Сава Јанковић - Протићеви by Ново Видело - Димитрије Љотић

Сава Јанковић

ПРОТИЋЕВИ

КАИРОС СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

Садржај Протићеви у Рочишту ................................................................................... 4 Обични људи ................................................................................................. 7 Прва представа ............................................................................................ 16 Друга представа........................................................................................... 25 Поновни сусрет ........................................................................................... 37 Кловн са кофером пуним књига ................................................................ 50 Трагедија у арени ........................................................................................ 53 Отварају се врата ......................................................................................... 58 Последњи пут .............................................................................................. 65 У циркусу ..................................................................................................... 69 У манастиру ................................................................................................. 75 У очекивању ................................................................................................ 90 Свадба .......................................................................................................... 93 После буре ................................................................................................... 96 Одлазак ....................................................................................................... 101 Нема је више .............................................................................................. 107 Златно доба ................................................................................................ 111 Сусрет ......................................................................................................... 119 А живот тече .............................................................................................. 125 Рат ............................................................................................................... 129 Дочек Немаца ............................................................................................ 136 У Гргетегу .................................................................................................. 148 Путем за Рочиште ..................................................................................... 153 Од једног до другог................................................................................... 162 Разрушено Смедерево............................................................................... 178 У Београду ................................................................................................. 181 У Смедереву .............................................................................................. 186 Епилог ........................................................................................................ 191 Биографија Саве Јанковића ...................................................................... 196

Протићеви у Рочишту У сваком малом граду, као и у селу, сви се мање-више познају и знају ко је ко, и „ко му је био отац и ко му је била мати“. Памти се и дуже. Ко је био деда, из које породице, и одакле су и када дошли, а ми, Срби, мука нас натерала па смо се у целој нашој историји вечито селили са једног места у друго. Зна се и ко је у фамилији био „пијаница и пропалица“. То не може да се сакрије као у великом граду, кад понекад не знаш ни ко ти је први комшија. Зато се, ваљда, и више пази да се одржи „добро име“ и углед сваког појединца, а нарочито се пази на девојке да не „осрамоте фамилију“. Памти се и ко су „староседеоци“, они који ту живе генерацијама, и то, кад год им се укаже прилика, воле да нагласе. Протићеви нису на све то обраћали пажњу. Славко Протић се доселио са младом, лепушкастом супругом у Рочиште, одмах после Првог светског рата. Купио је усред града малу, оронулу кућу са повећим плацем, дао је да се поруши и на њеном месту саградио најлепшу кућу У граду. Купио је у исто време и највећи сремски салаш у околини. Причало се да је за време Првог светског рата био ратни лиферант и да се тако обогатио. Међутим, други су тврдили да је био из сиротињске породице, из једног удаљеног села, да им се стара кућа од набоја срушила и да је он, када је рашчишћавао рушевине и прекопавао то земљиште, нашао под прагом ћуп, пун великих турских златника. И поред свих тих прича, није се могло сазнати ни „ко му је отац, ни ко му је мати“. Чак нису били сигурни ни за име села из којег се доселио. Он се није дружио са мештанима, ишао с њима у кафану, па их није, чак ни на славу, светога Николу, позивао. Путовао је често у Нови Сад, Београд и Беч. И то се знало из „друге руке“, преко железничког чиновника који је продавао путничке карте на шалтеру. Тако је било слично и са госпођом Протић. Да је бар она ишла на пијацу или на пазар, као друге жене, већ би оне њу испитале и, на овај или онај начин, сазнале бар нешто и о њој и о њеном мужу и целој им фамилији, али она малтене није излазила из куће. Све куповине и све што је било потребно за домаћинство, обављала је мала, вижљаста, домаћа Немица, Ерика. Госпођу Протић су виђали једино с времена на време како прође у каруцама кроз град, на путу за салаш и натраг. А нису је ни у цркви виђали, чак ни на Божић, ни на Ускрс. Нажалост, и Ерика се клонила света. Слушкиња код жене лекара Кујунџића, и она Немица, покушавала је неколико пута да почне разговор са њом кад би се случајно среле у бакалници или пиљарници, али без успеха. Неко време после рата прочуло се да је госпођа Протић родила ћерку и да су јој на крштењу дали име Мила. У време лепих, сунчаних дана, Ерика је поносно, као да је то њено дете, гурала Милу у скупоценим колицима, „нарученим из Беча“, као што је то прва комшиница, госпа Гина тврдила.

Мала Мила није напунила ни две године кад су се родили близанци, Мирко и Младен, а после нешто више од две године, родила се још једна ћерка, Мирјана. Поред Ерике, виђали су ускоро после рођења близанаца још једну младу Немицу, Лизу, која јој је помагала у кући и са децом. „Пуна кућа“, говорила је госпа Гина својим пријатељицама. „Једино се она, Протићка, крије. Већином је у кући, а само је покаткад видим кроз ограду како седи у башти, игра се са децом или чита неку књигу.“ Једном се прочуло да су Славка Протић видели у Новом Саду како се шета по парку са неком младом, „накинђуреном“ женом. Почели су сада да жале његову супругу коју су годинама критиковали што се држи „за себе“. „Сигурно је третира као неког роба и не да јој да изађе из куће“, причала је опет госпа Гина, „а он тера кера по Новом Саду и Београду. Није ни чудо што све ређе долази кући.“ Ускоро је „мала Мила“ постала центар интересовања. Имала је тринаест-четрнаест година када је висока и витка, „ретко лепа“, први пут пројахала кроз Рочиште на немирном дорату. Била је обучена у јахаће панталоне, са црним, изгланцаним чизмама на ногама, а држала се на коњу „као да је с њим срасла“. Лиза, друга девојка која је последњих година помагала Ерики око деце, није било тако ћутљива као Ерика и госпа Гина се брзо спријатељила са њом. За почетак јој је дала неколико комплимената, као да она има најлепше плетенице у граду. „Пресијавају се на сунцу као суво злато“, казала је. А и за оно неколико пега које је имала на своме руменкастом лицу, и због којих је била несрећна, уверила ју је да јој оне дају неки „шармантни, младалачки израз“, због којег би јој свака девојка позавидела. Како било да било, тек Лиза се, мало-помало распричала. За Милу, која је била најбољи ђак у своме разреду у гимназији, говорила је како је отац највише воли од све деце. Зове је „сине“. Научио ју је да јаше, чак и мале препреке да са коњем прескаче. Причао је отворено, пред свима у кући, како се разочарао кад му се као прво дете родила девојчица, и како је сада срећан да је овако отресита и што као и он воли коње. А Мила је много волела, не само коње него и све животиње, псе, мачке, јагањце, па чак и прасице. Неколико пута су је чули како је спомињала да ће, вероватно, кад заврши гимназију, студирати ветерину. Није се никад дуго премишљала, као и њен отац. Били су, изгледа, врло слични. Зато ју је, ваљда, и највише волео. Близанци, Мирко и Младен, нису показивали иста интересовања као старија сестра, на велику очеву жалост. Мирко је био немирна духа. Несташан и непослушан, једино се бојао оца. Кад би их отац одвео у шталу да им покаже ждребе, које се тек ождребило, Мирко би иза његових леђа запушио нос са гађењем. Младен је био сушта супротност Мирку. Као да нису били рођена браћа. Тих и миран, добар ђак, пажљив према свима, а нарочито према мајци која му је тепала „мали мој мезимац“, „мамина маза“...

Кад би се понекад исто тако обратила Мирку, он би је само погледао испод ока и нашао неки изговор да се удаљи и нечим заигра. Младен је зазирао од коња. Плашио се да ће се коњ ритнути и зато се измицао да би се нашао што даље од његових копита. Међутим, волео је птице. Могао је да посматра сатима голубове како се достојанствено крећу по трави на коју су слетели са високих кровова лепршајући својим витким крилима, или немирне, увек узбуђене врапце како скакућу по тлу на коме сваки час проналазе понешто што ће задовољно да кљуцну. Кад је мајка приметила његово интересовање за птице, питала га је да ли хоће да пошаље Ерику у град да му купи кавез са две канаринке. „Никако, мама“, одговорио је, „ја волим да их гледам како лете и скакућу по трави.“ Најмлађа, Мирјана, била је, по Ерики, „злато од детета“. Мила је израсла у витку лепотицу, смеђе, бујне косе и крупних, тамних очију, а неки су и тврдили, када је напунила осамнаесту, „у најлепшу девојку у Рочишту“. Те године је и матурирала, у ствари, била ослобођена матурског усменог испита као одликаш. Понекад би прошетала корзом са својом најбољом другарицом Јелком, такође одличним ђаком. Није се забављала, а то је некако и било уобичајено код већине девојака између два светска рата. „Чувале се за оног правог“, који ће се једног дана појавити. А њој се и појавио „онај прави“ непосредно после осамнаестог рођендана, али не онако како је она то очекивала, не ни тако како је то просечна девојка из њеног разреда очекивала, а најмање још како је то њен отац, Славко Протић очекивао.

Обични људи Био је пријатан, топао јунски дан. Мила је са Јелком отишла на базен за купање. Рочиште није имало нигде у близини реку, тако да су саградили, недалеко од завршетка Главне улице, на једној ледини базен, по величини истих размера као и базени за олимпијска такмичења у пливању, како су се Рочишћани хвалили Шапчанима, који су, опет, били поносни на своју Савску плажу. Око базена остављено је доста простора за сунчање, а око њега подигнуте дрвене кабине за пресвлачење. Младићи и девојке, мајке са децом, а била је и по која старија особа, доносили су највише повеће пешкире које су простирали свако за себе по трави. Старији људи и жене су доносили и лигештуле. Постојало је право такмичење ко ће више и боље поцрнети. А било је важно и какве ће боје бити „тен“. Највише се ценила „бакарна боја“. О томе су причали само најприснији пријатељи и пријатељице и упоређивали се једни са другима. Пред обичним познаницима се о томе није говорило. Штавише, ако би им се неко приближио, брзо би променили тему и почели да причају о нечем другом. Самим тим су прећутно признавали да препричавања о тако безначајним стварима, ко је више, а ко мање и како поцрнео, није достојно њих, углавном младића и девојака, који пред собом, поред шале и већином доброг расположења, имају и паметнијих ствари да о њима воде рачуна. Поред Миле и Јелке било је још њих неколико који су заједно с њима завршили велику матуру те године. - Види Николу - шапнула је Јелка Мили у једном тренутку. - Стално те

гледа. - Откуд знаш? Можда му се ти допадаш. - Хајде Мила, молим те! То је јавна тајна да је заљубљен у тебе и да ти пише љубавне песме. Кажу да су врло сентименталне.

Мила се мало окрене и сусретне се са погледом високог мршавог младића. Усправила се на пешкиру и окренула му леђа. - Никола, Никола, пун бола - осмехнула се Јелка.

Заћутале су. У једном тренутку, Мила је лако гурнула лактом Јелку. - Ко је онај високи, плави младић? - упита тихо.

Са друге стране базена пролазио је висок, атлетски грађен младић плаве, таласасте косе са једним, нешто нижим, средовечним човеком. - Нисам га никад раније видела - одвратила је Јелка. - А и он и његов пријатељ, видиш како су бели. Мора да су данас први пут на сунцу.

Средовечни човек је казао нешто млађем и он се нагло окренуо према њима двема. Оне су се брзо окренуле на другу страну.

- Мора да је видео да смо га гледале - шапнула је Јелка. - Видела сам и како се насмешио, а тај старији господин са њим, он је одмах увукао стомак и испрсио се.

Смејале су се тихо и пригушено. Овога пута Јелка је гурнула лактом Милу. - Погледај на трамбулину.

Уз металне степенице пењао се полако и сигурно плави младић. Мила га је посматрала кроз полузатворене очи како се успиње на дашчану платформу, измахује неколико пута рукама, стаје на одскочну даску, одбацује се увис и једним елегантним покретом савија унапред, затим, испружених руку и исправљеног тела као стрела, главом надоле, нестаје за неколико тренутака у води. Перфектно! - готово узвикну Јелка. На другом крају базена неколико људи је затапшало. Младић је запливао уједначеним, правилним покретима руку, препливао лако и брзо базен, изашао из воде и ушао у једну од кабина. Кад се мало после појавио у светлим панталонама и мајици, пред вратима га је чекао, такође обучен, његов пријатељ. Пошли су затим према излазу, погледавши „помало нападно“, како је то касније Јека прокоментарисала, на њих две, које су лежале непомично на својим пешкирима и правиле се да ништа не примећују. - Баш је даса! Ретко леп човек - говорила је Јелка брзо и тихо. - Да је дошао у Рочиште код родбине не би га пустили без њих... А можда је и неки судски чиновник, премештен у Рочиште или нови наставник у гимназији... А да ли си приметила сиротог Николу? Он те није испуштао из вида све време откако смо дошле, па је сигурно приметио и како су те она двојица посматрали, а није му измакло ни како смо нас две реаговале... - Како смо реаговале? - питала је Мила која је све време ћутала и смешкала

се. - Па, мало смо се и нас две узнемириле, или, ако баш хоћеш, ја сам се нарочито, из неког разлога, узнемирила, иако си ти та за којом увек трче мушкарци... Знаш, уосталом, како је Никола осетљив и како све запажа. Сећаш ли се кад ти је једном пришао у школском дворишту, за време одмора, колега из „бе“ разреда и питао те нешто безазлено, у вези са часовима математике, а Никола се узнемирио и сав се зацрвенео. После ми је неколико дана досађивао. Све хоће да од мене „дипломатски“ извуче шта он, тај колега, тражи од тебе, и да ли си се и ти за њега „заинтересовала“.

Мила се само насмејала и после неког времена предложила да крену кући. - Леп је дан - казала је - па бих отишла мало до салаша на јахање. Позвала бих и тебе, али знам да те то не занима.

Успут су се среле са Јелкиним млађим братом, Стевом. На Јелкино питање куд се тако жури, одговорио је помало узбуђено:

- Пре два дана дошао је циркус у град. Разапели су неколико шатора на Вашаришту. Сутра ће имати праву представу. Идем да гледам како дресирају коње и псе. Сад сам чуо од два другара како су њих двојица открили платно на шатору и све то гледали. Они из циркуса су их пустили. Кажу да немају ништа против. - Добро, Свето, можемо ли и ми с тобом? - питала је изненада Мила и окренула се Јелки. - Ти знаш како ја волим животиње, а Вашариште није далеко. Волела бих и то да видим. - Јеси ли сигуран да они то дозвољавају? - покушала је Јелка једино што јој је пало на ум да би одвратила Милу, иако је знала да она увек уради све што науми.

Кренули су убрзаним кораком према Вашаришту. Поред највећег, кружног шатора, подигнуто их је још десетак, мањих и већих, а између њих паркирани су камиони, са приколицама обојеним јаким и упадљивим бојама. На неколико њих су насликани лавови, један је са тигром, други са младом девојком која стоји једном ногом на леђима коња у пуном галопу. Неке од приколица имале су прозоре са навученим завесама. Застали су испред великог шатора из којег се чула галама. Света му је пришао и полако и пажљиво открилио шаторско платно. И њих две су му се придружиле. Указао им се необичан призор: огроман, округли простор, оивичен редовима празних клупа, једних изнад других. Са центра шатора, његове највише тачке, пружило се дебело уже, на чијем је крају, нешто изнад земље, увезана каишевима око струка и рамена, висила девојка од петнаест-шеснаест година. Насред круга стоји човек у јахаћим панталонама, окренут њима леђима. У руци држи бич и сваки час довикује нешто белом, лепом коњу, који грациозно, без журбе, галопира у круг. Девојка му се, кад јој се приближи, баци хитро на леђа. Некада јој успе да се одржи, али најчешће склизне, а конопац је понесе и задржи да не падне на земљу, и она чека стрпљиво да се све то понови. Мало даље, на чистини, један човек тренира пет-шест паса да прескачу преко препрека и да му се, док он корача, сваким кораком провлаче између ногу. - Погледај! - шапнула је Мила Јелки, показујући јој главом на тренера паса

- Зар те не подсећа на некога? Јелка се тргла. - Па то је - промрмљала је - то је онај исти, са базена, онај старији.

Млада девојка, која је баш тада нарочито тешко склизнула са коња, погледала је према њима и осмехнула се помало стидљиво, као да јој је непријатно што гледају све то и што су сведоци њене неспретности. - Ала је лепа! - и нехотице се отело Свети, па се и он одмах затим застиде због свога „испада“ пред старијом сестром и Милом.

У томе тренутку и човек у центру круга, са бичем у руци, окренуо се према њима. - Па то је... - почела је сада Мила, али је застала усред реченице.

И младић плаве, таласасте косе препознао је њих две. Одмах је зауставио коња и обратио се девојци коју је спретно ослободио каишевима. - Доста је за данас. Иди да се одмориш. Сутра изјутра ћемо наставити.

Девојка је одвела коња, још увек им се смешкајући, а он је пришао брзим кораком другарицама и Свети. - Ето, видите - казао је док им је прилазио - циркуски живот није нимало лак. Ни за животиње, а још мање за људе.

Представио им се, помало театрално, широким покретом руке. - Ја сам Стеван Стојшић, дресер коња, понекад мађионичар, акробата, и

шта све још, да и не набрајам. У нашој професији човек мора да је свестрано образован. Никад се не зна када ће неко да пребије ногу или руку, па мора да се одмах замени. Јелка је промрмљала своје и Милино име и презиме, а Света се, сав срећан што му се указала прилика да говори са „циркусанером“, представио сам, јасно и гласно. Средовечан човек је оставио псе, па им и он пришао. - Каква случајност! Видели смо се данас на базену. Иначе, не познајемо

никога у вашем месту... Мене овде зову чика Коста. - Што су вам лепи ти ваши пси, и послушни - рече Мила. - Ја много волим

псе... - И коње - додао је Света. - Да видите само њеног лепог, високог дората

кога она јаше кроз Рочиште. - Да ли имате име за сваког пса? - питала је Мила. - Како их разликујете кад су сви једнаки? Сви су црни и исте величине. - Молим вас, уђите! - понудио их је чика Коста, померивши у страну шаторско платно.

Кад су ушли, њих две помало неодлучно, и нашли се под шатором, човек се окренуо псима који су седели тамо где их је оставио, један поред другог. - А...а! - викнуо је гласно.

Један од паса је скочио, дотрчао, и стао испред њега уздигнуте главе, машући весело репом. - Бе...е! - узвикнуо је опет.

Други пас је поновио се што је и први урадио. - Це...е! - следио је трећи позив, и све тако, редом, „Де“, „Е“; док није дошао до „Еф“, који је био последњи.

„Еф“ је подигао главу и окренуо је на другу страну, као да га није чуо.

Позвао га је још неколико пута, и кад се он није одазвао, обратио се првом: - А...а! Вав, вав! - имитирао је лавеж паса.

„А“ је „разумео“, устао и полетео према „Еф“-у, почео да режи и да га гура њушком да устане. Најзад је „успео“ и „Еф“ је полако, „преко воље“, пришао дресеру. Света је одушевљено запљескао, а и њих две су му се придружиле. - Невероватно! - узвикнула је Мила. - Како сте само успели да их тако издресирате! - Ако човек има љубави и разумевања према животињама - умешао се

Стеван Стојшић - може с њима чуда да направи. - А шта ће вам онда тај бич! - Мила је показала главом на бич који је

држао у руци. - Кад јашем, ја га никад не употребљавам. - Не употребљавам га ни ја тако као што ви, можда, мислите. Морали сте

да приметите да само швићнем бичем изнад његове главе. Коњи су врло осетљиви на звуке сваке врсте. Фијук и пуцкетање бича само их подсети да не успоре ход, да не застану. - А ако застану? - није попуштала Мила.

Младић се насмејао. - Ако успоре и застану, умножиће се швићкање и пуцкетање, а они то не воле и не могу да поднесу. - Логично! - узвикнуо је Света.

Али Мила се не да. - Бич је, ипак, израз и симбол силе, насиља, чак ако је и само претња. Зар не бисте исто тако могли, на пример, да затапшете рукама? - Тако нешто може да ради чика Коста са овим малим, незаштићеним животињама, али наша публика, у односу на коње, не би то могла да разуме. За коња се сматра да је у основи дивља животиња која мора да се „укроти“. - А са друге стране - додао је чика Коста - ми их негујемо, тимаримо и добро их хранимо. Нашим циркуским коњима живот је много лакши него сељачким, које употребљавају за орање, дрљање, вучу некад и претешко натоварених кола по најгушћем блату. - А када дође до такве вуче, сељаци не швићкају само „изнад глава“ умешао се Света. - Сутра увече, у шест сати - осмехнуо се дресер паса - дајемо прву представу у вашем Рочишту. Зашто и ви не дођете? Имамо чак и четири лава. - Само, за разлику од старог римског циркуса, немамо гладијатора који ће

да се мачем бори са њима - насмејао се Стојшић. - И за лавове имамо дресера који, уместо мачем, пуцкета бичем. Извадио је затим из џепа од кошуље свежањ улазница, одвојио три и пружио их Јелки.

- Будите сутра увече чика-Костини и моји гости - казао је. - Ове улазнице су за први ред. - Не, хвала - рекла је Мила. - Не знамо да ли ћемо моћи да дођемо, а ако будемо слободне, купићемо улазнице.

Младић их је дао Свети. - Ово је онда за тебе и твоје другаре.

Света се најсрдачније захвалио и тада, када су њих две већ хтеле да се опросте, почео је да поставља питања. - Где ви живите? - питао је прво. Где је ваша кућа? - Циркус је наша кућа - одговорио је чика Коста. - Ми живимо у оним приколицама са прозорима - додао је Стеван

Стојшић. - Сигурно сте их запазили паркиране између шатора. - Ту ми и спавамо, и ручамо, и вечеравамо - казао је чика Коста. - У

засебним вагонима држимо коње, псе и остале животиње. У приколицама и путујете? - Да. Од једног места до другог. Успут играмо карте да скратимо време, неки играју шах, а наш Стеван Стојшић воли највише да чита књиге. - Шта читате? - заинтересовала се Јелка. - Највише волим историјске ствари. Увек ме копка да пронађем како су

други пре нас живели, а исто тако и људи у другим културама. Волим и романе... највише историјске. - И ја волим много да читам - казао је Света - а исто тако и да путујем. Шта бих ја код вас могао да радим? Да ли бисте ме примили?

Стеван Стојшић се насмејао. - Само ти остани где си. Изучи школе и постани адвокат, доктор, професор... Живот у циркусу није за свакога. За нас нема годишњег одмора. Ето, чика Коста и ја смо данас, после много времена, узели неколико сати и отишли на ваш базен. Један ваш мештанин, који нам је помагао када смо подизали шаторе, казао нам је како имате велик и леп базен. Ја волим да пливам, али у последње време ретко за то имам прилике. Само непрекидни рад око животиња, дресирање и њих и нас. Стално, и једни и други, морамо бити у перфектној кондицији. - Ипак - осмехнула се Мила - ви радите из дана у дан оно што волите, а

вероватно у том и уживате. Не досађујете се у загушљивој канцеларији... - И стално путујете - додао је Света. - Ускоро ћемо за Мађарску - казао је чика Коста. - Са нама је и неколико Мађара, акробата. Прошле године смо били у Мађарској два месеца. Ове године ћемо и дуже, а следеће ћемо за Аустрију и Чехословачку. - Водите ли са собом и своје породице? - наставио је Света са питањима. - Стеван није ожењен, а моја је жена умрла... Пала је незгодно са трапеза и промашила заштитну мрежу. Није могла да се опорави. Наша ћерка, Ана,

видели сте је малопре кад је вежбала да скочи на коња, била је тада беба од годину дана... Њој не дам да се пење и вежба на трапезу. Све друго може. - А иде ли она у школу? - питао је Света. - Мања деца, док не пођу у школу, путују увек са нама. За старију децу се постарамо да их сместимо код родбине за време школске године, а и ми, преко зиме, кад време захладни и отпочну снегови, па не можемо да разапињемо шаторе и дајемо представе, ипак морамо да се старамо не само о животињама, да их хранимо и тимаримо, и непрекидно дресирамо, већ и ми сами морамо да останемо у перфектној кондицији. За нас никад нема излежавања. Школска деца преко лета, за време распуста, путују са нама и тада већина од њих учи наш занат. - Просто не могу да верујем - почео је Света чим су се опростили и изашли из шатора - не могу да верујем да сам говорио са правим циркусанерима... Ја сам увек мислио како су они нешто нарочито, а они као и ми, и сви други... обични људи!

Света их је брзо напустио да тражи своје другаре, а њих две су наставиле ход, у добром расположењу. Мили се више није ишло на јахање, него је предложила да мало прошетају градом и поразговарају о овом неочекиваном сусрету. - Изгледа као филмски глумац - казала је Јелка Мили за Стевана Стојшића. - А и изражава се као образован човек... Још ми ниси рекла шта мислиш о њему. - Заиста лепо изгледа, а има и лепо држање и понашање. Шта бих друго могла да кажем? - Ми, у Рочишту, немамо таквих мушкараца. - Чак ни Никола му није раван? - осмехнула се Мила.

Никола је добар, интелигентан младић, одличан ђак, али по изгледу није ни близу дорастао овом Стевану Стојшићу. - Није ни спољашњи изглед све. - Није и не би требало да буде, али кад се удружи са другим, позитивним особинама, зар то није идеално?

Мила се само насмејала. Целе те ноћи није могла да заспи. Високи младић плаве, таласасте косе, углађених манира, лебдео јој је пред очима. Нешто ново, неодређено, али узбудљиво, будило се у дубинама њеног бића. Гледала га је како складним покретом скаче са трамбулине, како у јахаћим панталонама стоји усред круга и швићка бичем изнад главе ванредно лепог, белог коња. Чује затим његов глас како говори о љубави и разумевању према коњима и псима (које је она обожавала), а које човек мора да има ако хоће да управља животињама. Слуша га како говори о историји других времена, других народа и култура. А воли да чита романе - као и она.

Кад су провиривале кроз одгрнуто шаторско платно, он се нагло окренуо и очигледно их одмах препознао. Није јој измакао ни истовремени, спонтани израз радости на његовом лицу, а нарочито у његовим очима. Слушала је безброј пута још док је одрастала, а нарочито последњу годину-две, како је врло лепа и складно грађена. Кад су то други примећивали, морао је и он, а видео ју је и у купаћем костиму. За друге јој није било важно, иако су јој годили комплименти. Међутим, овога пута било је то нешто сасвим друго. Сетила се како је Гете негде написао: „Човек воли очима, а жена ушима“. И ту, свакако има пуно истине, помислила је, али и жена има очи... Зар није Јелка казала: „Идеално је - комбиновано једно с другим“. „А шта ако се њему, у ствари, Јелка свидела“, јавила јој се поразна мисао. Ко зна шта он види и очекује од жене. За Јелку кажу да је лепушкаста, „пријатне спољашности“. Ко ће знати мушкарце. „Зар нису још и стари Римљани говорили: „De gustibus non est disputandum“ (о укусима не треба расправљати)?“ Ипак, кад год је говорио, њој се обраћао... или јој се то само тако чинило. Устала је усред ноћи, упалила светло, стала испред огледала и почела да први пут у животу пажљиво посматра своје лице. Црте лица су јој правилне, кожа глатка, на благо избоченим јагодицама једва видљиво ружичаста, без икаквих флека и неправилности. Усне лепо уобличене, очи крупне, тамне, „изразите“ и „пуне живота“, као што је то више пута слушала, а тек сада је то за њу имало неко озбиљно значење. Обрве су јој мало уздигнуте, коса смеђа, бујна, природно заталасана. Угасила је светло и одахнула, углавном задовољна својим изгледом. Наједном се тргла. „Та шта ја говорим!“ помислила је. Чак и да се свидела Стевану Стојшићу, да се заљубио у њу и она у њега, баш би је њен тата, поносни Славко Протић, велепоседник и трговац на велико, дао за једног, како га је мали Света назвао, једног „циркусанера“. А то је он заиста и био. Знала је да јој је отац из сиротињске породице и да се добро снашао у животу, чак и обогатио. Чула га је једном, на салашу, кад је показивао неком свом пословном пријатељу из Новог Сада ергелу коња, говеда, и остало „благо“, окружен наизглед бескрајним пољима пшенице и кукуруза, како му је рекао: „Све сам то ја са ове две руке створио“. Ценио је људе који су од ничега успели у животу, а поштовао је и оне што су наследили од својих родитеља и прародитеља који су стекли својом „муком и трудом“. А шта је један „циркусанер“ могао да направи од свога живота! Сећа се Стеванових речи кад им се представио. „Ја сам дресер коња, понекад мађионичар, акробата, и шта све још да и не набрајам...“ Као дресер коња, таман би могао да се брине као коњушар у шталама где је отац држао тркаће коње упрегнуте у двоколице и касаче, с којима је покаткад добијао награде на Београдском тркалишту.

Никада, никада не би он пристао да се његова ћерка уда за младића који је нико и ништа, запослен у циркусу. Њему би било испод части да се она уда за Стевана, чак ако би Стеван Стојшић био и власник тог „путујућег циркуса“. Тек негде пред зору, изморена и измучена, заспала је тврдим сном без снова.

Прва представа Мила је устала касно тога јутра и одмах, пошто се окупала и обукла, отишла у дневну собу и узела да чита неку књигу надајући се да мајка неће приметити да није доручковала. Баш јој се ништа није јело. Међутим, мајка јој је донела белу кафу и кифлу намазану путером. - Мораш нешто да поједеш - казала је седајући на софу, преко пута ње. -

Нешто си ми много бледа. Да би угодила мајци, Мила је загризла комадић кифле, и отпила мало вруће, укусне беле кафе. - Знам да ноћас ниси добро спавала - почела је тихо госпођа Протић. - И мени се разбио сан, па сам чула како си се превртала у кревету и како си устајала и палила светло... Реци ми, шта те мучи? - Не брини, мама, све је у реду са мном - натерала је себе да се насмеје. - Да није неки дечко у питању? - госпођа Протић није попуштала. - Мама! - Ти знаш да се ја ни са ким не забављам. - Свеједно. Можда си се и заљубила у неког... Ја сам имала пријатељицу

која се страшно заљубила у једног младића, чезнула за њим, уздисала, а кад се најзад удала за њега, он испао неки грубијан. Ишао је са другим женама, а њу малтретирао на све могуће начине... Мила је чула ту исту причу већ неколико пута. У почетку јој је било чудно да мајка, која је увек поклањала пажњу сваком, па и најмањем детаљу, није именовала ту своју пријатељицу. Појавила јој се и мисао да је та њена „пријатељица“ она сама, њена сирота мајка, која је од оца много претрпела у животу. Отац јој је само наређивао шта треба да се уради у кући, док је у исто време не би ни погледао. Не сећа се да јој је икад коју лепу реч казао или јој се бар и најмање осмехнуо. Са том причом хтела је и њу да опомене, да није све заиста онако како то изгледа младој девојци, да се „не залети“. А сад се баш озбиљно забринула. Око подне дошао је Јелкин Света да јој каже да је Јелка много поздравља, али данас неће моћи да иде са њом на плажу јер се не осећа добро. Изгледа да је појела нешто што јој није пријало. „Значи, нема данас ни одласка у циркус“, помислила је прво са неким осећањем олакшања. Међутим, већ у следећим тренуцима јавила јој се туга. Значи, неће га данас видети... а можда и никад више. Из ходника су допрли гласови Мирка и Младена, сада шеснаестогодишњака. Спремали су се да иду на базен на купање. Мила се тргла. Отворила је врата од собе. - Еј, вас двојица! - викнула је браћи - хоћете ли да идете данас са мном у циркус? - Иде ли и Мирјана? - питао је Мирко.

- Не верујем. Она има вечерас пробу за Видовданску прославу. - Добро, идемо, је л' тако, Младене?... Она се ионако боји дивљих животиња.

Мирко је више волео старију сестру, која је увек имала разумевања према њима двојици, нарочито према њему, који је, због несташлука, морао често да има неког ко ће га узети у заштиту. Кад је требало да се за нешто добије дозволе од маме, тата је много путовао и није имао времена за тако нешто, да се, на пример, иде бициклима на Иришки венац, и тако проведе цео дан, мама би се „устезала“, све док је Мила не би уверила да је то леп излет и да би требало да их свакако пусти. Мирјана, у својој четрнаестој, најмлађа, „размажена“, како је то Мирко говорио, могла је да добије од мајке све што би зажелела. Младен се не би са њим сложио. „Јесте да је најмлађа“, говорио је, „али зато и ми сви треба да јој што више чинимо. Ми смо већ углавном изашли из детињства, а она баш сада одраста.“ „Где си то прочитао!“ насмејао му се Мирко, „сигурно код твог Достојевског.“ А Младен је волео много да чита. Откада је прошле године „открио“ Достојевског, недавно је „признао“ Мили да је до сада прочитао и „све што је он написао“. „Није ли то, можда, сувише рано за тебе да се преоптерећујеш тешким, психолошким проблемима? Ја сам тек ове године прочитала 'Злочин и казну', и није ишло баш најлакше.“ „Код мене је обрнуто“, одвратио је Младен. „Његови старац Зосима, Аљоша, па чак и кнез Мишкин, испуњавају ме радошћу.“ „Зашто радошћу?“ „Вером у људе, вером у лепо.“ Мила је на то заћутала, погледала га као да га први пут види, и затим само одмахнула главом. Када је питала Мирка истог тог дана шта он чита, „школске текстове“, одговорио је, „како бих, пре свега, прешао из нижег разреда у виши.“ „А приповетке и романе?“ „То је за занесењаке“, насмејао се Мирко, „као што је наш Младен и њему слични. Мене интересује стварност. Математика, физика и хемија. Будућност припада науци. Све друго су приче за децу.“ „Значи, то се односи и на мене. И ја волим да читам романе.“ „Ти си нешто друго. Ти си 'чардак ни на небу ни на земљи'.“ Била је и раније импресионирана интелигенцијом своја два брата, али овога пута се озбиљно замислила. „Морам добро да пазим шта говорим пред њима“, поверила се једном Јелки. „Потпуно су различити, али сваки од њих двојице има већ неку своју

истину, и по њој цене живот и остале људе... а тако су, на крају крајева, још врло млади, тек су навршили шеснаесту.“ „Мене то не чуди. Зар није ваш тата изузетно интелигентан и оштроуман човек, а мама, поред тога што је врло паметна жена, има срце од злата. Не би ни мрава згазила.“ Међутим, Мила се све више бринула за целу породицу, и то баш зато што је тата „врло интелигентан и оштроуман“, и у исто време свестан тога, и сматра да зато све може, јер му нико други није раван. А опет, за мајку се бринула баш зато што има „срце од злата“, па ћути и пати. Докле ће и колико ће она то још моћи да издржи? Приметила је да је у последње време почела нагло да мршави... А сада, опет, пронашла је и за браћу да и један и други, изгледа, имају у себи зачетке проблема основних неслагања, који могу да убудуће доведу до озбиљних разлаза међу њима, а у исто време и са целом породицом. Једино још није имала разлога да брине о малој Мирјани, „златној девојчици“, која се увек труди да свима угоди. Уосталом, ко зна како ће она због тога, те своје доброте, проћи у животу. У исто време била је уверена да је мајка на неки начин пронашла да је отац вара, као што је то и она недавно пронашла. Прво је само сумњала, нарочито после оне мамине приче о „својој пријатељици“, а скоро се и сама, сасвим случајно у то уверила на салашу. Био је врућ дан и тата је у журби скинуо капут и пребацио га преко наслона од столице кад су га изненада позвали да изађе, јер се Шампион, његов најбољи тркаћи коњ, спотакао и повредио ногу. Хтела је да и она истрчи за њим, али је у последњем тренутку приметила да му је џепа испала пресавијена, ружичаста цедуља и пала поред столице. Пришла је, подигла цедуљу и растворила је. Читким, округластим словима било је написано: „Драги мој, Не заборави да ми дођеш у суботу, поподне. Воли те Твоја Зита“ Тргла се као да је опечена, брзо савила цедуљу и пажљиво је вратила у џеп. Изашла је полако из куће, бледа, уздрхтала. „Значи, то је истина... јадна мама“, пролете јој кроз свест неколико пута муњевитом брзином. Њен отац, висок, крупан човек, увек усправан, достојанствен, одмерених кретњи, кога је обожавала од најранијег детињства, наједном се смањио, постао сићушан, незнатан. Вратила се брзо у кућу, ушла у своју собу, срушила се на постељу и заридала...

Гледа га како јој, још док није имала ни пуних шест година, помаже да се по први пут попне на оседланог коња. Слуша његов пријатан, охрабрујући баритон како јој тепа: „Хајде, сине, не брини се. Овај путко је миран као јагње. Он воли људе, а још више децу. А знаш ли зашто више воли децу? Зато што му је лакше да носи вас, малишане, него нас, маторе.“ Види га и како седи поред њеног кревета кад је имала десет година и лежала три дана са високом температуром. Причао јој је приче које је њему, кад је био мали, причала његова баба. Причао јој је о „правим“ вилама и вилењацима, а не о оним које су после беспослени људи и жене измишљали. Играли су кола на шумским пропланцима сваке ноћи кад је било лепо време. Њих обични људи не могу да виде, али зато постоје неки „видовити“ људи, који могу да их виде, „као што ми гледамо једни друге“. „Мој ујак је имао тако једног пријатеља“, говорио јој је сниженим гласом да не би нико други могао да чује, „који је био видовит. Кад му је једном испричао каква све чуда гледа и слуша, ујак се насмејао. Казао му је да не прича којешта. На то се тај његов пријатељ наљутио и позвао га да следеће ноћи, а то је било усред лета и било је јако лепо време, оде са њим у оближњу шуму да му их покаже. Кад се спустио мрак, њих двојица су ушли у шуму. Тај његов пријатељ је казао ујаку да цело време ћути, да само гледа и слуша. Кроз неко време шапнуо му је 'Ево их!' Одмах затим тражио је од њега да му стане на ножни палац. Ујак га је као од неке шале послушао, али гле чуда! Чим је стао ногом на његов палац, мрачна шума је наједном засветлела и пропланак блеснуо као да је сунце засијало. Између дрвећа, из таме, излазе виле, све лепе као најлепше девојке, у белим, дугим, лепршавим хаљинама, протканим сребрним и златним жицама. А за њима излазе и вилењаци.“ „А како су они, вилењаци, били обучени, тата?“ питала га је мала Мила, изнемоглим, слабим гласом. „И они су били обучени у беле одоре, са златним токама и сребрним гајтанима... Ујак нам је причао како се био уплашио, па да онај човек и није тражио од њега да све време ћути, он и да је хтео, не би могао од страха ни једну једину реч да изусти. Онда, чим су се они ту искупили, засвирала је из шуме музика. Прво тихо, једва чујно, па све јаче. Виле и вилењаци су се тада ухватили за руке и заиграли коло. Прво полако, по тихим звуцима, а онда све брже и брже. Наједном су почели да се уздижу са земље. Прво мало, са ногама тек нешто више изнад траве, а онда, све више и више. Уздигнути, лебдели су тако, стално у игри, не додирујући земљу. Казао нам је да никад ништа лепше у животу није видео, а никад ни лепше музике није слушао.“ Тога дана допутовао је и неки чувени дечји специјалиста из Новог Сада. Милин тата му је за то добро платио. Донео је и неке лекове којих није било у Рочишту. Сутрадан се већ боље осећала, а кроз неколико дана је пошла и у школу. Све јој то сада, а и неке друге слике из детињства, многе пријатне успомене са оцем, искрсава у свести. Колико је као дете уживала у очевој пажњи, толико јој је сада сметало, нарочито у последње време, што је отац игнорисао малу Мирјану, а готово није ни обраћао пажњу на браћу, нарочито кад се уверио да се они ни најмање не

интересују за његове коње на које је био поносан, и да се очигледно досађују на салашу. „Тата, што не купиш аутомобил?“ питао га је једном Мирко, кад је момак упрегао у каруце два ватрена вранца и он хтео лично да их провоза по салашу и покаже им нову њиву коју је недавно купио и прикључио имању. Мила се сећа и како га је тада отац мрко погледао и наредио им без икаквог објашњења да остану где су, а само њу и малу Мирјану је провозао. Није заборавила ни маму кад је једном из школе изненада банула у кућу и затекла је сву уплакану. Онда се то касније неколико пута поновило. Једва се некако смирила и престала да рида. Срећом да су сви изјурили из куће због Шампиона, па је нико није затекао онако уплакану. Отишла је у купатило и добро се испљускала хладном водом. Око пет поподне вратили су се близанци са купања. Мила их је нестрпљиво очекивала, погледајући сваки час на ручни сат. - Ала си се ти дотерала, као да идеш на бал - казао је Мирко.

Прећутала је, али кад јој је и Младен казао како јој је лепа та њена нова летња хаљина, морала је да нешто одговори. - Ово ми је први пут да идем у циркус, па не знам како се други облаче. - Па добро, онда и нас двојица да се дотерамо. Ко зна! - насмејао се Мирко. - Баш ти хвала што си нас позвала - осмехнуо се Младен. - И нама је ово,

наравно, први пут да идемо у циркус. Кад су стигли до Вашаришта, пред великим шатором већ се створио подужи ред. Док су прилазили, Мила је препознала девојку која је седела за столом и продавала улазнице, Ану, чика-Костину лепу, младу ћерку која се јуче вежбала да скочи на галопирајућег коња. Кад су они дошли на ред, девојка је извадила из једне ладлице из стола за којем је седела неколико улазница. - Госпођице Мила, колико вас има? - обратила јој се љубазно. - Ја и два моја брата. - Ово су најбоља места, у првом реду - казала је пружајући три улазнице. Тата и Стеван су их одвојили за вас и ваше госте, ако их будете имали.

Примила је Милине новце и наставила да јој се весело обраћа. - Стеван ми је казао да и не покушам да вам их поклоним јер сте ви врло осетљиве природе.

Сместили су се одмах затим на своја нумерисана места. Клупе су иза њих углавном већ биле заузете. У првом и другом реду су биле, у широком кругу, поређане удобне столице са наслонима. - Ко је та девојка на каси која ти је дала најбоља места? - питао је Младен.

- Откуд она зна твоје име, и ко је тај Стеван? - почео је да се распитује и Мирко.

Мила им је испричала како су она и Јелка, са њеним братом Светом, сасвим случајно виделе како су циркусанери вежбали ту девојку да скочи на коња у трку и како су дресирали псе. - Откуд тај циркусанер, Стеван, зна да си ти „врло осетљиве природе“? наставио је Мирко са питањима. - Ваљда је то један од оних мађионичара који умеју да читају наше мисли одговорио је уместо ње Младен.

Наједном се разлеже гласна музика дувачких инструмента и јека таламбаса, па се одмах, у следећем тренутку и утиша. Од групе музичара у црвеним униформама, која је седела у првом и другом реду, одмах до једне огромне, блиставе завесе, издвоји се висок човек у јахаћим чизмама, и он у црвеном капуту и са цилиндром на глави, стаје насред круга, скида са главе цилиндар и, гологлав, клања се публици на све четири стране. - Поштоване даме и господо - разлеже се одмах затим његов снажан глас -

поздрављам вас све, велике и мале, а видим да су неке маме понеле и њихове мале бебе, сви сте добро дошли у циркус Максимус. Биће забаве за све вас, па и за оне најмање. У том тренутку, поред групе музичара, разгрну се завеса и из отвора излетеше два кловна, један висок, црвене косе, такође са цилиндром на глави, тужног израза на белом намазаном лицу, и други, мањи, дебљи, насмејаног лица. Обојица имају наврх носа причвршћене црвене лоптице. Високи је одмах, од првог корака, почео да запиње о невидљиве препреке. Једном је и треснуо свом дужином. Мањи му је притрчао и покушао да му помогне, али, чим је први, виши, успео да некако устане, мањи је „запео“ и пао. У шатору урнебес. Највише се смеју деца и неуморно тапшу из све снаге. Изненада, овај високи извуче однекуд иза завесе бицикл за децу са малим точковима и поче да га брзо и спретно вози у круг, испред првог реда. У једном тренутку заустави бицикл испред Миле, остави га на тло, поред себе, извуче нешто из унутрашњег џепа и издиже руку високо, тако да сви могу да виде крупну, белу ружу, затим се наклони галантно пред њом и пружи јој цвет. - Узми га, узми га! - охрабрила су је браћа. - Видиш да сви гледају у тебе!

Мила је примила ружу, публика је затапшала, а високи кловн се поново поклонио, дограбио бицикл, и чим је почео да окреће педале, заплео се, изгубио равнотежу и овог пута треснуо свом дужином. Опет урнебес. „Немогуће!“ оте се Мили мисао, гледајући кловна како неспретно покушава да устане. „Па то је тај Стеван Стојшић!“ А онај, други, то је несумњиво Анин отац, дресер паса, чика Коста. Само, мора да су му ставили јастук испод кошуље, па изгледа да је дебео.

И нехотице је принела ружу лицу и помирисала је. Прво је помислила да је вештачка, а сада се увери да је права. Дивно мирише. Опет се отвара завеса. Утрчи седам-осам црних паса, један као други. Заустављају се пред чика-Костом (сад више није било сумње да је то он) и, док он корача, они му се провлаче између ногу. На његов знак изравнавају се, он се одмиче десетак корака и онда, као и јуче, почиње да их прозива: „А“, „Бе“ „Це... Понавља се све до „Еф“. Публика одушевљена. Па и Мирко и Младен. Једино се Мила уозбиљила. „Господе Боже, Господе Боже!“ понавља у себи. Онај лепи, привлачни младић, таласасте плаве косе и углађених манира - кловн! Кловн тужног лица са црвеном периком на глави и цилиндер-шеширом, који вози сићушни бицикл у циркуској арени, док се деца испреврташе од смеха. Па и одрасли. И она би се смејала да је то неко други, а не њен Стеван, младић који се онако лако попео на платформу и једним елегантним покретом скочио са одскочне даске у базен. Онај исти Стеван који воли животиње и воли да чита. Као и она. Завеса поред музичара се разгрнула и у арену су улетела лаким галопом три коња, један за другим. На сваком од њих јахала је млада девојка у блиставом костиму, обнажених руку и ногу. У центру арене стајао је онај исти човек у јахаћим панталонама, чизмама и црвеном капуту. Овога пута је у руци држао бич којим је швићкао, баш као што је то радио јуче и Стеван Стојшић. Коњи су галопирали ареном у круг, а девојке су лаким покретима искакале из седла, потрчкавале по неколико корака, свака поред свога коња, и поново им скакале на седло. „То су они јуче тренирали чика-Костину Ану за то“, помислила је Мила. Ни кловнови нису мировали. Трчали су упоредо са коњима, сваки час се о нешто „спотицали“, падали и један другом помагали да устану. Најзад се завеса разгрнула и коњи су, један за другим, одгалопирали негде у тамну унутрашњост шатора. Одмах после тога, истрчало је неколико људи у плавим, радничким оделима, поклонили су се публици, и затим однекуд извукли високе секције гвоздених шипки, брзо их и спретно саставили насред арене, тако да су образовале пространи кавез. Чим су завршили са радом, човек у јахаћим панталонама је објавио свечаним гласом: - Сада ћете, даме и господо, видети на делу чувеног европског дресера лавова Томаса Блица. Опет је разгрнута завеса и у кавез су ушетала полако и достојанствено, три лава. За сваког од њих, на удаљености од неколико корака, била су постоља која су радници поставили пошто су склопили кавез. Одмах за њима је ушао и дресер, млађи човек обучен као каубој, са шеширом широког обода и широким кожним опасачем, у који су уденути револверски меци, а са десне стране му је висила футрола са револвером. И он је држао у руци бич. Лавови су се, један за другим, попели на постоља. Пошто се поклонио публици, окренуо се првом лаву и швићнуо бичем изнад његове главе. Лав је подигао претећи своју велику шапу, тихо заурлао,

скочио са постоља и пришао дресеру, који је то исто урадио и са остала два лава. После неког времена наредио им је да се врате сваки на своје постоље. Одмах затим пришао је најкрупнијем лаву и викнуо му нешто на неком страном језику. Лав је отворио чељусти показујући своје велике и моћне зубе. Тренер је скинуо каубојски шешир и ставио главу у лавове чељусти. Завладала је нестварна тишина. Када је извукао главу и дубоко се поклонио публици, разлегао се буран аплауз. Он је поново викнуо нешто лавовима и они су скочили са својих места, неко им је отворио врата од кавеза и они су, опет полако и достојанствено, нестали у тами иза завесе. Људи у радничким оделима су утрчали у арену, зачас раставили кавез и изнели гвоздене секције. Међутим, одмах затим су унели огромну мрежу и разапели је насред арене, готово два метра изнад земље. У исто време, два младића, у уским панталонама и мајицама без рукава, атлетски грађени, успели су се металним лествицама сасвим испод шаторског крова, где су висила два трапеза, један наспрам другог. За њима се попела млада девојка, обучена слично као и оне три које су малопре јахале на коњима. Младићи су дохватили свако свој трапез и у лету добацивали један другом девојку која се вешто извијала, час према једном, час према другом. После неколико акробатских тачака, сви су се спустили низ лествице уз буран аплауз. Чим су они сишли, виши кловн је показао рукама нижем да ће и он да се попне и уради то исто што су и они урадили. Овај је покушао да га од тога одговори, али није успео. Виши кловн је почео да се неспретно пење металним лествицама. Кад год би „промашио“ шипку и једва успео да се одржи, Мила би претрнула. Како је он све више и више одмицао, тако је и њено срце све брже и јаче куцало. Најзад је дохватио трапез. За њим се исто тако пењао и нижи кловн. Мила се сетила како им је испричао да је његова супруга, Анина мајка, као врло млада жена, пала са трапеза, а пошто мрежа испод ње није била правилно намештена, тешко се повредила и од повреда ускоро умрла. Погледала је нагоре. Стеван се држао само једном руком за трапез и млатарао својим дугачким ногама. Тек сад је приметила његове необичне велике ципеле, једну црну, а другу жуту. Изгледао је смешно онако тужан и немоћан у висинама, али се нико није смејао. Публика је, изгледа, очекивала да ће сваког тренутка испустити трапез и срушити се са велике висине, а поред тога, чинило им се да разапета мрежа није ни довољно дугачка ни широка да га прихвати. Међутим, његов нижи колега, по свему судећи још неспретнији него он, дограбио је други трапез и, њишући се у ваздуху, покушавао да му „помогне“, да му дохвати слободну руку.

Најзад је успео, али, чим су им се руке саставиле, склизнуо је са свога трапеза и остао да виси само на Стевановој испруженој руци. Мила се сетила како им је Стеван испричао да сви они морају да буду у савршеној физичкој кондицији. То ју је мало умирило. Али, у следећем тренутку, Стеван је испустио трапез и њих двојица су, преврћући се немоћно, полетели вртоглавом брзином надоле. „Премрла сам“, Мила је после причала Јелки, „сетила сам се сироте чикаКостине жене.“ Међутим, њих двојица су, и поред ломатања, пали врло спретно у разапету мрежу. Поздрављени су од публике силним, одушевљеним тапшањем, још гласнијим и дужим него што су малопре поздравили ону двојицу акробата са младом, лепом девојком. Искочили су лако из мреже и дубоким поклонима се захвалили публици. Тачке које су затим извођене у арени, дресирани коњи и пси - све то без кловнова који су нестали иза завесе, слио се Мили у једно безлично сивило. На крају представе, кад су излазили из шатора, Мила се тргла. Одмах поред излаза стајао је Стеван Стојшић, без маске, гологлав, обучен у црни, свечани фрак, са црном лептир-машном на снежнобелој кошуљи, и са осмехом поздрављао госте који су, насмејани, и очигледно задовољни, напуштали арену. Пошто су она и браћа мало одмакли, застала је и казала им да се окрену. - Погледајте на излазу оног лепог, високог младића плаве косе, у фраку. То је онај виши кловн, а зове се Стеван Стојшић. - Немогуће! - одазвао се одмах Мирко, а Младен је одмахнуо главом. - Одело „чини“ или „не чини“, не сећам се тачно, то сам негде прочитао,

„човека човеком“ - насмејао се. „То је он, како год га окренеш“, помислила је Мила. Те ноћи, као и прошле, Мила није могла дуго да заспи. Чим би затворила очи, чинило јој се да се из сваког угла у соби појављују кловнови, велики и мали. Преврћу се у ваздуху, једни се утркују на дечјим бициклима, други галопирају на подивљалим коњима, пењу се лествицама у небеске висине, затим падају главачке у бездане... Док су јој очи затворене свесна је да јој се то само причињава, али кад их отвори, онда је још горе. Изгледа јој да се тамне сенке покрећу по соби, надносе се претећи над њом, смењују се тамније од тамнијих, све веће, непрозирније, уобличавају се у тужна, издужена лица, бледа, жалосна, сабласна. Једва чека да сване, а ноћ дугачка, никад краја немирним, узбурканим мислима. Тек је пред зору успела да заспи.

Друга представа Пошто је доручковала нешто касније него обично, Мила је отишла код Јелке да види како се она осећа. - Много ми је боље - казала је Јелка. - Хтела сам да мало касније дођем по

тебе и да идемо на купање. Света ми је рекао да те је синоћ видео са твојом браћом у циркусу. Испричала је затим како је Света видео да су седели у првом реду, и да је њу изабрао један од два кловна да јој да ружу... - То је био тај наш лепи Стеван Стојшић - прекинула ју је Мила.

Јелка застаде за тренутак. - Стеван? Кловн! Да ли си сигурна да је то био баш он?

Мила је одобрила главом извадила из ташне марамицу и избрисала две крупне сузе које су јој се слиле низ образе. - О, Мила, Мила! - узнемирила се Јелка. - Зар тако!... Не знам шта да

кажем. - Немој ништа да кажеш, молим те! - прибрала се мало Мила, поћутала

неколико тренутака и онда почела помало несигурним гласом: - Не могу да идем на купање. Нисам понела купаћи костим... Одмах затим је окренула главу од своје другарице и наставила једва чујним гласом: - Хајде, молим те, са мном на Вашариште. - Сада? - Да, сада - живнула је мало. - Сада они тренирају...

Јелка је покушала да је одговори, али узалуд. - Ако нећеш да идеш са мном, ићи ћу сама.

Добро, хајдемо - попустила је Јелка. - Само, пази Мила шта радиш! - Не брини, и хвала ти.

Кренуле су одмах, „у шетњу“, како је Јелка објаснила својој мајци. Кад су стигле на оно исто место где их је пре два дана довео Света, Мила је открилила мало шаторско крило. Овога пута нису виделе ни коња са Аном, као ни чика-Косту са његовим псима. Арена је била празна, али са разапетом мрежом изнад земље. Изненада, Мила је шапнула, гледајући нагоре: - Погледај!

На једном трапезу љуљао се Стеван Стојшић у уским панталонама и мајици без рукава, а на другом висио је чика Коста, обучен као и Стеван. - Добро јутро! - викнуо им је одозго Стеван. - Какво пријатно изненађење. - Моја другарица није могла да дође синоћ, па је још једном хтела да

види...

Јелка ју је погледала испод ока, али није ништа казала. Стеван се с лакоћом обрнуо на трапезу неколико пута и спретно ускочио у мрежу. - Драго ми је што вас поново видим - обратио се Јелки, прилазећи. - А ја бих требала да вам се захвалим на оној ружи - насмејала се Мила. - Један од радника ми је донео ту ружу из баште његових родитеља. Нисам хтео да буде вештачка.

Пришао им је и чика Коста, пошто је и он ускочио у мрежу, и обратио се Мили. - Гледали сте нас синоћ у свој нашој величини и слави - насмејао се. - Али као што видите, то није лак посао. Морамо и ово да радимо. - Били сте сјајни. Чули сте како вам је публика одушевљено тапшала. - Све је то врло напорно - уздахнуо је чика Коста. - Сваки наш покрет

морао је да буде унапред врло добро увежбан. Кад сам био млађи, било је све лакше него сада. - Ја сам мислила, и поред оног што сте нам објашњавали, да сте ви, као и

господин Стојшић, само дресери коња и паса. - Као кловнови „који све могу“, ми смо и боље плаћени од осталих - додао

је чика Коста са призвуком поноса у гласу... - Ја се носим мишљу да моју Ану, чим заврши гимназију, пошаљем у неки добар пансион где ће, у исто време, добити и универзитетско образовање. То би и њена покојна мајка за њу највише желела. - Ја сам, такође - умешала се Јелка - као и моја пријатељица, после нашег разговора била убеђена како сте и ви и господин Стојшић, врло задовољни вашим радом у циркусу, пре свега зато што имате љубави према животињама, а сада видимо да је ваше дресирање коња и паса само нешто узгредно. - Имате унеколико право - насмејао се чика Коста - али, видите, ако би, на

пример, Стеван скинуо за свагда своје кловновско одело, и посветио се само дресури коња и свему што је у вези са тим, а он је ту прави мајстор, зарађивао би упола мање. А и он, иако нема породицу, мора да мисли на будућност. - Ипак - осмехнуо се Стеван - што се моје професије тиче, не само дресуре коња, него уопште, узевши све у обзир, признајем да сам углавном задовољан... Али толико мало смо разговарали... Требало би нам мало више времена да се упознамо - окренуо се Мили. - Желео бих, ако би то вама икако било могуће, да мало прошетамо и да се боље упознамо. Ко зна када ће наш циркус опет да сврати у ваше Рочиште. Можда тек после десетак година.

Мила се ћутке погледала са Јелком. У томе тренутку у арену је ушло неколико младих девојака, а међу њима и чика-Костина Ана. - Ана! - довикнуо јој је Стеван и она им је пришла. - Ми смо одлучили да мало прошетамо Рочиштем. Хоћеш ли и ти са нама?

Ана је показала на свој кратки трико.

- Морала бих прво да се пресвучем.

Отац јој је одобрио главом и она је, пошто је махнула руком девојкама са којима је дошла, готово истрчала из арене. „Одмах сам знала зашто је позвао Ану“, казала је Јелка касније. „Хтео је да остане сам са тобом.“ И Стеван се извинио, и зачас се вратио у оној истој кошуљи и панталонама у којима су га већ виделе кад је одлазио са базена. „Знаш ли“, казала је после Мила, „он нас у ствари није ни питао да ли хоћемо да идемо с њим у шетњу.“ „Па ипак се нисмо буниле“, додала је Јелка, „Врло је шармантан. Треба да га се добро чуваш, Мила.“ Убрзо се вратила Ана у лакој, летњој хаљини, а на Стеванов позив да пође с њима, чика Коста се само насмешио. Кренули су са Вашаришта прво Стеван и Мила, а за њима Јелка са Аном. - Ово је наша Општина - објашњавала је Јелка - показујући на повећу зграду - а она кућа преко пута је Суд.

Прошли су и поред биоскопа, Градске читаонице, „најбољег ресторана у граду“, гимназије... Топао, сунчан дан, а улице готово сасвим пусте. - Питала бих вас - Мила се у једном тренутку обратила Стевану - како вам се свиђа овај наш град, али се плашим одговора. - Зашто? Свиђа ми се. - Ви сте, вероватно, прошли кроз многе градове. Рочиште је мало место, овде се готово ништа значајно не дешава. - Зато ми се и свиђа. Врло је лепо место. Средином улица засађени редови липа, мир и тишина. Само се чује цвркут птица. Мени је ваш град привлачнији него бучни европски градови. А ова тишина одудара пријатно од немирног циркуског живота, свакодневне вреве, галаме и сваковрсних узбуђења. - Зашто сте онда одабрали тај живот, ако више волите мир и тишину? - Шта сам друго могао да радим? Прилагодио сам се и мало-помало заволео и овај начин живота. Као дечко нисам имао избора. Видите: родитељи су ми умрли рано, а ујак, који је био директор циркуса, довео ме је код себе. Умро је и он пре неколико година. - Имате ли још кога од родбине? - Немам - одговорио је и питао кога она има.

Испричала му је о оцу, мајци, два брата близанца, као и о млађој сестри. - Благо вама - казао је.

Почели су да успоравају ход и Јелка и Ана су их обишле.

- Чуо сам доста о вама и вашој породици - казао је у једном тренутку Стеван. - Од кога? - Онај радник који ми је донео ружу из баште својих родитеља, када је видео да сам је вама поклонио, питао ме је касније да ли знам ко је ваш отац. Од њега сам чуо да је ваш отац трговац на велико, да има велик салаш и ергелу тркаћих коња... - И то вас је импресионирало? - прекинула га је Мила.

Стеван није одмах одговорио. - Ви сте ме импресионирали - најзад је одговорио одмереним и чврстим

гласом. Зашто ја? - тргла се Мила и једва изговорила те две речи. - Не само зато што сте изванредно лепи - наставио је Стеван - а тога мора да сте и ви сами свесни него, и цела ваша особа, ваше држање, начин на који говорите и изговарате речи... - застао је мало. - Извините што сам толико отворен према вама. То ни у ком случају није мој обичај. Узео сам овога пута слободу знајући да се вероватно нећемо више никад видети. Наши животни путеви су се дотакли, да се мало песнички изразим, а ускоро ће се и разићи и ми ћемо кренути опет свако својим путем. Човек често, ако не и у огромној већини случајева, не може, чак и ако хоће, да побегне од своје судбине. Ни ви од ваше судбине ни ја од своје. - Читате ли поезију? - Волим да, сем историјских књига и романа, с времена на време прочитам и покоју лепу песму. Међутим, не бих никако могао да узмем нечију збирку песама, ма како добру, и да их читам сатима једну за другом. А ви? - Тако некако и ја, као и ви. - Да моја судбина није оваква каква је, и да сам имао могућности у раној младости да урадим са својим животом оно што сам желео, вероватно бих студирао историју или литературу, или обоје у исто време - насмејао се. - А шта су ваши планови за будућност? - Још се нисам одлучила, али мислим да ћу се на јесен уписати у Београду

на Ветеринарски факултет. - Зато што волите животиње?

Одобрила је главом. - Ви волите животиње кад су оне здраве и веселе; пси да се с вама поиграју, мачке да вам се умиљавају, коњи да вас носе на леђима касом или галопом... Шта мислите, како би се осећали као ветеринар, да из дана у дан прегледате и лечите болесне животиње, па чак и оне којима не можете више да помогнете? - Заиста, нисам о томе никад размишљала. - Поред тога, морали би да се старате највише о свињама, кравама, воловима, овцама... Као што знате, ми смо углавном пољопривредна земља.

- Шта сад хоћете? - насмејала се Мила. - Хоћете да ме одговорите од ветерине? - То ми није било ни накрај памети. Међутим, знам из личног искуства да се у животу о свакој важној одлуци мора добро да промисли и да би свака ствар требало да се промотри и испита из свих могућих углова. - Зар вам нисам малопре признала да о томе нисам размишљала? Ви баш као да хоћете да ме дотучете? Ако вам је то намера, онда сте баш немилосрдни. - Ја нити могу, нити желим да на вас утичем. Хоћу само на ово да вам скренем пажњу. Ви још имате могућности у вашим годинама, а и захваљујући условима у којима живите, да сами доносите одлуке и да сами утичете на своју судбину. - Ви сада говорите као да сте неки старац пун животног искуства који живи од својих успомена, и самим тим не може више да се мења, а ја, и мени слични, у „мојим годинама“, ми можемо да уобличавамо наше судбине онако како нам се свиди, пошто о томе „добро промислимо“. - Сад сте ви сувише строги према мени... Ви сте тек завршили гимназију. Ту сте, значи, негде у осамнаестој или деветнаестој години. Ја сам само петшест година старији од вас... Док се пред вама тек отвара живот, мени се чини да сам га се ја већ наживео, и да више не могу да га променим. Могу само да усавршим оно што сам постигао и ништа више. То што ја вама кажем и што ви мени говорите није баш тако далеко једно од другог. - Можда имате право. Нисам мислила да будем саркастична, али је баш тако некако испало.

Ипак, казали сте оно што мислите, а ја то ценим. Међутим, и кад би то што сте казали било саркастично, не би био крај света. Тако то, тренутно, вероватно и мора да изгледа вама из ваше перспективе. - Нисам никако желела да сугеришем да сте ви сада у неком безизлазном положају, док сам ја... - Још ћете почети да ме сажаљевате - прекинуо ју је. - Најмање ми је потребно да ме лепа девојка, као што сте ви, сажаљева... - Ала ви умете да правите комплименте! - није му дозволила да доврши. А у исто време мајстор сте да окренете ток разговора како ви то хоћете, како вам најбоље одговара. - Сада, опет, ви мени дајете комплименте. Међутим, морам да вам признам да ја немам ништа против тога, него ми је чак и пријатно, поласкало ми је. За мене то значи да нисам само мајстор за дресирање коња, као што је то малопре чика Коста казао, да нисам само извежбан да будем добар акробата, и да нисам само успешан у улози кловна који засмејава публику, нарочито малу децу, него сам кадар и да заинтересујем својом причом и непознату, младу и образовану девојку попут вас... - Опет ме доводите у ситуацију да не знам шта да вам одговорим. Чини ми се да нисам никад сигурна када сте озбиљни... - застала је за тренутак. - Или неозбиљни - довршио је он њену реченицу.

- Нисам то хтела да кажем. То сте ви додали. Хтела сам да кажем: „...а кад се шалите“. - Занимљиво је да се у овом нашем, у ствари, првом, а можда и последњем разговору, нас двоје стално једно другом због нечег извињавамо. Мислим да то раде само људи који се довољно не познају, а желе да оставе добар утисак једни на друге. - Зашто бих ја желела да оставим добар утисак на вас? - наједном се

ослободила Мила, док јој се у истом тренутку указала у свести слика оног вишег кловна, Стевана, како виси на једној руци о трапезу и млатара дугачким ногама, са једном огромном жутом, а другом црном ципелом. - Заиста, то је добро постављено питање, на које би требало да вам дам и добар одговор. - А какав би ту, по вашем мишљењу, могао да буде добар одговор? - Могао бих и ја да у овом тренутку употребим ваш речник, само у дугом

смислу: хоћете ли ви, сада, мене да дотучете? То би, можда, и био мој најбољи одговор. Зар није Сократ, да ли то беше Сократ, одговарао на питање питањима? - Да, био је то Сократ, али дајте и мени исту могућност, да ја вама поставим питање - насмејала се Мила. - Зашто бих ја хтела да вас дотучем? - Хоћете да ме ставите „на своје место“. Ко сам ја да вас подучавам, да вам дајем савете? Чича од седамдесет-осамдесет година? Професор ветерине на Београдском универзитету? И још сам се, уз то, усудио да претпоставим да сам оставио добар утисак на вас?! Чиме бих ја то, заиста, могао да учиним? Мојом дресуром коња, мојим кловновским вештинама? Или, можда, и највише, мојом „вештином вођења конверзације“? - Ви сте и врло лукав човек - опет се насмејала Мила. - Хоћете да од мене

сазнате „преким путем“ шта заиста мислим о вама. - А зашто бих ја то желео да сазнам? - То питање би требало ја вама да поставим. - Сада сте ме довели у ћорсокак из којег нема излаза. Морам, дакле, да одговорим на ваше питање, па макар вам тиме и пружио то задовољство да ме одмах затим заиста „дотучете“. - А зашто бих ја желела да вас дотучем, и онда да ми то још причини и задовољство?

Ми се довољно не познајемо и ја не знам каква сте ви особа, па зато, по природи ствари, могу да очекујем од вас и најгоре, као, уосталом, и ви од мене... Ето, видите, сад сам баш почео да вам дајем одговоре на ваша питања, а одговорићу и на претходно: „Зашто бих ја, заиста, желео да знам шта ви мислите о мени?“ - Ви то, наравно, не морате да урадите - пожурила је Мила са зебњом у

срцу. Наједном ју је цело биће обухватио страх од нечег неизвесног, непознатог, страх од бездана који се изненада пружио пред њом... а од оне разапете мреже за спасавање нигде ни најмањег трага.

Срећом, угледала је у том тренутку како су Јелка и Ана застале пред улазом у парк и очекују њих двоје. - Ово је наш парк, пун липа, жбуња и дрвених клупа - говорила је Јелка док су јој прилазили. - Овде смо се ми, гимназијалци и гимназијалке састајали готово сваког дана после наставе... - И оговарали наставнике - упала јој је у реч Мила. - Понеке - додала је Јелка. - Било је и сјајних, нарочито је био омиљен професор историје Павловић. Вама би он, господине Стојшићу, био нарочито интересантан. Он се није држао стриктно уџбеника, него је волео да прича о историјским догађајима и личностима о којима је знао много детаља из неких ретких извора... Ана ми каже да је она завршила у Шиду шест разреда гимназије и да ће одмах, чим почне школска година, да се упише у седми... Где сте ви ишли у гимназију? - Моји родитељи су умрли млади, кад сам ишао у трећи разред гимназије. Ако баш хоћете да знате, био сам одличан ђак. О мени се после њихове смрти старао мој ујак који је био менаџер у циркусу. Он ме је извадио из школе, узео код себе и постарао се за мене онако како је најбоље знао и умео. Дао ме је да ме тренирају за циркуски живот. Све моје даљње образовање свело се на читање књига. То вам је и чика Коста казао. Мој отац и мајка били су учитељи основне школе. Они су и почели да развијају у мени љубав за књиге од раног детињства.

Окренуо се Мили: - Сад знате сву моју историју... Да сам се познавао са тим вашим омиљеним професором Павловићем, он би, вероватно, могао да дода још који детаљ из мога живота - погледао је на свој ручни сат, а затим на Ану. Ана се узнемирила. - Тата те сигурно очекује - обратила се Стевану. - Вас двојица још треба да се спремите за вечерас. - Жао ми је - казао је Стеван пријатељицама - али треба да се вратимо. Надам се да ћете вас две доћи вечерас. Не би било фер да госпођица Јелка не види нашу представу. - Доћи ћемо - изјавила је Мила одлучно.

Пошли су заједно у правцу Вашаришта, журним кораком. У једном тренутку Стеван се обратио Мили, тако да Јелка и Ана нису могле да га чују. - Дођите опет сутра изјутра. Желео бих да завршимо овај наш разговор. - Видећу, ако будем могла - обећала је мало несигурно Мила.

Мила и Јелка су се растале од Стевана и Ане недалеко од Вашаришта. - Мила, плашим се за тебе. Немој сада да ме питаш „зашто“. Ти добро знаш зашто - почела је Јелка чим су мало одмакле. - Нисам те до сада никада видела овако несигурну у себе ни пред једним мушкарцем. Он је, ипак, и поред свог шармантног изгледа и држања, само обичан циркуски кловн. Чула си да није ни гимназију завршио. - То бар ниси морала да га питаш. Било је и сувише упадљиво. - Нека је и било, али сад бар знамо.

- А ти изгледа да си, опет, потпуно неосетљива према његовој личној трагедији? - Знаш шта ми је Ана казала за тог његовог ујака? Казала је да се пропио. Сви ми знамо за приче како неки дечаци побегну од куће и оду у циркус. Е, код Стевана, то је био обрнут случај: он је те прве године кад га је ујак посвојио, три пута бежао из циркуса! Али, сада, Мила, немој, молим те, да почнеш још и да га сажаљеваш... - Шта ти је још Ана причала? - прекинула ју је Мила. - Свашта. Каже да га вијају жене и девојке, а то смо могле и ми да претпоставимо. Међутим, казала је да се забављао озбиљно са једном циркуском играчицом скоро две године и да је са њом раскрстио кад је у Мађарској почела да га вара са једним богаташем. - А шта си ти њој причала о мени? - Казала сам јој како за тобом трче мушкарци и како се у ствари још ниси

ни са ким забављала. И да многи тврде да си ти најлепша девојка у Рочишту и да ти један млади песник, Никола, пише врло лепе и дирљиве песме. - То баш ниси морала да причаш, да ме хвалиш, то о песмама и најлепшој

девојци, знајући да ће му она то рећи. Не мислиш, ваљда, да би мој тата, Славко Протић, икад дао своју ћерку за једног циркусанера, и то још кловна! Кловна са црвеном периком и црвеном лоптицом на носу, једном жутом, а другом црном ципелом. Видећеш га већ! - Знам, Мила, и ја те сама стално опомињем да пазиш шта радиш. Али, нисам могла да одолим. Видиш како је леп и како се својом појавом одваја од осталих мушкараца. Кад би само могла да видиш како вас двоје изгледате заједно!... Можда, ко зна, кад би се упознао са твојим татом, можда би и њега очарао... - Ти не знаш мога тату. То уопште не долази у обзир. Међутим, са друге стране, Стеван ми није ничим дао до знања да је озбиљно заинтересован за мене, сем најобичнијих комплимената. - Чекај! - прекинула ју је Јелка. - Ана ми је казала да му се свиђаш више него иједна девојка коју је до сада упознао. Само, жао му је што си ти из богате и угледне породице, а он, најобичнији кловн из путујућег циркуса. - Баш је тако казала? - живнула је Мила. - Од речи до речи. - То ми наравно ласка, али мора да остане на томе... Шта би ти радила на

моме месту? Јелка је мало поћутала пре него што је одговорила. - Право да ти кажем, уверена сам да би за тебе било још најбоље да се са њим више не виђаш. Кад бих ја била на твоме месту, већ сутра бих отпутовала код рођака на село. Ако хоћеш, хајдемо обадве сутра изјутра код моје бабе и деде у Вогањ. Они би ти се обрадовали као и мени. Циркус остаје у Рочишту само до следеће недеље.

- Промислићу - казала је тихо Мила, али је одмах додала - Мораш још то да ми учиниш данас, Јелка, да идеш вечерас са мном на другу представу у циркус. Хоћу да и ти видиш „шармантног Стевана Стојшића“ као кловна. - Видим ја шта је, Мила - осмехнула се Јелка - хоћеш ти да га још једном видиш!

Мила је брзо увидела да Јелка није чула кад ју је Стеван позвао да сврати сутра пре подне да би могли да „заврше разговор“. Одлучила је да то прећути. Јелка је понудила да јој позајми један од својих костима за купање и да ипак оду на базен. Одбила је, а није јој се ишло ни на салаш, на јахање, нити да по обичају погледа коње, нарочито оне расне, тркаће. Договориле су се да ће Мила доћи по Јелку и да ће заједно отићи на представу. Зажелела је да што пре уђе у своју собу и да остане сама са собом, бар још тих неколико сати пре него што оде по Јелку. Кад је Мила ушла у кућу, није је нико опазио, чак ни Ерика ни Лиза, које су се свесрдно старале за све чланове породице, потпуно се одомаћиле и сматрале Протићеву кућу као своју властиту. Нису се удавале, плашећи се да ће самим тим изгубити своје место у богатој и пространој кући. „Зашто да се удајем?“ казала је једном Лиза комшиници, госпа-Гини. „Овде ми је добро, а не радим неке тешке послове. Имам све што ми треба. Поред новца што ми дају сваког месеца, имам и добру храну, и одећу и обућу, а сви ме у кући цене и поштују као да сам њихова. Исто тако је и са Ериком.“ Испричала је да је још никад нико у кући није назвао „слушкиња“. Та се реч, објаснила је, не употребљава у српским породицама, као у неким другим. „Односе се према нама као да смо им нека родбина.“ Чак је и млади Мирко, казала је, који је често био несташан, према њима двема био увек увиђаван. Сама у својој соби, Мила је, онако обучена, легла на кревет и затворила очи. У свести су јој се смењивале слике насмејаног, високог младића плаве, таласасте косе, човека каквог још до сада није срела, са сликом високог, тужног кловна на малом, дечијем бициклу. „То је само професија, као и свака друга професија“, присиљава саму себе да тако мисли, али јој не успева. „То није тачно“, говори јој неки други глас. „То није професија као све друге професије... то је лакрдија, а он је лакрдијаш, кловн, пајац, без основног људског достојанства, најнижи међу најнижима...“ Види га поново у фраку, на излазу из циркуса, како елегантно, са осмехом на лицу, поздравља публику... Кад би га бар видео неки чувени француски, немачки, а нарочито амерички филмски режисер, сигурно би га запазио и он би постао преко ноћи филмска звезда. То би отац још некако могао и да прогута, а ко зна, можда би му тако нешто и ласкало. Замишља оца како иде у биоскоп са „својом Зитом“, а главног јунака у филму игра његов зет Стеван Стојшић. Покушава да место „Зите“ види маму, али јој то не успева. Колико она зна, тата није никад одвео маму у биоскоп, па не само у биоскоп него ни у позориште или на балет у Београду или Новом Саду, или на какво било лепо место, чак ни у

шетњу. А мама, осетљиве и у основи романтичне природе, како би она и уз најмању пажњу са његове стране у томе уживала! Онда, опет, гледа како се она и Стеван венчавају у велелепној цркви у Рочишту. Она у белој дугачкој хаљини са велом на глави, а он у оном истом фраку, белој кошуљи са црном лептир-машном, а после венчавања њих двоје предводе Главном улицом колону циркусанера, коња, дресираних паса, лавова, па чак и два огромна слона које је тата купио у Бечу и поклонио Циркусу Максимусу. Изненада, цела та предивна слика се распрскава, и она гледа оца како се сав разјарен, црвен у лицу као што га је неколико пута видела кад се љутио на неког свог намештеника који није добро обавио оно што му је поверио - сада виче на њу и прети да ће је се заувек одрећи. ... А кад би Стеван изашао из циркуса и нашао неки други посао? Шта би он могао да ради? Зар јој није казао да нема више могућности да нешто промени у животу и све што може да ради јесте да усавршава оно што је до сада постигао. Значи: да постане бољи атлета, дресер коња, бољи кловн и ништа више. Када би је он наједном питао да ли хоће да се уда за њега, шта би могла да му одговори? Ко зна? Није била сигурна. Можда би могла да му одговори на његово питање неким својим питањем. Зар јој није показао да зна и за Сократа! Могла би баш да га пита: „Ако би казала да, под условом да ви оставите тај ваш Циркус Максимус, да ли би га оставили? Када бих рекла „или циркус, или ја“, шта би био ваш одговор? Не може вечито на питање одговарати питањем.“ Међутим, шта би он друго и могао да ради са два и по разреда гимназије? Да га тата запосли као свога коњушара у ергели тркаћих коња? Да изучи неки занат? За занат му је сувише касно. Морао би прво да буде неколико година шегрт, па онда калфа, пре него што најзад постане мајстор. Мајстор чега? Шустер, ковач, колар, пекар, ћурчија? Зар није казао њој и Јелки да би упркос томе што је данас задовољан својим послом, ипак, да је млађи, само да је тада имао могућности за то, студирао историју или литературу. По свему што је до сада чула од њега, изгледа јој да се потпуно предао судбини, да је постао фаталиста. Тако нешто не одговара њеној природи. Зар нису сви говорили да је на тату? А тата је био немиран дух. Није се ни у ком случају предавао судбини, него је успео да изађе из свога села и своје сиротиње, и „са своје две руке“, како воли да каже, створио себи и својој породици велико богатство. Стеван се понаша као да му је судбина предодредила да цео свој век проведе као кловн. По томе испада да ће и остати заувек кловн. Као дечко се очигледно бунио, отимао од судбине. 'Три пута је бежао из циркуса прве године“, казала је Ана Јелки. Сада, ваљда, као одрастао, зрео човек, свестан је да му не би вредело да бежи, јер нема куда да побегне. Дечијој машти били су отворени путеви на све стране света. Међутим, кад се нашао сам са собом, којим било правцем да је кренуо, наилазио је на непремостиве препреке. Ипак, није се дао ни први ни други пут кад су га

пронашли и вратили у циркус. Тек трећи пут вероватно је увидео да не може да сам господари својим животом, па се, уморан и разочаран, потпуно предао судбини. Сада је, ваљда, цео свој живот посветио усавршавању оног од чега није могао да побегне. И поред свега, а можда и баш због тога свега, размишља Мила, мора да није неки слабић, него човек јаке воље, као и њен отац, само да живи под потпуно различитим околностима, у средини у којој нема никаквих изгледа на ни најмању, стварну промену. Погледала је на сат. Има још нешто више од једног сата до представе. Устала је полако, окупала се у хладној води и, освежена, обукла ону исту хаљину у којој је била синоћ. „Да ме кловн свакако препозна у оној маси“, помислила је док се гледала у огледалу и, истог тренутка, осетила како јој је крв јурнула у образе. Кад је излазила, опет је нико није приметио. Близанци су били на базену, мама у својој соби, Мирјана је седела под великим, гранатим орахом у башти и читала неку књигу, а тата, ко би знао где је. Вероватно на једном од својих „трговачких путовања“. - Још те нисам видела у тој новој хаљини. Баш ти лепо стоји - поздрави

Јелка Милу чим ју је угледала. Мила је причекала док се Јелка пресвукла и дотерала, па су затим пошле према Вашаришту. Биле су међу првима у дугачком реду. Ана је и овога пута продавала улазнице. - Имам и данас за вас најбоље улазнице у првом реду - казала је срећна

што их опет види. - Нумерисане су. Селе су на она иста места где је синоћ седела Мила са својом браћом. Шатор се убрзо напунио публиком. Човек у јахаћим панталонама, црвеним капутићем и цилиндром на глави, поздравио је опет публику, музиканти су засвирали гласно својим инструментима, а иза светлуцаве завесе су искочила два кловна. Један виши, а други нижи. Мила је хтела да нешто каже, али ју је издала моћ говора и само је стегла Јелкину руку. Као и у првој представи, високи кловн је терао мали бицикл у круг, затим се опет зауставио пред Милом, одбацио бицикл, дубоко јој се поклонио и из унутрашњег џепа извадио, овога пута, црвену ружу! Ни она није била вештачка. Дала је Јелки да је и она помирише. И остале тачке су се понављале. Три девојке на коњима, чика-Костини дресирани пси, лавови и акробате, укључујући ту и кловнове на трапезу и њихово драматично падање - у мрежу. На излазним вратима је, опет у фраку, поздрављао госте Стеван Стојшић. - Заиста... заиста... - трудила се Јелка да пронађе речи које би најбоље одговарале овој, мање-више, како јој се чинило, нестварној ситуацији. - Заиста

је све ово врло, врло интересантно и узбудљиво - говорила је Мили док су се удаљавале од Вашаришта. Мила је ћутала. - Како су ти се свидели кловнови? - најзад је прикупила довољно снаге да се мало осмехне. - Нарочито је био смешан онај високи - насмеши се и Јелка.

Поновни сусрет - Несуђени историчар - додала је Мила. Овога пута је Јелка заћутала.

Опет тешка, бесана ноћ. Мила осећа целим својим бићем да се приближава час када ће изгубити контролу над својим животом, када ће нека невидљива, несавладљива сила завладати њеним мислима, осећањима, и преузети доношење одлука у њено име. Нема више сумње да се и она њему свидела. Не само да је то осећала целим својим бићем из његовог погледа, из његовог држања према њој, него је то чак и признао Ани... Смета му једино што је она „из богате и угледне породице“. А коме би то могло да смета из њеног круга познаника и пријатеља! Да се отац није снашао у животу, размишља, и да је остао у своме селу, а Циркус Максимус разапео ту шаторе и она се упознала са Стеваном, вероватно не би ни тати ни њој толико сметало, као што то сада смета, што је он кловн. Зар човек не може да види у човеку човека и ништа више? „Не може“, одговара сама себи. Постоје извесне друштвене обавезе, утврђени стандарди по којима се управља и живи. Отац је направио прелом у своме животу. Како је у томе успео, то само он зна, а мора да му није било лако и да се није десило преко ноћи. Када би она направила прелом у своме животу, то би заиста требало да буде „преко ноћи“, а не би се десио само њој, него би се и цела породица потресла и уздрмала. Сирота мама, она би највише патила. Као да сада већ не пати! Близанци и Мирјана су још врло млади. Они пред собом имају целе своје животе. Можда би њима све то било још и најлакше. А тата? Како би он доживео да га његова ћерка с којом је имао највише заједничког наједном изневери, да га осрамоти? „Шта ја то говорим?“ опет се пита. Шта би она могла тако страшно да уради да још више ојади маму, „изневери“ тату? Наједном, као да у свести почиње да јој се разређује нека густа, сива маглуштина, а она сагледа постепено појављивање обриса „великог догађаја“. Види себе као у неком филму како се у једном од великих циркуских камиона, који, један за другим, излазе друмом из Рочишта, наместила на седиште поред прозорчета, оног са завесама, који је неки дан запазила паркираног на Вашаришту. Тргла се, престрашена и отворила очи. Савладао ју је сан. „Господе, Господе, помози ми!“ помислила је и устала. Прозори забелели. Свиће. Брзо се окупала, обукла јахаће панталоне и обула чизме. Прошла је кроз ходник пажљиво, на прстима. Није хтела никог да пробуди. Међутим, на самим излазним вратима готово се сударила са Лизом, која је у рукама држала огромну зелену лубеницу. - Лизо, кажи мами да сам отишла бициклом на салаш.

Лиза јој је испричала да је баш малопре стигао са салаша чика Панта, да је донео пуна кола намирница, и да може са њим да оде, а после ће је већ неко довести. Чика Панта је био пресрећан кад је чуо да ће возити Милу на салаш. Она је била једино Протићево дете заинтересовано за живот на салашу. Слушала је увек пажљиво његове приче о догађајима на салашу; о коњима, кравама, овцама; колико се крава отелило, колико имају ове године ждребади, јагањаца, прасица; колико су посадили или посејали овог или оног семена, да ли је било превише кише или је била суша... Међутим, овога пута, зачудо, и на његову велику жалост, није слушала шта јој говори, само га је неколико пута пожуривала да потера коње, као да јој се негде жури. Чим су стигли, Мила је отишла право у шталу и затражила да неки од момака оседла њеног дората. Дорат је, кад му је пришла, махнуо два-три пута главом, као да је био разочаран што је овога пута заборавила да му, пре него што га узјаше, да коцкудве шећера. Ускочила је лако у седло, обола Дору и он је полетео галопом кроз двориште. Момак који је оседлао коња пожурио је да јој отвори капију, али она није чекала, него је натерала дората да прескочи ограду, што није никад до тада радила. Прескакала је само понекад ниске препреке које је отац постављао. Коњ је, са очигледним великим напором, прескочио повисоку ограду и наставио галопом да јури колским путем између поља зреле, златне пшенице, још зелених, усправних, једрих кукурузних стабљика, ливада са којих је недавно покошено сено... Тек кад се од силне јурњаве на коњу почела да купи бела пена, зауставила га је, окренула и потерала према салашу лаким касом. Погледала је на сат. Ужаснула се. Пола десет, а „он“ је казао „пре подне“. Обола је поново дората. Чим су стигли до салаша, дала је очигледно премореног коња момку да га одседла и „провода“, а од чика-Панте је тражила да одмах упрегне једног од тркаћих коња у чезе и да је води кући у Рочиште. Чика Панта ју је мало чудно погледао и вероватно се сетивши како су сви говорили да је она „исти отац“, брзо извео из штале Шампиона, најбржег касача, упрегао га у чезе и, са Милом, заједно са њим на предњем седишту, полетео према граду. Овога пута говорљиви чика Панта цело време вожње није изговорио ни једну једину реч. Пред улазом у Рочиште погледала је опет на сат. - Чика Панто! - узвикнула је - возите ме на Вашариште.

Чика Панта је швићнуо камџијом изнад Шампиона и скренуо у улицу која води ка Вашаришту. Пред највећим циркуским шатором захвалила се кочијашу и искочила из чеза. 38

И овога пута, као и јуче, Стеван и чика Коста су се љуљали на трапезима. Ана је јахала у круг оног истог коња са кога је раније, у највише случајева узалудно, покушавала да скочи у трку и да се одржи у седлу. Она је прва опазила Милу. - Здраво Мила! - узикнула је. - Хоћете ли и ви да појашете једног од ових

наших парипа. - Зашто да не насмејала се, сетивши се да је још увек у јахаћим панталонама.

Помислила је да се Ана само шали, али Ана је дојахала до ње, зауставила коња и сјахала. - Тата мисли да је најбоље за мене - казала је Мили тихо, као у поверењу да се прво добро привикнем на јахање, пре него што наставим са вежбањем у скакању на седло у галопу... Хоћете ли заиста да га узјашете? - Само изволите! - викну одгоре чика Коста.

Промислила је тренутак-два и онда је дохватила чврсто неку врсту држаљке на предњем делу седла, коју је тек сада приметила, и лаким скоком нашла се леђима коња. Њих двојица су затапшали са трапеза. Коњ крене лаким галопом. - Невероватно - узвикнула је Мила - како се он уједначено креће! Као да

везе. Коњ је галопирао у круг, ивицом арене, око разапете мреже. Наједном се са супротног краја разлегао чврсти глас, који се Мили учинио познат. - Браво! Положили сте испит. Примамо вас у Циркус Максимус.

Мила је видела оног истог високог човека који је у јахаћим панталонама и са цилиндром на глави отварао представе поздрављајући публику и најављујући артисте. Овога пута био је гологлав и није носио црвени капутић и чизме. Имао је на себи само јахаће панталоне и светлоплаву кошуљу. У следећем тренутку Стеван Стојшић је скочио са трапеза у мрежу. Мила заустави коња испред човека у јахаћим панталонама. Чика Коста је остао на трапезу. - Ја сам Драгослав Плавшић - човек се поклонио Мили. - Главни менаџер Циркуса Максимуса - додао је Стеван прилазећи. - Стојим вам на располагању - менаџер се поклонио овога пута дубоко и театрално. - Невероватно, где сте само научили да тако добро јашете? - Имам свога коња већ годинама - осмехнула се Мила и сјахала.

Иза менаџера појавила се средовечна, корпулентна жена. - Да вас упознам - казао је Мили кад се приближила. - То је моја супруга,

Гина Плавшић.

- О, видим - насмешила се жена. - То сте ви, та млада дама којој наш Стеван поклања свако вече по једну ружу.

Ана је прихватила коња од Миле и поново га узјахала. Стеван је одвео Милу на други крај арене. - Жао ми је што нећу сада моћи да изађем са вама да се мало прошетамо и

наставимо наш јучерашњи разговор - казао је тихо. - Морам да се спремим за једну нову тачку... Да ли бисте пристали да се нађемо вечерас после представе и прошетамо се. Ви знате где је улаз у Вашариште. Ту ћу вас чекати. Добро - једва је изговорила Мила. Била је свесна да би то, да није пристала на његов позив, вероватно, био и крај њеног виђања са Стеваном. Таман би могла да се одазове Јелкином позиву да са њом оде на село... Значи, овога пута, касно увече, имаће састанак са младићем, и то непознатим младићем, запосленим у путујућем циркусу. Опростила се са Аном. Менаџер и његова жена су напустили арену, како јој се учинило, жустро расправљајући о нечему. Чика Коста је најзад скочио у мрежу и срдачно се руковао са њом. „Шта се то са мном догађа?“ питала се док се полако, корак по корак, враћала кући. Чинило јој се да не може више да разложно размишља и доноси одлуке, као да је нека до сада непозната сила почела да овлађује њеним мислима и њеним целим бићем. Није се још никад озбиљно забављала. Није се никад ни шетала ноћу сама са мушкарцем. Шта би њен отац урадио кад би за то сазнао? Сигурно би било неко велико зло. С друге стране, њему је све дозвољено. Он је у стању да уради све што год хоће и нико му ништа не може. Што год имају, он је створио „са своје две руке“ и зато морају да ћуте, да му буду захвални за оно што им је пружио, а пружио им је много. Омогућио им је безбрижне, удобне животе. Имају све што зажеле, много више него њихови вршњаци. И не само деца него и њихова мајка. Она може у свако доба да купи, само ако зажели, комад новог намештаја, нову хаљину, скупоцени шешир, а лети може да иде у неку бању или на море... А „Зита“, жена која му пише писамца на ружичастом папиру... шта се то кога тиче! Може му се. Сваки пут кад би јој неко казао да је „иста као отац“, то јој је на неки начин ласкало, јер био је одлучан, енергичан, предузимљив, истрајан; знао је шта хоће, а шта неће. Сад се први пут у животу замислила, и у исто време се забринула. Шта ако је од њега примила не само његове позитивне црте него и оне друге, којих је тек у последње време почела да постаје свесна. Да ли ће и она током свога живота бити у стању да кињи неког свог, блиског, као што тата, очигледно, кињи маму? А ко зна, опет, први пут помисли, како се и на који начин обогатио! Само толико зна, то јој је мама једном у поверењу испричала, да је из сиротињске куће. Није могла чак ни да сазна да ли он има брата или сестру, да 40

ли су јој баба и деда још живи. Све је то за њу било обавијено у мистерију. Зашто? Мора да постоје неки озбиљни разлози за које она, вероватно, неће никад сазнати. Сећала се само да га је једном, кад је као мала девојчица била болесна са високом температуром, а тата седео сатима поред ње и причао јој приче о вилама и вилењацима, као и о „видовитом пријатељу“ његовог ујака, питала: „Да ли и ја имам ујака или стрица и браћу и сестре од стричева, ујака и тетака?“ Он се мало замислио, па јој онда одговорио тихо, као да се плашио да га још неко не би чуо. „Свакако да имаш, али сви они живе далеко, јако далеко.“ Чим је то казао, почео је да прича о нечем другом, врло интересантном, и она је заборавила да га пита да јој каже мало више о свима њима. Стигла је кући и сазнала од Лизе да су ту само мама, која се „одмара у својој соби“, и Мирјана, која „седи у башти и чита књигу.“ Чак је и Ерика отишла да посети своје родитеље. Пошто се на брзину испљускала хладном водом и пресвукла се у лаку, летњу хаљину, отишла је у башту и села на клупу поред Мирјане. - Шта читаш?

Балзаков роман „Чича Горио“ - Мирјана је подигла главу на тренутак и одмах затим наставила са читањем. - Како ти се свиђа?

Мирјана је ставила књигу поред себе, на седиште клупе и уздахнула. - Сирома' човек! Како се намучио у животу, а није никог кривио за то... Само немој да ми кажеш како ће се завршити. - Не брини - погледала ју је испитивачки. - Знаш ли ти да личиш на нашу

маму? - Да, кад је мама била млада. - Била је и врло лепа... и добра. - Знам. Ерика ми је једном казала да мама није никад викнула на њу, нити је изгрдила. Нешто слично каже и Лиза... а наравно, и према свима нама је... то не морам да ти причам.

„Е, моја сестрице“, помислила је Мила, „шта ћеш све да доживиш у своме животу!“ Добри, често, највише пате. Мирјана није само физички личила на мајку. - Зашто ниси отишла са Мирком и Младеном на базен? Данас је диван дан за купање. - Ја више волим да читам... а право да ти кажем снизила је глас и обазрела се око себе - теби могу да се поверим. Смета ми како ме мушкарци гледају кад сам у купаћем костиму. То ми се није дешавало прошлог лета.

Мила се мало осмехнула. Шта да јој каже? Прошлог лета била је девојчица од тринаест година. Још се играла са луткама. За ову последњу годину нагло се извукла и развила, па изгледа више да је девојка од шеснаест-седамнаест година. Сећа се да се и њој то догађало, само

се она на то брзо навикла и није јој сметало. Чак јој је и годило што су јој младићи, па и они старији, наједном почели да поклањају пажњу. - Не би требало да се на то осврћеш. Прави се да то не примећујеш. Игнориши их... Природно је да младићи поклањају пажњу девојкама, нарочито оним лепшим. А ти си лепа и изгледаш старија за своје године. Зато немој да се чудиш, него уживај што те примећују. Како би се осећала када би видела да се окрећу за твојим другарицама, а тебе нико ни да погледа! Мораш да се навикнеш на то.

Шта би друго и могла да јој каже? Мирјана ћути и пажљиво је слуша. Она бар има њу, старију сестру да јој се повери, размишља Мила. Кад је била у Мирјаниним годинама, она није имала старију сестру да јој се повери, а мама је била жена старог кова. Не сећа се ни да ју је икад видела у костиму за купање. Сваки проблем морала је да решава сама; да поставља питања самој себи и да на њих налази одговоре онако како је најбоље знала и умела. И ту је црту, можда, наследила од оца. Није га никад чула да је неког питао за мишљење, а камоли за савет. Чула га је да је више пута говорио: „Никад се не ослањај на друге“, и, „Уздај се у се и у своје кљусе“. У исто време сећа се да је мама, док се спремала за неку ђачку забаву, задивљено погледала како изгледа у новој, скупоценој хаљини, и шапнула, не гледајући је у очи: „Само, ћерко, немој да дозволиш да те неки мушкарац, не дај боже, пољуби или било шта. Чувај то за оног правог и нећеш се никад покајати... имаћеш бар то, ако касније у животу не буде све ишло онако како ти будеш желела.“ Почела је да посматра лепо уређену башту са жбуновима расцветаних ружа разних боја, као и дугачких леја разноврсног цвећа, уредно поткресаног, увек зеленог шимшира... „Како смо ми, Протићеви“, размишљала је, „у много чему срећни. Не морамо да бринемо ни о чему.“ Чула је више пута како се неки познаници жале да не могу да „саставе крај с крајем“. У њеном разреду има неколико колегиница које облаче увек исте хаљине, сукње и блузе, не иду нигде на годишње одморе, чак ретко одлазе и у биоскоп. Неколико пута је покушавала да једну или две од њих одведе у биоскоп или им учини неку другу услугу, али оне би се очигледно „досетиле“, без обзира како би вешто то извела, и одмах је енергично одбиле. Како би се она осећала када би изгубила све многобројне привилегије, које сада прима као нешто што јој сасвим природно припада? Сваки дан, откако зна за себе, чека је готов доручак, добро припремљен ручак, као и вечера, чиста пресвлака, намештен кревет, увек беспрекорно уређена не само њена соба него и остале просторије у кући у граду, а исто тако и на салашу. Шта би било када би морала да се брине о самој себи, па и о неком другом, мужу, на пример. И још о малој деци, а Ерике и Лизе нигде. И кад би морала да пази на сваки динар пре него што га потроши? „Било би одиста страшно“, одговара сама себи.

Окреће се Мирјани. - Да ли имаш неког дечка у разреду који ти се свиђа или, можда, неког од старијих гимназијалаца? - питала је тихо као да би неко могао да је чује.

Мирјана, која је наставила са читањем, одложила је опет књигу и у трену поцрвенела. - Имам једну симпатију - једва је промрмљала - али више онако, другарски. - А свиђа ти се? - Да- Шта мислиш, да ли би, кад би се заиста заљубила, могла због њега да оставише тату и маму, и све нас? - упитала је и одмах се због тога покајала.

Међутим, Мирјана се касније целог свог живота сећала тог Милиног питања. - Не знам - одговорила је несигурно, али је одмах додала нешто чвршћим гласом: - Не верујем. Имам само једног тату и једну маму, а дечака има пуно, на све стране. - Ово ти је паметно - осмехнула се Мила и погладила је по мекој, светлосмеђој коси.

Почело је да се смркава и у исто време да се у Милину душу све више увлачи немир. Да ли да иде или да остане код куће са мамом, Мирјаном и браћом? Тата је, као и обично, на једном од својих трговачких путовања, а свакако „неће пропустити прилику да се нађе и са његовом Зитом“, помислила је огорчено. Ако не оде, то је крај. Никад га више неће видети. А ако оде, ко зна како ће то утицати на цео њен будући живот. Прошетала је неколико пута баштом, појела нешто на брзину, отишла у своју собу и почела да чита неку књигу. Слова су јој само треперила пред очима и она није могла да разуме речи, а још мање смисао реченица састављених од тих, неразумљивих речи. На сточићу поред кревета лежао је албум са сликама из детињства који је често, нарочито пред спавање, волела да прегледа. И сада га је дохватила. Мама, још витка и осмехнута, држи је у наручју као малу бебу. Тата, и он насмејан, носи је на леђима као девојчицу од три-четири године. Затим, као девојчица од шест-седам година јаше, насмејана, на коњу којег тата држи за узде. После се ређају заједничке слике са браћом и Мирјаном. На понекој фотографији је и мама са њима, или тата. Али нигде њих двоје заједно. То тек сада примећује. Пада јој на ум мисао да понесе са собом албум и да га покаже Стевану (ако одлучи да иде), међутим, брзо се трза и оставља ту мисао као нешто нереално, чак и бесмислено. Шта би се њега, тек скорашњег познаника, познаника и ништа више, могло да тиче како је она изгледала као девојчица, а тако и њена цела породица? Нарочито њен отац. Висок, крупан, енергичних црта лица, који ни пред чим и ни пред ким не преза и ничег се и никог не боји... Можда би се чак Стеван и уплашио, паде јој изненада „луцкаста мисао“, како ју је у себи назвала и одмах одбацила. Шта би Стевана, уосталом, и зашто, могло да 43

уплаши? Зар он, поред свега, није и неустрашиви акробата? То његово невероватно превртање у великој висини, на трапезу, па и само главачко падање у мрежу, не може и не сме да изведе свако. Опет јој се враћа мучна мисао да би, ипак, тата могао да заплаши Стевана... Да га заплаши због чега? Да га заплаши због нечег што је Стеван урадио или још горе, због оног што би могао да уради? А шта би, заиста, могло Стевана да одврати од оног што би он могао, желео и хтео да уради? Татин мрки поглед? Кад се већ смркло, обукла је једну од својих најлепших летњих хаљина, казала Лизи да извести маму да је отишла у шетњу, изашла из куће без икаквих мисли, које су је наједном напустиле, и кренула готово као неки аутомат према Вашаришту. Једино, што није могло да се прочита на њеном осмехнутом лицу срце јој је лупало снажно, као никад раније у животу. Представа је очигледно већ била завршена и она је видела само још неколико дечака који су ишли од главног улаза и којима се, по свему, није нигде журило. Застала је пред улазом, недалеко од места где је раније био смештен сто за којим је седела Ана и продавала улазнице. Иза спуштеног шаторског крила назире се светло и чује се жамор гласова. Около нигде никог. Почела се, онако сама, у мраку, осећати нелагодно. „Шта ја то радим?“ јавља јој се прва јасна мисао откако је напустила кућу. Није имала времена да одговори на то питање, јер се у следећем тренутку открилило шаторско крило и осветлило унутрашњост арене. На отвору се појавила силуета девојке. Препознала је Ану тек кад јој је она пришла на неколико корака. - Здраво, Мила! - поздравила ју је весело, као нека стара, присна пријатељица и онда додала у пола гласа, поверљиво: - Стеван ми је казао да има вечерас рандеву с тобом и замолио ме да ти правим друштво ако се појавиш мало раније. Отишао је да се брзо пресвуче... Је л' да изгледа фантастично у том фраку! Да није много старији од мене и ја бих се заљубила у њега. Мила је натерала себе да се љубазно насмеши. Сметало јој је не само то што је чула него и начин на који је Ана то изговорила. Чак јој је сметала и боја њеног гласа. Обраћа јој се као својој личној пријатељици, иако се добро не познају, а уз то она је негде Мирјаниних година, можда тек мало старија. И реч „рандеву“ јој је засметала, али је још теже примила речи „и ја бих се заљубила у њега“. Значи, Ана је уверена да је она заљубљена у њега, јер да није, зашто би га „вијала“ ових неколико дана, чак се, ето, вечерас и „појавила мало раније“. Ћутала је. Али, није ни морала да било шта каже, јер је Ана све време ћеретала. Причала је како је и ова, данашња представа, била спектакуларна, како су многе, оне који су мало касније дошли, морали да одбију јер су све карте биле распродате, како су до сада у Рочишту, „згрнули велике паре“, како се један од акробата повредио и њега ће следећих неколико дана да замени Стеван, а тата ће сам за то време да „кловнује“.

Најзад се на отвору шатора појави и атлетска Стеванова силуета. Био је само у мајици и панталонама. - Надам се да нисте дуго чекали - обратио се Мили и захвалио Ани на услузи.

Њих двоје су затим кренули полако из Вашаришта. - Сада смо, у ствари, први пут сами казао је Стеван пошто су изашли из Вашаришта. - Било би лепо да покушамо да бар за неко време заборавимо на наше друштвено стање: ко смо, шта смо и одакле смо, шта радимо, и да најискреније видимо једно у другом само људска бића. - Добро - сложила се Мила. - Међутим, ја не верујем да ће то ићи баш сасвим лако. Једном сам прочитала негде да средина у којој живимо „уобличава појединце“, и ја сам уверена да у том има пуно истине. - То је тачно, али људи су различити и то „уобличавање“ негде ће бити више, а негде мање успешно. Зависи из којег је угла гледано.

Мили је пао на ум њен отац. Заиста, у томе што каже Стеван, има такође много истине. Зар није тата изашао из свога села, мање-више „неуобличен“ својом средином, и почео самосталан живот, потпуно различит од својих сељана с којима је одрастао? Па и она, сама, колико је она, „успешно“ или „неуспешно“, уобличена својом средином? Стеван ју је одмах затим изненадио питањем: - Имате ли дечка?

Једва се прибрала. - Зар ви мислите да бих ја, да имам дечка, као што ви то кажете, шетала вечерас са вама? - одговорила је одлучно, али се одмах сетила да је и она поставила Мирјани исто питање. - Извините, госпођице Протић, нисам имао намеру да вас увредим, али морамо однекуд да почнемо. Сада видим да овај почетак није био на своме месту. Не одговара вашем васпитању, вашим погледима на свет, као што би, на пример, одговарало људима и женама с којима ја свакодневно општим... Међутим, у односу на моје нестрпљење када сте ви у питању, можда постоји и логично оправдање, или, ако хоћете, олакшавајућа околност. Увек када бисмо се накратко срели падала ми је на ум истоветна мисао: „Ово је, вероватно, и последњи пут да је видим.“ - О, како сте ви опет издашни са фино прикривеним комплиментима осмехнула се Мила. - Ово није био комплимент - одговорио је озбиљно Стеван. - Желео бих само да сам доследан својој жељи да будемо најискренији једно према другом.

И Мила се уозбиљила. - Добро кад је тако. Међутим, ја сам вама казала да не верујем да ће то бити лако, тако да сам, као што видите, и ја била у праву. - Ако смо и ви и ја у праву, то је добар почетак.

„Почетак чега?“ помислила је Мила, али није ништа казала.

Опет јој паде на ум иста мисао као кад се малопре нашла сама у тами испред огромног циркуског шатора: „Шта ја овде радим?“ Пролазили су испод градске сијалице и она је подигла главу. Видела је јасно његово лепо, насмејано лице. Учинило јој се да је пуно неког пријатног израза и топлине, које никад раније видела ни код једног мушкарца. Не само да ни овога пута није одговорила на то питање него је у следећем тренутку и заборавила да га је уопште и поставила самој себи. - Ана ми је казала да ћете следећих неколико дана замењивати једног акробату који се повредио? - Да. Није озбиљно. Склизнула му је рука и незгодно је пао у мрежу. - Зар није Анина мајка на тај начин изгубила живот? То је врло опасан

посао. - Анина мајка је пала поред мреже... Него, да променимо тему и да се

вратимо на ону тачку до које смо долазили већ и раније и сваки пут били прекинути. Увек нам је недостајало времена. Да се јасније изразим: ја сам био прекидан, а можда је овако и боље; сада се, иако смо толико мало разговарали, ипак знамо мало дуже... Мила је знала или, тачније речено, потајно се надала да зна, о чему он говори. - Морам - слушала је даље врло пажљиво његов глас - да вам кажем јасно и отворено, јер ме, као и до сада, прогони иста мисао: „Можда је ово последњи пут.“

Уздахнуо је снажно рески вечерњи ваздух пре него што је наставио: - Од првог тренутка када сам вас видео, не толико из даљине на базену, колико тог истог дана када сте свратили са вашом пријатељицом у арену и када ми се указала прилика да измењам са вама и неколико реченица, осетио сам према вама извесна снажна осећања која нисам никад раније имао ни према једној жени. То се још појачало следећег сусрета када смо се и мало прошетали... Знам да немам готово ништа да вам понудим сем циркуског живота, вечито у покрету, вечито у економској неизвесности. Стајали су испод градске светиљке тако да су могли да се јасно виде. У исто време потпуно сам свестан да сте ви рођени и да живите у удобном дому, окружени породицом и пријатељима. Немам права да вам све то одузмем, нити да од вас очекујем да се свега тога одрекнете, али нисам могао да одолим. Морао сам да вам кажем. Ако је ваш одговор „не“, ја ћу то потпуно разумети. У том случају можемо да даље причамо о светској књижевности, о Толстојевом роману „Ана Карењина“, рецимо, или о некој другој теми.

Заћутао је и загледао се у Милу једним дугим, продорним погледом. И Мила је ћутала неко време пре него што је одговорила тихо и једва изговарајући речи: - Ставили сте ме у тежак, претежак положај, а можда сам и ја саму себе у тај положај довела. Морам да признам да ми ласкају ваше речи, а не бих никад ни дошла, како је то Ана назвала, на овај „рандеву“, да сам равнодушна према вама... Али, када бих примила вашу понуду, морала бих, као што кажете да и ви

сами увиђате, ја бих морала да раскинем са својим досадашњим животом, да оставим за свагда, ви не познајете мога оца, родитеље, браћу, сестру, будуће школовање, све. - Знам - прекинуо ју је. - Ја, са друге стране, не само да не бих ништа изгубио, добио бих оно о чему сам целог живота сањао: девојку као што сте ви. Ја вас разумем. - Лепо је од вас што ме разумете - промрмљала је Мила и надланицама

обрисала две крупне сузе које су почеле да јој се полако сливају низ зажарене образе. Поћутала је неколико тренутака, оборила главу и онда наставила, тако да је он једва могао да чује: - Да ли постоји икаква могућност да нађете неки други посао? Док је говорила, сећала се у исто време размишљања у својој соби, када је узалудно покушавала да пронађе, да смисли неку нову професију за Стевана. Стеван је одмахнуо главом. - За то је за мене превише касно. Да наставим и завршим трећи разред гимназије, па онда редом, све до велике матуре и после матуре студије? То је напросто неизводљиво. Десет до дванаест година. Морао бих у исто време да зарађујем и за хлеб. - Могли бисте и приватно да полажете испите. По две године у исто време - живнула је Мила. - То је, колико је мени познато, по нашим законима могуће, а и ја бих вам помогла. Била сам одличан ђак, а и ви сте причали да сте били одликаш. - И у том случају, ја бих радио у циркусу... као кловн! - Какав вам је рукопис! - наједном се тргла Мила. - Прилично добар, чак и врло добар и читак. Зашто?

Јелкин отац је натарош у Рочишту. Он је добар човек и он би, можда, могао да вам нађе посао општинског писара у неком сеоцету у околини, за почетак. Брзо би напредовали и са вашом довитљивошћу и интелигенцијом... молим вас немојте да ме прекидате... кроз коју годину бисте постали натарош. Знам да је то могуће код нас у Војводини, нарочито ако се имају „везе“. О томе ми је Јелка причала. А натарошки позив, како вам је познато, код нас је добар и цењен позив, који је остао од старе Аустроугарске монархије. У Србији је сасвим другачији систем... Мислим да би чак и мој тата тако нешто прихватио. Стеван је ћутао, очигледно задубљен у своје мисли. - Извините - јавила се поново Мила, овога пута гласније и сигурније - сада

изгледа да ја вас стављам у тежак положај, да ви треба да се одрекнете свога досадашњег живота и професије за коју сте ми казали да сте се на њу не само привикли силом прилика него да сте је и заволели... Међутим, да се вратим на моју мисао. Натароши углавном живе пристојно са својим породицама. Имају право да склапају уговоре, купопродајне и неке друге, као и адвокати. Они у богатијим селима добијају, поред удобне куће, баште, и десет-двадесет јутара земље на уживање. Мој тата се познаје са Јелкиним оцем и много га цени. Ја ћу сутра изјутра разговарати о томе са Јелком.

- То је лепо од вас - најзад је проговорио Стеван. - О томе ћу морати да размислим. Можда ћемо пронаћи и неки компромис.

Наставили су спорим корацима, задубљени свако у своје мисли. „Ето“, размишља Мила, „можда ћу, ипак, једнога дана постати његова жена.“ Сад више није било сумње. Казао јој је гласно и јасно да би желео да се она уда за њега. Самим тим што је споменуо да је спреман за компромис значи да је спреман и за евентуално напуштање циркуса. Сада више није сав терет на њој. Ако му је заиста стало до ње, и он ће, нада се, да жртвује свој посао. А за њега да почне нови живот, ипак, није сувише касно. Он има тек двадесет и нешто година. - Ја сам уштедео и извесну суму новаца - почео је Стеван. - Од тога имам нешто у једној београдској банци, а нешто у Мађарској, у Будимпешти.

Мила се обрадовала. Не зато што је казао да има нешто уштеђеног новца, него зато што је то за њу био знак да је он озбиљно почео да размишља о „компромису“. - У случају да се нас двоје одлучимо и прихватимо вашу замисао - почео је Стеван, као да је читао њене мисли - и ја заиста добијем посао у неком селу, морали бисмо да чекамо неколико година док ме не унапреде, а ви би, ако бисте се на то одлучили, студирали ветерину у Београду. У исто време, нас двоје могли бисмо да се виђамо често, нарочито за време летњег одмора. - То звучи врло лепо и, верујем, сасвим реално - казала је Мила, застала у

ходу и насмејала се. - Како би било да избаците оно ваше „госпођице Протић“? - Не само то - осмехнуо се Стеван и пришао ближе. - Сада је и време да

пређемо на „ти“. - Добро, слажем се. - Ја те волим, Мила - прошапутао је Стеван, загрлио је и лако пољубио. - Ово је први пут - прошапутала је Мила, кад се мало прибрала да ме је мушкарац пољубио. Чувала сам тај први пољубац за „оног правог“, када се појави... Сада си се ти појавио. - Не могу ти рећи колико ми је то драго. Нећу те разочарати. Бићу ти веран до краја живота.

Кренули су опет, овога пута ћутке, очигледно задовољни, свако за себе, исходом свога разговора. Шетња их је водила из улице у улицу Рочишта. Мила је једино избегла Главну улицу, која је била не само најбоље осветљена него је сваке вечери у то време био у њој отворен корзо. Није хтела да је њени пријатељи и познаници виде како се шета са непознатим младићем. До сада се с времена на време шетала корзом или само са Јелком, или, иако ретко, у групи од по неколико колега и колегиница. Никад са једним момком сама, чак ни са колегом. Знала је, кад би је видели, да би то изазвало сензацију, а нарочито још ако би неко препознао Стевана, не као кловна, јер то не би било могуће, него као „младића у фраку“ који поздравља госте после представе на излазу из циркуса.

Стеван је почео да говори о свакодневном животу у циркусу и она га је пажљиво слушала. Интересовало ју је ко се и како брине о намирницама, о припремању хране за ручкове и вечере, о сталним путовањима од града до града, па и од државе до државе. Мила је њему причала о животу у граду са родитељима, близанцима и Мирјаном, о салашу и ергели коња и џокеју који их је тренирао за трке са двоколицама, које су извођене у Београду. Говорила му је и о њеном јахаћем коњу дорату Дори, који је био врло брз, волео да прескаче препреке, али је у исто време био питом и послушан. - Какви су односи међу вама у циркусу? - питала га је у једном тренутку

Мила. - Између вас који активно учествујете у извођењима разних програма? - Углавном врло добри, другарски. Свесни смо да зависимо једни од

других и да успех циркуса зависи од сваког појединца, као и од свих нас заједно. - А како је са власницима и са менаџером? Какви су њихови односи према

вама? - Власнике нисмо никад, колико је мени познато, ни видели ни чули. Што

се тиче главног менаџера, то је сасвим друга ствар. Пре више година, када је умро мој ујак који је, нажалост, био алкохоличар, наследио га је Драгослав Плавшић. У почетку све је ишло не може бити боље, али временом, нарочито када се показало да је велики женскарош, ствари су се драстично измениле. Не само да је вијао девојке него је насртао и на удате жене и на разне начине их уцењивао. Онима које су му се опирале, не само да није давао повишице него је чак и смањивао плате. Нарочито је био киван на чика-Костину супругу, Анину маму, која је била најлепша и најзгоднија млада жена у циркусу. Ана много личи на њу. Сиромах чика Коста, био је изван себе кад је она страдала. - Стеван је утишао глас, иако су пролазили једном пустом, слабо осветљеном улицом. Он ми је, али молим те да ово остане међу нама, у поверењу казао да је она одлучно одбила Плавшића, и да је он био крив за њену смрт. - Да ли си му поверовао? - Ко би га знао. Тешко би ми било да поверујем да би једно људско биће могло тако нешто да уради другом, нарочито младој жени са малим дететом. - Заиста! Чика Коста је, вероватно, у својој великој жалости изгубио мерило.

Кловн са кофером пуним књига Корачали су немо неко време. Мила је прекинула тишину. - Јелка ми је казала да је чула од Ане да си и ти имао једну велику љубав? - Не знам да ли бих то баш тако назвао - насмејао се Стеван - али сам се заиста забављао са Бебом готово две године. Раскинуо сам са њом кад смо били у Будимпешти, а она почела да се тајно састаје са једним богатим мађарским трговцем. Касније је напустила циркус и удала се за њега... И ја сам чуо истим путем и нешто о теби. Неки песник ти пише љубавне песме.

Сад је дошао ред на Милу да се насмеје. - То је мој колега Никола. Само, веруј ми, ја му за то никада нисам дала ни најмањег повода. - Можда баш и зато не попушта са песмама. Његова мушка, а можда и песничка сујета је вероватно повређена. - Зашто „повређена?“ - Вероватно га је захватило безнађе јер не налази никаквих одговора на своје потајне жеље, младалачке снове. Можда му је то и последња нада да те, евентуално, дотакне својим стиховима. - Занимљиво! О томе нисам никад размишљала... Да ли си ти икад писао песме? Говориш као човек са богатим искуством. - Нисам. Ја посматрам људе у разним ситуацијама, и размишљам. Ако бих икад пожелео да пишем, пре бих се огледао на некој психолошкој прози; приповеци, па чак и роману. - Вероватно базираним на историјским збивањима - додала је Мила. - Сећаш се да се бавим историјом! То ми је драго. Ми Срби смо имали

трагичну историју, али и славну. Нисмо никад губили наду, иако смо стотинама година били робови Османлијама. Верујем да је то врло широко поље које није још ни близу обрађено од писаца. Поред Јанка Веселиновића, Симе Матавуља и још њих неколико, то поље је остало празно. Наша прелепа епска поезија, с којом се мало која поезија других народа свих времена може да упореди, пружа толико много блага које је остало готово недирнуто... - Изненађујеш ме - упала му је у реч Мила - изненађујеш ме својим широким хоризонтима (замало није казала „и то једног кловна“, али се на време тргла). Наш омиљени професор историје Павловић уживао би да те сада може чути. - Историчари, нарочито не они који су познати и признати, не маре много да слушају друге. Они су ти, сматрају, који имају шта да кажу, а ми остали, „обични људи“, ми смо ту да их слушамо и да им затапшемо... нешто слично, као кад чика Коста и ја попадамо главачке у мрежу. - Чини ми се да си мало огорчен на историчаре. - Добро си казала „мало“, и ту си у праву. Многи од њих, нећу да кажем сви, а то се можда и не односи на твога професора Павловића, износе историјске догађаје чисто књишки. Те и те године, под владом тога и тога владара, десило

се то и то, и тако даље. Уживао сам читајући Мерешковскову трилогију „Смрт богова“. Ту је он, на пример у трећој књизи, покушао да објасни не само Петра Великог него и доба у којем се он родио и у којем је живео. Када бих имао довољно времена и способности за такав подухват, ја бих се удубио у доба тројице великих војсковођа и написао трилогију „Александар, Цезар, Наполеон“. Прегледао бих све значајније библиотеке и пронашао све што је о њима и о њиховом окружењу писано, анализирао бих то време, затим бих пронашао шта је код њих било заједничко и шта их је раздвајало. Покушао бих такође да схватим смисао живота њихових грађана који су се под њиховим заповедништвом борили и гинули... То не би морало да буде у три замашна тома као код Марешковског, могло би да буде и сажето у три много мање књиге, само са најбитнијим подацима. Мила је слушала, изненађена не само његовом изненадном говорљивошћу него и оним што је говорио. Увек је сматрала да реч „интелектуалац“ означава особу која је формално, свестрано образована. Сад је у њему, човеку са „два и по разреда гимназије“, поред осталих особина, открила, по свему судећи и јаког интелектуалца. Њена срећа и усхићење које је осетила од првог Стевановог пољупца као да се удвостручило. Чинило јој се да су се њени најинтимнији снови, откако се задевојчила, наједном, и то муњевитом брзином, почели испуњавати. Висок, леп и неуобичајено привлачан младић, углађених манира, несумњиво несвакидашње интелигенције, појавио се у њеном животу као неки принц из бајке. Одговорио је пуном мером на њена осећања која су јој се јавила још при првом сусрету у циркуској арени, а одмах затим набујала и испунила јој цело биће. Није јој више сметала његова професија, средина у којој он живи. Била је убеђена да ће се све те ствари, захваљујући његовом разумевању и спремности за компромис, саме од себе средити. Кад јој је узгред споменуо и своје интересовање за филозофије Хераклита, Сократа, Аристотела, Канта, питала га је где он проналази све те књиге. Стеван се тужно осмехнуо. - Све су то књиге из богате библиотеке мојих родитеља. Зарекао сам се самом себи да ћу их све прочитати. Неке, које на мене оставе нарочито јак утисак, читам и по више пута, а од њих неколико никад се и не одвајам. Мислим да сам ти казао да су ми и отац и мати били учитељи у једном сремском селу. Настрадали су у великој железничкој несрећи на прузи Београд-Загреб. О њиховој имовини, као и о књигама, постарао се брат моје мајке, који ме је тада извадио из трећег разреда гимназије и довео у циркус. Неки намештај је распродао, али срећом, целу библиотеку је пренео код рођака у Шид. У Шиду чика-Костина Ана за време школске године иде у школу. Она посећује оца преко Божићњег и летњег распуста и сваки пут ми донесе кофер пун књига, по списку који сам јој направио. А када се враћа, однесе оне књиге које сам прочитао. „Кловн са кофером пуним књига“, пала је однекуд Мили мисао. - То је заиста интересантно, та твоја велика љубав за књиге - казала је. Она никако не одговара окружењу у којем се крећеш и у којем живиш.

- Казала си ми да си негде прочитала да „средина уобличава појединце“. Ту има доста истине. Међутим, човек, ако има разлога, ако му је стало, и ако има снаге, може у много чему и да се изолује од својег окружења. Књиге су ми отвориле не један нови свет, него многе узбудљиве светове. Да нисам тако рано изгубио родитеље, који су заиста били дивни и образовани људи, и ја бих наставио да живим и да се развијам у њиховом свету. Тога сам био свестан целог живота. Моја изолација, ипак, није била свеопшта и искључива. У свакодневном животу сам се саживео са циркуским особљем са којим сам одрастао. Међутим, свој духовни живот сам носио у себи. Кад год смо пролазили поред неког нашег средњовековног манастира, или цркве, ја сам обавезно свраћао, ако је било могуће, и одлазио недељом на службе Божије. Отац и мајка су ме редовно, као дечка, водили у цркву. Свратио сам и у вашу цркву у Рочишту. Задивио ме оригинални иконостас Уроша Предића... Ти си прва особа којој се овако „исповедам“. Желео бих да ти кажем све о себи, све оно што је најважније и најбитније, и да ти ништа не затајим. Ако имаш да ме нешто питаш из мога личног живота, немој, молим те, да се устручаваш. - Задовољна сам овим што си ми испричао. Чини ми се сада као да те

познајем цео живот. Погледала је на сат. - Замисли, већ је прошла поноћ. Ових неколико сати са тобом пролетели су као неколико минута. - Хоће ли ти твоји замерити што си толико дуго остала? - Неће. Да је тата код куће, морала бих да пођем много раније. Овако, моја добра мама неће ме чак ни питати где сам се толико задржала, ако јој ја сама не испричам. Има пуно поверење у мене. - А отац? - Има и он, али у исто време има и прописе, „женско дете не сме ово“,

„женско дете мора то и то“. Са татом ћемо имати муке, без обзира шта и како урадили. Видећеш. Најбоље је да планирамо на што дуже стазе. - Док ја не постанем натарош - осмехнуо се горко - Стеван. - Ти си споменуо компромис. Можда ћемо још нешто смислити. У сваком случају, уверена сам да ће нам бити лакше уколико прође што више времена од гостовања Циркуса Максимуса у Рочишту.

Милу је прекинула далека вика и полицијска сирена. Застали су у ходу. - Ово долази од Вашаришта - казала је.

Стеван је погледао на свој ручни сат. - Пет минута после један. - Молим те, отпрати ме до куће. Тамо, код тебе, на Вашаришту, нешто се озбиљно дешава.

И Стеван се узнемирио. Пожурили су ка Милиној кући.

Трагедија у арени Када су Стеван и Мила завили у улицу у којој је Протићева кућа, Мила је застала. - Стеване, молим те, врати се. Ко зна шта се тамо код тебе дешава, а овако

је боље и за мене. Ако нас неко од суседа види заједно у ово доба ноћи, ко зна шта ће све почети да се прича. Стеван је одобрио главом, опет ју је лако пољубио, окренуо се и удаљио журним кораком. Око Вашаришта полицајци и цивили. Велики шатор био је осветљен и споља и изнутра. На улазу стоји полицајац. Зауставља га. - Ко сте ви и шта тражите овде? - пита га, намрштен. - Ја овде живим и радим.

Полицајац се окреће неком у арени. - Ево, један младић хоће да уђе. Каже да је један од њих.

На улазу се појављује средовечан човек у цивилу, онижег раста. - Уђите! - каже Стевану и показује полицајцу руком да га пусти.

Стеван улази у осветљену циркуску арену. Испред себе види седам-осам полицајаца, а иза њих искупљено цело циркуско особље, чак и оно мало деце која путују са њима. Види се да су тек устали из постеље. - Шта се десило? - пита узнемирено.

Наједном, из гомиле се издвоји корпулентна фигура супруге главног менаџера, Драгослава Плавшића, уплакана, рашчупане косе. - Ево га! - викнула је показујући прстом на Стевана. - То је он. Он је убио мога Драгу!

Полетела је према њему стегнутих песница, али су је два полицајца ухватили за руке и задржали. Један од полицајаца је стао поред Стевана. Људи, жене и деца су их зачас окружили и почели радознало да их посматрају. Човек у цивилу вади из унутрашњег џепа малу бележницу и пенкало, премеравајући га оштрим погледом. - Ја сам полицијски детектив Ђорђе Радојевић - представи се. Како се

зовете? - Стеван Стојшић. - Да ли сте ви тренирани у циркусу да бацате ножеве? - Да, али у томе нисам сам. Многи од нас су вешти у томе. Ако се један повреди или разболи, други га замени.

Чим је одговорио, Стеван се окренуо својим познаницима: - Ма људи божји, кажите ми шта је то? Шта се овде десило?

- К'о да ти не знаш, убицо! - виче из све снаге Плавшићка и покушава да се

отме. - Где сте били ноћас између поноћи и једног часа? - наставља са испитивањем детектив.

Стеван гледа у окупљене људе и жене и поглед му се задржава на чикаКости. Изненађен је што га види овако касно у његовом кловновском костиму, маскираног и са црвеном лоптицом на носу. Поред њега види Ану, која покушава да му се осмехне. - Јесте ли разумели моје питање? - детектив као да је почео да губи стрпљење. - Шетао сам се - најзад је промрмљао. - До два сата изјутра? - Зашто да не? - Имате ли за то сведоке?

Стеванов поглед је неприметно склизнуо према Ани. - Немам.

Детектив је и то завео и вратио у џеп бележницу и пенкало. - Овога момента - повисио је опет глас - ја морам да вас ухапсим, јер сте осумњичени за убиство менаџера циркуса Максимуса, Плавшића. - Мислио је да ће он постати менаџер - виче Плавшићка.

Детектив је дао знак главом полицајцима. Двојица од њих су му пришли и ставили лисице на руке. У истом тренутку ареном се заорио продоран, младалачки женски глас. - Пустите га! Он је невин.

Сви погледи су се окренули Ани, која је викала машући подигнутим рукама. Детектив ју је позвао и она му је пришла енергичним корацима. - Како се зовете?

Када је записао име и презиме, наставио је са питањима: - Откуд ви знате да је он невин? Имате ли за то какве доказе? - Имам. - Ана! - покушао је Стеван да је задржи. - Жао ми је - казала је Ана - али морам. - Шта морате? - питао је детектив. - Морам да кажем истину. - Шта је ту истина?

- Ја сам се с њим шетала по месечини све до малопре. Кад сам се вратила, а оно - полиција на све стране. Ја сам се увукла кроз стражњи улаз. Није ме нико видео. - О каквој месечини говорите! Вечерас, као и ноћас, није било никакве месечине.

Сад се из групе намештеника издвојио кловн, чика Коста. - Шта је теби, ћерко! - огласио се прилазећи и он детективу. - Не слушајте је, господине. Она је још дете и не зна шта говори. Ја ћу вам рећи истину. - Како се ви зовете? - опет исто питање, бележница и пенкало.

Чим је одговорио, наставио је у општој тишини: - Стеван Стојшић није могао да изврши то убиство јер је био на састанку са једном од ваших девојака из Рочишта. - Чика Коста! - опоменуо га је Стеван, као што је малопре покушао да опомене Ану. - Како се зове та девојка с којом је ваш колега провео ноћ? - Мила, ћерка вашег познатог грађанина, трговца Славка Протића -

одвратио је чика Коста гласно и јасно. - Детектив се видно тргнуо и погледао полицајце. И они су почели да се

згледају. - Да ли је то истина? - упитао је најзад, у пола гласа, Стевана. - Није истина! - одговорио је одлучно. - Значи, према вашем исказу, то је овај кловн измислио? - Ја нисам казао да је он то измислио, али ви сте погрешно поставили ствари. Питали сте с ким сам провео ноћ... Госпођица Протић и ја смо се само шетали улицама вашег Рочишта. - Полицајци су се опет згледали. - Детектив се поново обратио Стевану. - Значи, ви сте на моје питање да ли сте имали сведоке који могу да сведоче да нисте били овде између дванаестог и једног часа изјутра, казали да их није било. Самим тим, хтели сте да нас обманете, а то је законски кажњиво. - Говорио сам истину. Питали сте ме у множини за сведоке... - Ја сам била једини сведок - упала му је у реч Ана. - Ваша реч није више меродавна. То сте малопре доказали, а и ваш отац вас је тако окарактерисао. - Плавшићка се мало смирила, али је и даље тихо плакала. - Детектив се обратио двојици полицајаца који су је до малопре држали. - Ви знате где је Протићева кућа. Доведите његову старију ћерку Милу,

као сведока. Не смете да јој ништа објашњавате што се овде десило. Ја ћу једини постављати питања. Зато сам ту. Она је, колико ми је познато,

малолетна. Није још напунила двадесет једну. Мора неко старији, од породице или укућана, да дође са њом. - То све није потребно - почео је Стеван, али га је детектив прекинуо. - Не мешајте се у мој посао. - Стеван је затражио да му покажу менаџерово тело. Детектив и један од

полицајаца су га довели до Плавшића који је лежао на леђима, насред арене, у локви крви. Поред њега видео је велики крвави нож, један од оних који су се употребљавали за прецизно бацање. Близу ножа лежала је и повећа батерлампа. - Био је у пиџами преко које је био пребачен браонкасти огртач. - По свему судећи - Стеван је чуо како детектив објашњава неком другом

цивилу, који је тога тренутка стигао, па и он извадио бележницу и почео да нешто записује - да је менаџер устао из кревета, негде између дванаест и један, да би обишао шаторе; лако је могуће по навици. Његов је убица, како изгледа, знао за тај његов обичај, па га је сачекао негде у мраку, и кад је менаџер пролазио преко арене, бацио је из све снаге један од ножева, које они употребљавају за бацање и погодио га право у срце. Мора да је на месту издахнуо. То је потврдио и доктор Симић, кога смо одмах довели. - Детектив узима опет бележницу и обраћа се Плавшићки, која сада изгледа много мирнија. - Зашто мислите да би Стеван Стојшић хтео да убије вашег мужа?

Жена је надланицама обрисала сузе и почела да говори полако, реч по реч. - Његов ујак је некад, пре мога мужа, био генерални менаџер у нашем циркусу. Стеван је, као његов нећак, мислио да ће сада он да заузме то исто место кад убије мог Драгу. Он је врло лукав и благоглагољив. Сад је спремио и неки алиби, већ ћете видети. Хоће да вам замаже очи. Не верујте му! - зајецала је.

Цивил који је малопре дошао слушао је пажљиво испитивање и бележио, чинило се, сваку реч у своју бележницу. Био је млађи човек, свеже избријан. Детектив се окренуо кловну. - Ви сте нам казали да сте после представе мало више попили и да сте овако обучени и маскирани заспали на једној струњачи, овде, у арени. Да ли сте штогод видели или чули? - Спавао сам дубоким сном. Пробудила ме је вика и запомагање госпође Плавшић.

Детектив се затим обратио жени. - Како сте ви, госпођо, открили да вам је муж настрадао?

Један од намештеника јој је принео столицу и она се одмах спустила на њу. - Мој Драго је био увек много савестан - наставила је да говори полако,

као и малопре. - Ноћу је по неколико пута устајао и обилазио са батерлампом све шаторе, као и оне са коњима и кавезима са животињама. Ове ноћи је остао дуже. Ја сам се забринула, нарочито кад ми се учинило да је нешто лупило у арени... - није више могла да говори. 56

Један од полицајаца се окренуо другом, до којег је стајао. - Ко је тај цивил - питао је - што заједно са нашим детективом прави забелешке? - То је новинар из „Политике“ који је дошао код својих рођака у Рочиште, а зна се и са овим, нашим, па је он послао неког да га доведе.

Говорили су тихо, али су стајали близу Стевана, тако да их је могао чути.

Отварају се врата Мила је пролазила полуосветљеним ходником полако, на прстима, као у неком полусну. Не сећа се да је икад у животу била толико срећна. Веровала је да мама спава и да је није пробудила. Међутим, у тренутку када је дохватила кваку на вратима своје собе, чула је иза себе тихи мамин глас. - Мила, да ли је све у реду?

Госпођа Протић је, обучена, стајала у ходнику испред спаваће собе. - Да, мама, не брини. Шетала сам се све до малопре, али сам се толико запричала да нисам ни приметила како је време брзо прошло. Жао ми је ако сам те пробудила.

Ушла је у собу и не чекајући на мамин одговор. Брзо се свукла, угасила светло и легла у постељу. „Колика је разлика“, пролетело јој је кроз свест кад се опружила наузнак и поднимила главу. Колика је разлика између ове ноћи и неколико прошлих, кад јој се чинило да се у тами покрећу још тамније сенке, када се превртала у постељи, пуна злослутних мисли... „Све ће бити добро, све ће бити добро“, настављају јој се пријатне мисли. Наћи ће они неки излаз из ове наизглед безизлазне ситуације. Што је најважније, то је да су рашчистили са својим осећањима и да су се једно другом потпуно поверили и предали. Толико се много десило за ових неколико дана, као да је прошло неколико година. Она, увек сталожена, одмерена, изненада се потпуно предала некој неодољивој сили да је захвати и понесе у непознато, још недоживљено. Изгледало јој је у дубини душе као да је наједном постала друга особа... Иако је у соби владала готово непрозирна тама, она је није била свесна. Чинило јој се да нека блештава унутарња светлост зрачи из њеног целог бића, да се шири око ње и да обухвата све што је видљиво и невидљиво на овоме свету. Значи, није имала ни најмање сумње, наишла је на оног правог. Висок, леп, изузетно интелигентан и, поред свега - тај је човек воли! Нема те препреке преко које њих двоје, уједињени, неће моћи да прођу. Најзад се, смирена, окренула на страну и почела да тоне у сан, кад ју је тргла лупа на спољашњим, кућним вратима. Мало после чује Лизу. - Ко је то? - Полиција - одговара чврсто неки мушки глас. - Отворите!

„Господе Боже“, јавља се Мили прва мисао, „да га није неко дочекао у мраку и напао!“ Можда их је неко пратио док су шетали... Усправила се у постељи. Из ходника допире заплашени Лизин глас. - Само причекајте. Сад ћу ја да пробудим госпоју.

После куцања препознаје мајчин глас.

- Шта је, шта се десило?

Мила устаје и брзо се облачи. Излази у ходник. Мама је већ ту, и она обучена. Лиза, сва узбуђена, нешто објашњава. Прилази им. - Хоће да воде госпојицу - говори Лиза испрекидано. - Зашто? Шта је било? - и глас госпође Протић помало подрхтава. - Они хоће прво да разговарају с вама. - Где су? - пита Мила. - На капији. - Хајдемо, мама.

Мила хвата своју мајку испод руке и води је из ходника. Лиза је већ осветлила двориште и оне су виделе два униформисана полицајца да стоје код отворене капије. - Добро вече! - рече старији. - Опростите што вас овако, ноћу,

узнемиравамо, али смо добили наређење да приведемо вашу ћерку до Вашаришта, као сведока. Колико она има година? - Осамнаест - одговорила је Мила уместо своје мајке. - Значи, она је малолетна - наставља полицајац да се обраћа госпођи Протић. - По томе, ви, госпођо, морате да пођете са њом. - Моја мајка се не осећа ових дана најбоље - опет се јавља Мила. - Може ли место ње да пође са мном наша девојка, Лиза? Она је пунолетна.

Није хтела да још више узнемири мајку, која је пребледела и почела да дрхти. - Шта се десило? - једва проговори. - Имамо наређење да о томе не говоримо, али ви, госпођо, немате шта да бринете. Ваша ћерка је само сведок. Чим одговори на неколико питања, ми ћемо је довести натраг.

Мила је једва успела да наговори мајку да је пусти да иде са Лизом, и то тек онда када се на улазним, кућним вратима појавила Мирјана, у спаваћици, огрнута великим, свиленим шалом, и она, очигледно, преплашена. - Бог ти помогао, ћерко - казала је слабим гласом кад су Мила и Лиза кренуле са полицајцима на улицу, онда је брзо обрисала сузе и ушла у кућу, загрливши Мирјану.

На Вашаришту искупљено доста света. Мила се изненадила кад је поред самог улаза у шатор угледала и свога колегу Николу. Главни шатор осветљен је и споља и изнутра. Испред њега неколико полицајаца. Мила и Лиза улазе полако у шатор са двојицом пратилаца. Насред арене Стеван Стојшић, усправан као и увек, са лисицама на рукама, а око њега, људи из циркуса. Међу њима препознаје високу и крупну

госпођу Плавшић, супругу главног менаџера, како седи на столици, по страни од осталих људи, и марамицом брише сузе. - Мила! - обраћа јој се повишеним гласом Стеван - жао ми је што су и тебе у ово увукли. То нисам ја... - Доста! - пресече га детектив који је до њега стајао. - Ви можете само да одговарате на питања. - Како се зовете? - обратио се Мили и одмах затим Лизи са истим питањем.

Њих две су тек после неколико тренутака приметиле мртвог човека у локви крви и Лиза, која се дотада врло добро држала, наједном незадрживо заплака и обема рукама се грчевито ухвати за Милу. Пошто је Мила успела да је мало смири, детектив јој се поново обратио: - Молим вас да ми на ово питање одговорите само са „да“ или „не“ извадио је бележницу, а новинар своју није ни испуштао из руке. - Да ли сте се вечерас видели са овим човеком?

Показао је руком на Стевана. - Да - одговорила је тихо Мила. - Кажите ми његово име и презиме. - Господин Стеван Стојшић. - У колико сати сте се састали?

Мало је промислила пре него што је одговорила. - Не знам тачно, али то је било негде после представе, кад се већ смрачило. - Да ли вас је неко видео кад сте се састали? - Јесте. Чика-Костина ћерка Ана. - Када сте се видели са Стеваном Стојшићем, да ли сте били овде, под

шатором? - Нисам уопште улазила у шатор, него сам господина Стојшића сачекала са Аном, напољу, пред улазом. Чим је изашао, опростила сам се од Ане, а нас двоје смо отишли у шетњу. - Где сте се шетали? - Улицама Рочишта. - Којим улицама? - Тога не могу да се сетим јер смо били у врло живом разговору о свему и

свачему. Детектив се окренуо Стевану. - Коју школу сте завршили? - Основну и два и по разреда гимназије.

Мила је крајичком ока опазила саркастичан осмех на оном другом цивилу који је, учинило јој се, још ревносније уписивао сваку изговорену реч.

- Господин Стојшић се потпуно сам образовао - додала је Мила. - Начитан је као ретко ко, чак и више него многи са факултетима. - Да ли вас је неко видео? - Не верујем. Улице су углавном биле пусте, а на корзо нисмо ишли. - Па како онда можете да докажете да говорите истину? Прво, није вас

нико видео, а друго, не знате којим сте се улицама шетали. Мила није одговорила. Оборила је главу. Како би то она могла да објасни овим страним људима? Два човека у цивилу су се значајно погледала. Наједном, тишину је разбио снажан младалачки глас: - Ја сам их видео! И знам којим су се улицама шетали.

Мила се тргла и погледала у правцу из којег је долазио глас. На улазу је стајао њен колега Никола и покушавао да се отргне од двојице полицајаца који су га зграбили за руке и покушавали да га спрече да уђе у арену. - Доведите га - махнуо им је руком детектив.

Довели су Николу држећи га за руке. - Ко си ти? - питао је детектив. - Ја сам њен колега. Заједно смо ишли у гимназију, у исти разред.

Тражио је затим да му да име и адресу. - Да ли је тачно то што он каже? - обратио се опет Мили. - Јесте - потврдила је одмах. - Ишли су прво Ивановом улицом, онда Фрушкогорском, па онда... - Откуд ви то све знате? - Ја сам их видео. - Значи, пратили сте их.

Никола је оборио главу. - Јесам. - А зашто сте то радили? - Био сам љубоморан - једва је изговорио, не дижући главу.

Детектив и новинар се згледаше. Стеван Стојшић је за све то време ћутао и пажљиво посматрао Николу. - Зашто бисмо ти веровали? - упитао је детектив.

Младић је подигао главу. Био је црвен у лицу. После неколико тренутака почео је испрекидано: - Ја... ја њој пишем песме... То можете да питате... то зна цела гимназија. Она је најлепша девојка у Рочишту.

- Добро, онда би требало да знаш и колико дуго су се шетали. - Знам. Он ју је отпратио до куће... На моме сату било је тачно један сат и двадесет минута... Ја сам онда кренуо за њим из радозналости, јер сам чуо како је са Вашаришта, где је он кренуо, долазила вика и завијање полицијских сирена.

Детектив се замислио. После неколико тренутака пришао је једном од полицајаца који је имао неке ознаке на левом рукаву униформе. Измењали су тихо неколико речи и детектив је извадио из џепа свежањ малих кључева, уметнутих у металну карику, пришао Стевану и ослободио га лисице. - Слободни сте - обратио му се. - Можете да идете куда хоћете.

Затим се обрати Мили: - Хвала вам на вашем сведочењу. Можете сада да идете кући. - Јаој мени, јаој мени! - закукала је Плавшићка. - Ако га није он убио, да ко је онда!

Неке жене су јој пришле и почеле да је умирују. Једна јој је донела чашу воде. Мила је прелетела погледом преко људи и жена и тек је сада приметила међу њима и чика-Косту у његовом кловновском костиму. Била је ту и Ана. Кад су им се погледи срели, Ана је покушала да се осмехне. Пред Милом се наједном створио онај други цивил. - Госпођице Протић - осмехнуо се - ја сам Илија Матић, новинар из

„Политике“. Желео бих да вас интервјуишем за моје новине... Откад се ви знате са до малопре оптуженим Стеваном Стојшићем? Стеван се нашао између њих двоје. - Госпођица не жели да одговара на ваша питања. - Зар не може она сама да одговори? Ко сте ви да јој одређујете шта може, а шта не може? - Да, господин Стојшић је у праву. Не желим да одговарам ни на каква питања - казала је енергично Мила.

У томе тренутку четири човека са белим тракама на рукавима, на којима је био утиснут црвени крст, унели су болничка носила и ставили их до Плавшићевог тела. Један старији човек у белом мантилу, који је дошао са њима, чучнуо је поред тела, брзо га прегледао и дао знак оној четворици да га однесу. Госпођа Плавшић је устала, још једном закукала и пошла за њима. Међутим, човек у белом мантилу ју је одвратио од тога, она се вратила и поново села, јецајући. - Ето вам, она, па њу интервјуишите - добацио је Стеван новинару, ухватио Милу испод руке и извео је из шатора. За њима је ишла Лиза. - Хвала ти, Никола! - Мила се обратила своме колеги кад су пролазили поред њега.

- То је све што сам могао да учиним за тебе, Мила - одговорио је тихо Никола. - Пришао им је полицајац са ознаком на левом рукаву. - Причекајте - казао је - сад ћу наредити двојици мојих људи да вас отпрате. - То неће бити потребно - одговорио је Стеван. - Ја ћу их одвести до куће. - Мила је потврдила и њих троје су ускоро изашли из Вашаришта. - Чим су изашли, Мила се обратила Стевану: - Ово је Лиза. Са њом сам одрасла. - Драго ми је - осмехнуо се Стеван пружајући јој руку. - Шта да радим? - питала је Мила пошто су пошли полако, корак по корак. - Говорила је тихо да је не би чула Лиза, која је ишла одмах иза њих. - Много ми је жао што ти се све ово десило... - Тата се враћа сутра или прекосутра - упала му је у реч. - Сутра ће за ово

да сазна цело Рочиште, а за дан-два, ко зна шта ће онај новинар написати... Тата чита редовно „Политику“. - Заиста не знам шта да ти кажем. Ти мораш, Мила, сама да одлучиш. - Мила је изненада стала. - Лизо, молим те, иди. Имам нешто важно да кажем Стевану. Причекај нас пред кућом. - Мила је причекала да се Лиза изгуби у тами. - Нас двоје смо синоћ - почела је затим мирним, сигурним гласом - казали

шта осећамо једно према другом и у исто време правили планове, у ствари планове на дуге стазе, за наш заједнички живот... Мени више живота без тебе нема - глас јој је мало задрхтао и она је застала за тренутак, пре него што је наставила. - Шта мислиш да ја за тебе, као што се то код нас каже... одбегнем? Ти не знаш мога оца! Мени, овде, у кући Протића, па и у самом Рочишту, живота више нема. - Стеван је ћутао и пажљиво је слушао. - Кад је завршила, пришао јој је и ставио јој руке на рамена. - Ако је то једини излаз и ако је то што ти заиста желиш и хоћеш, наравно да ћу се сложити са тобом. - Мила је наслонила главу на његове груди и једва чујно зајецала. - Стеван ју је ћутке загрлио и они су, тако припијени једно уз друго,

остали све док се она није примирила и престала да јеца. - Да, Стеване, ма како ми било тешко, то је још једино што ми преостаје. - Казао сам ти једном, у арени - почео је Стеван полако, наглашавајући сваку реч - како је циркуски живот тежак. Онда сам говорио о вечитим путовањима, непрекидним тренирањима и нас и животиња, као и сталним бригама о њима. Нисам тада улазио у детаље свагдашњег живота. Врло је тежак и напоран. Нарочито за жене. Свакодневно спремање јела, прање веша и све 63

остало, а по неписаном закону, свако ко је члан наше заједнице, сем најмање деце, мора да јој и доприноси учешћем у извођењу представа... И теби би нешто пронашли. Сада, кад знају да си вешта са јахањем, вероватно би те истренирали... Видела си већ, како се сирота Ана намучила са скакањем на коња. А осим тога, не би више имала Лизу да ради оно што се теби не свиђа, а тога што ти се не би свидело има много. У исто време, ми смо у циркусу заједница окренута сама себи, одвојена од осталог света. За нас нема биоскопа, позоришта, опере, забава... Морала би да се одрекнеш свега што ти је данас лепо и драго, а уз то, у твоме случају, чак и заувек, твојих родитеља и најближе родбине. - Ничега се не плашим. Уз тебе ћу све издржати. - Сигурна си у то? - Јесам. - Добро кад је тако. Само, мени неће бити ништа горе, него напротив, ти си та којој ће се отворити врата једног новог света испуњеног свим могућим и немогућим перипетијама. Веруј ми. Знам шта говорим. Колико те желим, толико се, и баш зато, плашим за тебе. - Не брини. Знам да је ово за мене велики прелом, али ја ћу се снаћи у

новој ситуацији. Мораћу. После ћемо имати времена и да планирамо на дуже стазе... Хајде да те сада упознам са мојом мамом. Сигурна сам да ћеш се и њој свидети. - Сада, у ово доба? - Сигурно је још будна. Тата може већ сутра да се врати са пута... Него,

знаш шта ја мислим да би било најбоље? - поћутала је неколико тренутака. Најбоље би било, знам добро шта говорим, да ја скупим своје најпотребније ствари, да се спакујем и одем с тобом... Само, нећу и не могу да живим с тобом док се не венчамо! - Стеван ју је загрлио чврсто и пољубио једним дугим пољупцем. - Све ће бити онако као што ти хоћеш - прошапутао је. - Сместићу те са Аном. Она је добра девојчица. Већ си то могла и сама да видиш... Ја сам, Мила, три пута бежао из циркуса кад су ми родитељи страдали и мој ујак, тада главни менаџер, ме посвојио. Надам се - осмехнуо се да се то теби неће десити... Него, чим одемо из Рочишта, пронаћи ћемо негде неког нашег свештеника који ће нас венчати по свим прописима.

Последњи пут Лиза их је чекала пред кућом. Ушли су пажљиво у ходник да не би пробудили близанце и Мирјану. Мила је имала намеру да уведе Стевана у салон и оде по мајку. Међутим, када је отворила врата, застала је и несвесно задржала руком Стевана да не уђе. Мама је седела обучена на фотељи, на столици до ње Мирјана, огрнута оним истим свиленим шалом којим је била огрнута када су полицајци одвели Милу. На софи, један поред другог, само у пиџами, Мирко и Младен. Прибрала се. Ставила је Стевану руку на раме и повукла га да са њом заједно уђе у собу. Лиза је остала у ходнику. (После је причала госпа-Гини да је остала поред врата све док се нису почели да опраштају и да је „чула сваку реч“.) - Мама - казала је Мила трудећи се свом силом да јој глас не задрхти - ово је господин Стеван Стојшић који је допратио до куће Лизу и мене. - Окренула се затим своме пратиоцу: - Ово је моја мајка... а ово моја млађа сестра, Мирјана, и моја браћа, Мирко и Младен. - Госпођа Протић се помакла као да ће да устане, али, као да се зачас предомислила, остала је да седи. Мирјана и два брата су устали... - Драго ми је - осмехнуо се мало Стеван и наклонио се. - Неколико тренутака у соби је владала нека нестварна тишина. - Драго ми је - најзад је тишину прекинуо једва чујни глас госпође Протић.

Стеван је пришао дечацима и Мирјани и руковао се са њима и Мирјаном, као да су стари познаници. - Мама, све је у реду са полицијом - проговорила је мало сигурније Мила. -

Позвали су ме да сведочим за господина Стојшића да сам се синоћ са њим шетала, јер се тамо нешто страшно десило док смо ми... док смо били заједно. - Шта се десило? - опет, са очигледним напором, пита њена мајка.

Мила тек сада запази да је њено лице уплакано и да у руци држи грчевито стиснуту белу марамицу. - Сигурно је то било на Вашаришту, у циркусу - јавља се Мирко и онда се обраћа Стевану. - Одмах сам вас препознао. Кад смо излазили после представе моја сестра, ја и брат, ви сте поздрављали публику на излазу. Били сте у фраку. - У циркусу? - пита госпођа Протић. - Да - одговара Мирко. - Ту је господин запослен као кловн... Били сте фантастични - окреће се опет Стевану, док га Младен гурка лактом да престане.

Мајка се упитно загледала у Милу. - Мама, све ћу ти објаснити! - каже чврсто и погледа на браћу и на

Мирјану. - Да ли би ми, нас двоје, молим те, могли насамо да разговарамо с тобом? Они би ионако већ требало да спавају.

Мирјана и близанци су одмах, као по команди, устали. Мајка мало поћута, па одговори нешто чвршћим гласом. - Не, Мила. Шта год имаш да кажеш мени, можеш да кажеш и својој браћи и сестри. Ви, децо, само седите.

Обратила се и Стевану, и њега је понудила да седне на столицу преко пута ње, што је он одмах и учинио. Само је Мила остала да стоји. - Ја сам, мама - почела је полако, одмеравајући сваку реч - недавно

упознала господина Стевана. Знам да ће то бити изненађење, а и удар, највише за тебе, а исто тако и за целу породицу... Жао ми је, много ми је жао, не могу то речима да опишем, али, ми смо се, он и ја, одлучили да се узмемо, да се венчамо... па макар шта било... Опет тишина. Ледена тишина. Госпођа Протић почиње да брише марамицом очи и хоће нешто да каже, али не може. Најзад се прибра. - Ћерко, ћерко... шта ће тата кад чује?

Мила јој је пришла и загрлила је. - Мама... ја нећу моћи... ја нећу смети... да чекам тату.

Близанци и Мирјана су измењали погледе, госпођа Протић је спустила марамицу у крило и обема рукама покрила лице. У следећем тренутку је гласно, неуздржљиво заридала. У исто време је и Мирјана заплакала, устала, притрчала Мили и чврсто је загрлила. И Мила је зајецала. Близанци су, као по команди, подигли главе и почели да гледају, готово нетремице, у белу, високу таваницу. - То значи - први је проговорио Мирко - то значи да ћеш нас оставити!

Мила се једва некако прибрала. - Никада ја нећу вас оставити. Бићу са вама и кад не будем овде.

Госпођа Протић је још гласније заридала, Мирјана није пуштала Милу из загрљаја. - Последњи пут - једва је изговорила Мирјана.

Стеван је устао. - Жао ми је! - било је једино што је могао да каже. - То је лично моја одлука - казала је Мила кад су се сви донекле смирили. Он није на мене утицао, него ми је још и предочавао све будуће тешкоће које ће да ме чекају. - Где ви живите? - госпођа Протић се први пут обратила Стевану. - Ја много путујем. - Са циркусом - додао је тихо Мирко.

- А шта вам је у ствари професија? - Учествујем у представама на разне начине и у разним улогама... - Он, мама - прекинула га је Мила - мисли да промени посао. О томе смо

доста разговарали синоћ док смо се шетали. - Ви би, децо, требало да идете на спавање - госпођа Протић се окренула

близанцима и Мирјани. - Мама, нисам хтела да одем а да се не опростим са свима вама.

Устала је и загрлила браћу. - Шта то радиш, Мила - шапнуо јој је Мирко - јеси ли полудела! - Пиши нам - огласио се и Младен.

Мирјана није могла ништа да каже. Једва се одвојила од своје старије сестре. Кад су излазили, Младен се обратио Стевану. - Пазите ми на сестру! - казао је чврстим, унеколико молећивим, а

унеколико, помало и претећим гласом. Ходник је био празан. Лиза мора да је отишла на спавање. - Мама - јавила се Мила, чим су њих троје остали сами - ти знаш тату и знаш да он овај брак не би никада одобрио... Ја имам само један живот. - Дете, дете! Баш зато што имаш само тај један живот, зато се и плашим за

тебе. Хтела је да је пита да ли се сећа како јој је причала о својој пријатељици која се страшно заљубила у једног момка, који ју је после, кад су се узели, занемарио и кад су деца дошла, варао је са другим женама, али није имала довољно снаге за то, а у исто време је осећала да не би вредело да јој било шта каже. Знала је она добро своју ћерку, која је била иста као и њен отац. Кад се на нешто одлучи, нико и ништа не може да је заустави. Пошто је Мила казала да иде у своју собу да се спакује, мајка је још мало отплакала, онда се извинила Стевану и пошла за Милом да јој нађе одговарајући кофер. После неколико времена ушла је у Милину собу са кофером, нешто готовог новца који је имала са собом, златном огрлицом коју јој је Славко поклонио кад су се верили и дијамантским прстеном „од велике вредности“, како је казала, који јој је муж купио кад му је родила два сина, два близанца, а она га носила на руци само неколико месеци. Бојала се да га не изгуби. Кад је Мила излазила из собе, бацила је поглед преко целе просторије. Задржао јој се на албуму са сликама. Дохватила га је. - Могу ли и њега?

Мајка је одобрила главом. - Хвала богу, имамо дупликате.

Мила је отворила препун кофер и некако угурала албум. 67

- Како ти се, мама, свиђа Стеван? - питала је док је поново закопчавала кофер, не гледајући у мајку. - Јао, дете моје, и на то да мислим... Ипак, леп је. Да није тако леп и пристојног изгледа, не би се ти у њега заљубила. Само, чувај се, ако није већ и сувише касно, ти најлепши, ти су и најопаснији... Такав је био и твој тата кад је био млад.

Поћутала је неколико тренутака и онда наставила тишим гласом, гледајући негде у страну: - Пази, ћерко, на част и поштење! - Ми ћемо се, мама, одмах венчати.

Пошто се најзад опростила од мајке, Мила је застала на излазним вратима. - Писаћу ти на Јелкину адресу и молићу је да ти доноси писма кад тата није код куће... а у последње време, као што знаш, он често није код куће додала је и одмах се за то покајала. То није смела да каже, а нарочито не данас, на растанку.

Мајка ју је задржала већ кад је прешла преко прага. - Шта је то било страшно... - хтела је да каже „у циркусу“, али се тргла.

У циркусу - Видећеш, мама, у новинама.

Стеван Стојшић је са лакоћом носио потешки Милин кофер. Мила га је држала чврсто испод његове слободне руке. Сузе су јој текле низ образе и она није ни покушавала да их заустави, а ни да их обрише. Ћутали су највећи део пута. - Колико сам срећна - казала је кад су се приближили Вашаришту - толико сам у исто време и несрећна. Добила сам тебе, али сам изгубила целу породицу... чак ми је сада и тате жао.

Једва се уздржала да гласно не заплаче. - Слушај ме добро, Мила. Још није касно. Још можеш да се вратиш, а да

нас двоје, ипак, останемо у контакту. Ништа и никада од сада не може да нас растави! - Не, Стеване! Мени нема више повратка - одазвала се, извукла руку испод његове, марамицом обрисала уплакано лице.

Пред улазом у велики шатор стајао је само један полицајац. Препознао их је и пустио да уђу. Арена испражњена. Међутим, у првом реду, на једној столици, седи Ана. Чим их је опазила, скочила је и потрчала им у сусрет. Загрлила је чврсто Стевана. - Стеване, Стеване! - једва је говорила. - Ухапсили су ми тату и одвели га у

затвор. - Шта је, шта се десило? - Мила је заборавила на своју муку.

Стеван их је повео према реду столица и они су поседали једно до другог. Ана је почела да прича јецајући како су му наредили да се умије и пресвуче и како су му ставили лисице на руке. Стеван ју је прекинуо. - Реци нам, Ана, све од почетка. - Један од ових наших, Пера Лалић - почела је Ана да говори неким искиданим, промуклим гласом - казао је детективу како је тата запретио Плавшићу, кад је мама настрадала, да је он за то крив и да ће му се једнога дана осветити. Казао је и да је чудно што је тата заспао на струњачи, у арени, баш кад је у тој истој арени убијен Плавшић. - Где је он сада? - Одвели су га у затвор... Тамо ће га и саслушавати.

Стеван се окренуо Мили. - Тај Пера Лалић је био Плавшићев помоћник и његов најбољи пријатељ.

Одмах затим ставио је руку на Анино раме.

- Не брини, Ана. Твој тата није, и није могао тако шта да уради. Кад се ствари рашчисте, када му узму отиске прстију, увидеће да је он невин и одмах ће га пустити. - Као и Стевана - додала је Мила. - Ана! - Стеван јој се опет обратио, само овога пута гласније и ведрије. Хоћу да ти овде будеш прва којој ћемо Мила и ја да се поверимо... Ми ћемо се венчати! Она је оставила све своје и већ се са њима опростила. - Само тату не смем да чекам. Он је на пословном путу - успела је Мила да се мало насмеши. - Вас двоје сте као створени једно за друго! - покушала је и Ана да се осмехне, али се одмах уозбиљила. - Шта ћу ја сама, ако ми они, какви су, пошаљу оца на робију? - Имала би нас двоје - казао је Стеван - али до тога неће никада доћи! - Пази га! - Мила се изненада обратила Стевану, показујући му на клупе изнад њих, где је светло било доста слабије.

Стеван и Ана су видели како из последњих клупа силази новинар „Политике“, са осмехом на лицу. - Честитам! - готово је викнуо. - Све сам сасвим случајно чуо, све о чему сте говорили. Ја сам остао овде пошто су се сви разишли са намером да сачекам господина Стојшића да се врати, како би могли да наставимо са нашим интервјуом...

Стеван је устао. - Како сте само смели да прислушкујете! - Казао сам вам зашто сам остао. То од мене захтева мој позив. - Сад ћу позвати овог полицајца пред улазом да вас избаци. - Неће бити потребно - смешка се и даље новинар, полазећи ка излазу. Желим вама и госпођици Протић све најбоље у вашем будућем, заједничком животу. - То ће сутра знати не само Рочиште! - Мила је прекинула нелагодну тишину кад је новинар изашао из шатора. Знаће то и цела Југославија. - Шта сад можемо кад се све тако одиграло без нашег знања и наше воље казао је Стеван. - Једино ми је жао твојих родитеља, као и твоје браће и сестре. Њима ће заиста бити тешко и претешко... А ко зна, Мила, можда ће и теби бити из дана у дан све теже.

Мила га је погледала испод ока. - Мени се сада чини - почела је тихо - као да ти ниси потпуно сигуран у себе. Ако је тако, боље ми кажи. За тебе има још времена... - Не, Мила - осмехнуо се. - Ако сам несигуран, то је зато што се и бринем и плашим за тебе, како ћеш ти све издржати. А жао ми је и твојих најближих. Још да нисам био у твојој кући и да се нисам упознао са њима, нарочито са твојом мајком...

Мила је оборила главу. 70

Стеван се окренуо Ани. - Ја ћу сутра изјутра да одем до полицијске станице, да им гарантујем за твога тату, а и да с њим поразговарам и видим шта му треба. - Пера Лазић нам је наредио да сутра изјутра почнемо да растављамо шаторе и да се спакујемо. Хоће да што пре напустимо Рочиште, иако је у плану било да останемо још неколико дана. - Ја у сваком случају идем у полицију. Ако затреба, остаћу овде, у хотелу, који дан... Ана, буди тако добра па се постарај ноћас за Милу. Она ће путовати са нама. - Врло радо. Може ноћас да спава код нас у татином кревету - Ана се мало разведрила. - Хвала ти. После ћемо већ наћи за њу неко погодно место... пре него што се венчамо.

Мила је подигла главу. - Стеване - казала је чврсто - немој да бринеш и да се плашиш за мене. Ја

ћу се снаћи у новој средини и под новим условима, а и моји... - глас јој је задрхтао и она није могла да доврши реченицу. Стеван се опростио од њих и отишао у ауто-приколицу у којој је становао. Ана је одвела Милу у ауто-приколицу у којем су њена и чика-Костина „соба“ биле подељене параваном са јапанским шарама у боји. У чика-Костином одељењу био је једноставан кревет, који је више личио на отоман, без наслона, преко којег је пребачен покривач, а поред њега сточић са усправљеном фотографијом младе, изванредно лепе жене. - Моја мама - одговорила је Ана на Милин упитни поглед. - Стеван ми је причао да је била врло лепа, али нисам очекивала да је

толико лепа! Са једне и друге стране уске просторије били су мали прозори, закриљени шареним завесицама, опет са јапанским мотивима. - Тата много воли јапанску уметност - казала је Ана кад је приметила да их

Мила посматра. - Врло егзотично - осмехнула се Мила.

Ана је скинула покривач и постељину, извукла испод постеље један дрвени сандук, из њега извадила лепо сложене, чисте беле чаршаве, прострла их, а затим пресвукла и јастук. - Није нимало луксузно, али је удобно. Видећете - казала је као да се извињава. - Чули смо да сте ви из врло богате породице. Требаће вам доста времена да се навикнете на овај наш живот... нарочито кад кренемо. Али осмехнула се - зато ћете имати њега, нашег Стевана, за којим трче све жене света. - Баш све? - осмехнула се Мила. - Видећете!

Мила је отворила кофер и почела да вади своје ствари. 71

Кад су се њих две сместиле, свака у свој кревет, пошто је Ана измакла параван, наставиле су да разговарају и временом, неосетно, прешле на „ти“. Мила је имала мноштво питања у вези са свакодневним животом у циркусу, о будућим путовањима... Ану је интересовао живот у Рочишту, на салашу, Протићеви тркаћи коњи, њена браћа и млађа сестра... Неколико пута би изненада прекинула разговор и тихо зајецала. - Како је сада моме добром тати у затвору? - питала би се одмах затим.

Заспале су пред зору, али нису дуго спавале. Неко је залупао снажно на врата ауто-приколице. - Устајте! - Мила је чула снажан мушки глас. - Данас путујемо.

Ана одмах искочи из кревета. - Мила! Морамо одмах да устанемо. Код нас је „као У војсци“, као што то каже мој тата. Нема одуговлачења.

Одмах је затим извадила из својег дела просторије два повећа, емајлирана лавора и канту пуну воде. Пола канте је усула у Милин лавор, додала јој нови, четвртасти комад сапуна, један од оних јефтинијих, и бели, чисти пешкир. Све је то извела спретно и без речи, и онда навукла поново параван између њих две. После неколико тренутака Мила је чула пљускање воде иза параван. Брзо се скинула и, трудећи се да не испрска под, почела да се пере хладном водом. У свести јој се појавило њихово пространо, модерно купатило са великом кадом и тушем, са избором хладне или топле воде. Чим су се умиле и обукле, Ана је склонила параван, па су обе, носећи свака свој лавор, изашле из вагона и недалеко, на чистини покривеној закржљалом травом и коровом, на којој је већ било неколико жена, пљуснуле воду из лавора. Ана се јавила женама које су радознало посматрале Милу. - Ово је Мила Протић - рекла је најближој, млађој жени. - Стеванова

вереница! Остаће са нама и живеће код мене док се не венчају. Кад су се вратиле, казала је тихо Мили: - Сад ће то за пола сата да се рашири по целом Вашаришту... Нема Стевана да се појави. Значи да је већ отишао у полицијску станицу.

Ана је растворила мали дрвени сто, ставила на њега два плава, плехана лончића и два плехана тањира. - Имамо плехано посуђе - казала је као да се извињава. - Лакше је за путовање и не разбија се.

Извадила је и две столице за расклапање. Неко је залупао на врата и Ана је пустила да уђу два дечака од тринаестчетрнаест година, који су између себе носили повећу лимену посуду из које се пушила врела црна кафа, чији се пријатан мирис ширио просторијом. Један је носио замашну лимену кутлачу, а други бокал са млеком. Напунили су им лончиће кафом и додали мало млека.

Ана је однекуд извукла кутију са коцкама шећера, нож и пола пекарског хлеба. Из једне ладлице извадила је комад сира и теглу са милерамом. - Тако ми сваког дана - огласила се одсецајући у исто време ножем два режња хлеба. - Дечаци разносе храну из заједничких казана, људи, поред тога што се брину о животињама, помажу радницима око цепања дрва, ложења ватри и осталих „мушких послова“, а ми, девојке и жене, љуштимо кромпире и припремамо осталу храну. Тако се смењујемо и ми и они. На нас две ће доћи ред тек после четири-пет дана. Исто је и са прањем веша. То се све ради у друштву, па се навикне, а тако онда и није ни нарочито тешко. А поред свега тога, сви ми, заједно, морамо сваког дана или да се припремамо или да учествујемо у циркуским програмима.

„Неће више ту бити Лиза“, сећа се Стеванових речи. „Све ћу ја издржати, све“, говори сама себи. И када би хтела да се врати, сада више не може. Још да није тог новинара из „Политике“... - Имамо и електричне решое - слуша даље Ану како говори, па као да се помало и хвали: - Њих употребљавамо чим стигнемо у неко место и укључимо се у локални електрични систем. На њима можемо и сами себи да кувамо кафу или чај, а исто тако и разна јела или да грејемо воду за купање.

Од споља почиње да допире лупање чекића и довикивање. - То - објашњава Ана - скидају главни шатор. Поред наше редовне екипе, ми у сваком месту изнајмио и локалне раднике, који нам помажу или да их разапнемо или да их раставимо у што краћем времену.

Пошто су доручковале, Ана је опрала лончиће и тањире, ставила кутију са шећером и остале ствари на своја места. Није дозволила Мили да јој помогне. - Има времена - казала је. - Сад си још гост.

Села је на столицу и њих две су наставиле разговор од ноћас, посматрајући у исто време раднике како ваде из земље диреке, скидају летве, слажу их пажљиво једне на друге и полако спуштају шаторске канвасе. Мила се задивила како се све одвија брзо и организовано, „као под конац“, и како изгледа да свако зна тачно шта се од њега очекује. - Свакако - одвратила је Ана јер је то оно што су ти људи радили већ стотинама пута.

Стеван се појавио тек око подне. Испричао им је како су му дозволили да се види са чика-Костом. Он их поздравља и поручује Ани да се не брине, јер је потпуно невин. - Подсетио ме је и да је он један од циркуског особља који не уме да баца ножеве и замолио ме да ја то пренесем инспектору, што сам и учинио... Казао ми је у поверењу на кога он сумња. Морао сам му обећати да то никоме нећу казати, него да ћу обратити пуну пажњу на ту особу и евентуално пронаћи неки доказ који би чика- Косту одмах ослободио... Молио ме да чак ни вама двема то не кажем.

Док је он говорио, Ана је без престанка брисала сузе једва се уздржавајући да гласно не заплаче. Питала је затим како су га сместили.

Стеван јој је одговорио да је у ћелији која изгледа чисто и пристојно, да су му јутрос донели добар доручак и да се стражари врло лепо опходе према њему. Третирају га као неку знамениту личност. Кажу да још никад нису имали ни кловна ни дресера паса код њих у затвору. Један од њих, који је нарочито био љубазан и нудио га цигаретама, причао му је како је био са својом женом и децом на једној нашој представи и како се „никад у животу“ није тако слатко насмејао, како њему лично, тако и оном другом, „жалостивог лица“. - Све је то лепо, али када ће га пустити? - прекинула га је Ана. - Иследник ми је казао да ће детаљно испитати његов случај и ако пронађу „отежавајуће околности“, да ће га извести на суд... Ја сам дао своје име и адресу мојих пријатеља, а чика-Костиних рођака у Шиду, с тим да хоћу да будем за њега и званично карактерни сведок. - О хвала, хвала! - најзад је заплакала гласно Ана. - Чим сам завршио виђење са њим и са иследником, затражио сам адресу месног свештеника. - Проте Милана Јањића - додала је Мила. - Да. Стари прота ме је лепо примио у своме доме, протиница је чак и кафу

скувала, а ја саму се представио и испричао шта се ноћас десило, као и све о чика-Кости. Срећом, имао сам са собом новаца, те сам га замолио да то узме, па или он лично или неки његов парохијанин, да га с времена на време посете и купе за њега ако му је штогод потребно... - Хвала, хвала! - понављала је Ана, једино што је могла да каже. - Такође - Стеван се окренуо Мили - објаснио сам му у каквом смо ти и ја положају и питао га који би био најбољи начин да се што пре венчамо у цркви. Мало се замислио и онда ми казао да по прописима наше венчање мора да се унапред најави после свете литургије три пута... - То значи три недеље! - прекинула га је Мила.

Стеван се осмехнуо. - 'Три дана!“ објаснио ми је прота. Можемо да свратимо у најближи

манастир, јер се у њима служи служба свакога дана. Поменуће нас сваког дана, а четвртог ће нас венчати! - С обзиром да је данас среда, могли бисмо се венчати баш у недељу. - Да. То је и он казао. Пошто смо близу Фрушке горе, свратићемо у манастир у који сам ја већ неколико пута навраћао. Ту имам и једног старог познаника, монаха, старца Серафима... Сутра, рано изјутра, већ сам све средио са једним таксистом који ће доћи по нас и одвести нас у манастир. Он ми каже да нема ни пола сата вожње. За новце не брини. Имам толико.

Стеван их је затим оставио да би пронашао заменика менаџера Перу Лалића, изнео му своју ситуацију и сазнао где ће да иде циркус и где ће да се заустави.

У манастиру Она два дечака донели су им ручак: супу од поврћа и говеђег меса. Стеван је помагао радницима. Радници су готово целог дана и целе ноћи растварали шаторе и паковали сабране делове у вагоне. Рано изјутра почела је да се образује на Вашаришту дуга поворка циркуских вагона. Док су се они спремали да крену, стигао је и такси. Стеван је скинуо са леђа свој пуни ранац и ставио га, заједно са Милиним кофером, у гепек таксија. У томе тренутку, на излазу из Вашаришта, појавила су се четири униформисана полицајца. Испречили су се испред првог возила дајући знаке рукама да се цела колона заустави. Иза полицајаца видели су оног истог детектива од синоћ у цивилном оделу. Стеван је замолио таксисту да га причека. - Само да видимо о чему се ради - обратио се Мили и Ани, која је дошла да их испрати, и пожурио према полицајцима.

Пера Лалић, заменик главног менаџера, изашао је из првих кола и почео да разговара са детективом. - Ми вам нисмо дали дозволу да напустите Рочиште - Стеван је чуо детектива како се оштро обраћа Лалићу. - Нама није ништа речено - правда се Лалић. - Шта хоћете од нас? - Морате да останете овде, на Вашаришту, док не завршимо испитивање. Иследник ће одлучити колико ће то потрајати. Неколико дана, а можда и дуже. Вратите ваше вагоне и опет се овде некако сместите.

Око њих двојице брзо се искупио повећи број људи из циркуса. Стеван се окренуо и полако отишао натраг до таксија. Отворио је врата и обратио се таксисти, средовечном човеку кошчатог лица и оштрих црта. - Ово се не односи на нас. Нас су већ ноћас испитивали.

Опростили су се са Аном и дали знак таксисти да крене. На излазу из Вашаришта зауставио их је један од полицајаца. У следећем тренутку осмехнуо се Стевану. - То је онај полицајац - Стеван се обратио Мили - што ми је синоћ прво ставио, а после скинуо лисице са руку. - Ви можете да прођете - казао им је полицајац. - Са вама смо још ноћас завршили. - Да вас овај полицајац није препознао - казао је - морао бих да вас оставим овде.

Чим су изашли из Вашаришта, шофер је притиснуо папучицу и ауто је полетео тако да су точкови гласно зашкрипали. 75

- Жао ми је - казао је Стевану. - Осетио сам из неког разлога потребу да што пре напустим ово место у којем је ноћас, ни крив ни дужан, убијен један човек... а исто тако да и вас изведем одавде.

Препознао је и Милу и испричао како је некад, као млад човек, радио на Протићевом салашу. - Добро нас је плаћао и био је добар према нама - казао је - па сам нешто заштедео и купио испрва стари, половни такси. Сада ми је већ много лакше. Не морам да надничарим од јутра до мрака за другога, а имам и много бољи ауто.

Ускоро су стигли до падина Фрушке горе, а затим у брдовити и шумовити предео. Кад су завили на једној окуци, пред њима се указала долина, а усред ње, светли се на блештавом јутарњем сунцу манастир белих зидова и са белим, високим торњем. - Како је ово дивно! - прва се огласила Мила. Између брда и бујног

зеленила, наједном изненађење: прекрасни манастир! Наш лепи Гргетег. - То су наши стари - јавио се таксиста - кад су градили Божије храмове, тражили скровита места да их неверници, Турци, који су пролазили само главним друмовима, не би опазили. - Оробили манастир, можда га и запалили, и побили калуђере - додао је

Стеван. - Али, хвала Богу, сада имамо нашу властиту, слободну државу. - После стотина и стотина година - додао је овога пута таксиста. - Сад се

више не плашимо никога. Зауставио је ауто на једној узаној чистини, одмах поред манастира. Са друге стране чистине мала зграда са димњаком, из којег се диже густи дим. Поред манастира, двоспратна, повећа дугачка зграда. На отвореним вратима мање зграде појавио се млади калуђер у мантији, засуканих рукава. Пришао је одмах ауту, у исто време спуштајући рукаве. - Помоз Бог! - осмехнуо се. - Добро дошли. На мене је данас дошао ред да спремам ручак за братију - додао је као да се извињава. - Бог вам помогао! - одговорио је Стеван кроз отворени прозор. - Ми долазимо из Рочишта и желели би да се одмах, ако је могуће, видимо са оцем Серафимом. - Ту је. Тек што је завршено јутрење, а ускоро ће почети литургија... Изволите, изиђите, а ја ћу да га потражим. - И ја ћу да останем мало са вама - рече таксиста. - Много сам слушао о старцу Серафиму, па би' баш желео, кад сам већ ту, да га и видим. - Како хоћете - Стеван ће, помажући Мили да изађе из аута.

Таксиста је извадио из гепека Милин кофер. Стеван је дохватио свој ранац и њих двојица су их донели и ставили под надстрешницу, недалеко од манастирског улаза. 76

Мила је посматрала са осмехом неколико оваца и две козе, које су у близини мирно пасле бујну, зелену траву. После кратког времена на отвореним главним вратима, видели су калуђера беле браде и бркова. Старац је, усправан, гипког корака, пошао према њима. - Ви сте то, Стеване! - узвикнуо је, пружајући му руку.

Стеван га је пољубио у руку и показао Милу. - То је, оче, моја вереница, Мила Протић из Рочишта.

Мила се лако наклонила и такође му пољубила руку. То је одмах учинио и таксиста. - Бог вас благословио, децо! - рече стари калуђер. - Какво вас је добро донело овамо?

Стеван је погледао таксисту који се одмах извинио. - Идем ја, па ако могу, да помогнем мало овом вашем у кујни - казао је и

пошао за младим монахом. Старац их је позвао да уђу и одвео их уским ходником из црквене зграде у пространу трпезарију са фрескама светитеља на зидовима. - Оно је тамо - Стеван се обратио тихо Мили, показујући на једну повећу фреску - представљена Свадба у Кани Галилејској.

Сели су за велики дрвени сто, преко пута старог монаха. Одмах им је пришао калуђер са послужавником на којем су биле две чаше пуне воде, две кашичице и стаклена тегла са слатким од воћа. - Ми још нисмо одслужили свету литургију - казао је калуђер, па не можемо још ни да једемо ни да пијемо. Ви се послужите и мало освежите.

Стеван је после послужења укратко испричао старцу Серафиму зашто је дошао са Милом. - Бог вас благословио, децо - казао је пошто га је пажљиво саслушао. -

Знам да сте ви човек паметан и разложан и да вас је на овај корак морала натерати нека велика невоља, а изгледа ми да је тако и са вашом вереницом. Испунићу вашу вољу и жељу, као и ваше веренице Миле, а после три оглашења, венчаћемо вас - полако се прекрстио широким замасима руке - у име Оца и Сина и Свјатаго Духа, амин. Споља су допрли продорни звуци звона. Старац се још једном прекрстио, устао и пошао натраг уским ходником. Њих двоје су пошли за њим. Кад су прешли преко манастирског прага, нашли су се уред велелепног храма високих зидова са којих су их гледали озбиљни и благи ликови светитеља, мученика и великомученика за веру Христову. Са полијелеја светлуцају жуте, воштане свеће и својим титрајима оживљавају те свете ликове, који својим присуством најављују живот вечни и вечно блаженство.

Мили се учинило да ће се сви они наједном покренути и сложно, тихо запојати Тебе Бога хвалим! - Господу Богу помолимсја - тргнуо их је снажан старчев глас из олтара.

Стеван је остао са десне, „мушке“ стране, а Мила са леве, „женске“. Оца Серафима је прислуживало шест монаха, међу којима и онај чији је данас био ред да се стара о кухињи. Један старији монах је из певнице одговарао оцу Серафиму појањем. Недалеко од певнице стајао је и таксиста, оборене главе, и сваки пут кад би се у молитвама споменуло име Господње, наклањао би се према олтару и полако и побожно крстио. На крају литургије отац Серафим је објавио Стеваново и Милино ступање у брак. Док су примали нафору, стари монах им се обратио: - Причекајте да заједно ручамо, па ћемо се још о свему договорити.

Изашли су из манастира заједно са таксистом. - Отац Серафим нам је казао да причекамо - осмехнуо се Стеван - као да ми и имамо где да идемо. - Ако вам треба превоз натраг до Рочишта - рекао је таксиста - не брините. Ја се ионако враћам. Нећу вам ништа наплатити. - Још не знамо како ће све ово испасти - казао је Стеван. - У сваком случају, хвала вам на понуди. Ако можете још мало да останете...

На вратима се појавио отац Серафим. Позвао их је да са њим, сви заједно, пређу у трпезарију. Прошли су опет оним уским ходником. Око постављеног, дугачког стола, на чијој средини се пушио велики емајлирани лонац, стајало је седам калуђера, и млађих и старијих. Понудили су одмах и њих троје да им се придруже. Пошто је отац Серафим благословио „јастије и питије сије“, поседали су на дрвене клупе. Млади калуђер, онај који их је дочекао на кухињским вратима, сипао је свима замашном кутлачом чорбу од зелене бораније помешане са сеченим кромпиром. Чим је то завршио, нудио их је кришкама домаћег хлеба. Кад су завршили са ручком, старац је укратко испричао братији о чему се ради. - Вас двоје бићете наши гости ових неколико дана - обратио се Стевану и Мили - све док не примите свету тајну брака... Не брините за смештај. О томе ћемо се већ договорити. - Велика вам хвала! - казали су готово у исто време Стеван и Мила.

Таксиста је устао и захвалио се на ручку. Стеван је казао Мили да ће се одмах вратити и пошао са таксистом. Зауставио га је у ходнику.

- Молимо бих вас да ником не причате о овом, нарочито не о Протићевој

ћерки. - Не брините. Заклећу вам се ако хоћете. - То није потребно. Види се да сте поштен човек... А да ли би могли да дођете по нас у недељу поподне? - Што да не. Доћи ћу и мало раније - осмехнуо се - да будем и на вашем венчању. - Не знам вам ни име. - Ја сам Лазар Докмановић. - Ако је тако, као што кажете да ћете доћи раније, а ми овде, сем Старца, немамо никога... да ли би ви, Лазаре, пристали да будете наш венчани кум?

Сада се Лазар мало замислио. - Кумство се код нас никад не одбија - најзад се осмехнуо. - То ће ми бити

велика част. Срдачно су се опростили. Стеван је узео свој ранац и Милин кофер и унео их у трпезарију. Калуђери су се већ разишли пошто су претходно очистили сто, за којим су седели још само отац Серафим и Мила. - Почео сам мало да испитујем вашу вереницу - осмехнуо се Серафим - о

познавању наше вере православне. Видим да је добро упућена. То је врло важно за будућу српску мајку. Зна напамет и Символ вере, као и свакодневне молитве. - Није случајно била одликаш, а на срећу, по нашим школама предаје се поред осталих предмета и веронаука. - Ми, у Рочишту, имамо и врло доброг катихету, проту, оца Милана

Јањића - додала је Мила. - Наш таксиста, Лазар Докмановић из Рочишта - казао је Стеван, пошто је

спустио кофер и ранац поред стола - доћи ће по нас у недељу пре подне да нам буде венчани кум и да нас после венчања одвезе у Рочиште или у циркус, или, ако не буде више тамо, на железничку станицу. Онај калуђер који их је пре службе послужио водом и слатким, донео је на послужавнику три филџана са црном кафом. Стеван је поново сео за сто. - Ако ми допустите, оче - обратио се монаху - желео бих да кажем мојој

вереници нешто о вашем животу пре него што сте се замонашили. - Добро, ако баш желите, само, молим вас да то буде укратко. - Отац Серафим - почео је Стеван - као млад човек прошао је кроз Војну академију и постао официр Краљевине Србије. После неколико година се оженио. Прошао је затим кроз Балканске ратове као капетан. У њима се прославио јунаштвом и био одликован највишим одликовањима... - Ја сам вас замолио да будете кратки - осмехнуо се старац.

- По завршетку Турског и Бугарског рата, наставио је војну службу. У Светском рату учествовао је у свим најважнијим биткама. Прошао је и кроз Албанију. Одликован је и Карађорђевом звездом са мачевима, највишим одликовањем. Крај рата га је затекао као пуковника победоносне српске војске... То сам све слушао од других, а и читао сам о томе - додао је осмехујући се. - Други воле често мало и да претерају, нарочито кад су у питању ратне приче - осмехнуо се и монах, и одмах се уозбиљио. - Ти који су вам причали, и они који су о томе писали, слабо су се сећали или знали о мукама и патњама кроз које су и наша војска и наш народ пролазили. Видео сам статистике из Светског рата по којима су такозвани „наши велики савезници“ изгубили по десет, петнаест, па и нешто више процената од својих војника за време целог рата. Ми смо у том рату највише страдали. Српска војска је изгубила преко пола, педесет одсто, својих војника и официра... убијених, помрлих од тифуса и глади. Да и не говоримо о рањеницима. - Шта је било са вашом породицом кад сте се вратили? - упита Мила после

мале станке. - Нажалост - наставио је старац - моју супругу, Душицу, Бог је узео убрзо после завршетка рата. Намучила се и нагладовала под окупацијом, као и толики наш народ, разболела се и умрла од туберкулозе... Нисмо имали деце. - Отац Серафим се после неколико година замонашио у манастиру

Хиландару, на Светој Гори. - Из Хиландара су ме послали овамо, међу српски народ - прихватио је

старац. - Казали су: „ти си тамо потребнији“... а наш народ је, хвала Господу Богу, побожан, добар и честит, као што знате... Видели сте овде, у светом храму и вашег будућег кума, Лазара, таксисту, како се смерно и скрушено моли нашем Господу, Исусу Христу. - Ипак - рече Мила - наше су цркве недељом полупразне; како у Рочишту, тако и по околним селима. - Пре бољшевичке револуције краљ Петар је послао једну групу нас, младих официра, у Москву на усавршавање у нашој професији. Тамо су цркве увек биле препуне побожног руског народа, који је своја осећања видно испољавао крстећи се и у исто време дубоко се клањајући Свемогућем, чак и метанисањем. И то се збивало не само у Москви, познатој по стотинама цркава, него и по свим градовима и селима. Међутим, за време ратовања, у најтежим данима, када се умирало или у борбама или од исцрпљености и глади, упознао сам добро нашег сељака, као и варошанина. Пронашао сам да су наши људи исто толико одани вери, дубоко религиозни као и Руси, само они то не испољавају отворено, они то „држе у себи“. То је, ваљда, једна од битних карактеристика нас Срба. Нећемо пред другима да покажемо шта и колико заиста осећамо. Тврд смо ми народ, али у много чему... само споља! Ретко се могао чути српски војник да јаукне, а и то би било само кад би због неке претешке ране изгубио свест. Умирали су тихо, у највећим мукама. Знали су и зашто умиру. А са друге стране, гледао сам како се неки од њих излажу смртној опасности да би спасли друге, и то не само своје најбоље и најближе другове него чак и оне које су први пут видели... И поред свега тога наше су богомоље препуне само о највећим празницима. Такав смо ми народ...

Мила, иако пажљиво слуша монаха, сваки час погледа према Стевану, који се удубио у старчеве речи као да их сада први пут чује. И док у исто време запажа на његовом озбиљном лицу сав интензитет продуховљености и преданости једног изузетно јаког интелектуалца, кроз свест јој искрсавају слике кловна „жалостивог лица“ како управља малим, дечијим бициклом или се у следећем трену неспретно њише на трапезу у великим висинама и онда нагло пада, млатарајући својим дугачким ногама, у разапету мрежу. Наједном је дубоко уздахнула. Стари монах је застао усред реченице. - Е моје дете - обратио јој се. - Ми овде причамо о патњама и мукама

других, а на вас као да смо и заборавили... али нисмо. Сећаћемо вас се и спомињати у нашим молитвама. Ви сте напустили топло домаће огњиште, и сада, ма колико знали и осећали шта и зашто то радите, ви се отискујете у непознати свет. А млади сте, премлади и пред вама је још цео живот. - Ја сам, оче Серафиме - почео је Стеван тихо - дао све од себе да предочим Мили шта је очекује. Ми смо, кад смо постали потпуно свесни да смо једно за друго и да нас више ништа не може раставити, правили сасвим разложне планове за будућност. Међутим, ствари су почеле да се одвијају вртоглавом брзином без нашег вољног учешћа и наше кривице... и наједном, као да се цео свет заверио против нас и ми нисмо имали другог излаза... - Морали смо да донесемо тешке одлуке - допунила га је Мила. - Надам се да ће ми Бог опростити што сам овако, изненада, оставила родитеље, који су према мени показивали само љубав и у свему ми угађали. А много ми је тешко и због моја два млађа брата и сестре које, можда, нећу више никад ни видети... загрцнула се. Није више могла да говори. - Бог је добар - прихватио је старац. - Он све види и све чује. Морамо само свакога дана да се, у свакој прилици, сећамо Њега и Његових заповести... И оно, што је најважније, љубави да имате и да у њој будете постојани. И то љубави не само према самима себи, ни вас двоје само једно према другом, него и према сваком људском створењу, па и према непријатељима својим. Морамо и у њима да видимо бића као и ми што смо, јер је и њих Отац наш створио исто као и нас... Ако се тако владате и тако живите, и ако се искрено кајете за све грехе, велике и мале, знане и незнане, вољне и невољне, све ће вам бити опроштено. - Сећам се, оче - јавио се опет Стеван - кад сте једном приликом, кад сам свратио да добијем ваш благослов, чуо како говорите да су за време Светског рата седам српских војника и официра у разним биткама, били, засебно један од другога, одликовани највећим одликовањима од непријатеља зато што су изложили своје животе да би под најтежим условима спасли чак и животе самих непријатељских војника... Не верујем да се тако нешто одиграло ни у целокупној историји ратова. - То ми не знамо. Свуда има правих људи и свуда их је увек било.... а о томе говори и чињеница у овом нашем случају, да се и у непријатељској војсци нашло часних и поштених људи који су ценили самопрегор тих српских ратника.

Стеван је касније испричао Мили да је отац Серафим био један од тих седам српских бораца и да је изнео на леђима младог, тешко рањеног немачког

поручника преко брисаног простора „ничије земље“, коју су жестоко тукли и Немци и Срби артиљеријом и митраљезима, и тако му спасао живот. Одликовање му је послао лично један чувени немачки генерал, који је то спасавање посматрао својим двогледом... О томе је чуо „у поверењу“ од оца Прокопија, калуђера из манастирског братства. Казао му је да Старац не воли кад се о томе прича, да се и његово име спомиње. - Е, сада, децо - казао је у једном тренутку отац Серафим - сада би могли да се договоримо како ћемо и шта ћемо за ових неколико дана. Ви, Стеване, вама ћемо доделити једну монашку ћелију за спавање. Остало време, наравно, можете да проводите онако како вам најбоље одговара. А ви, Мила, вас ћемо смести код једне старије жене, стрина-Живке, одмах ту, на почетку села. Обоје ћете бити свакога дана наши гости, добродошли за ручкове и вечере. Ми не доручкујемо јер сваког дана држимо јутрење и припремамо се за свету литургију и свето причешће.

Стеван и Мила су устали и најсрдачније се захвалили на гостопримству. Уто се појавио и отац Прокопије, калуђер који им је донео кафу. - Одведи, молим те - обратио му се отац Серафим - наше госте код стринаЖивке, онда кад то буде њима одговарало. Замоли је да прими Милу да јој буде гост за неколико дана. - Само преко ноћи - додао је Стеван. - У ствари, ми бисмо могли одмах да кренемо. Преко дана гледаћемо да што више времена проведемо заједно, јер и у томе смо били до сада ограничени.

Село, низ белих, ушорених кућа, које су приметили тек кад су прешли преко једне окуке, неочекивано се пружило испред њих из бујног зеленила. - У селу - рече им калуђер - има школа, општина, један дућан и једна биртија. - Могу ли тамо да се набаве новине? - питао је Стеван. - Да. Мислим да је дућан једино место у које сваког дана стиже

„Политика“. Стеван и Мила су се погледали. Застали су пред првом кућом. Била је то омања, али чиста, свеже окречена кућа, са ниском оградом од летвица, иза које се види повеће двориште са кокошкама и неколико патака. На сред дворишта отворен бунар на ђерам, а мало даље, зелени се башта са поврћем. Ту и тамо, испред куће, покоји бокор разноликог цвећа. Калуђер је залупао на врата и кад се нико није одазвао, викнуо је: - О, стрина Живка, где сте?

Из баште се појавила старија жена у црнини, са плетеном котарицом у руци, у којој је било неколико крупних, румених парадајза, две-три беле бабуре и нешто зелених краставаца. - Помаже Бог! - одазвала се крепким гласом. – Ево ме.

Бог вам помогао - одвратио је калуђер. - Доводим вам госте.

- Добро дошли! - смешка се жена. - Извол'те, уђите - каже, отварајући кућна врата.

Калуђер јој објашњава да су њих двоје вереници, да су јутрос стигли из Рочишта и да ће се недељу венчати у манастиру. - Само би вас молили - умешао се Стеван - да дате преноћиште мојој вереници Мили до недеље. - Како да не - одвраћа старица - кућа ми је ионако пуста од када ми се ћерка удала за момка из другог села.

Договорили су се да ће предвече Стеван да доведе Милу, пошто се мало прошетају селом и околином и сврате у дућан. Опростили су се од оца Прокопија и, најзад сами, пошли су тротоаром, поплочаним циглама, кроз дугачку улицу, која се, иако права као стрела, благо уздизала и спуштала целом дужином. Ту и тамо дечија вика, залаје пас, мукне крава, зарже коњ, загачу гуске... Сусрећу неколико кола, нека празна, нека пуна детелине. Коњи лепи, добро истимарени. Средовечна жена са мерицом у рукама, опасана тамноплавом кецељом, помало брашњавом, смеши им се као да су стари познаници и назива им Бога. Стижу до дућана и улазе у њега. Просторија је мала и узана, али пренатрпана. Полице пуне разних, шарених кутијица, флашица и тегли, отворених ладлица са пиринчем, сољу, зрнима кафе, шећером... У једном ћошку дечије играчке, лутке, мали дрвени коњи. Међутим, за тезгом нема никога. Мила примећује на тезги звонце са дрвеном дршком. Подиже га и зазвони неколико пута. Најзад се на побочним вратима појављује старији човек поткресаних, проседих бркова. - Извините - осмехну се. - У ово доба дана мало ко наврати. - Да ли имате данашњу „Политику“? - пита Стеван. - Стигла је. Ја сам је прегледао и послао по дечку у биртију. Они тамо имају више времена за читање. Ја овде увек имам неког посла. Сада баш поправљам ограду.

Мила је прелетела погледом преко полице са шареним омотима. Окренула се Стевану. - Видим да имају сапун који и ја употребљавам... - Купи га - осмехнуо се Стеван.

Он је затим погледао према углу са играчкама, пришао и почео да их посматра. - Мила, дођи! - казао је у једном тренутку - види шта све имају за децу.

Показао је на једну отворену кутију пуну месинганог прстења.

Изабрао је највећи и некако успео да га стави на домали прст десне руке. Дохватио је и један нешто мањи и дао га Мили. Прстен је био као да је створен за њу. - Колико ово кошта? - питао је дућанџију. - Сваки прстен је по шездесет динара, а сапун шест динара. То је наш

најскупљи сапун, који ће мало ко да купи. Стеван је платио и ставио прстење у спољашњи, горњи џеп, а Мила је ставила сапун у своју ташну. Дућанџија им је објаснио где је биртија; одмах ту, пета кућа од његове, са исте стране. Чим су изашли из радње, Стеван се насмејао. - Сад ћу бити прави младожења. Имаћу и прстен да га дам својој изабраници... иако је само од месинга. - Није важно од чега је - насмејала се и Мила. - Важно је да је прстен, као круг, симбол вечности.

Убрзо су стигли до биртије, нешто веће зграде од осталих кућа, изнад чијих је врата даска, обојена белом бојом, са тамнозеленим, крупним словима: КОД ФРУШКОГОРЦА. - Можемо овде и нешто да попијемо - казао је Стеван. - За мене, ако имају, сок од малина. Ја не пијем алкохолна пића. - Не пијем их ни ја, али с времена на време, једино у друштву, попијем по једну нашу домаћу шљивовицу или чашу црнога вина - рекао је Стеван пењући се заједно са Милом уз неколико степеница.

У повећој просторији, испуњеној дуванским димом и мирисом ракије, свега неколико људи за два-три стола. - Добар дан! - јавља се Стеван високом, крупном кафеџији. - За мене једну „меку“, а за госпођицу сок од малина, ако имате. - Имамо - потврђује човек. - Изволите, седите.

Стеван је погледао по просторији. Приметио је за једним столом старца који је у рукама држао раширене новине и из њих читао нешто наглас, док су га њих тројица и они, сви старији, бркати људи, за истим столом, пажљиво слушали. Изабрао је сто одмах до њиховог, и пре него што су сели, назвао им Бога. - Бог вам помогао - одговорили су готово у исти глас, а човек који је дотле читао, савио је новине и ставио их испред себе. - Је ли то данашња „Политика“? - питао је Стеван. - Јесте - одговара човек. - Сад сам им баш читао како је опет криза у нашој Влади. Они политичари у Београду и не знају ништа друго него да се свађају и боре за власт. - Тако је то свуда у свету - каже други. - А код нас и највише - јавља се трећи. 84

- Ако сте завршили са читањем - јавља се опет Стеван - да ли можете да ми је позајмите да је и ја прегледам? - Зашто да не - каже старац и додаје му новине.

Погледао је прву страну, другу, па ништа. Тек кад је прешао на трећу, застао је и раширио лист. - Мила - шапнуо је - види!

Насред стране фотографија Циркуса Максимуса, а изнад ње, крупним словима: УБИСТВО У ПУТУЈУЋЕМ ЦИРКУСУ. Испод наслова, мањим словима: „Осумњичена два кловна“, а испод тога: „Рочиште“ и датум. У чланку је укратко описан догађај са именима убијеног, његове супруге, детектива и њих неколико које је детектив испитивао. После описа, нови одељак, обележен масним словима: „Сведочење ћерке локалног богаташа ослободило млађег кловна“. Бирташ је донео у фићоку ракију за Стевана и чашу пуну сока од малина за Милу. - Да ли бих могао да купим од вас овај број „Политике“? - питао га је Стеван. - Нећу вам наплатити. Само је задржите. Ми смо већ прочитали оно што нас је интересовало... Је л' тако? - окренуо се гостима за суседним столом и они су одобрили главама.

Њих двоје су приближили главе једно другом и наставили да читају свако за себе. У чланку је написано како је убиство извршено током ноћи и да је осумњичени млађи кловн, Стеван Стојшић, пуштен на слободу пошто је Мила, ћерка трговца на велико и велепоседника Славка Протића, саопштила иследнику да је она провела ноћ са оптуженим кловном...“ Мила је уздрхтала, пребледела, и једва се уздржала да гласно не заплаче. - Сирота моја мама - најзад је успела да шапне - а и тата... - Сирота Мила! - шапнуо јој је Стеван и ставио руку на раме. - Како је тај човек могао тако нешто да напише! - рече Мила пошто се

мало прибрала. - То је моје родно место - наставила је шапатом - где живи моја породица, моји пријатељи и моје колеге. Ово је мали град у којем се сви знају... Шта мислиш шта ће сада о мени да се прича! Тај новинар је морао све то да зна, али се њега није ни најмање тицало шта ће да нанесе и мени и мојима... Ипак сам добро урадила - додала је једва чујно - што сам одлучила да ти и ја не чекамо! Шта бисмо сада? Стеван је испио свој фићок ракије и натерао Милу да попије мало од воћног сока. - То ће те освежити - казао је.

Савио је новине и ставио их у џеп. - Хајде да изађемо на свежи ваздух - казао је.

Платио је пиће и изађоше из биртије. Кад је сишла са оних неколико степеница, Мила је застала и дубоко удахнула пријатни, планински ваздух. - Још увек ми све ово изгледа нестварно. Чини ми се да ћу се изненада пробудити и да ћу се одједном наћи усред Рочишта.

Кренули су полако улицом и ускоро изашли из села. Наставили су колским путем који их је водио између благо заталасаних поља пшенице, детелине, ту и тамо расцветалих пољских цветова, тек стасалих, једрих кукурузних стабљика... Мила је тражила од Стевана да јој исприча нешто из свога детињства и он јој је причао о идиличном животу на селу са својим родитељима. Сећао их се као увек ведрих и добро расположених људи, који су често слушали класичну музику преко грамофона, „оног, старинског“, додао је, са великим, округлим гласноговорником. А много су волели и народне песме и народну музику. - Никад их нисам ни видео ни чуо да су се посвађали. За сеоску децу, исто као и за њихове родитеље, били су „господин учитељ“ и „госпођа учитељица“, а ја сам, једини у разреду, био „господско дете“. Међутим, моји родитељи су били према мени строжи него према осталој деци, што мени није сметало, јер сам увек био један од најбољих ђака. После школских часова, као да би желели да надокнаде за оно што су од мене захтевали у школској клупи пред другом децом, били су безгранично добри и чинили ми све што бих пожелео... Били су и врло побожни људи. Отац је често певао за певницом, нарочито о већим празницима, а имао је врло леп баритон. Мајка је често у свакодневном животу наводила основне хришћанске принципе, попут оних: „ко тебе каменом, ти њега хлебом“ или „што желиш себи, чини другима“. И не само да је тако говорила, она се по томе и управљала. Нисам је никад чуо да је о неком нешто рђаво говорила, да је неког „оговарала“. - Мора да ти је било страшно кад си их изгубио. - Цео мој живот се из темеља изменио. Прво, нисам дуго могао да поверујем да их заиста више нема. Био сам у то време на стану и храни код даљих рођака у Шиду, пошто је ту била једина гимназија, „виша школа“, у околини... Тек кад је ујак дошао по мене и одвео ме у циркус, освестио сам се. И то не одмах, првих дана. Бежао сам неколико пута са очајничком надом да ћу негде пронаћи своје родитеље... Нисам могао да се помирим са новом стварношћу - Стеван је поћутао неколико тренутака пре него што је наставио. Сада ћеш, можда, моћи да боље разумеш моју бригу за тебе. За оно кратко време кад сам се упознао са твојом мамом, није ми требало много да увидим како је она дивна особа, и како ћете обе патити због раскида. Разумећеш боље и моје указивање на све негативно што можеш да очекујеш, када дођеш код нас у циркус, иако својом вољом и својом сопственом одлуком. Ја нисам имао избора. - Па и ја сама - одговорила је Мила - нарочито због овог ужасног чланка у „Политици“, заиста немам избора. Ти и ја смо се лепо договорили да нађемо неки бољи, прихватљивији начин да се ипак, и поред свега, узмемо, и ја сам чврсто веровала да би нам то свакако и успело. Међутим, сада, о томе не би могло бити ни говора. Да ја нисам прошле ноћи „одбегла“, тата би ме се, вероватно, јавно одрекао, и ја бих морала да их напустим и да се сама старам о себи. У најбољем случају, послао би ме у Француску, или у неку другу државу,

у неки строги женски пансион, „на студије“... Али, о томе, Стеване, не вреди више говорити. Само повређујемо старе ране. Ја сам по природи оптимиста, волим живот и радујем се сваком новом дану. Ако овако наставимо, ти ћеш да ме памтиш целог живота као девојку уплакану, пуну гриже савести, само црних мисли, а пред нама је, ипак, цео заједнички живот и од нас зависи шта ћемо са њим да урадимо... Ана ме је срдачно прихватила и поред своје личне несреће, и учинила све од себе да ми прикаже свакодневни живот са циркусом, да он, у поређењу са мојим досадашњим животом, и поред свих тешкоћа, не само да је подношљив него је у много чему пријатан и интересантан... Уосталом, како могу други да живе под тим, свакако не лаким условима, зашто не бих могла и ја... А што кажеш за моју маму да је оставила леп утисак на тебе, то би тако било и са мојом сестром, Мирјаном. Она је иста као и мама. Има срце од злата. Жао ми је такође што нећеш имати могућности да се боље упознаш са мојом браћом, нарочито са Младеном. Са њим би имао много заједничког. Он је велики идеалиста. Много чита, а обожава Достојевског. - Да ли је то онај што ми је „запретио“ да боље пазим на његову сестру? Или тако некако. - Да. Добро си погодио.

Стеван је застао и осврнуо се. - Већ смо подалеко одмакли. Хајде да свратимо у ону биртију и да

наручимо нешто за вечеру, иако смо позвани од оца Серафима да са њима делимо оброке. Сутра можемо опет да будемо њихови гости. - И ја имам нешто новаца. Мама ми је дала на поласку. - Неће бити потребно. Ја имам доста са собом.

У биртији, поред оних истих, старијих људи, видели су сада и доста млађег света. Стеван је питао бирташа за вечеру и он је позвао своју супругу, танку, вижљасту, средовечну жену, опасаном белом, чистом кецељом. - Свакако - казала је. - Ако имате мало више времена, ухватићу пиле па ћу вам га зготовити, а ако вам се жури, донећу вам шунке, домаћег сира, тврдо куваних јаја, салате од парадајза који је тек почео да доспева.

Пошто нису могли да чекају, донела им је то што је понудила. Кад су завршили, изненадила их је са палачинцима са пекмезом од кајсија. - Ово вам нећемо наплатити - казала је смешкајући се. - За палачинке сте наши гости.

Почео је да пада први сумрак и Стеван је допратио Милу до стринаЖивкине куће. - Дуго сте се шетали, мора да сте огладнели - дочекала их је она, насмејана. - Сад ћу нешто да вам приправим - почела је, али јој је Мила објаснила да су малопре вечерали.

Стеван није хтео да улази у кућу, него се одмах опростио и кренуо према манастиру.

„Нећемо дозволити да нас неко види овде заједно пошто се спусти мрак“, казао је Мили чим су изашли и биртије. „То је из поштовања према нашим домаћинима у манастиру, а и према стрина-Живки.“ Стрина Живка је показала Мили малу, чисту собу, у коју као да није нико годинама улазио. Још са врата, Мила је осетила мирис дуње, који ју је подсетио на мирис у соби њене мајке. На прозору снежнобеле чипкане завесе, са леве стране уза зид висока старинска постеља, са десне стране орман на којем се виде четири-пет крупних, жутих, помало смежураних дуња. До ормана сточић на којем је емајлирани лавор, поред којег стоји повећи бели, плехани бокал, пун воде. Под је обложен жућкастим, добро изрибаним даскама. - То је била девојачка соба моје јединице, моје Ковиљке - казала је тихо стрина Живка као да се плаши да ће неког или нешто у просторији да пробуди. Више ми не долази откако је добила треће дете, па јој руке пуне посла. Ја јој идем у походе сваког Ђурђевдана, на славу њеног мужа, па останем с њима и са унучићима по неколико дана.

Са зида, поред ормана, скинула је петролејку, креснула шибицом и запалила фитиљ. Отворила је затим врата од ормана, извадила једну помало избледелу фотографију и показала је Мили. - Ово је она, моја Ковиљка са мужем Душаном, на дан њиховог венчања. - Како је лепа, па впсока на вас - рече Мила посматрајући слику. - А и

младожења леп момак. - И слажу се добро - фала Богу, а и дечица добра и послушна, к'о

анђелчићи. Одвела је затим Милу у пространу кухињу, понудила је да седне за сто на једну од две столице и ставила пред њу тањир пун сувог воћа и чашу воде. - Да сам знала да ћу имати госте - вајкала се - умесила би' јуче нешто... а сад ми кажи, дете, све по реду, каква те је невоља, и тебе и твога момка, натерала да бежиш чак овамо, у наш манастир?

Мила је знала да су људи „из народа“, они који су радили на очевом салашу, као и они из околних села, били отворени једни према другима, па и према онима са којима се не само нису добро познавали него и са потпуним странцима. Говорили су оно што су заиста мислили и осећали. Односили су се једни према другима као да су сви они чланови једне исте породице. Погледала је женино старачко, мршаво лице, избраздано дубоким борама, готово беживотно. Једино су јој тамноплаве, бистре очи биле пуне израза, младалачке. И она сама осећала је често, и не само онда кад је проводила време на салашу, да је у много чему слична, ако не и иста, као и ти „људи из народа“ који нису никад ни чули речи „тригонометрија“, „космографија“, „зоологија“, „ботаника“, а добри су познаваоци живота, својих ближњих, самих себе... И Мила је „отворила своју душу“. Испричала је „све од почетка“ стринаЖивки, која ју је пажљиво слушала.

- Е, моје дете - огласила се најзад старица, кад је Мила завршила своју причу - како си могла тако шта да урадиш! Оставиш своје миле и драге, најближе, за момка кога и не познајеш честито? - унела јој се у лице. - Кажи мени, благо моје, јеси ли ти спавала са њим?

Мила је осетила како јој се врела крв ударила у образе. - Нисам - једва је успела да одговори. - Е, онда, дете моје, још није касно. Још можеш да се вратиш, иначе ћеш бити целог века несрећна, чим те прође ова младалачка, нећу да кажем, лудост.

Мила се у том тренутку сетила како јој је и Мирко шапнуо на растанку, „шта то радиш, Мила, јеси ли полудела?“ Покушала је да објасни жени како јој је отац строг, како он не само да преко тога никад не би могао да пређе и како би је се јавно одрекао. Међутим, стрина Живка је само одмахивала главом и понављала „ниси требала“, „ниси требала“. Тек кад јој је испричала шта је писало у данашњим новинама, „иако то није било тако“, замислила се и ућутала. - Е, моја ћерко, кад је тако - казала је и помиловала по коси - онда и немаш више избора. Мораш да ћутиш и да трпиш. А то је, како год га окренеш, и велика срамота за тебе, а поготово за твога оца и за целу фамилију.

Милине очи су биле пуне суза, али се уздржала да не заплаче. Стеван је, још док је прилазио манастиру, чуо, прво тихо, па онда, како се приближавао, све јаче калуђерско појање, у време вечерње, које је долазило кроз отворене прозоре. Ушао је полако у манастир, осветљен дрхтавом светлошћу воштаних свећа. Запахнуо га је и пријатан мирис тамјана и измирне. Прекрстио се и стао удесно, неколико корака од улаза. „Боже, помози нам“, „Боже, помози нам“, била му је једина мисао коју је могао јасно да изрази. Био је потпуно свестан великог корака којег је ових дана направио и, први пут у животу, пошто је успео да се још у детињству помири са судбином после губитка родитеља, осетио - како га хвата страх. Страх од будућности.

У очекивању Тих неколико дана продужило се Мили и Стевану готово у вечност. Стрина Живка је била љубазна према Мили и пазила ју је као своју ћерку. Стеван је имао више пута дуге разговоре, или, како их је он називао, „слушања“, са оцем Серафимом. Стари калуђер је осетио у њему, по питањима које је постављао, извесну несигурност, коју није никад раније запазио, у вери у људе, изазвану нарочито Плавшићевим убиством, и у исто време неистинама које је новинар „Политике“ изнео, не марећи нимало, како је изгледало, како ће то примити породица једне младе, добре девојке. - Синко мој - говорио му је Старац - на овом нашем свету има много више добра него зла. Само, злу се обраћа несразмерно већа пажња него добру. То је још и највидљивије код новинара од којих многи сматрају да је то и најважније у њиховој професији, истицати зло као сензацију и на њега указивати, а на добро, као на неки свагдашњи феномен, најчешће и не обраћати пажњу. У својој ревности многи и претерују, иако у суштини, они сами не мора да су рђави људи. Само, изгубе компас. А што се тиче тога јадног Плавшића, ко зна какве су то силе зла у неком прорадиле и навеле га да одузме једном људском бићу најдрагоценије благо које нам је Господ Бог поклонио на овој планети: живот. Тај исти Плавшић, Бог да му душу прости, до пре неки дан дисао је, мислио, осећао, волео, радовао се, смејао. Иако се у исто време жалостио, боловао, жалио, патио, он је био ту, међу нама, са свим својим врлинама и манама. А сада га нема више. Могло би се и казати: „нема га више за сва времена“. Али, ко смо ми да такву пресуду донесемо? Како би ми могли да тврдимо да је неко „нестао за сва времена“! Можемо то да урадимо по нашој људској слабости по којој смо уверили сами себе да, можда, „не знамо баш све“, али зато, „знамо много“. Јако много. Да не идемо у све гране модерне технике, медицине, па онда психологије, психијатрије; да се само задржимо на тој једној, једноставној поставци, у ствари, „истини“, о којој не морамо ни да мислимо ни да о њој разговарамо. Кад неко умре, „нестане за сва времена“. Да, нестане на овој планети, сем ако му се „после смрти“ не дижу споменици. Па и ти споменици се временом ороњавају, нестају... А дух људски? Да ли и он може да „нестане за сва времена“? И како би ми то могли да знамо кад смо ограничени на наших пет чула. Тај дух, и кад је у телу, док га не напусти, не можемо ни да видимо ни да чујемо. Па како онда можемо да тврдимо да је и он „нестао за сва времена“? На основу чега? А његов убица? Он ће већ да плати заслужену казну, или на земљи или на небесима. Бог све види и све чује. Он нам је поклонио живот, али нам је доделио само ограничени део „сазнања“. Ми треба да смо му за то што нам је дао благодарни и да негујемо све то поклоњено. Не можемо „све да знамо“, јер нисмо створени да будемо „свезнајући“. Када некога задеси нека несрећа, пита се „зашто“? Зашто Свемогући може тако нешто да дозволи? Најбољи би одговор био „откуд ја знам?“ Моје моћи, моје знање, све је то тако мало, безначајно, у поређењу са Свевишњим. Зато нам и остаје само молитва, јер је једини Онај који све зна, све разуме, све може, Отац наш Небески... Знам, Стеване, да сте се и ви морали, још као врло млади, па и касније, питати зашто? Ми то, наравно, не знамо, али, ја се сећам да сте ми причали како су вам покојни родитељи били добри и побожни људи. По нашој људској слабости, могли би и ми сада да покушамо да анализирамо, да одгонетамо „путеве Божје“... Можда,

можда их је Господ позвао, примио Себи, јер су му много својом добротом омилили, а њихово дете, коме су они дали здраву подлогу, оставио је да лута по беспућу док не нађе сам собом пут свој... И ја верујем, Стеване, опет с Божјом помоћу, да сте га ви нашли, а Господ, по доброти својој, опростиће вам сва сагрешенија ваша... У исто време, кад смо се већ упустили у одгонетање Промисли Божије, употребљавајући нашу ограничену људску памет, могли бисмо претпоставити да Господ узме себи и неку добру душу да би је сачувао и спасао од каквог долазећег, великог греха. Благе старчеве речи су деловале умирујуће на Стевана, и животна радост коју је у њему изазвала Мила кад су се те, узбудљиве ноћи, исповедали једно другом и одлучили да се узму и да неће дозволити да их ишта може да растави почела је да му се враћа. Сећао се и Милиних речи док су се првог дана шетали колским путем између заталасаних зелених поља, „пред нама је, ипак, цео заједнички живот, и од нас зависи шта ћемо са њим да урадимо...“ Тако је, заиста је тако. Али, Мила гледа у њему високог, снажног атлету који „све може“. Пуна поверења, гледа у њему са својих осамнаест година човека од двадесет четири, стуб снаге и неустрашивости. А он, у дубини своје душе, зна да то није баш тако. Пре него што ју је упознао и он је веровао да готово „све може“. Тако је лако било попети се летвицама у велике висине, испод самог крова шатора, дохватити трапез и изводити разне вртоглаве акробатске вештине. Исто тако, као кловн, засмејавао је грохотом стотине људи, жена, деце. Или, дресирање циркуских коња. Ту је, што рекао чика Коста, био „прави мајстор“. Чак је умео да спретно изводи и компликоване мађионичарске трикове. Жене су га волеле и „трчале за њим“, што рекла Ана. Све му је ишло од руке. У исто време читао је много и памтио оно што је прочитао. Саградио је око себе и у самом себи један снажан свет. учинио је све од себе да прошири, продуби, усаврши, све чега би се дотакао. Успео је и да потписне негде у дубини душе тешку рану за изгубљеним родитељима. Међутим, његов свет кога је тако брижно и успешно градио, уздрмао се из темеља кад је упознао Милу. Шта му вреди, размишљао је тада, све што је постигао у своме суженом, безначајном свету, кад је ова, по свему дивна девојка, у њему изненада пробудила осећања за која није ни знао да постоје... Још је нешто необично и необјашњиво почело са њим да се догађа за ових дана у манастиру. Негде из скривених кутова душе из другог света, у којем се родио и проводио прве године свеснога живота, живота који је био нагло прекинут и на њега накалемљен један други, као да је креснула искрица и осветлила му цело биће. То је наједном постао исти онај дечко, „одличан ђак“, син „господина учитеља“ и „госпође учитељице“, „господско дете“, изненада одрасло... И сада он, овакав какав је, узима на себе тешку, претешку одговорност да се стара за „њу“, прелепу девојку из богаташке куће, нежну, образовану, лепих манира, која никад у животу није осетила шта значи немаштина, брига за сутра, често и тежак физички рад. Девојку која је све то оставила „због њега“.

„Сам ме је Бог послао у овај манастир“, пало му је у једном тренутку на ум за време јутрења, „да могу да слушам речи оца Серафима.“ Старчеве речи и та рана јутрења, литургија и вечерње, заједничко обраћање Богу са монасима у потпуној тишини ових зелених брда, дају му нову снагу да издржи сва будућа искушења која га још очекују, да би могао да олакша и колико год је то могуће, улепша живот, свагдашњи живот - Мили.

Свадба У недељу, рано изјутра, испред манастира је паркиран такси са регистрацијом Рочишта. Стеван, који се већ окупао, избријао и обукао, изашао је одмах чим је чуо бректање аутомобила. На његово велико изненађење, поред таксисте Лазара Докмановића, који је био обучен у „стајаће одело“, са белом кошуљом и машном, из кола је изашао и - чика Коста! И он обучен свечано, а обојица имају на реверима закачене зелене гранчице рузмарина. Притрчао је чика-Кости, загрлио га и три пута се са њим пољубио. - Хвала Богу, хвала Богу! - понављао је. - Испричаћу ти све у детаље - казао је - а сада само толико: Једна од наших играчица, Ирма, имала је те ноћи тајни састанак са Плавшићем. Плавшићка га је пратила са ножем у руци. Кад се Ирма појавила, она је притрчала своме мужу, а ти знаш како је она велика и јака, и забола му нож у леђа. Ирма није више могла да издржи и све је то испричала детективу и све поновила и потписала пред иследником. Плавшићку су одмах затворили, а мене пустили.

Стеван се срдачно поздравио и са кумом. - Хвала Богу - казао му је. - Сада ћу имати и старог свата! - Наш циркус су држали неколико дана на Вашаришту, док су вршили

испитивања - говорио му је чика Коста. - Сутра, изјутра, најзад крећемо. Са нама, ако немаш друге планове, можеш, наравно, и ти да путујеш са својом Милом. Ана и ја смо припремили наш вагон за вас двоје, а ми смо се већ преселили у сада празан Плавшићев вагон. Прекинула су га снажни звуци манастирских звона. Чика Коста је брзо извадио из џепа подебели, бели коверат и пружио га Стевану. - Ово је од госпође Протић за њену ћерку. Она сад све зна шта се десило,

али то ћу ти после испричати. Један од калуђера им је пришао и позвао их да уђу у трпезарију и ту, док траје света литургија, сачекају младу. Казао им је такође да братија, са благословом оца Серафима, спрема младенцима свадбени ручак, који ће се одржати после свете тајне венчања у гостинској соби сеоске гостионице. Пре него што су ушли у трпезарију, кум је донео из таксија свежањ гранчица рузмарина. Једну је одмах прикачио на Стеванов ревер. - Где је млада? - упитао је.

Кад у је Стеван објаснио, он се понудио да је доведе својим таксијем. Још једно велико изненађење за Стевана. После литургије, када је стигао такси и кум отворио врата, из њега је изашла Мила у дугачкој, белој хаљини, са малим велом и белим венчићем на глави.

- Најлепша млада коју сам икад видео - отело се спонтано чика-Кости.

Касније је Стеван сазнао да се у тој хаљини венчала стрина-Живкина ћерка. Иза Миле се појавила стрина Живка у лепој свечаној хаљини. Венчање је обавио отац Серафим, а са њим су саслуживала два монаха. Мила је стајала поред Стевана усправна, подигнуте главе. Успела је да одбаци све тешке мисли које су је притискале откако је оставила родитељски дом, трудећи се у исто време да разуме речи оца Серафима у којима су се уздизале молитве за животе њих двоје, који овим светим обредом „постају једно“. Само је неколико пута на тренутак затварала очи, замишљајући да су ту, у овом величанственом храму, присутни њени најближи и најдражи. Кад јој је Стеван ставио на прст прстен од месинга, овлажиле су јој се очи, али јој се одмах затим, исто тако спонтано, појавио и осмех на уснама. „Бог који све види и све зна, опростиће ми за ово“, пала јој је на ум мисао када јој је отац Серафим стављао позлаћену круну на главу. - Бог вас благословио, децо - обратио им се старац после завршеног обреда - и подарио вам сваку срећу у вашем будућем заједничком животу, у којем ће бити и радости и суза. Увек се сећајте мудре изреке нашег патничког, али јуначког народа: „У добру се не понеси, а у злу се не понизи.“

Његове топле речи, пуне љубави и разумевања, дубоко су се урезивале у Милину свест. Осећала је да и Стеван то исто, као и она, преживљава и да заиста њих двоје постају „једно“. Монаси су их задржали да пређу у трпезарију на мало послужење пре него што оду на свадбени ручак. Стеван је искористио то време да да Мили коверат који јој је послала мајка. - Ово је Лиза донела чика-Кости.

Отворила га је пажљиво. Прво је видела кратко писмо, писано читким рукописом њене мајке, затим замашан свежањ новчаница. Прелетела је брзо погледом преко писма. „Драга моја ћерко, Тешко нам је без тебе, али си ти сада и бићеш увек у нашим мислима и у нашим срцима. Тата је изван себе, али ја се надам да ће Га то проћи. Преко Лизе смо сазнали све шта се десило, а не како је Политика донела. (Тих неколико речи је подвукла.) Испричала нам је и о сведочењу твога колеге Николе. Шаљем ти нешто новаца да ти се нађе за прво време. Поздрављамо од свег срца и твога изабраника Стевана. Други пут ћу ти писати опширније. Нека ти је са срећом! Воли те много твоја мама.“

Пошто је прочитала писмо, Мила је дубоко одахнула, вратила Стевану коверат са новчаницама и шапнула: - Од овог ћемо дати добар прилог манастиру, а и поклон стрина-Живки. После послужења, сватовска поворка, састављена од младе и младожење, кума и старог свата, као и оца Серафима, монаха Прокопија и стрине-Живке, кренула је према гостинској соби. Кум је носио повећи пакет у којем је била велика чоколадна торта, као и ситни колачићи, поклон куме, Докмановићеве супруге. У пространој гостинској соби био је постављен подужи сто, покривен белим чаршавом. Два момка донела су јагње на ражњу, поклон манастирске братије. На столу, поред тањира и прибора за јело, чаше и неколико флаша вина, донетих из манастирског подрума. Отац Серафим је кратком молитвом благословио „јастије и питије сије“, а отац Прокопије је отворио флаше са вином.

После буре Госпођа Протић, близанци и Мирјана, као и Лиза, преживели су буру која их је силовито захватила другог дана од Милиног „бекства“, када се Славко Протић појавио на кућним вратима са раширеном „Политиком“ у рукама. Прво је зграбио, чим је ушао, велику, скупоцену кинеску вазу, која је стајала на сточићу у предсобљу, близу улаза. Треснуо ју је тако силовито о паркет на поду да се распрсла у парампарчад по целој просторији. Ту је вазу давно купио у Новом Саду и поклонио је својој жени на прву годишњицу венчања. - Ти си за све крива! - викнуо је гласином толико јако да су прозорска окна

зазвецкала, својој жени, која је стајала поред стола у салону ослањајући се на њега да не поклекне. Била је бледа, уздрхтала, влажних очију. - Како си је то васпитавала да ме осрамоти пред целим светом! - наставио

је да виче. Она је покушала да му одговори, да му објасни како то све није истина „што новине пишу“, и како ће му то све Лиза посведочити, јер је она била „на лицу места“, али он је није слушао. Касно увече, пошто је лутао из собе у собу, грдио све одреда, разбио још неколико стаклених ваза и чинија, и на крају, овално огледало у Милиној соби, мало се смирио и позвао Лизу да дође у његову канцеларију. Лиза у први мах није могла да говори од страха и плача, и тек кад је госпођа Протић ушла у просторију, помиловала је по глави, привукла столицу и повукла је за руку да седне, окренула господину Протићу, престала је малопомало да јеца. Славко Протић се окренуо својој жени. - Питај је шта је она то бунцала да само она зна нешто што нико други на овом свету не зна!

Госпођа Протић је стала иза столице на којој је седела Лиза и ставила јој руке на рамена. - Господин хоће да му кажеш - почела је тихо, готово у само њено ухо све оно што си мени испричала те ноћи када си била са госпојицом Милом.

Лиза је једва некако почела, али од краја, и брзо се сплела. Међутим, госпођа Протић, а сама се тешком муком уздржавајући да не заплаче, помогла јој је, постављајући директна питања. Дубоко у ноћ завршило се испитивање, вика, ударање песницом по столу, плач... - Напоље! - викнуо је на крају Протић, показујући им руком на врата. Доста ми је вашег кукања, претварања и извртања.

Извадио је одмах затим из ладлице коверат, преписао адресу из „Политике“, а на табаку хартије написао крупним словима:

„Ја, Славко Протић, трговац и земљопоседник из Рочишта, одричем се за свагда (то 'за свагда' је двапут подвукао), моје досадашње ћерке Миле, која ме је осрамотила. Не признајем никакве дугове које би у моје име направила.“ На крају је додао: „Хоћу да се ово штампа у следећем броју вашег цењеног листа, крупним словима и на видном месту. Пошаљите ми одмах рачун.“ Госпођа Протић је помогла Лизи да оде до своје собе у мањој згради на дну дворишта, затим се вратила у своју собу, и из неког разлога, што није никад раније чинила, закључала за собом врата. Спустила се затим на кревет и тихо заплакала. Сутрадан, изјутра, Славко Протић је већ отпутовао натраг, за Нови Сад, а госпођа Протић је затекла своју децу за столом како ћутке, што је било неуобичајено, почињу доручак. Приметила је и њихове скривене, сажаљиве погледе. Свакако су и оно морали да чују ноћашњу вику, лупу, разбијање стакла. Ћутала је и она. Није имала снаге да ишта каже. А и како би могла? Да брани Милу? Да покуша да ублажи пред децом татин бес? Чак је изгубила и онај свој љупки осмех који је до сада, чак и у најтежим ситуацијама није напуштао. Лизи је поручила по Ерики, која је такође једва прикривала своје узбуђење, да се одмара у својој соби цео дан, јер је то и „заслужила“. Мирјана је отпила мало млека. Није ни погледала комад свежег хлеба, намазаног путером и пекмезом. Само се трудила да јој мајка не види очи, црвене од плакања. Мирко је гледао пред себе као да ништа не примећује, а Младен је често погледао, час у мајку, час у сестру. - Шта је то? - најзад је проговорио. - Не треба да очајавамо. Видећемо се ми са њом опет. Она је сада негде, оно што је најважније, жива и здрава и... вероватно, врло срећна. - Док јој онај њен лепотан не падне једног дана са трапеза - казао је Мирко

тихо - па или на месту остане мртав или се осакати за цео живот... - Немој, молим те, Мирко - прекинуо га је Младен - немој да правиш горе него што јесте! - Видео си га и ти како виси на једној руци са онакве висине...

Госпођа Протић је наједном устала и изашла без речи из просторије. - Немој тако пред мамом - јавила се и Мирјана - видиш колико јој је тешко. - Није ни нама лако, а биће и горе. Видећеш. Тата ће од сада бити још строжи према нама, а нарочито према теби, Мирјана. - Окренуо се сестри и осмехнуо. - Мораћеш сада и ти да научиш како се јашу коњи.

На те његове речи Мирјана је гласно заплакала. - Како можеш тако да говориш, Мирко - љутнуо се Младен. - Како могу, шта? Где ти живиш, човече!

У собу је ушла Ерика и почела да купи употребљене тањире. - Како је Лиза? - питала је Мирјана бришући марамицом сузе. - Сад се одмара, али се синоћ страшно уплашила. - Тата баш јако уме да се извиче. - Ја сам јутрос, рано, покупила сво изломљено стакло по кући... тако лепих ствари! И ваза, и онај лепи бокал од порцулана... - Тата има пара, па му се може - додао је Мирко. - Сећам се да је и пре то урадио неколико пута - казао је Младен - и после, кад би се одљутио, све би поново покуповао, и боље и више... - Али не овога пута - упао му је у реч Мирко. - Зар не видиш да је ово нешто сасвим друго!

Седели су неко време ћутке, свако са својим мислима, а онда Мирко нагло устаде. - Хајдемо на плажу - обратио се брату. - Баш је лепо време за купање.

Али Младен није хтео да иде. - Шта је? Нећеш да идемо због оног чланка у новинама? Стидиш се

сестре? - Баш зато би и требало - умешала се Мирјана - да им кажете шта се заиста и догодило. Овако ће сви веровати ономе што пише у „Политици“.

Зар ти нећеш да идеш? - упита Мирко. Мирјана је мало премишљала, па онда и она устала. - Ја ове године још и нисам ишла на купање - казала је. - Али, што да не?

Не смемо да се кријемо. Немамо чега да се стидимо. Сирота Мила! И њој би било драго да се нас троје тамо појавимо. Младен ју је помало изненађено погледао, а затим и он устао. - Успут можемо да свратимо и до Јелке - казао је. - Ни она још не зна шта се све заиста догодило. - Чим њен Света сазна, а знамо како он воли да прича, знаће и цело Рочиште - додао је Мирко.

Мирјана је пробала прво свој купаћи костим од прошле године, па када је увидела да је из њега „израсла“, „позајмила“ је један од Милиних, који јој је стајао као саливен. Пришли су мајци која је седела у башти, под орахом, са затвореном књигом у руци. - Немојте, децо - покушала је да их одврати не још, не данас.

Када су јој казали да ће свратити до Јелке, мало се смирила. - Поздравите је - најзад је казала - и пренесите јој да ће нам Мила писати

на њену адресу. Ка су се опростили од мајке, Младен је предложио да се виде са Лизом.

Куцнули су на врата и чули њен, помало узнемирен глас. - Ко је? - Ми смо - одговорила је Мирјана. - Мирко, Младен и ја. Хоћемо да

видимо како си. - Само мало - чули су много ведрији Лизин одговор.

Из собе допре до њих неко шуштање и лупкање, као да неко помера намештај. Девојка је најзад одшкринула врата и на отвору се појавила њена младалачка глава са распуштеном, плавом косом. - Можемо ли да уђемо? - питала је Мирјана. - Нисам још стигла да исплетем плетенице. - Ми смо своји. Нећемо ти замерити. Колико си нас само пута видела недотеране! - осмехнуо се Младен.

Лиза је, мало се снебивајући, отворила врата. Њих троје су ушли у малу, али очигледно врло чисту и уредну собу са ружичастим чипканим завесицама на два прозора и креветом покривеним ружичастим покривачем, орманом и малим дрвеним столом са две столице. На зиду, изнад кревета, типично католичко Распеће са ликом распетог Христа. Понудила их је да седну, стално забацујући уназад своју бујну косу, која јој је падала на рамена. Близанци су сели на оне две столице, а Мирјана и Лиза на кревет. - Ја сам долазила овде, код тебе, давно, кад сам била мала - почела је Мирјана - па смо се заједно играле с луткама.

Лиза се коначно насмешила. Казали су јој да иду на плажу и да ће се видети са Јелком и да ће јој испричати све што су од ње чули. - Мама ја казала - узео је реч Младен - да смо срећни што имамо тебе и што си те ноћи ишла са Милом. - Није било лако ни мени, а како је тек било госпођици Мили!

Поседели су још мало са њом, и она се на крају потпуно смирила. У кући Јелкиних родитеља Јелка и њена мајка примиле су их изузетно љубазно. Пошто су им испричали све како се заиста догодило, Јелка им се понудила да оде са њима на плажу. - Знала сам одмах да је оно у новинама најобичнија измишљотина. Ако ико познаје Милу, то сам ја. Много вам хвала што сте дошли. Сад ми је мало лакше.

Кад су изашли из кабина у којима су се пресвукли, чинило им се да су се све главе окренуле према њима.

Чим су се сместили на простртим пешкирима, пришао им је Никола. - Разгласио сам свима - казао је тихо - кога год познајем како је онај новинар, који је написао ону страшну лаж о Мили, најобичнија хуља... А где је Мила? Зашто и она није дошла са вама?

Згледали су се. Ћутање је прекинуо Мирко. - Мила је одбегла... са оним циркусанером - казао је једва чујно, али чврсто. - Не знамо где је.

Никола је стајао немо испред њих још тренутак и онда се нагло окренуо, затрчао се и скочио у воду. Гледали су га како широким замасима плива дуж базена, излази из воде и улази у једну од кабина. Мало затим су га видели како, обучен, пролази журно кроз излазна врата. - Казао сам му онако како је било - рекао је Мирко кад је приметио како су га сви погледали. - Сад може и ово да разгласи „свима, кога год познаје“. - То није баш тако једноставно, Мирко - покушала је да се осмехне Јелка. -

Никола, који је у њу заљубљен. - О, то је тај Никола о коме је Лиза причала који је оне ноћи помогао

Мили! Па, ништа. Мора да се, и овако и онако, помири са судбином.

100

Одлазак Баш исто тако као што је и замишљала, у ствари пре свега неколико дана у својој соби родитељске куће, Мила је седела у циркуском вагону поред прозорчета одгрнутих завеса, и посматрала како се испред ње смењују познате куће њеног Рочишта. Тек је почињало да свиће и улице су биле углавном празне. Стеван је спавао дубоким, сном у „брачној постељи“, у ствари, две постеље, чика-Костиној и Аниној, које су ставили једну поред друге у задњем делу вагона. Није се пробудио ни кад су кренули. У њој се мешала неизмерна радост са дубоком тугом. Радост што се сјединила са човеком о коме је сањала и пре него што га је срела, и тугом, готово болном, за овим зградама, старим дрворедом липа средином улице, који измиче пред њеним очима, чинило јој се, вртоглавом брзином. Тугом за увек осмехнутом мајком; оцем који ју је од милоште звао „сине“; сестром Мирјаном, браћом, Јелком, Лизом, Ериком, па чак и Николом... Неће их, можда, никада више ни видети! „Проминула је светом“, пала јој је на ум народна изрека за особу која је умрла. Зар то не би могло сада да се каже и за њу? Оставила је свој свет у коме се родила, у којем је, окружена љубављу и пажњом, до сада живела. Оставља га за један други свет о којем не зна ништа, али који, сем љубави једног човека, по свему изгледа, ништа добро не обећава. Бар кад се умре, као што говори свештеник молитвама у време парастоса за душу оног који је „променио свет“, да се сада налази „у месту светом, месту лепом“, где ће живети за свагда. А за живот у циркусу обећавају јој, па чак и њен Стеван, само „место пуно тешкоћа“, место без икаквих привилегија на које је навикла од првог дана откако је угледала светлост света. Кад је колона циркуских возила напустила град и наставила друмом кроз зелене ливаде и пашњаке, Мила је обрисала марамицом очи које су јој се напуниле сузама. У томе тренутку пробудио се Стеван. Посматрао ју је ћутке неко време. - Лепа си и кад плачеш - казао је тихо и затим погледао према најближем прозору. - Немој, молим те, ништа да ми објашњаваш. Потпуно те разумем... Кажу: „Љубав може да победи све.“ Чини ми се да то и ти сада потврђујеш... Од мене се то тек сада очекује. Касно поподне стигли су на пространу ледину испред Шида. Пера Лалић, који је дошао у додир са власником циркуса после погибије Павковића, објавио је пре покрета свим члановима Циркуса Максимуса да је и званично постављен за главног менаџера. Чим су њих двоје стигли из Фрушке Горе, обавестио је Стевана да га за време које ће циркус провести у овом граду ослобађа сваке дужности. Зна, казао је, да он овде има даље рођаке, па може и са њима да проведе неко време. 101

Познато му је такође, нагласио је, да су ти Шиђани и чика-Костина родбина, али, њему ништа „не опрашта“, јер чика Коста није „на меденом месецу“, нашалио се. Међутим, додао је, чим напусте Шид, све ће се наставити по старом. Једино што ће се променити, добиће принову у Стевиној супрузи, а по неписаном закону заједнице, и њу ће већ некако морати да запосле. Стеван му се захвалио. Остали намештеници су почели ужурбано распакивати ствари које су недавно са толико много труда спаковали. Радили су уз помоћ локалних радника који су их ту дочекали. - Како ћу ја моћи да се укопчам у све то? - упитала је Мила Стевана, који је понео један потежи, стари кофер кад су кренули у град. - Још не знам шта ће бити најбоље за тебе... Пошто си одрасла са јахаћим коњима, можда ће ти за прво време одредити да се стараш о њима, а касније да их и јашеш у арени. Ту бих ти ја могао много да помогнем.

Мила је показала на кофер. - То је тај чувени кофер са књигама о којем си ми причао! - Јесте. Само, овога пута ћу га оставити код рођака. Нећу да узимам нове књиге. Ти и ја треба добро да се испричамо. Морамо некако да надокнадимо време у којем би се под нормалним приликама боље упознали пре венчања.

Стеван је застао пред лепом, добро очуваном кућом на спрат, близу центра града. - Ту смо - казао је. - То је кућа Драгомира и Милице Јањић. Миличина

бака и моја прабака по мајци биле су рођене сестре. Чика Коста и Ана су са њима у ближем сродству. Врата им је отворила жена шездесетих година. Срдачно је загрлила и пољубила Стевана, затим се окренула Мили. - Добро дошли! - осмехнула се. - То је моја супруга, Мила - осмехнуо се Стеван. - Читали смо у „Политици“ о вама и нисмо знали шта да мислимо. Тек кад смо отворили данашњи број, још смо се више изненадили. - Зар су још нешто донели? - тргла се Мила. - Да, али, молим вас уђите.

Ушли су у пространу, лепо намештену собу у приземљу. Из удобне фотеље устао је висок, мршав човек, такође шездесетих година, и срдачно се поздравио. Драго ми је што сте дошли. Надамо се да ћете остати са нама бар који дан. Стеван сврати са својим кофером пуним књига с времена на време, али је увек у журби - човек је говорио брзо, као да се плашио да ће га неко прекинути, а на крају се тешко накашљао. -

Мила је приметила дуж једног зида полице, од пода до таванице, пуне књига. Драгомир Јањић то опази.

102

То су све Стеванове књиге - насмејао се. - Још није успео да их све прочита! -

На столу пресавијена „Политика“. Да ли могу да је прегледам? - Мила се обратила Јањићки, која јој одобри главом. -

Прилази полако, корак по корак, дохвата новине и почиње да их прелистава. На једној страни крупним, масним словима: „Ја, Славко Протић“, чита и не може да верује ономе што чита, „одричем се за свагда моје досадашње ћерке Миле...“ Осећа како јој се љуља тле под ногама, заноси се и - пада у Стеваново наручје. Дохватио ју је својим атлетским рукама као да је неко мало дете и пажљиво положио на софу... -

Мила! Мила! - чула је његов глас и отворила очи.

Шта је то! Где сам ја? - промрмљала је једва чујно, полузатворених очију.

Ту си, код рођака, у Шиду - чује Стеванов глас и осећа да је благо лупка по образима. -

Поред њега назире пуначку силуету Милице Јањић са чашом воде у једној руци и коцком шећера у другој. Стеван јој пажљиво подиже главу и она отпи мало воде из чаше и прими шећер који поче да јој се полако топи у устима. Пијуцне још мало воде и уз Стеванову помоћ уздиже се и седе на софу. -

Жао ми је - рече тихо - овако нешто ми се још никад није догодило.

Све се наједном скупило - покушава да је теши Милица Јањић. - Није ни

чудо... Када се мало опоравила, домаћица је скувала јаку црну кафу. Чим су Јањићеви сазнали да је циркус ослободио Стевана дужности за цело време њиховог останка у Шиду, позвали су их да све то време буду њихови гости. - Ти знаш, Стеване - казала је Милица - да горе, на спрату, имао пространу гостинску собу са лепим изгледом... Договорили су се да Стеван оде по Милине ствари и по свој ранац, што је одмах и учинио. Кад су Јањићи остали сами са Милом, трудили су се да је много не испитују. Највише су причали о себи и о животу у граду. Мила је сазнала да нису никад имали деце, да је Драгомир имао врло лепу златарску радњу и да је добро зарађивао све док се није разболео на плућима. Пре годину дана је продао и уложио паре, тако да живе добрим делом од интереса. „Сада“, осмехнуо се, „читам Стеванове књиге. Раније сам их посматрао само као део намештаја, а одскора заиста уживам у њима. Стеванови

103

родитељи били су интелектуалци и готово све што су зарађивали улагали су у књиге.“ За чика-Косту су казали да је Драгомиров брат од тетке и да је одмалена био авантуристички настројен. Зато је и отишао у циркус. Није никако хтео да изучи кројачки занат код свога оца. „Није могао да се скраси на једном месту.“ Мила им је заузврат испричала укратко о својој породици и салашу где је провела своје најлепше дане. Ускоро се вратио Стеван са својим и Милиним стварима. Изглед из гостинске собе на спрату био је заиста врло леп. Прво башта са ружама и другим цвећем, затим башта са поврћем, а иза ње воћњак са крушкама, јабукама и шљивама. У суседном дворишту слична слика. Види се и добар део града са већином црвених кровова и бело окреченим кућама између зеленила разгранатог дрвећа, као и високи торањ цркве. Баштама и воћњацима разлеже се весели цвркут птица, на неким оџацима родина гнезда. Испод плаветнила неба пролети покоја ласта секући ваздух својим витким крилима. Свих тих осам дана, док је циркус гостовао у граду, Стеван и Мила су проводили седећи у цветној башти, шетајући чистим, мирним улицама града, малим, врло лепо уређеним парком, највише у живом разговору, срећни и насмејани. Јањићеви су поштовали то драгоцено време њиховог „меденог месеца“, тако да су се трудили да их што више оставе саме себи. Чак су и удешавали да раније ручају и вечерају да би Мила и Стеван, када се врате из шетње, били „приморани“ да једу оброке без домаћина. Жалили су Милу, знајући врло добро сву тежину живота у путујућем циркусу, прво из Костиног, а затим Стевановог искуства. „Како ће она“, говорила је Милица своме мужу, „овако деликатна и размажена, издржати у тој, једној од најтежих и најнапорнијих професија на свету?“ „Неће јој бити лако, али, пазиће Стеван на њу. Држаће је као мало воде на длану, кол'ко год буде могао“, одвратио је Драгомир. „Зар не видиш како је гледа! Заљубљен је преко главе.“ Мила је једног јутра устала раније него обично и написала два писма; једно краће, Јелки, а једно много дуже, мајци. Јелки је објаснила укратко где је, кроза шта је све прошла, где се сада налази, и замолила је да приложено писмо однесе мајци, „кад тата не буде код куће“. Послала јој је и Јањићеву адресу. Мајци је подробно описала одлазак у фрушкогорски манастир, останак три дана и три ноћи код стрина-Живке, позајмљену венчаницу, венчање у манастиру и сватовски ручак у оближњем селу, у „једној малој, симпатичној кафани“. Описала је и Стеванове рођаке, код којих остају неко време. Захвалила се мајци и на замашној новчаној пошиљци и казала како су један део тога приложили манастиру да би се колико-толико одужили 104

калуђерима, који су их свесрдно примили. Стеван је та три дана и три ноћи пре венчања био њихов гост. Исто тако одужила се донекле и стрина-Живки, која живи сама. Прође и „медени месец“ за осам дана. Чика Коста је дошао последњи дан пред полазак да посети рођаке и позове Стевана и Милу да се са њим врате, јер се сутра изјутра спремају да пођу из Шида. Ана је морала да остане да би помогла при паковању, али је најсрдачније поздравила Јањићеве и поручила да је очекују у септембру за почетак нове школске године. Лалић их је дочекао са осмехом. - Добро дошли! - поздравио их је и окренуо се Стевану - Одбор је одлучио,

као што знаш, а и ја сам се с тим сложио, да проведеш ово време са твојом младом најбоље како је могуће. Али, већ сутра изјутра, све ће бити по старом. А наћи ћемо нешто и за твоју Милу. И она сада припада нашој великој породици. Ана се обрадовала Мили. - Увек сам желела да имам сестру - казала је. - Сада сам је нашла у теби.

Испричала јој је затим како је разговарала са Лалићевом супругом Даницом, која је запослена као једна од три играчице, и предложила јој да Мила за почетак седи за време представе у првом реду међу гледаоцима, и да јој на свакој представи, баш као и двапут у Рочишту, Стеван поклони ружу. „Даница се одушевила“, казала је Ана и додала да би у том тренутку музичари могли да засвирају танго, а њих двоје, он у свом кловновском костиму, а она у некој лепој хаљини, одиграју кратко танго насред арене. - И тати се то свидело - додала је Ана. - Обећао ми је да ће то предложити

Одбору. За госпођу Плавшић су сазнали да је признала пред судијом у Рочишту да је она убила свога мужа и да ће јој то признање, као и „убиство у нападу љубоморе“, бити олакшавајућа околност. Можда ће добити највише десет до дванаест година робије. Ирма не мора да иде на суђење, јер је као очевидац, у овом случају, било довољно што је потписала своје сведочење. Испричала је и то да је Ирма у групи играчица заједно са Даницом и још једном девојком. Сутрадан, рано изјутра, Стеван је са осталим мушкарцима и изнајмљеним локалним радницима, разапињао главни шатор и помагао у паковању огромног канваса, дрвених греда и многобројних металних шипки. Ана се са још једном девојком и Милом постарала да се три белца нахране, напоје и истимаре. - То сам понекад радила и на нашем салашу - осмехнула се Мила док је у

исто време превлачила чешагијом по глатким, сјајним сапима једног од коња. Пошто су завршиле са коњима, дошли су на ред чика-Костини пси. Када су и њих средили и нахранили и мало се с њима поиграли, било је већ подне. Стеван је дошао прашњав, али насмејан. Брзо се мало очистио, опрао руке, па је са Милом сео за сточић у њиховом вагону. Ручали су мало сира са

105

милерамом, хлебом, неколико парадајза и печене кромпире које им је Ана негде набавила. - Како ти изгледа живот у циркусу, почетак твога новог живота? - питао је Стеван кад су завршили са јелом. - Засада - насмешила се Мила - не бих се мењала ни са једном женом на

свету. Цео тај први дан је Мили заиста изгледао као врло лак, интересантан, чак и забаван, и она је заборавила на све опомене, а исто тако и сопствене стрепње како ће моћи да издржи све тешкоће углавном примитивног и напорног циркуског, свакодневног окружења...

106

Нема је више Госпођа Протић је у прво време добијала од своје ћерке опширна писма готово сваке недеље. Јелка, којој се Мила такође јављала, доносила је писма кад би сазнала да је „господин Протић на путовању“, и кришом их предавала Милиној мајци, а неколико пута и она која су била упућена Мирјани. Госпођа Протић је редовно одговарала на ћеркино писање и сваки пут стављала у коверат и по неколико новчаница, „да јој се нађе“. Једном је момак који се бринуо за Милиног Дору упитао господина Протића: „А када ће госпојица Мила да се врати?“ - „Ако још једном споменеш њено име“, одвратио је љутито „газда“, како су га звали на салашу, „купи своје прње! Нећу више да те видим на мојој земљи.“ Никола је до краја лета често обилазио Јелку и она му је давала да прочита Милина писма, пошто је морао да јој да своју часну реч да о том неће ником причати. Мало-помало и њих двоје су почели да се виђају сваког дана. Он јој је изрецитовао неколико својих песама посвећених Мили, пошто му је Јелка обећала да ће то остати „само међу њима двома“. Она је њему, за узврат, говорила о Мили, својој најбољој другарици, с којом је одрасла; о разним згодама и незгодама од најранијих дана, још кад су биле мале. Причала му је и о њеној љубави према животињама, а нарочито коњима. „У сваком циркусу имају са собом и дивљих животиња“, казао је Никола. „Надам се да она са њима неће имати никакве везе.“ Јелка је рекла да до сада није о томе мислила, али да не треба да се брине. „Мила је неустрашива“, казала је. „Једном се на салашу један коњ уплашио од нечег, отео се и, кажу, полете право према њој, а она се није поплашила, него је остала на месту и само подигла и раширила руке, док је у исто време позвала коња умирујућим гласом, тако да се зауставио испред ње на свега корак-два... Имала је у то доба само четрнаест година.“ Близанци су углавном задржали за себе своја осећања и своје мисли о „изгубљеној сестри“. Мирко је веровао да је она направила страшно велику грешку што је напустила породицу која јој је пружала удобан и безбрижан живот, да би одбегла за једног обичног циркусанера-кловна, вероватно неког пустолова, који се нада да ће имати неке користи од њеног богатства. Ако је тако мислио, грдно се преварио. Не зна он њиховог оца, Славка Протића! Отишла је за човека кога уопште и није могла да упозна за тих неколико дана, да би се од сада потуцала са њим од једне вароши до друге. И Младен је сматрао да је Мила направила грешку, али, пошто није знао детаље како је дошло до тог њеног великог, судбоносног корака, осећао је да

107

никако не би смео да је осуђује. То кратко време, усред ноћи, када је она довела у кућу свога изабраника, пре него што их је коначно напустила, био је збуњен и као у неком бунилу. Није знао шта да мисли о свему томе. Тек следећих дана, мало-помало, мисли су му се искристалисале и он је видео јасно, са великом тугом у срцу, да су они, у ствари, изгубили своју рођену сестру за сва времена, а исто тако и да је она - изгубила све њих. И поред свега, Стеван је као човек, у том кратком времену, оставио на њега добар утисак. Чинило му се да је том циркусанеру, као човеку, из најбољих и најдубљих побуда стало до њихове Миле, и да је он истински воли и поштује. Осећао је целим својим бићем, иако му је још доста тога остало нерасветљено, да Мирко никако није у праву кад покушава да му докаже како је, сада већ тај њихов зет, „вероватно најобичнији хохштаплер“, а Мила, његова „наивна жртва“. Ипак, једном га је поколебао у тим њиховим расправама, кад га је питао: „Не знамо ни ти ни ја праву истину, али, шта ти мислиш о свему томе ако сам ја у праву?“ Та га је помисао за тренутак згрозила. Заиста, помислио је, „када се нешто не зна, ништа није искључено“. Из свести му искрсавају Стеванове очи, како погледа њихову сестру, па онда мајку и Мирјану и њих двојицу. У тим очима није могло да буде ничег злог, бар тако му се чинило. Па и оног пута у циркусу, кад је као кловн тужног лика дао Мили белу ружу, тргао се. Већ и у том тренутку, иако није могао ни да наслути ко се крије иза те кловновске маске, као да је у том његовом „поклону“ уз дубоки наклон, било нечег помало чудног и необјашњивог, што га је унеколико узнемирило. После неколико дана, пошто се завршила фудбалска утакмица у којој је њихов локални тим победио главног ривала из оближњег места, док су се враћали кући, Мирко је „стручно анализирао“ игру и потезе одбране, напада, левог крила, десног крила... У једном тренутку Младен га је сасвим изненада прекинуо. - Неки дан кад смо се расправљали о Милином мужу, ти си казао да је он вероватно „најобичнији хохштаплер“ и поставио ми питање: „А шта ако сам ја у праву?“ Ја сада тебе питам: „А шта ако сам ја у праву?“ - Шта је теби, Младене? Зар ти је требало три дана да смислиш ово

питање? Било ко да је у праву, ништа ми не можемо да променимо. - Не можемо данас - казао је Младен одсутно - али, ко зна, можда једног дана у будућности... - Какву они имају будућност! Мила је, нажалост, постала „изгубљени случај“. Наша Ерика и Лиза су у бољем положају од ње. Имају кров над главом, не морају да се сељакају и сваког месеца редовно примају за свој посао плату. Мила је преко ноћи променила свој друштвени статус. Сад је жена кловна из путујућег циркуса. И то, трећеразредног циркуса. Имају само неколико лавова. Немају чак ни слонове. Шта се завараваш? Немој бити дете, Младене... Уосталом - насмејао се - ако си ти дете, онда сам и ја. Зар се нисмо нас двојица родили истог дана?

108

Младен је заћутао. Приметио је већ одавно да Мирку много брже теку мисли и да их лакше и боље изражава од њега. Њему је требало дуже времена да о нечем размисли пре него што каже оно што заиста осећа. Осетио је потребу да поразговара са неким с ким би се боље разумео. Потражио је Мирјану. Она је седела у некадашњој Милиној соби и прегледала замашни породични албум. - Мама је тражила од мене да донесем своје ствари и да се овде преселим казала је брату као да се извињава.

Младену се учинило као да избегава да спомене Милино име. - Шта гледаш? Слике из детињства! Знаш ли, Мирјана, да си, кад си била

мала, личила много на Милу. Сад више подсећаш на маму кад је она била млада. - Да. То су ми и други казали.

Ћутали су неко време, док је Младен посматрао преко њеног рамена познате, највише групне фотографије из детињства. Кад је Мирјана отворила страницу на којој је четрнаестогодишња Мила, како поносно седи на коњу кога отац држи за узду, најзад се ослободио да проговори. - Зар није дивно изгледала!... Шта мислиш где је она сада и шта ради?

Мирјана је оставила отворени албум на сточић испред себе. - Да ли је ти осуђујеш? - једва је прошапутала.

Промислио је мало пре него што је одговорио, исто тако тихо. - Ко сам ја да осудим! И зашто? Једино што могу, јесте да од свег срца жалим за њом... Нема је више. У кући се не чује више њен лепи, звонки глас. Уверен сам да и она тужи за нама.

Мирјана је ћутала неколико тренутака док му се није поново обратила, опет шапатом. - Тата није код куће. Ипак, молим те, затвори врата. Хоћу нешто да ти покажем.

Док је он затварао врата, она је извадила из своје ђачке ташне Милино писмо. - То ми је Јелка донела кришом пре два дана. Донела је и једно, много

дуже, мами. Младену је заиграло срце кад је примио сестрино писмо и препознао њен округласти, читки рукопис. Писмо је почела са „Драга моја сестрице...“ Читао је полако и пажљиво, да не би пропустио ни једну реч. Неке делове прочитавао је и по двапут, као: „... нисам хтела и нисам желела да вас напустим. Стеван и ја смо правили планове на дуге стазе како да убудуће одржавамо везу, да он изађе из циркуса и нађе неки други посао који би боље одговарао његовом интелекту, а исто тако и нашем тати. Ја бих за то време студирала. Онај неистинити чланак у „Политици“ све нам је покварио и ми нисмо имали другог

109

излаза, јер ја нисам смела да чекам тату... Не знаш колико ми сви ви недостајете. Стално мислим на све вас, као и на нашег тату...“ Написала је и како имају дивне, дресиране коње и псе, „а ти знаш колико их ја волим.“ Та Милина напомена о животињама изгледала је Младену као једина светла тачка у целом писму. Све остало, иако се трудила да каже и нешто лепо и позитивно, чак и помало комично, у опису свакодневног циркуског живота, чинило му се да је све то само површински, док негде испод тога, у дубини њене душе, као да се назиру дубоко скривени знаци - очајања. Кад је завршио са читањем и вратио Мирјани писмо, осетио је како су му се овлажиле очи. - Шта кажеш? - питала га је.

Ћутао је. Не само да му речи нису долазиле на ум него је осетио и да ни једну једину реч не може да изусти. - Нека јој Бог помогне! - најзад је успео да изговори.

110

Златно доба Прошло је четири године откако је Мила напустила родитељску кућу. Мирко и Младен су напунили двадесету, а Мирјана осамнаесту. Близанци су за време школске године живели у Београду. Мирко је био студент друге године права, а Младен друге године теологије. Лета су проводили највише у Рочишту. Мирјана је, као раније и њена старија сестра, била одличан ђак и ослобођена усмених испита на великој матури. Сада је и она, исто као и некад Мила, била проглашена за „најлепшу девојку у Рочишту“. Госпођа Протић, која никад није ни била причљива, као да је потпуно ућутала. Кретала се кроз кућу као нека сенка, али још увек са оним њеним лепим, благим осмехом. Једном ју је Младен зауставио у ходнику. - Мама, зашто не изађеш мало у башту? - упитао ју је. - Тако је леп дан... Сећаш ли се како си - хтео је да каже „кад је Мила била ту“, али се на време тргао - како си често седела испод ораха и читала књиге. - Није ми до књига - уозбиљила се и наставила да иде кроз ходник. - Немој, мама! - скупио је Младен сву храброст и пошао за њом. - Немој

тако! Она је, хвала богу, жива и здрава. Није, не дај боже, умрла. Мајка је без речи пожурила и ушла у своју собу. Учинило му се да јој се рамена затресла док је затварала за собом врата. Господин Протић је све ређе свраћао кући у граду. Највише је био „на путу“, или, ако није путовао, нарочито преко лета, остајао на салашу. Милина писма мајци и сестри нису више стизала тако често као прве године и била су све краћа. За школске године доносио их је Јелкин млађи брат, и он кришом, јер је Јелка такође студирала у Београду. У лето, када су близанци дошли кући после успешно завршене друге године на студијама, а Мирјана матурирала, састали су се по први пут њих троје на салашу. Сели су иза куће у хладовину зелене надстрешнице коју је чинила узрасла и испреплетена винова лоза. Нешто даље од њих, иза дрвене ограде, видели су како један од татиних момака проводи два немирна вранца. - Немамо више Дору - казала је Мирјана као да одговара на неизговорена питања њене браће. - Тата га је продао. Један од момака је казао да је тада рекао: „Не могу више да га гледам.“ - Подсећао га је на Милу - казао је Младен. - Мене све, и на салашу и код куће - уздахнула је тихо Мирјана - подсећа

на њу. - Зато што си сувише осећајна - осмехнуо се Мирко.

111

- По томе - почео је полако Младен - и наш тата је осећајан: Дора га је стално подсећао на Милу. - Није то исто. Татина сујета је повређена. Да у себи има и најмање осећајности, не би се одрекао своје рођене ћерке још пре четири године... То би могло и нама да се деси, само ако га у нечему не послушамо. - Претерујеш! - казао је Младен. - Зар не видиш како се тата стара о нама и у свему нам угађа. - Само зато што хоће да га оставимо на миру - упао му је у реч Мирко. Ти, попе, ти у сваком човеку видиш неко добро. - Зашто га зовеш „поп“? - Па знаш да ће кроз две године, чим заврши теологију, да се запопи.

Мирјана је погледала Младена. Он обори главу. - Не верујем да ћу имати довољно снаге за тако нешто. Свештенички чин је најтежи позив на свету, тежи и од лекарског. Лекар се стара за физичко здравље својих пацијената, док је свештеник одговоран пред Богом не само за црквене обреде него и за духовно уздизање и усавршавање своје пастве... Ја ћу, вероватно, кад дипломирам, предавати веронауку у средњим школама. - Он је, Мирјана, непоправљиви идеалиста. Изгубио је везу са стварношћу. - А шта је стварност? - упита она једва чујно. - Стварност је свагдашњи живот без икаквог заваравања. Младен је у

облацима. Видела си књиге које чита: Достојевског, Берђајева, владику Николаја... То су све људи који немају другог посла него да се старају о бесмисленим метафизичким проблемима човековог бића... Нове генерације доносе ново доба, доба прогреса и кидање са свим заблудама из прошлости. - Једно „ново, прогресивно доба“ које ће усрећити човечанство? - питала је Мирјана и наставила кад је он потврдио главом. - Знам за то, Мирко. Код мене, у моме разреду, постоји група гимназијалаца, а било их је и у другим разредима, која је себе називала „прогресивном“, или, „напредном омладином“. Они кажу да хоће да препороде свет, да сви људи буду једнаки, да не буде богатих и сиромашних. Зар и то, Мирко, не би могло да се назове „заваравањем“, бежањем од стварности? Зар и то није нека врста „идеализма“? - И то више утопизма него идеализма - прихватио је Младен - који хоће да разори све „старо“, и да из ничег гради „ново“. Идеализам који нема никаквог корена у прошлости. - Шта је прошлост? Да ја сада питам тебе и Мирјану. Цареви и краљеви и

племство водили су ратове са другим царевима, краљевима и племством, да би се ојачали на својим положајима, проширили своје границе, обогатили се пљачком других народа. А свештенства различитих религија, различитих богова, помагали су своје владаре, своје господаре само зато да би и њима самима било боље. Али историја обичног народа слабо се бележи. Без обзира ко је победник, а ко је губитник од моћних и силних, народ плаћа цех. Он увек губи! То је она трећа страна у ломовима: људи чије су куће попаљене, људи

112

изгинули или побијени, а жене и деца, поред свих недаћа, често и отерани у ропство... - Шта би се десило кад би се једна држава одлучила - казала је Мирјана ако је то заиста тако као што ти кажеш, и послала изасланике у све околне државе да им саопште како су распустили војску, и извршили унутрашње реформе по којима су сви људи једнаки? - Врло добро питање - насмејао се Мирко. - Одговор би био: све суседне

земље би одмах сутрадан послале своје оружане снаге да покоре ту државу и да је поробе... Међутим, ако би се сви они који су угњетавани и искоришћавани ујединили... - „Пролетери целог света, уједините се“ - прекинуо га је Младен осмехујући се. - Немој да се смејеш - одговорио је Мирко. - У томе има много истине. Када би се заиста сви угњетавани и искоришћавани подигли, организовали и збацили капиталистички јарам...

Мирјана се насмејала. - Опрости. Не смејем се теби, него су ми чудне те идеје. Тако као ти сада,

говоре и неке моје колеге. То ми никако не звучи озбиљно. Зар нисмо ми, на првом месту, земљорадничка земља... - Седамдесет пет процената - додао је Младен. - Да. Ја не бих рекла, Мирко, да су наши сељаци несрећни, угњетавани и

експлоатисани од „владајуће класе“. По томе, и наш тата, као поседник земље, члан је „владајуће класе“, „угњетач ниже класе“. Наш тата је, као што знамо, строг, можда и превише строг и неумољив кад мисли да је у праву, али је у исто време и праведан према радницима који раде на нашој земљи и старају се о стоци и коњима. Чула сам више пута како га хвале да помаже онима који се нађу у невољи... По селима, кад смо ишли на излете, највише у Фрушкој гори, сељаци које смо сретали или на раду по њивама, или, недељама и празницима, скупљене око цркава, као да су били највише насмејани и задовољни, чула се песма... - Под Турцима се наш народ мучио - казао је Младен. - Живео је заиста под јармом, али под јармом турског, муслиманског завојевача стотинама година као „раја“, стадо, бесправни и презрени сталеж који је морао да плаћа „харач“. Зато су кроз цело то доба и постојали хајдуци и ускоци, буне и устанци, докле год нисмо извојевали слободу у којој сада живимо... Верујем да ће будући историчари прогласити ово доба, од 1918. године, као златно доба, када су сви Срби, по први пут после Немањића, били уједињени у једну државну заједницу. Па чак ни под Немањићима нису били сви окупљени као сада. - Шта си се тако захуктао, Младене! - прекинуо га је Мирко. - Дајеш ми

лекцију из национализма. Јесу ли те то ти твоји професори, попови, научили? Вас двоје од вашег ускогрудног национализма уопште не можете да разумете о чему ја говорим. Ја вам говорим. Ја вам говорим о човечанству, о вечитој борби угњетаваних са угњетавачима, о новом добу просвећености и прогреса, а ви мени узвраћате са нашим „насмејаним сељацима“! Где вас двоје живите? У средњем веку, а мислите како је ово неко „златно доба“. Разумели ви то или не,

113

хтели или не, Велика светска револуција је већ почела и има своју солидну базу у Русији. - Совјетски Савез са другом Стаљином? - питао је Младен. - Свакако. - Не верујем да си икад разговарао са руским избеглицама, Мирко, онима

који су преживели бољшевичку револуцију, а ако и јеси, да ли си их чуо и разумео шта је та револуција донела руском народу? Милиони невиних побијених, стотине хиљада у логорима у Сибиру, приватна својина одузета, безбројне цркве попаљене, порушене или претворене у магазине, неке у штале, мноштво свештеника и калуђера побијено, све у име „новог доба“, „једнакости“ и „прогреса“. - То си ти, Младене, слушао професионалне антикомунисте! Међу њима

има и много попова, твојих колега. - Интересантно је да сви они говоре исто, као да су се договорили, без

обзира којих су професија, из којег су краја дошли и где сада живе у Југославији. Има их код нас неколико десетина хиљада. Мора да ти је познато да су бољшевици убили немилосрдно и цара и целу царску породицу. Они су одушевљено прихватили Лењинов мото „циљ оправдава средства“, и по њему се управљали. Мирјана се није више мешала у разговор. Била је изненађена Младеновим, не толико ставом, колико енергичним иступањем према Мирку који је, како јој се чинило, био још више него она изненађен његовим држањем. Није се више само смешкао на Миркове саркастичне примедбе у односу на Цркву, монархију, породицу и капиталистичко друштво као само пре годину дана, кад је завршио други семестар теологије. Чак се, у једном тренутку, што није било нимало карактеристично за њега, и очигледно љутнуо кад је Мирко устврдио да су комунизам и хришћанство „врло слични“. - Како можеш тако нешто да кажеш, Мирко!? Хришћанство је базирано на љубави: „Љуби ближњега свога као самога себе“ и „Љуби и непријатеље своје“. Маркс није никад казао: „Пролетери, љубите капиталисте“, или: „Унесите љубав у класну борбу“, или: „Пазите добро да никог не повредите када заведете диктатуру пролетаријата“. Сигурно си прочитао „Капитал“ Карла Маркса, а и „Комунистички манифест“. Ако јеси, онда знаш о чему говорим. У исто време, само ако хоћеш, можеш лако да видиш шта је такав систем, који је резултат „дивних“ теорија о једнакости међу људима и „рају на земљи“, а игноришући у исто време људску природу и разлике међу људима (вредни-лењи, више способни-мање способни, поштени-непоштени), шта је тај систем донео јадној православној Русији. „Ко има очи нека види, а ко има уши нека чује.“ - Ето - насмејао се Мирко окрећући се Мирјани - сад видиш зашто га зовем „поп“. Утонуо је дубоко у мрак средњовековља. Не бих се изненадио да једног дана, као некад Растко Немањић, напусти „дом свој“ и побегне у Свету Гору. Младен Протић би, вероватно, право у Хиландар... Само, запамти Младене, ако тако нешто и урадиш, они те сада тамо неће замонашити док не добију, по њиховим правилима, „дозволу од родитеља“, то јест, од тате. А тати је већ доста што је без свога знања и одобрење изгубио једног члана своје, Протићеве породице. Знаш на шта мислим.

114

Мирјана се, помало неспретно, померила на своме седишту. - Немој сада Мирко, молим те, да мењаш тему.

Мирко се уозбиљио. - Шта да ти кажем? Ти слепо верујеш овим руским емигрантима, разговараш са њима и читаш њихову литературу. Они су побегли из своје земље и оставили своје домове, ко зна зашто. Ко зна коме су и како скривили, и сада морају себе да оправдају у овој, за њих „братској, словенској Краљевини“. Зато су сви они сложни у критици „новог поретка“. У Русији је било углавном две класе: племство са интелектуалцима, а друга класа, поред релативно малог броја радника у индустрији, били су „мужици“, у ствари сељаци који су обрађивали земљу, која је углавном припадала вишој класи. Из Русије нам данас, из најодговорнијих извора, долазе вести да се економија сада, под социјализмом, нагло развија. Очекује се да ће ускоро стићи и престићи и европску и америчку економију. Сада, ти веруј коме хоћеш, а ја ћу да верујем коме ја хоћу. - Сем мојих колега о којима сам малопре говорила - умешала се поново Мирјана - има и једна група од неколико ђака који се на литерарним састанцима препиру са Мирковим истомишљеницима. Они међу собом говоре да су ти њихови противници комунисти, који су против Бога, против краља и против породице. - Немој да обраћаш пажњу на њих. То су сигурно неки фашисти прекинуо ју је Мирко. - Они тврде да су не само антикомунисти него да су и антифашисти, јер да ниједан тај систем не одговара српском народу, или како то они кажу, „српској души“. - Каквој „српској души“, какви бакрачи! - љутнуо се овога пута Мирко. Немој да им верујеш. - А коме да верујем? - Погледај их добро - казао је Младен. - Читај литературу и једних и

других, и једне и друге стране, и размисли својом главом, па ће ти се истина сама од себе показати. Тако нешто требало би да ти саветује, као будући правник, и Мирко. - Свакако! - одазвао се Мирко. - Само кад би она „друга страна“ говорила истину, али они и говоре и пишу најобичнију фашистичку пропаганду о Првој земљи социјализма и свему осталом што је прогресивно. - Како би било да то оставимо Мирјани, у чију интелигенцију ни ти ни ја не сумњамо. Нека она одлучи ко говори истину, а ко неистину! - Немам ништа против, али, с обзиром да знам колико Мирјана воли да чита, ја ћу јој препоручити да прочита неке књиге, као што су: „Како се калио челик“ Николаја Островског, „Шта да се ради?“ Чернишевског, Енгелсов „Анти-Диринг“... А што кажеш да су комунисти „против Бога“, како могу да буду против нечег што не постоји? - Откуд ти знаш да не постоји? - упао му је у реч Младен. - А откуд ти знаш да постоји?

115

- Овај компликован свет у којем ми живимо, ова неизмерљива васиона, чији смо и ми само мали део, није могла да се створи сама од себе. Ако хоћеш на то питање да одговориш не вером него умом, а ту и лежи твој изазов, доћи ћеш до логичног закључка да мора да постоји Творац, који је све што постоји створио. Можеш да употребиш за то и неумољиви физички закон по којем „ништа не може да се покрене ако на њега не делује нека сила“. А нека „сила“ не само да је створила огромна, нашем људском уму несхватљива сазвежђа, још непронађене, тек наслућене светове, и не само да их је „покренула“ него их и неуморно „окреће“. Чак ако је и еволуција, о којој твоји истомишљеници воле највише да говоре, трајала милионе и милионе година, нико ме не може уверити никаквим доказима да смо ми, један сићушни мрав, једна афричка жирафа и ја, имали заједничког претка - завршио је Младен своје излагање са осмехом. - Е, мој Младене, с тобом је у последње време тешко изаћи на крај.

Нарочито откад си почео да се позиваш на науку - насмејао се и погледао на свој ручни сат. - Има још времена, а време је лепо. Хајдемо на плажу. Овај разговор можемо да наставимо касније. Волео бих, Мирјана, да ме упознаш са неким од твојих колега које називаш мојим „истомишљеницима“. - И тај твој скупоцени сат на руци - насмејао се и Младен - није могао да се створи сам од себе са целим префињеним механизмом, тананим точкићима који зависе једни од других. Направио их је „неко“ ко је знао шта ради, а ти га покренеш свако јутро кад га навијеш. Без сајџије га не би било, а без тебе се не би „окретао“.

Младен је одбио позив да иде на плажу. Хтео је да погледа нове тркаће коње које је отац недавно купио. Мирјана је такође одбила да иде јер је хтела да заврши читање Толстојевог „Рата и мира“. Кад су се опростили са Мирком, који је хтео да се види и са неким својим „старим друговима“, њих двоје су остали да седе испод надстрешнице. - Не бих желео да говорим иза Миркових леђа - казао је у једном тренутку Младен - али, тај његов „Анти-Диринг“ остао ми је у сећању као најдосаднија књига коју сам икад прочитао... Међутим, немам намеру да те одговарам. Почни да читаш, па докле стигнеш. Ја сам некако успео да је прочитам целу. - Ако хоћеш, показаћу ти Милино писмо - казала је тихо Мирјана. - Питам те „ако хоћеш“, иако знам да једва чекаш да чујеш шта она каже. Нисам желела да споменем писмо пред Мирком, јер сам се плашила, да ће, ако га прочита, направити неку саркастичну примедбу на Милин рачун, а то не бих могла да поднесем. - Значи, није нешто добро. - Није.

Мирјана је дубоко уздахнула и из своје ташне извадила писмо. - Прочитај га, молим те, наглас. Ја сам га већ три-четири пута прочитала откако сам га добила пре две недеље.

„Драга моја сестрице“, почео је Младен да чита. „Пре свега, честитам ти на завршеној великој матури са одличним успехом и ослобађању од усмених испита. Могу да замислим како се осећаш - као и ја некада! Само, добро пази шта ћеш да урадиш са својим животом. Бог нам је дао само један живот. У

116

исто време дао нам је сваком и слободну вољу. Од нас, и у највише случајева од нас самих, зависи шта ћемо са тим поклоном да урадимо. Написала сам и мами једно опширно писмо. Знам како ће јој бити тешко када га прочита, наша јадна мама, али сам морала овога пута да јој кажем целу истину. До сада сам скривала све негативно што ме је снашло, не само од маме него и од тебе. Хтела сам да мислите како сам ја срећна и задовољна, како ми је цео живот као нека забава међу циркусанерима, добрим и племенитим људима. Од свега тога једина је истина да су то заиста добри људи и жене, пуни добре воље и разумевања једни према другима. Иста судбина их је спојила чврстим везама у једну велику, снажну породицу. Ана, ћерка чикаКосте, Стевановог најбоље пријатеља, постала ми је блиска пријатељица, као да ми је рођена сестра. Са њом се виђам само лети, јер преко школске године похађа предавања на Филолошком факултету у Београду. Сад је завршила другу годину, као и Мирко и Младен.“ Младен је застао са читањем. - Потражићу је следећег семестра на Филолошком - казао је сестри и наставио: „Јављам се с времена на време мојој најбољој другарици Јелки, и она ми пише дугачка, врло лепа писма, највише се сећајући заједничког детињског и девојачког доба. Много сам јој захвална. Она је почела да се забавља са нашим колегом Николом, који је некада мени писао песме. Пролетос су обоје дипломирали у Београду на Филозофском факултету и сада праве планове за будућност. Пишем из Шида, из куће Стевине рођаке, тетка Милице. Њен муж, чика Драгомир, умро је пре неколико месеци од туберкулозе. Тетка Милица ми је врло добра. Стара се о мени као да сам њена ћерка. Изгубила сам много у тежини, али немам апетит, иако она сваког дана кува и меси сва могућа јела и колаче само да би мени угодила. Писала сам ти о прелепом венчању у Фрушкој Гори, у једном манастиру, о предивном времену проведеном са Стеваном у Шиду. Писала сам ти такође и о првом, интересантном и узбудљивом времену у циркусу, највише о бављењу са дресираним коњима и псима. Међутим, стално кретање из једног места у друго, распакивање и поновно склапање шатора и свега осталог, спремање оброка, прање веша, редовна учествовања у циркуским представама (ја, као јахач на коњу!), вечита путовања, све то почело је да ме замара и исцрпљује. Прошле кишовите јесени у Мађарској назебла сам и назеб се претворио у упалу плућа. Стеван, који је према мени увек био врло пажљив и покушао да ме заштити колико Год је могао од тешког и напорног циркуског живота, послао ме је одмах возом у Шид код рођака. Када сам овде стигла, тетка Милица ме је врло лепо дочекала, иако је чика Драгомир у то време умирао од туберкулозе. Мама ми је много помогла издашним новчаним пошиљкама, и још увек ми помаже, тако да сам у стању да плаћам лекара и скупе лекове, а у исто време нисам у финансијском погледу на терету тетка Милици. Како су моја браћа? Знам да Младен студира теологију. То ми је веома драго, јер ми се чини да тако нешто и најбоље одговара његовој смиреној природи, склоној размишљању.“ Младен је подигао главу.

117

- Да ме је малопре видела како сам се закачио са Мирком, променила би своје мишљење. - Не верујем. Само би се мало изненадила, као што сам се и ја изненадила, али, веруј ми, врло пријатно. Ти имаш своје принципе, стојиш иза њих и умеш да их браниш. А на твојој страни, у то сам потпуно убеђена, лежи истина. То много значи.

Младен је наставио да чита: „Мирку, вероватно, такође одговара професија коју је изабрао. Уверена сам да ће једнога дана постати чувени адвокат и да никада неће изгубити ни један једини случај. Ја сам последњих месеци, како имам доста слободног времена, поред читања Стеванових књига, почела све више да размишљам о животу, нама људима и о Богу. О томе ћу ти једном опширније писати. У Стевану, хвала Богу, имам чврсту моралну подршку. Али, сада - ни њега нема више поред мене. Он мора да се стара о свакодневном животу у својој професији. О мењању посла засада неми ни говора. Много ми сви ви недостајете. И поред добре тетка Милице, осећам се врло усамљена, и зато сам се највише одлучила да поделим са вама своју злу судбину и да вам се изјадам. Као што сам већ написала, имала сам запаљење плућа, много сам ислабила и мој лекар ми каже да сам, изгледа, као и чика Драгутин, добила туберкулозу. Младен застаде са читањем. Погледао је Мирјану која је надланицом брисала сузе које су јој незадрживо навирале на очи. Редови лепог, округластог Милиног рукописа почели да му се сливају у једно замагљено, нечитко сивило. Тек после минут-два, када је успео да се мало смири и прибере, наставио је једва чујно, плашећи се да ће га издати моћ говора: „Он ће ме сутра послати у локалну болницу на детаљно испитивање. Чим сазнам коначне резултате, па макар било и оно најгоре, јавићу вам. Тако бих желела да вас све видим - укључујући ту и нашег тату! Да, тату. Он је толико много чинио за породицу. Иако ме се званично одрекао, ја се нисам одрекла њега! А ваљда и ја имам нека права на овој кугли земаљској. Нанела сам му тежак ударац, који његова преосетљива природа није могла да поднесе. Сада ћу морати да завршим са писањем, јер сам почела да се јако замарам. Грли те и љуби, као и Мирка и Младена, твоја 'велика сестра', Мила“

118

Сусрет Мирко, Младен и Мирјана нашли су се те исте вечери у дневној соби Протићеве куће у Рочишту. - Да ли вам треба штогод, децо? - питала их је њихова мајка кад је после

неког времена ушла и видела их како седе, задубљени свако у своје мисли. - Не, мама, хвала - одазвала се Мирјана. - Данас смо се нас троје, после

дуго времена, добро испричали на салашу. После је Мирко ишао на плажу, ја сам завршила „Рат и мир“, а Младен је прелиставао једну од својих књига из следећег семестра... Неко је закуцао на врата и на њима се појавила Лиза. - Опростите што вас прекидам - казала је - али, сад је баш дошла госпојица

Јелка и ја сам је увела у предсобље. Питала је за господина Протића, а ја сам јој рекла да ће се вратити тек следеће недеље из Новог Сада. - Позови је да уђе - одговорила је госпођа Протић. - Сигурно има за нас писма из Шида - јавила се Мирјана.

После неколико минута на вратима се појавила Јелка. - Изволи, седи - понудила ју је госпођа Протић. - Не, хвала - одвратила је. - Има нешто врло важно за вас. Нису у питању

писма. Села је, ипак, на понуђену столицу и погледала их полако, сваког посебно. - Не знам како да вам кажем - почела је најзад. - Мила је код нас, у Рочишту... у нашој кући - једва је изговорила. - Молила ме је да вас доведем. - Сада? - упитала је Мирјана. - Да, сада, ако можете. - Како не би могли - казала је госпођа Протић и заплакала. - Јадно моје дете! Како изгледа? - Као и увек. Права лепотица. Само је мало ослабила, али јој и то добро

стоји. - Хај'те децо, спремите се! - Ми можемо и овако - одговорили су сложно близанци, а и Мирјана се

сложила са њима. - Ја ћу само да се мало дотерам - казала је њихова мајка покушавајући да

савлада плач. - Шта сада? - обратио се Мирко Младену када су остали сами са Мирјаном. - Да ли ће то да буде сада као у твоме Светом писму, „повратак блудног сина“, а у нашем случају „повратак блудне ћерке“? Не верујем да би наш тата, човек не из Светог писма, него из „световног писма“, икад био тако великодушан као што је био његов, у неку руку претходник, да опрости своме детету сагрешење, и још га и награди светковином. Можете ли ви да замислите нашег тату како се весели и позива пола Рочишта на прославу? Ја не могу.

119

Изашли су из собе и причекали мајку у ходнику испред њене собе. Убрзо се појавила у тамном, елегантном костиму са шеширом исте боје. Око врата је имала тешку златну огрлицу са изрезбареним, ситним шарама, коју је њен муж купио од мужа једне старе руске принцезе. Огрлица је, тако му је он објаснио, ишла из генерације у генерацију те избегличке породице преко две стотине година. Многи од њихових несрећних земљака, у истој ситуацији као и они, продавали су накит на комад, и од тога се углавном издржавали. Били су пресрећни кад им је Стеван Протић платио за огрлицу више него што су тражили. „Од тога ћемо моја жена и ја живети читаву годину“, казао је стари принц Волконски. У исто време веровали су да ће се „нешто десити“ у Русији, да ће се „народ побунити“, и да европске силе неће дозволити да у њиховом комшилуку влада „интернационални, безбожнички, тоталитаристички режим цареубица“. Мирјана је ухватила мајку испод руке. - Мама, сјајно изгледаш - прошапутала је.

Њих три су изашле заједно из куће, а за њима близанци. Јелкина мајка их је дочекала на улазним вратима. - Изволите, уђите! - казала је срдачно, али врло озбиљно, и увела их у дневну собу.

Насред просторије стајала је Мила. Мајка и ћерка су се у следећем тренутку нашле у чврстом загрљају. Пришла им је и Мирјана. - Немојте да плачете - покушавао је да их смири Младен. - Хвала Господу Богу што нам је дозволио да дочекамо и овај срећни час.

У углу собе стајала је Јелкина мајка, и она бришући сузе. - Извол'те, седите - почела је да их нуди, али они као да је нису чули. - Много си ми ослабила, ћерко - говорила је госпођа Протић, измичући се од ње у једном тренутку, и обухватајући погледом њену витку фигуру и бледо, уплакано лице. - Да ли је ту и твој... твој муж? - питао је Мирко кад је престао плач и кад су поседали на софу и столице. - Стеван је ових дана у Земуну. Тамо остају десет дана. Све вас је много поздравио. - Како си успела да се навикнеш на тај живот? - јавио се опет Мирко. - Морала сам да се навикнем - одговорила је тихо Мила - колико год сам

могла. Интересантно ми је да радим сваког дана са коњима. Старам се о њима, а такође наступам са њима и у програму... - наједном се тргла. - Како је мој Дора? Ко се сада стара о њему? - Тата га је продао - одговорио је Мирко, не гледајући је. - Подсећао га је много на тебе.

Мирјана је дубоко уздахнула.

120

- Продао је Дору Јовановићевима - казала је. - Они имају девојчицу од десет година која воли коње као што си их и ти волела. - Тата им је поклонио седло - јавио се опет Мирко. - У последње време постао је много великодушан и дарежљив. Често некоме нешто поклања. - Стани, Мирко - умешала се њихова мајка. - Он је увек био такав. Волео је да помогне другима. - Јовановићеви нису нека сиротиња - одвратио је Мирко. - Није само сиротиња та којој може да се помогне - додао је Младен. -

Уверен сам да је тата много обрадовао ту златну девојчицу. - И мени је драго што га је њима продао - осмехнула се Мила и као да је

мало живнула. - Кажите ми сада вас двојица како сте се снашли у Београду на студијама. Јелкина мајка, као и Јелка, нашле су неки изговор да се повуку и оставе их саме себи. Чим су остали сами, госпођа Протић се обратила Мили. - Ти нас испитујеш како смо ми, а ми не можемо да дочекамо да чујемо све о теби. Да ли си ишла у болницу на испитивање, као што си ми писала?

Мила им је испричала да је остала у болници неколико дана и да су пронашли да није добила туберкулозу, али су јој плућа ослабила и да то још увек постоји као нека могућност ако не пази довољно на себе. - А како да пазиш на себе? - питала је мајка. - Да се сувише не замарам, да имам добру, јаку храну, да добијем у тежини и да што више времена проведем негде напољу, на чистом ваздуху... - У Фрушкој гори! - убацио је Младен. - Да - прихватила је мајка. - И то, можда, код оне госпође о којој си ми

писала да си код ње провела четири, пет дана. Тамо, у планини, мора да је увек свеж ваздух... Ми би се постарали за издатке. Слали би ти поштом - загревала се госпођа Протић. - Онај ваш кум, таксиста, што вас је одвео у манастир, причао ми је како је то одавде само нешто мање од једног сата вожње. - Могао би и Младен да те обилази - додао је Миркопа да се упозна тамо, у манастиру, са својим колегама, калуђерима. Зар не, Младене? - Пуна нам је земља калуђера, свештених лица, манастира, цркава - почела је тихо Мила. - Тога сам постала свесна тек откако путујем са Стеваном. То је његова слаба страна. - Казала си „пуна земља свештених лица“, али то нису само наши, српски попови, ту су и католички, као и хоџе и рабини - казао је Мирко. - Хвала Богу - додао је Младен. - То је много боље за свакога од нас него да се цркве, џамије, синагоге, руше, разарају, а верници прогоне, затварају и убијају, као што то ради Стаљин Џугашвили, у Русији, а није бољи ни Хитлер у Немачкој, који прогони и убија Јевреје и уништава њихове синагоге.

121

- Наша браћа, Мила - насмејала се Мирјана - нису више оно што су били пре неколико година. Данас су њих двојица интелектуалци, сваки са својим изграђеним мишљењем и чврстим убеђењима. - Али различитим - додао је Мирко. - То је и за мене новост - казала је њихова мајка. - Нарочито то да се њих двојица не слажу... А у чему се не слажете, децо? - Ја сам за Русију - објаснио је Мирко - а он је против Русије. - Ја сам против Марксове и Стаљинове Русије - исправио га је Младен. - Те исте „Русије“ која је данас у савезу са Немачком Адолфа Хитлера. Зар нисмо читали у новинама и слушали преко радија како су Молотов и Рибентроп потписали пакт о пријатељству. Они имају много заједничког, иако, верујем, хоће једни друге да искористе... Ја сам за царску, православну мајку Русију. - Која је пропала - насмејао се Мирко. - И српско царство је некад пропало, па га се никада нисмо одрекли. - И Руси, по томе, треба да чекају цара следећих пет стотина година? - Ми смо били мали народ, притешњен са свију страна. Руси су огроман

народ. Њима неће требати да толико чекају. Мирјана је опазила неколико фотографија које су лежале на сточићу поред Миле. Устала је, пришла сточићу и дохватила их. - Зар си ово ти, Мила! - узвикнула је кад је погледала прву, на којој млада девојка у тесном, мрежастом трикоу стоји на леђима белца у пуном галопу. На другој је опет Мила, са белим, тропским шеширом на глави, како јаше на огромном слону. - Имате сада и слонове? - добацио је Мирко. - Да. Имали смо врло добру годину и власници су нам поред осталог

купили и два слона. Госпођа Протић је одмахивала главом, бришући у исто време марамицом сузе. - Дете моје, дете! Шта сам дочекала? Како само можеш све то! Није ни чудо што си толико изгубила у тежини... А то је и за живот опасно. - Јесте, мама, да је заморно, али, веруј ми, није нимало опасно. Сећаш ли се како сам увек волела коње и остале животиње и како си се увек плашила да се не повредим и да ме коњ не збаци? Животиње о којима се ја старам су питоме и добро издресиране. - Оно код нас, оно је било из задовољства... - И ово је скопчано са задовољством, иако је врло заморно. - А твој муж - питао је Мирко - још увек ради исти посао? - Да, још увек Је дресер коња, атлета је на трапезу, и... кловн у арени. - Онај жалосни што тера дечији бицикл? - Да, као и онда кад сте га вас двојица видели - окренула се мајци. - Мама, да није било оног неистинитог, несрећног чланка у „Политици“, све би се то 122

сасвим другачије завршило, веруј ми. Ја вас никад не бих онако напустила... и осрамотила. Јелкина мајка је изненада ушла у собу, а иза ње, бледа и уздрхтала, Лиза. - Госпођо - почела је несигурно - сад се баш господин вратио из Новог Сада. Питао је одмах где сте ви сви „нестали“. Казала сам да сте отишли у шетњу, али видела сам да ми не верује.

Протићеви су нагло устали са својих седишта и згледали се. Захвалили су се Јелки и њеној мајци „на свему“, а госпођа Протић се у дугом загрљају једва успела да одвоји од Миле. Већ на вратима, тргла се и застала. Одмах затим се вратила, скидајући у исто време златну огрлицу са врата. Обесила ју је брзо, дрхтавим рукама, око Милиног врата. - То ти је, дете моје, душо моја, да ти се нађе за сваки случај. Можеш да је

продаш... Пиши, пиши чешће, ћерко моја - изговорила је још, између пригушених јецаја. Дочекала их је мрачна ноћ без месеца. Мирјана је држала чврсто мајку испод руке да би јој олакшала корачање преко старог, испуцаног и неравног тротоара споредне улице. Лиза је скакутала са њене друге стране, сваки час се спотицала и стално понављала једну исту реченицу: „Господин је јако љут, јако љут“. - А када он није љут? - прекинуо ју је у једном тренутку Мирко. - Али не овако. Не овако као данас.

Кад су се приближили кући, Младен је наједном стао испред своје мајке. - Стани, мама! - готово је узвикнуо. - Ти ниси изгубила ћерку. Немој да плачеш. Ни ми нисмо изгубили нашу сестру. И ти, када си се удала за тату, оставила си своје родитеље, своју браћу и сестре, да им се никад више не вратиш. Несрећа је наша што је са Милом испало овако све натрашке. Али, у крајњој линији, девојка се уда за некога из друге улице, из другог села или града, некад чак и из друге државе. Она ће увек бити твоја ћерка, а наша сестра, ма где била и ма где живела. То не може нико и ништа да промени, то ни наш тата, без обзира шта ће још да каже и шта да уради, не може да промени, нити да нам одузме. Наша љубав према Мили и њена љубав према нама остаће међу нама за вечита времена. Зато - обратио се Мирјани и Мирку - не смемо никад да заборавимо да је тата глава наше породице, па иако не можемо да га разумемо, а не можемо ни у ком случају да га оправдамо, дужни смо да га као родитеља волимо и поштујемо.

Ћутали су. Једино му је мајка пришла и без речи га чврсто загрлила. Кад су кренули, Мирко је шапнуо Младену: - Баш си прави поп! Одржао си нам добру проповед. Ни твој владика Николај не би могао боље.

У дневној соби, окренут њима леђима, седео је у фотељи са раширеном „Политиком“ испред себе Славко Протић.

123

- Добро вече, тата - јавила се прва Мирјана. - Нисмо те данас очекивали. - Видим - одвратио је. - Чим вас није било у кући. Где сте се подигли по овој помрчини? - Свратили смо до Миљковићевих - одговорила је госпођа Протић. - Они су нас позвали да их мало обиђемо, а вече је било врло пријатно, па се наједном смрачило. - А вас двојица! - окренуо се близанцима. - Ви пошли у шетњу са својом мамом и сестром. Како је то лепо од вас!

Наједном је повисио глас. - Зар мислите да сам ја толико наиван? Шта радите иза мојих леђа. Каква

је то конспирација? Ја то нећу толерисати. Ако вас ухватим да је то у вези са оном... оном што ме је онако осрамотила и обрукала пред целим светом, чувајте се. То вам нећу никад опростити. А вас двојица мушкараца, зар немате никаквог поноса; ако се не опаметите, извадићу вас из школе и задржати на салашу да чистите штале са осталим момцима, да орете, копате, окопавате кукуруз... Сад памет у главу! То је до вас. Њих двојица су ћутке изашли из просторије и упутили се у своју собу. - Шта кажеш на ово? - питао је Мирко кад су остали сами. - Отац хоће да од нас направи своје слуге, само ако га безрезервно не слушамо. Ја мислим да је код нас, Протићевих, све могуће. Поред сестре која је запослена у циркусу, и нас двојица ћемо да служимо на салашу. Нема сумње да се он не шали. Он има неку своју логику. Кад је могао да своју љубимицу, „свога сина“, онако грубо и немилосрдно одбаци, шта тек може да још учини нама, „непослушним синовима“? - Ја не верујем да ће до тога доћи, а ако нам, ипак, одрекне сваку помоћ на универзитету, ја ћу наћи неки посао да се издржавам и да у исто време студирам. Имам једног колегу и доброг пријатеља који је из сиротињске породице. Он сваког јутра разноси млеко по београдским кућама, чак тестери и цепа дрва неким комшијама. И поред свега тога је одликаш.

124

А живот тече - Сирота твоја мама! - Јелкина мајка се обратила Мили кад су њих три остале саме. - Свакако да се слажем са вама, али, нажалост, не могу никако да јој

помогнем, сем да јој и даље пишем писма. Не знам ни да ли је то била добра идеја да дођем овде и да се нађем са њима. Видели сте како се страшно узбудила. Међутим, ја сам јој писала шта ми је лекар казао, па сам мислила да им и лично, а толико сам желела и о том сањала, да их поново видим, да им лично донесем добру вест. Нисам, ипак, ни помишљала да ће је ово толико узнемирити, а нарочито сада када се тата изненада вратио са пута. Чула сам да је, кад је видео онај несрећни чланак у „Политици“, почео да баца и ломи ствари по кући. Чак је и огледало у мојој соби разбио. А зашто му је и моје огледало сметало? Ваљда зато што сам се ја у њему осамнаест година огледала. Знајући њега, може још да их истера из куће... јао, мајко моја - наједном је гласно заплакала. - Ако се тако нешто деси - почела је да је теши госпођа Миљковић - не брини. Они су сви добродошли код нас. Имамо, хвала Богу, доста места. Али, ја никако не верујем да ће до тога доћи.

Пошто се Мила мало смирила, Јелка ју је позвала у своју собу. - Хајде, Мила, причај ми, молим те нешто о себи, о твоме свакодневном животу - казала је кад су се сместиле. - Верујем да ти је живот пун узбуђења. - Ту си у праву, али не само узбуђења него и свакодневног страха. - Због оних животиња? - О не, не за мене него за Стевана. Он се на свакој представи излаже смртној опасности кад изводи тачке на трапезу, иако имају разапету мрежу. Анина мајка је промашила мрежу. - Знам да се и тако нешто може десити, али се добро сећам кад смо га ти и ја гледале како је био невероватно снажан и спретан. - Јесте, али он је и неустрашив, а то ме код њега и највише брине. Увек испробава нешто ново, као да изазива смрт. - Мора да си ипак срећна. - Шта је срећа, Јелка? - питала је тихо.

Јелка се замислила. - Срећа, ваљда, има различито значење различитим људима, под различитим околностима. Кажем да си срећна што си се удала за човека кога заиста волиш, а оно „ипак“, то не бих морала да објашњавам, то су све те различите околности, које су у твоме случају отежавајуће природе. - Погодила си да сам „ипак“, то јест, и поред свега, срећна. Али, у исто време, не само да нисам потпуно срећна него сам чак у много чему и несрећна. Најтеже ми је што ме је мој тата тако немилосрдно и хладно одбацио и забранио мојој породици да се виђа са мном и да одржава било какве везе. То ми је Мирјана и написала у једном од првих писама. Шта ће бити са њима ако дозна

125

да су се данас видели са мном? Да ли ће и њих да се одрекне? - застала је и обрисала сузе. - Не верујем да је то онај исти човек који је, кад сам се као мала девојчица разболела, седео све време поред моје постеље и причао ми бајке, а онда ме учио да јашем. Држао ме „као мало воде на длану“. Још увек ми је тешко да поверујем да је мој тата своју очигледну љубав према мени, а сви су говорили да ме је „обожавао“, буквално „преко ноћи“, ту своју љубав претворио у жестоку мржњу. Чак и оне кобне ноћи кад сам вас све напустила, у мени је тињала нада да ће ме, ипак, на крају крајева разумети као слабо људско биће и да ће ми... опростити. - Потпуно те разумем, Мила, или боље речено, мислим да те разумем. Али, веруј ми, ја сам убеђена да се он одавно покајао што се онако понео према теби и да те он и даље воли исто тако као кад си била мала. Међутим, он је претерано осетљив, као што су то најчешће људи који су постигли нешто изузетно у животу. Његова сујета је повређена, и он не може да изађе из круга који је сам око себе описао. - Када би то било заиста тако, било би ми много лакше и ја бих много боље подносила овај тешки циркуски живот за који се никако нисам спремала, нити сам могла и да наслутим какав је у суштини. Писала сам ти о томе у детаље. Кување, прање веша, паковање-распакивање, путовање, свакодневно тренирање са коњима, а сад и са слоном, представе... Ма колико волела Стевана, ма колико он био нежан и пажљив према мени, ма колико се нас двоје слагали и волели, моја првобитна, безгранична срећа почела је полако, али неумитно да се претвара у несрећу... Шта да радим, Јелка? Право да ти кажем, кад ми је лекар у Шиду, после запаљења плућа, казао да сам можда добила туберкулозу, одједном сам се понадала да ћу убрзо да умрем и да оставим овај свет у који сам ушла као нека мала принцеза, а који сам наставила да живим као одбачена и понижена жена једног кловна из другоразредног циркуса. Срамота ме је и пред тобом и пред самом собом што овако говорим, али морам. Не могу другачије... Чак ми понекад пада на ум, иако тако шта не верујем да бих могла да урадим, да се једног дана, кад нема никог у арени, прикрадем и успнем оним покретним лествицама до трапеза, да га дохватим и да се заљуљам, као што сам безброј пута гледала Стевана да ради, и онда да отворим шаке и полетим надоле са оне огромне висине... - Немој, Мила, молим те, ни да помишљаш на тако нешто - прекинула ју је

Јелка. - То би убило твоју мајку, а и твоју браћу и сестре, мораш и о њима да мислиш... Не би се на тај начин, ако ти је и то пало на ум, осветила оцу! - Казала сам ти да ја не верујем да бих тако нешто могла да урадим. - Није добро што о томе уопште мислиш. Имаш пред собом још цео живот. А што се тиче Стевана, као човека, на њему би ти позавидела свака жена, веруј ми. - Знам, и моја осећања према њему ме и одржавају у животу. Међутим,

уколико се радујем што ћу се ускоро видети поново са Стеваном, утолико ме плаши и моменат када ћу се опет, уз звуке бубњева и свирала, попети на леђа оног огромног слона, а после напорне и исцрпљујуће представе, уместо да одахнем и да се одмарам, морам да се спремам за све оно што ме још очекује и што се од мене тражи. Са њим проводим још најмање времена. Или тренирамо за представе, или је свако од нас запослен нечим „неодложним“; ја прањем

126

веша, кувањем... а он „мушким пословима“: припремањем шатора, арене, чак и тестерисањем и цепањем дрва за кухињу. Невероватно! Знала сам да ће ми бити тешко, али нисам ни помишљала да ће ми бити оволико тешко. - О Мила, Мила! - уздахнула је Јелка. - Ја сам мислила све до твојих последњих неколико писама да си ти срећна и пресрећна са твојим Стеваном. Чак сам ти, морам да признам, мало и завидела. - Хвала ти, али си у нечему потпуно у праву: ја сам заиста срећна и

пресрећна са мојим Стеваном. Међутим, љубав сама није довољна за срећан брак. Морају да постоје и други услови... Како би изгледало кад би, на пример, један Еским отишао на годишњи одмор на сунчана Хавајска острва, заљубио се и венчао са једном младом Хавајком и повео је са собом у своју ледену домовину да живи са њим у иглу? Шта мислиш, колико би та „узајамна љубав“ трајала? Стеван и ја немамо никаквих озбиљних проблема, а живимо као и сви остали људи у циркусу, у односу на „спољашњи свет“ као најближа родбина. Чак се многи међу собом и рођакају. Аниног оца зову чика Коста, главног менаџера „ујаче“, а мога Стевана „Стефан Високи“... Њега тако називају зато што, где год идемо, обавезно посећује цркве и манастире и дружи се са поповима и калуђерима. Верујем да би се врло брзо спријатељио и са Младеном. Он гледа на свет врло слично као и наш Младен. Ни он не воли Стаљина, као што не воли Хитлера. Стеван ми је причао, између осталог, како је Стаљин 1936. године наредио да се похапси сто четрдесет хиљада свештеника и калуђера, од којих је половина страдала. Он верује да ће Србима и од једног и од другог „само зло доћи“. Верује да Хитлер, пошто је покорио Чехословачку и напао Пољску, неће ни Југославију оставити на миру. Каже да су обојица безбожници. Он је одслужио војску и очекује да и њега позову на ратне вежбе. Сада морам и о томе да бринем. Нарочито је сада опасно време, јер је Немачка почела да врши све могуће притиске на нашу владу да са њима потпише неки уговор, као што су то већ урадили наши суседи, Мађарска, Румунија и Бугарска. - Мој тата је велики оптимиста - насмешила се Јелка. - Он је уверен да је Енглеска, наш савезник из Светског рата, довољно јака и да ће успети да на крају победи Хитлера. - У Африци се нису баш најбоље провели. - Он је убеђен да су то само привремени губици. - Стеван мисли да би, да није канала Ламанша, Енглези прошли слично као и Французи, који су се у последњем рату борили јуначки и гинули за своју земљу. Он тврди да су Французи овога пута били морално раслабљени добро смишљеном марксистичком, комунистичком пропагандом, која их је „припремила“ да постану добрим делом пацифисти, незаинтересовани за „буржујске представе“, као што су патриотизам, понос на славну прошлост и богато културно наслеђе, као и приврженост Цркви. Као један од примера наводи и Ерика Марија Ремарка, нарочито његову књигу „На Западу ништа ново“. Французи су били спремни да одложе оружје, уверени да немају зашто да се боре кад отпочне Црвена револуција са свесним кадровима, снажним и добро истренираним да је у погодном историјском тренутку, као надмоћни и добро организовани, искористе и завладају широким, разводњеним масама. Само, ти елитни кадрови нису добили могућност да искористе такво стање, јер их је предупредио Хитлер са својом солдатеском, својим „блиц-кригом“. Као што

127

знамо он је готово без икаквог отпора умарширао у земљу која „није имала зашто да се бори“. Комунисти су се овога пута грдно преварили. - То је врло интересантно, иако необично размишљање, али, чини ми се, и доста логично. - Стеван не тврди да је Ремарк био члан комунистичке партије, као и многи други писци који су доприносили моралном и духовном расулу и самим тим припремили плодан терен за Црвену револуцију. Мислим да је такве и њима сличне људе у царској Русији Лењин назвао „корисне будале“. Њих је, кад је дошао на власт, међу првима ликвидирао. За њега су они, као либерали, „слободни мислиоци“, били најопаснији... Извини, Јелка, што сам се толико распричала, али ми је мало лакше да мислим и говорим о другим стварима, а не само о себи и својој судбини. И ту сам срећна са Стеваном. Он је свестрано образован, иако ни гимназију није могао да доврши, јер су му родитељи страдали кад је био мали. - Немаш шта да се извињаваш, Мила. Све ово што си рекла врло је интересантно. Испричаћу то и своме тати.

Сутрадан, још пре сванућа, Јелка је отпратила Милу на железничку станицу. - Живот је често неправедан - казала је на растанку - а ко зна шта ће се још десити ако и код нас дође до рата. - Било како било - осмехнула се Мила. - Живот тече даље.

128

Рат Дође и 25. март 1941. године и потписивање принца Павла и Цветковићеве Владе пакта са Хитлеровом Немачком. На све стране српских земаља демонстрације предвођене највише младим националистима. Тако је и у Рочишту. У почетку највише је студената и гимназијалаца, којима се придружују трговци, калфе, шегрти, сеоски момци из оближњих села. Међу њима је и неколико свештених лица у мантијама. - Боље рат него пакт! Боље гроб него роб! - разлежу се на све стране

гласни узвици. Испред поворке два висока младића. Један носи југословенску заставу, а други уздиже високо испред себе икону светог Ђорђа на коњу, како убија аждају. Сутрадан, на Београдском универзитету многи студенти се опраштају једни од других. Већина се враћа својим кућама. Хтели би да следеће дане, за које нико не зна шта ће да донесу, проведу са својим породицама. Младићи и девојке су потиштени. Не говоре много. Свако се удубљује у своје мисли. Само се понекад неко огласи: „Шта смо дочекали!“ или: „Ово неће мирно да прође!“ Следећег дана, 26. марта, поподне, Мирко и Младен су отишли у Рочиште. Још са железничке станице чули су вику која је долазила од центра града. Бујица демонстраната који су певали националне песме у главној улици понела је и њих са собом и они су једва успели да се одвоје и да уђу у кућу. Мајка и Мирјана су их дочекале у дворишту. - Добро дошли, децо! - поздравила их је мајка, чврсто их грлећи. - Добро је што сте дошли сад кад се спрема неко зло. Ако дође до чега, у Београду ће бити најгоре. И тата је код куће.

Отац је седео у дневној соби и читао „Политику“. „Поздравио се са нама, његовим синовима, срдачније него икад до сада“, помислио је Младен. Понудио их је да седну. - Шта вас двојица мислите о овом потписивању пакта? - питао је.

Касније је Мирко казао Младену: „То је било први пут да нас је питао за мишљење“. - У Београду сви верују да ће војска раскинути пакт. - Тако и ја мислим - одазвао се Младен.

Мирко је ћутао. После, кад су остали сами, објаснио је своје ћутање Младену: - Нисам могао да му кажем истину. - А шта је истина? - Истина је да све ово иде у прилог светске, пролетерске револуције.

129

На Младенов упитни поглед, објаснио је. - Нико данас не зна шта ће се заиста десити. Али, једно је сигурно: завладаће на крају крајева хаос, а хаос је најплодније тле за револуцију. Слично као што је било и у Русији. Лењин је онда казао, као што ти је, вероватно, познато: „Што горе, то боље!“ - А шта ти, тата, мислиш? - упитала је Мирјана оца. - Знам само поуздано да ово није добро, и ко зна шта се све из овог може изродити. Ми, Срби, нисмо прагматисти, а окружени смо овде, на Балкану, све самим прагматичним народима.

После вечере Младен је позвао Мирка да се придруже демонстрантима. - Нећу - одбио је Мирко. - У Београду су нам казали да се не мешамо, него да чекамо развој догађаја.

Младен је знао ко су „они“ који су му рекли да се „не меша“ - тајна комунистичка ћелија којој је Мирко припадао већ две године. Слегао је раменима н изашао на улицу. Кренуо је са масом која је скандирала: „Боље рат него пакт!“ Наједном је и њега захватило узбуђење и он им се придружио: „Боље гроб него роб!“ Јавила му се нека врста поноса што је и он део тога мноштва, припадника народа који неће да се помири са срамним потписивањем пакта са омраженим Адолфом Хитлером, који је покорио готово целу Европу и сад се окомио на њих, Србе, прослављене јунаке у вековним борбама против Турака, победнике у балканским ратовима и славом овенчане борце из Светског рата. „Е баш неће и нас тако лако да покори“, размишљао је пркосно. Види у маси и неке своје колеге с којима је ишао у исти разред гимназије. Срдачно се поздрављају. Чује око себе одломке из разговора. - Ако срушимо пакт, Хитлер ће засигурно да нас нападне. - Неће се добро провести. - Неће ни смети. Зна он ко смо ми, Срби, из Светског рата. - Боље гроб него роб! - почињу опет сложни узвици.

Насред главног раскршћа демонстранти су застали. Настало је комешање. Неко је донео столицу из оближње кафане. На њу се попео висок, мршав младић, бујне косе. Младену се учинио познат. Тек кад је подигао руке, вика се утишала и он проговорио чврстим, сигурним гласом, сетио се. То је био онај Милин колега, Никола Станојевић, који је помогао својим сведочењем Милином Стевану да га полицајци пусте на слободу пошто је био неправедно осумњичен за убиство у циркуској арени. Чуо је тада и да је био заљубљен у Милу и да јој је писао песме. - Драга браћо и сестре, Срби и Српкиње, састали смо се у нашем Рочишту - говорио је у потпуној тишини - да покажемо наше, не само негодовање, него и

130

револт због срамног пакта којег је југословенска Влада потписала са непријатељима српског народа (чују се узвици „Тако је!“, „Доле Влада!“). Зар су они тамо у Београду заборавили нашу трагичну, али славну прошлост! Продали су нас за шаку сребрњака (гласно одобравање са свих страна). Надајмо се да наша јуначка војска неће дозволити да постанемо обичне Хитлерове слугерање... Живео наш млади престолонаследник, принц Петар Други! - Живео! - разлегло се громко градом.

Следећи говорник био је средовечни фрушкогорски калуђер, проседе браде и бркова и подуже косе. - Чули смо нашег младог песника, наставника српског језика и

књижевности из Београда, како се позива на нашу славну историју. Хвала ти, брате Србине, на лепим речима. Ево, доказујемо целом свету да нисмо заборавили нашу прошлост. Нећемо бити ничије слуге, нити ћемо заборавити наше велике савезнике, који су нас свесрдно помогли у Великом рату у борби против истог непријатеља. Сад је дошао ред на нас да им се одужимо. Прекинуло га је скандирање „Боље рат него пакт!“ и он је убрзо завршио са поздравом „младом принцу, Његовом краљевском височанству Петру Другом Карађорђевићу“. Одговор на његове речи било је урнебесно клицање. Дежурни полицајци, поздрављали су демонстранте осмесима, прећутним одобравањем. Кад би их неко позвао да им се придруже, они би само слегнули раменима. Неко је узвикнуо: „Живела наша војска!“ Одмах затим одазвао се други глас: „Живела наша полиција!“ У поворци се све чешће виде и старији људи, па и доста њих потпуно седих, вероватно осамдесетогодишњака. Очигледно сви исто мисле и осећају. Јадни су и посрамљени. Међутим, и поред свега, држе се пркосно. Главе им нису погружено сагнуте, него високо подигнуте. Нису изгубили наду. - Погрешио си што ниси ишао са мном - казао је Младен Мирку те вечери

кад се вратио близу поноћи. - Имао сам утисак да се буди или да се већ пробудио стари српски дух. - Какав српски дух - насмејао се Мирко. - Не знају они шта раде. Ако се

раскине пакт и изазове Хитлер, како „српски дух“ да се бори против немачких тенкова и „штука“? Ово није 1914. година кад се ишло на бајонете. - Нећеш, ваљда, да ми кажеш да сте ти и твоји другови за пакт? Ако јесте, да ли је то због тога што су ваш Молотов и Хитлеров Рибентроп потписали пакт, па су вам самим тим Немци постали савезници. - Ти не разумеш шта се дешава. Стаљин је врло мудар политичар, паметнији од свих њих. Он ће да остане по страни, да гледа како се фашисти и капиталисти између себе туку, и кад се они изморе, ослабе и исцрпе, онда ће доћи његов час. - Час погодан за светску, пролетерску револуцију? - Погодио си. - Како сте то ти и твоји другови успели да поједноставите компликовану

светску ситуацију! Све вам је потпуно јасно као два и два.

131

- Зато што смо паметни - насмејао се Мирко. - Паметнији смо од вас, назадњака, који још увек лутате маглама мрачног средњовековља. Ми се не заваравамо. Гледамо ствари реалистички и прилагођавамо се свакој ситуацији која искрсне да би је затим искористили у наше сврхе. - Чини ми се да је Лењин био најбољи ученик Макијавелија. - Он га је и превазишао. А ко је ваш учитељ? Свети Сава, кнез Лазар, владика Николај? - Погодио си. Кажеш како ми лутамо по „маглама средњовековља“, док ви, сами, занесењаци, лутате црвеним маглама Велике Утопије. Хоћете да промените не само светски поредак него и људску природу - из темеља! „Сви су људи једнаки!“ Како ћете то да изведете? Паметни и глупави; вредни и лењи; добри и зли: сви под једну капу. Како теби, очито интелигентном човеку који има оштру моћ запажања, једном „реалисти“, тако нешто може да буде логично и прихватљиво као стварност? Ти и твоји истомишљеници заиста живите у огромној заблуди, а кад већ помињеш мрачно средњовековље, можеш ли да ми наведеш кад је у њему и од кога побијено више милиона, па ако хоћеш, и неколико стотина хиљада, људи, жена и деце, као што је за последњих двадесет пет година урађено у „социјалистичком рају“ Совјетског савеза, кога ти називаш „Русија“. Шта ти смета Свети Сава? Коме је он и чиме нанео неко зло? Хајде да те чујем... Немаш на то одговор. Зар не? Како би било да ти сада питаш мене исто питање: Какво зло су твоји „светитељи“, Лењин и Стаљин, у које ти, из твоје црвене магле, безрезервно верујеш, учинили откако су се појавили, па све до данашњег дана? - Никакво. Стаљин је сада када је земља одузета од велепоседника, трулих

богаташа, кулака и мужика, стављена под управу заједнице, пољопривреда је наједном процветала. Индустрија је прешла у радничке руке и ускоро ће стићи и престићи западноевропску. - Ти заиста у то верујеш! - А ти заиста не верујеш? Верујеш овим руским емигрантима,

професионалним антикомунистима, који тврде да тамо људи, жене и деца умиру од глади - Мирко се гласно насмејао. - Ала ћеш једног дана да се изненадиш! - А шта ће бити, драги мој брате, ако се једног дана ти изненадиш? Биће касно и за тебе и за наш народ.

Сутрадан, 27. марта, као гром из ведрог неба, прочула се Југославијом вест: „Војска, на челу са генералом Симовићем, извршила пуч, оборила Владу, раскинули пакт са Немачком и довела на престо малолетног краља Петра Другог.“ Весеље је почело са неколико пуцњева из пушака и звоњавом звона са све три православне цркве. Ускоро, улице Рочишта препуне раздраганог народа, старог и младог. Чују се исти узвици као и последња два дана, само овога пута много веселији и гласнији. Младен је и овога дана покушао да наговори брата да пође с њим, а кад га је опет одбио, насмејао се.

132

- Шта је било? Они „одгоре“ вам наредили да останете код својих кућа да се не би замерили вашим новим савезницима?

Мирко је само одмахнуо руком. Главна улица загушена још више него јуче. Галама. Неколико младића певају „Спремте се спремте, четници, силна ће борба да буде...“ Види и две-три југословенске заставе како се лепршају на поветарцу. Одзвањају повици „Живео краљ!“ Неколико сеоских младића застали испред радње „Јохан Милер златар“ и почели да певају сложно, из свег гласа: „Ој девојко јаранице, дош'о Хитлер до границе. На граници стража стоји и сумњива лица броји.“ После неког времена прилази му његов школски колега Влада Ковачевић. - Здраво, Младене! - поздравља га весело. - Шта кажеш на ово! - Исто што и ти. - Ми се организујемо заједно са Соколима, а ступили смо у везу и са организацијом четника Косте Пећанца. Њих има само десет, дванаест, али су врло симпатични младићи и велики родољуби. Направили смо списак, има нас стотињак. Највише нас је из организације Белих орлова. Јуче смо били у Војној команди са тим списком, да се јавимо добровољно у југословенску војску да се боримо против Хитлера. И ти си у школи био члан Сокола. Хоћеш ли да унесем и твоје име?

Младен је застао. - Ти знаш да ја студирам теологију? - Какве то има везе? Ти знаш да су наши свештеници и пре предњачили у

борбама за слободу против свих непријатеља српског народа. Зашто би ти био изузетак? - Добро, кад је тако - насмејао се Младен - убедио си ме. Можеш и мене да укључиш.

Сетио се како га је Влада, пошто су завршили велику матуру, „врбовао“ да приступи Белим орловима. „Ми смо за духовну обнову“, говорио је, „основану на хришћанским принципима. Као такви, ми смо у исто време антикомунисти и антифашисти, јер су обе ове идеологије потпуно стране нашем хришћанском, православном словенском народу, али и суштински непријатељи свега светог и лепог што наш народ носи дубоко усађено у својој души још од Светог Саве.“ Понудио је и да му покаже у листу „Отаџбина“, који излази у Београду, чланак од фебруара 1935. године, „Ни фашизам ни хитлеризам“, али је Младен све то одбио.

133

„Ја нећу да се бавим политиком“, одговорио је. „Брига и борба за свој народ није политика“, одговорио је Влада. „Видиш шта нам спрема интернационални комунизам као народу. Хоће да нас униште и духовно и морално, да измене душу, или још горе, да нам одузму душу и да од нас направе неке друге људе по својој формули: 'Нема Бога, све је дозвољено'. То није шала. То се већ десило у Русији. Не смемо да дозволимо да се и нама то исто догоди, већ морамо да се боримо свим силама да их онемогућимо.“ Иако се углавном слагао са Владиним речима, ипак га је одбио. „Наша света Црва забрањује свим свештеним лицима, као и нама, студентима богословије и теологије, да се мешамо у политику.“ Сматрао је да је свако изобличавање антихришћанске, ненародне марксистичко-материјалистичке теорије позитивно, али, што се њега лично тиче, само појединачно, као што је он, на пример, покушавао да „отвори очи“ своме заблуделом брату. Плашила га је и сама помисао на реч „организација“; обавезни групни састанци, вероватно строга дисциплина и послушност - „онима одгоре“, без обзира да ли ти се нешто свиђа или не и да ли се слажеш или не слажеш са тим. Осећао се довољно јак да може свакоме слободно да погледа у очи и да каже гласно и јасно оно што мисли, осећа и у шта чврсто верује. Христове речи „Ја сам Пут, Истина и Живот“ доживљавао је као светлост која му је обасјавала целокупно биће, уверен да изван Христа нема пута, нема истине ни живота. Ово пристајање на позив да се добровољно јави у војску схватио је као свету дужност да понуди и свој живот за одбрану свога народа, који је носио дубоко усађено културно наслеђе од Светога Саве и светог кнеза Лазара: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и до века.“ Влада му је казао да дође сутра изјутра у осам сати у двориште војне касарне. Командант места их је данас срдачно примио и дао им једног активног официра, капетана друге класе Атанасијевића, да их обучи за герилски начин ратовања. Добиће само пушке, маузерке са фишеклијама и шајкаче, јер нема довољно униформи. За време вечере, док су сви Протићеви били окупљени око стола у трпезарији, Младен проговори, помало несигурно. - Хтео бих да вам кажем нешто важно - причекао је мало пре него што је наставио сигурнијим гласом: - Данас сам се јавио добровољно у југословенску војску. Мајка је избрисала марамицом сузе, Мирјана се тргла, померила се на столици и погледала га својим крупним, широко отвореним очима. Мирко је гледао испред себе и нешто се за себе смешкао. Отац је дохватио чашу вина и отпио гутљај, два. - То је лепо од тебе - најзад је почео полако, изговарајући реч по реч. Само, да си мене питао, а то је требало да учиниш, ја бих те саветовао да причекаш неко време. Хитлер, који је сада на врху своје моћи, неће нам ово заборавити. Знамо како је лако покорио веће и много јаче европске државе. „Пролетео“ је кроз њих својим моторизованим јединицама. Шта ће бити са нама кад нас нападне, а напашће нас? Није ово више уједињена, јуначка српска

134

земља, Краљевина Србија, као што је била 1914. године. Како ће се држати Хрвати, Словенци, Арбанаси, муслимани? Да ли ће се борити заједно са нама или ће нас оставити, па се чак неки од њих и окренути против нас? Зато ти кажем да је требало да причекаш. Окренуо се Мирку: - А шта ти на то кажеш? - Ја се слажем с тобом, тата - одговорио је Мирко без премишљања. - Ја ћу да чекам.

135

Дочек Немаца Сутрадан изјутра, Младен се нашао у пространом, поплочаном дворишту окруженом вишеспратним касарнским зградама. По њему су, у малим одредима, ступали или стајали у двојним редовима нови, униформисани регрути. Са свију страна допиру узвици: „Лево, десно, један, два, на месту вољно, мирно, напред марш, чета стој...“ Испред једне зграде види групу младића у цивилним оделима. Међу њима препознаје неколико гимназијалаца из свог разреда, као и Николу Станојевића, песника. - Здраво, Младене! - јавља му се весело Влада, видећи га да им прилази. Има нас овде већ око стотину. Највише нас је Белих орлова, затим Сокола, а неки смо и једно и друго, и десетак из Пећанчеве организације.

Упутио га је затим да уђе у зграду и да се јави нареднику који седи за столом у канцеларији, одмах до улазних врата. - Име, презиме, година рођења - ређао је питања једно за другим снажно грађени наредник, човек тридесетих година, врло озбиљног, широког лица и проређене, светлосмеђе косе.

Кад је чуо да је Младен студент теологије последње године, прву пут се мало осмехнуо. - Такви као ти нам највише и требају - казао је. - Српски народ су и под Турцима водили попови у разним устанцима и биткама.

Младен се помешао са „добровољцима“. Свуда насмејана лица. - Синоћ сам слушао радио-Лондон - прича један омалени гимназијалац. -

Нисам могао да верујем својим ушима како нас Енглези хвале. Кажу како смо достојни наше славне историје и како ћемо ми, више него ико други, допринети поразу Хитлера. - Ко, ми, Југословени? - пита неко из групе. - О, не, баш о нама, Србима, говоре. Хрвате и Словенце и не спомињу.

Спомињу и кнеза Лазара, битку на Косову, Карађорђев устанак и Светски рат. - То није добро - буни се исти младић. - Ми ћемо се овога пута борити

заједно са нашом браћом Хрватима и Словенцима. - Ако они одлуче да се боре уз нас - додао је Никола Станојевић. - Зашто се не би одлучили? - Међу њима је јака антисрпска организација франковаца. Они хоће да се издвоје и прогласе своју самосталну Хрватску државу.

На улазним вратима зграде појавио се наредник који им је узимао личне податке. Поред њега је стајао официр средњег раста, кошчатог лица са изразито избоченим јагодицама. - Ко је од вас, поред оних који су били чланови Сокола, имао вежбања са постројавањем, марширањем и осталим основним радњама.

Никола је дигао руку. 136

- Господине наредниче - ословио га је - сви смо ми имали, и не само Соколи, основна вежбања на часовима гимнастике. - Добро да знамо, па не морамо на томе да губимо време, него ћемо одмах прећи на обуку за герилски начин ратовања.

Окренуо се официру и он му је потврдио главом. Одмах се затим поново обратио добровољцима: - Ово је господин капетан Радован Атанасијевић. Он ће вам бити старешина, командир чете. Њега морате да слушате без поговора. Кад вас позове, морате да станете пред њим мирно, и на сваку његову наредбу да се одазовете гласно и оштро: „Разумем, господине капетане!“

Поразговарао је кратко са капетаном, па им се опет обратио: - Сврстајте се у двојне редове по величини и господин капетан ће вам казати неколико речи.

Када су се добровољци сврстали, командовао им је „Мирно!“ и одмах затим „На месту вољно!“ Капетан је прешао неколико пута својим оштрим погледом преко њих, као да је хтео да запази појединачно свако лице и да га запамти за сва времена. - Помоз' бог, јунаци! - поздравио их је снажним баритоном. - Бог ти помогао! - одвратили су громко, али не баш уједначено, добровољци. - Добро дошли! - наставио је. - Поздрављам вас у име ваших јуначких предака, који су се вековима борили и гинули да би српски народ, као народ, могао да живи. Немојте да жалите што нисте примљени у редовну југословенску војску. То није било могуће зато што немамо довољан број униформи. Добићете само пушке, фишеклије са муницијом и војничке торбице за суву храну. Међутим, ваше дужности биће теже и опасније од регуларне војске. Претпостављамо да ће Немци са својом силом, коју до сада није могла да задржи ниједна војска Европе, успети да окупира и неке делове наше отаџбине. Ми ћемо их пропустити да прођу, а онда ћемо их нападати иза леђа, како поједине мање јединице, тако и њихове коморе са муницијом и храном. То ће бити слично оном што су ваши очеви радили овде у Срему за време Светског рата у „зеленом кадру“, само интензивније. Имам и једну добру вест за вас. Наш командант места ми је казао јутрос да ви нисте сами. Обавештен је радио-везом да се младићи као и ви, ваших патриотских убеђења, из Руме, Сремских Карловаца, Шапца, Бањалуке, Новог Сада и других места, организују и у значајним групама јављају добровољно нашим штабовима да се и они боре за отаџбину. Они ће такође бити обучавани, или их већ обучавају за четнички начин ратовања.

У Београду се већ увелико обучавају студенти, националисти, који се скупљају у Студентском дому. Они су предвођени од Збораша, којих има највише. Ми ћемо се постарати да се сви заједно повежемо. Пошто је капетан завршио своје обраћање добровољцима и вратио се у зграду, наредник им је показао војничку пушку, маузерку и објаснио како се са њом рукује: како се „отвара“, „затвара“, пуни и празни. Затим је одвио ролну

137

папира на којем се види јако увеличан нишан на пушци, правилно и неправилно подешен. - Боље је да за време борбе раните непријатељског војника него да га убијете. Ако га убијете, избацићете само једног из строја, а ако га лакше раните, њих двојица ће му помоћи да се извуче, тако да ће их сада бити тројица. Ако га теже раните, мораће њих четворица да га изнесу на носилима, што значи да је њих петоро избачено из строја.

Наредник их је онда поделио на десетине. За десетаре је одредио Николу Станојевића, Владу Ковачевића и још неке гимназијалце које он није познавао. Младена је укључио у Николину десетину. Наредник их је затим пребројао. Било их је шездесет петорица. - Нема нас много - казао је - али и најмања група може да направи чуда,

ако је само сложна и дисциплинована. Ваш командир, господин капетан је искусан борац. Он се 1914. године, као младић од шеснаест година, јавио добровољно у српску војску. Одликован је неколико пута највишим одликовањима за показану личну храброст. Због тог га је највише и изабрао командант места да вам он командује. Највећи део дана провели су слушајући наредника како да се крећу у извиђању тројкама и четворкама од жбуна до жбуна, од дрвета до дрвета, од плота до плота, избегавајући отворене просторе. Развио је још неколико ролни са цртежима који су показивали како се најбоље постављају заседе. Касно поподне из зграде је изишао капетан. - Мирно! - командовао је наредник и одмах затим: - На месту вољно! - Јунаци моји - обратио им се капетан - нисте још ни ручали. Мора да сте добро огладнели. Али, и глад је део војничког живота. И на то ћете морати да навикнете. Наредник ће вам сада разделити пушке и још неке ствари које ћете од сада носити стално са собом, чак и кад идете својим кућама. Сутра вас очекујем да се појавите овде, на истом месту, у осам сати изјутра. Добићете и војничке торбице у којима треба да понесете по комад хлеба, сира или шунке, да не би морали да прекидате обуку - насмејао се - и да не прегладните као данас... Има ли ко од вас какво питање? - Господине капетане - јавио се Влада Ковачевић - казали сте јутрос да сте

обавештени да се у Београду скупљају националисти, студенти, око Студентског дома и да их стручњаци обучавају за четнички начин ратовања. То траје већ неколико недеља. И ја сам као студент био међу њима. Међутим, господине капетане, не знам да ли вам је познато да постоји још једна група студената која се сама за свој рачун исто тако обучава. - Не знам за њих. А ко су они? - То су комунисти, који су до сада одржавали састанке у својим тајним ћелијама. Ту се они спремају за своју пролетерску револуцију. - Па и они су нам добродошли - казао је капетан - да се заједно са нама боре против Немаца за нашу отаџбину. - Није то тако једноставно, господине капетане - умешао се Никола Станојевић. - Није њима, као што је нама који смо се овде искупили, стало до

138

краља и отаџбине. Они имају своје циљеве, као што је то добро казао Влада Ковачевић: они се спремају, али се спремају за своју комунистичку револуцију. Они су против краља и отаџбине, па и против самог Бога. Њихови истомишљеници су то већ извели у Русији. Убили су цара и побили целу царску породицу, затим су побили мноштво свештеника и разрушили на хиљаде цркава и манастира. Ови, наши, кад их нико не види, певају „Не верујем у небеса, но у Маркса и Енгелса“. Наоружани су као и ми. - Нама у војсци, како вам је вероватно познато, било је забрањено да се бавимо политиком, а ми нисмо могли ни да гласамо у изборима. Ако су они, као што кажете, против Бога и краља, онда им нема места ни међу нама - одговорио је капетан.

У чети је настао одобравајући жагор. - Драго ми је да и ви сви - капетан је повисио глас - исто тако мислите.

Неколико њих је одушевљено затапшало. - У војсци нема тапшања - насмејао се - ни сада ни убудуће.

Кад су почели да се разилазе из касарне са шајкачама на главама и маузеркама о рамену, Влада Ковачевић је пришао Младену. - Видиш како је било лако објаснити овом активном официру шта је комунизам и за шта се ми боримо. Кад кажем ми, мислим првенствено на нас, Збораше. Нама је лако, много лакше него њима, јер ми говоримо истину. Комунисти у својим ћелијама обрађују своје кадрове месецима, понекад и годинама, да би могли да их обраде у материјалистичком, марксистичком духу, кога често ни они сами, „изграђени комунисти“ не разумеју. Ми, антикомунисти, често смо их збуњивали питањима на која они нису могли да одговоре на литерарним састанцима, јер смо и ми читали и проучавали Карла Маркса и Енгелса. - То о комунистичкој заслепљености ми је, нажалост, добро познато. Посматрао сам већ неколико година мог рођеног брата Мирка како полако, али сигурно, пролази кроз њихову школу. Они не презају ни пред чим. „Слободна љубав“ им је један од главних адута. Зато се труде да „старији другови“ привуку што више лепих и згодних девојчица, а кад њих „обраде“, онда их употребљавају да преко њих добију нове присталице. То се десило и моме брату прве године на студијама у Београду. Послали су му једну њихову студенткињу, Драгицу, заиста лепотицу, која га је за релативно кратко време, корак по корак, заинтересовала за марксизам-лењинизам. Данас то не смем ни да му споменем јер се одмах наљути. Каже ми да га „вређам“... Познато ми је, иако Мирко крије од мене, то што си малопре казао капетану да и они у Београду пролазе кроз обуку из четничког начина ратовања. Нека нам Господ Бог помогне!

Следећих неколико дана добровољци су се сваког јутра скупљали у касарни за предавања, док су у поподневним часовима излазили на терен са наредником или са командиром. Водили су их изван Рочишта по шумарцима на падинама Фрушке горе, да им и на лицу места покажу оно о чему су пре подне говорили. Кроз Рочиште све чешће су пролазиле војне јединице. Највише је било пешака, покоје одељење коњице, мноштво коњских кола натоварених

139

војничком опремом, понеки војни камион. Ускоро су улице постале загушене, преморени војници се једва крећу, очигледно од дугих маршева, прашњави, коњи вуку с муком кола, погнутих глава... И тако, дан за даном, све до 6. априла, кад се као гром из ведрог неба прочула градом вест да су Немци бомбардовали Београд и да су без објаве рата напали Југославију. Већ следећих дана почињу да се проносе гласови да немачке моторизоване трупе улазе несметано у земљу са свију страна, да хрватски официри саботирају и да јединице у којима је већина Хрвата одбијају да извршују наређења српских официра, да се чисто српске јединице повлаче према Србији и Босни, где ће се одиграти одлучујуће битке. Општа потиштеност и безнађе... - Без обзира како се ствари одигравају - говори капетан једног јутра постројеним добровољцима - ми знамо шта нам је дужност и за шта смо се спремали. Ми нећемо издати краља и отаџбину. Ако Немци крену према Рочишту, дочекаћемо их свечано са пушчаним зрнима. Пронашао сам и три пушкомитраљеза са доста муниције. Међу Пећанчевим четницима има их неколико који су служили војску и умеју да рукују са њима. Ако Немци и покушају да уђу у Рочиште, добро ће га запамтити.

„Ко је овај човек?“ размишља Младен, посматрајући капетана Атанасијевића како ужарених очију, стиснутих песница, виче из свег гласа. „Очигледно је храбар човек, а то сведоче и медаље које је у рату добио за изванредну личну храброст. Међутим, колико је он у основи разложан и реалан?“ Отргнуо се од тих мисли тек кад је капетан на крају говора узвикнуо: „Живео краљ!“ а цела чета заједно са њим одговорила громко и сложно три пута: „Живео, живео, живео!“ А по закрченим улицама града ситуација све тежа и тежа. Све више преморених и исцрпљених војника и коња. „Расуло“, помислио је Младен те вечери кад је изишао из касарнског круга и видео војнике како седају на тротоар, одвијају ћебад и спремају се да проведу ноћ ту, на улици. Стигли су га Никола и Влада. - Шта се ово дешава? - обраћа им се. - Да ли је ово та „јуначка српска

војска“ о којој нам Енглези говоре преко радија! - Ово свакако није српска војска из 1914. године - одговара Никола. - А што се Енглеза тиче, ја њима не верујем. Они гледају само своје властите интересе. Сигурно вам је познато да су чак и у Првом светском рату и они и остали „наши велики савезници“ хтели да оставе ону заиста јуначку српску војску, која је натчовечанским напорима, после огромних губитака, прешла Албанију, да ту поумиру од глади. Да није руски цар запретио да ће потписати сепаратни мир са Немцима ако их не прихвате, они би ту и поумирали, сви до последњег. Имам утисак да ће нас и у овом рату прво искористити, а на крају, ако им то буде одговарало, одбацити. „Црнац је одиграо своју улогу, црнац може да иде.“

140

Те ноћи чула се силна експлозија из Новог Сада. Касније су дознали да је војска у повлачењу минирала мост да би успорили немачку офанзиву. Следећег дана капетан је тражио од добровољаца да не иду кућама. - Изгледа - казао је блед и уздрхтао - да ће Немци ноћас покушати да уђу у Рочиште. - Видите ли, браћо моја млада, шта се дешава? Издаја! Ми издајице нећемо бити! Је л' тако? - Тако је! - одазвали су се добровољци громко, иако не баш сасвим сложно.

Наредник их је затим одвео у велику просторију, пуну дрвених кревета „на спрат“. - Овде ћете ноћас спавати, на сламарицама - казао је наредник. - Свако ће бити задужен са по једним ћебетом. Спавајте обучени. Ако дође до узбуне, бићете спремни да одмах пређете у акцију.

Одредио је затим два стражара испред зграде, а Николину десетину је послао да патролира улицама града. Десетина се, у колони по један, једва провлачи главном улицом. Неки војници, ту и тамо, спавају на тротоару, увијени у војничку ћебад, покривени шињелима и са ранчевима испод глава. У једном тренутку неко је викнуо: - Немци! - Какви Немци! - узвикнуо је неко други. - То је све наша војска.

Одмах затим чуо се немачки језик. Иза десетине су изненада одјекнула два пуцња. Направила се још већа гужва. Кад су кренули према месту одакле су допрли звуци, маса се мало раздвојила и они угледаше два војника у сивкасто-плавкастим униформама и шлемовима на главама како леже на леђима у локви крви. - Има их још тројица! - виче онај исти глас. - Побегли су. За њима!

Опет комешање. Никола се обраћа војнику који је стављао нови шаржер у своју пушку. - Јеси ли их ти убио? - пита. - Јесам - одговара војник. - Видиш ли ону велику зграду? То је болница. - Знам. Ја сам одавде - каже војник са призвуком поноса у гласу. - У болници је мртвачница. Нека их војници из твоје јединице однесу

тамо. - Осилили се Немци - каже Никола најближима до себе - и мисле да им

више нико ништа не може. Послали су извидницу да виде каква је ситуација код нас, пре него што крену овамо са главним снагама. Одмах затим повео је десетину натраг, у касарну. 141

Наредник буди капетана и Никола му рапортира о убиству двојице немачких војника. - Јуначки сој - смешка се задовољно капетан. - Алал вера ономе ко их је побио. А ви - обратио се десетини - идите на спавање. Сутра вас чека дугачак дан.

Младен, на сламарици „горњег спрата“, покривен ћебетом, не може дуго да заспи. Пред очима му искрсавају она два лика мртвих Немаца. Један је старији, а други млађи. Онај старији, мало пуначког, широког лица, отворених светлоплавих очију, плаве косе која му вири испод искривљеног шлема. Други, доста млађи, и он широко отворених, као нечим изненађеним, стакластим очима. „Господе, Господе!“ шапуће у себи, „смилуј се душама њиховим“. „Иако су непријатељи“, размишља, „који су из чиста мира напали моју отаџбину, они су, ипак, људска бића, којих више нема.“ Пада му на ум у исто време мисао да их тамо, далеко, одакле су дошли, очекују родитељи, браћа, сестре... Узалуд ће чекати да им се врате... Пробудила их је јека војничке трубе. Скочили су одмах из својих кревета, брзо се, један по један умили хладном водом са чесме насред пространог дворишта, и постројили се у двојне редове. Пред њих је изишао капетан. Наредник је командовао: „Мирно!“ и одмах затим: „Скидај капе!“ Трубач је одсвирао молитву дрхтавим, отегнутим звуцима, а одмах после тога дошла је наредба: „На месту вољно!“ - Јунаци моји! - обраћа им се командир својом гласином - „дошло време да се огледамо“, као што каже наша народна песма. Сад сам баш обавештен из штаба да се једна немачка моторизована јединица креће према Рочишту. Требаће јој око два до три сата да стигне. Одлучио сам да их достојно дочекамо, кад се већ наша редовна војска овако неславно понела. Место да их пропустимо и касније нападнемо са леђа, као што смо раније планирали, ми ћемо их дочекати у заседи и нанети им губитке да запамте Рочиште. То је моментално све што можемо да урадимо. Покупићемо успут и неке наше војнике да нас буде више. Одмах после напада, само ако вам буде могуће, свратите својим кућама и напуните торбице сувом храном, па онда: правац Фрушка гора. Наставићемо борбу као герилци. Многи од вас знају где је манастир Гргетег који је подигао јунак над јунацима, Змај Огњен Вук, син ослепљеног Гргура Бранковића. Ту ће нам бити зборно место. У Гргетегу је монах, мој стари ратни друг, некадашњи пуковник Војске краљевине Србије и носилац Карађорђеве звезде, отац Серафим. Кад стигнете, само му се јавите и кажите да вас је послао капетан Атанасијевић. Он ће се постарати о вама. Манастир је један од најбогатијих наших манастира, а има и велики конак. Ако ја још не будем тамо, сачекајте ме. Изишли су на улицу и кренули у двојним редовима према главном друму на улазу у град. На челу чете јахао је на немирном вранцу, са исуканом сабљом у руци, капетан Атанасијевић. Са стране је марширао наредник и гласно командовао: „Лева, десна, један, два!“ Добровољци су ступали сложно, чврстим кораком. Војници су им се склањали с пута. 142

Наједном, усред велике гомиле, капетан је зауставио коња. У следећем тренутку, наредник је командовао: „Чета, стој!“ Капетан се окренуо војницима. - Војници! - викнуо је. - Ја, са овом добровољном омладинском четом идем да заједно са њима дочекам Немце испред града. Коме је од вас стало до заклетве краљу и отаџбини, и ко хоће да нам се придружи, нека нам приђе. Не брините што ћете напустити вашу јединицу. Ја узимам пред вашим старешинама пуну одговорност и стављам вас под моју команду.

Чим је завршио, уздигао је сабљу. - Чета, напред марш! - узвикнуо је.

Испред њих се нагло направила повећа чистина, а једно тридесетчетрдесет војника, двојица од њих са пушкомитраљезима и по два помоћника који у рукама носе плехане кутије са муницијом у „оквирима“ почели су да се брзо и спретно сврставају иза последњих добровољаца. Они који су остали погледају се збуњено између себе. Још их се пет-шест издвајају и потрчкују за четом Да би им се и они придружили. Излазе из града и настављају обичним кораком друмом који се пружа између благо заталасаних поља и шумарака. - Чудно! - Младен чује наредника како се обраћа капетану. - На друму нигде никог, а јуче је био загушен колима и камионима. - Склонили су се да нама олакшају посао - осмехну се капетан, па ободе вранца и полете друмом посматрајући у исто време пажљиво околину.

Зауставио је коња испред једне окуке, погледао полако и пажљиво око себе, вратио сабљу у корице и догалопирао. Скочио је са коња и пришао нареднику. - Пошаљи неког да га одведе у касарну - казао је пружајући му узде.

Разговарали су пет-шест минута и о нечем се договарали. На крају се наредник обратио добровољцима: - Десетари, напред!

Никола, Влада и још четворица десетара постројили су се испред наредника, који се овога пута обратио и униформисаним војницима. - Сви подофицири међу вама, напред!

Два наредника и два поднаредника су изашли из строја и он им нареди да сваки од њих одброји по десет војника. Они ће, заједно са још две десетине добровољаца образовати лево крило у заседи, на почетку оне широке окуке, с друге стране друма, са своја два пушкомитраљеза. Добровољци ће држати десно крило са њихова три пушкомитраљеза. - Чекаћемо их да нам дођу сасвим близу, када буду заокретали окуком. Не пуцајте док господин капетан не нареди „пали!“ Кад га чујемо, осућемо брзу паљбу из пушака и пушкомитраљеза. После тога распршићемо се и у мањим групама поћи за манастир Гргетег... Када видите да нам се Немци приближују,

143

немојте да се мичете, а још мање да разговарате. Чим их изненадимо, оне прве побијемо, и њихову главнину зауставимо, они ће се у први мах збунити. Као по команди, и добровољци и војници скинули су шајкаче и исто тако се прекрстили, а њима су се придружили и капетан и наредник. Николина десетина је распоређена на десном крилу. Наредник их је сваког понаособ поставио „у бусију“, као што им је говорио. Први поред друма лежао је пушкомитраљезац Јован са својим помоћником, а до њих Никола. До Николе био је Младен, до њега мали гимназијалац за кога је сазнао да се зове Аца, затим, редом, до последњег из десетине. До њих се пружила Владина десетина, до ње следећа, све до шумарка на брдашцу. Испред десетина, ивицом шумарка, наредник је сместио два пушкомитраљесца са њиховим помоћницима. - Првим метком гађајте оне најближе - говорио им је док их је обилазио - а када застану, туците их брзом паљбом одреда, како кога стигнете...

„Не убиј!“ Младену је изненада пала на ум Божија заповест. У свести су му искрсла она два мртва Немца у сивкасто-плавкастим униформама. Види им јасно бледа, згрчена лица и отворене стакласте очи, које као да се нису помириле са судбином, него, пре но што их неко заклопи, хоће да упију у себе и понесу са собом за вечита времена још мало успомена са овога света који никада више видети неће. „Јесте да је рат“, размишља, „јесте да су им они крвни непријатељи који су их због неких својих интереса и циљева напали усред њиховог смиреног, нормалног живота. Нису они никог угрожавали, никог угњетавали, ником претили. Гледали су свој посао, а они хоће да их поробе и да им одузму златну слободу за коју су, само у прошлом Великом рату, стотине хиљада Срба страдали и изгинули.“ Ускоро ће ти исти непријатељски војници да се покажу пред његовим градом у којем се он родио, удахнуо први пут ваздух, угледао светлост дана и чуо први пут земаљске звуке. Ипак, и поред свега тога, и сама помисао да ће убрзо, чим их угледа преко нишана своје пушке, повући ороз и да ће неке од њих, вероватно, усмртити, исто као што је претпрошле ноћи онај војник „одавде“, усмртио двојицу непријатељских, људских бића. - Је л' те стра'? - прекиде га из мисли млади гимназијалац Аца, који лежи до њега. - Зашто питаш? - Па видео сам да си већ двапут-трипут задрхтао, па ко велим...

Младен се мало искашљао пре него што је одговорио. - Нисам се уплашио, али сам почео да размишљам о свему и свачему. - Не ваља да се много мисли кад се ратује - каже Аца. - То сам прочитао у једној књизи о ратовима - додаје, као да се извињава. - А ти? Да ли си се ти уплашио? - А зашто би' се уплашио? Од малена сам слушао и читао како се српски

народ вековима храбро борио за своју веру и за своју земљу. Па ваљда сам и ја неки Србин и српски син. 144

Заћутали су. Младен се сећа како га је синоћ отац погледао кад се појавио у кући са маузерком у руци и шајкачом на глави. - Бар да су ти дали униформу - казао је - па да прођеш као и остала војска. Овако се само непотребно излажеш ко зна још чему. По свему изгледа да немачка војска улази у нашу земљу без икаквог отпора.

Мајка га, зачудо, није дочекала са сузама. - Хајде да нешто поједеш - насмешила се, чак му се учинило и као са

неким поносом. - Код нас се говорило „војници су увек гладни“. - Лепо ти стоји та шајкача - осмехнула се Мирјана.

Само га је Мирко гледао озбиљно. - Шта ти је, човече? - питао је кад су остали сами на неколико тренутака. Зар не видиш да је опште расуло? - Да - одговорио је - али неко мора.

Пале су му однекуд речи из народне песме „Ко не дош'о у бој на Косово...“ Сетио се у исто време како му је Никола говорио да су се неки од мобилисаних војника жалили да су им неки цивили, млађи људи, прилазили и како су им се обраћали: „Баците те пушке! За кога да се борите? За оне у Београду! За њих да губите своје животе?“ И Мирко је један од њих, па сада хоће и на њега да утиче, али онако како то њему одговара. Сетио се како су се Мирко и његови истомишљеници „борили за земљу“ као што је то било исписано на значкама које су носили на реверима капута кад је Хитлер напао Чехословачку. На њиховим значкама је писало „Бранићемо земљу“. У исто време, припадници омладинске организације „Збор“ носили су у Београду, као и у другим местима, значке са натписом „Бранићемо Отаџбину“. Каква разлика! И њему су у Студентском дому поклонили једну. Сетио се и како му је Никола причао кад су се ноћас враћали из патроле: „Љотић није био за потписивање пакта, као што то сада неки причају. Он је свим силама радио на томе да Југославија остане неутрална, док је за то било време. О томе, поред његових писама кнезу Павлу, постоје и други писани документи.“ Лежали су мирно, непокретно, свако са својим мислима. Небо ведро, без иједног облачка. Настала чудна нека тишина, „као пред буру“, размишља Младен. Чак се однекуд и птице, које су до малопре весело цвркутале, наједном ућутале. Одмах испред њега је мало узвишење које му прави колико-толико заклон. Наједном се зачу тихи звук мотора. Допире из даљине, негде испред њих, и постепено се појачава. - Ево их! - шапну му Аца, некако обрадовано.

Утиша дисање. Да, заиста, ево их, долазе. „Боже помози“, шапће у себи, „помози и опрости!“ 145

Осећа како му се нешто узбуркава у грудима. Чини му се да поново чује Ацин глас „је л' си се уплашио?“ „Не, нисам“, одговара самом себи и полако се смирује. „Сад, шта је, ту је.“ Наједном, иза окуке, један за другим, на мотоциклима, војници у плавкасто-сивкастим униформама и дубоким, металним шлемовима. Првоме види јасно младалачко лице, преплануо од сунца. Он вози мотоцикл с приколицом у којој седи други војник са пушком „на готовс“, док је његова пребачена преко рамена. Тако и следећи. Већина са мотоциклима с приколицом. Стижу све ближе. Прва двојица се обраћају један другом. Чак се и довикују. Види се да су потпуно сигурни у себе. И не помишљају да би неко могао да их нападне. Прошли су до сада овако лако већ стотине километара. - Пали! - разлеже се изненада гласина капетана Атанасијевића.

У следећем трену запрашташе пушке добровољаца и војника и заштекшаше њихови пушкомитраљези. Пре него што је повукао ороз, Младену су искрсле из свести наредникове речи од пре неколико дана, „гађај да га раниш!“ Нанишанио је на десно раме војника. На друму лом. Мотоцикли са приколицама се преврћу, сударају, одскачу у ваздух, слећу са друма. Хаос. - Брза паљба! - једва чује капетанов глас од пуцњаве, вике и јаука који почеше да допиру са друма.

Младен репетира пушку, повлачи ороз, пуца. Немачка моторизована колона иза оних првих који су попадали и испревртали се, прво заостаје и онда, неочекивано, мотоцикли с приколицама се окрећу и пуном брзином нестају са видика. - Прекидај паљбу! - наређује капетан и враћа свој револвер у футролу. - Живео краљ! - викнуо је неко. - Живео, живео, живео! - разлеже се са свију страна. - Остани на својим местима! - наређује капетан.

Младен посматра њега и наредника како полако и пажљиво излазе на друм. Њима се придружује један наредник са левог крила, преко чијег рамена је пребачена повећа војничка торба са знаком црвеног крста. Разгледају попадале Немце и испревртана возила. Види затим санитетског подофицира како отвара своју торбу, вади нешто из ње и очигледно превија рањеног немачког војника. Њихов наредник се обраћа Влади Ковачевићу: - Узми своју десетину и једног пушкомитраљесца и постави је на једно

педесет метара напред, поред друма, у правцу у којем су се Немци повукли. Они ће сада да се приберу и среде. Још не знају шта их је снашло ни колико нас овде 146

има, можда и цела армија. Чим се појави њихова извидница, опали по њима брзом паљбом. Капетан је позвао једног поднаредника са левог крила и наредио му да са својом десетином уђе у град и да заплени прва кола на која наиђе, војничка или цивилна. - Имамо овде седам мртвих Немаца и петорицу рањених. Пренећеш их све у болницу; мртве у мртвачницу, а рањенике на превијање. Њихове рањенике мораш да третираш исто као и наше.

Најзад им је капетан дозволио да изађу на друм. Младен је прелетео погледом преко искривљених тела која су лежала у локвама крви и кршу испревртаних мотоцикала и приколица. Поглед му се задржао на најближем војнику. Препознао је младалачки лик преплануо од сунца. Пришао је ближе. Тело му је изрешетано мецима. Мора да су на њега највише њих пуцали, као и он сам, зато што је био први у колони. Смирио се мало кад је опазио да је и кроз његово десно раме прошао куршум. Значи, није га он усмртио! Наједном се са чела, тамо где је била Владина десетина, зачула јака паљба. Неки немачки војници су се прибрали, вратили и отворили ватру. Ранили су двојицу Владиних добровољаца, али су се, чим им је десетина одговорила брзом паљбом, одмах и повукли.

147

У Гргетегу Предвече су Никола, Влада и Младен, уморни и исцрпљени, стигли у Гргетег. Монаси су их срдачно дочекали. - Знамо све о вама - казао им је један од монаха. Неколико ваших сабораца

стигли су са капетаном пре вас, па смо од њих дознали шта се десило пред Рочиштем. Знамо да сте јуначки дочекали непријатеље и да сте им нанели губитке. Бог вас благословио! - Ваш старешина, капетан Атанасијевић - додао је други монах - сад је са нашим оцем Серафимом с којим је ратовао и кроз Албанију прошао.

Испричали су им затим, како су сви они потиштени због несрећног, неславног рата и да је овај њихов подвиг једина светла искрица у „мркломе мраку“ који се опет почео да спушта „на наш мученички народ“. Позвали су их затим у трпезарију у којој је већ било неколико добровољаца и војника и изнели им послужење. После послужења, у просторију је ушао капетан Атанасијевић са монахом дуге, беле браде, оцем Серафимом. - Бог вас благословио, јунаци! - поздравио је присутне који су устали с поштовањем. - Чуо сам од мог старог ратног друга како сте се достојно понели, и то сада, у овим претешким данима, кад нам се држава коју смо ми стварали крвљу њених најбољих синова почела да руши од спољних и од унутрашњих непријатеља. Чули смо да је наша престоница, Београд, много настрадао од немачког бомбардовања, а у исто време грађани Загреба дочекали су Немце одушевљено, као своје ослободиоце. Подигао је главу и прекрстио се полако, широким замасима руке. - Шта смо дочекали и шта ћемо још дочекати, Господе! И шта смо Ти толико згрешили, да нас опет тако тешко кажњаваш!

Показао је руком гостима да седну и опет им се обратио, само овога пута јачим гласом: - Децо моја, ви сте можда, бар за сада, и последњи крик јуначког српског слободарског духа, који наш народ носи дубоко усађеног у себи, и који се никада угасити неће. Чули смо такође да ће нас Немци разбити у неколико делова: такозвану Независну државу Хрватску, којој ће припасти поред Хрватске, Босна, Херцеговина, Далмација, Срем и Славонија. Мађари ће добити Бачку, а наше српско Косово ће дати Албанцима - и опет се прекрстио. - Оче Серафиме - јавио се капетан Атанасијевић устајући - хвала ти на гостопримству у овом светом храму, као и лепим речима о нашем слободарском духу који се одржавао вековима кроз нашу историју из генерације у генерацију, и слажемо се с тобом да постоји још увек у сваком Србину. Само, тај дух мора да се пробуди. На жалост, успавали смо се као народ. Живели смо ових последњих двадесетак година на лаворикама, у убеђењу да смо извршили нашу историјску мисију. Осветили смо Косово и ујединили се као што никад у нашој прошлости нисмо били уједињени. И не само да смо успели да се ми ослободимо него смо ослободили из туђинског ропства и браћу Хрвате и Словенце, који никад нису ни имали своју слободу и властиту државу као што смо је ми имали стотинама година, или су је имали пре хиљаду година на врло кратко време, што је историјски гледано, незнатно... Ако је заиста истина да су

148

немачке трупе дочекане са одушевљењем у Загребу и да ће наши српски крајеви бити отцепљени од матице у некакву Независну хрватску државу, то је за нас Србе страховит ударац и још већа и тежа трагедија. Шта сада да радимо? Да седимо скрштених руку и чекамо из дана у дан шта ће нам судбина још донети? То не би одговарало нашем српском менталитету, нашем „слободарском духу“, како си то ти, оче Серафиме, тако лепо казао. Морамо по сваку цену да наставимо борбу. - То је све лепо, али, све у своје време. Ти се сигурно сећаш како је наш народ прошао кад је Коста Пећанац за време Првог светског рата, пошто смо се ми са српском војском повукли кроз Албанију, а он организовао устанак иза непријатељских леђа и отпочео четнички начин ратовања у окупираној Србији. Окупатори су тада побили преко педесет хиљада, највише недужних цивила, српских домаћина. Зато, пошто не знамо како ће се ствари заиста одвијати, сматрам да би било најбоље да посаветујеш ове твоје младиће да се лепо врате својим кућама и чекају развој догађаја. У исто време добро би било да останете у вези, и ако ситуација једног дана постане повољна за устанак, да се устанку и ви придружите. - Добро кад је тако, хајде да питам ове моје борце шта они мисле о томе.

Док су њих двојица говорили, у просторију је ушла још једна повећа група добровољаца и војника, који су тек стигли из Рочишта. - Шта ви, јунаци моји, мислите о томе? - обратио им се капетан. - Да ли да сакријемо негде наше пушке и муницију, затим да се вратимо кућама и чекамо на повољни тренутак, као што нам отац Серафим саветује, или да пређемо у фрушкогорске шуме, да се неко време притајимо и да касније почнемо да нападамо из заседа Немце и њихове коморе, као што су то неки ваши очеви и рођаци радили у „зеленом кадру“?

Никола је подигао руку. - Оче Серафиме и господине капетане - почео је - ми смо дошли овамо с намером да наставим борбу и ми од тога не одустајемо. Међутим, иако у вашим излагањима постоји извесна разлика у начину те борбе, у основи, између ваших ставова нема битне разлике. Зато, по моме мишљењу, можемо да учинимо и једно и друго: већина нас да сакрије пушке и муницију и да чека у својим домовима на развој догађаја, једна мања група, наравно на добровољној бази, могла би да се лакше креће и лакше исхрањује у фрушкогорским шумама, али и да одржава везу са онима који су се вратили својим домовима до погодног тренутка. Верујем да ће се исте такве групе организовати и у Србији и по свим крајевима где Срби живе и да ће се све оне мало-помало почети да повезују. Ја ћу лично ступити у везу са нашим друговима у Руми, Шапцу и још неким оближњим местима, од којих су многи већ организовани.

- У овоме што си казао, младићу, има много истине... Ваш капетан ми је рекао да међу вама има највише присталица Димитрија Љотића, затим чланова Сокола, као и четничког удружења Косте Пећанца. То ми је драго јер сам упознат са идеалима све три групе, које су у суштини врло блиске једна другој. Познајем лично Димитрија, који је заједно са вашим капетаном и са мном, учествовао у свим већим биткама у Првом светском рату, а заједно смо се и повукли кроз Албанију и касније учествовали у пробоју Солунског фронта. Знамо да је био више пута одликован за храброст, да је био рањен и, Богу хвала,

149

преживео рану и заједно са нама учествовао у ослобођењу и допринео ослобођењу и уједињењу свих српских земаља, као и Хрватске и Словеније. Знамо и да је био, без икакве сумње, наш најмудрији политичар, који се залагао за неутралност Југославије између два светска рата, кад је за то било време. Између осталог, у једном свом писму кнезу Павлу, познавајући реалну ситуацију у земљи као ретко ко, предлагао је да се у нашој војсци изврше значајне измене: да борбене јединице буду састављене искључиво од Срба, а да се са Хрватима оснују само помоћни, радни батаљони. Да је то кнез прихватио и да се то обистинило, не бисмо имали ову хаотичну ситуацију данас, а питање је да ли би се Хитлер и одлучио да нас нападне, знајући врло добро, из прве руке, за јунаштва прослављене српске војске, како у балканским ратовима, тако и у Светском рату. Хитлер је свакако рачунао са издајством, а сада и сви ми видимо да је био у праву. Димитрије је своју идеологију, идеологију „Збора“, базирао на дубоким хришћанским принципима. И у свагдашњем, приватном животу, био је прави „божји човек“. Чуо сам нашег заједничког пријатеља, преосвећеног Владику Николаја Жичког, да га је више пута назвао „свети Димитрије“. И ето, видите, децо моја, шта је тај велики човек дочекао у овим мутним временима. И он и његове присталице затварани су од Владе чију је државу пошто-пото, свим силама, покушавали да спасу, како је сад свима очигледно, од пропасти и расула. Морао је да се крије у нашим светим фрушкогорским манастирима, док није најзад прешао Дунав и нашао уточиште у манастиру Ковиљ, где га је и рат затекао. Ту се одазвао позиву за мобилизацију и сада је у униформи резервног потпуковника. Дали су му да командује допунским пуком. Опет је устао капетан Атанасијевић. - Слажем се са предлогом Николе Станојевића - прешао је погледом преко просторије у којој се мало-помало искупило тридесетак добровољаца и војника. Поновио је укратко о чему се ради за оне који су тек стигли и наставио: - Који од вас желе да остану са мном нека подигну руку.

Десетак добровољаца и војника подигли су руке, а међу њима Никола, Младен и Мали Аца. Капетан је од Николе затражио да заведе имена „Фрушкогораца“, оних који ће остати са њим. Од осталих је узео имена и адресе и саветовао им да се још мало одморе, затим да закопају пушке, муницију и шајкаче на сигурном месту негде на манастирском имању и да запамте где су, да би их касније могли лако да их пронађу. Калуђери ће им помоћи са алаткама. Младен је пришао старом монаху. - Оче Серафиме - ословио га је - ја сам Младен Протић. Ви сте венчали моју сестру Милу Протић из Рочишта и Стевана... - Добро дошао - монах се очигледно обрадовао. - Драго ми је да се и са тобом упознам. Мила ми је казала да си студент

треће године на Теолошком факултету. Не знам да ли си имао могућности да се добро упознаш са њеним Стеваном. Познато ми је кроз какве су све перипетије морали да прођу док се најзад, Божјом помоћу, нису сјединили у светој тајни брака. Стеван је заиста диван човек који се много намучио кад је рано, као дечко, остао без родитеља. Он је успео својом невероватном јаком вољом и изузетном 150

интелигенцијом да се сам свестрано образује. Интелектуално је јачи од многих универзитетских професора, а поред свега, што је и најважније, нашао је прави смисао живота у лику нашег Господа Исуса Христа - прекрстио се. - Сигурно би хтео да се видиш са својом сестром. - Зар је она овде? - Да, у селу, код једне старије жене, стрина-Живке.

Младен се сетио како је мајка саветовала Мили кад су се видели са њом у Јелкиној кући, у Рочишту, да оде на неко време у Фрушку гору, како би се мало опоравила од запаљења плућа. Отац Серафим је позвао монаха Пахомија, објаснио му о чему се ради и замолио га да одведе Младена до стрина-Живке, код које је Мила и овога пута одсела. Младен је дубоко уздахнуо. Док је корачао поред оца Пахомија, учинило му се да је све ово што се дешава последњих дана неки компликовани и замршени сан, и да ће се, када отвори очи, наћи у своме старом свету или у Београду или у Рочишту, можда на салашу. Монах је застао пред стрина-Живкином кућом и отворио врата на огради. Жена је долазила од бунара са пуним, великим бокалом воде. Веома се обрадовала кад је дознала ко је Младен и позвала их да уђу у кућу. - Сигурно седи у својој соби и чита неку књигу - казала је.

И заиста, кад је стрина Живка отворила врата „Милине собе“, Младен је видео своју сестру како устаје са столице, склапа књигу коју је држала у руци и ставља је на ормарић поред себе. - Младене! - узвикнула је и полетела му у загрљај.

У следећем тренутку тргла се. - Да ли је код куће све у реду? Како је мама?

Младен је брзо умирио и испричао како је и зашто стигао у Гргетег. - Мене је овде довезао таксијем наш венчани кум Лазар Докмановић. Мама није хтела да се о моме доласку овамо сазна, „за сваки случај“. Знаш на шта мислим. Зато није о томе чак ни вама причала. Овде је чист ваздух, изврсна храна захваљујући стрина-Живки и ја сам, заиста, почела да се брзо опорављам. - Знаш сигурно да је у целој земљи хаос - одмахнуо је Младен рукама. -

Немци су дали Срем једној хрватској антисрпској организацији и он ће, као и Босна и Херцеговина и Далмација да припадне „Независној држави Хрватској“. Најбоље би ти било да идеш у Рочиште, код Јелке. Ти знаш да те је њена мајка, кад смо се последњи пут видели код њих, позвала да дођеш и да им будеш гост „у свако доба“. Где је сада Стеван? - Он је мобилисан и негде је с војском. Мислим да је његова јединица

отишла за Босну, али нисам сигурна. - Ја сам се обавезао да останем овде, у Фрушкој гори, са једном

добровољачком четом. Међутим, затражићу дозволу да бих могао да ти

151

помогнем да се пребациш до Рочишта. Овде ти више неће бити сигурно да останеш. Ако не може другачије, кренућемо пешице. Кад су то пренели стрина-Живки, она се побунила. - Не, никако, Мила. Ја не бих пустила у ово несрећно време моју рођену ћерку да пешачи чак до Рочишта, па нећу ни вас. Повешће вас колима мој сестрић Душан. Он је остао код куће јер још није доспео за војску. Има само шеснаест година. Капетан је одобрио Младену да помогне сестри, али да се одмах, чим је отпрати до Рочишта, врати у Гргетег.

152

Путем за Рочиште Када је Никола Станојевић сазнао од Младена да је ту Мила, замолио је капетана да се види са њом. - Не само то - одобрио је капетан - него можеш и ти да одеш са Младеном

и да извидиш каква је тамо ситуација и да ли су Немци вршили какве репресалије због оног нашег „свечаног дочека“, па ми после рапортирај. Колима можете да одете до града и да се још истог дана вратите. Младен и Никола су пред стрина-Живкином кућом видели упрегнута кола са једним коњем. На предњем седишту седео је младић од шеснаест-седамнаест година. - Ти си тај Душан - казао је Младен, пришао му је и срдачно се руковао. Ја сам Милин брат Младен, а ово је мој друг Никола. И он ће поћи са нама.

На тараби су се отворила врата и на њима се појавила Мила, обучена по сељачки и са повезаном марамом на глави. Мила и Никола су застали. Нису се видели већ неколико година. Младену се учинило да је Никола изненада пребледео. Сетио се како се причало да је он некада „писао песме“ Мили, а знао је да је оне узбудљиве ноћи у циркуској арени помогао Стевану као сведок. Те исте, судбоносне ноћи и Мила је одбегла за Стевана. - Натерала сам је да обуче моју стару хаљину - тишину је прекинула стрина-Живка - да се подбради овом тамном марамом и обује опанке. Плашим се за њу јер је и овако сувише лепа, а сви путеви претрпани су непријатељским војницима. - Здраво, Мила - ословио ју је Никола. - Кад сам кренуо за Фрушку гору,

нисам очекивао... - Нисам ни ја - упала му је она у реч. - Чула сам од Јелке да си дипломирао.

Младен је прихватио од стрина-Живке две пуне сељачке торбе. - Препаковала сам све Милине ствари из њеног луксузног, кожног кофера - обратила се Младену - јер би иначе одма' погодили да је из господске куће. Сачуваћу га за њу кад опет настану боља времена.

Младен се сместио са Милом на задњем седишту, у ствари дасци учвршћеној са по две гвоздене полуге за лотре, а Никола је сео на предње, са Душаном. - Хвала! Много вам хвала за све - Мила се обратила стрини-Живки кад су кола кренула. - Богу фала! - одговорила је жена бришући надланицом сузе. - Чувајте се!

Возили су се лако колским путем, Душанов риђа је неколико пута сам од себе закасао. Међутим, кад су изашли на друм, а оно дугачка колона немачких мотоциклиста, неки са приколицама, затим војних, моторних кола, као и неколико тенкова креће се, као и они, у правцу Рочишта.

153

Душан је потерао коња ивицом пута, упоредо са колоном. После неког времена саобраћај је застао. Један немачки подофицир је изашао из свог возила и почео да виче из свег гласа нешто неразумљиво млатарајући рукама. Испоставило се да се мотор једног возила прегрејао и да га треба што пре поправити и оспособити за даље путовање. Подофицир је у једном тренутку пришао њиховим колима и, сав црвен у лицу, почео да виче. Кад је застао, Мила им се обратила: - Ја владам прилично немачким. Он тражи да останемо где смо, да не успоравамо немачку војну колону.

Погледали су Душана. - Чекаћемо - казао је. - Шта нам друго остаје.

Никола се окренуо Мили. - Твој живот мора да је био пун узбуђења откако смо се последњи пут видели. Испричај нам нешто о њему. Верујем да би и Младену то било интересантно, јер колико ми је познато, ти си са својом породицом имала врло мало везе. Знам од Јелке да сте се вас две дописивале.

Мила је мало поћутала пре него што је одговорила, трудећи се да се осмехне. - Имаш право што се тиче узбуђења; непрестана путовања из места у место, као и из државе у државу, увек други људи, други обичаји. Међутим, постоји и жалосна страна у свему томе. Огроман свакодневни напор и замор, па и неизвесност. Никад одмора.

Поред њихових кола почела је да пролази група војника, наоружаних пушкама и пиштољима, али не у немачким униформама, него у сивкастим, са хрватском тробојком црвено, бело, плаво на траци око левог рукава и шаховницом, означеном на белом пољу. Војничке капе су изгледале као шајкаче, искренуте тако да су предњи и стражњи део са леве и десне стране главе. На предњем делу, изнад чела, велико латинично слово У, од сребрнастог метала. - То су усташе - шапнуо им је Никола.

Један од њих је застао и наслонио се руком на лотру. - А ко сте ви? - питао је оштро. - Ми смо из Рочишта, па смо били у посети код родбине - одговорио је

Никола. - Сигурно сте Срби? - Јесмо - јавио се опет Никола.

Војник се насмеја. - Ала наше за мало бејаше. Нема више за вас србовања. Ово је сада наша држава, Хрватска - рече, па упита, загледавши се у Милу: - А ко вам је ова лепојка?

154

Они су ћутали. - Наћи ћемо ми за њу неког нашег усташу, па да нам рађа мале Хрвате и Хрватице, овако лепа! - насмеја се гласно војник. - То је моја сестра - Младен се и нехотице испрси. - Ја са... ја сам већ удата - јавила се Мила помало уздрхталим гласом,

повлачећи у исто време мараму ближе лицу, као да би хтела да га сакрије. - Не брини, лепојко, неће то нама ништа сметати.

Негде са њива припуцале су пушке. Неколико метака је звизнуло високо изнад њихових глава. Немачка колона се као по команди зауставила. Прво су се чуле оштре наредбе, затим је десетак немачких војника скочило са својих мотоциклова и искочило из камиона и развило се ивицом пута у стрелце одговоривши брзом ватром из пушака и пушкомитраљеза у правцу из којег су долазили меци. Усташа је потрчао да стигне своју јединицу, али после неколико корака се окренуо и довикнуо Мили: - Још ћемо се ми видети! - Шта му то значи! - тргнуо се Никола. - Није добро - одазвао се Младен.

Мила је ћутала, оборене главе. Време је пролазило. У међувремену је почело да се смркава, небо се наоблачило, а из даљине се чула потмула грмљавина. - Морамо нешто да предузмемо - јавио се у једном тренутку Никола. - Не смемо да дозволимо да нас овде затекне мрак.

Договорили су се да причекају још мало, док онај немачки наредник који им је наредио да стану не одмакне што даље. Кад је колона почела да се мало разређује, одлучили су да крену. Још су неколико пута застајали упоредо са колоном, и најзад су стигли надомак Рочишта. Изненада се спустио мрак, муње почеле да севају, а грмљавина све јача. - Еј, ту сте, а ја вас чекам па чекам - наједном су чули глас из таме. - Онај усташа! - Никола је шапнуо Младену.

Усташа је стао испред коња, зауставио га и пришао колима. - Ајде, лепојко - обратио се Мили - силази са кола! Ја ћу ти бити младожења.

Ухватио је Милу за руку и повукао је према себи. Младен је скочио са седишта, зграбио усташу обема рукама и успео да га отргне од своје сестре. Усташа се мало измакао, окренуо се једва приметно лево-десно, откопчао полако футролу која му је висила са леве стране о опасачу, исто као и немачким официрима, извадио из ње револвер и уперио га на Младена. 155

- Ако нећеш милом, ја ћу силом - викнуо је и окренуо се Мили. - Убићу ти брата, кочијаша, и овог клипана поред њега.

Наједном је недалеко севнула муња, одмах затим ударио гром и снажно загрмело. Никола је неприметно ставио руку у унутрашњи џеп, извадио из њега револвер, брзо нанишанио и повукао ороз. Пуцањ се слио са грмљавином. Усташа је раширио руке и без речи пао поред кола. Риђа, видно узнемирен, поче да се пропиње, њих тројица се инстиктивно обазреше око себе, а Мила је загњурила главу у руке. - Није нас нико видео - казао је некако испрекидано Никола, дохватио од Душана узде и камџију и потерао енергично коња.

Недалеко од њих, удесно, одвајао се колски пут и он је управио риђу да пређе са друма на пут који се пружио између кукурузних поља. Кроз неколико минута Никола је ошинуо камџијом коња и он је полетео галопом кроз густу помрачину, осветљавану с времена на време блештавим севањима муња, праћених страховитом грмљавином. - Не брините! - узвикнуо им је, надвикујући се са грмљавином. - Знам тачно где смо и ја ћу вас одвести споредним путевима до Рочишта. - Уби ти њега! - огласи се Младен кад су мало касније наставили касом, задихан и уздрхталим гласом. - Да не убих ја њега, уби он нас тројицу и одведе твоју Милу.

Мили су дрхтала рамена од тихог јецања, које је покушавала да савлада. Младен се полако прекрсти. - Хвала ти, Господе, што си нас спасао! - казао је тихо. А ономе тамо, јаднику - додао је једва чујно - смилуј се његовој души... - Погоди ти њега усред чела! - јави се Душан и погледа Николу као да га сада први пут види.

Ушли су споредним путем у град. Пред Јелкином кућом их је дочекао јак пљусак. Јелкини родитељи су их не може бити боље дочекали и задржали на вечери. После вечере, Јелкин брат је отишао са Душаном до Милиног и Стевиног кума, који је имао у граду шталу за своје коње. - Можеш да останеш код нас колико год хоћеш - казала је Јелкина мајка Мили. - Однећемо за тебе кревет у Јелкину собу, па ћете вас две моћи да се испричате до миле воље.

Мила је опет заплакала. Још за време вечере силом се уздржала од плача. Извинила се да није гладна и да после свега кроза шта су њих троје малопре прошли, не може „ни уста да отвори“. Па ни кад су њих две, пријатељице од детињства, остале саме, није могла дуго да се смири.

156

- „Страхота, страхота!“ - изговарала је само ту једну, једину реч. - Мораш да ме разумеш, Јелка, овако нешто нисам ни у најгорем сну могла да замислим додала је касније, између јецаја. - Да не би нашег колеге Николе, ко зна где бих ја сада била, а и мој Младен, кога је првог хтео да убије.

Никола је највећи део те тамне, кишне ноћи, обилазио крадом, највише од дворишта до дворишта, своје саборце, да би сазнао какво је стање у Рочишту после њиховог дочека Немаца. То је радио не само због наредбе капетана Атанасијевића него се у исто време и он сам бринуо шта се све могло да догоди њима од домаћих Немаца и усташки оријентисаних Хрвата. Чуо је да је двадесет угледних грађана, трговаца, занатлија и гимназијалаца, међу којима највише Белих орлова, похапшено и затворено у општинском затвору и да ће сви бити изведени пред немачки преки војни суд. У исто време Немци су похватали и затворили педесет талаца по списку који су добили од усташа и домаћих Немаца. Саветовали су Николи да се нигде не појављује и, ако му је могуће, да што пре напусти Рочиште. Казали су му да су се Немци највише распитивали за њега и Владу Ковачевића. То је исто чуо и од својих заплашених родитеља од којих је сазнао да су немачки војници, са по двојицом домаћих Немаца, упадали неколико пута у њихову кућу и да су је претресали, тражећи оружје. Младен је, пошто је неко време остао са Милом у кући Јелкиних родитеља, отишао, и он кријући се од куће до куће, у свој дом, где су га дочекали забринута мајка и Мирјана. Мирко се насмејао кад га је угледао. - Здраво, буразеру! - узвикнуо је. - Бринули смо се за тебе. Нарочито мама - снизио је глас - а и тата, само, знаш њега! Ускоро су се искупили у дневној соби. Испричао им је редом како су „дочекали“ Немце и затим се повукли у Фрушку гору. Није хтео пред оцем да спомиње Гргетег јер се плашио да он може да се „досети“. Знајући га, плашио се да је он вероватно пронашао да се Мила тамо, наравно против његове воље, и венчала у манастиру. Зачудио се кад је довршио са описом „дочека“ Немаца пред Рочиштем на очеву изненадну и неочекивану реакцију. - Алал вам вера! - узвикнуо је. - Осветлали сте образ не само нама, грађанима Рочишта, него и свима Србима ма где живели. Овде се нешто причало о томе, али нико није знао шта се тачно догодило. Ово је заиста једна ретка, светла искрица у овом неславном рату, у густом мраку који се почео да спушта на нас као народ... Само, сине, чувај се. Немој неко време да се појављујеш на улици. Овде су већ многе похапсили. - Жао ми је, тата - није му било лако, нарочито после овако непредвиђеног дочека, да се успротиви оцу - али ја се сутра враћам у Фрушку гору, где ме очекују моји другови. Дошао сам само - замало није казао „да помогнем Мили“, али се на време тргнуо - да извидим ситуацију у граду и да видим како сте сви ви.

157

- Што мора да буде, мора - узвратио је отац. - Ти си пунолетан и можеш да доносиш сам своје одлуке, а по твоме опхођењу - мало се осмехнуо - а и по свим овим одличним оценама које већ годинама доносиш, види се да имаш добру главу на раменима. Ипак, ја као родитељ, имам право, а и дужност, да те посаветујем. Пази добро на себе. Имаш само један живот који припада и твојим најближима. Немој никад да се непотребно излажеш. И наша народна каже: „Иди мудро, не погини лудо“.

Први пут, откако зна за себе, Младену се учинило да се пред њим појављује једна нова, непозната страна његовог оца, који према њима, својој деци, није никада показивао своја права осећања. Једино је Мила била изузетак, и то ваљда зато што је у њој пронашао иста и слична интересовања, као што је то била љубав према коњима, псима и осталим животињама, или везаност за земљу. Обилазила је заједно са њим њиве и ливаде, бринула за време суша, радовала се киши „у право време“... Чуо га је више пута да је зове „сине“, а ово се сада први пут обратио њему, своме сину, са том тако лепом речју, и први пут се, бар видљиво, забринуо за њега. Па ипак, није могао да предвиди шта може још да очекује. Зар се он није, поред све пажње и љубави коју је показивао према Мили, наједном одрекао ћерке „за сва времена“, чак и званично, писмено, преко „Политике“? Зар није и њима двојици, пре две године кад су се потајно видели са Милом у Јелкиној кући, запретио да ће их довести из Београда са школовања и послати их на салаш да на њему раде „као обични радници“? Када је отац отишао на спавање, Младен је мајци, Мирјани и Мирку тихим гласом, готово шапатом, поверио тајну о Милином доласку у Рочиште. - Не брини, мама, она је много боље са здрављем - додао је брзо кад је видео мајчин забринути поглед. Сад је код Јелке. Одлично се опоравила код једне добре жене, стрина-Живке. За њеног Стевана зна само толико да је мобилисан и мисли да је сада у Босни. - Како ћу, јадна, да видим своје дете кад је тата стално код куће? Престао

је да путује. - Немој да бринеш, мама - јавила се Мирјана - већ ћемо нас две наћи неки

начин. За Мирка ће бити много лакше. Он може већ сутра да се нађе са њом. Младен је сусрет са усташом и јурњавом кроз кукурузна поља задржао за себе. То је поверио Мирку кад су се њих двојица, касно у ноћ, нашли сами. - Имали сте срећу. Могли сте сви да страдате. - Сам нам је Господ Бог помогао.

Кад год би раније, Младен, у разговору поменуо име Божије, Мирко би направио неку саркастичну примедбу, али, овога пута је ћутке посматрао брата, трудећи се да не изгуби ниједну његову реч. - Алал вера Николи - казао је. - Баш је јуначина. - Никола се одлично држао и кад смо, нас шака јада, зауставили пред Рочиштем Хитлерову силну „непобедиву армаду“.

158

- Једно ме само чуди, право да ти кажем, да је међу вама било највише љотићеваца. Откуд они да се боре против Немаца кад су сви одреда за Хитлера, као и за Мусолинија и за њихову фашистичку идеологију? - Ето, видиш. То је твоје мишљење и твојих истомишљеника, међутим, они тврде да су „за краља и отаџбину“, против свих непријатеља нашег народа, као и нацизма и фашизма. Ако хоћеш, даћу ти да прочиташ нешто из њихове литературе, на пример чланак Димитрија Љотића из његове „Отаџбине“, фебруара 1935. године, „Ни фашизам ни хитлеризам“, у њему он објашњава у детаље зашто ми, као хришћански и словенски народ не можемо да примимо ни једно ни друго. - Не, то ме не интересује. Може он да пише и говори све шта хоће, кад сви

ми знамо да су они фашисти који су за Хитлера и Мусолинија. Младен је заћутао на тренутак, па му одговори: - По чему „сви ви“ знате да је то истина о њима? Баш бих волео да знам. - Они су назадњаци, реакционари, противници прогреса, људи који још увек живе у средњем веку. Верски занесењаци. Шта бих више могао да ти кажем? - Тиме ми ниси доказао да су фашисти. Ни Хитлера ни Мусолинија нико не сматра „верским занесењацима“, а они сматрају за себе да су „прогресивни“ и „историјски напредни“, исто као и Стаљин, и да њима, опет „историјски“, „припада будућност“. Док њих двојица толеришу хришћанство „из нужде“, режими су им суштински антихришћански: Хитлеров расизам и Мусолинијево обожавање једнопартијске Државе, којој су потчињени интереси свих појединаца. Код Стаљина је, с друге стране, атеизам отворен, званичан став. Код љотићеваца нема ни једног, ни другог, ни трећег. Љотићевци тврде и проповедају да су они једноставно хришћани-патриоте, словенофили. Можеш ли на неки озбиљнији начин да ми докажеш то што тврдиш, а не само да их називаш погрдним именима?

Мирко се гласно насмејао. - Е, мој брате, видим ја да су те они обрлатили и да теби нису више

потребни никакви докази. Кажеш да Хитлер и Мусолини прикривају своје антихришћанство, а сигурно ти није ни на ум пало да то исто раде и ти твоји нови пријатељи, љотићевци. То „из нужде“: у ствари неће да покажу своју праву боју! - Не верујем да им је то мотивација. Кад се Хитлер не само не стиди своје идеологије него је и отворено пропагира (сигурно ти је познат његов „Мајн кампф“, као и писање његовог главног идеолога Розенберга), а ни Мусолини не крије своју фашистичку идеологију, а тако исто и твоји истомишљеници, држећи се учења Маркса и Енгелса, боре за своју истину, зашто би се само љотићевци у својој суштини „претварали!“ - Зато што за њихову идеологију није моментално погодно тло, па неће да се покажу у правој боји. - Хоћеш да кажеш да су они једини који лажу, док Хитлер, Мусолини и Стаљин говоре истину? За Николу Станојевића си малопре казао да је „јуначина“. Он је врло талентован песник, поштен и честит младић. Откако га

159

познајем имам о њему најбоље мишљење и никако не могу да га замислим као човека који се „претвара“, верује у једно, а лаже да верује у нешто друго. Исто тако и Влада Ковачевић, такође јуначина. Обојица су чланови „Белих орлова“, омладинске организације Љотићевог Збора. Обојица су били и главни организатори нашег „дочека“ нацистичке солдатеске пред Рочиштем. Како ћеш то да објасниш? Припуцали су на своје „истомишљенике“ тако да су их „као од шале“ убили седморицу, рескирајући своје животе. Чули смо да се слични „дочеци“ Немцима дешавају и у другим местима у којима су омладинци Збора организовани. У Руми их је било организовано за борбу против Немаца преко сто педесет, у Шапцу су се готово сви пријавили у војску, и један добар број њих је обукао униформе. То се исто десило и у Бањалуци, као и у Сремским Карловцима, Вршцу и неким другим местима. По теби и твојим истомишљеницима, сви су се они само „претварали“ да су одани своме краљу и својој отаџбини и да су из истих разлога показали спремност да се боре против својих „идола“. У исто време ти и твоји истомишљеници остали сте по страни, чекајући на тренутак који ће бити најпогоднији за испуњавање ваших циљева. Добро се сећам кад је Хитлер напао Чехословачку како сте прогласили на вашим црвеним значкама које сте носили на реверима да ћете Бранити земљу, а не ову нашу малу отаџбину Јужних Словена, док су љотићевци носили написано на својим значкама-тробојкама Бранићемо отаџбину. - Ти си, Младене, наједном почео да ме обасипаш љотићевском

пропагандом. Тај Никола, Влада Ковачевић и остали твоји нови пријатељи и саборци, изгледа су те потпуно „обрадили“. - Ја, Мирко, само покушавам да мислим својом властитом главом, постављам питања и трудим се да на њих нађем одговоре. Као теолог, не смем да се бавим политиком. Уосталом, морам ипак да ти признам да са њима имам много заједничког и да су ми њихови хришћански погледи на живот и свет врло блиски. Казали су ми да су у њиховим просторијама, у соби где се састају једном недељно, преко целог зида исписане крупним словима речи нашег Спаситеља: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. - Е, сада видим - насмејао се Мирко. - Видим зашто су ти тако „блиски“. „Из верских разлога“. Зато су те и заслепили, па не видиш и њихову политичку страну! - Ако под „политичком страном“ мислиш на унутрашње уређење државе, и оно се битно разликује од хитлеризма и фашизма. Они тврде, а видео сам и њихову литературу, да су у основи за демократску државу, „владавину народа“, у којој ће сталежи, или ако хоћеш, различите професије, бирати између себе већинским гласом људе који ће их представљати у Скупштини, уместо наших политичких партија које се гложе између себе и бездушно отимају за власт. Ти представници својих професија, као што су земљорадници, занатлије, учитељи и остали, били би изаслани од људи из својих професија, а не постављени одгоре. Тај систем би сам по себи деловао не једнопартијски, него безпартијски. У том случају и Збор би престао да постоји. Не би више било јаловог међупартијског гложења, него би сваки појединац гледао свој посао у кругу своје уже заједнице, имајући у исто време у виду добро опште заједнице. Уместо за партију, радио би за свој сталеж! - Зар то не звучи утопистички?

160

- Ако, можда, и има у себи нечег што би могло да тако изгледа, то би, по моме мишљењу, и поред свих тешкоћа, несугласица и неспоразума, условљених нашом људском природом, било много реалније него ваша Велика Утопија у којој су сви људи једнаки и у којој нема ни Бога ни нација. Они цитирају Љотића који каже: „Човек је важнији од сваког система“. Он мора да буде духовно и морално јак, надахнут хришћанским принципима које наш народ носи у себи дубоко укорењене од Светога Саве, преко светог кнеза Лазара, до данашњих дана. По њима, Бог влада васионом, краљ државом, а домаћин, глава породице, стара се о њој. То они називају органски, домаћински систем. - По овом твом ватреном говору видим да су ти постали блиски не само по верским убеђењима... - Нас двојица се, Мирко, никако не разумемо, а ја чврсто верујем да само разумевање може да спасе свет. Ако људи покушавају, озбиљно покушавају да разумеју побуде и мотиве једни других, биће им лакше и да се приближе једни другима. Разумевање је први, гигантски корак. - Ти од мене тражиш да те разумем, а колико ти разумеш мене? - Ја се трудим да те разумем и схватим и уверен сам да сам у томе добрим делом и успео. Убеђен сам да су твоје побуде и твоји мотиви позитивни, и да заиста желиш да донесеш препород човечанству - застао је. - Али? - Али, између нас двојице, а тако је, плашим се, и са многим другима, као

да је неки високи, тврди зид који нам не дозвољава ни да чујемо једни друге, а камоли да се разумемо. Ипак, по моме уверењу, мора се покушавати, и поред зида, да се чује и она друга страна. Твоји и моји мотиви су истоветни. И ти и ја хоћемо добро. Разликујемо се у томе, како да дођемо до доброг. - Како би нас двојица могли да се разумемо, Младене, кад не само да верујемо него смо спремни и да се боримо за потпуно различите, у ствари и супротне идеологије које искључују једна другу? - Добро, ако оне, као што по свему изгледа, искључују једна другу, зашто бисмо нас двојица као људска бића, да један другог искључимо? У нашем случају, нас двојица смо везани и крвним везама. Ако кренемо и корак даље, зар нисмо и ми сви, људска заједница, једна велика породица везана дубоким коренима и физички и психички, а исто тако, ма како лабаво, и духовним везама? - Немој само сада, буразеру, да прелазиш у метафизику. То није моје поље. За мене су два и два четири. Увек и на сваком месту. То код мене не може да се мења.

161

Од једног до другог Тек што је Младен рано тога јутра, полако и пажљиво, изашао из куће и замакао у споредну улицу, на улазним вратима Протићеве куће неко је снажно залупао. Лиза, која је већ устала и обукла се, отворила је врата и пребледела. Пред њом је стајао један домаћи Шваба, окружен тројицом немачких војника са пушкама „на готовс“. - Да ли су сви код куће? - питао је оштро.

Успела је само да ћутке одобри главом и да се склони у страну да би пропустила војнике који су нахрупили на врата. Пролазили су ходником лупајући песницама од врата до врата. - Напоље! Излази! - викао је домаћи Шваба.

Како се нико није појављивао, почели су да отварају врата, једна по једна. Отворили су и врата на Мирјаниној соби. Мирјана, још увек у постељи, уплашено је вриснула. Први се појавио домаћин, Стеван Протић, у пиџами и огрнут јутарњим огртачем. - Шта је то? Каква је то галама? - викнуо је отварајући врата. - Облачи се! - дрекнуо је Шваба. - Идеш са нама у општину.

Одмах затим је наставио истим тоном: - А ви, остали, имате десет минута да се обучете и изађете. Прва је изашла, још уздрхтала Мирјана, за њом Славко Протић и најзад госпођа Протић, која се у ходу придржавала за зид, сва уплакана. - Где су ти синови? - питао је Шваба Протића који је на то питање слегнуо раменима.

Шваба се обратио војницима на немачком, на шта су се њих двојица одвојили и са пушчаним цевима упереним на врата, отварали их једна за другим. Кад нису никога нашли, пребацили су пушке преко рамена и почели да упадају из собе у собу, отварају ормане, изврћу ладлице и посипају садржине насред просторије, загледају испод кревета... Кад су изашли из Миркове собе, госпођа Протић је видно одахнула. „Хвала Ти, Господе!“ прошапутала је у себи и мало се исправила. - Где су ти синови сакрили оружје? - питао је Немац Протића. - Био је само један од њих двојице од кога су тражили да им се придружи казао је Протић. - Не можете да нађете његову пушку јер ју је однео натраг, у касарну. Он је отпутовао у Нови Сад, код неког његовог колеге. - Лажеш, Протићу! - викнуо је Шваба. - Један наш младић, који је некад ишао са њим у школу видео га је ноћас у Главној улици.

Протић се није збунио.

162

- Да, знам - казао је. - Дошао је код мене да му дам новаца за возну карту. Јутрос рано је отишао на железничку станицу да ухвати први воз за Нови Сад. Журио је да не закасни. - А где ти је други син? - Он га је отпратио на станицу. - Ала умеш да лажеш, Протићу! Тако си се сигурно и обогатио - казао је Немац, вадећи из џепа металне лисице. - Пружи руке - повисио је глас. - Идеш са нама у општину. Тамо ће ти судити. - Ви немате право да ме водите из моје куће. Жалићу се на највишем

месту. Шваба се насмеја. - Знаш ли ти ко је данас на највишем месту? Шеф нове полиције у Рочишту, хер Бауер. Ја сам његов полицијски агент, хер Шулц. Запамти то!

Опет је казао нешто на немачком и два војника су дограбили Протића за рамена и повукли га ка излазним вратима. - Тата, тата! - јецала је тихо Мирјана.

Њена мајка се брзо прекрстила неколико пута. - Не плачи, ћерко - покушавала је да је умири. - Тата има међу угледним

домаћим Швабама неколико пријатеља с којима одржава трговачке везе. - Шта ли је са Мирком? - Мирјана је успела да се мало прибере.

Погледале су се и полако, готово на прстима, ушле заједно у његову собу. На поду разбацане књиге, свеске, пенкала, прибор за бријање. - Нема му одела - прошаптала је госпођа Протић кад је пришла отвореном орману. - Погледај, мама! - обратила јој се Мирјана мало живљим гасом, показујући према одшкринутом прозору, на зиду окренутом улици. - Сачувај га, Господе! - промрљала је и опет се прекрстила госпођа Протић. - То је он њих чуо кад су упали у кућу, зграбио одело, искочио кроз прозор, пресвукао се у жбуњу и негде побегао. - Хвала Богу - прекрстила се и Мирјана - сигурно ће нам се ускоро јавити.

Пошто је Мирјана на брзину доручковала, мајка јој није могла од узбуђења „ништа да окуси“, казале су Лизи и Ерики да ће „мало да се прошетају“, и одмах затим пожуриле до куће Јелкиних родитеља. Радост састанка са још уплаканом Милом убрзо је замењена свеопштим плачем за оцем. Једина добра вест за њих две је била кад су сазнале да је Мирко малопре готово без даха стигао, казао им шта се десило и затражио да га Јелкин брат Света што пре одведе до Милиног венчаног кума Докмановића, надајући се да ће и он са Младеном успети да отпутује за манастир Гргетег. Кад су њих двојица стигли до Докмановићеве куће, Душан је баш, журно, упрезао риђу у таљиге. Младен и Никола су излазили из куће. - Могу ли и ја с вама? - питао је Мирко.

163

Пошто се Докмановић упознао и са Мирком, Никола је са њим још једном проверио упутства за колске путеве којима ће путовати да би избегли немачке колоне, као и усташе. - Путоваћете дупло дуже - казао је Докмановић - али ћете избећи главни

друм. Кретали су се по јакој киши и ту и тамо дубоком блату, с времена на време застајали да би одморили риђу, док нису касно поподне стигли до манастира. Пред главним вратима дочекала их је повећа група добровољаца и војника, са оцем Серафимом, неколико монаха и капетаном Атанасијевићем на челу. Мало даље од њих стајала је скрушено стрина Живка, подбрађена црном марамом. Кад су се кола појавила иза окуке и када је препознала сестрића, окренула се храму, три пута се дубоко наклонила и прекрстила. Никола је први искочио из кола, стао мирно пред капетаном, поздравио га и рапортирао о путовању и стању у Рочишту. Поред вести о таоцима, похапшеним саборцима, као и Јеврејима и њиховим радњама, опљачканим од стране носилаца „Новог поретка“, немачких војника, испричао му је и како је један од ухапшених Белих орлова, Хрват, који је са осталим ухапшенима требало да се појави пред немачким преким судом, наједном нестао из затвора. Кажу да су га усташе ликвидирале да их он не би „осрамотио“ пред њиховим немачким пријатељима кад сазнају да је међу Србима који су пуцали на њих пред Карловцима био и један њихов Хрват. Младен је представио Мирка оцу Серафиму и капетану Атанасијевићу као свога брата, близанца, који је прошле ноћи, кад су немачки војници упали у њихову кућу да и њега ухапсе, искочио кроз прозор и тако се спасао. Отац Серафим је знаком крста благословио Мирка. - Сам вас је Господ Бог наш сачувао - казао је.

На Младеново изненађење, Мирко се наклонио старом монаху и прекрстио се. „Не знам шта ми би“, Мирко је казао касније брату, пошто су остали сами, изгебавајући његов поглед. „Наједном су ме дирнуле његове речи, а кад је направио према мени знак крста и благословио ме, прошла ми је целим телом нека језа.“ Мирко је испричао како су им ухапсили и одвели оца и како се он срећом спасао. - Молићемо се за њега, као и за све остале које су ти нељуди похватали и позатварали - додао је Старац крстећи се.

Влада Ковачевић је пришао Николи. - Тај његов брат Мирко је скојевац - шапнуо му је. - Откуд то! Јеси ли сигуран? - Младен ми је казао. - Добро да знамо - одмахнуо је главом Никола.

Калуђери су их позвали у трпезарију где је дугачки сто био постављен низом дубоких плеханих тањира и по једном кашиком, а ту и тамо, између њих,

164

биле су корпице са исеченим хлебом, као и земљане посуде из којих се пушила чорба од поврћа. - Има нас мање него јуче - Младен се обратио Влади Ковачевићу. - Неки су се разишли својим кућама, нарочито они који живе по оближњим селима. Овде је највише нас што смо се јавили да останемо са капетаном.

Пошто је отац Серафим благословио храну и када су вечерали, устао је капетан Атанасијевић. - Драги моји јунаци - обратио им се тихо - отац Серафим и ја смо разгледали ситуацију у којој смо се ових дана и ми и наша отаџбина нашли. Усташке патроле и њихове мање јединице већ су почеле да крстаре Фрушком гором. Наш останак овде био би опасан за наше монахе, за сам манастир, као и за нас саме, јер ми, иако имамо још незакопаног оружја, не би смели да примимо борбу и да доведемо у опасност овај свети храм и његову братију. Зато смо се сложили да би било најбоље да у мањим групама, по двојица-тројица, свакако на добровољној бази, кренемо за Србију.

Међу добровољцима и војницима настао је жагор, највише негодовање. - Да ли има неко нешто да каже? - питао их је капетан.

Устао је Мали Аца и казао да је врло разочаран променом планова, али је боље и то него да се врате свако својој кући, „а неко то и не може, као на пример браћа Протићеви“. Додао је да верује да они, кад стигну у Србију, неће бити једини. Тамо, углавном, живе „само Срби“. Пошто су капетан и монах изашли из трпезарије, Никола се обратио близанцима. - Капетан је у праву, а исто тако и наш Аца. Нема сумње да ће у Србији бити повољније тло за четнички начин ратовања. Овде, у Срему, готово у сваком селу, има бар једна, ако не и више, немачких или хрватских кућа. За домаће Швабе знамо да су сви за Хитлера, а за Хрвате не можемо, нажалост, никад да будемо сигурни. У сваком случају, по моме мишљењу морамо што пре да одемо одавде да не би остајањем нанели нашим домаћинима неко зло.

Договорили су се да се не раздвајају и, чим се време поправи, крену пешице према Србији. Сутрадан, њих тројица, без Мирка, који је остао „да се испава“, устали су рано и присуствовали јутрењу. - Помолио сам се Богу! - казао је Никола кад су изашли из храма и нашли

се опет у трпезарији, где их је чекао Мирко. - Помолио сам се да ми опрости што сам одузео живот једном људском бићу. - Ја то не разумем. - рекао је Мирко - Зар није тај зликовац хтео да отме

нашу Милу, да убије тебе, Младена и Душка? Како можеш да га жалиш! Никола је измењао погледе са Владом и Младеном, али није ништа казао. Киша је преко ноћи престала и небо је било без иједног облачка. - Најбоље је да кренемо поподне - казао је Влада. - Дотле ће се и земља мало просушити. Предлажем да одемо до Добрина. Тамо имамо нашу велику

165

групу. И они су били организовани као и ми - осмехнуо се. - Само, њих није водио један ватрени капетан Атанасијевић, него и сувише добар и смирен, разложан човек, неки жандармеријски наредник-водник, који им је, кад је видео да је држава пропала, саветовао да оставе пушке, да узалуд не гину, и да се врате својим кућама, само неколико сати пре него што је немачка моторизована јединица ушла у град... То сам чуо јутрос од једног калуђера, који се ноћас вратио из Добрина, где је отишао да обиђе своје старе родитеље. Никола се сложио са њим, а Мирко и Младен, који није хтео да иде без брата, одлучили су да остану још неко време у Гргетегу. Отац Серафим им је казао да су добродошли „у овом светом храму“ колико год им буде потребно да се склоне од усташа и Немаца у Рочишту. Опростили су се са Николом, Владом и капетаном Атанасијевићем, који се негде у селу пресвукао у цивилно одело, па је и он са њима „кренуо за Београд“. „Ја се не предајем жив Немцима“, казао је. „Српске шуме и планине биле су увек слободне, па ће тако бити и овога пута.“ Младен је предложио брату да посете стрина-Живку. Она им се обрадовала и кад је сазнала да њих двојица не могу да се врате у Рочиште и немају где да се склоне на дуже, одвела их је код своје сестре, стрина-Раде, мајке младог Душана који је одвео Милу у Рочиште. - Доводим ти ова два наша момка којима нема повратка кући у Рочиште, јер их тамо траже Немци и усташе. Из добре су господске куће и браћа су оној лепој Мили која је неко време живела код мене - представила их је снажно грађеној жени четрдесетих година.

Обратила се затим браћи. - Њен муж је са војском и по свему изгледа је допао ропства. - Они имају велико имање са стоком, овцама, свињама. Имају човека који ради за њих, али, кад је сада остао сам, можда би вас двојица могли мало да помогнете око стоке и свега осталог. - Погледала је своју сестру. - Морам о томе да размислим - одвратила је стрина Рада после мале станке, онда се окренула браћи. - Ви нисте навикли на тежак сељачки живот, а и морали би спавати на тавану штале. Што се тиче 'ране, тога има, фала Богу у изобиљу.

Обећали су да ће доћи сутра изјутра да виде шта је одлучила. Кад су остали сами и пошли натраг према манастиру, Мирко се насмејао. - Сећаш ли се кад нам је тата претио да ће нас „довести из Београда“ и послати на салаш да радимо као обични радници? - Како се не би' сећао, само, овога пута, то нам је добро дошло. Сирома' тата! Ко зна како је њему сада.

Отац Серафим им се обрадовао. - То је добар народ, видећете. Ја познајем њеног мужа Бранка Богдановића. Он је добар газда, домаћин човек, а таква му је и фамилија. Имају доста земље, стоке, свиња и оваца, а такође и велик виноград. Ту ћете бити

166

сигурнији него овде, у манастиру, а хвала богу, млади сте, па ћете моћи и да им колико-толико помогнете на имању, а и вама самима олакшате. На вечерњу, Мирко је опет изненадио Младена. Не само да је са њим ушао у храм, чије су многобројне древне фреске икона светлуцале у полутами пред дрхтавим титрањем жутих, воштаних свећа, него је стао поред певнице, близу њега и тихо, својим пријатним баритоном, придружио се заједно са њим појању калуђера. Кад су после вечерња изашли из храма и упутили се својим ћелијама, Мирко се мало накашљао. - Знаш - казао је - дугујемо им толико за ово њихово, заиста свесрдно

гостопримство, а ти се сећаш како смо као ђаци основне школе и гимназије морали да идемо у цркву сваке недеље, и много тога сам запамтио, па и читање црквенословенских текстова. Кренули су из манастира дочекани свежим, реским ваздухом пролетњег јутра, небом без иједног облачка. Из грања дрвећа, као и жбуња, избијају сочни, зелени листићи, а пространством се разлеже весело цвркутање птица. С времена на време зачује се мукање крава, блејање оваца, лавеж паса. - Није чудо - застао је у једном тренутку Младен, осврћући се, као да је

хтео да упије у себе све те боје, облике и звуке - што се наша Мила овде тако брзо опоравила. - Она је иначе обожавала природу - сложио се Мирко. - Овде се нашла

заиста у своме елементу. - Имам добре вести за вас двојицу - казала им је стрина Живка, пошто су

прво свратили до ње. - Моја сестра рекла ми је јуче, кад сте вас двојица отишли, да ће вас, вероватно, примити, јер јој се чини да сте ви људи на свом месту, па ће вам помоћи у невољи да се склоните за неко време у њеној ући, а и ви ћете бити њој од неке користи. - Добро - поздравила их је са осмехом стрина Рада пред дворишним вратима. - Добро сте дошли. Нећете радити никакве тешке послове као што су орање, копање, окопавање, кошење. Помагаћете око стоке и око куће. Мораћете сами да перете свој веш и да се старате сами о себи.

Отворила је врата и пустила их да уђу у пространо двориште, окружено господарским зградама. - Јово! - викнула је и одмах затим изашао је из штале са вилама у рукама

висок, кошчат човек, педесетих година, необријаног, избораног лица. - Ево ти ова два наша момка - казала је. - Они су побегли од Немаца, па немају куда. Остаће неко време код нас. Помагаће помало теби са лакшим пословима, јер нису навикли на сељачки живот. Спаваће у штали, ко и ти.

Човек је наслонио виле на зид штале, пришао им и руковао се. - Овде ме сви зову чика Јова - казао је.

Стрина Рада је ушла у кућу, а он је тражио да му испричају одакле су, кога имају у фамилији и зашто су морали да побегну. - Види се по вама да нисте сељачки синови - осмехнуо се. - Али, не брините. Неће вам овде код нас бити тешко.

167

Дао им је сваком по једну лопату и заједно с њима почео да чисти шталу у којој је било четири краве и два телета. Скупљали су ђубре лопатама и вилама, стављали га у дрвена колица, затим су се смењивали да га одгурају до велике наслаге ђубрета на крају дугачког дворишта. Док је један гурао колица, друга двојица су се одмарали у штали, наслоњени на виле. Кад је дошао ред на чика- Јову да пренесе ђубре и њих двојица остали сами, Мирко се насмејао. - Јеси ли чуо шта је казао? „Неће вам бити тешко“. - Знаш како наш народ каже, „што се мора, није ни тешко“. Човек се на све навикне. - На овај тешки „мирис“ штале, гарантујем ти, Младене, ја се никад навикнути нећу.

Пошто су очистили шталу, донели су свежу сламу коју су вилама прострли испод крава и телади. Чика Јова их је одвео до бунара на ђерам, захватио из њега неколико пута ведром воду и напунио валов постављен поред бунара. Изводили су одмах затим једну по једну краву и напајали их на валову. - Ето, видите - казао је чика Јова - све ово није било баш нимало тешко. Сада ћемо тако исто и са коњском шталом.

Штала у којој су била два коња и једно ждребе налазила се одмах до штале са кравама. У једном ћошку виделе су се дрвене мердевине наслоњене на зид. - Ево овде - чика Јова им је показао четвртасти отвор одмах изнад мердевина. - Ту ћете, на тавану, и вас двојица спавати. Ми сви рано устајемо и рано идемо на спавање. - Овде је бар ваздух мало чистији - Мирко је шапнуо Младену.

Кад су завршили са шталом и напојили коње, Јова је скинуо повећу дрвену чутурицу која је висила о клину у штали за коње и дао им по један комад жућкастог, домаћег сапуна. Посуо им је затим воду по рукама, и кад су их они добро опрали, тражио да је и њему поспу. Скинуо је са другог клина два бела пешкира, дао један њима, а он се обрисао другим. Погледао је у небо. - Сад је подне - огласио се, показујући прстом према сунцу. - Време је

ручку. Повео их је у пространу кухињу насред које се налазио велики, гломазни сто, постављен дебелим, белим тањирима, кашикама, стакленим слаником и неколико крупних главица лука. За столом је већ седео стрина-Радин син Душко и пријатељски их поздравио. - Због оне ваше лепе сестре замало да изгинемо - обратио се Младену. - Да не би оног вашег Николе, одосмо сви ми „богу на истину“.

168

Још док су улазили, запахнуо их је пријатан мирис чорбастог пасуља који се ширио из великог лонца на шпорету. - Жао ми је - обратила им се стрина Рада - што немамо ништа друго. Један дан пасуљ, други дан кисели купус. Ово је април, а то је најгори месец за храну када се зимница потроши, а ништа ново још не доспе.

Дохватила је добро „нарастао“ округли домаћи хлеб и великим, оштрим ножем исекла пет-шест замашних комада које је ставила пред њих на жућкасте даске од стола, излизане од честог прања и рибања тврдом четком. Извадила је из креденца дубоку чинију и насула је великом кутлачом. Ставила је затим чинију насред стола. Док су сипали чорбу у тањире, приметили су да је пуна свињске кожурице и сувог меса. „То је, ваљда, то 'изобиље у храни'„, помислио је Младен, а и Мирко, сећајући се јучерашњег разговора са стрина-Радом. Њима се придружила и млада, једра девојка која је села до Душка. - Ово је наша комшиница Милица - рече домаћица. - Она нам помаже око куће, музе краве и припрема сир и кајмак. - Ми имамо само једну краву, а нас смо три сестре - одвратила је девојка па имамо времена и на претек.

Док је говорила, гледала је пред себе а њени здрави, пуначки образи су се зацрвенели. - Не знам шта би' без ње - додала је домаћица. - Милица је обећана једном нашем добром момку из добре куће - јавио се чика Јова - који је и сам негде с војском, к'о и наш газда Бранко.

Милица се још више зацрвенела. После ручка „подмирили“ су овце и јагањце. Изненадили су се кад су видели чика-Јову како је дохватио једно јагње, узео га у наручје, почео да милује његово мекано, бело руно и да му нешто тихо тепа. - Ово је мој Цуле! - казао им је. - Најлепше јагње у тору. Биће једног дана

највећи и најјачи ован у околини. После оваца дошле су на ред свиње са многобројним прасицима, о којима се већ, углавном, постарао Душко. Свињац је био одвојен, у другом дворишту, „због смрада“, објаснио им је Јова. - Свиње су нечисте. Воле да се ваљају у блату. Мало даље од свињца пружила се велика башта за поврће, а иза ње шљивик са осталим воћкама. Двориштем су врвиле гуске, патке, живина. - О њима се старају стрина Рада и Милица, као и о башти - објаснио им је чика Јова. За вечером их је похвалио. - Много су ми данас помогла ова два момка. - Покажите ми руке - затражила је од њих домаћица.

169

Испружили су руке. И један и други добили су жуљеве. - Сутра им, Јово, дај нешто лакше да раде. Окани се вила и лопата.

Преморени, али ипак задовољни протеклим даном, испели су се мердевинама у „спаваћу собу“. На поду наслагана слама, а преко ње пребачено неколико поњава. Сваком по једна да се стави на сламу, а са другом да се покрије. Мало даље од њих било је чика- Јовино лежиште, које се разликовало од њиховог једино по томе што на узглављу лежи повећи, плавкасти јастук. - То ми је све што сам некад понео од куће - објаснио је, као да му је нелагодно пред њима због овог „луксуза“. - Вама двојици сам набацао ту мало више сламе, па кад то покријете поњавом, неће ни вама бити много лоше.

Чика Јова их је пробудио рано изјутра, неиспаване и изломљене. Пошто су се умили, у кухињи их је дочекао, чим су отворили врата, пријатан мирис пржене сланине и кајгане. Стрина-Радо - обратио се Мирко домаћици после доручка, који их је окрепио - хоћете ли бити тако добри па да напишете неколико речи нашим родитељима да не би бринули о нама. Ако би ми написали, ови наши злотвори би се досетили да се кријемо овде код вас. Жена је покушавала да се изговори што већ годинама није „написала ни једне једине речи“, али је на крају ипак попустила кад су јој казали да ће у ствари бити само једна-две реченице. Донела је најзад комад хартије и оловку и Мирко јој је, у договору са Младеном, издиктирао: „Ми смо сви, као и наша деца, Мирко и Младен, хвала Богу, добро и здраво. Спремамо се за пољске радове, па ће нам и они, јер су добро одрасли, моћи помало да помажу. Како сте ви и ваша Мирјана? Све најбоље од Стрине Раде“ Одмах затим је исписала адресу својим несигурним рукописом. Кад се завршило са писањем, чика Јова их је послао у котобању да пребирају зрна пасуља од кукоља и круне кукуруз заједно са Милицом, и то следећих неколико дана, док им жуљеви не зацеле. Кроз десет-двадесет дана стигао је одговор: „Драга наша стрина-Радом, много сте нас обрадовали вашим писмом. Драго нам је да сте добро и здраво, као и ваши синови. Шаљемо им мало новаца да купе нешто за себе. Славко се вратио с пута и сада се осећа много боље. Мирјана чита и дању и ноћу. Ретко испушта књигу из руку. Хвала на свему, Ваши захвални Протићеви.“ У писму је било неколико повећих новчаница Краљевине Југославије, које су тада још биле у употреби широм окупиране земље. Сложили су се одмах да ће с тим новцем прво и прво да набаве пресвлаку.

170

Браћа су одахнула. Прочитали су писмо неколико пута и схватили да им је отац пуштен из затвора и да се сада свакако „осећа много боље.“ - Тата је сигурно платио домаћим Швабама - казао је Мирко и Младен се сложио са њим. - Хвала Богу! - додао је и прекрстио се.

Почели су да се навикавају на физичке радове. Круњење кукуруза и пребирање зрна пасуља са стидљивом Милицом, као и још неки други „женски послови“, падали су им све лакше у поређењу са „мушким“, с вилама, ашовима, лопатама. Међутим, када су им жуљеви отврдли, почели су да се враћају на мушке послове. Са њима је упоредо радио и стрина-Радин Душко. После неког времена стигло им је и друго писмо, написано Милином руком. Јавља им да је од маме добила адресу, да је срећна што су живи и здрави, да је још увек код Јелке и да је сазнала да је њен Стеван заробљен и одведен у Немачку. За тату је написала да је срећна што је преболео „опаку болест“, иако су му од ње остале последице, „ожиљци на леђима“. Обрадовали су се Милином писму, али су из њега јасно видели шта значи њена порука о „ожиљцима“. „Значи, мучили су га“, закључили су. Мајка им то није споменула. Сигурно није хтела да се због тога брину. Кад је у мају стигло време за окопавање кукуруза, чика Јова их је послао, заједно са Милицом, да саде у башти купус, пасуљ и расаде парадајза, поред повременог надгледања стоке. - То је лакше - казао је - за вас, господску децу и још недорасле. Орање, кошење и окопавање кукуруза и винограда, то је посао за нас сељаке. - Ето! - насмејао се Мирко кад су остали сами - Јова, сељак, ставио нас је у неку нижу класу људских бића: за њега смо ми „господска деца“, изједначени са „још недораслим“, као што је шеснаестогодишњи Душко, па у неку руку и Милица. - А зашто да не? - насмејао се и Младен. - Ми живимо сада у његовом

свету. У његовом смо окружењу, на његовом животном простору. Није ни чудо што се сматра важнијим и супериорнијим. Кад би он дошао код нас у варош и покушао да се укопча у наш начин живота, како би он нама изгледао? Недељом би одлазили у манастир и заједно са монасима појали за певницом. Младен је покаткад, кад није био исувише преморен, одлазио и на вечерња. Тако су, мање-више, из дана у дан, провели остатак априла и цео месец мај. Четрнаестог јуна дошао је на имање отац Пахомије са поруком од оца Серафима да је добио писмо из Смедерева са важним вестима и за њих двојицу. Опрали су руке и са стрина-Радиним одобрењем отишли до манастира. Монах им је успут испричао да су усташе у последње време у неколико наврата „обилазили манастир са конаком“. Отац Серафим их је дочекао у трпезарији и понудио да седну.

171

- Е, моја децо, имам тешке и потресне вести из нашег лепог, Ђурђевог средњовековног града - ословио их је тихом, једва чујним гласом. Вагони на прузи, недалеко од железничке станице, пуни муниције коју су Немци заробили од југословенске војске, експлодирали су, разрушили готово цео град и побили многе хиљаде људи, жена и деце - трипут се прекрстио. - Дај им Господе рајско насеље. Данас сам добио писмо од ваших пријатеља и сабораца, Николе Станојевића и Владе Ковачевића. Моле ме, ако знамо где се налазите, да им се и вас двојица придружите у Смедереву. Експлозија је била петог јуна, и они су одмах, шестог, отпутовали из Београда за Смедерево. Пишу да је у граду основана радна служба, највише од младића избеглица из Босне, Херцеговине, Срема и других крајева које су Немци дали хрватским усташама. Они су се укључили у ту службу и раде на рашчишћавању рушевина и извлачењу и сахрањивању страдалника. Кажу да им је осигурана храна и смештај од новоустановљеног Комесаријата за обнову Смедерева, који је основан под тим околностима по правилима Женевске конвенције. Моле ме да и вас двојицу, ако знам где сте, позовем да им се придружите... То бих вам и ја од свег срца препоручио, јер је ово заиста један племенити подухват. Јавили су и да је у експлозији погинуо и једини син генерала Недића са својом супругом и малим дететом. - Шта да радимо? - питао је Младен док су се враћали из манастира. - Можда то не би било тако лоше. Ионако смо се носили мишљу да идемо за Србију, а нема ни говора да се вратимо у Рочиште - одговорио је Мирко. Овако би могли, већ кад морамо да радимо из дана у дан физичке послове, бар да помогнемо оном јадном народу. Стрина Рада би лако нашла за нас одмену у селу која би јој више користила него нас двојица „варошана“. Мама нам је послала довољно пара, готово ништа нисмо потрошили, па ће нам добро доћи за путовање.

Кад су саопштили стрина-Ради своју одлуку да пређу у Србију, она се заплакала. - Зар баш морате? Тако сам навикла на вас двојицу као да сте ми најближи род, а и са мојим сте се Душком лепо слагали, стално ми говори како сте ви паметни, па сада и он хоће да иде на високе школе, чим се рат заврши.

Спремила им је једну торбу добар комад димљене шунке, комад сланине, два повећа режња хлеба, неколико главица лука и грумен соли завијен у белом пешкирчићу. - Треба вам за пут - казала је - а и они у Србији ко зна како живе кад им тамо, код њих, беже Срби из целе земље. Рано изјутра опростили су се од стрина-Раде, Душка, чика-Јове и Милице, која је само брисала сузе и није могла ништа да каже. Свратили су затим у манастир, захвалили се оцу Серафиму и монасима, који су баш излазили са јутрења, на гостопримству, опростили се и са њима и, пошто их је Старац благословио, пошли пешице за Србију. Касно поподне, избегавајући главне путеве, дошли су до Добрина. Младен је имао адресу Тоше Асурџића, студента права и вође Белих орлова у граду. „Ту имамо једну од наших највећих и најјачих групација“, казао му је Никола пред његов и Владин одлазак из Гргетега. То је, објаснио је, највише захваљујући

172

Тоши, који је и започео организовање омладинаца и омладинки, пошто је увидео ко су комунисти и шта они заиста хоће. Младен није објашњавао Мирку ко је Тоша, јер се плашио да га то може узнемирити и да ће можда покушати да промени планове путовања. Пролазили су полако, са задовољством, између њива засађених кукурузом који је већ увелико стасао, кроз зелена пшенична поља са по којом булком, црвеном као крв, шљивицима и воћњацима трешања, вишања, кајсија, јабука и крушака. Неколико пута су, ближе неком насељу, излетали пред њих пси, режали и бесомучно лајали, али они су знали с њима, па би их убрзо остављали на миру. Једанпут- двапут били су присиљени да дохвате бусење и тако их потерају да се разбеже, спуштених репова. У Добрину су лако нашли кућу у којој је живео Тоша са својом мајком. Закуцали су на врата и пред њима се појавио младић средњег раста, енергичних црта лица. Иза њега је стајао врло висок и мршав младић. - Ја сам Младен Протић, а ово је мој брат Мирко. Од Николе Станојевића и Владе Ковачевића из Рочишта добили смо адресу Тоше Асурџића. - Ја сам Тоша - осмехнуо се нижи младић. - Видео сам се са њима пролетос. Споменули су и вас. Ти си, мислим, студент теологије, а твој брат и ја смо колеге - окренуо се високом младићу - као и мој друг, Сима Симић. Ово нам је била последња година права. - Никола и Влада су отишли одавде за Београд додао је Сима Симић. Нисмо знали да су у Смедереву, али смо чули за експлозију. - Они су нам се јавили у Гргетег. Казали су да су прешли у Смедерево после експлозије и да сада, са новооснованом радном службом, раде на рашчишћавању рушевина. И нас су позвали, тако да ћемо им се и ми придружити.

Тоша се руковао са њима, као и Сима Симић, и позвао их да уђу у кућу, али су га они одбили. - Молили бих вас само да нас упутите како би најлакше било да стигнемо

до Београда - јавио се Мирко. - Засада је врло једноставно - одговорио је Тоша. - Али не знамо колико ће то још дуго трајати. Треба само да купите на железничкој станици карте за Београд. Из Београда ћете исто тако лако железницом стићи до Смедерева. - Пре неколико дана два наша друга, Слободан Спасојевић и Стеван

Марић, отпутовали су тако до Београда, али су им тамо, у Крунској улици наши другови казали да су четници подигли у ваздух пругу за Смедерево и да ће морати да чекају најмање десет дана да се пруга поправи. Међутим, како њих двојица нису имали довољно новаца за хотел, вратили су се с тим да за који дан опет покушају. Браћа су измењала погледе. - Како да дођемо до станице? - питао је Младен. - Није далеко. Сад ћемо вас нас двојица одвести, је л' тако, Симо?

173

Сима је одобрио главом. Успут су наилазили на мање групе усташа, по неколико немачких војника, који су, изгледа по навици, газили оштро и укорак. Видели су и четири-пет локалних Швабица у широким, нафалтаним сукњама, које су се држале за руке и тихо и сложно певале неку веселу песмицу на немачком језику. Ускоро су пошли уским тротоаром, упоредо са поплочаним путем на њиховој левој страни, док се са десне стране пружио ред омањих кућа. Између њих и пута, којим пролази с времена на време немачки војни ауто, мотоциклиста или домаћи фијакер, дугачак ред старих, гранатих липа. Ишли су углавном ћутке све док нису стигли до железничке станице. Чиновник на шалтеру им је рекао да воз за Београд полази тек увече у десет часова. Ушли су заједно са Тошом и Симом Симићем у празну, пространу чекаоницу. - Остаћемо мало са вама да поразговарамо - казао је Тоша. Кад је сазнао да су из Рочишта, насмејао се. - Чули смо од Николе и Владе како сте јуначки дочекали Немце испред Рочишта - наставио је тихо, пошто се прво обазрео око себе. - Тако је - прихватио је Младен. - А ми смо, опет, чули од једног калуђера,

кад смо били у манастиру Гргетегу, како сте и ви овде добро организовани и да вас је, све заједно, било око две стотине. - Јесмо, али ствари се нису одиграле онако како смо очекивали. Чули смо да је немачка војска образовала преки суд у Рочишту и да су Немци стрељали четворицу ваших другова који су заједно са вама учествовали у „дочеку“ - Тоша је застао и опет се обазрео око себе, па кад је видео да су још увек сами у чекаоници, наставио је нешто чвршћим гласом: - Нас пет националиста које су домаће Швабе пријавиле новим властима као вође добровољачке чете, затворили су у општински затвор, у којем смо се нашли и са неколико комуниста... - Иако се они нису били јавили да се заједно са нама боре против Немаца допунио га је Сима Симић. - Они су се тада држали потпуно по страни. - Нису се мешали због пакта Рибентроп-Молотов - прекинуо га је Тоша као што нису учествовали са нама у демонстрацијама против пакта 25. марта. - Тошо, морам да им испричам шта ти се десило док смо били у затвору осмехнуо се Сима.

Тоша је слегнуо раменима. - Неки њихов комуниста који се налазио с нама у истој ћелији, запричао се

једног поподнева са Тошом и почео да га испитује шта он мисли о овој ситуацији у којој се нашла наша држава. Мало-помало, Тоша је почео да му одговара употребљавајући своју гвоздену логику. Објаснио му је, као што то само он уме, каква је ситуација била у држави пре рата и шта је наша Влада пропустила да уради, какве су све фаталне грешке прављене, и шта би сада, кад

174

смо овако неславно изгубили рат, био најбоље да радимо да би помогли нашем народу да преживи ову тешку кризу и изађе из ње као народ. - Како је он на то реаговао? - питао је Младен. - Седео сам одмах поред њих двојице и чуо сваку реч. Видео сам како је био заиста импресиониран Тошиним излагањем. Већ је почео да се спушта мрак кад је изненада поставио питање: „А како се ти зовеш, друже?“ Тоша му је одговорио и он је наједном, изненађен, устао и пружио му руку. „Па ја сам, Тошо, добио 'одгоре' наређење да те убијем. Дали су ми и револвер који сам стално носио са собом у џепу. Један наш друг који је некад ишао с тобом у исти разред гимназије требало је да ми те покаже... Али, сада, Тошо, да ти кажем праву истину, ја никада не бих могао да убијем човека као што си ти.“

Младен је приметио по Мирковом држању да му смета ова врста разговора. Покушао је неколико пута да промени тему. Међутим, Сима Симић се све више одушевљавао својим причањем о добринској организацији, о томе како су почели „готово из ничега“ да се супротстављају комунистима који су били већ добро организовани, и да су, захваљујући Тоши и његовом неуморном залагању, добили неколико пута више чланова од комуниста. „Зато“, говорио нам је Тоша, „што ми говоримо истину.“ Комунисти су присиљени да објашњавају заплетене и тешко разумљиве идеје Маркса и Енгелса нашим људима подигнутим у патријархалним српским породицама. Ту се, најзад, умешао и Мирко. „Нисам могао више да издржим“, казао је касније брату. - Па и јесу те идеје тешко разумљиве, иако се, ипак, могу да објасне, али у исто време и многи од оних који верују у Бога, признају да не могу да схвате све у својој вери у „Свемогућег“ и у „Непогрешивост“. - То је нешто сасвим друго - осмехнуо се Тоша. - Свакако - упао му је у реч Младен. - Од оних који верују у Бога не

очекује се да „све разумеју“, него да целим својим бићем верују у Њега. Наше разумевање свега је условљено нашим ограниченим људским могућностима за сазнање, док би у исто време мисли и идеје других, никако „свемогућих“ и „непогрешивих“ људских бића, исто тако, по природи ствари ограниченог хоризонта као и ми сви што смо, требало да нам буду разумљивији и приступачнији. Међутим, Маркс и Енгелс су тако замрсили ствари да је озбиљном човеку заиста тешко да се снађе у том лавиринту такозваног „здравог разума“. - То си врло лепо рекао - осмехнуо се Тоша. - Ми, са друге стране, имамо врло лак задатак. Потребно нам је веома мало да на све њихове сложене програме, често и противречне, одговоримо нашим људима са неколико једноставних реченица: Они су против Бога, против краља и против породице, а за „слободну љубав“. Па и оно њихово „сви су људи једнаки“ звучи нереално. Нашем патријархалном, поштеном, бистром и јуначком народу то је довољно. Зато смо ми, родољубива омладина у Добрину, кад смо почели да се организујемо у одбрану наших вековних светиња, врло брзо и лако добили много више присталица за невероватно кратко време, док су они спремали и обрађивали своје кадрове мање-више годинама.

175

- Један живи, познати филозоф, назвао је Маркса „утопистом“ и „практичном будалом“ - додао је Сима.

„Мислио сам да ћу експлодирати“, казао је касније Мирко Младену. - Њихови „старији другови“ - наставио је Сима Симић - често не могу да објасне оно што и сами не схватају. Слажем се са Тошом. Наша истина је једноставна, то је истина коју наш народ носи у себи стотинама година, од Светог Саве и светог кнеза Лазара до данашњих дана и ми нећемо дозволити да нам белосветски олош мења наш животни, историјски пут.

Мирко је наједном поцрвенео и хтео нешто да каже, „Нисам могао више да издржим“, казао је касније брату, али се у том тренутку на вратима чекаонице појавила група усташа. Сели су на клупу преко пута њих и почели да нешто живо разговарају. Сима је после неколико тренутака погледао на велики сат који је висио на зиду недалеко од њих. - Ваш воз ће ускоро стићи - казао је и окренуо се Тоши. - Ми морамо да кренемо. Ускоро ће и полицијски час.

Тоша је устао и заједно са Симом се опростио од близанаца. - Поздравите наше Добрињане - изговорили су готово у исто време Тоша и

Сима. После неког времена ушли су у воз. Нашли су се сами у купеу. - Сад можемо отворено да говоримо - рече Мирко. - Ниси ми казао да су ови Владини и Николини „другови“ све ватрени љотићевци-фашисти. - Та какви фашисти! Зашто би се онда организовали и јавили добровољно у нашу војску да се боре против својих „савезника“ Немаца? - Ја сам мислио да смо то нас двојица већ једном рашчистили! Нећеш, ваљда, да почнемо још једном испочетка? Већ си ми казао све што си имао да кажеш, а и ова двојица су те добро „допунили“. Зашто ми ниси казао ко су они? - Плашио сам се да ћеш се предомислити, па ћеш одбити да идеш са мном.

Ћутали су неко време. Воз је кренуо и Мирко му се у једном тренутку обратио. - Сад ми је тек пало на памет. Тај њихов Димитрије је Смедеревац! - Јесте. Па шта онда? Зар због тога ми не можемо и не смемо да помогнемо људима, женама и деци тога нашег разореног историјског града?

Није му одговорио. Наместио се удобније на клупи, наслонио се на њен дрвени наслон и затворио очи. И Младен је ућутао. У душу му се увукао неки до сада непознати немир. Пред њима је неизвесност. Ко зна шта се тамо десило и шта још може да се деси, а он не само да је кренуо сам у окупирану Србију из релативне сигурности и обезбеђеног опстанка на имању оних поштених људи него је повео са собом и рођеног брата који, кад су пошли, није ни у сну сањао да цела та идеја, да се образује радна служба у Смедереву, потиче од такозваних љотићеваца, и да му је отац Серафим у пола гласа поверио, док је Мирко, мало даље од њих,

176

разговарао са монахом Пахомијем, да је Димитрије Љотић на челу успостављеног Комесаријата за обнову Смедерева. У исто време додао је да је та цела ствар дозвољена Женевском конвенцијом, што је њему било довољно објашњење, али то сигурно не би никако одговарало Мирку. Шта ће бити кад стигну у Смедерево, а оно све врви од љотићеваца? Њему лично то неће сметати, јер је сматрао да их је добро упознао и да са њима има много заједничког. Али, Мирку? Као и овај сусрет са Тошом и Симом, који су, ипак, највероватније и на Мирка, као људи, оставили леп утисак. Међутим, он се са тим никада не би сложио. За њега, „фашисти су фашисти!“

177

Разрушено Смедерево Дрмусање воза, које је убрзо успавало Мирка, као да је још више разбудило Младена. Немир који га је захватио откако су изашли из чекаонице не само да га није напустио него се још више појачао. Оштре Миркове речи, иако је био уверен да зна шта ради, много су га узнемириле. „А шта онда ако Мирко не претерује?“ помислио је, шта ако се заиста „залетео“? Ипак он не познаје добро те младиће, иако су симпатични и несумњиво искрени родољуби, Николу и Владу, очигледно надахнуте хришћанским духом. Ипак, он не познаје тог њиховог Љотића, ни целовиту њихову идеологију. Шта ако је, на крају крајева, Мирко био у праву кад је не тако давно тврдио да је то код њих све нека врста фасаде, а они у ствари нагињу према том црном фашизму и поред свега, као и оног Љотићевог чланка у „Отаџбини“ од 1935, „Ни фашизам ни хитлеризам“, у којем је сажето и кристално јасно изнео зашто српски, словенски народ никада не може да прими те, нашем народном бићу стране идеологије. У исто време он, Младен, као студент теологије, не сме да се „меша у политику“, ма како му та зборашка идеологија „духовне ренесансе“ и враћање „светосавским коренима“ изгледала лепа и блиска. Не вреди Николино уверавање да се они „не баве политиком“, него да се, на један једини начин који им је доступан, организују и готово очајнички боре да одрже своје светиње и онемогуће безбожнике да завладају нашим „племенитим и јуначким народом“, који је стотинама година, откако је изгубио своју слободу, стварно робовао Турцима-муслиманима. Сетио се и записа Вука Караџића о претешком животу Срба као раје у Босни и Херцеговини још за његовог времена, почетком и средином деветнаестог века. Ако, не дај боже, комунисти једног дана дођу на власт, шта нас чека? Стресао се. Једно друго ропство, још теже ропство духа и морала! Једно ново друштво у којем ће опет, као некад под Турцима, моћи да се каже „кадија те тужи, кадија ти суди“. У време петовековног ропства Срби су успели да се кроз своју изванредну и изузетно дубоко надахнуту епску поезију („Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века“; „Немој сине говорити криво, Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу“) духовно и морално одрже. Шта ће бити са нашим народом на дуге стазе ако са њим завладају Миркови једномишљеници? У Совјетском савезу већ постоји режим „Новог друштва“. Сетио се свога наставника, Руса Јевгенија Мурсина, који му је предавао догматику, како им је неколико пута причао о страхотама бољшевичке страховладе. Чланови Партије, у ствари мали проценат целокупног становништва, нарочито они на високим положајима, били су привилегована друштвена класа. Док су просечни грађани морали сваког дана, често и сатима, да чекају у дугачким редовима за најосновније животне намирнице и потребе, партијци су имали своје радње у које су само они са „личним картама“ могли да уђу и пазаре. Те радње су биле препуне не само преко потребним стварима него и свим могућим за оне прилике, луксузом.

178

Професор Мурсин им је такође причао о неколико случајева када би се, рецимо, неки грађанин који се изненада нашао у некој опасности, сасвим спонтано прекрстио на јавном месту, био одмах ухапшен и аутоматски осуђен на десет година тешког рада у Сибиру. Најтеже му је било што је и његов рођени брат, поштен и по природи добар младић, изузетно интелигентан, могао да прихвати свим срцем, како је он, Младен, био уверен, једну велику заблуду, једну велику претњу и нашем светосавском народу да западне у канџе немилосрдног интернационализма који не само да негира све оно што је томе народу светло и свето кроз стотине година, слично као и братском руском народу, него да га и потпуно сломи и временом уништи у њему све истинске, хришћанске вредности. Једном му је Мирко казао: „Шта се ти толико плашиш неумитне историјске стварности, прогреса, који ће незадрживо да донесе човечанству, целом човечанству, бољи и праведнији живот, и то подједнако сваком његовом грађанину? Када ћеш да се отресеш ситних буржујских предрасуда!“ Није му вредело да се позива на руске избеглице, „шаку јада“, како их је Мирко називао, који су били живи сведоци тога „прогреса“, у ствари најгорег ропства који им је он донео. Нарочито га је бринуло неко битно, дубоко мењање у братовљевој природи откако је отишао на студије, упознао се са оном „лепом другарицом“ и њеним истомишљеницима. Никада раније, док су заједно одрастали, није приметио ни трунку сарказма у његовом обраћању другима, нарочито не према свештеним лицима, личностима из славне српске прошлости и свему што се односило на опробане хришћанске вредности. Све му је то наједном постало „старомодно“, „застарело“, „назадно“, вредно једино подсмеха. Ако је та њихова идеологија тако опако деловала на некада смиреног и добродушног младића Мирка, како је она тек могла да утиче на друге младиће и девојке, који нису сви, ни по својој природи носили његове многе позитивне особине! Сетио се и оца, „трулог богаташа“, како га је Мирко у једном разговору, пред сам рат назвао. Шта би и са њим било ако би Миркови „другови“ дошли на власт. Прошао би исто као и многи имућни Руси, нарочито велепоседници. Одузели би му цело, велико имање које је стекао „са своје две руке“, како је волео да каже, а њега, ако га не би убили, послали негде на присилан рад? Сасвим је сигурно да не би прошао много боље него сада под Немцима, са „ожиљцима на леђима“. Међутим, пало му је у исто време на ум и Мирково појање његовим снажним и пријатним баритоном у манастиру, заједно са њим и монасима на вечерњима и светим литургијама. Мало се разведрио. „Ко зна!“ помислио је. „Можда ће се једног дана и пробудити из рђавог сна.“ Ипак се његов цео дотадашњи живот углавном развијао на здравој бази хришћанских корена и патријархалног окружења. Мучило га је и питање о оцу. Свакако је морао да добије оне ожиљке због њега, Младена, и то не само због његовог учешћа у „дочеку Немаца“ него и у демонстрацијама 25. марта. Вероватно су оца мучили да би сазнали где му се синови крију.

179

На то питање добио је одговор тек много касније. После неколико недеља проведених у градском затвору, Славко Протић је сазнао да су четири младића из добровољачке чете којој је припадао и његов Младен, пошто су на немачком преком суду, осуђени на смрт и стрељани због учешћа у заседи и погибији седам немачких војника. То је чуо од своје супруге, којој су дозволили да га обиђе, а рекла му је и где му се синови крију. Међутим, и локалне Швабе су хтеле да сазнају где су му синови. Он је упорно понављао увек исту реченицу: „Отпутовали су за Нови Сад“. Везали су му у подруму руке, закачили их конопцем за клин на греду под таваницом, и под надзором хер-Шулца, новог шефа полиције, почели да шибају бичем по леђима. Иако у највећим мукама, искрвављених леђа, гладан, жедан, неиспаван и измучен, није одао синове. Тек после десетак дана заузео се за њега један домаћи Шваба с којим је некад заједно трговао у извозу стоке за Аустрију и Немачку. Славко Протић је, по савету тог „трговачког пријатеља“, морао да добро плати златницима за своју слободу. Једне ноћи довели су га колима до његове куће сломљеног и изнемоглог. Месецима се једва кретао помало по кући. Највише је лежао на стомаку или на једном или другом рамену. Жени је забранио још првог дана да га испитује кроза шта и како је морао да прође.

180

У Београду Око подне, кад су стигли до Београдске железничке станице, Младен је једва успео да пробуди Мирка. Човек у железничарској униформи показао им је да уђу у омању просторију, недалеко од главне чекаонице. Станица је била бомбардована и разорена од немачког изненадног напада на „отворени град“. Рушевине. Ту и тамо, понека зграда је остала или тешко оштећена или потпуно разрушена. Пришли су шалтеру и од чиновника сазнали да је у граду на снази полицијски час који траје до седам часова изјутра. Одобрио им је да могу да проведу ноћ у просторији. У одаји било је десетак клупа, једна до друге. Овога пута Мирко је остао будан, док је Младен, поспан и измучен мислима, одмах заспао чим се, што је могао удобније, сместио на грубо истесаној дрвеној клупи. На клупи поред њих седео је млађи брачни пар са дечком и девојчицом, а на поду до њих било је неколико пуних, сељачких торби. - Ето шта смо дочекали! - обратио се човек Мирку у једном тренутку. Остависмо нашу кућу и оно мало земље што смо имали. Бог зна шта ће још бити са нама - показао је на торбе. - Ево, то је све што смо успели да понесемо са собом. - Одакле идете? - питао је Мирко. - Боље да си пит'о „одакле бежите“. Бежимо из Санског Моста. Тамо су нам „наша браћа Хрвати“ рекли да је то њина земља и да ће нас „један део побити, други део покатоличити, а трећи послати у Србију“. - Није ваљда, баш тако? - побунио се Мирко. - „Један део ћемо побити...“

Човек се исправио на седишту. - Како да не! Чуо сам то својим ушима. Видиш како је било: скупиле нас тако усташе једног дана на крају априла, а нарочито су нама, Србима, наредили да се искупимо на збор, јер ће нам ту говорити њи'ов велики жупан из Бањалуке. Тај Гутић нам је још рек'о и ово: „Друмови ће пожељет Србаља, а Србаља бити више неће... Ово је наша домовина, Независна држава Хрватска, у којој нема мјеста за Србе, Цигане и Јевреје...“ Већ после неколико дана почели су да убијају наше људе из Санског Моста и околних села. Прво попове и учитеље, па онда све одреда, и жене и децу. Скупимо моја Славка и ја нешто прња и 'ране, па у планину. За нама је крен'о и комшија Милош са старом мајком, женом и две ћерке. Њега стигоше... - показао је руком на дечка и девојчицу - нећу пред њима да ти причам шта је даље било. Гледали смо тај ужас са висине, скривени у неком густом жбуњу. - Зар баш тако, од Хрвата? - Од усташа. Нису ни сви Хрвати такви. Мога брата од стрица и његову жену крио је код себе и 'ранио његов први комшија, Хрват, па им после неколико дана помог'о да побегну до Дрине. И нас је неки добар човек, Србијанац, превезао сплавом преко Дрине. Није 'тео да нам ништа наплати, него

181

нам још и железничке карте купио за Београд. Каз'о нам је да овде већ има велики логор избеглица, па ће се и о нама и нашој деци неко постарати. Девојчица је заспала, а дечкић се нагнуо према мајци и поче нешто да јој шапуће. - Шта хоће? - пита отац. - Каже да је гладан - одговара жена у пола гласа. - Реци му да ће ускоро да сване, па ћемо онда...

Мирко није чуо како је довршио реченицу. Погледао је торбу коју им је на поласку дала стрина-Рада. Дохватио је торбу и полако је растворио. - Мој брат и ја - казао је жени - имамо пуну торбу хране... - О, не, никако - прекинула га је. То је за вас двојицу -

Мирко је извадио комад шунке и своју бритву, одсекао добар режањ, а затим и комад хлеба и пружио дечку. - Има још доста до сванућа - осмехнуо се. - Узми мало, поткрепи се.

Дечко је погледао оца и мајку, па иако у њима није видео одобравање, прихватио хлеб и шунку, пробудио млађу сестрицу и, пошто је са њом поделио храну, почео да једе свој део брзо, пуним устима. Мајка је, иако је покушала да се савлада, бризнула у плач, а отац се некако снебивљиво окренуо Мирку. - Хвала ти, брате Србине - казао је тихо. - Бог ти платио. Од јуче изјутра

нису ништа окусили. Мирко је покушао и родитељима да да нешто хране, али су га они енергично одбили. - Ми можемо и овако, још мало да се стрпимо - казао је човек. - Сад је рат, велика несташица, а требаће и теби и твоме брату. Ви сте млади људи.

Ништа није вредело. Жена је брисала сузе и одлучно одмахивала главом, а човек је гладио нежно девојчицу по коси, која је, исто као и њен брат, јела свој део са великим уживањем. Изјутра, када се Младен пробудио, Мирко му је испричао све што је чуо од човека и жене. - Знаш шта - предложио је Мирку - хајде да их ми повеземо трамвајем до Крунске улице. Они не познају Београд, а ми ћемо им мало олакшати и постарати се за превоз. Тамо ћемо већ наћи неког ко ће их упутити како да стигну до најближег логора и да се региструју као избеглице.

Чим је престао полицијски час изашли су заједно из зграде, пронашли одговарајући трамвај у који је први ушао Мирко и купио за све њих карте. Гледали су кроз прозоре кроз које су се смењивале са једне и друге стране, порушене зграде, поцрнели зидови. - Господе, Боже! - чудио се Младен - па ово је заиста страшно. Још много

горе него што сам замишљао.

182

Погледао је по полупразном трамвају и обратио се човеку и жени. Осетио је потребу да говори о нечем другом. - Зато што је овако рано, у трамвају има толико много празних места. Касније се напуни, па често нема места ни за стајање. Бар тако је било пре рата кад смо нас двојица живели у Београду, а тако је вероватно и данас.

Жена, која је седела поред прозора, наједном је пребледела, устала са клупе покушавајући да леђима заклони видик деци која су седела до ње. - Видите, видите! - узвикнула је, показујући им испруженим рукама на прозор са супротне стране. - Ја овако велику кућу још никад нисам видела у своме животу!

Њих двојица су и нехотице погледали на прозор који је жена покушавала да заклони од погледа своје деце: Са бандере су висила три обешена младића. Кад су најзад стигли до зграде у Крунској улици, Младен је пожурио да први уђе у просторију. Представио се младићу који је седео за писаћим столом. - Ја сам пријатељ вашег збораша Николе Станојевића - почео је брзо пошто су се руковали. - Мој брат Мирко и ја идемо за Смедерево да помогнемо у рашчишћавању рушевина - обазрео се око себе и наставио у пола гласа: Молим вас да пред њим не говорите ништа о политици. - Добро дошли - младић се осмехнуо Младену. - Познајем се са Николом. Заједно смо студирали права... Не брините!

У томе тренутку на улазним вратима се појавио Мирко са избеглицама. Младић се затим руковао и са Мирком који му је представио човека и жену са децом и објаснио њихову ситуацију. Младић је затим отворио врата иза себе. - Ацо! - викнуо је.

На вратима се појавио човек тридесетих година. - Ово су, Ацо, наше избеглице. Ноћас су стигли у Београд. Молим те,

одведи их одмах да се региструју и да им се да нешто да поједу, нарочито овим малишанима. Младен и Мирко су се срдачно поздравили са човеком и његовом женом и децом. Пре него што су кренули, Младен је одвео Ацу на страну и дао му неприметно једну новчаницу. - Ово је за трамвај - шапнуо је - и ако им још за нешто затреба. - Бог вас благословио! - говорила је жена док су излазили, држећи дечка и

девојчицу за руке. Аца је пребацио преко свога рамена њихову највећу торбу. - Не брините - обратио им се - није сувише далеко.

Младић, који је казао да се зове Драгомир, замолио је браћу да седну испред његовог стола на којем су лежале разне хартије са записаним именима и адресама.

183

- Жао ми је, али сада немам баш ничим да вас понудим сем чашом воде осмехнуо се. Погледао је на неки списак испред себе. - Имате срећу. Пре два дана је поправљена пруга за Смедерево. Не зна се ко ју је подигао у ваздух. Неки мисле да су то учинили четници који су недавно почели да се организују. Ваљда ће се и то једног дана сазнати.

Питали су га за оне обешене младиће. - То је немачка одмазда за неку саботажу. Хоће да нас заплаше. Они не

знају наш српски менталитет. „Притиснуто јаче, све то више скаче.“ Изазивају сасвим обрнуто од оног што би хтели да постигну. Они и не помишљају да ми у тим младићима, уместо да нас заплаше, видимо хероје. Кад се повела реч о избеглицама, казао им је како је основан Комесаријат за избеглице од представника бивших југословенских политичких партија, свих сем Земљорадничке и Социјалистичке. Испричао им је како сваким даном све више људи, жена и деце беже у Србију из свих наших крајева, да би се спасли од усташа, Мађара, Арнаута, Бугара, Италијана... - Немци су нас разбили у парампарчад. Хоће да нам се добро освете за 27.

март. Усудили смо се ми, шака јада, убице Франца Фердинанда, да им се опет супротставимо и тада, када је цела Европа на коленима. Овога пута успорили смо њихове планове за владавином светом „за следећих хиљаду година“. Сада нас за то кажњавају као народ својим крволочним савезницима. - Кад смо срушили пакт - упао му је у реч Младен - били смо уверени да то дугујемо нашим „великим савезницима“. - Слушамо свакодневно - наставио је Драгомир - од ових наших јадних избеглица о масовним убиствима и мучењима људи, жена и деце. Усташе су најгоре. Најчешће кољу и убијају маљевима, јер кажу, „штеде метке“. Свештеницима чупају браде клештима... да вам и не причам даље. Просто је невероватно, горе него у средњем веку... Ови наши политичари који су се примили да буду чланови Комесаријата верују да није било другог излаза. Неко се морао примити тога незахвалнога посла, у првоме реду за прихватање хиљада и хиљада избеглих од смрти људи, жена и деце, којима је Србија била једини спас. Комесарска управа тврди да се држала стриктно, и још увек се влада по међународном праву, предвиђеном за такве и сличне случајеве у односу на окупатора и окупиране. Иако под великим немачким притиском, Комесаријат је енергично одбио да донесе закон којим Јевреји на простору Србије губе сва права и у ствари се стављају „ван закона“. - То је, ипак, како год га окренеш, сарадња са окупатором - јавио се Мирко. - Шта би ти, рецимо, урадио, друже - повисио је мало глас Драгомир - са

овом избеглом породицом са два мала детета? Оставио их на улици, без крова над главом, да помру од глади? Препоручио бих ти да свратиш до једног од сабирних логора, којих је сваким даном све више, и да видиш својим очима сав тај јад и беду. Ако их ми не примимо у Србији, где ће? Кажи ми: где ће? погледао је оштро Мирка и заћутао за тренутак. Мирко је оборио главу и није одговорио. - Не смемо дозволити - наставио је Драгомир - да се овај несрећни пут, до кога није требало да дође да је било иоле памети и здравог разума код наших

184

водећих политичара, претвори у биолошко уништење српског народа... И ми, овде, у Београду - снизио је глас - помажемо колико год је то могуће, не само ове наше избеглице, него покушавамо да помогнемо и овим нашим Јеврејима које су Немци блокирали у њиховим кућама и становима. Имамо овде међу нама једну врло лепу и згодну Рускињу, Татјану, преко које им дотурамо нешто цигарета и пакетића са храном. Она самим својим изгледом и осмехом очара немачке стражаре тако да је и не питају где иде и шта носи у својој повећој ташни. Њу је ангажовао наш друг, такође Рус, Виктор Георгијевски, који не може много да се креће због туберкулозе костију у једној нози, али је зато геније да смисли на који начин да подвалимо Немцима. - Хвала Богу - казао је Младен и брзо се прекрстио.

Мирко је погледао на сат. - Треба да ухватимо воз за Смедерево - рекао је.

185

У Смедереву Воз се зауставио подалеко од порушене смедеревске станице. Путници су почели да силазе са својим коферима, сељачким торбама, покојим џаком, као да им се није журило да се нађу међу развалинама које су се тек назирале кроз прозоре вагона. - Ово је много горе него бомбардовани Београд - одмахнуо је Мирко главом кад су и њих двојица сишли и угледали рушевине. - Боже, Боже, зашто нас кажњаваш!? - говорила је једна старица из групе жена са малом децом крстећи се.

Поглед јој се задржао на њима двојици. - А одакле сте ви, децо? - обратила им се тихо - Ви као да нисте из нашег

краја? - Ми смо прешли из Срема - одговорио је Младен. - Хтели би и ми да

помогнемо мало око рушевина, а и немамо куда да идемо. - Бог вас благословио. Јадни ми, а јадни и ви. Овде ћете наћи још пуно наших, избеглих од усташког ножа. - Хајде, мама, да мало пожуримо - каже једна средовечна жена и хвата је испод руке. - А ви сте овде добро дошли - осмехнула се њима двојици - па ће бити мало лакше и нама и вама, кад се већ цео свет почео да окреће против нас, Срба.

Код станичних рушевина још неколико преосталих олупина путничких вагона и искривљених и искиданих гвоздених шина, видели су групу од неколико младића у кошуљама, засуканих рукава, који су посматрали пристигле путнике као да су неког очекивали. Младен им је пришао. - Ми смо избеглице из Срема - ословио је најближег. - Дошли смо да се пријавимо да и ми помогнемо на рашчишћавању рушевина. - Зато смо и ми дошли, да сачекамо воз из Београда - осмехнуо се младић -

сада кад је поправљена пруга из Београда. Раније су нам сваког дана долазили по тројица, четворица, а понекад и много више. Из којег сте места? - Ми смо из Рочишта. - О, баш лепо! - обрадовао се младић, а и други су се осмехнули - Имамо

двојицу наших из Рочишта, као и неколицину из Добрина. Сада ћемо вас одвести код друга Владимира Ленца. Он ће вас завести у списак, одредиће вам шатор где ћете спавати и објасниће вам шта се од вас очекује. - Ко је тај Ленац? - питао је Мирко. - Он је Хрват, православне вере, чијег су оца, адвоката Здравка Ленца,

усташки оријентисани Хрвати, убили у Загребу, 1939. године, због његовог југословенства. Владу је Комесаријат за обнову Смедерева поставио на чело Добровољачке радне службе, у којој нас има преко три стотине. Највише гимназијалаца и студената из свих наших крајева, нарочито из Босне.

186

Младић им је казао да се зове Пера Божовић и повео их према великом болничком дворишту на којем су били разапети многи шатори. Она двојица са којима их је Пера дочекао, убрзо су се опростили и отишли на своја „радна места“. Болничка зграда, иако и она оштећена од експлозије, остала је углавном употребљива. Увео их је у зграду и у дугачком ходнику застао испред високог, кошчатог младића, енергичних покрета и оштрих црта лица, који им је ишао у сусрет. - Друже Владо - обратио му се - ево још два наша друга из Рочишта. Прешли су из Срема и хоће да се јаве у Добровољачку радну службу. - Добро дошли - казао је Ленац и срдачно се руковао са њима. - Драго ми је што сте и ви дошли. Ту су већ код нас ваши другови из Рочишта, Никола Станојевић и Влада Ковачевић.

Младен је прешао брзим погледом преко Мирка. - Морам да вам саопштим, господине Ленац, да нас двојица не припадамо Белим орловима. Ми смо чули за страшну смедеревску трагедију, па би желели да помогнемо и ми колико можемо. - У сваком погледу сте нам добро дошли. Истина је да смо сада већина нас припадници Љотићеве омладине Збора, али, међу нама има и младића који не припадају нашем Покрету. Међу њима је и један заиста диван младић, Смедеревац, који је, кад је пролазио поред наших радних група, и кад је видео како они својски раде најтеже послове у његовом разореном граду, питао да ли и он може да им се придружи. Наравно да смо га одмах примили. Зове се Матеја Матејић, а студент је теологије... Најважније је да имате добру вољу и жељу да помогнете у овим тешким данима напаћеном српском народу.

Пера Божовић је хтео да се опрости, али га је Ленац задржао. - Колико имаш људи у твом воду? питао је. - Четрнаест. - Онда можеш да примиш још двојицу и да их заведеш код себе. - Свакако - осмехнуо се Пера. - Удеси некако да и њих двојица буду у истом шатору са Николом и Владом. - Нема проблема, друже старешино.

Пера Божовић их је затим провео кроз рушевине града. Већина зграда, кућа за становање и јавних институција, потпуно уништена. На све стране, велики комади цемента, поразбијане цигле, изломљене нагореле греде, као и искидане даске, полупани црепови, распрскано стакло... Ускоро наиђоше на мање групе младића који су преносили сав тај крш лопатама и голим рукама и слагали на гомиле. Пера им је показао на неколико таквих гомила.

187

- Све ово што је скупљено - казао је - покупиће сељаци из оближњих села и однети на одређене локације својим колима. Имамо и добар број избеглица са југа Србије, који нам много помажу својим коњским и воловским колима.

У обиласку су се опет нашли близу места где је некад била железничка станица. Пера се зауставио и окренуо око себе. - Овде, код станице, било је највише пострадалих. Ту, близу, погинуо је и син генерала Недића заједно са својом супругом, чекајући да воз крене за Београд... Кад смо шестог јула, првог дана после експлозије, ми, омладинци, који смо успели одмах да дођемо, почели да рашчишћавамо рушевине, наишли на мртва тела, застали смо згрожени. Наједном се међу нама појави Димитрије Љотић. Кад је видео наша ужаснута лица, засукао је рукаве и обратио нам се: - За мном, другови!

Пришао је човеку који је био готово потпуно затрпан и дохватио га за рамена. Нас неколико смо притрчали и помогли му да извуче тело неког младића, крваве, разбијене главе. Његов пример је добро деловао и на нас остале. Љотић је од тог тренутка, у то време кад је било најгоре, неуморно радио заједно са нама из дана у дан, од јутра до мрака, најтеже послове на рашчишћавању и извлачењу мртвих и рањених... Из једне групе неко је позвао Перу да одмах дође. - Е, мој брале - Мирко се обратио Младену чим су остали сами - где си ме ти довео! Ово су све сами љотићевци, а и њихов „вођа“, то им је тај њихов злогласни Мита Богомољац, верски занесењак. Зар није он сада Комесар за обнову Смедерева? - Зашто „злогласни“, зато што је, чуо си Перу, „засукао рукаве“ и почео да предњачи у ископавању рушевина свога града и извлачењу мртвих и рањених? Да је ово разорено наше Рочиште, а не његово Смедерево, не верујем да би ти ишта сметало - заћутао је кад је видео како им се приближава Пера. - Пукла дршка на једном пијуку - одмахнуо је руком Пера. - Послао сам једног од њих да то однесе код колара. Имамо овде повећу групу занатлија и он ће се о томе одмах постарати. Те занатлије већ увелико раде на обнови оштећених и порушених зграда. Иако је град оволико много страдао, кажу инжењери, међу којима је и наш друг, Драгутин Јакшић, да су га ова стара утврђења ипак унеколико заштитила од још много веће штете.

Пера им је мало касније донео две војничке порције, по једну кашику и по комад четвртастог, стврдлог војничког хлеба. - Храна нам је врло слаба - казао је - али Комесаријат мора да се стара о

маси народа, тако да нико не би умирао од глади. Већином је чорбаст, врло чорбаст пасуљ и помало кромпира, али ипак може да се преживи. Видећете. Одвео их је затим до великог, почађавелог казана, поред којег је стајао средовечни човек, опасан чистом белом касапском кецељом и са повећом кутлачом у руци. Пред њим се пружио дугачак ред младића са празним порцијама у рукама.

188

- Одакле сте? Кад сте дошли? - засули су их питањима кад су им пришли праћени Пером.

Обојица су се обрадовали кад пред њим бануше Никола Станојевић и Влада Ковачевић. Срдачно су се руковали. Пошто су примили чорбу, сместили су се заједно за дугачки дрвени сто. - Није лоша ова чорба - сложили су се Мирко и Младен. - Само је и сувише ретка - допунио их је Никола. Али, што се тиче укуса, ту сте у праву. Када се храна кува у већим количинима у казанима, увек има неки специјални, фини укус. - Увек мирише на „још“ - насмејао се Влада - али, нажалост, овде нема „репете“.

Испричали су једни другима како су прошли после растанка у Гргетегу. Никола и Влада су преко Београда стигли у Смедерево 6. јуна, одмах други дан по експлозији и, ужаснути оним што су затекли, дали се на рашчишћавање рушевина, спасавање повређених и извлачење и сахрањивање мртвих. Сазнали су и за судбину капетана Атанасијевића и малог Аце. Обојица су отишли на Равну Гору и прикључили се четницима Драже Михаиловића. Мирко и Младен су им испричали како су чистили шталу и хранили домаће животиње на салашу. Такође су им пренели поздраве из Добрина од Тоше Асурџића, који је на Младена оставио изванредан утисак, као и од правника Симе Симића. Сазнали су да су међу њима још тројица Добрињанина, Душко Дојчиновић и два брата, Богдан и Душко Малешевић. После ручка и кратког одмора, Пера их је уврстио у свој вод. Упознали су се одмах и са осталима из вода: тројица из Бањалуке, два Далматинца, један Банаћанин, а сви други Србијанци - неколико њих са југа Србије. Брзо су се укључили у свакидашњи живот и рад. Рашчишћавање рушевина није им тешко падало јер су већ били навикли на физичке послове. Није им требало дуго времена да се за време рада, ручкова и вечера, а нарочито на седељкама после вечере, упознају и склопе пријатељства са мноштвом младића. Младен је пронашао у студенту теологије Матеји Матејићу сродну душу. Имали су много заједничких интересовања; руске класике, добро познавање мисли владике Николаја, оца Јустина, али и српске књижевности, нарочито поезије... Упознали су се и са Љотићевим синовима, Владимиром и Николом. Мирко се, иако је свесрдно радио све што му је било додељено, држао према другима помало резервисано. Једино је, како се чинило Младену, на седељкама, док су њих неколико добрих певача, као Гара Тодоровић, Љотићев сестрић, свирали гитаре и певали највише староградске, народне песме и севдалинке, заиста уживао заједно са осталима. Мало-помало почео је и да се

189

придружује својим пријатним, снажним баритоном групном певању националних песама, па чак и корачница Белих орлова. Једном је шапнуо Младену, „Не могу да одолим. Те њихове песме су заиста лепе. Просто ме понесу.“ Међутим, Младен је приметио да он врло често започиње разговоре са мештанима и да се према њима много природније опходи. Затекао га је и неколико пута у живом разговору са једним младим Смедеревцем. Чим би опазио брата, завршавао би наврат-нанос разговор и почео да се опрашта. То га је забринуло и једном, док је Мирко био запослен на другом крају улице, упитао је Матеју да ли у Смедереву има комуниста. - Колико је мени познато, нема их много, али сам чуо да су врло активни одговорио је кратко. Сазнали су да је Комесарска управа већ увелико почела да набавља цигле и други грађевински материјал за поправљање оштећених зграда и за подизање нових. Такође им је речено да се ради и на плановима да се доведе око петсто избегличке деце из места дуж Дрине, а највише из Бајине Баште и да се за њих припрема Дечији дом у Смедереву, као што се то ради и по другим градовима у Србији. - Ето ти тај твој рат! - казао је једном Мирко Младену док су заједно носили велики и тешки комад одваљеног цементног блока - „Боље рат него пакт!“ и „Боље гроб него роб!“ Тако сте ти и твоји националисти викали по улицама Рочишта. - Теби и твојим друговима то не би требало да смета. „Што горе, то боље!“

Ваљда ниси ни то заборавио! - Сада да те подсетим - насмејао се Мирко - на ону твоју теорију да ће само разумевање „спасти човечанство“.

И Младен се насмејао, али није одговорио. Једне ноћи звизнули су меци изнад шатора. Одмах затим разлегла се кроз ноћ гадна, простачка псовка на рачун љотићеваца-фашиста. Следећег јутра водници су позвани на договор. Одлучено је да се убудуће у сумрак поставља стража. „Како немамо ватреног оружја“, закључено је, „чуваћемо око логора стражу са батинама.“ - Почело је! - Младен се обратио Мирку - али овога пута, Мирко је ћутао.

Само после неколико дана, 22. јуна, Смедеревом се пронела вест да је Хитлер напао свога савезника Стаљина, да су немачке трупе прешле границу и улазе без отпора у Совјетски савез.

190

Епилог Пошто је пуштен из затвора, Славко Протић се сасвим променио. Није ишао више онако усправно и сигурно, подигнуте главе. Па и његов оштар глас, кратких реченица којима није било поговора, постао је блажи и тиши. Почео је да обраћа више пажњу другима, чак да их и пита, што није никад раније радио, шта они мисле о овом или оном. Највише времена проводио је на салашу. У град је долазио једанпутдвапут месечно. Једном, када је тако дошао, патио је од јаке прехладе са високом температуром. Казао је укућанима да ће остати неколико дана док се не опорави. Госпођа Протић га је чула прве ноћи како у сну бунца: „Децо моја, децо моја, где сте? „ Пробуђена виком, кад се мало расанила и постала свесна значења његових речи, заплакала је тихо и грчевито, и није могла да се смири све до зоре. После неколико дана, чим му се температура нормализовала, Славко Протић се вратио на салаш, а истог дана, мало касније, госпођа Протић је позвала Мирјану да се виде са Милом у кући Јелкиних родитеља. - Ћерко моја, ћерко! - загрлила је Милу и испричала јој о очевој болести и његовој бризи о својој деци, која се тако неочекивано и несвесно, наједном испољила. - Не каже се код нас, на селу, забадава: „Ако хоћеш неког да добро

упознаш, мораш са њим да поједеш кола соли.“ - Мама, мама! - промуцала је Мила бришући сузе.

После неког времена, док су са Јелком и њеном мајком пиле чај од камилице, „прави чај“ већ одавно није могао да се набави, као и лимун, кафа и други „луксуз“, Мила им је испричала да је добила писмо од Стеванових рођака из Шида. Јављају јој да се један Стеванов познаник из заробљеништва вратио у Шид. Немци су га пустили пошто су пронашли да се разболео од неке неизлечиве болести. Он им је испричао да је Стеван једне ноћи, заједно са неким својим пријатељем, успео да побегне из логора. Казао им је да му је његово атлетско тренирање помогло да се спретно извуче из зграде, завара стражаре, и да у погодном тренутку неприметно отпуже испод бодљикаве жице. - Можете замислити како се осећам - казала је мами и Мирјани. - С једне стране сам срећна, а са друге још више бринем. - Даће Бог па ће и њему и свима нама олакшати - говори јој мајка, гладећи

је по коси. - Шта смо све ми доживели кад сам ја била млада за време оног рата! Кроз какве смо све ужасе пролазили, па смо ипак, Богу хвала, остали живи и здрави. - Шта ти радиш у последње време, Мирјана? - питала је Мила кад су завршиле са чајем. - Као и пре, највише читам. Само, сад сам престала са романима. Открила сам међу Младеновим књигама право благо: Николаја Берђајева, владику

191

Николаја Жичког, оца Јустина Поповића... Почела сам да се носим мишљу да после рата, пошто је сада универзитет у Београду затворен, почнем да студирам теологију. Пред сам рат, Теолошки факултет је одобрио и женама да се уписују на студије. Ако ми из каквог било разлога то не буде могуће, студираћу историју. - Ратне године су се отегле, као да су деценије - казала је Мила кад су се још једном, исто тако окупиле код Јелке, пред сам завршетак рата.

А сам завршетак рата, дан „ослобођења“, био је за многе дан среће и весеља, а за друге, дан несреће и жалости, као за четничке и недићевске породице. Добар број хрватских породица, које су имале родбину у усташким редовима, напустиле су Рочиште и кренуле у правцу Загреба. Исто тако и огромна већина породица домаћих Шваба кренула је „на запад“, не знајући ни сами докле ће отићи. Међутим, српско становништво у граду углавном је дочекало одушевљено „ослободиоце“, партизане. Тек после неколико дана појавили су се и „браћа Руси“. После „ослобођења“ Славку Протићу је одузет, по општем плану, салаш са пет стотина јутара богате сремске земље, која је укључена у новоосноване „задруге“, по узору на совјетске колхозе. Остављена му је само кућа у Рочишту са великим двориштем и баштом. Нова власт му је одузела и све коње, укључујући ту и расне, тркаће, а од све многобројне стоке, оставила му је само једну краву, поред нешто живине, о којој се, као и о крави, почела да стара Лиза. Она је остала „са господином и госпојом“, и нико је није дирао. Ерика је отишла са својима „на запад, у Немачку“, Мирјана се уписала на Филозофски факултет. Мила је отпутовала у Шид код Стеванових и чика-Костиних рођака да тамо „чека Стевана“, за кога се причало да је, пошто је побегао из заробљеништва, успео да пређе у Француску, где се придружио француској герили, а да му је после рата генерал Де Гол лично прикачио на груди орден Легије части. Стеван је, затим, отпутовао за Париз, где је, захваљујући помоћи својих сабораца, герилаца, отворио усред Париза, тада препуног избеглица, књижару у којој су се продавале књиге на свим европским језицима. Посао се показао врло уносан, и он је отворио још једну књижару у другом делу Париза, а затим и у Лиону. Тек после више година Мили је пошло за руком да изађе из земље и да се у Француској нађе са Стеваном. Али, да се вратимо Мирку и Младену у ратним годинама. У разореном Смедереву, једног јутра, Младен је пронашао да је Мирко на кога је те ноћи дошао ред да стражари једноставно оставио своје „оружје“, батину, наслоњену на једну хрпу цигли, и напустио логор. Тек много касније, браћа су се поново видела у Лесковцу, у другој половини децембра те, 1941. године. Када је Хитлер дао ултиматум генералу Недићу да умири Србију или ће је он умирити са својим савезницима, усташама, Мађарима, Арнаутима и Бугарима, 15. септембра 1941. основан је први добровољачки одред од радне 192

службе, у ствари зборашке омладине, који је одмах, следећих дана, почео да води борбе против комунистичких јединица, да би онемогућио улазак у Србију непријатељских трупа. У исто време, Српски добровољци су знатно смањили и могуће немачке крваве одмазде над незаштићеним српским становништвом. Младен је, без много промишљала, пришао том одреду и у другој половини децембра, нашао се у Лесковцу, у јуришној јединици Ратка Обрадовића. Мирко се једног дана појавио, и он у добровољачкој униформи, у школи у којој су добровољци били смештени. У школској учиниоци у којој су добрим делом патос био покривен сламом преко које су застрта војничка ћебад, седео је Младен на војничком ранцу и превртао неку брошуру. Није га одмах препознао. - Е, мој брале - ословио га је Мирко - зар си се ти одрекао свога рођеног брата! Немам више с ким да се препиреш и кога да обрађујеш! Неће ти од сада бити лако. - Мирко! - тргао се Младен, притрчао му и срдачно се са њим поздравио. - Чуо са да си ти у Ратковом одреду - почео је Мирко - па сам тражио да ме преместе из одреда Марисава Петровића да бих био с тобом... Шта сам ја све видео и преживео за ово кратко време, мој буразеру, то ретко ко доживи и за време целог живота!

Неколико добровољаца им је пришло и Младен их упозна са братом. Кад су у једном тренутку остали сами, Мирко је шапнуо: - Можемо ли да нађемо неко скровито место? Ово што ћу да ти кажем није за свакога. - Ратко је отпутовао на два дана за Београд. Хајдемо у његову собу, која је

одмах до ове учионице. Ми је зовемо „Раткова канцеларија“ - казао је Младен и затим се окренуо четном нареднику с којим је такође, малопре упознао Мирка. Од њега је добио дозволу да оду у собу да се „добро испричају“. - Е мој Младене, не смем ово да говорим пред овим твојим јуришницима. Могао би неко од њих да ме погрешно разуме... - Кад би само могао да видиш како данас изгледа обновљено Смедерево! почео је Младен кад су се нашли сами у соби. - Недавно сам био тамо као пратилац једног нашег официра.

Мирко је затим испричао Младену како се, док су рашчишћавали рушевине у Смедереву, упознао са једним „другом“, скојевцем и како је тај младић имао везе са партизанским одредом који се у то време кретао у околини Смедерева. Заједно су му се придружили оне ноћи кад је он дезертирао са стражарског места. Описао му је укратко како је са тим одредом учествовао у нападима на немачке војнике. - Припуцамо ми тако из заседе, убијемо једног, двојицу, и још ранимо њих

неколико, па побегнемо у шуму, а Немци опколе оближња села, покупе сво одрасло мушко становништво и стрељају по формули: за једног убијеног Немца - сто Срба, а за рањеног - педесет. Немцима ни то није било довољно, него су истеривали из тих села жене, децу, старце и старице, па спаљивали куће, штале,

193

пластове сена и сламе, убијали коње и стоку. Пошто су тако опустели Мачву, ми смо прешли у Краљево у којем смо, заједно са четницима, побили неке њихове војнике, а они стрељали у граду 2.500 Краљевчана... Тада се наједном нешто прекинуло у мени. Кад ми се указала прва прилика, бацио сам пушку и капу са црвеном петокраком у неко трње, и како сам био у цивилном оделу, пошао сам насумице од једног села до другог... Из свести су ми у то време почеле да искрсавају наше препирке. „Јадни српски народ“, помишљао сам, „за шта страда?“ Онда сам се сећао твојих речи. Он страда због једне „утопистичке, интернационалистичке идеологије“ која нема никакве везе са нашим народом. Не боримо се ми за њега, против Немаца, ми се боримо за црвену, комунистичку светску револуцију, а кога се тичу ти честити српски сељаци! У једном селу сам наишао на једну добровољачку патролу из одреда Марисава Петровића. Ускоро сам се нашао у Крагујевцу. Ту су ме свесрдно примили, дали ми једну стару, изношену униформу југословенске војске и шајкачу са српским грбом... - Чули смо - прекинуо га је Младен - да су Немци у Краљеву, између осталих, стрељали и преко 150 чланова Збора и Белих орлова. - Да - потврдио је Мирко - њихових „савезника“. Осмехнуо се горко: Није ми ни најмање непријатно да признам у каквој сам страшној заблуди живео ових година. Хвала Богу што сам прогледао. - Ти си, значи, био у Крагујевцу баш за време те страшне трагедије кад су Немци за одмазду стрељали хиљаде Крагујевчана, а међу њима готово и све ученике виших разреда гимназије. - То ми је све добро познато, а видео сам и како су их Немци хапсили,

спроводили улицама и затварали их највише у топовским шупама. Да није било Марисава и нас са њим, страдало би их још и много више. Он је просто чупао људе из немачих руку. Гарантовао им је својим животом да ће спасавати само оне за које зна поуздано да нису комунисти, а ја сам га лично видео како је међу другима, правећи се да их познаје, одвојио и једног мог скојевца. Били смо неко време у истој ћелији у Београду, студента медицине, неког Исаиловића... Предвече смо нас неколико, кад смо сазнали да су Немци држали неке сељаке из околине закључане у сточним вагонима, недалеко од железничке станице, понели са собом по флашу шљивовице и са њом успели да подмитимо стражаре, тако да су из сваког вагона пустили по пет-шест тих јадника. - Сада комунисти причају - казао је Младен - а изгледа да им многи верују,

да је и Марисав учествовао у хватању и стрељању „српске деце“ у Крагујевцу. Шта ти кажеш на то, Мирко? Да ли у томе има и трунке истине? На велико Младеново изненађење, Мирко је наједном скинуо шајкачу и прекрстио се полако, широким замасима руке. - Кунем ти се, брате, својим вечним животом да Марисав и његови српски добровољци нису убили у Крагујевцу ни једног јединог Србина, већ да су их спасли стотине и стотине, често жртвујући и своје властите животе.

Младен и Мирко су прошли кроз многе борбе у саставу српских добровољачких јединица. Учествовали су и у спасавању избеглица дуж Дрине, од Љубовије па до Бајине Баште, којих је било на десетине хиљада, највише жена и деце.

194

При крају рата, удружени са националним одредима, динарским и личким четницима војводе Ђујића и војводе Јевђевића, под заједничком командом генерала Драже Михаиловића, водили су последње борбе у Словенији. Други, Трећи и Четврти добровољачки пук, кад су прешли границу краљевине Југославије и нашли се у Аустрији, били су разоружани од „савезника“, и заједно са извесним бројем србијанских и црногорских четника, на превару предани Титу, а после неколико дана масовно стрељани у Кочевском Рогу. Од око 3.000 добровољаца, само један мали број успео је Божијом помоћу да се спасе од смрти. Први и Пети пук, а ту су се нашли и Младен и Мирко, са великим бројем далматинских и личких четника, доживели су бољу судбину кад су прешли у Италију, где су их америчке трупе разоружале и сместиле прво у два логора у северној Италији, затим их преместиле на југ, у Еболи. У Еболију се некима од њих пружила могућност да добију стипендије за студирање теологије у Енглеској. Младену да ускоро дипломира, а Мирку, који је свесрдно прихватио понуду да и он, овога пута не више на Младеново изненађење, студира теологију. Браћа су се после више година нашла у Француској са Милом, Стеваном и њиховом малом децом, два дечка и једном девојчицом. Мирјана је, кад је ситуација у земљи „попустила“, и од ње се није тражило да приступи Комунистичкој партији, дипломирала историју на Филозофском факултету у Београду, и ускоро почела да предаје историју на Факултету, пошто је убрзо и докторирала. Протићеви су остали у тесној вези једни с другима у страном свету, а са Мирјаном у сталном дописивању и измени фотографија, све док се политичка ситуација у земљи није из корена изменила, када су се најзад вратили у своје Рочиште, заједно са Милом, Стеваном и њиховом децом.

195

Биографија Саве Јанковића Сава Јанковић рођен је 1923. године у сремском селу Кленак, од оца Димитрија и мајке Љубице. Његови преци, са очеве стране, одлазе са Косова и Метохије 1690. године, за време Велике сеобе Срба под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића и насељавају се у Срему, у месту Добринци. Директан је потомак кнеза Јована Јанковића (1721). Гимназију је похађао у Вуковару, Руми и у Београду. Учествовао је у грађанском рату у Југославији (1942 - 1945) као члан добровољачких јединица. По завршетку рата емигрирао је у Италију где је студирао ликовну уметност (код професора Костића и Мајзнера). Године 1947. прелази у Немачку, у град Ахен, где поред сликарства и скулптуре студира и архитектуру. У Сједињеним државама је од 1951. године. Испрва ради као физички радник, затим као цртач и дизајнер у једном инжењерском предузећу. У Питсбургу довршава започете студије. Живи у Балтимору (Мериленд) са супругом Зораном, сином Марком, ћерком Александром и унуцима. Љубав према уметности Сава Јанковић дугује мајци Љубици, пореклом из породице Стефановић. Стефановићи су српској култури даровали једног песника и преводиоца (Светислав), једног сликара (Стеван) и једног музиколога (Павле). Сава Јанковић, поред инжењерског занимања, највише времена посветио је сликарству, посебно галеријама у САД, члан је америчког удружења професионалних сликара и угледног „Чаркол клуба“. Своје прозне радове Сава Јанковић највише је објављивао у српским публикацијама у дијаспори. Аутор је две запажене збирке песама, „Тренуци и трајања“ (Косово, 1985.) и „Путевима и просторима“ (Раваница, 1994.), обимног историјског романа „На прелому“ 1-1У (Просвета, 1994-1998.), романа „Расељено лице“ (УКС, 2000) и романа „Америка“ (УКС, 2001). Његова најновија дела, две мемоарске књиге „Као да је било јуче“ (сећања из детињства) и „Спас од масакра“ (о бекству из логора смрти), у припреми су за штампу, као и роман под насловом „Вашингтон“. Књиге су му превођене на енглески и руски језик. Почасни је члан Удружења књижевника Србије. Награде и Повеље: 1. Прва награда на конкурсу за најбољу приповетку Књижевног удружења „Повлен“ - Последња борба Срђе Злопоглеђе, у Италији, Еболи, 1946; председник жирија Ратко Парежанин. Награду је писцу предао генерал Миодраг Дамјановић, кога је Дража Михаиловић послао 1945. у Словенију да уједини све националне, антикомунистичке снаге. 2. Прва награда на конкурсу Хришћанске заједнице младих људи за најбољу песму („У храму“). Еболи, 1946., председник жирија Владимир Вујић.

196

3. Награда Растко Петровић, Београд, 1998., за најбољи роман (На Прелому), на Сабору књижевних стваралаца из Расејања. Председник жирија, академик др Никола Милошевић. 4. Повеља за збирку песама, „Граница“, Београд, 1998., Фондација Петар Кочић, „Други Кочићев збор“, Председник жирија Јанко Вујиновић. 5. „Гнонос“, 2001., Београд, „Бестселер дијаспоре“, за најбољи роман године, Расељено лице. Председник жирија, др Вл. Вуковић. 6. Повеља УКС „За животно дело“, на Скупштини УКС у Београду, 2004. Председник, Слободан Ракитић.

197

За издавача Рајко Косијер Главни уредник Владислава Косијер Рецензенти Сава Дамјанов Драго Кекановић Ликовна опрема Драган Зубер Лектор и коректор Александар Пивар Издавачко предузеће КАИРОС Белило 29 Сремски Карловци Пласман Бранко Бабовић тел (021) 882-202 и 882-822 Слог КАИРОС Штампа и повез „Будућност“, Нови Сад За штампарију Новак Вукотић, директор

198