iskra1117

САД су проузроковале разбијање Југославије и ратове у њој

ЗЛОЧИН И БРИСАЊЕ ЊЕГОВИХ ОТИСАКА

У прошло-месечном чланку било је речи о неправдама које су, у свом неоколонијалном и империјалном походу, производиле САД (и Запад) у муслиманском свету генерално, а специфично у Ираку, Авганистану и Палестини. И ту, у тим почињеним неправдама налази се узрок тероризма са закључком да потпуно искорењивање исламистичког тероризма захтева укинуће неправди почињених према том арап- ском свету. Том приликом је, пак, само узгредно споменут случај бивше Југославије (СФРЈ). У овом чланку даће се један опширнији осврт на неправде почињене од стране Запада и САД на тлу бивше Југославије у временском периоду од 1991. до данас и реакције нашег простора на њих. Настајање једнополарног система моћи Зар није, у смислу проналаска узрочника (или узрока) распада СФРЈ, врло симптоматична чињеница да је он (распад) почео некако паралелно са неста- јањем СССР?! То сазнање, међутим, одмах отвара питање корисника и губитника ових двају паралелних нестајања (распада). Зашто је СССР морао да нестане - јасно је! То је била прокламована политика САД, а у циљу да би се на место двополарног система моћи (СССР и САД) створио у свету једнополарни систем са само САД на челу. Остварење једнополарног система моћи у свету био је нужан услов за прокламовање Новог светског поретка (НСП). НСП, мада звучи некако митски, у ствари није ништа друго до америчко наметање свету свог, милом или силом, политичког и економског хегемонизма, који је председник Буш ста- рији прокламовао непосредно по паду СССР. Нешто доцније, јер је ваљда НСП подсећао на Хитлеров „Нови европски поредак", о НСП је престало да се говори, али је иста суштина добила мање нападна имена, данас позната као мондијализам и глобализам. То је, дакле, што се тиче ко је корисник распада СССР. Ко је губитник и то је јасно: народи тог простора, а нарочито 150 милионити руски народ. А неправде почињене састоје се мање у људским жртвама, али и оне, а много више у факту да су небројене људске егзистенције уништене и гурнуте путем „транзиције" у даље осиро- машење пошто им западни лихвари наметнуше никад отплатива задуживања или -„помоћ", како се то на Западу радо зове. А све су те неправде учињене једи- но због остварења САД НСП-а, односно мондијализа- ма или глобализама.

„Црнац (СФРЈ) одиграо своју улогу" Остаје у приличној магли, додуше само на први поглед, зашто је и СФРЈ морала да нестане са лица земље готово подударно са нестајањем СССР. И то, кад се зна да је СФРЈ била једна од главних миљени- ка САД за време док је СССР био „у форми". Наиме, тип Титовог комунизма (независност од Москве) -тако се веровало у САД разводњавао је монолитност комунизма совјетске врсте. Како је, пак, СССР све дубље падао у своју смртоносну кризу, потребе САД за услугама СФРЈ биле су све мање, да би се све то, најзад, завршило са сликом „црнца" који је „одиграо своју улогу" и кога, као таквог - јер се, на крају краје- ва, и у СФРЈ радило о комунизму - треба препустити његовој судбини. С тим мандатом је дошао у Југославију ново-постављени амбасадор САД Ворен Зимерман. Присетило се, међутим, некако одмах да је Југословенска народна армија (ЈНА) важила - у очима Запада - по својој опремљености, командном кадру, итд., као „четврта" европска војна сила. Готово истовремено, родила се у САД војна доктрина за „нову реалност" (једнополарни систем моћи са само САД на челу) која није толерантна према потецијалним рива- лима. Како је ЈНА дошла у категорију „опасних ривала” -„четврта војна сила" та доктрина је налагала њено уништење. Како? Разбијањем СФРЈ. И на том питању ступа у акцију амбасадор Зимерман. Посвађана и већ поцепана комунистичка вођства у републикама СФРЈ, са изгледом да сад свако у свом феуду задобије врховну власт, врло лако и глатко су потпала под Зимерманов разарачки утицај. Једини изузетци су били вође српских и црногорских комуниста, Слободан Милошевић и Момир Булатовић. Они су одлучно били против Зимермана, а за очување Југославије. То је, пак, запечатило судбину не само СФРЈ већ и судбину српског народа. Јер Југославија мора нестати у огњу грађанског и братоубилачког рата, а Срби једном за увек морају се довести у положај да више никад не буду „реметилачки фактор" у намерама Запада и великих сила. И при том се присетише сарајевског атентата из 1914, па чак и партизанског рата од 1941, јер, на крају карајева, и Хитлер је био и једно и друго - и Запад и велика сила. То је, дакле, био нужан и неод- ложан захтев САД војне доктрине за „нову реалност". Таква концентрација „моћи": ЈНА (четврта војна сила),

Злочин и . . . Милошевић (опасан комуниста) и Срби (велики ратни- ци, уз то и „реметилачки фактор") - није се смела толерисати! Јер, на крају крајева - сигурно је сигурно! Ратом у СФРЈ сви су губитници - Срби тотални И у разбијању Југославије, као и у разбијању СССР, поставља се питање корисника и губитника. Овај први је познат, па о њему не треба трошити речи. У случају СФРЈ губитници су сви њени народи с могућим изузетком Словенаца и Македонаца који су прошли са најмање губитака. Губици осталих народа СФРЈ су готово немерљиви у сваком погледу - мртви- ма, расељеним, уништеним егзистенцијама и матери- јалних разарања свих могућих врста! Међутим, и ту постоји ред у губитништву: Хрвати су релативно мали губитници, Муслимани осредњи, а Срби тотални. И опет да потсетим, све те неправде и страдања недужног цивилног становништва су свесно (и поред једне оптимистичке анализе ЦИЈ-е да ће граћански рат у СФРЈ трајати само 18 месеци) принесене на олтар америчког хегемонизма и мондијализма. САД торпедовапе Лисабонски споразум Треба овде истаћи, да пре него што је грађански рат око растакања СФРЈ добио ратом у БиХ свој коначни и катастрофални облик (о чему је било речи у претходном параграфу), догодила се ту ипак и једна „срећна" околност, срећна у смислу избегавања грађанског рата. Наиме, народи БиХ - Срби, Хрвати, Муслимани - ваљда некако интуитивно осећајући страхоте грађанског рата које су пред њима, пот- писали су тзв. Лисабонски споразум. По њему, БиХ је подељена у три ентитета (српски, хрватски, муслимански) у конфедерално уређеној БиХ. Умешао се у целу ствар, међутим, фамозни и, по СФРЈ, кобни САД амбасадор, г. Зимерман и наговорио Алију Изетбе- говића те је овај повукао свој потпис са Лисабонског споразума. Отпочео је крвави рат у БиХ. Парадок- сално, неких три године доцније потписан је Дејтонски споразум, који је готово идентичан са Лисабонским споразумом. Стварна разлика између два споразума је у чињеници што би Лисабонски био остварен без рата, док је Дејтонски дошао после мора проливене крви и катастрофалног страдања свих житеља БиХ. Та крв, жртве, неправде и страдања, падају директно на руке и душу Буша старијег и његовог амбасадора Зимермана.. Брисање „отисака прстију" Једном, пак, злочин разбијања СФРЈ учињен, и то с предумишљајем, нови злочини и неправде су на помолу, овог пута: да би се обрисали „отисци прстију" са оригиналног злочина. За разлику од оригиналног злочина, једине жртве ових додатних злочина, али ништа мањих ако не и већих од оригинала, су Срби. Наиме, једна чак и површна анализа догађаја разби- јања Југославије, неће моћи да заобиђе злочиначку улогу САД у том послу. Операција брисање „отисака прстију" са својих недела био је неодложан захтев САД стратегије. А састоји се она у преношењу својих злочина на неког другог. У конкретном случају - на Милошевића и, у крајњој линији, на Србе. Она Зимерманова манипулација и злочин око Лисабонског споразума је и почињена да би се добили „чврсти" докази да су Милошевић и Срби разбили СФРЈ и

починили геноцид, пошто претходни ратови у Сло- венији и Хрватској, по уверењу САД, још нису били по том питању довољно уверљиви у смислу да би бацили у засенак Зимерманове „отиске прстију". Злочин „у реду за хлеб" - Србији санкције Следећи тај сценарио пребацивање свог злочина на Србе, одмах по избијању рата у БиХ, долази до тзв. „српског" злочина „у реду за хлеб" из Мишкине улице у Сарајеву. Председник Буш старији се, наравно, згрозио над тим злочином (који су, узгред, починили или муслимани или ЦИА или обоје заједно, о чему врло верно сведоче унапред припремљене ТВ камере), назвао Србе „паријама" (и тако дао знак за почетак једне организоване и хорске анти-српске пропаганде која је још и данас у току), Милошевића и Србију прогласио агресорима и увео санкције које, практично, ни до данас - 12 година доцније нису скинуте. Што је економија путем санкција употребљена у геноцидне сврхе (Србија доведена у катастро- фалну економску беду која је коштала и још увек кошта хиљаде и хиљаде невиних цивилних жртава) од тог никог на „хуманом" Западу - а најмање Карлу дел Понте - бар да заболи глава. Стварање од Срба геноцидних наказа Неизмерни су случајеви пропагандног „откривања" српских „злочина" који су urbi et orbi разаши- љале моћне западњачке медије, па се на њих не би требало ни освртати, јер је та пропаганда најчешће била не само јефтина већ и комична. Рецимо, лицити- рана је и цифра од 100 хиљада силованих муслиманки, па се десило такве приче су колале - да је таква једна муслиманка „силована" од Срба, родила -црнче! Али циљ те пропаганде и није била истина, већ да се створи погодна „атмосфера" из које се после лако да исковати тотална дакле, генетска - геноцидна при- рода Срба. Зато, на такве глупости, не желим да се осврћем, али ћу се задржати на извесним изфабрико- ваним догађајима који су изменили природу рата у БиХ. Маркале 1 и 2 У ту групу спадају догађаји боље познати под именом Маркале 1 и 2. Саме те злочине су починили или муслимани или ЦИА или обоје заједно, али су они приписани Србима од пропаганде, али и званичника САД, и поред тога што су војни експерти УН, скинули одговорност Срба са тих злочина. У сваком случају, као последица Маркале 1, Срби су морали да повуку своје тешко наоружање на 20 миља од Сарајева. С

IZ SADRŽAJA Proširenje Evropske unije ......................................................................... 5 Pametno izbeći banane............................................................................... 7 Sudska farsa .......................................................................................... 10 Intelektualci na meti vlasti i njenih satelita .......................................... 13 Rat prije početka rata ........................................................................... 15 Patrijarh Josif Rajačić .......................................................................... 18 Laž kao istina ........................................................................................ 21 O knjizi Stane Munjić: „Tragom istine ...” .......................................... 23 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (91) ......................... 25

Iskra 1. juni 2004

Маркале 2, америчка авијација је јавно прерасла у „муслиманску". Отпочело је бесомучно бомбардовање међународно забрањеним касетним бомбама, као и оним с осиромашеним уранијумом, не само српских војних, већ и цивилних постројења и установа. И поред свега, неће се моћи сакрити чињеница да ти злочини падају на руке Клинтонове администрације. Клинтон продужује рат у БиХ за 1,5 годину Али и следећи. Негде у јануару 1993, бивши САД председник Картер, отишао је на Пале и с Караџићем склопио уговор о прекиду рата у БиХ. На њега је, истина невољно, дао свој усмени пристанак и Алија Изетбеговик Тек устоличена Клинтонова администрација је ту прилику за окончање рата тор- педовала, наводно због Алијине „цијеловите БиХ" (што значи без српског ентитета). Може бити и то, али биће да је и разлог продужења рата то што, по Клинтоновој процени, још није било прикупљено довољно доказа о геноцидности и агресорској природи Срба. Политика брисања „отисака прстију" је тако, са САД операције „разбијање СФРЈ", продужила рат у БиХ за још годину и по дана. Небројене жртве пале том пригодом иду директно на душу ове нове Клинтонове админис- трације. Парада великих бројева без покрића Врхунац такве САД политике постигнут је с 8 хиљада побијених муслимана из Сребренице. Прво је парадирано са том цифром, а тек после је отпочело изналажење масовних гробница. Почетку тог изна- лажења свечано је присуствовала и г-ђа Олбрајт. Колико је откривено лешева никад се тачно није саз- нало. Некако се стало на цифри од око 2000. Наравно, сви су ти откопани лешеви приписани муслиманима, мада је ту могло бити и српских масовних гробница. Наиме, скоро 2 године из сребреничке „сигурносне зоне" - што би требало да значи да је Сребреница била демилитаризована, а није, муслимански кабада- хија Расим Орић је готово сваке ноћи „етнички чистио" и убијао становништво околних српских села. Али о томе се ћути, цифра од 8000 муслимана и даље је на снази, а генерал Ратко Младић с Караџићем (и Милошевић?!) су оптужени за геноцид. Милошевића једном за увек - ставити „ад акта" Упркос свих ових „доказа", Милошевићев случај по оцени САД планера - још је увек спадао у област „недодирљивости". Треба га, значи - насукати! Куд ефикасније него путем Косова. Како? Кад је Косово било мирно, трговина на велико, шиптарски „дилери" с девизама свуда по Србији. Постојала је албанска власт, истина незванична, али јавна и никог због тога од Албанаца да заболи глава. Албанци су имали свог „председника", „владу" и „парламенат", медије и новине, школски, здравствени и таксени сис- тем и то све под паралелним, званичним „тлачитељским" и „диктаторским" Милошевићевим режимом. Досетише се, међутим, западни стручњаци како да доскоче Милошевићу. Ослободилачка армија Косова (ОАК)! - то је излаз. Запад ју је створио, наоружао, финансирао и, најзад - пустио у промет. ОАК је убијао не само српску полицију већ и саме Албанце (поштаре, полицајце, итд.) који су били у или при српској власти. На такву провокацију Милошевић је одговорио силом како би урадио сваки шеф државе и за кратко време очистио Косово од ОАК-а. Запад га је оптужио за

Iskra 1. juni 2004

геноцид над албанским живљем и „прекомерну употребу силе". Дошло је одмах потом до Рачка, Рамбујеа, ултиматум СРЈ да не само Косово већ и целу СРЈ уступи НАТО-у. Ово задње Срби нису могли да прихвате. Дошло је до НАТО агресије и бесомучног 78 дана дугог бомбардовања. Почињена је материјална штета од најмање 30-50 милијарди долара, око 2000 цивила је погинуло, бомбардовани су цивилни објекти као топлане, електричне централе, између којих и Радио-ТВ Србије, изазвана је еколошка катастрофа бомбардовањем рафинерија у Новом Саду и Панчеву, али и она здравствена и биолошка која је дошла због употребе забрањених касетних бомби и оних пуњених осиромашеним уранијумом. Крајњи резултат свега овог била је окупација Косова од стране НАТО-а, устоли- чење Албанаца у њему и прогон Срба из њега. Да би, пак, иронија и неправда биле ком- плетне, уместо оних који су извршили агресију на једну суверену земљу, СРЈ, отели један њен део (Косово), посејали смрт по Србији, бомбардовали цивилне објек- те (ТВ Србија, топлане, електране, рафинерије), причинили друга огромна материјална разарања и, најзад, као у Хирошими и Нагасакију, обогаљили не само садашње већ и будуће генерације због употребе забрањеног уранијумског оружја уместо, дакле, њих (Клинтона, г-ђе Олбрајт, Весли Кларка, Солане, Блера, итд.), на опруженичкој клупи у Хагу нашао се Милошевић, други Срби и, уопштено, Срби као народ, дакле, они који су се само бранили од агресије, а успротивили се разарању СФРЈ. Зар има веће неправде од тога? Нема! Циљ Хага: путем Срба оправдати злочине САД Али то је и циљ Хага: да учини (под нормалним условима) немогуће - да се оправдају неправде! И њих, неправде и злочине - почињене од САД, уз све- срдну асистенцију „хуманог" Запада - пренесе на Милошевића односно, у крајњој линији, на Србе. И да они - уместо правих злочинаца, САД и Запада - као агресори, злочинци, геноцидан народ, буду забеле- жени у - историји! О тој прљавој и закулисној игри која се одигра- ва у Хагу, сведоче многе, само на изглед, „неважне" ствари. Да споменем само најглавније: 100 милиона долара годишњи Хагов буџет кога финансира САД (око 1, 5 милијарде долара до 2010, предвиђена година његовог затварања, ако и до тад); необуздане потере за Караџићем и Младићем; око стотину српских „рат- них злочинаца" у Хагу, међу којима је скоро целокупно вођство Срба из БиХ и оно из Србије из времена рато- ва око растакања СФРЈ; крајње неморална институци- ја „заштићеног сведока"; притисци и нове санкције на садшње вођство Србије и Републике Српске због несарадње са Хагом; али и да се опозове тужба СРЈ (сад СЦГ) против НАТО због агресије и бомбардовања која се и сад налази пред Међународним судом правде (МСП) у Хагу (овај суд није онај који суди Милошевићу и другим Србима). А све то упркос чињенице (или баш можда због тога) што се ова наша вођства - што би се рекло - „убише" да се интегришу у Европу, да уђу у Партнерство за мир и у НАТО. „Српски фактор" - највећа помоћ Хагу! Намера Хага, међутим, да оправда неправде и злочине не би сигурно била гарантовано успешна да није српског „фактора". Под тим изразом се подра-

Злочин и . . . зумевају сви они који су напред поменути као људи који се „убише" да се интегрирају у свет, Европу, НАТО, итд. Таквих, који у свом подухвату „подавања" и продавања Западу, директно издају народне интересе има много. Због простора, међутим, задржаћу се само на Вуку Драшковићу, јер његов случај најбоље карактерише ту издајничку политику, а све у циљу како би се зграбила власт за себе и своју партију. Анатомија случаја г. Драшковића Г. Драшковић се, најзад, докопао министарске фотеље. Користећи политички, а посебно, спољнополитички „вакум" од Хавијера Солане склепане СЦГ, као њен министар спољних послова, он сад продаје свету неку своју личну политку као спољну политику СЦГ. Ево неких врло добро избалансираних „финеса" те његове личне политике, а сад, нажалост, политике СЦГ. Сарадња са Хагом је наша обавеза: сви оптужени се морају предати, укључујући ту Караџића и Младића. Оправдава он сад НАТО агресију на СРЈ јер је, каже, НАТО-ва агресија заштитила Шиптаре од геноцидног Милошевићевог режима (у ком је он, узгред, баш тад био потпредседник владе СРЈ), па сад очекује, да ће НАТО, за узврат, заштитити косовске Србе од шип- тарског насиља. На примедбу, да осуда над Милоше- вићем и Србима, даје Међународном суду правде (МСП) могућност да тужбе БиХ и Хрватске за агреси- ју СРЈ, повољно реши у њихову корист (што би значило да СЦГ мора да исплати свакој на име репарација суму од 100 милијарди долара), Драшковић ноншалантно одговара: нек сви повуку своје тужбе. Његов нагласак, пак, није толико да БиХ и Хрватска повуку своје тужбе већ да би, у том случају, и СЦГ могла да повуче своју тужбу пред МСП против НАТО. Једна девијација. Негде напред је поменута институција „заштићеног сведока" за коју је речено да је неморална. Њена неморалност произилази из чињенице, што се један хашки затвореник, рецимо некадашњи Милошевићев сарадник, уцени да пред судом прича не истину већ Хагову причу, која, наравно, терети Милошевића, с тим, ако је она добро испричана у смислу да њој суд верује, да се такав „сведок" или ослободи казне или се она знатно смањи; у противном, човеку који није подлегао тој уцени, казна је и већа него што би нормално била. Многи оптужени Срби који нису могли одолети оваквом искушењу, па су прих- ватили уцену, тиме забијају глогов колац не само Милошевићевој одбрани већ и одбрани српског наро- да. Конкретно, дају могућност МСП да донесе повољну одлуку по тужбама Хрватске и БиХ, а одбаци тужбу СЦГ против НАТО, о чему је све претходно било речено. Институција „заштићеног сведока", која је нормално резервисана за хашке оптуженике, што Драшковић, наравно, није, са мало маште, ипак би се могла применити и на њега лично и тако објаснити његове неке радикалне обрте. Наиме, у време почетка распада СФРЈ, Драшковић је био један од првих који је, под паролом „да су српске границе тамо где су српски гробови", послао једну своју паравојну формацију (звала се „Српска гарда") у Хрватску, а сад је он главни заговорник сарадње са Хагом. А, видели смо га већ да је за време агресије НАТО на СРЈ био потпредседник савезне владе, исте оне која је - сад каже - вршила геноцид над Шиптарима. Заборавља Драшковић да би се и он на основу свог потпредсед-

никовања, као и Милошевић, могао оптужити по командној одговорности. Сад није тешко претпоставити да и Амери- канци знају то исто (али и да изнад свега воли власт) и да су му баш због тога приступили - и уценили га. Пред тобом је ова алтернатива: хоћеш ли да будеш „заштићени сведок" у ком случају дала би ти се шанса да задобијеш толико жељену власт или хоћеш да те оптужимо за ратне злочине. Као слаб карактер, али необуздано волећи власт, Драшковић се определио за прво. Зато и води спољну политику СЦГ убитачну по српске највиталније интересе. Не треба, међутим, заборавити, да су Американци све „своје" људе, чим би као „Црнци" обавили посао - пустили низводу: Бин Ладена, Садама Хусејина, а код нас, Биљану Плавшић... Зашто не би и г. Драшковића?!

Н. Љотић

У СЦГ ЧЕСТО И КАРАЏИЋ И МЛАДИЋ Хашки трибунал верује да је 15 оптужених особа стално настањено или често борави на тери- торији Србије и Црне Горе. Међу тих 15 особа су и Радован Караџић и Ратко Младић, а власти не предуз- имају ништа да их ухапсе, навела је Карла дел Понте у писму на основу којег је председник Трибунала Теодор Мерон недавно пријавио СЦГ Савету безбедности УН за несарадњу... Дел Понтеова је у писму, упућеном крајем априла, сарадњу званичног Београда са Тужилаштвом, од формирања нове владе Србије после избора у децембру 2003, назвала "скоро непостојећом" и затражила да Мерон због тога СЦГ пријави Савету безбедности УН. Мерон је усвојио оцене из писма Дел Понтеова и 4. маја пријавио СЦГ Савету безбедности због несарадње са Трибуналом. Главна тужитељка прецизирала је у писму да се на територији СЦГ налази више особа оптужених за масакр у Сребреници у лето 1995. године, као и да се генерали Владимир Лазаревић, Небојша Павковић и Сретен Лукић, које оптужница терети за злочине на Косову 1999, "слободно крећу по Београду". Дел Понтеова наводи и да је шест месеци пре подизања оптужнице обавестила званични Београд да ће генерал Лукић бити оптужен, како би га власти на време смениле са положаја помоћника министра унутрашњих послова Србије, али да то није учињено, већ је Лукић одликован. Коштуницина влада га је сменила, али не због ’воље’ да сарађује с Трибуналом. "Моја канцеларија је срп- ским властима непрекидно достављала информације о локацијама у Србији на којима су неки од бегунаца, како би омогућила њихово хапшење и пребацивање у Хагу. То, међутим, није дало никакве резултате." Она указује и да "никада" није добила "примерен" одговор српских власти на достављене податке о томе где се бегунци налазе. Али потврђује да је после убиства Зорана Ђинђића у марту прошле године, "на захтев власти у Београду, пристала да убрза подизање оптужнице против Јовице Станишића и Франка Симатовића, како би они брзо могли бити пребачени у Хаг". (Бета, 21.5.2004.)

Iskra 1. juni 2004

PROŠIRENJE EVROPSKE UNIJE Pozdravljeno je i proslavljeno u Dablinu, u Irskoj, prvog шаја ovog leta Gospodnjeg. Zvanično je pristupilo Uniji deset država iz istočne Evrope, koje su do nedavno bile u sastavu Sovjetske imperije. Donekle, ovo je veliko čudo u evropskoj istoriji koja je bila ispunjena krvoprolićima i ratovi- ma, posle zalaska Rimske imperije pa sve do naših dana. Poslednji i sramni rat zapadne Evrope i Amerike bio je protivu Jugoslavije pre četiri i po godine, rat koji je otvorio širom vrata organizovanom kriminalu koji se ispilio ispod američkog i germanskog skuta, uz pomoć drugih. Namena rata bila je uništenje srpskog naroda, čime se razmetao američki neonacista general Klark. On se hvalisao da je Srbe njego- vim ratom sveo na nivo kamenog doba, posle čega nastupa smrt. Navedosmo ovo zbog toga što se sadašnji pisci mnogo stide da to pomenu. Iz ruševina Jugoslavije pojavila se i uzela učešća u slavlju u Dablinu i Slovenija. Londonski Tajms doneo je i tabelu njenog nacionalnog i po glavi dohotka, koji daleko pre- vazilazi onaj ostalih devet zemalja. Pored ovog pohvalnog momenta, Tajms ističe i negativnu crtu slovenačkog političkog karaktera, koji se ogleda u rasizmu i ogavnoj diskriminaciji, koji sprovodi sadašnji režim u Sloveniji. Posle raspada Jugoslavije u Sloveniji je ostalo oko 18 hiljada: Hrvata, Srba i Bošnjaka (čitaj bosanskih muslimana), koji su ostali bez doku- menata, jer nisu odmah primili slovenačko državljastvo. Svi oni sada se smatraju nepoželjnim strancima kojima nema mesta u Sloveniji. Smatra se, navodi Tajms (6.4.2004) da je 94% slovenačkih glasača glasalo protivu pokušaja vlade da ovo pitanje reši odredbom da je ovim 18 hiljada stranaca dozvoljen boravak u Sloveniji. Dalje, list navodi da je parola u Sloveniji sledeća: „Bosanski fašisti su pogrešili kad su po- tegli puške i noževe, jer smo mi sve postigli olovkom na papiru”! Verovatno da u ovom ima i istine, ali se previđaju „demokratski” kumovi u razbijanju Jugoslavije. Pored po- hvale ističe se i sebičnost Slovenaca, koja nije samo njihova osobina. Starija generacija u Sloveniji svakako će se setiti tamnih dana aprila 1941. godine kad su nemački nacisti i itali- janski fašisti proterivali Slovence iz njima pripojenih zona. Tada je oko 60 hiljada Slovenaca sa porodicama pobeglo u Srbiju, koja je tada takođe bila pod bahatom čizmom okrutnog okupatora. Iako pod tuđinskom knutom i u teškoj situaciji, Srbija je otvorila vrata Slovenačkoj braći i sestrama. Danas u radio emisijama, štampi i televiziji retko se može čuti ime Srbin. A ako se čuje to je podrugljivo i često propraćeno sa lažnim klevetama praćenim upljuvcima, koji prvo portretiraju autora a posle i Srbe. Srbi na zapadu se ne smatraju više stanovnicima ove, već neke druge planete. Na mapama Evrope, koje se sada izdaju, ceo srpski prostor je bez imena, potpuno blank i prazan. Neki današnji srpski političari smatraju da srpska politika treba i dalje da ostane u puzanju i dodvorivanju svom krvniku i nudi mu pomoć u žandarisanju ,,za mir kroz NATO”. Vernost zapadnim saveznicima po svaku cenu bila je i ostala srpska lozinka, dok nismo doterali do samog kraja koji vodi u ambis. Ako se Srbi sami ne pomognu, niko im drugi neće pomoći. A Srbi nisu više nikakav faktor od značaja. Oni bi morali da istraže i nađu put koji vodi spase- nju. Podsetimo se da je drevni Izrailj, posle 40 godina lutanja u pustinji, našao put spasenja. I Srbi moraju naći put iz svoje duhovne pustinje ili nestati.

Iskra 1. juni 2004

Kritička opaska o novim članovima Europske unije Na radiu i u štampi, bar u Britaniji, često se raspravljaju pitanja: šta, ako išta, je dobijeno sa prilivom novih člano- va? Dali se slučajno nešto i gubi sa njihovim članstvom. Prvo, treba objasniti šta se smatra dobitkom sa povećanjem članstva. Dobar broj odgovora na to pitanje svodi se na dobitak u ekonomskom smislu. Predviđa se porast u proizvodnji. Smatra se da će znatan broj radnika iz tih deset zemalja da se nastani u Britaniji, da se zaposle, a takođe i u Francuskoj, Nemačkoj Italiji, Španiji i drugde. Takođe se smatra da će veliki broj novih tražiti zaposlenja u drugim članicama EU i da će svojom spremom i iskustvom imati pozitivan učinak u proizvodnji. Ali daleko najveći dobitak industrijski razvijenih članica EU biće u otvoranju novog slobodnog tržišta za plasman njihovih proizvoda i kapitala u manje razvijenim novim članicama iz istočne Evrope. Negativna strana proširenja EU takođe se ras- matra i sa razlogom. Istočno evropske semlje, sve po redu, bile su dugo, prvo u nacističkom poretku, okupirane, a zatim u sovjetskom. Oba su bili koruptivni. U Titovom sistemu često je preovlađivala uzrečica „Snađi se druže”, što je odvelo u nerad, lenjost i korupciju. Sličnosti je bilo sa drugim državama pod sovjetskom upravom. U savremenoj zapadnoj privredi, mada ima protekcije, pa i zabušavanja ponekad, ali postoji i radna disciplina u svim granama privrede. Svaki zaposlenik mora da zaradi svoju nadnicu. A to je bilo u suprotnosti sa sistemima pod komunizmom. Ima li mesta religiji i da li je ona potrebna u EU? Interesantno je da su tvorci Evropske unije i projekta njenog ustava uglavnom izostavili ulogu crkve u životu pojedinca, porodice i države. Ovo je ostavljeno privatnom domenu pojedinca. Religija je privatna stvar. Jedino je Papa u više mahova govorio o razvoju i uzrastu Evrope pod hrišćanskim znamenjima. Papa je ovo ponovo naglasio 2. maja o. g. kako je preneo BBC. Interesantna je opaska Dimitrija Ljotića o ovome, kad je pisao 1936. g. o temi ,,Ni fašizam, ni nacizam, ni komunizam, već Zbor”. Ljotić ističe razvoj i postignuća Evrope pod uticajem učenja crkve u primeni hrišćanskog shvatanja o životu i radu. Od interesa je da su stvaraoci Konstitucije EU to zapostavili. Namerno se izostavlja i zanemaruje važna uloga religije u evropskoj istoriji, iako su postojali i vođeni verski ratovi sa svim grubim i po zlu čuvenim posledicama. A ukoliko se ovaj predmet danas dotiče na radiu i u štampi, to se čini u kvantitavnim dimenzijama, kao da se radi o nabavci luka ili krompira. Ne objašnjava se da su verovanje i učenje crkve kat- egorije koje se ne mogu svoditi na kvantitativne dimenzije. Sta su danas sledeći izrazi: čast, poštenje, pravda, milost i nemilost, sreća, itd. Navedene reči su fenomeni ili pojmovi kojim objašnjavamo dobro ili zlo, koji su pokretačka snaga u životu kako pojedinca tako i čitavog naroda. Ono što je naj- draže u životu, što nas vodi i pokreće ne postoji u kvanti- tavnom smislu, ali postoji u duhovnom i mislenom svetu. Religijsko učenje ne može biti nikakva smetnja proizvodnji, niti našim odnosima u radu i životu, ali nesumnjivo doprinosi duhovnom zdravlju društva. Zbog ovih i drugih razloga, koji nisu navedeni, trebalo bi da ima mesta za slobodu i primenu verskog učenja u životu. Važno i mnogo kontroverzno pitanje Evropske unije, ako do njega dođe, biće pristup Turske. Veliki jemac i

Otvoreno pismo britanskih diplomata g. Bleru

PRESTANITE DA POMAŽETE "PROPALU" SAD POLITIKU Bivši britanski ambasadori, visoki predstavnici u zemljama Komonvelta i kolonijalni guverneri - njih 52 na broju traže od g. Blera da prestane sa podrškom politike predsednika Buša ukoliko ne može da uveri SAD da ponovo razmisle o svome nastupu. Ovi diplomati, među kojima bivši ambasadori u Iraku, izraelu i UN-u poručuju g. Bleru da su posmatrali ,,sa sve većom zabrinutošću politiku koju ste sledili u tes- noj saradnji sa Sjedinjenim Državama u odnsou na arap- sko-izraelski problem i Irak. Osećamo da je došlo vreme da javno obznanimo naš strah u nadi da će se o njemu debatovati u parlamentu i odvesti temeljnom preispiti- vanju (ove politike)", pišu oni u otvorenom pismu upućenom g. Bleru. Mada svi potpisnici nisu više aktivni diplomati, njihova gledišta sasvim izvesno dele vrhovi Forinj ofisa i biće duboko zabrinjavajuća za g. Blera. Veruje se da je povod pismu nedavni vanredni razgovor g. Blera sa g. Bušom u Vašingtonu, gde je on

pokrovitelj ideje da Turska uđe u Evropsku uniju, jeste Amerika i to iz dva razloga. Ovi razlozi u javnosti se ne pomi- nju, ali se ispod fasade pristojnosti naslućuju. Koji su to razlozi koji nalažu Americi da gura Tursku u Evropsku uniju? Prvi razlog jeste raspad sovjetske imperije i svetskog komunizma. Amerika se odmah počela infiltrirati u islamske zemlje u Kaspijskom bazenu, gde se nalaze ogromni izvori nafte. Opojni miris ovog produkta omamio je američke „tajkune” nafte. Preko Turske, Amerika je došla u vezu sa ovim delovima bivše sovjetske imperije, koji su posle njenog pada postali slobodne države. S druge strane, Amerika je nudila politićku pomoć za ‘demokratizaciju’ celog ovog regiona. Danas, posle raspada komunizma, Amerika stalno provoda džiše Tursku Evropskoj uniji. Zašto? Guranjem u članstvo jedne države od preko 50 miliona stanovnika, povisi- lo bi potencijalni proizvodnoekonomski kapacitet EU da bude gotovo jednak sa Amerikom, a po veličini unutrašnjeg tržišta, posle ovogodišnjeg uvećavanja, SAD su već uveliko pre- vaziđene. Amerika bi vrlo nerado gledala da se ovo obistini. Stoga, to i ne može biti razlog protežiranja Turske od strane SAD. Amerika pre računa da bi sekularno-islamska Turska, a provereni saveznik SAD, mogla biti remetilački faktor u EU, jer nije evropska zemlja ni kulturno, ni verski, niti iskustveno. Ulazak Turske treba dalje da oslabi religioznu i rasnu homogenost bele i hrišćanske Evrope. Sastavni je deo američkog plana o „zelenoj transverzali", razbijanju Jugoslavije i balkanskim 'banana republikama', nezavisnom Kosovu, jedinstvenoj Bosni pod muslimanskom dominacijom i nezaustavivoj imigraciji islamskih masa u Evropu. Ovim slabljenjem Evrope Amerika bi bila u stanju da sputa potenci- jalno rivalstvo EU i sama postane svetska imperija, za čim ona žudi.

sledio vođstvo predsednika SAD u podršci plana Izraela o povlačenju iz oblasti Gaze a zadržavanju nekih izrael- skih naselja u okupiranoj Zapadnoj obali. Kritičari kažu da je ovim stvarno likvidiran međunarodno usaglašen plan - „maršruta" prema miru. Diplomati kažu da je nova politika utvrđena između Arijel Šarona, izraelskog predsednika vlade, i gospodina Buša „jednostrana i nelegalna te će koštati još više Ijudskih života." „Naša bojazan izazvana ovim nazadnim korakom je pojačana činjenicom da ste ga izgleda i Vi podržali, napuštajući načela koja su već skoro četiri decenije vodila medunarodna nastojanja za uspostavu mira u Svetoj Zemlji", poruka je diplomata g. Bleru. Oni su takođe krajnje kritični u odnosu na vođenje rata u Iraku, jer se pokazalo da nema stvarnog plana za „sređivanje stanja posle Sadama". Ljudi sa iskustvom iz ovoga regiona su pred- viđali da će okupacija Iraka biti suočena sa „ozbiljnim i upornim otporom" - kao što se i pokazalo. da Kao prekor g. Bleru, u pismu se kaže objašnjavanje otpora vođstvom „terorista, fanatika i stranaca" nije ni ubedljivo niti korisno. Pismo osuđuje Ijudske gubitke izazvana surovom taktikom Amerike. što Dok podržavaju nameru Britanije da radi tešnje moguće sa UN, diplomati postavljaju pitanje da li je u interesu Britanije da nastavi sa dosadašnjom tako jakom podrškom g. Buša. G. Bler mora početi da „stvarno utiče" (na g. Buša i SAD) iz najviše nužde. „А ako se to ne može usvojiti i nije dobrodošlo, onda nema razloga daljem podržavanju politike koja je osuđena na neuspeh." Lista potpisnika je iz viših krugova bivših diplomata i uključuje ser Crispin Tickell-a, visokog britanskog predstavnika u UN, 1987-1990. Oliver Miles, bivši ambasador u Grčkoj i jedan od koordnatora pisma, kaže da cilj nije da se politički naškodi g. Bleru, već da ojača one koji nastoje da promene ovu politiku. „Najava je naše ozbiljne zabrinutosti što smo mi verovatno najveća kolektivna skupina koja se ikada obratila direktno našoj vladi na ovaj način”, rekao je Miles. Portparol g. Blera je obećao skori odgovor i dodao: „Naš cilj u Iraku i Palestinskom sukobu ostaje stabilnost, mir i sloboda na Srednjem istoku." (The Daily Telegraph, 27.4.2004)

„Mali svet je za adova žvala”. . .

Balcanicus

Iskra 1. juni 2004

Др Срђа Трифковић

ПАМЕТНО ИЗБЕЋИ БАНАНЕ

Политичарима у матици често се „нуде” самозвани лумени из дијаспоре, од којих 6и и мене хватао, ако не страх, а оно бар лака језа. Једне године би да буду шеф државе, друге председник владе, а треће барем министар. То напросто нису озбиљни саговорници. НЕМА ТУ ЕМОЦИЈА Познато је да су амерички председници у сво- јим одлукама упућени углавном на информације које добијају од својих најближих сарадника. Који су центри моћи који стоје иза овакве политике САД према Србији и уопште на Балкану? „Центри моћи” имплицирају постојање некакве завере, а овде је реч о снагама и интересима који нити су посебно мистериозни нити непознати. Најутицајнији такав „центар” су тзв. неоконзервативци попут Пола Волфовича, поборници „беневолентне глобалне хеге- моније” који су били главни поборници рата против Ирака. Они су допринели да поборници клинтоновског континуитета америчке политике на Балкану задрже утицај који је у првим месецима администрације Џорџа Буша млађег почео да им измиче. Међутим, за такав исход главну кривицу сноси српска страна. Од почетка 2001. неког озбиљнијег преиспитивања балканске политике у Вашингтону није ни било, јер није било нужде нити притиска да се њему приступи. Заговор- ници континуитета тврдили су да не треба мењати политику која не кошта, а функционише Срби су послушни, притисци доносе плодове. СА СВЕТОМ И У СВЕТУ За Србију оптимални страни модели споја слободног предузимаштва и државног усмеравања привреде јесу Јужна Кореја, Тајван и Шпанија у перио- ду 60-тих и 70тих година прошлог века. Тај спој, допадао се он Светској трговинској организацији или не, Србији би омогућио да се привредници баве бизни- сом, а да држава обезбеђује институционални простор привлачан за стране инвеститоре, да подстиче увоз технологије и опреме, а стимулише извоз и стварање компаративне предности. Оптимални домаћи модел примене старе максиме: мисли глобално - делуј локално јесте један број предузећа у Вршцу и Врању, која опстају и проспери- рају упркос владиној политици прецењеног динара и ниских увозних дажбина. Она успевају зато што се боре квалитетом, а не ниском ценом која је и даље главни адут већине других српских извозника. Такви примери указују да је за економски опоравак Србије потребно бити са светом и у свету, а не прихватати одмах диктате из света по шаблону једног Џефрија Сакса, Јегора Гајдара или Ђерђа Сороша. Та рецеп- тура само наводи Србију на трајну подређеност спо- љним контролорима технологија, идеја и капитала. Србија може и мора да се таквим трендовима одупре. Сада заиста треба изменити приступ, на основу става да нема никаквих објективних разлика између српских и америчких националних интереса. Постоји, наравно, непремостива разлика између срп- ских интереса и балканске стратегије САД коју су следили демократи под Клинтоном, а која је била иде-

Iskra 1. juni 2004

олошки, не реалполитички утемељена. Међутим, у фокусу Бушове политике и у дру- гом мандату биће тероризам, Блиски Исток, Централна Азија, Каспијски базен и Кореја, што ће поново побудити несклоност кључних личности Администрације да се уплићу у регионалне спорове - нпр. на Балкану - где нису доведени у питање конкретни амерички геополитички и економски интереси. Ово ће ограничити способност поборника антисрпског континуитета да прибегавају грубим мерама и сада постоји могућност лабављења стега. Потребно је постепено тестирати параметре новог маневарског простора. Српска страна напокон треба да на прави начин укаже републиканској админис- трацији на потребу, зарад америчких стратешких интересаа, да се Срби третирају као геополитички партнери и стожер балканске стабилности, а не само као стална монета за поткусуривање. Недавно је на Космету боравио сенатор Џорџ Војнович. Какве су његове везе са Србијом и у чему он може нама да помогне? Сенатор из Охаја, Војнович, амерички је политичар српског порекла по оцу и словеначког по мајци. То порекло нема много утицаја на његов законодавни рад. Ако посетите његов сајт на www.voinovich.sen- ate.gov, видећете да је он првенствено заинтересован за домаћа питања, попут конкурентности америчке индустрије и буџетске дисциплине. Од десетина законских предлога и иницијатива које је он покренуо у последње време или чији је спонзор, само једна је имала везе са Србима: резолуција са „осудом етничког насиља на Косову” од 9. априла. У њој се не именују кривци нити жртве насиља, већ се само констатује да је оно неприхватљиво и да „мањинама” на Косову треба осигурати безбедан живот. Ово све указује да је сенатор хтео да направи неки симболичан гест после најновије рунде насиља, што је похвално премда без неког ефекта, али да није био спреман да уђе у клинч са далеко јачим проалбанским колегама који су овако млаку резолуцију могли да „прогутају”. Војновичева амбивалентност по косовском питању је дошла до изражаја у пролеће 1999: гласао је против бомбардовања, али једном када је оно почело гласао је за резолуцију од 4. маја о употреби све расположиве силе за остварење ратних циљева. Дакле, сенатор Војнович је, пре свега, типичан амерички политичар, који ће своје поступке заснивати на прагматичној процени оног што је корисно његовом реизбору, а не на принципима или емоцијама према Србији. НИЈЕ СВЕ ПРОСТО Код нас се као важан политички циљ сматра улазак Србије и Црне Горе у Партнерство за мир, а онда се помиње и наше приступање НАТО-у? Који је

Паме тно ... интерес Србије и Црне Горе да буде део НАТО-а? Прво треба отворено рашчистити моралну проблематику у вези с уласком у аранжмане са оном истом организацијом која је 1999. године Србију без повода напала, а потом окупирала део њене суверене територије са кога су Срби протерани. Да ли уласком у аранжмане са НАТО пактом Србија постаје саучесник у свему шта јој је НАТО урадио? Да ли би тиме прећутно прихватила став да је војна интервенција против ње била оправдана, са свим последицама које из таквог признања произилазе? Ово су валидна питања која изискују смирену, али поштену јавну дебату пре него што се доносе одлуке дугорочног, судбинског карактера. чује се мишљење да би Србија у НАТО била праведније третирана од стране светских моћника. Искуство, међутим, указује да чланство у Пакту не гаратује да ће сукоби међу чланицама бити вредновани на правичан и уравнотежен начин: пример сукоба Турске и Грчке око Кипра то јасно показује. Обе земље су чланице НАТО, али то није значило да су уживале једнак третман. Напротив, САД су нагињале Турској коју сматрају важнијим стратешким партнером. Србији је потребна европска интеграција заснована на реалним интересима, мада од пуноправног чланства у ЕУ нема ништа још дуги низ година. Зато треба размотрити и да ли Северно-атлански савез прераста у супротност евроинтеграционим токовима. Такође, треба отворено изнети да би Србија уласком у НАТО и формално пристала на статус државе са ограниченим суверенитетом, премда она данас то већ јесте. Уласком у НАТО једна држава, поготову ако је мала и слаба, прихвата де факто окончање свог суверенитета. У њој више неће постојати ниједна служ- ба, ниједан документ који неће бити подложни увиду и контроли споља. Страним обавештајцима више неће бити потребно да информације добијене од својих локалних доушника плаћају готовином или кафанским вечерама. Будућа ревизија катастрофалног исхода декаде деведесетих - ревизија која је потребна, праведна и могућа - више не би постојала ни као тео- ретска могућност за српско покољење. Све је присутнија идеја, више у дијаспори него у матици, да се образовани и утицајни појединци из српске дијаспоре активно укључе у креирање и спро- вођење спољне политике СЦГ, лобирањем у поли- тичким центрима моћи у Европи и Америци, као и активним учешћем у дипломатији. Зашто наша држава не користи за те послове грађане из дијаспоре? Па, можда зато што виде да већ деценију и по припадници српске дијаспоре без успеха покушавају да се баве некаквим лобирањем. Резултат је поразан, јер нема кохерентне стратегије било у дијаспори било у матици, засноване на јасно дефинисаним националним циљевима и интересима и на прецизно одређеним приоритетима. Нема усаглашене стручне методологије остварења тих циљева. Још је присутна усмереност на реактивну критику текуће политике водећих западних земаља и њене медијске и академске обраде, без активног предлагања конкретних политичких потеза доно-

сиоцима одлука у земљама-домаћинима. Треба поменути и аматеризам српских активиста и њихову међусобну суревњивост, што је одраз недостатка легитимитета и ауторитета унутар саме дијаспоре. Последица тога је недостатак кредибилитета у нас- тупу пред иностранством. ТРЕБА ИМАТИ НЕРВЕ учини?

Шта би конкретно наша држава морала да

Српска држава треба што пре да развије мрежу делатности дијаспоре, која би допунила класичну дипломатију. За те делатности потребна је и државна финансијска потпора и институционални оквир, којим би се превазишле међусобне поделе у самом расејању, јер би водећом улогом матице било избегнуто питање првенства сујетних појединаца који- ма је више стало до сопствене афирмације него до оптимизације резултата. Поред класичног лобирања припадници политичке, медијске и академске елите западног света треба да се информишу и образују. Информативно- образовна функција далеко је шира од лобирања које има функцију заговарања конкретних законодавних пројеката, нпр. давања Србији - Црној Гори статуса повлашћеног трговинског партнера или неуслов- љавање финансијске помоћи односима СЦГ са хашким судом. Циљ и мерило и успешног лобирања и информативно-образовног рада јесте да се доносиоци одлу- ка у западном естаблишменту подстакну на перцепци- ју реалности, формирање ставова и на конкретно деловање у складу са српским интересима. Чини ли вам се да је код наших политичара у матици присутан већи страх од српске интелектуалне елите која је у дијаспори, него страх од правих странаца? Како тумачите веровање да се Срби лакше могу споразумети са светом него међусобно? Проблем је барем делимично у чињеници да се политичарима у матици често „нуде” самозвани лумени из дијаспоре, од којих би и мене хватао, ако не страх, а оно бар лака језа. Једне године би да буду шеф државе, друге председник владе, а треће барем министар. То напросто нису озбиљни саговорници. Невоља је да у дијаспори многи квалитетни и озбиљни људи немају ни нерава ни мотивације да се уплићу у београдску политичку сцену. Што се међусобне комуникације тиче, из личних искустава, поготову са млађим људима, рекао бих да су Срби ипак на путу да превазиђу старе идео- лошке етикете, да закораче ван устаљене поделе на левицу и десницу. Будућа подела ће бити на људе спремне на утапање у постнационалну, мултикултурну Утопију и на оне, надам се далеко многобројније, који ће тежити да очувају свој изворни идентитет, свес- ни да он ни по чему није у супротности са светом. КО ПИТА НЕ СКИТА Колико наши политичари уважавају мишљења професионалних геополитичара, историчара и политичких аналитичара? Стиче се утисак да, нажалост, студиозна

Iskra 1. juni 2004

SRS i SPS tražili smenu ministra

DRAŠKOVIĆ OSUDIO SRBIJU - Drašković ne može komentarisati ,,da je međunarodna zajednica jednako ispravno reagovala na zločine koji su albanski teroristi počinili nad Srbima 17. marta ove godine i etničko čišćenje koje su Slobodan Milošević i Srbija sproveli na Kosovu i Metohiji 1999. godine”. Vukovi stavovi su čudni. Mora da vodi računa šta priča ako zna da je 1999. godine protjerano 230 hi- Ijada Srba iz južne srpske pokrajine i to u prisustvu 45 hiljada pripadnika medunarodnih snaga. Tada se dogodi- la najveća tragedija u Evropi u prisustvu međunarodnih snaga. Valjda će mu inicijativa nekih stranaka o smjeni

геополитичка аналитика није добила место које заслужује у формирању ставова и доношењу одлука српских политичара. За америчке председнике, државне секретаре и друге високе финкционере најнормалнија ствар на свету је да се консултују о читавом низу питања, поготову из спољнополитичке сфере, са стручњацима из нпр. Херитиџ Фондације, Брукингс Института, Хуверовог института, Ранда итд. И српски политичари би требало да буду свесни да је за земљу у тако деликатном положају, са низом нерешених кризних питања - да о потенцијалним новим кризним жариштима не говоримо - потребно и корисно да потраже мишљења и савете професионалних аналитичара, и страних и домаћих. Како ће та мишљења потом употребити на њима је самима, на- равно, али одлуке утемељене на свестраној информа- цији свакако су квалитетније од оних заснованих пре свега на интуицији, „њуху” и перцепцији стварности заснованој на ограниченим изворима информација! Како ви тумачите за сада прилично пасивно понашање српске власти када су у питању стране инвестиције у стратешки важним областима као што су телекомуникације, саобраћај, прехрамбена индустрија, софтвери, војна индустрија...? На пример, ми још немамо стратегију развоја телекомуникација, а стран- ци су већ ту. Како наша држава треба да се постави у овим областима? Стране инвестиције не само да су пожељне него и неопходне и без инекција спољне ликвидности и бољитка нема. Ово, међутим, не искључује до- маћинско газдовање битним стратешким секторима, уз знатно учешће државе. То је случај и у низу земаља Западне Европе, да о „азијским тигровима” не гово- римо. Радикална шоктерапија је гарантовано штетна и Србија мора да избегне молдавско-румунско- бугарски модел суноврата ка статусу деиндустријализоване банана-републике. Дакле, опоравак Србије није могућ уз изолацију од светских токова капитала, али тај је опоравак немогућ ако се угасе производни капацитети. Застрашујући примери гашења наше тек- стилне, кожарске и обућарске индустрије довољно говоре сами за себе. Ако се тај процес настави, више неће бити битно ко је носилац формалне политичке власти, јер ће економска основа земље бити неповратно нагрижена. СН331, 12.5.2004. <miroslav@antic.org>

Iskra 1. juni 2004

biti ozbiljna opomena kako dalje da se ponaša - prokomentarisao je jedan od lidera kosovskih Srba Oliver Ivanović, Draškovićev nastup sa britanskim diplomatom koji je izazvao veliku pažnju prvenstveno domaće javnosti a vjerovatno i međunarodne. - Ne bih ovaj nastup komentarisao. O njemu bi trebalo Drašković da govori, njega treba pitati - bio je izričit šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović. Međutim, diplomatija može biti brza poput one koju su Amerikanci promovisali na Bliskom istoku i buldožer, kako je kroz Holbruka promovisala na našim prostorima, efikasna čiji primjer imamo pod nosom u Zagrebu, ali i sa neoprostivim greškama, kakvu je napravio Drašković na samom startu pošto je sjeo u fotelju šefa inostranih poslova. Vuk ponovo pribjegava avanturizmu kojim je već jednom uzburkao političku scenu zbog diplomatske aktivnosti dok je kao opozicioni lider u doba najveće antisrpske presije poljubio ruku američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt. Rukoljublje je koincidiralo sa njenom izjavom da će zveckajući oružjem, Srbiju staviti na koljena. Posljednja njegova izjava koincidira sa pokušajem države da pred međunarodnim sudom u Hagu dokaže brutalnu agresiju i genocid NATO zemalja nad našom državom 1999. godine. Iz Demokartske stranke, prije nego što je Drašković trebalo da smjeni Gorana Svilanovića, proko- mentarisali su da je prošlo doba Danijel Miteran, supruge pokojnog francuskog predsjednika, koja je svo- jevremeno imala puno takta za Vuka i njegovu suprugu. Zbog Draškovićeve „presude” vlastitoj državi sa mjesta šefa diplomatije, radikali će danas podnijeti Predlog Skupštini SCG za njegovu smjenu. Inicijativi će se, pridružiti i socijalisti, stranka uz čiju podršku je formirana Vlada Srbije. Njih su radikali prozvali da odgovore da li se slažu sa izjavom šefa diplomatije. - Draškovićeva izjava je sramna i veleizdajnička. šef diplomatije bi smjesta morao da ide u Hag, jer je jedini priznao da je postojalo etničko čišćenje u doba kada je on bio potpredsjednik Vlade. Poslije Milana Babića, to je jedini čovjek iz čijih usta je izašlo takvo priznanje - tvrdi potpredsjednik socijalista Milorad Vučelić, ogorčen zbog Draškovićeve izjave. On potom otkriva da se socijalisti nikada na stranačkim organima nijesu odlučili da glasaju za Draškovića. - Pošto je Vuk prijetio da će izaći iz Vlade i da će Koštunicin kabinet pasti ako ne bude šef diplomatije, dio poslaničkog kluba SPS-a nasjeo je na njegove ucjene i glasao. Vuk je zaveo poslanike - otkriva Vučelić. On očekuje da će se poslanici njegove stranke pridružiti i podržati radikale u inicijativi da se smijeni Drašković. - Treba ga odmah smjeniti. Takve izjave nije da- vao ni Goran Svilanović - ističe Vučelić DAN, 27.4.2004. <revijad.cg.yu/dan>

M. Borozan M. Njeguš

Ивона ЖИВКОВИЋ

Povodom predstojeće Miloševićeve odbrane u Hagu

SUDSKA FARSA

Zloduh novog totalitarnog društva u vidu američke globalizacije kruži svijetom. Narodi, zemalja u razvoju, koji mu se opiru bivaju ucjenjivani, demo- nizirani, bombardirani, uništavani, i okupirani. Jedna od «suptilnijih» metoda je izazivanje etničkih i vjerskih sukoba kod naroda koji se ne žele pokoriti, a naknadne vojne intervencije zločinaca koji su te sukobe izazvali pravdaju se humanitarnim razlozima. Jednom kad su «neposlušne» zemlje okupirane, beskrupulozno se eksploatiraju njihova bogatstva, a na vlast se dovode poslušni političari koji za pregršt dolara izdaju interese vlastitog naroda. Državnici i političke strukture koji se suprotstavljaju novom totalitarnom društvu bivaju elimi- nirani, zatvarani, mučeni, drogirani, neprikladno liječeni. Najnoviji izum globalizacijskih zločinaca je stvaranje nelegalnog i nelegitimnog Haškog ‘ad hoc’ Međuna- rodnog Tribunala za zločine na prostorima bivše Jugoslavije gđe se odvija prava sudska farsa kroz dugoročne farsične procese u kojima je glavni optuženik srpski narod predstavljen kroz mnogobrojne, unaprijed osuđene, pripadnike bivše političke elite. Uloga sudskih farsi je višestruka:

odšteta od glavnih «krivaca-agresora».

-Zločinci «medunarodne zajednice« skreću pažnju sa vlastite odgovornosti za zlodjela protiv mira u zemljama gurnutih u bratoubilački rat tako što demo- niziraju politička vođstva tih zemalja.

-Da su se za rušenje Jugoslavije poslužili krajnje nedemokratskim metodama protivnim neprekidnim hvalospjevima o njihovom humanizmu. U tom se smislu može reći za «nove gospodare svijeta»:

-Stavljajući dio političkih elita neke zemlje na optuženičku klupu, vrši se u istoj zemlji, preko prijetnje i ucjene, pritisak na ostatak elita koje bi se eventualno mogle suprotstaviti globalizacijskim moćnicima.

a) Da su na prostorima Hrvatske doveli na vlast i podržavali jednu totalitarno-šovinističku političku elitu kojoj je cilj bio etnički čista država, to jest država bez Srba, i da su metode čišćenja tog naroda bolno pod- sjećale na ono što se u nedavnoj povijesti tom istom na- rodu na istim prostorima događalo.

-Suđenja i osude pobunjenih elita služe kao pri- jetnja elitama i narodima u drugim zemljama ukoliko bi im palo na pamet da se pobune protiv novog totalitarnog poretka. -Višegodišnje trajanje ovih sudskih farsi i njihova navodna demokratičnost trebalo bi da ubijedi zapadno javno mnijenje u ispravnost globalističkih vojnih inter- vencija. -Ovakvi sudski procesi, vođeni po uzoru na staljinističke procese kao i osude optuženih na višedecenijske zatvorske kazne, ne samo da opravdavaju prethodne vojne intervencije, već su i uvod u nove agresije. -Ove sudske farse sadrže i veliku dozu cinizma. Naime, globalizacijski zločinci najprije, preko zamamnih obećanja, gurnu elite neke zemlje u bratoubilački rat. Nakon toga kada se rat završi, zemlja uništi, a međusob- na mržnja zavlada na tim prostorima, zločinački inicijatori dovode na optuženičku klupu one iste elite koje su prethodno podržavali, postavljajući se pritom kao nepris- trasni arbitri! -Osude lidera jedne zemlje poslužit će nekada ratom suprotstavljenim zemljama, miljenicima «međunarodne zajednice«, za traženje milijardskih

-Konačno, višegodišnji procesi optuženim lideri- ma zaraćenih strana, produžava međusobnu mržnju njihovih naroda što omogućuje svjetskim moćnicima dodat- nu manipulaciju tih populacija. U ovom je času u Hagu sve spremno za nas- tavak suđenja Slobodanu Miloševiću koji bi trebao da se brani od optužbe za «genocidno i ratno-zločinačko ponašanje« na prostorima Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosmeta. Ovaj drugi dio sudske farse bit će poguban za globalizacijske zločince. Naime, pokazat će se: -Da su bratoubilački rat na prostorima bivše Jugoslavije inicirali i vojno podržavali upravo oni koji su ovaj farsični sud osnovali. -Da su rušenje i pođelu jedne suverene zemlje izveli protivno međunarodnom pravu.

b) Da su na prostorima Bosne i Hercegovine i Kosmeta favorizirali i aktivno pomagali islamski fundamentalizam koji je na područjima BiH i Kosmeta vršio mnogobrojne zločine nad Srbima. Povrh svega, na Kosmetu se zločini nad Srbima nastavljaju uz punu suradnju NATO-om predvođenih okupacionih snaga. c) O zločinima nad srpskim narodom u toku posljednjih deset godina postoji ogromna i detaljna dokumentacija koja je ponuđena Haškom tribunalu i na koju se taj (američki) tribunal nije ni osvrnuo. Razlog je taj, što su globalizacijski zločinci izazivajući konflikte na našim prostorima unaprijed odlučili da Srbi budu glavni krivci za sve. S toga su svi drugi narodi, osim Srba, mogli i morali biti žrtve. Srbima je bila namijenjena uloga agresora i genocidnog naroda, a kada se u pojedinim slučajevima nisu mogla sakriti njihova stradanja, onda je najčešći komentar bio: «Tako im i treba, zaslužili su». Naprimjer, kada se Srbi bore protiv albanskog terorizma, onda se to ocjenjuje kao genocid nad Albancima. A kada Albanci ubijaju i protjeruju Srbe i uništavaju njihov kulturni iden- titet na Kosmetu, onda se oni «s pravom osvećuju»! -S obzirom na ovakvo stanje stvari, Srbi su se na tim prostorima morali samoorganizirati u obrambene entitete, i nije bio potreban nikakav Milošević da bi to samoorganiziranje sproveli.

Iskra 1. juni 2004

-Slobodan Milošević kao državnik i kao Srbin, nije mogao a ni smio biti indiferentan na totalitarne i terorističke formacije koje je «međunarodna zajednica» uspostavljala i hrabrila na datim prostorima. S druge strane, koliko god da je srpski narod fundamentalno bio u pravu i bio prisiljen da se brani, to nije bilo i ne može biti ikakvo opravdanje za etničko čišćenje koje je on vršio na teritorijama u Hrvatskoj i BiH gđe se je samoorganizirao kao i za druge zločine izvršene nad Hrvatima, Muslimanima i Albancima (Ovčari, bombardiranje okolice Dubrovnika, bombardiranje Sarajeva, itd.). lako u ovim sukobima nije bilo nevinih, ostaje činjenica, da je srpski narod postao najveća žrtva bal- kanske tragedije. Praktično je protjeran iz Hrvatske, iz pojedinih dijelova Bosne i Hercegovine i sa Kosmeta. «Velika Srbija» na koju je bila tolika povika, svela se na «malu Srbiju« koja uz izuzetne teškoće ugošćava već godinama oko milijun izbjeglica. A, na žalost, nije dokazano da je prekrajanje granica na Balkanu, na daljnju štetu Srbije, još završeno. Tragično je to, da oni koji su sve to zakuhali i doveli narode Jugoslavije do međusobnih ratova, ciklusa nasilja i mržnje, da se oni sada prave naivni i dopuštaju sebi da dijele pravdu. Naši narodi nikada ne smiju zaboraviti tko je glavni krivac za tragediju na prostorima bivše Jugoslavije, i to će u nastavku suđenja biti jasno istaknu- to. U Nirnbergu je prvi i osnovni zločin bio zločin protiv mira, što u Haškom tribunalu očito nije tako jer bi, u tom slučaju, globalizacijski zločinci prvo morali suditi samima sebi. Zbog čega se Miloševiću sudi u Hagu? On se optužuje da je diktator, zločinac i pljačkaš. S obzirom, da Amerikanci upravljaju Tribunalom, optužba iz njihovih ustiju je beskrajno smiješna. Amerika je u toku svoje his- torije podržavala najveći broj beskrupuloznih diktatorskih režima u svijetu! Očito je, prema tome, da im Miloševićevo navodno «diktatorstvo, zločinaštvo i pljačkaštvo« ne bi trebalo da smeta. Smeta im, naravno, to što se Milošević odupro njihovoj agresiji. Ali time stvar nije iscrpljena. Pošto je, po Amerikancima trebalo da srpski narod bude zločinački, a Milošević je bio njegov lider, onda je Milošević unaprijed bio određen kao zločinac. Pored svega, u okviru ove sudske farse, a zbog razloga koji su gore navedeni, Milošević i dalje mora figurirati kao zločinac. Zato svi oni koji misle da bi Milošević mogao biti oslobođen ako bi se na sudu dokazalo da nije kriv, imaju nerealne iluzije. Amerikanci su osnovali taj sud i plaćaju sudije i ostalo osoblje kako bi se dokazalo da zločini koje su počinili i čine u Jugoslaviji i Srbiji nisu zločini već «pravda» i «humanost», te da su oni bili prisi- Ijeni da «humanitarno» đeluju (čitaj: da unište jednu zemlju) zbog «pravih zločinaca« kakav je, na primjer, Milošević. A sada ponešto o Miloševićevom «diktatorstvu, pljačkaštvu i slično»:

navodnom

-Milošević je uvijek bio legalno biran na državničke funkcije. Legalnost tih izbora nitko nikada nije doveo u pitanje. -Toliko se pričalo o njegovom autoritetu nad Srbima van Srbije koji su ga, međutim, u više navrata

Iskra I. juni 2004

ignorirali i dezavuirali. -Za njegovo doba opozicija je imala većinu medija pod kontrolom. -Zapad je u jednom trenutku priznao da nikada ne bi uspio da organizira svrgavanje Miloševića u okto- bru 2000-ute godine, da je on zaista bio pravi diktator. -Kada je te godine nakon prvog kruga izbora Koštunica došao kod Miloševića rekavši mu, da ga je Savezna izborna komisija (SIK) proglasila pobjednikom izbora, Milošević je džentlmenski, bez provjeravanja, došao pred TV kamere i čestitao Koštunici na pobjedi. Kasnije se saznalo da SIK nije ni riječ zucnula o pobjed- niku, već da je, naprotiv, tražila ponavljanje izbora radi nepravilnosti na Kosmetu! -Tvrdi se, da je Milošević navodno opljačkao svoju zemlju za ravno milijardu dolara! Ali, eto, on je kao pravi «diktator» ostao u svojoj zemlji znajući da će biti uhapšen i da će vjerovatno godinama ostati u zatvoru. Da je zaista bio diktator i pljačkaš, taj bi se, vidjevši da mu vlast izmiče, na vrijeme sklonio i uživao u opljačkanim parama; niz zemalja bi mu zasigurno dale politički azil. -U ovom času, ovaj «pljačkaš» muku muči kako da iz zatvora osigura financiranje Ijudi koji mu žele pomoći oko njegove obrane. Milošević, naravno, nije nevinašce, niti je to mogao biti. Politika je sama po sebi prljava stvar i što je nivo političkog angažmana viši, količina neformalnih, vaninstitucionalnih akcija raste. Pored ove opće konsta- tacije i pored autokratskih postupaka, Milošević je (po autoru ovih redaka) imao dva nedostatka: -Birao je, često, krive Ijude za suradnike, osamljivao se i sve je više gubio kontakt sa narodom. -U odredenim krucijalnim momentima, racional- nost (pragmatičnost) bi kod njega prevladala nad vi- zijom. Radi nekih svojih poltronskih i nelojalnih surad- nika koji su mu predstavljali Srbiju kao Potemkinovo selo, i koji su se bogatili na račun nevolje srpskog naroda, Milošević je često bio dezinformiran o stanju u zemlji i nije uvijek adekvatno politički reagirao. Sjetimo se samo afere oko općinskih izbora devedesetih kada je opozicija bila optužena da je te izbore izmanipulirala. Sjetimo se i Miloševićeve odluke da godinu dana ranije od predviđenog roka raspiše predsjedničke izbore u 2000-utoj godini. Njegovi savjetnici (a dio njih je sigurno bio dobro plaćen od Amerikanaca) su ga uvjerili kako je stanje u zemlji dobro i kako je sav narod uz njega pa je raspisivanje prijevremenih izbora neminovnost. Direktan rezultat ovakve nepromišljene odluke je za Miloševića bio gubitak vlasti. Što se tiče drugog nedostatka, ovaj je rezultat osobnog mišljenja autora ovih redaka, spekula- tivnog je karaktera i ne može biti predmet objektivne analize. Naravno, mediokritetski, poltronski, pohlepni i nelojalni suradnici ne oslobađaju Miloševića odgovornosti za ono što se u Jugoslaviji i Srbiji događalo.

Sudska farsa . . . Njegova odgovornost je, pored izuzetno teške embar- govskodemonizacijsko-ratne situacije bila za stanje u zemlji najznačajnija. Djelomično i zbog vlastitih grešaka, Milošević je sada u vrlo teškom položaju. Međutim, autor ovih redaka se je često pitao što bi netko drugi na Miloševićevom mjestu bolje i više uradio s obzirom na datu situaciju. Ali, ma što god da se misli o Miloševićevoj vladavini, njegovo je ispaštanje u zatvorskim okolnostima sada poprimilo Prometejske dimenzije. Njegovo tam- novanje se pretvorilo u njegovu slobodu, u divovsku borbu za raskrinkavanje monstruoznog američkog glo- balizacijskog poretka i u akciju za dedijabolizaciju srpskog naroda. U mnogim krugovima, kako zlonamjernim tako i naivnim, vlada uvjerenje kako je Milošević nacionalista (u pežorativnom smislu), kako je prvenstveni krivac za raspad Jugoslavije i kako je kriv za Tuđmanov dolazak na vlast. Ništa pogrešnije. -Miloševiću se može pripisati štošta samo ne to da je (ekstremni, ultra) nacionalista. Osim ako je nacionalizam briga za sudbinu dijela vlastitog naroda na Kosmetu i u područjima van Srbije u zemlji koja se ras- padala i gdje se je srpski živalj iz konstitutivnog naroda pretvorio u deranžirajuću manjinu? Autor ovih redaka je nedavno u Hrvatskoj razgovarao sa istaknutim predstavnikom za Ijudska prava jedne međunarodne institucije. Obojica smo se složila da Milošević ne može biti nacionalista. Ali, zapitao se moj sugovornik, zar Milošević nije bio svjestan da je svojom politikom izazvao srpski nacionalizam i time dobar dio zla koje je zavladalo na našim prostorima? Ovakvo pitanje jedne dobronamjerne osobe ne može ostati bez potpunijeg odgovora. A odgovor je: Raspad Jugoslavije i proisteklo zlo je direktan rezultat američkog, njemačkog, austrijskog i vatikanskog mešetarenja. Druga je stvar koliko se je Milošević u tim okolnostima dobro snalazio i u kojoj mjeri je njegova briga za sudbinu dijela vlastitog naroda prouzrokovala formiranje (ultra) nacionalističkih raspoloženja, grupa i đelovanja. Ali, zar se u ime neželjnih poslijedica jedan državnik, direktno impliciran u nametnuti konflikt, može i smije dezinteresirati za vlastiti narod? I još nešto. U sličnim situacijama, Amerikanci, Grci, Turci, Hrvati, Albanci, Slovenci, Arapi, Kurdi, itd. (i njihove vođe), svi oni imaju pravo da budu nacionalisti (patrioti), da se samoorganiziraju, bore, pa i da pribje- gavaju terorizmu! Svi imaju na to pravo, ali ne i Srbi! -Što se tiče priče kako je Milošević svojom nacionalističkom politikom doveo na vlast Tuđmana, stvar je krajnje neozbiljna. Treba biti ili nedobronamjeran ili ignorant pa ne uzeti u obzir Tuđmanovo povezivanje sa emigrantskim, antijugoslavenskim grupama i nekim zapadnim vladama sedamdesetih godina i u drugoj polovici osamdesetih. Treba usput zaboraviti i na hrvat- ski maspok ranih sedamdesetih i maspokovu propagan- du koja je djelovala na dobar dio hrvatskog naroda i koja

MILUTIN PROPADOVIĆ „ТНЕ APPALLING STORY OF

EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Užasna priča o evropsko-američkom vršljanju u Jugoslaviji) Knjiga na engleskom je dokumentovana iz raznih izvora sa namerom da prikaže pozadinske manipulacije i laži u razbijanju bivše Jugoslavije. Knjiga je u mekom povezu i ima 376 stranica. Cena knjige je $ 12 (SAD dolara) ili odgovarajući iznos u drugoj valuti i može se dobiti na sledećim adresama:

Andra Mandić

Mirko Čečavac

1625 S. Clover Knoll Pl. NEW BERLIN, Wl 531511622 U. S. A.

REXDALE, ONT. M9W 4T4 CANADA

Dušan Popović 141 Dendy St. EAST BRIGHTON, Vic. 3187 AUSTRALIA Cena u SAD dolarima ili ekvivalenat u drugoj valuti: SAD -$ 12; Kanada - $ 15; Evropa i Australija: obična

se tek privremeno primirila do Titove smrti. I da rezimiramo: Milošević u ovom času, u ovom političkom farsiškom procesu koji se odigrava u Hagu, ne vodi borbu (samo) za sebe; što se njega lično tiče, on je unaprijed osuđen. Njegova borba je mnogo šira, histo- rijska. Ona je borba protiv novog totalitarnog svjetskog poretka, protiv neokolonijalizma. Ona je borba za dostojanstvo srpskog naroda, iračkog naroda, afganistanskog naroda, latinsko-američkih naroda, borba i za normalan suživot svih naroda na prostorima bivše Jugoslavije. Ona je borba protiv laži i nasilja, a za dostojanstvo i potrebu malih, siromašnih naroda i država da upravljaju vlastitom sudbinu, da se nitko ne miješa u njihov su- verenitet, da ih ne napada u ime lažnih, izmišljenih razloga. Iz ovih razloga, bez obzira na ličan stav prema Miloševiću, njemu se u ovoj borbi mora pomoći: Javno iskazanim stavovima, svjedočenjima, dokumentima, protestima protiv sadašnjih svjetskih moćnika. I pobije- dit ćemo, konkretno i historijski, jer je istina na našoj strani. P.S. Ako mislite da možete pomoći na bilo koji način u naznačenom smislu, obratite se autoru ovih redaka. Drugi dio ovog farsičnog procesa počima vrlo brzo, za mjesec dana, u junu 2004. Svaki prevod ovog teksta na druge jezike bit će dobrodošao.

Pariz, 5. 5. 2004. ARTEL <artel.co.yu>

8 Bairstow Cres.

Emil VLAJKI

Iskra 1. juni 2004

INTELEKTUALCI NA METI VLASTI I NJENIH SATELITA BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNO- PRAVNIH, 8. maj 2004. godine. OKRUGLI STO: “Intelektualci i društvena stvarnost”, Etnografski muzej - Beograd. Izlaganje Rade Drobca (prilog uz diskusiju) pod gornjim naslovom. (Iskra je neznatno skratila početak izlaganja). *

* *

Intelektualci su sloj obrazovanih, učenih ili umnih Ijudi koji svojim javnim delovanjem pozitivno utiču na svoju sredinu, kritikujući pogrešnu politiku ili pred- lažući nove ideje ili rešenja za pojedine probleme sa kojima se zajednica kojoj oni pripadaju suočava. Ne retko njihova aktivnost se svodi na sukobljavanje sa vlašću zbog čega često imaju probleme. Ipak, njihova uloga u istoriji je velika, imajući u vidu prvenstveno značaj njihovog doprinosa razvoju civilizacije, Ijudske zajednice i naučne i humanističke misli. Ja bih se u ovom izlaganju prvenstveno skoncentrisao na njihov odnos sa vlašću... Sa razvojem nauke, civilizacije i društva sve su veće privilegije i bogatstva onih na vlasti, sve je organi- zovanija sila koja ih štiti, sve je sistematizovaniji sklop zakona koji te odnose uredjuje, ublažavajuči grubost i silu pravima slabijih, ali bez mogućnosti da vlast ozbiljno ograniče. Istovremeno se i nezadovoljni ostali deo zajednice na neki način organizuje u razne forme. Naravno da su za sve promene, pobune i sl. potrebne ideje i vodje pa su tako, u jednom značajnom periodu, intelektualci, o kojima danas govorimo, (ili filozofi kako su ih nekad zvali) imali relativno značajnu ulogu i kreiranju javnog mnjenja. Samim tim su imali i veliki uticaj na političke odluke jedne zemlje. Zbog toga su postali balast sprovodjenju vlasti pa nije bio redak slučaj da su pro- ganjani i kažnjavani. Upravo zbog tog njihovog stradanja za društvene i opšte prihvaćene vrednosti, njihova slika u javnosti, sve do nedavno, uvek je bila pozitivna. U svakom slučaju, borba izmedju jačeg, onog na vlasti, i slabijeg, onih mnogobrojnih podanika, gradjana ili kako god da ih zovemo, i dalje traje. Danas taj odnos karakteriše postojanje najsup- tilnijih metoda kojima vlast neutrališe svaki pokušaj otpora vlasti, unapred, preventivno i potpuno. Pri tome su manipulacije javnim mnjenjem dostigle takav stepen per- fidnosti i kompleksnosti, sve za račun sticanja, očuvanja i uvećanja vlasti, kao osnove za bogaćenje i nekon- trolisano sprovodjenje svoje volje i interesa, da je danas veoma teško razlikovati ko je i šta vlast, a ko je i šta otpor toj vlasti. Pri tome se, uprkos nikad jače i sveobuhvatni- je retorike o demokratiji, slobodama i pravima, sprovodi izuzetno čvrsta diktatura, najjača upravo tamo gde se najviše o slobodama i demokratiji govori. Ta diktatura ne dopušta nikavo ozbiljno protivljenje i uništava ga na svaki mogući način, gde god da ga vidi. U toj su se močvari danas zagubili i mnogi intelektualci, stavljajući se u funkciju očuvanja postojeće vlasti, umesto odbrane

Iskra 1. juni 2004

opštedruštvenih vrednosti jedne zajednice. Pri tome današnji svet više ne možemo posmatrati kao niz odvo- jenih zajednica već kao jedinstvenu celinu jer je razvoj komunikacija, u informatičkom i saobraćajnom smislu, povezao sve zemlje svojim nitima i više nema izolovanih sredina kao nekada. Zato je uloga intelektualaca danas ne samo lokalna, već u mnogo čemu glabalna. Ali, na žalost, vlast je najveći deo intelektualaca i inteligencije stavila u svoju službu kroz najrazličitije forme organizo- vanja. Da bih ovo obrazložio moram dati objašnjenja za par osnovnih pojmova, odnosno moje vidjenje njihovog značenja. Kao prvo, pod vlašću se danas obično podrazumeva politički instrumentarij koji obuhvata parla- ment, vladu i državne organe što je slučaj u većini zemalja. Kraljevine, i ako postoje ponegde, danas su više ukras i tradicija nego efektivna personalna vlast. Medjutim, verujem da je mnogima jasno da je pomenuti instrumentarij često samo alat pomoću kojeg odredjene neformalne grupe sprovode svoje interese i obezbedjuju svoju vlast. Poznato je da klub najbogatijih u SAD finansira predsedničke kampanje već decenijama a da predsednici postaju ličnosti uvek iz istog kruga bogatih i moćnih. U SAD predsednik ima svu izvršnu vlast pa može presudno uticati na sve odluke svoje zemlje - preko državnog aparata a uz pomoć privatnih para. U malim i srednjim zemljama, pritisci iz moćnih zemalja, kroz pretnje sankcijama i vojnim akcijama, i kroz obećanja u političkoj podršci i novcu, mogu uticati na izbor vlasti pa samim tim obezbediti poslušnu vlast koja će štititi interese moćnih zemalja a ne sopstvene zemlje. Primera za to ima mnogo, mislim da ih ne treba navoditi. Dakle, i tu je vlast formalno-pravno u institucija- ma sistema, a faktički van njih, u neformalnim grupama. lako je ovakva situacija prilično saglediva i svedoči o pot- punoj privatizaciji vlasti, države i njenih interesa u najvećem delu sveta, a sprovodi se u formi diktature, nema mnogo otpora takvoj praksi ili su retki. Tamo gde se jave bivaju surovo gušeni i eliminisani za primer drugima. Zar naša zemlja nije dobar primer koji ilustruje upravo iznete teze. Medjutim, tu se ipak postavlja ključno pitanje - zašto nema više otpora? Odgovor je jednostavan. Nakon svih ovih vekova borbe protiv svakog otpora diktaturi, vlast je shvatila vrlo važnu psihološku činjenicu : „Ako zatvorenik ne zna da je u zatvoru, neće ni pokušavati da pobegne". Drugim rečima, autoritarna vlast se danas, poučena iskustvom i koristeći u punoj meri nauku, okružila gomilom pomagača koji je glorifikuju, objašnjavaju, napadaju njene protivnike, otvaraju lažne dileme, raspravljaju veštačke a kriju prave probleme i sl., čime se javno mnjenje sludjuje, uverava da je u ovom svetu „sve u najboljem redu“ da vlastodršci „imaju najbolje namere" i da oni koji se bune predstavljaju „remetilački faktor", ,,teroriste“ i „anahronizme modernog

Intelektualci... doba“, jednom rečju - razbija se svaki otpor i jedinstvo u neprihvatanju nametnutih i ložih rešenja... Svi ti pomagači su danas, praktično, deo vlasti, iako bi se očekivalo da su oni njeni prvi kritičari, da zas- tupaju istinu i rade u interesu gradjana i opšteprihva- ćenih društvenih vrednosti i merila... Na žalost, nije tako. Počnimo od medija. Na sva usta se govori o slobodi štampe, o nezavisnom novinarstvu i o pravu na objektivno i celovito informisanje. Verujem da je mnogima više nego jasno da nezavisno novinarstvo ne postoji. Svaki medij zavisi ili od političke moći (izražene u finansijskoj podršci koju dobija da bi opstao), finansijske podrške (opet), u slučaju privatnih medija, koja ih obavezuje na “kooperativnost” sa vlasnikom ili, na kraju , i u najboljem slučaju, od ukusa čitalaca, što je takodje odredjena zavisnost. U takvim uslovima govoriti o objektivnim mediji- ma je utopija jer svaki od njih, u stvari, zagovara odre- djenu političku ili drugu opciju, zavisno za koji centar moći ili kapitala je vezan. Tu je pravo na objektivno i celovito informisanje mrtvo slovo na papiru. Zaključimo, dakle, da su mediji ispali produžena ruka vlasti ili drugih centara moći, iako je njihov izvorni smisao bio da gra- djanstvu objektivno prikažu stvarnost i svoju kritiku prvenstveno usmere na vlast i njene protagoniste, što bi bilo prirodno pošto njihove odluke utiču na živote svih gradjana. Primeri za zavisnost medija od raznih oligarhija i u svetu i kod nas su više nego jasni. Ima li medija u SAD koji ozbiljno kritikuje militarističku i okupatorsku politiku SAD? Nemojte da nas zavara po koji kritički tekst - on služi samo zato da stvori privid da postoji krirtički sud o vlasti, kako bi umirio potencijalni bunt inteligentni- jih birača i ponekog intelektualca. Nevladine organizacije (NVO) su se u prethod- nom veku namnožile kao pečurke posle kiše. Skoro sve one se finansiraju ili iz državne kase ili iz privatnih fondova, u vlasništvu onih istih koji svojim novcem odredju- ju vlast u SAD ili drugim razvijenim zemljama, pa samim tim i u zemljama na koje stave šapu. NVO imaju ulogu da svojim „nezavisnim” i „naučnim” statusom opravdaju ono što čine vlasti najmoćnijih zemalja, da opravdaju ono što čine i u svojim zemljama i u inostranstvu, ili pak da optužuju vlasti u drugim zemljama ukoliko nisu „ко- operativne” kako bi ih destabilizovale i svrgle, ako je to u interesu oligarhija. Ove organizacije imaju i svoje ogranke u drugim zemljama, zavisno od globalnih interesa velikih sila, i u njima deluju na lokalnom planu u funkciji tih interesa. One su produžene ruke vlasti I nji- hovi prvi pomagači. Dovoljno je spomenuti Medjuna- rodnu kriznu grupu koja se finansira iz privatnih fondova a sačinjavaju je veoma vashodno zapadnog visoko rangirane ličnosti preestablišmenta, ali i brojni „ugledni” pojedinci iz drugih delova sveta, pod njihovom kontrolom. Čime se bavi ta grupa mislim da više nije nepoz- nato. Kod nas, ko nije čuo za Natašu Kandić ili Sonju Biserko. Jasno je za koga one i slične rade. Ovde treba istaći da su nevladine organizacije nastale upravo kao protivteža slobodnim filozofima i intelektualcima koji su u jednom periodu pravili velike probleme vlastima otežavajući im sprovodjenje njihovih interesa na račun interesa većine naroda. U društvenoj

lestvici, nevladine organizacije danas zauzimaju mesto intelektualaca jer, tobože, predstavljaju neprofitna, neza- visna i stručna tela koja postoje da bi pomogla sagleda- vanju odredjenih problema. U praksi, one pomažu vlasti da sprovede svoje naume i unapred suzbijaju svaku pomisao i pokušaj otpora. U ovom sloju, slobodno se može rećl, surogata vlasti, javio se I već opšte poznati pojam “eksperta”. Taj izraz je prazna floskula koja treba da zamagli pogled javnog mnjenja u pogledu onoga što ti eksperti zagovaraju i da njihovim stavovima težinu koju, sami po sebi, nemaju. A oni uvek, ili skoro uvek, čast pojedincima, daju podršku vlasti I njenim potezima, tako što tobože stručno- objašnjavaju i opravdavaju poteze vlasti ili njihove namere. Ipak, intelektualci i danas postoje, u onom svom originalnom značenju. Nekada je učenih i obrazovanih Ijudi bilo daleko manje, pa je njihova reč imala daleko veću težinu, a i vlast ih nije znala baš uvek sputavati u njihovoj misiji. Danas ih je mnogo, ali je najveći broj njih, kako sam istakao, upregnut u neki od mnogobrojnih vidova državnih interesa pa su retki oni koji se u tom originalnom svojstvu pojavljuju... S druge strane, tehnološki razvoj koji je proizveo inflaciju medija i NVO ih je, na neki način, potisnuo u drugi plan jer su NVO i mediji postali posrednik izmedju misli i naroda, sa monopolom na istinu. Na žalost, ako taj posrednik ne radi u interesu naroda i cilju opšte dobrobiti i istine, ni prave misli ne mogu do naroda dopreti pa je zato danas ovakva konfuzija u javnosti i u mnogim glava- ma... lako je izvorni smisao postojanja inteletualaca bio, kao i kod medija i NVO, da budu protivteža vlasti i da svojim kritikama i stavovima pomažu gradjanima da bolje razumeju zbivanja i time utiču na politiku, danas je vlast u prilici da štancuje kvazi intelektualce po potrebi, svoje poslušnike, koje bogato nagradjuje, daje im nes- razmeran medijski i svaki drugi prostor, kako bi potkrepi- la svoju politiku i preko njih uticala na što širi krug glasača. Setimo se samo grupe samozvanih francuskih filozofa (inteletualaca) koji su tokom osamdesetih i devedesetih godina žarili po Francuskoj i svetu svojim antisrpskim govorima: Bernard-Anri Levi, Gliksman, Filkenkraut i mnogi drugi. Oni su, umesto da kritikuju francusku i medjunarodnu politiku agresije i dvostrukih standarda prema Jugoslaviji, kritikovali one koji su Jugoslaviju branili od onih koji su je nasilno i nelegitimno razbijali. Pokušavali su da tu agresiju opravdaju i lega- lizuju. Takvo delovanje je veoma karakteristično za pozi- ciju intelektualaca danas. Najveći broj njih je instrumen- talizovan od vlasti. Ima, naravno, i onih pravih... Ima i poštenih novinara, političara i stručnjaka u NVO. Sigurno ih ima više nego što to izgleda. Ali u današnje vreme masmedija i potpune kontrole vlasti nad protokom svih informacija, njima se ne daje prilika da svoje stavove i mišljenja izne- su, ako su u suprotnosti sa interesima vlasti, a i oni su, uprkos svog poštenja i stručnosti, često žrtve silne pro- pagande i manipulacija koji se valjaju u pratnji sile. Iz svega ovoga nedvosmisleno proizilazi da je danas ne samo veoma teško biti pošten, objektivan i dosledan, već sve da si i takav, odoleti okeanima prevara koje nas okružuju.

Iskra 1. juni 2004

СДА је још 1991. године формирала тајне војне организације чији је циљ био противуставно, насилно отцјепљење СР БиХ од СФРЈ

РАТ ПРИЈЕ ПОЧЕТКА РАТА Прво латентни, а затим и отворени притисци на Србе у БиХ, отпуштање са посла, малтретирање и прогон почели су далеко прије него што је почео сам рат. Вршен је чак и институционални притисак на Србе уз noMoh кадрова СДА који су се налазили на значајним политичким позицијама у СР БиХ. Посебно уз помоћ МУП-а, на чијем челу је био Алија Делимустафић. Начелник Управе за кадровске послове Хилмо Селимовић инструисан директно од Алије Изетбеговића, по хитном поступку отпуштао је кадрове српске национапности и без икаквог законског поступка на руко- водећа мјеста постављао кадрове СДА. Лично Делимустафић је, крајем 1991. и почетком 1992. године, забранио рад на откривању и вођењу поступака против криминалних дјелатности припадника СДАиХДЗ. пише: Зоран Јанковић

Ovo moje izlaganje ima za cilj da onima koji se osećaju intelektualcima, koji svojoj zemlji i svetu u celini žele dobro, a koji ne žele da budu marionete tudjih interesa ukaže na opasnosti koje vrebaju čak i one koji najbolje i najplemenije misle. Moraju biti oprezni i sve proveravati iz ozbiljnih izvora, jer olako prihvaćene „istine” su samo placdarm za složenije manipulacije i nove nepravde i stradanja. Danas je više nego ikad teško biti nezavistan i pošten intelektualac jer protiv sebe imaš ne samo dobro organizovanu i osvetoljubivu vlast, već i zato što se sukobljavaš sa šumom medija, nevla- dinih organizacija, instituta, pa često i sa nerazumeva- njem okoline zatrovane manipulacijama i prevarama, pri čemu aktivnošću suprotnoj interesima vlasti ugrožavaš i svoj puki opstanak. No, bez obzira na sve to, obaveza je i odgovornost svih intelektualaca da se bore za istinu i dobro- bit svoje sredine i svoga naroda, kao i za svet u celini, posebno u današnjim civilizacijskim okolnostima. Teškoće koje su danas prisutne u toj borbi trebalo bi da nas uvere u ozbiljnost situacije i potrebu mobilizacije i medjusobnog povezivanja radi suzbijanja negativnosti u društvu i svetu i napretka čovečanstva, pre svega u humanističkom smislu. To dugujemo ne samo sebi samima, već i svojoj deci, u ime sveta koji ćemo im ostaviti. ARTEL, 13.5.2004. <artel.co.yu>

Iskra 1. juni 2004

Интереси Срба, Хрвата и муслимана почетком деведесетих година у БиХ били су, искрено, до крајности супротстављени. Срби су жељели да БиХ остане у саставу Југославије; мус- лимани су по сваку цијену хтјели да БиХ отцијепе и формирају такозвану суверену и независну Босну; Хрвати су балансирали, не желећи ни једно ни друго. Супротстављени политички интереси најјаче су се артикулисали кроз три националне странке - СДС, СДА и ХДЗ. Међутим, СДА је једина прије рата формирала и своје милитантно крило и илегалне војне организације. Сама идеја о формирању војног крила Странке демократске акције стара је, нај- вјероватније, колико и сама СДА, али се са осни- вањем илегалне паравојске почело у априлу 1991. године (треба ли подсјећати да је рат почео пуну годину дана касније). Упутство о организацији и дјеловању на терену, према властитом признању, израдио је Муниб Биси+i тадашњи помоћник минис- тра одбране СР БиХ, у сарадњи са другим кадрови- ма СДА. Лукава стратегија У оснивању Патриотске лиге, како је пара- војна формација названа у мају 1991. учествовали су и Сефер Халиловић и Русмир Махмутћехајић. Халиловић који ће у јулу 1992. године постати начелник Генералштаба АРБиХ, а данас је хашки оптуженик због почињених ратних злочина, био је задужен да искористи своје војно знање стечено на академији и командно-штабној школи ЈНА и уради формацијско-организациони дио посла и руководи, док је Махмутћехајић имао улогу „политичког коме- сара”. У својој књизи Лукава стратегија, због које данас многи бошњачки ратни кадрови проклињу дан кад је написана, Сефер Халиловић наводи да је у октобру 1991. године Патриотска лига формирала регионални војни штаб Сарајевске регије, општинске војне штабове, просторне, маневарске, специјалне, диверзантске и противдиверзантске јединице, јединице родова, логистичке базе. Војном штабу командовао је Сефер Халиловић док су политички штаб Патриотске лиге руководили Омер Бехмен и Ејуп Ганик У љетним мјесецима 1991. године СДА и Патриотска лига на подручју Мостара и Херцего- вине организовале су тајно наоружавање мусли- мана, у ма сарадњи са илегалним војним организацијахерцеговачких Хрвата у Читлуку. Процес наоружавања муслимана и Хрвата до јесени 1991. године обухватио је подручје цијеле БиХ. Оружје и војна опрема долазили су разним шверцерским каналима, а највише из Хрватске и преко Хрватске. Патриотска лига у тајности је организовала одлазак муслимана из појединих градова на војну

Rade Drobac

Рат прије почетка ... обуку у МУП Хрватске у Кумровец, Лучко, Ракитје и још неке центре, а муслиманске старјешине, које су масовно дезертирале из ЈНА, инкорпорисане су у структуре Патриотске лиге. У периоду од априла до септембра 1991. године из Сарајева су у неколико наврата послане групе од 15-20 младића на обуку у терористичке кампове у Либији. У међувремену заврашвани су послови израде формације, организације и структуре коман- довања Патриотској лиги: кризни штаб је урадио шему штабова по регионима и општинама, са инструкцијама о саставу, МТСу, начинима и сред- ствима везе и планом основних активности. Шема организације и план активности прилагођени су илегалном, незаконитом дјеловању, а формиране су и специјалне јединице. Патриотску лигу сачињавале су различите јединице: „Зелене беретке” под командом Емина Швракића, добровољачке једи- нице „муџахира”, специјалне, позадинске, сани- тетске и друге намјенске јединице, као и војна орга- низација „Босна” под командом Керима Лучаревића. Команданти и припадници Патриотске лиге при- ликом ступања у њене редове морали су да „положе заклетву муслиманском народу”. Кад је почео рат на простору БиХ, Патриотска лига је, према ријечима Сефера Халиловића, имала девет регионалних и 103 општинска штаба са 98.000 при- падника. Подсјетимо се да је цијела тадаања СР БиХ имала укупно 109 општина. У прољеће и почетком љета 1991. године припадници „Зелених беретки”, још увијек у цивил- ним одијелима, тајно су се обучавали у руковању оружјем у сали Дома културе на Бистрику у Сарајеву и на још неколико локација. Команданти Патриотске лиге предлагали су, према изјави Муниба Бисића Ослобођењу, да се са ратом у БиХ отпочне оног момента кад је почео рат у Хрватској. Предлагано је рушење мостова на Дрини и блокада комуникација, да би се спријечила стратегијска операција извлачења ЈНА на борбене положаје, али политичко крило муслиманских па- равојних формација сматрало је да још увијек нису довољно јаки да се сукобе са ЈНА, која је тада била једина регуларна војска у СР БиХ. Дакле, СДА и њене тајне војне организације биле су још 1991. године спремне да примијене силу у циљу противус- тавног отцјепљења БиХ од СФРЈ. Да је ово истина, показало се и послије рата, приликом рјешавања статусних питања учесника у рату АРБиХ, када су припадници Патриотске лиге и „Зелених беретки” поставили питање „учешћа у одбрани земље прије проглашења ратног стања”. Борбене активности прије почетка рата Прво латентни, а затим и отворени притисци на Србе у БиХ, отпуштање са посла, малтретирање и прогон почели су далеко прије него што је почео сам рат. Вршен је чак и институционални притисак на Србе уз помоћ кадрова СДА који су се налазили на значајним политичким позицијама у СР БиХ.

Посебно уз помоћ МУП-а, на чијем челу је био Алија Делимустафић. Начелник Управе за кадровске послове Хилмо Селимовић инструисан директно од Алије Изетбеговића, по хитном поступку отпуштао је кадрове српске националности и без икаквог законског поступка на руководећа мјеста пос- тављао кадрове СДА. Лично Делимустафић је, кра- јем 1991. и почетком 1992. године, забранио рад на откривању и вођењу поступака против криминалних дјелатности припадника СДА и ХДЗ. Почетком јануара 1992 (мјесецима прије почетка рата) припадници „Зелених беретки”, изго- варајући се да врше обезбјеђење, заузели су прос- торије РТВ Сарајево истиснувши припаднике МУП- а. Претресали су људе приликом уласка у зграду, малтретирали их, а Србе, од којих су се поједини већ налазили на листама „непожељних”, спреча- вали су да дођу на посао. Овоме се покушао супротставити шеф обезбјеђења РТВ-а Здравко Шипка, па су га „Зелене беретке”, у прољеће 1992. године, брутално ликвидирале. Тиме су створени предуслови да тадашња РТВ Сарајево постане извор пропаганде СДА, којом се заговарало про- тивуставно отцјепљене СР БиХ од СФРЈ. „Зелене беретке” почеле су отворено да се крећу по Сарајеву у униформама и са наоружањем, а и цивили, припадници војних организација СДА почели су да јавно носе оружје. Заустављали су возила и пјешаке, вршили неовлаштено легитими- сање и претресање. ЈНА, ма колико се трудила, није више могла остати по страни. Тако је 20. 1. 1992. године одржан састанак Колегија војне области са члановима Предсједништва СР БиХ на коме је команда упоз- нала чланове Предсједништва са формирањем војне области и истакла свој став да ЈНА има обавезу да брани СФРЈ и не прихвата насиље. Овакав став ЈНА изазвао је жестоку реакцију мус- лиманског члана Предсједниатва Алије Изетбе- говића. Изетбеговић је тада отворено рекао да он не прихвата Југославију „јер ње више нема”. Све то дешавало се у јануару 1992. а референдум о от- цјепљењу БиХ од Југославије услиједио је тек кас- није. На дан одржавања референдума, 1. 3. 1992. године, на коме су учествовали само муслимани и Хвати, „Зелене беретке” убиле су првог Србина у Сарајеву. Убиство српског свата десило се послије вјенчања у цркви, кад су наоружани муслимани, припадници „Зелених беретки”, покушали да отму заставу од сватова. Један од нападача испалио је четири хитца у свештеника Раденка Мировића, а Рамиз Делалић звани Ћело, познати сарајевски криминалац и један од вођа „Зелених беретки”, пуцао је у Николу Гардовића и убио га. Један од нападача рекао је српским сватовима: „Све ћемо вас побити!” Одважнији присутни Срби покушали су да ухвате нападаче али је униформисани полицајац наоружан аутоматском пушком, умјесто да гони злочинце који су пуцали у сватове, спријечио да их ухвате. Овај догађај унио је немир међу Србе у Сарајеву и БиХ. Посебно чињеница да нити један од нападача, иако је њихов идентитет полицији био

Iskra 1. juni 2004

познат, није ухапшен. Рамиз Делалић касније командант у Армији БиХ, јавно се пред камерама ТВ Сарајево хвалисао како је убио Николу Гардовића. За ово убиство никад није одговарао, а све вријеме СДА га је штитила да не дође под удар закона. Чак су га муслимани у Сарајеву сматрали својим херо- јем. Свугдје у свијету овај чин се назива својим правим именом-тероризам. Hoti између 3. и 4. марта 1992. била је предвиђена за покољ Срба у Сарајеву. Команда ЈНА у Сарајеву ставила је до знања Алији Изетбеговићу да располаже овом информацијом. ЈНА је извршила притисак на Изетбеговића па је одустао од плани- раног, а услиједило је јавно обраћање становништву - Изетбеговића, Караџића и генерала Кукањца са позивом на ред и мир. Ноћи, између 4. и 5. априла 1992. око 24 часа, по наређењу помоћника министра унутрашњих послова Авде Хебиба, шифрант у центру везе МУП- а Мустафа Фејзић емитовао је специјалну депешу станицама јавне безбједности у Сарајеву. Послије ове депеше у Станици јавне безбједности Ново Сарајево убијен је милиционар, Србин Перо Петровић који се ту случајно затекао. Исте те ноћи у Станици хитне помоћи око 150 припадника „Зелених беретки” добило је униформе и наоружање. Пред зградом МУП-а у улици Борише Ковачевића у Сарајеву муслиманима је, 6. 4. 1992. године, јавно дијељено оружје уз давање на увид личне карте, чиме се провјеравало да ли је онај који ће добити оружје муслиман. Истог дана промије- њене су легитимације Министарства унутрашњих послова: муслиманима су подијељени беџеви на којима је писало име, а Срби су спречавани да дођу на посао. Свим општинским и окружним штабовима ТО 15. 4. 1992. године упућена је Директива су- веренитета и независности БиХ, у којој су захтије- вани напади на ЈНА и војне објекте, а коју је пот- писао командант ТО Хасан Ефендић. Идејни творац Директиве била је СДА са Алијом Изетбеговићем на челу, а Ефендић ју је само оперативно реализовао. Упућена је на адресе окружним штабовима ТО: Бихаћ Горажде, Добој, Ливно, Мостар, Сарајево, Тузла, Зеница, али и општинским штабовима. Као непријатељ под тачком „А” наводи се шест корпуса војске, коју називају ЈА. У Директиви се даље каже: „Одлучио сам: одмах извршити мобилизацију цјелокупног састава ТО РБиХ, убрзано наставити са формирањем борбених јединица у свим општинама, које ставити под заједничку команду општинских, окружних штабова и штаба ТО РБиХ, а затим брзим и енергичним дејствима сломити нападну моћ непријатеља примјењујући еластичне облике маневра (засједе, обиласке, обухвате) уз благовре- мено запречавање. Одмах извршити заузимање складишта наоружања и муниције и блокирање касарни и заробљавање припадника ЈА на тери- торији РБиХ.” У Директиви се наређује да се у сас- таве јединица укључе и припадници Патриотске лиге. На сједници Предсједништва БиХ одржаној 17. 4. 1992. команда ЈНА тражила је објашњење ове

Iskra 1. juni 2004

Директиве, али им је Изетбеговић ускратио одговор, иако ниједног тренутка није негирао да она постоји. Услиједили су разговори у Лисабону. Изетбеговић је прихватио споразум о будућем уређењу БиХ, такозвани Кутиљеров план, који је предвиђао подјелу БиХ, али је након повратка у Сарајево одус- тао од мирног рјешења проблема и вратио се ратној опцији. Након више напада на објекте ЈНА, усли- једили су преговори и договорено је да команда Друге војне области 3. 5. 1992. мирно напусти Сарајево. Муслиманска страна још једном је прекршила дато обећање и догодио се познати злочин над колоном ЈНА у Добровољачкој улици. Јединицама које су извршиле злочин командовали су: Ејуп Ганић Исмет Бајрамовић Јован Дивјак, Хасан Ефендић Фикрет Муслимовић Зоран Чегар, а посебно се „истакао” Јусуф Празина. Рат у рату Колико су интереси у БиХ били супрот- стављени, а односи замршени, и колико су неутемељена једнострана гледишта на ратна дешавања, најбоље се види кроз муслиманскохрватске односе. Иако формално припадници АРБиХ, Хрвати никад нису у потпуности прихватили да су интегрални дио ове оружане формације. У документу Армије БиХ под називом: „Хрватско вијеће обране (ХВО) - однос према рату у БиХ”, који је потписао тадашњи командант Расим Делић јасно се види да су хрватски интереси били усмјерени у неком другом правцу. Али и још много тога. „Сценарио преузимања власти је свугдје био исти: легална власт се оптужи за неспособност, формира се власт ХВО-а и постепено се преузимају све ингеренције власти у које улазе само представници ХВО-а и скоро искључиво Хрвати. Преузима се сва привреда, уводи се хрватски динар, за грађане других националности уводе се пропуснице за напуштање територије општине уз плаћање девизама. То наилази на отпор, прије свега код мус- лимана”, жали се Расим Делић у документу од 18. 11. 1992. године. Делићу посебно смета што Хрвати не уважавају власт БиХ, али највише што овакви односи угрожавају снабдијевање АРБиХ наоружа- њем и војном опремом, које се, очигледно, све ври- јеме одвијало преко Хрватске упркос ембаргу међународне заједнице на увоз наоружања. „У ври- јеме било каквог спора ХВО-а са легалним власти- ма РБиХ или Армијом РБиХ, затварају се сви путеви ка Хрватској и из Хрватске. Посебно се шиканирају муслимани. Због оваквог односа ХВО-а према држави РБиХ и њеним народима, прије свега муслиманима, није обезбијеђен сталан доток хумани- тарне помоћи (хране, лијекова и др.) за становништво, а посебно наоружања и војне опреме за Армију РБиХ”, жали се Расим Делић1992. године. ПАТРИОТ (Република Српска) БРОЈ 115, 3. 4. 2004. <patriotmagazin.com>

ПАТРИЈАРХ ЈОСИФ РАЈАЧИЋ После сеобе Срба од 1690. године, под руковођењем патријарха Арсенија III Чарнојевића, а актом од 28. јуна 1694. године спроведена је реорганизација Српске православне цркве у Хабзбуршкој Монархији, на просторима где су Срби били једини живаљ. Тиме је створена једна нова аутономна Српска црква од 7 епархија, која ће после смрти патријарха Арсенија III Чарнојевића (1706) да постане Крушедол- ска, а затим 1713. године Карловачка митрополија. Опстојала је укупно више од два века. На њеном челу налазило се укупно 13 митрополита. Први од њих, Арсеније III Чарнојевић, као и седми Арсеније IV Јовановић - Шакабента (вођа Сеобе Срба из 1737. године) били су патријари, али су они дошли из Србије. Трећи по реди митрополит бејаше Софроније Подгоричанин, који ову титулу задоби од пећког патријарха Калиника I, путем грамате. Та грамата сматра се уједно и званичним актом којим је Пећка патријаршија признала аутономију Карловачке митрополије. Осталих 7 архијереја Карловачке митрополије, били су патријарси, али изабрани на просторима изнад Саве и Дунава. Први од њих био је патријарх Јосиф Рајачић. Колико је познато преци патријарха Рајачића доселили су се из Рашке области у пусте пределе између Капеле и Велебита око 1642. године. Родоначелник породица Рајачић - Рајак - саградио је 1649. кућу у Лученима, код Бриња, дакле у Лици. У тој кући живели су сви преци патријарха Рајачића. Најпре, уз поменутог Рајака и његов стриц Манојло, први српско-православни свештеник у породици. Унук Рајака, Јанко постаће такође српски свештеник, кога ће рукополижити патријарх Арсеније III Чарнојевић у манасатиру Крушедолу (на Фрушкој Гори). Српскоправославни свештеник биће и Јанков син Миланко. Опет, Миланков син Лука, протојереј - ставрофор, биће отац Илије Рајачића, чије ће монашко име бити Јосиф. Јосиф (Илија) Рајачић родио се 20. јула 1785. године, у Лучанима, код Бриња. У Брињу је похађао немачку граничну школу. Даље школовање је нас- тавио у Загребу, Сремским Карловцима (гимназија), Сегедину и Бечу. У Сегедину је завршио студије филозофије, а у Бечу правне науке и књижевност. Богословију је завршио у Плашком у Лици. После монашења, веома брзо је постао архимандриг манастира Гомирја. А већ 1829. године

посвећен је за Српско-православног епископа у Шибенику. Готово у целој Далмацији тадашњи епископ Јосиф Рајачић уживао је веома леп углед и подједнако је уважаван како од православаца, тако и од стране римокатолика. Године 1834., епископ Јосиф Рајачић, премештен је у Епархију вршачку, која је у то доба била и најбогатија Српска епископија изнад Саве и Дунава. И у Вршцу је оставио леп утисак с обзиром да је био иницијатор оснивања српске гимназије, за чије је отварање приложио 3.600 форинти. После смрти Карловачког митрополита Стефана Станковића (1841.) бечки цар Фердинанд V за администратора је поставио у Митрополији бачког епископа Георгија Хранислава. Међутим, Српски народ је за наследника митрополита Стефана Станковића 1. октобра 1824. године изабрао вршачког епископа Јосифа Рајачића. И тако га је иногурисао у чин митрополита. Баш некако у то време, дошло је до великог заоштрења односа између Мађара у Јужних Словена (чинили су их Срби и Хрвати). Мађари су наметали увођење мађарског језика у Хрватску и Славонију, иначе своје провинције. Хрватско - славонски Сабор са средиштем у Загребу томе се оштро успротивио, дакако без већег успеха. Успротивио се овој работи и Илирски покрет Људевита Гаја (пореклом Француза), а што је интересантно митрополит Рајачић је овоме покрету дао велику подршку, сматрајући да је мађарском најављеном реформом угрожен и српски живаљ. Са аспекта могуће мађаризације Срба, Рајачић је био у праву и то апсолутно. Али са становишта, могуће кроатизације Срба, а што је и био наум Илирског покрета свакако није! На сву срећу, Илирски покрет није богзнашта наудио Србима у Аустријској Монархији, али се нас- тавило са грубом мађаризацијом у Угарској. Мађари су изјављивали да у Угарској не приз- нају ниједну другу народност сем мађарске. Упорно су захтевали да сви српски свештеници морају знати мађарски и да се сви протоколи Српске православне цркве морају водити на овоме језику. Све ово, примирало је Србе да поново траже своју аутономну територију у односу на Мађаре, приз- навање свога језика и своје народности. Стога је 1(13) маја 1848. године сазвана Велика народна скупштина Срба у Сремским Карловцима. Поред званичних делегата на овој скупштини

Iskra 1. juni 2004

су били и изасланици из Србије са протом Матијом Ненадовићем и већим бројем школске омладине, међу којима су били и Јован Ристић, Јеврем Грујић и многи други. Силну масу Срба, прво је поздравио митро- полит Јосиф Рајачић, а главни говорници су били сја- јни оратори Сергије Каћански и Никанор Грујић. У својим говорима, показивали су они народу оригиналне привилегије (добијене од бечког двора још 1690. године), те су на основу њих тражили да се обнови патријаршиско достојанство и да Срби добију свога војводу. Тада је скупштина једногласно извикала митрополита Јосифа Рајачића за патријарха, а пуковника огулинске регименте Стевана Шупљикца за Српског војводу. У свечаној сали Магистрата у Сремским Карловцима, делегати ове Скупштине су 3(15) маја прогласили Срем, Барању, Бачку и Банат за Српску Војводину - Војводину Србију. Убрзо потом, доћи ће и до стравичног Српско мађарског рата, који ће се протегнути и на 1849. го- дину. Бечки двор, у прво врме одлуке Мајске скупштине неће признати. А да би до признања срп- ских народних захтева ипак дошло упутиће српски народ једну депутацију на челу са патријархом Јосифом Рајачићем бечком суверену, у Инсбрук, где се он тада налазио. Истовремено, хрватски Сабор није се могао одржати, јер новоименовани бан, барон Јосип Јелачић (од мајке православне Српскиње и оца Србина - като- лика) није положио заклетву. Додуше, није је имао ни пред киме полижити, јер је загребачки надбискуп Словак Јурај Хаулик (први загребачки надбискуп) изненандо нестао. Управо тада у Загреб су пристигли српски депутарци на челу са патријархом Јосифом Рајачићем. Тада је народ захтевао од српског патријарха да инсталира у чин бана Јосипа Јелачића. И у хрватском Сабору, 24. маја 1848, године патријарх је барона Јелачића устоличио и благословио својим крстом. Даривао га је и драгоценом сабљом која се сада чува у фрањевачком самостану у Широком Бријегу. Такође, поклонио му је и 100 хиљада форин- ти, да би овај наоружао српске граничаре за борбу противу Мађара. Одушевљени народ је на рукама после овога чина носио и патријарха Рајачића и бана Јелачића пуна два километра до цркве св. Марка у Загребу. су:

Хрватске Сабор донео је тада декларацију да

„Срби и Хрвати, истородна браћа, која имају у Хрватској иста права имати!” А уз то, хрватски Сабор је и признао све одлуке Мајске скупштине. Мало касније, од аустријског цара и угарског

Iskra 1. juni 2004

краља Фердинанда V патријарх Јосиф Рајачић је одликован титулом „тајног саветника”. Тек манифестом од новог бечког суверена Фрање Јосифа, од 15. децембра 1848. потврђени су закључци Мајске скупштине. Нажалост само пар дана касније умро је Српски војвода Стеван Шупљикац, а нов војвода више није биран. Цар узе у своју титулу и назив „велики војвода Војводства Србије”, а Јосиф Рајачић је био први патријарх који је изабран у овим крајевима. А та титула остала је и свим каснијим кар- ловачким митрополитима. Ратна збивања на просторима тадање Аустријске царевина окончана су августа 1849. године, када је руски цар Никола I послао војску која је сасвим скршила Мађаре. Најзад царским патентом од новембра 1849. године, готово су укинуте све тековине Мајске скупштине. И то тако што је Српској Војводини (Војводовини Србији) придодат и ткз. Темишки Банат, уз јасну намеру да се разводни српска демографска већина. Главним градом ове „творевине” проглашен је Темишвар, а службени језик постао је немачки. Бечком двору ни то није било довољно. Очигледно „из захвалности” према Србима, а што су их подржали противу Мађара, Српска Војводина је уки- нута 15(27) децембра 1860. године. Дакле, укинута је царском одлуком, а због „државноправних претензија” Угарске и уклопљена је у њу. Дотична царска одлука о укидању Војводовине Србије дала је повода за сазивање Сабора 1861. године. Сабор је сазван опет у Сремским Карловцима уочи Благовести 21. марта (2. априла) и трајао је до 9(20) априла 1861. године и прозван је Благовештен- ским Сабором. Директно и без околиишења, Сабор је тражио посебну Српску област са унутрашњом управом, те да се Србима у овим земљама осигурају јемствована права, а особито два главна фактора политичког жи- вота: народност и језик. Царствујушћи Беч није ове закључке ни узео у разматрање и Српска Војводина је тако остала сједињена са Угарском. И када све резимирамо, можемо закључити да се патријарх Јосиф Рајачић у време бурних догађаја 1848/49. и 1861. године истакао и као политичка личности, али и као један од вођа српског народа изнад Саве и Дунава. Сем тога, међу српским национом оставио је он неизбрисив траг и на црквеном и на просветном плану. Забележио је, да је на угарској Дијети (парламенту) у Пожуну (данас Братислава) током 1842. и 1843. године у више говора на перфектном латинском језику, одбио све захтеве да се Српска православна црква изузме од власти бечког цара и потчини Пешти. На лични захтев, тада митрополита Рајачића, аустријски цар је 1846. године проширио и трећи члан угарске Дијете и на православне. Тако су Срби у Аустријској царевини добили и верску и политичку

Патријарх ... равноправност, али је под притиском католика цар ову одлуку повукао још исте године. Пре 1848. године, патријарх Рајичић је сагра- дио свој двор Илион (Троја) у коме је сада смештен Музеј Сремских Карловаца, са малим вртом на север- ној страни, а 1848. године и зимску башту (она је задржала првобитан изглед). Уколико се у земљи Србији изврши денационализација, па се ово национализовано здање врати потомцима патријарха Рајичића, намеравају они уз сагласност Синода Српске православне цркве, да у њему отворе Музеј патријарха Рајичића и Фонд за школовање надарене српске деце. У два наврата патријарх Рајичић је молио бечког суверена за дозволу да у Сремским Карловцима оснује Семинар за богослове, али без успеха (1846. и 1847. године). Семинар за богослове у Сремским Карловцима изградиће се тек у време патријарха Георгија Бранковића уз помоћ новчаних средстава из Фонда највећег српског добротвора Саве Текелије почетком XX века. У Карловачкој митрополији, на заузимање патријарха Рајачића основане су и многе основне школе. Огромним његовим заузимањем, карловачка гимназија је 1952. године добила седми, а 1853. године и осми разред. Прелаз на осми разред омогућио је патријарх тиме што је дао 10 хиљада форинти од новца које је послат из Русије за оправку разорених цркава и за помоћ сиромашном становништву Српске Војводине (пострадалом за време Српско - мађарског рата 1848/49. године). Прилог гимназији дао је и тадашњи темишварски владика, доцније патријарх Самуило Маширевић. На сва његова тражења да карловачка гим- назија добије право јавности и да се у њој полаже испит зрелости није успео. Оствариће се то тек 1873. године. На епископској конференцији у Бечу 1851. године, патријарх Рајачић је покренуо питање о потре- би оснивања универзитета у Сремским Карловцима и посебице је апострофирао његов значај на културном пољу. С тим у вези му је његов синовац Александар Рајачић (аудитор - секретар Српске Војводине) 1854. године направио елаборат о оснивању медицинског, правног, богословског и филозофског факултета и студентског дома у Сремским Карловцима (зато Сремске Карловце и називају „Српским Хајделбергом”). У оквиру ових институција, елаборат је предвиђао да треба основати разне кабинете, биб- лиотеке и музеје. Патријарх Рајачић је 1854. године покушао да ту акцију конкретизује штампањем. Позива за прикупљање прилога за Српско свеучилиште у Сремским Карловцима. Аустријска цензура брани штампање ових позива, пошто за то није постојало

одобрење државних власти. Покушао је такође патријарх Рајачић 1853. године да се Матица Српска (основана 1826. у Пешти) пресели у Сремске Карловце, али узалуд. Наиме, на скупштини Матице Српске од 21. августа 1853. године већина је гласала за Нови Сад (исто је реализовано 1864. године). Према језичкој реформи Вука Стефановића Караџића, патријарх Јосиф Рајачић је имао веома негативистичан став. И у смислу тога, 1855. године упутио је веома оштар протест карловачкој гимназији и њеној управи, захтевајући да исту одбаци. Заузимањем патријарха Рајачића у Сремским Карловцима је отворена Митрополиско - гимназијална типографија 1858. године. Није била дугог века, и укинута је 1866. године. Исто тако, патријарх Рајачић, итекеко је водио рачуна о наставном плану и програму у клирикалним школама (богословијама), а о чему сведочи и писмо пакрачком владици Стефану Крагујевићу од 28. марта 1858.године У Сремским Карловцима, изградиоје патријарх Рајачић и данашњи „стари патријаршиски двор” 1859. године. И њега је осветио темишварски владика Самуило Маширевић. У њему су били смештени Конзисторија, Библиотека и ту су имали своје собе придворни калуђери. Јуна 11. 1861. године, посветио је патријарх за свог викарног епископа Никанора Грујића, архиман- дрита манастира Крушедола. Овај ће касније постати и пакрачки владика. Никанор Грујић се бавио и књижевним радом и писао је под псеудонимом „Срб - Милутин”. Својим тестаментом, одредио је патријарх Рајачић (иначе био је веома богат човек) и 7 хиљада форинти за оснивање Фонда за парохијаско свештен- ство, а издвојио је и извесну своту новца и за болницу у Сремским Карловцима (она одавно не постоји). Патријарх Јосиф Рајачић умро је 1(13) децем- бра 1861. године у Сремским Карловцима. Сахрањен је у Сремским Карловцима у Саборном храму Св. Николе. Др Војислав Недељковић

Хуманизам - нови ’бог’ верског образовања. Хуманизам, однос према сексуалности и етика

богатства биће предмет националног програ- ма религиозног образовања. Фред Нејлор, пред- ставник Родитељског савеза за избор у образовању каже: „Хришћанство је битни део наше историје и традиције а приказано не више важним деци у Британији од осталих светских религија. Резултат је мултикултурна папазјанија". Представник Ан- гликанске цркве, канон Џон Хол је помирљивији: „Програм не говори о атеизму, већ о хуманизму. Не може се говорити о вери, а не схватити... да ће у разреду бити деце чији родитељи не верују у Бога." (Дејли Телеграф, 27.4.4.)

Iskra 1. juni 2004

Поводом последње књиге Милутина Пропадовића

ЛАЖ КАО ИСТИНА Mllutin Propadovich: "ТНЕ APPALING STORY OF EURO-AMERICAN MEDDLING IN YUGOSLAVIA" (Застрашујућа прича o европско-америчком вршљању у Југославији), Милвоки, Висконсин, 2003. *

* *

Последњих година појавио се немали број књига са веома вредним критичким анализама свега оног што се дешавало на просторима, сада већ последње бивше, Југославије, нарочито у задње две деценије минулог 20. столећа. Једна од књига из те и такве „библиотеке” је свакако и књига писана на енглеском језику „Застрашујућа прича о европско-америчком вршљању у Југославији” од Милутина Пропадовића (овде је, реч вероватно о псеудониму који би могао бити презиме сваког Србина и Југословена), која је објављена прошле године од стране Америчко-југословенске асоцијације „Јадран” из Милвокија. Сам аутор већ у наднаслову на корицама књиге поставља питање (пре аксиом него питање): "Како рећи истину кад цео свет тврди супротно?” (How to tell the truth when “the whole world” claims the opposite?). У том узводном и „уз ветар” тону и на трагу поменуте запитаности аутор је веома убедљиво прошао свих 376 страница ове необично храбре и поштене књиге, консултујући веома обимну литературу, неретко печатану и због познатог демократског „разлога” „Само да се Власи не досете”. У човековом, не ретко, двопапкарском батр- гању и бауљању кроз историју и разисторију, лаж се често, онако кратконожна, покушавала премандурити у истину и још чешће имала у томе успеха и поприлично дуг век, нарочито у ратним условима. Последњих пет или шест деценија та и таква „алхеми- ја” претварања лажи у априорну и беспоговорну истину полако је почела попримати глобалне размере, пропорционално са повећавањем брзине протока информација на нашем шару. Посебно високу цену овом „тренду” савремене збиље, равну правој природ- ној катастрофи, српски народ видовдански крваво плаћа непрекидно још од оног злогуког 27. марта оне 1941. негодине. Тај црни континуитет народног обе- страгања настављен је готово полувековним брозари- јумом и „вуненим временима”, да би последње две деценије прошлог и јадно неспокојни почетак овог века „титовирани” српски народ стигао под свој највећи упитник. Никад више безочнијих манипулација и најциничнијих лажи, завађених и са најелементарни- јом логиком није изригано од стране светских моћника на српски рачун као што је то чињено свих ових годи- на. И Пропадовић у својој књизи анализује узроке и „разлоге” овом нечувеном и оркестрираном злу. Он полази од тих предмартовских и двадесетседмомартовских дана и визија кнеза Павла и Драгише Цветковића у смислу налажења начина за спас, када је већ бољи део Европе био увелико на коленима, а и ниже, пред налетом Хитлерових нацистичких хорди у њиховом походу ка стварању -

Iskra 1. juni 2004

„новог светског (не)реда”. Черчил и Рузвелт већ су били стигли у телеграфском року да купе за јефтине паре тај злочувени двадесетседмо-мартовски „пре- врат” (уз незаобилазну партиципацију Ј. Б. Броза и његових ватиканских комуниста). Нешто касније ће Черчил у једном писму Јосифу Висарионовићу Стаљину „стићи” да „каже”: „Истина је тако драгоцена у ратном времену и треба да је увек окружена стражом лажи”. Тако је дошло и до Јалте и највеће српске несреће после оног првог Видовдана 1389. године. Та стража лажи као да је настављена без прекида до ових предвидовданских дана 2004. године после Христа, с тим што је код нових „Черчила” (и „Рузвелта”) она буквално постала - мртва стража(!)! Истина, када је у питању овај велики љубитељ виски- ја и „заштите” истине помоћу кордона лажи, какав је био сер Винстон Черчил, он је „ипак” стигао једне „прилике” да се „извини” последњем краљу од Југославије (када то он више номинално и ванправно није ни био, управо Черчиловом заслугом): „Жалим, дубоко жалим, Ваше Величанство, за све што се оди- грало!... Ја Вас нисам издао, ја сам био преварен!" (С. Р. Влаховић: „Зборник докумената Британске архиве", Бермингам, 1985, стр. 519). Тих ратних година и тог светског рата један амерички официр, привржен истини, пуковник Мекдауел, шеф америчке војне обавештајне мисије при Михаиловићевој Врховној команди ЈВУО, жалио се својим претпостављеним о „очигледним и упадљивим нетачностима у извештајима о делатностима парти- зана, јер се без проверавања прихватало све што су партизани сами о себи јављали”. Одмах је добио одговор: „Маните се нетачности, главно је да прогу- рамо Тита” (Никола Кордић, лични пратилац Драже Михаиловића од априлских дана 1941. године - прим. М. Р.: „Кроз рат са Дражом", Београд, 1998, стр. 109). То „прогуравање” Тита и његове му најближе родбине и потомака (како физичких, а тако и ових текућих ДОС-манлијских) настављено је са истих адреса још безочније чак и после Брозове наводне физичке смрти. Велика већина титовираних генерација, нарочито тзв. послератних, које ће ненадно постати предратне и ратне (и сам потписник ових редова је припадник једне од њих јер је рођен 1947. у Смеде- реву), била је убеђена да је Ј. Б. Тито у свој својој гени- јалности, најмање - бесмртан. У ширем склопу горњег контекста Пропадовић објашњава како је пропала најновија Југославија и колико је убојите лажи морало бити потрошено и колико су убојице у томе профитирале. Бројне људске жртве, поглавито српске, у актуелним светским центрима моћи и лажи водиле су се под рубриком - колатерална штета! Чак би се и сам Белзебуб можда постидео овог и оваквог безочног цинизма. Сам аутор, у свом ,,/л Memoriam” покојној Југославији, каже да је она била најбоље решење, како за све југословенске нације и националности, тако и за Европу и САД. Садашњи догађаји и њихови резултати деструкција, патње и смрти су најбоља потврда горњег закључка,

Лаж к а о . . . каже он на крају књиге. Како је Хитлер распарцелисао Краљевину Југославију, слично су „урадили” актуелни светски властодршци, људи са великом номиналном моћи али, уствари, лутци мултинационалних компани- ја за производњу најубојитијих оружја и сопственици малих личних култура, са којим су други управљали и управљају, а о којима се ништа и не зна. Срби су по правилу платили необично високе цене, како и инста- лацијама свих Југославија, тако и у њиховим субју- гацијама и нестајањима, уз неподношљиво присуство непостојања и најелементарнијих постулата тзв. међународног права (ако се у последњих педестак година уопште и зна шта то чудо, уопште значи и која му је „улога”). Прво су се догодиле Словенија и Хрватска и њихово претходно наоружавање, уз присуство немачког, а после и других западних НАТО језика. Све је то било „нормално” и њихова сецесија, супротна свим начелима међународног права и организације Уједињених народа веома брзо је подржављена, како из „непогрешивих” и недодирљивих ватиканских катакомби, тако и из других, ништа мање додирљиви- јих и неприкосновенијих, центара светске моћи. Фрањо Туђман, доктор историје са неког вечерњег уни- верзитета, доказани плагијатор Мао Цетунгових књига и бивши Брозов генерал (са промашеном темом на генералском испиту) јавно и без пардона сикти са го- ворнице на загребачком Јелачић плацу (Трг републике у Брозно време) како рата не би ни било да га Хрватска није хтела! Нове усташе су користиле чак и униформе снага тзв. Уједињених народа да би поново запосели један Јасеновац и то на Први мај 1995. И Срби су зато били опет криви!?. Требало је чак и њиховој деци отерати осмех са лица (парафраза једне „изјаве” Л. Иглбергера), а саме „Србе треба бацити на колена" („изјава” немачког министра иностраних послова Клауса Кинкела), „зато” што су „Срби злочиначки дупеглавци” (Ричард Холбрук, амерички банкар, пре свега, и саветник Била Клинтона, почасног доктора садашњег арнаутског унезверитета у српској Приштини, насталог девастирањем и паљењем (може и обратно) стварног Универзитета у Приштини, који је финансирала српска држава све до НАТО-ве „бомбардерске кампање”, као посебне врсте непримећеног (тамо где треба и где се све примећује) међународног злочина. Пре тога су у запечаћеним вагонима из Словеније довезени у Београд убијени ненаоружани војници ЈНА (необична и оригинална „досетка” у „одбрани” земље празним пушкама, увек насмејаног и расположеног „југословенског” премијера Анте Мар- ковића, чији су млади дани били везани са обостраним породичним пријатељством са породицом др Анте Павелића). Сахране тих несретних младића су морале бити обављене у највећој тајности. Савезни министар војни био је тада генерал Вељко Кадијевић, Југословен српског порекла, ожењен бискуповом синовицом. Сличну Туђмановој изјави изрекао је нешто касније и сам Алија Изетбеговић, бивши припадник злогласне 13. СС-Ханџар дивизије, а повукавши свој познати тзв. лисабонски потпис, који је значио мир бар у Босни и Херцеговини и одлучио се на рат. Срби су опет били били криви. После се, поред осталих, десио страшан злочин над припадницима ЈНА у Добровољачкој улици, који су напуштали Сарајево, а

онда је дошла крвава оркестрација на сарајевској пијаци Маркале, која са Србима нема никакве везе (што је брзо и доказано и показано) али и тада је лаж имала прилично дуже ноге (као и сада) него истина. И Срби су опет били криви (зато што су живи) и онда се „морала” директно да „укључи” НАТО авијација по старим нацистичким азимутима и српским територија- ма на левој обали Дрине, да би та свеколика лаж била што убедљивија, на радост још свеколикије светске демократије, која је узимала све више маха. Ту нису биле потребне нове топографске карте. Један амерички пуковник, послан на просторе бивше Босне и Херцеговине брзо је схватио - „шта је писац хтео да каже” и одмах је затражио да буде пен- зионисан и та му је „жеља” још брже била уважена. Један други амерички пуковник, учесник тзв. вијет- намског рата, познат као официр са највише одлико- вања, имао је принципијелних примедби око неких Реган-Буш-КлинтонБушових међународних „актив- ности” и био је одмах по телеграфском поступку пен- зионисан. Познати канадски генерал Луис Мекензи, некадашњи командант снага тзв. Уједињених народа у Босни и Херцеговини (у току 1992.године), недавно је изјавио - „Ми смо бомбардовали погрешну страну" (The Nacional Post, Canada, 6. април 2004.). У манипулацију са сопственим и међународним јавним мнењем укључили су се здушно и убедљиво и сами холивудски продуценти са занимљивим и знаковитим уметничким имагинацијама на задану тему. Аутор ових редака се сећа једне америчке целу- лоидне копродукције у којој је узео учешћа и један поз- нати југословенски глумац арнаутског порекла. Глумио је америчког официра из времена после америчког грађанског рата и имао је „навику” да са посебним „уживањем” убија индијанску дечицу. Остали „учесни- ци” овог холивудског филмског „сочиненија” су се, свакако, „згражали” над његовим „понашањем” и имали за то и адекватно „објашњење”, јер је био - „Србин из Београда”. Или, поред много осталог, у јед- ној америчкој ТВ серији Срби су, онако „зли и прљави и са ножем у зубима”, уз остале прелепе „епитете”, приказивани као водичи камила по неким пустињским недођијама. Касније се инсценирао тзв. случај Рачак и веома провидна лаж у староставној Србији (препуној споменика и духовних знамења средњовековне српске државности) и онда се разрогачено глобално зло срушило на десну обалу Дрине. Рушено је (и руши се и данас) све што су људи вековима стварали. Људи су убијани у возовима, на бициклима, деца у купатилима, рушене су болнице и школе. И све то свеколико пла- нетарно зло крштено је дијаболичном синтагмом - „Милосрдни анђео”. Један амерички пилот је одбио да учествује у тој и таквој „кампањи” и био је одмах, као мајор по чину, отпуштен из армије без права на пензи- ју. Морао је да прода кућу и затражи заштиту својих права пред америчким судом и на крају је пресуђено у његову корист. Недавно је стекао право на пензију и сада користи ту врсту својих заслужених и зарађених права. Након поменуте смртоносне „анђеоске милосрдности” дошло је (као „логичан” след) до окупације и тог староставног дела српске државе, познатијег као Косово и Метохија и то управо од стране режисера актуелне крваве југословенске драме. Непојамни злочин, убиство двојице српских дечака док су се

Iskra 1. juni 2004

О књизи Стане Муњић:

„ТРАГОМ ИСТИНЕ - ДР МЛАЂА МИЛОШЕВИЋ" Стана Муњић: „Трагом истине - др Млађа Милошевић"] стр. 128; 21 см.; илустровано; Богатић: Круг, 2002. (Богатик Графомачва). *

* *

После сјајне књиге „Син Српског Ивањдана" (Шабац, 2001.) којом је не само рехабилитовала већ овековечила Богдана Лончара, кога је мучки убио Жика Јовановић - „Шпанац” 7. јула 1941. године у Подринској Белој Цркви, а који је датум Јосип Броз Тито прогласио „Даном устанка” и почетком кому- нистичке револуције у Србији, сада је српска књижевница Стана Муњић овековечила још једну не- вину жртву комунистичког злочиначког оргијања у Мачви у јесен 1941. године. То је др Младен-Млађа Милошевић лекар у Богатићу.

Лаж као... прошлог лета купали у реци Бистрици код страдалног Гораждевца, распомамљени арнаутлук (подстицан од нових светских султана и „цара од царева”) про- славља уз алакање, зурле и таламабасе као велику ратну победу?! О tempora, о mores\ Крешчендо нових најкрвавијих злочина доживљавамо ових мартовских дана 2004. године, када догоревају и последње српске културне и духовне светиње, уз потпуни нехај тзв. међународне заједнице (ако ико под небом овог нашег јединог шара уопште зна шта се под овим монструмом од речи и дела подразумева). Срби су некад имали двојицу дичних патријарха истог имена који су ојађеном срп- ском народу стали на чело и повели га из оне тавне дубине краја 17. века и краја четврте деценије 18. века и високим подвижништвом учинили да нам се не затре наш светли траг и да га понесемо даље као народ који је, поред осталог, сопственик и једног „Белог анђела”. А данас, изгледа као да Срби и немају данас, док се са сутра још лошије стоји. Књига Милутина Пропадовића „Застрашујућа прича о европско-америчком вршљању у Југославији” буквално доживљава своје дописивање ових последњих мартовских дана 2004. године, тамо где је на неки начин и стала, а то је крвава косовска драма која непрекидно траје још из времена наших славних патријарха Арсенија Чарнојевића и Арсенија Јова- новића Шакабенде. Можда ће се том злу у скорије време и стати у крај, јер ниједно зло није било довека, а потписник се нада да ће се поново препознати, дакле и чути, баш у њиховом завичају, велике и визионарске речи великог Абрахама Линколна, које Пропадовић цитира у поднаслову своје књиге: „Можете варати све људе неко време и неке људе све време, али не можете варати све људе све време”. Коначно, на Америку смо са нашим бројним претходним генераци- јама научени да гледамо са очима наде, а не као последњих година са очима страха и обезнађености. Писмо, 24. 4. 2004.

Iskra 1. juni 2004

Др Младен-Млађа Милошевић рођен је 11. децембра 1897. године у селу Неменикуће испод пла- нине Космај у Шумадији. Отац му је био угледни домаћин Стеван, а мајка Смиљана, ћерка проте Павловића из Дражња. У задрузи Милошевић која је бројала педесет душа, Стеван, јединац Јакова Милошевића из Неменикућа и Кате Поповић из Баба, продужавао је живот, са својом Смиљаном, и четворо деце, синовима Михаилу и Младену и ћеркама Лепосави и Митри. Имали су велико имање и још већи углед, али и судбину да их печате неправдама и страдањима. Младенов деда, Јаков Милошевић, био је један од кметова (председник општине), у времену од 1859. до 1886. године, а отац Стеван писар општине Неменикуће, практикант среза космајског, више пута председник општине Неменикуће, од 1894. до 1899. и од 1901. до 1918. године и трговац у Сопоту. У ратови- ма за народно ослобођење и уједињење, од 1912. до 1918. године, живот је положило 251 Неменикућанин, међу њима и наредник Михаило Милошевић, Стеванов старији син Младен је основну школу учио у селу, а гимна- зију у Београду. Наиме, у старију сестру Лепосаву, која је имала једва четрнаест година, загледао се знатно старији учитељ Алекса Жујовић и она је одбегла, те су се венчали у Београду, где је код њих дошао Младен да похађа Трећу мушку гимназију. Али долази Први светски рат и са хиљадама ђака повлачи се са српском војском 1915. године преко Албаније и Младен као гимназијалац седмог разреда у 17. години. Једна група ђака је приспела у Солун, а друга у Скадар. Међу овим другим је и Младен. У Солуну је било око хиљаду ђака, а у Скадру хиљадупетстотина. Залагањем српске владе сви су упућени у Француску на даље школо- вање. Младен Милошевић студира медицину и на париској Сорбони баш на Видовдан 1923. године буде промовисан за доктора. Враћа се у Србију, односно Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и поднаредник др Младен Милошевић је одслужио од 1923-24. свој ђачки кадровски рок у београдској болници на Врачару. Када је одслужио своје војне обавезе др Младен буде новембра 1924. постављен за среског санитетског референта у Богатићу у Мачви. Ту се пот- пуно сродио са сељанима питоме Мачве лечећи их од сваковрсних болести. Ускоро се и жени са девојком Радмилом Мојашевић из угледне трговачке куће у Шапцу, која је после школовања у родном месту про- вела три године у девојачком пансионату у Бечу, који је држала сестра чувеног сликара Паје Јовановића. Са Радмилом заснива своје огњиште. Са миразом, а и средствима из својих Неменикућа, др Млађа зида соп- ствену кућу у Богатићу, која је била једна од најлепших у целој Мачви. Уз то Бог их благосиља ћеркама Олгом и Вером. Године 1929. др Млађа даје оставку на државну службу и отвара своју ординацију. Постаје најпознатији и највиђенији лекар у Мачви и необично цењен у народу, тако да га Мачвани на изборима 1938. године изабирају за народног посланика на листи др Милана Стојадиновића. У Скупштини се прочуо својим

Марко Ручнов књижевник

О књизи Стане Муњић . .. заузимањем за унапређење српског села и сељака. И тако живот несметано тече до 1941. године. Долази Априлски рат, окупација Србије, комунистичка ре- волуција и грађански рат који су изазвали комунисти на челу са Јосипом Брозом Титом. У Мачви комунисти образују Мачвански партизански одред и 4. септембра 1941. године упадају у Богатић где је било свега 77 жандара. Партизани их разоружају и похапсе највиђеније грађане и међу њима и др Млађу. Спроведу их у манастир Петковицу, где је било седиште партизанског одреда. У Петковици преки суд Мачванског партизанског одреда у коме је био и члан Миодраг Митровић - „Мика Јарац” студент медицине, осуди њих 17 на смрт. Прву групу од осам стрељају 8. септембра 150 метара од манастира. Међу сррељанима су били: др Млађа Милошевић, Немања Станковић, адвокат из Богатића, Милан Тетиковић - полицијски писар, неки Андрић порезник и још четво- рица. Покопају их заједно у јаму коју народ прозове „Посланичка јама”. На основу те пресуде партизанског преког суда, 1946. године „Народни срески суд” у Богатићу конфискује целокупну имовину др Млађе и ову у Богатићу и ону дедовину у Неменикућама „у корист Државе Федеративне Народне Републике Југославије” проглашујући га за „народног непријате- ља”, па и његову жену „која је побегла са Немцима у 1944. години и садашње боравиште је непознато”. Ћерке је прихватила мајчина родбина у Шапцу. И када су ћерке стасале, а нарочито млађа Вера, настаје тра- гање за истином - зашто им је отац стрељан? И Стана Муњић, списатељица какву је само Господ Бог могао надахнути, осветљава пут истине којим је гредила цела породица невино стрељаног др Млађе Милошевића. Трагала је по новинама, књигама и архивима, па је пронашла и два оригинална записа саслушања убица др Млађе Милошевића, који су дали далеког 7. новембра 1941. године у канцеларији Специјалне полиције У.г.Б. у логору у Шапцу. Један од убица осморице невино побијених, који је дао саслушање Специјалној полицији био је и муслиман Орхан Чизмић, родом из Бијељине, а живео у Богатићу одакле је ступио у Мачвански партизански одред. Он је изјавио: да му је командир био подофи- цир, а да су партизански преки суд сачињавали: жена Луке Туфегџића, књижара из Штитара, Квачановић Будимир, Миодраг Митровић, звани „Микајарац”, сту- дент медицине, Ђуро, продавац књига из Јадра и „један мали црни човек, по занимању сарач из Клења”. Њих петорицу је из чете командир издвојио и наредио да изврше смртну пресуду, али Чизмић изјављује и ово: „Поред мене у извршењу пресуде учествовали су још: Рајко Дамњановић-Циганин, земљорадник родом из Богатића, Осман Кочић-Циганин, родом из Бијељине, Добросав Ђурић, пиљар из Богатића тј. из Клења, а живи у Богатићу, Давидовић Драгољуб, пиљар из Богатића. Командовање и наређење за стрељање извршио је Дрмановић Јован, земљорадник из Богатића, који је носио назив „Командант јаруге” због тога што је он изршавао смртне пресуде”. Па онда Орхан Чизмић изјављује: „Када су лица изведена на стрељање, мени је пало у део да пуцам на др Млађу Милошевића, Рајко Дамњановић пуцао је на Станковића Немању, Добросав Ђурић

пуцао је на Тетиковића Милана, полицијског писара, Кочић Осман пуцао је на дебелог писара из Богатића, док је Давидовић побио оно ресто што је горе назначено. Дрмановић је командовао нама да пуцамо”. Сличну изјаву је дао и Дамњановић Рајко Циганин. Све је јасно наведено, а видеће се после како је Врховни суд Републике Србије све то деза- вјуисао када је породица тражила обнову судског процеса ради рехабилитације оца. Стана Муњић трагајући даље пронашла је у државној архиви да је Радмила, сурпруга др Млађе Милошевића у лето отерана у логор на Бањицу, ода- кле су је Немци са групом затвореника послали у концентрациони логор у Аушвиц у Пољску, где је била све до краја рата. Вероватно је лажно била потказана Немцима. Када су Совјетске трупе ослободиле Аушвиц, логораше су транспортовали за Југославију, али је Радмили логорашица комунистиња Нада прети- ла, да ће чим дођу у земљу проћи као њен муж, па је у Аустрији Радмила искочила из транспорта и остала у туђини. Доцније је емигрирала у Чикаго у Америку, одакле је пред крај живота дошла у Беч, да би била ближе ћеркама које су живеле у Београду. Пред смрт су је ћерке пренеле и сахраниле у Београду. Посмртно је пољски амбасадор ћерки Вери уручио одликовање Крст Аушвица, који је Пољска доделила мајци Радмили. А у међувремену је на захтев грађана целог Богатића, надлежно Министарство Републике Србије именовало улицу у почаст невино стрељаног др Млађе Милошевића. И сада, са свом том документацијом, ћерке Олга и Вера траже од Врховног суда Републике Србије обнову судског процеса и рехабилитацију оца. Суд Србије одбија, јер по данас владајућим законима треба да постоји првобитна судска пресуда о стрељању др Млађе Милошевића, а пошто је нема, то нема ни обнове процеса. Разуме се, у Србији су још увек на снази закони Јосипа Броза Тита, Слободана Милошевића, ДОС-а и КОС-а, па и даље све тече као и под Брозом. Нити је одузета имовина враћена породици, ни она у Богатићу ни она у Неменикућама и Србија и Црна Гора су једине земље у тзв. „транзицији” где опљачкана имовина не само да није враћена народу, већ се у бесцење продаје странцима. Стана Муњић је написала не само одличну књигу, већ се попут библијског Давида ухватила у коштац са још увек моћним црвеним Голијатом да на светлост дана истера истину о невино побијеним од стране острашћених комуниста. Божјом помоћу успева у случајевима појединаца, али како изборити истину о масовно побијеним Србима на Крушику у Ваљеву, Савском мосту у Шапцу, Маракани у Београду, Језави у Смедереву, Морачи у Чачку, Багдали у Крушевцу, Црвеном Крсту у Нишу и широм целе Србије. Требала би цела чета, па и пук одважних као што је Стана Муњић да би се успело у рехабили- тацији стотина хиљада невино побијених Срба широм Србије. Ако се не нађу живи попут Стане Муњић, неминовно ће једног дана проговорити мртви. Бора М. Карапанџић

Iskra 1. juni 2004

Ревизионизам у савременој српској књижевности (91)

КРИВИЧНА ЕСТЕТИКА

МАРИНКА АРСИЋА ИВКОВА

У својој обимној књизи, Кривична естетика: Прогон интелектуалаца у комунистичкој Србији, Маринко Арсић Ивков сабрао је много детаља о томе како се комунистички режим опхађао према интелек- туалцима и књижевницима и како се то одразило на њихов прогон. Аутор наводи многе конкретне случајеве и, што је важније, даје анализу мишљења и метода комуниста према духовним ствараоцима уопште, нарочито оних који нису прихватали кому- нистичку идеологију. У другом делу књиге Ивков даје сумаран, мада не и потпун, Летопис догађаја у вези са прогонима, и Речник појмова који су били идеје- водиље комунистичке политике према интелектуал- цима и писцима. Прво што пада у очи је став комуниста према оним интелектуалцима и културним ствараоцима који нису хтели ни могли да се придруже комунистима. Комунисти су, као и на све друго, гледали на културне ствараоце колико би могли да помогну одржавању комуниста на власти. У томе су били свугде исти: „Сви комунистички режими поставили су себи исти, коло- салан задатак, какав историја није забележила: срушити све дотадашње тековине и на темељима комунистичке идеологије изградити нову цивилизаци- ју. Колико је то рушење требало да буде темељно, можда најбоље показују природне науке. У биологији, рецимо, и највећа тајна света, живот, стављена је под власт идеологије... У историји Европе није познат тако систематичан, свеобухватан и готово савршен систем репресије над духом какав је изграђен у земљама ‘реалног социјализма‘.”(5-7) Комунисти су након преузимања власти настојали да на своју страну при- добију што више угледних личности из предратног друштва. „Нарочито им је било стало до уметника, тако да су се трудили да они најпознатији изразе лојалност ‘новом поретку' и да пристану на сарадњу, која се, пре свега, састојала у пропагандном раду под маском укључивања у ‘обнову и изградњу' земље.”(103) Аутор даље анализира став комуниста према овом питању: „Врх Комунистичке партије је формулисао своју културну политику и при свакој пар- тијској организацији образовао комисије које су ту политику морале беспоговорно да остварују. Суштина те политике била је обрачун с независним мишљењем у најширем смислу тог појма, а овлашћења тих комиси- ја, које су чиниле стамени новоформирани апарат агитације и пропаганде, тзв. Агитпроп, била су неограничена.”(19-20) „Архивски материјал, писма, директиве, записници, одлуке са састанака Агитпропа, као и ‘ауторски‘ текстови Агитпропових активиста, вероватно представљају најмрачније штиво о уни- штењу човековог духа. Толико система и свеобухват- ности у борби против слободе мишљења, уметничких дела и њихових аутора историја није забележила. У њима се претреса целокупна историја човечанства, да би се искоренило све што се не уклапа у владајућу идеологију или није по њеној вољи.”(26-27) Из напора комуниста да владају свим и свачим

Iskra 1. juni 2004

изникао је чудовишни појам „кривична естетика”, који је срж њиховог мишљења о културном стварању. Ивков то овако формулише: „Кривична естетика је комунистички кентаур, настао, најупрошћеније речено, спајањем политике, права и естетике, односно силе, правосуђа и уметничке теорије и критике. То је скуп мера и понашања чија је сврха потчињавање уметнос- ти и уметника владајућој олигархији, односно њихово одстрањивање из јавности применом свих могућих начина и средстава репресије... Да је уметност велико зло и да ради о глави ‘народном' режиму, стално је истицаоТито. Он је тобож великодушно дозвољавао да се власт ‘грди‘, али добронамерно, безазлено, кафански, никако озбиљно и ‘прљаво1, с намером да се она поправља или, не дај Боже, мења. ‘Онај ко има најпрљавије намјере, тај неће да грди гласно, тај ради некако друкчије'... и таквом треба ‘једанпут за увијек' казати да га не можемо трпети.” Ова кривична естетика је „доминирала теоријом и праксом умет- ничког стварања за све време владавине комунизма у Србији. Иако није постојала у писаном облику, иако, формално гледано, није постојала уопште, она је била нормативна, имала је снагу прописа коју су морали да поштују и ствараоци, и тумачи, и ‘корисници' уметничких дела.”(10) Једно од темељних начела кривичне естетике је да се уметник крије ,,‘под плаштом уметности', његово дело је ‘лажна1, 'тобожња', ‘назови уметност1.” Злогласни Радован Зоговић најбоље објашњава спону између уметности и политике: „Књижевни живот очишћен је од људи који су издали и књижевност и домовину.” Аутор и сам покушава да објасни ту спону, виђену из комунистичког угла: „Уметност је производ уметниковог погледа на свет, уметникове идеологије, па је самим тим и свако уметничко дело идеологија, политика и оружје политичке борбе. Ако је то оружје у рукама политичког противника, треба га уништити. Ако је у нашим рукама, треба га чувати и неговати.”(10-11) Да би осигурале стриктну примену кривичне естетике у пракси старале су се многе гране државног апарата, па и судство: „Подручје деловања ове чудовишне теорије веома је широко, а суднице су биле само ‘врх леденог брега у мору‘. Гушење уметничког стваралаштва и прогон аутора вршени су много чешће без тужилаца и судија, некад далеко од очију јавности, некад пред њеним очима и уз њено учествовање.”(9) Комунисти нису марили што су газили сопствене законе, чак и устав, њима је најглавније било да нес- метано владају: „Упркос томе што је слобода умет- ничког и научног стваралаштва, као и слобода мисли и опредељења, и у комунистичком уставу, по угледу на демократске земље, била апсолутна и изван дејства закона, правосуђе је, уместо да ту независност обезбеђује, постало једна од кључних полуга репреси- је према ствараоцима.”(52) „Оно што политичка поли- ција обради и прикупи најчешће је једино што тужилац и судије имају за прогон неистомишљеника.”(56) „Суд не прихвата извођење доказа односно стручно вештачење којим би се утврдило да ли је дело којем се суди уметничко или није. Није нам познат ниједан

Ревизионизам .. случај да је суд уважио предлог одбране у погледу утврђивања те елементарне претпоставке законске заснованости судског процеса.”(58) Дакле, чиста диктатура и на овом пољу. Шта се тражило од писаца, уметника и других културних стваралаца? Угледајући се на совјетски узор, писци су проглашени, попут Жданова, „инжиње- рима људских душа”. У томе се састоји читав смисао комунистичког става према њима: не самостално уметничко стварање већ служење идеологији разуме се, комунистичкој. По ауторовом нахођењу, „књижев- ници су имали нарочита задужења да својим делима објашњавају народу сврху његовог сиромаштва и одрицања и, нарочито, да митологизују поштење и аскетизам комуниста, посебно руководилаца.”(71) Ивков види врхунац тог лицемерног морала у самом Јосипу Брозу, „који је пантагруеловски ‘уживао у жи- воту‘ и као илегалац, и као партизан, и као диктатор. Волео је жене (његови биографи још нису установили ни колико се пута женио, ни колико има деце), луксуз, сва (прескупа) овоземаљска уживања, па је мрвице дозвољавао и поданицима. Што су поданици били ближи сладостраснику, те мрвице су биле крупније... Онда није чудо што је у таквој атмосфери многи друг гледао да и сам нешто дрпне и ‘омасти брк‘, а да заузврат, по узору на авангарду радничке класе, пропагира комунистичку аскезу и поштење. Наравно да ни интелектуалци, уметници, критичари нису седели скрштених руку.”(72-73) Строга контрола била је намењена не само писцима већ и другима: „Држава је узела монопол над свим сировинама потребним за производњу готово свих уметничких дела.”(67) Тако су контролисани и издавачи. Издавачима је наређивано шта да објављу- ју - само она дела која су директни претходници марк- систичке научне мисли и новореалистичке књижевности.(21) „Честа пракса је била да, непо- средно пред почетак неког ‘политичког' суђења, уред- ници или новинари буду позвани у републички секре- таријат за информисање, где им се саопшти како треба да извештавају са суђења.”(52) Песник Гојко Ђого овако коментарише уредниковање: „Посао уредника никад није био само избор текстова дакле, уређивање новина, часописа, књига - него и стражарење над идеолошком подобношћу дела и аутора. Исту дужност имали су и кустоси галерија, уметнички директори позоришта и водитељи јавних трибина. Њима је био допуштен недостатак стручних критерија, али морали су имати изванредно осетљив нос за откривање идео- лошки сумњивих уметничких порука.”(88) У ту сврху био је развијен разгранати систем контроле: „Унутар институција и установа постојали су, осим савета и редакција, и други механизми за забрану уметничких дела. Често се дешавало да забрану тражи партијска организација установе, а таквом захтеву морали су да се повинују и директор, и редакција, и савет, без обзи- ра на материјалну и другу штету коју би забрана иза- звала.”(89-90) Став комуниста према уметничком ства- ралаштву био је предвођен самим Титом, који је гово- рио језиком гвозденог револуционара: „Ми живимо у пуном јеку револуционарног друштвеног преображаја у нашој земљи, а револуција не зна за шалу... Револуција је сурова ствар... ако би се нешто испри-

јечило пред нама на том путу, то мора да се покори, то мора нестати.”(14) Водећи коминистички критичар, Милан Богдановић, није могао да буде јаснији: „Књижевна реч се не подвргава никаквој цензури сем суду јавности, читалаца и критике, кад је већ изнета пред њих. И пред тим судом изгубиће процес сваки литерарни садржај који би да заведе читаоца у ми- стику и у идејни регрес.”(11-12) Тако и Пуниша Поповић: „О књижевноти не треба да одлучују књижевници већ политичари.”(28) Комунисти су љубоморно штитили и своју чувену теорију соцреализма, према којој писци морају да пишу о стварности не каква је већ како треба да буде, тј., према политичким диктатима. Ивков каже: „Теорију и праксу соцреализма могли су да нападају и бране једино режимски теоретичари, а ‘једном за сваг- да‘ ућуткани грађански теоретичари и њихови след- беници морали су да остану далеко од јавности.”(61) Како су се писци сналазили у тако тешкој ситуацији? Пре свега, не треба заборавити огромну моћ притиска и пропаганде режима, који је имао на мети чак и ђаке. Аутор објашњава како се то у прак- си радило: „Деца су од малих ногу одучавана од традиционалних моралних норми и васпитавана у духу новог морала заснованог на слепој оданости вођи и Партији и начелу да (узвишени) циљ оправдава (прља- ва) средства. Сви који су хтели мало боље место под комунистичким сунцем и успешну каријеру, прихватали су и обогаћивали тај неисцрпни репертоар моралне искварености. Извесно време је чак тражено да грађани писмено искажу своју лојалност тим накарад- ним моралним нормама и да је документују потврдом надлежног органа (партијске или неке друге друштвено-политичке организације, школе, пре- дузећа) то је она трагикомична 'морално-политичка подобност‘, која је приликом запошљавања често била важнија од стручне спреме и способности кандида- та.”(69-70) Тако је „власт терала људе у неморал да би их лакше држала у шаци и придобијала за себе.”(71) Нажалост, понекада су и сами писци вршили „џелат- ски посао” гушења слободе стваралаштва. Ивков говори и о такозваним „лажним дисидентима”: „Нисмо далеко од истине ако кажемо да су многи ‘официјелни' дисиденти, повезани у кланове или интересне групе које су држале монопол на објављивање критичког мишљења, спречавали појаву правих опозиционара... Другим речима, режиму је било у интересу да формира, финансира и држи под контролом своје ‘непријатеље‘.”(97) Аутор наводи пример чувене Симине улице 9а., у којој су се година- ма окупљали интелектуалци и слободно критиковали режим и дискутовали о основним појмовима слободе и културне делатности. Ивков није у то веровао, јер није могао да верује да власти, који су знали све, нису могли да знају о коме и чему се ради, поготово што је међу њима био у то доба режимски човек Добрица Ћосић. Ивков се такође бави и појмом „самоцензуре”, према коме су „уметници и интелектуалци постали ригидни цензори сопственог дела: сами су про- цењивали шта може, а шта не може да ‘прође‘. Сакатили су своја дела, избацивали или поправљали поједине делове књига и кад то нико од њих није тражио.”(102) Ивков наводи пример Исидоре Секулић, која је из страха спалила други део своје сјајне студи- је Његошу, књига дубоке оданости, пошто ју је Милован Ђилас оштро критиковао.

Iskra 1. juni 2004

СЛАВА ДОБРОВОЉАЦА У МИЛВОКИ, САД Славски ручак је и ове године одржан у ресторану „Стари Град”, познат не само у Милвоки, већ и широм Америке. Српски добровољци у САД, окупљени у друштву „Јадран", прославили су 1. маја, скромно и достојанствено, своју крсну славу, Светог велико- мученика Георгија Ђурђевдан, кога славе још од далеке 1942. године. У катедрали Св. Саве, у 11 часова одржан је парастос свим преминулим члановима друштва „Јадран”, као и свима онима из наше шире доброво- љачке породице, који заслужују нашу изузетну пажњу и сећање. Парастос је одржао месни парох, отац Раде Ђутило. После парастоса, прота отац Драган Велеушић осветио је и пресекао славски колач уз учешће домаћина и домаћице овогодишње славе, Стевана и Вере Пироћанац, председника удружења „Јадран” Андрије Мандића и унуке Миленка и Ане Поповић.

Ревизионизам ..

Кроз целу књигу Ивков наводи велики број писаца, чак и најугледнијих, као што су Иво Андрић, Вељко Петровић, Исидора Секулић и други, који су пристали на удворичку улогу. С друге стране, очигледно је да су многи писци приступили комунисти- ма из опортунизма и да су се одрекли своје „црвене” прошлости чим је комунизам пао. Многи још живи писци свакако се сећају свог доприноса хајци недужних колега и мора да се стиде ове своје слабости, иако су јој вероватно подлегали како би опстали. Аутор није толико дарежљив: „То несрећно време удвориштва и неморала није само истумбало вредности него је уништило и осећање за вредно. Сурогат, епигонство, плагијат, кич више се не раз- ликују од оригинала и праве уметности. Поред тога, једна толико болесна епоха створила је интересне групе, кланове, котерије, камарадерију, који као губаве касте гуше и оно мало преосталог здравог тела и бране своје место освојено под комунистичким сте- гом. Мрачни људи из мрачне прошлости мислили су и на будућност!”(110) Књига Кривична естетика пуна је цитата, почев од Тита па до најмањег титића. Све ово односи се на полувековну владавину комуниста; много тога је данас нестало, само су остали легиони бивших кому- ниста, правих и опортунистичких, који су и даље на положајима. Важно је ипак да се и о том полувеку све више јавно и отворено говори, како би истина била дефинитивно установљена. Узгред, како ли се осећају ти комунисти који су владали у то доба кад ово читају (ако читају)?

Баса Михаиловић

Домаћин Стеван Пироћанац, је пред ручак поздравио госте, нарочито оне који су дошли из Чикага и околних места и поименице оне који су дошли из великих даљина, као што су из Атланте, Ђорђија, Жика Драгојловић; из Питсбурга, Пенсилванија, Димитрије и Милена Војновић; из Траверс Ситија, Мичиген, Воин-Војкан и Пат Баић и из Висконсин Рапидс Анелисе Сарамандић са ћерком Сенди. Поздрављен је и драги гост Небојша Рајновић, припадник Динарске четничке дивизије, који никада не пропусти добровољачку славу. Његова блиска веза са добровољцима траје још из дана, када је у ДП логору у Лингену / Емс био ђак у југословенској гимна- зији која је радила у логору. Од наше задње славе изгубили смо једног дивног и драгог друга и пријатеља, Богољуба-Бобана Радојчића. Бобан је био човек који је волео живот, и са којим је увек било задовољство бити у друштву. Такође, домаћин је пожелео да Господ подари мир и утеху породицама Васић, Сунара и Драгутиновић, који су, недавно и неочекивано, изгубили свога унука Грега. Свој кратки говор Пироћанац је завршио пожелевши гостима пријатан ручак у добром друштву, као и срећан повратак својим кућама, нарочито онима који иду на далеке путеве. Прота Драган је благословио јело и пиће, па је онда отпочео ручак. По завршеном ручку председник „Јадрана", Андра Мандић је поздравио госте и пренео приспеле поздраве, који су стигли са разних страна света. Брале Стевановић је послао поздраве наших из Аустралије, Мирко Чечавац из Канаде, Предраг Радовић из Немачке, као и другови из Енглеске. Из Америке честитку је послао др Милош Божанић, а такође и Боривоје Карапанџић, са краћим писмом у коме подсећа на дане из далеке прошлости. И овога пута није изостало писмо и прилог Етелке Младић супруге пок. Маринка, која живи у Аризони. Мандић је говорио и о књизи Милутина Пропадовића: „The Appalling Story of Euro-American Meddling in Yugoslavia". Књига je наишла на леп при- јем и многе позитивне коментаре људи који нешто значе. Знатан број књига је послат на поклон, док је до сада продато 250 примерака. За домаћина идуће славе у 2005. години, примио се Мија Тодоровић из Чикага.

1. Маринко Арсић Ивков, Кривична естетика: Прогон интелектуалаца у комунистичкој Србији (Нови Сад/Београд: Центар за унапређење правних студија/Астимбо књига, 2003.), 509 стр. Бројеви страница цитата из ове књиге назначени су у тексту.

Iskra 1. juni 2004

С. П

СЛАВА СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА У СИДНЕЈУ Ево нас у 60. години од напуштања драге нам родне груде, наше Србије и Београда. На позив генерала Милана Недића, омладинци Збора одазвали су се овом позиву и ступили у Српске добровољце, који су формирани половином септембра 1941. године. Они су добро знали зашто су се одазвали овом позиву, позиву у борбу за очување реда и мира у окупираној Србији. У својим јуначким борбама током три године, они су успели да очувају Србију и српски род од биолошког уништења, од стране разних окупатора, помогнутих од других интернационалих непријатеља и наших комуниста. У песми добровољац пева:

„Један

за

све,

сви

за

служили грејаницом. једнога”,

„И где год будеш отиш’о друже, На исток, запад, север или југ, Нека те једна мисао води, Да увек будеш највернији друг”. Тако смо се и ми добровољци окупили у субо- ту 1. маја у храму Св. Кнеза Лазара да се у молитви Господу сетимо нашег Учитеља и других предводника из наше борбе, као и наших преминулих другова и дру- гарица на овом далеком континенту земљине кугле. Због скорог одласка пар наших слављеника у посету отаџбини изабрали смо овај дан. Протојереј о. Миодраг Перић прво је служио помен нашим преминулим. Са упаљеном воштаницом у руци слушали смо заупокојене молитве и док је свештеник изговарао имена оних који су се упокојили, наше мисли праћене сузама, враћале су нас у прошле дане. После помена пререзан је славски колач у славу нашег заштитника - Великомученика Св. Георгија Победоносца. Колач су окретали домаћин славе друг Милован Радосављевић са супругом Милицом и домаћин за идућу годину друг Драгољуб Супуровић са супругом Катицом. Прота о. Миодраг честитајући слављеницима славу подсетио је присутне да је Димитрије Љотић учио своје следбеника не само у националном духу, већ много више у духовном и верском, чиме су се добро- вољци одликовали. У редовима добровољаца било је доста свештенослужитеља као о. Алекса, монах Митрофан Хиландарац, и много других. После послужења кољивом у храму, прешло се у црквену салу, где су Драго и Ђура по обичају

Затим је о. Миодраг благосиљао припремљену храну, а потом смо отпевали наш завет преминули друговима „Мртви нисте”. Трпезу љубави припремиле су наше другарице - домаћице. Неколико чланица из Кола сестара при храму постарале су се да припреме салу и столове, да помогну око пуслужења и што је још важније да на крају све у реду оставе. Било нас је са гостима 66 лица. Обрадовало нас је да видимо више деце наших другова и другари- ца као и једног унука са својим синчићем. Са стране били су нам Нада Павловић из Мелбурна и Миша Петровић са Златне обале. Наш млађи друг Свемир прочитао нам је поздраве од другова из Енглеске, Америке и Мелбурна. Добили смо поздрав и од нашег Боре Карапанџића, пар дана касније. Но нека му је хвала на сећању. Расположење је било велико што се видело и на лицима свих учесника, који су кроз причу освежавали успомене из прошлих дана. Но време је одмицало и морали смо да се растајемо, захвални Свевишњем што нам је пружио ову радост.

Б. С.

„Никад не заборавите да „Господ царствује“, да је све у његовојруци и да Он никад не оставља оне који су Му верни. О- блаци, ако сунце и покрију, оно ипак сија изнад њих и поново ће се појавити. Победа је обезбеђена само путу добре воље и крста, овом путу и ником више...“ Д.В. Љотић (Из писма од 13.9.1944 г.) -

Iskra 1. juni 2004

† Александар Аца Богојевић У Клекхитону близу Брадфорда, северна Енглеска, умро је 11. маја 2004. године наш друг и српски добровољац, Александар Аца Богојевик Аца је рођен 1926. године. Родом је из Бајине Баште. У редовима српских добровољаца је од 1941. године, прво у Десетом одреду, а потом у 4. батаљону и Четвртом пуку СДК. Умро је у својој кући, после крађег боловања, пошто је отпуштен из болнице у Дјусберију, где је констатовано да болује од рака на стомаку који је узео маха и није могао бити оперисан. Вест о изненадној Ациној смрти потресла је све његове другове и пријатеље, а нарочито зборашкодобровољачку заједницу у Енглеској, где је он био широко познат, вољен и цењен. Мера је човека, борца и друга, Аце Богојеви^а, да кад смо почели да се распитујемо ближе о њему, мало је ко могао да нам каже више од онога што смо изнели. Скроман, мада увек врло радан и пожртвован, Аца је мало говорио о себи и својим личним бригама. Храбар, дисциплинован и одушевљени добровољац, не само у борбама, стоички чврст и непоколебљив, прошао је сва искушења, лишавања, а касније и чистилишта и логоре вишегодишње добровољачке епопеје. За младог добровољца Ацу добовољаштво је било сва школа коју је завршио; школа живота и изградње људске личност и карактера; школа родољубља, људске присности и другарске љубави; школа истине и народно- хришћанског погледа на свет. У емиграцији бори се за хлеб насушни и зас- нива и подиже породицу, али то му не смета да ревносно брине о идеалима и борби због којих се нашао у расејању. Дугодишњи је повереник Искре за свој крај. Ревностан купац свих едиција нашег издаваштва. Редован учесник на свим нашим ширим скуповима, саветовањима, саборима и слављима. Мада не човек коме се 'пресипа’, издашан је приложник, не само Искри, разним поводима. Темељно духовно, морално и идејно изграђен и својврсно народно мудар и племенит, Аца понекад јативним задивљује својим потпуно самоиниципоступцима. Дубоко дирнут покретањем случаја комунистичког Кочевског масакра од стране Николаја Толстоја - у коме је зверски поби- јено и 3.000 српских добровољаца, његових другова - а после судског процеса за клевету, у коме је Толстој драконски осуђен да плати огромну одштету тужитељу, Аца одваја од своје сиротиње 1.000 енглеских фунти и шаље је осуђеном као своју помоћ. Касније допуњује ту своју захвалност Толстоју поклањајући му стари руски прстен који је купио у некој радњи старина. Последњих година покојни Аца је готово сваког лета у Србији. Поред обиласка свог родног краја, као да му је главни повод испитивања одјека

добровољачке борбе и идеја Збора у народу. Ради то врло предано и ненаметљиво, више слушајући него излажући, и редовно се враћа са својим опти- мистичким оценама и причом о позитивним и вред- ним људима које је тамо срео. Духовни лик Аце Богојевића био би непотпун без се^ања на доброг хришћанина, верника СПЦ цркве и несебичног и карактерног човека; верног и оданог друга и истрајног трагача и борца за истину. Сахрана покојног Аце обављена је 18. маја у оближњем Хекмондвајку. Опело у црвки Ст. Џемс служили су протојереј о. Миленко Зебић, архијереј- ски заменик за Велику Британију и надлежни парох протојереј о. Жарко Недић. У пуној цркви присутних (од којих су половина били локални Енглези, а половина Срби - сведочанство колико су Аца и његова породица цењени и поштовани, не само у нашој средини) ожалошћенима се обратио на срп- ском и енглеском прота Зебић, посебно истичући Ациној деци, његов пример хришђанских врлина и верности народу и цркви. Аца је сахрањен на мес- ном гробљу у Хекмондвајку, где су се, после заупокојене молитве свештеника, од њега опрос- тили један Енглез, пријатељ Ациних синова, и Влада Љотић у име добровољаца и Ј.Н.П. Збора. Четворици Ациних најискреније саучешће.

синова

ћерци

наше

Слава и хвала нашем другу Аци Богојевићу и вечан му помен у непролазном Царству Христовом, тамо где се праведници настањују!

Искра

† РАДОМИР - РАДЕ ТАУТ Крајем јануара упокоји се у Француској у предграђу Париза Сан Денис, бивши добровољац и збораш Радомир-Раде Таут. Покојни Раде је рођен 1926. године у Београду, када му је отац Јован био учитељ у Калуђерицама. Била су то времена када је учитељ поред свог педа- гошког рада био активан на свим пољима друштвених активности, најпре културних, често економских преко задругарства, неки и политичких. Тако је Јован био политички ангажован у ЈНП „ЗБОР”. Због тога је био омрзнут од комуниста и ови су га зверски убили 1942. године. Тај трагични крај Јована Таута је дао прилику Д. В. Љотићу да уместо воштанице дирљивим чланком о њему, ода част раду овога просветног, културног и националног делатеља. Јованов син Радомир је, веран своме оцу сту- пио у добровољце. Као млад био је додељен у Ђачку чету са којом се повукао у Словенију, а одатле, по

Iskra 1. juni 2004

СЛАВА СРПСКИХ ДОБРОВОЉАЦА У КАНАДИ И ове године, као и ранијих, у Торонту, Канада, прослављена је 8. маја 2004. слава Српских доброво- љаца - Ђурђевдан. Око 60 слављеника и гостију са разних страна Канаде се тога дана окупила у Српском центру у Торонту да заједнички прославимо нашу добровољачку славу Св. великомученика Георгија. Организатор прославе је био друг Мирко Чечавац уз помоћ Кола српских сестара, као и наше овогодишње домаћице славе - супруге нашег покојног друга Војислава Ананића - Љубице, која је спремила славски колач и жито, као и погачу и кољиво за парастос. Дан је био кишовит и прохладан. Већ око 10 сати ујутру почели су да пристижу и наши другови са супругама који су географски много удаљени од нас у Торонту. У 11 сати одржан је парастос у новој цркви Сабора Српских Светитеља. Чинодејствовали су: о. прота Михаило Додер и о. Првослав Пурић уз молитве за покој душе умрлих чланова Удружења и палих добровољаца и свих првобораца, као и за здравље и дуг живот живих. Прочитана је читуља имена умрлих и страдалих првобораца. Потом смо пошли у горњу салу дома где су свечани обред сечење славског колача обавили поменути свештеници. По завршеном обреду о. Михаило је честитао славу домаћима. Као и увек истакао је нашу оданост цркви и српском народу, а о.

† РАДОМИР... доласку Совјетских трупа, у Италију. После боравка у логорима одлучио је да се врати кући и помогне самохраној мајци. Више није било речи о школовању, па је Раде отишао на касапски занат на коме се и запослио. На Косову је нашао невесту Јелену, са којом се оженио и добио два сина. Радетова мајка се упокојила 1962. године, двадесет година после смрти свога мужа. Више није било разлога за Радета да живи под режимом у коме је носио жиг „народног непријатеља”, па се са женом решио да емигрира. Прво је дошао Раде у Француску 1965. године, а чим је обезбедио најосновније услове за живот довео је жену и децу. Обоје су радили без пробирања посла ни одмора и купили кућу у предграђу Париза; децу су школовали и увек били гогови да учине услугу свакоме. И кад су добили пензију остали су активни. Раде је редовно ишао да помогне сину, који има мало грађевинско предузеће. Био је до краја у снази, све док није у новембру прошле године добио мождани удар. Одузет му је био дар говора, али је био свестан до краја и препознавао породицу и пријатеље и успевао да се са њима споразуме. После два месе- ца проведених у болници заспао је вечним сном и сахрањен на месном гробљу. Раде је био добар отац, добар муж, добар друг, човек хришћанин. Бог да га прости!

Веца Гајић

Првослав пожелео громко: „Сретна вам слава Српски добровољци”... У сали одјек присутних: хвала оче. Затим послуживање кољивом и ракијом. Сви добровољци и гости позвати су на бину да се заједно сликамо. Док смо се постројавали и рав- нали, неколико камера почело је да снима. Затим пођосмо на ручак. Наше вредне сестре журе да нас послуже што пре. Све је било лепо и на време. За време ручка Мирко Чечавац је ишао од стола до стола и питао да ли су гости задовољни; одговор - одлично. Касније је поздравио све присутне добровољце и госте и захвалио се свима који су дошли да увеличају наше славље. Подсетио је да неколико наших другова и другарница нису могли због болести да присуствују слављу и пожели им брз опоравак. После ручка узео је реч наш Бора Драгашевић.честитао славу присутним и пожелео им добродошлицу. Затим је наставио: „Српски народ у 1941. години беше у великој невољи, са једне стране под немачком окупацијом, а са друге у грађанском рату изазваним револуцијом комунистичких безбожника. Одмазде окупатора су претиле да Срба нестане са земаљске кугле. У те дане Српски доборовољци, на позив генерала Милана Недића, спремно жртвује своје младе животе да би народ преживео. Од првих дана свога постојања Српски добровољци су на заставама својих јединица имали икону Св. Георгија. На својим грудима носили су добровољачки знак, Косовски крст са ликом Св. Георгија и натписмом „С вером у Бога, за краља и отаџбину”. После су певане добровољачке корачнице: „Ја знам свој циљ и пут свој знам” и друге редом, а на концу „Ви мртву нисте”. Затим је супруга Радисава Додића Саша, отпевала своју омиљену песму „Ој Мораво” уз пратњу многих присутних. Награђена је бурним аплаузом. Наш пријатељ и гост Стеван Покрајац, емито- вао је са касете поздраве славарима друга Боре Карапанџића из Кливланда, САД, и друга Марјана Берете из Енглеске, које је претходно снимио преко телефона, што су присутни поздравили дугим аплау- зом. Нисмо се надали овом изненађењу. После је Стеван наставио са емитовањем добровољачких песама са касете. На крају је друг Мирко Чечавац пожелео да се поново видимо идуће године. Већ више од пола века прослављамо славу Св. Георгија. Многе године смо преживели, али у нама се није много шта променило. И дан данас смело ходимо истим путем који нас је наш Учитељ повео, нека му је слава и хвала. Дође време растанка. Друг са другом се грли и љуби - до идуће године, до поновног виђења, ако Бог да!

М.Ч.

Iskra 1. juni 2004

Прилози За успомену на родитеље Веру и Драгутина Јакшић и кумове Ђоку Слијепчевића и Воју Арсића Даница Јакшић-Еванс £ 10Као знак сећања на моју браћу од тетке Мићу, Константина и Драгослава Мајер- хофер Љубинка Барушић £14,Уместо цвећа на одар школском другу и комшији Аци Богојевићу Аца Вуковић £ 10.За успомену и дуго сећање командира Томаша Милића „Доктора” Раде Минић

на

мог

£ 5.-

За здравље свих осамдесетогодишњака у 2004. години Ранка и Драгомир Пантелић Е 10 Као знак сећања на доброг друга Станета Закрајшека и нека му Господ подари покој души Андра Мандић $10 Нека Господ подари покој душа наших драгих Катарине-Секе и Томислава Тодоровића. Вечна им памјат! Мија Тодоровић и Бранкица и Петар Матевић $100 Нека Господ подари покој душе недавно упокојене драге Леле Деспотовић-Чубрило Миро и Нада Поповић А$ 10

„Искри”

У Редингу, јужна Енглеска, преминуо је 12. априла о.г. бивши добровољац Јовица Јовановић.

Нека Господ подари покој души мога мужа Војислава Ананића Љубица Ананић K$ 25

Као млад био је распоређен у пролеће 1945. г., у Словенији, у т. зв. дечју чету којом је командовао пок. Јова Крагуљац, а водник му је био пок. Илија Чулић. Са четом долази у Палманову, где смо предали оружје, а онда иде за Форли и Еболи и најзад у Мунстер лагер у Немачкој.

Нека Милостиви Господ подари доброг здравља и дуг живот свим друговима и другарицама широм света Бранислав ПоповићK$ Поводом Славе Српских добровољаца у Канади прилажу Искри Драгољуб Текић, Петар Танкосић, Мирко Чечавац, Бора Драгашевић, Милан Билбија и Даница Павлица сви по К$ 50 Бранислав Поповић, Радован Радовић, Гордана Влаховић и Сретен Џагић сви по К$ 25 Као знак сећања на нашег вољеног и цењеног друга Ацу Богојевића, изванредног Српског добровољца од ране младости у Десетом добровољачком одреду у Бајиној Башти до свог задњег дана. Велики добро- чинитељ, увек одан Господу Христу и свом народу, пок. Аца је био диван човек. Слава му и хвала! Ј. Милетић £10.Као знак сећања на верног друга Александра-Ацу Богојевића који је увек пред- њачио и подносио све жртве за добробит свог народа Д. Живановић £ 5.Нека Господ подари покој души мом до- бром другу и пријатељу Аци Богојевићу Трајко Јовановић £ 6.За вечито сећање и да би Господ подарио покој душа свим нашим погинулим и помр- лим друговима и другарицама на челу са нашим дичним и вољеним другом председ- ником Димитријем Љотићем. Такође за мо- га вољеног команданта чика Адама, мога кума ДушанаДушка Милошевића и кумче Лазара-Лазу Зекића. Вјечна им памјат! Светолик Петровић - Бели са супругом Росом, ћерком Даницом и унукама $ 20

„ISKRA” SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakđje: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28). Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama. Čekove za „Iskra Periodical" slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. —• ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra 1. juni 2004

† Јован Јовановић

Уместо воштанице и цвећа на гроб мога супруга, оца и деде Вера Лазић K$ 50

За успомену и дуго сећање на протојере- ја о. Милана Бајића и Мијата Бардака Миша Јовановић £10.А уместо цвећа на гробове мојих добрих другова: Митрофана Хиландарца, Милинка Новаковића, Борисава Васиљевића, Срда- на Недељковића, браћу Мићу, Константина и Драгослава Мајерхофер, Драгољуба- чика Драгог Веселиновића, Драгољуба Урошевића, Боривоја Живановића, Мијата Бардака, Трифуна Корандића, Павла Ко- сића. Вјечна им слава и хвала на свему што су учинили за добро нашег народа. Бранислав-Бане Лазаревић £20.Аци Богојевићу: Чика Ацо, заувек у моме сећању остаће Ваше речи; „Официри добровољци су били елита,’’. Част, искреност, пожртвовање красили су Вас. Ви сте били елита, чика Ацо, а Ваша племенитост и доброта остаће вечно у мом срцу. Нека Вам Господ Бог подари рајско насеље и вечни покој души. Слободан Матовић, Ужице £ 5.-

После изласка из Мунстера долази у Енглеску као „Европски добровољни радник”. Живео је дуго времена у Редингу где је имао своју радионицу за поправке намештаја. Његове посмртне остатке супруга је пренела да се сахране у Нишу. Његовој породици наше искрено саучешће, а Јовици нека милостиви Господ подари рајско насеље. Искра

САРАДЊА СА ХАГОМ ПРЕСУДАН УСЛОВ Сарадња с Хашким судом је и даље пресудан услов за прибли- жавање Србије и Црне Горе и Босне Партнерству за мир. НАТО извори у Бриселу истичу да ће се о томе међу атлантским партнерима разговарати пре јунског сусрета лидера НАТО-а у Истанбулу, јавља за Б92 дописник агенције Бета Драган Благојевић. Званичници у Бриселу су тиме реаговали на изјаву министра одбране Србије и Црне Горе Првослава Давинића да су педесет одсто — педесет одсто изгледи да на Самиту НАТО-а у Истамбулу буде донета одлука о уласку наше земље у Партнерство за мир. На питање да ли је реална оцена министра Давинића да СЦГ уђе у јуну у Партнерство за мир, представник НАТО-а је изјавио да у атлантском савезу у последње време није било званичне расправе о томе како напредује кандидатура Босне и Херцеговине и СЦГ. Он је додао да не сумња да ће до расправе о томе доћи што се више будемо приближавали јунском Самиту НАТО-а у Истамбулу, а савршено је добро познато да је потпуна сарадња са Хашким судом од пресудног значаја за НАТО земље и њихове парламенте. Став генералног секретара Шефера и атлантских савезника се није променио, кад је у питању указивање на важност сарадње са Трибуналом у Хагу, желео је да подвуче представник у седишту НАТО-а.

TERALI LISICU, A ISTERALI VUKA Ovo se odnosi na sadašnji rat u Iraku. Od preostale „Koalicije”, kako Amerika naziva svoje preostale saveznike, nije ostalo mnogo. Glavni i bez priziva američki saveznik i njenog Predsednika jeste gospodin Bler. On je još uvek, bar za sada, najvatreniji pristalica g. Buša i njegove avanture u Iraku. Posebni razlozi inspirisali su i vodili ova dva advokata rata, g.g. Buša i Blera. Međutim, pre nego što dođemo do ovih razloga potrebno je nešto reći o „ogrtaču” rata, da nebi izgledao kao otvorena agresija, što u stvari i jeste. Ogrtač toj agresiji, mada pohaban, bio je ‘humanizam’ (naravno lažni u ovom slučaju). Sadam je bio diktator, njegov režim je sve- tovni, a nikako religiozni. Glavna optužba iračkog režima bila je posedovanje „oružja za masovno uništenje” (Weapons of Mass Destruction), što je takođe bila laž. Oveštali ogrtač lažnog humanizma nije više mogao da ubedi nikoga, tako da je polju-ljana i vera u opravdanost rata, što će pokazati i slučaj Spanije zbog onog masakra u Madridu. Teroristi su izabrali Spaniju kao najslabiju kariku u koaliciji. Nešto je nedostajalo od samog početka, da se razjasni, a što nisu uradili niti kritičari rata, niti njegovi vodioci. Nije nigde pomenuto da je Sadam, ne tako baš davno, bio regrut i zvaničnik američke tajne službe CIA. Na tom poslu proveo je on nešto više od dvanaest godina, uključivši rat protivu Irana, sa velikom američkom podrškom. Razlozi za rat Političari, kad hoće da sakriju svoje prave namere, odmah se late baratanja rečima. U slučaju g. Buša, još pre nego što je postao Predsednik njemu je predodređen rat u Iraku. A to određuje ona grupa koja unapred stvara američku politiku. U ovom slučaju glavni instruktor bio je Dick Сћепеу (Dik Cejni) poznati 'Baron’ nafte, petrola i svetskih izvora energije. On je ovaj plan doturio predsedničkom kandidatu Bušu, koji ga je prihvatio. Skraćeno, veliki izvori i rezerve nafte u Iraku moraju biti u američkim rukama. Sva ostala pro- paganda. naročito ona o ‘humanizmu’, bili su samo dronjci za pokrivanje namera. Gospodin Bler, iako je izabran velikom većinom (najvećom za poslednjih 150 godina), osećao se nesigurnim u svetskoj politici. Potreban mu je bio oslonac na najveću svet- sku silu, na njenog predsednika. Pokušaj da postane lider Evropske unije, propao je zbog francusko-nemačkog saveza. Želeo je onda da operiše na svestskoj areni, da bude drugi Cerčil. To je bila suviše velika ambicija. Cerčil je bio prvo vojnik (konjički pukovnik), učestvovao je u tri rata, bio ratni zarobljenik i pobegao iz zarobljeništva. Nosio vojničku uni- formu, ležao u blatu snegu i kiši. Hranio se sa vojnicima, pod- nosio sve teškoće. Ukratko, iskusio je ratovanje i iskalio se u ratu. Gospodin Bler nije ništa od ovog posedovao, a ipak je želeo da bude i ratni lider. Za njegovih pet godina na vlasti vodio je šest ratova, pa je tako stekao pravo na naziv „Ratni vođa”. G. Bler je želeo da stekne slavu na bojnom polju, kao što je radio Napoleon III u devetnaestom veku, naročito u slučaju italijanskog Rizorđimienta. Neostvarene želje Blerova želja za slavom na bojnom polju i Bušova želja da po svaku cenu dođe do bogatih izvora nafte i da ih stavi pod američko tutorstvo nisu se potpuno ostvarili. Bler je

smatrao i javno govorio da će pohod na Irak i njegovo prevođenje na demokratiju, odjeknuti svetom kao „otkriće” što će imati vrlo povoljne reperkusije diljem sveta, u čemu se prevario. Prevario se, jer je odjek ispao nepovoljan. Narod u Iraku, izuzev malog broja pripadnika Suni verovanja, ne smatra okupaciju prijateljskom, a još manje dobrodošlom. Ovo se mora imati u vidu, jer Britanija - koja je imala veliko iskustvo sa svojom trovekovnom imperijom - i pored svoga takta, kao okupatorska sila nije dobrodošla. Amerika je u težoj situaciji zbog obostrane netolerancije sa Iračanim i pogrešnog očeki- vanja na američkoj strani. Okupatorske vođe, naročito gospodin Bler, ponovo je zaigrao na kartu „oružja za masovno uništenje”, ali to nije pomoglo, jer takva oružja nisu postojala čak ni u projektu. Na američkoj strani, od 11 septembra 2001, kad su ekstremisti napali iz vazduha Njujork i Vašington, postojalo je i još uvek postoji podozrenje i nepoverenje prema islamskom svetu. Rat koji je formalno bio okončan posle pada Bagdada, još rano u aprilu prošle godine, nikako ne prestaje. Više je poginulo američkih vojnika posle okončanja rata nego za vreme njegovog formalnog trajanja. U britanskom sektoru na jugu, stvari malo bolje stoje, ali je stanje fluidno i iz zatišja sve češće dolazi do oružanih sukoba. Podrška okupaciji i ratu u Britaniji jenjava, a po izveštajima isto se događa i u javnim protestima u mnogim delovima Amerike. Pa šta onda? Okupacija: katalizator iračkog ujedinjenja. Cuje se u Iraku, da je narod u velikom broju zah- valan okupatorima koji su uspeli da po prvi put sjedine sve grupe u Iraku i stvore duhovno jedinstvo koje ranije nije postojalo. O čemu se radi? Okupatorske sile nisu uzimale u obzir činjenicu, da će dve islamske grupe, međusobno netrpeljive i na ratnoj nozi, Siji i Suni, odbaciti ranije predrasude nepri- jateljstva i prezira i postati jedno, pripadnici istog naroda ujedinjenog protivu neprijatelja. Ranije je bilo nezamislivo da se ove dve grupe u istoj džamiji mole zajedno Alahu. Za poslednjih sedam nedelja ta je razlika izbrisana. Pored ovog nastalo je međusobno pomaganje; ceo narod je postao velika iračka familija, koja deli dobro i zlo i poslednje parče hleba. Tako nešto slično dešavalo se u Evropi devetnaestog veka. Napoleon, koji je pokorio sve nemačke državice i države Prusku i Bavarsku, bio je katalizator nemačkog ujedinjenja. Veliki pesnik i pisac Goethe, pisao je i govorio Nemcima da duguju Napoleonu zahvalnost, jer je pokidao mnoštvo granica i kneževina i dao im veći smisao jedinstva i ujedinjenja. U Britaniji protivu Blerove ratne politike podigli su glas pedeset britanskih diplomata - ambasadora, koji su sad u penziji. Ovako nešto ranije nije bilo poznato u britanskoj istoriji jer je diplomatija bila domen političke vlasti. Ambasadori nisu mogli, niti bi bilo dozvoljeno, da o političkim poslovima javno razgovaraju i pišu. Po prvi put čak su i Kurdi u Iraku prihvaćeni da skupa sa islamistima sudelu- ju i rade na oslobođenju svoje zemlje. Eto, na ove događaje u Iraku mogli bi da se ugledaju i srpski političari, a takođe i oni u ostalim krajevima bivše Jugoslavije, koju je Amerika sram- no rasparčala i u njen narod usadila mržnju i laž, da bi iznad ovih poroka ona lebdela i mešetarila.

Staniša Vlahović