Албум Српски добровољци - I део by Ново Видело - Димитрије Љотић

СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ 1941 – 1945 У РЕЧИ И СЛИЦИ

СТЕВАН ПИРОЋАНАЦ

СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ 1941 – 1945

У РЕЧИ И СЛИЦИ ДРУГО ИЗДАЊЕ

2010.

САДРЖАЈ

1. После априлског рата 1941. - образовање Комесарске управе 2. Сарадња комуниста са Немцима у Србији 3. Промена 4. Устанак и страховите последице 5. Оставка Комесарске управе 6. Образовање српске владе и српских оружаних одреда 7. Оставка Недићеве владе и образовање добровољачких одреда 8. Међународно право и добровољци 9. Формирање првог добровољачког одреда 10. Излазак на терен и прве победе 11. Однос Немаца према добровољцима 12. Напади на Немце и немачке одмазде 13. Однос Добровољаца према Немцима 14. Ужичка Република 15. Сарадња националних снага - услов за успех 16. Димитрије Љотић - Дража Михаиловић 17. Нажалост... 18. И они су се борили... 19. Страхиња Јањић 20. Српски Добровољачки Корпус 21. Четници Црне Горе и Добровољци 22. Мисија код заробљеника 23. Критична 1944. година 24. Договор о обједињењу 25. Положај се погоршава

7 9 10 11 12 13 14 15 16 17 19 20 22 23 24 25 27 28 30 30 32 34 35 38 39

26. Последњи покушаји у Србији 27. Мисија Ратка Парежанина 28. Задњи дани у Београду 29. Професор Јован Барјактаревић 30. Од Београда до Словеније 31. Словенија 32. Добровољачка болница 33. Убиство у Загребу 34. Динарци стижу... 35. Разговор са генералом Глобочником 36. Мисија одлази код Михаиловића - формално обједињење 37. Последњи напори и смрт Љотића 38. Добровољачка акција на Купи 39. Напуштање Словеније - остале јединице 40. Палманова, и даље... 41. Живот и делатност у логору Еболи 42. Проблем Енглеза и његово решење 43. Хрвати, Словенци и Муслимани - Српски Добровољци 44. Генерал Коста Мушицки (Командант Добровољаца) 45. Просветна служба и верски живот у добровољцима 46. Добровољачка поезија и корачнице Предговор претходном издању Добровољачки Албум Посвета Бедеми наши тврђаве наше - Вукадин Кецан Слике

41 42 44 45 45 46 47 48 48 49 50 51 53 55 57 59 60 62 63 67 68 70 71 71 72 75

За бивше Српске добровољце, из времена Другог светског рата, 2011. година биће јубиларна, седамдесетогодишњица од дана када су они, на позив Председника Српске Владе, армијског генерала Милана Недића, узели оружје у руке и пошли у одбрану српског народа. Устаничке акције непромишљено вођене без могућности пружања заштите од окупатора, изазвале су одмазде које су, без претеривања речено, доводиле у питање сам биолошки опстанак Срба. Овај кратак историјат добровољаца, који претходи албуму, пружен је читаоцима за сумарни увид у разлоге постојања добровољачких јединица, у њихову делатност, унутрашњу организацију и живот. Детаљнији увид може се стећи из бројних написа, чланака, брошура и књига објављених углавном у дијаспори. Српски добровољци су се борили да сачувају што је могуће више српских живота и материјалних добара, и поред могућих грешака које су у својој борби направили, верују да могу мирно да чекају на суд историје и свог народа. Бивши добровољци су уверени да њихове жртве, које броје на хиљаде, нису биле узалудне. Нова поколења данас живе у Србији захваљујући стању које су народу обезбедили Недић и његови сарадници, делимично и кроз жртву Српских добровољаца. Историјат што следи је приказ рада Српског Добровољачког Корпуса, људи који су га чинили, њихових идеја водиља, тријумфа и пораза, радости и туге.

1. ПОСЛЕ АПРИЛСКОГ РАТА 1941 ГОДИНЕ ОБРАЗОВАЊЕ КОМЕСАРСКЕ УПРАВЕ По завршетку рата Краљевина Југославија је била разбијена, подељена. Италија је добила велики део јадранске обале и део Словеније, окупирала Црну Гору, где је покушала да нађе људе који би пристали да се Црна Гора присаједини са Италијом. Хрватска и Босна постале су "Независна Држава Хрватска" са вођом екстремног усташког покрета, др Антом Павелићем, на челу. Хортијева Мађарска је узела Бачку и Барању, а Бугари са Албанцима деле територије Јужне Србије. Настају тешки дани за све, а нарочито за Србе, које одмах после капитулације југословенске војске почињу да прогоне и убијају на најгрозније начине, како усташе у Павелићевој НДХ, тако исто и Арнаути на Косову и Метохији, а за којима ни Мађари нису много заостајали. У Србији, која је била под директном немачком окупацијом, у прво време није постојала никаква цивилна српска власт, која би представљала Србе пред окупатором. Рат Немачке против Југославије ("Операција кажњавање") почео је страховитим бомбардовањем Београда 6. априла 1941. и завршио потписивањем акта о капитулацији 17. априла 1941. у Београду. У тачки 8 уговора о капитулацији, Југословенска влада је задржала извесна права за народ и администрацију, као што су јавна безбедност. Спремност Немачке да поштују одредбе међународног права у окупираној земљи била је нужан предуслов за српску управу под окупацијом. По међународном праву, побеђени и окупирани народ не губи сва права. Та права се могу остварити само ако постоји домаћа администрација под окупацијом. На тим поставкама темељило се постојање и деловање Комесарске управе и, потом, Владе народног спаса у окупираној Србији.

Немци су били вољни да оставе Србима извесну административну аутономију. Међу Србима, представницима политичких странака у Београду, који су о томе почели да разговарају са Немцима, главна личност је био Милан Аћимовић, некадашњи Управник града Београда и, потом, министар унутрашњих послова у Стојадиновићевој влади. У случајном сусрету, у Београду, око 25. априла 1941, Аћимовић је о тим разговорима обавестио инг Милосава Васиљевића, једног од водећих чланова предратног Југословенског народног покрета "Збор" и личног пријатеља Димитрија Љотића, председника "Збора". Иако је, својевремено, као министар, прогонио Љотића и "Збор", Аћимовићу и другим представницима било је много стало до Љотићевог мишљења о овом предмету. Тако је дошло до састанка Аћимовића, мајора Крауса, првог саветника немачке цивилне управе др Турнера, Васиљевића и Љотића, који се тада налазио у Смедереву. (После мартовског пуча 1941. Љотић је по ратном распореду примио команду пука у Бијељини. По капитулацији вратио се у свој дом у Смедереву.) Пошто је од Крауса чуо да су Немци апсолутно спремни да поштују уредбе међународног права у окупираној Србији, Љотић је сматрао да дужност налаже организовање администрације у Србији.1 По одласку Крауса, Љотић и Васиљевић су просудили читаву ствар. "Ситуација је тешка, али се не сме дезертирати. По међународном праву наш народ", изложио је Љотић своје гледиште, "имао је доста права, али та права се могу остварити само ако постоји домаћа администрација и њене управе под окупацијом. Међутим, они који би се прихватили таквог посла, били би изложени презиру и третирани као колаборационисти." Сложили су се да, без обзира на све, неко се ипак мора латити тог посла. Важно је одабрати честите, храбре и пожртвоване људе.2 Ради бољег и потпунијег разумевања каснијег Љотићевог утицаја на формирање Недићеве Владе народног спаса и Добровољачких одреда, треба имати на уму гледишта Љотића и његових сарадника при образовању Комесарске управе. Пошто су одлучили да се 1 2

Бранко Марковић, "Шта је хтео Љотић". Ревија 92, бр. 35, Београд, 25.01.1991. Исто.

прихвате разговора са Немцима у заједници са осталим политичким странкама, они су саветовали Аћимовића да: - тражи решење на бази међународних конвенција; - Немци признају Србе као поданике Југославије и Краља Петра II; - да се нагласи да у току окупације међународно право мора исправно да функционише; - држава не нестаје губљењем територије у рату, већ одлуком мировне конференције, па према томе да функције за које су по нашим законима надлежни влада у емиграцији и Краљ, не могу пасти у надлежност администрације у Србији; - окупатор има да објави: да је југословенска влада предвидела уговором о примирју да наше грађанско и кривично законодавство, као и судске власти, нормално функционишу и у окупираној земљи - што значи, да и полиција и службе безбедности настављају да врше своју дужност; - Српска православна црква треба несметано да настави са радом, а у томе је домаће власти морају свесрдно помагати; - домаћа управа мора да располаже својим финансијама, што би јој омогућило да породицама ратних заробљеника исплаћује неопходну помоћ, а исто тако и свима онима који се нађу у невољи, укључујући ту и избеглице; - да се чланови Српске цивилне управе зову Комесарима министарстава, и да треба да буду адвокати народа пред окупаторским властима; - за време богослужења у црквама мора се помињати име Краља Петра и Српског патријарха, као и надлежних архијереја; - по надлештвима и домовима треба да буду извешане слике Краља Петра;

- судови треба да изричу пресуде у име Његовог Величанства Краља Петра II.3 "... У надлежност Српске цивилне управе у Београду, наставља Љотић, треба да буде и доношење закона, ради регулисања насталих проблема у народном животу, без интервенција окупаторских власти, изузев изјаве да они на такву уредбу немају никакав приговор. Постављање и отпуштање чиновника је ствар цивилне управе. У случају да окупатор нема поверења у неко лице које би могло да угрози његову безбедност, дужан је да тужбу против таквог лица поднесе цивилној управи, која ће у сваком конкретном случају поступити по одредбама међународног права и закона који су остали на снази. Приватна и црквена својина, као и државна својина која не служи непосредним ратним циљевима, мора се поштовати... "4 Ове услове је Љотић у писменој форми предао Аћимовићу да их преведе и преда Немцима. Ово је учињено 29. априла 1941. Прочитавши текст, др Турнер је рекао да на већину постављених услова Срби имају право на бази одговарајућих међународних конвенција, да неки од тих услова морају бити ограничени, а да су неки сасвим неприхватљиви.5 После разговора, у којима су Немци прихватили скоро све, од Срба дате услове, Комесарска управа је образована 30. априла 1941. Она, колико-толико, нормализује живот, заступа и брани интересе народа пред окупатором. При штабу војног заповедника у Београду постојао је нарочити Одсек за Међународно право коме су се Комесари жалили, са прилично успеха, приликом сваке повреде одредаба међународног права од стране Немаца, нарочито Хашке конвенције. И поред тога Немци су кршили неке одредбе, те се може претпоставити како би претешко било да те српске управе није било. 3

Бранко Марковић, "Шта је хтео Љотић". Ревија 92, бр. 35, Београд, 25.01.1991. Исто. 5 Исто. 4

Од Комесарске управе Немци су одмах тражили да се донесе закон против домаћих Јевреја, које је Гестапо већ почео да хапси, и у Београду и у Србији. Комесарска управа је ово најодлучније одбила и овакав закон није никада у Србији донет. На дан 5. јуна 1941. дешава се страшна, до данас још неразјашњена експлозија сакупљене југословенске муниције у Смедеревској тврђави. Тврђава и варош Смедерева подносе страховито разарање, и велики број грађана гине. Комесарска управа одмах на дужност Ванредног Комесара за обнову Смедерева поставља Димитрија Љотића, који се, после службе у војсци за време рата, повукао у Смедерево. Љотић, адвокат из Смедерева и председник Југословенског Народног Покрета "Збор", обраћа се омладинцима свог предратног покрета и на његов позив они се одазивају и организују Добровољну радну службу.6 Данима, уз највеће напоре и пожртвовање, личну опасност због могућности избијања епидемије тифуса и колере, Радна служба је откопавала лешеве већ у распадању. Ови омладинци, понајвише гимназијалци и студенти, многи међу њима избеглице из разних делова Југославије, одиграће ускоро још једну улогу коју им је судбина доделила, исто тако са пуно части и самоодрицања. У периоду од 30. априла, па све до напада Хитлера на, свог дотле савезника, Совјетски Савез, 22. јуна 1941, Србија је оаза мира, једина територија распарчане Југославије где Срби не губе животе и где одасвуда долазе реке избеглица. Свакоме од њих, и ако сама поробљена, Србија је давала огњиште и могућност одржавања живота. Избеглице су стизале у Србију за све време трајања рата, највећи број су били Срби, а такође, и известан број Хрвата и Словенаца. У међувремену, на Равну Гору, планинском превоју између Сувобора и Маљена, стигли су ноћу 12/13. маја 1941. пуковник Драгољуб Михаиловић и група официра и војника, који нису признали капитулацију југословенске војске. Њихова намера је била да постепено изврше организацију војника, који су избегли заробљавање, и да, када за то дође погодан моменат, подигну устанак против непријатеља.

Први ађутант пук. Михаиловића био је потпоручник Владимир Ленац, Хрват, предратни старешина омладине ЈНП "Збора". Ленчевог оца, адвоката Здравка Ленца, убили су у Загребу усташки атентатори, због његовог Југословенског опредељења. Ни власти Краљевине, ни власти Бановине Хрватске нису ништа предузеле да убице пронађу. Када је чуо да у Београду постоји Комесарска управа, Михаиловић се са тиме потпуно сложио и одобрио.

2. САРАДЊА КОМУНИСТА СА НЕМЦИМА У СРБИЈИ Чланови Комунистичке партије Југославије се по партијској директиви, све до напада Немачке на Совјетски Савез стављају у службу окупатору где је за то постојала могућност, те их тако видимо као тумаче у немачким командама војних, полицијских и цивилних власти, услужне сараднике Немцима на београдској радио станици, агенте и потказиваче Гестапоа. Резултати њиховог рада, првенствено хапшења виђених националиста, добро су познати. Тако су радили не само у Србији, већ широм Југославије. Окружницом бр. 6. од 5. јуна 1941. Покрајинског комитета Комунистичке партије Југославије (КПЈ), наређује се свима члановима ово: "Сви другови и другарице, који говоре немачки, јавите се одмах на службу Немцима као тумачи и канцеларијске снаге. На тој дужности изводити са највећом прецизношћу инструкције 4141. Пратити будно активности свих наших непријатеља и све појединце и групе, нама противне, пријављивати немачкој полицији".7 Између великог броја оних који су се одазвали овој окружници, да поменемо само најпознатије: 7

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 38.

Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 57.

1. Владислав Рибникар, један од власника београдске "Политике", који је у заједници са Немцима образовао "Српско Издавачко Предузеће", које је штампало дневне новине "Ново Време", вечерњи лист "Обнову" и вечерњи илустровани часопис "Коло". Нарочито је важно подвући присну, пријатељску везу између Рибникара и др Х. Бергеа, аташеа за штампу и истакнутог нацисту.8 Рибникарова сарадња са нацистима је била драгоцена за КПЈ. 2. Доктор Љубомир Живковић, познати левичар, постаје лекар Гестапоа, у коме поред Живковића служи још неколико комуниста.9 3. У Гестапоу се одлично пласирао и стари, познати комуниста, инжињер хемије, Војислав Гавриловић. Он је дуго година живео у Француској, СССР и Немачкој. Пред рат се вратио у Југославију. Немци су га поставили за комесара једне јеврејске апотеке, а примили су га и за агента обавештајне службе. Његовим денунцирањем многобројни патриоти били су хапшени и слати у логоре.10 4. Словенац, др Јоже Вилфан, радио је за Немце, као чиновник у затворима Словеније. Када су ти затвори били пресељени у Србију, др Вилфан је дошао у Србију и добио место тумача у Нишу. Одатле је побегао у партизане.11 5. Комуниста Удицки се убацује у немачку новинарску агенцију ДНБ, где стиче толико поверење, да ради на издавању најповерљивијег билтена, који се штампао само у четири примерка.12 6. Велике користи комунистима је учинила позната Вера Пешић, која је, користећи своју лепоту, била љубавница неколицине немачких високих команданата и војске и Гестапоа. Такође је била љубавница и четничког мајора Радослава Ђурића, који је са својим одредом прешао у партизане. Колику је штету ова комунисткиња нанела националистима, није тешко замислити.13

3. ПРОМЕНА Од дана напада Немаца на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, положај и држање наших комуниста се драстично мења. На састанку одржаном у Београду после 22. јуна, по захтеву Коминтерне, усвојен је предлог Тита да се отпочне са устанком, и то прво у Западној Србији (ово вероватно, из разлога што се знало да се тамо у истом циљу организују и националисти, монархисти) и да се тамо створи слободна територија која ће послужити као база за ширење устанка у другим крајевима.14 Душан Пленча пише "Тако је почело пре четврт века - како је припреман и подигнут устанак у Југославији 1941." у "Борби" од 9. јула 1966. и следеће: Тито је у прво време после рата живео мирно и безбедно у Загребу. Од усташа (Дидо Кватерник, шеф усташке полиције) је добио пропусницу да може несметано да путује за Београд.15 Сарадња комуниста са усташама, била је равна сарадњи комуниста са Немцима у Србији. Судећи по сведочанствима из немачких и италијанских архива, усташко-комунистичка сарадња трајала је, у разним облицима, за све време трајања рата. Нарочито се подвлачи сарадња Павелићевог генерала Вјекослава-Макса Лубурића, коме се приписује велики број српских жртава, а чији је рођени брат био стари члан Комунистичке партије Југославије. Када су ухваћени поједини комунистички вођи, Хрвати, као Хербранг и Ивековић, обојицу је на слободу пустио Лубурић, највероватније са знањем Павелића. Ова сарадња је била у складу са митровачким споразумом, од јула 1937. године, између усташа и комуниста, о рушењу Краљевине Југославије.16

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 40. Исто, стр 40. 10 Исто, стр 40. 11 Исто, стр 41. 12 Исто, стр 39. 13 Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 226. 9

Одбор, "Српски Добровољци", поводом 25. годишњице оснивања, Минхен, стр. 27. 15 S. Clisold, Whirlwind (Вихор), стр. 98, Лондон 1945, стр. 98. 16 Одбор, "Српски Добровољци", поводом 25. годишњице оснивања, Минхен, стр. 25.

Споразум су у казненом заводу у Сремској Митровици потписали за КПЈ Моша Пијаде, а за усташе, Стипе Јавор.17

4. УСТАНАК И СТРАХОВИТЕ ПОСЛЕДИЦЕ Нападом Немачке на Совјетски Савез држање наших комуниста се мења. По наређењу Партије, а на тражење Коминтерне, они отпочињу са организовањем својих одреда. Народу се представљају као борци против окупатора и за ослобођење земље. У почетку нигде не показују своје праве намере и коначан циљ борбе: говоре да је главно отерати непријатеља из земље, а после ће народ одлучити како ће и шта ће бити. Међутим, врх Партије је тачно знао свој циљ. Милован Ђилас, члан тог врха, у књизи Wartime (Године рата), 1977, овако каже: "Војне операције, које смо ми, комунисти, повели биле су надахнуте са нашом револуционарном идеологијом; али за оне (народ) који нам се придруже, оне (операције) су биле наставак рата, који је разбијена и изнурена војска Краљевине Југославије раније изгубила". Ђилас потврђује и чињеницу да се Југословенски комунисти нису дигли против окупатора сами; они почињу диверзантске акције тек пошто су примили неколико захтева из Москве. Ево, како Ђилас то каже: "Не сећам се више колико смо порука добили из Москве по том питању, али сам сигуран да нам је Москва наредила да отпочнемо са диверзантским и герилским акцијама. Тито нас је обавестио..." Ради легитимитета код Срба, а и због своје малобројности, у почетку сарађују са четницима пуковника Драгољуба Михаиловића. Тито и Дража се, чак, састају два пута, на терену заједнички врше мобилизацију. Када партизани отпочињу са нападима на Немце и ор17

гане српских власти, и четници отпочињу са нападима, противно својим првобитним намерама. И ако је ова сарадња била кратка, за националну српску ствар била је веома штетна, а за комунисте драгоцена. Сарадња, многи се слажу са тиме, дала је легалност партизанима, да се и они боре за ослобођење земље, омогућила даљни развој партизанског покрета и, најважније, коначан успех. Да није било тога, КПЈ би била и остала безначајна фуснота у нашој историји. Комунисти су били свесни да они са својим нападима на Немце никада не могу ослободити земљу; њихова намера је била да Србију запале, без обзира на последице, не би ли, евентуално, присилили Немце да са Источног Фронта, где је положај Црвене Армије био очајан, неке трупе доведу у Србију ради угушивања побуне. Прве жртве партизана нису били непријатељски, немачки, војници. Скоро симболично, као да су желели да се одмах од почетка јасно види против кога и зашто се заиста боре, прва два "непријатељска" војника, која они убијају, јесу два, тако рећи, ненаоружана српска жандарма (наоружани старом пушком са по пет метака), који су одржавали ред на црквеној слави варошице Бела Црква, на Ивањдан, 7. јула 1941. Окупљеном народу су комунисти одржали говор, позивајући их на борбу против Немаца. Када су приметили ова два жандарма, који су баш извештавали председника општине шта се одиграло, комунисти су их опколили и затражили да жандарми, наредници Миленко Браковић и Богдан Лончар (као избеглица дошао у Србију да спасе живот) положе оружје, што су они одмах учинили. Партизани отворе ватру на њих и обојицу убију. Ово кукавичко и подло дело, комунисти свечано прослављају као почетак револуције у Србији. У току месеца јула и августа, партизани пресрећу и убијају ту и тамо усамљене немачке курире, секу телефонске жице, али главна активност им је била паљење сеоских општина и општинских архива, убијање осведочених националиста, виђених људи. У Београду су извршили неколико аката саботаже, паљење немачких камиона и покушај паљења једне немачке гараже. Тих дана је убијен у Београду пр-

Часопис "Интервју" од 9. јула 1989.

ви војник, али и сада то није био Немац, већ осамнаестогодишњи Рус, Александар Њестеренко, припадник Руског Корпуса.18 Као што се могло очекивати, Немци на ове нападе одговарају оштрим мерама: паљењем села, усева и убијањем таоца и недужног становништва и то по кључу, који још нигде у Европи, нити је био, нити ће бити примењиван: за једног погинулог Немца, сто Срба; а за једног рањеног Немца, педесет. Казнене експедиције крстаре Србијом, остављајући за собом пустош и ужас. Нарочито тешко је страдала Мачва, чак и Београд је почео да стрепи, јер су комунисти долазили у Липовачку шуму, под Авалу и околину Гроцке. Немци су држали само главне пруге и друмове.

5. ОСТАВКА КОМЕСАРСКЕ УПРАВЕ Комесарска управа је имала, по одредбама међународних конвенција, ограничену жандармерију. Ова је била довољна за одржавање реда под нормалним приликама, али потпуно немоћна да се супротстави комунистима. Тога ради Управа није била у стању да било шта уради у оваквој ситуацији. Једино могуће решење је било да Срби сами, сопственим снагама, уведу ред и мир и да тако зауставе стравичне немачке одмазде. У таквој веома тешкој ситуацији, акција Димитрија Љотића показала се врло благотворном за српски народ. Осим дужности Комесара за обнову свога родног Смедерева, Љотић није имао никакве званичне функције. Као патриота, бранио је пред Немцима интересе свога народа и био сарадник и саветник прво Комесарске управе, потом и генерала Недића. Као многи други, дошао је до закључка да Комесарска управа не може ефикасно одолевати устанком, метежом и хаосом наметнутој ситуацији; да треба да да оставку и да на њено место дође влада са већим овлашћењем, вођена од личности са неприкосновеним ауторитетом. Ради тога, Љотић саветује др Стевана

Иванића и инжињера Милосава Васиљевића, професора универзитета и директора Београдског Сајма, који су били предратни чланови ЈНП Збор, да дају оставке на своје положаје у Комесарској Управи и да на тај начин доведу до оставке и осталих чланова. Љотић лично пише њихове оставке, одважно и достојанствено, бацајући кривицу за критично стање у Србији на саме Немце. Оставке др Иванића и инжињера Васиљевића доводе до пада Комесарске управе.19 За Србе је, заиста, дошао моменат када је све било могуће да се догоди. Преговори између Немаца и српских представника су били тешки. Главна тешкоћа је била сагласност Немаца за стварањем нових оружаних одреда и њиховог наоружања, ради борбе против анархије. Угледни Срби из Београда и унутрашњости, одржали су низ састанака са циљем да нађу најпогоднију личност, која би се примила кормила нове српске управе. Понуђено је то Димитрију Љотићу. Он је најодлучније одбио, објашњавајући да на то место мора да дође човек који пре рата није припадао ни једној политичкој партији, а у исто време у народу ужива велики углед. Ово мишљење Љотића уважено је од свих, и на предлог Љотића, избор пада на генерала Милана Недића. Генерал Недић се тада налазио у Београду као заробљеник на одсуству. Када је делегација отишла код Недића, он је њихову понудумолбу најодлучније одбио. Од одбијања да се прими те одговорне дужности, па до следећег састанка, код генерала Недића су свакодневно долазили, појединачно, такође и у групама, најугледнији грађани Београда, међу којима су били следећи: председник Српске академије наука, др Александар Белић; председник Индустријске коморе, Влада Илић; потпредседник Коморе, Влада Теокаревић; више чланова Комесарске управе Милана Аћимовића; бивши министри, Коста Кумануди, др Лаза Марковић, др Александар Цинцар-Марковић, др Велизар Јанковић, Момчило Јанковић. Такође су долазиле и делегације појединих установа и савеза, као представници српског задругарства и Српског црвеног крста.20 19

Стеван Пироћанац, "Пре 30 година", Искра, Минхен, 15. јула 1971.

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 43. Станислав Краков, Генерал Милан Недић, Књига I, Минхен 1963, стр. 139.

На идућем састанку, коме је и Недић присуствовао, председник Српске академије наука, др Александар Белић, плачући је опет молио Недића да се прими дужности спасиоца српског народа. Недић је тада, видно узбуђен, на то пристао. Тако је крајем августа 1941. године образована српска Влада Милана Недића, са главним циљем-задатком да уведе ред и мир у Србији, да спасе Србе од анархије која је владала, а која је веома мало погађала и штетила окупатору, али му давала одрешене руке за велике репресалије, од којих су страдали Срби.

6. ОБРАЗОВАЊЕ СРПСКЕ ВЛАДЕ И СРПСКИХ ОРУЖАНИХ ОДРЕДА Приликом преговора са окупаторским властима, генерал Недић је поставио своје услове под којима он пристаје да се прими одговорне дужности, и од њих поменућемо неколико: 1. Да његова влада самостално води све послове. 2. Бројнију жандармерију и оружане одреде у јачини од 30.000 људи за борбу против комуниста. 3. Помагање ратних заробљеника и пуштање на слободу оних који су потребни ради обнове земље. 4. Обустава прогона Срба у Павелићевој Хрватској, на Косову и Метохији, такође и од Мађара и Бугара. 5. Борба против комуниста да буде искључиво брига Српске Владе и њених оружаних одреда и да се престане са одмаздама над невиним становништвом.21 Немачки војни заповедник у Србији, генерал Данкелман је, пошто је претходно добио одобрење из Берлина, примио Недићеве услове, тако да је српска Влада, са Миланом Недићем на челу, образована 29. августа 1941. године. 21

Др Ђоко Слијепчевић, Југославија уочи и за време II Светског рата, Минхен 1978, стр. 304.

Док је ова Влада постојала ниједан закон Краљевине Југославије није промењен, судови су вршили пресуде у име Краља, а Краљева слика је висила свуда на зиду у Државним надлештвима. Оружане снаге су полагале заклетву Краљу Петру. Једина земља окупиране Европе која није донела закон против Јевреја, била је Србија. Напротив, српске власти су их штитиле колико су то могле. Србија је уз Пољску била једина земља Европе која није имала, макар и симболичну, војну јединицу на Источном Фронту. Немци су то у више махова тражили, Недић и Љотић су то најодлучније одбијали. Нигде није Недић тражио било шта за себе лично, ни тада, тога момента, нити за случај да Немачка добије рат; напротив, увек је истицао да је спреман да после завршетка рата изађе пред народни суд. По образовању владе Недић се по војним питањима саветовао са својим колегама, генералима Ђуром Докићем, Јосифом Костићем и Александром Стојановићем.22 Интересантно је да је генерал Јосиф Костић у тестаменту оставио своју кућу у Београду Српским добровољцима, "најбољим српским борцима".23 Први задатак Српске Владе је био, да уведе ред и мир у Србији и ради тога Влада је на сам дан рођендана Краља Петра II, 6. септембра 1941. године, почела са образовањем Српских оружаних одреда састављених од официра и подофицира југословенске војске који нису били у заробљеништву, већ су имали статус "заробљеника на одсуству". Тих подофицирских одреда, како су звани, образовано је осам, а за команданта им је био постављен жандармеријски бригадни генерал Стеван Радовановић. При образовању ових одреда Димитрије Љотић је изразио бојазан да они неће у овоме моменту бити ефикасни, јер се против комуниста успешно могу борити једино родољуби свесни тешких последица комунистичко - бољшевичке праксе, који би се добровољно јавили за ову службу. Једино такви одреди би били у стању да комунистима стану на пут. Љотић је такође објаснио да "грађански рат није

22 23

Станислав Краков, Генерал Милан Недић, Књига I, Минхен 1963, стр. 158. Приватна архива Бошка Костића.

исто што и обичан рат, па и учесници у њему морају бити свесни ради чега се боре".24 Љотићева бојазан се показала потпуно тачна. Иако су припадници ових одреда били млађи и снажни људи, професионални војници, предвођени од виших официра, они су углавном били у недоумици како да гледају на побуњенике, те су нерадо ишли у борбу против њих - главни разлог је била сарадња партизана и четника. Мада је било одреда који су се јуначки и без компромиса борили против комуниста, више је било таквих чији су припадници или дезертирали, махом у четнике, или се, напросто, склањали да не би случајно дошло до борбе чак и са комунистима. Колико је млако држање Српских оружаних одреда било катастрофално по српски народ, може да послужи пример два одреда које је Недић послао да деблокирају Шабац. Команданти тих одреда били су активни потпуковници Сава Милутиновић и Бора Милошевић који уместо да добијени задатак изврше, преговарају са командантом четника, Рачићем и командантом партизана, Небојшом Јерковићем, и потом прелазе на њихову страну. Ова непромишљеност и гажење дате речи генералу Недићу, ускоро је завила и Шабац и Мачву у црно.25 (Више о овоме на другом месту.) Када је постало јасно да од подофицирских одреда нема скоро никаквих користи, Недић и његова влада долазе, скоро, у исти положај у коме се налазила и Комесарска управа; положај немоћи и без икаквог изгледа на неки успех у спашавању недужног становништва. У Србији Немци врше и даље тешке одмазде; избеглице, из свих делова Југославије непрекидно долазе; постепено попушта и цела грађанска управа. Генерал Недић помишља да поднесе оставку, јер види да је Влада немоћна да спроведе неко побољшање. Немци губе и задње поверење да ће Срби бити у стању да сами уведу ред и мир, како су обећали, те немачки Војни заповедник, генерал Данкелман, и шеф Управног Немачког штаба за Србију, др Турнер, саопштавају Недићу да ће Србија бити подељена између Па-

велићеве Хрватске, Мађарске, Албаније и Бугарске, а становништво Београда расељено и замењено Немцима, који би од тада Београд звали Еугенштат (Eugenstadt).26

7. ОСТАВКА НЕДИЋЕВЕ ВЛАДЕ И ОБРАЗОВАЊЕ ДОБРОВОЉАЧКИХ ОДРЕДА На седници Владе од 14. септембра 1941. године, Недић саопштава да је ситуација безизлазна, те да он даје оставку. Више министара се са овим сложило; и они су дошли до убеђења да све треба препустити Немцима, па шта Бог да народу. У тој општој збуњености, устаје и најодлучније се супротставља томе министар Михајло Олћан, такође предратни члан "Збора", који на овој историјској седници српске Владе, предлаже да се још једном Српски народ позове на борбу за спас и да се одмах отпочне са образовањем добровољачких јединица. Он лично гарантује генералу Недићу, да ће бити у стању да у року од 24 сата, стави на расположење групу омладинаца бившег ЈНП "Збор", која ће се са оружјем у руци ухватити у коштац са својим старим и добро познатим противником из школа и универзитета. За више недеља Олћан обећава да ће сакупити пет хиљада свесних антикомунистичких бораца.27 Генерал Недић и целокупна Влада су прихватили предлог Олћана, и тако долази до организовања Српских добровољачких одреда. Овде треба подвући следеће чињенице: - Циљ оснивања Добровољачких одреда био је одржавање мира и реда да би се заштитили животи и имовина грађана, у складу са међународним законима. - Оснивање је уследило тек пошто је окупираној Србији претио унутрашњи хаос и територијално распарчава-

Инг Милосав Васиљевић, "Постанак српских добровољаца", Искра, 15/IV - 1/V, 1981. 25 Др Ђоко Слијепчевић, Југославија уочи и за време II Светског рата, Минхен 1978, стр. 308.

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 54. Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 90. 27

ње. Да није било устаничке акције која је водила том стању, Добровољачки одреди не би били формирани. - Делатност Добровољачких одреда и касније Српског добровољачког корпуса (СДК) ограничавала се само на нашу територију, само на нашу унутрашњу ситуацију, никако на спољно политичку. - Оснивање и деловање Одреда/СДК није било инспирисано од неке стране силе и/или организације ради унапређења њених интереса. - Добровољци нису били ничија "партијска војска". Чињеница да је међу њима било чланова предратног "Збора", противници су злоупотребили да добровољце етикетирају "Љотићевом војском", "Љотићевцима", итд. Љотићев морални, духовни и идејни утицај међу добровољцима није служио ужим политичким циљевима "Збора", него стварању што веће подршке Недићевој Влади народног спаса - у чијој су надлежности били - да би Срби и Србија, па тиме и Југославија, изашли из рата са што мање жртава и штете. Да су Љотић и "Збор" хтели "идеолошку сарадњу" на стварању Хитлеровске "Нове Европе" или унапређивање ратних циљева Немачке, били би поступили као Квислинг и Павелић, сврставајући се с Немцима одмах по њиховом окупирању Србије. Љотић и добровољци никад се нису сврстали са окупатором. - Комунистичка партија Југославије почела је диверзантске устаничке акције на иницијативу и инсистирање Комунистичке Интернационале, полуге Совјетског Савеза. КПЈ је, зато, деловала као агент једне стране силе, њен идеолошки и политички сарадник. Њихов главни циљ је био преузимање власти и организовање Југославије по совјетском моделу. - Добровољци се нису борили за власт.

8. МЕЂУНАРОДНО ПРАВО И ДОБРОВОЉЦИ Задњих дана постојања Комесарске Управе постало је јасно да жандармерија, на коју се та Управа ослањала да донесе смирење у Србији, постаје све немоћнија пред таласом побуњеника. Такође, постало је очигледно појединим члановима Комесарске Управе, да мора доћи до стварања нове оружане снаге, која би крстарила земљом и спречавала комунистичке снаге да неодговорно изазивају немачке одмазде. Једно од веома важних питања, са којим су се Комесари суочавали било је и питање, како остати у оквирима међународног права. Инг Милосав Васиљевић, "ради свог личног мира" разговара о томе са низом правника, чија имена, тада 1981. када је о овоме писао, није смео да помене, да им не би нанео непријатности, пошто су живели у Југославији. Он даје одговоре, тада покојних, Димитрија Љотића и професора Живојина Перића, уваженог правног и социјалног научника. "... Основна дужност сваке власти јесте обезбеђење примене закона и у првом реду заштита живота и имовине грађана. Ако то нисте у стању да обезбедите, ви морате да идете и да власт предате другима, који би имали већег успеха од вас..." рекао је професор Перић. Васиљевић каже да је тако говорио и Љотић, једино што је он сматрао да мора све да се покуша да би се увео ред и мир, и да се од Немаца тражи пристанак за оснивање нових оружаних одреда - жандармерија оваква каква јесте, недовољна је. Васиљевић објашњава професору Перићу да је министар Милан Аћимовић о томе већ разговарао са Немцима, али да они показују велико неповерење. Њега, Васиљевића, ово не забрињава, јер, ипак, устезање Немаца није одлучно, али га брине правна страна: законитост ових, могућих, нових оружаних одреда. Проблем, како је на то Васиљевић гледао, била је чињеница да су комунисти, сва убиства која су вршили, правдали политичким разлозима, па у случају реакције Комесарске Управе, то би могло да се тумачи да је она политички акт. Комесари сматрају да они нису позвани да се баве политич15

ким питањима земље - за то је позвана једино Влада у избеглишту. Сагласно са овим, инг Васиљевић се плашио да са стварањем нових оружаних одреда не дође до кршења међународних закона. Професор Перић му је дао следеће објашњење: "... Свако одузимање туђег живота без изричног наређења извршне судске пресуде засноване на закону, јесте злочин за сваки правни поредак, па и поредак под окупацијом, без обзира да ли учиниоци то своје дело правдају политичким или било каквим другим разлозима. Према томе, за вас су сва убиства злочини, које морате по закону да гоните ако желите да вас доцније суд не огласи помагачима тих убистава. Што се тиче оне друге ваше бојазни - наставио је професор Перић - није важно кад су органи оружани, под окупацијом, или пре ње, већ је важно на шта ћете ви те снаге да употребите. Ако те снаге буду служиле искључиво одржању реда и мира у земљи, а то значи заштити живота и имовине грађана од злочинаца ма које врсте, нико вас доцније не може осудити, али, ако ви те снаге, па било да су створене пре или после окупације, пошаљете, на пример, на Источни фронт против Совјета, који са нашом државом нису у рату, већ се налазе у рату са нашим окупатором, онда је сигурно да бисте тиме учинили акт издаје према својој земљи, која правно постоји као суверена држава са Краљем и владом у изгнанству и чије постојање нико не може да укине без конференције мира. Ако би сама чињеница, да сте ви оружали наше људе под окупацијом била злочин, ви сте тај злочин већ учинили и са самом жандармеријом, чије оружје непрестано попуњавате под окупацијом узимајући и нове људе у службу. У целој ствари главно је прибављање поштовања закона, па, ако ово поштовање захтева нове мере, ви их морате предузети..." Васиљевић је у одговору казао професору Перићу да нема ни говора да се неко шаље на Источни фронт, и онда му се пожалио на неразумевање и многе клевете које се шире на рачун Комесарске 16

Управе (слуге окупатора и слично), и поред очигледне помоћи коју свакодневно та Управа чини народу. "... Ви се од политичких и сличних клеветања нећете моћи сачувати - рекао је на то професор Перић. Одсечени од своје владе, са којом и да можете не смете општити, а налазећи се на територији на којој окупатор држи у руци врховну стварну власт, ваш је једини ослонац и путоказ закон. При сваком свом поступку - поступати морате, јер живот под окупацијом не само да не престаје, него постаје тежи и компликованији, него за време мира у сопственој земљи - ви морате да се руководите законом што значи начелом да, ако будете доцније изведени пред суд, судија, који ће своју пресуду заснивати на закону, а не на уличном оговарању, неће моћи да вас осуди. А он неће да вас осуди ако ви своје дужности будете вршили строго у оквиру међународног права и на снази остављених југословенских закона осигуравајући поштовање ових правних прописа и од стране других. " После ових објашњења уваженог правног стручњака, уз то политички потпуно незаинтересованог, инг Васиљевић, каже, био је потпуно умирен.28 Ако, и када дође до образовања тих нових одреда, они неће бити у супротности међународним законима.

9. ФОРМИРАЊЕ ПРВОГ ДОБРОВОЉАЧКОГ ОДРЕДА Југословенски Народни Покрет "Збор" је био распуштен, као политичка организација, у часу напада Хитлерове Немачке на Краљевину Југославију. Председник Покрета, Димитрије Љотић, је распустио "Збор", закључио чланске књиге - нови чланови нису више 28

Инг Милосав Васиљевић, "Постанак српских добровољаца", Искра, 15/IV - 1/V, 1981.

примани у Покрет, пошто је он сматрао да у рату више нема места никаквој страначкој политичкој борби и акцији. Свака политичка борба разједињује народ, а у рату је народно јединство нужна потреба опстанка народа. Љотић, који се целог свог живота руководио искључиво интересима народа, као што се види и из ове чињенице, био је изузетна личност у нашем политичком животу и међу људима који су се бавили политиком, поред свих неразумевања, па чак и зла, на која је у том раду наилазио. И само овако може се разумети његова неуморна и непрестана борба у ратним данима, да дође до слоге, мира и јединства међу националистима. Такав је остао до краја свога живота! Вест да је министар Олћан обећао генералу Недићу, да ће Влади, у року од 24 сата, ставити на расположење 500 бораца-добровољаца, брзо се раширила Београдом, а и у унутрашњости. За кратко време пријавило се више од 1.000, међу којима скоро комплетна радна чета, о којој је већ било помена, као и велики број студената и средњошколаца, занатлија, земљорадника, радника и припадника осталих професија. Велики број, можда највећи, од њих, никада нису држали пушку у рукама, нити су служили свој војни рок. Уместо војних вештина, они су у борбу улазили пуни решености да се несрећи стане на пут и помогне народу. На дан 15. септембра 1941. образован је први добровољачки одред и то углавном од припадника оне радне чете из Смедерева. Поред Србијанаца, у њој је било и доста избеглица из Хрватске и осталих делова Југославије, неколико Хрвата, као и Словенаца. За команданта је постављен активни артиљеријски поручник Будимир-Буда Никић. Одред је убрзо, на терену, добио назив "Трећи ђачки". Од наоружања су имали само стотинак пушака са нешто муниције, што су добили од Београдске полиције и жандармерије. Нису имали ни једно аутоматско оружје. Испраћајући ове прве добровољце на терен, Димитрије Љотић им је у пригодном, испраћајном говору рекао и следеће речи које кристално јасно показују карактер и осећаје Димитрија Љотића и његових следбеника, који су добровољно понудили оно најдрагоценије, своје животе, да би, ако је то у овом позном часу још могуће, помогли и спасли српски народ. Те речи Димитрија Љотића су биле:

"... Жао ми је ваше младости, јер ће многи од вас погинути... Али више од тога ми је жао што ћете морати да убијате, јер у борбу идете... Ви сте добили оружје, али морате знати да је оно моћно и благословено једино у достојним рукама Јунака и Човека... Да се не размећете њиме, и да га никад не употребите као силеџије, насилници, или, не дај Боже, убице... Ви се борите да се успостави ред и мир у вашој земљи и да народ не страда више, да престане да даје бесциљне жртве... Али ви морате знати ваш положај: свако јутро када се пробудите, ви себи да кажете да сте робови... "29

10. ИЗЛАЗАК НА ТЕРЕН И ПРВЕ ПОБЕДЕ Истога дана када је овај добровољачки одред изашао на терен, 17. септембра 1941. он код Гроцке напада и потпуно разбија Космајски партизански одред, на који су наишли у селу Дражњу. И ако су у односу према партизанима добровољци били слабо наоружани, показало се тачним да "... бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака..." Силно одушевљење и свест код добровољаца, направило их је непобедивим: они из борбе у борбу разбијају партизанске одреде и обелодањују комунистичку и прокомунистичку фаму, да су ти партизански одреди непобедиви. Комунисти нису били у стању да се супротставе добровољачком јунаштву и одушевљењу. Нема борбе која није важна, а победа милија. Дубона, Рача Крагујевачка, Хаџијине Ливаде, Рудник, Горњи Милановац, све бисери у ниски добровољачких победа! Борба код Варовнице се издваја од њих по својој важности, јер су ту добровољци, после борбе од три сата, заробили два тешка митраљеза, 14 пушкомитраљеза, већи број пушака, доста заробљеника, међу којима и неколико странаца. Борба код Варовнице је била 25. септембра 1941. године.30 29 30

Записи из добровољачке борбе, (предговор), стр. 12. Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 50.

За релативно кратко време, у току септембра и октобра 1941. године, образовано је 12 добровољачких одреда, у јачини од 4.000 људи. Они су били оперативна војска, главно оружје генерала Недића и са њима је Недић успео да за прилично кратко време очисти Србију од комуниста, да уведе ред и мир, и тако отклони казнене експедиције окупатора, као и остале опасности које су тог момента претиле Србији. Поред Српских добровољаца, са великим успехом су терали комунисте и четници Косте Пећанца и неколико подофицирских одреда, који су дали велике жртве и који имају заслуга за смирење Србије. Са првим добровољачким јединицама које су послате на терен, у Београду је створена Српска Добровољачка Команда. За Команданта Недић поставља инжињерског пуковника Косту Мушицког, кога доцније унапређује у чин бригадног генерала. За време своје дотадашње војничке каријере, Мушицки је, поред осталог, био наставник Војне Академије, ађутант Краља Александра, Краљице Марије и Краља Петра II. За Начелника штаба постављен је резервни капетан, а доцније потпуковник, Радослав Таталовић, а за ађутанта је постављен геодетски поручник Миодраг Најдановић. Језгро ових добровољачких одреда, нарочито у почетку, без сумње, чинили су омладинци и чланови предратног ЈНП "Збора". Међутим, много већи део, од близу 20.000 људи, који су прошли кроз добровољце за време њиховог постојања, били су људи који никакве везе нису имали са "Збором", ратници са Солунског фронта, деца сеоских домаћина, радници и ђаци. Известан број активних официра и подофицира, а уз то лична свест и чврстина духа, учинили су Српске добровољце дисциплинованим војницима. Уколико би се и неки недисциплиновани, самовољни случај десио, кривац би одмах био оштро кажњен и, најчешће, најурен из добровољаца. Од самог почетка, па све до краја, добровољци су били стварно југословенска војска. У њиховим редовима су били, поред Србијанаца и Срба из свих крајева Југославије и Хрвати, Словенци, православни, католици и муслимани, па чак и неколико домаћих Руса. Тако су добровољци, када је Краљевина Југославија била разбијена на 18

више делова, и када је настао грађански рат, Арнаути дивљали Косовом и Метохијом, када су били постављени бедеми на свим странама између југословенских покрајина, тада су добровољци, по саставу и по духу, били једина национална југословенска војска, која је увек имала на уму поновно уједињење и остварење слободне, националне Краљевине Југославије. Да је тако било, сведоче и добровољачке жртве: први рањени добровољац је био муслиман из Босне, Муја Фазлић, који је остао инвалид. Први погинули су била два Србина, Крстовић и Стојаковић, 25. септембра 1941, док је последњи у борби погинули добровољац био Хрват из Далмације, Младен Билић, 2. маја 1945, приликом дизања у ваздух моста на Сочи. Униформа Српских добровољаца је била униформа југословенске војске, сиво-маслинасте боје. Блузе су имале крој блуза планинских одреда. На десној страни груди, на џепу, добровољци су носили Добровољачки крст, који је био направљен по замисли инг Драгутина Јакшића и инг Ђорђа Марјановића, припадника предратног "Збора". Добровољачки крст је био направљен према старом српском ордену Таковског Крста. У средини крста, у кругу, био је лик светог Ђорђа. У венцу око светог Ђорђа било је гесло српске, а затим југословенске војске: С ВЕРОМ У БОГА, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ ДОБРОВОЉЦИ. Овај Добровољачки крст је сметао и партизанима и усташама, а такође и окупатору. Било је случајева да су заробљеног добровољца партизани убијали са три метка опаљена у груди, са речима: "Ово ти је за Бога, ово за Краља, а ово за Отаџбину". Добровољачки знак је био и на добровољачким заставама (српска застава), а као што је српска војска, а потом и југословенска, славила славе (сваки род оружја је имао свога свеца заштитника), тако је и ова јединица наставила са том традицијом. Добровољци су славили светога Ђорђа. У самом почетку, када су организовани први добровољачки одреди, створена су два јуришна одељења. Слично четничким јуришнобомбашким одредима, који су образовани при југословенској војсци 1940. године, од припадника Организације четника, коју је предводио војвода Коста Пећанац, припадници добровољачких јуришних

одреда су уместо шајкаче носили шубаре, а на реверима (крагнама) блуза су имали мали знак, лобању са укрштеним костима. Овај знак је био традиционално обележје четника од дана њиховог постанка, времена пред Балканске ратове. Извесне четничке јединице су имале овај знак и на својим заставама. Јуришни одреди су доцније престали да постоје, од њих су настале нове добровољачке јединице, којима су они постали језгро. Сва унапређења официра, постављање на положаје, новчане принадлежности и сва спрема долазили су искључиво од српске владе генерала Недића. За изузетно показану храброст у борбама, добровољци су били одликовани златним или сребрним Милошем Обилићем, српским медаљама за храброст, а само двојица, у току четворогодишње борбе, потпуковник Радослав Таталовић, Начелник Штаба СДК и потпоручник Миливоје Павловић-Пајко, командир чете у IV пуку, одликовани су орденом Белог Орла са мачевима.

11. ОДНОС НЕМАЦА ПРЕМА ДОБРОВОЉЦИМА Од оснивања добровољаца, па све до краја, Немци су покушавали да добровољце ставе, у потпуности, под своју команду и да тако направе од њих нешто што они нису били. Недић и Љотић су се овоме упорно, и што је најважније, успешно опирали, чак и по цену да добровољци буду распуштени. Нарочито је у томе немачком ставу био упоран велики противник Срба, SS генерал Мајзнер. Он је у више махова тражио да добровољци пошаљу на Источни фронт, прво батаљон, а после, једну чету, као симбол Србије у борби против бољшевизма нарочито подвлачећи да би у томе случају став Немаца према добровољцима био промењен. Тако, на пример, добили би нове униформе, ново наоружање, бољу исхрану. Баш у то време, оштре зиме каква је била она из 19411942. године, добровољци су се веома лоше хранили, а униформе су им биле дотрајале, обућа била у стању распадања.

Љотић је, између осталог, овако рекао Мајзнеру: "Ми не можемо никога послати на Источни фронт, јер ми нисмо ваши савезници. Напротив, ми смо ваши робови... Совјети су савезници наших савезника, а самим тим и нашег Краља... Ја знам да Совјети нису искрени савезници ни Американцима, ни Британцима, ни Французима, а камоли нашем Краљу и нама. Они имају за циљ да завладају Европом и светом. Ја то знам, али, ипак, ми не можемо против њих ратовати. Ми ћемо се и даље у нашој земљи борити противу комуниста, југословенских поданика, које сматрамо главним непријатељем хришћанства и човечанства... Скрећем вам пажњу да је носилац наше политике председник Владе генерал Недић, под чијом се командом налазе Добровољци, па према томе, разговарајте са њим."31 Мајзнер је сличан одговор добио и од генерала Недића. Овакав став и одлучно одбијање да се Српски добровољци пошаљу на Источни фронт довело је до тога да су Немци почели да показују своје нерасположење, незадовољство и непријатељство према добровољцима. Немци запостављају добровољце на разне начине, чак расформирају XI добровољачки одред и људство одводе у заробљеништво. То исто раде и са једним делом VII добровољачког одреда. У овоме се нарочито истиче, већ поменути, генерал Мајзнер. Када је фебруара 1942. године образована Српска државна стража, и која је као полицијска формација падала у надлежност тог генерала SS и полиције, Мајзнера, њено снабдевање, у сваком погледу, је било боље од оног што су имали добровољци. На чело Српске државне страже (СДС) Мајзнер је поставио, и против оштрог протеста генерала Недића, Драгољуба-Драгог Јовановића, Управника града Београда. Касније, за Команданта СДС постављен је пуковник, доцније генерал, Боривоје Јонић.32 Мајзнеру и Немцима су, такође, сметале и слике Краља Петра II, које су се налазиле у просторијама јединица Добровољаца и Срп31 32

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 68. Исто, стр. 72.

ске државне страже. Лета 1942. Немци наређују да се слике уклоне, а такође да добровољци скину са груди своје добровољачке крстове, јер је на њима писало "С вером у Бога, за Краља и Отаџбину". Када је овај захтев достављен Начелнику штаба Српске добровољачке команде, потпуковнику Таталовићу, он моментално одговара уз протест, да "... Српска добровољачка команда ову наредбу не може да изврши...".33 Краљеве слике нису биле скинуте са зидова, а добровољци су своје крстове са поносом носили на грудима све до краја рата.

12. НАПАДИ НА НЕМЦЕ И НЕМАЧКЕ ОДМАЗДЕ Како је раније поменуто, сарадња између четника Драже Михаиловића, премда краткотрајна, и партизана донела је тешке последице за српски народ. Западна Србија је била скоро цела у пламену и велики број недужног становништва је изгубио животе. Немци су поступали онако, како су саопштили, убијали су и палили немилосрдно по својој најављеној формули. Код села Скеле близу Обреновца, 14. августа 1941, из заседе су била убијена три немачка моторциклиста. Као одмазда, цело село је спаљено, а велики број сељака је био стрељан. Четничко-партизански напад на Шабац 24/25. септембра 1941. доводи до немачке казнене експедиције, која је Шабац и Мачву завила у црно. Тај напад није готово никакве штете нанео окупатору, док је недужан народ скупо платио ту лакомисленост. Међу настрадалим је било и збораша и њихових породица. Између осталих, у селу Петловачи, запаљена је и кућа протојереја Данила Милановића, једног од првака ЈНП "Збор" из тога краја. Пред заједнички четничко-партизански напад на Краљево, партизани мобилишу људство у љубићком, трнавском, драгачевском и жичком срезу, ширећи лажи да су Немци протерани свуда у Србији,

и да су Руси већ у Крагујевцу. Партизанима командује професор Павле Јакшић и неки Станисављевић, "Моле". Четницима командују капетан II класе Бојовић и капетан II класе Јован Дероко и они обојица гину у том нападу. Командант операција је био мајор Радослав Ђурић, припадник четника, а који је доцније, са својим одредом, прешао у партизане. Партизани су имали око 1.000 људи, четници око 3.500. После блокаде од неколико дана, комунисти дају "част" четницима да први уђу у Краљево. У нападима, који су вршени у неколико махова, погинуло је 23 Немаца, око 800 четника, а партизана десетак. За своја 23 погинула војника, Немци су извршили одмазду над невиним грађанима Краљева, 19 и 20. октобра 1941, када су стрељали преко 2.300 Срба. Животе су изгубили многе избеглице из Хрватске, које тек што су измакли усташком ножу. Око 200 чланова ЈНП "Збор" је такође стрељано. Најугледнији међу њима су били прота Драгослав Обућина и зборашки посланички кандидат Јовица Новаковић, угледни краљевачки домаћин. Поред стрељања, Немци су још палили и куће грађана. Више зборашких кућа је том приликом изгорело. Краљево је највећа немачка одмазда у Србији; стрељан је сваки трећи становник овог малог града. Међутим, у послератној комунистичкој штампи, мало је писано о овом злочину. Без сваке сумње, разлог за то је чињеница да је ту и већи број припадника ЈНП Збор изгубио своје животе и имовину; такође, у Краљеву се тог момента није налазио ниједан добровољачки одред и тако нападачи нису имали на кога да пребаце одговорност за своје злодело.34 Скоро у исто време, 16. октобра 1941, између села Бара и Љуљака у близини Крагујевца, четници и партизани из заседе су убили десет и ранили 26 немачких војника. Четницима су командовали мајор Палошевић, капетан Душан Глишић и капетан Душан Смиљанић. Партизане су предводили професор Драгутин Марковић, студент Раја Недељковић и неки обућар Миљко. Политички комесар је био Милоје Симовић. 34

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 103.

Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 100.

Због овог напада дошла је немачка казнена експедиција под командом мајора Кенига која је 20 и 21. октобра 1941. извршила одмазду по кључу 100:1 и 50:1. У Крагујевцу су Немци 19. октобра 1941. извршили масовно хапшење људи од 16 до 60 година старости. Чак су изводили из школа целе разреде ученика, заједно са професорима, које су 21. октобра, сем оних које је Марисав Петровић успео да спасе, све стрељали.35 Било је покупљено преко 6.000 људи, од којих је, по немачким листама, стрељано 2.300, када је са овим бројем подмирен кључ одмазде 100:1, односно, 50:1. Према комунистичком писању у "Борби" од 15. новембра 1941. ухапшено је 10.000 крагујевчана, а у својој књизи "Западна Србија 1941." Дојчило Митровић пише да је стрељано 7.000 лица. И једна и друга тврдња су, свакако са планом, дате нетачно и произвољно. Божијом вољом, пред сам напад на Немце код Љуљака, у Крагујевац су дошле две чете добровољаца, под командом Марисава Петровића и Милоша Војиновића. Ту је требало да Марисав оснује Пети, а Милош, Десети добровољачки одред. Добровољци уопште нису, на било какав начин, узимали учешћа у хапшењу, или у стрељању недужних грађана. За време када су Немци вршили хапшење, добровољци, који су били смештени на два различита места, били су изненађени када су видели да су их Немци блокирали, без објашњења зашто. Када је блокада скинута и Марисаву дозвољено да изађе у град, он је запрепашћен сазнао о чему се ради. На разне начине је успео да спасе од стрељања 1.700 до 1.800 особа. У своме напору да што више Срба спасе, Марисав је на коленима молио мајора Кенига да број жртава смањи, па је чак нудио себе и своје добровољце у замену за покупљене грађане. Дословце, Марисав је ово рекао: "Ако не уважите моје молбе, молим вас, стрељајте прво мене и моје добровољце, па тек онда овај невини свет!"

Тада се умешао и командант Крагујевца, капетан Бишофсхаузен, који је био наклоњен Србима, колико је то било могуће немачком официру у том тренутку, па је тако дозвољено Марисаву да направи спискове људи, за које би он могао да гарантује. Како Марисав није познавао крагујевчане, то су те спискове правили добровољци са именима које су им крагујевчани давали.36 У својим белешкама о тим данима, Марисав је записао, да је на крају, када већ није знао на који начин да од Немаца ишчупа Србе, наредио да се покупе неки Цигани, и да се они, у замену за Србе, предају Немцима. У првом издању Дедијеровог Дневника, на страни 391, II књиге, Дедијер помиње и страшан догађај у Крагујевцу и дословце се каже овако: "... Те вечери их је пуштено око 600. Доцније сам чула да их је пустио Марисав Петровић."37 У доцнијим издањима Дневника овај податак се више не помиње из разумљивих разлога. За Марисава Петровића случајност да се баш у то време затекао у Крагујевцу, била је судбоносна. У жељи да што више оцрне своје противнике, а забашуре своју одговорност, баш они који су проузроковали ову погибију недужног света, највећу кривицу бацају на Марисава. Како то у животу често бива, поред свег уверавања и толиких сведока, Марисав није успео да се оправда, те се и дан данас, после његове смрти, пише и расправља о његовој улози у Крагујевачкој трагедији. Али, за Крагујевчане, које је он са својим добровољцима успео да ишчупа из крвничких руку, била је срећа, велика срећа, да су се Марисав и његови људи тада нашли у њиховом граду. Вест о томе шта се дешава у Крагујевцу није на време дошла у Београд, јер су телефонске жице биле прекинуте. Али, чим су о томе нешто чули, Недић и Љотић су одмах интервенисали код Немаца да се престане са стрељањем невиних Срба. Шеф окупаторског управног штаба, др Турнер, и сам узбуђен, показао је генералу Недићу и Љотићу фотографије немачких војника, погинулих код Љуљака. Фотографије су показивале нешто, што се још никада није догодило у

Дојчило Митровић, Западна Србија 1941..., стр. 256, 257. (Преузето из: Др Ђоко Слијепчевић, Југославија уочи и за време II Светског рата, Минхен 1978, стр. 338.)

36 37

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 58. Исто, стр. 59.

историји српске војске. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно нагим, били су одсечени удови, трећи, пресечени на пола и доњи део трупа је био постављен са ногама у вис, да чини онај фамозни знак немачке пропаганде и Черчиловог слова "V", Victoria-победа.38 Разумљиво је да Недић и Љотић нису постигли никакав успех ово злочиначко дело је још више разбеснело Немце и огорчило их против Срба. Један дан после стрељања у Крагујевцу, 22. октобра 1941. у Француском граду Шатобријан, стрељано је 48 Француза. Одмах, сутрадан, преко радио Лондона, генерал Де Гол је "осудио политику убијања припадника немачке војне силе", из разлога да спречи бесмислено проливање француске крви.39 На жалост, Србима је и даље поручивано из Лондона да "... што се трава више коси, то она брже расте..." и сличне неодговорне поруке. О узроку и последицама Крагујевачке трагедије много је писано и читаоци се упућују на следеће књиге и чланке, који пишу опширно и у детаљима о томе: За Историју Наших Дана, од Бошка Костића, 1949, Лил, Француска; Грађански рат у Србији 1941-1945, од Боре Карапанцића, 1958, Минхен, Немачка; Истина о Крагујевачкој Трагедији - Плава Књига, од Боре Карапанџића, 1989, Cleveland, OH, USA; На чијим је све рукама крв невиних жртава Крагујевачког октобра, од Загорке Јовановић-Мандић; Погледи, часопис студената Крагујевца, бр. 56, феб.-март 1990.

13. ОДНОС ДОБРОВОЉАЦА ПРЕМА НЕМЦИМА После једне од првих борби које су добровољци водили са партизанима (борба за ослобођење Раче Крагујевачке од партизана, септембра 1941.), добровољци Трећег Ђачког одреда, под командом поручника Буде Никића, налазили су се у једној школи, привремено 38 39

Станислав Краков, Генерал Милан Недић, Књига I, Минхен 1963, стр. 244. David Staford, Britania and European Resistance, 1940-45. Oxford, стр. 35.

смештени по учионицама ради одмора и примања хране. Изненада им је било наређено да изађу из зграде без оружја и да се построје. Када су извршили наређење, добровољци су угледали у школском дворишту свога команданта, поручника Никића, како се жустро објашњава са једним немачким официром. Са тим немачким официром је било још неколико подофицира немачке фелджандармерије (војне полиције). Када је препирка престала и Немци отишли, добровољци су сазнали о чему се ради. Приликом повлачења после борбе код Раче Крагујевачке, партизани су наишли на Немце и, у кратком пушкарању, убили једног немачког војника. Ради тога је овај немачки официр захтевао од Никића да са добровољцима покупи стотину Срба, да би били стрељани за погинулог Немца. Никић је ово најодлучније одбио, рекавши да су добровољци образовани да спасавају Србе, а не да их убијају. За тих сто Срба Никић је понудио себе и свој одред као замену, Овај гест је запањио Немце и до стрељања није дошло.40 У варошици Лајковац се моментално налазио I батаљон Српског добровољачког корпуса, чији је командант био мајор Илија-Ика Мићашевић. На дан 20. априла 1943, Немци су свуда, па тако и у Лајковцу, свечано прослављали Хитлеров рођендан. Немачки командант места позвао је мајора Мићашевића да са својом јединицом узме учешћа у свечаној паради. Мићашевић је одговорио Немцу, да он у вези тога нема никакве инструкције од своје више команде. После разговора Мићашевић је одмах позвао Београд, добио Љотића, коме је рекао шта се од њега тражи. Љотић му је на то љутито рекао: "Нипошто - и да се ради о твом животу, српски добровољци неће узети учешћа у прослави једног странца, који је поробио и њих, и њихову земљу. Кажи немачком команданту ово: Немачка може да нас похапси, али је наша слободна воља да одлучимо и да изаберемо шта ћемо да радимо. Срби никад не прослављају рођендане својих поробљивача". Мајор Мићашевић је ово пренео немачком официру, који се без речи окренуо и отишао.

Боривоје Карапанџић, Српски Добровољци 1941-1981, Кливеланд 1981, (Аца Никшић), стр. 51, 52.

Капетан Миодраг Најдановић, командант 3. батаљона III пука, СДК, налазио се са својом јединицом, на дан 18. септембра 1944, у насељу Млади Бошњак, код Коцељева. Са добровољцима је била и мања група четника Драже Михаиловића. Око 3 часа после подне, два америчка авиона су се изненада спустили на оближњу ливаду. Враћали су се, ко зна одакле, били су оштећени од немачке противавионске одбране и даље нису били у стању да лете. Немачки официр, који се ту затекао, захтевао је од капетана Најдановића да са добровољцима опколи авионе и зароби америчке пилоте. На ово је Најдановић одговорио Немцу: "Амерички авијатичари су ваши непријатељи, али не и моји!" Добровољци су прихватили Американце и потом их предали четницима, који су их са собом одвели.41 Ова три примера су само део многих, који убедљиво говоре о томе како су добровољци гледали на Немце, какав је био њихов став према њима. Али још више од тога, ти примери показују каквог су карактера и каквих схватања били добровољци. Иако Срби, Хрвати и Словенци, по својим схватањима и осећању, они су били и Југословени. Међу њима су се налазили припадници наших трију главних религија. Ако се ово има на уму, а мора се имати, онда се борба добровољаца у Србији мора разумети и примити као борба патриота Југославије, не за неко српско место у Хитлеровој Европи, већ као борба да се Срби спасу биолошког уништења, које им је претило. Да су добровољци веровали, или, не дај Боже, желели Хитлерову победу, оберучке би прихватили тражњу Немаца да пошаљу један одред на Источни фронт - или да на други начин пруже подршку немачким ратним циљевима. Добровољци нису никада признали распарчавање Краљевине Југославије. Борећи се за Србију, они су се стварно борили и за једну бољу, лепшу и срећнију Краљевину Југославију, баш оно противу чега је био Хитлер и његови савезници, - а пракса је то доцније показала - и Тито и његови партизани.

Станиша Влаховић, писмо Уреднику листа Milwaukee Journal, септембра 1981.

14. УЖИЧКА РЕПУБЛИКА У Ужицу, у које су партизани ушли 21. септембра 1941, дакле, два дана пошто су га Немци напустили, они одмах отпочињу са применом својих схватања у живот. У незапамћеном терору они су одмах ликвидирали 400 грађана, представника српске власти, интелигенције, и свих оних који са комунизмом нису имали ништа заједничког. При Титовом врховном штабу био је представник четника ДМ, капетан Милорад Митић, а у граду је постојала и четничка команда места под командом пуковника Сретена Страњаковића. У стварности, ни један ни други нису имали никаквог значења. Дана 2. новембра 1941. Пожешки четнички одред, који је раскинуо сарадњу са партизанима, у јачини од 2.000 људи, креће у напад на Ужице. Партизани их одбијају и заузимају 3. новембра Пожегу. Од овог момента, тог напада, настаје разлаз између четника Драже Михаиловића и партизана-комуниста. На дан 21. новембра 1941. у трезорима Народне банке, где су комунисти пренели фабрику оружја из Ужица, дешава се велика експлозија, највероватније акт саботаже. Том приликом гине велики број радника, натераних да раде, али и велики број комуниста. Када је крајем новембра 1941. почела офанзива националиста да се комунисти истерају из Ужица, уједињене снаге четника ДМ, подофицирских одреда, четника Косте Пећанца и Српских добровољаца, заједно са Немцима разбијају партизане и протерују их, заједно са Врховним штабом, из Србије.42 Тај Титов Врховни штаб је тек на крају рата, уз помоћ Црвене Армије, био у могућности да се врати у Србију, која из нацистичког ропства прелази у комунистичко. Ужице је било ослобођено од партизана 29. новембра 1941. Захваљујући чињеници да су националне јединице, заједно са Немцима, очистиле западну Србију и ослободиле Ужице, западна Србија је била поштеђена немачких одмазди које су биле задесиле 42

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 67.

Мачву, Краљево, Крагујевац и друга места и пределе. Српски борци, који су у овој операцији гинули, својим животима су спасавали недужно становништво. Како је у близини Ужица био штаб генерала Михаиловића, Немци су хтели да и њега у исто време ухвате. Пуковник Коста Мушицки, који је командовао добровољцима у овој акцији, помогао је четницима колико је више могао, дајући им оружје, муницију, одела и обућу, помажући им такође да се што лакше легализују и приђу Недићу. Када је сазнао за намере Немаца, Мушицки шаље курира у Дражин штаб, обавештава га и, захваљујући Мушицком, Михаиловић избегава немачко хватање. Немци су о овоме брзо сазнали, и они хапсе, у Чачку, 7. децембра 1941. пуковника Мушицког. Мушицки је спроведен у Београд, где је стављен под немачки Ратни суд. Захваљујући заузимању Недића, Мушицки није осуђен на смрт, али је остао у затвору Гестапоа. Пуштен је после пола године, средином 1942, али се на свој положај није вратио, све док из Србије није отишао злогласни SS генерал Мајзнер.43 После уништења Ужичке републике долази до легализовања већине четничких одреда, уз прећутно одобравање самог Михаиловића. Разлога је било више, али као главни сигурно су били несташица муниције, хране и друге спреме и улазак у зиму, зашта људство није имало склоништа, те је постојала опасност да би највећи део отишао својим кућама. Самим тим постојала је могућност да се на пролеће више не врате у четнике. Од главних одреда који су се тада легализовали поменућемо следеће: одреди потпуковника Манојла Кораћа (који је потом постао један од најбољих Недићевих окружних начелника), капетана Вучка Игњатовића и капетана Милоша Глишића. Одред поручника Предрага Раковића легализовао је у Чачку, средином децембра 1941. Марисав Петровић, командант V добровољачког одреда. Одред је добио лепо име: "Самосталан четнички љубићки одред Танаско Рајић". 43

Станислав Краков, Генерал Милан Недић, Књига I, Минхен 1963, стр. 301, 302.

15. САРАДЊА НАЦИОНАЛНИХ СНАГА - УСЛОВ ЗА УСПЕХ Заједничка акција против Ужичке Републике јасно показује да је поред оружја, храбрости и жртвовања, слога необично важан чинилац у борби против комуниста. И доцније, где год су националисти заједнички крв проливали, успех није никада изостао; било да је та сарадња била у мањим, локалним акцијама или у већим војничким операцијама. Једна од њих је била пролећа 1944. на Ибру, када су успешно биле заустављене и окрвављене II Пролетерска и V Крајишка дивизија. Те дивизије су нарочито биле одабране за ову акцију и имале су за задатак да пресеку Србију на два дела и да - као што је то било широм НДХ - створе "слободну" територију и базу за даље нападање на Србију. Борба, напад на Ибру, почела је ноћу између 30 и 31. марта 1944. Поред немачких и бугарских јединица, у одбрани Србије од упада партизана учествовале су следеће националне јединице: Јаворски корпус, под командом мајора Цветића; Други равногорски корпус, капетана Предрага Раковића; Косовски корпус, капетана Жике Марковића; Први равногорски корпус, капетана Звонка Вучковића; Корпус мајора Рачића; Вишеградска бригада капетана Драгише П. Васиљевића. (Васиљевић је био један од најбољих Дражиних команданата. Када су четници били, почетком 1945, потпуно разбијени, Дража је са пратњом дошао у околину Вишеграда, и ту их је Васиљевић, све до краја чувао и крио. Приликом хватања Драже, 13. марта 1945, Васиљевић је погинуо бранећи свога команданта. Његово тело су комунисти однели и изложили на пијаци у Ваљеву.) Српска државна стража је послала јединице Краљевачке области, под командом потпуковника Драгутина Редића. Српски добровољачки корпус је послао II пук под командом мајора Марисава Петровића, IV пук под командом мајора Војислава Димитријевића, 1 и 2. батаљон I пука, под командом капетана Ратка Обрадовића и Мијата Бардака, 1. батаљон III пука, под командом капетана Младена Штиљанића.

Операцијама је руководио заједнички штаб, под командом Начелника Штаба Српског добровољачког корпуса, потпуковника Радослава Таталовића. У тешким борбама, где је исход борбе скоро до краја био у питању, тежину напада су нарочито поднели 1. Батаљон IV пука и 1. батаљон III пука СДК-а, па су зато и њихови губици били највећи. Херојски је пао командант 1. батаљона IV пука, капетан Радојко Ђурић, који је у одлучујућем моменту, на мостобрану, преузео руковање тешким митраљезом, када је руковалац погинуо. Радојко је натерао партизане у бекство, али је то платио својим животом. На херојски начин је пао и потпоручник Ранисав Чавић, јунак са Солунског фронта и бивши председник обреновачке општине. У моменту када је био опкољен од партизана, ручном бомбом је разнео себе и оне око себе. Случајева личне храбрости било је на претек. Неколико дана доцније, 6. априла 1944, у акцији гоњења поражених партизана, Српски добровољци наилазе у селу Вичи на штаб I равногорског корпуса, капетана Звонка Вучковића, који је био у опасности да буде заробљен и уништен од партизана. Диван, млад човек, наредник-ђак Периша Бошковић, са својим водом напада партизане, спасава Вучковића и остале четнике из штаба, али за то даје свој живот.44 Лета 1944. поново долази до веће заједничке акције Српских добровољаца и четника Драже Михаиловића у такозваној Сремској Акцији. Пошто им је покушај продора у Србију, неколико месеци раније био осујећен, партизани праве план да следећи покушај буде из Срема, где су се налазиле, по сремским шумама, неузнемираване ни од кога, партизанске јединице, које се за ову прилику појачавају комунистичким јединицама пребаченим из Босне. Четници из Посавине су сазнали за ово и обавестили генерала Михаиловића. Он одмах наређује генералу Свети Ђукићу, команданту Сремског корпуса, мајору Владимиру Комарчевићу - "Лалету", команданту Тамнавског

корпуса и потпоручнику Којићу, са Посавском бригадом, да изађу на положај и спрече прелаз партизанима. Такође, генерал Михаиловић извештава о овоме и Команданта СДК-а, генерала Мушицког и моли да пошаље добровољце у помоћ. Мушицки одмах наређује 3. батаљону III пука, под командом капетана Миодрага Најдановића, и 3. батаљону I пука, под командом поручника Миленка Поповића, да хитно дођу у Ушће код Обреновца, и да се ту састану са генералом Ђукићем, који је ту сместио свој штаб. Ту је био и мајор Орељ, кога је Михаиловић послао као свог делегата. Тежину партизанског напада поднеле су три чете 3. батаљона I пука СДК-а и једна бригада Тамнавског четничког корпуса, који су прешли преко Саве у Срем, и тамо у плитким рововима чекали партизански напад. После краће одбрамбене паљбе, они су извршили снажан јуриш и потпуно разбили партизане, који су сав тај крај напустили, и код места Босута прешли у Босну. Пред повратак у своје базе, по извршеном задатку, Ђукић и делегат Врховне команде, Орељ, одали су достојанствено и дирљиво признање српским добровољцима и њиховим старешинама, подвлачећи, да би ова заједничка борба и заједничке жртве у Срему требале послужити као пример свим националним борцима у Србији.45

16. ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ - ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ Отприлике две недеље по доласку на Равну Гору, крајем маја 1941. пуковник Михаиловић шаље свог ађутанта, поручника Владу Ленца, за Београд, са задатком да ухвати везу са угледним људима и да од њих тражи помоћ. Одмах по доласку у Београд, Ленац обавештава Димитрија Љотића о групи пуковника Михаиловића, као и о њеном тешком материјалном положају. Љотић даје Ленцу имена оних за које је веровао да ће помоћи Михаиловића, па се Ленац, за-

Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 300, 301.

Исто, стр. 317, 318.

једно са секретаром Љотића, Бошком Костићем, обратио тим људима. Одзив је био повољан преко сваког очекивања. Ову помоћ, прву коју је Дража добио, и која је у то време била драгоцена, је, ето, организовао Димитрије Љотић. После тога још неколико Дражиних курира је долазило код Љотића, и ствари су се тако развијале да је Љотић чак спремао да пошаље на Равну Гору своје представнике, Ратка Парежанина и Бошка Костића. Њих је требао да одведе Дражин ађутант Ленац. Да су ови људи могли заиста да оду на Равну Гору, скоро је сасвим сигурно да би националне снаге дочекале крај рата снажне и сложне, и вероватно да Тито не би дошао на власт. На несрећу Срба, као и целе земље, пуковник Михаиловић почиње сарадњу са комунистима. То је, наравно, спречило одлазак Љотићевим представницима.46 За све време окупације Љотић је упорно покушавао да дође до састанка са Дражом, да би га упознао са својим гледањем на ствари, као и потребом за заједничку акцију противу комуниста. Два састанка су била организована. Први, крајем октобра 1943, када Љотић, по упутствима добијеним од четника, долази до Ужица, где му је речено да је Дража спречен и да се он врати у Београд. У Београду је Љотићу саопштено да му је Дражин командант РаковићКондор спремао заседу да би га убио. Доцније је Дража писао Љотићу, и у вези тога рекао, да му је "ту Бог помогао"47. Други, после заједничке борбе добровољачких и четничких јединица, пролећа 1944, на Ибру. Љотић, преко Илије Михајловића, бившег председника Народне Скупштине, тражи састанак са Михаиловићем. Дража пристаје, али, спречен да дође на састанак, шаље свог делегата, генерала Мирослава Трифуновића, Команданта Србије. Састанак је одржан 17. маја 1944. у селу Брђане код Горњег Милановца. У првом делу разговора учествовали су и Илија Михајловић и Бошко Костић, потом сами, Љотић и Трифуновић. Ти разговори су били 17, 18 и 19. маја 1944. године. На састанку је склопљен следећи споразум: - Заједничка борба против комунизма.

- Организација ген. Д. Михаиловића остаје потпуна. - Споразумно са ген. Михаиловићем постављање окружних и среских начелника. - У вези са тим, органи Михаиловића, неће нападати органе Недићеве власти, нити ће се мешати у њихове функције. - Појачање оружаних снага врши се споразумно, а исто тако и заједничка акција против комуниста. - Михаиловић прима у начелу издржавање у новцу и намирницама од Недићеве Владе, у ком циљу саопштава Влади свој нормалан састав, а уколико ово од Владе добије, одриче се досадашњих начина снабдевања. - Михаиловић има свог представника код М. Недића. - Међусобна непријатељска пропаганда мора да престане. - Регрутовање за Недићеве оружане јединице вршиће се без икаквих препрека од стране органа Михаиловића. - Заједнички антикомунистички фронт међу Србима изван Србије. - Недић ће одмах потпомоћи стварање Сремског четничког одреда ради чишћења Срема од комуниста, у коме циљу ће помоћи оружјем, муницијом и осталом спремом до 4.000 људи.48 Упркос добре воље, овај споразум није никада у целости извршен. Некима је било стало да не дође до слоге националних снага. Почетком септембра 1944, на позив четничког капетана Предрага Раковића, Љотић одлази у село Теочин, код Равне Горе, где се налазила Врховна Команда, да би се састао са Михаиловићем. Услед партизанских снага у близини, Дража не долази на састанак, већ поручује Љотићу да се и он врати за Београд.49

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 34, 35, 36. Исто, стр. 130.

Исто, стр. 151, 152. Исто, стр. 159-164.

Августа 1944. састају се Недић и Дража и постижу споразум о сарадњи.

17. НАЖАЛОСТ... Између многих добровољачких песама-корачница, које су све без разлике изражавале добровољачку љубав према Краљу и Отаџбини, визије за бољу будућност, нарочито се истиче једна, "Ој, Ђурђевдане, жељени брале...", у којој је песник рекао овако: "Сложите се, сложите се У слози је спас – Стара слава Душанова Сјединиће вас!" Нажалост, много је лакше било о слози певати и њу желети, него што је било могуће, понекад, до ње доћи. Многи су разлози због којих није дошло до једног, заиста искрено, организованог националног фронта против комуниста. О овоме питању упућујемо читаоце на следећу главу из књиге др Ђоке Слијепчевића, Југославија уочи и за време II Светског рата: "Југословенска Војска у Отаџбини или четништво, међусобне везе и идеологија", на страни 437 до 459. Подвући ћемо ипак два разлога због којих се проливала међусобно крв националиста: 1. Поједини саветници и сарадници Д. Михаиловића били су ситни, мали људи, недорасли послу и положају на коме су се налазили, са мржњом у срцима. У тренутку када је Михаиловић наредио да се престане са нападима на окупатора, због тешких последица по Србе, а да би се и даље обезбедила помоћ Савезника, која је тиме била доведена у питање, ти људи саветују Дражу да, уместо окупатора, напада Српске добровољце, а да Савезницима то прикаже као борбу против окупатора. 2. Међу четницима, често на одговорним положајима, налазио се известан број чланова Комунистичке партије, који су успели да изазову ужасне последице и велика зла. Од таквих ћемо приказати

неколицину, али то не значи да и они непоменути нису нанели мање зла. Директор Краљевачке гимназије, М. Кнежевић, био је партијац још од пре рата. Са великом умешношћу он се одлично пласирао код Драгутина Кесеровића, који је био командант једног од најважнијих четничких одреда. Све док није био откривен, Кнежевић је имао под својим утицајем Кесеровића. Последица тога је била жалосна част да је Кесеровићев корпус, готово стално, нападао српске добровољце, па чак и у моментима када су добровољци у заједници са четницима гонили партизане. Влајковић-Штиб је био шеф пропаганде Ваљевског четничког корпуса. Под његовим утицајем четници су вршили разна злодела. Поред добровољаца, они су нападали и на органе Недићеве Владе, али никада Немце. Двојица који су, може бити, једнако заслужни за пропаст четничког покрета, а и самог генерала Михаиловића, били су мајор Радослав Ђурић и капетан Никола Миловановић "Грба". Ђурић је био командант Јужноморавског корпуса, који је лета 1944. скоро цео прешао у састав Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије. Ђурић је одмах добио висок положај помоћника Начелника штаба Партизанских одреда за Србију. Тај, назови, четнички Јужноморавски Корпус, када је било потребно, добијао је попуне од партизана из Санџака, Јужне Србије, па чак и из Бугарске. Мајор Ђурић је био у стању да комунистима стално доставља најповерљивије наредбе и директиве, које је добијао од ген. Михаиловића. Последице свега тога се могу замислити. Прелазак Ђурића са људством партизанима, деловао је поразно на морал многих четника и ускоро су се четници у централној и југоисточној Србији нашли у распадању.50 Капетан Никола Миловановић "Грба" је постигао да постане шеф Дражине личне радио службе. Он је нанео страховиту штету Дражи и четницима на крају рата, допринео тоталном уништењу четника, а по неким подацима, и хватању самог Драже. 50

Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 166, 264, 302, 303.

За време док су добровољци били у Србији, четници су изгубили доста својих команданата и угледних људи, али нико од њих није пао од добровољачке руке. Побројаћемо неколицину који нам сада долазе у сећање: пуковник Јеша Симић, звани "Дрека"; поручник Илија Пазина; четнички командант, носилац Карађорђеве Звезде са мачевима и кум генерала Михаиловића, поручник Милутин Јанковић; војвода Ђеда Ђекић; војвода Машан Ђуровић; војвода Божа Јаворски; капетан Радовић, звани "Кондор" и ћерка генерала Недељковића, г-ђа Миљковић, која је била активна у четничком покрету. Главе "Кондора" и г-ђе Миљковић су биле одсечене и однете на Равну Гору. Колико се зна, више је четничких команданата погинуло у међусобним свађама, него у борби против окупатора или комуниста. Чињеница је да су се добровољци увек бранили и никада сукобе нису тражили, колико је то било могуће избегавати их, а да су четници нападали и провоцирали.

18. И ОНИ СУ СЕ БОРИЛИ... Поред оружаних подофицирских одреда и добровољаца за време окупације, у Недићевој Србији, постојало је још неколико војничких формација, које су се бескомпромисно бориле против комуниста - партизана. Још из далеких дана, по доласку на власт Краља Петра I, ради заштите српског живља у пределима који су још били под Турцима, стваране су чете добровољаца, које су се називале четницима. Оне су прелазиле границу и бориле се, како са редовном турском војском, тако и са турским зулумћарима, који су на најтежи начин терорисали незаштићену српску рају. За време Балканских ратова и Првог светског рата, четничке јединице, као бомбашка и јуришна одељења, истакле су се у многим биткама и њихове заслуге за српски народ су биле велике. Није зато чудо да се њихова слава пронела широм целе земље и да су четници постали поштовани, цењени и од свих гледани са симпатијама. За време Краљевине Југославије постојало је 28

Удружење четника, коме је на челу био познати војвода из Првог светског рата, Коста Миловановић, познатији као Коста Пећанац. Коста Пећанац је у том рату преживео нешто што ће 24 године доцније учинити да донесе одлуку, која је била тешка и незахвална, и ради које је и живот изгубио на мученички начин. При крају Првог светског рата, фебруара 1917, српска Врховна команда шаље авионом војводу Пећанца у Топлицу. Циљ је био да Пећанац подигне устанак против Бугара и да на тај начин помогне Српској војсци у пробоју Солунског фронта. Устанак је дигнут и њега су Бугари на најсуровији начин сломили. За одмазду су побили 40.000, међу којима око 4.000 Срба, свештеника, професора, учитеља и осталих школованих и угледних људи. Ове жртве су оставиле незабораван утисак на Пећанца. За време кратког рата, априла 1941, Пећанчеви одреди су узели учешћа у њему. По капитулацији, Пећанац се са нешто својих људи настањује у Топлици. Када га је Дража позвао да му се придружи, Пећанац то одбија, подсећајући Дражу на тешке последице које су Срби поднели у Топлици 1917. године. Пећанац седи мирно код куће, све док се пожар побуне није почео ширити, а са њиме и немачке одмазде. Тада он схвата да не може остати по страни, позива своје четнике, који се у великом броју одазивају, и ставља се на расположење генералу Недићу. Тако почиње Пећанчева бескомпромисна борба против комуниста, ради спасавања невиног народа.51 Пећанчеви одреди постоје све до јуна 1942. године, када се растурају. Један део четника одлази у Српску државну стражу, један део у четнике ДМ52, а добар део прилази Српским добровољцима, који су баш тада били у процесу реорганизовања: од одреда постајали су батаљони. Ови четници су углавном дошли у V батаљон, коме је постао командант познати четнички војвода, капетан I класе Вук Влаховић. Вук Влаховић је доцније унапређен у чин мајора и био је на разним положајима у СДК-у, да би потом, лета 1944. прешао у цивилну Недићеву управу као окружни начелник у Пожаревцу. Није се повукао са националним јединицама, веровао је комунистичким обе51

Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 46, 103. 52 Станислав Краков, Генерал Милан Недић, Књига II, Минхен 1963, стр. 258.

ћањима да му се ништа неће догодити; наравно, убрзо по хватању у селу Липе код Смедерева, стрељали су њега и његовог верног пратиоца, старог наредника-четника Станоја. Војводу Косту Пећанца, који је толико волео свој народ, убили су на грозан начин, клањем, четници ДМ, када им се он прикључио, са неколико својих пратилаца, да се са њима повуче из Србије за Босну.53 Коста Пећанац није заслужио овакав крај. Српска Државна Стража (СДС) образована је 22. фебруара 1942. године и прво је била под командом Драгог Јовановића, Управника града Београда, а затим пуковника, доцније генерала, Боривоја Јонића. У исто време је образована и Српска гранична стража (СГС), под командом пуковника Људевита Погачара. Укупна јачина, једних и других, износила је око 18.000.54 СДС је углавном била полицијска трупа која се старала за одржање реда и мира по насељеним местима, а СГС је била гранична трупа, на границама Србије. Стражари су учествовали и у већим војним операцијама, када је потреба то изискивала. Поред сталних јединица, СДС је имала и два батаљона, један у Београду, а други у Нишу, који су употребљавани на терену. У Прокупљу је 1943. године образован и један пук, коме је задатак био обезбеђење железничке пруге Београд - Солун. Пук је добио назив II Гвоздени пук, по чувеном II Гвозденом пуку Моравске Дивизије, српске војске. Спрему је добио од добровољаца, а командант му је био пуковник Радован Кусовац. Уз горе побројане јединице, постојала је и једна мала формација, која се звала Српска Гарда, и она је била церемонијална јединица, која је давала стражу пред Председништвом Владе. Она је била потчињена лично Недићу. СДС и СГС постојале су као такве до 6. октобра 1944. Тога дана они улазе у састав Југословенске Војске у Отаџбини. Добијају ново име: Српски ударни корпус (СУК), који је имао око 5.000 људи. Разлог прилажења ЈВуО је био продор Црвене Армије у Југославију,

са којима су неминовно долазили и партизани у, дотле још увек без партизана, Србију. Заједно са четницима, бивши стражари прелазе у Санџак, потом Босну, где пролазе кроз низ тешких борби са партизанима, уз несташицу хране, муниције и велике губитке у људству. Из књиге мајора Петра Мартиновића - Бајице, "Милан Недић", у поглављу где пише о СДС, у којој је Мартиновић био на служби, види се да је СУК стварно лутао кроз Санџак и Босну, без стварног циља. Такође се види, да поред свега што су стражари учинили за четнике за све време свога постојања, још увек је било четничких команданата који су гледали на стражаре погрешно и без осећаја. На страни 373 поменуте књиге, овако дословце пише: "... Том приликом Рачић је предложио да се растури Српски Ударни Корпус, из политичких разлога и представљања код Савезника, и да се команда над том јединицом повери генералу Свети Ђукићу...". Ово се десило 16. новембра 1944. На дан 1. јануара 1945, виши официри бивше Страже, састају се у Завидовићима, где једногласно решавају да иду са преживелим људством за Словенију у састав Српског добровољачког корпуса.55 На њихове молбе Немци, који су имали пуне руке посла око свог повлачења са Балкана, ипак пребацују стражаре преко Славонског Брода за Грац, а потом у Беч. У то време, стражаре је косио пегави тифус и у Аустрију, од првобитних 5.000, стигло је око 1.600 измучених људи. У личном писму од 21. фебруара 1945, генерал Јонић пише из Беча Љотићу, који се са добровољцима налазио у Словенији, поред осталог: "... СДС се скоро цела јавила за прелаз у СДК..." Љотићу се истога дана обраћа и једна група виших официра Страже, на челу са пуковником Војиславом Петровићем, који обавештавају Љотића да се "... за прелазак у СДК пријавило 83 официра и око шест стотина војника..."56 55

Др Ђоко Слијепчевић, Југославија уочи и за време II Светског рата, Минхен 1978, стр. 314. 54 Мајор Петар Мартиновић-Бајица, Милан Недић, Чикаго, 1956, стр. 356.

Мајор Миленко Соларић, "Наличје Босанске Голготе", Добровољачки Записи, св. II стр. 24. 56 Др Ђоко Слијепчевић, Југославија уочи и за време II Светског рата, Минхен 1978, стр. 319.

Од самог почетка организовања оружаних јединица у Србији, генерал Недић је желео да их, обједињене, све стави под команду дивизијског генерала Драгутина Живановића, који се налазио у немачком заробљеништву. Изгледало је из почетка да ће Немци то одобрити. Међутим "више власти" то нису дозволиле.57

19. СТРАХИЊА ЈАЊИЋ Октобра 1941. пријављује се у добровољачку команду бивши поручник југословенске војске, Страхиња Јањић. Како је требало да се у Крагујевцу формира V одред, то њега шаљу тамо. По извршеном стрељању недужног становништва од стране Немаца, пошто се показао као савестан и дисциплиновани официр и како је место председника општине било празно, њега постављају на тај положај. На запрепашћење свих, у року од неколико дана, он је почео да врши уцене грађана, пљачке, чак је силовао и једну учитељицу. Јањића одмах хапси предстојник крагујевачке полиције, добровољачки поручник, инг Сима Керечки. За своја недела, Јањић је требао бити изведен пред преки суд. На сцену ступају Немци, ослобађају Јањића и хапсе Керечког. Испоставило се да је Јањић, као немачки шпијун ушао у Добровољце, да би их контролисао, јер Немци никада нису имали поверења у Српске добровољце. Немци су поставили Јањића за председника општине у Лесковцу децембра 1941, где је остао до фебруара 1942, када су га окружни начелник пук. Страњаковић и Лесковчани отерали. Јањић је, потом, јула 1942. покушао да оснује српску 35 јединицу, која би се борила на Источном фронту. Сакупио је, са доста мука, стотинак пробисвета, који су били обучени у униформе СД полиције.

У неколико махова јањићевци су у Београду хватали усамљене добровољце, одводили их у подруме зграде где им је била касарна, мучили их и пребијали, да је чак било и смртних случајева. Фебруара 1943. јањићевци су били дошли у село Барошевац у немачким униформама, где су почели да пљачкају. У близини је била група добровољаца 1. батаљона, под командом водника Томаша Милића и њима су се сељаци пожалили, шта се дешава у Барошевцу. По њиховом опису добровољцима је одмах било јасно о чему се ради. Они нападну јањићевце, неколицину ране, један погине, а други побегну. Видевши како се добровољци туку са људима у немачким униформама, сељаци су се питали да ли је дошао моменат да се и они дижу против окупатора. Априла 1943. Немци растурају јањићевце, јер су увидели да од њих имају само штете, а Јањића одводе у Немачку, где је до краја рата био у њиховој служби.58

20. СРПСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ КОРПУС Видели смо раније да је у септембру 1941. основана Српска Добровољачка Команда, која је имала 12 одреда, у укупној јачини од 3.000 добровољаца. Децембра 1942. Добровољачка Команда добија ново име: Српски Добровољачки Корпус, и од 12 одреда формирају се четири батаљона, а почетком 1943. и пети батаљон, сваки јачине 600 добровољаца. После годину дана, пошто је потреба то изискивала, добровољачки батаљони постају пукови, у почетку са по два батаљона, да би се пуно формацијско стање добило маја 1944. Тада је сваки пук имао по три батаљона. Батаљони су имали по три борачке и једну пратећу чету. Сваки пук је имао Допунску команду, која је водила рачуна о свим материјалним потребама јединице.

Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 242.

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 61, 62.

При Штабу корпуса, 1944. у пролеће, образована је Чета за везу, која је обављала радио-телеграфску службу. Септембра 1944. ствара се задња јединица Корпуса, Артиљеријски Дивизион. Педесетак добровољаца, упућених из разних јединица, сачињавају језгро Артиљеријског дивизиона, али, веома брзо, дивизион има 450 добровољаца, јер је одзив за приступање у њега, махом крагујевчана, био више него одличан. Артиљеријска оруђа и муницију узимали су, скоро по вољи, из напуштених немачких слагалишта у Крагујевцу. Пукови су били стационирани у овим местима: I у Ваљеву, II у Крагујевцу, III у Шапцу, IV у Смедереву и V у Крушевцу и Нишу. Артиљеријски Дивизион се налазио у Крагујевцу. Штаб Корпуса је био у Београду, у згради Главног генералштаба бивше југословенске војске, у улици Милоша Великог. Командант је био пуковник, а потом генерал Коста Мушицки, кога је лично Недић изабрао за тај положај. Док је од децембра 1941, до половине 1942. био уклоњен са свог положаја због указане помоћи генералу Михаиловићу, Командант Корпуса је био потпуковник Илија Кукић. Команданти пукова су били следећи: I пука, активни мајор Илија - Ика Мићашевић, II пука резервни мајор Марисав Петровић, III пука резервни мајор Красоје Нотарош, потом, активни мајор Јован - Јоца Добросављевић; IV пука резервни мајор Војислав Димитријевић, затим, активни капетан I класе Миодраг Марковић, V пука резервни мајор Милорад Мојић. Командант Артиљеријског Дивизиона био је активни капетан I класе Момчило Ђорђевић. Српски добровољци су били теренске, бескомпромисне, борачке јединице генерала Недића, на које се он могао у свему да ослони. Они су од самог почетка били нарочита војска, састављена од родољуба свесних и противу кога и зашто се боре. Премда су у почетку први Добровољачки одреди били састављени претежно од омладинаца, а и старијих припадника Љотићевог предратног ЈНП "Збора", највећи број добровољаца никада није био члан покрета "Збор". Погрешно је зато називати добровољце као Љотићеве, јер и Љотић и добровољци су од првог дана били Недићеви. Српски добровољци су били добро и исправно вођени, тако да су кроз све тешкоће грађанског рата пролазили часно. То се постиза-

вало сталним надзором и чврстом дисциплином, увек праћено објашњењима и васпитавањем личности. Духовни предводник добровољаца је био Димитрије Љотић, који је неуморно указивао потребу моралног живота и понашања добровољаца. Он је захтевао од добровољаца да се боре за спасавање народа као људи и јунаци, па чак да имају и самилости према непријатељу. У предавањима и писмима добровољцима, Љотић је од почетка, па све до своје несрећне и преране смрти, увек подвлачио ово: "... Добровољац није самовољан, ни слабовољац, ни маловољац, јер чврсто верује у своју веру прадедовску, веру Христову, веру словенских апостола Ћирила и Методија и српских светитеља..., а ова вера зна само за једно: да се све што се дешава у свету, дешава, или што Бог хоће, или што Бог тако допушта. Није достојан добровољачког имена, или добровољачког знака (на коме је вера у Бога на прво место стављена) онај добровољац који тако не верује..."59 За разлику од осталих батаљона, V батаљон је био састављен, у највећем броју, од људи који су у добровољце дошли из четника. Највећа четничка група, Рудничко-качерски одред, дошла је са младим војводом Гордићем, потомком старе четничке и хајдучке породице још из Карађорђевог времена. Гордић је био веома омиљен од свог људства, као и свих добровољаца. Већу групу четника из Срема предводио је Петар Здравковић, а батаљону је пришла и повећа група из Топлице, средишта традиционално најбољег војничког материјала Србије. Упоредо са војничком обуком, у батаљону се радило и на чисто васпитном образовању, а како је било доста неписмених, постојао је и аналфабетски курс. Човек, коме је ово била не само дужност већ и жеља, био је професор богословије, Јован Барјактаревић. По формацији он је био батаљонски просветар.

Одбор, "Српски Добровољци", издање Искре, 1966, стр. 45.

21. ЧЕТНИЦИ ЦРНЕ ГОРЕ И ДОБРОВОЉЦИ Ради значаја сарадње Србије са Црном Гором, та сарадња ће се приказати опширније и са више појединости. На дан 12. јула 1941, Италијани са једном групом Црногораца "Зеленаша", који су били предвођени др Секулом Дрљевићем, проглашавају Црну Гору Краљевином, којој ће, пошто она нема претендента на престо, италијански краљ Виктор Емануел III бити Регент. Реакција Црногораца на овај сраман чин "Зеленаша" био је национални устанак против окупатора, одмах сутрадан, 13. јула 1941. Устанак је био изведен прилично неорганизовано, али, упркос томе, устаници су ослободили већи део Црне Горе. Италијани су држали само веће градове: Цетиње, Подгорицу, Пљевље, Котор и Никшић. Убрзо Италијани, преко Албаније, доводе нове трупе, које за релативно кратко време и на веома суров начин сламају устанак. Одмазде према народу су немилосрдне, како у животима, тако и у материјалним штетама. Да би зло било још горе, Италијани доводе Албанце у равницу Зете, који праве велики зулум. Када су злодела превршила сваку меру, ни Италијани више нису могли то да гледају, па су Албанце натерали да се врате својим кућама. Одмазде Италијана, паљење кућа и усева, пљачкање и масовно одвођење у логоре Италије и Албаније трајале су од јула 1941. до марта 1942. године. У "јулском" устанку комунисти нису одиграли неку значајнију улогу. Били су свесни да овај народни устанак, у овоме моменту, нема изгледа на успех, па су чували своје снаге за остварење планова, од којих је тада главни био да у згодном моменту наметну себе народу као предводнике. После завршеног устанка, већина народа се вратила својим кућама, мањи делови су отишли у шуме и забачена села. Комунисти остају компактни и повлаче се у Пипере и Жупу Никшићку. Ту одржавају састанак, на коме учествују Моша Пијаде, Пеко Дапчевић, Иван Милутиновић, Арса Јовановић и многи други познати руководиоци. Поред осталог, донета је одлука да се отпочне са нападима на националисте и да се њихове снаге униште, уколико се не прикључе 32

партизанима. Од тога тренутка почиње терор комуниста над Црногорцима, терор који је тешко описати, а коме је реакција био јак антикомунистички покрет у Црној Гори све до самог краја. Тешко да је негде била слична борба, тако оштра и крвава. У почетку националисти су били самостални, предвођени од неколицине активних официра. Крајем 1941. они су дошли под команду Драже Михаиловића. Прве вође четника су били генералштабни мајор Ђорђе Лашић, са капетаном Павлом Ђуришићем, пуковник Бајо Станишић и генерал Блажо Ђукановић. Бајо Станишић и Ђукановић су октобра 1943. убијени код манастира Острога од партизана, и поред дате часне речи да их неће убити, ако се предају. Мајор Лашић гине на Ђурђев дан 1944, од савезничког бомбардовања Подгорице. Војвода Павле Ђуришић је 14. маја 1943, са око 4.000 својих бораца, био заробљен од Немаца код Колашина и одведен у заробљеништво, После саслушања и истраге у Немачкој, Немци шаљу војводу Павла у кажњенички логор у Стриј, у Пољској. Крајем октобра 1943, са неколико својих људи, Ђуришић успева да побегне из логора, и да већ новембра стигне близу Београда, са једним пратиоцем. Код села Вишњице прелазе Дунав, али тада буду ухапшени од једне патроле Српске државне страже. Немци за ово одмах сазнају, узимају Ђуришића и затварају га у београдски Гестапо. Преко једног домаћег Немца, тумача у немачкој команди, који је Србима помагао колико је могао, чуло се да је војвода у затвору Гестапоа и да постоји опасност да буде одведен из Србије. Недић и Љотић интервенишу, и уз помоћ др Хермана Нојбахера, немачког опуномоћеника за Југоисток, који је према Србима имао благонаклоно држање, војводу Павла Немци пуштају на слободу. Том приликом др Нојбахер је имао вишечасовни разговор са војводом и о њему добио изванредан утисак.60 У споразуму са Недићем и Љотићем, војвода Павле је обећао да ће од црногорских четника образовати три пука: VI, VII и VIII који 60

Hermann Neubacher, Sonderauftrag Suedost 1940-1945, Goettingen-Berlin-Frankfurt, 1956. стр. 183, 184, 185.

ће ући у састав СДК-а. Штаб Корпуса ће се бринути о снабдевању црногорских јединица. Одмах по свршеном договору, Недићева Владa шаље у Санџак прву помоћ четничким јединицама, и то: око 250 брдских коња, хране, муниције, оружја, одела и обуће, дувана и неколико вагона шећера.61 Крајем фебруара 1944. Недић шаље војводи Павлу 2. батаљон V пука СДК, под командом капетана I класе Војислава Најдановића. Батаљон је имао 893 бораца, чак и своју војну музику. Као Недићев представник, пошао је Михајло Олћан, који је већ раније био у сличној мисији. Добровољци су отишли у Санџак пуни љубави према браћи Црногорцима, које су необично ценили као велике јунаке, борце без страха и мане. Исто тако су и борци Црне Горе гледали на добровољце - љубав је узвраћана љубављу. Одмах по доласку у Санџак добровољци су заједно са Црногорцима, имали више крвавих борби са партизанима, који су у то време држали извесне делове Црне Горе и били одлично наоружани. У веома оштрој борби на планини Бићу учествовао је цео добровољачки батаљон, а са стране четника пријепољска, беранска и колашинска бригада. Од четничких старешина узели су учешћа Леко Лалић, Бећир Томовић, Душан Арсовић и други. Свим снагама је командовао лично војвода Ђуришић. Какве је жестине била та борба, може се видети из следећих детаља: пред зору су партизани нападали на један положај добровољаца који су били у плитким рововима. Једног момента је бачена ручна бомба у ров добровољаца уз повик "овде партизанка Мица", и после краће паузе, чу се "... а овде добровољац брица", који је ту бомбу бацио натраг партизанки Мици. Бомба је одмах експлодирала и Мица се више није јављала. Битка на планини Бићу била је за Тита изузетно важна. Ту су партизанске јединице требале да се пробију и пребаце у Србију, која је у то време била мирна и без већих трзавица. Тај прелазак је био спречен партизанима и овога пута.

После малог предаха, партизани нападају Прибој у коме је била, као посада, 7. добровољачка чета. Знатно надмоћни партизани нападају град у коме се води крвава борба. Добровољци, решени да бране место до последњег човека, не одступају, подносе тешке губитке, али их и сами задају партизанима. После двочасовне борбе, 7. чета 2. батаљона V пука СДК је бранила и одбранила Прибој, изгубивши у борби свога командира поручника Милованчевића, чије је тело пренето у Србију ради сахране. Веома тешка борба је била и на историјском Мојковцу, где се историја понављала. Овога пута Срби из Колашина, Берана и других места Црне Горе, и Срби из Крушевца, Топлице и Баната, заједнички проливају крв, са истим циљем и истим идеалом. Пета и осма чета, заједно са пратећом четом, као и неколико четничких бригада бранили су Мојковац, и одбранили га по цену великих губитака. Седма чета, преполовљена у одбрани Прибоја, постаје сада шеста чета. Командир јој постаје капетан Васа Огризовић. Она одлази за Беране, које мора да напусти, и повлачи се за Албанију. Огризовић је своју шесту чету вратио у Ниш преко Косовске Митровице. Била је десеткована. Остале три чете, пратећа чета и допунске команде вратиле су се у Крушевац, где су, колико је то било могуће, добили ново људство, одморили се, и опет били послати на терен и тешке одбрамбене борбе, нарочито крајем лета и јесени 1944. Поред свега што су преживели у Санџаку и Црној Гори, настала је и зараза од пегавог тифуса, који је косио добровољце. Добровољачки батаљон се вратио у Србију јуна 1944, али од 893 бораца, колико је из Београда кренуло, батаљон је сада бројао око 350. Остали су или изгинули у борбама, или су рањени и избачени из строја.62 Недић унапређује војводу Павла у чин потпуковника, а што доцније и Дража потврђује. У исто време Недић поставља Ђуришића за помоћника Команданта СДК-а, генерала Мушицког. Код Недића и Љотића је постојала жеља, и на томе су радили, уз помоћ Нојбахера, да се направи једна федерација између Србије и

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 136.

Др Ђоко Слијепчевић, Југославија уочи и за време II Светског рата, стр. 373.

Црне Горе. У саставу Црне Горе, после априлског рата 1941, налазио се и Санџак. Недић је требао постати Председник ове Федерације, која би имала заједничку привредну политику, новчану унију, али са самосталним покрајинским управама.63 Нажалост, до стварања ове федерације није дошло, па услед тога, ни до једног јединственог националног фронта. У ометању реализовања ове жеље, нашли су се заједно и Немци, Павелићеве усташе, Арнаути и сви они којима је сметало снажење Србије.64

22. МИСИЈА КОД ЗАРОБЉЕНИКА У својим преговорима које су генерал Недић и генерал Михаиловић водили од фебруара 1944. године, поред осталог, они су се сложили да је потребно да се са нашим заробљеницима у немачким логорима појача веза, и да им се објасни следеће: Крај рата предвиђао се за 1945, најдаље за 1946. годину; постало је јасно да постоји могућност да ће Савезници препустити Југославију комунистима, и да то једино националисти могу спречити; из тог разлога они морају створити један ефикасан антикомунистички фронт, нове јединице, нову војску, у јачини од 100.000 до 150.000 људи. У Србији није било, за толику војску, довољно официра. Једини излаз су били официри који су се налазили у немачком заробљеништву, који би се, на добровољној бази, пријављивали. За команданта ове нове, уједињене војске предвиђен је дивизијски генерал Драгутин Живановић, који је био у заробљеништву. (У избору команданта учествовао је и Димитрије Љотић, који је генерала Живановића добро знао и необично ценио.) Без сагласности Немаца овај план се није могао остварити. После дугог доказивања, притешњени својом тешком ситуацијом, Немци су најзад примили овај план, повећање српских оружаних снага да 63

Hermann Neubacher, Sonderauftrag Suedost 1940-1945, Goettingen-Berlin-Frankfurt, 1956. стр. 155. 64 Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 138.

се оне саме са партизанима боре. Дали су дозволу да једна делегација посети заробљеничке логоре и позове официре да се врате у Србију и приступе новим јединицама. Немцима није било објашњено да ће, по уговореном плану, генерал Живановић, у моменту немачког повлачења из Србије, објединити све националне снаге под командом Драже Михаиловића. Лета 1944. одлази у посету заробљеничким логорима делегација генерала Недића, коју сачињавају три официра Српског добровољачког корпуса: активни капетани Миодраг Марковић и Драган Стојадиновић и резервни капетан инг Милосав Васиљевић. Поред општих инструкција, Недић даје личну поруку за генерала Калафатовића, Начелника штаба Врховне команде. То је била молба да Калафатовић, као најстарији официр, да своје одобрење генералу Живановићу да се прими дужности, понуђене му од стране Недића и Михаиловића. Без те дозволе, Живановић се не би враћао у Србију. Одмах по доласку у логор Хамелбург, делегација је посетила Калафатовића, предала му писмо Михаиловића и Недића. О примању дужности формирања нових јединица у земљи, Калафатовић је казао Стојадиновићу: "... кажите Драгутину (Живановићу), да му уз поздраве шаљем моју пуну дозволу и препоруку да се врати и стави на расположење Недићу, и што пре почне са преформирањем садашњих, на жалост подељених и несложних јединица, у праву војску, у којој неће бити никаквих политичких подељености. Само сложни ми се можемо одупрети Титу, а они (комунисти) су и те како сложни." Недићева делегација је поред логора у Хамелбургу посетила и логор у Штрасбургу, где је био командант, Дражин помоћник из 1941. године, пуковник Брана Пантић. Највећи логор је био у Оснабрику. У овом логору је био и генерал Живановић (иначе таст капетана Стојадиновића) и њему је делегација одмах дала све поруке, како из земље, тако исто и оне генерала Калафатовића. У сва три логора одзив на позив из земље наишао је на велико разумевање и број официра који се пријавио за повратак, и поред извесног притиска, организованог и појединачног, био је већи него што се очекивало. Нажалост, услед савезничког стварања другог фронта,

искрцавања у Нормандију, Немци губе интересовање. Време и брзе промене ситуације заустављају ову замисао Недића, Љотића и Михаиловића, и сем малог броја официра, који је дошао у Словенију при крају рата, другог резултата није било. Генерал Живановић је по завршетку II Светског рата остао у емиграцији, придружио се супрузи, синовима и ћеркама, који су били са бившим Српским добровољачким корпусом, преименованим у Шумадијску дивизију ЈВуО, у логору Еболи, Италија.65

23. КРИТИЧНА 1944. ГОДИНА Од свог оснивања, септембра 1941, па све до јесени 1944. добровољци су издржали низ оштрих борби са партизанима, и то веома успешно, чак и онда када су били малобројнији и слабије наоружани. Заједно са другим националним снагама они успешно осујећују, пролећа 1944, покушај партизана да се код Ушћа, на Ибру, пребаце у Србију. Такође, видели смо већ, успех је био потпун и приликом покушаја партизана да из Срема продру у Србију. Када је Италија капитулирала, лета 1943, партизани су дошли до великих количина сваковрсног оружја и материјала. Такође и помоћ западних савезника постаје све обилнија, и то не само што се тиче оружја и друге спреме, већ исто тако они пружају и политичку помоћ, која је била судбоносна на крају рата, када су свога верног савезника, Краљевину Југославију, дали на милост и немилост Титу и његовим следбеницима. Када су крајем лета и почетком јесени 1944. Совјетске трупе дошле на Дунав, Тито наређује поновни напад на Србију, и то са четири правца. Јужна група, састављена од три дивизије, формирана у Црној Гори, имала је задатак да преко Копаоника продре у Моравску долину и заузме Крушевац. 65

Капетан Драган Стојадиновић, писмо писцу, 20. јула 1990.

Два корпуса из Босне требала су да се пребаце преко Лима и преко Таре и Златибора и пробију у правцу Београда, у сусрет Совјетима. Код Вишеграда, две дивизије, са задатком заузимања Шапца. Два корпуса да нападну Лесковац, са циљем да се потом састану са совјетским трупама. Одбрана Србије је углавном пала на добровољачке и четничке јединице. Те борбе су биле веома тешке и вероватно би се завршиле поразом партизана, као пре неколико месеци код Ушћа на реци Ибру, да нису јединице Совјетске Армије потисле Немце и почеле продирање кроз Србију на више места. На фронту у Топлици и Јабланици, код Лесковца и Лебана, где су нападале јединице партизана под командом Коче Поповића, успешно су се супротставили 1 и 2. батаљон I пука СДК-а, под командом мајора Илије Мићашевића, који су ту дошли средином августа 1944, као и 2 и 3. батаљон V пука СДК-а, под командом мајора Милорада Мојића. Са добровољцима су се још заједно борили и припадници Српске државне страже, а такође и неке четничке јединице. Бројно стање 2 и 3. батаљона V пука било је много мање, него што је то предвиђено, понајвише ради великих губитака које је 2. батаљон поднео за време акције у Санџаку, пролећа 1944. Иако, тако рећи, у првој линији фронта, грађани Лесковца свечано прослављају рођендан Краља Петра II, 6. септембра 1944. У време када је по црквама служено богослужење и молепствије за Његов дуг и сретан живот, Западни савезници шаљу бомбардере и бацају тепих бомби на незаштићен град, у коме скоро није било Немаца. Град су бомбе порушиле и мноштво невиног света је изгинуло. Без сваке је сумње да су англоамериканци ово урадили на тражење Тита. Овако је он, de facto, казнио лесковчане што су прослављали Краљев рођендан. На положајима око Лесковца, националисте бомбардују авиони Бугара, који су тада прешли на страну Совјета, и од државе, која је била на страни која је губила рат, она је преко ноћи међу онима који рат добијају! У другој половини месеца септембра 1944. I пук је напустио одбрану Лесковца и пошао у правцу Београда, где су се сакупљале 35

добровољачке јединице ради намераваног преласка у Срем и даљег пута за Словенију, по плану Димитрија Љотића. Мајор Мојић, са своја два батаљона, припадницима Страже и четника, остаје на положају све до 10. октобра 1944. Тога дана, рано изјутра, добровољци, стражари, четници и маса грађана, која није желела да доживи "ослобођење" које доносе партизани, напуштају Лесковац и крећу за Ниш, одакле су требали да продуже за Крушевац, Краљево и даље за Босну. Знали су да је Корпус био у току напуштања Србије. На путу до Ниша издржали су неколико мањих борби са партизанима. У Нишу се не задржавају, иду даље за Алексинац. На пола пута сазнају да су Совјети заузели Алексинац, и цела колона се враћа за Ниш. На мосту код Мрамора, југо-западно од Ниша, колону туку совјетске "каћуше" и бугарске "Штуке" и наносе им тешке губитке. Међу осталим, ту гине и наредник-ђак Ђока Мићашевић, брат мајора Илије Мићашевића. После бомбардовања, совјетски војници су напали на преживеле и један број заробили. Остали су се, у мањим групама, сакупљали у подножју Јастребца. Мајор Мојић одавде води спашене, ноћу, махом кроз пусте планинске пределе, које су партизани напустили, јер су као "ослободиоци" ушли у села и градове, где су одмах почели са својом страховладом. Правац Мојића је била Рашка, у коју су стигли 20. октобра 1944. У Рашкој налазе на хиљаде припадника Српске државне страже, односно СУК-а. Они су се већ налазили у "чаробном кругу"; наређења за правац кретања су се често мењала и баш ту у Рашкој су добили наређење да иду за Босну. Пошто Коча Поповић није успео да разбије националне снаге које су браниле Лесковац, то је он са једном групом партизана напустио фронт и кренуо ка Зајечару, да би се тамо састао са Совјетима. Зајечар и околину је бранио 1. батаљон V пука, под командом капетана Васе Огризовића, и местимично је долазило до тешких борби. Коча Поповић је био заустављен, и тек пошто су Совјетске јединице прешле Дунав, и тиме принудиле добровољце да се повуку, партизани су дошли у контакт са својим савезницима и заштитницима. Капетан Огризовић се повукао до Београда и његов батаљон је ушао, привремено, у састав IV пука. 36

Једна група партизана продире све до Копаоника, и на Сувом Рудишту и Пајином преслу, она тешко побеђује Кесеровићеву четничку групу. Преживеле четнике партизани сабијају у угао између Западне Мораве и Ибра. Када је Дража наредио Рачићу да са својим корпусом дође у помоћ Кесеровићу, Рачић то не извршава. Тако је остао отворен даљи пут партизанима у освајању Србије.66 Другу групу партизана, састављену од два корпуса (један корпус је био 1 и 2. пролетерска дивизија) сачекају добровољци IV пука и II пука и спрече им намераван продор према Ужицу, Пожези и Чачку. Партизанске снаге крећу ка Јеловој Гори, где их сачекује Четврта група јуришних корпуса и тек формирани Шести јуришни корпус четника ДМ. Јачина четника, под командом Драгослава Рачића, била је око 20.000, док је број партизана, под командом Пеке Дапчевића, износио скоро упола мање. Поред Рачића, код четника су још били Никола Калабић, Нешко Недић и Александар Милошевић. Дража се налазио у близини са намером да у одлучујућем моменту сам преузме командовање. Битка, која се десила 8. септембра 1944, а нарочито у ноћ 8/9. септембра, донела је пораз четницима и велико разочарење Дражи Михаиловићу. Четници су, потпуно неорганизовано, бежали у правцу Ваљева. У Ваљеву су изазвали, међу грађанством, праву панику. У Ваљеву се налазио 3. батаљон I пука, под командом поручника Миленка Поповића, Штаб пука, Допунска команда, сви под командом заступника команданта пука, капетана Љубише Филиповића. Филиповић је стално, телефоном, обавештавао генерала Мушицког о ситуацији. Мушицки је наређивао Филиповићу да по сваку цену ступи у везу са четницима (још пре борбе на Јеловој Гори) да би се заједнички супротставили надирућим партизанима. Четници су ово надмено одбили у два маха. Када су четници били поражени, Мушицки наређује Команданту 3. батаљона III пука, капетану Миодрагу Најдановићу, да са својим батаљоном одмах дође у Ваљево у помоћ.

Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 354.

Капетан Филиповић је направио, са ова два батаљона, распоред како би се добровољци, што је боље могуће, одупрли партизанима, док не стигну појачања. Али, по хитном телефонском наређењу Мушицког, оба добровољачка батаљона напуштају положаје и хитно одлазе у помоћ генералу Дражи Михаиловићу, који је са својим штабом и Америчком војном мисијом пуковника Мак Даула, био опкољен од партизана и претило им је заробљавање. Партизани су већ били заробили комору Врховне команде, као и велику радио станицу.67 Партизанске јединице, које су у овоме учествовале, биле су део снага које су разбиле четнике на Јеловој Гори. У овом безизлазном положају, генерал Михаиловић је путем радио везе затражио помоћ од Команданта српских добровољаца, који му је одмах послао два батаљона добровољаца у помоћ, и тиме оставио Ваљево и његове браниоце, без икаквог изгледа на успех пред главнином партизана који су се брзо примицали граду, који им је у овом моменту постао главни циљ. Добровољци, упућени да спасу Михаиловића и Врховну команду, после оштрих борби успевају да ослободе прилаз Михаиловићу и Врховној команди, да са својим аутомобилима изађу на друм Београд - Ваљево и да оду у село Коцељево. Када су пролазили поред добровољаца, који су још држали своје положаје, Дража и његова пратња, срдачно су махали својим спасиоцима. У тим тешким тренуцима изненада је у Ваљево, аутомобилом, само са једним пратиоцем, наредником Мишом Чубрилом и једним четничким официром, дошао генерал Мушицки, да види ситуацију у Ваљеву, а такође и да чује да ли је успело спашавање генерала Михаиловића. Ради боље сигурности, при повратку, уместо да крене директно ка Београду, Мушицки иде ка Шапцу. У селу Коцељеву, кола заустављају четници капетана Лазовића. Четнички официр, пратилац Мушицког још из Београда, обавештава четнике ко се налази у колима. Капетан Лазовић обавештава Мушицког да је Дража ту, и да ће га известити да је стигао Мушицки. Дража одмах позива Мушицког

и они, у пријатељском разговору, остају 40 минута. Неки од четничких официра питају Мушицког да ли има код себе секције; он је тада извадио из своје ташне неколико и поделио им, рекавши да у Београду може да им да више примерака.68 Од особља штаба пука, допунске команде и осталих, капетан Филиповић формира чету, и са пратећом четом 3. батаљона ствара линију одбране Ваљева, на коју партизани нападају 14. септембра 1944. у току целог дана. Када је положај постао неодбрањив, добровољци се повлаче у три спремљена упоришта у граду, која сутрадан партизани туку топовима, и лаким бомбардерима из ваздуха. Партизани освајају у крвавим борбама, зграду по зграду, да би се најзад борба преживелих добровољаца, којима се сада прикључују и бивши четници војводе Пећанца, искачући из својих кућа, завршила пред мрак. Преживели су прешли на леву страну реке Љубостиње, и њих партизани више нису нарочито гонили. Ваљево је била прва већа варош Недићеве Србије, коју су партизани, а на то су чекали три године, освојили. То је било 15. септембра 1944. Добровољци су имали преко стотину погинулих, међу њима и капетан Љубиша Филиповић, пуковски просветар Драгољуб Славковић, капетан Раца Миливојевић, просветар пратеће чете студент Тоша Асурџић, југословенски националиста, Хрват-далматинац, Милан Боначић и многи други. Са њима су погинули и Пећанчев војвода Милорад Радић и војвода Стишки, Душан Обрадовић, који се борио у саставу добровољаца.69 Што се тиче Немаца, они уопште нису узели учешћа у борбама пред Ваљевом. Они су имали три упоришта у граду, која су релативно кратко време бранили, а онда, они који су могли, пребацили су се у касарне на Крушику, где је био немачки гарнизон, коме су се придружили и сви из Српске државне страже. Када су добровољци, пошто су напустили своја упоришта, покушали да се повуку на Крушик, Немци су их одбили митраљеском ватром. Од ноћи 15/16. септембра, па до ноћи 16/17. септембра, партизани су побили око 2.000 ваљеваца. Ноћу 16/17. септембра ушла је у 68

Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 357.

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 166. Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 363. 69

Ваљево, неометана од партизана, једна немачка моторизована јединица. Партизани су изашли из града и чекали по оближњим брдима, док Немци нису изашли из града. Сви Немци су напустили Ваљево 18. септембра 1944. године. Поред великих губитака које је поднео V пук СДК-а, и IV пук је после губитака на Ибру, пролећа 1944, изгубио крајем септембра и почетком октобра 1944, свој 3. батаљон, који је био под командом капетана I класе Аце Стојковића, одличног официра вољеног од свог људства. Стојковић је 1944. прешао из четника у добровољце (још неколико официра је то урадило), и убрзо је добио овај одговарајући положај. Капетан Стојковић је са својим батаљоном био у акцији у Источној Србији. Када је требало да се врати у базу, Пожаревац, позове га у помоћ мајор Синиша Оцокољић - "Пазарац", који је са својим четницима би опкољен од партизана у Петровцу на Млави. Добровољци отерају партизане, спасу четнике. Уместо да после тога одмах продуже пут за Пожаревац, Стојковић остаје у Петровцу да преноћи. У току ноћи четници се извуку из Петровца, и ујутру у варошицу улази једна совјетска тенковска јединица, која потпуно разбија добровољачки батаљон. Преживели су били у немогућности да се пробију до Пожаревца, и једино они који су били у Пожаревцу, успевају да се преко Смедерева пребаце до Београда. Аца Стојковић је био заробљен, ухваћен у бекству и осуђен на много година робије.

24. ДОГОВОР О ОБЈЕДИЊЕЊУ Генерал Михаиловић је веома брзо увидео колику штету народ у Србији има од нападања на Немце, који су за своје погинуле и рањене војнике убијали Србе по кључу 100:1, или 50:1, палили куће и другу српску имовину. Зато он престаје да напада окупатора, упркос упорног тражења од стране Енглеза, који су имали своје официре за везу у Врховној команди. Резултат тога је било постепено престајање давања помоћи четницима, односно, све већа, а у току 1944. потпуна помоћ Титу и ње38

говим партизанима, како у војном материјалу, тако исто и политички. Велику помоћ Титу је нарочито пружио Енглез Мак Лин, члан британског парламента, кога је Черчил унапредио у чин бригадира, и послао у штаб Тита. Иако је тај Мак Лин постао велики, лични пријатељ Тита, он је ипак у једном разговору преко радија упозорио Черчила, да, ако Енглези и даље продуже да оволико помажу Тита, онда ће сигурно по завршетку рата Југославија постати комунистичка земља. Черчил је упитао Мак Лина, да ли ће он да живи после рата у Југославији, а овај је одговорио да неће. "Нећу ни ја, рекао је Черчил, зато пустимо њих (Југословене) да своју државу уређују како то они хоће"! За Черчила је једино било важно, ко се бори противу Немаца и помаже у борби да се победи Немачка. Зато је и помагао Титу, да цео свет сазна за тог "великог и храброг" вођу, и у томе је толико далеко отишао да је потпуно одбацио Краља Петра II и краљевску емигрантску Владу и помогао Титу да их изигра. Почетком јесени 1944, 12. септембра, Краљ Петар II, натеран од Черчила, држи говор преко радио Лондона, емисија за Југославију, у којој он саветује све оне који се боре против окупатора да приђу народно-ослободилачкој војсци маршала Тита. Познато је да се Краљ Петар одупирао Черчилу да то уради, као и то да је Черчил рекао: "Величанство, урадили Ви то или не, ми ћемо поступити као да сте Ви то урадили". Реакција код четника, и свих осталих, на ову поруку, била је оштра и, наравно, да то нико није послушао. Извесно време после рата, као приватан човек, Черчил је једном приликом рекао да је највећа грешка коју је направио у току Другог светског рата, била Тито. Нажалост, за Југословене, Краља Петра, и огроман број оних које су комунисти побили одмах по преузимању власти, да не помињемо доцније жртве, ово није никаква утеха, нити олакшица. Михаиловић је, дакле, доста рано дошао потпуно на линију, коју су имали Недић и Љотић, и што је време више пролазило, повремена сарадња је постојала све чешћа и чвршћа. Помоћ, коју су Миха-

иловићу укинули савезници, заменила је помоћ коју су му у оружју, храни, новцу и другом, давали Недић и његови сарадници. После састанка Љотића са генералом Трифуновићем и Недића са Дражом, а и због опште ситуације која се брзо мењала, Михаиловић упућује 2. септембра 1944, преко четничке команде Београда, позив командантима Недићевих формација, да упуте своје представнике на састанак у Штаб Врховне Команде. На дан 6. септембра 1944. у селу Прањанима, Дража је примио мајора Драгишу Јевтића, из Српске граничне страже, капетана Радослава Протића из Српског добровољачког корпуса и мајора Љубишу Микића из Српске државне страже. Састанку су још присуствовали и познати четнички команданти, потпуковници Мирко Лалатовић и Лука Балетић. Као најважније, Михаиловић је саопштио делегатима своју одлуку о обједињавању националних снага, и о улажењу Српског добровољачког корпуса, Српске државне и граничне страже у састав Краљевске југословенске војске у отаџбини. Протић је донео у штаб Корпуса инструкције, које је за СДК дао Михаиловић, и оне су углавном биле следеће: 1. СДК остаје у досадањем саставу, са дотадањим старешинама. Командант СДК-а, према свом нахођењу, евентуално, смениће са положаја оне старешине, које не би одговарале новонасталој ситуацији. 2. У оперативном смислу СДК ће формирати две ударне групе, западну и јужну, а према ондашњем распореду јединица СДК. 3. Забрањује се узимање официра СДК за друге јединице, осим једино по распореду Врховне команде. 4. СДК ће упутити два делегата за одржавање везе са Врховном командом. За делегате су у Корпусу били одређени капетани, инг Милосав Васиљевић и Радослав Протић. На овоме састанку генерал Михаиловић је рекао делегатима: "Ви легални одреди треба да чините језгро наше будуће војске".70

У вези спољне ситуације, Михаиловић је изразио своје мишљење да "... Совјети не смеју прећи Дунав, јер би то, према изјави шефа америчке мисије, пуковника Мак Даула, био повод за прекид односа и отворен сукоб између Совјета и Англоамериканаца..."71 Љотић је, напротив, стално тврдио, нарочито после конференције у Техерану, да је Југославија потпала у совјетску зону утицаја и да ће власт у Југославији бити дата Титу и комунистима. Као најбољу могућност за Југославију, Љотић је видео Југославију подељену на Западни део, који би дошао под утицајну сферу Англоамериканаца, и Источни део, који би дошао под Совјетски утицај. Нажалост, ова Љотићева претпоставка била је тачна. Западни савезници су дали све земље Источне и Југоисточне Европе Совјетима. У сваком случају, обједињавање националних снага дошло је и сувише касно, да би на неки начин утицало на развој догађаја. Погрешно, нереално гледање и тумачење догађаја у свету и код нас од саветника Драже Михаиловића, укључујући и оне ван земље, који су водили страначку политику, а не политику интереса Круне и народа, довели су националне снаге у безизлазан положај. Национални одреди из Србије, Црне Горе и из западних делова Југославије, били су принуђени да се повлаче и оставе народ, који су дотле бранили, на милост и немилост партизанима.

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 164, 165.

25. ПОЛОЖАЈ СЕ ПОГОРШАВА Одмах, почетком септембра 1944, постало је очигледно да се ситуација брзо мења, и за националне јединице долазе тешки, одлучујући дани. Совјети прелазе преко Дунава, на нашу територију, по први пут 5. септембра, код села Рткова. Ту им се придружују четници Крајинског корпуса пуковника Пилетића. Заједнички нападају место Кључ. Сутрадан четници се састају са једним совјетским официром и траже Исто, стр. 165.

план за даље акције. Међутим, из необјашњених разлога, Совјети се враћају натраг у Румунију. Могуће је да су хтели да виде само реакцију Савезника на њихово прелажење на југословенску територију, и до те реакције није уопште дошло. Када је Дражи јављено за прелаз Совјета у Србију, он образује војно-политичку делегацију и у њу ставља пуковника Пилетића, потпуковника Љубу Јовановића, Александра Трифунца, адвоката из Београда и Миливоја Наумовића, специјалног опуномоћеника Драже. Пилетић, нестрпљив, пошто су се Совјети вратили преко Дунава, одлучује да се ова делегација пребаци у Румунију, ради разговора. Наумовић се супротставља овоме, јер су Дражине инструкције биле да се преговори воде у Србији. Он, Наумовић, одбија да иде, па тако Пилетић, потпуковник Миодраг Ратковић, на место Љубе Јовановића, који је био одсутан, адвокат Трифунац и Михаило Крстић, уместо Наумовића, одлазе у Румунију. Укупно прелази 30 официра, 110 четника и 80 Немаца, заробљеника, 10. септембра 1944. У најкраћем, мисија није постигла никакав успех; напротив, њих су 30. септембра Совјети похапсили и 1. октобра 1944, авионом пребацили за Москву.72 Несхватљиво је да горе описани догађај није опаметио и отрезнио четнике од веровања да су Совјети "наша браћа Руси - Словени" и да они доносе ослобођење Краљевине Југославије. Тешке последице тоталног непознавања правог стања са стране оних који су сами себи доделили улоге предводилаца српског народа, за које је Совјетија још увек била "мајка Русија", Срби су плаћали крваво, и за време трајања окупације Немаца, коју је заменила окупација комуниста, која је, нарочито у Србији, у овој или оној форми, наставила да траје. Нису сви четници дочекивали Совјете као ослободиоце. Сигурно је било трезвених и паметних, који су правилно оценили шта долазак Совјетских трупа доноси Србији и Југославији, и ко ће од тога имати користи. Али, трагичан је случај, класичан пример политичке незрелости и донкихотства, ако хоћете, свечани дочек у Крушевцу, од стране команданта Копаоничке групе корпуса, пуковника Драгу-

тина Кесеровића. Он је црвеноармејце дочекао са слављем и музиком, а совјетског команданта поздравио са словенским традиционалним поздравом мира и пријатељства: сољу и хлебом. Лични пријатељ писца ових редова, г. Јован Недељковић, тада је као санитетски наредник Српске државне страже, био у Крушевцу и лично преживео ово: Кесеровић је у част "браће Руса" у највећем хотелу Крушевца приредио свечан банкет, коме су присуствовали многи совјетски и четнички официри, као и угледни припадници четничке организације из Крушевца. Наредник Недељковић је из радозналости ушао у салу где се држао банкет, и то са једним совјетским подофициром, такође санитетлијом. После здравица, Недељковић прича, настала је гозба и пијанка. Једног момента Кесеровић је нестао, и после се испоставило да га је неко кришом обавестио, да су у Крушевац ушли партизани и да заједно са совјетским војницима разоружавају и хапсе четнике. То исто почиње да се одиграва и у сали. Мали број четника успева да се спасе. Недељковића изводи из сале његов колега црвеноармејац, и тиме му, без сумње, спасава живот. Познати српски политичар, др Живко Топаловић, председник Социјалистичке странке Југославије, председавао је својевремено (25-28. јануара 1944.) четничком Светосавском Конгресу у селу Ба. Нешто пре уласка Совјета у Србију отишао је у иностранство. Тамо је овако на једном месту тврдио: "После искуства које је наш народ стекао у овом рату, совјетска Влада може врло брзо стећи искрено пријатељство свих Југословена, а нарочито Срба према Русији..."73 Тако, посматрајући наивност једног професионалног политичара, какав је био др Живко Топаловић, могу се, донекле, разумети и оправдати грешке осталих, које је судбина поставила на положаје на које, под нормалним околностима, они никада не би имали могућности да дођу.

Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 351.

Исто, стр. 373.

26. ПОСЛЕДЊИ ПОКУШАЈИ У СРБИЈИ Премда, септембра 1944, постаје јасно да ће Србију, уз помоћ Црвене Армије, заузети партизани, код четника још увек влада уверење да ће се, ипак, на крају Западни Савезници искрцати на Јадрану, у Далмацији и Црној Гори. Када је Дража из Босне, у коју је изненада отишао по савету пуковника Мак Даула, наредио да сви четнички одреди, сем неколико (као, на пример, одред Предрага Раковића) пређу у Босну, где ће се извршити концентрација, и потом кренути за Црну Гору, у сусрет Западним савезницима, Љотић је покушао да их убеди да има мало изгледа да ће се Савезници искрцати у Црној Гори. Љотић је сумњао да ће доћи до Савезничког искрцавања на нашу територију уопште, а уколико до тога дође, то се може десити једино у Словеначком приморју. Исто тако, Љотић је указивао Дражи и четницима, да је Босна опустошена и да неће бити у стању, нарочито у зиму, да прими и храни толики број војске и народа, који ће сигурно са њима кренути. Четници су заиста после неколико месеци, пошто су претрпели огромне губитке, без хране, лекова, муниције, били уништени. Њихову судбину су доживели и четници Павла Ђуришића, који су се децембра 1944. придружили Дражи. Захваљујући тачној процени ситуације војвода Момчила Ђујића и Добросава Јевђевића, Јевђевићев одред и Динарска Дивизија се на време повлаче на запад Југославије, и у Словенији, заједно са добровољцима, стварају заједнички фронт против партизана. У процени спољно-политичке ситуације, односно, западних савезника према нашем грађанском рату и помањкања одлуке за њихово отварање другог фронта на Балкану, Љотић се није преварио. "Михаиловићу није 1943. са британске стране стављено на знање да се инвазија Балкана неће обистинити. Вјероватно је да му то нијесу открили јер је уза све своје попуштање Американцима Черчил лично до последњег могућег часа гајио наду да ће се британске снаге моћи искрцати негдје на нашој обали, па макар само у Истри. Од Британаца Михаиловић је само чуо позиве у акцију из јед-

ног разлога за другим, уз њихов коментар да су партизани, а не он, у стању да уједине народ." Михаиловић није ни до задњег часа разумио неминовне опћесавезничке ситуације, па зато ни слиједствено повремено мијењање савезничких приоритета. Његови савјетници у земљи нијесу били ништа боље обавијештени од њега. Од наших ван земље: Краља, политичких влада, Пурићеве владе, војника, нити од ма кога другога није Михаиловић био упозорен да би ваљало рачунати са чињеницом да се Савезници врло вјероватно неће искрцати на Балкану.74 Читав Љотићев план за концентрацију националних снага у Словенији темељио се на оцени да се Савезници неће искрцавати на Балкану. Ако се, ипак, буду искрцали на нашој обали, да ће то бити у словеначком Приморју, односно у области Истре. А ако се ни ту не искрцају, то ће ипак бити подручје на коме ће се остварити први контакт са Западним Савезницима. Зато је Љотић саветовао и молио Михаиловића и Ђуришића да дођу у Словенију. Оглушивање о ове Љотићеве савете показало се катастрофалном стратешком грешком Михаиловића, Ђуришића и њихових саветника. Сходно Љотићевом уверењу, Српски добровољачки корпус је требао да се у погодном моменту повуче из Србије за Словенију. Љотић је покушао да наговори и надлежне старешине Српске државне и граничне страже да се и те јединице прикључе добровољцима, за прелаз у Словенију. На жалост, они су веровали да је план генерала Михаиловића једино исправан и да ће он довести до најбољег могућег резултата. Тако су, како је већ описано, око 5.000 припадника СДС и СГС кренули у Босну у састав Југословенске војске у Отаџбини, под именом Српски ударни корпус, и од тих 5.000, мало више од њене петине је преживело Босанску Голготу зиме 1944/45.75

Ване Ивановић, "Био сам енглески обавештајац", Досије, 26.12.1990, из књиге Успомене једног Југославена. 75 Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 374.

27. МИСИЈА РАТКА ПАРЕЖАНИНА Љотић је осећао дужност и обавезу да о одлуци да се добровољци повуку из Србије за Словенију обавести и војводу Павла Ђуришића, и да му, у исто време, да и разлоге зашто је Словенија изабрана, да би бар војвода Павле донео исправну одлуку и са својим четницима и он тамо дошао. Једини начин да се то уради, био је да се Ђуришићу пошаље једна нарочита добровољачка делегација. За вођу ове групе, Љотић је изабрао Ратка Парежанина, већ од раније познатог Црногорцима. Парежанин је био директор и један од оснивача Балканског института у Београду, новинар и писац, једно време аташе за штампу југословенског посланства у Бечу, најмлађи, по старости, народни посланик, један од оснивача ЈНП "Збор". У добровољцима је био шеф Васпитног одсека СДК-а. Пре ове мисије провео је неколико месеци код црногорских четника у Санџаку као представник добровољаца. Добровољачка група је била јака 33 добровољаца, припадника разних добровољачких јединица, који су се за ову опасну мисију добровољно јавили. Њихов старешина је био потпоручник СлободанЋата Станковић, који је већ раније, као и Парежанин, био код црногорских четника. Како је пут преко Санџака био пресечен, Љотић је рекао Парежанину да је једини пут преко Косова, потом Албаније, преко Скадра. Ако се деси да је и то немогуће, онда група треба да дође у везу са инг Стевом Илићем, који живи и ради у Трепчи, па ће он дати упутства како да се група убаци у планину Рогозну. Група је напустила Београд ноћу 4. октобра 1944. возом, у коме је путовао и Калабићев корпус, за Краљево, а потом за Босну. У Краљеву су четници изашли из воза. Док се чекало да се добровољачки вагон прикачи за даље путовање, на једној пољани, близу станице, одржан је збор четника и добровољаца. Говориле су четничке старешине, како су радосни да су сада националисти уједињени, о браћи добровољцима, "најбољим борцима"; а у истом духу од-

говорио им је потпоручник Станковић, коме су четници по завршеном говору клицали и поздрављали. У Звечану, групу је сачекао инг Илић и сместио их је у једној згради рудника Трепче, који је био напуштен. Вест да су дошли српски војници, у српским униформама и ознакама, планула је међу Арнаутима. Ширена је вест да су Србијанци дошли да Косово присаједине Србији. Од немачког команданта Косовске Митровице тражили су да се Србијанци одмах врате за Србију, у противном, Арнаути ће их напасти. Немац је ово одмах саопштио Парежанину тражећи да тако поступи, са објашњењем да ту има врло мало Немаца и да они не би били у стању да пруже заштиту. Захваљујући умешности Парежанина опасност је била отклоњена, и група је потом преко Урошевца, Призрена, Љум Куле, Кукаса и Скадра, и на крају, натоварена у две лађице, преко Скадарског језера, стигла у прво црногорско место, Плавнице. У Призрену су добровољци провели неколико сати, на периферији града. Иако је вожња кроз центар града била кратка, долазак српских војника, младих, одлично наоружаних, учинило је да је свет, махом Срби, закрчио улице, да би их видели. Из Плавнице, где су стигли пред зору, четници пребацују добровољце за Подгорицу. Војвода Павле се налазио у болници, у близини града. Неколико дана раније био је рањен, на црногорско-албанској граници, када је ишао на разговоре са албанским принцем, Марком Ђоном.76 Добровољачку групу, и четници и народ су изванредно примили. Парежанин је свакодневно био са Ђуришићем, и од самог почетка међу њима је дошло до потпуног слагања и разумевања. Војвода је добровољце ставио у своју штабну, јуришну чету. Почетком новембра 1944. партизани опкољавају Цетиње. У одбрани града учествује и једна група добровољаца која је дошла на Цетиње да их народ види. Немаца је било мало, одбрана је зависила од четника.

Р. Парежанин, Записи из добровољачке борбе, свеска I, стр. 59.

Из Подгорице, 7. новембра 1944. креће већа група четника у помоћ опкољеном Цетињу. До Ријеке Црнојевића дошли су лако, то је била четничка територија. Одатле настаје пробијање уз борбу, са чуке на чуку, које су партизани упорно бранили. Тако кроз борбу стигло се до Цетиња. Цетиње је напуштено ноћу 13/14. новембра 1944, и у борбама осигурања повлачења, нарочито се истакао вод Маријана Лакоша, Хрвата из Далмације, на положају Мекавац, на пола пута између Цетиња и Ријеке Црнојевића. На предлог војводе Ђуришића, генерал Михаиловић је унапредио у чин потпоручника следеће добровољце: Влајка Влаховића, Ђорђа Павићевића, Маријана Лакоша и Милорада Суџума. Војвода Павле је био у великој недоумици шта да ради. Првобитно је мислио да остане где је и да ту сачека Савезнике, у чији долазак је био потпуно уверен. Велико изненађење и разочарење била је вест да код Никшића у борбама, на страни партизана учествује и једна батерија енглеских топова. Такође је правио план да се са четницима повуче, преко Албаније, за Грчку, где су Енглези, то се знало, помагали националисте против комуниста. Да би то обезбедио, шаље почетком октобра 1944, делегацију за Италију. И ако је имао обећање Немаца да неће правити сметње, она страда од једне батерије немачке обалске артиљерије, која није била о овоме обавештена. Војвода шаље и другу делегацију, у саставу: Душан Влаховић, капетан Јаков Јововић (читао проглас Краља Петра, као да Краљ говори, на радио Београду, 27. марта 1941.) и други, и они стижу до Италије, где их Енглези одмах хапсе и интернирају. Од Врховне команде генерала Михаиловића, Ђуришић је прво добијао вести да ће све националне снаге доћи у Црну Гору, да би новембра примио депешу да одмах и он крене за Босну. Ратко Парежанин није успео да убеди Павла да је једини излаз и једина нада за могући успех, повлачење и сакупљање националиста у Словенији. Павлова вера и надање, да је одлука Драже за концентрацију у Босни исправна, била је чврста и непоколебљива. Павле наређује 5. децембра 1944. покрет за Санџак и Босну.

Са четницима креће и велики број њихових породица и народа који није хтео да чека партизане, као и митрополит Јоаникије са мноштвом свештеника. Добровољци су ишли са четницима све до Пријепоља, и за све време, кад год је било могуће, Парежанин је уверавао војводу Павла да чини судбоносну грешку. Када се војвода Павле срео са Дражом у Босни, сусрет је био мучан и тежак. Дража је љутитим гласом питао Павла зашто је дошао у Босну и довео тај силни народ, јер није било хране и осталог ни за оне који су већ били ту. Револтиран Павле, који је већ увидео колику је грешку направио, са повишеним гласом је одговорио Дражи да је он само поступио по Дражиној наредби, добијеној преко радио-телеграма. Када је Дража видео тај телеграм, био је изненађен пошто он то није уопште послао. Ситуација је приликом овог разговора била тако мучна и затегнута, да су пратиоци, и Драже и Павла, уперили оружје једни на друге. Када је, најзад, дошло до смирења, испоставило се да је генерал Трифуновић, на своју руку, послао телеграм.77 Одвојивши се од војводе Павла, група Парежанин креће за Словенију, у састав Корпуса. Стално изложена опасности могућих усташких напада, иде преко Сарајева и Славонског Брода. У Славонском Броду, на железничкој станици, скоро је дошло до усташког напада, а у Броду Парежанин је добио вест о погибији мајора Мојића и другова у Загребу, 7. децембра 1944. године. Са групом је стигло и десетак Црногораца, којима је Павле дозволио да се прикључе добровољцима. Сви су они у Словенији приступили Корпусу. Она лажна наредба генерала Трифуновића војводи Павлу да дође у Босну, показаће како ствари, које не изгледају да имају међусобне везе, по неки пут су судбоносне. Ради те преваре, не само да су страдали народ, свештенство и четници Црне Горе, већ су страдала и три добровољачка пука, која су пролећа 1945. из Словеније кренули у помоћ војводи Павлу, који је увидео, на жалост касно, да је требао послушати Парежанина, односно Љотића, и кренути за Словенију, 77

Стеван Ј. Вучетић, Грађански рат у Црној Гори, Детроит, 1947. стр. 138, 139. (Догађај испричао писцу сведок Дука Ђуровић. Његов брат је био пратилац Ђуришића.)

када је то било изводљиво. Војвода Павле је, на своју руку, кренуо из Босне за Словенију, пробијајући се кроз јаке усташке и партизанске снаге, да би најзад био заробљен од усташа, са већим бројем својих официра, и погубљен.

28. ЗАДЊИ ДАНИ У БЕОГРАДУ Генерал Недић, са неколико својих најближих сарадника, напушта Београд 6. октобра 1944. Такође, из дана у дан, Београд напуштају сви они, који из разних разлога нису смели или хтели да чекају улазак партизана у град. По зидовима зграда лепе се плакате и разни огласи које штампају комунисти, који све слободније вршљају градом. Поред оних организованих, јављају се и они салонски, за које је ово сада узбудљива игра у којој се они иживљавају, не схватајући да сами себи и своме друштву раде на штету. У граду настаје нервоза, психоза страха, скоро паника. Органи Српске државне страже су напустили град, ту је још Градска стража, али она се слабо примећује. Љотић разговара са Командантом те страже и моли га, да од људства што је још остало, почне да шаље патроле кроз град. Те патроле и патроле добровољаца доносе извесно смирење међу грађанством.78 Пошто је радио станица престала са емисијама, група добровољаца је неколико дана давала програме, и тада се чула наша национална музика и маршеви, а емисије су почињале и завршавале са југословенском, краљевском химном. На жалост, од када су добровољци напустили престони град Београд, наша лепа химна се у њему више није чула. Последњи национални борци, који су напустили Београд, били су добровољци; I пук, под командом мајора Илије Мићашевића и IV пук, под командом мајора Војислава Димитријевића, који прелазе у Срем 6. октобра 1944. Сутрадан, 9. октобра у Срем прелазе Штаб 78

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 181.

Корпуса, на челу са генералом Костом Мушицким, Центар за обуку, под командом капетана I класе Миодрага Марковића, Школска чета под командом капетана Адама Карапанџића и Чета за везу СДК, под командом капетана 1. класе Срећка Александрића. II пук, под командом мајора Марисава Петровића, прелази у Срем 8. октобра, код Обреновца. III пук, под командом мајора Јована Добросављевића прелази у Срем из Шапца, са добровољачким породицама, 19. октобра 1944. На дан 9. октобра 1944. одржан је, у Саборној цркви у Београду, годишњи парастос Блаженопочившем Краљу Александру. Поред великог броја грађана, који на овај начин, (а не на начин разних политичара који су спремали одборе за дочек), показују комунистима како дочекују од њих "ослобођење", парастосу су присуствовали и Димитрије Љотић и припадници Штаба Српског добровољачког корпуса. Такође, присуствовао је и пуковник Александар Радуловић, обучен у југословенску униформу, са Карађорђевом звездом на грудима, заслуженом у I Светском рату. Када се поздрављао са Љотићевим секретаром, Бошком Костићем, овај га је упитао да ли ће се и он повући са добровољцима. "Не, г. Костићу, ја сам одређен да предам Београд. Мене штите међународне конвенције и за мене се не бојте..." На жалост, преварио се; одмах је био стрељан од комуниста.79 Од добровољачких јединица са Корпусом се није повукао у Срем Артиљеријски дивизион, капетана 1. класе Момчила Ђорђевића. Дивизион је био присиљен да се повлачи преко Босне, одакле је после многих тешкоћа, захваљујући умешности и прибраности капетана Ђорђевића, стигао у Словенију.

Исто, стр. 182.

29. ПРОФЕСОР ЈОВАН БАРЈАКТАРЕВИЋ Када је образован V батаљон СДК-а почетком 1943, за батаљонског просветара дошао је професор богословије Јован Барјактаревић, предратни члан ЈНП "Збор". На томе положају је остао до почетка 1944, када га генерал Недић шаље у Ниш, где га поставља за окружног начелника. Као што смо већ видели, 2 и 3. батаљон V пука, налазио се код Лесковца, 1. батаљон код Зајечара. У Нишу, који је био пуковска база, налазила се само 6. чета, којој је командир био потпоручник Радомир Јовановић, звани "Парабелум", и Допунска команда пука. Када је постало очигледно да ће Совјети ускоро доћи до Ниша, и пресећи одступницу на север, Јовановић држи састанак, на коме учествују сви добровољачки официри, који су се затекли у Нишу, као и Крста Тодоровић, секретар окружног начелника Барјактаревића. У саветовању је решено да се добровољци повуку у Алексинац и да тамо сачекају мајора Мојића и његову групу. О овоме они обавештавају Мојића слањем потпоручника Небојше Грбића и Чеде Вујновића, који долазе до Лесковца. Њих двојица потом деле судбину мајора Мојића; обојица губе животе у Загребу 7. децембра 1944. Пред полазак добровољаца за Алексинац, долази професор Барјактаревић и овако објашњава зашто и он не иде са њима: "... Не могу! Морам да чекам наређење од генерала Недића. Ја морам да останем на овом месту, још треба неке ствари да свршим. Радио сам толико на слози и уједињењу свих националиста, и они (Стража и четници) мени верују, очекују савет од мене и ја не могу да их оставим.80 Барјактаревић је само месец дана доцније, повлачећи се са припадницима Страже и четника, заклан и бачен у јаругу крај пута, и то по наређењу његовог среског начелника из Краљева, Ђорђа-Ђоке Ђорђевића.81 Тај Ђорђевић је спасао своју главу уз помоћ Немаца и 80 81

Радомир Јовановић - из дневника. Мајор Петар Мартиновић-Бајица, Милан Недић, стр. 350.

стигао до Беча, где је сачекао крај рата. Када су се националисти сакупљали у Словенији, Ђорђевић, човек крвавих руку и оптерећене савести, знао је да му тамо није место - свакако да би био позван на одговорност. Пошто је чекао до задњег момента у Алексинцу да мајор Мојић дође, потпоручник Јовановић са добровољцима успева да се са једним од задњих возова, који је прошао кроз Алексинац, пребаци до села Остружнице близу Београда, и да се ту придружи Корпусу.

30. ОД БЕОГРАДА ДО СЛОВЕНИЈЕ Пут за Словенију, тих дана, водио је преко Срема, Славоније и Мађарске. За време проласка кроз Срем, партизани су повремено нападали добровољце, углавном заседама и ноћним нападима, више узнемиравањем, него стварним борбама. Нажалост, у таквим борбама, у којима партизани нису имали било какве шансе за успех, неколико добровољаца је изгубило животе, а известан број је рањен. Срем је одавао утисак напуштене, ничије земље. Села напуштена, њиве необрађене, стока без надзора. Срем је био део Павелићеве "независне", али било је очигледно да је Срем стварно, у то доба, био независан. Није постојала ничија власт, нити управа. Ту и тамо су добровољци пролазили кроз српска села, која су усташе, од оснивања НДХ, повремено пустошиле. Ти Срби су са чудом и неверицом гледали на колоне српских добровољаца, па су их са одушевљењем поздрављали, исто онако, као што су Срби из Призрена или Скадра јурили да виде добровољце из групе Парежанин. Када је то било могуће, у појединим селима, добровољци су отварали и чистили српске цркве, које су усташе позатварали још 1941. године. Неке од пароха тих цркава усташе су побиле, а неке протерале. Црква у Руми је чишћена четири дана, и онда је прота Алекса Тодоровић, верски референт Штаба корпуса, 14. октобра 1944. одржао богослужење. 45

У селу Трпиње, проте Данило Милановић и Радован Миљковић, са припадницима III пука, чисте цркву и служе службу Божију. Добровољци су могли много да чују од Срба мештана, кроз какве су муке и страхоте пролазили од 1941, па све до тада, и од усташа, и од, партизана. Занимљив је разговор који је Љотић имао у једном селу код Осијека, са једним високим партизанским командантом из Срема. Овај Србин, који је у партизане отишао да би се спасао од усташког ножа, био је монархиста, и овако је Љотићу рекао: "Ми чекамо да нам се Краљ врати, па како он нареди, тако ће и бити." А када је Љотић покушао да му објасни да ће сад на власт доћи Тито и комунисти, овај је одговорио: "... па ми се не боримо за Тита, него за Краља!"82

31. СЛОВЕНИЈА Средином маја 1941, како су Немачка и Италија мислиле, заувек, између себе поделе Словенију. Немци су припојили оне делове у којима је било Немаца, и између осталог су забранили употребу словеначког језика, чак и на богослужењима. Спаљују, уништавају и словеначке књиге. Спремају се и планови за исељење великог броја Словенаца у Србију и Хрватску, и један транспорт је отишао за Србију 6. августа 1941. И Италијани су, слично Немцима, вршили политичку асимилацију, али њихова управа се потпуно разликовала од немачке. Војним јединицама је било наређено да се понашају исправно и без грубе силе и то ради политичких циљева, које је Мусолини имао према Словенији. По окупацији, словеначки комунисти су одмах, априла 1941, створили "анти империјалистички савез", уперен против Енглеза. Комунисти су, као и у осталим деловима Југославије, саветовали да се 82

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 183, 184.

ништа не ради против окупатора, чак да се предаје и сакривено оружје. Овакав став је био све до напада Немачке на СССР. Тада "анти империјалисти" постају "ослободиоци" и проглашују, да сваки онај ко не помаже њих, сарадник је Немаца и издајник. Као и у Србији, и у Словенији су постојали партизански одреди, са својом "Освободилном фронтом". Националисти су исто тако створили своје одреде, под командом мајора Новака. Он септембра 1943. године прелази у Рим и њега замењује пуковник Иван Презељ, повратник из италијанског заробљеништва. Пуковник Презељ је био унапређен при крају рата у чин генерала са стране Драже Михаиловића, коме су сви словеначки четници припадали. Презељ је добио конспиративно име Андреј, и под тим именом је командовао тзв. Словеначком армијом, која је створена на самом крају рата. Поред четника, у Словенији су образоване и Сеоске страже, које су биле под клерикалним утицајем. Од тих Стража, доцније су постали Словеначки домобранци, којима је командовао југословенски генерал Лав Рупник. Домобранци су били добро вођена и дисциплинована јединица, и однос између њих и четника био је добар. Њихов главни и једини циљ је био очување словеначког народа, како од окупатора, тако и од комуниста. То им је била једина политика. Словенци су лепо дочекали Српске добровољце. Словенцима је било лако схватити добровољачку борбу, јер је она била истоветна њиховој, против истог противника. Добровољци су одмах били распоређени дуж старе југословенско-италијанске границе, од Ракека, па све до Илирске Бистрице. Штаб Корпуса је био у лепом туристичком месту, Постојни, а Центар за обуку у Илирској Бистрици. Командант Центра је био потпуковник Димитрије Љотић, који је, на дан напуштања Србије први пут обукао добровољачку униформу. За време краткотрајног рата, априла 1941, Љотић је био један од ретких југословенских политичара, који је обукао униформу и примио команду пука у Бијељини. Одмах по доласку у Бистрицу, Љотић је имао састанак са војводом Добросавом Јевђевићем, који је пре добровољаца са својим чет-

ницима стигао у Словенију. На састанку су решили да се сва питања решавају договорно и заједнички.83 Убрзо по доласку у Словенију, 18. новембра 1944. Љотић је са секретаром Костићем отишао у Љубљану, у посету бискупу др Григорију Рожману и команданту Словеначких домобранаца, генералу Рупнику. Обојица су оставили одличан утисак, оба су били убеђени Југословени и одани Краљу.84 Крајем новембра 1944, војвода Јевђевић је почео да добија депеше, преко своје радио станице, од војводе Ђујића. Положај Ђујићеве Динарске дивизије је постајао из дана у дан све критичнији, и Ђујић је молио да се предузме све што би било могуће, да се и они што пре пребаце у Истру. Љотић и Јевђевић су интервенисали код Немаца. Ствари су се веома полако развијале, а времена за чекање није било. Динарска дивизија је била опкољена од усташа и партизана, претило јој је уништење. Ради тога, Љотић, 10. децембра 1944, одлази у Беч, где се прво састао са генералом Недићем и бившим министрима, и једним од главних Дражиних људи, Миланом Аћимовићем. Недић је био под притиском да поново образује владу, и по његовој замисли у њу би требало да уђу и генерал Михаиловић и Љотић, по четири министра из њихових група, као и два неутралца. Љотић се није сложио са овим, сматрајући да нити је време, нити место да се ствара српска влада ван Србије, а да Дража не треба да улази у било какву комбинацију са Немцима.85 После два дана чекања, 12. децембра 1944, Љотића прима немачки министар за Југоисточну Европу, др Херман Нојбахер. Некадашњи председник бечке општине, др Нојбахер је био један од ретких Немаца (био је Аустријанац) који је са симпатијама гледао на Србе. Помагао је када је год могао, па је и тада обећао да ће урадити све што буде било могуће, да се војводи Ђујићу помогне да са својим четницима дође у Словенију. И стварно, сутрадан је Љотићу рекао да је успео да добије одобрење за њихов прелаз у Истру, и да ће се ускоро наћи повољно решење.

Том приликом је др Нојбахер обавестио Љотића да се Недићевој и Љотићевој молби изашло у сусрет: да су српски патријарх Гаврило и владика Николај пуштени из концентрационог логора Дахау, и да се моментално налазе у Баварској ради лечења и одмора.86

32. ДОБРОВОЉАЧКА БОЛНИЦА По преласку у Словенију настала је потреба да се створи добровољачка болница, и зато, крајем 1944. и почетком 1945. године, у Логатецу, месту које је било на старој југословенско-италијанској граници, долази до образовања болнице. Премда су услови за рад били прилично слаби, болница је имала сва потребна одељења, и одиграла је једну значајну улогу за припаднике СДК-а. За Управника болнице постављен је др Љубомир Бараћ, који је са групом Парежанин дошао из Црне Горе. Лекари су били др Спасоје Мадираца, др Загорка Лазаревић (потом Костић) и др Витомир-Баја Станојевић, који је још руководио и апотеком. Болнички свештеник је био прота Данило Милановић. Интендант болнице је био Жика Тодоровић, који је исхрану болесника у многоме побољшавао купујући храну од Словенаца. Хлеб је печен сваког дана, и са тиме је радио Чеда Ђорић, уз помоћ неколико девојака-сестара, које су се за то саме јавиле. У прво време, сестре су саме прале веш (постељину и остало), и потребно је подвући да је тада била изузетно хладна зима, и да је прање веша рађено под најтежим условима, какви би данас били несхватљиви. Сестре-болничарке су све биле младе девојке, махом гимназијалке. Оне су у Словенију дошле са својим породицама које су припадале добровољачкој заједници, или зато што су биле чланице предратне омладине ЈНП "Збор", Бели Орао. Пре доласка у Логатец, оне су прошле један курс у болници католичких сестара у Љубљани,

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 185. Исто, стр. 185. 85 Исто, стр. 186. 84

Исто, стр. 187.

којим су руководили др Драгојла Поповић-Остојић и др Зага Лазаревић. По доласку у Логатец, при отварању болнице, ове младе девојке су неколико недеља, по великој зими, уређивале, прале патосе, зидове, прозоре, итд, по баракама које су биле запуштене и прљаве. Главна сестра у болници је била Мира Пауновић (ћерка проте Раде), иначе студент медецине IV године.

33. УБИСТВО У ЗАГРЕБУ На састанку 12. децембра 1944. др Нојбахер је саопштио Љотићу једну поразну вест. Усташе су, на дан 7. децембра, у Загребу убили команданта V пука СДК, мајора Милорада Мојића, са групом његових официра и војника, и неколико жена. Мајор Мојић са групом, која је била остатак 2 и 3. батаљона V пука, који су бранили Лесковац, дошао је у Рашку, као што смо видели, 20. октобра 1944. Из Рашке, Мојић је повео своју групу преко Санџака, Босне, потом Хрватске за Словенију, у састав Корпуса. Пут, који је био скопчан са многим опасностима, довео их је, најзад, до Загреба, где су их Немци склонили у једну мању зграду на железничкој станици, одакле су требали да продуже пут возом за Словенију. Скренута им је била пажња да се нико из зграде не појављује, да не би дошло до нежељених последица. На жалост, једна од жена, која није могла да схвати опасност у којој се налазе, изашла је у Загреб да би посетила своје пријатеље. Била је ухапшена од стране усташа, и од ње су усташе сазнале за добровољачку групу. Злогласни Вјекослав Макс Лубурић је наредио да се добровољци ухвате и, што је могуће брже, побију. Од смрти је спашена једна група добровољаца која је отишла да донесе неке ствари и, за време док су они били одсутни, усташе су извршиле овај злочин. Преживеле добровољце Немци су склонили и спасли им животе. Згранутом Љотићу, др Нојбахер је дао списак имена жртава: мајори Милорад Мојић и Милорад Лапчевић, командант Тамнавског 48

корпуса ДМ, који се придружио Мојићевој групи, капетан Славко Илић, командант 2. батаљона, поручници Васа Мартиновић и Александар Николић; потпоручници Милован Ћосовић, Чедомир Вујновић (брат му Милан-Миланче стрељан у Кочевју), Власта Милић, Десимир Бабић, Владимир Шкуљић, Жарко Шестовић, Душан Јанез, Петар Љубичић, Небојша Грбић, Трајко Младеновић, Борис Квејин, Александар Перишић, Љубомир Стефановић, Крста Златковић, Слободан Арежина, Никола Делић, Д. Јаковљевић, Драги Радојковић, Раденко Живковић; наредници Илија Владић, Бранко Мирић; каплар Света Рашковић; редови Константин Ђукић, Срећко Сасунић, Живан Цветић, М. Петронијевић, Велимир Живин; новинар Гојко Лапчевић, и жене: Милка Лапчевић, И. Михајловић, Галина Лапчевић и Мила (непознато презиме). Љотић је затражио да се тела погубљених пренесу у Словенију ради сахране, али се то није никада догодило.87 У Илирској Бистрици је 24. децембра 1944. одржан парастос загребачким жртвама и на њему је присуствовао и војвода Јевђевић са својим четницима.

34. ДИНАРЦИ СТИЖУ... На дан 25. децембра 1944. Љотић добија депешу др Нојбахера да је омогућен долазак Динарске дивизије у Истру. Љотић и Јевђевић доносе одлуку да одмах крену у сусрет јединицама војводе Ђујића. Од добровољаца у сусрет иду 2. батаљон IV пука, под командом капетана Милана Стојановића, 1. батаљон III пука, под командом капетана Радослава Протића и 2. батаљон III пука, под командом поручника Душка Глишића. Састанак између Динараца, Добровољаца и Јевђевићевих четника био је у селу Шкрљеву, 29. децембра 1944. Први сусрет војводе

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 186, 187.

Ђујића са Љотићем и војводом Јевђевићем био је братски и топао, а исто тако и између њихових бораца. Динарци, који су у току новембра и децембра издржали низ тешких борби против партизана и усташа, и у којима су поднели велике губитке у погинулим и рањеним, ипак су највише говорили о покланим рањеним и болесним четницима, женама и деци, који су били транспортовани у санитетском возу. Њих су у Костајници, 17. децембра 1944, када је воз стајао на станици, усташе мучки напале и на најгрознији начин убили 123 особе. Међу жртвама су била и три млада Хрвата, који су као Збораши били припадници Ђујићевих четника. Њихова имена су Милош Сунара, Владо Влахов и Раде Баковић.88 Из Шкрљева, Динарци крећу 1. јануара 1945. за словеначко село Св. Матеј, које им је од Немаца било одређено за одмаралиште. Било их је око 6.000. Рањеници и оболели од тифуса били су упућени у добровољачку болницу смештену у Логатецу, на старој југословенско-италијанској граници. Од добровољачких лекара који су лечили оболеле од тифуса (четнике Ђујића и припаднике Српске државне страже, који су долазили из Аустрије), три су се заразила тифусом: др Спасоје Мадираца, иначе Хрват по националности, који је болест тешко и са доживотним последицама преболео, др Загорка Лазаревић (касније Костић) и млади доктор Витомир-"Баја" Станојевић, који је подлегао болести. Др Мадираца је био један од оснивача "Збора" и други потпредседник Покрета. Др Баја Станојевић је био син чувеног српског официра, пуковника Јеремије Станојевића, званог "Јеша дисциплина".89 Од првог момента однос између Љотића и Ђујића је био пун поверења, поштовања и слагања. Сва питања у вези националних јединица и општег народног интереса, решавали су договорно Ђујић, генерал Мушицки и Јевђевић, по замисли и плановима Димитрија Љотића, кога су сви необично ценили. Са Ђујићем није дошла његова породица; била је негде на путу заостала. Војвода је молио Љотића да покуша да му помогне да поро-

дица дође у Словенију. Љотић је обећао и, заиста, са помоћу др Нојбахера, Ђујићева породица, жива и здрава стигла је у Словенију. Неколико дана пре приспећа Динараца у Словенију, стигао је Артиљеријски дивизион СДК, под командом капетана I класе Момчила Ђорђевића, који се са целокупним наоружањем повлачио самостално преко Босне. Дивизиону се у Босни прикључио мајор Српске државне страже, Александар Стикић, са својим батаљоном. У Словенији, Артиљеријски дивизион је и даље остао као самостална јединица, а мајор Стикић је са својим људима ушао у састав I пука СДК.90 Војвода Јевђевић је, преко своје радио станице, био често у вези са Врховном командом, која је била у Босни. На захтев Љотића и Ђујића, Јевђевић је јавио Михаиловићу да би из Словеније дошла у Врховну команду једна делегација ради договора о активности у новонасталој ситуацији. Михаиловић је на ово одмах пристао и тражио је да делегација дође што пре.91

35. РАЗГОВОР СА ГЕНЕРАЛОМ ГЛОБОЧНИКОМ Главнокомандујући за Словенију, немачки генерал Глобочник, са седиштем у Трсту, тих дана је позвао на разговор Љотића, Ђујића и Јевђевића. Одмах им је поставио следеће питање: "Господо, по нашим обавештењима, Англоамериканци ће се искрцати овде на Јадрану и хтео бих да чујем ваше мишљење по томе". Глобочнику је одговорио Љотић, да је он "... још у Београду изјавио да српске оружане снаге не могу бити употребљене против Англоамериканаца, јер су то наши савезници, и под тим условима се дошло у Словенију ... Између наше земље и Англоамериканаца постоји савез који и нас обавезује. Ми се можемо тући једино против партизана-комуниста. ... Ми се, чак, не можемо тући ни против совјетских трупа, јер ни са њима наша земља није у рату. Ако се Англоамери90

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 189. 89 Исто, стр. 192.

Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 399. 91 Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 195.

канци овде искрцају, ми ћемо се повући у брда и придружити им се чим за то добијемо могућности". "Па то значи", рекао је генерал Глобочник, "да нам ви у леђа пуцате!" Љотић је Глобочнику одговорио: "Док се Савезницима не прикључимо, можете бити сигурни да вам у леђа пуцати нећемо. Српски војник никада ни једног свог непријатеља није нападао мучки у леђа".92 Овај разговор недвосмислено показује какав је однос био између српских националиста и Немаца, као и за чије интересе су се они борили.

36. МИСИЈА ОДЛАЗИ КОД МИХАИЛОВИЋА – ФОРМАЛНО ОБЈЕДИЊЕЊЕ Убрзо по доласку у Словенију, Љотић је почео да ради на остварењу свога плана и да са њиме упознаје угледније Словенце. Тај план је био да се у Словенији створи центар југословенског националног отпора против комунизма, а када време томе дође, устане и против Немаца. Љотић је рекао Словенцима да у томе тренутку треба прогласити слободну Словенију, у оквиру Федеративне Краљевине Југославије, позвати Англоамериканце, као и Краља Петра II да дођу на југословенску територију. Љотић је рачунао и на наше заробљенике из Немачке, за које је веровао да би дошли и придружили се националним јединицама. Словенци, припадници свих политичких партија, а такође и католичке цркве, на челу са бискупом др Рожманом, као и Командант домобранаца, генерал Рупник, прихватили су Љотићев план. Са планом су се сложили и војвода Момчило Ђујић, командант Динарске четничке дивизије, војвода Добросав Јевђевић, командант Личког

четничког корпуса, као и словеначки четници, под командом генерала Ивана Презеља-Андреја. За овај план придобијен је и генерал Андреј Власов, командант Руске ослободилачке армије (РОА). Он је обећао да ће, када Словенија буде проглашена слободном, своје трупе хитно пребацити у Словенију.93 Да би овај план био потпун, било је потребно убедити Дражу да и он, са својим четницима које је концентрисао у Босни, дође, док је још могуће, у Словенију. Како је договорено са Дражом, који је тражио да делегација из Словеније што пре дође, она полази на пут 28. фебруара 1945. Врховна команда се тада налазила у селу Руданик у Босни. Делегација, коју сачињавају: Милан Аћимовић, бивши министар; мајор Иван Павловић, бивши четнички командант Београда; резервни мајор Јован-Јоца Налевић, из бивше четничке команде Београда и Бошко Костић, лични секретар Димитрија Љотића, стигла је у Руданик 15. марта 1945. Генерал Матија Парац, мајор Миле Капетановић, из Динарске дивизије и мајор Васа Маровић, из Јевђевићевих четника, који су такође кренули, морали су да одустану од пута, пошто је група била и сувише велика, па су сва своја писма и поруке дали Бошку Костићу да их он пренесе. Костић је, поред осталих порука, пренео Дражи Љотићев план, по коме је било могуће створити једну армију од 100.000 бораца, под условом да лично Дража са четницима пређе у Словенију. Када су ово, на заједничком састанку, чули четнички команданти, они су овај Љотићев план одушевљено прихватили и са њиме се сложили. Једини који је сматрао да за прелазак у Словенију има још времена, био је сам Михаиловић. По његовој процени, 16. марта 1945, Немци су били још увек толико јаки, да ће моћи још годину дана да издрже.94 Да је Михаиловић примио Љотићев план, велико је питање какав би исход рата био у нашој земљи. Нажалост, и овога пута, као и 93

Бошко Костић, За историју наших дана, Лил, 1949, стр. 195.

Б. Карапанџић, Споменица Српских Добровољаца 1941-1971, "Српски добровољци у Словенији", стр. 177, 178. 94 Бошко Костић, За Историју наших дана, Лил, 1949, стр. 230.

много пута пре рата, одговорне личности су се на Љотићеве опомене и процене оглушивали, и због тога, Љотића су многи упоређивали са скретничарем на железничкој прузи, који је узалудно, са махањем свог фењера, покушавао да заустави захуктали воз, да не би протутњао у амбис! На поменутом састанку у Руданику, Костић није видео војводу Павла Ђуришића. Када је и за њега питао, речено му је да се Павле налази у близини, и да су односи између њега и Михаиловића затегнути. Костић је успео да се састане са Павлом. Одвели су га Калабић и Рачић. У разговору, Павле је рекао, разочаран, да он жели да што пре са својим људима крене за Словенију, јер је положај четника у Босни неиздржив. Калабић и Рачић су се потпуно са њим сложили. Војвода Ђуришић је признао Костићу да га је Ратко Парежанин, када је био код Павла у Црној Гори, о свему тачно обавештавао и предвиђао шта ће се десити, али да он није све Ратку веровао, јер је сматрао да Ратко води "само страначку политику". Иако је за прелаз црногорских четника за Словенију, ради њихове безбедности од усташа, било потребно немачко одобрење, војвода Павле је намеравао да он на тај опасан пут крене чак и без тог одобрења, сматрајући да нема времена за чекање. Успех који је Костић постигао у вези Љотићевог плана, премда није био потпун, јер Дража није схватио безизлазност положаја, па га је само делимично прихватио, био је приличан. На жалост, најважније није постигнуто. Иако је положај четника у Босни постајао све тежи, Михаиловић није хтео да напушта Босну. Углавном је постигнуто следеће: успостављена је веза између Љотића и Михаиловића, а да би се та веза одржала и продубила, Михаиловић шаље Љотићу нарочиту радио шифру, преко које су после били у вези. У знак пријатељства и поштовања генерал Михаиловић шаље Љотићу своју шубару на дар. Тако исто, Михаиловић шаље у Словенију и свога помоћника, генерала Миодрага Дамјановића (Био у заробљеништву, одакле се 1944. вратио у Београд и постао Шеф кабинета Милана Недића а одатле отишао у Босну.) да преузме у његово име команду над свим националним јединицама, које су се тамо налазиле. Михаиловић је, иначе, потпуно примио део плана о проглашењу слободне Словеније.

Михаиловић шаље за Словенију и пуковника Љубу Јовановића "Патка" и потпуковника Синишу Оцокољића "Пазарца" и даје им у задатак да се што пре пребаце преко фронта ради хватања везе са Савезницима. Бошко Костић, са Дамјановићем, Јовановићем и Оцокољићем стиже у Постојну 26. марта 1945. Дамјановић се одмах састаје са Димитријем Љотићем, командантом добровољаца генералом Костом Мушицким и начелником Штаба СДК, потпуковником Таталовићем. Истога дана сви су прешли у Илирску Бистрицу, где је приређена заједничка вечера, на којој су били Љотић, Дамјановић, Мушицки, Ђујић, Јевђевић, Матија Парац, командант Хрватске армије ЈВуО, и друге личности. Сутрадан, 27. марта 1945, генерал Дамјановић је одржао говор добровољачким и четничким официрима, у коме је саопштио да је генерал Дража Михаиловић ставио под своју команду све националне снаге у Словенији, и да су сада јединице Динарске дивизије, четници Јевђевића и Српски добровољачки корпус припадници Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини. Овом приликом су још говорили и генерал Матија Парац, пуковник Јовановић и потпуковник Оцокољић.95

37. ПОСЛЕДЊИ НАПОРИ И СМРТ ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА Убрзо по доласку Дамјановића у Словенију, Љотић одлази на састанак у Љубљану са члановима словеначког националног одбора, и састанку присуствује и Дамјановић. На састанку су договорене све појединости у вези са општим националним планом. Пошто је постало очигледно да се крај рата брзо приближава, Љотић је донео одлуку да пошаље преко фронта неколико група, који би Англо-американцима однели податке о раду и плановима националиста у Словенији. 95

Бошко Костић, За Историју наших дана, Лил, 1949, стр. 234.

Користећи своје везе, Љотић прво шаље потпуковника Синишу Оцокољића, инг Лекића, из Динарске дивизије и добровољца Растка Марчетића, који је говорио енглески језик. Затим одлазе, познати београдски новинар Бора Гавриловић, са добровољцем Милорадом Илићем. Илић је пре рата био у групи омладинаца, која је била нарочито одабрана да би се дружила са Краљем Петром, и то свакодневно, у току целе године. У случају да стигне до Краља, Илић би могао Њега о свему најбоље да обавести. На крају одлази и адвокат Милан Фотић, брат краљевског Амбасадора у Вашингтону, Константина Фотића. Нажалост нико од њих није успео да се пребаци преко фронта. Прешли су у Швајцарску, где су били интернирани до краја рата. По доласку, Патријарх Гаврило и владика Николај су обишли добровољачке и четничке јединице. На светој архијерејској литургији, 21. априла 1945. у Илирској Бистрици, владика Николај производи у чин протојереја оца Алексу Тодоровића, верског референта СДК-а, а за ђакона рукополаже Божу Драгићевића из Динарске дивизије. Љотић упућује у свој план, о концентрацији националних снага и проглашења, у погодном моменту, слободне Словеније, и Патријарха Гаврила и владику Николаја, који се са тим потпуно слажу. (Иако на слободи, Патријарх Гаврило и владика Николај нису могли да дођу из Аустрије у Словенију да би обишли националне борце. Љотић је у више махова то тражио преко Нојбахера и њима је априла 1945. био дозвољен долазак.) Како је сматрао да са српске стране треба да оде неко са више угледа, на Љотићеву молбу, и Патријарх Гаврило и владика Николај су пристали да се пребаце преко фронта на савезничку страну. На дан 23. априла 1945. у 4 сата после подне, Димитрије Љотић креће из Бистрице у једном старом ауту, којим је управљао веома кратковид Ратко Живадиновић. До њега је седео инг Светолик Лазаревић. На задњем левом седишту је седео судија Јован Сарачевић, а на десном, Димитрије Љотић. Циљ им је био Свети Петар код Горице, где је био Штаб војводе Ђујића, чији су гости били Патријарх и владика. Љотић је ишао да се поздрави и да Патријарху и владици да 52

последња упутства и нека документа, као и неколико златника да имају за издржавање, бар у прво време. Око 9 часова увече стигли су у место Ајдовшчину, где им је била скренута пажња, од два домобранца, да је пут несигуран и да не би требало да даље иду сами. Инг Лазаревић и судија Сарачевић били су за то да се ту преноћи, међутим, Љотић није хтео ни да чује. Наставили су пут и задње речи које је Љотић изговорио биле су упућене њима двојици: "Слушајте ме, ја, када имам негде да стигнем, и онда када бих знао да ћу погинути, продужио бих пут". Тог момента, аутомобил је улетео у дубоку рупу срушеног моста и пао на кров. Љотић је ударио главом у кров и на месту погинуо. Ратко Живадиновић је ускоро подлегао повредама, инг Лазаревић је имао повреде на глави, сломљене вилицу и ногу; једини је Сарачевић остао неповређен. Ово се догодило око 10 сати увече, 23. априла 1945. Пострадале су нашли четници војводе Ђујића и указали им прву помоћ, а Љотићево тело су пренели у капелу Динарске дивизије у Св. Петру. Опело је одржано 24. априла, и на њему је владика Николај одржао посмртно слово, у коме је о покојнику све најбоље рекао. Упоредио га је са највећим људима које су дотле Срби имали и изнад њих уздигао, јер су они, Гарашанин, Никола Пашић, Јован Ристић, били велики у своје доба и у границама Србије, док је Љотић био политичар светске политике, и још важније, политичар са крстом, који је друге учио својим делима, па тек онда својим речима. Исте вечери 24. априла 1945. Патријарх Гаврило, владика Николај, др Ђока Слијепчевић, по Љотићевој жељи и прота Стеван Простран, по Ђујићевој, крећу на пут. На жалост, пошто се ситуација на фронту брзо мењала, ни они нису били у стању да остваре своју мисију. Крај рата су сачекали у Кицбихелу, Аустрија. Сутрадан, 25. априла, одржана је сахрана Димитрија Љотића, и у име генерала Драже Михаиловића, на одар је положио венац генерал Дамјановић. Венац је ношен први међу многим, који су приложени са стране националних јединица, као и словеначког становништва.96 96

Б. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 434, 435.

38. ДОБРОВОЉАЧКА АКЦИЈА НА КУПИ Три добровољачка пука, II, III и IV, на дан 10. априла 1945. крећу у једну акцију, која је имала двоструки циљ: 1. да очисти Белу Крајину од партизана и да тако отклони опасност која је претила Љубљани. Ово је тражио народни одбор за Словенију, који се потпуно сложио са планом Димитрија Љотића, да се у погодном моменту слободан део Словеније и Словеначко Приморје, прогласе слободном територијом Народне државе Словеније у оквиру федеративне Краљевине Југославије, и на њу позову Западни савезници и Краљ Петар II, и 2. да се пробијањем долином реке Купе пође у сусрет снагама Павла Ђуришића, које су се одвојиле од Михаиловића, и пробијањем кроз Босну кренуле пут Словеније. На жалост, одмах у почетку свог тешког пута, црногорски четници воде тешку борбу против усташких и партизанских снага, од 4 до 7. априла 1945, на Лијевчу Пољу. Циљ усташко-партизанских снага био је да спрече пролазак Ђуришића за Словенију, и у томе су успели. У овој борби четници имају велике губитке у мртвим и рањеним. Мање од хиљаду четника успева да се спасе, остали, са Павлом, Драгишом Васићем, пуковником Захаријем Остојићем, војводом Петром Баћевићем и другим, заробљени су од усташа. После разговора са др Секулом Дрљевићем, који је као црногорски сепаратиста за време рата био са Павелићем, црногорски четници се реорганизују и привидно се стављају под команду и службу Дрљевића, са одобрењем усташа. По томе "споразуму" четнике одводе, ради одмора, лечења и наоружања, у Стару и Нову Градишку. Ту одвајају Ђуришића и све главније команданте, укупно тридесет двојицу, такође и око 300 других старешина, и њих усташе 20. априла 1945, малом лађом одводе у Јасеновац, где су их на грозан начин све побили. Како су се Немци повлачили, то су и усташе биле приморане да иду на запад. Заузети својим проблемима, усташе су Црногорце препустили људима др Дрљевића. Обезглављени четници, у већим и мањим групама, пробијали су се ка Зиданом Мосту и са намером да се

одатле пребаце до националних снага, које су се налазиле на западу Словеније. Код Зиданог Моста четници се деле на две колоне. Једна, јачине око 1.000 бораца и нешто породица, креће ка Љубљани. Заједно са Српским добровољцима и Словеначким домобранцима они прелазе у Аустрију, одакле их све, из логора у Ветрињу, Енглези враћају за Југославију, где их комунисти стрељају. Од Црногораца је успело, са стратишта, да побегне само 8 четника. Друга група се дели поново на две колоне. Мањи део, око 2.000 четника, партизани заробљавају код Зиданог Моста, пре 20. маја 1945, и одмах стрељају. Друга колона, у којој је било до 6.000 четника и преко 2.000 избеглица, упутила се у правцу Цеље-ДравоградПлиберг, на граници Корушке. Њих су Енглези, између 15. и 17. маја 1945. насилно вратили у Југославију. Британци су овде употребили тенкове и авијацију. Бомбе и топовске гранате су падале међу четнике и избеглице. У овој групи је био и Црногорски Митрополит, др Јоаникије, са преосталим свештенством. Сви, овако насилно враћени националисти, стрељани су у Радовљици и у Кочевском Рогу. Овај моменат, и једни и други, Британци и Титовци, упорно сакривају. Са стрелишта је успело да побегне око 500 особа, и од њих 200 је успело да се спасе и дође до избегличких логора у Италији. Остале су Енглези поново вратили натраг, где су били стрељани од комуниста. Др Секулу Дрљевића са женом четници су убили у околини Целовца.97 Првих дана акције, док се још није знало за несрећу која је задесила Павла и црногорске четнике, Група Таталовић, како су ова три удружена пука звани (по потпуковнику Таталовићу који је руководио акцијом), није имала тешких борби. Постављени задаци су са лакоћом постизавани. Нађено је више партизанских слагалишта, плен је био приличан. У месту Презна добровољци су се састали са две бригаде Јевђевићевих четника, под командом капетана Ђаковића. 97

С. Ј. Вучетић, Грађански рат у Црној Гори 1941-1945, стр. 142.

Ситуација се мења у моменту када IV партизанска Армија, под командом Петра Драпшина, стиже у овај простор и почиње напредовање ка Ријеци и Трсту. То доводи у непосредну опасност Илирску Бистрицу и Свети Петар, добровољачке и четничке базе, а од њих ни Постојна, где је био Штаб СДК-а, није била далеко. Ради тога Таталовић издаје наредбу 21. априла 1945, да добровољачки пукови почну да дејствују у бок партизанских снага, односно, да се изврши извиђање реке Купе, на простору од места Кужељ, па све до села Фара, а да се сутрадан, 22. априла, пређе река. Међутим, дешава се нешто непредвиђено. Партизани у току ноћи прелазе са три бригаде и, непримећени од добровољаца, заузимају положаје. Када су изјутра два батаљона добровољаца кроз шуму прилазили реци, њих партизани изненађују. Отвара се борба и, постепено на целом фронту, почиње јака паљба. Борба траје, без прекида, пуних 10 сати. Са доласком ноћи, борба престаје. Код погинулих партизана, који су били обучени у нове енглеске униформе и одлично наоружани, из нађених докумената видело се да су припадници 26. Прекоморске дивизије. Следећа три дана партизани нападају упорно, али и поред надмоћности и у људству и у наоружању, они су били заустављени, захваљујући огорченој борбености добровољаца. Другог дана битке, 25. априла 1945, шест бомбардера долазе у помоћ партизанима и бомбардују мало насеље Ајбељ, у коме се налазио штаб III пука СДК. За кратко време Ајбељ је био избрисан са лица земље, већина грађана је изгубила своје животе, а такође и десетина добровољаца, међу којима и омиљени потпоручник АлександарАца Гаврић, родом из Шапца. Уз њега је погинуо његов нераздвојни друг, поручник Блажа, који је у добровољце дошао из Српске државне страже.98 Партизанска артиљерија наноси тешке губитке добровољцима. Више није било ни слободних кола за пренос рањеника. Тежину положаја је чинило и то што су четници капетана Ђаковића напустили своје положаје на левом крилу, а да нису о томе обавестили добровољце. 98

Андрија Дропић, "Акција на Купи", Добровољачки Записи, св. V стр. 56.

26. априла 1945. добровољци напуштају ове положаје и крећу у правцу словеначких домобранаца групе мајора Вука Рупника, сина генерала Рупника, која је код Старог Трга штитила улаз у Церничку долину. На маршу се добија вест да су Илирску Бистрицу и Свети Петар заузели партизани и да I пук води борбе код Постојне и Престранека. Партизани затварају пут за Планину, односно Постојну. Група Таталовић, 30. априла 1945, преко Содражице долази до Врхника. На дан 3. маја 1945. Народни одбор за Словенију проглашава Словенију слободним делом Краљевине Југославије и шаље телеграм Краљу Петру II да дође у Словенију. Добровољци групе Таталовић се стављају под команду Команданта свих националних снага у Словенији (и ово по Љотићевом плану) пуковника Франца Кренера, кога Народни одбор унапређује у чин генерала. Истога дана, 3. маја, Таталовић добија од Мушицког обавештење радијом да је Штаб Корпуса са осталим добровољачким јединицама и породицама у контакту са Енглезима. У току 4 и 5. маја, добровољци Таталовићеве групе воде борбу код Логатеца и потом се померају на север, да би затворили путеве који воде ка Љубљани, из које је словеначко становништво почело да се повлачи. На фронту, десно од добровољаца, били су словеначки домобранци, а десно од ових један пук Руске ослободилачке армије генерала Власова. 7. маја 1945, генерал Кренер шаље писмо добровољцима молећи их да на положају издрже још један дан, док се не изврши евакуација болесника и рањеника из Љубљане. У томе писму је, поред осталог, стајало и ово: "... Ово тражим од вас у име Краља и отаџбине, а словеначки народ вам ово никад неће заборавити!" Добровољци, и ако под сталном партизанском артиљеријском паљбом, остају цео 8. мај на положају. Како су словеначки домобранци напустили свој положај, позадина добровољаца је била потпуно отворена. Борбе су биле целог дана, напади и противнапади су се наизменице ређали. Добровољци нису знали да су остали потпуно сами - и пук Руса је напустио положај. У подне 9. маја, добровољци добијају телеграм да хитно одступе за Шкофју Локу и Крањ. Одавде, ови задњи браниоци Љубљане, 11. маја прелазе Караванке и, заједно са непрегледном и бескрајном

поворком словеначких избеглица, пролазе кроз тунел Љубељ, и тако прелазе у Аустрију, где 12. маја срећу Енглезе у селу Подгора. Од Енглеза брзо стиже наређење за предају оружја, уз напомену, да ће том чину присуствовати и представници партизана. После извршене предаје, домобранци и добровољци су били смештени у логор Ветриње.99 Енглези су држали Југословене у Ветрињу све до 24. маја и из њиховог држања није било могуће оценити њихове намере, још мање њихова осећања. Били су званични, равнодушни, закопчани. А када су 24. маја почели да транспортују, а то је трајало више дана, прво добровољце, па онда домобранце, уверавали су их, чак и са давањем "часне официрске речи" да их шаљу за Италију, у састав њихових јединица, које су се тамо, преко Соче, повукле. На жалост, уместо за Италију, југословенски националисти и монархисти, били су враћени за Југославију, где су их комунисти, без суда и пресуде побили у шумама око Кочевја. Енглези су из Ветриња вратили титовцима 3.000 српских добровољаца, 11.000 словеначких домобранаца и скоро 1.000 четника Павла Ђуришића, са нешто жена и деце. Само мали број предатих је остао у животу. Неколицина их је успело да се спасу бежањем из логора у Светом Виду, мањи број бекством са самог места стратишта, Кочевског Рога, и неколицина чак и после стрељања, пошто су их партизански џелати, верујући да су они мртви, бацили у јаме, заједничке гробнице побијених жртава. Захваљујући њима цео свет је сазнао о овом страшном злочину, који је стварно састављен из два дела, два саучесника, који сносе за њега одговорност. Први део злочина је одлука, за коју се још данас, на срамоту оних који су у то време међу Енглезима доносили одлуке, са сигурношћу не зна тачно ко ју је донео да се припадници Краљевске југословенске војске, војници савезничког владара Краља Петра II, предају комунистима, са предзнањем да могу бити масовно погубљени. Други део тога злочина је масакрирање предатих жртава, без суда и пресуде.

Могуће је да ова три пука српских добровољаца не би доживели оваку судбину да су гледали само своје интересе, али од првог дана свог образовања, 15. септембра 1941, па све до тог момента, маја 1945, они су најмање о својим интересима водили рачуна. Наиме, када је било очигледно да црногорски четници неће бити у могућности, док је још било могуће, да се пробију до реке Купе, где су их чекали добровољци, потпуковник Таталовић је добио радиограм од Штаба СДК-а да одмах почне са повлачењем на запад, да би се сјединио са осталим јединицама Корпуса. Потпуковник Таталовић је овако одговорио Штабу Корпуса: "Ми не можемо овако на пречац да напустимо фронт и да оставимо празнину кроз коју ће комунисти затим да нападну Словенце с леђа. Част нам налаже да пре повлачења о томе обавестимо генерала Рупника у Љубљани, оставивши му рок да преузме фронт од нас".100 Генерал Рупник је примио Таталовићево саопштење, али ништа није предузео по томе. И тако, уместо да се повлаче на запад, добровољци се повлаче на север, потом бране Љубљану, прелазе у Аустрију, једини отворен пут, одакле их Енглези предају партизанима.

100

Миодраг Марковић, "Акција на Купи", Добровољачка Споменица 1941-1971, стр. 221-231.

39. НАПУШТАЊЕ СЛОВЕНИЈЕ - ОСТАЛЕ ЈЕДИНИЦЕ Крај рата се приближавао великом брзином. Немци су се без престанка повлачили испред савезничких армија и напуштали северну Италију и Истру, док су са истока, где је повлачење било спорије и са већим редом, долазиле совјетске и бугарске трупе, а уз њих и југословенски партизани. Положај југословенских националиста у Словенији и Словеначком приморју постојао је све тежи. Тито је знао за Љотићев план да се у слободном делу Словеније организује југословенска национална армија, састављена од снага које су биле знатне, и бивших заробљеника (нарочито после поруке Др Ђ. Слијепчевић, Југославија уочи и за време II Светског рата, стр. 326. (инг М. Васиљевић, "Моја мисија у Словенији у мају 1945. – извештај Команди СДК").

Драже Михаиловића од 26. марта 1945, коју је од Драже из Босне донео Бошко Костић), и која може одиграти значајну улогу у одбрани Круне и народа од комуниста. На жалост, овај Љотићев план није био остварен. Свега две мале групе дошле су из заробљеништва, догађаји су се развијали и вођење праве националне политике није могло ићи у корак са свакодневним променама опште ситуације. За коначан обрачун са противницима, Тито шаље IV Армију, којој додаје и Тенковску бригаду, која је имала 2.160 војника и одговарајући број тенкова. Ова бригада је била састављена од припадника бивше југословенске војске, који су избегли за време априлског рата 1941. године, и које су Енглези после у Египту тренирали и наоружали. Придодата је била, такође, и V Прекоморска бригада, која је била састављена од Словенаца, које су Енглези заробили као италијанске војнике. Командант ових јединица је био генерал Петар Драпшин. Ове снаге су биле прво ангажоване у борбама против јединица групе Таталовић и словеначких домобранаца, које приморавају да се повлаче на север. Када је то постигнуто, IV Армија се креће према западу, док на северу дејствује III Армија, под командом генерала Косте Нађа. Драпшинова IV Армија напада добровољце и четнике у Словеначком приморју. Углавном је напад усмерен ка Илирској Бистрици и Светом Петру. Следеће добровољачке јединице су се супротставиле партизанима, западно од Светог Петра: 1. батаљон I пука, под командом капетана Ратка Обрадовића и Школски батаљон Центра за обуку, под командом капетана Адама Карапанџића. Обе су биле под командом потпуковника Ђорђа Ћосића. Источно од Светог Петра били су 2. батаљон I пука, под командом капетана Мијата Бардака и 3. батаљон I пука, под командом поручника Миленка Поповића, као и Артиљеријски дивизион, под командом капетана Момчила-Моме Ђорђевића. Њима је командовао командант I пука, мајор Илија Мићашевић. Борбе су биле тешке. Одлучујући фактор су били тенкови, против којих добровољци нису имали чиме да се боре. Повлачење је из56

вршено у најбољем реду, да би се поново дао отпор код места Престранек, 28. априла 1945. године. Док су добровољци водили тешке, одлучујуће борбе, извесне националне јединице су се налазиле 50 и више километара повучене иза њих (војвода Јевђевић).101 Командант Истакнутог дела Врховне команде, генерал Миодраг Дамјановић, 29. априла 1945. наређује повлачење, напуштање Словеније. Циљ повлачења била је Горица. За заштитницу свих, Дамјановић одређује I пук СДК-а, који је тај задатак часно извршио. Када су све националне јединице прешле преко моста на Сочи, 1. маја 1945, добровољци I пука су држали мостобран и бранили прелаз партизанима.102 Мост је био миниран, и када су се појавили партизански тенкови, против којих није било могуће да се брани, мајор Мићашевић наређује да се мост дигне у ваздух. Када су уређаји да се мине упале електричном варницом отказали, потпоручници Гојко Цвјетан и Младен Билић и наредник Милутин Остојић, из саперског одељења, задуженог за дизање моста у ваздух, пузећи, под сталном митраљеском ватром партизана, одлазе на мост, и Младен Билић, Хрват из Далмације, пресечен рафалом митраљеза, успева да упали мине на средини моста. Он са тим делом моста лети у ваздух. Цвјетан и Остојић се неповређени враћају натраг.103 За ово херојско дело, сва тројица, Билић посмртно, били су одликовани златним Милошем Обилићем. Сутрадан, 2. маја 1945. долази до првог контакта са Енглезима у селу Кормонсу

101

Б. Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, Кливеланд 1958, стр. 449. Исто, стр. 450. 103 Исто, стр. 450. 102

40. ПАЛМАНОВА, И ДАЉЕ... По преласку Соче и састанка са Енглезима, генерал Дамјановић издаје две наредбе: једну, којом похваљује I пук СДК-а за храбро држање приликом заштитних борби за време повлачења и, затим, у одбрани моста, и другу, којом се мења име Српског добровољачког корпуса у Шумадијску дивизију. Вероватно да би удаљили националне јединице од партизана, Енглези одмах наређују покрет и камионима све пребацују у Палманову, где 5. маја долази до предаје оружја. Том приликом, неколико четника Динарске дивизије је извршило самоубиство. У Палманови, српски добровољци 6. маја, по први пут прослављају своју добровољачку славу, св. Ђорђа, ван отаџбине и под новим именом. После отприлике недељу дана, настаје ново сељење. Међу људством влада велики оптимизам, да ће у новом логору све бити боље, не само у материјалном погледу, већ да ће Савезници почети гледати на јединице КЈВуО као своје пријатеље, поступати са њима као таквима. Они који све "знају" почели су да тврде, како ће у новом логору, одмах по доласку, да се улази у магацине у које "уђеш као Србин, а изађеш Енглез!" Док су Југословени тако гледали на Енглезе, за њих су Југословени били "непријатељско предато особље"! Шумадијска дивизија је била смештена на једном фудбалском игралишту, где је уз терен било још доста простора, у вароши Форли. Добровољачка болница је добила велику зграду у самој вароши и, за ондашње прилике, смештај је био добар. Војнички логор је био, очигледно, привремено решење, смештај је био слаб. Од Енглеза је добијено нешто ћебади и мали број шатора. Ред у логору је био примеран, војнички начин живота је владао, дисциплина, боље рећи, самодисциплина, била је без поговора. Шатори, прављени од ћебади и малог броја шаторских крила, били су као "под конац". Брзо по доласку направљени су тушеви, који су, против топлог италијанског сунца, били спас.

Предавања, разне приредбе и спортска такмичења, помагала су да се монотони живот колико-толико освежи, као и да се међу војницима одржи нада у боље и правичније сутра. Храна је била једнолична, али нико није остајао гладан. Логор је чувала енглеска стража, а било је нешто и Пољака генерала Андерса, који су помагали Југословене на разне начине, колико су могли. Током јуна 1945. у логор Форли почињу да стижу бегунци, преживели добровољци из групе Таталовић. Неки од њих се састају са својим родитељима, породицама, милим и драгим. Сусрети су дирљиви и потресни, проткани са неописивом радошћу. За многе друге, бегунци доносе тужне вести: њихови најмилији, највероватније су животе изгубили, без суда и пресуде. Поводом рођења престолонаследника Александра, 17. јула 1945. у логору Форли врши се свечана парада, после које настаје војничко славље. 23. или 24. августа 1945. Енглези одводе из логора Команданта добровољаца, генерала Косту Мушицког. Енглези су га држали у својим рукама, под веома тешким условима, више месеци, и у неколико разних логора у Италији. Верује се да је Мушицки предат комунистима маја 1946. године. Октобра 1945. логори Форли и Ћезена (логор Динарске дивизије) Енглези селе на југ Италије, и код малог и старог града Еболи, настаје "варош под маслинама". Логор Еболи је био град великих шатора, и приличног броја великих металних барака, неколико огромних, које су употребљене за цркву и позоришну салу. Болница Шумадијске дивизије сада је добила назив "Четничка болница", и била је смештена у комплексу барака. Била је, за ондашње прилике, добро опремљена, са свим одељењима, чак и операционом салом. Поред добровољачких, сада су у болници били и лекари из Динарске дивизије, као и неколико појединачно избеглих. За плућне болеснике постојао је санаторијум, одвојен од болнице. Сестре по одељењима су биле младе девојке, које су у највећем броју биле у добровољачкој болници у Логатецу. Био је и леп број четничких, као и словеначких сестара. 57

Поред војничког, постојао је и породични део логора. Не знајући какви све претећи и угрожавајући планови су се ковали иза леђа, у Титу благонаклоном Лондону, о судбини овог "непријатељског предатог особља", живот у логору је, донекле, био безбрижан. Поред свеприсутне туге за злочиначки умореним друговима, дубоке носталгије за завичајем, тешке забринутости за судбину својих породица и целог народа под безобзирном "диктатуром пролетаријата", у свест је продирало сазнање да смо дуг свој роду часно одужили, да смо жртвовали себе да њему буде боље. Окончањем рата и борби, живот се почео враћати својим нормалним токовима. Младост огромног дела Шумадијске дивизије, долазила је до свог изражаја и чинила живот пунијим, садржајнијим. Могућност лаког изласка из логора и повратка у исти, остављала је утисак слободе и релативне безбрижности. Није се знало да се то стање могло изненада, обрнуто променити одлуком моћних Савезника, да нас присилно растуре по пустињама и џунглама, за казну што смо се дрзнули да радије бранимо интересе свога народа, него да служимо интересима њиховог. Шумадијска дивизија је одвођењем вољеног команданта генерала Мушицког, била без команданта. Привремено је ту дужност вршио потпуковник Лука Лукић. Када је из Немачке стигла мања група југословенских официра, бивших заробљеника, са њом је био и ђенералштабни пуковник Андра Божановић, припадник познате, старе српске официрске породице. Ускоро по доласку, он прима дужност команданта Шумадијске дивизије. Између њега и људства дивизије убрзо је успостављено узајамно поштовање и потпуно разумевање. Одмах по доласку у Еболи, известан број оних који су у добровољце приступили у Словенији, почетком 1945, када им је помоћ добровољаца била добродошао излаз из тешког положаја у коме су се налазили, отпочели су са кампањом, пуне неподношљивости против својих јучерашњих спасиоца. Требало се дистанцирати од проказаних "љотићеваца", не би ли се некако ушићарио неки "политички капитал", са којим би се бранила сопствена улога у окупираној Србији, или задржао статус "чистих" за будуће прижељкиване политичке комбинације и рачунице. А требало је разбити и компактност једне политички изграђене и свесне групе, да би се лакше остваривали своји посебни планови. 58

Генерал Дамјановић наређује да се у Шумадијској дивизији изврши гласање, да се види ко жели да остане, односно, из ње изађе. План није успео. Изашао је само мали број незадовољника. Придружио се новоствореној јединици, Дринском пуку, смештеном изван круга логора, уз штаб Дамјановића. Тај штаб је још увек носио назив: "Истакнути део Врховне команде КЈВ у Отаџбини", премда, нити је био у отаџбини, нити је у отаџбини постојала Врховна команда. На још један начин Дамјановић показује своју тенденциозност, наносећи добровољцима велику неправду и жалост. Наређује им да са својих груди скину своје добровољачке крстове, које су они са поносом носили из борбе у борбу, широм Србије, Срема, Санџака, Црне Горе и Словеније. Дисциплиновани војници, добровољци су ову провидну, а неправедну наредбу извршили и тиме избегли непожељне сукобе са "Врховном командом" и кликом око ње. Овако неозбиљно и кратковидо гледање на ствари није ишло никоме у корист, најмање онима, који су се том провидном тактиком служили. Као што рекосмо, добровољци су наредбу извршили и скинули добровољачке крстове са блуза, али су их добровољачки свештеници осветили у олтару капеле св. вмч. Георгија (капела Шумадијске дивизије) и од тада су их добровољци носили на ланчићу око врата као светиње. У логору су убијени добровољци, интендантски капетан Мирковић и поручник Душан Антић. Нареднику Митру Рељићу је разбијена лобања, једва је остао у животу. Док се злочинци Мирковићевог убиства и рањавања Рељића никад нису открили, Енглези су били ухапсили једног осумњиченог за убиство Антића, који је, после немарне истраге, због недостатка доказа, био пуштен. Тај се иначе хвалио да је у Србији био кољач! Војводе Јевђевић и Ђујић стајали су одлучно на страни добровољаца, који су им били од велике помоћи не само у Словенији, него и у Италији, када су се од Енглеза, тј. титоваца, крили у једном католичком манастиру.

41. ЖИВОТ И ДЕЛАТНОСТ У ЛОГОРУ ЕБОЛИ По доласку у логор, прво Форли, потом Еболи, резултат просветно-верске службе долази до пуног изражаја. Не само ради тога што су подигнуте логорске капеле, у којима су свакодневно одржавана богослужења, што је сигурно било важно, већ и због других делатности, које су биле од велике користи, чак и судбоносне, за многе припаднике логора, а што ћемо из даљњег излагања видети. У Еболиу се нашао велики број наставника богословије и Теолошког факултета, као и професора средњих школа, и из редова добровољаца, и из редова четника. Ту је био и велики број студената богословије, чије је редовно школовање било прекинуто ратом. Поред њих су били студенти са великом матуром, свршеним учитељским школама и завршеном нижом богословијом, који су имали интереса за вишим теолошким образовањем. Отворена су зато два богословска течаја, нижи и виши, а за оне који су желели да употпуне познавање св. Писма, црквене историје и сличних предмета, образована је Духовна академија. Њу су посећивали махом старији људи и знатан број девојака, махом добровољачких болничких сестара. Богословија је добила име "Манасија", и за њеног управника је био одређен прота Рада Пауновић, припадник добровољаца. (Прота Рада је био судија Епархијског суда у Вршцу. Поред Духовне академије он је завршио и Правни факултет.) У Еболиу је био Ректор наставничког колегијума, који је бројао скоро 50 наставника. Приликом посете англиканског бискупа др X. Бакстона Еболиу, Богословија је на њега оставила дубок утисак. Његовом интервенцијом при Светском Савезу Цркава, известан број наставника и ученика био је примљен на школовање у Енглеској, Француској и Швајцарској. (Срби, ранији исељеници широм света, такође су имали велике користи од свештенства и богослова, који су се из земље повукли са добровољцима и другим јединицама. По напуштању логора, они су,

широм света, попуњавали упражњена места, чиме је верски живот са приливом ових свештеника био увелико унапређен.) Расељени добровољци усрдно помажу црквени живот у својим новим срединама, преданим радом, било у помоћи свештеницима, као појци или диригенти хорова, било у раду у црквено-школским општинама, као управници, учитељи верских школа, покретачи разних сабирних акција помоћи за цркву у земљи. Између бивших добровољаца има и извесних који су се замонашили, од којих су се четворица налазила у Хиландару. Већи број професора гимназије омогућио је отварање гимназијске наставе. Ђаци-војници су тако добили могућност да неки добију Велику матуру, а остали следеће разреде. Постојали су и разни занатлијски курсеви. Нарочито је био успешан ташнерско-куферски, који су водили Бранко Стојановић, власник познате београдске фирме "Узор", и његов помоћник Влада Вујић. У Шумадијској дивизији, у којој је било доста интелектуалаца, издавачка делатност је била веома жива. Изашла је серија, може се слободно рећи, књига, која је имала одговарајући наслов "Под маслинама". У њој су млади писци и песници објављивали своје радове, али је доста простора било дато и материјалу који се односи на комунизам и друге политичке погледе. Исто тако, излазили су и листови и часописи, од оних попут предратног "Ошишаног јежа", па преко спорта до оних најозбиљнијих. Да поменемо неколико: Весник Шумадијске дивизије, Луча, Кључ, Прелом, Спортиста, Шести септембар, Отаџбина и други. Постојали су и фудбалски клубови и у њима је било изванредних играча. Одржавана су логорска првенства уз страствено и, по некад, бучно и ратоборно навијање. Од оних који су имали дара да глуме образована је позоришна група, која је дала низ успешних представа, међу њима многе комедије Бранислава Нушића. Зато није чудо да су најомиљенији глумци били комичари Душан-Дуја Гајевић и Душан Микић-Џигибау. Позориште је било искључиво у режији припадника Шумадијске дивизије. 59

Велика пажња је била поклоњена и усавршавању хорова, који су, као и војна музика, приређивали концерте, који су били одлично посећивани. Међу одличним музичарима, нарочито се истицао капелник, виолиниста Сташа Милановић. Изузетно важну, одлучујућу улогу, да су поменуте активности биле могуће, има инг Ратибор Ђурђевић, који је пре II Светског рата студирао у Енглеској. Тамо је постао члан Хришћанске заједнице младих људи. Он је те своје везе са пријатељима Енглезима обновио, и уз њихову обилату помоћ организовао у логору Хришћанску заједницу младих људи, и кроз њу помагао да се потребе, за побољшање логорског живота, задовоље колико је то у оно време било могуће. Инг Ђурђевић и капетан Момчило Ђорђевић су у Еболиу, ограниченим средствима, издали велики и стручно урађен енглеско-српски речник, нешто што је и под нормалним условима био замашан и обиман посао.

Југословени логора Еболи представљали су велики проблем за Енглезе, понајвише из разлога, што су Енглези желели да што је могуће боље одрже добре односе са Титом. Југословени логора Еболи имали су статус "предато непријатељско особље", без међународног старања и обезбеђења.104 Као такви, они нису, сем за Енглезе и Тита, имали неку важност за било кога. Тито је у току 1946. године више пута тражио њихово враћање, нарочито официра и политички истакнутих појединаца. У британском министарству Спољних послова нашло се више њих који су били спремни да изађу Титу у сусрет, и да најмање половину југословенског логора Еболи пошаљу натраг у Југославију, а у случају генерала Дамјановића, Форењ офис је дао на-

челан пристанак за његово изручење. Ова опасност по Дамјановића је трајала кроз целу 1947. годину, и стално била акутна.105 Од самог почетка 1947. многи разговори су вођени, многе депеше измењене, између Форењ офиса и британског амбасадора у Риму, у вези југословенских националиста и генерала Дамјановића посебно. Из депеше од 9. марта 1947, број 585, коју је упутио британски амбасадор Форењ офису, може се лепо видети какву су судбину спремали Британци људима, монархистима, као што су то и сами Енглези, и који су у Енглезима, са потпуним поверењем, гледали своје савезнике, заштитнике, и који су чврсто веровали да ће уз помоћ Енглеза, једног дана ослободити земљу од комунистичког ропства и вратити Краља у Београд. Да су ово наивно осећање Британци добро знали, сведочи телеграм од 15. априла 1947. бригадира Мак Лина Форењ офису који је за време рата много задужио Тита. Мак Лин у депеши говори о испитивању (скринирању) људства у Еболиу, од стране његове комисије, која је то вршила да би сваког појединца уврстила у једну од три категорије, и тиме, у стварности, одредила шта коме у даљем животу предстоји. У телеграму, између осталог, Мак Лин каже: "... Један значајан момент у нашем испитивању јесте отворен и уверљив став официра и људства које смо испитали, укључивши и генерала Дамјановића. Чињеница да су многи од њих добровољно колаборирали са непријатељем против партизана - које је Британска влада званично признала за савезнике - њих ни најмање не брине. У истом смислу подједнако су уверени у погледу будућности. Помисао да би неки од њих могли бити послани у Југославију да им се суди као издајницима, ни на крај памети им не долази. Напротив, они очекују да ће бити увршћени у пробојну англо-америчку силу у нападу, за који они чврсто верују да ће пре или после доћи, против Ис-

104

105

42. ПРОБЛЕМ ЕНГЛЕЗА И ЊЕГОВО РЕШЕЊЕ

Станиша Р. Влаховић, Зборник докумената, Бирмингам, 1985, стр. 430.

Исто, стр. 430.

точног блока... Заиста, неки од њих једва чекају да буду послати у Грчку".106 Амбасадор Sir Norman Charles, у својој депеши број 585, од 9. марта 1947, из Рима овако извештава своје надлежне у Лондону: "... После разговора са бригадиром Мак Лин, по цену ризика да изгледа да нисам нормалан, осећам се обавезним да вам скренем пажњу на следеће околности о којима сам сазнао после разговора са војним властима одговорним за логоре у Напуљу. (Логори у Напуљу су били за људство из Еболиа, које су Британци користили као стражу или за физичке радове, а што је био нормалан поступак са заробљеницима, и који је био одобрен међународном конвенцијом. Примедба С. П.) Генерал Дамјановић ужива фанатичну лојалност свога људства. Заробљенички логори у Еболиу и Напуљу нису чувани од страже. Ако би генерал био силом покренут, постоји бојазан да ће се створити велика гужва. Исти би резултат био ако би он лукавством или преваром био намамљен и тиме нестао без трага. Такав неред учинио би немогућим сваки покушај скринирања (Мак Линове комисије, С. П.) ових људи. Да вас одмах подсетим на моју ранију депешу. Шта више, то би довело у опасност намеравани покушај масовног транспортовања за Северну Африку..." (Из документа није могуће закључити да ли је стварно постојао план за расељење избеглица из Еболиа по Северној Африци, или се овде радило о стварном плану покретања избеглица за Северну Немачку, односно, злогласни Мунстер Лагер.)107 Припреме за пресељење Југословена из логора Еболи за британску зону Немачке, а што је без сваке сумње био компликован посао, биле су завршене, а да нико од Југословена то није знао. Дамјановићу је енглески командант из Казерте дао наредбу о предстојећем покрету и он је то мирно, без узбуђења, примио. О томе се говори у 106 107

Станиша Р. Влаховић, Зборник докумената, Бирмингам, 1985, стр. 440, 441. Исто, стр. 436, 437.

депеши Форењ офиса од 16. априла 1947. F.О. 371-67375. Из ње се види, такође, да су Енглези намеравали да овај премештај искористе, јер се ту каже: "... Ништа, међутим, није му било речено о нашој (енглеској) одлуци да ћемо разбити њихову организацију и одвојити официре по доласку у Немачку." Одвајање официра од људства дуже времена био је приоритет оних, који су имали за задатак да ликвидирају, растуре хомогену групу југословенских националиста и, најзад, сељењем за Немачку, њима се за ово даје прилика. Транспорти су почели да иду за северну Немачку 14. априла 1947, свакодневно по једна железничка композиција са по 800 особа, и до краја априла сви су били пресељени. Болесници из четничке болнице су смештени у болницу малог места Guetersloch. Породице добровољаца и словеначких домобранаца су смештене у месту Diepholz, у логор дрвених барака, које су биле у стању распадања. Четничке породице су смештене у логор у Borghorst-у. Сви остали су били одведени у Munster Lager. То је био огроман комплекс, у коме су се још налазили Немци, заробљеници, који су са чуђењем гледали на новодошавше. Убрзо по доласку у Немачку, Мак Линова комисија је наставила са својим радом, и убрзо је свој посао категорисања националиста завршила, како у Munster Lager-у, тако и у логорима Diepholz и Borghorst. На дан 22. јула 1947, Енглези одвајају из Мунстер Лагера, болнице и породичних логора 146 југословена, на челу са генералима Дамјановићем и Светом Ђукићем. У породичним логорима и болници енглески војници и војна полиција су употребили непотребну грубост, чак и према инвалидима и старијим људима. Од ових 146 одвојених у логору "Y" - Ипсилон, оптужених од титоваца да су ратни злочинци, из добровољачке групе их је било 78. После испитивања сваког посебног случаја, Енглези су почели да пуштају, по групама, на слободу ове затворенике. Оптужбе титоваца су се показале нетачним и измишљеним. После осам месеци ис61

траге, одлука једино није била донета за оба генерала, Дамјановића и Ђукића, док је капетан Милисав Грујић одбио да изађе из логора, и он је стварно био једини који је враћен у Југославију, по личној жељи. За затворене Југословене нарочито су се били заузели британски лабуристички посланик Richar Stokes, глава англиканске цркве dr Fisher и неке друге личности, а такође и Краљ Петар II, бивши председник Владе, Слободан Јовановић, Константин Фотић и многи други. (Препоручујемо, читаоцима књигу Стојана Вуксића, "Ипсилонски Дневник", штампану 1987. у штампарији предузећа "Искра", Минхен. У књизи је писац у детаљима дао, такорећи, из дана у дан, кроз шта су све ти, лажно оптужени људи, пролазили.) Од 22. јула 1947. ови задњи припадници Краљевске југословенске војске постају цивили, о чијем старању сада IRО (међународна избегличка организација) преузима бригу. Из Мунстер Лагера, сем оних одвојених, сви остали се шаљу у DP логоре, широм Британске зоне окупиране Немачке. Тако, после 6 година и 8 месеци, Српски добровољци престају да постоје као елитне војне јединице - уместо тога, они настављају живот као једна велика породица, која, иако расута широм света, постоји и данас. Љубав и међусобно поштовање, и надасве уверење, да је оно ради чега су се некада са пушком у руци борили, био частан и поштен посао, сећање са дубоким пијететом на све другове који дадоше, за Краља и Отаџбину, своје животе, везује чланове ове породице, до краја њихових живота.

43. ХРВАТИ, СЛОВЕНЦИ И МУСЛИМАНИ – СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ Непотпуно и необјективно би било писати историјат Српских добровољаца, а не поменути учешће Хрвата, Словенаца и Муслимана у њима. Иако бројно мали, њихово присуство се осећало за све време трајања Добровољаца. Ти, понајвише млади људи, долазили су 62

у Србију и ступали у редове Добровољаца због више личних разлога, којима је заједничка основа била: супротстављање геноциду у усташкој НДХ, исказивање солидарности са Србима - тада најугроженијем делу Југословенске народне заједнице, одбацивање комунистичке револуције и друштвеног уређења Југославије по бољшевичком моделу, и залагање за бољи живот у будућој заједничкој држави. У Србији, за време немачке окупације 1941-1945, живело је доста Хрвата, само у Београду их је било 15.000. Махом су то били државни службеници, који су остали на својим местима. Ту је био већи број активних официра, који, остајући верни датој заклетви Краљу, нису желели да иду у НДХ, где би били узети у Павелићеву војску. Известан број познатих научника, професора, новинара, итд, сви по убеђењу Југословени и пријатељи Срба. Не зна се са сигурношћу колики је био број Хрвата у Српским добровољцима, свакако близу 200. Словенаца и Муслимана доста мање. На изглед, ово је мали број; међутим њихов политички значај је много пута премашио овај број. Што се тиче њиховог доприноса у војничком погледу, они су се налазили у добровољачким редовима од командних положаја, па кроз официре и подофицире до редова. Као што је био случај са Добровољцима уопште, тако је то био случај и са Хрватима, Словенцима и Муслиманима. Неки су припадали покрету "Збор", али је међу њима био и добар број активних официра и подофицира југословенске војске, који никада у "Збору" нису били. Већи број је, ипак, у Добровољце дошао из зборашких омладинских организација, углавном из Сплита, Шибеника, Сушака, Руме и Загреба. Без сумње први, можда најпознатији и најактивнији, био је резервни поручник Владимир Ленац, који је такође познат и ради тога, што је он био први ађутант, тада пуковника, Драгољуба Михаиловића, на Равној Гори, и пре рата старешина омладине покрета "Збор". После експлозије сакупљене муниције у Смедереву, Ленац организује радну службу, која рашчишћава рушевине. Када је Ленца заменио инг Милан Стојановић, његов помоћник је био др Мирослав Кучера, Хрват из Шибеника. У садашњем добу етноцентричних хомогенизација и реципрочних сатанизација, многима може звучати невероватно да је било Хр-

вата већ у првом српском Добровољачком одреду. Ту су били Анте Јеличић, Шиме Ловрић, Мирослав Перан, а резервни потпуковник Драгутин Модерчин је кратко време био на положају Команданта Добровољачких Одреда, да би касније постао начелник судског одељења Српске добровољачке команде. Словенац, резервни капетан I класе Антон Мохор, био је међу првим командантима одреда, а три сина међу првим добровољцима. Капетан Мохор је са сином Миливојем, на дан православног Ускрса, 16. априла 1944. добровољно заменио два Србина (дежурног официра и дежурног подофицира), на служби у Штабу корпуса. Приликом савезничког бомбардовања Београда тога дана, погођена је и зграда Корпуса. Поред осталих, погинули су отац и син Мохори. На жалост, данас је немогуће дати пуну листу Хрвата, Словенаца и Муслимана у Добровољцима, као што се не може саставити ни потпуна листа Добровољаца уопште; архива је уништена при повлачењу кроз Словенију и Истру. Неки су били на дужностима у Штабу корпуса, а други у борбеним јединицама, укључујући и оне које су ишле у Санџак и Црну Гору. Неки су били рањени или погинули у борбама, други, у међувремену, умрли у избеглиштву, а известан број је још у животу у дијаспори или домовини. Први рањени добровољац био је Муслиман, Муја Фазлић. Рањен је у првој борби, која је била 17. септембра 1941. код Дражња (Гроцка). Задњи је био Хрват, Младен Билић, јуначки погинуо приликом дизања у ваздух моста на Сочи код Горице, 1. маја 1945. - што је онемогућило надирање партизана на другу обалу Соче. Фебруара 1945, уз помоћ Српских добровољаца, и на њихову иницијативу, долази до почетка оснивања Хрватске Армије. Она се ствара од Хрвата, који су као припадници СДК-а прешли из Србије у Словенију, и који убрзо постају стожер око кога се окупља мноштво припадника хрватских домобрана. Међу њима је био најстарији по чину потпуковник Лука Шарић, који је командовао VI Домобранским Здругом. У току марта и априла Хрватска Армија има 1.600 војника. Када је Бошко Костић, марта 1945. као изасланик Димитрија Љотића, ишао код генерала Михаиловића у Босну, генерал Парац је обавестио Михаиловића о стварању Хрватске Армије. Генерал Ми-

хаиловић одмах одобрава стварање Хрватске Армије, шта више, 30 Хрвата, који су из добровољаца прешли у нову јединицу, унапређује у чин официра, односно, у следеће више чинове. Хрватска Армија се повлачи са осталим националним јединицама у Италију, и дели са њима судбину све до краја ове задње Југословенске војске, преко Еболиа и Мунстер Лагера.108

44. ГЕНЕРАЛ КОСТА М. МУШИЦКИ Командант Добровољаца Генерал Мушицки је рођен 7. априла 1897. у Славонском Броду, у старој, угледној српској породици која потиче из села Горњи Мушићи код Ваљева. Директан предак генерала Мушицког био је владика и песник Лукијан Мушицки (1777-1837), пријатељ и помагач Вука Караџића. Преко мајчине породице, Мушицки је био у сродству са познатим песником Бранком Радичевићем. Одличан ученик, завршио је аустријску инжињерску војну академију 1917. године, и одмах по завршетку I Светског рата ступа у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Вишу школу Војне академије завршио је у Београду 1924. године. Као официр инжињерске струке, Мушицки је био на разним дужностима ове службе, али највише у Железничкој команди. Једно време је наставник Инжињерске војне школе. Јануара 1933. године, Мушицки постаје ађутант Краља Александра, а после Краљеве погибије, ађутант Краља Петра II и Краљице Марије. Имао је и дужност старатеља краљевских добара. На овим дужностима је остао три и по године. Краљ Петар га је много волео и звао га је "онај мудри пуковник". Мушицког је тада добро упознао и о њему стекао најбоље мишљење тадашњи васпитач, наставник Краља Петра, Енглез, Sir Cecil 108

Чланак Зденка Антића, "Хрвати у српским добровољцима" (Српски Добровољци 1941-81, уредник Б. Карапанџић, Кливеланд, САД 1981. стр. 430).

Parrott. У једном приватном писму, после трагичне смрти генерала Мушицког, овако је о њему, између осталог, написао: "... Уколико сам га знао, он није био пронемачки настројен, и заиста је био, бар тако је изгледало, лојалан краљевској породици. Рекао бих да је он био један од најбољих ађутаната, а ја сам имао посла са многима од њих... И због овога разлога ја не могу да верујем да би он икад учинио нешто што би умањило његов понос, као што не верујем да он својим радом није служио његовој земљи... Ја се њега сећам са љубављу и поштовањем..."109 Мушицки је пред рат био главни руководилац радова на утврђивању дела фронта на западним границама. После тога је примио команду Железничког пука, по ратном распореду у близини Славонског Брода. По распаду југословенске војске, покушава да се 11. априла 1941. пребаци преко Саве у Босну. Пада у руке усташама, који га одмах осуђују на смрт. Захваљујући неким својим друговима из војске, Хрватима, њега одводе у Загреб, и ту га пуштају на слободу, опет на интервенцију његових колега из војске. Неколико месеци живи са породицом код своје тазбине у Даљу код Осијека. Усташе узимају велико имање и протерају за Србију његову ташту и шурака, а Мушицког хапсе. Када је пуштен на слободу, он са породицом бежи, 13. августа 1941, за Београд. Септембра 1941, као задњи покушај да се Србија извуче из претешког положаја, стварају се добровољачки одреди, и генерал Недић, 17. септембра, за Команданта ових одреда поставља Мушицког. Као активни официр није био припадник ЈНП "Збор". Могуће да је био упознат са предратним радом и програмом Димитрија Љотића. Дужност Команданта Српских добровољачких одреда Мушицки је обављао са пуно части и пожртвовања, онако, како је то увек у својој примерној војничкој каријери радио. Од самог почетка он се сродио са добровољцима, који су га одмах заволели и са њиме се поносили.

На положају Команданта, Мушицки остаје до 7. децембра 1941, када га у Чачку хапсе Немци, зато што је обавестио пуковника Дражу Михаиловића, за време акције против тзв. Ужичке републике, да ће Немци напасти и четнике. Из Чачка је одведен за Београд и стављен у затвор Гестапоа, потом изведен пред немачки војни суд. У оптужници, поред осталог, Немци су окривили Мушицког да је јавно испољавао своју верност Краљу Петру II. Судије су га питале да ли он зна да је Краљ Петар непријатељ Немачке, и да Југославија као држава више не постоји? Мушицки им је одговорио: "... Ја волим свога Краља, свој народ и своју отаџбину, и за њих сам увек готов положити живот. Ви, господо судије, ставите се у мој положај... ја сам вршио своју дужност..."110 Само захваљујући упорним интервенцијама Недића и Љотића остао је у животу, и после 6 месеци пуштен на слободу. На свој положај се вратио крајем 1942. године, када су из Београда отишли они Немци који су његов случај знали. За време Мушицковог одсуствовања, њега је замењивао потпуковник Илија Кукић. Маја 1944. генерал Недић унапређује Мушицког у чин бригадног генерала. Један од разлога за унапређење био је пораст добровољаца: од 12 одреда из 1941. године, они су сада имали пет пукова, сваки са по три батаљона и допунском командом. Генерал Мушицки је био храбар, човечан и правичан човек. Био је јунак, који је до краја живота имао веру у Господа, љубав према својим друговима саборцима, надасве према отаџбини и своме народу. У "Десет заповести Српским добровољцима" написао је упутства какви они треба да буду. Та упутства садрже дух којим су Добровољци били надахнути, и понашање које се од њих очекивало. Овде наводимо само прву и десету: Прва заповест: Што се од вас тражи, то је да љубав за страдалнички српски народ имате, да земљу своју и народ свој волите пре свега и изнад свега. Та љубав тре-

109

110

Др Ђоко Слијепчевић, Генерал Коста Мушицки, Минхен 1981, стр. 15.

Исто, стр. 27.

ба да буде извор и утеха свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; једном речју, сав ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро српског народа, никако мимо њега, најмање против њега. Том љубављу морате испунити срце своје до те мере, да у њему не остане ни један кутак у коме би се могла мржња заврежити, јер мржња, ма према коме, залива очи крвљу, те човек онда истину не може сагледати. Таква љубав биће увек непресушни извор нових снага са којима ћете и најтеже напоре лако поднети. Десета заповест је толико садржајна, да би - да чак и није било претходних девет - указала на суштину претешког положаја српског народа у то време, и на задатке који су стајали пред Добровољцима. Десета заповест: Имајте увек у виду да су добровољци били главни инструменат спасења српског народа. Добровољци су постали онда када већ скоро никакве наде није било, када је изгледало да српском народу нема спаса и да је пропаст његова неминовна. Жртвама и напорима добровољаца изведено је оно што се назива "српско чудо" - српски народ је отргнут од ивице понора. На том великом делу добровољци су принели на жртву своју најлепшу младост, своје најбоље другове. Њихова жртва је наш путоказ. Имајте га стално пред очима. Ако би њих заборавили, нека Бог заборави на нас. Предстоји вам тежак посао. Треба завршити започето дело. Српски народ је поробљен, расцепкан, стравично проређен. По светој српској земљи бесни дивља и необуздана тиранија безбожника. Са разних страна скупили су се зликовци и убице да истребе све што је српско. Наша Отаџбина суновраћена је у амбис понора, изложена неисказаним патњама и страдањима. Отаџбину треба спасавати, народ на прави светосавски пут извести, треба га изнутра обновити, повратити му снагу и замах, учинити га оним што је био. Велике напоре и тешке жртве мораћете да уложите, ви, српски добровољци, да се то дело оствари. Судбина српског народа је у вашим рукама.

Заборавите на себе и своје личне бриге и невоље, јер су и сувише безначајне према невољама српског народа. Својом жртвом искупите бољи и сигуран живот српској Отаџбини. Све наде српскога народа везане су за вас, не изневерите их. Тако вам Бог помогао! Командант, Коста Мушицки (Ове Заповести Српским добровољцима су прво изашле у виду једне наредбе Команданта Српског добровољачког корпуса, и одмах штампане у посебној књижици, коју је сваки добровољац добио. Васпитна служба је потом стално скретала пажњу добровољцима на ове Заповести као на основни закон добровољачке делатности у најтежим данима српске историје.) Према заробљеницима је био прави витез. Прва његова наредба, када је 1941. упутио прву добровољачку јединицу на терен, садржавала је и ове редове: "... Према рањеним и заробљеним непријатељским војницима опходите се витешки и увек будите хришћани..." Националну борбу свих родољуба Југословена и монархиста, он је помагао свим својим бићем, па и онда када је знао да сваки његов поступак у томе правцу доноси многе непријатности за њега и његову породицу, и да ће противници покушати да оцрне његов велики углед. Изразе своје љубави према народу и Краљу давао је и онда, када су га титовци ставили, заједно са Дражом Михаиловићем и осталим родољубима, на оптуженичку клупу, и када је пресуда унапред била одређена. Са Добровољцима Мушицки је прешао у Италију код Горице, 1. маја 1945, доживео предају оружја у Палманови 5. маја, и ускоро потом превођење у привремени логор у Форлију. Ту почиње живот пун неизвесности и његовог личног страдања. Вести о изручењу Титу словеначких Домобрана, српских Добровољаца и осталих противника Титових партизана, и њиховом масовном погубљењу, почеле су стизати у Форли јуна 1945. Сазнало се за листе са именима људи чију је предају Тито тражио од Енглеза. Један од тражених је био и генерал Мушицки. Ипак, вера у правич65

ност Западних савезника, нада да су схватили какву су грешку направили са враћањем партизанима људства из Аустрије, чиниле су да скоро нико није могао да верује у могућност изручења човека какав је био Мушицки. Нажалост, та неверица се показала наивном. Стигле су вести да је из Трста враћен генерал Лав Рупник, Командант словеначких Домобрана, из Аустрије група Недићевих сарадника, и друге личности. Један енглески мајор и четири војника извели су Мушицког из логора Форли 23. или 24. августа 1945. и одвели у концентрациони логор у Ричони. Ту је убрзо доведен и војвода Добросав Јевђевић. Одатле су оба били пребачени у самице злогласног фашистичког затвора Коронео код Трста, и ту саслушавани по упутствима из Лондона. Из затвора Мушицки бива премештен у логор у Удинама, у коме се налазио и професор Новица Батинић. У тамошњем десетодневном боравку указала му се прилика да побегне. Није је искористио, јер је сматрао да би то била слабост и кукавичлук, а могло би се тумачити као невојнички, и не би се слагало са његовим звањем и положајем.111 Под утицајем Титових оптужби, приманих са благонаклоношћу и поверењем, поступак Енглеза према Мушицком, и другим оптуженима, био је оштар, а животни услови у затворима веома лоши. Неизвесност и наизменично добре и лоше вести о могућностима предаје није било лако подносити. Нередовне комуникације са породицом и људима изван затвора, онемогућавале су његов увид у многостране иницијативе да се спречи предаја. Интервенција код Краљице Марије и Краља Петра II - по жељи Мушицког - као и код многих других личности, није могла утицати на енглеску одлуку о изручењу. А истине ради, треба истаћи да неки југословенски политичари у избеглиштву, (као на пример, извесни чланови Југословенског националног Комитета у Риму) нису имали разумевања, па нису ни покушали помоћи Мушицком. На православно Бадње вече, 6. јануара 1946, у пратњи енглеског официра и четири војника, Мушицки је био пресељен из логора Ричони у Римини. Сутрадан енглески командант га је извео у шетњу 111

Писмени извештај професора Новице Батинића, Италија, 25. јули 1946.

на једном пустом месту, поред морске обале, где је са једне стране била густа шума. Енглез је био веома пријатан и са пажњом је слушао генералова излагања (на француском). Мушицки је имао утисак да га је Енглез овде довео да би му дао прилику да побегне. Али њега је био стид да то уради. "Моја савест је потпуно чиста. Бежањем би могли добити утисак да се осећам кривим...", рекао је другог дана Божића своме шураку, Станоју Миланковићу. Приликом овог, последњег, виђења, Мушицки по Миланковићу шаље и своју последњу заповест Добровољцима: "Он иде у Небеску Србију, да се стави на чело палих другова, јер му је тамо и место; они, Добровољци, треба да наставе борбу за истину, Краља, народ и отаџбину... сећајући се да њихови другови и њихов командант посматрају и прате борбу, и да су у сталној вези с њима." Заповест завршава покликом "Живео Краљ!". Према непровереним подацима, Мушицки је из Риминиа одведен преко Болоње, за Болцано. Непроверено је такође, да су га Енглези и Американци неко време саслушавали у Нирнбергу, одакле је, наводно, крајем априла 1946. изручен Титовим властима. Тако је овај часни човек, истински родољуб у најбољем смислу речи, аристократског држања и изгледа, доспео у руке оних, који су и нацију, и отаџбину, и родољубље, и веру, и традицију, жртвовали на олтар Револуције, у име једне неостварљиве утопије, лажног хуманизма и изигране друштвене правде. Како су се комунисти понашали за време истраге према генералу Мушицком, и на какве је муке стављан, још није познато. Вероватно да је третман био исти као и према генералу Михаиловићу, Драгом Јовановићу и осталим националистима, који су сви заједно изведени пред Војни суд комунистичке Југославије. Оно мало што се зна, добијено је са емисије радио станице Београд, када је 22. јуна 1946. емитована плоча, снимљена на саслушању генерала Мушицког. На плочи, на доста места, има прекида. Цео тон саслушања је имао један циљ: да докаже да су добровољци били састављени од Љотићевог покрета "Збор", и уз то да су оружје и другу спрему добијали из немачких магацина.

Слушајући ту плочу, свакоме је могло бити јасно, да је већина прекида била у моментима, када је Мушицки хтео нешто да каже што није било по вољи судијама. Поред ове плоче, постоје и стенографске белешке, које су, наравно, прављене да би овај исцениран процес добио облик законитости, и на странама 62 до 76, налази се одбрана коју за Мушицког даје његов, од власти одређен, адвокат Ђорђе Ћирић. Премда се Ћирић држао тако да му се не би, не дај Боже, приписало да се слаже са својим клијентом, он је ипак био фер, и све исказе Мушицког, на честе љутње судија, дословце преносио. Заслуга је његова, и то велика, да су - у оно време најтежег терора, када је живот стварних и измишљених противника комуниста стално био у опасности - чињенице, које су оправдавале рад и Мушицког и његових сарадника, а које је комунистичка оптужба сакривала, изашле на јавност. Када су га питали какву је дужност Димитрије Љотић имао у Српском добровољачком корпусу, Мушицки је рекао да је потпуковник Љотић био његов потчињени официр! Генерал Мушицки је, као и многи други на томе суђењу, осуђен на смрт стрељањем. Свима њима је "великодушно" дата могућност да Президијуму Народне Скупштине ФНР Југославије, поднесу молбу за помиловање, и оне су одмах биле одбијене. Стрељани су сви истога дана, 17. јула 1946. године. Неки Слободан Крстић - "Уча", који је као официр Озне учествовао у хватању Драже Михаиловића, написао је и штампао 1988. године књигу под насловом: "Како сам хватао Дражу Михаиловића". На страни 196. он помиње и стрељање Драже и осталих мученика. Каже овако: "... Ја сам био ту као шеф обезбеђења. Нико није узвикивао пароле, осим љотићевца Косте Мушицког, коме су последње речи биле: 'Живела Србија'." "Живела Србија"! За њу је живео, за њу се борио и за њу је дао свој живот, диван човек, велики хришћанин, јунак и Командант, човек, кога је било тешко не волети, и човек, који је за све који су са њиме дошли, било када у додир, био, без изузетка, господин човек!

45. ПРОСВЕТНА СЛУЖБА И ВЕРСКИ ЖИВОТ У ДОБРОВОЉЦИМА Због природе и циљева Револуционарног рата, којег је КПЈ водила иза фасаде ослобођења Југославије од окупатора, било је нужно објаснити народу уопште - и људству под оружјем посебно - идеолошке ставове, политичке циљеве, стратегију и тактику КПЈ и од ње вођених партизанских јединица. Успешна пропаганда партије да се стаљинистички и бољшевички Совјетски Савез прикаже "мајком Русијом", истичући њен православни, национални, словенски карактер, налазила је плодно тло, нарочито код Срба, ради ранијих историјских добрих односа и подршке, коју је Русија пружала Словенима на Балкану. Без јасног увида у природу целокупног наступа КПЈ и њеног наредбодавца Коминтерне, тешко је било пружати успешан отпор партизанским јединицама на терену. Неуспех подофицирских оружаних одреда у јулу и августу 1941. указивали су на очигледну потребу разоткривања рада КПЈ и партизана, и осмишљавања борбе против њих. У томе погледу била је основана васпитна или просветна служба у Српским добровољцима, у надлежности Васпитног одсека. Организована делатност одвијала се по јединицама, од пукова до чете, у виду предавања, дискусија, писаном речју, повременим помагањем на пољопривредним и другим радовима, обнављањем цркава, отварањем читаоница итд. Ни по својој намени, ни по суштини, ни по саставу просветара, ова просветна служба не може се упоредити ни изједначити са институцијом политичких комесара код партизана - како то чине критичари Добровољаца. У служби егзистенцијалних циљева Недићеве Владе народног спаса, без икаквих тежњи и намера осигуравања послератне власти ма којој политичкој странци или покрету, формирани као реакција на акцију КПЈ и партизана, улога Добровољаца се суштински разликовала од улоге партизана. Из тога је произилазила суштинска разлика у институцији просветне службе и политичких комесара. Просветари нису командовали, доносили војне и политичке одлуке, водили партијску политику, или подређивали све активно67

сти војних јединица политичким циљевима било које странке или покрета. На челу Васпитног одељења био је Ратко Парежанин, познати новинар, бивши народни посланик, један од оснивача предратног Балканског института, као и покрета "Збор". У раду су му помагали многи просветни и културни јавни радници, као на пример, др Ђоко Слијепчевић, доцент на Теолошком Факултету београдског Универзитета, др Димитрије Најдановић, теолог и професор Универзитета, др Јован Барјактаревић, професор богословије, Влајко Влаховић, професор богословије, Слободан Станковић "Ћата", Миливоје Станковић, теолог, Драгутин Јакшић, инжењер и многи други. Међу просветарима било је чланова предратног "Збора", као и људи који нису припадали том покрету. Међу овима је било и ранијих припадника јединица Драже Михаиловића, који су прешли у Добровољце. Поред упознавања Добровољаца са циљевима и акцијама КПЈ и партизана, просветна служба је доприносила васпитавању Добровољаца у верско-народном, националном патриотском духу и народним традицијама. Водила је бригу о рањеним и болесним, приређивала јавне културне и уметничке приредбе, организовала националне и верске прославе поводом Краљевог рођендана, дана Уједињења, о Божићу, Ускрсу, Ђурђевдану и Крсним славама. Плодови оваквог рада били су обимни не само у упознавању противника са којим су се морали борити, већ и у подизању националне свести, јачању хуманости и личног карактера. Све је то много допринело одлучности борбе Добровољаца без ексцеса и злочина, што су им сами противници признавали. Тога ради, Добровољци су са миром и спокојством у души знали - и данас знају - да су своју родољубиву дужност вршили часно и хумано. Поред васпитне, у Српским Добровољцима била је гајена и верска служба и настава више него и у једној војној формацији на простору Србије, а вероватно, и Југославије. Верска предавања, богослужења, постови, настава и курсеви - када су прилике дозвољавале били су саставни део живота Добровољаца. Верски референт Добровољаца, од почетка до краја њихове делатности, био је прота Алекса Тодоровић. Изузетно надахнут хришћанин, човек широких погледа и великог разумевања људске при68

роде, који је живео онако како је проповедао, био је достојан љубави и поштовања, не само Добровољаца, него и других који су га познавали. Од формирања Добровољаца, па до њиховог расељавања по свету, прота Тодоровић је брижљиво бдео над њиховим верским животом, угледајући се највише иа владику Николаја Велимировића и његов богомољски покрет, којима је био веома близак. У овој верској служби самопрегорно су учествовали многи свештеници у добровољачким јединицама, одано подржавани од богослова-добровољаца. Велики број њих је са предатим добровољачким пуковима, маја 1945, убијен у Кочевју, без суда и пресуде.

46. ДОБРОВОЉАЧКА ПОЕЗИЈА И КОРАЧНИЦЕ Одмах, од самог почетка добровољаца, у њиховим редовима се јавља и група младих, одабраних људи, који кроз песме, многе од њих изванредно лепе, исказују свој и својих другова патриотизам, веровање у бољу и срећнију будућност и спремност за жртвовање. Многи међу њима, скоро још деца, пуни су идеала, у које тако чврсто верују, да су спремни за њих и животе дати. Премда се може рећи да су песме добровољаца-песника сличне, јер кроз све њих пролази један дух, ипак оне су, као што је то и у букету цвећа, свака за себе друкчија. Мотиви су разни, често је то опроштај са палим другом, опроштај са мајком, многи песници пишу своја осећања родољубља, која су дубока, као и вера за бољу и срећнију сутрашњицу Србије и Југославије. Већина песама је испевана на терену, можда чак и у тренуцима када је борба прекинута, када је песник осећао велику потребу да каже шта мисли и осећа, не само лично он, већ и његови другови, у борби за исте идеале. Велики број песника-добровољаца дали су у борби своје животе, и на тако драстичан, коначан начин доказали оно што су у песмама поручивали.

Песме добровољачких песника су сакупљене и штампане 1944. године у Београду, у књизи, којој је дато прикладно име "Тврђава". Друго издање "Тврђаве" изашло је 1977. у Минхену, и у овоме издању додате су и неке песме, које су спеване у избеглиштву, али које се у потпуности укључују у оне песме спеване у отаџбини. * * * За све време свога постојања Српски добровољци су увек истицали, на разне начине, без страха и са поносом, да се они боре да би своме народу помогли у тим претешким данима, када је са свих страна био тлачен и уништаван. Отворено и са пркосом према окупатору Добровољци су увек истицали да су они војска младог Краља Петра II, коме су заклетву и верност полагали, а тако исто и да је главни циљ њихове борбе очување, односно, стварање једне нове, срећније Краљевине Југославије, којој би се евентуално прикључила и Бугарска. Кроз добровољачке песме, корачнице, ово се лепо видело. Као пример да је тако било, нека послужи ово што се одиграло јесени 1942. у Београду. Чета добровољаца, у којој је било и неколико припадника четника мајора Дангића, а који су били на средњошколском течају, враћајући се из града у касарну, марширајући улицама певала је корачнице. Између осталих, отпевали су и следећу: "Јоште мало, јоште мало, Па ће Петар доћи... Живео Краљ Петар, живео Он Живела наша чета и командир с њом..." Убрзо по доласку у касарну, у Марулићевој улици, зграда је била опкољена од бесних Немаца-гестаповаца, који су довели и једно тенковско одељење. Циљ је био да похапсе "коловође" те провокације, за њих нечувене и широм Европе, још не доживљене, да би их примерно казнили. На тај захтев, да се "коловође" предају, цела чета се јавила. Захваљујући брзом, оштром протесту генерала Недића, који је одмах о томе био обавештен, блокада је скинута, Немци су се повукли, али ово нису никад заборавили.

У зениту своје моћи, вођство нацистичке Немачке сањало је о "новом поретку" у коме ће, за хиљаду година доминирати моћно немачко царство, држава супериорне германске расе. За нацистичку бахатост о наводној супериорности Германа и инфериорности Словена, Добровољци су имали осуду и подсмех. Разбијена у бесу "Операције кажњавања", Југославија је требала да остане заувек раскомадана и избрисана са политичке карте "Нове Европе". Ти млади људи, једна изузетна генерација, имали су пред својим очима визију једне боље сутрашњице, боље и веће Југославије "од Соче, па до Марице", са Краљем на престолу. Та жељна младост пева овако: "... Нови дух и нове снаге носи сада, Краља Петра војска млада..." "... Краљу смо верни сви до гроба, И тиме се поносимо..." О Југославији и Словенству певали су пркосно: "Плаво бело и црвено, Три су боје наше то... Чуј нас Саво, Драво, Дрино И Јадранско нам море... Нек одјекне са Триглава, нек нас чује сав Балкан..." "... За велику Југославију оне (чете) воде љути бој... Ура! Ура! За велику Славију, Живело Словенство сво!" Окупатору, Немцима, ово је и те како сметало. Протестовали су и претили много пута, безуспешно.

ПРЕДГОВОР ПРЕТХОДНОМ ИЗДАЊУ Одавно смо помишљали да је време да пред јавност изађемо са једним албумом Српског добровољачког корпуса. Године полако пролазе, а бивши добровољци постепено одлазе са позорнице живота. Много је писано о нама. Наш народ, гладан истине, почео је да истражује по недавној прошлости. Као да жели да се отресе наметнуте и лажне историје, коју је Комунистичка партија писала задњих педесет година. У овоме нарочито предњачи омладина, која је, као и ми када смо били млади, жељна да поведе свој народ путем Истине, јер је Истина једина у стању да нас спасе и изведе из таме. Зато смо и мислили да је 1991. година, јубиларна педесетогодишњица оснивања Српских добровољаца, прави моменат да дело изађе пред јавност и да са своје стране помогне тражењу и ширењу истине о нама и нашем времену. Једна слика - каже се - вреди више од хиљаду речи. Стотине слика, које су овде изложене, упечатљиво ће још једном да потврде да смо били српска војска, која је носила наше униформе и којој је на грудима блистао крст са ликом Светог Ђорђа. На грудима неких добровољаца блиста и наша стара медаља за храброст - медаља Милоша Обилића. Ми смо веровали у Бога и у Његово име, видеће се из слика, полагали заклетву нашем Краљу и Отаџбини. Ове ће слике да негирају многе лажи које су се о нама шириле, а потврдиће оно зашто смо се борили и своје животе у тој борби полагали. Хвала свим српским добровољцима, друговима и другарицама, који су нам својим прилозима у сликама помагали. Иако расути широм света, и на овом послу смо били, као и увек раније, једна душа и једно тело. Још једном се доказало да је српски добровољац део једне велике породице и да је спреман да за ту породицу добро учини. Добили смо стотине слика разних величина и разног квалитета, тако да смо морали да приступимо послу одабирања, јер нисмо могли све 70

да штампамо. Године су учиниле своје, те су се по неке слике једва распознавале. Изабрали смо најјасније и најзначајније. Трудили смо се да испод сваке слике ставимо имена или појединаца, или јединице којој су припадали, време и место збивања. Много је година прошло од како су те слике снимане, те је и овде, често, заборав учинио своје. Слике смо сложили хронолошким редом, почевши са 1941. годином, када су добровољачки одреди основани. Године после предаје оружја су такође ушле у албум. Предајом оружја ми се нисмо предали комунистима. "Нас ви нисте победили! Ми смо били издани", рекао је комунистима у лице млади добровољац у Шент Виду. Наша борба се наставила и у емиграцији. Зато смо и сматрали да је требало унети и нешто слика из тога периода.

Никад не заборавите да се зовете Добровољци, војници добре воље, и трудите се да то име зловољом, слабовољом и маловољом не осрамотите Д. В. Љотић Да будете у вери јаки, да чувате свој и наш образ, да будете исправни и ваљани, да се ослањате један на другога, да негујете другарство, братску слогу. Ј. В. Љотић

ДОБРОВОЉАЧКИ АЛБУМ

Приказ личности и живота добровољаца у слици није потпун. Многе слике изгубљене су у невољама и тешкоћама избегличког живота у дијаспори, и нарочито приликом бројних претреса партизанима изручених добровољаца и њиховог масовног погубљења у Словенији у пролеће 1945. године. Дубоко жалимо што немамо више слика баш тих наших погубљених пукова, којима СА НАЈВЕЋОМ ЉУБАВЉУ, ПОШТОВАЊЕМ И ПИЈЕТЕТОМ посвећујемо овај албум.

БЕДЕМИ НАШИ ТВРЂАВЕ НАШЕ

Крвавог погледа посматрам онај ћувик иза кога шири се питоми луг. На њему, онда, док је брда тресао урлик крваве борбе, погину мој друг... Велик си, друже, већи од џина, величанственији од величанствена храма, јер ти си пао окружен блатом, с трновим венцем срама око главе, ког' други, с пакошћу, ставише на твоје чело. Поносан буди, друже мој стари! Ја видим славу, ко планинско врело, како позлаћеном блиста росом, уз крвав одблесак пролетње руже и туге наше за другом својим, стари мој друже...

Спокојан буди и лепе снивај снове! Сам ниси. Уз твоју раку ничу све нове и нове крстаче и хумке, бедеми наши тврђаве наше, да пред бујицом пакости и зала чувају, најбољи другови моји, велико дело ваше... Вукадин Кецан