Дистрибуира се у сарадњи са дневним листом
Питања и одговори: председник Русије Владимир Путин о финансијама, безбедности и историјском смислу руске олимпијаде
Чета мала, али одабрана: осморо спортиста који ће представљати Србију на Зимској олимпијади у Сочију
СТРАНА 5
СТРАНА 8
Овај додатак уређује и издаје Росијска газета (Москва), која сноси сву одговорност за његов садржај
RUSSIA BEYOND THE HEADLINES
Росијска газета уређује прилоге o Русији у 28 водећих светских листова, укључујући Њујорк тајмс, Дејли телеграф, Фигаро и Зидојче цајтунг
Број 17, 5. фебруар 2014.
Сочи 2014 У црноморском граду Сочију се од 7. до 23. фебруара 2014. одржавају XXII Зимске олимпијске игре, прве у историји Русије
Ватрене! Зимске! Твоје! Све је спремно за прву руску зимску олимпијаду. Организатори обећавају најбољи снежни спортски спектакл који је до сада виђен, и мало ко сумња да ће тако и бити. ИРИНА РЕШЕТОВА
Од 7. до 23. фебруара 2014. у Русији ће се одржати најважнија зимска спортска манифестација на свету — XXII Зимске олимпијске игре (ЗОИ). Нешто касније, у периоду од 7. до 16. марта, уследиће XI Зимске параолимпијске игре. Зимске олимпијске игре ће се одржати у Сочију, у јединственој природној зони у којој се сусрећу суптропска и планинска клима. На овом месту топло Црно море лежи у непосредној близини снежних врхова Кавкаских планина, које достижу висину од 3000 метара и чије падине су одавно популарна дестинација за одмор љубитеља зимских спортова. Сочи је познат и као „најиздуженији“ град у Европи (протеже се 145 km дуж обале). На ЗОИ ће учествовати преко 5500 такмичара-олимпијаца и чланова тимова из преко 90 земаља. Они ће се надметати за 98 комплета медаља у 15 олимпијских дисциплина. Ове године је уведено шест нових такмичења: скијашки скокови за жене, мешовита штафета у биатлону, екипно уметничко клизање, штафета у санкању и халфпајп слободним стилом НАСТАВАК НА СТРАНИ 4
Коментар Како је руска зимска олимпијада саграђена „од нуле“
Рађање снежног раја над топлим морем
Припреме за Зимске олимпијске игре у Сочију почеле су 2007. Кренули смо од нуле. Градови кандидати за организацију игара често покушавају да придобију гласове чланова Међународног олимпијског комитета (МОК) тако што тврде да су сви спортски објекти 50–60% завршени, па чак и да су спремни 100%. Руски олимпијски комитет је приликом подношења кандидатуре Сочија поступио
НАСТАВАК НА СТРАНИ 5
ских објеката у Сочију велики, али је можда могао бити и већи. Према обавештењима које смо добили од Федералне миграционе службе РФ (ФМС) учешће српских компанија и радника долази на другом месту, после турских. На трећем месту су Украјинци. То је податак врло вредан пажње. Познато је да су српске грађевинске компаније и у време СССР-а имале веома
Амбасадор Србије у Москви за „Руску реч“ говори о улози српских компанија у изградњи олимпијског Сочија и о томе ко заиста стоји иза случајева злоупотребе српских радника. ВЈАЧЕСЛАВ ЧАРСКИ
Необични амбијент за зимске спортисте: снежне планине над плажама и палмама
Г. Терзићу, како оцењујете допринос српских фирми изградњи олимпијског Сочија? Сматрам да је допринос српских компанија подизању олимпиј-
ИТАР-ТАСС
НИКОЛАЈ ДОЛГОПОЛОВ
другачије: отворено је саопштио да ће бити саграђена нова, најсавременије опремљена спортска борилишта, која ће још дуго бити међу најмодернијима у свету. Интересантно је напоменути да ће Зимска олимпијада по први пут у историји бити одржана у граду са благом суптропском климом. Руски председник Владимир Путин је обећао да ће, чак и да Русија не добије олимпијаду, Сочи засијати новим сјајем и постати највеће одмаралиште у земљи које ће моћи да се мери са најбољим светским морским
„Српски грађевинари имају велики углед у Русији“
ИТАР-ТАСС
Створити најсавременији зимски центар на свету за само седам година многима је изгледало као утопија.
ПИТАЊА И ОДГОВОРИ СЛАВЕНКО ТЕРЗИЋ, АМБАСАДОР
Славенко Терзић, амбасадор Србије у Руској Федерацији
НАСТАВАК НА СТРАНИ 8
Историја
Ехо Опсаде Лењинграда: Русија обележава 70 година пробоја најсмртоносније опсаде у историји
Удри Лењина да се Руси поплаше: зашто је апсурд када украјински националисти сруше споменик Иљичу?
Тихи Дон Руског грађанског рата: компликована прича о „црвеним“ и „белим“ козацима и њиховој судбини
СТРАНА 2
СТРАНА 3
© РИА „НОВОСТИ“
Погледи
КОНСТАНТИН МАЛЕР
© РИА „НОВОСТИ“
Политика и друштво
СТРАНА 6
02
Политика и друштво
РУСКА РЕЧ УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
Велики отаџбински рат Обележено је 70 година од потпуног пробијања Опсаде Лењинграда, најсуровије опсаде града у историји
Ехо Опсаде Лењинграда С. С. БОЈМ: ПУТ ЖИВОТА, ЛАДОГА. ТРЕТЈАКОВСКА ГАЛЕРИЈА, МОСКВА
27. јануара 1944. совјетска војска је после тешких борби успела да оконча период од 872 дана који ће у уџбенике историје ући под називом Опсада Лењинграда. АЛЕКСАНДАР КОРОЉКОВ
Евакуација Евакуација становника Лењинграда, као и многих других великих градова на западу земље, организована је убрзо после почетка рата. Већ 29. јуна 1941. прве избеглице су возовима напустиле град у правцу истока. У то време борбе су биле далеко и многи становници су одлучно одбијали да напусте своје домове. Када су 27. августа снаге Вермахта заузеле пругу која води из града, тим путем нису више могли да се евакуишу грађани. Настала је криза у снабдевању. Постало је немогуће нахранити оне који су остали. Ситуација је почела да се мења тек када се језеро Ладога заледило и када је преко њега организован опасни „Пут живота“, којим су у веома ограниченом обиму циркулисали људи и храна. Глад У сваком великом граду, како некада, тако и данас, чувају се залихе хране за највише две недеље. Тако је било и у Лењинграду. Пожари у магацинима које су бомбардовали немачки авиони убрзали су долазак неизбежног. Већ у октобру 1941. у граду су почели озбиљни проблеми са снабдевањем намирницама, а у новембру је наступила глад. Није било могуће да се снабдевање града обезбеди ваздушним путем. Најтеже време опсаде био је период између прекидања пловидбе по језеру Ладога и његовог замрзавања. Тада бродови више нису пло-
Танка линија живота преко леда
© РИА „НОВОСТИ“ (5)
Те јануарске вечери сви који су могли да се крећу изашли су на улице да испрате почасну паљбу у част ослобођења, али ретко ко је поред себе имао своје комшије, пријатеље и породицу. Од готово три милиона становника Лењинграда остала је само једна шестина. Од почетка рата милион и по људи је евакуисано, а преко 650 хиљада је умрло, највише од глади. Зашто је Лењинград био тако значајан за Хитлера? Овај град не само да је представљао претњу левом крилу нацистичке војске, већ је био значајан и са тачке гледишта логистике. Освајањем Лењинграда Немци би завладали поморском луком и великим железничким чвором за снабдевање. Град се јуначки бранио. Око пола милиона грађана Лењинграда било је ангажовано на изградњи одбрамбених појасева који су град претворили у утврђење. Немачке снаге непрекидно су биле изложене паљби из бродске артиљерије Балтичке флоте и тешке артиљерије са утврђења Красна горка. Учесталост противваздушне паљбе током одбране била је 10 пута већа него приликом одбране Лондона. Онемогућени да заузму град, војници немачке групе армија „Север“ опколили су Лењинград, који су Финци већ били оградили са севера. Совјетска војска је од јесени 1941. више пута покушавала да пробије опсаду града, али без успеха.
Председник РФ Владимир Путин, који је рођен у Лењинграду и чији старији брат као мали дечак није преживео Опсаду, полаже венац на Пискарјовском меморијалном гробљу
вили, а камиони још нису могли да возе преко леда. Систем бонова за поделу хране само је регулисао глад, али није могао да је савлада. Почело је смањивање следовања. Најнижа тачка је достигнута 20. новембра 1941, када су војници у првим борбеним редовима добијали само 500g хлеба, радници 250 g, а службеници, деца и болесни 125 g.
Борба за културно благо Лењинград није био обичан војни циљ за нацисте: Хитлерова замисао је била да га заједно са свим његовим непроцењивим културним благом, архитектуром, споменицима и музејима који га чине јединственим на свету, уклони са лица земље. Иако је нането много штете, нарочито у околини града (на пример, Немци су дивљачки вандализовали и опљачкали Петерхоф), Лењинграђани су успели у борби да спасу свој лепи град. Само је у „Ермитажу“ у сандуке са највећом пажњом спаковано 1.118.000 експоната и возовима отпремљено на Урал, где су сачекали крај рата.
У току прве зиме од глади и хладноће свакодневно су умирале хиљаде људи. Масовно умирање од глади наставило се до лета 1942, али и касније су следовања била сувише мала, тако да су чак и војници, који су добијали појачана следовања, често били изнурени глађу.
Живот у граду под опсадом Без обзира на глад и непрекид-
но бомбардовање град је наставио свој живот. Линија фронта се налазила 16 km од Зимског дворца у центру града. Тенкови су се из фабрике „Киров“, која се налазила под непрекидном непријатељском паљбом, упућивали директно на фронт, а из центра града до линије фронта их је возио трамвај. Упркос свему, у граду се одржавао ред. Када је у новембру
„Овај човек је јачи од Хитлера!“
У августу 1942. у Лењинграду под опсадом изведена је Седма симфонија у Це-дуру Дмитрија Шостаковича, која је касније добила назив „Лењинградска“. Тај догађај открива једну важну цр-
ту руске борбе у Другом светском рату. То је отпор руске културе, борба против агресије на највишем духовном нивоу — нивоу музике. Седма симфонија је одмах снажно одјекнула у све-
Прва фаза евакуације завршила се 27. августа 1941, када су јединице Вермахта запоселе железничку пругу која повезује град са областима на истоку. До тог дана град су напустиле 488.703 особе. Друга фаза ишла је „Путем живота“, јединим путем којим је после тога било могуће напустити град и који је водио преко језера Ладога. Ова
маршрута је била изложена паљби и врло непогодна у периоду године када пловидба више није била могућа, а језеро још није било залеђено. Од септембра 1941. до априла 1942. су храбри возачи камиона, од којих су многи изгубили живот пропавши под лед, „Путем живота“ евакуисали око 659.000 људи и превезли 361.109 тона терета.
1941. умирање од глади постало масовна појава, организовани су специјални тимови који су свакодневно са улица односили десетине и стотине лешева. У марту 1942. сво радно способно становништво изашло је на улице да очисти град од смећа, а у априлу је почело поновно успостављање комуналних служби. Без обзира на то што водовод и канализација током
Опсаде нису функционисали, у граду није избила ниједна епидемија захваљујући херојским залагањима лењинградских инфектолога. Становници Лењинграда нису дозволили ни да стане културни живот: чак је и током прве зиме под опсадом радило неколико позоришта и библиотека, а у лето 1942. почеле су са радом неке школе и још нека позоришта.
ту и доживела потпуни тријумф. И музичко бојно поље остало је у руским рукама. Генијално дело Шостаковича, заједно са песмом „Свештени рат“, постало је симбол борбе и Победе у рату. Симфонију је извео Велики симфонијски оркестар Лењинградског радиокомитета под управом Карла Елиазберга. Неки чланови оркестра су још раније били умрли од глади, па су замењени музичарима који су за ту прилику били повучени са фронта. Према сећању једне слушатељке, „сав онај народ који је дошао да чује симфонију устао је и стојећи аплаудирао композитору, сину и браниоцу Лењинграда. А ја сам га гледала онако малог, крхког, са великим наочарама, и размишљала: овај човек је јачи од Хитлера!“
ЦИТАТ
Клавдија Наумовна ЛЕКАРКА У ЛЕЊИНГРАДСКОЈ БОЛНИЦИ
"
То нису људи, то су костури обавијени сувом кожом застрашујуће боје. Њихова свест је нејасна и свима влада недостатак разума. Потпуно су исцрпљени. Данас сам примила једног таквог пацијента, дошао је на својим ногама, а два сата касније је умро. И у граду много људи умире од глади. Данас је моја колегиница сахранила оца, који је умро од исцрпљености. Она ми је рекла да се на гробљу и око њега дешавају страшне ствари — непрекидно довозе мртваце.
У БРОЈКАМА
150 хиљада тешких артиљеријских граната су нацисти испалили на Лењинград током Опсаде
7000 људи дневно је умирало у најтежим данима; мушкарци су умирали два пута више него жене
360 Споменици су стављани у „оклопе“, закопавани или преношени, а златне куполе и кровови су премазивани посебном смесом како би били мање уочљиви за немачку авијацију. На слици: трг испред Исакијевског сабора 1942.
хиљада је умрло прве опсадне зиме, што је једнако губицима В. Британије током целог рата
СПЕЦИЈАЛНЕ ДОДАТКЕ О РУСИЈИ У СВЕТСКИМ ДНЕВНИЦИМА УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“, ОРГАНИЗАЦИЈА „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“ ИЗ МОСКВЕ. У ОВОМ ТРЕНУТКУ ДОДАЦИ СЕ ОБЈАВЉУЈУ У СЛЕДЕЋИМ ЛИСТОВИМА: LE FIGARO, ФРАНЦУСКА • THE DAILY TELEGRAPH, ВЕЛИКА БРИТАНИЈА • SÜDDEUTSCHE ZEITUNG, НЕМАЧКА • EL PAÍS, ШПАНИЈА • LA REPUBBLICA, ИТАЛИЈА * LE SOIR И EUROPEAN VOICE, БЕЛГИЈА • ДУМА, БУГАРСКА • ПОЛИТИКА И ГЕОПОЛИТИКА, СРБИЈА • НОВА МАКЕДОНИЈА, МАКЕДОНИЈА • ELEUTHEROS TYPHOS, ГРЧКА • THE WASHINGTON POST, THE NEW YORK TIMES И THE WALL STREET JOURNAL, СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ • NAVBHARAT TIMES И THE ECONOMIC TIMES, ИНДИЈА • MAINICHI SHIMBUN, ЈАПАН • GLOBAL TIMES, КИНА • SOUTH CHINA MORNING POST, КИНА (ХОНГ КОНГ) • LA NACION, АРГЕНТИНА • FOLHA DE S. PAULO, БРАЗИЛ • EL OBSERVADOR, УРУГВАЈ • JOONGANG ILBO, ЈУЖНА КОРЕЈА • GULF NEWS И AL KHALEEJ, УЈЕДИЊЕНИ АРАПСКИ ЕМИРАТИ • SYDNEY MORNING HERALD И THE AGE, АУСТРАЛИЈА ЕЛЕКТРОНСКА ПОШТА РЕДАКЦИЈЕ „РУСКЕ РЕЧИ“: EDITOR@RUSKAREC.RU. ВИШЕ ИНФОРМАЦИЈА НА HTTP://RUSKAREC.RU. „ПОЛИТИКУ“ ИЗДАЈЕ И ШТАМПА „ПОЛИТИКА НОВИНЕ И МАГАЗИНИ Д.О.О.“, МАКЕДОНСКА 29, 11000 БЕОГРАД, СРБИЈА. ТЕЛЕФОН: (+381 11) 330 1682. ТИРАЖ „ПОЛИТИКЕ“: 75.000 ПРИМЕРАКА.
РУСКА РЕЧ
Погледи
УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
УДРИ ЛЕЊИНА ДА СЕ РУСИ ПОПЛАШЕ Дмитриј Бабич ПОЛИТИКОЛОГ
вирепост и мржња који су демонстрирани приликом рушења и уништа вања Лењиновог споменика у Кијеву симболично показује све апсурде позиције украјинских националиста, који у Русији виде „кривца за совјетску прошлост Украјине“. Да би се ови апсурди разумели, морамо се осврнути на то каква је заиста била та совјетска прошлост, како је формирана данашња Украјина и зашто су против Русије најгласнији становници запада земље, који у најтежа времена уопште није био у саставу СССР-а. У сваком случају, када је украјинска радикална опозиција оборила Лењинов споменик, а затим га маљем разбијала на парчад и симболичне делове тела вође пролетеријата делила присутнима — тај поступак је у Русији изазвао опште запрепашћење, и то не само код оних који имају симпатије према Лењину или идејама социјализма. Русе је, као и умерене Украјинце, непријатно изненадио сам начин на који је то учињено. По свему судећи, иза ове акције стоје националисти из партије „Свобода“. У мржњи са којом су уништавали оборену статуу испољава се главна особина украјинских националиста. Они су по тој особини веома слични пољским националистима, иначе познатим по „љубави“ према Русији. Реч је о томе да чак и далеке историјске догађаје они доживљавају као јучерашњу увреду и повод за данашњу освету. Глад која је 1933. изазвана појединим потезима Стаљиновог руководства, такозвани „голодомор“, за украјинске националисте као да је била јуче, иако је и Стаљиново руководство већ одавно на оном свету, а и глад није била захватила само Украјину, него и Русију и Казахстан. Догађаји из доба колективизације помињу се и када треба и када не треба, а за све је увек крива савремена Русија, која је тобоже 1930-их извршила геноцид над украјинским народом (!). Градоначелник Лавова, „престонице“ западноукрајинских националиста, убрзо после самита у Вилњусу позвао је своје земљаке да иду у Кијев на протестне акције, изјавивши да у случају одуговлачења или пораза земљу очекује нови „голодомор“. Занимљиво је да се у истом духу изјаснила и представница Стејт департмента Викторија Нуланд. Она је изјавила да Украјину чекају „глад и хаос“ уколико не буду прихваћени захтеви опозиције (и САД, наравно). И све то само због суверене одлуке украјинске владе да одложи (а не да одбаци!) споразум са Европском унијом. Украјински националисти, заслепљени мржњом, заборављају да Лењин, чији су споменик оборили, није кривац за украјински „голодомор“, јер је умро готово десет година раније. Поготово се не може рећи да је Лењин управљао западном
КОНСТАНТИН МАЛЕР
С
Формирање територије данашње Украјине
Украјином, одакле потичу најактивнији учесници протеста у Кијеву. После распада Руске Империје и кратког совјетско-пољског рата 1921. територија западне Украјине припала је Пољској, Румунији и другим земљама антисовјетског „санитарног кордона“ који су у источној Европи створиле САД и њихове савезнице након Руске револуције 1917. Житељи западне Украјине су у саставу тих држава били изложени етничкој и верској дискриминацији. Није наодмет присетити се да је и пре бољшевичке револуције тај део украјинског народа памтио руску државу можда само по причама о древној Кијевској Русији. Наиме, када је 1914. почео Први светски рат територија западне Украјине припадала је Аустроугарској хабзбуршкој империји, а у средњем веку пољско-литванској држави „Жеч Посполита“ и Мађарској. Пољска данас подржава идеолошке наследнике злогласне Организације украјинских националиста (ОУН) и симпатије према овој господи на чудесан начин комбинује са култом предратног пољског диктатора Јозефа Пилсудског, који је прогонио њихове дедове. Ако се томе дода чињеница да су између 1939. и 1942. оружници
ДОДАТАК „РУСКА РЕЧ“ ФИНАНСИРА, УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“ (МОСКВА, РУСИЈА). ИНТЕРНЕТ-СТРАНИЦА: RUSKAREC.RU * EMAIL: EDITOR@RUSKAREC.RU * ТЕЛЕФОН: +7 (495) 775 3114 ФАКС: +7 (495) 988 9213 * АДРЕСА: УЛ. ПРАВДЫ 24, Д. 2, МОСКВА 125993, РОССИЯ. ЈЕВГЕНИЈ АБОВ ИЗДАВАЧ И ДИРЕКТОР RBTH * ПАВЕЛ ГОЛУБ ГЛАВНИ УРЕДНИК ДОДАТАКА RBTH ВЈАЧЕСЛАВ ЧАРСКИ ГЕНЕРАЛНИ ПРОДУЦЕНТ RBTH * НИКОЛА ЛЕЧИЋ ГОСТУЈУЋИ УРЕДНИК СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ RBTH * ИРИНА РЕШЕТОВА УРЕДНИК СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ RBTH * ЈЕКАТЕРИНА ТУРИШЕВА АСИСТЕНТ СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ RBTH * МИЛАН РАДОВАНОВИЋ, БОЈАНА МИШКОВИЋ, АНА АЦОВИЋ, МАЈА ЈОНЧИЋ ПРЕВОДИОЦИ * АНДРЕЈ ЗАЈЦЕВ ДИРЕКТОР ФОТОГРАФИЈЕ * НИКОЛАЈ КОРОЉОВ ФОТОГРАФИЈА * МИЛА ДОМОГАЦКА ДИРЕКТОР ОДЕЉЕЊА ПРЕЛОМА И ДИЗАЈНА АНДРЕЈ ШИМАРСКИ ДИЗАЈН * ИЉА ОВЧАРЕНКО ПРЕЛОМ
НАТАЛИЈА МИХАЈЛЕНКО
Против Русије су најгласнији становници запада Украјине, који у најтежа времена није био у саставу СССР-а
ОУН-а и других украјинских националистичких организација у својој борби против пољских и совјетских трупа активно сарађивали са хитлеровцима, и да су 1944. на Волињу извршили прави геноцид над становништвом пољске националности, онда је позиција Пољске у овој ситуацији потпуно контрадикторна. Додуше, чињенице никада нису сметале украјинским или
пољским русофобима да за све своје невоље оптужују искључиво Русију. Читава садашња протестна акција у великој мери је заснована на замени теза. Прво, тај непотписани споразум са Европском унијом, упркос утиску који ствара већина украјинских медија, не предвиђа крупну финансијску помоћ Украјини од стране ЕУ, не даје украјинским радницима право безвизног од-
ласка и боравка у ЕУ, и у економском смислу је повољан само за Европску унију (Украјина укида царинске тарифе за робу из ЕУ, а у случају када би упркос томе остала на снази и зона слободне трговине између Украјине и РФ, та роба би на исти начин доспевала и на тржишта Русије). Друго, одавно више не постоји „зона процвата и демократије“ коју ЕУ обећава Украјини. Савремена Ев-
ЗА ОГЛАШАВАЊЕ У ОВОМ ДОДАТКУ МОЛИМО ВАС ДА СЕ ОБРАТИТЕ ЈУЛИЈИ ГОЛИКОВОЈ, ДИРЕКТОРУ ОДЕЉЕЊА ЗА ОДНОСЕ СА ЈАВНОШЋУ: JULIA.GOLIKOVA@RBTH.RU. © 2012–2013 СВА ПРАВА ЗАДРЖАВА ФГБУ „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“: АЛЕКСАНДАР ГОРБЕНКО ПРЕДСЕДНИК РЕДАКЦИЈСКОГ САВЕТА, ПАВЕЛ НИГОИЦА ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР, ВЛАДИСЛАВ ФРОЊИН ГЛАВНИ УРЕДНИК. ЗАБРАЊЕНО ЈЕ КОПИРАЊЕ, ДИСТРИБУЦИЈА ИЛИ ПРЕУЗИМАЊЕ САДРЖАЈА ОВОГ ИЗДАЊА, ОСИМ ЗА ЛИЧНУ УПОТРЕБУ, БЕЗ ПИСМЕНЕ САГЛАСНОСТИ „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“. МОЛИМО ВАС ДА СЕ ЗА ДОЗВОЛУ ОБРАТИТЕ НА ТЕЛЕФОН +7 (495) 775 3114 ИЛИ НА EMAIL EDITOR@RUSKAREC.RU. „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ НЕ СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕНАРУЧЕНЕ ТЕКСТОВЕ И ФОТОГРАФИЈЕ.
03
ропска унија нема скоро ништа заједничко са „старом добром Европом“ у коју су хрлили украјински дисиденти совјетског периода. Схватање Русије као историјски „украјинофобске“ силе заснива се на полуистинама и избегавању незгодних тема, а управо такво схватање стоји иза ових протеста. Да су Украјинци у СССР-у били изложени дискриминацији, тешко да би за време Брежњева они чинили половину Политбироа и били на водећим положајима у армији и полицији, па чак и у КГБ-у, који данас у Украјини толико проклињу. Да и не помињемо чињеницу да су најзначајнији совјетски генерални секретари били два Украјинца (Хрушчов и Брежњев) и један полу-Украјинац, полу-Рус (Горбачов). Тешко да би у том случају Украјина у послератном периоду могла постати самостална чланица УН са свим атрибутима који из тог чланства произилазе, без обзира на чињеницу да је била у саставу СССР-а. И тешко да би током целе историје Совјетског Савеза Украјина добијала солидне територијалне додатке. Наиме, још 1920-их је добила многобројне територије са руским становништвом у Новорусији (Источна Украјина) и козачке територије бивше Област Војске Донске (Приазовје). Затим је 1940. добила Буковину и Буџак, мултиетничка подручја која су одузета Румунији, 1945. је од Чехословачке добила Закарпатје, настањено углавном Русинима и Мађарима, да би 1954. добила и руски Крим (специјалним указом Хрушчова). Не треба губити из вида да се украјинска нација ујединила (први пут за хиљаду година!) тек 1939. после заиста циничног пакта Молотов-Рибентроп, када је Стаљиново руководство одузело Пољској неколико области данашње западне Украјине, између осталих и Лавовску област, а све под изговором „поновног ује дињења великог украјинског народа у једној држави“. Да је совјетска власт дискриминисала Украјинце, она не би улагала огромна материјална средства у развој украјинске индустрије и инфраструктуре, као ни у очување и развој украјинске националне културе и језика. Очигледно је да историјски митови и бајке о томе како у Европи тече мед и млеко, као и зверска мржња према совјетској прошлости, нису ништа друго до лицемерни и деструктивни, али врло згодни инструменти „револуције“ у рукама одређених олигархијских и политичких кругова који се уопште не руководе националним идејама када изводе људе на нови „Евромајдан“ [„Европски трг“, како украјинска опозиција сада назива кијевски Трг независности — прим. ур.]. Они се надају да ће свој политички или финансијски капитал моћи да региструју у Европи. Њихова нада је свакако саблажњива, али се може испоставити да је све то само неоствариви сан. Могли су да извуку извесну поуку из случаја са конфискацијом крупних приватних депозита у кипарским банкама (у држави која је чланица ЕУ), када је и украјинским депонентима одузет новац. Могли су, али је по свему судећи нису извукли. Дмитриј Бабич је политички коментатор радија „Глас Русије“.
ПИСМА ЧИТАЛАЦА, КОЛУМНЕ И ИЛУСТРАЦИЈЕ ОЗНАЧЕНЕ КАО „МИШЉЕЊЕ“, КАО И ТЕКСТОВИ ИЗ РУБРИКЕ „ПОГЛЕДИ“ ОВОГ ДОДАТКА ИЗАБРАНИ СУ ДА ПРЕДСТАВЕ РАЗНА СТАНОВИШТА И НЕ ОДРАЖАВАЈУ НУЖНО СТАНОВИШТЕ УРЕДНИКА ПРОЈЕКТА „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ ИЛИ ЛИСТА „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“. МОЛИМО ВАС ДА ШАЉЕТЕ ПИСМА И КОМЕНТАРЕ УРЕДНИКУ НА
EDITOR@RUSKAREC.RU
04
РУСКА РЕЧ
Сочи 2014
УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
У БРОЈКАМА
Ватрене! Зимске! Твоје!
5500 спортиста и чланова тимова из око 80 земаља долази у Сочи
25 хиљада волонтера биће ангажовано у организацији Олимпијаде
(за жене и мушкарце). Спортисти из Србије ће се такмичити за медаље у алпском скијању, биатлону, бобу, сноуборду и нордијском трчању. Према устаљеној традицији, један од незаборавних тренутака Олимпијаде биће церемонија отварања, која почиње 7. фебруара у 20:14 по московском времену. Време почетка означава годину одржавања првих зимских игара у историји Русије, које се одржавају под мотом „Ватрене! Зимске! Твоје!“. Иако се сценарио церемоније отварања чува у тајности, познато је да ће се програм одржавати истовремено на три различите сцене, а откривено је и неколико детаља. Церемонија ће имати девет етапа, од којих ће свака бити посвећена различитим развојним периодима
из историје наше земље. На самом почетку на једној од сцена ће се са три стране појавити коњски тропрези (чувене „руске тројке“), на другој сцени биће представљени олимпијски кругови, а на трећој ледена арена. Затим ће коње сменити приказ руске заставе, а ледену арену прикази симбола региона Русије: Урала, Бајкала, Елбруса, Чукотке и Камчатке. Након визуелног спектакла одржаће се свечана поворка олимпијаца. Централни део програма почеће пошто представници олимпијских екипа заузму своја места у арени. Према сценарију, у другом делу церемоније отварања, који се назива „Легенде под ледом“, на сцени ће се појавити јунаци руских народних бајки и биљина (епских народних песама). Део програма који следи биће посвећен историји Руске Империје и подсетиће гледаоце на важне странице из
© РИА „НОВОСТИ“
НАСТАВАК СА СТРАНЕ 1
У Москви су 1980. одржане XXII Летње, а у Сочију ће бити одржане историје Русије, XXII Зимске као што су осниваолимпијске ње Руске морнарице игре за време Петра Вели-
Маскоте XI Параолимпијских игара, Снежинка и Лучик („пахуљица“ и „зрак“), које симболизују карактеристичну климу Сочија, односно спој снега и сунца
Распоред такмичења на ЗОИ у Сочију
ГАЈА РУСО
Такмичења ће се одржавати у планинском и приобалном кластеру, који су међусобно удаљени 50 km, односно 30 min возом. У оба кластера се налази олимпијско село. Централни објекат приобалног кластера је Олимпијски парк са 6 стадиона, који могу да приме 75.000 гледалаца. Први пут у историји ЗОИ све ледене арене се налазе једна поред друге. Планински кластер обухвата комплексе за биатлон и скијање, стазу за санкање и боб, планински ски-центар, скакаонице, сноуборд-парк и фристајл центар.
ког, Златни век Русије итд. Историјска ретроспектива завршиће се приказима догађаја из времена СССР-а и савремене Русије. Грандиозно финале церемоније отварања биће дочек Олимпијске бакље. Међутим, како истичу организатори Олимпијских игара, до почетка манифестације сценарио још може бити измењен. Осим тога, разматрају се и нека алтернативна решења. Церемонија отварања Олимпијаде одржаће се на стадиону „Фишт“, који је добио име по најзападнијем врху Какваза (висине 2857 метара). Арена може да прими 40.000 гледалаца. О грандиозности шоу-програма може се судити и према димензијама ове грађевине. Осећај
ДМИТРИЈ БОНДАРЕНКО
Маскоте Зимске олимпијаде у Сочију су три животиње карактеристичне за Русију и њену хладну климу: бели зец, поларни (бели) медвед и снежни леопард
лебдења у простору дају огромни потпорни стубови. На њима се налазе гигантске надстешнице, које штите публику од временских непогода. Арена је изграђена тако да може да поднесе земљотрес снаге до 9 степени Рихтерове скале. Архитекте које су пројектовале „Фишт“ пре тога су изградиле лондонски стадион на којем је одржано отварање Летње олимпијаде 2012, док су аутори из Русије пројекту дали готово космичке размере. Предвиђено је да се на „Фишту“ после Игара одржавају фудбалске утакмице, између осталог и у оквиру Мундијала 2018, као и разне културне манифестације. За одржавање Олимпијаде изграђена су укупно три олимпијска села, медијски центар и 11 спортских арена. На изградњу спортских објеката, према речима Владимира Путина, потрошено је 214 милијарди рубаља (6,2 милијарде долара), од чега је 100 милијарди уплаћено из државног буџета. „Можемо самоуверено да потврдимо да ће Русија реализовати све обавезе које је преузела од Међународног олимпијског комитета и да ће свету даровати незабораван празник на којем ће тријумфовати олимпијске вредности: пријатељство, узајамно поштовање и тежња ка савршенству“, изјавио је у интервјуу за ИТАР-ТАСС заменик председника Владе РФ Дмитриј Козак.
РУСКА РЕЧ
Сочи 2014
УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКАЈА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
Перо Жар-птице опточено ледом
05
ПИТАЊА И ОДГОВОРИ ВЛАДИМИР ПУТИН
Велика спортска приредба снажне нације © РИА „НОВОСТИ“
ПРЕДСЕДНИК РФ О ФИНАНСИЈАМА, БЕЗБЕДНОСТИ И ИСТОРИЈСКОМ СМИСЛУ РУСКЕ ЗИМСКЕ ОЛИМПИЈАДЕ
Спремност за Олимпијаду и безбедност њеног одржавања биле су главне теме сусрета председника РФ са новинарима у Сочију 19. јануара. Судећи по анкетама, догађаји у Сочију занимају већину грађана Русије, а у западној штампи је покренута читава кампања око теме Сочија — дискутује се и о утицају појачаних безбедносних мера на атмосферу игара, и о начину на који је потрошен новац, и о томе који политичари ће доћи на отварање.
ИТАР-ТАСС
Ед Хула, Around the Rings (САД): Много новца је уложено у руску Олимпијаду. Ипак, до сада нисмо видели тачну суму. Колико кошта Олимпијада? И да ли је вредело? Владимир Путин: Укупна сума уложена у припрему Олимпијаде је позната и износи 214 милијарди рубаља. Ми смо 2006– 2007. усвојили план развоја Великог Сочија као одмаралишта. Ако погледате карту Русије, видећете да је то данас углавном земља северних територија. На југу имамо мали појас топлог Црног мора. На целој тој огромној територији практично нисмо имали ниједно савреме-
но одмаралиште које би могли да користе грађани Русије. Зато је пред нама био тежак задатак развоја инфраструктуре тог региона. Мислим да смо у томе били успешни. Други циљ који смо себи задали је обнова база за припрему врхунских руских спортиста. И коначно, трећи циљ нам је био изградња новог планинског туристичког кластера како би тај регион РФ целе године функционисао као одмаралиште. И зими и лети. Мислим да нам је и то пошло за руком. Ирада Зејналова, Први канал: За време Олимпијских игара у Лондону на кровове стамбених зграда били су постављени системи „Патриот“. То је изазвало шок. Као и војни бродови код Гринича. Хоћемо ли видети нешто слично у Сочију? Ја се надам да ништа нећете видети, али све ће бити ту. Што се тиче Лондона, сви се сећамо да је тамо извршена цела серија терористичких напада за време састанка „осморке“. Потрудићемо се да реализација безбедносних мера не буде наметљива, да не упада у очи, како не би оптерећивала учеснике такмичења, госте Олимпијаде и новинаре. Истовремено, учинићемо
давно усвојили закон којим се забрањује пропаганда хомосексуализма међу децом. Али то нема никакве везе са гоњењем самих људи због њихове сексуалне оријентације. Због тога нема разлога за забринутост људи нетрадиционалне оријентације који се спремају да дођу у својству гостију или учесника Олимпијаде.
све што од нас зависи како би те мере биле ефикасне. На обезбеђивању Олимпијаде биће ангажовано око 40.000 припадника полиције и специјалних служби. Ми ћемо, наравно, применити и искористити сва искуства организатора оваквих манифестација у другим земљама. Ендру Мар, Би-би-си: Многи политичари у Британији изражавају забринутост због односа према људима хомосексуалне оријентације у Русији. Шта мислите, постоји ли фундаментална разлика између Запада и Русије у односу према тим људима? Желим да скренем Вашу пажњу на чињеницу да у Русији, за разлику од више од трећине земаља света, нема кривичног гоњења због нетрадиционалне оријентације. У 70 земаља света прописана је кривична одговорност за хомосексуализам, а у 7 земаља смртна казна. Да ли то значи да би требало потпуно укинути сва велика међународна спортска такмичења у тим земљама? Наравно да не. Код нас су сви људи апсолутно једнаки, независно од религије, пола, етничке припадности или сексуалне оријентације. Ми смо не-
Ђун Ишуj, CCTV (Кина): Назвали сте Олимпијаду у Сочију својим дететом, својим чедом. Постоји ли веза између Олимпијаде у Сочију и Вашег сна о јакој руској држави? Русија је покушавала да добије Олимпијаду 1994. и 2000. Али тада је одржавање Олимпијаде
Пораст интереса за спорт
Рађање снежног раја над топлим морем
МИХАИЛ МОРДАСОВ
Помало необично за Русију, али Игре у Сочију ће бити прва зимска олимпијада одржана у граду са суптропском климом НАСТАВАК СА СТРАНЕ 1
одмаралиштима. Пре уређења за зимску олимпијаду Сочи није одговарао потребама савременог туризма. Руска планинска одмаралишта погодна за скијање и друге зимске спортове нису била довољно опремљена, а топлих приморских бања и одмаралишта нема много. Сочи је једино одмаралиште у Русији у коме сезона траје целе године. Дакле, Олимпијске игре пру-
жају могућност унапређења туризма, што је од општенационалног значаја. Идеја која се неким конзервативним круговима чинила као потпуна утопија на срећу се допала члановима МОК-а због новог приступа будућности Олимпијаде. Тако је све почело. Грандиозни пројекат изградње Сочија постао је пројекат од општег интереса за целу Русију. Понекад ауторима пројекта замерају да је приликом
његове реализације потрошено више средстава него што је планирано, али такве замерке прате све велике и значајне подухвате. Треба посебно напоменути да је за реализацију тако комплексних пројеката обично потребно 15–20 година, а у Сочију су сви радови завршени за свега 7 година. Када је Сочи званично добио организацију олимпијаде требало је изградити 14 спортских објеката и нову пратећу инфра-
структуру. Све то је успешно изведено. Током припрема за ЗОИ отворено је 640 хиљада нових радних места. У месецима најинтензивније изградње у Сочију је радило 96.000 људи. Ангажовани су руски радници и домаћа индустрија. Највећи део грађевинског материјала и скоро сви метални елементи и конструкције произведени су у Русији. Током 2009, која је била тешка за металуршку индустрију, управо је изградња Со-
у Русији било компликовано из чисто економских разлога. БДП земље је сада практично двоструко већи. Приходи становништва су порасли два пута. Златно-девизне резерве су треће у свету по обиму — преко 500 милијарди долара. Вратили смо све наше спољне дугове. Наш трговински суфицит износи отприлике 196 милијарди. Наша економија је пета у свету по паритету куповне моћи. Све то нам омогућава решавање социјалних питања, између осталог и демографских. А све то заједно представља базу за развој спорта. То кретање у добром правцу јача духовно стање нације, јача социјалну сферу, здравље и ствара услове за будући развој.
НАТАЛИЈА МИХАЈЛЕНКО
МИРОСЛАВА СЕРГЕЈЕВА
чија омогућила да многи металуршки комбинати поново раде пуним капацитетом. У планинском комплексу олимпијских објеката радови су се од самог почетка одвијали добро. Изграђена су четири планинска одмаралишта и скијашка центра за 42.000 туриста. Укупна дужина скијашких стаза је 150 km. Више потешкоћа било је у изградњи олимпијских објеката смештених у приобалном, густо насељеном делу града. Па ипак, још 2010. могао се наслутити будући изглед олимпијског парка. До сада сам био на 12 олимпијада и понекад сам се питао хоће ли све бити спремно за почетак игара. Недељу дана пре почетка Олимпијских игара у Атини 2004. чинило ми се да се радовима не назире крај. Прва олимпијада којој сам присуствовао 1976. одржавала се у Монтреалу у Канади. Упркос уверавањима градоначелника да ће све бити спремно до почетка игара, главни стадион је остао незавршен. Прве наговештаје који су ме уверили да ће у Сочију све бити завршено на време пронашао сам ван главних олимпијских градилишта. Ево малог примера. Често сам размишљао шта ће бити са старим и скоро заборављеним гробљем у Олимпиј-
ском парку. На срећу, пејзажне архитекте су успеле да старе гробове и крстове савршено уклопе у нови олимпијски пејзаж. Дакле, старо гробље је остало нетакнуто. Брижљив однос према том детаљу ме је уверио да ће се и свему осталом приступати са исто толико пажње. Сочи је један од олимпијских градова у коме је одржано највише предолимпијских контролних такмичења: 21 међународни турнир, не рачунајући домаћа такмичења. Међу учесницима је било такмичара из чак 60 земаља. Више од ових бројки срећним ме чини то што се сада о Олимпијади говори с љубављу и топлином и што је Сочи из дана у дан све уређенији. Донедавно су авиони из Москве слетали на аеродром који је био толико мали да су се кофери често морали издавати на улици. Пропусна моћ новог савременог аеродрома у Сочију сада је 3800 путника на сат. Сочи ће за многе од нас бити право уточиште где ћемо моћи да се одморимо и усидримо, али је још рано мислити о томе. Најпре треба одржати XXII Зимску олимпијаду. Сочи је потпуно спреман. Од МОК-а је добио само зелено светло. Жуто и црвено за нас не постојe.
06
РУСКА РЕЧ
Историја
УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
Козаштво Тихи Дон Руског грађанског рата: компликована прича о „црвеним“ и „белим“ козацима и њиховој судбини
„Козак“ значи „слободан“: 2. део Објективна слика судбине козака у Руском грађанском рату посебно је страдала од поједностављивања и претеривања. А истина је, као и увек, веома компликована...
„Бели“ атаман Свевелике Војске Донске, генерал Петар Краснов
Козак-бољшевик Фјодор Подтјолков, прототип једног од јунака „Тихог Дона“
снажно успротивиле бољшевицима и оштро одреаговале на догађаје у Петрограду. Они су доживели бољшевичку идеологију као опасност по сопствени опстанак, јер су схватили да ће бити сврстани међу „угњетаче“.
ли стрељања и прерасподелу земље, а исто то су у њихово име често чиниле и обичне банде. Због тога су од марта 1918. свуда на козачкој територији један за другим почели да се подижу устанци. Побуњени козаци су у мају 1918. ликвидирали ДСР и обесили Подтјолкова. Команда Црвене армије хитно је евакуисана у Царицин (данашњи Волгоград).
Каљедин и Донска Совјетска Република Бољшевицима је крајем 1917. пружила отпор главна козачка аутономија на Дону, а на чело отпора стао је херој Првог светског рата, генерал Алексеј Каљедин. Он је покушао да спречи надирање „црвених“ уз помоћ „беле“ Добровољачке армије чије формирање је било у току, али је доживео потпуни неуспех. Козаци су крајње негативно одреаговали на могућност да у борби против бољшевика ступе у савез са „белима“ на чијем челу је био бивши командант руске армије генерал Михаил Алексејев, а многи уопште нису желели да се боре и прелазили су на страну „црвених“. 29. јануара 1918. на седници донске „беле“ владе Каљедин констатовао да за одбрану од „црвених“ он има само 147 бајонета (!), одрекао се звања атамана и истог дана погинуо (најчешће се помиње верзија самоубиства). Бела армија је напустила Донску област, тако да су контролу на тој територији
За разлику од Стаљина, Троцког и Свердлова, Лењин је био против политике „раскозачивања“ преузели „црвени“ козаци Николаја Голубова и одреди црвеногардејаца. Тада је проглашена Донска Совјетска Република (ДСР) као део Совјетске Русије. Та република, међутим, није дуго постојала. Већ током првих недеља совјетске власти појавило се двовлашће. Са једне стране су били „црвени“ козаци који су заузели Новочеркаск и на чијем челу је био Голубов, а са друге руководство ДСР и председник Савета комесара, козак-бољшевик Фјодор Подтјолков у Ростову на Дону. Голубовљеви „црвени“ козаци нису подржавали ДСР по питању репресија против козака који су сарађивали са Каљединовом влашћу, као ни против „градске интелигенције“. Црвеногардејци су организова-
Краснов и „бели“ терор Знатан део бивше ДСР у јулу 1918. био је у рукама немачких трупа које су окупирале и суседну Украјину, а у августу је доспео под контролу генерала Краснова и његових јединица које су бројале од 17 до 60 хиљада војника. Он је прогласио независну козачку државу под називом Свевелика Војска Донска, укинуо је све декрете Привремене владе и совјетских власти, објавио тоталну мобилизацију и успоставио савезничке односе са Немачком. У нову донску армију су поред козака примани и бивши царски официри, као и сељаци којима је обећано да ће добити земљу и звање козака. Немачка је достављала Краснову наоружање и муницију, а обећала је и да ће признати самосталност будућег „слободног“ Кубања, Астрахања и Северног Кавказа. Међутим, против присталица Краснова и Добровољачке армије на страни Црвене армије и даље се бори 14 козачких пукова под руководством козака Филипа Миронова и Фјодора Блинова и Украјинца Бориса Думенка. Краснов је на територији нове државе организовао прави терор против „црвених“ козака и симпатизера „црвених“ међу козацима, радницима, сељацима и интелектуалцима. Судећи по резултатима савремених фундаменталних истраживања козачког питања чији су аутори Павел Голуб и Леонид Футорјански, „красновци“ су стрељали 25–40 хиљада козака, док је око 30 хиљада сродника и помагача „црвених козака“ лишено козачког статуса и протерано са територије Војске Донске. Јединице Красновљеве војске прочуле су се и по бруталним нападима на села Саратовске и Вороњешке Губерније, која су се налазила на „црвеној“ територији. Дејства генерала Краснова одлучно је осудио и генерал Антон Деникин, командант „беле“ Добровољачке армије. Он је оп-
AFP/EASTNEWS
Две револуције Политичка ситуација у Руској Империји је 1917. из дана у дан постајала све лошија. Војска је на западним фронтовима трпела поразе и губила контролу над људством, а борбена готовост је све више слабила. После Фебруарске револуције император Николај II је абдицирао и Русија је проглашена за буржоаску парламентарну републику, али то није било довољно да се ситуација стабилизује. Привремена влада на челу са Александром Керенским, који је прогласио „рат против Немачке до коначне победе“, у јесен 1917. потпуно је изгубила подршку армије. Тако су бољшевици 7. новембра (25. октобра по старом календару) практично без борбе извршили нову, социјалистичку, Октобарску револуцију. Треба рећи да је однос већине козака према новој, „црвеној“ власти крајем 1917. био благонаклон или бар неутралан. Први бољшевички декрети су оставили на козаке добар утисак, јер су им најзад, после дуготрајног рата, омогућили да се врате у своја села („станице“). Имања обичних козака су према Лењиновом Декрету о земљи остала у њиховом власништву. Обећано је потпуно немешање у питања козаштва уколико не буде противљења совјетској власти. Бољшевици ни сами нису желели да улазе у конфликт са добро наоружаним и обученим козачким јединицама. Са друге стране, радници и сељаци (тј. сталежи у чије име је изведена Револуција) били су негативно настројени према козацима, као и интернационална интелигенција која је била на власти, пре свега због привилегованог положаја козака и њиховог верног служења императору (наиме, исти ти козаци су гушили нереде и побуне радника, растеривали демонстрације и спроводили осуђенике на робију). Зато су се козачке старешине у целој Русији
© РИА „НОВОСТИ“ (2)
ИГОР ГРЕКОВ
Руски грађански рат, који се водио од 1918. до 1922/23, један је од најсложенијих и најпротивречнијих периода у историји Русије, и утолико пре у историји козаштва. Козаци су се нашли у вртлогу трагичних догађаја који су уследили после Октобарске револуције 1917. Они су се у том сукобу борили са обе стране и често су прелазили на страну дојучерашњег непријатеља, трпели су репресије тренутног победника и сами су подвргавали репресијама побеђене. Уз све то треба додати да је било доста супротности и сукоба у самим редовима „белих“ и „црвених“, да су се козаци често сукобљавали са становништвом које није било козачко и да су учеснице Првог светског рата, тј. Немачка и земље Антанте, у војној интервенцији на територији Русије користиле козаке за своје циљеве.
Први део серије на ruskarec.ru/22711
Ђузепе Рава: Козаци се боре против беле армије у Руском грађанском рату 1919. године
тужио Краснова за „издају“ и „шуровање са непријатељем“ (Немачком), као и за „сепаратизам“ и неприхватање заједничке борбе против бољшевика. Капитулација Немачке у новембру 1918. довела је Краснова и његову армију у веома тешку ситуацију. Црвена армија је крајем децембра 1918. отпочела офанзиву и деморализована Донска армија је почела да се осипа и распада. У фебруару 1919. под Деникиновим притиском Краснов подноси оставку и одлази у Естонију, а остаци његове армије се стапају са Добровољачком армијом. Касније је током 1919. територија Дона више пута прелазила из руке у руку противника. Поред „црвених“ и „белих“ у грађанском рату су учествовале и нерегуларне козачке и сељачке војне формације „зелених“. То су били одреди самоодбране, анархисти, есери (припадници некада утицајне немарксистичке социјалистичке партије) и банде обичних криминалаца. У првој половини 1920. коначно је разбијена Деникинова Добровољачка армија (и поред свесрдне помоћи коју је добијала од Антанте), а њени остаци су положили оружје и склопили договор о капитулацији са „црвенима“, или су евакуисани у иностранство. Тако је Свевелика Војска Донска престала да постоји.
„Раскозачивање“ Бољшевици су постепено заузимали козачке територије и почетком 1919. су почели такозвану политику „раскозачивања“, тј. ликвидације козаштва као сталежа, као што су то
учинили и са другим „реакционарним“ сталежима: племством и свештенством. Ту политику су одобрили многи бољшевички ауторитети, између осталих и Лав Троцки, Јаков Свердлов и Јосиф Стаљин, који је сматрао да су козаци „ба за контрареволуције“ и предлагао „потпуно истребљење козачких старешина и свих козака који су били посредно или непосредно умешани у борбу против совјетске власти“. Са друге стране, „црвеном“ козаштву је обећана „свестрана подршка“. „Раскозачивање“ је
равно, ове бројке комисије „белог“ генерала многи историчари не сматрају објективним, али веродостојни подаци данас не постоје. Ипак, чак и оне говоре против савремених митова о „милионима“ стрељаних „белих“ козака. Међу онима који се нису слагали са концепцијом „раскозачивања“ били су „црвени козаци“, а такође и сам Владимир Лењин: „уплитање у свакодневни живот козака“ и „терор“ на козачкој земљи он је окарактерисао као нешто „недопустиво“. Касније је Лењин признао да је „било грешака“.
Козачке територије су 1922. после оснивања СССР-а припале Руској СФСР без права на аутономију
После Грађанског рата После победе бољшевика у Руском грађанском рату ситуација на козачким територијама се донекле стабилизовала. Интензитет антикозачке политике је јењавао, поготово због признања које је „црвено козаштво“ добило за значајан допринос победи у Грађанском рату. Па ипак, козаштво престаје да постоји као сталеж, а његове територије су 1922. после оснивања СССР-а припале Руској СФСР без права на аутономију (унутар РСФСР су између осталог припојене и кавкаским аутономијама), а такође Украјинској и Казашкој ССР. Додуше, у неким бившим козачким регионима формирани су козачки сеоски совјети на нивоу локалне самоуправе, и то напоредо са другим етничким (!) сеоским совјетима. Козаци су се заједно са сељацима од краја 1920-их поново нашли на удару у вези са колективизацијом, али о томе ће бити речи у наредном делу серије „Руске речи“ посвећене козацима.
подразумевало стрељање, конфискацију имовине и намирница, интернирање, узимање талаца, спаљивање побуњених козачких села и пресељавање сиромашних сељака из централних губернија на козачка имања како не би било територија са компактним козачким становништвом. На терену се таква политика често сводила на масовну непотребну бруталност и убијање невиних људи. „Посебна истражна комисија за испитивање злочина бољшевика“ генерала Деникина тврдила да је у бољшевичким казненим експедицијама 1918–19. стрељано је 5598 људи, од тога 3442 на Дону и 2142 на Кубању и у Ставропољу, као и да су репресијама и стрељању биле изложене десетине хиљада козака и у другим регионима. На-
РУСКА РЕЧ
Култура
УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
07
Стари занати Примерци хладног и ватреног оружја дагестанских мајстора су права уметничка ремек-дела
Земља блиставих челичних оштрица Дагестанско оружје је неодвојиви део националне ношње, користи се у традиционалном кавкаском плесу, а кавкаски горштаци се од њега никада не одвајају.
ИВАН ДЕМЕНТИЈЕВСКИ (4)
ИВАН ДЕМЕНТИЈЕВСКИ
У старо време Дагестан су називали „ковачницом оружја“ Кавказа. И заиста, дагестански оружари су од давнина били чувени по својим производима намењеним ратовању. Како и не би, када су у ову земљу долазиле и кроз њу пролазиле многе војске. Био је чак изграђен, а и до данас постоји, систем кула између којих се у низу брзо преносила вест: „Дошли су нам гости!“. И док се непријатељ приближавао некој великој насеобини, жене и деца су могли да се склоне у планине, а нападаче би дочекивала наоружана народна војска и ратничка дружина. Оружје је овде увек било цењено и то не само као средство за самоодбрану, заштиту или напад, него и као знак мушкости. Оружје је неодвојиви део националне ношње Дагестана. Кавкаски горштаци се од њега нису одвајали, изузетно су га поштовали и нису штедели средства на његово украшавање. Због посебне улоге коју је оружје играло у животу горштака, умеће његове израде и украшавања у Дагестану је било на посебној цени. Нажалост, модели старог оружја до данас се нису сачували у већем броју, како због лоших услова чувања, тако и због тога што је исто оружје коришћено кроз више генерација, па је у условима недостатка материјала од старог оружја често прављено ново. Највећи део оружја које је дошло до нас (пушке и пиштољи, сабље и кинџали) потиче из периода од друге половине 18. века до 20. века. Сматра се да је најраспрострањеније хладно оружје на Кавказу кинџал. Он се користио и као оружје, и као предмет за свакодневну употребу, за различите послове у домаћинству, као што су сечење сувог грања, клање стоке или пољски радови. Кинџал је био обавезан реквизит и приликом прослава и свадби, а користи се и у традиционалном кавкаском плесу. У Дагестану мушкарци су, почев од адолесцентног доба, кинџал стално носили уза се. Зато се у другој полови-
У Дагестану се вешти мајстори и дан-данас баве производњом оружја. Нажалост, модели старог оружја се нису сачували у већем броју
Дагестански орнаменти Висок квалитет израде и разноврсност и сложеност дагестанских орнамената свако оружје претварају у право уметничко дело. Издваја се неколико врста орнамената. Једна од најпознатијих композиција је „тута“ (грана, дрво). То је симетрична шара која се сматра најсложенијим типом орнамента. Друга врста композиције је „мархариј“ (честар). Овај орнамент није симетричан, нема почетак и крај, и може да се развија у сваком правцу. „Мархариј“ зато може да испуни површину било ког
облика. Са овим композицијама често се комбинује „тамга“. Она представља велики медаљон затворених контура, чија је унутрашњост испуњена ситним завијуцима, цвастима, листићима и елементима „туте“ и „мархарија“. Значајно место заузимају и орнаменти „животињског стила“, који води порекло из средњовековне уметности Дагестана. Најчешће се приказују фигуре птица, коња, змија и паса. Псећом или коњском главом често се завршава и балчак дагестанских сабљи.
ни 19. века производило много више кинџала него других врста хладног оружја. Због свега овога је Дагестан и заслужио статус кавкаске „ковачнице оружја“: многе насеобине су се бавиле искључиво овим послом. Неке занатлије су се специјализовале за израду хладног оружја, а друге за израду ватреног. У неким аулима [аул — сеоско насеље на Кавказу и у Централној Азији] производило се и хладно и ватрено оружје, све у зависности од самих мајстора. Неки аули су били толико познати по производњи квалитетног оружја да се њихова слава ширила далеко изван граница Дагестана. Најбољи мајстори су одлазили да раде у другим градовима широм Кавказа. Та времена су одавно прошла, али у Дагестану вешти мајстори се и дан-данас баве производњом оружја. И с обзиром да оно данас има више декоративни карактер него некада, мајстори више пажње поклањају техни-
кама украшавања. Не може се рећи да у Дагестану постоји један центар, неко место на којем се оружје највише производи. Пре би се могло рећи да се овим занатом баве поједини
Као и у средњем веку, врх дагестанских сабљи се и данас често завршава псећом или коњском главом Оружје данас има више декоративни карактер, па мајстори пажњу поклањају техникама украшавања мајстори широм републике, у својим кућама и радионицама. Обично мајстори имају шегрте или синове, који усвајају тајне заната или, пак, што је много ређе, овим занатом почиње да се бави и неки придошлица.
Ако се данашње стање упореди са прошлим вековима, можемо свакако рећи да се много тога изменило. Сабље се више не користе у борби, а и културне одлике народа су се знатно промениле. Оружје ове врсте данас је уникатна роба, која се обично наручује и израђује у једном примерку и, мада му је сечиво оштро као и некада, оно има пре свега декоративну намену. Поред тога, неки мајстори су се прочули не само у Дагестану, него и широм Русије. Они учествују на различитим изложбама и људи њих и њихове производе могу упознати на некој манифестацији у Москви или Санкт Петербургу, а тек затим, по унапред склопљеном договору, допутовати код њих у госте. Становници Дагестана су изузетно гостољубиви и нема сумње да ћете се, када их посетите, задржати дуже него што сте планирали, како бисте испијајући чај уживали у занимљивим причама из света блиставих челичних оштрица.
ALAMY/LEGION MEDIA
08
РУСКА РЕЧ
Сочи 2014
УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА
Србија у Сочију Чета мала, али одабрана
ПИТАЊА И ОДГОВОРИ СЛАВЕНКО ТЕРЗИЋ
Тим Србије се такмичи у пет спортова
„Српски грађевинари имају велики углед у Русији“
Осморо спортиста из Србије ће се у Сочију такмичити у алпском скијању, биатлону, бобу, сноуборду и нордијском трчању. Државну заставу ће носити Миланко Петровић.
Невена Игњатовић ГОДИНА РОЂЕЊА: 1990. СПОРТ: АЛПСКО СКИЈАЊЕ ДИСЦИПЛИНЕ: СЛАЛОМ, ВЕЛЕСЛАЛОМ
Марко Вукићевић ГОДИНА РОЂЕЊА: 1992.
АМБАСАДОР СРБИЈЕ У РФ О УЛОЗИ СРПСКИХ ГРАЂЕВИНАРА У СОЧИЈУ НАСТАВАК СА СТРАНЕ 1
добар углед у изградњи великих објеката. Та традиција се и даље наставља и ми смо веома задовољни због тога што су српски радници и српске компаније дали свој допринос једној тако великој светској спортској манифестацији. Уосталом, олимпијски покрет у Србији има дугу традицију. Као што се зна, обновљена Олимпијада одржана је у Атини 1896, а у Србији је фебруара 1910. године основан Српски олимпијски клуб. Клуб је основан у хотелу „Москва“ у Београду и то је била прва олимпијска организација Јужних Словена. Већ 1912. српски спортисти учествују на Олимпијским играма у Стокхолму, када Србија постаје чланица Међународног олимпијског комитета (МОК). У медијима може да се прочита и да је нека југословенска ком панија градила недавно отворени аеродром у Сочију. Да ли је то била српска компанија? Наше компаније изводиле су главне радове на реконструкцији аеродрома крајем 1980-их. Знам да су две српске компаније сада учествовале у изградњи, али и да је известан број српских инжењера и радника радио за стране компаније. Током маја прошле године био сам у Сочију са делегацијом Србије коју је предводио председник Николић, када је заједно са председником Путином потписао Декларацију о стратешком партнерству. Тада сам први пут видео Сочи и аеродром у Сочију. Недавно сам поново био тамо и заиста сам био пријатно изненађен како је тај аеродром знатно проширен и врло лепо уређен. Он сада има сва својства једног врло доброг, модерног међународног аеродрома. Треба честитати свим градитељима. Каква је репутација Срба као градитеља у Русији? Срби, српске компаније, српска
грађевинска предузећа уопште, имају изузетно добру репутацију у Русији. Радовало ме је када сам у разговорима са руским компанијама и са људима из државног апарата чуо колико су наши грађевинари стекли добар углед ранијих деценија. Нажалост, та наша грађевинска оператива је донекле страдала током санкција 1990-их, али она се опоравља. На пример, један велики објекат у Сургуту у Тјумењској Области у Сибиру, дворац културе, гради позната српска компанија. Срби су као грађевинари присутни широм Руске Федерације, и ми мислимо да би тако добар углед који имају требало искористити за још веће ангажовање, нарочито за изградњу објеката предстојећег Светског првенства у фудбалу, које ће се одржати у Русији 2018.
У српским медијима активно се пласирају приче о томе како у Русији користе српске раднике као бесплатну радну снагу, да им не исплаћују зараде, и да Амбасада „спасава те раднике из руку полиције“. Да ли је заиста било таквих случајева? Желим да објасним случај радника из Сочија, или боље речено, случај градилишта Весјолоје код Сочија. Министарство спољних послова Републике Србије и Амбасада у Москви изразили су захвалност руским државним органима, пре свега Министарству спољних послова Руске Федерације и Федералној миграционој служби, за врло добру сарадњу у решавању тог проблема. Наиме, о чему се ради? Ради се о томе да, мимо легално ангажованих српских компанија и радника који раде са дозво-
Неколико српских предузимача је ангажовало известан број радника из Србије без неопходних дозвола
Српске компаније још од времена СССР-а имају веома добар углед у изградњи великих објеката
Недавно сам имао прилику да разговарам са министром Владе Москве задуженим за спољне економске односе и међународну сарадњу, Сергејем Черјомином. И он је врло лепо оценио српске грађевинске компаније, и том приликом је изнео могућност да у изградњи Нове Москве [региони недавно обухваћени административним проширењем Москве — прим. ур.] могу наћи место и српске компаније. Ми смо врло задовољни због тога и очекујемо да ће наше компаније у предстојећим годинама бити још више ангажоване него до сада. Знам да је на руском тржишту велика конкуренција, али мислим да је познато да српске компаније раде добро, да раде квалитетно, да су објекти које оне праве поуздани. Оно што смо до сада постигли, подигли и урадили најбоља је препорука за будуће ангажовање.
лама и папирима које траже руски закони, постоји и неколицина српских предузимача који су ангажовали известан број радника из Србије без неопходних дозвола. Они су користили туристичке визе обећавајући радницима да ће им „средити“ боравак у Руској Федерацији и обезбедити им пристојне услове живота, добре услове рада и пристојне плате. Реч је о приватним пословним договорима. Ни српска ни руска држава ни на који начин у то нису биле умешане, али ово несумњиво указује на потребу знатно ригорозније контроле над овом врстом послова. Министарство спољних послова Србије и Амбасада у Москви били су врло ангажовани у решавању насталог проблема. Настојали смо да отклонимо последице кршења закона, како би оне биле најмање неповољне по српске раднике. У
САМО НА RUSKAREC.RU
сталној координацији са Београдом конзул Милан Живковић је одмах отпутовао у Сочи, а убрзо сам и ја отпутовао. Једном броју радника судски органи су већ били изрекли административне мере и сместили их у депортациони центар. У доброј сарадњи са замеником руководиоца ФМС-а Анатолијем Кузњецовом, који се налазио у Сочију, и руководиоцем ФМС-а за Краснодарски Крај Игором Семењакином, сакупили смо све раднике из Србије (њих 105) и из Републике Српске, односно БиХ (њих 18). Влада Србије је донела одлуку да пошаље специјални авион, и сви ови радници су тако отпутовали из Сочија у Србију. Свакако да треба одбацити све манипулације у медијима на рачун руске државе и односа Русије према Србији и Србима. Познато је да су наши укупни односи врло пријатељски, да је сарадања у успону, и да тренутно радимо на томе да се између Републике Србије и Руске Федерације потпише Споразум о запошљавању, слично оном који Руска Федерација има на пример са Француском, узимајући у обзир и одређене специфичности у узајамном ангажовању радне снаге. Да ли планирате да посетите Сочи током олимпијских дана? Свакако! Србија ће бити представљена на највишем нивоу. Нашу делегацију на отварању Олимпијских игара предводиће председник Томислав Николић. У Сочи долазе и министар спорта Вања Удовичић и председник националног Олимијског комитета Владе Дивац. Све оно што сам имао прилике до сада да видим у Сочију говори о томе да ће овај догађај бити на највишем могућем светском нивоу. Све је учињено да дух Олимпије са Пелопонеза прожима Сочи. Српски спортски тим није бројан, али се надам да су се наши такмичари добро припремили и да ћемо имати добре резултате.
СПОРТ: АЛПСКО СКИЈАЊЕ ДИСЦИПЛИНЕ: СЛАЛОМ, ВЕЛЕСЛАЛОМ,
ИТАР-ТАСС
Главно здање Руског међународног олимпијског универзитета у Сочију изградиле су српске компаније
СУПЕРВЕЛЕСЛАЛОМ
Ивана Ковачевић ГОДИНА РОЂЕЊА: 1994. СПОРТ: НОРДИЈСКО ТРЧАЊЕ ДИСЦИПЛИНА: КРОС КАНТРИ
Рејхан Шмрковић ГОДИНА РОЂЕЊА: 1991. СПОРТ: НОРДИЈСКО ТРЧАЊЕ ДИСЦИПЛИНА: 15 KM КЛАСИКА
Миланко Петровић ГОДИНА РОЂЕЊА: 1988. СПОРТ: БИАТЛОН, НОРДИЈСКО ТРЧАЊЕ ДИСЦИПЛИНЕ: СПРИНТ 10 KM, ИНДИВИДУАЛ 20 KM, 15 KM КЛАСИКА
Нина Мицић ГОДИНА РОЂЕЊА: 1991. СПОРТ: СНОУБОРД ДИСЦИПЛИНЕ: ПАРАЛЕЛ СЛАЛОМ, ПАРАЛЕЛ ВЕЛЕСЛАЛОМ
Вук Рађеновић ГОДИНА РОЂЕЊА: 1983. СПОРТ: БОБ ДИСЦИПЛИНА: ДВОСЕД
Александар Бундало ГОДИНА РОЂЕЊА: 1989. СПОРТ: БОБ ДИСЦИПЛИНА: ДВОСЕД
Подаци и фотографије љубазношћу Олимпијског комитета Србије
Више тема на Интернет страници „Руске речи“
Читајте нас поново у „Политици“
26. МАРТА
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру!
facebook.com/ruskarec
twitter.com/ruskarec