iskra1128

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Веровати у нацију може само онај који верује у васкрну снагу васељене. У васкрсну снагу нације може веровати само онај који верује у победу живота над смрћу. У будући живот нације може се поуздати само онај који има отворен слух за брујање извора вечитих живих вода народа макако ове тренутно смалаксале и посахле биле. Ко после свих страдања народа, приуго- товљених његовим синовима злости, слепила и непослушности, губи веру у будућу ускрсну псалмоди- ју свога рода, тај нека погледа на Голготу: она је колевка живота за вернике иако за неверне само гора распећа; пупољак бесмртности иако за смртне костур- нице, место лобања; гора ускрснућа иако је очајнике гора распећа; гора победе иако за малодушнике гора пораза. ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Ко у то не може веровати? Немају вере, вере која горе помера, они који служе Мамону место Богу: поклоници златног телета, власти и било кога другога земаљског блага. Немају те вере они, који су, као непослушни син из Еванђеља, напустили дом отаца и завете отачаства, издали слеме и огњиште. Не могу имати те вере они који више воле туђе идоле него своје светитеље, туђе Меке и Медине него домаћа црквишта и светишта, туђинске пустиње него своје хлебне оранице. Не могу у то веровати они који љубави немају према рити и дроњи народног себра, голотињи и босотињи нејачи, сузи убогих и потиштених. Вере ове немају они који су Новом Синедриону издали и продали народ овај сироти, нерод неуких али боговерних и богопреданих следбеника Распетоме. Не могу веровати! Како би за жреца Великог Четвртка, дана Недеља, дан Пресветла богоиздаје, могла доћи богопобеде? Вере ове, вере у ускрсност нације, не могу имати ни они који су богоскрвном коцком продужили издају под Крстом. Мало им је било синедрионских сребреника, већ су, док се агонија на Крсту трзала у смрт, жребали црвену доламу. За њих се пресветла недеља васкрса завршава Великим Петком.

Да ли је само вера довољна? дела!

Распети одговара да није. Не само вера, већ и

Распети је прво „син човечји”, па онда побед- ник смрти. Син човечји, то значи: мученик, страдал- ник, бескућник, презрени, понижени, оклеветани, исмејани, ишибани, попљувани. Син човечји значи: тешку и крваву борбу са родбином, земљацима, бесо- вима, књижевницима и фарисејима, робовима греха и гробовима срца, са шибљем у врту и елементима васе- љене, са пустињом и сатаном пустиње, са светом и собом. То значи још: борба у селу и граду, на језеру и гори, гробљу и храму, у верности и издаји, у благослову и проклетству, граји и крајњој осами. Син човечији, то значи: покорност Највишему, оданост најмањему, служење кроз жртву, владање кроз љубав, трајан подвиг у одрицању, плачу и крвавом зноју, праштање, целивање и благосиљање под игом презрења, прогона и распећа. Боговско је дело претходило божанском ускрсу. Зато по угледу на Њега, Ускрслога, прави синови народа пате се, напрежу, жртвују, страдају, одричу, чине исполинске напоре, сиротују и убогују, трпе шибе и поруге свих порока и порочника. Људи и дани плету им стално трнов венац, забијају чавле у срце, наваљују стално крст. Трпе све они па и умиру. Како би иначе било ускрсне силе у народу? Васрсење не бива вез смрти”. Зар би без ових „синова васкрсе- ња” било народа васкрсења? Може ли се друкше „изићи... у васрксење живота”? Ко би и како би иначе „познао Њега и силу васкрсења његова и заједницу његових мука”? ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Вера и дело, то је национални синергизам „синова васкрсења”. Он је изаврео из наше свете и свештене прошлости, а ова опет из голготског богочовечанског синергизма. Насупрот „синовима смрти”, „синови васкрсења” исповедају „дан Господњи”. Ускрс. Примају и симбол и стварност ускрслости. Нарочито данас, у данима невоље, раза- знају они сву судбину ускрсне мистерије. Верују они у васкрсну снагу нације. Верују и делом исповедају. ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

(1942)

Др Димитрије Најдановић

Немају те вере сви „синови смрти”.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

РЕДАКЦИЈА И АДМИНИСТРАЦИЈА „ИСКРЕ” ЖЕЛИ СВИМ СВОЈИМ ПРЕТПЛАТНИЦМА, ЧИТА- ОЦИМА И РАДОСНЕ ПРАЗНИКЕ ХРИСТОВОГ САРАДНИЦИМА ВАСКРСЕЊА. ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

PAPA JOVAN PAVLE ll:„ DEMOKRATIJA JE „BEZBOZNA" Londonski The Daily Telegraph od 23. februara 2005., dakle samo nekoliko dana pre nego što je pokojni Papa otišao prvi put u bolnicu, komentariše Papinu poslednju knjigu, i tim povodom piše sledeće: „Рара je juče objavio novu knjigu oštro napada- jući „negativno" društvo Zapada, nazivajući ga bezbožnim „antijevanđelskim i novim totalitarizmom" koje maskeradira kao demokratija.

Knjiga naslovljena „Sećanje /' identitet: Razgovori između miienijuma", peta je knjiga Jovana Pavla II, štampana prvo na italijanskom, krivi moralnu razuzdanost Zapada koja podriva društvo razvodom, slobodnom Ijubavlju, pobačajem, eutanazijom, i genet- skom manipulacijom.

On takođe po prvi put govori o pokušaju njego- vog ubistva 1981., opisujući svoje preživljavanje „činom božanske intervencije".

Ali njegov glavni fokus je na riziku koji demokratija predstavlja za zakon Božiji. La Republica, italijanski dnevnik kome su unapred pokazani odlomci iz knjige, piše u jučerašnjem broju: „Nihilizam Zapada je uznemirvajući za Papu.

On smatra da su demokratski parlamenti njegovi nosioci."

Pokrenuto „moćnim ekonomskim snagama", Papa tvrdi, da „anti-Jevanđelje" širi ideju da „čovek mora da živi kao da Bog ne postoji".

Nasuprot tome Istočna Evropa, kaže poljski Papa, dostigla je izvesnu „duhovnu zrelost u kojoj su neke važne vrednosti manje obezvređene nego na Zapadu".

Papa dodaje: „Glavna opasnost sa kojom se suočava centralna Evropa jeste nekritičko padanje pod uticaj negativne kulture tako raširene na Zapadu".

DUHOVNI TESTAMENT PAPE PAVLA JOVANA II „Totus Tuus ego sum" U Ime Najsvetije Trojice. Amin. „Pazi zato, jer ne znaš dan kada će tvoj Gospod doći" (Matej, 24,42) - ove reči me podsećaju na poslednji poziv, koji će se dogoditi kad to Gospod bude želeo. Ja želim da Ga sledim i hoću da sve što čini deo mog ovoze- maljskog života treba da me pripremi za taj trenutak. Ne znam kad će taj trenutak doći, ali kao i sve drugo, ja ga takođe stavljam u ruke Majke moga Gospoda: Totus Tuus. U iste majčine Ruke ostavljam i sve drugo i sve druge sa kojima me je moj život i moj priziv povezivao. U ove Ruke, iznad svega drugog, ostavljam Crkvu, kao i moj narod i celo čovečanstvo.

Zahvaljujem svakom. Od svakoga tražim oproštaj. Takođe tražim molitvu, da se Milost Gospodnja pokaže većom od mojih slabosti i nevrednosti.

Za vreme duhovnih vežbi više puta sam čitao testamenat Svetog Oca Pavla VI. To čitanje pobudilo me je da pišem ovaj testament.

Ja ne ostavljam nikakvu imovinu iza sebe čime je potrebno raspolagati. Predmeti iz svakodnevne upotrebe kojima sam se služio, neka budu podeljeni kako se nađe za shodno.

Moje lične beleške treba da se spale. Tražim da to učini otac Stanislavv, kome zahvaljujem na njegovoj saradnji i pomoći, takvoj mi ukazivanoj godinama i sa takvim razumevanjem. Sve druge zahvalnosti, ostavljam u svom srcu pred Samim Gospodom, jer je teško da se izraze.

U odnosu na pogreb, ponavljam istu poruku koju je dao Sveto Otac Pavle VI. (Ovde je dodata beleška sa strane: sahrana u običnoj zemlji, ne u sarkofagu, 13.3.92). „Apud Dominum misericordia et copiosa apud Eum redemptio" Rim, 6.111.1979.

JovanPavlepp.il

Na Sudu u Hagu

Dve knjige Emil Viajkija prihvaćene kao ekspertne Na predlog optuženog S. Miloševića, sudija Мау dozvoljava svedoku g. De la Brosse-u da konsultuje knjigu Emila Vlajki „Demonisation of Serbs", Ottavva, Canada 2001, u odnosu na „manipulaciju medija" od strane Zapada. (Transkript sa suđenja, 20.5.2003, str. 20747).

U drugom slučaju, sudija Robinson je na traženje optuženog S. Miloševića dozvolio čitanje pred sudom podataka o udelu SAD i Nemače u destrukciji Jugoslavije 1991. iz knjige E. Vlajkija (str. 103) „The new totalitarian society and the destruction of Yugoslavia". (Transkript sa suđenja, 15.2.2005., str. 36191/2).

Napomena Iskre: Ovo je naš prevod Papinog testamenta sa engleskog teksta, koji je opet prevod sa italijanskog, odnosno originalnog poljskog na kome je pisan.

IZ SADRŽAJA Ko s đavolom tikve sadi ............................................................................... 3 Srebrenica kao metafora ............................................................................. 7 Dva pisma Jaše Almulija ............................................... . ........................... 9 Balkanska mješina ...................................................................................... 11 Genocid nad Srbima Peći i okoline ........................................................... 14 Srbija na meti sektaša ................................................................................. 17 Posledice bombardovanja uranskim oružjem .......................................... 20 Revizionizam u savremenoj srpskoj književnosti (102) .......................... 23 Gavril Stefanović Venclović (2) ................................................................. 25

2

Iskra 1. maj 2005

Хаг је трагика Србије и др Војислава Коштунице лично

„КО С ЂАВОЛОМ ТИКВЕ САДИ..." Сретен Лукић, бивши Милошевићев полициј- ски генерал, али који са његовим падом, не само да није са политичке (и полицијске) позорнице нестао, већ напротив у новој досовској власти задобио врло проминентан полицијски положај, ових дана стигао је у Хаг под оптужбом за ратне злочине почињене на Косову за време агресије НАТО-а на СР Југославију, 1999. године. Треба још рећи да је оптужница против Лукића обнародована још скоро пре две године, а да је тадашњи премијер, Ђинђићев наследник, Зоран Живковић, јавно одбио да прими оптужницу против Лукића. Као последица, дошло је до оштре медијске и дипломатске кампања свих досовских структура (истог оног Доса који је под Ђинђићем противуставно изручио Милошевића Хагу), против Хага и Карле дел Понте. Предаја болесног генерала Лукића Сад, пак, под премијером др Војиславом Коштуницом, иначе (вербалним?!) противником Хага, долази до Лукићеве предаје. Није, међутим, савим јасно како је то обављено. Коштуницине власти најрадије би да о томе не говоре, али, ако већ морају, онда је он - истина, са лаком дозом замуцкивања - добровољно (отишао). Лукићев адвокат, међутим, јавно тврди да је Лукић, свега 4 дана после операције срца, отет из болнице и необучен, у пиџами (и без наочара које су остале у болници), на брзину предат Хагу. Ако је адвокатова верзија тачна - а има много индиција да се ради о истини - како објаснити, Коштуницин двојни став: овамо противник Хага, „добровољна предаја" - једини облик „сарадње с Хагом", а оно, с друге стране, за рачун Карле дел Понте, киднаповање болесног човека - тако Ђинђић чак ни са Милошевићем (јер је овај био здрав) није по- ступио?! Да би, пак, цела ствар била јаснија, треба се присетити да је поред Лукића, истовремено с њим, и генерал Небојша Павковић, до скора началник генералштаба, а за време НАТО бомбардовања, командант армије на Косову, такође хашки оптуженик. Лукави Павковић је ваљда интуитивно осетио да ће се кола сломити на њему, пошто је Лукић стварно (или „поли- тички,,?) болестан, па се, због тога, негде на време склонио од полиције. Мирољуб Лабус и, вероватно, Вук Драшковић, иначе Коштуницини „коалициони парт- нери", ухватили се за главу: Шта ћемо сад? Без иједног оптуженика у Хагу, а Коштуницин рок о „добровољној предаји" тек што није истекао; значи, пропашће нам Студија о изводљивости, предуслов за улазак у ЕУ. Одоше сместа код Воје Коштунице и ултимативно му запретише: или киднапуј Лукића или влада пада! И овај, немајући куд, нареди Јочићу, свом министру полиције, киднапуј Лукића па у Хаг. Да ли се баш све овако збило, није извесно. Суштина, међутим, мора да је тачна, јер су обојица, нарочито Лабус, у неколико махова јавно изјављивали да ће напустити владу уко- лико до „критичног дана" - а то је, изгледа, дан кад је Лукић предат - не буду испоштоване „наше међуна- родне обавезе" према Хагу.

Iskra 1. шај 2005

Повољна Студија и неповољне поруке (У мећувремену, повољна по СЦГ Студија је дошла из Брисла, па Драшковић и Лабус, вероватно, сад ликују, док Коштуница, такође вероватно, куне себе што није био доследан свом ставу о добровољ- ним предајама. Но не лежи враже, уз повољну Студију дошла је и неповољна порука која, очишћена од дипломатске фразеологије, отприлике гласи: нема уласка у ЕУ и остале „интеграције" док се сви оптуженици не испоруче Хагу са нагласком да ту морају бити укључени Младић и Караџић. Преведено на „језик" званичног Београда ово значи: нови диктати из Хага, нове претње да ће влада пасти и нова преми- јерова одступања од зацртане његове политике - „само добровољне предаје" долазе у обзир. На велику жалост Драшковића и Лабуса, из Вашингтона се, пак, чуло (поводом повољне Студије) да ни Партнерство за мир не долази у обзир све док не буде осигуран пријем СЦГ у ЕУ и НАТО, негде после 2010. године. После почетног општег оптимизма у вези са Студијом као завршени посао, сад и Вук и Лабус увијено признају, да је Студија само предлог комисије, али с обзиром да Павковић није предат, коначна реч о њој Савета ми- нистара ЕУ, 25. априла - страхује се - може бити и негативна.) Сукоб око Хага историјски виђен Међутим, све ово напред није исписано ради елемената сензационалности које горња догађања могу да садрже у себи. Напротив, исписани су зато да би се указало да је горња сензационалистика само логична последица једне много шире драме која се над (још) живим телом Србије одвија већ од Милошевићевог рушења - прецизније, од 5. октобра 2000. године. Већ одмах по Милошевићевом паду, јасно су се испољиле две супротне тенденције. Једна је била „ђинђићевска" а друга је била „коштуницина". Ова прва фракција је изразила свој тендеционизам, при- меном правих револуционарних метода у освајању власти. (С тим у вези, интересантно је присетити се, да су главни протагонисти револуционарног метода били, углавном, бивши комунисти који су у међувремену постали „демократе" досовске врсте и, као такви, све „заборавили" из комунизма, изузев како се чува и осваја власт). Милошевићев последњи председник владе, Мирко Маријановић, издао је недавно хиљаду- страничну књигу, па сећајући се тог времена, пише да је Млађан Динкић, садашњи министар финансија, из Лабусове Г—17 плус, са „хеклером" упао у Народну банку (тад још) СР Југославије и тако постао њен гувернер. Ђинђић је, пак, са своје стране, упутио своју „преторијанску гарду" да запоседну Управне одборе свих српских још рентабилних предузећа (не би чуди- ло, ако „преторијанску гарду" углавном нису сачињавали криминални елементи из Шилерове улице у Земуну и они други из Куле у Бачкој, јер је то исто друштво, само неколико дана раније, за Ђинђићев рачун, и обарало и оборило Милошевића). Као кон- траст првој, „Коштуницина" фракција се тада испољи- ла паролом „нема реваншизма", под чим се мислило

3

Хаг је трагика ... (да ли искрено? - то је већ друго питање) да би Србији био преко потребан политички мир и, због тога, не би било упутно бивше Милошевићеве присталице јурити из власти и гурати их тако у подземље. Стварна власт Ђинђићу; церемонијална Коштуници Сличан тренд се наставио и у самој власти: како у оној транзиционој (до децембарских избора) тако и оној регуларној, после. Ђинђић је у Србији узео стварну политичку власт; Коштиница је задобио це- ремонијално место председника СРЈ (позиција са које је, узгред, његов претходник, Милошевић, испољавао, истина противуставно, стварну власт). Ђинђић је одмах отпочео кампању приближавања Западу да би се добиле паре. На том путу испречио му се Хаг. Као знак „добре воље" у односу на САД и Запад треба, значи - приказивало се Ђинђићу Милошевића изручити Хагу. То је, додуше, било лакше рећи него учинити, поготово јер је Коштуница, који је још тада имао велики морални ауторитет (преовлађавало је уверење да је његова личност, у ствари, оборила Милошевића) изашао са гледиштем да Хаг не долази у обзир, јер би, прво, изручење било против-уставно; и, друго, нема предаје, све док једна независна српска комисија, стручно не очисти хашке оптужнице од поплаве чисто пропагандних клишеа којима су оне биле испуњене. И поред оваквог Војиног става, прагматични Ђинђић, коме су требале паре, није се, међутим, дао збунити. Да би бар формално задовољио Коштуницу, ангажовао је своје (досовске) структуре у Скупштини СРЈ да се изда „уставни закон", у коме је он уписао све могуће ограде које ограничавају или успоравају само изручење. Коштуница је, наравно, то „прогутао", мада је, као професор Уставног права, морао бити свестан да „уставни закон", донесен због дневно-политичких потреба и обичном већином, не може бити замена за Устав (једино исправан пут је промена Устава, а не „уставни закон"). И тако је Ђинђић и против-уставно и нелегитимно, Милошевића изручио Хагу. Да је ово тачно види се из чињеница: прво, уз сарадњу мафије из Шилерове, гаје ухапсио, а затим, на Видовдан 2001. године изручио Хагу, кршењем и свог сопственог „уставног закона" и одлуке Уставног суда Србије да се изручење заустави док Суд не испита уставност „уставног закона". О овом свом потезу Ђинђић је прво обавестио САД амбасадора Монтгомерија (јер, ко вели, зна се ко је газда!), па тек после председника СРЈ, Војислава Коштуницу (јер стварност то каже - ја сам ту газда!). Први судбоносни пропуст др Коштунице Коштуница је, међутим, по овом питању направио двоструки судбоносни пропуст. Прво, као председник СРЈ, његова најважнија дужност јесте заштита Устава СРЈ; дозвољавајући „уставни закон", он се о ту дужност оглушио. Друго, кад је већ предаја извршена, он је морао да захтева судски поступак против Ђинђића. У крајњем случају, он је морао да да оставку, и да на тај начин, изазове кризу политичког система. Како је он у том тренутку имао огроман ауторитет, извесно је да би Ђинђић морао да иде с власти. А да се то десило, јер се у случају Милошевићевог изручења, уствари, радило, најмање о њему, а највише, о најсудбоноснијем питању Србије. Којим путем кренути из комунизма у будућност:

4

ђинђићевским или коштунициним. Да би се добила новчана средства, први пут је значио слепо служење - не-српским већ западњачким интересима! Други, пут др Коштунице, значио је: добри односи са свима у свету, првенствено са Западом, али све то из перспек- тиве српског националног интереса. Нажалост, др Коштуница је испустио историј- ску шансу, шансу која се ретко доживљава, да Србију поведе у будућност у једном једином исправном правцу. Због коцкања те шансе он је данас принуђен, противно, верујем, својим најбољим убеђењима, да болесног човека у пиџами изручује Хагу. Али с др Коштуницом десило се и „чудо" право чудо! Оно што историја додељује крајње ретко, и свега једном, неком појединцу, према др Коштуници истори- ја је била крајње благонаклона - и у томе је чудо - доделивши му и другу шансу да поведе српски народ у будућност у складу са српским интересима. Како се он понео према овом новом изазову? - то је питање. Атентат на Ђинђића Као што се зна, пре две године убијен је др Ђинђић, српски председник владе. Мада суђење није завршено, по свему, изгледа, да су извршиоци атента познати - мафија! Тешко је, пак, рећи да ли ће суд икад моћи да утврди ко је/су наредбодавац/и: мафија или неко други, јер има простора и за једну и другу верзију. Као и наредбодавац, мафија је могућа, јер чињеница је да је она помогла Ђинђићу два пута: при- ликом Милошевићевог обарања и хапшења. Због тога - вероватно је - да је постојао између њих неки „уго- вор", а да премијер не само што није одржао свој део „дила" већ, могуће, припремао и обрачун с мафијом, па га је ова предухитрила - атентатом. Има, међутим, индиција да сада Запад, поводом Милошевићевог изручења Хагу, није одржао свој део „дила" - рецимо, обећаног новца и/или да нема нових изручења - па је због тога, изгледа, Ђинђић почео да се дистанцира од Запада. (Сем Милошевића, он никог више није предао Хагу; исто тако, у погледу Косова изражавао је, за „слух" Запада, нека неортодоксна гледишта: тражио је да се, у складу са Резолуцијом 1244 СБ, војска и поли- ција СЦГ врате на Косово). Оваква његова дистанци- рања, с једне, а он, с друге стране, познат као одличан и успешан организатор, могла се код Запада породити сумња у њега као опасног за планове Запада у Србији и на Балкану. Под претпоставком да је ово тачно, Западу није било тешко да пронађе извршиоце атен- тата у мафији или на неком другом месту. Мећутим, било каква да је стварност, као последица атентата на Ђинђића, на премијерској фотељи Србије нашао се Зоран Живковић, у основи један примитивац (звали га „Ђуфта"), који чак ни свој примитивизам није умео да сакрије. Отишао је у Вашингтон и, на своју руку, без сагласности са Скупштином СЦГ, понудио САД војску СЦГ за мировне акције у Авганистану; због тога су га чак и Американци одбили, мада им је сваки странац био потребан. Довео је за потпредседника владе Чедомира Јовановића, човека са тесним везама са подземљем и мафијом, можда чак и већи примитивац него што је сам био (под Тадићем, као ругло, ДС је Јовановића искључила из странке). Поводом Ђинђићеве смрти организовао је „операцију Сабља" (кодирано име за проналажење атентатора на Ђинђића); тим поводом ухапшено је око 10 хиљада особа, међу њима неки генерали (Ацо Томић, шеф обавештајне службе), па чак и певачица Цеца, жена пок. Аркана; убијен је Спасојевић, шеф мафије из Шилерове, кажу због отпора приликом

Iskra 1. maj 2005

хапшења; биће пре да би он - јер „мртва уста" не гово- ре био опасан сведок закулисних радњи и „дилова" у вези Милошевићевог обарања, хапшења, па и самог Ђинђићевог убиства. Таква, дакле, постђинђићевска влада једва је саставила шест месеци, па је била принуђена да распише превремене изборе. Друга шанса или „Рубикони" др Коштунице Све у свему, за премијера Србије дошао је др Војислав Коштуница. То је та друга његова историјска шанса да Србију поведе правим путем. Да би, пак, то остварио, потребно је било да - као што је римски Цезар прешао реку Рубикон - и да др Коштуница пређе бар своја два до три „Рубикона". (Под „Рубиконом" се овде мисли: може ли Коштуница да у себи смогне снаге да у свом државничком одлучивању српски национални интереси увек имају приоритет над западњачким, а не обратно као што је било за време претходне досовско-ђинђићвске владавине; друго- јачије речено, Коштуницини „Рубикони" су значили директан сукоб са интересима САД и ЕУ, у случају кад су их ови агресивно спроводили на живом телу Србије и СЦГ). Први такав Коштуницин „Рубикон" био је ма- њинска влада. Дошао је, међутим, диктат од Запада: мањинска влада не сме се формирати са озлоглашеним: милошевићевцима из СПС и шешељевцима из СРС; мора се правити само са тзв. „демократским блоком"; замерено му је специјално, како то да Тадићева ДС није у власти. Овај свој први „Рубикон", Коштуница је, мада компромисно, срећно пребродио: уз помоћ СПС, а без ДС; добио је тако потребну већину у Скупштини. Други његов „Рубикон" су били председнички избори у Србији (Србија је била без председника, скоро две године). Први круг избора против Тадића из ДС, добио је Томислав Николић из СРС, али не са апсолутном већином. Дошла је, потом, буквална наредба из ЕУ и САД: други круг мора да добије Тадић! Коштуница, на жалост, тај свој други „Рубикон" није прешао, јер је његова ДСС, истина невољно, својих 21.5% гласачког тела морала да пок- лони Тадићу, због наређене солидарности са „демократским блоком"; и тако директно допринесе његовој победи у другом кругу, с једне, и енормном повећању Тадићевог личног рејтинга (пре тога он је био скоро на нули) а само-деструкцији свог сопственог (пао на 13%), с друге стране. Да је случајно Коштуни- ца својим гласачима саветовао само апстиненцију, Тадић никад не би добио изборе, а сам не би имао потребу и за трећим, по српске интересе, најод-лучни- јим „Рубиконом". Трећи његов „Рубикон" је вишеслојан: Косово, Санџак, Војводина, односи у СЦГ, „европске инте- грације" и, обавезно, Хаг. У вези задње две теме потребно је рећи како се др Коштуница лично односио према њима. У свом експозе-у, пред Скупштином Србије, представљајући своју владу, он је Хаг споме- нуо свега једном с нагласком на „двосмерној сарадњи" (за домаћу употребу, дакле приватно, говорио је да му Хаг уопште није приоритет). Ниједном речју није поменуо задуживања код СБ и ММФ; напротив - била је импликација његовог говора - Србија мора, због свог нарушеног достојанства, сопственим снагама да изађе из сиромаштва, па тек онда тражити неки партнерски однос са ЕУ. Изгледало је да је Србија била на путу свог препорода. До њега, нажалост, није дошло, јер др Коштуница није успео да савлада мегаломанске про- хтеве својих „коалиционих партнера", Лабуса и Драшковића. Поготово му је то било немогуће, јер је по

Iskra 1. maj 2005

неком њиховом коалиционом „уговору", сваки „парт- нер" био потпуно слободан да у подрученим ми- нистарствима креира политику своје странке. Тако је Лабус, који је био одговоран за финансије и европске интеграције, гурао пројект ЕУ и задуживање код СБ и ММФ. Иако су ресори др Коштунице били правда, полиција и Хаг, он је могао питање Хага само да одуговлачи, јер су ЕУ и САД, подстакнути Лабусовом и Драшковићевом политиком безрезервног прикључења ЕУ, поставили извршење хашких захтева као неопозив услов за пријем у ЕУ. Кад се догодио „рок" „менице за исплату", што се десило пре кратког времена, др Коштуница је од позиције да му „Хаг није приоритет", преко оне о „добровољној предаји", дошао до неза- видне позиције киднаповања и предају болесног Лукића Хагу. Дошао је др Коштуница тако - надати се - тешком муком до библијског сазнања да се „Богу" (српски национални интереси, међу којима, тренутно најважнији, јесте противност Хагу) и „Манону" - новцу (безглави улазак у ЕУ и с Лабусом, Драшковићем) не може служти у исто време. Гледајући с друге, пак, стране, да је, као што није, имао храбрости да пређе свој други „Рубикон11, тј. да је имао храбрости да, про- тивно диктатима Запада, изабере за свој пројект пре- поророда Србије, праве „партнере" (у конкретном тренутку то су били радикали), он би, највероватније, успешно извршио овај свој други историјски изазов. Нажалост - није!... а, могао је...

Н. Љотић

Reč kardinala Ratzingera, novog pape Benedikta VXI U govoru kardinalima uoči Konklava koji ga je 19. aprila izabrao za papu: „Usmereni smo prema diktaturi relativizma koja ne priznaje ništa oblikovanim i definitivnim i ima kao svoju najvišu vrednost lični ego i lične želje čoveka".

Pozvao je kardinale da stanu iza „stasale vere" koja je odolevala ideologijama, sektama i mentalitetu ,,sve se može" kojim se odlikuje moderno doba.

Za 23 godine koliko je na čelu Kongregacije za odbranu vere, objavio je mnoga dokumenta koja potvrđuju tradicionalno učenje o ženskom sveštenstvu, kontroli začeća, pobačaju i venčanju homoseksualca. „Koliko doktrinalnih vetrova smo spoznali poslednjih decenija? Koliko ideoloških struja? Koliko filozofskih škola? Mali brod koji nosi misli mnogih hrišćana često je potresan ovim talasima i bacan iz jednog ekstrema u drugi. Svakodnevno rađaju se nove sekte i reči apostola Pavla o zabludi i lukavstvu koji vodie u greh se obistinjavaju. Imati jasnu veru prema učenju Crkve, često se etiketira kao fundamentalizam. Dok relativizam, drugim rečima dopuštanje da te vetrovi dokt- rina bacaju tamo-amo, izgleda kao jedini stav prigodan modernom vremenu... Stasala vera ne sledi talase mode i poslednjih noviteta; stasala i zrela vera je duboko uvrežena u prijateljstvo sa Hristom." (Daily Telegraph, 19.4.2005.)

5

И КИРГИСКА РЕВОЛУЦИЈА ИМА ПОЗАДИНУ Успешна револуција претпоставља добру организацију. Стога нема спонтаних револуција. Зачудо, киргиска је почетно тако изгледала. Русија је била забринута, али привидно и САД. Али не задуго. Лондонски ,,Daily Telegraph" у чланку „Тихи Американац позади тулипанске револуције", који ниже доносимо, пише да су САД у догађаје у Киргистану умешане 'пропорционално више’ него раније у Ђурђији и Украјини.

ствари не могу да учине сами. Али су их учинили." Каже да је г. Аркајев знао своју судбину када је особље у државном тужилаштву напустило канцела- рију радије него да изврши његово наређење и похап- си опозиционе лидере. Он такође признаје да су лис- тови као МСН, опозициони недељник на руском језику који штампа Freedom House, имали утицаја на догађаје.

* * *

Кад год револуција протутњи кроз неко задње двориште Русије, настаје опште оптуживање о мешању америчких тајновитих организација. То се догодило у Ђурђији када је Шевернадзе био збачен и у Украјини када је Виктор Јушченко извео десетине хиљада на мразне улице Кијева да протествују против изборних резултата који су ишли у прилог про-кремаљског кандидата. Сада се то опет догодило у централно-азиј- ској републици Киргистану - мада овога пута „зли геније" окривљен за подстицање релативно мирнога устанка има своје лице - и изгледа као Божић Бата. „Мисија је завршена" рекао је задригли, бра- дати Мајк Стон (Mike Stone), човек о коме се ради, у својој канцеларији недалеко киргиске престонице Бишкека, где је баш пре нешто више од недељу дана гомила протерала председника Аскар Акајева и његову породицу. Господин Стон, стар 52 године, је директор пројекта 'Куће слободе’ (Freedom House), продемократске фондације делом финансиране од америчке владе. Он је у Киргистану установио једину независну штампарску кућу штампајући опозиционе листове који су недељама хранили јавно незадовољство пре такоз- ване тулипанске револуције. Али Стон пориче да је изазвао збацивање владе. „Кад кажем мисија је завршена, то нема никакве везе са револуцијом", вели он. „Ми смо штам- пали листове. Намера је била развијање медија. Није била да створи револуцију." Ипак, Вашингтон радо објашњава недавне догађаје у Киргистану као део таласа демократизаци- је - и спреман је да присвоји део кредита за то. Теренско особље дозвољава да Freedom House и друге организације стварају свест у Киргистану да друштвени послови могу да се обављају и на други начин. Уплетеност САД у ову малу планинску земљу је пропорционално већа него што је била у ђурђијанској „ружичастој" револуцији или украјинском „наранџас- том" устанку. Брајан Кемпл (Brian Kemple), правник који води програм за реформу правног система са киргиском владом за организацију ’САД помоћ’ (USAid), полугу САД владе за развој, каже да је унутрашње незадово- љство са коруптивним режимом мотивисало протесте. Он каже: „Постоји уверење међу многим лиде- рима ових земаља да су народ идиоти, те да овакве

6

Господин Стон иде тек толико далеко да допушта да је број МСН-а од 11. фебруара можда био прекретница за г. Акајева. На првој страни била је фотографија председникове нове породичне виле у изградњи. Пошто је 'изрибан’ у (киргиском) министарству спољних послова због објављивања слике, г. Стону је речено да се председник тресао од беса кад ју је видео. Снабдевање електриком је прекинуто штам- парији која штампа МСН 22. фебруара, али је снабде- вање успостављено захваљујући генераторима позај- мљеним од САД амбасаде. „Лист је више утицао на председника него на народ", каже г. Стон. „Учинио је да почне да се понаша као чврсто-рукаш." У задње време г. Акајев је, кажу информисани кругови, постао 'занет’, пре него је побегао кад су демонстратни јуришем заузели владине зграде. Оптужбу да је одиграо улогу Тројанског коња оштро осећа један од најизразитијих киргиских гласо- ва у данима који су довели до триумфалног марша прошле недеље на Белу кућу у Бишкеку. „Видео сам стотине тврдњи о томе да смо ’пета колона’, амерички агенти". каже Едил Бајсалов, директор од САД и Британије финасиране 'Коалиције за демократију и грађанско друштво’, која је подржала серију анти-Акајев демонстрација. „Потпуно греше. Не осећам потребу да се правдам и не желим да остали свет осећа да треба да се правда." Дипломате и активисти у региону сада чекају да виде какав ће учинак све ово имати на друге државе у Централној Азији, које све имају ауторита- тивне режиме и упоређењу са којима г. Акајев изгледа поуздан либерал. У неколико случајева, нарочито Казакстану и Узбекистану, већ постоји незадовољство због пословног и политичког утицаја нагомиланог од стране породица односних владара. Учинак овог незадовољства изненађујући је открио у среду нови киргиски председник владе Курманбек Бакиев. Рекао је једном руском листу да је разговарао са Ислам Каримовом, председником Узбекистана, и Нурсултан Назарбајевом, казакстан- ским лидером, и да су обојица били „забринути". „Не могу да поричем; оно што се десило у нашој земљи не чини их срећним", каже Бакиев.

The Daily Telegraph, 2.4.2005. (Превод - Искра)

Richard Spenser

Iskra 1. шај 2005

SREBRENICA KAO METAFORA Agresija na Jugoslaviju, i posebno na srpski narod, nije započela 1999. godine i nije bila prvenstveno fizičkog, već duhovnog karaktera. 1999. je tek jedna od materijalizacija duhovne agresije koja je otpočela deset godina unatrag.

U današnje doba američke mondijalizacije i hipokrizijskog isticanja ‘prava čovjeka’, pravila igre ovakve hipokrizije određuju da duhovna agresija uvijek prethodi fizičkoj.

Srbi su, dakle morali biti demonizirani prije nego što se nastojalo da budu uništeni fizički. U taktičkom pogledu, a pošto su glavni svjetski mediji bili u rukama agresora, bilo je lako, u toku permanentne agre- sije na našu zemlju, izmisliti i difuzirati niz neistina o srp- skom narodu: ‘logori smrti’, ‘logori za silovanje’, itd. Ali agresor je znao da su te (uglavnom) laži bile kratkotrajne prirode koje će se lako razotkriti i koje će svjetsko mni- jenje lako zaboraviti. Pošto je uništavanje Jugoslavije i Srbije zamišljeno kao dugoročno, trebalo je pronaći neku zlokobnu metaforu kojom će se za sve vijeke vjekova okarakterizirati srpsku naciju kao zločinačku, genocidnu, i koja će opravdati sve moguće daljnje rušilačke akcije protiv tog naroda.

U tom je smislu, prvo pokušano sa sarajevskim masakrima. Ali, to je bilo traljavo izvedeno. Neki zapad- ni mediji su se oteli kontroli i dekulpabilizirali Srbe, a pos- tojali su i tajni izvještaji sa terena pisani od strane ‘mirovnjaki’ i upućivani Ujedinjenim nacijama, gđe je bilo jasno naznačeno da srpske krivice u tim masakrima najvjerovatnije nije ni bilo.

Onda su američki centri za psihološko ratovanje isplanirali Srebrenicu. Plan je bio kompleksan i dugoročan.

Trebalo je to područje proglasiti ‘zaštićenom zonom’, dići medijsku buku oko nemogućih uslova života u tom gradu, dozvoliti Srbima osvajanje ostalih ‘zaštićenih zona’, koncentrirati više hiljada muslimanskih boraca u tom ‘demilitariziranom’ području i, konačno, uvjeriti rukovodstvo u Sarajevu da Srebrenicu, bez borbe, treba predati Srbima.

Računica američkih ‘psi-ratnika’ bila je jedno- stavna.

Srbi će se vjerovatno osvetiti jednom dijelu Orićevih bandi koje su bile napravile pravi pokolj Srba u mjestima oko Srebrenice, jedan dio Muslimanskih bora- ca će izginuti u proboju, jedan će dio biti zarobljen i zatvoren, jedan dio Muslimana će se povući prije preda- je, a dio Muslimana iz Srebrenice je već bio mrtav, tko zna na kojim bojistima. Pritom treba reći, da postoji prilična vjerovatost da su neke srpske jedinice i/ili poje- dinci počinili određene zločine nad zarobljenim Muslimanima (muškarcima).

Sve u svemu, skoro je izv- jesno da masakra, pogotovo onog u obimu koji mu se pripisuje (6-12 000) nije bilo, ali su zato bile stvorene sve medijske pretpostavke za socijalnu konstrukciju sre- breničke tragedije. U tom kontekstu, faktički masakr, ustvari, nije ni bio potreban.

Američka opercija duhovnog masakra nad Srbima je uspjela van očekivanja. Srbi su prihvatili ‘tro- janskog konja’ (ili ‘danajski dar’), neoprezno (nemedijski) se ponijeli nakon ulaska u Srebrenicu i dozvolili su

Iskra 1. maj 2005

zapadnoj propagandnoj mašineriji da se razmaše.

Mada su dokazi za navodni masakr bili i ostali traljavi, propagandni ratno-politički kompleks SAD-a je učinio svoje.

Srebrenica je postala jedan od najvećih mitova dvadesetog stoljeća. Srbi su bili optuženi za naj- stravičniji masakr počinjen u Evropi nakon Hitlerovih vre- mena. Sve zločinačke akcije, laži i agresije izvedene protiv srpskog naroda od strane ‘međunarodne zajed- nice’ su time počele dobivati legitimitet.

Srebrenica, neprekidno-periodično nametana od strane medija, je postala halouinski ‘fakat’. Ušla je u anale međunarodnih institucija, u video igre, u školske udžbenike, u pisane antologije o svjetskim genocidima, počele su se osnivati asocijacije za zaštitu i političko-pravnu rehabilitaciju ‘sre- breničkih žrtava’, financirani su, u tom pogledu, progra- mi i spomenici od strane međunarodnih institucija, a Haški tribunal već deceniju zasniva svoje navodno ‘moralno’ postojanje na srebreničkoj tragediji. Mit Srebrenice je proradio u toj mjeri, da su Ijudi na Zapadu dobili Pavlovljeve uslovne reflekse: čim im se kaže riječ ‘Srbi’, oni odmah pomisle na Srebrenicu, i obratno.

Tragično za srpski narod je bilo i to, što je poli- tička ekipa asistirana dijelom srpskih intelektualaca i većim dijelom medija, koja je nakon ‘Oktobarske revolu- cije’ 2000-te godine došla na vlast, bila uglavnom plaćena i izdržavana od strane Amerikanaca (viđeti zaključke u autorovoj knjizi ‘Demonizacija Srba’). Kao takova, ona je aktivno širila američku propagandu o navodnim srpskim zločinima u vlastitoj zemlji nastojeći da u svakom pogledu dokrajči Jugoslaviju i Srbiju. Izmišljale su se hladnjače i masovne grobnice prepune ne-srpskih Iješeva, a zapadni film (‘The сгу from grave’) o tzv. ‘srebreničkom masakru’ - u kom se, uzgred rečeno, ništa takvog nije moglo viđeti - nametan je srp- skim gledaocima maltene svakodnevno. Kulminacija plaćeničkog antipatriotizma bila je gangstersko hapšenje Miloševića i njegovo izručivanje Haškom tribunalu, kao i hapšenje i izručivanje velikog broja srpskih patriota istoj američkoj instituciji. Nije beznačajno ni to, što je jedna službena srpska delegacija nedavno prisustvovala otkri- vanju spomenika o srebreničkim žrtvama. Jedan zanimljiv ‘detalj’: nitko na tom otkrivanju spomenika, nažalost ni sama srpska delegacija, nije ni riječ zucnuo o preko hiljadu pobijenih Srba u Srebrenici i oko nje; samo su Muslimani označeni kao žrtve.

U ovoj točki dolazimo do ključnog paradoksa.

Obilježavanje godišnjice zločinačke AMER-NATO agre- sije na Jugoslaviju i Srbiju, a prećutno priznavanje mita o srebreničkom masakru nad Muslimanima, kao i odva- janje tih dviju stvari, je teška protivrječnost. Oni koji to, nadajmo se nesvjesno, rade, ne razumiju značenje Srebrenice kao jedne od već priznatih svjetskih metafo- ra. Ta metafora, u svijesti stotina milijuna Ijudi širom pla- nete, aktualizira i pravi ‘istinitim’ skoro sve: srpske ‘logore smrti i za silovanje’, sarajevske masakre ‘počinjene od strane Srba’ kao i ‘genocid Srba nad albanskim stanovništvom’ na Kosmetu. U isti mah, sre- brenička metafora, mada ne legalizira, daje solidnu legi- timizaciju i samoj AMERNATO intervenciji iz 1999. godine, a pruža i opravdanje svim ostalim ‘humanitarnim

7

Srebrenica ,

POSLJEDNJI SRPSKI HEROJ

ingerencijama’ i vojnim intervencijama u svijetu. Ne može jedan narod govoriti kako je neka vojna intervenci- ja protiv njega bila neosnovana i zločinačka, a istovre- meno, prećutno, priznavati, da je on sam vršio i izvršio nečuvene zločine! Još jednom, da li stvarno može netko biti toliko nesvjestan ili glup pa ne povezati, ili ne želiti povezati te dvije stvari. Oni koji to rade, bez obzira na njihove najbolje namjere, prave neprocjenjivu štetu srp- skom narodu, a u izvjesnom smislu su čak i lošija vari- janta od plaćeničke srpske političke ekipe koja je posljednjih godina za svoju prljavu antipatriotsku rabotu imala novac kao opravdanje.

Zaključak koji se neminovno mora izvesti iz prethodno rečenog je slijedeći. Prva, najhitnija i najsveti- ja dužnost istinskih srpskih intelektualaca i njihovih foru- ma je demistifikacija srebreničkog mita, konačno otkri- vanje istine ma kakva god ona bila. Sve dok taj mit bude postojao, i sve dok oni budu šutili, ništa drugo, sveto, neće i nemože postojati, pošto ta zlokobna fikcija prlja sve napore i svaku projekciju Ijudske budućnosti za srp- ski narod. I neka se ti intelektualci sutra ne iznenade kada, između ostalog, taj isti mit bude (po)služio već uveliko organiziranim separatistima kao ključno oprav- danje i kao inspiracija za niz novih sitnijih ‘Srebrenica’, što bi trebalo da u bliskoj budućnosti iskomada i sadaš- nju krajnje labilnu srpsko-crnogorsku (kon)federaciju, tako da ni od same Srbije ni slovo S više ne ostane na geografskoj karti svijeta.

20.

februar 2005.

Emil VLAJKI

Direktor DSS-a traži odgovornost Draškovića Mislim da gospodin Draškovic ne bi trebalo da bude na položaju na kome jeste, ukoliko je on jedan od onih koji, zajedno sa brojnim nevladinim organizacijama i pojedinim medijima, deluje na potkopavanju Srba i Srbije.

Stiče se utisak da radi po nečijem nalogu ili u želji da se nekome dodvori, najverovatnije nekome spolja - rekao je direktor DSS-a Obren Joksimović, povodom izjave ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića Fajnenšel tajmsu da srpske službe bezbednosti znaju gde je Ratko Mladić, a ne hapse ga.

Drašković je u intervjuu za britanski list naveo i da bi on na mestu premijera Vojislava Koštunice "pozvao šefa Državne bezbednosti i pitao ga gde je Mladić". Ukoliko bi odgovor bio negativan, kaže Drašković, šef DB-a morao bi da dobije otkaz.

Joksimović objašnjava da ovo nije prvi put da Drašković daje izjave koje ni sam ne razume i koje mu uzimaju "i ono malo rejtinga što je imao, ako ga je uopšte i imao" i pita se "da li je uopšte normalno da neko tako nastupa".

Direktor DSS-a dodaje da se moraju postaviti granice preko kojih se ne bi smelo ići u istupima javnih funkcionera, pogotovo ako su to vladini funkcioneri, te da je krajnje vreme da se o tome nešto uradi i reši. Ne može se, tvrdi on, vladajuća koalicija više ponašati kao rogovi u vreći. (Glas javnosti, 7.4.2005.).

8

U nizu tragedija koje Srbiju uništavaju već 15 godina, ova posljednja kao da prolazi nezapaženo. U Beogradu je, naime, uklonjen sa dužnosti Načelnika VMA najveća, najčasnija i najherojskija ličnost Srbije general-pukovnik dr Zoran Stanković. Ovo smjenjivanje je dokaz da Srbija nije samo na koljenima, nego je, preko guše, u proameričkom živom blatu.

Dr Stanković je bio i ostao profesionalac od glave do pete. Nikada se nije miješao u politiku i nikada nije imao političkih ambicija. Ali sve što je do sada radio, kao priznati patolog svjetskog glasa, bilo je izuzetno hrabro i dostojanstveno. On je jedna od najzaslužnijih ličnosti što demonizacija Srba nije poprimila daleko stravičnije razmjere.

Kao jedini ekspert-patolog Haškog tribunala, javno je ustao protiv manipulacija koje je Hag upotrebljavao da bi optužio Srbe za «srebrenički masakr». U jamama pokraj Sarajeva je sa svojom ekipom, u stravičnim i neprijateljskim uslovima rada, izvlačio tijela srpskih civila koji su bili ubijani u periodu 19921996. Bio je sudski ekspert i u vezi zločina počinjenih u Hrvatskoj nad Srbima. Posebnom studijom je naučno dokazao da dijelovi BiH koje je NATO gađao osiromašenim uranijumom imaju znatno povećanu smrt- nost od raka. 2001. godine je javno ustao protiv samo- demonizacije, kada je stavio u pitanje istinitost postoja- nja hladnjača u kojima su, navodno, Srbi trpali ubijene Muslimane i Albance.

Koštunica ga je, 2002. godine postavio za načelnika VMA nakon čega je ta institucija bukvalno procvjetala, modernizirala se i izvukla iz dugova.

Cjelokupno djelovanje Zorana Stankovića ukazi- valo je na jednu jedinu istinu, mada to nije bilo u njego- voj namjeri: Da je razaranje Jugoslavije i Srbije od strane NATO-Amerike bilo nehumanitarno i zločinačko.

Naravno, kada je na vlast došla otvoreno proamerička ekipa Tadić-Drašković, dr Zoran Stanković je, dakako, morao biti uklonjen. Ova činjenica ukazuje na to, da je Koštunica i dalje grubo instrumentaliziran i da nastavlja da figurira kao marioneta antieuropskim sila- ma. Pitanje je, zašto Koštunica i dalje pristaje da služi antisrpskim američkim ciljevima?

Smjenjivanje dr Zorana Stankovića također pod- crtava i to da Srbi više nisu u stanju da razaznaju vlastite heroje.

Dr Zoran Stanković, kao general, je najnovija haškoamerička žrtva. Njega, naravno, neće, kao nje- gove kolege sa bojnog polja koji su se suprotstavili agre- siji, moći staviti u zatvor. Zato su odlučili da ga stave u zaborav.

A zaborav je, izgleda, već tu. Srbija je postala zemlja gdje dostojanstvo, obrana vlastitih vrijednosti revolt protiv nametnutog zuluma kao da ne postoje. Treba istaći, da se još nesto može i uraditi kada su vođe slijepe, ali skoro ništa kada i čitav jedan narod postaje slijep.

3.4.2005.

Emil VLAJKI

Iskra 1. maj 2005

Два писма Јаше Алмулија

ШТА СЕ СТВАРНО ДОГАЂАЛО И ДОГОДИЛО СА ЈЕВРЕЈИМА У Наш познати писац Сава Јанковић из Балтимора, САД - пошто је новинска агенција Б-92 на свој чланак „Власт очекивала антисемитизам", у „Коментари читалаца", 23. март 2005., објавила и мишљење неког анонимног МИЛКА послао је свој осврт на то, који Б-92, као што обичајава кад нешто не одговара гледишту које „промиче", није објавила. Јанковић је сада послао свој необјављен одговор Милку, са молбом да га Искра објави.

Одговор Саве Јанковића „Е мој Милко, напао си Коштуницу, Слободана Вуксановића, „Образ", „Светозара Милетића", „Св. Јустина", „Двери", па си се сетио и Недића и Љотића, за које кажеш: „Заборавља се да су Љотић и Недић помагали и значајно допринели да јеврејска заједница буде уништена у Србији већ 1942." а који су уствари, за време Другог светског рата, примили у окупирану Србију 500.000 избеглица, (међу којима сам био и ја, пошто сам побегао испред усташког ножа), и у исто време спасли Србију од биолошког уништења. Није ти познато ни то, иако и о томе постоји документација, да је Недићева Влада одбила да изда закон против Јевреја и да, једина од окупираних земаља, пошаље на Совјетски фронт „макар и сто војника"! Шта мислиш зашто је српски народ прозвао Недића „Српска мајка"! Да ли можеш да документујеш своје тврдње да су њих двојица били „антисемити"? Препоручио бих ти да прочиташ значајну књигу, Јаша Алмули, „ЖИВИ И МРТВИ: разговори са Јеврејима" (Београд, Слободан Машић, 2002.) у којој господин Алмули износи не само доказе да антисемитизам није постојао него и чињеницу да су многи Јевреји, („Срби Мојсијеве вере", „Српски Јевреји"), спасавани настојањима Недића и Љотића и њихових присталица, иако је то било и за њих од велике опасности). Потпис: Стари избеглица из НДХ"

Два писма Јаше Алмулија У потпору онога што Сава Јанковић горе поми- ње, доносимо два писма г. Јаше Алмулија, енглеским публикацијама из 1993. године, у којима документо- вано и аутентично износи шта се стварно са Јеврејима под немачком окупацијом у Србији догађало и догоди- ло. А Јаша Алмули није било ко, већ поуздан и поштен сведоксавременик, један од преживелих из Холо- кауста српских Јевреја, бивши председник Јеврејске заједнице у Београду и бивши потпредседник Савеза јеврејских заједница у Југославији. Алмули упозорава и опомиње на (зло)употребу трагедије Јевреја, што се и сада често догађа, „ратујућих фракција" (данас махом партијско-политичких) у њиховом пропаганд- ном рату, или што Небојша Малић (Искра, 1. април 2005.) умесно назва „Гађање антисемитизмом". Књижевни додатак Тајмса (Times Literary

Iskra 1. maj 2005

Supplement) бр. 4723, 8. октобар 1993. Из Југославије Господине, Као један од врло малог броја срп- ских Јевреја који је преживео Холокауст, дубоко сам повређен писмом Анте Кнежевића (24. септембар) у коме показује одсуство поштовања, како према историјској истини тако и према јеврејским жртвама геноцида у Србији, сугерирајући да они нису убијени искључиво од Немаца. Чињеницу да је више од 90 одсто српских Јевреја уништено, он представља „резултатом широке (српске) колаборације са наци- стима". Врло рано уништење Јевреја у Србији - у великим размерама - није било резултат српске колаборације са Немцима, већ углавном резултат срп- ског отпора њима. Немци су освојили Југославију у априлу 1941., распарчали је и створили марионетску државу у Хрватској уз помоћ домаћих фашиста - усташа, а окупирану Србију ставили под директну немачку војну управу. У јулу 1941. Срби су се одазвали титоистичком позиву за партизански рат и пошто су наносили многе губитке немачкој војсци, трпели су свирепе одмазде. За сваког немачког убијеног војни- ка, Вермахт је стрељао 100 српских талаца, а за сваког рањеног војника педесет талаца. Немци су купили све јеврејске мушке цивиле између шеснаест и седамдесет година старости и стрељали их заједно са Циганима, заробљеним српским патриотима и ухапшеним левичарима. После егзекуције свих јеврејских мушкараца, Немци cv ставили њихове удовице и децу у концентрациони логор близу Београда и све их отровали гасом у специјалном гасном возилу. Концентрациони логор је био под ексклузивном немачком командом, чији су СС војници убијали без икаквог учешћа Срба. У Студији XV коју је објавио Меморијални музеј, Јад Вашем 1983., Кристофер Р. Браунинг (Christopher R. Brovvning), изнео је свој налаз у чланку „Финално решење у Србији": „У Србији су егзекуционери углавном били немачко војно особље, не СС јединице. Одреди за стрељање cv оперисали под изговором вршења одмазде за губитке нанете од стране партизана, не под најављеним циљем уништења целокупног јеврејског становништва. Неизвесност око крајњег циља и опсега нацистичке јеврејске политике, међутим, није пролонгирана. Они који су преживели јесењи масакр. углавном жене и деца, стављени су у концентрациони логор у Земуну, преко реке Саве недалеко Београда. и без обзира на године и пол, убијени у гасном камиону током пролећа 1942:"“ Амерички јеврејски историчар Раул Хилберг (Raul Hilberg) у својој књизи Уништење европских Јевреја (The Destruction of European Jews) (ревидирано издање, 1985.) пише: „Срби су се грозили страног јарма у практично

9

у Аушвиц.

Два писма. свим облицима и из тога разлога окупирана Србија била је поприште непрекидног партизанског рата. Као и у Русији, немачка војска је кажњавала мани- фестације побуне стрељањем талаца, пре свега је- врејских талаца." У односу на јеврејске жене и децу у Србији Хилберг пише: „У децембру војне јединице су почеле да пребацују породице убијених талаца у Земун где је коман- дант Безбедносне полиције и СД-а, Шафер (Schafer) исчекивао своје жртве. Почетком марта 1942. стигло је из Берлина специјално возило, гасна комора. Сваког дана изузев недеља и празника, жене и деца су трпани у гасно возило. Ова операција је завршена 10, маја. Др Шафер је задовољан јавио да проблем Јевреја у Србији више не постоји." Улога Немаца у уништењу Јевреја у Србији такође је детаљно описана у такозваној „Црној књизи" од стране Савеза јеврејских заједница у Југославији (1957) и од Јаше Романиса: „Јевреји Југославије: жртве геноцида и учесници у ослободилачком рату" (1980), - ниједна од којих не упире прст у Србе као кривце. (Превод са енглеског - Искра)

Јаша Апмули London N3

Лондонски преглед књига (London Revievv of Books), 18. новембар 1993. Велика Хрватска Господине, У садашњој пропагандној бици између зараћених страна у бившој Југославији, истори- ја Холокауста се нападно ревидира са циљем да се супротна страна прикаже одговорном за убијање Јевреја. Ово бацање блата на домаћег непријатеља умањује улогу Немаца у уништењу Јевреја у Југославији. Тако Атила Хор (Attila Hoare) (Писма, 9. септембар) наводи: „Исти број Јевреја убијен је за време рата у Хрватској и ратно време у Србији односно 24.000 и 23.000 - а српски нацистичко-квис- линшки режим Милана Недића одушевљено је учествовао у Холокаусту, па је подизао и сопствене логоре смрти, као Бањицу у Београду, у коме су особље били Срби." Ова изјава садржи две нетачне тврдње и једну полуистину. Према истраживању Савеза јевреј- ских заједница у Југославији, објављеном 1952. у „Злочини фашистичких окулатора и њихових колабо- ратера против Јевреја у Југославији", постоји велика разлика у броју и начину како су Јевреји страдали у Хрватској и Србији. У фашистичкој Независној Држави Хрватској, која је била Хитлеров савезник за време Другог свет- ског рата, не 24.000 већ преко 33.000 Јевреја изгубили су своје животе, око 21.000 из саме Хрватске и 12.000 из Босне и Херцеговине, која је са немачким благословом анектирана од Хрватске. Највећи број од 33.000 јеврејских жртава било је убијено или изглад- њивано и мучено до смрти у коцентрационим логорима у самој Хрватској којим су управљали хрватски усташи. Око пет хиљада предато је Немцима и транспортовано

10

У Србији која је била под немачком војном окупацијом, не 24.000 већ око 14.000 Јевреја је изгубило своје животе, готово искључиво од руку Немаца. Око пет хиљада Јевреја-мушкараца стрељано је од стране немачке војске за одмазду због губитака нанетих им од српских партизана. Око седам и по хиљада удови- ца и сирочади стрељаних мушкараца гасирано је у немачком концентрационом логору близу Београда; око осам стотина узето је из јеврејске болнице у Београду и такође гасирано; а неколико стотина уби- јено је од Немаца у мањим варошима. Тврдња да је режим Милана Недића, установљен од Немаца у августу 1941., одушевљено учествовао у Холокаусту, друга је нетачна изјава у писму г. Хора. Никакав антијеврејски закон није издат од стране овога режима, никакав анти-јеврејски логор смрти није он створио, нити стварно икаква убиства он починио. Све то је учинила немачка војска, полиција и СС који су са мајем 1942. готово уништили читаву јеврејску популацију у Србији, мада су се неко- лико стотина Јевреја још увек крили код својих српских пријатеља. Немачка полиција их је ловила и многи су ухваћени уз помоћ полиције лојалне Недићевом режиму, привучени новчаном наградом коју су Немци плаћали. Ово је све што се може наћи о Недићу у објављеним истраживањима Савеза јеврејских зајед- ница у Југославији. Немци су сами свршили са Јеврејима у Србији; задатак Недићевог режима био је унутрашња администрација. Полуистина у писму г. Хора односи се на концентрациони логор Бањица у Београду. Био je то заиста логор смрти са особљем српских полицајаца, али није био намењен Јеврејима. Логор je установљен немачким "наређењем и српско особље у њему било је подређено контроли Гестапоа. Логор ie био намењен Србима који су се противили немачкој окупацији - за партизане, комунисте и либералне демократе. Од 23.697 особа које су биле утамничене у овом логору, само cv 455 били Јевреји. Као бивши председник Јеврејске заједнице у Београду и бивши потпредседник Савеза јеврејских заједница у Југославији, преклињем ратујуће фрак- ције у бившој Југославији и њихове односне пријатеље у иностранству, да престану са употребом Јевреја у свом пропагандном рату. (Превод са енглеског - Искра)

Јаша Алмули London N3

Тешкоће у договору са ММФ-ом. Делегација Србије која борави у Вашингтону треба да оконча трогодишњи финансијски аранжман са ММФ-ом који тражи да Србија додатно смањи јавну потрошњу и буџетски дефицит. Амбициозни захтеви ММФ-а су оправдани, рекао је министар Млађан Динкић, посебно што ове године треба да завршимо аранжман, који треба да резултира отписом пре- осталих 700 милиона долара дуга према Париском клубу поверилаца. Ревидирали смо и ми нашу почетну позицију и ММФ. (Б92, 18.4.2005.)

Iskra 1. maj 2005

BALKANSKA MJEŠINA KOMPLIKOVANA POLITIKA KOSOVAI SRBIJE Londonski Tajms (The Times) od 10. marta 2005. doneo je uvodnik na gomju temu. Na srpskom jeziku ovo bi se moglo prevesti na onu izreku: „Staro vino u mjehove nove”! ‘Staro vino' može se, bez predrasude, pripisati Albancima koji koloniziraju srpsku zemlju. A mehovima novim, mogu se, opravdano, pripisati američki imperijalizam, njegovo nasilje nad i sataniziranje srpskog naroda, koji još neće da padne na kolena pred novim kolonizatorom, koji nosi „novu” verziju njegove demokratije. Ova demokratija ima sve sličnosti i podudamosti sa starom turskom vladavinom gde je „kadija bio tužitelj i sudac”. Savremeni Kadija ima svoj Linč tribunal pred koji se privode svi oni koji neće poslušno u braz- du ‘novog svetskog poretka’. Tajms bi trebalo da ovo zna, ali smatra da bi bilo suviše rano o ovome otvoreno govoriti. Ovo radi toga što njegova verzija demokratije nije još učvršćena u Iraku.

ra Emila Vlajkia „Demonisation of Serbs”, Western Imperializam and Media War Criminals. U prevodu: „Satanizacija Srba”, Zapadni imperijalizam i medijski ratni zločinci. (Posle publikacije ove knjige Iskra se na istu ranije osvmula). Zapadna politika prema Jugoslaviji, naročito prema srpskom narodu, ima sva obeležja one nacističke rasističke propagande, čiji je vemi predstavnik bio Klinton sa svjom administracijom i saradnicima. Ovde se mora istaći rasizam gg Holbruka i generala Wesley Clark-а. koji se hvalisao da će on bombardovanjem svesti Srbe na nivo kamenog doba. Zapad, a i sramna Evropa, umesto da zauzmu čovečan i humanitaran stav i oponiraju američkom varvarizmu, istom su se priključili, naročito Nemačka. Ovde, takođe, potrebno je napomenuti i velikog srbofoba Haviera Solanu, koji je oko osamdeset dana držao prst na obaraču NATO bombardera, topova i raketnog oružja koje je uništavalo srpski prostor.

Povod za Tajmsovo osvrtanje na gomju temu bio je 'iznenadna' ostavka premijera Kosova „posinka” NATO-a i „sina” Madalejn Olbrajt i uzdanice Ričarda Holbruka, neumomog poslenika da Kosovo pripoji Albaniji. Poznato je da je agresija NATO-a na Jugoslaviju 1999. bila lični rat Madam Olbrajt. A gospodin Toni Bler je ovu agresiju nazvao „jedini moralni rat u ljudskoj istoriji”. Madam Olbrajt je poz- nata kao vrlo darežljiva u poklonima prema onima koji njoj neko dobro i uslugu učine.

Kraljevina Jugoslavija dala je utočište porodici M. Olbrajt 1939. g. kad su bežali od nacista koji su pokorili Cehoslovačku. Njena porodica nije tada bila u logoru u Jugoslaviji, već u srcu Srbije u Vrnjačkoj Banji. Njen savremenik iz tih dana, trogodišnji srpski dečko još je u životu, koji se igrao sa malom Madalenom, koja o tome ne želi da govori i ovu činjenicu skriva od javnosti. Takođe sakriva fakat da je od 1945. nekoliko godina njen otac bio češki ambasador u Jugoslaviji, što je izvetrilo iz njenih sećanja.

Srbi u Bosni i Hercegovini takođe su kažnjeni postavljanjem Gaulajtera Paddy Ashdown-n za „Visokog predstavnika” volšebne „međunarodne zajednice”, koji nije odgovoran bilo kome za ono što radi. A on je ustvari tiranin čije je kultumo uživanje terorisanje srpskog naroda, kao u doba Smail Age Cengića. Zatim u zapadnom svežem sjećanju je propaganda Dvojne Monarhije (Austro-Ugarske), zbog srpske težnje da se prvo oslobodi od turskog ropstva, čime je bila ‘ugrožena’ Austro-Ugarska imperija.

Austro-Ugarska, a zatim Nemačka, Velika Britanija, čak i Francuska, vrlo nerado su gledale na uspon Srbije i Cme Gore i nastojale da taj uspon spreče. Hrvati i Slovenci - Hrvati, naročito jugoslovenske orijentacije - u uspehu Srbije gledali su kao u svoj uspeh. Pesnik Tin Ujević isticao je ulogu Srbije kao Pijemonta južnih Slovena.

Zapadno-evropske imperije ovo su nerado gledale sve do početka Prvog svetskog rata.

Albanski premijer na Kosovu, posinak NATO-a, zove se Ramuš Haradinaj koji se dragovoljno predao američkom Linč tribunalu u Hagu. Tajms je bio ovde pažljiv pa ukratko kaže: „Premijerova predaja bez specifične optužbe može se neočekivano i pozdraviti”. Ovako Tajms po onoj narodnoj ,,svi vuci siti i sve koze na broju”!? A zatim Tajms prelazi na pre- mijerovu biografiju, koja je većim delom nepoznata, kad je on bio vojnik NATO-a. Ipak Tajms nam daje malko istine iz oskudne biografije Haradinaja. Tu se kaže da je on mlad čovek, da je njegovo glavno zanimanje pre 1999. bilo „bounc- er” u Svajcarskoj. Reč „bouncer” prema priznatom Filipovićevom rečniku za ‘hrvatski ili srpski jezik’ može se prevesti na nekoliko značenja kao „rmpalija, hvalisavac, buz- dovan, bučni i vulgami prostak” (a mi bi dodali i kao kasap- sko momče). U borbi na Kosovu proriv Srba istakao se ubi- janjem i nasiljem uz zvučne i fanfare, Klintona, Holbmka, Robin Kuka i ostale gospode u NATO-u i „međunarodnoj zajednici”, toj volšebnoj organizaciji. Takođe je poznato da je Ramuš Haradinaj ostavio dobar utisak na g. Robin Kuka, bri- tanskog ministra spoljnih poslova za vreme agresije protivu Jugoslavije. Zapaženo je da je g. Kuk, u znak saradnje i savezništva, ponudio KLA vrhovniku Haradinaju broj svog mobilnog telefona za vreme sondiranja Kosova, to jest za vreme nasilja nad Srbima na Kosovu.

Dragi svetski rat potresao je iz temelja jugoslovensku državu, nažalost, neodgovomom politikom srpskih političara koji nisu bili sposobni da gledaju svoje interese i sačuvaju svoju zemlju od ratnih strahota. Srpska nesposobnost donela nam je nemačku strašnu okupaciju i na kraju komunistički režim, koji je rastočio Srbe.

Zalazak Sovjetskog Saveza nije Srbima, koje su vodili njihovi nesposobni komunisti, doneo slobodu od komunizma, već raspad države i građanski rat. Istovremeno na svetskoj pozomici stupa nova velika sila, Amerika koja je, opijena svojom ekonomskom i oražanom svemoći, povela politiku svetske imperije. Ta politika svetske imperije stavila je sebi u zadatak da, prvo, osvoji ili stavi pod svoju kontrolu sve bogate resurse energije, gasa, nafte i elek- trike.

Nacionalne države koje se odupra američkoj imperija- lističkoj politici ima da nestanu. Pored fizičkog uništenja sledi i uništenje demoniziranjem, što je primer Jugoslavije i srpskog naroda pokazao.

Pored fizičkog uništenja, psihički rat demo- niziranja se nastavlja dan i noć. Protivnici i i borci protiv imperijalističke politike moraju se privesti pred imperijalni Linč tribunal, uglavnom namenjen srpskom narodu. Ovakvom tribunalu Amerika je dala lažni, naravno, međunarodni karak- ter, dok je sama odbila da potpiše Konvenciju međunarodnog suda koji već funkcioniše dve godine. Jer, Amerika ima svoj Linč tribunal za drage - ali ne i za sebe i svoje.

Dejstvo američke propagande

Zašto Amerika, Evropska Unija i Laburistička partija koja je na vlasti u Britaniji, između ostalog favorizuju kriminal, zločine svake vrste, silovanje, pljačku trgovinu belim robljem, prostituciju na zemlji koja je sveta

Ovo je najbolje opisano i istaknuto u studiji profeso-

Iskra 1. maj 2005

11

ТРИБИНА О ЦРЊАНСКОМ НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ

Balkanska ... srpskom narodu?

Prvo, plan evropskih racionalista jeste da istisnu ulogu crkve i Evropu približe paganizmu. Američka politika nastoji da oslabi i onemogući evropsku konkurenciju. Ovoga radi doza islamskog terorizma potrebna je Evropi. Drugo, Amerika se ugleda na evropske imperije u prošlosti: Tursku, Austro-Ugarsku, Nemačku, Francusku i Britaniju. Sve ove sile, neke manje neke više, sve su radile da suzbiju i unište elan Srbije i Cme Gore da se oslobode turskog jarma. Sve su one pomagale albanske teroriste, da uništavaju tragove srpske kulture na Kosovu, a takođe i oružane napade i teror.

Treće, osvajanjem ili kontrolom ekonomske moći dočepati se bogatog rudnika u Kosovskoj Mitrovici i rudnog blaga u tom bazenu.

Zatim proširiti istraživanje ruda na kosovskom pro- storu. Za postizanje ovoga, nije dovoljno samo osvajanje ili ekonomska kontrola, već je potrebno diljem sveta ocmiti i prikazati srpski narod necivilizovanim i divljačkim. Ovoga radi potrebna je demonizacija širom sveta. Demoniziranje je potrebno ponavljati i svet stalno na to podsećati. Fizičko razaranje sprovedeno je NATO agresijom, dok su demonizaci- ja, klevete i laži još u toku u masovnim medijima.

Veliki inkvizitor naših dana zna i ima na umu: (1) da je mala Srbija 1912. sa Crnom Gorom, Grčkom i Bugarskom u savezu u bici kod Kumanova, bila sposobna da slomi tursku silu i izbaci je iz Evrope i osveti Kosovo. Predosećajući ovakav razvoj, Nemačka i Austro-Ugarska, pomogle su pre izbijanja rata da se turska armija trenira, naoruža i osposobi da uništi srpsku armiju i onu vrlo malu cmogorsku. Nemački kajzer Viljem odredio je svog visoko cenjenog feldmaršala Liman Von Sondersa da spremi tursku vojsku. A zatim uskratio pomoć Grcima i Bugarima. A šta se desilo? Desilo se čudo.

Srpska vojska u iznenadnom sudaru pred Kumanovom, porazila je mnogobrojniju tursku armiju. A cmogorska vojska, kojom je komandovao Janko Vukotić raz- bila je i naterala u bekstvo dve specijalne divizije i jednu brigadu dobro izvežbanih kačaka koji su operisali pozadi fronta. Austrija je uspela da nagovori Bugarsku da Srbiji zabode nož u leđa. Elan i veština srpskog komandovanja razbili su austrijski plan. Ali tada je Srbima davala zamajnu snagu želja za osvetom Kosova. I danas neprijatelj radi na razjedi- njenju Srba u Cmoj Gori i drugde. Tu je nažalost uspešna ‘burgija’ Đerđa Soroša i bednih srpskih političara sa malim izuzetkom. Spas je u jedinstvu, opreznosti i pravilnoj oceni situacije. Satana uzima razne vidove predstavljanja i daje slatkorečiva obećanja. Ali Satana je satana čije je carstvo kao i čardak ni na nebu ni na zemlji, već u vazduhu.

Stanisa Vlahović

„У Србији je на делу љотићевска саборност, а у њој учествује и Демократска странка

„Једна дубока неморалност била би у забораву национализма. И боље би било да нас не буде, него да се брише, деформише и разлије, оно што, битно, чини оштре црте чистог лика нашег народа. Према томе, на дневном реду треба да буде: Примена националних идеја”. Милош Црњански, Идеје, ИДЕЈЕ, бр.1 На Правном факултету Универзитета у Београду у популарној „петици” (Амфитеатар 5.) 22. марта 2005. године је у организацији Удружења студе- ната Правног факултета у Београду „Номоканон” одржана трибина „Државотворне и националне идеје Милоша Црњанског”. Том приликом студентима Правног фалултета обратили су се: Предраг Р. Драгић Кијук - књижевник, др Зоран Аврамовић социолог, Момчило Селић - књижевник и Бошко Обрадовић - уредник часописа „Двери српске”. Присутни су могли да се присете и упознају са свим питањима која се тичу овог српског прећутаног књижевника, Витеза Духа који је више од пола века био потпуно скриван од интелек- туалне јавности, нарочито студентске омладине. Учесници су нам дали целовити приказ живота и рада М. Црњанског од његових млађих дана па све до емиграције и повратка у Отаџбину у другој полови- ни XX века. Бошко Обрадовић се посебно осврнуо на 70годишњицу од појаве часописа „Идеје” чији је уредник био Црњански. На жалост, часопис је излазио само две године у Београду 30-их година и остао као покушај сабирања интелектуалне елите тога времена. Обрадовић је истакао да говорити данас о Црњанском значи, на неки начин, говорити о књижевној и кул- турној „десној” интелигенцији у Срба између два свет- ска рата. (Ту сигурно спадају и Владимир Вујић, Димитрије Најдановић, Ђоко Слијепчевић, Станислав Краков, Милутин Деврња и многи други). Др Зоран Аврамовић и господин Предраг Драгић Кијук говорили су о томе шта Црњански значи и представља данас, после толико година, за интелек- туалну и уметничку елиту као и за студентску омла- дину. Закључено је да макако је било покушаја да се он прогласи, још за живота, „мртвим песником”, то није успело и да је Црњански данас актуелнији него икад. Момчило Селић се дотакао националних ставова „мртвог песника”. Указао је на неопходност повратка на српски национални пут. „Нек будем данас једини али сам уверен да fce нас скоро били милијони- ма који ће рећи: Све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза.” - Милош Црњански, До тог мора доћи, Идеје, бр.

30 Београд 1935., стр. 1. У сваком случају, могли смо закључити да живот и рад Милоша Црњанског, новинара, књи- жевника, мислиоца и дипломате представља борбу за повратак „Државотворном национализму”, а пре свега српском путу као формули којом наш народ треба ходити кроз искушења будућег времена.

сарађујући са ДСС-ом.” Стога ДС није више „реформска". Петар Петровић НИН, 7.4.2005. стр. 6

12

Наташа Мицић, председник ГСС-а

Iskra 1. rnaj 2005

Београдски форум за свет равноправних

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ „СТРАДЕГИЈА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ” У Београдском форуму је 12. априла представљена књига „Стратегија спољне политике Србије и Црне Горе”. Ради се о зборнику радова који су под- нети на Округлом столу, одржаном 27. новембра 2004. године у Београду, у организацији Београдског форума за свет равноправних. На представљању књиге је присуствовало десетак домаћих и страних новинара, којима су се обратили аутори текстова објаљених у књизи, и то: Владислав Јовановић, проф. Оскар Ковач, проф. Радован Радиновић, Станислав Стојановић и Живадин Јовановић. У тим излагањима је истакнуто да наша земља, иако у најнезахвалнијем међународном положају у последњих сто година, поседује реални партнерски потенцијал и значајан геостратегијски положај, који се могу корисно валоризовати на регио- налном, европском и најширем међународном плану. Полазећи од тога, истакнуто је да стратегија спољне политике државне заједнице Србија и Црна Гора треба да се заснива на следећим премисама: да не прихвата да смо „поражена” земља и народ, што нам се сугерише преко настављања политике условљавања и претњама новом изолацијом; да развија афирмативни прилаз према развијеном свету и процесима његове интеграције и да настоји да, под равноправним условима, буде његов саставни део; у развијању односа са спољним светом морамо се чувати оба опасна екстрема: како конфронтације, тако и капитулације; на доследном поштовању властите независности, суверенитета и територијалне целови- тости; у односима са другим државама и међународ- ним институцијама инсистирати на стриктном поштовању равноправности, реципроцитета и досто- јанства властите земље. Само ако односе са другим земљама и међународним организацијама градимо на напред изнетим премисама, наша земља може рачу- нати на часно место у међународним одмносима, које јој и припада. Оцењено је да Србија и Црна Гора, у условима поделе интересних сфера и потпуне интеграције спо- љне и војне политике кључних сила, мора имати своју сопствену стратегију која одговара њеним национал- ним интересима. Поједине земље су се у регионалне економске и у регионалне војно-политичке интеграци- је укључиле из превентивних разлога. Најгоре је не бити нигде. Тај који није ни у једној таквој целини, он је, по дефиницији, тешко дискриминисан. Србија и Црна Гора, међутим, не треба да жури у Европску Унију по сваку цену. Из економских разлога, поготову не. Али циљ Србије и Црне Горе треба да буде и јесте улазак у Европску Унију и зато преговоре треба прихватити, али инсистиратри на равноправном третману и заштити виталних националних интереса. При томе се посебно има у виду поштовање територијалног интегритета, односно укључивање у ЕУ државне заједнице као целине, што значи и са Косовом и Метохијом.

Iskra 1. maj 2005

Подвучено је да би наша земља могла да валоризује свој повољан геостратегијски положај, она мора да има потпуно релаксиране односе са суседима, са великим центрима моћи и да буде унутар себе ста- билна. Ако то није, онда јој тај геостратешки положај, може бити, и углавном јесте, додатни разлог за велике притиске и претње, па и за примену насиља и угрожавање државних и националних интереса. Однос према евро-атлантским интеграцијама је једно од кључних питања стратегије спољне и унутрашње политике. Међутим, чланство у НАТО, из многих разлога, није у примарном интересу наше државе, па сходно томе и не треба га убрајати у наше спољно-политичке и безбедносне приоритете. С обзиром на геостратешки положај наше земље, пози- ција активне неутралности била би у њеном најбољем интересу. При томе, наша земља треба да буде отворена према свету и да развија свестрану сарадњу са НАТО и свим другим евроатлантским интеграција- ма, и то на принципима партнерства. Но ако би члан- ство у ЕУ било условљено чланством у НАТО, онда би и то питање требало размотрити у другачијем светлу, односно, прихватити и чланство у НАТО као неизбежно. Указујући на чудан карактер државне зајед- нице Србија и Црна Гора, за коју је речено да је по много чему „недефинисана", односно „недовршена",, држава, оцењено је да се тешко може говорити о некој спољно-политичкој стратегији те државне заједнице. Оно што се таквим представља од наших званичника јесте, у ствари, политика дефинисана негде другде, која се оданде и спроводи, уз помоћ „штапа и шаргарепе", тј. путем сталних захтева и ултиматума. А ако би се и могло говорити о некој стратегији, то је, у сваком случају, све мање заједничка политика Србије и Црне Горе, чак и када је реч о кључним спољно-политичким и безбедносним питањима. Зато и није случајно понашање у таквој државној заједници и самог Министра сполних послова, који се одметнуо од свих државних институција, па чак и од српске владе, у којој је његова странка коалициони партнер, и води неку своју, сасвим приватну политику, опањкавајући често у свету и званичне институције Србије, а да се, при том, ни у тој влади не постави питање његове одговорности. Подвргнуто је критици понашање дела висо- ких представника Србије и Црне Горе, односно Србије, код којих се, како је речено, одомаћила пракса да ставове својих страних саговорника, нарочито из НАТО, САД, В. Британије и Хашког трибунала, про- мовишу у домаћој јавности као своје изворне, дајући им, чак, епитет наших „националних и државних интереса”. Такви политичари годинама у јавности шире дефетизам, комплекс кривице и синдром немоћи. За њих су Срби одговорни за избијање грађанских ратова у Хрватској и БиХ. Срби су злочин- ци, одговорни за кршење људских права Албанаца на КиМ, „режим Слободана Милошевића" је одговоран за агресију НАТО 1999. године, дакле, и за жртве касет-

13

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА ПЕЋИ И ОКОЛИНЕ „На Косову и Метохији ситуација је знатно побољшана. Спаљено је само пар српских православних цркава. Називати све ово „етничким чишћењем”, сматрам прејаким речима!” Инсерт из интрервјуа који је за амер- ички национални радио дао тадашњи шеф Унмика Хари Холкери, марта 2004. Средином XIX века у Пећи и Призрену (значи сужени део Метохије) живело је преко 400 хиљада Срба. У времену садашњем, на простору целе Метохије живи једва две до три хиљаде Срба (април 2004. године). Град Пећ, уочи бомбардовања српског народа од стране НАТО - пакта (читај Сједињених Америчких Држава) имао је око 120 хиљаде становника. По оку- пацији Косова и Метохије (1999.) из Пећи је протерано

них, уранијумских и графитних бомби. Овакво ширење дефетизма и комплекса кри- вице чини се свесно и плански. То је део масовног испирања мозгова, „катарзе", ради брисања „старог", „превазиђеног" система вредности и „нарезивања" „новог" „европског", мондијалистичког, у ствари, неоколонијалног. То је, уједно, ослонац и услов опстанка олигархије на власти, јер народу, младима, усађује несигурност, умањује посебно самопоуздање, нагриза здрави разум. Таква политика идолопоклонства према свему што је туђе, политика систематског разарања српског националног и духовног идентитета има разорне последице које ће бити тешко отклонити, чак и под условом да се за то створи воља. Последице такве политике одразиле су се директно крајње негативно на положај и углед Србије и Црне Горе, односно, Србије, што показује и немогућност да се на међуна- родном плану заштите витални национални и државни интереси, посебно у погледу Косова и Метохије. Што се тиче Косова и Метохије, подвучено је да приоритетна обавеза наше дипломатије јесте да у свим приликама инсистира на обавези међународне заједнице да обезбеди стриктно поштовање и дослед- но остваривање резолуције Савета безбедности 1244 (1999.), која гарантује територијални интегритет СЦГ, и Кумановског споразума. Не постоје услови, нити погодности, под којима би, или због којих би Србија, уместо „суштинске аутономије" у оквиру СЦГ, требало да пристане на било какав вид независности Косова и Метохије - „условне", безусловне, фактичке, формалне, или другачије.

<artel.co.yu>

14

Српски престони град - Пећ, добио је име управо због великог броја пећина расутих по стенама које се налазе у близини живописног Ждрела где извире река Бистрица. Од примања хришћанства, у њима су се подвизавали бројни монаси - пустињаци, свакако Срби. Са оснивањем Архиепископије у Жичи (1219.), оне су припојене овом српском духовном средишту (на то указује и једна повеља краља Стефана Првовенчаног). Врло верованто већ тада, подигнута је црква Светих Апостола у Ждрелу, близу садашњег града Пећи. Ктитори ове цркве били су Свети Сава и други српски архиепископ Арсеније (Богдановић) - Сремац. У последњој деценији 13. века, Жичу су опустошили Татари и Кумани, који су напали Србију светећи се за један ранији ратни поход краља Милутина. Пошто је обнављање Жиче трајало предуго, архиепископи су за своју резиденцију узели цркву Светих Апостола у Хосну (ранији назив за Метохију).

Београдски форум ...

APTEJl, 15.4.2005.

око 35 хиљада Срба, 12 хиљада Рома (Цигана) и десе- так хиљада (скупно) Турака, Горанаца и „Бошњака”.

Паралелно су обнављањем Жиче, архиепископи Никодим и Данило градили су нове цркве уз Свете Апостоле, те је тако створен комплекс од 4 храма. Цркву Св. Димитрија подигао је архиепископ Никодим, а архиепископ Данило II је уз Свете Апостоле подигао и храм посвећен Богородици Одигитрији, заједничку припрату и црквицу Светог Никола (14. век). Ова целина, касније ће добити име Пећка Патријаршија, јер се архиепископи после завршене обнове Жиче нису вратили у своју резиденцију премда јој тај статус нису никада одузели. Током готово осам векова, главни храм Пећке Патријаршије, црква Светих Апостола претрпео је многе измене и преправке, што речито казује, да монашки живот овде никада није престајао, ни пред терором, злоделима и зулумима Турака и Шиптара. У континуитету, кроз читав XX век, као и сада у освиту XXI столећа, руље, и буљуци арнаутских зликоваца, терориста и нарко-дилера испољавају са ума сишавшу идеју да је сравне са земљом. Током задњег шиптарског геноцида (март 2004. године) било је чак и отворених претњи у томе правцу. Нужно је истаћи да свету Пећку Патријаршију чувају војници Кфора из италијанског контигента, од

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА CBET РАВНОПРАВНИХ

Iskra 1. maj 2005

јуна 1999. године. И то доста успешно. За разлику од њих, у доба комунизма и „брат- ства и јединства”, 16. маја 1981. године изгорео је конак (велики) у Пећкој Патријаршији. Ово злодело није никада разјашњено, мада је и онима најне- упућенијима било јасно да су пожар подметнули арбанашки терористи и сецесионисти. У тадањем Хвосну, готово сву обрадиву земљу и планинске ливаде које су служиле за испашу, Немањићи су поделили манастирима и црквама. Тако се на место топонима Хвосно, за целу ову област усталио назив Метохија. Тај топоним долази од грчке речи „метох”, која означава црквени или манастирски посед. Поред насеља Врела, 20 километара североисточно од Пећи, налазе се (или су се до марта 2004. године) налазили конзервирани темељи манас- тира Богородице Хвостанске. Вероватно је била изграђена још у трећој децениј XIII века, на темељима старе базилике (бази- лика - тип првих хришћанских цркава, саборна главна црква). Модел за њену градњу изгледа је била црква у Жичи. Када Српска православна црква постаје аутокефална, Свети Сава одређује овај манастир за седиште хвостанске епископије (1219.), а 1381. године ова епископија прераста у митрополију. Колико је познато у овом манастиру је столо- вало укупно 17 архијереја. Крајем 17. века манастир је запустео после Сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Убрзо после тога почињу да га руше и сасвим уништавају Османлије и Шиптари. Од малобројних предмета сачуваних из овога манастира, углавном грнчарије, посебно је занимљива плаштаница из 1300 и аер сликан од стране зографа Лонгина из 1597. године. Многи мермерни делови и декорација из овога манастира су пренети у Пећ и од њих је подигнуто турско јавно купатило - хамам. Остали грађевински материјал је „искоришћен” за градњу џамија по окол- ним селима., А за ову намену су коришћени и много- бројни надгробни споменици који су се налазили око манастира Богородице Хвостанске (нарочито села: Врело и Студеница). Манастир Долац се налазио на једном узвишењу изнад истоименог места (села) у околини Пећи. Према оскудним историјским подацима изгледа да је био подигнут у 14. веку и посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Иако напуштен, без конака и са оштећеном манастирском црквом, сасвим је уништен од арнаут- ских терористичких бандита 1999. године. Манастир Гориоч, лоциран је на Белој стени изнад Истока. Подигао га је српски краљ Стефан Дечански и посветио Св. Николи. Обнављан је више пута у 16. и 17. веку, пошто су га очигледно девасти- рали Турци.

године, а током II светског рата га баластичке банке користе као затвор за Србе. Спецификум је да овај манастир нема фреса- ка, али поседује врло вредне иконе. Богату збирку рукописних књига из овога манастира однео је 1856. године руски конзул и историчар Гиљфердинг у Санкт Петерсбург, где се и данас налази у Државној биб- лиотеци, па тако нису доступни шиптарским манијаци- ма. Манастир је недавно обновљен, а за дивно чудо у „кристалним мартовским ноћима” на Косову и Метохији није разорен ни оштећен. Манастир Будисавци се такође налази у близини Пећи. Посвећен је Преображењу Господњем. Није спорно да је настао у првим деценијама 14. века. Само неки верују да га је подигао краљ Милутин, док други његову изградњу приписују сестри краља Стефана Дечанског. Поуздано се зна, да је раније био метох Пећке Патријаршије, а обновио га је након османлиског разарања, 1568. године патријарх Макарије (рођени брат Великог везира Мехмед - паше Соколовића). Интересантно је, да су овај манастир обнављали 1682. године патријарх Арсеније III Чарно- јевић (вођ Сеобе Срба из 1689/90.) и првих деценија 17. века патријарх Арсеније VI Јовановић - Шакабента (вођ Сеобе Срба из 1737. године). Најзад манастир Будисавци је генерално обнављан и 1872., у доба архиепископа Мелентија. У XX столећи једно дуже време манастир Будисавци је био и парохијска црква да би касније постао опет ма- настир. У „заштити” овога манастира, приликом мартовског геноцида над Србима, а чињеним од припад- ника ОВК (УЧК) преоубучених сада у униформе Косовског заштитног корпуса (КЗК) и Косовских поли- циских снага (КПС) и „разоружаних” према речима енглеског генерала Мајкла Џексона (првог командан- та Кфора) учествовале су и три монахиње из свете Пећке Патријаршије. У селу Љевоши, која је ранија била прњавор (манастирско имање) свете Пећке Патријаршије више нема ни једног јединог Србина, а сву манастирску имовину су „конфисковали” Арбанаси. А некада у томе селу било је 6 српско православних црква и 1 манастир. Уопште казујући, докле иде та мржња Арбанаса према Србима, тешко је објаснити. Илити, чак и покушавати, дати тој мржњи било какво рационалне конотације. Стварно је ужасавајуће, али они су 1999. године „успели” чак да униште у Руговској клисури и пећине - испоснице из далеког 13. века. Разлог? Па у њима су некада обитавали Српски монаси. Село Гораждевац је једино чисто српско село на метохојиским просторима, наравно под заштитом италијанских војника. Од стране распомамљених Арбанаса је гранатирано у више навраата. А августа месеца 2003. године, над српском децом која су се купала у речици Дечанској Бистрици

Шиптарски разбојници га пљачкају 1903.

Iskra 1. maj 2005

15

Геноцид... су извршили прави покољ, из ватреног оружја. Двоје српске дечице је убијено, а десетак је тешко рањено. Злочин никада није разјашњен, али је познато да су његови директни наручиоци ратни злочинци: Хашим Тачи, Агим Чеку и Рамуш Харадинај, а могуће је и Ибрахим Ругова (по Американцима „балкански Ганди”). У светским медијима (ВВС, CNN) прошао је незапажено, а мало касније чак су и „шућут” тзв демократске светске јавности за њу добили Шиптари. Захваљујући највише вампирским прстима Кети Мортон (супруге „дипломате” и трговца оружјем Ричарда Холбрука) која је као новинарка објавила да је то био: „напад на албанску децу, којом приликом је настрадала једне девојчица (подразумевало се да нападачи наравно морају бити Срби, када то казује тако једна „угледна и објективна новинарка”)”. За време ове „Бартоломејске ноћи” на Косову и Метохији, најављиван је и фронталан јуриш арбанашких крда из Пећи и Призрена на Гораждевац. У селу Гораждевцу, а што је и посебан кури- озитет, постоји и црква - брвнара најстарија не само у Србији, него на целоме Балкану. Посвећена је Светоме пророку Јеремији. Недалеко од Пећи је и село Бело Поље. По окончавању „хуманитарног” бомбардовања српског народа, руље Арнаута из Албаније („сада су то етнич- ки Албанци”) су све Србе из тога села протерали, а мањим делом и побили. Све куће разрушили, цркву посвећену Ваведењу Пресвете Богородице из 16. века готово у целости уништили, а локално српско гробље претворили у депонију. „Међународна заједница” која се тобоже залаже за повратак Срба на Косово и Метохију почела је да „обнавља” ово село. И у село се вратило 30 Срба. Они су делимично обновили своју цркву, а започели су да поправљају и своје разрушене домове и огњишта. Иритирани повратком Срба, непрегледна гомила Шиптара из Пећи, 17. марта су добро наоружани јурнули и напали ово српско село. Аранђел Арсенијевић и Милутин Бачевић су задобили теже повреде од убода ножем и удараца металним шипкама, а збринути су у болници немачког Кфора у Призрену. Још десетак Срба из овога села је такође теже повређено. Они су били тражили од Кфора да буду пребачени у свету Пећку Патријаршију, да би је бранили од помахнутих Шиптара. Али, као што се и дало очекивати, немачки војници су одбили ову њихову патриотску и племениту жељу.

одмазде попалили све новоподигнуте куће Срба и до темеља су уништили делимично обновљену српску цркву Ваведење Пресвете Богородице. Дан касније (18. марта 2004.) у Пећи су уследиле масовне демонстрације разјарене Шиптари- је. У вандалској екстази у граду су запалили цркву Светог претече и крститеља Јована (подигнуту 1982.) са Старом митрополијом и парохијски дом. Исто су учинили и у оближној Пећкој Бањи, где су ватром сагорели цркву Св. Јована претече и крститеља. До мартовског геноцида 2004. године над Србима Косова и Метохије, „учинак” шиптарских теро- риста, убица, и трговаца „белим робљем”, дрогом (а вероватно и људским органима) под заштитом Кфора и Унмика (дакле САД) изгледао је овако: - протерано је етничким чишћењем 250 хиљада Срба и око 100 хиљада не-албанаца, - спаљено је између 40 до 50 хиљада српских домова, -

отето је готово 90% од целокупне српске имовине,

- уништено је 120 српских цркава и 7 манастира, извршена су 6842 напада шиптарских терориста (може се рећи да су у 95% били усмерени на Србе), у којима је убијено 1218, рањено 1374, а отето око 1300 особа (углавном Срба). За све ове задње се може кон- статовати да су сви побијени, - Шиптари су „попленили” и сву имовину, која је тре- бала да се „приватизује”, -

забранили су употребу српског језика и ћирилице, а

- преостале Срби (њих око 150 хиљада) сабили у гета, где немају никакву слободу кретења, а која стално и системантски чисти од српског живља. У Србији је 21. марта био дан жалости и све заставе су биле спуштене на пола копља. Ово није важило за Српску Војводину, где живи од укупног броја становништва најмање 90% Срба. Ко је одгово- ран за овај „пропуст” није утврђено! А готово истовремено у Панчеву, на згради Скупштине Општине, извесни Ненад Живковић, главни и одговорни уредник локалног листа „Панчевац” и нека Дуња Сашиђ, технички уредник истог гласила, затечени су у писању парола подршке Албанцима (тј. Шиптарима). Са ауто - лаком су исписивали: „Живело српско - албанско пријатељство” и „Не дамо наше пријатеље Албанце. Војвођани”!

Др Војислав Недељковић

У селу Бело Поље, у сукобу између хиљада Арбанаса са тридесеторицом Срба и нешто италијан- ских војника, погинуо је и један Шиптар, бивши (а и садашњи припадник ОВК). У самоодбарани су га убили Италијани. Када су из села евакуисани Срби - повратни- ци и војници Кфора (Италијани), онда су Арнаути у знак

Дође тако неко лудо време кад паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати Иво Андрић

16

Iskra 1. maj 2005

SRBIJA NA METI SEKTAŠA Sekte, prognane iz zemalja Evropske unije, u nedostatku regulative našle utočište u našoj zemlji.

U Beogradu deluje oko 200 sekti, a ceni i se da u SCG ima oko 385.000 članova raznih sekti, od kojih je trećina nastanjena u Beogradu. Za registraciju udruženja kod nas potrebno je deset potpisa, a u Austriji deset hiljada potpisa. Za razliku od naše, u većini zemalja Evrope program organizacije prolazi kroz detaljnu proveru državnih stručnjaka.

Krajem novembra prošle godine u porodičnom stanu u Bulevaru kraija Aleksandra u Beogradu sin je ubio oca, i „spakovao” ga u zamrzivač. Prema rečima najbližih rođaka, ispostavilo se da je bio duševni bolesnik i pripadnik neke sekte.

Na adresu Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici, krajem prošle godine, stiglo je anonimno pismo da će na „velikoj crnoj misi” jedno dete biti žrtvovano... Devojka iz Bačke Palanke, student među najboljima u klasi, odbacila je porodicu i prijatelje, i pridružila se pripadnicima jednog „pokreta”. Majka je slučaj prijavila policiji i pokušala da razgovara sa glav- nim u sekti, ali ništa nije pomoglo.

Satanistički kult Како to radi Evropa Francuska, Belgija, Austrija, Italija i Španija izradile su studije na nivou države o stanju sekti u svojoj zemlji nakon čega su preuzeli određene mere. Francuska vlada, koja je među prvima donela i zakon prema kome je definisano šta je sekta, formirala je međuministarsku misiju za borbu protiv sekti koja je direktno podređena predsedniku vlade, kaže dr Petrović.

Ko zna da čita između redova Prema popisu stanovništa iz 1991. godine, broj pripadnika koji su se izjasnili da pripadaju netradicional- , nim verama bio 5.333. Popis stanovništva iz 2002. godine pokazao je da se taj broj „рорео” na 18.768, dok . se 1.003 stanovnika izjasnilo kao pripadnici nekih od istočnjačkih kultova. Pri tome, činjenica da 300.000 Ijudi koji su pitani, a nisu se izjasnili o veroispovesti, prema Mijaljeviću je vrlo indikativan podatak, ko zna da ga tumači.

Avgusta prošle godine na pravoslavnom hramu Svetih novomučenika u Kragujevcu sprejom je iscrtan đavo, naopako okrenut krst i tri šestice. Kragujevačka policija navela je da „nema podatke o organizovanom delovanju nekog satanističkog kulta” i ocenila da je reč o pojedincima i manjim grupama.

Mesec dana kasnije, na gradskom groblju u Jagodini otvorena su dva dečija groba i grobnica jedne odrasle osobe.

sa obaveznom pločicom na desnom reveru sakoa na kojima je ispisano ime mladića, danima po Beogradu dele „pozivnice” za besplatno učenje engleskog jezika. Oglasi u štampi, na banderama pored autobuskih stani- ca, ispred Domova zdravlja, tiskaju se sa raznim ponudama kako da „spoznate sebe, budete najbolji u poslu, rešite probleme, zaradite pare...”

Prema podacima MUP-a Srbije, zaključno sa decembrom 2000. godine, procenjeno je da u Beogradu ima 12.000, a u celoj Srbiji oko 150.000 pripadnika raznih kultova i sekti. Na području Beograda, danas pos- toji oko 200 sekti i njihovih ogranaka koji imaju oko 50, dok na teritoriji Srbije raspolažu sa više od 400 objekata. Procenjeno je da u proseku, blizu 200 misionara iz stranih zemalja godišnje poseti Srbiju, a da u SCG ima oko 385.000 članova raznih sekti od kojih je trećina na- stanjena u Beogradu. Članstvo je zvanično registrovano u 64 sekte, dok je 250 neregistrovano. Problem je, kako tvrdi jedan ekspert za ovu oblast, što sekte krivično-pravno ne pos- toje, pa kada policija i naiđe na očigledne dokaze da je ubistvo ili samoubistvo učinjeno pod prisilom nekog kulta, jednostavno nema mehanizme da reguje. Tako većina grupnih, porodičnih ubistava i nelogičnih samoubistava, ostaje nerešeno. Isto važi i za tužilaštvo, ili i za sudstvo.

U svim porama društva - Problem sekti, kultova i sličnih organizacija kod nas postoji već trideset godina, s tim što je sve ozbiljniji poslednjih petnaest godina. Zakonski, ta problematika nije uredena, Zakon o verskim zajednicama ne postoji, a Krivični zakon ima samo dva-tri člana koji mogu deli- mično da „pogode” samo neke ozbiljnije organizacije. Kada smo videli da je u proceduri zakon o verskim zajed- nicama, napravili smo mali predlog, kao dodatak ovom zakonu i dali ga parlamentarnim političkim partijama, SPC, i Ministarstvu pravde. čekamo reakciju. Sekte su utkane u gotovo sve pore našeg društava i vrlo je bitno da obratimo pažnju na ovu destruktivnu pojavu - upozo- rava Slađan Mijaljević, predsednik Udruženja građana “Istina.”

Direktnim delovanjem sekti ili pojedinaca, koji šire destruktivna učenja, do sada, je prema rečima Mijaljevića, stradalo preko 150 osoba, dok je broj onih čije je zdravlje privremeno ili trajno oštećeno životom u sektama mnogo veći. U Srbiji ne postoji nijedna instituci- ja koja bi se bavila ovim problemom, ni prevencijom, niti lečenjem posledica sektaštva.

Koliko je kod nas situaci- ja „opuštena”, ilustruje i primer od pre dve godine kada su usred Beograda, lideri raelijanskog pokreta iz Kanade održali Kongres.

Obrede u okvir zakona Udruženje građana “Istina” navelo je negativne pojavne oblike koje treba zakonski regulisati. Prema nji- ma to su organizacije, formalno ili neformalno regi-

Sanduci su otvoreni, a krstovi zapaljeni... Golobradi mladići, u tamnim odelima i belim košuljama,

Iskra 1. maj 2005

17

Srbija na m e t i . . . strovane, koje koriste neznanje ili trenutnu slabost svojih članova, obavljaju mentalnu manipulaciju dovodeći ih do psihičke ili fizičke zavisnosti. Takođe, u Udruženju navode da treba sankcionisati obrede, rituale, metode učenja ili tehnike mentalne manipulacije, koje dovode do oštećenja zdravlja, nebitno da li ga sprovode pojedinci ili grupe.

Ovaj pokret inače zastupa tezu ,,da su život na zemlji stvorili vanzemaljci, kloniranjem” a njihova kom- panija je, prema njihovim tvrdnjama, već klonirala 13 beba, (kloniranje Ijudi je naredbom Ministarstva zdravlja zabranjeno 2002. godine, do donošenja zakona iz ove oblasti). Na ovaj skup reagovao je jedino Etički komitet Srpskog lekarskog društva, navodeći da raelijanci zloupotrebljavaju „rovitost našeg društva, pokušavajući da regrutuju labilne i neverne pojedince i grupe”. S druge strane, činjenica da evropske zemlje ovu oblast drže pod strogom kontrolom, rad nekih sekti su zabranile ili strogo ograničile, dovela je do svojevrsnog „prelivanja” tih organizacija na prostore centralne i istočne Evrope i Balkana.

Sekte su međunarodni problem i stručnjaci Evropske federacije za istraživanje i informisanje ih treti- raju kao vid „nadnacionalnog kriminala”, kaže profesor dr Bratislav Petrović, član Međunarodne organizacije za borbu protiv sekti.

- Sekte imaju cilj da unište Ijudske slobode, slo- bodu svesti, verovanja, mišljenja, Ijudska prava, pravo na život, zdravlje. Kod nas postoji impozantan nivo ne- znanja onih koji treba da donesu odluke kako da zaštite svoje građane od svojevrsnog mentalnog kriminala.

U rezoluciji Evropskog parlamenta iz 1996. godine, određene sekte, kao delovi međunarodne mreže koje operišu u EU, i obavljaju nelegalne i kriminalne aktivnosti, bave se seksualnim zloupotrebama, oduzi- manjem slobode, trgovinom Ijudima, i ilegalnom medi- cinskom i farmaceutskom praksom, označene su i sankcionisane. Dakle, Evropa je organizovana u odbrani građana od sekti. Sekte se kad nas kriju iza paravana religijskih, filozofskih, lažnoterapijskih, psiholoških i komercijalnih organizacija, tako da nije lako dešifrovati šta se iza koje krije.

Primera radi, i kod nas i u Evropi imali smo humanitarnu organizaciju pod nazivom „Božija deca” iza koje se krio lanac pedofilije. Kada je demaskirana, brzo su se snašli i sada deluju pod nazivom “Porodica Ijubavi”, opet čedno ime objašnjava dr Petrović.

Humanitarni „radovi” EU kažnjava sektaštvo, Srbija medije Kazna za bavljenje sektaštvom u nekim zemlja- ma EU je tri godine zatvora i 400.000 evra. Ukoliko državni organi utvrde da je cilj sekte bio održavanje za- visnosti, onda se kazna pojačava na pet godina zatvora i 800.000 evra. Sada je u EU u proceduri predlog da se za delovanje neke sekte zatvorska kazna poveća četiri puta, znači 20 godina robije, bez novčane kazne. Kod

18

САБРАНА ДЕЛА ДИМИТРИЈА B. ЉОТИЋА 12 КЊИГА

МОГУ СЕ У СЦГ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 0113582 179 (Од 14 до 20 ч.) ЦЕНА КОМПЛЕТА (12 КЊИГА) (Просечан број страница по књизи - преко 350) БРОШИРАН ПОВЕЗ 100ЕВРА ТВРД ПОВЕЗ 120 ЕВРА ИЛИ ЕКВИВАЛЕНАТ У ДРУГОЈ ВАЛУТИ

Плус поштарина за европске и прекоморске земље.

nas, zbog nepostojanja zakona, svaka organizacija, koja bi se nazvala sektom, može da tuži za klevetu, pa iako se zna da neke od najdestruktivnijih sekti nesmetano rade kod nas, zbog mogućnosti podizanja tužbe, ne smemo da navedemo imena organizacija pod kojima deluju. Takođe, iz istih razloga i navođenje verskih orga- nizacija i zajednica koje nemaju uporište ni u jednoj priz- natoj konfesiji za posledice bi moglo da ima tužbu protiv medija, za klevetu.

U Srbiji od devedesetih najzastupljenije su takozvane sinkretističke sekte, mada ne zaostaju ni psi- hološke, komercijalne kao i razni pseudoalternativni medicinski pokreti.

- Registracija bilo koje sekte kod nas odvija se prema opštem statutu, kao i za sva ostala udruženja. Dovoljno je da, u drugoj ili trećoj rečenici, navedu da će svoj rad zasnivati na nekim recimo humanitarnim radovi- ma, ili istoriji, sociološkim istraživanjima, i da uz deset potpisa ozvaniče svoje postojanje.

Pare im nikad ne predstavljaju problem, jer se finansiraju spolja iz matičnih kuća - kaže Mijaljević.

Poređenja radi, u Austriji je potrebno deset hilja- da potpisa kako bi se neko udruženje registrovalo, dok u većini zemalja Evrope program organizacije prolazi kroz detaljnu proveru državnih stručnjaka. đakon Vladimir Lj. Vićentijević smatra da problem treba lokalizovati, kao i da je stav crkve nezaobilazan, ali da je u rešavanje prob- lema potrebno uključiti sve državne strukture, kao i pri- padnike drugih priznatih konfesija.

- Pitanje je koliko smo svi mi kao društvo, pa i sami sveštenici, obučeni da se borimo sa ovim proble- mom. Crkva se sa svoje strane, tribinama i lokalnim časopisima trudi da da značaj toj problematici, ali da li je to dovoljno. Bitna je saradnja između sveštenika, psi- hoterapeuta, psihijatra i ostalih, jer često se dešava da neko ko je izašao iz neke sekte sada ne želi da dođe u crkvu plašeći se da je to opet neki okov, stega.

Prema tome, smatram da bi formiranje timova gde bi svi bili uključeni mogao da pruži neke rezultate - objašnjava đakon Vićentijević.

Glas javnosti, 3. 4. 2005.

B. Ristić

Iskra 1. maj 2005

60-ГОДИШЊИЦА КОЧЕВСКЕ ТРАГЕДИЈЕ Маја и јуна месеца ове 2005. године, навршава се пуних 60 лета од великог злочина који су Брозови комунисти починили у Кочевским шумама над обе- зоружаним словеначким домобранцима, српским добровољцима и Ђуришићевим четницим, које су Енглези на превару у затвореним вагонима, предали Титовим партизанима. Без ислеђења и суђења, ово робље бездушно су побили Брозови комунити. Међу стрељаним били су и невина деца, жене и старци.

ПОДИЗАЊЕ СПОМЕН ПЛОЧЕ ПОБИЈЕНИМ ДОБРОВОЉЦИМА НАД ЈАМОМ У КОЧЕВЈУ

Данима и ноћима словеначке горе и шуме одјекивале су од смртоносних митраљеских рафала. Ту је побијена најлепша младост Словеније, Србије и Црне Горе. Ту су, како пева добровољачки песник Матеја Матејић, када су их „косили рафали”: „Брат до брата, друг до друга, ви сте Загрљени чврсто ћутке пали; Нисте клели, јаукнули нисте”. И морало је проћи пуних педесет године, када је отворена централна Кочевска јама и када је 27. маја 1995. године по први пут служено опело невино поби- јеним кочевским жртвама. Опело су служили српски свештеници из Словеније и некадашњи другови поби- јених протојери Милан Бајић и Матеја Матејић, протођакон Милан Дарда, јеромонах о. Максим, (Продановић) и о. Митрофан Хиландарац у присуству стотине сабораца из Аустралије, Јужне Америке, Сједињених Америчких Држава, Канаде, Енглеске, широм Европе и Србије. По први пут планинама, шумама и дубравама Словеније орила се молитва „Со свјатима упокој и вјечнаја памјат”. И први пут је гроб- ница окађена и вином преливена. Те, 1995. године, откривена је само та једна једина гробница. Али тог ходочашћа основан је Одбор за проналажење гробница комунистичких жртава у Словенији. Захваљујући томе Одбору, који је признат од надлежних словеначких власти, до данас - за про- теклих 10 година откривено је 150 масовних гробни- ца. Године 1995. је на Кочевском Рогу био подигнут само велики дрвени крст са распетим Христом на њему, а данас је ту подигнута капела, коју је прошле године осветио умировљени Београдски бискуп Перко, док су на многим гробницама подигнути крстови, те народ суботом и недељом похађа гробнице, пали свеће и кандила и свештеници држе помене и опела. Захваљујући новооткривеним гробницама, пронађене су кости и побијених Црногораца, те сада долази народ из Црне Горе и пали свеће, држи опела сродницима. Словенија је у наше дане постала једно огромно светилиште, где силан народ долази на гробнице као на највсветија места. Словеначки песник Иван Корошец је испевао ових дана поему, где у задњој строфи стоји: „СЛОВЕНИЈО! Нежно их привиј на своје срце заштитнички их чувај у своме наручју те бисере: твоје семе за нову младост." Нека им је слава и хвала! БораМ. Карапанџић

На иницијативу нашег друга добровољца Давида Петровића који је до пре неколико година био у Енглеској, а сада живи у Србији, и свесрдним посредством нашег недавно преминулог друга Јовице Милетића, још од половине прошле године ради се на изради ове плоче и припремама за њено постављање надјамом. Плоча је рађена у Србији. Каоштоможеда се види на фотографији, плоча је сада готова. Добијено је одобрење словеначких надлежних власти за њено постављање. Намера је друга Давида, да са мајсторима који су плочу радили, крајем априла о.г. посети Кочевје и постави и освети плочу над јамом. Плоча ће бити на постољу у висини погодној за њено читање и разгледање. Тако ће наши побијени друговимученици, ако да Бог, о 60. годишњици злочиначког стрељања, имати свој споменик. Све трошкове израде плоче и њеног постављања поднело је Удружење срп- ских добровољаца. Надамо се да ћемо у наредном броју Искре моћи детаљније да известимо о самом постављању плоче над јамом.

Искра

Iskra 1. шај 2005

19

Шест година после..

ПОСЛЕДИЦЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА УРАНСКИМ ОРУЖЈЕМ СРЈ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Бомбардовање Савезне Републике Југосла- вије, које је почело пре шест година, 24. марта 1999. године и трајало непрекидно 78 дана, уз велике људске жртве и велика разарања земље, нанело је огромне, непроцењиве и непоправљиве штете нашем еко-систему, који је важио за један од најчистијих у Европи. Нарушено је будуће здравље нашег ста- новништва са несагледивим последицама по здравље и нашег потомстава. НАТО агресија на СР Југославију представља једну од најсрамнијих страница у историји међународ- них односа и суноврат савремене цивилизације у дру- гој половини XX века. Брутална агресија најмоћније војне алијансе на свету предвођене САД није била само насртај на територијални интегритет и су- вереност једне независне државе, већ је пред- стављала највећи ударац Уједињеним нацијама и Савету безбедности као највишим ауторитетима за очување мира и безбедности у свету. Треба јасно и недвосмислено истаћи да је НАТО алијанса на нашим просторима извршила експеримент in vivo, како би испитала рушилачко дејство свог (новог) оружја и његов утичај на здравствено стање људи у току и после бомбар- довања. Против нас је вођен специјални хемијски и радиолошки рат који је имао за циљ уништење људи и њихових добара. Муниција са осиромашеним ураном запрљаним плутонијумом, коришћена је на просторима где живи углавном српски народ. Коришћењем муниције од осиромашеног урана, нискоенергетског нуклеарног отпада, угрожено је здравље не само припадника МУП-а и Војске Југославије, (СЦГ) већ и становништва у непосредној околини операција дејства и трајно је контаминирана животна средина. У свему томе нису занемарљиви ни ефекти психолошког притиска који је у јавности увек присутан када се ради о нуклеарном зрачењу. После ратних дејстава оваква настала ситуација се може декларисати као радиолошки удес. Повећање броја оболелих од разних малигних болести, тешкоће у зачећу, повећање броја спонтаних побачаја, повећан број деце астматичара, али и стари- јих особа, драматично су сведочанство „хуманитарног" деловања бомбардерске НАТО мисије, „Милосрдног анђела” после 6 година. Армија САД развила је муницију са осиромашеним ураном (ОУ) за топ 25 мм (85 грама урана), авионски топ 30 мм (298 грама урана) и тенковске топове 105 и 120 мм ( од 2,2 до 4,9 килогра- ма урана). При удару уранског пројектила у чврсту препреку ствара се висока температура и око 10% урана сагорева у ураноксид, а 70% прелази у стање аерозола. Величина аерозолних честица урана је око 5 0м. Ове честице контаминирају околну средину, могу се унети у организам удисањем или храном, а зависно од метеоролошких услова, могу се разносити на веће удаљености (до 40 км). Оксиди урана су делимично растворљиви у води, па могу да контаминирају

20

подземне воде, а преко биљака да доспеју у ланац исхране људи. Муниција са осиромашеним ураном има трајне последице по становништво и после престанка ратних дејстава, јер време полураспада нуклеида (радиоак- тивних продуката сагоревања осиромашеног урана) на терену износи 4 милијарде година. Отуда је ова муни- ција забрањена резолуцијом Подкомисије за превен- цију дискриминације и заштиту мањина при Комисији УН за људска права из 1996. и 1997. године. Када је 2001. године разматран предлог у Уједињеним нација- ма да се муниција са осиромашеним ураном забрани за коришћење, наш амбасадор при УН, господин Шаховић био је уздржан и наравно није ни реч прозборио о ужасним последицама такве муниције по народ земље коју представља. Командант НАТО снага, Џорџ Робертсон је изјавио 2000 год. да је на Космету, на локацијама према Албанији гађано 112 локација, а ван Космета 89 локација. По локацији је пало 15 - 396 килограма урана. На југу Србије према подацима Војске Југославије, које је потврдио и еколошки тим Уједињених нација, постоји шест зона уранске радиоактивности које су ракетиране током НАТО бом- бардовања. На подручју бујановачке општине ре- гистроване су четири такве зоне, а у општинама Врање и Прешево по једна. Деконтаминација тлаје мукотрпан, спор и скуп посао, што спроводе АБХО спечијализоване јединице ВЈ (СЦГ), уз сарадњу са Институтом из Винче. Деконтаминација тла је поред великог напора изузетно скуп посао. За чишћење земљишта на које је бачено преко 30 тона осиромашеног урана потребно је 4 до 5 милијарде долара. За деконтаминацију четири локалитета око Врања потребно је обезбедити око милијарду долара. Прво се детектује тле и проверава се да ли је контаминирано. Затим се пажљиво сакупљају делови од метака: кошуљице, које су од дуралуминијума, остаци пенетратора, или пак цео неоштећен метак, ако је пробио меку подлогу и задржао се на дубини до 1 метра. Сав извађени радиоактивни материјал се брижљиво сакупља, као и земља око њега, ставља у бурад специјално направљену за ту намену и одлаже се на за то предвиђено место (у овом случају у Винчи). Међутим, запажено је да је метак изузетно подложан корозији, мрви се и његови делови продиру дубоко у земљу чиме опасно угрожава подземне воде. Уколико удари у тврду подлогу, долази до фрагментације, паљења пенетратора, настајања аерозола и веће кон- таминације. Пљачковица, брдо изнад Врања на коме се налази репетитор, гађано је великим бројем метака са ОУ. Подлога на брду је каменита и омогућавала је паљење метка у и распршавање контакту са чврстом површином радиоактивног аеросола на велике

Iskra 1. maj 2005

удаљености. Обрађено је 1500 м2 простора, на коме је измерена радиоактивност изнад 200 Bq/kg. Испод 200 Bq/kg се сматра да тло није контаминирано. У близини Врања је гађано Братоселце и Боровац близу Бујановца. На овом простору контаминација је износи- ла 1800 до 24300 Bq/kg. У току лета 2004. године, на овом подручју је војска СЦГ у из Винче отпочела сарадњи са стручњацима деконтаминачију тла. Из око- лине Братоселца, које је имало велику контаминацију, уклоњено је 324 пенетратора, 304 кошуљице; укупно око 40 килограма материјала и прикупљено је 2800 килограма контаминиране земље, што је све одложено у депонију у Винчи. Очишчено је такође и брдо Пљачковица код Врања и уклоњени су сви потенци- јални извори опасности од зрачења и могућег загађења земљишта и подземних вода. Потпуно је очишћен рт Арза у Црној Гори, где је контаминираност на очишћених 7800 м2 износила 2350 Bq/kg. На Луштици, војном полигону, измерена је радиоактивност 7000 Bq/kg. Са Луштице је отклоњено 258 пенетратора, 78 кошуљица, и 75 килограма земље. Приликом контроле после бомбардовања, код 29 људи из села Братоселце пронађено је неколико стотина пута већа концентрација урана у организму од нормале. У 90% контролисаног становништва примећене су промене на генетском материјалу с тим што се не могу са сигурношћу приписати последицама урана. На испитивању биолошких аспеката деловања уранске муниције, на Војномедицинској академији у Београду, ради се систематски (практично од завршетка бомбардовања до данас). Чињенице су експериментално и научно потврђене, али је време од контаминације и број оболелих од малигних болести још увек недовољно за статистичку обраду података, с обзиром на то да се ради о болестима са дуготрајним временом развоја. Ипак, примећен је пораст броја оболелих од разних врста карцинома. Ни стручњаци из САД не знају шта тачно изазива у живим бићима муни- ција од осиромашеног урана. После акције на Ирак констатовано је да је оружје од осиромашеног урана војнички гледано, ефикасно, али опасно. Не могу да се до краја дефинишу штетни ефекти осиромашеног урана, односно да се сврстају - или у само хемоток- сичне или само радиотоксичне, јер је уран, поред радиоактивности, и веома токсичан, нарочито његова шестовалентна једињења. честице урана су а емитери, што је, уколико доспеју у организам, веома штетно и опасно по здравље. Извори контаминације после деловања муниције са ОУ су: из подземних вода, из ваздуха, јер ветар преноси честице аеросола после паљења, али их такође има и у прашини на гађаним просторима. Једињења урана могу доспети у организам човека инхалацијом и дигестивно. Рањавање војника са У238 изазива контаминацију преко ране. Ингестијом (гутањем) мање од 5% унетих честица аеросола се ресорбује, а 95% се елиминише кроз бубреге. Уколико се честице радиоактивног аеросола удахну, доспевају у плућа, везују се за крв, део се излучи преко бубрега, а део се таложи у бубрезима, костима, јетри. Уран се никад не елиминише у потпуности из организма. Остаје у организму веома дуго, а код деце се спорије елими- нише и тиме је много штетнији. Деловање урана у орга- низму изазива бубрежну инсуфицијенцију. После веома дугог периода (20-25 година), настају касне последице - малигне промене, најчешће карциноми бронха,

Iskra 1. maj 2005

остеосаркоми, леукозе, тумори јетре. Ефекти примене и деловања на живу силу и цивилно становништво су фатални, јер долази до дугогодишњих генетских и канцерогених промена проузрокованих радиоактивном контаминацијом. У контакту са остацима пројектила од стране неупућеног становништва, услед присутне радиоактивности, промене на кожи видно се манифестују за мање од 80 сати. У Републици Српској је после бомбардовања осиромашеним ураном дошло до повећања броја оболелих од канцера, о чему постоје званични меди- цински подаци из УН мисија. Ваздушне снаге САД заједно са другим НАТО чланицама су користиле осиромашени уран против српских војника у Републици Српској у августу и сеп- тембру 1995. године. Према НАТО изворима од 5-11. септембра 1995. године њихови авиони су испалили 5 800 граната са осиромашеним ураном у близини Хан Пијеска и Хаџића. Више од 90% укупне такве муници- је испаљено је по српким положајима. НАТО алијанса је испалила 2400 метака са осиромашеним ураном на војне базе у Хан Пијеску и његовој ближој околини, а 1500 комада испаљено на тенкове близу Гривца . Мерењем контаминираности тла, истраживачи при Уједињеним нацијама еколошког програма (УНЕП), су констатовали присуство осиромашеног урана у узорцима воде, ваздуха и земље узетих из Хаџића и Хан Пијеска 2002. године. Нађена је прашина од осиромашеног урана, као и заостала муниција са ОУ, која се налазила у погођеним кућама у Хаџићима. У Хаџићима су такође нађена 2 бунара чија је вода садржавала мале количине ОУ и то 10 година после конфликта. У Хан Пијеску у касарнама војске РС нађена је прашину ОУ у зградама и тенковима, као и на осталој војној опреми. Ово значи да је загађење и даље присутно и да је трајно, уколико се има у виду период полураспада урана и његових изотопа. На овим просторима је повећан број малигних обољења. Незванично се сазнаје да је и код нас забележен пораст броја оболелих од леукемије код младих људи, што се доводи у везу са бомбардовањем осиромашеним ураном. Посебно забрињавајући пораст је на територији врањске општине, где је обољевање повећано. Коначну реч о томе имаће медицински стручњаци, који раде на обради података о обо- љењима проузрокованим радиоактивним пројектилима. Разлози бомбардовања СРЈ не могу се сма- трати „хуманим", нити ради „спаса" албанског становништва. Јер да је тако, не би се жестоко бом- бардовале осиромашеним ураном баш оне територије на Космету на којима највише живе Албанци, и рејони Бујановца и Подујева, где такоде живи велики број албанског становништва. Ово изазива сумњу за покушај систематског уништења будућих генерација албанског становништва, чији је прираштај међу највећим у свету. Погубне последице оваквог наума (уколико је и постојао), већ су видљиве: велики број албанског становништва је оболео од карцинома, а потомство се рађа са великим деформитетима. Свака четврта жена на Космету је приморана да изврши побачај, због сумњи на деформитет плода, што је до сада било незабележено. Подручје Србије је пре бомбардовања спадало у чиста станишта, незагађене природе и чистих и неза-

21

Последице бомбардовања ... гађених извора воде. Током ратних дејстава НАТО алијансе, еколошка слика у Србији се променила на горе. Биодиверзитет у Србији је током ратних дејс- тава био посредно и непосредно изложен вишеструким негативним физичким радиолошким и хемијским ефектима. Вршена је обимна и кон- тинуирана деструкција копнених и водених станишта. Гађани су поред осталих делова Србије и њени национални паркови и заштићени природни локалитети. У њима су јединке, делови популације и делови станишта, масовно уништавани. Угрожене су ретке врсте птица, јер је бомбардовање било у време њиховог излегања, шумским пожарима изазваним бомбардовањем угрожене су шумске заједнице, јер на таквим местима нестају сложеније врсте и уступају место једноставнијим, простијим облицима. Непосредним ратним ефектима поремећена је популациона структура врста (биљака, ретких птица, шумских жи- вотињских врста). Биодиверзитет као феномен укључује разноврсност еколошких интеракција који су се у дугогодишњој еволуцији успостављале између различитих органских врста и које чине основу посто- јања сложености, стабилности и функционисања, како сваког појединачног еко-система, тако и опстанка будућности и еволуције сваке органске врсте, па и хомо сапиенса. Ефекти ратних дејстава на екосистем- ском биодиверзитету Србије су направили велику штету, чије ће последице дуго да се испољавају на сав живи свет на нашим просторима. Свет се није узнемирио због учесталих обоље- ња становништва чија је територија бомбардована осиромашеним ураном, али се веома узнемирио на вест да је међу француским и италијанским војницима који су боравили на територији Републике Српске и Космета после доласка снага Кфора, много оболелих од леукемије, хоџкиновог синдрома, малигних тумора. Бомбардовање војних и цивилних циљева 1994. и 1995. године у Републици Српској и 1999. године у Србији осиромашеним ураном, проузроковало је смрт 34 војника оружаних снага Италије и 38 франчуских војника као и стотине умрлих цивила, Срба, Муслимана и Албанаца. Оболели су и војници из Холандије и Немачке. Американци су своје трупе сместили на најмање загађену територију, јер су знали тачно која су места гађана муницијом од ОУ.

болести, али како истичу лекари Института за онкологију у Сремској Каменици, у очекиваним размерама. Ситуација није алармантна, кажу лекари из овог Института. Поређењем резултата од 1989. до 2001. године, тим који води академик др Војин Шуловић потврдио је да је репродуктивно здравље у Србији заиста угрожено. У анкети од 38 великих цен- тара са породилиштима у Србији учествовало је 30 установа. Регистровано је повећање запаљенских процеса, малигних болести грлића и тела материце, више доброћудних тумора материце и јајника. Такође је запажено да опада број порођаја, а све учесталији су спонтани побачаји или рађање деце са малформација- ма. Употреба муниције са осиромашеним ураном представља повреду основних принципа међународног хуманитарног права. Ти принципи се односе на забрану коришћења оружја којим се наносе непотребна раза- рања или сувишне патње становништва, која изазива- ју неселективна дејства, односно дејства против лица која не учествују у ратним операцијама, угрожавање територија неутралних земаља, које нису у сукобу. Такође је забрањена употреба загушљивих, отровних, и сличних супстанци, укључујући и биолошка средства и ону муницију која проузрокује опсежна, дуготрајна и озбиљна оштећења природне околине. Ови принципи међународног хуманитарног права су дефинисана почетком 19. и 20. века следећим документима: Хашким конвенцијама из 1899. и 1907., женевским конвенцијама из 1923, 1925 и 1945. године и Статутом Међународног војног суда у Нирнбергу. Касније су ове конвенције допуњене забраном коришћења нагазних мина, (Женевска конвенција 1998. год.) као и забраном употребе касетних бомби. Бомбардовањем наше земље које је извршио НАТО савез коме тако здушно стремимо, сви наведени принципи су погажени. На нашој територији се одвијао монструозни ратни злочин и експеримент у коме су, поред бомби са осиромашеним ураном, коришћени пожари на хемијским постројењима, услед којих су настајала отровна хемијска једињења слична бојним отровима, али са продуженим дејством. Погубне последице експеримента ,,in vivo” цивилизованог евроатлантског пакта биће нажалост све присутније и све теже по здравље нашег становништва. ОГЛЕДАЛО, 17.3.2005. Др Мирјана Анђелковић Лукић АРТЕЛ, 3.4.2005.

Међутим, у Италији и Француској овај здравствени скандал се заташкава. У Француској је највећи број умрлих војника, али се о томе не говори у медијима јер је Француска једина земља у ЕУ која производи муницију од осиромашеног урана и то кали- бре за топовску муницију, од 105 до 155 мм. У односу на период од пре десет година и код нас је регистрован пораст малигних обољења као и већи проценат деце која се рађају са урођеим анома- лијама. Да ли је то пооследица деловања осирома- шеног урана тешко је доказати јер у нашој земљи не постоје фини и прецизни уређаји који могу да детекту- ју веома мале дозе зрачења ни да утврде врсту радиоактивног зрачења: алфа, гама, или бета. У Војводини се такође бележи раст малигних

22

Svilanović nudio nezavisnost Kosova i Metohije. Bivši šef diplomatije Srbije i Crne Gore Goran Svilanović priznao je danas da je od američkog diplomate Ričarda Holbruka zatražio nezavisnost Kosova i Metohije. On je, povodom izjave funkcionera Demohrišćanske stranke Milana Protića da je Svilanović Holbruku na jednoj večeri rekao "oslobodite nas Kosova", potvrdio da je tu bio i Protić. "Recimo, ja kažem da je Milan u pravu", izjavio je Svilanović BK TV. Svilanović, sada član Međunarodne komisije za Balkan rekao je da svi govore o "nezavisnosti" a da niko ne pos- matra mnogo dublje dokument prema kojem Kosovo možda ni za desetak godina ne bi trebalo da ima puni međunarodni subjektivitet.

(B92, 18.4.2005).

Iskra 1. maj 2005

Ревизионизам у савременој српској књижевности (102)

ПРЕСТУПНА ГОДИНА ЖАРКА КОМАНИНА

Угледни савремени српски писац, Жарко Команин (1935-), објавио је неколико романа, књига приповедака и драма (в. Искру, септембар 1996). Важи за једног од најсмелијих писаца јер се хватао у коштац са проблематичним темама које су често биле табу. Његов рани роман, Преступна година\ бави се таквом једном темом у време када је Комунистичка партија Југославије још увек држала земљу под чврстом контролом. Радња романа одиграва се у селу Црнишу у Црној Гори, преступне 1948. године, која је по много чему симболична за Комунистичку партију и за народ. Команин користи прилику да покаже како је поразан утицај сукоб са Бољшевичком партијом и избацивање југословенске Комунистичке партије из Коминформа имао за Југословене. Треба се сетити да су комунисти хтели да заведу свој стриктни режим одмах после преузимања власти 1944. године, али да их је сукоб са Информбироом приморао или да успоре испуњење својих намера или да мењају планове. Последице за народ биле су такође тешке, јер их је промена курса збуњивала до те мере да нису знали како да се понашају и шта да очекују. Све се то лепо види и одражава на главним карактерима романа. Главна личност је Илија Рађевић, Петров син, носилац многих титула у партијској хијерархији. Он је постао бог и батина у селу после доласка комуниста на власт. Он је о свему одлучивао, врло често на нај- грубљи начин, схвативши да је победом комуниста он, као њихов представник, добио сва права да влада како он мисли да је потребно за Партију и за народ. Највећег непријатеља Илија види у религији. Како каже један Црнишанин, „Над Пековим гробом, Илија Рађевић држи лијеп говор. Али звона испред цркве Светога Аранђела не звоне. Не да Илија... Црква је запуштена, прокишњава. Срушиће се кад тад. Што људи не његују то и мре. Кад бих ово гласно рекао, Илија би ме ухапсио. Због чега? Због тога што мислим да треба оправити цркву.”(20) Илија је најстрожији према свом оцу, сматрајући га најгорим непријатељем нове власти. „Издајник не може имати споменик, ни име, нити ишта, и квит.”(43) Кад је Петар поклао вола уместо да га да држави, „Илија с врата наређује оцу да спреми десет хиљада динара и да их достави у року од три дана...”(23) Илија следи својој логици без оклевања: „Какав народ! Ово је ствар Партије, а не народа!”(105) „Коме да вјерујем ако не вјерујем Стаљину?! Храбри је Миладин погинуо с његовим именом на уснама!”(110) „Ја дубоко вјерујем у Бољшевичку партију и друга Стаљина! Његова fre мудрост наћи пута да се грешке исправе...”(112) Илија је такав према свима који не прихватају комунизам без резерве. Он се противи намери његовог брата Милутина да се жени из реак- ционарне породице, мада је Милијана скојевка. Чак је сведочила на суду против свог оца ,,кулака”.(25) Петар најтеже прихвата ново време и супротставља се сину на сваком кораку. Каже му отворено у очи: „Бога се не бојиш, а људи се не стидиш.”(47)

Iskra 1. maj 2005

Петар има дубље разлоге да се противи сину: „Чини му се да Илија и његова револуција сијеку све што је сађено и грађено у прошлости. Увјерава се да Илија не попушта ни за нокат и да га сабија у земљу као да је све прошло непријатељско и неважно, као да се све то од данас рађа.”(55) Он народском мудрошћу објашњава ситуацију: „На туђи начин наша воћка не рађа.”(62) „Петар прилази звону. Пружа руку пут клатна, стеже га и вуче. Звук звона удара у Илијину главу, као маљ.”(71) „Петра највише и једи њи‘ово конферисање и њи‘ово држање говора. ‘Обећавају златна брда и долине, а сиротиња остаје сиротиња. Ништа не раде, нако што причају и зановијетају о нечему чега нема.”’(17) Све то проузрокује сумњу и подозрење код народа тако да су „у разговору опрезни, боје се својих и туђих ријечи.”(160) Петар није једини који се супротставља Илији. Један Црњишанин отворено каже: „Оваквога кулука никад није било!”(67) Симо покушава да разумски објасни Илији: „Ја знам, Илија, да данашњици нијесу мили наши стари обичаји. Петар и ја смо друго, па нам опрости.” На то Илија једноставно одбруси: „Старо је труло и пропало. Не треба се окретат у прошлост но гледати у будућност...”(30) Чак и Илијина сестра, која симпатише комунисте, долази до жалосног закључка: „Мог брата у Црњишу нико не воли.”(91) Илију мучи и ропско ћутање Црњишана. „Не улази му у главу да се многи не радују новом животу. Расте све дубљи, и невидљиви, јаз између Илије и Црњишана. Прогони га сумња да Црњишани саботира- ју задругу.”(66) „Илија не може да види да је та мрач- на реакционарна сила - немаштина у свему и свачему, од хлеба до соли.”(69) Он „је несвјестан обруча у који стеже људе и земљу ради далеких (и узвишених) циљева, које сања и којима припада целим својим ре- волуционарним бићем.”(78) Команин покушава да разуме Илијино понашање и даје неколико убедљивих аргумената. Илијини „заноси и поступци клијали су из времена. Ја не кажем да је то било сљепило или ограниченост Илијине памети. Прије бих рекао да је то големи сан- занос, који је он, својим голим рукама, хтио да оживи у сиромашном и преплашеном црњишком простору... Кад Илија верује да је Стаљин бог - онда је то заиста истинито вјеровање. Кад се пјева да ћемо ‘живјети ка‘ Совјети1, онда Илија у то одиста не сумња. Стога Илија више воли идеју и циљ за који се бори, неголи оца. На олтар свог вјеровања положиће и себе и оца и брата. У времену великих заноса и промјена јављају се људи необичне јачине и воље, такозвани предводни- ци, који усмјеравају занос (свој и других). Они посједу- ју засљепљујућу свјетлост искрености и оданости до пошљетка. Те личности живе и раде мимо свијет и мимо људе. Изгубе осјећање за своју корист, губе и љубав према себи, према оцу, мајци. Оне и себе и друге жртвују својој идеји, колективном циљу. А може ли се икакво земаљско стадо кретати без пред- водитеља? Кад дођу преломни дани, засљепљује их

23

Ревизионизам .

Илијином сада саветују да се одрекне брата издајника.

она свјетлост искреног вјеровања, која улази у опширни љетопис свеколиких заблуда човјеко- вих.”(46)

На крају овог трагичног експеримента Петар се сам убија, распоривши себи стомак. После Резолуције хапсе и Илију и шаљу га на Голи оток, где умире од силног мучења од стране његових некадашњих једно- мишљеника. Симболично, „попушта онај дио зида који је озидан на дан Првог маја, кад је Илија вадио пиштољ на главног зидара и натјерао га да зида без клака, виска и либеле, да би у част празника рада пребацили норму.”(140) Команин кратко али упечатљиво описује злочине над информбировцима на Голом отоку, неколико година раније него што сада о томе пишу други писци. Наратор примећује да бивши голооточани нерадо говоре о том свом искуству. Да ли због понижења које су доживели? „Да ли зато што је понижење долазило од другова кажњеника... Али тај скривени стид, или страх, запажам и у разговорима са свим информбировцима које познајем.”(132) (Узгред, та малтретирања су слична онима у Хемингвејевом роману За кога звони звоно, с том разликом што су код Хемингвеја затворенике тукли њихови идеолошки противници, док то овде чине истомишљеници, што болове чини знатно болнијим.)

Анонимни наратор, односно аутор, и даље покушава да разуме Илијин фанатизам: „Неоспорна је чистота намјера која покреће Илијину снагу. Рекао бих чак: чистота до наивности, готово до паганског празновјерја... Сад тек видим да ту негдје лежи и клија неспоразум, и удес, у који, ускоро, улијећу и Илија и Петар и Милутин и многе породице из Црњиша.”(56-57) Онда налази дубље корене Илијиног заноса: „Ја тада закључујем да је човјеков живот страх. Нико од Црњишана ријеч не проговара, а камоли да се противи. Илијиним плановима и захтје- вима, иако свак има послова преко главе око припрема прољећних радова. Црњишани сложно и послушно извршавају Илијина наређења. Само му отац говори у лице да је наопако то што ради... Илија не схвата очеву везаност за земљу, нити отац синовљеву жеђ за промјенама... Посматрао сам шта се збива. Али ни сада не могу себи да објасним како је народ био занесен (искрено) и спреман да на сваки миг Илијин ради без поговора, што год захтијева. Зато и не могу да повучем сигурну границу између живота и страха. Ја сада нешто мислим да је Илија био свјестан само своје идеје, а не садашњега живота. Због тога није знао шта чини.”(36) Није само Илија слепо веровао у своје идеје. „Тада је било тако: сви вјерују да ће у Црњиш ускоро доћи благостање, колхози и совхози.”(16) ,,’Улазимо право у комунизам,' чује се на све стране.”(16) Али: „Срца горе, а цријева крче.”(17) Међутим, ипак Црњишани „умјесто у бога, вјерују у Стаљина, Тита и Бољшевичку партију, али се многи, тајно, крсте.”(17) На крају крајева, цео експерименат није успео, највише зато што је био против људске природе „Задруга и градња дома заробили су људе. Док зидају дом, или раде на задружном земљишту, Црњишани мисле о свом парчету земље. Илијин план, који упорно остварује, постаје за људе кулук. Али, из страха, раде без гунђања, и свуда стижу. Омладина, уз пјесму, предњачи у свему.”(57) Тако и сељаци у роману Михаила Шолохова Подњатаја целина, који једва приступају колхозу, „најприје сређују своју стоку и окућницу, па задружно. Сваки пази на своју краву, вола или брава, који су у задружном добру.”(149) Кад је дошла Резолуција и кад је информ- бировска стихија захватила и Илију, он ће избезумљен: „У Илијиној се души све ломи и кида. Невидљива златна полуга, која га је покретала и држала, одједном поче да пуца.”(104) „Илијина мука потиче од тога што вјерује, страсно и непоколебљиво, у исправност пута Бољшевичке партије и Стаљина и сваки свој поступак провјерава у њиховом окриљу и загрљају... Како да призна да је издао своју Партију, кад вјерује у њену бољшевичку чистоту?”(118) Један други партијски вођа ипак признаје огромне грешке комуниста: „Секташили смо! Ликвидирали смо толике људе без судова!”(110) Сам Илија „се сјећа како је Црњишка партијска ћелија, четрдесет друге, изрекла смртне казне ондашњим кулацима, међу њима и оцу Петру и то на Илијин захтјев.”(112) Илија је сада „издајник”, иронично јер је он називао тако свакога ко није хтео да прихвати комунизам. Да иронија буде већа, брату

Трагедија Црне Горе и других крајева под комунизмом, пуних педесет година, предмет је све чешћих књижевних дела у српској књижевности. И оно добрих ствари које су комунисти постигли бледи пред патњама и губицима које је народ морао да проживи да би се, једног дана, показало да је све то било једна велика заблуда и празни експерименат. То би могао да јемчи и Илија да је остао жив. Чињеница да је и он страдао поред многих противника комуниста говори о дубини трагедије, чије се последице и дан- данас осећају. Васа Михаиловић 1. Жарко Команин, Преступна година (Београд: Српска књижевна задруга, 1982.). Бројеви страна цитата из ове књиге назна]ени су у тексту.

Одговор С. Р. Пауновићу

ПОВОДОМ ОСВРТА НА МОЈУ КЊИГУ ЈРАГОМ УЧИТЕЉА” Amicus Plato, sed magis amicus veritas est У 1126. броју „Искре” за март т.г. прочитао сам допис г. Пауновића у вези моје књиге „Трагом Учитеља”. Наслов је можда престрог у тексту осим једне исправке, остало су само допуне изнетим информацијама. Господин Пауновић допуњава податке о убиству протођакона И. Котова, које сам нашао једино у „Споменици православних свештеника - жртава фашистичког терора и палих у НОБ”, издање Савеза удружења православних свештеника ФНРЈ, Београд 1960. године. О Јовану П. Маринковићу узео сам податке из изјаве његовог сина Стевана („Банатски весник” бр. 1- 4/ 1992.) где каже да је службовао као свештеник у Влајковцу, па као свештеник и вероучитељ у Вршцу.

24

Iskra 1. maj 2005

ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ (2) Премда су ова дела неоригинална по свом пореклу, јер су преузета из књижевне традиције других народа, она су оригинална и јединствена по стилу и језику којим су испричана српском народу Горњег Подунавља. Венцловићева дела се одликују великом лепотом и једноставношћу у композицији и прекрасним метафорама, алегоријама и другим књижевним стилским фигурама. Гаврил Стефановић је оставио иза себе значајно песничко дело. На једном месту он пева: „И врло сам се уморио / Зовући срце и уста да се саглашавају.” Венцловићево песништво обухвата пет циклуса и стварано је првенствено за усмено кази- вање. Оно је музикално, ритмично и изразито мелодично јер је стварано за потребе изговарања са црквеног амвона. Венцловић наводи да је уметност слушања поезије изнад уметности стварања и тако

Дакле, истим редом, како сам и ја навео. Нико и није рекао да је стрељан због претходног места службо- вања, како је навео г. Пауновић. Предивно и корисни подаци о Милораду Мојићу биће свакако, поред горе наведених, унети у ново издање, када буде требало да изађе. Што се тиче Михаила Олћана, у његовој званичној биографији, која је штампана у „Новом вре- мену” 30. авгауста 1941. међу биографијама других министара, стоји дословце: „...Пришао добровољачком одреду у Русији, убрзо се истакао јунаштвом и жарким родољубљем, које му је увек било најсветија и најважнија дужност. Одликован је био Белим орлом с мачевима и орденом Св. Георгија официрског реда, руским царским одликовањем које се давало изузетно храбрим офи- цирима...”. А још веродостојније сведочанство о јунаштву М. Олћана и одликовању „Крстом Св. Ђорђа, највишим руским ратним одликовањем” написао је у „ИСКРИ” 1962. генерал у пензији Пав. Гр. Павловић, под насловом „Потпоручникдобровољац Михаило Олћан”, чију Вам копију шаљем. Волео бих да се ова загонетка разјасни, баш ради тога, да би се истина забележила, јер ни ја, ни г. Пауновић нисмо у то време живели и не можемо тврдити ни да је тако било, ни да није... Господине Пауновићу хвала на корисним примедбама и допунама, а такође и на лепој књизи, сведочанству једног времена, коју сам прочитао одјед- ном, без прекида. С поштовањем Ваш читалац,

утемељује мисао каснијих књижевних теоретичара који говоре да је читање подједнако креативно као и писање. Венцловић се у поетском заносу користи десетерачким народним стихом са и без риме, барок- ном поезијом у везаном стиху, пољским тринаестер- цем, а такође и римованим дванаестерцем и осмерцем, као и традиционалним невезаним слогом. Осећа се утицај византијског маниризма, руске поезије, као и старе српске поезије од 9. до 16. века. Поетска дела Гаврила Стефановића су веома разноврсна и претежно писана у невезаном слогу. Ту има римованих пословица и изрека, алегорија, химни природи, слика пејзажа, профане поезије, клетви, похвала српским светитељима, молитви, здравица и плачева библијског порекла. У њима се песник обраћа божанству и другим људима или се божанство обраћа верницима. Затим, ту има много песама о смрти хришћанског, искупитељског призвука, премда Венцловићу нису страни ни мотиви преузети из паганске загробне традиције. Он је, такође, прерадио скоро цео Псалтир и препевао га на народни језик. У Венцловићевим делима осећа се утицај број- них песничких узора: анонимних аутора песничких загонетки друге половине 18. века, Гаврила Троји- чанина, патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте, Кипријана Рачанина, Никанора Мелетијевића и многих других. Песме најчешће имају двоструко значење: историјско и актуелно. Старозаветни мотиви јевреј- ских сеоба се тако доводе у везу са српским сеобама с краја 17. века. Меша Селимовић на једном месту, говорећи о Гаврилу Стефановићу Венцловићу као песнику, каже: „Изгледа готово невероватно да су ти стихови, и многи други од тог песника, изузетне лепоте, као на самом врху неког блиставог поетског века, настали пре више од два столећа, из пера песника који је у историји књи- жевности остао забележен као опскурни преписивач црквених књига...”[11 ]<мхтмл:мид://00000069/#_фтн 11> Венцловић се, познавајући барокно позориште свога времена, окушао и као драмски писац. На њега је нарочит утицај извршило „школско позориште”[12] <мхтмл:мид://00000069/#_фтн12> које је било попу- ларно у Украјини и преко руских извора стигло, среди- ном 18. века, на наше просторе, затим језуитски театар, ораторијум, као и пољски рустични театар из друге половине 16. века. То је доба када Емануило Козачински ствара језуитску школску драму на црквенословенском језику у Сремским Карловцима и тако утемељује позоришну уметност код Срба. У исто време, Венцловић приказује своје сакралне прозне драме на народном језику у средњем Подунављу. Гаврил Стефановић енергично осуђује у својим проповедима, такозвани, улични театар, оличен у маскарама, лакрдијама и вашарским играма, и пре- поручује својој пастви да се клони овакве јевтине и

Бранислав А. Жорж аутор књиге „Трагом Учитеља”

Iskra 1. maj 2005

25

Венцловић ... души бескорисне забаве, која је у оно време била веома популарна. Улично позориште -„зурнице” биле су далеко посећеније него саме Венцловићеве проповеди, те он, да би привукао шајкашку паству на богослужења, прибегава извођењу драма за рецито- вање, такозваних ораторијума, које уприличује као незванични део богослужења. На тај начин прво настаје око 1740. године дијалог сатане и светог Јована, а недуго потом и неко- лико дијалога између Богородице и арханђела Гаврила. Венцловић ствара своја драмска дела, користећи списе, беседе, дијалоге и слова св. Јована Златоустог, св. Јована Дамаскина, св. Максима Исповедника, Илије Липовскога, Барановича и других писаца. Он у своје сакралне ораторијуме уводи дијалог, хор и беседника као коментатора. Притом зане- марује сценографију и костимографију, потпуно се посвећујући катихези пастве. Остаје нејасно да ли је Венцловић своје драме сам читао у наставцима после богослужења, из недеље у недељу, или су оне заиста постављане на сцену. Њихова тематика је едукативног карактера и претежно се ослања на унутрашњи сукоб духовног и телесног у човеку, на сукоб који ће касније сам Венцловић формулисати метафором „црни биво у срдцу”. Хроничари бележе да су овакве драмске минијатуре уметнуте у проповед, имале великог успе- ха код публике и то не само православне.

Духовни и пастирски рад Премда је преписао и илуминисао на стотине књига, сам Гаврил Стефановић Венцловић, услед немаштине, није имао властиту библиотеку, већ се служио туђим, позајмљеним књигама. Знатан утицај на њега морала су оставити дела учитеља Кипријана Рачанина, српска сред- њовековна поезија и проза, хронике Цариграда и Солуна, византијска поезија, античка књижевност, историја и философија, дела пољско-украјинског барока и руске црквене књижевности, похвале и житија Србима светитељима, дела Светих Отаца: Јефрема Сирина, Григорија Паламе, Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоустог, Максима Исповедника, Теодора Студита, Јована Лествичника, апокрифна дела, али и грчка и латинска богословска књижевност коју је читао у оригиналу. Познавао је Венцловић и световну поезију која је кружила међу ђацима у анонимним зборницима и коју је оштро нападао као богохулну. Такође, у својим делима није се устезао да убаци цитате и мисли класичне књижевности. Павле Ивић у једном свом делу каже: „Венцловићеви списи су лабудова песма српске редакције црквенословенског језика, али у једном смислу и њена кулминација. Међу ауторима који су стварали на таквом језику, он је не само временски последњи него и духом најмодернији”. Не одбацујући језик старе српске хагиографске књижевности којим су се служили Доментијан, Теодосије, Данило Други, Кантакузин, Пајсије и други српски писци, Венцловић уводи у књижевни живот народни, говорни језик.

римокатоличких свештеника у погледу утицаја на паству. Српска Православна Црква се труди да се прилагоди новонасталим околностима у егзилу. Зато се јавља потреба за образованим, просвећеним и елоквентним беседницима модерног, барокног проповедништва који би својим катихетским радом учвршћавали Србе у вери. Васпитаван „на делима украјинско-пољског беседништва, Венцловић је овладао теоријом и праксом барокне омилитике и она ће у његовом проповедништву играти пресудну улогу”[13] <мхтмл:мид://00000069/#_фтн13>, те t\e управо такав говорник и мисионар пронети славу срп- ског беседништва код подунавских Срба 18. века. Венцловић је сликао портрете: апостола Петра и Павла, Јована Златоустог, Григорија Богослова, Василија Великог, Светог Саве, Светог Симеона, Кнеза Лазара, Свете Петке, али и сцене из Христовог и Богородициног живота. Постоје мишљења да су неке од малих икона из сентандрејских цркава насликане Венцловићевом руком.[14] <мхтмл:мид://00000069/# _фтн14> Сликајући понегде иницијале у својим рукописним књигама, он даје и објашњења тих иници- јала, као нпр. у књизи „Поученија и слова разлика”. Осим иницијала, често се срећу у Венцловићевим рукописним књигама и вињете, фризови, биљни и фи- гурални елементи, украси и декоративни детаљи. Нарочито су занимљиви примери иницијала „ОТ” који представља стилизован аскетски Христов лик. Венцловић је у свакој слици, икони или фресци видео двоструко значење, двоструку вредност: унутрашњу као одраз духовности и спољашњу чулну красоту, притом увек истичући предност унутрашњег над спољашњим. Када верник посматра икону он не треба да се задржава на спољној лепоти, већ треба да проникне у „унутрашњи портрет, продирући умом до моралне лепоте насликаног предмета.”[15] <мхтмл:мид://00000069/#_фтн15> На појединим мес- тима Венцловић даје двоструке портрете својих омиљених беседника: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Биле су то, уствари, комбинације житија и упустава будућим иконописцима, са детаљним описом физиономија светитеља. Венцловић је ову двострукост лепоте видео у поезији, музици и позоришту, али и у беседништву, јер он вештог беседника пореди са добро наштимованим инструментом. Гаврил Стефановић је веома добро познавао античко сликарство, вајарство и археологију, те се у свом раду често служио овим искуствима. Осим тога, он је писао у својим прозним делима о иконописцима, православним иконама и чудима везаним за њих. У једном позамашном тексту из „Великопостника” који говори о иконоборачкој јереси, Венцловић слика догађај у којем неверном цару Теофилу скривена коморникова иконица враћа здравље. Бројне су приповести о настанку појединих храмова, нарочито оних у Цариграду, Солуну и Африци. Венцловић се у својим књигама и проповедима обраћао двема групама читалаца, односно слушалаца: с једне стране, образованијем свештенству и монаштву, а с друге стране необразованој, мирјанској пастви, међу којом је било доста и неписмених. На тај начин се препознају два различита стила, правописа и језика којим Венцловић говори, односно пише. У делима намењеним свештенству, насталим

У првој половини 18. века у Угарској се води жестока борба за примат између православних и

26

Iskra 1. maj 2005

између 1711. и 1740. године, Гаврил Стефановић се јавља као преписивач и илуминатор, понекад и редак- тор, али веома ретко као прерађивач и преводилац. Он овде употребљава канонски, српскословенски језик у списима који су веома значајни са књижевно-историј- ског аспекта, али су мале естетске вредности. Око седам хиљада рукописних страница ових списа одликују се богатим илустрацијама и старом црквеном ћирилицом. Ту су, углавном, сабрани: тропари, кон- даци, канони, молитве, акатисти и други литургијски текстови за практичну употребу, са детаљним упуствима о богослужењу. Књижевна дела писана на народном језику, за потребе шајкашке пастве, настала између 1732. и 1746. године, представљају оригиналнији, естетски вреднији и обимнији део Венцловићеве књижевне заоставштине. Ту спадају: три књиге збирки Барановичевих проповеди Мач духовни (1736), збор- ници разних беседничких, прозних, драмских и пес- ничких жанрова: Поученија и слова разлика (1732), Житија, слова и поуке (око 1740), Великопостник (1741), Пентикости (1743), Слова изабрана (1743) и Поученије избраное (две књиге, 1745. и 1746). На девет хиљада сачуваних страница уочава се чист, српски, народни језик, писан брзописном ћирилицом и упрошћеним правописом. Тако је Венцловић стварао и беседио за најразличитије слојеве српског друштва јер „његова предикаоница морала је заменити и надокнадити све, од универзитетске катедре до школе за одрасле и неписмене”[16] <мхтмл:мид://00000069/#_фтн16>. У извесном смислу Венцловић је први енциклопедист свога времена, али и народни учитељ и просветитељ. Гаврил Стефановић такође оставља иза себе први уџбеник омилитике, приручник за будуће беседнике у којем објашњава начин приступа слушаоцу. Венцловић је изразити представник „претпросвећености” која је већ почетком 18. века ухватила маха у Русији, Украјини и Србији. За њега је цео живот школовање, а црква главна школа. Он уздиже и велича књигу као сакрални предмет - икону, али и као просветитељско оружје којим се изгони тама незнања. Са своје предикаонице Венцловић упорно, али веома често и безуспешно, покушава да приволи паству на читање и образовање. Он сматра да „крајње кон- секвенце незнања и примитивизма трагичних су размера: један непросвећен народ угрожен је у непри- јатељској, а по културном нивоу супериорној средини”[17] <мхтмл:мид://00000069/#_фтн17> Ове његове речи и данас делују веома актуелно. Венцловић у рационалистичком духу хвали у својим беседама рад, поштење, племенитост и пожртвованост, а истовремено куди просјачење, ружне погребне обичаје, сујеверје, врачање, претеривање у посту, незавидан положај жене, као и друге мане и ружне навике српског народа у Подунављу. У тим проповедима Гаврил Стефановић се обраћа шајкашима присно, братски, са благим хумором, почињући деминутивима, тепањем, надимци- ма, а тек понекад с претњом и високим тоном. Сам беседник често крши строга црквена правила и уводи у своје беседе елементе народног, фолклорног и про- фаног да би се лакше приближио свом слушаоцу. Ту се често сусрећу народни обичаји и веровања, поздрави и изрази, пословице и загонетке, народна поезија, коју сто година пре Вука дели на „јуначку” и „женску”, тј. на

Iskra 1. maj 2005

епску и лирску. Такође много пре Вукове реформе, Венцловић уводи у употребу народне називе за црквене празнике: Духови, Сретење, Видовдан, Богојављење, Божићни, Ускршњи, Петровски пост. Касније је због тога, слично Вуку, имао великих проблема и морао је да доказује пред црквеним властима оправданост оваквог поступ- ка, служећи се цитатима из Светог Писма. Осим тога, био је приморан да објашњава великодостојницима своје слободне реформе правописа на које се гледало са подозрењем. Реформа језика и правописа Гаврила Стефановића има много сличности са Вуковом у неко- лико тачака: „1. реформа језика с тежњом да се пише на народном и за „просце људе” приступачном језику 2. реформа правописа, при чему је Венцловић кори- стио три од шест нових графија које ће Вук унети у свој правопис 3. увођење народних назива за празнике 4. скупљање народних умотворина (пословица) и подела усменог песништва на женске и мушке песме 5. тежња да се Св. писмо преведе на народни језик”[18] <мхтмл:мид://00000069/#_фтн18> Највећи део од сачуваних девет хиљада страница текста на народном језику, Венцловић је забележио у форми беседа. Чак и када је писао жити- ја, легенде, историјска дела, песме, пословице или загонетке, Венцловић их је уобличавао у беседе и тако их лакше приближавао слушаоцима. Уздижући бесед- ништво, Венцловић истиче значај не само говорења, него и слушања, схватајући да беседничко семе не пада само на плодно тле, већ и на камен незнања и у трње неразумевања. Венцловић преводи, прерађује и посрбљује дела Светих Отаца, великих беседника: Василија Великог, Григорија Богослова и, нарочито, Јована Златоустог, кога је највише ценио, али и списе укра- јинске барокне омилитике, руског „схоластичког” беседништва, језуитских проповеди и пољске драме и поезије. У борби православних теолога са језуитима на терену Пољске и Литваније, уз теолошку полемику, развија се и схоластичко духовно беседништво, којем припада и сам Венцловић. Нарочит утицај на њега извршили су Баранович и украјински беседник Гаљатовски, са својом омилитиком „Кључ разуменија”. Наиме, околности које су владале у Аустријској царевини и њена спремност на унијаћење Срба, биле су сличне оној ситуацији у којој се нашла украјинска црква пред налетима римокатолицизма. Тако су се Венцловић и његови савременици користили искуствима украјинских колега у свом пастирском раду на очувању православља. Беседник, говорећи о догматским темама, често прибегава митолошким, астрономским, геолошким, зоолошким и другим природњачким зна- њима, да би, вршећи успоредбе, лакше дочарао слушаоцу суштину проблема. „...Тако је двострукост

27

Венцловић . . . божије природе објашњена упоређењем са пле- менитим воћем на које је накалемљена грана од неког другог растиња, или са прстеном од обичног метала у којем је драгоцени дијамант...”[19] <мхтмл:мид: //00000069/#_фтн19>. Говорећи о људском телу Вен- цловић често успоставља аналогије са поретком небеских тела; беседећи о људском уму, упоређује га са светлосним сјајем. Сачуване беседе Гаврила Стефановића Венцловића представљају драгоцени документ у књижевноисторијском смислу, али још више од тога, оне су значајан показатељ друштвених, моралних и духовних прилика српских избеглица у Угарској, у првој половини 18. века.

Аутентични сведок славне епохе Венцловићево књижевно и беседничко дело је оставило дубок траг у развоју српске културе. Оно доноси целовит пресек стања српске заједнице у Горњем Подунављу у првој половини 18. века. Велики просветитељ, беседник, писац, али и велики читалац, Гаврил Стефановић Венцловић, пореди читање са бескрајном пловидбом, пуном лепота, искустава, али и мука. Његов однос према Богу је рационалистички. „Он негира моћ човека да инструментима који му стоје на располагању сасвим појми природу божанства.”[20] <мхтмл:мид://00000069/#_фтн20> Тако он у својим беседама објашњава пастви метафорама недоку- чивост Бога: „Кажи ми тај лонац, који свога лончара познаје” Према Гаврилу Стефановићу, моћ човекове спознаје је толико ограничена да он није способан да спозна ни властиту душу и тело, а камоли недокучиве Божје висине. Свако поима Бога у оквиру сопствених могућности: „Ко вели да зна што је, оно му и јест Бог што он зна”. Венцловићев став у погледу могућности споз- наје Бога ограниченим људским чулима веома је близак учењу исихаста о „просветљењу”, а посебно ставовима мистичних препорука Симеона Новог, који сматра да се постављени циљ достиже индивидуал- ним напорима и личним искуствима. Користећи се језиком народних пословица, Венцловић формулише свој став о могућности спознаје Бога: „Не може се прхати к небу с тешким телом под слабашним крили- ма”. Космолошка схватања Гаврила Стефановића говоре о макрокосмосу у ком влада огњени принцип постанка и опстанка целокупног материјалног света и човековом микрокосмосу који представља слику у малом свих тих процеса. Рационализам извире из Венцловићевог виђења раја и пакла. Он о рају, којег сматра човечијим умом, веома често пева, понекад у духу Дантеа, понекад наслоњен на српско народно предање, док о паклу избегава да пише и говори, сматрајући да је то изван домета људских чула. Венцловићево философ- ско полазиште стоји на становишту да „човек може

28

стећи спознају света једино помоћу чулних утисака и разума”[21 ] <мхтмл:мид://00000069/#_фтн21 >. Познавајући византијску философску мисао, Венцловић често користи методу алегорије у својим делима. Такође се надахњивао и познијим мислиоцима византијске философије и теологије, Кападокијцима из IV века, који преферирају метафору и симбол у својој методологији. Венцловић је старе византијске философске и књижевне изворе облачио у ново рухо модерне, западне мисли и прилагођавао их потребама подунавских Срба, те оставио дубок траг у развоју српске писмености, књижевности и философије 18. века. Поред свих специфичности, Венцловићево дело има низ сличности са осталим делима српске књижевности 18. века. Сличност лежи пре свега у богатој ерудицији самог аутора, као и снажном утицају многих заједничких извора, односно слободној обради тих извора. Међутим, поред тога, Венцловић је изузетно оригиналан писац, премда његова оригинал- ност није у тематском одабиру. Обзиром да је био свештеник, по природи ствари, делокруг тема његових проповеди и писаних дела био је веома ограничен. Оригиналност Венцловићевог дела лежи у вештој компилацији, посрбљавању универзалних тема светске баштине, у увођењу и обради народних умотворина у своје дело, у поновном оживљавању српске културне традиције и њеном бележењу на на- родном језику, наместо изобичајеног старословенског језика, у просветитељској, мисионарској и катихетској важности његових списа, у верном сликању српске националне заједнице у егзилу, у првој половини 18. века, најзад, у сведочанству српског бивствовања и опстанка на просторима европског Подунавља. У лику Гаврила Стефановића Венцловића српски народ је, по први пут у својој историји, добио целовитог и зрелог беседника, поету, прозног и драм- ског писца, естетичара, антологичара, преводиоца, енциклопедисту и народног просветитеља, који је оставио иза себе позамашан опус од двадесетак хиљада страница и тиме знатно задужио културне следбенике и поколења српског народа.

Микица Илић

[11] Меша Селимовић, За и против Вука, Нови Сад, 1967 [12] Милорад Павић, Гаврил Стефановић Венцловић (Београд, СКЗ, коло 65, књига 437, 1972) [13] ибид.

[14] Гаврило Витковић, О књижевном раду јеромонаха Гаврила Стефановића Венцловића, (Гласник Српског ученог друштва, 1872, књ. 34) [15] Милорад Павић Гаврил Стефановић Венцловић (Београд, СКЗ, коло 65, књига 437, 1972) [16] ибид.

[17] ибид.

[18] Милорад Павић, Забавник Вука Караџића, (Београд, 1969) [19] Милорад Павић Гаврил Стефановић Венцловић (Београд, СКЗ, коло 65, књига 437, 1972) [20] ибид.

[21] ибид.

Iskra 1. rnaj 2005

t ВИТОМИР B. МАРКОВИЋ На дан 20. марта 2005. године, после дужег и тешког боловања у Торонту, Канада, преминуо је у својој 96. години живота, један још од ретких у животу официра Краљевске војске, инжињерски капетан, Витомир-Вита Марковић. Витомир је рођен 18. октобра 1909. у Алек- синцу у угледној чиновничкој породици. Гимназију је почео у Сарајеву, али убрзо је породица прешла у Београд, где је он школу завршио у познатој Трећој мушкој гимназији. По завршетку исте 1928. године Вита ступа у Војну академију, 56. класу, коју завршава 1931. и бива унапређен у чин артиљериског потпо- ручника. Због изузетне способности, Витомира са још петорицом других из класе, шаљу на Универзитет, да би по завршетку истог постао геодетскиинжињерски официр. Две године пред рат Витомир је са службом на Геодетском Институту у Београду, где га и рат 1941. затиче. По завршетку кратког рата Витомир остаје у Београду, али га Немци заједно са већом групом оних које су звали „заробљеници на одсуству”, хапсе 1942. и шаљу у заробљенички логор у Немачку. Када је ге- нерал Недић упутио молбу заробљеницима да се врате у земљу и помогну српској влади, Витомир се јаваљао два пута. Када је једна мања група кренула за Словенију јануара 1945., где су се тада налазили срп- ски добровољци и четници војвода Ђујића и Јевђевића, у њој је био и Витомир. Капетан Марковић ступа у српске добровољце, где су се већ налазили и његови класни другови мајор Јован Добросављевић, капетани Миле Марковић, Војислав Јањањин и Бранко Здравковић. Витомир је тада постао наставник Центра за обуку СДК; предавао је топографију. По завршетку рата, маја 1945. добровољце и четнике Енглези шаљу у логоре у Италију. Витомир пролази кроз логоре Форли, Еболи и потом Меркатело. Такорећи, све то време од маја 1945. до маја 1947. године он је на служби, прво у добровољачкој болни- ци, а онда по преласку у Еболи у великој заједничкој болници добровољаца и четника. Виту сам први пут видео у логору Форли, где смо били „смештени” на ледини, без крова над главом. Витомир, леп и млад човек, заједно са групон војника подизао је засуканих рукава један велики шатор, добијен од Енглеза и то је био прилично вели- ки посао. Како сам и ја две године у Италији био на служби, као и Вита, у болници, добро смо се упознали и постали пријатељи. Вита је знао добро и мог покој- ног брата, који је такође био из 56. класе Војне академије. Нас везује и то да смо се истога дана, заједно венчали са својим супругама, 20. фебруара 1947. године у капели болнице у Меркателу. Маја 1947. Енглези пребацују Југословене из Еболија и Меркатела за Немачку у ДП логоре и Мунстер латер, а добровољачке породице у логор Дипхолц, који је био у страшном стању; запуштен и без услова за нормалан живот. Витомир, са основним знањем енглеског јези- ка постаје логорски тумач. Он и његова супруга Марга су били први који су заједно са Батом Белимарковићем, Бором Драгашевићем и још неколицином еми- грирали и већ марта 1948. године били у Канади. Витомир добија место у инжињерском одељењу великог рудника у месту Вава, Онтарио, где остаје све

до своје пензије 1984. године, када прелази да живи у Торонто. То би био у кратким цртама живот једног вредног, поштеног, милог и од свих поштованог чове- ка. Поштован не само од својих сународника већ и од Канађана са којима је радио и са којима је био у удружењу ветерана више од 50 година. Био је члан Српске православне цркве, Српске народне одбране, удружења припадника 56. класе ВА, пријатељ Српских добровољаца и других патриотских органи- зација. Покојни Витомир и његова супруга Марга су имали срећу да се нађу и склопе брак који је трајао 58 година, у коме су се необично лепо допуњавали. Родили су сина Александра и ћерку Олгу-Лолу, који су завршили универзитетске студије и постали профе- сори у гимназијама Торонта. Сахрана покојника у цркви Св. Саве, обавље- на је 23. марта 2005. Опело су служили три свештени- ка уз учешће црквеног хора. Бираним речима са Витомиром се опростио свештеник отац Милутин. У црквеној сали говорили су Витомиров класни друг капетан Адам Ђурђевић, у име 56. класе, и Бора Драгашевић у име своје и Српских добровољаца. Сахрани је присуставовао велики број људи и поред хладноће која је владала, што показује колико је Вита био поштован, угледан и вољен човек. Поред многих венаца и другога цвећа, био је и венац Српских добровољаца. Нашем драгом пријатељу нека Бог подари вечан покој у царству небеском, а драгој Марги и деци са њиховим породицама, наше искрено саучешће, у име моје и моје породице, као и Српских добровољаца!

Стеван Пироћанац

Iskra 1. maj 2005

29

t

АЛЕКСАНДАР ПАВЛОВИЋ

Крајем прошле 2004. године преминуо је након дуге болести у Кливланду, Охајо, Александар Павловић - „Дум”, добровољац из 1. чете, првог батаљона, Првог пука СДК. Командир му је био Томаш Милић - „Доктор”. Александар Павловић рођен је 17. маја 1921. године у малој варошици Комирић, која се налази на путу између Осечине и Лознице. Ступио је у добро- вољце крајем 1943. године када су добровољачки батаљони преформирани у пукове. Са својим батаљоном и пуком учествовао је у акцијама које је Први пук под командом мајора Илије Мићашевића водио у лесковачком крају све до јесени 1944. године. Кад је Црвена Армија упала у Србију Добровољачки корпус се октобра 1944. године повукао у Словенију, а са њима и Павловић. У Словенији је Први пук СДК био заштитница свима националним снагама које су се крајем априла 1945. године повлачиле ка Сочи и Горици. Током 1945/46. године био је у логорима у Форлију и Еболију, а кад су добровољци пребачени у Немачку био је у радној групи у Деселу, Вестфалија, где је био и отац Алекса. Ту су добровољци крчили шуме за рачун Енглеза. Живот и рад ове радне групе описао је у сво- јој задњој књизи Душан Петровић, који живи у Аустралији. Из Немачке је Павловић, кад су добровољци добили ДП статус, емигрирао у Америку и настанио се у Кливланду. У Кливланду се оженио са Словакињом Аном са којом је засновао своју породицу. Свевишњи их је благословио ћерком Хелен, која је такође удата и има сина Алекса и ћерку Ану. Пре неколико година по први пут је Павловић походио Србију и свој Комирић, где је имао сестру и синовца на очевом имању. По повратку је често побо- љевао, па је 25. новембра 2004. године преминуо. Сахрањен је на великом општинском гробљу у пред- грађу Кливланда. Породици је у име другова и сабора- ца Српских добровољаца изразио саучешће Бора Карапанџић. Нека је вечна слава и хвала другу Александру Павловић!.

Бора М. Карапанџић

t

МИША МИЛОСАВЉЕВИЋ

У Аустралији је 31. марта, преминуо бивши добровољац потпоручник, Миша Милосављевић. Неколико задњих година је издржао више тешких операција, после којих није био у добром здрављу. Умро је после лакшег срчаног удара и комликацијама са плућима и бубрезима. Бог да му душу прости!

t

Александар-Аца Петковић

У једној болници близу Бермингама, средња Енглеска, после дуже болести, преминуо је 7. априла ове године наш друг, бивши припадник Српског добровољачког корпуса, Александар-Аца Петковић. Покојни Аца је рођен у Призрену 16.8.1929. године. Његови родитељи, Божидар и Наталија, после кобног рата и окупације Југославије 1941. године селе се у Србију. Кад су комунисти, после немачког напада на Совјетски Савез, почели своју револуцију и генерал Недић позвао у борбу за опстанак Српског народа, Ацина браћа Милан и Радомир се јављају у добровољце. Радомир гине у једној борби, а млади Аца се придружује Милану па, иако малолетан, облачи униформу. Аца се са Миланом повукао из Србије у Словенију, одакле је заједно са остатком корпуса прешао у Италију. Ту су заједно били у логорима Форлију и Еболију, да би почетком 1947. године били пребачени у Немачку у Мунстер лагер. После пуштања из Мунстера, Аца се заједно са братом пријавио за рад у Енглеској. Ту је Аца био познат свима зато што је заједно са Новицом Ружићем, Жиком Велишићем и Мирком Стошићем формирао оркестар фолклорне групе Шумади- ја. Фолклорну групу је дуги низ година тренирао Ацин брат Трајан. Аца је био одличан гитариста па је једно време и предавао свирање на гитари и од тих прихода је издржавао и себе и породицу. Многи од нас који се још увек сећају тих дана дугујемо Аци захвалност за уживање у музици коју смо у то доба са носталгијом слушали и осећања која нам је тада оркестар Шумадије будио приликом прослава Добровољачке славе Ђурђевдана. Успомене на те дане остаће са нама док смо живи. Опело у цркви Лазарици у Бермингаму је обавио протјереј-ставрофор отац Миленко Зебић и у храму се од Аце опростио пригодном беседом. Аца је сахрањен поред своје супруге на локалном гробљу у Волсолу 18.4.2005.. Почивај у миру, драги наш друже Ацо и нека милостиви Господ подари рајско насеље и заслужени мир твојој напаћеној души. Слава ти и хвала! Његовом брату Трајану и осталој породици наше најискреније саучешће!

Марјан Берета

Српски добровољци у Великој Британији прославиће своју славу Светог Великомученика Георгија у недељу 15. маја 2005. године у Бермингаму. Света Литургија почиње у 10 часова пре подне у цркви Лазарици. По завршетку Богослужења обавиће се сечење славског колача, а онда се прелази у црквену салу где ће бити служено жито и послужење уз уобичајене другарске разговоре. Позивамо све добровољце, њихове породице и пријатеље да присуствују овој свечаности у што већем броју. Приређивачки одбор

Стеван Пироћанац

30

Iskra 1. maj 2005

t Капетан Владимир Лази^

Прилози „Искри” Уместо цвећа на гроб покојног друга Милана Лудошког Бора Радовановић

Нека Господ подари покој душе недавно преминулог друга Мише Милојевића, до£5

Нека Господ подари покој душе капетана Витомира - Вите Марковића Даница Павлица Мирко Чечавац Милован Ратковић Милан Билбија Даргољуб Текић Бора Драгашевић Миленко Пиперски Душан Ћелпер

К$ К$ К$ К$ К$ К$ К$ К$

бровољца од најранијих дана добровољаштва у Србији Бошко и Саша Боројевић

50 20 20 20 20 20 20 20

А$ 50

Као знак сећања на мог дивног друга Саву Томића, студента медицине, који је са још четири Збораша био прва жртва комуниста у Прокупљу 1941. године Миодраг

Симоновић

„Уча” А$1

0

Нека милостиви Господ подари покој душа српских добровољаца Вите Марко- вића и Владе Пантелића Васа Кошевић К$ 20

минулих другова: Жике Николића, Мили-

Нека мислотиви Господ подари покој душе мога супруга Вите Марковића Марга Марковић К$ 30

рајском насељу! Миодраг Симоновић „Уча"

Уместо цвећа на гробове браће Петковић, Милана - Пепија и скоро преминулог Александра - Аце, добрих другова и вредних чланова Фолклорне групе „Шумадија" Влада и Мирјана Љотић £ 20.Нека милостиви Господ подари покој душа браће Милана и Аце Петковића Аца Вуковић £10,Уместо воштанице на одар мом драгом другу Душку Микићу Бошко и Саша Боројевић А$ 50

Уместо цвећа на гробове мојих превоја Павловића „Пајка”, Жарка Данила и Пере Синковића. Нека им је вечна памјат у А$ 30

Уместо воштанице на гроб мог драгог друга и саборца Свете Рађеновића, као и сећање на многе лепе дане проведене на острву Брибие Душан Тодоровић „Чапља”

А$ 20

Уместо цвећа на гроб друга и пријатеља Душка Микића „Џигибауа” Душан Тодоровић „Чапља”

А$ 30

Уместо воштанице на гроб друга Свете Рађеновића Нада Делић

А$ 25

Уместо цвећа на гроб драгог нам друга Душка Микића. Нека му милостиви Господ подари рајско насеље у Царству Своме, а његовој супрузи Мари наше искрено саучешће

„ISKRA”

Другови и другарице из Сиднеја

А$ 50

Добровољачка група Мелборн

А$ 50

Миле Радосављевић

А$ 50

SLOBODNI JUGOSLOVENSKI LIST

Вера Живојиновић

А$ 50

Izdavač i administradja (Publisher): Iskra Periodical, 93 Bridgewater Drive, Northampton, NN3 3AF, England.

Живана Синковић

А$ 50

Богдан Малешевић

А$ 30

Нада Делић

А$ 25

Adresa redakcije: 17 Harvelin Park, Todmorden, Lancs OL14 6НХ, England.

Odgovorni urednik (Editor): Vladimir Ljotić.

Брале Стевановић

А$ 20

Душан и Христа Поповић

А$ 20

Зорка Канић

А$ 10

Rukopisi se ne vraćaju. Clanci objavljeni sa inicija- lima ili punim imenom autora, ne predstavljaju obavezno mišljenje redakcije.

Нека

Господ

пашенога

и

подари

ратног

покој

друга

душе

мога

Душана-Душка

„Iskra” izlazi svakog 1. u mesecu.

Typeset and printed by Lazarica Press, Birmingham, UK.

Микића, који је био цењен и поштован као

Godišnja pretplata za „Iskru” (običnom poštom) £16.ili odgovarajuća vrednost u drugim valutama (Euro28).

Avionskom poštom godišnja pretplata iznosi za SAD, Kanadu i zemlje Južne Amerike £20.-, a za Australiju, Novi Zeland i zemlje Azije £23.- ili odgo- varajuća vrednost u drugim valutama.

православне Цркве. Његовој супрузи од 60

Čekove za „Iskra Periodical“ slati na adresu Administracije.

Poverenici: AMERIKA: ,,Jadran“, c/o D. Ojdrović 2225 N. 106th St. Wauwatosa, WI. 53226, U.S.A. — AUSTRALIJA: Malešević Bogdan, 18 Kingsley Str., Elwood, Vic. 3184. — ENGLESKA: Paun Vuković, 49 Gaddesby Road, Birmingham B14 7ЕХ. — KANADA: Mirko Čečavac, 8 Bairstow Crescent, Rexdale, Ont. M9W 4R4. — NEMAČKA: Svetomir Paunović, Untersbergstr., 20, 81539 Miinchen. — FRANCUSKA: Trajanka Darda, 58, rue de Crevecoeur, 93300 Aubervilliers - Paris.

заслужни

радник

за

добро

наше

Српске

година Мари моје најискреније саучешће Вуле Ћирић

А$ 50

Уместо воштанице на гроб мог драгог друга

Јовице

Милетића,

јунака,

борца

и

мученика, предводника групе „Искраша”, која се

још

увек

експедовања стигне

стара наше

свим

око

„Искре”

припремања да

на

претплатницима

Стевановић

и

време Брале А$

15

Умјесто цвијећа на гробове драгих ми и поштованих пријатеља, другова и другари- ца: Десимира

Богдановића,

Велизара

Ћосића,

Леле Чубрило, Жарка Данила, Мирка Доброте, Трајка Јовановића, Вито- мира Марковића, Момчила

Масаловића,

Душана

Микића,

Јовице Милетића, Павла Никитовића, Свете Рађеновића, Миливоја

Креши-

Станковића,

мира

Самодола,

Марте

Трубарац,

Гордане Влаховић и Станка Закрајшека Марко Пивац

$ 500

За успомену на драге другове Јовицу Милетића и оца Ненада Ресановића Зоран и Анет Миљковић

$

50 Нека Господ подари покој души недавно преминулог пријатеља Крешимира Само- дола Госпођа Боса Фабрио

Iskra 1. maj 2005

Маја месеца ове године навршава се 25 година од упокојења капетана Владимира-Владе Лазића, бившег припадника Српског добровољачког корпуса, који је преминуо у Минхену 7. маја 1980. г. Покојни Влада је рођен, од оца Јована и мајке Цвете, 16. маја 1906. године у Влашком Долу (који се до 1945. г. звао Томиславац). Похађао је учитељску школу у Вршцу и Сомбору, а до 1941. г. радио је као службеник министарства просвете у Београду. У југословенској војсци, за време служења војног рока, био је произведен у чин резервног официра. Капетан Лазић је ступио у Шести добровољачки одред 1941. године, а касније је био премештен у штаб Српског добровољачког корпуса у Обавештајно оделење на дужност обавештајног официра. За такву дужност су се тражили људи нарочитих способности и интелигенције, а надасве изузетног карактера. Влада се са штабом Корпуса повукао у Словенију у јесен 1944. године, а одатле је прешао Сочу у пролеће 1945. године. Провео је све време у Италији у логорима Форли и Еболи. У пролеће године 1947. пребачен је са осталом Краљевском југословенском војском из Италије у Немачку у Мунстер лагер. Када су скоро сви остали упућени у цивилне логоре, он је задржан у Ипсилон лагеру, заједно са још око 120 добровољаца, јер је био један од оних који су требали да буду предати Титовој власти. Ипак је на крају био пуштен на слободу, јер је једини који је тада предат био његов командант, капетан Милисав Грујић, шеф Обавештајног оделења штаба СДК. После изласка из Ипсилона капетан Лазић се скрасио у Минхену где је живео скромно и повучено све до упокојења. Нека му је слава и хвала! ИСКРА

Нема људске заједнице без људске мисли, без вере у заједнички пут, у судбину, и нема људске заједнице без љубави, која из те мисли и из те вере произилази. Д. В. Љотић

А$ 20

31

OČEVA OPORUKA (ZAVJET) Pred nama je mnogo interesantna knjiga, pisana najvećim delom na engleskom jeziku („Father's pledge"), ponegde na italijanskom, većim delom na pisčevom rođenom jeziku srpskohrvatskom. A pošto je tema: „Odiseja” pisac kao đak klasične gimnazije poseže za latinskim, da bi izrazio svoj protest protivu zle sudbine koja je privukla u svoj plen njegovu otadžbinu Jugoslaviju.

Pisac je gospodin Marin Vetma rođen na sunčanom Jadranu, u Splitu, gde se stalno pevalo „Са je pusta Londra kontra Splitu gradu”. Piscu je bilo tek 18 godina kad su Jugoslaviju razbile osovinske sile Nemačka i Italija uz pomoć jugoslovenske Komunističke par- tije, koja je pozdravila razbijanje, jer je to bio njen zavet u saglasnosti sa ustašama da razbiju tu „versajsku i omrznutu tvorevinu”. Očeva Oporuka sinu Marinu od 24.1.1944. kratka je i sveobuhvatna: „Idi sine u svet i nigde nas, tvoju porodicu, ne zaboravi”!

Pisac je bio prisiljen zbog haotičnog stanja u Dalmaciji, posle italijanske kapitulacije, da nekud beži, jer mu je pretila opasnost i od komunista i od ustaša, jer je on, sa jed- nim brojem splitske omladine, bio član „Belih orlova”, jugoslovenske omladine koju je vodio Vlado Lenac. Ne manja opasnost pretila je njegovom ocu, kao i većini ljudi u Dalmaciji, a u Splitu naročito. Pisac je u januaru 1944. pošao na put i srećom živ i zdrav stigao u Beograd gde je stupio u Srpski dobrovoljački korpus u kojem se već nalazio dobar broj Hrvata i Slovenaca, jugoslovenske omladine „Belih orlova”, kao i starijih istaknutih pojedinaca.

Autor „Očeve oporuke” proveo je deset meseci u Srbiji, zatim izvesno vreme u Sloveniji i u Istri do završetka Drugog svetskog rata, a onda kroz izbegličke logore u Italiji i Nemačkoj da bi na kraju, kad je dobio status „raseljenog lica”, emigrirao u daleku Australiju. On nije mogao ni vre- menski ni finansijski da uredi svoju knjigu kako je želeo, već je zapisivao na hartiju kako su se njegove misli ređale, a nje- gova čežnja za plavim Jadranom i Splitom dobro se usidrila. Zapisivao je građu ponegde pisaćom mašinom, najviše kom- pjuterom, a ponegde i rukom. Bol za Jugoslavijom stalno je prisutan - dan i noć. On je skroman i ne pretenduje da je pisac, već samo zapisivač građe iz životne epopeje za budućeg istoričara: ,,ZA HISTORIJU NAŠIH DANA I KATASTRO- FALNU TRAGEDIJU JUŽNIH SLOVENA”. Ta tragedija po njegovm mišljenju je stalana.

Zapad, Hitler i Musolini, radili su na istrebljenju južnih Slovena.

Njihovu rabotu, on smatra, nastavljaju i današnje zapadne demokratije, svojim razbija- njem Jugoslavije i sejanjem mržnje, laži i sataniziranja, naročito Srba, upotrebom raznih mafija i terorista, koji rade njihov posao na istrebljenju južnih Slovena, posebno Srba.

Povlastice daju se jedino njihovim puzavcima, uhodama i špijunima.

Zapad se ogradio i svojim „Linč tribunalom” u Hagu, koji ima sva obeležja staljinističkih i hitlerovskih sudo- va.

Marin Vetma piše nostalgično u knjizi, a takođe i u pismima piscu ovih redova, o vremenu iz mladih dana kada je bio u klasičnoj gimnaziji u Travniku. Pored većine đaka koji su bili po veroispovesti katolici, u njegovom razredu su bili i pravoslavci, mojsijevci i muslimani. Ističe ovo гџ primer, kako je bilo nekad u Jugoslaviji na koju se roptalo, a često -

opravdano ili ne - i režalo sa mnogo strana. Smatra da je baš njegova škola bila idealni primer kulture nastavnika i učenika. Nastavnici su bili jezuitski sveštenici, visoko obrazovani i kul- turni. Nisu pravili nikakvu razliku u odnosu na veroispovesti svojih učenika. Pravljenje razlike bilo bi neprofesionalno, a takođe i nečovečno, jer vaspitač mora delom da pokaže sebe pred drugima, da bi pobudio poštovanje i pažnju đaka prema nastavniku.

Stanje pod italijanskom okupacijom otežavali su komunisti.

Odmah su se pokazali na njihovom prljavom delu. Potrebno je izneti činjenicu iz 1936. godine kad su ustaše i Komunistička partija Jugoslavije sklopili savez o razbijanju Kraljevine Jugoslavije. Savez su potpisali Stipe Javor u ime ustaša i Moša Pijade u ime Kompartije Jugoslavije. Predviđena je stalna akcija da se Jugoslavija prvo sruši, a posle da se ponovo dogovara šta dalje. Za vreme italijanske oku- pacije, komunisti su neprestano ‘cinkovali’ i optuživali članove „Belih orlova”, a takođe i sve poznate pripadnike Jugoslovenskog pokreta Zbor, da su komunisti. Italijani su optužene odmah hapsili i internirali u Italiju. Moguće je da je Kompartija nastavila svoj prljavi posao i kad su Nemci sa ustašama ovladali Dalmacijom. Zbog ovoga svi članovi „Belih orlova” morali su da beže u Srbiju, dok je jedan broj njih otišao četnicima vojvode Momčila Đujića. To su uglavnom bili Hrvati, od kojih je bio formiran jedan bataljon, kojim je komandovao rezervni oficir Ivo Jankov, takođe Hrvat.

Pored roditeljskih blagoslova na putu za Srbiju, autor kaže da je takođe imao blagoslov i svoga profesora Anđelka Jurića koji mu je pred polazak za Srbiju rekao: „Bog te blagoslovio i putuj u miru Božjem! Ti si na dobrom putu uvek bio i nećeš se u životu izgubiti. Ja sam srećan sa tobom”! „Nakon pedeset godina, kad sam posetio Dalmaciju, otišao sam na grob mog duhovnog mentora i pomolio se za njegovu dušu.” Tri nedelje posle rastanka sa ocem i porodicom komu- nisti su ubili piščevog oca. Pedeset godina kasnije išao je na hodočašće u Dalmaciju da poseti očev grob. Hteo je da sve članove porodice sahrani na jednom mestu, u skupnu grob- nicu, ali to ondašnje vlasti nisu mogle da dozvole.

Marin Vetma naročito ističe zahvalnost Hrvoju Magazinoviću, na njegovoj knjizi: „Kroz jedno mučno sto- Ijeće”.

Smatra da je Hrvoje nošen - kao na krilima - idejama: Ante Trumbića, Supila, Tina Ujevića, Josipa Smodlake i drugih. U Magazinovićevoj knjizi našao je potvrdu i oprav- danje i svoje životne staze. Tu istu potvrdu daje mu i njegova gimnazija, „Jugoslavija u malom” - u njegovoj učionici, gde skupa sede katolik, pravoslavac, Jevrejin i musliman... Kakva bi sreća bila za Jugoslaviju kada bi se od zapadnjaka mogla ograditi bodljikavom žicom. Zapad se u eri fašizma i nacizma protiv Jugoslavije služio ustaškim i komunističkim teroristi- ma. Demokratski zapad to isto radi i danas.

Pokojni Malcolm_ Muggeridge, poznati engleski pisac, često je govorio da zapadni liberalizam u sebi nosi death wish - želju smrti”.

Knjigu „Očeva oporuka” treba da čitaju istoričar i književnik.

Staniša Vlahović