самог др Коштунице тј. да ли ће он у себи смоћи снаге да по други пут пређе свој Рубикон тј. да по други пут истави свој „изазов" Западу. Први пут га је прешао релативно срећно сарадњом с СПС. Пошто се, међутим, и објављени програм његове нове владе може, у извесном смислу, тумачити као „изазов" Западу, има доста вероватноће да ће он и по други пут смети да пређе тај свој Рубикон. Ако, пак, из било ког разлога, до тога ипак не дође, онда су нови избори једини излаз, с тим што др Коштуница у њих улази с једном огромном психолошком предношћу. Прво, јавно је демонстрирао перфидност својих демократских партнера, па је вероватно, да ће многи њихови гласови отићи њему. Друго, објавио је програм, који по много-чему сличи програму Шешељевих радикала; задњи, а и бивши председнички избори када је потучен овејани демократа Драгољуб Мићуновић, показали су да шешељевци имају већину бирачког тела Србије. Кад се то узме у обзир, онда постоје огромне шансе да један добар део њихових бирача, приђе Коштуници. Најзад, Србији њеним бирачима - већ је сигурно дозлогрди- ла нестабилност, неизвесност и нејасност свог положаја како у Србији тако и у свету. Све, дакле, то указује да би Коштуница, на тим могућим изборима, могао да добије или релативну или апсолутну већину. У сваком пак случају, солидно тло за неометано спро- вођење свог програма у живот. Ипак - да се вратим на почетак - овакав Коштуница, изгледа, да би, у сваком случају, могао да надмудри неке своје ривале, који у „игру" с њим уђоше једино због свог наивног уверења да је он - „наивчина"! Да ли јесте - то ће ускоро бити јасно!?

Н. Љотић

Najmanje što је Savet bezbednosti UN morao da učini, veli Vuk Drašković, bila bi odluka o slanju dodatnih vojnih snaga u pokrajinu, uz najavu da će, zavisno od ponašanja Albanaca, međunarodne snage biti slobodne da zatraže i pomoć srpske vojske i policije. Trebalo je doneti odluku da će, iz fonda koji kosovski Albanci dobijaju od UN, hitno biti obnovljene sve spaljene kuće i imovina Srba, isplaćeno obeštećenje porodicama ubijenih i ranjenih, kao i plaćena obnova i izgradnja svih porušenih srpskih crkava i manastira. Bila bi to jasna i veoma delotvorna poruka Albancima da zločin etničkog cišćenja neće proći i da će oni plaćati posledice takvih pokušaja, ocenioje Drašković. (FoNet, 19.3.2004.)

NA DOBROM PUTU Posle velikih teškoća, javlja londonski dnevni list Daily Telegraph, dr Koštunica je uspešno sastavio vladu i preduzeo korake upravljanja. Ovaj list, s obzirom da je vlasništvo kapitalističkog tajkuna naklonjenog Americi, piše da je dr Koštunica dao izjavu, kojom se odupire pritisku velikog inkvizitora i da će u buduće odbiti ekstradiuciju svojih građana linč Tribunal u Hagu. Ova ustanova je odavno dobila pravo ime „linč” ili američki ucenjivački Tribunal. Isti list, 6. marta, donosi vest da će američki Kongres uskratiti pomoć Srbiji od 55 miliona dolara, uslovljenu predajom svih osoba koje Tribunal bude tražio, uključujući generala Ratka Mladića. U izveštaju se takođe navodi da je gospodin Koštunica „umereni nacionalista” (odmah kategorisanje, jakako) koji je na izborima 2000. godine pobedio Miloševića, čime je „otvorio vrata novoj demokratiji”. U daljem nizu pojedinosti list, takođe, javlja i jednu nepri- jatnost, da je Vojislav Šešelj dobro prošao na izborima, ali se nalazi u sigurnim rukama, u tamnici linč Tribunala. Dalje se tvrdi da Koštunici ne žuri da sarađuje sa Tribunalom u Hagu. Međutim, u govoru koji je Koštunica održao, izložio je glavne linije svog programa rada, te da ne treba žuriti u saradnji sa Tribunalom, rekavši diplo- matski da „želi da sarađuje” ali samo na 'uzajamnoj' osnovi. Naglasio je da Tribunal mora prvo da pruži dokaze o okrivljenim osobama, da bi oni mogli biti su- đeni u Srbiji od strane naših sudova, mesto u Hagu. Predsedniku Koštunici valja čestitati na otporu koji je pružio velikom inkvizitoru savremene haške glavnjače i lomače. Ovo je u srpskoj tradiciji otpora Turcima i kasnije Dvojnoj monarhiji; podizanja duha i pobune protivu rajetinskog mentaliteta koji su doneli Tito i njegovi naslednici. Takođe program dr Koštunice je u duhu sada- šnje proslave 200. godišnjice Prvog ustanka pod Karađorđem kad je „ustala raja k'o iz zemlje trava”! Amerikanac, dr Thomas Fleming, direktor Rockford instituta u državi llinoj, priprema sa saradnicima takvu proslavu 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka. Dr Fleming smatra taj događaj najznačajnijim u istoriji devetnaestog veka. Moglo bi da se primeti da „nejed- nake stvari tretiramo jednako”. Ali okolnosti pod kojima je nastao otpor Turcima, stranom porobljivaču, i sadašnji otpor, takođe stranom porobljivaču i ubojici, približno je isti, samo je poslednji porobljivač mnogo rafiniraniji. Danas, pak, Srbi imaju više prednosti od predaka pre dvesta godina. Nažalost, mnoge partije u Srbiji, umesto nacionalne sloge i jedinstva, stvaraju podele zbog borbe oko vlasti i konkurencije svojih programa, što je vrlo teško uskladiti. Ovo je primetio i o tome pisao profesor Slobodan Jovanović još daleke 1923. godine, ubrzo posle stvaranja nove države Jugoslavije. Političko jedinstvo koalicije koju vodi dr Koštuni- ca jeste temelj na kojem bi se mogao zidati i trasirati put ka ozdravljenju. Lideri partija imaju da biraju ili par- tiokratiju, gde su partije veća vrednost od naroda, ili da shvate da partije postoje zbog naroda i da služba na-

rodu mora da im bude jedini cilj. Iz ekonomskog ćor sokaka teško je naći izlaz bez sloge partija, koje moraju da naprave pokušaj sopstvenim snagama, o čemu je pisano u ovom listu u prošlom broju. Očekivati poklone od Amerike, Međunarodnog monetranog fonda, Svetske banke ili milostinju Đerđa Soroša, iluzije su i za osnovce, a kamo li za Ijude od integriteta koji vode političke stranke. Političari moraju vratiti narodu prvo veru u sebe, a zatim i u njihovo vođstvo. Bez ove vere ne može se ići napred. Porodica je osnova svakog društva. U porodici počinje vaspitavanje dece, zbog čega je zdrava porodica preduslov za svaki napredak. Skole, univerziteti i druge ustanove koje se bave obrazovanjem dužne su da vaspitavaju mlade generacije u narodnom duhu, a zatim i na opštem čovečanskom planu. Ovom poslednjem jedino se može istinski služiti kroz svoj narod i njegovu kul- turu, nikako van tog okvira. Nije moguće u svom društvu, u svojoj zemlji, propovedati bezakonje, nemoral i korup- ciju, a prsiti se istovremeno službom čovečanskim idea- lima. Komunizam je kod nas podrio i mestimično uništio brak, porodicu i društvenu harmoniju. To sve treba sada restaurirati, jer su prvi uslovi ozdravljenja. Postalo je moderno mišljenje među mlađim sve- tom da se orijentišemo međunarodno. Smatramo da to možemo činiti samo ako smo zato spremni odgojem u porodici, školama i kroz dobročino učešće u svome narodu. Izgubljenu društvenu i duhovnu busolu, moramo prvo pronaći, primeniti je i praktikovati, a zatim posle iskustva u svom narodu posvetiti se i dobročinim međunarodnim poslovima kao savremeni Švajcarci i engleske dobročine organizacije. Za sve ovo potreban je red i rad prvo na domu, a tek zatim i dalje. Srbiji i Crnoj Gorii potrebna je obnova koju smo napred pomenuli. U ovu svrhu potrebno je restaurirati prvo dobre odnose sa našim susedima, koji su ranije živeli sa nama u zajedničkoj državi. Strane sile motivisane kolonijalizmom donele su nam krv i nož, međusobnu borbu do uništenja na tuđem poslu i za tuđe interese. Moramo se oslobađati traume „naših večnih demokratskih prijatelja i saveznika”. Oni su nas zbog svojih sebičnih interesa predali i prodali u komunističko ropstvo, a posle njegovog pada gurnuli nas u međusob- ni rat. Masovni mediji, sva komunikaciona sredstva moraju doprineti novom narodnom preporodu i ozdrav- Ijenju. U ekonomskom smislu potrebno je da znamo i naučimo osnovnu ekonomsku aksiomu kapitalističkog društva: „Nema besplatnog ručka”, iza svakog takvog krije se neki interes. Neko mora da ga plati. A dobro je da se zna ko je taj „пеко” to smo mi sami. Gospodin Koštunica je pošao dobrim putem u čemu mu želimo od sveg srca napredak i uspeh.

Staniša Vlahović

Iskra 1. april 2004

BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH - Okrugli sto na temu:

DRŽAVNI I NACIONALNI PRIORITETI Beograd, 28. februar 2004. godine Etnografski muzej

Izlaganje: Rade Drobac Poštovane kolege, gosti i prijatelji, Poslednji je trenutak da se pokrene javna rasprava 0 nacionalnim i državnim prioritetima srpskog naroda i naše zemlje kako bi se zaustavio dalji sunovrat nacije i države.. Srpski narod je u svojoj dugoj istoriji mnogo puta bio na teškim iskušenjima, dolazeći u situaciju da nestane I da se njegov identitet, kultura I duhovni smisao razbije I uništi. To se događalo naročito u trenucima kada je I njegova država bila na teškim mukama, ili čak nije ni postojala. I ovaj trenutak je jedan od takvih. Naša se država Srbija - sistematski razbija i razgrađuje. Počnimo od njenog gušenja tokom SFRJ, kada je bila u potpuno neravnopravnom položaju u odnosu na druge republike koje su sačinjavale tadašnju zajedničku državu što je, kasnije se ispostavilo, bila priprema za stradanja koja će uslediti. Nastavilo se sa desetogodišnjim ratovima, sankcijama i političkom, vojnom, propagandnom i duhovnom agresijom Zapada na naš narod i državu, koja kulminira sadašnjom tihom okupacijom zemlje i sistematskim sluđivanjem naroda kako ne bi shvatio šta mu se događa i šta će mu se tek događati.. Tokom ovog perioda srpski narod je, iako autohtom 1 ustavno ravnopravan na svim teritorijama na kojima je živeo, proteran iz Hrvatske, a potom u BiH proglašen za agresora na svojoj zemlji. Ostaci srpskog naroda u Hrvatskoj su sada šaka jada i nema nade da će se iole značajniji deo srpske populacije ikada vratiti na svoje og- njišta jer Hrvatska to ne želi pa to onemogućava na svaki način, a za to ima i prećutnu podršku Zapada. U Bosni i Hercegovini srpski narod je pod stalnim pritiskom krivice za tobožnji genocid i agresiju, što se koristi kao izgovor za njegovo kontinuirano razbijanje. Sabijen je u svoj entitet bez iole ozbiljnije podrške ni od Srbije, a kamoli svetskih sila koje ga pokušavaju ponovo uterati u unitarnu državu, nezavisnu BiH, pod komandom Hrvata i Musli- mana. To je opasno po njegov opstanak, kako fizički, još više politički, ekonomski, kulturni i duhovni. Unitarna BiH ne podrazumeva samo jedinstvenu državu i njene organe već, na žalost, i nametanje srpskom narodu politike, ekonomske pozicije, etike i duhovnosti koje nisu u njegovom interesu, sabijanje njegovog životnog prostora i potpuno marginalizo- vanje. Sprečavanje Srbije da na bilo koji način pomogne Srbima u BiH dokazuje da se RS želi što više oslabiti kako bi se uništila. Srbija je u tom desetogodišnjem periodu oslabila ekonomski, sankcije su podstakle kriminal i sivu ekonomiju a porvh svega primila je i preko 800.000 izbeglica sa ovih prostora što je bio strašan udar na njenu ionako slabu privredu pod sankcijama i svakojakim sputavanjima. Agresija NATO na SRJ 1999. godine samo je

Iskra 1. april 2004

zaoštrila ionako tešku situaciju u zemlji, dovela do novog talasa izbeglica u Srbiji, njih 350.000 sa Kosova, kao i do amputacije jos jednog dela teritorije na kome su živeli Srbi, ovoga puta teritorije koje je bila u sastavu države Srbije. lako je to formalno privremeni status, bar prema rezoluciji 1244 SB OUN, očito je da je agresija izvršena radi otima- nja KiM od naše zemlje i da se takva politika nastavlja i danas. Više ne oružjem i bombardovanjem već konstantnim nasiljem nad preostalim srpskim stanovništvom, proteriva- njem svih atributa srpske suverenosti nad svojom pokraji- nom i postepenim legalizovanjem u međunarodnim organizacijama otcepljenja KiM od Srbije i SCG. Rušenje prethodne vlasti 2000. godine, izvršeno uz obilatu finansijsku, logistišku I svaku drugu pomoć Zapada označilo je nastavak rasparčavanja i slabljenja naše države drugim sredstvima. Umesto agresije spolja, zemlja se uništava iznutra, uz pomoć vazalne vlasti. Uništavanje države vuče za sobom i ugrožavanje pozicije srpskog naroda i njegovih vitalnih interesa - slobode, nezavisnosti, prava na rad, standarda, pa i samog opstanka nacije. Od dolaska DOS-a na vlast, sve institucije države se slabe i razgrađuju. Kompormitovalo se sudstvo, parlament bi bio smešan da nije tragičan, pravo se izvitoperilo, u SMIP-u se masovno otpuštaju profesionalni kadrovi da bi se doveli partijski, oni koji bez pogovora izvršavaju zadatke stranih nalogodavaca. Sada se isto čini i sa VJ, čime se slabi poslednja prepreka stranoj okupaciji zemlje. Privreda, koja je I u vreme ekonomskih sankcija uspevala da nekako preživi, sada je potpuno paralisana. Pod firmom tranzicije I transformacije privrede, sva proizvodnja je zaustavljena. Privatizacija se svela na rasprodaju društvenog bogatstva miljenicima vlasti I stranim kompanijama budzašto umesto da bude faktor pokre- tanja privrede. Tržista na koja smo mogli izvoziti su proglašena ideološkim, a pravovernim ona na koja nemamo šta izvesti niti to možemo zbog jake konkurencije. Naše banke su zatvorene a dovedene su strane. Umesto da se zaposlenost povećava otpuštene je na stotine hiljada radnika. Umesto da se zemlja stabilizuje u političkom , bezbodnosom I ekonomskom smislu, vladaju političko nasilje, jednoumlje, progoni, afere, korupcija I manipulacije, počev od skupštine, kao vrhovnog organa zakonodavne vlasti, pa nadalje. Videćemo da li će nova skupština biti drugačija. Heroji koji su branili zemlju od agresije proglašavaju se ratnim zločincima I isporučuju Hagu, poli- tičkom sudu koga su organizovale zemlje agresori na SRJ kako bi kaznile one koji su svoju zemlju časno branili. Nastavljaju se procesi dezintegracije zemlje bez ikakvog otpora vlasti i uz apatiju i malodušnost naroda. A povrh svega, ta malodušnost, siromaštvo i, naročito, bezperspek- tivnost, doveli su dao pojave “bele kuge” drastičnih razmera, na šta se takođe, niko ozbiljno ne osvrće. Sve prethodno izneto je krajnje sumorna slika našeg stanja pri čemu je najgore što je sistematskim pro-

Državni i . . . pagandnim bombardovanjem spolja, od strane Zapada, kao I unutrašnjim oportunizmom političara, institucija, nevladinih organizacija i medija, narod do te mere razjedinjen i zbu- njen da više ne razaznaje žito od kukolja, istinu od lažl, dobre od loših namera, svoje od tuđih interesa. A istina je prosta. Samo treba poćl od toga da u politici uvek treba slediti samo sopstvene interese, u meri u kojoj se oni mogu ostvariti u datim okolnostima. Da naša politika ne sme biti povlađivanje drugima već borba za naše interese u odnosu sa drugima. Da kompromisi moraju biti obostrani a našl eventualni ustupci uzvraćeni odgovarajućim ustupcima drugih. Da naši interesi nisu manje važni od tuđih. Da smo pre svega svoji pa onda tuđi. Da ni u koga ne smemo imati poverenje već uvek provera- vati iskrenost I dobronamernost partnera jer u politici nema prijatelja I neprijatelja. I mnogo toga drugoga. Da ovo ne bi zvučalo previše uopšteno daću par primera duplih standarda jer se ovde zapravo o njima radi: - Zašto se od nas traži razoružavanje VJ po meri standarda koje su drugi doneli, dok se ti isti drugi ubrzano naoružavaju. - Zašto se traži otvaranje naše granice po svim pitanjima kada ti koji to traže čvrsto i dosledno svoje granice drže zatvorenim - Zašto se od nas ultimativno traži isporučivanje političkih i vojnih starešina međunarodnim sudovima kada istovremeno ti isti odbijaju svaku mogućnost da njihovi državljani budu suđeni u inostranstvu i vrši pritisak na pojedine države da to garantuju bilateralnim ugovorima - Zašto se Albancima na KiM daje apsolutna podrška da otmu tuđu zemlju a sprečavaju Srbi da se na svoja ognjišta vrate čak i bez ikakvih političkih zahteva. - Zašto se srpskom narodu sistematski uteruje krivica prektajanjem njegove istorije i neprekidnim pozivima da se denacifikuje, lustrira ili edukuje iako nikada nije bio agresor, dok se oni koji to jesu nagrađuju ubrzanim ulaskom u evroatlantske integracije i svim drugim mogućim povlasticama, itd. Alfa i omega popravljanja pozicije i interesa srpskog naroda je definisanje onoga što nam je vitalni interes, kratkoročno i dugoročno. Na žalost, usled specijalnog rata koji je protiv nas vođen svih ovih godina od strane spoljneg agresora, u sprezi sa njegovim domaćim pomagačima, srpski narod je potpuno podeljen i sukobljen. Dok su jedni nacionalisti, drugi su mondijalisti, dok su jednii autokrate, drugi su demokrate, jedni su komunisti, drugi rojalisti, jedni su partizani, drugi četnici, ali svi za sebe veruju i govore da su patriote i da rade u najboljem interesu svog naroda.

itetima i ciljevima i sa kvalitetnim i profesionalnim kadrovi- ma, sve bi bilo lakše. Na žalost, ona je skoro uništena, parlament je donedavno bio pijaca, vlada skup raznoraznih mi- Ijenika Zapada, njemu odgovornih, priparavnika u svojim strukama, državna zajednica SCG postoji samo na papiru, SMIP uništen, VJ razbijena, MUP potpuno podređen aktuelnoj vlasti, kao uostalom i većina medija, institucije koje oku- pljaju intelektualce zaplašene i prigušene, itd. Zato bi najvažniji posao nove vlasti trebalo da bude jačanje države i njenih organa jer bi to stvorilo neke od osnovnih pretpostavki za podsticaj i drugih segmenata društva ka nekakvom ozdravljenju, prvo u glavama, pa onda i drugde, a to bi omogućilo da na zdravim nogama postavimo temelje nacionalnih i državnih interesa, koji bi bili opšte prihvatljivi za većinu građana ove zemlje i ovog naroda, što je i preduslov da bi ih sosptvenim aktivnostima i podržavali a ne, kao do sada, u mnogim slučajevima, sputavali. Želim da verujem da će ovaj okrugli sto podstaći široku javnu raspravu o ovim suštinskim pitanjima za opstanak srpskog naroda i države i nagnati intelektualce ove zemlje i ovog naroda, kao i sve druge patriotske snage, bez obzira na ideološke ili druge razlike, da se trgnu i pre- duzmu sve što mogu da se spreči dalje stradanje i situacija stabilizuje i preokrene jer je zadnji čas da se to učini ako se ne želi potpuno razbijanje i države i naroda. ARTEL, 1.3.2004. <artel.co.yu>

Rade Drobac

САБРАНА ДЕЛА ДИМИТРИЈА B. ЉОТИЋА 12КЊИГА

МОГУ СЕ У СЦГ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 011582 179 (Од 14 до 20 ч.)

ЦЕНА КОМПЛЕТА (12 КЊИГА)

Просечан број страница по књизи - преко 350 БРОШИРАН ПОВЕЗ 100 ЕВРА ТВРД ПОВЕЗ 120 ЕВРА ИЛИ ЕКВИВАЛЕНАТУ ДРУГОЈ ВАЛУТИ

Плус поштарина за европске и прекоморске земље.

I EU ZA NEZAVISNO KOSOVO... Takva je situacija podele i u dijaspori koja misli da može pomoći da se Srbija i srpski narod izvuku iz krize a ne vidi svoje podele, na istim ili sličnim linijama kao u zemlji. Jedni protiv drugih ratuju kao da su jedni drugima veći neprijatelji nego što su nam oni koji nam mute vodu i koriste se našim podelama i sukobima. Da postoji jaka država, sa jasno definisanim prior-

Dok su se u Beogradu vodili partijski pregovorii oko formiranja Koštunicine manjinske vlade, visoki pred- stavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, Havijer Solana, posetio je Prištinu, gde je sa kosovskom vladom razgo- varao o ulasku Kosava u Partnerstvo za mir kao posebnog entiteta, nezavisnog od SCG. Iz ovoga bi se dalo zaključiti da neki u EU računaju sa nezavisnim Kosovom kao nemi- novnošću. (Vesti, 25. 2. 2004.)

Iskra 1. april 2004

ДИПЛОМАТИЈА У СЕНЦИ ПОЛИТИКЕ МОЋИ „Прошло је нешто времена пре него што сам постао свестан да Америка види врло мало потребе за дипломатијом. Моћ је довољна. Само, слаби се осла- њају на дипломатију. Римска империја није имала потребу за њу. Нити је има Америка”. Бутрос-Бутрос Гали, бивши генерални секретар УН-а У модерним државама законске одредбе регулишу односе између појединаца и њихове обавезе и права према држави и њеним институцијама. Исте одредбе, обавезе и права су применљиви на сваког држављана. Изједначујући пред законом јаче и богатије са слабијим и сиромашнијима, одредбе служе да спрече самовољу и насиље првих над овим другима и омогућавају њихов заједнички живот у миру и хар- монији. Без њих би се живело по закону џунгле где доминирају јачи. Без принципа равноправности пред законом, уграђених у савремено друштвено устрој- ство, цивилизација би се дегенерисала у дивљаштво. После грозота и безумних крвопролића у I светском рату, жудело се за светом у коме ће сви на- роди живети у миру и хармонији. Сматрало се, да би у ту сврху требало успоставити једну међународну организацију са задаком да регулише међународне односе на сличној основи и ограничи самовољу и насиље јачих држава над слабијима. Мислило се да ће интернационализовањем законских одредби, које подједнако обавезују и дају иста права свакој држави без обзира на њену величичину, снагу и богатство, решавање међународних криза и међудржавних спорова припасти дипломатији. Веровало се да ће дипломатија, подупрта међународним законима, ућуткати топове. Друштво народа На таквим надама и са таквим намерама успостављено је Друштво народа са седиштем у Женеви, да се овим концептом замени систем „равнотеже сила” који је карактерисао европску поли- тичку сцену у 19. веку и био одговоран за континуитет онога што Немци називају „Machtpolitik” (политика моћи). Ту политику, у којој је право јачих једино право, а њихови интереси изнад свих других, водиле су све оне силе, којима је моћ у датом тренутку то допуштала, са неизбежном последицом готово непрекидних рато- ва у Европи. Успех образовања Друштва народа био је стога условљен спремношћу великих сила да делује сагласно колективно донетим одредбама и резолуци- јама, дајући дипломатији преимућство над употребом војних снага. У противном, постојањем колективне воље и потребне снаге у самом Друштву народа да их присили на то. Нажалост, од првог суочења идеализ- ма замисли и реализма амбиција и интереса моћних - италијанске инвазије Абисиније постало је јасно да ни један ни други услов нису се, у првом случају хтели,

Iskra 1. april 2004

а у другом могли, испунити. Одговорност за све што је уследило и достигло кулминацију у Другом светском рату мора зато пасти, у првом реду, на велике силе и њихову политику моћи, чији је главни оснонац била војна снага. За слабије дипломатија је била једина могућност за остваривање њихових потреба и тежњи. И то, уко- лико су били умешни и спремни да их ускладе са интересима јаких. Оба рата глобална, апи са разликом Упркос сличности њихових глобалних размера, последничне, политичке и стратешке, разлике између Првог и Другог светског рата су постојале. Док су у Првом светском рату поражене Аустроугарска и Отоманска империја нестале, а Немачка додуше привремено - онемоћена Версајским диктатом, губитак статуса велике силе после Другог светског рата, погодио је и победносне савезнике - са изузетком Америке и Совјетског Савеза, једине две преостале велесиле у послерат- ном свету. Стратешке разлике између два рата су произашле из примене све напредније технологије и развоја све убојнијих оружја - нарочито у ваздухо- пловству - и упоредног пораста њихове разорне моћи. Њихова директна употреба против цивилног становништва и позадинских инфраструктура у Другом светском рату играла је значајну улогу у стратегији свих зараћених страна. Са неизбежном последицом да је број цивилних жртава далеко превазишао број изгинулих цивила у Првом рату, поготово када се укључе одмазде окупатора и геноцид над Јеврејима. Пред сам крај рата стратегија сејања смрти и ужаса међу цивилима обележена је задњим потврдним печатом: Америка је експлодирала две атомске бомбе над Хирошимом и Нагасакијем. По први пут у исторји ратове употребљено је најмасовније и најразорније међу оружјима масовног уништења и то против цивила. Сенка нуклеарног катаклизма се претећи надвила над целом планетом. Потреба за решењем које би от- клонило потенцијалну претњу опстанку човечанства, постала је нужнија него икада. Наследник Друштва народа Суочени са истом дилемом као и после I свет- ског рата, државници су посегли за сличним решењем: створити једну организацију држава за међународни мир, безбедност и сарадњу. Таква организација преименована Уједињене нације, успостављена је на конференцији у Сан Франциску 1945. године, где је формулисана такозвана Повеља УН-а која обавезује све потписнице (првобитно 50 држава којима су се доцније придружиле преко 100 других) да делују у њеним оквирима у свим међусобним односима и споровима.

Дип лома ти ја . .. Ова нова организација, сада са седиштем у Њујорку и под новим именом, убрзо се нашла у истој ситуацији као и њен претходник. Са једне стране, јаче међу њеним чланицама су и даље деловеле у сопстве- ном интересу изван оквира њене повеље, њених ре- золуција, па и међународних закона. Са друге стране она је, као и раније остала немоћна да их спречи у томе. Од рата између Северне и Јужне Кореје, преко совјетског бруталног угушивања мађарског отпора, шестодневног рата између Израела и арапских држа- ва, америчких интервенција у Јужној Америци, сов- јетске инвазије Авганистана, НАТО (читај америчког) напада на Србију до инвазије Ирака (да споменемо само неке) утицај УН са ретким изузетцима, онога што им је следовало, био је минималан. Можда најбоља илустрација стварности у којој су УН морале да оперишу је пример Израела, који је - са потпором Америке - игнорисао и одбацио преко 30 резолуција донетих у сврху решавања палестинске кризе. Војна надмоћ Израела је елиминисала опцију будућих ратних подухвата њених арапских суседа. Заобилажењем и потискивањем дипломатије, као инструмента за решавање спорних питања у корист политике моћи, омогућило је деценије палестинског тероризма и израелских одмазда са хиљадама жртава на обема странама.

Од двополарног до света са једном суперсилом Одговорност за слабост и немоћ УН да оди- грају намењену им улогу у међународним односима пада искључиво на њене две најмоћније чланице, Америку и Совјетски Савез. Уствари, једине велесиле у свету после II светског рата су и биле њих две - оне које су извукле највише користи из њега. Друга два савезника, Енглеска и Француска, су губитком својих колонија, упркос победе, испале из реда великих сила. По први пут свет се нашао у ситуацији где су постојале само две суперсиле. Та чињеница, више него иједна друга, одређивала је нарочито од почетка кон- фронтације између њих - ток послератних политичких збивања. Ратно савезништво Америке и Совјетског Савеза није преживело мир после победе. Како ниједана од велесила није хтела да продужи овај неприродан „брак” склопљен из ратне нужде, оне су се убрзо нашле у сукобу око глобалне превласти и доминације. Њихово супарништво, које је испољавало све карактеристике политике моћи, донело је свету двополаризам, хладан рат, трку у наоружању, НАТО и Варшавски пакт и визију нуклеарне апокалипсе. Њих две су биле режисери и главни актери овог страхотног сценарија. УН су биле сведене на улогу посматрача, који је могао да коментарише представу, али без икаквог утицаја да измени њену садржину или сцена- ријо. После четири деценија њиховог хрвања гигантских размера Совјетски Савез је подлегао и био распарчан. Америка је остала једина глобална веле- сила. Quo vadis Amerika? Несумљиво је да је Америка данас, а можда и што је икада постојала, најјача држава на свету. Њена

моћ почива на двојном темељу војне и економске снаге. По прорачуну војник стручњака америчка војна моћ превазилази укупну војну снагу 27 следећих војно најјачих држава. Њена огромна економска снага се може најјасније видети у табели упоредне вредности бруто домаћих производа следећих земаља:

Америка Енглеска Иран Пакистан Ирска Нови Зеланд Бангладеш

3.787 491 64 39 31 21 19

(Сви подаци узети из

милијарду долара ii н

II II

II II II II

Тајмса”, „Економиста” и

извештаја Лојд банке и ОЕЦД (Организација за економску сарадњу и развој) за период 1991 - 1993.) Или из једног другог статистичког податка: Америка са 4% светског становништва поседује 25% светског богатства. Са таквом моћи Америци се пружила изванредна прилика да је употреби за изградњу бољег и праведнијег света у коме ће мир и хармонија да иду руку под руку са порастом општег благостања. Света, у коме ће се ратовати једино против немаштине, соци- јалне неправде, болести и незнања. Потенцијалан образац за постигнуће ових идеала је већ постојао у организацији УН. Стављајући своју моћ и ауторитет иза УН и њене повеље, њених резолуција, применом и поштовањем међународних закона и предњачећи истовремено сопственим примером, Америка би осигу- рала трансформацију идеја иза концепта УН у стварност. Уместо тога она је изабрала пут на којем су се повеља УН, основна начела међународних односа, па и сами међународни закони често газили. Америка је употребила своју моћ за платформу са које ће да усмери полет ка глобалној политичкој, економској и војној доминацији, руковођена једино својим интереси- ма и циљевима. Аустралијски новинар Џон Пилџер (John Pilger) је утврдио да је Америка од II светог рата нелегално интервенисала у другим земљама 72 пута укључујући бомбардовање преко 20 од њих. Непобитан доказ да дипломатија - како Бутрос Бутрос Гали каже - није потребна онима који поседују моћ. Са порастом њене моћи, употреба (или претња употребе) војне силе, често у спрези са економским притисцима и санкцијама, су постале главни стратешки ослонац и инструмент америчке спољне политике. Дипломатски процеси за добијање претходног мандата од стране УН и међународне сагласности се одбацују као непотребан баласт који спутва динамику и ефикасност америчких намера- ваних акција. Америци није стало до њих: политика моћи достигла је свој врхунски ниво. Терористички напад 11. септембра 2001. године, упркос нанетих страхота, добро је дошао Аме- рици. Омогућио јој је да прекрије плаштом „глобалног рата против тероризма” сваку будућу употребу силе за остварење својих политичко-економских циљева.

Iskra 1. april 2004

Ekonomska kolonizacija

Srbija - da li zemlji preti raspad? Novi poredak na obodu Evrope Rezimirajući celokupnu bedu Srbije i Srba poznati komentator beogradskog lista “Politika” i stručnjak za pitanja religije Živica Tucić kaže: “Ja živim u jednoj zemlji čiju veličinu ne znam. Ova zemlja je duševno više ruinirana nego što to želi da prihvati. Poniženi iznutra i spolja - naša situacija je tragičnija nego što sami priznajemo. Naše stanje ionako ne interesuje nikoga sa strane. Deset godina sankcija i 78 dana bombardovanja ostavili su duboke rane u našoj svesti. Otvoreno govoreći: više ne mogu iskreno ni da se smejem, ne mogu više da se opustim. Iskustva su toliko gorka, a poniženja tako trajna...” Ovaj teolog nam kaže da nikad nije bio pesimista, čak ni u Miloševićevo doba koje je, po njegovom mišljenju, bilo najgore vreme. Ono što mu je oduzelo radost jeste razočaranje u protekle tri godine. Ako su se intelektualci njegovog opozicionog - kova još krajem devedesetih godina nadali boljoj, demokratskoj, otvorenijoj budućnosti, tako su im tri godine stvarnosti posle “buldožer revolucije” u oktobru 2000. godine raspršile te nade. čini se sada da je cela politička kasta diskreditovana pred narodom, zapadne banke i koncerni vladaju zemljom preko međunarodnih finansijskih organizacija. Teritorijalna nedefinisanost Srbija živi u nekoj vrsti iščekivanja. Parlamentarni izbori od 28. decembra 2003. godine nisu - posle više uza-

Политика моћи трасирала je свој изабрани пут. Рат против териризма му је додао још један колосек. Куда тај пут води и чему Америка стреми објаснио је Мајкл Мичер (Michael Meacher, министрар за окружење у Блеровој влади од маја 1997. до јуна 2003.) у чланку „Рат против тероризма је привид”, „Гардијан” 6. септембар 2003., где каже: „Напади 11. септембра дали су Америци идеалан изговор за употребу сила и осигурање своје глобалне доминаци- је”. Гледиште да је баш такав став у интересу Америке, заступано је пре тога у меморандуму који је група републиканских конгресмана (Доналд Рамсфелд, садашњи министар одбране међу њима) упутила 1998. године ондашњој Клинтоновој влади. Његова поента је била да дипломатски процеси у постизању међународне сагласности само „сакате” (њихов израз) ефикасност америчких намераваних акција. У меморандуму се специфично ургира насилна промена режима у Ираку. Од доласка на власт, све одлуке и свака спољно-политичка акција Бушове администрације потврђују решеност да усмере Америку у овом правцу и убрзају њен марш ка крајњем циљу аутора меморандума. (Крај у следећем броју)

Предраг Петровић

Iskra 1. april 2004

ludnih pokušaja da se izabere predsednik - doneli konsolidaciju. Zemlja se nalazi u svojevrsnom stanju lebdenja. Nejasno je pre svega suštinsko jezgro svake državnosti: teritorija države. Unija sa Crnom Gorom, koju je forsirala Evropa, nije donela ništa, osim slikovitih novih registarskih oznaka u međunarodnom saobraćaju - SCG. Ko kaže da je ova nejasnoća minimalna, argumentuje to sa mnogo većim, sve prisutnijim problemima soci- jalnog osiromašenja i ekonomskog pada koji pritiskaju zemlju. Zanemarivanje teritorijalnog pitanja bi, ipak, bio kratkovido, ekonomske odluke se donose na osnovu obezbeđenog državnog okruženja, a socijalna sigurnost bez administrativnih okvirnih uslova nije moguća čak ni u seoskom životu. Teritorijalna nesigurnost ni u kom slučaju se ne odnosi samo na uniju s Crnom Gorom, tu spada i pitanje statusa Kosova. Pored sporazuma iz Kumanova, 9. juna 1999. godine, koji je naložio povratak srpske policije i jugoslovenske vojske iz pokrajine Kosovo i Metohija, Rezolucija UN 1244 gotovo neprimetno jedva shvaćena od strane svetske javnosti, a i u samoj Srbiji - pretvorila je nekadašnju srpsku pokrajinu u zvanični deo Jugoslavije. Sa okončanjem jugoslovenske federacije, čemu su doprineli savez DOS i predsednik Vojislav Koštunica uz snažnu pomoć Evropske unije 2003. godine, status Kosova je postao delikatniji nego ikada. Ali, ni sama Srbija nije teri- torijalno učvršćena. Težnje za autonomijom u Vojvodini rastu proporcionalno ekonomskim teškoćama u centralnoj Srbiji. Neposredno posle bombardovanja NATO-a, za reč se javlja Reformska koalicija Vojvodine čiji je jedan od predstavnika i stručnjaka za međunarodno pravo Dejan Jelča u leto 1999. godine izjavio: “Regionalizacija je ključno pitanje opozicije”. On je želeo da se Srbija podeli na pet autonom- nih oblasti: Vojvodinu, Sandžak, jugoistočnu Srbiju, severozapadnu Srbiju i Beograd. Nakon što su opozicione snage u oktobru 2000. godine preuzele vlast grupe koje zagovaraju secesiju kao što je Liga socijaldemokrata Vojvodine otvoreno su se mešale u politički život Srbije. Njihov lider Nenad Čanak je tražio redefinisanje autonomije koja postoji od 1974. godine. Sa mađarske strane pojačo se pritisak na Srbiju zahvaljujući zakonu o statusu manjina koji je već stupio na snagu i po kome Ijudi mađarskog porekla iz Slovačke, Transilvanije, Vojvodine imaju privilegovani pristup obrazovnim, zdravstvenim i socijalnim institucijama u Mađarskoj čime se delimično potkopava suvereno državno pravo pojedinačne zemlje. Nejasna teritorijalna situacija Srbije odražava se i u debati o ustavu koja nije urodila plodom. U doba Slobodana Miloševića je - zvanično - ustav uzimao u obzir multinacionalno nasleđe u zemlji i garantovao je ista prava svakom građaninu na teritoriji republike, bez obzira na to kojoj

Ekonomska ... etničkoj ili verskoj zajednici pripada, a sada se u političkim i intelektualnim krugovima diskutuje o nacionalizaciji građanskih prava pri čemu bi srpska nacija - poput hrvatske u Hrvatskoj mogla da bude jedini držvotvorni narod. Nejasna situacija bi mogla da potraje. Mnogi su se već navikli na to. Korisnik državnih provizorijuma je pre svega ekonomski polusvet koji potiče uglavnom iz Miloševićeve ere i koji su u kratkom periodu demokratije ovladali svim privrednim granama. Brzo promenljive partij- ske koalicije manje insistiraju na ideologiji, nego na pridobi- janju biračkog tela kada socijalnim obećanjima nastoje da ulepšaju svoju ekonomsku i političku nemoć. Ovo fatalno ponašanje duha koje obeležava ekonomski i politički život Srbije i proizvodi to stanje lebdenja, ni u kom slučaju nije “napravljeno kod kuće” kako to zapadni mediji žele da prikažu. Tu je, pre svega, vojna oku- pacija Kosova posle jednog rata protivnog međunarodnom pravu. I jedno i drugo su naneli teške povrede verodostoj- nosti prava i zakona. Ako najjača vojna sila na svetu bez bilo kakvog zakonskog legitimiteta može da se obruši na jednu zemlju zato što joj se ne sviđa tamošnja izabrana vlada ili zato što poželi da iskoristi za sebe etničke sukobe na Kosovu, onda niko ne može da se čudi što nepravda zauzima mesto u svakodnevnom životu Srbije kao nešto što se samo po sebi razume. I vojne snage koje su oko Srbije i koje je zvanično okružuju oduzimaju državi i naciji samosvest neophodnu za nov početak. Snage SAD i EU na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i u Makedoniji ne pokazuju samo tamo već i narodu Srbije da se region nalazi pod stranim staratelj- stvom i upravo to je pravi problem sa kojim Beograd mora da se bori. Naivnost reformista Pokazalo se da je ovo strano tutorstvo naročito drastično na polju ekonomije. “Budućnost Savezne Republike Jugoslavije je pod senkom razarajućeg tereta njenih spoljnih dugova”, pišu Miroljub Labus i Mlađan Dinkić u svojstvu ministra za ekonomske odnose sa inos- transtvom, odnosno guvernera Narodne banke u maju 2001. godine Međunarodnom monetarnom fondu. Srbija je početkom 2004. godine dužna međunarodnim finansijskim organizacijama i bankama 12 milijardi dolara, što je neke četiri milijarde dolara više nego u periodu pre sankcija UN 1992. godine. Bez ekonomske razmene između Beograda i ostatka sveta dugovi zemlje su u ovih 12 godina - samo zbog kamata porasli za jednu trećinu. Ubrzo nakon “buldožer revolucije” guverner Narodne banke Dinkić je u očigledno revolucionarnom zanosu zatražio od Svetske banke da se odrekne potraživanja one četiri milijarde koje su dospele u spoljno-ekonomskoj “mrtvoj” Miloševićevoj eri i u tom kontekstu je čak govorio o “pravima” koje nova demokratska Jugoslavija ima kada je reč o otpisu dugova. Očekivanje da će se poverioci odreći kapitalističkih kamata od 1992-2000. godine pokazuje veliku naivnost beogradskih reformista. Svetska banka i Međunarodni monetarni fond su ih odbili. Doduše, tokom godine je sprovedeno otpisivanje dugova i delimično brisanje kamata

u takozvanom Pariskom klubu da bi se izbegla zvanična platežna nesposobnost, moratorijum na dugove. Ostaje, međutim, činjenica: spoljni dug Srbije iznosi 12 milijardi dolara. U 2005. godini, kada opet mora da se krene sa vraćanjem kreditnih kamata, preti finansijski debakl, kao što smatra nadležni stručnjak renomiranog Bečkog instituta za međunarodna ekonomska poređenja Vladimir Gligorov: “Ako dugovi ponovo moraju da se vrate posle 2005. godine, (državni) deficit će dostići nepodnošljivi nivo”. Uostalom, za 2003. godinu spoljni dugovi iznose basnoslovnih 259 odsto od ukupnog izvoza zemlje, što je više nego u Albaniji (141 odsto) ili u Bugarskoj (180 odsto). U kandžama mafije U međuvremenu se stara DOS-ova vlada u svom “pismu o namerama” iz maja 2001. godine obavezala međunarodnim finansijskim organizacijama da će kao protivuslugu za modelitete otpisa duga “držati inflaciju na niskom nivou, regulisati cene, sprovesti poresku reformu” i još puno toga. Time ona sledi prividno večna pravila impe- rijalnih čuvara ekonomije i valute: sprovođenje restriktivne monetarne politike, kao i okončanje državnih subvencija za ekonomiju i socijalni sektor što treba da garantuje dolazak (i kasnije povlačenje) stranog kapitala, kao i da vodi do veće socijalne nejednakosti. “Posle oktobra 2000. godine zemlja je neprestano ispunjavala zahteve MMF-a”, smatra bivši ministar u Miloševićevom kabinetu i profesor ekonomije Oskar Kovač. Mile Jović iz Instituta za ekonomske nauke u Beogradu smatra da će posle 2005. godine uslediti ekonomski haos. “Da bi Srbija mogla da otplati dugove, srpski izvoz bi morao da poraste godišnje za 15 odsto” što ovaj stručnjak smatra da je krajnje nerealno. Jović kaže da su “neodržana veliko- dušna obećanja Zapada iz oktobra 2000. godine osnova za bedu u zemlji”. Nejasno pitanje teritorije zemlje i zamiranje ekonomije izazivaju kriminalizaciju političke elite. Bez pos- tojanja samostalne sposobnosti delovanja na nacionalnom nivou, koju u vojnom pogledu kroji NATO, a u ekonomskom MMF i Svetska banka, u zemlji koju potresaju krize na mesto nacionalne ekonomije počela je da se probija nepo- tistička privreda. Zapadni mediji i političari, odnosno njihovi stručnjaci, kao što je Vladimir Gligorov, rado se pozivaju na logiku. Oni govore o Srbiji i Crnoj Gori kao o “zemlji zarobljenoj u kandžama mafije”. “Srpski parlament”, kaže Gligorov o postrevolucionarnoj Srbiji, “imao je vrlo ograničene mogućnosti delovanja, bio je više nevoljni agent ovih (mafijaških) organizacija nego reformska snaga za političko odlučivanje”. Ali, parlamentu su ruke bile (i jesu) samo prividno vezane zbog unutrašnjih društvenih struktura; odlučujuću ulogu igraju one zapadnoevropske isevernoameričke snage koje uopšte ne dozvoljavaju samostalnu politiku na nacionalnom nivou čime podstiču nepotističku privredu.

Junge Welt

Hanes Hofbauer

(Preveo i objavio „Glas javnosti", 19.2.2004) <glasjavnosti.co.yu>

Iskra 1. april 2004

AMERIČKI PREDSEDNIČKIIZBORI: BUŠ ILI KERI? Kad je Buš bio izabran pre četiri godine stvari nisu bile potpuno jasne, glasovi su morali da se ponovo broje i od nekud je napabirčeno nekoliko glasova sa kojim je on dobio većinu i tako postao zakoniti predsednik Sje-dinjenih Država Amerike. Dosadašnje prognoze govore da bi kandidat Demokratske partije John Кеггу mogao dobiti sledeće izbore. Oba američka kandidata već su preokupirana izbornom kampanjom, naročito gospodin Buš, sadašnji predsednik, koji ima pune ruke posla oko Iraka i sa drugim problemima američke imperije. Nekoliko problema, ostavioje u nasleđe Bušu, raniji predsednik Klinton. )stavio je u rovitom stanju probleme na Balkanu, na rani- jem jugoslovenskom prostoru. I umesto da je Buš pokušao da raščisti i reši probleme na Balkanu, prvo promenom ranijih Klintonovih savetnika, on je nastavio po starom pravilu prelivanjem ‘starog vina u mehove nove’. Ništa od toga, kao da se to predsednika Buša ne tiče. Neke sankcije koje je Klinton nametnuo srpskom narodu još uvek su na snazi. Klintonova klevetnička srbofobija još je u opticaju. A što se tiče američke svetske politike najmanje su razlike, ako ih uopšte ima, između dve stranke, demokratske i republikanske. Buš je proklamovao još 2000. godine Projekat ,,New American Century” (Novi američki vek), koji se ni u čemu ne razlikuje od onog Klintonovog, niti pak od novog kandidata demokratske stranke, John Кеггу-a. Sudeći po rezonovanju uglednog časopisa „Strategic Studies”, Klintonov najveći doprinos u spoljnoj politici bio je razbijanje Jugoslavije i sataniziranje srpskog naroda. Uporedo sa ovim Klinton je - u Bosni i na Kosovu - pripremio „Trojanskog konja” Evropi preko kojeg je most Al Kaidi za Evropu i dalje ka Sredozemlju. Sadašnja američka Demokratska stranka ponavlja, kroz predsed- ničkog kandidata g. Кеггу-a, Klintonov stav da Amerika mora da ima „prieminetni globalni uticaj dostojan velike sile”. Drugim rečima: „Zakon mu u topuzu leži”. A ovo izgleda, i jeste, najveća evolucije demokratije, ponav- Ijanje one Musolinijeve: „Meglio vivere un giorno da Leone che cento anni di Peccora”! („Bolje je živeti jedan dan kao lav nego sto godina kao ovca”.) Ovome gospodin Кеггу dodaje: „Amerika je u moći da postulira svetsku sigurnost i obezbedi američke interese na svetskoj areni”! Obadve partije oslanjaju se na američku ekonomsku moć i na njenu nedostižnu vojnu silu. Ovo pokazuje da, sem imena, uopšte nema razlike između dve partije. Obe su demokratske, ali po njihovom naglasku na sili slične su fašističkim perjanicima pre Drugog svetskog rata. Nažalost, predsednik Buš sve je prihvatio od njegovog prethodnika što se tiče jugoslovenskog prostora, a srpskog naroda naročito. Klinton je demonizirao srpski narod i demonizaciju proširio diljem sveta. Na žalost i sramotu Amerike, Buš i njegovi savetnici prih- vatili su Klintonov poganluk zakićen smradom i krivo- kletstvom. Dve kompanije u Wail Street-u: Hill & Knovvtlon Co. i Rudd & Finn. Co., bila su oružje Klintonovog režima za razbijanje Jugoslavije i uništenje srpskog naroda. Prateći i posmatrajući sve ovo srpski

Iskra 1. april 2004

Jevrejin, renomirani pisac, Maks Erenrajh, napisao je 5. avgusta 1995. pismo beogradskoj ‘Politici’ o „narodu vezanih ruku”. Srbima, čije šikaniranje i dirigovano sataniziranje do varvarskog maksimuma kao jedin- stvenom primeru u svetskoj istoriji. Nisu čak ni Jevreji za vreme španske Inkvizicije iskusili taj dirigovani prezir, šibu i sramoćenje, oružja savremenog varvarizma „Freedom loving West”-a, koji predvodi najveća svetska sila. Srbi su za pet godina po kvantitetu i kvalitetu mentalne torture pretrpeli više nego Jevrejstvo kroz sve progone za dva milenija. Ponašanje demokratskih siledžija Da ovo ilustrujemo još jednim primerom iz pera renomiranog britanskog pesnika, dramaturga i pisca Harold Pinter-a, koji je stalno napadao brutalnosti Amerike i njenih satelita. On navodi slučaj Grčke i Kipra polovinom šezdesetih godina prošlog stoleća. Opisuje službenu posetu grčkog predsednika vlade (1966) američkom predsedniku Džonsonu. Pre posete grčki predsednik je poslao jedan Aid - Memoire Stejt Departmanu, koji je ležao na predsednikovom stolu. Džonson nije ponudio svog posetioca ni da sedne, već je na njega otvorio paljbu pogrda koje nisu poznate u ana- lima diplomatije. Počeo je predsednik Dzonson: ... „Kakav vaš smrdljivi (upotrebio je mnogo gadniju reč, koju izostavljam zbog pristojnosti) ustav na koji se pozi- vate. Grčka je (za nas) samo jedna muva; Kipar je takođe muva i ništa više. Amerika je slon, sila, koji će vas, ako ga dražite odalamiti svojom surlom tako jako da ćete se večito toga sećati...!” Republikanski prvaci u Bušovoj administraciji kao da upražnjavaju Džonsonovu politiku. Program demokratske stranke kandidata Keria Keri kaže: „Demokratska stranka je nosilac čvrstog i snažnog internacionalizma...” Ona ista politika predsednika Džonsona. A to znači otvoreno i nasilno mešanje u stvari drugih država. Što znači učvršćivanje američkog imperijalizma kroz „Рах Americana”, politika slična Musolinijevim tiradama tridesetih godina prošlog veka. Na optužbe Musolinijevih savremenika i kritičara, da je zgazio sve demokratske vrednosti, Musolini je odgovarao vrlo kratko: „II fascismo e deomokrazia organizatta” (Fašizam je organizovana demokratija). Bušova republikanska stranka koja se potpuno oslanja na silu, na ‘preventivne udarce’, inter- vencije u svako doba i svakom društvu, koje ne ide u brazdu, kojom mu je određeno da ide. A ko počne vrdati levo ili desno osetiće surlu američkog slona, tako da doživotno zapamti da vrdanja nema, ni levo ni desno. To bi nam bila demokratija naših dana. (New Statesman 8.3.2004.). Sada, obe američke partije daju unapred, preteću opomenu svetu, naročito onim državama koje ne idu ,,u brazdu”. Opomena jeste da „Amerika neće nešto tako tolerisati, već će preventivnim udarom to sprečiti”. Od svih lidera u svetu jedino g. Bler podržava ovu ame- ričku pretnju. U tom duhu g. Bler je izjavio da će se on zalagati da UNO promeni međunarodno pravo, da „države koje imaju vojnu silu mogu umarširati u države

Рајко Каришић: „Хиландар за векове векова" Са благословом манастира Хиландара, поја- вила се ових дана фотомонографија под насловом: „Хиландар за векове векова", аутора Рајка Каришића. Ништа необично, рекло би се, јер многима је фотографисање Хиландара био уметнички изазов. Но, свака од ових монографија је имала неку особеност, препознатљивост, носила је собом печат онога који је, за своју душу, али и народну ползу урадио оно што је осећао да би се морало урадити. Господин Каришић је прави пример таквог уметника. Најпре за своју душу, а потом и као сво- јеврстан дар манастиру и онима који Свети Хиландар носе у срцу, аутор нам враћа у сећање слике из Царске Лавре. Наравно да књига има одређену, строго про-

Američki ... izgrednike, da ih ponovo uteraju u brazdu”. I Hitler bi ovo stanovište rado prihvatio. A što se tiče američke politike, potrebno je znati da su predsednik i njegova vlada samo egzekutivni faktori, pozadi kojih stoje udružene snage velikog biznisa, finansija, kapitalističko-vojni Pentagon belt (pojas) koji vuku konce, formulišu američku politiku i predaju je aktuelnoj vlasti na izvršenje, unutra i spolja, naročito svetsko-politički. Potrebno je imati na umu da su američki liberalni i demokratski predsednici, kao egzekutori određene američke politike, učestvovali u velikim svetskim ratovima. Vudro Vilson u Prvom a Delano Ruzvelt i Hari Truman u Drugom svetskom ratu, a Klinton u razbijanju Jugoslavije i etničkom čišćenju Srba i njihovom sataniziranju. Takođe treba znati da je Amerika od 1956. do 2004. vodila 27 ratova u svetu. A od 1997. g. Bler je kao veliki podržavalac američke spoljne politike, vodio pet ratova za šest godina pod značkom laburističke partije. Amerika nekad i sad Nekad ranije, Amerika je, s pravom ili ne, sma- trana „moralnom magistraturom sveta”. Od tada, posle Vudroa Vilsona do danas, Amerika je prevalila veliki put i napravila velike promene u svetskoj konstelaciji. U toku ovog procesa Amerika je promenila i svoj moral- ni lik i ovaplotila se u „velikog svetskog siledžiju” kome zakon u topuzu leži. A što se Srba tiče, trebalo bi da nauče i osveste se od „savezničkog pijanstva” i realno gledaju na stvari. Američkokanadski Srbi trebalo bi da što pre sačine jedan sažet Aide Memoire i podsete nove predsed- ničke kandidate na sva zla i zločine koje je bez potrebe Amerika učinila srpskom narodu. U memorandumu trebalo bi ukazati na potrebu američkog napuštanja politike hajdučije Klintona, Olbrajtove, Holbruka i drugih, prema srpskom narodu. Takođe, ako se osnaži vlada u Srbiji, da i sama uputi memorandum i podvuče sve američke zločine prema srpskom narodu za poslednjih 14 godina, inače kurtuazni diplomatskih odnosi, pod američkom knutom koja je prevazišla onu Hitlerovu, gube smisao. Amerika, njeni nosioci vlasti i sile, ne mogu sebe videti kakvi jesu. Nasušna je potreba da im se na to ukaže u srpskom slučaju.

филисану читалачку публику. To су, најпре они ходочасници, који су посећивали манастир и у својим устима сачували тај непоновљиви укус који се само на овом месту и само уз благодат Духа Светога може осетити. Извесно је да постоји мноштво детаља, које смо видели, а на трен испустили из вида, но у нашем су сећању остали да трају. Све то је у стању да нам освежи у памћењу ова монографија и шта више, да нам приближи и мноштво онога, што смо пропустили да запазимо. Наравно да аутор није ово издање посветио само „Хиландарцима ван Хиландара", како обично насловљавамо оне којима је овај манастир дубоко урезан у срце и који осећају да је њихов однос са Господом у тесној вези са поклоничким путовањима на Свету Гору. Ова књига, као резултат напорног вишегодишњег рада, господина Каришића, требало би да манастир Хиландар приближи и онима који нису имали могућност да га виде! Колорит фотографија, раскош и лепота, који се у овом делу запажају, до сада у фотомонографија- ма које су посвећене нашим светињама, није виђен. Наиме, осим пажљивог уметничког ока, коришћења амбијенталног светла и сјајних оптичких помагала, којима је господин Каришић располагао, приказао нам је и предности компјутерске обраде фотографија, те је чак и неке, наизглед већ виђене призоре, попут дворишта хиландарског са кипарисима у првом плану, успео да нам дочара на један сасвим другачији начин, у другом светлу. Иако су фотографије остале без ликова хиландарских стараца, чини нам се да иза сваког прозорског окна, које у овој монографији најчешће има на себи одбљесак неба, чистог и непо- мућеног, обојеног византијско плавом бојом, видимо све оне старце који су кроз векове носили манастир и чували га на својим нејаким плећима. Сваки кров, сваки крст, које аутор посебно апострофира, а који су му послужили као мотив, прича један део своје приче о усрдној молитви, што је наши преосвећени оци непрекидно узносише Цару Славе. О луксузној опреми књиге и беспрекорној ликовној и техничкој опреми, би се дало још причати, али аутор овог текста предност даје оним осећањима на које га ова књига побуђује, а то су пре свега молитвени осећаји и жеља, која се једноставно, наиз- глед без неког посебног разлога појави, да се што пре крене путем који води ка Хиландару, те да се обнове утисци понети са овог светог места. Кратак уводни текст Михајла Митровића, одсуство пропратних коментара везаних за заиста велики број фотографија у самој књизи и раскош боја на свакој од њих, импре- сивно делују на читаоца и попут јаког теолошког штива успевају да се домогну његовог срца и оставе га у молитвеном расположењу. Заиста је пред нама књига које зауставља тренутке вечности, коју собом носи и носиће за сва времена, за вјеки вјекова „Светиња над светињама" Царска лавра Светога манастира Хиландара! „А нас све који се од једног хлеба и чаше причешћујемо, да сјединиш једне са другима у зајед- ницу једнога Духа Светога"

Зоран Т. Аџић

Balcanicus

Iskra 1. april 2004

Поводом званичног обележавања дана Првог српског устанка

И УБИШЕ КАРАЂОРЂА ... ОПЕТ Требало је много умешности и, дакако, националне безосећајности па обележити два века Првог српског устанка, без помена Карађорђа и његових војвода, на челу са Стеваном Синђелићем и Хајдук Вељком, а свакако и много агресивне дрскости па све то закукуљити и замумуљити у један "игроказ” званим "Скела”, којим је требало не само да се покаже, веђ и докаже, да проведосмо двеста година народног и државног живота у кошмару и хаосу, да би из тог сиво-белог галиматијаса изронио "наш реални одраз у садашњем тренутку”, како рече један од ауто- ра, редитељ Сандокан (Кокан) Младеновић. А тај "реалан одраз у садашњем тренутку”, не само да добисмо том и таквом "Скелом”, већ и чињеницом да нам је било забрањено да славимо спомен на дан свог поновног рођења, када се голоруки и без ичије помоћи дигосмо против силне Отоманске империје, да извојујемо своју слободу, после троиповековног најцрњег ропства и тамањења, на очиглед целе Европе, која се забављала свирајући турске маршеве по својим дворовима. УНЕСКО, чак, није хтео наш Дан да унесе у значајне датуме у 2004! Чак су нам поручили - доста нам је Срба и њихових устанака! Каква салата Све то и још много шта другог, морао је знати уважени романописац Горан Петровић, кад се, по налогу Владе и њеног потпредседника Кораћа, прих- ватио писања свог "драмског првенца”, којим је имао да учини ту нашу народну прославу не само без наро- да, већ и без његових вођа, како би обесмислио нашу тежњу ка националном ослобођењу и учинио је поводом за једну збркану и несувислу "глумачко- хорску салату”, из које ретко кад да је испливала по нека сувисла реченица, са својим значењем у времену и простору. Само, та језичка и мисаона неумешност, никако није била наш "одраз”, већ потреба самих аутора (писца, редитеља и композитора), како би што боље удовољили жељи својих наручилаца, који су их, наравно, као што је и ред, за такву услугу издашно наградили. Од онога што се разумело и што је допрло до слушалаца речено је устима Воје Брајовића, која су неколико пута, ко зна зашто, поновила - "Језик, какав је то језик!”... да би у једном трену завапила: "О, Боже, Боже!” стихови:

Међутим, у још важећој химни постојали су и ови Језика дар даде нам Бог силни, громовити Нико, дакле, не сме нам то благо уграбити!... Ми стојимо постојано кано клисурине Проклет био издајица наше домовине!

Дакле, по традицији, Бог нам је дао језик. Ко се чуди над нашим језиком, чуди се над самим Богом! А ко жели да нам уграби тај Божји дар, не само да је против Бога, већ је и - проклетник и издајник!

Iskra 1. april 2004

Зна ли се, пак, да је тик пред почетак тог "игроказа”, и то на домаку његовог "сценског просто- ра”, откривен споменик Карађорђа, онда се мора закључити бар то, да је грдна непристојност на његове очи и уши, приказивати и приказати "нешто” што је из његове душе и његовог срца, и под његовим умом и његовом руком почело, а да се ништа од свег тог величанственог и непоновљивог нит помену, нит слави, нит велича, нити захвалност исказује! Да ли неко од аутора, "игроказа” и појаца помисли да је то и грдна срамота и још грднији грех! Или, пак, неко од оних који открише споменик Карађорђу и одмах потом приступише светогрђу, марксистичко-мондијалистичкообезличеној "Скели”! Помисли ли неко да је то друго убиство Карађорђа, ког су, заједно са његовим јунацима, дошли да опоју и открију!? Ноћ пре тог убиства, у Народном позоришту, што се некад звало - српско, приказано је - прво убиство Карађорђа, истина на филму, који је 1911. снимио Чича Илија, са див глумцима нашим, који осветлаше образ и обележише себе у свом пијетету и својој уметничкој величини! Каква разлика пред нашим данашњим глумачким "великанима”, који за 80 хиљада хонорара, продадоше и свој образ и своје глумачко умеће. Позориште и филм Ал, ипак, откуд то да Народно позориште постане биоскоп, па макар и накнадно откривеног филма! Зар се оно није имало да одужи и јунацима Првог устанка и своме српском роду, играјући један репертоарски комад о тим догађајима и јунацима, којих има на десетине, почев од Ђуриног "Станоја Главаша”! Да, али тај би се комад онда морао давати, док се са овим филмом, све завршило са - једном пред- ставом! Не сме се овај народ подсећати на његову историју и на његов устанак; он не сме да се диви сво- јим националним херојима! Они би сада сви одреда ишли у Хаг! Држан је и један гала концерт у "Центру Сава”, са геслом "Европа у Београду”! Која Европа? Је л она што је била против Устанка, баш као и против наших ратова за ослобођење 1876/78. и 1912., или 1991/99? Која нам је, свеједно савезник или противник, увек доносила бомбе, разарање, убијање, пљачкање, поробљавање... Коначно, зар она није и сада дошла са истим својим "знамењима” и истим осећањима према српском народу? И тако, уместо да се око обележавања и прославе Првог српског устанка окуписмо и прожесмо тим великим примером и једином нашом истином и потребом - да се пред заједничком опасношћу нес- танка, бранимо сложно и упорно... дозволисмо да тај Дан постане обичан и уступан, чак и без свести и осећања да је и он један у низу који прете да нас затру. Глас јавности, 29.2.2004. -писма

Слободан Турлаков Београд

О књизи Милана Д. Милетића:

„ИЗВОРИ - РОМАН 0 НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ” Милан Д. Милетић: „Извори - роман о Немањи и Светом Сави”; стр. 467; 24 см., илустровано; географске карте; издање Манастир Св. Архиђакона Стефана, Сланци - метох Св. Хиландара, 2002. *

* *

У издању библиотеке „Небеска Србија” - књига 3., с благословом игумана Српске царске лавре манастира Хиландара штампана је књига с горњим насловом. О писцу на крају романа стоји следеће: „Милан Д. Милетић је рођен 1923. године у Неготину. Правни факултет је завршио у Београду. Дуги низ го- дина бавио се адвокатуром, али и литературом. Своја дела објавио је у више листова и часописа. Објавио је књиге песама „Кавез” (1967) и „Велики концерт” (1975). Прво издање збирка његових приповедака „Бројанице Светог Саве” објавила је Српска православна црква 1980., а друго издање 1997. године. Посебну врсту његових дела чине историјски романи”. И то је све о овом скромном писцу. Благослов у виду увода књизи дао је тада још у животу епископ будимски Данило (Крстић), а рецен- зије су дали познати београдски књижевници Жарко Видовић, академик Миодраг Павловић и академик Енрико Јосиф. Владика Данило у благослову каже: „...Када читамо овај роман ми ослушкујемо глас пробуђене савести: овај свети Сава је оваплоћени позив на небо упућен од Бога свакоме Србину (а ја волим теолошки да кажем 'Србијану’)... Читајући ово, прочитамо себе: ко смо, откуда смо и куда идемо... Ауторово приповедање је као златотисак, за очи питко као старо манастирско вино припремано само за Причест. Посебно се радујемо да смо у брату Милану Милетићу добили првога нововековног биографа Саве Нема- њића АКСИОЗ! И МНОГА ЉЕТА! Уз најтоплију пре- поруку читатељима”. А и рецензенти најлепште оцењују књигу Милана Милетића. Несумњиво да је у ово наше небивало време, роман Милетића о животу Немање и Светога Саве нешто несвакидашње. Чини се, да се деценијама очекивало да се појави једна оваква књига. Милан Д. Милетић је дубоко понирао у Немањићско доба. Сав се саживео са средњевековљем српског народа. При читању стиче се утисак као да је и сам писац живео у време Намање и Светога Саве. Аутор је тако лепо и сликовито описао Рашку тога доба и српски народ. Дивно, као да је уметничком кичицом вајао, Милетић је описао српска средње- вековна села, шуме, планине, реке и ливаде, а надасве Србе и Српкиње тога времена. Читалац као да пред собом све то види док књигу чита. Милетић је у свом роману описао целокупан живот и рад и Немање и Светога Саве. И не само њих, већ и синове Вукана и Стефана, као и унука Радослава и Владислава. Иако је ово литерарно дело, потпуно је засновано на историјским подацима, тако да

сва збивања и догађаје које описује, стварно су се и догодили. Писац је од најраније младости описао и Немању и синове му, а нарочито рођење најмлађега Растка, рођеног у позним годинама Немање и супруге му Ане. Описао је како је Растко још као дечак добио на управу Хум, где је показао своју сналажљивост и способност. Као млади владар Хума, Растко је одбе- гао на Свету Гору, где се замонашио. Описао је долазак Стефана Немање на Свету Гору и његово монашење, као и подизање манастира Хиландара, а затим и упокојење монаха Симеона. Описујући то време Средњег века, писац описује и крсташке ратове, а нарочито онај који је уместо ослобођења Јерусалима, освојио Цариград, па крсташи основали Латинско царство. Описао је ривалство браће Вукана и Стефана и повратак Савин у Србију с моштима оца Симеона над којим је Саве измририо завађену браћу. Дивно је описано зидање Студенице још за живота Немањиног и Жиче када се Сава вратио у Србију. Затим следи Савина активност да добије самосталност Српске цркве и његов пут у Никеју и посета тамошњем цару и патријарху, па Савин тријумфалан повратак у Рашку. Детаљно је описао рад Архиепископа Саве на утврђивању православне вере међу српским народом и устројство епископија са српским епископима које је Саве хиротонисао. Са српским владикама и свештен- ством Сава је ударио чврсте темеље Православља помоћу којег ће српски народ одолети свима тешкоћама и бурама у будућности и одржавати се као народ. Описујући тадашњи живот српског народа, писац је описао и збивања која су се дешавала у сло- бодним деловима Византије - Никеји и у Епиру, као и у суседној Бугарској са којима су Немањићи били у род- бинским везама. Описане су и дипломатске мисије архиепископа Саве код Мађара, Бугара и у Никеји. Сава је био све и свја и у српској земљи и у цркви и уживао је огроман углед међу свим народима на Балкану. Писац је описао оба Савина путовања у Свету земљу и како је издејствовао и самосталност цркве у Бугарској, као што је претходно учинио за Србију. Описао је Савину смрт у Трнову, па доцније пренос моштију у Србију. На крају књиге осликао је и спаљи- вање моштију на Врачару. Роман Милана Д. Милетића чини част српској књижевности, а нарочито писцу, који је кроз леп и као суза бистри језик, оставио сведочанство о Немањи, Светом Сави и првим Немањићима, као и о српском народу тога доба и његовој самосталној Српској православној цркви, која га је кроз векове сачувала. Хвала манастиру Хиландару што нам је послао књигу на приказ.

Бора М. Карапанџић

Iskra 1. april 2004

ДОКУМЕНТИ: Ако коза лаже, рог не лаже

ТЕРОР У ЛЕСКОВЦУ И ОКОЛИНИ 1944-1947

Злочини комуниста у Србији неколико година после ослобођења све више излазе на видело, углавном у књигама. Таква је књига Саве Димитријевића, Кућа доктора Данила: Славник језиво стратиште1 (Лесковац: Наша реч, 2002), која детаљно описује шта се дешавало тих година у Лесковцу и околини. Димитријевић наводи податке и имена страдалих, остављајући читаоцима да доносе закључке. У предговору књизи Николај Тимченко покушава да анализира мотиве комуниста: „Извитоперена и поједностављена слика о постојању два фронта, две идеје, само две опције... мит о борци- ма за слободу, идеалистима, народним заступницима и представницима, с једне, и народним издајницима, слугама ненародног режима и носиоцима свег зла на овом свету, с друге стране. Тај мит о тако оштрој, одсечној и 'јасној’ подели претворен је, уз заглушну пропаганду и претње репресалијама свима онима који би се усудили да не поверују у оно што се наглашавало једином истином, у стварност комунистичког раја и у веру да је не само пронађен сигуран пут у светлу будућност него да је створен и нови човек, идеалиста- комуниста који ће целом свету донети срећу, благостање и општи мир.”(7) Тимченко такође цитира опажања угледног писца Љубомира Симовића: „Љотићевци, као нај- доследнији противници комунизма... Љотићевци четницима не праштају ону краткотрајну сарадњу са партизанима 1941., док четници љотићевце нападају као сараднике Немаца, упркос томе што са Немцима сарађују и неки четнички команданти. Додајмо да о сарадњи с Немцима у то време увелико преговарају и партизани, који своје главне непријатеље не означавају Немце, него четнике, па ћемо добити праву представу о овом рату, у коме ратују сви против свих. Чак и против оних с којима су у савезу.”(8) Планови о ликвидацији противника, стварних и замишљених, почели су да се остварују још за време рата. Начелник штаба, пуковник Арсо Јовановић, каже у једној наредби да се партизанске јединице не могу борити против окупатора јер је он исувише јак и „способан и спреман да уништи... нашу целокупну организацију” (што је тачна процена) и да зато све снаге треба усмерити на борбу против четника јер су они наш „први непријатељ”... Да команданти и полит. комесари најхитније предузму на својим територијама са смртним казнама за сва она лица за која би се и нај- мање стекло убеђење да су против наше војне и поли- тичке ствари. За овај задатак потребно је да коман- данти благовремено прибаве у што већем броју четничких амблема које ставити на расположење оним друговима који буду одређивани за ова ликвидирања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у село, похарају га до голе коже, и побију угледне домаћине који су наравно штетни за нашу организаци- ју. Свако у селу мислиће да су то четници и да чине по наређењу њиховог вођства репресалије.”(9) Партизански терор у Лесковцу и околини почео је још пре освајања Лесковца. Партизани су

Iskra 1. april 2004

хватали људе који су се склањали по селима од „савезничког” бомбардовања. Хапшење је било наоко без плана, али после се испоставило да су партизани знали кога су хватали. „Била је довољна само доста- ва или од 'овлашћеног’ лица, заправо доушника који је радио за Озну још за време рата, или дојава од сваког грађанина који је најчешће имао неке непречишћене рачуне са комшијом или човеком са којим се из било којих разлога замерио, па да се човек нађе у једном од 'сабирних центара’ у граду (то су били подруми, штала, мрачне просторије у разним кућама... У свему је владала апсолутна произвољност, јер господари жи- вота и смрти никоме нису одговарали за своје поступ- ке и одлуке.”(10) Тимченко закључује о овој сведоџби о једном свирепом времену „када је, како се каже у једном при- зору књиге, 'крв избијала из земље’, када се убијало без суђења и доказа и када је, у име једне идеологије и једне извитоперене идеје о 'светлој будућности’ чији носиоци могу да буду само они, учињено много злочина и тако, у великој мери, уништен људски и економски потенцијал земље. После дугог трајања мита о срећи коју су таква идеологија и такви поступци донели, настало је време отрежњења када се почело сазна- вати шта се заправо догађало.”(11) Аутор је најупечатљивији кад цитира, на чувеном лесковачком наречју, људе који су били и сами жртве терора и некако се спасли или су били сведоци хапшења и убијања: „Човек који је водио ре- гистар стрељаних прича „да није само један хапсио, то су хапсили повереници партизана” - они су за време окупације бележили 'податке’ о 'издајничком понашању угледних Лесковчана’ и „када смо ушли у град они су имали записано, они су познавали град и они су хапсили! Нисмо ми! И то у првих неколико дана, пет дана... ти људи који су тада ухапшени - они су стрељани 'партизански’. Тек после смо почели мало више и дубље да размишљамо о сваком човеку да ли ће бити користан за будућу државу или неће.”(14) Други сведок говори о начину убијања: „Крв до колена бија... плитко су били закопани. Они ли ће па копав два метра? Ископав колко да ги затрпав - и ајд у п.м.! Гледаја сам тој место крв из земљу иде!”(15) „...Неке затворенике на стратиштима нису стрељали него ’их само ударе, они падну у рупу, у врућ креч - и ајд у здравље!’ да не троше оружје и муницију.”(120) „...стрељани су на више места, а има и прича да су поједини убијани успут на путу до места стрељања - да би им се тако изгубио траг, и да њихова родбина не би могла да нађе њихове гробове и на местима злочина палила погубљенима свеће. Ти призори смрти и сада помућују свест оних којима су стрељани очеви и мајке, синови и кћери, сестре, браћа, мужеви и жене.”(13) Суђења или маскарада суђења личила су на позоришну траги-комедију: „Народ већ заузео места седе на клупама и вичу: на смрт! На смрт! Уопште не знају шта је онај коме се суди урадио и да ли је то за шта га окривљују - урадио.”(44) Аутор тврди да су

ДОКУМЕНТИ.. . многе имућне људе стрељали као издајнике само да би им одузели имање. „Отети имовину од 'народних непријатеља' и 'велеиздајника', без обзира да ли су стрељани или не, обележје је првих дана нове власти.”(114) ,,’Ослободиоци’ су морали 'народним непријатељима’ и 'издајницима’ да одузму живот и част - да би им отели и имовину, а њиховој деци ускратили равноправну будућност са осталим члановима друштва. На децу стрељаних или посмрт- но проглашених 'народних непријатеља' показивало се прстом и говорило - то су деца народних непријате- ља!”(53) Таквом једном детету, „четрнаестогодишњој Лидији су школске власти одузеле право да седи са осталим ђацима. Она је седела изолована од осталих - за њу су, да се не би мешала са осталим ученицима, ставили клупу крај табле тако да остали ученици могу стално да имају пред очима како изгледа дете ’наро- дног непријатеља', а Лидија да стално има пред очима како изгледају деца родољуба и патриота.”(63) Природа терора најбоље се види из неколико примера, које аутор наводи у детаље, под именима жртава и убица. Наравно, он није могао да забележи сваки злочин, што ће свакако будући историчари моћи да утврде по казивању преживелих жртава и њихове родбине, али и ово што је објавио довољно је да се створи права слика о терору који се сручио на главе грађана, који су у већини случајева дочекали парти- зане као ослободиоце. „Мика Сикичка је, тврде Лесковчани, за време окупације као председник општине спасао многе Лесковчане од хапшења или их извлачио из затвора чинећи тако да их Немци не стре- љају.”(20) Кроз целу књигу провлачи се рефрен: стрељан је добар и поштен човек. Саме жртве по- нављају у неверици да нису ништа криви и да немају потребе да се склањају. Највише стрељаних Лесковчана били су млади људи. Син једне жртве комунистичког терора баца праву светлост на побуде нове власти: „Мој отац Милутин Цонић био је велики ратник на солунском фронту. Имао је чин наредника артиљерије, носилац је Албанске споменице, одликован је Карађорђевом звездом и другим одликовањима. Био је напредан домаћин и служио свима за пример у селу. Мога оца Милутина партизани су убили због тога што није хтео да им се придружи. Године 1943., у селу Магашу пар- тизани су на кућном прагу убили Петраћија Цонића, брата мога оца Милутина - убили су га само зато што је жалио и кукао за својим братом Милутином. Па се питам и чудим - да ли је могуће овако нешто радити и зверски убијати недужне људе!”(148) Слично објашњење следи: „Стојан колар је убијен на правди бога. Он није убијен зато што је непријатељ - њега су сви ценили као мајстора и он никоме није сметао. Стојан Колар је убијен зато што није хтео да оде у пар- тизане и буде партизан! А да је отишао, сигурно би као добар домаћин, Солунац и угледан занатлија повукао за собом и многе друге домаћине.”(171) Потказивање властима било је свакодневна појава, често без икаквих доказа. Тако је потказан и стрељан Мика Јовић да је био у четницима, што је заиста и био али као партизански обавештајац. Богаташ Гаре Ерсеновче стрељан је због помагања четника, а што је истом мером помагао и партизане није значило ништа. Три жене пријавиле су се да раде у партизанској болници, али неко их је „препознао” и

одмах су стрељане. Други један богаташ, Таса Стефановић, седамдесет година стар и веома болестан, ухапшен је и умро је од страха у затвору, мада се тачно и не зна како је завршио. Официр Александар Ђелошевић, херој из краткотрајног Другог светског рата, убијен је иако је цело време седео код куће, не скидајући униформу краљевског официра. Високи официр Озне, Бора Цакић Слезенка, дао је ухапсити и стрељати рођеног стрица само зато што је држао кафану за време окупације. Веса Живковић је стрељан без суђења само зато што је пребацио парти- занима да су прерано ставили петокраку на главу и да треба да је скину. Блашко Петровић је стрељан због брата члана четничке црне тројке. Драгољуб Бајић је стрељан иако је његов брат од тетке био шеф Озне. Стојан Бебе, храбар партизански борац, стрељан је јер је, наводно, одао неке партизанске командире и руководиоце. Милош Пешикан, полицијски агент за време окупације, стрељан је иако је редовно обавештавао комунисте о предстојећим рацијама. За друге ликвидације објашњење је било просто - грешка! И тако даље, и тако даље. Кад се све сабере, огроман губитак за нацију у способним људима постаје болно видљив. Као да нас има на стотине милиона, па која стотина хиљада ликвидираних неће значити много. Свирепост нове власти дошла је до те мере да је чак и једна партизанка дигла глас против: „Да знаш да ћу да бацим партијску књижицу! Срам да вас је! Зато ли ми трчимо, боримо се и гинемо да партизани дођу да нам убијају фамилију! Зато ли се народ борио! А ви шта сада радите - убијате народ!”(173) Тешко је утврдити тачно зашто су комунисти овако поступали после „ослобођења”. По речима Зорана Миљковића, комунисти су се светили Лесковцу због слабог учешћа у партизанима. Због високо разви- јене индустрије и великог броја пролетаријата од њих се очекивало масовно учешће на страни партизана, што није био случај. Комунисти су се светили не само масовним убијањем невиног становништва већ и раз- монтирањем читаве индустрије Лесковца, пре рата познатог као „српски Манчестар”, и слањем у друге крајеве. „Народу који 'живи у изобиљу' народна власт није објаснила како је успела да од Лесковца, који је уз Београд био економски најмоћнији град у Србији постане град сиромашак, како је народна власт успела да од града, чији су индустријалци подизали нове фаб- рике по целој Србији пружа руку за милостињом - ’еда му’ шира друштвена заједница удели неки динар да оживи производњу - признајући тако да је привре- да Лесковца на издисају.”(27). Друго могуће објашњење је у потреби партизана да „наплате” своје жртвовање док су Лесковчани и околина мирно проживели окупацију, нарочито радници. Трећа могућност је у плану комуниста да ликвидирају све могуће будуће противнике, користећи се изговором о тобожњем помагању окупатора. Могуће објашњење може се наћи у дивљачком поступању ратника, што долази до изражаја у смутним временима. Овакав примитивизам познат је у многим крајевима света, али се нарочито испољио на Балкану. Било како било, партизани су починили грдне злочине, не само у Лесковцу и околини већ и у оста- лим деловима Србије, што тек сада долази до јавног сведочења и што ће се дуго памтити. Књига Саве Димитријевића, Кућа доктора Данила: Славник језиво стратиште, од огромне је важности и служи као споменик свим тим невиним жртвама терора почињеног од људи који су обећавали рај, а створили

Iskra 1. april 2004

RASPRODAJA SRPSKE EKONOMIJE Bitan korak ka ekonomskoj kolonizaciji Srbije usledio je nakon “buldožer revolucije” u oktobru 2000. godine. Takozvani krizni štabovi su se pojavili u celoj zemlji i očistili vodeća mesta u fabrikama i kancelarijama od pristalica Miloševićevog režima. U vezi sa brzo sprovedenom privatizacijom ova ionako bolesna preduzeća iz Miloševićevog vremena su već posle tri, četiri meseca pod rukovodstvom kriznih štabova potpuno upropašćena i mogla su se dobiti vrlo jeftino.

da Jugoslavije, odnosno radnika dotične fabrike, sigurno ne bi bilo nikakvog negodovanja zbog ovakvog načina privati- zacije. Preuređenje privatnog bankarskog sistema u Srbiji izvedeno je na jedinstven način. četiri najveće banke Beobanka, Beogradska banka, Jugobanka, Investbanka državnom odlukom su odjednom zatvorene kako bi se otvo- rilo tržište za privatne banke. To se desilo u januaru 2002. godine. Liberalni ekonomisti su tvrdili da su velike, stare, jugoslovenske banke ionako bile samo “prazne Ijušture”.

Zakon o privatizaciji Zakon o privatizaciji iz maja 2001. godine dovršio je rasprodaju srpske ekonomije. To je bio već četvrti ili peti pokušaj razbijanja društvene imovine i činilo se da će ovoga puta uspeti. U maju 2001. godine savez DOS je konačno, slično hrvatskom uzoru, pokrenuo rasprodaju celokupne društvene imovine. Usledila je faza dezorijentacije, a vrednost preduzeća još nije bila utvrđena. Preko tendera za veli- ka preduzeća i aukcija za manja preduzeća liberali su se nadali da će nabaviti novac za državni budžet. Samo: do kraja 2003. godine od ovih privatizacija - prema rečima Dušana Pavlovića, ekonomiste liberalnog instituta G17, - u državni budžet je pristiglo tek 1,2 milijardi dolara, što odgo- vara desetini srpskog spoljnog duga. U privatizaciju su se uključili multinacionalni koncerni kao što su preduzeća za proizvodnju cigareta “Filip Moris” (npr. marlboro) i Britiš Ameriken Tabako (npr. laki strajk), koji su među sobom podelili vodeće srpske fabrike duvanske industrije u Nišu i u Vranju, zatim francuski gradevinski gigant Lafarž, kao i nemački hemijski koncern Henkel, koji su kupili vodeća preduzeća na srpskom tržištu i američki gigant u proizvodnji čelika US Stil koji je otkupio najveću i najvažniju železaru Srbije u Smederevu. Na primeru “kupovine” US Stila može da se vidi tipična prome- na vlasnika u fazi transformacije: ovaj američki koncern koji je aktivan u celoj istočnoj Evropi kupio je za samo 23 miliona dolara 2001. godine fabriku Sartid u Smederevu. Međutim, pošto se nemački, austrijski i britanski novac krio u staroj fabrici Sartid, došlo je do sporova koji su sada stigli do suda. Da nije bilo dugova kod stranih investitora - pre svega, kod Banke Austrije - već samo kod naro-

пакао на земљи. Ha крају књиге аутор вели: „Сада се крећу други животи и неке друге успомене намећу се будућим сећањима. Оне који су били жртве и њихове џелате потиснуо је други живот. Све је, дакле, ту и све је исто и ничега нема од свега онога што је било ту. Стазе живота и смрти су се разишле, али по њима и сада иду сећања на оне због којих и постоји време, које нам не да да их заборавимо.”(176)

Država je, međutim, nadomestila otvorene, uglavnom zamrznute zahteve bankama i za to je emitovala obveznice u visini od ukupno 2,8 milijardi dolara. Ove obveznice se tretiraju kao potvrde o državnim dugovanjima i čine dobar deo tržišta kapitala u Srbiji. I banke žive od tog posla. Toliko prazne dakle, ne mogu da budu “Ijušture”. U bankarski sektor Srbije su se posle promene režima 2000. godine umešala nova preduzeća iz inos- transtva koja deluju globalno. Najuspešnija među njima je austrijska Rajfajzen banka, koja je kao prva strana banka dobila državnu licencu. Početkom 2004. godine ona ima 500 zaposlenih i 18 filijala. Rajfajzen banka je profitirala od zatvaranja velikih banaka a uvođenje evra 1. januara 2002. godine, dovelo je ovoj banci hiljade novih klijenata koji su morali da zamene svoje nemačke marke čuvane u slamari- cama. Za nekoliko meseci ova banka je time uspela da pri- dobije 20 odsto svih klijenata u Srbiji za šta bi u običnim, normalnim okolnostima trebalo da prođe najmanje 10 godina, priznaje on. Polupropustljivi liberalizam Restriktivna monetarna politika je projekat neoliberala širom sveta. U Srbiji je to dovelo do smanjenja novčane mase što sada, dve godine posle euforije zbog zamene marke u evro, osećaju svi. Između 2000. i 2003. godine deficit u spoljnom bilansu je dostigao 10 milijardi dolara, a samo u 2003. godini uvoz je bio veći za 4,5 milijarde dolara od izvoza. Izvoz, koji se sastojao najvećim delom od sirovina i prehrambenih namirnica, čini upravo jednu trećinu ukupnog izvoza, a najviši deficit se, kako bi i moglo drugačije, javlja u odnosu na zemlje Evropske unije. Visoke tehnologije smeju bez plaćanja carine da se izvezu u EU, ali poljoprivredni proizvodi, sirovine ili tekstil se opterećuju visokim carinskim stopama, odnosno mogu u uniju samo uz niže kvote. Ova vrsta polupropustljivog liberalizma dovela je do drastičkih ekonomskih problema. Mnoga preduzeća koja se bave proizvodnjom stagniraju od rata, industrijska proizvodnja opada (za 3,5 odsto od 2002. do 2003.), zvanična stopa nezaposlenosti je krajem 2003. iznosila 32 odsto. A i onaj ko ima posao često ne dobija platu celog meseca. Protesti radnika se održavaju tek onda kada je strukturalno već previše kasno. Njihov gnev zbog privati- zacije dolazi mesecima ili godinama kasnije, jer je zakon donet još u maju 2001. godine. Tada, oni nisu bili spremni na otpor.

Васа Михаиловић

1. Сава Димитријевић, Кућа доктора Данила: Славник језиво стратиште (Лесковац: Наша реч, 2002). Бројеви страна цитата назначени су у тексту.

Iskra 1. april 2004

ОТЕТА ИМОВИНА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЕПАРХИЈИ СРЕМСКОЈ Митрополија Карловачка до Првог светског рата, састојала се од 7 епархија, и то од: Сремске, Бачке, Вршачке, Темишварске, Будимске, Пакрачке (Славонске) и Горњо - карловачке (Плашћанске). Сама епархија Сремска, имала је 7 архије- рејских намесништава. тј. обухватала је територије це- лога Срема (мисли се и на такозвани „западни Срем”), уз Винковце и Жупању, са Осечким Пољем (без Земуна). Била је она једна од најзначајнијих и најбо- гатијих српско православних епархија. Током Другог светског рата, не њу су се посеб- но обрушиле усташе. Али ни у после-ратном периоду, њено страдање није престало, само није било оног

Rasprodaja . . . Ono što cveta u srpskoj privredi jeste siva ekonomija, takozvani neformalni sektor. Upravo ovaj sektor je taj koji sprečava da društvo sa stopom nezaposlenosti od 32 odsto ne doživi potpuni kolaps. Privatni sektor u zanat- stvu, građevini i trgovini na malo je i dalje neformalan. Procenjuje se da je u sivoj ekonomiji zaposleno oko pola miliona Ijudi, a njihove zarade često iznose samo polovinu ionako krajnje bednog prosečnog dohotka od 150 do 200 evra mesečno. Ko može taj izbegava ovu perspektivu; i zbog toga nije čudno što broj stanovnika Srbije i Crne Gore stalno opada.

Poletno raspoloženje se zadržalo samo kod malog gradskog sloja stanovništva koji može lično da se obogati u angažovanju strane ekonomije. Politički, celokupna beda Srbije se odražava u nesposobnosti da se uspostavi poverenje između nove, prozapadno orijentisane elite i narod- nih masa. Na parlamentarnim izborima 28. decembra 2003. ovo je došlo do izražaja jasnije nego ikad. Više od trećine birača je eksplicitno pokazalo da ne priznaje haški tribunal za Jugoslaviju, naprotiv: oni žele da vide Miloševića i Šešelja kao stranačke lidere u srpskom parlamentu. Upravo u ovoj istorijskoj situaciji lebdi već mesecima jedna nova predstava: ličnost princa Aleksandra Karađorđevića. Iza saglasnosti crkve za povratak monarha mogla bi da se krije jedna računica koja se može dovesti u vezu sa interesima zapadnih investitora... Narodne mase bi trebalo da izgrade strukturu, od monarhije i crkve, koja obuhvata srpsku naciju. Tu onda ne bi igralo nikakvu ulogu to što bi postojale tri ili više država, odnosno tvorevina sličnih državi, u kojima bi živeli Srbi (Srbija, autonomna pokrajina Vojvodina, Kosovo, Republika Srpska). Srbi bi bili razdvojeni u pogledu države, ali bi bili spojeni crkvom i kraljem. Barem u nacionalnoj imaginaciji koja se naročito ispoljava u kriznim vremenima.

Најпре је, Државно равнатељство за понову из Загреба, издало 25. августа 1941. године одлуку, да сва „имовина Српске православне архиепископије и митрополије Карловачке” из Сремских Карловаца постаје имовине НД Хрватске. Само два дана касније, специјалном законском одредбом потписаном од поглавника др Анте Павелића, извшена је и промена имена града Сремских Карловаца и у „Хрватске Карловце”. Нова, Федеративна Демократска Југославија „ослободила” је СПЦ-у, а следећи „светле традиције” НД Хрватске, од њене имовине путем два закона. Закона о аграрној реформи и колонизацији из 1945. и допуне истога закона од 1946. и Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта из 1958/59. године. На тај начин је Брозова држава, одузела од Српске православне цркве око 80 хиљада хектара земље 1180 зграда у вредности од 8 милијарди пре- дратних динара. Сем тога, није се ни постарала да се СПЦ-и исплати ратна штета од укупно 3,311.637.509 предратних динара. Истинабог, остала је Српска православна црква и без своје имовине у иностранству.

Narod i elita

Junge Welt (Preveo i objavio javnosti.co,yu>

волумена као за време страховладе усташа. Тачније, отимању имовине од Српске православне цркве, у епархији Сремској, од стране новоуспостављене кому- нистичке власти у првим послератним годинама, пред- ходило је одузимање црквене имовине коју је спровела НД Хрватска.

„Glas

javnosti",

Hannes Hofbauer 19.2.2004) <glas-

На просторима некадашње Чехословачке постојала је епархија мукачевско - прјашевска и епархија чешко - моравска. Прва је изузета из јурисдикције Српске православнеа цркве 1945. Друга 1948. године. Од тада, обе су под управом Руске православне цркве (ван сваке сумње по налогу Стаљина, „друга” Кобе). Није непознато, да је у случају епархије чешко - моравске, учињено то, на „молбу” епархиској савета чешко - моравске епархије из Прага. Овде је важан детаљ, да су због скривања чешких падобранаца, који су убили Рајнхарда Хајдриха (заменика Рајспротектора), 3. септембра 1942. године, Немци прво стрељали, а потом спалили чешко - моравског епископа Горазда. Православној цркви у Чехосло- вачкој, тада под управом Српске православне цркве су затим забранили сваки рад. Новоуспостављена комунистичка Југославија, наследила је у целости, и то не само у Сремским Карловцима, имовинско - правне однсосе од НД Хрватске. Изгледало је то тачно овако. Патријаршиски двор једна од најрепрезентативнијих палата у Српској Војводини, вољом комунистичке врхушке, претворен је у војну болницу. Нешто каснијје, ту је смештен Центар за усавршавање наставника САП Војводине и Архив Војводине. Почетком осамдесетих година двадесетога века, коначно је исељен Архив

Iskra 1. april 2004

Војводине и Патријаршиски двор је у целости „припао” епархији Сремској.

Сремским Карловцима. Користи је само гимназија, иначе прва у српском роду.

Свештенички конвикт (интернат), изграђен прилозима патријарха Германа Анђелића, био је претворен у женски интернат Учитељске школе. Занимљиво је да је иста основана 2. августа 1941. године, по наредби лично др Анте Павелића. После је у конвикту (првобитно замишљеном да буде дом у коме ће становати ученици „чувене” Карловачке гим- назије, а који су били деца српских свештеника) било смештено „друштвено” предузеће „Будућност” (производи јоргана). У времену досманлија, исто је „приватизовано”, за 1.5 хиљаду евра, чак!

Велика стамбена зграда у центру Сремских Карловаца, наспрам Патријашиског двора и Саборног храма „Светог Николаја”, власништво је епархије Бачке. Такође је национализована. У једном делу и данас је хотел, у другом од социјалиста девастирани биоскоп и локали, док су на спрату станови. Од свих станара, једино је бивши председник скупштине општине Сремски Карловци (социјалиста), успео да постане „законити власник” једнога стана у овој згра- ди.

Дом Светог Саве (библиотека) назидан је пред сам Други светски рат, на месту порушене старе основне школе и Благодјејанија (подигнут од стране митрополита Стефана Стратимировића). Био је дужи низ година Институт за виноградарство и воћарство (вољом комунаца). Сада је у њему Скупштина општине Сремски Карловци. У велелепном дому народно - црквених фон- дова, лоцирана је у времену садашњем Богословије „Светог Арсенија - Сремца” (раније Богословија „Светог Саве”), један њен део био је и сада је у своји- ни Архива Српске академије наука и уметности. Богословски семинар, саградио је патријарх Георгије Бранковић помоћу оставине велико српског добротвора Саве Текапије.

После Другог светског рата, патријаршиске економске зграде, постале су власништво разних хрватских фирми и на концу „Далмација - вина”. Да би се она вратила епархији Сремској, постојао је „оправ- дан” захтев да се обештети ово винарско предузеће из Сплита. У тим зграда, налази се сада Фабрика свећа Српске православне патријаршије. „Дворска башта” (зацело први Ботанички врт у Срба) обухвата простор од 12 јутара земље. Национализован је до даљњег. На једном његовом делу, саграђен је спортски центар. Претходно је ту био војни објекат. НД Хрватска, од Српске патријаршије у Сремским Карловцима је одузела 84 јутара земље у сремско карловачком атару. Ову работу су после „легализовали” комунисти. Тек, однедавно (око 1995. године), незнатан део ове земље је враћен правом власнику.

По окончању рата је национализован, премда није био најамна зграда, него је у њему била смештена Богословија „Св. Саве”. Утрпали су у њега „Савезни центар за обуку инструктора у механизацији, пољо- привреди и шумарству”. Почетком деведесетих годи- на прошлога столећа су га „вратили” СПЦ-и. Тренутно је у функцији интерната Богословије „Св. Арсенија”.

Генерално говорећи, Српска православна црква је имала огрому имовину у Срему.

Коначно, по завршетку Другог рата, национализовали су и четири стамбене зграде у Београду, које су припадале Фонду сиромашних ученика Богословије „Св. Саве” из Сремских Карловаца. Карловачким богословима њих је даривао добротвор Сима Глигоријевић са супругом.

Заслужује да се спомене, да је православна општина у Бешки (место близу Сремских Карловаца) поседовала 287 јутара земље, православна црква у Инђији имала је 17 стамбених зграда. Црквена општина у Сремској Митровици (3 парохије) је посе- довала 106 јутара земље, 11 стамбених зграда (две на спрат и 9 приземних), школу и палату „Српски дом”.

Зграда „Стефанеум” је био, најпре монашко училиште, а затим је претворен у гимназијски интер- нат. Изграђен је када и Стратимировићево „Благодје- јаније”. Патријарх Лукијан Богдановић га је преуредио. Комунисти су га национализовали и „сместили” у њега интернат Савезног центра за механизацију. Од 1992. године, „преузела” га је фантомска организација „Сви Срби света”, која је „представљала" све Србе из дијаспоре. Дотична организација га је добила („Стефанеум”) са правом да га користи 99 година. И за то је плаћала епархији Сремској 1 динар годишње, или, прецизније речено за период од пет година то је читав цент. На сву срећу, крајем 2002. године, више силом него милом, преузела га је епархија Сремска од ове „утицајне” организације. По жељи патријарха Германа Анђелковића, њихов брат Стеван (прота сремско - митровачки) подигао је зграду за гимназију и богословију у

Iskra 1. april 2004

Године 1941. епархија Сремска се састојала од 129 црквених општина, са више стотина стамбених објеката, преко десет хиљада хектара шуме и више од 20 хиљада јутара обрадиве земље.

Црквена општина Винковци била је у влас- ништву 36 јутара обрадиве земље, 9 зграда са 76 npoc- торија и палату „Српски дом”. Црквена општина у Земуну била је једна од најимућнијих у краљевини са 411 јутара земље и са 21 зградом за становање. Имовина фрушкогорских манастира била је респективна и свакако завређује да се спомене. Др Олга Зиројевић, у књизи „Поседи фрушкогорских ма- настира”, писала је о томе, шта су они поседовали у 16., 17. и на самом почетку 20. столећа. Проф. др Радослав Грујиђ у књизи „Православна Српска Црква”, писаној 1914. година, експлицито наводи да су манастири у Карловачкој митрополији почетком 19. века имали око 35 хиљада јутара обрадиве земље.

Отета .. . Законом о аграрној реформи и колонизацији из 1945. године и допунама из 1946. године, Брозовска власт је од фрушкогорских манастира одузела прак- тиично сву земљу. А у једној клаузули поменутих закона, била је остављена могућност манастирима и црквама које имају посебан културни значај (а сви су их фрушкогорски манастири имали), да задрже 30 хек- тара обрадивог земљишта и 30 хектара шуме. Мањкавост ове клаузуле је била у томе што уопште није била примењивана у пракси. Манастир Крушедол („Деспотски манастир”) у ноћи између 24. и 25. маја 1941. године темељно је опљачкан од стране усташа. Заправо, манастирска ризница похрањена у лагумима (подрумима) бива преузета од усташа и отпремљена поглавнику Павелићу у Загреб. У конацима манастира одмах после рата била су смештена ратна сирочад, а после и ментално ретардирана деца. Манастир Крушедол је поседовао 663 јутара обрадиве земље и готово двоструко више шума. Све је то од манастира Крушедола одузето. А у непосред- ној близини манастира, сасвим тик уз њега изградили су војне објекте. Манастир Велика Ремета по предању је осно- ван од стране краља Драгутина („сремског краља”). Поседовао је 472 јутра земље и исто толико јутара шума. Сасвим нормално, све је од манастира одузето. Након рата, конаци манастира су „послужили” за смештај затвореника. Чувари „затвореника” - милиционери су раскопали гроб епископа Стефана Метохијца организатора Српске цркве код патријарха Арсенија III Чарнојевића, тражећи злато са моштију. У каснијем току, манастирски конаци су транформисани у Дом за ментално ретардирану децу. Манастир Врдник (Раваница) био је гробно место Светога кнеза Лазара, па је овде посебно него- ван његов култ. Имао је 1514 јутара земље и шума (Фрушка Гора има око 24 хиљаде хектара шума, а преко 10 хиљада хектара је својина СПЦ-е). На земљи „преузетој” од манастира новоубеђени атеисти су подигли разноразне војне објекте. Неке чак испод зидова конака. Из тога разлога, манастирско гробље је неприступачно сестринству. Намештај из манасти- ра, који усташе нису успеле да развуку, разграбили су новокомпоновани комунисти из насеља Врдника. Конаци манастира су после Другог светског рата коришћени за смештај ратне сирочади. Касније су постали Дом за ментално ретардирану децу. Од њих, наравно, неразумних, манастир је додатно оштећен. Аутономашки естаблишмент из Војводине, све до свога пада 1989. године, жарко је желео, да се ма- настир Врдник „користи за туристичке сврхе у летњој сезони”. Један од најбогатијих фрушкогорских манас- тира био је манастир Беочин. Имао је у своме власт- ништву преко 8 хиљада деоница (акција) у светски познатој Беочинској фабрици цемента. Оне су све национализоване. А када је будзашто, почетком 2002. године она продата „Лафаржу” од стране пљачкашке

„досманлиске власти”, манасатир је „обештећен” са бедном свотом новца. Манастир Беочин је имао и преко 1500 јутара земље. Сву је преузела власт на- рода (комуниста). На отетом земљишту од манастира, изградили су чак и Школу унутрашњих послова. Конаке манастира, опет су више од једне деценије користили као санаторијум за лечење оболелих од туберкулозе. До 1941. године, ахримандрит манастира Беочина био је чувени византолог Филарет Гранић, када је морао да утекне пред руљама усташа. У манастиру Беочину, умро је 12. новембра 1964. године викарни еипископ хвостански Варнава (Настић). Био је један од најжешћих Брозових про- тивника и на далеко познати антикомуниста, држављанин САД и дугогодишњи робијаш из Зенице. Отровали су га „удбаши”, сасвим јасно пошто су му после смрти, извадили и однели утробу за Нови Сад, док је он сахрањен у цркви манстира. Манастир Бешеново је подигао и основао краљ Драгутин. Уништавали су га и усташе и партизани. Докрајчили су га бомбардовањем и минирањем Немци. Грађу од разрушене манастирске цркве и конака развукли су паори (сељаци) из околних села, уз под- стрек и подршку локалних комунистичких вођа. Искорастили су је за градњу кућа за становање и обора за стоку. Такође, сву манастирску земљу, више од 1500 јутара обрадиве земље, присвојили су новоубеђени комунисти и скојевци. Манастир Гргетег је задужбина деспота „Змај Огњеног Вука” сина слепог Гргура Бранковића. Прочуо се и по историчару и архимандриту Илариону Руварцу. Пре Другог светског рата имао је огромне поседе. И то, 1379 јутара земље, 517 јутара шума, кућу, млин и двор. Дабоме, да је то све одузето од стране народних усрећитеља. Манастир Јазак (са Старим Јаском), био је познат по томе што су у њему чуване мошти Светог цара Уроша. Што значи да је овде негован култ овог српског светитеља. Некада је у својини имао 1657 јутара земље и упола мање јутара шума. Национализацијом су и овај манастир „ослободили” од имовине. Али и овде на отетој манастирској земљи, уз сам манастир су изградили војне објекте (боље локације за њих у ближој околини очигледно није било). Манастир Ново Хопово (са Старим Хоповом) је у 16. и 17. веку био друга резиденција београдско - сремских митрополита. У њему су чувене (чувају се и сада) мошти хришћанског великомученика из 4. века Св. Теодора Тирона. У Хопову се подвизавао и славни Доситеј Обрадовић. Пред Други светски полом била је у њему бројна заједница руских монахиња, приспелих после Октобарске револуције. Поседовао је 1440 јутара земље и знатне комплексе шума. Одузето је готово све. По неким мишљењима, манастир Привина Глава је најстарији фрушкогорски манастир. Поседовао је 1941. године укупно 1514 јутара обрадиве земље. Према сведочењу опата Бонинија из 1702. године, Привина Глава је имала 200 јутара ораница (обрађених и необрађених) и 582 јутара шума. Разумљиво да је све одузето. (Наставак у следећем броју) Др Војислав Недељковић

Iskra 1. april 2004

Ревизионизам у савременој српској књижевности ( 89)

СПАЛИШТЕ

ДРАГОСЛАВА ЖИВАДИНОВИЋА Роман Спалиште1 Драгослава Живадиновића интересантан је из више разлога, а можда највише стога што преиспитује догађаје и стање после Другог светског рата. Карактери су ревидирали своје појмове о смислу и потреби крваве револуције, имајући пред очима шта је она донела. Из мноштва детаља у роману издвајамо те расправе и изјаве. Није важно ко говори, они се углавном слажу, па чак и некадашњи комунисти. Радња се махом дешава на селу. Главну реч воде интелектуалци Марко и Душан, стари другови од малена. Марко је био и остао идејни комуниста који доживљава највеће разочарање и грижу савести због слома својих идеала. Он је написао новински чланак о тешком положају и о још тежој будућности села, закључно са опомињућом реченицом „Гавранови, злослутне птице, круже.” Због тога је озбиљно кри- тикован од врхушке, што га је натерало да врати партијску књижицу. Душана је захватио вихор револуције у борби на страни комуниста. Како сам каже: „Био сам марксист у страшном времену. Данас се бавим најплеменитијим послом на свету: гајим биље и животи- ње.”(472) Остали карактери су мање-више статисти који допуњују општу слику. Главни карактери показују огромно разоча- рање у марксизам и комунизам. То се види најбоље из изјава Марка и Душана. Марко отворено признаје: „Ја данас тврдим да прокламовани идеали социјализма не могу бити остварени само из једног главног разлога: што смо од природе толико противуречни и различити као сунце од пећине.”(32) Са тиме се слаже и Душан: „Мислили смо: тамо је испред горостас светлости, а дошла нам је уобичајена охола власт. Штавише, сами смо је донели, она нам је у почетку такође пријала. Кад се у то све данас погледа, давно се већ заплићемо... Наше су муке у томе што нам је ‘песничко хазардерство1 најпре натурено као једина научна памет, а потом смо га драговољно као таквог усвојили. Како? Па тако што смо дуго манифестима о ‘вишим циљевима' са висине бајки фатаморганама даривани. Зато ми се чини да нам више нема, нити може у земљи Страдији бити лека... Иначе, отворено: социјализам је за мене и даље светла идеја, али далека. Крваве револуције су у принципу несрећа и глупости.”(38-39) Душан се даље жали: „Некад смо замишљали једнос- тавно: свест и једнакост за све. А зар је то било реал- но ако ми људи нисмо исто; земља и небо...”(668) Једна од тих заблуда је и веровање „да fce и куварице умети руковати државом.”(27) Обојица сада увиђају појаве које је требало да виде у самом почетку. Марко објашњава једном партијском другу: „Пошто су они, то јест, Он, у својој самовољи измешао истину и неистину пред диригова- ним народом, он је зато инквизитор саме истори- је...”(298-99) Онда указује на главна жаришта посуновраћености идеолошких очева: „Све је ипак таштина покварила, скоројевићевство повлашћених, борба за виши положај без обзира на кадрост за користан рад. Најзад, докле више да уздижемо поје- динце и постајемо спрега у величању лажних генија...

Iskra 1. april 2004

Докле више да утврђујемо магловиту логику како је од рата наовамо престала свака експлоатација радника и сељака.”(311) Марко као да се правда и каје: „Радио сам искрено и савесно. А данас је време и клима у којој се захтева и још велича послушност и оданост без икаквог смисла и моралне критичности.”(348) Душан такође види сада озбиљне пукотине у комунистичкој идеологији: „Налазим да је у нас најбитније, готово у расколу: својина и лични труд човека. ‘Награда према раду‘ је у нас лажни мамац и утолико пре што ‘наши богови1 никада и нигде нису стварно радили, па они то начело данас нити искрено осећају, нити желе да се на све примени. Њима је ближа девиза са скривеном душом: ‘После мене потоп‘. Јер, по моме, нико не би смео имати претплаћену вредност за цео живот.”(460) „Како смо онда само наивно веровали да ће све лако и за кратко време процветати. Ха, само да уклонимо ‘кулаке1. И како ћемо за то време променити самог човека! Тада, свакако, још нисмо веровали да је могућа и ‘приватновласничка1 политичка моћ која ће нам све чешће стварати шокове, ‘историјске нужнос- ти‘, од којих се, бојим се, можемо расути. Ми смо, Иване, прво од сељака створили супротан фронт. А према закону психолошке инерције, село и сељак су нас као друштво због свега опако зезнули; достигли и покорили обешењачки сељачки синови аграрног бога, па више за њега ни да чују... А осим тога, зар неће ова поља, како је почело, ускоро да запусте?”(462) Душан осуђује фанатике за промашаје комуниста: „Добри јеретици и опаки пустолови, покушавајући вековима да збаце зло са себе, задају га невином, па онда овај први страда. Е, да, али кључног одговора опет нигде нема.”(281) А Марко даље ана- лизира разлоге слома комунистичке револуције: „Забушанти и охоли растачу (државу). Кажу да је ова држава и самоуправљање у реду, само треба човек да се промени. Сваки житељ. А како да се промени онај који је најпре служио насиљу... Слушао сам како су овамо по селима због откупа педесетих скидали цре- пове са кућа сељака, чупали бркове, хапсили неке несрећнике који су онда били кост и кожа због празних амбара и кошева.”(538) Други комуниста овако карактерише основно начело правилног схватања употребе власти: „Акожелиш дапоседује мораш прво да преиспиташ поседујеш ли тај карактер. Јер ту је потребно имати особиту душу и поимати игру ђаволску!”(714-15) (То ме подсећа на древну мудрост о којој сам слушао у младости: „Они који желе да се народним пословима баве, треба на своје личне да забораве.”) Марко указује са извесном тугом на једну од погрешака режима и шта би он урадио да је био у стању: „Фабрику бих поклонио радницима и нагласио: ваша је то лична својина и од вас зависи хоћете ли за себе имати хлеба, под условом да обезбедите породицама здравство, школство... и још по нешто... Пореметила би се (равнотежа друштва), али на штету привилегија и апсолутне власти појединаца. Јер много је до сад било превиђања моралног зла од стране тих

Р еви зи он иза м . .. појединаца, па нам је, чини се, због тога и држава на низбрдици.”(131-32) Затим: „Требало је много шта одбацити у интересу живота. Јер ако се нечија ‘апсо- лутна‘ реч не може потврдити у пракси, онда је и сама његова теорија обична бајка, може бити и историјски тумор.”(486) При крају, Марко се вајка: „Мучио сам се толико дуго над разним појавама зановетања: брат- ствојединство, љубав, правда, једнакост, виши циљеви, тотални човек... Господе, ваздуха! Све оста- ло је само време невоље и његових питања: мора ли се и надаље и у бесконачно пред силом и влашћу света и силника клечати?”(801-02) На крају романа, Душан се отровао, а Марко заглавио у затвору на дуже време. До ревизије мишљења Марко и Душан дошли су посматрајући стање у земљи које је комунистички режим проузроковао. Прво, афере и празне фразе: „Сваки дан су све нове и нове афере. Ствар је у но- винарству битна: да ли је истинита појава. Иначе као и свугде около - пароле и фразе.”(25) Затим, похлепа за влашћу: „Власт и повластице у маленој глави без чврстих правила и доброг противника - јесу нај- страшнија ствар за државу... Што више власти на располагању у пунктовима - све је више и све шире у појединаца. Јер, кад је толико имају ситни кнежеви већи су њихови плотови.”(27) Најзад, лоповлук: „Данас украду милијарде и каже се: нису украли, него само незаконито присвојили. Значи, био си само недовољно писмен, а остало... Па те онда пребаце на место одакле ћеш присвојити десет пута више.”(743) Нешколован али бистар сељак, Марков теча, трезвено резонује: „С којим правом бре он из Социјалистичког савеза да изиграва изношење става једног металца као што сам ти данас при крају радног века на прилику ја, давно преквалификовани трговац? Он неко, из поклоњеног, плишаног и четворособног стана, док сам ја, као ‘радничка класа‘ за триест го- дина једва скућио ову кућицу, јер су ми очеву као ‘пре- дратном буржују‘ национализовали, а с њом и дућан...”(122) „Све бих ја наше политичаре као гас- тарбајтере отерао у иностранство. Секретаре, комитетлије, кадровике... Тамо по леба, а не овде уз директоре, удобности, морске јахте и црне мерцедесе... Тамо, драги моји идеолози, па отуд на нас и надаље гледајте одозго, али и мало из трећег угла, боље ће да нас сагледате... Комунизам и фашизам су ти, пријатељу, једна те иста балега коју је на путу поделио точак.”(123) Марко се слаже: ”Та време нам је, човече, да се једном зна шта је и чије је - све што имамо; ко нам је отац, ко мати и ко смо ми сами; нисмо ли приклоњени духу толиких узурпатора, скрнавите- ља... Све смо разводнили... не волимо да знамо праву истину,... сами себе обмањујемо. Недостаје нам смисао за врлину и онај који њу поседује за нас је често екстрем, сумњив или смешан.”(130) Ове друштвене мане, које режим није успео да искорени - највише зато што су се оне појављивале и код чланова партије - највише су погађале село, које је одувек живело патријархално. Село је почело да показује озбиљне симптоме дегенерације, чему је режим доста кумовао: „Нису више сељаци заљубљени у земљу. Терали смо људе у апс. Узимали смо за пример праве домаћине, па и наше, проверене људе,

који су нас у току рата крили и хранили. Неке смо чак и конфисковали не би ли само доказали нашем или вражјем деди како су закони револуције јединствени и неприкосновени.”(35) Комунисти су показали да не разумеју основну особину психе сељака. То најбоље илуструје Душанов отац Секула, „велики заљубљеник у приватни посед, у то своје парче земље. За време оног послератног откупа, неколико пута су га хапсили и вршили прити- сак на њега - да уђе у сељачку радну задругу, а он је једнако одговарао: донесите закон и узмите ми све, али ја да потпишем тај папир - не могу... Јер, човек, како у рату тако и у миру, ако не осећа рођено тло под ногама - он је ништа.” Секула даље објашњава сину: „Дајте ви сељаку помогните да он у вас сто година не мора да сумња, остало ће он сам знати шта ће и како ће... За изградњу тог ‘бољег сутра' - кога најпре у прву линију гурате? Сељака. А ко најмање тамо горе има заступнике? Опет сељак.”(144-45) Други сељак то потврђује на сликовит начин: „Бити чист сељак, буразеру, па и уз један трактор - чист си гоља иако не верујем да ће нам икад зобнице једнаке бити. Нисам луд да верујем, јер знам да свака грабуља к себи гребе, док је комунизам за децу цуцла, а за нас звечка шарена и како је рекао тај и тај - пиши пропало.”(148) Још један сељак: „Да сам био вољан да поклањам, ја бих се још педесетих уписао у њихов сектор. Но, видео је Гаја, срећом, још тада да је тамо међу њима једна забушанција. Не зна се шта је чије, док сте народу стављали јарам на врат... А кад је после цркао главни крокодил, напустили сте рај. Овај наш вас је овластио и да се донекле богатите, али само њему да служите.”(182) Марков стриц ће опет: „Довели неки наши људи мангупски преврат у село и за све нас може да испадне шашаво. Нико ни око чега неће да запне, нити да те помогне. А нити се у наше обичајне традиције више верује. Мора човек у нешто да верује, иначе ће остати сам на свету. Кризно је где год се осврнеш, исто постајем и сам ал‘ ко ферма мој проблем?... 'Кооперација ти је и друштво све, а не приватни трак- тор и остало лично‘, док ја у то заједничко не могу да верујем, јок брате. Без осећања да је ова авлија или ова алатка твоје лично, нема напретка.”(221 -22) „Коју ми је срећу донела та власт 45-те? Коју? Видиш ли ти да наша кућа од рата до данас не може да заради за један трактор? Један једини! Уствари то је отуд што преплаћена држава не уме да руководи народом! Одувек је, Марко, нас сељаке власт гледала преко цвикера, док су 50-тих у селима још владале и дахи- је.”(225) Марков стриц упире прст у главног кривца: „И зар је, брате, међу нама речено, ова наша држава само друг Тито и онај до њега? Јемчим ја да никако тако не би смело да буде иако некоме то годи. Бојим се само да чврсторукци опет на нас сељаке постану кивни као некад кад су нам чистили амбаре, забрањивали славе, заветине и празнике...”(233) „Испада ми све више да је ово титовско уређење - замагљење и није најбољи патриотизам и спас за један народ, а камоли Маркс и Енгелс, који су мрзели Србе. ... Али опет све чешће ми дође видно наметљиво да питам: куда ћемо ми сељаци што се све више истребљујемо?... Сад сам већ дотучен, јер они горе су под оклопом, а ја го-голцат и дошао ми је крај. Џабе ми је и мој Солун и његов пробој... Све има свој крај и данас бих једноставно пожелео да одлетим. Куда? То ми ни најмање није

Iskra 1. april 2004

брига. Напослетку, нисам више никоме ни потре- бан.”(71213) На жалост, овако говоре сељаци из старије генерације, док млади све више гледају да побегну из села у град, како вели Секула: „Отпослали сте децу у свакојаке школе на уштрб села, па зар нисте тиме, бога ти, и данданас у облацима?”(145) Сукоб града и села није једини - ту је и сукоб генерација. (Каква иронија: Некада је левичарски настројен писац, Стеван Јаковљевић, писао пре рата у Смени генерација о сукобу између „напредне” комунистичке омладине и „конзервативног” старијег света.) Сада као да су улоге измењене, како то Душан илуструје: „Кад сам једном сину говорио шта смо све користили у пропаганди у корист прве земље соција- лизма, па између осталог како једино на свету у Русији роде краставци дужине три метра, а жито се калеми на пиревини и роди вагон по хектару, да тамо и обичан шлосер живи као у рају, Слободан се на то грохотом смејао.” „Ви, ћале, твоја генерација и ово друштво, нећете и не можете мени да објасните: зашто онај коме је дозвољено да зарађује код ‘уклетог' капиталисте у иностранству - то зарађено не може овде да уложи у нову фабрику... Зато он свој стечени капитал улаже тамо, да то буде имовина Француза, Немца.”(146-47) Слободан наставља да „чита лекцију” свом оцу: „Дошли сте већина, после рата надмени до накрај света - прости сељаци или радници, помало гимназијалци или полустуденти, па сте мислили да баш све знате, открили људи Америку, док сав остали свет остао исти или мало гори и сиромашнији, спутан ратовима... Можемо да се запитамо, кад сте силом дошли после рата, све више сте и све брже постајали углађени, па сте онда одмах почели укидати једног по једног свог бога. Но, и природно је да напослетку сви земаљски богови буду укинути, али није добро што остаје њихов страшни дух који живи около... Према вама старијима испада: само они који су од 41. на Титовој страни ратовали - били су васпитани и патри- оте. Добро, а откуд онда међу вама толико преобрат- ника, егоиста и самобитних еуфориста... да не кажем - лопова?” (135-36) Слободан даље пита: „Шта да кажемо ми, млади. Биле нам демонстрације, сви смо ми онда били левичари, али власт је, као и свуда у свету, била и остала охола. Бојим се само да је баш та наша власт за себе саму али и за нас младе већ посе- јала страшан умор... Свако време има своју утопију, али и свака утопија има свој век. Данас је већ очевид- но да се Марксов комунизам не може остварити, јер је од свега, чини се, старија природна потреба, те интерес, моје ЈА...”(287-88) Међутим, Слободан показује да уме да мисли трезвеније и објективније од очеве генерације: „Невоља је што сте ви старији мис- лили како ћете све и за сва времена решити једним ратом и његовом револуцијом... После су ватра и сти- хија имали своју логику. Многи су поред вас такође били антифашисти, али су били за нешто савитљивији пут. Трећи су пристали на колаборацију. Таупитању је толики број српских глава!”(675) Објективност последње реченице доказује да има наде за бољу будућност, што су догађаји последњих година и показали. Зрачак наде назире се и у Марковим размишљањима на крају романа: „А шта ћемо ако се опет мора вратити језик вредности; речи правде и поштења, без којих нема правог напретка? Јер, мора

се једном знати да сви људи имају нечег заједничког истину као највеће добро. То је благослов честите природе, иако га је тешко објаснити чистим разу- мом.”(707) Нада је јаче изражена и у његовим следећим речима: „Ја и у последњем тренутку морам да верујем у наду за излаз из нашег укупног пада и због тога вапијем за време. Ја у нешто ипак, као и сваки човек, морам да верујем, то јест, да ће истина и правда, и поред толике резигнације и личног ска- павања, ипак тријумфовати.”(793) Марко сада види да су вође „препамећени... неразобличени, грешници који су нас овамо довели. А ја сам вам онај наивко који је на почетку и сам уз њих крочио, а сад овде горак и у отпору бди над укупним последицама.”(794) Жалосно је што је била потребна крвава револуција и деценије диктатуре, страдања народа и страћених година да би и један разочарани комуниста дошао до сазнања да су промена и опоравак не само потребни већ и могући. Драгославу Живадиновићу треба захвалити што се позабавио важном темом фанатизма комуниста и њиховог делимичног отрежњења. Наслов Спалиште служи као метафора за ломачу једне огромне илузије - спаљивање грдних идеала, жеља, намера и неиспуњених обећања - о чему се све више пише у нашој књижевности.

Васа Михаиловић

1. Драгослав Живадиновић, Спалиште (Београд Сингидунум, 2003.) 825 стр. Бројеви страна цитата из ове књиге назначени су у тексту.

Српски добровољци у Великој Британији прославиће своју славу Светог Великомученика Георгија у недељу 16. маја 2004. године у Бермингаму. Света Литургија почиње у 10 часова пре подне у цркви Лазарици. По завршетку Богослужења обавиће се сечење славског колача, а онда се прелази у црквену салу где ће бити служено жито и послужење уз уобичајене другарске разговоре. Позивамо све добровољце, њихове породице и пријатеље да присуствују овој свечаности у што већем броју.

Приређивачки одбор

U nasilju na Kosovu proteklih dana poginulo je ukupno 28 OSOba, a povređeno više od 600 civiia i oko stotinu policajaca, saopštio je u petak uveče u Prištini portparol policije UNMIK-a Derek Cepel. Na Kosovu je u tri dana nasilja albanskih ekstremista porušeno 25 pravoslavnih crkava i manastira, među kojima su i srednjevekovni spomenici pod zaštitom Uneska, saopštila je u petak uveče Eparhija raško-prizrenska. (Beta, 19.3.2004.)

Iskra 1. april 2004

† МИЛИ МАРКОВИЋ

Свет књиге

НАУК КОЈИ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА Јеромонах Митрофан Матић, Изабране песме Лазарица прес, Бирмингем, 2003. О јеромонаху Митрофану (Матићу), млађи нараштаји, готово да ништа не знају. Пре свега, овај угледни свештенолужитељ рођен је пре готово један век, 20. августа 1911. године у месту Иванди - Чаково, Епархија темишварска. Дуго, у времену комунистичке власти о њему се није смело говорити. Разлог је јесан: овог преданог свештеномонаха и националног посленика мучки је убила у 30. години живота кому- нистичка харанга. То злодело извршили су 4. августа 1941. године на путу између Лешнице и Прњавора (Мачванског). Сахрањен је у Чокешини, манастиру где је био игуман. Збирка „Изабране песме” подељена је у четири поглавља. Песме вере садржи 24 песме рели- гиозног карактера. Песме монаштва (26) посвећене су сабраћи црнорисцима - монасима, Песме отаџбини (31) је певање о личностима и догађајима из националне прошлости. Четврта целина (14) насловљена је Песме срца и својеврсна су песникова исповест. Песме за ову збирку сакупио је Ђорђе Ђекић, а биографију о. Митрофана Матића саставио је Бора Карапанџић, угледни српски писац и истраживач српске црквено-народне прошлости. У исцркпном животопису овог српског монаха и страдалника, Карапанџић, поред осталог, каже: „Отац Митрофан је, како сам пева, син „хранитељке наше", пре свега духовне, чедо родне груде српске, чији болови и патња сажижу његово биће”. На последњим страницама ове збирке, уместо поговора, налази се кратак осврт, могло би се рећи есеј Предрага Петровића „О песништву Митрофана Матића”. Живот, а тиме и песничко стваралаштво о. Митрофана Матића, билоје кратко, свега 13 година, од 1928. до погибије 1941. године. У основи његове пое- зије је богољубље и родољубље. Две нити из којих су саткане душа и песништво Митрофана Матића истиче П. Петровић. Изабране песме су на неки начин молитвени помен на јеромонаха Митрофана Матића и његово мученичко страдање. Међутим, објављивање ове збирке је васкрсавање његових стихова, који су раза- сути по већ потамнелим црквеним листовима и часописима. Његова поезија, као и национална свест и оданост православној вери, заправо представљају мементо генерацијама које долазе. Апостол Павле поручује: „Сјећајте се својих старјешина, који вам проповједаше ријеч Божју; гледајте на свршетак њиховог живота, угледајте се на вјеру њихову” (Јевр. 13, 7) Благодарећи горе поменутим личностима, које су уложили много труда да се појави ова збирка, Митрофана Матића, као и сјајној издавачкој установи, односно штампарији Лазарица прес из Бирмингема (Енглеска) стихопеваније о. Митрофана поново је забрујало у нашим душама, а сећања на њега, његов црквено-народни рад и страдање, постало је ге- нерацијама које долазе наук који се не заборавља.

У четвртак 19. фебруара 2004. године пре- минула је у Ст. Лоуису, Мисури, Мили Марковић.супру- га Жике Марковића -Скобаљца. Мили је дуги низ година била у срећном браку са Жиком и несебично га је помагала у његовом послу. Бог их је био благословио са сином Марком, кога су крстили Марко и Драгојла Пивац. Родитељи су дочекали да ожене Марка, кога је Господ обдарио лепом кћерком Мијом. Нажалост, Марко је рано пре- минуо 26. новембра 1998. године и сахрањен је у Ст. Лоуису. Жика и Мили су били у кумству с протом Матејом Матејићем. Жика је био венчани кум Матеје и Љубице Цице а заједно с Мили је крстио петоро деце оца Матеје два сина и три кћерке. Док их није опхрвала старост Жика и Мили су редовно посећивали оца Матеју и њихову децу, а и о. Матеја и протиница Цица су узвраћали посете Жики и Мили у Ст.Лоуису. Покојна Мили и Жика су били познати по сво- јим издашним прилозима које су слали Искри за здравље живих а за покој душа погинулих и пре- минулих српских добровољаца. Такође су помагали српске цркве и манастире у отаџбини. Опело покојне Мили обављена је у суботу, 21. фебруара у цркви Св. Јована Хризостома, а сахрана на парохијском гробљу у Ст. Луису, где почива поред сина Марка. Жики и унуци Мији изражавамо дубоко саучешће, а молимо се Свевишњему да у Царство Своје прими праведну душу покојне Мили, којој нека је вечна слава и хвала! Бора М. Карапанџић

ПАРАСТОС ГЕНЕРАЛУ МИЛАНУ НЕДИЋУ И ДИМИТРИЈУ ЉОТИЋУ У недељу, 7. марта 2004. године одржан је у Саборној цркви Св. Саве у Кливланду, Охајо, парастос генералу Милану Недићу и Димитрију Љотићу. Најпре је служена Света Лигургија а потом парастос. Чинодејствовали су месни парох о. Живојин Јаковљевић и гостујући јереј о. Станислав Ђурић из Босне. На јектенија је одговарао црквени хор „Његош” под руково[ством хоровође Милана Дамљановића. По одржаном парастосу у црквеној сали је приређена даћа. Као и ранијих година, тако су и ове године парастос приремили прота Ненад Ресановић и породице: Таталовић, Карапанџић, Нешић, Лазовић и Марија-Маца Вуксић. Главни организатор је Саво Таталовић са супругом Бранком, који се брине да парастос буде сваке прве недеље месеца марта. Нека је вечна слава и хвала генералу Милану Недићу и Димитрију Љотићу, који су се несебично жртвовали, служећи својој отаџбини и српском народу!

(ПРАВОСЛАВЉЕ)

С. Милеуснић

Боривоје М. Карапанџић

Прилози „Искри” Нека Господ подари рајско насеље душа оцу Митрофану Хиландарцу, куму Љуби Компировићу, Бори Васиљевићу, Милинку Новаковићу, Бранку Јешићу и Јелени-Лели Чубрило Ј. Вучинић £ 5.Као знак сећања на преминуле другове и другарице из Сиднеја Брале Стевановић А$ 24 Уместо цвећа на гроб Бранка Јешића Недељко Кодић

£ 5.-

Нека Господ подари покој душе драгог друга оца Милана Бајића Зоран и Анет Миљковић $ 30

ОБАВЕШТЕЊЕ

Нека милостиви Господ подари покој душа мога мужа Радивоја-Бате, као и браће од тетке Мирослава Милоша и Јована Томића Вера Живојиновић А$ 50

Желимо да се захвалимо нашим претплатницима који својим редовним претплатама и прилозима омогућују даље излажење нашег листа Искре.

Нека Господ подари покој душе преминулог врлог друга Бере Синковића Живота и Зора Канић А$ 10

Ми нисмо за протеклих 25 година повисили цену Искре желећи да она буде приступачна што већем броју читалаца.

Нека Господ подари покој душе и за вечито сећање на нашу драгу Миру Боројевић-Пољак Бранка Деспотовић, Ненси Вукобратовић, Јованка Готовац, Боса Фабрио и Вида Кљајић А$ 50

Међутим штампање листа је скоп- чано са редовним годишњим повећа- њем цена наших издатака. Да наведемо само један случај. Од 1. априла 2004. године поштански трош- кови око експедиције су повећани за 40 фунти по броју.

Нашем драгом оцу Матеји Матејићу честитамо 80-ти рођендан и молимо Господа да нам јаш много година поживи у здрављу, миру и задовољству Чланови, чланице и управа удружења Јадран, Милвоки $ 100

Нека милостиви Господ подари мир и покој души нашег драгог зета БогољубаБобана Радојичића Бранка Деспотовић са породицом: Лела, Ратко, Анђелка, Оливија, Милица и Кевин са децом А$ 50

За добро здравље и дуг живот свима који вредно раде око Искре Милош Драгичевић£ 4,-

Нека милостиви Господ подари покој душе друга Бере Синковића Ђура ЈакшићА$ 20

Нека милостиви Господ подари покој душе дуговечног и поштованог брата Павла Гојнића, нека подари мир његовој души у царству небесном Жика Младеновић £10,-

Поклон Искри од породице покојног Мијата Бардака Наде, Ђорђа и Спасоја-Бате А$ 300

За успомену на све пале и умрле другове Душан Ивковић £ 4,-

Нека Господ подари покој душе премину- лог протојереја Милана Бајића Драгољуб Николић К$ 20 Уместо воштанице на гроб друга Мијата Бардака. Нека милостиви Господ подари рајско насеље Другови из Аделаиде Е 50 Kao знак сећања на мог брата Добривоја, моју ЦЈапчанку Лелу Чубрило и све покојне другове и другарице Александар Мирчић - Генц £10.-

„ISKRA”

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16,- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23,- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: „Jadran", c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers Paris.

Iskra 1. april 2004

Са најбољим жељама много поз- драва

Администрација Искре

ИДЕ НОВО ДОБА Већ се стишава Младост моја жудна Ал’ нова борба сад се оцртава: За нове речи душа ми је будна, Мисао нова срце разбуктава. Остављај јецај, грчеве и крике Онима који боје се живота. Отварам срце за нове видике, За пламенове нових идеала, Нових заноса и нових лепота. Буђења новог светлост ми засјала.

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

У међувремену, на жалост, постоје неки претплатници који нису уплатили своје претплате за ову, а неки ни за протеклих 2 године. Ми их молимо да измире своје обавезе у што краћем времену, иначе ћемо бити приморани да им престанемо даље слање листа.

Поклон Искри Н. Н.

£4,-

Као знак сећања на наше дивне другове Бобана Радојичића и Бранка Јешића - „Еру” и нашу дивну другарицу Лелу Чубри- ло. Бог да им душу прости. Ј. Милетић £10.Kao знак сећања на мога мужа Славка Контића, брата Светозара Бугарског и кума Војислава Масловарића, као и све наше преминуле другове и другарице. Нека им Господ подари покој душа! Јелена Контић $ 50 Нека милостиви Господ подари покој души нашег драгог кума Миле Бајића и добро друга Бобана. Захваљујемо се свим друговима и другарицама који су дали прилоге Искри за покој душе нашег Милоја. Најлепша хвала свима! Верка са децом $ 50 Драги моји преживели другови желим вам све најбоље, јер сам решио да поново емигрирам. Живео сам 57 година у Енглеској, а сада се селим са супругом Елизабетом, са којом сам у браку 53 г., у Француску. Жао ми је само што морам да оставим гробове драгих другова, чију слику носим са собом. Ваш ратни друг Бора Мојић носилац златног Обилића £ 40,-

Новог реда кораци већ тутње, Обзорјем ново жари нам свитање. Нестаће таме, очаја и ћутње, Нестаће људи што у мутном лове. Сунчаним блеском наступа рађање Времена нових и слободе нове. Не певам више о својим болима, Јер очи моје нови живот виде: Нова ће правда засијати свима И нова радост: Ново Доба иде!...

Вихор, 1940. Митрофан Матић

ТРАЖИ СЕ

Јован Сремац из Борова, рођен 26. августа 1902. Пре рата радио у творници у Борову. За време Другог светског рата био на бугарској граници код Страћина и Криве Паланке. Јавио се 1950. године преко радија, из Анкаре, Турска. Тражен је преко Црвеног крста, али без успеха. Са женом Савком, рођеном Алексић, имао је троје деце. Ако неко нешто зна о Јовану, моли се да јави на адресу: Јован Сремац, 43 Rockingham Road, CORBY, NN17 1АЈ, Northants. Телефон: 01536 -407067.

ПОЖАР У ХИЛАНДАРУ У ноћи 3/4. марта око 1 сат иза поноћи дошло је до катастрофалног пожара у Царској лаври Светог манастира Хиландара. Стари димњак, који се запалио, јер у манастиру има монаха који због старости и слабе циркулације ложе ватре у својим келијама, изазвао је ватрену стихију застрашујућих размера. Наиме, ватра се са димњака пренела на греде у кровној конструкцији и ношена јаким ветром захватила северзападни део манастира (подигнут 1821), игуменарију, дохију, проширила се дуж гостинских соба и гостопримнице ка главној капији манастира. Од главне капије, пожар се проширио и на „Бели конак" (подигнут 1598) и наставио да бесни и уништава део припремљен за реконструкцију све до пирга Светог Саве. Прибраношћу монаха и искушеника, као и радника који су били ту на обнови, пожар је локализован и заустављен пре него што је стигао до пирга. Неких 4, 5 сата после избијања пожара стигли су и ватрогасци из Кареје и Полигироса, који су наставили са гашењем ватри. Ватрогасцима је требало тако пуно времена, јер су путеви на Светој Гори, разлокани после јаких киша ове године, па су морали да чекају брод и на тај начин се пребаце до нашег манастира. Ватрена стихија је однела десетогодишњи труд на обнови манастирског конака, изузетно вредне фреске у параклису Светог Николе и још три параклиса (помоћне цркве) који су изгорели, као и вековни труд да се сачува изглед манас- тира из старих периода. Штету је заиста тешко процени- ти, као и период који ће бити потребан да се последице ове катастрофе санирају (неке процене кажу да је мате- ријална штета преко 10 милиона евра, а да ће бити по- требно око седам година да се обнови оно што је ватра прогутала). На вест о пожару у Хиландару, аутор овог текста, као и већина верника остао је најпре запањен, а потом данима тужан и уплашен. Није Хиландар, ни игуменарија, ни „Бели конак", нити ма која зграда из комплекса манастирског. Хиландар су наши монаси који су вековима чували и сачували Православље. Дух монаштва је остао сачуван! Зато је потребно да појачамо молитве за наше монахе који уз најтежа искушења одолевају налетима демонским са свих страна. Смирење које су наши „стар- ци" успели да сачувају и у оваквим догађајима нам је при- мер, како новомученици стоје на бранику Хришћанства. А штета нанета овим пожаром, пре свега уништене иконе, фреске у поменутим параклисима отишле су право у наручје Господње. Има, слава Богу, Хиландар још јако много оваквих вредности. По допуштењу Пресвете Богородице, ватра је уништила један део манастирског комлекса и на тај начин нам послала опомену; не само Хиландарцима у манстиру и „Хиландарцима ван Хиландара", већ свима нама којима је Православље на уснама, али ко зна да ли и у срцу; да се манемо разних кобасицијада и угађања телу, а мало више пажње посветимо душама својим. Но, Божијим промислом, није се ватра окренула на другу страну, ка Саборној цркви, ризници, библиотеци са архивом, несагледиве важности за целокуну историју цивилизације. Све поменуте грађевине остале су нетакнуте, неоштећене.

У колико смо заиста Светосавци, не само на речима, већ и на делу, неопходно је да се укључимо у обнову наше највеће светиње. Најпре непрестаном молитвом за братство манастира Хиландара, а потом, кад нам је већ дата таква прилика и личним трудом и материјалном помоћи Светој царској лаври. По благослову манастирског Сабора стараца, следећи инструкције Задужбине Светог манастира Хиландара, преко које стижу све званичне информације, тренутно је помоћ коју желите да пружите манастиру могуће остварити преко следећих жиро рачуна : За прилоге из иностранства : ACCUONT (IBAN) No: GR64 0110 8220 0000 8225 1600 068 WITH: NATIONAL BANK OF GREECE S. A. ATHENS, GREECE SVVIFT (BIC): ETHNGRAA. Taj новац иде директно на рачун манастира; За прилоге из Србије и Црне Горе : динарски : 250 - 549 - 05 девизни : 54280 - 4117462466 код EFG EUROBANK. Прималац: Задужбина Светог манастира Хиландара. Сврха: прилог за обнову манастира Хиландар. Надам се да ћемо схватити опомену која нам је овим страшним догађајем послана, јер не заборавите, шта се све дешавало у последњих петнаестак година, прогонство Срба из Хрватске, Босне, са Косова, бројне светиње, порушене и уништене, а сад и ова страхота; да ћемо се искрено покајати за своје грехе и вратити својој вери, својим коренима и Светосављу, уложити велики труд, појачати молитву, поштовати пост и показати да имамо пуно наде вере и љубави, те припремити своје душе за „Добар одговор на страшном Христовом суду". Никако не би требало заборавити да се „Царство Небеско на силу узима", односно уз много труда и муке, разних искушења и трпљења, а наравно онда и уз наду на Господњу милост.

Зоран Т. Аџић