Југославија уочи и за време Другог светског рата - други део - др Ђоко Слијепчевић

DRUGI DEO

POKRETI OTPORA U JUGOSLAVIJI

Jedna od osobenosti stanja na prostoru Jugoslavije posle držav­ nog sloma, aprila 1941. godine, bila je pojava d v a p o k r e t a o t p o r a protiv okupatora, kojih je bilo pet (Nemci, Italijani, Ma­ đari, Bugari i Veliko-Albanci pod zaštitom Italije). Zajedničko obema pokretima otpora bila je samo t e ž n j a da se okupator protera iz zemlje. U svemu drugome su se razlikovali i razilazili. N ac i o n a l n i p o k r e t otpora, na čelu sa tadašnjim pukovnikom Dragoljubom-Dražom Mihailovićem, koji se smatrao za saveznika Anglo-Amerikanaca, a tek zatim i Sovjeta (ukoliko su ovi bili akceptirani od Anglo-Amerikanaca) imao je za cilj na prvome mestu nacionalno oslobođenje zem lje i, bar u glavnim linijama, v a s postavljanje državno-pravnog i društveno-političkog stanja kakvo je bilo u zemlji pre državnoga sloma. Socijalni momenat, sa izvesnim isticanjem revolucionarnosti, došao je kod njega kasnije kao pokušaj otupljivanja revolucionarnih teza i parola drugog, izra­ zito komunističkog, pokreta otpora ,koji je, videćemo, odmah u po­ četku, stao da ističe svoje klasno-revolucionarne smerove. Dok su nacionalni pokret otpora bili poveli vojnici, drugi je vodila ideološko-politički izgrađena KPJ, koja se za ovu akciju pripremala go­ dinama i, uz punu podršku svetskoga komunizma, koristila revo­ lucionarno iskustvo svojih ideoloških jednomišljenika.

Za podržavanje i razvijanje pokreta otpora u Jugoslaviji bili su, nacionalno-politički, zainteresovani Srbi i Slovenci (u većini) i samo jedan, svakako mali, deo Hrvata, koji su bili dobili svoju ne­ zavisnu, nacionalnu, državu za kojom su tako dugo težili. U odnosu na Srbe, pored već pomenutih pet okupatora, pojavio se sada i šesti, nova NDH, sa celim svojim i upravnim i vojničkim aparatom. Za razliku od nacionalnog pokreta otpora u redovima komunističkog pokreta nalazili su se pripadnici svih naroda Jugoslavije što je, na­ cionalno gledano, ovome pokretu davalo opštejugoslovenski karak­ ter iako je za njega ideja nacionalnog oslobođenja bila samo sred­ stvo za popularisanje svoje akcije i ostvarivanje svojih socijalnorevolucionarnih ideja i ciljeva: uspostavljanje komunističke vlasti i poretka. Pošto su Srbi, naročito u početku, od svih okupatora sma­ trani za glavnog neprijatelja bilo je, i fizičko i vojno-političko ru402

kovodstvo (izuzimajući samo Tita, Vladimira Bakarića i Edvarda Kardelja) obadva pokreta otpora skoro isključivo srpsko. U nacio­ nalnom pokretu otpora samo srpsko, tako da se ovaj pokret mogao nazivati srpskim pokretom otpora. I pored Josipa Broza-Tita bilo je kod komunista vojničko rukovodstvo, u prvoj fazi borbe, isključivo srpsko, koje će, vremenom, biti politički sve više potiskivano.

U početku, iako ne zadugo, ova dva pokreta otpora su pokušala da idu zajedno i da urastu u jedan jedinstveni pokret za isterivanje okupatora. Bitne ideološko-političke razlike, koje su postojale izme­ đu njih, a dobrim delom i sudar ličnih prestiža, kao i nemogućnost ujednačavanja ciljeva borbe i načina akcije, učinili su, da je izme­ đu ova dva pokreta otpora došlo ne samo do razlaza nego i do me­ đusobne borbe, koja je, sve više, prerastala u građanski rat: dok je s jedne strane njihova akcija protiv okupatora izazivala odmazde, s druge strane su njihovi međusobni sukobi nametali narodnim ma­ sama međusobnu borbu. Tako je Jugoslavija, teritorijalno razbije­ na, materijalno iscrpljena i nacionalno ogorčena, postala poprište građanskog rata, koji je apsorbovao skoro svu snagu obadva pokre­ ta otpora i oni su, kao takvi, okretali svoju težnju na sasvim drugu stranu. U međusobnoj borbi morali su, ponekada, da traže naslon na okupatore protiv kojih su hteli da se bore.

Oslonac za akciju i za borbu protiv okupatora trebao je, pre svega, da bude narod. Narodu je, u stvari, ta borba nametnuta od vodstva ovih pokreta uz propagandnu podršku njihovih inostranih zaštitnika, koji su sledili ne naše nacionalne, nego svoje neposredne ciljeve koji su mogli, ali nisu morali, dovesti u saglasnost svoje sa našim nacionalnim ciljevima. Ova inostrana podrška bila je, nacionalnobiološki gledano, usmerena neposredno protiv samih životnih interesa naroda kome je, najpre, bilo važno da se fizički održi i da opstane, da ne iščezne sa lica zemlje pre nego što rat bude završen.

Prvi i najvažniji nacionalni imperativ Srba bio je preživeti rat i sačekati njegov kraj sa što manje gubitaka kada je već bila izgu­ bljena nacionalna sloboda, koju oni, sami svojim naporima nisu mo­ gli povratiti. Znalo se, jer se moralo znati, da je prisustvo okupato­ ra privremeno i da će mu morati doći kraj. Narod je znao i to da mrtvima ne koristi sloboda i da se, zbog toga, treba boriti da bi se živelo. Pokreti otpora, naročito u početku, baš o ovome nisu vodili računa. Za njih je, bez obzira na nacionalno-biološke posledice, bilo mnogo važnije da se bore protiv okupatora, jer su time zadobijali izvesnu međunarodnu afirmaciju. Oni su živeli u kultu parole „slo­ boda ili smrt“ , ali je stvarnost, kakva je bila tada, donosila smrt bez slobode. Obadva pokreta otpora u Jugoslaviji bila su, iako u razli­ čitoj meri, vojno-političke ekspoziture onih velikih sila, koje su se nalazile u ratu sa okupatorima Jugoslavije, koju su ostavili na cedilu kada joj je trebalo pomoći vojnički.

403

NACIONALNI POKRET OTPORA 1.

Nacionalni pokret otpora u Jugoslaviji organizovao je i njime rukovodio generalštabni pukovnik Dragoljub-Draža Mihailović, koji je za vreme kratkoga rata protiv Nemaca i Italijana bio šef Ope­ rativnog odelenja Druge armije1). Rođen je 17. juna 1893. godine u Ivanjici u činovničkoj porodici. Od 7. decembra 1941. do 17. juna 1942. godine, unapređen je iz čina generalštabnog pukovnika u sve generalske činove do armijskog generala (17. juna 1942. godine), a 12. jula 1942. godine postavljen je za načelnika štaba Vrhovne ko­ mande; na tome je položaju ostao sve do 26. avgusta 1944. godine kada je Vrhovna komanda (zvanično) rasturena. Od 11. januara 1942. godine do 1. juna 1944. godine bio je ministar vojske, vazduhoplovstva i mornarice2). Među vođama otpora u Evropi, a možda i u celome svetu, nije postojala nijedna druga ličnost koja je u sebi sjedinjavala toliko važnih zvanja i toliko vlasti u ime vlade sa ko­ jom je mogao biti samo u posrednoj vezi. Sa tim svojim vojničkim činovima i kompetencijama Mihailović je bio istovremeno i jedini, kako spoljnopolitički tako isto i unutrašnjepolitički, adut vlade koja se našla bez zemlje i bez stvarne mogućnosti da utiče na narod.

Iako nije bio n e p o s r e d n i učesnik u pripremi i izvođenju puča od 27. marta 1941. godine, Dragoljub Mihailović je odobravao ovaj čin, jer je bio na liniji njegovih intimnih shvatanja. Miođrag M. Vuković piše: „Tih dana u Štabu, 4, 5. i 6. aprila bilo je doga­ đaja koje je potrebno pomenuti. U prvom redu svi su bili oduševljeni pučem od 27. marta i izražavali se kao pristalice istog. Pukovnik Mihailović je govorio da se ponosi što su „srpski narod i srpski ofi­ ciri izvršioci puča, da je time srpski narod jasno i nedvosmisleno izrazio protivnemačko raspoloženje i pokazao nepoverenje prema vladi koja je 25. marta potpisala pristupanje Jugoslavije Trojnom 1) Manojlo S. ICorać, Moji doživljaji i posmatranja u aprilskim danima 1941. godine (U „Letopis 1974-1975“, Melburn, str. 204).

2) Miodrag Purković, Dragoljub Mihailović, Kratka biografija. U „Knjiga o Draži", knj. I, str. 1-5.

404

paktu“3). Kada se, posle izvršenoga puča, saznalo da Simovićeva vlada pokušava da uveri Nemce u to da i ona prima ovaj Pakt i pu­ kovnik Mihailović je bio među onima koji nisu mogli da se snađu.

Kada je to doznao, rekao je: „Ja ovo ne razumem. Puč je bio izvršen protiv pristupanja Trojnom paktu114). Na vest o potpisivanju ugovo­ ra o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom, među onima koji su bili oduševljeni ovom vešću bio je i Mihailović: „Mislili smo da će nas Sovjeti pomagati oružjem, a neki nisu isključivali mogućnost da Sov­ jeti objave rat Nemačkom Rajhu. Pukovnik Mihailović govorio je kako carska Rusija nije napustila Kraljevinu Srbiju 1914. godine, kada se nalazila u sličnoj pasnosti, i da će nas Rusija opet pom oći115).

Pukovnik Dragoljub Mihailović je, očito, spadao među one, koji su verovali u to da je Sovjetski Savez Rusija, i otuda njegove sim­ patije za tu zemlju. Bilo bi, zbog toga, tačnije reći, da je Mihailo­ vić bilo više r u s o f i 1 nego s o v j e t o f i l . A n g l o f i l je, međutim, bio u velikoj meri: „K oliko je mrzeo nacističku Nemač­ ku, toliko je voleo u to vreme Englesku116). M ilosavljević navodi ka­ ko je Dragoljub Mihailović „na jedan poziv engleskog poslanstva na prijem išao u u n i f o r m i. To je bilo zabranjeno117). Da ga general Milan Nedić, koji je tada bio ministar vojske, vazduhoplovstva i mornarice, ne bi kaznio Milosavljević je pokušao da Nedića ubedi da ga Dragoljub Mihailović pomaže u obaveštajnim poslovima. Mi­ hailović je, ipak, „što je u uniformi uzimao učešća na političkom skupu .. . nešto, mada ne mnogo, bio kažnjen118).

Za Dragoljuba Mihailovića se tvrdilo da je imao veoma kriti­ čan stav prema stanju u jugoslo venskoj vojsci i da je zahtevao re­ forme, koje bi omogućile da zemlja bude spremljena za odbranu.

On je, vele, blagovremeno ukazivao na potrebu pripremanja za g e r i l s k o r a t ov a n j e, jer mu je bilo jasno, da tehnička opre­ ma jugoslovenske vojske nije takva da bi se uspešno mogla odupreti nemačkom i italijanskom napadu. Napad sila Osovine i njiho­ vih saveznika na Jugoslaviju, koji je počeo 6. aprila 1941. godine i izdaja hrvatskih trupa otvorili su i pred Mihailovićem sav ambis bespuća i beznadežnosti u kome se našla Jugoslavija. Bezglavo bežanje vlade sa generalom Dušanom Simovićem na čelu i naređena besuslovna kapitulacija vojske veoma su teško delovali na pukovni­ ka Mihailovića koji je, kako svedoči M anojlo S. Korać, i tada imao 3) Milodrag M. Vuković, Sa pukovnikom Dražom Mihailovićem od 6-14. aprila 1941. (U „Glasnik11 SIKD Njegoš, sv. 34, juni 1975, str. 36).

4) Na istom mestu.

5) Na istom mestu, str. 37.

6) Dragoslav V. Milosavljević, Mihailović do Ravne Gore. U „Knjiga o Draži", I, str. 49.

7) Na istom mestu.

8) Na istom mestu.

405

veze sa četnicima, koji su pratili trupe9). Dani uoči potpisivanja ka­ pitulacije, 18. aprila 1941. godine, zatekli su pukovika Mihailovića na teritoriji Bosne, južno do Save. Manojlo Korać, koji je tih dana bio u neposrednoj blizini pukovnika Mihailovića, zabeležio je, da je Mihailović 14. aprila 1941. godine bio u Gračanici. „Toga dana, veli Korać, posle ručka pukovnik Mihailović uđe sa 20 do 25 ofi­ cira, podoficira, kaplara i redova, u jedan kamion i odveze se u meni nepoznatom p ra v cu . . . O odlasku pukovnika Mihailovića nastala su nagađanja i pronele se razne vesti. Jedni su govorili da je otišao da štiti prelaz naše vojske iz Slavonskog u Bosanski Brod. Drugi su, opet, govorili đa će da formira neki brzi odred za borbu protiv ne­ mačkih motorizovanih i oklopnih jedinica 46. korpusa. Bilo je još nekih sličnih priča. Pukovnika Mihailovića od tada nisam video sve dok sam se kao četnički komandant sastao sa njim u decembru 1941. godine. Tada nije bilo ni vreme ni mesto da ga pitam zašto je i kuda je onda otišao iz Gračanice"10).

Miodrag V. Vuković kazuje, da se Dragoljub Mihailović povla­ čio u Bosnu, gde su prihvatane jedinice koje su se povlačile sa severozapada. Za jednu takvu grupu veli: „N jihov hrabri narednik Božo Perović spasao je zastavu 41. puka. Docnije smo saznali u za­ robljeništvu da je to bila p r v a z a s t a v a koja je podignuta na Ravnoj Gori. Ova zastava je prošla kroz sve borbe. Pala je u ruke neprijatelju tek kada je pukovnik bio zarobljen, kojom je prilikom herojski pao i zastavnik-narednik Božo P erović"11) .. . Ovo povla­ čenje pukovnika Mihailovića opisao je i Vladimir-Vlado Lenac, ko­ ji je tada bio ađutant pukovnika Mihailovića i povlačio se zajedno sa njim. Lencu je, 11. aprila 1941. godine, pukovnik Mihailović na­ redio da ostane kod njega na službi: „Sutradan, 12. aprila u Grača­ nici, postavlja me za svoga ađutanta u novoformiranom brzom odre­ du kome je on bio komandant"12).

Posle nekoliko borbi sa Nemcima, kada se saznalo za kapitula­ ciju, krenuli su preko Drine, „koju prelazimo kod Staribroda i pro­ dužujemo dalje za Ravnu Goru. Na Ravnu Goru došlo nas je oko 80 oficira, podoficira i vojnika. Taj se broj iz dana u dan smanjivao, jer su ljudi želeli da što pre stignu svojim kućam a"13). Lenac, dalje, navodi koji su oficiri ostali sa pukovnikom Mihailovićem. Sa njim je tada bio i poručnik Ratko Martinović, koji je, kasnije, otišao kod popa Vlade Zečevića i postao partizan14). Lenac veli: „Tako je nastao prvi odred pukovnika Draže Mihailovića. Tu održavamo prvo kon­ 9) Manojlo S. Korać, Na istom mestu, str. 212.

10) Na istom mestu, str. 219. n ) Miodrag M. Vuković, Na istom mestu, str. 42.

12) Boško N. Kostić, Za istoriju . . . , str. 32-33.

13) Na istom mestu, str. 33.

14) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija 1 9 4 1 ..., str. 155, 306.

406

ferencije sa pretsednicima i kmetovima seoskih opština: Brđani, Teočin i Banjani. Pošto smo ostali bez materijalnih sretstava, pukovnik Draža Mihailović naređuje mi da krenem za Beograd, da uhvatim vezu sa istaknutijim ljudima i da od njih zatražim pom oć“ 15). Ovo se, stvarno, može uzeti kao početak formiranja odreda Dragoljuba Mi­ hailovića u Srbiji. Radoje L. Knežević, proizvoljno, smatra kratke borbe sa Nemcima, u aprilu 1941. godine, kao početak Mihailovićeve gerile. Tada se, međutim, Mihailović borio k a o d e o nekapitulirane jugoslovenske vojske. Njegova gerila nastala je nešto kasnije. On nije bio priznao kapitulaciju i time je i sebe i svoju gru­ pu stavio izvan zakona okupacije16).

2.

Odluka pukovnika Dragoljuba Mihailovića da sa jednom, iako brojno malom grupom, ostane u znak protesta protiv okupacije u šumi nije, razume se, mogla ostati nepoznata. Doneta posle jednog neslavnog poraza, u momentu masovne nacionalne depresije, kada su se ljudi pitali: šta ovo bi od nas, ova odluka je delovala na roman­ tičarski raspoložene mase, koje su bile uvređene u svome nacional­ nom ponosu, kao neki zračak nade da nije još sve izgubljeno, iako je, trezveno gledana, bila bez svakog smisla. Njena važnost je bila samo u njenom simboličnom značenju, koje je potsticalo uvređenu nacionalnu gordost naroda koji se osećao izigranim u vrtlogu u kome se nije mogao snaći, jer je bio ostao bez trezvenog, čvrstog i dalekoviđog vodstva. Kao čovek vrlo blizak britanskim faktorima u B eo­ gradu, koji su pripremali s v o j u s i t u a c i j u i posle vojnič­ kog sloma Jugoslavije, Mihailović se mogao nadati na britansku po­ moć, jer je vest o tome, da se negde u pokorenoj Evropi začela ge­ rila protiv Nemaca, dolazila veoma dobrodošlo britanskoj propa­ gandi. U ovu gerilu i Cerčil je polagao velike nade. On je pisao: „Odvažni Kralj-dečak našao je utočište u Engleskoj sa onim istim ministrima princa Pavla i nekim članovima vlade koji nisu hteli da se pokore pred nemačkom najezdom. Divlja gerila kojom su se Srbi vekovima opirali protiv Turaka otpočela je po planinama. Ge­ neral Mihailović je bio p r v i i n a j i s t a k n u t i j i borac oko koga se okupljala preživela jugoslovenska elita"17).

Teško je danas tačno reći kakve je sve planove imao pukovnik Mihailović kada se odlučio da na Ravnoj Gori stvori svoj gerilski 15) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 33.

16) Radoje L. Knežević, Počeci pokreta otpora. U „Knjiga o Draži", I, str. 7-14.

17) Vinston S. čerčil, Drugi svetski rat, tom V : Obruč se zatvara, Beograd 1964, str. 441.

407

centar. Kao generalštabnom oficiru, čija je stručnost cenjena, moralo mu je biti jasno, da njegova akcija, čak i kada bi bila širih razmera, ne može imati nikakvoga dejstva u borbi protiv okupatora. Politički i propagandno ona je, ako bi bila razumno usmeravana, mogla znat­ no doprineti nacionalnoj budnosti širih masa kao opomena da se ne podaju nacionalnoj čamotinji u jedno vreme puno neizvesnosti. Ser­ gije M. Zivanović, jedan od boljih Mihailovićevih komandanata, interpretira tadašnje Mihailovićevo rezonovanje ovako: „ .. . Sves­ tan ogromnih teškoća koje su se pred njim nalazile, on se ipak nije dvoumio u svome poduhvatu, smatrajući da je otpor okupatoru ka­ tegorički imperativ dužnosti prema otadžbini. On, međutim, nije bio ni avanturista ni neodgovorna ličnost koja bi olako uzela polo­ žaj naroda posle sloma regularne vojske. Zbog toga je njegova os­ novna misao bila da prikupi one delove vojske za koje je znao ili predviđao da neće pasti u ropstvo okupatorima, da od njih stvori pokretne i efikasne gerilske jedinice i da onda postepeno tajno orga­ nizuje narodni otpor, da kad spoljna vojno-politička situacija bude najpovoljnija, on pođe u ofanzivu koja bi istovremeno isterala oku­ patora, a narodu se uštedile maksimalne žrtve . . . Ravna Gora (997) je krajnji jugozapadni bastion Suvoborskog masiva. Sa tog mesta on je bio rešen da još jednom da lekciju crno-žutom neprijatelju i da ga opomene da se može ponoviti 20. novembar 1914. godine, po­ četak Suvoborske bitke1118).

Ništa se ponovilo nije: niti je više bilo Rusije, niti se ponovilo herojstvo srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata. Jugoslavija je bila drukčija država od Srbije, koja je sada bila raščerečena i obesprav­ ljena. Srbija je, ipak, i narod i znatan deo inteligencije, bila gotova da pukovnika Mihailovića i razume, i prihvati i pomogne, ali tako da on ostane i s v o j i n a r o d n i . Kada su došli prvi Mihailovićevi emisari u Beograd bili su, videli smo, predusretljivo prihvaće­ ni i omogućeno je da se sakupi materijalna pomoć, ali je sve i izmenila i omela saradnja pukovnika Dragoljuba Mihailovića sa Josipom Brozom Titom, odnosno sa komunistima. Više nego iko drugi, jer je jasnije video stvari, opominjao je Dimitrije Ljotić pukovnika Mi­ hailovića zbog ove saradnje. Ljotić je tada govorio: „Ako zaista dođe do sporazuma, onda predstoje teški dani i ovom delu srpskoga naroda, pošto će komunisti, ogrnuti nacionalnim plaštom, dići narod na ustanak, što će izazvati strahovite represalije okupatora1119). L jo­ tić je, kasnije, pisao o ovome: „Pokušavao sam od početka jula pa sve do početka septembra, pismeno i usmeno, da pukovniku Mihai­ loviću i njegovim ljudima ukažem na greh koji čine protiv svoga naroda, prema Srbiji, čineći ovo što čine. Oni su s prezrivim osmehom ls) Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak 1941, knj. I. Cikago 1962, str. '66.

19) Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 36.

408

na usnama slušali sve te opomene i molbe, i ukoliko su ove bile to­ plije i upornije, osećao sam da njihova slepoća postaje sve gušća i tvrđa. To je za njih bio znak da su u pravu, da su na pravome pu­ tu"20).

Na dobrom i pravom putu nisu bili. Da nije došlo do saradnje između Mihailovića i Tita i do njihove zajedničke akcije protiv Ne­ maca, koja Nemcima nije pričinila nikakve naročte vojničke štete, nebi srpskom narodu u okupiranoj Srbiji donela mnogo nesreće i nevolje. Sve to, što su, u zajedničkim akcijama, radili Mihailovićevi četnici i komunistički partizani, samo je nanosilo narodu nevolje bez da je moglo da Nemcima nanese vojničke štete. Uz to na povr­ šinu su, na strani komunista, isplivali nenacionalni elementi, koji­ ma ni do Srbije ni do Srba nije bilo stalo: „Kada su, proterani iz Užica, pri prelazu Skrapeža bežali. palo je nekoliko stotina komu­ nista, ali nijedan užički seljak; od Srba intelektualci, inače Cigani, Jevreji, Mađari, Bugari, Arnauti, H rvati. . . Ne ume da mi kaže srpski: Baci pušku“ , nego mi dovikuje nešto na nekom nerazumlji­ vom jeziku, — „pričao mi je jedan požeški seljak” 21).

Ima dokaza da je pukovnik Mihailović brzo uvideo da je njego­ vo povezivanje sa komunistima od velike štete i za njegovu akciju i za interese naroda. Na sastanku između Mihailovića i Tita, koji je održan 19. septembra 1941. godine u Struganiku, došlo je do prvoga ličnog kontakta između Mihailovića i Tita, koji je održan ,,u kući Mišića, u odaji koja se zove odžaklija (ovde je vojvoda Mišić voleo da sam sedi, džarka u vatru i razmišlja)22). Tito je, na ovome sastan­ ku pokušao da uveri Mihailovića, „da on ima obaveštenje da će par­ tizani i četnici od onoga trenutka kada naprave sporazum i kada krenu zajednički u akciju, dobiti pomoć. Nužno je da se napravi ta­ kav sporazum koji će saveznicima davati garanciju da ovde ne po­ stoje dve šumske vojske, već jedna, koja se iskreno bori protiv fa ­ šizma"23). Već tada su komunisti sumnjiničili Mihailovića da igra dvoličnu ulogu. Povodom ovoga sastanka pisao je Rodoljub Čolaković: „Draža igra dvoličnu ulogu i vrlo je vjerovatno da ima vezu sa Nijemcima preko Nedića. A li u našoj taktici prema Draži Mihailoviću mi se moramo rukovoditi ne onim što Draža lično znači, nego onim što on objektivno predstavlja. Nesumnjivo je da on predstav­ lja jedan dio naše buržoazije koja je antikomunistički raspoložena.

To njeno raspoloženje nije borbeno raspoloženje; ono će da pravi sve moguće kombinacije, ali — izbegavajući opasnosti. Bilo bi po­ grešno misliti da ona sada nema uticaj a na široke slojeve naroda u Srbiji. Stoga, u raskrinkavanju stava Draže Mihailovića, treba biti 20) 21) 22) 23)

Dimitrije Ljotić, U revoluciji i ratu, str. 310.

Na istom mestu, str. 317.

Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 191.

Na istom mestu, str. 191.

409

gibak, uporan i strpljiv. Samo tako moći ćemo politički izolovati Dra­ žu M ihailovića"24).

Nudeći Draži Mihailoviću savezništvo i saradnju komunisti su već unapred imali spremljen plan kako da ga zloupotrebe i iskoris­ te. Iako sastanak u Struganiku, od 19. septembra 1941. godine, nije dao neke veće rezultate (komunistima je mnogo koristila sama či­ njenica da su uspostavili veze sa Dražom), Tito je tražio i drugi sa­ stanak sa Mihailovićem. „P o nekim dokumentima taj sastanak v e ­ rovatno je trebao da se održi još 16. oktobra, i da na njega dođe Draža Mihailović. Međutim, on nije ostvaren. Drug Tito je stoga uputio pismo Draži Mihailoviću sa predlogom o s n o v n i h t ač a k a za postizanje sporazuma"25). Tekst toga pisma, pisanog 20. oktobra 1941. godine, objavio je Klisold (Stephan Clissold)26). Komu­ nisti su tražili: zajedničke vojne operacije, ne samo protiv Nemaca nego i Nedića, i zajenički operativni štab; zajedničko snabdevanje; zajedničku podelu ratnog plena prema potrebama fronta; zajednič­ ku lokalnu komandu ili dve, koje bi radile zajedno; zajednička stal­ na komisija pri lokalnim komandama; organizovanje privremenih lokalnih vlasti radi snabdevanja civilnog stanovništva: stara maši­ nerija vlasti treba da bude zamenjena novim vlastima, trebalo je da se osnivaju narodno-oslobodilački odbori čiji bi članovi bili birani, po gradovima i selima trebala je da bude stvorena narodna milicija.

Principijelno su protiv prinudne mobilizacije, a za dobrovoljni sis­ tem: svak može ići ili u četnike ili u partizane. Niže komande i je ­ dinice moraju biti bezuslovno potčinjene višim; svaka samovolja treba da je onemogućena. Da bi se izbegle nesuglasice treba da u štabovima postoje predstavnici i jednih i drugih. Radi uspešne borbe protiv Nemaca potrebna je borba protiv „petokolonaša" i špijuna.

Materijal o isleđenjima biće izmenjivan. Biće vođena i posebna i za­ jednička akcija protiv „kvislinških četnika" (mislilo se, verovatno, na Pećančeve četnike). Treba onemogućiti zloupotrebe bilo četnič­ kih bilo partizanskih isprava od strane petokolonaša i špijuna. Njihovi redovi moraju biti očišćeni od ovakvih elemenata"27).

Drugi sastanak između Draže Mihailovića i Josipa Broza Tita održan je 26. oktobra 1941. godine u selu Brajićima u predelu Ravne Gore. O ovome sastanku je sam Tito kazivao: „M jesec dana poslije savjetovanja u Stolicama, 26. oktobra, ja sam išao u Brajiće na Rav­ nu Goru, da ponovo razgovaram sa Dražom Mihailovićem. Ponovo sam pokušao da ga nagovorim da zajednički idemo u borbu. Draža je, međutim, uporno ostajao pri tome da nije vrijem e za borbu.

2i) Na istom mestu, str. 192.

25) Na istom mestu, str. 262.

2*>) Stephen Clissold, Whirlwind. An Accaunt of Marshal Titos Rise to Power, London 1949, str. 62-65.

27) Na istom mestu.

410

Govorio je da pogledamo šta se dogodilo, ovdje ili ondje, gdje su Nijemci popalili i pobili ljude, ističući da bi, u slučaju borbe, to bi­ lo masovno. Rekao je da on ne bi mogao preuzeti odgovornost za takve masakre, pa da bi trebalo da i ja o tome razmislim. I tako je cijela noć prošla u natezanjima. U toku toga razgovora, Draža Mi­ hailović je tražio da mu damo 1,200 novih pušaka iz Užica, odakle smo slali oružje u Bosnu i druge krajeve iz kojih se to tražilo. Tra­ žio je 5,000.000 dinara. Puške sam mu dao, i to 500 pušaka, a novac nisam, jer nije bilo prilike, oni su nas prije napadali1'28).

Od Lorensa (Christie Lawrence) doznajemo da je Titovo isti­ canje mogućnosti da se dobije saveznička pomoć, čim on i Mihailo­ vić počnu zajednički akciju protiv Nemaca, bilo u stvari obećanje koje mu je dao pukovnik Hadson, koji je, kada se iskrcao sa Ostojićem i Lalatovićem, ostao duže vremena u partizanskom Vrhovnom štabu i stekao dobar utisak o partizanima29). Kada su partizani, sa Titom na čelu, morali da beže iz Užica, sa njima je pobegao i Had­ son, ali je kasnije odlučio da se vrati u Srbiju i ode kod Mihailovića.

Milovan Đilas svedoči: „ . . . I kapetan Hadson je izrazio želju da se vrati u Srbiju i da ode kod Draže Mihailovića. Mi smo se prema Hadsonu držali korektno, mada smo već gunđali kako on drži Dražinu stranu i netačno obaveštava svoju vladu. Kako smo inače m o­ gli da objasnimo svakodnevno širenje netačnih vesti, ne samo lon­ donskoga radija BBS, nego i radija Moskve? Šapnuo sam Titu kako sam dok sam u Radojni vršio inspekciju oružja i životnih namirnica, naredio da se sakrije Hadsonova radio stanica a da se njemu kaže, kako se još uvek za njom traga. Tito je primetio: „To ide suviše sam daleko — on je uprkos svega jedan saveznik". Tako sam sledećega dana predao Hadsonu njegovu „pronađenu stanicu"30).

Kod Draže Mihailovića Hadson je živeo pod imenom „M arko"; padalo je u oči da je on imao izvesnu averziju i prema Mihailoviću i prema njegovim odredima. Lorens navodi i svoj razgovor sa Ronom Džonsom (Ron Jones), jednim drugim britanskim oficirom, Australijancem, koji je zajedno sa njim, pobegao iz zarobljeničkog transporta, i živeo kod odreda Draže Mihailovića. I iz razgovora njih dvojice, a to će se kasnije pokazati još izrazitije, vidi se da su Englezi u s l o v l j a v a l i slanje svoje pomoći aktiviranjem borbe protiv Nemaca. Prema kazivanju Rona Džonsa, postojale su dve šifre: „Je­ dnu je imao sam ,,X “ (tako je u njihovom razgovoru označavan Hadson). Jugosloveni su imali drugu. Dražina radio stanica nije bila ona koja je bila poslata iz Engleske. Ona je, kao što rekoh, bila izgubljena. Ona, koju oni sada upotrebljavaju, a njen je domet nešto oko 500 džepnih baterija, — nemoguć je i nesiguran aparat. Mihailo28) Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 262-263.

29) Christie Lawrence, Na istom mestu, str. 227.

30) Milovan Đilas, Wartime, str. 112-113.

411

vić je zahtevao od ,,X“ da se služi sa britanskom šifrom, ali je on ovo o d b io . .. Čim je video da se partizani i Dražini ljudi međusobno bore, ,,X “ je odmah otkazao sve dalje pošiljke oružja. On je, nesum­ njivo, u mnogome imao pravo. On kaže, da će oružje biti upotrebIjeno samo da se počne građanski rat, a ne protiv Nemaca i, na pr­ vom mestu, to bi nesumnjivo i bilo. Ali, on nije bio pri tome sasvim faktičan1-'31).

Radoje L. Knežević, koji bi ovo morao znati, kazuje o ovome svoju verziju: „ . . . Tako je išlo do 25. oktobra 1941. Tada je na Rav­ nu Goru stigao kapetan Hadson i doneo šifru. Ta šifra služila je nje­ mu za saobraćaj sa britanskim vlastima. Depeše koje bi imao za svoju vladu, Mihailović je predavao Hadsonu otvorene. Ovaj ih je šifrovao, a britanska prijemna stanica dešifrovala. To je predstav­ ljalo krupan nedostatak, ukoliko je reč o tajnosti u pogledu neprija­ telja. Muka je bila u tome, što britanske vlasti nisu btele imati ulo­ gu samo službenoga kanala. One su Mihailovićeve depeše prenosile vladi samo delimično, ili u izvodu, pa i to sa znatnim zakašnjavanjima ili nikako. Tako je trajalo do Simovićevog pada. Jovanovićeva vlada pokrenula je to pitanje kao jedno od bitnih krajem januara 1942. Do povoljnog ishoda nije došlo, usled odbijanja britanskih vlasti da ma šta izmene u započetoj pra k si. . . Jugoslovenska vlada nalazila se u čudnom položaju, da može da uspostavi šifru i slobodno opšti sa svojim predstavnicima u slobodnom svetu, i z u z e v sa svojim ministrom vojnim, predstavnikom otpora u zemlji. Sa tim stanjem ona se, očevidno, nije mogla da pomiri. U toliko manje, što je u nekoliko mahova britanska služba odbila da Mihailoviću prenese telegrame koje mu je predsednik Jovanović bilo sam slao, bilo tražio izvesna obaveštenja. Taj postupak bio je neprihvatljiv poslovno a do najveće mere ponižavajući u političkom pogledu.

Imao se tražiti izlaz iz toga bez pomoći naših britanskih prijatelja"32).

Lorens, kome je bilo uspelo da ga tih dana primi Draža Mihai­ lović, ostavio nam je, pored ostaloga, i dva interesantna podatka: lični opis i izgled Mihailovića tih dana i njegovu ličnu ocenu dota­ dašnjih napada na Nemce. „Toga jutra, veli Lorens, upoznao sam Mihailovića. Bio sam zapanjen njegovim izgledom, jer je ličio na stara čoveka iako sam znao da je između 45-50 godina. Bio je mali i vitak, sede kose, tanak, izrazita lica, sa zlatom uokvirenim naočarima. Glas mu je bio umoran, govorio je sa vrlo zabrinjavajućom rasejanošću. Rekao mi je da je već čitao Radevićeve izveštaje i đa je bio njima prijatno ohrabren"33). Pošto mi je izložio svoj slučaj sa ,,X “ (Hadsonom) a na pitanje: zbog čega zabranjuje Keserovićevu akciju protiv Nemaca Draža Mihailović je rekao: „Čuli ste o rezultatu 31) Christie Lawrence, Na istom mestu., str. 227.

32) „Poruka", broj 23 od 16. X . 1954, str. 9.

53) Christie Lawrenre, Na istom mestu, str. 230-i’?, 1.

412

moje revolucije prošle jeseni u kojoj ste i V i uzeli udela. Stotine sela spaljeno i užasne odmazde, koje su Nemci izvršili nad našim narodom. To je bila prava klanica. Kada je to, Božjom pomoću, bilo svršeno, bio sam ostao da produžim borbu i odlučio sam da više ni­ kada ne nanesem zem lji takvu bedu dok se to ne bude moglo završiti potpunim oslobođenjem "34).

Mihailović je, dalje, objašnjavao zbog čega on, u momentu, ne može voditi gerilske borbe. Nemci i partizani odnose sve: „M nogo je bolje da m oji ljudi ostaju kod kuće, obrađuju zemlju, čuvaju svoje oružje ako ga imaju. Kada dođe dan da ustanemo mi ćemo ustati. Sa m ojom sadašnjom organizacijom, ja bih u toku nedelju dana mogao podići veliki ustanak u zemlji. Kada ona bude potpuna, biće to onda stvar od 48 sati ili m anje"35) . . . O svome odnosu pre­ ma partizanimaMihailović je rekao: „Ja sam dva puta pravio spora­ zum sa njima i oni su me dva puta prevarili. Ja ih neću napadati; uostalom, ja to i ne mogu, jer m oji nisu mobilisani. A li ja ću se uvek braniti od njih, jer ja smatram da je m oja organizacija jed ­ nako važna kao i njihova. Da li ste, zapita Mihailović, susreli i jed­ noga seljaka u njegovoj kući, za vreme cele godine od kada ste sa nama, da bi bio komunista"36).

Ovaj Mihailovićev razgovor je vođen neposredno pred njegovo napuštanje Srbije i odlazak za Crnu Goru: „Samo nekoliko sati kas­ nije Mihailović je pošao samo sa dva pratioca na put da bi usposta­ vio svoj Glavni stan u Crnoj Gori. Kada je iščezavao iz vidika, idući polako uskim planinskim putem, pomislio sam da skoro liči jednoj potresnoj figuri sa svojim crno-sivim seljačkim odelom, gologlav, noseći samo teški jasenov štap"37).

3.

Mihailovićev susret sa Titom i sporazumi koje je pravio sa njim bili su fatalni i za Mihailovića lično i za ceo poduhvat za koji se on spremao. Ovi sporazumi, i akcija koju su vodili komunisti, prisilili su i Mihailovića da u njoj učestvuje, da bi se ubrzo uverio koliko je to bilo fatalno i za narod i za njega lično. Radoje L. Knežević vidi u ovim sastancima korist u tome što je „odlučeno da se ojača sarad­ nja, da se plen deli ravnomerno, i da se narod slobodno opredeljuje u čije će odrede da stupi"33). To se, međutim, odmah pokazalo kao 34) Na istom mestu, str. 231-233.

35) Na istom mestu, str. 232. s6) Na istom mestu, str. 232.

3”) Na istom mestu, str. 233.

38) Radoje Knežević, Prva gerila u Evropi (U ,,Poruka“, broj 8 od 1. X I. str. 6.

413

iluzija, koju je plaćao narod svojim životima i imanjem. Sporazumevanje Draže Mihailovića i Tita bilo je pokušaj usklađivanja dve nepomirljivosti. Draži Mihailoviću je, verovatno, to ubrzo postalo jasno, ali ga je vihor događaja bio bacio na put kojim on, možda, nije hteo da ide. Njegova misija je trebala da bude u tome da o rg a n i z u j e n a r o d za otpor u datom momentu, koji je trebalo da dođe (ali nije došao). Povučen od komunista u akciju on se dao navesti na jedan poduhvat čiju štetnost je i sam brzo uvideo. Osu­ đivao je i napadao generala Milana Nedića i Dimitrija Ljotića za ono na što je on sam, kroz svoje lično iskustvo, došao: da borba pro­ tiv okupatora, u tadašnjim prilikama, nije mogla biti uspešna; ona je bila samo ubrzanje biološkog uništavanja srpskoga naroda, koje je vršeno na sve strana izvan okupiranog područja Srbije (i Crne Gore), što Mihailović, razume se, nije ni želeo ni mogao želeti. On je bio rodoljub u tradicijama stare srpske slave i bolela ga je i vređala sramota poraza.

Draža Mihailović je počeo svoju akciju p r e nego što je bio uspostavio vezu sa odbeglom vladom koju, uostalom, nije ni cenio.

Tek 28. avgusta 1941. godine Jovan Đonović je obavestio Slobodana Jovanovića, đa je stigao jedan čovek iz Beograda, da uhvati vezu sa Englezima: „Oni se uopšte nisu obratili našoj vladi i ja sam u ovo­ me slučaju delovao kao posrednik između njih i Engleza. Sama ta činjenica što se prvo obraćaju saveznicima, a ne vladi, jasno Vam govori o poverenju koje u nju im aju“ 39). „Preporučio sam im, veli Đonović dalje, od strane Engleza da budu mirni, da ne napadaju Nemce i ne izazivaju represalije, a da će im se javiti kada treba da otpočnu akciju. Onda kada im se javi da otpočnu akciju, biće pomognuti avijacijom i drugim. Ne budu li poslušali, ne mogu se nadati nikakvoj pomoći. U svakom slučaju za nas je sada prerano da ma šta počinjemo, jer bi to privuklo strahovite represalije i istrebljenje našega sveta. Stoga za sad jedino možemo sa nešto sretstava ola­ kšati njihov život i savetovati da se primire i organizuju"40) .. . Ra­ doje L. Knežević veli da je Mihailović uspostavio veze sa vladom septembra 1941. godine41).

Prva depeša, koju je Simovićeva vlada primila sa Ravne Gore, bila je poslata 8. oktobra 1941. godine, između prvoga i drugog sa­ stanka Draže Mihailovića i Tita. Javljano je o borbama protiv Ne­ maca42). Već 28. oktobra 1941. godine Mihailović je primio prvu zvaničnu depešu iz Londona. Vlada je obećavala pomoć, ali je savetovala: „ . . . I stoga sačekajte i savetujte svima strpljenje akcije, kako biste izbegli gubitke i održali se preko zime. Sada se ne izla3g) Sergije M. Zivanović, Djeneral Mihailović i njegovo doba, III, str. 36.

40) Na istom mestu. « ) Poruka", broj 16 od 16. X . 1953, str. 9.

4S) Sergije M. Zivanović, Na istom mestu, str. 38.

414

gati, već sačekati odavde nalog za a k c iju . . . Do datoga znaka za za­ jednički rad, bez krajnje potrebe ne izazivati neprijatelja1'43). Depe­ šu je potpisao Dušan Simović.

Simović je, 15. novembra 1941. godine, ponovo apelovao: „Zahtevamo da se sabotaže i pojedinačni ispadi, koji samo služe neprijate­ ljima kao izgovor za svirepstva i zločine nad mirnim građanstvom odmah obustave, da se uštede nepotrebne žrtve i uzaludno prolivanje krvi našega naroda. Nama teško padaju žrtve koje se daju u današnjoj borbi. Mi smo ne jednom poručivali da za odsudnu borbu čas još nije kucnuo"44) . . . Prihvatajući Dražu Mihailovića i nare­ đujući da se svi okupljaju oko njega, Kralj Petar II. je, o godišnjici 27. marta, preporučivao: „ . .. Treba se čuvati preuranjenih akcija koje bi donele žrtve prevelike i nesrazmerne sa onim što se može postići. U borbu sa neprijateljem stupiće svi, i Srbi, i Hrvati i Slo­ venci kada dođe pravi čas i znak biće dat. Tada ćete, svi zajedno, u neodoljivom bratskom naletu, sa junaštvom koje vam je u krvi, očistiti zemlju od zavojevača"45).

U svetlosti ovih zvaničnih naređenja iz Londona i u njihovom suočenju sa onim što su, u to vreme, radili general Milan Nedić i njegovi saradnici, izgleda još nepojm ljivija i ona besavesna pro­ paganda koja se tada širila iz Londona i nazivanje i njega i onih koji su se žrtvovali zajedno sa njim — izdajnicima. Samo: koga i čega?

4.

Prerastanje čisto v o j n i č k o - n a c i o n a l n e organizacije, kakva je bila u svome nastajanju, u jednu p o l i t i č k o - v o j n i č k u organizaciju, kakva je postala kasnije, bilo je, vrlo vero­ vatno, veoma teška greška koja je usmerila ceo pokret na drugu stranu. Mihailović je isticao, a to mu je savetovano i iz Londona, da vojnički organizuje narod i da ga priprema za jedan o p š t i narodni u s t a n a k . Možda je pukovnik Mihailović to imao u vidu kada se, sa svojom grupom, smestio na Ravnoj Gori. Od mo­ menta pak kada je on svoju akciju nazvao imenom p o k r e t bilo je neminovno da ona neće ostati samo nacionalno-vojnička, nego će morati biti i politička organizacija. Prema kazivanju Sergija M. 2 ivanovića, Draža Mihailović je u početku bio protiv toga da se nje­ gov rad shvata partijsko-politički: „Svaki od nas, govorio je on, mora imati na umu da narodni Ravnogorski pokret nije n i k a k v a 43) Na istom mestu, str. 47-48.

44) ,,Poruka“, broj 10 od 1. II. 1953, str. 11.

45) Na istom mestu, str. 12.

415

politička partija i nema nameru da to postane. On je i z n a d s v i h p a r t i j a i drugih političkih i nepolitičkih gru­ pa. Njegova je težnja da kod širokih narodnih masa akredituje mi­ nimalni i socijalni program, koji se ni sada u toku rata, ni sutra posle rata kada nastane normalni život u zemlji, ne sme kompromitovati ni dovoditi u pitanje, niti u celosti niti u delovima“ 46).

Ne može se sporiti da se ovde radilo o jednome političko-državnome programu, koji je odricao političke partije, ali je stvarao svoj pokret iznad tih partija, i da je Mihailović b i o rezervisao sebi rukovdstvo toga Pokreta van svake je s u m n j e . Činjenica, da je on oko sebe okupljao političke ljude, koji nisu bili obojeni izrazito partijsko-politički (osim republikanaca Dragiše Vasića i Mladena Zujovića) pokazuje, da je Draža Mihailo­ vić, u samome početku, imao ipak određene političke ambicije. „P o­ četkom avgusta 1941. došao je na Ravnu Goru i u štab pukovnika Mihailovića dr Mladen Zujović, koji mu je podneo jedan nacrt o formiranju i organizaciji organa civilnih i političkih vlasti na koje bi se vojnička strana Pokreta imala osloniti. Centralno telo je imalo biti sastavljeno od najreprezentativnijih predstavnika političkih stra­ naka, od predstavnika kulturno-političkih organizacija poznatih u narodu, od istaknutih pojedinaca i intelektualaca poznatih u zemlji i inostranstvu, i od jednoga člana Vrhovnoga štaba. Uz nacrt bile su i dispozicije, koje su predviđale organizovanje pokrajinskih i mesnih organa toga Centralnoga tela, njihovo formiranje i funkcije s naslonom na vojne vlasti, s kojima dodir i saradnju obezbeđivali bi podobni „oficiri za vezu“ 47).

Mihailović je sve ovo usvojio i iz ovoga nacrta je postao C e n ­ tralni nacionalni komitet, koji je postao rukovodeće političko telo Ravnogorskog pokreta . . . Posle Mladena Zujovića na Ravnu Goru je, verovatno polovinom septembra 1941, „došao Dra­ giša Vasić“ . Decembra 1942. godine đeneral Mihailović je odredio Dragišu Vasića, dr Mladena Zujovića i dr Stevana Moljevića za čla­ nove Izvršnog odbora CNK, sa sedištem u Vrhovnoj komandi uz koju će, kao politički predstavnici, predstavljati Pokret. Izvršni odbor je odmah naimenovao i poslao ovlašćenje dr Vojislavu Vujancu za novoodređenog Generalnog sekretara CNK sa sedištem u Beogradu s tim da on predloži članove po pokrajinama za CNK. Uzeti u obzir za Srbiju: dr Vojislav Vujanac i još jedan; za Južnu Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Vojvodinu po jedan"43).

Centralni nacionalni komitet bio je p o l i t i č k o telo, a svako političko telo mora imati i svoj program. Morao ga je imati i Ravnogorski pokret generala Mihailovića. Tvorac ovoga progra­ 4f;) Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak, I, str. 70.

47) Na istom mestu, str. 124-125.

■*3) Na istom mestu, str. 126.

416

ma bio je dr Stevan Moljević, advokat iz Banja Luke. Ako Srbi u ju ­ goslo venskoj izbegličkoj vladi nisu, iz raznih razloga, mogli da ja­ vno i otvoreno vode računa o veoma ugroženim interesima srpskoga naroda, to je mogao i morao da radi CNK. N jegov program, za koji se ne može reći da je bio stalno neizmenjlivi program Mihailovićevog pokreta, predviđao je jednu h o m o g e n u Srbiju, koja bi bila očišćena od nacionalnih manjina i obuhvatala sve one kra­ jeve, koje Srbi smatraju, istorijski i etnički, svojim 49). M oljević je određivao nacionalne manjine prema tadašnjem njihovom stavu prema Srbima. Prema njegovom programu trebalo je da se sa sr­ pskoga prostora iseli 2,675.000 duša od kojih je bilo oko 1,000.000 Hrvata, 500.000 Nemaca, a trebalo je u s e l i t i 1,300.000, od toga 300.000 Srba iz Hrvatske. Za Muslimane je rečeno, da pretstavljaju težak problem, koji, po mogućnosti, treba da bude rešen50).

5.

U formulisanju programa Ravnogorskog pokreta pridaje se na­ ročiti značaj tzv. „Šahovićkoj rezoluciji", koja je doneta na konfe­ renciji, održanoj u Šahovićima od 30. novembra do 2. decembra 1942. godine; Sahovići su selo blizu Bijelog Polja, u Sandžaku. Na ovoj konferenciji je učestvovalo „blizu 1000 delegata, većinom omladinaca iz svih krajeva Crne Gore, Boke i Sandžaka, s delegatima iz drugih srpskih krajeva1*51). Važno je istaći da na ovoj konferenciji nije učestvovao general Mihailović iako se, već u to vreme, nalazio u Gornjem Lipovu, ali su prisustovala tri njegova važna komandan­ ta (Zarija Ostojić, Đorđe Lašić, Pavle Đurišić). K onferenciji je predsedavao Milan Bandović, koji je, u to vreme, bio važna i vojnička i politička ličnost. Za Milana Bandovića, veli Milija M. Lašić, brat Đorđa Lašića, da je, u početku julskoga ustanka, imao oko sebe „nekoliko stotina lju d i"52).

Nemamo sasvim jasnu sliku ni o radu ove konferencije, niti o njenim zaključcima. R e z o l u c i j a , koju je ova konferencija donela, okarakterisana je kao p r o f a š i s t i č k a , ali njezina važnost nije osporavana. Uroš Zonjić veli: „Istini za volju, mora se pri­ znati da se neka gledišta na konferenciji nisu slagala sa demokrat­ skim načelima. Dotaknute teze bile su refleks teških dana a još te­ žih iskustava sa nečoveštvom komunističkih „oslobodilaca". Poro­ dica svakoga od učesnika bila je u crno zavijena. Mučka ubijstva 49) Jozo Tomasevich, The Chetniks . . . , str. 166-1'69.

50) Na istom mestu, str. 170.

51) Uroš Zonjić, Konferencija u Šahovićima i Ravnogorska omladina (U ,,Glasnik“ SIKD ,,Njegoš“, sv. 34 — juni 1951, str. 50.

52) Milija M. Lašich-Vasojević, Na istom mestu.

417

roditelja, braće i prijatelja ostavljala su duboke ostatke na njihovim srcima i osećanjima, recima i slovima1'53). Zonjić, dalje, veli, da su zaključci ove konferencije bili uručeni generalu Mihailoviću i da je on, tom prilikom, rekao: „Za taj zajednički cilj i naš i našega naro­ da garancija je izražena u recima: svi Srbi pod jednim zajedničkim srpskim krovom. Kada budemo uredili svoj dom, razgovaraćemo sa susedima o zajedničkoj slozi i miru, o preporođenoj i jakoj Ju­ goslaviji . . . Srpska deca koja se ponose tuđom petokrakom zvezdom odrekla su se nacije1154).

Uroš Zonjić ističe i to, da je u Šahovićima „bila samo otvorena politička diskusija o našoj nacionalnoj problematici. Ta je diskusi­ ja okončana i data joj je forma i sadržina ozvaničena na kongresu u selu Ba. A odluka u selu Ba ostaje kao stvarna i istinska sinteza, i nacionalna i politička, shvatanja Ravnogorskog pokreta po svim problemima Jugoslavije. K o je protiv te odluke — on danas sebe optužuje da nikada nije bio sa Dražom"55) . . . Treba, čini nam se, dosta i moralne i intelektualne virtuoznosti pa n a ć i neku organsku vezu između Rezolucije, donete u Šahovićima, i one donete u selu Ba sa svom njenom i ideološkom pometenošću i političkom naivnošću: neprijatelju, koji te bije maljem u glavu, praviš lepo lice i nudiš mu savez!

Za tadašnja shvatanja, bar ovoga dela četnika, o rešenju srps­ kog nacionalnog pitanja i uređenju buduće države posle rata, Sahovićka rezolucija je od velike važnosti. Posle Moljevićevog M e m o ­ randuma ona je drugi, osnovni, četnički đokumenat o tome kako treba urediti buduću državu, koji je, međutim, kasnije na­ pušten i zamenjen rezolucijom, donetom, 27. januara 1944. godine, u selu Ba. Sahovićka rezolucija ima s e d a m n a e s t t a č a k a . Nju je donela „intelektualna omladina Crne Gore, Boke i Sandžaka". Pre­ ma njoj, buduća država treba đa bude m o n a r h i j a sa dinasti­ jom Karađorđevića na čelu, ,,u kojoj će četnička organizacija, u saglasnosti sa Krunom biti, — za izvestan period vremena, potreban za potpunu obnovu zemlje, — jedini nosilac celokupne državne vlasti u zem lji"56). Posvećena je, u drugoj tačci, naročita pažnja odre­ đivanju granica buduće Jugoslavije, koja, prema tačci trećoj, treba da bude „unitarna" i samoupravna. U njoj će žive ti Srbi, Hrvati i Slovenci u svojim oblastima na principu širokih samouprava. Izme53) Uroš Zonjić, Na istom mestu, str. 53.

54) Na istom mestu, str. 53-54.

55) Na istom mestu, str. 55. (Ovo je navedeni citat Milana Bandovića, „Ravnogorski borac", broj 85).

56) Dokumenti o izdajstvu Draže Mihailovića, knj. I, Beograd 1945, 23 (Tekst Rezolucije i kod Bore M. Karapandžića, na navedenom mestu, str. 205 do 209).

418

đu ovih oblasti ima se ustanoviti neposredna terenska veza, kako bi ideja jugoslovenske zajednice bila što potpunija"57). U ovoj drža­ vi, prema tačci četvrtoj, ne može biti nacionalnih manjina.

Sastavljačima Šahovićke rezovucije lebdeo je pred očima kult jake države. U ovoj državi trebala je da bude ograničena privatna svo­ jina: „Veliki privatni posedi moraju se ukinuti i staviti državi na raspoloženje. Ovo će državi olakšati potpuno rešenje agrarne refor­ me (tačka 5)“ . „Celokupna industrija mora biti u državnim rukama.

Velika trgovina mora biti u državnim rukama, a mala u privatnim rukama pod kontrolom države11. Privreda treba da bude izgrađena na principu državnoga zadrugarstva. Trgovački poslovi, novčani i kreditni zavodi moraju biti u državnim rukama11 (tačka 5). Advokati treba da budu državni činovnici (tačka 8).

Suprotno podržavljavaju svih grana privrede „nauka i umetnost su slobodne11 (tačka 6). Skolaski sistem treba reformisati tako kako će najbolje zadovoljiti narodne potrebe: ,,U tu svrhu treba gimna­ zije svesti na potreban broj, a povećati i favorizovati srednje struč­ ne škole a naročito poljoprivredne i zanatske11 (tačka 6). U svim osnovnim i srednjim školama verska nastava je obavezna11 (tačka 7). „Crkva je državna. Pravoslavna je crkva nacionalna i svetosavska.

Katolička crkva treba da bude administrativno odvojena od Vati­ kana, a da bude jugoslovenski nacionalna u duhu ideja Štrosmajera1158).

Sudije i činovnici treba da budu obezbeđeni. „Sudije da budu birani i z r e d o v a č e t n i č k e o r g a n i z a c i j e , kao i svi osta­ li činovnici" (tačka 8). „Državni činovnici imaju biti nacionalno i mo­ ralno ispravni i z č e t n i č k i h redova, dobro nagrađeni i automatski unapređivani. Privatnih činovnika ne može biti. Ministri da budu državni činovnici, bez diskrecionih prava i dispozicionih fondova . . . Žene mogu biti državni činovnici samo u oskudici muš­ karaca, i to u specijalnim, njima podobnim strukama" (tačka 13).

Za vojsku je rečeno da „treba da bude jaka, spremna i preporo­ đena, kao garancija reda i bezbednosti države. Ona treba da bude nacionalna i moralna škola naroda. Žandarmerija treba da bude for­ mirana iz r e d o v a č e t n i k a i da stoji pod d i r e k t n o m k o m a n d o m č e t n i č k e o r g a n i z a c i j e " (tačka 11, 12)"59)... Štampa i celokupna štamparska delatnost treba da stoje u službi naroda i nacionalne obnove (tačka 14). ,,U novoj državi treba da se posveti naročita pažnja propagandi u duhu č e t n i č k e o r g a n i ­ z a c i j e i i d e o l o g i j e " (tačka 15). ,,U duhu izloženih zaklju­ čaka a u saglasnosti sa Krunom, č e t n i č k e o r g a n i z a c i j e će sprovesti državno uređenje i b i t i j e d i n i n o s i l a c c e l o 57) Na istom mestu, str. 24.

58) Na istom mestu, str. 25.

5S) Na istom mestu, str. 25.

419

kupne državne vlasti do ostvarenja četnič­ k o g a p r o g r a m a i o s t v a r e n j a u s l o v a za p r e l a z na široke ustavne slobode" (tačka 17)60).

Sahovićka rezolucija, koju je potpisao 17. lica, a koja nije, koli­ ko je nama poznato, bila nikada usvojena od jednoga širega četnič­ kog foruma, predstavlja, ustvari, Ustav zamišljene četničke države, koju je trebalo tek stvoriti. Ovaj Ustav predviđa uvođenje četničke diktature na jedan neodređen rok sa nadom da će toj diktaturi ipak doći kraj. U međuvremenu je uvođena četnička vlast na terenu na kome su vla d ali. .. Ovaj „Ustav" imao je dve negativne osobenosti: prva je, i to vrlo važna, da se u odeljku o položaju crkve u drža­ vi, nigde ne pominje kakav bi u toj državi bio položaj Islama i nje­ govih vernika (iz čijih redova je bilo i četnika), a drugi bi bio u pro­ glašavanju č e t n i š t v a za v o d e ć u i jedino dozvo­ l j e n u i d e o l o g i j u u državi u kojoj se pominju s a m o d v a f a k t o r a : k r a l j i č e t n i š t v o bez da se išta reklo o tome kakav će biti o d n o s i z m e đ u n j i h i k o vlada, a k o tre­ ba da bude onaj koji izvršuje naređenja i vrši vlast. I tekst i duh ove Rezolucije pokazuju da se radilo o pripremanju jedne čisto vojnič­ ke diktature pri čemu n i j e označavana razlika iz­ m e đ u v o j s k e i č e t n i š t v a . U svakom slučaju jasno je, da Sahovička rezolucija nije zagovarala nikakav demokratski poredak u zemlji, a ceo pokret je, pred stranim svetom, hteo da bude sma­ tran demokratskim.

Prema onome što je advokat Vujanac, član CNK, govorio dr Zivku Topaloviću, kada ga je vrbovao da uđe u Ravnogorski pokret, ta vojna diktatura četnika već je zavođena na terenu. Vujanac je rekao: „General Mihailović nije samo pravi komandant vojske. O n je i p o l i t i č k i š e f . Svaki okrug, svaki srez, svaka opština, pa i svaka pokrajina ima svoga komandanta, ne samo za vojsku ne­ go i za opštu upravu i snabdevanje. Ti komandanti imaju veliku vlast"61). Dragoljub Lazić, apotekar iz Beograda, koji je prikupljao materijalna sredstva za Pokret, objašanjavao je Topaloviću, da Po­ kret „ipak n e m a p r a v o p o l i t i č k o vodstvo. Natura mu se kao neko vodstvo jedna m a l a organizacija za k o j u n i k o n i š t a n e z n a . Svet zna po imenu generala Dražu, a zatim Dragišu Vasića, Stevana Moljevića i još neke ljude oko Draže i to je sve, sva Ravnogorska organizacija. Međutim, stvarnu vlast drže u rukama isključivo komandanti korpusa i drugi oficiri"62).

Ta organizaciona struktura izgledala je ovako: ..Dva do tri sreza daju jedan korpus. Korpusni komandant je bivši kapetan ili poruč­ 60) Na istom mestu, B1) Dr Živko Topalović, Borba str. 17.

6S) Na istom mestu, str. 33.

420

za budućnost Jugoslavije,

London

1967,

nik. Svaki srez ima svoj sreski bataljon. Tu već nedostaje aktivnih oficira za komandu, pa je Draža proizveo bivše podoficire i žanđarme za oficire i odredio ih za komandante bataljona. To su sve takođe vrlo mladi ljudi. Za policijsku službu, službu snabdevanja i uopšte za sve građanske poslove postoje komandanti srezova. To su mahom rezervni oficiri, bivši učitelji ili drugi činovnici. Oni su potčinjeni komandantu korpusa. U stvari je svaki komandant korpusa na svojoj teritoriji svemoćni gospodar. On naređuje radove i davanja, poziva na vojnu vežbu i otpušta koga hoće. Komandanti srezova su­ de mnoge građanske sporove, dele imanja, rastavljaju brakove, ras­ pravljaju nasleđa. Predsednici opština su samo prividna vlast. Sva­ ko selo ima svoga komandanta koji prima naredbe od komandanta sreza. On naređuje predsedniku opštine šta ima da izvrši. I koman­ dantima Nedićeve žandarmerije, pa i sreskim načelnicima, upućuju naredbe komandanti korpusa"63).

Lazić, koji je bio član Izvršnog odbora Demokratske stranke, nije se ustručavao, da za to stanje kaže, da je „najopasnija vojna diktatura"64), koju kao da ni sam Mihailović nije mogao da ublaži: „Njegovi oblasni komandanti i ceo njegov komandni aparat, govo­ rio je Lazić, i suviše se osilio i teško ga je suzbiti nazad. Bore se komandanti među sobom. Sve je to pusta mladost, kojoj je velika sila i vlast opila glavu"65). Analizirajući ovakvo stanje kod četnika na terenu, Lazić je, osećajući se kao p o l i t i č k i č o v e k i sam ugroženim, rekao: „ . . . Kažem Ti: Mi ćemo politički ljudi svi po­ gubiti glave i narod će iza oslobođenja zapasti u najveću nesreću ako se ne samo komunističkoj već i ovoj novoj vrsti diktature ne stane na put"66).

6.

Kongres u selu Ba, poznat pod imenom S v e t o s a v s k i k o n ­ g r e s , opovrgnuo je u bitnim tačkama odluke Šahovićke skupšti­ ne i obesnažio sadržaj Rezolucije, koju je on bio doneo. Rezolucija Svetosavskog kongresa d o s l e d n o negira celokupnu čet­ ničku ideologiju kako je ona sadržana u Šahovićkoj Rezoluciji. Za ovu Rezoluciju je rečeno da je, u negativnom smislu, s u v i š e d e ­ s n a i da smera uvođenje diktature u zemlji. Dr Zivko Topalović, glavna politička ličnost i u pripremanju Svetosavskog kongresa i njegov glavni ideološki i politički govornik, dokazivao je da ovaj kongres i nije bio ravnogorski, nego narodni i demokratski kongres.

63) 64) 65) 66)

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str.

33.

35.

35.

36.

421

Uoči održavanja Svetosavskog kongresa izbio je ozbiljan spor oko toga k a k a v ovaj kongres treba da bude i kako da se zove. Topa­ lović piše: „Naše prve teškoće nastale su oko pitanja organizacije koja treba da nikne iz ovog kongresa. Dr Stevan M oljević je rekao: da su oni, Ravnogorci, odlučno protiv stvaranja makakve nove po­ litičke organizacije. Ravnogorski pokret postoji, ima svoju organi­ zaciju i svoj Centralni nacionalni komitet. On je uvek težio da ob­ jedini o k o s e b e s v e p o l i t i č k e s n a g e n a r o d a . To može da se postigne ovom prilikom. Neka predstavnici stranaka uđu u Ravnogorski pokret, čiji CNK tada može biti proširen. Ovaj Kon­ gres treba da je r e d o v n i r a v n o g o r s k i k o n g r e s , kome će on kao sekretar CNK podneti izveštaj o dosadašnjem radu“ 67).

Stav Zivka Topalovića, koji je govorio u ime predstavnika poli­ tičkih stranaka, bio je: „Zašto Ravnogorski pokret, ako je zaista je ­ dna slobodna organizacija, nije od svoga postanka pa kroz tri godine sazivao nikakav kongres, već hoće da mu ovaj kongres u stvari bu­ de osnivački? Političke stranke nikada nisu htele da se u p i s u j u u Ravnogorski pokret i to neće učiniti ni ovom prilikom. Kongres će biti sastavljen iz delegata političkih stranaka i delegata Ravnogorskog pokreta, čiji je CNK naimenovan od generala Mihailovića.

Delegati stranaka na kongresu biće u većini. To što se zove Ravno­ gorski pokret u s u š t i n i j e j e d n a i d e j a , a n e p o l i ­ t i č k a o r g a n i z a c i j a . To je ideja nepotčinjavanja kapitulaci­ ji pred napadačem, ideja otpora neprijatelju, oličena u ličnosti ge­ nerala Mihailovića i vojske pod njegovom komandom"68).

Dr Zivko Topalović je tvrdio da je on u Ravnogorskom pokretu uočio elemente totalitarizma što nije bilo teško nikome učiniti ko je temeljito prostudirao Sahovićku Rezoluciju, koja nije mogla osta­ ti nepoznata ni odgovornim britanskim faktorima. „Govori, publika­ cije i postupci velikog broja Mihailovićevih pretstavnika kroz 1941. i 1942. godinu porađali su sumnju u n j i h o v d e m o k r a t i z a m .

Bili su to mahom mlađi oficiri, koji su se borili protiv Hitlera radi oslobođenja svoje Otadžbine, ali kojima je imponovao nemački re­ žim toga radi: sva sila i komanda u rukama jednoga vođe. Nije li tim putem Hitler od pobeđene Nemačke bio načinio svetsku silu prvoga reda? Mi smo se pitali: da li se iz Dražinoga pokreta neće stvoriti režim vojne diktature?"69). Za takvo orijentisanje jednoga dela mlađih oficira Topalović je krivio „kraljevsku diktaturu11 u Ju­ goslaviji: „ . . . Pod njom su se vaspitavali veliki broj mladih oficira.

67) Na istom mestu, str. 161.

68) Na istom mestu.

6S) Na istom mestu, sravni: Dr Zivko Topalović, Ideja vodilja. U „Knjiga o Draži“, III, str. 2; Isti: Pokreti narodnoga otpora u Jugoslaviji 1941-1945, str.

81-82.

422

Otuda nije čudo da se oko Draže počeo ideološki stvarati jedan „po­ kret" sa protivpartijskim duhom "70).

Topalović je suzio značaj Ravnogorskog pokreta i osporio pravo njegovih predstavnika da diriguju kongresom: „V i ste, rekao je on Moljeviću, grupa zaverenika, kojoj će narod prema ishodu Vaše ak­ cije ili dati orden za zasluge ili vas obesiti. Mi demokratski političari pošli smo zajedno u otvorenu i javnu demokratsku akciju i nudimo svoju saradnju za ostvarenje jednoga velikoga opštenarodnoga pro­ grama"71). Uz punu podršku generala Mihailovića nadvladala je Topalovićeva teza: Ravnogorski pokret je uzeo na Kongresu učešće kao jedan deo predstavnika sa pravom, „da zadrži svoju celinu kao što to čine i sve političke partije i društva zastupljena na kongresu, ali i on ulazi u novu zajedinicu"72).

Topalović daje sam dosta dokaza o tome, da je dugo pre povezi­ vanja sa Mihailovićem zazirao od Ravnogorskog pokreta. U danima kada se odlučivao da li da primi saradnju sa Mihailovićem Topalo­ vić je tražio obaveštenja od dr Vojislava Vujanca. Na pitanje je li to posebna politička organizacija mimo vojske dobio je odgovor: ,,I jeste i nije. Organizacija je strogo tajna. Svi se članovi među so­ bom ne poznaju i ne sastaju. Samo se tako ljudi mogu sačuvati od hapšenja i slanja u Banjički logor. Centralni nacionalni komitet čine nekoliko ljudi koje je General pozvao u Vrhovnu komandu . . . Reč pokret označava, da zajedno idu, bez neke stroge povezanosti, čak i ljudi raznih shvatanja, koji se pak slažu u izvesnim krupnim pita­ njima i teže njihovom ostvarenju. Jedinstvo toga pokreta, ustvari jedinstvo naroda, izražava se u šefu koga svi priznaju i svi mu se potčinjavaju. Samo on donosi i proglašava odluke, a narodna masa mu sleduje"73). Neku vrstu objašnjenja za stvaranje Ravnogorskog pokreta gledao je Topalović u prilikama koje su nastale posle propasti Jugoslavije aprila 1941. godine. „Bilo je, veli on, dosta ljudi koji su, naročito posle ustaških klanja i verskonacionalnoga rata u zapadnim krajevima, mislili da se država ne može obnoviti na bazi slobodnih političkih partija niti radom starih političkih vođa. Oni su verovali, da valja provesti „ravnogorsku revoluciju", to će reći: da jedan nov nacionalistički pokret na čelu sa Dražom Mihailovi­ ćem valja da pročisti politički život i zavlada državom na bazi pro­ grama koji će sam sebi stvoriti. Ravnogorski pokret, nošen grupom intelektualaca, sabirao se oko Draže, a l i b e z i k a k v e i d e j n e j a v n o s t i . Pored njega su četnici u zapadnim krajevima govo­ rili: kako u prve tri godine po oslobođenju Jugoslavije treba da po­ stoji „četnička diktatura" i da se u okviru Jugoslavije najpre stvori 7<>) 71) 72) 73)

Dr Dr Na Na

Zivko Zivko istom istom

Topalović, Topalović, mestu, str. mestu, str.

Pokreti otpora . . . , str. 82.

Borba za budućnost Jugoslavije, str. 163.

186.

18.

423

Velika Srbija. Izbeglice iz krajeva gde su vršena klanja Srba, uko­ liko su pristupili Mihailovićevom pokretu, unosili su tamo usko sr­ pski i osvetnički duh. Vrhovna ideologija koja je sve povezivala izražavala se u vernosti Kralju i u antikomunizmu**74).

Topalović dalje kazuje, kako su i general Mihailović i general Miroslav Trifunović „osećali svu opasnost koja preti njihovom pokre­ tu ako on bude žigosan i u svome narodu i u inostranstvu kao a nt i d e m o k r a t s k i . Zato su u početku 1943. godine stali tražiti veze sa demokratskim političarima u Srbiji. Obratili su se i meni“ 75).

Topalović je opširno izložio kako su se razvijali njegovi dodiri i veze sa predstavnicima Mihailovićevog pokreta u Beogradu i kako je u Beogradu stvoren odbor od po dva predstavnika svih stranaka koje su činile Udruženu opoziciju za vreme diktatorskog režima: „Taj je Odbor mene izabrao za pretseđnika*176).

Sergije M. Zivanović veli, da se „već tu na početku 1944. stala sve više da ispoljava tendencija partijskih ljudi koji su prišli Mi­ hailoviću da m o n o p o l i š u Pokret u svoje političke svrhe i da mu nametnu svoje stranačke poglede i obeležje, te da sve političke akcije budu u rukama profesionalnih političara, dok bi oni vojnim komandantima ostavili samo operativne akcije na terenu, ali nikako ma kakav politički uticaj ili učestvovanje u posleratnom organizovanju i uređenju države. Ti su politički ljudi smatrali da sam M i­ hailović kao vojnik nije pozvan da daje i političku ideologiju Po­ kretu, već da je to njihov isključiv domen. Sve je ovo dovodilo do latentnih sukoba između vojnika koji su se borili, Pokret stvorili i na svojim plećima nosili i političkih ljudi koji su u njemu videli sa­ mo jednu mogućnost, kao svaku drugu, za svoje legalizovanje i na­ metanje narodu1*77).

7.

Na Svetosavskom kongresu u selu Ba bilo je, prema jednima 3C0, a prema drugima 274 delegata78). „Zastupljene su bile sve po­ krajine, izuzev Hercegovine i Dalmacije, čiji su delegati bili kre­ nuli na put, ali su u planinama naišli na neprohodne snežne namete i nisu mogli stići na vreme. Hercegovačka delegacija pod vodstvom Lazara Trklje stigla je u Vrhovnu komandu čitav mesec dana kasnije po završetku kongresa**79). Putovanje hercegovačke delegacije i njen 74) Dr Zivko Topalović, Pokret narodnoga otpora . . str. 82-83. ?5) Dr Zivko Topalović. Ideja vodilja (na istom mestu, str. 2).

75) Na istom mestu, str. 2.

77) Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak, I, sir. 127.

78) Dr Zivko T op a lović, Borba za b u d u ć n o s t ..., str. 166; Miloje Nikolić, Sećanje na Baški kongres. U „Knjiga o Draži, II, str. 23.

78) D r Z iv k o T o p a lov ić, Borbu :;a budućnost. . str. i 6 7 -VSS.

prijem kod generala Mihailovića opisao je Vasilije Komnenić80) .. .

Na kongresu je kao posmatrač i izveštač, učestvovao i američki ka­ petan Đorđe Muslin, Srbin poreklom, koji se nalazio u Mihailovićevom štabu81). Iako se Britanska vojna misija u to vreme još na­ lazila u Mihailovićevom Vrhovnom štabu, odbio je general Armstrong da prisustvuje kongresu. Kasno prispeloj hercegovačkoj dele­ gaciji Mihailović je rekao, da je Armstrong „odbio da prisustvuje kongresu, stavljajući kao uslov da se prethodno sruši glavni most na Moravi i na Ibru kod Raške". „Ja, nastavio je Draža, niti sam mogao niti sam hteo na to pristati, jer sam unapred znao kakvim bi svirepim represalijama od strane Nemaca bilo izloženo stanov­ ništvo toga inače gusto naseljenoga kraja. Ali mesto toga u mestu sa talasima izbeglica, ja sam uzalud predložio drugi most, na istoj reci, istih dimenzija, a istom prugom podalje od naselja"82).

Bitna osobenost Svetosavskog kongersa u selu Ba bila je u tome da su pred njim, odnosno pred predstavnicima političkih partija i grupa, kapitulirali i general Mihailović i njegov Ravnogorski po­ kret, koji se utopio u J u g o s l o v e n s k u demokratsku narodnu zajednicu, skraćeno nazivanu JUDENAZ. Pred članovima Kongresa, nesumnjivo poštovan i uvažavan od svih, gene­ ral Mihailović je dao z v a n i č n u izjavu pred predstavnicima „organizacija demokratskog naroda Jugoslavije". On je tu ispovedio i svoju veru u pobedu, i svoju odanost monarhiji, odanost Ju­ goslaviji kao celini, vernost „demokratskim načelima izabranog na­ rodnog predstavništva, da ustavnim putem izvrši organizaciju dr­ žave". Rekao je: „Najenergičnije i sa gnušanjem odbijam (od sebe) tendenciozne glasove, ma sa koje strane dolazili, da vojska i ja lič­ no imamo makakve diktatorske težnje i namere. Najenergičnije i sa gnušanjem odbijam i zlonamerne glasove o kolektivnoj odmazdi ma prema kom e"83).

Svetosavski kongres u selu Ba p o l i t i č k i je potisnuo gene­ rala Mihailovića u pozadinu, a tim i celo vojničko vodstvo dotadaš­ njeg Pokreta, čiji je značaj bledeo. Kongres se saglasio, „da Kon­ gres treba da stvori jedno opšte reperezentativno telo, koje će vo­ diti političke poslove dok se ne uredi pravilno funkcionisanje vlade.

Vlada u inostranstvu ustvari nema nikakva uticaja n idodira sa stva­ rnošću i životom u zemli, i ne služi ničemu drugome do spoljnoj re­ prezentaciji države"84). Odustalo se ipak od stvaranja vlade u zemlji i rešeno je da se stvori jedan reprezentativni N a r o d n i o d b o r : „No, ni on nije mogao biti odmah stvoren već ga je valjalo postepe­ noj 81) 82 ) 8S) 84)

Vasilije Komnenić, Kroz sneg i mraz na Svetosavski kongres, str. 14-26.

Dr Zivko Topalović, Borba za budućnost. . . , str. 156-158.

Vasilije Komnenić, Na istom mestu, str. 24.

Dr Zivko Topalović, Borba za budućnost. . str. 170.

Na istom mestu, str. 186.

425

no stvarati i širiti po dogovoru sa postojećim centralnim komitetom Ravnogoraca i sa političkim partijama, kao organizatorima kon­ gresa. Ovo bi telo postepenim izrastanjem bilo pretvoreno u Na­ rodnu skupštinu, ili u jedan trajni kongres, iz koga bi najzad izašao jedan I z v r š n i o d b o r ili vlada u zemlji. No kongres može da stvori jedno uže telo, koje će se zvati „Organizacioni odbor11, sa zadatkom da u dogovoru sa predstavnicima svih stranaka i grupa, koje učestvuju u kongresu, proširuje sebe i izrasta u Centralni na­ cionalni komitet1185). U ovaj Organizacioni odbor izabrani su: dr Zivko Topalović, dr Stevan M oljević i Dragiša Vasić.

Na Svetosavskom kongresu odlučeno je da se stvori „ J u g o sl o v e n s k a d e m o k r a t s k a n a r o d n a z a j e d n i c a 11 kao n o v a politička organizacija sa izrazito naglašenim demokratskim smerom i sa velikim, u tome momentu sasvim iluzornim, ambicijama.

Dok je dr Zivko Topalović trošio dosta energije u napadima na D i­ mitrija Ljotića, Milana Nedića i one koji su ih pomagali, isticao je: „Niko nije tražio borbu do istrage sa komunistima, ali se niko nije solidarisao sa zaključcima njihovog Veća u Jajcu. Simpatično je primljen javni poziv pokretu otpora pod komunističkim vodstvom na saradnju uz jedini uslov: da po oslobođenju ne može biti nikak­ ve partijske vojske pored državne" . . . U govoru vojnicim a-četnicima, posle održane smotre, Topalović je, u ime kongresa, tražio smiravanje građanskog rata i predlagao pre­ govore kao sredstvo da se to postigne. „Po sredi su, govorio je on, veliki politički razlozi i razmimoilaženja, ali ako se njihovo rešenje traži oružjem, onda se time samo služi zajedničkom neprijatelju. Naš kongres ni sa te strane nije poklik za uništavanje, već poziv na mi­ renje. Mi hoćemo sveopštu, zajedničku borbu protiv okupatora, u najčvršćoj vezi sa našim velikim saveznicima i upravo u interesu prave slobode i pravoga mira mi odbacujemo postojanje makakve partijske vojske. Partijske vojske neminovno vode ka građanskom ratu i ka partijskoj diktaturi. Za narodnu slobodu može se pošteno boriti samo sveopšta narodna vojska. Pomirenje je lako postići ako svi budu pripadnici prave narodno-oslobodilačke vojske, vezane za velike saveznike, i ako političke razlike među nama ostavimo slobodnom narodnom sudu posle oslobođenja naše države. Neka se svaki od vas moli Bogu u koga veruje, da umudri zavađene tabore.

Ruka pomirnica pružena sa ovoga kongresa ne treba da bude odba­ čena"87). Topalović, čije je reči, kao sasvim prevaziđene činjeničkim stanjem na terenu, raznosio vetar sukoba nije, očito, shvatao svu zbilju stvarnosti. On je apelovao na vernost saveznicima, a predstavnik jednoga od najglavnijih, nije hteo ni da ih sasluša. Da 85) Na istom mestu, str. 18'6-187.

86) Na istom mestu, str. 187-188.

87) Na istom mestu, str. 193.

426

se nije radilo o tragično krvavom sutonu vidika nad ćelom jednom zemljom, izgledalo bi svo ovo teoretisanje dr Zivka Topalovića na Kongresu više nego tragikomično. Ovako, bilo je sasvim promaše­ no i necelishodno: ko je, trezven, u to vreme verovao da je jugoslovenskim komunistima i Titu stalo do bilo kakvog sporazuma sa proti­ vnikom koji je gubio i koji je bio ostao bez saveznika. Saveznici, na koje su apelovali i Svetosavski kongres i Topalović, nisu bili više njihovi nego Titovi saveznici. Zar je preko te gorke činjenice Sve­ tosavski kongres smeo da pređe ćutke; i zar su odgovorni politički faktori ovoga kongresa smeli narodu i borcima koji su, u neposred­ nom iskustvu, doživeli „komunističku gotovost" za sporazume, go­ voriti ono što su oni znali da nije tačno. Bilo je to dvojako ogrešenje, svesno samozavaravanje i obmanjivanje naroda, a nijedno od toga nije moglo u istoriji ostati nekažnjivo.

R e z o l u c i j a Svetosavskog kongresa, koja ima s e d a m tačaka, sadrži i političko-nacionalni program JDNZ-e i neposredne zadatke, koji su stajali pred njima. Rezolucija počinje sa tvrđenjem da je pučem od 27. marta 1941. godine: „Jugoslavija stavom i svo­ jim ulaskom u rat stvorila preokret i uveliko promenila planove ne­ prijatelja"88). Jugoslavija, međutim, nije u š l a u rat, nego joj je rat n a m e t n u t . Ističe se, da je narodni otpor u Jugoslaviji organizovan; odaje se priznanje vojsci i Mihailoviću; pozdravlja Mihailovićeva vernost kralju Petru II „i ustavnom i zakonskom poretku u Jugoslaviji, kao i da će poštovati isključivo pravo slobodnog i na demokratskim načelima izabranoga narodnog predstavništva, da us­ tavnim putem vrši organizaciju države". „Naš narod je dosledan se­ bi i svojoj demokratskoj prošlosti 27. marta 1941. prekinuo lažnu igru sa dvadesetogodišnjom demokratijom" i priključio se velikim demokratijama Zapada. Ako je, zaista, kao što i jeste, unutrašnjo­ politički život u Jugoslaviji pre rata bio malo demokratski i, poli­ tički, u mnogo čemu defektan, čin od 27. marta 1941. godine nije, kao što smo videli, imao nikakve veze ni sa narodom ni sa njegovim shvatanjima zbilje momenta u kome se nalazila zemlja: 27. marta 1941. godine izvršena je najdrastičnija zloupotreba narodnog imena i on je, besavesno, prinet na žrtvu tuđim interesim a. .. Pozdravlja se i Mihailovićeva izjava protiv kolektivne odmazde posle rata i od­ bijanje zavođenja diktature. Pozdravlja se gotovost delegata, da se potčine narodnoj disciplini i da se „sve do obnove države i normalizovanja prilika u njoj, odreknu svake posebne partijske političke delatnosti i da zajedno sa pripadnicima Ravnogorskog pokreta čine JDNZ i usvajanju njen program "89).

Državni opštenarodni program JDNZ izložen je u članu 4 Rezo­ lucije. On se sadrži u sledećem: obnova Jugoslavije u celini i da se 8S) Na istom mestu, str. 195.

89) Na istom mestu, str. 196-197.

427

„kao minimum traženja budućoj Jugoslaviji odrede granice prema traženju jugoslovenske delegacije na konferenciji mira posle Prvog svetskog rata. Jugoslavija treba da bude federativna država ,,u obli­ ku ustavne, parlamentarne, nasledne Monarhije11 sa dinastijom Karađorđevića na čelu. Treba da se stvore tri federativne jedinice — „jedna srpska, jedinica u državnoj zajednici, koja bi na demok­ ratskim osnovama okupila ceo srpski narod, na njegovoj teritoriji11.

Ne priznaje se razgraničenje koje je izvršeno između Srba i Hrvata, „kao i sva druga faktična stanja stvorena pred rat ili u ratu, pod pritiskom nasilja i diktatom okupatora1190). Izvršiće se korenite pri­ vredne, socijalne i opštekulturne reforme, „koje duh vremena nameće i koje budu odgovarale potrebama naroda srpskoga, hrvatskoga i slovenačkoga sa ciljem da se osnovna načela demokratije provedu ne samo na političkom nego i na privrednom, socijalnom i opštekulturnom p olju1191).

Državljanima Jugoslavije garantuju se „sva ona prava, koja će garantovati njihov odgovarajući uticaj na poslovanje države i sa­ moupravnih tela11. Ne pominju se nigde ni n a r o d n e m a n j i n e , niti se što kaže o konfesionalnim odnosima u zemlji i o načinu regulisanja odnosa među njima i između njih i države kao da ovo za Jugoslaviju nije bilo stalno veoma važno pitanje .. . Svakako s ob­ zirom na položaj u kome se tada nalazio kralj Petar II zbog stalnog britanskog pritiska na njega, rečeno je da je on, prema zakonima Jugoslavije „obavezan na vršenje svojih kraljevskih dužnosti, te smatra da niko ni u zemlji ni sa strane, nema prava da ga od ovih dužnosti razrešava ili na njihovo vršenje utiče, da čak ni on sam ne može da napusti vršenje ovih dužnosti, naročito dužnosti Vrhov­ nog komandanta vojske i, naročito danas, kada je zemlja u ratu, sve dotle, dok ga slobodno izabrano narodno predstavništvo legal­ nim putem od vršenja ovih dužnosti, ne bi oslobodilo1102).

Ovo mesto iz Rezolucije upereno je protiv odluke Drugog A V NOJ-a o detronisanju kralja Petra i o zabrani njegovog povratka u zemlju pre narodne odluke o tome. Osuđene su i odluke AVNOJ-a, „da jednostranim odlukama prisvoji sebi pravo da menja ustavni poredak u Jugoslaviji1193). KPJ se osuđuje za izazivanje građanskog rata u Jugoslaviji, za razbijanje narodnog jedinstva „na vojnom i političkom polju11; ona bi trebala da se kao „sve ostale narodne skupštine, potčini u oslobodilačkom ratu opštoj narodnoj discipli­ ni". I, kao vrhunac iluzija ljudi koji su kaskali za događajima: „Kongres žali što su, usled nedovoljne obaveštenosti o našim stva­ rnim prilikama, neki od naših saveznika, pridali nezasluženi značaj 90) si) 92) 93)

428

Na istom mestu, str. 197.

Na istom mestu, str. 197-198.

Na istom mestu, str. 198.

Na istom mestu, str. 199.

posebnoj komunističkoj akciji i izražava nadu da će ova pogreška biti ispravljena u opštem interesu jugoslovenske i opšte savezničke stvari utoliko pre, što ova akcija sve više postaje ustaška, i biva održavana od nemačkih satelita i ratnih krivaca u ovome ratu"94).

Opet je, u ovim tvrđenjima, učinjeno nekoliko činjeničkih grešaka, koje jedan ovakav forum nije smeo učiniti: uveravati saveznike da ne znaju ono što znaju nije na njih moglo učiniti nikakav pozitivan utisak. I pored sve brojnijega priliva partizanima i iz redova hrvat­ skih domobrana i ustaških jedinica, koji je nastao naročito posle kapitulacije Italije i britanskog opredelenja za komuniste, nije bilo ozbiljno tvrditi da komunistička akcija „sve više postaje ustaška".

I, na kraju, koga je trebalo uveriti da je tačno ono za što je ceo svet znao da nije tačno?

U poslednjoj, sedmoj, tačci Rezolucije nalaze se izraženi uverenje i vera u Ameriku, Veliku Britaniju i Sovjetski Savez, da će oni dobiti rat, što nije, u tome momentu, bilo teško predvideti. Izražava se vera i u „Atlantsku povelju kao i n d e j n u o s n o v u b o r b e za načela narodne i socijalne pravde svih naroda i svih društvenih slojeva"95). Kongres je smatarao za potrebno da potvrdi svoje uverenje u to, „da će svi saveznici ostati dosledni ovim načelima, ugo­ vorima o savezu i datim obećanjima, da će poštovati našu narodnu čast i postupati prema našoj narodnoj državi i njenim legalnim predstavnicima kao ravnopravnim saveznicima"90) . . . Moglo bi se. ovde, postaviti pitanje: zar članovi ovoga Svetosavskog kongresa., sa generalom Mihailovićem na čelu, nisu znali, da je Simovićeva vlada izazvala nemačko-italijanski i satelitski napad na Jugoslavi­ ju bez da je imala zaključen ugovor o savezu sa bilo kojom od sila antiosovinske koalicije? Na kakve saveze i ugovore, i sa kime, imao je da se poziva i ovaj kongres, koji je plivao u nerealnostima?

8.

Kritična analiza i rezolucije Svetosavskog kongresa i politič­ kog programa JDNZ-e otkriva ceo niz ne samo nelogičnosti, nego i jedno fatalno nepoznavanje i međunarodne i domaće političke i vojničke stvarnosti kakva je tada bila. Rukovodioci, ideolozi i stra­ tezi jedne p o l i t i č k e s t r a n k e , koja je ostala samo fikcija, liče na ljude koji su se probudili iz zimskoga sna i prespavali dragoceno vreme i za nacionalnu i za političku orijentaciju. Oni su, prosto rečeno, zidali kule u vazduhu. Kada su zauzimali svoj stav prema 94) Na istom mestu, str. 199.

95) Na istom mestu, str. 199.

96) Na istom mestu, str. 199.

429

događajima i oko njih i u svetu, i stvarali planove za budućnost, oni su to činili kao da se nije ništa desilo, i kao da se ništa ne dešava, ni u Jugoslaviji, ni na širem međunarodnom planu. Oni ili nisu zna­ li, ili nisu hteli da znaju, da su tri velike sile, koje su oni smatrali svojim saveznicima, bile već odlučile na konferenciji u Teheranu da napuste generala Mihailovića i sve ono što su simbolisali i on lično i njegov pokret. Još 28. juna 1943. godine pisao je Cerčil Antoni Idnu o njegovom angažovanju za Jugoslaviju i odlučivanju da se n a p u s t i Mihailović, a p r i h v a t i Tito. Čerčil je pisao: „ . . . Za samo nekoliko dana partizaske snage su razoružale šest italijanskih divizija, dok su im se druge dve pridružile u borbi protiv Nemaca.

Zahvaljujući italijanskoj ratnoj opremi Jugoslaveni su sada bili u stanju da naoružaju još 80.000 ljudi i za trenutak zaposednu najve­ ći deo Jadranske obale. Tako su stvoreni povoljni uslovi za učvrš­ ćenje našeg opšteg položaja na Jadranu u odnosu na italijanski front.

Iako je jugoslovenska partizanska armija, čiji je ukupni broj posle ovih događaja iznosio 200.00 vojnika, prvenstveno vodila gerilsku borbu, upustila se sada u široku akciju protiv Nemaca koji su sa sve većom žestinom nastavljali sa krvavim represalijama"97).

Za Britance, a zajedno sa njima i za Amerikance i Sovjete, bio je u tome trenutku važan aktivni doprinos u borbi protiv Nemaca, a sasvim beznačajan izliv demokratske sentimentalnosti u kojoj su se rastapali nevojnički delegati Svetosavskog kongresa. Topalovićevo uporno nastojanje da se i z m i r e d v a p o k r e t a o t p o r a u Jugoslaviji bilo je uzaludno, jer to nisu hteli ni Sovjeti ni Tito. „Kada je g. Idn, — piše Čerčil, — otputovao u Moskvu, oktobra 1943. godine, on je dao otvorenu i nedvosmislenu izjavu o našem stavu u nadi da će obezbediti zajedničku politiku saveznika prema Jugoslaviji, ali Rusi nisu izrazili ni najmanju želju bilo za razmenu obaveštenja, ili da raspravljaju o izvesnom planu dejstva. Čak sam i posle mnogo nedelja video slabe izglede da će se postići bilo kakve nagodbe između neprijateljskih frakcija u Jugoslaviji“98).

Posle zasedanja Drugoga AVNOJ-a u Jajcu i odluka koje su tamo donete, Čerčil je pisao: „ . . . Partizani su se neosporno utvrdili kao vodeći elemenat otpora u Jugoslaviji, a naročito posle kapitulacije Italije"99). Čerčil, kome nisu bili potrebni ni saveti ni izjave vernosti demokratiji, nego e l e m e n t i , koji ubijaju Nemce, nije skrivao šta smera sa Mihailovićem: „Potrebe su iziskivale, veli on, da i dalje održavamo tesne vojne odnose sa partizanima, stoga je potrebno ubediti Kralja da ukloni Mihailovića sa njegovog položaja ministra rata. Prvih dana decembra (1943) o b e s n a ž i l i smo z v a n i č 97) Viston S. Čerčil, Drugi svetski rat. Tom V : Obruč se zatvara, str. 445.

98) Na istom mestu, str. 446.

99) Na istom mestu, str. 447.

430

n u p o d r š k u Mihailoviću i o p o z v a l i britanske misije koje su postojale na njegovoj teritoriji1*100).

Po povratku iz Teherana Čerčil je i kralju Petru II jasno izneo svoj novi stav: „ .. . Jedina nada koju ima kralj za povratak u svo­ ju zemlju bila bi da se našim posredstvom ostvari izvesna privrem e­ na nagodba sa Titom i to bez odlaganja i pre nego što partizani još više ne pojačaju svoj upliv u zemlji. Rusi su takođe bili izrazili spremnost da rade na ostvarenju neke vrste kompromisa**101). Stivenson je, 5. decembra 1943. godine, javio Ministru spolnjih poslo­ va: „Naša politika mora se zasnivati na t r i n o v a f a k t a : par­ tizani će vladati Jugoslavijom. Oni su nam u vojnom pogledu toliko dragoceni da ih moramo nedvosmisleno podržati, podređujući po­ litičke obzire vojnim. K rajnje je sumnjivo da li se monarhija može i dalje smatrati objedinjavajućim elementom u Jugoslaviji**102).

Na dan 2. januara 1944. godine Čerčil je zabeležio: „Iskazi ljudi koje poznajem i kojim a verujem ubedili su me da je Mihailović v o d e n i č k i k a m e n privezan o vrat mladoga Kralja i da kralj nema nikakvoga izgleda sve dok ga se ne otrese**103) .. . Posle rezo­ lucije Svetosavskog kongresa, koja je morala biti dostavljena i Bri­ tanskoj vladi, Čerčil je, još više, pojačao svoju aktivnost protiv Mi­ hailovića i njegovog pokreta i napore da približi kralja Petra II Ti­ tu. Čerčil je, 5. februara 1944. godine, pisao Titu: „ . . . Bio bih Vam zahvalan kada biste me obavestili da li bi njegov (kraljev) raskid sa Mihailovićem pripremio put za prijateljske odnose sa Vama i Va­ šim pokretom i da li bi mu to kasnije omogućilo da Vam se pridruži na bojnom polju, podrazumevajući pri tome da se pitanje monar­ hije odloži za kasnije kada Jugoslavija bude oslobođena. Nema ni­ kakve sumnje da bi se izvesnom privremenom nagodbom između Vas i Kralja konsolidovale mnoge snage, posebno srpski elemenat, koji su se trenutno otuđili; zatim bi se povećao ugled Vaše vlade i Vašeg pokreta kojima bi stajali na raspoloženju mnogobrojni izvo­ ri. Jugoslavija bi tada bila u mogućnosti da jedinstveno istupa u Savezničkim većima za vreme izgrađivačkog perioda u kojem tolike stvari ne prestaju da menjaju oblik. Imam veliku nadu da ćete se naći u mogućnosti da mi date odgovor do kojega shvatite da mi je stalo**104).

Tito je, u svome pismu od 9. februara 1944. godine, dao Čerčilu negativan odgovor. Zaklanjajući se iza odluka Drugog AVNOJ-a, Tito je pisao: „ . .. Međutim, sve dok postoje dve vlade, jedna u Jugosla­ viji, a druga u Kairu, ne može biti govora o potpunom jedinstvu.

100)

IM) M2 ) 103) 104)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

447.

447.

443.

449.

452.

431

Stoga se vlada u Kairu mora ukinuti, a sa njom otstraniti i Dražu Mihailovića. Ova vlada mora odgovarati pred vladom AVNOJ-a zbog rasipanja ogromnih svota nacionalnoga novca"1C5). Saveznici treba da priznaju Nacionalni komitet „kao jedinu jugoslovensku vladu, a kralj Petar da se, saglasno tome, potčini zakonima AVNOJ-a.

Ukoliko kralj Petar prihvati sve ove uslove AVNOJ neće odbiti da sarađuje, pod uslovom da o sudbini jugoslovenske monarhije posle oslobođenja Jugoslavije slobodnom voljom odluči narod. Od kralja Petra se očekuje da da jednu izjavu o tome da jedino u srcu nosi in­ terese svoje otadžbine i želju da ona bude slobodna i ustrojena onako kako to po završetku rata slobodnom voljom reši sam narod, a da će do tada on činiti sve ono što se nalazi u njegovoj moći da podrži istrajnu borbu jugoslo venskih naroda"100).

Kao odgovor na ovo pismo Čerčil, 25. februara 1944. godine, obaveštava Tita da je rešio da povuče svoje oficire za vezu, „mada će možda proći nekoliko nedelja pre nego što se ona može izvršiti.

A dotle, zar mi ne biste mogli garantovati da ćete pozvati kralja Petra, ukoliko se on oslobodi Mihailovića i svojih ostalih loših savetnika, da se priključi svojim sunarodnicima na bojnom polju, uz nepromenljivu postavku da su jugoslovenski narodi slobodni da sa­ mi odrede Ustav posle rata? U koliko se ne varam u svojoj oceni, ovaj mladić nema veće želje do da se svrsta pored svih onih Jugo­ slovena koji se bore protiv zajedničkog neprijatelja; pa ipak, shva­ tite da ga ja ne mogu prisiliti da raskine sa Mihailovićem, odbaci svoju vladu i prekine svaku vezu sa Srbijom, pre nego što sazna da li može računati sa Vašom podrškom i saradnjom "107).

U svome govoru, koji je 22. februara 1944. godine održao u Par­ lamentu, Čerčil se potpuno stavio na stranu jugoslovenskih komu­ nista i istakao da oni predstavljaju „jedan nacionalni i objedinju­ jući p o k re t. . . U maršalu Titu su partizani našli istaknutog vođu koji se proslavio u borbi za slobodu . . . Na nesreću, možda je neizbežno, ove nove snage su došle u sukob sa snagama pod generalom M ihailovićem . . . Već dugo vremena sa posebnim interesovanjem pratim pokret maršala Tita i pokušavao sam da mu svim raspolo­ živim sredstvima pružim pom oć"108).

Uporedo sa stalnim povećavanjem materijalne pomoći Titu Čer­ čil je pojačavao pritisak na kralja Petra II, da otpusti vladu dr Božidara Purića i generala Mihailovića. Čerčil, 1. aprila 1944. godine, javlja Idnu: „Smatram da na K r a l j a t r e b a i z v r š i t i k r a j ­ nji pritisak da se o t a r a s i s v o j i h dosadšnjih savetnika koji ga sudbonosno vuku na dno 105) Na istom mestu, ine) Na istom mestu, 107) Na is to m m e stu , 103) Na is to m m e stu ,

432

str. 453. str. 453. str. 453, 454. str. 455.

p o p u t v o d e n i č k o g k a m e n a . . . M oja je misao od počet­ ka bila da se Kralj udalji od Mihailovića, da prihvati ostavku Purićeve vlade ili je raspusti kao i da neće biti nikakve velike štete ako nekoliko nedelja ostane bez vlade . . . savetovaćete Kralju do­ bru deklaraciju, nateraćete ga da razreši dužnosti Purića i kompa­ niju i prekine svaku vezu sa Mihailovićem; zatim ćete ga privoleti da obrazuje vladu za nuždu na koju Tito neće preko gledati. Tako nam bar ostaje nada da ćemo kroz nastupajućih pet-šest nedelja izgraditi most između njih dvojice. Mi nemamo prava da zbog slo­ ženosti srpske politike zakočimo one vojne snage koje žele da se bo­ re sa partizanima, ili se mogu navesti na takav postupak"109) Sa ushićenjem Cerčil je, 17. maja 1944. godine, javio Titu da je Kralj otpustio Purićevu vladu i da je spreman da poveri vladu dr Ivanu Subašiću: „Jasno je da ovu odluku odobrava vlada Njegovog Veličanstva"110). „Kralj je, javlja Čerčil 24. maja 1944. godine Titu, otpustio Purića i kompaniju i čini mi se da će ban Hrvatske oko sebe okupiti izvese uticajne ljude. Moje je mišljenje da ova vlada treba neko vreme da miruje i da pusti događaje da idu svojim to­ kom. Mislim da će se ovakav stav uglavnom podudarati sa Vašim shvatanjem iznetim u prvim telegramima razmenjenim između nas.

Obaveštavam Ruse i Amerikance o svemu što se odvija među na­ m a"111).

Upoređene sa ovom stvarnošću sve t e z e Rezolucije Sveto­ savskog kongresa o nadi u saveznike da z a u z d a j u komunistički pritisak na nacionalne snage Srbije liči na vapaje ljudi koji hoće da silom svoje upornosti pretvore svoje iluzije u stvarnost. One, koji su postali delotvorni saveznici njihovih neprijatelja i koji se osećaju prijatno u toj ulozi, sastavljači ove Rezolucije hteli su da uvere da su oni ono što nisu, da su saveznici generala Mihailovića i srpsko­ ga naroda. Tragičnu ulogu generala Mihailovića u ovoj poremeće­ noj stvarnosti, čije sve komponente on nije mogao da shvati, ocrtao je Vukašin Perović, i sam Ravnogorac i veliki poštovalac Mihailo­ vića, rečima: „Draža Mihailović kao vođa pokreta i ideolog jednoga novog stanja, odigrao je u očima svojih saveznika, isto toliko koliko i u očima svojih vojno-političkih ideoloških neprijatelja, ulogu film ­ skog glumca, koji pobuđuje interes publike dok ga ova prati na plat­ nu; dok daje autograme ili se koketski osmehuje na svoje posmatrače . . . Draža Mihailović sa svojim štabom intimno je živeo u uverenju, da je stav Anglo-Amerikanaca prema njemu samo taktička igra saveznika, da se ne bi ozlojedili Rusi, koji su u toku rata držali u rezervi ideju separatnog mira kao neku vrstu pretećega sredstva u odnosu na Anglo-Amerikance, utsvari kao sredstvo učene, prema 108) Na istom mesta, str. 456. u°) Na istom mestu, str. 45fi. ni) Na istom mestu, str. 457.

433

čemu su se ovi pokazali velikodušnim, ali tačno u duhu one misli cara Aleksandra I. koji se pokazao velikodušnim prema Napoleonu1', ,,ne dajući mu svoje"112).

I Titu, i preko njega Sovjetima, Anglo-Amerikanci su d a v a l i o n o š t o n i j e b i l o n j i h o v o i na što, ni p o s v o ­ jim demokratskim načelima, n i s u i mal i , niti m o g l i i m a t i , p r a v o — nad celim jednim narodom ustoličili su komunističku diktaturu i to baš onda kada se videlo da Nemačka vojnički sve više slabi i kada se zbog razvoja na frontovima izvan Jugoslavije, nemačka vojska više povlači prema svojoj matici. U toj defanzivnoj fazi rata Jugoslavija je za nemačku vojsku bila samo p r o l a z n a oblast: nemačka vojska se povlačila sa Balkana k a k o i k u d a je htela i nije poznato da su je jugoslovenski partizani igde mogli omesti u izvršenju toga plana. Vojničkom e slomu Nemač­ ke mogli su jugoslovenski partizani, i u ovoj završnoj fazi rata, doprineti veoma malo. Čerčil je, najverovatnije zbog obaveštenja ko­ je je dobijao od svojih misija kod Tita, bio opsenjen snagom jugoslovenskih komunista. To je ostala tamna senka na njegovom istorijskom liku.

Svedočenje američkoga pukovnika Mak Daula o postojanju jake, dobro organizovane i uticaj ne komunističke i prokomunističke gru­ pe kod veoma odgovornih britanskih vojnih faktora u Kairu, zas­ lužuje punu pažnju. „Britanci su, veli Mak Daul, doneli odluku da Mihailovića napuste p r e nego što je ma koja zvanična tužba po­ dignuta. Kod mene se nalazi zvanična kopija izveštaja brigadira Maklina britanskoj vladi, s predlogom da se Tito pomaže a Mihailo­ vić napusti. Ovaj izveštaj i predlog brigadira Maklina p i s a n j e dva meseca posle sudbonosne odluke o Mihailoviću. Tu nalazimo i prvi argumenat o velikoj zabludi i glupim naporima da se opravda Mihailovićevo isključenje"113).

Mak Daul kazuje kako su njegovi ljudi, koje je bio poslao i ,,u Kairsku britansku školu" vaspitavani komunističkim duhom. „Učili su ih, veli on, da će oni pred kojima oni danas otvaraju vrata, sutra otvarati vrata drugima ili da će gospodari postati sluge, a sluge gospodari. Učili su ih i to, da će sve što jedni danas imaju, sutra pre­ ći u ruke onih koji nemaju, ili bogati postati sirotinja, a sirotinja — bogataši. U slične propovedi dolazila je i ova: sve današnje privi­ legije pretvoriće se u sustrašnje lance, ili danas zaboravljeni sutra će postati silni. Kratko, sve što su tamo čuli, bio je šušti komunizam iz komunističke škole. Pod tim uslovom i tu formirala se ekipa ljudi koji su u ime Britanije bili određeni za nadzornike izbornih sloboda u 2) Vukašin R. Perović, Enciklopedijski i politički komentar Genosida.

Prva četnička enciklopedija, knj. I, sv. 3, Minhen 1973, str. 39, 53.

113) Otkrića pukovnika Mak Daula (U „Glasnik SIKD Njegoš“, sv. 23. juni 1969, str. 7.

434

na Balkanu1*114). I dalje: „Zapadni komunisti, Britanija i Amerika, sa svima prokomunistima stajali su uz Tita. Ali k o je taj koji je v a r ao Cerčila s komunistima, to još ne znamo"115).

I sastavljači Rezolucije Svetosavskog kongresa i svi oni koji su sledovali savetima te rezolucije gledali su u Sovjetskom Savezu i u Crvenoj armiji saveznike, bili su ili zavedeni ili nisu mogli da shvate ideološki jaz, koji je postojao između nacionalista i parti­ zana. To je bila jedna od fatalnih iluzija i generala Mihailovića i ide­ ologije Svetosavskog kongresa. „Trupama JVUO — javljao je, 4. aprila 1945. godine, Mihailović Konstantinu Fotiću — bilo je nare­ đeno da Sovjetske trupe na svim terenima dočekuju kao saveznike, da ih pomognu u akciji protiv okupatora, i da se i u pogledu akcije stave pod komandu sovjetskih komandanata. Narod je bio pozvan da sovjetske trupe prima naj prijatelj skije. Komandant trupa u Srbiji general Trifunović poslao je odmah svoju delegaciju sovjetskom glavnom komandantu na ovome pravcu, da se sa svim trupama sta­ vlja pod Sovjetsku komandu1*116). Šta se dešavalo posle toga? Sovjeti bi, i kada bi prihvatili uslu­ gu četnika, ove razoružavali i predavali jugoslo venskim partizani­ ma. To se desilo i sa pukovnikom Vesićem, i sa Dragutinom Keserovićem, i sa Predragom Rakovićem. Raković je, zajedno sa Sovjeti­ ma, učestvovao u akciji protiv Nemaca: „ . .. A potom, doveden je odred od 2.500 partizana pod komandom hrvatskog ustaše Mesića, i postavljen zahtev komandantu Rakoviću, da se sa korpusom stavi pod komandu Tita. Kad je Raković odbio ovo naređenje, onda su naredili da položi oružje**117).

Mihailović je, 11. novembra 1944. godine, izvestio Đonovića o držanju Crvene armije na terenu i o progonima koje su komunisti odmah počeli čim su preuzeli vlast. Mihailović javlja Đonoviću: „Situacija u zemlji veoma teška. K raljevi govori preko radija pora­ zno delovali na narod i borce. Komunisti sa pomoću i naslonom na Ruse, ovladali skoro Srbijom. Pad Beograda i Srbije teško je delovao na ostali deo naroda u pokrajinama, a komunistima je to dalo jači zamah i snagu da u celoj zemlji preduzmu akcije i to poglavito prema našim odredima, a prema okupatoru samo formalno. Cilj im je vlast, a ne oslobođenje od okupatora. U Srbiji mi smo poku­ šali da stupimo u kontakt sa Rusima radi saradnje. Rusi nisu to pri­ hvatili.

Naprotiv, razoružali su sve naše odrede. Jedan koncentracioni lo­ gor je u Paraćinu. Ne znamo za sudbinu ovih ljudi. Po nekim izveš114) Na istom mestu, str. 8.

115) Na istom mestu, str. 9.

116) Jovan Đonović, Izveštaji đenerala Mihailovića iz kraja 1943. i 1944.

(U „Glasnik SIKD Njegoš", sv. 3. juni 1959, str. 75). n7) Na istom mestu, str. 76.

435

taj ima predali su ih komunistima, dok drugi tvrde da su ih odveli na rad u Rusiju. Rusi su surovo i neprijateljski postupali sa našim ljudima. Ruske trupe pljačkaju i rđavo postupaju prema narodu.

Ima mnogo slučajeva silovanja žena i devojaka. Jedan naš vojnik dobio je pismo od žene preko jednog izbeglice u kome se žali da je silovana. Rusi predaju vlast komunistima. Komunisti ovo koriste i svuda postavljaju svoje ljude, a naše u masi ubijaju i odvode nekuda. . . . Mi smo bili primorani zbog ovakvog stava ruskih trupa i ja­ kih komunističkih snaga, da povučemo naše snage iz Srbije prema Sandžaku. Dosta smo snaga izgubili, ali još imamo iz Srbije 20.000.

Od svih snaga u Srbiji se na terenu održao jedino Raković u oblasti Kraljeva i Čačka. On je pokušao vezu sa Rusima i učestovao sa nji­ ma u napadu na Nemce. U početku je dobro išlo, ali je sada ta veza na mrtvoj tačci. Keserović je bio dobro dočekao Ruse. Keserović je bio zauzeo Kruševac i predao ga Rusima. Ali poslednja dva dana hteli su da ga razoružaju. Jedva je uspeo da pobegne. Američkog kapetana Kramera Rusi su uhvatili, zatim sproveli u Sofiju i odatle vratili u Italiju11118). Keserović je, kasnije, bio uhvaćen, suđen i streljan od komunista.

lls) Na istom mestu, str. 63-64.

436

JUGOSLOVENSKA VOJSKA U OTADŽBINI ILI ČETNIŠTVO MEĐUSOBNE VEZE I IDEOLOGIJA

1.

Uobičajeno je, svakako po ugledu na postojanje č e t n i š t v a pre Balkanskih ratova i pre Prvoga svetskog rata, da se i pristalice generala Dragolj uba-Draže Mihailovića za vreme poslednjeg rata nazivaju četnicima. Tako ih je naš narod nazivao i kao takve zadr­ žao ih je u svesti. Na procesu pred komunističkim sudom Mihailo­ vić je rekao: „Naziv četnik, to je naziv koji je došao od samoga na­ roda, a nikako od mene. Ja sam imao u prvom početku četničke odre­ de u Jugoslo venskoj vojsci. To je tačno, i to je po Pravilima naše ratne službe, jer vojska koja ostane bez fronta obrazuje četničke odrede1'1) . .. Između dva svetska rata postojala je u Jugoslaviji četnička organizacija, čiji su glavni predstavnici bili Ilija TrifunovićBirčanin i Košta Pećanac, koji se, odmah posle početka komunistič­ ke akcije u okupiranoj Srbiji, pridružio generalu Milanu Nediću.

Birčanin je, i u početku Drugog svetskog rata bio predsednik Na­ rodne odbrane Jugoslavije, a posle sloma Jugoslavije našao se na italijanskoj okupacionoj zoni i živeo u Splitu.

Ilija Trifunović-Birčanin razvijao je u početku svoju akciju ne­ zavisno od Mihailovića. Prema Ravnoj Gori, planini, gde se bio smestio pukovnik Mihailović sa svojom grupom, dobio je ceo njegov pokret i svoje ime. Za grupu oko Mihailovića Košta Pećenac nije hteo da zna i smatrao je da bi se Mihailović trebao da potčini nje­ mu . .. Pristalice Mihailovićevog pokreta nazivali su se najpre „Čet­ nički odredi jugoslovenske vojske11, zatim „Vojno-četnički odredi", da bi posle dobili naziv „Jugoslovenska vojska u Otadžbini"2). Po­ stojale su, i u okupiranoj Srbiji, tih dana razne naoružane grupe, čije su vođe pokazivale težnju za osamostaljenjem. „Ravnogorski x) „Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom. Štenografske beleške i dokumenti sa suđenja Dragoljubu-Draži Mihailoviću". Beograd 1946, str. 107-108.

2) Jozo Tomasich, The Chetniks . . st;\ 125 i dalje.

437

pokret bio je ustvari jedna od raznih „ilegalnih11 četničkih grupa"3).

Hristi Laurens kazuje kako su ga, onesvešćenoga posle preplivan ja jedne reke u Srbiji, našli četnici koji su priznavali Pećanca. Pored Pećančevih četnika krstarila je u to vreme i grupa generala Ljube Novakovića4), čoveka kome se brzo izgubio trag. U to se vreme po­ javljuju razne v o j v o d e , koje su, formalno, priznavale Pećan­ ca (Mašan Đurović, Bogdan Gordić, i drugi), ali su na terenu radili šta su hteli5) . . . Mihailovićeva grupa je bila nešto sasvim drugo.

Hristi Laurens, koji se tada kretao po terenu i imao dodira sa raz­ nim četničkim grupama, pise: „ . .. Britanski radio objavljivao je svakodnevno da je Mihailović priznati vođa jugoslovenske gerile.

Ja sam imao dosta poverenja u Britansku obaveštajnu službu da ne bi ovo primio kao značajno. Pretpostavljao sam da Britanci moraju znati sve šta radi Mihailović i da su dali svoj pristanak. Mihailovićevo naređenje, posle njegovog poraza u jesen, da se prestane boriti protiv Nemaca, izgledalo je dovoljno razumno, jer se niko ne može uspešno boriti dok njegova organizacija ne postane dovoljno jaka.

A li ovaj razvoj na prvi pogled izgleda neobjašnjiv"6).

Mihailovićevo ime i njegov ugled proisticali su iz činjenice, da su ga prihvatili i britanska propaganda i jugoslovenska vlada u Lon­ donu. Pod tim utiscima se desilo da je izbegavano nazivanje nje­ gove grupe č e t n i c i m a , koji ga tada nisu ni priznavali. „U toku 1.941. godine, veli Ivan Avakumović, njegove pristalice nosile su razna imena, ali je od 1942. godine njegova vojna organizacija zvanično nosila ime „Jugoslovenska vojska u otadžbini" (JVUO). M e­ đutim, u mnogim krajevima Jugoslavije, Mihailovićeve vojne jedi­ nice nisu se u svakodnevnoj upotrebi služile ovim imenom; drugi, koji su sebe smatrali Mihailovićevim ljudima, ali u stvarnosti bili vi e pod komandom lokalnih okupatorskih posada, naročito od sre­ dine 1942. godine, upotrebljavali su ime č e t n i k iz oportunis­ tičkih razloga, kako bi se na izvestan posredan način, bar za okupa­ torsku javnost, izdvajali zvanično od Mihailovićeve vojske u ota­ džbini. Treći četnici su to činili jer su želeli da na taj način pokažu da se ne slažu sa obnavljanjem jugoslovenske države posle rata, zašto se Mihailović borio. U okupiranoj Srbiji je položaj naziva čet­ nik bio sasvim drukčiji, jer je Pećanac koristio ovaj naziv i na svaki ga način kompromitovao, kada je počeo da sarađuje sa okupatorom i Nedićem; uz Pećanca, a pomoču Nedića, u toku okupacije nicali su „nezavisni četnički odredi". Znajući za ovu neodređenost i često dvosmislenost, ustaše i partizani za vreme rata i jugoslovenski re­ žim posle rata stalno su i sa određenim ciljem upotrebljavali za Mi3) 4) 5) 6)

438

Matteo J. Milazzo, The Chetnik Movement . . str. 13.

Christie Lawren.ce, Irregular Adventure . . . , str. 83, 85, 96, 100-103.

Na istom mestu, str. 152 i dalje.

Na istom mestu, str. 159.

hailovića samo ovaj naziv č e t n i k . Njima su se pridružili zvanični anglosaksonski istoričari i novinari i na taj način pomogli u toku poslednjeg četvrt veka da se ne sazna istorijska istina o pokre­ tima otpora i građanskom ratu u Jugoslaviji 1941-1945"7).

Ovo se tvrđenje može uzeti samo kao delimično tačno. I posle uvođenja naziva Jugoslovenska vojska u Otadžbini upotrebljavao se i naziv četnik bilo u vezi sa ovom oznakom bilo bez nje. Dolazi u raznim četničkim dokumentima i naziv „Četnički odredi juguoslovenske vojske u Otadžbini11. Pukovnik Bajo J. Stanišić naziva se u jednom dokumentu od 4. marta 1942. godine „komandant narodnooslobodilačke vojske Crne Gore i Hercegovine118). Kasnije, 24. sep­ tembra 1943. godine, Stanišić se pominje kao komandant „Zetskog četničkog odreda119) . . . U Bosni je četničko ime stalno održavano kao oznaka v e z e sa četništvom iz prošlosti. Četnički komandanti u Bosni, Lazar Tešanović, Slavoljub Vranješević, Uroš Drenović mole u jednoj molbi, upućenoj Bogoljubu Kujundžiću, 28. marta 1944. godine, da im se pošalje „oko 250 kompletnih četničkih uni­ formi za poti'ebe odreda ovoga kraja, jer će to mnogo podignuti ug­ led srpskoga naroda i njegov otpor protiv svih silnika1110). Radoslav Radić je komandant „bosanskih četničkih odreda Jugoslovenske vojske u Otadžbini1111). General Mihailović postavio je, 23. marta 1943. godine, majora Fehima Musu Kadića „za komandanta svih č e t n i č k i h M u s l i m a n a u Jugoslaviji1112).

Ni u početku, a dugo ni kasnije, č e t n i š t v o nije bilo jedna organizaciona celina. Č e t n i š t v o izvan okupiranoga područja Srbije postojalo je i iz drugih razloga i pobuda, i imalo drukčije ciljeve od ovoga u okupiranoj Srbiji. Četnički pokret u Crnoj Gori nastao je posle ustanka protiv Italijana, 13. jula 1941. godine. To je bio nacionalni ustanak protiv Italijana koji su hteli da proglase n e z a v i s n u Crnu Goru, što nisi želeli ni nacionalisti (osim male grupe „Zelenaša"), ni komunisti13). „Mi, narodni ljudi, veli Milan Bandović, u to vreme jedini njegovi stvarni predstavnici, tačno smo znali da čin okupatorskog proglašenja Crne Gore za kraljevinu mo­ žemo sprečiti jedino oružjem. A li smo bili svesni da za to valja tra­ žiti i učešće komunista. Oni su već tada vršili propagandu po naro­ du, istupali organizovano, prikupljali svoje političke pristalice, bili činilac. Ne dići se na oružje, za nas bi značilo pustiti da se odigraju dva zla. Prvo, okupatori bi proglasili Crnu Goru za kraljevinu, i ti­

75,

7) Dr Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima, str. beleška.

8) Dokumenti o izdajstvu Draže Mihailovića, knj. I, str. 69.

9) Na istom mestu, str. 142-143.

10) Na istom mestu, str. 300.

U) Na istom mestu, str. 211.

12) Na istom mestu, str. 237.

439

me stvorili jednu ozbiljnu pometnju u odnosima između Srba u Crnoj Gori i u drugim srpskim krajevima. Drugo, odsustvo narodnih i po­ litičkih ljudi, antikomunista i demokrata, komunisti bi jedva doče­ kali: oni bi poveli sami, na svoj način, iako neuspešnu borbu protiv okupatora i time popularisali sebe kod narodnih masa, a na sve druge patriote bacili bi ljagu. Nametalo se rešenje: da se u borbu protiv okupatora stupi u zajednici sa komunistima"14).

Odvajanje nacionalista nastalo je kao posledica pokušaja komu­ nista da iskoriste ovaj nacionalni pokret za svoje svrhe. Prvi po­ kret nacionalnog otpora komunistima, koji su vršili teror, pojavio se u Vasojevićima15). Prema Miliji M. Lašiću-Vašojeviću prvi vođa ovoga otpora bio je njegov brat, generalštabni major Đorđe Lašić uz koga se pojavio i kapetan Pavle Đurišić16).

Iz pružanja otpora komunističkom teroru nastao je, najpre, u ovome delu Crne Gore, a zatim i u celoj Crnoj Gori, jak antikomuni ­ stički pokret. B o r b e n i a n t i k o m u n i z a m ostao je do kraja bitna osobina četnika Crne Gore. U početku su se četnici u Crnoj Gori organizovali sami na čelu sa nekoliko nacionalno orijentisanih aktivnih oficira. Tek kasnije, oni su došli pod komandu ge­ nerala Mihailovića: „K rajem 1941. godine, Pavle je kao delegat anti­ komunističkog pokreta koji je bio u formiranju, probijajući se kroz bespuća i opasnosti, prešao u Srbiju, gde se na Ravnoj Gori sastao sa Dražom Mihailovićem, koji mu je dao nalog i uputstva za borbu protiv komunista, odredivši ga za komandanta Limsko-Sandžačkih četničkih odreda, dok je majora Đorđa Lašića odredio za komandan­ ta Crne G ore"17).

Sačuvani su dokumenti o postavljanju Đurišića i Lašića za ko­ mandante. Oktobra 1941. godine Mihailović je postavio kapetana Pavla I. Đurišića „za komandanta svih snaga četničkih odreda ju ­ goslovenske vojske za srezove: Andrijevački, Beranki, Bielopoljski i Prijepoljski, Plevljanski i Kolašinski sa Barskom i Buđevskom opštinom "18). Mihailović je, 28. decembra 1941. godine, postavio ge­ ne ralštabnog majora Đorđa Lašića za komandanta svih četničkih odreda „za celu oblast Crne G ore"19). Kasnije se, pored Baja Sta­ n čića, Lašića i Đurišića, pojavio i general Blažo Đukanović „kao komandant oružanih snaga Draže Mihailovića u Crnoj Gori", koje će voditi borbu protiv partizana. U tome smislu je general Đukano­ vić stvorio sporazum sa Pireom Birolijem 20). Matteo I. Milazzo veli 13) 14) !5) i«) 17) 1!*) !9) 20)

440

Vukosav Radović, Od sudije do čistača . . . , str. 209.

Milan Bandović, Ustanak u Crnoj Gori. U „Knjiga o Draži", I, str. 78.

Vukosav Radović. Na istom mestu, str. 2,34.

Milija M. Lašić-Vasojević, Enemies from ali Sides, str. 31-109.

Vukosav Radović, Na istom mestu, str. 235.

Dokum enti. . str. 7-8.

Na istom mestu, str. 13.

Na istom mestu, str. 35.

da su Đukanović i Trifunović-Birčanin resili, u proleće 1942. godine, da se stave pod Mihailovićevu komandu. General Đukanović je bio predsednik Nacionalnog komiteta Crne Gore; oktobra 1943. godine otišao je sa Bajom Stanišićem u manastir Oštrog i tu su poginuli.

O držanju crnogorskih četnika, do ovoga vremena, pisao je Milan Bandović: „Vojničke veze u to vreme nije bilo sa pukovnikom Mi­ hailovićem. U narodu je, istina, kružila legenda o njemu: kako se nije predao okupatoru i kako je pošao u srpske planine sa čitavom jednom divizijom jugoslovenske vojske. Ta legenda jako je potkrepljavala borbeni i revolucionarni duh Crnogoraca. U onom, pak, delu Sandžaka koji je pao pod italijansku okupaciju (Bijelo Polje, Plevlje, Sjenica, Prijepolje) sa Dražom se pokušavala uhvatiti veza još u junu. Ja sam poslao u Srbiju, da pronađu tog legendarnog pukovnika, jednu grupu svojih sigurnih ljudi. Bilo ih je sedmorica; odabrao sam ih bio iz čitavog sreza kao rođene hajduke; na čelu je bio Jagoš Korać, poznati četobaša iz Zatona, u zajednici sa bratstvom Popadićima iz Buđeva i Čopovićima iz Pešteri. Oni su se iz Srbije vratili tek u trenutku kada je ustanak bio u punom jeku, krajem jula 1941. godine. Oni su nam doneli samo potvrdu o postojanju na Ravnoj Gori pukovnika Mihailovića. Neposredne vojničke veze sa Dražom biće uspostavljene tek u septembru, a konačno u decembru 1941, kada je na Ravnu Goru otišao lično kapetan Pavle Đurišić"21).

Na području Bosne i Hercegovine, kao i Dalmacije, nastao je četnički pokret spontano kao akt somaodbrane od ustaških pogro­ ma i pokolja. Tipično je za ovo četništvo, da ono nije nastajalo kao reakcija protiv Nemaca i Italijana: glavni srpski neprijatelj na ovo­ me području bile su ustaše. Nelogičnost srpske, odnosno celokupne jugoslovenske, stvarnosti na ovome prostoru koji je potpao pod NDH, bila je u tome da su srpski neprijatelji bili više ustaše nego Nemci i Italijani, koji su ih doveli na vlast. Nelogičnost ove situa­ cije bila je i u tome, da su okupatori, koji su srušili Jugoslaviju, če­ sto istupali kao zaštitnici Srba od terora i progona njihovih sate­ lita — ustaša.

Za četnike u Bosni i Hercegovini može se, s pravom, reći da su to bili n a r o d n i č e t n i c i . „Sela su se, veli Rađmilo Grđić, diza­ la na noge nezavisno jedno od drugoga. Povezivanje je dolazilo kas­ nije. U Hercegovini, ustanici nisu znali šta se radi u Bosni, a kamoli u Srbiji. Sve saobraćajne veze i sredstva bili su u rukama nepri­ jatelja. Okupacione đemarkacione linije, i naselja neprijateljski ras­ položenoga muslimanskog i katoličkog stanovništva, bili su dugo neprolazna prepreka za objeđinjananje akcije .. . Gradovi i varo­ šice, iz kojih su u X IX veku ustanicima dolazile inicijative, uput­ stva i materijalne pomoći, bili su 1941. grobnice srpskoga naroda.

21) Milan Banović, Ustanak u Crnoj G o ri. .., str. 79.

441

Pošto je tamo poubijan cvet srpskog naroda, ustaše su prigrabile u svoje ruke i njihovu im ovinu"22).

Iz jednoga opširnijeg zapisnika međuodretske konferencije bosanskih četiških odreda, koja je održana 1. decembra 1942. godi­ ne, vidi se kako su ovi odredi postajali, kakvo je bilo stanje kod njih i kuda su i na koju stranu pogledali. I oni su, razume se, znali za postojanje Mihailovića i tražili vezu sa njim, ali je uspostavljanje te veze išlo teško, a i kada bi se uspostavila brzo se kidala. Vasilije Lalić, pomoćnik komandanta, govoreći o organizaciji četnika, rekao je: „K od nas postoji sasvim druga organizacija zato što se nalazimo u šumi. U Srbiji i Crnoj Gori to je zgodno provesti, jer se četnici kre­ ću i po gradovima. Tu je organizaciju lakše sprovesti i izvršiti je tajno, a međutim, pored ovoga zadatka, imamo još jedan zadatak, a to je da držimo situaciju i da branimo položaje na kojima se nala­ zimo. Svakako bi bilo potrebno da pristupimo toj organizaciji kako on (Draža Mihailović) to traži ali je isto tako potrebno da mi toj organizaciji pristupimo prema našim prilikama"23).

Stevan Botić, delegat odreda „Trebava", žalio se: „Dražina rad­ nja je radna organizacija, a u nas su prilike sasvim drukčije. Mini­ star Draža Mihailović principijelno ne priznaje nikakve štabove u Bosni, ja sam bio stalno sa njim u vezi i on mi slao svoje oficire od kojih je poginulo 28 u Istočnoj Bosni, a oni koji nisu vratili su se u Srbiju. Samo je ostao m ajor Vranješević, kapetan Mitranović, ka­ petan Pejić i nekoliko poručnika i potporučnika. Draža je jednom depešom preko radio stanice koju je organizovao Lazar Trklja tra­ žio da ja i Gorski štab dođemo njemu i da hodamo po Crnoj Gori, mi smo mu odgovorili da nama nije tamo mesto, nego da treba da ostanemo u B osn i. . . Što je god tražio Draža ja sam to učinio, ali oko njega se kupe ljudi koji bi hteli da budu gospodari Bosne, kada ona bude oslobođena i ja sam kazao da smo mi digli ustanak i đa mi hoćemo da budemo oni u budućnosti, koji će rešavati pitanje uređenja i napretka naše države. Oko brata Draže su skupljeni uglavnom Crnogorci i Srbijanci koji ne poznaju naše prilike. Račić je, kada je u Srbiji bilo teško, pobegao u Bosnu, a zatim je opet po­ begao iz Bosne u Srbiju. Ali pobegli su i njegovi ljudi sa punim dže­ povima dukata koje su u Bosni opljačkali"24).

Botić je, i pored ovoga iskustva, rekao: ,, . . . Potrebno je bezuslovno da se uspostavi i održi veza sa Dražom Mihailovićem i da se njegova organizacija upliće u našu i obratno, a ljudi koje je narod izabrao treba da ostanu do kraja. Naši četnički odredi treba i dalje da se organizuju i međusobno što čvršće povezuju, a ujedno treba 22) Badmilo Grđić, Zapadni srpski krajevi i Draža. U „Knjiga o Draži I, str. 112.

23) Dokumenti. . . , str. 220.

24) Na istom mestu, str. 221.

442

tražiti od brata Draže da nam dadu radio stanice koje su faktično na­ še a te stanice su bile vrlo dobre"25). Mirko Đukanović, delegat odre­ da „Trebava" izjasnio se protiv lica koja dolaze iz Srbije i od Dra­ že „bez potrebnih dokaza i legitimacije. Tragedija Majevice počinje u času kad je Srbija uplela svoje prste i kada su ti ljudi počeli da nam prilaze. Sve je bilo dobro, dok nisu počeli da dolaze ljudi sa pojedinim pusulama, a mi smo pojedince morali oterati sa Maje­ v ice"26).

Iz pisma, koje su Radoslav Radić i njegov pomoćnik poručnik Vas. Đ. Calić, 1. decembra 1942. godine, poslali Draži Mihailoviću, vidi se kako je nastajala i kako se razvijala četnička organizacija u Bosni, kao i to kako je njima bilo teško uspostaviti vezu sa Mihailo­ vićem. „Početak borbe, veli se u pismu, nije bio lak, jer je svaki ra­ tovao u svome kraju, bez povezanosti jednih sa drugima i kad bis­ mo proširili našu teritoriju, oslobođenu od okupatora, spojili smo se u jednu jedinstvenu komandu, gde zajednički nastavljamo dalju borbu"27). Radić navodi kako je preko Dragoslava Račića pokušao da uhvati vezu sa Mihailovićem, ali bez uspeha28). Daje, dalje, po­ datke o organizaciji četničkih odreda i ističe kako je i koliko postradao narod u Bosni: ,,U ovoj današnjoj borbi srpski narod u Bos­ ni je izdržao najveće teškoće, podneo žrtve, izgubio mnoge sinove, kako u vojsci tako i u civilnom stanovništvu, a na desetina hiljada porušeno je i popaljeno srpskih domova. Mnogi su srezovi u Bosni bez ijedne srpske kuće jer su sve pogorele. Ko bude imao prilike od mjerodavnih da prođe našim krajevima, uvjeriće se da smo stra­ dali više nego ma koji drugi kraj na Balkanu, ali smo zato postigli najveći uspeh u borbi i očistili najveći dio srpske zemlje od nepri­ jatelja. Ovo treba đa nam priznaju svi naši prijatelji od kojih očeku­ jem o da će nam porušene domove pom oći podignuti, a siročadima ukazati pomoć da ne gladuju, jer su im roditelji za ovu svetu stvar dali živote"29).

Radić moli da se preko radio Londona javlja o njihovom radu i borbi, jer je „to u interesu samih Vas i vlade u Londonu da se zna­ de i za našu borbu, patnje i stradanja te bi i za ovaj kraj trebalo po­ raditi da se zaslužni pohvale, unaprede i slično tom e"30). ,,U Bosni veli Radić, borba je čisto srpska i narod se bori čisto za srpsku stvar pod srpskom trobojnicom, gde pjevajući ide u borbu: „Dok je Boga i srpskih mišica, vijaće se srpska trobojnica". Naš narod od najsta­ rijega do najmlađega želi da se zna o njegovoj borbi pa Vas molimo 25) 26) 27) 28) 29) 30)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

221.

221-222.

221.

211-212.

212.

212.

44:i

da nekoliko puta preko radio Londona objavite ovo „Milica je zdrava“ , pored ovoga potrebno je da se što prije napiše jedna veća svota letaka i iz aviona baci po našim krajevima . . . Da bi se znalo za nas i da bi mogli imati vezu sa vama potrebno je što prije da se uputi radio stanica ovamo kao i radio-telegrafista"31). Javlja, dalje, da je izvršeno ujedinjenje četnika i „kako vidite naša se srpska borba ujedinjuje i proteže od istočne do zapadne Bosne (od reke Une do reke Drine)“ 32).

Sam Mihailović je priznao na suđenju, da je znatno kasnije pri­ znao i uzeo pod svoju komandu četnike u Hercegovini i Dalmaciji.

To je bilo 13. jula 1942. godine na sastanku u Avtovcu, srez Gacko.

Hercegovina, gde se sastao sa Ilijom Trifunovičem-Birčaninom i Dobrosavom Jevđevićem. Na ovome sastanku su bili i kapetan Ivanišević iz Splita, Zarija Ostojić, Milan Šantić, sveštenik Radojica Perišić i Milorad Popović. Mihailović je pomenuo da je ovome sa­ stanku prisustvovao i jedan čovek koji je „imao naziv „Kutlača".

To je, nesumnjivo, bilo Marko Vujačić, zvani „Kutlača", prvak Sr­ pske zemljoradničke stranke, koji je, kasnije, prišao partizanima33)...

Za ovaj se sastanak tvrdi da je bio u „Zim onjića kuli“ iako u A vtov­ cu niti je kada bilo „Zim onjića kule“ , niti je u njoj mogao biti odr­ žan ovaj sastanak. Nedaleko od varoši Avtovac, uz selo Samobor, nalazi se zaseok Mala Gareva gde su bile dve kuće Zimonjića, sveštenika Kostantina Zimovića i njegovog rođaka Andrije Zimonjića, koji je doživeo boljševičku revoluciju u Rusiji, gde je bio kao za­ robljenik. I njega i njegovog sina Slavka, učenika gimnazije (bio je učenik pisca ovoga dela) ubili su komunisti. Ako je, dakle, ovaj sa­ stanak držan u nekoj „kuli Zim onjića", onda je to moglo biti samo u zaseoku Mala Gareva. Uostalom, tada je u Avtovcu bila italijanska posada i Mihailović bi se teško mogao resiti da ide na sastanak u mesto gde se nalazi italijanska posada34).

Mihailović je tada postavio Birčanina za komandanta Dalmacije.

Like i Zapadne Bosne35). Prema Rađmilu Grđiću, kome su ove stva­ ri bile poznate, bio je između Mihailovića, s jedne, i Ilije Trifunovića-Birčanina i generala Braža Đukanovića, s druge strane, uspos­ tavljen kontakt. „Po našem saznanju, veli Grđić, Draža je svoj od­ nos prema oružanom pokretu otpora u zapadnim krajevima i Crnoj Gori prvi put s l u ž b e n o odredio pismima upućenim vođama toga pokreta Iliji Trifunoviću-Birčaninu i đeneralu Blažu Đukano31) Na istom mestu, str. 213.

32) Na istom mestu.

33) Izdajnik i ratni zločinac . . str. 139, 159.

34) „Sastanak u Zimonjića kuli" (,,Politika“ od 18. II. 1977. Piščeve primedbe na ovo kazivanje su iz ličnog iskustva; ori potičo baš toga kraja i poznati su mu bili i ljudi i mesto.

35) Izdajnik i ratni zločinac . . str. 139.

444

viću, u aprilu 1942. godine. Pisma su pisana na osnovu jednoga iz­ veštaja koji je Draži odneo iz Hercegovine odlični četnički borac Vidak Kovačević. Vidak se odlučio na taj put, skopčan sa mnogo opasnosti, jer je bilo neophodno potrebno da Draža bude obavešten 0 događajima koji su se desili ili pripremali u to vrem e"36).

U uspostavljanju veze između Mihailovića s jedne i Trifunovića 1 Đukanovića s druge strane, Radmilo Grđić je igrao važnu ulogu. „Pre Vidakova odlaska, veli on, u Sjenički kraj gde se nalazio Draža, pisac ovih redaka imao je prilike da poseti i vojvodu Birčanina u Splitu, i generala Đukanovića na Cetinju. Sa obojicom je razgova­ rao o pitanju objedinjenja komande pod vodstvom Dražinom. Obo­ jica su stajala pred teškim odlukama, obojica su bili srećni i sprem­ ni da se stave pod Dražinu komandu, ali do toga časa nisu imali sa njim pravoga dodira"37). Vidak Kovačević, svršeni pravnik, aktivista kao i Lazar Trklja u Zemljoradničkoj stranci, tada mlad i energičan čovek, trebao je da Mihailoviću prenese Trifunovićevu i Đukanovićevu želju: „Vidaku je pisac (Radmilo Grđić) potanko ispričao svoje razgovore sa obojicom vođa otpora i zamolio da to prenese Draži i traži bezuslovno pisma u kojima bi im dao uputstva i savete u pogledu daljeg držanja. Vidak se vratio pod konac aprila 1942. Za­ tekao je pisca ovih redaka teško ranjenog posle atentata koji su na njega izvršili komunisti. Nosio je pisma i za Birčanina i za Đukano­ vića"38). Posle ovoga je došlo do sastanka Mihailović-Birčanin u bli­ zini Avtovca (Gacko). Utvrđeno je: „Dražino uticanje neće moći da ide dalje od opštih direktiva i uvek će se kombinovati sa principom koji je istaknut u pomenutim pismima — delegiranjem komande na bazi poverenja"39).

I začeci četničkog pokreta u Sloveniji vezani su za Mihailovića.

Prvi, koji je uspostavio vezu sa njime bio je m ajor Ivan Fregl, koji je bio zarobljen od Nemaca zajedno sa Aleksandrom Mišićem i za­ jedno sa njim nestao: uzima se kao sigurno da su ih Nemci streljali40). Sa slovenačke strane dolazili su i drugi pokušaji da se i u Slo­ veniji organizuju Mihailovićeve pristalice. Karlo Novak, generaištabni major, izložio je te napore u svome članku „Pokret otpora u Sloveniji 1941-1943." 41). Posle neuspeha sa pukovnikom Radom Avšićem, koji je prišao partizanima i kod njih postao general, No­ vak je sve do svoga odlaska u Rim, 23. septembra 1943. godine, vo­ dio ovaj pokret. Zamenio ga je Ivan Prezelj kada se vratio iz itali36) 37) 38) 39) 40) ■») I, str.

Radmilo Grđić, Na istom mestu, str. 115.

Na istom mestu, str. 115-116.

Na istom mestu, str. 118.

Na istom mestu, str. 117.

Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak, knj. I, str. 140-141.

Karlo Novak, Pokret otpora u Slovenačkoj 1941-1943. U „Knjiga o Draži“, 317-332.

445

janskog zarobljeništva; Prezelj je to ostao do kraja. Pored ovih gru­ pa, koje su bile antikomunistički orijentisane, postojale su i Seos­ ke straže sa pristankom Italijana, koje su bile pod klerikalnim uti­ caj em. Od ovih Seoskih straža postali su S l o v e n a č k i d o m o ­ b r a n i pod komandom Lava Rupnika.42).

2.

Kao što nacionalne snage otpora, poznate pod opštim nazivom četništvo, nisu bile organizaciono međusobno čvrsto povezane, tako nisu, osim samo u glavnim linijama, ni njihovi ideološki i politički pogledi ujednačeni. Moglo bi se čak reći da ni mentalitet svih čet­ ničkih grupa u svima delovima zemlje nije bio isti. Ono što im je svima bilo zajedničko bila je odanost monarhiji i dinastiji Karađorđevića, dosledan i borben antikomunizam kao reakcija na svirepi komunistički teror vršen svuda tamo gde je partizanima uspevalo da uspostave svoju vlast; svestrana odbojnost prema svim oblicima ustašluka, koji je satirao srpski narod u svim krajevima koji su bili došli pod vlast NDH; i odnos prema okupatorima bio je, principi­ jelno, isti iako u svokadnevnom kontaktu sa njima (gde nije bilo nacioalne srpske vlasti) nije bio isti. U Velikoj Britaniji i Americi svi su gledali naše saveznike, a prema Sovjetskom Savezu su imali neodređen stav.

Dok je za četnike izvan okupiranog područja Srbije bila najvaž­ nija borba za o č u v a n j e b i o l o š k o g opstanka srps­ k o g a n a r o d a , u Crnoj Gori ta opasnost nije postojala; tu je glavna ideološko-politička orijentacija bila i ostala antikomunistič­ ka. Za četnike u okupiranoj Srbiji, gde je postojala organizovana na­ cionalna administracija, situacija se postavljala sasvim drukčije.

U početku je pukovnik Mihailović bio zamislio, a valjda i počeo, svoju aktivnost kao organizovanje naroda za jedan, nepoznati, X-dan, koji je trebao da dođe. Komunistička akcija i sprega sa njima pri­ silili su i Mihailovića na oružanu akciju protiv Nemaca, da bi se, ubrzo, sam uverio da je ona bila i preuranjena i nekorisna; zbog toga je bila i obustavljena.

I prema Britancima, koji su ga prihvatili i počeli pomagati, i pre­ ma Sovjetima, koji su bili zainteresovani za sve šta se dešava na prostoru Jugoslavije, i prema jugoslo venskoj emigrantskoj vladi, koja je u očima Anglo-Amerikanaca trebala da ima i propagandnu bazu i bar neko političko uporište, general Mihailović i njegove pri­ stalice u okupiranoj Srbiji, gde su oni, gledano nacionalno-politički, bili sasvim suvišni, morali su da pokazuju neku aktivnost, jer je za *2) Na istom mestu, str. 331.

446

britansko shvatanje važio princip: ako nema aktivnosti protiv oku­ patora, onda nema ni pomoći. Pomoć će se davati onima koji budu pokazivali aktivnost i borbu.

Mihailović je bio dovoljno rodoljub, da shvati da je napadanje na Nemce na području okupirane Srbije izazivanje nemačkih odmaz­ da što je bio neoprostiv prestup prema naciji koju su sasecali sa raz­ nih strana. On je sprovodio organizaciju u Srbiji i niko, ni general Nedić, ni Dimitrije Ljotić, nije imao ništa protiv toga da ta organi­ zacija postoji i da se priprema za jednu prekretnu situaciju, koja je mogla nastati. Dimitrije Ljotić je, isto kao i general Milan Nedić, k r i t i k o v a o p o l i t i k u generala Mihailovića, koju je, u tim momentima, smatrao nacionalno besplodnom, ali nije mrzeo ni g e­ nerala Mihailovića ni njegove ljude. Svojim pristalicama u Crnoj Gori, koje su sve bile vrlo aktivne u četničkim redovima, i kao sves­ ni antikomunistički borci uživali veliki ugled, uputio je Dimitrije Ljotić, u martu 1942. godine, jedno pismo u kome je on izneo svoja gledišta na sadašnju borbu i buduću situaciju. U pismu je rekao da srpski narod mora ostati i dalje na jugoslovenskoj liniji. Veruje da će kod Hrvata morati nastati pokajanje za sve što su učinili. Oni su već odmah pokazali da su nesposobni za državu. Ako Srbi budu mudri, još u toku rata postavljaće red u Zagrebu. Narod u Srbiji je 90% za Dražu Mihailovića. „Nadam se, pisao je Ljotić, da neće ovoga leta praviti one greške, kao prošle godine, da plaća svojom krvlju srpski narod“ . Jedan primerak ovoga pisma je došao i do Dra­ že i kada ga je pročitao, kao da je promenio stav prema Ljotiću.

Njega je obradovalo ono 90%, jer ga je to još više diglo u očima Crnogoraca43).

Ostaje teško objašnjivo zbog čega je sve general Mihailović, pri­ lično dugo, propovedao u Srbiji mržnju i protiv generala Milana Nedića i protiv Dimitrija Ljotića. On je, zna se, iz ličnih razloga mrzeo generala Nedića, koji je i pored toga pomagao četnički pokret kad god je i gde god je mogao. Sa Dimitrijem Ljotićem Mihailović nije, međutim, imao ličnog sukoba, a mogao je znati i to, da Dimi­ triju Ljotiću nije, ni u kome pogledu, bilo stalo do vlasti. Bilo je pri­ rodnije očekivati da ih, pored zasvedočenog rodoljublja i jednoga i drugoga, približuje i odanost monarhiji i njihov antikomunizam, ali to nažalost u prvo vreme nije bilo. Mržnju prema Nediću i Ljotiću i prema srpskim dobrovoljcim a preneli su, general Mihailović i nje­ gove pristalice, i u Crnu Goru. Vlajko Vlahović, koji je tada bio u Crnoj Gori i bio u četničkim jedinicama, beleži da je Mihailović „napadao i Nedića i njegovu vladu. Naročito je pred Crnogorcima napadao Dimitrija Ljotića i srpske dobrovoljce. A kad je čuo da u 43) Privatno pismeno saopštenje Vlajka Vlahovića kome je bilo ovo pismo D. Ljotića upućeno.

447

redovima crnogorskih četnika ima i Ljotićevaca, prosto je rekao: ,Sve to treba pobiti'. Neki komandanti su ovo shvatili bukvalno i ve­ rovatno bi to bilo ostvareno da se tome nisu suprotstavili izvesni ljudi koji su u četničkim redovima igrali znatnu ulogu. Iako malo­ brojna, zboraška grupa u Crnoj Gori bila je jako zapažena i njenim članovima poveravane su značajne dužnosti1*44).

Mihailovićeva propaganda ne samo na pođračju okupirane Srbi­ je, nego i izvan nje, pa čak i u inostranstvu, bila je vrlo aktivna u iznošenju i1širenju neistina i protiv Dimitrija Ljotića i protiv srp­ skih dobrovoljaca. Mihailovićeva propaganda protiv Ljotića i srps­ kih dobrovoljaca uzimala je, uglavnom, svoje argumente iz predrat­ nih i ratnih komunističkih izvora i usmeravala je prema instrukci­ jama britanske propagande, koja je plavila zemlju. Analizu poza­ dine, mentaliteta i ciljeva te propagande dao je Radovan O. Miljković u svojoj brošuri “JU -D E -N A -Z“ , organizacija za spas preživelog staropartijaštva“ 45). U pismu, koje je M iljković, 2. maja 1944. godine, uputio bio majoru Dragoslavu Račiću povodom pamfleta ,,Ljotićevština“ , čiji je pisac bio Janko D. Tufegdžić, šef propagande Račićevog Cersko-Majevičkog korpusa, veli se: „Iz pisanja vaše štampe i iz govora vaših pristalica u pozadini ističe se uvek kao naš neoprostivi greh saradnja sa okupatorom. Zašto mi sarađujemo, ka­ ko sarađujemo, pod kakvim usolivma sarađujemo i radi čega? To je opširno pitanje, o kome bismo mogli1 dugo razgovarati, ali ovde ne možemo niti bi to imalo ikakvog smisla. Najhitnija stvar na vašoj strani nedostaje da bi vi to pitanje razumeli: dobra volja i otsustvo predrasuda o nama. A li Vam skrećem pažnju na činjenicu da anti­ komunistički borci srpski u Crnoj Gori i u Starom Rasu, i u Bosni i Hercegovini, i u Slavoniji i Dalmaciji isto tako sarađuju sa Nemci­ ma. Pa čak i vi iz organizacije Draže Mihailovića prebrojte se ko­ liko vas je koji niste saradivali. U sadanjim velikim borbama sa ko­ munistima, kao i prošlog leta i jeseni, pre, za vreme i posle vašega ,Mažestik-sporazuma‘ sa komandantom Jugo-Istoka, koji je stupio na snagu 1. decembra 1943. godine, svagda ste se, hteli ili ne hteli, oslanjali na okupatora, kada su borbe sa komunistima bile veće“46).

Ovo je bila stvarnost koja je, razume se, bila poznata i generalu Mihailoviću. On je, stalno, insistirao na toma da se u inostranstvu tvrdi da on nema veze ni sa Milanom Nedićem ni sa Dimitrijem L jo­ tićem. Dušan Petković, koji je rukovodio radio stanicom „Karađorđe“ , veli, da su „Englezi s a m i odabirali materijal i stavljali sta­ nici na raspoloženje samo o n o što su oni h t e li. . . U odnosu na generala Milana Nedića i njegovu vladu „narodnog spasa" kao i u 44) Na istom mestu.

45) Sabac 1944, str. 48.

46) Radovan Miljković, ,,Ju-đe-na-z, organizacija za spas preživelog staropartijaštva", str. 45.

448

odnosu na Dimitrija Ljotića i njegove odrede, Stanica je bila neo­ bično oštra. Obojici je zameravano na saradnji sa okrutnim nemačkim okupatorom. Objavljena su mnogobrojna imena Ljotićevih pripad­ nika koji su se ogrešili o srpski narod1'47).

Na drugom mestu Dušan Petković veli: „O čemu je javljao Dra­ ža? I o Nediću i o Ljotiću: „Ti Dražini telegrami kategorički su demantovali svaku saradnju sa neprijateljem, opovrgavali svaku sa­ radnju sa kvislinzima, bacali punu i pravu svetlost na stav Engleza prema njemu, prikazali borbu četničku protiv okupatora i komu­ nista i otkrivali prave namere komunista'148). Mihailović je, 10. marta 1944. godine, javljao: „M i nemamo ni sa okupatorima ni sa kvislin­ zima veze. Saveznici treba da znaju da mi imamo 14 neprijatelja sa kojima se borimo već tri godine i borićemo se do kraja. Mi osta­ jem o verni saveznicima i pored njihovog neprijateljskoga držanja"49).

Iz izveštaja, koje je Mihailović slao dr Božidaru Puriću, vidi se da je on bio oduševljen kongresom u selu Ba. U vezi s time on ja­ vlja, 12. februara 1944. godine, pored ostaloga i ovo: „ . . . Kongres je pozvao Komunističku partiju da obustavi svoju štetnu razbijačku akciju na vojnom e i političkome polju i da se, kao sve ostale narod­ ne skupine, potčini u oslobodilačkom ratu opštoj narodnoj discipli­ ni"50). Oštrice Mihailovićeve propagande bile su, i pored svih dota­ dašnjih iksustava, usmerene protiv Ljotića i Ljotićevaca. Dušan Pet­ ković veli, da mu je izgledalo na osnovu izveštaja koje je dobijao iz zemlje, da su odnosi Mihailovića sa Ljotićem bili rđavi: „Iz tih izveštaja, veli Petković, objavljenih preko radio stanice ,Karađor~ đe‘, mogla bi se napisati jedna debela knjiga"51).

U telegramu broj 394 od 2. marta 1944. godine Mihailović je ja ­ vljao dr Božidaru Puriću o pisanju „Novog vremena" sledeće: „N o­ vo vreme" je pod punim uticaj em nemačke propagande koju pomaže Ljotićeva klika52). Sve pohvale i pisanja o našim komandantima su tendenciozne. Mi nemamo nikakve veze s Nemcima niti s kvislin­ zima. Stvar je u tome što saveznička propaganda koja je naklonje­ na komunistima čini vrlo velike usluge Nemcima i Ljotiću. Oni to koriste pa stoga se iznose članci o našim komandantima iz kojih bi se moglo zaključiti da postoji neka saradnja s njima, a time Nem­ ci žele da stvore mržnju između nas i saveznika. Kako je skoro ceo 47) Dušan Petković, četnička radiostanica „Karađorđe". U „Glasniku SIKD Njegoš", sveska 3, godina 1959, str. 44, 46.

48) Dušan Petković, Kako je ustanovljena veza sa Mihailovićem iz Carig­ rada. U „Glasnik" SIKD „Njegoš“, sv. 57. god. 1961, str. 54.

49) Na sitom mestu.

50) Dušan Petković, O čemu je javljao Draža Mihailović preko radio sta­ nice u Carigradu. U „Glasnik“ SIKD „Njegoš“, sv. 17, juni 1966, str. 79.

51) Na istom mestu, str. 80.

52) Primedba: ni Dimitrije Ljotić niti bilo ko od njegovih ljudi nije imao bilo kakvog uticaja u „Novom vremenu".

449

narod uz nas, Nemci bi hteli da narod okrenu protiv saveznika, od­ nosno saveznike protiv naroda i nas. Saveznici možda ne uviđaju ovu igru Nemaca i Ljotića ili namerno neće da uvide . . . Uostalom, u poslednje vreme Gestapo je pohapsio blizu hiljadu naših ljudi u Beogradu. Hapšenja se produžuju, a sem toga počele su česte borbe s Ljotićevim jednomišljenicima, potpomognutim i naoružanim od Ne­ maca. Kada bismo mi imali s njima neke veze ne bi ovoga hapšenja bilo, niti ovih borbi"53).

Do borbi između Srpskih dobrovoljaca i četnika dolazilo je samo onda kada su četnici, vršeći svoje akcije, napadali dobrovoljce što se, obično, dešavalo iz zasede. Uzroci tih napada bili su najčešće pizma i mržnja pojedinih četničkih komandanata i njihova želja da dođu do oružja za kojim je kod njih postojala prava glad. U čišćenju područja okupirane Srbije poslednjih meseci 1941. godine srpski oružani odredi imali su znatnoga udela, Srpski dobrovoljci na prvo­ me mestu. Oni su imali jasan i čvrst ideološki i politički stav prema partizanima i svima onima koji su išli sa njima. Njihov doprinos smirivanju stanja u okupiranoj Srbiji bio je dragocen i baš taj do­ prinos bio je onaj argumenat u rukama generala Milana Nedića da smanji nemački pritisak i oštrinu odmazda. Ako je, i gde je, u ono vreme ta borbena odlučnost Srpskih dobrovoljaca, koji su bili glav­ na udarna snaga generala Nedića, pogodio negde i nekoga od čet­ nika, koji su išli sa partizanima, odgovornost ne može pasti na njih.

D obrovoljci su bili organ reda i mira i suprotstavljali su se svima onima koji su ih narušavali. Tvrđenja, kao na prirner ono Sergija Zivanovića, da su dobrovoljci poveli svoju borbu protiv jedinica generala Mihailovića za postizavanje svojih političkih ciljeva i da je „taj sukob 1942. dobio izgled d r u g o g građanskog rata, osim onog p r v o g vođenog sa komunistima" spada u oblast zlonamernog izokretanja činjenica"54). Mihailović je, veli Zivanović, primao „sve koji su hteli i smeli da mu priđu da lojalno sarađuju sa njim u borbi protiv okupatora u početku, a posle još i protiv komunista i Ljotićevaca"55). Isto kao što pogrešno tvrdi Zivanović, nisu dobro­ voljci stvorili za Mihailovića „jedan nov momenat i jednog nepri­ jatelja više, pošto je on bio protivnik njihove ideologije"56), nego je Mihailović bio pošao pogrešnim putem što je kasnije i sam uvideo i vratio se sa toga puta.

Netačno je, isto tako, što pored Sergija Zivanovića tvrdi i dr Ivan Avakumović, đa su dobrovoljci „počeli da vrbuju i z b e g l i c e koje su pristizale u Srbiju i koje su se osećale, s jedne strane neza­ štićenima, a s druge strane našle se u jednom osvetničkom raspo­ 53) M) 55) 56)

450

Dušan Petković, Na istom mestu, str. 80.

Sergije M. Zivanović, Treći srpski ustanak, I, str. 128.

Na istom mestu, str. 129.

Na istom mestu, str. 158.

loženju, posebno prema NDH. Ali ironija razvoja je bila došla dotle da se ovo osvetničko antiustaško svelo na antikomunističko i na anti-Mihailovićko; L jotićevi „dobrovoljci" nisu nikada imali prili­ ke da se bore protiv ikoga drugoga do . .. protiv Srba, uglavnom Mihailovićevih ljudi, jer partizani u Srbiji od početka 1942. do 1944. ne pretstavljaju značajnu ni popularnu ni operativnu snagu"57). Ne znamo gde je Avakumović bio za vreme rata, niti iz kakvih je izvo­ ra crpeo dokaze za ovo svoje tvrđenje. Zna se, međutim, da u oku­ piranoj Srbiji posle jeseni 1941. godine nije bilo nekih četničkih borbi protiv okupatora osim hajdučkih zaleta na pojedine dobro­ voljačke grupe i organe Nedićeve vlasti što je, razume se, odgova­ rajuće kažnjavano. Tačno je, međutim, da su dobrovoljci bili „jedi­ na srpska grupa koja je za sve vreme okupacije Srbije bila spremna da se žrtvuje u borbama protiv oba pokreta otpora"58), jer je akcija obadva pokreta otpora bila, u uslovima postojeće okupacije, jednako štetna i fatalna za Srbiju: za izazivanje nemačkih odmazda bilo je sasvim bezrazlično k o ih i z b o g č e g a izaziva — ključ po kome je narod plaćao izgrede predstavnika tih pokreta protiv Ne­ maca bio je isti: stotinu Srba za jednoga ubijenog Nemca, a pede­ set za jednoga ranjenoga. Oni, samovoljni, četnički komandanti koji su se upuštali u ovakvu „igru" nisu se držali ni Mihailovićeve in­ strukcije o čuvanju srpske krvi.

Ni na Svetosavskome kongresu u selu Ba nisu ni Ljotić ni L jo­ tićevci bili ostavljeni na miru. Teško se oteti utisku, kada se čita­ ju kongresni materijali o tome, da su iza ove kampanje stajali dr Zivko Topalović i Dragiša Vasić, koji su u odnosu na Dimitrija L jo­ tića i Srpske dobrovoljce imali isti stav. Za završnu fazu kongresa Topalović piše: „Govornici su još prikazivali postupke okupacionah vlasti i Ljotićevaća, protiv kojih su se dizali snažni protesti"59). U svome govoru skupljenim četnicima Topalović je našao za potrebno da opet napadne Ljotićevce kao da ceo taj kongres nije imao drugih važnijih problema koje je trebalo da rešava. „Kako može, pita T o­ palović, jedan srpski vojnik pomiriti sa svojom savešću ratovanje protiv svoje Otadžbine a u zajednici sa okupatorom? Zašto L joti­ ćevci sipaju vatrom iz oružja, koje im je dala okupatorska vlast pro­ tiv vojske i naroda koji su odani Mihailoviću i njegovom pokretu otpora? Može li od toga biti veće sramote za srpske sinove? Skidaj­ te koprene sa očiju, vi, zabludeli omladinci oko Ljotića! Ostavite svoje izdajničke vođe i priđite nama sa oružjem u ruci da se na pra­ vom mestu borite za slobodu svoga naroda"60) . . . Ne znamo šta bi ovi dobrovoljci rekli Zivku Topaloviću da su ga mogli čuti, ali zna­ 5"!)

6S) 59) 60)

Dr Na Dr Na

Ivan Avakumović, Na istom mestu, str. 81. istom mestu, str. 88.

Zivko Topalović, Borba . . str. 187. istom mestu, str. 193.

451

mo da bi ga, sa svoje strane, mogli zapitati: kako se to moglo desiti da dr Živka Topalovića, koji je tako raspaljivo govorio protiv oku­ patora, važan okupatorski čovek u Srbiji, Šterke, vozi svojim autom ,,u šumu“ ? I to baš pred održavanje ovoga kongresa, koji bi se mo­ gao nazvati „kongresom dr Živka Topalovića".

Ne gledajući na činjenice i stvarnost, koja je na svim planovima demantovala sva predviđenja i sve nerealne kombinacije Svetosav­ skog kongresa, ostao je dr Topalović do kraja neobjektivan i zagržIjiv prema Dimitriju Ljotiću i prema Srpskim dobrovoljcima. On brani i hvali četničko povlačenje u Bosnu, koja je postala č e t n i č ­ k a g r o b n i c a . On zamera Ljotiću što nije i on pošao u Bosnu i što nije dao mogućnost Mihailovićevim komandantima da dobiju uticaj na dobrovoljce. Umesto da ih pusti da po zimi odstupaju u puste planine Sandžaka, u glad i bolesti, Ljotić je svoju vojsku bla­ govremeno, „bez ikakvih teškoća, prebacio preko Srema u Sloveni­ ju i Julijsku Krajinu. To je bilo moguće učiniti, ne samo po nemačkoj dozvoli već i pod nemačkom zaštitom i kontrolom. Ustaše se nisu usudile prilikom prelaska nekoliko hiljada naoružanih srpskih mla­ dića kroz Pavelićevu državu da to spreče. Ovo je bilo moguće jedi­ no onome koji je stvarno sarađivao sa Nemcima. Da je i Draža Mi­ hailović u to vreme zaista sarađivao sa Nemcima, zašto i on ne bi to isto učinio. To je bio najkraći i najsigurniji put da se izađe iz Ju­ goslavije"61).

Davno je uočeno i dokazivano, da je kampanja protiv Ljotića i Ljotićevaca, kako za vreme rata tako isto i posle rata, ne samo ne­ objektivna, nego i svesno zlonamerna. Ona, koja je dolazila iz re­ dova Mihailovićevih pristalica bila je, i ostala, ubožjački udvorička nekome čije ime ne smeju da kažu. Oni obično vole da istupaju u odori prosavezničkih vitezova i osuđuju Ljotića i Ljotićevce zbog kolaboracije sa Nemcima, koju ovi nisu nikada odricali, nego samo objašnjavali: oni nisu bili ni začetnici ni glavni nosioci ove kolabo­ racije, nego samo saradnici sa onima, koji su ovu kolaboraciju no­ sili — prvo sa Komesarskom upravom, koju je bio i general Mihai­ lović odobrio, zatim sa generalom Milanom Nedićem, koji je, u naj­ šire mogućim granicama, tada pomagao četnike i u okupiranoj Sr­ biji i u krajevima izvan nje. Mirko Košić, koji je sebe smatrao „Dražinovcem" i delotvorno pomagao njegov pokret, napisao je i ovo: ,,A bilo bi još ogromnih žrtava da se ne nađoše u Srbiji dva čestita i mudra čoveka: Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, koji — premda bez trunke germanofilstva — uz uzvišen samopregor i svakodnevnu gorčinu uniženja pred bahatim i zlotvorskim neprijateljem — spasavaju srpske i slovenačke glave (kao i onih Hrvata što se nađoše u Srbiji) koliko god su mogli. Oni postadoše time „izdajnici" JugosiaGi) Dr Živko Topalović, Pokreti. . . , str. 159.

452

vije i svaka „saveznička11 uštva i svaki naš tuđinski plaćenik ima ,,pravo“ đa ih naziva „kvislinzim a"62).

Ljotićevske „izdajničke vođe“ , kako ih je nazvao dr Zivko Topa­ lović, nisu bežali ni od savezničkoga suda. U ime tih saveznika op­ tuživali su ih neki Mihailovićevi prvaci za izdaju i to, najviše, baš oni koji su se pomoću Nemaca spasavali od komunističkog noža.

Ljotićevi i dobrovoljački prvaci išli su na sud saveznika, bili suđeni i oslobođeni kao nevini, jer je saveznički sud bio nešto sasvim dru­ go od savezničke ratne propagande. „ . . . Organizacija Vaša, pisao je Jovan Đonović, 20. februara 1950. godine, Ratku Parežaninu, ni­ je ni na jednom frontu ukrstila oružje sa saveznicima. Nije ni sa komunističkom Rusijom. Prema tome, ako bi se lojalno i u duhu tumačio zakon, ne bi vas mogli odbiti (od useljavanja u USA, naša primedba). Međutim, tumačeno je slovo a ne duh zakona. Bar tako meni izgleda"63). Dr Miho Krek pisao je, 16. oktobra 1953. Pareža­ ninu iz Vašingtona: „Mislim, da kolaboracija za vreme rata ni u ko­ me slučaju sada ne dolazi u obzir kao okolnost koja bi teretila vaš pokret"64).

3.

Vrlo tamna senka na radu četnika u okupiranoj Srbiji bilo je stavljanje ljudi pod slovo ,,Z“ i stvaranje „crnih trojki", koje su trebali da izvršuju presude izrečene prilikom stavljanja pod slovo ,,Z“ . Na procesu, koji mu je držan, Mihailović je priznao da su ljudi, koje je on smatrao svojim protivnicima, bili stavljani pod slovo ,,Z". „Ja sam, rekao je Mihailović, u 1942. godini težeći da zaplašim one koji su po varošima radili protiv nas iz redova Nedićevaca, L jotićevaca, Pećančevih, izmislio to slovo ,,Z", tako kao jedno malerozno slovo koje bi moglo da se različito tumači. Zaplašiti, to je moje mišljenje bilo. I stvarno uspeli smo da u mnogo slučajeva zaplašim o"65). Mihailović je, ovom prilikom, još dodao: „Naređenje za stavljanje pod slovo ,,Z“ išlo je samo preko radio Londona, a na osnovu podataka koje su starešine sa terena dostavljale o pojedinim ličnostima iz kvislinških redova koje su zaslužile da se s njima tako postupa. . . Ja sam dostavljao radio Londonu da se taj i taj stavi pod slovo ,,Z“66).

Izvršioci presuda po slovu ,,Z" bile su „crne trojke", koje su, ka­ ko je tvrdio Mihailović, dobijale naređenje od „šefa crnih trojki".

62) 63) 64) 65) 66)

Mirko Košić, Grobari Jugoslavije . . . , str. 22.

Iz privatne arhive Ratka Parežinina.

Iz privatne arhive Ratka Parežanina.

Izdajnik i ratni zločinac .. str. 350-351.

Na istom mestu, str. 361.

453

„ . .. Uglavnom one su trebale da očiste, naročito po varošima, one koji su naročito smetali iz redova kvislinga. Te trojke su izvršile u mnogo slučajeva veoma dobro svoje zadatke, kao što je ubistvo Ma­ salovića, ubistvo Ceke Đorđevića, ubistvo vojvode od Rtnja, ubistvo popa Bulića u Čačku . .. Preko radio Londona ja sam želeo da se stvori jedna m i s t e r i o z n a l i č n o s t , koja će tako da bude nezavisna ma od koga, a šef crnih trojki nije ni postojao. Ali za ra­ dio London mi smo javljali da bi na taj način propaganda preko ra­ dio Londona zastrašavala one koji rade u kvislinškim redovima i to tako da bi oni čak i bili ubijani"67). Pritešnjen pitanjem: ko je bio šef crnih trojki morao je da prizna: „Ja sam bio, ali nikakva nare­ đenja nisam davao sem onih koje sam davao preko radio Londona, a kojima je trebalo da se zaplaši onaj kvislinški elemenat1'68). Mi­ hailović je uporno ostao pri tvrđenju da je slovo ,,Z“ značilo z ap l a š i t i , a ne z a k l a t i : , , . . . Nijedan od kvislinga, koji je ubi­ jen, nije bio zaklan, već su svi bili ubijeni puškom, a samo je kape­ tan Terzić zaklan nožem "69).

Da su ove „crne trojke" ne samo zaplašivale, nego i ubijale, tv r­ di i dr Ivan Avakum ović: „ . .. U samome Beogradu „crne tro jk e ' su pored ostalih ubile tri važna nemačka saradnika koji su se isticali protiv Mihailovića: Nedićev šef kabineta, pukovnik Miloš Masalović, poginuo je pre Ceke Đorđevića, pomoćnika Nedićevog ministra unutrašnjih dela, i pukovnik Dragomir Lukić, okružni načelnik u Valjevvi, koji je pod okupacijom bio vrlo uporan agitator protiv Mihailovićevog pokreta"70).

Stavljanje nekih ličnosti pod slovo ,,Z“ nije demantovala ni vla­ da u Londonu, ali su njeni ljudi pokušavali da sve to objasne druk­ čije nego što je bilo. U napisu „Organizovanje otpora" posvetio je Radoje L. Knežević, čovek kome je sve ovo bilo dobro poznato, rasvetljavanju ovoga pitanja dosta pažnje. On navodi da je Mihailović, 21. aprila 1942. godine, depešom broj 142 tražio od vlade da preko radio Londona objavi: „Š ef trojki u Jugoslaviji izdao je naredbu da se počne sa radom protiv izdajnika. Znak slovo ,,Z“ , ponoviti: slo­ vo ,,Z“ . Nova poruka od 7. maja 1942. očigledno je imala za svrhu da populariše tajanstvenog šefa trojki i opomene naše ljude da budu oprezniji nego što su po prirodi: „Sef trojki u Jugoslaviji naređuje da se što više radi, a ništa ne priča, jer neprijatelj sluša i mnogo doznaje zbog lakomislenosti našega sveta". Mihailović je istom depe­ šom pitao: „Šta je sa objavom naše depeše broj 142. Predsednik vla­ de želeo je da sazna nešto više o tome, i upitao je sa svoje strane 15. maja: „Šta znači šef trojki i smisao slova ,,Z“ . Odgovor je glasio: 67) 68) 6S) 70)

454

Na Na Na Dr

istom mestu. str. 350-351. istom mestu, str. 352. istom mestu, str. 353.

Ivan Avakumović, Na istom mestu, str. 150-151.

„Slovo ,,Z“ je znak za izdajnike čiji rad i kretanje treba da prate trojke, da im strahom onemoguće izdajnički rad“ (broj 321. od 27. jula 1942)“ 71).

Knežević kaže, da je prvi spisak od 20 imena dostavljen njima u Londonu 25. maja 1942. godine: „Nova imena su pristizala sve do 16. septembra. Prvo čitanje imena lica koja se na taj način žigošu, bilo je 2. juna, a poslednje 11. septembra 1942 . . . Uz svako ime išlo je i obrazloženje o krivici. To objavljivanje preko radija obustav­ ljeno je po traženju Fcrenj Ofisa“ 72). Lica, stavljena pod slovo ,,Z‘r ubijena su: sveštenik Dragutin Bulić, ubijen 30. jula 1942. godine, Vojko Čvrkić, jula 1942. godine, Ceka Đorđević, 18. maja 1944, pu­ kovnik Miloš Masalović, 9. marta 1944. godine, „iako nije uopšte bio predložen ni stavljen pod slovo ,,Z"73). Pod slovo ,,Z“ stavljeno je ukupno 100 lica. Među njima je bilo pet srpskih pravoslavnih sveštenika. Pod slovo ,,Z“ bio je, videli smo, stavljen i general Mi­ lan Nedić 15. jula 1942. godine, što je bilo emitovano 23. i 26. jula 1942. godine. Dimitrije Ljotić nije bio stavljen pod slovo ,,Z“ 74).

Da bi opravdao stavljanje ljudi pod slovo ,,Z“ , Radoje L. Kne­ žević veli: „Stavljanje pod slovo ,,Z“ jedna je u osnovi pedagoška mera po Mihailovićevoj zamisli, nije, razume se, davala imunitet krivcima i jemstvo za bezbednost u budućnosti"75). Slobodan Jovano­ vić, koji je tada bio predsednik vlade, branio je još 1946. godine ovo stavljanje pod slovo ,,Z“ . Svakako u vezi sa procesom generalu M i­ hailoviću Jovanović je objavio jedan članak u listu The Times, od 15. jula 1946. godine, „da bi se engleska javnost upoznala sa pra­ vom istinom o ovoj stvari". U svojstvu tadašnjeg predsednika vlade i zamenika ministra vojske i mornarice (to je bio Mihailović), Jova­ nović je tvrdio: „Slovo ,,Z“ je prvo slovo reči zastrašiti. Licima stavIjenim pod slovo ,,Z“ davano je upozorenje da se za njihova nedela zna i da će ih posle rata sustići kazna . . . Iz spiska lica stavljenih pod slovo ,,Z“ , koji se može naći u arhivi radio Londona, jasno izla­ zi da je slovo ,,Z“ primenjivano samo na kvislinške elemente poznate po svojoj službi neprijatelju. Tako je bilo primenjeno na predsed­ nika tzv. Srpske vlade, Milana Nedića, i na najvažnije kolaboratere.

Suprotno tvrđenjima dr Nedeljkovića na spisku lica stavljenih pod slovo ,,Z“ nema ni jednog jedinog člana iz Titovog pokreta"76).

Stavljanje ljudi, koji nisu odobravali stav i rad generala Mi­ hailovića, pod slovo ,,Z“ značilo je osuđivati ljude na smrt jednim običnim činom samovolje i nije, ni u kom slučaju, moglo biti va71) 72) 73) 74) 75) 76)

,,Poruka“, broj 13 od 16. jula 1953, str. 15.

Na istom mestu, str. 15.

Na istom mestu, str. 16.

Na istom mestu, str. 16.

Na istom mestu.

Na istom mestu.

455

spitna mera. Nisu, valjda, oni koji su donosili odluku o stavljanju ljudi pod slovo ,,Z“ , mislili da i na generala Nedića mogu delovati „pedagoški" i uveriti ga da je pogrešan put kojim ide i izdaja ono što on radi! Do sada nisu bile ni poznate ni priznate nikakve peda­ goške mere čija se praktična primena plaća glavom. Dr Časlav M. Nikitović je sasvim u pravu kada tvrdi: „Slovo ,,Z“ znači zaklati, a ne plašiti ili zastrašiti. Pučiste sada brane se da slovo ,,Z“ znači zastrašiti, što se nije pokazalo tačno za vreme primene ovoga slova: oni koji su stavljali pod slovo ,,Z“ nisu zastrašavani nego zaklani ili ubijani. Primena ovoga slova vršena je nad izvesnim ličnostima u zemlji, koje su se bilo na koji način zamerile Londonskoj vladi ili partijskim prijateljima pojedinih članova te vlade. Svet je u zemlji, od najprostijih seljaka do najuglednjih profesora univerziteta, osu­ đivao Londonsku vladu za slovo ,,Z". Kad je prvi put objavljeno sa Londonskog radija zavođenje slova ,,Z“ , ljudi su se gnušali i nisu uopšte verovali da je to moguće. I, zaista, bilo je strašno i zamisliti da jedna vlada može sa daljine od 2000 km. da osuđuje na smrt kla­ njem svoje građane u okupiranoj zemlji, bez saslušanja ili bar su­ marnog suđenja, najčešće bez ikakvog razloga, kao što je bio slu­ čaj sa pokojnim Vojkom Čvrkićem1177).

Da je slovo ,,Z“ značilo ne zaplašiti i zastrašiti, nego zaklati, vidi se jasno iz akta, koji je Slobodan Jovanović, 22. avgusta 1942. godi­ ne, poslao svima predstavnicima jugoslovenske vlade u inostranstvu.

U tome aktu se objašnjava stavljanje ljudi pod slovo ,,Z“ i navodi niz lica, koja su stavljena pod ovo slovo. Jovanović, koji će kasnije tvrditi da slovo ,,Z“ znači zaplašiti ili zastrašiti, veli u ovome aktu: „Iz ovoga jasno izlazi da đeneral Draža Mihailović p r i m e n j u j e s m r t n u k a z n u na Nedićeve i nemačke saradnike. Ovaj fakt, i kada ne bi bilo drugih, jasno pokazuje svu apsurdnost tvrđenja da đeneral Mihailović sarađuje bilo sa silama Osovine, bilo sa nji­ hovim pomagačima"78). I iz poverljivog spisa pod naslovom „Četni­ ci11, koji je važio kao priručnik za Glavni štab saveznika na Bliskom Isloku, vidi se da su i Britanci, koji su to morali znati, stavljanje pod slovo ,,Z“ shvatali kao izricanje smrtne presude. Tamo stoji: „Sistem trojki i izvršenje smrtne presude obeleživši čoveka sa slovom ,,Z“ (zaklati) bilo je takođe sprovedeno kroz emisije BBC, koje su na Mihailovićev zahtev davan e. . . Ma kako izgledalo stanje stvari nemogućno, ono je postojalo i bilo u skladu sa osnovnim ciljevim a Mihailovića i njegove grupe, koji su se sa­ stojali, pre svega, u uništavanju njegovih unutrašnjih suparnika1179). " 7) menti 78) 7S)

456

Dr Časlav M. Nikitović, Pogibija Vojka čvrkića i slovo ,,Z“. (U „Doku­ o Jugoslaviji1', sv. 10, str. 43-44).

Stanislav Krakov, Na istom mestu, II, str. 315-316.

Navedeno kod Bor. M. Karapanžića, Na istom mestu, str. 279-280.

Izvršenje presuda po slovu ,,Z“ vršile su „crne trojke", koje su prema svome nahođenju i izboru određivali komandanti brigada.

Prema naređenju o formiranju „crnih trojki", one su morale da iz­ vrše naređenja koja su dobijale: „Trojke koje ne izvrše naređene zadatke biće osuđene na smrt i odmah likvidirane. Trojke će polo­ žiti zakletvu pred komandantom brigade, koji će obavezati izm e­ đu ostaloga i na to da moraju izvršiti svoje zadatke po cenu života i da nikad ne smeju odati tajnu. Da članovi trojke ne bi bili suviše istaknuti oni treba da vrše sve ostale dužnosti kao i drugi četnici i kada budu pozvati na specijalni zadatak to ne sme da bude opaženo“ 80). Iz redova ovih trojki proizlazili su koljači, ljudi krvožedni, bez svesti o moralnoj odgovornosti, često gramzivci i skloni alko­ holu. „Mi smo, veli dr Časlav M. Nikitović, imali1prilike da vidimo neke članove c r n i h t r o j k i na terenu za vreme rata. To n i s u b i l i l j u d i , to su bili z v e r o v i. Jedan od njih, iz okoline Čač­ ka, inače agent Uprave grada Beograda do 1943. godine, nosio je je ­ dan veliki štap, na kome je za svaku žrtvu zarezivao po jedn recku. Štap mu je bio više od polovine izreckan1*81).

Stanislav Krakov je pokušao, bez ubedljivosti koja bi se mogla primiti, da dokaže da depeše slate vladi u Londonu, o stavljanju pod slovo „ Z “ nisu slate od generala Mihailovića, već od nekog nje­ govog saradnika iz štaba, koji je tu izmislio jednu običnu laž — istorijskim faktima i svedocima pobijenu — samo da bi izvršio lični obračun sa svim optuženim i time već osuđenim licim a . . . Vero­ vatno je, čak skoro sigurno, da ideja o stavljanju pod slovo ,,Z“ ni­ je potekla od samoga generala Mihailovića, kome je jedan od suviše revnosnih savetnika dao sugestiju za stavljanje pod to baksuz slovo, kako bi time najbolje dokazao Englezima da komandant Jugoslo­ venske vojske u Otadžbini ne sarađuje sa generalom Nedićem kako su ga komuniste stalno denuncirale Londonu, čim on ne samo njega već i sve njegove ministre i sve one ljude koji sa Nedićem lojalno rade, stavlja pod slovo ,,Z“ , dakle osuđuje na smrt. Verovatno je da je to general Mihailović shvatio kao jedan politički blef. Draža Mihailović nije nikada lično sastavljao radio-depeše, osim kada se radilo o pozivima za pomoć da mu Englezi dostave oružje i druge potrebe, ili kada treba da se objasni kakav politički stav. Depeše 0 stavljanju pod slovo ,,Z“ sastavljali su izvesni saradnici Dražini, koji su izgleda imali odrešene ruke da stavljaju koga hoće i kako hoće. Izvesni od njih, iz raznih pobuda, ali najčešće iz najsitnijih 1 najnedostojnijih, koristeći takvu mogućnost da se svete svojim pro­ tivnicima, suparnicima ili ljudima sa kojim su imali bilo kakve su­ kobe za vreme rata, pa i pre njega, i na bilo kome terenu, ubacivali 80) Na istom mestu, str. 281. al) Dr Časlav M. Nikitović, Na istom mestu, str. 45.

457

su u te liste koga su hteli i to optužujući ih bilo na bazi kafanskih prepričavanja, podmetanja i ,,rekla-kazala“ , bilo prosto izmišljajući iz osnova tu optužnicu, što činjenice jasno i nedvosmisljeno utvr­ đuju"82).

Stanislav Krakov, koji je tvrdio da je i lično poznavao Dražu Mihailovića, sledeći dalje logici svoje neubedljive argumentacije, u kojoj se poziva na činjenice a ne navodi nijednu, tvrdi dalje, da slovo ,,Z“ nikada nije bio njegov (DM) izum, ali ga je primio od ne­ kog svoga nesrećnoga savetnika, koji ga je uverovao da je to objav­ ljivanje, stavljanje članova Srpske vlade pod okupacijom i istak­ nutih njenih saradnika pod slovo koje znači i istovremeno osudu na smrt, jedan dobar politički potez da se engleskim saveznicima pokaže da ne postoji nikakva saradnja između JVUO i Nedićeve vlade, a ti­ me još manje saradnja sa bilo kojim od okupatora, što su komuni­ stički agenti, kako oni sovjetski u Moskvi, tako i oni jugoslovenski u Londonu, stalno tvrdili Englezima"83).

Krakovljeva teza, kada bi bila tačna, višestruko nipodaštava i ličnost, i značaj i komandantske sposobnosti generala Mihailovića i prikazuje ga kao čoveka u čije se ime, i u njegovoj neposrednoj blizini, moglo raditi šta je i kako je ko hteo. Da je u Vrhovnom šta­ bu generala Mihailovića bilo slabosti stvar je poznata. Isto tako je. međutim, poznato i to, da je vezu sa vladom u emigraciji održavao i kontrolisao lično general Mihailović. Da vlada u Londonu nije bila sigurna u to da su depeše o stavljanju pod slovo ,,Z“ slate lično od Mihailovića ne bi im sigurno ni davala značaj, koji je davala: primala ih je kao autentične i prema njima zauzimala odgovarajući stav.

Malo je ozbiljno, ako se uopšte može nazvati ozbiljnim, ukaziva­ nje na to, da se stavljanjem pod slovo ,,Z“ moglo pokazati Engle­ zima da između JVUO i Nedića nema saradnje: od svojih ljudi na terenu, i kod Mihailovića i kod pozadine, Englezi su bili detaljno obavešteni o pravome stanju na terenu, jer se od njih nije moglo sakriti, a nije se, izgleda, mnogo ni krilo. I Englezima i Amerikan­ cima bili su poznati četnički kontakti i sa generalom Nedićem i sa okupatorima. Ljudi su sedeli u štabovima, imali pune džepove zlata i valute, i mogli su doznati i doznavali su sve što ih je interesovalo.

Neko „zaturanje traga“ nije ovde „pilo vodu".

Ni Mihailović lično ni vlada u Londonu nisu osporavali činjeni­ cu, da je general Mihailović odgovoran za stavljanje ljudi pod slo­ vo ,,Z“ i za posledice koje su iz toga proizlazile. To je bila fatalna i tragična stvar, politički nerazumna i nacionalno više nego pogreš­ na. To je bio izraz i odraz samovolje, proistekle iz uskoga i jedno­ s2) Stanislav K rakov, Na istom mestu, II, str. 330-331.

33) Na istom mestu, str. 362.

'•:58

stranog posmatranja tadašnje srpske stvarnosti. Ostaje činjenički tačno da je slovo ,,Z“ bilo upravljeno isključivo prema Srbima, pro­ tiv Srba antikomunista. Nijedna osuda po slovu ,,Z“ nije izrečena ni protiv ustaša, a najmanje protiv njihovog vodstva. Isto tako nijed­ na nije pala ni protiv jednoga komuniste"84).

To govori samo za sebe.

84) Dr Časlav M. Nikitović, Na istom mestu, str. 46.

459

POD ŽRVNJEM STVARNOSTI 1.

I u prokom unističkoj i u komunističkoj propagandi protiv gene­ rala Mihailovića, kao i u angloameričkom stavu prema njemu od polovine 1943. godine zauzimala je optužba zbog kolaboracije sa okupatorima, Italijanima i Nemcima, centralno mesto. U procesu, koji su jugoslovenski komunisti priredili generalu Mihailoviću, do­ šla je ova optužba još više do izraza. U osudi i njega lično i svih onih lica, koja su suđena zajedno sa njim, ovo je bio jedan od glav­ nih argumenata. Komunistički sud je polazio od svoga, osnovnoga, stava: general Draža Mihailović i njegov pokret sarađivali su za vreme rata sa okupatorima. Ta saradnja je izdaja i nacionalne i sa­ vezničke stvari i mora biti kažnjena smrću . . . I agresivnost komuni­ stičke propagande i, u većoj meri, ideološko-politička podložnost angloameričke ratne propagande komunističkom uticaju, zamaglji­ vali su vidike nekomunističkog sveta. Sama činjenica, da je Nemač­ ka vodila rat i sa antikomunističkim parolama, utirala je put komu­ nističkoj propagandi, koja je svaki oblik antikomunizma etiketira­ la ili profašizmom ili čistim fašizmom što ie bilo drastično proizvo­ ljno i planski sračunato na postizanje određenih ciljeva.

Nemogavši da zaustave vojničku poplavu Evrope od strane Ne­ maca i Anglo-Amerikanci i Sovjeti su svoju propagandu protiv Ne­ mačke potkrepljivali forsiranjem pojma kolaboracije kao prestupa ne samo protiv njih i njihovih interesa, nego i protiv interesa oku­ piranih naroda, koji su, u uslovima u kojima su se našli, mahom ne svojom krivicom, m o r a l i d a s e s n a l a z e i da i z n a ­ laze načine i mogućnosti da p r e ž i v e nemačku okupaciju za k o j u s e n i j e m o g l o z n a t i k o l i k o ć e t r a j a t i. Previđalo se obično, đa su se i angloamerički i sovjetski interesi samo delimično poklapali, i mogli poklapati, sa interesima okupiranih naroda, koji su se osećali napuštenim, i žrtvovanim n e­ čemu na što oni nisu mogli imati uticaja. Svi okupirani narodi že­ leli su slobodu i oslobođenje od okupacije i bili spremni da pomog-

460

nu da se ubrza prestanak okupacije, koju niko normalan nije mogao ni želeti ni voleti.

U ovome, opšteevropskom, kompleksu bio je slučaj Jugoslavije, a u njemu posebno slučaj srpskog naroda, po mnogo čemu izuzetan.

Jugoslavija je uvučena u rat nepromišljenim i samovoljnim postup­ kom jedne male grupe ljudi, koji su, previđajući životne interese svoga naroda, radili pod stranim uticaj em bez da su bili osigurali pomoć i savezništvo bilo te, bilo koje druge strane. Izgubljeni rat, okupacija i raščerečenje zemlje, koji su bili posledica toga, nisu ne­ posredno pogodili samo one, koji su rat izazvali ali nisu umeli da ga vode, a još manje bili sposobni da zemlju brane i rat dobiju. Poš­ to su izazvali rat, koji je doneo okupaciju zemlje, oni su pobegli ne vodeći računa o tome šta će biti sa zemljom i sa narodom u njoj: njima su lebdeli pred očima interesi onih za čiji su račun uvukli zemlju u rat a ne interesi naroda i zemlje.

Izgubljeni rat, aprila 1941. godine, označavao je za sve one koji su ostali u zemlji, f o r m a l n i kraj postojanja Jugoslavije kao države. Ona je, u svetlosti te stvarnosti, ostala da postoji samo te­ oretski, u međunarodnom smislu; na samome terenu, u svakidaš­ njoj stvarnosti života, nestalo je bilo jugoslovenske državne vlasti i na mesto nje došla je vlast nekoliko drugih država, koje su izme­ đu sebe delile jugoslovensku državnu teritoriju sa pretenzijama da trajno zadrže ono što su ili same osvojile ili dobile kao nagradu za učestvovanje u napadu na Jugoslaviju.

Poznato je da je izgubljeni rat, aprila 1941. godine, najteže po­ godio Srbe i Slovence; Srbi su bili razdeljeni u nekoliko okupacio­ nih područja. Na svakome od tih područja, iako sa razlikama u ni­ jansama, Srbi su se našli pred neminovnošću neposredne borbe za opstanak i za njih je, u najpunijem smislu reči, važila ona latinska izreka: primum vivere deinde philosophare — prvo živeti pa tek onda filozofirati: prvo biološki i fizički opstati i održati se pa tek onda procenjivati razumnost, opravdanost i korisnost p r o p a g a n ­ dnih otmica oko našega naroda, koje su besnele na sve strane . . . Po imperativu biološkoga održanja u situaciji u kojoj su se našli, Srbi su morali zauzimati i određen stav prema oku­ paciji i okupatoru koji su bili stvarnost, a sve ono drugo, što je do­ lazilo bilo iz Moskve bilo iz Londona, bili su samo talasi propagande i muzika budućnosti.

Od svih okupatora sa kojima su, posle izgubljenoga rata, Srbi bili suočeni, moglo se razgovarati samo sa dva: sa Italijanima i sa Nemcima. Mađari, Albanci, Bugari, pod zaštitom velikih okupatora, odmah su otpočeli svoj krvavi pir nad srpskim narodom. H r v a t s k i okupator, u obliku ustaške države i ustaške vlasti, pokazivao se svirepi]im i bezobzirnijim od svih drugih okupatora. Ta svirepost je, u mnogo slučajeva, zaprepašćavala i Nemce i Italijane, ali mnogo

461

više Italijane nego Nemce. Na područjima, gde je živeo srpski narod, gde su se bile susrele ustaška i italijanska vlast, Srbi su, da bi se spasili od ustaškoga istrebljivanja, morali pribeći Italijanima i od njih tražiti zaštitu i pomoć, koje su im i ukazivane. Oni hrabri srps­ ki ljudi koji su, na ovim područjima ustajali na oružje, da brane i sebe i svoj narod, morali su tražiti pomoć i podršku kod Italijana.

Ti srpski ljudi nazvali su se, u duhu stare tradicije, četnicima. Iz neminovnosti traženja pomoći i zaštite u borbi za samoodržanje proistekla je i četnička saradnja sa Italijanima, koja se prostirala na ćelom prostoru pod italijanskom okupacijom. Izuzetak je činila samo ona oblast koja je pod zaštitom Italije bila priključena Alba­ niji; tu su Italijani, iz svojih interesa, forsirali stvaranje Velike Albanije, što je, razume se, išlo na štetu srpskih i nacionalnih i dr­ žavnih interesa.

Bilo bi, razume se, i površno i netačno smatrati da je ova četnič­ ka, odnosno srpska, saradnja sa Italijanima koristila samo Srbima.

Ona je, i to u velikoj meri, koristila i Italijanima, koji su imali teri­ torijalnih pretenzija ne samo na severu Jadransku obalu, nego i na njeno kopneno zaleđe i na celu Crnu Goru gde je, opet, četničkoitalijanska saradnja nastala iz drugih pobuda i zbog drugih, ali iz­ razito nacionalnih, interesa. Dok su ustaše na svome području vršile s a m o fizičko istrebljenje Srba, komunisti u Crnoj Gori su ubija­ li i najuglednije nacionalne ljude i gušili srpsku nacionalnu, duhov­ nu i kulturnu tradiciju. Komunisti su bili najizrazitiji zagovarači posebne, od Srba različite, c r n o g o r s k e narodnosti, što je, razume se, razbijalo srpsko nacionalno jedinstvo: od Crne Gore, vekovnoga žarišta srpstva, trebalo je stvarati, ideološko-politički potkrepljeno, s e p a r a t i s t i č k o ž a r i š t e .

2. Četnički pokret, videli smo, nije na teritoriji Jugoslavije poni­ kao ni spontano, ni istovremeno ali je, vremenom, postao i idejnopolitička i nacionalna celina, koja se, bar formalno, potčinjavala ko­ mandi generala Dragoljuba-Draže Mihailovića, koji ni sebe, ni onaj krug ljudi, koji se u početku bio okupio oko njega, nije smatrao četnicima. Na svom suđenju on je izjavio: „Naziv četnik, to je na­ ziv koji je došao od samoga naroda, a nikako od mene. Ja sam imao u prvom početku č e t n i č k e odrede u jugoslovenskoj vojsci. To je tačno, i to je po pravilima naše ratne službe, jer vojska koja osta­ ne bez fronta obezbeđuje četničke odrede111). M anojlo Korać je za­ beležio đa je, uoči kapitulacije, video kako Draži Mihailoviću prila­ Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom, str. 107-108.

462

zi „jedan niži oficir u č e t n i č k o j u n i f o r m i sa četničkim karabinom, stroga lica i mrka pogleda112). Ipak, Mihailovićev pokret je bio i u narodu poznat kao četnički pokret i ostaće u istoriji za­ pamćen kao takav.

Mihailovićeva, odnosno četnička, kolaboracija za vreme poslednjeg rata, bila je trojaka: najpre, u samom početku, sa komunisti­ ma sa zajedničkom parolom borbe protiv okupatora (i to isključivo na području okupirane Srbije). Do ove kolaboracije, koja je komu­ nistima u okupiranoj Srbiji dala i politički i borbeni zamah, došlo je i pored toga što je Mihailoviću blagovremeno bila skrenuta paž­ nja na opasnost od te saradnje kako za njega lično tako i za ceo n je­ gov pokret i za opštu nacionalnu stvar. Može se verovati da bez ove zajednice komunista sa Mihailovićem ne bi njima uspelo da postig­ nu ni organizacioni ni politički zamah. Bez toga oni ne bi mogli postati onaj organizacioni i borbeni faktor na prostoru Jugoslavije kakav su kasnije postali. Simptomatično je, da se tadašnje komunističko vodstvo, sa Josipom Brozom-Titom na čelu, posle sloma Jugoslavi­ je, prikupilo u Beogradu i da je tu, jedno izvesno vreme, bilo neuznemirivano od Nemaca; čak ima dokaza i za saradnju između komu­ nista i Nemaca u to vreme. Sigurno je, međutim, da komunisti ni u to vreme, i pored sve prosovjetske propagande uoči rata, ne bi uspeli da se u Srbiji postave i da nađu pristalice za svoju akciju.

Zna se, da njih nije prihvatilo ni radništvo ni seljaštvo. Njihova snaga i njihov uticaj organičavali su se na nebrojnu komunističku i u levo orijentisanu inteligenciju i na nešto studentske i srednjo­ školske omladine.

Njima su, u početku, zamah davali mistika oslobodilačke borbe i težnja da se nekako vaspostavi uvređena i unižena nacionalna srpska čast. Prirodna mržnja prema okupatoru i težnja da se on istera iz zemlje doprinosili su svoje uz istovremenu propagandu da Nemačka ne može đa izdrži rat i odupre se sovjetskoj vojnoj sili o kojoj su kružile legende još pre rata (propaganda o milijonitom sov­ jetskom tenku). Uz uveličavanje sovjetske vojne snage hvaljena je i britanska, koja se grčevito držala svega onoga što je moglo naneti štetu Nemcima: satirati Nemce, svuda i na sve moguće načine, to je bio glavni podsticajni motiv britanske i probritanske propagande.

3.

Mihailovićeva kolaboracija sa komunistima nije dugo trajala, ali je imala veoma teške nacionalne posledice. Mnogo duže je tra­ jala M i h a i l o v i ć e v a k o l a b o r a c i j a sa E n g l e z i m a 2) Manojlo Korać, Moji doživljaji. . . , str. 212.

463

i i m a l a j e v r l o o z b i l j n e p o s l e d i c e i za njega lič ­ no i za njegov pokret i ceo srpski narod. Ima nekoliko razloga zbog kojih je ova kolaboracija bila popularna u srpskom narodu. Vodeći srpski sloj — srpska i svetovna i duhovna inteligencija — bio je, uoči rata kao i dugo za vreme rata, izrazito probritanski orijentisani proamerička nota se pojavila tek onda kada je nastalo razočarenje u držanje Britanaca i prema Mihailoviću lično i prema Srbima uop­ šte. Zatim dolaze i ovi momenti: u Engleskoj se nalazio i kralj Pe­ tar II koji je tada bio vrlo popularan u narodu, i njegova vlada, pa se verovalo da će oni tamo moći štititi srpske, odnosno jugosloven­ ske, interese. I kada je bila fizički proterana sa Balkana, posebno iz Grčke i Jugoslavije, Velika Britanija je sačuvala živo interesovanje za taj prostor i nije napuštala težnju da na njemu stvori ža­ rište otpora protiv Nemaca, koji su preko Balkana pritiskivali i Sredozemlje i Egipat. Srbi su, pored toga, narod tradicije pa iako je bilo prošlo više od 22 godine od završetka Prvoga svetskog rata, verovali su u neko prirodno savezništvo i Velike Britanije i Fran­ cuske (koja je već bila izbačena iz stroja) iako n i j e p o s t o j a o nikakav u g o v o r o savezu između Velike Bri­ tanije (i p o s l e Amerike) i J u g o s l a v i j e . Umesto u g o v o r e n o g a s a v e z n i š t v a postojao je s a m o mit o s a v e z n i š t v u , koji drugu stranu nije ninašto obavezivao: kada je Jugoslavija napadnuta S r b i su bili saveznici Velike Britanije, a kada se završavao rat, mir su, kao prisni saradnici Britanaca, pra­ vili H r v a t i (Šubašić i Tito).

Iz isprepletenosti svih ovih momenata i z n j e d r a v a o se vre­ menom jedan ceo sistem psihičkog anglofilskog terora, koji je uspevao da kod jednoga dela vodećega srpskog sloja, naročito onoga anglofilski aktivno orijentisanog, u m r t v i svest o srpskim životnim nacionalnim interesoma i p o t č i n i je angloameričkim interesima. Kod Srba je, na primer, u prvim godinama rata bio l i č n i k u l t Čerčila i Ruzvelta mnogo veći nego bilo koji na­ cionalni kult. Znamo kako je bilo u to vreme: i najobjektivnija kri­ tika politike Čerčila i Ruzvelta ne retko se plaćala glavom; moglo se, tih sumornih dana, kritikovati i obesvećivati sve što je bilo srp­ sko a da se nikome ništa zbog toga ne dogodi. Nastalo je bilo kod ljudi ovoga m e n t a l i t e t a izopačeno shvatanje pojma r o d o ­ l j u b l j a , slobode, nacionalne časti: išlo se u tome tako daleko đa se s t e p e n kulta srpske nacionalne časti merio s t e p e n o m odanosti kultu Čerčila i Ruzvelta koji su, razume se, vodili politiku interesa svojih zemalja.

U ovakvoj anglo-američkoj zahuktalosti, pod pritiskom nacio­ nalne stvarnosti, koja je bila tragično teška, mnogi vodeći ljudi na ovoj strani nisu mogli đa shvate, da anglo-amerikansko interesovanje za naš prostor proističe ne iz njihove ljubavi za naš narod i 464

brige za njegovu nacionalnu budućnost, nego iz nenapuštene težnje da se on iskoristi kao borbena snaga protiv Nemaca. To se jasno po­ kazalo i na ličnoj sudbini Draže Mihailovića i na sudbini celoga nje­ govog pokreta. U ograšju borbe, čak i onda kada se videlo da ne­ mačka borbena snaga jenjava na frontovima, Čerčil je stepen sa­ vezničke vernosti i odanosti merio time k o više u b i j e N e m a c a bez obzira na posledice g d e se oni ubijaju i k o ih ubija.

Veliko interesovanje Engleza za naš prostor, kao i za ceo Balkan uopšte, vidi se i po tome što su oni na ovaj prostor odašiljali svoje misije. „Mi, Britanci, pisao je Čerčil 23. oktobra 1943. godine Ruzveltu, imamo oko osamdeset raznih misija koje stoje pod komandom generala Vilsona i održavaju veze sa partizanima i patriotskim od­ redima rasturenim širom ovih ogromnih planinskih oblasti veliči­ ne 900 sa 300 milja. Neki naši oficiri po činu brigadni generali vrlo su sposobni i1 u najvećem broju slučajeva nalaze se na licu mesta već dve godine"3). Britanskih misija bilo je u Jugoslaviji i kod čet­ nika i kod partizana, jer su Britanci hteli da budu obavešteni o sta­ nju na terenu.

Kada je, posle puča od 27. marta 1941. godine, obrazovana Simo­ vićeva vlada, Čerčil je bio oduševljen i nadao se da će ova vlada „biti dostojna da brani slobodu i integritet svoje zemlje. Takva vla­ da će u svojim hrabrim nastojanjima primiti svu moguću pomoć i podršku od Britanske imperije i, u što ne sumnjam, na poseban na­ čin od Sjedinjenih država. Britanska imperija i njeni saveznici će se boriti za zajedničku stvar s jugoslovenkim narodom, i mi ćemo nastavili zajedno da koračamo i da se borimo dok se ne izvojuje potpuna pobeda"4). Iako se ova nada Čerčilova nije ispunila njego­ vo je interesovanje za sve što se dešavalo na jugoslovenskom pros­ toru ostalo budno. U aktu, koji je Čerčil, 5. avgusta 1941. godine, poslao F. T. Daltonu stoji: „Od generala Simovića sam doznao da u Jugoslaviji postoji široka gerilska aktivnost. N joj su potrebni j e ­ dinstvo i podrška i uputstva iz inostranstva. Molim Vas, izvestite ukratko kakve kontakte imate sa ovim grupama: šta možete da u či­ nite da im se pom ogne?"5).

Odašiljanjem ovih misija na teren rukovodio je SOE (Special Operations Executive), koji je prikupljao podatke o stanju u raznim zemljama, koje su ih interesovale. Ova organizacija poslala je p r v u Britansku misiju u Jugoslaviju i to u štab Mihailovića. Misiju je v o ­ dio kapetan Bil Hadson (Bili Hudson), rudarski inžinjer, koji je pre rata radio u Jugoslaviji, znao naš jezik i poznavao prilike u zemlji.

Sa njim su bili majori: Zarija Ostojić i Mirko Lalatović i jedan ra­ dio stručnjak. Iskrcali su se podmornicom kod Petrovca, u Crno­ 3) Winston S. Churchill, Drugi svetski rat, tom V .: Obruč se zatvara, str. 446.

4) Na istom mestu, tom III: V elika alijansa, str. 154.

5) F. W . Deakin, Britanija i Jugoslavija 1941-1945, str. 45.

465

gorskom prim orju6). Radio telegrafista se zvao Veljko Dragićević; nosili su dve radio stanice . .. D ojčilo Mitrović daje komunističku verziju njihovog dolaska. „Po noći 20. septembra podmornica se zaustavila pred Crnogorskom obalom kod Petrovca na Moru. Jedan oficir sa podmornice ispratio je misiju čamcem do obale . . . Britans­ ki kapetan Hadson nije takođe prvi put u Jugoslaviji. On je dobro i tečno govorio srpski. Nekada je bio rudarski inžinjer u Južnoj A frici i bokserski šampion, što odgovara njegovoj korpulenciji.

Onda je pre rata stigao u Jugoslaviju gde je u Zapadnoj Srbiji bio savetođavni rudarski inžinjer u rudnicima antimona čija ruda ima svetsku vrednost. U Srbiji je upoznao prilike i stekao poznanstva117)...

Misija je naišla na crnogorske partizane i izjavila želju da idu u štab Draže Mihailovića. Crnogorski partizani sproveli su ih preko San­ džaka i Zlatibora u Užice, gde su stigli 25. oktobra 1941. godine. „Handsona je primio vrhovni komandant narođno-oslobodilačkih par­ tizanskih odreda drug Tito; britanski kapetan imao je priliku da se upozna sa stvarnim stanjem ne samo u ustaničkoj Srbiji već i u će­ lo j zemlji, kao i sa teškoćama u odnosima sa četnicima kojima bor­ ba protiv okupatora nije bila glavna stvar. Vrhovni komandant narodno-oslobodilačkih partizanskih odreda tada je izjavio da četnici, ako neće da sarađuju u borbi protiv okupatora, bar da ne ometaju partizane. Hadson je potom otputovao za Krupanj, gde je nekada boravio kao rudarski inžinjerski savetnik. Ostojić je sam otišao na Ravnu Goru kod Mihailovića i obavestio ga da je Hadson posetio Vrhovni štab narodno-oslobodilačkih partizanskih odreda. Kad je Hadson stigao na Ravnu Goru, zbog toga je naišao na neraspolo­ ženje Draže M ihailovića"8).

Fitzroy Maclean veli: „Ova misija je bila vidljivi znak priznanja ukazanog Mihailoviću kako od Britanske vlade tako i od jugoslo­ venske kraljevske vlade, koja se, sa mlađim kraljem Petrom, bila smestila u Londonu. Od momenta kada je, u avgustu, uspostavlje­ na prva radio veza sa britanskim vlastima, raširilo se bilo prika­ zivanje Mihailovića i njegovih četnika kao požar širom slobodnoga sveta, rastući širenjem dok se nije ubrzo izokrenulo u kazivanje koje je imalo malo veze sa stvarnim činjenicama. Bio je, prirodno, pozdravljen sa oduševljenjem od strane jugoslovenske vlade u emi­ graciji, koja je sa svoje strane odgovorila unapređujući pukovnika Mihailovića za generala i postavljajući ga za ministra vojnog i glav­ nog zapovednika jugoslovenske vojske u otadžbini. Britanska vlada sa svoje strane nije učinila ništa više o s i m o b e ć a n j a da će četnike pomagati u budućnosti. Izgleda da je njen savet njima bio, 6) Stephan Clissold, W h ir lw in d . . . , str. 85; sravni: Fitzroy Maclean, D isputed Barricade . .. , str. 150.

7) Dojčilo M itrović, Zapadna Srbija 1941, str. 261.

8) Dojčilo M itrović, Na istom mestu, str. 261.

466

trenutno, držati se prikriveno u nadi na bolja vremena u buduć­ nosti i čuvati svoje snage — savet koji je on rado sledovao"9).

Suprotno Ostojiću i Lalatoviću Hadson je, videli smo, po Tito­ vom naređenju bio sproveden u njihovu Vrhovnu komandu gde je bio lepo primljen. Hadson je bio na Ravnoj Gori, 26. oktobra 1941. godine, kada su se Tito i Draža Mihailović sastali u selu Brajići.

Tvrdi se da Mihailović nije hteo da pripusti Hadsona njegovim raz­ govorima sa Titom. Prema Maklinu i Klisoldu, Hadson se za celo vreme ovih razgovora nalazio u jednoj suseđnoj prostoriji10). Sa njima je učestvovao samo na zajedničkim obedima. Hadson se, kas­ nije, pojavio na zajedničkoj partizansko-četničkoj konferenciji, ko­ ja je držana u Čačku od 21. do 28. novembra 1941. godine11). Sa par­ tizanima, kojima je opet otišao, pojavio se Hadson kada je bio pad Užica; otišao je opet kod Mihailovića i ostao kod njega12).

Hadson, koji se u Srbiji kretao pod imenom M a r k o , radio je prema instrukcijama koje je bio dobio. „On je imao instrukcije da stupi u kontakt sa svim grupama koje su pružale otpor neprijatelju, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku ili političku pripadnost.

Do Kaira i Londona su dopirale sasvim nejasne glasine koje su nagoveštavale da prve grupe gerilaca imaju zaoštrena suprotna poli­ tička gledišta, nastala na osnovu teritorijalne podele u haosu prvih dana okupacije te zem lje sa slabom mrežom savremenih puteva i želježnica. Znalo se da u Srbiji postoji s p o n t a n i u s t a n a k , ali su razlike među pojedinim elementima pokreta otpora bile mar­ kirane neodređenim nazivom patriotskih s n a g a . Slični događaji izgleda da su se odigrali posle italijanske okupacije i u Crnoj Gori, ali se ni tamo ni u Srbiji, ni ma gde u zem lji nije mogla dobiti jasna slika. Kada je Hadson prolazio kroz Crnu Goru nalazio je na grupe različite političke pripadnosti i na početke spontanoga građanskog rata“ 13).

Odnosi između Draže Mihailovića i Hadsona bili su, od samoga početka, rđavi14). Verovatno zbog toga što je Hadson, na osnovu in­ strukcija koje je dobio, tražio novi sporazum između Mihailovića i Tita i zahtevao da se, dok se ovo ne postigne, obustavi svako sla­ nje pomoći Draži Mihailoviću: „ . . . Ovaj predlog nije bio uvažen i Mihailovićeva popularnost već je zapljusnula odgovarajuće bri­ tanske krugove u Londonu i Kairu“ 15). Mihailović je, krajem sep­ tembra 1941. godine, uspostavio preko Malte radio vezu sa vladom.

9) Fitzroy Maclean, Na istom mestu. str. 150-151. i°) Fitzroy M aclean, N a istom mestu, str. 151; sravni: Clissold, Na istom mestu, str. 65.

U) St. Clissold, Na istom mestu, str. 72.

12) Fitzroy M aclean, Na istom m estu, str. 155-156.

13) F. W . Deakin, Na istom mestu, str. 45.

14) Christie Lawren.ee, Na istom mestu, str. 227.

15) F. W . Deakin, Na istom m estu, str. 47-48.

Prema Mihailovićevoj izjavi na procesu ovo je bilo 26. septembra 1941. godine, „ali prva veza nije bila dobra sve dok nisu došli Ostojić i Lalatović, jer nismo imali šifru bez koje se ne može razgovara­ ti. Od njihovog dolaska imali smo tu vezu, a veza je bila takva da je kontrolisana od strane Engleza pošto oni imaju tu istu šifru“ 16). Mi­ hailovićeva veza je prekinuta u decembru 1941. godine „i sve do juna iduće godine vladao je potpuni mrak“ 17).

Moguće je da Mihailoviću nisu bili sasvim jasni ni zadaci bri­ tanskih misija kod njega, ni prava, koji su oni od svoje vlade dobi­ li. F. W. Deakin kaže, da su za te misije bili birani ljudi, koji su poz­ navali zemlje u koji su slati i da su slati sa pristankom odnosnih (u ovom slučaju jugoslovenske i grčke vlade) u emigraciji: „ .. . Od britanskih oficira, koji su komandovali ovim misijama, očekivano je, a tako im je bilo i naloženo, da organizuju lokalni otpor koliko je to moguće pod svojom direktnom komandom. Oni su trebali da budu kanali za veze i naređenja koja su im slata od Britanske glav­ ne komande u Kairu u operativnim i političkim zadacima pošto bi bilo konsultovano Britansko ministarstvo za javne poslove, s jedne, i jugoslovenska i grčka vlada u emigraciji, s druge strane. Među bri­ tanskim oficirima u Srbiji bilo je stručnjaka za sabotaže i namera je bila da oni izvode nezavisne operacije takve kao što je bio primer britanskog napada na Gorgopotamos most u Grčkoj u novembru 1942. godine. Mihailović je, međutim, odbio da sleduje ovakvim operaci­ jama u Srbiji. Ovakvo držanje igralo je odlučujuću ulogu u odlu­ čivanju Londona da u Jugoslaviju budu poslate misije van njegove kontrole1*18).

Koliko su pak Britanci bili zainteresovani za zbivanja u Jugosla­ v iji pokazuje i to da je SOE pokušavao da od leta 1941. do juna 1942. godine, pošalje o s a m misija u Jugoslaviju. „Januara 1942. bile su izgubljene dve misije, treću su zarobile ustaše u toku sledećih meseci te je konačno ideja o slanju drugih bila napuštena. Za vreme ovih meseci organizacija SOE je raspolagala samo d v a m a bom­ barderima tipa Liberator, a sa jačanjem borbi u Severnoj Africi mogućnost upotrebe podmornica svedena je skoro na nulu1119).

Britanski front u Severnoj Africi i njezini interesi na Bliskom Istoku zahtevali su o ž i v l j a v a n j e gerilske aktivnosti i u Srbiji i u Grčkoj. Ovo se, naročito, odnosilo na onesposobljanje saobraćajnih veza kroz Jugoslaviju (naročito kroz Srbiju) i Grčku, koje su služile Nemcima za snabdevanje i pojačanje Rom elove armije. O ovoj je potrebi bila obaveštena i jugoslovenska vlada u Londonu: „Sada je, 16) Izdajnik . . . , str. 128.

17) F. W . Deakin, Na istom mestu, str. 48.

18) Frederick W illiam s Deakin, The Em batteled M ountain, London str. 64-65.

J9) F. W . Deakin, Britanija i Jugoslavija . . . , str. 49.

468

1971,

veli Deakin, preostalo da se vidi da li je Mihailović stvorio ma kakvu organizaciju i da li je bio u stanju da ispolji izvesnu aktivnost u to­ ku prethodnih meseci potpunoga mraka. Zbog toga je odlučeno da se generalu Mihailoviću pošalje jedna z v a n i č n a m i s i j a sa pukovnikom Bejlijem (W. S. Bailey) na čelu, koja je stigla u Mihai­ lovićev Glavni stan u Sandžaku na Božić 1942. godine. Istovremeno je trebalo da se čitava Mihailovićeva organizacija prouči slanjem d o p u n s k i h m i s i j a , koje su se padobranima spuštale po čita­ voj teritoriji Srbije, da bi se dobila potpuna i pouzdanija slika o nje­ noj vojnoj vrednosti i akcijama protiv glavnih željezničkih komuni­ kacija duž doline Save i Morave u pravcu Grčke. Ovo je trebalo da bude vreme p r o v e r a v a n j a opšte političke linije koju je Bri­ tanija zauzela prema Jugoslaviji od 1941. godine. Rezultati ovih operacija doveli su do p r e i s p i t i v a n j a čitavog dotadašnjeg pravca britanske politike"20).

Ni sa misijom Bejlija, koji je takođe dobro poznavao naš jezik i prilike kod nas, nije Draža Mihailović bio bolje sreće. Sam je Bejli 0 svojoj misiji napisao ovo: „Došlo je vreme da se sa Mihailovićem čvrsto postupi. On mora da shvati da mi možemo da ga u z d i g n e m o a možemo da ga u n i š t i m o . Ako želi ovo prvo onda treba da uzvrati otvorenom saradnjom. Šlepa podrška koju smo mu pružali u prošlosti stvorila je u njemu uverenje da je o v a m i s i j a tu samo da bi podnosila njegove zahteve britanskim vlastima i da se pobrine da se oni izvrše najhitnije moguće — otud njegov gnjev kad ispitujemo njegovo delovanje . .. On mora da shvati da mi to više nećemo podnositi"21).

Mihailović ovo, očito, nije hteo da shvati. Bilo je jasno: razlika je bila u samoj osnovi — Mihailović je smatrao da je britanska misija n j e m u p o t č i n j e n a , a Bejli je, u ime britanske vlade, sma­ trao da je Mihailović n j e m u p o t č i n j e n sa čime se ovaj nije hteo da pomiri. Gorka stvarnost, koja ga je mesecima bičevala, donela mu je i jedno krupno razočarenje: od vatrenoga anglofila on je postao čovek ogorčen zvaničnom britanskom politikom i prema nje­ mu lično i prema pokretu kome je stajao na čelu. Mihailović je sebe 1 svoj pokret smatrao instrumentom s r p s k e p o l i t i k e , a Bri­ tanci su ga otrežnjavali od toga i kazivali mu, da su i on i njegov pokret određeni da budu instrumenti britanske politike i britanskih interesa: od „gorskoga cara“ Britanci su hteli da stvore svoga „ge­ rilskog vazala".

Svome razočarenju u britanski stav prema njemu Mihailović je dao izraza u jednom govoru koji je, 28. februara 1942. godine, odr­ žao u Gornjem Lipovu na krštenju ćerke jednoga Crnogorca gde je 20) Na istom mestu, str. 49-50.

21) „Politika" od 16. V I. 1976.

469

bio gost. O ovome je, Bejli, koji je tu bio prisutan, napisao: „To se desilo prilikom krštenja najmlađega deteta kmeta iz Gornjeg Lipova gde je u to vreme bio Mihailovićev štab. Moram da napomenem da je Mihailović bio izgubio kontrolu nad sobom zahvaljujući do­ brim delom šljivovici koju su pili svi prisutni izuzev novorođenčeta.

U svome govoru on je gorko kritikovao savezničku politiku prema njegovoj zemlji i njegovom pokretu, stavljajući jasno do znanja da on smatra vojničkim imperativom da prvo likvidira svoje unutrašnje neprijatelje, imenujući ih partizanima, Hrvatima, Muslimanima i ustašama — i tim redom — pre nego što se okrene osovinskim sila­ ma . . . Dodao je da saveznici mogu da rade šta hoće i da prete koliko hoće ali ga ništa neće odvojiti od njegovog cilja da uništi partizane, ni da promeni svoje držanje prema Italijanima (za koje je rekao da oni predstavljaju ,njegov jedini izvor snabdevanja1) i da njemu nije potreban nikakav dalji kontakt sa zapadnim demokratijama“22).

Teško je ,bez ikakvih drugih izvora i svedočanstava o ovome, utvrditi da li je Mihailović stvarno govorio ovako. Moglo se očekiva­ ti, a tako je i bilo, da će pukovnik Bejli obavestiti svoju vladu o M> hailovićevom govoru. Prema izveštaju, koji je on poslao, Mihailovvić je rekao: „ . .. Englezi, da bi zadovoljili svoje vlastite strategij­ ske ciljeve, tje ra li. . . da pređuzimaju operacije bez ikakve namjere da im pomognu bilo sada bilo u budućnosti (napomena: ovaj je tekst ovako, sasvim nejasan, naveden kod Kljakovića) . .. BBC je sa od ­ vratnim cinizmom odbio svoju pomoć svetom srpskom cilju. Težnja saveznika za prevarom bila je zadovoljena preranim, licemernim i anti jugoslo venskim djelovanjem partizana. Ali neka zapamte savez­ nici da oni ničim ne mogu učiniti ili zaprijetiti Srbima da ih odvrate oci njihove svete dužnosti da uništavaju partizane. Sve dok Talijani ostaju njihov jedini pravi izvor pomoći i opšte podrške, saveznici neće uopće moći utjecati na njega da izmijeni svoj stav prema n ji­ ma. N jegovi neprijatelji su partizani, Muslimani, Hrvati. Kada s nji­ ma bude obračunao, onda će se okrenuti Talijanima i Nijemcima1123).

Uz ovo Bejli je javljao o tome da Draža Mihailović ne raspolaže ni­ kakvom vojnom organizacijom u Hrvatskoj i Sloveniji što, razume se, nije bilo tačno. I još gore: „Jedna od prvih Bejlijevih sugestija bila je da Jugoslavija iz vojnih razloga može da se podeli na uticajne sfere i da bi vredilo ispitati situaciju van Srbije pomoću odvoje­ nih britanskih misija, koje ne bi imale veze sa Mihailovićem i nje­ govim lokalnim komandantima"24).

22) „P olitika" od 17. V . 1976.

2S) Navedeno kod: V o jm ir K ljak ović, Prom jena politike Velike Britanije prem a Jugoslavije u prvoj polovini 1943. godine. U „Jugoslovenski istorijski časopis, 3, 1969, str. 41).

24) F. W . Deakin, Britanija i Jugoslavija, str. 50.

470

Posle dolaska pukovnika Bejlija došao je i Hadson u mogućnost da šalje svoje izveštaje (20 ukupno), koje ranije nije mogao slati. „Ovaj niz telegrama odigrao je veliku ulogu u potonjim rasmatranjima dotadašnje politike Kaira i Londona. Uticaj ovih telegrama na britanski štab za Srednji Istok bio je naročito značajan za debatu koja se tada vodila po pitanju da li da se nastavi prvobitni Hađsonov zadatak iz septembra 1941. godine jednim daljim pokušajem da se direktno stupi u kontakt s partizanskom komandom1'25). Had­ son je javljao o saradnji četnika sa Italijanima, ,,a u izvesnim slu­ čajevima i sa Nemcima11 . .. On je direktno predlagao da se Mihai­ lović prisili da se otvoreno izjasni o svojoj budućoj politici i da se odvoji od „legalnih11 četnika koji su postojali dozvolom okupator­ skih snaga, a nominalno operisali pod njegovom komandom kao po­ moćne talijanske trupe1126).

Svi ovi izveštaj i, a naročito Bej lijevi, nisu ostali bez posledica za odnose Britanaca prema Draži Mihailoviću i njegovom pokretu, č e r ­ čil je, vele, bio ogorčen kada je pročitao B ejlijeve izveštaje: 29. mar­ ta 1942. godine uputio je zbog toga oštru notu Slobodanu Jovanoviću, koji je bio predsednik jugoslovenske vlade. U Čerčilovoj noti se kaže: „Svjesni smo da je uvijek bila politika vlade N jegovog Veli­ čanstva da pruži svu svoju punu podršku generalu Mihailoviću i nje­ govoj borbi protiv sila Osovine i da im pošalje svaku moguću materi­ jalnu pomoć . . . Međutim, vi ćete razumeti da vlada Nj. V. ne može da se ne osvrne na ovaj ispad (misli se na spomenuti Mihailovićev govor u Gornjem Lipovu) niti ga prihvati bez objašnjenja i bez pro­ testa na jednu politiku tako potpuno različitu od njene sopstvene.

Ona nikad ne može opravdati pred britanskom javnošću ni pred vlastitim saveznicima svoju stalnu podršku pokretu čiji se vođa ne dvoumi da javno izjavi da su mu neprijatelji njegovi saveznici — bilo privremeno ili stalno, što je bez značaja — i da mu neprijetelji nisu nemački i italijanski osvajači njegove zemlje, nego njegovi zemljaci Jugosloveni i vođa tih ljudi (misli na NOB i POJ i njego­ vog vrhovnoga komandanta Tita), koji se baš u ovome trenutku bore i daju svoje živote za oslobođenje svoje zemlje od jarma stra­ nih zavojevača1127). Čerčil u produženju ističe: „Siguran sam đa ćete Vi pravilno shvatiti da će, ukoliko general Mihailović nije spreman da izmeni svoju politiku kako prema neprijateljima Talijanima tako i prema svojim jug'oslovenskim sunarodnicima koji pružaju otpor neprija­ telju, to bili dovoljan razlog potreban vladi Nj. V. da preispita svo­ ju sadašnju politiku podrške generalu Mihailoviću u isključivanju 25) Na istom mestu.

26) Na istom mestu.

27) V ojm ir K ljak ović, N a istom mestu, str. 43.

471

ostalih pokreta otpora u Jugoslaviji"28) . .. Nešto blaži, iako sasvim jasan, bio je i ministar Idn u svome predlogu, koji je podneo jugoslovenskoj vladi 7. maja 1943. godine. On ističe, da su glavni Mihailovićevi neprijatelji sile Osovine i da on mora da izbegava sukobe sa drugim elementima otpora. „Mora postojati najtešnia i najstalnija saradnja između generala Mihailovića i glavnog komandanta Srednjeg Istoka preko pukovnika Bejlija, kome je povereno da predstavlja Britansku komandu i da đeluje kao tumač njenih pogle­ da i namera u štabu Draže Mihailovića. Koordinacija planova mora da se sprovodi preko njega. Vlada Nj. V. pridaje naročitu važnost ovoj tačci. Sada mora prestati svaka saradnja sa Talijanima i gene­ ralom Nedićem. Bilo kakvo odstupanje od toga principa moglo bi biti samo poslije prethodne konsultacije sa britanskomVrhovnom komandom preko pukovnika Bejlija i sa odobrenjem britanske i ju­ goslovenske vlade"29).

Britanska pomoć Mihailoviću uslovljavana je njegovom posluš­ nošću britanskim zahtevima, odnosno britanskim interesima. Ako Mihailović, veli Idn, „bude spreman da pridonese prilog zajednič­ koj stvari pod navedenim uslovima, njegov pokret dobiće maksi­ malnu moralnu i materijalnu potporu koju u tu svrhu vlada Nj. V. može staviti na raspoloženje. U tom slučaju vlada Nj. V. namerava da pojača misiju pukovnika Bejlija upućivanjem drugih britanskih oficira kopnene vojske, avijacije i mornarice. Vlada Nj. V. takođe je spremna da uputi generalu Mihailoviću i izvjestan broj jugoslovenskih oficira u skladu sa aranžmanima koji su pretresani između nje i jugoslovenske vlade, što će učiniti čim general Mihailović bu­ de dao svoj pristanak"30). Odlučeno je bilo, „da se Draža Mihailo­ vić mora povući u Srbiju, gde je trebalo da izvrši određene zadat­ ke .. . Pukovnik Bejli je primio odluku i dostavio je Draži Mihailo­ viću, 28. maja 1943. godine, istoga dana kada je stigla najavljena britanska grupa Deakin-Stuart u Vrhovni štab NOV i POJ, u jeku pele neprijateljske ofanzive"31).

Ođ Mihailovića je traženo da reorganizuje svoje snage i da „kao saveznik prestane sa bilo kakvom saradnjom s Osovinom i da krene na Istok, u Srbiju. Tamo treba da uspostavi punu vlast i lični uti­ caj, da bi nastavio s napadima na neprijateljske komunikacije. Izvjestite Mihailovića da odmah ide na Kopaonik sa svim odanim ofi­ cirima i ljudima . . . Molimo da objasnite gore navedene odluke ge­ neralu Mihailoviću i predstavite mu ih na što je moguće više kate­ •ia) N a istom mestu.

29) Na istom mestu, str. 49.

3°) N a istom mestu. si) Na istom mestu, str. 51.

472

gorički način i da nastojite da dobijete njegov brzi i nedvosmisleni pristanak u smislu saglasnosti“ 32).

Radoje L. Knežević navodi da je ser Orm Sardžent (Sir Orme Sargent), pomoćnik britanskog ministra spoljnih poslova, 22. d e ­ cembra 1942. godine, izneo Vladimiru Milanoviću, pomoćniku ju ­ goslovenskog ministra spoljnih poslova, „izvesne nepovoljne kom en­ tare o Mihailovićevom pokretu otpora. To je bio prvi put da pri­ medbe te vrste dolaze s visokog i odgovornog mesta, i to od jednog diplomate inače besprekornog takta i odmerenosti"33). Iza ovoga sledovala je, 28. decembra 1942. godine, poseta koju je m ajor Piter Boj (Peter Boughey) učinio Zivanu Kneževiću, koji je tada bio šef Vojnog kabineta predsednika vlade Slobodana Jovanovića. Boj je ponovio sve ono što je rekao ser Orm Sardžent i dodao da je Mihailo­ vić „kvisling isto kao i Nedić, te da bi ga trebalo smeniti s položaja šefa gerile"34).

I iz izlaganja Piter Boja bilo je jasno, da su Englezima poznate razgranate veze četnika sa Italijanima kao i njihov odnos sa parti­ zanima. Boj je rekao: „Odredi đenerala Mihailovića uopšte sada ne vode borbu, a nama Englezima je potrebno da baš sada stupi u bor­ bu, a ne kroz dva ili četiri meseca. Kad se savezničke trupe iskrca­ ju na Balkanu, onda je nama svejedno da li će nam prići Nedić, Antonesku ili đeneral Mihailović. Onda će biti sve dockan. Nama je sada potrebno da đeneral Mihailović stupi u akciju i razori želje­ zničke pruge. On to ne radi, i sve njegove depeše o sabotaži na že­ ljeznicama i rušenju pojedinih objekata nisu istinite. Oni, Englezi, imaju izveštaje od svojih ljudi u našoj zemlji, i to je sigurno"35).

Pitanje rušenja željezničkih mostova i Mihailovićevo odbijanje da izvršuje britanska naređenja o tome, igralo je vrlo važnu ulogu u pogoršavanju njegovih odnosa sa Britancima. U jednoj depeši vladi, od 16. decembra 1943. godine, Mihailović veli: „ .. . Englezi bi hteli da navučemo na sebe nemačke jake snage koje sada napa­ daju komuniste u Sandžaku, time Englezi hoće da pomognemo ko­ muniste, posle čega bi komunisti odmah upali u Srbiju, koja je stub našega otpora . . . Englezi su nam slali eksploziva, dok su pošiljke oružja i municije beznačajne. Međutim, nije dovoljan samo eksplo­ ziv da se vrše ovakva opsežna rušenja. Naoružanje i municija su za ovakve zadatke od prvenstvene važnosti, jer treba sigurno obezbediti akciju rušenja i posle toga zaštititi stanovništvo od represalija, koji bi sigurno usledile od strane Nemaca i Bugara. Prilikom mno­ gih dugih konferencija sa Armstrongom, mi smo jasno uočili da En­ 32) Na istom mestu.

3S) Radoje L. Knežević, Svetlosti i senke; „Poruka" broj 24 od 1. X I. 1954, str. 11.

34) Na istom mestu, str. 12.

35) Na istom mestu, str. 13.

473

glezi nemaju nikakvog sažaljenja za naše ogromne i dosadašnje na­ rodne žrtve"36) . . . Englezi su uporno tražili rušenje važnih o b je ­ kata i nisu u tome popuštali. Na jedan takav ultimativan zahtev generala Vilsona, Mihailović javlja: „M i smo ovu želju prostudirali i posle dubokog razmišljanja došli smo do zaključka da ona ima više politički nego vojnički značaj"37).

I pre ovoga Englezi su nastojali da se Mihailović smeni i zameni nekom drugom ličnošću, ali im je, kada je Boj bio kod njega, Kne­ žević rekao da nema za to pogodne ličnosti38). Major Boj je tvrdio da se general Mihailović bori za veliku Srbiju i da vlada treba da mu „iznese svoje gledište o Jugoslaviji, njenom uređenju, jer đe­ neral Mihailović bori se za Veliku Srbiju"; da mu se odredi kakav odnos treba da ima prema partizanima i okupatorima. Tek posle to­ ga Englezi bi mogli doneti odluku o pomaganju generala Mihailo­ vića. M ajor Boj je predložio zajedničku konferenciju, „da se na ovoj konferenciji rasprave sva pitanja, da se zajednički dogovorimo šta da se radi, da se đeneralu Mihailoviću dostave precizne instrukcije i političke i vojn e"39).

O ovim problemima raspravljao je Slobodan Jovanović, 31. de­ cembra 1942. godine, sa Džordžom Rendelom (Sir George Rendel), koji je bio britanski poslanik kod jugoslovenske vlade. Poslanik Rendel obavestio je Jovanovića, 1. januara 1943. godine, da će bri­ tanska vlada i dalje pomagati Mihailovića i da je zbog boljih veza poslat pukovnik Bejli u Jugoslaviju — Rendel je osporio tačnost kazivanja Orma Sardženta i Pitera Boja i Mihailović je, 2. januara 5943. godine, bio potvrđen za ministra vojnog40). Izgledalo je, da sa se šanse generala Mihailovića poboljšale, jer je, 5. februara 1943. godine, izjavio lord Selborn (Viscount, Waluer, Ear] of Selborne), tadašnji ministar blokade, V. Milanoviću: „Briljantno je ono što je đeneral Mihailović učinio i još uvek č in i. . . Imate razloga đa bude­ te gordi na njega. Čerčil je sad u Kairu načinio anketu kod vojnih vlasti o akciji đenerala Mihailovića i izveštaj i koje nam je poslao o tome zaista su laskavi za đenerala Mihailovića. Mi ćemo mu dotu­ riti pomoć u oružju i m uniciji"41).

Ne možemo utvrditi na šta je, ovde, konkretno mislio lord Sel­ born. Odlazeći na sastanak sa Ruzveltom u Kanadu Čerčil je pisao generalu Aleksanderu, 22. jula 1943. godine: „P o jednom oficiru šaljem Vam potpun izveštaj koji sam naredio da se sastavi o izvan­ rednom otporu koji pružaju takozvani partizani, Titovi sledbenici, 36) 37) 3*) 39) 40) *1)

O'ovan Đonović, Veze sa gen. Mihailovićem . . str. 20.

Dušan Petković, O čemu je javljao D. Mihailović . . str. '■U. Rađo je L. Knežević, Na istom mestu, str. 1.3.

Na istom mestu, sir. 13.

Na istom mestu, str. 14.

Na istom mestu.

u Bosni i o krupnim Mihailovićevim potezima koje on hladnokrvno sprovodi u Srbiji. Pored ovoga postoje i gerilski otpori u Albaniji, a odskora i u Grčkoj. Na terenu Balkana nalaze se velike mogućno­ sti"42). Čerčil, ipak, priznaje da je njihova pomoć bila slaba: „Izuzev nekoliko mršavih pošiljki, veli on, koje smo bacili iz vazduha nismo bili u stanju da pružimo pomoć. Naš Štab za Srednji Istok bio je od­ govoran za sve operacije na tome području i tako je organizovao izvesno telo agenata i oficira za vezu sa Mihailovićevim sledbenicima, kada smo se u leto 1943. probili do Sicilije i Italije, Balkan, a naro­ čito Jugoslavija, nikako mi nisu silazili s uma. Do toga trenutka smo slali svoje misije isključivo onim bandama na čijem se čelu na­ lazio Mihailović, koji je predstavljao zvaničan pokret otpora protiv Nemaca i Italijana, i jugoslovensku vladu u Kairu. U maju 1943. godine zauzeli smo nov stav. Doneta je odluka da se upute male gru­ pe britanskih oficira i podoficira da uspostavimo vezu sa jugoslovenskim partizanima, uprkos činjenici što se vodila svirepa borba iz­ među njih i četnika, i što je Tito kao komunista vodio rat ne samo protiv nemačkih osvajača već i protiv srpske monarhije i M ihailovi­ ća. Krajem istoga meseca kapetan Deakin, nastavnik na Oksfordskom univerzitetu i čovek koji mi je pre rata pet godina pomagao u mome književnom radu, spušten je iz padobrana sa zadatkom da organizuje jednu misiju kod Tita. Zatim su usledile i druge britan­ ske misije, tako da se do juna prikupilo obilje podataka"43).

F. W. Deakin veli đa se u aprilu 1943. godine spustilo u Srbiju d e v e t britanskih misija sa zadatkom da na terenu ispitaju situa­ ciju u Srbiji i ocene borbenu snagu četnika. One su imale direktnu radio vezu sa Kairom bez ikakvog uticaja bilo Mihailovićevog štaba, bilo Bailey-a i Hadsona44). Jasper Rootham, član jedne od ovih mi­ sija, koja je bila spuštena u Istočnu Srbiju, opisao je iscrpno rad ove misije i svoje učešće u n joj45). Britanska vlada je, 12. maja 1943. godine, postavila Mihailoviću ultimatum: ili ima da izvršava nare­ đenja Glavne britanske komande za Bliski Istok ili mu neće biti slata nikakva pomoć46). Jedan od zahteva, koje Mihailović nije hteo da ispuni, bio je zahtev da digne u vazduh jedan važan most na pruzi Beograd-Solun: „Bilo je rešeno da će se, ako u roku od tri meseca ne bude izvršeno biti britanska misija povučena i obustavljena sva­ ka pom oć1147). Na izvršenju ove operacije nastojao je brigadir Arm 42) Winston S. Churchill, Drugi svetski rat. Tom V.: Obruč se zatvara, str. 444.

43) Na istom mestu, str. 443.

44) Frederik William Deakin, The Embatteled Mountain, str. 183.

45) Jasper Rootman, Miss Fire. The Chronicle o f a British Mission to M ihailovich (1943-1944), London 1946.

46) F. W. Deakin, Na istom mestu, str. 187-188.

47) Fitzroy Macliean, Disputed Barricađe . . str. 243.

47 n

strong, koji je u septembru 1943. godine došao bio za šefa Britanske misije48).

Armstrong se spustio krajem septembra 1943. godine i sa njim još nekoliko oficira. „Cilj misije brigadira Armstronga je bio podstaći Mihailovića da bude aktivniji protiv Nemaca i on je odmah počeo da vrši pritisak da se nešto učini. Oni britanski oficiri, koji su u to vreme bili tu kažu jasno, da Mihailovićevo shvatanje u po­ gledu akcije nije bilo promenjeno i da on nije hteo da se pokrene, ali je jedan dio njemu potčinjenih komandanata i oficira u štabu govorio da politika neaktivnosti otuđuje Britance i da bi bila veoma velika pogreška ne udovoljiti Armstrongovom traženju.

Protiv svoje volje Mihailović je bio nagovoren da dozvoli napad na grad Višegrad u kome je bio neprijateljski garnizon i koji je le­ žao na željezničkoj liniji koja je išla severno od Užica. Cilj je bio đa se razori važan željeznički most odmah iza Višegrada i nekoliko tunela, zvani tuneli Mokra Gora i onesposobi linija Užice-Više grad1149).

Ova operacija prema Višegradu nije bila ono što su Englezi zahtevali da on izvrši: to on nije uradio ni po isteku roka od tri meseca koji mu je bio stavljen. Kada su prošla ova tri meseca onda mu je brigadir Armstrong saopštio naređenje svoje vlade, da britanske mi­ sije napuštaju Mihailovića što, iz tehničkih razloga, nije moglo biti do maja 1944. godine50). Jasper Rootham veli, da Mihailović nije ni­ kada izdao naređenje da se izvrši napad na most i đa se tako Armstrongovo traženje nije moglo ispuniti51).

Pukovnik Bailey, koji je bio postavljen za pomoćnika generalu Armstrongu, veli za njega, da je bio „vojnik od kari jere sa 25. godi­ na službe, koji je stekao ratno iskustvo kod Denkerka i u Severnoj A frici11. U Mihailovićevom štabu se pojavio 25. septembra 1943. go­ dine. „On je sobom nosio akreditivna pisma, koja mu je izdao gene­ ral Henri Majtlen Vilson, glavnokomandujući Srednjeg Istoka, kao i telegrafsku poruku kralja Petra II M ihailoviću1152). Bailey veli da je Mihailović u isto vreme zatražio „da britanska vlada udesi sas­ tanak između njega i Titovih predstavnika i da garantu je izvršenje svih postignutih sporazuma. Ova ponuda je prene ta Londonu ali je britanska vlada odbila da posreduje u ovom zakasnelom predlogu koji je i suviše mirisao na pokajanje samrtnika pa je Mihailović u tome smislu informisan. Forenj Ofis, u sporazumu sa Komitetom za odbranu Srednjeg Istoka i glavnokomandujućim savezničkih sna­ ga u Sredozemlju, predložio je Ratnom kabinetu da se Mihailoviću 4S) Na istom 49) Jasper Rootham, Na istom 50) Fitzroy Maclean, Na istom 51) Jasper Rootham, Na istom 52) Politika" od 18, VI. 1976.

476

mestu, mestu, mesti,', mestu,

str. str. str. str.

232.

352.

266.

194.

obustavi svaka pomoć zbog toga što ne samo očevidno izbegava da napadne Nemce već je šta više, dao svoj blagoslov, ako ne izričito a onda prećutno, jednom delu svojih komandanata da sarađuju sa nepri j atel j em “53). Čerčil se bio već sasvim opredelio za Tita i napustio Mihailovi­ ća. „Rešio sam, pisao je on Titu 8. januara 1944. godine, da britanska vlada prekine sa pružanjem svake dalje podrške Mihailoviću i da isključivo pomaže Vas; stoga ćemo biti srećni ako kraljevska ju go­ slovenska vlada ukloni Mihailovića iz svojih saveta"54). Nekoliko meseci kasnije, 17. maja 1944. godine, pisao je Čerčil Titu: „Nije nam poznato šta će se dogoditi u srpskom delu Jugoslavije. Kao vrhovni komandant, Mihailović svakako zauzima moćan položaj na lokalnom planu i ne znači da će izgubiti svoj uticaj ako prestane da bude ministar rata. Ne možemo predvideti šta će on učiniti. Tamo postoji vrlo velika masa ljudi čiji se broj penje i do 200.000. To su srpski seljaci-zemljoradnici, koji su nastrojeni antigermanski, ali jako srpski i koji, prirodno, imaju zemljoposednička shvatanja sup­ rotna teoriji Karla Marksa. Moj je cilj da n a g n a m ove snage da sarađuju sa Vama na stvaranju jedne ujedinjene i nezavisne Judoslavije koja će sa svoga tla isterati i poslednjeg prljavog H itle­ rovskog ubicu i osvajača"55).

4.

Da je general Mihailović bio, i morao biti, veoma nezadovoljan sa držanjem britanskih faktora prema njemu i njegovom pokretu, više je nego razumljivo. Po britanskom shvatanju trebali su i Mi­ hailović i jugoslovenska vlada u Londonu da rade p o b r i t a n s k om diktatu u skladu sa britanskim interesima. Jovan Đonović, čovek Mihailovićevog poverenja, koji je bar jedno izvesno vreme bio vezan sa Britancima na Bliskom Istoku, veli: „ . . . Prirodno, Englezi su vladi u Londonu i meni na Srednjem Istoku davali Dražine odgovore i telegrame, koje su oni smatrali da t r e b a da nam daju. Od njih često nismo mogli saznati da li su dostavili izvesne naše telegrame. Oni su našu vladu i Mihailovića tretirali kao one koji t r e b a d a i h s l u š a j u , ali ne i da budu p o s l u š a n i, mada se radilo o n a š o j z e m l j i i o borbama našega naroda protiv zavojevača. Stalne raspre u vladi između ministara Srba i Hrvata, i dostave koje su Hrvati činili Intelidžens servisu, položaj vlade smanjivali su i po uticaju i po značaju"56).

53) 54) 55) 56)

„Politika" od 19. VI. 1976.

Winston S. Cherchill, Na istom mestu, str. 450.

Na istom mestu, str. 456.

Jovan Đonović, Moje veze sa Dražom Mihailovićem . . . , str. 82.

477

Đonović veli, da su Englezi odbijali da dadu d i r e k t n u ve­ zu sa Dražom Mihailovićem: „Svakako zato, što je za njih bilo prak­ tično korisnije da je ova veza u njihovim rukama. Korisnije zato, što su oni mogli uvek u ime vlade i delegata njenog na Srednjem Istoku tražiti akcije kako to oni žele. Takvo stanje se protezalo sve do pred kraj 1943. godine. Krajem ove godine uspeli smo da stvo­ rimo vezu iz Carigrada i nešto docnije iz Alžira1157).

Pomenuto je već da je Mihailovićev govor u Gornjem Lipovu, održan 28. februara 1942. godine, uzet kao neposredan povod za zau­ zimanje neprijateljskog stava Britanaca prema Mihailoviću. Kasnije je Mihailović javio Slobodanu Jovanoviću o svome govoru od 28. februara 1942. godine, i pobijao je da sarađuje sa Italijanima i tra­ žio da mu se veruje58). Na Jovanovičevu opomenu, da Mihailović kao član vlade mora voditi računa o tome kakav stav ima vlada i menjati svoje držanje59), Mihailović je, 14. aprila 1943. godine obja­ šnjavao Jovanoviću svoj govor i razjašnjavao mu smisao reči o Ita­ lijanima kao glavnom izvoru za naoružanje — to se odnosilo na m omenat kada bude izvršen glavni napad na Italijane. „Ovaj deo moga govora, veli Mihailović, netačno je prikazan. Pored toga ja sam pri­ mio srcu opomenu predseđnika vlade i radiću, koliko najviše mogu, prema uputstvima koja je dala vlada1160).

Mihailović nije imao iluzija o tome, da je pukovnik Bejli bio i začetnik i revnosan raspirivač neraspoloženja prema njemu. U svo­ joj depeši vladi, od 11. oktobra 1943. godine, Mihailović veli: „Naš najveći neprijatelj je pukovnik Bejli. Sve teškoće koje imamo ovde potiču od njega. On je naš strahoviti zlotvor. Uhvatili smo njegovu depešu za Kairo sledeće sadržine: „Tražim dovođenje partizana sa engleskim predstavnicima kod njih, zapadno i južno od Mihailoviće­ vih snaga1161). U jednom komentaru rada pukovnika Bejlija Mihailo­ vić veli: „Pukovnik Bejli ukazuje na potrebu da se pridobiju naši oficiri za njihovu, britansku, stvar. Pored m oje smene i da se sadanjim m ojim komandantima da engleska podrška posle rata. U tome pogledu pokušavali su kod majora Keserovića. „Da bi prido­ bili Keserovića za sebe Englezi su mu dali novac, koji je on primio, zaveo u knjige kao državni prihod, „jer njemu lično novac ne tre­ ba11 i o tome obavestio Mihailovića. „Englezi su se nadali, veli Mi­ hailović, da će moći da stvore svađe među oficirima ovde, kao što 57) Na istom mestu, u „Glasnik" SIKD „Njegoš", sv. 4. decembar 1959, str. 17.

58) F. W. Deakin, The Embateled Mountain . . ., str. 192.

5fl) Na istom mestu, str. 193.

60) Na istom mestu, str. 194.

M) .Jovan Đonović, Telegrami D. Mihailovića o engleskim misijama u svo­ me štabu i engleskoj politici na terenu. U „Glasnik" SIKD „Njegoš", sv. 5, juni 19G0, str. 30.

478

su to stvorili u Kairu, kako kod naših tako i kod Grka. Svi njihovi pokušaji u tome ovde nisu uspeli1162).

U jednoj uhvaćenoj engleskoj depeši, koju je Mihailović, 30. avgusta 1943. godine, poslao Konstantinu Fotiću, stoji: „Da se uni­ šti Mihailovićev autoritet na ovome polju, bilo bi potrebno ne samo smenjivanje Mihailovićevo sa njegovog sadašnjeg položaja i garantiju Engleza njegovim lokalnim komandantima da će protežirati njihove interese posle rata. Međutim, ja smatram da jedan takav poduhvat ne dolazi u obzir... Samo vešto rukovođen Mihailović je naš idealan instrument da uputimo njegove snage našem cilju 1163). Oba­ vešten o svemu ovome Mihailović je pisao: „ . .. Samo se Englezi varaju, da sam ja njihov idealan instrument, jer nepokolebivo sto­ jim na odbrani prava Krune koju oni ruše za svoje prljave račune i na odbrani prava naroda, čiju krv oni zloupotrebljavaju, kao i na odbrani prava Jugoslavije, čije stvaranje oni nedovoljno pom ažu"64).

Tokom leta i jeseni 1943. godine sleduje ceo niz Mihailovićevih optužbi protiv Engleza koji su kod njega. On, 23. avgusta 1943. go­ dine, javlja: „Trošim poslednje rezerve novca. Britanci pokušavaju da me slome, nedajući mi sredstva za ž iv o t. . . Učinite što možete da mi potrebna sredstva dostavite bilo preko Švaj carske ili privo­ lite Engleze da to učine, a bilo bi najbolje da američka misija dođe kod nas i da nas preko njih snabdevate novcem i potrebama"65). U telegramu od 30. avgusta 1943. godine veli se da je pukovnik Bejli zadržao 5.000 dolara koje je doneo m ajor Novaković: „Ispitajte po~ verljivo da li je što novaca poslato za nas, jer smo u krajnjoj nuž­ di. Ako se uputi potpukovnik Baletić, pošaljite nam po njemu lično što više novca koje će po džepovima poneti sa sobom, jer do sada nisu kontrolisali padobrance. Novčanim sredstvima nas Englezi ucen ju ju "66).

Mihailović se žali vladi, 30. oktobra 1943, godine: „Sto se tiče Engleza ovde je neshvatljiv njihov rad i držanje prema nama kao legalnoj jugoslovenskoj vojsci i prema narodu uopšte. Mesto da nas pomognu kao svoje saveznike ili u najmanju ruku da budu objek­ tivni, oni pomažu komuniste. U tome se ide toliko daleko da se uspe­ si naših snaga pripisuju komunistima, te ispada da se oni jedino bore protiv Nemaca i drugih okupatora, a mi da smo potpuno ne­ aktivni i slabi"67) . .. Radilo se, ovde, o četničkom napadu na Višegrad, koji su posmatrali i brigadir Armstrong i članovi njegovoga štaba. Jasper Rootham veli, da su četnici bili zauzeli Višegrad, po­ 62) 63) 64) 65) 66) 67)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str.

27-28.

216.

28.

28-29.

29.

32.

479

rušili jedan most i razorili tunele u Mokroj Gori. Radio BBC, u svo­ joj emisiji za Evropu, javljao je da su ovu akciju izveli partizani a ne četnici što je, razume se, Mihailovića ogorčilo68).

Mihailović se, 20. oktobra 1943. godine, žalio vladi: „Radio Lon­ don je slušala cela zemlja, jer je narod verovao da je taj radio jedi­ ni izvor istine. Danas ga gotovo niko ne sluša. Narod smatra da je radio London komunističko-ustaški, te je razumljivo da je prestao da ga sluša, a naročito je razumljivo svakom onom koji zna kakve su sve zločine počinili u narodu i komunisti i ustaše"69). Dalje, u pro­ duženju, sleduje ceo niz drugih optužbi protiv Engleza: vrše na nje­ ga pritisak da prizna komuniste; obećavali su mu oružje i drugu materijalnu pomoć: „Pružaju malu pomoć a žele dosta. Naročito se vidi da žele da sprovedu jak uticaj i sada i docnije"70). Ističe da je engleskim oficirima ukazivana velika pažnja „smatrajući da će na bazi iskrenosti biti najbolje upućeni svi napori ka zajedničkom cilju pobede nad neprijateljem. Međutim, ti oficiri bili su neiskreni i štetili su svojim prisuststvom .. . Oni su bili zaneti nekom politič­ kom ulogom i nisu pretstavili ni važnost ni ozbiljnost naše akcije kod svojih nadležnih faktora tako. Sigurno je da su mnogo pomogli da se razvije propaganda u korist komunista, i time štetili mnogo našim interesima. Da nisu umešani engleski prsti u korist komunis­ ta, danas bismo imali celu zemlju organizovanu i sa takvom sna­ gom da bismo skoro mogli da i sami izvršimo oslobođenje, a ne bi bilo ni toliko narodnih žrtava, koje su nam komunisti n an eli. . . I vi i ja tražili smo od Engleza više puta da nam ovu vezu omoguće, što nimalo ne bi štetilo savezničke interese, naprotiv, to je moglo samo da im koristi. Sada je jasno zašto nam tu vezu nisu om ogućili"71).

Mihailović se, u telegramu predsedniku vlade, od 13. novembra 1843. godine, brani od optužbi da sarađuje sa Nemcima, a u telegra­ mu od 17. novembra 1943. godine veli: „Englezi, da bi mogli lakše vršiti presi ju na nas, i sprovoditi svoju politiku, namerno nas ostav­ ljaju bez novčanih sredstava. Naši vojnici, kao što vam je poznato, žive i rade u planinskim predelima gde su surovi zimski dani već nastupili. Vojnici su nam ostali bez odeće i obuće, jer ono što su imali dotrajalo je " 72).

Odnosi generala Mihailovića sa Englezima pogoršali su se još više od kada je kod njega došao general Armstrong, koji je radio pod uticajem pukovnika Bejlija, koji je pre rata bio britanski inži­ njer u Trepči, a, istovremeno, od 1940. godine, i šef štaba SOE u 68) ®) 70) 71) 72) 33-35,

480

Jasper Rootham, Miss Fire . . . , str. 152-153.

Jovan Đonović, T elegram i. . . , str. 33.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 34.

Na istom mestu (u „Glasniku11 SIKD „N jegoš11, sov. 7, junui 1961, str.

35).

Beogradu i obaveštač i o politici i o ličnostima, koje su izvršile puč od 27. marta 1941. godine73). Bejlijeva misija, veli F. W. Deakin, bila je složena (mixed one). On je trebao da javlja o vojničkoj vrednosti četničkoga pokreta kao celine i da nagovara Mihailovića da vrši aktivnu sobotažu. On je, takođe, trebao da proučava njegove političke planove i predlaže kako da britanska politika, usmerena u svome početnom obliku na stvaranje jedinstvenoga fronta otpora, treba da bude ostvarivana"74).

Teško je verovati da su sve ove komponente misije pukovnika Bejlija bile poznate Mihailoviću i njegovoj okolini. Da je ovo bio slučaj oni bi, verovatno, imali prema njemu obazrivije držanje nego što su imali. Pored ovoga i dobro poznavanje naše zemlje i našega jezika i osobina naših ljudi da mnogo pričaju, omogućavale su pu­ kovniku Bejliju da ima i širi uticaj i brojnije izvore obaveštenja.

Fitzroy Maclean navodi da je Bejli, krajem 1942. godine, savetovao Mihailoviću da „iskoreni partizane", jer Britanci nameravaju da se u proleće 1943. godine iskrcaju u Dalmaciju75). V ojnik od zanata brigadir Armstrong nije mogao znati sve ono što je znao pukovnik Bejli. On je bio dobio određene instrukcije od svoje Vrhovne ko­ mande i određen zadatak da se razori jedan važan most na željez­ ničkoj liniji Beograd-Solun i dobio bio rok od tri meseca da se izvr­ ši76).

Mihailoviću je, i pre toga bilo dosta britanskog dirigovanja i svesnog potčinjavanja srpskih interesa britanskim. Po uputstvima svoje komande brigadir Armstrong je od Mihailovića z a h t e v a o akci­ ju, jer je time bio uslovljen svaki oblik britanske pomoći Mihailo­ viću. Mihailović je, međutam, poučen iskustvom iz 1941. godine, rasmatrao britanske predloge i d o n o s i o odluku po svome nahođenju: on nije hteo, u tome pogledu, da pravi konku­ renciju Titu, koji je dozvoljavao da se ruši sve ono što su britanske misije tražile da bude porušeno77).

Izgleda da se za lični međusobni odnos Mihailovića i Armstronga može reći: udarila kosa na brus. Armstrong je tražio od Mihailovi­ ća da i z v r š a v a njegova naređenja, a ovaj to nije h t e o , a ni mogao ako nije hteo da narod izloži novim odmazdama Nemaca. „Od kako sam, veli Armstrong, u Vašem štabu nikada nisam od Vas dobio nijedan dragovoljan predlog ili plan za izvršenje vojnih ope­ racija na Istoku, to jest u Srbiji. Stalno ste zauzeti problemima par­ tizana, Muslimana, ustaša, naročito u Bosni i Hercegovini, a do ma­ njega stepena i u Sandžaku. Izgleda da ste se sasvim zadubili u ovu 73) 74) 75) 7fi) 77)

F. W. Deakin, The Embatteled Mountain, str. 177.

Na istom mestu, str. 177.

Fitroy Maclean, Na istom mestu, str. 320.

Na istom mestu, str. 243; sravni: J. Rootham, Na istom mestu, str. 152.

Vidi kod: Basil Davidson, Partisan Picture, Bedford, 1946.

481

unutrašnju borbu na veliku štetu jugoslovenskog doprinosa ratnom naporu ujedninjenih naroda.

Potpuno shvatam Vašu želju da čuvate srpsku krv kao i razloge koji prouzrokuju tu želju, ali moram ponovo da kažem sasvim otvo­ reno da takva politika n e s a r a d n j e može lako da ide na štetu srpskoga interesa, šta više da utiče čak na p o s l e r a t n o mišlje­ nje srpskoga naroda o zaslugama koje mu budete činili za vreme rata. Molim Vas, dragi gospodine Ministre, da ne mislite ni za t r enutak, da nemam Vaše interese na srcu. Uveravam Vas da je slučaj sasvim suprotan1178).

Iz Mihailovićevoga izveštaja o ovome pismu vidi se da je o ovo­ me bilo reči i na konferenciji, gde je tumač između njega i Armstronga bio pukovnik Bejli. Celu stvar je, veli, rasmotrio i sa M oljevićem i javlja: „Mi smo našli da je brigadir Armstrong prekoračio ulogu šefa čisto vojne misije i zašao u politiku, i to na takav način koji se ne sme oprostiti tako visokom savezničkom vojniku. Stoga smo brigadiru dali kratak odgovor obavestivši ga da moramo pret­ hodno konsultovati Centralni nacionalni komitet, a zatim da će (do­ biti) zasluženi odgovor1179). U primedbi uz ovo pismo Mihailović je dodao: „Smatram da je brigadir Armstrong jedan od naših velikih neprijatelja i da sa njim nećemo moći ništa da postignemo, jer je naklonjen komunistima1180).

I Jasper Rootham ističe da su Mihailovićevi odnosi sa britanskom misijom bili vrlo rđavi81). Mihailović i Armstrong opštili su samo pismenim putem preko posrednika. Štab brigadira Armstronga bio je udaljen od Mihailovića „nekoliko sati pešačenja11. Kada su se, u martu 1944. godine, počeli prikupljati članovi britanskih misija, kod Armstronga, veza između njega i Mihailovića bio je Grinvud (Greenwood). Odlazak britanskih misija opisao je dr Zivko Topalović, koji je tada i sam napustio zemlju. Odlazili su sa aerodroma kod Pranjana. Tamo su se, 29. maja 1944, bili prikupili: „Došla je cela en­ gleska vojna misija, oko 60 oficira i vojnika sa đeneralom Armstrongom na čelu. Englezi su nosili sobom veliki deo svoje spreme, celokupno svoje oružje i radio stanice. Misija je licitacijom prodala seljacima oko 20 svojih povodnih konja. Pale su uoči i vređale pri­ sutne dve činjenice: odsustvo đenerala Mihailovića, koji se nalazio u planini na dva sata hoda od aerodroma, i to da Englezi neće da ostave Jugoslovenima bar ono oružje koje su imali u rukama1182).

Brigadir Armstrong, dr Zivko Topalović i njegova supruga Milica 73) Jovan Đonović, Telegrami Draže Mihailovića (U „Glasnik" SIKD „Nje­ goš", sv. 7, juni 1961, str. 36.

79) Na istom mestu, str. 37. so) Na istom mestu, str. 38.

81) Jasper Rootham, Na istom mestu, str. 211-213.

82) Dr Zivko Topalović, Rastanak sa zemljom („Knjiga o Draži", II, str. 58).

482

odleteli su 30. maja 1944. sa ovoga aerodroma za Italiju, istim avio­ nom kojim su se vratili Petar Baćević i Voja Lukačević83).

Ako se Mihailović i Armstrong nisu oprostili jedan od drugo­ ga, oprostili su se sa Mihailovićem neki britanski oficiri. Jasper Rootham opisuje taj momenat: „Stajao je tu Mihailović, nekada heroj BBC i napisa u velikom broju novina, sada u nekim krugo­ vima označen, na žalost, kao dobar čovek koji ide pogrešnim putem, a u drugim čak i kao kvisling. Oslabila, nešto pogurena figura, ođevena u britansku ratnu uniformu bez oznake bilo kakvog čina, u tamno-plavoj košulji zakopčanoj do vrata bez kravate i u grubim seljačkim čarapama navučenim iznad kroja čakšira, stupio je pred nas i pozdravio nas upadljivo blago i prijatno mekim glasom. Okru­ gla glava pokrivena gustom prosedom kosom, bila je glava jednog srpskoga seljaka. Seda brada nije skrivala oštre crte lica niti udubljenje ispod kosti lica. Iza jakih naočara gledao je par zagonetno blagih, bledo-plavih očiju. Setio sam se gde sam pre toga video bo­ ju ovih očiju i slušao te blage tonove. Za momenat sam pomislio da stojim u prisustvu jednoga poznatog i mnogo pominjanog britans­ kog javnog radnika" („public servant")84).

I, dalje, sledi opis ovoga susreta: „ . . . Pre svega Mihailović ima, kada to hoće, izvanrednu ličnu privlačnost. Da li je on, ili ne u stvar­ nosti hvaljen, on je uvek imao izgled skromnog, ponekada čak i bo­ jažljivog, čoveka. Druga stvar koja mi je pala u oči jeste njegova savesnost, upravo pedantnost u njegovom radu. Pravio je utisak da napreže ceo svoj um za sve što radi ma kako to bilo obično; bilo je opšte poznato da se opterećava nepotrebnom masom detalja. On nije znao da dobro decentrališe svoj rad . . . Mislio sam, takođe, da je on bio veoma umoran, tužan i zabrinut čovek a, uistinu, imao je raz­ loga đa to bude. U onome što sam napisao pokušao sam da utvrdim kako je Mihailović od početnog oduševljenja za Britance, u koje nije niko nikada sumnjao, došao do sumnje i razočaranja; i nije teško shvatiti kako su ova sumnja i razočarenje podstakle jednoga čoveka, kakav je bio on, da pogreši u prosuđivanju na širokom planu što ga je, na kraju, stalo britanskog poverenja. U vreme kada sam ga ja video činilo mi se, da sam u prisustvu jedne ličnosti koja je pretrpela toliko mnogo udaraca da se sada, kao što to čine ljudi u ne­ sreći, okrenula prema stvarima, od kojih je jedna vera u Boga, a dru­ ga je bila suština ranijega iskustva, koja je u krvi i kostima jednoga čoveka poslednja stena za koju se drži. Ta je stena bila — Srbija"85).

Rootham tačno ističe da Mihailović nije bio nikakav srpski šo­ vinista i da je bio dovoljno inteligentan da shvati, da Jugoslavija u modernom svetu ne bi predstavljala ništa kada bi bila raskomadana.

83) Na istom mestu, str. 60.

84) Jasper Rootham, Na istom mestu, str. 211.

85) Na istom mestu, str. 212-213.

433

U aprilu 1944. godine, unutrašnja borba (sa komunistima) bila je okupirala Mihailovićeve misli86) . .. Neposredno pred polazak posetili su Mihailovića da se oproste Kennet Greeunlees, Jasper Rootham, John Sehmer, koji je kasnije poginuo u jednoj akciji u Cehoslovačkoj: „Našli smo ga, veli Rootham, u njegovoj oskudno nameštenoj maloj sobi u razgovoru sa Topalovićem i Moljevićem . . . Pili smo rakiju i razgovarali nevezano jedno izvesno vreme. Na kraju smo ustali da idemo. Rekli smo, i ja nemam razloga da se izvinjavam zbog toga, da nam je žao što moramo ići, ali ćemo pokušati, ako srećno izađemo, da se držimo činjenica kako smo ih videli, bile one povoljne ili ne . . . Mihailović je odgovorio. Rekao je da, ma šta ko govorio ili mislio, on i oni koji misle kao on, smatraju sebe prijate­ ljima i saveznicima zapadnih demokratija i zbog tog razloga, ako ne i drugoga, on smatra za svoju dužnost svom snagom uveriti nas, pošto nam je naša Vrhovna komanda naredila da odlazimo, da želi da naše evakuiranje bude uspešno izvedeno. Rukovali smo se, poz­ dravili i otišli1187).

Jednu čašu gorčine ispio je general Mihailović ovim i ovakvim odlaskom britanskih misija od njega. U svome odgovoru na jedan Purićev izveštaj od 27. januara 1944. godine Mihailović mu je javio, znatno pre ovoga, 24. marta 1944. godine: „Bejli ima ulogu da nas slatkim rečima z a v a r a v a . Nije istina da naša situacija z a v i ­ s i o d n a s , nego baš od Engleza. Popustiti ne smete, jer bi to bio strahovit udar na moral celome narodu"88).

5.

Odlazak britanskih misija iz četničkih štabova predstavljao je za Mihailovića više političko-moralni poraz nego materijalnu šte­ tu. Britanska pomoć u oružju i opremi nije bila naročito velika. Znat­ nija je, jedno vreme, bila pomoć u novcu, ali su i jedna i druga m o­ rale biti otkupljene vršenjem akcija prema britanskim zahtevima.

To se, pored ostaloga, jasno vidi i iz kazivanja Jaspera Rutama89).

Dok je Hadson bio sam u Mihailovićevom štabu britanska pomoć je bila vrlo oskudna. Hadson je bio čovek lorda Glenkonera, koji je bio šef akcije britanskog Intelidžens servisa za Jugoslaviju90). Had86) Na istom mestu, str. 213.

87) Na istom mestu, str. 218.

88) Jovan Đonović, Veze sa D. Mihailovićem . . . , str. 51.

89) Vidi kod: Jasper Rootham, Miss Fire.

90) Dušan J. Đonović, Dokumenti o pomoći u novcu kraljevske jugosloven­ ske vlade đeneralu Mihailoviću (U „Glasnik" SIKD „Njegoš", decembar 1961, str. 56).

484

son je bio njegov „direktni emisar u štabu generala Mihailovića"91).

Englezi su se mešali, omogućavali ili ometali, i slanje novčane pomo­ ći Mihailoviću od strane jugoslovenske vlade u Londonu i, kasnije, Kairu. Na to je bio stavio svoju ruku, „Mastersonov Servis"92).

Dolaskom pukovnika Bejlija ovo se stanje trebalo izmeniti na bolje, ali nije. On sam kazuje: „ . .. U stvari za deset nedelja, koliko je prošlo od moga dolaska u Mihailovićev štab, mi smo dobili sve­ ga dve pošiljke. Nekoliko tona bačenih iz aviona sadržavale su 30,000.000 italijanskih okupacionih lira, preštampanih upadljivo cr­ venom bojom „Etiopija", i nekoliko stotina kutija tropskog seruma protiv zmijskog ujeda. Mihailovićev bes je mogao da se meri sa m o­ jim sopstvenim kad sam uz sve to primio još i instrukcije da moram lično da prebrojim lire, pošto pre mene to učine Hadson i ostali ofi­ ciri iz misije, pa da tek onda potpiše prijem. To je bio jedan od onih šašavih zahteva koje je postavio Kairo, a koje sam primio na jedno a ispuštao na drugo uh o"93). Na ovu pošiljku ukazuje i F. W. Deakin i dodaje: „Obadvoje je bilo bez ikakve vrednosti u Jugoslaviji"94).

Ne može se tačno utvrditi koliko su i kakvoga novca Britanci slali u Jugoslaviju četnicima, ali su, zna se, slali. Jednom je, odmah u početku, jedna pošiljka novca pala na albansku teritoriju. Grupe, koje su bile poslate da traže novac, našle su samo 200 zlatnika i sve­ žanj od 2000 funti95). Novac je nosio, zna se, i m ajor Terence Atherton, koji je došao u februaru 1942. godine, sa jugoslovenskim ofici­ rom Radojem Nedeljkovićem. Oni su se bili povezali sa generalom Ljubom Novakovićem koji je, navodno, imao kod sebe 2000 zlatnika i otišao sa Novakovićem negde u Bosnu i nestao pod zagonetnim okolnostima96). O akciji generala Novakovića obaveštava i Nikola N. Tomić97).

Ni pukovnik Bejli, a ni druge britanske misije, nisu, sigurno, do­ lazili bez novca. Za svoju grupu i za sebe pisao je Jasper Rootham: „Nekoliko meseci posle našeg dolaska nije dozvoljavano da plaća­ mo bilo za što, nego smo snabdevani besplatno najboljim što su ima­ li. Kasnije, kad smo se više osamostalili i kada je porastao naš broj, a kada se dolazak aviona smanjio, nailazili smo sve više na gotovost da primaju plaćanja. Mi smo došli teško natovareni zlatnicima — komadi od 20 šilinga ili napoleoni — i američkim dolarima i mi smo, s vremena na vreme, tražili od lokalnih komandanata da nam promene dva zlatna komada od po 20 šilinga ili 50 dolara što su oni uvek 91) Na istom mestu.

92) Na istom mestu, str. 59.

9 3 ) „Politika" od 17. VI. 1976.

94) F. W. Deakin, The Embattled Mountain, str. 182.

95) Christie Lavvrence, Irregular Adventure, str. 228-229.

95) F. W. Deakin, Na istom mestu, str. 164, 165-166, 174-176.

97) Nikola N. Tomić, Generali kraljevine Jugoslavije, Holivud, 1976, str.

65-66.

485

rado činili. U gradu je postojalo stalno tržište za „dobar novac“ 98).

Bez novca sgiurno nije došao ni brigadir Armstrong sa svojom gru­ pom.

Od svega toga ni Mihailović ni četnici nisu imali ništa. Njihov se položaj stalno pogoršavao. Čerčil i njegova vlada bili su sasvim prihvatili Tita i vršili pritisak na kralja Petra II i njegovu vladu da i oni napuste Mihailovića. Čerčil je izjavio: „M oja je namera bila da se kralj odvoji od Mihailovića i da se primi ostavka Purićeve vlade ili ova u k lo n i. . . Ne bi bilo velike štete, ako bi kralj ostao bez vlade za koju nedelju1'99). Božidar Purić, 27. marta 1944. godine, javio je da se na kralja vrši presi ja: „ . . . Ta presija je nezvani čna i tako zvana prijateljska, a cilj joj je da uopšte ne dođe do zvaničnih pregovora sa vladom. Jer su predloži tako monstruozni da ih ne bi mogli ni smeli formulisati zvanično i napismeno, jer je poznato da general Mihailović ni u čemu od svog današnjeg držanja neće otstupiti. Kralj se drži tako da jugoslovenska vojska i ceo narod m o­ gu biti na njega samo ponosni“ 10°).

Iz zvaničnih izveštaja i obaveštenja između Mihailovića i vlade, preko cele godine 1944, dobij a se prilično jasna slika o tome kako su oni shvatali situaciju i čemu su se nadali. Mihailović javlja, 11. aprila 1944. godine, Puriću da su komunisti u opadanju (a nisu bili).

On se nada i dalje u stav vlade i veli: „Ceo narod je pratio s najve­ ćom pažnjom držanje Kralja i Kraljevske vlade i po posleđnjim događajima osećao pritisak koji izdržavate, jer je od toga zavisilo da li će Tito ojačati ili ne. Vi ste izdržali i Tito ima da opada. Vaše držanje olakšalo nam je da i dalje vladamo narodnim masama. Na­ rodne mase bi bile poljujane za slučaj da ste popustili. Ne brinite, mi ćemo sigurno istrajati"101).

Iluzije su se množile i dalje. Živan Knežević javlja, 8. juna 1944. gclin e, iz Vašingtona: „ . . . Tito nikad slabiji. Ne treba se iznena­ diti da Rusi napuste Tita i priznaju Vas, jer Tito nije uspeo da boljševizira Balkan"102). Živan Knežević je, 1. jula 1944. godine, javio opet iz Vašingtona, da se general Maršal nalazi u Londonu i prego­ vara o invaziji u Jugoslaviji: „Po padu Ankone stabilizovaće se front i gurnuti u našu zemlju, Rusija se protivi ulasku Turske u rat.

Smatra se da u Jugoslaviji ima malo partizana. Jugoslovensko-bugarski partizanski štab nalazi se u Crnoj Travi sa engleskom misi­ jom. Sovjetsko poslanstvo u Sofiji pomaže partizane. Ruska misija za Titov pokret kaže da je neozbiljan, nema oficira, disciplina siaba S8) Radoje Knežević, Tri teška greha prema srpskome narodu („Glasnik" SIKD „Njegoš", sv. 34, juni 1975, str. 14). " ) Jovan Đonović, Veze sa D. Mihailovićem. . str. 51. l°°) Na istom rnestu, str. 52.

101) Na istom mestu, str. 53.

102) Na istom mestu, str. 53.

i vojnici nisu bliski narodu. Dražu smataraju za jaku i ozbiljnu snagu“ 103.)

Jovan Đonović je, 2. juna 1944. godine, javljao Mihailoviću iz Alžira, da su Amerikanci hteli da pojačaju svoju misiju kod Mihai­ lovića. ali je to sprečio Čerčil: „Amerikanci se drže bolje, ali ne tako da se može računati sa većom pom oći“ 104). Mihailović javlja, 11. jula 1944. godine, da je CNK rasmotrio situaciju posle obrazovanje Šubašićeve vlade: „Nema nikakvoga uzbuđenja. Naprotiv, svi se slažu u mišljenju da je Šubašićeva vlada komunističko-ustaška kombina­ cija koja će biti kratkoga veka. Stvara se mišljenje da su ovim p o ­ gođeni komunisti; i mesto koristi izgleda doneće im neuspeh"105).

Mihailović javlja, dalje, sasvim optimistički: „ . . . Naša situacija u zemlji je povoljna. Biće još bolja za kratko vreme. Vrlo je važno da naši političari u inostranstvu izdrže još. Ako imate mogućnosti ob­ javite ovo našim političarima u Londonu"106).

Sa još više optimizma javljao je Mihailović, 12. jula 1944. godi­ ne,dr Milanu Gavriloviću: ....... U ostalim krajevima zemlje komu­ nisti su jako oslabljeni, dok su naši odredi ojačani blagodareći na­ šem pravilnom shvatanju i predviđanju. Mi nismo pravili avanture, već smo radili po planu, što nam priznaju i komunisti. Ima već dosta vremena da nam se predaju manja ili veća odelenja komunista. Na primer, u Lici nam se predao jedan komandant sa ćelom brigadom, pošto je pobio sve političke komesare u svojoj jedinici"107). Mihai­ lović polaže sve nade na kralja i srpske političare u Londonu, koji treba da mu pomognu, „da izađe iz teške klopke u koju je pao i bolje je da bude interniran, nego da bude u istom kolu sa komunistima, koji će ga sigurno navesti na zlo. Hitno javite da li ćete moći šta učiniti po ovome i da li ćete moći uticati na r a z n e p o l i t i č a r e da se i dalje drže kao i do sada"108).

Mihailović ističe da se vođi teška borba, ali uspešna, protiv ko­ munista. On javlja da „mnogi Crnogorci napuštaju komunističke redove. Ta se pojava opaža i u drugim krajevima. Za Južnu Srbiju javlja: „Važna je činjenica da se narod sve više okreće protivu ko­ munista, i da su izgubili mnogo naoružanja. Nestaje im sve više mu­ nicije, njihovi prvoborci su izginuli. Uopšte su komunisti sad sve slabiji nego što su bili prošle godine, mada im strana propaganda ide na ruku. Naše snage su danas mnogo jače nego lane. Naša organiza­ cija je uzela šire razmere u narodu"109).

103) Na istom mestu, str. 53.

104) Na istom mestu, str. 54.

105) Na istom mestu, str. 55. me) Na istom mestu, str. 56.

107) Na istom mestu, str. 57.

108) Na istom mestu, str. 57.

10°) Jovan Đonović, Moje veze sa D. Mihailovićem („Glasnik" SIKD „Nje­ goš", sv. 2, decembar 1958, str. 87).

487

Pred snažnim pritiscima Čerčila popustio je kralj Petar u svome otporu i održao onaj fatalni govor, kojim je zadao i generalu Mihailo­ viću težak udarac. Nestala je još jedina kotva spasenja za koju se on bio prihvatio. Sam kralj Petar II je pisao da je taj govor održao pod Čerčilovim pritiskom. Jedino, veli Kralj, što je on mogao uraditi bilo je, da ne prikaže Tita kao jedinoga predstavnika otpora u zem­ lji: „Osećao sam da sam napustio m oje najbolje prijatelje i potpuno priznao jednu grupu koja je principijelno neprijateljska prema m o­ narhiji i svim demokratskim principima . . . Za Mihailovića je to bilo poslednje razočarenje. On je već više puta bio razočaran u nadi na savezničku pomoć i morao je da sluša o pobedama i napredovanji­ ma Titovim preko britanskoga radija. Mnogi su hteli da veru ju da ja nisam govorio i to su uzeli kao novi primer ,,radio-montaže“ 110).

Englezi su išli i dalje. Jovan Đonović izveštava, 17. septembra 1944. godine, Mihailovića, da je engleski oficir za vezu saopštio ma­ joru Simiću, da osoblje jugoslovenskoga kraljevskog vazduhoplovstva treba da stupi u RAF i pod Titovu komandu: „Avijatičarsko ljudstvo gotovo je da stupi u RAF (u englesku avijatiju) kao zasebna jedinica, ali neće da pristane da prizna partizansku komandu"111) . . .

O tome kako je general Mihailović doživeo govor kralja Petra II. od 12. septembra 1944. godine imamo zabeleženo svedočanstvo Mi­ lana Stojanovića, koji je bio poslednji načelnik Ađutantskog ode­ lenja u štabu generala Mihailovića. Stojanović piše: „ . .. Pošto on nije hteo da sluša nagovešteni govor Kraljev, to je naredio majoru Aćim u Slijepčeviću, načelniku Ađutantskog odelenja, i meni, po­ moćniku Slijepčevićevom, da govor slušamo, zabeležimo i da mu, potom, pročitamo. Slijepčević i ja smo bili u štabu pored kuće u ko­ jo j je general Mihailović ostao sam "112).

Pošto su kraljev govor saslušali, zabeležili i prepisali „dao sam ga Slijepčeviću da ga pročita generalu Mihailoviću. Međutim, Sli­ jepčević mi reče da nema snage da govor pročita i umoli mene da ja to uradim. Pročitao sam, iako sam i ja drhtao od uzbuđenja . .. Na licu mu se (Mihailoviću) čitala duševna patnja. Čim smo ušli rekao je: „Samo čitajte". Ja sam uzbuđeno rekao: „Gospodine ministre, g c /o r je strašan" i pre nego što sam hteo još koju reč da dodam, on me prekinu i ponovi: „Samo čitajte" .. . Kad sam završio sa či­ tanjem, general Mihailović je još uvek gledajući u onu nedoglednu tačku, zgrabio šajkaču i tresnuo je o pod uz reči, koje nisam čuo.

Prizor potresan. Posle toga okrenuo se prema nama i, smirenog i blagog izraza, ponudio nas čašom rakije. Pošto smo zahvalili on nas umoli da kažemo poručniku Boži Peroviću, komandantu njegove n°) King Peter II, A King‘s Heritage . . . , str. 236, 237. m ) Jovan Đonović, Na istom mestu, str. 96-97. i12) Milan Stojanović, Sećenje na generala Dražu Mihailovića (.,Glasnik'* SIKD „Njegoš", sv. 24, decembar 1969, str. 9).

488

lične pratnje, da ga niko ne uznemirava do polaska koji je bio rani­ je utvrđen za ponoć“ 113).

Slijepčević i Stojanović naredili su Peroviću i ličnim pratiocima Mihailovićevim, „da dobro motre na generala Mihailovića, jer smo i Slijepčević i ja strahovali da bi mogao da izvrši samoubistvo. Oni su bili pored generala Mihailovića od samoga početka rata i delili su našu bojazan. Pored našega šatora bila je jedna jabuka sa koje su, smenama, ova tri odana ratna druga i heroja posmatrali genera­ la Mihailovića. On je sedeo kako smo ga Slijepčević i ja ostavili.

Ispio bi malo rakije i palio cigaretu za cigaretom. Pred samu ponoć uzeo je šajkaču sa poda. Nekoliko sekundi je gledao u kokardu koju je poljubio i krenuo ka izlazu. Onda se vratio prema stolu, ugasio lampu i izašao na vrata pred kojima se nalazio poručnik Perović.

Naredio je spremanje za pokret"114).

Uzbuđen je bio i general Mihailović, i oficiri i vojnici koji su bili oko njega. D ogovorili su se da traže savet od Mihailovića i pozovu Mak Daula, koji je bio tu. On im je rekao: „Gospodo, ja sam, tako­ đe, sadržinu govora vašega Kralja čuo. Ja ne znam ko ga je i kako prisilio da održi takav govor, ali mislim da je on na sasvim pogreš­ nom putu. General Mihailović vas vodi pravim putem za pobedu ideala za koje se i moja zemlja bori. Razumem vašu situaciju i zato sam lično predložio generalu Mihailoviću šta ja smatram šta je naj­ bolje za vas da uradite"115).

Konstantinu Fotiću napisao je Mihailović, 18. novembra 1944. godine, i ovo: „Kralj nam je zadao strahovit udarac. Naročito se on odrazio na kolebive vojničke starešine u izvesnom broju, ali na na­ rod njegov govor ostavio je obratno dejstvo. Narod je počeo da gun­ đa protiv kralja i dinastije, a protesti su padali na sve strane, i to javno516). Preko američkih avijatičara, koje su bili spasli četnici, Mihailović je poslao pismo Zivku Topaloviću u kome stoji: „Najteži i najstrašniji udar naneo nam je Kralj, čijim smo se imenom zakljinjali. Bog i narod neka mu sude"117).

Kao da se ,u to vreme, Mihailović nosio mišlju da napusti zemlju, nešto što on kasnije nije hteo ni da čuje. Konstantin Fotić mu je javljao, 29. novembra 1944. godine, i ovo: „Vaš eventualni odlazak iz zemlje bio bi odmah iskorišćen od naših neprijatelja, koji bi kroz njihovu propagandu predstavili tu činjenicu kao dokaz Vašega iz­ dajstva. Srpski narod bi se osetio ostavljen i bez vođe, dok b i vaše ostajanje u zemlji predstavljalo simbol njegove nesalomive volje U3) ih ) 11 5) iiB) 11 7) II, str.

Na istom mestu, str. 9-10.

Na istom mestu, str. 10.

Na istom mestu, str. 11.

Mihailovićevo pismo Fotiću u „Knjiga o Draži", II, str. 172-173.

Zivko Topalović, Pokušaj spasavanja D. Mihailovića (Knjiga o Draži, 133).

489

da se odupre nametnutoj vlasti njegovih neželjnih vođa. To bi mu služilo za potstrek pri odluci da se bori do kraja za svoja prava, da sam odluči o sebi, svome opstanku i sudbini. Bilo bi velike koristi da se jedna grupa intelektualaca izvuče iz zemlje da nas pomogne u našoj aktivnosti među našim prijateljim a“ 118).

To je, izgleda, bila želja i namera Engleza u leto 1944. godine.

Zivko Topalović svedoći: „Meni je učinjen predlog sa merodavne strane: da Mihailović izađe iz zemlje sa pet hiljada ljudi, koje bi sam odabrao. Ja sam mu tu poruku dostavio i savetovao da je primi.

On je odbio, jer je s pravom mislio da, kada su pod njegovom ko­ mandom i po njegovom pozivu poginule stotine hiljada ljudi, valja da i on podnese njihovu sudbinu"119). Na ovo se osvrnuo i Fitzroy Maclean: Mihailoviću je bio ponuđen azil u Britaniji ali je on to odbio i povukao se u Bosnu"120). U vezi sa ovim Fitzrov Maclean na­ vodi i jedno mesto iz pisma, koje je Mihailović, 2. februara 1940. godine, proturio u inostranstvo i koje je objavio David Martin. Ta­ mo stoji da je Mihailović pisao, pored ostaloga, i ovo: „ . .. Može biti da ću ja pasti za našu svetu stvar. Svi vi, međutim, znate dobro da to neće značiti da će sa mnom propasti i pravedna stvar za koju se bori naš narod"121).

6.

Još pre nego što su povukli svoje misije od Mihailovića Britanci su razmišljali o tome kako bi smenili Mihailovića i zamenili ga ne­ kim drugim. Jasper Rootham je zabeležio da su, njegova grupa i on, 28. novembra 1943. godine, dobili od komande za Srednji Istok u p i t o tome kakva bi bila reakcija na smenivanje Mihailovića kod njegovih lokalnih komandanta i da li neki od njih, prema saznanju Britanaca, dobija od Mihailovića naređenje za saradnju sa Osovi­ nom". Ovo je, veli Rootham, bio za nas veoma veliki potres. Mi smo bili utvrdili da Mihailović ne zadovoljava sa naše tačke gledišta i znali smo da se mnogi od njegovih pristalica ne sla^u sa njegovom politikom, ali nam nije bila poznata nijedna sugestija o saradnji sa Osovinom ili pomisao o njegovom sm enjivaniu"122). Odgovorili su da im nije poznato da ijedan od komandanata dobija naređenja za sa­ radnju sa Osovinom. Sto se pak smenjivanja Mihailovića tiče njego118) Jovan Đonović, Moje veze sa D. Mihailovićem („Glasnik" SIKD „N jegoš“, sv. 2, decembra 1958, str. 98). ns) Živko Topalović, Pokušaj spasavanja D. Mihailovića (Knjiga o Draži, TI, str. 134).

120) Fitzroy Maclean, Disputed Barricade . . . , str. 296.

521) David Martin, Ally Betrayed . .., str. 343-344.

122) Jasper Rootham, Miss Fire . . ., str. 171.

490

va organizacija bi se mogla održati samo onda ako bi ga zamenio lično kralj Petar ili ako bi se znatno povećala količina pošiljki oru­ žja i materijala, koje oni šalju"123).

Mak Daul, koji je jedno vreme bio u štabu Mihailovićevom i bio čovek dobro obavešten o zakulisnim radnjama onih britanskih fak­ tora, koji su bili nadležni za Jugoslaviju, javno je, 28. juna l ‘;6S. godine, rekao: „Britanci su doneli odluku da Mihailovića napuste pre nego što je ma koja zvanična tužba podignuta. Kod mene se na­ lazi zvanična kopija izveštaja brigadira Maklina britanskoj vladi, s predlogom da se Tito pomaže a Mihailović napusti. Ovaj izveštaj i predlog Maklina pisan je dva meseca posle sudbonosne odluke o Mihailoviću. Tu nalazimo i pravi argumenat o velikoj zabludi i glu­ pim naporima da se opravda Mihailovićevo isključivanje"124). Živko Topalović, koji je bio poslat da radi za Mihailovića kod Anglo-Amerikanaca, veli da je bio jedan dan hitno pozvan u Kazertu. „Tu sam, veli on, zatekao Stivensona, engleskog ambasadora na našem Dvoru, jednoga oficira iz Vrhovne komande, dr Ivana Šubašića i Mihaila Konstantinovića, bivšeg Cvetkovićevog ministra i profesora Univerziteta. Svi su oni znali moj Memorandum predat savezničkim ambasadorima u Napulju, gde su bili jasno izloženi za­ htevi za prekid građanskog rata"125). Konstantinović je uveravao Topalovića, „da su napori đenerala Mihailovića propali i da treba naći puta i načina za likvidaciju njegovog preduzeća. Pre svega, va­ ljalo bi Mihailovića, kao komandanta JVUO, zemeniti drugim nekim oficirom u zemlji ili u em igraciji"126).

Topalović je odbio da učestvuje u tim kombinacijama. Rekao je Konstantinoviću: „Mihailović može biti pobeđen ili ubijen, ali ne i smenjen. Ja imam više nego iko kritičan stav prema njemu u mnogim stvarima, ali nasilno razbijanje njegovog pokreta vodi pra­ vo ka ustanovi manjinske komunističke diktature u zemlji i ruske vlasti nad Balkanom. Britanci su imali kombinaciju đa Mihailovića zameni ili general M ilojko B. Janković ili Đorđe S. Glišić. Pozvani su bili u Kazertu na sastanak sa Šubašićem. Janković je trebao da postane ministar vojni, a Glišić da zameni Dražu Mihailovića. On je to odbio i rekao na „položaj generala Draže Mihailovića ne odre­ đuju se oficiri samo kraljevim ukazom . .. On je vođa narodnoga pokreta, i njega je narod preko svojih predstavnika za takvoga pri­ znao"127). „Vrhovna komanda đenerala Vilsona, veli Topalović, sva­ kako je želela m oje lično angažovanje u smeni Draže Mihailovića. !23) 124) sv. 23, 125) 120) ir‘)

Na istom mestu, str. 171.

Dr Radoje Vukčević, Otkrića Mak Dauela („Glasnik" SIKD „N jegoš“ , juni 1962, str. 7).

Zivko Topalović, Pokušaj smenjivanja .. . , str. 131.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 132, beleška 6.

491

Posle ovoga sastanka u Kazerti, vrata Vrhovne komande bila su za mene zatvorena. Ni šubašića više nisam video“ 128).

Veoma veliko razočaranje za Mihailovića morao je biti i poku­ šaj Vojislava Lukačevića i jedne grupe sa njim da se, prema britankim instrukcijama, o d v o j e od Mihailovića i stvore s v o j u posebnu grupu pod imenom „Nezavisna grupa nacionalnoga otpora JVUO“ , koja je trebala ne samo da vodi borbu protiv Nemaca, nego i da uhvati vezu i sa partizanima i pokuša šaraj i vati sa njima u skladu sa britanskim ciljevima. Ova grupa je formirala i s v o j e p o l i t i č k o telo, Naciolnalni komitet za Južnu Hercegovinu, koji je bio izdao i jedan proglas narodu. Svoj p r o g r a m izložila je ova grupa u jednom M e m o r a n d u m u , upućenom Komandantu savezničkih snaga u Italiji, koji je, po odluci ovoga Komiteta, pre­ neo u Italiju Velim ir-Veljko Krivošić. „Naša borbena grupa, stoji u trećoj tačci1Memoranduma, iskreno je spremna za svaku saradnju sa narodno-oslobodilačkom vojskom, ali ona ni u kom slučaju ne može da se stavi pod komandu maršala Tita, iz pojirnljivih razloga.

Mi smo spremni da se stavimo pod komandu jednog savezničkog britanskog oficira"129). Iz četvrte tačke Memoranduma još se jasnije vidi k o je stajao iza ove grupe. Tamo se kaže: „Kao borbena grupa koja se bori protiv okupatora mi smatramo da bi najbolje bilo kada bi saveznička Britanska komanda na Sredozemlju uputila kod nas svoju vojnu misiju, — stalnu ili privremenu — sa zadatkom da na licu mesta prouči naše namere, sadašnje snage i1naše moguć­ nosti. Razumljivo je da smo spremni da izvršimo svaki zadatak ko­ ji nam poveri Saveznička britanska komanda"130).

Vojislav Lukačević i Petar Baćović bili su zavrbovani od pukov­ nika Bejlija sa kojim su izašli iz zem lje kao četnička delegacija koja je trebala da učestvuje na venčanju kralja Petra II. Kada su stigli u Kairo bili su uhapšeni i sve im oduzeto što su imali kod sebe. Borislav J. Todorović je opisao njihov dolazak u Kairo i postupak sa nji­ ma. Baćović je, veli Todorović, bio ovim revoltiran. Govorio je: „Ne marim što nas zatvaraju. Ali time oni ispoljavaju svoj stav prema celome pokretu otpora, prema narodu, koji im je priskočio u pomoć u najtežim trenucima, koji nije prezao od borbe kada su izgledi na uspeh bili ništavni, koji nije brojao žrtve i koji još uvek gine“ 131).

Petar Baćović nije stigao do Londona; zadržan je bio u Kairu, a u London je stigao samo Lukačević. Kralj ga je primio 27. marta, 12S) Na istom mestu, str. 133.

129) Radoje Pejović, Formiranje četničke nezavesne grupe nacionalnoga otpora. Pokušaj Vojislava Lukačevića da se odvoje od Draže Mihailovića (U ..Jugoslovenski istorijski časopis1', 4, 1964, str. 63).

130) Na istom mestu, str. 63-64.

131) Borislav J. Todorović, Beleška oficira za vezu („Knjiga o Draži", I, str. 410).

492

saslušao njegovo kazivanje o stanju u zemlji. Predao mu je i jedno poverljivo pismo za Mihailovića, nešto zlatnika, jedan revolver i je d ­ nu mašinsku pušku, — sve sa kraljevskim m onografom "132) . . . Lu­ kačević je u Londonu bio dobro primljen i „imao kontakte sa istak nutim engleskim vojnim ličnostima, a primili su ga engleski kralj, ministar inostranih poslova Idn i drugi. Posebno su od interesa Lu kačevićevi kontrakti sa engleskim vojnim ličnostima. U razgovoru sa njima Lukačević je izrazio spremnost da sa svojim potčinjenim jedinicama prekine bratoubilačku borbu i povede ih u borbu pro­ tiv okupatora, naglašavajući da je u stanju da izvrši sve zadatke koje mu postavi engleska Vrhovna komanda. Lukačevića je podr­ žavao pukovnik Bailey, koji mu je dao ideju za takvu akciju"133).

Pri povratku u Jugoslaviju doživeli su Lukačević i Baćović još jedno razočarenje i neprijatno iznenađenje: u Bariju oduzele su im engleski vlasti sve što su sa sobom nosili, zajedno sa pismom kralja Petra generalu Mihailoviću i sa kraljevim poklonima134). Da su obadvojica bili očajni zbog toga razumljivo je. Zivko Topalović je opi­ sao njihov povratak u zemlju, jer je bio očevidac. Topalović piše: „ . . . Obojica su legla potrbuške na zemlju i stala je ljubiti čim su skočili iz aviona. Vikali su: „Braćo spasavajte! Ne puštajte iz ruku đenerala Armstronga"135).

U Bariju im je oduzeto: „25,000.000 starih jugoslo venskih dina­ ra, 30.000 papirnih dolara za Mihailovića i 350 engleskih zlatnih funti, a zatim veći broj poklona i puno pisama koje su jugoslovenski oficiri i vojnici van otadžbine slali svojim u otadžbinu. Sav, ovaj prtljag stigao je u Bari. U Bariju, međutim, engleska komanda ih je smestila u hotel odakle nisu mogli izaći dva dana; iz hotela su te noći, 30. maja, odvedeni autom do samoga ulaza u avion. Pre ula­ ska u avion zatraženo im je da predaju svoje lično oružje komanmantu aerodroma — jer je to propis. Vratiće im se pri izlazu. Kada su oni ušli u avion vrata su bila zatvorena, avion je odmah stavljen u pokret, — a ceo prtljag je u Bariju ostao. Tako su nam Englezi sa svoje teritorije vratili dva razoružana srpska oficira"13e).

Ostaje, posle svega ovoga, teško objašnjivo: š t a je podstaklo Lukačevića da postane oruđe u britanskim rukama protiv generala Mihailovića? Iz podataka o svemu ovome vidi se, da je Lukačević verovao u iskrcavanje Britanaca na Jadranskoj obali, koje bi išlo njima u prilog. Lukačević je prikupio grupu od oko 4.500 četnika, napao 22. i 23. septembra 1944. godine, „Vražju,, diviziju, imao 132) 133) 134) 135) 136)

King Peter II, Na istom mestu, str. 212.

Radoje Pejović, Na istom mestu, str. 58.

King Peter II of Yugoslavia, Na istom mestu, str. 213.

Zivko Topalović, Rastanak sa zemljom, Na istom mestu, str. 60.

Na istom mestu, str. 60-61.

493

nešto uspeha, bio, međutim, napadnut od partizana, razbijen, posle zarobljen; suđen od komunistikog suda i streljan137).

Pored svih ovih, veoma gorkih, razočarenja i iskustava sa Bri­ tancima, Mihailović je, u veoma teškim momentima, morao da apeluje kod Britanaca za pomoć. Mihailović, 11. novembra 1944. godi­ ne, vapije Jovanu Đonoviću: „ . .. Ako nas Amerikanci i Englezi ne zaštite i ne pomognu hitno, stradaće naši borci i uopšte nacionalisti u takvoj meri, da posle nikakav obrt situacije neće popraviti ono što će komunisti u čin iti. .. Pokušajte na svaki način kod generala Vilsona da se uključimo pod njegovu komandu. Uz to da nas snabdeju sa municijom. Neka pošalju svoje misije kod generala Mihailovića i njegovih komandanata gde budu želeli. Narod u ogromnoj većini ne želi komunizam. Narod očekuje jedinu zaštitu od Engleza i Amerikanaca1'138).

Mihailović, opet, 5. decembra 1944. godine, javlja Đonoviću: „ .. . Jedini spas očekujemo od Amerikanaca i Engleza. Međutim, oni se ne iskrcavaju i to stvara u narodu veliku depresiju. Mi imamo sad na raspoloženju 80.000 naoružanih boraca, ali smo mnogo oskudni u svima sretstvima, naročito u municiji. Uputili smo predlog koman­ dantu savezničkih sredozemnih trupa da se stavimo pod njegovu komandu i da se uključimo u njihov operativni plan. Od toga još nema rezultata11139). Konstantin Fotić javio je, međutim, 15. decem­ bra 1944. godine, Mihailoviću da nema nade da će ih saveznici pri­ miti pod svoju komandu140), a Božiđar Purić mu je javio, 7. januara 1945. godine: „Pošto nema izgleda za front na Balkanu, to je vaše držanje sasvim razumljivo i opravdano. Može se dogoditi da u odlu­ čujućem trenutku ostanete sami prema partizanima “ 141). To se, stvar­ no, i dogodilo: general Mihailović je bio prepušten svojoj sudbini.

7.

U optužnici komunista protiv generala Mihailovića navedena je pored borbe protiv partizana, kao glavna njegova krivica i saradnja sa okupatorima. On se optužuje što je „stupio u saradnju sa nemač­ kim i italijanskim okupatorima i drugim slugama okupatora i svo­ ju organizaciju upotrebio za gušenje oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije i za izvršenje bezbroj raznovrsnih ratnih zločina"142).

131) Radoje Pejović, Na istom mestu, str. 51.

133) Jovan Đonović, Izveštaji den. Mihailović (U ,,Glasnik“ SIKD ,,Njegoš“, sveska 3, juni 1959, str. 65). i:®) Na istom mestu, str. 60.

14°) Na istom mestu, str. 63. i*i) Jovan Đonović, Veze sa generalom Mihailovićem, Na istom mestu, str. 23.

J42) Izdajnik . . . , str. 17-18.

494

Zbog saradnje sa okupatorima Mihailovića su optuživali i AngloAmerikanci, koji su, postepeno, i o njemu i njegovom pokretu pri­ mili komunističke teze. Ako je general Mihailović, u toku 1941. i sve do kraja 1942. godine, igrao u anglo-američkoj ratnoj propagan­ di ne samo vodeću, nego i počasnu ulogu i prikazivan kao oličenje hrabrosti i pregalaštva, i kao čovek koji ie prvi u Evropi počeo borbu protiv okupatora, od početka 1943. godine, pa dalje menja se slika o njemu i on biva prikazivan kao čovek koji je napustio svoju prvobitnu liniju i prišao okupatorima: lik nekadašnjega idola herojstva i vernosti menjala je anglo-američka propaganda sve više u lik kolaboratera i izdajnika.

Da li je general Mihailović bio to? Kao i celokupno prikazivanje stanja i odnosa u Jugoslaviji uoči i za vreme Drugog svetskog rata, bilo je i shvatanje i objašnjavanje pojma saradnje sa okupatorima i jednostrano i defektno. Ovo, u punoj meri, važi i za anglo-američku i za komunističku i prokomunističku stranu. I lična, i nacionalna, i ideološko-politička ispravnost i grupa i pojedinaca odmeravani su po tome k a k o j e ko, k o m e i k o l i k o s l u ž i o i z a č i j e s e i n t e r e s e z a l a g a o . Previđalo se, i još uvek se pre­ viđa, da su okupatori bili stvarnost u Jugoslaviji, koju su narodu nametnuli oni koji su rat izazvali i, kada su rat izgubili, podgrejavali ratnu psihozu i podsticali izazivanje nereda i nemira, koji su izazivali okupatorske odmazde nad narodom, koji je bio prepušten sam sebi i koji je morao da se snalazi sam, ako ie hteo da se biološ­ ki održi. Komponente jugoslovenske, a tako isto i srpske, stvarnosti za vreme rata bile su ove: narod prepušten sam sebi; okupatori, ko­ je su u zemlju doveli oni koji su i pre rata radili po stranim uputstvima i za strane interese, a najvećim delom su bili pobegli iz zem­ lje; strane sile, koje su se međusobno borile na život i smrt i čiji su se interesi ukrštavali i na jugoslovenskom prostoru, ugrožavale su i sami opstanak naroda; u toj stvarnosti, veoma složenoj i teškoj, Srbi su i na području NDH i, naročito, u početku i u Srbiji i u Crnoj Gori, bili izloženi delom totalnom masovnom uništenju (NDH), de­ lom pak uništenju srpske nacionalne i duhovne elite (od strane KPJ).

U takvoj situaciji događalo se da okupator nije mogao da ostane trajno neprijatelj broj 1; bilo je momenata kada su progonjene i obespravljene Srbe — koji su morali da beže i od ustaša i od komu­ nista —■prihvatali i spasavali Italijani i svojom pomoću omoguća­ vali im da se snalaze i organizuju samoodbranu. Bilo je, ne malo, slučajeva da su iz Beograda slati nemački oficiri da iz NDH izvode uglednije Srbe i time ih spasavaju od smrti, a to su bili okupator­ ski ofi ci ri . . . U neophodnosti organizovanja za samoodbranu leži klica saradnje Srba, prvenstveno četnika, sa Italijanima, koji su i pružanjem fizičke zaštite i materijalne pomoći omogućavali Srbima

495

da sačuvaju svoj fizički opstanak. Pred dilemom: smrt ili pomoć oku­ patora, razum je nalagao prihvatanje pomoći okupatora.

Zbog toga je saradnja Srba na područjima okupiranim od Itali­ jana, organizovanih u četničkim odredima, ne samo postojala, nego je, u datim okolnostima, morala da postoji. Za sam opstanak naroda i za srpske nacionalne interese bilo je t a d a potpuno bez znača­ ja što ova, i ovakva saradnja četnika sa Italijanima uzrujava Engle­ ze i Amerikance, koji ovom i ovakvom saradnjom nisu bili, niti mo­ gli biti, ni u kome obliku ugroženi. Ako su oni smatrali Srbe savez­ nicima i ako su im želeli dobro, onda su morali r a z u m e t i , a n e o s u đ i v a t i mere samoodbrane, kojih su se Srbi morali da prih­ vate. Njihova saveznička vernost (a nije bilo nikakvoga zaključe­ noga saveza) nije ni mogla, ni smela, ići tako daleko da sebe bescilj­ no uništavaju za interese anglo-američke i sovjetske propagande.

U optužbama protiv srpskih četnika zbog saradnje sa okupato­ rima ukazivalo se naročito na saradnju pojedinih četničkih vođa sa državnim vlastima na području NDH. Te je saradnje, zna se, bilo na ćelom prostoru Bosne (Hercegovina je bila pod italijanskom okupaci­ jom), gde su nacionalni Srbi bili uništavani od ustaša i od partiza­ na; ljudi su morali tražiti nekoga predaha: posrednici ove saradnje bili su, obično, Nemci kojima je trebao, zbog njihovih interesa, mir u toj oblasti; ovde je hrvatska državna vlast morala da traži naslon na Srbe u borbi protiv partizana. Slično je bilo i za celo područje Like, Banije i Korduna, gde su Srbi, bežeći od ustaškoga i partizan­ skog terora, morali da se, pored Italijana, naslanjaju i na razumnije elemente kod Hrvata.

Na području Bosne operisalo je nekoliko četničkih odreda (Sava Božić, sveštenik; Mane Rokvić, Radoslav Radić, Borivoje Kerović, Uroš Drenović, Lazo Tešanović). Zna se da su komandanti ovih od­ reda, u raznim prilikama i pod raznim okolnostima, sklapali spora­ zume sa predstavnicima d r ž a v n e vlasti NDH i sa predstavni­ cima n e m a č k e v o j s k e , koja ih je pomagala oružjem i opre­ mom; oni su to činili da bi se mogli braniti i od ustaša i od partiza­ na. Smatra se da je prvi takav sporazum sklopljen 28. maja 1942. godine sa četnicima sa Ozrena i Trebave. U članu petome ovoga sporazuma stoji: „Za vreme opasnosti od oružanih partizanskih ban­ di sarađivaće četnički odredi dobrovoljno sa hrvatskom vojskom u borbi i uništenju partizana i ove operacije će biti pod ukupnom k o­ mandom hrvatskih oružanih snaga. U ovim operacijama četnički komandanti komandovaće svojim jedinicama. Četnički odredi mo­ gu učestvovati u operacijama protiv partizana po svome nahođenju, ali treba da o tome u svoje vreme obaveste hrvatsku vojnu koman­ d u "143).

14-’ ) Jozo Tomasevich, The Chetniks. War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945, str. 228.

498

Broj četničkih odreda na području NDH u toku 1944. godine na­ vodi se različito. Prema jednome izveštaju generala Gleisea von Horstenau od 11. februara 1944. godine, bilo je na ovoj teritoriji 45 odreda. Njihovo brojno stanje je bilo različito: od 200-400 pa do 2.500 boraca. Od ovoga broja je 19 grupa sarađivalo u to vreme sa Nemcima (nešto oko 17.500); 16 grupa sa oko 5.800 boraca smatrani su kao odmetnički. Prema jednom hrvatskom izveštaju, od 14. aprila 1944. godine, navodi se lista od 87 četničkih vođa sa napomenom, da su bili odani generalu Mihailoviću. Ovo je, naročito, bolo oči usta­ šama, koji su hteli da Srbe u NDH drže izolovane od Srba u Srbiji: „Prisustvo oficira rođenih u Srbiji kod četničkih odreda ugrožava iluziju suvereniteta hrvatske države i zbog ovoga i drugih razloga hrvatske vlasti su ponavljano protestovale kod Nemaca protiv nji­ hove saradnje sa četnicima, protiv bratimljenja između nemačkih i četničkih trupa, i tako dalje. Jedan ovakav protest uložio je Pavelić direktno kod Hitlera. Nemcima su, međutim, četnici bili potreb­ ni: oni su oskudevali u vlastitim trupama, a većina domobrana, čak i legija-divizija mogli su se samo u ograničenoj meri upotrebljavati protiv partizana i njihovi su članovi često bežali ovima u masama.

U najmanju ruku četnički odredi su smatrani kao odlični borci pro­ tiv partizana"144).

Saradnjom sa hrvatskim državnim vlastima i sa nemačkim tru­ pama četnici u Bosni dolazili su u mogućnost da brane narod od ustaških pokolja i istrebljenja i da se snabdevaju oružjem i muni­ cijom za borbu protiv partizana čiji su se redovi pred kraj rata pove­ ćavali dobegavanjem iz redova domobrana. Svojim postojanjem i akcijom na terenu ovi su četnici bili živa t r a n s m i s i j a s r p s ­ ke n a d e i s r p s k e s v e s t i k o d n a r o d a čiji je opsta­ nak bio svirepo ugrožavan. Ni narod, ni četničke vođe nije, u to vreme i pod okolnostima u kojima su se nalazili, moglo interesovati šta o njihovoj borbi i saradnji sa Nemcima i hrvatskim vlastima za samoodržanje misle britanski i američki državnici, koji su sve upadljivije prihvatali Josipa Broza-Tita i pomagali jugosloven­ ske komuniste, koji su se u to vreme smatrali udarnim odredima Moskve.

I srpski narod i četnici u Bosni bili su verni i odani kralju Petru II, ali su se osećali i u to se sve više uveravali da on nije dorastao situaciji niti se, u situaciji u kojoj se nalazio, imao na koga osloniti.

U jednom izrazito preokretnom vremenu u kome su, u ognju stvar­ nosti, sagorevale mnoge zablude i iluzije, kraljevski ministri su bili ljudi, koje je bilo pregazilo vreme. I u Bosni su se i narod i njegovi tadašnji prvaci morali snalaziti sami kako su znali i umeli: četnici su i na ovom području sarađivali, kada je to moralo biti, i sa hrvat­ skom državnom vlašću, i sa Italijanima i sa Nemcima. Ne bi se, mei44) ]\ja istom mestu, str. 355.

đutim, moglo reći da su četnički komandanti na ovome području uvek tražili i dobij ali saglasnost od generala Mihailovića za ono šta su i kako su radili. Odašiljanjem oficira pojedinim četničkim gru­ pama na prostoru Bosne general Mihailović je pokušavao da njihov rad uskladi sa svojim direktivama što mu, u najviše slučajeva, nije polazilo za rukom.

Dok je saradnja u Crnoj Gori, Hercegovini i Dalmaciji bila jav­ na i niko nije od nje zazirao, jer su i nacionalna četnička, i italijanska oupatorska vlast postojale uporedo, slučaj sa četnicima na pod­ ručju okupirane Srbije bio je u mnogo čemu drukčiji. Na ovome p o ­ dručju je, kao što smo videli, general Mihailović počeo svoju akciju i to u zajednici sa partizanima, ali su ga ubrzo otreznile strašne od­ mazde Nemaca i on je tu borbu obustavio. Tragična srpska stvarnost stavila ga je pred dilemu: ili raditi, bez obzira na posledice po na­ rod, ono isto što je radio i Josip Broz-Tito, ili stvarno stati na lini­ ju generala Milana Nedića i Dimitrija Ljotića, i prestali sa čarkama, izazivanjem okupatora i time ne davati povoda za odmazde. Trez­ veno shvatanje tadašnje srpske stvarnosti u okupiranoj Srbiji i bud­ no rodoljublje opredelili su Mihailovića za ovo drugo. U samoj činje­ nici da on nije hteo, posle početnoga gorkog iskustva, da radi ono isto što su radili komunisti, sadržavali su se zametci komunističko­ ga tvrđenja da Mihailović sarađuje sa okupatorom i sa „kvislin­ gom " Milanom Nedićem. U koliko je rat više odmicao i provalija između partizana i četnika postajala veća utoliko se i propaganda o Mihailovićevoj kolaboraciji upotpunjavala i snažila. Četništvo na okupiranom području Srbije nastalo je iz drugih razloga i postavljalo je sebi druge zadatke od četništva u drugim srpskim oblastima. U krajevima, koji su došli pod vlast NDH, čet­ ništvo se pojavilo kao p o k r e t s a m o o đ b r a n e od fizičkoga istrebljenja. U Crnoj Gori je, posle ustanka od 13. jula 1941. godine, četništvo bilo p o k r e t za oslobođenje zemlje ođ komunističkog t e r o r a , koji je postajao sve krvaviji i bezobzirniji. Na okupiranom području Srbije odredi Draže Mihailo­ vića, koji su se nerado nazivali četnicima, učestvovali su u čišćenju zemlje od komunista samo u ograničenoj meri. Njihov sukob sa par­ tizanima imao je, u izvesnoj meri, i karakter borbe za prevlast i prestiž kod masa, koje su podlegale anglo-američkoj i sovjetskoj propagandi. To je, nesumnjivo, bio doprinos borbi protiv partiza­ na, ali su partizane isterali iz okupirane Srbije nemačke trupe i oružani odredi generala Milana Nedića, koji su, kasnije, bili faktor za održavanje reda i mira na ovome području. Jedan deo četnika, koji su bili u početku uz Mihailovića, ušao je, delom i sa njegovim znanjem, u Nedićeve oružane odrede.

Dragoljub-Draža Mihailović i grupa koja se formirala oko njega, stvarno su pokušaj stvaranja pokreta otpora protiv Nemaca, koji 493

su bili okupatori na ovome prostoru. Opravdanost za postojanje ove grupe mogla je biti samo u borbi protiv okupatora. Kada se, u prvim pokušajima, pokazalo da ta borba nanosi srpskome narodu mnogo veću štetu nego sam fakt okupacije, jer je davala povod za fizičko uništavanje naroda, kao i za uništavanje njegove imovine, Mihailo­ vić je obustavio tu borbu, koja, uostalom, u tome momentu nije mo­ gla koristiti ni Britancima. Oni su mogli izvlačiti, i izvlačili su, izvesnu propagandnu korist od same činjenice da se na jednom prostoru, okupiranom od Nemaca, pojavila g e r i l a za koju se nije znalo kako će se razvijati.

Sigurno je, da je i samo postojanje ove gerile, iako dugo neak­ tivne, bilo Nemcima neprijatno. Ovo tim pre što je ova gerila bila usmerena p r o b r i t a n s k i . Ona je smetala Nemcima i kao s r p ­ s k i p o k r e t , jer je Hitler, posle 27. marta 1941. godine, oglasio S r b e z a g l a v n e n e m a č k e n e p r i j a t e l j e , a i svoje lično. Ukazivalo se, svakako ne bez razloga, i na to, da je posle 27. marta 1941. godine u Hitlerovoj svesti došao još više do izraza poz­ nati austro-ugarski antisrpski kompleks, pojačavan potsećanjem na Sarajevski atentat od 28. juna 1914. godine. Ako je, posle 6. aprila 1941. godine, između Srba i Nemaca, po zakonu neminovnosti, bilo pokušaja približavanja i sporazumevanja, njih je moglo biti u mno­ go manjoj meri između Nemaca i Mihailovića i najubeđenijih njego­ vih pristalica koje su plivale na talasima anglofilstva. To je bio, od samoga početka, stav n e p r i j a t e l j a prema neprija­ t e l j u . Neprijatelji, samim tim što su neprijatelji, ne mogu se nika­ da voleti, ali se često mogu r e s p e k t o v a t i . Moglo bi se reći da je to bio i odnos između Mihailovića, koji je prenaglašeno bio anglofil, i Nemaca kojima je on dugo, naročito u početku, bio kost u grlu.

Da ovaj i ovakav odnos između Draže Mihailovića i Nemaca nije trajno ostao isti ima za to nekoliko razloga. Glavni svi, čini nam se, ovi u sve trezvenijem shvatanju srpske stvarnosti od strane Dra­ že Mihailovića i u stavu Britanaca prema njemu; i Mihailović je znao da okupator ne može ostati trajno u Jugoslaviji pa je svome otporu pridavao delom i simboličan karakter. On se, to je bilo poz­ nato, spremao za momenat kada Nemci budu napuštali Jugoslaviju i bio siguran da će tada većina naroda biti uz njega. Sto je vreme više odmicalo i rat se približavao svome završetku menjali su se i od­ nosi na prostoru Jugoslavije kao i odnos saveznika prema njima: plan preuzimanja vlasti posle odlaska Nemaca pokazivao se sve nerealnijim. I pre nego što su Englezi prihvatili Tita i počeli ga poma­ gati izdašnije nego što su to ikada činili sa Mihailovićem, bilo je jasno, da nemački okupator nije glavni neprijatelj srpskoga naroda, a ni Mihailovićevog pokreta, nego da su to Josip Broz-Tito i parti­ zani, koji su se borili za osvajanje vlasti.

499

Da su Nemci, sa kojima je Tito imao kontakta, hteli da mu po­ mognu da osvoji vlast, nije isključeno da bi komunisti bili gotovi da obustave svoju borbu protiv Nemaca. S druge strane, ni Englezi i Amerikanci — koji su isticali da vode borbu za ostvarenje demo­ kratskih principa i demokratskih prava kako u unutrašnjepolitič­ kom životu naroda tako i na međunarodnom planu, — nisu vodili nimalo računa o tim principima kada su Srbima, koji su u ogromnoj većini bili uz Mihailovića, naturali vlast beznačajne komunističke manjine.

Na srpskom slučaju Britanci su jasno pokazali, da je jedno pro­ paganda, koja samo njima koristi i pomoću koje treba pokrenuti i druge da se žtrvuju za njih, a nešto sasvim drugo njihov interes (kako su ga oni tada shvatali). U odnosu na Jugoslaviju, interes Bri­ tanaca bio je u tome da se na njenoj teritoriji ubija što više Nema­ ca, bez obzira na posledice po narod gde se i kako se to dešava. U gotovosti Tita, da razvija i proširuje svoju akciju u skladu sa ovim britanskim interesima i leži glavni uzrok odvajanja Britanaca od Mihailovića i prihvatanja Tita i partizana. Mihailovićeva odluka da štedi srpsku krv i Titova spremnost da je prosipa onako kako to zahtevaju britanski interesi, imala je za posledicu promenu frontova na prostoru Jugoslavije. Italijani su ispali iz igre, a nemački okupa­ tor je i zbog razvoja događaja na velikim svetskim ratištima posta­ jao i manje strog i dostupniji da shvati ono za što u početku nije hteo da čuje: za trezveni je i objektivnije shvatanje i razume van je srpskih životnih problema. Ovo trezveno nemačko shvatanje došlo je do punoga izraza u koncepciji Hermana Nojbahera (Hermann Neubacher) o stvaranju jedne velikosrpske federacije (kako je on to nazvao), kojom bi srpsko pitanje, u tome momentu, bar delimično bilo rešeno.

Razvoj borbenih snaga i odnosa na prostoru Jugoslavije bio je takav da je prinuđavao Nemce da traže naslona na četnike, a četni­ ke da traže oslonca i pomoći kod Nemaca: i jedni i drugi bili su bit­ no zainteresovani za borbu protiv komunista. Herman Nojbaher, koji je odlično poznavao prilike i odnose na Balkanu u to vreme, gde je imao posebnu misiju, rekao je za položaj Mihailovića od jeseni 1943. godine: „Prostrane oblasti bile su kontrolisane od četnika nacionalnog vođe Draže Mihailovića čije su pristalice u Beogradu imale prevagu nad Titovim pristalicama. Ovi su, međutim, bolje organizovani i disciplinovani. Odavno su pak komunistički partiza­ ni postali za četnike neprijatelj broj 1, sa kojim je posle povlačenja okupatora trebala da bude izdržana borba za budućnost Jugoslavi­ je " 145). „Partizani su, veli Nojbaher, znali šta su hteli: pod zastavom narođno-oslobodilačkog rata protiv okupatora ići putem komunis­ 145) Hermann Neubacher, Sonder-Auftrag Siiđost 1940-1945, str. 146.

500

tičkoga osvajanja vlasti. Na ovome putu uništavali su oni što je bilo moguće više nacionalnih četnika, jer su ovi bili njihov sutra­ šnji neprijatelj broj 1. Time su nacionalisti bili gurani ka okupato­ ru, protiv koga su godine 1941. otišli u šumu. Ovaj je sada za njih postao neprijatelj broj 2, od koga su oni, dok je bio još u zemlji, hteli da dobiju što je bilo moguće više oružja i opreme. Samo je to bio njihov povremeni put ka saradnji sa okupatorom, za čije se druge ciljeve nije nijedan od njih borio1'146).

Za četnike na terenu radilo se, sve više, o opstanku, Nemcima, međutim, o tome da nema prepada na njih i da su glavne saobra­ ćajne linije obezbeđene. Da bi se mogli održati na terenu četnici su morali imati oružja i municije sa kojima bi se mogli braniti. Ono što su dobijali od Engleza, dok su dobijali, bilo je beznačajno. Ilegalno nabavljanje oružja i povremeno doturanje istoga od strane Nedićevih odreda nije moglo zadovoljiti ni stvarnu potrebu, ni glad četnika za oružjem, koja je u okupiranoj Srbiji bila velika. Ostajalo je samo da se nabavlja bar polulegalno ili od Nedićevih odreda ili direktno od Nemaca, kojim a je dobro dolazio svaki saveznik na terenu. Za sve trupe, bez razlike čije, imao je teren na kome su se našle svoju zakonitost i svoju logiku: „Još pre moje pojave, veli Nojbaher, borili su se ponekad četnički odredi u Srbiji, Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori i Dalmaciji zajedno sa italijanskim i nemačkim trupama protiv partizana. Ova saradnja, od koje su naročito Italijani pravili bogatu upotrebu, bila je za nemačku Vrhovnu komandu nepoželjna, stvar­ no zabranjena. Dole je ipak uvek do nje dolazilo. Balkanske klisure su mračne, a Vrhovna komanda je bila daleko. Kada bi jedan usam­ ljeni komandir čete došao u škripac i kada bi jedan četnički odred mogao dobiti bočnu zaštitu on ju je prihvatao. Koliko je Hitler lično bio protiv ove saradnje vidi se iz njegove prepiske sa Musolinijem.

Ni za vreme kasnijega razvoja i događaja, kada je Tito postao v oj­ nički faktor, nije on dozvoljavao ništa više osim lokalne saradnje sa četnicima, čak je i ovu dozvolu davao nerado1'147).

Postoji ceo niz konkretnih dokaza o ovoj lokalnoj saradnji poje­ dinih četničkih komandanata sa Nemcima. O tome postoji i dobar broj potpisanih ugovora između njih i nemačkih predstavnika. U ovim kontaktima i pregovorima sa nemačke strane se pominje, sko­ ro uvek, kapetan, Princ fon Vrede (Prince von W ređe)148). Sa njim su pravili sporazum i Nikola Kalabić i Dragoslav Račić, i Jevrem Simić i Neško Nedić149). U instrukcijama, koje je Hitler, 29. okto­ bra 1943. godine, dao Nojbaheru, preporučuje se povezivanje anti­ komunističkih snaga za borbu protiv partizana pri čemu se ukazuje Na istom mestu, str. 153.

147) Na istom mestu, str. 147.

148) Jozo Tomasevich, Na istom mestu, str. 323, 342, 357.

149) Na istom mestu, str. 318, 323-325, 331, 342, 413-417; 328-328, 342, 414-424.

146)

501

na lokalne grupe150) . .. Ovim pitanjem se dataljnije bavio feldmaršal Maksimiliian fon Wajhs (Maximilian von Weichs), u uputstvima za sklapanje ugovora o saradnji sa četnicima, koja su data 21. novembra 1943. godine. Tu je predviđeno sve čega se moraju držati četnici za vreme dok sarađuju sa Nemcima. Za to vreme oni stoje pod nemačkom komandom. Pominje se i zabrana saradnje sa Vrhovnim štabom Draže Mihailovića i ističe saradnja sa četničkim vođama za koje se naglašava da nisu uvek postojani151). U ugovoru o saradnji sa Nemcima, koji je potpisao pukovnik Jevrem Simić, 17. januara 1944. godine, još je detaljnije opisana ova saradnja. Prema ovom ugovoru četnici su imali da obezbeđuju prugu u svome rejonu, ali im je bilo zabranjeno vršenje kontrole vozova153).

Ovu vrstu saradnje četnika sa Nemcima ističe i dr Ivan Avaku­ mović. On kaže: „Stešnjeni između okupatora i komunista neki od manje poznatih četničkih komandanata pokušavali su da, preko Ne­ dića ili neposredno od Nemaca, nabave municiju, bez koje nisu verovali da će moći uspešno da se održe na svome terenu. Između no­ vembra 1943. i kraja rata 1945, broj tih četnika koji je tražio i dobio municiju od okupatora zavisio je od pritiska partizana u danom tre­ nutku i spremnosti Nemaca da izdvoje municiju onima u koje nisu imali poverenja i za koje niko nije mogao đa jamči da sutra opet neće pucati na okupatora i njegove sarađnike . . . Broj četnika koji je dobio municiju od Nemaca 1943-1945. nikad nije prelazio nekoliko hiljada ljudi. Količina municije, koju je okupator bio spreman đa da, bila je tako mala da se s njom nikada nije mogao postiči neki zna­ čajniji uspeh u borbama sa partizanima. To. uostalom, nemački ge­ nerali nisu ni želeli, jer su dobro znali da bi, kad bi četnici bar priv­ remeno osigurali svoje zaleđe od komunista, napadali Nemce mu­ nicijom koju su dobili za borbu protiv partizana154). Avakumović ističe da su „Mihailovićevi komandanti ovo radili na svoju ruku, mimo njegove naredbe. Obustavu neprijateljstava oni su pravdali željom da dobiju vremena dok gora ponovo ne olista. U narodu, četnička propaganda je tumačila primirja kao dokaz nemačke slabosti"154).

Teško je verovati da za ovu vrstu saradnje četnika sa Nemcima nije znao dr Zivko Topalović, izrazito politički čovek širokoga interesovanja. Ne sumnjajući u ono što je pisao Nojbaher, Topalović veli: „ . .. Moram da rečem, da ni meni ni učesnicima na kongresu u selu Ba, niti1 za vreme moga bavljenja u zem lji do kraja maja 1944. godine, nije ništa bilo poznato o makakvim sporazumima izme­ 150) Na 151) Na 152) Na 153) Dr 137-138.

154) Na

502

istom istom istom Ivan

mestu, str. 319. mestu, str. 321-322. mestu, str. 326-328.

A.vak'imovie, Mihailović nrema nemačkih dokumentima, str.

istom mestu, str. 138.

đu nemačke vojne komande u Srbiji i Mihailovićevih komandanata“ 155). Topalović, ipak, priznaje: „Tek po svršetku rata ja sam, u emi­ graciji, stekao uverenje da je bilo nekih sporazuma izvesnih koman­ danata o trenutnom „m irovanju oružja11 između lokalnih nemačkih komandanata i njih, u trenutku odbijanja komunističkih napada . . .

Ovakvi dogovori su bili tajna i nisu imali apsolutno nikakvog uti­ caja na opšti pokret narodnog demokratskog otpora, koji je bio od­ lučno protivan svakoj saradnji sa okupatorom. U tome nije bilo ni­ kakve podvojenosti m išljenja između političkih ljudi i Draže Mihai­ lovića. Sve javne izjave Mihailovićeve bile su nadahnute istim du­ hom kao i naši govori na kongresu u selu Ba“ 156).

Slučaj Vojislava Lukačevića tipičan je za nepostojano držanje četničkih komandanata prema Nemcima sa kojima su sklapali ugo­ vore o saradnji. Lukačević, koji je bio važan četnički komandant, potpisao je, 19. novembra 1943. godine, sporazum o saradnji sa Nem­ cima157). Bio je vrlo aktivan u borbi protiv partizana: zbog njegove saradnje sa Nemcima bili su njegovi vojnici počeli da gunđaju, ali se on i dalje morao da bori pod nemačkom komandom158). U febru­ aru 1944. odlazi, sa pukovnikom Bejlijem, u Englesku, vraća se po­ sle niza razočarenja, ođmeće od Mihailovića, i kao vođa posebne grupe otpora napada Nemce kod Trebinja u iščekivanju iskrcavanja Engleza, biva napadnut i od partizana i zarobljen, suđen i osuđen na smrt.159).

8.

Kakav je bio Mihailovićev lični slučaj? Mihailović je bio ubeđeni protivnik Nemaca, a nemačko partijsko i državno rukovodstvo ga je smatralo za neprijatelja i nije se slagao sa nekom širom i pot­ punijom saradnjom sa Mihailovićem, ali je od kraja 1943. godine ublažilo odnos prema njemu i prema četnicima; posle ga je, 21. jula 1943. godine, ponovo ucenilo. „ .. . Ova nova učena razlikovala se od one u decembru 1941. godine, jer su 1943. Nemci bili spremni da ponude deset puta veću sumu novca i to u zlatu, što jasno poka­ zuje koliko je Mihailovićeva antinemačka uloga porasla u očima okupatora. Za razliku od 1941, Nemci su 1943. u okupiranoj S : bij i istovremeno ponudili istu sumu i za Tita, iako je, po italijanskom konzulu u Sarajevu (25. avgusta) „tačno utvrđeno da su Nemci o 155) Dr Zivko Topalović, Pokreti narodnog otpora, str. 143.

15(!) Na istom mestu, str. 144.

157) Jozo Tomasevich, Na istom mestu, str. 322.

15S) Na istom mestu, str. 334, 398.

159) Na istom mestu, str. 426-427.

503

ovoj učeni mnogo prije izvestili partizane"180). Učene su objavljene u „N ovom vremenu11 od 21. jula 1943. godine.

U tragičnoj ličnoj sudbini Mihailovića desilo se i to, da i on i četnici budu upućeni na razumevanje svoga položaja od strane Ne­ maca i na njihovu pom oć; to se dešavalo naročito krajem 1944. i prvih meseci 1945. godine. „Nemci su bili jedino mogući izvor snabdevanja ako ne direktno ono indirektno preko Nedićeve administra­ cije "161) . . . Ne može se, međutim, poricati ni to da je i general Mi­ hailović imao dodira sa Nemcima iako više posredno nego nepo­ sredno. Sigurno je, isto tako, da je on pod pritiskom događaja i lič­ noga iskustva sa Britancima, promenio bio i svoje mišljenje o srbofobstvu Nemaca i o srbofilstvu Britanaca. Skoro odmah u početku oružane akcije u okupiranoj Srbiji Mihailović je imao jedan lični kontakt sa Nemcima o kome imamo sigurno svedočanstvo. Radi se 0 njegovom sastanku sa Nemcima u Divcima, o kome imamo deta­ ljan opis od profesora Josefa Matla, koji je bio jedan od organiza­ tora toga sastanka i na njemu učestvovao. Kao i u slučaju Jezdimira Dangića, tako i u ovome, profesor Mati je vodio Dnevnik koji je sačuvan162).

Organizatori ovog sastanka sa srpske strane bili su: pukovnik Pantić i kapetan Mitrović. Oni su, zajedno sa Mihailovićem i m ajo­ rom Aleksandrom Mišićem, učestvovali u sastanku sa Nemcima.

Dozvolu Nemcima za ovaj sastanak dao je komandujući general Sr­ bije. Glavne ličnosti sa nemačke strane bile su: potpukovnik Kogart, dr Kizel (Kiesel), profesor Josef Mati, i tumači i radiotelegrafisti. Sastanak je održan 11. novembra 1941. godine, u 19.10 časova, u jednoj zgradi blizu stanice u Divcima. Odmah posle upoznavanja potpukovnik Kogart pročitao je izjavu komandujućeg generala u Srbiji, koji „odbija ponuđenu Mihailovićevu saradnju sa nemačkom vojskom za borbu protiv komunista, jer Mihailović ne uživa poverenje i jer se traži potpuna kapitulacija (Mihailovića) sa ukazivanjem da će nemačka vojska za najkraće vreme biti potpuno gotova sa ko­ munistima; ako pak Mihailović ne primi zahteve biće postupljeno 1 prema njemu do (njegovog) potpunog uništenja što će povući (za sobom) i žene i decu i imovinu Mihailovića i njegovih ljudi kao ta­ oca i zaloge"163).

To je bilo traženje potpune Mihailovićeve kapitulacije. U svome odgovoru on je odbacio sve prigovore, i pre svega prigovor đa on radi po stranim uputstvima; naglasio je da je njegov jedini motiv dobro srpskoga naroda i da on radi iz nacionalističkih pobuda; re­ kao je, da njemu ne treba ništa drugo nego municija, da bi bio pot­ 160)

Dr Ivan Avakumović, Na istom mestu, str. 128.

161) Jozo Tomasevieh, Na istom mestu, str. 318.

162) Fotokopija odnosnog teksta Dnevnika nalazi se u posedu pisca..

163) Na istom mestu.

504

puno uništio komuniste, koji imaju mnogo više municije: „On je ponovio molbu za municijom još jednom i tražio hitno 100.000 pakovanja puščane m unicije"164). Posle izjava Pantića i Mišića, koje su upotpunile Mihailovićevu izjavu, potpukovnik Kogart je odgo­ vorio, „da on ima samo zadatak da da izjavu i da o rezultatu obavesti opunomoćenog komandujućeg generala i da zbog toga nije u stanju, da daje bilo kakva dodatna obećanja"165).

Razgovori su završeni u 21.30 časova i profesor Mati je otpra­ tio pukovnika Mihailovića i njegovu pratnju do mosta pri čemu je Mihailović, ponovo, naglasio molbu za municiju: „On je naglasio da je spreman da položi oružje čim bude gotov sa komunistima na pro­ storu koji obuhvata Užice, ali mu je za to potrebna municija. U sa­ dašnjem trenutku njemu nije moguće da položi oružje, jer bi se ko­ munisti, koje je on proterao, odmah raširili i pobili njegove prista­ lice što Nemci, koji će možda kroz nekoliko nedelja doći u taj kraj ne bi mogli sprečiti. On je, pored toga, skrenuo pažnju i na to, da su komunisti pre nekoliko dana izvršili veliki pogrom nacionalnoga elementa u Uzicu. Kapetan Mati mu je izjavio da će on, u interesu smirivanja zemlje, sa svoje strane učiniti što bude najviše mogu­ će "166). Činjenica ovoga ličnoga kontakta Draže Mihailovića sa Nemcima se ne osporava, ali se u nijansama različito prikazuje. Iz materijala, koji je sakupio Borivoje M. Karapandžić od nekih učesnika ovoga sa­ stanka, kao i iz Mihailovićeve izjave na suđenju, vidi se kako je do ovoga sastanka došlo, šta je na njemu govoreno i kako se završio.

Završio se neuspeh om, jer niti je Mihailović primio nemačke zahte­ ve, da kapitulira, niti oni njegove da mu daju traženo oružje i mu­ niciju. Od četiri izvora, koja Karapandžić navodi, izjava Mihailovi­ ća na sudu, pismena overena izjava pukovnika Branislava Pantića, izjava profesora Matla i podoficira A. Svarca, koji je bio u ličnoj pratnji profesora Matla, samo je Pantić naveo drukčiji datum i, po­ novo pitan, ostao je pri ovome tvrđenju. Mislimo, međutim, da više razloga potvrđuje tačnost datuma, koji se nalazi u Dnevniku p r o ­ fesora Matla167). Dok Mati navodi da je Mihailović tražio „stotinu pakovanja puščane m unicije"168), Pantić je podneo opširnu listu tra­ ženoga oružja i municije, koju u ondašnjim prilikama ne bi primili ni da ju je tražio general Nedić za svoje oružane odrede. Pantić na­ vodi, pod tačkom 4, da je Mihailović tražio „da se nemački garnizo­ ni povuku iz svih naseljenih mesta, ostavljajući samo neopohdno potrebne snage u Beogradu i Nišu. Zatim, dalje, „da se ukine kon164) 165) 1G6) 1(!7) 168)

3sra istom mestu.

Na istom mestu.

Na istom mestu.

Borivoje M. Karapandžić, Građanski rat u S rb iji. . . , str. 128-157. iz Dnevnika profesora Matla.

505

tribucija i svaka rekvizicija. Preostale nemačke oružane snage da se izdržavaju sopstvenim sredstva. Celokupno obezbeđenje svih komu­ nikacija i objekata poveriti mojim odredima. Ja garantujem njihovu sigurnost i bezbednost“ 169).

Koliko bi, da se stvarno ovo desilo ovako, bilo nerealno, toliko je nerealno i ono što navodi Jovan P. Trišić: da je Mihailović naime, tvrdio da je on „ostao veran zakletvi koju je položio Otadžbini i Kralju, da je on pripadnik vojske Kraljevine Jugoslavije, da je kao takav odlučio, a što mu i Pravila vojna dozvoljavaju, da produži borbu protiv neprijatelja. Odricao je legalnost pregovaračima za kapitulaciju, jer da za to nisu imali odobrenje vlade. Tražio je da ga Nemci kao takvog priznaju, te da i prema njegovim borcima ubu­ duće primenjuju odredbe međunarodne Ženevske konvencije iz 1929. godine"170). U dosta opširnom prikazu razgovora Mihailovića sa Nemcima pukovnik Pantić ne pominje ništa od ovoga ili nešto što bi bilo ovome slično. Pantić, naprotiv, daje srž Mihailovićevih izla­ ganja i veli: „Srž njegovog izlaganja bila je: da on dobro poznaje današnju vojno-političku situaciju i da je svestan, da je borba pro­ tiv nemačkih oružanih snaga pod današnjim uslovima, — bespred­ metna i ubitačna za srpski narod"171). To se sasvim poklapa sa shva­ tanjima generala Milana Nedića i onih koji su ga pomagali.

I Ivan Avakumović naziva sastanak u Divcima neuspehom za Nemce. „Nemačka želja da se otrese Mihailovića postala je još izrazitrja posle, neuspelog za Nemce, sastanka koji su dva opunomoćnika nemačkog komandanata Srbije imala sa njim u selu Divci u noći između 13. i 14. novembra, u nadi da će ga u ličnom dodiru uveriti u štetnost njegove borbe. Pošto Mihailović nije hteo da prihvati nernački poziv na kapitulaciju (bezuslovnu), razgovori su bili preki­ nuti i Draža se vratio na Ravnu Goru. Sem sa nemačkim zaroblje­ nicima, koje su njegove jedinice zarobile 1942-1944. godine, Mihailo­ vić sa Nemcima nije progovorio ni reči do avgusta 1944. godine, ka­ da su izvesne uticajne nemačke ličnosti izrazile želju da preko Mi­ hailovića pregovaraju sa Amerikancima o kapitulaciji nemačke v oj­ ske na Balkanu"172).

Za Mihailovićev sastanak sa Nemcima znao je, razume se, i Had­ son i o tome obavestio svoju vladu. I on je ocenio ovaj sastanak kao neuspeo i javljao: „ . . . Ipak nije postignut nikakav sporazum. Mada je Mihailović nesumnjivo pružio Nemcima pomoć ulogom koju je odigrao za vreme njihove ofanzive protiv partizana, njihov položaj u odnosu prema okupatorskim vlastima bio je još uvek sumnjiv i opasan. Zbog toga je većina njegovih pristalica smatrala za oprez­ 169> Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 133. wo) Jovan P. Trišić, O Milanu Nediću . . . , str. 143.

171) Borivoje M. Karapandžić, Na istom mestu, str. 29-30.

-72) Dr Ivan Avakum ović, Na istom mestu, str. 29-30.

506

nije da pređe u službu Nedićevog kvislinškog režima, makar oni taj­ no i mogli dalje da održavaju vezu sa njim “ 173). I Fitzroy Maclean kaže da su Nemci sumnjali u Mihailovića i on u njih; oni su tražili njegov poraz i poraz snaga koje su bile pod njegovom komandom174).

Posle sastanka u Divcima pogoršala se Mihailovićeva situacija.

Početkom decembra 1941. godine počela je nemačka akcija protiv Mihailovića sa namerom da ga uhvate. Ucenjen je bilo sa 200.000 dinara i oglašen za bandita175). Mihailović je morao da napusti oku­ pirano područje Srbije i da se skloni u Sandžak, odatle da ode u Crnu Goru koju su držali Italijani. Tu je on, kako veli Avakumo­ vić, „kovao planove o oslobođenju Jugoslavije11176). Mihailović se, početkom juna 1943. godine, preko Sandžaka opet prebacio u Sr­ biju177), gde je našao prilično izmenjen odnos Nemaca prema čet­ nicima, najviše zbog upada partizana, koji su jačali; oni su ipak i da­ lje zazirali od četnika što svedoći i druga učena Mihailovića od 17. jula 1943. godine. Mihailović se našao u okupiranoj Srbiji i posle poraza četnika marta i aprila 1943. godine i ubrzo iza toga, razoru­ žanje četnika u Crnoj Gori od strane Nemaca i odvođenja Pavla Đurišića u zarobljeništvo.

Promena u odnosima Nemaca prema četnicima došla je do izra­ za i u držanju Nemaca prema Pavlu Đurišiću posle njegovog begstva iz nemačkog zarobljeništva: on ne samo da nije ponovo vraćen u zarobljeništvo nego je legalizovan preko generala Milana Nedića i Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Smena okupatora u Crnoj Gori donela je samo promenu saradnje sa okupatorom: na mesto Italijana došli su Nemci, koji su prihvatili crnogorske četnike i pomagali ih.

Bila je vrlo zamršena situacija na jugoslovenskom terenu, koju je Herman Nojbaher ocrtav ovako: „ . . . Četnici, čiji je vođa general Draža Mihailović bio ministar rata u kraljevskoj jugoslovenskoj izbegličkoj vladi, u čijem Vrhovnom štabu i kod njegovih potčinjenih odreda seđahu engleski oficiri, borili su se sami ili zajedno sa Nem­ cima i Italijanima protiv Titovih partizana, u čijem su Vrhovnom štabu sedele njihove engleske kolege. Kada je Draža Mihailović, u jesen 1944, bio od partizana potisnut preko Drine i svoje borbene pozicije razvio u Bosni, zamalo nije njegova Vrhovna komanda, za­ jedno sa američkom oficirskom misijom, koja je pratila sve pokrete i čija je država bila saveznik gonioca, pala u zarobljeništvo"173).

U ovakoj situaciji bio je i položaj četnika, kao pokreta, i gene­ rala Mihailovića kao njegovog vođe, vrlo težak. Sticajem okolnosti173) K od: B orivoje Karapandžić, Na istom mestu, str. 156.

174) 175) 176) 177) 178)

Fitzroy Maclean, Na istom mestu, str. 156.

Dr Ivan Avakum ović, Na istom mestu, str. 31.

Na istom mestu, str. 111.

Na istom mestu, str. 117.

Hermann Neubacher, Na istom mestu, str. 148.

507

i oni i on bili su prinuđeni đa rade ono što nisu želeli da rade — da u raznim oblicima sarađuju sa Nemcima bez moralne snage u sebi da tu saradnju ozvaniče onako kako je to bio učinio general Nedić.

Nojbaher, koji je trezveno shvatao položaj Srba u tome momentu i interese Nemaca u vezi sa tim, verovao je da će zbog svega toga, moći „privesti četničkoga vođu bliže ojačanom Nediću. Uostalom, obojica su se borila za cilj, odbraniti jugoslovensku monarhiju od preuzimanja vlasti od strane komunizma"179).

Prema Nojbaheru, a to znači prema nemačkom zvaničnom shva­ tanju, nalazili su se četnici na srpskome prostoru, u ovo vreme, u fazi raspadanja. Oni su bili „uhvaćeni u makaze Crvene armije i Ti­ tovih partizana, bili su delimično uništeni ili razoružani, većina se izgubila jer je svaka dalja borba bila beznadežna. Pojedini odredi, koji su se okrenuli protiv nemačke vojske bili su odmah kao nepo­ željni saveznici razoružani ili od Crvene Arm ije ili od partizana.

Tito je ostao pobednik i gospodar zemlje na poprištu krvavih doga­ đaja"130).

Iako nije došlo do ličnog susreta između Mihailovića i Nojbahera, zna se da je između njih postojala posredna veza i da se Nojba­ her zalagao da pomogne četnike gde god mu je to bilo moguće. Jas­ no je: Nojbaher i Mihailović imali su respekta jedan prema drugo­ me. Kada je doznao da jedna grupa sprema atentat protiv Nojbahera, Mihailović je odlučno intervenisao i to sprečio181). Kada je Nojbaheru skretana pažnja sa nemačke strane na opasnost da se odazove pozivu za probu vina u kraju kod Topole, Mihailović je po­ ručio preko Kalabića: „Mi znamo za koliko srpske krvi dugujemo poslaniku. On će u oblasti, gde ja zapovedam, putovati ne kao mi­ nistar, nego kao knez. Ja mu, ako on to hoće stavljam (na raspolo­ ženje) konjičku gardu u narodnoj nošnji"182).

Da li je to bila saradnja sa neprijateljem? Kao da Nojbaher nije verovao u to: „Način, kaže on, na koji je on od svojih bivših zapad­ nih prijatelja, koji su njegovu borbenu slavu godinama širili u celome svetu, napušten, pretvorio je njegov pad u tragediju. Prigovor da je bio „kolaborator, koji zaslužije kaznu pokazaće se vremenom jevtinim i treba ga zbog toga odbaciti"183) . . . Zivko Topalović visoko je cenio ulogu koju je Nojbaher imao: „Ovaj je svedok znao sve šta se dešavalo u Srbiji za vreme nemačke okupacije. Ko je u makome obliku sarađivao sa Nemcima mogao je to činiti jedino po dozvoli i pristanku N ojbahera"184) . . . Može li se, onda, sumnjati u kazivanje !79) 180) 181) 182) 183) 1S4)

508

Ma istom N a istom Na istom Na istom N a istom Dr Zivko

mestu, str. mestu, str. mestu, str. mestu, str. mestu, str.

Topalović,

157.

175-176.

198-199.

183.

183.

Pokreti otpora . . .. str. 111.

da su četničke vojvode Kalabić, Keserović, Lukačević ,,i drugi" skla­ pali sporazume o saradnji sa Nemcima, kako to Nojbaher navodi135).

Ili, dalje, i ovo kazivanje: „Sam Mihailović se uzdržavao od sva­ kog ovakog pregovaranja, ostao je protivnik okupatora i saveznik zapadnih (saveznika) i osudio je u jednom radio govoru sve one podređene starešine, koje su sarađivale i označio ih kao izdajnike.

Ja ne sumnjam u to, da se on nadao, da ovi „izdajnici" mogu od ne­ mačke vojske odguliti što je moguće više oružja. Ja sam mogao vrlo dobro da pratim zbivanja u četničkim lageru. Nemačka vojska je raspolagala na svim frontovima sa izvanrednim stučnjacima za dešifrovanje tako da su radio-telegrami Draže Mihailovića stizali na moj pisaći sto. Pored toga stajao sam i sa političkim opunomoćenikom Draže Mihailovića u Beogradu, ministrom u penziji D.(?) Aćim ovićem, a i preko posrednika direktno u stalnoj vezi"186).

Za Milana Aćimovića, čiji nam kraj nije poznat, zna se, da je bio jedan od važnih kanala saradnje četnika sa Nemcima. On je bio Mi­ hailovićev poverljivi čovek u Beogradu i za vreme Nedićeve upra­ ve. To je ostao i kasnije: za vreme Mihailovićevog boravka u Bosni pa sve do kraja Aćim ović je bio Mihailovićeva veza u Beču. On se priključio delegaciji nacionalnih snaga iz Slovenije, koja je, krajem februara 1945. godine, išla u Bosnu kod Mihailovića. Boško Kostić, član ove delegacije, kaže: „Vladika (Nikolaj Velimirović) je Aćim o­ vića i mene blagoslovio i zaželeo nam sretan put"187). Aćim ović je, ovom prilikom., izneo Mihailoviću važne poruke i saopštenja"198). Uz Milana Aćimovića pominje se i Rudolf Sterker (Rugolf Starker), poverljiva ličnost Nojbaherova, koji je držao vezu između četnika i Nemaca. To je navedeno i u optužnici protiv Mihailovića, koja je do­ vela u vezu sa Šterkerom i dr Živka Topalovića i generala Miroslava Trifunovića — „D ronju" koji je bio komandant Srbije.

Topalović je rekao za sve ono što se u optužnici njemu pripisuje u vezi ovoga da je „potpuna laž"189). Ne kaže, međutim, da između Sterkera, Aćimovića i Trifunovića nije bilo veze. „Ja nisam, veli on. ništa znao o prvom dolasku Šterkera u selo Vraniće i niko me ni na kakve pregovore nije odredio. Kako sam se nalazio nedaleko od generala Trifunovića, ovaj me je izvestio da će Šterker opet doći sa Milanom Aćimovićem; da je stvar političke prirode i da bih tre­ bao da ga saslušam. Tako sam prisustvovao ovome drugom dolasku njegovom koji se obavio u selu Tribušanima. Da bi se među v o j­ nicima u selu sakrilo ko je taj stranac, bio je pušten glas, da je to jedan trgovac iz Rumunije koji prodaje krujumčareno oružje. Ta 185) 186) 187) 188)

Hermann Neubacher, Na istom mestu, str. 166.

Na istom mestu, str. 1'66.

Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana . . . , str. 206.

Na istom mestu, str. 209.

189) Dr Zivko Topalović, Popreti otpora . . ,, str. 125.

509

varka poslužila je za osnovu optužbe državnog tužioca"190). Ima raz­ loga da se ova kazivanja Topalovića prime sa rezervom.

Tvrdilo se da se general Mihailović nekoliko puta lično sastao sa Rudolfom Šterkerom. Prvi put je to bilo kada je na ovaj sastanak pratio američkog pukovnika Mak Daula, koji se nalazio kod Mihai­ lovića. Radilo se o nekim planovima sa nemačke strane da se nemač­ ke trupe na Balkanu predaju Amerikancima191). O ovoj svojoj misi­ ji dao je Mak Daul autentičnu izjavu, koja glasi: „Mnogo se prašine diglo u vezi s izveštajima o posetama koje je Štabu generala Mihai­ lovića činio neki Herr Šterker, činovnik nemačkoga ministarstva inostranih poslova, u jesen 1944. Sledeće je veran prikaz toga slu­ čaja. Nemački službeni krugovi stupili su u dodir sa dole potpisa­ nim, radi razgovora o predaji nemačkih snaga. Kao što se danas zna, bilo je puno takvih nemačkih ponuda za vreme poslednjih meseci nemačkog otpora, a njihov je značaj bio mali usled toga što nacisti nisu bili voljni uvideti da Saveznici ozbiljno misle kada zahtevaju bezuslovnu predaju. Dole potpisani je imao nalog da sasluša i dalje prenese svaku nemačku ponudu. Đeneral Mihailović nikako nije hteo da ima bilo kakav dodir sa Nemcima, ali je pristao na Šterkerov dolazak na navaljivanje dole potpisanoga. Dole potpisani je imao dva sastanka sa Šterkerom. Kako je đeneral bio sa dole potpisanim i pre i posle tih sastanaka, nije mogao doći u priliku da se posebno sastane sa Šterkerom. U vremenu između ta dva sastanka, jugoslo­ venski komunisti su se trudili da zarobe Mihailovića tako uporno i stalno, da je Nemcima moralo biti jasno da đeneral nije u stanju da im pomogne ili da od njih pomoć prim i"192).

Ovi sastanci su se održavali u Zapadnoj Srbiji, ali optužnica na­ vodi i druge Mihailovićeve sastanke sa Šterkerom. Ti su sastanci bili u Bosni; sastanak ,,u oblasti Sarajeva" bio je u novembru 1944. godine193). Veza je bio pukovnik Borota, ali je uz Šterkera bio i Aći­ mović. Jedan sastanak Mihailovićev sa Šterkerom bio je na Vučja­ ku, krajem marta ili početkom aprila 1945. godine194). Ovaj put je, prema Mihailoviću, Šterker došao „da preda ponudu Lera, koman­ danta nemačkih trupa u Jugoslaviji, da donese ponudu da je ja do­ stavim saveznicima, da se on stavlja na uslugu, da sa svojim tru­ pama otcepi Austriju. Mihailović je priznao da je slao u Zagreb Ra­ čića i Neška Nedića, jer su oni „kategorički tražili da idu da bi tra­ žili od Lera da se armija preda njim a"195).

Na istom mestu, str. 126.

191) Jozo Tomasevich, Na istom mestu, str. 383-384.

192) Izjava se nalazi u „Knjiga o Draži“, II, str. 316-317.

193 ) Izdajnik i ratni zločinac . . . str. 264.

194 ) Na istom mestu, str. 268.

195) Na istom mestu, str. 268-269.

190 )

510

OTREŽNJAVANJE PRED PORAZ

1.

I uoči izbijanja rata i za vreme rata bile su u Jugoslaviji kon­ struktivne nacionalne snage razbijene i razjedinjene. Ova razbije­ nost je proizilazila iz različitog gledanja na ceo niz unutrašnje poli­ tičkih pitanja, a znatnim delom i zbog različite spoljnopolitičke ori­ jentacije. Slom i propast jugoslovenske države bio je uslovljen i ra­ dom separatističkih grupa i onih faktora što su svoju unutrašnjepolitičku aktivnost potčinjavali stranim uticaj ima, koji su se, u to vreme, ukrštavali u Jugoslaviji. Kada je državna teritorija Jugos­ lavije bila razbijena bio je time najviše pogođen srpski narod u njoj.

Srbi su od strane Hitlera bili oglašeni za izazivače nemaeko-jugoslovenskog rata i bili odgovarajuće kažnjeni: bili su, stvarno, stav­ ljeni van zakona i satirani na sve strane. Fizičko uništavanje Srba bilo je, znatnim delom, omogućeno i razbijanjem teritorijalne i et­ ničke celine srpskog prostora, koji je čerečen i davan drugima. Oni, koji su taj poklon dobijali, smatrali su da je uništavanje Srba na tome prostoru njihov životni interes i tako su postupali. Nije preterano reći da su se Srbi, kao narod, našli ne samo pred nizom teško rešivih problema, nego i u vrtlogu svoga biološkog uništavanja.

Jedna od bitnih oznaka srpske nacionalne zbunjenosti i pomet­ nje Srba posle propasti Jugoslavije, bilo je nedostajanje svesti o po­ trebi stvaranja tvoračke srpske sloge. Iako nije trebalo naročite in­ teligencije da se shvati da je tada životni imperativ Srba bio da, ako ne sasvim onemoguće, a ono bar umanje biološko satiranje na­ roda. Vodeći srpski sloj toga vremena, i onaj koji se bio našao u inostranstvu i, jednim delom, onaj koji je ostao u zemlji, nije imao viziju nacionalne celine; nedostajali su mu snaga i smisao da shvati da se srpski narod našao u situaciji da je prepušten samome sebi i da mora u sebi i iz sebe crpeti snagu za borbu za sopstveno samo­ održanje. Ozbiljnost situacije i okolnosti u kojima se bio našao srp­ ski narod zahtevali su k o l e k t i v n u n a c i o n a l n u k o n c e ­ n t r a c i j u na g l a v n i c i l j : da se o s u j e t e n e p r i ­ jateljski planovi o uništenju srpskoga naro­ 511

da

kao

istorijskoga

i

političkog

faktora

na

B a l k a n u .

Umesto iznalaženja i utvrđivanja zajedničkog stava i zajedničke nacionalne discipline pojavile su se, posle sloma Jugoslavije, t r i orijentacije: komunistička, angloamerička i treća, realistička, koja je u iskustvu iz prošlosti tražila argumentaciju za zauzimanje svo­ ga stava, koji bi, u tim momentima, najviše koristio narodu i naj­ više omogućavao smanjivanje i ublažavanje zahtiktaloga biološkog satiranja srpskoga naroda — to je bila orijentacija saradnje sa glav­ nim neprijateljima, Nemcima i Italijanima, koji su jedino mogli uticati na svoje, osovinske, saveznike i obuzdavati njihovu antisrpsku aktivnost. I praktični i istorijski smisao ove orijentacije sa­ državao se u nacionalnoj i biološkoj koristi i za pojedince i za gru­ pe, koji su bivali ugrožavani, i za naciju kao celinu. Glavni pred­ stavnici ove orijentacije u okupiranoj Srbiji bili su general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, kao i general Blažo Đukanović i pukovnik Bajo Stanišić u Crnoj Gori. Oni su, tih dana, imali jasnu predstavu i o stanju u svetu i o srpskoj stvarnosti oko sebe.

Nijedan od njih nije bio ni neprijatelj Anglo-Amerikanaca ni pri­ jatelj Nemaca i Italijana. Za njih je okupacija bila stvarnost i oni su, pri određivanju svoga nacionalnoga stava, polazili od te stvar­ nosti. Znali su da je, u tadašnjim okolnostima, nemoguće izmeniti to stanje, ali su se trudili da ga ublaže i da iz toga izvuku što je mo­ guće više olakšanja za narod, koji je bio prepušten sam sebi. U to vreme nije samo za njih bio ishod rata neizvestan, nego i za vodeće i odgovorne faktore velikih sila, koje su bile u ratu. Tvrditi da su ovi ljudi želeli bilo nemačku bilo italijansku pobedu ili da su bili, bilo ideološki bilo politički, vezani za njih ne bi bilo objektivno. Za mnogo šta u njihovom stavu prema okupatorima važila je ona na­ rodna: bolje se i pokloniti nego biti uklonjen; ili ona druga: pokornu glavu sablja ne seče. To što su oni radili bio je jedan moralni napor samosavlađivanja, herojstvo svesnoga samounižavanja za opšte in­ terese, stalno vršenje pritiska na samoga sebe, da se negde ne pre­ nagli, ne pogreši i ne da oduška buri negodovanja u sebi, koja ih je razdirala iznutra. Oni su mnogo više vodili računa o utiranju suza nevoljnima oko sebe, nego o sirenskim glasovima narodnoga epa iz prošlosti, koja je bila neuporedivo drukčija od tadašnjice.

I još je nešto bilo jasno ovim ljudima: da je bilo mnogo rodoljubiviie i ljudski veličanstvenije unižavati se zbog interesa s v o g a naroda, nego ga bacati na lomaču zbog interesa t u đ i h naroda i onda kada bi oni bili, stvarno, prijatelji. Poniziti se pred jačim od sebe, koji ti je postao gospodar bez tvoje želje i krivice, da bi spasio što više srpskih života i sačuvao što više srpskih interesa, bilo je, nacionalno ođmeravano, moralno mnogo vrednije od zagovaranja vernosti saveznicima kojih, stvarno, nije bilo.

512

Komunističko opredelenje bilo je jasno: KPJ je povela borbu za rušenje nekomunističkoga društvenog poretka i za o s v a j a n j e vlasti. To je, odmah u početku, bilo jasno, jer to ru­ kovodstvo KPJ nije ni skrivalo. Svoju borbu za osvajanje vlasti KPJ je smatrala delom borbe za ostvarenje s v e t s k e komunis­ t i č k e r e v o l u c i j e čija se ideološka i politička centrala nala­ zila u Moskvi. Ustanak KPJ usledio je tek onda kada je, 22. juna 1941. godine, Nemačka napala na Sovjetski Savez, čime je bio ugro­ žen i sam opstanak komunističkog poretka u Sovjetskom Savezu.

Prirodnu i razumljivu težnju i želju Srba da se oslobode ropstva u kome su se našli najmanje svojom krivicom iskoristila je, i stal­ no iskorišćavala, KPJ za svoje ciljeve. Parola o narodnooslobodilačkoj borbi pokazala se na delu kao vrlo vešt propagandni trik; glavno je bilo uvući što više ljudi u svoje kolo, angažovati1 ih na svojoj strani, okrvaviti ih u borbi sa okupatorom i sa svojim doma­ ćim ideološkim protivnicima i time im onemogućiti vraćanje natrag.

Pokazalo se na bezbroj prmera da KPJ nije vodila računa ni o srp­ skim nacionalnim interesima ni o tadašnjoj tragičnoj srpskoj stvar­ nosti. U odnosu na srpski narod dešavalo se ono što mu je KPJ pri­ premala u vreme između dva svetska rata: razbijanje srpske teri­ torijalne i etničke celine, uništenje nacionalne države, potiskivanje Srba sa vodećih položaja u zemlji, mobilisanje svih separatističkih grupa i nabacivanje ljage na Srbe da su oni imperijalistički narod, koji ugnjetava druge narode u okviru Jugoslavije. Srpska ideja, koja je bila sinteza srpskih težnji i napora za ujedinjenjem Srba i koja je, u glavnim linijama, bila ostvarena oslobođenjem i ujedinjenjem 1918. godine, oporočena je i označavana, u negativnom smislu, veli­ kosrpskom. Sa ovakvom orijentacijom i ovakvim opredelenjem nije, razume se, moglo biti ni kontakta ni saradnje, jer je razlika proisticala iz nepomirljive suprotnosti nacionalne i državne koncepcije: j u g o s l o v e n s k o u srpskoj državnoj ideji i j u g o s l o v e n s k o u koncepcijama KPJ nisu se mogli pomiriti.

A n g l o - a m e r i č k a ili, drugim recima, p r o s a v e z n i č k a orijentacija jednoga dela Srba za vreme Drugog svetskog rata bila je nešto sasvim drugo. Idejno i politički ona je produženje ideje i mentaliteta 27. marta 1941. godine. Kada je, zbog puča od 27. marta, došlo do napada Nemačke i Italije i njihovih saveznika na Ju­ goslaviju i kada je rat za kratko vreme bio izgubljen i zemlja poro­ bljena i razjedinjena, nosioci ove orijentacije došli su na ideju da se suprotstave nastaloj stvarnosti na taj način što su počeli da organizu­ ju otpor protiv okupatora. Zelja za nepomirenjem sa okupatorom i težnja da se od njega oslobodi bile su bliske svakom Srbinu: njih je, idejno, pojačavala vekovna oslobodilačka tradicija Srba, koja se nije mogla lako ućutkati i preodoleti. Kod ljudi, koji su počeli ovu akciju, realna je bila samo njihova odluka da oni to hoće i nadanje

513

u to da će ih narod prihvatiti i pomoći. Nerealna je, međutim, bila njihova nada na pomoć sa strane, koja je, u to vreme, mogla da dođe jedino od Velike Britanije i Amerike, koje su mnogo više obećava­ le, nego što su mogle i htele da učine.

Velikoj Britaniji i Am erici bila je dobrodošla svaka akcija, i po­ jedinačna i organizovana, koja je pružala otpor okupatorima. Ona im je bila dobro došla i propagandno-politički i, naročito, vojnički — ako je i gde je to bilo moguće. Iz činjenica, poznatih posle rata, zna se, da su Britanci vrlo rado prihvatili i bodrili ovakve pokušaje, ali su uvek nastojali da ih potčine sebi i svome rukovođenju. Poz­ dravljajući i podržavajući nacionalno-oslobodilačku misao kod ovih pokušaja i pokreta Britanci su uvek nastojali da ih potčine svojim interesima: za pomoć, koju su ukazivali, oni su tražili usluge i onda kada se to nije slagalo ni sa nacionalnim interesima ni sa planom tih grupa i pokreta.

U slučaju generala Dragoljuba-Draže Mihailovića to se najbolje pokazalo. 1 on lično, poznat i pre rata kao izrazit anglofil, i Pokret kome je on bio na čelu bili su, u početku, od Britanaca prihvaćeni i pomagani, da bi kasnije, kada je Mihailović pokazao svoju volju, bili napušteni i osuđivani i to na način koji je morao vređati Mihai­ lovića i njegov lični ponos i osećanje nacionalnoga dostojanstva. Kao što je 27. mart 1941. godine izvršen i uz pristanak i uz punu pomoć Britanaca tako su i Mihailović i njegovi ljudi, čak i kada su ih počeli šibati bičevi razočarenja, plovili na talasima iluzija angloameričke propagande i hranili se obećanjima koja su se pokazala nerealnim.

Interese Srba i nadu u oslobođenje oni su bili vezali za politiku Ve­ like Britanije i Amerike više nego što bi to, realno gledano, smelo da bude.

I general Mihailović i njegov Pokret bili su izrazito nacionalno orijentisani i smatrali su svoj stav i način na koji su radili za naj­ bolji način služenja srpskim nacionalnim interesima iako su često previđali da se angloamerički interesi, u više slučajeva, ne poduda­ raju sa srpskim nacionalnim interesima. Oni su bili rodoljubi, koji su patili od dva afekta: od afekta razumom nekontrolisanog anglofilstva i afekta razumom nekontrolisane mržnje prema Nemcima i, manjim delom, prema Italijanima. Oni se nisu trudili da shvate ni stvarne uzroke srpske propasti, niti su imali snage da neposredne prouzrokovače srpske tragedije imenuju pravim imenima. U Mihailovićevom rodoljublju bilo je nečeg romantičarsko-epskoga, koje je srpsku oslobodilačku tradiciju preko mere osenčavalo hajdučkim romantizmom. Opredeljujući se potpuno, za Anglo-Amerikance, sa kojima su Srbi u Prvom svetskom ratu bili saveznici, oni su potpu­ no previđali i geopolitički faktor: da su, naime, Srbi i Nemci susedi i da su, samim tim, upućeni jedni na druge; kao i ceo niz istorijskih činjenica iz naučne i kulturne saradnje Srba i Nemaca. Izjedna­

514

čujući ceo nemački narod sa režimom koji je tada vladao nad njim, oni su srpsko-nemačke odnose prosuđivali kroz prizmu angloamerič­ ke propagande koja je, kao svaka propaganda, bila jednostrana i ne­ dovoljno objektivna.

Kada je Jugoslavija propala i srpski narod bio raščerečen i bio­ loški satiran, nosioci ove orijentacije su mnogo više mislili o tome šta će biti sa Velikom Britanijom, nego šta biva sa srpskim narodom tih dana. Pod okolnostima kakve su tada bile proangloamerički po­ tezi na terenu, koji su mogli biti u skladu sa britanskim interesima, mogli su nanositi, i nanosili su, veliku štetu životnim interesima srpskog naroda nad kojim je stalno lebdeo mač svirepe odmazde.

U činjenici da je na najšire srpske narodne mase uticano, i psiho­ loški i idejno-politički, u ovome provcu, leži ceo niz uzroka srpskog narodnoga razjedinjenja za vreme Drugog svetskog rata. Kobno u svemu tome bilo je što nije moglo doći do jedinstvenosti ni u shva­ tanjima šta su u tim danima, i u datom momentu, najpreči i najvaž­ niji srpski životni interesi i koji je najbolji i najkorisniji put da oni budu zaštićeni i unapređivani.

Postojala je i još jedna krupna nacionalna nezgoda u to vreme: dok su i general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić hteli, i bili gotovi, da shvate Mihailovića i da mu ukažu, u granicama nacionalne ko­ risnosti, pomoć i podršku, on, u odnosu na njih, nije bio gotov da uzvrati istom merom. Oni Mihailoviću nisu osporavali rodoljublje iako nisu smatrali pametnim i, u tim okolnostima korisnim, ono što je on smerao da radi i, delom, već i radio. I Mihailović, i ljudi koji su stajali uz njega, ne samo da su, sa svoje jednostrane tačke gledišta, osporavali i generalu Nediću i Dimitriju Ljotiću, srpsko rodoljublje, nego su ih, u skladu angloameričke propagande, oglasili za izdajni­ ke i sluge okupatora. I, verno podržavajući i angloameričku i komu­ nističku propagandu, stavili ih izvan zakona. Nedić i Ljotić su apelovali na razum i razboritost, na trezveno procenjivanje činjenica, kakve su one tada bile, i na uzdržljivost od zanošenja stranom pro­ pagandom, kojoj je srpski narod bio samo jedan od piona u njenoj globalnoj igri o kojoj se radilo i pri čemu srpski životi nisu imali visoku cenu: za Anglo-Amerikance je bilo važno dobiti pobedu sa što manje sopstvenih žrtava bez obzira na to kolike će biti žrtve drugih.

I general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, i svi oni koji su ih poma­ gali, stajali su na suprotnom gledištu: njima je bila skupocena svaka srpska žrtva i svaki srpski život i nisu bili spremni da beskorisnim napadima na Nemce ubrzavaju istrebljenje srpskoga naroda. Gor­ ko iskustvo, koje je i general Mihailović sticao u napadima na Nernce, bilo u početku u zajednici sa komunistima, bilo kasnije sam za svoj račun, otrežnjavao je i njega sve više. Rodoljub u njemu, a on je to bez svake sumnje bio, pobunio se protiv besmislenoga čar­ 515

kanja protiv Nemaca samo zbog toga da bi se Britancima dokazalo da je njegov Pokret, stvarno pokret otpora kao da se otpor okupato­ ru nije mogao pružati drukčije pameću i mudrim čuvanjem srp­ skih interesa bez opasnosti da to izaziva odmazde, koje su bile i su­ više krvave. Narod kao celina, nesumnjivo, želeo je otpor okupa­ toru, ali takav koji će koristiti njemu više nego kome drugome. Ot­ por okupatoru, koji izaziva i ubrzava uništenje naroda, nije narod mogao interesovati; narod je težio za slogom i izmirenjem, jer su ga nesloga i međusobni sukobi nacionalista i žalostili i skupo stajali.

2.

Izmirenje i povezivanje srpskih nacionalnih snaga na celome srpskom prostoru želeli su i general Milan Nedić i Dimitrije Ljotić i zalagali se za to koliko im je više bilo moguće. Sto do toga nije do­ šlo pre nego što je došlo u samo navečer je strašne srpske nacionalne tragedije pred završetak rata, nisu krivi ni jedan ni drugi. Istak­ nuto je već, da su i Dimitrije Ljotić i general Nedić pokušavali, još odmah u početku, da Mihailovićev rad bude usmeren u pravcu na­ rodnih interesa; oni su pokazali razumevanje za njegov principijel­ ni stav i nisu bili protiv toga da on i u okupiranoj Srbiji vrši svoju organizaciju, ali su smatrali da se aktivnost te organizacije treba da odvija na područjima izvan okupirane Srbije gde je srpski narod bio više ugrožen nego u Srbiji. Oni su isto tako, kao i vladika Nikolaj Velimirović predlagali Mihailoviću da ide u Bosnu i da razvije svoju aktivnost na području NDH i u delovima Stare Srbije, koji su bili došli pod arbanaško-italijansku okupaciju.

0 naporima i generala Milana Nedića i Dimitrija Ljotića da do­ đe do saradnje sa generalom Mihailovićem pisali su kod nas, i naj­ bolje i najdokumentovanije, Boško N. Kostić1) i Stanislav Krakov2).

Oni su izneli dosta podataka o Ljotićevim i Nedićevim naporima da uspostave vezu sa Mihailovićem i da ga ubede u potrebu saradnje i u narodu i na terenu. I Boško N. Kostić i Stanislav Krakov bili su ljudi vrlo bliski i generalu Milanu Nediću i Dimitriju Ljotiću i lično su učestvovali u razgovorima, kojima je ovo bio cilj. Kostić je bio i član delegacije, koja je išla u Bosnu kod Mihailovića (krajem fe­ bruara 1945. godine) i koja je ubrzala Mihailovićevu odluku o u jedi­ njenju svih antikomunističkih snaga pod njegovom komandom3).

1 u narodu, a i kod jednoga dela četničkih komandanata na oku­ piranom području Srbije bile su, naročito od početka 1944. godine, ]) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, 1949, str. 270.

2) Stanislav K rakov, General M ilan Nedić, knj. I; knj. II, Minhen 1963, 1968. ") Boško N. Kostić, Na istom mestu, str. 206-247.

516

sazrele želje za izmirenjem srpskih nacionalnih snaga. Između čet­ nika van okupiranog područja Srbije i generala Nedića i Dimitrija Ljotića postojale su, u granicama tadašnjih mogućnosti, veze i sa­ radnja. Zahvaljujući ovim vezama i saradnji i bilo je moguće, u to­ ku 1944. godine, da se četnički ranjenici sa područja tadašnje NDH smeste u Beogradsku vojnu bolnicu i tamo leče; oni od njih koji su bili teže ranjeni slati su na lečenje u Nemačku što je, razume se, bilo moguće samo tako što je postojala oružana saradnja između pojedinih četničkih grupa i Nemaca u borbi protiv partizana; ponekada i protiv ustaškoga divljanja4). Bez odluke, a verovatno i zna­ nja viših nemačkih faktora, stvarala se u drugoj polovini 1944. go­ dine, saradnja između srpskih oružanih odreda i nemačkih trupa na terenu, jer su bili upućeni jedni na druge5).

Od samoga početka nemačke okupacije Dimitrije Ljotić je uticao na vodeće ljude da trezveno posmatraju nastalu situaciju i da se trude da se olakša položaj srpskoga naroda, koji nije bio kriv za stanje u kome se našao. On je apelovao kod njih i na rodoljublje i na razum i ukazivao na to da okolnosti nalažu da se glas rodoljublja potčini prosuđivanju i argumentima razuma. Za njega je okupacija bila veliko zlo i nesreća za narod, ali je on u razbuktaloj komunis­ tičkoj akciji za otimanje vlasti video još veću opasnost i nesreću za naš narod i zemlju. On je, s razlogom, video u tome put da komuni­ sti dođu na vlast. Znao je: okupacija je prolazna, a komunistička vlast želi da bude trajna. Ovo saznanje, koje je razvoj događaja po­ tvrdio, opredeljivalo je stav i rad Dimitrija Ljotića za celo vreme okupacije.

Za celo vreme nemačke okupacije u Srbiji kod Ljotića su dola­ zili pojedini ljudi sa Mihailovićeve strane. Želeli su da se obaveste o tome kako Dimitrije Ljotić gleda na razvoj situacije u svetu, a neki su, istovremeno, tražili intervencije i pomoć za ovo ili ono. Iako L jo­ tić nije imao nikakve vlasti on se trudio da pomogne moleći one ko­ ji su vlast imali. Dimitrije Ljotić je bio odlučno protiv toga da dolazi do sukoba na terenu između Nedićevih oružanih odreda, naročito srpskih dobrovoljaca, sa četnicima, ali nije ni mogao, ni hteo, zabra­ njivati srpskim dobrovoljcima da se brane kada budu napadnuti što se, bez davanja povoda sa njihove strane, dešavalo i pogoršavalo ionako tešku situaciju na terenu. I Dimitrije Ljotić je, s razlogom, smatrao da četnici i njihova organizacija mogu postojati i u okupi­ 4) Početkom oktobra 1944. godine ostala je u Beogradskoj vojnoj bolnici prilično brojna grupa četnika sa područja izvan okupirane Srbije. N em ci nisu mogli da ih evakuišu. Pisac je ove četnike često posećivao. Posećivale su ih i grupe S D K i omladina Zbora, koje je bilo u Beogradu. Pisac je m eđu ovim četnicima imao u bliskih rođaka iz Hercegovine.

5) N ije poznato da je ova saradnja, u svoj svojoj raznovrsnosti, igde do sada opisana, a to bi ona zasluživala.

517

ranoj Srbiji, ali da se tu moraju uzdržavati od svake oružane akcije osim kada budu napadnuti od komunista. Pošto je među četničkim komandantima bilo ljudi koji su više radili na svoju ruku, nego što su se pokoravali Mihailovićevim naređenjima, nije bilo moguće izbeći sukobe na terenu.

Da bi se to postiglo, Dimitrije Ljotić je nastojao da uspostavi ličnu vezu sa generalom Mihailovićem, koji je to i sam želeo. Ljotićevi napori u ovome pravcu bili su brojni: samo on i njegova naju­ ža okolina znali su za njih. O njima je bilo i pismenih svedočanstava, ali su nam ona danas, u potpunosti, još uvek nedostupna. Prema obaveštenjima, koja je primao od ljudi iz naroda, Ljotić je video da narod želi sporazum vodećih srpskih ljudi, ali je postojalo negde ne­ što što je to ometalo. U jednom razgovoru sa Ilijom Mihailovićem, koji se mnogo zalagao sa sporazum, Ljotić je rekao: „Vidite li, čika Ilija, da se narod i komandanti na terenu nađoše na istoj liniji pro­ tiv komunista. Međutim, meni još nikako ne polazi za rukom, i po­ red svih Vaših nastojanja kao i ostalih prijatelja, da se nađem sa đeneralom Mihailovićem. Bilo bi mnogo važno da se što pre nađe­ mo. Oni koji su gore nemaju kontakta i sporazuma, dok se narod, kao što vidite, bez ikakvog sporazuma našao na jednom frontu. Za­ to Vas molim da učinite sve s Vaše strane da se što pre sastanem sa đeneralom Mihailovićem ili njegovim punomoćnikom i da se dogo­ vorimo o radu“ 6).

O tim pokušajima ostalo je sačuvano kratko pismo, koje je DimLtrije Ljotić, 10. oktobra 1943. godine, poslao Mihailoviću, a koje glasi: „Iako sam u Vašem pismu primetio jednu netačnost i jednu praz­ ninu, zbog izvanredno teškog položaja našeg naroda, saopštio sam donosiocu kad mislim doći. „A li smatram za svoju dužnost da stvari postavim na svoje mes­ to. Nisam Vam podneo nikakvu molbu, da biste je imali uvažiti, već sam samo izjavio sa svoje strane gotovost da se s Vama sastanem, smatrajući to sa gornjega razloga odavno potrebnim. „V i ste mi učinili čast verujući u m oju lojalnost, i u tome pogle­ du ste sasvim i potpuno u pravu. Ali, s obzirom da ja dolazim k Va­ ma, red je bio da Vi meni potvrdite svoju rešenost da ćete me primiti i ispratiti natrag isto tako lojalno, tj. đa prema meni ni Vi, ni Vaši ljudi, nećete ništa preduzeti što bi mom životu, slobodi ili zdravlju i časti štetilo. „U svako drugo vreme ova dva nedostatka bila bi dovoljna da na poziv ne dođem. Danas sam prinuđen da pređem preko toga radi do­ bra našega naroda, uzdajući se da ove omaške nemaju nikakvo rđavo značenje, već da su rezultat proste nepažnje. ®) Boško N. Kostić, N a istom mestu, str. ISO.

518

„Ako je drukčije ipak, dužno je Vaše čojstvo da me obavesti unapred te da ne dolazim, da ne bi na njemu ostao sram i prokletstvo. „Ako do polaska ne dobijem dakle nikakva nova obeveštenja, smatraću da ste m oje pismo primili i da ste saglasni sa m ojim tu­ mačenjem Vašega pisma, tj. da su svi nedostaci prosta omaška"7).

Početkom maja 1944. godine trebalo je da, po saglasnosti Mihai­ lovića, dođe do sastanka između Dimitrija Ljotića, s jedne sratne, i generala Miroslava Trifum ovića i Dragiše Vasića, s druge strane.

Vasić, međutim, nije došao na sastanak, koji je održan od 17. đo 19. maja 1944. godine u selu Brđane (Gorniji Milanovac). Na ovome sa­ stanku postignut je sporazum o saradnji i o držanju oružanih odre­ da na terenu i o zajedničkoj akciji protiv komunista. Jedno mesto iz sporazuma glasi: „Đeneral Mihailović prima u načelu izdržavanje u novcu i namirnicama od Nedićeve vlade u kome cilju saopštava vladi svoj normalni sastav, a u koliko ovo od vlade dobije odriče se dosadašnjih načina snabdevanja; đeneral Mihailović ima svoga de­ legata kod đenerala Milana Nedića"8).

Druge tačke sporazuma predviđale su obustavu međusobne borbe i propagande napadanja; regrutovanje za Nedićeve odrede; zajed­ nički antikomunistički front u Srbiji i izvan Srbije; da general Ne­ dić pomogne stvaranje Sremskog četničkog odreda čišćenjem Srema od komunista „ u kome cilju će pomoći oružjem, municijom i osta­ lom spremom za do 4000 lju di"9) . . . Protiv ostvarenja ovoga spo­ razuma radile su one iste sile, koje su, 9. marta 1944. godine, ubile pukovnika Miloša Masalovića. Zatim je „ispod Avale ubijen od stra ne četnika Ceka Đorđević, državni pođsekretar pri predsedništvu Nedićeve vlade"10).

Ilija Mihailović, koji se mnogo trudio oko ostvarenja saradnje na­ cionalista, bio je razočaran zbog neizvršenja postignutog sporazuma.

On se, 24. jula 1944. godine, obratio generalu Mihailoviću jednim pismom u kome, između ostaloga, stoji: „Došao sam do zaključka da je bilo potrebno, po toj važnoj stvari, da dođem do Vas i da sa Vama vidim kako ta stvar da se jednom okonča. Pri ranijim prego­ vorima imao sam utisak da smo sasvim blizu sporazuma, ali eto dosad ovaj nije sproveden u život. Kad razgovaram sa predstavnicima je d ­ ne ili druge strane, izgleda da je tu dobra volja, ali ustvari negde se ipak koči, kad tako stvari stoje"11). Ilija Mihailović je predlagao da ga general Mihailović primi „ili samoga ili, što bih ja više voleo, zajedno sa g. Ljotićem (jer u tom slučaju imali bi sve podatke za 7) Iz privatne arhivo Boška N. Koštica.

8) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 151.

9) Na istom mestu, str. 152.

10) Na istom mestu. n ) Na istom mestu, str. 154.

519

odluku, a ne bi se dalje moralo odlagati) kao što Vas je on u tome svom pismu umolio “ 12).

Ilija Mihailović je tačno video stvari i verovao da će general Mihailović naći da je njegova „m olba umesna u našem opštem srps­ kom interesu, jer kakva su vremena zlo će biti ako ne budemo imali ujedinjene sve srpske snage, u trenutku nekog kraha, a obzirom da s jedne strane može doći crvena vojska a s druge Šubašić i Tito“13)...

Do sastanka između generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića ovaj put nije došlo, ali je došlo do sastanka između Ljotića i majora Ljubiše Terzića, komandanta četničkog korpusa u Svilajncu, koji je održan u selu Lipe, blizu Smedereva. Terzić je bio uspeo da pobegne iz nemačkog zarobljeništva u Englesku, a odatle da ode u Kairo i iz Kaira bude spušten u zemlju. Major Terzić je rekao Ljotiću, „da pojedini ljudi iz okoline Draže Mihailovića ometaju definitivan sporazum nacionalista, jer se plaše da ne izgube svoje položaje. Oni znaju da svi četnički odredi u Srbiji sarađuju sa dobrovoljcima ali, eto, opet ometaju sporazum"14). Komandant IV dobrovoljačkog puka, m ajor Vojislav Dimitrijević, dao je majoru Terziću dva minobacača, četiri automata, puške i municiju.

Početkom septembra 1944. godine bio je učinjen još jedan po­ kušaj da dođe do sastanka između generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića. Sastanak je ovaj put organizovao kapetan Predrag Raković.

L jotić je, u pratnji Boška Koštica i Ranka Popadića, pošao na ovaj sastanak uz punu zaštitu Mihailovićevih organa na terenu. Kada su bili stigli do mesta gde je sastanak trebao da se održi, saopštio im je Vlada Jovanović, Mihailovićev ilegalni okružni načelnik za okrug Kraljevo, koji je pratio Ljotića, da je sastanak morao biti odložen zbog napada partizana na četnike. Kada mu je saopšteno da se sas­ tanak neće održati i da se odlaže za docnije, Ljotić je rekao: „Velika je šteta da se nismo m ogli sastati sa đeneralom Mihailovićem. Molim VcS, gospodine Jovanoviću, učinite sve što do Vas stoji da se što pre sastanem sa Mihailovićem, jer je stvar vrlo hitna, čak presudna po celu našu nacionalnu stvar“ 15). Mihailovićevim predstavnicima u Beogradu, majorima Petroviću i Joksiću, koji su ga posetili, L jo­ tić je rekao da se nije sastao sa Mihailovićem i zamolio ih „da i oni sa svoje strane porade kako bi do ovoga sastanka došlo. Sastanak je hitan i šteta je svakoga časa koji se gubi"16).

Pravi razlog zbog koga ovoga puta nije došlo do sastanka izme­ đu Dimitrija Ljotića i generala Mihailovića doznajemo iz pisma, koje je Mihailović, 16. marta 1945. godine, poslao Ljotiću preko Boška * '-)

13) 14) 15) 16)

520

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu. mestu, m estu, m estu, mestu,

str. str. str. str.

154.

158.

163.

164.

Kostića, koji je bio kod njega u Bosni. „Žalim, stoji u pismu, što se u Srbiji nismo našli u toku pošloga leta, znam da ste čak i bili došli, ali Vas je tada sreća služila, da ne naiđete na jednu zamku koja Vam je bila postavljena. Tu Vam je Bog pomogao. Događaji su omeli na”; sastanak, a oni se razvijaju suviše brzo i nepredviđeno1117). Zasedu, sa namerom da ubije Dimitrija Ljotića, bio je organizovao Dušan Radović-Kondor koga je, kasnije, likvidirala jedna „crna trojka"18).

U međuvremenu bilo je došlo do sastanka između generala Milana Nedića i generala Mihailovića, koji je održan avgusta 1944. godine.

Posrednik je i ovaj put bio Predrag Raković. Kostić piše: „Poka­ za mi i pismo đenerala Draže Mihailovića, upućeno bivšem ministru spoljnih poslova Aleksandru Cincar-Markoviću, u kome ga Draža moli, da bude kao savetnik Rakoviću. Dalje mi Raković reče da je do­ bio nalog od đenerala Mihailovića da povede Dimitrija Ljotića na sastanak sa njim, ali su juče, dodade, Kalabić i Račić odveli đenerala Nedića“ 19). Raković je insistirao da, i pored toga, treba da dođe do sastanka između Ljotića i Mihailovića. Rekao je: „V i budite sprem­ ni, a ja ću za nekoliko dana ovu stvar svršiti. Sad mi je glavno da primim oružje i municiju koju nam daje Nedićeva vlada, pa i Vas molim da mi pomognete da se to što pre obavi“ 20). Do sastanka izme­ đu generala Mihailovića i generala Mušickog došlo je polovinom septembra 1944. godine u selu Koceljevu. Mihailo Čubrilo, pratilac generala Mušickog, kazivao je o tome sastanku: „ . . . Prišavši Mihai­ loviću, Mušicki ga je pozdravio po vojničkom propisu i srdačno su se rukovali. U razgovoru su ostali oko 40 minuta"21) .. .

3.

Rezultat svih ovih dodira, razgovora i poseta bio je, da je gene­ ral Mihailović, 6.septembra 1944. godine, doneo odluku o objedi­ njenju svih nacionalnih snaga. Predstavnik SDK na sastanku kod generala Mihailovića, kapetan Radoslav Protić, doneo je Mihailovi­ ćeve pismene instrukcije za SDK, koji je ostao samostalna forma­ cijska jedinica sa jasno određenim zadacima. Za veze sa Mihailovićevom Vrhovnom komandom određeni su inž. kapetan Milosav Va­ siljević i kapetan Radoslav Protić. Mihailović je, tom prilikom, re­ kao: „V i legalni odredi treba da činite jezgro naše buduće vojske1122).

17) !8) 19) 20) 21) 22)

Na istom mestu, str. 216.

Borivoje M . Karapandžić, Na istom mestu, str. 285.

Na istom mestu, str. 156.

Na istom mestu, str. 157.

Na istom mestu, str. 166.

Na istom mestu, str. 165.

521

Bilo je, međutim, sve drukčije od onoga što se htelo. Ujedinja­ vanje nacionalnih snaga, koje je narod želeo, došlo je sasvim kasno kada je već bila zapečaćena sudbina nacionalne Jugoslavije. I ge­ neral Mihailović i njegov CNK zavaravali su se, još uvek, nadom na neko razumevanje od strane Anglo-Amerikanaca, koji su već bili ustoličili Tita. Pod uticaj em Mak Daula Mihailović je verovao da Sovjeti ne smeju preći Dunav jer bi to, navodno, bio „povod za prekid odnosa i otvoreni sukob između Sovjeta i Anglo-Amerikana­ ca". U vezi sa ovim Mihailovićeva propaganda izdala je s l u ž b e n o saopštenje. U saopštenju Komande Srbije navedene su tri tačke Mak Daulove zvanične izjave: 1. „Partizanima u Jugoslaviji je ukinuta svaka saveznička pomoć jer je nisu upotrebili protiv okupatora već za postizanje svojih partijskih ciljeva; 2. u Kraljevinu Jugoslaviju uskoro iskrcaće se samo Američke trupe koje će omogućiti narodu da bez ičijeg pritiska izrazi svoja demokratska načela; 3. saveznici su doneli rešenje da se odmah razoružaju i raspuste partizanski odre­ di u Francuskoj i Italiji, a da oružane snage mogu biti samo reguralna vojska"23). Vrhovna komanda JVUO saopštava: „Sef američke misije pri Vrhovnoj komandi JVUO saopštava: „Saveznici su ras­ pustili sve partizanske odrede u oslobođenoj Italiji i Francuskoj.

U Italiji i Francuskoj saveznici formiraju redovnu vojsku"24).

CNK, koji je zascdao od 20. do 23. jula 1944. godine, doneo je jednu Rezoluciju, kojom osporava legalnost vlade dr Ivana Subašića, jer, navodno, u njoj nisu zastupljene demokratske snage ni Sr­ ba, ni Hrvata, ni Slovenaca, čak ni KPJ, „već delegirani pojedinci koji u partizanskom pokretu ne predstavljaju nikakvu organizacij­ sku snagu"22). Tekst Rezolucije bio je dostavljen vladama Amerike.

Velike Britanije i Sovjetskog Saveza, koji CNK smatra saveznikom.

Na osnovu ove Rezolucije izdao je general Mihailović, 25. jula 1944. godine, Proglas Srbima, Hrvatima i Slovencima. Iznoseći svo­ je teze o svome i komunističkom pokretu otpora i okrivljujući ko­ muniste za rušenje narodnog jedinstva i izazivanje građanskog rata u zemlji, Mihailović, u skladu sa stavom Rezolucije, odbija da priz­ na vladu dr Ivana Šubašića „smatrajući da je ona, i po svome sa­ stavu i po svojoj politici, jednako štetna i po srpski, i po hrvatski i po slovenački narod"26). Mihailović poziva i Srbe, i Hrvate i Slovence da se „okupe oko CNK, kao narodnog vodstva, i oko naše oružane si­ le, i da slušaju uputstva i naređenja koja im oni budu izdavali"27).

Proglas, na kraju, sadrži i dve krupne zablude: da on ,,u zajednici sa našim moćnim saveznicima", kojih nije nigđe bilo, može slomiti 23) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana. str. 170.

- J) Ka islom m estu, str. 171.

25) Fotokopija R evolucije kod piscu.

26 ) Fotokopija Proglasa kod pisca.

27) istom mestu..

„poslednji otpor neprijatelja i da surovog i bezdušnog okupatora izbacimo iz naše toliko napaćene zemlje". I, dalje, da sa saveznicima „naši odnosi obrazovanjem vlade dr Ivana Šubašića nisu niukoliko izmenjeni — i mi se borimo za velika načela slobode za koja se bore ostali ujedinjeni narodi: za istinsku demokratiju i socijalnu pravdu protiv svake diktature i tiranije"28).

Sve su ovo bile krupne zablude i zatvaranje očiju pred stvarnoš­ ću kakva je bila. Najkrupnija zabluda bila je verovanje, da su i So­ vjeti Mihailovićevi saveznici i da njihove trupe ne smeju preći Du­ nav. Mak Daul je priznao da je on lično učestvovao u stvaranju ovo­ ga uverenja. On veli, da je bio došao na ideju da se spusti u Jugosla­ viju 200 padobranaca i „da u Bosni i drugim krajevima primimo ne­ mačku ponudu kapitulacije. Samim tim uspostavili bismo saveznič­ ku civilnu upravu u svim krajevima Jugoslavije koje bismo mogli podvrći svojoj kontroli, sve ovo privremeno, i sve pre nego što So­ vjeti prodru prema Zapadu. Ovaj sam predlog dopunio i drugim: da savezničke trupe prenesemo na područje severnoga Jadrana i okre­ nemo ka Dunavu, mesto teške i spore kampanje preko Italije, koja nas je preskupo koštala. Uostalom, ovo nije bila m oja zamisao, jer ja nisam vojni stručnjak, već ideja koju su mi dali vojni profesio­ nalci, kako bi na Dunavu presekli Sovjete, koje bi tu zaustavili"29).

Sećamo se psihoze koja je vladala u Beogradu u drugoj polovini septembra i početkom oktobra 1944. godine: i Mihailovićevi ljudi su lepili po ulicama sovjetofilske proglase u kojima se pozdravlja Crvena armija, koja će pomoći četnike u borbi protiv Tita i parti­ zana (a Tito je tada sedeo u Moskvi). Kada je Crvena armija došla na tlo uže Srbije toj sovjetofilskoj sablazni podlegli su neki Mihai­ lovićevi komandanti, koji su, zatim, svoju zabludu skupo platili. Ni general Mihailović ni oni nisu mogli da se mire sa stvarnošću: u na­ porima da svoje iluzije pretvore u stvarnost njih je mlela prava stvarnost i sve više ih satirala. Oni su verovali, jer su tako obmanji­ vani, da će se iskrcati Anglo-Amerikanci, a došla je Crvena armija, koja je ustoličila Tita i jugoslovenske komuniste. Oni su verovali da su im Britanci i Amerikanci saveznici, a ovi su ustoličili dr Subašića kao čoveka Titovog poverenja.

Mihailović je, i krajem 1944. godine, precenjivao podršku na­ roda u koji se uzdao kao da nije znao da narod ume biti i prevrtljiv.

Dr Zivko Topalović piše: ,,U pismu, koje mi je uputio 18. novembra 1944. godine, Mihailović se uzdao u dve snage, mimo vojske. On veli: izdržaće narod u otporu komunističkom režimu i u naslonu na na­ rod izdržaću ja lično. Ja neću da napustim narod i uz njegovu po­ dršku hoću da se borim protiv svih i svakoga.

2S) Na istom mestu.

2Đ) Otkriće pukovnika M ak D aula („G lasn ik " S IK D 1969, str. 9).

..N jeg oš", sv. 23, juni

Mihailović je patio od dve zablude. Prvo, da je pod svim okolno­ stima glavna stvar raspoloženje naroda. To je moćna činjenica u miru, kada narod ima slobodu da se opredeljuje i slobodno dela. Ali ne i u ratu, gde odlučuje sila. Ko tada bude pobednik oružjem, tome se narod milom ili silom pokori. Drugo, Mihailović je imao još jednu slabost, koja je smetala njegovom zdravom rasuđivanju. On je bio fatalista i duboko verovao: da ga vodi Božja promisao i da zaslu­ žuje Božju pomoć. I kada sve izgleda propalo, njemu, vernom sluzi Božijem, Bog će poslati spasenje"30).

4.

Odluci generala Mihailovića o objedinjenju svih nacionalnih sna­ ga prethodila je njegova odluka o o p š t o j m o b i l i z a c i j i na području okupirane Srbije. Bilo je jasno da nastaje teška situacija za sve antikomunističke borce i đa se, zbog toga, mora tražiti neko rešenje. Ono je, da sovjetske trupe nisu bile prešle i preko Dunavu i iz Bugarske na tlo Jugoslavije, moglo biti nađeno u pružanju otpo­ ra navali partizana na Srbiju. Povlačenje nemačkih trupa sa područ­ ja Srbije ometalo je snabdevanje municijom što je znatno otežava­ lo borbu. Uz to još i ovo: u toj i takvoj situaciji zavaravalo se čet­ ničko i vojničko i političko vodstvo nadom u Anglo-Amerikance i u njihovo iskrcavanje na Jadranu; u toj nadi sadržan je znatan deo tragedije četnika u Bosni.

Kada je postalo jasno da se, zbog nastale situacije, ne može osta­ li u Srbiji, postavljalo se pitanje: na koju stranu treba ići i kuda se treba povlačiti? Pojavile su se bile tri teze i tri plana: povlačenje za Sloveniju, za Bosnu ili preko Crne Gore i Albanije za Grčku. Povlačanje za Sloveniju predlagao je Dimitrije Ljotić i objašnajavao ga, pored ostaloga, time što je bio ubeđen da se Angio-Amerikanci neće iskrcati. Ali, govorio je Ljotić, „ako pretpostavimo da je tačno da će se iskrcati Anglo-Amerikanei, pitam ja kako će se izdržati vojska i ostali svet koji tamo krene. Nas bi trebalo da bude preko 100.000. Mi moramo povesti sobom i mnoge intelektualce, političa­ re, javne radnike, profesore itd., koji su se istakli u borbi protiv ko­ munizma. Za izdržavanje ovoga naroda treba mnogo. Da ne uzmeno u obzir municiju, odeću, obuću, lekove i itd., već da mislimo samo na hleb, pa ako računamo da nam po glavi dnevno treba najmanje 500 grama, onda nam je potrebno dnevno preko 50.000 kg. hleba, a ko će nam to dati kada znamo da su ti krajevi tamo opljačkani i m išteni. Ako nam oni garantu ju da se torno možemo snabdeti samo 30) D r Živico Topalović, Pokreti otpora .. ., str. 206-207.

524

hlebom, ja pristajem da krenem, jer i odatle možemo otići u Slove­ niju, pa iako bi nas to mnogo izmučilo i brojem sm anjilo"31). Četničkoj delegaciji, koja je bila došla da ga nagovara za povlačanje u Bosnu Ljotić je ponovio svoje argumente, izneo im kako je on mnogo pre rata ukazivao na komunističku opasnost i predlagao mere protiv toga. „Sada, rekao je Ljotić, pošto se sve to obistinilo što sam govorio i pisao, ja Vas molim da učinite sa vaše strane sve što možete da bar u poslednjem momentu dvanaestog časa uradimo bar to, da zajednički odstupimo, i to u Sloveniju"32) . . . Jednoj gru­ pi Crnogoraca, sa Savom Radonjićem na čelu, objasnio je Ljotić zbog čega on predlaže da se ide u Sloveniju: „M oj je plan da se svi nacionalni borci povlače u Sloveniju, gde, držim, da ćemo se najpre sresti sa saveznicima. Mi i tamo idemo u našu zemlju i ne mislimo da prelazimo granice i krajeve naše zemlje i našeg naroda. Ja sam tri dana išao po Srbiji. Išao od sela do sela da se sastanem sa Dra­ žom i da se sa njim dogovorim u ovom kritičnom času. A li nam, ne­ prijatelji, njegovi i moji, to nisu dozvolili. Vodili su me od kuće do kuće, od sela do sela, i nisu mi dali da se nađem sa Dražom"33). L jo­ tić je objasnio delegaciji zbog čega ne može da pristane da se povlači u Crnu Goru. „Eto, rekao je, Parežanin ide do Pavla, pa će mu on. pođe li mu za rukom đa se prebaci do njega, sve objasniti. Ja sam njemu stavio to u zadatak i on kreće na put u najkraće vrem e"34).

Sa svoje strane pripremao je vojvoda Pavle Đurišić povlačenje preko Albanije za Grčku što je bilo mnogo realnije od povlačenja za Bosnu. O tome su vođeni ozbiljni pregovori. Đurišićev delegat bio je dr Ilija Vujović, koji je bio na čelu jedne delegacije (Filip Drakić, Miljan Radonjić, Sava Vukadinović). Oni su, 22. novembra 1944.godine, potpisali sa predstavnicima nacionalnih Albanaca je ­ dan sporazum o saradnji. Prema tome sporazumu albanske nacio­ nalne snage se stavljaju pod komandu generala Mihailovića ,,i pri­ ključuju se četničkim jedinicama komande Crne Gore i Sandžaka, kojima komanduje vojvoda Pavle Đurišić"35). Bilo je dogovoreno da nacionalne snage osiguraju slobodan put od Skadra do grčke granice jugoslo venskim trupama „ako to bude naredila jugoslovenska V r­ hovna komanda, da ovi tamo idu i probijaju neprijateljski lanac, radi priključenja savezničkim trupama, koje se nalaze na grčkoj teritoriji, a po završenom osiguranju albanske nacionalne snage se priključuju i sleduju jugoslovenske odrede"36).

31) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 173-174.

32) Na istom mestu, str. 174.

33) Na istom mestu, str. 179.

34) Na istom mestu, str. 179.

35) D r Ilija V u jović, N aš ratni ugovor sa Albancim a (u novem bru U „G lasn ik" S IK D „N je g o š", sv. 3, juni 1959, str. 60.

SG) Na istom mestu, str. 60.

1944).

525

Albanski predstavnici su se obavezali da prime na svoj teret sve izbeglice, koje se budu nalazile uz četničke odrede Crne Gore i da se staraju o njima do kraja rata. ,,U slučaju ako jugoslovenska Vr­ hovna komanda odredi drugi pravac kretanja, da dođe u kontakt sa savezničkim snagama, albanske nacionalne snage idu zajedno sa četničkim odredima Crne Gore i dele zajedničku sudbinu1*67). Bilo je predviđeno da Đurišić pošalje 5.600 četnika i preuzme komandu u Skadru, a da Albanci pošalju 6.700 svojih vojnika u Podgoricu ,,u sastav četničkih jedinica, te na taj način da otpočne objedinjenje vojnih snaga1138). O ovome zaključenom sporazumu bio je obaveš­ ten, preko veze Pavla Đurišića, i general Mihailović, koji je rekao: „Više uradi dr Vujović za pet dana, nego sve naše vlade za dvadeset godina"39).

Prema kazivanju Predraga Lj. Cemovića i sam vojvoda Pavle Đurišić vodio je razgovore sa princom Mark Đonom sa kojim se i sa­ stao 3. oktobra 1944. godine. Pri povratku sa ovih razgovora vojvoda Pavle je bio ranjen kod rečice Cijevne i dugo se morao lečiti u bol­ nici. To je bilo pre misije dr Ilije Vujovića40) . .. Negde u ovo vreme padao je i odlazak Ratka Parežanina sa jednom grupom dobrovoljaca u štab vojvode Pavla Đurišića sa zadatkom da privoli Đurišića da se i on, sa svojim četnicima, povuče za Sloveniju. Parežanin je zatekao Đurišića u bolnici i preneo mu poruku Ljotićevu i obrazložio je sa već pomenutim razlozima. Kad mu je izneo sve ove razloge i pod­ vukao da Ljotić ne veruje da će se iskrcati ni Englezi ni Amerikanci, Đurišić je rekao: ,,I ja se bojim da će Ljotić imati pravo", ali odmah dodade kako mu iz Dražinoga Vrhovnog štaba redovno javljaju da će se Englezi iskrcati na obalama Jadrana i da on očekuje, po poslednjim depešama koje je primio iz Komande, dolazak velikog bro­ ja četnika iz Srbije, Bosne i Sandžaka — oko 100.000 l j u d i . . . Bolje bi bilo da je i Ljotić krenuo ovamo. Šteta da dobrovoljci ne idu u Crnu Goru nego u Sloveniju"41). Đurišić je ipak otišao u Bosnu. Na rastanku rekao je Parežaninu: „Mi ćemo u Bosnu našem komandantu, a ti ćeš sa tvojom družinom u Istru, u tvoju sadašnju bazu. Ti si dosta učinio za nas, trudio si se iskreno, mnogo, i tvoj a hrabra četa s tobom na čelu bili ste nam uvek od pomoći. Mi smo vam na tome od srca zahvalni i to nikada ne možemo zaboraviti. Pozdravi Ljotića i sve tv oje"42).

37) Na istom mestu.

3S) N a is to m m e s tu , str. 61.

3S) Na istom mestu, str. 62.

40) Predrag L j. Cem ović, O d Podgorice do Gradiške (U „N je g o š", sv .7, juni 1961, str. 47-49.

41) E alko Parežanin, M oja m isija u Crnoj Gori, str. 30.

42) Na istom mestu, 120.

526

„G lasn ik "

SIK D

Jedna grupa Engleza se, stvarno, bila iskrcala na Jadranu i o iome je general Trifunović bio obavestio Đurišića. „Radi ovoga je formirana jedna grupa korpusa sa zadatkom da uspostavi kontakt sa Englezima. Depeša je imala malo svečan ton. Videlo se da se ge­ neral iskreno obradovao iskrcavanju toliko očekivanih „saveznika".

Do ove grupe Engleza, probio se major Voja Lukačević i stavio im se na raspoloženje. Englezi su majora Lukačevića predali kom unis­ tima. Kada se ovo saznalo, poslata grupa korpusa je povučena na­ trag za Goražde"43).

Ideja za povlačenje u Bosnu došla je od Mak Daula. U jednom pismu, koje je Mak Daul napisao generalu Mihailoviću, stoji: „Ja bih lično želeo da Vas posavetujem da se sa svim svojim snagama prebacite u Bosnu i gledate da što više ljudi sačuvate. Prema mojim obaveštenjima, Sovjeti nisu smeli preći Dunav. Na žalost i s obzirom na to da su oni naši saveznici i da m oja i britanska vlada pomažu svakodnevno partizane oružjem i municijom, Vi ste u nem ogućno­ sti da se svemu tome oduprete. Kad prikupite Vaše snage u Bosni, ja bih Vas savetovao da se, preko Hrvatske, prebacite u Sloveniju i držite taj deo Jugoslavije slobodan od svih Vaših neprijatelja. Am e­ ričke trupe će stići na granicu Slovenije i ja verujem da ćete Vi, po završenom ratu, pobediti politički, jer se borite za iste ideale za koje se i moja otadžbina bori. Po mome povratku ja ću učiniti sve i ve­ rujem da ćemo se uskoro videti"44).

Interesantno je, da je i Mak Daul savetovao Mihailoviću ono isto što mu je, mesecima pre toga, savetovao bio i Dimitrije Ljotić: da se sa svojim snagama povuče u Sloveniju gde se, pored SDK, nala­ zio i vojvoda Dobrosav Jevdević, a došao je i vojvoda Momčilo Đujić sa svojom Dinarskom divizijom. Sve to, ukupno, predstavljalo je znatnu borbenu snagu .. . Kada se, sa svojim četnicima i sa narodom koji je bio pošao sa njima, našao u Bosni i video kako se situacija razvija, i da je, umesto dolaska Engleza, zavladao tifus i u vojsci i u narodu, Pavle Đurišić je zažalio što nije odmah pošao za Slo­ veniju, gde se i tako već vršila koncentracija nacionalnih snaga.

Kada se vojvoda Đurišić. sa svojim prvacima, bio rešio da iz Bos­ ne ide u Sloveniju već je bilo kasno. Kada je, 26. marta 1945. godi­ ne, prošao kraj Zeravaca na putu za Sloveniju, general Miodrag Damjanović se video i sa vojvodom Pavlom. „ . . . Sa Pavlom je raz­ govarao dosta kratko. Đeneral Damjanović je upoznao Pavla sa Dražinom naredbom o stvaranju Istaknutog dela Vrhovne komande, kao i o svome postavljanju za komandanta svih objedinjenih nacio­ nalnih snaga, koje su već u Sloveniji"45). « ) Predrag I.j. Cem ović, Na istom mestu, str. 52.

44) M ilan Stojanović, Sećanje na generala Dražu n ik" S IK D „N je go š", sveska 24, decem bar 1969, str. 9.

45) Predrag L j. Cem ović, Na istom mestu. str. 71.

M ihailovića.

(U

„G la s­

527

Ako je još krajem 1944. godine bilo moguće da se i četnici iz Crne Gore prebace za Sloveniju, to se početkom 1945. godine pokazalo nemogućim. Jednim delom zbog izmenjene situacije na terenu, a drugim zbog toga što su i nemačke mogućnosti postale znatno manje.

Bilo je osnovno jasno: bez nemačke pomoći i zalaganja bilo preba­ civanje transportima bilo probijenje preko terena, bilo je nemoguće bez pomoći Nemaca čije su snage sve više slabile. I u ovoj, veoma tra­ gičnoj fazi, činili su i Dimitrije Ljotić i vojvoda Momčilo Đujić sve što su znali i mogli, da se omogući dolazak Pavla Đurišića i njego­ vih ljudi u Sloveniju. Kao i u drugim slučajevima, koji su se ticali nacionalnih Srba, tako je i ovde velika nada polagana u zauzimanje Hermana Nojbahera, koji je dobro poznavao i Pavla Đurišića i1ceo njegov slučaj. Pre nego što je nacionalna delegacija pošla iz Ilirske Bistrice za Bosnu, poslao je Ljotić, 21. februara 1945. godine, depe­ šu Nojbaheru u kojoj mu javlja da se u Bosni nalazi 15.000 boraca i oko 15.000 izbeglica, koji žele da dođu u Sloveniju. Moli za hitan odgovor da li se vojska i narod mogu prebaciti vozom tamo gde se nalaze ostali borci. Trebali bi da se ukrcaju ili kod Broda ili kod Gradiške. Ljotić je, 25. marta 1945. godine, obavestio Đurišića: „Još na prvi glas preduzeli smo što do nas stoji da dođeš ovamo. Juče je stigao odgovor dosta negativan, ali je odmah poslat telegram p r e s a n t a n Nojbaheru da se tvoja stvar što pre povoljno okonča i ti­ me ojača ovde srpski nacionalni front, bez toga će Jugoslavija otići kod Tita. Teškoće su velike, ali se dobru nadamo"46 Istoga dana, 25. marta, poslao je i Ratko Parežanin jednu depešu Đurišiću kojom ga obaveštava, da su Ljotić i Đujić bili kod komandujućega generala i tražili njegov pristanak što je on obećao47). Parežanin veli dalje, da je u Beču izneo i patrijarhu Gavrilu i vladici Nikola ju kakav je Đurišićev položaj. Oni mu šalju svoj blagoslov i vele da treba da dođe u Sloveniju48).

L jotić je ponovo, 28. februara 1945. godine, javio Đurišiću, da se sve preduzima za njegov dolazak u Sloveniju. Opet naglašava đa bi i Mihailović trebao da dođe tamo, da se izvrši koncentracija nacio­ nalista, ,,a tu je mesto i njemu, u žarištu bitke, jer se odatle, gde se nalazi, na ishod ne može uticati. I ti u tome pogledu u t i č i . .. Trans­ port je težak. Da li bi mogao sa svojima krenuti Bihaću, a mi odavde da te . .. prihvatim o"49) .. . Kad se, na putu za Bosnu, zadržao u Beču, Boško Kostić je posetio Nojbahera po ovoj stvari. U svome i z v e š ­ t a j u o poseti Bosni Kostić piše: „U veče sam prim ljen od Nojba­ hera kome sam saopštio da je delegacija prispela i molio da nam obezbedi avion za što brži odlazak. Od Ljotića preneo sam mu molbu 4S) 47) 4S) 49)

528

Iz privatne arhive Boška N. Kostića.

Na istom mestu.

Na istom mestu.

Na istom mestu.

da se što pre povoljno reši pitanje dolaska vojske Pavla Đurišića i Petra Baćevića. Nojbaher mi je rekao da sutra pre podne dođem kod njega . . . Za dolazak vojvode Đurišića saopštio nam je da još nema odobrenja iz Berlina, ali on misli da odobrenje nećemo ni dobiti.

Kazao nam je da se ne slaže sa Ljotićevim izlaganjem i da je mnogo bolje da Đurišić ostane u Bosni gde se i sada nalazi. Za Bačevića re­ kao je da nema ni govora o nekom njegovom dolasku kod nas . ..

Aćimović i ja imali smo nekoliko sastanaka sa Nojbaherom i svaki put pitao sam ga za rešenje o dolasku Đurišića i Baćevića. Uvek sam dobio negativan odgovor"50).

Boško Kostić kazuje, isto tako, da su u Beču posetili patrijarha Gavrila Dožića i vladiku Nikolaja Velimirovića. „Vladika je svako­ me od nas dao krstić i ikonicu, skrenuo nam pažnju da treba da se javimo i patrijarhu Gavrilu. Zamolio nas je da mu se pre odlaska javimo još jednom. Od vladike Nikolaja otišli smo kod Patrijarha, koji je stanovao u istome hotelu „Imperial". Patrijarh nas je, isto tako, ljubazno primio i kada smo izložili cilj našega puta on nam je isto tako kazao da mu se j a v i m o . . . Pred dolazak iz Beča ponovo smo posetili Patrijarha i Nikolaja koji su nam dali svoj blagoslov i svoju zajedničku poruku Draži Mihailoviću"51).

5.

Delegacija koja je, 28. februara 1945. godine, otišla iz Ilirske Bistrice za Bosnu kod generala Mihailovića mogla bi se nazvati d elegacijom i z m i r e n j a . Njoj su pripadali: u ime Hrvatske armije general Matija Parac; u ime četničke Dinarske divizije major Mile Kapetanović; u ime grupe vojvode Dobrosava Jevđevića major Vasa Marović; u ime SDK Boško N. Kostić. U Beču su im se pridru­ žili: Milan Aćimović, bivši ministar, m ajor Ivan Pavlović, bivši ko­ mandant Beograda i Jovan-Joca Nalević. Zbog okolnosti, koje nisu zavisile od delegacije, za Bosnu su mogli otići samo: Milan Aćimović, Boško N. Kostić, Ivan Pavlović i Jovan-Joca Nalević. Parac, Kape­ tanović i Marović morali su ostati i čekati povratak delegacije. „Ova trojica, veli Kostić, predala su meni sve poruke i pisma što su imali za generala Mihailovića"52). Delegacija je stigla u Rudanku, u Bosni, 15. marta 1945. godine. Odlazak ove delegacije bio je moguć samo tako što se za nju bio založio Herman Nojbaher. Delegaciju je, od Beča do Mihailovićevog štaba, pratio Rudolf Šterker kao pokriće pred ustaškim vlastima. Iz opisa putovanja ove delegacije vidi se da 50) Na istom mestu.

51) Na istom mestu.

52) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 207.

529

je to bio težak i opasan put: svi delegati su putovali pod drugim imenom53).

Rezultat posete ove delegacije bio je utvrđivanje izmirenja nacio­ nalista i osnivanje Istaknutog dela Vrhovne komande: sve nacio­ nalne jedinice došle su pod komandu generala Mihailovića. Mihai­ lović je rekao Kostiću: „Ja sam odredio Miodraga Damjanovića, pukovnika Ljubu Jovanovića-Patka i potpukovnika Sinišu Ocokoljića-Pazarca da se sa Vama vrate u Sloveniju. Oni uživaju moje poverenje, a nadam se da će uživati poverenje i gospodina Ljoti­ ća "54). Glavni cilj ove misije bio je, da se general Mihailović privoli da i on dođe u Sloveniju, ali je on to stalno odbijao. Ljotić mu je bio poručio, pored ostaloga, i ovo: ,, . . . Mi nacionalisti ne smemo dozvoliti da Tito osvoji Sloveniju. Ona, naprotiv, mora ostati u ru­ kama nacionalista. On je sa Slovencima već postigao sporazum i oni su obrazovali Nacionalni komitet koji će proglasiti slobodnu federa­ tivnu jedinicu Kraljevine Jugoslavije ■ — Sloveniju — koja ne priz­ naje Tita nego Kralja Petra II. Nacionalni komiteti Istre i Primorja objaviće svoje priključenje federativnoj jedinici Sloveniji u sas­ tavu Jugoslavije. U danom momentu pozvaće se Kralj Petar II. da dođe u Sloveniju i preuzme svoju kraljevsku vlast. Sve nacionalne snage imaju se staviti pod komandu đenerala Andreja (I. Preze-

lja55).

Delegacija, koja je išla u Bosnu, sastala se pri povratku, u Bre­ zicama, sa onim članovila koji nisu mogli ići u Bosnu. Zajedno sa ge­ neralom Damjanovićem stigli su u Postojnu 26. marta 1945. godine odakle su otišli za Ilirsku Bistricu gde je, 27. marta 1945. godine, posle podne, „đeneral Damjanović na skupu svih dobrovoljačkih i četničkih oficira saopštio odluku đenerala Draže Mihailovića, da sve nacionalne odrede u Sloveniji stavlja pod svoju komandu i da se do­ brovoljci i četnici od sada imaju zvati Kraljevska jugoslovenska v oj­ ska u Otadžbini"56).

Poseta nacionalne delegacije iz Slovenije kod generala Mihailo­ vića u Bosni imala je za posledicu i to, da je došlo do ličnog približenja između generala Mihailovića i Dimitrije Ljotića. Mihailović je dao Kostiću i šifru za održavanje radio veze između njega i Ljoti­ ća. Kostić piše: „Ljotićeva stanica u Bistrici dobila je znak T 25.

Pukovnik Jovanović, šef šifre, po nalogu đenerala Mihailovića, upu­ tio me je u rad sa ovom šifrom. Kad smo bili sa ovim gotovi, đeneral Mihailović uze svoju četničku šubaru, pruži mi je i reče: „Ovo ša53) Na istom mestu, str. 207-234.

54) Na istom mestu. str. 215.

55) Na istom mestu, str. 211.

E(>) Na istom mestu, str. 234.

530

ljem gospodinu Ljotiću. šaljem mu m oju šutaaru od srca, u znak prijateljstva i bratstva, a u duhu naše zajedničke borbe"57).

Mihailović je, 16. marta 1945. godine, napisao Dimitriju Ljotiću pismo, koje glasi: „Gospodine Pretsedniče, odavno sam očekivao dolazak Vašeg kurira. On mi je doneo Vaše pismo od 29. januara, upravo doneo ga je Košta (Milan Aćimović) zajedno sa njime. „Žalim da se u Srbiji nismo našli u toku prošloga leta, znam da ste čak i bili došli, ali Vas je tada sreća služila, da ne naiđete na jednu zamku koja Vam je bila postavljena. Tu Vam je Bog pom o­ gao. Događaji su omeli naš sastanak, a oni su se razvijali suviše brzo i nepredviđeno. „Sa radošću pozdravljam Vaš rad na objedinjavanju svih nacio­ nalnih sanaga i ako u poslednjem momentu. Vremena još ima ipak da se najnužnije organizuje i poveže. Košta i Vaš delegat preneli su mi Vaše poruke i budite uvereni da ih ja primam od prve do poslednje. Visoki gospodin, koji nam je trebao sada mnogo pomoći, otka­ zao nam je, a pomoć nam je toliko nužna. Zato molim da Vi na sebe primite sve da bi nam se ova pomoć ostvarila i đa pronađete moguć­ nosti sa našim ljudima da bi se ona ostvarila i da dođe do nas. „Poslaću m oje ljude sa ovlašćenjima koji uživaju m oje puno po­ verenje a koji će uživati i Vaše. „Bez obzira na sve teškoće koje preživljuiemo, ja sam uveren da ćemo uz Božju pomoć u borbi za Kralja i Otadžbinu postići sve što želimo. „Šaljem pozdrav svima Vašim borcima i Vama lično uz poštovanje Vaš 16. marta 1945.

Drag. M. M ihailović"58).

Uspostavljena veza između generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića nije dugo trajala. Dok je trajala održavana je radio vezom, koja je počela 27. marta 1945. godine i trajala do 23. aprila iste go­ dine, kada je Dimitrije Ljotić poginuo u automobilskoj nesreći na putu od Postojne za Sv. Petar kod Gorice. L jotić je na ovaj put bio pošao radi sastanka sa patrijarhom Gavrilom Dožićem i episkopom dr Nikolajem Velimirovićem koji su, po jednom e planu, trebali da idu u Švaj carsku radi toga da bi pokušali uraditi nešto za našu na­ cionalnu stvar. Draža Mihailović je, 18. marta 1945. godine, napi­ sao episkopu Nikolaju jedno pismo u kome stoji: „Košta me je oba­ vestio o svima razgovorima sa Vama, a njegov poznanik je rekao, da će Vam biti pružena mogućnost da odete u inostranstvo. Ja mis­ lim da bi to bilo od velike koristi za našu nacionalnu stvar, jer biste 57) Na istom mestu, str. 226.

58) Na istom mestu, str. 216-218. Iz faksim ila, objavljenog kod Koštica uz pismo, vidi se da je Draža potpisivao: Mihailović.

531

Vi, Vašim imenom i autoritetom, koji je nesumnjivo veliki, mogli uticati na one krugove koji još nisu promenili svoje gledanje na naš problem.

Po mome mišljenju korisno bi bilo da odete u Švajcarsku i dalje u Ameriku, jer biste odatle bez smetnje mogli da uspostavite veze na svim stranama. Mislim da za sada još nije momenat da idete u Englesku, jer se bojim da bi Vam rad tamo bio sputan, pošto njihova politika još nije skrenula sa dosadašnje linije, iako se očekuje da će doskora do toga doći“ 59) . .. Do ovoga odlaska nije došlo, jer se nisu mogle naći mogućnosti za to.

Sačuvano je 18 Ljotićevih radio depeša Mihailoviću i 12 Mihai­ lovićevih Ljotiću; poslednja Ljotićeva depeša je od 15. aprila 1945. godine (Ljotić je poginuo 23. aprila), a Mihailovićeva od 10. aprila.

Teme ovih depeša su delom problemi zajedničke saradnje i borbe a delom pokušaji angažovanja nacionalnih Hrvata i Slovenaca u toj borbi. Na području, gde su bile i srpske nacionalne snage, postojala je i Hrvatska armija u osnivanju, čiji je komandant bio general Matija Parac; ova armija bila je u sastavu JVUO. Slovenska četnička grupa kupila se oko generala Andreja (Ivana Prezelja), a slovenačke nacionalne snage pod komandom generala Lava Rupnika bile su za ovu saradnju. Dimitrije Ljotić je bio razvio živu aktivnost da se uje­ dine svi nacionalni Slovenci, koji su stvorili svoj Nacionalni komitet (depeša od 10. aprila 1945). Mihailović je, u depeši od 12. aprila 1945. godine, tražio da se radi na slozi Slovenaca i da Narodni odbor stavi vojsku pod Mihailovićevu komandu. U depeši, od 15. aprila 1945. godine, general Mihailović hvali generala Rupnika kao sposobnoga čoveka, ali on, veli, „nema na slovenački živalj nikakvog uticaja jer se bio potpuno odnarodio od Slovenaca. Njegovu firmu treba kori­ stiti samo koliko je to potrebno1160). Mihailović je isticao potrebu da se „deo slovenačke teritorije proglasi slobodnim i to treba izvršiti o pogodnom m omentu"61).

Iako su želeli pojačanje i unapređenje međusobne saradnje gene­ ral Mihailović i Ljotić su različito gledali na neke, tada veoma važ­ ne, naše aktuelne probleme. Ljotić je stalno nastojao na tome, da i general Mihailović dođe u Sloveniju. Smatrajući da će u Sloveniji biti glavni obračun sa komunistima Ljotić je, 30. marta 1945. godi­ ne, javljao Mihailoviću: „Otuda molim da ovo smatrate glavnom borbenom linijom, a celu zemlju ostalu za izviđanje neprijatelja.

Zato sve glavne snage ovamo s Vama zajedno. Leđa i1bokovi su nam .sigurni. Pošto nalet njegov odbijemo krenućemo u ime Boga sa na­ 5S) Knjiga o Draži, II, str. 253-254. U svojim Memoarima Dožić uopšte ne po­ minje ovu akciju iako je, u vezi sa njom, napustio Sv. Petar kod Gorice u uverenju da se ide za Švajcarsku.

60) Iz privatne arhive Boška N. Koštica. *>■) Na istom mestu.

532

šim Kraljem napred"62). General Mihailović ovaj predlog nije prih­ vatio. Ne smatra ofanzivu komunista na Bihać važnom i javlja, 1. aprila 1945. godine: „Ljudstvo iz Srbije suviše savladano bolešću i njegove su želje povratak u Srbiju, a nikako uzmicanja na za­ pad"B3). U jednoj drugoj radio depeši od istoga dana Mihailović veli: „Težimo za Srbiju, to je naš cilj. Očekujemo da ćete sa svima snaga­ ma krenuti ovamo. To će olakšati i vaš položaj tamo jer ćete morati dobiti popunu ljudstva kad se budete krenuli ovamo. Dok se ne kre­ nete pomozite nam u materijalu ukoliko najviše možete. Stanje m u­ nicije je najaktuelnije“ 64).

Ljotić, ponovo, pokušava uveriti Mihailovića da je potrebno da dođe u Sloveniju: „O vo je opet uslov slovenske i hrvatske borbe za kraljevinu Jugoslaviju. Bez nas se ona ne može ni zamisliti. Pitanje je kako će i sa nama — usled nedovoljne snage — borba ispasti. Zato sam i molio neprestano koncentraciju i vaš dolazak ovamo. I naši ljudi žele u Srbiju, ali odluke se donose po razlozima i njihove že­ lje su slabije nego ostali razlozi. Ustanak u Srbiji će biti krvavo ugu­ šen i nacionalisti obezglavljeni, prvo usled nedostatka municije.

Onda će se prvo oduševljenje pretvoriti u očajanje i kriviće Vas za ono što su sami želeli. Ustanak u Srbiji je potreban samo pod ova tri uslova: nemačko neko čudo i reakcija u pravcu Balkana, sukob Anglo-američki sa Sovjetima, unutrašnja revolucija u Sloveniji.

Otuda naš rad u Srbiji dok se pojavi taj uslov mora biti potpuno prikriven, mora miriti s jedne i bodriti i vezivati prave ljude s druge strane"65).

Iz Mihailovićevog odgovora na ovu depešu kao da se nazire neko kolebanje kod njega. On, 11. aprila 1945. godine, javlja: „Ukoliko uspem da dođem tamo biće dobro ali ne u vašem prostoru . .. Sto se tiče ustanka u Srbiji i to (je) sam narod koji se diže i to se ne može sprečiti. Ja samo koristim situaciju koja se time stvara. Mene narod neće osuđivati jer iz nužde beži u šumu. Mi i ne izvodimo velike ope­ racije borbene u Srbiji ali izvode organizaciju, a borba se prima samo ukoliko je nametnuta, inače se izbegava"66).

Bilo je u ovoj izmeni radio depeša govora i o drugim stvarima ali su osnovno bili gornji problemi. Sve je bilo veoma neizvesno i oko generala Mihailovića i oko Dimitrije Ljotića. Živa je, i kod jed­ noga i kod drugoga, bila želja da se nacionalne snage povezuju, da se pridobiju i nacionalni Hrvati i Slovenci i da se nešto pokuša ura­ ri ti i u inostranstvu (nameravani ali neostvareni put patrijarha Gav­ rila i vladike Nikolaja Velimirovića u Švajcarsku): na putu radi 82) Na istom mestu.

63) Na istom mestu.

G4) Na istom mestu. <>5) Na istom mestu.

66) Na istom mestu.

533

oproštaja sa patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem, kojom prilikom je Ljotić trebao da im da i neka važna dokumenta potreb­ na za njihov rad, Dimitrije Ljotić je i poginuo u automobilskoj ne­ sreći 23. aprila 1945. godine. Time je, po zakonu neminovnosti, pre­ kinuta i veza između generala Mihailovića i Dimitrija Ljotića.

6.

I general Mihailović i vojvoda Pavle Đurišić su ostali u Bosni.

Kada je potpuno shvatio kritičnost situacije u Bosni i nemogućnost izlaza iz nje Pavle Đurišić je rešio da se sam probija prema Slove­ niji. Komanda SDK bila je poslala tri puka da bi sreli i prihvatili Đurišića i njegove ljude. Predrag Lj. Cemović, koji je u to vreme bio uz vojvodu Pavla, opisao je raspoloženje i brigu ljudi i njihov hod u neizvesnost. „Uglavnom, veli on, sve se kretalo oko toga privoleti Dražu da krene ka Sloveniji. Naš Pokrajinski komitet je u ne­ koliko mahova zasedavao i svoje odluke dostavljao generalu Mihai­ loviću. Članovi našeg komiteta su tvrdili da postoji mogućnost pro­ boja ka Sloveniji, kao i mogućnost formiranja fronta negde na gra­ nici današnje Hrvatske i Slovenije. Kao što je ranije Komitet bio jednodušan da se Dražina naredba o koncentraciji u Bosni mora poštovati, tako je danas bio jednodušan da se na Dražu mora uti­ cati da krene ka ostvarenju fronta u Sloveniji1167).

Bošku N. Kostiću, koji mu je bio preneo pozdrave Ljotića vojvoda Pavle Đurišić je rekao: „Ja sam odlučio sa svojim ljudima da po­ đem u Istru . . . Ako ostanemo nas će nestati. Da sam slušao Parežanina ja bih sa m ojim ljudima već davno bio u Sloveniji, može biti još pre Đ u jića . . . Ja Parežanina nisam poslušao da krenem u Slo­ veniju jer su me drugi stalno obaveštavali depešama da će se savez­ nici sigurno iskrcati"68). Cemović kazuje, da su i Nikola Kalabić i Dragoslav Račić bili za to da se krene u Sloveniju, ali nisu mogli izm niti Mihailovićevu odluku. „Kostićeva poseta, veli Cemović, pred­ stavljala je zračak nade u vrlo neizvesnoj situaciji. Kasnije, na sa­ stanku sa svojim komandantima, Pavle je istakao da ceni napor K ostićev, jer je to jedan važan korak unapred ka realizovanju Dražinog plana o objedinjavanju svih nacionalnih snaga"69).

U naporu da se što dalje probiju prema Zapadu četnici iz Crne Gore i Hercegovine bili su na Lijevč Polju napadnuti i od ustaša i od partizana, znatnim delom izginuli, a ostatak je postradao na druge načine. Njihovo, i političko i vojničko, vodstvo na prevaru je lišeno 61) Predrag Lj. Cemović, Na istom mestu, str. 63.

68) Ratko Parežanin, Moja misija . . str. 125-126.

69) Predrag Lj. Cemović, Na istom mestu, str. 71.

534

slobode i poubijano u Jasenovcu: „O načinu na koji su završili čet­ nički komandanti i borci, poslati lađom za krvavi Jasenovac, postoji više verzija. Po jednoj verziji, otprilike najtačnijoj, ova cela grupa je predata po odobrenju dr Sekule Drljevića na milost i nemilost čuvenom zver-čoveku, popu-ustaši Filipoviću, komandantu logora Jasenovac. Prema pričanju nekih Hrvata, Đurišića, Vasića, Ostojića i Baćevića ustaše su na najzverskiji način umorili. Za Pavla kažu da su ga ustaše živog zapalili"70).

Sticajem celoga niza okolnosti, koje se nisu mogle otkloniti, čet­ ničke snage u Bosni su se sve više topile. Borbe sa partizanima, bolesti i nemaština, beznadežnost u kojoj su se nalazili, sve je to mora­ lo uticati na ljude, pred kojima nije bilo nikakve utešne perspekti­ ve. Situacija se sve više zgušnjavala i tražila odluku, koja je bila u Mihailovićevim rukama. On nije hteo na zapad, jer ga je privlačila Srbija. I pored svih iskustava on se nadao bar na Amerikance. U pismu Konstantinu Fotiću, pisanom 18. novembra 1944. godine, dok su još njegove snage bile znatne, Mihailović pom inje i Mak Daula i Sajca i Manfreda, ljude koji su imali ličnoga razumevanja za njega, i nada se da će njihovi izveštaji „biti još jedna potvrda stvarnoga stanja u zemlji u našu korist. Sa mnom je (Mak Dauel) zajedno obi­ lazio i bolnice naših ranjenika, koji su u najviše slučajeva svoje rane zadobili od partizana. Tada mi je kazao da bi bio čitav skandal u Americi, kada bi javnost doznala da se ovde ubijaju nacionalisti ame­ ričkim oružjem, koje je preneto američkim avionima. Smatram da Mak Daulovo ime treba čuvati, kako ga ne bi onemogućili u radu“71).

Ulazeći u sve težu situaciju general Mihailović se nadao u neka obećanja, koja nikada nisu bila stvarna; šiban bedom i nemaštinom, on se nada u američku pomoć i piše: „Sada je aktuelno da li će sa­ vezničke trupe ulaziti u Jugoslaviju, jer narod traži neki oslonac, pošto ne želi da se naslanja na Ruse. Međutim, ako narod iz očaja­ nja bude na to primoran, onda će saveznici za navek izgubiti uticaj u ovome prostoru. I pored sve sile i propagande, Tito ne može uspeti da uguši pravo osećanje u narodu i građanski rat će se produžiti ne po želji našega vodstva već po potrebi koju sam narod oseća da bi se zaštitio od ustaško-komunističke sprege. Rusi pak vode realnu poli­ tiku i, ako uvide stvarno stanje u zemlji, mogli bi pružiti traženi oslonac narodu i tako bi moglo doći do obrta u situaciji koji ne bi bio u skladu sa interesima ni naroda ni naših pravih saveznika. P o­ kušajte, ako imate mogućnosti, da ponovo utičete na Kralja, da se za­ loži za nacionalnu stvar u interesu Krune i naroda"72).

Pet dana pre toga, 13. novembra 1944. godine, preneo je bio dr Živko Topalović generalu Vilsonu Mihalovićevo traženje đa ga pri­ 70) Na istom mestu, str. 87.

71) Knjiga o Draži, II, str. 172.

72) Na istom mestu, str. 173-174.

535

mi pod svoju komandu, jer bi oni, veli, mogli omesti nemačko po­ vlačenje kroz Sandžak. „Imam, veli Mihailović, nameru da zatvorim ovu važnu saobraćajnu arteriju. Kako su m oje trupe bez municije, ja Vas molim da što pre pošaljete svoju misiju kod đenerala Trifu­ novića, da ga snabdete pogodnim oružjem i vojničkom spremom i da ga upotrebite za izvršenje ove veoma važne vojne misije. I dalje ostajem pri svojoj ranijoj ponudi, te sam Vam na punom raspolo­ ženju sa ostatkom svojih trupa koje se sada nalaze u Bosni“ 73).

Mihailović je učinio još jedan pokušaj da otrezni Britance, pa veli: „Srpski1narod je do najveće mere zaprepašćen time što su ga njegovi saveznici ovako napustili i prinudili da vodi građanski rat.

Ja Vas molim zbog toga da pošaljete svoju misiju u sve veće grado­ ve zemlje, da bi se učinio kraj ovome strašnom stanju stvorenom u ime pobede saveznika i oslobođenja zem lje“ 74).

Sve su to ostali glasovi vapijućeg u pustinji beznadežnosti i prepuštenosti samome sebi. U poslednjoj fazi dotraj avanj a, pod stal­ nim napadima i partizana i ustaša, četničke snage u Bosni su se ga ­ sile, ali Mihailović nije popuštao: on je produžio da veruje i u Srbi­ ju i u pobedu. Poslednja borba, koliko se zna, bila je 13. maja 1945. godine. Aleksandar Milošević, koji je učestvovao u ovoj borbi, gde je poginuo i general Trifunović, opisao je te momente. On piše: „Ci­ ča je bio naredio da se u tome prostoru prikupimo i sredimo, te da bi izdao naređenje za prelaz Drine. To je, u već opštem smeru ka Drini, toga jutra stavilo sve u pokret. Kretale su se jedinice gotovo sa svih strana uz opštu borbu . . . Ciča se zaustavi kod nas i lično, pokazujući na samome terenu ko šta da posedne radi obezbeđenja prikupljanja . . . Čiča ostade još neki trenutak tu kraj nas, pa i on produži u unutrašnjost s e la . . . U tom trenutku bližilo se podne, a borba je malaksavala. Učinismo nekoliko koraka dublje u šumu, i naiđosmo na Č iču. . . Ostao je sam. Kraj njega, na korak-dva, dejstvovao je jedan puškomitraljez na vis koji je trebalo Ajdačić da zauzme. Bio je okrenut ka pravcu dejstva puškomitraljeza — ka masivu Maglića. Na nogama mu behu engleske vojničke cokule, iz­ nad kojih se video na seljačkim čarapama divan vez šumadijskog sela. Čakšire na levom kolenu pocepane. O levom rukavu vojničke bluze, ispod ramena, prošivena krasno izvezana kruna i grb sa nat­ pisom: Svome Čiči — Jarušičanke .. . Lice mu je upola osvetljavalo sunce. Mrkobakarna boja naročito je isticala ionako već jako odražene bore na izmučenom i izmršavljenom licu. Izraz mu je bio miran, više svetački. Iz njega se jasno čitala i u ovom trenutku, najcrnjem 73) Na istom mestu, str. 177.

74) Na istom mestu, str. 178.

536

od najcrnjih, bezgranična vera u pobedu . . . Tog trenutka naš bes­ mrtni Ciča izgledao mi je u svem svom biću kao masiv Maglića“ 75).

Mihailović je, veli Milošević, naredio svojim ljudima, da se ras­ ture na svoje terene: „Pruži ruku Duji (Smiljaniću) pa meni. Pozdravismo se i poljubismo . . . Na licu njegovom, iscrpenom od gladi, muka i tuge, oseti se grčevitost. Oči zablistase . . . I on je osećao du­ šom i srcem običnost smrtnika"76) . . . Mihailović je, kažu, samo sa malom pratnjom otišao u neizvesnost, u planine koje je poznavao, da tamo traži pribežište i da čeka da „druga nastane suđaja" . .. Šta se, dalje, dešavalo sa generalom Mihailovićem skoro se i ne zna: kako se, gde se i pomoću koga skrivao i kako je, na kraju, uhvaćen to se tačno ne zna: i da li će se ikada doznati! Aleksandar Ranković je, 24. marta 1946. godine, mogao da saopšti Titovoj skupštini: „Ja sam danas u mogućnosti, drugovi poslanici, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. marta u rukama organa narod­ ne vlasti"77). Ranković je priznao i to, da je Mihailović „bio neverovatno vest u skitanju s brda na brdo, u sakrivanju. . . po raznim jazbinama naših brda i dolina"78).

75) A leksandar M ilošević, Golgota. Crna jesen. „K n jiga o D raži", II, str.

241, 243-244.

76) Na istom mestu, str. 244.

77) Ekspoze ministra unutrašnjih dela A leksandra Rankovića, str. 8.

7S) Na istom mestu.

537

KOMUNISTIČKI POKRET OTPORA ILI BORBA ZA OSVAJANJE VLASTI O borbi jugoslovenskih komunista za vreme Drugog svetskog ra­ ta koju oni, kao i četnici svoju, nazivaju pokretom otpora okupato­ rima, pisano je veoma m nogo i još uvek se piše. Sama činjenica da su komunisti iz ove borbe izašli kao pobedioci omogućila im je da o sebi pišu onako kako njima godi i kako ih predstavlja u najpovoljni­ joj svetlosti. Polazeći od takvoga, osnovnog gledišta, a neometani ni sa koje strane, jugoslovenski komunisti su stvorili jednu istoriografiju prema kojoj se, najblaže rečeno, mora biti veoma obazriv, jer je ona opterećena planskim nastojanjima da se, s jedne strane, protivnici u borbi prikažu u što crnoj boji a oni sami u što svetlijoj.

Da je to išlo, i moralo ići, na štetu naučne objektivnosti više je nego jasno. Ni danas, posle više od tri decenije, nema kod jugoslovenskih komunističkih pisaca ni pokušaja, da se, bez klasne mržnje, užive u motive i smerove svojih tadašnjih političkih protivnika, koji se jednostavno etiketiraju kao „fašisti", „izdajnici11 i „sluge okupato­ ra11. Mišljenja, stavovi i moral suprotne strane ocrnjavani su bez ustručavanja.

Jednostrano i pristrasno prikazivanje i svoje i opštesvetske stvar­ nosti kakva je bila i kako se održavala na prostoru Jugoslavije u to­ ku poslednjega rata učinila je da je tzv. „narodnooslobodilačka borba11, — ustvari vršenje klasno shvaćene komunističke revoluci­ je — prikazana, i da se, još uvek, prikazuje onakvom kakva n i j e b i l a . Mi ćemo učiniti pokušaj da tu borbu, ni malo je ne potcenjujući, prikažemo realnije, bliže stvarnosti kakva je bila i to, najviše, na osnovu komunističkih izvora čija se autentičnost ne može ospo­ riti. Još odmah posle završenoga rata mi smo bili u mogućnosti da dođemo do jednog dela zaplenjenih materijala KPJ, a, naročito, PK KPJ za Srbiju, koji ćemo ovde koristiti, a koju komunistički pis­ ci ne koriste.

Dva su momenta učinila da zvanićno komunističko prikazivanje njihove borbe, onako kako to njima godi, uzme prevagu nad objektivnošću. To je, prvo, prihvalanje i podržavanje propagande jugo­ slovenskih komunista o njima samima od strane komunističkih i pro538

komunističkih krugova u inostranstvu i, drugo, sam fakt da su ju ­ goslovenski komunisti, sticajem međunarodnih okolnosti, došli na vlast u Jugoslaviji i mogli da o sebi pišu i da sebe prikazuju kako su hteli i kako je njima pogodovalo. Uz ova dva fakta dolazi i treći: skoro svi stranci, koji su pisali o Jugoslaviji za vreme i posle poslednjeg rata, bili su silom okolnosti upućivani na zvanične jugoslo­ venske komunističke izvore, objavljivane u interpretaciji kako je to bilo u interesu režima, koji je povlađivao sve one koji su hteli da o njemu pišu povoljno. Zbog toga je, jednim znatnim delom, o borbi jugoslovenskih komunista i o njihovim naporima da dođu na vlast stvorena u svetu nerealna slika. Najnerealnije u tome je isticanje da se tu radilo o n a r o d n o j b o r b i i da je narod u Jugosla­ viji — koga uostalom niko nije ni pitao o tome — hteo baš takav režim i takvu vlast. I ovde je zloupotreba izraza i pojma demokra­ tije došla do svoga punog izraza. Tadašnja jugoslovenska stvarnost brižljivo je, od ove strane, obavijana u koprene mistifikacije i pri­ krivanja pravih ciljeva za kojima se težilo. Mi činimo napor đa damo jedan prilog, bar delimienom, demistificiran ju te stvarnosti i prika­ zivanju stanja kakvo je ono tada stvarno bilo. Držimo, istovremeno, da je to i najbolji i najsigurniji naučni metod.

539

PRIPREMANJE Z A POBUNU

Napad Nemačke i Italije, sa njihovim saveznicima, na Jugosla­ viju zatekao je KPJ u organizaciono sređenom stanju. Može se uze­ ti kao tačno da je dolazak Josipa Broza Tita na čelo partije označa­ vao i sređivanje unutrašnjeg stanja u njoj i afirmisanje njezinog uticaja na jedan deo javnosti u gradovima, koja je, još od VII kongre­ sa Kominterne (1935) bila ošamućena narođnofrontovskim idejama.

Iako broj organizovanih članova partije nije, u to vreme, bio veliki, osećao se njihov ideološki i politički uticaj, koji nije bio mali. Sirili su ga brojni kriptokomunisti.

U navečerje rata KPJ je brojila „oko 12.000 članova i 30.000 sko­ jevaca, ali bi njen uticaj bilo pogrešno ceniti po broju članova. To je bila kadrovska partija, sastavljena od prekaljenih boraca, koji su imali ogromnog uticaja u sredini u kojoj su radili. Bilo je slučajeva đa su štrajkovi u velikim preduzećima sa po hiljadu i više radnika bili vođeni od ćelije u kojoj su se nalazila svega tri člana"1). Josip .Broz Tito kazuje o ovome malo drukčije: „ . . . Do aprila 1.941. godi­ ne broj članova KPJ porastao je na 8000, od kojega je oko 3000 bilo u zatvorima . . . KPJ nije imala iluzija u pogledu vojno odbrandbene sposobnosti i političke spremnosti vladajuće buržoazije da pru­ ži otpor fašističkoj agresiji. Stoga je odbrani zemlje, kao i svim dru­ gim problemima, i protivrječnostima tadašnjeg jugoslovenskog dru­ štva, Partija prilazila sa klasnoga stanovništa. Bila je uvjerena đa je obezbjeđenje neutralnosti i društvenoga progresa mogućno samo pod uslovima političke demokratije i revolucionoga preobražaja društva"2).

Danas se zna nešto više o naporima Josipa Broza Tita đa se KPJ tešnje poveže sa levičarskim i prokomunističkim elementima. Dr Ivan Ribar, koji je to dobro znao, svedoči da je Tito, početkom 1941. godine, bio ilegalno u Beogradu. „On je, veli Ribar, tom prilikom raz­ govarao i sa prvacima beogradske opozicije. Posredstvom moga sina Lole imao sam i ja, kao predstavnik takozvane „Demokratske le1) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 282.

2) Josip Broz Tito, Borba i razvoj KPJ između dva rata. Dodatak „Politi­ ci" od 24. V. 1977, str. 33-39.

540

vicc“ , prvi sastanak sa drugom Titom. Lola mi je samo kazao da je ­ dan njegov stariji drug želi sa mnom da razgovara u određenom stanu i u određeno vrijeme. Razumije se da na tom sastanku nijesam znao đa razgovaram s Titom, no slušajući njegova izlaganja o situaciji, odmah sam osjetilo da razgovaram sa jednim od glavnih rukovodilaca Komunističke partije"3). Tito je pokušavao da i cijelu Udruženu opoziciju pridobije za aktivnu akciju protiv vlade Cvet­ ković-Maček. „Dva mjeseca ranije (pre potpisivanja Pakta) pozivao je Tito vođe i prvake opozicionih stranaka i grupa da se pridruže Na­ rodnom frontu u zajedničkoj borbi protiv sklapanja pakta sa Hit­ lerom, upozoravajući ih na masovno učešće u istome frontu ne samo radnika i omladine, već i radnih seljaka"4). I ovaj put je Ribar bio zajedno sa Titom, koji mu je preporučio, da razgovara sa „predstav­ nicima političkih grupa koje sarađuju sa grupom demokratske levice. Pomenuo mi je još da će i on pokušati da razgovara sa šefovima svih političkih stranaka i grupa, koje su tada bile u opoziciji protiv Cvetković-Mačekove vlade"5).

Da se u ovim Titovim naporima, da u svoju akciju ukopča sve one, ulevo orijentisane elemente koji su bili protiv vlade CvetkovićMaček, radilo o pripremanju rušenja države, vidi se i iz Ribarove ocene 27. marta 1941. godine: ,,U noći 26. i 27. marta jedna zavje­ renička klika, želeći da preduhitri da se narodno ogorčenje ne okrene protiv cjelokupnoga sistema vlasti, monarhije, velikosrpskoga hegemonizma — zbacila je Pavla i njegovu vladu i proglasila da je kralj Petar II. uzeo kraljevsku vlast u svoje ruke i povjerio generalu Du­ šanu Simoviću, vođi zavjerenika, da obrazuje vladu Narodne sloge"3).

Komunističko objašnjenje 27. marta 1941. godine govori za sebe.

Vladimir Dedijer piše: „U zoru 27. marta 1941. jedna grupa mladih avijatičarskih oficira, poneta plamenom narodnoga ogorčenja koje je Partija usmeravala u pravcu obaranja izdajničke vlade, izvršila je državni udar"7). Petar Stambolić navodi da je Tito, govoreći na proslavi 27. marta 1945. godine, rekao da je „tada izvršen preokret za to jer je to narod htio . . . Bez toga se ne bi moglo izvršiti ono što se izvršilo. Pojedinci su učinili ono što je htela masa, što je hteo na­ rod"8). Edvard Kardelj je tvrdio: „27. marta je i poslednjem političkom slepcu moralo biti jasno đa je u Jugoslaviji prošla era buržoazije i da je rukovodeća uloga prešla na radničku klasu i njen najsvesniji deo — na Komunističku partiju"9). I dr Ivan Ribar, zajedno sa KPJ, 3) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, IV, Beograd 1952, str. 197-198.

4) Na istom mestu, str. 199.

5) Na istom mestu, str. 199.

6) Na istom mestu, str. 210-211.

7) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 284.

8) Petar Stambolić, Martovski događaji 1941. godine. Dodatak „Politici" od 26. III. 1977, str. 12.

9) Na istom mestu, str. 13.

541

veli da je 27. mart 1941. godine bio „prva pobjeda naše radničke klase. Tada su se desetine i desetine hiljada radnika kretale prvi put slobodno ulicama Beograda i s njima zajedno narodni studenti, u povorkama s transparentama, ispisanim parolama protiv pakta, za slobodu i nezavisnost naroda protiv fašističke agresije'110).

Posle referata o 27. martu, koji su mu podneli Mitra Mitrović i Vasilje Buha, Tito je, 28. marta 1941. godine, „doleteo avionom iz Zagreba za Beograd. Tom prilikom putnički avion tipa ,,Lokid“ , u kome se vozio, imao je kvar u motoru, pa za malo nije došlo do avi­ onske nesreće"11). Petar Stambolić, međutim, veli: „Tito je već 29. marta došao u Beograd gde je održao sastanak sa članovima PK KPJ za Srbiju, sa članovima mesnog komiteta u Beogradu i sa čla­ novima CK KPJ, koji su se tu nalazili. Sastanak je održan na Čukarici, u stanu K očovića"12). Posle konferencije Tito je napustio Be­ ograd i vratio se u Zagreb gde ga je zatekao napad Osovine na Ju­ goslaviju.

Znatno pre nego što je, posle puča od 27. marta 1941. godine, bilo jasno da je rat neizbežan, KPJ je bila pojačala organizovanje svojih ćelija u vojsci. Komunisti i njihovi simpatizeri, koji su odla­ zili u vojsku, imali su za zadatak da utiču na vojnike u smislu agi­ tacije KPJ. Na savetovanju na Čukarici rešeno je da se članovi par­ tije odazivaju mobilizaciji i da moraju „odmah početi politički rad u vojsci i narodu u cilju pripremanja naroda za otpor, jačanje bor­ benoga duha u vojsci i narodu, borbe protiv pete kolone, kapitulantstva i drugo"13). Komunistima je, kao što tvrdi i sam Tito, bilo naj­ važnije da se domognu što više oružja i municije za momenat koji su čekali: „ . . . Na toj su liniji osobito bili zahtjevi partijskih rukovod­ stava pojedinim komandama jugoslovenske vojske da se naoruža­ vaju radnici radi slamanja pete kolone i jačanja odbrane zemlje u cjelini"14).

Tačno je kazivanje Tita da je on, boraveći u to vreme u Zagre­ bu, pokušavao da od komandanta IV. Arm ije dobije oružje za nao­ ružanje radnika. Tito veli: „Dok su se fašistički tenkovi približava­ li Zagrebu, ja sam u tom smislu lično formulisao zahtev CK i poslao ga s našom delegacijom Zagrebačkoj armijskoj oblasti. Zahtjev je bio odbijen. Zapravo, ja sam taj zahtjev poslao dva puta. Imali smo sjednicu u Bosanskoj ulici. Tu je bilo nekoliko naših drugova, medu njima, čini mi se, Pavle Gregorić, Marko Orešković, Jakov Blažević, koji su imali zadatak da traže oružje da naoružaju radnike"15) . . .

10) n) 12) M) 14) 15)

542

Dr Ivan Ribar, Na istom mestu, str. 211.

Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 284, beleška 1.

Petar Stamoblić, Na istom mestu, str. 14.

Na istom mestu, str. 15.

Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 39.

Na istom mestu, str. 39.

Pokojni general Svetozar Orlović, koji je tada bio u činu pukovnika i bio načelnik Štaba IV. Armije, kazivao je piscu o ovome pokušaju komunista da dobiju oružje. On je bio taj koji je primio komunistič­ ku delegaciju i odbio njeno traženje, jer je shvatio šta se iza toga skriva. Tito veli: „Režim je strahovao od narodnih masa i nas ko­ munista koji smo ih predvodili"16). Vladimir D edijer navodi da je, 30. marta 1941. godine, „pohapšeno preko dve stotine istaknutih komunista i bačeno u policijski zatvor, gde su držani pod jakim po­ licijskim i žandarmerijskim stražama sve do ulaska Nemaca u Za­ greb"17).

2.

Josip Broz Tito, sa jednim delom CK KPJ, dočekao je u Zagrebu ulazak nemačkih trupa i proglašenje Nezavisne Države Hrvatske, 0 kome on ništa ne piše, nego samo veli da su oni, komunisti, i u tim momentima, u Zagrebu „među vojnicima širili propagandu da se ne predaju, da ne idu u zarobljeništvo, nego đa nose oružje kući. I do­ sta je veliki broj ljudi ponio oružje kući, koje nam je u prvim dani­ ma ustanka i formiranja partizanskih odreda dobro poslužilo, p o ­ red onoga, razumije se, što smo oduzimali žandarmima i p oliciji"18).

Ni Tito ni vodstvo KPJ nisu, naročito posle proglašenja NDH i raščerečenja Jugoslavije, imali iluzija o tome da je to bio k r a j J u ­ g o s l a v i j e k a o n a c i o n a l n e d r ž a v e . Zbog toga su od­ mah pri CK KPJ formirali „Vojni komitet, sa mnom kao generalnim sekretarom Partije za čelu"19). CK KPJ izdao je, 15. aprila 1941. go­ dine proglas „narodima Jugoslavije" u kome, pored ostaloga, stoji 1 ovo: „ . . . Ne klonite duhom, zbijte čvrsto redove, dočekujte uzdig­ nute glave i najteže udarce"20). Za ovaj proglas Tito veli, da je „za­ pravo bio izraz političke platforme usvojene na Petoj zemaljskoj konferenciji K P J"21). Tito pominje i odluke CK KPJ od 10. aprila, koje su značile „čvrsto uvjerenje o neminovnosti revolucionarnog rješenja društvenih i nacionalnih problema koji su potresali kralje­ vinu Jugoslaviju, zatvarali puteve njenog progresa, činili je nesta­ bilnom i konačno doveli do kraha u vihoru svjetskoga ratnog po­ žara"22).

Za organizacionu pripremu revolucionarne akcije KPJ važili su zaključci plenuma CK KPJ, koji je održan krajem aprila 1941.

16) 17) 13) 19) 20) 21) 22)

Na istom mestu.

Vlađimr Dedijer, Na istom mestu, str. 286.

Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 39.

Na istom mestu, str. 39-40.

Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 283.

Josip Broz Tito. Na istom mestu, str. 40.

Na istom mestu.

godine. „Posle brižljivih priprema sastanak CK se održao u jednom stanu u Zagrebu i trajao je jedan d a n . . . Postavljeno je pitanje us­ tanka protiv okupatora. Odlučeno je da ustanak treba da bude naj­ šireg karaktera, da obuhvati sve one koji su spremni da se dignu protiv nacista i fašista. Time je udaren osnov Narodno-oslobodilačkog fronta1123). Tada je diskutovano o karakteru ustanka i Tito je, „kako se seća Milovan Đilas, rekao da se sada moraju preduzeti sve mere za preuzimanje vlasti da je buržoazija nikad više ne preuzme, da će se ustanak protiv okupatora razvijati tako da to neće biti ni­ kakva buržoaska revolucija, nego da će radne mase doći direktno do vlasti1124).

CK KPJ izdao je za 1. maj 1941. godine jedan proglas u kome je pozivano na ujedinjenje svih narodnih snaga za borbu. Pošto je bio namenjen širim narodnim masama ovaj proglas udara u nacio­ nalne žice. „Vaš opstanak, stoji u proglasu, i vaše nacionalne teko­ vine ugrožene su od vaših vjekovnih neprijatelja. Oni teže da vas zbrišu sa lica zemlje, da vas odnarode, da vam uzmu pravo na nacio­ nalni kulturni život. U Sloveniji i Dalmaciji neprijatelji uklanjaju sva vaša nacionalna obeležja. Više nego ikada potrebna je narodna sloga u tim teškim časovima. Ne klonite duhom, ustajte u borbu u koju vas poziva i koju vodi avangarda radničke klase — K PJ1125).

Tito veli za ovaj proglas: ,,U njemu je istaknuto da će KPJ još upor­ nije organizovati i voditi borbu naroda protiv okupatora i njegovih domaćih slugu“ 26). Posle ovoga proglasa došlo je Majsko savetovanje čiji je cilj bio: „ . .. Prvo da se Partija brzo organizaciono prilagodi novim uslovima; drugo, da se izvuku pouke i zaključci iz minulih događaja; i treće, da se utvrde zadaće koje su stajale pred KPJ u ta­ dašnjim uslovima . . . savetovanje je postavilo osnove političke li­ nije KPJ u uslovima okupacije — organizovanje i vođenje borbe za nacionalno i socijalno oslobođenje. S obzirom na specifične uslove u pojedinim zemljama i pokrajinama Jugoslavije, na savjetovanju su postavljeni najznačajniji pravci akcije za svaku nacionalnu i po­ krajinsku organizaciju Partije1127).

Za osnovu te borbe uzet je n a r o d n o o s l o b o d i l a č k i f r o n t , jer se znalo da se pred šire narodne mase ne može istupiti sa čisto komunističkim parolama i tezama, kojih se tajno držalo partijsko rukovodstvo. „Odlučili smo da se pri svim rukovodstvima KPJ formiraju vojni komiteti sa zadatkom da prikupljaju oružje, pripremaju ljudstvo za oružane formacije, organizuju obaveštajnu 23) M) 25) 2<3) 27)

544

Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 290-291.

Na istom mestu, str. 291.

Na istom mestu, str. 292.

Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 41.

Na istom mestu, str. 42.

službu i tako dalje“28). Ističući važnost narodnoosiobodilačke platfor­ me, koju je zauzeo CK KPJ, Edvard Kardelj veli, da je „Partija isto­ vremeno vodila i takvu praktičnu politiku koja je u tome pokretu stalno jačala njegovo avangardno i progresivno jezgro, pošto je jedi­ no ono moglo da obezbedi kako kontinuitet narodnooslobodilačkog rata tako i konačnu pobedu demokratskih i socijalno-prorgesivnih društvenih snaga, to jest takvu pobedu kojom će narodne mase koje su nosile narodnooslobodilački ustanak obezbediti sebi slobodu u demokratskom odlučivanju o konačnom društvenom i političkom karakteru nove Jugslavije"29).

Suprotno stavu, koji su kasnije isticali u odnosu prema Moskvi, Vladimir Dedijer ističe: „O odlukama plenuma Tito je odmah oba­ vestio Moskvu, odnosno Dimitrova. U Zagrebu je bila pred rat iz­ građena jedna radio-stanica, a Vladimir Velebit, advokat iz Zagre­ ba, pronašao je jednu vilu u koju je smestio ovu stanicu sa radiooperatorom. Za vezu sa SSSR postojala je još jedna radio-stanica u Beogradu, smeštena u jednom medicinskom institutu, ali su Nemci 6. aprila pogodili bombom taj institut, pa je tako propala radio-sta­ nica, a poginuo je njen radist. Preko zagrebačke tajne radio-stanice bio je poslat i tekst Titova govora u M oskvu"30) . . . Tekst toga govo­ ra nije nam poznat, ali se zna, to je sam Tito rekao, da je on akciju KPJ smatrao mnogo više nego pružanje otpora okupatoru: „Bez tako jasne perspektive, pisao je Tito nedavno, naša narodnooslobodilačka broba ne bi dobila zamah, širinu i snagu kakvu je imala, već bi se ubrzo pretvorila u puki pokret otpora kakvih je bilo u nekim zemljama Evrope. Nama još uvijek neki pripisuju da je to bio otpor, da to nije bio rat nego otpor, — Bugari su na tome najviše insisti­ rali, a ja sam im odgovorio u govoru u Vojnoj akadem iji"31). Tito je smatrao, da je „koncepcija borbe KPJ izlazila iz okvira tadašnjeg stava Kominterne. Jedino što je u ovome trenutku za našu strate­ giju bilo realno, jeste činjenica da postoji prva velika zemlja soci­ jalizma. Stoga je KPJ, zasnivajući svoju koncepciju o narodnooslobodilačkoj borbi prvenstveno na uslovima u Jugoslaviji, isticala po­ stojanje SSSR kao pozitivan međunarodni faktor, predviđajući da će doći do sukoba Njemačke i SSSR, da će drugi svjetski rat dobiti oslobodilački karakter, a time olakšati i oslobodilačkoj borbi naro­ da Jugoslavije"32).

28) Na istom mestu.

29) Edvard Kardelj, Politička i vojna strategija narodnooslobodilačkog ustanka i socijalističke revolucije u Jugoslaviji. Titova stvaralačka uloga u njenom koncipiranju i realizovanju (Dodatak „Politici" od 28. II. 1977, str. 6-7).

30) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 292. si) Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 40.

32) Na istom mestu, str. 43.

545

Edvard Kardelj veli: „Mi komunisti bili smo duboko uvereni da će zbog svega toga rezultat pobedonosnog narodnooslobodilačkog ustanka biti socijalna revolucija. Doduše, mi taj cilj nismo isticali kao neposredni cilj samoga narodnooslobodilačkog ustanka, ali oče­ kivali smo i borili smo se za to da narođnooslobodilački ustanak stvori revolucionarne i demokratske uslove kojima će revolucio­ narne mase moći da odluče za takav istorijski korak"33). I, dalje: „Pre svega morali smo se boriti zato da radnička klasa i široki slo­ jevi naroda sa KPJ na čelu stvarno drže u svojim rukama ključne pozicije narodnooslobodilačkog rata, na kraju krajeva, mi nismo bili naivni oportunisti koji su se latili oružja i pozvali radničku klasu i ceo narod na krvavi rat sa stravičnim žrtvama, zato da bismo na kraju rata predali starim jugoslo venskim generalima zemlju, koji su kapitulirali, i reakcionarnoj buržoaziji"34).

3.

Još je aprilski plenum CK KPJ resio da se preseli iz Zagreba u Beograd gde je stigao i Tito i nastanio se najpre kod jednoga sim­ patizera, a zatim u jednoj vili u današnjoj Drazerovoj ulici. „Ovaj Titov stan nalazio se nedaleko od stana nemačkog komandanta u Beogradu. Tito je u pomenutoj vili imao jedno tajno sklonište. Iz kupatila, pošto bi se pomerio ugrađeni ormančić nad lavaboom, ula­ zilo se u sklonište smešteno ispod samoga krova. U njemu je Tito imao 16 bom bi i dva revolvera, koja je držao za ličnu odbranu u slu­ čaju da bude pronađen od Nemaca"35). Kada se našao u Beogradu Tito je pokušao da uspostavi vezu sa prokomunističkim i levičarskim elementima, koji nisu bili učlanjeni u Partiju, ali su joj bili bliski ideološki i politički. Tito je pisao: „Polazeći od svoje ocjene o krahu buržoaskog sistema stare Jugoslavije, Partija je smatrala sa­ radnju sa tim pojedinicima i grupama mogućom samo na osnovama koje su bile usmjerene u pravcu narođnooslobodilačke borbe. To je praktički značilo da Partija nije bila spremna đa u interesu ostva­ rivanja saradnje sa takvim grupama i pojedincima odstupi od tih bitnih ciljeva"36) . . . Glavna ličnost sa kojom je Tito razgovarao u Beogradu bio je dr Ivan Ribar: „Tu smo se dogovorili da oni sa svo­ je strane pokrenu akciju među svojim pristalicama, da svi jedin­ stveno pristupe narodnooslobodilačkoj borbi koju vodi komunis­ tička partija. Oni nisu za sebe tražili nikakvih drugih beneficija, ili 33) 34) 35) 36)

546

Edvard Kardelj, Na istom mestu, str. 7.

Na istom mestu, str. 9.

Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 293.

Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 44.

neke političke ustupke, nego su prihvatili program na kojem se zas­ nivala naša narodnooslobodilačka borba"73).

KPJ je, pre nego što je počela svoju akciju, bilo potrebno da tu akciju pred narodom prikaže kao o s l o b o d i l a č k u : „ . . . Z a nas je, pisao je Tito, iz formalnih razloga bilo vrlo važno da neistuparno samo kao komunisti, nego da odmah u početku prikupimo što više nekomunista, to jest naprednih demokratskih elemenata, poš­ to smo bili svjesni da će borbu početi zapravo onaj najbolji dio, ko­ munisti, koji su na to bili spremni. Ali, u jednoj daljoj perspektivi mi smo vodili računa o tome da teret borbe ne mogu nositi samo ko­ munisti, već da ga moramo prenijeti na što šire narodne mase“ 38).

Vreme od dolaska u Beograd do 22. juna 1941. godine i do Tito­ vog odlaska iz Beograda, rukovodstvo KPJ provelo je u vrlo inten­ zivnom radu na političkom i organizacionom pripremanju za usta­ nak. Država je bila razorena, vlast u okupiranoj Srbiji tek uspostav­ ljena, policija i žandarmerija bile su bezvoljne u iščekivanju onoga što je trebalo da dođe. Takva atmosfera pogodovala je radu komu­ nista, koji su u to vreme đosledno išli svome cilju. Te dane, veoma pogodne za komunističke aktiviste, opisala je Spasenija-Cana-Babović ovako: „Posle okupacije, sve skoro do 22. juna, vladalo je neko ,prim irje1 u odnosu na progone i hapšenja komunista. Bilo je oči­ gledno da je policijski aparat stare Jugoslavije u izvesnom smislu razbijen, nesređen, verovatno u iščekivanju, tako da smo se mi na izvestan način kretali „slobodno", i čitavu aktivnost mogli smo da razvijamo bez ikakvih velikih smetnji. No, i pored ovakvog stanja uvek smo bili krajnje oprezni"39).

Ova aktivnost razvijala se, uglavnom, u dva pravca: u političkoorganizacionom povezivanju organizacija i članstva i u prikuplja­ nju i sakrivanju oružja i municije. „Partija je, kaže Tito, u događa­ jima u Aprilskom ratu sačuvala svoje organizaciono jedinstvo. Ona nije priznala kapitulaciju, okupatorsko komadanje jugoslovenske državne teritorije. Time je ona ostala jedina jedinstvena revolucio­ narna politička snaga koja je obuhvatala sve krajeve zemlje, sve narode i narodnosti Jugoslavije"40). Nemamo podatke kako je bilo u pojedinim krajevima zemlje, ali, s obzirom da su instrukcije bile iste za sve, verovatno onako kako je rađeno na okupiranom pod­ ručju Srbije. D ojčilo Mitrović navodi, da je partija veoma aktivno radila među mobilisanim ljudstvom: „Među mobilisanim u tim pu­ kovima . . . nalazili su se mnogi komunisti. U samim jedinicama ko­ munisti su međusobno bili u stalnom dodiru i preko posebno odre­ đenih članova Partije bili su u vezi sa Okružnim komitetom teri­ 37) “8) 39) 40)

Na istom mestu.

Navedeno kod Dojčila Mitrovića, Na istom mestu, str. 26.

Navedeno kod: Dojčila Mitrovića, Na istom mestu, str. 33-34.

Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 42.

547

torije na kojoj su logorovali . . . Međutim, PK za Srbiju dao je di­ rektivu da se u mobilisanim pukovima ne stvaraju partijske ćeli­ je. Potrebno je da se komunisti povezuju sa masom vojnika, svaki u svojoj sredini. Postojanje ćelija ograničilo bi rad komunista na usko dejstvo, možda vodilo izolovanju i stvaralo opasnost da se ot­ kriju kao organizacije i izlože progonima. Stav je bio da vojnici ko­ munisti rade sa vojnicima, podoficiri komunisti sa podofcirima, a oficiri sa oficirima. Partijsku politiku u mobilisanim pukovima vo­ dili su, zbog najstrožije konspiracije, lično sekretari, odnosno orga­ nizacioni sekretari Okružnih komiteta na liniji opšte partijske poli­ tike u vojsci"41).

I uoči izbijanja rata i za vreme rata komunistička partija je svo­ je članove u vojsci držala u vezi koja je bila prekinuta samo par da­ na u toku potpisivanja kapitulacije i odmah posle nje: „Samo prvih nekoliko dana i noći okupacije značile su privremenu neizvesnost za komuniste. Vraćajući se u svoja mesta posle kratkog aprilskog pokreta, komunisti su odmah dolazili u međusobnu vezu, već tokom aprila otpočeli partijski rad. U tome radu komunistima Zapadne Sr­ bije pružio je ogromnu pomoć PK Srbije. Partijski radnici upućiva­ ni su u krajeve, čiju je političku aktivnost trebalo p o m oći. . . U toku aprila i početkom maja okružni komiteti partijskih organizacija Za­ padne Srbije već su funkcionisali, uglavnom u sastavima u kojima su formirani tokom 1940. i početkom 1941. godine na partijskim kon­ ferencijama. Celokupnu mrežu partijskih organizacija na svojoj te­ ritoriji okružni komiteti imali su u evidenciji, učvršćujući partijski mehanizam za najbolje funkcionisanje. Prva direktiva pod okupaci­ jom o sređivanju i osposobljavanju partijskih organizacija za rad bla­ govremeno je provedena i pokazala je organizacionu spremnost Par­ tije "42). Koliko je bila povoljna atmosfera za rad komunista vidi se i po tome što su oni mogli u Zapadnoj Srbiji da proslave Prvi maj i da dele Majski proglas CK KPJ i PK Srbije43).

Vladimir Dedijer veli, da su ,,u Srbiji u svim okružnim partijs­ kim organizacijama održane u maju i junu partijske konferencije.

Na konferencijama i na savetovanjima osnovno pitanje bilo je pri­ prema za ustanak, stvaranje udarnih grupa i desetina za vojnu obu­ ku, prikupljanje oružja, sanitetskog materijala. Već tada sva okruž­ na partijska rukovodstva bila su popunjena ukoliko su neki drugo­ vi bili poginuli ili odvedeni u zarobljeništvo. Kod svih okružnih ko­ miteta u Srbiji izdvojeni su članovi komiteta za poseban rad i fo r ­ miranje vojne komisije. Ubrzano se radilo na daljem formiranju sreskih rukovodstava i povereništava"44). „Odlučili smo, veli Tito, 41) Dijčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 13-14.

42) Na istom mestu, str. 20, 21. *'■>) Na istom mestu, str. 33.

4S) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 293.

548

da se pri svim rukovodstvima KPJ formiraju vojni komiteti sa za­ datkom da prikupljaju oružje, pripremaju ljudstvo za oružane for­ macije, organizuju obaveštajnu službu itd.“ 45).

Još pre kapitulacije jugoslovenske vojske pokušavala je KPJ da, od pojedinih vojnih ustanova, stvaranjem svojih omladinskih odre­ da, dođe do oružja. Pored slučaja u Zagrebu zna se i za slučaj u Uzi­ cu, gde je jedna delegacija tražila od pukovnika Edvarda Boroša da dobije oružje, ali ga nije dobila46). Prikupljanje oružja nije bilo tako teška stvar, jer ga je bilo razbacanoga na sve strane; bilo ga je, isto tako, i u većim i manjim slagalištima; pored toga i pojedini komu­ nisti su odnosili sobom oružje napuštajući jedinice. „ .. . I sam narod posmatrajući sa čuđenjem brzi slom stare države i očekujući nove na­ rodne snage koje će se suprotstaviti zavojevačima, prikupljao je oruž­ je koje je bilo razbacano prilikom kapitulacije. Komunisti su organizovano i aktivno radili preko partijskih i skojevskih organizacija na sakupljanju i jednoj vrsti magaciranja oružja, koje je, pakovano da se zaštiti od oštećenja, smeštano na skrivena mesta. Skupljanje i skrivanje oružja i druge ratne spreme u danima sloma stare ju g o ­ slovenske vojske, naročito pre partijskog proglasa o tome, treba tumačiti i kao akt koji je bio na opštoj liniji Partije u borbi protiv fašističkih zavojevača i izraz niza odluka koje su komuniste i ostale rodoljube upućivale na vojne pripreme. Samo takvom politikom Partije može se objasniti širina rada na skupljanju i skrivanju oru­ žja i municije i pre upućenog proglasa, čak i tamo gde je proglas kasnije stigao.'147).

Prema kazivanju Tita ovi vojni komiteti „imali su u početku najvažniji zadatak da prikupljaju sve što je potrebno za borbu. Oni su takođe obavljali dužnosti pozadinskih vlasti. Imali su zadatak da organizuju prikupljanje hrane, odjeće i oružja, što je u nekim kra­ jevima dalo značajne rezultate. U cjelini uzevši, bile su to relativno male količine oružja, ali dovoljne za početak, za uspjeh prvih oru­ žanih akcija partizanskih odreda. Razumije se, u borbama su od ne­ prijatelja otimane nove količine oružja"48).

45) Josip Broz Tito, str. 42.

46) Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 15.

V) Na istom mestu, str. 27.

48) Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 45.

549

SARADNJA SA OKUPATORIMA

Jugoslovenski komunisti ne govore o tome kakav je bio njihov stav prema okupatorima od sloma Jugoslavije pa do 22. juna 1941. godine. Za to vreme oni su bili ostavljeni na miru od strane okupa­ torskih vlasti. Još više od toga: oni koji su znali jezik okupatora stupili su u njegovu službu kao tumači i obaveštači, obično na štetu svojih političkih protivnika. To su trebali da produže i posle 22. juna 1941. godine — gde je to bilo moguće. PK KPJ za Srbiju izdao je, jula 1941. godine, okružnicu broj 9, koja je bila namenjena komuni­ stima na teritoriji okupirane Srbije. U njoj se veli: „Drugovi i dru­ garice, koji znaju nemački jezik, ukoliko već nisu stupili, treba da stupe u što većem broju u službu okupatora, kako kod policijskih, tako i kod vojnih vlasti kao tumači i za druge podesne, a za nas ko­ risne dužnosti. Ovde raditi tačno po instrukcijama datim u okruž­ nici CK broj 4/41.<l1). Tamo se kaže: „Razviti najjaču obaveštajnu službu u cilju blagovremenog obaveštavanja o svakom radu naših neprijatelja, kako pojedinaca tako i grupa, i o tome blagovremeno izveštavati, a preko naših ljudi kod Nemaca, policije i drugih vlasti onemogućavati ih za rad na štetu naše borbe radeći po instrukcija­ ma datim u okružnici CK KPJ broj 4.“2).

I pre ove Instrukcije jugoslovenski komunisti, i oni koji su bili u njihovoj službi, sarađivali su sa okupatorima i bili u njihovoj služ­ bi. Mogla bi se objaviti cela lista imena ovih komunista, mahom malih ljudi, koji su se primali ovih zaduženja po naređenju partije. Ume­ sto objavljivanja jedne takve liste, koja bi bila duga, navešćemo samo nekoliko krupnijih imena ljudi, koji su imali uticajne polo­ žaje i u Jugoslaviji pre rata . . . Pominjemo, najpre, slučaj Vladislava Ribnikara, pre rata suvlasnika i direktora beogradske „Politi­ ke". Stari, predratni komunista, lični prijatelj Titov i duže vremena 1) Iz Arhiva bivše Beogradske specijalne policije: dalje kao ABSP. Ove podatke kao i ceo niz drugih, pisac je imao prilike da dobije na uvid od po­ kojnog Dušana Hajduk-Veljkovića, koji je bio član BSP. To je bilo u Italiji u logoru Eboli, tokom 1U46. godine. Tom prilikom pisac je iz niza ovih doku­ menata napravio ispise.

2) ABSP.

550

posle okupacije njegov stanodavac (ilegalni) u Beogradu, povezao se, odmah posle okupacije Jugoslavije, sa predstavnicima nemačke propagande za Balkan (dr Valter Gruber, Teodor Hengster [Sokolo­ vić] i Hofman). Ribnikar je, uz punu nemačku podršku izvršio spa­ janje dva predratna beogradska vodeća lista, „Politike" i „Vrem e­ na", i osnovao „Srpsko izdavačko preduzeće", koje je pokrenulo lis­ tove „Novo vreme", „O bnovu", „K olo". On se lično stavio na čelo ovoga preduzeća, da bi sprečio konfiskovanje imovine „Politike" i da bi raspolagao najvećim delom prihoda novoga preduzeća, koje je stavljao na raspolaganje KPJ za njezin rad.

Ribnikar je uveo u redakciju „Novog vremena" neke svoje poz­ nanike, komuniste i levičare, da bi ih pomogao i da bi oni odatle mogli produžiti svoj ilegalni komunistički rad. Između njih je bio naročito interesantan Vinko Vinterhalter, urednik komunističkog časopisa „Stožer" i „Nova literatura", tu je radila i njegova žena Vera Stefanović. Oboje su, preko Ribnikarovih kanala, bili preba­ čeni u Bosnu kada se otkrio njihov rad. Pošto je, pomoću svojih ne­ mačkih veza, dva puta uspeo da se izvuče iz ruku srpske policije, Ribnikar je ostao u Beogradu pod najvišom nemačkom zaštitom sve do pred kraj 1942. godine. Tada je i on prešao u Bosnu i postao član AVNOJ-a. Na zasedanju drugoga AVNOJ-a, krajem novem­ bra 1943. godine, Ribnikar je izabran za jednog od potpredsednika ovoga tela i za člana Nacionalnog komiteta i poverenika za informa­ cije. To je bilo kao neko priznanje za velike usluge, koje je Ribni­ kar učinio komunističkoj partiji i Titu lično. U Ribnikarovoj kući je, 4. jula 1941. godine, održana sednica Politbiroa CK KPJ na kojoj je „odlučeno da akcije sabotaže odmah prerastu u svenarodni rat protiv okupatora. Odlučeno je da se smesta u tome smislu izda proglas"3).

Slučaj Ilije-Ike Panića nije manje interesantan. Član vodstva Saveza zemljoradnika, poznati beogradski industrijalac, osnivač izadavčkog- preduzeća „Edicija", Panić je bio bliski prijatelj Hitlerovog ličnog opunomoćenika za Mađarsku, dr Vezenmajera, nemačkog poslanika u Budimpešti. Isto tako bio je dobar prijatelj sa Nojhauzenom, najvažnijim nemačkim privrednim funkcionerom u okupi­ ranoj Srbiji kao i sa drugim istaknutim nemačkim ličnostima. Nje­ gov partijski sektor rada bio je spasavanje od smrti hapšenih komu­ nista. Panić je održavao veze i sa Damjanom Velčevim i Kimonom Georgijevim, koji je postao pretsednik vlade Otačestvenog fronta u Bugarskoj posle 9. septembra 1944. godine. Preko njih je održa­ vao veze sa bugarskim komunistima. Bivao je hapšen, ali je uvek bio puštan na jake nemačke intervencije4).

3) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 297.

■>) Iz ABSP.

551

Pod naročitom zaštitom nemačkih vlasti nalazili su se komunis­ tički funkcionari koji su bili zaposleni u Srpskoj narodnoj banci.

Nemački komesar pri Srpskoj narodnoj banci, dr Zagen, bio je veli­ ki pokrovitelj komunista. On je uspeo da izdejstvuje najvišu zabra­ nu policijske intervenije u ovoj banci iako se znalo da tamo aktivno rade vicedirestor Srpske narodne banke, dr Čeka Radojković, šef personalnog odseka Petrović, hapšen pre rata zbog komunističke delatnosti i Risto Aćim ović. Petrović i Aćim ović radili su u Narodnoj banci SFRJ posle rata5) . . . U Hipotekarnoj banci radila je folksdojčerka Flora Hofman. Ona je održavala veze sa Porečkim partizans­ kim odredom i bila, istovremeno, obaveštač Gestapoa o kretanju i radu četnika. Preko svojih dvostrukih, partizanskih i nemačkih, veza ona je prebacivala otkrivene komuniste ili u partizanske odre­ de ili ih je slala na ugovorni rad u Nemačku.

Nije bez interesa ni slučaj dr Ljubomira Živkovića, specijaliste za bolesti nogu, poznatog komunističkog teoretičara i pisca nekoliko komunističkih knjiga. Uhapšen od Gestapoa on je uspeo da se iskupi time što je postao obaveštač protiv organizacije Draže Mihailovića.

Uspeo je da se sprijatelji sa dr Jungom, šefom saniteta pri Gestapou i da u njemu stekne zaštitinika6). Dedijer veli da je Ljubomir Zivković zvan da ide u partizane, ali je to odbio pod izgovorom da je bolestan7).

Posebno složen i interesantan, jedinstven po svojoj vrsti, bio je slučaj profesora i inžinjera hernije, Vojislava Gavrilovića, sina po­ znatog srpskog istoričara književnosti Andre Gavrilovića. Još kao student Gavrilović je postao marksista, preživeo boljševičku revo­ luciju u Rusiji i uspeo tamo da uspostavi dosta ličnih prijateljskih veza sa vodećim boljševičkim ličnostima. Postao je intimni prijatelj i Staljinov i uspeo da stekne simpatije njegove majke. Član Kominterne, lični obaveštač Stalijnov, Gavrilović je u Parizu imao svoj vi obaveštajnu centralu, koju je vodio pod firmom hemijske laborato­ rije. Materijano snabdeven, podržavan od sovjetske spoljne službe, Gavrilović je u toku svoga rada uspeo da stvori raznovrsne veze sa uticajnim ljudima u pojedinim zemljama. Tako se, još pre dolaska nacionalsocijalista na vlast, upoznao sa Leom Grafom, poznatim ne­ mačkim umetnikom i jednim od Hitlerovih najbližih ljudi.

U proleće 1939. godine Gavrilović, po ličnom naređenju Stalji­ na, kao organ Kominterne, nepoznat i nekompromitovan komunis­ ta, dolazi u Beograd sa zadatkom da pripremi teren za uspostav­ ljanje diplomatskih odnosa između Sovjetskog Saveza i Jugoslavi­ je. Kada su ovi odnosi uspostavljeni Gavrilović je postao poverljivi čovek sovjetskog poslanstva. Kada je Jugoslavija slomljena on je, 5) Na istom mestu.

6) Na istom mestu.

7) Vladimir Dedijer. Na istom mestu, str. 305.

552

opet po Staljinovom naređenju, ostao u Beogradu i preko sovjetskog poslanstva u Sofiji, obaveštavao i dalje Staljina i Kominternu o raz­ voju prilika na našem području. Poslednji izveštaj Staljinu uputio je u leto 1944. godine8).

Gavrilović nije radio samo to. Leo Graf je dolazio nekoliko puta u Beograd i uvek se nalazio sa Gavrilovićem koga je preporučio Nemcima. Oni su mu dali rekvirirane apartmane u Strahinjića Bana ulici broj 74, koji su bili jevrejska svojina, a zatim i komesarsku upravu nad jednom poznatom jevrejskom drogerijom i parfimerijom u centru Beograda. Kada je, kasnije, počeo da putuje kao nemač­ ki poverenik ne samo po Jugoslaviji, nego i po susednim zemljama pa i u Tursku, on je drogeriju i parfimeriju ustupio drugome, a svo­ ju kancelariju preselio u jedno malo odelenje pozadi apoteke svoga prijatelja Đorđa Pašića u ulici Kraljice Marije9).

Leo Graf je doveo Gavrilovića u vezu sa kapetanom Krajgerom, svojim čovekom, sa kojim je dalje održavao veze. Krajger je, iz­ među ostalog, jednoga dana, krajem februara 1944. godine, posetio Gavrilovića i Pašića i pitao ih, da li bi bili voljni da preko njegovih kanala i veza, odu u Glavni Titov štab u Bosni. Krajger je, naime, preko svojih drugih veza sa Titom bio otpočeo pregovore o iznala­ ženju jednoga modus vivendi između partizana i nemačke vojske u Jugoslaviji. Radilo se o stavu koji bi Tito zauzeo u slučaju iskrca­ vanja Angloamerikanaca na Jadransku obalu. Nemci su bili voljni da pomognu oružjem i ratnim materijalom partizane, koje ovo iskr­ cavanje takođe nisu želeli. Dalje se radilo o propuštanju nemačkih trupa pri njihovom povlačenju sa Balkana. U slučaju sporazuma Nemci su nudili Titu predaju celokupnog svog tehničkog, saobra­ ćajnog, oružanog, sanitetskog i ostalog materijala, koji se u momen­ tu njihovog odlaska bude nalazio u Jugoslaviji.

Uplašeni težinom napora koje je trebalo savladati Gavrilović i Pašić nisu primili da lično izvedu ovu stvar, nego su dali drugu vezu.

Pošto su Nemci smatrali Gavrilovića zvaničnim delegatom Moskve u Jugoslaviji, oni su pokušali da od njega dobiju obaveštenje o to­ me kakva će biti sudbina nemačke manjine u Jugoslaviji kada Nem­ ci budu napustili zemlju. Slična pitanja postavljalo je nemačko vod­ stvo i generalu Milanu Nediću10).

O vezama vodstva KPJ i partizanskih odreda sa Nemcima za vre­ me rata kazuje i Milovan Đilas. Njegovo kazivanje potvrđuje ono što je bio izneo Walter R. Roberts još 1973. godine11), a što su kom u­ nisti brižljivo krili. Đilas ovo kazuje kao učesnik u razgovorima sa 8) Iz ABSP. 9) Na istom mestu.

10) Na istom mestu. n ) Walter R. Roberts, 106-112).

„Tito, Mihailović and the Aliies 1941-1945“, str.

553

Nemcima. On veli: „Ja ne bih objavljivao sadržaj ovih pregovora sa Nemcima kada oni ne bi bili dobro poznati vani (misli na Robertsa). Uostalom, i neki jugoslovenski istoričari, među njima i Vladimir Dedijer (1967) pokušavali su da istražuju tok i sadržinu ovih pre­ govora. Zvanično jugoslovensko ćutanje samo je pojačalo nagađa­ nja. Danas nema razloga za takvo ćutanje osim da bi se sačuvala iđealizovana slika vođa jugoslovenske revolucije kao da im ne bi bilo dosta što su izveli jednu originalnu revoluciju"12).

Prema Đilasovom kazivanju kontakt sa Nemcima, na ovoj lini­ ji, uspostavljen je preko inžinjera Hansa Ota (puno ime: Karl Walter Ott), koji je bio zarobljen od partizana sa jednom grupom nemačkih civila. Za vreme ispitivanja ove grupe došlo se, kazuje Đilas, na ide­ ju da se za ove zarobljenje Nemce traži puštanje nekih komunista koji su držani u zatvoru: „Nemačka komanda je pristala na zamenu. Dedijerova žena Olga došla je natrag kao jedna od zamenienih“ 13). Ovo je bilo polovinom avgusta 1942. godine . . . Prema V ?lteru Hagenu ovaj Ot je bio vođa OT-grupe (organizacija Tođt), koja je radila u jednom rudniku. Hagen veli: „Pored obične OT-službe imao je Ot i posebno zaduženje; on je tražio neke posebne vrste drveta za građenje propelera, koga je, navodno, bilo samo u oblastmia koje su di’žali ustanici. Tako je Ot već u leto 1942. godine došao u vezu sa raznim partizanskim vođama. Moguće je da ga je to spasio.

Posle njegovog zarobljavanja ubrzo je odveden u Titov glavni štab i bio od njega poslat sa porukom generalu Glajseu (Gleise) u Zagreb.

Tito je predložio Glajseu da zameni 11 ljudi organizacije OT za jed­ nu uhapšenu vodeću partizanku koja je leže!a u Zagrebačkoj bolni­ ci. Glajze je smatrao za naročito važno đa uspostavi neposrednu vezu sa Titom i da je rekao, da se Titu javi, da je on i u buduće, principijelno, gotov na takve razmene. Vodeća partizanka bila je posle ozdravljenja oslobođena. Zatim je Tito naredio predaju za­ robljenih članova organizacije OT, bez da sačeka dolazak vodeće partizanke. On je javio Glajseu, đa mu reč nemačkog generala u Zagrebu služi kao garantija"14). Ot je igrao važnu ulogu i u prego­ vorima Titovim sa nemačkom vojskom u Jugoslaviji 1945. godine o mogućnosti njenog neometanog povlačenja. Ovim je Ot stekao izvesne zasluge za nemačke trupe na ovome prostoru15).

Drugi, zvanični, kontakt sa Nemcima bio je mnogo opsežniji i uspostavljen je posle zauzimanja Gornjeg Vakufa ođ strane parti­ zana. To je bilo početkom marta 1943. godine za vreme teških borbi između Nemaca i partizana. Tada su partizani zarobili jednu grupu nemačkih oficira među kojima je bio i m ajor Steker (Stoecker). Pod iJ) 13) M) 15)

554

Milovan Đilas, Wart:me, str. 231.

Na istom mestu, str. 199.

Walter Hagen, Die geheime Front, str. 233-264.

Na istom mestu, str. 263, beleška.

4. martom 1943. godine Vladimir Dedijer je uneo u svoj Dnevnik: „Zarobljen je jedan nemački major sa dva gvozdena krsta na gru­ dima"1C). Moguće je da je to bio major S tek er.. . Đilas kazuje kako su Tito, Ranković, Velebit i on došli na ideju da preko majora Šlekera uspostave opet vezu sa Nemcima: „Tito je bio onaj koji je raz­ vio ideju ili tačnije odmah tražio puteve kako da se ona ostvari.

Sazvao je članove CK: Rankovića, Pijadu i mene u njegovu vode­ nicu na reci Rami i predložio da preko majora Štekera pošaljemo Nemcima jedno pismo sa predlogom za izmenu zarobljenika i ranje­ nika posebno tražeći da nas Nemci priznaju kao „zaraćenu stranu"17).

Pismo Nemcima nije potpisao Tito, nego Velimir Terzić, koji je ta­ da bio načelnik Vrhovnog štaba. Odgovor na pismo došao je posle dva-tri dana, to je bilo 9. marta 1943. godine; održan je novi sasta­ nak kod Tita i određena je delegacija za pregovore. Određeni su bili Đilas, koji za sebe kaže da je razumevao nemački, Koča Popović i Vlatko Velebit18).

Od ove trojice samo je Koča Popović išao pod svojim pravim imenom, Velebit je bio Petrović, a Đilas-Miloš Marković19). Nemci su delegaciju primili i tretirali korektno. Delegacija je, bez Koče Popovića, bila vođena i u Zagreb i u Sarajevo, ali nije na nju vršen nikakav pritisak. Primio ih je komandant 717. nemačke divizije.

O ovome je Tito obavestio Moskvu istoga dana kada je otišla dele­ gacija. Rekao je, da se radi samo o zameni zarobljenika, ali to nisu u Moskvi pravilno shvatili. Odgovorili su brzo i zamerili sa čuđe­ njem da se oni upuštaju u pregovore sa Nemcima. Shvatili su to kao nameru da se prekine borba protiv Nemaca20). U Moskvi to ni kas­ nije nisu bili zaboravali. Kada je Milovan Đilas prvi put otišao ta­ mo, pitan je i o tome ali je zastupao samo zvanično shvatanje: da se radilo samo o zameni zarobljenika21) . . . I ovi pregovori, iako su poduže trajali, završeni su uspešno22). Teškoće je zadavalo oslobo­ đenje Herte Has, Titove žene, čiji je otac bio jugoslovenski Nemac, jer su ustaše davale suprotna obavešten ja o njoj. Na lično zauzi­ manje Hansa Ota bila je i ona puštena23) . . . Sudbina Hansa Ota, koji je toliko pomogao jugoslo venskim komunistima, bila je tragič­ na. Đilas veli: „Krajem rata naša obaveštajna služba transportirala ga je natrag u Jugoslaviju, ne zbog bilo kakvih nedela nego zbog pretpostavke da je on mogao poznavati nemačke obaveštajne agente koji su bili bliski partizanskim vođama. Ranković mi je rekao da 16) 17) 1R) 1S) 20) 21) 22) 2:!)

Vladimir Dedijer, Dnevnik II, str. 150.

Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 229.

Na istom mestu, str. 230.

Na istom mestu, str. 234.

Na istom mestu. str. 232.

Na istom mestu, str. 380.

Na istom mestu, str. 237-244.

Na istom mestu, str. 242.

555

nisu nikada m ogli izvući ništa od Ota iako je on ostao u tamnici do svoga tragičnog kraja"24). Đilas ne kazuje kakvoga.

Na pregovore između jugoslovenskih komunista i Neinaca osvr­ nuo se i Valter Hagen, koji se poziva na nemačke i mađarske izvo­ re kao i na izjavu na procesu Laslu Rajku (Laszlo Rajk). Kao važna ličnost sa jugoslovenske strane pominje se „general Ljubo Vele­ bit" što se, sigurno, odnosi na Vlatka Velebita, koji je održavao veze sa generalom Glazje fon Horstenau (Gleise von Horstenau).

Interesantno u ovom e kazivanju Valtera Hagena jeste navodna Ti­ tova ponuda Nemcima o zaključenju primirja. Ovo, naročito, u slu­ čaju da se iskrcaju Anglo-Amerikanci u Jugoslaviji čega su se j u ­ goslovenski komunisti jedno vreme ozbiljno plašili i bili gotovi da se tome suprotstave. Hagen veli, da su Nemci prisluškivali komuni­ stičku radio-vezu i dešifrovali izveštaje što je komuniste zbunji­ valo25). Sigurno je, međutim, da jugoslovenski komunisti nisu nika­ da verovali Anglo-Amerikanci ma, naročito ne pre nego što su im počele dolaziti britanske misije. Đilas ističe da je jedan od nemačkih zahteva bio da se obustavo atentati na željezničku liniju Zagreb-Bcograd na što je Tito bio pristao26). Pregovore sa Nemcima smatrali su i Tito i njegovi naj­ uži saradnici kao jedan cisto taktički potez. „Niti ja — veli Đilas — niti drugi članovi CK nismo imali grižu savesti da smo pregovo­ rima sa Nemcima izdali bilo Sovjete, bilo internacionalizam, bilo naše krajnje ciljeve. Vojnička potreba nas je prisiljavala . . . Pre­ govori su držani kao velika tajna. Nije bilo razmimoilaženja među vodećim ličnostima osim što smo Ranković i ja više sumnjali u rezultat nego Tito . . . Pregovori sa Nemcima nisu mogli dati neke naročito važne rezultate. Ovo zbog toga što smo mi stvarno tražili predali, jer su nam Nemci priredili zamku. Ncmci nisu mogli doz­ voliti naše stabilizovanje i širenje, a mi nismo mogli dozvoliti njima da ojačaju pomoć pronemačkih elemenata i da produže rat na Bal­ kanu"27). Na ove pregovore vodstva jugoslovenskih komunista sa Nemcima ukazao je i Ilija Jukić. On je lično pregledao deo nemač­ kog arhiva o ovome i razgovarao sa generalom Kislingom (Kiszling), koji je bio prijatelj generala fon Hortsenau. I ovde je istaknuto, da je Tito bio gotov na saradnju sa Nemcima u slučaju da se AngloAmerikanci iskrcaju na Jadransku obalu28).

Iako su ostajali neprijatelji Nemci i jugoslovenski komunisti osećavali su neku vrstu respekta jedni prema drugima. Ovo, naročizi) Na istom mestu.

25) W alter Hagen, Die geheime Front. str. 264-209.

2| j) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 244.

Tl) Na istom mestu, str. 244.

28 ) Ilija Jukić, Pogledi na prošlost, sadašnje?! i budućnost hrvatskoga na­ roda, London 1965, str. 149-153).

556

to, u drugoj polovini rala. Iz nemačkih izvora zna se, da je Hitler bio obaveštavan i o Titu i o partizanskoj akciji, koju nije potcenjivao. On je to, u nekoliko mahova, izjavljivao stranim posetiocima.

Tako je 18. oktobra 1943. godine, govorio bugarskom princu Kirilu i Bogdanu Filovu da je Tito opasniji protivnik od Mihailovića i da, u slučaju krize na Balkanu, ceo ovaj prostor može doći pod njegov komunistički uticaj29). Još jednom je Hitler sa bugarskim prestavnicima govorio o Titu: 16. marta 1944. godine kazivao im je kako su u kaznionici u Mariboru pronađena njegova akta iz kojih se vidi da je on jedan fanatik, koji ne napušta svoju ideju30). Generalu Anto­ nesku rekao je Hitler, 5. avgusta 1944. godine, da je on svojim ge­ neralima ukazivao na primer Tita, koji je obućarski šegrt i zvao se Protzila, sada drži 20 nemačkih divizija: „Pored stalnih gubitaka uspeva on da iz ništa stvori nove odrede. Kada bi nemačko vojno vodstvo pokazivalo istu odlučnost, odvažnost i hrabrost i upornost kao ovaj čovek ne bi rat ni pod kakvim okolnostima mogao biti iz­ gubljen"31). Tito je dva puta ucenjivan od Nemaca; drugi put sa 100.000 zlatnih rajhsmaraka.

Ima primera kontakta sa Nemcima na nižim nivoima sa celoga područja Jugoslavije. Tako je, u jesen 1943. godine, pregovarao sa Nemcima kao izaslanik Glavnog partizanskog štaba za Hrvatsku Marijan Stilinović, novinar sa Sušaka, tada šef Agitpropa pri pomenutom štabu, a kasnije, jedno vreme, urednik ,,Borbe“ . I ovaj se put radilo o zameni zarobljenika . . . Krajem novembra 1943. god i­ ne vodio je Stanko-Canica Gpačić, član partizanskog Glavnog štaba za Hrvatsku, pregovore sa folksdojčerom Paškim, koji je bio glavni politički savetnik pri zagrebačkom Gestapou. Predmet pregovora bilo je propuštanje nemačkih trupa preko Korduna za Bosnu gde su trebale da budu upotrebljene protiv četnika. Kao protivuslugu Opačić je tražio od Nemaca veću količinu oružja, municije i vojnič­ ke spreme, soli i hrane. Posebno je tražio slobodnu razmenu robe između partizanske zone i ustaške. Paski je na sve to pristajao osim poslednjega, koje je bilo u nadležnosti Berlina32).

Vrlo je interesantan bio i oblik saradnje Momčila Markovića sa folksdojčerom Baumanom, koji je bio politički referent pri Krajskomandaturi u Požarevcu. Marković je bio član PK KPJ za S rbi­ ju, koji je na ovome prostoru radio pod imenom ,,Ćora“ i ,,Ivo“ : u toku 1942. i 1943. godine Marković je bio politički komesar Glav­ nog štaba za Srbiju. Marković je, preko svojih ljudi, održavao re29) Andreas IiiUgruber, Staatsmiinner unđ Diplomaten bei Hitler, Band II. Vertraulichc Aufzcichnu.ngen iiber Unterredungen mit Vertratern des A u slandes 1042-1944, Frankfurt/M 1970, str. 319.

3») Na istom mestu, str. 383. si) Na istom mestu, str. 26.

32) Iz ABSP.

557

đovnu vezu sa Baumanom i polovinom 1944. godine napravio spo­ razum ;;a Baumanom da partizani ne ometaju iskorištavanje Borskih rudnika i korištenje Homoljskih šuma kao i da ne napadaju nemačke transporte. Marković je obaveštavao Baumana o kretanju nacionalnih odreda na terenu, a Bauman je bio sebi zadržao pravo da samo on može da hapsi lica koja su osumnjičena zbog komuniz­ ma. Pod Baumanovom zaštitom stajao je i dr Svetislav Adamović, lekar u Kučevu, koji je bio predsednik komunističkog NOO33).

Nemački Krajskomandant u Kruševcu, dr Solderom, profesor hernije na Bečkom univerzitetu, bio je pre pripajanja Austrije Rajhu, jedna od vodećih komunističkih ličnosti u Austriji. On je u svo­ me okrugu planski sabotirao suzbijanje komunizma. Njegovom in­ tervencijom pušten je Marko Ristić, poznati predratni komunista i književnik, koji je otkriven na partijskom radu u Vrnjačkoj Banji.

U društvu sa Ristićem i drugim komunistima govorio je Solderom, da jugoslovenski i austrijski komunisti imaju iste ciljeve: da za­ jedno ruše nemački fašizam. U Leskovcu radio je kao tumač u Krajskomanđanturi profesor Jaketić, poznati komunista pre rata. I on je denuncirao nacionaliste i pomagao da budu odvođeni u konclagere. Posle dolaska partizana na vlast bio je šef OZNE za Leskovac. Zajedno sa njim radila je studentkinja Mica Ješić, koja je bila prijateljica raznih nemačkih funkcionera, a naročito gestapovca Svarca od koga je dobij ala obavešten ja o namerama prema parti­ zanima34).

U Prokuplju i okolini radio je sa komunistima, po naređenju nemačkih vlasti, inžinjer Slavko Ilić. On je bio direktor jednog rud­ nika iz koga se vadi i prerađuje važna hemijska materija koja je bila potrebna nemačkoj ratnoj industriji. On je održavao veze sa Ratkom Pavlovićem -„Špancem “ , komandantom svih partizanskih odreda u Toplici. Sa partizanima se sastajao i nemački komandant mesta u Pro­ kuplju. Jednom je na sastanak sa komunistima došao i jedan visoki nemački komandant iz Niša. Ilićevim posredovanjem došlo je između Nemaca i komunista do sporazuma: partizani su se obavezali da neće ometali rad u rudniku niti transport rude na pruzi Prokuplje-Niš.

Nemci su se obavezali snabdeti partizane kožom za obuću, tkaninama za veš i odelo, lekovima i sanitetskim materijalom, duvanom, šećerom i životnim namirnicama. Komunisti su se još obavezali da će pomoći mobilizaciju radnika za rudnik. Kada je otkriven od srpske policije, Ilić je sve ove iskaze potvrdio dokumentima i morao je biti pušten po naređenju nemačkih vlasti kao njihov čovek, iako je bio poznati komunista.

U nemačkoj novinarsko-obaveštajnoj agenciji DNB u Beogradu radio je kao član Mesne komunističke organizacije Predrag Udicki, 33) Iz ABSP. 34) Iz ABSP.

558

pre rata saradnik „Pravde". On je prevodio nemačke vesti na srpski jezik birajući uvek one koje su delovale obeshrabrujuće na srpsku javnost. Koristeći svoj položaj on je prevodio sa ruskog i nemačkog jezika materijal, umnožavao ga i dalje rasturao. U Beogradskom glavnom telegrafu radio je kao šef jedne sekcije komunista Petar Zlatarev, koji je bio u službi Gestapoa. Kada je otkriven na komu­ nističkom radu, Gestapo je hteo da ga prebaci u Banat, ali su to do­ gađaji omeli.

Komunistkinja Vera Dimitrijević, udata za folksdojčera Franju Hermana, činovnika u bankarskom preduzeću ,,Wiener Bank Verein" čuvala je u jednom sefu ove banke važnu komunističku arhivu svoju i Spasenije-Cane Babović. Komunista Elmas Osmanagić, musliman iz Višegrada, bio je povezan sa ustašama u Zemunu i oženjen jednom folksdojčerkom koja je bila iz Pančeva i zvala se Greta. On je radio i za Nemce i za komuniste. Pošto je uživao zaštitu Nemaca on je u svome stanu krio kompromitovane komuniste35).

Na Cetinju, u Crnoj Gori, radio je najpre sa Italijanima, a zatim sa Nemcima poljski komunista Đorđe Moskijević, član NKVD. Kada su partizani zauzeli Cetinje on je imao vlast u svojim rukama i izda­ vao naređenja i samome Blažu Jovanovuću36) . . . U Šapcu je za ra­ čun komunista radio sa Nemcima i sa ekpoziturom Gestapoa u Sapcu Nikola Stefanović, zvani ,,Pinja“ ; radio je zajedno sa Dragutinom Dolčekom, folksdojčerom i degradiranim konjičkim kapetanom bivše jugoslovenske vojske . .. Užice, pre osnivanja Titove republike u nje­ mu, bilo je pravo stecište komunista. Čim su se učvrstili u Užicu, Nemci su postavili novu opštinsku upravu na čelu sa poznatim ko­ munistom Mihailom Kovačevićem. Kada su osvojili Užice komunisti su za potpretsednika NOO postavili Rađenka Stefanovića, koji je bio poverenik nemačke Krajkomandanture i otvoreni nemački agent.

Učitelj Vidić, koji je bio prisno povezan sa Nemcima, postao je orga­ nizator i komandir partizanske gradske policije u Užicu. Ljubodrag Đurić, kasnije general, bio je pre otpočinjanja partizanske akcije stalni pratilac nemačkog poručnika Engelmana, oficira na službi pri tajnoj policiji. I Petar Stambolić je bio uticajna ličnost kod Ne­ maca. On je bio naredbodavac svim komunistima koji su bili u Užicu zaposleni kod Nemaca. Venijamin Marinković, kao i Zagorka-Zaga Jovanović, profesori, jedini su pristali da drže kurs nemačkog jezika u Užicu pod komunistima. Oboje su bili predratni komunisti.37) Saradnja između komunista i okupatora postojala je i na prostoru Slovenije. U Sloveniji su komunisti uhvatili vezu sa majorom D ’Amatijem, šefom obaveštajne službe u štabu XI. armije u Ljubljani. Vezu sa ni im je uspostavila i održavala Emilija Krajgher, žena istaknutog 35) Lično obaveštenje. si!) Iz ABSP. 3") Iz ABSP.

559

komuniste Vite Krajghera. Žene-komunistkinje hvatale su veze i sa drugim talijanskim oficirima s ciljem da od njih dobiju obaveštenja i iznađu način za međusobno trpljenje partizana i italijanske vojske.

Sam D ’Amati je jednom prilikom izjavio: ,,U suštini nama je stalo do uništenja slovenačkog naroda, kako bi ova pokrajina dobila što više italijanski karakter. Ova pokrajina zatim može postati komu­ nistička. U tome smo solidarni sa partizanima"33).

Najizrazitiji primer saradnje komunističkog vodstva sa okupato­ rom jeste saradnja Lovre Kuhara, prvog organizatora Osvobodilne fronte. Uhapšen februara 1943. godine, on je u zatvoru dobro tre­ tiran i omogućeno mu je da iz zatvora rukovodi radom. Kada su Nemci, posle kapitalucije Italije, uspostavili svoju vlast u Sloveniji, preveli su Kuhara na Bled. Suhodolc, Kuharov drug iz zatvora, svedočio je o Kuharu: „Čim sam stupio u ćeliju kod Kuhara video sam da se tu radi o sudbini celoga našeg pokreta. Kuhar je iz tamnice, iz ćelije, vodio svu organizaciju KP Slovenije. Svakodnevno su se kod njega sastajali vodeći članovi Osvobodilne fronte i KP Slovenije i konferisali sa njime. Isto tako njemu su dolazili svakoga dana najviši italijanski oficiri sa kojima je Kuhar konferisao čitave časove. U ćeliji je imao uređenu pravu kancelariju. Sve odluke, okružnice i td. sastavljao je sam u ćeliji. I u drugom smislu imao je celokupni komfor. Dobijali smo hranu iz Ljubljane, imali smo celo stovarište šampanjca, likera, vina, rakije, cigareta, šunke i td.“ 39).

Između partizana i talijanskih okupatora vođeni su, 27. decembra 1942. godine, pregovori u Karteljevu kod Novog Mesta. U ime ita­ lijanske vojske u pregovorima su učestvovali general Ceriti i kape­ tan De Furija, a u ime Osvobodilne fronte politički komesar D olenske zone Jareb, komandant zone More Zan i intendant te zone sa partizanskim imenom ,,Bojan“ . Na ovome sastanku postignut je spo­ razum, koji obavezuje obadve strane: Talijani se obavezuju: 1) da partizane snabdevaju oružjem, odelom, hranom i sanitetskim ma­ terijalom; 2) da će sabotirati povećanje i jačanje slovenačkih anti­ komunističkih jedinica, da će im oduzeti slobodu akcije i teško na­ oružanje; 3) da će prestati sa akcijom protiv partizanskih odreda; 4) da će sve eventualne partizanske zarobljenike samo internirati i 5) da će prestati sa masovnim hapšenjem komunističkih aktivista na terenu. Partizani su pristali: 1) da neće ubuduće rušiti glavne želje­ zničke pruge, neće napadati vojničke transporte, minirati puteve i da neće rušiti telegrafske i električne instalacije. Za sebe su zadržali pravo da, po prethodnom obaveštenju italijanskih vlasti, ruše peri­ ferijske puteve i manje važne pruge radi propagande; 2) da više neće napadati italijanske vojničke posade i patrole po putevima. Zadržali 38) Iz ABSP. 39) Iz ABSP.

560

su za sebe pravo da napadaju slovenačke antikomunističke jedinice, kojima Italijani ne smeju doći u pomoć ako budu napadnute; 3) da neće vršiti atentate na italijanske vojnike, fašističke ili civilne ličnos­ ti. U duhu ovih obaveza nisu slovenački partizani nijedan put napali na bilo koji italijanski vojnički trnsport, niti vojnički voz, tzv. ,,tra~ dotto“ , koji je svakodnevno išao od Karlovca preko Ljubljane za Trst i u kome je redovno bilo po 500 do 2000 vojnika i oficira.40) Sporazum je stupio na snagu 26. decembra 1942. godine. Talijani su odmah zatim dovezli na stanicu Mirna kod Trebinje vagon sa hranom, odelom i municijom, koji su partizani, pošto su se Italijani povukli, „opljačkali". Isporuka oružja vršena je na željezničkoj liniji Metlika-Ljubijana i to kod bunkera kod Dobrovice, kod Kamenice i kod Velike Loke. Oružje i municija dovoženi su do tih bunkera.

Italijanska straža bi se tada povukla i ne bi se pojavljivala dok oružje i municija ne budu sklonjeni. Vagonske isporuke vršene su na stani­ cama Zalog, Drenov Grič i Striža kod Novog Mesta. Sefa stanice Drenov Grič, koji je bio nacionalista, partizani su ubili da im ne bi smetao. Za šefa stanice došao je kom unista. . . Najpuniji izraz sarad­ nje ispoljio se 8. septembra 1943. godine: toga dana Italijani su počeli razoružavati slovenačke antikomunističke odrede i predavati ih partizanima. Cele italijanske jedinice prešle su na stranu parti­ zana sa punim naoružanjem. Sam Tito je isticao da je od ovoga m o­ menta počela da raste njihova vojnička snaga.41) Uz ovu toleranciju okupatorskih vlasti radila je i odlično organizovana partizanska štamparija u Kočevju. Tu se nalazila i glavna partizanska blagajna. Zato nije bilo dozvoljeno slovenačkim antikomunistima da tamo drže svoje snage. Kada su ovi, i pored te za­ brane, jednoga dana upali u K očevje zaplenili su i blagajnu i štam­ pariju. Bili su uhvaćeni i neki komunisti. Italijanski komandant mesta, pukovnik Fantini, dao je uhapsiti nekoliko antikomunista i zabranio im ulazak u Kočevje.

Partizani su u Sloveniji produžili istu liniju i sa Nemcima kada su ovi smenili tamo Italijane. Ova saradnja imala je ista obeležja kao i ona sa Italijanima. U njoj su, sa partizanske strane, učestvovali istaknuti funkcioneri kao što su bili Boris Kidrič i dr Aleš Bebler, koji su održavali veze sa Gestapom na Bledu. Jedno vreme bio je oficir za vezu između partizana i Nemaca partizanski m ajor Bojan koga su kasnije sami partizani likvidirali.. . Kao i sa Italijanima partizani su sklapali lokalne sporazume sa Nemcima. Obavezivali su se da ne ometaju nemačke vojne transporte i saobraćaj, da ne ruše glavne komunikacione linije, da ne nanose štete privredi i da dozvole snabdevanje Nemaca po gradovima, a za naknadu su dobijali mono­ « ) iz ABSP. « ) Iz ABSP.

531

polske artikle. Na Primorskom i u oblasti Gorice, pored saradnje u pomenutim oblicima, napravljen je, 3. jula 1943. godine, politički sporazum o primirju između partizana i nemačko-italijanskih vlasti u prostoru Udine, Gorica, Trst i Rijeka. Saobrazno je bio objavljen i u dnevnim listovima „Slovencu" i „Jutru". U vreme kada je spora­ zum trebao da stupi na snagu bile su opkoljene kod Kobarida tri par­ tizanske divizije. Nemci su naredili da se neprijateljstva prekinu i tako su ove brigade spašene. Ali ne samo to. Zna se da je Glavni štab Osvobodilne fronte za Primorsko i oblast Trsta i Rijeke bio na Holmovitu, jednom pošumljenom ali lako pristupačnom bregu, između Vogarskog i Cernica, Prvačina i Dorneberga. Štab je bio smešten u nekadašnjim austrijskim kasarnama. Tu se nalazila i glavna partizanska arhiva i štamparija. Iako su i Nemci i Italijani znali za ovo, nisu ih uznemiravali. „Nacionalni Slovenci, rekao je jednom prilikom nemački pukovnik Brand, mnogo se varaju ako misle da ćemo mi Nemci uništiti partizanstvo i komunizam. To nije u našem interesu"42).

Lako je shvatiti da okupatoru nije bilo u interesu đa se nacionalne snage povezuju i jačaju. To mu nije bilo u interesu ni u okupiranoj Srbiji. Krajger, već pominjani prijatelj Vojislava Gavrilovića, dao je ovome jednu izjavu koja potpuno otkriva smisao ove taktike oku­ patora. Kada je bilo reči o stvaranju jedinstvenog pokreta otpora Krajger je rekao: „To je ono čega se mi najviše bojimo. Baš radi toga mi nismo nikada ni pokušali da povedemo neku ozbiljniju akciju protiv Tita koja bi mogla uništiti njegov pokret, pošto nam je on potreban da služi kao razbijač jedinstva otpora srpskoga i ostalih jugoslovenskih naroda. Kada ne bilo Tita mi bi u slučaju našeg po­ vlačenja sa Balkana imali na grbači jednog složnog i jedinstvenog neprijatelja, a to nam nikako ne ide u račun. Titu je, takođe, u intere­ su da našom pomoći ili bar u najboljem slučaju našim indiferentnim stavom prema razvoju njegovog pokreta, uništimo srpski narod, koji će biti glavna kočnica za konačno boljševiziranje Balkana i Jugo­ slavije, ako do našeg povlačenja dođe. Sad vam je, valjda, jasno da je i naš i Titov glavni i zajednički neprijatelj general Draža Mihailo­ vić i njegov demokratski pokret otpora, te je stoga mnogo lakše i logičnije da pravimo sporazum sa Titom i njega koristimo u borbi protiv Mihailovića, koji je 100% angloamerički eksponent zbog čega je svaki sporazum sa njim nem oguć"43).

Borba KPJ išla je potpuno u prilog ove teze: nacionalne snage su bile za nju opasniji protivnik nego okupator. U jednoj vrlo poverIjivoj okružnici, koju je lično potpisao Tito kao vrhovni komandant nnrodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije a premapotpisali članovi Vrhovnog štaba, stoji i ovo: „Komandanti NOV « ) Iz ABSP. « ) Iz ABSP.

562

i POJ treba da znaju da je glavni neprijatelj našega pokreta Draža Mihailović sa svojim četnicima, koje pomažu Englezi i Amerikanci preko jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu; da on može da se pomoću borbe koju vodi protiv okupatora toliko osnaži, da onemo­ gući svako naše plasiranje ne samo kod SAD i Velike Britanije, već čak i kod Sovjetske Rusije, jer je moskovski radio pre nekoliko dana u svojoj emisiji od 22. decembra 1941., pomenuo borbe Draže Mihai­ lovića, koje vodi protiv Nemaca. Ta se borba mora onemogućiti metodama koje je KPJ već izradila u Uputstvima sa vođenje gra­ đanskog rata u Jugoslaviji, tj. propagandom u narodu da se samo KPJ bori protiv okupatora, a da je Draža Mihailović izdajnik, jer sarađuje sa okupatorom. Svi komandanti brigada NOV i POJ nastojaće svim sredstvima da na terenu organizuju veze sa našim ljudima u varošima i da im stave u dužnost da stupaju što više u službu okupatoru ili kao špioni ili kao milicija, pa da otuda vode špionažu protiv četnika Draže Mihailovića na taj način što će ih kod okupatora uvek denuncirati kao anglofile i onemogućiti njihov rad po varošima koji je vrlo jako razvijen, putem tajnih i vešto udešnih kanala"44).

KPJ je, na razne načine, sarađivala sa okupatorima uvek sa istim ciljem: pospešiti izglede svoje borbe za vlast. Sima Dimić, student medicine, politički komesar Moravskog partizanskog odreda, izjavio je, u proleće 1943. godine, seljacima u selu Manastiriću, Požarevački okrug: „Ja znam da je ovo selo leglo četnika, Ljotićevaca i ostalih reakcionara. Ja znam da iz ovoga sela još niko nije otišao u partizane i da ovo selo izvršava bez pogovora sve četničke naredbe, ali tako više ne može da ide. Ja sam danas naredio da u blizini sela ostane partizanska zaseda i, makar čekala mesec dana, likvidiraće najmanje pet Nemaca. Posle ovoga Nemci će doći, popaliti selo i streljati vas pet stotina, pa će onaj ostatak, hteo ne hteo, morati pobeći k nama u šumu“ 45).

Iako je zvanično, i neosporno, odnos između partizana i ustaša bio krvnički, ima i na toj strani nekoliko momenata koje treba pomenuti: Vladimir Nazor, hrvatski pesnik, pevao je himne Paveliću, otišao je zatim partizanima, gde je pevao himne Titu. Vajar Avgustinčić izvajao je sa mnogo zanosa bistu Ante Pavelića, da bi kasnije sa istim zanosom vajao bistu Josipa Broza Tita. Zarobljeni hrvatski ustaški odred pod komandom Marka Mesića Sovjeti nisu likvidirali, nego su od tih ljudi stvorili „jugoslovensku diviziju" pod Mesićevom komandom koja je, 1944. godine, došla kao okupator u Srbiju; jugo­ slovenski komunisti nisu ga uzimali na odgovornost. Vjekoslav K rižanić, Pavelićev general, dva puta odlikovan od Pavelića, postao je «) Iz ABSP. 45) Iz ABSP. 563

partizanski general. Jakov Makijedo, Pavelićev general, koji je bio komandant ustaških snaga u Mostaru, postaje Titov general. Njegov brat, izraziti ustaša, bio je primljen u diplomatsku službu. Pukovnik Pire, komandant Pavelićevog vazduhoplovstva, prešao je komunisti­ ma. Bilo bi pogrešno verovati da je ovo bilo slučajno: još 1936. godine sklopljen je u Sremskoj Mitrovici, na robiji, sporazum između ko­ munista i ustaša o saradnji. Sklapali su ga dr Mile Budak i Moša P ija d e . . . Kapetan Čukalović, jugoslovenski aktivni oficir, zarobljen 1941. godine, vratio se iz zarobljeništva pošto je izjavio da je Bugarin.

Stupio je u bugarsku vojsku kao Čukalov i bio okupatorski oficir u Srbiji. Posle rata bio je komunistički vojni ataše u Londonu sa ime­ nom Čukalovski.

Interesi okupatora i jugoslovenskih komunista u odnosu na Srbe, podudarali su se: cilj je bio uništavanje otpornosti srpskog naroda.

Tito i Aleksandar Ranković, u ime CK KPJ, izdali su, 14. decembra 1941. godine, instrukciju članovima partije za Srbiju. U njoj, pored ostaloga, stoji: „Jasno je da se na taj način okuplja jedan reakcionarni velikosrpski centar, koji će odigrati vodeću kontrarevolucionarnu ulogu na Balkanu. Nema sumnje da je najodlučnija borba protiv toga centra glavni politički zadatak naše Partije"46).

46) 564

Iz ABSP.

ODLUKA O DIZANJU USTANKA

1.

Svetozar Vukmanović-Tempo sveđoči, da je nemački napad na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. godine, iznenadio i Tita i celo ruko­ vodstvo partije, koje je bilo u Beogradu. Vladimir Dedijer veli, da su oni pratili kretanje nemačkih trupa kroz Jugoslaviju i da su iz toga zaključivali da se sprema napad na Sovjetski Savez: „Išli su u pravcu Mađarske i Rumunije. Jedan nemački viši oficir pričao je jednoj ruskoj emigrantkinji da Hitler sprema napad na Rusiju. Ovu informaciju dobio je Tito i sa druge strane, pa je još krajem maja poslao radiogram Dimitrovu obaveštavajući ga o gornjim vestima111).

I pored ovoga očekivanja nemački napad na Sovjetski Savez izne­ nadio je vodstvo KPJ. Tempo veli, da ga je o tome obavestio Đuro Jovanović. „Pohitao sam Đilasu — veli on — koji je stanovao u bli­ zini. Zatekao sam ga u krevetu. Spavao je. Onako bunovnom ispri­ čao šta sam čuo od Đure. Nije se mnogo uzbudio; ustvari nije povje­ rovao mojim vijestima. Želio je da zna koja radiostanica objavila vijest o napadu. Pošto to nijesam znao, upitao me je da li sam lično vijest čuo preko radija. Kada sam odrečno odgovorio, okrenuo se na drugi stranu, sa očiglednom namjerom da produži spavanje, a potom reče da su to obične čaršijske vijesti“2).

Pošto je kod Đure Jovanovića proverio ovu vest Tempo je opet otišao kod Đilasa i rekao mu: „Tačno je ono što sam ti maloprije rekao . . . Njemačka je napala Sovjetski Savez. Ja sam se lično uvje­ rio slušajući radio Budimpeštu . . . Skočio je kao oparen . . . Pošli smo kod Tita; on je stanovao takođe u blizini Autokomande u stanu željezničkog činovnika Savićevića. Domaćini nam rekoše da je rano ujutru izašao i da se još nije vratio. Vratili smo se u Đilasov stan, gde nas je očekivala Titova poruka. Javljao je da je za poslije podne sazvan sastanak Politbiroa u Molerovoj ulici (u stanu gde je ile­ galno živeo Ivan Milutinović3). Jovan Marjanović tvrdi suprotno: 1) Vladimir Dedijer, Jospi Broz Tito, str. 294.

2) Svetozar Vukamnović-Tempo, Revolucija koja teče I, str. 179-180.

3) Na istom mestu, str. 180.

565

5

„Napad Nemačke na Sovjetski Savez nije iznenadio KPJ. Ona je pretpostavljala da će do toga doći. Za to se i pripremala, realno ra­ čunajući da će nemačke vojne snage angažovanjem na Istoku mora­ ti znatno oslabiti svoje snage na Balkanu, i da će time biti stvore­ ni objektivni uslovi za početak borbe protiv okupatora u Jugoslav iji“4). U proglasu CK KPJ od 22. juna 1941. stoji: „Došao je onaj najteži čas koga smo u našoj borbi predvideli. Mi smo znali šta spre­ maju fašistički zločinci protiv SSSR-a i čitavog radnog čovečanstva“s). Osvrćući se na ovaj dan Tito je pisao u predgovoru svo­ jim sabranim delima: „Tada se pokazalo od kolikog je značaja bilo to što smo ušli pripremljeni u borbu, sa jasnim planovima o tome za čim idemo, šta možemo i moramo da postignemo"6). Vlamidir Bakarić veli: „Napadom Hitlera na Sovjetski Savez nastupio je i za nas odlučni čas. Tu počinje najslavnija epopeja i Partije i na­ ših naroda. To su bili najdramatičniji i najsudbonosniji dani. Po­ kazalo se šta narod može iz sebe dati ako znade zašto se bori i ako je dobro vođen"7). Milovan Đilas veli, da je iz Moskve došlo naređenje za oružanu borbu i da bi bez toga to bilo kasnije: „Napad na SSSR i vlada terora od okupatorskih snaga i domaćih fašista doveli bi do ustajanja na oružje i bez direktiva iz Moskve. Vrlo verovatno po­ čela bi naši borba nešto kasnije, ali sa manje žurbe u organizovanju i sa dubljim i sigurnijim političkim horizontom "8).

Sastanku u M olerovoj ulici prisustvovali su: Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Ivan Milutinović, Sreten 2ujović, Ivan Lola Ribar i Svetozar Vukmanović-Tempo. „Razgovor je tekao spontano. Svi su govorili o ratu i njegovim perspektivama.

Vladala je optimistička atmosfera; skoro svi su smatrali da se rat neće voditi na teritoriji SSSR; da će biti kratkotrajan. To je bila zvanična sovjetska verzija koja je široko prodrla u redove KPJ i u koju smo svi verovali"3). I Vladimir D edijer kazuje, da su u tome momentu verovali u brzu pobedu Sovjeta: „Sećam se dobro sasta­ naka Agitpropa CK za Srbiju, na kojima su učestvovali Milovan Đilas, Cana Babović, Rodoljub Čolaković, Milentije Popović i ja i na kojima su postavljani konkretni zadaci oko preuzimanja vlasti u Beogradu, oko sređivanja problema ishrane, oko preuzimanja po­ jedinih štamparija. Ovo je uverenje u brzu pobedu vladalo u mno­ gim krajevima naše zemlje, a naročito u Crnoj G ori"10).

4) D r Jovan M arjanović, U stanak i oslobodilački pokret u Srbiji 1941, Be­ ograd 1963, str. 81.

5) M om a M arković, B orb a Srbije 1941-1945, Beograd 1952, str. 42.

6) „P olitika11 od 24. V. 1977. ’ ) „P olitika" od 25. V. 9177.

8) M ilovan Đilas, V/aržime, str. 5.

9) Svetozar V u k am n ov ić-T em p o, Na istom m estu, str. 180-1 BI. 1®) Vladim ir D ed ijer, Na istom m estu, str. 296.

566

Rešeno je da se dvaputa dnevno izdaje bilten o uspesima Crvene armije. Đilas je trebao da spremi tekst, a Tempo da obezbedi štam­ panje i rasturanje. „Zaključili smo da CK uputi proglas narodima Jugoslavije sa pozivom da se pripremaju za oružanu borbu protiv okupatora, a da partijske organizacije pristupe stvaranju partijs­ kih odreda koji bi bili spremni kada to bude potrebno"11). Tito veli drukčije: „To nije išlo baš Iako. Ja sam tada bio u Beogradu, a kada su se počeli formirati partizanski odredi u Srbiji dobijao sam izveštaje svakoga dana. Tu sam, izdavao i sve one Biltene koji su izveštavali o akcijama koje su vršene na terenu. Kad sam video da ti odredi jačaju, izdao sam direktivu da se mogu stvarati bataljoni"12).

O prisnoj vezi tadašnjeg rukovodstva KPJ sa Moskvom svedoči i činjenica, da je Kominterna istog dana, 22. juna 1941. uputila de­ pešu kojom poziva na borbu protiv Nemaca. Tamo se kaže: „ . . . Od­ brana SSSR jeste u isto vreme i odbrana naroda koje je okupirala Nemačka. Narodima Jugoslavije pružena je mogućnost da razviju svestranu oslobodilačku borbu protiv nemačkih podjarmljivača . . .

Neophodno je razviti pokret pod parolom stvaranja jedinstvenog nacionalnog fronta i već ranije jedinstvenog fronta borbe protiv nemačkih i italijanskih fašistačkih razbojnika, a za zaštitu po fašizmu podjarmljenih naroda, djelo koje je nerazdvojeno povezano sa po­ bjedom SSSR. Uzmite u obzir, da se u sadašnjoj etapi radi o oslo­ bođenju od fašističkog podjarmljivanja, a ne o socijalističkoj revo­ luciji"13).

Na sednici Politbiroa CK KPJ, koja je održana 4. jula 1941. go­ dine u kući Vladislava Ribnikara (Botićeva ul. 5) na Dedinju, izvr­ šena je raspodela viših rukovodećih kadrova za pojedine krajeve zemlje. Milovan Đilas je određen za Crnu Goru, Svetozar Vukma­ nović-Tempo za Bosnu i Hercegovinu, Vlado Popović (Crnogorac) za Hrvatsku, dok je radom u Srbiji rukovodio Aleksandar Ranković.

Formiran je i Glavni štab za Srbiju u koji su ušli: Sretan ZujovićCrni, Branko Krsmanović, Rodoljub Čolaković, Fića K ljajić i Niko­ la Grulović. Stvoren je i Glavni štab partizanskih odreda sa Josi­ pom Brozorn Titom na čelu i pokrenut Bilten Vrhovnog štaba, a „ime partizan uzeto je za naziv boraca odreda. A kao znak uzeta je petokraka zvezda"14). Sa Titom je stalno prisno sarađivao Alek­ sandar Ranković.

Josip Broz Tito je tek u septembru napustio Beograd. „Napus­ titi jedan okupirani grad bilo je veoma teško. Tito je putovao sa lažnom legitimacijom u pratnji jednoga člana partije (Jaša Rajter), koji je bio naoružan i imao legitimaciju folksdojčera. Takođe je n) 12) !S) M)

Svetozar V u k m an ović-T em p o, Na istom mestu, str. 181.

Josip Broz Tito, Na istom m estu, str. 45.

Vladim ir Dedijer, Na istom mestu, str. 295.

Na istom mestu.

567

bio i jedan pravoslavni pop, koji je bio u Titovom društvu a imao dobre legitimacije. Idući preko Stalaća i Čačka, Tito je stigao do Užičke Požege. Tu je uzeo jedne taljige s konjskom zapregom i kre­ nuo za oslobođenu teritoriju. Nekoliko sati tako kljuckao se u tim taljigama, dok nije došao do prve partizanske straže . . . Tako je Ti­ to polovinom septembra izašao na oslobođenju teritoriju i u Beo­ grad se nije vraćao sve do njegovog oslobođenja u oktobru 1944. godine"15).

Jovan Marjanović daje detaljniji opis Titovog odlaska iz Beo­ grada: „Šestnaestog septembra 1941. godine uveče na Beogradskoj željezničkoj stanici popeo se u voz jedan elegantno odeven čovek sa zelenim šeširom, u kožnom kratkom kaputu. Njega su pratili tri ličnosti iz beogradskog partijskog aktiva. Putovao je sa lažnom legi­ timacijom koju je dobio od Vladislava Ribnikara, direktora „Politike“ , i od Dragoljuba Milutinovića, sveštenika iz Ivanice. Miluti­ nović, koga je Ribnikar angažovao za ovu uslugu, znao je da nepoz­ nati strani čovek putuje kao ustanički rukovodilac, ali ništa bliže o n je m u . . . U njegovoj pratnji bili su Jaša Rajter, Veselinka Malinska i Davorjanka Paunović, studentkinja, rodom iz Požarevca, se­ kretarica generalnog sekretara Partije, poznata pod ilegalnim ime­ nom Zdenka . . . Jaša Rajter nije smeo od njega da se udaljuje ni jednog trenutka. Rajter je znao odlično nemački i na osnovu lažnih isprava putovao je kao folksdojčer"16). Kada su četnici hteli da streljaju Rajtera Tito je ,,u kafani na Bukovima četniku pokazao lažnu legitimacizu popa Milutinovića. U njoj stoji da je vlasnik legiti­ macije četnički komandant koji ide na teren koji kontrolišu parti­ zani radi pregovora sa njima. Po toj verziji, Jaša Rajter je Nemac koji treba da prisustvuje ovim pregovorim a"17). Tito je stigao u štab Valjevskoga odreda: ,,U selu Robaje, gde se nalazila Kolubarska četa stigao je 18. septembra. Tih dana izašli su iz Beograda i ostali članovi Glavnog štaba"18). Tito je došao u kuću Sekule Bojinovića, u kojoj je bila komanda Kolubarske čete.

Iz proglasa CK KPJ i PK KPJ za Srbiju vidi se da je naročiti akcenat udaran na obevezu komunista Srbije, koji imaju pred so­ bom velike zadatke. Tako u proglasu od 1. maja stoji: „Komunisti Srbije imaju pred sobom veliku i neodložnu zadaću: da okupljaju srpski narod za borbu protiv imperijalističkih osvajača, da se sta­ ve na čelo oslobodilačke nacionalne borbe srpskog naroda, da dadu narodu jasnu perspektivu njegove borbe, da raskrinkaju pred na­ rodom svu tu vladajuću kapitalističku kliku koja je kriva za ovu tragediju srpskog naroda"18). Proglas CK KPJ od 25. jula 1941. go­ 15) ls) 17) 18)

568

Na istom mestu, str. 298.

Jovan M arjanović, N a istom mestu, str. 186.

N a istom mestu, str. 187-188.

M om a M arković, Na istom mestu, str. 35-36.

dine posvetio je najviše prostora srpskome narodu. Veličajući srp­ ske partizane veli se: „ . . . Srpski partizani daju svoje živote za tvoju slobodu, za tvoju čast i ti si dužan da pomogneš ove svoje borce. Nije danas dovoljno da se bore samo partizani. Kucnuo je čas da se digne čitav narod u borbu za svoju slobodu, da protera okupatora i njihove odvratne sluge koji danas po zapovesti osvaja­ ča terorišu srpski narod . . . Ugledaj se na crnogorski narod koji je ustao da zbaci okupatorski jaram italijanskih fašista"19).

I PK KPJ za Srbiju obratio se, 23. juna 1941. godine, jednim proglasom srpskom narodu pozivajući naročito srpsku omladinu u borbu. Pada u oči da proglas apeluje na srpski narod: „Ne slušaj one koji te huškaju protiv bratskog hrvatskog naroda i drugih na­ roda. Neprijatelj svuda pruža svoju otrovnu žaoku, on hoće da po­ sije mržnju među narodima"20). Omladina se poziva da joj „bude primer herojska omladina Sovjetskog Saveza koja se neustrašivo bori za stvar čitavog čovečanstva. Zareci se da nećeš ostati mirna dok ijedna prljava fašistička noga hoda po tvojoj zem lji"21). Jasno je: Srbija i srpski narod bili su izabrani da budu baza za početak i razvoj komunističke akcije za koju se moralo znati da neće moći ostati bez odmazda. Tito veli: „Inače, ja sam najprije mislio da ta­ dašnji Glavni štab smjestimo negdje u Homolju, homoljskim šuma­ ma. Međutim, gledajući geografske karte, meni se ipak najviše svi­ dio prostor Zapadne Srbije s obzirom na to da je odatle u slučaju ofanzive bio otvoren put za Bosnu i Sandžak i na druge strane, dok su se homoljske šume mogle lako pročešljati, a u slučaju odstupa­ nja odatle, našli bismo se na prostoru na kojem bi nas neprijatelj mogao lako uništiti. Zato sam na kraju riješio da krenemo prema Zapadnoj Srbiji i tamo smjestimo Glavni štab“22).

2.

Jugoslovenski komunisti su s v o j u b o r b u za vreme Dru­ goga svetskoga rata nazivali narodnooslobodilačkom borbom i taj je naziv zadržan. U stvari, bitno u toj borbi nije bio o s l o b o d i ­ lački momenat, nego s o c i j a l n o - r e v o l u c i o n a r n i pri čemu im je kao ugled i okrepljenje služio Sovjetski Savez kome je, kako se vidi iz depeše Kominterne CK-u K P J od 22. juna 1941. godine, bila mnogo važnija borba protiv okupatora nego klasnorevolucionarna na čemu je nastojalo rukovodstvo KPJ: „Uzmite 19) 20) 21) 22)

Na istom mestu, str. 46-47.

Na istom mestu, str. 50.

Na istom mestu, str. 52.

Josip Broz Tito, Na istom mestu, str. 45.

569

u obzir, stoji u pomenutoj depeši, da se u sadašnjoj etapi radi o oslobođenju od podjarmljivanja, a ne o socijalističkoj revoluciji1123).

Smatrajući sebe delom Crvene armije jugoslovenski komunisti su verovali, da je njihova borba deo odruženja proleterskoga interna­ cionalnoga duga. Iz proglasa, kojim je CK KPJ, 22. juna 1941. godi­ ne, pozvao narod na borbu, vidi se, da se govori o „dragocenoj krvi herojskoga sovjetskoga naroda, koja se proliva ne samo radi odbra­ ne zemlje, nego i radi konačnoga socijalnog i nacionalnoga oslobo­ đenja čitavoga radnoga čovečanstva. Prema tome, to je i naša borba, koju smo mi dužni podupirati svim snagama pa i svojim životi­ ma . . . Ne dozvolite da se proliva dragocena krv herojskih sovjets­ kih naroda bez vašega u češća . . . Mobil izu j te sve vaše snage protiv toga da naša zemlja bude baza za snabdevanje fašističkih rulja, ko­ je kao besni psi napadaju Sovjetski Savez, na našu dragu socija­ lističku domovinu, na našu nadu i kulu svetilju prema kojoj sa na­ dom upire oči napaćeno radno čovečanstvo čitavoga sveta1124). Pro­ glas PK KPJ za Srbiju od 23. juna 1041. godine, traži: „ Ne doz­ volite da preko naše zemlje ide ma kakva pomoć fašističkim rulja­ ma, protiv SSSR-a, protiv nas samih1125). U proglasu CK KPJ, od 25. jula 1941. godine, s t o j i : ....... Ugledajmo se na herojizam naroda.

Sovjetskog Saveza, na herojizam Crvene vojske kome nema primera, čiji se borci bore prezirući smrt ne zato što među njima vlada fatalizam, već zato što bezgranično vole svoju socijalističku domo­ vinu, zato što su svesni opasnosti koja preti njihovoj otadžbini11^).

Tadašnje s o v j e t o f i l s t v o rukovodstva KPJ prerastalo je sve više u s o v j e t o m a n i j u . Uoči zasedanja Drugog ANVOJ-a 26. novembra 1943. godine, govorio je Milovan Đilas na proslavi dana Oktobarske revolucije: „ . . . Sovjetski Savez je postao i svo­ jim sve većim unutrašnjim jačanjem sve više postaje točak oko koga se okreće čitava istorija savremenoga društva . .. Nama komu­ nistima se često zameralo da smo podizali narod na oružje tek kada je Hitler napao Sovjetski Savez . . . Da, ini smo pozvali narod na ustanak tek kada je Hitler napao Sovjetski Savez . .. Ali, vreme za oružanu borbu, za razvijanje ustanka, još nije bilo došlo. Ono je m oglo doći samo onda, kad hitlerovska vojska buđe angažovana negde na frontovima, i kad narodnim masama bude jasno postalo da je borba moguća, da ima izgleda na uspeh i da će u toj borbi zaista imati šta da dobije. A takav momenat je nastupio tek napadom Hitlera na Sovjetski Savez. Učešće Sovjetskog Saveza u ratu davalo je garancije da će se rat odvijati u interesu zaista nacionalnog oslo23) 24) 25) 26)

570

V lad im ir Dedijer, Na istom mestu, str. 295.

Moma Marković, Na istom mestu, str. 41.

Na istom mestu, str. 51.

Na istom mestu, str. 48.

boden ja naroda, a ne nekih reakcionarnih krugova inostranstva, na koje su se oslonili bivši omraženi vlastodršci"27).

Milovan Đilas je istu ovu tezu razvijao još iscrpnije u članku „Uoči 22. juna“ . Tamo stoji: „Nas su optuživali da smo počeli oruža­ nu borbu tek kad je Nemačka napala Sovjetski Savez. A mi se time ponosimo. Ti podlaci neće da vide, da smo tek tada i mogli da se borimo, da su naše puške mogle da progovore tek kad je Sovjetski Savez povukao na sebe nemačku silu. Ali ne samo t o . .. Rat Sov­ jetskog Saveza doveo je do kraja, upravo do kraja je stvorio, po­ voljne uslove za ustanak u Jugoslaviji, i to ne samo privlačenjem nemačke vojne sile na sebe, nego, prije svega, otkrivanjem druge i drukčije perspektive rata, perspektive u kojoj su naši narodi videli garanciju da se ne samo mogu boriti za svoja prava, nego da ta prava mogu i izb oriti. . . Moralno-politička pomoć Sovjetskog Sa­ veza sastojala se u tome što je on svojom borbom i svojom spoljnom politikom dao opšte-idejni, idejno-politički smer ustanku naroda Jugoslavije, tako da je rukovodstvo ustanka moglo da se pravilno orijentiše u zamršenim međunarodnim i unutrašnjim poslovima1128).

I Josip Broz Tito, kada se osetio učvršćen na vlasti, kada je ocenio da nije opasno biti iskreniji, pokušao je da ovu „narodnooslobodilačku borbu11 objasni na marksistički način. U prvome broju „Komunista11, zvaničnoga organa CK KPJ, Tito je u članku „U čemu su specifičnosti narodnooslobodilačke borbe i revolucionar­ nog preobražaja Jugoslavije11 pisao: „ . . . U narodnooslobodilačkoi borbi i u rezultatima te borbe postoje elementi historijske zakonitosti u razviću društva, koje su otkrili naši veliki učitelji Karlo Marks i Fridrih Engels, koje su teoretski obogatili, produbili i primjenili naši veliki učitelji V. I. Lenjin i J. V. Staljin. Ta historij­ ska zakonitost imala je i ima u svome razvoju kod nas u Jugosla­ viji, do izvjesnog stepena, nove forme koje su u toku rata bile uslovljene skoro tridesetogodišnjim postojanjem velike socijalističke zemlje Sovjetskog Saveza sa njegovim ogromnim svestranim na­ pretkom. Prema tome, specifični karakter i rezultati toga razvoja kod nas ne protivrječe nauci marksizma-lenjinizma, naprotiv, oni se potpuno slažu sa tom naukom1129).

U čemu je to slaganje? U klasno-revolucionarnom karakteru partizanske borbe u Jugoslaviji, u onim elementima iz kojih je tre­ bao da izraste komunistički poredak u Jugoslaviji, u prerastanju te borbe u višu revolucionarnu fazu, onaj treći stadij o kome je go­ vorio Staljin u svojoj poverljivoj instrukciji višim vojnim i poli­ tičkim rukovodiocima Crvene armije, izdatoj februara 1943. godine.

27) Vladim ir Dedijer, Dnevnik II, str. 581, 582-583.

28) „B orba“ od 21. V I. 1945.

29) ,,Kom unist“ , broj 1 od oktobra 1946.

571

Tamo je rečeno: „Mislite uvek na ovu treću etapu koja leži pred nama i koja može za nas biti odlučujuća. Mi smo sklopili savez (sa Amerikom i Engleskom), jer je bilo potrebno da uđemo u treću etapu. Naši putevi se razilaze tamo gde se naši sadašnji saveznici počnu suprotstavljati ostvarenju našeg krajnjeg cilja. Budite uvek svesni, da je naša parola: proleteri svih zemalja ujedinite se, a naš je cilj svetska revolucija proletarijata. . . Naš jedini cilj jeste i ostaje svetska revolucija i diktatura proletarijata"30).

U ovom smislu vaspitavala je KPJ svoje kadrove i uoči rata i prvih meseci posle sloma Jugoslavije. Za postizavanje ovoga cilja CK KPJ je morao iznalaziti nove puteve i metode. Radi boljega približavanja masama izbačena je bila parola n a r o d n o o s l o bodilačke borbe i izabran indirektni put ka krajnjem cilju.

Ovo je trebalo sprovesti i u mase i među šire redove članstva par­ tije. Da bi se to postiglo naređeno je, krajem juna 1941. godine, da se svuda održavaju partijske konferencije. Vera Miletić, partijski funkcioner, kazivala je o tome šta se, po ovoj liniji, radilo u Požarevačkom okrugu. „Na konferencijama je, veli ona, podvučena raz­ lika u političkoj liniji u našem radu pre rata i posle rata . . . Sve snage treba baciti u odred, mobilisati što više rodoljubivih antifa­ šistički raspoloženih elemenata u Jedinstveni fr o n t. . . Tada se još nije znalo za ime ,,partizan“ , i još manje se znalo da ovu borbu pokreće Komunistička p a rtija . . . Narod nas je zvao „četnicima", jer je znao da su u prošlom ratu postojali takvi odredi od dobro­ voljnih boraca . .. Ono što je pokrenulo naše seljake u borbu nije bila p o l i t i č k a s v e s t već samo osećanje u g r o ž e n o s t i o d o k u p a t o r a . . . Jasno je, dakle, KPJ je krajnji cilj: dikta­ tura proletarijata i da u tu svrhu ona koristi svaku situaciju, a po­ gotovo u svojoj zemlji. U ovome zadnjem slučaju bila je to propast Jugoslavije. Narod je zakukao na okupatora i počele su se buditi borbene tradicije što je KPJ odmah prihvatila i stavila se na čelo borbe. KPJ je umela da se odlično posluži jednim od najefikasni­ jih političkih sredstava borbe: da istupi pred mase sa onim parola­ ma koje su im bile bliske, tj. koje su izbile same po sebi iz njihove sredine i njihovog raspoloženja, da ih istakne kao svoje i da za n ji­ ma povede mase, da bi im kasnije lagano nametnula ono što ž e li.. .

Nije, dakle, važno hoće li ili neće baš odmah doći socijalistička revo­ lucija u Jugoslaviji već je važno da i dalje ostaje kao bitna i osnov­ na nota današnje narodnooslobodilačke borbe: kroz oslobođenje i borbe prevaspitati mase i pripremiti ih za ulazak u socijalističku revoluciju1131).

30) Iz A B S P .

31) Iz A B S P .

572

ZA REVOLUCIJU PROTIV NACIJE

1.

Komunistički ustanak u Jugoslaviji bio je, u raznim delovima zemlje na razne načine, nasilno naturanje svoje volje narodu, koji o komunizmu nije hteo da zna. Kroz jaku organizaciju, zloupotreb­ ljavajući narodnu želju za nacionalnom slobodom, KPJ je sprovodila svoju ideološko-političku borbu za osvajanje vlasti i za zavo­ đenje komunističkog poretka u Jugoslaviji] . . . Znanje naroda okomunizmu bilo je različito u pojedinim krajevima zemlje: dok su o njemu seljačke mase znale veoma malo, drukčije je bilo sa de­ lom radništva i inteligencije, koja je godinama bila izložena ja­ koj komunističkoj propagandi. Može se, uglavnom, reći da KPJ ni u vreme sloma Jugoslavije ni posle toga nije imala oslonca u na­ rodu. Njega je, kroz „narodnooslobodilačku borbu“ tek trebalo stvoriti.

Da je bilo tako vidi se iz tadašnjih komunističkih izvora. U Re­ zoluciji, koja je doneta na Petoj konferenciji KPJ 1940. godine, sto­ ji: ,,U Srbiji rad komunista obuhvata uglavnom samo Beograd i još neke gradove, dok je rad među seljacima bio posve zanemaren i prepušten demagogiji vođa zemljoradničke levice i drugima. K onfe­ rencija konstatuje da je dosadašnji rad Partije na stvaranju partij­ skih organizacija na selu, osobito u Srbiji, vrlo slab i nedovoljan. „Ni među radnicima komunistička partija nije bolje stajala. U oblasti oko rudnika Trbovlje i u samome rudniku bilo je oko 10.000 radnika, ,,a već godinama samo oko stotinu članova Partije među kojima često ima i neaktivnih11. U Jasenicama, gde je bilo 4.000 rad­ nika bilo je svega 22 člana partije. U velikim industrijskim centri­ ma Bosne i Srbije, gde su radile desetine hiljada radnika, „partij­ ske organizacije su ili sasvim slabe ili ih uopšte nema111).

I ono članova što ih je bilo nisu bili sasvim sigurni i odani. U vre­ me popularisanja Narodnog fronta partijsko članstvo je prilično izgubilo od svoje borbenosti i ideološke čvrstine. ,,U Srbiji su dru­ govi" — žali se pomenuta Resolucija — „predaleko otišli u popu­ !) Podaci iz Rezolucije Pete konferencije KPJ 1940, str. 9 do 11.

573

larizaciji takozvane zapadne demokratije u 1936. do 1939. godine, čim se stvorilo kod mase uverenje, da su te države zaista spremne da se bore za slobodu i demokratiju, usled čega je u početku impe­ rijalističkog rata bilo raskrinkavanje tih ratnih huškaca teže i sporije“ 2). I kada se već bila rasplamsala partizanska borba, KPJ nije mogla da prodre u rnase. PK KPJ za Srbiju žali se u pismu OK KPJ za Kosovo i Metohiju, 29. avgusta 1942. godine, da je teško preba­ citi 50 ljudi u prostor Kopaonika i veli: „Najveća je teškoća za po­ četak što su srezovi oko Kopaonika nedovoljno obrađeni, što u tim srezovima imamo slabu partijsku organizaciju. Ali mislimo da bi po­ java odreda dosta doprinela da se to popravi, jer bez partijske orga­ nizacije nemoguć je opstanak odreda"3). Rezolucija OK KPJ za K o­ sovo i Metohiju sa savetovanja ističe: „Naše organizacije padom Jugoslavije bile su sasvim razbijene. A li u poslednje vreme jačim tempom rada uspelo je stabilizovati preostale organizacije i form i­ rati nove (stanje s kraja decembra 1942. godine)"4).

I ove organizacije su bile slabe i nezrele. U istoj se Rezoluciji kaže: „Konspiracija slaba, gubljenje granica između Partije i naro­ da, panika, brbljanje, malodušnost, kolebljivost, netačnost, nebud­ nost pred neprijateljem. . . Nerazumevanje uloge Partije, zato slab pregled nad tim radom. Izbornost je uradila da dođu slabi ljudi kao ruk ovodioci. . . Jedan od najvećih nedostataka je nemanje ve­ za sa centrima i Komitetom ili makar sa kojim PK. Takva bi nam veza pomogla i ukazala nam na naše slabosti. U težnji da usposta­ vimo vezu izgubili smo sedam partijaca i više omladinaca"5). Par­ tijci, stoji u pismu Borisa Vukmirovića, glavnog partijskog instruk­ tora OK za ovu oblast, od 23. maja 1942. godine, „još ne umeju da misle svojom glavom, nemaju inicijative i boje se odgovornosti.

Da naglasim — 80% partijaca je mlado, sa manje od pola godi­ ne staža, ljudi koji nisu prošli kroz partijski rad ranije"6).

Ni u Južnoj Srbiji nije bilo bolje. Boris Vukmirović, u izveštaju CK KPJ, veli za ovu oblast: „Tamo je situacija neverovatno teška.

Bile su stalne i uzastopne provale. Ljudi su se kukavički držali i komandant Glavnog štaba (Vasilije Leković) sve je pričao. Čeda Milanović, član istoga štaba, bez batina je odao sve i ispričao .. .

PK, koji je formiran posle odlaska delegata CK, pokazao se nezreo i slab. Nije umeo da angažuje sve ljude. 4 do 5 meseci neki ljudi nisu imali nikakve veze. Parola ,sovjetska Makedonija' i dalje se provodila. U partizanske odrede bacio sve partijce. Tako su sa likvi­ dacijom odreda, koji su bili razbijeni, i partijske organizacije bile 2) 3) 4) 5) 6)

574

Na istom Iz A B S P .

Na istom Na istom Na istom

mestu. mestu. mestu. mestu.

razbijene. Najbolji ljudi su izginuli.. . Ljudi su mladi i imali su sektaški odnos117).

Prostrano područje Vojvodine (Banat, Bačka, Srem i Baranja), rascepkano između raznih okupatora, nije bilo pripremljeno za ko­ munističku akciju. Iz izveštaja PK KP Srbije CK K P Hrvatske, od 7. decembra 1941. godine, o Vojvodini se veli: ,,U Vojvodini je dosta teško stanje, naročito u delovima zaposednutim od Mađara.

Nema mesta gde nismo imali gubitke. Naši drugovi se samo oružjem u ruci održavaju. Uslove za partizanske akcije većega stila sada nemaju1'. „Bez P artije” , ističe OK za Južni Banat, 14. novembra 1941. godine, svima organizacijama, „ne možemo pobediti. I posto­ jeće partijske organizacije su sasvim zanemarile svoj rad. Ako naše ćelije umru, ako se ugasi unutrašnji partijski život, onda nije čudo što se pojavljuje oportunizam, nedisciplina, iskrivljavanje partij­ ske linije, onda mi nećemo moći pravilno vaspitati nove kadrove.

Stoga treba pre svega imati pred očima Partiju118).

Početkom 1942. godine stanje je bilo nešto bolje. OK za Srem žali se, ipak, Centralnom komitetu KP Hrvatske đa nema jedinst­ venog rukovodstva. Treba im, vele, pomoć viših rukovodstava: „To radi toga, što su tamo organizacije sasvim slabe, razbijene, bez svo­ jih rukovodstava ili ukoliko ih ima u dva-tri OK. Njihov se rad na terenu slabo oseća, jer imaju vrlo mali broj svojih organizacija.

SKOJ još slabije stoji119). Iz jednoga izveštaja CK-u KPJ, od 26. oktobra 1942. godine, vidi se ko je sačinjavao i onaj mali broj čla­ nova. „Veliki deo partijskog članstva, veli se i izveštaju, čine se­ ljaci, siromašni i srednji, čiji je život prilično težak. U Šidskom srezu imamo samo nekoliko članova Partije, a u Iločkom samo nekoliko kandidata. U ovim srezovima se slabo ranije radilo. Koliko smo obavešteni u Iločkom srezu nije se ništa radilo ni pre rata .. . Mnogi mesni aktivisti su streljani, a jedan deo je morao da ide u odred ili u ilegalnost. Sada postoje mesta u kojima imamo 1 do 2 legalna partijca, a ima takvih mesta gde nemamo legalnih ljudi1110).

O teškome stanju u Banatu izveštavaju Pokrajinska povereništva za Banat CK KPJ, 12. jula 1942. godine, i ističu tragično stanje organizacija na tome prostoru. „Okružni komitet za Južni Banat, veli se tamo, najverovatnije ne postoji kao organizaciona celina.

Do nikakvog njihovog dokumenta ili makakvog drugog rada nismo došli. Pretpostavljamo da su živi još jedan-dva druga toga foru­ ma kao ilegalci. . . Sreski forumi najverovatnije ne postoje, jer su pretežno i ta mesta stradala jer bi do sada osetili njihov rad. Mogu postojati tu i tamo po neki zaostali članovi tih foruma, najverovatNa istom mestu.

8) Na istom mestu.

9) Na istom mestu.

10) Na istom mestu. i)

nije povučeni bez veze, ileg a lci. . . Znamo i pretpostavljamo da i u naponu Partije nisu sva mesta imala svoje mesne komitete, odnos­ no poverenstva. Takođe znamo da su najjača mesta i sela pala u masovnim hapšenjima pa većinom i svi drugovi tih m esta.. . Mo­ mentalno je srpski živalj do izvesne mere zastrašen i izgleda nedo­ voljno raspoložen da nas primi, jer sada više nego ranije očekuje prvo slom — neuspehe (teritorijalne) hitlerovske h ord e. . . Ako ostanemo na sadašnjim ovlašćenjima i ako produžimo u sadašnjim granicama, postoj aće opasnost da se uopšte ne povežemo ni sa kime u Banatu, a s druge strane odlučni događaji će nas zateći bez Par­ tije” 11).

U Bačkoj je, do 22. juna 1941. godine, bilo 400 članova komunis­ tičke partije. U jednom zvaničnom izveštaju Titu, od 10. oktobra 1941. godine ,,Toza“ (konspirativno ime) ističe: „Od ovoga vremena je priliv u Partiju bio mali, a gubici veliki. Obešeno, streljano, ubi­ jeno u policiji ili se danas nalazi u zatvorima oko 350 članova Par­ tije. Loše procenjivanje situacije i nespremanje skloništa za ilegalne drugove, nemarnost, hapšenja, do provala upropastilo je čitavu organizaciju u Bačkoj i ono što je najteže — skoro sve drugove spo­ sobne za samostalan rad. SKOJ je jače pogođen od partije. Osim jednoga svi članovi Pokrajinskog komiteta SKOJ iz Bačke ubijeni su. I skojevske organizacije su formalno uništene i tek sada se radi na njihovoj obnovi. Broj Skojevaca je mali“ 12).

Stanje je, manje više, ostalo teško i kroz celu 1943. godinu. U jednom izveštaju Centralnom komitetu KPJ, koji su potpisali Slo­ bodan Sremčić i M ilojko Filipčev (konspirativno ime ,,Filip“ ), ja ­ vlja se da je ,,Toza“ pao u ruke neprijatelja i veli: „Vidi se da je rad u Bačkoj, naročito u Banatu, jako zaostao, da stalno gubimo i ono malo aktiva što ga imamo, a rad slabo ili skoro nikako ne napreduje11. ,,U čitavoj Bačkoj i Baranji, izveštava, 13. maja 1943. godine, PK za Vojvodinu CK KPJ, imamo svega 50 članova i 20 kandidata. Organizovani SKOJ, kao što ćete videti iz priloženoga materijala, ne postoji. Ne postoji ni jedan OK. Imali smo tri sreska komiteta, a još dva će se uskoro formirati11. „Kada je reč o Banatu i o B ačkoj11, javlja, 8. jula 1943. godine, PK za Vojvodinu sekretaru PK Srbije, „ne treba gubiti iz viđa da je tamo naš pokret jako slab, slabiji nego možda u ma kojoj drugoj pokrajini. U čitavim okruzima mi još uvek nemamo nikoga. Mi smo svesni šta ovo znači i zato ćemo učiniti sve da se čim prije likvidira ova ogromna zaostalost Bačke i Banata za ostalim krajevima naše zem lje1113).

Kada se sve ovo ima u vidu onda se, u svome punom značenju, mogu shvatiti reči Aleksandra Rankovića. Govoreći o pripremnom 1J) Na istom mestu.

12) Na istom mestu.

13) Na istom mestu.

576

periodu i početku akcije on kaže: „Početak je bio težak i naporan.

Mnogi nisu shvatili potrebu oružane borbe, a malo ih je bilo sprem­ no da se prvi late oružja i udare na daleko jačeg i naoružanog ne­ prijatelja . . . Naši redovi bili su u početku malobrojni, slabo na­ oružani, borci neiskusni i nedorasli krupnijim akcijama protiv oku­ patora i njegovih slugu"14).

2.

Sama po sebi, svojom sopstvenom idejom i svojom ideološkom i spoljnopolitičkom orijentacijom KPJ nije mogla unutarnje zapleniti i pokrenuti narodne mase, niti postati nosilac oslobodilačke ide­ je (kako je ona to isticala). Ona je, odmah u početku, morala menjati svoju taktičku liniju i tražiti širu bazu za svoju akciju. A to nije bilo lako. Ona se, pre sloma Jugoslavije, spremala za revolucionar­ no otimanje vlasti kroz jedan građanski rat odričuči i ideju otadž­ bine i nacionalnu državu. Šireći tada defetizam oni su isticali po­ trebu klasne borbe. Kada je propala Jugoslavija nestalo je nacio­ nalne države i pred KPJ su se ukazale revolucionarne perspektive, koje su silile partiju na promenu taktike. KPJ se, tada, osetila kao jedina kompaktna vodeća politička snaga na jugoslovenskom pro­ storu. Tito je pisao 1942. godine: „Ona (partija) znala je da u zemlji nema nijedne druge snage i partije, koja će se hteti odlučno odupreti fašističkim osvajačima. Blagodareći saznanju te opasnosti KPJ nije bila iznenađena događajima koji su se kasnije odigrali.

Ona nije bila zatečena nepripravna, već se spremala u svakom po­ gledu da dočeka te događaje sa napred određenom linijom i odlu­ kama o tome šta treba da radi“ 15).

Ako je, u nastaloj situaciji, htela da se oseti i čuje, KPJ je m o­ rala da menja svoju taktičku liniju i da iznalazi novu: ona je bila u prividnom potčinjavanju k l a s n o - r e v o l u c i onarnog momenta nacionalno-oslobodilačkom.

Sticaj okolnosti je učinio đa se ona najviše mogla osloniti na neke elemente iz srpskog naroda, koji se u raznim delovima razbijene Jugoslavije našao u različitim situaciđama. Nezainteresovan za k l a s n i m o m e n a t bio je srpski narod veoma zainteresovan za n a c i o n a l n u i d e j u . I to je KPJ veoma vesto koristila, likvi­ dirajući, istovremeno, srpski vodeći nekomunistički sloj, gde god je to bilo moguće.

14) Aleksandar Ranković, Organizaciono pitanje K P J u nacionalnooslobodilačkoj borbi („Proleter", god. X V I I I , 1942, str. 8).

1 5) Josip Broz Tito, Narodnooslobodilačka borba i organizaciono pitanje naše partije („Proleter", m art-april 1942, str. 5).

577

U raznim delovima Jugoslavije to je različito rađeno. Prema lokalnim prilikama i uslovima. Na područje NDH, gde je srpski na­ rod bio stavljen izvan zakona, slala je KPJ tamo svoje intelektualce, koji se nisu slagali sa idejom NDH i ustaškim metodama. Tu je stu­ pio na scenu CK KP Hrvatske. On je poslao u Liku Marka Oreškovića-Krntiju, Hrvata, koji se među pobunjenim narodom u šumi p oja ­ vio u šumadijskom narodnom odelu sa šubarom na glavi. Pevao je srpske borbene pesme. Pretstavio se narodu kao „brat iz Srbije", koji je došao đa pomogne ustanak koji je tamo bio uzeo maha. Na Kordunu su bili V eljko Holjević, Stjepan Milosinčić-Siljo, Drago Diminik, Dragutin K lobučar-„K ort“ i Stanko-Canica Opačić. On je imao zadatak od partije da ove ljude populariše kao „poštene Hrva­ te", koji su došli Srbima da se bore za njihovu slobodu. Pred na­ rodne mase istupalo se sa čisto nacionalnim i monarhističkim ide­ jama i parolama. Obzirom da je narod ovoga kraja bio izrazito m o­ narhistički raspoložen, dozvoljavano mu je da se bori pod kraljev­ skim amblemima. U ovoj početnoj fazi razvoja ustanka komunisti su, narodu ovoga kraja, govorili: niko nema ništa protiv Kralja; ako narodu treba pet kraljeva niko mu to neće braniti posle rata.

I u Crnoj Gori je nacionalna ideja bila iskorišćena za početak borbe: narod je bio jednodušan u odbijanju proglašenja „nezavis­ ne" Crne Gore po milosti Italijana. To je bilo 12. jula 1941. godine, a već 13. jula izbio je opšti narodni ustanak koji je, opet, KPJ htela da iskoristi za svoje ciljeve. Ni ovde komunisti nisu istupali kao partijci. Sebe su nazivali „narodnorevolucionarna vojska", ali su odmah formirali Vrhovnu komandu za Crnu Goru, Boku Kotorsku i Sandžak i vojno i političko rukovodstvo zadržavali za sebe . . . Pri­ preme i izvođenje komunističke akcije u Crnoj Gori finansirani su novcem Jugoslovenskog novinarskog udruženja koje je, 5. aprila 1941. godine, Pijade poneo sa sobom kada je pošao iz Beograda.

Tamo je, pored Milovana Đilasa, bio i dr Dušan Nedeljković i beo­ gradski advokat Demajo. Sa njima je bio i Vasilij Lebedjev, sekre­ tar sovjetskog poslanstva u Beogradu. Moša Pijade je istupio pod imenom Janko Đurović . . . Od sredine oktobra 1941. godine počeli su komunisti sa ubistvima, jezivim i strašno svirepim, kojima se tačan broj ne zna. Tada su se komunisti u Crnoj Gori oformili kao partizani, uzeli kao amblem crvenu petokraku zvezdu i uveli po­ zdrav „Smrt fašizmu — sloboda narodu".

Ova komunistička divljanja u Crnoj Gori prikazivana su kas­ nije kao zastranjivanja, kojih je bilo i u Hercegovini. U Hercego­ vini i u Istočnoj Bosni došlo je do spontane narodne reakcije na bezbrojna i grozna ustaška zverstva. Ustaše su, još u maju 1941. godine, počele istrebljivanja Srba. Narodni ustanak buknuo je u junu bez ikakve veze sa komunističkim organizacijama. Do kraja 1941. godine ustaše su bile izbačene iz najvećeg broja srezova Her­ 578

cegovine. U toku zime 1941/42. godine i u proleće 1942. godine ko­ munisti su iz Crne Gore — delom po planu, a delom pod pritiskom nacionalnih snaga, koje su se organizovale radi samoodbrane od komunista — počeli da prelaze i u Hercegovinu i da tamo vrše pri­ tisak sa određenim ciljem : da razbiju nacionalnu organizaciju. I ovde su, kao i u Crnoj Gori, počeli sa masovnim ubijanjima istak­ nutih nacionalnih ljudi. U Kifinom selu, srez Nevesinje, ubili su glavnog organizatora nacionalnog ustanka, majora Boška Todorovića, sa nekoliko intelektualaca (Neđeljko Jokanović, Desimir Bukvić).

Kao i u Crnoj Gori i u Hercegovini su komunisti jako naglaša­ vali klasno-ideološki momenat u narodu, kojega to nije interesovalo. Pod 16. junom 1942. godine zabeležio je i Vladimir Dedijer greške komunista u Hercegovini u svome Dnevniku. On veli: „ . . . Greške su otpočeli odnosno otpočelo je da se povećavaju, na­ ročito otkako su dolazili pojedini drugovi iz Crne Gore kao pomoć na političkoj i vojnoj liniji. Te greške su levog karaktera. Herce­ govci su stali na gledište: „Ubi svakoga ko tebe može sutra ubiti“ , i u tom pogledu su zaista čuda p ra vili.. . Jedan drugi rukovodilac u jednom pismu je govorio da je ova naša borba ustvari proleterska revolucija. Kad narod pozdravlja „pomozi Bog“ , onda se kažnjava i mora da pozdravlja „Smrt fašizmu". Greške s desna dolazile su otu­ da što su drugovi Hercegovci narodooslobodilačku borbu u suštini smatrali kao borbu Srba protiv drugih naroda, to jest naseli su sti­ hiji masa, spontanom pokretu srpskih masa protiv ustaškoga te­ rora1116).

Sve ovo je Aleksandar Ranković nazvao s e k t a š k i m s k r e t a n j e m. „Sektaško skretanje, veli on, bilo je zahvatilo naročito drugove u Hercegovini. U proglasima „narodu Hercegovine11 ne sa­ mo da se u svakoj drugoj rečenici spominje komunistička partija i njena uloga, nego se dopustilo da te iste proglase potpisuju partij­ ski komiteti zajedno sa NOO i Operativnim štabom . . . Slične i još veće progreške učinilo je partijsko rukovodstvo u Crnoj Gori. Odu­ ševljeni poletom narodnoga ustanka. . . naši partijski rukovodioci u Crnoj Gori zapostavili su rad u Partiji. PK nije posvetio potrebnu pažnju radu partijskih organizacija, kako na terenu tako i u parti­ zanskim odredima. Partijske publikacije, zborovi, leci, odnos pre­ ma stanovništvu na oslobođenoj i neoslobođenoj teritoriji, stav prema prijateljima i neprijateljima narodnooslobodilačke borbe — sve je to bilo van stvarne i svakodnevne uporne kontrole Pokrajin­ skog komiteta1117).

Slična zastranjivanja pojavila su se i na Kosovu i u Metohiji.

CK SKOJ-a piše, 7. januara 1943. godine, Oblasnom rukovodstvu 16) Vladim ir Dedijer, D nevnik (drugo izdanje sažeto u jednu knjigu), str. 143.

17) „P roleter", god. X V I I , broj 15, 1942, str. 9.

579

Skoja, da su se kod njih pojavila odstupanja od partijske linije. „U vašem pismu mladim komunistima Kosova i Metohije, veli se tamo, ima nekoliko formulacija koje mogu da suze široku platfor­ mu borbe protiv fašističkih osvajača. Tamo ima jedna ovakva re­ čenica: „Napadom na Sovjetski Savez fašizam je istvoremeno obja­ vio rat do istrebljenja svim komunistima". Kada ta rečenica ostane bez pobližeg objašnjenja . . . onda mi sami dajemo potvrdu nepri­ jateljima narodnooslobodilačke borbe koji na sva usta viču da oku­ patori progone samo komuniste, i da jedino iz toga razloga komu­ nisti beže u šume i bore se“ 18).

3.

Komunistički ustanak nastajao je različito u raznim delovima Jugoslavije i imao, zavisno od lokalnih okolnosti izvesne osobenosti. Uzor je, ipak, bio ustanak na okupiranom području Srbije. Za početak svoga ustanka u okupiranoj Srbiji komunisti uzimaju 7. jula 1941. godine. On je, zna se, počeo zločinom: toga dana, 7. jula 1941. godine, kod seoske crkve u selu Bela Crkva, narod je slavio svoju crkvenu slavu. Bilo je prisutno i nekoliko žandarma koji su mirno održavali red. Za vreme svečanosti u trem crkve ušlo je ne­ koliko naoružanih ljudi. Na čelu su im bili poznati komunistički prvaci iz Valjleva: dr Miloš Pantić, lekar, Zivorad Jovanović, novi­ nar, koji je bio u Španskom građanskom ratu i zbog toga nazivan ,,Španac“ , i Mile Milatović. Oni su ubili dva žandarma, dva Srbina a nijednoga Nemca. „Ubistvo je izvršeno iznenada, a na veliko zaprepašćenje okupljenoga naroda, koji je došao na slavu mesne crk­ v e "19). Ovaj dan je proglašen za dan „narodnog ustanka" u Srbiji.

Time je počeo krvavi pir ubijanja i uništenja po Srbiji. Cilj sve­ ga toga bio je: uništenje svega što bi moglo smetati ostvarenju ko­ munističkog poretka na Balkanu. Dr Avram Levi, komesar Užičke republike, tvrdio je: „Mi možemo da uspemo samo onda ako ruši­ mo temelje staroga društva. Zato se u teoriji i u praksi obaramo na građansku d r ž a v u kao na materijalnu pojavu i na njene duhovne oslonce: veru, nacionalizam, porodicu, moral. Jer uspemo li da oduzmemo buržoaskoj državi dušu, telo će se skrhati samo od sebe, pod najmanjim udarcima spolja. Da bi se to postiglo mi ne prezamo ni od kakvog sredstva. Mi nismo sputani predrasudama građanskoga shvatanja"20).

To oni, zaista, nisu ni bili: ubijali su, palili, odnosili šta im je moglo trebati. Smetale su im čak i opštinske i poreske arhive. Vu18) Iz A B S P .

1 9) Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, str. 42.

20) I/. A B S P .

580

kajlo Kukalj, učitelj, politički komesar jednog partizanskoga odreda, zapisao je u svom Dnevniku pod 27. avgustom 1941. godine: „Selo Zićevac. Popalili smo opštinsku arhivu. Kašike su nam dali Cigani.

Bilo ih je nekoliko čergi na kraju sela. Divnim oduševljenjem su nas dočekali ovi ljudi. Plamtele su im oči, smeškala su im se tvrda, suncem opaljena lica. Gledali su u nama svoje oslobodioce1121). K u­ kalj, čovek koji je imao i književne ambicije, opisuje zlostavljanje jednog čoveka od strane partizana: „ . . .Nisam nikad u životu v i ­ deo da tako nemilosrdno tuku čoveka . . . Gnječili su ga koljenima, čizmama. Udarali su ga kundacima i pesnicama. Nožem su mu sjekli prste i komade mesa sa lica. Zašto to činiš? pitao sam. „To je buržujski skot11, bio je odgovor i nastavio je posao1122). Jedna druga scena: „Politikom je upao u Poresku upravu i Srez. Komandir u Po­ štu, a ja sa trojicom ljudi u opštinsku upravu. Potražili smo sjekire i isjekli vrata. Kasnije je došao i opštinski blagajnik. Svinja jed­ na . . . Fino su g ord e knjige, velike, debele poreske knjige1123).

Potresni su i ovi slučajevi. M iloje Zakić, politički komesar Rasinske komunističke čete, uhvatio je u selu Svrača policijskog pisa­ ra Acu Kamperelića, sina prote Kamperelića. „Ovaj zver čovek no­ žem je iskopao nesrećnom Kampereliću oko i naterao ga da sam svoje oko pojede. Potom je Zakić naredio te su svakog sata čupali Kampereliću po jedan zub, sve dok nije od muka izdahnuo"24). Ili ovo: komunisti su „privezali uhvaćene seljake i četnike uz motku i vezali ih vinovom lozom oko grudi, oko pojasa i za noge, te su ih tako privezane prinosili tihoj vatri, iznad koje su ražanj sa prive­ zanom žrtvom okretali sve dok ne bude pečena"25) . . . Ubili su ne­ koliko sveštenika među njima Mitrofana Matića i Vasilija Božarića. Naročito je bio potresan slučaj sveštenika Vojislava-Voje Stojilovića iz Sređnjeva, koga su komunisti uhvatili 16. septembra 1941. godine. Vezali su ga i tako vezanoga privezali za auto. „T re­ balo je nesrećni pop V oja da put od osam i po kilometara pređe trčeći brzinim od 37 km. na sat. Vučen po blatu, sav krvav i modar, izranjavljen i teško izbijen i besvestan. U Rabrovo nije dovučen ni čovek ni leš, nego nekakva krvava i prljava masa u obliku kla­ de11215). Zatim je nastalo još strasnije: „Lom ljenje je izvršeno na taj način što su ga živoga i onesvešćenoga savijali sve dotle, dok mu se glava (temenom nazad) nije sastavila sa petama. Tada, potpuno prelomljeno (rastrzanjem) na dva dela, telo nesrećnog popa V oje 21) 22 ) ‘-3) 24) 25) 26)

„Naša borba" od 2. X I. 1941.

Na istom mestu.

Na istom mestu. ,.Naša borba" o d22. III. 1942. „Naša borba", 22. III. 1942. „Naša borba", 23. X I. 1941.

581

bacili su na ledinu pored mlina u selu Rabrovu, gde je ležalo na radost seoskih pasa, puna tri dana“27).

Ištvan Borota i Josif Majer, dvojica od krvoločnih ubica, izjavlji­ vali su svoju punu saglasnost sa ubicama. Majer je govorio: „Šta se mene tiču Srbi, meni je m ilije da dođu K in e zi.. . Meni nije bilo teško testerisati ljudske glave. Ne nosim na duši jednu već neko­ liko stotina"28). Ištvan Borota je govorio: „ . . . Mi moramo voditi borbu protiv fašizma pa makar i poslednji čovek u Srbiji poginuo, jer naroda na kugli zemaljskoj ima dovoljno; samo u Kini oko 400,000.000 ljudi, a u Indiji ima oko 500,000.000. Glavno je da pobedi naša ideja, a naše proleterske ruke sagradiće sela i gradove, koje fašisti poruše“ 28).

U ovo vreme komunisti su na okupiranom području Srbije obesvećivali i bogom olje. Evo samo nekoliko primera: obesvetili su crkvu u Prnjavoru (Mačva). Jedan očevidac je to opisao: „Ovako izgleda Prnjavorska crkva: ikonostas razbijen, sve svetačke slike sa njega skinute i unakažene, časna trpeza preturena, a svi objekti, koji na svetome Prestolu stoje, rastureni a delom nestali. Crkvene knjige upropašćene, a sva drvenarija (sto za sveće, stolice, vlađičina, vladareva kao i sve druge stolice, koje stoje sa strane), izlomljene i bačene po sredini crkve. Prozori porazbijani, polijelej isto tako, slike ktitora crkve nožem izbodene, itd. Kulminacija svega toga je to što su komunisti izmet vršili unutra, i što su konje držali unu­ tra"29).

Za Ovčarsko-kablarske manastire je zapisano slično: „Ovčarski manastiri su takođe opljačkani i u njima su nalazili sklonište .parti­ zani' i na razne načine ih poganili. U jednom manastiru nađen je ljudski izmet, pored njega jedna ispisana hartija na kojoj stoji: „O vo vama kaluđerima ostavljamo da zodovoljite vaš birokratski duh“ . Kaluđeri su utekli iz manastira i pridružili se četnicima ,,Javorovcim a“ . Evanđelje manastira Sv. Trojice pocepano je i upotreb­ ljavano za klozet-papir. Seljaci nam tvrde da se u manastirima vr­ šilo bludničenje „partizana". Ne zna se još ništa što je sa nekoliko sveštenika i parohijana1130) . . . U Crnoj Gori „upale su komunistič­ ke bande u crkvu, iznele iz nje svešteničke odežde i u njih obukli magarca” 31). Za crkve u Crmnici zabeleženo je: „ . .. U crkvama, manastirima i školama je prava pustoš, svuda pljačka, paljevina.

Ikonostas u crkvi sv. Petke kod Krstača u Podgori sa ikonama i odeždama potpuno je izgoreo, vatra je ložena u samoj crkvi. Isto je to po svima crkvama Crmničkim. Od manastira Gornjo-Brčel27) 28) 29) 3°) 31)

582

„N aša „N aša „N aša „N aša „N aša

b o rb a ", b orb a", b orb a", b o rb a ", b orb a",

22. III. 1942.

8. III. 1942; „Naša borba", 19. IV. 1942.

30. X I. 1941.

14. X I I . 1941.

12. V II. 1942.

skog, stare zadužbine Nemanjića, ostali su samo zidovi. Tu je bio „partizanski štab“ i harem od pedeset devojčura sa njihovim šefom, zloglasnim dželatom popom Blažom Markovićem. Po školama, či­ taonicama i knjiženicama takođe je pustoš“ 32).

I komunistička ideja i njihovo postupanje na terenu odbijali su narod od njih; izmišljena je legenda da je narod rado prihvatio partizansku borbu. Dr Blagoj e Nešković i Spasenija-Cana Babović, obaveštavaju, 12. oktobra 1941. godine, CK KPJ o raspoloženju naroda u Jablanici i vele: „Oni (seljaci) često mole naše partizane da ne ubijaju Nemce, jer će ih pobiti i sve popaliti. U jeku najve­ ćeg terora naši prijatelji u Požarevačkom okrugu izbacili su naše drugove, negde su ih i prokazivali. Kada je popaljeno selo Gajtan (Jablanički srez) i kada su naši došli u selo, seljaci su im govorili: „Mičite se, zar nije dosta što ste počinili od nas“ 33). I pored toga partija je bila uporna. Direktiva je glasila: „Od ubijanja Nemaca ne sme se odustati makar okupator streljao taoce, jer mu treba do­ kazati da srpski narod neće stati pred njegovim pretnjama i pred terorom. A drugo: treba narod tako osvešćavati i naučiti ga da se sloboda može izvojevati samo preko borbe i žrtava"34).

Za Srem javlja partijski rukovodilac ,,Triva“ (konspirativno ime), 19. decembra 1942. godine o nedelima komunista: ,,U ovome selu (Karlovčić) tučena su četiri čoveka, a osim toga ubijeno je je ­ dno dete od 11 godina. U razgovoru sa ljudima, sa kojima sam slu­ čajno došao u dodir, oni pričaju da ne znaju zbog čega su ovi ljudi tučeni. Za same te ljude vele da su dobri i čestiti. Dalje, kada sam pitao još neke stvari u vezi sa batinama, dobio sam ovaj odgovor: znate, svi to kriju, boje se ljudi pa ne smeju da govore . .. Drugovi, posle svega ovoga, stanje u selu je ovako: prolazimo ulicama (uveče po mesečini) i ljudi nas vide i beže u kuće . . . ja sam, drugovi, razgo­ varao sa jednim od tučenih, pa sam od njega saznao ovo: posle onoga dana kada su ljudi tučeni seljaci su stalno u strahu. Evo da vam navedem samo ovaj slučaj, kaže on: za proslavu sedmog novembra (dan Oktobarske revolucije) trebalo je sakupiti ljude za predava­ nje i mesni su za ovo odredili profesionalce. Ovi su krenuli po selu da kupe ljude. Tako su kod svake kuće lupali u prozor, i rekli: do­ đi na to i to mesto. Ali čim su oni kucnuli u prozor seljaci, onako polašeni, počeli su begati kroz bašču .. . Jedan partizan veli: m o­ ram promeniti mesto, jer me tako gadno u kući gledaju. Ja sam zapitao: zašto? Odgovorio je: ja se nalazim u onoj kući gde su parti­ zani ubili babu“ 35).

•°>2) Na istom mestu.

33) Iz A B S P . si) Iz A B S P .

35) Iz A B SP .

583

Nije drukčije bilo ni u Bosni. Vladimir Dedijer zapisao je pod 17. februarom 1943. da ih seljaci oko Glamoča bojkotuju i neće da im daju kola i konje za komoru: „M obilizacija konja se ne vrši pravilno. Seljak čuje samo na jedno uvo. Prijavi se komandi mesta, dobije pravac, pa skrene s puta svojoj kući. Eto, iz Livna je pošlo 50 kola za Glamoč, a stiglo ih svega deset. Jedan vodio sedam kola, zaspao, a kada se probudio u Glamoču — šest kola nije bilo“36). Pod 29. martom 1943. godine, zabeležio je Dedijer, da im seljaci oko Trnova, nedaleko od Sarajeva, ne daju ni konje ni namirnice: “ ..Ni­ jednoga konja nismo m ogli dobiti za prenos ranjenika, iako (prema popisu ustaša od 1941) ovde ima preko 800 konja. Ovaca imaju 6.900 komada, goveda 2000! A jedan intendant je skupio 37 kilograma mesa! Bogat je ovo kraj. Živi ovde jedan hodža i drži hata u mrač­ noj štali i izvodi ga jednom godišnje na trku. A nama vele da nema nijednog konja za prenos ranjenih drugova iz Poca“ 37).

Nekima od partizanskih vođa prosejavala je, na mahove, svest o počinjenim greškama. Tako ,,Filip“ (K ljajić Fića?) javlja, 13. sep­ tembra 1942. godine, Centralnom komitetu KPJ ovo: „Kad sad gle­ dam na naš odlazak u šumu, ubeđen sam da smo pogrešili što smo otišli tamo. Mi smo otišli u šumu s uverenjem da ćemo tamo moći nastaviti s našim radom po svim linijama, da ćemo nastaviti sa iz­ davanjem naše štampe. Međutim, pokazalo se đa je to nem oguće"38).

Devet meseci kasnije javlja, 26. juna 1943. godine, Okružni komitet za Srem štabu Trećeg odreda treće partizanske zone: „ . . . Pored toga primećeno je da su se drugovi partizani isu više raskomotili i prosto udarili namet na seljake. Po oslobođenim selima oni se retko ili skoro nikako ne kreću peške. Vrlo često i za najkraće puteve uzimaju od seljaka kola, a posle toga po dva-tri dana ne rade niš­ ta"39) . . . U partizanskim materijalima kaže se za neke partizanske vođe, da su se „povojvodili" i postali samovoljni. Za političkog ko­ mesara Boška Đuričića zabeležene su u jednom Partizanskom dnev­ niku (izjave dve partizanke, Angeline Rasulić i Dragije Grujičić) kako je živeo i hranio se: „Svaki dan pečeni pilići i kokoške. I po­ gaču sa jajima, tako fina pogača, bela sa jajima, sa mlekom, kajma­ kom. Fino, nešto izvanredno. Samo sam jednom od toga malo pro­ bala. Jao što je pogača! To je mesila najbogatija seljanka . . . Boško ie naređivao da se za njega peče prase, da se svo namaže zejtinom, da bude fino, žuto i rumena kora, da sve rska kad se jede, a unu­ tra, u utrobu, metnu dunju"40). Pod 5. avgustom zabeležio je i Dra­ gojlo Dudić: „ .. . Pripremali smo brašno za hleb i krompir za sprav36) 37) 38) 39) 4I>)

584

Vladimir Dedijer, D nevnik II, str. 114.

Na istom mestu, str. 192.

Iz A B S P .

Iz A B S P . „Naša borba“ , 2. I X . 1941.

ljanje čorbe od jagnjeta. Hlebna peć je založena, u kojoj treba da se ispeče hleb i jedno ja gn je"41). Pod desetim avgustom je zabeleženo: „Ove večere smo imali čorbu i pečenu jagnjetinu"42). Ni 14. avgusta nije bilo loše: „ . . . Iz sela je prispelo mleko, sir, slanina.

Doručak je bio obilan, preko svakog očekivanja"43). 23. avgusta bilo je ovako: „Ručali smo u kući Kočinog oca. Spremio nam peče­ no jagnjeću čorbu“ 44). A „ratovali" su evo kako: u selu Slavkovici, beleži Dudić 7. avgusta, bilo je ovako: „Naša patrola prethod­ nica već je posela opštinsku zgradu. Za izvršenje zadatka odre­ dili smo drugove: sudi ju, lekara i potreban broj partizana. Na loma­ či su spaljeni prvo veliki i krupnim slovima štampani leci ranođnih izdajnika — Ljotićevaca. Zatim sva prepiska, svi spiskovi o žetvi, stoci, ljudstvu kao i novčane knjige. Otvorena je kasa i u njoj na­ đeno okruglo 2000 dinara . . . Uzeli smo šapirograf, pošto onaj koji smo ranije nabavili, nije dobar, uzeli smo i nešto hartije. Dokumenat o zatvaranju opštine dali smo predsedniku,a jedan zadržali za nas, koji prilažemo uz dnevnik. Posle izvršenoga zadatka u opštini odmah smo organizovali održanje zbora"45).

4.

Partijsko rukovodstvo, sa Josipom Brozom Titom na čelu, po­ stajalo je, vremenom, svesno štetnosti za njihov pokret od ovakvo­ ga rada. U jednome upustvu, koje je Tito poslao Pelagiji ( = Spasenija — Gana Babović) i Mihailu (dr Blagoje Nešković) stoji: „Ako se pogleda samo jedno mesto na oslobođenoj teritoriji, videće se ogromni propusti, nedostaci i greške. Naši rukovodeći ljudi i foru­ mi, pored sve svoje odanosti i aktivnosti, naši drugovi, često ne mo­ gu da se snađu ni u najprostijim, a kamoli u komplikovanijim pi­ tanjima. Samim tim stvaraju se nepotrebne teškoće i unosi zabuna u naše vlastite redove i mase koje treba sada više nego ikada oku­ pljati oko Partije i njenih organa. Treba provesti samo nekoliko dana na terenu, na onome gde treba iz staroga preći u novo stanje stvari, koje je, istina, na ovoj etapi narodnooslobodilačke borbe mno­ go komplikovanij e nego inače, — pa videti svu slabost naših kadrova i nedoraslost novoj situaciji i novim zadacima"46).

Rezolucija Oblasnoga komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju, nare­ đuje 1942. godine: „Odlučno sprovoditi partijsku liniju, priprema­ 41) 42) 43) 44)

Dragoljo Dudić, Dnevnik, str. 24.

Na istom mestu, str. 49.

Na istom mestu, str. 57.

Na istom mestu, str. 87.

45) Na istom mestu, str. 35. « ) iz ABSP.

585

jući politički mase na tešku i odlučnu borbu . . . Partija mora da dela u masama kao rukovodeća sila, a ne ići na stihijsko revolu­ cionarni razvitak tih masa . . . Ne bojte se od uvlačenja vi organi­ zaciju ljudi koji su požrtvovani i koji hoće da se bore pod ruko­ vodstvom KPJ bez obzira na njihovu političku uzdignutost, jer će se oni brzo broz borbu podići i učiti'147). Na potrebu ovoga ukazuje i dr Blagoj e Nešković u uputstvima Okružnom komitetu KPJ za Srem gde je stanje bilo vrlo slabo: „Sto se tiče izolovanja narod­ nih masa od reakcionarne buržoazije, to se ne čini danas borbom protiv buržoazije kao eksploatatorske klase, već protiv te reakcije kao sluge okupatora"48).

U sličnom smislu pisao je i Sreten Žujović-Crni u članku „Bo­ rimo se za čistoću i boljševizaciju Partije11. On veli: ,,U današnjim uslovima narodnooslobodilačke borbe i oružanog narodnog ustan­ ka povećava se odgovornost partijskih organizacija i članova za očuvanje jedinstva misli i akcije, za jačanje čvrstine i aktivizaciju partijskih organizacija i članova, za njihovu izgradnju, za odbranu čistoće naše Partije . . . Pitanje širenja partijsko-političkog utica­ ja ne postavlja se danas kao problem, već kao najbolji mogući na­ čin upoznavanja širokih narodnih masa, učesnika u oružanom na­ rodnom ustanku, sa partijskom linijom i ciljevima i karakterom narodnooslobodilačke borbe. To, s druge strane, zahteva od naših partijskih organizacija i članova aktivan rad i njegovo svesno uvo­ đenje u život1149).

Te političke i taktičke greške, koje su se ispoljavaie na raznim stranama, partijsko rukovodstvo je nazivalo sektašenjem. CK KPJ u instrukcijama za organizacije u Vojvodini, od 23. avgusta 1942. godine, naređuje, „da se već jednom prestane u našim redovima sa sektaškim i naivnim „sum njičenjima" i sa „strahom da nas Engle­ zi ne prevare11. Potrebno je shvatiti da je pitanje saveznika pitanje borbe za saveznike, pitanje borbe za aktivizaciju toga saveznika.

Ovo važi kako u sferi međunarodnih odnosa tako i u pogledu savez­ nika unutar pojedinih zemalja. Izvan sumnje je da u Engleskoj, Am erici kao i u kapitalističkim zemljama postoji ne mali broj re­ akcionarnih krupnokapitalističkih klika čije su simpatije još uvek na strani hitlerizma kao udarne pesnice antisovjetske borbe, ali je problem baš u tome da se takve grupe izoluju, da se sve više potis­ nu ustranu, da im se oduzme odlučujući uticaj na politiku njihove zemlje, a ne u tome da lijemo vodu na njihov mlin zvučnim fraza­ ma o proletarijatu, i njihovim „zahtevima11, o „drugoj etapi borbe11 itd.1150).

4?)

43) 4S) 50)

586

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu. mestu. mestu. mestu.

Pokrajinski Komitet KPJ za Srbiju uputio je, 1. septembra 1942. godine, Okružnicu u kojoj traži da se prekine „sa sektaškim sta­ vom prema neaktivnim i kolebljivim elementima iz redova Demo­ kratske, Radikalne, Zemljoradničke i drugih rodoljubivih organi­ zacija. Treba ubeđivati njihove pristalice u nužnost aktivne oru­ žane borbe protiv okupatora i njegovih najamnika, a svojim radom svaki član Partije treba da razbija strah kod ovih ljudi, strah, koji pođgrejavaju okupator i njegove sluge kao da se tobože sada ko­ munisti bore za svoju vlast, a ne za oslobođenje čitavoga naroda ispod jarma okupatora i njegovih slugu. U pitanju je borba za pridobijanje saveznika za narodnooslobodilačku borbu“ 51). Zbog istih razloga PK KPJ za Srbiju, naređuje, 24. septembra 1942. godine, partijskom rukovodstvu u Zemunu: „Zato morate da dobro pazite da se ne čine političke greške. Udrite po levim frazerima. Ne doz­ volite da se danas vrše obračuni sa eventualnim sutrašnjim pro­ tivnicima"52).

Ovo stanje unutar KPJ zainteresovalo je bilo i Kominternu, koja je bila protiv sektašenja i protiv preranog naglašavanja socijalno-revolucionarnog momenta. „Fišer" (Ivo Lola Ribar) član CK KPJ, javlja 30. avgusta 1942. godine, dr Blagoju Neškoviću za to interesovanje i za intervenciju i veli: „Ovoga puta, kao najvažnije, imam da ti javim najnoviju direktivu Dede ( = Kominterna) pre­ ma kojoj naše u d a r n e brigade neće više nositi naziv „proleterske" i u kojoj nas Deda upozorava da se čuvamo lapsusa koji vodu lije na mlin neprijateljima naroda u zemlji i inostran­ stvu. Ova direktiva, prema kojoj je Ćaća (CK KPJ) već preduzeo odgovarajuće mjere, dolazi nam u dobar čas, tj. baš u trenutku kad smo svuda poveli oštru kampanju protiv sektaštva koje je na mnogim mjestima poazalo svoje pipke. Svojom odlukom Deda će nam pomoći da sami još pojačamo našu budnost u tome pogledu i do u sitnice obezbedimo sprovođenje pravilne političke linije naše Partije u ovoj narodnooslobodilačkoj borbi. U gornjem obliku ova je informacija lično za tebe, a odgovornim drugovima ju treba po­ vjeriti i provjeravati naše političke poteze, kako bi uvijek i do kra­ ja dosledni bili u okviru današnje borbe, a oštro i neumorno uda­ riti po sektaštvu"53).

I Kominterna je preporučivala Centralnom komitetu KPJ tra­ ženje saveznika u građanskim partijama što se moglo odnositi, na­ ročito, na srpske političke partije. Rodoljub Čolaković je na jednom mestu rekao: „Treba imati na umu, da je većina boraca u partizan­ skim odredima bila srpske narodnosti, da je bila politički (u kom u­ nističkom smislu reči) prilično zaostala i u prvim mesecima dosta 51) Na istom mestu.

52) Na istom mestu.

53) Na istom mestu.

587

šovinistički raspoložena". U jednoj instrukciji CK KPJ, koju su potpisali Tito, Aleksandar Ranković, Ivan Lola Ribar i Sreten 2ujović-Crni, a koja je bila 10. aprila 1942. godine poslata Blagoju Neškoviću, traži se da on pokuša pridobiti nekoga od srpskih poli­ tičara. „Prema onome što danas znamo", stoji u instrukciji, ,,a to­ liko je za tvoju ličnu informaciju, — u ovom su izgleda prilično umešani prsti dobrog dela vladajuće jugoslovenske emigracije pa i drugih" naših „prijatelja", kojima je cilj da nas za vremena na ovaj način likvidiraju. Prirodno je da ovo nameće i nama čitav niz novih problema i potrebu da za vremena raskrinkamo sve takve pokušaje i izolujemo njihove nosioce od masa. TJ tome pogledu mi ćemo, možda, biti već uskoro prinuđeni da pođvrgnemo javnoj kri­ tici i stav jugoslovenske vlade u Londonu čiji je ministar Draža Mihailović i tražiti njegovo uklanjanje . . . U pogledu ostalih vod­ stava srpskih političkih grupa je li moguće neko ponovno ostva­ renje kontakta? Ako ne za što drugo, a ono bar da ih se istera na čistinu. Ima li među njima ljudi koji bi bih raspoloženi da pređu ovamo i da se zaista angažuju u pravoj narodnooslobođilačkoj bor­ bi. U koliko ima, javi nam koji su. Radi se, naime, o ponovo aktuolnom planu jednoga centralnog tela narodnooslobodilačke borbe. U vezi sa tim bio bi odličan potez kada bi i starog F (dr Ivan Ribar) mogli prebaciti ovam o"54).

U skladu ove taktike izdat je, oko 10. februara 1943. godine, je­ dan proglas Vrhovnog štaba i AVNOJ--a o ciljevima partizanske borbe, koji je bio namenjen za širu javnost a stvarno prikrivao nje­ zine prave ciljeve. Tamo se kaže, da su ciljevi te borbe: ,,1) Oslobo­ đenje zemlje od okupatora i izvojevanje nezavisnosti i istinskih demokratskih prava; 2) neprikosnovesnost privatne svojine i puna mogućnost samoinicijative u industriji, trgovini i poljoprivredi; 3) nikakvih radikalnih promena u odnosu na društveni život i delatnost, osim zamene reakcionarnih opštinskih uprava i žandarma — koji su se bili stavili u službu okupatora narođnooslobodilačkim odborima koji imaju istinski demokratski karakter. Sve važnije mere, kako u odnosu na društveni život, tako i u državnoj organi­ zaciji, rešavaće posle svršenoga rata pretstavnici naroda, koje će zaista slobodno birati sam narod; 4) narodnooslobodilačkom pokretu koji se bori za slobodu naroda, za socijalna i demokratska prava, jeste tuđe svako nasilje i nezakonitost; 5) oficirima koji pristupaju narodnooslobodilačkoj vojsci zagarantovani su njihovi činovi i pra­ va prema sposobnostima; 6) narodnooslohodilački pokret priznaje ti potpunosti nacionalna prava Hrvata, Slovenaca i Srba kao i Ma­ kedonaca, Crnogoraca i drugih. Taj pokret je jednako hrvatski kao 54) Na istom mestu.

588

i srpski i slovenaćki. Prema tome on pretstavlja garantiju da će biti izvojevana nacionalna prava svim narodima Jugoslavije1'55).

5.

Gubici KPJ, od samoga početka akcije, bili su veliki. Stan Josip Broz Tito je, u svome članku „Narodnooslobodilačka borba i orga­ nizaciono pitanje naše Partije11, istakao: „Mi ni danas nemamo tačnih podataka o izginulim članovima Partije i SKOJ-a, ali svakako da taj broj prevazilazi gubitak 3000 članova Partije i 10.000 komu­ nističkih omladinaca. To je strahovit gubitak za našu partiju Ju­ goslavije. Taj gubitak pada još teže zbog toga što je izginuo veliki broj rukovodećih kadrova što je izginulo preko dvadeset članova CK KPJ, CK KP Slovenije, CK KP Hrvatske itd., što je izginuo veliki broj članova Pokrajinskih i Okružnih komiteta partije, što je izginuo veliki broj članova rukovodilaca komunističke omladine Jugoslavije: članova Centralnog, pokrajinskih i okružnih komiteta.

To je nenadoknadivi gubitak za našu partiju, koji nas obavezuje da napregnemo sve naše snage, da barem donekle nadoknadimo taj ogromni gubitak, koji nas obavezuje da radimo uporno svim sna­ gama na vaspitanju novih, i novih rukovodećih kadrova naše parti­ je i SKOJ-a“ 5C).

Prema Okružnici1broj 4 PK KPJ za Srbiju, izdatoj 1. septembra 1942. godine, bilo je na teritoriji okupirane Srbije „streljanih, po­ ginulih u borbi ili podleglih mučenjima od strane krvavih nemačkih pasa i njihovih najamnika domaćih krvoloka, za proteklu godinu dana iz redova naše partije četiri člana Pokrajinskog komiteta, osa­ mdeset članova Okružnih komiteta i Mesnih komiteta i preko hilja­ du članova Partije. Naša Skojevska organizacija izgubila je dva puta veći broj rukovodilaca i članova1157) . .. Vasilije Buha dao je podatke o gubicima u tri okruga, u kojima je radio — Zaječarskom, Niškom i Leskovačkom — i to u međuvremenu od juna 1941. godi­ ne do maja 1942. godine. „Izginulo je, veli on, na radu i u borbama uzaludno preko tri stotine članova Partije i to najvećim delom sta­ ri kadrovi. Prosečno na svakih deset poginulih boraca dolazila su tri do četiri člana Partije . . . U takvim teškim momentima otpa­ dali su ne samo simpatizeri iz odreda već čak i slabi i kolebljivi članovi Partije u odredima i u pozadinskom radu1158). „Dešavali su se slučajevi11, veli Vera Miletić, „da preko noći nestane po desetak partizana. Masa ih je prišla Dražinim četnicima samo da bi spasli 55) 5C) 57) 58)

Na istom mestu. „Proleter", broj 14-15, 1942, str. G. Iz ABSP. Na istom mestu.

glavu. Ovakvom našem strašnom porazu doprinela je i zima, koja je u planinskim krajevima našega okruga bila jaka. Od deset četa u proleće 1942. godine ostalo je samo 35 lju d i"59). Vasilije Buha doda­ je svoj prikaz za Boljevački kraj u vremenu o kome je reč: „Disci­ plina i moral slabi. Uticaj Partije u odredu nikakav. Nije bilo poli­ tičkoga rada ni u odredu ni u narodu. Pravili su i vojne i političke greške. Primali su i vodili frontalne borbe. Politička svest boraca vrlo niska. Posle poraza i raspada odreda veliki deo bivših boraca prešao u četnike. Veza sa okolnim odredima sasvim slaba. Krajem jeseni, posle razbijanja odreda, ostala je samo jedna mala grupa od oko trideset boraca, koja je opet bila podeljena u više manjih grupica i bila prinuđena da se skriva od stalnih potera. Takve iste uslove i razvoj imali su uglavnom i Krajinski i Knjaževački odred samo u toj razlici što oni nikada nisu imali više od oko šesdeset b o ra ca . . . Često puta štabovi nisu mogli da osiguraju jedinstvo misli i akcije ni u samoj svojoj sredini. Nije postojala planska raspodela rada i dužnosti. Svi su se mešali u sve poslove"60).

U jednom partijskom izveštaju, od 11. avgusta 1942. godine, ne­ ki „Ljuba" (konspirativno ime) se žali na teško stanje u kome se nalaze partizani i podseća, „da naši odredi u Srbiji postoje samo u jugoistočnoj Srbiji (tj. samo na svome terenu) i da zbog toga nepri­ jatelj je skoncentrisao velike snage baš tu s ciljem potpunog uniš­ tenja odreda. Smatram da vi (Pokrajinsko povereništvo) trebate dati PK konkretan predlog za izlaz iz ove situacije, jer guranje napred po starome znači ne voditi računa o dve gore važne činje­ nice, znači zabiti glavu u pesak kao noj, dok neprijatelj ne postigne svoj c ilj"61).

Zato predlaže rasformiran]e preostalih odreda i zadržavanje samo malih grupa od 15 do 20 ljudi. I PK za Srbiju je, izgleda, bio istoga mašljenja — partizanski način borbe bio je jedini koji se mogao ponegde još održati. On izveštava Okružni komitet za K o­ sovo i Metohiju, 29. avgusta 1942. godine, da „treba voditi, računa da smo mi Srbi prisiljeni na čisto partizanski način borbe, čak i u manjim grupama radi uspešnih probijanja blokada i ishrane ljud­ stva što je veliki problem "62). „Drugovi, opominje PK KPJ za Sr­ biju Okružni komitet u Mladenovcu, 22. avgusta 1942. godine, mo­ rate shvatiti jedno — treba izvući sve zaključke za način delovanja odreda, i njegovo ustrojstvo. Mora se preći na čisto partizanski način ratovanja . . . Jasno je da mi pozivamo najšire u odred, ali je i to jasno da moramo gledati, bar sada, na kvalitet drugova koji hoće u odred. Za ovako naporan rad mora se biti fizički otporan a 5S) co) cl) 62)

590

Na Na Na Na

istom istom istom istom

mestu. mestu. mestu. mestu.

pored toga i oslobodilačkoj borbi odan, a ne da se desi kao sa onom dvojicom, da pri prvome pucanju beže. Znači, treba drugovima ob­ jasniti kakvi su uslovi, a ne da se ide sa iluzijama za borbu, da se misli da su isti kao što su bili prošle godine i da se onda na prvome koraku pokolebaju"63).

Ističe se često da su pogubljene veze i sa CK KPJ i sa PK KPJ za Srbiju. „Stari Čiča" (nije poznato ko se krije pod ovim nazivom) piše, 5. januara 1942. godine, CK KPJ da je već tri meseca izgubio vezu sa svima. „Stalno smo radili", veli on, ,,i sada radimo na po­ novnom povezivanju. Sada za poslednji mesec dana putovali smo pet puta, a oni dva puta. Oni su isto odvojeno radili da se povežemo, ali bez rezultata, tek skoro smo bili ti stanju učiniti nešto i tim putem ćemo poslati izveštaje"64). Sa Kosova i Metohije javljaju, 23. maja 1942. godine: „Do sada smo pokušali mnogo puta da vam doturimo glas da smo živi, ali, izgleda, nijedan put nije doprlo.

Izgubili smo dvadeset drugova. Drugovi Crnogorci mogli su lako da urade da održimo tu vezu. Kada smo zimus poslali jednoga par­ tijca, on je dopro do Kolašina. I kada je tražio od delegata PK pri OK u Kolašinu, on je odgovorio: niste sa nama vezani, mi nema­ mo materijala, idi do PK. Ali on nije mogao otići jer onda nije m o­ gao da se vrati natrag, a zadovoljio se samo sa nekim direktivama PK, barem nešto da donese. Ali i onaj drug strašni se pokazao bi­ rokrata. Od materijala smo dobili proglas 7. novembra koji je doneo neki simpatizer iz S rbije"65).

I, opet, sa Kosova i Metohije: 21. avgusta 1942. godine, poslato je PK KPJ za Srbiju: „Mi za godinu dana tražimo veze ma s kim.

Ako dobijete ovo pismo za CK sa naše strane, možete ga otvoriti, ako se ne bi drugovi gore ljutili, da bi vi znali kako je kod nas i da bi nas pomogli. Pismo odmah pošaljite na C K "66). Ni oni iz Požarevačkog okruga nisu imali veze. „Veza sa Glavnim štabom, veli Vera Miletić, uopšte nismo imali sve do kraja 1941. godine, niti smo znali šta se radi u drugim krajevima Srbije. Samo smo se ponešto privatno obaveštavali"67). Isto je bilo i sa odredima na Jugu, koji nisu imali veze sa Glavnim štabom za Srbiju. Čete su tražile da im se pošalju vojni rukovodioci, ali bez uspeha. „Docnije, veli Vasi­ lije Buha, traženo je da se uspostavi bar posredna veza i da se vrši izmena iskustava; međutim, ni to nije postignuto"68).

Tokom 1943. godine bilo je, na ovome prostoru, isto. Vladale su dezorganizacija, nepovezanost i slaba disciplina. Dr Blagoj e Neško63) e4) 65) 6G) 67) 63)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu. mestu. mestu. mestu. mestu. mestu.

591

vić — „M ihajlo" žali se, 24. juna 1943. godine, na nerad rukovo­ dilaca: „Opšta slika načina rada: nijedan funkcioner ne iskorišćuje okolnosti zbog kojih su prisiljeni da budu po čitave dane zajed­ no sa raznim drugim drugovima i narodom za rad sa njima, već svak sedi, spava, radi sam šta hoće“ . ,,U okrugu Kruševac, izveštava Nešković, 14. oktobra 1943. godine, je strašno rđavo. Dr je za isklju­ čenje. Raščišćavamo već i odavde njihove petljavine, a kada se vra­ tim od Branka idem tamo . . . Sve ono što sam video kod Bradonje (Radivoje Jovanović), kod ovdašnjih komandanata je podignuto na deseti stepen, ali ćemo im pokazati pravi put kojim mora ići član Partije ili će leteti. Moramo reći da nisu imali poteškoća od partij­ skih organizacija i odgovornih partijskih rukovodilaca, jer su oni sami slabi"69).

Nešto pre toga, Nešković je, 8. oktobra 1943. godine, pisao: „Bri­ gadu ne smemo formirati pre nego prečistimo jednu osnovnu poja­ vu: komandanti odreda (Trn., Miloš i još neki drugi) potpuno su se p o v o j v o d i l i , ne priznaju niti vode računa o Partiji. Nisu hteli da izvrše nijedno Milosavljlevo naređenje. Miloš izgleda nije shva­ tio odnos štabova odreda prema Okružnome komitetu, a Trn. je anarhističan i ne slu ča jn o. . . Sličnih pojava, tj. da komandanti i komandiri, partijci, zaboravljaju da su u prvom redu partijci pa onda vojnici, vrlo je česta pojava, što je rezultat slabosti Parti­ je " 70).

Okružnom komitetu partije za Mladenovac uputio je, 18. novem­ bra 1943. godine, Pokrajinski komitet za Srbiju, prekor: „Nije sa­ m o" — ističe se u prekoru — „nedostatak kadrova uzrok slaboj partijskoj organizaciji, već taj uzrok leži najviše u vama. U prvom redu prevelika širina kod vas u radu, zatim sektaški odnos prema primanju novih članova u Partiju. Vi ste više partizani a manje partijski rukovodioci. Umesto da čvrsto organizaciono postavite zadatke, da stvorite čvrsta partijska uporišta i partijske organiza­ cije vi, kako na jednom mestu u poslednjem izveštaju pišete, v r š i ­ t e s a m o r a z g o v o r e " 71).

Prema jednome drugom izveštaju iz ovoga okruga, stanje u okru­ gu Mladenovac izgledalo je ovako: „Partijske ćelije ne sastaju se redovno, niti su sastanci koji se održavaju na visini: nema uvek dnevnoga reda, a umesto organizovane diskusije pretvara se sas­ tanak u običan razgovor i ćaskanje. Posledice toga neredovnoga sa­ stajanja i neorganizovanost diskusije je to, da jedinica niti može imati tačan pregled rada, niti doći do zaključka po pojedinim pita­ njima i postaviti zadatak . . . Nedostatak odgovornosti i discipline i otsustvo kritike i samokritike u radu partijskih jedinica, još više 63) Na istom mestu.

70) Na istom mestu.

71) Na istom mestu.

592

pojačava posledice njihove slabe organizovanosti i dovodi katkad do opšte slabosti, labavosti i raspuštenosti. Retko se na vreme i u potpunosti izvršuju postavljeni zadaci, a još rede se drug koji je u pitanju uzima za to na odgovornost — što pokazuje da je aljka­ vost i neodgovornost postala odlika jedinice kao celine, a ne samo tog druga . . , Članovi partije ne plaćaju članarinu, niti skupljaju priloge za Partiju . . . Naše partijske organizacije ne prorađuju te­ kući, manje više direktivni, partijski materijal, a još manje rade na temeljitom proučavanju marksizma-lenjinizma, u prvome redu Isto­ rije savezne komunističke partije boljševika1*72).

Oživljavanje partizanskog pokreta u Južnoj Srbiji išlo je vrlo teško. Tamo je bio poslat Svetozar Vukmanović-Tempo, koji je za­ tekao rasulo i rascep. On javlja, 21. februara 1943. godine o stanju u oblasti Vranje i veli: „Održao sam sastanak sa partizanskim ru­ kovodiocima i pretresao stanje Partije na tome terenu. U tome po­ gledu kao i u pogledu vojnog i političkog rukovodećeg kadra sta­ nje je očajno . . . Ljudstvo je sirovo, a rukovodećega kadra nema.

Tome treba dodati činjenicu da ću predložiti Bugarima da ovu bazu iskoriste za form iranje bugarskih četa odakle će oni prodirati u Bugarsku pa će se jasno videti koliku važnost ima ovaj kraj“ 73).

Situaciju je, u mnogome, spasla kapitulacija Italije. Kardelj veli: „Odlučan prelom je nastao zbog kapitulacije Italije . .. Zaplenjena je ogromna količina oružja i municije, za nekoliko puta smo pove­ ćali svoju vojsku"74) . . . Vladimir Dedijer beleži pod 10. septem­ brom 1943. godine: „Oružje jedne potučene vojske leži na ulici, oružje za koje se lilo toliko naše krvi. Ono ovde leži već 36 sa ti. . .

Komandant nam je pričao da imaju toliko mnogo oružja da prosto ne znaju šta će sa njim. Večeras šalju jedna kola sa 20 teških mitra­ ljeza na Kordun. Obavestili smo ih o našim Italijanima"75) . . . Sam Tito je isticao veliki značaj Italijanske kapitulacije za porast parti­ zanskih snaga. U svome govoru na zasedanju drugoga AVNOJ-a Tito je rekao, da je „razoružanjem deset talijanskih divizija u na­ šoj zemlji, naša narodnooslobodilačka vojska došla ne samo do ve­ likog naoružanja, već da je i sama narasla najmanje za 80.000 no­ vih boraca i oslobodila nove velike predele u Dalmaciji, Sloveni­ ji itd.“70).

Bilo je nastalo prekretno vreme u ratu: Anglo-Amerikanci su bili prihvatili jugoslovenske komuniste, a nemačka vojna snaga je sve više jenjavala. Od italijanskih pridošlica bila je stvorena divi­ zija „Garibaldi". Priticali su i drugi. Na omladinskom kongresu u 72) 73) 74) 75) 76)

Na istom mestu.

Na istom mestu.

Na istom mestu.

Vladimir Dedijer, Dnevnik, II, str. 433, 437.

Prvo i drugo zasedanje AVNOJ-a, str. 133.

593

Beogradu isticao je Rato Dugonjić 1944. godine: „Mi imamo kod nas talijanske bataljone, stvorena ie češka brigada, mađarski bataljon, nemačka četa, u centralnoj Bosni stvara se poljski bataljon1177). Po­ red divizije „Garibaldi11 postojala je italijanska primorska brigada, koja je nosila ime braće Fontanot iz Tržića. Pre češke brigade po­ stojao je češki bataljon „Jan Žiška11; krajem 1943. on je pretvoren u brigadu. Kroz nju je prošlo 1600 boraca — Čeha i Slovaka. Ma­ đarski bataljon zvao se „Sandor Petefi11, nemački „Ernest Telman'1, bugarski bataljon zvao se „Hristo Botev11. Osnovao ga je Slavćo Trnski, učitelj, kasnije general. Nastao je na prostoru Crne Trave.

Ovo je rađeno u duhu proleterskoga internacionalizma. Još novembra 1941. godine pisao je u Uputstvima OK za Banat: „ .. . Ali mi moramo shvatiti da je u našim uslovima nacionalne izukrštanosti propaganda proleterskog internacionalizma obavezna, da je to neophodan uslov pobede11. U jeku progona Srba u Banatu, 12. jula 1942. godine, piše Pokrajinsko poveremštvo za Banat CK KPJ i žali se, da se „naročito veliki nedostatak rada oseće baš kod Nema­ ca. Inače, Nemci se prijatelj skije odnose prema Srbima nego Mađari, jer se boje odmazde Srba zbog borbe za prevlast u Banatu11. I, na istome mestu, ističe da „postoji čak opasnost da uzme maha srpski šovinizam u momentu oslobođenja od nemačkog fašizma1178).

Gubici i u ljudstvu i u materijalu na strani komunističkih odreda bili su veoma veliki. To su bili gubici našega naroda i njih je veo­ ma teško, ako je uopšte moguće, proceniti. Za gubitke omladine pokušavao je dr Petar Kačevenda da to učini79). U prikazu njegove knjige veli dr Nikola Popović: „SKOJ je u ustanak ušao sa oko 35.000, a izašao sa oko 150.000 članova, od kojih je u NOV i POJ bilo oko 70.000. U ratu je izginulo oko 100.000 članova SKOJ-a“ 80).

■7) Iz ABSP. " 8) Na istom mestu.

7S) Dr Petar Kačevenda, SKOJ i omladina u narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima Jugoslavije, Beograd 1975.

80 ) Dr Nikola Popović, Mladi i revolucija. U ,,NIN“ broj 1317 od 4. IV. 1976, str. 30.

594

STVARANJE ORGANA VLASTI 1.

Revolucionarni karakter borbe jugoslovenskih komunista najizrazitije je dolazio do izraza u stvaranju s v o j i h organa vlasti i ru­ šenju svega onoga šte je do tada bilo. Pod 3. avgustom 1941. godi­ ne zabeležio je Dragojlo Dudić: „ . . . Sve opštinske uprave služe ne­ prijatelju kao filijale za održavanje okupatorske vlasti nad našim narodom i za ekonomsko iscrpljivanje naroda u korist neprijate­ lja "1). CK KPJ se hvalisao Kominterni, u depeši od 23. avgusta 1941. godine, da partizani smenjuju opštinske uprave, spaljuju poreske knjige, spiskove vojnih obveznika i druga dokumenta i da se umjesto starih organa vlasti u oslobođenim mestima stvaraju n arodni k o m i t e t i . S obzirom na takav razvoj oružane borbe CK obavještava o tome da priprema stvaranje N a r o d n o g k o ­ m i t e t a o s l o đ e n j a u koji bi ušli poznati predstavnici raznih demokratskih struja, zajedno sa komunistima. Bila bi to neka vrsta narodne centralne vlasti. Komitet će izdati proglas narodu s pozi­ vom na opštu borbu. Imena ćemo kasnije javiti. Komitet će biti ne­ legalan"2). U 15 objavljenih radio-depeša, koje je Tito slao Komin­ terni, nema više podataka o stvaranju novih organa vlasti. Njih, međutim, ima u zvaničnoj partizanskoj štampi (19. X. 1941. izašao je prvi broj „Borbe" posle 12 godina). Već u prvome broju „Borbe", od 19. oktobra 1941. godine, objavljen je članak pod naslovom ,,Narodnooslobodilački odbori m o r a j u postati istinski privremeni nosioci narodne vlasti". Na pitanje: zašto se formiraju novi odbori i kakav je njihov zadatak, odgovoreno je, da je potrebno ujediniti ceo narod u borbi: „ . . . Zato je potrebno stvoriti posebne nove or­ gane, organe narodne vlasti. A ti organi su narodnooslobodilački odbori. Već samo njihovo ime jasno pokazuje njihov cilj: organizovanje pozadine u službi fronta, organizovanje svega u interesu !) Dragojlo Dudić, Dnevnik, str. 16.

2) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 320; sravni: Pero Morača, Odnosi između KPJ i Kominterne od 1941. do 1943. U „Jugoslovenski istorijski časo­ pis", 1-2, 1969, str. 98.

595

narodnooslobodilačke borbe. Ovi odbori biraju se slobodno i nepo­ sredno od samoga naroda i na taj način su u stanju da rade za­ jedno sa njim i njegovim poverenjem “ .

Odluka o stvaranju narođnooslobcdilačkih odbora (NOO) doneta je u Užicu, 18. oktobra 1941. godine, a u gornjem članku je objaš­ njeno šta oni treba da znače i šta se od njih očekuje: „Narodnooslobodilački odbori nemaju danas još svuda karakter nosilaca vlasti, ali ga oni m o r a j u dobiti. Oni danas jesu s t v a r n o nosioci vlasti, istina privremeni nosioci. Jer, njihova je dužnost da vrše tu funkciju u interesu narodnooslobodilačke borbe, do našega oslobo­ đenja, do trenutka kada će, po proterivanju okupatora iz naše ze­ mlje, moći da se pređe na posao organizovanja države. . . Jer, to je jedini način i jedini put da se narod mobiliše u interesu fronta, da se zemlja p r e t v o r i u r a t n i l o g o r iz koga će biti prog­ nane mirnodopske navike i udobnosti. Narodnooslobodilački odbori pretstavljaju, zajedno sa našim oružanim snagama, o s n o v n o o r u ž j e za pobedu pravedne stvari našega naroda114).

Narodnooslobodilački odbori imali su sledeće dužnosti: da orga­ nizuju aktivnost naroda „kako bi se našim borcima na frontu obezbedilo sve što je potrebno"; da obezbeđuju red u pozadini, „da ga održavaju uz pomoć svojih narodnih straža, i da vode borbu pro­ tiv pojava pljačke, razbojništva, špekulacije, aktivnosti pete kolo­ ne"; da organizuju snabdevanje i ishranu stanovništva, razvoj priv­ rednog života, trgovine, saobraćaja; „da svim svojim sredstvima učvršćuju vezu fronta i pozadine, vezu celoga naroda sa njegovim borcima, kao osnovnu garanciju pobede"5) . . . U pismu, koje je Tito, 20. oktobra 1941. godine, uputio Dragoljubu Mihailoviću, traži se organizacija privremene vlasti, jer bi bilo pogrešno da budu stari organi vlasti. „M i smatramo, veli Tito, da su narodnooslobodilački odbori, koje narod sam postavlja, u sadašnje vreme najpogodni­ ji organi na koje bismo se mogli oslon iti. .. Osim lokalnih narodnooslobodilačkih odbora, stojim na stanovištu da se stvori jedan Centralni narodnooslobodilački odbor za čitavu oslobođenu terito­ riju. Za održanje reda i bezbednosti umesto žandarma da se for­ mira po selima i varošima n a r o d n a s t r a ž a“ °).

Razbijanje starih organa vlasti i stvaranje, na mesto njih, narodnooslobodilačkih odbora, kao organa komunističke vlasti, bio je važan revolucionarni potez, koji će se sve više i proširivati i pro­ dubljivati. Radeći po logici toga procesa Tito je, 17. oktobra 1942. godine, na predaji zastave partizanskim bataljonima rekao: „ .. . I šta možemo drugo nego: ne priznajemo mi tu vladu, tu izdajničku :!) <) 5) 6)

596

Vladimir Dedijer, Na istom mesLu, str. 318-323. ,,Borba“ od 19. X . 1941.

Na istom mestu. ,,Borba“ od 11. X I. 1941.

izbegličku vladu koja jedino misli na to, kako će da p o v r a t i o n o š t o j e 2 4 g o d i n e d a v i l o n a š n a r o d . Mi je ne priznajemo . . . Naš narod će sam naći u svojim redovima rukovodio­ ca koga će on staviti da upravlja ovom zemljom . . .“ 7).

U skladu sa produbljenjem ovoga stava došlo je i do odluke Vrhovnog štaba NOP i DVJ, da se osnuje P r i v r e m e n i u p r a ­ v n i odsek pri Vrhovnom štabu, koji će raditi do stvaranja Narodnooslobodilačkog odbora Jugoslavije, kada će ovaj Odsek ući u okvir delatnosti Zemaljskog narodnooslobodilačkog odbora. Za rukovaoca je bio određen Moša Pijade, „drug čika Janko“ , „koji će potpisivati sve naredbe i rešenja vlasti“ . Delokrug ovoga odbora bio je: organizacija i kontrola pozadinskih vojnih vlasti (komanda pod­ ručja, komanda mesta, partizanska straža, seoske straže) davanje direktiva NOO da postanu stvarni organi „demokratske narodne vlasti“ ; organizacija službe bezbednosti pozadine oslobođenih teri­ torija; propaganda u zemlji i inostranstvu. Ovo je, ustvari, b i l a p r v a p a r t i z a n s k a v l a d a8).

Korak dalje bila je odluka o stvaranju „ n a r o d n o o s l o b o d i l a č k e v o j s k e " . Povodom te odluke pisao je Milovan Đilas, da je ona „odlučni, potpuni prelom u odnosima između naroda Ju­ goslavije i Londonske izbegličke klike, prelom koji znači da naro­ di Jugoslavije uzimaju svoju sudbinu u svoje ruke — stvaraju svo­ ju oružanu silu ne samo m i m o , nego i p r o t i v izbegličke bande. Narodni neprijatelji, hteli ili ne, ne mogu pred svetom sa­ kriti činjenicu da u Jugoslaviji postoje ne samo neki „gerilci", nego i organizovana i brojna v o jsk a . . . Pred inostranstvom se danas kao neoboriva činjenica postavlja postojanje jedne nove vojske.

Stvaranjem svoje vojske pod najtežim uslovima, narodi Jugosla­ vije se sami odlučuju i za u n u t r a š n j e u r e đ e n j e — za dem o­ kratsku narodnu vlast"9).

Josip Broz Tito je isticao u članku „Stvaranje narodnooslobodilačke vojske", da su time stvoreni „preduslovi za operacije većega stila, za još snažnije udarce protiv okupatora i njegovih ustaških i četničkih slugu"10). Taktika borbe ove vojske mora, isticao je Tito, uiti kombinovana „sa našom dosadašnjom partizanskom taktikom.

To znači da mora čuvati i izbegavati krute frontove, začepljenje rupa itd. Naprotiv, našom narodnom vojskom mora preovlađati isključivo ofanzivni duh, ne samo u našoj ofanzivi, već i u defanz iv i.. . Svaki naš gubitak neke teritorije mora u isto vreme zna­ čiti dobitak nove, još veće i važnije teritorije . .. Stvarajući narod­ nu vojsku, rni zadržavamo naše m nogobrojne teritorijalne pc,rti7) ,,Borba“ od 22. X . 1942.

8) ,,Borba“ od 22. X . 1942.

3) „Borba" od 28. X I. 1942. i«) „Borba" od 20. X II. 1942.

597

zanske odrede. Još više, mi moramo stvarati sve novije i novije partizanske odrede na neoslobođenoj teritoriji, u svim oblastima naše zemlje. Ti odredi imaju ogromne i časne zadatke kao što su ih imali i odredi koji su se pretvorili u današnju narodnu vojsku1111) . . .

Prema kazivanju Vlade Šćekića, „osnivani su u svim jedinicama po­ sebni kursevi: Svakog dana bila je po jedna tema. Govorilo se o raz­ vitku društva, borbama klasa i besklasnom društvu, metodama bor­ be i pobedi radničke klase, o našoj Partiji (Internacionali) i o nje­ noj ulozi — o pitanjima našega seljaštva i naših porobljenih naroda itd. Govorilo se o teškim pitanjima, koja su mladi borci trebali da znaju, koja su morali prekuvavati. Radilo se danju i noću. Radilo se i u maršu i u kantonovanju1112).

U svojoj revolucionarnoj zanesenosti pokušavalo je partizansko vodstvo da sve ove, duboko revolucionarne mere, pred javnošću prikaže kao bezazlene. U jednoj izjavi Vrhovnog štaba NOV i POJ i AVNOJ-a, koju su, 8. februara 1943. godine, potpisali Josip Broz Tito i dr Ivan Ribar stoji, u tačci 2, da se garantuje „neprikosnovenost privatne inicijative11. Zatim je došao ceo niz obećanja na koje je već ranije ukazano. Partijsko i vojničko vodstvo jugoslovenskih komunista svesno je obmanjivalo narod.

2.

Komunistička ustanička aktivnost bila je, videli smo, praćena nizom prestupa i zločina prema svima onim domaćim elementima, koji su se toj borbi suprotstavljali bilo iz kojih razloga. KPJ je bila stala na gledište: ko nije sa nama, taj je protiv nas. Na tome je prin­ cipu izgrađivano i revolucionarno pravosuđe KPJ. Glavni idejni tvorac ovoga pravosuđa bio je Moša Pijade. Za njega kaže dr Miladin Stefanović, da je bio „prvi zakonodavac nove Jugoslavije1113).

Pijade je proklamovao princip, „da je zakonito samo ono što poma­ že interese NOB, a da je nezakonito sve ono što je tome protivno i što je za njega štetno. Sam taj veliki princip, koji je bio iznikao iz samih zakona narodne borbe, koja je bila prirodni, sastavni deo svesti i požrtvovanih narodnih boraca, bio je dovoljan za besprekorno funkcionisanje svih naših organa vlasti kroz teške godine oslobodilačke borbe1114).

Iz komunističkih materijala da se stvoriti skica pregleda ovoga revolucionarnog zakonodavstva, koje je dolazilo do izraza kroz NOO 11) Na istom mestu.

12) ,,Borba“ od 22. II. 1943.

13) Dr Milađin Stefanović, Kako su partizani sudili (U „Politika" od 15.

VIII. 1976).

1 4) Na istom mestu.

598

i kroz s u d o v e , koji su bili formirani pri štabovima partizanskih jedinica. Za razvoj toga zakonodavstva veli dr Miladin Stefanović, da su za njegov rad dali osnove KPJ i Glavni štab kao najviša ru­ kovodstva ustanka, „koja su svojim direktivama dali osnove za n je ­ gov rad. Istina, novo pravo nije u tome početnom razvoju moglo da dobije konkretne forme, niti je stvarano u formi obaveznih propi­ sa. Međutim, to što novo pravo prvih dana narodnoga ustanka nije bilo fiksirano pismeno, ne znači da ga i nije bilo, jer je bilo opštepriznato i sa uspehom se primenjivalo kao nepisano zakonodav­ stvo narodnog ustanka"15).

Kao što komunistički ustanak nije bio n a r o d n i u s t a n a k , nego oružana akcija jedne r e v o l u c i o n a r n e p a r t i j e , ta­ ko ni njihovo zakonodavstvo nije bilo, niti moglo biti, n a r o d n o .

Kao što su komunisti proizvoljno taksirali sve one koji nisu hteli da idu sa njima. Iz njihove propagandne laboratorije proističu na­ zivi „neprijatelji naroda", špijuni, potkazivači, petokolonaši, kvi­ slinzi, kulaci i slično. Ovo su bile kategorije, koje su smele biti lik­ vidirane bez odgovornosti. Na savetovanju u Dulenima, održanom 16 septembra 1941. godine, zaključeno je: „Likvidacije vršiti nad neprijateljima naroda, špijunima, ubicama i pljačkašima. Likvi­ daciju vršiti na predlog sreskog odnosno mesnog NOO, po odluci narodnog suda, koji se obrazuje kod okružnog NOO, odnosno po odluci vojnih sudova koje obrazuju štabovi"16). U Dulenima je bilo savetovanje Glavnog štaba za Srbiju, a 28. septembra 1941. godine održano je savetovanje Vrhovnog štaba: „Bilo je drugova iz skoro svih pokrajina i bilo je zaista prijatno videti se s tim starim prija­ teljima koje nismo duže vremena videli. Rad je počeo rano uju­ tro. Dvadeset delegata je bilo prisutno. U toku ovoga dana tri dele­ gata morala su napustiti sednicu zbog novonastale situacije na fron­ tu. Rad je nastavljen sa ostalim drugovima. Konferencija je zavr­ šila posao 28. septembra uveče"17).

Bližih propisa o krivičnim delima i kaznama nije bilo 1941. go­ dine. „Međutim, komande pojedinih partizanskih odreda i četa do­ nosile su izvesne naredbe i uputstva koji su na području odreda i četa, odnosno, unutar odreda i četa, imali obaveznu primenu i bili potvrđivani sankcijama"18). Presude su donosile i izvršavale i nao­ ružane Skojevske grupe (Požaravac)19). P r v i d e k r e t o organizovanju narodne vlasti donet je posle zauzimanja Krupnja, 5. septembra 1941. godine od strane Valjevskog partizanskog odreda: „Dekretom je ukinuta vlast sreskog načelnika, opštine, žandarme!5) 16) 17) i«) i»)

Na istom mestu.

Na istom mestu.

Dragojlo Dudić, Dnevnik, str. 144. „Politika11 od 16. VIII. 1976. „Politika" od 17. VIII. 1976.

599

rijske stanice u Krupnju i obustavljen rad, do završetka NOB sreskog suda, Poreske uprave i Katastarske sekcije1120). „Sem toga, de­ kret naređuje obrazovanje „narodne straže11 kao izvršnog organa nove vlasti i čuvanje lične i imovne bezbednosti građana. Ova stra­ ža sastavljena je od ljudi iz partizanskog odreda zbog toga što su se u mestu pojavile krađe. Razdoblje između smene stare i dolas­ ka nove vlasti ispunjeno je uvek pljačkom privatne imovine .. . Ovo je najbolnije mesto naše a k c ije . .. Zato smo morali celu narodnu stražu skrpiti od samih partizana, jer su ljudi iz četničkih odreda naklonjeni pljački. Za komandanta ove straže postavili smo pošte­ nog i vrlo energičnog partizana Pantelića1121) . . . U Užicu je obrazo­ van, 26. septembra 1941. godine, Gradski narodni odbor, a užički partizanski odred je formirao svoj sud i počeo da izdaje list „Vesti11.

U Užicu je, 7. novembra 1941. godine, obrazovan Okružni narodni odbor, a deset dana kasnije, 17. novembra, glavni NOO za Srbiju22).

U Crnoj Gori komunisti su formirali Privremenu vrhovnu ko­ mandu, a 22. jula 1941. godine, izdata je naredba o preuzimanju vlasti u obliku proglasa narodu. Tamo se kaže, da celokupna vlasc pripada Vrhovnoj komandi „i da se sve ostale vlasti ukidaju. Pošto još ne postoji vlast izabrana od naroda, potrebno je preduzeti na­ pore za obrazovanje narodne vlasti1123). Pri štabovima odreda osno­ vani su bili narodni sudovi koji će izricati smrtne kazne. Pri Vrho­ vnom štabu osnovan je Vrhovni narodni sud, koji je sudio „vojnim starešinama, članovima narodnih sudova i organima narodne vla­ sti. Pokušano je, da se odrede nadležnosti narodnih sudova, koje su bile raznovrsne. Naziv „preki narodni sud11 zamenjen je u novem­ bru 1941. godine nazivom „narodni sud11, a naziv narodnooslobodi’ ačke trupe nazivom partizanske jedinice24). U decembru 1941. godine PK KPJ izdao je Uputstvo o osnivanju NOO. I u Srbiji i u Crnoj Gori bilo je slučajeva da partizanski forumi donose smrtne presude25).

U Bosni i Hercegovinu vlast je bila u rukama v o j n i h odre­ da, NOO i mešovitih sudova. „P rvi vojni sudovi u Bosni i Hercego­ vini stvoreni si krajem jula 1941. godine u Bosanskoj Krajini. Do oslobođenja Drvara (27. VII. 1941) formiran je vojni sud, „koji je sudio zarobljenim ustašama. U avgustu su obrazovani vojni sudo­ vi bataljona i odreda, a pri štabu Drvarske brigade Glavni vojni sud. „O vo su bili prvi stalni vojni sudovi narodnooslobodiločke voj­ 20) Na istom mestu.

21) D ragojlo Duđić, D nevnik, str. 128.

22) „Politika" oci U . VIII. 1976.

23) „Politika" od 13. VIII. 1976.

2i) Na istom mestu.

25) „Politika" od 19. VIII. 1976.

600

ske Jugoslavije1120). Direktivu za obrazovanje sudova u Istočnoj Bo­ sni izdao je, 4. septembra 1941. godine, štab Sarajevske vojne oblasti.

Na području Banovine Hrvatske razvijao se komunistički usta­ nak najpre u srpskim predelima. I tamo je u partizanskim odredima nastalo njihovo sudstvo. U Upustvu OK KPJ za Karlovac, od 6. oktobra 1941. godine, stoji: „V ojni sud se obrazuje po potrebi pri svakoj većoj jedinici, a sudovi za delikte protiv narodnooslobodilačke borbe1167). Glavni štab Hrvatske izdao je, u toku decembra 1941. godine, „prva uputstva u vezi sa vršenjem pravosudnih funk­ cija partizanskih odreda Hrvatske11. Sudovi su se sastojali od ko­ mandanta, komesara, sudskog i obaveštajnog oficira partizanskih odreda63). „Ostrožinski pravilnik11, donet 14. decembra 1941. godi­ ne, o radu NOO ukinuo je „svu vlast, zakonske odredbe i sve druge pravne norme tzv. NDH, i ustanovljena je nova narodna vlast i od­ ređeni njeni osnovni zadaci1109). I u Hrvatskoj, kao i u Srbiji i Crnoj Gori bili su slučajevi, da su, tokom 1941. godine, partijski forumi izvršavali smrtne kazne30).

U Sloveniji su Glavni štab i CK KP Slovenije izdali, 18. jula 1941. godine, direktivu za oružani ustanak i Pravila o uređenju i zadacima partizanskih odreda, koji su poznati pod imenom „Partizanski za­ kon11. To je „jedan od najznačajnijih dokumenata u toku NOB i u njemu su propisane dužnosti i prava partizana, polaganje zakletve, način komandovanja, ustrojstvo sudova i organizacija partizanskih snaga . . . Ovo je istovremeno i prvi pisani propis u narodnooslobodilaekoj borbi naroda Jugoslavije o organizaciji i radu partizanskog pravosuđa'131). Uredba o vojnim sudovima Vrhovnog štaba NOV i POJ doneta je 24. maja 1944. Vrhovni komandant Tito izdao je, 29. decembra 1942. godine, naredbu o vojnim sudovima, kojom se i pri vojnim jedinicama i pri pozadinskim vojnim vlastima obra­ zuju stalni vojni sudovi. Postojali su i „Sudovi časti11 pri svim šta­ bovima brigada, divizija i korpusa, a pri Vrhovnom štabu postojao je đrugostepeni Sud časti za oficire32). Pri Vrhovnom štabu posto­ jao je i Vojno-sudski otsek na čelu sa Vladimirom Velebitom33) .. .

U Makedoniji, gde je partizanska akcija počela kasnije, sudili su vojni odredi, a i partijski forumi su izricali smrtne presude34).

26) 27) 23) 29) 30) 31) 32) M) K)

Na istom mestu. „Politika11 od 20.

Na istom mestu.

Na istom mestu. „Politika11 od 21. „Politika11 od 21. „Politika11 od 27. „Politika11 od 28. „Politika11 od 22.

VIII. 1976.

VIII. VIII. VIII. VIII. VIII.

1976.

1976.

1976.

1976.

1976.

601

3.

Ne može se tačno reći kada je Tito odlučio da organizuje i održi p r v o zasedanje AVNOJ-a, koji bi bio v i š i organ vlasti. Vla­ dimir Dedijer je zabeležio u svome Dnevniku pod 4. novembrom 1942. godine: „Jutros mi je rekao Stari da se vrši priprema za saziv AVNOJ-a. Na ovome zasedanju doneće se i s t o r i j s k e o d l u k e .

Naš narod konačno će zauzeti odlučan stav prema izbegličkoj vladi i kralju Petru. AVNOJ će p r e r a s t i u naše vrhovno i izvršno telo. AVNOJ će izabrati jedno telo koje će vršiti izvršnu vlast. Sta­ ri reče da će se to telo zvati Nacionalni kom itet"35). Iz govora, koji je održao Milovan Đilas na svečanoj proslavi dana Oktobarske re­ volucije, početkom novembra 1942. godine, vidi se da je više par­ tijsko rukovodstvo diskutovalo o AVNOJ-u „kao političkom pred­ stavništvu naših naroda", koje treba da izraste „u jedno predstav­ ništvo svih naroda Jugoslavije, a njegovi organi u jedinu vlast koja se opire na narodne m ase"30).

U svome referatu, održanom na prvome zasedanju AVNOJ-a, Tito je potrebu sazivanja i održavanja AVNOJ-a objasnio ovako: „ . . . Mi nemamo mogućnosti da stvorimo jednu legalnu vladu, jer nam to još međunarodni odnosi i prilike ne dozvoljavaju. Ali mi imamo pravo na jedno, a to je: đa u ovim teškim okolnostima stvo­ rimo jedno p o l i t i č k o t i j e l o , jedan politički organ koji će okupiti sve narodne mase, koji će okupiti naš narod i povesti ga, zajedno sa našom junačkom vojskom, u dalje borbe koje stoje pred nama, a koje će biti veoma teške. Mi nemamo nikakve vlasti na našem teritoriju osim NOO, koje je sam narod stvorio . . . Potrebno je da se organizira vlast, politička vlast, koja će moći mobilisati, ko­ ja će sve one latentne snage koje postoje u našem narodu iskoristi­ ti u jednom pravom smjeru, a to je: borba protiv fašističkih zli­ kovačkih okupatora, borba protiv njihovih saveznika, naših domaćih izdajnika, ustaša, četnika i drugih"37).

Kao i o svemu što je radio, i nameravao da radi, Tito je i o ovo­ me obavestio Moskvu. Javio im je: „ . . . Mi ćemo sada obrazovati nešto kao vladu, a zvaće se Nacionalni komitet oslobođenja Jugo­ slavije. U Komitetu će biti predstavljene sve narodnosti Jugoslavi­ je iz raznih ranijih partija"38). Bihać su partizani zauzeli 3. novem­ bra 1942. godine i tu poduže ostali neuznemirivani ni od koga. Ve­ rovatno je da su se tu osetili sigurniji pa su se rešili da učine jedan 35) Vladimir Dedijer, Dnevnik, II, str. 575.

36) Na istom mestu, str. 590.

37) Prvo i Drugo zasedanje AVN O J-a (26. i 27. X I. 1942) i 29. i 30. XI. 1943, Beograd, str. 15; sravni: Dedijer, Dnevnik (sažet u jednu knjigu), Beograd 1951, str. 268.

38) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 364.

602

korak dalje. Milovan Đilas, koji je učestvovao u donošenju odluka, veli: „Tito je bio m išljenja — i ostatak vodstva ga je potpomogao — da na sednici AVNOJ-a treba da bude proglašena neka vrsta vlade. Ali je Moskva protestvovala. Stvaranje neke vrste vlade iz­ gledalo mi je preuranjeno, ali se ja nisam suprotstavljao, jer sam verovao da treba da bude uspostavljen neki oblik civilne vlasti na tako prostranoj teritoriji. Tito je našao formulu koja je zadovolji­ la i Moskvu i nas — Izvršni komitet, koji neće biti vlada, ali će reševati o svima državnim pitanjima i baviti se pozadinom i snabdevanjem1139).

Obaveštavajući Moskvu o ovome Tito nije tačno rekao, da su na zasedanju AVNOJ-a u Bihaću bile zastupljene „sve narodnosti Jugoslavije iz raznih ranijih partija11. Đilas veli: „Tu niti je bilo biranja, niti ga je moglo biti; Ranković je sastavo jednu listu, koju je CK upotpunio i odobrio. Ja nisam prisustvovao otvaranju sed­ nice . .. Sve je bilo organizovano unapred od ljudi koji su bili pot­ puno saglasni sa vodstvom 1*40). Tačno je, međutim, da je Vrhovni štab slao pozive raznim licima. U pozivu, sa Titovim potpisom, koji je 20. novembra 1942. godine (u 16 časova) bio poslat „građaninu Đuru Čagoroviću, zemljoradniku iz Danilovgrada“ , stoji, da je V r­ hovni štab uzeo na sebe inicijativu da s a z o v e skupštinu istak­ nutih boraca i rodoljuba koji su od početka ustanka nesebično i požrtvovano učestvovali u narodnooslobodilačkoj borbi, u cilju odr­ žavanja Veća narodnog oslobođenja Jugoslavije i Veća narodnih poverenika kao najviše narodne vlasti u Jugoslaviji1141).

Tito je znatnim delom radio drukčije nego što mu je Moskva preporučivala. Na njegovo obaveštenje da će se održati AVNOJ Moskva je savetovala: „ . . . Dajte obavezno tome Komitetu opštenacionalni jugoslovenski i opštepartijski karakter, kako po njego­ vom ličnom sastavu, tako i po njegovom radnom programu. Nemoj­ te smatrati taj Komitet kao nekakvu vladu, već kao politički organ narodnooslobodilačke borbe. Nemojte ga suprotstavljati jugoslovenskoj vladi u Londonu. Na ovoj etapi nemojte podizati pitanje ukidanja monarhije. Ne postavjajte parolu republike. Pitanje o re­ žimu u Jugoslaviji, kako ga vi shvatate, rešavaće se posle razbija­ nja italijansko-nemačke koalicije i posle oslobođenja zemlje od oku­ patora1142).

Još dok je trajalo zasedanje AVNOJ-a Tito je, 29. novembra 1942. godine, odgovorio Moskvi: Ma da mi i ne smatramo ovaj Izvršni odbor kao neku vladu, on će ipak imati da se stara o svim pitanjima državnoga života i da se brine o frontu, pri čemu će ga pomagati 39) «) 41) 42)

Milovan Đilas, Wartime, str. 209.

Na istom mestu, str. 209.

Prvo i Drugo zasedanje A V N O J-a . . . , str. 67.

Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 365.

603

NOO koji su stvoreni gotovo u svima oblastima na oslobođenoj i neoslobođenoj teritoriji. Kod nas nema drugih vlasti osim tih odbo­ ra a vojna vlast vodi borbe“ 43). Osman Karabegović je, s pravom, rekao da je ovaj AVNOJ bio „klica nove narodne vlasti“ 44).

Milovan Đilas veli, da su u radu prvoga AVNOJ-a učestvovala 54 delegata45). Među njima su bila i četiri pravoslavna sveštenika (Vlado Zečević, Jevstatije Karamatijević, Blažo Marković, Jagoš Simonović i jedan svršeni bogoslov, Todor Vujasinović)48). Zvanično se, međutim, navode imena 73 delegata. Iz reda ovih delegata iza­ bran je Izvršni odbor od deset članova, na čelu sa dr Ivanom Ri­ barom, koji je bio, u svoje vreme, predsednik Ustavotvorne skup­ štine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovaj odbor imao je šest odseka koji su, stvarno, bili ministarstva ove prve komunističke vlade47).

Drugo zasedanje AVNOJ-a, mnogo važnije od prvoga, održa­ no je u Jajcu 29. i 30. novembra 1943. godine. Tito jo, 28. novembra 1943. godine, obavestio Moskvu, posiao joj dnevni red i obavestio da su slični skupovi održani u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Herce­ govini' i Crnoj Gori i Sandžaku. Za Makedoniju su bili određeni, a ne izabrani, Dmitar Vlahov i Vlado Pop-Tom ov (izjasnio ne kasni­ je kao Bugarin, bio ministar spoljnih poslova u Sofiji i, posle 1943. godine, veliki neprijatelj jugoslovenskih komunista). Za Srbiju se veli da je poslala svoje delegate. „Stiglo je već oko 200 delegata iz raznih krajeva zemlje. Bilo bi dobro poslati im pozdrav Sveslovenskog komiteta. To bi vrlo mnogo đoprinelo još boljem razvoju oslobodilačke borbe u Jugoslaviji i na Balkanu"48).

Broj delegata na drugom zasedanju AVNOJ-a navodi se razli­ čito. Prema zvaničnoni spisku delegata njihov broj ie iznosio 270; ali u izveštaju, koji je Tito poslao Moskvi po završetku zasedanja, navodi se drukčije. Tamo stoji: „Od 203 izabranih delegata sa pra­ vom glasa prisutno je 142 koji su đoneli punonioćja i za ostalih 66 delegata1*49). To bi, opet, bila razlika od tri glasa. Medu delegatima bilo je pet pravoslavnih sveštenika, jedan svršeni bogoslov i jedan rimokatolički sveštenik iz Slovenije (dr Metod Miliuž); prisutan je bio i Hadži Mehmeđ Mujkić, veroueitelj iz Kotor Varoši. Zbog teh­ ničkih razloga delegati iz Slovenije nisu mogli učestvovati na zase­ danju prvoga AVNOJ-a, ali su se solidarisali sa njegovim odlu­ kama, jednom izjavom koju je dao Edvard Kardelj 12. decembra 43) «) *3) 46} 47) -s) 49)

604

Na istom mestu.

Prvo i drugo zasedanje AVNO J-a, str. 21.

Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 209.

Prvo i drugo zasedanje . . . , str. 137.

Na istom mestu; podela resora u odborima.

Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 330.

Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 3G2.

1942. godine. „Sudeći po dokumentima i po sastavu Predseđništva AVNOJ-a, izabranog istorijske noći između 29. i 30. novembra 1943 godine, AVNOJ je imao više većnika nego što govori i jedan i drugi đokumenat, jer da nisu bili verificirani mandati većnika i Sandžaka i Makedonije, ne bi oni mogli biti izabrani u Predsedništvo AVNOJ-a.

Utvrđivanje stvarnoga stanja otežavalo je i to što je među učes­ nicima bilo i zamenika, pa su verifikovani mandati i onih većni­ ka umesto kojih su zasedanju prisustvovali i njihovi (izabrani) zamenici“ 50).

Delegati su birani „prema razvoju ratnih operacija i prilikama u pojedinim zemljama, pokrajinama i oblastima, ili na skupštinama zemaljskih antifašističkih veća, ili su ih birali izvršni odbori odnos­ no predsedništva zemaljskih antifašističkih veća iz redova većnika zemaljskih veća, kad nije bilo moguće da se sastanu plenumi, ili glavni NOO u sporazumu sa Glavnim štabom ili ih je određivao Glavni štab narodnooslobodilačke vojske po pokrajinama“51).

U svome izveštaju Moskvi, od 30. novembra 1943. godine, Tito je javio koje su bile glavne odluke Drugog AVNOJ-a: „Prvo: AVNOJ će biti zakonodavno i izvršno telo; drugo: Jugoslavija će biti fede­ rativno uređena; treće: oduzeta su sva prava vladi u emigraciji i za­ branjen povratak kralju Petru II; četvrto: o pitanju Kralja i mo­ narhije rešavaće se posle rata u zemlji; peto: ustanovljava se čin maršala u vojsci i za maršala je izabran Tito. Izabrano je predsed­ ništvo AVNOJ-a od 64 člana, a iz njegove sredine Nacionalni ko­ mitet oslobođenja Jugoslavije sa Titom na čelu“ . Određeni su poverenici (stvarno ministri) za pojedine resore. Ostaje da se nagađa 0 razlogu zbog kojeg su tri Hrvata bila vodeće ličnosti izvršnih or­ gana AVNOJ-a: dr Ivan Ribar, Josip Broz Tito i Josip SmođJaka, poverenik za spoljne poslove. Njima će se, nešto kasnije, pridužiti 1 četvrti Hrvat, dr Ivan Subašić, pa će ova č e t v o r k a pregova­ rati sa pobednicima i krojiti sudbinu Jugoslavije.

I za Tita i za CK KPJ Nacionalni komitet oslobođenja Jugosla­ vije bio je vlada. U svome referatu pred delegatima Drugog AVNOJ-a Tito je rekao: „Danas je potrebno da AVNOJ postane zaista najviše zakonodavno tijelo naroda Jugoslavije. Danas je već došlo vrijeme da se stvori jedan izvršni organ u formi jedne privremene vlade, koja će biti sposobna da rukovodi svim poslovima koje mora da vrši jedna prava narodna vlada“ 52). Stvaranje ove vlade bilo je, pre­ ma Titu, potrebno i zbog toga, da bi. mogla rešavati razna pitanja" i u inostranstvu istupiti kao jedini legitimni i pravi predstavnik naroda Jugoslavije"53).

50) p r v o i d ru g o z a se d a n je . . str. 315.

51) Na istom mestu.

52) Na istom mestu, str. 186.

53) Na istom mestu, str. 189.

605

U vreme kada je zasedao Drugi AVNOJ održavana je konferen­ cija između Ruzvelta, Čerčila i Staljina u Teheranu, koja je priz­ nala jugoslovenske komuniste kao ratujuću stranu (savezničku) i resila da ih maksimalno pomaže. Zbog toga su Anglo-Amerikanci, za razliku od Sovjeta, primili, dosta povoljno, odluke Drugog AV­ NOJ-a. Moskva ih je, međutim, oštro kritikovala. „Radio-stanica ,Slobodna Jugoslavija1 dobila je naređenje da ne objavi rezoluciju 0 zabrani povratka kralja Petra u Jugoslaviju, šta više, jugoslovens­ ki pretstavnik u Moskvi, Veljko Vlahović, bio je opomenut, pa su sve njegove emisije za „Slobodnu Jugoslaviju" i Radio Moskva bile stavljene pod cenzuru"54).

Tek kasnije, kada se videlo da je Zapad primio ove odluke, Mosk­ va je promenila svoj stav: 14. decembra 1943. godine pojavilo se jedno zvanično saopštenje u Moskvi u kome se kaže da su ove odlu­ ke AVNOJ-a „već naišle na razumevanje u Velikoj Britaniji i u Sjedinjenim Američkim Državama i da ih vlada SSSR smatra kao pozitivne činjenice koje će doprineti daljoj uspešnoj borbi naroda Jugoslaviji protiv Hitlerovske Nemačke. Ti događaji svedoče tako­ đe o ozbiljnom uspehu vođa Jugoslavije u stvari ujedinjenja svih narodnih snaga u Jugoslaviji1155). Moskva se pomirila sa činjeni­ cama i rešila da pošalje svoju vojnu misiju jugoslo venskim komuni­ stima. Što se tiče ideološko-političkog opredelenja delegata Drugog AVNOJ-a, može se reči da nije bilo ujednačeno. Milovan Đilas ve­ li: „Partijska rukovodstva su se potrudila da uključe dobro pozna­ te nečlanove Partije, rodoljube, koji nisu pitali za naše ciljeve ili metode. Većina ovih članova postala je članom Partije, a neki su već bili tajni članovi, ali je CK izabrao delegate za Srbiju iz vojnih jedinica. Sto se tiče Makedonije, pošto su veze sa njom bile slabe, 1 obaveštenja koja se tiču kadrova nedovoljna određena su dva de­ legata, Pop-Tom ov i Vlahov na predlog bugarskog komuniste Šterju Atanasova, poznatog kao Viktor, koji se spustio kod nas na svome putu od Moskve za Bugarsku"56). Đilas kaže, dalje, da su sve rezo­ lucije sastavljali Kardelj i Moša Pijade, a da je on samo stilski po­ pravljao Kardelj ove tekstove51).

54) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 385.

55) JSTa istom mestu, str. 385.

56) Na istom mestu.

57) Milovan Đilas, Wartime, str. 357.

606

SARADNJA ČETNIKA I PARTIZANA

1.

Vodstvu KPJ, a naročito lično Titu, bilo je jasno da s a m i komunisti, čiji je broj bio neznatan, ne mogu voditi uspešnu borbu sa okupatorima. Zbog toga je i nastojavano, da se za zajedničku borbu pridobiju bar levice pojedinih građanskih partija. Dr Ivan Ribar, koji je bio glavna Titova veza sa građanskom levicom, veli: “ KPJ je u poslednjem momentu, kada je trebalo odlučiti da li sa narodom ili protiv naroda, uzela u svoje ruke putokaz u revoluciji.

Njeno vodstvo, s Titom na čelu, nekoliko godina prije rata izvršilo je pripremu narodnih masa za odlučnu pretstojeću borbu na život i smrt, da bi se ostvario historijski čin R evolucije"1). Pogledi su bili usmeravani na narodno-frontovske elemente, na prvome mestu na dr Dragoljuba Jovanovića i njegovu stranku. ,,Borba“ , od 28. okto­ bra 1941. godine, javlja, da je između KPJ i Narodne seljačke stran­ ke (dr Dragoljub Jovanović) sklopljen sporazum ,,o najtešnjoj saradnji“ u borbi protiv okupatora: „Ovaj savez počiva na sporazumu koji je između obeju stranaka sklopljen prošle godine. Predstavnici obeju stranaka proširili su taj sporazum u duhu današnje oslobo­ dilačke borbe i na taj način učinili jedan veliki korak napred ka potpunom jedinstvu srpskoga naroda"2). Tu je govoreno i o stva­ ranju Nacionalnog fronta. U parolama CK KPJ, izdatim povodom 24. godišnjice Oktobarske revolucije, pozdravlja se „nepobedivi oslobodilački front sviju patriotskih snaga naroda Jugoslavije pro­ tiv fašističkih okupatora"3). U Užicu je, 17. oktobra 1941. godine, održan o s n i v a č k i zbor „Srpskog narodnooslobodilačkog omladiskog saveza" kome je, istovremeno, pristupio i SKOJ: iz njih je trebao da se oformi „Novi omladinski savez"4).

Partizanskom pokretu pristupilo je, na području Crne Gore, ne­ koliko prvaka Srpske zemljoradničke stranke (Marko VujačićJ) Dr Ivan Ribar, Politički zapisi, IV, str. 229.

2) ,,Borba“ od 28. X . 1941.

3) „Borba" od 30. X . 1941.

4) „Borba" od 21. X . 1941.

607

Kutlača, Jevto Pavić, Stojan Cerović). Oni su ostali do kraja na strani partizana i izjednačili se sa njima. Na zasedanju Prvog AVNOJ-a isticao je Vladimir Dedijer ovo nastojanje KPJ da nađe saveznika i z v a n svojih redova. „Zvali smo sve“ — rekao je on — ,,u borbu, bez obzira na prošlost, svakog poštenog rodoljuba"5).

Kao zagovarač saradnje sa partizanima, kojima će sasvim pristu­ piti, pojavio se sveštenik Vlado Zečević. U jednoj izjavi, koju je dao, Zečević je rekao: „ . . . Još 31. avgusta na istorijskom Mačkovom kamenu sastali smo se poručnik Martinović i ja sa partizanima. Tu smo dali reč da ćemo držati jedinstvo srpskoga naroda u borbi pro­ tiv Hitlera i njegovih slugu. To jedinstvo se održalo do današnjega dana .. . Na kraju hoću da izjavim da partizane smatram za dobre sinove srpskoga naroda, za odlične borce ravne nama, a kao sveš­ tenik podvući ću to da su partizani i verni sinovi crkve, poštuju veru i obrede, tako da u čitavom mom srezu sve crkve mirno i na vreme obavljaju bogosluženja. U danima zatišja partizane redov­ no sretam na slavama gde ih narod bratski i sa ljubavlju dočekuje i prima kao goste. Primera radi navodim da je u crkvi u Gračanici čitava partizanska četa prilikom venčanja pevala sa sveštenikom „Isaije likuj". Time su partizani još jednom pokazali da su sinovi srpskoga naroda, koji poštuju narodne i verske običaje"6).

Partizanima je bilo pošlo za rukom da za sebe pridobiju nekoli­ ko srpskih pravoslavnih sveštenika i svršenih bogoslova. Ta grupa je, 15. novembra 1942. godine, u selu Srpska Jasenica, u Bosanskoj Krajini, održala s v o j u s k u p š t i n u . Bilo ih je 23 na broju.

Pri Vrhovnom štabu i većim jedinicama bili su otvoreni Verski otseci na čelu kojih su bili pojedini sveštenici. Verski referent pri Vrho­ vnom štabu bio je Vlado Zečević7). Sa ove skupštine partizanskih sveštenika objavljena je jedna p o s l a n i c a , koja veliča stanje u Sovjetskom Savezu, hvali Tita i komunističku borbu, osuđuje sa­ radnju „jednog dela episkopata i sveštenika sa okupatorom", na­ pada Germogena i Pavelićevu Hrvatsku pravoslavnu crkvu i isti­ če: „ . . . Vojni sveštenici partizanskih jedinica u svome hodu sa partizanskim brigadama, kroz sve krajeve Jugoslavije, oživotvorili su crkveni život srpskoga naroda. Mnoge su crkve otvorene i u nji­ ma se vrši služba Božija; razvaljene i opoganjene su očišćene i osvećene. Desetine hiljada dece je kršteno, desetine hiljada poginulih, ubijenih i umrlih opojani su; stotine bračnih parova su veličani, stotinama novih domova je osvećeno; mnogo hiljada naroda je pričeščeno i izvršeni su bezbrojni obredi narodu"8). n) «) 7) 8)

608

Vladimir Dedijer, Dnevnik (sažeti), str. 270. „Borba" od 27. X I. 1941. „Borba" od 28. X I. 1941.

Na istom mestu.

Poslanica odaje „dostojno priznanje i zahvalnost svima hrabro poginulim sveštenicima, koju su se s puškom u ruci borili protiv zli­ kovačkih okupatora i njihovih slugu narodnih izdajnika ustaša i četnika; tako isto odajemo priznanje palim senima mučenički pobi­ jenih mitropolita, episkopa i sveštenika, od zlikovačkih ruku: Ne­ maca, Italijana, ustaša i četnika"D). Osuđuje se, isto tako, i vlada u Londonu i Draža Mihailović koji su „izazvali bratoubilački rat, i koji zajedno sa okupatorima vode borbu protiv najboljih sinova i kćeri jugoslovenskih naroda i protivu partizana"10).

2.

Povika protiv Mihailovića i četnika počela je od momenta njiho­ vog razdvajanja. Pre toga, komunistima je bilo veoma stalo da sa četnicima imaju veze. Ovo tim pre što je Draža Mihailović svuda po zemlji imao svoje organizacije. Vladimir D edijer veli: „Još dok je Tito boravio u Beogradu bile su došle vesti o Draži Mihailoviću.

Tada je u Beogradu bio održan jedan sastanak između naših pred­ stavnika i izaslanika Draže Mihailovića"11). Predstavnik Draže Mi­ hailovića bio je pukovnik Branislav Pantić. Od strane KPJ bila je grupa na čelu sa Aleksandrom Rankovićem, koji je o tim razgovo­ rima podneo Titu opširan izveštaj. Iz ovoga izveštaja se vidi, da su predstavnici Draže Mihailovića bili gotovi za saradnju, ali su bili protiv neposredne akcije. Pantić je rekao: „ . . . Smatramo da još nije vreme za krupnije akcije. Sada treba činiti pripreme, pa kad budu potučeni na Istočnom frontu i počnu bežati odavde, onda stu­ piti u dejstvo"12). Ranković je bio drugoga m išljenja i rekao: „ . . . Na­ ša Partija hoće zajedničku saradnju sa svima rodoljubima, ali ne po cenu odustajanja od akcije, nego da rezultat tih pregovora i sara­ dnje budu još jače i još čvršće akcije da bi što pre oterali neprija­ telja iz zem lje"13). Delegati KPJ predložili su sledeću formulaciju: „Ako vi niste za akcije odmah, od kojih mi ne možemo nipošto otstupiti, onda bi se mogli sporazumeti i utvrditi: a) prijateljstvo i dobre odnose u šumi, b) zajedničke pripreme za krupne akcije, ili za po­ slednji momenat, i c) zajedničko gonjenje pljačkaša"14).

Ostalo se pri tome, da se pregovori nastave na terenu, tj. „na Ceru, gde oni odlaze da podnesu izveštaj D raži"15). Ranković veli: 9) Na istom mestu.

10) Na istom mestu. n ) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 324.

12) Na istom mestu, str. 325. !3) Na istom mestu.

14) Na istom mestu, str. 325-326.

15) Na istom mestu, str. 326.

603

„Naše je mišljenje da se sa njima može pregovarati1 “ w). Dojčilo Mi­ trović ističe, da je linija partije ,,u pitanju oružane borbe protiv okupatora bila da se okupe sve snage naroda u borbi za oslobođe­ nje zemlje. Okružni komiteti i štabovi partizanskih odreda stoga su dobili precizna uputstva o ovoj saradnji sa četnicima, o stupanju u dodir sa njihovim formacijama i postizanju sporazuma za sarad­ nju i stvaranje jednog narodnooslobodilačkog fronta borbe"17). Dra­ gojlo Dudić navodi, pod 14. avgustom 1341. godine, u svome Dnev­ niku, da su imali sastanak sa jednom grupom četnika kod mana­ stira Bogovađe i da mu je vojvoda rekao, da se stavi do znanja na­ šim ljudima da između njih i nas ne postoji nikakvo trvenje i da ne treba da dođe ni do akvih sukoba. „Od naše strane je izražena že­ lja da mi u njima n e gledamo neprijatelje narodne borbe i da bismo s njima baš želeli da sarađujemo. Predlagali smo da se to je­ dinstvo sprovede ozdo, iz mase, bez obzira kakvo će stanovište po toj stvari zauzeti rukovodstvo, a to je jedinstvo kroz akciju je to najsigurnije i najtrajnije"18).

Dojčilo Mitrović veli, da su p r v i s i už b e n i dodiri sa strane Draže Mihailovića ostvareni preko Valjevskog partizanskog odreda. „To je bilo u vreme formiranja Kolubarske partizanske čete. Na osnovu uputstava višeg partijskog rukovodstva kontakte sa štabom četnika održavao je i njima rukovodio delegat PK pri OK Valjevo Miloš Minić. Na prve razgovore oko uspostavljanja saradnje sa čet­ nicima upućeni su predstavnici Kolubarske čete, Dragojlo Dudić, politički komesar Kolubarske čete i dr Miodrag Jovanović, lekar, sekretar partijske organizacije Kolubarske čete. U ime četnika bio je Neško Nedić, poručnik19). Neško Nedić je bio protiv otpočinja­ nja oružane borbe. Posle toga otišla je jedna delegacija na Ravnu Goru, na čelu sa Dragoj lom Dudićem i Miodragom Jovanovićem, da razgovora sa Mihailovićem, koji je takođe izjavio „da za podizanje ustanka još nije vrem e"20). Početkom avgusta 1941. godine našla se nova partizanska delegacija na Ravnoj Gori, ali je tamo, umesto Mihailovića, zatekla potpukovnika Dragoslava Pavlovića koji je, opet, odbio predlog o akciji i ponudio partizanskim vođama da se sklone na Ravnu Goru. „Članovi Glavnog štaba Srbije Filip Kljajić i Rodoljub Čolaković koji su se u to vreme nalazili na terenu Valje­ vskog partizanskog odreda, kada su obavešteni o predlozima štaba Draže Mihailovića, odustali su od namere da posete Ravnu Goru i održe razgovore sa Mihailovićem"21). !(i) i ;) 1S) 15) 28) 2))

610

Na istom mestu, str. 326.

Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija . . str. 146.

Dragojlo Dudić, Dnevnik, str. 59.

Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija . . str. 147.

Na istom mestu, str. 148.

Na istom mestu, str. 149.

Miloš Minić, tada instruktor PK KPJ za Srbiju, bio je opuno­ moćen od Partije da vodi pregovore sa Dražom Mihailovićem. On je, polovinom avgusta, sa Dragoj lom Dudieem, otišao na Ravnu Goru i tamo zatekao Dražu Mihailovića, Dragišu Vasića i potpukovnika Pavlovića22). Minić je predložio stvaranje širokog narodnooslobo­ dilačkog fronta, ali je taj predlog odbijen: „Na ovome sastanku po­ stignut je samo sporazum, da se četnici i partizani uzajamno ne na­ padaju, dok svaka strana zadržava slobodu akcije“ 23). Minić je, 11. septembra 1941. godine, po drugi put išao na Ravnu Goru, ali je bio hladno primljen. „Posle dvočasovnog razgovora Draža Mihailović je dao pristanak na vojnu saradnju. Potpukovnik Pavlović u toku razgovora ispravljao je neke izjave Draže Mihailovića o saradnji, dajući im drugi karakter, a s ciljem da bi se mogle konstatovati izvesne rezerve prema dogovoru. Bilo je dotaknuto i pitanje slobod­ nog opredelenja naroda pri izboru pokreta, odnosno za slobodno stupanje u jedinice partizana i četnika. Što se tiče državnog uređe­ nja u oslobođenoj zemlji, ostaviti narodu da se sam posle rata o to­ me slobodno izrazi“ 24).

Tek posle ovih priprema došlo je do sastanka između Tita i Dra­ že Mihailovića. D ojčilo Mitrović veli: „V eć sutradan po stupanju na slobodnu teritoriju, drug Tito, 19. septembra, odlazi u selo Struganik, u pratnji Miloša Minića, Obrada Stefanovića, sekretara OK Valjeva, Vojislava Rafajilovića i nekoliko partizana1*25). Sastanak je održan u kući vojvode Mišića. Sa strane četnika bili su: Draža Mihailović, Dragiša Vasić i Aleksandar Mišić, sin vojvode Mišića.

Razgovor je bio o mogućnosti zajedničke borbe protiv Nemaca. „Drug Tito je izjavio Draži Mihailoviću da on ima obaveštenje da će partizani i četnici od onoga trenutka kada naprave sporazum, i kada krenu u zajedničku akciju, dobiti pomoć. Nužno je da se na­ pravi takav sporazum koji će saveznicima davati garanciju da ovde ne postoje d v e š u m s k e v o j s k e , već jedna, koja se iskre­ no bori protiv fašizma"26).

Razgovori su se, kao i ranije, razbili na pitanju pružanja otpora Nemcima, nemačkim odredima, što će izazivati odmazde. Postav­ ljalo se pitanje komandovanja ustaničkim snagama. Ovo, međutim, nije značilo i prekid daljega kontakta između Tita i Mihailovića. Ro­ doljub Čolaković je pisao, da ,,u našoj taktici prema Draži Mihailo­ viću mi se moramo rukovoditi ne onim šta Draža lično znači, nego onim šta on objektivno pretstavlja. Nesumnjivo je da on pretstavlja jedan deo naše buržoazije koja je antiosovinski raspoložena. To 22) 23) 24) 25) 26)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

149.

150.

151.

190.

191.

611

njeno raspoloženje nije borbeno raspoloženje; ona će da pravi sve moguće kombinacije, ali izbegavajući opasnosti. Bilo bi pogrešno misliti da ona sada nema uticaja na šire slojeve naroda u Srbiji.

Stoga, u raskrinkavanju stava Draže Mihailovića, treba biti gibak, uporan i strpljiv. Samo tako m oći ćemo politički izolovati Dražu M ihailovića"27).

O ovim razgovorima Tita i Mihailovića donela je „Borba" od 7. novembra 1951. godine kada su već bili izbili sukobi između četni­ ka i partizana, jedno Saopštenje Vrhovnog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda. Ovo je bilo posle savetovanja u Stoli­ cama, održanog 26. septembra 1941. godine, na kome je Tito podneo izveštaj o svojim razgovorima sa Mihailovićem o mogućnosti zajed­ ničke borbe protiv Nemaca23). „Odlučeno je da se razgovori sa Dra­ žom Mihailovićem nastave, rekao je Tito u svome govoru, kako bi se još jednom ispitala mogućnost zajedničke borbe protiv okupatora".

Tito je, dalje, rekao: „Oko zastave oružane borbe treba okupljati sve patriote Jugoslavije, bez obzira na nacionalnu i vjersku pripad­ nost i političko uvjerenje . .. Potrebno je sa više upornosti rasplam­ savati narodni ustanak, učvršćivati organizaciono partizanske odre­ de, mobilisati nove borce, naoružavati ih, čistiti gradove i sela od okupatora i izdajnika, stvarati slobodnu teritoriju, organizovati novu narodnu vlast i neumorno politički raditi u masama, raskrin­ kavati izdajnike i sabotere oslobodilačke borbe"29). U Biltenu Vrhov­ nog štaba NPOJ, od 1. oktobra 1941. godine, Tito je isticao: „ . . . Ima sektaških pojava prema saveznicima u borbi, ili prema za sada neu­ tralnim grupama četnika koji još nisu voljni da stupe u borbu ali nam nisu neprijateljske. Sukob sa tim grupama mora se izbegavati. Takvim treba strpljivo objašnjavati potrebu jedinstva srpskog na­ roda u borbi protiv okupatora. Treba im objašnavati da je baš sada čas za odlučnu borbu protiv neprijatelja srpskoga naroda"30).

Prema odlukama ovoga savetovanja u Stolicama, ponovo je tre­ bala da ide jedna delegacija na Ravnu Goru. U njoj su bili: Aleksan­ dar Ranković (pod imenom Stanković), Miloš Minić i Vojislav Rafailović. I ovi su razgovori prošli bez rezultata. Draža Mihailović se, na pitanje Minića, odlučno izjasnio za monarhiju. Na ovim raz­ govorima Draža Mihailović je ukazivao na zverstva partizana, ko­ jih je bilo puno . . . Na terenu je vladalo dosta haotično stanje: po­ jedini četnički odredi borili su se protiv Nemaca zajedno sa parti­ zanima. U Saopštenju se ističu odredi kapetana Račića, popa Vlade Zečevića i poručnika Martinovića. Zajedno su se borili i u opsadi 27) 28) 23) 3°)

612

Na istom mestu, str. 192.

Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 327.

Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 195.

Na istom mestu, str. 197.

Kraljeva, Valjeva i Čačka"31). Dragojlo Dudić, koji je učestvovao u borbama, kazuje kako su posle zajedničke borbe četnički odredi Zečevića i Martinovića prišli partizanima: „Posle duže diskusije postignuta je tu puna saglasnost o stapanju ova dva odreda, o pro­ duženju zajedničkih akcija pod rukovodstvom jedinstvenog štaba.

Zadržano je isto rukovodstvo, prošireno sa još dva rukovodioca.

Za načelnika štaba odreda došao je poručnik Martinović, za zamenika političkog komesara ovoga štaba došao je sveštenik Vlado Ze­ čević, kao predstavnici vojno-četničkih četa“ 32).

Dragojlo Dudić navodi niz podataka o borbenoj saradnji četni­ ka i partizana na prostoru Valjevo-Šabac-Ljubovija-Krupanj. To je, uglavnom, onaj prostor koji će najviše postradati od nemačke kaz­ nene ekspedicije. Pod 13. septembra 1941. godine zabeležio je Dudić u svome Dnevniku: „ . .. Mačvanski kurir doneo nam je jedan važan proglas o sporazumu između Podrinskog partizanskog odreda i Cerskog četničkoga odreda koji predvodi kapetan Račić. Jedin­ stvo akcije je sprovedeno uz opšte odobrenje ljudstva"33). Već 30. septembra 1941. godine Dudić beleži: „U toku noći došao je koman­ dant. Pisma pukovnika Draže Mihailovića sa Ravne Gore, u kojima poziva našega druga iz Glavnog štaba na konferenciju za 27. t.m. u selo Ratković, poslali smo drugu Titu"34). Početkom oktobra p o ­ činju se mutiti odnosi, ali se ne prekidaju. Pod 6. oktobrom 1941. godine zabeleženo je: „Sinoć po kuriru iz Kolubarske čete dobili iz­ veštaj, da se na Užičkom drumu vodi borba između naših partiza­ na, koje vodi sudija Savčić i jednoga kapetana-četnika sa Ravne Gore. Hitno poslali, još u toku noći, našeg kurira u Vrhovni štab da to saopšti"35). U to vreme sarađivao je još Dangić u Istočnoj Bosni sa partizanima. S druge strane, 7. oktobra 1941. godine, zapisano je: „ . . . Drug mi je pričao o tome da je u Požezi došlo do borbe i da je imao muke u pregovorima sa pukovnikom Mihailovićem da bi se taj sukob likvidirao"36) . . . Sto je nemački pritisak na ovome području bivao jači postajali su i sukobi između partizana i četnika češći i ja­ či, jer su četnici sve više sagledali uzaludnost ove borbe. Dudić im, 13. oktobra 1941. godine, čita pridiku: „ . . . Ja vas od juče ovde gle ­ dam kako se razmećete, a na frontu se dva dana vodi borba. Za vas nema nigde mesta u borbi. Vi pronalazite položaje u pozadini"37).

Iz daljeg kazivanja se vidi da se ovo nije odnosilo na Račića i nje­ govu grupu. On je, i polovinom oktobra, prisno sarađivao sa parti­ 31) 32) 33) 34) 35) 3C) 37)

,,Borba“ od 7. X I. 1941.

Dragojlo Dudić, Dnevnik, str. 123-124.

Na istom mestu, str. 132.

Na istom mestu, str. 146.

Na istom mestu, str. 163.

Na istom mestu, str. 172.

Na istom mestu, str. 180.

613

zanima: 14. oktobra 1941. godine zaključeno je između njega i „dru­ ga Fiće“ (Filipa Kljajića), da se stvori jedinstvo komande: „Jedin­ stvo komande je nužno i ono se mora napraviti između četnika i partizana. Treba jedan štab koji će da rukovodi zajedničkom bor­ bom na frontu; bez toga nema borbe, nema uspeha. Od strane čet­ nika bili su prisutni, pored Račića, još dva oficira, i od naše strane pored druga komandanta još trojica drugova. Posle kraće disku­ sije postignut je potpun sporazum1138). „Odnosi na terenu su vrlo korektni, zapisano je 16. oktobra 1941. godine, između nas i četni­ ka, za današnje vreme i opaža se žudnja za jedinstvenom borbom, a to će biti dobro ako ne nastane kakva promena u tome pravcu"39). Četnici su, 18. oktobra 1941. godine, održali zbor: „Zbor je bio dobro posećen“ 40). Tako je bilo i 20. oktobra. Dudić ie govorio partizanima kakvi treba da budu: „ . .. Najviše se zadržao na odnosu prema četnicima i Draži Mihailoviću i naglasio da odnosi između partiznima i četnika treba da budu savršeno korektni, s obzirom na značaj naše oslobodilačke borbe"41). Nije, međutim, bilo tako: „ .. . Opet su nam, 26. oktobra predali žalbu na četnike. Jedna gru­ pa od 30 do 50 četnika razoružala je naša tri partizana, uzela im oru­ žje i poskidala odeću i obuću. Po selima pijance i uzimaju gde šta stižu"42).

Stanje se sve više pogoršavalo: „Sem toga, zapisao je Dudić 22. oktobra 1941, mi smo sa ovoga našeg puta još jedan zaključak doneli: četnici su se pokazali na svima sektorima krajnje nedisciplinovani i nelojalni saveznici u momentu probijanja naših linija od strane kaznene ekspedicije. Pre ovih događaja bilo je puno izgleda na zajedničku saradnju; bilo je momenata kada su se borili s nama zajedno; ali od onog trenutka kada su čuli za probijanje fronta na­ pustili su položaje i pobegli duboko u pozadinu, dalje nego što smo mi naše ranjenike i komoru sklonili"43). Račić se, ipak, držao sa par­ tizanima. „Zadnjih dana, zabeleženo je 31. oktobra 1941. stanje iz­ među njih i nas popravilo se, jer su se svi vratili na front i poseli položaje. Račić danas vodi tešku borbu na frontu prema Poćuti.

Stanje bi se konačno popravilo kad oni ne bi imali među sobom pe­ tokolonaša, jer ne može biti da među njima nema dobrih Srba i do­ brih boraca. Pa to je ipak srpski narod koji se sa njima bori. Mora i tamo biti sjajnih ljudi, ako se s njima postupa kako treba"44).

38) 39) 40) 41) 42) 43) 44)

614

Na Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str. str. str.

182.

183.

184.

189-190.

201.

202.

208.

Sasvim drukčije razvijao se odnos između partizana i četnika na sektoru Gornji Milanovac-Kraljevo-Čačak-Užička Požega-Užice.

I ovde je organizovanije bila ostvarivana borbena saradnja između četnika i partizana. Zajedno su osvajali Gornji Milanovac, opsedali Kraljevo i Čačak, delili vlast u Užičkoj Požezi i, u početku, u ma­ njoj meri, i u Užicu. I ovde su se mešale četničke i partizanske snage i sklapale sporazume o saradnji. U gradove su ulazili tek onda kada bi se Nemci povukli iz njih pa te gradove, zajedno sa zaleđem koje Nemce nije interesovalo, proglašavali za o s l o b o đ e n u teri­ t o r i j u . Iako je, od samoga početka bilo jasno, i Titu i Dragoljubu Mihailoviću, da između njih neće moći doći do neke s t v a r n e s a r a d n j e , j e r su i m se c i l j e v i r a z i l a z i l i , vezu nisu prekidali čak ni onda kada je počelo dolaziti do međusobnih borbi između njih. Obadve strane su, u početku, želele da te suko­ be lokalizuju i da im ne pridaju veći značaj.

U nastojanju da se iznađe neka zajednička linija, ako ne sarad­ nje a ono bar međusobnog trpljenja, došlo je do d r u g o g s a s t n k a između Mihailovića i Tita, koji je održan u Osnovnoj školi u selu Brajićima krajem oktobra 1941. godine. Dedijer veli, da je inicijativa za ovaj sastanak došla od Tita: „Ponudio mu je da se sa­ stanak održi u Užicu, ali Draža Mihailović je odbio da dođe u glavni partizanski grad — Užice. Tada je Tito ponudio da se sastanak održi negde na pola puta između Užica i glavnog stana Draže Mihailovi­ ća. Draža je i ovo odbio. Onda je Tito odlučio da dođe lično na noge Draži Mihailoviću u njegov štab, na planini Ravnoj Gori, u selo Brajiće, Draža je tek na ovo pristao. Tako je Tito pošao sa Sretenom Zujovićem-Crnim, članom Vrhovnog štaba, i Mitrom Bakićem i sa osam partizana naoružanih mašinkama. Putovali su u dva auto­ m obila"45).

Pre toga sastanka Tito je bio poslao Draži Mihailoviću svoje pismene predloge za sporazum. U pismu, koje je Tito uputio Mihai­ loviću, stoji: „ . . . Vi tražite da Vam pošaljemo naše predloge, odno­ sno formulišemo naš stav po pojedinim pitanjima. Mi Vam te pred­ loge šaljemo samo u najkrupnijim crtama, ali naglašavamo da sva­ ko to pitanje zahteva temeljito pretresanje i zajedničke izmene mi­ sli pri donošenju odluke1'46) . . . Predlog je sadržavao 12 tačaka, ali je naglašeno da ima raznih tačaka, koje sami delegati mogu rešiti.

Traženo je da budu zajedničke operacije; zajednička oprema i ishra­ na; zajednička podela plena; zajednička komanda mesta; „Odnosno dve komande, vaša i naša, koje bi najtešnje među sobom sarađiva­ le"; stvaranje zajedničkih permanentnih komisija pri komandama mesta i „Centralne komisije pri zajedničkom Operativnom štabu".

Organizacija podele vlasti, koja bi vodila brigu u ishrani stanov­ 45) Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 329. « ) „Borba" od 11. X I. 1941.

615

ništva. Pogrešno bi bilo da to budu stari organi vlasti. Mi smatra­ mo da su narodnooslobodilački odbori, koje narod sam postavlja, u sadašnje vreme najpogodniji organi na koje bi se mogli osloniti.

Ti narodnooslobodilački odbori treba da budu birani dobrovoljno od naroda bez razlike na političko uverenje . . . Osim lokalnih narodnooslobodilačkih odbora stojimo pri stanovištu da se stvori jedan Centralni narodnooslobodilački odbor za čitavu slobodnu teritori­ ju. Za držanje reda i bezbednosti umesto žandarma da se formiraju po selima i varošima narodne straže. Mobilizacija treba da bude dobrovoljna. „Skupljanje dobrovoljaca putem dobrovoljne mobili­ zacije ima tu prednost što su jedinice, sastavljene od takvih boraca, kvalitativno mnogo bolje nego one koje su sastavljene od prisilno mobilisanih. Mi nemamo ni oružja, ni ratne spreme u takvoj koli­ čini da bismo mogli reskirati da dajemo oružje u ruke raznih nesi­ gurnih elemenata11. Svi odredi se moraju pokoravati Vrhovnim ko­ mandantima. Nikakva samovolja nije dozvoljena. Neophodno je otklanjanje svih razmirica. Potrebno je voditi borbu protiv peto­ kolonaša i špijuna. „Špijuni i petokolonaši koji se na licu mesta uhvate treba da budu na licu mesta kažnjeni od one komande na čijem se mestu to dogodilo. Za opravdanost takvog postupka odgo­ vorna je komanda ili komandir koji su to izvršili. Svaka lična osve­ ta ili lična netrpeljivost treba da bude najstrožije kažnjena. „Protiv raznih neprijateljskih četničkih grupa koje u pozadini onemogu­ ćavaju narodnooslobodilačku borbu treba voditi zajedničku akciju radi njihovog likvidiranja ili da to izvrši jedna ili druga strana11. „Smatramo nemogućom takvu pojavu da razni petokolonaši i špi­ juni dobijaju legitimacije bilo četničke bilo partizanske i da onda pod imenom jedne ili druge strane vrše svoj razorni rad47). Takve elemente treba čistiti iz svojih redova i predavati vojnom sudu11. Četnici su odbili najveći deo ovih predloga i od sporazuma nije bi­ lo ništa.

O toku ovih razgovora kojima je, prema jednoj verziji, prisus­ tvovao i Hadson, ima jedna verzija od Sretena Zujovića-Crnog48) i jedno kazivanje Titovo49). Tito pominje, da mu je, dok su ovi pre­ govori trajali, bila spremljena zamka u Požezi, ali se to razjasnilo kao lokalna zabuna50). I u Brajićima je, veli Tito, Mihailović „upor­ no ostajao pri tome da nije vrijem e za borbu. Govorio je da pogle­ damo šta se dogodilo ovdje ondje, gdje su Nijemci popalili sela i po­ bili ljude, ističući da bi, u slučaju borbe, to bilo masovno. Rekao je da on ne bi mogao preuzeti odgovornost za takve masakre, pa da bi «) 4S) *9) 50) 61 6

„Borba" od 11. XI. 1941; Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 329-330.

Vladimir DcdijcT, Ka istom mestu, str. 329-331.

Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 262-263.

Na istom mestu, str. 262-253.

trebalo da i ja o tome razmislim. I tako je cijela noć prošla u na­ tezanjima"51).

Samo nekoliko dana posle sastanka u Brajićima došlo je, noću između 1. i 2. novembra 1941. godine, do napada četnika na parti­ zane kod Trešnice i do napada u Ivanjici. „O vi napadi trebali su da budu opšti znak za napad na partizane i za njihovo uništenje; na­ pad je bio utvrđen za 2. novembar, a rezultat je bio taj da je bio ostao otvoren put za Užice, Požegu, Čačak i Bajinu Baštu i čitavu oslobođenu Srbiju"52). U Saopštenju Vrhovnog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda veli se, da su ovi napadi bili odbijeni.

Sa partizanske strane bilo je izjavljeno kapetanu Mitiću, četničkom predstavniku, da ova opravdana odbrana nije „bila uperena protiv odreda Draže Mihailovića, već protiv neodgovornih elemenata, ko­ ji su napali partizane i prekršili sporazum. Partizani ne prave pi­ tanje od mesta Požege i predlažu u njoj zajedničku komandu, iako su u borbi pretrpeli žrtve. Na ovoj bazi sklopljen je sporazum, a u 17 časova štab je naredio obustavu neprijateljstva s tim da se su­ tradan sastane mešovita komisija partizansko-četnička i izgladi slučaj"53).

Draža Mihailović i njegova komanda, veli se u ovome Saopšte­ nju, otkazali su sporazum i zahtevali povlačenje partizana iz Pože­ ge do 3. novembra 1941. godine, ali su to partizani bili odbili u nadi da može doći do nekog pomirenja: „Narodnooslobodilački partizan­ ski odredi, veli se na kraju Saopštenja, pružaju za to bratsku ruku saradnje svima poštenim četnicima, svima onima koji neće da bu­ du oružje neprijatelja i koji žele samo časnu i doslednu borbu za slobodu naroda"54) . . . Iz kazivanja Dragojla Dudića, zabeleženog pod 5. novembrom 1941. godine, vidi se da je ovaj sukob značio početak potpunoga rascepa između partizana i četnika. Toga ju ­ tra, 5. novembra 1941., stigao im je kurir iz Vrhovnog štaba sa pis­ mom. „Brzo smo otvorili pismo. Prvi redovi su govorili o sukobu sa Dražinim ljudima. Ti petokolonaši su u Požezi zarobili pet vago­ na naših životnih namirnica, hapsili naše kurire. Uhapsili su u vozu komandanta Sumadijskog bataljona druga Blagojevića i ubili ga u toku prve noći. Zaokružili su Užice i kad je naišao naš kamion a municijom bila je pratnja napadnuta . . . Naši su likvidirali četnike u Požezi. U toj borbi su naši partizani imali strahovite žrtve. Pogi­ nuo je komandant bataljona drug Kapelan, dva komandira četa i mnogo partizana. Teško je ranjen drug Crni, pored ostalih. U Iva­ njici je ubijen drug Čolović, komandant Ariljskog bataljona itd.

Najzad se dogodilo ono što su naši ljudi s terena stalno isticali da će si) 52) 53) 5})

Na istom mestu, str. 263. ,,Borba“ od 7. X I. 1941.

Na tisom mestu.

Na istom mestu.

617

se dogoditi. Dogodilo se to da umesto borbe protiv fašističkih raz­ bojnika vodimo borbu sa svojom braćom; umesto da prolevamo neprijateljsku krv, mi se međusobno krvim o"55).

I posle otpočinjanja neprijateljstava i međusobne borbe učinjen je još jedan pokušaj sporazumevanja između četnika i partizana.

Pregovori su vođeni u Čačku i sporazum je bio zaključen 20. no­ vembra 1941. godine. Pregovarači sa četničke strane bili su majori Radoslav Đurić i Mirko Lalatović, a sa partizanske strane Aleksan­ dar Ranković (pod imenom Jovan Stojanović), Ivo Lola Ribar (pod imenom Pavlović) i Petar Stambolić pod svojim punim imenom.

Rešeno je da se obustave sva neprijateljstva i da se uspostavi sa­ radnja56). Ovaj sporazum, koji je imao devet tačaka, predviđao je niz mera za obustavu neprijateljstava i saradnju. U devetoj se tačci veli: „Radi rešavanja svih ostalih pitanja, a prvenstveno onih koja su u vezi sa operacijama, Vrhovni štabovi odrediće delegacije, a vreme sastanka odrediće se 21. novembra tekuće godine. Delega­ cije će doći na sastanak sa izrađenim predlozima o pojedinim pita­ njima. Ovaj sastanak i donete odluke biće dopuna ovoga sporazu­ m a"57).

Dok je Mihailović, 22. novembra 1941. godine, izvestio izbegličku vladu o ovome sporazumu i tvrdio da je uspeo da prekine „bratoubilačku borbu koju je izazvala druga strana"58), „Borba" od 22. novembra 1941. godine, optužuje četnike zbog izazivanja borbi i kršenja sporazuma: „ . . . Od kakve će koristi biti to što je utvrđeno i potpisano samo na hartiji? Naši partizani znaju, i ceo srpski narod zna, koliko je napora ulagao Vrhovni štab narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije, kako bi došlo do ko­ načnoga čvrstog sporazuma. A li su se ti naši partizani i srpski na­ rod morali uveriti, da je za neke ljude sporazum samo prazna hart.ija, potpis nešto što se lično proizvoljno poricati može ako su ru­ kama drži puška. Zar je posle svega toga čudnovato, da naši parti­ zani i ceo srpski narod posle potpisivanja toga sporazuma pita: hoće li biti date i garancije, da će u buduće biti front protiv okupatora n a š j e d i n i f r o n t i da će tome frontu biti posvećene sve na­ še vojne, ekonomske i moralne snage"59).

To, međutim, nije bilo, a nije ni moglo biti. Jaz i provalija izme­ đu partizana i četnika postajali su sve veći. Vodstvo KPJ okrenulo je svu svoju propagandnu snagu protiv četnika pripisujući im sve moguće negativnosti. Milovan Đilas je, u članku „Plemenita mržnja" pisao: „Četnik — to je najpodmukliji, najprljaviji izdajnik i zlo­ 55) 56) 57) 58) 59)

618

Dragoljo Dudić, Dnevnik, str. 221-222. ,,Borba“ od 22. X I. 1941; Dojčilo Mitrović. Na istom mestu, str. 277-279.

Na istom mestu.

Dojčilo Mitrović, Na istom mestu, str. 270. „Borba" od 22. X I. 1941.

činac, to je grobar srpskoga naroda i svih naroda Jugoslavije. Čet­ nici i ustaše, to nisu ni Srbi, ni Hrvati, ni ljudi. To su krvoločne zveri iz prašume nemačkih fašističkih imperijalista"60).

Tito je, 25. novembra 1941. godine, izvestio Kominternu o promeni situacije u Srbiji, nastaloj zbog sukoba sa četnicima. „On nas je napao 2. novembra" — veli Tito za Mihailovića ■ — ,,i pokušao da nas razoruža, ali smo ga mi potpuno razbili, tako da mu je ostalo svega oko 500 ljudi — žandarma . . . Mi smo samo zbog Londona odustali da Dražu Mihailovića potpuno likvidiramo, ali ćemo teško moći zadržati naše partizane da to učine. Javi gore da prestanu da­ vati gluposti koje širi Londonski radio. Imamo sve dokaze da Dra­ ža otvoreno sarađuje sa Nemcima u borbi protiv nas. Dražini ljudi nijednoga metka ne ispaljuju protiv Nijemaca. Svu borbu vode sa­ mo partizani"61). Ovo, razume se, nije bilo tačno: to se vidi najbolje iz komunističkih izvora o započetoj saradnji.

Građanski rat u okupiranoj Srbiji bio je počeo. K o je kriv za to i ko ga je izazvao? S a m a p r i r o d a s t v a r i : na okupiranom prostoru, pod tuđom vlašću, n a š l e s u s e d v e n a o r u ž a n e vojske sa suprotnim političkim i ideološkim shvatanjima, sa suprotnim pogledima na svet i život i sa nepom irljivo suprotnim ciljevima. Dok je Draža Mihailović bio rešen da organizuje narod i da, tako organizovan, čeka svoj čas, Josip Broz Tito bio je rešen, da iskoristi momenat i da dovrši razaranje i samih osnova starog poretka i društva. Draža Mihailović je bio sav u nacionalnooslobodilačkom kompleksu, Tito i KPJ su bili u revolucionarnom zanosu, okrenuti, i politički i ideološki, prema Sovjetskom Savezu u onome što se imalo ostvariti u Jugoslaviji posle rata. Draža Mihailović je hteo nacionalno oslobođenje, Tito komunističku revoluciju, bez ob­ zira na ljudske i materijalne žrtve; i tek kroz komunističku revo­ luciju i nacionalno oslobođenje.

Sticaj okolnosti je učinio da su se, u nenormalnim okolnostima jednoga okupiranog područja, našle d v e s u p r o t n o s t i jed ­ na pored druge: jedna se morala drugoj ili pokloniti ili ukloniti s puta. Pošto to nije htela ni jedna ni druga strana, one su se morale sukobiti, jer su se međusobno isključivale: „životnoga prostora" za njihovo uporedo postojanje nije bilo. Uz to je dolazilo i pitanje ličnoga prestiža dvojice vođa: niti je Mihailović mogao pristati da bude pod Titovom komandom, niti Tito da se stavi pod Mihailovićevu komandu. I za jednoga i za drugoga bio je politički momenat važniji od vojničkoga, a taj momenat je isklljučivao mogućnost rešenja pitanja vojničke subordinacije . . . Suko­ ba na terenu je bilo sa obadve strane, većih ili manjilh; dolazilo je *°) „Borba" od 8. X . 1942.

B1) Vladimir Dedijer, Na istom mestu, str. 332-333.

619

do erupcija proizvoljnosti, do eksplozije samovolje i bahatosti ljudi pod oružjem, koje je u rukama komunista trebalo da satire klasne neprijatelje, sve one koji su im mogli postati protivnici od sutra.

I na okupiranom području Srbije, koje je za komunističku akciju bilo najvažnija baza, pored same okupacije i bede naroda, stajale su dve šumske vojske jedna prema drugoj, svaka od njih sa težnjom da ostvari svoje ciljeve. Kod komunista je bilo l e v o g a z a s t r a ­ n j i v a n j a , koje je dolazio do izraza u nizu zločina razne vrste, u mržnji na staru vlast, na crkvu, na veru, na ustaljeni domaćinski poredak naroda, koji nije ni želeo ni hteo komunističku revoluciju.

Narod je hteo slobodu i oslobođenje, i u tom pogledu bio mu je bli­ ži Mihailović nego partizani.

U okolnostima, kakve su bile nastale, zbog organske suprotnosti same ideje otpora okupatorima i zbog sve jasnijeg uobličavanja razlike ciljeva i smisla borbe protiv okupatora, nije moglo ne doći do sukoba između komunističkih partizana i nacionalnih odreda svih nijansa. Okupator je bio komunistima dobrodošao spoljni plašt, iza kojeg su oni produbljivali i upotpunjavali svoje stvarne ciljeve: u nacionalnooslobodilački plašt zaodevana je revolucionarna borba za vlast i stvaranje svoga poretka. U naporima za postizavanje tih ciljeva komunistima je bio idejni i politički protivnik svaki onaj ko nije bio sa njima. Da bi što više ocrnili svoje protivnike komunisti se nisu ustručavali ni od masovnosti ni od bezobzirnosti svojih kle­ veta protivnika kome su osporavali pravo i na svoju misao i na svoj stav. Izmišljotine i laž bile su atmosfera u kojoj je živela komunis­ tička propaganda. Evo, samo, jednoga njihovog primera: ,,Borba“ od 8. novembra 1941. godine donosi izjavu poručnika Martinovića, koji je od Mihailovića prešao komunistima. On je tvrdio i ovo: „ . . . Dok smo mi i partizani opkoljavali Valjlevo, borili se s Nem­ cima, dotle je Draža pre pet nedelja u uniformi generalštabnog ofi­ cira lepo ušao u Valjevo i pregovarao sa Nemcima. To je čudna stvar, da on ulazi tako slobodno u grad koji je u nemačkim ruka­ ma, dok je za mene, koji nisam generalštabni pukovnik, raspisana učena od 50.000 dinara"62). Ovo je, razume se, bila puka i zlonamerna izmišljotina, ali je objavljeno u zvaničnom organu CK KPJ.

62)

620

„Borba" od 8. X I. 1941.

POD ANGLOAMERIČKIM OKRILJEM 1.

Nimalo ne začuđava, da su Englezi, pored svih pohvala Draži Mihailoviću, budno pazili i na to šta se dešava kod partizana, koji su tvrdili za sebe da se jedino oni bore protiv okupatora i da su, kao takvi, mogli biti interesantni i za britanske namere i planove u Ju­ goslaviji. Britancima, međutim, nije moglo biti nepoznato da je KPJ, za celo vreme svoga postojanja pre rata, bila izrazito a n t i b r i t a n s k i raspoložena. Njena ideološka i politička orijentacija bila je izrazito prosovjetska: kada je počela svoju oružanu akciju ona je nju smatrala delom sovjetskog fronta. Sve do nemačkog na­ pada na Sovjetski Savez KPJ je smatrala rat obračunom imperija­ lističkih sila, koji je trebao da koristi Sovjetskom Savezu u svetskom komunizmu. To je bio i stav Kominterne po čijim je direktiva­ ma radila i KPJ. Svoj, odnosno zvanični sovjetski stav, izložila je Kominterna u svome proglasu za prvi maj 1940. godine. Tamo se kaže: „Osam meseci već traje rat u Evropi, ali njegov kraj se još ne v i d i . . . Impe­ rijalistički vlastodršci nasilno uvlače u rat njima potčinjene kolo­ nijalne narode .. . Kao odgovor na grubu povredu neutralnosti Skan­ dinavskih zemalja od strane Engleske i Francuske, Nemačka je uve­ la svoje trupe u Dansku i zauzela strategijske pozicije u Norveš­ koj .. . Na Bliskom Istoku se priprema još jedno ratno područje . . .

Suparništvo imperijalista u bazenu Pacifika preti da se pretvori u nove ratove. Već je počeo spor između Japana i Sjedinjenih Am e­ ričkih Država zbog Holandske Indije. Buržoazija Sjedinjenih Am e­ ričkih Država pruža kao početak ruku prema Islandu, Grenlandu, prema engleskim i francuskim posedima u Karibskom moru1'1).

Za Kominternu su Engleska i Francuska „raspaljivači rata“ , ko­ ji su, zajedno sa svojom socijaldemokratijom, „besni zbog toga što Sovjetski Savez vodi politiku neutralnosti prema njihovom imperi­ jalističkom ratu. Oni besne zbog toga što SSSR neprekidno raste i !) „Komunist", god. IV, broj 3-4, 1940.

621

jača dok se oni koprcaju u škripcu imperijalističkih protivrečnosti i rata. Oni besne zbog toga što SSSR živi u miru s Nemačkom i zbog toga što on želi da živi u miru i sa ostalim državama koje ne diraju njegove interese . .. Oni su besni zbog toga što je zaključenjem mi­ ra sa Finskom SSSR isterao na čistinu englesko-francuske provo­ katore rata, primorao ih da otkriju svoje karte i razgolitio pred na­ rodima njihove stvarne planove . . . Kapitalisti bi hteli da SSSR vodi politiku koja je njima u volji. Ali SSSR vodi svoju sopstvenu politiku, koju diktiraju interesi socijalizma1'2). Polazeći od ovih teza Kominterna poziva engleske radnike protiv rata: „Protiv imperija­ lističkog rata, a za mir istupa peto-mili,]unska armija omladine Sje­ dinjenih Država Am erike'13).

CK KPJ primio je, kao što se moglo očekivati, ovaj stav Kominterne kao svoj. U svome proglasu za Prvi Maj 1940. godine isti­ če: „ . . . Još od samoga početka ovoga imperijalističkog rata mi smo odlučno ustali protiv toga da naša zemlja bude uvučena u ovaj rat bilo na kojoj strani. Mi smo nazvali taj rat onim što jeste, to jest imperijalističkim u kome se imperijalističke sile bore zbog nove podele sveta. Mi smo raskrinkali engleske i francuske imperijaliste kao ratne huškače koji žele da uvuku u rat i druge narode da za njih vade kestenje iz vatre, raskrinkavali smo njihove laži da se oni bore tobože za nezavisnost malih naroda, za slobodu i demokratiju, jer činjenice jasno govore sasvim obratno, tj. da se oni ničim ne razli­ kuju od svojih protivnika po pitanju progona radničke klase i na­ cionalnoga ugnjetavanja114).

Moglo bi se navesti dosta svedočanstava iz partijskih izvora KPJ iz vremena uoči Drugog svetskog rata iz kojih se vidi jasan antibritanski stav KPJ kao i uopšte antizapadni. Tako je Tito pi­ sao: „Socijaldemokratski reakcionarni vođi gotovo u svim kapi­ talističkim zemljama najvaterniji su branioci engleskoga i francus­ koga imperijalizma115). U proglasu CK KPJ „radnom narodu Jugoslovije11 stoji: „Engleski i francuski imperijalisti napali su pre se­ dam meseci drugu imperijalističku silu Nemačku, da je pokore i pri­ sile na kapitulaciju i da na taj način osiguraju svoje gospodstvo u svetu, da produže bez konkurencije pljačku nad kolonijalnim i polukolonijalnim narodima116). Na drugom se mestu, posle napada Italije na Grčku, veli da je to bilo zbog politike Metaksasa, „koju je godinama vodio po uticaju iz Londona . . . da vadi kestenje iz va­ tre za engleske imperijaliste11. I dalje se veli: „Isto tako znademo, da punom parom radi i engleski imperijalizam preko svojih agenata 2) Na istom mestu.

Na istom mestu.

4) Na istom mestu.

5) „Proleter11, god. X V , sveska 9-10, 1940, str. 4.

6) Na istom mestu, str. 22.

iz redova buržoazije Jugoslavije, kako bi našu zemlju uvukao u rat na svojoj strani“ 7).

KPJ je gledala u Londonu i Parizu centar svetske reakcije. U članku „Imperijalistički rat“ ističe se: „ . . . Ovaj centar svetske re ­ akcije imperijalističkog rata m o b i l i š e oko sebe sve sile ljud­ skoga nazadka, da bi spasli kopitalizam i svoju prevlast u svijetu.

Najvažnija zadaća komunista u balkanskim zemljama je upravo ta da s p r e č e te planove engleskih i francuskih imperijalista, bilo da se oni pokušaju ostvariti preko Italije, bilo preko Turske118). Kada je Francuska propala isticali su jugoslovenski komunisti, 8. septembra 1940. godine, na zboru u Košutnjaku: „Svakome je poznato da je od početka ovoga razbojničkog rata pa do poraza Francuske, omladini Jugoslavije pretila opasnost, da bude ubačena na klanicu, da lije svoju krv i gubi svoje mlade živote za interese engleskih i fran­ cuskih bogataša"9).

Ovakva svoja shvatanja o izbijanju, razvijanju i ciljevima Dru­ gog svetskog rata prenosio je CK KPJ, preko svoje štampe, na niže organizacije i na članove u zemlji. U listu „Trudbenik", „organu radnoga naroda Vojvodine" (broj 1. januar 1941) ističe se: „Radni narod pod vodstvom KPJ uspeo je da spreči ulazak Jugoslavije u rat 1939. godine. Uspeo je do sada da očuva ovo malo njene neza­ visnosti. Vlada svakoga časa može da uvede zemlju u rat po želji engleskih imperijalista . . . Nužno je da pojačamo borbu protiv rata, skupoće i špekulacije, a za besplatan hleb i ogrev varoškoj i seoskoj sirotinji, za slobodu zbora, organizovanja i štampe, za ravnoprav­ nost svih naroda Vojvodine i cele Jugoslavije". Vodstvo KPJ na­ ročito se trudilo da svoja shvatanja o ratu, koji je besnio u Evropi, prenese na radnike. U Okružnici od 22.-23. januara 1941. godine, namenjenoj organizovanim radnicima, optužuju se London i Pariz za izbijanje rata: „Izbio je, veli se tamo, drugi imperijalistički rat.

Izazivači rata, krupni kapitalisti iz Londona i Pariza, nastoje da u ovaj krvavi rat uvuku i ostale male narode. Imperijalistima je po­ šlo za rukom da jedan deo malih država bace u ratni požar i usled toga požara da ih napuste i prepuste strahovitom uništenju. Za uvla­ čenje ostaloga dela malih naroda grčevito se bore. Zapravo, oni ho­ će preko leševa malih naroda da spasavaju sebe i svoje kapitalistič­ ke nezajažljive interese . .. Radnička klasa, međunarodni proleta­ rijat, uvek je bio, i danas je, protiv imperijalističkog rata. Prole­ tarijat nema šta da traži tamo gde se imperijalisti bore o prevlast nad malim i kolonijalnim narodima. Proletarijat mrzi i prezire ra­ 7) Na istom mestu, str. 4. a) „Proleter", god. X V I, sveska januar-februar 1940, str. 4.

9) „Komunist", god. IV, broj 1, str. 4.

623

tove, ali je uvek spreman da brani sebe i svoje interese. On će i u tim ratovima postaviti pitanje svoje slobode"10).

Uoči Drugogo svetskog rata bilo je vodstvo KPJ, ideološko-poiitički, usmereno ka dočaravanju jedne komunističke revolucije u Evropi pod vodstvom Sovjetskog Saveza. „Kada nas je drug Sta­ ljin učio, da razvitak revolucije u našoj zemlji posmatramo u vezi sa perspektivama revolucije u Evropi, on nas je time upućivao, da moramo našu politiku u nacionalnom pitanju postaviti sa gledišta interesa svetskog proleterskog pokreta, sa gledišta borbe protiv glavnih imperijalističkih sila, glavnih centara svetske reakcije"11).

Ta ideološka natrunjenost potamnjivala je političke vidike vodstva KPJ. Iako je Sovjetski Savez bio upućen na masovnu materijalnu pomoć Velike Britanije i Amerike, Milovan Đilas zazire od njiho­ voga uticaja na poratno uređenje Evrope. „A ko", pisao je Milovan Đilas, ,,u svojoj prvoj fazi rat bude ispoljavao kao naročitu karak­ terističnu crtu stalnu težnju reakcionarnih klika zaraćenih zemalja, da taj rat pretvore u rat protiv SSSR, u njegovoj drugoj, oslobodi­ lačkoj fazi, mi vidimo da ispoljava stalnu tendenciju grupisanja i jačanja sve novih i novih snaga na strani antihitlerovske koalicije, tendenciju stalnog jačanja položaja SSSR, kao glavne sile u ratu pro­ tiv Hitlerove Nemačke12).

Na proslavi Oktobarske revolucije 1943. godine Đilas je kao gla­ vi govornik, rekao: „Od. Oktobarske revolucije do današnjeg dana svet, kako države i narodi, tako i pojedinci, počeo se deliti na prija­ telje i neprijatelje Sovjetskog Saveza, i ta podela, ustvari, ozna­ čava podelu na napredne i nazadne snage savremenoga društva.

Sovjetski Savez je postao, i sa svojim sve većim unutrašnjim jača­ njem sve više postaje, točak oko koga se okreće čitava istorija savremenog društva . . . Bez Sovjetskog Saveza nije moguće u svetu napraviti nijedno ozbiljno delo, nijedan stvaran čin "13).

U svome tadašnjem sovjetofilstvu verovalo je vodstvo KPJ, i preko Đilasa to izrazilo, da Sovjetski Savez vodi rat za oslobođe­ nje radničke klase i u Velikoj Britaniji i u Americi: „ . . . Oslobodi­ lački rat SSSR", pisao je Đilas, „stvorio je najpovoljnije moguće uslove za jačanje radničkog demokratskog pokreta u Engleskoj i Am erici i vezivanje naroda ovih zemalja čvrstim prijateljstvom prema SSSR i porobljenim narodima; stalno jačanje veza SSSR i slobodoljubivih naroda jeste posebna, naročito karakteristična crta ove faze rata, crta koja će se sve snažnije ispoljavati u budućnos­ t i .. . Nema sumnje da su ideološke razlike od Saveznika vrlo dubo­ 10) „Sindikalna obaveštenja“, god. I, od 15. VI. 1940, str. 6, 6-7. n ) Članak: Staljin i naš radnički pokret („Komunist", god. IV, broj 2, 1940).

12) Milovan Đilas, Šta znači sadašnja propaganda o posleratnom uređenju Evrope („Proleter", god. X V II, sveska 16, 1942, str. 17).

13) Vladimir Dedijer, Dnevnik, II, str. 581.

624

ke, ali je razvoj događaja, kako smo ranije pomenuli, nužno doveo do saveza i nužno delu je u pravcu učvršćivanja toga saveza, makar i polazne idejne baze saveznika bile različite . . . Može se dogoditi da današnje skretanje pažnje masa na nebitne i nevažne momente, igranje sa sudbinom naroda, tendencija pasiviziranja masa, najzad, dobiju za posledicu razgolićavanje pravih ciljeva te propagande, izbijanja na površinu dubokog nezadovoljstva naroda prema tak­ vom radu i još snažnije ljubavi prema Sovjetskom Savezu zbog nje­ govog nesebičnog prijateljstva i pomoći u najsudbonosnijim časo­ vima čovečanstva"14).

2.

Kako ideološko-politička orijentacija KPJ tako isto i gledanje na suštinu rata koji se vodio i na ono što treba da dođe posle njega bili su, bar u prvoj etapi borbe jugoslovenskih komunista, izrazito antiangloamerički (Francuska je već bila ispala iz igre). Kad su počeli svoju akciju u Jugoslaviji Draža Mihailović je bio faktor, koji je privlačio pažnju i odgovornih britanskih faktora i jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, koja je bila pod zaštitom Velike Bri­ tanije. Tačno ocenjujući da mu je Draža Mihailović glavni1 protiv­ nik na prostoru Jugoslavije pisao je Josip Broz Tito, decembra 1942. godine: „ . . . U krajnjoj liniji to znači da engleska reakcionarna go­ spoda pomažu ratnog protivnika Engleske, protiv istinskog savezni­ ka naroda Engleske i Amerike. S druge strane, okupatori naoruža­ vaju četnike londonske izbegličke vlade, koja je formalni saveznik Engleske, Amerike i Sovjetskog Saveza, i upotrebljavaju ih u borbi protiv narodnooslobodilačke vojske, tj. protiv naroda Jugoslavije . . .

Prema tome, konstatacije u ovom članku tiču se samo tih reakcio­ narnih klika, a ne naših velikih saveznika — naroda Engleske i Amerike, koji isto tako teže da se uništi fašizam i ukloni sve ono što je dovelo do ovako strašne katastrofe. Narodi Jugoslavije čvrsto veruju da će naši s a v e z n i c i n a r o d i Engleske i Amerike onemogućiti ostvarenje zamisli koje se rađaju u glavama reakcio­ nara njihovih zemalja i pridonijeti svoj dio za potpuno uništenje fašističke osvajačke kuge i uspostavljenje istinske slobode i ravno­ pravnosti među narodima u Evropi"15).

I Josip Broz Tito, u skladu sa ideoločko-političkom orijentacijom KPJ, delio je u Engleskoj i u Americi n a r o d od „reakcionarne gospode", a to je, stvarno, bio tada vladajući sloj u tim zemljama, koji nije bio naklonjen komunizmu. Kada je ovo pisao teško da se i^) Milovan Đilas, Sta znači. . . , str. 17, 18, 19.

15) Josip Broz Tito, Borba protiv okupatora prvi i najvažniji zadatak, „Pro­ leter", god. X V II, sv. 16, 1942, str. 14.

625

Josip Broz mogao da nada da će biti prihvaćen baš od t o g a s l o ­ j a i od njega doveden na vlast u Jugoslaviji. Ficroj Maklin (Fitzroy Maclean) svedoči da se u Velikoj Britaniji dugo nije znalo niš­ ta o Jugoslaviji posle okupacije. Bilo se čulo samo za Dražu Mihai­ lovića i njegov pokušaj da organizuje neki otpor o kome su u Lon­ donu bili nepotpuno obavešteni16). Ova obaveštenja Britanci su do­ bijali i od svojih obaveštača iz zemlje i, naročito, od Viljema Had­ sona (William Hudson), koji je vodio prvu britansku misiju u Jugo­ slaviji (Zarija Ostojić, Mirko Lalatović i Veljko Dragičević). Ova misija bila je namenjena pukovniku Dragoljubu-Draži Mihailoviću, ali je, kada se iskrcala u Petrovcu na moru, naišla na crnogorske partizane koji su je sproveli dalje. Nešto ova činjenica, a možda i nešto drugo, učinili su da je Hadson otišao pre u Užice, gde je bio Glavni štab partizana, nego kod Mihailovića na Ravnu Goru. Milo­ van Đilas, koji je prihvatio ovu misiju, opisao je i njen dolazak i ispraćaj za Užice. ,,S konjima koje smo im dali“ — veli Đilas — „da natovare radio stanicu i svoj prtljag, obe su grupe krenule na put preko slobodne teritorije i preko naših veza, najzad stigle u oslobo­ đeno Užice. Nemci su bili napustili Užice 21. septembra 1941, pa su partizani 24. septembra uspeli da izbace iz varoši četnike Bože ,,Javorskog", jednu „d ivlju 11 grupu, koja se nije nalazila pod komandom Draže Mihailovića17). Iz Užica su kasnije, Hadson, Ostojić i Lalato­ vić produžili za Ravnu Goru.

Logično je uzeti da se Hadson, koji je dobro poznavao naš jezik, morao interesovati ne samo za č e t n i k e nego i za p a r t i z a n e , koji su ga lepo primili i omogućili mu da ide dalje. Ostaje nam ne­ poznato kakav su utisak učinili partizani na Hadsona kao i to da li je on, i šta, izveštavao o njima svoje pretpostavljene vlasti. Hadson je morao znati za pregovore koji su vođeni između Mihailovića i Ti­ ta iako Mihailović nije hteo da i njega ukopča u razgovore: „Draža Mihailović bio je m išljenja da on ne treba da prisustvuje ovim raz­ govorim a1118). D ojčilo Mitrović veli: ,,U Užicu je Hadsona primio vrhovni komandant narodnooslobodilačkih partizanskih odreda drug Tito. Britanski kapetan imao je priliku da se upozna sa stvarnim stanjem ne samo u ustaničkoj Srbiji, već i u celoj zemlji, kao i sa teškoćama u odnosima sa četnicima kojim a borba protiv okupato­ ra nije bila glavni cilj . .. Hadson je potom otputovao u Krupanj, gde je nekada boravio kao rudarski inžinjerski savetnik. Bio je on očevidac partizanskih borbi vođenih protiv Nemaca. Ostojić je sam otišao na Ravnu Goru kod Mihailovića i obavestio ga da je Hadson posetio Vrhovni štab narodnooslobodilačkih partizanskih odreda.

16) Fitzroy Maclean, Eastern Approaches, London, 1949, str. 279.

17) Milovan Đilas, Wartime, str. 72.

18) Dojčilo Mitrović, Zapadna Srbija, str. 262.

626

Kad je Hadson stigao na Ravnu Goru, zbog toga je naišao na neras­ položenje Draže Mihailovića1119).

Ima se utisak, da je nešto privlačilo Hadsona partizanima. Posle sastanka između Draže Mihailovića i Tita u Brajićima, Hadson se opet našao u Užicu u partizanskom Glavnom štabu. Za vreme sloma partizanske vlasti u Užicu Hadson se našao tamo i zajedno sa Titom bežao iz grada. Đilas ističe da su Tito i Hadson zajedno posmatrali borbe oko grada20). Kada su, u povlačenju, došli do Uvca Hadson je izjavio da želi da se vrati u Srbiju i priključi Draži Mihailoviću. „Mi smo11, veli Đilas, „bili korektni u našem odnosu prema Hadsonu iako se govorilo da on drži Dražinu stranu i da netačno obaveštava svoju vladu. Kako bi se drukčije moglo objasniti stalno širenje netačnih vesti, kako BBC tako i radio Moskve, i pogrešno obaveštavanje i pristrasnost. Šapnuo sam Titu kako sam u Radojni vršio in­ spekciju oružja i životnih namirnica, naredio da se sakrije Hadsonova radio stanica i da se njemu kaže kako se još uvek za njom tra­ ga. Tito je primetio: „To ide suviše daleko — on je uprkos svega jedan saveznik. Tako sam sledećeg dana predao Hadsonu njegovu pronađenu1 stanicu1121). Zajedno sa grupom popa Vlade Zečevića Hadson se vratio u Srbiju i otišao Mihailoviću22). Tu se gubi svaka veza između Hadsona i partizana.

Frederik Viljem Dikin (Frederick William Deakin) veli, da je Hadson, u dodirima sa Vrhovnim štabom partizana, dobio utisak da se Tito nadao, i da bi mu bilo milo, da svaka saveznička pomoć njemu bude dolazila od Rusa: „Iz drugih izvora bilo je jasno da par­ tizanska komanda u Srbiji u to vreme, okuražena svojim prvim uspesima u borbi protiv nemačkih okupatorskih snaga i u dubokoj veri u brzu savezničku pobedu na Ruskom frontu, nije pokazivala ni­ kakvo naročito oduševljenje za uspostavljanje bržih veza, u bilo kome obliku, sa Britancima1123). Dikin napominje da su Englezi, preko Hadsona, tražili da se četnici i partizani ujedine, ali tako da se partizani bore pod Mihailovićevom komandom24).

Interesantan je, u odnosu na partizane, bio slučaj Terensa Atertona (Terence Atherton) koji se, u martu 1942. godine, pojavio u Glavnom partizanskom štabu u Foči. Vladimir Dedijer, koji je tih dana bio tu, zabeležio je pod 20. martom 1942: „Došla je sinoć en­ gleska vojna misija. U njoj je šef major Aterton, koji je bio deset godina novinar u Beogradu. Izdavao je list „South Slav Herald11.

Oženio se jednom muslimankom iz Sarajeva. S njim je bio jedan 19) Na istom mestu, str. 261.

20) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 105.

21) Na istom mestu, str. 112-113.

22) Na istom mestu, str. 114.

23) Frederick William Deakin, The Embatteld Mountain, str. 135.

24) Na istom mestu, str. 139, 140.

627

radiotelegrafista Irac i poručnik jugoslovenske vojske neki Neđeljković. Razgovarali su sa Starim i sišli posle kod nas na večeru.

Aterton priča da su posle 6. aprila on i još četiri novinara prebegli iz Boke Kotorske jednim jedrenjakom do Krfa. A odatle u Patras.

Veli da ga je jedna „Štuka" ranila u nogu. Bio je u Palestini. Za našu zemlju krenuo je podmornicom. Zbog bure nisu mogli da izađu pa su išli do Šibenika, gde su potopili jednu italijansku lađu, i do Pule gde su potopili italijansku podmornicu. Posle su se iskrcali kod Budve na naše tlo“ 25). Đilas navodi da je Aterton, zajedno sa Titom, obilazio partizan­ ski front26). Tada su se partizani, na tome prostoru, borili i protiv čet­ nika, i protiv Italijana i protiv ustaša. Ta činjenica pokazuje da se Aterton planski zadržao kod partizana, ali njegove dalje namere nisu bile jasne. U Foči se bio povezao sa generalom Ljubom Novakovi­ ćem, koji je bio avanturistički tip. Kao da su se njih dvojica razumeli i stvarali neke planove. Vladimir Dedijer je, pod 16. aprilom 1942. godine, zabeležio: „M ajor Aterton zajedno sa generalom Nova­ kovićem napravio je lepo iznenađenje. Otišli su noćas u nepoznatom pravcu, a nisu se ni oprostili. Oko 8,30 uveče napustili su svoj stan i rekli domaćici da idu u komandu. Nestanak se primetio tek jutros.

Osim Engleza i Novakovića, nestao je i jedan poručnik, Bosanac, trgovac Blagojević sa ćerkom, i poručnik Nedeljković, koji je do­ šao sa Englezima. Gornji deo grada prema šumi bio je otvoren i tu­ da su otišli. Ostavili su sve stvari, čak i radio stanicu sa pismom da je čuvamo"27).

Doznalo se, veli Dedijer, da su otišli ,,u pravcu Slatine, na pola puta Goražde-Čajniče. Hoće, izgleda, preko D rine"28). Za sudbinu Atertona nije se nikada doznalo ništa tačno. Partizanska verzija je da ga je ubio neki četnik Dakić i uzeo mu zlatnike kojih je imao dosta29). Milovan Đilas ističe, da su četnici proneli vest, da su Ater­ tona ubili partizani zbog novca. Bazil Davidson veli, da se nije ništa doznalo o Atertonu: „Misli se da su banditi ubili Atertona zbog zla­ ta koje je nosio"30). Aterton je imao kod sebe oko 1,000.000 lira i 2000 zlatnih funti"31).

Atertonov slučaj bio je zamršen. Njega je dočekao Moša Pijade i po Titovom naređenju sproveo ga za Foču. Nedeljković je kazivao Pijadi, da njih šalje britanska vlada, a ne jugoslovenska. Pijade je, 16. marta 1942. godine, pisao Titu da misli da je misiju poslala bri­ 25) Vladimir Dedijer, Dnevnik (drugo sažeto izdanje), str. 85.

2<>) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 145.

27) Vladimir Dedijer, Dnevnik (drugo izdanje), str. 98.

28) Na istom mestu, str. 99.

2S) Na istom mestu, beleška 1, str. 123.

30) Milovan Đilas, Na istom mestu, str. 145. Ovu verziju je primio i Walter R. Roberts u svojoj knjizi „Tito, Mihailovich and Allies, str. 655.

3;!) Basil Davidson, Partisan Picture, Bedford, 1946, str. 104, beleška.

628

tanska vlada i da im treba tražiti da pokažu instrukcije. „Ako su oni“ , veli Pijade, „došli da sarađuju i da vrše neku vrstu kontrole treba im reći, da ćemo mi rado primiti savezničke pretstavnike, ali ne samo sa jedne strane nego i od svih saveznika; Britanci, Am eri­ kanci i Sovjetski Savez da pošalju vojne i političke pretstavnike nama kao jednu zajedničku delegaciju"32).

Da je Tito zazirao od ovih misija vidi se iz njegovog raspisa, koji je, 8. aprila 1942. godine, uputio vodećim komunistima Hrvats­ ke. Tito pominje da se na terenu nalazi oko deset tzv. vojnih misija i veli, da je jedna takva misija, svakako Aterton, došla u Glavni štab. „Ako neka misija dođe gledajte da vas ne upliviše. Nađite na­ čina da im onemogućite direktan kontakt sa narodom i držite ih do­ bro pod svojom kontrolom. Svaka misija ima radiostanicu. Održa­ vaju direktan kontakt sa svojom glavnom organizacijom, Intelidžens servisom. Svaki pokušaj oživljavanja četničke organizacije na va­ šoj teritoriji mora biti sasečen u korjenu. U Hrvatskoj vojne misi­ je pokušaće verovatno da uspostave kontakte sa članovima HSS i SDK i sa jugoslovenskim nacionalistima, sa čijom će pomoću poku­ šati da potkopaju vaš uticaj i borbu za narodno oslobođenje"33).

Tvrđenje da su partizani ubili Atertona, koje je zastupao i Rapotec, kada je jula 1942. godine stigao u Carigrad, ljutilo je Tita i vodstvo KPJ, jer je tu vest bio objavio i „N jujork Tajms“ kao saopštenje Sulcbergera. Tito je našao za potrebno da to demantuje.

U demantiju, koji je naveo Dedijer, stoji: „ . . . Sto se tiče Aterto­ na, koji je stvarno došao u naš štab zajedno sa jugoslovenskim po­ ručnikom Nedeljkovićem i seržantom Patrikom, on je slobodno otišao kao što je i došao, pri čemu je njegova uloga bila vrlo sum­ njiva i samo naše obaveze prema saveznicima sile nas da ćutimo o ulozi Atertona. N jegov slučaj je potpuno jasan i samo posle svršet­ ka rata moći će se o tome govoriti"34). Dedijer je tvrdio da je Atertonova misija bila poslata Draži Mihaloviću35).

Nije sasvim jasno kome je bila namenjena misija na čelu sa p o ­ ručnikom Rapotecom, Slovencem, koja je trebala da se iskrca pod­ mornicom „Thorn" kod Splita. Misija se iskrcala, ali je Rapotec kasnije otišao u Tursku. Njega ne pominju ni D edijer ni Đilas. Ra­ potec se bio iskrcao na ostrvu M ljet 27. januara 1942. godine36). Na Romaniji je, 5. februara 1942. godine, spuštena jedna misija na čelu sa majorom Cavan Elliot, poručnikom Pavlom Crnogorcem, naredni­ kom Miljkovićem i radiotelegrafistom Robert Chapmanom37). Gru­ 32) 33) 34) 35) 36) 37)

F. W. Deakin, Na istom mestu, str. 163.

Stephan Clissold, W hirl-W ind . . . , str. 86, 87.

Vladimir Dedijer, Dnevnik, II, str. 97.

Na istom mestu, str. 372. f , w . Deakin, Na istom mestu, str. 155.

Na istom mestu.

629

pa je uhvaćena na Romaniji i o tome je Svetozar Vukmanović-Tem­ po izvestio Tita38).

Tokom 1943. godine spušten je veliki broj britanskih misija u Jugoslaviju, delom kod četnika, delom kod partizana. Noću 20/21. aprila spustila se grupa Hrvata iz Kanade u Liku (Petar Erdeljan, Pavle Pavić ili Pavičić, i Aleksandar Simić39). Oni su odmah uspo­ stavili vezu sa Glavnim štabom Hrvatske. Prva kanadska misija spustila se noću 20/21. aprila kod sela Sekovci u Istočnoj Bosni. Sa­ činjavali su je Stevan Serdar, Milan Družić i Georg Dakić40). Noću između 18. i 19. maja 1943. godine spustila se britanska misija na čelu sa majorima Džonsom (William Jones) i kapetanom Antoni Hanterom (Antony Hunter). Misija se spustila u Glavni štab Hrvats­ ke. I Džons je bio Kanađanin, invalid, slep na jedno oko. Bio je vrlo hrabar i pristupačan: „Partizani su se, do kraja rata, sećali Džonsa kao najpopularnijeg savezničkog vojnika u Jugoslaviji1141).

3.

Sve ove pomenute misije kod partizana imale su za glavni1cilj, da prikupe obaveštenja o vojničkoj snazi partizana i o njihovom radu. Prekretni momenat u ovome pravcu imala je misija Fređerika Viljem a Dikina (Frederick William Deakin), koja se spustila noću 28. maja 1943. godine; spustila se blizu sela Negobuđe na Durmi­ toru, na mestu gde je, početkom 1942. godine Moša Pijade uzalud čekao sovjetsku misiju. Već 29. maja Tito je primio Dikina u Vr­ hovnom štabu, koji se nalazio na Crnom Jezeru, na Durmitoru42).

Jugoslovenski komunisti su dočekali dolazak ove britanske misije sa velikim ushićenjem. Vladimir Dedijer, koji je video ovu misiju, zapisao je: „Sada su uslovi drukčiji. Sada smo mnogo veća snaga.

Sada su Englezi poslali misiju u naš Vrhovni štab. Odnos nam je korektan prema članovima misije. I oni su sami zadovoljni. Priča m ajor Diken da je kod nas zatekao ljude kakve se nadao da će naći ■ — oficire, seljake, profesore, novinare, radnike. Lično je vrlo do­ bro primljen. S druge strane naišao je, veli on, na mnogo bolji pri­ jem kao član engleske misije nego što je očekivao. Bojali smo se pre dolaska da nas ne tretirate kao špijune koji su došli kod vas da sakupljaju materijal pa da ga šalju Draži, veli o n . . . Dolazak en­ gleske misije naša je velika pobeda. To je čvrst doprinos učvršćenju 38) 39) 40) 41) 42)

630

Na istom mestu, str. 158-159.

Na istom mestu, str. 213.

Bas.il Davidson, Na istom mestu, str. 104, beleška.

Vladimir Dedijer, Tito Speaks, London 1953, str. 194.

Milovan Đilas, Wartime, str. 253.

englesko-sovjetske i američke koalicije"43). „Engleska misija je pre­ dala Titu izveštaj o stanju u Grčkoj. Nemci preduzimaju jaku ofan­ zivu protiv EAM, a cilj im je da nas otseku od Grčke i izbiju na Ja­ dran. EAM ima velikog uticaja, naročito u Atini i Solunu"44).

Pozadinu i cilj njegove misije u Vrhovnom štabu partizana pri­ kazao je sam F. V. Dikin. On je svoju misiju nazvao „probnom ope­ racijom" sa ciljem da se, na licu mesta, upozna sa pravim stanjem stvari i o tome obavesti, pre svega Čerčila, čija je poverljiva lič­ nost on bio45). F. V. Dikin je o svojoj misiji napisao: „Odašiljanje naše misije bilo je znak promene u strategijskoj poziciji zapadnih Saveznika u Sredozemlju koja je mogla biti objašnjena time, da Sa­ veznici rasmatraju mogućnost iskrcavanja u Jugoslaviji. Mi smo trebali da tražimo saradnju Vrhovnog partizanskog štaba u opera­ cijama sabotaže i da ponudimo eksploziv i ako je potrebno britans­ ke stručnjake za razaranje na njihovo raspoloženje. Ovakve opera­ cije mogle bi biti primenjene ne samo na nemačke saobraćajne li­ nije od Centralne Evrope do Grčke da bi se onemogućilo snabdevanje za Severnu Afriku, nego i prenošenje brodovima rumunske nafte i jugoslovenskih ruda iz Jugoslavije; mogle su biti shvaćene i kao predigra britanskog iskrcavanja na Balkanu"46).

S obzirom na ove namere Anglo-Amerikanaca, koje se nisu ost­ varile, došlo je bilo Savezničko vodstvo do uverenja, da doprinos koji je general Mihailović činio ostvarenju ovih planova, nije bio za­ dovoljavajući; zbog toga su se britanski pogledi počeli okretati na drugu stranu. Govoreći o tome kako je došlo do toga da bude poslat u Jugoslaviju, Ficroj Maklin piše, da su u Londonu počele, sve više, stizati vesti o partizanima i o Titu. Na to su m ogli uticati i izveštaji o stanju na terenu, koje je, posle dolaska pukovnika Bejlija (Bailey) kod Mihailovića, slao Hadson u Kairo47). Nezadovoljna sa Mi­ hailovićevim radom britanska vlada mu je, 12. maja 1943. godine, postavila ultimatum: ili da se sa svim snagama aktivira protiv oku­ patorskih snaga ili će ona biti primorana da preispita politiku pre­ ma njemu i njegovom pokretu. Od Mihailovića je traženo da presta­ ne napadati partizane i da sarađuje sa njima; bilo se počelo u parti­ zanima gledati Hrvate i Slovence, a u Mihailovićevim pristalicama samo Srbe48).

Zna se da se i Vinston Čerčil živo interesovao za ono šta se de­ šavalo u Jugoslaviji. On je na mahove želeo da pokaže razumevanje za Mihailovićev stav odugovlačenja i čekanja ali ga je, sve više, pri­ 43) 44) 45) 4(>) 47) 4ft)

Vladimir Dedijer, Dnevnik, II, str. 372.

Na istom mestu, str. 374-375.

F. W. Deakin, Na istom mestu, str. 218.

Na istom mestu, str. 218.

Na istom mestu, str. 178-179.

Na istom mestu, str. 187-188.

vlačila agresivnost partizana. On piše: „D ivlji i besni rat za opsta­ nak protiv Nemaca rasplamsao se među partizanima. Između njih je istupio Tito, najistaknutiji i uskoro najglavniji. Tito je, kako sebe naziva, komunista koga su obučili Sovjeti i koji je, sve dok Hitler nije posle napada na Jugoslaviju izvršio invaziju Rusije, podsticao političke štrajkove duž Dalmatinske obale u skladu sa opštom politikom Kominterne. Partizani su pod Titom otimali oružje iz ne­ mačkih. ruku. Njihov broj je naglo rastao. Nisu ih zastrašivale ni­ kakve, ma kako krvave bile, odmazde vršene nad taocima ili po se­ lima. Oni su ubrzo počeli da nanose teške udarce Nemcima i pos­ tali gospodari prostranih oblasti1'49).

Na osnovu prikupljenih obaveštenja Čerčil je odlučio da menja stav prema onima u Jugoslaviji koji su se borili protiv okupatora. „ . . . Pošto sam, veli on, zamolio da mi se podnesu potpuni podaci, predsedavao sam konferenciji načelnika Generalštabova u Dauning Stritu (Downing Street) na dan 23. juna. Tokom diskusije istakao sam veoma veliki značaj činjenice da se pruži najveća moguća po­ drška jugoslovenskom antiosovinskom pokretu, koji je držao oko trideset tri divizije sila Osovine u toj oblasti. Ovo pitanje bilo je to­ liko važno da sam izdao naređenje da se odvoji mali broj aviona kojima bi se povećala naša pomoć, makar i na račun bombardova­ nja Nemačke i podmorničkog rata“50).

O ovoj promeni u držanju Britanaca prema borbenim snagama u Jugoslaviji kazuje i Ficroj Maklin. On veli da je tek po dolasku u London (bio je tri godine na službi u Moskvi) čuo za Tita i parti­ zane. „Sada se“ — veli on — „počela da javlja sumnja i sada zada­ tak koji sam dobio bio je ispitati na licu mesta da li relativna važncst doprinosa savezničkoj stvari zaslužuje da bude više pomognu­ ta. Sa ovom namerom ja sam trebao da budem pušten padobranom u Jugoslaviju kao šef V ojne misije akreditovane kod Tita, ili kod bilo koga, koga bih ja našao da komandu je partizanima. Moja ispi­ tivanja su pokazala da se u V ajt Holu (White Hali) o partizanima znalo malo ili ništa. Tri ili četiri britanska oficira bila su padobra­ nom spuštena kod njih pre nekoliko nedelja, ali je posle njihovog dolaska bila oštra borba u Jugoslaviji i nikakav iscrpan izveštaj o situaciji u Jugoslaviji nije bio primljen od njih u Londonu. Vero­ valo se, ipak, da su partizani pod komunističkim vodstvom i da oni nanose Nemcima ozbiljne neprijatnosti (utisak koji je poticao iz nemačkih izvora). Verovalo se da je glavno područje njihove delatnosti Bosna i da sam ja trebao da budem tu spušten"51). <9) Vinston S. Ccrči!, Drugi svetski rat. Tom V : Obruč se steže, Beograd 1964, str. 442.

50) Na istom mestu, str. 433-444.

51) Fitzroy Maclean, Easlern Approaches .. ., str. 279-280.

632

Ficroj Maklin kazuje kako je, „dan ili dva posle moga dolaska u Englesku", bio pozvan u Dauning Strit i da treba da se javi, kra­ jem nedelje, kod Čerčila u Čekersu (Chequers). Tu mu je Čerčil sa­ opštio, da ide u Jugoslaviju i da mora da mu podnese iscrpan iz­ veštaj. Čerčil je rekao: „ . . . Mi smo lojalni prema našim sovjetskim saveznicima kao što mi verujemo da su oni lojalni prema nama. Moj zadatak je jednostavno bio utvrditi ko ubija više Nemaca i predlo­ žiti mere kako bi im se pomoglo da ubijaju još više Nemaca. Poli­ tika treba da bude na drugom planu1152). Čerčil mu je, veli Maklin, dao i p i s m e n e i n s t r u k c i j e i rekao: „Ono što mi hoćemo jeste jedan hrabar ambasador-vođa kod ovih hrabrih i borbenih gerilaca1153).

Takvog ambasadora našao je Čerčil u ličnosti Ficroj a Maklina.

On je, 28. jula 1943. godine, pisao Idnu o Maklinu: „On treba da otputuje za Jugoslaviju i otpočne saradnju sa Titom. Namera je, da se uputi jedan britanski general koji bi kasnije preuzeo komandu.

Moje je mišljenje da treba glasati za Maklina, postaviti ga za šefa svejedno kakve misije koja se trenutno ima u vidu i staviti mu na raspoloženje jednog dobrog generalštabnog oficira. Nama je među ovim neustrašivim i proganjanim gerilcima potreban predstavnik koji bi bio neka vrsta odvažnog ambasadora1154).

Za Maklina rekao je F. V. Dikin, „da je bio lični predstavnik predsednika vlade i da njegov dolazak označava prećutno de fakto pri­ znanje jugoslovenske narodnooslobodilačke vojske koja izvršuje važ­ nu ulogu na Jugoistoku Evrope1155). Ficroj Maklin stigao je u Jugo­ slaviju 17. septembra 1943. godine i bio odmah prim ljen od Tita.

Poznato je da su njih dvojica uspeli da uspostave dobar l i č n i k o n t a k t . Tome je, bar u izvesnoj meri, mogla doprineti i činje­ nica da je Maklin tečno govorio ruski i da je mogao razgovarati sa Titom bez tumača. Zatim: Maklin je obavestio Tita: „da engleska vlada neće mnogo nastojavati na Kralju i na izbegličkoj vladi1156).

Uz to, vojnički položaj partizana, koji se znatno popravio posle ka­ pitulacije Italije, još uvek je bio težak i svaka im je materijalna po­ moć bila dobro došla.

Trenutno stanje partizana Milovan Đilas je prikazao ovako: „R u­ si su bili još uvek daleko, mi smo mogli računati samo na njihovu diplomatsku pomoć. I u slučaju britanskog iskrcavanja da pomognu Mihailovića nije nam čak bila sigurna ni otvorena sovjetska diplo­ matska podrška. Britanci su se brinuli zbog pritiska na njihov front u Italiji dok smo se mi brinuli zbog njihove pomoći Mihailoviću, to 52) 53) 54) 55) 56)

Na istom mestu, str. 280.

Na istom mestu, str. 294; Vinston Vinston S. čerčil, Na istom mestu, F. W. Deakin, Na istom mestu, str.

Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito,

S. Čerčil, Na istom mestu, str. 445. str. 445.

242. str. 379.

633

jest, njihove interverncije protiv nas. Drugim rečima: Britanci su želeli da mi vežemo što je moguće više nemačkih i satelitskih divi­ zija, koje nas pritiskuju, pod uslovom da mi dobijemo pomoć i pri­ znanje kao jedina jugoslovenska vojska. Takav odnos ne bi bio mo­ guć da je Mihailović imao jaku protuokupacionu vojsku. Britanci nisu imali drugog izbora nego ili izvršiti iskrcavanje da bi pobedili partizane ili doći sa njima do jednog sporazuma na obostrano ko­ risnoj osnovi. Oni su izabrali ovo drugo, oprezno i bez oduševljenja, jer nam je naše dogmatsko ideološko nepoverenje smetalo da ih razumemo iako nas je to sačuvalo od bilo kakvog naglog oduševlje­ nja. Sa dolaskom Maklinovim porasla je pomoć, posebno našoj bazi u Italiji, a kasnije i izbeglicama i jedinicama na Dalmatinskim ostrvim a"57).

Milovan Đilas, tada član Politbiroa CK KPJ, kaže da Tito nije skrivao od njih sadržinu razgovora sa Britancima i da nije tačna hipoteza o tome da je britansko odricanje od Kralja i Mihailovića imalo veze sa Titovim kasnijim odvajanjem od Moskve: „Tačno je, veli Đilas, da mi u CK nismo znali sve detalje, svu komplikovanost obrta u njegovim pregovorima sa Britancima, naročito kasnije. Za­ uzeti svojim posebnim dužnostima i imajući poverenje u Tita mi se nismo posebno ni interesovali za te razgovore osim ukoliko su oni uticali na naše posebne zadatke. Mi smo zajedno živeli i radili har­ m onično"53). Tito i vodstvo KPJ nisu ipak mogli skrivati da je nastao prelom u njihovim odnosima sa Saveznicima. O tome je CK KPJ, 30. januara 1944. godine, izdao jednu Okružnicu svima organizaci­ jama. Pisao ju je Đilas, redigovao Kardelj, a potpisao Tito. Teza je bila, da Zapad, iako k a p i t a l i s t i č k i , nije n e p r i j a t e l j .

Naređeno je, da na javnim skupovima budu pominjani svi savezni­ ci i da se ne kritikuje njihovo socijalno uređenje59).

Već 5. oktobra 1943. godine Maklin se, zajedno sa američkim m ajorom Lin Ferišom (Lynn Farish), vratio u Italiju, da bi opet, 2. decembra 1943. godine, bio u Jugoslaviji60). Maklin je išao na referisanje Čerčilu koga je video pri njegovom povratku iz Teherana. „Početkom decembra (1943) stigli su u Kairo i šefovi engleske mi­ sije pri Vrhovnom štabu, general Maklin i potpukovnik Diken. Oni su odmah bili primljeni od Čerčila i podneli mu iscrpan izveštaj o situaciji u Jugoslaviji. Potpukovnik Diken boravio je u Jugoslaviji u neku ruku i kao lični posmatrač Čerčilov, pa je njegovo izlaganje o borbi u Jugoslaviji imalo priličnog uticaja na engleskog predsednika vlade"61).

57) 85) 59) 60) 61)

634

Milovan Đilas, Wartime, str. 348.

Na istom mestu, str. 349.

Na istom mestu, str. 372.

F. W. Deakin, Na istom mestu, str. 244, 258.

Vladimir Dedijer, Dnevnik, III, str. 132.

Maklin piše Titu o zadatku svoje misije: „Britanska vlada pri­ mila je izveštaj o partizanskom otporu i spremna je da pomogne.

Ali, ona je još uvek bez pravoga obaveštenja o prirodi partizans­ kog pokreta. Ja sam sada poslat sa grupom vojnih stručnjaka da spremim potpun izveštaj i da savetujem Glavnog komandanta kako najbolje može da bude data pom oć1162). Maklin je predložio da on ima po jednoga oficira sa radio stanicom kod svake veće partizanske komande u celoj zemlji: „One bi bile u vezi sa mnom i u vezi sa našim bazama za snabdevanje i mogle bi organizovati da snabdevanje bude bačeno prema utvrđenom planu, koji bi izradili on i ja zajedno . .. Takođe smo se dogovorili da naši šefovi počnu sa radom idućeg dana na zajedničkom planu, odlučivši da britanski i američ­ ki oficiri za vezu budu dodeljeni svakoj većoj partizanskoj jedinici kao i o sistemu prioriteta između pojedinih delova zemlje i različi­ tih vrsta snabđevanja1163).

Znalo se đa je takvih misija bilo u raznim krajevima zemlje: u Vojvodini je bio Ričard Kin (Richard Keane), u Hrvatskoj Stifen Klisold (Stephan Clissold), u Bosni Tobi Milbank (Toby Milbanke).

Britanci su ovu svoju saradnju pravdali čisto vojničkim potrebama: „Politika britanske vlade bila je naneti neprijatelju što je bilo mo­ guće više štete. Sa ovim ciljem pred očima ona bi pomagala svako­ ga ko se bori protiv Nemaca. Politika je bila od drugorazrednoga značaja. Budući oblik vlade u Jugoslaviji, bilo je stalno isticano, treba da reše sami Jugosloveni posle rata1164).

I Ruzvelt se interesovao za partizanski pokret u Jugoslaviji, ali je prvenstvo na tome planu prepuštao Čerčilu. U Maklinovoj grupi bio je Lin Feriš, pukovnik, koji je kasnije poginuo u Grčkoj. On je, izgleda, bio lični obaveštač Ruzvelta, koji nije hteo da se osloni samo na Čerčila. Feriš je za Ruzvelta spremio p o s e b a n izveš­ taj o partizanima u Jugoslaviji. Dedijer veli: „Kad su se Ruzvelt i Čerčil sastali (u Teheranu), jedna od prvih stvari koju je Ruzvelt učinio bila je ova: izvadio je iz džepa izveštaj pukovnika Feriša, koji je bio šef američke misije pri Vrhovnom štabu, i predao taj izveštaj Sta­ ljinu, koji se zahvalio. Pukovnik Feriš bio je napustio Jugoslaviju još u oktobru mesecu 1943, a iz Italije odleteo avionom pravo za Vašington. Tu ga je primio i predsednik Ruzvelt, kome je on iz prve ruke doneo podatke o našoj borbi protiv Nemaca, četnika i ustaša1165).

Dok su sve više verovali Englezima, jugoslovenski komunisti su zazirali od Amerikanaca, koji su bili više na strani Mihailovića. ,,U poslednje vreme u odnosima američke vlade prema Jugoslaviji imala je sve veći uticaj obaveštajna služba OSS (Office of Strategic 62) Fitzroy Maclean, Eastern Approaches . . . , str. 309.

63) Na istom mestu.

M) Fitzroy Maclean, Disputeđ Barricađe . . . , str. 240.

65) Vladimir Dedijer, Dnevnik, III, str. 31.

635

Service), kojoj se na čelu nalazi zadrti katolik i republikanac Do­ novan, predstavnik ekspanzivnih američkih krugova . . . Pošto je OSS počeo da deluje u Sredozemlju, tek od dolaska američke voj­ ske u Severnu Afriku i Italiju, to se pomoć Draži Mihailoviću od strane ove američke obaveštajne službe počela da ispoljava u pu­ noj meri, naročito od kraja 1943. godine. Tako je došlo do apsurda.

Američki ekspanzionisti prihvatili su p r o i g r a n u e n g l e s k u k a r t u . I dok su Englezi pokušavali od kraja 1943. s novom takti­ kom u odnosu prema nama, dotle su američki reakcionari počeli da primenjuju staru englesku taktiku, koju je razvoj događaja u Ju­ goslaviji, to jest pobeda narodnooslobodilačkog pokreta dovela do pune propasti"66).

Među angloameričkim oficirima koji su bili kod partizana intere­ santan je slučaj Luisa Hjuota koji je, izgleda, na svoju ruku došao kod partizana i pojavio se u Vrhovnom štabu. „Hjuot je sa Makijedom došao na Vis, a odatle, se uputio u Jugoslaviju. Bio je kod Tita, govorio mu kako ćemo dobiti svu pomoć koja nam je potreb­ na pa se vrati natrag u Italiju. Ali u poslednje vreme ne čujemo mnogo o Hjuotu. Izgleda da je ovu pomoć slao na svoju ruku. Engle­ zi ga grde na svakom koraku. Čuli smo da Hjuot više ne radi u ođseku za Jugoslaviju. U svakom slučaju Hjuot nam je omogućio osam puta veću pomoć nego što smo do danas dobili. Sam Hjuot dok je bio kod nas nije hteo da se viđa sa Englezima1167). Hjuot se upoznao sa partizanima u Bariju i došao je samovoljno đa ih vidi.

Posle rata, 1945. godine, izdao je knjigu „Guns for Tito“ (Topovi za Tita). U knjizi je opisao svoj dolazak u Jugoslaviju. Tito ga je odli­ kovao ordenom „zasluge za narođ“ prvog stepena63).

Pravo, prikriveno, raspoloženje partizanskih vrhova prema Ve­ likoj Britaniji, prema Anglo-Amerikancinia uopšte, izneo je Vla­ dimir Dedijer. On je tada zabeležio: „Bilo je očito da engleska vlada menja svoju politiku prema narodnooslobodilačkom pokretu u Ju­ goslaviji, ne iz neke ljubavi prema partizanima, već iz potrebe borbe protiv Nemaca. Dve godine Forenj Ofis aktivno je radio na gušenju ustanka u Jugoslaviji. . . Sada oni menjaju taktiku. Frontalni na­ pad je propao i sada pokušavaju da na drugi način spasu u Jugo­ slaviji makar jedan deo svojih ranijih pozicija. Ovakav stav engles­ kih vladajučih krugova prema našem ustanku odgovarao je njihovom opštem stavu prema ratu. Gledali su da rat razvuku što duže mogu.

Zašto se promenio stav Velike Britanije, zašto Pvadio London drukčije govori od leta 1943? Zato što se promenio odnos naprednih i reakcionarnih snaga u svetu. Videli su engleski reakcionari da 66) Na istom mestu, str. 39.

67) Na istom mestu, II, str. 576; sravni: Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, str. 200.

68) Vladimir Dedijer. Dnevnik II, str. 57G. beleška.

636

Crvena armija neće izići oslabljena iz rata. Videli su našu sna­ gu . . .“ 69). Dedijer, dalje, kazuje kako mu je, tada u Kairu, jedan engleski oficir, svakako komunista, rekao: „Engleski reakcionari svesni su vaše snage. Oni znaju, da ne mogu više da se bore protiv vas starim sredstvim a. . . Engleski vojni krugovi su za vas i iz praktičnih razloga: za svaki kilogram eksploziva koji vam general Vilson šalje u Jugoslaviju, mi dobijamo ne 6% interesa, nego 100n/i interesa. Šta znače samo napadi vaših odreda na prugu Skoplje-Niš!

Kad bi Hitler, prestao da se snabdeva hromom iz Turske, onda bi mu rudnik hroma u Raduši kod Skoplja obezbeđivao 90% ukupnih re­ zervi hroma u čitavoj Evropi pod vlašću Nemaca"70).

4.

Kraj 1943. i početak 1944. godine doneo je partizanima ne samo blagonaklonost Anglo-Amerikanaca, nego i priznanje zaraćene stra­ ne što je partizane učinilo saveznicima Anglo-Amerikanaca. U voj ­ nim odlukama Teheranske konferencije, od 1. decembra 1943. godi­ ne, držane između Staljina, Ruzvelta i Čerčila, rečeno je, u prvoj tačci: „Odlučuje (se) da partizani u Jugoslaviji treba da budu pomognuti u najvećoj mogućoj meri u snabdevanju i materijalu, kao i ope­ racijama komandosa"71). Da je ovakva odluka mogla biti1 doneta ima da se zahvali Čerčilu i Ruzveltu mnogo više nego Staljinu, koji je realnije gledao na borbenu snagu partizana i nije verovao u to, da oni vežu onoliki broj divizija kako je to isticao Čerčil. Osvrćući se na razgovor u Teheranu Čerčil piše: ,,U svetlosti ovih događaja rasmatrana su jugoslovenska pitanja na konferenciji u Teheranu.

Iako su tri savezničke sile bile odlučile da pruže maksimalnu podr­ šku partizanima, Staljin je osporio doprinos Jugoslavije u ratu karakterišući ga kao manje značajan; Rusi su čak doveli u pitanje i naše cifre koje su se odnosile na broj osovinskih divizija na Balka­ nu. Pa ipak se kao ishod inicijative g. Idna sovjetska vlada saglasila da uputi jednu misiju Titu. Rusi su takođe izrazili želju da odr­ žavaju veze sa Mihailovićem"72).

Po povratku iz Teherana Čerčil se zadržao u Kairu i tu je primio opširan izveštaj od F. V. Dikina i Maklina. Prema onome što on sam piše bio je F. V. Dikin glavni informator Čerčilov o stanju u Jugo­ slaviji. Veli, da ga je Čerčil ispitivao „skoro dva sata", da je pono­ vo razgovarao sa njim na jednoj večeri i preporučio mu da on sam obavesti kralja Petra II o stanju u Jugoslaviji. To je on učinio na 69) 70) 71) " 2)

Vladimir Na istom Na istom Na istom

Dedijer, Dnevnik, III, str. 33. mestu, str. 33-34. mestu, str. 31. mestu, str. 447.

637

jednoj večeri koju im je priredio poslanik Stivenson: „Mladi Kralj mi je dozvolio da skratimo našu diskusiju, koja je bila više mono­ log sa moje strane. Zamolio me je da ga opet nazovem. Prilika za to nije se nikada ukazala*'13). Teheranska odluka autorizovana je od Anglo-Amerikanaca vrlo brzo. Ričard Lo, zamenik Idnov, izja­ vio je Donjem Domu, 8. decembra 1943. godine, o odnosima prema događajima u Jugoslaviji i ovo: „Naša politika sastoji se u tome, da u Jugoslaviji1podržavamo sve snage koje pružaju otpor Nemcima.

U datoj situaciji mi podržavamo partizane, ukazujući im veću po­ moć nego Mihailoviću, iz jednostavnog razloga što partizani pruža­ ju Nemcima znatno veći otpor"74). Idn je, 14. decembra 1943. godine, u Donjem Domu upotpunio ovu izjavu rekavši: „Tokom mnogih meseci partizani pod komandom maršala Tita bili su centar otpora protiv neprijatelja u Jugoslaviji. Iz svih izveštaja koje smo primili vidi se da su ovi partizani vezali veliki broj nemačkih divizija da se bore protiv njih. Mi činimo sve kako bismo ih snabdeli municijom i pružili im svaku moguću pomoć. Saveznici su naravno odobrili naš stav"75) . . . Stav Amerike bio je sličan. Kordel Hal je, prema „N jujork Tajmsu" od 9. decembra 1943. godine, rekao da će ame­ rička vlada pomagati partizane kao i generala Mihailovića, ali da „nije još došla do pitanja mehanizma pomoći i nije ga rasmotrila"76).

Od ovoga vremena pa do kraja rata britanska i američka vlada pomagale su izdašno partizane. Čerčilova nastojanja da Tita prizna i Kralj Petar II i da se na taj način olakša odbacivanje Mihailovi­ ća, nisu uspela. Tito nije hteo da prizna Kralja Petra II na koga je, sa britanske strane, vršen pojačan pritisak da se odrekne Mihailo­ vića. Od početka 1944. godine Čerčil je stupio u lične veze sa Titom.

Zahvaljujući mu na dobrim željama za ozdravljenje Čerčil piše Titu, 8. januara 1944. godine: „ .. . Najiskrenije želim da Vam pružim svaku pomoć koja se nalazi u ljudskoj moći putem prekomorskih pošiljki, vazdušne podrške i pomoći koju će Vam ukazati koman­ dosi u borbama na ostrvima"77).

Tito je odgovorio ushićeno na ovo pismo posle nekoliko dana. „Za mene lično", piše Tito, „Vaša poruka je čast, jer izražava Vaše visoko priznanje naše borbe i napora naše narodnooslobodilačke vojske. Iz svega srca Vam zahvaljujem na fotografijama sa Teheranske konferencije sa posvetom . . . Pom oć koju nam pružaju naši saveznici vrlo mnogo doprinosi da se stanje na bojištu učini snoš­ ljivim. Isto tako se nadamo da ćemo sa Vašom pomoći dobiti teško naoružanje (tenkove i avione), koje nam je u ovoj etapi rata i zbog 73) 74) 7!>) 75) 77)

638

F. W . Deakin, Na istom mestu, str. 263.

Vladim ir Dedijer, D nevnik, III, str. 34.

Na istom mestu, str. 35.

Na istom mestu, str. 38.

Vinston S. Cerčil. Na istom mestu, str. 450.

postojeće snage naše narodnooslobodilačke vojske naophodno"78).

Razume, veli, Cerčilove „obaveze prema kralju Petru II i njegovoj vladi i nastojaću, ukoliko interesi naših naroda dozvole, da izbegnem nepotrebne političke svađe i zbog toga ne dovedem naše Saveznike u nezgodnu situaciju"79). Čerčil odgovara, 5. februara 1944. godine, sa gotovošću da ra­ zume Titov stav i položaj. „ . . . Mogu", veli on, „da razumem rezervisan stav prema Kralju Petru. Ima već više meseci kako pomiš­ ljam da mu savetujem da razreši dužnosti Mihailovića i da zatim računa sa ostavkom svih svojih sadašnjih saradnika. Do sada to ni­ sam učinio iz straha od činjenice, da bih mu u tome slučaju save­ tovao da odbaci svoje jedine sledbenike"80). Želi, da uspostave što bolje veze i da se ostrva oslobode pomoću komandosa: samo ako se uspostavi direktna komunikaciona linija moći će im se slati tenkovi i protivavionski topovi: „O svemu tome razgovarajte sa Maklinom koji uživa m oje puno poverenje i ima neposredan pristup k meni, isto kao i Vrhovnom komandantu"81).

Iz Čerčilovog pisma Titu, od 22. februara 1944. godine, vidi se da je on naredio da se kralj Petar vrati (iz Kaira) u London i „tamo sa mnom pretrese sva pitanja. Stoga se nadam da ćete, pošto razmi­ slite o stvari, biti spremni da modifikujete svoje zahteve i tako nam obojici omogućite rad na objedinjenju Jugoslovena protiv zajednič­ koga neprijatelja. Ne ustežite se da mi dostavite određene i speci­ fične zahteve. Ako u međuvremenu ne budem u stanju da izađem u susret svakoj Vašoj želji budite sigurni da to neće biti iz nedos­ tatka dobre volje prema Vama i Vašoj zem lji"82) .. . Da mu toga nije nedostajalo i prema Titu lično i prema partizanima Čerčil je poka­ zao svojim govorom u Donjem Domu, održanom 22. februara 1944. godine. Taj govor je bio h i m n a T i t u i partizanima, za koje ve­ li, da su „organizovani u znatan broj divizija i korpusa" i da ih ima „preko 250.000". Glorifikujući objedinjavajuću snagu komunista Čerčil je rekao: „ . . . U maršalu Titu partizani su našli i s t i n s ­ k o g a v o đ u koji se proslavio u borbi za slobodu. Na nesreću, možda neizbežno, ove nove snage došle su u sukob sa snagama ge­ nerala Mihailovića"83).

Postajalo je sve jasnije: situacija i za kralja Petra II, i za nje­ govu vladu i za generala Mihailovića i njegov pokret bivala je sve teža. Čerčil, 1. aprila 1944. godine, piše Idnu: „Smatram da na Kra­ lja treba izvršiti krajnji pritisak da se otarasi svojih dosadašnjih 78) 79) 30) 81) 82) 83)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, str. 451. mestu. mestu, str. 452. mestu. mestu, str. 454. mestu.

6 30

savetnika koji ga sudbonosno vuku na dno poput vodeničkog ka­ mena. Kao što Vam je poznato, mislio sam da će se ova stvar okon­ čati p r e k r a j a p r o š l e g o d i n e . Ne shvatam šta se dobi­ lo svim ovim razvlačenjem . . . M oje je mišljenje od početka bilo da se Kralj udalji od Mihailovića, da prihvati ostavku Purićeve vla­ de ili raspusti kao i da neće biti nikakve štete ako nekoliko nede­ lja ostane bez vlade. . . Slažem se da Kralj Petar da izjavu kakva pogoduje situaciji. Bojim se da ćemo za sada morati ostaviti stvari pri tome“ 84).

U međuvremenu, od ovoga Cerčilovog govora do napada Nemaca na Drvar (25. maja 1944. godine), odnosi između Čerčila i Tita raz­ vijali su se, uglavnom, u Titovu korist. Sva Čerčilova nastojanja da privoli Tita da uspostavi kontakt sa kraljem Petrom nisu uspela.

Josip Smodlaka, tada glavni Titov spoljnopolitički savetnik, zabele­ žio je, 16. aprila 1944. godine, da mu je Vlada Zečević poverljivo saopštio, „da je Čerčil uporno tražio da pustimo Kralja u zemlju, ko­ ji želi da se bori u narodnooslobodilačkoj vojsci, makar kao prost redov. Da je maršal Tito bio u neprilici, ne mogavši pristati na taj zahtjev, a ne htijući opet ozlovoljiti Čerčila"85). S druge strane Čer­ čil je pojačavao pritisak na kralja Petra II, da otpusti Purićevu vladu, što je on i uradio. Smodlaka je zabeležio, pod 2. maja 1944. godine: „Jučer je Radio London javio da je kralj Petar otpustio Purićevu vladu, te da je poverio sastav nove vlade bivšem banu Subašiću"86).

Tri dana kasnije, 23. maja, javljeno je: „Jučer je Radio Njujork ja­ vio da Draža Mihailović nije više Kraljev ministar v ojn i"87).

Otpuštanje Purićeve vlade „i davanje mandata bivšem banu Subašiću djelo je britanske vlade". Čerčil je, 25. maja 1944. godine, opet govorio u Donjem Domu o stavu prema situaciji u Jugoslaviji. „P o riječima Čerčila ona (britanska vlada) će podupirati na jednoj strani kralja Petra, a na drugoj maršala Tita. U tome cilju, postig­ nut je sporazum sa ovom dvojicom, ali sa svakim napose, Kralj je pristao da otpusti Mihailovića kao ministra, te je sastavio novu vladu, u kojoj će najvažniju političku ulogu igrati ban Šubašić . . .

Na drugoj strani Nacionalni komitet nije bio priznat kao privreme­ na vlada Jugoslavije, jer Čerčil vjeruje da znatan dio naroda u Sr­ biji (po njemu 200.000 seljaka domaćina) ne odobrava politički pro­ gram Tita. Ali je Tito priznat kao vrhovni zapovjednik svih borbe­ nih snaga u Jugoslaviji, uključujući tu i četnike u Srbiji"88) . . . Kralj je, krajem maja 1944. godine, imenovao Šubašića za predsednika vlade, koji mu je položio zakletvu: „Kralj Petar izdao je istovremeno M) 85) 86) 87) 88)

640

N a istom mestu, Josip Sm odlaka, Na istom m estu, Na istom mestu, Na istom mestu,

str. 455.

Partizanski dnevnik, Beograd 1972, str. 100. str. 111. str. 112. str. 113-114.

p r o g l a s kojim pozivlje narod da prekine sve razmirice, te da ostavi njihovo riješenje za poslije rata, a sada da svi složno zavojšte na neprijatelje"89). Čerčilu, koji je dirigovao i kraljem Petrom i Subašićem, i uti­ cao na Titovu akciju, očito se žurilo. Odmah početkom juna 1944. godine Šubašić je krenuo za Bari, gde se, posle napada na Drvar, bio sklonio i Tito sa delom Vrhovnog štaba. Tu je Tito pokazao Smodlaki „pismo, koje je bio dobio od premijera Čerčila, u kojem ovaj izražava svoje zadovoljstvo što mu je pošlo za rukom da ukloni Pu­ rića, te što je Šubašiću povjeren sastav nove vlade, makar Šuba­ šić zasada ostao posve pasivan"90). U ovome pismu Čerčil je izjavio žaljenje “ što zbog svojih godina i zdravstvenog stanja ne može da lično posjeti maršala, kako bi bila njegova želja"91). šubašić, odnosno Čerčil, nisu bili pasivni. Tito je znao da Šuba­ šić treba da dođe i sa Smodlakom je pretresao na jednoj strani po­ teškoće koje stoje na putu jednom sporazumu između Tita i Kralja, koji bi Čerčil htio da ostvari, a na drugoj očevidnu korist koju bi odatle narod i vojska izvukli uslijed brže i veće pomoći u hrani i ratnom materijalu koji bismo sigurno dobili od Saveznika. Naši se pogledi u tome potpuno poklapaju"92). Šubašić je, već 14. juna 1944. godine, bio na Visu gde je održan sastanak od 14. do 16. juna. Šu­ bašića je pratio i poslanik Stivenson, koji je Titu doneo pismo od Čerčila, ,,u kojem ovaj piše da šalje na Vis radi postignuća spora­ zuma između kralja Petra i Tita ambasadora Stivensona, kojega će pratiti predsjednik jugoslovenske vlade Šubašić, a iza šubašića doći će eventualno sam K ra lj"93). Đilas navodi da im je i Staljin sa­ vetovao da vode razgovore sa Šubašićem. Rekao je: „ . . . Ne odbi­ jajte razgovore sa Šubašićem, ni na koji način to ne smete uraditi.

Ne napadajte ga odmah. Pustite da vidimo šta hoće. Razgovarajte sa njim. Vi ne možete biti priznati odmah. Jedan prelaz za ovo mora biti nađen. Vi treba đa razgovarate sa Šubašićem i vidite da li m o­ žete postići kakav kompromis sa njim ". Ja sam ovo preneo Titu.

Tito je, takođe, zauzeo sličan stav tako da ga je Staljinova prepo­ ruka samo učvrstila u njegovim namerama"94).

Sastanak, koji je trajao tri dana, održan je u jednoj pećini na Visu. Šubašić je doneo s v o j e p r e d l o g e koji su, ili odbijeni ili znatno modifikovani, tako da je Tito proturio svoju volju. Spo­ razum je postignut na bazi kompromisa pri čemu je šubašić bio onaj koji popušta: NKOJ stavljen je na isti nivo sa vladom tako da je Ti­ 89) Na istom mestu, str. 120.

90) Na istom mestu, str. 123.

91) Na istom mestu, str. 124.

92) Na istom mestu, str. 125.

93) Na istom mestu, str. 130.

94) M ilovan Đilas, W artim e . . . , str. 389.

641

tov prestiž uzdignut još više. Rešeno je, valjda radi umirenja Čer­ čila, „da se za vrijem e trajanja rata neće pokretati pitanje konač­ nog državno uređenja” 95). Smodlaka veli: „Poslije uglavljenja Spo­ razuma svi smo zajedno objedovali u špilji, i poslije ručka smo pro­ veli par sati u slobodnom razgovoru"96). Đilas veli da Englezi nisu bili zadovoljni ovim Sporazumom „i to nisu krili u svojim dodirima sa nama. Oni su bili nezadovoljni što nije bila stvorena koaliciona kraljevska vlada„koja bi pružila Kralju bar izvesne znake nade“97).

Sporazum na Visu, koji je, stvarno, značio kapitulaciju jugo­ slovenske emigratske vlade pred NKOJ, delo je „hrvatskog trojstva“ (Tito, Smodlaka, Šubašić) uz saradnju Edvarda Kardelja. Po­ red Tita, koji je umeo da pripremi situaciju, u razgovorima su uče­ stvovali Josip Smodlaka i Kardelj. Od strane srpskih komunista prisutni su bili: Vladislav Ribnikar, pop Vlado Zečević i Ivan Mitutinović (Crna Gora), ali oni, ni u kom pogledu, nisu dolazili do iz­ raza niti ih je ko pitao za što. Ako su Srbi, svojim 27. martom 1941. godine, uvukli zemlju u rat za interese Velike Britanije, sada, kada je kraj rata bio na pomolu, njih nije niko pitao ni zašta. Diplomat­ skom igrom, sa jugoslovenske strane, režiralo je ovo „hrvatsko troj­ stvo", koje nije vodilo nikakve brige ni o minimalnim srpskim inte­ resima. I Kralj, i dinastija, i etničko i teritorijalno jedinstvo Srba sve je to bilo žrtvovano interesima Titovog ozakonjenja. I pre nego što je Šubašić došao na Vis, Tito je bio izvešten od Velebita, da je Šubašić na njihovoj strani. Smodlaka je zapisao 6. juna 1944. godi­ ne: „On (Šubašić) će sigurno uraditi sve što može da pribavi našem narodu i vojsci što izdašniju i hitniju pomoć od Saveznika. Koliko on, toliko i britanska vlada radit će bez sumnje da Kralja sklone da se o t v o r e n o i z j a s n i za maršala Tita, ako se samo ostva­ ri makakva saradnja između nove kraljevske vlade i narodne vlas­ ti, kojoj je Tito na čelu. Nezgoda je u tome što su skoro svi s r p s k i političari p r e d r a t n i h p a r t i j a V e l i k o s r b i , i kao takvi protivni i federativnom uređenju Jugoslavije i socijalnim težnjama narodnooslobodilačkog pokreta. Oni će bez sumnje uložiti sve sile da osujete svaki, ma i provizorni sporazum između Kraljeve i Tito­ ve strane"98). Čerčil je drukčije postupao prema grčkoj monarhiji, a drukčije prema našoj. Dok se u Grčkoj z a l o ž i o za pobedu nacionalnih snaga nad komunistima, u našem slučaju p o m o g a o je komu­ niste, da pobeđe nacionalne snage. U pismu Ruzveltu, od 23. juna 1944. godine, Čerčil veli: „Takve sam preduzeo akcije nastojeći da 95) Josip Sm odlaka, Na istom mestu, str.

136-137.

9G) Na istom mestu.

97) M ilovan Đilas, Na istom mestu, str. 397.

98) Na istom mestu, str. 126.

642

137: ceo tekst Sporazuma, str.

izdejstvujem ujedinjenje Titovih snaga sa snagama u Srbiji i svi­ ma koji su uz jugoslovensku kraljevsku vladu, koju smo obojica priznali. U svim fazama ste bili obaveštavani o tome kako nosimo težak teret, koji sada leži uglavnom na nama. I tu ništa ne bi bilo lakše do baciti vucima Kralja i jugoslovensku kraljevsku vladu i pu­ stiti da u Jugoslaviji izbije građanski rat na radost Nemaca. Ja se u oba slučaja svim silama trudim da iz haosa stvorim red i da se svi napori usmere protiv zajedničkog neprijatelja11"). Čerčil ovde piše kao da nije znao da, mesecima pre toga, u Jugoslaviji besni krvavi građanski rat, koji je samo pojačavan izdašnom pomoću partiza­ nima.

5.

Posle sklopljenog Sporazuma na Visu, koji nije u svemu zado­ voljio Čerčilova očekivanja, nastalo je kraće rashlađenje odnosa između Tita i Engleza, koji su pokušavali da dovedu kralja Petra II. u vezu sa Titom. Da bi to izbegao Tito je o d b i o poziv generala Vilsona da se sastanu ,,u cilju dogovora i sporazuma o zajedničkoj akciji11100). Tito je, kasnije, promenio ovu odluku i rešio da se sasta­ ne sa Vilsonom101). „Prvi projektovani, sastanak sa Vilsonom propao je zbog toga što je tada kod Vilsona bio ne samo Šubašić nego i kralj Petar II. Randolf Čerčil, sin Vinstona Čerčila, kazao je Ribnikaru, da se maršal ne bi bio morao sastati s Kraljem, nego da je kralj stajao tu samo na njegovom raspoloženju te da bi ga bili pozvali unutra samo ako bi to maršal zaželeo. Englezi postupaju s tim mladim Kraljem baš kao sa lutkom11102) .. . Tito se 8. avgusta sastao sa ge­ neralom Vilsonom u Kazerti: ,,I nama svima izgleda da je neki vojni sporazum gotova stvar. Sastanak je trebao da ima vojni karakter, nakon što je maršal bio odbio da dođe k Vilsonu zato što je Šuba­ šić bio kod njega11103). Ovom prilikom Tito je posetio i Rim i bio u katedrali Sv. Petra; zatim, u avionu, obišao saveznički front.

Sredinom avgusta 1944. godine Čerčil je došao u Italiju „gde će pregledati frontu i imati važne razgovore. Ti su razgovori, jednim delom, vođeni i sa Titom. Svoj sastanak sa Titom i razgovore, koje je vodio sa njim, opisao je sam Čerčil. Sastali su se 12. avgusta 1944. godine: „Nosio je, veli Čerčil, divnu zlatnu i plavu uniformu, koja je bila veoma tesna ispod okovratnika i neobično nepodesna za žar­ 99) 71-72. im ) 101) 102) i°3)

Vinston S. Cerčil, Drugi svetski rat. T om V I : T rium f i tragedija, str.

Josip Sm odlaka, Na istom mestu, Na istom mestu, Na istom mestu,

Na str. str. str.

istom mestu, str. 156.

1'61.

165.

161.

643

ku vrućinu. Uniformu su mu dali Rusi, a zlatni širiti su, kako sam kasnije saznao, poticali iz Sjedinjenih Država"104). Razgovori su vo­ đeni o vojnoj saradnji, o mogućnosti iskrcavanja u Istri, o otvara­ nju jedne luke na Jadranu zbog slanja pomoći. „Zatim smo, veli Cerčil, prešli u jedan mali salon, pa sam počeo da mu postavljam pitanja o njegovim odnosima sa kraljevskom vladom. Rekao je, da još uvek traju žestoke borbe između partizana i Mihailovića, čija se snaga zasniva na nemačkoj i bugarskoj pomoći. Izmirenje nije verovatno“105). U vezi položaja kralja Petra Tito je rekao, „da u tom pogledu ne može ništa učiniti dok se rat ne završi, kad će jugoslovenski narod sam odlučiti14106).

Razgovori između Cerčila i Tita bili su opsežni i odnosili su se na probleme iz spoljne i unutrašnje politike. „Tito me je uveravao da, kao što je javno izjavio, nema nikakvu želju da u Jugoslaviji uvede komunistički sistem, već i zato što će većina evropskih zema­ lja posle rata verovatno živeti pod demokratskim režimom . . . Upi­ tao sam Tita da li bi svoju izjavu o komunizmu javno potvrdio, ali on nije želeo da to učini pošto bi moglo izgledati da mu je iznuđe­ na. Ipak smo se saglasili da o toj sugestiji razgovara sa dr Subašićem s kojim je popodne imao da se sastane11107) . . . Iz Čerčilovih kazivanja se vidi, da razgovori između njega i Tita nisu tekli glat­ ko. Čerčil je britanski stav izložio Titu i pismeno, 12. avgusta 1944. godine, i formulisao svoje zahteve u šest tačaka. U trećoj od njih traži se da se Tito sastane sa kraljem Petrom „po mogućnosti na ju­ goslovenskom tlu11, a u šestoj, da britanska vlada „ipak smatra da se dovoljno ne priznaju značaj i prava srpskog naroda, niti pomoć koju je pružila i koju će i dalje pružati vlada Njegovog Veličan­ stva"108) . . . Tito je, međutim, uporno odbijao sastanak sa kraljem Petrom, ali je, zbog Čerčilovog navaljivanja, rekao, da „on u nače­ lu nema ništa protiv toga da se sastane s Kraljem, ali smatra da tre­ nutak još nije došao. Tako smo s po r a z u m n o prepustili njemu i dr Subašiću da odluče kada će nastupiti najpodesnije prilike"109).

Takve prilike nisu, međutim, nikada nastale, ali je zbog sastan­ ka sa Čerčilom Titov prestiž u javnosti porastao, iako nije bio zado­ voljan sa postignutim rezultatima. Josip Smodlaka, koji je to mogao znati, veli: „Maršal je svjestan da nije postigao velike konkretne uspjehe, ali zato nije popustio ni za dlaku od našeg stanovišta. S Čerčilom je razgovarao u otsutnosti Šubašića, koji je kasnije stigao u Italiju. Sa Subašićem se Maršal sporazumio da će se na Visu povesti 104) 105) io(>) i°7) 108) 109)

644

Vinston S. Cerčil, Drugi svetski rat, tom V I, str. 83.

Na istom mestu, str. 83-84.

Na istom mestu, str. 84.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 86.

Na istom mestu, str. 87.

razgovori o upućenju kooperacije na osnovu Sporazuma. Maršal Tito upoznao se lično s generalom Vilsonom, koji je ohol, te mu se ne dopada i s generalom Aleksandrom, koji je veoma simpatičan"110).

Maklin je, međutim, isticao da je ovaj sastanak bio uspešan i da su Tito i Čerčil dobro razumeli jedan drugoga111). „Sve u svemu11, pisao je Maklin na drugome mestu, „Tito je imao razloga da bude zadovoljan svojom posetom. Nezavisno od obećanja da će mu biti davana stalna pomoć, bio je sam način prijema, sam po sebi, znak priznanja koji su on i njegove pristalice dobili od zapadnih savez­ nika. Pre godinu dana o partizanima se jedva znalo izvan njihove zemlje. Sada pak njihov vođa, nekada utamničenik, bio je primljen kao počasni gost od jednoga od Velike Trojice. Tačno je, da bi dobio formalno priznanje svoga režima od Zapadnih sila morao je prvo sklopiti neki provizorni sporazum sa dr Šubašićem. Ali, to je bila mala koncesija u poređenju sa dobicima koji iz toga proizilaze. I, ka­ da jednoga dana on i njegovi prijatelji budu na vlasti, može dr Subašić lako biti odstranjen11112).

Milovan Đilas ističe, đa je Čerčil oduševio Tita: „Po svome pov­ ratku Tito nije mogao a da ne pokaže respekt i oduševljenje za Čer­ čila, čak ni onda kada je video ironični skepticizam na našim lici­ ma. Planuo je: „N ije to tako jednostavno kao što vi mislite! Da, Čer­ čil je imperijalist i antikomunist. Ali vi nećete verovati: kada me video njegove oči su bile pune suza. On je skoro zajecao: „V i ste prva ličnost iz porobljene Evrope, koju sam video11. Čerčil mi je re­ kao, da je on hteo da se spusti padobranom u Jugoslaviju, ali je suvi­ še star11113).

Važnu ulogu u približavanju Čerčila i Tita odigrali su F. V. Di­ kin i Ficroj Maklin. Maklin naročito, što mu Tito, razume se, nije zaboravio. Kada mu je, 25. februara 1945. godine, dao oproštajni prijem u Beogradu, Tito je izrazio žaljenje što ih Maklin napušta. „On je nama došao, rekao je Tito, 1943. godine i njegov dolazak bio je od velikoga značaja za pomoć našoj armiji u ratnom materijalu.

Ja sam zahvalan generalu Maklinu za ulogu koju je ovde odigrao.

On je uživao ne samo poštovanje naših vođa u ličnom kontaktu, nego i simpatije svih .. . Njegova uloga nije bila ni u kome slučaju laka. U to vreme smo bili u šumi, nismo imali ovakve sale, a nepri­ jateljski avioni stalno su kružili iznad naših glava. Dovodeći svoj život u opasnost, general Maklin je do kraja izvršio svoj zadatak11114). n°) Josip Sm odlaka, Na istom mestu, str. 172. n i) Fitzroy M aclean, Eastern Approaches . . . , str. 465. ii2) Fitzroy Maclean, Disputed Barricade . . . , str. 277-278.

H3) M ilovan Đilas, W artim e, str. 401.

114) Vladim ir Dedijer, Tito Speaks . . . , str. 200.

645

6.

I iz Memoara kralja Petra II. se vidi kako su Ruzvelt i Čerčil prihvatili Tita. Tome su dali jasnoga izraza posle svoga povratka sa konferencije u Teheranu kada Ruzvelt nije hteo da ga primi. Iz­ govarao se bolešću iako se obelodanilo da je primao druga lica115).

Kada ga je Čerčil primio rekao mu je da će Tito biti njegov čovek, a da Kralj može ići u Jugoslaviju. Preporučio mu je da razgovara sa F. V. Dikinom i Maklinom, koji su se bili vratili iz Jugoslavije.

Kralj je, zna se, imao nameru da se spusti u Jugoslaviju, ali je u to­ me bio onem ogućen. .. Opredeljenje Čerčila za Tita i partizane nije, međutim, kasnije bilo bez teškoća. Za račun Tita, a u smislu svoje politike, Čerčil je vršio na Kralja pritiske na razne načine. Tražio je od njega da otpusti vladu Božidara Purića, da ustoliči Subašića, da se formira Namesništvo i obrazuje jedna zajednička vlada u ko­ joj bi bile zastupljene obadve strane. Čerčil se, ponavljano, zalagao za to, da dođe do sastanka Tita i kralja Petra II. ali je Tito to upor­ no odbijao.

Tito je tražio od Čerčila ne samo da otpusti Purića, nego i Mi­ hailovića. Purić je branio Mihailovića, a kralj Petar II. se dugo odupirao Čerčilovom pritisku, ali je, na kraju, morao popustiti.

Smenjivali su se razni predloži, koji su svi išli u prilog Titu: 1. ju­ na 1944. godine pojavila se vlada dr Ivana Subašića. „Niko, veli Košta St. Pavlović, ne može osporiti Puriću da se nije hrabro poneo i uhvatio u koštac i s našim komunistima i s njihovim „korisnim budalama" i, što je bilo najvažnije, s Čerčilom, za koga je Purić bio što za bika kapa torera. Borba je od prvoga dana bila nejednaka i Purić ju je vodio uz pomoć vlade, koja je bila spala na dva slova: Grizogono i Milićević. Mihailović je bio u zemlji, a Mirošević-Sorgo i Rašić na Bliskom Istoku116).

Sporazumom na Visu nije bilo definitivno rešeno pitanje odno­ sa između kralja Petra II. i Tita, niti pitanje odnosa između jugos­ lovenske vlade Subašića kao kraljevog mandatora i NKOJ. Umesto vlade Subašić je, 3. juna 1944. godine, postavio lica koja će uprav­ ljati pojedinim ministarstvima117). Tek 8. jula 1944. godine Subašić je uspeo da sastavi vladu. Pod tim datumom zabeležio je Josip Smodlaka: „Noćas je radio London javio da je dr Subašić sastavio vladu u Londonu. U vladu su ušla t r i n a š a p r e d l o ž e n i k a : biv­ ši ban Drago Marušić, Sava Kosanović i Sreten Vukosavljević i dva Subašićeva odabranika, bivši poslanik u Otavi Izidor Cankar, slo115) King Peter II, A Kings Heritage, str. 199.

H6) Košta St. Pavlović, Pad Purićeve vlade („Glasnik SIKD Njegoš", sv.

VII, juni 1961, str. 32).

11 7) Košta St. Pavlović, Obrazovanje Namesništva (Glasnik SIKD ..Njegoš" sv. IX , juni 1962, str. 27).

646

venski klerikalac i bivši glavni savjetnik Koroščev, i Mačekovac Juraj Š utej"118). Kada je trebao da se zakune pred sveštenikom Alojzom Kuharom Marušić je rekao: „Ja se pred Vama neću zakle­ ti. Ja sam partizan"119).

Posle obrazovanja ove vlade, koja je bila jedan ustupak više Titu, Šubašić je imao odrešene ruke, da manevriše sa kraljem i pred Titom i pred Čerčilom, koji je bio oduševljen susretom sa Titom, koji je 17. jula 1944. godine, opet istupio protiv Draže Mihailovića i Nedića i ponudio amnestiju njihovim pristalicama120). Šubašić je, u dva maha, išao u Jugoslaviju i održao zajedničku sednicu sa NKOJ. London je tražio z a j e d n i č k u vladu, ali je to odbijeno: „Naše je stanovište da se po završetku rata ima stvoriti zajednička narodna vlada u koju će pored članova Nacionalnog komiteta moći da uđu i neki nekompromitovani članovi kraljevske vlade. I mi kod toga stanovišta ostaj emo“ 121).

U narednim nedeljama Šubašić je radio šta je hteo. Početkom novembra 1944. godine potpisao je n o v i Sporazum sa Ti­ tom „pod predviđenim i poznatim uslovima, to jest Kralj se neće vratiti vi zemlju, mjesto njega će privremeno vršiti kraljevsku vlast tri regenta, koji će sastaviti novu zajedničku „kraljevsku" vladu, a kad se rat svrši Ustavotvorna skupština (a ne plebiscit) odlučiti će hoće li Jugoslavija biti monarhija ili republika. Maršal mi javlja da će regenti biti p o u z d a n e ličnosti predložene za to mjesto od Nacionalnog komiteta, da ćemo mi imati u „zajednič­ koj vladi" pređsednika i većinu ministara, ali da se takva zajed­ nička vlada neće obrazovati sve dok velike sile ne izjave da je priz­ naju kao jedinu zakonitu vladu Jugoslavije"122) . . . Kralj Petar II. veli d a j e o tome sporazumu doznao iz n o v i n a , jer Šubašić nije održavao vezu sa njima. O tome ga je obavestio Maklin: „On je bio začuđen i uznemiren kada sam mu rekao, da ja ni moja vlada nismo bili obavešteni o Subašićevom radu"123). Kada je, 6. decembra 1944. godine Boško Jevtić bio kod kralja ovaj mu je rekao, „da sad jasno vidi kuda Šubašić ide"124). šubašić koji se, 11. decembra 1944. godine, bio vratio iz Moskve, radio je bez dogovaranja sa kraljem Petrom II. i bio uveren da Kralj m o r a da primi sve ono što on bude uradio, jer je iza sebe osećao podršku dva snažna faktora, Čerčila i Tita. Za vreme nasto­ janja da se imenuje namesništvo kralj Petar je pokušavao da daje izvestan otpor: početkom januara 1945. godine on je odbio da pris­ ns) 119) ! 20) 12i) !22) 12S) 124)

Josip Sm odlaka, Partizanski dnevnik . . str. 147.

Košta St. Pavlović, O brazovanje nam esništva, str. 29.

K ing Peter II, Na istom m estu, str. 235-236.

Josip Sm odlaka, N a istom m estu, str. 176.

Na istom mestu, str. 205.

K ing Peter II, Na istom mestu, str. 339.

Košta St. Pavlović, O brazovanje Nam esništva, str. 33.

647

tane na namesnike koji su mu bili predloženi. Josip Smodlaka, do­ bro obavešten o ovoj igri, veli: „Ako ne dođe do regentstva, Nacio­ nalni komitet će se pretvoriti u p r i v r e m e n u v l a d u . Sovje­ ti su nam obećali da će nas odmah priznati. Bugari nas već prizna­ ju, sigurno će i Poljaci u Lublinu, a vjerovatno i Francuzi, za priz­ nanje ostalih borićemo se"125). Tito je bio dao Šubašiću ultimatum, da do 15. januara 1945. godine ovo pitanje reši126), ali je Kralj ipak pokušavao da ovo onemogući. On je, 11. januara 1945. godine, izjavio da je „protivu ovakoga namesništva kakvo mu je predloženo i da ne može da prenese zakonodavnu vlast na Antifašistički savet, jer bi to značilo predavanje zemlje jednoj stranci. Londonski radio objavio je celu izjavu. Kao komentar dodao je samo da ovo Kralj nije učinio po savetu Engleza"127).

Kralj je, po savetu Šubašića, 15. januara 1945. godine, poslao Titu telegram i tražio sastanak sa njim, da bi zajednički rešili sva pitanja; o tome su bili obavešteni i Čerčil i Idn. Smodlaka veli: „Mar­ šal mi je saopćio senzacionalnu novost. Kralj mu je pisao pismo u kojemu ga moli za sastanak. Maršal kaže da je znao da će dobiti od njega ovo pismo. Nije mi kazao šta će mu odgovoriti. Vjerovatno je i ovo želja saveznika, naime, da se Kralj i Maršal sastanu kao „prijatelji"128) .. . Čerčil je, međutim, 18. januara 1945. godine, odr­ žao govor u Donjem Domu i rekao da će za nekoliko dana biti re~ šeno pitanje (namesničko) „i ako budemo tako nesrećni da ne dobi­ jem o pristanak kralja Petra stvari će ići napred tako kao đa smo ga d o b ili. . . Mi nismo posebno zainteresovani za to koji će poli­ tički režim nadvladati u Jugoslaviji. Mislim da u Britaniji ima malo ljudi, koji bi bili radosniji ili žalostniji zbog budućeg Ustava Jugo­ slavije"129). Čerčil je, dalje, rekao da je Kralj „uz izvesne rezerve na ovo pristao" što, razume se, nije bilo tačno130). Kralj je, 22. ja­ nuara 1945. godine, pisao Čerčilu: „ . . . Ja kao što znate nisam ni­ kada ovlastio Šubašića da zaključuje definitivni sporazum u moje ime i ja ne znam kako se on mogao osmeliti da on kao predsednik kraljevske jugoslovenske vlade, bez moga pristanka, može zaklju­ čivati bilo šta o meni. Ja se ne mogu složiti s tim da moj pristanak može biti pretpostavljen (unapred)"131).

Ovo je bio razlog da je kralj Petar „otpustio" Subašićevu vladu, ali se šubašić ustezao da na to pristane. Pristao je kasnije pod uslovom da opet dobije mandat za sastav vlade. Smodlaka beleži 23.

125) 126) 127) 128) 129) !30) 131)

648

Josip Sm odlaka, N a istom mestu, str. 339.

Na istom mestu, str. 241.

Košta St. Pavlović, O brazovanje N am esništva, str. 35.

Josip Sm odlaka, N a istom mestu, str. 260.

K in g Peter II, Na istom mestu, str. 260.

Košta St. Pavlović, Na istom mestu, str. 37.

K in g Peter II, Na istom mestu, str. 260.

januara 1945. godine: „Danas novine javljaju da Šubašić neće da dade demisiju, dok Kralj smatra da je demisionirao, te se bavi sas­ tavljanjem nove vlade, kojoj bi imao doći na čelo Milan G rol“ 132). Šubašić je ipak podneo ostavku; kralj Petar II. se, 22. januara 1945. godine, žalio Čerčilu, da je on za sporazum, „ali pritisak izvr­ šen na mene u Vašem pismu miriše više na ultimatum nego na spo­ razum. Iz dubine sam nezadovoljan Vašim ponašanjem u ovoj stva­ ri s obzirom da ja nisam nikada narušavao korektan odnos prema Vama“ 133). Nova vlada, u koju je ušao i Milan Grol, obrazovana je 29. januara 1945. godine. „Kriza u Londonu je riješena. Kralj je potpisao dekret, imenovao namjesnike, a dobio je za to mršavu zadovoljštinu: šubašić je demisionirao, ali je odmah zatim dobio ponovni mandat od Kralja te je sastavio novu vladu sa istim mi­ nistrima izuzimajući Ristića, koji je na svoju ruku bio demisioni­ rao (vjerovatno pod uticaj em dvorskih krugova koji su ga sada osta­ vili na cjedilu)"134).

Posle dugih pregovora i pogađanja, obrazovano je bilo i Kra­ ljevsko namesništvo, koje su sačinjavali: dr Srđan Budisavljević, dr Nikola Mandić i inž. Dušan Sernec. ,,U njemu nema nijedno­ ga jačega političkog čovjeka. Sernec je Slovenac iz Slovenske, Man­ dić Hrvat iz Istre, Budisavljević Srbin iz Hrvatske. Dva njegova člana su Titovci; treći Budisavljević nije, ali je član Stranke koja je, preko Kosanovića, od prvoga dana, počela da sarađuje sa narodnooslobodilačkim pokretom. Ovo nije Namesništvo već p o g r e ­ b n o p r e d u z e ć e , čija je dužnost da sahrani m onarhiju"135) . . .

Josip Smodlaka kazuje kako ga je Tito obavestio o zahtevu Moskve, da se ispuni Sporazum Tito-Šubašić, da se proširi AVNOJ članovi­ ma bivše Narodne skupštine i da se zaključci AVNOJ-a moraju podneti na odobrenje Ustavotvornoj skupštini136). To su, ustvari, bili zaključci doneti na konferenciji u Jalti i koji su, bar formalno, morali biti ispunjeni: „Jasno je da su se u ovom sad složili Staljin, Čerčil i Ruzvelt, te ćemo možda već sutra čuti od generala Makli­ na da je to isto želja britanske vlade. Maršal sumnja uvijek u En­ gleze, da je i ovo njihovo maslo“ 137).

Pošto su se u zemlji našli i Šubašićeva vlada i namesnici Tito je dobio mandat da sastavi novu, zajedničku vladu, koja je imala d v a ­ d e s e t i o s a m ministara. Ukaz o tome pročitao je dr Ivan R i­ bar. Ministri su položili zakletvu samo n a r o d u a n e i K r a ­ l j u. „Ribar je održao kratak govor u kojemu je rekao da je Spora­ 132) 133) 134) 135) 136) 137)

Josip Smodlaka, Na istom mestu, str. 248.

King Peter II, Na istom mestu, str. 2'62.

Josip Smodlaka, Na istom mestu, str. 252.

Košta St. Povlović, Obrazovanje Namesništva, str. 41.

Josip Smodlaka, Na istom mestu, str. 259.

Na istom mestu, str. 259.

649

zum između Tita i kraljevske vlade sada potpuno ostvaren"138). Josip Broz Tito je, ovim činom, bio i legalno ustoličen na vlasti i bio pri­ znat od Velike Britanije i Amerike. Kada je kralj Petar II, 14. aprila 1945. godine, skrenuo Čerčilu pažnju na to šta se sve dešava u Ju­ goslaviji, i šta će se dalje dešavati, Čerčil je, 8. maja 1945. godine, odgovorio kralju Petru II: „Mi smo, stvarno, učinili sve što je bilo u našoj moći da na razvitak u Jugoslaviji utičemo na način koji sma­ tramo ispravnim. Ali, ja ne mogu sakriti od Vašeg Veličanstva da su događaji tako razočarali m oje najbolje nade, jer ima mnogo toga što se dešava u Jugoslaviji što ja žalim, ali sam nesposoban da sprečim "139).

Ako je na liniji popuštanja Britanaca Titu išlo, manje više, sve glatko do nesporazuma je počelo dolaziti čim su od Tita zatraženi izvesni ustupci. Oni su se odnosili na prisustvo savezničkih trupa u Istri i, delom, i u Dalmaciji. Čerčil veli da je tražio da linija LjubIjana-Maribor-Grac dođe pod britansku kontrolu. To je Čerčil sma­ trao za „operativno pitanje za koje je potrebno brižljivo proučava­ nje i takođe temeljito savetovanje sa američkim Predsednikom. Sta­ tus Istre, koja je još uvek italijanska, ne može se prejudicirati"140).

Ovim je bilo postavljeno pitanje Istre. Tito nije bio gotov da, u slu­ čaju da se onamo saveznici iskrcaju, trpi tamo italijansku civilnu upravu, jer „njegov narodnooslobodilački pokret već kontroliše mnoge od tih oblasti, i da bar treba da učestvuje u upravljanju njim a"141).

Do iskrcavanja savezničkih ti’upa u Istri nije došlo, ali se jedan britanski odred od 5000 ljudi bio iskrcao kod Dubrovnika, iako je Tito bio pristao da se iskrca samo 3000 ljudi. „Ovo su, veli Smodla­ ka, sumnjivi znakovi, kad se dovedu u vezu s traženjem domaće reakcije da Englezi uđu sa svojom vojskom u Jugoslaviju. Englezi su dali ovih dana dvije radio-emisije našim domaćim izdajnicima, obje u Italiji. Englezi su i do sada radili i s nama i s našim protiv­ nicima. Sigurno više vole naše reakcionare nego nas, ali da su sada srušili Sporazum, koji su preko Subašica baš oni predložili, to ne vjeru jem "142). Prema jednome kazivanju Smodlake Čerčil je, u dru­ goj polovini decembra 1944. godine, u jednom pismu, prebacio Titu „da se protivi iskrcavanju britanskih trupa u Jugoslaviji samo za­ to što partizani silom hoće da zauzmu Trst i Istru"143). Čerčil je zamerao i to „što naši vojni organi čine smetnju engleskim ratnim bro138) 139) 140) 141) 142) 143)

650

Na istom mestu, str. 269.

King Peter II, Na istom mestu, str. 271-272.

Vinston S. Čerčil. Drugi svetski rat, tom VI. str. 35.

Na istom mestu.

Josip Smodlaka, Na istom mestu, str. 242.

Na istom, mestu, str. 225.

dovima koji dolaze u naše luke, prebacuje Maršalu, da bježi od su­ radnje engleskih trupa u Jugoslaviji11144).

Josip Smodlaka daje detaljnije podatke o čemu se, ovde, radilo.

Za Zadar veli: ,,U luci ima nekoliko britanskih ratnih brodova. Za­ dar je britanska ratna luka: mornarička u gradskoj luci, a vazduhoplovna na aerodromu u Škabrijama, deset kilometara od našeg aero­ droma u Zemuniku . . . Pomorska je služila za snabdevanje britans­ kih ratnih brodova koji su operisali duž istočne obale sjevernoga Jadrana, a avionska za aktivnost britanskih ratnih aviona, čija je zona djelovanja bila isto područje"145). Ovo prisutstvo Britanaca omogućeno je sa dva ugovora između njih i Tita, koje je Tito nerado potpisao. Smodlaka veli: „ . .. Maršal već dugo odlaže potpis ovog ugovora. Englezi urgiraju. Iz političkih razloga bilo bi bolje ne ima­ ti nijednoga engleskog vojnika na našoj teritoriji (po ovim ugovo­ rima bilo ih je nešto više od 6000 u Zadru i Zemuniku, ali teško im je odbiti zahtjev, pošto Nijemci tope njihove brodove u sjevernom Jadranu; potopili su im nedavno jednu krstaricu, a oni nemaju ni­ kakve baze u tome kraju. Valjat će im to odobriti"146). Jugosloven­ ski komunisti su se, ipak neprijateljski odnosili prema engleskim vojnicima. To je izazvalo jedan protest sa njihove strane: 5. febru­ ara 1945. godine Maklin je posetio Tita „te mu se potužio na ne­ korektan, gotovo neprijateljski postupak nekih naših vojnih or­ gana u Dalmaciji prema britanskim vlastima. Maršalu je to v e o ­ ma neugodno, jer su nam Englezi baš sada dali 65.000 odijela za vojsku, i samo od njih možemo to da dobijemo, jer Rusi nemaju da nam daju. Maršal šalje u Dalmaciju jednog višeg oficira da povede istragu"147). Čerčil je shvatio šta Tito smera. On je pisao: „Dok su se nemač­ ke armije u Italiji povlačile, Titove snage su brzo nadirale u itali­ jansku teritoriju na severoistoku. One su se nadale da će u toj ob­ lasti zauzeti krajeve na koje su polagali pravo, a posebno da će osvo­ jiti Trst, pre nego što stignu angloameričke trupe. I Amerikanci i mi ne samo što srno bili rešeni da sprečimo svako određivanje gra­ nica na taj način pre Mirovnog ugovora, nego smo nameravali da obezbedimo Trst, sa njegovom divnom lukom, kao bitnu tačku u snabdevanju budućih okupacionih zona u Austriji. Bili smo odluč­ ni u tim pitanjima, te je general Aleksandar, koji je u februaru posetio Tita u Beogradu, bio ovlašćen da preduzme potrebne kora­ ke radi ostvarenja toga stava"148). Traženo je da jugoslovenske sna­ ge u toj oblasti dođu pod savezničku komandu, ali Jugosloveni ni­ su na to pristali.

144) 145) 146) i« ) 148)

Na istom mestu, str. 227.

Na istom mestu, str. 281, beleška 1.

Na istom mestu, str. 236.

Na istom mestu, str. 256.

Vinston Čerčil, Na istom mestu, str. 494.

651

Maršal Aleksander javio je, 1. juna 1945. godine, Čerčilu da su Jugosloveni, već 30. aprila, ušli u Trst ,,u nadi da obezbede sebi ne samo grad nego i da izdejstvuju kapitulaciju nemačkog garnizona od sedam hiljada ljudi sa svom njihovom opremom11149). Nemci su, međutim, kapitulirali tek 2. maja 1945. godine i predali se Novozelanđanima, koji su ušli u Trst. Tito se, javlja maršal Aleksander 5. maja 1945. godine, Čerčilu, nadao da će moći zadržati Trst ,,i kad mi Trst ne bude više potreban kao baza za m oje snage u Austri­ j i 11150). Tito je, međutim, pogrešno procenjivao situaciju oko Trsta'. Čerčil, 6. maja 1945. godine, piše maršalu Aleksanderu, hvali nje­ gove mere i dodaje: „ . . . Uz podršku Rusije, Tito će energično nava­ ljivati, ali ja ne verujem da će se oni usuditi da Vas napadnu u Va­ šem sadašnjem položaju. Ako ne možete da postignete neki zadovoljajući sporazum sa Titom, o tome pitanju će imati vlade da ras­ pravljaju. Ne dolazi u obzir đa pravite s njima ikakav sporazum o prisajedinjenju Istre ili bilo kojega dela predratne Italije njegovoj „novoj Jugoslaviji11. O sudbini toga dela sveta rešavaće se na Mi­ rovnom stolu i Vi, svakako, treba da mu to stavite do znanja11152). Čerčil je savetovao solidnu vojničku pripremu za slučaj da Tito dođe u iskušenje da ostane u Trstu kada mu je naređeno da ga na­ pusti. Sto se pak tiče Južne Austrije Čerčil je mislio da maršal Ale­ ksander ima „nesumnjivo pravo da u raniju neprijateljsku teritori­ ju nastupate koliko god možete daleko i brzo, sve dok ne usposta­ vite kontakt s ruskim ili jugoslovenskim snagama, kada se ima usvo­ jiti isti metod prijateljskog rekognosciranja koji se pokazao uspešnim na zapadnom frontu11152).

Iz prepiske Čerčila sa predsednikom Trumanom vidi se da su oni, u slučaju jugoslovenskog otpora, bili gotovi na rat sa Titom, jer oni nisu bili gotovi „dozvoliti svojim saveznicima da se upuste u nekontrolisano prigrabljivanje zemlje i taktiku koja i suviše podseća na Hitlera i Japan"153). U koliko bi, zbog Titovog držanja, mo­ ralo doći do rata, oni smatraju da bi se oni opravdano mogli koristi­ ti savezničkim trupama da ih potisnemo „koliko je dovoljno da bi se sprečila dalja agresija"154). Situacija se, međutim, pogoršavala i sve više počela da prelazi u ratnu psihozu. Čerčil je pisao: „Njihovo postupanje, kako u Austriji tako i u Julijskoj Krajini, ostavilo je loš utisak na savezničke trupe, kako američke tako i britanske. Na­ ši ljudi su bili prinuđeni da, nemoćni da intervenišu, posmatraju postupke koji su vređali njihovo osećanje pravde, i imali su oseća­ nje da povlađuju nedelim a. .. Usled toga, telegraf išao je maršal 149) Na istom mestu, str. 496.

150) Na istom mestu.

151) Na istom mestu, !52) Na istom mestu, 153) Na istom mestu, 154) Na istom mestu,

652

str. 496-497. str. 497. str. 498. str. 499.

Aleksandar: „Sada je neraspoloženje protiv Jugoslavije jako i po­ staje sve jače. Sada je izvesno da ne bi bilo ostvarljivo nikakvo re­ šenje po kojem bismo delili neku oblast sa Jugoslovenskim jedini­ cama ili sa partizanima ili dozvolili jugoslovenskoj upravi da dejstvuje“ 155).

Odnosi između Tita i Anglo-Amerikanaca bili su se do te mere zaoštrili da je predsednik Truman predlagao Čerčilu da povuku svoje ambasadore iz Beograda ali je Cerčil to odbio i predložio da se na Tita izvrši jak pritisak da se povuče iz Trsta i Pule: „Ne mogu, veli Čerčil u pismu Trumanu, od 19. maja 1945. godine, dozvoliti da se prema našim trupama postupa osorno i grubo u zoni koju, kako nas obojica smatramo, imaju pravo da okupiraju, i to stoga što one ni u kom slučaju ne smeju otvoriti vatru1'156). Truman je, u pismu od 21. maja 1945. godine, tražio pojačanje trupa na tome sektoru, „tako da Jugosloveni ne budu u nedoumici u pogledu naših namera. Predložio je da Ajzenhauer i Aleksandar pripreme jednu demonstraciju naših snaga na kopnu i u vazduhu i da se postaraju da do nje dođe istovremeno sa našim odbacivanjem Titovih zahteva. Predsednik je smatrao da bi jedna masovna demonstracija osvestila Tita ali je sumnjivo da se neprijateljstva, ako budu po­ čela, mogu tretirati kao pogranični incident11157).

Tito je, razume se, morao popustiti: došlo je do određivanja tzv. „Morganove linije11 kao demarkacione linije oko Trsta. Ostala je, međutim, oštra propagandna zavađenost koja je duže trajala i u ko­ ju se umešao i Staljin. On je, 21. juna 1845. godine, protestovao kod Čerčila ovako: „Apsolutno je nedopustivo što je feldmaršal Alek­ sander dozvolio sebi da u jednoj zvaničnoj i javnoj poruci upoređuje maršala Tita sa Hitlerom i Musolinijem. Takvo upoređenje je neopravdano i uvredljivo po Jugoslaviju11158). Čerčil je, 23. juna 1945. godine, podsetio Staljina na njihov ugovor o podeli uticaja u Jugoslaviji po principu 50:50 i rekao: ....... Danas taj odnos liči na 90:10, a mi smo čak i u ovih jadnih 10% bili izloženi silovitom pri­ tisku od strane maršala Tita. Taj pritisak je bio tako silovit da su Sjedinjene Države i vlada N jegovog Veličanstva morale staviti u pokret mnoge stotine hiljada vojnika da bi sprečile da budu napad­ nute od strane maršala Tita11159).

U rasmatranju nastalih odnosa sa Titom Čerčil se oslobodio titofilske romantike i počeo da imenuje stvari njihovim pravim ime­ nom. On se, napokon, konkretno uverio k o j e i š t a je Tito i podseća Staljina na to, da su partizani u Trstu i u Rijeci „počinili ve­ i5 5 )

!56) 157) !58) 159)

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

500.

501.

501.

502.

502-503.

653

lika svirepstva prema Italijanima... uopšte su pokazali sklonost da pri­ grabe svu teritoriju u koju su prodrle njihove lake snage . .. Smat­ ram da se ne može reći da je maršal Tito osvojio svu tu teritoriju.

Ona je osvojena pokretima daleko većih snaga kako na Zapadu ta­ ko i na Istoku, koje su prinudile Nemce na strategijsko povlačenje sa Balkana11160). Braneći feldmaršala Aleksandera Čerčil podseća Staljina na pomoć, koja je ukazivana Titu i veli: „ . . . Ne uviđamo zašto bismo trpeli nasrtaje, naročito od strane ljudi kojima smo po­ mogli, i to pomogli p r e n e g o š t o s t e v i b i l i u s t a ­ n j u da u s p o s t a v i t e b i l o k a k a v k o n t a k t s a n j i m a. Stoga ne vidim nikakvog razloga da izvinjavam feldmaršala Aleksandera, mada nisam znao da će on baš tako sastaviti svoj te­ legram11161). Čerčil je, vidi se, počeo da shvata o čemu se radi. Postalo mu je jasno, iako dosta kasno, da je počela da se spušta „Gvozdena zavesa“ linijom Libek-Ajzenah-Trst-Albanija. To je on nazvao „rusifikovana granica" i žalio se, 18. jula 1945. godine, Staljinu na teško­ će u Jugoslaviji gde oni nemaju „nikakvih konkretnih ambicija, ali o kojoj postoji sporazum pedeset:pedeset. Sad je devedeset i devet prema jedan na štetu Britanaca. Staljin je uzvratio da srazmera iz­ nosi 99% britanskih interesa, 10% jugoslovenskih i 0% ruskih. Sov­ jetska vlada često ne zna šta Tito namerava da čini"162).

Iz zvaničnih britanskih dokumenata, koja su donedavno bila ne­ dostupna javnosti, rasvetlio je Staniša Vlahović ovo „Čerčilovo hla­ đenje prema T itu"163). Iz analize tih dokumenata vidi se zbog čega je sve dolazilo do hlađenja britanskih odnosa prema Titu, kao i dis­ kusija radikalnijih britanskih faktora sa umerenijim, koji su se kri­ tički odnosili prema Titu, ali bili za prekid odnosa sa njim. Razo­ čaran je najviše bio sam Čerčil, koji se morao osećati izigranim od Tita. On je, 20. novembra 1944. godine, javljao poverljivo generalu Vilsonu i ovo: „M oje poverenje u Tita koje je bilo oslabilo kad sam ga sreo u Napulju, potpuno je razbijeno njegovim bekstvom sa (ostrva) Visa i okolnostima pod kojima je bekstvo izvedeno. Mi smo se sporazumeli sa Rusima (na Moskovskoj konferenciji u oktobru 1944) da sprovodimo zajedničku politiku prema njemu (Titu) i Ju­ goslaviji na bazi 50:50. U ovome nema ničega što bi sprečilo iskr­ cavanja lakih britanskih snaga u Jugoslaviju što Vi napominjete.

Vaša generalna akcija o iskrcavanju potpuno je odobrena . . . Dr Šu­ bašić je sve jevtino predao Titu i on je sada na putu za Moskvu...11164).

160)

isi) i®2) 163) sta i 1.

164)

654

]va istom mestu.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 570. Članci Staniše Vlahovića objavljeni u „Iskri" od 1. i 15. jula i 15. avgu­ septembra 1977. godine. „Iskra“ od 1. jula 1977.

NEZAVISNA DRŽAVA HRVATSKA

1.

Nije nikakva tajna da većina Hrvata, i na desnoj i na levoj stra­ ni, nije u sporazumu Cvetković-Maček gledala potpuno rešenje hr­ vatskog pitanja. Bilo je, videli smo, tvrđenja da je i sam Vladko Ma­ ček gledao u ovome sporazumu samo jedan važan korak napred u to­ me pravcu, ali ne i poslednji1). „Na hrvatskoj strani, veli Ilija Jukić, „Sporazum je bio dočekan u stavu iščekivanja. Većina nije bila s njime oduševljena, ali je disciplinirano pomogla Mačeka i HSS. Ka­ ko je vrijeme odmicalo i srpski stav postajao poznatiji, a nastupi bana Šubašića sve više jugoslovenski, hrvatska javnost i narod p o­ čeli su se odalečivati od Mačekovog stanovišta. Totalitarske ten­ dencije vladavine HSS pojačale su se u tom razdoblju, tako da je stranka htjela pod svoju kontrolu staviti i hrvatski kulturni ži­ vot"2). Sporazum je, u pogledu granica, veli Jukić, bio privremen: „Pri izradi konačnog sporazuma, koji je trebao doći nakon slobod­ nih izbora, moglo se vratiti na Bosnu i Hercegovinu kao četvrtu jedinicu113).

Na zboru u Novskoj, držanom 10. avgusta 1941. godine, rekao je dr Mile Budak, koji je to svakako morao znati: „ . . . Svi mi zna­ mo da je bilo raspoloženje takvo, da je cio narod išao u HSS verujući da njezino vodstvo nije ništa drugo, nego ono, što hoće cio hr­ vatski narod, a to je slobodna i nezavisna država Hrvatska. Zato sam 1938. rekao svima u ime Poglavnika, da svaki pošteni Hrvat mora glasovati za listu dr Mačeka114). Ante Valenta je, krajem 1935. go­ dine, pisao o političkim ciljevima Hrvata, koji su bili izvan zemlje i onih u zemlji: „Za nas je glavno da utvrdimo, da je Pavelić Po­ glavnik ne samo nas iseljenih Hrvata, nego i čitavog hrvatskoga naroda. Svi mi tako Hrvati osjećamo jednako kao što osjećamo, da !)

2) roda, 3) 4)

Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike, str. 72.

Ilija Jukić, Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskoga na­ str. 72.

Na istom mestu, str. 206. „Hrvatski narod" od 11. VIII. 1941.

655

je dr Vladko Maček vođa Hrvata ne samo u Domovini nego i svih nas u inozemstvu. On, dr Maček, vrši dužnost vođe. Vrši je mudro i u skladu sa interesima i osjećajima čitvoga hrvatskog naroda. Dr Pavelić vrši dužnost Poglavnika također u skladu sa interesima i osjećajima hrvatskoga naroda, jer interesi i osjećaji naroda i jesu jedino mjerodavni u svim akcijama, pa prema tome nikada ne može doći đo nesporazuma bilo koje vrsti“ 5). Pred izbore od 11. decem­ bra 1938. godine Pavelić je naredio svima svojim pristalicama u ze­ m lji da glasaju za listu Mačeka koji je bio nosilac liste Udružene opozicije6).

Ne može se, isto tako, poricati, da je velika većina Hrvata želela svoju samostalnu državu što se, razume se, nije moglo ostvariti sve dotle dok je postojala Jugoslavija kao zajednička država. Maksimum osamostaljenja unutar zajedničke države bilo je ono što je dobila Banovina Hrvatska prema Sporazumu Cvetković-Maček, ali to nije bila samostalna i nezavisna država, nego samo jedna od federacija, koja je imala obaveza prema celini. „Pojam hrvatske države, veli Jukić, po programu HSS, dade se uskladiti sa pojm om srpske drža­ ve. On traži za hrvatsku državu sve glavne oznake države: njezi­ no posebno područje, njezine posebne zakonodavne i upravne orga­ ne, njezine samostalne financije i njezine posebne oružane snage.

On ne isključuje ovu ili onu vrstu zajednice sa Srbijom i srpskim narodom, u kojoj bi Hrvatska bila potpuno ravnopravna sa Srbi­ jom, pa bi takva njihova zajednica imala neke zajedničke poslove kao obranu, vanjsku politiku i zajedničko novčanocarinsko pod­ ručje. I Slovenci traže danas za svoju Sloveniju sve ono što traže Hrvati za svoju Hrvatsku1'7).

Danas se može samo nagađati kako bi se razvijali srpsko-hrvats­ ki odnosi da nije došlo do napada sila Osovine na Jugoslaviju, ali se, na osnovu svega onoga što se danas zna, ne može sporiti da je najveći deo hrvatskih masa, koje su stajale pod jakim uticajem Rimokatoličke crkve, bio pripremljen, i psihološki i moralno, da u datom momentu pomognu rušenje Jugoslavije i time doprinesu oslobođenju Hrvatske kako su ga oni zamišljali. Zna se, isto tako, da je anti jugoslo vensku misao predvodio i njom e rukovodio dr Ante Pavelić, nekada advokat u Zagrebu i narodni poslanik u Par­ lamentu kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koji je 1929. godine napustio Jugoslaviju i ostao u emigraciji sve do dolaska na vlast 1941. godine.

Pavelić je osnovao „Ustašku hrvatsku revolucionarnu organi­ zaciju (UHRO)11, koja će, kasnije ostati poznata pod nazivom U s t a š e. „Antisrpski i anti jugoslo venski afekt, — više nego čuvanje do­ 5) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 55.

6) Na istom mestu, str. 60. ’ ) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 206.

656

bro shvaćenih hrvatskih interesa — postali su rukovodeći motiv ovoga hrvatskog nacionalizma, koji je proizašao iz tradicije Držav­ ne stranke prava, a sada se počeo orijentisati prema uzoru „Crne ruke11 i Makedonstvujuščih ili albanskih zavereničkih grupa118). Rudolf Kizling (Rudolf Kiszling) ističe, da je Pavelić, napuštajući Ju­ goslaviju, ostavio iza sebe organizaciju „Domobran11 na čijem je čelu bio Gustav Perčec, bivši poručnik austro-ugarske vojske9).

Izuzumajući onaj deo hrvatske inteligencije, koji je bio jugo­ slovenski orijentisan, kod znatnog dela Hrvata ostala je jaka čežnja za Habzburškom monarhijom, koja je njima bila bliska i za koju su se borili u Prvom svetskom ratu. Sam dr Ante Pavelić isticao je, da je Hrvatska, ujedinjenjem sa Srbima i Slovencima 1918. godine, „po prvi put u svojoj poviesti izgubila atribute svoje stoljećima neprekinute i uz teške napore i krvave žrtve sačuvane državnos­ ti1110). I, dalje: „Od vremena seobe naroda pa do godine 1918. ži­ vjeli su Hrvati kao državna i narodna jedinica pod svojim prastarim imenom, a da niko nije posumnjao, da su oni jedan narod, i da bi uztvrdio da su oni dio jednog drugog naroda .. . Izuzevši mali dio inteligencije, ponajviše tuđinske krvi, hrvatski je narod otklonio jugoslavenstvo sa svom odlučnosšću, a pre svega hrvatsko seljašt­ vo. U širokim slojevima hrvatskoga naroda nikada nije postojala neka obća slovenska sviest, koju bi mogli ozbiljno suprotstaviti hr­ vatskoj narodnoj sviesti. Ovi slojevi ne osjećaju se nikada kao pri­ padnici Slavenstva, te su otklonili, po svome osjećaju, kao nešto tuđe i opasno, slavensku i jugoslavensku promidžbu, koju su u za­ dnjem stoljeću vršili Prag, Moskva i Beograd. Ova neoboriva činje­ nica pruža nam daljni dokaz, da Hrvati uobće i nijesu slavenskoga, nego gotskoga podrijetla, tvrdnja koja su već ozbiljno rasprav­ ljena1111).

Jedan od zagovorača ove teorije bio je i don Kerubin Šegvić, ličnost veoma uticajna i u Rimokatoličkoj crkvi i u NDH. Njemu je Pavelić rekao kada su se lično susreli i ovo: „Vaše djelo o gots­ kom podrijetlu Hrvata dalo mi je jakog poticaja i hrabrosti za dalji rad. Ono nije promidžba, ono je dokazana istina. Ono će biti slu­ žbena nauka Nezavisne Države Hrvatske1112) .. . Nije ni zbog ovak­ vog stava nikakvo čudo, da su Pavelićeve pristalice bile antislovenski orijentarane. Ima, razume se, i dosta dokaza o tome, da su se Hrvati tokom decenija zajedničkoga života u Austro-ugarskoj m o­ 8) Ladislaus Hory-Martin Broszat, Der kroatische Ustascha-Staat 1943, Stuttgart 1964, str. 19.

9) Rudolf Kiszling, Der Schicksalsweg eines Siidslavenvolkes, Graz-Koln 1956, str. 146.

10) Dr Ante Pavelić — resio je hrvatsko pitanje . . . Zagreb 1942, str. 5.

U) Na istom mestu, str. 15, 16.

12) Kerubin Segvić, U prvim mesecima stvaranja NDH, str. 3, Zagreb 1944.

657

narhiji, ugrađivali u postojeći državni i društveni sistem države čiji su bili podanici. Dr Ante Pavelić veli: „ . .. U godini 1914. bilo je trideset hrvatskih generala i dva admirala, i prvog siječnja (ja­ nuara) 1917. godine popeo se taj broj na šestdeset generala, koji su potjecali iz uže Hrvatske (bez Dalmacije, Bosne i Hercegovine).

Među njima nalazio se i vojskovođa Borojević, koji je za cijelo vri­ jem e rata vodio vrhovno zapovjedništvo bojišta na S oči"33). Pavelić, kao i drugi Hrvati, prećutkuje da je Borojević bio p r a v o s l a v n i Srbin iz Like (umro 23. maja 1920)14). Rođen je u Bojni, stara Vojna granica. Posle sloma Monarhije živeo je u Celovcu, a sahranjen je u Beču15).

Zbog nostalgije za onim što je izgubljeno slomom austro-ugars­ ke monarhije i iz težnji da se to stanje opet povrati, nastajao je i hrvatski separatizam u državi SHS, koju on nije primao kao svoju.

On se okupljao oko ideje obnove hrvatske državnosti za čijeg se najizrizitijeg nosioca bio proglasio dr Ante Pavelić. On je, sam o sebi napisao i ovo: „ .. . Poglavnik je početkom godine 1929. kao zastupnik grada Zagreba i Predsjednik Hrvatske stranke prava oti­ šao u inozemstvo da radi među iseljenim Hrvatima i da okupi oko sebe one koji su radi tuđinske sile morali napustiti domovinu. Njih je Poglavnik sabrao u ustaškim redovima kao svoje prve saradnike, koji će s njim dijeliti sve nezgode života u tuđini. To su pretež­ no Hrvati iz naših južnih krajeva, dakle najborbeniji i za obračun s neprijateljem najprikladniji elem enti"16).

Pavelić je najpre otišao u Beč, iz Beča u Sofiju, gde se povezao sa Vančom Mihailovim i odatle u Italiju, gdje je ostao do povratka u zemlju. U Italiji i, kasnije, u Mađarskoj, potpomagan i podržavan od tamošnjih vlasti, Pavelić je prikupljao i organizovao svoje pri­ stalice, koje su dobijale vojno-terorističku obuku i spremane za di­ verzije razne vrste. Koliki je broj ustaša, i u koje vreme, bivao na okupu ne da se tačno utvrditi. Rudolf Kizling navodi, da ih je u Ita­ liji bilo 300-400 i da su bili smešteni u logorima Borgotaro kod Parme, Bisheto kod Turina i Olivetto kod Salerna gde su vojnički vežbani u upotrebi oružja17) .. . Sloboda kretanja i mogućnosti rada ustaša i u Italiji i u Mađarskoj zavisili su od toga kakvi su, trenut­ no, bili odnosi između tih država i Jugoslavije. Tako se zna da je, posle atentata na kralja Aleksandra, 9. oktobra 1934. godine, Pave­ lić bio uhapšen (16. X. 1934) i pušten iz zatvora tek 29. marta 1936. godine. Posle toga je živeo u Salernu sve do potpisa ugovora Stoja13) 14) 15) 18) 1 7)

658

Dr Ante Pavelić, Na istom mestu, str. 19.

Rudolf Kiszling, Na istom mestu, str. 124.

Narodna enciklopedija SHS, sv. 1, str. 227, Ante Pavelić . . str. 5.

Rudolf Kiszling, Na istom mestu, str. 146.

dinović-Cano (25. III. 1937) kada je bio interniran u Sijeni18). Posle potpisivanja ovoga ugovora poslala je jugoslovenska vlada Vladetu Milićevića u Italiju da motri na rad i kretanje ustaša. Četvrti elan ovoga ugovora zabranjivao je svaku „aktivnost koja bi bila uperena protiv teritorijalnog intergriteta ili protiv postojećeg po­ retka druge ugovorne strane, ili koja bi bila takve prirode da bi štetila prijateljskim odnosima između dve zem lje"19).

Nemačka je, u to vreme, imala dobre i sređene odnose sa Jugo­ slavijom i nije bila sklona da pomaže rad ustaša protiv nje. Hitler je u pismu Musoliniju, od 20. novembra 1940. godine, isticao po­ trebu pridobijanja Jugoslavije i prepustio Musoliniju da motri na rad hrvatskih separatista. „Spreman sam, pisao je Musolini Hitle­ ru, 22. novembra 1940. godine da pod izvjesnim uslovima garantujem njene granice i da Jugoslaviji ustupim Solun: a) ako Jugosla­ vija pristupi Trojnom paktu; b) ako demilitarizira Jadransku oba­ lu; c) ako se njena intervencija predvidi tako da jugoslovenske sna­ ge stupe u akciju tek kad Grčka dobije prvu lekciju, koju će dati Italijani"20) . . . Još pre toga, 1939. godine, davano je sa nemačke strane Italijanima uverenje, da se Nemačka ne interesuje za „H r­ vatsko pitanje" i da Hrvatsku smatra interesnom sferom Italije.

Ustaše su, međutim, održavale veze sa Rozenbergovim spoljnopolitičkim štabom i obaveštajnim mestima. „Svakako, veli Dušan Biber, ustaše-su u prvom redu imale podršku u italijanskoj i mađarskoj vladi, ali to još nije značilo da njihovim radom nije bio zainteresovan i Treći Rajh. Na osnovu dosad pristupačne dokumentacije, može se zaključiti da je nacistima ustaška organizacija bila intere­ santnija u obaveštajnom i terorističkom pogledu, nego u političkom smislu. Značajna je činjenica da je Ministarstvo spoljnih poslova imalo veoma malo uticaja na vođenje politike Trećega Rajha o to­ me pitanju i da su u tome pogledu odlučujuću reč imali Gestapo i Gering"21).

Pavelić je veoma pažljivo pratio šta se dešava u Jugoslaviji u toku meseca marta 1941. godine. Nije mu bilo teško shvatiti, da od potpisivanja ili nepotpisivanja Trojnog pakta zavise svi njegovi iz­ gledi da dođe na vlast u Jugoslaviji. M ijo Bzik navodi, da je Pave­ lić, u martu 1941. godine, javljao u Hrvatsku: „Bit će država u ci­ jelom opsegu i s potpunim vrhovništvom do krajnjih istočnih gra­ nica . . . U ovim teškim časovima vidi se potpuno strašna slika izda­ 18) Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija. Dvije rasprave. Zagreb 1963, 20.

19) Na istom mestu, str. 26; sravni: Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, na odgovarajućem mestu.

20) Na istom mestu, str. 44.

2!) Dušan Biber, Ustaše i Treći Rajh. (U „Jugoslovenski istorijski časopis", god. 1964, broj 2, str. 54). str.

659

je i protunarodnog rada Šubašića i Židova, koji su vršili i vrše pro­ gone u Hrvatskoj. Sva je sreća da je cijeli hrvatski narod na mjestu i da će u datom času sudjelovati u ustaškoj djelatnosti22). I kada je, 25. marta 1941. godine, Jugoslavija pristupila Trojnom paktu, Pave­ lić je, 26. marta 1941, javljao: „Likvidacija će doći brzo, jer oni koji su potpisali ugovor, izazvali su u Srbiji već ogorčenje. Neka se ni­ ko ne obzire na jaku neprijateljsku propagandu. Već skorih dana razvit će se u Srbiji događaji, koji će izazvati konačne djelatnos­ ti. Sve što se preduzimlje s njihove strane, ne može spriječiti povjesni i sudbinski razvitak stvari"23).

Puč od 27. marta 1941. godine bio je za Pavelića izbavljenje. On je, povodom toga, pisao: ,,U ovim sudbonosnim trenutcima, kada su se na okupu našle praiskonske snage srpstva i u vulkanskoj prova­ li bezumne mržnje dobacile rukavicu velesilama Osi i Trojnog spo­ razuma, i slijedeći glasu srpske krvi, poviesti, tradicije i osjećaja izazvale sukob s prvoborcima novoga svieta i poredka, hrvatska poviest, hrvatska krv, osjećaj i misao progovorile su na drugi način.

Hrvatski narod je u svojoj odluci da će poći drugim putem, putem prijateljstva i saradnje sa Evropom bio tako jednodušan i nepoko­ lebljiv, da ga ništa nije moglo zbuniti, pa ni sam polazak „vodstva" u pučističku Simovićevu vladu"24).

Događaji su se počeli brzo odvijati. U očima Italijana skočila je cena Pavelića naglo: 29. marta 1941. godine primio ga je Musolini i sa njim se dogovorio o daljoj akciji. Naređeno je bilo da se ustaše okupe u Pistoji 6. aprila 1941. godine. Bilo ih je 230. Tu su obučeni i naoružani: „Ni Pavelić, ni druge ustaše nisu imale nikakve veze sa zemljom i bili su iznenađeni kada su u logoru u Pistoji čuli za Kvaternikovo proglašenje N DH"25). Pavelić je, 1. aprila 1941. godi­ ne u Glavnom ustaškom stanu izdao svoju „prvu odredbu" o mobi­ lizaciji ustaških snaga. Tamo je rečeno: „ . . . S pomoću Božijom i naših velikih prijateljskih naroda naša će domovina . . . biti u naj­ kraće vrijem e slobodna i biti će uspostavljena samostalna i neza­ visna Hrvatska, od Mure i Drave do Drine, te od Dunava do Jad­ ranskoga m ora"26). Pavelić je, 2. aprila 1941. godine izdao i „napu­ tak" za ustaške organizacije u zemlji.

Uoči 6. aprila 1941. godine Pavelić je održao govor na radiju, koji je uhvatio na vrpcu Košta M anojlović u Beogradu. Taj govor je bio poziv na ustanak: „ . . . Us t a j , govorio je Pavelić, kucnuo je čas našega oslobođenja, diži se da svoju domovinu od neprijatelja 22) Mijo Bzik, Ustaška pobjeda u danima ustanka i oslobođenja. Zagreb 1912, str. 37-38.

23) Na istom mestu, str. 49.

24) Dr Ante Pavelić . .., str. 10.

25) Franjo Tuđman, Na istom mestu, str. 71.

26) Mijo Bzik, Na istom mestu, str. 51-52.

660

očistimo i da uspostavimo svoju slobodu u svojoj kući, u samostalnoj i nezavisnoj NDH, u kojoj će biti ujedinjene sve hrvatske zemlje . . .

U državi Hrvatskoj bit će osiguran kruh i blagostanje, sloboda i čast kroz duge vijekove hrvatskim pokolenjima“ 27).

Kada je počeo napad Osovine na Jugoslaviju Pavelić je uputio apel hrvatskom narodu i vojnicima-Hrvatima da sabotiraju odbra­ nu zemlje: „ . . . Vas su pozivali na oružje, rekao je Pavelić, srbijan­ ski kralj i srbijanska gospoda u sporazumu i poduprti od onih, koji su s najpokvarenijom beogradskom gospodom pravili sramni Spo­ razum. I nalažu vam da branite srpsku državu i srpsku zločinačku vladu te da pucate na hrvatske sinove, na svoju braću i na prijateljske vojnike, koji se bore za hrvatsku domovinu i za hrvatsko oslobo­ đenje . . . Odstranite srpske časnike, upotrebite puške protiv onih, koji su zarobili hrvatski narod, obeščastili sve hrvatske svetinje, te zaposjeli hrvatska ognjišta i hrvatsku zemlju. To vam je sveta dužnost. Hrvati vojnici, katolici i m uslim ani. .. Vaša hrabra srca i junačke desnice, pokazat će da ste dostojni slave svojih djedova, koju vam je namijeniti budućim pokoljenjima, sinovima i unu­ cim a"28).

Uoči 10. aprila 1941. godine Pavelić je poručio narodu preko radija kako treba da dočekuje osovinske trupe: „ . . . Okitite", stoji u poruci, „vaše domove hrvatskim trobojkama i znakovima pri­ jateljskih naroda i vojske. Ovi vojnici znadu da prolaze kroz p rija ­ teljske zemlje, no neka se i na licu mjesta osvjedoče, da su ih Hrva­ ti u hrvatskim zemljama primili onako bratski i s ljubavlju, kako to učiniti znadu samo čestita, zahvalna i vjerna srca hrvatskoga naroda.

S njima dolaze u tvoju sredinu, hrvatski narode, s puškom u ruci hrabro se boreći i tvoji sinovi, dolazi i hrvatska ustaška vojska"29) . . .

Sve je ovo, razume se, bilo propagandno hiperbolisanje: grupa usta­ ša, koja je pratila Pavelića, nije bila nikakva „hrvatska ustaška v o j­ ska", nego grupa povratnika, koju su pratili Italijani; ona, takođe, nije nigde usput imala bilo kakvih borbi.

Pozivajući narod na pobunu Pavelić se nadao da jugoslovenska vojska nije više ono što je bila srpska vojska. „Postojeće prilike, pisao je on, među pučanstvom osječaju se i u vojsci. To nije jedin­ stvena narodna vojska, već šarena vojska raznih narodnosti. Kod momčadi iznosi postotak Srba oko trideset. Ostali su Hrvati i pri­ padnici drugih naroda: Makedonci, Rumuni, Slovenci, Albanci, Nem­ ci, Mađari itd. U ozbiljnom slučaju Hrvati, Makedonci i Albanci ne samo da se neće boriti za ovu državu, nego dapače oružje, koje im bude dano u ruke, upotrijebiti za borbu protiv ove države. Zbog ovakvih prilika nije se ni jedanput mogla u Hrvatskoj provesti m o­ 27) Na istom mestu, str. '69-70.

28) Na istom mestu, str. 73.

29) Na istom mestu, str. 85.

661

bilizacija. Što se tiče časničkog sbora, to se isti sastoji, prije svega od viših časničkih krugova, skoro isključivo Srba . . . K tomu nado­ lazi još i činjenica, da je, zbog sklapanja brakova zaduženih časni­ ka sa Židovkama, časnički sbor zadnjih godina opasno požidovljen: jedna trećina mladih časnika beogradskog časničkog sbora oženje­ na je Židovkama. Ovakve prilike su za komunizam u vojsci plodno tlo. Sa sigurnošću se moglo ustanoviti da u mlađim časničkim redo­ vima postoje organizovane komunističke stanice. Opetovana hap­ šenja i sudske razprave potvrdile su to i u javnosti1130).

2.

I pre 10. aprila 1941. godine, pre proglašenja NDH, znalo se da je ustaški rad u hrvatskim masama bio vrlo živ. Ustaškom vodstvu polazilo je za rukom, da u zemlju ubacuje propagandni materijal i pojedine terorističke grupe, koje su podbadale narod na pobune.

Tako je došlo i do pobune na Velebitu31). Ustanak u Otočcu izbio je bio noću između 6. i 7. juna 1932. godine: srušen je bio spomenik kralja Petra I.: „Ovim rušenjem jednog „velikosrpskog11 spomenika nagovešten je ustanak, koji je izbio tek dva meseca kasnije. Preko Rijeke i Zadra došli su bili u zemlju lično Pavelić i Perčec. Očito unapred opomenuta jugoslovenska vlada opkolila je ustaničku oblast sa 3000 vojnika i 2000 žandarma i ugasila požar pre nego što se pla­ men mogao rasplamsati. Uhvaćeno je nekoliko stotina ustaša. Pa­ velić i Perčec mogli su se, međutim, blagovremeno skloniti u sigur­ nost u Italiji1132).

U hrvatskim masama stalno je strujala težnja za samostalnoš­ ću o kojoj je, videli smo, i Vladko Maček morao voditi računa i upuštao se u sumnjive razgovore sa italijanskom vladom, koja je operisala sa hrvatskim traženjima po svojoj volji i u skladu sa svo­ jim trenutnim interesima. Hrvatski emigranti, i oni u Evropi i oni u Am erici (Severnoj i Južnoj) aktivno su pomagali ustaški pokret. „Hrvatski domobran11 iz Pittsburga (Amerika) obratio se bio, 23. marta 1939. godine, Hitleru jednim apelom i tražio pomoć za usta­ še i molio, da Hitler utiče na Musolinija da ovaj oslobodi Pavelića33).

Musolini je obnovio svoje veze sa Pavelićem i držao ga u rezervi.

G rof Cano je, pod 21. aprilom 1940. godine, zabeležio u svome Dnev­ niku, da treba da se izvrši zaposedanje Hrvatske sa Pavelićem na čelu; 23. aprila 1940. godine grof Čano je primio Pavelića i sa njim 30) 31) 32) 33)

662

Dr Ante Pavelić . . str. 30.

Ladislaus Horv-Martin Broszat. . . Na istom mestu, str. 23-24.

Rudolf Kiszling, Na istom mestu, str. 149.

Ladislaus Hory-Martin Broszat, Na istom mestu, str. 35.

razgovarao o pripremi za izvođenje ove akcije, ali su Nemci bili protiv toga34).

Hrvati su, zna se, emigrirali i iz Austro-Ugarske i iz Jugoslavije mnogo više nego Srbi. Rudolf Kizling navodi da ih je, do 1940. g o­ dine, bilo u Italiji 220.000, a posle 1941. godine 370.000. U Mađar­ skoj ih je, 1941. godine, bilo 275.000, u Beču 10.000 i u raznim delovima Nemačke 6000; u Francuskoj 12.000; u Belgiji 4000; u Slo­ veniji 5000. Svega i u evropskim i vanevropskim zemljama oko 925.00035). Jedan deo tih emigranata bio je orijentisan proustaški, a jedan izrazito ustaški; iz ovih krugova crpeo je Pavelić i političku podršku i materijalnu pomoć.

Ustaški i proustaški orijentisani hrvatski emigranti u Belgiji osu­ dili su bili kralja Aleksandra na smrt. Presudu o tome doneo je list „Nezavisna hrvatska država" u svome broju od 16. aprila 1934. go­ dine. Presuda glasi: „Hrvatska centraljna unija u Seraingu u pri­ sutnosti svih svojih članova sa belgijske teritorije zaklljučila je 1. aprila 1934. godine sledeće: 1. Crni datum od decembra 1918. godine uzrok je izdaje i obma­ ne nad hrvatskim narodom, koji je po naređenju Aleksandra Karađorjevića potčinjen Srbiji.

2. Izdajstvo i obmana proizilaze iz činjenice, da niko nijednom narodu ne može oduzeti njegov suverenitet bez prethodnoga glasa­ nja i bez slobodnoga akta samoopredelenja.

3. Za sve je odgovoran Aleksandar Karađorđević, koji se nasil­ no nastanio u Hrvatskoj i muči je i razapinje.

4. Aleksandar jamči svojom glavom za smrt Stjepana Radića, Pavla Radića, Đure Basaričeka, Milana Suflaja, Rosića, Hranilovića, Soldinca i drugih hrvatskih mučenika.

5. Aleksandar je odgovoran za sve laži razširene u inostranstvu prema kojima u Hrvatskoj sve stoji u najboljem redu dok su u stvari prolili hrvatske krvi i dok se još uvek prosiplju.

6. Aleksandar je odgovoran za smrt Oreba, Begovića i drugih u koliko on dozvoli da budu osuđeni na smrt.

7. Aleksandar je odgovoran i zato što on dozvoljava da se još i danas šire laži preko agencije ,,Avala“ prema kojima je hrvatski narod zadovoljan sa osudom na smrt Oreba i njegovih pratilaca i da su Hrvati iz Zagreba protestvovali protiv ustaša-Hrvata i njiho­ vih vođa.

Na osnovu svih ovih činjenica mi o s u u đ u j e m o Aleksandra Karađorđevića i celu beogradsku vladu n a s m r t . Hrvatske usta­ še treba da ovu presudu izvrše u najkraćem mogućem vremenu.

34) Na isotm mestu, str. 35.

35) Rudolf Kiszling, Na istom mestu, sir. 177.

Zbog toga mi upućujemo na šefa ustaša dr Antu Pavelića sledeći apel: „Naš vođo, mi Vas neodložno molimo da naredite, da odeljenje ustaša, pored drugih naređenja izvrši i ovu presudu.

Mi hoćemo osvetu, mi hoćemo borbu na život i smrt, mi hoćemo revoluciju. Ako nam ona ne uspe od jedanput, onda ćemo je mi po­ noviti stotinu puta, ali će Hrvatska i ceo hrvatski narod stvoriti slobodnu i nezavisnu hrvatsku državu.

Revolucija će doći pa makar cela Evropa, od samih njezinih osnova, morala biti time potresena. Mi dajemo našu poslednju žrtvu u krvi, ali nećemo više čekati"36).

Iako je ustaški pokret u Jugoslaviji bio zabranjen postojale su njegove organizacije koje su radile. Juna 1935. godine osnovana je u Zagrebu „Legija rađa“ . „N ju su osnovali hrvatski profašistički elementi u Zagrebu sa ciljem, da ona po uzoru na slične fašističke organizacije u Italiji i Njemačkoj okupi velikohrvatske profašističke elemente, kako bi razvili organizovanu akciju protiv Jugoslavi­ je. Ta je „Legija rada“ imala po svim hrvatskim krajevima organi­ zirati tzv. „postrojbe rada“ , kroz koje se imao širiti fašizam, velikohrvatski separatizam i pokret protiv komunista. Ta navodna „do­ brovoljna radna služba „imala je predstavljati jezgru kasnije, udar­ ne organizacije za „oslobođenje Hrvatske". No vlasti su u Savskoj banovini zabranile daljni rad te „Legije rada“ i onemogućili njezin razvitak"37). U Zagrebu su studenti-frankovci imali društvo „August Senoa", a klerikalci društvo „D om ogoj", koji je bio blizak frankov­ cima38). Iz redova studenata-frankovaca nastao je kasnije, 1941. go­ dine, „Ustaški sveučilišni stožer".

Glavni sprovodnik ustaške propagande u Jugoslaviji bio je deo rimokatoličkog sveštenstva, na prvome mestu franjevaca. O tome se, posle proglašenja NDH, saznalo mnogo više nego što se znalo pre toga. Smatralo se da je tada nastao momenat da se istaknu za­ sluge za novonastalo stanje. U klerikalnoj štampi iz toga vremena ima obilje dokaza o identifikovanju ustaštva sa rimokatolicizmom.

Tako je, krajem novembra 1942. godine, govorio i Božidar Brale, jedan od najistaknutijih ustaša, koji su bili sveštenici: „ . . . Gde ne­ ma ustaštva, nema ni hrvatstva. Dok bude poslednjeg ustaše biće i Hrvatske"39). Mata Moguš, župnik u Udbini, govorio je, jula 1941. godine, svojoj pastvi: „ . . . Do sada smo za katoličku vjeru radili molitvenikom i krstom, a sad je došlo vrijem e da radimo puškom i revolverom “ 40). „Katolički list", organ nadbiskupa Stepinca, pisao 36) 37) 38) 3S) 40)

664

,,La Macedoine", god. VII, broj 221 od 6. V. 1934.

Ferdo Čulinović, Jugoslavija između dva rata, II, str. 109.

Na istom mestu, str. 111. „Novi list“ od 25. X I. 1942. „Novi list“ od 24. VII. 1941.

je u jeku ustaškog trijumfa: „ . . . Da je katolicizam bio uvijek si­ gurna brana hrvatske narodne misli. Osobito u godinama kada je zbilja života tako malo pomagala podržavati vatru domoljubnog idealizma. Stoga smo mogli, u prvom redu nakon uskrsnuća hrvat­ ske državne samostalnosti, s iskrenim veseljem i radošću pozdraviti osnivanje NDH“41).

Ante Oršanić je pisao: „ . .. I isto onako, kao što su Hrvati negda za vrijeme mira svi kao jedan glasali protiv Srbije, protiv srpske me­ galomanije, protiv terora i eksploatacije, tako su i sada u ovome ratu svi Hrvati kao jedan, otkazali poslušnost, neizvršavali nared­ be, ometali vezu, širili paniku, netočno gađali, onesposobljavali mašinska oružja za borbu, razoružavali srbijanske raspuštene i div­ ljačke mase“ 42).

Još u martu 1941. godine objavljen je i deljen jedan ustaški le­ tak u kome je stajalo: „ . . . Sada je vrijeme, da i mi Hrvati ostvari­ mo naša prava i prestanemo jednom za uvijek . . . biti plijen, kolo­ nija Srba, utočište raznih dotepanaca i „obećana zem lja11 Zi d o v a .. .

Zar može neko biti iskreni Hrvat, a svoga dojučerašnjeg krvnika nazivati bratom i to onoga, koji drži u „pripravnosti11 stotine hilja­ da hrvatskih sinova, da ih pošalje na klanicu za takozvane zapadne demokratije, stvaraoce i zaštitnike najvećega tamničara Hrvata — Jugoslavije1143). Prema shvatanju dr Mile Budaka ustaštvo se temelji na rimokatolicizmu: „Ustaški pokret i propovijeda osjećaj za tu v je ­ ru, jer je ona bitna sastojina naše duše .. . temelj ustaškoga pokre­ ta1144). „ . . . Daleko je od nas11 — isticao je Dragutin Kamber — „na­ mjera da licitiramo bilo s kime. Ali i bez ikakve uporedbe ističemo, da smo mi hrvatski katolički svećenici u ogromnoj većini pripad­ nici onoj garnituri, koja je pripremala dolazak samostalne Hrvat­ ske. Ona je naša. Radost je preslaba riječ za osjećaje, kojima smo dočekali svoju državu. Ali baš zato, jer nam je ova država toliko draga, jer je njezina sadašnjost sve što volimo, a u njenoj buduć­ nosti sve čemu se nadamo, zato smatramo da nas njezini interesi sile, da budemo mnogo, vrlo mnogo, pravi svećenici crkve, pa da tako budemo korisni sinovi svoga naroda i države1145). Kada se, go­ dine 1944. dr Nikola Mandić, tadašnji predsednik vlade NDH, nala­ zio u Sarajevu, posetio je i bogosloviju i održao bogoslovima govor i rekao im i ovo: „ . . . Vi ste duhovne ustaše hrvatskoga naroda, isto tako vrijedni kao oni ustaše, koji se bore za našu slobodu i pobjedu.

Vi se borite za slobodu i nezavisnost naše države duhovnim oružjem, koje uzgaja dušu, brani božanski zakon, a to je oružje jače od bora­ 45) 42) 43) 44) 45)

„Katolički list“ 1941, broj 21-22, str. 247. „Hrvatska smotra" 1941, broj 9-10, str. 540-548.

Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 530. „Katoliški tjednik" od 17. VIII. 1941. „Vrhbosna" 1942, broj 3-4, str. 73.

665

ca, strojnica i drugog materijalnog oružja"46). Za njih je Mandić re­ kao da su oni „još jedna ,Crna legija1, slična onoj pokojnoga viteza Francetića" i da će vest o njima „silno obradovati našega Poglav­ nika .. . Obveseli će ga vijest, da duh u Bosni nije još klonuo, nego je naprotiv ojačao i očeličio"47.)

Nije, razume se, nikakvo zlonamerno podmetanje isticanje vrlo aktivne saradnje jednoga dela hrvatskoga rimokatoličkog sveštenstva sa ustašama pre 10. aprila 1941. godine. Zna se, na primer, za više slučajeva da su neki franjevački manastiri (kao Široki Brijeg, Našice i drugi) bili ustaška pribežišta i skloništa. Tako i Sidonije Šolc, jedan veoma krvožedan fratar, ističe da je sarađivao sa usta­ šama u Osijeku; u manastiru u Našicama ustaše su polagale zak­ letvu48); tako je bilo i na Širokom Brijegu. Dr Mile Budak je svedočio: „ . . . I događalo se ono, što vi bez sumnje ni jeste shvatali.

Dolazili su u selo i gradove razne ustaše, koji su kao fratri pod man­ tijama nosili svašta i pripremali narod. Raspirivali smo ustašku mržnju diljem čitave Hrvatske tako, da kad je došao čas, naši nas prijatelji Nijemci i Italijani ne nađoše samo spremne već i oslo­ bođene"49) . .. Zabeleženo je na raznim mestima, da se ne samo je­ dan deo hrvatskih vojnika i oficira okrenuo protiv Srba oficira i vojnika, nego su i sveštenici-ustaše učestvovali u napadima na srps­ ke vojnike i razoružavali ih i zarobljavali. Mile Budak je, 15. juna 1941. godine, isticao u svome govoru u Slavonskom Brodu, kako je „jedan kapelan razoružao tri generala i pedeset oficira i 1000 vojnika.

Drugi opet svećenik udruživši se sa dvojicom finansijskih stražara zarobio je dva generala i četrdeset srpskih oficira, a jedan frankovac uz pomoć nekoliko mladića razoružao je cijelu srpsku četu"50).

U nekrologu ustaškom popu Iliji Tomasu, župniku u selu Klep­ ci kod Čapljine, napisao je Eugen Beluhan i ovo: „ . . . Svaka crkva, svaki samostan izgledaju, pogotovu među izmiješanim vjerama, kao kakva kula, bunker, ali rasadnište viere i hrvatstva. U doba nepo­ sredno prije sadašnjeg rata i vanjski su se svećenici osobito iska­ zali . . . Rat je počeo, a Hrvati ne htjedoše ratovati protivu starih saveznika Nijemaca, oni bacaju oružje, a don Ilija skuplja i sabir a .. . Što god vojske naleti broz Čapljinu, oni razoružavaju, šta više zarobe i jedan top, a vojnici Hrvati sami im dolaze kao poja­ čanje"51). Ilija Tomas je svršio gimnaziju u Travniku kod jezuita; bio je glavni, vrlo revnosni, organizator i rukovodilac pokolja Srba u Čapljini i okolini.

46) Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen.

47) Na istom mestu, str. 814-815.

48) „Hrvatski narod" od 30. V. 1942. « ) „Novi list“ od 16. VI. 1941.

50) „Za Dom“, glasnik za politiku, gospodarska i kulturna pitanja, 1941, broj 1.

51) Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen., str. 715, 716.

666

3.

Nezavisna Država Hrvatska (NDH) proglašena je 10. aprila 1941. godine u Zagrebu, pre nego što je bila potpisana kapitulacija jugo­ slovenske vojske. Proglašenje NDH nije izvršio dr Ante Pavelić, nego Slavko Kvaternik, bivši pukovnik austro-ugarske vojske. On je to učinio u ime Pavelića koji se, u tome momentu, nalazio u Ita­ liji i nije znao šta se dešava u Zagrebu; o tome je doznao preko ra­ dija. Proglašenje NDH je, neposredno, više delo Trećeg Rajha, ne­ go Italije. Proglašenje je izvršeno na neposredan podsticaj dr Edmunda Veesenmayera, koji se ,i pored otpočetog rata, zadržavao u Zagrebu i produžio da pojačava razaranje Jugoslavije. Ima dokaza, da su Nemci, i preko dr Veesenmayera, nudili dr Vlatku Mačeku, da on preuzme vlast i proglasi hrvatsku državu, što je ovaj odbio.

On je, 8. aprila 1941. godine, uputio hrvatskom narodu proglas i obavestio ga o situaciji koja je nastala i o tome da je on ostao u zem­ lji. U proglasu stoji: „ . . . Slušali ste me do sada u svim teškim ča­ sovima, pa sam siguran da ćete to činiti i od sada. Ja ću među vama ostati i dijeliti s vama, kao i do sada, sve dobro i zlo. Razumije se, da ću u svakom pojedinom slučaju na uobičajeni način davati upute bilo putem naših organizacija bilo putem posebnih izaslanika, koji će biti ili narodni zastupnici ili drugi opće poznati prvaci stranke.

U ovome času tražim od vas puni red i disciplinu, bilo kod kuće ili u vojsci"52).

U zvaničnom izveštaju fon Ribentropu, od 11. aprila 1941. godi­ ne, o proglašenju NDH, Veesenmayer je izneo kako nisu bili bače­ ni letci iznad Zagreba kao što je bilo ugovoreno, da bi on znao da ie nastao momenat za njegovu akciju. „Ja sam“ —■ veli on, „dakle 10. aprila prije podne preuzeo inicijativu, poveo sam pregovore sa Kvaternikom i sastavio sam sa njim tačan plan za preuzimanje vlasti i molio da se odmah uspostavi vrhunska pripravnost. Čekao sam čežnjivo do jučer na avionsko bacanje letaka, do čega m eđu­ tim nije došlo, tako do danas na Zagreb nije bačen ni jedan jedini avionski letak. Bacanje letka iz aviona bilo je za mene znak skorog dolaska nemačkih trupa čime bih došao odmah u položaj da odre­ dim najpovoljniji trenutak za udar. U podne 10. aprila stigle su do mene prve pouzdane vi jesti o prijelazu njemačkih trupa, radi čega sam odlučio, da bez odlaganja samostalno djelujem "53).

Veesenmayer, dalje, saopštava da je u 15 časova otišao do K vaternika „i saopćio mu da je sada nastao čas i da sam odlučio potra­ žiti Mačeka da ga potaknem na odstupanje. Kvaternik je bio zbog toga veoma sretan jer je ta tačka bila njegova najveća briga, kojoj 52) Kod: Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija, str. 73, beleška 88.

53) Ferdo Čulinović, Okupatorska podela Jugoslavije, str. 201.

667

se on nije osjećao potpuno dorastao. Od 15,30 do 16 časova raspra­ vljali smo Maček i ja, što je nakon izvjesne borbe dovelo do rezul­ tata, te se on izjavio pripravnim odstupiti i Kvaterniku lično preda­ ti upravnu vlast. Maček mi je dao časnu riječ da će provesti tu od­ luku. Ja sam se odmah uputio Kvaterniku, saopćio mu taj rezultat, što je izazvalo silno oduševljenje vodstva nacionalista, i odmah ga odveo Mačeku. Ondje je bila formulisana i od Mačeka potpisana iz­ java o odstupanju i o predaji vlasti Kvaterniku. Originalni tekst nalazi se u mojim rukama. Da ne bih gubio vrijeme, a budući da sam morao računati sa sabotažom u slučaju prerana objavljivanja tog zaklučka uspio sam uz velike napore da se Kvaternik tada sa mnom bez odlaganja uputi u radio-stanicu, gdje je oko 17,45 sveča­ no proglašena odluka o odstupanju i o preuzimanju vlasti, i tako je postignuto da je kratko pred ulazak prvih njemačkih trupa pro­ klamirana slobodna i nezavisna Hrvatska, a to je izazvalo silno odu­ ševljenje i bezodvlačno isticanje zastava u gradu. Ja sam od časa kad je Kvaternik preuzeo vlast neposredno kraj njega i stojim mu neupadljivo pri ruci. Namjeravam ovo nastaviti kako bi se stvarno opasni momenti lakše prevladali. Ipak se u vezi s razjašnjenjem pojm a slobode nisam ni na koji način obavezao"54). Ferdo Čulino­ vić navodi i ovo mesto iz izveštaja Veesenmayera: „Kvaternik je kao oficir htjeo da krene u susret njemačkim trupama, da ih on kao prvi pozdravi. Konačno se ipak odrekao toga s obzirom na moje realne političke napomene i tako je bilo postignuto, da je proklama­ cija slobodne i nezavisne Hrvatske uslijedila kratko pred ulazak prvih njemačkih trupa"55).

Na dan pred proglašenje NDH našao se u Zagrebu i Sigfrid Ka­ še (Siegfried Kasche), koji će postati poslanik Trećeg R,ajha u NDH, kojoj je bio veoma odan do kraja. On je tada, na trgu Stjepana Ra­ dića, izjavio: „Prije osam dana došao sam opet ovamo, da bismo do­ nijeli odluku, da se založimo zajednički za vašu slobodu, a u duhu našega vječnog drugarstva. Ja danas preživljujem najveći dan svo­ ga života. Prisustvujem rađanju slobodne hrvatske države. Drugo­ vi, smatram, da smo praktičkim uloškom, stojeći ovih dana uz vas, pokazali da vi pripadate nama, a mi vam a"56).

Kvaternik je, iako pod nemačkim rukovodstvom, proglasio NDH u ime dr Ante Pavelića „te ustaškog pokreta u zemlji i inostranst­ v u "57). Kvaternik je odmah imenovao „hrvatsko državno vodstvo'1 i „hrvatski ustaški narodni stožer"58). Maček je, međutim, odbio zahtev Nemaca, da Kvaterniku preda „vodstvo HSS i hrvatskog 5i) Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija . . . , str. 73-74.

55) 56) 57) 58)

668

Ferdo Čulinović, Okupatorska podela Jugoslavije, str. 202. „Katolički tjednik11 od 26. IV. 1941.

Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 541.

Franjo Tuđman, Okupacija i revolucija, str. 76.

naroda" kao i ponudu Nemaca da on preuzme vlast. On je pristao da da jednu izjavu, koja je pročitana na radiju i u kojoj on potvr­ đuje ono što se desilo, da je naime Slavko Kvaternik „proglasio da­ nas slobodnu i nezavisnu hrvatsku državu na cijelom historijskom etnografskom području Hrvata, te je preuzeo vlast. Pozivam sav hrvatski narod da se novoj vlasti pokorava i pozivan sve pristaše HSS koji su na upravnim položajima, sve kotarske odbornike, op­ ćinske načelnike i odbornike itd. da iskreno sarađuju sa novom vladom "59). „Ustaše su“ — veli Franjo Tuđman — „uspostavile vlast u NDH preuzevši aparat Banovine Hrvatske i ostali državni i policijskožandarmerijski aparat kraljevine Jugoslavije, a uz aktivnu pomoć Maček ove Seljačke i Gradske zaštite, koja im se sa svojim organi­ ziranim i naoružanim formacijama stavila na raspoloženje na osno­ vu sporazumnog Mačekovog poziva, ali i u sklopu s proustaškim stavom svojih vođa (Duka Kemfelje, Zvonko Kovačić i drugi). Po­ jedini odredi Zaštite upućeni su u Bosnu radi uspostavljanja vlasti N DH"60). Ustašama je trebalo vremena da organizuju svoj aparat.

Tek krajem 1941. godine „imali su svega 15.000 naoružanih ljudi i povrh toga još oko 13.000 u tkz. divljim ustašama na teritoriji cijele N DH"61).

Pavelić je tek 15. aprila 1941. godine stigao u Zagreb sa jednom grupom ustaša, koje su bili naoružali i prebacili Italijani. U Za­ greb su stigli noću. Ni Pavelić, dakle, ni njegova „ustaška vojska" nisu imali neposrednoga učešća u proglašenju NDH. Sve je, među­ tim, rađeno u Pavelićevo ime. On je, već 16. aprila 1941. godine, ime­ novao svoju prvu vladu u kojoj je, zajedno sa njim, bilo 12 minis­ tara. Za potpretsednika vlade imenovao je dr Osmana Kulenovića iz Bihaća kao predstavnika Muslimana. Nijedan Musliman nije tada dobio neki resor62). Tek kasnije, kada se ustaški režim bude počeo ljuljati, dobiće i predstavnici Muslimana resore u vladi: Hamdija Bešlagić kao ministar prometa i javnih radova, Mehmed Alajbegović kao ministar spoljnih poslova. Dr Osmana Kulenovića zameniće kasnije dr Džafer Kulenović (| 2. X. 1956. u emigraciji).

Ovo upadljivo zapostavljanje Muslimana dogodilo se i pored isti­ canja sa ustaške strane, da su oni Hrvati i da su u svemu ravno­ pravni sa Hrvatima katolicima. Još 6. juna 1941. godine isticao je dr Mile Budak u svome govoru u Križevcima: „I to mi uvijek na­ glašavamo. Ona je država islamska, gdje je naš narod islamske v je­ 59) Viktor Novak, Na istom mestu, str. 541.

60) Franjo Tuđman, Na istom mestu, str. 78.

61) Franjo Tuđman, Velike ideje i mali narodi. Rasprave i ogledi, Zagreb 1970, str. 188.

62) Zbornik zakona i naredba NDH, godina 1941, svezak I-X II, broj 1-1258, str. 8. Ureili: Dr Josip Junašević i dr Miroslav Ćemten.

669

re. Ja naglašavam ovo, jer je to potrebno da se znade, da smo mi dr­ žava đvei u vjera, katoličke i muslimanske. Mi znamo, koliku je ulogu naša vjera kršćanska odigrala u poviesti našoj, pa je stoga i držimo. Mi bismo je već iz političkih razloga držali jer je to je­ dini bedem, koji Beograd nije mogao preskočiti. . . Mi Hrvati mo­ žemo biti srećni i ponosni što imamo tu svoju vjeru, a ujedno mo­ ramo biti svjesni, da su naša braća Muslimani naši najčišći Hrvati kao što je već naš blagopokojni Ante Starčević govorio. To je jedna od vrednota, koju moramo ugraditi, kad izgrađujemo našu NDH“63).

I Pavelić i svi ministri položili su zakletvu i obavezali se da će se ,,u svome radu držati ustaških načela". Ministri su položili za­ kletvu Paveliću64). „Katolički list" je, povodom toga, pisao da se Crkva moli, da „cijeli narod sa svojim odgovornim vodstvom bude istinski božiji narod"65) . . . Ovakav stav prema Muslimanima nije, kao što se i pokazalo, obećavao mnogo, jer je NDH bila ne samo h r v a t s k a nego i izrazito k a t o l i č k a d r ž a v a . Desilo se opet ono što je i Jere Jareb zamerao ranijim hrvatskim političari­ ma, koji su problemu Muslimana posvećivali malo pažnje. Jareb veli: „ . . . Hrvatska politika između dva rata, odnosno HSS kao njen glavni predstavnik, nije shvatila bit hrvatskoga problema u Bosni i Hercegovini. Aksiom hrvatske politike trebao je biti tada, kao i prije, a isto tako mora bit i u budućnost: Muslimani su hrvatska većina u Bosni i Hercegovini i njihovo vodstvo trebaju pomoći i sli­ jediti Hrvati-katolici. Najgora moguća usluga hrvatskom narodu i njegovoj budućnosti bila je napravljena onakvim teritorijalnim cijepanjem Bosne i Hercegovine (Banovina H rvatska)66).

4.

Posle proglašenja NDH i imenovanja njene prve vlade postav­ ljalo se p i t a n j e određivanja granica nove dr­ ž a v e . Odlučujući faktori pri tome bili su Nemačka i Italija. Dok sa Nemačkom nije bilo nikakvih teškoća u određivanju granica sa Italijom su se pojavile velike teškoće. Da bi se one otklonile došlo je do razgovora između Pavelića i Italijana, koji su održani bili u Ljubljani 25. aprila 1941. godine i koji su ostali bez rezultata. Pro­ duženi su i završeni za vreme susreta Pavelića i Musolinija 7. maja 1941. godine. „Dakle u ciglih 13 dana bili su završeni tako zamašni granični, politički, vojnički i ekonomski razgovori. Jedini prego­ 63) „Katolički tjednik“ od 20. VII. 1941.

64) Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 547-548.

65) „Katolički list" 1941, broj 16, str. 187-188.

6B) Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike, str. 69.

670

varač sa hrvatske strane bio je dr Ante Pavelić i on sam snosi punu odgovornost za ondašnje odluke1167).

To su poznati „Rimski ugovori11, koji su potpisani u Rimu 18. maja 1941. godine, i prema kojima je Italija uzela od NDH i sva ona ostrva koja je želela i deo Jadranske obale koji je htela68). Nije moguće pretpostaviti, da Pavelić i njegovi saradnici nisu osećali svu težinu poraza, koji su pretrpeli primajući ove ugovore. Dr Mile Budak, svakako svestan težine poraza koji se ocrtavao, pokušavao je da za to pripremi hrvatsku javnost. On je, 16. maja 1941. godine, pisao: „Ni najveće države ne mogu uvijek učiniti onako kako im želi srce, ni najm oćniji narodi nisu jednim udarcem postigli svoje na­ rodne i povijesne granice, pa se je bojati, da to neće ni nama uspjeti u najvećoj mjeri. Ima poteškoća, koje nisu ubitačne, ali su svakako bolne za svakoga Hrvata, no koje najjače osjeća onaj, koji je bio vazda i najvjerniji seizmograf svih hrvatskih težnji — naš Poglav­ nik1169).

U svetlosti činjenica, kakve su bile tada, zvuče tragikomično Pavelićeve reči u odgovoru na Musolinijev pozdrav. Pavelić je rekao: „ . . . Pošto su određeni ugovori o granicama, i to u duhu velikog uzajamnog razumijevanja, pošto je paktom osigurana srdačna i in­ timna saradnja dvaju naroda, ne više rastavljenih nego povezanih na smirenom Jadranu, i hrvatski narod tradicionalno ponosan i ne­ zavisan svečanim činima, koji su danas izvršeni, slobodno pristoji i pristupa novom evropskom poretku, što ga promiču vlasti Osovi­ ne, te ističe u zajednici duha i prijateljstva one uvjete plodnoga ži­ vota, kojima je garancija već i samo ime Rima1170). NDH je, i for­ malno, 15. juna 1941. godine pristupila Trojnom paktu.

Pavelić je u Rimu ponudio Zvonimirovu krunu Savojskoj dina­ stiji. Kralj Viktor Emanuel III. primio je ovu ponudu. Pre toga, 15. maja 1941. godine, bila je objavljena jedna Zakonska odredba po kojoj kruna kralja Zvonimira predstavlja suverenitet NDH71) .. .

Odgovarajući na pozdrav kralja Viktora Emanuela III., Pavelić je isticao: „ . . . Mi i hrvatski narod, očekujemo monarha osnivača nove hrvatske dinastije, koja će nam prethoditi u našem preporodu. Mi smo toliko ponosni na kralja, koji će sjesti na prijestolje naše Hr­ vatske, kao što smo ponosni na našu državnu i narodnu nezavis­ nost1172). Aimona, vojvoda od Spoleta, kasnije od Aoste, nije nikada stupio na tlo Hrvatske, niti na hrvatski presto. Eugen Kvaternik je tvrdio, da je vojvoda od Spoleta imao sklonosti da dođe na hrvat­ C7) 6a) 69) 70) ’ i) 72)

Na istom mestu, str. 102.

Viktor Novak, Na istom mestu, str. 578. „Hrvatski narod“ od 16. V. 1941. „Hrvatski narod" od 19. V. 1941.

Viktor Novak, Na istom mestu, str. 576. „Hrvatski narod" od 19. V. 1941.

671

ski presto i da mu je govorio, u junu 1941. godine, da će on, čim stig­ ne u Hrvatsku i stupi na presto, početi borbu za povratak Dalmacije: „Ja ne želim, rekao je on, biti kralj bez mora i ratne mornarice. Ja sam pomorski časnik. Kažite Vašem gospodinu ocu, da ću od časa, kad stupim na hrvatsko tlo, biti veći Hrvat od Pavelića"13).

Pavelić je uspeo da ga primi papa Pije X II i da sa njim ostane u razgovoru oko pola sata. Nije, međutim, poznato šta su sve razgo­ varali, ali se zna da Pavelić nije uspeo da Papa prizna NDH. Uspeo je da Papa pošalje svoga legata u Hrvatsku14). To je bio opat Giuseppe Marcone. Viktor Novak je, međutim, dokazivao na osnovu držanja papskog legata Marconea, da je „Vatikan više nego priz­ nao NDH"75).

Neuspehe prema Italiji, koji su bili veliki, Pavelić je želeo da nadoknadi proširenjem na Istoku. On je polazio od gledišta, da NDH treba da pripadne s v a ona teritorija, koja je bila u sastavu Austro-Ugarske monarhije. Pošto Baranja, Bačka i Banat nisu mogli bi­ ti uključeni u sastav NDH, Pavelić je pružio svoje aspiracije prema užem srpskom prostoru, posežući u većoj meri i na Sandžak, jer je i tamošnje Muslimane smatrao Hrvatima. Na ovoj strani Pavelić je hteo da pređe graničnu liniju između nekadašnje Austro-Ugarske i Srbije i Crne Gore. Granice prema okupiranoj Srbiji odre­ đene su Zakonskom odredbom od 7. juna 1941. godine, koja ima tri paragrafa. Prema ovoj Odredbi granica ide „od utoka rijeke Save u Dunav uzvodnim tokom Save do ušća Drine u Savu; od ušća rije­ ke Drine uzvodno tom rijekom, i to njenim najistočnijim rukavci­ ma tako da sva ostrva na Drini pripadaju NDH, do utoka potoka Brusnice u Drinu istočno od sela Zemlice; od utoka potoka Brus­ nice u Drinu teče granica NDH kopnom istočno od Drine tačno sta­ rom granicom između Bosne i Srbije, kakva je postojala do 1918. godine"76). Član treći ove Odredbe naređuje ministrima domobran­ stva i unutrašnjih poslova da „gore označenu granicu napose odmah zaposednu sa postrojbama hrvatskog domobranstva i hrvatske us­ taške milicije, te da odmah na licu mjesta postave međaške znakove izuzev područja grada Zemuna s okolicom, koje tvoreći sastavni dio NDH sporazumom sa Velikim Njemačkim Rajhom ostaje do konca rata vojnički zaposednut od prijateljske njemačke vojsk e"77).

Hrvati, i ne samo ustaše, smataraju reku Drinu granicom ne sa­ mo između Srba i Hrvata, nego i između Istoka i Zapada: „Mi, koji smo učili poviest, pisao je dr Mile Budak, znademo da je Svemogu­ ći postavio na Drini granicu svjetova. Tamo vam je pukla najveća 73) 74) 75) 76) 77)

672

Jere Jareb, Na istom mestu, str. 102.

Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 575.

Na istom mestu, str. 582, beleška 93.

Zbornik zakona . . . , str. 165.

Na istom mestu.

Crkva, koja je ikada postojala, otkada je svijeta i vijeka, Katolička crkva. Drina je granica Istoka i Zapada . . . Naši pravoslavci i nji­ hove vladike i popovi zanose se za svetu majčicu Rusiju, jer misle da je to neki, sveti pravoslavni komunizam. Ja im želim da im počeše leđa taj sveti pravoslavni komunizam'178).

Iako je sa hrvatske strane isticano da je NDH s a m o h r v a t ­ s k a d r ž a v a , ona to nije bila po etničkom sastavu stanovništva.

Fra Dionisije Juričev, revnosni prevodilac Srba na rimokatolicizam, isticao je i ovo: „ . . . U ovoj zemlji ne može da živi nitko osim Hr­ vata, jer ovo je zemlja Hrvata, a tko se neće pokrstiti, mi znamo kud ćemo sa njim e . . . Mi danas treba da budemo svi Hrvati i da se proširimo, a kada se proširimo i ojačamo, ako nam bude potrebno, još ćemo da oduzmemo od drugih1179) .. . Prema „Općem šematizmu katoličke crkve u Jugoslaviji11, koji je sastavio dr Krunosav Draganović, bilo je na prostoru NDH 1,885.943 Srba, 3/4 miliona Musli­ mana80). Rudolf Kizling navodi, da je teritorijalni opseg NDH „bez oblasti ustupljenih Italiji, iznosio 100.632 kv. km. i da je na njemu živelo 6,500.000 stanovnika. Od toga je bilo 3,300.000 Hrvata-rimokatolika, oko 100.000 Nemaca, 800.000 Muslimana, 2,200.000 Srba, 18.000 Jevreja kao i nekoliko stotina Italijana81). Ladislaus Hory i Martin Broszat navode, da je površina NDH iznosila okruglo 102.000 kv. kilometara. „Od oko 6,000.000 stanovnika državnoga područja bilo je jedva više od 3,000.000 katoličkih Hrvata, prema skoro 2,000.000 sa ovom državom uopšte neoduševljenih pravoslavnih (Srba, odnosno Bosanaca), preko pola miliona bosanskih Muslimana, 140.000 Nemaca, 70.000 Mađara, 40.000 Jevreja i oko 150.000 Slove­ naca, Čeha, Slovaka, Ukrajinaca i drugih, čija lojalnost, ni u kome slučaju, nije bila neproblematična1182).

Prema Ferdu Čulinoviću površina NDH iznosila je 247.542 kv. kilometara i imala oko 6,300.000 stanovnika. Od toga je bilo 3,300.000 Hrvata, 1,925.000 Srba, 700.000 Musilmana, 150.000 Nemaca, 75.000 Mađara, 65.000 Slovaka, 30.000 Slovenaca, 5000 Italijana, 40.000 Jevreja83). Prema Francu Tuđmanu NDH je imala 98.572 kv. kilo­ metara sa oko 6,300.000 stanovnika. Od toga broja 3,300.000 Hrvata, 1.925.000 Srba, 700.000 Muslimana, 150.000 Nemaca, 75.000 Mađa­ ra, 65.000 Slovaka, 40.000 Jevreja, 30.000 Slovenaca, 5000 Italija­ na84).

78) 79) 80) 81) 82)

„Katolički tjednik" od 17. VIII. 1941.

Navedeno kod: V. Novak, Magnum Crimen, str. 627.

Navedeno: Na istom mestu, str. 601.

Rudolf Kiszling, Na istom mestu, str. 177.

Ladislaus Hory-Martin Broszat, Na istom mestu, str. 68-69.

83) Ferdo Čulinović, Okupatorska podela . . . , str. 77.

84) Franc Tuđman, Okupacija i revolucija, str. 209.

673

Jere Jareb navodi: „Hrvatska država imala je 1941. vjerovatno oko 6,500.000 stanovnika. Prema popisu pučanstva 1931. povijesna Hrvatska imala je 6,043.400 stanovnika, od toga 3,060.000 Hrvata, 716.000 Hrvata Muslimana, 1,847.400 Srba pravoslavaca, 145.000 Nijemaca itd. Od te povijesne Hrvatske bilo je u svibnju (maju) 1941. pripojeno Italiji: dio Istre, koji je 1920. pripao Jugoslaviji, više od polovine Dalmacije i jedan dio Hrvatskoga Primorja. Međumurje je bez pristanka hrvatskih vlasti bilo pripojeno Mađarskoj. Vjero­ jatno ne griješimo, kad kažemo da je 1941. bilo u NDH oko 4,000.000 Hrvata katolika i Muslimana i oko 2,000.000 Srba pravoslavaca"85).

Pojam „povijesne Hrvatske “ određivao je dr Mladen Lorković ova­ ko: „Hrvatska,Međumurje, Slavonija sa Srijemom, Dalmacija, Bos­ na i Hercegovina, te dio Istre (otok Krk i opština Kastav), koji je pripao Jugoslaviji"86).

Prema međunarodnom pravu ova je teritorija, i pored progla­ šenja NDH, bila sastavni deo državnog područja Jugoslavije, koja nije priznavala ni akt od 10. aprila 1941. godine, ni akte i odluke njezine vlade. Zbog toga su i njene granice, sa međunarodnopravne tačke gledišta, bile samo fiktivne: „NDH nije iz tih razloga imala niti političkog naroda kao elementa svoje državnosti (kao okupator­ ska tvorevina) jer su stanovnici s toga područja bili i ostali držav­ ljani Jugoslavije. Okupatorskim aktima nije se jednostavno moglo izmijeniti državnopravna pripadnost građana okupirane Jugosla­ v ije "87). Franjo Tuđman je isticao: „Hrvatska buržoazija objektivno je dobila mogućnost da istom sada u okviru Velike Hrvatske, na te­ ritoriju NDH, organizira svoju vlast, svoju državu, svoju ekonomi­ ku, i prema tome ona je u Drugom svetskom ratu došla u prividnu mogućnost da oživotvori svoje buržujske klasne ciljeve"88).

85) S6) 87) 88)

674

Jere Jareb, Na istom mestu, str. 87-83.

D r M laden Lorković, „Narod i zem lja H rv a ta ", Zagreb 1939, str. 160-161.

Ferdo Čulinović, Stvaranje nove jugoslovenske države, str. 15.

Franjo Tuđm an, Velike ideje . . str. 187.

D R ŽAV A KOJA UNIŠTAVA SAMU SEBE

Nezavisna država Hrvatska (NDH) može se nazvati državom, ko­ ja je uništavala samu sebe. To je bila, koliko mi znamo, jedina dr­ žava u istoriji, koja je vodila rat istrebljenja protiv više od jedne trećine svojih podanika (Srba, Jevreja, Cigana). To je bila država verskih i nacionalističkih fanatika, koji su bili žrtva svoje mašte i svojih mržnjom ponetih egzaltacija. Stvarnost, u kojoj su se našli, pokazala im je da su oni bili površni fantasti rušilaštva, koje je jelo samo sebe. Njihovo nacionalno hrvatsko osećanje bilo je potamnelo i oporočeno ubilačkom mržnjom i prema Srbima i prema Jev­ rejima i Ciganima, koji su bili nemoćni da se brane.

1.

I pre nego što su došle na vlast u s t a š e nisu tajile svoju mrž­ nju na Srbe u kojima su oni, poneti megalomanijom velikohrvatstva, gledali smrtne neprijatelje Hrvata što Srbi, razume se, nisu bili, niti su hteli biti. Srbi su ustašama smetali, uglavnom, zbog dva razloga: što su bili S r b i i što si bili p r a v o s l a v n i . U krat­ kom postojanju i razvijanju NDH pokazaće se, da su ustaše nekako i mogle primiti r a s r b l j e n o p r a v o s l a v l j e , ali Srbe kao narod, a najčešće ni kao pojedince, nisu mogli primiti. Iako na Srbe nisu mogli primeniti svoju rasnu teoriju, oni su ih smatrali mnogo nižim, po ljudskom dostojanstvu, od Hrvata, koje je trebalo oslo­ boditi svakoga srpskog uticaja. U svome državno-nacionalnom pro­ gramu, koji su izgrađivali godinama pre dolaska na vlast, ustaše su, kao glavnu tačku imali u n i š t e n j e S r b a što su oni, bez ikakvih obzira, i pokušavali. Kod ustaša je, kada su došli na vlast, mržnja prema Srbima bila jača od radosti što su dobili svoju drža­ vu. Za celo vreme postojanja njihove vlasti bili su svi njihovi na­ pori usmereni na očuvanje ove države. U zakletvi, koju su polagale unovačene ustaše, stoji: „da ću svime što mi je sveto, da ću se pod ustaškom zakletvom u ustaškim redovima boriti za oslobođenje hrvatskog naroda i za izvojevanje NDH, da ću izvršiti sve naredbe 675

Poglavnika i svaku zapovijeđ predpostavljenih u ustaškoj vojsci, da ću učiniti sve što mi se naloži, da ću najstrožije čuvati svaku mi povjerenu tajnu i da nikada nikome ništa odati neću"1). Ustaštvo je, kao što se vidi iz ove zakletve, sebe potpuno izjednačilo sa hrvat­ stvom i oglasilo se za predstavnika hrvatskog naroda.

Pavelić je, 29. aprila 1941. godine, izdao „Odredbu o uskladbi ra­ da ustaške organizacije s državnim vlastima", kojom se ustašama poverava „organizacija cjelokupne državne vlasti". Nadzor nad svim vrši „Hrvatski ustaški pokret" i sve ima da se izvršava ,,u potpu­ noj saglasnosti sa slovom i duhom ustaških načela, te u skladu sa narodom i državnom politikom, izraženom u tim načelima"2). Prema osmom članu Načela ustaškog pokreta, hrvatski narod „ne vežu nikakve međunarodne niti državnopravne odredbe iz sadašnjosti, niti iz plošlosti koje nisu u potpunoj saglasnosti sa ovim načelima, niti će se na takove u svojoj nezavisnoj državi neko obzirati". U državnim poslovima, ističe su u tačci 11, „ne smije odlučivati nitko, tko nije po koljenima i po krvi član hrvatskoga naroda, te isto ne smije o sudbini hrvatskoga naroda i hrvatske države odlučivati ni­ jedan strani narod, ni država"3).

Hrvatima je, izgleda, bilo veoma stalo do toga da dođu do svoje države bez obzira kako i na koji način. Jere Jareb ističe: „Hrvati nacionalisti, isto tako i cjelokupan hrvatski narod, imali su jednu zajedničku ideju ostvarenje samostalne hrvatske države. Ideju hr­ vatske države prihvatili su isto tako Hrvati liberali, kao i oni orga­ nizirani u katoličkim redovima. Ovdje mislim na ljude intelektual­ no formirane posle 1925. godine, jer starija generacija, koja je u mla­ dosti bila jugoslovenska, nije se toga mogla nikada potpuno otre­ sti"4).

Polazeći sa ovakvog gledišta ustaše su određivale odnos NDH prema Srbima. Odmah u početku je Pavelić izdao nekoliko odreda­ ba, koje su jasno obelodanile kakav će biti odnos NDH prema Srbi­ ma. Već 18. aprila 1941. godine Pavelić je izdao „Zakonsku odredbu o nekretnimama tzv. dobrovoljaca". Reč je, ovde, o naseljenim Sr­ bima dobrovoljcim a iz Prvog svetskog rata, kojima je država bila dodelila izvesne površine zemlje od zemljišnog fonda bivših veleposednika, koji su većinom bili stranci i koje su bile došle pod udar agrarne reforme. Prema ovoj Odredbi zemljište, dodeljeno dobro­ voljcim a, proglašuje se „hrvatskom narodnom svojinom" i oduzi­ ma se od njih bez prava na „bilo kakvu odštetu, za tu zemlju, niti ne bilo što, na toj zemlji sagrađeno" (član 1). To oduzeto zemljište 1) grad 2) 3) 4)

676

M laden Colić, Takozvana N DH . Nezavisna država H rvatska 1941. Beo­ 1973, str. 408.

Zakonski zb o r n ik . . , str. 10; M . Colić, Na istom mestu, str. 416.

Navedeno kod: Viktor N ovak, M agnum Crimen, str. 553.

Jere Jareb, Na istom m estu, str. 59.

biće podeljeno hrvatskim seljacima „na temelju zakona, koji će se izdati". Dok to ne bude upravljače time posebni državni organi“ (član 3).

Iza ovoga materijalnog obespravljenja Srba-dobrovoljaca koji su morali napustiti zemlju, došla je, 25. aprila 1941. godine, „Zakonska odredba o zabrani ćirilice'1. Na celome području NDH zabranjeno je upotrebljavanje ćirilice. Uz ovu Odredbu bila je izdata i ,,pro~ vodbena naredba11 Ministirstva unutrašnjih poslova prema kojoj je zabranjena upotreba ćirilice na celome području NDH. „To se na­ ročito odnosi na cijelo poslovanje svih državnih i samoupravnih ti­ jela, na urede javnog poretka, na trgovačke i njima slične knjige i dopisivanja i na sve javne napise11 (član 1). Svi javni napisi, pisani ćirilicom, imali su se ukloniti u toku tri dana. K o se ogreši o ovu naredbu kazniće se „novčano do 10.000 dinara i zatvorom do m je­ sec dana115).

Srbe je pogodila i Pavelićeva naredba o državnim činovnicima, koji su to postali posle 1. decembra 1918. godine kao i sve, „kojima je za tzv. nacionalni rad priznata mirovina i trajna potpora ma pod kojim nazivom ne priznaje se pravo, da na temelju tih službi dobi­ vaju mirovinu na račun proračuna i blagajne NDH, a udovicama i djeci pravo na obiteljsku m irovinu116). Činovnicima, koji su imali pravo na penziju p r e 1. decembra 1918. godine to se pravo i dalje priznaje, ali im se one godine službe p o s l e 1. decembra 1918. ne­ će priznati7). Ovim odredbama bio je, pored Srba, pogođen i veliki broj Hrvata koji su, posle 1. decembra 1918. godine bili i postajali državni i samoupravni činovnici. U duhu ovih odredaba izdata je i zabrana držanja i nošenja svih odlikovanja bivše Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije i „svih povlastica stečenih tim odlikovanjima11.

Traženo je da se napravi „popis predanih odlikovanja u dva pri­ m jerka118).

Sledio je niz drugih odluka. Prema „Zakonskoj odredbi o držav­ ljanstvu11, od 30. aprila 1941. godine, Srbi su mogli biti samo ,,d rž a v n i p r i p a d n i c i 11, ali ne i punopravni državljani NDH. To je, prema članu 2, mogao biti „pripadnik arijskoga podrijetla, koji je svojim držanjem dokazao da nije radio protiv oslobodilačkih tež­ nji hrvatskoga naroda i koji je voljan spremno i vjerno služiti na­ rodu i NDH119). Ministarskom naredbom od 18. jula 1941. godine zabranjuje se naziv „srpsko-pravoslavna vjera11, jer nije više u skla­ du sa novim državnim uređenjem. „Stoga određujem, veli dr Mir­ ko Puk, da se ubuduće ima upotrebljavati naziv „grčko-istočna 5) 6) 7) 8) 9)

Zakonski Zakonski Na istom Na istom Na istom

z b o r n i k ..., str. 26; M l. Colić, N a istom mestu, str. 417. zbornik, str. 18. mestu, str. 18. mestu, str. 26. mestu, str. 42.

677

vjera"10). Početkom juna 1941. godine izdata je naredba o ukidanju svih „srpsko-pravoslavnih škola i zabavišta". „Zakonskom odredbom o hrvatskom jeziku, o njegovoj čistoći i o pravopisu", štiti se hrvatski jezik od stranih uticaja, jer on „ni­ je istovjetan ni s jednim drugim jezikom, niti je narječje bilo ko­ jeg drugog jezika ili bilo s kojim drugim narodom zajedničkog jezika, zato se i zove „hrvatski jezik“ u). Sedma tačka ove Zakonske odredbe stavlja u dužnost Ministru nastave da propiše mjere, „da se hrvat­ ski jezik očisti, a pravopis ustali u duhu ove zakonske odredbe, te će ujedno propisati i kazne za zaštitu čistoće jezika i pravopisa4112).

Ustaška vlast donela je, 19. septembra 1941. godine, „zakonsku odredbu o preuzimanju imovine „srpskih zavoda i ustanova u Hr­ vatskim Karlovcima (Sremskim Karlovcima) u vlasništvo NDH. Radilo se, prema prvom članu, o imovini „Karlovačke gimnazijske zaklade'1, „Srpskog narodnog crkvenog klerikalnog fonda" i „Stefaneuma“ , koji su postali vlasništvo DNH. Doneti su propisi i o tome kako će se ova imovina preneti u vlasništvo NDH13). Dan pre toga doneta je naredba o izmeni naziva pojedinih mesta, koja su se nazi­ vala srpskim ili turskim imenom. Tako je umesto „Karađorđevo" i ,,Obilićevo“ došao „Tomislavac" i „ Zvonim irovac“ ; naziv „Njegoševac“ izmenjen je u ,,Antunovac“ . I u nizu naziva, koji su ispred sebe imali reč srpski ili turski došla je reč hrvatski14). Naziv „Srpsko p olje“ i „Srpska Kapela" promijenjeni su, 4. oktobra 1941. godine, u „Hrvatsko P olje" i „Hrvatska Kapela"15). Istovremeno su izda­ vane i naredbe o ograničavanju kretanja Srba u mestima gde su stanovali. „Tako je u Zagrebu početkom svibnja (maja) izdana na­ redba o zabrani kretanja Srba noću, te istodobno naređeno je da se isele oni koji stanuju u sjevernim dijelovima grada, tj. iz stanbenih četvrti najvišega standarda. Slične naredbe su uslijedile i u drugim mjestima širom NDH. Nadzor nad kretanjem Srba još je više bio pojačan naredbama da „pravoslavni" građani moraju nositi plavu traku na rukavu sa početnim slovom ,,P“ 16). „Tako je ovaj znak ,,P“ (Pravoslavac) imao da bude srednjevekovni getovski znak za prokazanih 1,885.943 Srba, koji su imali da priđu ili „vjeri dje­ dova", ili da ih se ukloni iz NDH, a to ili emigraciju u Nedićevu Srbiju ili odašiljanjem Bogu na istinu, sa spasenim ili nespasenim dušama"17). i°) U) 12) 13) 14) 15) 16) 17)

678

„Narodne novine“ od 19. V II. 1941.

Zakonski zbornik, str. 42.

N a istom mestu.

M laden Colić, Na istom mestu, str. 448.

Zakonski zbornik, tsr. 634.

Na istom mestu, sir. 729.

Fikreta Jelić-B utić, N a istom mestu, str. 165.

Viktor N ovak, M agnum Crim en, str. 603.

Prema naredbi Ministarstva unutrašnjih dela, od 10. maja 1941. godine, trebalo je iz službe otpustiti sve „Srbijance", a pod tim se imenom mislilo i na one Srbe, „koji su se doselili na područje NDH poslije siječnja 1900. godine" kao i na njihove potomke18). Pominju se ,,i ostali Srbi" pod kojima se razumeju Srbi-domoroci, koji mogu ostati u službi ali ne mogu imati vodeće položaje. Postoji jedno na­ ređenje Ministarstva pravosuđa i bogoštovlja, od 11. novembra 1941. godine, Kotarskom sudu u Zemunu, „da pozove sve službe­ nike . . . koji su grčko-istočne vjere da imadu u roku od mjesec dana dostaviti ovom Ministarstvu, putem naslova, potvrdu crkvenih vla­ sti, da su prim ljeni u rimokatoličku odnosno grčko-katoličku, musli­ mansku, evangelističku vjeru i da su upisani u Matice tih vjera"19)...

Otpuštani su i Srbi iz Crne Gore, ali se, prema naredbi od 14. maja 1941. godine, nije smelo sa njima postupati kao sa Srbima: ,,U njiho­ vu ličnost, imovinu i nameštenje vlasti ne smiju dirati, jer oni su dr­ žavljani prijateljskog naroda čije državljanstvo do danas nije ure­ đeno"20).

2.

Nezavisna država Hrvatska (NDH) proizašla je iz duha i koncep­ cija ustaškog pokreta. Cilj ove države je bio da taj duh i te kon­ cepcije oživotvori. Ustaše su smatrale da im na tome putu s m e ­ t a j u S r b i i zbog toga su ih, o d m a h u p o č e t k u , s t a ­ v i l i i z v a n z a k o n a . Još u prvoj fazi organizovanja ustaške vlasti dali su glavni nosioci te vlasti niz izjava o Srbima i o polo­ žaju u kome su se oni našli. Istupali su naročito dr Mile Budak, dr Viktor Gutić, dr Milovin Zanić, dr Mirko Puk. Svi su oni lebdeli u oduševljenju što su dobili s v o j u državu i m o g u ć n o s t da javno iznesu svoja shvatanja o Srbima i ocrtaju okvire i meto­ de rešen ja „Srpskog pitanja". Oštrice su, u svim prilikama, bile uperene protiv Beograda, Srbije i Srba uopšte. Članovima organi­ zacije „Katolički muževi" govorio je dr Mile Budak na jednom sku­ pu i ovo: „ . . . Beograd je bio preskočio svaki zid, ali nije mogao ka­ toličanstvo. Pravoslavci su došli u ove krajeve kao gosti. I oni su trebali već jednom da napuste ove krajeve. Istina, mnogi neće moći otići, ali će zato htjeti preći na našu vjeru. To možda neće biti iz naj­ čistijega uvjerenja i zato ćete vi djelovati da svojom molitvom i ra­ dom to djelo potpom ognete"21).

Dr Viktor Gutić bio je jedan od najrevnosnijih progonitelja Srba. Kod njega su se, u odnosu na Srbe, mešale m r ž n j a i k r ­ 18) 19) 20) 21)

„Narodne n ovin e" od 7. V I. 1941.

Viktor N ovak, Na istom m estu, str. 799.

K a d : Fikreta Jelić-B utić, Na istom mestu, str. 165, beleška 102. „Katolički lis t" 1941., broj 25, str. 295.

679

v o ž e d n o s t i on je ne samo tražio uništenje Srba, nego je u tome prednjačio. U franjevačkom manastiru na Petrićevcu Gutić je, po­ lovinom maja 1941. godine, govorio i ovo: „ .. . Svaki onaj Hrvat, koji se danas zauzimlje za naše dojučerašnje neprijatelje, ne samo da nije nikakav dobar Hrvat, nego je protivnik i ometač unaprijed smišljenoga, dobro proračunatoga plana za čišćenje naše Hrvatske od neželjenih elemenata1122). Gutić je krajem maja 1941. godine, barangirajući mase protiv Srba, govorio u Sanskom Mostu: „Nema više srpske vojske! Nema više Srbije! Nema gedža naših krvopija, nestalo je ciganske dinastije Karađorđevića pa i kod nas — uskoro — drumovi će poželjet1 Srbalja al1 Srbalja više biti neće. Izdao sam drastične naredbe za njihovo potpuno uništenje, a slijede nove za potpuno istrebljenje. Ne budite slabi ni spram jednoga. Držite uvi­ jek na umu da su to bili naši grobari i uništavajte ih gdje stignete, a blagoslov našega Poglavnika i moj neće vam uzmanjkati. Svak koji se za njih bude zauzimao, postaje samim tim neprijatelj hrvat­ ske slobode. Srbi neka se ne nadaju ničemu, i za njih je najbolje neka se isele, neka ih nestane iz naših krajeva1123) . . . Na zboru u Prnjavoru Gutić je, 9. jula 1941. godine, govorio: „ . . . U ovome srezu postoje tri crkve otete od Hrvata od kojih je jedna u Prnjavo­ ru. Sutra ih zauzmite i na njima napišite „Hrvatski dom11. Oni koji su primili pravoslavnu vjeru treba odmah da pređu u katoličku vjeru, da ne bih ja o tome donio posebne odluke. Ovome srpskome gnijezdu u Prnjavoru poručujem: da ću ja doći i uzeti sebi 24 sata da to srpsko gnijezdo uništim. Ja ću ubijati, a vi ćete za mnom1124).

Kada se Gutić, 28. maja 1941. godine, vratio iz Zagreba izjavio je, „da je na svoje zadovoljstvo i na korist naroda, svršio u Zagre­ bu velike i važne poslove. Sada treba da pristupim grandioznom dje­ lu čišćenja hrvatske Bosanske Krajine od neželjenih elemenata, a naročito Banja Luke, jer ona, po zamisli Poglavnika, ima da bude glavni grad NDH1125). Te svoje mere čišćenja Gutić je, bliže, objasnio ovako: „Bez sumnje, poduzeće se najstrožije i najenergičnije mjere, koje se uopće mogu i dadu izvesti. Ono što sam do sada poduzeo tek je sitnica, jedna takva malenkost, koja se može mikroskopski vidjeti, pa onda možemo pomisliti šta još čeka neprijatelje NDH u našoj pitomoj Bosanskoj Krajini. U tome pogledu imam odrije­ šene ruke. Hoću da služim Božijoj i narodnoj volji. Oni nepoželjeni elementi bit će u našoj Krajini u najkraćem roku iskorijenjeni, tako da će im biti zatrt trag, a jedino što će ostati biće zlo sjećanje na n jih 1126). Na ustaškoj skupštini u Banjoj Luci Gutić je, u ulozi 22) 23) 24) 25) 26)

680

„H rvatska k ra jin a" od 16. V. 1941. „H rvatska k rajin a" od 30. V . 1941.

N avedeno kod: Viktor N ovak, M agnum Crim en, str. 609.

N a istom mestu.

N a istom mestu.

stožernika, pretio Srbima i ovako: „ . . . A li sutra ću pritegnuti. Pucaće kičma. Poručite to našim neprijateljima. Poručite im, pucaće kičme . . . Nastaće čišćenje .. . Nema milosrđa . . . Poglavnik i hr­ vatski ministri jedva čekaju da dođu u očišćenu Banja Luku, a to će biti brzo, brzo ćemo mi raditi. Ja ću biti ovdje gvozdena metla .. . i ja kažem, neka mi nijedan ne dolazi moliti za naše dušmane"27).

Dr Mile Budak je, u nekoliko mahova, iznosio svoje shvatanje o Srbima. Tako je, 8. juna 1941. godine, govorio na zboru u Vuko­ varu: „Sto se tiče Srba, koji ovdje žive, to nisu Srbi nego dopetenci s Istoka koje su kao torbonoše i ostale slugane doveli Turci. Oni su sjedinjeni samo sa pravoslavnom crkvom, a mi nijesmo uspjeli da ih asimiliramo. Međutim, neka znadu da je naša lozinka: „Ili se po­ kloni ili se ukloni"28). U Pakracu je, 20. jula 1941. godine, Budak govorio na jednom zboru: „Vi dobro znate za onu narodnu: jednoga Vlaha posadi i pogosti za stolom, a drugoga veži u vreću i sedi na njega. Što ti misli onaj pod stolom, to ti misli i onaj za stolom. Zato zapamtite i ovo: s Vlahom (Srbinom) jedi samo do pola zdjele, a od pola zdjele ubi ga zdjelom po glavi, jer će i on tebe"29). „Morate pak znati, govorio je Budak 3 .avgusta 1941. godine na zboru u Ivancu, da ćemo ovu domovinu učiniti hrvatskom katoličkom i muslimans­ kom domovinom, jer je to bila od postanka i takvu ćemo ostaviti pokoljenjima koja dolaze iza nas"30).

Dr Mirko Puk je, 6. jula 1941. godine, poručio Srbima u NDH: „Srbi su došli u naše krajeve sa turskim četama, kao pljačkaši, kao talog i smeće Balkana. Ne možemo dopustiti, da u našoj narodnoj državi vladaju dva naroda. Jedan je Bog i jedan narod koji vlada, a to je hrvatski narod. Oni koji su došli u našu domovinu prije 200 do 300 godina, neka se vrate odakle su došli. Doglavnik Mile Budak rekao je na jednoj skupštini, da za njega vrijedi hrvatska rečenica: ili se ukloni ili se pokloni". A ja vam kažem: ili se uklonite iz naše domovine milom ili ćemo vas ukloniti silom. Ako mislite, možete se i pokloniti"31). Na zasedanju Hrvatskog sabora Puk je u jednom govoru objašnjavao i politiku režima prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. On je, ovom prilikom, licemerio: „ . . . Još da se osvrnem na takozvanu SPC, odnosno na grčko-istočnu vjeru. U tome pravcu izjaviti mi je da NDH ne progoni grčko-istočnu vjeru dok nasuprot ne može priznati SPC. Poznata je činjenica, da istočne crkve pri­ padaju takozvanim n e z a v i s n i m crkvama tj. takvim crkvama gdje upliv državne vlasti na sve grane vjerske i na samo postavlja­ nje vjerskih službenika toliko veliki, da u stvarnosti te crkve ne 27) 28) 28) 30) 31)

„P olitika" od 20. X I I . 1945. „Katolički tjed n ik " od 29. V I. 1941.

Navedeno kod: Viktor N ovak, str. 605. „H rvatski n arod" od 4. V III. 1941. „H rvatski n arod" od 7. V II. 1941.

681

uživaju ni organizacionu ni funkcionalnu slobodu, nego su te crkve organi državne vlasti, jer je i sam vrhovni poglavar ujedno i vrhov­ ni poglavar crkve, te jer je poznata činjenica, da laički elemenat u tim crkvama ima predominantnu ulogu. Prema tome dozvoliti na teritoriji NDH osnivanje SPC, značilo bi dozvoliti vladi države Sr­ bije, da vrši jedan dio svoje državne vlasti putem SPC i na terito­ riji NDH — što nijedna država ne bi dozvolila i ne može dozvoliti, a to ne može dozvoliti ni NDH . . . Prema tome, NDH podupire akci­ ju prelaza grčko-istočnjaka na katoličku vjeru, te je državi pozna­ to da je samo promidžbom iz toga hrvatskoga elementa stvoreno naknadno srpstvo. Ovim prelaskom na djedovsku vjeru vraća se jedinstvo hrvatskoga naroda u onim krajevima, gdje je silom prili­ ka to jedinstvo bilo oslabljeno, oni se vraćaju istinskim svojim pre­ dajama i duhovnim izvorima. Tko ne želi iz bilo kojih razloga priz­ nati ovo povijesno stanje prosto mu stoji napustiti teritoriju ove države"32).

I dr Milovan Zanko, još jedan sa vrha ustaškog vodstva, grmeo je, početkom juna 1941. godine, na zboru u Novoj Gradiški: „Usta­ še! Da znate, ja govorim otvoreno: ova država, ova naša domovina mora biti hrvatska i ničija više. I zato oni koji su došli ovamo, treba i da idu. Događaji kroz stoljeća, a osobito ovih dvadeset godina, po­ kazuju, da je tu svaki kompromis isključen. Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikoga drugoga i nema te metode, koju mi nećemo kao ustaše upotrijebiti, da učinimo ovu zemlju zbilja hrvatskom i da je očistimo od Srba, koji su nas stotinama godina ugrožavali i koji bi nas ugrozili prvom zgodom. Mi to ne tajimo, to je politika ove drža­ ve i to kad izvršimo izvršičemo ono što piše u Ustaškim načelima.

Neka se ne zaboravi, da mi imamo van naših granica u samoj Ame­ rici oko 800.000 Hrvata, pa nećemo taj jadni svijet, koji je išao u Ameriku trbuhom za kruhom, jer ga nije imao u svojoj domovini, nećemo zaboraviti taj svijet. Taj svijet treba da dođe natrag kada ovdje nastani ognjište koje ćemo očistiti"33).

Bilo je, razume se, još dosta sličnih izjava i na „nižim nivoima", koje su bile sasvim u skladu sa gore navedenim. Tako je fra Dionisij Juričev, koji je jedno vreme bio i Pavelićev kapelan, govorio na zboru u Stazi: „ . . . U ovoj zemlji ne može da živi niko osim Hr­ vata, jer je ovo zemlja hrvatska, a tko se neće prekrstiti, mi znamo kuda ćemo sa njim. Ja sam u ovim gore krajevima davao očistiti od pileta sve do starca, a ako bude potrebno, učinit ću i ovdje, jer danas nije grehota ubiti i malo dijete od 7 godina, a koje smeta našem ustaškom poretku. Mi danas treba da budemo svi Hrvati i da se pro­ širimo . .. Nemojte misliti što sam ja u svećeničkoj odori, ali da zna­ te da ja, kada je potrebno uzmem strojnicu u svoje ruke i tamanim 32) Navedeno kod: Viktor N ovak, M agnum Crim en, str. 797-798.

33) „N ovi list" od 3. V I. 1941.

682

sve do kolijevke, sve ono što je protiv ustaške države i vlasti"34).

Juričev je poginuo septembra 1943. godine.

Kao neka vrsta sinteze ovakvih shvatanja i namera može se uze­ ti članak pod naslovom: „Zašto ovako istupamo11, koji je objavljen u franjevačkom listu „Nekoć i danas11, koji je počeo izlaziti janua­ ra 1944. godine. Na postavljeno pitanje dat je odgovor: „Evo zaš­ to! U Hrvatskoj se s a d a v o d i h r v a t s k i r a t , rat za našu čast i ponos, rat sa opstanak ne samo hrvatske države nego i za op­ stanak hrvatskoga naroda kao takvog. Vodi se, dakle, čisto odbrandbeni rat za sačuvan je naše ponosne prošlosti, a naročito za našu vla­ stitu trajnu budućnost. Naš narod, organizirani u domobranskim i ustaškim jedinicama te miliciji, brani sam svoj goli život, svoj vla­ stiti opstanak . . . Mi vodimo isto tako i vjerski rat za opstanak oču­ vanje naše krišćanske kulture, za očuvanje moralnoga i etičkog za­ sada našeg hrvatskoga naroda, rat za uništenje najgrubljeg materi­ jalnog i senzualističkog naziranja na svijet, dosledno: rat do istreb­ ljenja onih, koji su tu nauku do u detalje u svoj banditski program, a još više u svoj život smeća i taloga proveli1135).

3.

Govori i razne izjave najodgovornijih ustaških vođa bili su i s i g n a l i p o d s t i c a j za neobuzdanu erupciju patološke krvo­ žednosti mrzitelja Srba, koja je našla svoj puni izraz u b e z b r o j ­ nim r a z n o v r s n im zločinima, koji su vršeni nad Sr­ bima. Morao bi se naći izuzetan talenat, koji bi umeo i mogao da sve ove, vaistinu bezbrojne, i raznovrsne zločine zahvati i prikaže u svoj njihovoj grozoti. Mi ovde možemo dati samo fragmente iz te krvave stvarnosti. Ustaški princip, u odnosu prema Srbima, bio je: ili se pokatoliči, ili iseli ili ćeš biti ubijen . . . I suviše je malo reći, da su Srbi u NDH, naročito u toku 1941. godine, bili stavljeni i z v a n z a k o n a . Prema njima se postupalo još gore. Rimokato­ lički sveštenik u Novoj Gradiški, Franjo Matica, govorio je, opijen vlašću i neodgovornošću, Srbima i ovo: „ . . . Bog je na nebu, ustaše na zemlji, a Jasenovac po srijedi — i sada hoćete ili nećete11315).

Ustaški logornik u Dvoru na Uni, istovremeno rimokatolički svešte­ nik, govorio je u jesen 1941. godine: „Tko se osjeća Srbinom neka ide preko Drine, Srbima ovdje nema mjesta, ovo je država ustaška hrvatska, a koji se osjećaju da su pošteni neka pređu na katoličku vjeru, jer im to samo može biti spas; vidite kako Srbi putuju u Beo­ 34) D okum enti o protivnarodnom radu i zločinim a jednoga dijela katolič­ kog klera, Zagreb 1945, str. 59.

35) Navedeno kod: Viktor N ovak, M agnum Crimen, str. 707. si') D ok u m e n ti. . . , str. 76.

683

grad po rijekama i potocima, a tako će biti svakome tko se osjeća Srbinom; naređenje je svim ustašama, da Srbi u Pounjskim selima imaju da otiskavaju sve svinje koje plivaju po rijeci Uni (misli na poubijane Srbe), da ne ostaju po obalama Une“ 31).

Marko Zovko, dekan u Stocu (Hercegovina) cinički je govorio preverenim Srbima pred ubijanje: „ . .. Nije nama bila namjera da spasavamo vaše živote. Historija uči da je i prije bilo naroda koji su nestali pa će nestati i srpskoga naroda. Prevodeći vas na katoličku vjeru imali smo namjeru đa spasemo vaše duše“ 38). Vlado Bilobrk, sveštenik u Metkoviću, učio je svoje vernike: „ . .. Ljude ubijati nije grehota nego moramo sve poubijati što nam smeta, i potpuno oči­ stiti našu zem lju"39). Dr Srećko Perić, franjevac iz manastira Go­ rice kod Livna, organizator pokolja Srba u Livnu, govorio je u cr­ kvi: „Braćo Hrvati, idite i koljite sve Srbe od reda. Najprije zakoIjite m oju sestru, koja je udata za Srbina, a onda sve Srbe redom.

Kada ovaj posao završite, dođite k meni u crkvu, gdje ću sve ispovijediti, pa će vam onda svi grijesi biti oprošteni"40). Fratar Ante Klarić, sveštenik u selu Tramošnica, kod Bos. Samca, ironizirao je one, koji su po njegovoj oceni bili malo krvoločni: ,, .. . Vi ste babe i treba da obučete suknje, jer niste do sada ubili nijednoga Srbina.

Mi nemamo oružja i noževa i treba da ih kujemo od starih kosa i srpova, tako da gdje god vidite Srbina zakoljite ga"41).

Bilo je, na žalost, još dosta ovakvih izjava i podstrekivanja na vršenje zločina nad Srbima. Iako im je motivacija bila različita, cilj je uvek bio isti: uništiti i iskoreniti što više Srba. Na Pavelićev rođendan, 19. juna 1941. godine, govorio je sveštenik Mate Moguša u Udbini i ovo: „ . . . Iselit ćemo i istrijebiti ćemo srpski narod u Hrvatskoj, i biti ću srećan kada budem mogao d i j e l i t i s r p s ­ ku z e m l j u H r v a t i m a . Ustaše će se nemilosrdno boriti i istrijebiti sve one koji ne budu vjerni NDH i njenom Poglavniku i stvaraocu Anti Paveliću. Pogledaj, narode, ovih hrabrih 16 ustaša, koji imaju 16.000 metaka i koji će pobiti 16.000 Srba, poslije čega ćemo dijeliti Mutličko i Krbavsko P olje"42). Osvrćući se na nera­ zumljivu pojavu, da su podstrekači proganjanja, zlostavljanja i ubi­ janja Srba bili najviše franjevci, napisao ie italijanski novinar Corrado Zoli u svome listu „II Resto di Carlino", od 18. septembra 1941. godine i ovo: „Ono je prvi franjevac iz Assisi (Sv. Franjo Asiški) bratimio ptice i sestrio ribe, a ovi njegovi učenici i duhovni potomci, po NDH, napunjeni mržnjom, kolju nevine ljude, braću 37) Na istom mestu, str. 131-132.

38) 38) 40) 41) 42)

684

Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. str. str. str. str.

141.

147.

163.

158.

136.

po ocu Nebesnom, braću po jednom istom jeziku, braću po jednoj krvi, i braću po jednom istom tlu majke zemlje, što ih napaja so­ kovima istih njedara; kolju i ubijaju, zakopavaju žive ljude po ja­ mama, mrtve strmoglavljuju u rijeke, u more ili niz provalije . . .

Postojale su bande ubica, koje su bile i verovatno su još vođene i poticane od katoličkih sveštenika"43).

Oblici zlostavljanja i ubijanja Srba u NDH bili su različiti: po­ jedinačna i masovna hapšenja; formirane grupe taoca koji su slu­ žili kao rezervoar za odmazde; pojedinačna i masovna ubijanja; ubijalo se i vatrenim oružjem, klanjem, tupim oruđima, maljem u glavu i u potiljak, klanje i deranje živih ljudi, sečenje ušiju, va­ đenje očiju, odsecanje nosa i drugih delova tela, pečenje živih lju­ di na vatri; zakopavanje u zemlju živih ljudi; ili do pola ili sasvim; bacanje živih ljudi u jame, rudarska okna ili krečane; paranje utro­ ba trudnih žena; ubijanje dece udaranjem zidove ili o zemlju, ili bacanje male dece u vis i dočekivanje na noževe. Naređivano je često da oni koji će biti poubijani sami sebi kopaju grobove u koje će biti sahranjeni. Živim sveštenicima su čupali brade i brkove, odsecali uši i nos. Često su pre ubijanja žrtve unižavane i sramoćene. U selu Rogulje, srez Dvor na Uni, sramoćene su i zloupotrebljavane žene: „Zene su sve svukli do gola te ih nagonili da jašu kroz selo i da pevaju, a ostale ljude su vezali žive na magarcu. Za sveštenika Josipa Astaloša u Dalju utvrđeno je: „Po noći znao je sa svojom bandom pokupiti Srbe sa ženama i djecom, i strpati ih u podrume, gdje su ih njegovi ljudi batinali, a mnoge žene su do gola svlačili"44). Rimoka­ tolički sveštenik Eugen Gujić, ubica pravoslavnog sveštenika Miladina Minića, iz Bileševa kod Zenice, zlostavljao je njegovu ženu, koja je izjavila: „ . .. Kada sam vidjela šta će da se desi sa pokojnim Miladinom i zamolila sam popa Guića Eugena, da nas ostavi u životu, a sve stvari neka nose. Pri tome sam kleknula pred njega i skloni­ la ruke, ali me je on o š a m a r i o i rekao da nema posla sa že­ nama"45). Mučen je, pored ostalih, i sveštenik Milan Banjac. Njemu su odsekli ruke i noge, uši i nos i te delove tela stavljali mu u usta, psujući i vičući: „Liži pope, tvoju pasju krv". Ustaše su rasporile supruge sveštenika Spasa Lavrnje i Milana Vujića i iz njihove utrobe izvadili decu na noževima. Sveštenika Đorđa Bogića su mu­ čili, sekli mu delove tela, rasporili ga i izvadili mu creva i omotali mu ih oko vrata46) . . . Zlostavljanja i obeščašćenje žena bilo je na­ ročito po logorima. Za logor Jasenovac zabeleženo je: „ . . . Svakog 43) Na istom mestu, str. 149.

44) Na istom mestu, str. 133.

45) Na istom mestu, str. 136.

46) Spomenica pravoslavnih sveštenika-žrtava fašističkog u narođnooslobodilačkoj borbi, Beograd 19'60, str. 10.

terora

i

palih

685

dana dopremane su u logor djevojke dobro obučene, po izgledu studentice, a odmah za njima dolazili su ustaški oficiri, a među nji­ ma uvijek fra Filipović, ustaški natporučnik. Oni su se vraćali na­ trag okrvavljeni i uzrujani dok djevojaka nikad nije bilo“47). Drago H. Čolaković, koji je nekoliko meseci proveo u Jasenovcu, zabele­ žio je: „ . .. Dovedene su 42 Srpkinje iz Gradiške — kaznione. Dva­ deset i dvije su udavljene i spaljene. Vele, imaju neke iz Brčkog“48).

Bilo je raznih zlostavljanja Srba pre nego što bi bili poubijani.

Fra Ante Đurić naređivao je Srbima iz okoline Divuše, „da imaju kopati jame i prevoziti kreč za posipanje žrtava"49). Za don Iliju Tomasa, župnika u selu Klepcima, utvrđeno je: „ . . . Mnogo dese­ taka nesrećne braće iz sela Klepaca i drugih okolnih sela naterao je da pređu u katoličku crkvu, pričestio ih, a zatim ih opremio u školu, gde su dočekani od ustaša i zverski poubijani1150). Fra Ivan Hristić iz Sinja hvatao je i hapsio Srbe i „dao naređenje da se za­ točenici Srbi koji su dovedeni iz Vrlike, odvedu u Livansko Polje, gdje su avgusta 1941. godine svi poubijani i bačeni u ugljenokop sela P rolog"51). Da bi spasle muškarce od klanja žene iz Duvna polegale su jednom ispred automobila i sprečile transport"52). Fra Ante Klarić je ,,u pojedinim mestima okupljao Srbe, postavljao ih u re­ dove jednoga prema drugome, zatim naređivao da se šamaraju, da psuju jedan drugoga najpogrdnijim riječima. Poslije ih je sve odgonio od svoje crkve, zatvarao u jednu štalu i držao po nekoliko dana gladne i žedne. Pred njegovim očima tukle su ustaše kunda­ cima i žilama ljude, i po dogovoru njihovu, što bi on više govorio — nemojte ih tući, padali bi sve teži i strašniji udarci"53). Rudare Srbe iz rudnika Rakovac kod Banja Luke „udarali su tupim pred­ metom po glavi u potiljak, a zatim su ih udarcem krampom u glavu dotukli"54). U selu Koričanima župnik-franjevac, Franjo Udavić, nagonio je Srbe da rade na ustaškim poljima: „Pravoslavce je na­ gonio da rade ustaškim porodicama za vrijem e najvećih poljopriv­ rednih radova, a osim toga je naređivao da se nijedan pravoslavac ne smije udaljati od svoje kuće, bez njegovog znanja nije bilo uda­ ljavanja"55). U Livnu je, 20. avgusta 1941. godine, bio veliki pokolj Srba: „ . . . Nekoliko dana iza toga odvedene su u tu šumu i porodice poubijanih. Ustaška rulja silovala je tu žene, rezala im dojke, sta­ rima su sjekli ruke i noge, vadili oči, a maloj djeci odrubljivali su 47) 43) 43) 50) 51) 52) 53) 5i) s5)

686

D o k u m e n ti. . str. 170.

Drago H. Čolaković, Jasenovac, Sarajevo 1948, str. 106.

D o k u m e n ti. . . , str. 132.

Na istom mestu, str. 142.

Na istom mestu, str. 147.

Na istom mestu, str. 155.

Na istom mestu, str. 159.

Na istom mestu, str. 168.

Na istom mestu, str. 156.

glave i bacali ih u krilo m ajkama"56). U Livanjskom srezu poubi­ jano je, pod rukovodstvom dr Srećka Perića, oko 5000 Srba-muškaraca, žena i djece.

Masovnog ubijanja je bilo i u oružanim akcijama na terenu.

Italijani su, gde su mogli, branili srpski živalj od istrebljenja i na­ silja. U jednom izveštaju OK KPH za Karlovac, od 20. januara 1942. godine, stoji: „ .. . Ustaše su palili sistematski čitava sela. Mnogo stotina kuća (1500 do 2000) je spaljeno, hrana opljačkana, stoka odagnata, a stanovništvo koje je palo u ruke ustašama p o k l a n o .

Najgore od svega je to što su u pljački i paležu sudjelovali i seljaci i seljanke, pače i djeca iz susednih hrvatskih sela (navode se 6 sela).

To je osobito pogoršalo odnos između Srba i Hrvata, pače je uti­ calo na jednu nepravilnu naredbu štaba IV. bataljona, da se pale ustaške kuće u dvama hrvatskim selima — Kablaru i Golinji (Išece) ne bi li se tamo privukla pažnja ustaša i oslobodio njihov priti­ sak na drugoj strani"57).

Politički komesar Kordunačkog partizanskog odreda javlja, 27. januara 1942. godine, da su ustaše zapalile oko 2000 kuća: „Prije toga upada ustaša, na tom terenu naši su se partizanski odredi slo­ bodno kretali u hrvatskim selima i postojala je mogućnost prelaza Hrvata u naše odrede. Upadom ustaša situacija se znatno izmijenila.

Ustaše su palile sistematski čitava sela i pri tome činili uobičajena zverstva nad civilnim stanovništvom koje su zatekli u selu. Klanje djece, rezanje dojki ženama, bacanje u bunar ljudi i žena bilo je na dnevnom redu. Najgore od svega jeste činjenica da su u pljački koja je nastala poslije prolaza ustaša sudjelovala čitava hrvatska sela iz kojih su ljudi, žene i djeca poput strvinara obilazili zgarišta, prekopavali trapove i podrume, odvlačeći pri tome ono malo ži­ votnih namirnica koje je iz požara ostalo . . . Ima jedan slučaj jed ­ nog hrvatskog sela, koje je sakrilo srpski narod koji je bježao ispred ustaša"58) . . . Naročiti pogrom bio je posle borbi na Petrovoj Gori gdje su ustaše sve redom ubijali: „ . . . Muslimani naoružani sjeki­ rama i noževima koji su prije radili kao šumski radnici na Petro­ voj Gori najbolje su poslužili neprijatelju za taj posao. Mase ljudi, žena i djece kretali su se zajedno po šumi sa partizanima sa željom da se zajedno probiju sa njima iz obruča. Najviše ljudi, žena i djeca poklali su ustaše i Muslimani u jarugama kod Perne, Peuke, poto­ ka Bublena i u Širokoj Rijeci, u jarku zvanom Lisičjak i u Jarčevcu. U selu Perni poklali su ustaše i Muslimani 1000 lju d i"59).

Srbi su, isto kao i Jevreji, odvođeni u razne logore i to i pojedi­ načno i u masama. Retko se ko živ vraćao iz tih logora. Oni, koji 55) 57) 5S) 5!))

M arjan Zbornik Zbornik Zbornik

Stilinović, Čudovišni zločini. dokumenata . . . , tom V . knj. 3, dokumenata . . t om V . knj. 3, dokum enata . .., tom V. knj. 4,

U ,,Borba“ od 15. II. 1945. str. 95. str. 112. str. 267.

687

su ih, ipak preživeli, davali su potresne iskaze o onome što se tamo dešavalo: maltretiranja, mučenja, ubijanja, izgladnjavanja i spalji­ vanja. U Jasenovcu, a i u drugim logorima, ljudi su, pored izgla­ dnjavanja, stradali i od nečistoće i bolesti. Dr Nikola Nikolić koji je i sam bio u logoru Jasenovac, opisao je stradanja ljudi: „Neve­ ro vatno je, ali istinito, da je bilo ljudi, kojima je nekoliko tisuća ušiju pilo krv. Uš je vrlo krvoločna, stalno siše krv. Iako svaka posisa malu količinu, 3-5 tisuća ih posiše dosta. Iscrpljeni bez hrane, ljudi su ionako bili malokrvni, te nije bilo potrebno mnogo, da te uši pomognu brzom svršetku. Može se reći da su uši ubijale ljude bez pjegavca, prosto izazivajući smrt od akutne anemije. Mnogi neće vjerovati, da su u logoru Krapje ljudi legali noću, a ujutru su ih nalazili mrtve, blijede kao papir, pokrivene hiljadama uši­ ju " 60).

Krapje je deo Jasenovačkog logora, nalazio se „na podvodnom terenu, gdje su zatočenici živjeli u vlažnim barakama, radili na­ porno u vodi, uz hranu od 2-3 krompira dnevno. Ustaše ne samo da nisu osigurali nikakve, pa ni najprimitivnije, higijenske uvjete u ovom logoru, nego su zabranjivali i zatočenicima, da održavaju ličnu higijenu. Tako su im na prim jer zabranjivali, da peru svoje rublje u Savi"61).

Drago H. Čolaković, koji je proveo u Jasenovcu od 21. avgusta 1941. do 31. marta 1942. godine, opisuje obijest koju su ustaše pro­ vodile nad radnicima: „ .. . Naime, kada se radnici vraćaju sa rada moraju po naredbi ustaša, sve da pregaze. U baraci se nemaju u šta da presvuku, niti mogu da se osuše, nego onako mokri liježu i mokri ustaju. Patnje se svaki dan povećavaju . . . Iz barake se m o­ že samo u vodu koja je došla do koljena. Vode za piće nema iako je oko nas svuda voda, jer je zagađena. Hrane nema. Umrli se ne mogu sahraniti, a svaki dan ih je po nekoliko . .. Ubija oficir, ubija podoficir, ubija čarkar, i to sve sa satanskim osmijehom i sadistič­ kim keženjem. O batinama neću ni da govorim, jer je to u ono doba bila najnevinija šala"62).

Da li je ovo prikazivanje ustaških bezakonja bilo preterano?

Nije. To se, pored ostaloga, vidi i iz ustaških izvora. U izveštaju Štaba Vrbaskog divizijskoga područja za vreme od 11. do 20. okto­ bra 1941. stoji: „Raspoloženje grko-istočnjaka prema NDH i sadaš­ njem poretku nije povoljno, jer ih je veliki broj poubijan, opljač­ kan i odveden u razne logore, te im se ne priznaje vjera, a niti uži­ vaju potpuna građanska p ra v a . . . Oni grko-istočnjaci, koji se nisu odmetnuli u šumu i nisu napustili domove, prelaze u rimokatolič­ 60) Navedeno kod: Šim e Balen, Pavelić, str. 84.

61) Na istom mestu, str. 83.

62) Drago H. Čolaković, Jasenovac . . str. 55, 56, 66.

688

ku vjeru, a manji dio i na muslimansku"63) . . . Dragutin Kamber, jezuita, ustaški poverenik u Doboju, pisao je, septembra 1941. go­ dine, Paveliću o progonima Srba: „ . . . Suviše im naglo ukinuše vjeru (praktično uzevši) protjerujuću im popove. Uzesmo im dosta imetka i pobismo ih znatan broj, a ostalim stavismo suviše jasno do znanja da se ne mogu zadržati među nama kao Srbi pravoslav­ c i . . . Sa bezrazložnim i samovoljnim ubijanjem Srba mora se pre­ stati. Ne smije biti, da se kojekakvi naši dželati pozivaju na speci­ jalne i tajne instrukcije. Ovo je posebno i vrlo teško poglavlje i tu treba gvozdenom rukom zavesti red. Ja nisam niti za ravnoprav­ nost Srba dok su među nama, a ni za to da suviše dugo ostanu me­ đu nama. Ali dok su među nama moraju biti građani drugoga reda, ali ipak moraju i za njih važiti i postojati neki zakoni, koji se rešpektiraju i koji se samovoljno ne krše. Ne mogu oni biti izvan sva­ koga zakona. A izgleda da se zbilja događalo svašta. Moramo ipak nastojati, da ima odgovornosti pred Bogom i pred povjesnicom . ..

Jer ovo Srba, što ih imamo, bilo je previše i za samu Austro-Ugarsku .. . Napokon primanje grko-katolika u katoličku vjeru, zaple­ teno je u takav birokratizam, da je kadikad praktično onemogu­ ćivano dalje“ 64).

Užasnut onim što se deševalo u Hercegovini, gde su pogromi Srba bili naročito svirepi, našao se mostarski biskup, fra A lojzije Mišić, jedini od biskupa na području NDH, da se pobuni protiv us­ taških zločina. Pred sami kraj života i u dubokoj starosti (umro je marta 1942) biskup Mišić je pokušao da zaustavi ustaški bes i div­ ljanje rimokatoličkog sveštenstva. Kao Hrvat i on je pozdravio pro­ glašenje hrvatske države, ali ju je zamišljao sasvim drukčije, nego što je bila NDH. On je, 30. juna 1941. godine, objavio jednu Okruž­ nicu sveštenstvu u kojoj stoji: „ . . . Sveta Crkva sve one, koji su­ prot Božijim zakonima ubijaju, o život čovjeka se ogreše, tuđu im o­ vinu krivično nište, prisvajaju, svećenik ne može u ispovijedi odrije­ šiti, niti osloboditi od grijeha. Ovo vjernicima s oltara oglasite, proči­ tajte, da znaju i ravnaju se, i sa malim tumačenjem preporučite"65).

Nepuna dva meseca kasnije, 18. avgusta 1941. godine, biskup se, u posebnom pismu, osvrnuo na prilike pod kojima se živelo u NDH. „Prilike u kojima živimo, veli on, sa svake strane su nezgodne.

Umiješalo se svašta: mlado, neiskusno, nespremno, beziskusno, a mjesto pameti i razbora — vatra, sila. Nametnjaci izdaju odredbe — i dok su novo obraćenici još u crkvi kod sv. mise, hvataju ih, mlado, muško i žensko, gone kao r o b lje . . . do malo u masama u vječnost. Iza nekoliko godina svatko i svi osudivat će ovakav ne­ 63) Z b o rn ik . . . , tom IV . knjiga 2,Beograd 1951, str. 337.

64) Navedeno kod: Viktor N ovak, M agn u m Crim en, str. 746, 749, 750.

65) N avedeno: N a istom mestu, str. 637.

689

promišljen rat i djelovanje"613). Užasi i progoni, kakvi su vladali u njegovoj biskupiji, prinudili su biskupa Mišića da se, 7. novembra 1941. godine, obrati nadbiskupu Stepincu posebnim pismom. Pored ostaloga on ukazuje i na prinudno iseljavanje Srba u Srbiju i na proterivanje sa njihovog tla. „Došlo je, veli on, napokon i raselja­ vanje masa u Srbiju . . . Jauk, plač, žalost — bježanje na sve strane, čak i Musoliniju otišla deputacija . . . Katoličkoj crkvi nije do na­ silja. Osuđuje ga i osudila je i ovaj puta. A li upadan je prijelaz u krajnosti. Razumije se, razbježali su se na sve strane stožernici, lo­ gornici i silnici itd. Za silnike je platila sirotinja"67).

Nasilja je, i raznovrsnoga i na razne strane, bilo preko svake mere. Već 26. juna 1941. godine, Anto Hruža predlaže zapovedniku Jadranskog divizijskog područja, da se osnuju l e t e ć i o d r e d i , koji „naizmenično danju i noću krstare po dodeljenom području, da preko pouzdanih mještana i u saradnji sa oružništvom otkrivaju skloništa izbeglih Srba, da ih hvataju, i da suzbijaju eventualne akcije domaćeg pravoslavnog življa u pojedinim mjestima. Ovi od­ jeli ne bi imali stalno mjesto uporišta"68). I, dalje, i ovo: „Da se sva nepoćudna lica, pravoslavni Srbi, odmah uklanjaju sa područja navedenih kotara i otpremaju u zarobljeničke logore u daljnjim mestima radi daljega postupka sa njim a"69).

Potpukovnik Vidas izveštava, 10. jula 1941. godine, Vojna ko­ mandu u Zagrebu o iseljavanju Srba i veli: „ . . . 24. lipnja (juna) t.g. Veliki župan župe Psat i Krbava naredio je u s m e n o , da se ima iseliti sav živalj grko-istočnjačke i židovske vjere iz Bihaća, izuzev stranaca i mješovitih brakova Hrvata. Rok za spremanje pučanstva dat je jedan sat, te je u pet sati pučanstvo pristižalo na sabiralište i u 24 teretna kamiona, stavljenih na raspoloženje od talijanskih vlasti, u dvije partije prevezeno u Kulen-Vakuf gdje je od kotarskog pretstojnika iz Bos. Petrovca preuzeto. Zidovi su smješteni u Kulen-Vakuf u, a grko-istočmjaci (pravoslavci) raseljeni po kotaru Bos. Petrovac"70).

Raseljavani su mogli poneti sobom po 500 dinara, ,,a novac i dragocenosti koje su pretresom kod njih nađeni izuzev gornju svo­ tu, oduzete i predate kotarskom pretstojniku. Kuća, stvari i stoka iseljenih stanovnika su pod stražom i posebna povjerenstva ovo popisuju. Nadalje prebačeno je iz Ličkih krajeva, osobito iz Donj.

Lapca ljudstvo grčko-istočne vjere u Bosnu, tako da se naročito u kotaru Bos. Petrovac stvara slična situacija kao na području kota­ 66) 67) 68) GS) 70)

690

Na istom Na istom Zbornik Na istom Na istom

mestu. mestu, str. 637. do k u me n a t a . . t om IV . knj. 1, Beograd 1951, str. 512. mestu, str. 513. m estu, str. 514.

ra Bijeljina, koja je tim opasnija, ako napred navedeno izvješće o prikupljanju sumnjivog življa odgovara istini"71).

General Stencel naređuje, 31. jula 1941. godine, da se represali­ je „imaju sastojati u uzimanju taoca, uzimanju stoke i hrane i uniš­ tavanju naseljenih mjesta, koja su žarišta pobunjeničke akcije"72).

U naređenju od 2. avgusta 1941. godine se ističe: „ . .. Kod onih koji se susretu u borbama ili u pomoćnoj službi te borbe, nema smilovanja, bilo muško ili žensko, imade se na licu mjesta sprovesti Pri­ jeki sud"73). Jedan pukovnik izveštava, 6. avgusta 1941. godine, o stanju u Istočnoj Bosni i Hercegovini, gde su se Srbi bili digli za oružje protiv ustaškog terora i veli: „ . .. Umjesto da se pristupilo otvorenoj borbi sa pobunjenicima, tj. onima koji su se digli na usta­ nak, pristupilo se uništavanju njihovih sela i ubijanju njihovih po­ rodica i tome slično, što je imalo za posledicu, da je otpor bivao sve žešći, pa su se pobunjenicima priključili i oni, koji na to nisu nika­ da ni pom išljali"74). Kotarski pretstojnik u Vlasenici, Gluhonjić, javio je, 7. avgusta 1941. godine, Velikom županu u Sarajevo o nedelima ustaša: „ .. . Što je još najgore ubijeni ljudi su odmah u bli­ zini ubijstva u zemlju plitko zakopavani i psi su iskopavali njihove leševe i to je izazvalo najveći revolt a i strah kod Srba, pa su onda svi odbegli u goru. Oni nisu više vjerovali ni sudu ni kotarskoj ob­ lasti, jer su u povjerenom mi kotaru svuda po općinama rasturene ustaše, koji i danas vrše razna nedozvoljena dela. Ja imam m nogo­ brojne izvještaje od oružanih postaja o ovom e"75).

4.

Prekrštavanje pravoslavnih Srba na rimokatoličku veru, ubi­ janje i proterivanje Srba i srpskopravoslavnog sveštenstva i razaranje i pljačkanje pravoslavnih hramova bili su jedan deo ustaškog pro­ grama u odnosu na Srbe. Cilj je bio, pored fizičkog uništavanja, i odnarođavanje Srba. Sve je ovo izvođeno prema rečima dr Mile Budaka, izgovorenim na zboru u Gospiću: „Jedan deo Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti na katoličku vjeru i ta­ ko pretopiti u Hrvate"76). Akcija za prevođenje Srba na rimokatolicizam bila je deo negiranja postojanja Srba u Hrvatskoj: „Nega­ cija srpske narodnosti i pravoslavne pripadnosti imala je da po­ služi prozelitizmu. Ustvari, imala je da izvrši proces denacionaliza­ 71) 72) 73) 74) 75) 76)

Na istom mestu, str. 524.

Na istom mestu, str. 530.

Na istom mestu, str. 546-547.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 555.

Navedeno kod: Viktor N ovak, M agnum Crimen, str. 605.

691

cije Srba u pravcu hrvatstva i pokatoličenja1177). Da bi, naučnoistorijski, potkrepili svoju akciju pokatoličenja Srba ustaški vrhovi, zajedno sa delom rimokatoličkog sveštenstva, izneli su tezu o tome, da su Srbi u NDH ne neki p r a v i S r b i , nego samo p o s r b ­ l j e n i H r v a t i , koji se sada vraćaju veri svojih otaca. Više od godinu dana pre proglašenja NDH zapisao je Alojz Stepinac u svo­ me Dnevniku (knj. III, 413) i ovo: „Najidealnije bi bilo da se Srbi vrate vjeri svojih otaca, tj. da prignu glavu pred Namjesnikom Hristovim — Sv. Ocem. Onda bi mi konačno mogli odahnuti u ovom dijelu Evrope, jer bizantinizam je odigrao strašnu ulogu u po­ vij esti ovoga dijela svijeta u vezi sa Turcima1178).

Posle sloma Jugoslavije pisao je „Hrvatski glas11, organ nadbis­ kupa Stepinca, i ovo: „P rije svega već samo uklanjanje daljnjeg utjecaja srpskoga pravoslavlja i bizantinizma na hrvatski narod, koje je nastalo raskinućem veze sa Srbijom, već je samo po sebi jedna od najvećih ćudorednih koristi novog stanja. Tim je uklonjen sam izvor i zatrpana kaljuža odakle je dolazilo moralno raspada­ nje . . . Nakon uklanjanja tih glavnih uzročnika društvenoga nemo­ rala, kreće se rad hrvatske vlade u dva smjera: da se što više iz hrva­ tske sredine ukloni i zatre posljedica višegodišnjeg srpskog utje­ caja i da u tu sredinu unese na sva područja narodnoga života što više poštenja, pravde i čestitosti1179). „Katolički Tjednik11, od 20. jula 1941. godine, organ sarajevskog nadbiskupa Sarića, pisao je za Srbe: „ . . . Oni su svoju vjeru spojili s narodnošću i govorili su: Naše crkve i naši manastiri, to su naši međaši11. Zato ih posadiše u Celju, u Mariboru, na Sušaku i Splitu. Međutim, ako Bog da, taj će njihov kamen međaš po tuđim njivama nestati iz hrvatske drža­ ve, jer se ne može međašiti po tuđim njivama. Samo oko svoje me­ đe može se udariti međaš1180).

Dr Mile Budak je, 13. jula 1941. godine, isticao u Karlovcu: „Ci­ jeli ustaški pokret se temelji na v j e r i . . . Na našoj narodnosti i crkvi katoličkoj temelji se cijeli naš rad, jer nas je povijest naučila da kad ovdje ne bismo bili katolici, da bi nas odavno nestalo . . .

Eto, braćo i sestre, na te svetinje, na crkvu, vjeru i obitelj, najviše navaljivahu naši najveći neprijatelji, a to su pravoslavni svih klasa i boljševici1181). Ustaški pokret, sa dr Antom Pavelićem na čelu, gledao je u uništavanju srpske-pravoslavne vere u NDH, vršenje svoje istorijske nacionalne misije. Već 3. maja 1941. godine Pavelić je izdao „Zakonsku odredbu o prelaženju s jedne vjere na drugu1182).

77) 7S) 7!))

8«) 81) 82)

692

Sim a Sim ić, Navedeno delo, str. 4.

Na istom mestu, str. 24.

Navedeno kod: Viktor N ovak, Na istom mestu, str. 601-G02. „Katolički tjed n ik '1 od 17. V III. 1941.

N a istom mestu.

M ilan Colić, Na istom mestu, str. 422.

Ovom Odredbom ukidaju se svi zakonski propisi o načinu prelaska s jedne vjere na drugu. Traženo je da „stranka, koja m ijenja v je­ ru podnese pismenu prijavu upravnoj vlasti prve molbe (kotarske oblasti odnosno gradskom poglavarstvu) o svojoj odluci i da dobije potvrdu o toj svojoj prijavi, te da se ispune vjerski propisi one pri­ znate vjere na koju se prelazi1'83). Objašnjenje ove „Zakonske od­ redbe" izdao je, 27. maja 1941. godine, Mile Budak u svojstvu mini­ stra „bogoštovlja i nastave". Tamo je rečeno i ono čega se nije u praksi držalo: „Stranke će u slučaju potrebe i pred svojim bivšim dušobrižnikom iskazati svoj istup iz crkve samo potvrdom upravne vlasti". Za prelaz maloletnika između sedam i osamnaest godina starosti dostatna je samo izjava roditelja, a nije potrebna i posebna dozvola nadtutorstvene oblasti". Ovim su „dokinuti svi oni propisi i formalnosti, koje je do sada kod najavljenoga prelaza svaki prelaznik morao izvršiti pred dušebrižnikom svoje dotadanje vjeroispo­ vijedi"84).

I ova je odredba izmenjena 4. novembra 1941. godine i doneta druga prema kojoj „za prijelaz maloletnika do navršene osamna­ este godine života dovoljna je samo privola majke ako je otac odsu­ tan ili mrtav, a nije potrebna dozvola nadtutorstvene oblasti"85).

Donošenje ove odluke prokomentarisao je „Katolički list" ovako: „ . . . Time je kao i drugim mjerama omogućeno, da su se u kratko vrijeme ispravili oni bolni gubici u bivšoj Jugoslaviji, kada su toli­ ki njezini sinovi, a još više kćeri, za volju ženidbe napustili pradje­ dovsku vjeru. Ti se sada vraćaju u krilo crkve. Ne ističemo to radi kakvih prozelitskih namjera, već iz čistog osjećaja pravednosti.

I ovde se osjeća, šta znači imati vlastitu državu"86).

U praksi je, razume se, bilo sve sasvim drukčije. Prema jednoj Okružnici, koju je, 30. jula 1941. godine, izdalo Ravnateljstvo za ponovu, traženo je za prelaz u drugu veru, da se podnese „potvrda o osobnoj čestitosti, koju izdaju, ili uskraćuju, opštinske ili kotar­ ske vlasti. „Pri tome se posebno isticalo da „kod izdavanja potvrda treba paziti na grčko-istočne popove, trgovce, bogate obrtnike i uop­ će intelektualce, da im se ne izda potvrda osim u slučajevima kad se doista dokaže njihova osobna čestitost, jer je načelno stanovište vlade, da se ovim osobama ne izdaju potvrde". Potvrde su se za­ pravo prema tim uputama mogle „bez poteškoća „izdavati samo se­ ljacima" osim ako se radi o izvanrednim slučajevim a"87).

Ovo je, prema obaveštenju Ministarstva pravosuđa, od 14. jula 1941. godine, urađeno „da se ne bi izvrgavala neugodnostima vjera 83) 84) 85) 86) 87)

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 429.

Na istom mestu, str. 3'67.

Na istom mestu, beleška 46.

Fikreta Jelić-B utić, Na istom mestu, str. 174.

693

i ugled katolicizma. Dozvoljeni su bili, ipak, izvesni izuzeci, kao „na prim jer da je jedno od ženidbenih drugova katoličke vjere i hrvat­ ske narodnosti, onda se u tim slučajevima može primiti u katolič­ ku crkvu . . . Veoma je važno pri tome, da li je brak sklopljen u ka­ toličkoj crkvi i da li su djeca odgojena u katolicizmu"88). Nadbisku­ pski ordinarijat kritikovao je, 16. jula 1941. godine, ovakav stav vlasti, ali je preporučivao obazrivost: „ . .. Što se tiče prelaza pra­ voslavnih svećenika, učitelja, trgovaca te uopšte inteligencije i bo­ gataša, nema nikakve sumnje, da kod njihove eventualne molbe valja biti na oprezi. Ali tu treba istaknuti, da bi se protivilo duhu, a i zadaći katoličke crkve, kada bi ona načelno odbijala svu inteli­ genciju od pristupanja katoličkoj crkvi"89).

Vlasti su otežavale i prelaženja pravoslavnih na grčko-katoličku (unijatsku) vjeru, jer se preporučivalo direktno prelažanje u rimokatolicizam. Kurs prema grko-katolicima zaoštrio se od leta 1941. go­ dine, „vjerojatno u prvom redu zbog toga što je ona zbog sličnosti obreda mogla biti privlačni ja za pravoslavne vjernike u praksi na­ silnoga prekrštavanja"90). Nadbiskupski ordinarijat je i u ovome pi­ tanju bio drukčijega mišljenja: „Činjenica je, da vrlo malo tko pre­ lazi na grko-katolički obred. No zabraniti to principijelno u svakom slučaju, smatra ovaj Ordinarijat presizanjem u kompetenciju crk­ ve, koja grko-katolički obred smatra ravnopravnim sa rimskim obredom. Zabrana svakog prelaženja vrijeđala bi konačno i naše grko-katolike, koji su vjerno sačuvali i katoličko vjerovanje i hr­ vatsku svijest i uvijek stajali u odbrani katoličkih i hrvatskih sve­ tinja. Zato smatramo potrebnim istaći, da bi to Ministarstvo propis glede prelaza u grko-katoličku crkvu izmijenilo i ublažilo"91). U aktu Ministarstva pravde stajalo je o ovome: „ . . . Pravoslavnima se neće ni u kome slučaju dozvoliti da prelaze u grčko-katoličku crkvu"92).

Od onih, koji su prelazili ili silom prevođeni iz pravoslavlja na rimokatolicizam, ili bilo koju drugu priznatu veru, tražilo se da plaćaju takse, koje su često bile visoke. O tome je, 19. maja 1941. godine, izdalo objašnjenje Predsedništvo biskupske konferencije: plaćalo se po 20 dinara ,,i to toliko puta koliko je prelaza odnosno prelaznika"93). U slučajevima kada se radilo o sasvim siromašnim licima „može se priznati i oslobođenje od takse"94). Od prelaznika je traženo, da ,,u sve zapovjedne dane i nedelje slušaju sv, misu, i to 88) 89) 9°) si) 92)

Tekst kod Sime Simića na navedenom mestu, str. 62.

Na istom mestu.

Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 174, beleška 137.

Tekst kod Sime Simića, Na istom mestu, str. 63.

Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 621-622.

93) „Katolički list“ broj 20 od 23. V. 1941, str. 243.

94) „Katolički list" broj 20 od 23. V. 1941, str. 243.

694

onu na kojoj je propovijed". Prelaznici su morali nabavljati blo­ kove u koje su im upisivane posete mise i propovedi kao i potvrda 0 vršenju vjerskih dužnosti85).

Isticanje slobode i ravnopravnosti tri priznate veroispovesti u NDH bilo je samo formalno. Povlašćen je bio, stvarno, samo rimokatolicizam sa kojim je bilo identifikovano i hrvatstvo. Iz jedne zvanične pretstavke poglavara nemačke Evangelističke crkve u NDH, dr Filipa Poppa, od 19. novembra 1941. godine, vidi se kakav je bio položaj evangelista u NDH. Dr Filip Popp se žali, da im stižu „danomice iz gotovo svih krajeva naše slobodne Hrvatske žalbe protiv postupka naših državnih vlasti, osobito kotarskih pretstojnika i općinskih predstavnika, te ustaških povjereništava, koja oma­ lovažavaju i zapostavljaju na uvredljiv način evangelističku crkvu 1 evangelističku vjeru, prikazujući ih kao crkvu koja nije ravno­ pravna sa rimokatoličkom crkvom i sa muhamedanskom vjerskom zajednicom. Ima naime veliki broj pravoslavnih, koji žele prije­ ći na evangelističku vjeru, ali prijelaz im se sa strane nižih vlasti i organa ne dozvoljava, te se takvima pravoslavnima ne izdaje od strane kotarskih i općinskih predstavnika ili ustaških povjerenika „svedodžba o čestitosti", bez koje se ne može izvršiti prijelaz iz pra­ voslavne u drugu vjeru. Ako međutim pravoslavni izjave da žele da pređu na rimokatoličku vjeru izdaje im se spomenuta svjedo­ džba"96). Biskup, dalje, izjavljuje da je primljeno samo oko 1.500 pravoslavnih i da u NDH ima oko 70.000 protestanata, koji su po­ vezani sa svetskim protestantima. On, pored ostaloga, navodi i slu­ čaj pravoslavnih Srba iz Podravske Slatine i okoline, „koji su se prijavili za prelaz u evangelističku crkvu, ali su odvedeni u kon­ centracioni logor". Jednoj učiteljici iz Osijeka, koja je bila prešla na evangelističku vjeru, saopšteno je „da može samo onda ostati u državnoj službi ako napusti evangelističku vjeru i pređe na rimokatolicizam"97). Pošto se, najviše, radilo o Nemcima ova je stvar uzeta dosta ozbiljno. Njome se bavio i Ustaški sabor 25. februara 1942. godine na kome je Mirko Puk izjavio: „Svaki državljanin pri­ padnik gornjih vjera uživa sva politička prava u N DH"98).

Sa Muslimanima je stajalo još gore. Prema izjavi očevidaca sa jednom grupom Srba, koji su bili prešli na Islam, desilo se ovo: „Selo Begovo Brdo prešlo je sve na islamsku vjeru, ali to nije ništa koristilo, jer je naknadno, mjeseca marta 1942. godine, potpuno po­ klano . . . Pero Medved bio je stvarni krivac za sve zločine koje su ustaše počinile nad Srbima u Cetingradskoj općini"99). Pero Međ95) 96) 97) 9S) 89)

„Katolički tjednik" broj 31 od 3. VIII. 1941.

Tekst kod Sime Simića, Na istom mestu, str. 94-95.

Na sitom mestu, str. 96. „Hrvatski narod" od 26. II. 1942.

Dokumenti. . . , str. 104.

695

ved je bio rimokatolički parohijski sveštenik .. . Izvesna netrpelji­ vost i na ovome planu postojala je između katolika i Muslimana u Bosni. O tome izveštava, 27. maja 1942. godine, dr Gvozdić Andriju Artukovića i veli: „Skandal je načinila i akcija oko prelaska pravo­ slavaca. Tko će više ugrabiti u svoje jato dušica ovih bilo je glavno pitanje i za postignuće ove svrhe nijedna mjera nije bila odiozna.

Svađaju se imam Matičar Bibić, sa župnikom Kaurinovićem, koji svoje svađe unose u narod. Nema izraza koji bi bio neupotrebljiv kao nazivi Turčin, Sokac i slično na dnevnom je redu. Ovu svađu iskorišćuju ljudi neskloni današnjem poretku i državi, kao na primer Muharem Softić, činovnik Sipada, a sada i upravitelj Vakuf­ skog povjereništva, koji nagovara imama Bibića, da povede promi ­ džbu među hodžama, da je politički interes Muslimana, đa se drže sa Srbima. U tome ga pomažu Srbi-Muslimani, kao sudac kotars­ kog suda Sadiković i njegov otac, zatim Fuad Firkinedić, činovnik željezničke stanice, Smajo Sitnica, željeznički činovnik, profesor Munagić, inžiner Hrustanović i mnogi drugi11100).

5.

Sve pomenute zakonske odredbe o prelaženju s jedne vere na drugu bile su, stvarno, paravan iza koga se skrivala masovna akci­ ja vlasti i crkve za prevođenje Srba na rimokatolicizam. Dva osnov­ na momenta pokazuju, da tu nije moglo biti ni govora o dobrovolj­ nom prelaženju Srba na rimokatolicizam: otvorene pretnje da će biti poubijani oni koji ne prevere i pretnja da drukčije neće moći ostati, ni opstati, u zemlji. Dilema Srba je bila: ili preći u rimoka­ tolicizam ili biti ubijen i, u boljem slučaju, biti proteran iz zemlje.

I ljudi su se odlučivali prema potrebi momenta u suočen]u sa opas­ nostima, koje su postajale sve neposrednije . . . Još u početku maja 1941. godine pojavio se u biskupiji Djakovačkoj (nekada Strosmajerovoj) letak pod naslovom „Prijateljski savjet11. Letak se obraćao stanovništvu grko-istočne vjere i savetuje: „Čujte ovaj prijateljski savjet. Biskup djakovački primio je do sada u svetu katoličku crk­ vu na hiljade građana, koji su od državnih vlasti dobili „svjedo­ džbu čestitosti11. Ugledajte se na ovu svoju braću pa se prijavite što prije za prijelaz u katoličku crkvu. Vi ćete kao katolici moći ostati u svojim domovima. Vi ćete nesmetano unapređivati svoje gospo­ darstvo i odgajivati svoju mladež za Boga i državu Hrvatsku. Vi ćete u katoličkoj crkvi osigurati spas neumrlih duša11101). lco) Zbornik dokumenata. . tom IV, knj. 5, Beograd 1953, str. 393.

101) Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 628.

696

Akcija katoličenja u toku 1941. godine odvijala se u dve faze: ,,U prvome periodu kleroustaškog programa zabilježeno je indivi­ dualno djelovanje rimokatoličkoga episkopata i svećenika oko prekrštavanja, a u drugom kolektivno. Kolektivno djelovanje vezano je za određen datum: za Drugu biskupsku konferenciju, održanu od 17. do 20. novembra 1941. godine u Zagrebu, u saglasnosti i pod nadzorom opata Djuzepe Markonija, papskog legata u NDH“ 102) . ..

Teško bi se moglo osporiti, da je katoličenje za celo vreme vršeno uz saglasnost i podršku najviših crkvenih vlasti. Nadbiskup Stepinac zabeležio je, da je bio kod Pavelića 27. aprila 1941. godine i da mu je on rekao, „da će istrijebiti starokatoličku sektu, koja nije drugo nego društvo za rastavu žena. Rekao je nadalje da neće biti tolerantan prema srpsko-pravoslavnoj crkvi, jer to za njega nije crkva, nego politička organizacija. Iz svega je nadbiskup dobio do­ jam, da je Poglavnik iskreni katolik i da će crkva imati slobodu u svome djelovanju, iako se nadbiskup ne podaje iluziji da bi sve m o­ glo ići bez poteškoća11103).

Svima rimokatoličkim krugovima, i onima u NDH i onima u Va­ tikanu, bilo je jasno kakav i koliki značaj za katolicizam ima k a ­ tolička Hrvatska. Dr Ivo Guberina pisao je, 1943. godine: „NDH je jedina država sa katoličkom većinom na Balkanu . . . Jedina vrata katolicizma na Balkanu. Ne samo to. NDH je danas najjači bedem Srednje Evrope . . . Hrvatski narod nije i neće da bude n i k a k a v p a n s l a v i s t a . Mi smo preživeli takve pojave u 19. vijeku i po­ četkom 20. stoljeća, što je odvelo do jugoslovenske utopije, koja nas nije umalo stajala glave. Sva ta krvava iskustva izbacila su na površinu našeg organizma i dala vodeće mjesto novome državno­ me elementu, na suprot onome slavenskom e. . . NDH je stvorio ovaj državotvorni elemenat u hrvatskome organizmu, koji je u us­ taškom pokretu dobio svoj organizacioni oblik. Hrvatski katolici­ zam je dužan za mnogo čega zahvaliti ustaškom pokretu. To više što se on svojim radom, ni svojim načelima nije nigdje ogrešio o katolička načela. Njegov revolucionarni rad u najvećoj je harmo­ niji sa katoličkom moralkom11104).

Prva faza prekrštavanja Srba karakteriše se time što su se na sceni, pomagani od ustaških vlasti, a često i sami ustaše, pojavili pojedini rimokatolički sveštenici kao glavni faktor koji je silio na preveravanje. Među njima je bilo najviše ž u p n i k a , a bilo i m a n a s t i r s k o g sveštenstva. Među njima je vladala utakmica ko će više i brže pokatoličiti Srbe. Metode i motivi njihovog rada bili su obično opisivani u govorima, koje su oni tom prigodom držali.

Izveštaj i o toj akciji slati su Verskom otseku Ravnateljstva za po102)

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 369.

103) Tajni dokumenti. . . , str. 31.

104) Na istom mestu, str. 22.

697

novu, ,,u čiju nadležnost spadaju svi poslovi koji se odnose na sva pitanja prelaženja iz grko-istočne vjere u katoličku, muslimansku ili evangelističku"105). Ovaj Otsek javlja 25. oktobra 1941. godine, da se očekuje da će biti s k o r o j e d a n m i l i o n obraćenika... bude li se stvar odvijala kao do sada, a to nije nikako u stanju po­ kriti svjetovni kler“ 106).

Ovaj je izveštaj pisao fra Dionizije Juričev, koji je, jedno vre­ me, bio i „pročelnik" Verskog otseka Ministarstva za ponovu. On je predviđao da će se morati osnovati nove župe pa brine kako će se one moći popunjavati jer nema dovoljno podmlatka: „ .. . Daleko sam od pomisli, veli on, da bi se pod ikakvim uslovima dozvolilo strancima, imenično Slovencima, doći na takve župe, jer bi to po našem m išljenju bio teški udarac za našu nacionalnu hrvatsku mi­ sao u tim župama"107). Iz jednoga saopštenja Glavnog tajništva vlade NDH Ministarstvu unutrašnjih djela, od 13. januara 1942. godine, koje je, 21. januara 1942. godine, poslalo ovaj raspis dalje, vidi se, da se prelazak na rimokatolicizam izjednačavao sa p o h r v a ć e ­ n j e m : „ . .. Saopćuje vam se, da se grko-istočnjaci (Srbi), koji su prešli na rimokatoličku vjeru s m a t r a j u H r v a t i m a , te se kao takvi imaju upisivati u službenom postupku. O prednjem obavijestiii područne urede"108).

Masovnom prevođenju Srba na rimokatolicizam prethodilo hi obično obilaženje njihovih sela od strane župnika uz pratnju usta­ ša. Župnici bi sazivali narod na jedan veliki zbor i iznosili svoje predloge uz pretnje, koje su bile jasne. Tako je i Sidonije Šolc (Scholz), jula 1941. godine, govorio Srbirna sela Buđimaca, srez Našice: „ . . . Tko misli da živi u Hrvatskoj državi treba da bude Hr­ vat, i vi pravoslavci (Srbi) ako mislite živjeti u sredini sa Hrvati­ ma, treba da se prekrstite"109). U selu Drakulići izvršen je „pokolj 60 školske djece, koja su se zatekla u školi i sjekli su im glave pred očima učiteljice koja je od pretrpljenog užasa poluđela"110) . . . Uz prekrštavanje vršeno je često i rušenje pravoslavnih hramova. Ta­ ko su u selima Treševica, i Vlatkovo, srez Slavonska Požega, sru­ šili toranj sa crkve, a crkvu pretvorili u mesnicu. „Srpske crkve u selima Gradištu, Lomnici, Sapina pretvorene su prošle jeseni (1941) u rimokatoličke crkve i u njima je sve do sad vršio Sidonije miso pokrštenim Srbima"111) .. . Sidonije Sole je poginuo 17. maja 1942. godine. Ovaj Sidonije Sole dao je ubiti Đorđa Bojica, srpskog pra­ 105) 106 ) 107) 103) loa) no) lu )

698

Dokumenti. . . , str. 107.

Na istom mestu, str. 117.

Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 6L’ 6.

Na islom mestu, str. 624.

Na istom mestu, str. 643.

Na istom mestu, str. 647.

Na istom mestu, str. 640-641.

voslavnog sveštenika iz Balevaca: „Izveli su ga iz stana u pola noći i iskasapili ga, odrezali su mu nos, jezik, ogulili bradu, rasporili sto­ mak i zamotali creva oko vrata“ 112). Na području Đakovačkog ordina­ rijata pretvorene su 21 srpsko-pravoslavna crkva u rimokatolič­ ke113).

Nije, u opsegu jedne knjige, ni približno moguće navesti sva imena pojedinih rimokatoličkih sveštenika, koji su vršili prevođe­ nje Srba na rimokatolicizam, niti broj poubijanih Srba p o s l e prekrštavanja, kao ni obim pljačke, obeščašćenja i rušenja srpskih pravoslavnih hramova na području NDH. Navodimo samo nekoliko karakterističnih primera. Ante Đurić, župnik u Dvoru na Uni i ustaški logornik, govorio je Srbima, da za njih postoje samo tri iz ­ laza: pokrštavanje, iseljavanje i čišćenje sa gvozdenom metlom (puškom) između koja treba đa izaberu jedan. Đurić je oplačkao crkvu Sv. Đorđa u Dvoru na Uni: odneo je „zlatnu čašu, srebrne duplice, odela popovska, a u crkvu došao sa šeširom na glavi114). U mestima: Jasenovac, Okučani, Raići, Uštice porušene su srpskepravoslavne crkve: „Pre katoličkog Božića (1941) svi pravoslavni Srbi u ovom kraju morali su pod pritiskom preći na rimokatoličku vjeru. Onaj ko se oduprivao, taj bi bio ili ubijen ili oteran u logor.

Međutim, ni to nije koristilo, jer su oni, koji su prešli na katoličku vjeru oterani u logor“ 115). Đuro Karofin, župnik, preti Srbima iz sela Ratkov Do da će, ako se ne prekrste, biti proterani u „neke strane fašističke države i da se možda ne bismo nikada otale vratili"116). Prisilno su pokršta­ vani stanovnici i Dalja i Erduta, ,,a kojom su prilikom učestvovali u prekrštavanju katolički popovi iz Osijeka, a u zajednici sa kato­ ličkim popom Astalošom iz D alja"117). U Bijelom Brdu kod Osijeka pretvorena je pravoslavna crkva u katoličku. Pater Kamilo, zajed­ no sa franjevcima, „iz pravoslavne crkve uzima i nosi u franjevač­ ki samostan u Osijek ikonopis i ostalo zlatno crkveno posuđe"113).

Novak Alojz, gvardijan kapucinskog manastira u Varaždinu govo­ ri Srbima: „Srpski narod osuđen je na smrt, ali da izbegnete toj presudi došao sam da vas pokrstim, jer samo na taj način možete biti spašeni i zaštićeni. Poslije toga prisiljavao je narod da uči ka­ toličke molitve, a tko ne nauči molitve neće se moći prekrstiti i bi­ ti zaštićen"119). Josip Orlić, župnik iz Sunje, gde su u okolini poru­ šili šest pravoslavnih crkava, govorio je: „Srbi su bili pre Hrvati U2) 113) u«) 115) u 6) 117) us) 119)

Dokumenti. . . , str. 96.

Na istom mestu, str. 118-119.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 92.

Na istom mestu, str. 67.

Na istom mestu, str. 61.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 79.

699

i pripadali su rimokatoličkoj vjeri te su docnije otpali od te vjere.

Pošto u NDH ne sme biti nikakve druge vjere osim rimokatoličke, to se Srbi imaju vratiti u rimokatoličku vjeru, pa će usled toga po­ stati ravnopravni sa Hrvatima"120). Pravoslavni sveštenik Nikola Vučković odveden je i ubijen kod Siska.

Srbima sela Nove Bukovice govoreno je da se prekrste, „jer tko se ne prekrsti mjesta mu u Hrvatskoj nema. Pri upisivanju plaćali smo po 20 dinara po jednoj kući, dok je svakoj osobi još po 20 di­ nara za prekrštavanje uzimano, koje je pare ubirao pop Selak; po naređenju popa Selaka plaćali smo još i kotaru po 30 dinara po ku­ ć i"121). Ovaj Josip Selak, rimokatolički župnik u Novoj Bukovici, govorio je Srbima da ih mora prekrstiti po naređenju, „dok vas ja ne smatram narodom, već gamadi. Vi ste s Turcima ratovali protiv hrvatskoga naroda, ugušili naš narod i naselili se na hrvatska imanja, bili ste turski podanici, zato mi vas u naše redove ne trebamo, mi na vas pljujem o. A li po naređenju nadbiskupa Stepinca, moram vas prekrstiti, to jest prim iti"122).

Fra Mija ču jić, župnik za Duvno, predvodio je ustaše, koje svi uništile tri sela „da ni žive duše nije ostalo, osim ako je slučajno netko iz tih sela bio u svijetu"123). Hvatali su ljude, bacali ih u ja­ me; samo one koji su prekršteni puštali su124) . . . U selu Tenj, oko­ lina Osijeka, porušena je 7. januara 1942. godine pravoslavna crkva do temelja, „cigla rasprodana, imovina razvučena, zvona nekamo otpremljena i od cjelokupnog crkvenog inventara malo je prona­ đeno u selu. Najdragocenije stvari, kao zlatnica, srebrnina, odežde, litije i drugo, odneseno nepoznato kuda, do danas ( = poslije rata) nije pronađeno"125) . . . Župnik Ivan M'ikan „od svakoga je lica tra­ žio u ime nekih taksa u gotovom 170 dinara. Tako je taj župnik u dva maha u Jasenku ubrao od Srba 80.000 dinara i sobom ponio u Ogulin"126) . . . Stradali su i srezovi u Hercegovini. I tu je narod hvatan, prekrštavan, često iza toga ubijan. Za don Iliju Tomasa se zna da je požurivao ubijanje Srba: „Ustaše svaki dan ubijaju, Ne­ retva svaki dan protiče krvava, jame u Bivolju i Opuzenu se pune nevinim žrtvama, a don Ilija svaki dan na sastanku u ustaškom stožeru u Čapljini podnosi nove prijedloge za uništavanje . . . I po­ red toga što je narod Čapljine i okolnih sela listom prešao na kato­ ličku vjeru, ipak se u julu 1941. godine odvode žene, djeca i novo120 ) 121) 122 ) 123) 124) 125) 126)

700

Na Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu. mestu, mestu,

str. 80. str. 67. str. 67. str. 83. str. 87. str. 89.

rođenčad u vagone u Čapljinu, a odatle u Sumance u jamu, gdje su ih sve žive pobacali“ 127).

Među teško izbrojivim ustaškim zločinima nad srpskim pravo­ slavnim narodom i njegovim sveštenicima, spadaju pokolj pokršte­ nih Srba u srpsko-pravoslavnoj crkvi u Glini i rušenje srpske pra­ voslavne crkve u Banja Luci. Kao voljom sudbine ostao je živ je ­ dan očevidac strašnog zločina u crkvi u Glini, Ljuben Jednak, koji je opisao sve šta je doživeo i video. Tu je poklano, a zatim bačeno u jame, preko 700 Srba128). „Ovo klanje u crkvi vršilo se kroz punih osam dana. Ubijeno je na najsvirepiji način više hiljada ljudi. Glas o ovom pokolju proširio se po čitavoj Hrvatskoj i Slavoniji, pa je posao misionara uveliko bio olakšan i ubrzan sa ovakvom „psiho­ loškom" pripremom za katoličenje"129) . . . Opis rušenja banjalučke crkve dao je inžinjer Borovnica, Srbin, koji je bio prešao na rim o­ katolicizam; on je učestvovao u komisiji, koja je imala da proceni visinu štete od bombardovanja: „Naglašujem, veli Borovnica, još jedan put da bombardovanjem oštećena crkva nije bila u takvom stanju da bi prijetila da se sama od sebe sruši i da time ugrožava život prolaznika, prema tome nije bilo nikakvog opravdanja za ru­ šenje crkve"130). Porušio ju je ustaški bes.

Tokom cele 1941. godine pojačavani su talasi prevođenja Srba na rimokatolicizam. Oni su bili praćeni odvođenjem, mučenjem i ubijanjima srpskih pravoslavnih sveštenika i rušenjima pravoslav­ nih bogomolja. „Sama pak praksa prekrštavanja dosegla je najveće razmjere u jesen i zimu 1941-1942. godine, kada se radilo na prisil­ nom pokrštavanju čitavih sela i područja. Ona dakako nije mogla postići željeni rezultat „od milijun obraćenika", ali je velikim bro­ jem prisilnih prekrštavanja koji je postigla, udarila važan pečat politici ustaškog terora"131) . . . U Vel. Pisanici, Bjelovarski srez, porušena je srpska pravoslavna crkva 15. januara 1942. godine: „Sve ikone i crkvene knjige su spaljene pred crkvom "132). „Pogrom pravoslavnog sveštenstva imao je u svim mogućim izrazima da raspoloži pravoslavne mase za prijelaz na katolicizam. To su bile stvarno prve pripreme za taj veliki misionarski posao, na kome će se s toliko žara i pripravnosti naći ogroman broj službenika katoličke crkve koristeći najtragičniju situaciju jednoga obespravljenog naroda.

Sve je pokazivalo još od prvih nedjela NDH da postoji jedan unapred smišljan plan, na čijoj će razradi i izvođenju surađivati naj­ raznovrsniji činioci, a dakako medu njima i sluge oltara katoličke 127) 12S) 129) 13°) 131) 132)

Na istom mestu, str. 141.

Sime Balen, Pavelić . . . , str. 121-127.

Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 653.

Dokumenti. . . , str. 106.

Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 175.

Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 697.

701

crkve. Sloboda savjesti bila je jednako napadnuta kao i goli živo­ ti obespravljenih Srba“ 133).

Nije, koliko mi znamo, nigde detaljnije opisano sve ovo masovno pokrštavanje Srba, a još manje stradanja, mučenja, ubijanja i zlo­ stavljanja, koji su počeli u maju 1941. godine i nisu prestajali do kraja: „ . . . U nekim krajevima poubijani su skoro svi (sveštenici).

Jedan mitropolit, dva episkopa likvidirani su na najgrozniji način, dok je drugi mitropolit premlaćen pa prebačen u Beograd, gde je od posledica zlostavljanja um ro"13'). Zlostavljanja sveštenstva i njihovih porodica ostaju neopisiva. Dimitrije Joka, sveštenik i sam stradalnik, lepo je rekao šta bi bilo kada bi žrtve ovih progona mo­ gle progovoriti: „ . . . Čuli bi mnogo toga iz bogate riznice nečovjestva i svih mogućih zala palog čovjeka. Čuli bi dalje čitavu istoriju o herojskom držanju toga golorukoga naroda, kome su sveštenici os­ tali vjerni i u njegovim najtežim danima — na putu u smrt, kroz neviđena stradanja i nadčovječanske patnje. Čuli bi, najzad, i o ve­ ličini nemoćnih, koja uliva poštovanje i divljenje*1135).

Mladen Colić veli: „Pohvatani srpski pravoslavni sveštenici, koji nisu bili poubijani, mahom su dovedeni u logor u Caprag, koji je osnovan početkom jula i trajao do kraja septembra 1941. Prvo su bili dovedeni pravoslavni sveštenici iz Like, Korduna i sjeverne Hrvatske i Slavonije. Među prvima su se nalazile i neke grupe gra­ đana i seljaka iz Petrinje i Siska. Zatim 13. jula dovedeni su pra­ voslavni svećenici iz Bosanske Krajine, a dva dana ili tri dana kas­ nije stigoše sveštenici iz Srijema, Srednje i Istočne Bosne . . . U lo­ goru je bilo smešteno oko 2000 ljudi, među kojima neko vrijeme 270 pravoslavnih sveštenika. Život u logoru je bio očajan i jadan, disciplina stroga i surova. Kazne su bile različite, ali su najčešće logoraši kažnjavani stajanjem u jednom određenom prostoru po nekoliko sati na suncu, bez pića i jela, i vješanje o drvo do iznemo­ glosti11136).

6.

Druga faza prekrštavanja Srba počinje sa održanjem Druge bis­ kupske konferencije, koja je održana od 17. do 20. novembra 1941. godine. Pročulo se bilo i izvan NDH o prisilnom pokrštavanju Srba pa je, 9. januara 1942. godine, jugoslovenska vlada u emigraciji, koja je imala redovne odnose sa Vatikanom, protestvovala. Na ovaj 133) Na istom mestu, str. 617.

134) Spomenica . . . , str. 9.

135) Dimitrije Joka, Sveštenici u logoru „Danica" kod Krapine. U „Spome­ nica", str. 192.

136) Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 429.

702

protest je odgovoreno 25. januara 1942. godine, a posle toga 21. fe­ bruara 1942. godine; Vatikan je odgovorio na izveštaj biskupske konferencije. Druga biskupska konferencija imala je za zadatak, da „ozakoni preveravanje Srba i da pri tome pojača uticaj crkve. Na ovoj konferenciji osnovan je „Odbor trojice11 koji su sačinjavali: nadbiskup Stepinac, Senjski biskup Viktor Burić i administrator Križevačke dijeceze dr Janko Simrak. Oni su stajali na čelu ove akcije, ali je radom rukovodio jedan „Radni odbor11, koji su sači­ njavali dr Franjo Herman, profesor Bogoslovskog fakulteta, dr Janko Kalaj, katiheta i profesor glagoljice na Bogoslovskom fakul­ tetu, dr Augustin Juretić, konsultor biskupskih konferencija, i dr Krunoslav Draganović, profesor Bogoslovskog fakulteta130).

U Rezoluciji, koju je donela ova biskupska konferencija, i koja je uručena i Paveliću, crkva se ograđuje od prisilnih mera pri katoličenju Srba i ističe, svakako prema instrukcijama iz Vatikana, da se ona drži određenih propisa o tome. Tačka osma Rezolucije glasi: ,,U katoličku crkvu mogu se primiti samo oni, koji bez ikakve sile potpuno slobodnom voljom prelaze iz unutrašnjega ubeđenja o isti­ nama katoličke vjere i koji su u cijelini odgovorili crkvenim pro­ pisima11137)- Dalje se traži „da se zabrani miješanje oblastima u tom pogledu svaku agitaciju. U duhovni rad crkve neka se ne miješa niti jedna svjetovna organizacija, jer to može dobroj stvari samo škoditi11138). Predviđeno je da se organizuju „tečajevi za one sveštenike koji obavljaju prijelaze grko-istočnjaka na katoličku vjeru.

U tim tečajevima dobiti će teoretske i praktične upute za svoj r a d . . .

Neka se za konverzije stvori među grko-istočnim žiteljima psiho­ loški temelj. U tu svrhu neka im se ne samo zajamče nego i dadu sva građanska prava i osobito pravo osobne slobode i pravo vlas­ ništva. Neka se najstrožije i ponovo zabrani svaki protuzakoniti po­ stupak protiv osobne slobode i svojine grko-istočnjaka, a neka iz­ riču nad njima kazne kao i nad drugim građanima samo nakon pravednog sudbenog postupka. U prvome redu neka se najstroži­ je zabrani svaka privatna akcija za rušenje grko-istočnih crkava i kapela i otuđivanje njihovog vlasništva11139).

Sve ovo, i kada bi bilo iskreno zamišljeno i odlučeno, dolazilo je i suviše kasno: mase pravoslavnih Srba bile su već p r i n u d o m preverene, sveštenstvo satrto, a crkve rušene i otuđivane. Ni prelaz na katolicizam nije bio sigurna garantija za život, ni za ličnu slo­ bodu i rad. U jednom raspisu Verskog odseka Ministarstva pravo­ suđa i bogoštovlja, od 10. septembra 1941. godine, kome je tada bio na čelu fra Radoslav Glavaš, stoji: „ .. . Prijelaz na katolicizam isti­ na ne jamči nikomu đa ne može biti maknut s mjesta, ali ako se osJ37) Na istom mestu, str. 629. !38) Na istom mestu, str. 630.

13S) Na istom mestu, str. 630.

703

tavljaju neki grko-istočnjaci na položaju, onda treba obratiti paž­ nju i na vjerski prijelaz, ako inače drugo odgovara da dotična oso­ ba može ostati u državnoj službi. Oni koji su prešli na katolicizam treba da osjete da su dobili neku zaštitu u pogledu otpuštanja i ise­ ljenja, dakako da sve drugo odgovara kod dotične osobe i interesi­ ma hrvatske državne vlade"140).

Odgovor Vatikana, koji je, istovremeno, bio i instrukcija za dalji rad, preneo je opat Đuzepe Ramiro Markone. On se, 27. marta 1942. godine, obratio nadbiskupu Stepincu jednim aktom u kome se hvale ona mesta iz biskupske Rezolucije, koja se odnose na prekrštavanje Srba: „ . . . Naročitu pohvalu zaslužuje odlučnost sa kojom su Prečasni biskupi zahtevali da se Jerarhiji vrati pravo da izdaje na­ ređenja i uputstva u predmetu prekrštavanja, i briga sa kojom su na­ stojali da zaštite načelo po kome prekrštavanja moraju biti plod intimnoga ubeđenja, a ne spoljnih pritisaka"141). Vatikan je ubjeđen da biskupi „neće propustiti da se i dalje staraju, intervenišući uspešno, kada zatreba, da bi se to načelo verno sledilo i da bi se izbeglo, sa isto toliko revnosti sve što bi moglo da spreči ili oteža is­ kreni povraćaj crkvi otpadnika, kao i sve što bi moglo na bilo koji način sili savesti u nameri da odredi ili ubrza taj povratak"142). Bis­ kupima se preporučuje, da na mesto izraza „pravoslavni" upotreblju ju izraz „otpadnici" ili „šizmatici".

Ima dokaza, da su odgovorni krugovi u Vatikanu tačno znali šta se dešava u NDH, kako se postupa prema Srbima i kako se vrši njihovo prevođenje na rimokatolicizam. Pored drugih o tome je mogao obavestiti Vatikan i Beogradski nadbiskup dr Ujčić kome je, 1. marta 1942. godine, jedna grupa rimokatoličkih sveštenika Slovenaca bila podnela jednu p r o m e m o r i j u u kojoj se ističe, da je prevođenje Srba na rimokatolicizam vršeno nasilnim putem.

Oni vele, da bi se „dalo na prste jedne ruke izbrojati one pravoslav­ ce koji se prijavljuju za prelaz po slobodnoj volji i iz unutrašnjih osvjedočenja u istinitost katoličkog u če n ja . . . Prekrštavanje, a to znači i pohrvaćenje Srba, je zajednički cilj episkopata i ustaške vla­ s t i .. . Nasilno pokatoličavanje srpskih masa, ubijanja i mučenja pravoslavnih sveštenika i vladika, rušenje njihovih hramova i sa­ mostana, koje se vrši u Hrvatskoj, tobože u interesu katolicizma, za­ dire bez sumnje u interese vrhovnoga vodstva katoličke crkve. Srbi su očekivali da će Sveta Stolica kao čuvarica ugleda katoličke crkve podići svoj glas prije ili kasnije i javno osuditi krvave progone, koji se vrše u ime katolicizma nad pravoslavnim hrišćanima . . . Srbi se 14°) Na istom mestu, 624-625.

141) Sima Simić, Na istom mestu, str. 13'6 (donosi ceo tekst).

142) Na istom mestu.

704

pitaju iz kojih razloga Sveta Stolica sada šuti na strašnu tragediju Srpske pravoslavne crkve11143).

Povećavanje broja rimokatolika na Balkanu radovalo je Vati­ kan koji se, u ovoj prilici, teško ogrešio o osnovna moralna načela.

Samo je, koliko do sada znamo, kardinal Eugen Tisserant, sekretar „Svete kongregacije za Istočnu crkvu11, ispoljavao znake negodo­ vanja zbog svega šta se u NDH dešavalo sa Srbima. O tome je, 5. marta 1942. godine, dakle pre nego što je mogla stići u Rim prome­ morija slovenačkih sveštenika, ustaški poverenik pri Vatikanu, Ni­ kola Rušinović, izvestio Mladena Lorkovića, tada ministra spoljnih poslova NDH. Tiseran je napomenuo Rušinoviću: „ . .. A kad bi zna­ li što o vama govore talijanski časnici, koji se nalaze u obalskom pojasu, to je upravo strašno. Po njima, takvih zverstava teško je zamisliti da je ikada bilo. Ubijanja, paleži, razbojstva, pljačka, na dnevnom su redu u tim krajevima11144).

Erwin Lobkowitz, koji je u Rimu zamenio Rušinovića, javljao je, 20. decembra 1942. godine, da je i on bio kod Tiserana, koji ima „negativno mišljenje ne samo o hrvatskoj državi i današnjem reži­ mu, nego o hrvatskom narodu kao takvom11145). Ovakvo mišljenje kardinal Tiseran je mogao imati i zbog progona Srba u Hrvatskoj.

On je, 6. marta 1942. godine, to i rekao Rušinoviću: „Ubijanja, pa­ leži, razbojstva, na dnevnom su redu. Ne znam da li je to sve tako, ali znam pozitivno, da su i sami franjevci, kao na primer otac Si­ mić u Kninu, uzeli učešća kod napada na pravoslavni živalj i na ru­ šenju pravoslavne crkve. Otac Simić sam je predvodio skupinu lju­ di sa oružjem u ruci, koji su srušili pravoslavnu crkvu. Isto tako porušili ste pravoslavnu crkvu u Banjoj Luci. Znam sigurno, da su se i franjevci u Bosni i Hercegovini isto tako jadno ponijeli. To me boli. Takve stvari ne može raditi odgojen, kulturan i civilizovan čo­ vjek, a kamoli svećenik11146) . . . Radilo se, ovde, o fra Vjekoslavu Simiću, koji je ne samo predvodio ustaše u ubijanju Srba, nego ih i on sam hapsio i ubijao: „Sva ubojstva Srba izvršena su po njego­ vom naređenju i prema njegovim uputstvima. On je šta više i sam lično svojom rukom ubijao Srbe. Odlazio je sa ustašama u Bosans­ ko Grahovo, K ijevo i Priliku, odvodio Srbe sa tih mjesta i ubijao ih111«).

Teško je, ako je uopšte moguće, tačno reći, ni koliko je Srba pre­ vedeno na rimokatolicizam, ni koliko ih je poubijano. U jednom iz­ veštaju, koji je nadbiskup Stepinac podneo Papi, 18. maja 1943. go­ dine, navodi se da je bilo prevedeno na katolicizam oko 240.000 143) 144) 145) 146) 147)

Tajni dokumenti. . . , str. 97-98.

Na istom mestu, str. 110-111.

Na istom mestu, str. 114.

Na istom mestu, str. 115.

Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 652.

705

Srba, od kojih manje od 100.000 u 1941. godini143). Tiseran je rekao Rušinoviću da je, do tada bilo ubijeno 350.000 Srba (do kraja maja 1942) — srpska pasiva, dakle, iznosila je sredinom 1943. godine oko 590.000 Srba. Prema proceni Svetog sinoda SPC stradanja srpskog naroda bilo je veliko: „Od 21 episkopa petorica su ubijena, dvojica internirana i u internaciji umrla, dvojica premlaćena i prebačena u Srbiju gde su uskoro umrla, jedan držan u zatvoru zajedno sa Nje­ govom svetosti Patrijarhom, a zatim poslat u logor u Nemačku, a jedan u Italiju, a dvojica proterana sa svojih eparhija u Srbiju.

Samo su njih desetorica ostali na svojim mestima. Jedna četvrtina sveštenika je poubijana (oko 700), oko 300 pomrlo prirodnom smr­ ću, jedna trećina proterana u Srbiju, oko 400 bilo je u logorima u zemlji i u zarobljeništvu, a samo jedna četvrtina sveštenika ostala je na svojim mestima. Jedna četvrtina manastira i crkava je poru­ šena a skoro polovina od ukupnoga broja manje ili više oštećena.

Samo u Gornjokarlovačkoj eparhiji od 189 crkava porušeno je i po­ paljeno 175, a 14 ostalo. Od 8,500.000 vernika 1,200.000 je poginulo ili ubijeno. Ratna šteta crkve iznosi 7 milijardi predratnih zlatnih dinara11149). Ustaše su ubile tri episkopa (dva episkopa i jednog mi­ tropolita, i 160 pravoslavnih sveštenika)150).

7.

Jedna od mera, koje su ustaše primenjivale protiv Srba u NDH, bilo je prinuđavanje Srba da napuštaju NDH i time ispražnjavaju teritoriju, koja je vekovima bila njihova. Iseljavanje Srba trebalo je da bude o r g a n i z o v a n o, ali je vrlo često, naročito na pod­ ručju Istočne Bosne, bilo neorganizovano. Hajka na Srbe počela je odmah čim su ustaše preuzele vlast: nastao je progon Srba u zem­ lji i prisiljavanje da iz zemlje beže. U izveštaju Zapovedništva kop­ nene vojske o stanju na terenu, od 10. do 20. jula 1941. godine, stoji: „Srbi su utučeni i preplašeni radi seobe iz jednoga kraja države u drugi i u Srbiju. Prelazi ih veliki broj na rimokatoličku vjeru11151).

Jedan izveštaj Kotarske vlasti za Udbinu, od 2. avgusta 1941. godi­ ne, veli: „Srpsko stanovništvo iz sviju sela napustilo svoje domove i otišlo u šumu, a hrvatsko žiteljstvo bježi sa djecom i stokom te najnužnijim stvarima u Udbinu . . . Stanje je takvo da sliči ustanku 148) Mladen Colić, Na istom mestu, str. 372; Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 175.

1*3) Glasnik SPC, broj 1-3, mart 1951, str. 10.

150) Edmund Pariš, Genoside in Satelite Croatia, 1941-1945, Chicago, str.

285-289.

151) Zbornik dokumenata, tom V. knj. 1, Beograd 1952, str. 268.

706

u pravom smislu riječi"152). Zapovedništvo Prve hrvatske oružničke pukovnije javlja, 16. avgusta 1941. godine, o Srbima i ovo: „Narod je bio spreman na sve seljenje, sabirališta, prisilni rad, pokrštenje, samo da se ne čisti, a najradije bi bio pristao da ostane kod svoje kuće i postane ono što se od njega traži (ovo naravno ne svi ali ve­ ćina). Najbolje bi bio uspio prelaz na katoličku vjeru pomoću misio­ nara, jer bi se na taj način s uvjerenjem prešlo"153).

Srbi su bili iznenađeni, ogorčeni i zbunjeni, a hrvatske mase, koje nisu bile ustaške, začuđene zbog onoga šta se sa Srbima radi.

Pukovnik Pavelić, komandant Prve hrvatske oružničke pukovnije, javio je, 23. januara 1942. godine, u Zagreb: „Većina ovoga naroda (Srba) nema raspoloženja prema našoj državi, njenom vodstvu i po­ litičkom uređenju, jer smatraju da je prošla godina bila za njih jedna od najtežih nesreća u poviesti, jer su uvjereni, da su bili osu­ đeni na smrt od djece iz kolijevke do siedijeh staraca. Ima ih dosta koji su prešli na rimokatoličku vjeru, te i sada prelaze"154).

Stav Srba prema NDH bio je prirodan odgovor na stav države prema njima: ova država im je bila smrtni neprijatelj i oni nisu imali razloga da joj budu prijatelji. U izveštaju Velike župe Modruš, od 15. marta 1942. godine, stoji: „ . . . Raspoloženje srpskoga življa na području ove župe daleko je od toga da bude državotvorno. Ono čak nije ni korektno. Srbsko stanovništvo živo priželjkuje povratak Jugoslavije u čije uskrsnuće ono nije prestalo vjerovati"155) . .. Nao­ ružana država bila je, razume se, jača od nenaoružanoga naroda i mogla je da sprovodi svoju volju, koja se ispoljavala i u čišćenju države od Srba. Iseljavanje Srba bio je jedan od načina čišćenja zem­ lje od Srba. Ono je počelo u sporazumu sa Nemcima: „Program ma­ sovnog iseljanja Srba bio je utvrđen na konferenciji predstavnika nemačkih i ustaških vlasti u Zagrebu, koja je održana 4. juna 1941. godine. Prema utvrđenom sporazumu, ustaške vlasti prihvatile su da se na teritoriju NDH naseli oko 170.000 Slovenaca, koje će Nem­ ci deportirati iz Slovenije u okviru svoga programa germanizacije pojedinih delova Slovenije, a iz NDH da se iseli približno isti broj Srba na teritoriju Srbije156). Ovo ugovoreno iseljenje trebalo je da se izvrši u tri etape i to od 7. juna do 31. oktobra 1941. godine157).

Da bi se ovaj sporazum mogao izvršiti osnovano je bilo Državno ravnateljstvo za ponovu: „Osim zadatka da ta ustanova „treba iz­ vršiti izmenu pučanstva", koji je preciziran na spomenutoj konfe­ renciji, glavna joj je služba bila da izvršava „poslove oko iseljava­ 152) !53) 154) 155) !55) 157)

Na istom mestu, str. 309.

Na istom mestu, str. 343.

Zbornik dokumenata, tom V, knj. 3, Beograd 1952, str. 458.

Na istom mestu, str. 527-528.

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 372.

Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 168.

707

nja stranog življa iz NDH'1. Ravnateljstvo je trebalo „skupljati sve potrebne podatke o osobama, koje treba iseliti" i o tome izdavati „sve potrebne odluke te ih izvršavati. Osim toga, ono preuzima svu pokretnu i nepokretnu imovinu iseljenih osoba, koju predaje „na raspoloženje Zavodu za kolonizaciju u svrhu unutarnje koloniza­ cije". Naređeno je svim organima vlasti da oni Ravnateljstvu pru­ že svu potrebnu pomoć. Ravnateljstvo je, uz to, preuzelo i „po­ slove useljavanja i smještanja useljenika", što se u prvome redu odnosilo na Slovence"158). „Državno ravnateljstvo za ponovu imalo je tri podružnice: Ban­ ja Luku, Osijek i Sarajevo, kao i odgovarajuće organe u srezovima i opštinama. Za privremeni smeštaj lica određenih za iseljenje osnivana su sabirališta i logori. Prema Zakonskoj odredbi o upu­ ćivanju nepoćudnih i pogibeljnih osoba na prisilan boravak u sa­ birne logore, koju je Pavelić izdao 21. novembra 1941. godine159), ustaške vlasti bile su glavni faktor, koji je određivao ko će biti upu­ ćivan u ove logore i koliko dugo će biti zadržavan u njima . .. Proti odluci ustaškog redarstva o upućivanju na prisilini boravak u sabi­ rne i radne logore nema pravnoga lieka ni tužbe na upravni sud"160).

Po naređenju vlasti morale su biti obavljene sve prethodne rad­ nje: prikupljani su statistički podaci o broju Srba, podaci po verskoj pripadnosti po srezovima i opštinama. Prvo su organizovana sabirališta po srezovima. Hapšenja i odvođenja su vršena na osno­ vu naređenja Ravnateljstva za ponovu: „Uhapšeni samac ili obitelj morali su se u najkraćem roku od 30 minuta spremiti na put i biti sprovodeni u sabiralište. Sva ostala imovina postaje vlasništo NDH. Prema uputama, nakon dovođenja većeg broja osoba u sabiralište, hitno ih se oprema u logore"101). „Ustaše su u provođenju ove akci­ je vršile bezbrojna divljanja. Ljudima nisu dopuštali da ponesu ni najosnovnije odjevne predmete, ni dovoljne količine hrane. Oni su opljačkali imovinu, maltretirali ljude, žene i djecu. Deportirci su bili izloženi svim svirepostima, počevši od batinjanja do ubijanja.

Prebacivanje u sabirališta je također izvršeno uz najveće grubo­ sti, dok sama sabirališta nisu uopće bila organizirana"162).

Nemačko-ustaški sporazum od 4. juna 1941. godine nije mogao biti izvršen, jer Nemci su odustali od preselenja Slovenaca u broju koji je bio predviđen: srazmerno toj promeni menjao se i broj Srba koje je trebalo iseliti iz NDH. Krajem jula 1941. godine došlo je do novih pregovora između Nemaca i predstavnika NDH oko iselja­ vanja. Ovom prilikom je utvrđeno đa Zemun bude jedina p r e l a z 158) 159) 160) 161) 162)

708

Na istom mestu, str. 163.

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 456-457.

Na istom mestu, str. 456.

Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 168.

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 375.

n a s t a n i c a za iseljavanje Srba iz NDH u Srbiju. Ovim se htelo onemogućili ilegalno, sasvim samovoljno, prebacivanje Srba u oku­ piranu Srbiju: „Prema nemačkim podacima, u Srbiji je potkraj srpnja (jula) bilo oko 137.000 bjegunaca i iseljenih Srba iz NDH, ali budući da svi nisu bili prijavljeni nemačkim vlastima, smatralo se da taj broj iznosi oko 180.000. Međutim, prema službenim poda­ cima NDH, vidi se da je na temelju ugovora od 4. juna iseljen znat­ no manji broj, dok je većina Srba bila iseljena mimo njega"163).

Prema jednom podatku Komesarijata za izbeglice u Beogradu, s kraja septembra 1941. godine, broj izbeglica iz NDH bio je prebacio 200.000164). Na konferenciji u Zagrebu, održanoj 18. avgusta 1941. godine, Nemci su izjavili, da se smanjuje planirani broj Slovenaca, koji su trebali biti preseljeni u NDH, zbog čega se smanjuje i broj Srba koje treba iseliti iz NDH u Srbiju. Nemci su, kasnije, na konfe­ renciji koja je održana 22. septembra 1941. godine, opet u Zagrebu, izjavili da se obustavlja iseljenje iz NDH u Srbiju i da će biti pri­ mljeni još samo oni Srbi koji se nalaze u logorima Bjelovaru, Slav.

Požegi i Capragu; radilo se o oko 3.200 lica. Ustaše su, ipak, ilegal­ no ubacivale svet u Srbiju tako da su Nemci, 7. oktobra 1941. godi­ ne, izdali novu zabranu o prihvatanju ovih grupa165).

Ustaše su bile uporne u ilegalnom prebacivanju Srba u Srbiju: „Veliki broj ljudi ustaše su jednostavno prebacivale u Srbiju preko Drine .. . Nijemci su protestirali protiv toga ilegalnog prebaciva­ nja ljudi u Srbiju. Oni su na sastancima u Beogradu, Sapcu 29. i 30. jula 1941. godine naveli ime oko 82.000 bjegunaca i ilegalno pre­ bačenih iseljenika iz NDH u Srbiju . . . Iseljenici su prisilno preba­ civani na prelazima Badovinci, Salaš Crnobarski, Crna Bara, Ravnje, Zasavica i Mala M itrovića"166) . . . Prema tome, ukupno su organizovana 32 transporta u četiri etape, kojima je organizirano iselje­ nje iz NDH u Srbiju ukupno 15.256 osoba"167). Prva etapa je bila od 6. do 17. jula 1941. i to tri transporta; druga etapa je bila od 1. do 25. avgusta 1941. godine i to 24 transporta; treća od 4. do 7. septempra 1941. godine i to tri transporta, i četvrta od 26. do 28. sep­ tembra 1941. godine i to tri transporta163). Ceni se da je iz NDH u Srbiju prebačeno, legalno i ilegalno, preko 150.000 Srba169).

Prema izvorima na srpskoj strani broj izbeglica u Srbiji se kre­ tao ovako: do polovine avgusta 1942. godine bilo je došlo 203.144 163) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 170.

164) Jovan Marjanović, Ustanak i narodnooslobodilački pokret u S rb iji. . . , str. 51.

165) Sravni: Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 170-171.

166) Mladen Colić, Na istom mestu, str. 377. !G7) Na istom mestu, str. 377.

168) Na istom mestu, str. 377, beleška 68.

169)

Na istom mestu.

709

izbeglice i to: iz NDH 104.510; iz Južne Srbije i delova Istočne Srbi­ je koji su bili pripali pod bugarsku okupaciju 38.836; iz Bačke 22.771; iz delova koji su bili pod italijanskom okupacijom 31.177; Slove­ naca 5.842170). Stanislav Krakov navodi, prema podacima Komesa­ rijata za izbeglice u Beogradu, da je „već 1943. godine broj izbegli­ ca registrovanih preko Komesarijata prelazio cifru od 400.000. Me­ đu ovima bilo je 86.000 maloletne dece bez ijednoga roditelja, koji su bili poubijani u ogromnoj većini od ustaša, a delom i od Mađara u Bačkoj, od Bugara i najzad od Arnauta na Kosovu i u Metohiji"171).

170) stanislav Krakov, General Milan Nedić, II, str. 183.

171) Na istom mestu.

710

STVARANJE HRVATSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

1.

Stvaranje Hrvatske pravoslavne crkve (HPC) u NDH bio je je ­ dan ustaški potez za s m i r i v a n j e pravoslavnoga življa s jedne strane, i s druge strane, propagandni gest prema inostranstvu. Fi­ kreta Jelić-Butić je istakla tačno, da je „osnivanje HPC bilo propraćeno velikom ustaškom propagandom, u kojoj se osobito kori­ stila parola „ravnopravnosti Srba” 1). U stvari, osnivanje HPC bilo je, znatnim delom, priznavanje neuspeha terorističke akcije uni­ štenja Srba u NDH, pojačano naročito od momenta kada su Nemci naredili obustavljanje iseljavanja Srba sa ovog područja u okupi­ ranu Srbiju. I pored niza terorističkih talasa satiranja Srba, „broj Srba je ostajao i dalje značajan faktor, te je neminovno bilo pot­ rebno definirati njihov status na jednoj drugoj osnovi. Nemcima je, u nastaloj situaciji, odgovaralo da se Srbima daju osnovna gra­ đanska prava i da im se prizna pravo na rad, te da ih se u crkve­ nom pogledu odeli od Beograda stvarenjem „samostalne crkvene organizacije", koja bi bila podređena ustaškim vlastima. To je bio put da se, prema mišljenju Nijemaca, „um ire" sva ona područja u kojima je došlo do „pobuna" ugrožene „srpske mase"2).

U napisu ,,HPC-agentura okupatora", koji je izlazio u „Vjesni­ ku"3), istakli su Svetozar Lozo i Milenko Doder da je, sa nemačke strane, bio Hans Helm, uz podršku Adalberta Kungela, ono lice, koje je Paveliću dalo ideju o stvaranju HPC, koju je Pavelić vrlo nerado prihvatio4). Kada je bio prinuđen da prihvati ovaj predlog Pavelić je nastojao da on bude smatran glavnim faktorom u osni­ vanju HPC. Njemu je bilo stalo do toga, da pred stranom javnošću pokaže da on nije protiv p r a v o s l a v n e c r k v e kao takve, nego samo protiv S r p s k e p r a v o s l a v n e crkve, jer je i njemu, i ustašama uopšte, bilo stalo do toga da unište i Srbe i 1) 2) 3) 4)

Fikreta Jelić-Butić, Ustaše i NDH . . . , str. 178.

Na istom mestu, str. 172. „Vjesnik" od 21. II. do 13. III. 1976 (u nizu nastavaka). „Vjesnik" od 2. III. 1976.

711

svako s r p s k o obeležje na području NDH. Taj svoj stav Pave­ lić je izložio u svome govoru u Hrvatskom saboru, koji je održan 28. februara 1942. godine. „Mi smo, rekao je Pavelić, imali g r k o i s t o č n u c r k v u . Grko-istočna se zvala zato, jer su bili pripad­ nici pravoslavja u našoj zemlji podvrgnuti grčkom patrijarhu, koji se za njih brinuo samo toliko, što je od biskupa, da ih pomaže, dobijao velike nagrade1*5); onda je, koliko se sjećamo, i u Hrvatskom saboru stvoren jedan zakonski članak, po kojem su svi pripadnici pravoslavlja u Hrvatskoj podvrgnuti srpskoj patrijaršiji i tako je postala SPC. Nema nikoga u Hrvatskoj, tko ima nešto protiv pra­ voslavlja . . . Nije istina da hrvatska država nastoji da pravoslavne prevede na katoličku vjeru. To nije politika. To je pušteno svako­ me na volju . . . U pravoslavlje ne dira nitko, ali u hrvatskoj državi ne m o ž e b i t i S r p s k e p r a v o s l a v n e c r k v e . Kažem, još jednom: ne m o ž e b i t i s r p s k e , a ne može biti ni grčkopravoslavne. Zašto? Zato, jer su svagdje na svijetu pravoslavne cr­ kve nacionalne crkve .. . Zato će pametni ljudi, ljudi kojima je do narodnih probitaka, a kojima je i do vjerskih probitaka, znati se snaći, znati okupiti glave i proučiti, promisliti i to pitanje na za­ dovoljstvo pravoslavlja, na zadovoljstvo naroda i na probitak hr­ vatske države riješiti**6).

Pavelićevo shvatanje o Srbima uopšte, i o Srbima na području NDH posebno, bilo je vrlo defektno. On je, jednom prilikom, izjavio: „Sto se tiče Srba tu je nastalo miješanje pojmova. Pravih Srba u Hrvatskoj nema mnogo. Većim dijelom su to Hrvati srpsko-pravoslavne vjere i Vlasi. Ovo će pitanje biti riješeno na najbolji i naj­ zgodniji način. Sporazumno s njemačkim vlastima poslat će se 250.000 Srba u Srbiju, dok će drugi moći ostati ovdje. Neće im se praviti nikakve poteškoće**7). I dr Mladen Lorković, tada Pavelićev ministar spoljnih poslova, smatrao je da su Srbi na području NDH popravoslavljeni H r v a t i i to tako kao što su i Musli­ mani „islamizirani Hrvati**. Prema tome, veli Lorković, ima u Hrvatskoj pravih Srba daleko manje nego što se to često tvr­ dilo na temelju posve krive zamjene svojstava pravoslavlja.

Aktivni je srpski elemenat prešao nakon osnutka srpske, te kasnije jugoslovenske države, granicu, a bili su to najprije agitatori, onda oni kojima je ovdje bilo ljepše i ugodnije, te konačno činovnici i 5) Ovo Pavelićevo tvrđenje je sasvim netačno. Nedostaje mu osnovno po­ znavanje i nacionalne i crkvene istorije Srba na tome području; zatim: hirotonisanje lica za episkope nije „pomazanje", nego se sastoji u polaganju ruku na dotično lice, a davanje novca za episkopske činove odnosilo se samo na vladike-fanariote pod turskom vlašću, a nije ga bilo u SPC. 6) „Hrvatski narod" od 1. VII. 1942, sravni: F. Jelić-Butić, str. 176.

7) „Neue Ordnung" od 24. VIII. 1941.

712

namještenici Beograda"8). Lorković se, na istom mestu, izjasnio i o Vlasima: „To su, veli on, ostaci balkansko-romanskih i ciganskih mješanaca, koji su se izmičući pred Turcima sklonili u hrvatske zemlje i tako spasli od uništenja. Premda oni sojno (po rasi) ne spa­ daju ni Hrvatima ni Srbima, predstavljali su nestalan elemenat, koji je bio pristupačan tuđem utjecaju i tako, radi svoje pripad­ nosti pravoslavnoj crkvi bez otpora podlegli političkom srbiziranju“9).

Naslon na prošlost tražile su Pavelićeve ustaše u tezama Ante Starčevića, da su Srbi samo „pravoslavni Hrvati". Za njega nisu Srbi uopšte postojali. U raspravi „Ime Serb", koju je objavio 1863, godine, negirao je Starčević da postoje Srbi. „Srbi za nj prosto ne postoje. Ime Srbin on je izvodio od reči „svrabež" ili od servus (rob). Raspravu „Ime Serb" popunio je sa drugom pod naslovom „Pasmina slavoserbska u Hrvatskoj"10). Pošto su ustaše smatrale sebe ideološko-političkim naslednicima Ante Starčevića bile su im i njegove teze o Srbima kao Hrvatima pravoslavne vere sasvim prisne: „ .. . Naglo je oživela teza o Srbima kao Hrvatima pravo­ slavne vere, koja je već od ljeta 1941. počela da daje jače obilježje ustaškoj propagandi. U toj propagandi bila su bitna dva momenta.

S jedne strane, isticalo se da srpsko stanovništvo na području Hr­ vatske i Bosne, obzirom na svoj historijski razvoj, ne pripada u na­ cionalnom pogledu u krug „pravih Srba", a s druge, da je to sta­ novništvo tek u vrijem e Turske prihvatilo pravoslavlje"11).

Kada su preporučivali stvaranje HPC Nemci nisu imali u vidu ustaške teze o pravoslavnim Hrvatima, nego potrebu iznalaženja načina za s m i r i v a n j e stanja na terenu, koje bi im omogu­ ćilo da smanje jačinu svojih trupa na tome prostoru. Ističe se da su o tome razgovarali Kaše i Lorković12). U svom izveštaju, od 14. juna 1941. godine, predlagao je Artur Hefner (Haffner), obaveštajni organ generala Glaize fon Horstenau (Gleise von Horstenau), da pravoslavna crkva u NDH „treba da dobije priznanje, koje joj je za sada uskraćeno, pod uvjetom da p r e s t a n e da b u d e s r p s ­ k a n a c i o n a l n a c r k v a i da se reformiše u skladu sa nacio­ nalnim karakterom hrvatske države"13). Ovu ideju, svakako ne na svoju ruku, prihvatio je i Hans Helm i uticao na Pavelića da je ostva­ ri. „Pitanje konkretnog osnivanja HPC, koja je imala da vrši ulogu 8) Dr Mladen Lorković, O Srbima i četničkim bandama'1 (u „Neue Ordnung" od 7. IX. 1941).

8) Na istom mestu. i°) Milan Prelog, Dr Ante Starčević. (U „Narodna enciklopedija SH S“, IV, str. 436. n ) Fikreta Jelić-Butić, str. 172-173.

12) Na istom mestu, str. 130.

13) Na istom mestu, str. 176, beleška 145.

713

posrednika između države i pravoslavnoga stanovništva, rasprav­ ljano je zatim u ožujku 1942. u Odboru za pravosuđe i bogoštovlje Sabora NDH. Tu je istaknuto da se ono pokreće na z a h t j e v samoga Pavelića, jer pretstavlja vrlo važnu stvar iz političke strane"14).

Prvi, zvanični, korak u ovom pravcu bila je „Zakonska odred­ ba o osnivanju HPC1115). Ovoj odredbi prethodio je „Nacrt zakonske odredbe o pravom položaju pripadnika istočne crkve u NDH“ . Pre­ ma ovone nacrtu Srbi se imaju smatrati „privremenim državnim pripadnicima1' NDH. Preporučivano im je iseljavanje u Srbiju pod povoljnijim uslovima: onima, koji bi primili hrvatsku nacionalnost priznaje se pravni položaj. Za one, koji se i dalje osećaju Srbima, bila bi doneta posebna zakonska odredba. Njihov položaj preci­ zira Nacrt ovako: „To bi bila jedna od najlošijih kategorija držav­ nih pripadnika sa ograničenjima u pravima i imovini. O svojim vjerskim stvarima ovakovi će se imati sami brinuti, jer će njihova vjera biti eventualno samo trpljena i nositi će i odgovarajući na­ ziv, dok ne izumre16) . .. Prema Odredbi o osnivanju HPC, osniva se HPC, koja će biti samostalna (autokefalna), a čije će ustrojstvo biti formulisano u Ustavu, koji je donet početkom juna 1942. godi­ ne17). U Ustavu je predviđeno da će HPC imati rang patrijaršije sa sedištem u Zagrebu. HPC se deli na eparhije: Zagrebačka sa sediš­ tem u Zagrebu, Brodska sa sedištem u Bos. Brodu, Petrovačka sa sedištem u Bos. Petrovcu i Sarajevska sa sedištem u Sarajevu. I episkope, i sveštenike i sve crkvene službenike plaća država, koja daje crkvi kao instituciji trajnu pomoć. I patrijarh, i episkopi, i sveš­ tenici i svo crkveno osoblje polažu zakletvu vernosti NDH i Paveliću. Država će voditi računa o obrazovanju sveštenstva.

I po zamisli i po nameni HPC je bila d r ž a v n a u s t a n o v a : „G ledajući dakle u cjelini, Ustav HPC je bio formuliran tako da što više posluži kao instrumenat politici ustaškoga vodstva i Pave­ lića prema pravoslavnoj crkvi. Istoga dana kada ie donet Ustav, Pavelić je imenovao episkopa Germogena za „metropolitu zagre­ bačke m etropolije“ HPC. Premda, dakle, nije iz razloga crkvene procedure, formalno imenovan za patrijarha Germogen je u stvari vršio tu funkciju, tj. trebao da bude poglavar HPC. To se jasno dalo do znanja prigodom ceremonije njegova ustoličenja1118).

HPC je osnovana zbog onih Srba, koji su pružali otpor katoličenju, ali su se mirili sa političkim stanjem u zemlji. Ovo se odno­ silo na Srbe „većinom u gradovima, gdje se sve Srbe nije moglo i« )Na istom mestu, str. 1T6.

15) „Narodne novine" broj 77 od 7. IV. 1942.

16) Fikreta Jelić-Butić, str. 176.

17) „Narodne novine“ od 5. VI. 1942.

18) Fikreta Jelić-Brtić, str. 177.

714

masovno pokrstiti ili masovno poklati. On (Pavelić) je toj crkvi postavio višu jerarhiju i niže sveštenstvo iz redova izdajnika sve­ ćenika SPC, izbačenih bogoslova te crkve ili svećenika koji su po kazni prestali ranije to biti. Bila je to u svakom pogledu jedna ve­ lika laž i politička smicalica Pavelićeva. On je tu crkvu iskorišćavao za zavaravanje međunarodne javnosti, a inače za kontrolisanje još preostalih, nepokrštenih Srba, ukoliko su ti u svojoj naivnosti pristupili toj lažnoj crkvi. Pravoslavci su u velikoj većini tu crkvu shvatili kako treba i nisu joj se približavali"19). Prema Simi Simiću, HPC „je imala da posluži kao nov oblik denacionalizacije Srba u NDH"20).

Dr Rasim Hurem prikazuje ovo malo drukčije. On veli: „Ras­ položivi podaci o djelovanju takozvane HPC jako su oskudni. Iz njih se može zaključiti da su Germogen i njegov zamjenik posjeći­ vali krajeve NDH u kojima su bili nastanjeni Srbi radi otvaranja pravoslavnih crkava i obnavljanja bogosluženja. Ministarstvo unu­ trašnjih poslova NDH je zahtjevalo od velikih župa, kotarskih obla­ sti i kotarskih ispostava da mitropolitu Germogenu prilikom n je­ govog obilaska crkava poklone dužnu pažnju i olakšaju njegovu misiju. Pravoslavni sveštenici u parohijama počeli su da vrše služ­ bu Božju a neki od njih, koji su dotada bili u zatvoru, pušteni su na slobodu. Također se iz ovih oskudnih podataka vidi da je reakcija pravoslavnih Srba na otvaranje njihovih hramova i puštanje na slo­ bodu pojedinih sveštenika, mada Srbi nisu imali povjerenja ni u poglavnika NDH ni u njegovog mitropolita, ipak bila pozitivna. Svi raspoloživi podaci se slažu u tome da je osnivanje HPC naišlo na povoljniji prijem kod Srba u gradovima, kod trgovaca, zanatlija i privatnih namještenika, zatim kod seljaka u selima gdje je posto­ jala i osjećala se vlast NDH, dok su Srbi u onim selima u koja nisu dopirale kompentencije režima ostali prema instituciji NDH uglav­ nom indiferentni"21).

2.

Paveliću je bilo lakše donositi „zakonske odredbe" o osnivanju HPC i o njenom administrativnom uređenju, jer je to sve zavisilo od njega, nego pronaći jerarhiju za tu crkvu. Tražiti takva lica među višim i nižim sveštenstvom SPC bilo je beznadežno. Od se­ dam eparhija SPC, koliko ih se posle 10. aprila 1941. godine našlo na području NDH bile su sve, na ovaj ili onaj način, obezglavljene, 19) Tajni dokumenti. . str. 117-118.

20) Sima Simić, Na istom mestu, str. 123.

21) Dr Rasim Hurem, Kriza u NOP u Bosni i Hercegovini krajem 1941 i po­ četkom 1942. Sarajevo 1972, str. 208-209.

715

a niže sveštenstvo, delom poubijano, delom prognano u Srbiju, ili negde držano u zatvorima. Od sedam episkopa ovoga j:>odručja tro­ jica su bila ubijena (mitropolit Petar Zimonjić, episkop banjalučki Platon Jovanović i episkop pakrački Sava Trljajić); jedan, dr Irinej Đorđević, bio je interniran u Italiji; zagrebački mitropolit Dositej bio je i fizički zlostavljan i prebačen u Srbiju, gdje je umro; tuz­ lanski episkop dr Nektarije Krulj bio je prešao u Srbiju isto kao i zahumsko-hercegovački episkop Nikolaj Jokanović, koji je, ta­ kođe, umro u Srbiji. Sremske Karlovce, centar crkvenoga i kultur­ noga života Srba u bivšoj Austro-Ugarskoj monarhiji, ustaše su zaposele i opljačkale; odneli su sve što je bilo od materijalne i kul­ turne vređnosti. Kada je isticao da niko u NDH nema ništa protiv pravoslavlja Pavelić nije govorio istinu. Ustaše su uništavale Srbe i zbog toga što su Srbi i zbog toga što su pravoslavni. Činjenica, da se život mogao spasiti prelaskom na rimokatolicizam to najbolje svedoči.

Paveliću je, ipak, uspelo da pronađe pročelnika za svoju HPC u licu ruskoga episkopa Germogena, koji je pripadao Ruskoj zagraničnoj crkvi i,u to vreme, živeo u manastiru Hopovu pod ustaškom vlašću. Ustaše, kao što se zna, nisu dirale ruske emigrante i ostav­ ljale su njihove grupe u NDH na miru. Germogena ja pronašao Hans Helm zajedno sa Adalbertom Kungelom i to preko Miloša Obrkneževića, ranije činovnika Patrijarsi je u Sremskim Karlovci­ ma, koji je Germogena poznavao iz ranije, jer u Sremskim Karlo­ vcima bilo seđište Sv. Sinoda Ruske zagranične crkve. Iz onoga što navode Svetozar Lozo i Milenko Doder vidi se đa je Germogen, u početku, odbijao đa pristane na Pavelićevu ponudu izgovarajući se starošću i neobaveštenošću. Opredelio se da primi ovu ponudu tek na ličnu intervenciji! Grigorija Mitkevića, bogatoga i veoma zago­ netnoga ruskog emigranta, koji je, u Beogradu, u ulici Kralja Mi­ lana, preko puta staroga Dvora, imao svoju radnju pod nazivom „Ruski komision magazin", koji je, najverovatnije, bio samo p o ­ kriće za nevidljivi rad ovoga čoveka. Mitkevič je bio i jugoslovenski predstavnik u „Antikominterni" i član uprave ..Jugoslovenskog antikomunističkog komiteta" u Beogradu; pored toga Mitkevič je bio i član „Lige Ober", uopšte čovek sa veoma razgranatim i nejas­ nim vezama, koji se posle sloma Jugoslavije našao u Zagrebu. Na sednicama uprave „Jugoslovenskog antimarksističkog komiteta, Mit­ kevič je padao u oči i time što je brižljivo beležio ne samo sve šta se odluči, nego i sve šta ko kaže u diskusijama. Hans Helm i Adalbert Kungel, sa kojim a je Mitkevič bio povezan, iskoristili su Mit­ kevića da utiče na Germogena, pri čemu je neka vrsta kurira bio Miloš Obrknežević.

Obrknežević je odneo Germogenu lično pismo Mitkevića, ali nije znao šta je u tome pismu bilo. Pismo ja bJlo „zapečaćeno velikim 716

pečatom na crvenom vosku. Na pečatu je bilo nekih riječi, krstova i znakova za koje Obrknežević nije znao šta znače"22). Pismo je, međutim, postiglo svoj cilj: kada ga je pročitao i obavestio se o v i­ sini prinadležnosti, koje će imati kao pročelnik HPC, Germogen se odlučio i otišao u Zagreb, gde je već bila osnovana Crkvena opština HPC sa Petrom Lazićem na čelu. Kada se Germogen, 4. juna 1942. godine, našao u Zagrebu, stvari su išle dalje svojim tokom: 5. jula Pavelić je primio Germogena, koji je položio zakletvu i Paveliću i NDH23) i bio na svečan način uveden u dužnost, 6. jula, u prisust­ vu Pavelića.

Kada je došao u Zagreb i stavio se na čelo HPC Germogen je bio prešao 80 godina. Rođen je 10. januara 1861. godine od oca Kozaka i majke plemićke. Svetovno ime mu je bilo Grigorij Ivanović Maksimov. U Jugoslaviju je došao 1920. godine. Živeo je u Beogradu, a zatim u manastiru Rakovici i u manastiru Ramovcu u Fruškoj Gori. Rat ga je zatekao u manastiru Hopovu, gde je živeo pod teš­ kim uslovima. Posle dolaska u Beograd postavio ga je bio Ruski sinod za upravitelja ruskih crkvenih opština u Grčkoj ali se on ni­ je tamo dugo zadržao i brzo se vratio u Jugoslaviju. Bio je član Svetoga sinoda ruske zagranične crkve i jedan od osnivača organi­ zacije „Bratstvo ruske pravde"24) . . . Kada je stao na čelo HPC, ustaše su mu dodelile za saradnika Savića Markovića-Štedimliju, jed­ nog srpskog renegata iz Crne Gore, koji se bio iznajmio ustašama.

Savić Marković-Štedimlija bio je poznat i kao komunista, ali je za vreme NDH bio aktivan ustaški novinar; on je, zajedno sa dr Sekulom Drljevićem, pripadao vodstvu crnogorskih „zelenaša". Štedimlija je, pod formalnim pokroviteljstvom Germogenovim, izdavao časopis „Glas pravoslavlja" i uspeo da uredi „Pravoslavni kalendar" za 1943. godinu.

HPC je, razume se, morala raditi po uputsvima ustaških vlasti i bila je potčinjena nadzoru Verskog otseka Ministarstva za ponovu i bogoštovlje; njemu je tada stajao na čelu franjevac dr Radoslav Glavaš, aktivni ustaški ideolog. Pavelić je, 20. jula 1942. godine, p o­ stavio članove odbora za „Provedbu ustava HPC" i to: Alberta Štimca, savetnika u Ministarstvu, Dragutina Goloj uha, knjigovođu u Ministarstvu, Vasu Šurlana, sveštenika HPC, i Petra Laziča, predsednika crkvene opštine u Zagrebu25). Donet je bio i „Propisnik o dužnostima crkveno-opštinskih odbora", zatim privremena Bračna pravila, postupak za Crkvene sudove, naredba o platnim razredi­ ma, ustrojstvu i razvrstavanju. Počelo se i sa uvođenjem novih na­ ziva kao: župnik, tajnik, dostojnik, upravitelj župe, kapelan, ofici22) 2 2-») 25)

„Vjesnik" „Vjesnik" „Vjesnik" „Vjesnik"

od 4. III. od 25. II. od 7. III. od 8. III.

1976.

1976.

1976.

1976.

717

jal, — „sve nazivi koji su u pravoslavnoj crkvi potpuno nepoznati“26).

U svibnju 1942. godine postavljeni su „nadžupnici" (arhijerejski namesnici) i to za Sarajevo Nikolaj Ružnecov, za Zenicu Antonije Paradijev, za Šid Vasilije Jurčenko, za Zagreb Serafim Kupčjevski.

Sve, kao što se vidi, ruski emigranti. Uz Germogena su bili: Joco Cvijanović, Miloš Obrknežević, Jeržinski i Jevgenije Ježimski i Se­ rafim Kubčevski. Miloš Obrknežević je bio sekretar, Cvijanović stručnjak za crkvena pitanja, a Ježimski i Kubčevski za bogoslužbena. Bila je namera da se u Bugarskoj, u manastiru Čerepišu, gde je bila bogoslovija, pripreme novi klirici, ali to nije moglo biti ostva­ reno . . . Germogenu je, ipak, uspelo da oko sebe okupi nekoliko sveštenika: o Vaskrsu 1944. godine on je odlikovao i unapredio dva­ deset svojih steštenika. Pavelić je za „zdušni rad i predano djelo­ vanje na sređivanju pravoslavne crkve" odlikovao Germogena, Vasu Šurlana i Jocu Cvijanovića visokim ustaškim odlikovanjem''. „Red za zaslužbe — velered sa zvijezdom "; takav orden imali su naj­ veći ustaški časnici27).

Mnogo teže je bilo naći episkope za ostale tri eparhije. Za celo vreme postojanja NDH i HPC uspeli su režim i Germogen da pro­ nađu samo kandidata za Sarajevsku eparhiju. To je bio Spiridon Mifka, ličnost neuravnotežena i veoma problematična. U vreme kada je pao izbor na njega Mifka je bio paroh u Visokom. Hirotonisan je u Za­ grebu 15. avgusta 1944. godine. Da bi Mifka mogao biti hirotonisan trebalo je pronaći bar još jednoga pravoslavnog episkopa, koji bi hteo da učestvuje u hirotoniji. Vlada se obratila Rumuniji i Bu­ garskoj molbom da njihove crkve pošalju tražene episkope. Bugar­ ska pravoslavna crkva nije uopšte na to odgovorila, a rumunska je poslala Visariona Puja, koji je zajedno sa Germogenom hirotonisao Mifku28). Za razliku od Germogena Spiridon Mifka je bio čovek u najboljim godinama (rođen je 10. IV. 1902 u Samoboru kod Zagre­ ba). Učio je gimnaziju u katoličkom sjemeništu u Splitu, prešao na pravoslavlje i svršio pravoslavnu bogosloviju u Sremskim Kar­ lovcima. Bio je sveštenik u raznim mestima; napustio ženu i decu; lutao po manastirima; za vreme rata se priključio bugarskoj vojsci kao vojni sveštenik i radio za Bugare. Morao je, kasnije, da beži iz manastira Veta, gde se bio sklonio, u Nemačku; iz Nemačke je pre­ šao u NDH. Dok je bio u Nemačkoj opet je bio prešao na katolici­ zam i stavio se na raspoloženje fra dr Radoslavu Glavašu, koji ga je poslao u Goražde za paroha, ali je i odatle morao da beži u Visoko.

Germogen je kasnije, na saslušanju kod komunista, izjavio, da je znao ko je Mifka i da on nije bio za to da postane episkop. „Godine 26) Na istom mestu.

27) Na istom mestu.

28) „Vjesnik" od l i . III. 1976.

718

1944, izjavio je on, Ministar pravosuđa i bogoštovlja, dr Canski, zatražio je od mene da dadem pristanak za kandidaturu Spiridona Mifke za episkopa sarajevskog. Ja nisam pristao na ovo traženje ministra i naveo sam da sarajevski arhimandrit Nikolaj vodi istra­ gu protiv Mifke zbog crkvenih prestupa počinjenih u Visokom. Iza toga pozvao me je Poglavnik kod sebe i u prisutnosti ministra Cankija predložio mi da dadem pristanak da se Mifka hirotoniše za epis­ kopa sarajevskog. Na moj odgovor Poglavniku da ne mogu dati pristanak, on mi je odgovorio da svu odgovornost prima na sebe, a u isto vrijeme ministar Canki pročitao je telegram rumunskog pa­ trijarha kojim javlja da u Zagreb dolazi rumunski mitropolit Visarion Puj da rukopoloži Mifku. Tada mi je Pavelić rekao da više ne­ ma razloga da se protivim, pa sam taj predlog prihvatio i skupa sa mitropolitom Visarionom hirotonisao Mifku za episkopa sarajevs­ k og"29). Pavelićeva volja se morala ispuniti.

Prema Eugenu Kvaterniku, uspostavljanje HPC bilo je jedno od sredstava da se umire Srbi. To je, veli Kvaternik, bilo zaklju­ čeno na jednom sastanku vodstva: „Svi su se prisutni članovi vlade i predstavnici oružanih snaga složili u tome, da je došao prikladan čas, da se izgladi sukob sa Srbima. Dr Pavelić je naglasio, da će kao prvo sredstvo pacifikacije uspostaviti Pravoslavnu crkvu. Ali, stvoreni zaključci ostali su na papiru. Pravoslavna crkva usposta­ vljena je kao ,,HPC“ s čisto antikatoličkim tendencijama. Na njeno čelo stavljen je Rus, a ne Srbin. Bila je to, dakle, rusko-hrvatska pravoslavna crkva, koja nije mogla privući Srbe. U stvari, dr Pave­ lić je trebao mjesec dana da izbaci to mrtvorođenče — samo se za­ bavljao sa četiri pravoslavna popa, a nakon tri meseca razgovora, pregovora i nadmudrivanja, trijumfalno je izjvio: „V eć sam ih sve međusobno posvadio"30).

U Vatikanu nisu bili nezadovoljni osnivanjem HPC, jer su znali da će ona biti pod snažnim uticaj em ustaša i morati da radi onako kako od nje bude zahtevano. I za Vatikan i za NDH bilo je važno, da će HPC moći utirati put ka uniji sa Rimom i ako bude aktivno radila pomagače pohrvaćenje Srba i doprineti da se ostvaruje teza o pravoslavnim Hrvatima. Nikola Rušinović javljao je, 9. maja 1942. godine, Lorkoviću i ovo: „Priznanje pravoslavne crkve, kako sam Ti već javio, primljeno je jako dobro. U tome Sv. Stolica gleda put ka vjerskoj uniji i nestanak šizme u Hrvatskoj. To bi za njih bio „dragocjen dar" koji Hrvatska može pokloniti Svetoj Stolici.

Da bi se pospješilo, mišljenja su, da bi bilo potrebno osnivati grkokatoličke centre u krajevima, gdje se nalaze pravoslavni i pustiti da na tome radi dr Simrak, za koga tvrde ovdje da je najbolji poz­ 23) „Vjesnik" od 13. III. 1976.

30) Eugen Kvaternik, Riječi i činjenice. (U „Hrvatska revija", god. V, sv. 1, 1955, str. 69-70).

719

navalac za vjerska pitanja na Balkanu. Neki od katoličkih predstav­ nika u Hrvatskoj nerado gledaju prelaze na istočni katolički obred, ali Vatikan pa i Stepinac slažu se u tome, jer da je to najbolji put, a i najbrži ka Uniji, što će nedvojbeno biti i od političke vrijednosti za NDH"31).

Suprotno ovome shvatanju ironizirao je kardinal Tiseran ceo ovaj postupak. Rušinović javlja, 28. maja 1942. godine, Lorkoviću: „Kaže (Tiseran), da su Nijemci priznali HPC kada su zajedno sa nama poklali sve svećenike i kada je nestalo 350.000 Srba"32).

I, kasnije, u razgovoru sa Lobkovićem (Lobkowicz) Tiseran je rekao, da HPC „ne znači ništa, jer je nastala voljom Poglavnika i njego­ vom voljom može opet nestati"33).

3. Čim je doznao za proglašenje HPC, koja je, da bi ironija sudbine bila veća, za svoga prvog poglavara dobila pravoslavnog Rusa, Sveti sinod SPC je, na svojoj sednici od 30. aprila 1942. godine, pro­ glasio osnivanje ove crkve nekanonskim. U odluci Svetog sinoda stoji: „Rukopoloženje, unapređenje u više svešteničke činove, koje je on izvršio smatrati nevažećim i to sve dotle, dok po svemu ovome ne donese nadležnu odluku Sveti arhijerejski sabor SPC"34) .. .

Pošto se u okolnostima, kakve su tada bile Sveti arhijerejski sabor nije mogao sastati, Sveti sinod je doneo po ovome svoju odluku: „Da autokefalnost HPC pod ovakvim uslovima ne može priznati kao akt na kanonima zasnovan ne samo naša SPC kao majka-crkva, koja je pozvana da brine o sudbini onih delova koji su ostali na te­ ritoriji NDH, nego nijedna druga autokefalna crkva"35).

Svoju odluku Sveti sinod SPC je obrazložio time što državna vlast nije bila nadležna da ovu crkvu proglašuje; što „ova autoke­ falnost nije izraz volje tamošnjega pravoslavnoga naroda niti nje­ gove jerarhije, koja je uništena, a pravoslavno stanovništvo pri­ siljeno da pređe u rimokatoličanstvo"; i, dalje, „što ne postoje ni osta­ li kanonski uslovi za osnivanje autokefalnosti H PC"36).

Na pitanje ove improvizovane HPC vratio se Sveti sinod SPC još jednom: na svojoj sednici od 27. marta 1946. godine, Sveti si­ nod je odlučio, da se „osnivanje ove crkve ima smatrati ništavnim i nekanoničnim, a sama autokefalna HPC kao i njena jerarhija šiz31) 32) 3S) 34) 35) 36)

720

Tajni dokumenti. . . , str. 118.

Na istom mestu, str. 118.

Na istom mestu.

Glasnik SPC, broj 4 od 1. IV. 1946, str. 54.

Glasnik SPC, broj 4, od 1. IV. 1946, str. 54.

Na istom mestu.

matičkom u smislu već ranije odluke Svetog arhijerejskog sinoda od 30. i 7. aprila 1942“ . Hirotoniju Spiridona Mifke „smatrati ništav­ nom jer je ova hirotonija izvršena pri postojanju okolnosti, koje je samu po sebi čine ništavnom"37).

Okolnosti u kojima se našao onaj mali broj našega sveštenstva, koje je i pored ubijanja i progona ostalo uz svoju pastvu, bile su takve, da su neki od njih priznali jurisdikciju HPC i koristili se njenim pravom zaštite pred ustaškim vlastima, da bi mogli produ­ žiti svoj pastirski rad. U Up u t s t v i m a sveštenstvu iz oslobođenih k r a j e v a , koje je Sveti sinod SPC izdao 31. oktobra 1944. godine veli se da srpski živalj na teritoriji NDH, koji je ostao živ, tri i po godine nije imao verske utehe i da je nag'onjen, „da otstupi od prave i istinske vere svojih otaca ili da se uz to odri­ canje svoga srpskoga imena pokloni izdajničkom jerarhu bivše zagranične crkve i njegovoj nekanoničkoj i raskolničkoj upravi"38).

Iz jednoga i z v e š t a j a o radu Svetog arhijerejskog sinoda SPC od 30. marta 1946. godine doznajemo, da je u zvorničko-tuzlanskoj eparhiji bilo s e d a m sveštenika, koji su bili priznali ju ­ risdikciju ove crkve. Njima je, kasnije, održano suđenje, ali su uze­ te u obzir „teške okolnosti pod kojima su krivice učinjene"39). Sveti sinod je zaključio, da se svi oni sveštenici, koji su se bili stavili pod jurisdikciju HPC, prime natrag u SPC po činu primanja raskolni­ ka, a prema uputstvu Svetog sinoda od 31. oktobra 1944. godine.

Broj ovakvih sveštenika nije mogao biti veliki, jer ih je ubijeno od ustaša 171, računajući tu i tri episkopa, a drugi su prebačeni u okupiranu Srbiju40).

37) 38) 39) 40)

Na istom mestu, str. 56.

Glasnik SPC, broj 10-12 od 31. X II. 1944.

Glasnik SPC, broj 5 od 1. V. 1946, str. 66.

Glasnik SPC, broj 4 od 1. IV. 1946, str. 56.

MUSLIMANI U NEZAVISNOJ DRŽAVI HRVATSKOJ O položaju Muslimana u NDH i o njihovom stavu prema njoj mišljenja su neujednačena. Hrvatski maksimalisti, sa ustašama na čelu, ostaju uporni u tvrđenju, da su bosansko-hercegovački, pa i sandžački, Muslimani Hrvati i da je, zbog toga, NDH bila i n j i ­ h o v a nacionalna država. Još je Ante Starčević tvrdio: „Muhamedovci Bosne i Hercegovine, s turskom, s muhamedanskom pasmi­ nom ne imaju ništa, oni su hrvatske pasmine, oni su najstarije i naj­ čistije plemstvo, što ga Europa im a"1). Josip Dumančić je, 25. maja 1941. godine, govorio u Banjoj Luci: „Istom onom ljubavlju kao Starčević i naš Poglavnik ljubi braću Muslimane112) . . . I u tome duhu ima dosta izjava sa zvanične ustaške strane, ali ne samo sa nje. Dr Mile Budak je, 3. avgusta 1941. godine, tvrdio u govoru održanom u Ivangradu: „Morate pak znati, da ćemo ovu domovinu učiniti hrvatskom katoličkom i muslimanskom domovinom, jer je to bila od postanka i takvu ćemo je predati pokoljenjima koja do­ laze iza nas“ 3). Budak je tvrdio i to, da je NDH moćna zaštitnica i Islama: ,,U NDH, pisao je on, imat će katolička i islamska vjeroispovijest zaštitu i mogućnost slobodnoga razvitka, u skladu sa os­ novnim interesima hrvatske nacije, koja štiteći sebe, slobodno brani interese katolicizma i Islama od njihovog najljućega neprijatelja — pravoslavlja114). Dr Mirko Puk, tada ministar pravosuđa i bogo­ štovlja, tvrdio je u svome govoru održanom 25. februara 1942. go­ dine u Hrvatskom saboru, da u NDH postoje tri vere: rimokatolič­ ka veroispovest augsburško-helvetska ispovest i Islam5). Pošto su pripadnici Islama u NDH živeli u ogromnoj većini u Bosni i Herce­ govini Pavelić je, 29. aprila 1941. godine, doneo odluku da se potpredsedništvo vlade NDH prenese iz Zagreba u Banja Luku, koja je smatrana drugom prestonicom NDH, gdje je bio na čelu dr Osman !) Ante Starčević, Izabrani spisi. Priredio B. Jurišić, Zagreb 1943, str. 43.

2) „Hrvatska Krajina" od 28. V. 1941.

3) „Hrvatski narod“ od 4. VIII. 1941.

4) Mile Budak, Država Hrvatska močni zaštitnik katolicizma i Islama. U „Novi list“, od 29. V. 1941.

5) Navedeno kod: Viktor Novak, Magnum Crimen, str. 796.

722

Kulenović kao Pavelićev zamenik6). Na vrhu ustaške uprave učestvo­ vali su, sa strane Muslimana, Osman i Džafer Kulenović, zatim Hamdija Bešlagić kao ministar saobraćaja i javnih radova i, kasni­ je, Mehmed Alajbegović kao ministar spoljnih poslova.

U sklopu pitanja srpsko-hrvatskih odnosa igra pitanje n a c i o ­ nalnog o p r e d e l e n j a naših Muslimana veoma važnu ulo­ gu. Pre svega zbog pitanja pripadnosti Bosne i Hercegovine, gde su Srbi, donedavno, imali relativnu većinu. Udruženi sa Muslimanima u Bosni i Hercegovini Hrvati bi činili a p s o l u t n u većinu kojoj se Srbi ne bi mogli suprostaviti. U svakoj kombinaciji jedne velike hrvatske države, teritorija koju Hrvati, ne samo ustaše, na­ zivaju „poviesnom Hrvatskom", Bosna i Hercegovina igraju veoma važnu ulogu: prvo, zbog toga što je bez Bosne i Hercegovine jedna ovakva država nezamisliva, a drugo, zbog toga što ona ne bi mogla ekonomski opstati; Dalmacija, na primer, bez Bosne i Hercegovine u zaleđu, ne bi mogla opstojati. U prisvajanju, odnosno pohrvaćenju Bosne i Hercegovine, gledaju Hrvati, koji nisu ustaše, bitnost Hr­ vatskog pitanja. Tako Jere Jareb piše: „ .. . Hrvatska politika izme­ đu dva rata, odnosno HSS kao njen glavni predstavnik, nije shva­ tila bit hrvatskog problema u Bosni i Hercegovini. Aksion hrvatske politike trebao je biti tada, kao i prije, a isto mora biti i u buduć­ nosti: Muslimani su hrvatska većina u Bosni i Hercegovini, a njihovo vodstvo trebaju podpomoći i slijediti Hrvati-katolici. Najgora mo­ guća usluga hrvatskom narodu i njegovoj budućnosti bila je na­ pravljena onakvim teritorijalnim cijepanjem Bosne i Hercegovine (misli se na Sporazum Cvetković-Maček)7). I, dalje: „V eć sam ranije istakao, da su Hrvati muslimani hrvatska većina u Bosni i Hercego­ vini, jer su Hrvati-katolici brojno slabiji, i da bi, prema tome, ak­ siom hrvatske politike trebao biti: glavne linije hrvatske politike u Bosni i Hercegovini određuju muslimani uz podršku katolika.

Sigurno je da za vrijeme NDH takva politika nije bila primenjivana u Bosni i Hercegovini"8).

Nelogičnost i proizvoljnost ovakvog tvrđenja pokazuje najbolje rezultat popisa stanovništva od 1948. godine. Prema tome popisu, na teritoriji „poviesne Hrvatske" živelo je 6,237.381 stanovnik. Od toga broja bilo je 3,347.594 Hrvata-katolika, 1,817.594 pravoslavnih Srba i 890.479 Muslimana. Uz to dolazi stanovništvo Srema, svega 285.060; od toga 193.997 Srba, 46.228 Hrvata, 15.632 Slovaka, 11.535 Mađara, 3.873 Nemca; Muslimana nije bilo. Od celokupnog broja Muslimana Bosne i Hercegovine, kojih je bilo 890.252 (na teritoriji Bosne i Hercegovine) kao n a c i o n a l n o neopredeljeno izjas­ nilo se 789.480, kao Srbi 72.265, a kao Hrvati samo 28.507 stanovni­ 6) Zbornik zakona .. str. 41.

7) Jere Jareb, Pola stoljeća hrvatske politike .. ., str. 69.

3) Na istom mestu, str. 88.

723

ka9). I pored ovoga, vrlo jasnog, govora činjenica, Jere Jareb kaže: „Sve sam Muslimane računao kao Hrvate"10).

Po kakvoj logici? Jasno je, a to su pokazali i kasniji popisi sta­ novništva, da ogromna većina Muslimana neće da se izjasne ni kao Srbi ni kao Hrvati, nego hoće da budu Muslimani ne samo po svo­ me islamskom verskom opredeljenju, nego hoće da su i e t n i č k a p o s e b n o s t (drugo je pitanje da li je to, naučno procenjivano, tačno i da li može biti tačno) . .. Hrvatska upornost, da Muslimane Bosne i Hercegovine oglase Hrvatima ne samo da ne menja, niti može izmeniti, činjeničko stanje, nego zvuči i tragikomično i za­ vodi i razboritije ljude na stranputice. Tako se i Ilija Jukić žali: „ . . . Utjecaj hrvatski u Bosni i Hercegovini sveden je na najmanju mjeru. Čim tamo Hrvat nečem prigovori, proglašen je odmah usta­ šom. Muslimani tamo, koji se priznaju Srbima dobivaju sve pogod­ nosti, a oni koji se oglase kao Hrvati navlače na se sva šikaniranja na ovome svijetu. Vidio sam putnice nekih Muslimana u kojima je uneseno da su Slovenci. Događa se češće da muslimanski roditelji proglašuju svoju djecu Slovencima upisujući ih u osnovne škole, jer ih ne žele proglasiti Srbima a ne smiju ih proglasiti Hrvatima"11).

Da li se, i u koliko ovo Jukićevo tvrđenje može uzeti kao tačno teško je reći posmatrajući stvari iz daljine, koja nas prostorno deli od zbivanja na terenu koja, verovatno, nisu ujednačena. Ono što se može utvrditi, na osnovu činjenica, jeste da se verski i kulturni ži­ vot bosansko-hervegovačkih Muslimana razvija dosta dinamično kao i to da su oni uzeli za svoje pismo l a t i n i c u iako je i upo­ treba ć i r i l i c e dozvoljena i starija je kod Muslimana od upo­ trebe latinice; za vreme, bar ranije, turske uprave pismeniji musli­ mani su upotrebljavali ćirilicu, a poznato „bosansko pismo" nije bila latinica. Zatim: Muslimani u Bosni i Hercegovini nemaju ni­ kakve potrebe da se izjašnjavaju bilo kao Srbi bilo kao Hrvati, jer su priznati kao M u s l i m a n i . Rasim Hurem veli: „Sa svoje stra­ ne muslimansko građanstvo i njegovi politički predstavnici nisu po­ stavljali pitanje nacionalne individualnosti Muslimana. Neki mu­ slimanski političari, prvenstveno intelektualci, nacionalno su se opredeljivali kao Srbi ili kao Hrvati. Usto je još uvijek živjela ideja „bošnjaštva" bazirana na istorijskom razvitku i posebnim tradici­ jama Bosne i Hercegovine i svemu onome što su taj razvitak i tra­ dicija dali Bosni i H ercegovini"12).

9) Navedeno kod Jarobe, str. 91, beleška 115.

10) Na istom mestu, str. 91. n ) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 173.

12) Rasim Hurem, Pokušaj nekih građanskih muslimanskih političara da Bosnu i Hercegovinu izvade iz okvira NDH. (Godišnjik društva istoričara Bos­ ne i Hercegovine, god. X V I, 1965, str. 193).

724

Ne bi se moglo poricati, da je i među našim Muslimanima bilo ljudi, koji nisu bili zadovoljni sa Jugoslavijom kakva je bila. Klice toga nezadovoljstva bile su delom konfesionalne, a delom odraz izvesne nostalgije za stanjem kakvo je bilo za vreme Austro-Ugarske monarhije, koja je povlađivala Muslimane. Zna se, isto tako, da su u Prvom svetskom ratu naši Muslimani bili odlučni borci na strani Monarhije, koja je bila izraziti neprijatelj Srba. Iz redova bosansko-hercegovačkih Muslimana formirani su, u početku Prvog svet­ skog rata, i ,,šuckori“ : agresivne, udarne antisrpske grupe, koje su naročito posle Sarajevskog atentata (28. VI. 1914), progonile Srbe i uništavale srpsku imovinu. Vrhovi ovoga elementa orijentisali su se za vreme Jugoslavije prema Zagrebu i dali se hrvatizirati. Ovaj sloj muslimanske inteligencije okupljao se oko društva „Narodna uzdanica11 koje je, suprotno „G ajretu11, bilo orijentisano prohrvat­ ski. Ovi elementi su želeli: „Povratak na staro11. Kada austro-ugarska Monarhija nije mogla biti varkrsnuta, onda su priželjkivali ono što bi najviše ličilo na nju, a to je bila jedna hrvatska država, koju bi oni mogli smatrati svojom i koja bi vodećem, tada već deklasi­ ranom sloju povratila imanja, koja su već bila pala pod udar agrarne reforme. Spoljnopolitički je ovaj krug pogledao mnogo više na Ne­ mačku nego na Italiju, jer je očekivano da će im Nemci dati ono što su imali pod Austro-Ugarskom monarhijom: ,,U podsvijesti mnogih od njih živjelo je uvjerenje da će NDH, budući pod patrona­ tom Njemačke, biti država reda, poput Austro-Ugarske monarhije, koja je kao takva ostala u sjećanju mnogih od njenih savremenika.

To uvjerenje je bilo potkrepljeno skrivenom nadom da će se u no­ voj državi povoljnije riješiti položaj Bosne i Hercegovine u smislu njihove veće samostalnosti, a možda i pune autonomije. Na suprot ovima, bilo je političara i javnih radnika koji su odmah u početku iznijeli rezerve prema ustaškom pokretu i NDH. Oni su smatrali da se pomenuti ciljevi ne mogu ostvariti u okviru NDH i da se zbog toga treba vezati neposredno za Njemačku1113).

Uoči Drugog svetskog rata ova prohrvatska struja naših Musli­ mana imala je oform ljeno vodstvo kome su pripadali: Hakija Hadžić, Adem-beg Mešić, Alija Šuljak, Osman i Džafer Kulenović, Derviš Omerović (kao najvažniji). Kada je proglašena NDH Pavelić je vodećim Muslimanima ove orijentacije dao odgovorne položa­ je. Za podpretsednika vlade, a zatim za Pavelićevoga zamenika, po­ stavio je dr Osmana Kulenovića koga je, 10. novembra 1941. godi­ ne, na tome položaju zamenio dr Džafer Kulenović, koji je preneo svoje sedištve iz Banja Luke u Zagreb. Drugi, vodeći, MuslimaniHrvati bili su dobili vodeće položaje: Hakija Hadžić je postao usta­ ški poverenik za Tuzlanski bazen; Ragib Čapić za župu Usoru i Soli; 13) Mladen Colić, Na istom mestu, str. 274.

725

Derviš Omerović za župu Vrhbosnu; Alija Šuljak za Istočnu Her­ cegovinu, gdje je bio veoma aktivan u pridobijanju i organizovanju Muslimana Gornje Hercegovine za ustaše: , , . . . U to vrijeme u Borču je boravio profesor Alija Šuljak, koji je pomagao oko formi­ ranja ustaške vlasti. U oružanoj postaji ustaše su održale konferen­ ciju na kojoj je bila formirana ustaška bojna. Za naoružane ustaše u Borču Banovac (Marijan) je iz Gacka nabavio 200 pušaka, 12 puškomitraljeza, 3 mitraljeza i veliku količinu municije. Uskoro je b i­ la održana i druga konferencija na kojoj su izabrani zapovjednici satnija. Za zapovjednika bojne izabran je Marijan Banovac, a za zamjenika Meho Salčić. Zatim je ustašama i njihovim pristalicama podiljeno oružje. Na sličan način su formirane druge jedince ustaš­ ke vojnice u ostalim dijelovima H ercegovine"13). Bilo je Muslimana i u hrvatskoj vojsci — Šefket Asanović šef štaba III. domobrans­ kog zbora, Camil Osmanagić, zamenik komandanta oružničke pu­ k ovnije"14).

Prvih meseci posle preuzimanja vlasti od strane ustaša pristu­ pale su im, u raznim krajevima različito, delimično i muslimanske mase, koje su to činile iz različitih pobuda: važan motiv bila je i težnja za pljačkom srpske i jevrejske imovine, za osvetom Srbima, koji su im se bilo čime zamerili, mržnja prema državi, koju nisu smatrali svojom i, naročito, korišćenje jednoga prekretnoga vre­ mena za hvatanje pozicija u razvitku događaja, koje su pogrešno ocenjivalil. Ne bi se moglo osporiti, da su i iz redova ove mase do­ lazile ubice i zločinci. Cela atmosfera početnog razvoja NDH draži­ la je ljude labilnog karaktera na to. Naš se primitivni čovek odaje pustahiluku, koji se teško obuzdava. Ne može se, dakle, tvrditi, bar delimično ne, da su regrutovani „većinom iz gradskog ološa i bes­ kućnika, kakvih ima u svakoj sredini"15). Začuđava pak, da je me­ đu Muslimanima-ustašama bilo i seljaka i celih sela (najbolji primer za to su Borač i Fazlagića Kula, u srezu Gacko, u Hercegovini), koje nije bila pogodila agrarna reforma, niti su, zbog svoje kompaktnosti, m ogli biti izloženi pritiscima Srba.

Ostaje, međutim, činjenica da se ogromna većina Muslimana, kako seljaka tako isto i građanskog društva, nije mogla s r o d i t i sa ustašama i sa ustaškom državom, koja je sve više pokazivala svo­ je naličje. Pri tome su bila važna tri momenta: muslimanska inte­ ligencija, i građanska i verska, koja nije orijentisana izrazito pro­ ustaški i prohrvatski, pobunila se protiv ustaških zločina prema Srbima, protiv ubijanja i fizičkog satiranja Srba i Jevreja, protiv uništavanja i pljačke njihove imovine, protiv samovolje i pustahiluka nosilaca ustaške vlasti i, naročito, protiv prinudnoga preve14)

Na istom mestu, .str. 325, 236.

15) Alija Konjhodžić, Musilmani i treći srpski ustanak. U „Glasnik SIKD Njegoš“, sv. X V I — decembra 1965, str. 51.

726

ravanja Srba čega su se i oni, u jednoj daljnoj perspektivi, i sami bojali i za sebe i pored svih izjava ustaških vođa. „Muslimanski po­ litičari su cijenili da bi takva politika i praksa ustaša mogla izazva­ ti opštu nesigurnost i na taj način dovesti u pitanje živote i imo­ vinu samih Muslimana. Strah od takve sudbine bio je uvećan v je­ rovanjem da ustaški režim želi da u Bosni i Hercegovini zavadi Srbe i Muslimane .. . Takođe su, od septembra 1941. godine, pa dalje isti­ cali želju da se, ukoliko ustaše ne promene svoju politiku, Musli­ mani stave pod zaštitu i upravu „jedne prijateljske države", tj.

Nemačke16).

I u izveštaju Glavnog stožera Ministarstvu hrvatskog domobran­ stva, od početka septembra 1941. godine, stoji: „ . . . Smatraju (Mu­ slimani) da se želi zavaditi Muslimane i Srbe, te da će pobuna Srba dovesti u opasnost živote i imovinu M uslim ana.. . Sve ovo utiče na neraspoloženje muslimanskih masa prema sadašnjim našim politič­ kim vlastima. Žele da se žurno uspostave redovna uprava i vojnička vlast, a sadašnje ustaške organizacije odmah raspuste"17).

Ideja za otpor ustašluku došla je od strane m u h a m e d a n s ­ k o g s v e š t e n s t v a Bosne i Hercegovine. Na godišnjoj skupštini ilmija (muslimansko sveštenstvo), okupljenog u organizaciji ,,E1Hidaja“ , koja je održana 14. avgusta 1941. godine, izražena je zabrinutost zbog stanja koje vlada u zemlji i zbog žrtava koje su pale ,,i u ime Muslimana osudilo je i ogradilo se od onih Muslimana koji su učestvovali u vršenju nasilja"18). ,,E1-Hidaja“ je izdala svoju Rezoluciju, koja je objavljena u njezinom organu istoga imena. Ovo je bio signal za ceo niz Rezolucija, koje su izdali vodeći Muslimani pojedinih većih gradova Bosne i Hercegovine. To su bile sledeće Rezolucije: Prijedorska 23. septembra 1941, Sarajevska 12. oktobra 1941, Mostarska 21. oktobra 1941, Banjalučka 12. novembra 1941, Bijeljinska 2. decembra 1941, Tuzlanska 11. decembra 1941. godi­ ne19). „Muslimani kotara Bijeljina izdali su letak ,Riječ Muslimana grada i kotara Bijeljina' na dan 2. prosinca (decembra) izrečena po­ vodom pokolja izvršenog nad nedužnim stanovništvom K oraja“ , čiji su intelektualni začetnici bivši ustaški logornik za kotar Bijelji­ na Murat-beg Pašić i profesor Enver Pozderović iz Bijeljine, istak­ nuti separatist. Letak su potpisala i četiri imama kao i A lija Salihagić, zaklete ustaše"20). ,,U ocjeni ovih Rezolucija treba poći od činjenice da su njihovi potpisnici bili ugledani predstavnici javnoga života Muslimana. Bi­ li su to razni funkcioneri Islamske vjerske zajednice, predstavnici 16) Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 198.

Na istom mestu, str. 198, beleška 29.

18 ) Na istom mestu, str. 199.

19) Na istom mestu, str. 199.

20) Zbornik dokumenata. . tom IV, knj. 3, str. 404.

17)

727

muslimanskih društava i udruženja, intelektualci i drugi ugledniji građani. . . Kao protest bile su namijenjene najviše vrhovima NDH, a s druge strane, širene su koliko je to bilo moguće u samom musli­ manskom stanovništvu na liniji postojećeg opozicionog raspolože­ nja . . . (One) po mnogo čemu vjerno odražavaju postojeće raspolo­ ženje glavnine muslimanskog stanovništva. Osnovno njihovo pro­ gresivno značenje sastojalo se u izražavanju otvorenoga revolta protiv žestokoga terora nad srpskim stanovništvom"21).

Imajući, verovatno, ove Rezolucije u vidu pisao je Glajze fon Horstenau u svome izveštaju od 21. novembra 1941. godine: „Odnosi između Muslimana i vlade, koja je u početku izvanredno ljubazno sa njima postupala, u posljednje vrijeme su se znatno pogoršali zbog raznih uzroka koji se ne mogu pripisati samo režimu, što je dovelo do daljeg sužavanja vladine platforme. Policiski režim se sada očigledno ne ustručava ni pred samim Hrvatima"22).

Nemamo uvid u sadržinu svih ovih Rezolucija, ali i one, koje su nam dostupne, jasno su i nedvosmisleno osudile ustaški režim. U Mostarskoj rezoluciji stoji: „ . . . Već mjesecima gledamo i slušamo kako gore sela i varoši, kako ginu nedužni sinovi ove zemlje, kako se otima tuđe dobro .. . Nebrojeni zločini, nepravde, bezakonja i na­ silna prevjeravanja, koja su učinjena i koja se čine prema pravo­ slavnim Srbima i drugim sugrađanima strana su potpuno duši sva­ kog Muslimana . . . Šaka onih nazovi Muslimana, koji su se o to ogriješili, samim tim su se ogriješili o uzvišene propise Islama, pa će ih neminovno stignuti Božija kazna i ljudska pravda"23). „Stanje Muslimana u Bosni i Hercegovini, ističe se u Sarajevskoj rezolu­ ciji, je danas vrlo teško. Neće biti pretjerano ako reknemo da u svo­ joj povijesti Muslimani ovih krajeva nijesu doživjeli težih časova.

U ovim nastalim neredima strada mirno građanstvo i nedužni ljudi; strada na desetine hiljada golih života i propada sav imetak; sela se pale, stanovnici prisiljeni da bježe i sele, svakim danom se zbjegavaju u veće gradove bez igdje ičega. Na hiljade siročadi, ostalih bez svojih roditelja, vapi za pomoć i potucaju se tražeći zaštitu. . .

Mnogi katolici, svjesno, za svoja nedjela koja su provođena u po­ sljednje vrijeme, bacaju odgovornost na Muslimane i pretstavljaju nove događaje međusobnim razračunavanjem Muslimana i pravo­ slavnih. Takvo isto mišljenje imaju i neki pravoslavni u pogledu odgovornosti Muslimana . . . Činjenica što među počinitelj ima raz­ nih zlodjela ima ljudi i sa muslimanskim imenom, ne može krivicu i odgovornost baciti na Muslimane .. . Konstatujemo i to da ni oni nisu to od sebe činili dok im nije dato oružje, uniforma, ovlašćenja, 21) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str, 201-202.

22) Na istom mestu, str. 202, beleška 269.

23) Alija Konjhođžić, Na istom meslu, str. 57.

728

a često puta i1 naredba. Stoga ni u kojem slučaju za ta zlodjela ne snose Muslimani odgovornost, niti su im oni inicijatori"24).

Ukazuje se, dalje, da se „pojavljaju netrpeljivosti prema Musli­ manima od nekih katolika. To se održava u pisanju, u privatnim i javnim govorima i nejednakom postupku. To se sve pojavljuje pored raznih izjava sa raznih mjesta u kojima se govori o jednakosti i ravnopravnosti dvaju vjera. Ove naše konstatacije spremni smo uvijek potvrditi konkretnim prim jerim a"25).

Banjalučka rezolucija, doneta 12. novembra 1941. godine, isti­ če, još direktnije, ustaške prestupe: „U bijanje svećenika i prvaka bez suda i presude, strijeljanje i mrcvarenje u gomilama često pos­ ve nevinih ljudi, žena i djece, gonjenja u masama iz kuće i iz postelje čitavih porodica sa rokom od jednoga do dva časa za spremanje, te njihovo deportiranje u nepoznate krajeve, prisvajanje i pljačkanje njihove imovine, te siljenje u prelazak na katoličku vjeru, sve su to činjenice koje su zaprepastile svakoga istinskog čovjeka i koje su nas Muslimane ovih krajeva duboko potresle"26) . . . U ovoj Re­ zoluciji, više nego u drugima, ukazuje se na verske progone i na ugrožavanje i Islama: „ . .. Vjerska snošljivost koja je bila na visi­ ni u Bosni i Hercegovini i pored vjerske podvojenosti, srozava se.

Uvrede i izazivanja naših katolika uzimali su često takvog maha i prema nama Muslimanima, da nas sile na ozbiljna razmišljanja. Od­ nos između dva dijela našeg naroda na putu je da se posve pokvari.

Rad hrvatskih nacionalista i na jednoj i na drugoj strani, koji je išao za tim da dovede do bratstva oba dijela naroda i koji je bio urodio dobrim rezultatima, na putu je da doživi potpuni slom. Jedan dio katoličkih sveštenika smatra da je došao njegov čas i on ga bez skrupula iskorišćuje. Propaganda katolicizma je uzela toliko maha da potsjeća na špansku inkviziciju. Pod njezinim pritiskom i uz toleriranje javnih organa izvršena su pokatoličenja u masama . . .

Ravnopravnost Islama često pisanim slovima i mnogim izjavama i sa najvećega mjesta, dovodi se često u pitanje u životu i u praksi prelazak na Islam, koji mi nismo nikad propagirali i nije nikad pru­ žao onu zaštitu kao prelazak na katoličku vjeru. Mnogi intelektu­ alci su takav pokušaj platili glavom, kao što je to slučaj u Travni­ ku. Čuju se često i pogrdne pjesme od strane nekih katolika, koje vrijeđaju vjerske osjećaje Muslimana i proriče im se ista sudbina kao i hrišćanima"27).

Ukazuje se i na to, da su ustaše, da bi kompromitovale Muslima­ ne, Hrvatima oblačili fesove i za vreme pogroma Srba dovikivali: „Udri Mujo, drži Huso, ne daj tamo, Meho" i slično. Mi znamo slu­ 24) Na 25) Na 26) Na 27) Na

istom istom istom istom

mestu, str. 54-55. mestu, str. 56. mestu, str. 53. mestu.

729

čajeve gdje se šaputalo hrišćanima kako ih mi ubijamo, mi ćemo tako i Balije da istrijebimo . . . Izazvavši tako težak sukob između nas, Muslimana i Srba, pozvani smo kao vojnici, da taj ustanak ugušujemo i da tako ubijamo Srbe i oni nas, pa da se tako među­ sobno satiramo i istrebljujemo, ne znajući kada će to prestati, ni kakvim će posljedicama uroditi"28). „Izvršioci i vinovnici ovih ne­ reda i pokolja povlače se u pozadinu, paradiraju u uniformama, za­ bavljenim dobrim dijelom oko pljačke srpske i židovske imovine.

To najbolje vidimo mi ovdje u Banjoj Luci, gde su izvori pljačke i bogaćenja za pojedince, njihove obitelji i prijatelje"29).

Stvarnost na području Bosne i Hercegovine bila je i teška i su­ više krvava, otvarala je Muslimanima oči da provide smisao ustaš­ ke propagande i pokušaja zadobijanja Muslimana: „ . . . Većina mu­ slimanskih političara, koji se nisu stavili u službu ustaškog režima, uvjerila se sada da su bez ikakvog osnova teorije o Muslimanima kao „cvijeću hrvatskoga naroda"30). Ovo iskustvo, koje je postaja­ lo sve neposrednije, potenciralo je težnje za izdvajanjem Bosne i Hercegovine iz sastava NDH i za stvaranje oružanih snaga, koje bi na terenu mogle zaštićavati muslimansko stanovništvo. U Tuzli je, izgleda sam na svoju ruku, trgovac Muhamed Hađžiefendić bio stvorio „muslimansku m iliciju", koja je sada postala uzor i za druge.

Predstavnici bosansko-hercegovačkih Muslimana, na čelu sa društvom ,,E1-Hidaja“ održali su, 16. avgusta 1941. godine, jednu skupštinu. Posle toga je jedna delegacija, 2. septembra 1941. godine, posetila Pavelića, ali sa rezultatima posete nije bila zadovoljna: hrvatske vlasti su, u leto 1942. godine, jednoj delegaciji Muslima­ na, na čelu sa inž. Suljagom Sadikovićem, koji je bio iz Banja Luke, onemogućili da ode u Berlin, gde se, u to vreme, nalazio veliki muf­ tija iz Jerusalima, Muhamed El-Husejin. Delegacija je imala name­ ru da moli Hitlera da se, prilikom uređenja Evrope, stvori posebna teritorija, koja bi bila s a m o s t a l n a kao i susedne zemlje i bila pod njemačkom zaštitom. Svoje želje su izložili u jednom Memo­ randumu u kome su, pored ostaloga, tražili da Nemci okupiraju Bos­ nu i Hercegovinu i tamo zavedu red, jer to Pavelić nije mogao da uradi. Traženo je još i ovo: 1) da se osnuje Muslimanska legiia, koja bi se zvala „Bosanska straža"; 2) da se izdvoje svi Muslimani iz hr­ vatskih jedinica, koje su bile na Istočnom frontu i da se i oni pri­ ključe „Bosanskoj straži", čiji bi komandant trebao da bude major Muhamed Hadžiefendić; 3) da Nemačka primi na sebe naoružanje ove „Bosanske straže"; 4) da do konačnog uređenje Bosne primi Nemačka sve finansiranje uz garanciju (Kreditschein) za koju kao pokriće treba da služe državni posedi, u prvom redu rudno blago 28) Na istom mestu, str. 54.

29) Na istom mestu.

30) Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 200.

730

i šume; 5) da se obustavi svako dalje delovanje ustaškog pokreta i njegovih jedinica na terenu Bosne31).

Autori Memoranduma su fantazirali o tome, da u Bosni stvore apsolutnu muslimansku većinu. Zbog toga su predlagali, „da se još u toku, a najkasnije poslije rata 175.000 Muslimana, koji žive na drugim susednim teritorij ama, presele u Bosnu, a da se iz Bosne isele 100.000 Srba (i Crnogoraca) i oko 75.000 Hrvata, koji su se do­ selili u Bosnu za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnos­ no Jugoslavije"32). Jedna muslimanska delegacija sa Muhamedom Pandžom na čelu, tražila je, 30. oktobra 1942. godine, osnivanje „D o­ brovoljačke legije", kojoj bi došao na čelo ili Hadžiefendić ili Sulejman Fikišović, koji je, 1943. godine, otišao u partizane; u parti­ zane je 1944. godine, otišao i generalštabni m ajor Sefket Hasandedić.

Udaljavanje vođa bosansko-hervegovačkih Muslimana od NDH odvodilo ih je, sve više, Nemcima od kojih su očekivali da reše nji­ hov problem: da im daju samoupravu i reše pitanje oružanih odre­ da. U nastojanjima da ovo postignu očekivali su i podršku Jerusalimskog Velikog muftije Mustafe El-Husejina, koji je bio dobro viđen i u Berlinu i u Rimu. On je, od 30. marta do 10. aprila 1943. godine, posetio Zagreb, Banja Luku i Sarajevo ,,i tom prilikom raz­ govarao sa Pavelićem i sa nemačkim i iltalijanskim konzulima kao i sa brojnim predstavnicima javnog i političkog života Muslimana iz Sarajeva i unutrašnjosti. Za vrijeme svoje posjete Bosni i Hercego­ vini on se založio za jačanje povjerenja bosansko-hercegovačkih M u­ slimana u Treći Rajh i za njihovu saradnju sa Njemačkom u svakom slučaju. Za tu saradnju on se založio i po povratku u Berlin, kada je izrazio mišljenje da vlada NDH nije kadra da vlastitim snaga­ ma zavede red u Bosni i Hercegovini i da, stoga, sile Osovine moraju da sarađuju sa tamošnjim Muslimanima. Konačno, El-Husein se u Sarajevu založio za stvaranje SS-divizije sastavljenje od Muslima­ na"33).

Tako je, u maju 1943. godine, postala SS-divizija „Handžar" u kojoj je bilo oko 60% Muslimana Bosne i Hercegovine i nešto Šiptara sa Kosova i oko 40% Nemaca. Viši komandni kadar zauzima­ li su, uglavnom, Nemci, koji su znali naš jezik. Podoficirski kadar bio je u srazmeri 50 : 50. U diviziji je bio samo mali broj Hrvata tako da je ona bila nemačko-muslimanska jedinica, koja je stajala pod nemačkom komandom. Posle potrebnog vežbanja ova jedini­ ca je bila upotrebljena za borbu protiv partizana u Bosni, ali nije pokazala naročite rezultate; jedan deo ljudstva se vratio kućama, 31) Na istom mestu, str. 204.

32) Na istom mestu, str. 205.

33) Na istom mestu, str. 211.

731

jedan prišao partizanima, a jedan se povukao prema Austriji. Kao da kod muslimanskog sveta nije bilo oduševljenja za ovu diviziju: „Iako je odziv bio osjetno ispod očekivanja, Nijemci su pokazali osobitu zainteresovanost da svoju mrežu SS-jedinica dopune takvom jednom od domaćeg muslimanskog ljudstva. Njihovi napori rezul­ tirali su do ljeta 1943. regrutiranjem oko polovinu predviđenog sa­ stava od 20-25.000 vojnika, a i to se regrutovanje poglavito temeljilo na vrbovanju i prisili te izdvajanju Muslimana iz domobranskih i ustaških jedinica"34).

Kada se shvatilo, da SS-„Handžar“ divizija ne može biti upotrebIjena za obezebeđenje života muslimanskih masa, onda se nasto­ jalo na stvaranju l o k a l n i h oružanih snaga sa domaćim komandnim kadrom. Tako je, pored one u Tuzli, bila stvorena u Cazinskoj Krajini „Muslimanska milicija" na čelu sa Iluskom Miljkovićem („Huskina m ilicija"). „U isto vrijem e se na području Istoč­ ne Bosne pod imenom „Zelenog kadra" okupljaju pojedinci Musli­ mani, koji su dezertirali iz domobranskih jedinica ili su prije bili organizovani u tzv. „muslimanskoj m iliciji", što se trebala da bori pod okriljem ustaša protiv četnika i partizana. U organizovanju tih jedinica isticao se Muhamed Pandža, koji je težio da u programs­ kom pogledu ove form acije na području Bosne i Hercegovine stavi u službu autonomističkih tendencija. Tako se Pandža u ime tzv. „Muslimanskog oslobodilačkog pokreta" obraćao Muslimanima Bos­ ne i Hercegovine zagovarajući potrebu njihova naoružanja u cilju zaštite svojih porodica i svojih domova, izražavajući ujedno tolerantnost prema Srbima i Hrvatima"35).

Hercegovački Muslimani, sa Mostarom na čelu, pokušavali su da nađu podrške kod Italijana, koji su osnovali „dobrovoljačke anti­ komunističke odrede" od muslimanskih i hrvatskih masa kao pro­ tutežu četnicima, ali tako da se ne smatra protučetničkom. Ovoj su saradnji bili skloni oni Muslimani, koji su se osećali Srbima i koji su stupali i u četničke odrede. Na čelu tih Muslimana bili su: dr Ismet Popovac, Mustafa Pajčić, Mustafa Berberović, Adil Prgud, Fehim Musakadić i Munih Osmanagić"36). Ova grupa se zalagala za saradnju sa Italijom gde je, u jesen 1942. godine, slata jedna dele­ gacija na čelu sa m uftijom Omerom Džabićem. U Pumu su posetili i Velikog m uftiju El-Husejina i predstavnike italijanske vlade. Pod uslovom saradnje sa Italijanima obećano im je oružje: „Za italijan­ ski stav založio se i Veliki muftija uvjeravajući članove delegacije da Muslimani samo na taj način mogu osigurati svoje živote i imo­ vinu"37).

34) 35) 36) 3?)

732

Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 265.

Na istom mestu, str. 265.

Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 215, Na istom mestu, str. 217.

Postepeno, ali sve izraziti]e, odvajanje bosansko-hervegovačkih Muslimana od NDH bilo je praćeno pokušajima dobijanja autono­ mije za Bosnu i Hercegovinu. Pošto ustaše na to niti su mogle niti hteli pristati, muslimanski prvaci su se obraćali Nemcima i, isto­ vremeno, pojačali svoje odnose sa Italijanima, koji nisu trpeli usta­ še. Trezveniji i razumniji muslimanski prvaci i z d v o j i l i su iz svojih redova one Muslimane koji su, kao ustaše, vršili nedela i nad Srbima. Ukazivano je i sa zvanične hrvatske strane da je takvih bilo. Tako javlja Gluhonjić, kotarski predstojnik za Vlasenicu, 7. avgusta 1941. godine, Velikom županu u Sarajevo i ovo: „ . . . Prije svega optužujem ovdašnje ustaše, a naročito bivšeg logornika inače običnog sarajevskog Ciganina i zločinca Mušana Mutevelića, koji je ubijanjem, prebijanjem, pljačkanjem, silovanjem žena i na druge načine oterao Srbe u šumu i prisilio ih u očaju da se prihvate za pušku. Oni su radili takva nedjela, da se svaki pošten čovjek mora zgražati. Među ustašama je bilo, a i danas ima, dojučerašnjih ubica i robijaša i ti su ljudi čuda učinili"38).

Dr Gvozđić javlja, 27. maja 1941. godine, Andriji Artukoviću o držanju Muslimana u Prijedoru i veli: „Najkarakterističnije je, da ovi ometaju pristup Muslimanima u ustaške postrojbe, a to sa Hrva­ tima katolicima koji su bili ranije druge političke orijentacije, a napose skupini bivših Radićevaca, koji su pokazali volju da sarađuju u izgradnji države putem ustaškoga pokreta"39). Nižu se dalje dokazi o nezadovoljstvu Muslimana. Podpukovnik Vaner (Waner) izveštava, 16. juna 1942. godine, Glavni štab: „ . . . Kod Muslimana, jedan manji dio zadovoljan je, dok je veći dio upravo neraspoložen, naročito sada od kako su počeli pregovori sa četnicima na zajednič­ koj saradnji protiv partizana. Čuju se negodovanja kao naprimer: „Zar da mi pređemo mirno preko toliko naših žrtava, a sada Hrvati pregovaraju sa četnicima itd". Nad mnogim pravoslavnima, koji su se povratili svojim kućama, izvršene su od Muslimana osvete (ubijanja i pljačke)"40).

Ustaški režim, vidi se, nije mogao da sredi stanje u zem lji i da stekne poverenje naroda, koji nije imao poverenja u vlast. U izveš­ taju o stanju na terenu, od 23. decembra 1941. godine, stoji: „Sta­ novništvo katoličko tako i muslimansko, izgubilo je povjerenje u vlast, jer uviđa da ova nije u mogućnosti da uspostavi red i zavede bolje stanje. Do sada se je polagala velika nada u naše domobran­ stvo i njegovo vodstvo, ali poslije gubitaka 6 kotareva (Srebrenica, Vlasenica, Višegrad, Rogatica, Goražde i Foča) i nemanja moguć­ nosti sa naše strane da se isti povrate, narod je izgubio vjeru u moć 38) Zbornik dokumenata . . . , tom IV, knj. 1, str. 554-555.

39) Zbornik dokumenata . . . , tom IV, knj. 5, str. 392.

40) Na istom mestu, str. 434.

733

naše oružane sile“ 41). U svome izveštaju o stanju na terenu za vreme od 1. do 15. februara 1942. godine, pukovnik Prohaska, komandant Trećeg domobranskog zbora, javlja, 27. februara 1942. godine: „Hr­ vati i Muslimani još uvijek se drže rezervisano, može se reći dosta hladno prema svemu što se oko njih događa unatoč toga što su četničko-komunističke bande izvršile na zvjerski način pokolj mirnog muslimanskog stanovništva na području koje oni drže. Držanje Tur­ ske imaće u svakom pogledu veliki uticaj na držanje i naših Mu­ slimana"42).

Pukovnik Prohaska dao je, 6. oktobra 1942. godine, još jasniju sliku procesa razvijanja ondosa Muslimana prema NDH. ,,U prvim danima oslobođenja, piše on, većina Muslimana bila je oduševljena dolaskom Nijemaca i naših snaga, te se je pri dočecima zaista spon­ tano ispoljavala radost, ali u daljem toku vremena kada su naše vlasti počele da uvode red i poredak kao i postupak prema neza­ konitim postupcima, njihovo je raspoloženje počelo tinjati i ispoljavati neraspoloženje protiv naših vlasti bacajući svu krivicu na prošlogodišnji pokolj Muslimana u Foči, Goraždu, Rogatici i osta­ lim mjestima u Bosni i Hercegovini od strane četnika na ustaše Hrvate, dok međutim, u ovim krajevima većinu ustaških postrojbi, osobito u početku, sačinjavali su same domaće ustaše Muslimani, koji su izvršili m nogobrojne pokolje nad pravoslavnim pučanst­ vom. Sada pak kada su naše vlasti kao i talijanske počele surađi­ vati sa četnicima oni se boje osvete. Redarstvene vlasti imaju podatke u nađenim proklamacijama viđenijih Muslimana potpisate od mno­ gih intelektualaca Muslimana, a sve protiv Hrvata"43).

Položaj bosansko-hercegovačkih Muslimana na ćelom prostoru NDH postojao je, sa razvojem rata, sve teži. Razočarani su bili ne samo oni Musilamni koji nisu bili prišli ustašama i koji sebe nisu smatrali Hrvatima, nego i oni koji su bili prihvatili ustaški režim, sarađivali sa njim, ali se, ukoliko i sami nisu vršili zločine, počeli sve više ograđivati od državnih vlasti i tražiti neku podršku kod onih faktora, koji su im je jedino mogli dati — kod Nemaca i Ita­ lijana, koji su, svaki na svoj način, bili gotovi da ih iskoriste za svo­ je ciljeve. Nekoliko uglednih Muslimana, na čelu sa Uzeir-agom Hadžihasanovićem, hvatali su veze sa nekim srpskim prvacima (Mi­ lan Božić, Vojislav Besarović, Dušan Jeftanović) i tražili zaštitu od nemačke vojne vlasti. Oni su doneli jednu Rezoluciju u kojoj je bilo istaknuto n j i h o v o neslaganje „sa uključenjem Bosne i Hercegovine u okvir NDH. Zagreb je oštro reagovao na pojavu Rezolucije pohapsivši sve navedene političare izuzev Sermeta"44).

41) 42) «) 44)

734

Zbornik dokumenata, tom IV, knj. 2, str. 538-539.

Zbornik dokumenata, tom IV, knj. 3, str. 496.

Zbornik dokumenata, tom IV, knj. 7, str. 444.

Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 198.

Povedena akcija za izdvajanje Bosne i Hercegovine iz NDH ima­ la je za cilj dobijanje autonomije što je bilo, manje-više, stalna želja bosansko-hercegovačkih Muslimana. Sa tim u vezi bilo je i stvaranje SS-Handžar divizije kao oružane podloge za autonomiju.

U Memorandumu, koji je bio podnet Hitleru, traženo je bilo i for­ miranje „Bosanske straže" i stvaranje posebne jedinice pod nazi­ vom „Zupa Bosna", čijega bi poglavara imenovao Hitler. Prema teritorijalnom opsegu i granicama te jedinice, bilo je vidljivo da se težilo postići apsolutnu muslimansku većinu stanovništva45). Pu­ kovnik Čudina predlagao je, 4. maja 1942. godine, u svome izveš­ taju Poglavnikovom vojnom uredu, da se u pograničnim krajevima Gornje Hercegovine prema Crnoj Gori, izvrši kolonizacija musli­ manskog stanovništva. Neposredni povod za ovo bilo je bežanje Mu­ slimana iz onih krajeva gde su Muslimani, iako izmešani sa Srbima, odmah prišli ustašama i počinili veliki broj zločina. Pukovnik Ču­ dina piše: „Pošto je padom Borča broj hrvatskog življa u ovome ko­ taru znatno smanjen, potrebno je bilo da se zabrani svako dalje iseljavanje našega življa, a pored toga potrebno bi bilo preduzeti kolonizaciju našega življa iz drugih krajeva na područje ovoga ko­ tara te tako bi se ovdje stvorio veći broj našega življa, a od kojega bi se mogao organizovati jači štrafunski odredi koji bi omogućivali lakšu zaštitu granice i sprečavali upad pljačkaških bandi sa pod­ ručja Crne Gore". Ovo se odnosilo na srez Gacko (u Hercegovini) gde nije nikada bilo Hrvata (osim ako je kada došao koji državni činovnik i žandarm) i zbog toga je ovaj predlog bio obična fantaziranje.

Unutrašnjepolitički razvoj događaja u Bosni i Hercegovini za vreme dok je ona bila u sastavu NDH, pokazao je dve važne stvari: a) najvći deo bosansko-hercegovačkih Muslimana nije se osećao de­ lom hrvatske nacije i propaganda da su oni „cvijeće hrvatskoga na­ roda" nije imala uspeha kod većine njih; b) većina Muslimana osećala je NDH kao t u đ u d r ž a v u i želela da se oslobodi njene vlasti. Iz te težnje rodila se želja za dobijanjem autonomije: „Poku­ šaj izdvajanja Bosne i Hercegovine iz okvira NDH jeste izraz poli­ tičkog shvatanja njegovih naroda da se pitanje d r ž a v n o s t i Bosne i Hercegovine ne može riješiti u državno-pravnim okvirima NDH, a ni bez učešća Srba iz Bosne i Hercegovine u tom rješavanju.

Kao vid otpora ustaškom režimu ovaj pokušaj znači korak dalje u odnosu na protuustaške Rezolucije iz posijednih mjeseci 1941. godi­ ne. Dok su se potpisnici ovih Rezolucija ograđivali od politike te­ rora, koji je provodio ustaški režim i ovu otvoreno osuđivali, dotle akcija za naoružanjem Muslimana i zahtjev za uspostavljanje po­ ■*5) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 264.

4S)Zbornik dokumenata . . . , tom IV, knj. 5, str. 355.

735

sebne uprave za Bosnu i Hercegovinu znači, u stvari, aktivno su­ protstavljanje režimu i njegovoj politici i zahtjev za promjenu po­ stojećeg političkog i državno-pravnog položaja Bosne i Hercegovin e“47). Ustaška politika prema bosansko-hercegovačkim Muslima­ nima pretrpela je potpuni slom.

Drukčije je bilo držanje onih Muslimana, koji su se osećali Sr­ bima. Iz njihovih redova odlazili su ljudi u četnike, a oni koji to nisu uradili, radili su ilegalno za pokret generala Dragoljuba-Draže Mihailovića. U Mihailovićevom Centralnom komitetu ove Musli­ mane je predstavljao Mustafa Mulalić, bivši narodni poslanik. On je izdavao i ilegalni list ,,Istok“ . Među četnicima bilo je brojno ja­ kih muslimanskih odreda48).

47) Rasim Hurem, Na istom mestu, str. 218.

48) O Muslimanima-četnicima vidi priloge Vladimira Zečevića, Jovana Bra­ tića i Alije Konjhodžića u „Spomenica „Bratstva" 1954-1974", uredio Alija Konjhodžić, Toronto, str. 385-419, 352.

736

PROGONI JEVREJA U NDH U planu i programu hrvatskih ustaša bilo je predviđeno, pored uništenja Srba, i uništenje Jevreja i Cigana, koji su bili brojno nez­ natna grupa. Prema jevrejskim podacima u Jugoslaviji je, pre Dru­ gog svetskog rata, bilo 75.000 Jevreja, koji su bili organizovani u 117 veroispovednih opština. Uzima se da je za vreme poslednjeg rata poubijano oko 60.000 Jevreja što bi iznosio 80% od celokupnoga broja Jevreja na području Jugoslavije1). Od preživeloga broja Jevreja iselilo ih se, posle rata, 8000 u Izrael. Uzima se, da je do go­ dine 1952, kada je izdata dole navedena knjiga, u Jugoslaviji bilo još oko 6.500 Jevreja, koji su ostali da žive u Jugoslaviji. Njihov se uticaj oseća naročito na kulturnom planu2).

Većina Jevreja u Jugoslaviji živeli je na onom prostoru, koji je ušao u sastav NDH. Ziveli su, kao i obično, po većim gradovima, a naročito ih je bilo u Zagrebu, Osijeku i Sarajevu, gde su bile razvi­ jene trgovačke arterije. Na teritoriji tadašnje SR Hrvatske i Srema živelo je 25.000 Jevreja3), a u Bosni i Hercegovini bilo ih je 14.0004).

Svi su se oni našli u sastavu ustaške države, koja je bila ideološki i politički rasno orijentisana.

Istoga dana, 10. aprila 1941. godine, kada su ušli u Zagreb (u 16 časova) Nemci su, sat kasnije, počeli sa hapšenjem Jevreja. Prvo su pohapsili jevrejske javne radnike i funkcionere Zagrebačke veroispovedne opštine5). Čim su se našli na vlasti ustaše su počele sa akcijom protiv Srba, Jevreja i Cigana, „koji su vijekovima živjeli na tome prostoru, s ciljem njihovog potpunog istrebljenja i uniš­ tenja pod rasističkom parolom ,,o čuvanju čistote hrvatske nacije" i stvaranja „hrvatskog životnog prostora". Ideološko-teoretske os­ nove za ovu svoju politiku ustaše su izgrađivale prije uspostave NDH po ugledu na nacističku teoriju o „višim i nižim rasama"6).

1)Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Ju­ goslaviji, Beograd 1952, str. X II, X IV i X IX .

2) Na istom mestu, str. X IX .

3) Na istom mestu, str. 61.

4) Na istom mestu, str. 64.

5) Na istom mestu, str. 54.

6) Mladen Colić, Takozvana NDH . . str. 341.

737

Da bi dalo bar neki sistem svojoj akciji protiv Srba, Jevreja i Ci­ gana, izdalo je ustaško vodstvo niz „zakonskih odredaba" i „zakon­ skih naredaba". Od nešto preko d v a d e s e t ovih i ovakih „od­ redaba" na Jevreje se odnosi, direktno ili indirektno, d v a d e s e t7).

I u ustaškom zakonodavstvu i u njihovom političko-ideološkom istupanju, istican je stalno pojam i kult hrvatske države. Već 17. aprila 1941. godine Pavelić je izdao „zakonsku odredbu o za obranu naroda i države"8). Za povredu interesa hrvatskoga naroda i ugro­ žavanje države, što je kvalifikovano kao v e l e i z d a j a , sledila je smrtna kazna. U nizu „zakonskih odredaba", koje su donete tokom 1941. godine, najveći broj ih je pogađao Jevreje. Punopravni držav­ ljanin NDH mogao je biti samo onaj, ko je „pripadnik arijevskoga porijekla" (čl. 3 Zakonske odredbe od 30. aprila 1941. godine). Pro­ tiv Jevreja je doneta, 30. aprila 1941. godine, i „zakonska odredba 0 zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskoga naroda"9). Ustaše su ra­ zlikovale državljane NDH od državnih pripadnika NDH. Prvi su imali sva prava, drugi samo ograničena ili nikakva. Tako član 5 Za­ konske odredbe od 30. aprila 1941. godine naređuje: „Nearijevcima 1 državnim pripadnicima je zabranjeno izvješanje hrvatske držav­ ne i narodne zastave i isticanje hrvatskih narodnih boja i emblem a"10).

Protiv Jevreja i Cigana bila je, 30. aprila 1941. godine doneta i „Zakonska odredba o rasnoj pripadnosti"11). Arijevskog porekla je, prema prvom članu ove Zakonske odredbe, „lice koje potječe od predaka koji su pripadnici evropske rasne zajednice ili koji potje­ ču od potomaka te zajednice izvan Evrope". Ko je pravi i puno­ krvni Jevrej određuje se trećim članom, koji ima pet tačaka. Definiše se, isto tako, i r a s n i s t a t u s lica, koja nisu punokrvni Jevreji nego potiču iz mešovitih brakova. Prema članu petom: „K o­ načno rješenje u dvojbenim slučajevima rasne pripadnosti donaša ministar unutrašnjih poslova" . . . Za Cigane je rečeno: „ . .. Kao Ciganin u smislu ove zakonske odredbe vrijedi osoba, koja potječe od dvaju ili više predaka drugog koljena, koji su Cigani po rasi"12).

U Upustvu za sastav popisa državnih i samoupravnih službenika, koji imaju nearijske pretke, rečeno je: „ . .. Pošto riječ Ciganin ima i pogrdan karakter, ova se rasna zajednica ima označiti sa Indid, budući da je ta rasa glavni sastavni dio ciganske rasne zajednice"13).

U NDH ih je bilo oko 40.000. „Protiv te skupine povedena je prava T) Na istom mostu, str. 344-345.

8) Na istom mestu, str. 415-416.

9) Na istom mestu, str. 419-420.

10) Na istom mestu, str. 419. n ) Na istom mestu, str. 420-422.

12) Na istom mestu, str. 421.

13) Zakonski zbornik . . ., str. 152.

738

hajka, a osobito u toku 1942. godine. Može se reći da su u odnosu na broino stanje svoje skupine Cigani najviše stradali. Oni su, nai­ me, bili gotovo potpuno poubijani, a tek ih se neznatan broj spasao.

Glavnina ih je bila poubijana u Jasenovačkom logoru"14).

Ako se neko lice nearijevskog porekla pokazalo „zaslužnim za hrvatski narod, napose za njegovo oslobođenje, kao i njihovim brač­ nim drugovima, s kojima su sklopili brak prije stupanja na snagu ove zakonske odredbe i potomcima iz takvog braka, u koliko bi se na te osobe mogla odnositi ova naredba, m o ž e p o g l a v a r d rž a v e i z v a n p r o p i s a ove naredbe priznati sva prava, koja pripadaju osobama arijskoga podrijetla"15). U nastojanju da se preči krvno mešanje Jevreja i Hrvata doneta je, 6. maja 1941. godine, „naredba o zaposlenju ženskih osoba u nearijevskim kućanstvi­ m a"16), koja je, kasnije, 16. maja 1941. godine, dopunjena. Ova je naredba doneta na osnovu Zakonske odredbe o zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskoga naroda. Tamo je rečeno: „Židovi ili one oso­ be, koje nisu arijskoga podrijetla, ne smeju se zaposliti u kućama ženske osobe arijskoga podrijetla ispod 45 godina starosti"17).

Uporedo sa nastojanjima, da se zaštiti hrvatska krv i hrvatska rasa, išla su i nastojnja da se spreči svaki jevrejski duhovni i kul­ turni uticaj na Hrvate. Sa tim ciljem izdata je, 4. juna 1941. godine, „Zakonska odredba o zaštiti narodne i arijske kulture hrvatskoga naroda"18). Zidovi po rasi, veli se u prvom članu, ne smiju nikak­ vom suradnjom utjecati na izgradnju narodne i arijske kulture, pa im se zabranjuje svako sudjelovanje u radu, organizacijama i usta­ novama društvenog, omladinskog, športskog i kulturnog života hr­ vatskoga naroda uopće, a napose u književnosti, novinarstvu, likov­ noj i glazbenoj umjetnosti, urbanizmu, kazalištu i film u"19) . . . Da bi se ova odredba mogla što potpunije primeniti i Jevreji izolovati izdata je, 4. juna 1941. godine, „Naredba o promjeni židovskih pre­ zimena i označenju Zidova i židovskih tvrdki"20). Cilj ove naredbe bio je, da kod lica koja su promenila imena posle 1918. godine zamene ranijim: „Te osobe imadu prezimena zamijeniti s prvašnjim prezimenima, koja imaju pisati s istim pravopisom, kako su se tada pisala. To vraćanje na prijašnje prezime vrijedi i za supruge i za potomke, ako nose prezime, koje se ima izmijeniti" (član 1).

Saglasno ovoj Uredbi moraju se promene iz člana 1 uneti u sve njihove javne isprave i na svim oznakama gde je stajalo ranije iz14) 15) 16) 17) 18) 19) 20)

Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 182.

Na istom mestu, str. 221-222.

Zakonski zbornik . . . , str. 59.

Na istom mestu, str. 44.

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 431-432.

Na istom mestu, str. 431.

Na istom mestu, str. 435.

739

menjeno ime. Jevrejima je, isto tako, zabranjena upotreba svakog pseudonima (član 5). Jevreji „stariji od 14 godina imaju nositi, kada su izvan vlastitoga stana, ž i d o v s k u o z n a k u , u obliku ok­ rugle limene pločice, promjera 5 santimetara. Ploča mora biti ž u t o obojena i na njoj u sredini c r n o m bojom označeno veliko slo­ vo „ Z “ dužine 3, a širine 2 santimetra. Ovaj se znak ima nositi vid­ ljivo na lijevoj strani prsiju“ (član 8). I jevrejske radnje i ustanove (fabrike) morale su nositi oznake, da bi se znalo da su to jevrejske radnje ili ustanove. U roku od osam dana morala se staviti ploča „kraj imena tvrdke (radnje) jednako velikim slovima označiti ime i prezime Židova vlasnika odnosno suvlasnika (član 7). „Oznake za trgovine sastoje se iz lista ž u t o g p a p i r a u veličini 16x 25 santimetara s jasno istaknutim crnim natpisom židovska tvrdka po dužini lista. Ove oznake imaju se primijetiti u sredini svih izloga i vratiju u visini od 150 santimetara, iznad zemlje, odnosno poda, vidljivo s ulične dotične strane. Napisane ploče poslovnica, podu­ zeća i vršitelja slobodnih zvanja označuju se tako, da se na njima i pored njih pričvrsti limena ploča u veličini 8 x 8 santimetara žute boje sa jasnim istaknutim crnim slovom ,,Z“ u sredini". Za prekr­ šaje odredaba ove naredbe bile su, u članu 11, predviđene ili nov­ čane kazne od 5.000 do 100.000 dinara ili zatvor od deset dana do tri meseca; „ili u slučaju ponovljenja jednom i drugom kaznom".

Jevreji su mogli preći na rimokatoličku veru, na protestantizam ili Islam, ali ih to nije izuzimalo od rasnih odredaba ustaških zakona i od njihovih posledica.

Uporedo sa političko-kulturnim obespravljenjem Jevreja u NDH išlo je i njihovo materijalno obezvlašćivanje. Već 19. aprila 1941. godine doneta je naredba o poništavanju valjanosti poslovnih ugo­ vora između Jevreja i između Jevreja i trećih osoba, „sklopljenih unutar dva mjeseca prije proglašenja NDH . .. ako vrijednost prav­ noga posla prelazi iznos od 100.000 dinara . . . i ako ih naknadno ne odobri Ministarstvo pravosuđa, komu se imaju podnijeti na odo­ brenje u roku od deset dana nakon proglašivanja ove Zakonske odredbe"21) . .. Sledio je niz zakonskih odredaba o jevreskoj imo­ vini. Tako je, 5. juna 1941. godine, izdata Zakonska odredba o oba­ veznoj prijavi imetka Zidova i židovskih poduzeća22). U roku od dvadeset dana Jevreji su imali da određenim ustanovama prijave svoju imovinu, i preduzeća koja imaju. Odredba predviđa kazne za otuđivanje imovine, „koja prelazi redovnu kućnu potrebu; zabra­ njeno je bilo i otuđivanje imovine ili imovinskog prava u inostran­ stvu. Član treći propisuje: „Zidovi, koji ne prijave svoju imovinu ili je zataje u cijelosti ili djelimično, kazniće se teškom tamnicom 21) Zbornik dokumenata . . str. 10.

22) Mladen Colić, Na istom mestu, str. 437-438.

740

od jedne do deset godina i oduzimanjem imovine". Ovo isto je v a ­ žilo i za „osobe arijevskog podrijetla, koje su u bračnoj vezi sa Z i­ dovima".

Za prijavu imovine bili su izrađeni posebni formulari „po kojima se imaju izvršiti prijave po ovoj zakonskoj odredbi i provedba ove zakonske odredbe povjerava se Ministru narodnog gospodarstva" (elan 6). Prijavljivanja preduzeća prelazila su u vlasništvo NDH, koja je mogla „sama dalje voditi, dati u zakup, prodati ili likvidira­ ti u korist državne blagajane (član 5) . . . Da bi se onemogućilo nearijevcima da, iz bilo kojih razloga prikrivaju jevrejsku imovinu, izdata je, 5. juna 1941. godine, „Zakonska odredba o sprečavanju prikrivanja židovskog imetka"23). Ko to uradi „kazniće se zatvorom od 1-5 godina i oduzimanjem imovine". Na isti način kazniće se „tko za Zidova sklopi pravni posao i pri tome zavede u bludnju ugovarajuću stranu time što zataji da pravni posao sklapa za Zidova" (član 1, 2).

Napokon je, 9. oktobra 1941. godine doneta „Zakonska odredba o pođržavljavanju imetka Zidova i židovskih preduzeća"24). Prema ovoj Odredbi moglo je Državno ravnateljstvo za ponovu, osnovano 24. juna 1941. godine, „uz naknadu ili bez naknade svojom odlukom podržaviti imetak svakog Zidova kao i svako židovsko preduzeće u korist NDH ili Državnog ravnateljstva za ponovu (član 1).

Državno ravnateljstvo za ponovu, „čiji je osnovni zadatak bio orga­ nizacija i provođenje iseljavanja Srba sa teritorije N DH"25), odlu­ čivalo je „o podržavljenju imetka židovskog ili židoskog preduzeća kao i o dužnosti naknade, njezinoj visini i načinu plaćanja" (član 1).

Odluka je postajala „pravomoćna časom njezina izricanja" i nije na nju moglo biti priziva. Podržavljenom imovinom raspolagalo je Državno ravnateljstvo za ponovu.

Obespravljivanje i osiromašenje Jevreja bilo je praćeno vrše­ njem fizičkog terora nad njima, koji je bio naročito jak u Zagrebu.

Kao i u slučaju Srba tako isto i u slučaju Jevreja i Cigana ustaše su imale za cilj — njihovo fizičko uništenje. To je, u dva maha, izja­ vio i sam Pavelić. U izjavi, koju je, 24. avgusta 1941. godine, kada je već teror i nad Jevrejima bio u punom jeku, Pavelić dao listu „Neue Ordnung", stoji: „Sto se tiče Zidova, mogu Vam izjaviti da će oni u najkraćem roku biti konačno likvidirani. Pitanje Zidova bilo je vrlo ozbiljne naravi. U samome Zagrebu bilo je 18.000; od njih je ostalo jedva 4000, a i ovi će biti poslati na prisilni rad ili u koncen­ tracioni logor"26). Na sastanku sa grofom Ćanom u Veneciji, sredi­ nom decembra 1941. godine, Pavelić je izjavio, da od 35.000 Jevreja, 23) 24) 25) 26)

Na istom mestu, str. 428-429.

Na istom mestu, str. 449-450.

Na istom mestu, str. 352.

Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 181.

741

koliko ih je bilo na području NDH u vreme dolaska ustaša na vlast, „sada ih nema više od 12.00027). I Andrija Artuković, tada ministar unutrašnjih dela, izjavio je listu „Die Deutsche Zeitung11, od 22. aprila 1941. godine, da će se „uskoro riješiti Židovsko pitanje na isti način kao što ga je riješila i njemačka vlada“ 28).

O sudbini Jevreja u NDH rešavale su, na prvome mestu, usta­ še. Kada je posle kapitulacije Italije, pojačan nemački uticaj dolas­ kom nemačkih trupa, pogoršao se još više položaj Jevreja. Podsticajni faktor bile su stalno ustaše, koje su bile, pored svoga srbofobstva, izrazito rasistički pokret. Sredinom maja 1941. godine „održan je u Glini, u zgradi bolnice, tajni sastanak ustaša iz skoro svih po­ krajina NDH, osobito Bosne i Hercegovine i bliže okoline Gline, na kome je zaključeno da se pređe na plansko likvidiranje Srba, Zi­ dova i „nepoćudnih elemenata1' u NDH. Savjetovanju je prisustovao i ustaški ministar pravosuđa dr Mirko Puk. U svome govoru Puk je tražio progone Srba1129).

Među „nepoćudne elemente11 spadali su, na prvome mestu, Jev­ reji koji su optuživani za razne stvari. U „Izvanrednoj zakonskoj od­ redbi i zapovijedi11 Pavelić je, juna 1941. godine, izjavio da „Z i­ dovi šire lažne vijesti u svrhu uznemiravanja pučanstva, te svojim poznatim spekulativnim načinima smetaju i oteščavaju opskrbu pu­ čanstva11 pa se zbog toga „kolektivno smatraju za to odgovornim i prema tome će se proti njima postupiti i spremiti ih povrh kaznenopopravne odgovornosti u zatočenička zbirališta pod vedrim ne­ bom 1130). Kolektivna odgovornost bila je jedan od oblika ustaškog terora, „k oji se sastajao u hvaćanju i ubijanju talaca, ljudi koji, uglavnom, s počiniteljem određenog akta zbog kojega se vršila od­ mazda nisu imali nikakve veze, a često ni znali za to. Kolektivnim odmazdama ustaške vlasti su se služile od prvih dana svoje vladavi­ ne, suprotno svim propisima međunarodnog ratnog prava. Osnovni cilj kolektivnog kažnjavanja stanovništva bio je, s jedne strane, njegovo zastrašivanje, a s druge strane, razvijanje međusobnog špijuniranja i potkazivanja1131).

Vršena su i masovna i pojedinačna hapšenja Jevreja. Hapšeni su, prvo, muškarci od 16 do 60 godina; zatim svi muškarci i žene s decom. Ova hapšenja su bila praćena oduzimanjem dragocenosti, koje bi pojedinci imali kod sebe kao i pljačkanjem važnijih stvari po stanovima, koji su prelazili u državnu svojinu. Pohapšeni Jevre­ ji su, naročito oni istaknutiji, ili odmah ubijani ili slati u sabirne logore ili u koncentracione logore, kojih je bilo po celoj zemlji. Od­ 27) 28) 29) 30) 31)

742

Na istom mestu, str. 181, beleška 178.

Na istom mestu, str. 178-179.

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 355-356. „Narodne novine", 26. VI. 1941.

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 343.

luke o upućivanju u logor, što je u praksi značilo, osim malih izu­ zetaka, osudu na mučeničku smrt, nije donosio ni sud, ni redovni hrvatski organi, nego ustaška organizacija, protiv koje nije bilo „pravnog leka“ 32).

Iz izveštaja hrvatskih vojnih vlasti vidi se da Jevreji nisu odmah svi pokupljeni. Tako u jednom izveštaju od 2. oktobra 1941. godine stoji: „Zidovi su također nezadovoljni sadašnjim državnim uređe­ njem, ali to javno ne izražavaju, niti učestvuju u radu protiv vlasti u većnom obimu, osim što su pojedinci kao pristalice komunizma, to ističu, te od organa vlasti bivaju uhićeni i privedeni zakonskom postupku"33). U izveštaju od 14. decembra 1941. godine stoji: „Sta­ nje bez promene. Oni koji su se odmetnuli van gradova igraju sada važnu ulogu, većinom kao politički komesari u partizanskim odre­ dima"34). U izveštaju Trećeg domobranskog zbora, od 23. decembra 1941. godine, kaže se za Jevreje: „Ono malo što ih je ostalo, to su ve­ ćinom mali trgovci, čije su radnje pod povjerenstvom i zanatlije, koje se bave samo radom. Za sada su mirni i povučeni. Nezadovoljni su današnjim uređenjem NDH isto kao i Srbi, ali to javno ne ispoljavaju“ 3s). Pukovnik Prohaska je javio, 27. februara 1942. godine, za Jevreje: „Pošto je većina njih odvedena u logore, svi koji su ostali, mirni su i ne rade više protiv države. Simpatiziraju četničko-komunistički pokret, ali to javno ne ispoljavaju"36).

Bilo je, i za Jevreje, zajedničkih muških i ženskih logora; bilo je i posebnih muških i posebnih ženskih logora; bilo je logora u k o­ jima su bili izmešani Jevreji, Srbi i Cigani. Nad logorašima su vrše­ na razna zlostavljanja i zloupotrebe. Nije bio redak slučaj da su lo­ gorske vlasti obe.ščašćivale mlade žene i devojke. Nije se prezalo ni od ubijanja odojčadi. Jozo Orešković, mladić od 19 godina koji je bio ustaša, kazuje kako ga je, u logoru Pagu, nagonio Maks Luburić da ubija decu. Kada se on ustručavao Luburić „me je pozvao pred stroj i upitao me, kakav sam ja to ustaša, kad ne mogu ubiti Srbina i Zidova. Govorili su da nije ustaša onaj tko ne može s v e ­ seljem da ubije Srbina, Zidova i komunistu"37).

O životu Jevreja u logoru Jasenovac dao je Drago H. Čolaković nekoliko podataka. Jevreji su materijalno nešto bolje prolazili nego Srbi u logoru, jer ih je pomagala njihova „Bogoštovna opština" u Zagrebu slanjem namirnica38). Čolaković piše: „ .. . Nema ni hrane 32) 33) 34) 35) 36) 31) 38)

Na istom mestu, str. 378.

Zbornik dokumenata . . . , tom IV, knj. 2, str. 240.

Zbornik dokumenata . . t om IV, knj. 2, str. 511.

Na istom mestu, str. 543.

Na istom mestu, tom IV, knj. 3, str. 497.

Sime Balen, Pavelić, str. 78, 80.

Drago H. Čolaković, Jasenovac, str. 37.

743

ni hleba. Jevreji nam obećaše jedan kazan i nešto kelja i krompira, ali šta je to za četiri stotine pedeset ljudi. Ljudi se razišli po logoru, beru divlje zelje i kiselicu, pa vare i time utoljuju glad. Kod Jevre­ ja je stanje drukčije. Otvoriše svoju kantinu. Počesmo im zavidje­ ti"39) „ . . . Jevreji su nam davali povrća i soli, ali masnoća i brašna nisu. Mi smo se i tim zadovoljili, jer je bolje išta nego ništa"40). Ili ova slika: „ . . . Hleb od šesdeset dkg. — na osam ljudi! Nema više ni kiselice; sve to Srbi pojedoše. Oko jevrjeskoga buništa i nužnika jagm e se ljudi za ljuske od krompira i za lišće napola trulo od kupu­ sa i k elja"41).

Ustaše su, i u Jasenovcu, obmanjivale Jevreje. Jednoga dana ih je okupio Maks Luburić i rekao im: „V i Jevreji znate šta vas čeka.

Vama opstanka u Evropi nema. Selićete se svi u Palestinu. To ste i zaslužili. Vi pomažete komuniste, vi pomažete ustanike, vi saboti­ rate, a mi ćemo vas sve potamaniti. Istina, za one koji budu svoje mišljenje i držanje promijenili, naša će država kao „nezavisna", donijeti poseban zakon. Zaslužni Jevreji će ostati u Hrvatskoj"42).

Bilans progona Jevreja u NDH bio je strahovit: „Od ukupnog broja osjetno je najveći broj Zidova bio p og u b ljen . . . Samo u logo­ rima na području NDH stradalo je oko 25.-26.000 Zidova, a tek se nekoliko desetina spasio. Ukupno ih je . . . pogubljeno oko 85% “43).

Uzima se da je sa područja NDH postradalo i 40.000 Cigana44) . . .

Spašavali su se, najviše, oni koji su mogli pobeći na onaj deo teri­ torije koji je bio pod italijanskom okupacijom, ili oni koji su otišli u partizane. U izveštaju, koji je, 10. decembra 1941. godine, podneo Edgar Angeli, zamenik komandanta mornarice, Ministarstvu hrvat­ skog domobranstva, stoji da se u Crkvenici nalazi 600 Jevreja: „Ima ih dvije vrste. Jedni su nakon stvaranja NDH pobegli iz Zagreba u Sušak, i sada su od talijanskih vlasti prebačeni ovamo. Druga sku­ pina dolazi iz Zagreba sa redovnim proputnicama naših vlasti, koje su im valjda izdate da ih se riješi. U slučaju ovih Zidova u Crkve­ nici može se govoriti već i o „najezdi" Zidova. U prvom redu oni stoje pod zaštitom Talijana koji sa njima sklapaju poznanstva, du­ boko se klanjaju jedni drugima na ulici, priređuju se čajanke i ve­ čere na koje su pozvani talijanski časnici, i talijanski časnici drže veliko prijateljstvo sa lijepim Židovkam a"45). U izveštaju, od 31. de­ cembra 1941. godine, koji je napisao dr Paolo Zerbino, šef kraljevske 39) 40) 41) 42) 43) 44) 45)

744

Na istom mestu, str. 40.

Na istom mestu, str. 41.

Na istom mestu, str. 44.

Na istom mestu, str. 46.

Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 180.

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 394.

Zbornik dokumenata . . . , tom V, knj. 2, str. 372.

Prefekture u Splitu, stoji, da su se u Zagrebu žalili, „da su talijan­ ski oficiri odveć prijateljski raspoloženi prema Srbima i Jevrejima a da bi mogli da imaju punu simpatiju za našu Hrvatsku"46) . .. Zna se da je sa teritorije NDH otišlo u partizane nekoliko Jevreja, ali su i oni, manje više, izginuli u borbama. Radi li se tu o Jevrejima koji su bili komunisti, pa su bili budniji pred opasnošća nego drugi?

Neki od njih su bili dobrovoljci i u Spanskom građanskom ratu.

46) Na istom mestu.

745

POLOŽAJ NEMACA U NDH Ni malo ne začuđava da je položaj Nemaca u NDH bio povlašćen. Prema zakonskim odredbama o tome bila je nemačka manjina potpuno izjednačena u pravima sa Hrvatima. Pavelić je, 21. juna 1941. godine, izdao Zakonsku odredbu o privremenom položaju „njemačke narodne skupine u Hrvatskoj nezavisnoj državi", koja je bila osnovni akt o tome. Prema ovoj Zakonskoj odredbi nemačka manjina „tvori naročiti sastavni dio NDH. Za svoj rad u okviru op ­ ćih zakonskih propisa uživa ono neograničeno pravo djelatnosti na području političkom, kulturnom i upravno-đruštvenom"1). Nemač­ koj narodnoj manjini priznaje se „značaj juridičke osobe javnoga prava pod nadzorom nemačke narodne skupine u NDH" (član 2).

U ovim zakonskim odredbama o Nemcima. upotrebljava se izraz „skupina", koja je ravnopravna ,,u svakom pogledu pripadnicima hrvatskoga naroda, a naročito u pogledu sličan ja javnih službi, učeš­ ća u upravi, vršenja zvanja i privredne djelatnosti, te sticanja imo­ vine i nekretnina" (član 5). Nemačkoj manjini je zagarantovano „neograničeno održavanje njihove njemačke narodnosti i nesmetano ispovedanje njihovog nacionalsocijalisličkog nazirania, i nepomu­ ćeni razvoj njihovog samostalnog njemačkog narodnoga života i slo­ bodno uspostavljanje i održavanje narodnih i kulturnih odnosa sa njemačkom narodnom maticom" (član 6).

Na čelu nemačke manjine u NDH stajao je v o đ a . Vodstvo grupe je izabrano u Osijeku, 13. aprila 1941. godine. Proglas o to­ me je izdat 15. aprila. Za vođu je bio izbran Jozef Majer (Josef Maier), koji je izdao proglas u kome stoji: „Vođa narodne skupine staviće se odmah u vezu sa hrvatskom vladom u Zagrebu i defini­ tivno urediti pitanje zastupanja narodne skupine kod vlade. Sva pitanja koja su s tim stvorena, naročito imenovanje daljnih drugo­ va i uspostavljanje pojedinih područja, uredit će u najkraćem vre­ menu vođa skupine"2). Novi vođa grupe, Branimir Altmayer, obja­ vio je, 23. aprila 1941. godine, svoj proglas Nemcima u Vojvodini i napomenuo da se sada „vlastitim snagama (moralu) brinuti za na­ 1) Mladen Colić, Takozvana N D H . . . , str. 441.

2) „Hrvatski list", 15. IV. 1941.

746

šu nacionalnu opstojnost, kao i za održanje naše samonikle kulture i od naših predaka naslijeđenih posjeda"3).

O pravnom položaju v o đ e nemačke manjine u NDH izdao je Pavelić, 30. oktobra 1941. godine, posebnu Zakonsku odredbu, koja se sastoji iz sedam članova4). Prema prvome članu ove Oredbe v o đ a nemačke manjine „čuva probitke njemačke narodne sku­ pine u NDH, zastupa je pred hrvatskom vladom i osigurava korisnu saradnju njemačke narodne skupine s hrvatskom državom i naro­ dom "5). U njegovu nadležnost spada sve ono što se odnosi na život, prava i dužnost njemačke manjine u svim područjima javnog živo­ ta (član 3). On ima pravni položaj i ovlasti državnoga ravnatelja (član 2). Njemu, u okviru ove grupe, pripada „naredbodavno pravo u okviru zakona. Voda narodne skupine izdaje odluke o ustrojstvu, smjernice i propisnike za sve grane i ustanove njemačke narodne skupine (član 4). U onim krajevima gde žive Nemci, namestiće se kod svih vlasti „izvjestitelji za stvari njemačke narodne skupine kao organi vođe narodne skupine (član 5). Ovi izvjestitelji su držav­ ni činovnici. Postavljaju se samo „ukoliko to vođa narodne skupine smatra potrebnim".

Vođa nemačke manjine u NDH „postavljan je od strane njemač­ kog Vođe. Posedovao je prava eksteritorijalnosti u NDH i za svoje postupke nije odgovarao vlastima NDH, već njemačkim. Bio je vr­ hovni zakon za sve pripadnike skupine, postavljao je rukovodioce pojedinih ureda i ustanova. Svi su bili odgovorni samo vođi, a on vođi svijeh Nijemaca. Skupina je imala svoje sjedište u Osijeku sa poslovnicom u Zagrebu" (član 6)6) .. . Celo područje NDH bilo je podeljeno na p e t okružja: Istočno-sremsko sa sedištem u Indiji; savsko-dunavsko za sedištem u Vinkovcima; donjo-dravsko sa sediš­ tem u Osijeku; severno-dravsko sa sedištem u Virovitici; zagrebačko-bosansko sa sedištem u Zagrebu. Ove okruge su sačinjavale „m je­ sne skupine", koje su postojale u mestima sa najmanje 20 nemačkih porodica; u mestima sa najmanje četiri porodice stvorena su „upo­ rišta", koja su se priključivala najbližim mesnim organizacijama.

Tokom 1941. godine osnovano je 309 mesnih skupina7).

Posebna Zakonska odredba, koju je Pavelić izdao 3. oktobra 1941. godine, regulisala je pitanje činovnika i nameštenika nemač­ ke narodnosti u javnoj službi8). Pripadnik nemačke narodnosne gru­ pe, koji traži službu, mora se „prije toga pismeno obratiti vodstvu narodne skupine za preporuku" (član 2). Vodstvo nemačke grupe 3) 4) 5) 6) 7) 3)

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 137-138.

Na istom mestu, str. 453.

Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 139.

Na istom mestu.

Na sitom mestu, str. 451-452.

747

„daje ocjene značaja i narodnosno-političke pouzdanosti, te šalje obje ocjene zajedno s molbom Glavnom ustaškom stanu. Glavni ustaški stan daje sa svoje strane državno-političku ocjenu. Potvrdu o dostojnosti potpisuju Glavni ustaški stan i vodstvo narodne sku­ pine" (član 2). Član treći određuje da za vreme od pet godina mogu biti, na predlog vođe skupine, primljeni u službu i Nemci koji nisu hrvatski državljani. Nakon toga prelaznoga vremena ostaju u javnoj službi". Ova lica polažu zakletvu kao i Hrvati (prema propisu od 10.

IV. 6941), i sa dodatkom „njemačkoj narodnosti i Fiihreru kao i „k o­ ji će se umetnuti pred rieči: „državi hrvatskoj i Poglavniku" (član 4). Činovnici i nameštenici Nemci „mogu se postavljati, premjestiti, udaljiti od dužnosti, umiroviti i otpustiti1samo nakon saslušanja vo­ đe narodne skupine" (član 6).

Pripadnici nemačke grupe imaju pravo, prema Zakonskoj odredbi od 30. oktobra 1941. godine, na području NDH „izvješavati njemač­ ku zastavu, pjevati i svirati himne njemačkog naroda, te pozdravlja­ ti njemačkim pozdravom" (član 1). Nemci imaju pravo u NDH „ne­ smetano se služiti usmeno i pismeno njemačkim jezikom u posebničkom i javnom životu" (član 2). U mestima, gde ima više od 20% Nemaca, službeni jezik je hrvatski i nemački. Javni proglasi i nadpisi štampaju se na obadva jezika. U mestima, gde nemačko stanov­ ništvo „iznosi više od 10% pripada Nemcima pravo upotrebe ne­ mačkog jezika u saobraćaju sa svima nemačkim ustanovama (član 3).

Tamo, gde procenat nemačkog stanovništva iznosi više od 20%, mo­ že biti očuvano i nemačko ime mesta uz hrvatsko. Natpisi se meću na obadva jezika. „Nijemcima ostaje slobodno, da se među sobom u govoru i pismu služe svi već uobičajenim njemačkim nazivima mjesta" (član 5). Sedmi član glasi: „Čast njemačkoga naroda, nje­ mačka zastava, njemačke oznake, kao i znakovi i odore njemačke narodne skupine i njezinih jedinica, te ostala prava iz ove zakonske odredbe uživaju istu zaštitu kao i ona hrvatskoga naroda".

Nemačka narodonosna grupa u Hrvatskoj u NDH brojala je oko 180.000 duša i bila najviše skoncentrisana u Sremu9). Ova skupina je imala svoje p o l u v o j n i č k e i v o j n e o r g a n i z a c i j e .

Organizaciji „Nemačka momčad" pripadali su muškarci od 18 do 45 godina starosti. Ova je organizacija osnovana 8. maja 1941. go­ dine. Iz njezinih redova stvorena je „Einsatzstafel der DM" (31. VII. 1941) sa nešto od oko 5000 ljudi. „Domaća straža nemačke narod­ nosne grupe" (Heimatwache der Deutschen Volksgruppc) osnovana je 20. februara 1943. godine, „Nemačka mladež" (Deutsche Jugend} 8. juna 1943. godine10). Johan Višt (Johann Wuscht) kaže: „Treba ovde izričito naglasiti, da su ove samozaštitne ustanove (Selbst9) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 189-190.

10) Johann Wiischt, Jugoslavien und das Dritte Reich, str. 269.

748

schutzeinrichtungen) nemačke narodnosne grupe postale iz nužde samoodbrane od partizanskih prepada i bile, dakle, izričito defanzivnog karaktera, što je, takođe, bilo potvrđeno i sa jugoslovenske strane"11) . . . I sa područja NDH uzimani su pripadnici nemačke narodnosne grupe za SS-diviziju „Princ Eugen", koja je bila form i­ rana po direktnom naređenju Himlera (Himmler)12). Pripadnici ne­ mačke grupe i iz NDH i iz Banata upotrebljavani su za borbu pro­ tiv partizana13). SS-divizija „Princ Eugen" pretrpela je, u oktobru 1944. godine, teške gubitke u borbi sa Crvenom armijom; borila se u povlačenju i u Sremu. Uoči 18. aprila 1945. godine prešla je Sa­ vu kod Broda, a 6. maja 1945. godine pala je u zarobljeništvo jugo­ slovenskih komunista koji su obično pripadnike ove divizije ubija­ li14). Višt ističe, da je regrutovanje Nemaca u NDH za ovu diviziju usledilo ne na osnovu dobrovoljnosti, nego po naređenju Himlera.

Vođa nemačke narodnosne grupe u NDH bio je optužen da nije „uopšte bio sklon da sprovodi jednu zdravu narodnosnu politiku u smislu Rajha i sigurnosti Podunavskoga prostora"15).

I Mladen Colić ističe, da se već krajem 1941. godine „Ajnzacštafel popunjavao prisilnim regrutovanjem, čime je izgubio kako na bojnoj gotovosti tako i na ideološkoj čvrstini. Znatno je pređena i gornja granica od 28 godina starosti"16). Pripadnici nemačke na­ rodnosne grupe u NDH služili su i u posebnim jedinicama domobran­ stva NDH. Do formiranja ovih jedinica došlo je na osnovu sporazu­ ma između vlasti nacističke Nemačke i N DH"17).

11) 12) 13) 14) 15) schen krieg, 18) 17)

Na istom mestu, str. 269.

Na istom mestu, str. 276.

Na istom mestu, str. 282.

Na istom mestu, str. 283.

Johann Wuscht, Ursache und Hintergriinde des Schicksals der Deutin Jugoslawien — Bevolkerungsverluste Jugoslawiens im Zweiten W eltKehl am Rhein 1966, str. 32.

Mladen Colić, Na istom mestu, str. 296.

Na sitom mestu, str. 297.

749

OSOBENOSTI NDH KAO DRŽAVE 1.

Nezavisna Država Hrvatska (NDH) bila je po mnogo čemu n e o ­ b i č n a država. To je, bar koliko mi znamo, j e d i n a d r ž a v a u istoriji, koja je više od jedne trećine svojih podanika o s u d i l a n a u n i š t e n j e . Možda i više, ako se, pored pravoslavnih Srba, uzmu u obzir i Jevreji i Cigani, kao i projugoslovenski i levo orijen­ tisani Hrvati, koje je ustaški režim takođe uništavao. NDH je, zatim, bila država za vreme čijeg trajanja su p r e k i s u d o v i s t a l ­ no b i l i i z n a d r e d o v n i h s u d o v a . Prvu Zakonsku od­ redbu o prekim sudovima Pavelić je objavio 17. maja 1941. godine1).

Sledile su joj Zakonske odredbe o p o k r e t n o m prekom sudu, od 24. juna 1941. godine, i Zakonska odredba o primeni i nadopuni Zakonske odredbe od 17. maja 1941. godine o odbrani naroda i drža­ ve, i 24. juna i 18. jula 1941. godine2). Jedna Zakonska odredba o primeni odredaba o prekom sudu i pokretnom Prekom sudu doneta je 5. jula 1941. godine3). Zvuči neobično da se u članu p r v o m e Zakonske odredbe za odbranu naroda i države od 17. aprila 1941. godine tvrdi da sve ono što „povrijedi čast i životne interese hrvat­ skog naroda11 spada pod pojam „zločinstva veleizdaje114), a sam P a­ velić, samo mesec dana kasnije, Rimskim ugovorom sa Italijom ustupio je ovoj skoro celu Dalmaciju sa velikim delom ostrva.

P r e k i sudovi se donose i njihova nadležnost traje samo u izu­ zetnim prilikama i dok ove traju. U NDH su ti sudovi i to stanje trajali za celo vreme njenog postojanja, od 10. aprila 1941. godine do 6. maja 1945. godine, tj. za nešto više od četiri godine. Za celo ovo vreme NDH se borila za s v o j o p s t a n a k i nije bila u moguć­ nosti da se stabilizuje. Zakoni o prekim sudovima, njihova aktivnost i njihova prava bili su izraz potrebe i instrumenat borbe ustaškog režima za s a m o d b r a n u, jer se on stalno osećao ugroženim. !)

2) 3) 4)

750

Mladen Colić, Takozvana NDH .. ., str. 424-425.

Na istom mestu, str. 442-446.

Na istom mestu, str. 444-445.

Na istom mestu, str. 415.

Svoju ugroženost pak iznjedravao je ustaški režim sam iz sebe: on je školski primer kako se država ne stvara i kako se ne može održati.

Pre svega, i iznad svega, zbog toga što je bio i z r a z i o d r a z manjine hrvatskog naroda, koji je i hteo i želeo s v o j u d r ž a v u , ali nije ni hteo ni ž e l e o u s t a š k u d r ž a v u . U toj činjenici je bila sva kob NDH. Ilija Jukić je pisao: „Ustaški nečovječni sus­ tav koji je Pavelić uveo u NDH, te njegove protuhrišćanske odluke da klanjem, terorom i prisilnim prekrstavanjem istrebi Srbe u NDH dali su porazne rezultate za hrvatski narod u svakom pogledu. Oni su uglavnom odgovorni što je hrvatski narod pao pod komunistič­ ku strahovladu po svršetku prošloga ra ta . .. Komunisti bi svoj usta­ nak digli, i da nije bilo ustaških zločina, ali ne bi nikad dobili za se mnogo Srba u NDH, da se sa ovima ljudski postupalo"5).

Osvrćući se na o v o pisao je Josip Broz Tito, početkom janua­ ra 1942. godine CK KPH: „ .. . Treba objasniti hrvatskom narodu da je položaj hrvatskog naroda najteži na Balkanu, jer je uspjelo, blagodareći takvoj pasivnoj politici vođa HSS, da jedna šaka bandi­ ta na čelu sa Pavelićem stvori od jednoga velikoga djela hrvatskog naroda oružje u borbi protiv oslobodilačke borbe naroda Jugosavije i borbe protiv SSSR. Ljaga zbog toga pada na čitavi hrvatski narod, i krivicu za to nose i vođe HSS sa Mačekom zbog svog pasivnog stava i svesne sabotaže i kočenja borbe hrvatskog naroda protiv okupatora"6).

Iako je Vlatko Maček, 10. aprila 1941. godine, pozvao hrvatski narod na pokornost novoj vlasti i na saradnju sa njom, on nije bio za tu vlast, niti lično hteo da sarađuje sa njom iako nije mogao spre­ čiti diferenciranje unutar HSS. Situacija HSS bila je tada ova: „Je­ dan dio HSS počeo je tada surađivati s ustaškim pokretom na izgrad­ nji NDH. Drugi dio HSS, koji je ostao u Domovini, nije surađivao sa ustašima, podijelo se na dvoje. Jedni su prihvatili ideju s a m o ­ s t a l n e Hrvatske države (Ljudevit Tomašević), nastojali su saču­ vati NDH i prevesti je na stranu velikih zapadnih sila. Drugi su htjeli približiti se Titovom partizanskom pokretu nastaviti sa fede­ ralizmom u njegovom krilu (Košutić i njegovi saradnici). Emigrant­ ska ekipa HSS također nije bila jedinstvena, nego je pocijepana na dvoje: jedna skupina, zapravo dvojica (Krnjević i Jukić), odbijala je saradnju sa Titom, radi njegovog komunizma, a lomila se u alter­ nativi federalna Jugoslavija — samostalna Hrvatska. Druga, u biti identična sa Košutićevom skupinom, odlučila se za saradnju sa Ti­ tom (Šubašić, Sutej, Bičanić, Martinović)7).

Kao i kod Srba, vladala je i kod Hrvata za vreme Drugog svets­ kog rata i unutrašnjepolitička i spoljnopolitička podvojenost. Bile 5) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 168.

6) Zbornik dokumenata . . . , tom V, knj. 3, str. 11-12.

7) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 80-81.

751

su jasno ocrtane t r i s t r u j e : komunistička, ustaška i mačekovska, koja je bila orijentisana prema zapadnim silama. U unutraš­ njepolitičkom pogledu pretstavljala je ova treća grupa onu masu o koju su se otimali i KPJ i ustaše, jer je ona pretstavljala većinu naroda koja se, najviše, držala pasivno prema obadve strane. Dok je ova pasivnost pristalica HSS kod ustaša izazivala bes, komunisti su pokušavali da ove mase HSS odvoje od vodstva i pridobiju ih za sebe ukazujući im i na vojnički i na politički razvoj u svetu. Od 7000 mesnih organizacija HSS, koliko ih je bilo pre rata, ustaškom pokretu je pristupilo samo 70 od njih8). Razljućen zbog ovoga pisao je ustaški „Hrvatski branik" za HSS organizaciju u Vinkovicima: „Vinkovačka mjesna i kotarska organizacija šuti. Ne moraju ni go­ voriti. Novo doba, novi događaji govore, a za njih bi najbolje bilo, da zauvijek zašute. Nismo li postavili ovo pitanje, možda, da ih zo­ vemo u naše redove? Ili im dajemo ultimatum? Nijedno ni drugo!

Kod nas im nema mjesta. Zapovijedati ne mogu, a raditi će i onako morati"9).

Taktika komunista bila je sasvim drukčija. U njoj su bila bitna dva momenta: težnja da se odgovornost zbog ustaških zločina ne pripiše celome hrvatskom narodu i uporno nastojanje da se, bar među Srbima-partizanima, otupi oštrica prema Hrvatima, koji su hteli da budu partizani. U pismu političkog komesara Glavnog štaba NPO odreda Hrvatske, od 31. decembra 1941. godine, upućenom političkom komesaru Kordunaškog odreda, stoji i ovo: „Neispravno je Pavelićevu Hrvatsku naprosto označiti fašističkom državom. Ona je u prvom redu potlačena i porobljena zemlja po stranim okupato­ rima, a potom su o v i njom počeli vladati, svojim metodama. Sto­ ga mi i ne stvaramo samo antifašistički front, nego i front nacional­ nog oslobođenja. Zato i ova karakteristika je od osnovne važnosti"10) . . . KPJ odriče, dakle, hrvatstvo i Paveliću i ustaškom pokre­ tu i NDH: i hrvatski narod, po njima, treba osloboditi kao srpski i slovenački.

U partizanskim materijalima iz cele 1941. i prve polovine 1942. godine (koliko su nama bili dostupni) ima puno dokaza o pokušaji­ ma KPJ, da zahvati mase HSS, što nije išlo lako tamo gde je uticaj desničarskih elemenata bio jak. Okružnica broj 4 CK KPH, od 6. decembra 1941. godine, daje uputstvo o tome kako se treba pribli­ žiti ovim masama: „ . . . Neka se organizacije i drugovi ne ograničavaju na jalove razgovore sa pojedinim pristalicama HSS i drugih stra­ naka. To je sektaštvo vrlo štetno i opasno, osobito kada se znade da dio vodstva HSS sprečava stvaranje narodnoga fronta, propovijeda pasivnost i koči svaku borbu protiv fašističkog okupatora i njegovih 8) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 193, beleška 234.

9) „Hrvatski branik", 28. VI. 1941.

10) Zbornik dokumenata . . t om V, knj. 2, str. 319.

752

ustaških slugu“ n). Politički komesar Glavnog štaba Hrvatske, 27. decembra 1941. godine, naređuje: „ .. . Glavno će biti da se kod par­ tizana odlučno prekine s otporom protiv primanja Hrvata u sve čete. To neće biti baš Bog zna kako teško“ 12). Glavni štab NOP odre­ da Hrvatske ističe, 14. januara 1942. godine, Vrhovnom štabu NOP Jugoslavije: „ . . . Naš nedostatak u korišćenju i uvlačenju Mačekovaca u naše redove jeste očigledan, ali po tom pitanju teško ćemo do krupnijih rezultata doći, jer oštrica današnje borbe za njih jest, iako nisu naši neprijatelji, pretežak zadatak"13).

Vladimir Bakarić javlja, 15. januara 1942. godine, CK KPJ o neraspoloženju srpskih partizana prema Hrvatima: „ . . . Istovre­ meno se u selima koja su pod potpunom „našom" kontrolom javlja pojava da ljudi na sva usta govore protiv Hrvata, a tek kad se po­ javi koji Hrvat (kao naša Rajna) onda zašute i u neprilici počnu go­ voriti o nečemu drugome. Govorio sam im o tome da držanje ovih srpskih sela čini nemogućim prelaz hrvatskih masa nama"14). OK KPH za Baniju javljao je, 30. aprila 1942. godine, CK KPJ: „ .. . Po­ stoji jedna osnovna karakteristika u stavu hrvatskih masa spram nas u ovom momentu. One nas simpatiziraju i neće protiv nas da se bore, ali ne bi htjele ni da se sa nama bore zajednički. Borbeno jedinstvo s tim masama, osim rijetkih slučajeva, za sada nismo po­ stigli. Uzrok je u tome što nad tim masama nije vršen nikakav te­ ror, a s druge strane primijetili smo da je još uvijek jak uticaj ne­ prijateljske propagande o nepobedivosti njemačke vojsk e"15). Par­ tija je, ipak, bila uporna. U direktivnom pismu Glavnog štaba NOP Hrvatske, od 25. maja 1942. godine, stoji: „ . . . Pokušajte politički rad u hrvatskim selima i gradovima, prenašajte partizansku borbu sve više u hrvatske krajeve. Objektivni uslovi sile hrvatski narod da listom stane uz partizane, jer mu je to jedina garancija za zaista sretnu i slobodnu budućnost. Mi moramo znati da iskoristimo te objektivne mogućnosti i da povedemo hrvatske mase u borbu"16).

2.

Veoma je teško, ako je uopšte moguće, analizitari i istorijski pojam hrvatske državnosti tanjima pojma hrvatske d r ž a v n o s t i o d s t r a n e k o g a v o d s t v a . Prema ustaškoj koncepciji, i ne samo n) 12) 13) 14) 15) 1G)

Na Na Na Na Na Na

istom istom istom istom istom istom

mestu, mestu, mestu, mestu, mestu, mestu,

str. 110. str. 279-280. tom V , knj. 3, str. 31. str. 81. tom V , knj. 4, str. 140. str. 317.

uporediti sa shva­ ustaš­ njihovoj,

nije hrvatska d r ž a v n o s t prestajala za celo vreme dok su Hrvati bili u sastavu Austro-Ugarske monarhije. Ona je n e ­ s t a l a ulaskom Hrvata u zajedničku državu Srba, Hrvata i Slo­ venaca, proglašenu 1. decembra 1918. godine. Prema ovom shva­ tanju h r v a t s k a d r ž a v n o s t j e o b n o v l j e n a 10. apri­ la 1941. godine proglašavanjem NDH: „Obnova hrvatske državnosti poslije dva desetljeća srpskog nasilja i uspostava hrvatske nezavis­ nosti 800 godina poslije Petrove Gore veliki je događaj i upravo milenijskog zn a ča ja . .. Od vremena seobe naroda pa do godine 1918. živjeli su Hrvati kao d r ž a v n a i n a r o d n a j e d i n i c a pod svojim prastarim imenom, a da niko nije posumjao da su oni jedan narod, i da bi uztvrdio, da su tek dio jednoga naroda"17). Uzi­ ma ova strana da je masovni odgovor Hrvata na 1. decembar 1918. godine, bila p r e d s t a v k a , koju je Stjepan Radić, godine 1918, uputio Konferenciji mira, „potpisanu od više stotina tisuća podpisnika, tražeći osnivanje nezavisne države Hrvatske"18).

Proglašenje NDH, 10. aprila 1941. godine, smatrano je od velikog broja Hrvata kao v a s p o s t a v l j a n j e hrvatske držav­ nosti i slobodne hrvatske d r ž a v e . Ivan Oršanić, vođa Hrvatske omladine, isticao je u svome govoru, održanom u Vu­ kovaru 7. septembra 1941. godine, da su ovim činom obezvlašćene t r i s t r u j e , koje su tada igrale odlučujuću ulogu u hrvatskoj unutrašnjoj politici: „Jedna (je) komunistička, druga je jugoslo­ venska, a treća sporazumaška. Sve tri struje radile su protiv ostva­ renja NDH. Protiv tih triju struja javila se hrvatska narodna poseb­ na struja: Ustaški p o k re t. . . U Ustaškom pokretu vlada autorita­ tivni ustav . . . Hrvatska država je u s t a š k a d r ž a v a , tj. auto­ ritativna država"19).

To je bila d o m i n i r a j u ć a misao na ustaškim vrhovima.

Dr Lovro Katić, profesor istorije, pisao je, juna 1943. godine, o tome da su u ličnosti dr Ante Pavelića sjedinjene ideje Ante Starčevića i Ante Radića: „Oživio je hrvatsku državnost, hrvatsku samostal­ nost i proglasio rad jedinom vrijednošću u hrvatskoj d ržavi. . . Ima i danas nekoliko slabića koji se samo znaju izdvajati, koji znaju samo tužakati da smo slabi i m ali"20). Don Kerubim Segvić, jedan od tvoraca teorije o Gotskom poreklu Hrvata, pisao je: „ . . . Ustaška Hrvatska je steklište Hrvatske (tj. frankovačke) . . . Nitko je više ne može uništiti, ni sami domaći izrodi"21). Da je dr Ante Pavelić bio pristalica ove teorije vidi se i iz ovih njegovih reči, koje je upu­ tio don Kerubim Segviću: „Vaše djelo o gotskom podrijetlu Hrvata i?)

18) ]3) 20) 21)

D r A n te Pavelić — riješio hrvatsko pitanje, str. 10, 15.

Na istom mestu, str. 17. „H rvatski narođ“, 8. I X . 1941. „N ova H rv a tsk a", 16. V I. 1943. „N ova H rvatsk a11, 3. V. 1941.

dalo mi je jakog poticaja i hrabrosti za dalji rad. Ono nije promi­ džba, ono je dokazata istina. Ono će biti službeni nauk NDH“ 22).

Ustaški velikohrvatski nacionalizam, koji je bio vrlo bujan i ofanzivan, zasnivao se na ovakvim shvatanjima, koji nisu delili ni ogromna većina hrvatskog naroda ni hrvatske inteligencije. Segvić je zabeležio u svome D n e v n i k u kako je on objašnjavao Mu­ soliniju, da kod njih postoji „stanoviti ogranak pučanstva, koji mrzi hrvatsku državu, a to su šizmatici. Nisu to jedna posebna narodnost, to su po predaji, jeziku i domovini Hrvati, ali nekatolici. Razlika u vjerskom odgoju stvorila je antagonizam vrlo jak i opasan. Nu za par decenija ovi šizmatici će priznati, da su podrijetlom Hrvati, kako su se priznavali Hrvatima njihovi djedovo i pradjedovi, do pred 40 do 50 godina. Propaganda grko-pravoslavna je od njih, pravoslavnih Hrvata, stvorila Srbe“ 23).

Ovo je trebalo da bude naučno-istorijska podloga ustaškog na­ cionalizma, koja se povezuje sa urastanjem u rimokatolicizam. O tome je dr Janko Šimrak pisao: „ . . . Odnošaj između hrvatske us­ taške države i katoličke crkve jeste i može biti samo odnošaj dobrog prijateljstva. Nosioci hrvatske državne vlasti vjerni su sinovi kako hrvatske domovine tako i katoličke crkve, i nosioci crkvene vlasti u Hrvatskoj jednako ljube i crkvu i domovinu. Ljubav prema crkvi i domovini ujedinjuje naše duhovne i svjetovne poglavice1124). Nad­ biskup Stpinac je ove ideje razvio još opširnije. Posle svoje posete Paveliću Stepinac je preporučio „da naša Hrvatska bude Božija ze­ mlja, jer ćemo samo tako moći izvršiti dvije bitne zadaće, koje kao država imade da izvrši u korist svojih članova . . . No verna Bogu i crkvi naša će Hrvatska ne samo ispuniti svoju dužnost prema una­ pređivanju narastvenih dobara hrvatskoga naroda, nego će tako postaviti i najčvršće temelje zdravog razvitka zemaljskih narodnih vrijeđnosti i svoje državne slobode i čvrstoće. . . Da Poglavnika Države Hrvatske napuni duhom mudrosti, kako bi uzvišenu i toli­ ko odgovornu službu vršio Bogu na čast i narodu na spas u pravdi i istini, da narod hrvatski bude narod Božji, odan Krstu i crkvi nje­ govoj sagrađenoj na pećini P etrovoj1125).

Zna se, međutim, veoma dobro kako su i koliko ova đočaravanja odudarala od krvave stvarnosti NDH, koje su se grozili i Hrvati koji nisu bili ustaše, a i Nemci i Italijani, koji su pratili šta se sve događa u NDH26). Ne možemo znati, bar ne potpuno, kako su se ove koncepcije i ideje „ustaške Hrvatske11 odrazile, i još uvek odraža­ 22) K erubin Šegvić, U prvim m jesecim a stvaranja N D H , Zagreb 1944, str. 3.

23) Na istom mestu, str. 16.

24) „Katolički list“ od 1941, broj 32, str. 369-370.

25) „Katolički list" od 1941, broj 17, str. 197-198.

2<>) Prof. Lazo M. Kostić, H rvatska zverstva u D rugom svetskom ratu pre­ m a izjavam a njihovih saveznika, Cikago 1974.

755

vaju, u svestima i težnjama onih Hrvata, koji politički misle. Jedan od njih, dr Ilija Jukić, tvrdio je: „Ustaštvo ni koje vrste neće moći biti nikada više oživljeno u Hrvatskoj, jer ga duh današnjega vre­ mena odlučno odbija, a budući razvitak svijeta odbijat će ga isto tako. Ono je uostalom još više kompromitovano i u hrvatskom naro­ du i u cijelom svijetu negoli sam Hitlerov nacizam . . . Za naše eks­ tremiste problem je, međutim, vrlo lak i jednostavan. Treba samo bučno i glasno tražiti s a m o s t a l n u Hrvatsku državu s gra­ nicama na Drini, Savi, Dunavu, te preko Drave u Vojvodini, pa mir­ na Bosna. To bi bile granice prema Srbiji. Neki čak traže i priklju­ čenje Sandžaka takvoj Hrvatskoj. Nije nikakva mudrost istaknuti neki radikalski program. Na papiru se mogu stvarati svakojake države i praviti svakojake kom binacije"27).

Drukčije prosuđuje celu ovu problematiku oko s a m o s t a l n e hrvatske države Jere Jareb. Ističući da je ustaški pokret „potpuno zakazao u vođenju državnih poslova i očuvanju države u poslijerat­ noj Evropi"28), Jareb postavlja ceo ovaj problem drukčije: „Usprkos zabluda, pogrješaka i nesposobnosti režima . .. četiri godine posto­ janja NDH svijetla je pojava u hrvatskoj poviesti. Hrvatski narod h t i o j e s v o j u d r ž a v u . Naporom i učešćem ogromne veći­ ne hrvatskog naroda država je bila stvorena 10. travnja 1941. Hr­ vatski narod mučio se je, borio i žrtvovao četiri ratne godine, da bi državu očuvao. NDH ne može biti poistovećena samo sa Pavelićevim i ustaškim režimom, nego je se treba, u prvom redu, poistovjetiti s ogromnim brojem pripadnika hrvatskoga naroda: seljaka, radnika, građana, činovnika, profesora, književnika i naučnika, koji su požrtvovano pregarali, stvarali, trpjeli i borili se za njeno održanje.

Iako se nije slagala s politikom ustaškog režima, ogromna većina hrvatskoga naroda instiktivno je osjećala, da joj je mjesto na strani njezine države, a ne na strani partizana i četnika. Radi toga jeste NDH svijetla pojava: svijetla je po pregaranju i idealizmu ogromne većine jednog malog naroda, koji se bori za svoju slobodu"30).

Postoji na hrvatskoj strani i t r e ć e s h v a t a n j e o držav­ nom položaju Hrvata i Hrvatske. Ono je izrazito jugoslovensko.

Njega je izrazio, i to nedvosmisleno, Svetozar Ritig (Rittig) još 28. novembra 1929. godine, kada je osudio Pavelićev rad u Italiji. U go­ voru, održanom na sednici Gradskog vijeća u Zagrebu, Ritig je re­ kao: „ . . . Mi znamo da nad našom zem ljom ima oblaka, ali otvo­ reno ovdje kažem, da za nas Hrvate druge obećane zemlje nema ne­ go Jugosalvija. Nema je, rješenje svih naših želja i svih naših tež­ nji jedino je moguće u Jugoslaviji, jer ona obuhvaća čitav naš te27) Ilija Jukić, Na istom mestu, str. 201.

28) Jere Jareb, Na istom mestu, str. 124.

29) Na istom mestu, str. 123-124.

30) Na istom mestu, str. 123-124.

756

ritorij u kome žive Hrvati. Zato sav onaj rad dr Pavelića, generala Sarkotića i ne znam kako se tko od njih zove, kao i njihovih dru­ gova, ne izvire iz genija hrvatskog naroda, ne izvire iz njegove kul­ turne tradicije i političkih interesa, nego je služba tuđinskoj misiji, tuđinskoj p o litici. . . Grijeh našoj narodnoj i političkoj nevolji bio je duševni i plemenski razdor između Srba i Hrvata. Svojim soci­ jalnim položajem i svojim svećeničkim zvanjem dužan sam i s p o v i j e d i t i riječ istine pred licem cijeloga naroda. Providnost je dosudila Hrvatima, Srbima i Slovencima z a j e d n i č k u zem­ l j u i d o m o v i n u , pa zato i zajedničku sudbinu i budućnost.

Naše duševno, kulturno i vjersko razmimoilaženje ne dade se ri­ ješiti borbom jednih protiv drugih, nego evanđelskim načelom sno­ šljivosti i bratstva"31).

Kako je to bilo za vreme postojanja nekomunističke Jugoslavi­ je tako se i danas unutrašnjepolitička diskusija Hrvata, i onih u zemlji i onih izvan zemlje, kreće u okvirima ove tri koncepcije. Teš­ ko je, bez jedne temeljite ankete, reći koliko pristalica ima koja od ove tri koncepcije. Ne bi, međutim, pogrešili ako bismo rekli, da n aj­ veći deo Hrvata želi jednu svoju, po njihovim shvatanjima, slobod­ nu i nezavisnu Hrvatsku. Teže bi pak bilo reći k a k v u i u k o ­ m e g e o g r a f s k o m opsegu oni zamišljaju ovu državu. Da svi žele v a s p o s t a v l j a n j e hrvatske državnosti teško bi se mo­ glo osporiti, ali nije jasno šta koja grupa pod tom državnošću za­ mišlja. Nikola Mandić, potonji predsednik vlade NDH, označio je državno-pravni karakter NDH tako, da je ona „po svome obliku re­ publika, Poglavnik je njezin doživotni predsednik sa svim pravima hrvatskoga Vrhovnika. Hrvatska državna vlada radi prema nalozima, smjernicama i zakonima, koje donosi Poglavnik u ime naroda. Vla­ da vrši upravu u hrvatskoj državi, i zato snosi odgovornost pred narodom i pred Poglavnikom. Poglavnik odgovara Bogu, poviesti i svojoj savjesti“ 32). Ovo bi bila, po svojoj suštini, jedna apsolutna diktatura jedne ličnosti, koja nije ograničena nikakvim zakonskim propisima.

3.

Ustaška NDH, koja je trajala od 10. aprila 1941. do 6. maja 1945. godine, kada je Pavelić napustio Zagreb, proizašla je iz sticaja spoljno-političkih okolnosti i iz zabluda tadašnjeg ustaškog vodstva, da će njihova država, s obzirom kako je nastala, moći biti, u pravo­ me smislu reči, nezavisna i slobodna. Ona to, u raznim oblicima i u većoj ili manjoj meri, nije bila za celo vreme svoga trajanja. Kao što 31) U „Pučka p rosvjeta" 1930, broj 1, str. 13-14.

32) „H rvatski narod", 11. II. 1945.

757

je nastala voljom sila, koje su slomile kraljevinu Jugoslaviju, tako je i nestala i, konačno, prestala sa njihovom propašću. Političko vo­ dstvo Ustaškog pokreta igralo je, i na spoljnopolitičkom i na unu­ trašnjepolitičkom planu, na pogrešnu kartu. Jedan režim i jedan poredak, koji je ratovao protiv 1/3 svojih podanika, nije mogao sebi privući šire narodne mase, čak ni one koje su bile hrvatske. Još manje se mogao održati na vlasti režim, koji je bio savezom vezan sa silama poraženim u ratu. U predsmrtnim trzajima NDH, koji su bili uočiljivi, izgledali su pokušaji tadašnjih vođa da se „prešaltuju “ od Osovine zapadnim Saveznicima, dosta naivno. Oni su se po­ nudili Velikoj Britaniji i Americi kao saveznici protiv boljševizma sa kojim su one bile u savezu. Naivno je bilo, najblaže rečeno, verovati da će Velika Britanija i Amerika, u zamahu svojih vojničkih uspeha, hteti da spasavaju jednu vladu i jedan režim, koji su im bili objavili rat.

Ima se utisak da je vodstvo NDH, posle istupanja Italije iz rata, bilo svesno da se mora nešto pokušavati, da bi se pripremilo za mo­ menat punoga sloma Osovine. Taj je kurs počeo obrazovanjem vlade dr Nikole Mandića, početkom septembra 1943. godine, da bi bio upotpunjen rekonstrukcijama vlade i pokušajima privlačenja neustaških elemenata na saradnju u vladi; to se, naročito, odnosilo na pristalice HSS, koja nije imala jedinstven stav ni prema ustašama ni prema partizanima. Samo je Mačekov l i č n i s t a v bio jasan: posle zlostavljanja od strane režima, slanja u Jasenovac, interni­ ranja u Kupincu i, posle, u Zagrebu, Maček nije hteo nikakvu sa­ radnju sa ustaškim režimom . .. Grupa Mladena Lorkovića i Ante Vokića, koja je pokušavala da stvori povoljniju situaciju i da pri­ dobije za saradnju izvestan broj vodećih lica i time pripremi teren za kontakte sa zapadnim silama, propao je. Njihov pokušaj je ogla­ šen za zaveru i oni su bili likvidirani. „Gledajući u cjelini slučaj Lorkovića i Vokića treba prvenstveno posmatrati kao pokušaj jedne frakcije u ustaškom vodstvu da se potraži izlaz suprotan službenoj politici. Prikazani slijed događaja pokazuje da je taj pokušaj ostao na samome početku, tj. na uspostavi veza sa određenom grupom HSS i utanačenjem nekih zajedničkih gledišta. Dalje se od toga nije otišlo, jer i veze koje su se pokušale uspostaviti u inostranstvu, nisu imale ozbiljnije značenje"33).

Pored HSS, režim je angažovao i Rimokatoličku crkvu, da se založi za spasavanje države. Tome je imala da služi Biskupska kon­ ferencija, koja je održana u Zagrebu marta 1945. godine. Ovu akci­ ju su trebali da pomognu Islamska zajednica i Evangelistička crkva kao i Hrvatska pravoslavna crkva, koja je bila bez nekog značaja.

U svojoj besedi, koju je održao prilikom hodočašća u Marija Bistri33) Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 294.

758

cu, 22. jula 1944. godine, Stepinac je branio hrvatsku državu, odno­ sno NDH. Nadbiskup je rekao: „Smatrali, možda, ratujuća stranka, dok ovakvim strahotama pogađa našu zemlju, da je zločin, što hr­ vatski narod svom snagom svojega bića stoljećima teži za slobodom i danas brani svoju državnu samostalnost uz nečuvene žrtve? . . .

Da se Hrvati neće nikada odreći svoga prava, u to neka niko ne sumnja . . . Naša riječ M ajci Božijoj Bistričkoj jeste: Pomozi nam!

Danas kad se lomi svijet, potop svih mogućih naziranja poplavljuje duše, pomozi hrvatskom narodu, da ostane vjeran svojoj katoličkoj prošlosti"31).

Krik za hrvatskom državom izbijao je, usprkos veoma tmurnih perspektiva, iz osećanja Hrvata tih dana. Previđajući stvarnost isti­ cala je ustaška „Spremnost", početkom avgusta 1944. godine: „Rat će se jednom ipak svršiti. Mislimo, da se sa razlogom možemo na­ dati, da će dotle kod ovih izvanblokovskih činbenika sazreti spoz­ naja slijedećih temeljnih istina: 1) Jaka i nezavisna Hrvatska država je zahtjev europske zajednice naroda. Ona je temeljna općeeuropsška i zapadnjačka hipoteka na europskoazijskom putu Soča-Dardaneli; 2) Na Balkanu je nemoguće političko jedinstvo a najmanje ono, koje je provodila Srbija, koja za to ima najmanje i tvarnih i du­ hovnih uvjeta; 3) Na Balkanu je jedino moguća i korisna politička ravnoteža ;4) Bitan elemenat balkanske ravnoteže je jaka i nezavis­ na Hrvatska država . .. Hrvatska mora danas voditi aktivnu balkan­ sku politiku. Ona mora politički djelovati u Srednjoj Europi, ali prije i više od svega Hrvatska mora voditi J a d r a n s k u politi­ ku. Od položaja Hrvata u Sredozemlju ovisi jakost njezinog položa­ ja i značenje njezine politike na Balkanu i Srednjoj Europi. Sredo­ zemlje je naša veza sa velikim svijetom. Jakost našega položaja na Jadranu ujedno znači i sigurnost, da će na Balkanu vladati ravno­ teža, koja je jemstvo, da će Balkan sve više postati europskim"35).

Još su interesantne ove teze: „ . .. Temeljno načelo hrvatske po­ litike u današnjem tragičnom vremenu mora biti u nepokolebivom ustrajanju uz stvarnost konkretne hrvatske države . . . Nikakve ide­ ološke simpatije, nikakav teoretski stav u pitanjima međunarodne politike, ništa od svega toga ne smije utjecati na politiku, koja želi biti hrvatska . . . Mi kao p o l i t i č k i n a r o d ne možemo ni u kojoj situaciji napuštati temelj konkretne hrvatske države. Svaku, i najtežu situaciju moramo dočekati sa državom, sa svojom kon­ kretnom državom . .. Ovaj svjetski rat nije isto što i minuli evropski rat. Godina 1944. nije 1918. Hrvatska nije Rumunjska i Bugars­ k a . .. U najtežem vremenu, u toku sukoba gorostasa, treba očuvati državu koja nije samo naša, već europska potreba. Svoj izlazak iz 34) Tajni d o k u m en ti. .., str. 133.

35) „Sprem nost", 6. V III. 1944.

759

ovoga velikoga rata i Hrvatska mora dočekati kao država. Onda će tek biti osigurani rezultati, koji su već postignuti tijekom ratnih zbivanja. Onda će biti potpuno dobiven naš hrvatski rat. Do tada treba ulagati maksimum napora i maksimum odgovornosti, da bu­ de sačuvana konkretnost hrvatske države"36).

Sve su ovo bila prazna teoretisanja iza kojih je stajala stvarnost i jedne države i jednog režima u agoniji. Raspadanje, koje je nasta­ lo, nije se moglo zaustaviti: na čelu sa dr Antom Pavelićom, napu­ stilo je ustaško vodstvo Zagreb 6. maja 1945. godine, a samo dva dana kasnije u Zagreb su ušle partizanske jedinice preformirane već u regularne trupe. Sa Pavelićom i uz Pavelića povukla se i glav­ nina ustaško-đomobranskih trupa i mnogo civilnog stanovništva.

Tačan broj je teško utvrditi, ali se uzima da ih je bilo oko 130.00037).

Pre nego što je NDH prestala konačno da postoji Pavelić je, 3. maja 1945. godine, izdao „Zakonsku odredbu o izjednačenju pri­ padnika NDH s obzirom na rasnu pripadnost11. Prema ovoj Odredbi „sve zakonske odredbe prema kojima se pripadnici NDH razlikuju s obzirom na rasnu pripadnost, kao i svi ostali propisi izdani na te­ melju tih zakonskih odredaba, gube pravnu moć“38). U samrtnom ropcu svoje tvorevine i d e o l o g Pavelić je demantovao sam sebe.

Zajedno sa ostalim narodima Jugoslavije i na Hrvate se spustio komunistički bič: tragedija naroda je produžena samo u drukčijem izdanju.

36) „Spremnost", 10. IX . 1944.

37) Sravni: Fikreta Jelić-Butić, Na istom mestu, str. 310, beleška 347.

38) „Spremnost", '6. V. 1945.

EMIGRANTSKE VLADE I NJIHOVI PROBLEMI 1.

Nesrećnim razvojem kratkotrajnoga rata, od vlade koja je proizašla iz puča, 27. marta 1941. godine, postala je vlada u emigraci­ ji. Sve do dolaska dr Božidara Purića na čelo, nju su uvek sačinja­ vale iste one ličnosti, koje su u vladi bile 27. marta 1941. godine.

Kada je reč o ovim vladama, može se istaći nekoliko činjenica koje su karakteristične za njihov rad. Prva od njih jeste, da su predstav­ nici srpskih političkih partija bili uvedeni u ovu vladu bez da su, stvarno, znali išta i o puču od 27. marta 1941. godine i o pozadini iz koje je on nastao. O tome su, izgleda, malo znali i neki mlađi ofi­ ciri, koji su učestvovali u puču. Slobodan Jovanović veli, a on je to morao znati: „Među oficirima koji su pravili Dvadeset sedmi mart, valja razlikovati dve grupe: jedni, i to su bili mahom mlađi oficiri, radili su iz vlastitih pobuda, uvereni da po svaku cenu valja spre­ čiti vezivanje naše zemlje za Osovinu; drugi, među kojima je na prvome mestu bio Mirković, stajali su u tesnoj vezi sa engleskim agentima i bili su poglavito od njih podstaknuti i ohrabreni. Ta ve­ za između Mirkovića i engleskih agenata bila je mnogima nepoz­ nata sve do Kairske afere"1).

Jugoslovenska vlada, sa generalom Dušanom Simovićem na če ­ lu, napustila je zemlju p r e nego što je bila potpisana kapitula­ cija jugoslovenske vojske i time ostavila i vojsku i narod samim sebi. Pre vlade zemlju je bio napustio kralj Petar II. I njegov odla­ zak i odlazak vlade predstavljali su o b i č n o b e ž a n j e iz zem­ lje Englezima, kojima nisu bili dobrodošli, ali su ih ovi iz raznih obzira, morali prihvatiti. Usputne stanice bile su: Grčka, Egipat, Palestina. Dr Branko Čubrilović, koji je bio sa ovom vladom, zapi­ sao je: „Dvadeset osmog aprila održana je prva sednica vlade. Ocenjujući prošle događaje, g. Simović je referisao o našem politič­ kom i vojnom položaju. Govorio je o uzrocima naše nagle vojničke propasti. Zadržao se osobito na komandi generala, koji su se držali i) Slobodan Jovanović, K airska afera. U „Zapisi o problem im a i ljudim a 1941-1944, London, 1976, str. 30.

761

uglavnom slabo i u vrijem e đelimične mobilizacije, kao i prilikom borbi, u koliko je do njih dolazilo"2).

Od samoga početka ova grupa ljudi, koja se nazivala jugosloven­ skom vladom, gledala je svoja posla i brinula se o tome da spase i svoje glave i glave svojih najbližih članova porodice, koje su vukli sa sobom. Osim nekoliko stotina oficira i vojnika ova vlada nije raspolagala ničim. Osim, razume se, blagovremeno iznetim kapita­ lom iz Jugoslavije. Taj kapital je iznosio: „78.113 kilograma zlata, u vrednosti od 78,113.000 dolara, koje je bilo deponovano u banka­ ma SAD, te u Engleskoj i Braziliji: oko 1000 kilograma zlatnika, u vrednosti od oko 1,000.000 dolara, preostalih posle delenja i prisva­ janja, od onih koje su pučisti sa sobom poneli na avionima sa Nikšićkog aerodroma; 21,276.000 dolara u đevizima deponovanim u SAD i 3,000.000 dolara u Truskoj; 300.000 francuskih franaka deponovanih u Svajcarskoj; ogromne sume u avansima koje je prethod­ na vlada bila uplatila za razne državne nabavke u inostranstvu, pa je sada pučistička vlada odustala od tih nabavki i avanse povuklo natrag"3).

Dušan Plenča navodi detaljnije da je u SAD i u Velikoj Brita­ niji bilo deponovano 66.863 kg. zlata. U Braziliji je bilo deponovano 11.250 kg. zlata: ,,U zemlji je ostalo 9.200 kg. zlata, koje vlada nije uspjela evakuisati prilikom kapitulacije, dok je 1.000 kg. preneseno avionima iz Nikšića u Jerusalem"4). Prebacivanje glavne imovine Jugoslovenske banke u Nikšić izvršeno je između 13. i 14. aprila Bilo je: „166 sanduka kovanoga zlata sa neto-tcžinom od 1,982.20798 unca, 38 sanduka zlatnih poluga sa neto-težinom od 1,612.46305 unci i 82 juta-džaka papirnoga novca i vrcdnosni papiri u iznosu od 40,000.000 dinara. Komandant vazduhoplovstva brigadni general Borivoje Mirković je 15. aprila u 9 časova izvjetio Simovića da svi na Nikšićskom aerodromu 22 borbena aviona spremna da lete"5).

Za ovu vladu bilo je tipično i to, da je njena glavna politička odluka posle bežanja iz zemlje, đoneta 6. maja 1941. godine, bila Deklaracija o usvajanju Sporazuma Cvetković-Maček. Tamo je re­ čeno: „ . .. Ulazak g. dr Mačeka i njegovih saradnika u vladu zna­ čilo je najbolju garantiju da je Sporazum jedan od temelja državne politike"0). Još u Jerusalimu došlo je do jednog nacionalističkog incidenta sa hrvatske strane: ,,U jerusalimskoj katedralnoj crkvi „Ecce Homo“ pojavila se jednoga jutra ploča sa natpisom „Hrvatska 1941". Uspostavilo se da je prilog crkvi za postavljanje te ploče dao 2) 3) 4) rata, 5) 6)

762

Dr Branko Cubrilović, Zapisi iz tuđine, Sarajevo 1948, .str. 26.

Nikola N. Tomić, Pučisti na tuđoj teritoriji, Melburn, 1971, str. 13.

Dušan Plenča, Međunarodni odnosi Jugoslavije u toku Drugog svetskog Beograd 1962, str. 14.

Na istom mestu, str. 10.

Nikola N. Tomić, Ka istom mestu, str. ’ i.

Ivan Šubašić, koji se u knjizi priložnika upisao kao ,,Viceroy of Croatia“ . Srbi su protumačili da je ovom pločom Ivan Šubašić že­ leo da obeleži proglašenje nezavisne Hrvatske117).

U Tantiuri je, 4. juna 1941. godine, rešeno da se vlada ra::deli na grupe i da članovi ovih grupa idu u pojedine zemlje; gro vlade je, ipak, otišao za London; ministri su išli u grupama: „Prvi avion predsednik vlade i ministar spolnjih poslova (Simović i Ninčić); drugi: Šutej, Jovanović i Krnjević; treći: Miho Krek i Milan Grol; četvrti: pomoćnici ministra spolnjih poslova Milanović i Jukić8).

Za Sjedinjenje Američke Države bili su određeni: dr Ivan Šuba­ šić, Bogoljub Jevtić, Sava Kosanovie i Fran Snoj; za Kanadu: Miša Trifunović, Bogoljub Ilić, dr Branko Čubrilović9). Ova je grupa pu­ tovala preko Južne Afrike. To je bila većina ministara koji su, 28. jula 1941. godine, održali sednicu. Dr Branko Čubrilović veli: „ .. . Usvojen je moj predlog, da se vladi u Londonu uputi telegram, da prouči pitanje odašiljanja naše političke misije u Moskvu1110).

Do toga nije došlo: „Gospodin Ninčić nam je javio iz Londona da, za sada, nema ni govora o odašiljanju jedne naše misije u Moskvu1111).

Već na prijemu kod maršala Smatsa, predsednika Južnoafričke Unije, ministri su osetili gorčinu izbeglištva: „K od g. Smatsa osje­ tili smo, i pored uobičajene konvencionalne učtivnosti, izvjesno pritajeno nezadovoljstvo prema nama zbog našeg brzog vojničkog sloma1112) . . . Dok su ovi ministri bili u A frici izvršena je prva re­ konstrukcija vlade: „Svi keptaunski ministri, koji su krenuli u Am e­ riku, ušli su u novu vladu, ali samo kao ministri bez portfelja. To je bio prvi nedrugarski akt Londonske vlade, koja je, ne pitajući drugove iz Keptauna, samovoljno dijelila ministarske portfelje. To je razumljivo i prva klica razdora među članovima emigrantske vlade1113). Čubrilović, Budisavljević i Banjanin krenuli su, 25. av­ gusta 1941. godine, na poziv Simovića za London.

Simovićevu vladu opterećivalo je nekoliko momenata. Pre sve­ ga sama njegova ličnost i njegovo uverenje da je on, kao glavna ličnost puča od 27. marta 1941. godine, nezamenljiv: iz toga samouverenja proizlazio je i njegov odnos i prema kralju Petru II., koji je u Simoviću gledao ugrožavanje svoga ličnog uticaja. „Čim je u septembru 1941. godine kralj Petar postao punoletan, stalo se pogovarati o mogućnosti Simovićevoga pada. Ja to nisam uzimao ozbilj­ no, iako je, u vladi bilo neslaganja, naročito između Simovića i Nin7) Košta St. Pavlović, Pad Sim ovićeve vlade. (U „G lasn ik S IK D N jeg oš“, sveska 2. — decembar 1958, str. 67).

8) Mihailo Marić, K ralj i vlada u em igraciji, Zagreb 1966, str. 109.

9) Na istom mestu, str. 117. i«) Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 39.

U) Na istom mestu.

12) Na istom mestu.

13) Na istom mestu, str. 40.

763

čića. Prema tome bio sam prilično iznenađen, kada me je toga isto­ ga mesaca septembra kraljica Marija pozvala da mi kaže da je Si­ m ović postao nemoguć . . . Kraljica mi je govorila samo uopšte da bi Simović hteo da bude Antonesku, i da se zbog toga kralj Petar oseća veoma nesretnim, i često dolazi kod nje da plače"14).

Odnosi između generala Simovića i dr Momčila Ninčića, koji je bio i ministar spolnjih poslova, pogoršali su se još više kada je vla­ da dobila M e m o r a n d u m Srpske pravoslavne crkve o ustaš­ kim zločinima nad Srbima. „Izvještaj SPC došao je u međuvre­ menu u ruke gotovo svih članova vlade. I sve je odjednom postalo narogušeno, jer su ove vijesti ostavljale na svakoga najdublji uti­ sak. O dogođaju se počelo sašaptavati u četiri oka, i kao da niko nije imao kuraži da o jednoj tako teškoj stvari, kao što bi trebalo, govo­ ri otvoreno"15). Stvar je ipak izneta na seđnicu vlade. Izneo ju je Ninčić: ,,I Srbi su ga shvatili dobro. Hrvati su osjećali da su njime pogođeni. Nisu žustro reagovali, ali se jasno vidjelo da je za njih prerano đa nešto kažu, pošto se još nisu dogovorili i informisali"16)...

Postojala je i težnja i gotovost da se učini razgraničenje između Hrvata i ustaša i da se time spreči kolektivna osuda Hrvata. Treba­ lo je da pojedini ministri u tome smislu govore preko radija. Go­ vorili su samo neki. Dr Juraj Krnjević se izletio i dao „Tajmsu" jednu izjavu „po kojoj je budući zajednički život Srba i Hrvata skoro nemoguć ako je ubijeno samo deset hiljada Srba. Tom izjavom po­ čela je i hrvatska odbrana, da bi sa sebe skinuli odgovornost pred istorijom i svjetskom javnošću"17).

U vladi su se jasno ocrtavala tri smera: s r p s k i , pojačan ustaškim uništavanjem Srba, j u g o s l o v e n s k i (Simović, Jovan Banjanin, dr Srđan Budisaljević) i h r v a t s k i na ćelu sa dr Jura­ jom Krnjevićem : „On je imao da vodi jugoslovensku politiku sa Hr­ vatima, koji, kao što se videlo po Krnjevićevom držanju, nisu hteli reč “Jugoslavija" ni preko jezika da prevale, i sa Srbima, koji su posle pokolja počeli sumnjati o mogućnosti Jugoslavije"18). Simović je tražio jasnu liniju i u odnosu na Jugoslaviju i na monarhiju, a Hrvati su se držali rezervisano i prema jednoj i prema drugoj. Po­ red toga oni su osporavali tačnosti navedenih činjenica u Memo­ randumu SPC što je bilo, razume se, više nego proizvoljno.

Neophodno je, čini nam se, iz više razloga, potpuno tačno prika­ zati k a k o j e i z b o g č e g a došlo do sastavljanja ovog Me­ moranduma SPC i k o su bili njegovi sastavljači. Prvobitna n je ­ gova namena nije bila da se on šalje vladi u emigraciju, nego da se 14) !5) 16) 17) 18)

764

Slobodan Jovanović, N a istom mestu, str. 15.

D r Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 45, Na istom mestu, str. 45, 46.

Na istom m estu, str. 46147.

Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. L ’ O.

podnese Vojnom zapovedniku okupirane Srbije kao podsticaj da nemačke vlasti utiču na prekidanje ili bar smanjivanje, ustaških zločina nad srpskim narodom u NDH. Glavne stvari o ovom Memo­ randumu p i s a c zna iz p r v e ruke, jer je lično u č e s t v o v a o u p r i k u p l j a n j u m a t e r i j a l a iz k o g a je ovaj Memorandum s a s t a v l j e n . Ideja da se taj Memorandum sastavi potiče od profesora dr Radoslava Grujića, koji je za to pridobio i mitropolita Josifa, koji je, i sam proteran iz svoje eparhije (skopske), a kao najstariji po posvećenju, zamenjivao patrijarha Gavrila koji je bio utamničen.

Organizacija rada na ovom Memorandumu bila je sledeća: pro­ fesor Grujić je u Muzeju SPC, koji je on osnovao i kojim je ruko­ vodio, stavio prostorije na raspoloženje; tu su dolazile i pojedine iz­ beglice i pojedini izbegli sveštenici. Preslušavanjem ovih lica i beleženjem njihovih izjava rukovodio je tada pisac ove knjige, koji je bio docent pri katedri Istorije SPC čiji je šef bio profesor Grujić.

Po Grujićevom naređenju i uputstvima pisac ovoga dela je primao i preslušavao dobegla lica koja su, najviše, slata iz Patrijaršije.

U nekim se slučajevima tražilo da dotično lice svoj izkaz đa i pis­ meno što je bilo od velike koristi. Prilagani su, gde je to bilo m o­ guće, i fotografski snimci i dokumentacija iz ustaške štampe na osnovu koje se ponekada moglo proveravati ono što pojedini kažu.

Ustašku štampu su donosili i prelaznici iz NDH, ali se najviše na­ bavljala u Zemunu . . . Kada je bilo prikupljeno dovoljno materija­ la za jedan Memorandum, koji bi činio ozbiljan utisak, Odbor če­ tvorice je taj materijal pregledao i ocenjivao i odvajao ono što se moglo upotrebiti. Ovaj Odbor su sačinjavali: profesor dr Radoslav Grujić, profesor dr Pero Slijepčević, profesor dr Momčilo Selesković, koji je pre rata bio lektor za naš jezik na Berlinskom univerzi­ tetu; pored njih i pisac, kao najmlađi član, koji je prikupljao ovaj materijal.

Kada je prikupljeni materijal bio pregledan i ocenjen uzelo se iz njega ono što se moglo upotrebiti za Memorandum. Vodilo se strogo računa o činjenicama i za svaki slučaj tražena i prilagana dokumentacija. Polazilo se od toga da treba kazivati samo istinu, a znalo se i to, da nemačko mesto kome je ovaj Memorandum bio upućen, može lako iz svojih izvora proveriti tačnost navoda u Memo­ randumu. Kada je izvršena definitivna redakcija teksta, dr Pero Slijepčević i dr Momčilo Selesković —• obojica germanisti po stru­ ci — preveli su Memorandum na nemački.

Kada je nemački tekst Memoranduma bio gotov, onda se posta­ vilo pitanje k o ć e o d e p i s k o p a da ga p o t p i š e u i m e C r k v e . Pošto je patrijarh Gavrilo bio utamničen, očekiva­ lo se da će mitropolit Josif potpisati Memorandum, ali on ovo nije hteo učiniti. Nama su nepoznati razlozi za to, ali nam je poznato da 765

se profesor Grujić, u nekoliko navrata, trudio da privoli mitropolita Josifa da ovaj Memorandum potpiše u ime SPC. Pisac se seća da je profesor Grujić bio i ožalošćen i uzbuđen zbog ovoga, jer je posto­ jala mogućnost da cela stvar propadne . . . Nije se bilo došlo ni na ideju đa Memorandum potpiše Sveti sinod kao kolektivno telo, jer je i za vreme rata Sveti sinod postojao i radio.

Nije nam bliže poznato ni to kako se, na kraju, stalo na gledište da Memorandum, koji se podnosi u ime cele SPC, podpiše baš onaj koji je, u tome momentu, bio najmanje pozvan za to: patrijarhov vikar episkop Valerijan Stefanović koji, kao vilcarni episkop, nije mogao bez Patrijarhova pristanka, da vrši ovakve funkcije. On je, međutim, Memorandum potpisao i Nemci su ga primili. Da li je pak sam episkop Valerijan o svemu ovome nešto zapisao, mi ne možemo znati. Isto tako ne znamo ni ko je bio inicijator đa se taj Memoran­ dum poveri dr Milošu Sekuliću i da bude prenet u inostranstvo.

Ono što mi znamo i što možemo svedočiti jeste, da je Memorandum savesno rađen i da je bio krik naroda i njegove Crkve u jednom ve­ oma tragičnom momentu. Ovaj Memorandum je pravljen u želji da se pokuša olakšati sudbina i naroda i sveštenstva u NDH, a nije mu bio cilj đa postane ono što je postao u emigraciji: kamen spoti­ canja i još jedan razlog više razdora između srpskih i hrvatskih ministara, koji su bili isečeni iz krvave stvarnosti naše zemlje.

Bez da mu je to bila namena taj Memorandum SPC igrao je i u međusobnim odnosima emigrantske vlade važnu ulogu: na nje­ mu su se delili duhovi. Slobodan Jovanović piše: „ . . . Srbi ministri, svi bez razlike, počevši od Ninčića pa do Grola, nalazili su da je pre­ ko potrebno da i hrvatski ministri j a v n o o s u d e pokolje. To je, po ovom mišljenju, bilo potrebno da bi se pokazalo našem naro­ du da pokolji nisu delo Hrvata nego ustaša, i da se stoga ne može zaključivati da Hrvati ne žele zajedničku državu sa Srbima1119).

General Simović je pokušavao da lavira između Srba i Hrvata i da drži jugoslovensku liniju, ali ga nisu podržali ni jedni ni dru­ gi, tako da je njegov opstanak na čelu vlade postao nemoguć. Pre nego što je oborena Simovićeva vlada vršeni su, tokom decembra 1941. godine, razgovori između šefova grupa: „Po sporazumu še­ fova grupa formulisana je, 9. januara 1942. godine, ostavka vlade g. Simovića. Generalu Simoviću je izraženo nepoverenje, i to zbog toga, kako se reklo, što nailaze veliki politički događaji, pa se ne veruje da bi u tim vremenima g. Simović bio sposoban da vodi ju­ goslovensku državnu politiku1120). Simović je odbio da podnese os­ tavku i uputio je Kralju jedno pismo u kome je isticao sebe kao no­ sioca 27. marta 1941. godine i tvrdio, sasvim bez osnova: „Revolu­ !9) Na istom mestu, str. 22.

20) Dr Branko Čubrinović, Na istom mestu, str. 88.

766

cionarna vlada koja je 27. marta dobila skoro jednodušno poverenje celoga naroda, predstavlja i danas izraz narodnoga raspoloženja u zemlji. Bitna promena iste bila bi nedemokratska1121).

U pismu, kojim je Kralj obavestio Simovića o tome da je sas­ tavljena nova vlada sa Slobodanom Jovanovićem na čelu, pisanom 11. januara 1942. godine, stoji: „ . . . Našu zemlju, koja je ostala bez predstavničkog tela, danas predstavljaju Kruna i političke grupe zastupljene u vladi. Zato sam ja morao pri sastavu vlade pre svega nastati da u njoj budu zastupljene sve političke grupe"22). Na ovo je, 12. januara 1942. godine, Simović odgovorio Kralju: „ . . . Pred­ stavnici političkih stranaka koji se sada nalaze u vladi ne predstav­ ljaju nikakav izraz narodnoga raspoloženja niti imaju ma koga za sobom, te ne mogu predstavljati nikakav drugi Ustavni faktor. Na­ protiv, revolucionarna vlada od 27. marta dobila je jednodušno p o ­ verenje naroda i danas predstavlja pravi izraz narodnog raspolo­ ženja"23).

Nijedna od ove tri strane, što se tiče p r e d s t a v l j a n j a naroda, nije bila u pravu; samo je Kralj, i kao ličnost i kao nosilac ideje Monarhije, nešto značio u narodu; bio je, zna se, veoma popu­ laran i ni za koga se, i ni za čije ime, nije u našem narodu prolilo više krvi nego za ime kralja Petra II, i za monarhiju čiji je on bio nosilac. I stare političke partije i general Simović sa svojom „revo­ lucionarnom vladom" nisu u narodu značili ništa. Narod je želeo da bude ostavljen na miru. Sta je narod očekivao od Srba u emi­ grantskoj vladi izneo je Adam Pribićević, 8. aprila 1942. godine, u jednom poverljivom elaboratu o stanju srpskog naroda. Za Srbe u Londonskoj vladi Pribićević je pisao: „ .. . Oni znaju da je Srp­ ska vlada 1913. godine u jesen savetovala Srbima iz Austrije da bu­ du mirni, ako Austrija napadne Srbiju, kako ne bi bili iskorenjeni.

Sud istorije glasi — da je Toplička buna 1917. godine bila besko­ risno prolivanje krvi 15 do 20 hiljada Srba. A zar sada da se ova Šumadija i Crna Gora obrate u Toplicu. Naposletku, zar bi danas bilo Srba, da su oni svi hajduci b i li . . . Kako da razumemo držanje Jugoslavenske vlade. Je li ona nemoćna da spreči harangiranje i% Londona i Moskve — u kome slučaju se postavlja pitanje č e m u ć e o n a i kakvi su to saveznici, koji neće da razume da je u pi­ tanju opstanak jednoga naroda. Ili nisu obavešteni o prilikama u kojima se nalazi naš narod — ono što su bili dužni i što su morali svakako znati. Ili se ne može uživeti u ove prilike i ne može da ih shvati pravilno, što je teško verovati. Ili, najzad, više joj je stalo da spašava Jugoslaviju u kojem slučaju je u grdnoj zabludi, jer danas ona ima da spašava samo srpski narod . .. Jugoslovenska vla­ 21) Košta St. Pavlović, Pad Sim ovićeve vlade, Na istom mestu, str. 74.

22) Na istom mestu, str. 78.

- 3) Na istom mestu, str. 79.

767

da je trebala da pozove narod da miruje. To su činile i druge vlade.

Cak i Slovenac Kuhar savetovao je Slovencima da se ne laćaju oru­ žanoga otpora, jer ih Mirovna konferencija neće moći dići iz gro­ bova, ako ih ne ostane. A kada bi joj se usudilo to odbiti onda bi trebalo dati ostavku ili naći neki drugi način da izrazi svoj protest.

Narod se tada ne bi osvrtao na reči i pozive Engleskog radija i za nas fatalne propagande. . . Izuzev nekih mlakih reči dr Ninčića i Slobodana Jovanovića, iz dana u dan Londonski radio i druge srednje stanice besomučno su razdražavale na otpor. Svaki na zlo sluteći pozdrav: Engleska pozdravlja Jugoslovene, koji se bore u brdima i poljima, stajao je hiljade srpskih g la v a . . . Možda je ime­ novanje Draže Mihailovića za ministra htelo obeležiti da vodstvo mora ostati u rukama nacionalno svesnih elemenata, iako je to ime­ novanje bilo kobno, jer je u isto vreme značilo odobravanje oruža­ noga otpora. Ono je poništilo i one prve reči gg. Ninčića i Jovano­ vića, kojima su pozivali narod da štede srpsku krv“ 24). I, dalje, ovo: „Svet ne razume da članovi vlade ćute, naročito među njima Srbi, puštajući da ispred njih govore plaćeni spikeri ili engleski novinari i drugi Nesrbi, kada u prvome redu treba da govore Srbi, jer je u pitanju opstanak Srba. Nije preterano reći da se svet ovde zgra­ nuo, kada je čuo da jedan izbegli lekar poziva Srbe da ne seju, a što budu posejali da brane od Nemaca motikama i sekirama, niko ne može shvatiti da vlada trpi takve zločinačke provokacije . . . Ju­ goslovenska vlada ne sme nejunački ćutati, puštajući da umesto nje govore plaćenici spikeri i kojekakvi Vučetići, Sekulići i Harisoni i njima slični. To ne smeju naročito Srbi, članovi vlade. Oni neće moći umiriti svoju savest, pozivajući se na dva-tri anemična govora koje su demantovali svojim nehatom i popuštanjem da anonimna sum­ njiva lica i tuđinci šalju srpski narod na klanicu . . . Jugoslovenska vlada mora svu svoju snagu uložiti da srpski narod ne izazove na oružani otpor, jer će u slučaju toga otpora neposredno iza fronta biti satrven. Srpski narod neće da bude istrebljen ni za što, ne samo za SSSR ili Englesku, već ni za Jugoslaviju. Ma koliko ko voleo Ju­ goslaviju, Srbi su živeli i pre Jugoslavije, pa žele da žive i onda, ako bi Jugoslavija morala definitivno nestati. Bez Srba, najzad, ne bi bilo ni Jugoslavije .. . O tome jugoslovenska vlada mora voditi ra­ čuna i učiniti kraj nečovečnoj propagandi koja huška srpski narod u beznadežnom borenju i neravnoj borbi, u kojoj Srba mora nestati.

U ovome istorijskom i sudbonosnom času odgovornosti vlade su ogromne pred istorijom i pred narodom. Njena prva dužnost je uči­ niti sve svoje staranje, da narod ostane miran, i obavlja svoje re­ 24) Ovaj elaborat, sa oznakom „poverljivo" pisac je našao u privatnoj arhi­ vi profesora dr Jozefa Matla i iz njega ispisao navedeni tekst. Nije jasno k o m e je ovaj elaborat bio upućen, ni kako je dopao u arhivu profesora Ma­ tla, koja sadrži veoma mnogo materijala o progonima Srba od strane ustaša.

768

dovne poslove. Isto tako njena dužnost je, da i ona sa svoje strane doprinese, da se unese u razdražene duhove i razbijene srpske re­ dove duh umerenosti i međusobne trpeljivosti, duh sloge i pomi­ renja u zajedničkoj nesreći1125).

2.

Nova vlada se nije po ličnome sastavu mnogo razlikovala od Simovićeve. Na mesto generala Bogoljuba Ilića za ministra vojske i mornarice došao je Dragoljub-Draža Mihailović; Milan Grol je, po­ red ministra saobraćaja, postao i ministar prosvete, a Milan Gavri­ lović je postao ministar pravde26). General Simović je bio na vlasti od 27. marta 1941. godine do 10. januara 1942. godine, dakle nešto više od deset meseci. On je bio postao nepodesan i kao ličnost, suviše ambiciozna i samouverena, a kao političar, koji nije mogao da se snađe između Hrvata i Srba. „Njega nisu, veli Slobodan Jovanović, kao što se on docnije žalio, oborile ni klike ni intrige, nego ga je odnela jedna velika kriza srpsko-hrvatskih odnosa. U svoje izvinjenje, naravno, on može reći da bi ta kriza, baš zato što je tako velika, odnela i mnoge druge na njegovom mestu“ 27). Mihailo Marić kazu­ je, da mu je general Simović o svome smenjivanju sa vlasti izjavio lično: „Imao sam utisak da su to hteli učiniti sa planom da bi sprečili iznošenje naše finansijske situacije pred ostale članove vlade i da — u vezi sa Subašićevim traženjem da se državna imovina u Americi prenese na njega — zadrže istu u slučaju raspada Jugo­ slavije"28). Ovu izjavu Simović je, navodno, dao Mariću 28. juna 1962. godine . . . Sve što je Simović uspeo da učini bilo je, 19. no­ vembra 1941. godine, da vladama Velike Britanije, SAD i SSSR uputi „Apel jugoslovenske vlade o osudi zločina Nemaca i Italijana nad našim narodom i što su ove vlade službene i javno osudile29).

Slobodan Jovanović je ostao na čelu vlade od 11. januara 1942. godine do 18. juna 1943. godine. Zamenio ga je Miloš-Miša Trifunović, koji je opet ostao na čelu vlade do 10. avgusta 1943. godine, da­ kle svega 45 dana30). Dr Branko Čubrilović je pisao: „Dolazak na vlast g. Slobodana Jovanovića . .. okuražio je sve članove kabineta, poš­ to su se oni nadali i očekivali, da će se raspaljene nacionalne strasti početi sada smirivati"31) .. . Kad se našao na čelu vlade Slobodan 25) Na istom mestu.

26) Košta St. Pavlović, Na istom mestu, str. 80.

27) Slobodan Jovanović, Simovićev pad. Na istom mestu, str. 22.

28) Mihailo Marić, Na istom mestu, str. 176.

29) Dušan Plenča, Na istom mestu, str. 49, 93.

30) Košta St. Pavlović, Pad Trifunovićeve vlade. U „Glasnik11 SIKD N je­ goš, sveska 6. decembar 1960, str. 69).

31) Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 89.

769

Jovanović je imao sasvim drugu situaciju od one koju je imao Simo­ vić. On, pre svega, nije lično pripadalo krugu pučista od 27. marta 1941. godine, ali im se je potčinio. On je osnovao pri Predsedništvu vlade V o j n i k a b i n e t kome je bio na čelu major Zivan Kne­ žević, drugi brat Knežević, Radoje, takođe jedan od vodećih pučista, bio je ministar dvora i time imao mogućnost da uti­ če na kralja Petra II. Uz Zivana Kneževića nalazila su se još dva majora-pučista koji su, zajedno sa njim, činili „majorsku ligu“ , koja je dala osetiti svoj uticaj i svoju vlast i u ono malo vojske. I, razume se, na samoga Slobodana Jovanovića, koji nije pripadao nijednoj od političkih grupa, koje su se i u Londonu nadmudrivale oko vlasti iako je ta vlast bila samo pri­ viđenje vlasti. I kao ličnost i kao predsednik „Srpskog kulturnoga kluba“ Slobodan Jovanović je značio mnogo i bilo je razumljivo da su polagane nade u njega. Za Hrvate, međutim, on nije bio pogodna ličnost, jer je kao predsednik „Srspkog kulturnog kluba“ bio pro­ tivnik Sporazuma Cvetković-Maček nad kojim su hrvatski ministri drhtali. Oni su se, od samoga početka, smatrali nečim posebnim od ostalih ministara i išli su svojim putem negujući dobre lične veze i sa britanskim obaveštajnim mestima.

Pored ovih momenata Slobodan Jovanović će imati da savla­ đuje i još nekoliko teških problema: za vreme njegovog predsedništva pojavila su se dva naročito teška problema: Kairska afera i traženje kralja Petra II. da se odobri njegova ženidba sa grčkom princezom Aleksandrom. Uz ova dva problema visilo je Jovanoviću 0 vratu i „Hrvatsko pitanje", koje je u svakoj od ovih vlada bilo neka vrsta kobi. Svoje iskustvo sa Krnjevićem i Šutejom u vladi izneo je sam Jovanović u jednom članku32). Iz Jovanovićevog kazivanja proizlazi, da su se i Krnjević i Sutej dosledno ustručavali da jasno 1 odlučno osude pokolje Srba u NDH i da se nedvosmileno izjasne za Jugoslaviju. Oni su i u emigraciji vodili politiku Banovine Hrvat­ ske, mnogo više nego što su imali interesa za Jugoslaviju. Izrazit primer za to bilo je traženje dr Ivana Šubašića, da se odredi i potvr­ di poseban budžet za Banovinu Hrvatsku: ,,U svome predlogu bu­ džeta Šubašić je kao prihode naznačio jednu sumu koju je svu tre­ balo da isplati ministar finansija i koja bi, sledstveno, imala da se u budžetu Jugoslovenske vlade javi među rashodima . . . Priznao sam da ban i u emigraciji ima rashoda oko vođenja svoje kancelarije; ti su rashodi, rekao sam, do sada redovno predviđani u opštem bu­ džetu, te biće predviđeni i u buduće, — čak, ako ustreba, i u većem iznosu nego do sada, ali ti se rashodi ne mogu smatrati kao budžet Hrvatske banovine, kad se ban nalazi van Banovine i kada je njena uprava d e f a c t o prešla na druge"33).

32) Slobodan Jovanović, Hrvati. U „Zapisi" . . . , str. 59-68.

33) _Na istom mestu, str. 63.

770

Hrvatski predstavnici su se brižljivo trudili da svakom prilikom istaknu svoju posebnost — i u vladi i izvan vlade: „Ja sam — veli Jovanović — Krnjeviću u više mahova, i to ne samo u privatnim razgovorima, nego i u ministarskim sednicama, zamerao što ništa ne saopštava o svome političkom radu van vlade, ali on je na sve te zamerke uporno ćutao. Kakav je bio njegov rad van vlade može se naslućivati prema onim mišljenima i raspoloženjima koja je on i privatno, i javno, izražavao . . . Posle oslobođenja Jugoslavije od komunizma, Hrvati su imali pre svega da osnuju svoju s u v e r e n u d r ž a v u ; da li će i s kime ta država stupiti u tešnju ili labaviju zajednicu, i da li će se Jugoslavija uopšte obnoviti, to je tek imalo da se vidi. Imajući stalno na umu likvidaciju Jugoslavije u interesu suverene hrvatske države, K rnjević se potpuno slagao sa Hrvatima u Americi, koji su bili čisti i otvoreni separatisti"34).

Za Krnjevićevo shvatanje jugoslovenskih problema, kako ga je Jovanović shvatio, radeći sa njime, rekao je: „N jegova osnovna ideja bila je otprilike ovo: Drugi svetski rat srušio je Jugoslaviju, koju je Prvi svetski rat podigao. Stvari su ponovo došle na onu tačku na kojoj su bile 1. decembra 1918. godine. Hrvati i Srbi imaju da počnu razgovore iz početka, kao da Jugoslavije nije nikada bilo.

Razume se po sebi, ako se Srbi i Hrvati ne budu mogli sporazumeti, i jedni i drugi praviće svoju zasebnu državu kakvu mogu i umeju “35). „ K a i r s k a a f e r a " bila je i neprijatna i vrlo štetna za ugled one šake jugoslovenske emigracije koja se našla izvan zemlje posle sloma države. U ovu a f e r u , koja je nazvana K a i r s k o m po mestu gde se odigravala, bila su umešana više v o j n a nego p o l i t i č k a l i c a : vojnici su stvar zakuvali, a političari su mo­ rali ovu aferu da raspredaju. Slobodan Jovanović je imao da se nosi sa tom aferom kao predsednik jugoslovenske vlade, kojoj je jedna grupa oficira, podoficira i vojnika bila otkazala poslušnost. Uzima se da je začetnik svega ovoga i onaj faktor koji je dirigovao stvari­ ma bio V o j n i k a b i n e t pri Predsedništvu vlade koji je bio sastavljen od mlađih oficira, koji su novonastalo stanje bili shva­ tili kao mogućnost, da nad starijim oficirima pokažu svoju vlast.

To je, istovremeno, bio obračun i između oficira, vođa puča od 27. marta 1941. godine: uglavnom između majora Zivana Kneževića i generala Borivoja-Bore Mirkovića, koji je u očima Engleza bio gla­ vni organizator i izvršilac puča od 27. marta 1941. godine, za koji se, bez ustručavanja, može reći da je bio delo engleske tajne službe i njenih agenata i da narod sa njim nije imao nikakve veze. Radilo se, dakle, i u Kairskoj aferi o borbi uticaj a i prestiža.

34) Na istom mestu, str. '60.

35) Na istom mestu, str. 68.

771

Ante Smith Pavelić veli, da je imenovanje majora Živana Kne­ ževića za šefa V ojnog kabineta „izazvalo veliko iznenađenje u svim redovima emigracije, jer je to značilo, da je tom mladom oficiru, koji je do tada zapovijedao najviše jednim pješačkim bataljonom, poveren stvarni nadzor nad kraljevskom jugoslovenskom vojskom “ 36) . .. „V ojn i kabinet" počeo je sa penzionisanjem i zaobila­ ženjem starijih oficira i pretpostavljan]a mlađih starijima na vo­ deća mesta „prvenstveno onih iz majorske grupe, pa je kod tih ime­ novanja mimoiđeno 7 generala, 8 pukovnika i 6 potpukovnika, od kojih 10 s generalštabnom spremom. To je značilo da je uklonjen gotovo cijeli starješinski kadar u emigraciji, i da su na vodećim mjestima ostali svega 1 pukovnik i 4-5 podpukovnika i majora, mla­ đih ljudi, koji su svakako imali manje iskustva i spreme za vršenje najviših vojničkih zadataka za vrijem e rata, nego njihovi bivši starješine"37).

Brojno stanje jugoslovenske vojske iznosilo je jedva 900 lju­ di38). „Prema referatu Slobodana Jovanovića, predsednika vlade, od 24. januara, vojska van zemlje sastojala se od 7 generala, 27 vi­ ših oficira, 61 nižih oficira, 54 podoficira, 25 vojnih muzikanata i 407 redova"39). Jovanović kaže, da „sva naša vojna snaga na Sred­ njem Istoku nije dostizala ni hiljadu ljudi, i komanda nad tako ma­ lom vojskom mogla se bez opasnosti poveriti jednom mlađem ofi­ ciru"40).

Neposredan povod nastajanju Kairske afere bila su penzionisanja, koja je zaključio „V ojn i komitet", kojim su oduzeti položaji generalu Bori Mirkoviću i generalu Bogoljubu Iliću. Penzionisanie oficira s jedne, i njihovo odbijanje da izvrše naređenje vlade s dru­ ge strane, izazvali su ovu aferu, čiji su glavni akteri bili Mirković i Ilić, pukovnik Žarko Popović i major Boško Stanojlović. S druge strane kao vladini kandidati služili su: potpukovnik Miodrag Lozić, generalštabni m ajor Milovan Gligorijević, potpukovnik Baletić i m ajor Novaković. U svojim nastojanjima da izvrše odluke „V ojnog komiteta" Predsedništva vlade, Lozić se oslanjao na ju­ goslovensku ambasadu u Kairu, koja se trudila da se očuva auto­ ritet vlade . . . U svome nastojanju da objasni Kairsku aferu Jova­ nović je isticao da ona „nije bila izazvana, nego samo uskorena Sim ovićevim padom. Još za njegove vlade bio je u našoj vojsci na­ stao rascep između starijih i mlađih oficira. Simović nije mogao za­ vađene strane izmiriti i onda je gledao da bar ni s jednom ne pre­ 3G) si) 38) S9) 4<0

772

Ante Smith Pavelić, Kairska afera, Pariš 1961, str. 9.

Na istom mestu, str. 13-14.

Nikola N. Tomić, Na istom mestu, str. 38.

Mihailo Marić, Na istom mestu, str. 192.

Slobodan Jovinović, Kairska afera. U „Zapisi. . ., str. 24).

kine. Na taj način, u Kairu je vladalo jedno stanje stvari koje nije bilo ni pravi mir ni otvorena borba"41).

U Ilićevom odbijanju da izvrši ukaz i u M irkovićevom samovolj­ nom preuzimanju komande nad trupama Jovanović je video poče­ tak pobune. „To, veli on, nije više bila samo sabotaža, nego početak bunta. Najmanje što se moglo učiniti, to je da se taj oficir koji sam sebe postavlja za komandanta, stavi u penziju. Ali u tome trenutku engleske vojne vlasti u Kairu stupaju u igru. Kao što je penzionistanje Ilića otkrilo Mirkovića, koji je iza njega stajao, tako je penzionisanje Mirkovića otkrilo engleske vojne vlasti"42) . . . I još više: „ . . . Engleska komanda bila je dalje protivna Loziću; M irkovića, koji se bio i suviše zapleo, nije mogla da nam nameće, i onda kao jedino mogućno rešenje našla to da naše trupe stavi privreme­ no pod svoju upravu. General Ston odredio je jednog svog predstav­ nika da zauzme našu komandu. Ta privremena engleska uprava, prividno neutralna, teglila je jako na Mirkovićevu stranu. Među oficirima koji su se kupili oko Mirkovića naročito su se isticala dva mlada oficira kojima su na moj predlog bili dodeljeni važni polo­ žaji: jednome položaj oficira za vezu s Engleskom komandom, a dru­ gome položaj šefa vazduhoplovstva. Prema tome nije tačno da je Kairska afera bila delo onih oficira koje je vlada gonila. Kairska afera bila je vrlo brzo dobila čisto politički značaj kao pokušaj jedne grupe oficira da odvrate Kralja od šefova stranaka i dovedu isklju ­ čivo pod svoj uticaj. Jedan mladi pravnik, koji se našao u njihovom društvu, pokušao je da u naročitom napisu tobože pravnički obra­ zloži njihove težnje. On je tvrdio da je narod 27. marta dao trojici generala, Simoviću, Iliću i Mirkoviću, ovlašćenje da u nedostatku Narodnog predstavništva predstavljaju narod, i da se stoga nijed­ na vlada ne može smatrati kao narodna koja ne uživa poverenje ova tri vojna lica"43).

Slobodan Jovanović misli ovde, najverovatnije, na rezervnog potporučnika Rada Zivkovića, koji je pre rata bio docent na Beo­ gradskom univerzitetu i saradnik Slobodana Jovanovića. On je, 19. oktobra 1942. godine, pisao Slobodanu Jovanoviću jedno pismo iz Kaira, koje je objavio Ante Smith Pavelić44). Zivković, koji je i sam pripadao grupi nezadovoljnika, pokušavao je da Jovanoviću objasni k a k o j e i z b o g čega došlo do nastajanja nezadovolj­ stva, i odbija da se radi o bilo kakvoj pobuni bilo protiv vlade bilo da cela ova stvar ima ma kakvu političku pozadinu. Svi oni, sa ge­ neralom Mirkovićem na čelu, „digli su se samo protiv jednoga: prolivu postavljanja moralno i stručno diskvalifikovanih oficira na 41) 42) 4S) 44)

Slobodan Jovanović, Na istom mestu.

Na istom mestu, str. 25.

Na istom mestu, str. 25-26.

Ante Smith Pavelić, Kairska afera, str. 100-102.

773

čelo naše malene vojske, oficira koji su, kao što sam Vam sa podacima u rukama ranije pisao, rđavi i pokvareni. „V ojnici okupljeni oko đenerala Mirkovića nisu nikad vodili i ne vode nikakvu politiku, niti podržavaju kakve ličnosti. Sam đene­ ral ne pretenduje ni na kakav položaj, a isto tako ni ostali njegovi saradnici. Oni su, uostalom, takav stav zauzeli od samoga početka.

Za komandanta može doći ma koje lice koje ispunjava obične mo­ ralne i stručne uslove, a takvih lica ima u samome Londonu. „Nikada nije bilo ni reči o kakvoj buni protiv vlade, a još manje protiv Kralja. To su samo „servirali", bez ikakve osnove i dokaza, isti oni ljudi, koji su ovo zlo počinili"45).

Zivković, dalje, tvrdi: „ . . . Ovde nema nikakve zavere, nikakve lične ambicije, nikakvog protustavljanja vladinoj poziciji. Postoji samo i isključivo pitanje vojne uprave u preteškim, izuzetnim, ne­ normalnim prilikama, radi ispunjenja zadataka koji zahtevaju stručnost i sposobnost više nego ik a da . . . Ne dopustite da laži, kle­ vete i zablude i dalje razdvajaju vladu i poštene, potpuno dobronamerne vojnike, već preduzmite što je potrebno i što je već odavno trebalo učiniti: uspostavite kontakt sa oficirima tako svirepo ne­ pravično odbačenim i ustanovite proceduru za likvidaciju ovoga ža­ losnog stanja'146).

Slobodan Jovanović nije postupio ovako. On je pokušavao da ubedi britansku vladu u neopravdanost mešanja britanskih vojnih vlasti u celu stvar (u čemu je bio u pravu) i da traži podršku vlade za rešenje ovoga spora u okviru svojih shvatanja. Ova svoja shva­ tanja on je pokušao da nametne predsedniku Ruzveltu preko Konstantina Fotića. Slobodan je, 11. oktobra 1942. godine, naređivao Fotiću da obavesti Ruzvelta, „da su se pobunjenici bili digli protiv vlade iz političkih razloga, s namerom da je obore i zavedu neku vrstu vojne diktature . .. Kairska pobuna nekoliko ambicioznih v oj­ nih šefova, to treba istaći, bila je borba pretorijanstva protiv demokratije“ 47).

Ovo, razume se, nije bilo tačno. Greška vlade i onih koji su je savetovali, bila je u njenoj jednostranoj upornosti: ona je, po svaku cenu, htela da sposobnije i uglednije oficire zameni neuglednijim i manje sposobnim. To pak nisu hteli da prime ni oficiri, ni podofi­ ciri, ni vojnici. Kada je general Mirković, pod engleskim pritiskom, 4. marta 1942. godine, predao dužnost načelnika štaba potpukov­ niku Loziću nastalo je cepanje, a sa Mirkovićem je otišlo oko 430 oficira, podoficira i vojnika: „Britanske vlasti odmah su ih interni­ rale u logor Abbasia, kraj Heliopolisa u Egiptu. Odmah po tome za­ tražila je jugoslovenska vlada preko poslanika Smiljanića da bri~ 45) Na istom mestu, str. 101.

46) Na istom mestu, str. 102.

47) Na istom mestu, str. 104.

774

tanske vlasti udalje generala Mirkovića i njegove prijatelje iz Kai­ ra. Britanci to nisu hteli uraditi, dok su se generali Mirković i Ilić zajedno sa ostalim penzionisanim oficirima, pridružili internircima u logoru Abbasia. Time se htelo vidno označiti da pobuna nije usli­ jedila zbog pada vlade — već zbog neumjesnih promjena na vode­ ćim položajnim jugoslovenske vojske“ 48).

Pokušaj vlade, marta 1942. godine, da pukovnik Miodrag Rakić uredi ovo stanje nije uspeo, ali su ga Britanci priznali za koman­ danta jugoslovenske vojske na Srednjem Istoku49) . . . Iz grupe, ko­ ja je bila prišla generalu Mirkoviću, formiran je 244. privremeni bataljon od tri boračke čete pod komandom generala Mirkovića.

Ova jedinica je bila u sklopu K i n g‘s O w n R o y a l R e g i m e n t i borila se na strani Britanaca protiv Nemaca: „ . .. Ukup­ no ljudstvo ovoga bataljona je, 21. jula 1942, primljeno u britansku vojsku s činovima koje je imalo u jugoslo venskoj vojsci. Na taj na­ čin bila im je data zaštita po međunarodnom ratnom pravu koju kao borci jedne vojske koja je kapitulirala ne bi inače mogli uživati, dok je priznanje činova bio novi dokaz britanskih simpatija za „po­ bunjenike"50).

Kairska afera trajala je, zvanično, od početka rada vlade Slo­ bodana Jovanovića, 11. januara 1942. godine, pa do potpisivanja Protokola između njega i G. W. Rendela, britanskog poslanika na jugoslovenskom Dvoru; ovaj Protokol je potpisan 19. oktobra 1942. godine51). Slobodan Jovanović veli: „ . . . U tuđoj zoni, i na velikom rasponu mogli su vršiti jedni na druge, članovi vlade i pobunjeni oficiri u Kairu samo moralni pritisak. Niti je vlada mogla silom ugušiti vojni bunt u Kairu, niti su vođi pobuna mogli silom oboriti vladu u Londonu. Sve je na kraju krajeva zavisilo od Engleza. Me­ đutim, njihove vojne vlasti koje su očevidno naginjale ođmetnutim oficirima, nisu bile u stanju da ih podupru svom snagom, jer im Engleska nije davala da idu do kraja. S druge strane ona sama, iako nije htela kidati sa našom vladom, nalazila je svoga računa da na­ šu vladu pomaže samo upola. Na taj način Kairska afera sve je više postajala jedan rat nerava. Najzad Engleska vlada odlučila se da taj rat okonča u korist naše vlade. Čim se na to jednom odlučila, ona je brzo našla načina da svoju odluku nametne svojim vojnim vlastima"52).

Protokol od 19. oktobra 1942. godine je kompromis između shva­ tanja dve vlade. LT osam tačaka raščlanjen je ceo problem i nađe­ no rešenje za obadve strane. Odlučeno je da se generali Borivoje 48) 49) 50) 51) 52)

Na istom mestu, str. 45.

Na istom mestu, str. 53-54.

Na istom mestu, str. 99.

Na istom mestu, str. 105-198: tekst ovoga Protokola.

Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. 25-26.

775

i Dragomir Mirković uklone iz Egipta; da se potpukovnik Miloje Dinić, m ajor Boško Stanojlović i pukovnik Žarko Popović stave na raspoloženje britanskim vlastima; kada ovi oficiri napuste Egipat onda oni oficiri i vojnici, koji su sačinjavali 244. bataljon moći će se vratiti u svoje ranije jedinice — ako to budu hteli; od toga se izu­ zimaju deset oficira, koji mogu ostati u britanskoj vojsci. Oficiri i vojnici, koji žele da se vrate u svoje jedinice, moraju to izjaviti pismeno i neće biti kažnjeni; jugoslovenska vlada se obavezuje da neće, posle rata, kažnjavati one oficire koji se ne vrate u jedinice, za dela počinjena od 12. januara 1942. do 9. jula 1943. godine i da će „voditi računa o njihovom stavu i držanju u ratu dok su se nala­ zili u britanskoj vojsci i da će s punim priznanjem ocijeniti čin hra­ brosti ili izvanrednog rada, ako je u to vrijem e izvršen u korist sa­ vezničke stvari"53). Oni oficiri, podoficiri i vojnici koji dobrovoljno stupe u britansku vojsku „biti će raspoređeni u razne britanske je­ dinice, nositi će britanske uniforme, od njih će se očekivati da nauče engleski jezik (ukoliko ga već ne znaju) i u svakom pogledu služiti će na isti način kao i svi drugi članovi britanskih snaga"53).

Uz ovaj Protokol bio je objavljen i jedan Dodatak sa engleske strane u kome se objašnjava ceo ovaj slučaj54). Ovim je, formalno, bila rešena Kairska afera, koja je pogoršala odnose britanske vlade prema jugoslovenskoj vladi: „Uskoro iza potpisa Protokola od 19. oktobra 1942. godine, došlo je do značajnih promjena u držanju službenih britanskih krugova prema Jugoslaviji". BBC, koji je do novembra 1942. godine, „pom injao isključivo Mihailovića, počeo je najpre oprezno pominjati ostale pokrete otpora u Jugoslaviji" a onda je, krajem 1942. godine, u smislu uputa Britanske vlade, BBC ukinuo vojne emisije na srpskom jeziku, koje su stajale pod pokro­ viteljstvom izbegle jugoslovenske vlade . . . Ne može se tvrditi da su razne britanske mjere, a osobito one koje su uslijedile koncem 1942. godine, imale u cijelosti ili djelim ično veze s Kairskom afe­ rom, ali je neosporno da je ova afera u službenim britanskim kru­ govima stvorila veliko neraspoloženje prema Jovanovićevoj vladi, koja im je omogućila da u njima pogodnom času, donesu neke odlu­ ke koje se nisu ni malo usklađivale sa službenom jugoslovenskom politikom "55).

Engleska igra u vezi Kairske afere bila je jasna Slobodanu Jo­ vanoviću. On tvrdi, da je ova afera rušila Kraljev ugled i da je kralj Petar II. bio ogorčen na Engleze: „Da bi popravila odnose sa Kra­ ljem, engleska diplomatija morala se pre svega približiti Kralju i za­ dobiti njegovo poverenje. Kairska afera bila je okončana u oktobru, a već u decembru Idn je pozavo Kralja na večeru sama, bez ijeđ53) Ante Smith Pavelić, Na istom mestu, str. 107.

54) Na sitom mestu, str. 108-110.

55) Na istom mestu, str. 111, 112.

776

noga njegovog ministra. To je bio početak nove faze u odnosima iz­ među Kralja i Engleza, a i popuštanje Engleza u Kairskoj aferi ima­ lo je samo tu novu fazu da priprem i"56).

3.

Izvanredno teško pitanje sa kojim su se morale nositi vlade i Slobodana Jovanovića i Miše Trifunovića, a koje je završeno pod vladom Božidara Purića, bilo je pitanje ženidbe kralja Petra II. Od početka juna 1942. godine, kada se Kralj upoznao sa grčkom princezom Aleksandrom, pa do njihovog venčanja, 20. marta 1944. godine, ovo pitanje nije bilo skidano sa dnevnoga reda. Od jednog čina koji je u životu običnih ljudi njihova privatna stvar, postalo je u slučaju kralja Petra II. važno državno pitanje, a dobrim delom i moralno pitanje o tome šta sme i može da radi jedan Kralj kada se njegova zemlja nalazi i u ropstvu i u ratu. Iako je i kralj Petar II, kao i svaki mlad čovek, imao pravo da se ženi, morao je, pored iz­ bora kandidatkinje, voditi računa i o tome da li to odgovara nacio­ nalnim i državnim interesima odnosnog momenta. U slučaju kra­ lja Petra II, bio je ovaj drugi momenat veoma nepogodan, jer se on nalazio izvan zemlje, a zemlja ne samo u ratu i ropstvu, nego i u građanskom ratu pod okupacijom, koji je gutao bezbrojne žrtve.

U takvoj situaciji Kralj se bio našao u dilemi između s v o j i h ličnih osećaja i nacionalnih potreba i na­ r o d n o g s h v a t a n j a o tome šta jedan Kralj može i srne ra­ diti u ratu. U momentu kada se ceo narod borio za svoj biološki op­ stanak, pritešnjavan i uništavan sa raznih strana, nisu se u shva­ tanju naroda nimalo povoljno odražavale vesti o tome da njegov Kralj ima nameru da se ženi i da na ostvarenju te svoje ženidbe grče­ vito nastoji57).

Slobodan Jovanović, kao predsednik vlade, bio je od samoga početka upoznat sa ovom stvari. U jednom napisu, pod naslovom „Kraljeva ženidba1', on je izložio kako se ovo pitanje razvijalo od kada se doznalo da se Kralj zagledao u princesu Aleksandru pa do pada svoje vlade. Ne samo da je Kralj bio oduševljen sa princezom, nego se ona bila svidela i kraljici Mariji i Britanskom dvoru. Uopšte kao da je odgovornim engleskim ličnostima, sa Vinstonom Čerči­ lom na čelu, bilo veoma stalo do toga da se kralj Petar II oženi. Jo­ vanović piše: „ . . . Nama je izgledalo nesumnjivo da se Kralj n e s m e ženiti usled rata, onda kada je naš narod proživljavao najstrahovitije dane svoje istorije. Naš narod neće razumeti da se 56) Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. 31.

57) o Kraljevoj ženidbi vidi opširno kod: Košta St. Pavlović, Ženidba kra­ lja Petra IX. pbtma britanskim dokumentima, London 1975.

777

Kralj ženi baš sada kada je cela zemlja u krvi i kada skoro nema kuće koja nije zavijena u crno. Smatraće se da Kralj ne saoseća sa svojim narodom, i to može biti težak udar za njegovu popularnost koja je počela tek da se stvara, i koju mora brižljivo negovati, ako misli da se jednoga dana vrati u zem lju"53).

Ovo je bilo i stanovište srpskoga dela vlade; hrvatski ministri i Slovenci imali su, kao i Englezi, o tome drukčije mišljenje: „Po engleskom shvatanju čovek se može ženiti u ratu isto tako kao i u miru, i svadba se ne smatra kao tako veliko veselje da je ne treba usled žalosti priređivati"59). Srbi ministri ostali su pri svome shva­ tanju i na jednom posebnom sastanku sa Kraljem pokušali da mu to objasne, ali, videlo se, bez uspeha. Izmenilo se samo to, da je do proleća 1943. godine nastalo izvesno zatišje, da bi se tada ovaj problem ponovo javio i postao još aktuelniji. Zatišje, koje je bilo nastalo, koristio je Kralj u traženju saveznika i argumenata za svoje pla­ nove. Neko je, Slobodan Jovanović kaže da ne zna ko, izradio za Kralja jedan memoar u kome su bili prikupljeni svi razlozi koji su se mogli navesti u prilog Kraljeve ženidbe. „Svi su se ti razlozi, uglavnom, svodili na to, da je radi učvršćivanja dinastije u ovim bur­ nim i teškim danima potrebno da Kralj dobije što pre naslednika"60).

Da bi svome zahtevu za ženidbu dao što jaču potkrepu kralj Pe­ tar II se obratio i Čerčilu: on je, 31. marta 1943. godine, zatražio o tome savet kod Čerčila61). Čerčil ga je, iako je bio za to da se Kralj ženi, uputio na vladu, koja je nadležna za to. Zatim: „ . . . Neko je bio savetovao Kralju da zatraži mišljenje i generala Mihailovića, koji je mogao bolje znati raspoloženje naroda nego izbeglička vlada u Londonu. Mihailović je i z b e g a o dati s v o j e l i č n o m i ­ š l j e n j e ; što se tiče narodnog raspoloženja, rekao je da mu se mora ostaviti vremena da narod pripremi za Kraljevu ženidbu, što je zna­ čilo da prvi odziv naroda ne bi bio povoljan . . . Narod nije odobra­ vao Kraljevu ženidbu, i pristao je teška srca na taj akt, tek onda kada mu je objašnjeno da to iziskuju razlozi više politike. Od bra­ ka iz ljubavi Kraljeva ženidba morala se na silu Boga pretvoriti u ženidbu iz političkih računa, da bi je narod mogao razumeti i odo­ briti"62).

Kralj je prvo iznudio da se odobri i objavi njegova veridba sa princezom Aleksandrom, ali on time nije bio zadovoljan nego je, sasvim uporno, tražio da mu se odobri i ženidba, ali Slobodan Jo­ vanović nije popuštao. Koristeći jednu diskusiju o pitanju budu­ 5S) 5!>) 60) 61) 62)

778

Slobodan Jovanović, Zraljeva ženidba. U „Zapisi" . . .. str. 44-45.

Na istom mestu, str. 45.

Na istom mestu, str. 47.

King Peter II of Yugoslavia, A King's Heritagc . . . , str. 175.

Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. 47-48.

ćeg uređenja Jugoslavije, kralj Petar II je u Juraju Krnjeviću na­ šao saveznika i K rnjević je uspeo da obori vladu: „Ovde je dosta re­ ći da je Kralj uspeo da posredstvom Krnjevića obori vladu tobože na drugom pitanju, a ne na pitanju svoje ženidbe"63) . . . Pad Jo~ vanovićeve vlade objavljen je 18. juna 1943. godine. Pod 19. junom 1943. godine zabeležio je Košta St. Pavlović: „Čujem da je mandat za sastav vlade ponuđen Krnjeviću, pa Kreku. I jedan i drugi su od­ bili da ga prime . . . Hrvati guraju Grolovu kandidaturu, ali je uslovljavaju zahtevom da u njegovu vladu ne uđe đeneral Mihailović.

Radikali, Zemljoradnici i Slovenci ne pristaju da uđu u Grolovu vladu“ 64). Vladu je obrazovao Miloš-Miša Trifunović, rađikalski prvak; vlada je, 26. juna 1943. godine, položila zakletvu i imala je 14 ministara uključujući i Dražu Mihailovića65).

Trifunovićeva vlada bila je samo prelazno rešenje: „Trifunović je brzo osetio da Kralj smatra njegovu vladu kao privremenu, i da će je ukloniti čim bude našao ljude za svadbenu vladu . . . Trifuno­ vićeva vlada, čim je objavila veridbu, postala je nepotrebna. Ona je imala da ustupi mesto svadbenom ministarstvu, kome je preko volje bila utrla put“ 66) . . . Trifunovićeva vlada nije ipak bila svad­ bena vlada, jer je Trifunović, u odnosu na Kraljevu ženidbu, imao isti stav kao i Jovanović. Košta St. Pavlović je zabeležio, pod 3. ju ­ lom 1943. godine, da mu je Trifunović rekao da popustiti u pitanju Kraljeve ženidbe neće. Time je doneo i presudu svojoj vladi: 10. avgusta 1943. godine podneo je ostavku; na vlasti je bio svega 45 dana, od 26. juna do 10. avgusta 1943. godine61).

Za vreme Trifunovićeve vlade počeli su razgovori o odlasku vla­ de iz Londona u Kairo. Početkom avgusta 1943. godine bio je Milan Grol kod Aleksandra Kadogana, koji mu je ovo saopštio, ali su čla­ novi vlade to nerado primili: „Posle su, veli Pavlović, naši ministri rešavali o tome pitanju i doneli su odluku da ne napuštaju Lon­ don"63). Idn je nastojao i kod pojedinih ministara da ih privoli na ovo i isticao da bi vlada „tamo trebala da dočeka oslobođenje Jugo­ slavije. Dodao je da je čuo da o tome pitanju postoji razmimoilaženje među ministrima"69). Hrvatski ministri su zatezali da idu u Kai­ ro. Postavili su četiri uslova: da se odobri budžet Banovine Hrvats­ ke; da se iz Vašingtona ukloni Konstantin Fotić a na njegovo mesto postavi Ilija Jukić; da se u London ne dovodi Ilija Šumenković, ne 63) Na istom mestu, str. 49.

64) Košta St. Pavlović, Pad Jovanovićeve vlade. (Glasnik SIKD Njegoš, sveska IV. decembar 1959, str. 10).

65) Na istom mestu, str. 14.

66) Sloboan Jovanović, Na istom mestu, str. 49, 50.

67) Košta St. Pavlović, Pad Trifunovićeve vlade (Glasnik SIKD Njegoš, sveska VI. decembar 1960, str. 61, 69).

68) Na istom mestu, str. 65.

Iis) Na istom mestu.

779

go da se za poslanika postavi Ilija Jukić i da se prihvati deklaracija sa svim hrvatskim amandmanima onako kako su bili formulisani70).

Trifunovićevu vladu zamenila je vlada dr Božidara Purića, koja je bila činovnička i svadbena. U ovu vladu su ušle nove ličnosti: Niko Mirošević, Svetozar Rašić, Vladeta Milićević, Ivan Kern, Milan Martinović i dr Miletić71). Purićevu vladu zamenila je vlada dr Ivana Šubašića, koja je 1. juna 1944. godine položila zakletvu Kralju . . .

V olja Engleza se morala ispuniti i vlada je, 29. marta 1943. godine, stigla u Kairo72). Sa vladom je došao u Kairo i kralj Petar II, ali to nije umanjilo njegovu odlučnosti da se ženi. On se, 11. marta 1944. godine, zajedno sa Purićem i Ralfom Stivensonom (Ralph Stevenson), koji je tada bio britanski poslanik na našem Dvoru, vratio u London73).

Već 20. marta 1944. godine kralj Petar II se venčao u jugoslovenskoj ambasadi u Londonu, jer se Ambasada smatrala kao jugo­ slovenska teritorija. Bilo je oko 150 zvanica74). Kumovali su engleski i grčki kralj; prisustvovali su dr Božidar Purić i Bogoljub Jevtić, koji je tada bio jugoslovenski ambasador u Londonu; u ime gene­ rala Mihailovića prisustvovao je Vojislav Lukačević74). Venčanje su izvršili protojerej Živojin Ristanović i protosinđel Firmilijan Ocokoljić. Nisu bili prisutni ni kraljica Marija, ni Čerčilova ni Idnova žena. Venčanje je objavljeno uz časni post što je, pored osta­ loga, nelagodno odjeknulo u zemlji. Dr Branko Čubrilović je isti­ cao da je Purić bio Kralju obećao da će mu dati da se venča i da je to bio jedan od razloga da je postao predsednik vlade76). Čubrilović, prosovjetski orijentisan, nije trpeo dr Božidara Purića, čija je vlada stvarno postala svadbena vlada.

4.

Vlada dr Božidara Purića trajala je, formalno, od 10. avgusta 1943. godine do 1. juna 1944. godine, kada je dr Ivan Šubašić došao na vlast i kada je rukovođenje i vladom i državnom politikom pre­ šlo iz srpskih u hrvatske ruke. Dok je Purić imao vlast, imao je da se bori i nosi sa nekoliko nevolja kojima, iz objektivnih razloga, nije bio dorastao. Prvi, i svakako najglavniji, razlog bio je preori­ 70) Na istom mestu, str. 67.

71) Na istom mestu, str. 69-70.

72) Košta St. Pavlović, Pad Purićeve vlade. (U „Glasnik SIKD Njegoš", sv. VII. juni 1961, str. 10).

73) Na istom mestu, str. 14.

74) King Peter II of Yugoslavia, Na istom mestu, str. 211.

75) Košta St. Pavlović, Ženidba kralja Petra I I . . . , str. 93-94.

76) Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 203.

780

jentacija britanske politike prema Jugoslaviji; pod uticaj em bri­ tanske politike izmenila se, u odnosu na Jugoslaviju, i američka politika: na mesto potiskivanog, i potisnutoga, generala Mihailovića došao je Josip Broz Tito koji je, jedno izvesno vreme, bio Čerčilov miljenik, da bi se, na kraju, i on u njega razočarao. Ima autentičnih dokaza da je Cerčil lebdeo od ushićenja za Tita. Jedno od njih je i govor, koji je održao, 22. februara 1944. godine, u Donjem domu: „ . . . Partizanski pokret je “ , rekao je Čerčil, „ubrzo pretekao sna­ ge generala Mihailovića. Ne samo Hrvati i Slovenci, već i veliki broj Srba pridružio se maršalu Titu, tako da on danas u ovome trenutku ima preko četvrt miliona ljudi za sobom i velike količine oružja zaplenjenog od neprijatelja ili Italijana; ovi ljudi su organizovani u znatan broj divizija i korpusa"77). Čerčil ili nije poznavao pravo stanje stvari i sve potrebne činje­ nice, ili ih nije hteo respektovati: on je govorio ono što su mu suge­ rirali i Dikin i Maklin. On nije verovao, niti je hteo verovati, nijed­ nome Srbinu koji nije bio komunista: ni kralju Petru II, niti ijed­ nom od vodećih srpskih političara u Londonu i Kairu, koji nisu bili za Tita. Nijedan od četiri Srbina, koji su bili predsednici vlada, nije bio u težem položaju od Božidara Purića koga Čerčil nije ni lično trpeo. Uz to Purićeva vlada nije bila p a r t i j s k a nego č i n o v ­ nička, a predstavnici starih političkih partija bili su uporni u tvrđenju, da oni predstavljaju narod u zem lji što, razume se, nije bilo tačno. Oni ga nisu predstavljali ni u momentu kada su izlazili iz zemlje; u ovome trenutku još manje. Zatim u Purićevoj vladi nije bilo ni pučista od 27. marta 1941. godine, koji su se i sami iz­ među sebe bili pozavadili. Obadve ove grupe smatrale su da su za­ dužile i Veliku Britaniju i Ameriku, što Purić nije mogao tvrditi ni za sebe ni za svoju vladu, koja je nastala kao izraz nužde, da „otaljava poslove". I on i njegova vlada imali su tek da dokažu i poka­ žu svoju vrednost.

Za vladu dr Božidara Purića moglo bi se reći da je bila vlada kralja Petra II, koja je o Kraljevim željama vodila više računa, ne­ go one pre nje. I predsednik i ministri prethodne tri vlade imali su iza sebe izvestan politički autoritet u zemlji, koji ni Purić ni nje­ gova vlada nisu imali. Sva Purićeva snaga bila je u njegovoj ličnosti i u književnom imenu i diplomatskoj veštini; nije bez značaja bilo ni to što je dr Purić bio zet Nikole Pašića i što su mu i nacionalna revnost i vernost zemlji bili trajno budni. A sve te osobine, ma kako važne sa nacionalne i ljudske tačke gledišta, nisu imale značaja za Vinstona Čerčila koji je u svakome Srbinu, koji se tada zalagao za generala Mihailovića, gledao svoga protivnika. Purić se do krajnjih 77) Viston S. Cerčil, Drugi svetski rat, tom V : Obruč se zatvara, str. 454.

781

granica mogućnosti suprotstavljao odbavicanju generala Mihailovi­ ća. I Branko Čubrilović, koji je bio protiv Purića, veli da se Čerčilu nije sviđala Purićeva vlada78).

Kosti St. Pavloviću ima da se zahvali što je zabeležio (i objavio) niz podataka o stavu Čerčila i Idna prema Božidaru Puriću i nje­ govoj vladi, jer je sve to mogao doznavati i beležiti. Tako Pavlović beleži, pod 1. septembrom 1943. godine, da je Idn govorio sa Purićem i uveravao ga da partizani nisu boljševici „već narod koji hoće slobodu. Englezi ih naoružavaju, jer to već čine Sovjeti. Time mi­ sle da spreče partizane da ne padnu isključivo u ruske ruke. Radi toga su Titu poslali svoje oficire, što su Sovjeti bili učinili. Sve ovo Englezi čine da bi se, pored sovjetskog osetio i njihov uticaj“79) . . .

Sredinom marta 1944. godine Kralj je u Kairu video F. V. Dikina, koji se bio vratio iz Jugoslavije i širio legendu o 250.000 Titovih vojnika što, kao što se zna, nije bilo tačno80). Idn je, 15. marta 1944. godine, pozvao Kralja sebi i tražio od njega da napusti Mihailovića, a 17. marta 1944. godine bio je kod njega Ralf Stivenson i „po nalo­ gu svoje vlade, objašnjavao mu je da mu je vlada uopšte nepotrebna i da bi bilo najbolje da Kralj imenuje Odbor od tri člana, koji bi do kraja rata isplaćivao činovničke plate. Kralj bi sa tim Odborom imao da sačeka kraj rata, da prati razvoj događaja i sačeka odluku na­ roda o budućem obliku vladavine. Sutradan, 18. marta 1944. godine, Čerčil je pozvao kralja Petra sebi i tražio od njega da odmah posle svadbe otpusti vladu i obrazuje Odbor, koji bi odmah počeo razgo­ vore sa Titom, posle čega bi onda taj Odbor predao Titu upravu nad Jugoslavijom. Prema Čerčilovim rečima Tito bi u Jugoslaviji bio neka vrsta Chief Constable (vrsta namesnika). Kralj mu je odmah odgovorio da je svojom vladom zadovoljan, da nema nameru da je menja, jer bi time učinio izdajstvo prema narodu koji se vi zemlji bori, a da ni u kom slučaju ne može da napusti svoga ministra v oj­ ske1181).

Pritisak na Kralja bio je tako veliki da je zatražio savet od en­ gleskog kralja Đorđa VI, svoga kuma, „koji mu je savetovao da za izvesno vreme izbegava ovakve lične dodire sa Čerčilom kao i da se uzdrži od davanja ma kakvog odgovora na predloge koje mu je učinio 18. marta"82). Na scenu se opet pojavio Idn. On je, 6. arpila 1944. godine, pozvao Kralja i rekao mu, „da mora promeniti vladu i da u nju valja da uvede ljude naklonjene Titu"83). Čerčil je opet, 78) 70) 80) 81) 82) 83)

782

Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 198-202.

Košta St. Pavlović, Pad Purićeve vlade . . . , str. 9.

Na istom mestu, str. 15.

Na istom mestu, str. 15.

Na istom mestu, str. 16.

Na istom mestu.

13. aprila 1944. godine, pozvao Kralja ,,i tom prilikom saopštio mu ultimativno da se vlada mora promeniti i da se Mihailović ima žrtvo­ vati. Ako to Kralj ne učini Cerčil će Mihailovića javno optužiti za saradnju sa Nemcima i tada će i Kralja i njegovu vladu tretirati kao saradnike neprijatelja"84).

Purićeva vlada, svakako i pod uticaj em ovako drastičnog pri­ tiska, počela je da se osipa: 17. aprila 1944. godine Milan Martinović je podneo ostavku; 18. aprila iz vlade je izašao i Čičin-Šain. Idn traži da u vladu uđu: dr Ivan Šubašić, Boris Furlan i Mihailo Kon­ stantinović85). Na razgovoru, koji je imao sa Kraljem 25. aprila 1944. godine, Čerčil nije činio nikakav pritisak na Kralja, ali je to uradio kasnije: 18 maja 1944. godine, Čerčil je opet pretio da će u Donjem domu napasti kraljevsku vladu ako se situacija ne razbistri86). Po­ slanik Stivenson je, 23. maja 1944. godine, posetio Kralja i predao mu Čerčilov zahtev, da do 24. maja 1944. godine, obrazuje novu vladu: „Istom mu je prilikom podneo i spremljenu izjavu kojom, nešto lepšim rečima, saopštava da vlast u zemlji poverava Titu a da se on, Kralj, povlači i da se neće vratiti u zemlju sve dok ga narod preko Tita ne bude izrično pozvao. Kralj je ovo odbio da potpiše i rekao je britanskom ambasadoru da još vodi pregovore s politi­ čarima i da će obrazovati vladu kad te pregovore bude okončao"87).

Pod jakim Čerčilovim pritiskom Kralj je zatražio od Purića da podnese ostavku i on je to morao da uradi. Pavlović je zabeležio, 20. maja 1944. godine, „da mu je (Puriću) Kralj već nekoliko dana tražio da podnese ostavku i da je rešio da to uradi sutradan 19. ma­ ja u 11 pre podne. Purić je skrenuo pažnju, da se boji da će Englezi insistirati na Komitetu trojice, ako Kralj odmah ne obrazuje vla­ du "88). Sam Kralj je napisao, đa je posle Purićeve ostavke došao Komitet trojice: Subašić-Konstantinović-Furlan. Predsednik R uz­ velt je u svemu podržao čerčila. Kada mu se Kralj obratio za savet i podršku dobio je odgovor: „Molim, primite njegov savet kao moj lični". Ovaj odgovor „bio je jedno od najvećih razočaranja moga života"89). Došlo je, međutim, i još jedno: posle otpuštanja Puri­ ćeve vlade Kralj je održao konferenciju za štampu na kojoj je bra­ nio generala Mihailovića. Kralj veli: „Nijedna jedina reč od onoga što sam rekao nije bila štampana"90).

84) 85) 8G) 87) 8S) 89) so)

Na istom mestu.

Na istom mestu, Na istom mestu, Na istom mesta, Na istom mestu.

King Peter II of Na istom mestu,

str. 17. str. 20. str. 22.

Yugoslavia, Na istom mestu, str. 215. str. 217.

5.

Smenjivanje vlade dr Božidara Purića o z n a č a v a l o j e i p r e s t a n a k s r p s k o g u t i c a j a u v l a d i k o j a je iza n j e d o š l a . Subašićeva vlada bila je, istovremeno, i prohrvatska i protitovska: pod njenim uticaj em i sa njenim blagovoljenjem ostvariće se protitovsko-hrvatski front protiv Srba i za borce protiv okupatora u Jugoslaviji biće oglašeni v i š e Hrvati i Slovenci nego Srbi. Spoljna politika jugoslovenske vlade prelazi sasvim u ruke Hrvata, Subašića-Tita i Josipa Smodlake, koji je postao Titov spoljnopolitički savetnik. Ova sprega je od kralja Petra II uči­ nila samo l u t k u , koja je mahinacijama ove grupe, pod Čerčilovim pokroviteljstvom i, vrlo verovatno, uz njegove savete, dala pečat legalnosti, koji je imeđunarodno oza­ k o n i o T i t o v d o l a z a k na vl ast.

Pred sami kraj rata, koji je za Srbe bio fatalan, Srbi su izbače­ ni iz igre, koju su sami počeli i bili svedeni na ulogu nemoćnih posmatrača onoga što se dešava. Golica pitanje: da li su, i koliko za takav sticaj okolnosti, bili krivi oni srpski politički ljudi, koji su u emigraciji govorili u ime Srba? Dati tačan i iscrpan odgovor na ovo pitanje veoma je teško a da se čovek, i nehotično, ne ogreši o grupu stare gospode, koja se našla u kolu u kome nije ni umela ni mogla da igra. Dobija se utisak da ova stara gospoda, sve čestiti i rodoljubivi ljudi, nisu u m e l a da shvate suštinu onoga što se, u okrilju jednoga krvavog rata, dešavalo u svetu pa i kod nas u zemlji. Oni su ušli u n o v u situaciju sa sasvim s t a r i m merilima i shvatanjima i njihovo smenjivanje na vlasti daje utisak igre dokonih ljudi, koji nečim razbijaju dosadu učmale svakidašnjice.

Narod u zemlji se grči u ognju građanskog rata; zemljom vijore sablasti tuđinske propagande; tuđinski agenti intoniraju zavedenom narodu pesmu „što se trava više kosi, to sve bolja raste"; a ta „tra­ va" — to su bile srpske glave, koje su žudele i za slobodom i za ne­ čim boljim i pravičnijim. Genije naroda se bunio i trzao, osećao je neku kob u koju se srlja dok zavodnički glasovi tuđinske propa­ gande sladostrasno opijaju svoje žrtve. Za svo ovo vreme dok je zemlja gorela u ognju uništenja, koji je potpirivan sa više stana, grupa dobro materijalno obezbeđenih ljudi u Engleskoj igrala se partijske politike, odmerala i merila snage partisko-političkim klju­ čem, kao da se ni u zemlji ni u svetu nije ništa desilo i dešavalo.

Pa, ipak se ne može reći da su ovi ljudi, nedorasli i vremenu i mestu na kome su se našli, ž e l e l i z l o . Sami obespućeni onim partijsko-političkim nasleđem koje su poneli iz zemlje, oni su bili sputavani i interesima i političkim kombinacijama onih, koji su im dali pribežište. Kada su već za tuđe interese ubacili svoju zemlju u 784

rat, koji nisu umeli da vode i iz kojeg su pobegli glavom bez obzira, morali su i dalje ostati na tome putu. Teško je verovati da, bar neki od njih, nisu videli kob koja melje naciju ali su, svakim danom, postajali svesniji da su im i mogućnosti akcije male i da su im ruke vezane. Pozvani, igrom događaja, da budu d r ž a v n i c i , oni su sticajcm okolnosti morali biti p o s l u š n i c i onih, koji su sledili svoje interese. Dragutin D. Nikolić je zabeležio iz razgovora sa dr Momčilom Ninčićem i ovo. Ninčić mu je rekao: „ . . . Mi nismo u mogućnosti da odlučujemo o našoj sudbini. Ova zavisi od odnosa Anglo-Saksonaca i Rusije. Van svake sumnje je da postoji i to ve­ liko nepoverenje Engleza i Amerikanaca prema Rusima1'91).

U okvirima ove stvarnosti morala se kretati i spoljna politika jugoslovenskih vlada u emigraciji: one su morale raditi tako da se ne zamere nijednoj savezničkoj strani, ali da uvek imaju u vidu da se, pre svega, moraju potčinjavati britanskim interesima. Prvi spoljnopolitički akt u emigraciji bilo je potpisivanje grčko-jugo­ slovenskog ugovora, koji je bio načinjen po želji Engleza, ali bez pitanja Sovjetskog Saveza, što im je zamereno. Slobodan Jovano­ vić veli da mu je Bogom olov rekao, „da taj akt nije trebalo zaklju­ čivati bez izričitog odobrenje njegove vlade — sam fakt da smo ga držali u toku stvari nije bio dovoljan"92). Jugoslovenske vlade, sve dok su bile sastavljane od političko-partijskih grupa, imale su ko­ rektne odnose prema Sovjetskom Savezu i ovaj prema njima, ali je to, u suštini, bilo samo prividno. To se videlo najbolje po držanju sovjetske vlade prema molbama jugoslovenske vlade, da Moskva odlučno utiče na Tita i jugoslovenske komuniste i da im naredi da priznaju komandu generala Mihailovića što oni, razume se, nisu hteli učiniti"93). Sovjetska vlada se, po običaju, zaklanjala iza K ominterne (dok ova nije bila formalno raspuštena). Bogom olov je rekao Jovanoviću „da njegova vlada ne preuzima nikakvu odgo­ vornost za aktivnost Kominterne i, u svakom slučaju, odnosi izm e­ đu Mihailovića i pojedinih partizanskih grupa su naša unutrašnja stvar, u koju sovjetska vlada ne želi da se meša"94).

Englezi su, opet, nerado gladali na unapređivanje odnosa jugo­ slovenske vlade sa Sovjetima. Zbog toga nije ni došlo do sklapanja ugovora sa Sovjetima: „A ko naši odnosi sa Rusima, veli Jovanović, nisu zbog engleskih interesa mogli postati intimniji, ne može se reći ni da su se bili pogoršali. . . Rusko poslanstvo bilo je podignu­ to u rang ambasade . . . Podizanje ruskog poslanstva u rang amba3!) Dragutin D. NikoJić, Jedan od svedoka . . str. 291.

92) Slobodan Jovanović, Ninčićeva spoljna politika. U „Z a p is i..., str. 75.

93) Živan L. Knežević, Đeneral Mihailović i SSSR. Sa službenim memoran­ dumom i dokumentima, str. 1-17; umnoženo na šapirografu.

94) Na istom mestu, str. 10.

785

sade jeste važan čin ne samo s gledišta posebnih rusko-jugoslovenskih odnosa, nego i sa gledišta opšte slovenske solidarnosti1195).

Englezima je smetala i poseta kralja Petra II Sjedinjenim Am e­ ričkim Državama, koja je tada ocenjena kao uspeh (kralj Petar II stigao je u Vašington 24. juna 1942. godine) jer je Ruzvelt ne samo lepo primio Kralja, nego je i njemu i Srbima obećao svoju zaštitu. „K raljev dolazak u Ameriku pozdravila je sva američka štampa, tako da je Jugoslavija u ovim danima privukla na se pažnju svet­ ske javnosti. Interesovanje za jugoslovenske političke događaje bilo je veliko1196). U to vreme, krajem juna i početkom jula 1942. godine, kralja Petra II su pozdravile i one srpske i hrvatske grupe, koje su se kasnije opredelile za Tita: „ . .. U ime Hrvatske zajednice pozdravio je kralja Petra g. Butković, a u ime Srba oko „Slobodne reči11 gg. V oja Gaćinović i Mirko Marković. U ime srpskih radnika iz Amerike, njihov vođa Mirko Marković predao je Kralju 1000 dolara, kao dar ustanicima u zemlji, odnosno njihovom vođi Draži Mihailoviću1197).

Za tadašnju spoljnu politiku Momčila Ninčića pisao je Slobodan Jovanović: „K ao što je pokušavao da se približi Rusiji, tako je po­ kušavao da se približi i Sjedinjenim Državama. On je jako nasto­ jao da Kralj učini posetu predsedniku Ruzveltu. To nam je, govo­ rio je on, potrebno iz dva razloga. S jedne strane, da zainteresujemo Sjedinjene Država jače za naše stvari; s druge strane, da pokaže­ mo da naša vlada, iako privremeno nastanjena u Londonu, nije po­ stala potpuno zavisna od Engleske. Idn, kad ga je Ninčić izvestio o Kraljevom putu u Ameriku, nije ničim dao primetiti da taj put odobrava. Baš uoči Kraljeva polaska na put, ja sam, slučajno, i sasvim uzgred, pomenuo Idnu da se, ne znam više koja stvar, može odgoditi do Kraljeva povratka iz Amerike; Idn je gotovo zlovoljno zapisao: ,,A šta ima Kralj đa ide u Am eriku1198).

Ovu svoju posetu Americi i Kanadi opisao je sam kralj Petar II u svojim Memoarima99). Bio je dva puta kod Ruzvelta, koji ga je toplo primio i obećao izdašnu pomoć za Mihailovića, koju je tre­ bao da organizuje general Bili Donovan100). Kralj se vratio u Eng­ lesku 29. jula 1942. godine . . . Ubrzo iza Ninčića došao je Milan Grol za ministra spoljnih poslova, ali su i mogućnosti i politika vla­ de ostali isti. Engleski pritisak na vladu se sve više pojačavao. Obra­ zovanjem vlade dr Božidara Purića predstavnici srpskih partijskopolitičkih grupa bili su isključeni od uticaja na tok poslova vlade.

85) s>6) 9?)

98)

Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. 77.

Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 118.

Na istom mestu, str. 120-121.

Slobodan Jovanović, Na istom mestu, str. 77.

9 9 ) King Peter II of Yugoslavia, Na istom mestu, str. 135-168.

100) Na istom mestu, str. 135, 149, 165.

786

Kada je Purića bio zamenio Šubašić pokazalo se jasno da su i Engle­ ska i Amerika napustile nacionalnu stvar Jugoslavije, a time i srp­ sku stvar: KPJ, sa Josipom Brozom Titom na čelu, sve je više pre­ uzimala vođenje jugoslovenske politike.

6.

Dolaskom dr Ivana Šubašića na čelo vlade, uz puni pristanak Vinstona Čerčila, nastalo je u p a d l j i v o s k r e t a n j e u l e v o , koje je bilo upereno protiv stava i držanja sve četiri dotadašnje emigrantske vlade, koje su se trudile da, pored opredelenja za Ju­ goslaviju, štite i srpske nacionalne interese, koji su sve više ugro­ žavani. Slobodan Jovanović, i na osnovu svojih studija i iz svoga neposrednog iskustva kao predsednik vlade, bio je došao do uverenja da su Englezi bili mnogo više na strani Hrvata, nego na strani Srba: ,,U Engleza je, veli on, bez sumnje uvek bilo nepoverenja prema Srbima, ali pored toga bilo je i nedovoljnog razumevanja stvari. Njima je izgledalo sasvim prirodno da Hrvati traže autono­ miju, ali su se čudili da Srbi traže to isto . . . Englezi su se bili toli­ ko udubili u Hrvatsko pitanje da su ceo jugoslovenski problem svo­ dili na to pitanje. Oni nisu uviđali da Jugoslovenski problem, pored jedne hrvatske strane, ima i jednu srpsku stranu, — ili o toj srpskoj strani nisu hteli voditi računa. U svakom slučaju, i prilikom spora­ zuma Maček-Cvetković, i docnije prilikom sporazuma Tito-Subašić oni su se ponašali tako kao da ih odzivi Srba na te sporazume ne brinu m nogo"101).

Ovo, možda, i zbog srpske pocepanosti. Vladimiru Milanoviću, pomoćniku ministra spoljnih poslova, rekao je, 6. novembra 1942. godine, Džordž Rendel: „Prilike u vašoj emigraciji su strašne. Opća je impresija da se niko više ne svađa nego v i . .. Ja činim sve što mogu da što više poboljšam vaš položaj. Ali Vam moram reći da kod engleskih faktora niko od saveznika ne uživa tako rđavu repu­ taciju kao vi. Samo svađe i razdori. Vas bije glas da niko ni s kim nije“ . Govoreći privatno Rendel je rekao: „Ja sam mišljenja da Ju­ goslavija ne može ponovo da postoji. Prilike su se tako nesretno razvijale i razvijaju se, da je nemoguće ponovo stvoriti Jugoslavi­ ju "102).

Slobodan Jovanović je, i pored svega šta je bilo i šta se dešavalo, verovao da Srbi moraju biti za Jugoslaviju. U jednome pismu, koje je ostalo i bez datuma i bez imena onoga kome je namenjeno, Jova101) Slobodan Jovanović, Jugoslovensko pitanje. U „Zapisi" . . . , str. 57.

102) Vojmir Kljaković, Promjena politike Velike Britanije prema Jugosla­ viji u prvoj polovini 1943. godine. U „Jugoslovenski istorijski časopis11, 3, 1969, str. 26.

787

nović je pisao: „ . . . U Jugoslaviji je ujedinjenje svih srpskih zema­ lja ne samo izvršeno, nego je još dobilo i međunarodno priznanje.

Pitanje je da li bismo, i posle razbijanja okvira Jugoslavije, mogli na to priznanje u punoj meri računati. Danas je potpuno obelodanjeno da je prilikom Prvog svetskog rata Velika Britanija bila pro­ tivna stvaranju Velike Srbije, i da je samo u okviru Jugoslavije pristala na ujedinjenje svih srpskih zemalja. Koliko u teritorijal­ nim sporovima između nas i Hrvata britanska diplomatija naginje Hrvatima, najbolje pokazuje Maček-Cvetković sporazum, kome je ona kumovala"103).

Odraz toga shvatanja Engleza, kojima su za celo vreme emigrant­ skih vlada, hrvatski predstavnici služili i kao obaveštači, bilo je dovođenje Ivana Šubašića koga je kralj Petar II više m o r a o nego što je h t e o primiti. Šubašićeva veza sa Titom, i pored Čerčilove patronaže, nije bila slučajna. Kada se našao u Americi Šu­ bašić se nastanio u N jujorku i uhvatio vezu sa Hrvatima u emigra­ ciji, kojima se, u neku ruku, stavio na čelo. U Njujorku je bio for­ miran i Jugoslovenski informativni centar (dalje kao JIC) koji će, vremenom, postati centar za borbu protiv Konstantina Fotića i ju­ goslovenske vlade u Londonu, čiji predstavnik je on bio. Članovi ovoga JIC, od strane Hrvata, bili su: dr Ivan Šubašić, dr Bogdan Radića, dr Ante Smith Pavelić. Radića je, od proleća 1943. godine, vodio Presbiro ovoga JIC104).

Konstantin Fotić je, od samoga početka, zapazio antisrpski rad ovoga JIC. On je, 8. decembra 1942. godine, o tome pisao Ninčiću, koji je bio ministar spoljnih poslova: „Još pre osnivanja ovoga Biroa ja sam predviđao da će njegov rad biti uglavnom skoncentrisan u dva pravca: a) Umanjivati značaj sprskoga doprinosa i srpske akcije u ovome ratu i kompromitovati sve srpske vrednosti; b) izno­ siti veštačke činjenice i izmišljene izveštaje o stavu Hrvata u ovo­ me ratu kako bi se u Americi steklo uverenje da je hrvatski dopri­ nos sav na strani saveznika i da su hrvatske žrtve i napori barem onoliko isti kao i srpske"105).

Tako je, stvarno, i bilo. Hrvatska grupa i JIC povela je smišlje­ nu akciju protiv generala Mihailovića u Americi. Bilo je jasno: na­ padati generala Mihailovića a isticati otpor u zemlji bilo je moguće samo onda ako se Mihailoviću suprostavi Tito i ako se koristi okol­ nost da je Tito Hrvat. Bogdan Radića ističe kako su oni iz hrvatske grupe ,,u razgovorima sa američkim novinarima i činovnicima ame­ ričkog War Information Office-a nastavili kampanju protiv gene­ rala Mihailovića, ističući u tim razgovorima da je njegova akcija 103) „Poruka", broj 53-54 od januara-marta 1959, str. 43-44.

104) Bogdan Radića, O radu Hrvata u U SA za vrijeme prošloga rata. (U „Hrvatska revija", god. VII, mart 1957, str. 54).

105) Na istom mestu, str. 54.

788

potpuno zastala i da se danas bore jedino partizani i „zeleni kadar", koji se stvara u Hrvatskoj"106). Sa ovim ciljem izdat je i sastav „The Truth About the Croats" (Istina o Hrvatima), koji je napisao dr Ante Smith Pavelić. „Tendencija ovoga sastava je da prikaže Pavelićev režim u Hrvatskoj kao potpuno p r o t i v n a r o d n i , dok je ogromna većina hrvatskog naroda na strani dr Mačeka i ogor­ čeno daje otpor silama Osovine. Uz taj sastav priložen je jedan Me­ morandum o generalu Nediću i njegovom režimu, čime se jasno išlo na to da se američkoj publici prikaže r a z l i k a između ova dva režima, jedan Pavelićev, protivnarodni, a drugi Nedićev, koji se oslanja na dobar dio narodnih snaga u zem lji"107).

Radića priznaje da je bilo teško pred zapadnim saveznicima pri­ kazati Hrvate onim što, u to vreme, oni stvarno nisu bili: narodom koji doprinosi saveznačkoj pobedi. „ .. . Nekolicina nas, veli Radića, koji smo se nalazili u toj savezničkoj kom poziciji imali smo muke kako da savezničkom svijetu razjasnimo neobično složenu i neos­ vijetljenu poziciju Hrvata kod kuće"108). Radića je ovu svoju akciju razvijao najviše u listu T h e N a t i o n . On piše: „ . . . J a sam u toku samoga rata uzeo u odbranu hrvatski narod, raskrinkavši ve­ likosrpsku diplomati ju i vodeći velikosrpski deo kraljevske vlade, smatrajući da je to bila m oja dužnost kao pojedinca, sina toga na­ roda"100).

Cilj Radičin i grupe oko njega bio je tada ovo: kada nije bilo moguće cepati Jugoslaviju, bilo je „jedino što je preostajalo: one­ mogućiti uspostavu veliko-srpskog hegemonizma, koji su personifi­ cirali srpska monarhija, srpska vojska, srpska birokratija i diplo­ macija. Pojava Tita i njegovog narodno-oslobodilačkog pokreta, ko­ ja je sistematski potiskivala u pozadinu Mihailovićev isključivi sr­ pski otpor, i koja je obavještavala savezničku javnost o tome, đa se borbe otpora vode na hrvatskom teritoriju, bilo u Dalmaciji, bilo u Gornjoj Hrvatskoj, bilo u Bosni i Hercegovini, polako ali sigurno mijenjala je u saznanjima savezničke javnosti sliku o Hrvatima i Hrvatskoj. Laž o tome da je čitav hrvatski narod bio satelit Osovi­ ne raskrinkava se naglo, kada su stizale vijesti o uspješnim operaci­ jama h r v a t s k i h p a r t i z a n a " 110).

U svome oduševljenju za Tita i partizane Radića je neobuzdano falsifikovao činjenice i, bez obzira na sve činjenice, koje su poznate, proglasio partizanski pokret hrvatskim pokre­ t o m : „Za sve nas ostale, kao i za najveću većinu hrvatskih iseljenika, partizanstvo je bilo hrvatska pojava u hrvatskim zemljama, kroz 106)

Na istom mestu, str. 55.

Na istom mestu.

108) Bogdan Radića, Hrvatska 1945, Minhen-Barcelona 1974, str. 6. i*>9) Na istom mestu, str. 6. no) Na istom mestu, str. 7-8.

107)

739

koju se moglo isticati naše suđelovanje u općem odporu svih demo­ kratskih naroda protiv fašizma i nacizma, Talijana i Nijemaca. Dok sam ja nastavljao takvim prikazivanjem hrvatskoga pitanja, dotle nisam osjećao da će me to kompromitovati toliko, i kod Šubašića i kod Kosanovića, kao i kasnije kod komunista kao hrvatskoga eks­ tremistu . . . Biti Hrvat nije bila laka stvar! .. . Činjenica da je Tito bio Hrvat i da su glavnine partizana bile Hrvati, kanda nije ničemu posebno pomagala. Bivši orjunaški unitarističko-jugoslovenski ele­ menat, posebno među Dalmatincima, ponovno je predvladavao, stideći se svega što je hrvatsko, i trpajući sve hrvatsko u ustaštvo . . .

Kad bi Hrvati osjećeli da i po Jugoslaviji mogu doći do svojih osnovnih traženja, napori da ih se uvjeri da u njoj ostanu, ne bi bili ni utopijski ni izlišni. A li činjenica da najveća većina najmlađih Hrvata neće Jugoslaviju, nego traži svoju državu, prisiljava da se zamisli svaki odgovorni Hrvat, da je svako nastavljanje sadašnje utopije štetno ne samo za Hrvate nego i za Srbe. Ustrajati na tome da Hrvati moraju ostati u Jugoslaviji kad oni mogu postojati i bez iste, čini nam se ne samo uzaludnim nego i pogibeljnim . . . Pozicije su Hrvata da budu nezavisni i odgovorni u svojoj državi, dok su pozicije Srba da vladaju nad Hrvatima i nad ostalim narodima Ju­ goslavije"111).

Začuđava, u velikoj meri, koliko je neobuzdani zamah Bogdan Radića, u ime Hrvata, davao s v o j i m f a n t a z i r a n j i m a o masovnom učešću Hrvata u otporu protiv sila Osovine.

On je, bez osećanja mere, pisao: „ . . . Sa hrvatske strane nastojava se svim sredstvima da se stvori što povoljnija a t m o s f e r a za Hrvatsku za slučaj pobede saveznika. Veštačkim prikazivanjem hr­ vatskog učešća na strani saveznika, stalnim isticanjem hrvatskoga otpora kao nekog potpuno n e z a v i s n o g od neke z a j e d n i č ­ k e a k c i j e u Jugoslaviji, ide se za tim da Hrvatska kao takva bude smatrana kao jedan od članova Ujedinjenih Nacija i to jedan od najzaslužnijih za savezničku stvar. Nastojava se da se pitanje Hrvatske izvuče iz kompleksa opštih pitanja Jugoslavije i da se h r­ vatski interesi zaštite ma kakvo bilo riješenje buduće zajednice S r­ ba, Hrvata i Slovenaca; a da bi se ovoj propagandi dao „konkre­ tan karakter11 ona se zaklanjala za beskompromisnu jugoslovensku ideologiju. I dok Hrvati stalno ističu h r v a t s k u i n d i v i d u ­ alnost i hrvatsko ime dotle svako pominjan j e S r b a i s r p s k o g a i m e n a o d m a h se optužuje kao reakcionarno i šovinističko „Veliko Srpstvo11, da se time pomažu ciljevi neprijatelja. Otpor i žrtve srpskoga naroda na sve moguće načine umanjuju se, a samo pominjanje samog pokolja Srba u Hr­ vatskoj predstavlja se kao fašistička propaganda11113).

Hl) Na istom mestu, str. 10, 13, 27-28.

U2) Bogdan Radića, O radu Hrvata u U S A ..

790

str. 56.

I u jednom pismu, koje je dr Juraj Krnjević, početkom 1942. godine, dobio iz zemlje brani se hrvatski narod od optužbi da je so­ lidaran sa ustaškim režimom. Tamo stoji: „ . .. Čini nam se, prema vijestima izvana i inače, da se tamo misli da je cijeli hrvatski na­ rod, ako ne uz Pavelića, a ono bar kao pasivan posmatrač, indirektni krivac za ova djela nezapamćenoga terora, klanja, zatvaranja i svih bezakonja u ovoj dolini suza, koja se službeno naziva NDH . . . Bila bi najveća nepravda držati hrvatski narod krivcem za ta nedjela kada možemo sa sigurnošću utvrditi, da današnji vlastodršci nema­ ju za sobom ni tri posto hrvatskoga naroda"113).

I pored ovih vesti iz zemlje, koje su samo delimično mogle biti tačne, hrvatska grupa u Londonu (Krnjević, Sutej, Bičanić) poku­ šali su da jednim svojim Memorandumom, poznatim pod imenom „Bičanićev Memorandum" pariraju ono što je bilo izneto u Memo­ randumu SPC o ustaškim zločinima nad Srbima (a što je bilo, u srazmeri sa onim šta je sve tamo učinjeno, veoma skromno i nepot­ puno)114). U Bičanićevom Memorandumu, u četvrtoj tačci, izneto je šta Hrvati očekuju od pobede saveznika. Traže jedinstvo cele hrvatske teritorije; svoju slobodnu upravu ,,s vjekovnim idejama o hrvatskoj državi"; mir i sporazum sa susednim narodima. Spremni su ,,u zajednici sa Srbima i Slovencima, u granicama Jugoslavije, produbiti svoj savez sa Srbima i Slovencima. Oni nemaju prigo­ vora na formiranje bilo političkih, bilo ekonomskih i kulturnih kon­ federacija sa drugim narodima". Izjašnjavaju se protiv vladavine grube sile i tlačenja i nadaju da će pobediti pravda i na međuna­ rodnom planu „na čemu Hrvati osnivaju svoje političko djelova­ n je "115).

Branko Čubrilović, koji je objavio gornje tačke ovoga Bičanićevog Memoranduma, veli: „Kao što je Memorandum SPC uneo mnogo zabune i raznih tumačanja, tako je ovaj Bičanićev Memo­ randum izazvao buru protesta sa strane Srba, a naročito srpskih reakcionara. On je bio jedan od razloga da su srpsko-hrvatske borbe pojačane i u Londonu i u Americi. U svojim napadima Srbi su tvr­ dili da je Bičanić po sporazumu sa Krnjevićem i Sutej om, predao taj Memorandum velikim saveznicima . . . To je bila prva odbrana hr­ vatske emigracije protiv uopštavanja koje je sve jače dolazilo sa srpske strane, da se nedaće i bratoubilački rat u zemlji prebace, uglavnom, na hrvatske vođe i čitav hrvatski narod . . . I ovde je u 3) Vojmir Kljaković, Jugoslovenska vlada u emigraciji i saveznici prema pitanju Hrvatske 1941-1944. U „Časopis za suvremenu poviest", broj II-III, 1371, poseban otisak, str. 107).

11s) Na istom mestu, str. 109.

115) Na istom mestu, str. 110.

učinjena ista krivica kao i kod Memoranduma SPC, što se ovako suptilne i važne stvari nisu prečistile najprije u redovima vlade i tek potom preduzimane razne akcije pojedinaca"116).

7.

Suprostavljanje ova dva Memoranduma jedan drugome i njihovo upoređivanje nije bilo ni logično ni moralno opravdano. Nigde se ne okrivljuje c e o hrvatski narod, ali se nije moglo, a ni smelo, prećutati da su ustaše svoje zločine vršile u i m e h r v a t ­ s t v a i da je bila dužnost onih Hrvata, koji su osuđivali ustaše, da osude i zločine i mentalitet iz k o g a su oni p r o i z a š l i . To je, u izvesnoj meri, 14. avgusta 1941. godine, uči­ nio dr Juraj Krnjević u svome govoru, koji je održao preko radija BBC. K rnjević je, osvrćući se na Pavelića, rekao: ,,S nedelima što ih ta izdajnička družba čini nad Srbima hrvatski narod nema ništa zajedničkoga. Narod u domovini ne može radi besprimjernoga tero­ ra otvoreno dići svoga glasa. Zato to činim ja kao glavni predstav­ nik hrvatskoga naroda u inozemstvu i odavde, iz slobodnog Londo­ na, najodlučnije protestiram što se takvo nešto čini tobože u inte­ resu hrvatske narodne stvari. Takvi zločini tuđi su hrvatskom na­ rodnom karakteru, i najveću bi pogrješku učinio onaj, koji bi pois­ tovjetio hrvatski narod s nedjelima šačice pokvarenih hrvatskih poluinteligenata . . . Ja poznajem srpski narod kao politički školo­ van i siguran sam da će sada, kada ga šačica hrvatskih izdajnika progoni, točno praviti razliku između tih neljudi i hrvatskoga na­ roda, koji i sam trpi — i prema tome udesiti svoje držanje. Kod toga treba misliti i na ovo: zajednički naši neprijatelji, fašistička Italija i Hitlerova Njemačka- podstrekuju svoje janičare, da bi stvorili ne­ premostivi jaz između Srba i Hrvata i učinili nemogućim njihov za­ jednički život. Tuđinci hoće time smrtonosno pogoditi Jugoslaviju i onemogućiti njenu obnovu. Zato ne nasedajmo neprijatelju"117).

Ovo svoje, uglavnom pozitivno, držanje prema tragičnim zbi­ vanjima u zemlji, odnosno u NDH, imao je K rnjević pre nego što je bio upoznat sa sadržinom Memoranduma SPC, koji je doneo iz zemlje dr Miloš Sekulić, koji je stigao u London 4. novembra 1941. godine. Istoga meseca pojavio se, kao pokušaj obesnaženja Memo­ randuma SPC, Memorandum Rudolfa Bičanića, koji je bio napisan na sedam stranica i zajednički je rad Bičanića, Krnjeviča i Suteja118). O Memorandumu SPC govorio je sa respektom čak i dr Branko Čubrilović: „ . . . Izvještaj je veoma pomno i obazrivo rađen. Za ii6) Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 75-76. ni) Navodi kod V. Kljakovića, Jugoslovenska vlada . . ., str. 104.

118) Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 62.

792

svako tvrđenje o ubistvu ovog ili onog čovjeka, tražilo bi se, pored onoga koji je dao izjavu, više svjedoka. Tek kad bi se na ovakav na­ čin utvrdila istina za svaki događaj, unosilo se to na papir"119) . . .

Memorandum SPC morao je i na Krnjevića napraviti snažan uti­ sak kada se on rešio da, 8. maja 1942. godine, izjavi: „Strašno je i grozno ono, što se događalo kod nas posijednih deset mjeseci, a naj­ strašniji su zločini počinjeni nad nevinim Srbima. Ja kao Hrvat i kao član Hrvatskog seljačkoga pokreta koji je uvijek i beziznimno odbijao upotrebu sile u političkoj borbi, nemam dovoljno riječi da izrazim svoju bol radi tih zločina i da ih osudim "121).

Ima, međutim, dokaza da je o v a k v o K rnjevićevo držanje bilo namenjeno stranoj javnosti, a da se on u odnosu na Hrvate drukčije držao, i drukčije mislio. Konstantin Fotić navodi kako je uspeo da nagovori bana Subašića da na jednom sastanku američkih Hrvata, koji je držan 9. i 10. novembra 1941. godine, osudi ustaške zločine122). Na banketu, koji je držan 10. novembra, Subašić je po­ kazao telegram, koji je bio dobio od Krnjevića i Sutej a, u kome se kaže da je dokumenat, objavljen u „Srbobranu" od 6. novembra 1941. godine (Memorandum SPC), „sasvim falsifikovan od šovini­ sta na Srednjem Istoku i da sadrži sasvim neosnovane napade na hrvatski narod i na katoličku crkvu. Ovaj dokumenat, koji je ob­ javljen protivno odluci donetoj na sednici vlade, ne slaže se sa te­ legramom primljenim kasnije od našeg ministra u T urskoj"123).

Dr Ilija Sumenković, tada jugoslovenski poslanik u Turskoj, pori­ cao je da je uopšte slao takav telegram: „Naprotiv, u svome sledećem telegramu g. Sumenković je ne samo potvrdio prvi izveštaj, nego je dao više detalja o zločinima, koji su brojno porasli nared­ nih dana"124).

Iako je ban Subašić stajao, bar zvanično, na jugoslovenskoj li­ niji radio je, s jedne strane, u sporazumu sa Krnjevićem i Sutejom, a s druge strane se držao sa onom grupom prokomunista i ko­ munista jugoslovenskog porekla, koji su počeli sve više razvijati antisrpsku propogandu u SAD. Sto je JIC postao centar propagande za Tita i partizane ima da se, bar jednim delom, zahvali i dr Ivanu Subašiću. Konstantin Fotić piše: „Ban Hrvatske Subašić, na raznim javnim sastancima optuživao je Mihailovića zbog saradnje sa nepri­ jateljem, dok su zvanična lica JIC davala otvorenu podršku Titu u govorima preko radija i u člancima u štampi. Zvanični Bilten JIC donosio je izveštaje iz partizanskih izvora koji su se odnosili na H9) 120) 121) 122) 123) 124)

Vojmir Kljaković, Na istom mestu, str. 109.

Dr Branko Čubrilović, Na istom mestu, str. 62-63.

Navedeno kod V. Kljakovića, Jugoslovenska vl ada. . str. 104.

Constantin Fotitch, The W ar W e lo st. . . , str. 129-130.

Na istom mestu, str. 130-131.

Na istom mestu, str. 131.

793

Mihailovića a nisu nikada propustili da objavljuju izmišljene optu­ žbe i time povećavaju konfuziju o stvarnom stanju u Jugoslaviji1*125).

U skladu sa promenom pravca britanske i američke politike pre­ ma Jugoslaviji i sve upadljivijim napuštanjem generala Mihailovi­ ća jačao je i u Americi antisrpski front. U njemu su sarađivali i proustaški elementi među Hrvatima i prokomunisti i komunisti jugoslovenskog porekla, koji su još 1943. godine osnovali Ujedinjeni odbor južnoslovenskih Amerikanaca. Najistaknutija ličnost ove gru­ pe bio je Luj Adamič, koji se bio pročuo kao pisac. Sa hrvatske stra­ ne bili su istaknuti: dr Ivan Šubašić, dr Bogdan Radića i Stjepan Lojeno, urednik „Narodnoga glasa". Sa srpske strane bili su: Mirko Marković, urednik „Slobodne reči", Sava Kosanović, Srđan Priča i jedna grupa sveštenika SPC na čelu sa Nikolom Drenovcem, koji je kasnije postao urednik „Slobodne reči". Meta napada obadve ove grupe, koje su zajedno radile, bili su general Mihailović i Konstan­ tin Fotić koga je Ivan Šubašić smenio 10. juna 1944. godine, samo deset dana pošto je položio zakletvu kralju Petru II126).

I u ovoj akciji, izrazito antisrpskoi, gledao je Bogdan Radića prevagu srpskih komunista nad hrvatskom. „Hrvatski komunisti, veli on, na čelu sa Stjepanom Lojenom, nisu bili ni nacionalno ni ideološki izgrađeni, tako da su cjelokupnu liniju operacija vodili isključivo srpski komunisti. Svako isticanje ili naglašavanje hrvat­ skog položaja u oslobodilačkoj borbi bilo je zazoruo srpskoj vode­ ćoj ekspozituri. Vrlo često, da ne kažem gotovo uvijek ostajao sam sam, jer su Hrvati komunisti podlijegali srpskoj liniji. Kod toga me nije podupirao ni ban Šubašić, čije su veze s komunistima išle putem Savice Kosanovića, jer je Šubašić vodio uglavnom jugoslo­ vensku liniju. Hrvati su u savezničkom svetu samo jaki, ukoliko stoje na gledištu Hrvatska u Jugoslaviji, ili kako je on neprestano isticao „slobodna Hrvatska u slobodnoj Jugoslavi ji"127).

Na liniji svoga zalaganja za održanje Jugoslavije, što je bila i Titova linija, Šubašić je pokušavao da kod Amerikanaca što više ocrni dr Božidara Purića i njegovu vladu. Nju je Šubišać u razgo­ voru sa Donovenom, 26. avgusta 1943. godine, označio kao im itaci­ ju 6. januara 1929. godine. Šubašić se trudio da se što bolje plasira i kod Amerikanaca: „G ovoreći o Hrvatima (sa Donovenom) Šuba­ šić je rekao, da oni poslije rata žele slobodu; dalje da je suradnja nacionalnih i komunističkih borbenih snaga u toku rata potrebna, ali da nema straha, da bi poslije pobjede komunisti mogli preo vla­ dati. Nakon što je general Danoven saopštio Šubašiću, da će u skorom vremenu doći do savezničkog iskrcavanja duž istočne jadran­ ske obale, dalji razgovor bio je posvećen tome pitanju, Šubašić se 125) Na istom mestu, str. 188.

126 ) Na istom mestu, str. 288.

127) Bogdan Radića, Hrvatska 1945 . .., sir, !).

794

izjavio spremnim svesrdno surađivati sa savezničkim vlastima, ali uz uvjet, da od odgovornih američkih činbenika dobije jemstva o poslijeratnom položaju Hrvatske"128).

Subašić je predlagao da pre invazije treba pokušati da se sjedi­ ne svi borbeni elementi tako da prvenstvo bude imao Tito. Pri tome se Subašić zalagao da se unapred reši i pitanje šta će biti sa d o m o b r a n c i m a , koje je onačavao kao n e u t r a l n u vojsku129).

Predlagao je, da on (Subašić) ode u Bari i sa njim Bogdan Radića i Josip Mohorović, sa namerom da uhvate vezu sa zemljom. Jedan plan da Ruzvelt primi Subašića nije se ostvario, ali je Subašić, 19. oktobra 1943. godine, poslao pismo Ruzveltu. U pismu je Subašić predstavio sebe i izložio svoj rad i pokušao da uzme u zaštitu hrvat­ ski narod, „da bi ga se suditi u svjetlosti istine"130). Kada su Purić i Fotić doznali za Subašećevu akciju protestvovali su zbog toga131).

U međuvremenu je Subašić uspeo da preko Milana Martinovića, ministra finansija u Purićevoj vladi, proturi budžet o Banovini Hr­ vatskoj, ali je Purić to obustavio: ,, . . . Time je stvoren još jedan sukob u emigraciji između predstavnika jugoslovenske vlade i Bana Hrvatske"132). Subašić je pokušao da između Kralja i Purića izazo­ ve sukob. On se, 30. oktobra 1943. godine, obratio Kralju jednim Memorandumom, koji mu je uputio preko Britanske ambasade133).

Subašić ističe u Memorandumu da je sve učinio, i da čini, da očuva jedinstvo Jugoslavije: „ . . . Ako se jedinstvo Jugoslavije ne može sačuvati preko kralja Petra, treba pokušati da se očuva Kruna, a ako to nije moguće, mora se sve poduzeti da se očuva jedinstvo preko naroda. To se može postići, ako se ukloni sve, a ja naglaša­ vam sve, što smeta jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, jer bez ja­ kog jedinstva tih naroda, svaki od njih je osuđen na propast“ 13‘!).

Ne bi se moglo reći, da srpskim predstavnicima u emigrants­ kim vladama nije bio jasan i cilj i smisao stava hrvatskih predstav­ nika, koji su imali pred očima mnogo više u ž e hrvatske interese, nego opšte interese Jugoslavije i, posebno, srpske interese koji su bili veoma ugroženi. Na sednici vlade, držanoj 23. oktobra 1942. godine, rekao je Miša Trifunović: „ . .. Gospodo Hrvati, iz ovih i ovakvih fakata je jasno, odmah po dolasku u London i u Ameriku počeli ste propagandu za velikohrvatsku nacionalnu politiku; zaš­ to tačno ni sam ne znam. Verovatno zato da za tu politiku zađobi128) Ante Smith Pavelić, Dvije akcije bana Subašića (Hrvatska revija, god.

X , sveska 4) (1960, str. 633).

128) Na istom mestu, str. 634-635.

130) Na istom mestu, str. 636.

131) Na istom mestu, str. 637.

132) Na istom mestu, str. 638.

133) Na istom mestu, str. 638.

134) Na istom mestu, str. 640.

795

jete bilo zvanične krugove engleske i američke bilo javno mišljenje ovih zemalja ili oboje ujedno11135).

Hrvatima je, stvarno, uspelo i jedno i drugo. Još pre nego što je rat bio završen bili su, tada odgovorni srpski predstavnici u Ve­ likoj Britaniji i Am erici ocrnjeni kod vodećih britanskih i američ­ kih vodećih faktora i time onemogućeni. Kada su oni to shvatili bi­ lo je već kasno. Događaji su bili prešli preko njih i u odlučivanju 0 sudbini Jugoslavije oni nisu mogli imati udela. U ime Jugoslavije, sasvim suprotno interesima srpskoga naroda, odlučivali su Hrvati.

Bogdan Radića je zabeležio da mu je, u februaru 1945. godine, Mi­ ša Trifunović u Londonu rekao: „Dobro ste i pametno vi Hrvati to udesili. Eto, molim Vas, ovaj Ban, pa Tito. I Maček u Zagrebu, svi ste skupa. Lepo vi vodite stvari. Ja nisam nikada mislio da su Hrva­ ti tako vesti i pametni. Ovaj vaš Ban dobro s Čerčilom, a Tito sa Staljinom, pa zar to ne znači voditi pametnu politiku?! A vidite, molim Vas, nas! Čika Slobodan, profesor, znalac ustavnog prava, a slab političar. Onaj Ninčić, sav gluv, jedva se kreće. A ovaj naš Petar, izgubismo svo vreme da ga oženimo, pa šta od svega toga?11136).

Bili su, na sve strane jad i čemer. Radića je opisao raspoloženje Beograda o „danu slobode11 1954. godine: „ . . . Beograd, stari Beo­ grad, čaršija i sve ono što čini srpstvo — pokunjeno, nezadovoljno 1 prosto da im suze frcaju iz očiju. Posećujem svoje stare beograds­ ke prijatelje. U kućama teška tuga. Svugdje se žale: naši se vra­ tili nisu! Niti će se vratiti! Skamenjeni i ošamućeni. Novo Kosovo — kažu neki. Drugi primećuju — Srbija je izgubila rat11137).

Menica hazardera od 27. marta 1941. godine bila je naplaćena.

135) Na istom mestu.

136) Bogdan Radića, Hrvatska 1945 . . . , str. 152.

137) Na istom mestu, str. 168.

BIBLIOGRAFIJA Za rad na ovoj knjizi pisac je upotrebio delom izvorni materijal, a delom literaturu koja se odnosi na problematiku ove knjige. Pisac se trudio da či­ njenice, iznete u knjizi, budu što bolje osvetljene. Iz mase knjiga, pisanih o problemima, koji se ovde obrađuju, uzimane su one, manje tendenciozne a više objektivne u prikazivanju odnosnih događaja. Izvori i podaci iz arhiva navedeni su na odgovarajućim mestima u tekstu. To se odnosi i na Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naro­ da. Pisac je imao na raspoloženju i sve brojeve „Borbe", koji su izašli za vre­ me rata; izvesni materijal iz nje ima izvorni karakter, naročito ono što se odnosi na raspise i naređenja partijskih i vojnih vlasti.

Spisak upotrebiljene literature daje se azbučnim redom:

Ante Pavelić — rešio je hrvatsko pitanje — Zagreb 1942.

Aprilski rat 1941. Zbornik dokumenata, Knjiga I., Beograd 1969.

Archiv des Ausvoartigen Am tes, Bonn.

Bundesarchiv, Koblenz am Rhein.

Avakum ović, dr Jovan, Mihailović prema nemačkim dokumentima, Lon­ don 1963.

Balen, Šime, Pavelić, Zagreb 1952.

Bandović, Milan, Ustanak u Crnoj Gori (juli-avgust 1941). U „Knjiga o Draži“, I., Vindzor 1956.

Biber, Dušan, Ustaše i Treći Rajh. U „Jugoslovenski istorijski časopis, 2, Beograd 1964.

Bilinski, George, Tito. London 1949.

Boban, Ljubo, Držanje srbijanskih opozicionih stranaka povodom Zagre­ bačkih punktacija (Historijski zbornik, god. X V , 1962).

Isti, Iz istorije odnosa između Vladka Mačeka i Dvora u vrijeme šestojanuarskog režima (Historijski zbornik, god. X V III, 19'65).

Isti, Maček i politika HSS 1928-1941, Zagreb 1974. (I, i II).

Isti, Svetozar Pribićević u opoziciji (1928-1936), Zagreb 1973.

Brockdorf, Werner, Kollaboration oder Widerstanđ, Miinchen 1968.

Broz, Josip Tito, Borba za socijalističku demokratiju, V. Beograd 1953.

Broz, Josip Tito, Borba i razvoj KPJ između dva rata (Prilog „Politici" od 24. V. 1977).

Colić, Mladen, Takozvana Nezavisna država Hrvatska 1941, Beograd 1973.

Cvetić, Bosa (zajedno sa redakcijom), Zene Srbije u NOB, Beograd 1975.

Cvetković, Dragiša, Povodom članka Radoja Kneževića o 25. i 27. martu (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1951).

Isti, Povodom čerčilovih Memoara (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1951).

Isti, Dokazi Radoja Kneževića (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1951).

Isti, Srpsko-hrvatski Sporazum (1939). (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1952).

797

Isti, Naši odnosi sa Turskom u početku 1941 (Dokumenti o Jugoslaviji, sv. 10).

Isti, K a k o se dalje imao razvijati Srpsko-hrvatski sporazum (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1954).

Isti, „Srpska Borba“, ,,Iskra“ i ,,Sinđikalist“ o namesničkom režimu u kra­ ljevini Jugoslaviji (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1954).

Isti, Misija generala Petra Pešića (Dokumnti o Jugoslaviji, Pariš).

Isti, Dr Milan Gavrilović (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš).

Isti, Braća Knževići i 27. mart (Dokumnti o Jugoslaviji, Pariš 1955).

Isti, Razgovori u Berthsgađenu (Dokumenti o Juguoslaviji, Pariš 1956).

Isti, Jugoslavija i razvoj međunarodne situacije između dva rata (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. V I — decembar 1960).

Isti, Solun i Trojni pakt (Glasnik SIDK „Njegoš", sv. X I — juni 1963).

Isti, Atinska konferencija (Glasnik SIDK „Njegoš", sv. X III — juni 1964).

Cerčil, S. Vinston, Drugi svetski rat. Tom III: Velika alijansa. Beograd 1964.

Isti, Drugi svetski rat, tom V I; Triumf i tragedija, Beograd 1964.

Isti, Drugi svetski rat, tom V ; Obruč se zatvara, Beograd 1964. Čolaković, H. Drago, Jasenovac. 21. VIII. 1941. — 31. III. 1942, Sarajevo 1948. Čolaković, Rodoljub, Zapisi iz oslobodilačke borbe, Zagreb 1951 Čubrilović, dr Branko, Zapisi iz tuđine, Sarajevo 1946. Čulinović, dr Ferdo, Slom stare Jugoslavije, Zagreb 1958.

Isti, Stvaranje nove Jugoslavije, Zagreb 1959.

Isti, Jugoslavija između dva rata, I, II, Zagreb 1961.

Isti, Dvadeset sedmi mart, Zagreb 1965.

Isti, Okupatorska podela Jugoslavije, Zagreb 1970.

Dalton, Hugh, The Fatefull Years. Memoirs 1931-1945, London 1957.

Damjanović, Milica, Napredni pokret studenata Beogradskog univerzite­ ta. Knj. I, Beograd 1966; knj. II: Od 1929. do .1941, Beograd 1974.

Deakin, F. W., Britanija i Jugoslavija 1941-1945. (Jugoslovenski istorijski časopis, 2 ,1963).

Isti, The Embatteled Mountain, London 1971.

Dedijer, Vladimir, Dnevnik, II, Beograd 1946; III, Beograd 1950.

Isti, Dnevnik. Drugo izdanje (sažet u jednu knjigu), Beograd 1951.

Isti, Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Beograd 1953.

Isti, Tito speaks. His selfportrait and Struggle with Stalin, London 1953.

Dokum enti o protivnarodnom radu i zločinima jednoga dijela katoličkog klera, Zagreb 1946.

Dokum enti o izdajstvu Draže Mihailovića. Knj. I, Beograd 1945.

Dožić, dr Gavrilo, Memoari patrijarha srpskog Gavrila, Pariz 1974.

Drugo zasedanje AVNO J-a, izdato 1943.

Dragnich, N. Alex, Titos promised Land Yugoslavia. New Jeresy 1954.

Dragutinović, Drag., Kako sam video 27. mart 1941. (Glasnik ISKD „Nje­ goš" sveska IX . — juni 1962).

Dudić, Dragojlo, Dnevnik, Beograd 1956.

Dilas, Milovan, Memoar of a Revolutionary, New York 1973.

Isti, Wartime, New York 1977. Đonović, J. Dušan, Dokumenti (Glasnik ISKD „Njegoš", sveska decembra 1960).

Isti, Dokumenti. Pomoć u novcu kraljevske jugoslovenske vlade đeneralu Mihailoviću (Glasnik, sveska za decembar 1961). Đonović, Jovan, Veze sa Dražom Mihailovićem sa Srednjega Istoka i Severne Afrike (Glasnik ISKD „Njegoš", sv. 1 — juni 1958).

Isti, Izveštaji đeneralu Mihailoviću iz kraja 1943. i 1944. godine (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. III — juni 1959).

798

Isti, Veze sa Mihailovićem sa Srednjega Istoka (Glasnik SIKD ,,Njegoš“. sv. IV — decembar 1959).

Isti, Telegrami Đenerala Mihailovića o engleskim misijama u svom štabu i engleskoj politici na terenu (Glasnik SIKD „Njegoš11, sv. V — juni 1960).

Isti, Telegrami Draže M ihailovića. . . (Glasnik SIKD ,,Njegoš“, sv. V I — decembar 19C0). Produženje u Glasniku SIKD „Njegoš", sv. V II — juni 1961.

The Eden Memoirs: The Reckoning, London 1965.

Fricke, Gerst, Kroaten 1941-1944. Der „Unabhangige Staat“ in der Sicht des deutschen Bevollmachtigten Generals in Agram, Glaise von Horstenau, Freiburg 1972.

Fotić, A. Milan, Izgubljeni put. I deo, Minhen 1961.

Fotitich, Constantin, The War We Lost. Yugoslavias Tragedy and the Failure of the West, New York 1948.

Gligorijević, dr Branislav, Napad Ljotićevaca na studente Tehničkog fa­ kulteta u Beogradu, u oktobru 1940. i rasturanje Ljotićevog „Zbora" (U „Istorijski glasnik", 2 — 1963).

Isti, Politički pokreti i grupe s nacionalističkom ideologijom i njihova fu­ zija u Ljotićevom „Zboru" (U „Istorijski glasnik", 4 — 1965).

Gregorić, Danilo, So endete Jugoslawien, Leipzig 1943.

Grđić, Radmilo, Zapadni srpski krajevi i Draža (U „Knjiga o Draži", I, Vindzor 1956).

Isti, Doprinos Primorskih Hrvata (U „Knjiga o Draži", II, Vindzor 1956).

Hoptner, B. Jakob, Jugoslavija u krizi 1934-1941. Preveo sa engleskog dr Časlav M. Nikitović, Minhen 1964.

Horty, von Nikolaus, Ein Leben fiir Ungarn, Bonn 1953.

Hory, Ladislaus-Brosait Martin, Der Kroatische Ustascha-Staat 1941- 1945, Stuttgart 1964.

Hurem, Rasim, Pokušaj nekih građanskih muslimanskih političara da Bos­ nu i Hercegovinu izdvoje iz NDH (Godišnjak istorijskog društva Bosne i Herce­ govine, god. X V I, 1965).

Isti, Kriza u NOP u Bosni i Hercegovini krajem 1941. i početkom 1942, Sarajevo 1972.

Ivanović, D. Predrag, Ko su Ljotićevci? Čikago 1954.

Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom. Stenografske beleške i dokumenti sa suđenja Dragoljubu-Draži Mihailoviću, Beograd 1946.

Jedan izveštaj o odgovornosti za puč (Dokumenti o Jugoslaviji, sv. 10) Jareb, Jere, Pola stoljeća hrvatske poviesti, Buenos Aires 1960.

Jelić-Butić, Fikreta, Ustaše i NDH, Zagreb 1977.

Jovanović, Slobodan, Mihailovićevo delo („Knjiga o Draži", II, 1956).

Isti, Dražin Mit („Knjiga o Draži", II, Vindzor 1956).

Isti, Zapisi o problemima i ljudima 1941-1944. London 1976.

Jovanović, dr Dragoljub, Ljudi, ljudi . . . Medaljon 46 umrlih savremenika sa fotografijama, Beograd 1975.

Jukić, Ilija, Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskog naroda, London 1965.

Karapandžić, M. Borivoje, Građanski rat u Srbiji 1941-1945. Cliveland 1953.

Isti, Jugoslovensko krvavo proleće, Cliveland 1977.

Kard.elj, Edvard, Politička i vojnička strategija narodnooslobodilačkog ustanka i socijalističke revolucije i Titova stvaralačka uloga u njenom konci­ piranju i realizovanju, (Prilog „Politici" od 28. II. 1977).

King Peter of Yugoslavia, A King's Heritage, New York 1954.

Kiszling, Rudolf, Die Kroaten. Der Schicksalweg eines Stidslawenfolkes Graz-Koln 1956.

799

CUssiold, Stephan, Whirlwind. A n Accopunt of Marshal Tito's Rise to Power. London 1949.

K ljaković, Vojmir, Promjena politike Velike Britanije prema Jugoslaviji u prvoj polovini 1943 godine. (U „Jugoslovenski istorijski časopis", 3. 1965).

Isti, Jugoslovenska vlada u emigraciji i saveznici prema pitanju Hrvatske 1941-1944. (U „Časopis za suvremenu povijest, II-III, 1971, poseban otisak).

K nežević, L. Radoje, Knez Pavle, Hitler i Solun. („Poruka", broj 2, 1951).

Isti, Odluke u Belom Dvoru od 28. X . 1940. („Poruka", broj 4-5, 1951).

Isti, Prva gerila u Evropi. („Poruka", broj 8, 1952).

Isti, Bojište sa tri protivnika. („Poruka", broj od 1. II. 1953).

Isti, Organizovanje otpora. („Poruka", broj 13 od 16. VI. 1953).

Isti, Cvetkovićevi „dokumenti" o Jugoslaviji. („Poruka", broj 14 od 1. VIII. 1953).

Isti, Medved i lav. („Poruka", broj 17 od 1'6. X II. 1973).

Isti, Svetlost i senke. („Poruka", broj 23. od 16. X . 1954).

Isti, Slobodan Jovanović u politici. („Poruka", broj 53-54 od 1959).

Isti, Počeci pokreta otpora. („Knjiga o Draži", 1).

Isti, Značaj Mihailovićeve gerile. („Knjiga o Draži", I, Vindzor 1956).

Isti, Slovo ,,Z“. („Knjiga o Draži", I, Vindzor 1956).

Kom nenić, Vasilije, Kroz sneg i mraz na Svetosavski kongres — u janua­ ru 1944. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X II I — juni 1969).

Kontić, Jovan, Viktor Emanuilo na Cetinju. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv.

IV — decembar 1959).

Konjhodžić, Alija, Muslimani i Treći srpski ustanak. (Glasnik SIKD „Nje­ goš", sv. X V I — decembar 1965).

K ošić, dr Mirko, Je li 27. mart 1941 bio plaćen? 1950.

Isti, Grobari Jugoslavije. Ko je „drsko lagao", Oko 27. III. 1941. 1951.

K ostelski, Z., The Yugoslavs. The history of the Yugoslavs and their states to the creation of Yugoslavia. New York 1952.

Kostić, N. Boško, Za istoriju naših dana, 1949.

Isti, Istina o Milanu Nediću, Milwaukee 1965.

Isti, Oficiri, pučevi i politika, Milwaukee 1964.

Kostić, M. Lazo, Ko je kriv za zločine nad Srbima u NDH — pravna i so­ ciološka rasprava, Švajcarska 1972.

Isti, Hrvatska zverstva u Drugom svetskom ratu. Prema izjavama njiho­ vih saveznika, Cikago 1974.

Isti, Dodatak knjizi „Hrvatska zverstva u Drugom svetskom ratu". Prema izjavama njihovih saveznika, Melburn 1975.

K rakov, Stanislav, General Milan Nedić. Knj. I: Na oštrici noža. Minhen 1963.

Isti, General Milan Nedić, knj. II: Prepuna čaša čemera, Minhen 1968.

Lavorence, Christine, Irregulere Adventure, London 1946.

Ljotić, V. Dimitrije, Iz moga života, Minhen 1952.

Isti, U revoluciji i ratu, Minhen 1961.

Maclean, Fitzroy, Eastern Approaches, London 1949.

Isti, Disputed Barricade, London 1957.

Maček, dr Vladko, In the Struggle for Freedom, New York 1957.

Martin, David, A lly Betrayed. The uncensored story of Tito and Mihailovich, New York 1946.

Marić, Mihailo, Kralj i vlada u emigraciji, Zagreb 1966.

Marjanović, Jovan, Velika Britanija i narodnooslobodilački pokret u Ju­ goslaviji 1941-1945. (U „Jugoslovenski istorijski časopis", 2, 1963).

Isti, Ustanak i nacionalnooslobodilački pokret u Srbiji 1941, Beograd 1963.

M artinović-Bajica, Petar, Milan Nedić, Cikago 1956.

800

Mati, dr Josef, Jugoslawien im zweiten Weltkrieg. U „Osteuropa — Handbuch: Jugoslawien, Koln-Graz 1954.

Meštrović, Ivan, Uspomene na ljude i događaje, Zagreb 1969.

Mikuž, Metod, Slovenci v stari Jugoslaviji. Oris zgodovine Slovencev 19171941, Ljubljana 1965.

Milazzo, J. Matteo, The Chetniks movement and the Yugoslavresistance London 1965.

Milošević, Aleksandar, „Golgota". Crna jesen. („Knjiga o Draži", II, Vind­ zor 1956.

Milutinović, Nikola, Vojni puč i 27. mart, Beograd 1960.

Isti, Od Marseljskog atentata do Trojnog pakta, Beograd 1963.

Mitrović, Dojčilo, Zapadna Srbija 1941, Beograd 1975.

Morača, Pero, Odnosi između KPJ i Kominterne od 1941. do 1943. (U „Ju­ goslovenski istorijski časopis", 1-2, 1964).

Nedić, Milan, Govori generala Nedića, Beograd 1943.

Neubacher, Hermann, Sonder-Auftrag Siidost 1940-1945. Bericht ednes fliegende Diplomaten, Gottingen 1956.

Newaman, Bernard, Titos Yugoslavia, London 1952.

Nikitović, dr Časlav, Mi smo vršili mobilizaciju, a oni su izvršili kapitu­ laciju. (Dokumenti o Jugoslaviji).

Isti, Istina o 25. i 27. martu. (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1951).

Isti, Zaključak jedne izazvane diskusije. (Dokumenti o Jugoslaviji, 1951).

Isti, Od centralizma do federalizma. (Dokumenti o Jugoslaviji, Pariš 1952).

Isti, Posle deset godina. Jedan bilans. (Dokumenti o Jugoslaviji, 1951).

Isti, Jugoslavija prema Evropi od 3. X I. 1939. do 15. IV. 1941. (Dokumenti o Jugoslaviji, 1954).

Isti, Pogibija Vojka Čvrkića i slovo ,,Z“. (Dokumenti o Jugoslaviji, sv. 10).

Nikolić, D. Dragutin, Jedan od svedoka, Rim 1977.

Nikolić, R. Miloje, Sećanje na Baski kongres. („Knjiga o Draži", II, Vind­ zor 1956).

Novak, Viktor, Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948.

Novak, Karlo, Pokret otpora u Sloveniji 1941-1943. („Knjiga o Draži", I, Vindzor 1956).

Ostovich, P. D., The Truth about Yugoslavia. With an introduction by Ivan Meštrović, New York 195'6.

Pavlović, P. Gr., general, Iz Dnevnika gen. Jovana Leka. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X V — juni 1965).

Pui'lo'uić, St. Košta, Pad Simovićeve vlade. (Glasnik SIKD ,,Njegoš“, sv.

2 — decembar 1958).

Isti, Pad Jovanovićeve vlade. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. 4 — decembar 1959).

Isti, Pad Purićeve vlade. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. V II — juni 1961).

Isti, O obrazovanju Namesništva. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. I X — juni 1962).

Isti, Strogo poverljivi dosije Pretsedništva vlade. (Glasnik SIKD „Nje­ goš", sv. X III — juni 1964).

Isti, Ženidba kralja Petra II. Prema britanskim dokumentima, London 1975.

Pavelić, Ante Smith, Kairska afera. (Savremene sveske 2).

Isti, Britanci i Draža Mihailović. („Hrvatska revija" god. VII, vol. 3, 1977).

Isti, Dvije akcije bana Šubašića. („Hrvatska revija", god. X . sv. 4, 1960).

Parežanin, Ratko, Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić, Minhen 1971.

Isti, Moja misija u Crnoj Gori, Minhen 1974.

801

P ejović, Radivoje, Formiranje četničke nezavisne grupe nacionalnoga otpo­ ra. Pokušaj Vojislava Lukačevića da se odvoji od Draže Mihailovića. (U „Ju­ goslovenski istorijski časopis", 4, 1964).

P erović, R. Vukašin, Enciklopedijski i politički komentar Genosida. Prva četnička enciklopedija, Minhen 1959.

P etković, Dušan, četnička radio stanica „Karađorđe". (Glasnik SIKD „Nje­ goš", sv. 3. — juni 1959).

Isti, Kako je uspostavljena veza s đeneralom Mihailovićem iz Carigrada.

(Glasnik SIKD „Njegoš", sv. V — juni 1960).

Petrov, Vladimir, A Study in Diplomacy. The Story of Artur Bliss Lane, Chicago 1971.

Plenča, Dušan, Međunarodni ugovori Jugoslavije u toku drugog svetskog rata, Beograd 1962.

Plećaš, Nedjeljko, S mora i iz vazduha u porobljenu otadžbinu. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. V — juni 1960).

Pribićević, Svetozar, Diktatura kralja Aleksandra, Beograd 1952.

Purković, Al. Miodrag, Dragoljub Mihailović, Kratka biografija. („Knjiga o Draži", I, Vindzor 1956).

Radića, dr Bogdan, O radu Hrvata u U SA za vrijeme prošloga rata. („Hr­ vatska revija", god. VII, uart 1957).

Isti, Hrvatska 1945, Minhen-Barcelona 1974.

Ribar, dr Ivan, Politički zapisi, knj. I, Beograd 1948; knj. II, Beograd 1949; knj. III, Beograd 1951; knj. IV, Beograd 1952).

Isti, Iz moje političke suradnje (1901-1965), Zagreb 1965.

Roucek, S. Josef, Balkan Politics, International Relations in no mans Land, Staford, Californija 1949.

Seitz, B. Albert, Mihailović oax or hero? Columbus, Ohio, 1953.

Simić, Sima, Prekrštavanje Srba za vreme Drugog svetskog rata, Titograd 1958.

Smodlaka, Josip, Partizanski dnevnik, Beograd 1972.

Spomenica „Bratstva". Uredio Alija Konjhodžić, Toronto 1974.

Stambolić, Petar, Martovski događaji 1941. (Prilog „Politici" od 26. V. 1977).

Stevanović, dr Miladin, Kako su partizani sudili. („Politika" od 14.-27.

VIII, 1976).

Stojadinović, dr Milan, Ni rat ni pakt, Buenos Aires 1963.

Stojanović, Milan, Sećenja na generala Dražu Mihailovića. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X I V — decembar 1969).

Subbotić, dr Ivan, O zaveri protiv života kralja Aleksandra. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X I V — decembar 1964).

Sepić, Dragutin, Pisma i memorandumi Frana Šupila (1914-1917), Beograd 1967.

Tajni dokum enti o odnosima Vatikana i ustaške NDH. Zagreb 1952.

Terzić, Velimir, Jugoslavija u aprilskom ratu, Beograd 1963.

Todorović, J. Borislav, Beleške oficira za vezu („Knjiga o Draži", I, Vind­ zor 1956).

Tomasevich, Jozo, W ar and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945. The Chetniks, Standford, 1965.

Tomić, N. Nikola, Pakt, puč i rat, Melburn 1967.

Isti, Pučisti na tuđoj teritoriji, Melburn 1971.

Topalović, dr Živko, Ideje vodilje. („Knjiga o Draži", II, Vindzor 1956).

Isti, Rastanak sa zemljom. („Knjiga o Draži", II, Vindzor 1956).

Isti, Pokušaj smenjivanja Draže Mihailovića. („Knjiga o Draži", II, Vind­ zor 1956).

Isti, Poslednji pokušaj. („Knjiga o Draži", II, Vindzor 1956).

802

Isti, U mučnim danima. („Poruka", broj 42, od 16. III. 1957).

Isti, Pokreti nacionalnoga otpora u Jugoslaviji, 1941-1945, Pariš 1958.

Isti, Borba za budućnost Jugoslavije, London 1967.

Trišić, P. Jovan, O Milanu Nediću, Komunističke neistine na suđenju Dra­ ži Mihailoviću, Vindzor 1960.

Tuđman, Franjo, Okupacija i revolucija. Dvije rasprave, Zagreb 1963.

Isti, Velike ideje i mali narodi. Rasprave i ogledi, Zagreb 1970.

Van Bergen, Hendrik, Genosse Feind. Unverćffentliche Dokumente iiber die Rote Armee, Bonn 1962.

Vauhnik, Vladimir, Nevidna fronta. Spomeni, Buenos Aires 1965.

Voigt, F. A., The World Verdict. General Mihailovich. Gloucester 1947.

Isti, Pax Britanica, London 1949.

V ujović, Đuro, O lijevim zastranjivanjima KPJ u Crnoj Gori u prvoj go­ dini narodnooslobodilačkog rata. („Istorijski zapisi", god. X X . sv. 24, 1967).

Vujasinović, Todor, Ozrenski partizanski odred, Sarajevo 1950.

Vujović, Ilija, Naš ratni ugovor sa Albanijom. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. III — juni 1959).

Vujošević, Ubavka, Tito u Beogradu. („Politika" od 7. do 12. IV. 1977).

Vukmanović, Svetozar-Tempo, Revolucija koja teče. Memoari. Knj. I, Beograd 1971.

Vuković, M. Miodrag, Sa pukovnikom D. Mihailovićem od 6. do 14. IV. 1941. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X I V — juni 1975).

Vukčević, dr Radoje, Između pakta i rata — Pakt, (Glasnik SIKD „Nje­ goš", sv. V — juni 1960).

Isti, Između pakta i rata — rat. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. V I — decem­ bar 1960).

Isti, Na putu ka Teheranu. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. IX — juni 1962).

Isti, Tri teška greha prema srpskom narodu. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv.

X X I V — juni 1975).

Isti, Na putu ka Jalti. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X I — juni 1963(?).

Isti, Otkrića pukovnika Mak Dauela. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X I II — juni 1969).

Isti, Od Jalte do Potsdama. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X III — juni 1964).

Isti, Tragedija demokratije u Potsdamu. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X IV — decembar 1964).

Isti, Epilog tragedije iza zelenih stolova. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. V — decembar 1969).

Isti, Jugoslavija i Trojni pakt. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X I V — de­ cembar 1969).

Isti, Simovićev Testamenat. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X I — juni 1968).

Isti, Na strašnom sudu, Cikago 1968.

Vučković, Zvonimir, Obezbeđenje Kongresa. („Knjiga o Draži", II, Vindzor 1956).

MVatson, Hugh Seton, Osteuropa zwischen den Kriegen 1918-1841. Paderborn 1948.

Wiischt, Johann, Jugoslawien wahrend des zweiten Weltkrieges, Zu einem Vortrag von Jovan Marjanović. U „Siiddeutsche Vierteljahresblatter", IV, 1, 1959).

Isti, Beitrage zur Geschichte der Deutschen in Jugoslawien fur den Zeitraum von 1934 bis 1944, Kehl am Rhein 1966.

Isti, Bevolkerungsverluste Jugoslawiens im zweiten Weltkrieg. Kehl am Rhein 1966.

Isti, Jugoslavien und das Dritte Reich. Eine dokumentierte Geschichte des deutsch-jugoslawieschen Beziehungen von 1939 bis 1945, Stuttgart 1969.

803

Zečević, Vasilije, Od Podgorice do Gradiške. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv.

VIII. Zec, T. Nikola, Deset dana ratovanja. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. 1 — juni 1958).

Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugo­ slaviji, Beograd 1952.

Zonjić, Uroš, Konferencija u Šahovićima i Ravnogorska omladina. (Glas­ nik SIKD „Njego", sv. X X I V — juni 1975).

Isti, Od uspeha do poraza. (Glasnik SIKD „Njegoš", sv. X X IV — decem­ bar 1969).

Zivanović, M. Sergije, Treći srpski ustanak, knj. I, Cikago 1962; knj. II, Cikago 1962.

Isti, Đeneral Mihailović i njegovo doba, Cikago 1966.

804

REGISTAR LIČNIH IMENA1) A Aćimović, Milan, ministar, 299, 303, 306, 509, 510, 529 Alajbegović, Mehmed, ministar 669 Altmayer, Branimir, vođa nemačke grupe u NDH, 746 Andrej (Ivan Prezelj), general, 532 Avakumović, Ivan, pisac, 383, 385, 392 (i u navodima u tekstu) Avgustinčić, Avgustin, vajar, 563 Auer, Ljudevit, ministar, 340 Andres, Ivan, ministar, 165 Antić, Milan, ministar Dvora, 10, 215, 226 Antonesku, diktator Rumunije, 291 Armstrong, britanski general, šef voj­ ne misije kod D. Mihailovića, 476, 479, 480, 481, 482, 483 Atherton, Terence, novinar, vođa je­ dne misije u Jugoslaviji, 627, 628, 629 Artuković, Andrija, ministar NDH, 733 Ataturk, Kemal-paša, 14

B Babović, Spasenija-Cana, prvak KPJ, 329, 547, 559, 583, 585 Bakarić, dr Vladimir, jedan od vode­ ćih članova SKJ, 566 Bakić, Mitar, bio na raznim funkcija­ ma, 94 Bandović, Milan, profesor, 417, 439, 441 Banjanin, Jovan, prvak SDS i mini­ star, 258 Barjaktarević, Jovan, profesor, okru­ žni načelnik, 319 Barać, dr Ljubomir, lekar, prvak JNP ,,Zbor“, 372 Baćević, Petar, četnički vojvoda, 492, 529

Basariček, Đuro, poslanik HSS, 141, 143 Badžak, Milan, narodni poslanik, 65 Bebler, dr Aleš, prvak KPJ, 561 Begović, Vlajko, prvak KPJ, 120 Bejlej (W. S. Bailey), šef britanske mi­ sije kod D. Mihailovića, 469, 470, 471, 472, 476, 478, 481, 482, 485, 503 Bešlić, Nikola, ministar, 165 Biber, Dušan, general, 82 Biroli, Pirzio Alessandro, 295 Boroš, Edvard, pukovnik, 549 Borota, Ištvan, partizanski krvolok, 582 Boris, kralj Bugarske, 11, 183, 293 Brale, Božidar, rimokatolički svešte­ nik, 664 Broz, Josip-Tito, 111, 113, 114, 120, 237, 284, 333, 361, 381, 400, 408, 409, 410, 411, 413, 414, 430, 432, 434, 463, 497, 499, 500, 520, 522, 523, 528, 540 (i dalje), 571, 781, 782, 785, 786 Budak, dr Mile, hrvatski književnik, ustaški prvak i ministar, 148, 655, 665, 666, 669, 671, 672, 679, 681, 691, 692, 693, 722 Budisavljević, dr Srđan, prvak SDS, ministar, 93, 110, 234, 253, 649 Burić, dr Viktor, biskup, 703 Buna, Vasilije, komunistički aktivis­ ta, 237, 589

c Cankar, Izidor, ministar, 646 Cincar-Marković, Aleksandar, minis­ tar, 12, 15, 18, 19, 20, 26, 33, 37, 42, 45, 46, 49, 165, 189, 190, 192, 195, 196, J) Imena, koja se češće, pominju, označena su na ukupnim stranicama u tekstu.

805

197, 199, 200, 204, 214, 219, 222, 252, 276, 370, 521 Cvetković, Dragiša, pretsednik vlade, 16, 26, 33, 34, 44, 78, 88, 92, 93, 95, 101, 105, 128, 158, 162, 163, 164, 165, 170, 172, 181, 182, 184 189, 190, 192, 193, 194, 195, 196-199, 201, 208-222, 258, 159, 281, 284, 298 Cvijović, Josif, mitropolit, 293

c Galeazzo, Ciano, ministar, 13, 14, 20, 23, 29-41, 49, 159, 160, 215, 217, 662 Corović, dr Vladimir, profesor univer­ ziteta, 109, 120

c Caki, Ištvan (Istvan Csaky), ministar, 20, 21

Čvrkić, Vojko, ministar, 456 Cernozemski, Vladimir, atentator na kralja Aleksandra, 119 Čolaković, Rodoljub, pisac i prvak SKJ, 376, 379, 409 Churchill, S. Winston, 178, 179, 180, 131-203, 238, 239-241, 246, 249, 265, 266, 267, 278, 407, 431, 432-433, 464465, 474, 475, 486, 488, 631-637, 638646, 648, 649-654, 778, 782, 783, 787 Čubrilović, dr Branko, prvak SZS, ministar, 93, 130, 165, 252, 282

D Dabić, sekretar Beogradskog univer­ ziteta, 119 Daković, Marko, odvokat, ministar, 233, 251, 252, 276, 288 Dalton, Hugh, 224, 241, 242, 4'65 Damjanović, Miodrag, general, 317, 369, 370 Dangić, Jezdimir, major, 373-388, 390392, 504, 613 Danić, Milan (Dijamantštajn), 80-85 Diniela, partizanka, 335-336 Dankelmann, general, 303-304, 353 Dauel, Mak, 489, 491, 510, 522, 523, 535 Davidović, Ljubomir, šef Demokrats­ ke stranke, 142, 149, 150, 156 Deakin, Frederick William, 178, 240, 468, 475, 627, 630, 637, 645, 646 Dedijer, Vladimir, novinar, istoričar, prvak KPJ, 541, 543, 548, 554, 584, 593, 602, 608, 627, 629, 630

806

Dedijer, dr Olga, lekar, supruga Vla­ dimira Dedijera, 554, 566 Deva, Džafer, vođa jugoslovenskih Albanaca, 297 Dimitrijević, Vojislav, Ing., koman­ dant puka SDK, 325 Dimitrov, Georgi, 545 Dinić, Tanasije, ministar, 301 Dobrosavljević, Jovan, major, koman­ dant puka SDK, 325 Dokić, Đuro, general, ministar, 304, 306 Donovan, William, 182, 183, 184, 243 Dožić, dr Gavrilo, patrijarh, 62, 63, 104, 204, 206, 207, 221, 227, 229, 231-238, 245, 249, 251, 271, 275, 531 Draganović, dr Krunoslav, katolički sveštenik, istoričar, 703 Draškić, Panta, general, ministar, 365 Drinčić, upravnik grada Beograda, 116, 128 Drljević, dr Sekula, vođa crnogorskih separatista, 142 Dugonić, Rato, prvak SKJ, 594 Dudić, Dragojlo, seljački pisac, jedan od vođa partizana u Srbiji, 350, 595, 610, 613, 614, 617 Dučić, Jovan, pesnik i diplomata, 29

Đ Đilas, Milovan, književnik, prvak KPJ i jedan od vođa partizana, 105, 106, 107, 108, 114, 115, 235, 237, 262-263, 411, 553-556, 565-570, 571, 578, 597, 603-606, 624-629, 633-634, 645 Đonović, Jovan, diplomata, 412, 477478, 487, 494 Đorđević, Ceka, pomoćnik ministra.

454, 455 Đorđević, dr Irinej, episkop, 221, 231 Đorđević, Voja, ministar, 87 Đorđević, Milorad, ministar, 23 Đorđević, Momčilo, kapetan, koman­ dant artiljerijskog diviziona SDK, 325 Đorđević, Doka, okružni načelnik, 319, 320 Đujić, Momčilo, sveštenik, četnički vojvoda, komandant Dinarske divi­ zije, 319, 328, 517, 528, 534 Đuričić, Boško, partizan, 584 Đurić, Radoslav, major, četnik, zatim partizan, 618 Đuzepe, Markoni, papski legat u NDH, 697, 704

Đukanović, Blažo, general, 372 Đurišić, Pavle, kapetan, četnički voj­ voda, komandant crnogorskih čet­ nika, 326, 327, 328, 373, 417, 440, 441, 507, 525, 526, 527, 528, 529, 534, 535

F Feriš, Lin (Lynn Farish), američki oficir, 634, 635 Filipović, Ljudevit, 164 Filov, Bogdan, Bugarin, pretsednik bugarske vlade, 12, 557 Fotić, Konstantin, diplomata, 249, 435 Fotić, Milan, advokat, 82 Fregl, Ivan, major, 324

G Gavrilović, Vojislav, agent Kominterne, 552, 553, 562 Gavrilović, dr Milan, vođa SZS, di­ plomata, ministar, 24, 24-27, 178, 229, 230, 252, 260-261, 274, 487 Glavaš, dr Radoslav, franjevac, usta­ ša, 717, 718 Georgijev, Kimon, Bugarin, vođa ,,Zvena“, pretsednik vlade, 10, 551 Gligorijević, dr Branislav, 124, 125, 128, 130 Gray, Eduard, 136 Grđić, Radmilo, novinar, 65, 441, 444, 445 Gregorić, D. Danilo, novinar, 186, 191, 192, 195 Grol, dr Milan, vođa Demokratske stranke, ministar, 170, 223, 234, 251, 649, 763, 769 Germogen, episkop, mitropolit HPC, 608, 714, 715-718 Gering, Herman (Goring Hermann), 42, 49 Gorkić, Milan, sekretar C K -a KPJ, 115 Guberina, dr Ivan, franjevac, ustaša Gutić, dr Viktor, ustaški vođa, logor­ nik u Banja Luci, ubica Srba, 679, 680

H Hadžić, Hakija, profesor, 725 Hadžihasanović, Uzeir-aga, 734 Hadson, Bil-Marko (Bili Hudson), vo­ đa britanske misije kod D. Mihai­ lovića, 411, 412, 465, 466, 467, 471, 484, 506,'616, 626, 627, 631

Has, Herta, supruga Josipa Broza Ti­ ta, 555 Helm, Hans, 711, 713, 716 Heren (Von Heeren), nemački posla­ nik u Beogradu, 24, 25, 99, 187, 190, 209, 216, 253, 255, 256, 260 Hitler, Adolf, vođa nemačkog Rajha, 18-22, 37-38, 41-42, 47-48, 74, 77, 88, 91, 189, 190, 193, 194-195, 197, 199, 203, 210, 215, 217, 239, 240, 256, 258, 264, 268, 279, 280, 281, 287, 288, 291, 303, 305, 310, 391, 397, 398, 517, 565, 566, 570, 652, 653 Hođera, Svetislav, vođa ,,Borbaša“, ministar, 59, 88, 91 Horstenau, Glaise (Glaise von Horste­ nau), 544, 555 Horty, Nikolaus, poglavar Mađarske, 287, 288, 291, 292

I Idn, Antony, ministar spoljnih poslo­ va, 180, 181, 196, 197, 198, 224, 264, 265, 648 Ilić, Bogoljub, general, ministar vojni, 271, 276, 277, 763, 773 Ilić, Mihailo, profesor Univerziteta, 16, 41 Ineni, Ismet, predsednik Turske repu­ blike, 179 Ivanić, dr Stevan, lekar, prvak JNP ,,Zbor“, 89 Ivezić, Stojan, student, 106

J Jakšić, Pavle, profesor, vođa partiza­ na, 335 Janković, Momčilo, ministar, 306 Jednjak, Ljuben, 701 Jevđević, Dobroslav, novinar, četnič­ ki prvak, 527 Jevtić, Boško, ministar, predsednik vlade, poslanik na strani, 65, 89, 90, 92, 101, 103, 105, 158, 252, 258 Jerković, Nebojša, vođa partizana u Mačvi, 308, 330 Jojić, Risto, profesor, ministar, 300 Joka, Dimitrije, sveštenik, 702 Jonić, Velibor, profesor, ministar, 65, 306 Jonić, Borivoje, general, 317, 319 Jovović, Jakov, kapetan, četnički ko­ mandant, 226, 227, 236 Josifović, Stanislav, ing., komesar, 315

807

Jovanović, Blažo, prvak KPJ i SKJ, 559 Jovanović, Dragi, upravnik grada Be­ ograda, 299, 315, 370 Jovanović, dr Dragoljub, profesor, vo­ đa levih zemljoradnika, 87, 88, 109, 223, 238, 607 Jovanović, M. Jovan, diplomata, 139, 149 Jovanović, Radivoje-Bradonja, vođa partizana, general, 592 Jovanović, Slobodan, profesor Univer­ ziteta, predsednik vlade, 52, 223, 226, 154, 156, 258, 276, 414, 456, 473, 474, 478, 761-763, 766-769, 770-778, 786-787 Jovanović, 2ivorad-„Španac“, parti­ zan, 580 Jukić, Ilija, pomoćnik ministra, 42, 204, 234, 240, 246, 273, 556, 724, 751 Juretić, dr Augustin, konzultor bis­ kupskih konferencija, 703

Kerečki, Sima, ing., 124 Keserović, Dragutin, četnički koman­ dant, major, 436 Keviš (Kewisch), pukovnik, 385, 386, 388, 389, 390, 394 Klisold, Stifen (Clissold, Stephan), 410 Knežević, Radoje, profesor, ministar Dvora, 86, 212, 213, 314, 223, 226-229, 243, 245, 246, 252, 274, 275, 400, 407, 412, 413, 454, 455, 473 Knežević, Živan, major, 226, 227, 229, 242, 243, 245, 24'6, 473, 486, 771 Kovačević, Vidak, pravnik, 445 Komnenić, Vasilije, 383, 425 Konstantinović, dr Mihailo, profesor univerziteta, ministar, 93, 130, 164, 165, 201 Korenić, dr Juraj, advokat, 81 Korošec, dr Antun, katolički svešte­ nik, vođa SLJS, ministar, predsed­ nik vlade, 90, 101, 149, 158 Kosanović, Sava, član vodstva SDS, K ministar, 156, 646, 649 Košić, dr Mirko, profesor, 183, 242, Kalabić, Nikola, četnički komandant, 243, 247, 251, 252, 253 501, 508, 509 Košić, Petar, general, 182, 225, 281 Kalaj, dr Janko, profesor, 703 Kostić, Boško, činovnik, pisac, 326, Kalafatović, Danilo, general, 273, 275, 363, 367, 368, 370, 520, 528, 529, 530 276, 278, 353 (i dalje utekstu) Kamperelić, Aca, 581 Kostić, Josif, general, 304, 306 Karapandžić, Borivoje, 365 (i dalje u Kostić, dr Lazo, profesor Univerzite­ tekstu) ta, 300 (i dalje u tekstu) Karađorđević, Aleksandar I, kralj, 9Košutić, dr Avgustin, prvak HSS, 152, 19, 27, 41, 42, 53, 54, 56-60, 61-64, 67, 153 101, 103, 105, 119, 143, 146, 153-155, G63 Krbek, dr Ivo, profesor, gradonačel­ Karađorđević, Pavle, knez-regent, 10, nik Zagreba, 164 11, 16-17, 21, 23, 24, 32-36, 39-45, 42Krek, dr Miho, ministar, 165, 252, 258, 46, 50, 65, 90, 92, 97, 100, 157-158, 290, 763 163, 165, 174, 182, 184, 185, 187, 196, Krakov, Stanislav, novinar, 94, 310, 197, 199, 203, 207, 208, 210, 217, 220, 334, 33'6, 355, 366, 369, 394, 395, 457, 222, 266, 267, 285 458, 710 Karađorđević, Petar II, kralj, 218, 222, Krnjević, dr Juraj, prvak HSS, mini­ 225, 226, 227, 231, 233, 244, 248, 269, star, 152, 153, 272, 273, 764, 770, 771, 274, 248, 269, 274, 275, 277, 278, 305, 781, 782 415, 431, 432, 488, 492, 493, 530, 602, Kvaternik, Slavko, pukovnik, zamenik 633, 634, 637, 638, 639, 640-650, 767, dr Ante Pavelića, 667, 668, 669 770, 776-778, 780-781, 786 Kuburović, Predislav, učitelj i novi­ Kardelj, Edvard, 112, 113, 284, 541, nar, 358 545, 54'6, 593, 604, 606, 634 Kuhar, Lovro, 560 Karneuti, Amadeo, 160, 161, 162 Kukalj, Vukajlo, učitelj, 580-581 Katić, dr Lovro, 754 Kukić, Ilija, pukovnik, 324 Kamber, dr Dragutin, 665, 689 Kulenović, dr Osman, zamenik PaveKaše, Sigfrid (Kasche Siegfried), 668, 713 lićev, 669, 725

808

Kulenović, dr Džafer, zamenik Pavelićev, 165, 168, 252, 272, 669, 752 Kulovec, Fran, ministar, 202, 252, 290 Kumanudi, dr Košta, ministar, '60 Kungla, Adalebert, činovnik Antikominterne, 711, 716

L Lalatović, Mirko, major, 618, 626 Laslo, Sabo (Laslo Szabo), general pukovnik, 20 Lašić, Đorđe, major, 373, 417 Lazarević, Svetolik, ,,Lunja“, ing. 122 Lazić, Dragoljub, apotekar, 420, 421 Lawrence, Christie, britanski oficir, 313, 314, 333, 334, 375, 411, 412 Levi, dr Avram, partizanski koljač, 580 Lenac, Vladimir, pravnik, 362, 363, 367, 406 Letica, Dušan, ministar, 306 Lobkowitz, Erwin, ustaški posmatrač u Rimu, 705, 720 Lorković, dr Mladen, ministar NDH, 712, 713, 719, 758 Luburić, Maks, ustaški prvak i koljač, 743, 744 Lukić, Dragomir, pukovnik, okružni načelnik, 454 Lukačević, Vojislav, major, četnik, 492, 493, 503

LJ Ljotić, Dimitrije, advokat, ministar, pretsednik JNP ,,Zbor“, 22, 53, 58, 60-69, 70-79, 80-89, 91, 92-97, 100, 117, 118, 119, 133, 172, 176, 185, 188, 189, 201, 220, 221-224, 251, 299, 302, 303-316, 319-320, 322, 324-328, 358, 362, 363, 367, 370, 372, 383, 408, 447451, 497, 515-520, 526, 534

M Maček, dr Vladko, vođa HSS, pođpretsednik vlade, 16, 34, 55, 56-58, 95, 101-105, 144-147, 153-158, 160169, 172, 199, 200-204, 219, 234, 258, 271, 273, 655, 656, 662, 667, 751, 758 Majsner, SS-general, šef nemačke po­ licije u Srbiji, 394 Maclean, Fitzroy, šef britanske misije kod partizana, 250, 434, 466, 481, 490, 626, 361, 633, 635, 367, 645, 647

Mandić, dr Nikola, pretsednik ustaš­ ke vlade, 649, 665, 758 Maksimović, Boža, ministar, 89 Maksimović, Toma, komesar Kome­ sarijata za izbegllice, 355 Marjanović, dr Čeda, ministar, 306 Marinković, dr Nikola, novinar, 128 Marinović, Žarko, student, 121, 125 Marković, dr Boža, profesor, 107 Marković, dr Lazar, ministar, 165 Marković, Miodrag, kapetan, koman­ dant puka SDK, 325 Marković, Momčilo-Moma, vođa par­ tizana, 552 Marčetić, profesor, 360 Martinović, Milan, ministar, 273 Martinović, Petar-Bajica, major, 318, 319, 366, 400 Marušić, Drago, 646 Masalović, Miloš, pukovnik, šef kabi­ neta generala Milana Nedića, 99, 368, 454, 455 Masterson, S. Thomas, 241, 242 Matić, Mitrofan, monah, pesnik, 581 Mati, dr Josif, profesor, 283, 385, 386, 387, 388, 389, 390, 391, 504, 505 Mesić, Marko, ustaša, sovjetski gene­ ral, 563 Mešić, Adem-beg, ustaški prvak iz Bosne, 725 Meštrović, Ivan, vajar, 137, 147, 153, 154 Mifka, Spiridon, episkop HPC, 718, 719 Mihaiilov, Vanča-Ivan, 658 Mihailović, Dragoljub-Draža, 87, 88, 240, 284, 300, 301-302, 315-318, 323, 327, 330, 333, 352, 361, 364, 367, 370, 374, 404, 406 (i dalje u odnosnom tekstu), zatim: 563, 594, 609, 610620, 625, 626, 627, 631, 633, 634, 636, 638, 647, 769, 788 Mihailović, Ilija, posednik, prvak JNS, 520 Mihaldžić, Stanoje, ministar, 165 Mićašević, Ilija, major, komandant puka SDK, 325 Milanović, Života, narodni poslanik, 80 Millazo, J. Matteo, 384 Milićević, Vladeta, ministar, 30, 659 Minić, Miloš, prvak KPJ, 610, 611, 612 Milovanović, Kosta-Pećanac, vojvoda, 313, 314, 437 Miljković, Radovan, sveštenik, 448

809

Milutinović, Dragoljub, sveštenik, 568 Miletić, Vera, komunistkinja, 572, 589, 591 Mirković, Borivoje-Bora, general, 220, 221, 222, 228, 239, 241, 243, 245, 246, 247, 282, 761, 771, 773, 774 Milutinović, Ivan, prvak KPJ, 565, 566, 624 Mitkević, Grigorije-„Griša“, ruski emigrant, trovač, 71'6, 717 Mitrović, dr Čeda, rektor univerzite­ ta, 108 Mitrović, Mitra, profesor, prvak KPJ, 235, 237 Mišić, Aleksandar, major, 324, 611 Mišić, fra Alojzije, biskup, 689, 690 Mojić, Milorad, major, komandant pu­ ka SDK, generalni sekretar JNK ,.Zbor“, 325, 326 Moljević, dr Stevan, advokat, član četničkoga Nacionalnoga komiteta, 416, 417, 420, 422, 426 Mulalić, Mustafa, narodni poslanik, 736 Musakadić, Fehim, upravnik policije u Sarajevu, četnički pvrak, 732 Musolini, Benito, 10, 17-20, 27, 37-38, 39, 49, 88, 91, 194, 196, 217, 218, 252, 258, 290, 295 Mušicki, Košta, general, komandant SDK, 317, 322, 323, 324, 325, 370, 371,

N Nazor, Vladimir, pesnik, 563 Najdanović, Boža, novinar, 128, 129 Nedeljković, Slobodan, student, 121, 125 Nedić, Milan, general, predsednik Sr­ pske vlade, 13, 97, 98, 99, 100, 165, 217, 274, 296, 302, 303 (i dalje u od­ govarajućem tekstu), 447, 472, 497, 498, 507, 515-519 Nedić, Milutin, general, ministar voj­ ni, 116, 274 Nešković, dr Blagoje-„M ihailo“, 115, 503, 585, 591-592, 597 Nikić, Budimir, kopetan, 312, 319, 321 Nikitović, dr Časlav, ministar, 211, 282, 284, 456, 457 Nikolić, D. Dragutin, diplomata, 298 Ninčić, dr Momčilo, ministar, 26, 252259, 282, 268, 275, 764, 785, 786 Neuhausen, dr Franz, nemački opu­ nomoćenik za privredu u Srbiji, 84, 394, 395

810

Novaković, Ljubo, general, 628 Nojbaher, Herman (Neubacher Her­ mann), nemački poslanik u Beogra­ du i na Balkanu, 291, 326, 370, 396, 397-399, 500, 501-502, 507-509, 529

o Obrknežević, Miloš, činovnik, 716-718 Olćan, Mihailo, ministar, prvak JNP ,,Zbor“, 306, 312, 321, 372, 373 Olujević (Olujić), Marko, pukovnik, 365, 366 Orcšković, Jozo, 743 Orešković, Marko-„Krntija“, vođa partizana u Lici, 578 Ostojić, Zaharija, major, načelnik štaba D. Mihailovića, 626 Ostović, Pavle, istoričar, 140, 142, 154, 163 Oršanić, Ante, vođa ustaške omladine, 665 Oto, Hans (Otto Hans), Nemac, veza sa partizanima, 555

P Pavelić, Ante, „zubar", 60 Pavelić, dr Ante, vođa ustaša, poglav­ nik, 19, 31, 35, 272, 284, 294, 303, 398, 5'33, 564, 656-760 (i dalje) Pavlović, Dragoslav, pukovnik, 610, 611, 618 Pavlović, Radoslav, učitelj, okružni načelnik, 357, 358 Panić, dr Miloš, lekar, 580 Panić, Iliia, industrijalac. 551 Pantić, Branislav, pukovnik, 375, 504.

505-506, 609 Pantić, Dušan, ministar, 300 Pandža, Muhamed, vođa Muslimana, 731, 732 Papen, fon Franz (Franz von Papen), nemački poslanik u Beču i Ankari, 41, 196 Parežanin, Ratko, novinar, 328, 3C3, 373, 525, 528, 534 Paternoster, Mladen, student, 119 Pašić, Nikola, srpski državnik, 134, 135, 136-141, 157 Paunović, Davorjanka, studentkinja, Titova sekretarica, 568 Perić, Ninko, pretsednik Narodne sku­ pštine, 142 Perić, dr Đorđe, novinar, šef propa­ gande u vladi generala Nedića, 65

Pernar, Ivan, narodni poslanik HSS, 141 Perović, R. Vukašin, četnički prvak i pisac, 400 Petković, Vasilije, general, 269, 270, 281 Petrović, Božidar-Darko, ing., 312, 322 Petrović, Marisav, zemljoradnik, ko­ mandant puka SDK, 325, 336 (i dalje) Pešić, Petar, general, ministar vojni, 50, 51, 182, 202, 203, 205 Pijade, Moša, novinar, slikar, prvak KPJ, 380, 555, 564, 578 (Janko Đ u rović), 597, 598, 606, 628, 629, 634 Pipan (Slovenac), oficir, četnički ku­ rir, 363, 366 Pogačnik, Ljudevit, pukovnik, ko­ mandant Srpske granične straže, 315, 319 Popp, Philipp, evangelistički biskup u NDH, 695 Popovac, Ismet, četnički prvak u Her­ cegovini, 732 Popov-Tomov, Vlado,. 604, 606 (Bu­ garin, član AVNOJA) Popović, Koča, književnik, general, vođa partizana, 555 Popović, Žarko, pukovnik, 267 Popović, Miloš-Đurin, svršeni student filozofije, partizanski komandant, 302, 364 Popović, Đ- Milovan, profesor, uprav­ nik Zavoda u Sm. Palanci, 359 Popović. dr Dragojla, Iekar, upravnica Zavoda u Smed. Palanci, 359 Prgud, Adil, vođa Muslimana, 732 Pribićević, Svetozar, vođa SDS, mini­ star, 55, 110, 111, 144, 146, 149, 151, 152, 155 Pribićević, Adam, vođa SDS, posednik, 228, 228, 243, 244 Pržić, dr Ilija, profesor univerziteta, 119 Prodanov, Vikentije, srpski patrijarh, 293 Protić, Jeremija, ministar, 300 Purić, dr Božidar, književnik, posla­ nik na strani, pretsednik vlade, 433, 449, 486, 646. 777, 780, 781, 783, 794 Puk, dr Mirko, ministar NDH, 679, 681, 695, 722, 742

R Radić, Stjepan, vođa HSS, 139, 140, 141, 144, 151, 157 Radić, Pavle, poslanik HSS, 141, 143 Radovanović, Stevan, general, 308, 318, 320 Radović, Vukosav, sudija, 118, 286 Rajter, Jaša, novinar, 568 Raković, Predrag, četnički komandant, 521 Ranković, Aleksandar-„Marko“, pr­ vak KPJ, ministar, general, 284, 365, 537, 555, 556, 564, 566, 576, 587, 603, 609 Račić, Dragoslav, kapetan, četnički komandant, 330, 364, 443, 448, 501, 510, 534, 614 Račić, Puniša, narodni poslanik, 141, 142 Ribar, dr Ivan, advokat, pretsednik Narodne skupštine, pretsednik A V ­ NOJA, 78, 109, 110, 131, 141, 143, 148, 540, 541, 546, 598, 649 Ribar, Ivo-Lola, sekretar SKOJA, prvak KPJ, 78, 566, 587, 618 Ribar, Jurica, komunistički omladi­ nac, 78 Ribentrop, fon Joahim (Joahim von Ribbentrop), ministar spoljnih pos­ lova Nemačkoga Rajha, 45, 47, 49, 187, 192, 193, 195, 197, 198, 214, 391, 395, 396, 397, 398, 667 Ristić, Marko, književnik, komunisti­ čki ideolog, 558 Ritig, Svetozar, sveštenik, 756 Rupnik, Lev, general, pretsednik vla­ de Slovenije, 326, 328, 446, 532 Rušinović, Nikola, ustaški posmatrač u Rimu, 705, 706, 719, 720 Ruždi, Aras, turski ministar spoljnih poslova, 11, 14 Ruzvelt, Delano, 199, 464, 474, 637, 642, 646

s Sadiković, Sulejman, ing., 730 Saksida, T. Josip, oficir, 223 Serenc, Dušan, kraljevski namesnilt, 649 Simić, Božin, pukovnik, 25 Simović, Dušan, general, pretsednik pučističke vlade, 26, 27, 48, 49, 116, 182, 183, 209, 220, 223, 224, 226, 227, 229, 231, 232, 234, 235, 243, 245, 246,

811

247, 251-260, 261-271, 272-277, 285, 405, 414, 761, 766 Slijepčević, Aćim, major, načelnik Ađutantskog odelenja u štabu D. Mihailovića, 488, 489 Smodlaka, Josip, diplomata, 642, 644, 648, 650, 651 Solarrić, Milenko, major, 318 Spalajković, Miroslav, diplomata, 200, 349 Spaho, dr Mehmed, vođa Muslimana, 90, 101, 158 Stambolić, Petar, prvak KPJ i SKJ, 10, 11, 541, 542, 618 Stanišić, Bajo, pukovnik, četnički ko­ mandant, 440, 441 Stanojević, Aca, šef Radikalne stran­ ke, 90, 97, 149, 150 Staljin, Visarionović Josip, 22, 27, 94, 108, 109, 262, 633, 654 Stanković, Slobodan, novinar, 373 Stakić, Vladimir, advokat, 10-16, 32, 36-40, 217 Starčević, Ante, 670, 713, 722, 754 Stepinac, Alojz, nadbiskup, 692, ’697, 703, 720 Stojanović, Aleksandar, general, 308, 315 Stojanović, Milan, 488, 489 Stojadinović, Milan, pretsednik vlade, ministar, 9, 11, 14, 15, 19, 28, 31-32, 42, 44, 45, 49, 65, 69, 80, 85, 88, 90, 91-97, 101-105, 157, 158, 220 Stojilović, Vojislav-Voja, sveštenik, 581 Šupilo, Fran, političar, 134, 135-138

Š Šćepanović, Ljubomir, sveštenik, 97 Segvić, don Kerubim, 657, 754, 755 Simrak, dr Janko, unijatski biskup, 703, 755 Šuljak, Alija, muslimanski političar, 725, 726 Surlan, Vaso, sveštenik HPC, 717 Šubašić, dr Ivan ban, predsednik vla­ de, 174, 273, 491, 520, 523, 640, 641649, 655, 660, 763, 770, 793, 795 Sumenković, Ilija, poslanik u Anka­ ri, 23, 196 Šutej, dr Juraj, ministar, prvak HSS, 164-1'65 Šterker, Rudolf (Rudolf Starke), 509, 510, 529

812

T Tasić, dr Đorđe, profesor univerzite­ ta, 164 Tatalović, Radoslav, potpukovnik, načalnik štaba SDK, 312, 326 Todorović, Boško, major, 378, 397, 579 Tomas, Ilija, rimokatolički sveštenik, 66, 700 Tomić, Jevrem, ministar, 165 Torbar, Josip, poslanik HSS, 165 Trivunac, dr Miloš, profesor univer­ ziteta, ministar, 306 Trifunović, Ilija“Birčanin“, pretsed­ nik Narodne odbrane, 178, 437, 444, 445 Trifunović, Miroslavl-„Dronja“, gene­ ral, 317, 509, 519, 536 Trifunović, Miloš-Miša, ministar, pr­ vak Radikalne stranke, 90, 223, 252, 271, 769, 779, 795 Trišić, P. Jovan, pukovnik, 365, 366 Tisserant, Eugen, kardinal, 705, 706, 720 Topalović, dr Zivko, vođa socijalista, advokat, član Nacionalnoga komite­ ta D. Mihailovića, 420, 421-424, 451, 453, 482, 484, 489, 502, 509, 523, 535 Trumbić, dr Ante, advokat, ministar, 131, 134, 135, 137, 138, 148 Tufegdžić, Janko, književnik, četnič­ ki propagandist, 448 Turner, dr, šef Upravnoga štaba za Srbiju, 303, 310, 311, 312 Tupanjanin, dr Miloš, narodni posla­ nik, prvak SZS, 26, 240, 242, 252

U Ujčić, beogradski nadbiskup, 704 Uzunović, Nikola, ministar, pretsed­ nik vlade, 101

V Vasić, Dragiša, advokat i književnik, član Nacionalnoga komiteta D, Mi­ hailovića, 171, 416, 420, 426, 451, 519, 535, 611 Vasiljević, Milosav, ing., komesar za privredu, prvak JNP ,,Zbor“, 300, 312, 321 Wajhs (von V/eichs), feldmaršal, 276, 277 Vauhnik, Vladimir, pukovnik, vojni ataše u Berlinu, 217, 218, 269, 282

Velebit, Vladko, advokat, diplomata, 555, 556, 601 Velimirović, dr Nikolaj, episkop žički, 227, 231, 276, 529, 531, 533 Velčev, Damjan, pukovnik, Bugarin, vođa ,,Zvena“, 10 Viktor, Emanuel, kralj Italije, 671 Vinterhalter, Vinko, 551 Vlahov, Dimitar, 604, 606 Vlahović, Mirko, pravnik, 372 Vlahović, Vlajko, profesor, 372 Vlahović, Staniša, profesor, 654 Vlahović, Veljko, prvak KPJ i SKJ, 606 Vujanac, dr Vojislav, advokat, 416, 423 Vujasinović, Todor, svršeni bogoslov, prvak KPJ i SKJ, 364 Vukmanović, Svetozar-Tempo, prav­ nik, prvak KPJ i SKJ, general, ministar, 235, 236, 237, 263, 376, 382, 565, 566, 567, 593 Vukmirović, Boris, komunistički funkcioner iz Peći, 574 Vuković, Radovan, student filozofije, komunistički aktivista, 106, 107 Vukosavljević, Sreten, senator, 646

Vukčević, dr Radoje, 261 (i dalje u odgovarajućem tekstu) Vulović, Danilo, profesor, 65

2 Zivanović, M. Sergije, pukovnik, čet­ nički komandant, 286, 408, 414, 450 Živković, Branimir, pukovnik, 317 Zivković, Petar, general, pretsednik vlade, 56, 57, 59, 90, 103, 106, 107, 143, 252 Zižić, Tomaš, student, komunistički aktivista, 118 Zujović, dr Mladen, advokat, prvak četnički, 416 Zujović, Sreten-„Crni“, prvak KPJ, član Vrhovnoga štaba, 115, 566, 567, 586, 587, 615, 616

z Zakić, Miloje, 581 Zanić, dr Milovan, ministar NDH, 679, 682 Zečević, Vlado, sveštenik, prvak KPJ, 608, '613, 627, 642 Zonjić, Uroš, 417, 418

813

SADRŽAJ

Predgovor .......................................................................................

5 Spoljnopolitički položaj Jugoslavije uoči rata . . . .

9 Unutrašnjepolitičko stanje u Jugoslaviji uoči drugoga svetskoga r a t a ............................................................................... 52 Hrvatsko pitanje ........................................................................ 131 Pristupanje Trojnom p a k t u ..........................................................177 Puč 27. marta i posle n j e g a ..........................................................220 Obrazovanje vlade, rat i bežanje iz z e m l j e ............................. 251 Teritorijalno razbijanje J u g o s l a v i j e ........................................... 279 Okupirana S r b i j a ........................................................................ 296 Vlada generala Milana N e d i ć a .................................................. 302 307 Savlađivanje t e š k o ć a ...................................................................

Nedićevi. oružani o d r e d i ................................................................. 311 Srpski dobrovoljački korpus ( S D K ) ........................................... 320 Zašto u S l o v e n i j u ........................................................................ 326 Srbija u vihoru u n i š t e n j a ..........................................................329 Okupirana Srbija — utočište progonjenih Srba . . . .

349 General Milan Nedić i č e t n i c i ...................................................361 Staranje o Srbima izvan okupirane S r b i j e .............................372 General Milan Nedić i Istočna B o s n a ........................................... 374 General Milan Nedić i N e m c i ...................................................393 Pokreti otpora u J u g o s l a v i j i ..........................................................402 Nacionalni pokret o t p o r a ..........................................................404 Jugoslovenska vojska u Otadžbini ili četništvo, međusobne veze i i d e o l o g i j a ...................................................437 Pod žrvnjom s t v a r n o s t i ................................................................. 460 Otrežnjavanje pred p o r a z ..........................................................511 Komunistički pokret otpora ili borba za osvajanje vlasti .

538 Pripreme za pobunu .................................................................540 Saradnja sa o k u p a t o r i m a ..........................................................550 Odluka o dizanju u s t a n k a ..........................................................565 Za revoluciju protiv n a c i j e ..........................................................573 Stvaranje organa v l a s t i .................................................................595

Saradnja četnika i partizana .................................................. 607 Pod angloameričkim o k r i l j e m .................................................. 621 Nezavisna država H r v a t s k a ......................................................... 655 Država koja uništava samu s e b e .................................................. 675 Stvaranje Hrvatske pravoslavne crkve (HPC) . . . .

711 Muslimani u Nezavisnoj državi H r v a t s k o j .............................722 Progoni Jevreja u Nezavisnoj državi Hrvatskoj . . . .

737 Položaj Nemaca u Nezavisnoj državi Hrvatskoj . . . .

746 Osobenosti NDH kao d r ž a v e ......................................................... 750 Emigrantske vlade i njihovi p r o b l e m i ....................................761 Bibliografija ............................................................................... 797 Registar ličnih i m e n a .................................................................805

816