iskra1125

Партијско политиканство води Србију у пропаст. Могућ је позитиван излаз преокрет кроз:

ИСТОРИЈСКИ ДОГОВОР РОДОЉУБИВИХ Прошлог месеца, после једне жучне дебате (боље свађе), Скупштина Србије је изгласала закон о изједначењу права партизана и четника. Овде се поставља питање је ли је Србима потребно још једно разједињење. Као да Срби, практично нису већ до- вољно разједињени готово по сваком питању, па им је потребно још једно. Поготово што задње разједињење по питању да ли су четници били антифашисти за време Другог светског рата, пре, дакле, 60 и више го- дина, није, по мом скромном мишљењу, у надлежности Скупштине да га решава. Логично би било да оно при- падне историјској науци, поготово јер је и неопходна историјска дистанца повољна. А скупштинска функци- ја јесте да решава текуће проблема, који су витални по српске интересе, а највећи њихов број, остао нераз- решен, управо, није их чак ни загребла. Питање је зашто се она односи према проблемима који су у њеној надлежности као да нису? Нити Скупштина нити Влада имају усаглашене ставове по било ком питању од суштинске важности по Србију и њене интересе. Конкретно, у таква питања спадају Хаг, Косово, улазак у ЕУ, Партнерство за мир, НАТО, врло одмакле сепа- ратистичке тенденције у Санџаку и Војводини, однос са Црном гором, итд., итд. По свим тим питањима пос- тоји међу највишим државним функционерима ком- плетно неслагање. Коштуница, ако уопште, говори једно, Борис Тадић друго, Драшковић треће, Лабус четврто, тако да пред странцима, у најбољу руку испадају смешни, па се о неком њиховом позитивном учинку, пред истима, не сме ни мислити. И уместо да Скупштина и Влада усредсреде сву своју активност на та питања, они се баве разједињавајућим питањима од пре 60 година (као да тога нема и превише). Узрок таквом, по Србију, жалосном стању су ситни, себични партијски интереси скупштинских политичких странка. Конкретан пример је баш овај о равноправности чет- ника са партизанима. Њега је избацио Вук Драшковић. Зашто? И њему је интимно ваљда и самом јасно да се као министар спољних послова СЦГ грдно огрешио о националне интересе Србије, генерално, а посебно о српски национализам, на коме је његов СПО и основан, и да ће га због тога оставити и оно мало чланова којих још има. Да би тај свој лични крајње рђав рејтинг поправио он је једну чисто националистичку тему (четништво и антикомунизам) избацио у први план, не би ли за себе и своју странку, уграбио који политички поен. Парадокс: он - новопечени интернационалиста- покушава национализмом да спасе своју партију?!

Ослепљеност политичког вођства СЦГ Поред чисто партијашких разлога због којих се наводни српски државници не могу уздигнути до висине националног интереса, постоји ту и идеолошка ослепљеност, због које се иначе јасне ствари не могу видети у правом светлу. Рецимо конкретно, данашња политичка генерација Србије, ослепела је за стварност па због тога није у стању да види да је суђење Слободану Милошевићу у Хагу од виталног значаја по српске националне интересе. Јер се у Хагу не суди Слоби Милошевићу, већ српском народу. Трагично је можда то да је Слоба постао симбол српског народа, али, у овом тренутку и игром околности, то је несумњива чињеница, па ако је то тачно, онда је, заиста, и њего- во суђење од виталног значаја по српске националне интересе. To ће се, истина за слепце, у пуном светлу видети, тек кад Милошевић буде осуђен, а Међународни суд правде у Хагу (ово није суд који суди Србима, већ суд који се бави парницама између држа- ва) по тужбама БиХ и Хрватске због агресије Србије на њих, донесе по њих повољну пресуду, с одредбом да Србија, као резултат, има да исплати свакој по $ 100 милијарди. Онда ће и слепом српском вођству бити јасно да је Слобин случај ипак био од животног знача- ја по српске националне интересе, с нагласком да ће то отрежњење тад бити касно. С истом дозом слепоће, данашње српско политичко вођство одбија да се бар позабави мислима г. Владислава Јовановића, само због чињенице што је овај господин једно време био Слобин министар спољ- них послова, а доцније и његов амбасадор при УН. Међутим, као врсан дипломата, с великим искуством у дипломатији, он је у једном кратком напису, дао један прави рецепт одлично штиво за садашње умишљене државнике СЦГ како се у светској дипломатској „џунгли" ваља понашати да би, чак и једна мала земља као што је СЦГ, могла бити успешна или, ако не то, како кроз то „решето" проћи с најмање штете. У даљњем тексту, покушаћу да аутореве најглавније мисли избацим на површину. (У целости напис г. Јовановића се може наћи у Искри, 1 јануар 05, или на Интернету <http://www.artel.co.yu>) Међународни односи У поглављу I, да би се правилно „навигирало,, кроз њих, аутор зналачки анализира тренутне

Историјски . . . међународне односе. Ту дефинише глобализацију као „светски процес међузависности држава" и глоба- лизам „као доктрину контролисања планетарних процеса и неоимперијалне доминације САД", Запада и НАТО-а. После 11 септембра 2001, тај тренд је пре- растао у „војни интервенционизам" који је „постао текуће средство стратегије и политике САД" а „НАТО, као војно крило глобализма" наставио са ширењем у Источну Европу. Као последице, САД једнострано одлучивање је однело „драматичну превагу" над договором, консензусом, УН, у светским збивањима, су „гурнуте у страну", а свет „притиснут зебњама због неизвесности даљњег развоја" и могућих ратова. После Ирака... „поставља се питање која земља је следећа потенцијална мета". Борба против тероризма користи се за приближавање највећим „лежиштима нафте" и других сировина (Ирак) и у Средњој Азији. Рат против Ирака, Муслимани су сагледали као рат против Ислама: то „прети да се (он) дегенерише у вер- ски рат Запада и муслиманског света". И г. Јовановић јасно види да су САД својим унилатерарним ратом против тероризма расцепале ЕУ на „нову" (Пољска) и „стару Европу" (Немачка, Француска). „Русија, Кина, Јапан, Индија, Бразил и Иран" су се за сад одлучиле на „политику неизазивање САД", мада се са једностра- ношћу САД не слажу. На дужу стазу, треба очекивати „чвршће облике мултилатерарног окупљања као про- тивтежа моћи и самовољи САД". Међутим, све је очигледније да је САД рат против тероризма, уствари рат за контролу „постојећих и запоседање нових, богатих изворишта нафте, гаса и осталих виталних сировина, а ускоро и богатих извора свеже воде". Због САД „војних интервенција... претњи... и сталног повећавања (свог) војног буџета" обнавља се и „трка у наоружавању" евентуалних противника САД (Кина и Русија на првом месту). Ово поготово јер „у другом мандату председника Буша треба пре очекивати настављање него модификовање унилатерализма (једностраност) САД". Балкан „Неповољан развој односа снага у свету није заобишао ни наш регион. Ни у једном другом делу света није подаништво САД, ЕУ и НАТО толико изражено као на Балкану". Овим речима, аутор написа г. Јовановић отвара своје друго поглавље. Даље он говори о „идолатрији према евроатланским интеграци- јама'1, којих нема нигде другде „као на тзв. Западном Балкану". Нигде „није пракса двоструких аршина и лицемерне галаме достигла" размере „перверзности" као у Србији, док се САД, ЕУ, НАТО понашају као да су „прави сизерени" (господари), који Балкан сматрају својом прћијом. Србија се третира „као поражена страна"; од ње се „ултимативно тражи да прихвати све диктате"; а највећи је онај о „српској геноцидној прошлости" због које Срби „морају да изврше соп- ствену денацификацију". У име тога, захтева се да Србија „прихвати коначан губитак" Косова; а Срби из БиХ да се одрекну „својих добитака" (РС) дефи- нисаних Дејтонским споразумом. Најзад, само се од Срба очекује да се одрекну својих територија да би ушли у ЕУ. Све у свему „положај СЦГ, а посебно Србије, веома (је) тежак и, на први поглед, бези- злазан". „Наш незавидан стратегијски положај још више отежавају вазални и епигонски (поданички) однос званичних власти (после 5. октобра 2000.) према свему што долази са Запада,, и као последица пратећа

„подељеност грађана на два противничка табора". Г. Јовановић затим говори о алтернативи оваквом стању, па се пита „постоји ли неки други излаз из садашње пат ситуације", излаз „који би био мање болан, мање понижавајући, ...и мање губитнич- ки". (Био бих срећан да је ситуација бар „пат" - нерешена; нажалост, она је трагикомична да не кажем катастрофална. - примедба НЉ) Прво правило к том „другом излазу" каже: „треба се ослободитк дефетис- тичке представе да су мећународни односи једносмер- на улица": само „давање (с наше стране) без узи- мања... извршавање без преговарања... задуживање без противуслуга". Пошто су САД, својом једностраном ратном опцијом, у међународним односима направиле хаос односно „џунглу", као резултат, свет је мање стаби- лан, а Балкан, и наш простор у њему, још мање. „Управо такав развој, каже г. Јовановић, пружа нам потенцијалне могућности за ослобођење од „претесног капута" и добијање нешто ширег маневарског просто- ра". Борећи се против „непредвидљивог" тероризма, САД ће морати да „што пре учврсте недовољно ста- билне регионе, у које спада и Балкан". Како се проб- лем „стабилизације Балкана" не може „трајно и ваљано постићи без наше земље... њен значај" у САД политици „сразмерно ће јачати". Како су амерички Албанци гласали против Буша а за сен. Керија, плус „утицај исламских фундаменталиста" на муслимане на Косову и БиХ, због свега овог долази тренутак „кад ће САД почети да схватају да само с нашом земљом, а не без ње, а још мање против ње, могу да постигну жељену регионалну сигурност..." Из горњег се да видети да „наша земља поседује реални партнерски потенцијал... што је чини привлачном... и даје јој солидну почетну преговарачку позицију". Треба, међутим, испунити неке „претходне услове" које г. Јовановић дискутује у наредном трећем поглављу. Принципи спољне политике СЦГ 1. Никако се не сме прихватити стајалиште „да смо поражена земља" из чега су проистекли диктати САД и ЕУ њихово безпоговорно извршавање од стране свих наших постмилошевићевих власти. Да нисмо „поражена земља" сведоче ове чињенице: (а) Дејтон је дошао „на бази компромиса три зараћене стране а не на бази победе било које од њих"; (б) Косово је отргнуто од Србије НАТО агресијом, „али њен суверенитет није оспорен" (види Резолуцију УН 1244 - примедба НЉ). Уз припомоћ плаћених од стране Запада НВО, као и неких личности из влада- јућег ДОС-а, Запад покушава да наметне идеју Србије као „поражене стране". „Од виталне је важности за

IZ SADRŽAJA Srbija protektorat Amerike ............................................. ......................... 4 Međunarodni položaj SCG i strategija spoljne politike ------------------ 9 I

Povodom odluka Vis. predst. u BiH ........................................................ 13 Kosmetske šale za velike i male .............................................................. 14 Država - od pazara do veresije ................................................................ 16 Laza Lazarević po drugi put među Srbima ............................................ 19 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (99)........................... 20 Svedočanstvo o svetom Nikolaju Žičkom ................................................ 23

Iskra 1. februar 2005

нашу земљу и државу да се таквим настојањима најодлучније и аргументовано супротстављају". Под 2. г. Јовановић спомиње „афирмативни прилаз,, проблему интеграције у ЕУ; он мора бити „под равноправним условима". Треба ЕУ подсетити и стал- но подсећати да она има према Србији „немерљив историјски дуг" јер је она (1991-1995) „најнепосредни- је допринела" разбијању СФРЈ. 3. У односима са САД и ЕУ, треба се чувати „од оба опасна екстрема, како конфронтације тако и капитулације. Оба представљају пут без повратка... Само реална и одговорна, принципијелна и рационал- на, национална и интернационална спољна политика може нас заштитити од оба ова екстрема. Тај средњи пут... је једино могућ уколико желимо да будемо суб- јект а не објект у међународном животу,,. 4. „Спољнополитичка стратегија" Србије „мора се заснивати на поштовању властите независности, суверенитета и територијалне целокупности". Ово је и Уставом загарантовано. „Нажалост, СЦГ а посебно Србија, врви управо од примера спољног наметања ограничења независности и суверенитета СЦГ, као и притисцима да пристане на губитак" Косова. „То је разлог више да ове врховне вредности заузму у нашој спољној стратегији примарно место и буду недо- дирљиве,, за САД, ЕУ и друге. 5. У међународне односе се не може „без поштовања" властитих вредности под 4 горе, али „исто тако не може се стећи уважавање националних и државних интереса... од интеграционих целина (ЕУ, НАТО) без инсистирања на једнакости и равно- правности". „Пристанак на мање равноправности (или на неравноправност)... представља рецепт за сигуран пораз у одбрани" својих интереса. „Принцип равно- правности" није цепидлачење „већ услов који извире из саме природе међународних односа". „Земља која се стриктно не држи тог принципа не може очекивати да ће њену равноправност други поштовати". А то је тачно што се дешавало и дешава СЦГ. Стога, СЦГ мора „што пре да се избори за равноправни положај... што подразумева многе коректуре у стратегији доса- дашње спољне политике". 6. „Земља која чврсто не стоји" иза принципа под 4 и 5 „не може ни да тврди да јој је стало до свог достојанства". Достојанство „није ствар националне сујете или пуке форме већ императив реап политике, чије потцењивање неопходно" доноси штету земљи. У „пракси" СЦГ „има примера да се страни амбасадор позива на седнице владе или да" странци добијају високе положаје у влади (Борис Тадић, сада председ- ник Србије, док је био министар одбране, запослио је једног британског генерала у овом министарству, а држављани САД заузимају крупне положаје у влади - пр. НЉ). „Пуна конфузија и какофонија слободних размишљања и неутемељених предлога постоје у вези" Косова. (И по свим другим кључним питањима постоји какофонија - безгласје; у уводном параграфу, види пример безгласја - примедба НЉ). „Таква пракса није препорука" странцима да нас „узму озбиљно, али јесте захвалан мотив и позив" странцима да нашу неозбиљност „искористе против наших интереса и циљева". 7. „Нераздвојно од достојанства земље је питање реципроцитета". Ја теби нешто учиним, ти мораш да учиниш мени против услугу. Реципроцитет је нормалан однос међу државама. „Нажалост, у последње 4 године" СЦГ „се више пута одрицала ре- ципроцитета... што није било компензирано". Пример је

Iskra 1. februar 2005

повлачење „противтужбе за геноцид против Хрватске код СМС правде у Хагу." Министар спољних послова (Свилановић - пр. НЉ) је „процесно равноправан положај" СЦГ „самовољно, потезом пера, претворио у неравноправан и тиме битно отежао нашу даљњу одбрану". Текућа спољна политика СЦГ Подглавље под IV, насловљено „Стратегија у текућој спољној политици", јесте у ствари примена принципа из претходног поглавља. Само ако се СЦГ буде њих придржавала „може рачунати на часно место у међународним односима". У погледу уласка у ЕУ и Партнерство за мир (ПзМ), г. Јовановић мисли да се нисмо држали горњих принципа, па каже: „да смо се" њих „држали и сачекали да ЕУ и НАТО прве искажу свој интерес (који је истоветан с нашим) за... повезивање" с СЦГ „били бисмо у... равноправнијем положају и не бисмо морали да испуњавамо тешке услове пре отпочињања прего- вора". У погледу крајњег статуса Косова, аутор каже: „свако прећуткивање тог питања (тј. да је минимум за разговор јавно признање Запада да је Косово инте- грални део Србије - пр. НЉ) с наше стране... биће тумачено као најава нашег одрицања од те покрајине". „Наши будући односи са НАТО не смеју да буду на нашу штету." „Они би то били сигурно ако одус- танемо од тужбе против 10 земаља пред СМС правде у Хагу" ако БиХ не одустане од своје тужбе пред истим судом. (У међувремену СМС се огласио ненадлежним по тужби СЦГ против НАТО, СЦГ би морале да понове исту тужбу - пр. НЉ). Без обзира на МСМ, СЦГ не би смеле ни да одустану од потраживања ратне штете од држава које су учествовале у бомбардовању СРЈ, јер би то „значило посредно саглашавање са оправ- даношћу" њихове агресије. СЦГ морају имати и алтернативна решења у случају да ЕУ и НАТО игноришу наше услове за интеграцију у њих. Она се састоје: (а) „проширивање трговинских повластица са ЕУ на неодређено време"; (б) „развијање економско-стратегијског партнерства с Русијом, Кином, Украјином, итд. и активирање" истих односа са „традиционалним пријатељима" из „трећег света"; (ц) и са САД исто плус њихово изнајмљивање војних база код нас уз обавезу плаћања; пример, Бондстил на Косову; (д) „понуде закључења регио- налног пакта о ненападању и претварање Балкана у зону мира...“. Најважније поглавље Задње, Пето поглавље, насловљено је „Национални консенсус и влада националног спаса". „Међутим - каже аутор - ни приоритетно определење ни аптернативна решења,, ниси реапна „ако се СЦГ претходно не преуреди и организује" привредно, народ не оздрави од „дубоких подељенос- ти", а земља „не дефинише минимум најбитнијих национапних и државних интереса и почне да их штити и објашњава једним гласом". „Пред монументалним задацима обнове" - реално је - саме политичке странке или њихове коалиције не могу да „понесу терет одговорности". „То може да учини само историј- ски договор свих политичких странака... о образовању владе националне слоге, са прихватањем мораторију- ма на страначке активности за период од 3 до 5 годи- на, током којег би се" таква влада „усредсредила на решавање кључних национапних и државних питања

Posle najnovijih mera SAD protiv vlade Srbije

SRBIJA PROTEKTORAT AMERIKE SAD su, zbog Haga, suspendovale pomoć Srbiji i za 2005, povukle deo osoblja iz Beograda i uskratile “Jatu” letove za SAD. Ambasador SAD u Beogradu Kako je na konferenciji za novinare rekao ambasador SAD u SCG Majkl Polt, to je direktna posledica nesaradnje Vlade Srbije s Haškim tribunalom. Biće povučeni savetnici iz ministarstava, a odluka će uticati i na pomoć reformama poreskog i ekonomskog sistema. Zaustavljena je i sva pomoć “Jatu”, uključujući mogućnost direktnih letova za SAD. SAD, s druge strane, pojačavaju pomoć narodu. Ove godine Sjedinjene Države zadržaće 10 miliona dolara pomoći namenjene Srbiji, pored još 29 miliona dolara koji su već zadržani za 2004. i 2005. godinu ranijom odlukom američkog Kongresa. “Bićemo pri- morani da iz ministarstava povučemo savetnike za tehnička pitanja. Smanjenje pomoći uticaće i na podršku poreskoj reformi, pristup Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji, na politiku ekonomske reforme, koja je trebalo da privuče više stranih investitora i na zaustavljanje pomoći ‘Jatu’, a naročito mogućnosti da ‘Jat’ leti direktno za SAD. Zbog smanje- nja pomoći neke naše američke kolege i njihove porodice biće zamoljene da napuste Srbiju i vrate se u SAD. Na žalost, sve to može imati negativan uticaj na poverenje međunarodnih investitora”, rekao je Polt. Ambasador SAD kaže da odluka o zamrzavanju pomoći SAD vrlo brzo može biti promenjena ako Vlada Srbije potpuno i bezuslovno ispuni sve obaveze i uhapsi sve optužene za ratne zločine i preda ih Haškom tribunalu. “Ne može biti pojedinačne ili deli- mične saradnje, potrebna je potpuna saradnja svih optuženih”, rekao je Polt. Administracija SAD, rekao je on, veruje da je Ratko Mladić u Srbiji, a na vlastima Srbije je da ga lociraju i izruče Tribunalu. Majkl Polt je rekao da će i pored te odluke biti povećana pomoć narodu Srbije koji je, kako je rekao, dovoljno propatio. “Nećemo prekidati nijedan program

direktne pomoći narodu. Srpski narod je dovoljno propatio i nastavićemo da fokusiramo svoju pomoć tamo gde je ona potrebna. Podržaćemo narod, ekonomski razvoj zemlje i bolju budućnost za stanovništvo. Želimo da se pridružimo narodu Srbije i pozivamo Vladu da uradi ono što se traži da zemlju uvede u evroatlantsko društvo nacija, gde je Srbiji i Crnoj Gori i mesto”, rekao je Polt. SAD će obezbediti više kredita za pre- duzetništvo i za stvaranje novih radnih mesta i više pomoći za nevladine organizacije, demokratske programe i reforme na opštinskim nivoima. Tako će biti odobreno četiri miliona dolara za privatno preduzetništvo, 31 milion za nova radna mesta i razvoj ekonomije, pet miliona za poboljšanje vladavine zakona i tri miliona za procese za organizovan kriminal i ratne zločine. Biće obezbeđeno i dva miliona za mlade kojima će biti omogućeno da studiraju u SAD, a pružanje pomoći nezavisnom novinarstvu i medijima će biti nastavljeno. Stejt department: Ništa bez Haga Stejt department je prethodno saopštio da je pomoć Beogradu suspendovana. “U skladu sa odredba- ma zakona o pomoći inostranstvu za 2005, uskraćuje se finansijska pomoć Vladi Srbije posle 31. maja 2005. ako državni sekretar SAD ne utvrdi da je SCG preuzela korake u saradnji s Haškim tribunalom. Ti koraci uključuju omogućavanje rada istražilaca, uvid u dokumenta, predaju i prebacivanje optuženih ili pomoć u njihovom hapšenju i sve napore za hapšenje i izručenje Ratka Mladića”, saopštio je Stejt department. U saopštenju koje je potpisao portparol Stejt deparmenta Ričard Baučer navodi se da je u martu 2004. državni sekretar SAD Kolin Pauel odbio da potvr- di Kongresu da SCG sarađuje s Haškim tribunalom, što je rezultiralo izostankom značajnog dela pomoći SAD posle 31. marta 2004. “Od odluke državnog sekretara prošlog marta nije došlo do poboljšanja u saradnji SCG s Tribunalom. U skladu s njegovim prethodnim zaključcima i u svetlu nastavka nesaradnje, Pauel je odlučio da ne odobri 10 miliona dolara pomoći Srbiji za fiskalnu 2005. Ta suma je pridodata sumi od 16 miliona dolara, koja je zadržana iz budžeta za pomoć inostranstvu za 2004. Razmatramo alternativne načine da upotrebimo ta sredstva u skladu s ciljevima svoje politike” kaže se u saopštenju. Server: Odluka odraz frustracije američke vlade

Историјски . . . око којих би претходно био постигнут чврст и трајан национални консенсус. Што пре дође до таквог свестраначког споразума то боље за Србију...".

Najnovija odluka o suspenziji američke pomoći je odraz nezadovoljstva i frustracije američke vlade, kao i želja da se što pre i što jasnije predoči Beogradu da nesaradnja sa Haškim tribunalom neće biti tolerisana, izjavio je za Glas Amerike Danijel Server, direktor Balkanske inicijative Instituta za mir u Vašing- tonu.

Кључно, дакле, у овом напису г. Јовановића, јесте да ли ће политичке странке, јер откуцава дванаести час, смоћи у себи онај минимум родољубља којим се партијски интереси подређују општим, народ- ним. На судбоносном су испиту родољубља, дакле, српске политичке партије! Приредио Н. Љотић

Iskra 1. februar 2005

Međutim, prema njegovim rečima, Beograd je izgleda odlučio da očuva bezbednosne strukture iz Miloševićevog vremena. “Lično smatram da su vlasti donele odluku da ne saraduju sa Haškim tribunalom. Da postoji želja za saradnjom verujem da bi vlasti to mogle da pokažu izručenjem optuženika manjeg ranga, kojih ima u priličnom broju” rekao je Server. Najnovija odluka Vašingtona, inače, ne predstavlja promenu u američkoj politici, a uslovi za sertifikaciju se ne menjaju od 1996, kaže Danijel Server. Server takođe, izražava bojazan da odluka o nesaradnji s Hagom, nagoveštava i promenu politike beogradskih vlasti prema Kosovu. “Iskreno rečeno, smatram da se Beograd kreće ka ispoljavanju sile na Kosovu i iskoristiće prvu priliku, odnosno prvi loš postu- pak Albanaca, da krene i ubaci svoje snage u severni deo Kosova. Mislim da to postaje sve jasnije. Nema nikoga ko je skoro bio u Beogradu, a da nije stekao utisak da to imaju na umu. Ukoliko Amerikanci i Evropljani ne preduzmu energične korake, bojim se da predstoji novi pokušaj nasilnog rešavanja situacije na Kosovu. Plašim se da i u Beogradu i Prištini stvari naginju u tom pravcu” izjavio je za srpski servis Glasa Amerike, Danijel Server. Vlada: Ispunjavamo i nastavićemo da ispunjavamo sve obaveze. Mi saradujemo. Vlada Srbije je saopštila da je iznenađena odlukom Stejt departmenta, navodeći da nikada nije vezivala dobijanje pomoći i ispunjavanje svojih međuna- rodnih obaveza. Odluka američke administracije predstavlja korak koji teško doprinosi unapređenju demokratskih procesa i nastavku ekonomskih reformi u Srbiji, saopštila je Vlada Srbije. Vlada je, kako se navodi u saopštenju, svesna odgovornosti prema svojim građanima i svojih obaveza prema međunarodnoj zajed- nici, ali ispunjavanje tih obaveza nikada nije povezivala sa dobijanjem međunarodne pomoći. (Vesti, B92, 14.1.2005.)

Labus: Vlada će to rešiti Pored činjenice da će se ponovo stvoriti loša slika o Srbiji u međunarodnim institucijama, odluka Vašingtona može uticati i na dugo očekivanu izradu studije o izvodljivosti priključenju Evropskoj uniji. Potpredsednik Vlade Miroljub Labus veruje da će do kraja januara, kada u Srbiju dolazi visoka dele- gacija Evropske unije, doći do pomaka u saradnji sa Haškim sudom, ali nije želeo da saopšti nikakve detalje, osim što je rekao da je to u nadležnosti predsednika Vlade Vojislava Koštunice.

On je rekao i da je ispunjenje obaveza Srbije prema Haškom tribunalu, pre svega, važno za proces evropske integracije zemlje. “Problem saradnje sa Tribunalom je mogao neko vreme da se odlaže, sada je krajnji trenutak da se reši”, naglašava Labus. On navodi da rešenje tog problema ne želi da dovodi u vezu s finansijskom pomoći SAD, već sa Studijom izvodljivosti i početkom pregovora sa EU. “Ne bih hteo da minimiziram značaj ove odluke Stejt departmenta, jer je ona, pre svega, vezana za naše političke odnose. SAD su izuzetno važan faktor u međunarodnim finasijskim, diplomatskim i političkim odnosima i sigurno je da, ako imamo taj faktor na svojoj strani pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije, o pridruživanju EU, biće lakši i jednostavniji kao i uključivanje u Svetsku trgovinsku organizaciju. Znači, ne želim da minimiziram značaj te odluke, ali istovremeno hoću da kažem da je to dugoročan problem, koji ovog momenta, konačno mora da se reši”, rekao je Labus. Političke reakcije: Tadić i Svilanović Predsednik Srbije Boris Tadić zatražio je od Vlade Srbije da “izađe sa jasnim planom za hitno rešavanje problema nesaradnje sa Haškim tribunalom”. “Najnovije mere američke vlade odraziće se na građane Srbije, pre svega na budžetske korisnike. Zato zahtevam od Vlade Srbije da hitnim merama spreči dalju međunarodnu izolaciju, ekonomsko propadanje zemlje i siromašenje gradana”, kaže se u saopštenju iz Tadićevog kabineta. Bivši ministar inostranih poslova Goran Svi- lanović, rmeđutim, smatra da je odluka Vašingtona šamar Vladi i građanima Srbije i opomena da se moraju ispunjavati međunarodne obaveze. Svilanović je rekao da razume pokušaj premijera Koštunice da obezbedi dobrovoljnu predaju optuženih pred Haškim tribunalom, ali je ocenio da bi vlada već sada trebalo da ih uhapsi. “Insistiranje na političkoj ideji da može sve polako, dovodi i zemlju i građane u situaciju da se osećaju neprijatno. Ne mislim da je to tragedija, ali jeste sramota”, rekao je Svilanović. “Vlada bi trebalo da uhapsi generale i da ih izruči Hagu i da prestane da traži izvinjenje za to što ne poštuje sopstveni Zakon o saradnji sa Tribunalom, jer ni na koji način to neće uznemiriti ni političku javnost Srbije, niti sve građane. To je obaveza Vlade Srbije”, kaže Svilanović. Svilanović, koji je sada visoki funkcioner Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, ocenjuje da je suspenzija američke pomoći Srbiji svojevrsni pritisak SAD na pojedine stranke u Vladi Srbije, da utiču na premijera da reši pitanje saradnje sa Haškim sudom: “Jedan krak tih sankcija usmeren je ka tome da pregovori o članstvu naše zemlje u Svetskoj trgovinskoj organizaciji ne budu podržani od strane SAD. To je poruka upućena G17, jer oni odgovaraju za ekonomsko stanje u zemlji. Sami su preuzeli tu odgovornost i njima je poruka - ono što je vama važno, nećemo da podržimo, a vi vidite, da li ćete sedeti u toj Vladi, ili ćete izvršiti dodatni pritisak na premijera da ipak, izvrši svoju obavezu. Drugi krak je očigledno, usmeren ka Srpskom pokretu obnove. Oni odgovaraju za stanje u aviosaobraćaju i za ‘Jat’. Sva nastojanja u prethodnoj

“Ja očekujem da će Vlada to da uradi, Koštuni- ca je nadležan za to. Mi imamo njegovo obećanje da te stvari, na jedan korektan način, budu završene pre nego što doće misija EU-a i ja tu niša ne bih dodavao, već bih prepustio njemu i njegovom kabinetu da tu stvar dovedu do kraja”, rekao je Labus.

Iskra 1. februar 2005

Srbija protektorat...

uključujući i Mladića koji je u Srbiji, i njihova isporuka Hagu.

godini, koja su bila usmerena ka tome da ‘Jat’ konačno može da sleti, pa da se eventualno posle razgovara o nabavci aviona koji bi mogli da sleću na aerodrome u SAD, sada su zaustavljena.”

Bezuslovna saradnja sa Hagom kao osnov optužbe ima dvostruki cilj. Prvi je već dobro poznat: pravno 'dokazati' pred sudom u Hagu, krivicu Srbije i njenog 'establišmenta' za razbijanje SFRJ, agresiju, građanski rat, gaženje ijudskih prava, genocid, itd. i tako pravno 'opravdati' SAD i njihove saveznike za sve prestupe koje su na tom planu sami počinili u odnosu na međunarodno pravo, povelju UN i naravno oružanu nele- galnu agresiju na SRJ. I pošto se Hag sve očiglednije pokazuje pristrasnim političkim sudom, posebno u pro- cesu protiv Miloševića, i pored svih manipulacija, kao Ašdaunove sa Srebrenicom, ono što nedostaje u stvar- nim dokazima, nadomešta se nesrazmernim i što većim brojem optuženih i osuđenih Srba. SAD su tu vitalno zainteresovane; Hag je njihova tvorevina; radi se o pravnom 'brisanju tragova' sopstvenog zločina i poruci eventualnim braniocima nekog svog nacionalnog interesa: ,,Ne suprotstavljajte nam se, proćićete kao Srbija - zbrisaćemo vas!"

Ministar spoljnih poslova Vuk Drašković saopštio je da je odluka Stejt departmenta posledica nesprovođenja dogovorene poiitike i da nije neočeki- vana. “Nedopustivo je da naši parlamenti i vlade usvoje kao državni i nacionalni prioritet punu saradnju sa Haškim tribunalom, a zatim se ta politika opstruira zaštitom haških optuženika. Istovremeno oni koji ne sprovode utvrđenu politiku sebe nazivaju patriotama, a one koji je sprovode etiketiraju kao izdajnike”, naveo je Drašković. (Vesti, B92, 15.1.2005.) Odluka Vašingtona nije iznenadila ni savetnika predesdnika Srbije Jovana Simića. On je gostujuću u emisiji Proces na TV B92 naveo da je predsednik na to upozoravao mesecima i da odluka Stejt departmenta pokazuje da je međunarodna zajednica rešila da pokaže Srbiji da nepostoji alternativa saradnji sa tribunalom. Simić je ocenio da je ovo samo početak i da će nesaradnja sa Hagom imati mnogo više posledica. “Nesaradnja Srbije će se definitivno odraziti na situaciju u Republici Srpskoj, to je i uvod u još jedno, po nas mnogo značajnije pitanje, pitanje rešavanja pitanja Kosova. Nažalost, Vlada niti ima smisla, niti osećaja; takvim postupcima Vlade došli smo u situaciju da smo na neki način pod sankcijama”, kaže Simić. *

(Vesti, B92, 14.1.2005.) * *

Gornji tekst su autentične vesti B92 od 14. i 15. januara, bez ikakvih naših izmena i dopuna. Mi smo podvukli mesta u vestima koja, po našem mišljenu, ukazuju na prave namere SAD, ili pak njihovih poslušnika i zavisnika među srpskim čimbenicima. Šta pokazuje da se Srbija sve očiglednije tretira kao američki protektorat? U kojoj stvarno slobodnoj i nezavisnoj zemlji se strani ambasador ponaša kao što to čine Amerikanci uoči i posle 5. oktobra 2000.? Montgomeri je prvo orkestrirao, podržao politički i finansijski, i pokupio pot- pisane obaveze (ovo tvrdi prof. Čavoški u jednom članku 2004.) dosovskih političara u svom diverzantskom štabu u Budimpešti, a posle 5. oktobra postao i ambasador SAD u Beogradu, sa kojim su se ti isti političari, sada na vlasti, počev od predsednika vlade, najradije 'konsultovali' pre svakog važnijeg svog čina. Ali i Montgomeri 'bledi' pred sadašnjim SAD ambasadorom, Majkl Poltom, koji je 14. januara obraz- ložio i detaljno najavio mere SAD, ne optuženoj srpskoj vladi, kako bi diplomatski priličilo, već na konferenciji za štampu.

Sekundarni cilj insistiranja na Hagu je dalje podređivanje, suzbijanje svake nezavisnosti, lomljenje svake misli o otporu; uvodenje i produbljavanje statusa protektorata. Ovo je očigledno u Republici Srpskoj, gde je navodna 'nesaradnja sa Hagom' izgovor za postepeno ukidanje autonomije entiteta, zagarantovane u Dejtonu. Ali neviđeno mešanje ambasadora Polta u unutrašnje stvari jedne tobože nezavisne zemlje jeste njegova naprasna 'briga' za srpski narod. Vlada Srbije je kažnjena zadržavanjem pomoći od 10 miliona dolara, poviačenjem američkih 'stučnjaka' iz naših ministarstava i ukidanjem pomoći JAT-u i prava sletenja u SAD, ali je zato za neposrednu pomoć 'dovoljno napaćenom narodu' - mimo srpske vlade - spremljen čitav mali budžet od preko 45 miliona dolara. I to: 4 miliona za privatno pre- duzetništvo; 31 milion za razvoj ekonomije i nova radna mesta; 5 milona za poboljšanje vladavine zakona; 3 miliona za sudstvo i procese za ratne zločine; 2 mliona za studije mladih u SAD (Podsetimo, prvu brešu u kadrovi- ma SKJ napravile su Fulbrajtove stipendije za školova- nja u SAD.); produžiće se neodređena pomoć onoga što se, orvelovskim jezikom, zove 'nezavisni mediji'. Naravno, sve će biti uglavnom privatno kanalisano, kroz 'nevladine organizacije (sic!), demokratske programe i reforme'. Cilj ove Poltove 'brige za narod' je destabilizaci- ja Koštunicine srpske vlade, izazivanje njene krize, upra- vo sam Koštunica. Okrivljivanje vlade za sve narodne nedaće, prošle i one koje će ga snaći. Razume se, i negovanje velikodušnog i humanog imidža 'velikog brata', SAD. Deoba; produbljivanje jaza između vlade i naroda, kako bi se posredno, preko pomenutih 'nevla- dinih' mehanizama, protektoratom uspešnije vladalo. Ali protektorata nema bez njegovih zavisnika i poslušnika, a njih je u Srbiji 'legion', na vlasti i pri vlasti. Još ih je Montgomeri regrutovao i pismeno obavezao. Čim je došao SAD ultimatum i Poltovo 'obrazloženje', odmah su se oglasili. Prvi Labus, potpredsednik vlade, jasno imenujući predsednika vlade, Koštunicu, kao onoga koji odlučuje o saradnji sa Hagom, očekujući da će predsednik to pitanje pozitivno da reši do kraja janu-

Osnovni razlog je poznat: nesaradnja vlade sa Hagom, koja ultimativno mora biti bezuslovna uz otvaranje svih arhiva SCG i snabdevanje tužbe dokazima protiv osumnjičenih, hapšenje svih optuženih,

Iskra 1. februar 2005

ara, jer od toga zavisi Solanina poseta u vezi studije o izvodljivosti pridruživanja EU. Još otvoreniji bili su predsednik republike Srbije, Tadić, i ministar spoljnih poslova SCG, Drašković. Obojica se ne osećaju 'zatečenim' ultimatumom SAD, jer su neprestano ukazi- vali na obavezu bezuslovne saradnje sa Hagom. Tadić ide i dalje. Zahteva od vlade hitan plan saradnje sa Hagom i izručivanje svih optuženih. Krivi vladu za sve nedaće koje će pogoditi građane kao posledice mera SAD protiv Srbije. Puca direktno u Koštunicu, što i jeste pravi cilj SAD ultimatuma. Poziva koalicione partnere u vladi da napuste Koštunicu i tako obore njegovu vladu. Začudo, koalicioni partneri (Labus, Drašković, Velja llić) to za sada odbijaju. S druge strane, SAD ne taje da je Tadić njihov čovek na koga računaju da nastavi 'demokratske reforme' u Srbiji. U tom smislu pominje ga i Kondoliza Rajs u ispitu svoje kandidature za šefa Stejt departmana pred Senatom. Koštunica je kontrirao Tadićev poziv njegovim koalicionim partnerima da ga napuste, pozivom Tadiću da se i on, sa svojom DS - kao jedna od 'demokratskih snaga' - pridruži vladi u ovom kriznom trenutku - u os- tvarivanju njenog programa. Na prvi pogled, može da iznenadi što su Koštunicini koalicioni partneri, koji ga očigledno ne vole, odoleli iskušenju da ga obore. Nažalost, motiv je i ovde sitan partijski interes i vlast. Koalicioni partneri su momentalno u poziciji koja ne odgovara njihovim izgledima na narednim izborima. Pad Koštunicine vlade može da uzrokuje nove izbore, na kojima Draškovićev SPO, a možda i Labusov G17 plus, ne dostignu ni izborni cenzus, te tako ostanu van Skupštine. U svakom slučaju, s obzirom na sadašnje izborne prognoze, obe ove stranke, ako i prođu cenzus, treba da računaju na manji broj poslanika nego sada, pa i manjim izgledima na učešće u vlasti. Ali, postoji i druga računica. Ako se pridruže Tadiću, mogu da obore vladu, ali Koštunica bi mogao da obrazuje novu vladu sa najjačom skupštinskom strankom, radikalima, uz podršku socijalista, kao sada, u kom slučaju G17 plus i SPO ostaju samo opozicija, ali van vlasti, što ambicioz- nim koalicionim liderima, a ni njihovim 'protektorima', nikako ne odgovara. Množe se i drugi pritisci na Srbiju. Solana je odložio svoju posetu Srbiji u vezi studije o izvodljivosti zbog 'nesaradnje sa Hagom'. Pregovori vlade Srbije sa šefom UNMIK-a, Petersonom, o snabdevanju nekih srp- skih enklava električnom energijom ove zime, nisu urodili uspehom. Šef Koordinacionog centra za KiM, Čović, se žali da i UNMIK igra na podelama i razlikama u srpskoj vladi u izbegavanju svoje odgovornosti i obaveza prema Srbima. Predsednik SCG, Marović je sa ministrima SCG, odbrane i spoljnih poslova, Davinićem i Draškovićem, posetio Britaniju, apelujući za pomoć što bržem ulasku SCG u EU, ali je i tu dobijen odgovor da je puna saradnja sa Hagom uslov koji se mora ispuniti. Verovalo se da je Koštunica do sada imao dve šanse da nešto pozitivno učini za svoj narod i zemlju i da nijednu nije adekvatno upotrebio, te da mu se treća neće ukazati. Ali, začudo, sadašnji odnos političkih snaga u Srbiji i SCG, kao da njegovu ličnu političku poziciju čini jačom nego što je bila, te da samo od njega zavisi, da li će smoći snage da prelomi ideološki tabu tzv. 'demokratskih snaga', i sada on igra na mogućnosti vlade sa radikalima i istraje na ravnopravnom i dosto-

HOBO РУКОВОДСТВО УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ На Скупштини писаца, 25. децембра 2004. године, досадашњи председник УКС Слободан Ракетић изјавио је да се неће више кандидовати за ту дужност. Том приликом и досадашњи уредник „Књижевних новина” Предраг Драгић Кијук поднео је оставку, после више година напорног рада. На Скупштини, одржаној у сали Општине Стари град, за време званичног дела - када су саопштене две оставке и додељиване награде и приз- нања - у сали је било око 500 писаца и песника. Између осталих, том приликом је и Сави Јанковићу додељена награда за животно дело. А када је треба- ло доћи до избора нове управе Удружења, услед одуговлачења у сали је остало свега 182 члана. Њима је раздељен списак оних између којих је требало да се изабере ново руководство. На избор те пет- наесторице, тј. на пребројавање гласова, морало се дуго чекати, тако да су многи гласачи напустили не дочекавши резултат избора. Према важећем Статуту избор нових часника обављају на посебној седници она петнаесторица изабраних из Скупштине, а не Скупштина. Према досадашњем устаљеном обичају нови председник је постајао онај, који је на Скупштини добио највећи број гласова. Овај пут највише гласова (108) добио је Предраг Драгић Кијук. Међутим, чланови руководства су за новог председника изабрали Србу Игњатовића, који је тајним гласањем Скупштине писаца добио 104 гласа. Револтиран таквим „преседаном”, Предраг Драгић је напустио седницу. А остали чланови руководства тешкали су се, према изјавама, зашто Кијук није остао да га изаберу за потпредседника! За потпредседнике су изабрани Љубивоје Ршумовић и Чедомир Мирковић. За секретаре су изабрани Предраг Богдановић Ци и Мићо Цвијетић. У Управи је договорено да до септембра треба да се донесе нови Статут. Крајем фебруара или почетком марта треба да се распише конкурс за уред- ника „Књижевних новина”. Како сазнајемо, многи чланови УКС незадо- вољни су што њихов председник није постао онај коме су дали највише гласова. Неки у овом виде и стрепе да се Удужењу књижевника Србије „црно пише”.

С. Га/ић

janstvenom tretmanu svoga naroda i svoje zemlje - njihove osnovne nezavisnosti i nacionalnog interesa - u svetskom poretku imperijalne Amerike. Alternativa, podlegnuti golemim spoljnim i unutrašnjim pritiscima, te postati u punom smislu strani protektorat, nedostojan je slobode čoveka i rodoljuba, narodnog duha, istorije i imena.

V. Dimitrijević

Iskra 1. februar 2005

ДИЈАЛОГ Др Срђа Трифковић:

МЕДИЈИ У СЦГ И РС - слободни или контролисани, демократски или не - Укинути невладине организације. HBO у СЦГ и РС нити су невладине, нити су самосталне, нити се баве људским правима САД су годинама путем ЦИА утицале на свргавање режима у државама јужне и централне Америке, Азије и Блиског истока. Време ЦИА је изгледа прошло. Сада приватне, невладине организације, финансиране билионима долара Џорџа Сороша, јавно раде на рушењу режима који им не одговарају, углавном путем финансирања локалних медија. Др Срђа Трифковић, директор Центра за међународне односе Рокфорд института у САД одговара на питања о стању у медијима у СЦГ и РС. Да ли су медији у СЦГ ‘део антиевропског фронта', ‘наци-памфлет‘ листови како тврде пред- ставници неких невладиних организација? Да ли невладине организације које се баве људским прави- ма на подручју СЦГ и РС обављају свој посао како треба? - Стање у медијима у Србији и Црној Гори веома је жалосно. Уствари, горе је него у било које време под Слободаном Милошевићем. Сви медији који примају финансијску помоћ од такозваног невладиног сектора, укључујући и Сороша, и разне, од њега финансиране институције, које су можда и под неким другим именом, а не само под етикетом Фондације за отворено друштво, морају сами себе да цензуришу, и то на начин који искључује сваку могућност објективне анализе балканских збивања. Тако да ће ти исти кру- гови чак и извештавање о ратним злочинима зликова- ца и убице Рамуша Харадинаја прогласити за говор мржње и за питање процеса помирења и стабилизаци- је на Балкану. То не треба да нас чуди, јер, личности попут Наташе Кандић, Соње Бисерко и Биљане Ковачевић- Вучо плаћене су од стране тих истих кругова и инсти- туција и морају да правдају своје постојање, а и нису на берзи рада, где припадају. Међутим, њихова идео- лошка запенушеност уствари је њихов највећи непри- јатељ. Људе иритира и подсећа их на оно време пар- тијских комисија и одстрела политички неподобних медија, али и личности. Другим речима, управо недостатак суптилности у њиховом дискурсу и њихова запенушена грубост која нас подсећа и на чињеницу да су то аутентична деца комунизма, која су се испилила из Брозовог шињела, представљају гаранцију да им посао неће успети. Односно, да је још увек јавност у Србији добрим делом неподложна манипулацији, а то се огледа из резултата јесењих локалних избора. Мислим да ће медији која нису под директном Сорошевом контролом имати веће тираже, баш зато што могу да извештавају о оном шта народ интересује и шта га мучи, а да ke дневници као Данас и недељни- ци попут Времена на крају да се угасе, јер ће њиховим финансијерима постати јасно да то није добра инвес- тиција. Управо од присталица рада Хелсиншког одбо-

ра за људска права стижу оптужбе да су листови, који нису под сорошевском контролом, Курир, Валкан, Интернационал и Вечерње новости, ‘наци и антиевропски‘ листови, као и да су њихови уредници под ‘утицајем дијаспоре ‘. - Наравно. За њих је дијаспора велики баук. То смо приметили још кад је Станко Церовић требало да буде именован за амбасадора СРЈ у Вашингтону 2001, кад је дијаспора упозоравала да је био један од главних корифеја антисрпске пропаганде у западним медијима током деведесетих година, што је изазвало врло хистеричне реакције Соње Бисерко и осталих, који су тврдили да дијаспора не може легитимно не само да утиче, него чак ни да се огласи по том питању, односно да треба да се врати на статус непријатељске емиграције, који је уживала пуних четири и по децени- је Брозових и пост Брозових власти. Они би, дакле, желели да дијаспора постане непријатељска еми- грација, да четници поново постану ‘државни непријатељи1 и ‘нацистички сарадници1, а да Јосип Броз поново оживи и врати се на власт. Шта би невладине организације (НВО) које се баве људским правима на подручју СЦГ и РС требало да раде, а шта оне не раде? - Требало би да престану да постоје. Требало би да буду укинуте. Требало би да државни органи Србије и Црне Горе и Републике Српске испитају изворе њихових финансирања. Требало би по кратком поступку да ставе кључ у браву оних институција за које се закључи да их финансирају политички мотивисане институције. Уколико би, рецимо, Србија покушала да осну- је тобоже невладину институцију која би покушала да утиче на исход избора у САД и да евентуално финан- сира једног од председничких кандидата, или да утиче на писање Њујорк тајмса или на извештавање Си-Ен- Ена, то би, наравно, било по кратком поступку преки- нуто. По истом принципу и с потпуно истом аргументацијом требало би да српске власти забране деловање оних институција које се називају независ- ним, а које су заправо финансиране од политички мотивисаних и државно финансираних кругова у спољном свету. Другим речима, НВО које се баве људским правима у СЦГ и РС не обављају свој посао како треба и треба их укинути? - Те HBO нити су невладине, нити су самосталне, нити се баве људским правима. Интернационал, 5.1.2005. <www.inter-nacional.com>

БОБА БОРОЈЕВИЋ, ‘Сусрети понедељком' CKCU 93.1 FM OTAVA

Iskra 1. februar 2005

Beogradski forum za svet ravnopravnih - okrugli sto

MEĐUNARODNI POLOŽAJ SRBIJE I CRNE GORE I STRATEGIJA NJENE SPOLJNE POLITIKE I MEĐUNARODNI POLOŽAJ SRBIJE I CRNE GORE Današ, kada je naša javnost podeljena na dva suprotna tabora, na one koji misle da smo na ivici pono- ra i potpune propasti, sa pretnjom potpunog nestajanja kao naroda i države, i one koji misle da smo nakon godina mraka i stradanja izašli na svetao evropski put koji nam garantuje sretnu budućnost, važno je izneti objek- tivne pokazatelje koji mogu razrešiti ovu dilemu, bar kod onih koji misle svojom glavom. Ovakva podela onemogućava nam osmišljavanje bilo kakve dugoročne nacionalne strategije i paraoliše i sve aktuelne političke aktivnosti u bilo kom pravcu, čime zemlju postepeno vodi u sve veću konfrontaciju, a sledstveno tome, i nemogućnosti ostvarivanja ma i najosnovnijih državnih i nacionalnih interesa. Zato je izuzetno značajno objektivno i jasno oceniti međunarodni položaj naše zemlje, pa tek onda tražiti kako doći do nekakve nacionalne strategije, kako na unutrašnjem, jos više na međunarod- nom planu, mada se ta dva pitanja ne mogu razdvajati jer su organiski povezana. Kada je u pitanju međunarodni položaj neke zemlje, on se može vrlo precizno odrediti na osnovu primene sasvim jasnih principa i kriterija. Ti parametri su rezultat duge istorije i različitih oblika državnosti zbog čega su objektivni, stabilni i teško promenljivi. Ono što je posebno važno je da ne spadaju u repertoar dnevne politike a u ovom trenutku i na ovom mestu ih je utoliko značajnije navesti kako bi se ponovo podsetili tih osnovnih, a zaboravljenih, i svima razumljivih načela i razgrnuti maglu dezinformacija i poluistina koja krije stvarni međunarodni položaj naše zemlje u ovom trenutku. To je ujedno I preduslov da možemo uopšte razmišljati o bilo kakvoj strategiji naše spoljne politike. Prvi i osnovni kriterijum za vrednovanje našeg međunarodnog položaja je utvrđivanje kakvu percepciju o našoj zemlji imaju druge države. Da li je smatraju sta- bilnom ili nestabilnom, politički monolitnom ili nesložnom, ekonomski jakom ili slabom, vojno potentnom ili debilnom, sposobnom, kredibilnom i samodovoljnom, ili nesposobnom, nepouzdanom i zavisnom. Dakle, ukoliko strane države ocenjuju našu zemlju sta- bilnom, politički monolitnom, ekonomski jakom, vojno potentnom, sposobnom, kredibilnom i samodovoljnom, moraće da je poštuju, da njene interese uvažavaju , da sa njom sarađuju a prostor za njihovo zlonamerno mešanje u njene unutrašnje stvari ili ugrožavanje njenih spoljno-političkih interesa biće sveden na minimum, odnosno takvo eventualno delovanje biće svim ovim karakteristikama znatno obeshrabreno. I naravno, obr- nuto sa svim posledicama koje to može doneti. Neka svako zaključi u koju kategoriju naša zemlja danas spada. Drugo, veoma značajan kriterijum pri određiva- nju naše međunarodne pozicije je i u kojoj meri naša

Iskra 1. februar 2005

zemlja ostvaruje svoje nacionalne, državne, političke, ekonomske, kulturne i druge interese jer je to jedan od glavnih uslova za njen međunarodni kredibilitet. Pri tome bi se moralo znati koji su ti ciljevi koje želimo ostvariti kako bismo znali da li smo, i u kojoj meri, u tome uspeli. Jos je značajnije napraviti razliku između naših izvornih i stvarnih ciljeva i interesa od poturanja tuđih interesa kao naših, što je u našoj zemlji veoma izraženo u poslednjih nekoliko godina. Međutim, ako realno i objektivno sagledamo rezultate našeg delovanja kao države u poslednjih petnaestak godina, u odnosu na naše najos- novnije interese, videćemo da skoro nijedan cilj nismo uspeli ostvariti. Naprotiv. U raspadu Jugoslavije smo prošli najgore. Otete su nam teritorije, narod je osakaćen i proteran sa svojih ognjišta, ekonomski smo urušeni, politički podeljeni i nacionalno sve dezorjentisaniji, a ubrzano padamo ka potpunom haosu i bezizlazu. Pri tome, na račun naših interesa, mnogi drugi narodi i etničke grupacije na ovom i na širem prostoru, ostvarili su svoje vekovne i druge ciljeve. Kada danas to ana- liziramo, mislim da moramo priznati da je to zato što nismo imali jasne ciljeve, nismo prepoznali ciljeve drugih, niti smo u haosu koji je namerno izazvan znali da odreagujemo na adekvatan način da naše interese zaštitimo a interese drugih onemogućimo. Današ smo od ostvarivanja svojih ciljeva i interesa udaljeniji više nego ikad jer nam se, umešto naših, poturaju tuđi interesi i ciljevi kao oni koji su u našem interesu, mada je mnogima jasno da to nije tako. Pri tome se naš pristanak na odustajanje od naših vitalnih nacionalnih i državnih interesa predstavlja kao nekakva vrhunska i vrlo uspešna “realpolitika”, odnosno kao ost- varivanje navodnog maksimuma nekakvih ciljeva koji su u ovom trenutku mogući, pri čemu retko ko pita šta će nam takvi ciljevi jer nam ništa korisno za nas ne donose. To je, u stvari, politika kapitulacije zaodenuta u ruho realpolitike da bolje izgleda a cilj joj da u narodu ubije svaku nadu da se naši stvarni interesi mogu ikada ostvariti. Pri tome se sve predstavlja samo u današnjem kontekstu i kao konačno, svesno zanemarujući istorijsku komponentu, kao da se istorija ne nastavlja i da nam ni budućnost neće ništa novo i dobro doneti. Zagovara se mirenje sa navodno neizbežnom sudbinom, kao da upra- vo naš narod nema tradiciju vekovnog otpora stranim dominacijama i kao da dosada nije pokazao da se taj otpor uvek na kraju isplati i upornošću i istrajnošću u svojim interesima sloboda povrati, maker i nakon više vekova. Treće, međunarodni položaj neke zemlje može se ceniti merom našeg uticaja na međunarodne tokove i zbivanja i u međunarodnim organizacijama. Pošto smo mala zemlja, najviše rezultata trebalo bi očekivati u našem neposrednom okruženju a ako zaista imamo kapacitete u smislu prethodno iznetim kriterijuma, i šire. Da bismo se objektivno izvagali poredimo naš današnji uticaj sa onim koji smo imali u vreme nesvrstanosti pa će nam sve biti jasno. Ako želimo da budemo sasvim iskreni

Međunarodni... prema sebi, videćemo da današ cešto ne možemo da utičemo ni na događaje u našoj zemlji, a kamoli u inostranstvu. Setimo se da smo samo pre dvadesetak godina bili jedan od vodećih međunarodnih faktora ne samo u okruženju, nego i u skoro svim tada aktuelnim međunarodnim pitanjima, počev od Bliskog istoka pa do Roga Afriike... Dakle, danas je naš uticaj objektivno nikakav i svedeni smo na protektorat u službi stranih interesa. I napokon, četvrto, koliki je naš kulturni uticaj i ugled na naše neposredno okruženje i u svetu u celini. Politički, ekonomski, vojni, medijski i drugi uticaji jesu najvažniji, ali ne smemo potceniti ni kulturni uticaj. On je, na primer, pored ostalih faktora, značajno uticao da u “hladnom ratu” SAD pobede SSSR. Dakle, ako bismo posmatrali naše međunarodne uspehe na planu filma, sporta ili muzike, češto nesrazmerne našoj veličini i real- nim mogućnostima, a posebno ulaganjima, mogli bismo tu naći neku utehu i kompenzaciju za mnoge druge promašaje i neuspehe, koji, ruku na srce, ne samo da preovlađuju, već se dešavaju u oblastima od daleko većeg značaja. Međutim, kada vidimo da nam se otima- ju ili otuđuju teritorije, da nam se jezik prekrštava, crkva rastače i odcepljuje, ćirilica nestaje, porodica, kao tradi- cionalni stub društva, ruši, tradicionelne moralne vred- nosti ismevaju, stvar dobija sasvim drugačiji oblik. Dakle, ni tu se ne možemo pohvaliti nekim dostignućima, osim povremeno i u pojedinim sferama, što je sve zanemarlji- vo u poređenju sa lavinom promašaja i neuspeha koji naš karakterišu i marginalizaciojom naše zemlje koja je sve akutnija. Najtragičnije od svega je da nas naši politički li- deri ubeđuju kako idemo u svetlu budućnost, kako nas svi vole, kako je naš interes u evroatlantske integracije, pri čemu mi za taj ulazak ne postavljamo nikakve uslove. Naprotiv, nama se postavljaju, za svaku drugu normalnu zemlju, neprihvatljivi uslovi - odustajanje od sopstvenih teritorija, odustajanje od svog suvereniteta, rasprodaja svog nacionalnog bogatsta, favorizovanje manjina na račun većine i sl. Po zemlji nam vršljaju strane agenture, državne organe nam superviziraju strani činovnici, nacionalno bogatstvo kupuje strani kapital, radnici masovno ostaju bez posla a delovi naše teritorije su pod okupacijom ili pod pretnjom otcepljenja u dogledno vreme. Dakle, ako se slažemo da su prethodno izneti parametri objektivni, da su prethodno iznete konstataci- je, ili barem njihov veći deo tačne, jasno nam je da je naš međunarodni položaj katastrofalan... Takođe, možemo slobodno tvrditi da se ništa, ili skoro ništa, čast poje- dincima ili pojedinim patriotskim organizacijama, ne čini da se trend propadanja i daljeg razbijanja naše zemlje zaustavi, definiše minimum nacionalnih i državnih interesa, pregrupišu snage u političkim i intelektualnim kru- govima I državnim organima koje se mogu boriti za interese svoje zemlje i pokrene široka unutrašnja kon- solidacija i međunarodna ofanziva na odbrani i promoci- ji naših vitalnih interesa i ciljeva. Na kraju ovog dela moram istaći i činjenicu da smo u proteklom peridou kao država i narod bili suočeni sa velikim teškoćama, napadima, sankcijama, pretnja-

ma, specijalnim ratom, i mnogim drugim teškoćama i da su svakako svi ti razlozi doveli dovde gde smo sada. Međutim, bez obzira na sve to, ipak smo sami krivi za poziciju u kojoj se sada nalazimo. Da smo bili jedin- stveniji, budniji, svesniji, organizovaniji, pošteniji, da smo imali veći stepen međusobne solidarnosti, da smo imali više nacionalne svesti, da smo više jačali državne organe i nacionalne institucije, da smo manje verovali strancima a više sebi, da smo manje verovali u bajke a više u stvarnost, i napokon da smo birali najbolje i stro- go vodili računa kakvi su i šta nam mogu doneti, danas bismo bili u daleko boljoj poziciji. Svakako ravnopravnijoj u odnosu na druge države u okruženju, dostojanstveni- jom u odnosu na međunarodnu zajednicu, srećnijoj u pogledu našeg svakodnevnog života. Ako već to do sada nismo uspeli, nadajmo se da smo iz toga bar nešto naučili i da ćemo već jednom prekinuti lanac grešaka i pogrešnih poteza. Počnimo misliti unapred, vući konce prvi, ostvarivati naše strateške i dugoročne interese i verovati u sebe i svoje snage. Držimo se jedni drugih. Ne verujmo da će drugi uraditi više za nas nego što to mi sami možemo. Ako to uspemo, pomoć drugih, cešto lažna, neće nam mnogo trebati. II STRATEGIJA SPOLJNE POLITIKE SRBIJE I CRNE GORE Analiza međunarodnog položaja naše zemlje ne bi bila potpuna i svrsishodna ako se ne predlože i neke mere da se taj položaj popravi, stradanje zaustavi i interesi naše zemlje počnu ozbiljnije i celovitije ostvarivati. Oslikano stanje našeg međunarodnog položaja, koje je i deo našeg unutrašnjeg stanja, ne može se lako i brzo popraviti i zahteva mnogo različitih aktivnosti, kratkoročnih i dugoročnih. Ali pošto se to ne može u kratkim crtama izneti, a da bude uverljivo i argumentovano, obrazložiću samo neke od najvažnijih ciljeva a druge, ali ne manje značajne, samo ću navesti. Kao prvi uslov da se situacija počne menjati na bolje je uspostavljanje jedinstva zemlje, odnosno svih, ili bar najvažnijih, političkih faktora. U situaciji u kojoj se naša zemlja nalazi, pred daljim komadanjima njene teritorije, pred daljim slabljenjem njene kohezije, snage njenih državnih organa i novim dezorijentacijama kako bi se bolje razbila, od vitalnog je interesa postići najveći mogući stepen političkog i akcionog jedinstva. To je lakše reći nego ostvariti, ali je situacija takva da se to ne može odlagati. Kada je reč o Srbiji, podele po sistemu demokratski blok, antihaški lobi, bivši režimi, partizani i četnici, patriote i mondijalisti i mnoge druge, stvarne i veštačke, spontane i izazvane, moraju odmah prestati. Nestanak jednopartijskog sistema uveo je, na žalost, takav višestranački sistem i takvu parlamentanu demokratiju koji su favorizovali borbu za vlast a u drugi plan gurnuli državne i nacionalne interese. Danas je važnije poraziti političke protivnike u nekoj rivalskoj stranci nego suprotstaviti se pravim neprijateljima naše zemlje. Zato su u krizi u kakvoj se nalazimo potrebni opšti konzenzus, moratorijum na rad stranaka i vlada nacionalnog spasa. Bez toga se nećemo moći izvući iz ove izrazito teške situacije. Potom je neophodno da se ni na koji način ne dozvoli razdvajanje Crne gore i Srbije, odnosno da se po svaku cenu održi i ovakva zajednica među njima jer je i ona bolja od potpunog razlaza. Ovo iz mnogo razloga u

Iskra 1. februar 2005

koje ne bih ulazio jer bi to uzelo previše vremena, Dovoljno je reći da je opstanak ove zajednice u vitalnom interesu obe republike. Pri tome je najvažnije da je većina građana obe republike i dalje za zajednički život. Tek pošto se to postigne, ako se u tome uspe, mora se definisati minimum vitalnih interesa zemlje.

Коста Чавошки упозорава

To, pre svega, mora biti teritorijalni integritet i suverenost nad ceiom teritorijom kao “conditio sine qua non”. Nema primera u svetu da se ijedna zemlja dobro- voljno odrekla svojih teritorija, pa nema razloga da to mi prvi činimo. Kosovo i Metohiju nam šiptarski teroristi i velike sile mogu uzeti silom, ali bez našeg pristanka. Onda zadržavamo pravo da ga silom ili milom vratimo kada se za to steknu uslovi. Ako sami na to pristanemo, ta mogućnost će verovatno zauvek biti izgubljena. Na to moraju misliti današnji političari zarad svoje dece i dece njihove dece I naše zajedničke budućnosti, ali i u ime svih onih predaka koji su za našu državu ikada ginuli verujući da brane svoje zemlje I svoje bližnje.

Поред хеликоптера који су поручени преко хрватске везе, о чему је Национал већ писао, шиптарским терористима би ускоро требало да буде испоручено око 120 оклопних транспортера. Потврду ове информације дао нам је и академик Коста Чавошки који истиче озбиљну забринутост за будућност Косова и Метохије.

Potom, a u okviru istog cilja, podrška pravednoj borbi za svoj opstanak i samoupravu Repubiike Srpske u okviru BiH. Naša zemlja je jedan od garanata Dejtonskog sporazuma i ima obavezu da ga brani i u svom interesu i u interesu srpskog naroda iz BiH. Ovo stoga jer se ne smeju poništiti rezultati pravedne borbe Srba iz BiH za njihovo ranopravno mesto u toj državi. Odustajanje od toga poništilo bi sve tekovine te borbe i obezvredilo žrtve koje su za to podnete. Pored toga, sprski bi narod ponovo bio marginalizovan, odvojen još više od matice Srbije, sveden na vazalni status, zaosta- janje, nerazvijenost u odnosu na druga dva naroda iz BiH, pa i na postepeno nacionalno nestajanje. Pored svega toga, Republika Srpska je i značajan deo naše opšte bezbednosti i vrlo značajan protiv teg u našim pregovorima i oko Kosova i Metohije. Aktuelni pritisci na Republiku Srpsku su možda deo predigre za lakše nasilno odvajanje KiM od Srbije i to se ne sme dozvoliti. Srbija svim snagama sa kojima raspo- lože mora braniti Republiku Srpsku i njene interese, jed- nako kao i Kosovo I Metohiju. Opstanak Republike Srpske je jedan od preduslova očuvanja i celovitosti Srbije, pri čemu je odbrana RS i KiM i deo borbe za demokratiju i legalitet u međunarodnim odnosima, nasuprot samovolji Pedi Ešdauna i Johana Petersena koji izražavaju interese velikih sila ali koji ih neće moći dovesti do kraja ako mi to ne dozvolimo... Ima još mnogh interesa koji bi se mogli navesti kao primarni za našu zemlju ali bi se o njima trebalo dogovarati tek ako se prethodno navedeni uslovi ispune. Zato ću samo nabrojati neke od njih: jačanje države i njenih organa kroz finansijsku podršku, ozbiljnu kadrovsku poiitiku i dugoročne planove razvoja, jačanje nacionalnih i naučnih institucija i univerziteta, jačanje privrede uz oslonac na sopstvene snage i saradnju sa inostranstvom u meri naših interesa, aktivno razvijanje svestrane saradnje sa svim zemljama sveta koje su za to zainteresovane, a posebno sa onim zemljama u regionu i svetu za koje naš vezuju tradicionalno dobri odnosi i podudarnost političkih ili drugih interesa, dosledno insistiranje na ravnopravnosti u međunarodnim odnosima, odnosno na poštovanju i primeni reciprociteta i retorzije bez obzira o kome se radi, učlanjenje u međunarodne organizacije, prevashodno regionalnog karaktera, i u

ШИПТАРИ НАБАВЉАЈУ 120 ОКЛОПНИХ ТРАНСПОРТЕРА

- Шиптари се крај ње озбиљно припремају за терористичка дејства, а као потврду тога је управо информација коју вам истичем. Они су договорили да преко својих веза са Запада добаве 120 оклопних транспортера који ће им у најскорије време бити допремљени. У првом контингенту стићи ће им 80, а у другом још 40. Ово су апсолутно тачни подаци и до- вољно говоре да Србија мора крајње озбиљно да приступи одбрани своје територије. Чавошки истиче да је 50 шиптарских теро- риста тренутно на хеликоптерској обуци у Турској и да ће Шиптари у контингенту набавке хеликоптера обух- ватити све три врсте - борбене, транспортне и са- нитетске. У овом моменту њихови пилоти су на обуци у Турској. По мојим информацијама, обучава се 50 пилота. Шиптари планирају да набаве све три врсте хеликоптера - од борбених, преко санитетских до транспортних. Академик Чавошки позива државу да не гледа пасивно на шиптарске активности и да се припреми за одбрану. - Знате шта, ако неко набавља толико наоружање, онда је јасно као дан какве су му намере. Сигурно је да им оклопни транспортери нису потребни да би се са њима играли, већ желе с њима да дејству- ју. Зато апелујем на државу да се добро припреми за одбрану своје територије, јер шиптарска офанзива је сасвим извесна закључио је Чавошки. ИнтерНационал, 27.12.2004. <inter-nacional.com>

funkciji naših interesa a ne interesa tih organizacija, odnosno nekih njenih članica, svestrana afirmacija našeg nacionalnog I kulturnog identiteta u svim pirlikama i u svim oblastima I mnogo toga drugog. No, previše je toga već rečeno. Ako se i delić iznetog ostvari, i to mora biti veoma brzo jer nas događaji pritiskaju, učinili bismo veliki korak ka zaustavljanju sveopšte propasti našeg naroda i države a verujem da bi to bio istorijski čin. ARTEL Geopolitika, 27.11.2004. <artel.co.yu>

Iskra 1. februar 2005

В. Ђукановић

Izlaganje: Rade Drobac

Posle uvođenja Poreza na dodatu vrednost (PDV) u Srbiji

OSVEŠĆENJE Oni koji idu u nedeljne nabavke lako će primetiti da, posle uvođenja poreza na dodatu vrednost, za istu količinu novca kući donesu manju količinu robe.

plate potrošili samo za meni u kućnom aranžmanu. Otrežnjenje od alkohola biće mnogo bezbolnije od otrežnjenja posle nerealne potrošačke groznice.

Naravno, ministar finansija je već prvog dana nakon uvođenja PDV-a obišo prodavnice da bi pokazao kako je strah od povećanja cena zbog poreza bio neo- pravdan. Da bi neko bio političar očigledno se mora prvo snabdeti ružičastim naočarima kroz koje će posmatrati stvaran svet oko sebe, a pri tom mora umeti i druge da ubedi da je jedina istina ona viđena kroz takve naočare.

Neće nam mnogo olakšti situaciju ni analize i predviđanja analitičara. Ima hrabrih koji predviđaju ekonomski haos što, ruku na srce, ničemu ne služi sem da obične Ijude uplaši. Kreatore ekonomske politike sigurno neće zastrašiti, oni su u svom svetu okruženi iojal- nim analitičarima. Ima, čini se, realnih koji nagoveštava- ju tešku godinu u kojoj nam predstoji restruktuiranje velikih javnih preduzeća sa ili bez adekvatnog socijlanog programa. Godinu u kojoj ćemo morati da povećamo izvoz jer to nam je jedina šansa. Pri tom nemamo mnogo šta da izvezemo jer nema robe koja se uklapa u svetske cene i zahteve. Iz iste priče je i prekomeran uvoz svega i svačega čime smo već dovoljno obesmislili domaću proizvodnju.

Naravno tu su i pomagači koji ministre snabde- vaju informacijama koje im pomažu u takvim nastojanji- ma. Tako je recimo ministar finansija u “Maksi” super- marketu dobio informaciju da je 80 odsto proizvoda pojeftinilo a samo 13 odsto poskupelo. Koga još intere- suje to što je među tih 80 odsto mnogo manje važnih proizvoda a u onih 13 odsto su baš najtraženije namirnice. Poskupelo je recimo meso koje je prošle godine već poskupljivalo i očekivalo se da će zbog bolje ponude bar cena svinjskog mesa početi da pada. Ne treba ni spominjati činjenicu da smo po potrošnji mesa već odavno u zaostatku za prosečnim potrošačem iz zema- Ija Evropske unije i to sigurno ne zbog naše težnje da se zdravije hranimo. Hleb nije poskupeo ali i to je namirnica koja je trebalo da pojeftini još krajem novembra zbog pojeftinjenja brašna. Cinjenicu da je osnovna sirovina pojeftinila pekari su prenebregli jer su očigledno tak- tizirali da bi sačekali uvođenje PDV-a (porez na dodatu vrednost) i još taktiziraju jer se ne zna da li će i vekna možda dobiti veću cenu. Mlekari takođe nisu povećali cenu osnovnog proizvoda ali i oni su to već učinili krajem 2003. Mlečni proizvodi jesu poskupeli. Niko ne spori da je bilo nužno da, pretposlednji u Evropi, uvedemo ovaj porez i naravno da običan narod niko ne pita da li je sad baš pravi trenutak. Za političare jeste pravi trenutak jer narod je zabavljen proslavama Nove godine, Božića i srpske nove godine pa će pravo otrežnjenje tek uslediti. Neposredno pre uvođenja PDV-a doneta je jedna još manje popularna mera: postepeno ukidanje plaćanja čekovima na poček. Odloženo plaćanje je naš izum zahvaljujući kome smo letovanja otplaćivali zimi, kapute do leta a što je najgore, hranili se tako što smo namirnice otplaćivali mesec dana kasnije. Da li ćemo sve uspeti da otplatimo do novembra kad se ova mogućnost definitivno ukida ili ćemo tek tada shvatiti značenje izreke “naći se u nebranom grožđu”. Srećom te su političari bili dovoljno mudri da i socijalne nemire odlože tako što su ipak predvideli da se ova mogućnost ukine postepeno. Zabavljeni pripremanjem bogate trpeze za Novu godinu i Božić uspeli smo da ne budemo dovoljno sves- ni svih ovih promena. Mali je broj onih koji su razmišljali o skupim toaletama, novogodišnjim putovanjima i galant- nim poklonima a mnogo više onih koji su pola prosečne

Da li će se nastaviti podela na političare i tajkune s jedne strane i obične građane kojima je već sada jasno da od nove godine ne treba očekivati mnogo. Ako uspete da zadržite radno mesto to je već uspeh, a ako pri tom uspete da se prehranite uz pomoć samo dve prosečne plate zaslužujete u najmanju ruku orden. Moderni vitezovi jurišju na dva, tri posla istovremeno a srpske dame ni ne primećuju natčovečanski napor svojih ritera, jer i same izgaraju u bespoštednoj borbi preživljavanja od prvog do prvog. To su naravno vitezovi i dame iz naroda ali ima i onih drugih koji svojim damama najčešće - ženama, kojima je jedini posao slikanje za tabloide, poklanjaju dijamante, kuće sa bazenima, džipove... ali o njima nekom drugom prilikom. Neverovatno je samo da što više i dublje padamo i bednije živimo, sve više se proda- je baš takva štampa prepuna priča o tajkunima. Valjda niko više ne želi da čita o sopstvenom jadu i krahu. Dovoljno je teško da niko više ne želi da posle napornog rada još i u novinama dobija potvrdu lošeg stanja, malo sjaja, makar i tuđeg i ničim zasluženog. ARTEL, 11.1. 2005. <www.artel.co.yu>

Mirela Belošević novinar

ŠEF OEBS-A U SCG MAURICIO MASARI: SA HAGOM SE MORA SARAĐIVATI “Obraćam vam se ne samo kao predstavnik jedne međunarodne organizacije, već i kao prijatelj koji ovu zemlji želi što pre da vidi u EU, jer mislim da saradnja sa Haškim tribunalom više ne može da se odlaže. Znam da ima straha od eventualnog ugrožava- nja bezbednosti, ali je pitanje da li će Srbiji biti bolje sa nepotpunom saradnjom i ne uhapšenim optuženicima za ratne zločine ili sa rešenim problemom i brzim priključenjem EU. Saradnja sa Haškim tribunalom je politički uslov koji mora biti ispunjen, naglasio je Masari. (Vesti, B92, 15.1.2005.)

Iskra 1. februar 2005

ПОВОДОМ ОДЛУКА ВИСОКОГ ПРЕДСТАВНИКА У БиХ Тајна слободе је у храбрости

И највећа власт има своје границе и да су оне одређене изнуђеним или вољним пристанком оних над којима се та власт врши. Кад такав пристанак изостане, власт постаје неделотворна. Стога власт не сме бити без поузданих и ваљаних граница. После уклањања 30. јуна 2004. са јавних и страначких положаја 59 српских званичника, 17. децембра Педи Ешдаун, Високи представник у БиХ, уклонио је са јавних положаја још девет српских званичника, укључујући чак и шефа одељења за борачко-инвалидску заштиту у Билећи, због тога што су „ометали процес примене мира”. А ометање се састајало у томе што су, „или својим акцијама или својим пропуштањем да делују на положају одговорности, интегрални део опште схеме у Републици Српској (РС) за подстицање културе прећуткивања и обмане у којој су оптужени за ратне злочине заштићени од правде”. Уз то су, по Ешдауну, „као конституенти текуће политичке културе” и „деривативно криви за доприношење институционалном неуспеху да се поли- тички крајолик очисти од услова погодних за обезбеђивање материјалне потпоре појединцима оптуженим на основу члана 19...,, При томе није реч о изненадној и неочекиваној мери него о постојаним и све учесталијим националним понижењима и непод- ношљивим неправдама. Истовремено се још од владе Карлоса Вестендорпа и његових миљеника Биљане Плавшић и Милорада Додика надлежност Републике Српске (РС) непрестано смањивала, а повећавала надлежност централне владе у Сарајеву. Најпре је у Вашингтону изнуђен пристанак Живка Радишића, тадашњег српског представника у Председништву БиХ, да се образује јединствена БиХ гранична служба. Потом су одговарајућим законима, које је најчешће наметао сам Високи представник, пренете на централну владу царине, порез на додатну вредност, провођење чистке у свим судовима, поновни избор судија, уређивање судског поступка, основи банкарског и привредног система, основи школства који се уређују тзв. кровним законима, уређивање ре- гистрације моторних возила и издавање возачких дозвола, личних карата... којима је далекосежно смањена надлежност оба ентитета.

против РС, пошто Хрвати односно муслимани нису имали свој посебни ентитет, него су изнуђеним прис- танком Туђмана још за време рата здружени у оквиру хрватскомуслиманске Федерације. Стога сматрају да и Србима треба одузети конфедералну јединицу - Републику Српску - и уто- пити је у малтене унитаризовану БиХ. То наравно желе и моћни страни чиниоци који највећма делују преко Високог представника у БиХ. Ешдауново казивање да тренутно нема такву намеру треба схватити само као привремено узмицање док не смени, растера или зас- траши и оне преостале водеће Србе који се томе још увек противе. Иначе, јавна је тајна да је убогаљивање, сатирање и укидање РС најтешње повезано с намером тих истих чинилаца да од Космета направе другу албанску државу на Балкану. Зато РС што пре треба да буде укинута и утопљена у унитаризовану БиХ, како би Срби у БиХ изгубили институционални оквир у којем би могли расписати плебисцит о свом државноправном статусу и евентуалном присаједињењу Србији, у тренутку када ће се исти такав плебисцит расписати на Космету не би ли косметски Албанци искористили присвојено право на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење и стварање своје независне државе. Другим речима, да би босанско-херцегов- ачким Србима то исто, али изворно право било ускраћено, треба им укинути Републику Српску. Главна невоља нас Срба и у Србији и у БиХ није, међутим, у готово прозирним намерама наших супарника и непријатеља, него у нама самима. Јер, нико не би био кадар да нас толико понизи, убогаљи и сатре кад ми сами не бисмо на то ћутке пристајали и без икаквог отпора прихватали. То се лако може поткрепити неколиким примерима. Још од владе Б. Плавшић и њеног изабраника М. Додика устаљена је чудна пракса да се све одлуке Високог представника, од наметнутих закона до поје- диначног уклањања са положаја, објављују и у „Службеном гласнику РС”. Пошто Високи представник себе сматра највишим надуставним органом у БиХ, који све може и све сме, било би логично да се његови акти објављују у његовом властитом службеном листу, а не у службеним гласилима оба ентитета; баш као што се и све извршне наредбе америчког председника и други акти његових секретара објављују у посебном службеном листу; никако и у службеним гласилима 50 америчких федералних јединица.

Напослетку је наговештено да ће и оружане снаге, војска и полиција, на овај или онај начин, прећи у надлежност централне владе, чиме би ентитети кон- ачно изгубили и последњи привид државности.

Премијер РС би одмах морао да учтиво обавести Високог представника да се његови акти неће више објављивати и у „Службеном гласнику РС”, пошто су сви претплаћени на „Службени лист БиХ” у којем се већ објављују сви његови акти.

Притом је ово радикално смањивање надлежности ентитета превасходно било усмерено

(Крај на страни 15/2)

Iskra 1. februar 2005

Parodija na američkih 8 opcija za Kosovo

KOSMETSKE ŠALE ZA VELIKE I MALE Muke, muke po Vlajkiju. Eto što me snalazi u ovim hladnim decembarskim danima 2004. Savjest me, u obliku mog drugog JA, neprekidno muči. Predbacuje mi kako neopravdano optužujem Velikog Američkog Brata i njegove vjerne beogradsko-podgoričke saveznike za teror i prostituciju. Govori mi kako sam paranoičan i da idem protiv činjenica. Ameri su, veli mi moje drugo JA, prvo, radikalno pacificirali Indijance po onoj: ‘Samo mrtav Indijanac je dobar Indijanac’ i doveli su sebi Crnce kako bi ih preko ropstva i rasizma civilizirali. U drugoj fazi humanitarnog djelovanja, stavili su pod svoju zaštitu, i zaštitu domaćih ‘eskadrona smrti’ obučavanih u SAD, čitavu Južnu Ameriku da bi, nakon toga, krenuli u oslobađenje Azije potamanivši par milijuna Vijetnamaca-komunista i milijun Laošana i Kambođanaca, također komunista. Devedesetih godina su rukovodili Tuđmanovom operaci- jom ‘Oluja’ kako bi srpski okupatori Krajine bili zauvjek otjerani, morali su u Bosni dovesti muđahedine i bom- bardirati bosanske Srbe kako bi zaštitili muslimansku populaciju, spasili su nužnom vojnom intervencijom Albance od Miloševićevog planiranog genocida, okupi- rali Makedoniju kako bi spriječili širenje beskrupuloznog makedonskog nacionalizma, eliminirali par stotina hiljada civilnih terorista u Afganistanu i Iraku, dok sada rade na oslobađanju Ukrajine od pravoslavno-ruske opasnos- ti, a imaju još i sijaset sličnih humanitarnih akcija i plano- va. Priznajem, da me je ovim argumentima moje drugo JA dotuklo i razotkrilo mi vlastitu netoleranciju. Obratio sam se svom psihijatru koji mi je konačno otkrio da sam bolesno frustrirani snob Vudi-Alenovskog tipa i to zbog lagodnog života kojeg vodim, da je moj Ego prena- puhan, da ne posjedujem Super-Ego, da ničim ne sputavam moje podsvjesne, životinjske instikte, te da sam svoju agresivnost zbog nedoživljenog Edipovog kompleksa transferom usmjerio na ujka Sama. A kada sam se vratio u svoj raskošan pariski stan, naišao sam na krunski dokaz o mom nepravednom tretiranju ame- ričkih osloboditelja čovječanstva. Ja, naime, čitavo vrijeme tvrdim kako su Ameri netolerantni, neotesani papci, kako redovno pribjeguju brutalnoj sili i ucjeni. Sve je to palo u vodu kada sam vidio nedavnu studiju ‘Američkog instituta za mir’ koji daje čak osam opcija u vezi budućnosti Kosmeta (Institut, mnogo ispravnije, kaže: Kosova). Da su Ameri takvi buzdovani kakve ih opisujem, oni bi drmnuli pesni- com o stol i rekli: ‘Ima da to tako bude’. Kad oni, ‘jok takvim barbarskim metodama’, nego su suptilno i fleksibilno, iznijeli punih osam mogućnosti, a imam blagi utisak, da ih je samo skromnost natjerala da taj broj opcija ne bude daleko veći.

sam grmalj. Ja sam naivno mislio da je slučaj Kosmeta riješen prije par godina rezolucijom OUN-a u kojoj se govori da je Kosmet neodvojivi dio Srbije i srpsko- crnogorske unije, te da je samo pitanje vremena kada će Srbija tamo ponovo uspostaviti svoj suverenitet. Ali me je moje drugo JA osvijestilo. Shvatio sam konačno kakva sam dogmatska budala. Oslobađanje Srbije od veliko- srpskog šovinizma nije mačji kašalj. I sve dok se taj narod ne otarasi ideje o ‘Velikoj Srbiji’ koja konačno treba da se svede na ‘Beogradski pašaluk’, ništa za tu zemlju ne može biti definitivno riješeno. S tim, da i kada dođe do uspostave granica ‘Beogradskog pašaluka’, treba biti human i doslijedan do kraja. Treba, naime uzeti u obzir činjenicu, da u Beogradu živi sto hiljada Albanaca, te da oni, po postojećim Ijudskim uzusima ‘međunarodne zajednice’, imaju mogućnost, pa čak i dužnost, da pro- glase vlastitu autonomiju i to sa pravom na otcijepljenje. Sve u svemu, uzevši u obzir procese stalnog, oprav- danog i, iz humanitarnih razloga, neophodnog razaranja genocidne ‘Velike Srbije’, nije nemoguće da u bližoj budućnosti Beograd ne postane i glavni grad ‘Male Albanije’. Ali, vratimo se američkim prijedlozima. U pet od osam opcija, američki naučnici tvrde kako bi se Albanci njima usprotivili. Duboko razumijevanje Amera za Albance je, od vremena republikanca Bob Dola do danas, postalo poslovično. Ameri s njima suosjećaju i u najtežim trenucima. Sjetimo se samo marta ove godine kada su združene okupaciono-albanske snage bile prisi- Ijene, i protiv vlastite volje, da pobiju jedan dio preosta- log srpskog stanovništva na Kosmetu, da spale njihove domove i manastire. Dok su se neobaviješteni Ijudi zgražali nad ovim prividnim nasiljem, neki američki mediji su to lijepo objasnili. Srbi su, naime, par stoljeća, vršili genocid nad Albancima i u jednom trenutku je ovima posljednjima prekipilo, pa su Srbima vratili milo za drago, i to, suždržavajući se, i u vrlo maloj mjeri, u odnosu na višestoljetne patnje koje su trpili! Ovaj primjer jasno govori o plemenitim američkim naporima za ispravnu inter- pretaciju historije Balkana i za njezino povezivanje sa suvremenim zbivanjima vezanim za denazifikaciju srpskog naroda i za uspostavljanje legitimnih prava povijes- no oštećenih Albanaca. Da vidimo, po ovoj studiji, protiv čega bi sve Albanci bili: -Protiv pojačane autonomije i/ili protektora Kosmeta. -Protiv kantonizacije / decentralizacije. -Protiv nominalnog suvereniteta Beograda, a stvarno nezavisnog albanskog Kosmeta. -Protiv nominalnog suvereniteta Beograda, a da

Suočen sa ovom realnošću, shvatio sam koliki

Iskra 1. februar 2005

Kosovo ipak dobije sjedište u UN.

Поводом ...

-Protiv utvrđivanja konačnog statusa Kosmeta, tek u 2008. godini bez ikakve garancije za nezavisnost.

Само то, међутим, имало би малу, поглавито симболичку вредност, јер би значило прекид с непотребним и понижавајућим удвориштвом. Много је, међутим, опакија чињеница да Високи представник до сада никада није непосредно извршавао своје одлуке употребом оружане силе Сфора, него је поглавито користио једне Србе да извршавају његове одлуке против других Срба.

Albanci bi, kroz dvije spojene opcije, bili za trenutačnu uslovnu nezavisnost koja bi se nakon njihovog provjerenog poštivanja Ijudskih prava manjina, definitivno pretvorila u stvarnu nezavisnost. Međutim, tvrde američki naučnici, srpske škorpije bi se usprotivile nezavisnom albanskom Kosmetu i stvorile nove konflik- te. Jedini način da ih se u tome spriječi bio bi implementacija međunarodnih snaga koje bi onemogućavale srpsku agresivnost. Studija se, isto tako razračunava i sa nekima u Beogradu koji se smatraju pametnima i predlažu podjelu Kosmeta. Ali nisu ni Ameri veslo sisali. Direktno su dali na znanje pametnima, da je podjela neprihvatljiva, jer bi onda Srbi tražili da, po istom principu, srpski dijelovi Bosne pripadnu Srbiji, te da se ipak stvori kakva-takva ‘Velika Srbija’. Postoji kod Amera ‘zrno mudrosti’ kada se radi o nacigenocidnim srpskim porivima koji se humanitarnim bombardiranjima i drugim soft-metodama u korijenu uništavaju. Recimo, kada Srbi iz Krajine, Slavonije i Bosne traže autonomiju a, što da ne, i državu, onda se takvi zahtjevi tretiraju kao velikosrpski šovinizam, a kada istu stvar traže Albanci na srpskim područjima, onda su to opravdane težnje albanskog naroda kojima će se kad- tad udovoljiti! I dok oportunisti ‘a la Čović’ sprovode na Kosmetu ono što im Veliki Brat kaže, dok ‘lukavi’ kao Koštunica nastoje da nešto ipak izvuku, a ‘međunarodna zajednica’ ganja svoje i stvara svakim danom sve čvršće pretpostavke za Veliku Albaniju, srpski narod, kojeg više nitko ne šljivi, na svojoj grbači podnosi prepucavanje ovih šaljivdžija koji se igraju ping-pong politike. Taj nes- retni, napaćeni narod nikako da shvati po kojim je to «političkim principima», Hrvatima, Muslimanima, Albancima i inima sve dozvoljeno, uključujući naciona- lizam, samostalnost, nasilje i «pravo na osvetu», a Srbima ništa. Zbog čega Ujedinjene nacije ne poštuju vlastitu rezoluciju o srpskom suverenitetu nad Kosmetom, a insistiraju na «suradnji» sa Hagom? Zbog čega KFOR u toj pokrajini mirno gleda sistematsko uništavanje srpskog kulturnog naslijeđa i zašto ne hapsi zločince koji umjesto toga postaju predsjednici vlade? Taj se narod isto tako pita, kada će dobiti prave političare koji će kazati ‘dosta’ ucjenama i komadanju zemlje, a ne lakrdijaše i slijepce koji ga vode u bezdan? Kada će dobiti intelektualce koji će formirati zajednički front i stati na put poznatoj skupini sadašnjih «intelektualaca- humanitaraca» koji više od decenije demoniziraju vlastitu zemlju? Kada će dobiti medije koji će ga o svemu tome obavještavati? Oni u Srbiji koji misle da je sadašnji «nesrpski» Kosmet suvišno breme kojeg se treba što prije riješiti pa da se Srbija pusti napokon na miru, ništa nisu naučili od nedavne historije i grobari su duha svog naroda, a i akteri su daljnjeg komadanja vlastite zemlje, komadanja koje će neumitno, nakon gubitka Kosmeta, uslijediti. 13. decembar 2004.

Emil VLAJKI

Најдалекосежнији пример јесте физичко уклањање са положаја трећег председника РС Николе Поплашена. То је 5. марта 1999. учинио тадашњи Високи представник Вестендорп. Како је убрзо потом Атлански пакт напао СРЈ, у БиХ је трупама Сфора било наложено да без преке потребе не ступају на тло РС. И тек када је овај рат окончан, Вестендорп је наговорио Додика да српском полицијом физички спречи Поплашена да уђе у свој председнички уред у Банским дворима. Иако је тиме починио тешко крив- ично дело физички спречавајући демократски изабра- ног председника да врши своју дужност, Додику ни длака са главе није недостајала, што само говори о помањкању осећања достојанства и части међу нама Србима. Још је горе што је потом Високи представник све чешће наметао своје законе и друге прописе и смењивао српске званичнике, а да је то све лакше спроводио изричитим или прећутним пристанком оних који се то тицало. Шампион те политике непрестаног узмицања и попуштања диктату и хиру Високог пред- ставника био је Драган Калинић, захваљујући којем је срамно промењен и изопачен Устав РС, а унеколико и Мирко Шаровић, да би потом обојица, баш као и пре њих Б. Плавшић, постали жртве те своје властите „политике”. И нико од њих није на време схватио да се ајкула не кроти храњењем, како је то с великим закашњењем доконао један данашњи хашки сужањ. Монтескије је својевремено приметио да је „вечито искуство да је сваки човек који има власт склон да је злоупотреби и злоупотребљава је све док не наиђе на границе”. То чини и Високи представник који је изгледа доконао да са Србима може да ради шта хоће. Ваља, међутим, рећи да и највећа власт има своје границе и да су оне одређене изнуђеним или вољним пристанком оних над којима се та власт врши. Кад такав пристанак изостане, власт постаје неделотворна. Стога власт не сме бити без поузданих и ваљаних граница, а наметну- ти јарам се може и мора збацити. За то је, пак, потреб- на грађанска и државничка храброст. Данас изнова ваља подсетити на чувене Периклове речи да је срећа у слободи, а слобода у храбрости. Ко нема храбрости не треба да се гура да буде у првом реду, бар не данас међу Србима. И то важи не само за Бањалуку него и за Београд. Политика, 8.1.2005. <politika.co.yu>

Iskra 1. februar 2005

Коста Чавошки Професор Правног факултета

DRŽAVA - OD PAZARA DO VERESIJE U zemlji Srbiji i srpskom narodu, na ovoj teritori- ji koju stranci zovu Srbija i Crna Gora a koju, mi da se pitamo ne bi ni znali više kako da je nazovemo, vazda sve ide naopačke. Manja država članica, Autonomne pokrajine, nacionalne manjine i regioni najpre ostvare sva do sada poznata i nepoznata prava iz korpusa prava koja pomenutim subjektima garantuju ili u hodu smisle evropske i svetske konvencije, institucije i Solanini lex specijalisi, pa tek onda krenu u oružane sukobe sa većinskim narodom i državom od kojih pomenuta prava uživaju, ne bi li ta ista ostvarena prava kasnije iskoristili kao argumente i instrumente u smislu apsolutne poseb- nosti te putem nasilja ostvarili secesionističke ciljeve, koji su u stvari i bili ona krajnja želja u kompletnom pro- cesu. Po takvom scenariu smo imali sukobe na Kosmetu, Jugu Centralne Srbije, incidente u Vojvodini, a evo na kraju i u Novom Pazaru, najvećem gradu u Raškoj oblasti. Sa radom se zahuktao Univerzitet koji je uz pomoć građana i države zaživeo u ovom gradu i koji je jedini neteološki univerzitet u Evropi koji za čelnika ima muftiju, u školama se uči na bošnjačkom jeziku i progra- mu, slobodno se ispoveda islamska vera i slave njeni najveći praznici, neguje se i čuva muslimanski nacionalni i kulturni identitet, mediji su slobodni ali, već se u znak zahvalnosti na sve dobijene benificije od strane građana novog univerzitetskog centra u Srbiji, kamenuju sveštenici SPC koji hitajući u praznične dane u svoje crkve i manastire prolaze glavnom ulicom grada. Država je radi mira u kući do sada uvek žmurila na problem progresivnog iseljavanja pravoslavnog stanovništva iz Raške oblasti, skrnavljenja pravoslavnih hramova (Sopoćani), bujanje divljih fabrika sa piratskim programima proizvodnje (turski Teksas sa italijanskim oznakama), gangsterskih obračunavanja između tržišne konkurencije (paljevina kineskog tržnog centra), šverc prema i iz Kosmeta (oružje, drvo, šećer, brašno, keš novac), separatističke izjave da se muslimansko stanovništvo nije do sada nikada pitalo da li želi da bude deo pravnog sistema Srbije (Vasvija Gušinac SDA, bivši predsednik SO), šovinistička divljanja na sportskim terenima (odbojkaška utakmica ženske reprezentacije SCG), i poslednje i najbitnije, na problem terora od strane naoružane organizovane bande koja pod vođstvom Sulejmana Ugljanina teroriše građane (oružani napadi na sedište i Ijude iz suparničke političke partije) i koja ne dozvoljava da institucije sistema zažive u gradu te da koalicija koja je formirala vlast nakon poslednjih opštinskih izbora uđe u opštinu i gradska pre- duzeća. Sve bitnije zgrade i institucije u gradu su pod vidljivom i nevidljivom oružanom kontrolom Sulejmanove falange a čelnici ostalih partija se prate, prisluškuju i zas- trašuju. Ma kako pomno slušajući lutajuće reportere, snimljene reportaže i ostale pokušaje da se celokupna situacija organizovano smesti u benigne okvire, treba da

steknemo blaži utisak, ne može se pobeći od istine da je u Novom Pazaru haos, da gradom vlada paramilitarna organizacija, da institucije sistema ne funkcionišu, da je nemuslimansko kao i lojalno državi muslimansko stanovništvo zaplašeno. Od ovakve situacije do kopanja rovova oko Vojničkih livada (lokalna kasarna) na osnovu dosadašnje prakse, neće proći puno vremena a država će opet biti iznenađena i nespremna. U gradu se već zna gde žive «njihovi» i gde žive «naši», sa čije se god strane gledalao. Vahabitska pub- likacija je lako dostupna, homogenizacija po nacionalnom osnovu je dovedena do kraja. Muftija Zukorlić, u pokušajima da situaciju smiri, više vodi diplomatske akci- je i govore nego što propoveda. Barutni oblaci se spuštaju sve niže nad gradom a država i dalje ćuti, žmuri, okreće glavu, jednom rečju samoautistira u odnosu na sve nagomilane probleme. Jednostavno, niko ne sme da uhapsi Sulejmana Ugljanina, kao bajagi šefa političke partije, a u stvari čoveka koji je novopazarski Hasan Čengić sa dobrim predispozicijama da se u budućnosti sa njim sretenemo kao sa novopazarskim Naserom Orlićem. U isto vreme sa severa, iz Vojvodine se čuju glasovi Nenada Čanka, kako je 2005-a godina, godina raspleta za Vojvodinu, pokušavajući da veštački iskreirane probleme sa mađarskom nacionalnom manji- nom i pitanja pokrajinskog budžeta i novca od privati- zacije, a koje je sve i iskreirao u sadejstvu sa mađarskom tajnom policijom i militantim lokalnim mađarskim političarima u Vojvodini, gurne u zajednički paket pregovora o Kosmetu, koji se očekuju takođe ove 2005-e godine i na taj način bude za korak bliži vas- postavljanju nove KundK monarhije. Jednostavno, niko ne sme da uhapsi Nenada Čanka, za sada bučnog se- paratistu i nacionalnu štetočinu, sa dobrim predispozicijama da se u budućnosti sa njim sretnemo dok bude jurišao sa zašiljenim novovojvođanskim barjacima na državne institucije. Ujedinjena loža crnogorske hunte i nikotinskog kartela ne propušta ni jednu šansu da iskoristi svaki trenutak slabosti u koji upadne Srbija u operaciji spašavanje glava od italijanskoevropskog pravosuđa putem razbijanja Državne zajednice. Jednostavno, niko u Evropi ne sme da uhapsi Mila Đukanovića, dok se operacija razbijanja Srbije ne završi. Na Jugu Centralne Srbije Šiptari nisu zadovoljni što imaju sve osim svojih oružanih snaga te je sada na dnevnom redu pokušaj sklanjanja vojske i stvaranja «mešovite policije« tipa KZK na Kosmetu u koji je ušla kompletna OVK , pa se ovi iz Preševske doline nadaju da će na isti način naći uhlebljenje i za bivšu OVMBP te tako neće dolaziti do toga da granica sa Makedonijom ili adm. linija sa Kosmetom bude više tako dobro čuvana i da, do sada odličan profit od trgovine drogom i oružjem, bude znatno smanjen. Jednostavno, niko ne sme da

Iskra 1. februar 2005

ПИСМА УРЕДНИШТВУ Писма - као што је већ речено у импресуму - не представљају обавезно и мишљење „Искре“. Мада Уреднишво настоји - у границама својих могућности - да провери наводе и чињенице употребљене у писмима, за њихову тачност и веродостојност одговорни су првенствено сами писци. Уредништво задржава право да писма, вредна за објављивање, скрати или кондензује. Поштовано Уредништво, МОЈ УТИСАК НЕДЕЉЕ Дилема: Улазак у ЕУ или духовни корени У недељу, 19. децембра 2004. године у емиси- ји „Утисак надеље” на Б92, у оквиру разговора могли смо да чујемо да је доста већ ставова типа: „не може се учити енглески језик, а да се пре тога не научи срп- ски” тј. доста је већ тог инсистирања на коренима нашег духовног бића. Енглески језик у овом контексту схваћен је као синоним за прогресивни западни свет који треба да постане наша будућност, а то ће се деси- ти утолико спорије уколико смо више спутани тим сво- јим духовним коренима. У емисији није било никог да јасно и артикулисано брани супротни став. Нехотице, у улози браниоца нашла се једна дванаестогодишња девојчица. Водитељка је, на крају емисије, као свој утисак недеље испричала како је на приредби приређеној за децу сирочад, на питање шта би на позорници највише волела да види, девојчица је одговорила: „Могоца”. Још је мала и још је тако много аутентична да би научила да обмањује своје срце и да јој очи блистају пратећи маштовите имитације живота. Зашто је неопходно да уђемо у Европску унију? Зато што се иначе пресецају путеви економије. А зашто се пресецају? Не зато што то бива само по себи, него и зато што нам то намеће Европска унија. Стежу нам омчу око врата, диктирају услове које они хоће, њихово лицемерје нема граница (распад Југославије. НАТО бомбардовање, Космет) и при том немамо права чак ни да назовемо црно црним, а бело белим. Шта значи у овом случају освртати се на своје духовне корене? Ништа друго него рећи истину и држати се истине. Ону коју у дубини срца свако зна - да је Европска унија све друго само није праведна према нама. И то још значи држати се својих духовних коре- на - бити уз праведно. Зашто је неправедна према

нама? Случајно, нема тачна обавештења о нашим приликама? То је бацање прашине у очи. Неправедна је, јер се већ давно одрекла оног што представља наше духовне корене - истине и правде. Цело питање око безусловног улакса у ЕУ или инсистирања на духовним коренима могло би да се сведе на питање - поклонити се пред силом или бити уз истину и правду. Кад се говори о хашким оптуженицима више се нико и не пита јесу ли криви или су бранили своју земљу. Вероватно зато што сви знају да јесу бранили своју земљу. Откуда нам право да тражимо да се они жртвују и буду осуђени и на доживотни затвор да би нам стандард био виши? И да би наша деца имала будућност. Какву будућност кад неће моћи да науче ни да препознају истину и правду? Ми ћемо да почнемо са тим што ћемо да их избегавамо и склањамо са видика, а они их заиста, по свом пројекту неће ни имати где да виде. Већ је много оних који би хладнокрвно упитали - па зашто су нам уопште неопходне истина и правда? О томе се може говорити колико се хоће, али одговор и није у речима. Нема тог оца који не би био несрећан, ако би га његово дете заменило за било шта друго. У данима бола истина и правда постају најочигледнија и најопипљивија стварност. Зашто морамо по сваку цену да уђемо у Европску унију? По цену да се одрекнемо свог нај- искренијег осећања истинитог и праведног да би смо добили новац, па и то као просјаци. Ако нас моћни овог света, који своју политику према нама означавају као модел штапа и шаргарепе, упоређују са животињама, морамо ли да пристанемо на то? Пристанемо ли, какву будућност остављамо својој деци? О којим јунацима да им говоримо, какве позоришне представе да им приказујемо. То већ не би могле да буду имитације живота, већ најгрубље лажи. Зато сам ја од оних који веома поштују г. Војислава Коштуницу. Јер стоји са истином и правдом и одолева притисцима и изнутра и споља. Изнутра не само од оних који се интересују искључиво за ствари које могу да се намажу на хлеб, него и од злонамерних подругљиваца који га омаловажавају ако се понекад затетура под теретом од сто колограма, а сами нису спремни ни једно кило да понесу. Ја га поштујем, јер бира да буде клеветан у европским (светским) пре- стоницама и критикован од моћних да би се залагао за права (која се заснивају на истини и правди) обезвређених и сиромашних. За мене то јесте изванредан доказ моралног интегритета. Христос се роди! Крушевац, 24.12. 2004.

Милица Стајковић

hapsi ро Preševskoj doiini da Soren Jesen Petersen uz Solaninu pratnju ne bi prešao i na ovu stranu adm. linije. Na Kosmetu, carstvu nasilja i pljačke, jednostavno, niko ne sme da uhapsi Haradinaja, da ne dođe do situacije da srpska vojska sa pratnjom pređe na onu stranu adm. linije. Jednostavno, i kao država i kao narod samo polupostojimo i niko u ovoj postojećoj državi ne sme da uhapsi one koji takvom državom vladaju i takvom je održavaju jer, u stranoj štampi piše... neverovatno ali istinito, u Sumadiji u poslednje vreme nije zabeležen ni jedan incident. ARTEL, 9. 1. 2005. <www.artel.co.yu>

Iskra 1. februar 2005

OLIVER VULOVIĆ

ПОВЕЉА УКС-а ЗА ЖИВОТНО ДЕЛ0 САВИ ЈАНКОВИЋУ Радна и изборна скупштина Удружења књижевника Србије, одржана јуче у Београду, у сали СО „Стари грда", а пре радног дела... одржан је свечани део на којем су уручене традиционална приз- нања УКС... Повеље за ЖИВОТНО дело добили су др Миленко Мисаиловић, Милосав Буца Мирковић, Петар Сарић и Сава Јанковић, наш књижевник из дијаспоре. (Политика, 26. 12 .2004.)

O књизи Бранислава А. Жоржа

„ТРАГОМ УЧИТЕЉА - ПОРТРЕТИ СЛЕДБЕНИКА ДИМИТРИЈА ВЛ. ЉОТИЋА“ Бранислав А. Жорж: „Трагом учитеља т портрети следбеника Димитрија Вл. Љотића”, стр. 205, 21 см., фотографије, штампа и повез: Штампарија „Калиграф”, Београд 2004. *** Добротом писца добили смо на приказ књигу са горњим насловом, Нажалост у књизи нема биографије писца, али је нашим читаоцима познат по претходној његовој књизи: „Краљевски сенатор” о којој је приказ раније објављен. Ово је, заиста, једин- ствена књига по својој садржини, коју красе врло лепе, а ретке фотографије, међу којима је и слика Димитрија Вл. Љотића из млађих дана објављена на насловној страни корица. У уводној речи писац каже: „Ова књига није историја, а још мање хроника давних збивања, из пе- риода од 1934. до 1945. године. Она је само зборник сећања на поједина дешавања и личности, саставље- на из разних чланака истога аутора, написаних поводом актуелних догађаја или годишњица, објављених у штампи или других радова, који још нису угледали светлост дана, а везани су за ову тематику”. И писац нам потом наводи догађаје и личности, дајући њихове портрете и објављујући слике које припадају давној прошлости. У првом напису „Угодник Божији” Бранислав Жорж пише како је још за живота свога Димитрије Вл. Љотић указао на пример тада живога светитеља епископа Јована Шангајског, хиротинисаног 1934. године у Краљевини Југославији и послатог у мисију ширења Светог православља. Уз њега је писац припо- јио новог спрског светитеља епископа Николаја Жичког, који је још за свог живота рекао Светолику Лазаревићу Луњи: „Када дође слобода, прве моје речи биће о светом Димитрију Лзотићу”. И писац из дубоког поштовања према његовом животном делу, при- кључује и покојног Димитрија Љотића горњим вели- канима Руске и Српске православне цркве. Затим писац документовано разјашњава скривање Димитрија Вл. Љотића од октобра 1940. до марта 1941. године када је режим Цветковић-Мачек прого- нио ЗБОР, Љотића и љотићевце. Није се скривао, како влада уврежено мишљење, у фрушкогорским манас- тирима, већ у Бачком манастиру Ковиљ, доносећи слику угимана манастира оца Леонида Сушића, који је преминуо у дубокој старости 24. априла 1989. године. Тада је о. Леонид заједно са о. Мироном био духовник манастира, који је био настањен монахињама, а игу- манија је била мати Јефимија. Све је ово причао писцу његов деда инж. Андрија Жорж који је био члан и првоборац ЗБОР-а. Писац доноси лепе слике игумана о. Леонида и игуманије мајке Јефимије. Затим аутор даје преглед предратне штампе ЈНП ЗБОР у Војводини, нарочито у Банату, где је Димитрије Љотић имао много пријатеља, поштовалаца и припадника Покрета. Онда пише о „искушењима предратног ЗБОРА” описујући нарочито напад ко- муниста предвођених студентима београдског

Универзитета Стамболићем, Мијатовићем, Владом Дапчевићем и другима на Збораше у кафани „Триглав” у Београду 1937. године. Том приликом је био рањен и деда писца, виђени члан Збора инж. Андрија Жорж. Следи поглавље „Првоборци”, где се писац са дужним пијететом сећа Михаила Олћана, Милана Вапе, Милорада Мојића и Милоша Масаловића. Затим у поглављу „Мученици” евоцира успомену на прву добровољачку жртву младог Душана Крстовића погинулог код Варовнице 1941. године као доброво- љац „Трећег ђачког одреда” поручника Будимира Никића. Следи сећање на београдске гробове, такође српских добровољаца: Душана Лукића, Милорада Милићевића, Спасоја Таталовића и Бранислава Радовића. Онда пише о „бранитељима вере хришћанске” који су дали животе на бранику отаџбине. Ту је и студент технике Драгослав Костић. Потом пише о светлим гробовима свештеника Љубомира Шћепановића и професора теологије Драгомира Толића и његовог оца свештеника Стевана Толића. Посебно пише о „младом хероју” поручнику Југу Лабусу који је погинуо на Повлену у борби са Петом партизан- ском крајишком дивизијом у пролеће 1944. године заједно са водницима Константином Мајерхофером из 4. пука и Драганом Деспотовићем из 2. пука. Затим доноси слику и песму Хрвата добровољца Ивице Милачића, који је погинуо у Срему приликом повлаче- ња. Исправља грешку да није погинуо у Беочину (Банат), већ у селу Бечмен код Петровчића у Срему. Писац даље евоцира успомену на погинуле свештенике и богослове у редовима добровољаца, наводећи сва њихова имена из књиге др Ђоке Слијепчевића, доносећи посебно слике синова свештеника Милана Пашића из Ужица: Душана и Александра. Засебна поглавља посвећује јунаку и мученику Драгутину Булићу и свештеномученику Живадину Крупежевићу, чију слику доноси заједно са свештеником Стевом Пештанцем, чију једну лепу песму објављује. Дивно је описано и Љотићево при- јатељство са поглаваром Руске заграничне цркве митрополитом Анастасијем, свештеником (доцније епископом) Григоријем Грабеом и љубљанским бискупом Грегоријем Рожманом, чије слике доноси. Онда лепо али ненаметљиво пише о својој породици, о прецима Жорж који су се 1769-1771. доселили у Банат из Лотарингије и Луксенбурга. С великом љубављу пише о деди Андреји и оцу Александру као и о њиховом подмлатку. Посебно поглавља посвећује предратном Антимарксистичком комитету и његовим секретарима Ратку Живадиновићу и Миловану Поповићу, као и председнику Милану Л. Поповићу. На крају пише о генералу Милану Недићу и његовој жртви за Србију и српски народ. Такође одаје признање др Петру Зецу, председнику Црвеног крста кога су парти- зани стрељали, а који је остао нерехабилитован. На завршетку је врло леп интервју писца са новинарком Славицом Станисављевић. Књига је писана врло лепим стилом и језиком и она служи на част и понос писцу. Ми је најтоплије препоручујемо читаоцима на Родној груди и у емиграцији.

Бора М. Карапанџић

Iskra I. februar 2005

ЛАЗА ЛАЗАРЕВИЋ ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА Када би се којим случајем Лаза Лазаревић нашао по други пут међу Србима прошао би баш као и Марко Краљевић у причи Радоја Домановића или можда чак и као сам Господ у „Великом инквизитору” Фјодора Михајловича Достојевског. Јер Лаза Лазаревић данас не би разумео нити познао свој народ којем, уосталом, више није ни потребан. Лазаревић је био велики трагичар времена у којем је живео и прос- тора на којем је обитавао. Да је, којим случајем, живео у нашем добу и на нашим просторима - био би још трагичнији. Његов патриотизам и здрави национализам, на који су и ондашњи „европејци”, попут Скерлића, гледали са омаловажавањем и ниподаштавањем у данашњем времену потрошен је и доведен до апсурда грубом вулгаризацијом неких нових „родољубаца”. Лазаревићева жртва за породицу и отаџбину, про- јављена кроз његово одбијање да се ожени странки- њом, да остане у туђини и тако презре свој род, данас делује егзотично и нестварно. Лазаревићев осећај дуга према завичају који га је прожимао као стипендисту српске владе, послатог у Немачку да изучи меди- цинске науке и као лекар помогне отачаству, његово одрицање и одговорност пред Богом и народом, данас делују романтично и утопијски. Питање је да ли би се Лаза нашег времена уопште и вратио са студија из богате Немачке у сиромашну Србију јер данашња срп- ска интелигенција углавном „путује у супротном смеру”. Осим тога, женидба са странкињом данас се у Србији посматра као идеална прилика за добијање иностране визе или држављанства неке од западних земаља. За такву женидбу млади Срби плаћају енормне суме еура којекаквим европским удовицама, распуштеницама и бабама, не би ли се докопали стра- ног држављанства. Међу Србима идеал жртве данас је „пре- вазиђена категорија” о којој се говори са подсмехом. Обесвећивање жртве је постао хоби разних невла- диних организација и „свесних” појединаца. Нити отаџбина, нити вера, нити нација, па чак ни породица више нису довољан разлог за и најмању жртву. Још један Лазин идеал је сасвим избледео у српском роду под утицајем „новог доба”. Међу Србадијом је исчилило осећање „дуга”. Савремени Србин не познаје осећај дуга ни према оцу, ни према мајци, чак ни према свим оним безименим јунацима који су положили своје животе за слободу и част отаџбине „од Косова до Јадовна”. Дуг се данас схвата искључиво материјалистички и изражава се у новцу. Дуг се данас обрачунава. Морални дуг је сасвим непозната категорија. Лаза Лазаревић је осећао морални дуг како према отаџбини која га је послала на скупо школовање и која је од њега очекивала да сво- јим знањем и радом допринесе националној обнови, тако и према породици, оличеној у мајци која је очеки- вала од свог сина да се ожени Српкињом која ће му изродити децу, а не Швабицом која ће га одвући од завичаја, вере и језика. У неким од својих приповедака Лазаревић истиче узалудност жртвовања, као што је то случај у

Iskra 1. februar 2005

причи „Све ће то народ позлатити” у којој ратни инвалид, бранитељ отаџбине, проси пред црквама да би преживео. Али овде се не истиче узалудност самог жртвовања као племенитог чина, већ један пословични српски немар према свему што је достојно поштовања и пажње. Лазаревићев јунак не жали што је дао своје здравље и младост за отечество, већ зато што држава и друштво не маре за његову жртву, остављајући га на цедилу. То је, нажалост, прича која се понавља и у данашње време. Лазаревић није био разочаран у своје идеале, како то многи мисле, већу државу која је те идеале презрела и одбацила. Ни данашња српска држава се, нажалост, не разликује много од ондашње. После ових речи поставља се питање како уопште говорити о човеку којег одавно нема и о којем данас судимо на основу девет приповедака, пар све- дочанстава и неколико предрасуда? Колико је нама данас уопште близак Лазаревић и колико можемо да га разумемо у оваквој Србији и међу оваквим Србима? Неки га и данас виде као „црног арханђела -судију, који са закоником патријархалног морала и са бичем одмазде у рукама, гневан, иде светом Србије и тражи преступнике и грешнике да их казни”. У последње време неки млађи српски „есејисти” у својим писанији- ма исмевају родољубље Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Јована Дучића, Ђуре Јакшића, Његоша, владике Николаја Велимировића, Светог Саве... чак покушавају и да повуку паралеле између појединих савремених „родољубаца по професији” и истинских патриота из славне српске историје који су вековима чували „светло наше вере”. Заправо, најжалосније од свега јесте то што из данашње временске перспективе Лазини идеали изгледају, у најмању руку, наивно и утопијски. После негативних искустава у ратовима од 1991. до 1999. године, када се држава показала недораслом и слабом, српска омладина иде у другу крајност, одричући се свега националног и верског. Данас, када је свакој другој мајци теже да се одрекне козметике и гардеробе, неголи нерођеног детета којег убија у утро- би, не пружајући му шансу за живот, данас, када је сваком другом сину важнији нов аутомобил, каријера или туђа жена, неголи рођена мајка и отац који умиру сами и напуштени, данас када је држави важнији изрод него пород, углед него понос, туђа помоћ него власти- то добро, Лазина жртва изгледа далеко и нереално. Лазаревић је био левичар у младости, да би у зрелом добу спознао дубље истине живота, окрећући се највећем левичару људске цивилизације - Исусу Христу. Једни у овоме виде метаморфозу и узрастање европског интелектуалца, други, пак, разочарење и тугу огорченог паланачког духа. Истина је подједнако далеко и од једних као и од других. Лаза је цео свој живот остао исти и свој, без већих ломова и прео- бражаја. Бити левичар у Лазаревићевој перцепцији значило је, пре свега, бити хуманиста и човекољубац, дакле бити истински хришћанин. Његово лутање је само „долажење различитим путевима до истог". Његов животни пут понајбоље потврђује каснију мисао Николе Пашића: „Ко у младости није био левичар, тај

Ревизионизам у савременој српској књижевности (99)

ПИШЧЕВИ ЗАПИСИ (1969-1980) ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА Други том записа Добрице Ћосића1 хронолош- ки доноси ауторова запажања о догађајима овог доба, као у првом тому (в. Искру јун 2003), подвлачећи све већа размимоилажења између аутора и комунистичке Партије, да би кулминирала његовом оставком на пар- тијско чланство и све већим прогоном од стране Партије. С обзиром да је Ћосић инсистирао на своја мишљења а Партија на својима, ова књига даје драго- цен увид у борбе унутар Партије. И у овом тому Ћосић највећу пажњу посвећује Титу, овог пута са много већим сарказмом, једноставно негирајући трајни успех његове историјске улоге. Као

Лаза ... није имао срца, а ко то постаје у старости, нема мозга”. Лаза је био левичар срца, члан оне малобројне армије која узима за свој животни мото хришћанску максиму: „наше је само оно што другоме дамо”. Храбро носећи свој крст кроз животне буре, Лаза Лазаревић нам је оставио тековине које нису могле бити обезвређене каснијом грубом вулгаризацијом насилних социјалних револуција. Да је данас међу нама, Лаза би нам на све наше муке и невоље, одговорио великом јеванђељском истином, оличеном у речима апостола Павла: „Све вам је допуштено, али вам није све на корист!” Лазаревићева патријархалност, дубока приврженост и оданост породици и отачаству, као највећим светињама, његова пожртвованост и поноси- тост представљају данас велику тековину коју нам је писац завештао, али на коју смо ми Срби заборавили. Пола века систематског разбијања породичног нук- леуса и стварања „колективне свести” најдубљи траг је оставило управо у српском роду. Комунистима је највећу сметњу на путу изградње „новог друштва и новог човека” представљала патријархална српска породица у којој се поштовао отац, држава у којој се поштовао краљ и Васељена у којој се поштовао Бог. С друге стране, тековине западне цивилизације које полако продиру у све поре нашег живота газе послед- ње остатке патријархалног Лазиног света. Лазаревићев „отпор новом човеку” звучи данас веома познато и актуелно. Ипак, дух српства опстајава Божјим промислом у срцима малобројних српских родољуба и хришћана који су га сачували упркос свим недаћама и искушењима савремене цивилизације. Зато би у сваком српском дому у Србији, Црној Гори, Републици Српској и дијаспори, поред Светог Писма и Горског вијенца, требала да се нађе и по једна књига Лазаревићевих приповедака. Нема лепшег моралног уџбеника за младу Српчад из којег ће боље научити шта је то истинско Светосавље, породична патри- јархалност и побожна народна традиција. Лаза Лазаревић по други пут међу Србима потребнији нам је данас него икада пре.

Микица Илић

и многи разочарани комунисти, нарочито интелек- туалци, он сада види у њему човека веома лоших карактерних особина: „Стаљинистичко-коминтер- новска идеологија, тиранска, деспотска и демагошка природа, недовољно знање и образовање, не- разумевање историје и могућности народа којима је владао, цезаризам и монархизам под комунистичком маском, грандоманија и одсуство одговорности за будућност државе којом је скоро четири деценије неприкосновено владао, учинили су Јосипа Броза политичаром који је упропастио и оно што је добро урадио. Он је најзаслужнији за пораз свог дела.”(376) С тим се слаже и један од старих, заслужних чланова Партије, у лето 1970.: „Некад сам веровао да неки људи обмањују Старог лажним извештајима. Сада почињемо међусобно да шапућемо да је Стари за све крив. И јесте. Више не може да се правда и брани. Он је своје дело упропастио. Да је умро пре десет година, умро би као историјска величина. Остао би легенда. Сада се његов ауторитет руши и распада. А земља тоне у амбис...”(33) Ћосић даље вели: Тито, „пресит свега, не може више ни да се обрадује, а нема ни дос- тојанства да се згади на толико подаништво. Као сви велики тирани, он рутинирано служи својој лажној величини; он ревносно испуњава протокол који радоз- налу светину, пре свега дечурлију и мале општинске функционере, забавља и даје им значај...”(213) Титова најјача карактерна особина и највећа мана је властољубље. „Имао је генијално чуло за власт; да види све могућности да освоји власт и непогрешиво нањуши своје непријатеље, све који му угрожавају власт. Тито је био пунокрвна политичка животиња. Права политичка звер.”(391) У напорима да се одржи на власти, Тито је непрестано мотрио на могуће противнике и немилосрдно их таманио: „Титови методи ликвидације противника откривају у потпуности његову политичку природу. Све своје неистомишљенике он проглашава издајницима... За издају није потребна аргументација. Партија и вођа имају право да је изрекну... Неистомишљеника свагда прати клевета; никад се не каже права истина о њиховом супротстављању вођи и Партији. И што је противник опаснији, клевета је већа и апсурднија; што је више у праву, његова кривица је већа и трајни- ја.”(198) Властољубље је спречавало Тита да призна- је своје грешке и да из њих извлачи поуке: „Тито се није мењао, иако је мењао све око себе. Он је мењао стварност да би је прилагодио себи. Пред својим поданицима и светом симулирао је промене, заправо је мењао само маске, костиме, мизансцен и понеки придев за новог непријатеља. Сви његови политички говори имају исти почетак и исти крај; они су у шеми бољшевичке ритуалности... Фелдвебел који је постао маршал био је најокрутнији према онима који су покушали да испоље нешто части и поноса.”(371) Друга јака Титова особина је урођено лукав- ство. „То је човек без маште, осим хедонистичке, али непојмљиво лукав. У лукавству је његова генијалност. А лукавство је интелигенција примитивних људи.”(232-33) „Онако како је изманипулисао и

Iskra I. februar 2005

обмануо југословенски народ, тај ‘двоструки народни херој‘, ‘велики‘, ‘мудри‘, ‘светски државник и лидер Трећег света‘, изманипулисаће и обманути и Америку и Трећи свет, и читав свет. Јер он, заиста, јесте свет- ска варалица... Он је политичар ове епохе. Епохе ва- ралица!”(231) Резултат Титових мана говори речитије о њему него икаква анализа: „Оставио је земљу разједињену, нецивилизовану, неиндустријализовану, с дугом од око двадесет милијарди долара, неспособним руковод- ством, с највећом инфлацијом у Европи, на прет- последњем месту развојне и цивилизацијске лествице у Европи.”(378) И сума сумарум: „Његов победнички живот завршава се поразом, на рушевинама државе коју је створио, чијем је рушењу дао одлучујући допри- нос, вероватно несвестан онога што је чинио.”(361) Ћосић поставља врло логично питање: „Зашто Срби још увек обожавају Тита, Хрвата, католика, аустроугарског поднаредника, који је против њих 1941. ратовао до Сувобора, белосветског ‘френтера' и хохштаплера, Коминтерниног агента, човека који не зна ниједан језик, чак ни матерњи?”(175) Ћосић наво- ди неколико интересантних објашњења. „Власто- љупца који је Србији поништио два века историје и победе у неколико ратова, српски народ данас дочекује усхићено, песмом и игром, ‘пресрећан1 што он постоји, желећи да га предводи у ‘срећну будућност‘. Какво је ружење и понижење доживео српски народ!”(214) Аутор је покушао да постави још логичније питање, али није на њега потпуно одговорио: зашто су и сами комунисти подржавали таквог вођу? „Ни ми, некадашњи револуционари, нисмо хтели да спречимо тиранију у настајању, а сад кад је настала немамо снаге да је срушимо, јер бисмо тиме порекли и срушили себе. Тито је своју тиранију стварао више подмићивањем но силом, а подмићени немају духовне и моралне снаге да руше онога ко их је подмитио. У основи титоизма не леже сила и страх, него подмићи- вање и лаж.”(338) Ћосић не оспорава Титу неке добре особине, али оне бледе пред лошима. Чак и његово најзнача- јније постигнуће - освајање власти и остајање на њој скоро пола века, као и стварање посебног стила вла- давине, коју Ћосић назива титоизмом - резултирали су неуспесима. Чак и привидно благостање шезде- сетих година није онако како се обично мисли: „Многи видови слободе и демократије, многи видови напретка који су уследили у Југославији после 1948. нису били исходи Титове воље и идеолошке концепције, него су исходи економске, политичке и војне нужде да иступи из изолације.”(186) Ево неколико Ћосићевих дефиниција титоиз- ма, између осталих: „Титоизам је савршено сједињење паразитизма и неслободе, потрошачког друштва и стаљинске деспотије; титоизам је самоуправна монархија; титоизам је аустроугарство са образином вулгарног марксизма и демагошког социјализма.”(214) „Титоизам је кобни поредак за Југославију... Генерације су остале без историјског дела и историј- ског циља.”(173) „Титоизам је поредак у коме је непријатељ свако ко има властито мишљење... (Тито је) корумпирао своје борце; дао простор за богаћење и пљачку ‘средњој класи' и олошу; ... пустио квали- фиковане раднике и неквалификоване сељаке преко границе у гастарбајтере; националистичком идеологи- јом заменио социјалистичку... Али када осети да се отпор рађа у бази, ‘доле‘, он се лати традиционалног

Iskra 1. februar 2005

насиља, прогона, суђења, застрашивања. Као и свака тиранија, и ова Титова у бити је материјалистичка, па највећег непријатеља види у духу, идејама, дакле - у интелектуалцима... С јаком подршком примитивних националних олигархија, Тито није имао разлога нити је био спреман да створи трајнији савез са интелиген- цијом. Зато ће његова пропаст бити тежа, тотални- ја.”(49) „Титоизам је произвео један ‘интелектуални' тип младог каријеристе, обично ‘доктора1 економије или права, политиколога за самоуправљање... Ти бескрупулозни брбљивци, тешке незналице, гуше се у фразама, упињући се из петних жила да неписмене запање својом ученошћу. Од младог бољшевика до бирократског доктора - то је кадровска еволуција комунисте у титоизму.”(206-07) У писму управи Удружења књижевника Србије 16. октобра 1970., Ћосић се жали: „Ми, по мом дубоком уверењу, живимо у друштву пораженог хуманизма, живимо у друштву драстичне грађанске, социјалне и националне неравноправности, живимо у друштву у коме су званична политичка лаж и власто- држачко лицемерје порекли истину као интелектуал- ну и моралну основу сваког хуманизма, у коме је морална и идејна хипокризија владајуће бирократске олигархије не само довела у агонију хуманистичке тежње револуције и наше генерације, него их је и сасвим уништила у најбитнијим људским и друштвеним сферама.”(42) За све ово аутор криви Тита: „Титова моћ није заснована на закону; она је изнад и изван свих закона... Најјачи и најбољи међу нама најдубље су разочарани. Све што смо волели, обмануло нас је; све чему смо тежили, у ругло и наопако се извргло. Од тиранске прљавштине и моралне трулежи, не види нам се боја заставе. Наши предводници су постали обични преваранти историје; они данас имају снаге само за насиље и лаж... У миру, после политичке победе, ‘одбрана тековина' постаје изговор за насиље и над револуционарима и над критичарима недоследности и изневеравања циљева. А управо то се деценијама збивало у титоизму."(56) Ћосић то драстично назива: „Лакрдијашка брионска монархија! Политички куплерај!”(91) „Опет су старе силе власти и оруђа једне опаке политике, те коби нашег тла, поразиле наш дух.”(96) За Ћосића ситуација је безмало без- надежна: „Бесмислено је размишљати о људском достојанству у овом поретку: човек је обезвређен без отпора, поништен је уз властити пристанак, чак и уз осмех и аплауз.”(206) Ћосић се пита, малтене у очајању „Шта ће бити са овом земљом у којој је лаж истина? У којој је бољшевички секретар Партије - теократски цар. У којој је република монархија. У којој су и интелигент- ни људи - глупаци. У којој се више нико и ничему не чуди. У којој се нико ничега не стиди.”(31) „Ово је друштво у коме можеш постати све што зажелиш ако мислиш и чиниш оно што Партија мисли и жели.”(41) И опет: „Како живети у друштву у коме ја најбоље нај- горима? У коме су најважнији они који су најнеспособ- нији; у коме лажљивци суде истинољупцима; у коме незналице потчињавају оне који нешто знају?... Ми смо пристали на жртву подређујући се идеологији, док је та идеологија, са својим лажима и илузијама, тежила великим циљевима; али ми се више не смемо потчи- њавати идеологији која је остала без икаквих идеала и која сем властодрштва нема ниједан виши циљ.”(65) Ћосић указује на можда најважнији разлог неуспеха комунистичке идеологије: „Мислити и делати до краја радикално, значи делати неодговорно и себично... Бог је мртав, кажу. А то значи светом треба да влада

Ревизионизам . његов убица. Ко сме да поверује да ће без Бога бити мање патње или да ћемо постати мудрији?”(56-57) Ћосић се не упушта у дискусије о вредности и исправности комунистичке идеологије као такве. Треба имати на уму да његова оставка на чланство не значи да је он напустио наде у могућност једног праведног социјалистичког система. Што се он није остварио у Југославији, а ни другде, највеће је разочарање и Ћосића и многих његових другова кому- ниста. И кад говори о комунизму, он не може да не истакне методе којима су се они служили: „Комунистичка партија Југославије, као и француска комунистичка партија, веровала је да се мора и може победити само ‘уз помоћ камуфлаже'... Комунисти који су радили у Коминтерни као илегалци и политич- ки борци школовани су на методама камуфлаже и прагматизма политичке лажи. За нас, комунисте, било је нормално да скривамо циљеве употребом корисних лажи. Наш вођа Тито је велемајстор камуфлаже, хипокризије, двоструке игре, маскирања. Он је Партијом служио држави, али је и државом служио Партији. У оба случаја служио је сопственој моћи и власти.”(197) Није ни чудо што је у таквој ситуацији дошло до губљења компаса међу многим комунистима: „Изгубивши веру у срећну будућност, комунистички Дон Кихоти настоје да обезбеде себи славну прошлост. Дијалектика наше револуционарне свести променила је смер: боримо се за прошлост.”(56) Будући да су ови записи аутобиографске природе, Ћосић се често дотиче и своје улоге у вла- давини комунистичког режима. Он такође објашњава своје погледе на понашање комуниста после освајања власти и на политику уопште: „За мене је политика брига за људско добро, за слободу и правду, за поштен и стваралачки живот... Све оно што под политиком подразумевају они којима она даје моћ, власт и приви- легије, и све оно што као политику схватају они који од ње трпе - ја презирем... Мене мучи судбина народа коме припадам. Због те бриге за људско добро, ја и страдам. Али не толико колико заслужујем.”(111) „Није то никаква историјска заслуга, али је мој улог у данашњицу свакако толики да осећам умну и моралну одговорност што нисам раније увидео многе своје политичке и идеолошке заблуде; а моје заблуде везане су за титоизам.”(124) Ћосић обавештава у писму Централном комитету Савеза комуниста Југославије 1. маја 1971. (необјављеном, као ни многа друга његова писма) да више није члан: „Нисам зато што је вођство Савеза комуниста Југославије изневерило све битне циљеве Народноослободилачке борбе и револуције;... што је обесправило и понизило српски народ; што је завело режим тешке социјалне неравноправности, гурнуло радничку класу и сеоску сиротињу у беду и прошњу по свету; што је онемогућило слободу за истину и људско достојанство;... што је довело земљу до руба историј- ске пропасти; што је генерацију револуционара понизило и осрамотило пред собом и потомцима; што је сво огрезло у политичком неморалу, лажима, аферама и лицемерју; што нема знања, памети и поштења да реши проблеме Југославије; што је омогућило настајање чудовишне Титове монархије са престоницом на Брионима. Данас је у Југославији правим комунистима место само на робији... Осећам се изданим, превареним, пониженим, окупираним.”(58-

59) До 4. пленума 1966. значило је „да је национално питање у Југославији, па и на Косову и Метохији, апсолутно правилно и на социјалистичким принципима решено. Признајем: доста година и ја сам у то веровао. Моје књиге, док постоје, докази су мојих заблуда, незнања, неистина које сам написао и не могу ни данас, ни икада да их се одрекнем. И ничега се не одричем што сам написао и учинио.”(19) Цена коју је за то морао да плати заиста је велика: „Ја живим у апсани на којој су врата отворена.”(220) „Разједа ме неспокојство и незадовољство собом. Поразио ме живот, изнутра... Све ме боли: људи, пријатељи и непријатељи, њихове речи, успомене, све што сам живео туђе ми је и одвратно. Сладострасно желим смрт од властите руке... Смучило ми се и небо над Моравом. Титов режим нагрдио ми је и планину, и поља, и детињство. Неслобода, страх који моји сељаци и земљаци осећају од сусрета са мном, срамоте ме пред њима. А, истовремено, прати ме исполитизована популарност великог опозиционара и Србина.”(150) „Највероватније, склад између својих уверења и стварности ја никада нећу ни остварити. Умрећу у распињању између идеја и реалности, између слободе и неслободе.”(110) Како сам Ћосић каже, „Срећан сам што ме гоне, нападају, угрожавају. Мој значај као писца овог доба мериће се и мржњом и борбом властодржаца против мојих идеја и ставова. Само страдањем могу потврдити своје истине, своју човечност, своју оданост народу, своју веру у идеале; испрљане, крваве и унакажене, али још увек једине велике народне и људске идеале, с којима се не пристаје на постојећу стварност.”(14) Аутор се често и исцрпно осврће и на српске проблеме под комунизмом и на хрватске, словеначке и албанске ставове у односу на ‘великосрпске националисте'. „Никад Срби не могу бити у праву; у праву је увек Савез комуниста, ЦК, Тито.”(115) „Политички анимозитет према Србији и србофобија су константе у политици Запада и у титоизму. Мотиви су познати и имају дубоке корене у аустроугарској и гер- манској идеологији.”(199) Ћосић верује да су Срби извукли најдебљи крај у целој овој трагедији: „Срби под Брозом имају мање слободе него под Маријом Терезијом и Јозефом II. Од када постоји српска писана књижевност, изузимајући кратке периоде изразито реакционарних режима и две окупације у XX веку, срп- ска култура никад није имала мање слободе и била више изложена репресијама него данас. Кажњава се и ‘вербални деликт!‘”(327) Али, по Ћосићу, Срби су и сами доста криви за своје недаће: „У последњим вековима, гледано у целини, српски народ се никад није понашао тако срамно и ропски као под тиранијом брионског монарха. Биће потребне деценије да дође до духовног оздрављења, моралног просвећења и препорода читавог народа и свих његових установа, како би се превазишао титоизам.”(275) Посматрајући данас тешкоће с којима се Срби боре да успоставе какав-такав пристојан и праведан режим, ове Ћосићеве речи звуче одиста пророчки.

Васа Михаиловић (1) Добрица Ћосић, Пишчеви записи (1969-1980) (Београд: Филип Вишњић, 2001), 429 стр. Бројеви страница цитата из ове књиге назначени су у тексту.

Iskra 1. februar 2005

СВЕДОЧАНСТВО О СВЕТОМ НИКОЛАЈУ ЖИЧКОМ Боривоје М. Карапанџић Виђења и разговори са светим Николајем Жичким, Кливланд, Сједињене Америчке Државе, 2004:191. * * *

Боривоје Карапанџић је немирна савест многих. Међу њима има и необавештених и острашћених. Мање га нападају бивши и садашњи комунисти, него назови - или истински националисти. Па чак и они који би по свом положају и чину требали да проповедају и шире ЉУБАВ а не МРЖЊУ, шире мржњу и не дају да се ране из прошлости залече, него чепркају по њима. Ти МРЗАНИ нису могли бити парти- зани па да га због тога мрзе, јер су рођени или на крају братоубилачке борбе или касније. Али можда су партизански синови или унуци, јер само тако се може схватити жестина њихове мржње према Бори и њего- вим саборцима. Непријатељи Срба никако не желе да се ост- вари молитва светога владике Николаја Жичкога и Охридскога, да се Срби сложе, обоже и умноже. Али има и Срба који то не желе и све чине да се то не ост- вари. Опростили су Немцима, Мађарима, Усташама, Бугарима, али Србима не праштају. Комадају нас и черече и други, а и сами се комадамо. Бора се ухватио у коштац са силама мрака које изигравају светлост. Брани ИСТИНУ и управо зато је предмет и мета многих напада. Није лако трпети све увреде и клевете којима га засипају. Теши се утехом Господа Исуса Христа остављеном у Блаженствима: Блажени јесте једга поносјат вам, и иженут и рекут всјак зол глагол ЛЖУШЧЕ МЕНЕ РАДИ. Али има и његових сабораца који се о њега греше. Пишу и о Курти и о Мурти када неко од њих напише једну једину књигу, а о Бори, који је написао и објавио тридесет и две књиге и не мање од 1300 есеја, приказа и дописа о друштвеним и породичним прославама не само у Кливленду него и у многим српским парохијама у Америци и Канади - ЋУТЕ. Не знам зашто ћуте. Можда би они сами могли да одго- воре на то питање. У једној емисији радио Београда из првих дана јануара 2005, говорили су како се свети Николај Жички злопатио у Америци, јер није био прихваћен од емиграната. Безочна лаж! Сви они који су живели у Америци и Канади у време када је владика Николај био у Америци, знају истину. Али, ето, комунисти кобајаги жале владику Николаја... Ми који живимо у Америци знамо ко није прихватио владику Николаја Али треба упрљати емигранте, односно антикому- нисте. Емисија о његовом злопаћењу је средство залуђивања оних који не знају истину и није искључено да ће бити оних који ће поверовати у ЛАЖ, јер, како је Цицина баба Мила говорила: ЛАКО ЈЕ ЛУДОГ ЗАЛУДЕТИ. Не знам а и нема потребе да наводим имена свих појединаца и породица које су указивале највеће поштовање, љубав и гостопримство владици Николају.

Iskra 1. februar 2005

Знам само то да су га позивале и примале, и његову посету њиховом дому сматрале највећом чашћу, и да је сваки дом у који је владика Николај ушао био и осветљен и освећен самим његовим присуством... Сада је објављена Борина књига о светом Николају Жичком и Охридском. Бора га је познавао, са њим се дописивао и виђао. Е, али можда ће га опет напасти потомци оних који би владику Николаја, да су могли, судили, осудили и можда и усмртили. Приликом једног сусрета са једним високопостављеним кому- нистом лекаром, који се догодио у Толеду, Охајо, он ме је злобно питао А ГДЕ ВАМ ЈЕ УМРО ВЛАДИКА НИКОЛАЈ? Одговорио сам му: НА СЛОБОДИ! А ГДЕ БИ УМРО И КАКО БИ УМРО ДА СТЕ ГА ВИ УХВАТИЛИ ИЛИ ДА СЕ ВРАТИО У СРБИЈУ. Није то ни прва ни последња лаж када је у питању свети владика Николај Жички. Тако, опет ти који су јуче рођени, поричу неке догађаје из времена када је владика Николај био у Словенији. Штета је што немају прилике да разговарају са Жиком Марковићем- Скобаљцем који је, када су Патријарх Гаврило и владика Николај били у Словенији, био одређен да буде нека врста њиховог посилног, односно да се стара да их снабдева оним што им је било потребно. Штета је и то што је Жика Скобаљац сада у старачком дому у Сент Луису и што је деведест и три године стар и болестан, па не може да пише о својим успоменама на Патријарха Гаврила и владику Николаја, са којима је био свакодневно доста дуго времена. А ко зна и да ли би вредело да пише и говори. Писао је и говорио покојни војвода Момчило Ђујић. писао покојни прото- јерејставрофор Божидар Драгићевић, сведоци догађаја о којима јучерођени кажу да се нису никада догодили. Ипак, добро је да Бора, који уме и не боји се да пише - пише, јер остаје записано за историчаре који неће бити остарашћени Мрзани... Књига Боривоја Карапанџића о светом Николају Жичком и Охридском штампана је у штам- парији српске Патријаршије у Београду. Књигу је за штампу припремио и уредио г. Градимир Станић Урадио је извнредно добар посао. Сам поглед на књигу и пре него што се отвори оставља утисак да је г. Станић са љубављу припремао њено издање. Њему је аутор оставио 200 примерака књиге да их дели срп- ским црквама и манастирима. Рецезент књиге је био др Слободан Милеуснић, директор Музеја Српске Православне Цркве. Када је Господ био вољан да поштеди Содом и Гомору, тражио је да се нађе макар три праведника па би опростио. Др Милеуснић је један од макар три, ако не и мало већег броја Срба због којих Господ не уништава Србију иако она има доста сличности са Содомом и Гомором. Др Милеуснић је написао и Предговор Бориној књизи, који је он именовао Уместо предговора: Сећајте се својих предака... Они који буду читали Борину књигу о светом Николају Жичком имаће прилике да прочитају тај Предговор. Требало је имати храбрости писати у Србији Предговор књизи Боривоја Карапанџића на кога неки оданде бацају дрвље и

Сведочанство ... камење. Др Милеуснић пише: Посебно је значајно што је г. Боривоје Бора Карапанџић био савременик и сапутник, а у много чему и помоћник, Светом Николају (Велимировићу), епископу жичком и охридском (9). До овог закључка др Милеуснић је дошао читајући Борину књигу. Др Милеуснић има лепе речи не само за ову књигу Боривоја Карапанџића, него и за њега лично: Углед г. Карапанџића, његова оданост Српској православној цркви, били су и остали светао пример на коме су генерације и генерације Срба у расејању узрастали и стасавали и градили свој национални и светосавски лик (10)... Борина књига о светом Николају Жичком није хагиографија већ допуна световна биографије, засно- вана на личним састанцима и преписком са Владиком, фотокопијама докумената који се односе на Владику, и разним фотографијама. На самом почетку књиге он износи кратку биографију Владике Николаја, односно биографске податке који су били већ познати. У осталим деловима своје књиге он износи многе податке који досад нису били познати. У првим послератним годинама страсти распаљене у грађанском рату још увек су буктале. Антикомунисте су се делили на разне групе и групице, углавном на чистунце и укаљане, односно гараве, који су се ога- равели гасећи пожаре које су чистунци потпаљивали. Владика је патио због тих подела, а сам није делио људе на чисте и нечисте, што, нажалост сада, после шездесљет година од завршетка рата, још увек неки чине, а, што је још жалосније мећу њима су и неки епископи и свештеници... Да је свети Николај Жички такорећи до последњег даха био за слогу а не за раздор међу Србима види се и из писма које је 10. марта 1956 године писао старцу Никанору (Савићу) Хиландарцу, које је вероватно последње које је за живота написао... То и још једно писмо владике Николаја старцу Никанору снимио је, не само по одобрењу већ и по жељи старца Никанора, писац ових редова када је микрофилмовао рукописе у манастиру Хиландару. У маргини овог писма владика Николај пише старцу Никанору: Спомени на литургији моје родитеље †Драгомира и †монахињу Катарину. Помени и три велика срп. мученика Димитрија, Дражу и Милана. Надајмо се да они који поричу да је владика Николај говорио и шта је говорио на одру Димитрија Љотића неће тврдити да ово није он написао. Свети Владика је имао огроман број поштовалаца у Америци и другим земљама. Многи од њих имали су част и срећу да се са њим и лично виђају и дописују. То су били часни, поштени људи, као што су покојни протојереј Душан Поповић у Чикагу и Ђура и Меланија Павловић у Канади и велики број других... (Нека опросте они чија имена нису споменута). Међутим, он се није бојао нити устручавао да има добре и блиске односе и са гаравим, односно огарављним. Међу његовим најискренијим и најближим сарадницма су били сада упокојени протојереј- ставрофор Алекса Тодоровић у Немачкој, протојереј Миодраг Мија Ђурић, јереј Драгољуб Цокић, и јереј Аца Мићић, у Америци. Срдачан однос је Владика имао и са другим особама из те групе, епископом Савом

Сарачевићем, архимандритом Арсенијем Тошовићем, и Боривојем Карапанџићем. Карапанџић је имао три лична сусрета са владиком Николајем. Први је био јануар 1954 године у Лакавани, држава Њујорк, други у Кливленду 27(14) априла 1954, којом приликом је владика био и гост у дому Карапанџићевих, и трећи у лето 1954 у Чикагу. Детаљи о овим састанцима би остали изгубљени за историју да их Бора није у овој књизи објавио. Кореспонденција између владике Николаја и Боре Карапанџића садржи важна обавештења која се морају сачувати за историју и за ИСТИНУ. Не мање важно је писмо владике Николаја Ратибору Рајку Ђурђевићу, које је Бора објавио у овој књизи. Износи Бора податке о мишљењу и изјавама владике Николаја о „отровној књизи,” о боравку Патријарха Гаврила и владике Николаја у Словенији, мишљењу странаца о владици Николају и о њиховом поштовању за њега. Све у свему, из редова ове књиге полако али убедљиво се образује лик дивног, великог, истинског српског Архијереја и светитеља Српске Православне Цркве. Заједно са књигом покојног про- тојереја Драгољуба Цокића Владика Николај - моја размишљања и сећања, коју је после његове смрти, 1996. године објавила његова удовица Олга, књига Боривоје Карапанџића одаје част и поштовање светоме Владици и показује њихову љубав за њега, О Бориној књизи о светоме Николају ће вероватно писати и други. Неки ће је хвалити, неки ће је кудити. Међутим, чак и они који не воле Бору Карапанџића мораће признати да је ова књига важна, потребна и корисна. Свакако да има и неке мале недостатке, јер нема руже без трња, нити књиге или чланка без неког недостатка... Неко ће можда заме- рити зашто су у књизи објављени текстови Биогрфског лексикона ваљевског краја (стр. 182-184) и Јубилеј Боривоја М. Карапанџића, и фотокопије архијерјске похвалнице Бори од епископа Христофора, докуменат владике Митрофана о пострижењу Боре за чтеца и грамате владике Митрофана којом Бору похваљује. Сви ти документи остављају историјске податке о заслужном, плодном и неуморном раду Боривоја Карапанџића на верском, књижевном и патриотском плану пољима, на којима је његов допринос изванредно богат и важан. Они који буду читали ову књигу о светом Николају Жичком видеће на основу тих текстова и фотокопија да је Боривоје Карапанџић православни верник и велики трудбеник за добро Српства и Православља.

9. јануар 2005.

Књига је у лепом пластичном повезу са кори- цама у боји и доста фотографија и факсимила писама Светог Николаја. Има 200 страница и штампана је на најлепшој хартији. У Европи стаје 10 евра (урачуната поштарина), а у Америци и Канади $10 † $2 за пошта- рину. Наручује се код следећих: Borivoje Karapandžić 4057 W. 50th Street CLEVELAND, Oh 44144 USA

Матеја Матејић протојереј-ставрофор

Mr. Mirko Čečavac 8 Bairstovv Cres. ETOBICOKE On M9W 4R4 CANADA.

Iskra I. februar 2005

НАЈПРОСВЕЋЕНИЈИ И НАЈАГИЛНИЈИ КАРЛОВАЧКИ МИТРОПОЛИТ ПАВЛЕ НЕНАДОВИЋ У години чувеног Карловачког мира (1699) у слободном српском и краљевском граду Будиму, у доњој вароши званој „Табан” рођен је Павле Ненадовић. Отац му је био Ненад - Ненко Илић (по њему је и узео презиме Ненадовић), а мајка Јелисавета (Стана). На крштењу добио је име Петар. У родном месту, учио је српску, немачку и неколико разреда латинске школе. Још током школовања, од савре- меника, запажена је његова посебна надареност Завршивши све ове школе, запослио се у Будимском магистрату (1721) као писар. Вредан, педантан и изузетно окретан, веома брзо је стекао огромно поверење код своје околине. Због тога је често путовао у Беч, као члан многих делегација, зарад народних послова. На овај начин се практично укључио у политички живот свога народа. А тако се и упознао са методама и духом државне политике Аустриске Монархије, како њених бечких, тако и локалних администратора. На лични позив београдско - карловечког митрополита Мојсија Петровића, дошао је у Сремске Карловце и ступио у дворску службу. У карловачкој цркви Св. апостола Петра и Павла рукоположен је у ђакона 30. јануара 1726. године. А две године касније, опет од стране митрополита Мојсија у Београду у Саборној цркви на Аранђеловдан произведен је за презвитера. Неки месец раније, митрополит Мојсије Петровић га је поставио и за свога егзарха. Петар (световно име) Ненадовић се замонашио у манастиру Раковцу и у монаштву добио име Павле. И као ђакон и митрополитов секретар, налазио се у пратњи митрополита Мојсија 1727. године у Бечу, када је овај славни митрополит обављао важне на- родно-црквене послове. У доба исто тако значајног београдско- карловачког митрополита Вићентија Јовановића (1731-1737), Ненадовић се налазио на функцији егзарха. По свему судећи, утицао је и на неке важне одлуке овога митрополита, а што је изазвало нетрпе- љивост и неповерење код других епископа према егзарху Павлу Ненадовићу. Важно је истаћи да је млађани Ненадовић стекао богословско васпитање у Сремским Карловцима, проучавајући руске богословске књиге. Митрополит Вићентије Јовановић га поставља и за администратора у упражњеној епархији Осечко- пољској (1732). Следеће године, ова епархија је уки- нута, један њен део је припао Будимској, а славонски део је припојен Сремској архидијацези. Године 1734. Синод га је унапредио у главног егзарха или митрополиског намесника, а исте године као народни посланик Српског народно-црквеног са- бора, добио је и дужност пуномоћника и економа у

Iskra 1. februar 2005

Сремским Карловцима и Београду. После Сеобе Срба из 1737., патријарх Арсеније IV Јовановић - Шакабента, по доласку у Карловце, потврђује га за свога егзарха, наравно главног. И Ненадовић све своје дужности обавља надасве савес- но, успешно и доиста ефикасно. 25. априла 1742. године, пошто се указала потреба да се попуни велика Горњекарловачка епархија, Ненадовића је патријарх у Саборној цркви у Карловцима посветио за епископа. Зазирући од овог ученог архијереја, аустријска царица Марија Терезија је много оклевала да његов избор потврди. Учинила је то тек 6. априла 1744. године. Пре свега плашила се она, да ће он отежати или спречити процес унијаћења у овој великој епархи- ји. Ништаван повод за овакво оклевање, била је жалба на Ненадовића упућена Бечком двору од стране арадског епископа Исаија Антоновића, свакако незадовољног овим избором. Уследила је онда „опсежна истрага”, од стране бечке администрације, која је после 2.5 године рада, коначно успела да утвр- ди да су ове жалбе епископа Антоновића биле неосно- ване. Црквени живот у епархији Горње-карловачкој био је на јадном нивоу. Парохијске цркве биле су мале, дрвене и смештене по гудурама, без књига и богослужбених прибора. Свештенство је глобално гледајући било необразовано, прогоњено и злостављено од стране актуелне власти. Готово, ни у једној појединости није се разликовало од стране других српских граничара. Да иронија буде још већа оно је морало да плаћа и војнички откуп. Пропагатори уније су напросто дивљали, помогнути од стране аустријске државе, како организационо, тако и материјално. УЖумберку (саставни део епархије Горњокарловачке), чак је војном силом забрањен приступ српскоправославном свештенству и епископату. Србима је најгрубљом силом овде наметнуто унијатско свештенство. Тако је овај од памтивека српски крај између Словеније и најзападнијих делова Славоније брутално поунијаћен. У преосталом делу епархије Горњо- карловачке епископ Павле Ненадовић се није дао. Поступно је у епархији завео ред. Затим му је пошло за руком да свештенство ослободи од плаћања војничког откупа. Без оклевања, онда је започео са просвећи- вањем и народа и свештенства. У договору са коста- јничким епископом Андрејевићем отворио је 1746. у Плашком Централно училиште за Горње-карловачку

Најпросвећенији ... епархију, а у Залужници Учитељско-богословску школу за Лику и Крбаву (прастаре српске етничке кра- јеве). И наравно по природи ствари резултати на терену су одмах били видљиви, а безскрупулозна и брутална унија у овим двема епархијама била је скршена. У епархији Горње-карловачкој епископ Ненадовић је остао више од 4 године. Свеукупно гледајући, стекао је огромно поверење народа, свештенства и монаштва, али и поштовање царице Марије Терезије (доживео је и да га она одликује скупоценим крстом са драгим камењем). Патријарх Арсеније IV Јовановић - Шакабента умире 7. јануара 1748. године у Сремским Карловцима. На место њега, за карловачког митрополита биће изабран арадски епископ Исаија Антоновић. Само већ следећег јануара, он ће бити отрован у Бечу од стране језуита. За привременог администратора Карловачке митрополије биће постављен бачки епископ Висарион Павловић. Епископ горње-карловачки Павле Ненадовић, 1748. године биће премештен за епископа у Араду. Али и пре него што је успео да се пресели у овај град и преузме арадску епархију, на Народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима, 14(25) јула 1749. године, једногласно ће бити изабран за митрополита Карловачке митрополије.

Временом Фонд је нарастао до 5 милиона круна и подмиривао је потребе Срба у Карловачкој митрополији. Народно-црквени Сабор из 1769, (а после смрти митрополита Ненадовића), основао је још један Фонд, претежно из митрополитове заоставштине. Тај фонд је назван „Неприкосновени фонд”. Такође, и он је нарастао до 5 милиона круна. Служио је за до- пуњавање плата епископима и подмиривање других црквених потреба. Тако је митрополит Ненадовић постао главни оснивач чувених и надасве корисних Народно- црквених фондова Карловачке митрополије. У години избора Ненадовића за митрополита (1749) одпочела су у Сремским Карловцима пре- давања у „Покрово-богородичним школама (назив потиче од тога, што је настава у њима почињала 1. октобра на Празник пресвете Богородице). „Покрово- богородичне школе” састојале су се од: 1. Латинске школе (предавања у њој су била на латинском и немачком језику). За исту је митро- полит саградио посебну зграду (доцније је и прошири- вана) а од 1791. до 1891., у њој је била смештена прва Српска гимназија. Латинска школа је имала шест разреда. 2. Мале славенске школе.

Искрено казујући, тако се на правом месту, а у најкритичније време по Српску православну цркву у Карловачкој митрополији нашао њен најспособнији, најагилнији, али и најобразованији човек.

3. Словено - псалтирске школе са одељењем канониста и одељењем псалтираца.

Митрополит Ненадовић у то време се налазио у пуној животној снази, а иза себе имао је већ завидно административно и организацијско искуство. Такорећи на првим седницама овога Сабора, под његовим руковођењем зацртани су планови о органи- зацији Српске православне цркве, о манастирима, свештенству, о заштити давно стечених српских при- вилегија у Аустриској Монархији (заправо о аутономи- ји).

5. Клирикалне школе (богословија). И мало касније школе су похађала не само деца, него и ђакони, јерођакони, свештеници и јеромонаси.

Већ 10. августа 1849., митрополит Ненадовић издао је „Позив за свештенике и народ”, у коме их моли да прилажу у Фонд из кога би се прво основале школе у Сремским Карловцима, а затим у целој Карловачкој митрополији. Дакле, прва брига му је била, да запустеле школе његових предходника митрополита Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића поново оживи, развије и реорганизује. Из тих разлога митрополит Ненадовић се пре свега постарао да се оснује нарочити Фонд из кога ће се редновне основне, а нарочито средње и више школе моћи стално издржавати. Првобитно носио је он назив: „Каса покровобогородичних школа архиепископије и митрополије карловачке”. Много касније добија он и име „Клирикални или школски фонд”. У њега су при- лагали, поред Ненадовића, сви епископи, манастири и добростојећи људи из српског народа.

4. Словено - граматическе школе.

6. Грчкешколе. Наставници „Покрово - богородичних школа”, морали су Ненадовићу месечно подносити извештај о своме раду. Занимљиво је да су у ове школе почели долазити ученици из свих наших српских крајева. Све ове школе постојале су све до смрти митрополита Павла Ненадовића. Према, заиста мериторној оцени професора Радослава Грујића, рад Ненадовића на подизању просвете и културе међу Србима у Аустроугарској Монархији био је епохалан. Уопште гледајући митро- полит Ненадовић је био један надарени организаторс- ки дух. „Школску кутију” којује завео његов предход- ник Вићентије Јовановић, он је задржао, али је укинуо тас у коме су се скупљали прилози за стране мана- стире. Потврдио је исто тако 28. августа 1749. године, „Монашка правила” митрополита Вићентија Јовановића, и допунио их са осам тачака у својој наредби „Воља и указ”. Од монаха је захтевао и тражио да живе правим монашким животом, а тон њиховом понашању сам је давао. Упорно је инсисти- рао да монаси чувају киновијско уређење манастира.

Iskra 1. februar 2005

Само треба указати да је итекако имао муке са увођењем киновије (манастирска заједница у којој калуђери живе као чланови једног заједничког домаћинства) у фрушкогорске манастире, где је она била замењена погубном идиоритмијом (особштином). Исто тако потврдио је и знатно допунио пра- вила митрополита Вићентија о свештеницима и протопрезвитерима. Ово је подразумевало да они свој образовни ниво морају знатно подићи. Богослужења су требали најуредније вршити, а својим понашањем и уреднишћу морали су бити пример за своју паству. Ненадовић је стално радио на томе да у нашем народу подигне углед и плавог и црног свештенства, а што је суштински значило поправљање народног жи- вота уопште. Протојерејима, игуманима и архимандритима митрополит је често слао циркуларе са разним упут- ствима и наређењима, које су они морали тачно препи- сивати у нарочите протоколе. Такође, свештеницима је упућивао поучне беседе. Преко њих су они добијали детаљне упуте како треба да живе и да поучавају народ (нарочито после литургија). У посланицама пред Божић, ускршњи пост и Ускрс, давао је практичне савете о посту, молитви, причешћу и исповести, потреби да се подижу нове школе и деца у њих шаљу. Завређују нарочиту пажњу Ненадовићева посланица од 15. јула 1750. године, у којој саветује родитеље да школују и женску децу. Српска православна црква сачувала је 53 посланице митрополита Ненадовића. Да би спознао праву ситуацију стања у манастирима Фрушке Горе, митрополит је 1753., одредио комисију за потоњу ви- зитацију. У комисији су били епископ посвећења Партеније Павловић, егзарх сремски Арсеније Радивојевић, архимандрит манастира Шишатовца Вићентије Поповић и игуман манастира Велике Ремете Атанасије Исаијевић. У свом извештају комисија је дала детаљне описе манастира, манастирских братстава, целокупног инвентара у цркви, конаку и библиотеци. Носилац ове комисије био је главни помоћник митрополита Ненадовића, архимандрит Партеније Павловић, кога је Синод 1751. изабрао за епископа посвећења, у манастиру Раковцу. (Ненадовић је посветио још 8 епископа). Епископ „посвећења” Партеније Павловић бејаше један веома образован човек. У Сремске Карловце је дошао са патријархом Арсенијем IV Јовановићем - Шакабентом. Као десна рука Ненадовића, он је осветио многе цркве у Срему. Умро је у Карловцима 1760. године, а сахрањен је у Саборној цркви. У рукопису од њега, остао је један дужи спис у коме је описао свој живот. Дотични рукопис је штам- пан тек 1905. године у „Српском Сиону”. Ово је уједно и прва аутобиографија у Јужних Словена.

Iskra 1. februar 2005

Митрополит Ненадовић не само да је подизао многе цркве, него је и материјално подупирао и обнову многих манастира. Посебно је важно указати да је он из темеља обновио и славни манастир Гргетег, који је припадао митрополиском имању, а знатно је унапре- дио и патријаршиски спахилук у Даљу (сада у саставу Хрватске). Знајући какав је значај књига за „ползу” наро- да, Ненадовић је молио бечки двор за дозволу, да о свом трошку оснује српску штампарију у Сремским Карловцима или манастиру Раковцу, али је није успео добити. Својом интелигенцијом, али и сналажљивошћу успео је да надокнади и тај „неуспех”. Узор за ово била су му и збивања са Латинском школом. Она је по свом устројству била световна установа. Но, како је њу издржавао лично својим средствима, митрополит ју је сматрао црквеном установом. У том правцу, позвао се на основе Српских привилегија добијених од аустријских влалсти давне 1690. године. А по њима, под његовом јурисдикцијом била је и ова школа и њени ђаци. У вези штампарије то је изведено једним посредним путем, али свакако у режији митрополита. Наиме, од 1757. године, канцелист, односно секретар Ненадовићев постао је велики песник, књижевник, бакрорезац, гравер и историчар Захарије Орфелин. Са његовим уметничким и научним радом био је најпре веома задовољан, а највише са граверско-калиграф- ским способностима Орфелина. Са јесени те исте године га је са собом повео у Беч, где су се задржали неколико месеци. За то време, Захарије Орфелин је у некој бакрорезачкој радионици усавршио графичку вештину и прибавио доста прибора за своју карловачку „бакарну типографију” (штампарију}. Она је у заједништву са граверском вештином Христифора Жефаревића, заправо заменила непостојећу митропо- литову штампарију. Тако је Орфелин у Карловцима печатио више бакрорезних књижица. Од њих је значајно споменути „Ортодокс омологије” (преглед веронауке кијевског митрополита Петра Могиле и ода митрополиту Павлу Ненадовићу). Тако дубоко одан митрополиту, Орфелин је само две године касније штампао у Венецији, додуше анонимно две књижице - песме „Горесниј плач Сербији” и „Плач Сербији”. Обе песме су засметале митрополиту, иако је њихов садржај био и патриотски и политички. Само у њима, поред ламента над српским национом у прошлости и тадашњици, било је и алузије на црквене старешине које не бране народне интересе него иду под руку са туђином. Митрополија је била запрепашћена. Било им је несхатљиво да Орфелин који је писао оде и панагерике митрополита, сада без његовог знања штампа песме које имају не само антиаустријски садржај, него још и осуђују српске архијереје. И јед- ноставно Орфелин је не само изгубио службу, него је и просто најурен из Карловаца. (Наставак у следећем броју).

† Велизар Веља Ћосић У Чачку је на Божић, 7. јануара 2005., после дуге и тешке болести, преминуо Велизар Ћосић (77), један од најмлађих Српских добровољаца, учитељ у пензији и председник Одбора за изградњу спомен храма Успенија Пресвете Богородице у Чачку. Покојни Веља је рођен у познатој националној породици Ћосића из околине Чачка. Отац Јездимир, био је носилац Албанске споменице и учесник оба балканска и Првог светског рата. Деда Милош из Пакораће, ратник и политичар, секретар и пот- председник Народне скупштине 1920-21., потписник Видовданског устава, носилац Карађорђеве звезде и ордена Светог Саве. Прадеда један од градилаца манастира Ваведење у Овчарско-кабларској клисури. Породица Ћосић завештала је 73 одликовања члано- ва породице Народном музеју у Чачку. Из ове родољубиве породице, и покојни Веља следи пример свог старијег брата, Богдана, младог учитеља, и најстарије сестре Олге, који су већ били чланови Белих орлова, омладинске организације ЈНП Збор, те и сам пред повлачење добровољаца из Србије, октобра 1944., иако тек 16 година, ступа у Други пук СДК. Као припадник овога пука, у коме је после расформирања Васпитног завода у Смедерев- ској Паланци, већ био његов брат Богдан, Велизар учествује у великој Купској акцији (заједно са Трећим и Четвртим пуком СДК) за прихват црногорских четни- ка војводе Павла Ђуришића, који су се, како се касни- је испоставило, у непрестаним борбама са партизани- ма и усташама, неуспешно пробијали из Босне преко Хрватске - према Словенији. После повлачења са Купе, ова три пука којима је командовао Начелник штаба СДК, потпуковник Радослав Таталовић, на захтев Словеначког народног одбора, бранили су при- лазе Љубљани све до 9. маја 1945. Када је дошло наређење за даље повлачење на запад, јаке парти- занске снаге су већ биле пресекле све путеве према Италији, где су се нешто раније повукли Штаб корпуса и остале јединице СДК, те су се три пука групе Таталовић, заједно са главнином словеначких домо- бранаца, преко Крања и Љубеља повукли у Корушку област Аустрије, где су 12. маја предали оружје Енглезима. Одатле су их Британци већ 24. и 25. маја, на превару, изручили Титу. Тако су се и браћа Ћосићи, са осталих 3.000 добровољаца, нашли у рукама партизана, на путу за већ припремљено стратиште на Кочевском рогу. Али, у успутном логору у Шент Виду код Љубљане, дошла је „делегација из Србије" на челу са пуковником Пенезићем. Пенезић је ту издвојио групу млађих добровољаца испод 17 година, међу њима и Велизара, да од њих - како се надао ствара комунистичке јаничаре. Остале је предао у надлежност џелата за даљи транспорт и ликвидацију, без суда и пресуде, у Кочевљу. Међутим, Ужичанин Пенезић је од раније знао за учитељца збораша и Чачанина Богдана Ћосића. Уз то Богдан је био васпитач у Заводу у Смедеревској Планци, где је Пенезићева сестра - Скојевка, била питомица, и захваљујући тој заштити Завода, као и огромна већина других питомаца, дочекала комунистичку власт жива и здрава. Поменуте чињенице, међутим, одлучиле су Богданову судбину пре Кочевја. Према сведочанству покојног Веље, чим је Пенезић сазнао да се међу предатима

С лева на десно: Отац Милун Павлашевић, архитекта др Милош Радовановић и покојни Велизар-Веља Ћосић. налази и Богдан, одмах га је издвојио и лично убио. Док су га одводили, Богдану је само успело да сигна- лизира малолетном Велизару, да се никако не иден- тификује као његов брат. Тако је искуство Завод оста- ло историјско сведочанство о два опречна духа. Духу хришћанске љубави која је настојала да омладину, заробљене партизане и проваљене Скојевце, пре- васпитавањем у Заводу, заштити од Бањице и готово сигурне смрти, као последице немачких одмазди. И с друге стране, духу бестијалне бољшевичке мржње и освете која се изживљавала, пре свега, на васпитном особљу Завода, баш зато што су својом урођеном човечношћу и успешним преваспитавањем значајног броја питомаца, угрожавали борбени морал Партије. Издвојени малолетни добровољци, мање од стотинак, међу њима и покојни Веља, пребачени су у околину Загреба и распоређена у неке помоћне партизанске једнинице на обуку и преваспитање. Али су и они даље будно мотрени и 'решетани’, па је и добра половина њих убрзо ликвидирана као непоуздани за обраду. Сам Велизар бежи из партизана и после поту- цања по Босни, притајује се у Сарајеву, где уписује и завршава Учитељску школу. По завршеној школи прелази у Србију, али не сме у родни Чачак, где Пенезић још увек драконски прогони 'реакцију’, а Вељин отац, угледни домаћин Јездимир, осуђен на 15 година робија зато што је изродио 'народне непријате- ље’. Једном кад је кришом посетио родбину у Чачку, локални комунисти дижу потеру за њиме, те је зет морао да га спасава, пребацујући га у бурету преко Мораве. Веља налази место учитеља у Краљеву и убрзо о њему пише и 'Политика’ као примеру учите- љске ревности и хуманости, јер је свакодневно пуне 3 године, ишао својим колима по хрому ученицу у оближње село, која иначе не би могла да похађа нас- таву. Захваљујући овом публицитету, почињу да стижу (Крај на страни 30/2)

Iskra 1. februar 2005

† МОМЧИЛО - МОЦА МАСАЛОВИЋ У Лондону је 16. децембра 2004. после дуге борбе са шећером и његовим последицама умро Момчило, најмлађи Масаловић наше генерације. Сахрањен је 4. јануара 2005. Опело у цркви Св. Саве у Лондону служили су протојереји-ставрофори Милун Костић и Радомир Аћимовић и протођакон Ђорђе Чекеревац. После прочитаног Јеванђеља од свога парохијана опростио се о. Милун, старешина храма, сећајући се Момчила као доброг верника и досто- јанственог човека. Момчило је сахрањен на Мортлејк гробљу у Лондону, поред у јуну 2004. преминулог сина Мише. После надгробних молитви свештеника, од друга, пријатеља и кума Момчила, опростио се Влада Љотић и углавном рекао следеће: Тесна веза породице Масаловић и породице Љотић потиче из ровова Солунског фронта када су се њихови родон- ачелници оног времена, тада српски официри, поврат- ници са Крфа после препешачене Албаније, Милош и Димитрије, сличних карактера и погледа, зближили, друговали и ратовали - и што је најважније, почели узјамно дубоко ценити. То присно ратно пријатељство је настављено и у време мира, па је активни официр Милош Масаловић окумио на венчању са супругом Катарином смедеревског адвоката Димитрија Љотића. А потом је Димитрије и крстио сва три њихова сина: Миладина, Милорада и Момчила. Од тада су Љотићи наставили да кумују Масаловићима кроз сву средњу генерацију обе породице, па се то кумство протегло и на трећу генерацију Масаловића наших дана. Наш народ гледа на кумство готово као некрвно сродство. Али као и све друго у животу, и кумстава има различитих; пролазних и трајних, случа- јних и значајних, формалних и судбоносних. А ако је кумство некрвно сродтсво, оно се временом у кумству Лзотића Масаловићима у то сигурно оваплотило. Али и више од тога, постало је у многоме судбинско за породицу Масаловић. То што је генерал Недић и као министар војни у Краљевини Југославији и касније као председник српске владе под окупацијом за свога шефа кабинета бирао пуковника Милоша Масаловића разлог вероватно није његово кумство са Љотићем, јер је у том кругу присних ратних другова са Кајмакчалана био и Недићев сестрић, Сташа Краков, мада је и он био врло близак ЈНП Збор у времену његовога деловања. Али чињеница да је пуковник Масаловић, постхумно унапређен од Недића у чин генерала, мучки убијен ране 1944. године, тешко се може одвојити од тог суд- бинског кумства, јер је шеф кабинета који је Масаловића наследио, не само остао жив, већ је после повлачења Недићеве владе из Србије, освануо у штабу Драже Михаиловића као његов заменик. Да није било тог дубког ратног пријатељства и потом кумства наших очева, питање је да ли би се сва три Милошева сина нашла у омладини Југословенског народног покрета 'Збор’ - Белим орловима, па след- ствено томе касније и у борбеним редовима Српских добровољаца, па и покојни Момчило, иако још мало- летан. Део те судбине је да су се и сва тројица повук- ли са добровољцима из Србије у Словенију. Најстарији Миладин, четни официр борбене групе Таталовић,

Iskra 1. februar 2005

пошто је од стране Енглеза, са 3.000 својих другова добровољаца изручен Титу из Корушке, обрео се после бекства од смрти и потуцања у Србији, где је ухваћен и осуђен на смрт, а затим помилован на 20 година које је одробијао у Сремској Митровици, да се после и сам као бегунац и емигрант из Југославије, нађе са својом Сибинком у Немачкој. Судбина је била нешто блажа према двојици млађих, Милораду и Момчилу. Из Словеније су се повукли у Италију са осталим добровољцима - који нису учествовали у Купској акцији за прихват црногорских четника војводе Павла Ђуришића - доживели разоружање од стране Савезника свих националних снага под командом генерала Дамјановића у Палма Нови, прошли кроз војно- избегличке логоре у Форлију и Еболију, да се после закључења мира Савезника са Италијом у пролеће 1947. нађу у Ф-логору Мунстер лагера у Немачкој, на последњем савезничком 'тријерисању’ по Титовом налогу, пред добијање ДП статуса и расељењу по рад- ним избегличким логорима широм окупиране Западне Немачке, а одатле с почетка 1948. регрутовани као 'Европски добровољни радници’ за најтеже радове у Британији. Тако су се браћа Милорад и Момчило прво нашли као пољопривредни радници у Вустеру, а неку годину касније у болници за заостале у Лондону. Одатле је старији Милорад у потрази за бољим запослењем кренуо у Француску, али најбоље што је нашао у Паризу, поред посла, јесте његова супруга Никол, Францускиња која је умела да се сроди са тип- ично нашим човеком Милорадом, његовим навикама и ћудима, његовом широком гостољубивошћу, да је и сама својом својтљивошћу и породичном везаношћу постала прави Масаловић. Иако удовица нарушеног здравља, то и данас показује што као неки матријарх куће, са своје две кћери из тог благословеног брака, Катарином и Софијом, редовно учествује у свим радостима и жалостима шире породице Масаловића. Ускоро после Милорадовог одласка и наш Момчило се жени Весном, ћерком покојне Мире и генерала Боре Мирковића, несумњивог родољуба и јуна- ка и човека снажног карактера и упорности у свему што је предузимао. Ту ванредну снагу очевог карак- тера, Весна је унела у свој брак са Момчилом у пожртвованом старању око породице и остарелих родитеља у нелаким условима, а нарочито у дуго- дишњу бригу и негу око болесног сина Мише кога смо овде погружени недавно сахранили. Момчило се родио у Београду 24. новембра 1926. Основно и средње образовање до мале матуре стекао је углавном у Београду. Потом се спрема за

† Велизар.

† Момчило. учитеља у Учитељској школи у Београду, где другује, између осталих, са протом Миленком Зебићем и покој- ним хотелијером Драганом Лукићем. Школовање је прекинуто повлачењем из Србије. Момчила сам често виђао, нарочито после његовог преласка у Лондон, а свакодневно у току 15 година нашег заједничког рада у рачуноводству једне америчке фирме. Поред свих удара које му је живот нештедимице наносио, суштински добар, честит и доброћудан, одликовао се ведрином и зрачио опти- мизмом. Интелигентан и допадљив, подједнако речит на нашем и енглеском, природно говорљив, опште популаран, занимао је у пригодним тренутцима свако друштво својим хумором и духовитим досеткама. У озбиљном раду и разматрањима одликовао се савес- ним улажењем у материју, разложним и оштроумним, често и врло оригиналним, закључивањем. Али и та аналитичка страна његовога духа служила је за поткрепу аргумената који су јачали његово уверење у исправност погледа на свет и пута ’no мукама’ ЈНП Збор којим је целог свог живота ходио. Драгој Весни и сину Боривоју, свима његовима и другим Масаловићима, наше дубоко саучешће, а нашем Момчилу нека милостиви Господ подари покој души и живот вечни у непролазном царству Христовом!

ИСКРА

† ВИДОСАВА ВИДА ЖИВАНОВИЋ У Н. Кентону, Охајо, САД, преминула је 2. децембра 2004. у дому своје кћерке, протинице Мирјане Филиповић, Видосава, супруга покојног Пере Живановића "Генге", официра-добровољца у Трећем пуку СДК. Сахрањена је у Кливланду, 7. децембра. Опело су служили 11 свештеника из Охаја и Пенсилваније, на челу са месним парохом цркве Св. Саве, о. Живојном Јаковљевићем који се опростио од своје парохијанке пригодном беседом о њеним хришћанским врлинама. У црквеној припрати је о покојнице говорио у име добровољаца Бора Карапанџић. Покојна Вида је сахрањена поред супру- га Пере на руском гробљу Св. Теодосија. Потом је у сали цркве Св. Саве породица приредила подушје. Нека је вечна хвала и слава покојној Видосави, а дубоко саучешће породицама Живановић и Филиповић!

прилози из земље и иностранства, па је ученица после успешне операције на крају нормално проходала. Али животно дело покојног Веље је свакако изградња једне од највећих цркава у Србији, храма Успенија Пресвете Богородице, у заједници са Одбором за изградњу чији је он председник, секретар свештеник Милун Павлошевић, а пројектант др Милош Радовановић, архитекта. Уз пуно признање заслуга свих осталих добровољних сарадника у изградњи и бројних других дародаваца, чини нам се да би овај велелепни пројекат тешко био остварен, без енергије и пуне посвећености, без замајца који му је дао и до краја одржао, покојни Велизар Ћосић. Значајна у томе била је Вељина способност да за изградњу загреје и мобилише своје идејне једномишљенике и бивше саборце широм света. Нарочито оне из САД, Канаде, Аустралије и Бразилије, чији су лични прилози за изградњу били бројни и богати. По скромним оце- нама, Добровољачка заједница у свету, приложила је укупно за изградњу храма у Чачку 100.000 немачких марака; од тога је Удружење добровољаца завештало 10.000 марака за мермерне плоче са преко 4.000 имена погинулих и умрлих добровољаца, које ће се - према изјави Одбора за изградњу - поставити у храму, пошто унутрашњи радови буду завршени. Тиме би црква Успенија Пресвете Богородице, поред похране у крип- ти костију око 1.000 жртава комунистичког терора из Чачка и околине, испунила своју спомен намену. Веља је сахрањен 10. јануара, опојан у свом заветном храму од 11 свештеника и сестринства калуђерица из манастира Овчраско-кабларске клисуре. Испраћен је од изузетно великог броја људи и жена из Чачка и околине. У храму се један од свештеника опростио од Веље, доброг човека, верни- ка и хришћанина. О Велизару добровољцу и идејном борцу, пожртвованом неимару храма и масакру на Кочевском рогу, говорио је на гробљу, адвокат Витомир Ћаловић. Наше искрено саучешће Вељиној супрузи Радмили, ћерки Олги, трима сестрама, унучади и осталим сродницима. Нашем добром и верном другу Велизару Ћосићу слава и хвала са молитвом Господу за његов вечни покој у непролазном Царству Христовом!

Искра

БМК

Помен бомбардованим официрима у Оснабрику и стрељаним добровољцима у Загребу 1944.

† МАРТА ТРУБАРАЦ Марта, сурпуга нашег друга и песника Милана Трубарца, преминула је 20. децембра 2004. године у болници у Слау - Енглеска у својој 81. години. Марта је пореклом Естонка, протестанске вероисповести. Сахрана је обављена 4. јануара 2005. године. Милану, ћеркама Лејли и Мари и осталој род- бини наше искрено саучешће! Д. Петровић

Српски добровољци у Сиднеју, Аустралија, приредили су на Ваведење, 4. децембра 2004. у храму Св. Кнеза Лазара 60 годишњи заједнички помен југословенским заробљеним официрима страдалим од савезничког бомбардовања у логору код Оснабрика, Немачка, 6. децембра 1944., којом приликом је изгуби- ло животе 115 наших официра, а такође и српским добровољцима, на челу са мајором Милорадом Мојићем, побијеним од усташа у Загребу, 7. децембра 1944. Том приликом усташе су убиле 35 мушкараца и 4 жена које су похватали на загребачкој жељезничкој станици на пролазу за Словенију. Б.С.

Iskra 1. februar 2005

Прилози „Искри” Поклон Искри Бранко Серафиловић Гавра Калдесић Мика Матијашевић 3. Јанковић Пантелић Драгомир Петар Ђукановић П. Деспинић Н. Радивојевић Душан Лукић Др Ђорђе Ајдуковић, Канада

£20,£14£10,£10.£10,£10£ 4,£ 4,К$ 20 K$ 10

У овој години, кад се навршава шездесет лета од трагичног, злочиначког помора у Кочевским шумама мојих око три хиљаде ратних другова, желим да помогнем овим скромним прилогом „Искри” да настави и истраје са изношењем истине и идеја за које су они своје младе животе дали. прота Миленко Зебић £50,Уместо воштанице на гробове Миливоја Станковића и Гордане Влаховић Брале и Марион Стевановић А$ 30 Уместо цвећа на гроб недавно преминулог верног друга Моце Масаловића Драган Живановић Светослав Спасојевић Живан Лазаревић Паун Вуковић Никола Марковић

£10.£ 6,£ 5,£ 5,£ 5,-

Нека Господ подари покој душе и уместо воштанице на гроб наше драге Гордане Влаховић, која нам је долазила сваке зиме у Флориду. Њеном смрћу изгу- били смо много. Наше искрено саучешће њеној деци: Милени, Александру и Сандри Бата и Циле Пајић $ 40

„ISKRA”

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST

Izdavač i administracija (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England. Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England. Odgovomi urednik (Editor): Vladimir Ljotić. Rukopisi se ne vraćaju. Članci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu. Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK. Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16,- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28JTXvionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama. Cekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije. Poverenici: AMERIKA: „Jadran'", c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexđale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Munchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

Iskra l.februar 2005

Свим другарицама, друговима и пријатељима честитају светли празник Христовог Рођења и Нову Годину уз пуно топлих жеља Ана и Миленко Поповић $ 25 Нека Господ подари покој душе Богдану Радовановићу и Bonnie Радмановић Бата и Циле Пајић $ 20 Уместо воштаница и цвећа на гробове наших поубијаних и умрлих добровољаца, Официра, војника и пријатеља који су дали животе за своје идеале. Бора Станисављевић £10,Уместо цвећа на гробове Гордане Влаховић иТрајка Јовановића Драгољуб Николић

К$ 20

Уместо цвећа на гроб нашег драгог чикаСтолета Вуксића Lloyd и Lory Лазић К$ 30 Kao знак сећања на покојне другове Виту Цукића и Момчила Масаловића Бора Радовановић £ 5,Милан Ф. Благојевић, унук архијерејског заменика, почившег проте Милана Ф. Благојевића из Смедерева прилаже Искри £10,Уместо воштаница и за трајно сећање на колеге и другове из Беча Ђорђа (Ђоку) Коларевића и Берислава Синковића Сава Јекић Флорида, САД $100 Нека Господ подари покој душа Живана Пековића и његова супруге Јелене Стеван и Златија Ђерић $ 20 Уместо воштаница и цвећа на гроб кума Момчила Масаловића - Моце. Нека му милостиви Господ подари рајско насеље и вечан покој души. Слава му и хвала! Кума Весни, Бори и фамилији наше најискреније саучешће. Дај им Боже снаге да све боле растанка храбро издрже. Нада и Вера Ивковић £ 20,Поводом двадесетогодишњице упокојења мога драгог супруга Новице Ружића и као подстрек његовим још живим друговима, да га се сете како их је некада својом свирком развесељавао у тешким данима изгнанства. Удовица Славка £ 5,Нека Господ подари покој души и као знак сећања на друга Буду Шпановића Текић Драгољуб К$ 20 Уместо воштанице Станковића, Гордане Петковића - Пепија. Њихов саборац и друг Војкан Вељковић

на гробове Миливоја Влаховић и Милана $ 15

Нека Господ подари покој души доброг друга Велизара-Веље Ћосића који је од младих дана посветио живот свој спасавању нашег народа. У каснијим годи- нама се свом душом посветио изградњи храма Успенија Пресвете Богородице у Чачку и са пуно љубави и труда дочекао да се храм углавном и заврши. Молимо се Господу да га награди рајским насељем за сва доброчинства што је за време живота учинио. Од нас му искрено хвала и вечна памјат. Чланови, чланице и управа удружења „Јадран” $100

ТРАЖИ СЕ САВА ГАЈИЋ, рођен 1919. г. у селу Сланцима крај Београда, од оца Ивана и мајке Митре. Војни рок служио је у Краљевој гарди, одакле је сачувана и ова фотографија. Почетком 1944. г. ступио је у Српски добровољачки корпус. Код куће је оставио супругу Живану и малу кћер Наду, која је у то време имала месец и по дана. Од тада није више долазио кући. Повукао се са добровољачким трупама, како се чуло, заједно са Милорадом Аћимовићем и његовим синовима Добросавом и Драгосавом из Пиносаве. Последњи пут је, наводно, виђен у Италији у логору Еболи. Сви каснији покушаји да му се уђе у траг остали су безуспешни. Уколико га се неко сећа или нешто зна о њему, молимо да се јави његовој кћери на адресу: Nada Đurđević, Selo Slanci kod Beograda ul. Prvog maja br. 1 Serbia & Montenegro Или на телефон: 011/780 - 621

Нека Господ подари покој душа и као знак сећања на Велизара-Вељу Ћосића и Буду Шпановића Андра Мандић $ 25

SMUTNA VREMENA I SMENA TAMNICARA Pod smutnjom ovde treba razumeti američko vršlja- nje u bivšoj Jugoslavij, razbijanje te zemlje u ropske feude i stavljanja Srba u tamnicu, na kojoj su stražarili uglavnom američki vojnici, sve do 3. decembra 2004. godine. Tada javiše masovni mediji u zapadnoj Evropi o smeni stražara nad okrajkom kojeg nazvaše „Bosnia” i prismotrom drugog okraj- ka u kojem Srbi žive. Američko vršljanje se predstavilo kao „progres ka humanoj demokratiji”. O Tempora, o Mores! Tamničari do sada su bili NATO sa jakim američkim kontingentom i sa civilnim gaulajterom Paddy Ashdown-om. Trećeg decembra javiše da položaj tamničara preuzima Evropska unija. Američki kontingenat će ubuduće biti samo hiljadu vojnika, ostatak daju članice Unije. Jedina izmena biće značka na rukavima bluza, umesto SFOR, od sada će biti značka EUFOR. Stampa opisa ovu smenu kao veliki progres, koji se i do. sada sastojao od dvostrukog unižavanja i terorisanja Srba u njihovoj Republici Srpskoj od strane NATO soldateske i civilnog gaulajtera Paddy Ashdown-n čiji se rad najviše sa- stoji u izmišljanju terora nad Srbima. Ipak uz smenu naziva postoji i jedna novotarija, jer će nova straža biti politizirana i postati politička policija, nešto slično SS-u ili Staljinovom GPU. Smatra se da će ova politička policija posvetiti najviše pažnje u traganju i hvatanju Dr R. Karadžića i generala R. Mlađića. Gaulajter Ashdown izjavio je da dok se dva srpska lidera ne uhapse i privedu sudu NEPRAVDE u Hagu neće biti mogućnosti povlaštenom delu BOSNIE da uđe u Partnerstvo za mir i Evropu. Ovo stalno ponavlja kao zloguka Kasandra - i srbofobska krvopija i nasilnik Madame Carla Del Ponte. Kad lekar oboli od pacijentove bolesti Iako ne uvek, dešava se ponekad u medicini, da lekar u dodiru dobije bolest pacijenta. U politici se takođe slično dešava. Zapadne demokratije razviće se tokom devetnaestog veka i trajati do naših dana. Zapadne demokratije razvile su se iz racionalističke filozofije istog doba. Iz iste misli razvili su se i porasli razni „izmi”, kao što su kapitalizam, komunizam, nacizam, fašizam i rasizam. Iz jednog broja ovih demokratija brzo će se razviti kapitalizam sa velikim materijalnim poras- tom na jednoj i velikoj bedi na drugoj strani. Intervencije države da izvrši potrebne reforme i ublaži oštrice kapitalizma ići će vrlo sporo, čak i u Engleskoj gde se intervencija rano pokazala. Protivu liberalne demokratije ubzo će se pojaviti reakcija fašista u Italiji, komunista-boljševika u Rusiji, rasističkog nacionalizma u Nemaćkoj. Musolini će se stalno hvaliti da je njegov fašizam najpravednija demokratija (,Jl fascismo e democracia organizata’). U Americi predsednik Ruzvelt biće primoran početkom tridesetih godina prošlog veka da zavede drastične mere NEW DEALa (Novog poretka) i da donekle potkreše pipke kapitalizma.

Nacizam, fašisam i komunizam ugroziće poredak liberalne demokratije kao neodrživ i nesavremen. U Sovjetskoj Rusiji radnik će postati rob mašinerije i političke presije. U Italiji Musloni će napraviti veliki progres ograničenjem lične slobode za uzvrat boljeg socijalnog osigu- ranja. U Nemačkoj će se razbuktati nacionalni socijalizam, isključivost drugih nacija i uverenje da su „Nemci so zemlji” i da će svet kroz čistu rasu biti preporođen. „Kvasac preporoda jeste nemačka rasa”. Hitler će upotrebiti demokratski proces

na izborima i pobediti većinom glasova . Iz ovog se vidi da ni demokratski proces nije bez priziva, jer ima svoje nedostatke. Svi „izmi” 19. i 20. veka potiču iz zajedničke racionalističke filozofije, a takođe i pobuna protivu njih. Ovde bi imao mesta i prigovor da je nepravedno upoređivati demokratiju sa ‘izmi- ma’. U redu, ali se mora voditi računa o njihovom zajedničkom korenu, a kasnije o zavadi i dva svetska rata. Liberalne demokratije će pobediti u obadva rata, ali u drugom jedino udruživanjem sa Sovjetskom Unijom. Bez ovog udruženja pobeda nebi bila sigurna. Nastaće trvenje i hladni rat između dva tabora koji će trajati pedeset godina. Komunizam će se raspadnuti, ali iz politike udruženja sa komunizmom rodiće se novo zlo: islamski terorizam, koji će prožimati 21. vek. Ovom zlu teško je naći leka, jer se ono porodilo iz američke međunarodne politike uz sadejstvo zapadne Evrope. Zapadne doktore zahvatio virus njihovog pacijenta U naše vreme, posle raspada Sovjetskog Saveza, na svetsku arenu stupa nova sila, Amerika, ali ne ona Amerika ranije poznata kao jedno liberalno-konzervativno društvo, već kao nova svetska imperija, čijim političkim apetitima nema kraja. Njegoš je u kritici imperijalnih sila izgovorio vrlo kritičke reči: „Mali svijet je za adova žvala, tvrd je orah voćka čudnovata, ne slomi ga al zube polomi”! Ovo se odnosi i na naše dane i odvija se pred našim očima. Amerika na pogub- nom putu kroz ceo svet, po mišljenju mnogih Amerikanaca i drugih, opijena je vlastitom silom i zaneta vladavinom zemaljske kugle. Od ovog pijanstva - svetske imperije - prva žrtva biće Jugoslavija, koju je Amerika razbila, usitnila i zavadila mržnjom, netolerancijom i lažima koje nije lako opisati. Pokrenula je Amerika, putem svoje savremene tehnologije, dano-noćno sataniziranje srpskog naroda, ranije nezapamćeno u ljudskoj povesnici. One PR kompanije u Wall Street-u širile su ove laži diljem sveta koje je producirala mašina predsednika Klintona i njegovih saradnika R. Holbrook-a, Madalein- e Albright, generala Klarka i drugih. Slične rugobe predsednik Klinton je uveo u američki vaspitni sistem, u sve instutucije: srbofobija i mržnja bili su obavezni predmeti. Ovo stanje je, sa malim izuzecima, ošamutilo Srbe svuda. Ošamućeni Srbi smatraju da treba pasti na kolena i pokloniti se velikom siledžiji, koji bljuje laži i mržnju. Siledžije zaboravljaju da Srbi imaju svoju kulturnu baštinu staru nekoliko vekova. Ovde ću samo istaći jedan primer, među mnogim, naime: jedan jedini citat iz Jefimijine pohvale Knezu Lazaru više znači za kulturni, umetnički i prosvetni svet nego sve rugobe velike sile koja bljuje protivu srpskog naroda.

Postoji nada da će se Amerika brzo opametiti i uvide- ti da imperijalni put vladavine svetom može imati i neslavan kraj, kao što su iskusile mnoge imperije u prošlosti, pre ame- ričkog eksperimenta. A Srbi trabalo bi da se usprave i odupru velikom inkvizitoru, jer svaka sila je samo za vremena, a ona druga, Božanska, je večna. Izbor je jasan: treba se čuvati od smušenog smetenija uma.

Staniša Vlahović