RUSSIA BEYOND THE HEADLINES
Дистрибуира се у сарадњи са дневним листом
Овај додатак уређује и издаје Росијска газета (Москва), која сноси сву одговорност за његов садржај
ruskarec.ru
Наука и технологија
Економија
Путовања
Живот и прикљученија „Бурана“, космичког авиона
Изградња „Јужног тока“: српска политика руског гаса
Сочи, рајска башта СССР-а: класицизам са еукалиптусима
СТРАНА 5
СТРАНА 6
СТРАНА 7
Број 16, 27. новембар 2013.
Росијска газета уређује прилоге o Русији у 28 водећих светских листова, укључујући Њујорк тајмс, Дејли телеграф, Фигаро и Зидојче цајтунг
Русија и Србија Резултати посете руског министра одбране Београду у контексту развоја руско-српских односа од 1990-их до данас
Шојгуов рад на грешкама Постигнути договор министара одбране Русије и Србије даје одговоре на многа стара питања и отвара нове изазове у односима Русије, НАТО-а, ЕУ и Србије.
ВАДИМ САВИЦКИ
ПЕТАР ИСКЕНДЕРОВ
Шојгуова посета Београду може постати полазиште за одређивање конвергенције војних стратегија Русије и Србије
носи између Русије и Србије добијају квалитативно нови карактер“ несумњиво се односе и на војну сферу. То је што се тиче постигнутог договора. Сада можемо раз-
довима оружаних снага: ратном ваздухопловству, противваздушној одбрани и копненој војсци. Према томе, речи руског министра одбране да „у последње време контакти и од-
НАСТАВАК НА СТРАНИ 2
ПОГЛЕДИ
ФОТОГРАФИЈА МЕСЕЦА
ИТАР-ТАСС
KAЗАЊСКА ТРАГЕДИЈА У СПОМЕН ПОГИНУЛИХ У АВИОНСКОЈ НЕСРЕЋИ
Први фактор у војној сарадњи двеју земаља везан је за период 1998–99. и за чињеницу да је тадашње југословенско руководство на челу са Слободаном Милошевићем одбацило
мотрити и дубље факторе који конкретно у војној сфери компликују односе између Русије и Србије или, напротив, објективно „наводе“ и једну и другу на тешњу међусобну сарадњу.
Становница Казања полаже цвеће поред улаза на међународни аеродром „Казањ“ у спомен на погинуле у недавној авионској несрећи. У недељу, 17. новембра, авион „боинг 737“ локалне компаније „Татарстан“ који је летео на линији Москва–Казањ срушио се приликом другог покушаја слетања и запалио се, а потом експлодирао. Свих 50 људи који су се налазили у летелици изгубило је живот, међу њима и син председника Татарстана, Ирек Миниханов. Експерти који су анализирали остатке авиона објавили су прелиминарне резултате према којима је узрок трагедије била грешка пилота. У Русији је понедељак, 18. новембар, био проглашен за дан жалости.
Шта недостаје у војним плановима Русије? Руководство Руске Федерације усвојило је низ докумената у којима се прецизира развој Оружаних снага РФ до 2020. Ови документи, пре свега „Државни програм наоружања 2011–2020“, изазвали су доста коментара, али и критике. У вези са тим, „Руска реч“ представља мишљења двојице еминентних војних стручњака, Сергеја Брезкуна и Андреја Кисљакова. Брезкун критикује поменуте планове због „систематског умањивања значаја руског нуклеарног оружја“, образлажући да управо оно идеално пристаје уз одбрамбени смисао руске војске. С друге стране, Кисљаков верује да је нај-
КОНСТАНТИН МАЛЕР
Посета новог министра одбране Русије Сергеја Шојгуа Србији (13. новембра) изазвала је у српским медијима дијаметрално супротне коментаре, од очекивања новог војнополитичког савеза између Београда и Москве, попут оног од пре сто година, до тврдње да у данашњим условима није могуће успоставити српско-руску сарадњу у војној области. Оба ова приступа делују неосновано, јер игноришу читав низ кључних фактора који утичу на развој војне сарадње Русије и Србије у овом тренутку и који могу бити још значајнији у наредним годинама. Са тог гледишта значај посете Сергеја Шојгуа далеко превазилази оквире постигнутог договора и заиста може постати полазиште за одређивање конвергенције војних стратегија Русије и Србије. Али, пре свега треба нешто конкретно рећи о постигнутом договору. Министар Шојгу је потврдио да је потписан споразум о војној сарадњи. Поред тога, по његовим речима, „у фази разматрања су још три споразума, међу којима је главни споразум о војнотехничкој сарадњи“. Такође је постигнут договор о продубљивању сарадње на линији генералштаба двеју земаља, као и о различитим ви-
пројекте које је нудила Русија, а који су били усмерени на јачање одбрамбене способности Србије и Југославије, укључујући и испоруку противавионских система С-300. Каснији војни пораз Београда у конфронтацији са НАТО-ом био је непосредна последица тежње владе Слободана Милошевића да „седи на две столице“ и да не прихвати реализацију конкретних војнотехничких пројеката са Русијом, јер би такав потез изазвао незадовољство Запада. Други фактор је везан за прву деценију 21. века, када је руководство Србије спроводило политику „пузеће“ интеграције у евроатлантске структуре, између осталог и упућивањем перспективних официрских кадрова на стажирање у земље-чланице НАТО-а, и максимално интензивно се укључивало у програм „Партнерство за мир“. Истовремено су доследно игнорисане могућности о јачању билатералне сарадње са Русијом, укључујући и евентуално стварање руске војне базе на територији Србије, које је могуће поготово у контексту успостављања односа Београда са Шангајском организацијом за сарадњу (ШОС) и Организацијом Уговора о колективној безбедности (ОДКБ). (Наравно, питање статуса Србије у ОДКБ није било најважније у процесу припреме и реализације најновије посете Сергеја Шојгуа Београду. Поред тога, Русија и
озбиљнији пропуст то што се за руску флоту не планирају савремени носачи авиона, без којих руска армија не може да
САМО НА RUSKAREC.RU
Историја
Гастрономија
Више тема на Интернет страници „Руске речи“
Алекса Дундић, неустрашиви српски коњаник Руског грађанског рата
Тајне аристократског укуса вологодског маслаца и његове суптилне ароме ораха
RUSKAREC.RU/ 26131
RUSKAREC.RU/ 26399
обави читав низ задатака специфичних за савремене кризе. СТРАНА 4
02
Политика и друштво
РУСКА РЕЧ УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
Шојгуов рад на грешкама иначе опрезно приступа проблему подизања статуса земаља у организацијама као што су ОДКБ или ШОС.) Политичку основу антируског курса у поменутом периоду формулисао је тадашњи министар одбране Србије Драган Шутановац кроз тезу да на територији његове земље „нема и неће бити страних војних база“. Таква констатација је фактички означавала или да на територији Косова не постоји америчка војна база „Бондстил“, или да министар одбране није третирао Косово као територију Србије. Министар Шутановац је јасно давао до знања да „не види алтернативу“ зближавању земље са НАТО-ом, јер „Србија не треба да остане изолована у било ком смислу — безбедносном, политичком или економском“. Он је подсећао да се Србија још 2006. укључила у програм НАТО-а „Партнерство за мир“ и чак се изјашњавао против референдума о овом питању, јер „о стратешки важним питањима не можемо да одлучујемо у атмосфери опште хајке испуњене емоцијама“. Другачија обећања су током разговора у Београду октобра 2010. давали генерал армије Николај Макаров, тадашњи начелник Генералштаба Оружаних снага РФ, и његов српски колега генерал-потпуковник Милоје Милетић. Они су говорили да ће Русија и Србија и даље развијати војну сарадњу и да „постоје могућности за интензиван развој“ такве сарадње „у обостраном интересу“. Међутим, с обзиром на поменуте
ВАДИМ САВИЦКИ
НАСТАВАК СА СТРАНЕ 1
Шојгу је отворено рекао да је за последњих 15–20 година ниво руско-српске војне сарадње пао на „непристојан ниво“
Војнотехничка сарадња са Србијом може се разматрати као сигнал седиштима ЕУ и НАТО-а у Бриселу околности, није чудо што су та њихова обећања неколико година била само мртво слово на папиру. Трећи фактор је везан за специфику односа у троуглу НАТО-ЕУ-Србија. Према неписаном правилу земља која је кандидат за ступање у ЕУ најпре треба да постане чланица НАТО-а. Курс садашњих српских власти на што скорије сту-
пање у ЕУ заиста значи потенцијално пристајање на истовремено или чак претходно ступање у Северноатлантску алијансу. Русија неизбежно мора разматрати перспективе сарадње са Београдом управо кроз ту „НАТО-ову призму“. Шојгу је сасвим отворено рекао да је „за последњих 15–20 година“ ниво руско-српске сарадње у војној области пао на „непристојан ниво“, и те његове речи не одражавају само ситуацију у појединим правцима ове сарадње, него и опште расположење руководства Србије у претходном периоду. Даље, Шојгу је посетио Србију у време када се у извесној мери
погоршавају односи непосредно на линији Русија-ЕУ у вези са предстојећим самитом који ће бити одржан 28. и 29. новембра у Вилњусу према програму ЕУ „Источно партнерство“. Главни циљ политике Брисела у овом тренутку био је форсирање склапања уговора о асоцијацији и зони слободне трговине са Украјином. Одлука Кијева да одложи потписивање тог уговора неизбежно ће довести до појачавања конфронтације на линији ЕУ–Царинска унија (Русија, Белорусија, Казахстан). У новонасталој ситуацији продубљивање војнотехничке сарадње Русије са Србијом може се разматрати као важан и недво-
смислен сигнал Москве седиштима ЕУ и НАТО-а у Бриселу. Постоји још један фактор, а он је већ објективно позитиван и везан је за унутрашње процесе реорганизације руске политике у војној и одбрамбеној сфери коју је покренуо нови министар одбране Сергеј Шојгу. Реч је, конкретно, о одбацивању ранијег курса, усмереног на укрупњавање војнотехничких и територијалних структура, и о преласку на њихову максималну разгранатост и мобилност у складу са реалним регионалним изазовима и претњама. Са тог гледишта стварање војнополитичких структура на Балкану може бити врло важно
средство у обезбеђивању националних и државних интереса Русије у овом стратешки важном региону који се граничи са југоисточним крилом НАТО-а, а оно се формира између осталог и око поменуте копнене базе „Бондстил“, а такође око нове војно-поморске базе коју САД стварају у румунској луци Констанца на Црном мору. Узимајући у обзир све горепоменуте факторе, односи Русије и Србије се у времену које долази могу градити у више праваца. Прво, може бити говора о реорганизацији базе Министарства за ванредне ситуације РФ (МЧС) у Нишу са циљем да она постане база за брзо реаговање у случају заоштравања ситуације у југоисточној Европи, тј. уколико дође до избијања међунационалних сукоба или терористичких напада. Таква реорганизација може бити условљена потребом осигурања националне безбедности Србије, што ће омогућити да се узме у обзир статус Србије као неутралне државе, који је раније прокламован, а сада потврђен у разговорима министара одбране двеју земаља. Друго, реални потенцијал билатералних односа подразумева сарадњу у питањима обнављања постојећег српског наоружања, пре свега противваздушне одбране, као и у погледу развоја раније разматраних могућности да Србија купи руске тенкове Т-72 и Т-90. Треће, судећи по доступним информацијама, треба очекивати активније укључивање српске војске, поготово њених виших официра, у различите војне вежбе како унутар Русије, тако и на нивоу снага ОДКБ.
Царинска унија Зашто Украјина одлаже интеграцију са ЕУ?
Трошкови евроинтеграције „већи од добити“ Одлука Кијева да причека са потписивањем споразума о асоцијацији са ЕУ изазвала је буру негодовања у европским структурама. Зашто се Кијев решио на такав корак? АРТЈОМ ЗАГОРОДНОВ, НИКОЛАЈ СУРКОВ
Реално гледано, постоји читав комплекс економских и политичких фактора који су приморали председника Виктора Јануковича да не жури са евроинтеграцијом. Пре свега, испоставило се да су односи са ЕУ сувише скупи за Украјину. Раније је премијер Николај Азаров изјављивао да ће Украјину асоцијација са ЕУ много коштати, јер би само на увођење технолошких стандарда ЕУ Кијев морао да потроши 100–160 милијарди евра у наредних десет година. Украјина за то нема новца. У опасности је била и трговина. Откако је активиран процес евроинтеграције обим извоза из Украјине у Русију је опао за 25%, каже Олег Ногински, председник управе украјинске асоцијације „Снабдева-
чи Царинске уније“. „Страдала су сва предузећа на југоистоку земље“, жали се Вадим Колесниченко, посланик Врховне Раде из Партије региона, која подржава председника. Почев од августа ове године Украјина сваког месеца губи 15–20 хиљада радних места“, изјавио је потпредседник Владе Украјине Јуриј Бојко. Раније су украјински медији саопштавали да ће потписивање споразума о асоцијацији донети Украјини 487 милиона евра, а Европи 391 милион евра, али те бројке су биле неосноване и појавиле су се у оквиру медијске кампање коју је финансирала сама ЕУ. Присталице Царинске уније (ЦУ) наводе конкретније бројке. „Придруживањем ЦУ Украјина би годишње уштедела 6–9 милијарди годишње само на укидању царина за нафту и гас, док би олакшани пласман украјинске робе у ЦУ донео украјинској економији још 2–3 милијарде евра“, сматра Ногински. За Украјину је гас најболније питање. Украјина може да рачуна на озбиљно снижење цене
само у случају интеграције са Русијом. У том случају ће она добити гас по унутрашњој цени, исто као Белорусија (170–180 долара за 1000 кубних метара). Ногински сматра да украјински произвођачи приликом ступања у Царинску унију могу да конкуришу и у продаји оружја руској армији, а у ту сврху ће до 2020. из буџета Русије бити издвојено 600 милијарди евра. „Сада украјински оружари могу да покрију 40% тих потреба, што значи да украјинска економија у наредним годинама може да заради 200 милијарди евра“, каже шеф „Снабдевача Царинске уније“. Помоћник председника РФ Сергеј Глазјев израчунао је да ће ступање у ЦУ обезбедити Украјини побољшање трговинског биланса на 10 милијарди долара годишње. Полазећи од таквог прорачуна, Украјина би до 2030. добила додатних 7% БДП, тј. 220 милијарди долара. Кијев се пре свега позива на објективне економске интересе, али одустајање од евроинтеграције има и веома озбиљну политичку позадину. Европски
КОМЕНТАР
Андреј Суздаљцев НИУ „ВИСОКА ШКОЛА ЕКОНОМИЈЕ“
"
Украјина има свој геополитички статус. Сасвим је природно да се тренутно у свим руским ресорима доноси одлука о томе како се треба понашати у односима са Украјином. Уколико Украјина постане придружени члан Европске уније, Русија ће је посматрати искључиво као ЕУ. Не искључујем могућност да се у будућности појаве и визе.
парламент је још крајем 2011. усвојио резолуцију која недвосмислено упућује на то да ослобађање Јулије Тимошенко није једини услов за потписивање споразума о асоцијацији између Украјине и Европске уније. Наиме, услов је и то да јој се после ослобађања омогући учешће на
РИА „НОВОСТИ“
Председници Украјине и Русије на сусрету у Сочију
будућим председничким изборима. Међутим, ни владајућа партија ни опозиција нису заинтересоване за повратак Тимошенкове у политику, јер сви имају друге претенденте на власт. Такође, у Украјини је свима јасно да се Јулија Тимошенко свакако неће вратити у затвор код Харкова уколико јој се дозволи лечење у иностранству. Константин Затулин, шеф московског Института за проучавање Заједнице независних држава, сматра да „украјинска елита почиње да схвата“ какве компликације могу настати уколико „дружење“ са Бриселом
буде озакоњено. „Сви говоре о случају Тимошенко“, истиче Затулин. По његовом мишљењу, Кијев је схватио забринутост Европе за бившу премијерку као жељу да добије „свог“ кандидата на изборима 2015. Европа је, по Затулиновом мишљењу, покушала једним потезом да убије две муве: да одвоји Украјину од Русије, тј. да осујети њено могуће придруживање Царинској унији, а успут још и да се покаже као благородна заштитница идеала. „Као што често бива, нису убили ниједну“, ироничан је политиколог. „Европски емисари су напросто претерали.“
СПЕЦИЈАЛНЕ ДОДАТКЕ О РУСИЈИ У СВЕТСКИМ ДНЕВНИЦИМА УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“, ОРГАНИЗАЦИЈА „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“ ИЗ МОСКВЕ. У ОВОМ ТРЕНУТКУ ДОДАЦИ СЕ ОБЈАВЉУЈУ У СЛЕДЕЋИМ ЛИСТОВИМА: LE FIGARO, ФРАНЦУСКА • THE DAILY TELEGRAPH, ВЕЛИКА БРИТАНИЈА • SÜDDEUTSCHE ZEITUNG, НЕМАЧКА • EL PAÍS, ШПАНИЈА • LA REPUBBLICA, ИТАЛИЈА * LE SOIR И EUROPEAN VOICE, БЕЛГИЈА • ДУМА, БУГАРСКА • ПОЛИТИКА И ГЕОПОЛИТИКА, СРБИЈА • НОВА МАКЕДОНИЈА, МАКЕДОНИЈА • ELEUTHEROS TYPHOS, ГРЧКА • THE WASHINGTON POST, THE NEW YORK TIMES И THE WALL STREET JOURNAL, СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ • NAVBHARAT TIMES И THE ECONOMIC TIMES, ИНДИЈА • MAINICHI SHIMBUN, ЈАПАН • GLOBAL TIMES, КИНА • SOUTH CHINA MORNING POST, КИНА (ХОНГ КОНГ) • LA NACION, АРГЕНТИНА • FOLHA DE S. PAULO, БРАЗИЛ • EL OBSERVADOR, УРУГВАЈ • JOONGANG ILBO, ЈУЖНА КОРЕЈА • GULF NEWS И AL KHALEEJ, УЈЕДИЊЕНИ АРАПСКИ ЕМИРАТИ • SYDNEY MORNING HERALD И THE AGE, АУСТРАЛИЈА ЕЛЕКТРОНСКА ПОШТА РЕДАКЦИЈЕ „РУСКЕ РЕЧИ“: EDITOR@RUSKAREC.RU. ВИШЕ ИНФОРМАЦИЈА НА HTTP://RUSKAREC.RU. „ПОЛИТИКУ“ ИЗДАЈЕ И ШТАМПА „ПОЛИТИКА НОВИНЕ И МАГАЗИНИ Д.О.О.“, МАКЕДОНСКА 29, 11000 БЕОГРАД, СРБИЈА. ТЕЛЕФОН: (+381 11) 330 1682. ТИРАЖ „ПОЛИТИКЕ“: 75.000 ПРИМЕРАКА.
РУСКА РЕЧ УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
Политика и друштво
03
Деца у Русији Прича Наталије Кажајеве, усвојитељке детета са посебним потребама које због нових закона није отишло у САД
Стјопа са сестрама интензивно упознаје нови свет пун ствари и појмова који су му раније били непознати
PRAVMIR.RU
Дечак кога је немогуће не волети Дечак Стјопа није отишао на усвајање у САД због „закона Диме Јаковљева“. Ипак, имао је среће, јер сада живи у Самари са својом новом породицом. ОКСАНА ГОЛОВКО PRAVMIR.RU
Једном приликом дечак Стјопа (Степан) умало није отишао из дома за незбринуту децу. Упознао се са америчким брачним паром који је желео да усвоји дете. Они су му донели поклоне и кофер у који је требало да спакује ствари пред одлазак у своју нову кућу. Али готово пред сам почетак судске процедуре у којој је дете требало предати новим родитељима усвојен је „закон Диме Јаковљева“ и Стјопа је остао у дому. Овај закон, којим је америчким грађанима забрањено усвајање деце из Русије, донет је крајем прошле године као одговор на неколико смртних случајева усвојене руске деце у САД који су прошли без одговарајуће судске казне за усвојитеље. Али, Стјопа је ипак имао среће. Дечак који може да се креће само у инвалидским колицима крајем маја је добио у Самари праву породицу: маму Наталију Кажајеву, две сестре од тринаест и четрнаест година, баку, па чак и пса. Додуше, Наталија сматра да је она имала више среће од Стјопе, јер за свог усвојеног сина каже да је најбољи дечак на свету. „Све је заправо почело пре више од двадесет година. Мој
први брак је био без деце и после дуготрајних испитивања и лечења дошли смо на идеју да усвојимо дете, али на томе се све и завршило. У другом браку сам одмах родила две девојчице, једну за другом, само је годину дана разлике међу њима. Када сам добила ћерке мисао о усвајању детета је потиснута у други план, али ми се ипак стално враћала. Док сам гледала филмове или читала чланке на ту тему, увек ме је обузимало осећање кривице, јер негде постоји дете које је требало да усвојим, а ја то нисам чинила. Нажа-
Да сам изабрала здраво дете, по чему бих се разликовала од оних који болесну децу остављају у болницама? лост, десет година касније и тај други брак је пропао... „Када сам остала сама са ћеркама, предложила сам им да усвојимо децу.
Без сувишних емоција „Сада, када ме питају за савет и моле да испричам како сам усвојила дете, ја кажем: најважније је не журити, јер се ту не треба руководити емоцијама. Када сам донела чврсту одлуку о усвајању детета, почела сам на Интернету да читам приче родитеља који су то учинили пре мене, да пратим родитељске форуме и на све друге начине сам покушавала да будем максимално информисана.
ДОДАТАК „РУСКА РЕЧ“ ФИНАНСИРА, УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“ (МОСКВА, РУСИЈА). ИНТЕРНЕТ-СТРАНИЦА: RUSKAREC.RU * EMAIL: EDITOR@RUSKAREC.RU * ТЕЛЕФОН: +7 (495) 775 3114 ФАКС: +7 (495) 988 9213 * АДРЕСА: УЛ. ПРАВДЫ 24, Д. 2, МОСКВА 125993, РОССИЯ. ЈЕВГЕНИЈ АБОВ ИЗДАВАЧ И ДИРЕКТОР RBTH * ПАВЕЛ ГОЛУБ ГЛАВНИ УРЕДНИК ДОДАТАКА RBTH ВЈАЧЕСЛАВ ЧАРСКИ ГЕНЕРАЛНИ ПРОДУЦЕНТ RBTH * НИКОЛА ЛЕЧИЋ ГОСТУЈУЋИ УРЕДНИК СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ * ИРИНА РЕШЕТОВА, ЈЕКАТЕРИНА ТУРИШЕВА УРЕДНИЦИ СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ МИЛАН РАДОВАНОВИЋ, БОЈАНА МИШКОВИЋ, АНА АЦОВИЋ, РУЖИЦА РАДОЈЧИЋ ПРЕВОДИОЦИ АНДРЕЈ ЗАЈЦЕВ ДИРЕКТОР ФОТОГРАФИЈЕ * НИКОЛАЈ КОРОЉОВ ФОТОГРАФИЈА * МИЛА ДОМОГАЦКА ДИРЕКТОР ОДЕЉЕЊА ПРЕЛОМА И ДИЗАЈНА * АНДРЕЈ ШИМАРСКИ ДИЗАЈН * ИЉА ОВЧАРЕНКО ПРЕЛОМ
Истовремено сам на разним специјализованим сајтовима гледала фотографије деце која траже усвојитеље. „Врло дуго ме ништа није дирнуло у срце... Са сајтова су ме гледала дечица са тужним очима, било ми их је веома жао, али ништа више од тога. И тада сам случајно на сајту otkazniki. ru угледала једног дечака. Са екрана ме је гледао малишан кога сам пожелела да загрлим и да га не пуштам... Али у његовим личним подацима видела сам да дечак не може да хода. Прва мисао ми је била: шта ће ми инвалид, шта ћу са њим да радим, можда је боље да узмем здраво дете. „Ноћу сам сатима плакала. Схватала сам да се та деца ни по чему не разликују од здраве, и да је њима мама још потребнија. Те ноћи сам донела одлуку да усвојим тог дечака. Почела сам опрезно да разговарам са ћеркама... То је било у новембру 2012, а већ крајем децембра сам отишла у центар за социјални рад, узела списак докумената које треба да прикупим и уписала се на курс за усвојитеље. Од јануара сам кренула на обуку и почела да прикупљам документе. „Па ипак, и даље сам осећала страх и сумњу. Због тога сам веома споро прикупљала документе, док ме 17. априла није позвала ћерка и рекла: ‘Мама, на сајту пише да је наш дечак усвојен’. „Тада сам поново почела да размишљам о томе како инвалид није за мене, а скоро сви
документи су спремни, тако да ћу узети у Самари неко здраво дете. То сам написала волонтерки из фонда ‘Волонтерска помоћ деци без родитеља’. Она ми је послала три линка и написала: ‘Ако сте спремни да узмете дете са инвалидитетом, погледајте ово троје деце.’ Стјопина страница је била прва. Показала сам је ћеркама и све три смо углас рекле: ‘То је наш дечак!’.
„Да није добрих људи не би нам било лако. Наше лечење у Рехабилитационом центру кошта 115 хиљада рубаља, и то нам је платио један добротворни фонд, а волонтери су платили ортопедску обућу која кошта шест хиљада рубаља. „Озбиљан проблем је и то што немамо ауто. Дете је у кућним условима за првих месец и по дана добило пет килограма. У почетку сам га лако могла носити, а сада је већ тешко отићи некуда, тако да смо практично везани за кућу. Ето, то је проблем за који се нисам припремила. Нисам знала да ће бити тако тешко без аута. „Размишљам о томе да усвојим још једног дечака са дечјом церебралном парализом. Већ одавно пратим шта се са њим дешава преко сајта otkazniki. ru. Зашто сам одлучила да усвојим и друго дете са озбиљним инвалидитетом? Зато што сам већ једном ушла у сасвим други свет. Кад читаш на форуму животну причу те деце, онда схватиш да она имају само два пута: дом за инвалиде до краја живота или породица. Трећег нема. Како рече Лена, волонтерка која ми је помагала у Москви: ‘Имам осећај да кућа гори, у њој су десетине хиљада деце, а ти можеш да изнесеш само двоје-троје. И сви пружају ручице према теби...’ Да нисам узела Стјопу само зато што је болестан, да сам радије изабрала здраво дете, по чему бих се разликовала од оних ‘родитеља’ који болесну децу остављају у болницама?“
Потешкоће „Јасно је да Стјопино здравље захтева сталну пажњу. Сада се
лечимо у Самарском рехабилитационом центру. Одлазимо још и код логопеда и психолога, а у августу смо ишли у болницу због операције на нози. После тога ће Стјопа неколико месеци бити у гипсу. А онда опет рехабилитација... „Неизводљиво је гајити такво дете и одлазити на посао. Испада да је мени посао да будем мајка. Додуше, код нас у Самари усвојитељи добијају веома малу компензацију. Ја за себе и Стјопу добијам нешто преко 12 хиљада рубаља (нешто више од 350 долара).
Сусрет
Откривање новог света
„Инспекторка из центра је телефонирала у дом за незбринуту децу и тамо су нас чекали. Сва дечица су отишла на спавање, осим Стјопе. Када су му рекли да смо дошли код њега, лице му се озарило невероватном радошћу и чуђењем: ‘Није ваљда код мене?’. Радост му је била помешана са забринутошћу и очекивањем да ће се и та бајка завршити и да ћемо свеједно на крају отићи. Првог дана, када сам отишла са волонтерком Леном, он је пришао и мени и њој. Најпре је сео код мене и рекао: ‘Мама, чекао сам те’, затим код ње: ‘Мама, чекао сам те’. Док смо се Стјопа и ја шетали, ушао је неки човек са поклонима. Стјопа и њему приђе: ‘Тата, чекао сам те’. Ипак, после неколико сусрета сам већ само ја постала Мама.“
„Стјопа није спавао читавим путем до Самаре, а то је више од 24 часа. Очигледно је био преплављен емоцијама. Осим тога, бојао се возова. Када би поред нас пројурио други воз, он се као маче привијао уз мене и тресао се од страха. Првих дана је Стјопа код куће све око себе гледао исколачених очију. Чак и шетња по платоу испред зграде за њега је била доживљај. А када се нашао у обичном парку,
ЗА ОГЛАШАВАЊЕ У ОВОМ ДОДАТКУ МОЛИМО ВАС ДА СЕ ОБРАТИТЕ ЈУЛИЈИ ГОЛИКОВОЈ, ДИРЕКТОРУ ОДЕЉЕЊА ЗА ОДНОСЕ СА ЈАВНОШЋУ: JULIA.GOLIKOVA@RBTH.RU. © 2012–2013 СВА ПРАВА ЗАДРЖАВА ФГБУ „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“: АЛЕКСАНДАР ГОРБЕНКО ПРЕДСЕДНИК РЕДАКЦИЈСКОГ САВЕТА, ПАВЕЛ НИГОИЦА ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР, ВЛАДИСЛАВ ФРОЊИН ГЛАВНИ УРЕДНИК. ЗАБРАЊЕНО ЈЕ КОПИРАЊЕ, ДИСТРИБУЦИЈА ИЛИ ПРЕУЗИМАЊЕ САДРЖАЈА ОВОГ ИЗДАЊА, ОСИМ ЗА ЛИЧНУ УПОТРЕБУ, БЕЗ ПИСМЕНЕ САГЛАСНОСТИ „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“. МОЛИМО ВАС ДА СЕ ЗА ДОЗВОЛУ ОБРАТИТЕ НА ТЕЛЕФОН +7 (495) 775 3114 ИЛИ НА EMAIL EDITOR@RUSKAREC.RU. „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ НЕ СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕНАРУЧЕНЕ ТЕКСТОВЕ И ФОТОГРАФИЈЕ.
он се толико збунио, да сам једва успела да направим неколико фотографија на којима се осмехује. Сада Стјопа сваког дана сазнаје нешто ново и открива појмове који су му раније били непознати, а који су у нормалним околностима познати сваком детету. На пример, Стјопа се никада раније није возио у градском превозу. Када смо први пут улазили у аутобус, он је додиривао све људе и са свима се поздрављао. Али он је толико позитиван и искрен, и осмех му је тако диван, да сви око њега почињу да се осмехују. Воли да помаже у кући. Прошло је два месеца, а мој синчић се променио да се не може препознати. Поглед му је постао самоуверен, концентрисан. Сада већ нико не би рекао да је он био у дому за незбринуту децу.“
ПИСМА ЧИТАЛАЦА, КОЛУМНЕ И ИЛУСТРАЦИЈЕ ОЗНАЧЕНЕ КАО „МИШЉЕЊЕ“, КАО И ТЕКСТОВИ ИЗ РУБРИКЕ „ПОГЛЕДИ“ ОВОГ ДОДАТКА ИЗАБРАНИ СУ ДА ПРЕДСТАВЕ РАЗНА СТАНОВИШТА И НЕ ОДРАЖАВАЈУ НУЖНО СТАНОВИШТЕ УРЕДНИКА ПРОЈЕКТА „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ ИЛИ ЛИСТА „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“. МОЛИМО ВАС ДА ШАЉЕТЕ ПИСМА И КОМЕНТАРЕ УРЕДНИКУ НА
EDITOR@RUSKAREC.RU
04
РУСКА РЕЧ
Погледи
УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
Сергеј Брезкун ПРОФЕСОР
езависно од тога што је значај нуклеарног оружја за одбрану и безбедност Русије прописан у Војној доктрини, стиче се јак утисак да се његова улога неумитно девалвира, а речи су постале само ритуал. Ипак, управо стратешке нуклеарне снаге биле су и остају једина гаранција за безбедност наше земље. Из неког разлога многи заборављају да нуклеарно одвраћање није хипотетичко супротстављање некој земљи, него конкретни начин за избегавање рата. Никоме ко је при здравој памети неће пасти на памет да провоцира и дискриминише државу која је способна да узврати на такав начин који би за агресора значио гарантовани престанак постојања. Није случајно то што САД систематски умањују нуклеарни потенцијал Русије (успут и свој, ради привида поштеног партнерства), олакшавајући тиме први нуклеарни удар. Уопште, сада у војној организацији Русија узима Сједињене Државе за образац. То се види у покушајима стварања сајбер-командовања и беспилотне авијације, куповини страних бродова и тако даље. Ипак, покушај да се игра по америчким правилима на њиховом терену
Н
унапред је осуђен на неуспех. Прво, имамо различити економски и научно-технолошки потенцијал. Друго, системски смисао наших армија је дијаметрално супротан. Америчка армија константно води реална борбена дејства по целом свету, за шта су јој потребни савремени системи конвенционалног оружја, убрајајући ту и јуришне авионе, ударне беспилотне летелице и
За сада видимо планове обнове наоружања до 2020, који су усвојени за време председника Медведева. Например, за обнављање Ратне морнарице предвиђа се издвајање 4,5 трилиона рубаља (око 138 милијарди долара). За такву суму могуће је у потпуности обновити производњу балистичких ракета средњег домета „Пионир“ са дометом пет-шест хиљада километара и произвести их у толиком броју да се може обезбедити ефикасно регионално одвраћање у читавом спектру могућих спољних континенталних претњи за Русију — од НАТО-а до Јапана. Куповина „Мистрала“ мотивише се тиме што ће они Јапану дати до знања да његово претендовање на Куриле не може излазити из оквира дипломатске активности. Наравно да десантни носач хеликоптера суперсавременог пројекта може да заплаши потенцијалног агресора, али не у толикој мери као ракете средњег домета. Довољно је изјавити да ће непријатељска дејства одмах за собом повући удар из дубине националне територије по унапред указаном најмање насељеном подручју агресора. Да ли ће се овоме прохтети да у пракси провери ефикасност своје противракетне одбране без евакуације становништва са подручја-мете? Таква чврста позиција за почетак би изазвала васељенски
Стратешке нуклеарне снаге биле су и остају једина гаранција за безбедност наше земље
Системски смисао армија Русије и САД је дијаметрално супротан, па су им и потребе другачије сајбер-системе. Руске Оружане снаге немају животну потребу за таквим оружјем. Наравно, нано-оклоп не би сметао руском војнику, али 500 нуклеарних балистичких ракета средњег домета „Пионир“ могу да га избаве од потребе да се уопште шаље у бој.
КОНСТАНТИН МАЛЕР
ВРАТИТИ РУСКУ НУКЛЕАРНУ МОЋ НА НИВО ИЗ ВРЕМЕНА СССР-А
скандал и антируску хистерију, али наш Далеки Исток био би сигурније и поузданије одбрањен ракетама него читавом Тихоокеанском флотом. Оне пружају једнаке гаранције безбедности на свим правцима — јужном, западном, северном. Осим тога, део тих трилиона било би разумно потрошити у Украјини за поновно успостављање производње тешке интерконтиненталне балистичке ракете типа Р-36М2 „Војвода“ (на Западу је зову „Сатана“). Односно, дати Кијеву толико повољну понуду за десетине хиљада радника да је он не може одбити. Такав суперпројекат повисио би ниво кооперације наших земаља до највишег. Ипак, руководство Русије нема у плану квалитетно обнављање стратешких нуклеарних снага. Не само због система међународних споразума, него евидентно и због тога што се од ракетно-нуклеарног наоружа-
ња не предвиђа девизна добит од извоза. Ловци-пресретачи пете генерације треба да загосподаре у ваздуху, али при томе није дефинисано над чијом територијом. Заправо, ниједан совјетски млазни ловачки авион није водио борбу за одбрану ваздушног простора СССР-а. Исто се односи и на тенкове, бродове, топове, ако се не рачуна учешће у локалним конфликтима у иностранству. Читаве генерације борбене технике ратовале су само у режиму вежбе и обуке. Реалну стабилност и мир за СССР обезбеђивале су Стратешке нуклеарне снаге. Русија не треба да одбацује искуство совјетских претходника и да смањује потенцијал најсавршенијег одбрамбеног средства. Иако су нуклеарне снаге у постсовјетском периоду претрпеле немалу штету, оне се још увек могу упоредити са нивоом на коме су претходно биле.
Ако се оптимизира одбрамбени рад на темељу појачавања улоге нуклеарног фактора у обезбеђивању глобалног и регионалног одвраћања потенцијалне агресије против Русије, тешко да ће бити потребни трошкови од 20 трилиона на тенкове и ловачке авионе. И уколико толиког новца у државној каси има или ће га бити, онда се он оптимизацијом војне организације наше земље на бази приоритета нуклеарног наоружања може делимично преоријентисати на социјалне потребе. Конвенционалне оружане снаге су наравно такође потребне, али по секундарном принципу. Руски нуклеарни фактор је увек чувао глобални мир. Ако би се поново вратила његова моћ, онда би стабилна будућност била обезбеђена. Аутор је професор московске Академије војних наука.
Андреј Кисљаков ПУКОВНИК
оследњих година постаје све очигледније да је паралелно са авијацијом улога флоте одлучујућа у савременим ратним конфликтима. С тим у вези, одговор на питање о класи и типовима бојних бродова који су данас потребни у Ратној морнарици Русије има принципијелни значај. А најважније од свих питања гласи: да ли су нашој земљи потребни носачи авиона? Један од најраспрострањенијих типова сукоба данашњице јесте такозвани асиметрични конфликт, када се регуларна армија сукобљава са нерегуларним, например партизанским или устаничким формацијама. Њихова специфичност се састоји у томе што у конфликту између јаке и слабе стране она слаба страна одступа од „класичних“ правила вођења рата. Код таквих ратних дејстава која постају реалност 21. века, посебну вредност има носач авиона. За разлику од подморница, носач авиона може да подржи искрцавање контролне групе, ослобађање талаца или искрцавање десанта на обалу, може да оствари контролу бродова исто тако ефикасно као и палубна авијација. У стању је да одбрани бродове од упада
П
пирата или бомбардовања из ваздуха. И поред тога, важећи програм наоружања Русије за 2011–2020. не укључује развијање и градњу домаћег носача авиона. Предлаже се да главна ударна снага уместо носача авиона буду нуклеарне подморнице са крстарећим ракетама, које се још називају и нуклеарне подводне ракетне крстарице (АПРК). Програм по коме би флота имала носаче авиона озбиљно је био под ударом „бура и олуја“, како у совјетско, тако и у постсовјетско време. Совјетско руководство је током 1970-их сматрало да носач авиона представља оружје капиталистичке агресије, што га чини страним за совјетску ратну по морску доктрину. Уместо тога, у СССР-у је развијан програм изградње тешких крстарица носача авиона. Такав хибрид крстарице и носача авиона, сам по себи неспособан и непрактичан, изнедрио је авијацијски програм за израду авиона са вертикалним (скраћеним) полетањем и слетањем. Успешан модел таквих авиона успела је да створи само једна компанија у свету — британски British Aerospace, који је направио машину Harrier. Пројекат „вертикалних“ авиона је у СССР-у претрпео потпуни фијаско и био је стопиран након што се 1991. авион Јак-41М за време тести-
КОНСТАНТИН МАЛЕР
ИЗГРАДИТИ ФЛОТУ НОСАЧА АВИОНА
У СССР-у се сматрало да су носачи авиона „оружје капиталистичке агресије“, страно совјетској војној идеји рања срушио на палубу крстарице-носача „Адмирал Горшков“ и изгорео. Друга крајност концепције носача авиона испољила се 2008, када је адмирал Владимир Масорин, тадашњи коман-
дант РМ, предложио да се у наредних 20 година формира шест ударних група носача авиона. То је требало да избаци Русију на друго место у свету по снази надводне флоте. Да се Русија озбиљно латила таквог такмичења, војно-економски колапс би сигурно био неизбежан. Истине ради, треба напоменути да у Русији ипак постоји један носач авиона — то је брод „Рига“, чија је кобилица 1982. положена у украјинском бродоградилишту у Николајеву. „Рига“, односно „Леонид Бреж-
њев“, односно „Тбилиси“, а од јесени 1990. „Адмирал флоте Совјетског Савеза Кузњецов“. Међутим, може ли се овај брод третирати као аутентични савремени носач авиона? Тешко. Прво, он има котловско-турбински погон који, за разлику од нуклеарног, суштински смањује обим и размере употребе брода. Друго, уместо парног катапулта, који се користи за полетање ловачких авиона са палубе, он има полетну рампу на прамцу. Али, према подацима из експеримената, само катапулт гарантује безбедно полетање авиона у свим условима и смањује зависност од полетне масе машине. Као главни аргумент за противнике носача авиона узима се теза да носач авиона сам по себи не представља оружје, зато што му је потребна авионска и бродска пратња, а то управо и представља главни трошак. Али, овај аргумент је заправо најслабији. Не постоји савремени брод, чак ни нуклеарна подводна ракетна крстарица, који може бити „једна сламка међу вихорове“, усамљени ратник на бојном пољу. Ратна морнарица СССР-а била је подводно усмерена, али била је принуђена да развија и надводну флоту, тако да је до 1991. у њеном саставу било преко 100 бродова 1. и 2. класе, што би било више него довољно за 15 ударних група
носача авиона. У Русији данас постоји око 30 таквих бродова. Ни за палубну авијацију се не мора додатно трошити. Руски бродски авиони су само модернизоване копнене варијанте. Као што је речено, Т-50 пете генерације правиће се како у копненој, тако и у палубној варијанти. А то значи да је потребно једноставно прерасподелити наруџбине за нове авионе: смањити наруџбине за копнене варијанте МиГ-29, Су-35, Т-50, и повећати број наруџбина за бродске. Уз такву прерасподелу ресурса, „наземне“ снаге Ратног ваздухопловства неће трпети, јер, за разлику од крстарећих ракета са нуклеарне подводне ракетне крстарице (АПРК), палубни авион може да дејствује како са палубе, тако и са аеродрома. А ако буде потребно, палубни авиони ће се пребазирати на обалске аеродроме и, пошто пређу под команду Ратног ваздухопловства, постаће фронтовска авијација. Сада руска флота без носача авиона може некако да пружа отпор сомалијским пиратима, али да одбрани своје туристе од неког следећег „арапског пролећа“ — није у стању. Аутор је пуковник резервног састава и војни новинар, специјалиста за космонаутику и стратешко наоружање.
РУСКА РЕЧ УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
Наука и технологија
05
Космонаутика Пре 25 година у орбиту је први и последњи пут упућен совјетски многократни теретни космички брод „Буран“
Четврт века без „Бурана“ У оквиру припреме за пројектовање вишекратног транспортног космичког брода (МТКК) „Буран“ („снежна олуја“ на руском), извршене 1970-их, формулисана су четири основна проблема која је овај брод требало да реши. Три су била искључиво војног карактера, што је значило да је „Буран“ пројектован пре свега као војни систем, а могућа цивилна примена му је била „додатни задатак“. За такав приступ су постојале све основе, и спољне, али и унутрашње, тј. везане за сам индустријски сегмент. „Буран“ је био симетричан одговор на пројектовање „Шатла“ у САД, које је схваћено као још један корак Вашингтона у правцу милитаризације космоса. Не може се рећи да се радило о некаквој параноји Кремља, јер је заиста било планирано да се „шатлови“ користе и у војне сврхе. Међутим, услови за развој инфраструктуре цивилне пилотиране космонаутике знатно су се разликовали у СССР-у и САД. Америка је рециклирала остатке програма „Аполо“, тј. станицу „Скајлаб“, и више није поседовала никакве техничке системе за човеков орбитални лет. Пројекат вишекратног „космичког авиона“ за њу је представљао обнављање цивилне космонаутике са могућношћу војне примене. Совјетски Савез је у том тренутку већ поседовао системе за орбиталне летове, и ти системи уз извесне дораде још увек лете у космос. То су ракете-носачи „Сојуз“, пилотирани космички бродови „Сојуз“ и аутоматски теретњаци „Прогрес“. Ослањајући се на те технологије могао се слободно планирати и додатни рутински цивилни задатак „Бурана“, с тим што су војни задаци имали приоритет. Американци то себи нису могли приуштити, јер су били принуђени да лете у орбиту у „шатловима“. У којој мери је то било остварљиво и удобно? Довољно је сетити се да међународне посаде и даље лете на Међународну космичку станицу (МКС) на руским бродовима типа „Сојуз“. Наш домаћи систем транспорта се, дакле, показао као бољи од америчког.
„Буран“ као огледало научнотехничке револуције Да ли је „Буран“ био фантастичан продор у технологији, сахрањен под рушевинама совјетске империје? Или је, као што неки сматрају, био закаснели представник огранка космонаутике који је водио у ћорсокак? Да би се одговорило на то питање треба се сетити да у центру пажње није био сам „Буран“, него систем „Енергија-Буран“. Носач „Бурана“ је, за разлику од система лансирања америчког „Шатла“, био самосталан пројекат који је можда имао још већи значај. Супертешки носач „Енергија“ створен је са циљем да реши читаву класу задатака, између осталог и да буде носач „космичког авиона“. Он је могао да изнесе на ниску орбиту око 100 тона корисног терета. Перспективнија и моћнија верзија „Вулкан“ је према пројекту требало да износи 200 тона.
спољна сличност са „Шатлом“ је сасвим очекивана, али се сличности ту завршавају. Бродови су се по много чему битно разликовали. На пример, није било изводљиво да се у планирани лимит корисног терета сместе главни мотори, тако да је „Буран“ летео без њих. Међутим, његов интегрисани моторни склоп омогућавао му је да уђе у орбиту и да је прилично често мења. Конструисање тежих носача требало је да обезбеди реализацију комплексног пројекта „космичког авиона“. У првим скицираним варијантама он је имао масу од 120 тона, а максимална полетна маса „Бурана“ који је летео у космос била је смањена и износила је 105 тона, јер је требало да се уклопи у ограничења „Енергије“ (у свом првом лету „Буран“ је био тежак 79 тона). Различите су биле и могућности. „Шатл“ се спуштао ручно, а „Буран“ је имао систем потпуно аутоматског атерирања. Поред тога, „Буран“ је могао да враћа са орбите на Земљу 20 тона корисног терета, а „Шатл“ само 14. Што се тиче технологија и материјала, ту је неумесно говорити о копирању од Американаца. Совјетски војнокосмички „хајтек“ је у јеку свога најинтензивнијег деловања избацио читав низ изузетних решења, између осталог и у погледу нових материјала. Совјетски инжењери јесу ишли трагом Американаца, али су успели да створе преко 600 потпуно нових технологија.
„Енергија“, супертешка ракета-носач „Бурана“, могла је да изнесе у космос 100 тона терета „Буран“ је био први космички брод који је могао да лети и атерира у аутоматском режиму лики број врло занимљивих задатака, и војних и цивилних. У плану је било да она носи тешке сателитске платформе и апарате предвиђене за далеки космос. Тим плановима, међутим, није било суђено да се реализују, и пројекат „Енергија-Буран“ је остао усамљен као „бели слон“ из будућности која никада није наступила.
„Буран“ данас и сутра Изгледа да су вишекратни космички системи, како пилотирани тако и беспилотни, прошли етапу у којој идеја „космичког авиона“ није имала праву алтернативу. Данашњи пројекти вишекратних система, и амерички и руски, по склапању делова не разликују се од „Сојуза“, само што су већи, а у перспективи треба да имају моторе за атерирање и довољно добру заштиту да би се без оштећења могли враћати из орбите и поново летети у космос. На садашњем нивоу технолошког развоја то су још увек незграпни „орбитални авиони“ којима је тешко управљати приликом уласка у атмосферу. Какве су у вези са тим перспективе система „Енергија-Буран“? Њега сада није могуће технолошки обновити, јер ко-
Копија или оригинал? Постоји мишљење да је „Буран“ био копија америчког „Шатла“. Конструктори „Бурана“ и његов главни творац Глеб Лозино-Лозински никада нису скривали да су многа решења за склопове преузели од Американаца. Штавише, и сама формулација задатака постављеног пројектантима садржала је читав низ захтева „да буде као код Американаца“. Према томе,
РИА „НОВОСТИ“
КОНСТАНТИН БОГДАНОВ РИА „НОВОСТИ“
Све у свему, „Енергија“ је летела два пута. Лет са „Бураном“ био јој је други по реду. У првом лету, маја 1987, требало је да изнесе у орбиту загонетни апарат „Пољус“ („Скиф-ДМ“), масивну макету будуће борбене космичке станице „Скиф“ тешке 77 тона. Нажалост, покушај није био успешан. Због грешке у подешавању комутационе схеме апарат се срушио у Тихи океан. Друго питање су тешкоће усклађивања задатака са могућностима „Енергије“, јер у то време Совјетски Савез још није имао тако много тешких орбиталних апарата, али је њихово стварање било омогућено самим тим што је постојао носач. Сам „Буран“ је имао читав низ јединствених технологија и решења. Колико је вредео само систем аутоматског атерирања! Али, он је у целом склопу по важности изгледао као споредан, или у најбољем случају као равноправан елемент. Поред тога, за „Енергију“ је у будућности био планиран ве-
Вишекратни теретни космички брод „Буран“ на леђима супертешког носача „Енергија“ (1988)
операција у суштински битним сегментима која је била створена 1980-их практично више не постоји. Садашња Русија не може да направи оно што је Совјетски Савез успео уз велике напоре. Уосталом, то више није ни потребно, јер је космонаутика кренула другим путем.
„Буран“ и „Шатл“: упоредне карактеристике Руски вишекратни космички брод „Буран“ могао је да лети у орбити 30 дана, а амерички „Шатл“ само 15. Могао је да понесе 30 тона терета („Шатл“ 24 тоне) и 10 чланова посаде, од чега 7 астронаута. Припрема за лансирање на „Бајконуру“ трајала је свега 15 дана, док је за лансирање „Шатла“ у бази „Кејп Канаверал“ било потребно месец дана. Међутим, најважнија разлика од америчког система састојала се у томе што је совјетски брод могао да лети и атерира у аутоматском режиму, што је бриљантно демонстрирано 15. новембра 1988. Поред тога, систем „Спејс-Шатл“ је имао ракетни резервоар за гориво и два потисника на чврсто гориво, тако да се није могао користити за изношење у орбиту било каквих других космичких апарата осим „шатло-
ва“, а они нису имали могућност да неколико пута атерирају, јер су могли да се спусте само са искљученим моторима. Совјетска схема са применом супертешке ракете-носача „Енергија“ од самог почетка је замишљена као универзална. Она је омогућавала да се у орбиту шаљу све врсте космичких бродова и терета са масом до 100 тона, а брод „Буран“ је могао по-
кренути и сопствене моторе за управљање током смањења висине и спуштања у аутоматском режиму. Стварање система „Енергија-Буран“ био је одговор СССР-а на амерички вишекратни космички систем. Програм је трајао 18 година. Укупни трошкови су износили 16,5 милијарди совјетских рубаља (око 32,6 милијарди данашњих долара).
Ипак, до данашњег дана су сачувани споменици епохе руског „космичког авиона“. Познати „Буран“ из московског парка „Горки“ само је једна од макета у природној величини која је коришћена за испробавање ваздушног транспорта совјетског вишекратног кос-
У БРОЈКАМА
1200 индустријских предузећа Совјетског Савеза објединио је пројекат конструкције система „Енергија-Буран“
39 потпуно нових материјала створио је за „Буран“ Сверуски научноистраживачки институт за авијацијске материјале
600 ИТАР-ТАСС
Совјетски „космички авион“ био је колекција стотина револуционарних технолошких решења. Шта је постигао систем „Енергија-Буран“ и има ли данас неку перспективу?
потпуно нових технологија разрађено је за совјетски „космички авион“, укљујучући систем аутоматског атерирања
мичког брода. Постојали су, међутим, и прави бродови. Историјски „Буран“ који је боравио у космосу уништен је у мају 2002. у Казахстану, када се на 112. платформи космодрома „Бајконур“ обрушио кров монтажног система за тестирање. Остаци тог „Бурана“, као и остаци примерка ракетеносача „Енергија“ који се тамо налазио, подељени су као сувернири, а према неким подацима поједини његови склопови (између осталог и макете мотора РД-0120) продати су Кини. У музеју космодрома „Бајконур“ стоји други примерак. И он је, као и први (који је летео), данас власништво Казахстана. Још два примерка (четврти и пети) била су у почетној фази израде. Један део њихове конструкције расклопљен је 1990их у Тушину, а други део се још увек тамо налази. Трећи примерак није био довршен и дуго се налазио у Тушину, све док 2011. није превезен на територију Института за аеронаутику „Громов“ у Жуковском поред Москве, са циљем да се рестаурира и касније прикаже на авио-космичкој изложби МАКС у околини Москве. То је у суштини последња могућност да се од правог космичког брода направи споменик непоновљиво лепом пројекту „Буран“.
06
РУСКА РЕЧ
Економија
УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
Русија и Србија „Јужни ток“ у контексту српских евроинтеграција, „антигаспромовског“ лобија, приватизација и косовског питања
Српска политика руског гаса Отпочели су радови на српској деоници „Јужног тока“, енергетског пројекта који политички није оставио равнодушним ни учеснике ни оне које је мимоишао. КИРИЛ МЕЉНИКОВ КОМЕРСАНТ
У недељу, 24. новембра, свечаном церемонијом уприличеном у Београду и војвођанском селу Шајкаш отпочела је изградња српског дела гасовода „Јужни ток“, једног од највећих „Гаспромових“ пројеката у последњих неколико година, чија је реализација већ почела у Бугарској. Прва испорука руског гаса у јужну Европу треба да почне већ крајем 2015. Укупна вредност пројекта „Јужни ток“ сада се процењује на 16 милијарди евра, а инвестиције у морску деоницу на 10 милијарди евра. У прво време ће кроз гасовод годишње протицати 15,75 милијарди кубних метара гаса, а 2018. ће бити достигнут пун капацитет од 63 милијарде кубних метара. Изградња „Јужног тока“ је друга етапа у диверзификацији
Србија није имала понуду од других земаља да учествује у изградњи алтернативног гасовода испоруке гаса у Европу коју спроводи Москва. Први корак је био „Северни ток“, и он је већ реализован релативно успешно. Гасовод „Северни ток“ кроз Балтичко море повезује налазишта гаса у Западном Сибиру са Европом. Идеја о изградњи нових гасовода појавила се још 2006. после заоштравања односа између Русије и Украјине. Суседна земља је узимала онолико гаса колико је хтела, а није имала могућност да га плаћа. Поред тога, Кијев је покушавао да искористи статус транзитне земље за решавање неких политичких питања. На крају је Кремљ одлучио да изгради потпуно независне гасоводе који ће директно снабдевати Европу руским гасом, иако су ти пројекти технички врло захтевни и прилично скупи, пре свега имајући у виду да велики део њихових цевовода иде по дну мора. Почетком месеца, после најновијег заоштравања односа између Москве и Кијева, када је „Нафтогас Украјине“ престао да купује гас и одбио да исплати дуг, шеф „Гаспрома“
Алексеј Милер је са пуним правом изјавио да „са ‘Јужним током’ транзитни ризици заувек постају прошлост“. Србија је донела инвестиционо решење о изградњи гасовода у октобру 2012, када је у посету Москви допутовао председник Томислав Николић. Он је у сусрету са председником Русије Владимиром Путином изјавио да још има проблема са локацијском дозволом за гасовод, али да ће сви ти проблеми бити решени како би радови почели на време. Путин је тада изнео процену да ће пројекат донети српској економији 1,9 милијарди евра. Преговори су вођени шест година. Москва је одлично схватала све потешкоће са којима се може суочити приликом реализације пројекта у балканским земљама, где однос према Русији није свуда исти. Још 2006. је „Гаспром“ потписао са „Србијагасом“ споразум о спровођењу експертизе могућности изградње будућег гасовода, да би 2008. био направљен први корак у партнерском подухвату, када је концерн постао власник 51% акција НИС-а. У том тренутку је стање у НИС-у било прилично лоше, јер су компанији припадале две рафинерије којима је била потребна хитна модернизација. „Гаспром“ је за свој удео у компанији тада платио 400 милиона евра. Поједини српски политичари и експерти су процењивали вредност Нафтне индустрије Србије на милијарду евра, али треба имати у виду да је за ових пет година „Гаспром њефт“ инвестирао у НИС око 1,5 милијарди евра и привео крају модернизацију рафинерија. У оквиру међувладиног споразума 2009. је основано заједничко предузеће у коме „Гаспром“ има 51%, а „Србијагас“ 49% акција. У новембру 2011. је почело са радом подземно складиште гаса „Банатски двор“. Последњих година Србија тежи ка евроинтеграцији, али је познато да су мишљења о таквим њеним амбицијама у самој Европи подељена. Са друге стране, Москва је на спољнополитичкој сцени третирала Србију као пријатељску земљу. Није било извесно да ли ће „Гаспром“ и његов „Јужни ток“ имати озбиљну конкуренцију у виду алтернативног гасовода „Набуко“, којим је гас из Азербејџана и Туркменистана требало да стиже у Аустрију преко Турске, Бугарске, Румуније и Мађарске. Од тог пројекта се
„Јужни ток“: инжењерски и економски параметри
Алексеја Милера, цена гаса за Бугарску једна од најнижих у Европи. Поред тога, „Гаспром“ је пристао чак и да кредитира изградњу деонице гасовода. Што се више ближио почетак изградње, Софија је све активније испољавала своју позицију. Тако је издејствовала да део средстава од транзита гаса ипак иде у бугарски буџет, иако је раније било планирано да се од тих средстава враћа кредит. Експерти процењују да ће пројекат Бугарској донети 2,8 милијарди евра прихода у наредних 30 година. Што се тиче Србије, у њој постоји и „антигаспромовски“ лоби. Као и у Бугарској и другим земљама, и овде постоје људи
У БРОЈКАМА
1,9
5%
милијарди евра ће, према проценама, „Јужни ток“ допринети економији Србије
ће се буџет Србије, према проценама, увећати захваљујући изградњи „Јужног тока“
одустало тек средином ове године, али је он у међувремену омогућио Бугарској да приреди „Гаспрому“ велике непријатности, и ова балканска земља је очигледан пример како у контексту новог заоштравања односа између Русије и Украјине пројекат „Јужног тока“ за „Га-
спром“ постаје све значајнији, што очигледно иде у прилог транзитним земљама. На крају је руски концерн прихватио низ услова Софије: пристао је на паритет у власништву над бугарском деоницом, а бугарском енергетском холдингу је дао попуст на гас. Тако је, по речима
који нису заинтересовани за заједничко пословање са Русијом и прикључивање на гасовод који контролише „Гаспром“. Министарка енергетике Зорана Михајловић је у једном тренутку почела да се противи учешћу Србије у „Јужном току“ и прилично оштро је критиковала деловање компаније „Гаспром њефт“ која управља НИСом. Додуше, то није дуго трајало. Кажу да је председник Србије за време посете Русији због ње чак морао да се извињава својим саговорницима. Све у свему, за разлику од Бугарске, Србија није мењала своју позицију. „Гаспром“ ће, према речима Алексеја Милера, вратити уложени новац на рачун транзитних такси. Србија није имала понуду од других земаља да учествује у изградњи алтернативног гасовода, а „Гаспром“ је истовремено преговарао и са суседним земљама, тако да два огранка српског дела „Јужног тока“ треба да снабдевају гасом Хрватску и Босну и Херцеговину. У медијима се доста говорило и о томе да „Гаспром“ може размотрити варијанту изградње једне линије „Јужног тока“ до Косова, чију самопроглашену независност Србија не признаје. Ни Русија не признаје независно Косово, тако да у овом тренутку са њим нема никакве економске и политичке односе. Извори у „Гаспрому“ кажу да је та тема ипак разматрана за време посете Томислава Николића Москви. „Таква варијанта је разматрана врло површно и са мо теоретски. Тај пројекат ни на чему није заснован и засада то није могуће учинити. Уосталом, тешко да би тако нешто имало економског ефекта, јер је потенцијални обим испоруке гаса врло мали“, каже извор у концерну. Он одбацује могућност било каквих преговора са представницима Косова. „То је суптилно питање и о њему ће у сваком случају бити још разговора са Србијом“, каже поменути извор. Он не искључује ни могућност да и саме српске власти у одређеној мери могу бити заинтересоване за испоруку гаса на Косово из политичких разлога. Имајући у виду проблеме са којима се „Гаспром“ већ суочио приликом усаглашавања изградње „Јужног тока“ са другим земљама, тешко да ће сада заоштравати односе и са Србијом. Утолико пре што изградња тек почиње, а концерн није у ситуацији да изгуби битку за европско тржиште.
КАЛЕИДОСКОП
МИХАИЛ МОРДАСОВ
РИА „НОВОСТИ“
НАЈСКУПЉА УНИВЕРЗИЈАДА СТУДЕНТСКЕ ИГРЕ У КАЗАЊУ 2013. — 7 МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА Када Русија организује велика спортска такмичења, она то чини широке руке. Универзијада отворена у јулу на „Казањ арени“ (на слици) била је најскупља икада, али — многи кажу — и најбоља.
Прва руска зимска олимпијада биће такође најскупља у историји. Али и најнеобичнија: одржаће се први пут у суптропском граду и на једном од ретких места у Русији где зима може да буде без снега.
РИА „НОВОСТИ“
НАЈСКУПЉА ОЛИМПИЈАДА ЗИМСКЕ ИГРЕ У СОЧИЈУ 2014. — 51 МИЛИЈАРДА ДОЛАРА
НАЈСКУПЉИ МУНДИЈАЛ СВЕТСКО ПРЕНСТВО У ФУДБАЛУ 2018. — 20 МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА И то није све. Прво домаће светско првенство у фудбалу, које ће се одржати у 11 градова Русије, биће уједно и најскупље у историји. На слици: конструција стадиона „Зенит“ у Санкт Петербургу.
РУСКА РЕЧ
Путовања
УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
07
Југ Русије Престоница XXII Зимске олимпијаде своју особену лепоту и монументалну архитектуру великим делом дугује Јосифу Стаљину
Сочи, Црно море Стаљин је 1934. наложио да за изградњу инфраструктуре у Сочију буде издвојено преко милијарду рубаља, што је за оно време била астрономска сума. Кроз бањско насеље је изграђена широка главна улица, која је добила име Проспект Стаљина (данас се зове Курортни проспект). Уведен је водовод, подигнути су паркови, почела је изградња великог броја стационара и, наравно, модернизација бање у Мацести, коју је генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза посебно ценио због лековитих својстава сумпорне воде. Резиденција вође Када је долазио у Сочи, Стаљин је са породицом у прво време одседао на имању „Михајловско“. Кућа се налазила на планинском масиву између клисуре реке Мацесте и Агурских водопада. Касније је на територији овог имања, на надморској висини од 50 метара, за совјетског вођу изграђена посебна „дача“ (традиционална руска викендица) под именом „Зелени гај“ („Зеленая роща“). Она је сачувана и функционише као музеј и мали хотел у оквиру савременог комплекса бањског одмаралишта „Зелени гај“. Резиденцију генералног секретара пројектовао је архитекта Мирон Мержанов. Својим пројектом он је желео да задовољи све могуће жеље совјет-
Сочи је грађен као државно одмаралиште, социјалистички рај за радни народ Совјетског Савеза зијама, управо се овде налазио Стаљин 22. јуна 1941, када је нацистичка Немачка напала СССР, а не у Москви, како каже званича историја. За време рата у вили „Зелени гај“ у Сочију живела је Стаљинова породица. Сам генерални секретар се у своју главну јужну резиденцију вратио тек 1945, када су широм земље одјекнуле победничке салве. Здравствено стање Јосифа Висарионовича се погоршало. После можданог удара Стаљина
Дендраријум у Сочију: први еукалиптуси новог „рајског одмаралишта“ посађени су по налогу совјетског вође
Сочи и црноморска ривијера
LORI/LEGION MEDIA
СВЕТЛАНА СИЊЕПОСТОЛОВИЧ
Историја Сочија је нераскидиво повезана са именом совјетског лидера Јосифа Стаљина. Управо је по његовом налогу Сочи од провинцијског градића постао најпосећенија бања и морско одмаралиште за целу државу — социјалистички рај за радни народ СССР-а. Све је почело 1920-их, када се Јосиф Висарионович први пут окупао у води бање Мацесте. Пошто је већ после прве купке осетио олакшање, Стаљин, који је патио од реуматизма, одлучио је да Сочи посећује сваке године ради одмора и лечења.
ског лидера. Како би се омогућио стални доток свежег ваздуха, „дачу“ је поставио тако да са свих страна буде изложена морским и планинским ветровима. Стаљинове просторије су се налазиле у одвојеном здању, јер је он захтевао тишину и мир. Ограде на балконима ниже су него што је уобичајено, како би Јосиф Висарионович могао да се ослони и што пријатније посматра шта се дешава напољу (према различитим изворима, генсек ЦК КПСС био је висок око 165 cm). Фасада је била смарагдно зелене боје, и таква је и данас. Познато је да је Стаљин нарочиту пажњу поклањао спречавању атентата, а ова кућа је у зеленилу планинских предела била тешко уочљива. Уопште узев, у Сочију су биле предузете максималне мере обезбеђења совјетског вође. У своју јужну резиденцију обично је долазио сопственим возом. Железничком пругом је у пуној брзини истовремено путовало неколико композиција са бројем 1. У једној од њих се налазио генерални секретар, а у осталим су били чланови његовог обезбеђења. У самој „дачи“ у Сочију увек су га чувала три прстена обезбеђења. Чак је и тапацирани намештај био израђен по посебној поруџбини и пуњен коњском длаком, како би задржао метак у случају да то буде потребно. До 1930-их Сочи је постао много више чак и од најважније бање Совјетског Савеза. Ту су се доносиле важне одлуке, од којих је зависила судбина милиона људи. Према неким вер-
НАТАЛИЈА МИХАЈЛЕНКО
Стаљин је био први који је уочио туристичке капацитете црноморског приморја Кавказа и од Сочија направио најпопуларније одмаралиште Совјетског Савеза.
LORI/LEGION MEDIA
Сочи, рајска башта Совјетског Савеза
Стаљин је лично осмислио пројекат камене куле осматрачнице која је подигнута на врху планине Ахун
су истовремено лечила три лекара. Поново је посећивао бању у Мацести, боравио на свежем ваздуху Сочија, шетао по сеновитим алејама у резиденцији. Увече би Стаљин у сали за пројекције гледао црно-беле филмове „Волга, Волга“ и Чарлија Чаплина. Сам је садио дрвеће на имању око куће и радовао се када су лимунови и мандарине родевали.
„Рајска“ одмаралишта Стаљин је био веома забринут због тога што је локално становништво масовно оболевало од маларије. По његовом наређењу у Сочију су зато у великом броју посађени еукалиптуси, чији мирис одбија комарце преносиоце маларије. Свуда су са новим ентузијазмом грађени паркови, скверови и формиране цветне леје. Бањски стационари у Сочију, који су за време рата коришћени као болнице за лечење рањеника, поново су постали бањска лечилишта. Међу њима су били и стационари „Ворошилов“, „Орџоникидзе“, „Фрунзе“, „Правда“ и „Металург“. Све ове монументалне грађевине, које су се сачувале до наших дана и које
подсећају на раскошне дворце са стубовима и осликаним сводовима, изграђене су по Стаљиновом наређењу. Он је сматрао да совјетски грађанин треба да се одмара и прикупља снагу у „рајским условима“, како би после одмора на мору могао да се посвети послу. После рата Стаљин је у Сочију проводио више времена него раније, од августа до септембра сваке године. Како државнички послови не би трпели, у тамошњу резиденцију су му долазили совјетски руководиоци из Москве. Тако је 1948. Сочи постао самостални административни центар под директном републичком управом Руске СФСР, а не под управом Краснодарског Краја. Комуналне службе су улицу Проспект Стаљина прале три пута дневно. Било је забрањено да по овој, главној улици у Сочију аутомобили возе са блатњавим точковима, а ако би нека жена изашла на главну улицу у кућној хаљини, могла је очекивати да буде исељена из града. Не постоје поуздани подаци о томе где се тачно Стаљин шетао по Сочију, јер се по граду кретао тајно. Историја бележи
само једну јавну посету, када је генерални секретар посетио стационар „Кавкаска ривијера“ на обали мора у самом центру Сочија. Неочекивано за госте и особље 18. септембра 1947. пред главним здањем стационара се зауставила лимузина ЗИС-110. Из аутомобила је изашао Јосиф Висарионович и упутио се у кафе. Распитао се код
Бањски стационари у Сочију су за време рата коришћени као болнице за лечење рањеника гостију каква је храна у стационару и да ли им се свиђа одмор у Сочију. Деца која су га окружила са свих страна добила су од њега чоколадне бомбоне.
Бања Мацеста Млади совјетски архитекта Мирон Мержанов за Стаљина је изградио и посебну резиденцију на територији бање Мацесте (на слици доле), коју је совјетски вођа посећивао због сумпорних купки. Ни изглед ни намена овог здања до данас се нису про-
менили. На лековите куре овамо долазе руски државници, познати светски политичари и културни посленици.
Планина Ахун Планина Ахун своју популарност такође дугује Стаљину. По његовој наредби је за рекордна 102 дана изграђено 11 km пута до врха планине. Трасу су градили затвореници, којима је Стаљин обећао слободу ако за 100 дана посао буде завршен. Неки кажу да су, пошто је пут отворен, сви затвореници заиста ослобођени, док други причају да су стрељани, јер нису испоштовали рок. Стаљин је лично одобрио и пројекат куле осматрачнице од белог камена, која је подигнута на врху планине Ахун. Од истог природног материјала направљене су и сенице на путу до осматрачнице. Прича се да је Стаљин у пратњи бројног обезбеђења често напуштао своју резиденцију „Зелени гај“ и пешице се успињао на Ахун. Тамо где се заустављао да предахне касније су подигнуте камене сенице.
08
РУСКА РЕЧ
Култура
УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
ПИТАЊА И ОДГОВОРИ ВЛАДИМИР МАРТИНОВ, КОМПОЗИТОР-КОНЦЕПТУАЛИСТА
„Музика организује живот космоса и људи“ КУЛЬТУРА.РФ
Због чега је потребна музика? На Интернету ћете музику наћи у рубрици Entertainment, тј. „забава“. Кад би то чуо Питагора, он би вас самлео, јер је музика оно што организује и људски живот и живот космоса. Права музика је продужетак космичке хармоније, а погрешна музика ту хармонију нарушава. А нама то звучи смешно. Музика је девалвирала и постала као жвака: и у лифту звучи исто као у супермаркету или ресторану. Али она је као и раније неопходна. Ако се та „позадина“ искључи, већина људи ће једноставно полудети. Ви, и не само Ви, дајете предност мултимедијалним формама уметности. Да ли се у томе огледа човеков синтетички до-
живљај света, његова природа или нешто треће? Не ради се о синтетичком начелу, него о некаквом архаичном синкретизму. Ми живимо у подељеном свету: на једној страни је музика, на другој поезија, а на трећој плес. Све је одвојено и засебно. Међутим, старогрчка трагедија или пекиншка опера првобитно су биле синкретичке. Чини се да модерна уметност поново тежи ка архаичним начелима. Данас мало кога занимају слике на платну, приметно је интересовање за инсталације и перформансе. Тај процес се може различито вредновати, али тенденција потраге за новом интеграцијом различитих видова уметности постоји.
РИА „НОВОСТИ“
О КОМПОЗИТОРИМА-СТУБОВИМА, ПРИРОДНОМ МИНИМАЛИЗМУ, ИСКОНСКОМ СИНКРЕТИЗМУ И СМИСЛУ МУЗИКЕ
За Вас кажу да сте православни минималиста. Шта је то?
Прочитајте више на ruskarec.ru/20239
Мартинов: Права музика је продужетак космичке хармоније
Постоје два минимализма. Један је минимализам савремене музике. Тај правац је поникао у Америци, а затим је захватио Европу и Русију. Сасвим друго је природни, исконски минима-
лизам, тј. минимализам као природно стање музике. То је архаични фолклор, руски унисони напев, музика црквених звона, грегоријански корал, будистичке мантре. Ја тежим том
првобитном минимализму (и до православља сам дошао преко будизма и таоизма). Неминималистичку музику су компоновали Бах, Бетовен, Шуберт и Стравински. То је само острвце у океану свеопштег минимализма.
пита свиђа ли вам се Ајнштајнова једначина Е=mc2? Код великих композитора постоје једначине и алгоритми. Међу њима предњаче Немци, и ту треба додати Вагнера и Малера, а у 20. веку су се укључили и Руси, које представља Стравински.
Зашто сте навели само та четири имена? Њихова музика је мењала изглед музичког процеса. Штокхаузен је један од последњих великих композитора који је изменио изглед музике. Ту не функционише категорија „свиђа ми се“ и „не свиђа ми се“. Свиђа ли Вам се Бетовен? Свиђају ли Вам се египатске пирамиде? Постоје у историји обележја, стубови, фундаменталне ствари које су неизоставне, које се никако не могу заобићи. Зар ће некоме пасти на памет да
Да ли сте Ви спремни да изведете ту једначину? И како бисте је извели: музички, вербално, или некако другачије? Ако се нешто може вербално изразити, онда то није једначина. Њу треба осетити са позиције одређеног историјског музичког процеса и са гледишта оних који тај процес стварају. Музика Шопена, Рахмањинова и многих других има величину, али не садржи те једначине. Додуше, музика ових композитора је врло лепа и пружа човеку велико задовољство.
театара у Москви у којима можете видети разне поставке архетипске руске новогодишње представе, балета „Крцко Орашчић“, који је Чајковски написао према бајци Е.Т.А. Хофмана
„Крцко Орашчић“ — „Шчелкунчик“ је класично дело балетске уметности које непрекидно и хипнотички привлачи пажњу гледалаца свих узраста више од 100 година. Крајем 19. века директор царских позоришта кнез Всеволожски пожелео је да створи велелепну, раскошну, бајковиту представу као централни догађај сезоне. Тако је Чајковски добио поруџбину за музику за „Крцка Орашчића“.
Балет је написан на основу мотива бајке необичног немачког писца Е. Т. А. Хофмана (1776–1822) „Крцко Орашчић и краљ мишева“. На Бадње вече мајстор Дроселмајер је за децу припремио чудесне божићне поклоне — лутке на навијање, а за своје кумче Марију направио је необичну крцкалицу за орахе, лутку Крцка Орашчића. У току ноћи Крцко Орашчић оживљава и претвара се у прелепог принца. Он се смело супротставља нападу мишева. У двобоју до кога долази
Крцко Орашчић побеђује краља мишева и заједно са Маријом креће на бајковито путовање. У чаробном дворцу Конфитиренбургу вила Драже објављује почетак прославе. Марија и Крцко Орашчић одушевљено прате представу уприличену у њихову част. Прослава се завршава и Марија и Крцко Орашчић напуштају бајковиту земљу. А ујутро се она буди са лутком Крцком Орашчићем у рукама... Премијера балета „Крцко Орашчић“, за који је сценарио написао Маријус Петипа, одржана је у децембру 1892. у театру „Мариински“ у Санкт Петербургу. Од тада је овај балет на сценама широм света извођен небројено пута, како у класичној, тако и у разним модерним интерпретацијама.
ПЕТ ОВАПЛОЋЕЊА МИСТИЧНИХ ХОФМАНОВСКИХ ФАНТАЗИЈА КОЈЕ ЧИНЕ СУШТИНСКИ ДЕО АРХЕТИПСКЕ РУСКЕ ПРОСЛАВЕ НОВЕ ГОДИНЕ
Државни академски Бољшој театар
Театар Нова опера „Јевгениј Колобов“
Театар Станиславског и Немировича-Данченка
Државни театар филмског глумца
Дечји музички театар „Наталија Сац“
Театарски трг 1
Каретни рјад 3/2, парк „Ермитаж“
Улица Бољшаја Дмитровка 17
Поварска улица 33
Проспект Вернадског 5
У либрету Јурија Григоровича коришћени су мотиви из оригиналног сценарија Маријуса Петипе. Григорович је бајку испунио хофмановским мистицизмом и тајанственошћу. У овој верзији нема умиљатости. То није балет о блаженом царству Конфитиренбург, где по дрвећу висе бомбоне, ораси и слаткиши од марципана, него о фантастичним Дроселмајеровим поседима где увек царују предивни принчеви и увек побеђује добро, али где су и краљеви мишева са својом војском такође бесмртни.
Либрето и режију верзије „Крцка Орашчића“ у Новој опери, театру у баштама „Ермитажа“, урадили су Наталија Касаткина и Владимир Васиљов из московског Театра класичног балета. У кореографији су сачуване инсценације Василија Ваинонена од пре 60 година које су већ постале класичне: плес лутака у другом чину, пахуље и валцер цвећа, као и финални дует главних јунака. Овај прави породични спектакл, према најави театра, омогућава сваком узрасту да осети важност сопствених митова.
У овом театру се може видети либрето Маријуса Петипе, онако како је изгледао на премијери балета у децембру 1892. у петербуршком „Мариинском“. Кореограф је Василиј Ваинонен (1934). Ваиноненова поставка овог балета је једна од најпознатијих на свету. Његов „Крцко Орашчић“ је у потпуности традиционалан, иако је заснован на класичној балетској техници која у време Чајковског није коришћена. Публика је нарочито заволела „Плес пахуља“, који остаје једним од симбола балета.
У Државном театру филмског глумца, који у децембру ове године обележава 70 година свог настанка у вихору Великог отаџбинског рата (1943), можете видети премијерну поставку музичке бајке за децу — „Крцко Орашчић и краљ мишева“. Редитељ и сценариста је заслужни уметник Русије Анатолиј Јабаров. Спектакл је осмишљен да могу да га прате и деца најмлађег узраста. И деца и одрасли ће без даха преживети доживљаје јунака чувеног немачког писца у новој сценској интерпретацији ове бајке.
Николај Цискаридзе, звезда светског балета, дебитовао је у улози редитеља на сцени Дечјег музичког позоришта „Наталија Сац“, приказавши своју верзију великог балета Петра Иљича Чајковског. Он је за дечју публику изабрао кореографију у редакцији Василија Ваинонена као најдирљивију и најнежнију. Сценограф Ернст Гејдебрехт из Немачке, домовине „Крцка Орашчића“, створио је чудесан свет хофмановске бајке у коме се сједињују старински немачки стил и чаробност земље снова.
24, 28, 29, 30 и 31. децембар
27. и 28. децембар
3, 14, 29, 30 и 31. децембар
8. децембар
30 и 31. децембар
Дело Петра Чајковског публика је дочекала одушевљено. Међутим, неки савременици су сматрали да нова музика није адекватна за балет. То није необично, јер је музика „Крцка
Орашчића“ сложенија него у другим балетским делима Чајковског. Стога се Чајковски са разлогом сматра реформатором балетске музике, који је у
њу унео динамику и развој ликова и музичких тема, начинивши на тај начин велики корак ка музици двадесетог века.
САМО НА RUSKAREC.RU
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру!
Више тема на Интернет страници „Руске речи“
facebook.com/ruskarec
twitter.com/ruskarec