Руска реч #19 by Russia Beyond

ruskarec.ru, rs.rbth.com

Број 19, 28. маj 2014. Дистрибуира се у сарадњи са дневним листом

Овај додатак уређује и издаје Росијска газета (Москва), која сноси сву одговорност за његов садржај

Погледи КОНСТАНТИН МАЛЕР

AFP/EASTNEWS

Гаврило Принцип у руским и српским очима СТРАНА 4

ИЗ ПРИВАТНЕ КОЛЕКЦИЈЕ

Историја

Ризична политика Вашингтона: Америка између змаја и медведа СТРАНА 6

Култура Жене великих руских писаца: заједно у стварању и смрти СТРАНА 8

Росијска газета уређује прилоге o Русији у 27 водећих светских листова, укључујући Њујорк тајмс, Дејли телеграф, Фигаро и Зидојче цајтунг

Русија и Кина Потписивањем великог броја енергетских и других договора са Пекингом Москва реализује своју „азијску доктрину“

Русија, Кина и уговор века Размере споразума о испорукама гаса из Русије у Кину, потписаног 21. маја, оцењују се као запањујуће. АНДРЕЈ ИЉАШЕНКО

У току посете руске делегације предвођене Владимиром Путином Кини 20–21. маја потписано је неколико десетина важних споразума. Највећи међу њима је тридесетогодишњи споразум о испорукама руског гаса Кини вредан 400 милијарди долара — који је постигнут после преговора дугих целу деценију. И сам тренутак склапања овог уговора у Шангају, у време када Запад постепено опкољава Москву санкцијама због догађаја у Украјини, изгледа као да је нарочито добро изабран. Међутим, све те спољашње околности не треба да нам заклоне поглед на оно најважније: овај споразум је симбол изузетно велике промене у позицији Русије — њеног повратка у азијско-тихоокеански регион, што је Путин најавио пре две године за време одржавања самита Азијско-тихоокеанске сарадње у Владивостоку.

Шта добија Кина Док се ова пословна погодба представља као успех (па и божја милост) за Русију, мање се говори о предностима које она доноси другој страни. Кина је

Русија и Србија Како влада и грађани Русије помажу Србији да се избори са поплавама

Отварање нове стране светске геополитике: председник РФ Владимир Путин и генерални секретар Комунистичке партије НР Кине Си Ђинпинг у Шангају

спремна да за руски гас плати 400 милијарди долара током 30 година. Међутим, то је само први део овог мегапројекта. Тренутно се ради о испорукама гаса са налазишта у близини Бајкалског језера и о количинама од 38 милијарди кубних метара годишње. То је отприлике онолико колико данас од Русије купује Украјина. Али, како је изјавио Путин, овај уговор отвара могућност за нове преговоре о испорукама у Кину гаса са налазишта у западном Сибиру, по тзв. западној маршрути — гасоводу „Алтај“, при чему се ради о оквирно истим количинама и роковима. Као прво, Кина решава проблем домаће потрошње гаса на неколико деценија. Она у принципу нема довољно сопствених ресурса, чак и када се узме у обзир експлоатација налазишта уљног шкриљца. Увоз течног природног гаса из Катара и Индонезије је скупља опција и, поред тога, несигурна, јер води поморским путем, који контролише највећи опонент Кине — Америка. Не треба заборавити да је гас за Кину значајан и са тачке гледишта борбе против смога који стварају електране на угаљ, што од еколошког све више постаје унутрашњи политички проблем. НАСТАВАК НА СТРАНИ 3

„ ФОТОГРАФИЈА МЕСЕЦА

„Дубока солидарност наших народа“

АЛЕКСЕЈ ЛОСАН

9. МАЈ ЖИВИ И ЊИХОВИ БЕСМРТНИ ПРЕЦИ 30.000 становника Санкт Петербурга носи портрете својих предака који су учествовали у Великом отаџбинском рату. „Бесмртни пук“ је једна од најдирљивијих традиционалних манифестација прославе најважнијег руског празника, Дана Победе 9. маја.

НАСТАВАК НА СТРАНИ 2

Религија

Архитектура

Више тема на Интернет страници „Руске речи“

Древни духови међу нама: Лешиј, Домовој и Водјаној, три омиљена бића руског света

Кућа на небу: дванаест најлуксузнијих стамбених облакодера Москве

RUSKAREC.RU/30617

ИЗ СЛОБОДНИХ ИЗВОРА

САМО НА RUSKAREC.RU

RUSKAREC.RU/30577

Пакети у Амбасади Србије у Москви намењени пострадалим подручјима. Велики део сакупили су обични грађани Русије

„Помоћ коју је Русија упутила Србији у овом тешком тренутку је једноставно изузетна. Рекао бих да она показује искрену и дубоку солидарност наших народа“, рекао је за „Руску реч“ амбасадор Србије у Русији Славенко Терзић. Према његовим речима, сва помоћ упућена Србији из Русије потиче из три извора. Као прво, то је хуманитарна помоћ коју је руска влада упутила преко Министарства за ванредне ситуације (МЧС) — преко 100 тона робе и око 80 спасилаца. „За време најстраш-

није фазе поплаве руски спасиоци су храбро скакали у воду и помагали многима“, изјавио је Терзић. Према информацијама од 23. маја 2014, руски спасиоци су из поплављених рејона Србије евакуисали скоро 2.300 особа, од којих 604 детета. Осим тога, три специјална лета из Москве су превезла скоро 106 тона хуманитарне помоћи. Као друго, према речима амбасадора, обични грађани су преко амбасаде Србији упутили лекове и оно што је најпотребније. Хуманитарну помоћ су у Москви такође почели да прикупљају центри за српски језик и културу. „Ми смо једноставно организовали прикупљање хуманитарне помоћи у нашем центру за језике. Људи

LORI/LEGION MEDIA

Русија је пострадалима од поплава у Србији упутила 100 тона помоћи и неколико одреда високообучених специјалаца Министарства за ванредне ситуације (МЧС).

Политика и друштво

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Русија и Украјина Петар Порошенко, новоизабрани председник Украјине, пројавио је ратоборну страну још пре почетка мандата

„Вратити Крим, ступити у ЕУ“ Тек што је победио Порошенко је дао низ ратоборних изјава: обећао је да ће вратити Крим и да ће специјалну операцију на Истоку довршити „за неколико часова“. МАРИНА БАЛТАЧЕВА, ЏЕНИФЕР КОВТУН, МИХАИЛ МОШКИН, VZ.RU

Турчинов, Јацењук и Франц Јозеф: ruskarec.ru/30813

REUTERS

Оружана операција на истоку Украјине против проруских добровољаца (коју је отпочео досадашњи в. д. председника Александар Турчинов) треба да се настави, захтевао је на првој конференцији за новинаре одржаној дан после украјинских избора 25. маја, сада већ у новом својству, фаворит украјинске председничке трке, милијардер Петар Порошенко, познат и као „чоколадни краљ“. Он је рекао да ће операција бити „ефикаснија и краткотрајнија... антитерористичка операција не може и неће трајати два-три месеца, она мора да траје и трајаће неколико часова“. Председнички кандидат је нагласио да ће први кораци нове власти Украјине бити усмерени на подизање борбене готовости украјинске армије и органа реда. „Тада ћемо видети како се врло брзо повећава ефикасност антитерористичке операције“, обећао је он. Порошенко може да изврши кадровске рокаде у војним и по лицијским структурама, каже Михаил Погребински, директор Центра за политичка истраживања и конфликтологију. „По уставу који дејствује у овом тренутку Порошенко као председник има право да смени и министра одбране, и шефа Службе безбедности Украјине, и секретара Савета за националну безбедност и одбрану, и главног јавног тужиоца“, цитира Погребинског РИА „Новости“. Конкретно, политиколог очекује смену јавног тужиоца Олега Махницког, кога је поставила ултранационалистичка партија „Свобода“. Што се тиче уступака житељима побуњених региона, Порошенко је спреман само на

Употреба војске против проруских добровољаца у Славјанску настављена је и на дан украјинских избора 25. маја

ситнице. На пример, он нема ништа против локалних избора на истоку Украјине. „Ако неко хоће да дође на власт у Донбасу, на локалне функције, нека само изволи“, изјавио је

Руски политиколози сматрају да Петар Порошенко стварне полуге власти може добити само од САД он. „Не бојим се никаквих референдума. Штавише, чим људи са оружјем буду уклоњени, спреман сам на сваки референдум. Али можда ћемо уместо референдума организовати изборе и можда ћете ви, житељи Донбаса, изабрати власт која ће вас најзад представљати?“

дршку међу бирачима који су учествовали на председничким изборима“, изјавио је Порошенко. Подсећамо да је уочи избора он обећао да ће за годину-две Украјина ступити у Европску унију. Будући председник Украјине није искључио могућност да у свој тим као саветника доведе бившег председника Грузије, Михаила Сакашвилија. Порошенко није заобишао ни болно питање увоза гаса. „Гас је сада руска ‘енергетска батина’, а ми тежимо да га претворимо у робу“, изјавио је он. Поред тога, Порошенко је искритиковао своје претходнике, истакавши да је „годинама гас био предмет корупције на свим нивоима, све до највишег нивоа, тј. до самог премијера и председника“.

Порошенко је и после избора поновио своје главно обећање да ће вратити Крим. „Један од првих приоритета у деловању председника и читаве украјинске власти биће решавање кримског питања, тј. враћање Крима Украјини, а такође заштита Украјинаца који живе на Криму и који су због свог ‘украјинства’ сада под јаким притиском“, изјавио је он. У вези са „кримским питањем“ Порошенко је позвао да се припреме нови међународни уговори о колективној безбедности. Што се самог Крима тиче, Украјина ће се, према Порошенковим речима, борити за право на „своју територију“ пред међународним судовима. Евроинтеграција је такође један од приоритета нове власти. „Она је добила огромну по-

Председнички кандидат је поменуо и алтернативне изворе „плавог горива“, тј. реверзибилну испоруку руског гаса из ЕУ, па је чак и најавио почетак експлоатације нетрадици-

Према Порошенку, Украјина планира да се „бори за право“ на Крим пред међународним судовима оналног гаса у самој Украјини. „Кроз две године ћемо имати LNG терминал [терминал за транспорт течног природног гаса — прим. ур.] на Црном мору“, обећао је Порошенко. „То је једна од тема преговора са турском страном. Ми им нудимо партнерство.“

„Дубока солидарност наших народа“

Руски спасиоци су из поплављених рејона Србије евакуисали скоро 2.300 особа, од којих 604 детета чему велики део хуманитарне помоћи и новац из Русије прикупљају обични грађани“, рекла је Динара Грачова, руска новинарка која помаже у организацији хуманитарне помоћи у Обреновцу. Према њеним речима, „истински руски јунаци за Србе су наши спасиоци“.

Ових дана је у свим медијима објављена вест о томе да се преврнуо чамац са два српска спасиоца и женама које су извукли из потопљеног града и да су их из воде херојски спасли сарадници МЧС Русије. „Посећујем један од прихватних центара у којем су смештени пострадали, једноставно се дружимо, разговарамо, то им је сада потребно. Помажем конкретним људима са конкретним проблемима. Сви се радују што им прилази руска новинарка, питају о Русији, причају о себи, све у свему, покушавамо да говоримо о другим стварима које немају везе са поплавом“, додаје Грачова. У Србији су се хуманитарном раду прикључили и стручњаци из Руско-српског хуманитарног центра. Након повлачења воде Србија ће морати да се суочи са највећим тешкоћама. Чак 11% срп-

ских предузећа налази у областима погођеним поплавама; оштећено је 3.500 километара путева и 30% железничких пруга. Засада нема поузданих званичних бројки, али се страхује да би укупна штета могла бити већа од милијарду евра. Председник Србије Томислав Николић се тим поводом обратио за помоћ свим земљама света. Између осталог, Србији ће бити потребни кредити, и у томе јој помоћ могу пружити руске компаније.

углавном све односе у амбасаду, али сваког дана код нас сакупимо неколико десетина килограма помоћи“, рекла је за „Руску реч“ Ана Немова, директорка школе језика „Разговор„, једне од првих које су организовале прикупљање помоћи за пострадале рејоне Србије. Акцији су се прикључиле и велике спортске организације. На пример, московски кошаркашки клуб ЦСКА донирао је 2 милиона рубаља (59 хиљада долара) фонду за прикупљање помоћи пострадалима. Најзад, као треће, финансијска помоћ пристиже преко Амбасаде Србије у Москви, која је у ову сврху отворила рачун у рубљама и еврима. На лицу места пострадалима помоћ активно пружају и волонтери из Русије. „У руским

медијима постоје информације о поплавама у Србији, али оне не одражавају у пуној мери величину ове несреће, јер је сав медијски простор заузела Украјина. Међутим, захваљујући Интернету и друштвеним мрежама информације се шире, при

Руско-српски односи: ruskarec.ru/15649

ИТАР-ТАСС

НАСТАВАК СА СТРАНЕ 1

Терминал на Црном мору је ноторна глупост, рекао је Константин Симонов, генерални директор Фонда за националну енергетску безбедност, коментаришући Порошенкова обећања. „У Европи је празно 80% LNG терминала, јер једноставно нема гаса, а и цене су често веће него код нас.“ Када Кијев обећава да ће избећи руски гас помоћу реверзибилне испоруке, то је заиста „моћан“ потез, ироничан је експерт. „Реверзибилна испорука значи да руски гас пролази кроз Украјину и преко њене западне границе, а затим се враћа“, објашњава Симонов. „Како је могуће избећи руски гас купујући руски гас?“ По речима експерта, Порошенко све то врло добро зна. „Он ће у сваком случају морати да дође у Москву и да ту тражи решење, јер ће стићи хладна јесен и неће бити никаквог реверзибилног гаса, него ће испорука бити обустављена и гас уопште неће пролазити кроз Украјину. Зато мислим да ће он променити реторику.“ „Мислим да ће Русија бити спремна да учествује у преговорима било ког формата, али ће у сваком случају Порошенкове могућности бити ограничене тиме што полуге власти морају стварно бити у његовим рукама, а он их може добити само од САД, јер је Украјина сада окупирана земља“, нагласио је политиколог Сергеј Марков. По његовом мишљењу, Порошенко има четири могућа пута: пут рата, мира, обмане и компромиса. „Пут рата у његовом случају је инсистирање на смиривању Донбаса војним средствима. Пут мира води ка компромису. Пут обмане су преговори, округли столови, бескрајна обећања, али без икакве истине“, објашњава Марков. „Пут компромиса је у суштини признавање да су Доњецк и Луганск већ одвојени и концентрисање снага на очување Харкова, Одесе и других региона.“

Спасиоци Министарства за ванредне ситуације (МЧС) Русије на делу: истовар помоћи у Шапцу и евакуација пострадалих

СПЕЦИЈАЛНЕ ДОДАТКЕ О РУСИЈИ У СВЕТСКИМ ДНЕВНИЦИМА УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“, ОРГАНИЗАЦИЈА „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“ ИЗ МОСКВЕ. У ОВОМ ТРЕНУТКУ ДОДАЦИ СЕ ОБЈАВЉУЈУ У СЛЕДЕЋИМ ЛИСТОВИМА: LE FIGARO, ФРАНЦУСКА • THE DAILY TELEGRAPH, ВЕЛИКА БРИТАНИЈА • SÜDDEUTSCHE ZEITUNG, НЕМАЧКА • EL PAÍS, ШПАНИЈА • LA REPUBBLICA, ИТАЛИЈА * LE SOIR, БЕЛГИЈА • ДУМА, БУГАРСКА • ПОЛИТИКА И ГЕОПОЛИТИКА, СРБИЈА • НОВА МАКЕДОНИЈА, МАКЕДОНИЈА • ELEUTHEROS TYPHOS, ГРЧКА • THE WASHINGTON POST, THE NEW YORK TIMES И THE WALL STREET JOURNAL, СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ • THE ECONOMIC TIMES, ИНДИЈА • THE MAINICHI NEWSPAPERS, ЈАПАН • HUANQIU SHIBAO, КИНА • LA NACION, АРГЕНТИНА • FOLHA DE S. PAULO, БРАЗИЛ • EL OBSERVADOR, УРУГВАЈ • JOONGANG ILBO, ЈУЖНА КОРЕЈА • GULF NEWS И AL KHALEEJ, УЈЕДИЊЕНИ АРАПСКИ ЕМИРАТИ • SYDNEY MORNING HERALD И THE AGE, АУСТРАЛИЈА • NATION И PHUKET GAZETTE, ТАЈЛАНД ЕЛЕКТРОНСКА ПОШТА РЕДАКЦИЈЕ „РУСКЕ РЕЧИ“: EDITOR@RUSKAREC.RU. ВИШЕ ИНФОРМАЦИЈА НА HTTP://RUSKAREC.RU. „ПОЛИТИКУ“ ИЗДАЈЕ И ШТАМПА „ПОЛИТИКА НОВИНЕ И МАГАЗИНИ Д.О.О.“, МАКЕДОНСКА 29, 11000 БЕОГРАД, СРБИЈА. ТЕЛЕФОН: (+381 11) 330 1682. ТИРАЖ „ПОЛИТИКЕ“: 75.000 ПРИМЕРАКА

Економија

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Русија, Кина и уговор века НАСТАВАК СА СТРАНЕ 1

У БРОЈКАМА

Као друго, Пекинг не само што ће надмашити Јапан и Јужну Кореју тиме што резервише највеће залихе гаса у азијско-тихоокеанском региону, него се укључује и у стварање система за дистрибуцију гаса у северозападној Азији, који ће убрзо моћи да се упореди са европским системом. Са ове тачке гледишта руско-амерички клинч око Украјине изгледа као пролазна епизода у глобалној борби за сфере утицаја. Док се стратешка стабилност Кине, суочене са притисцима Америке у региону, после овако значајног прикључења на руске енергетске ресурсе, знатно увећава.

година ће, према потписаном споразуму, Русија испоручивати гас Кини

400 милијарди евра ће Кина платити Русији за задовољавање својих енергетских потреба

Највеће градилиште на свету То је управо оно о чему је пре две године на самиту АТЕС у Владивостоку говорио председник Путин: „Ми ћемо јачати енергетску безбедност не само Русије, него и земаља са којима сарађујемо, целог региона“, истакао је тада он обраћајући се пословним људима из региона. Међутим, циљеви овакве политике су знатно шири. „Фронтални излазак на азијско-тихоокеанско тржиште посматрамо као изузетно значајан залог успешне будућности Русије, развоја сибирских и далекоисточних региона“, написао је Путин уочи самита у свом чланку објављеном у азијској верзији листа „Wall Street Journal“. У Шангају је 21. маја дошло до таквог „фронталног изласка“. А одмах након потписивања споразума са Кином руски председник је изјавио новинарима: „Биће ово, без икаквог

Логично партнерство: ruskarec.ru/30851

Гасни споразум Русије и Кине је симбол изузетно велике промене у позицији Русије — њеног повратка у азијско-тихоокеански регион

38 милијарди m³ гаса годишње ће током 30 година помоћи Кини да смањи зависност од угља

претеривања, у наредне четири године највеће градилиште на свету. Укупна количина расположивих ресурса, оних који су потврђени, износи три трилиона кубних метара гаса. Уствари тамо гаса има још више. Ради се о гарантованим испорукама током 50-ак година.“ Истичући да ће радови оваквих размера у целини обновити сибирску инфраструктуру, Путин је додао: „Ово је велики догађај у сфери гасне индустрије не само за руску, него, без претеривања, и за светску енергетику.“

Шта су се све договориле Русија и Кина Поред историјског уговора између „Гаспрома“ и кинеске националне нафтне компаније CNPC, у Шангају је 20. и 21. маја између Русије и Кине потписано преко 40 других споразума. Један од најзапаженијих заједничких пројеката је производња авиона за дуге линије који ће бити конкуренција „Боингу“ и „Ербасу“. У пројекат ће бити инвестирано 10 милијарди долара. Планира се изградња 600–800 авиона, односно 10% потреба тржишта до 2032. године. Руска петрохемијска компанија „Сибур“ и кинеска нафтна ком-

ји спаја Русију и Кину. Засада између ових двеју земаља не постоји ниједан мост, ни друмски ни железнички. Кина ће помоћи Русији у погледу смањења њене зависности од долара у трансакцијама. Планирано је повећање исплата у националним валутама. Руска ВТБ банка и кинеска банкарска корпорација Bank of China већ су потписале одговарајући споразум. У овом тренутку кинески банкари дају руском „Росњефту“ кредите у рубљама, што смањује зависност руске економије од девизних курсева.

панија Sinopec саградиће у Шангају фабрику каучука. Производња ће се одвијати према руским технологијама. Кинески произвођач теренских возила, компанија Great Wall Motors, отвориће 2017. фабрику у европском делу Русије, у Тулској Области. У пројекат ће бити инвестирано 18 милијарди рубаља (522 милиона долара). Годишње ће се производити 150 хиљада аутомобила марке Haval. Већ током наредних месеци ће почети изградња моста преко реке Амур на руском Далеком Истоку. То ће бити први мост ко-

А шта је са осталима? Споразум „Гаспрома“ са НРК изгледа да не оставља равнодушним ни друге руске енергет-

ске гиганте. Нафтна компанија „Росњефт“ је спремна да у источном Сибиру изгради своје магистралне гасоводе, саопштио је новинарима директор ове компаније Игор Сечин. „Ми развијамо низ нових налазишта у источном Сибиру, као што су Сузун-Тагул, Лодочно, Тас-Јурјахско. Сва ова налазишта садрже гас. И, наравно, рачунамо на то да ћемо имати могућност транспорта и продаје гаса са ових бушотина. А количине су приличне — око 16 милијарди кубних метара годишње, па чак и до 20 милијарди“, истакао је Сечин. Питање је како ће реаговати енергетске компаније из Јапана, где је након хаварије у нуклеарној електрани „Фукушима-1“ питање повратка на нуклеарну енергију постало мучан унутрашњи политички проблем. Токио се оклевајући прикључио санкцијама Запада против Русије. Међутим, однос Јапана према сопственој енергетској безбедности увек је био пресудан, што се јасно може видети на примеру односа са Ираном. Ресурсни потенцијал гаса у Сибиру је веома висок и засада се не предвиђа појава неке посебне конкуренције, тврди стручњак из Фонда за националну енергетску безбедност Александар Пасечник. Друга ствар је то што су овако велики инфраструктурни пројекти за друге земље привлачни са тачке гледишта техничке сарадње и улагања капитала. „Преусмеравање гаса из западног Сибира на исток требало би истовремено да наведе на размишљање европске земље, које добијају гас из истих тих извора. За њих би могли да се појаве проблеми“, сматра овај стручњак.

Инвестиције Русија реагује на снижавање свог кредитног рејтинга „под притиском САД“

Енергетика „АТОМЕКСПО 2014“, Москва

БРИКС ствара своју рејтинг агенцију

Будућност „мирног атома“ за добро света

АЛЕКСЕЈ ЛОСАН

Више о БРИКС-у: ruskarec.ru/25489

На светском финансијском тржишту у области процене кредитних рејтинга постоји монопол САД

Нова агенција могла би бити формирана на основу партнерства руске и кинеске рејтинг агенције „Русрејтинг“ и „Dagong Global“. Помоћ при оснивању заједничке рејтинг агенције земаља БРИКС-а могла би да пружи америчка агенција „Egan-Jones Ratings“, која се одавно бори за престиж са „великом тројком“. Компанија „Dagong Global“ је у Пекингу већ започела преговоре са „Русрејтингом“. Према речима аналитичара Михаила Кузмина, „Dagong Global“ углавном ради на кинеском финансијском тржишту, али даје независне и валидне процене кредитне способности и других земаља. Америчка агенција „Egan-Jones Ra-

tings“ пре свега врши процену дужничких инструмената као што су облигације, банкарски кредити и слично. Заменик директора сектора за аналитику и управљање ризицима компаније „UFS Investment Company“ Вадим Ведерников објашњава да обе агенције већ дуго процењују кредитну способност корпоративних и суверених емитената, будући да послују на „узбурканим“ кредитним тржиштима Кине и САД. Пројекат заједничке агенције назван је „Universal Credit Rating Group“. „Рејтинзи које би она доделила руским компанијама у страним инвестиционим круговима могли би бити валидни као и рејтинзи 'америчке тројке'“, сматра Ведерников.

REUTERS

Утицајна америчка агенција за кредитне рејтинге „Standard & Poor's“ услед украјинске кризе снизила је кредитни рејтинг Русије за дугорочно задуживање у страној валути са BBВ на BBB-. Стога ће Русија својим партнерима предложити оснивање заједничке агенције за кредитнe рејтингe, која би била конкуренција највећим светским именима из те области: „Standard & Poor's“, „Moody’s“ и „Fitch“. Ову руску иницијативу већ је подржала Кина. „Пре свега, имамо у виду традиционалне партнере као што су земље чланице БРИКС-а и Евроазијске економске уније. Све земље БРИКС-а већ имају сопствене структуре за процену кредитних рејтинга. Потребно је само да их чланице узајамно признају. Помоћ иностраних партнера биће нам драгоцена приликом одређивања стандарда и механизама контроле и, што је најважније, приликом узајамног признавања рејтинга“, рекао је за „Руску реч“ један од учесника саветовања у Влади РФ Константин Коришченко.

У Москви ће се од 9. до 11. јуна у организацији Државне корпорације за нуклеарну енергију „Росатом“ одржати VI међународни форум „АТОМЕКСПО 2014“. Тема пленарног заседања овог међународног форума биће „Нуклеарна енергетика као предуслов енергетске стабилности“. Учесници форума ће анализирати главне изазове и проблеме на које наилазе нуклеарна индустрија и енергетика, а такође размотрити могућности за даљи развој светског енергетског тржишта. Међу најважнијим темама издвајамо: финансирање пројеката изградње нуклеарних електрана, конкурентност нуклеарне енергетике у поређењу са другим начинима производње енергије, планирање и оптимизација цена електричне енергије, завр-

шни стадијум циклуса производње нуклеарног горива и др. Према прогнозама IAEA (Међународне агенције за нуклеарну енергију), број нуклеарних електрана у свету повећаће се у току следећих 20 година. Нуклеарна енергетика, по мишљењу стручњака, може да ојача енергетску безбедност, као и да обезбеди тржишну конкурентност националних економија. На форум су као учесници позвани представници Организације за економску сарадњу и развој, Министарства енергетике САД, Министарства енергетике Јужноафричке Републике, Европске комисије, као и руководиоци највећих енергетских компанија (Areva, EDF Energy, NPCIL и других). Додатне информације и пријава учешћа доступни су на сајту www.2014.atomexpo.ru.

ПРЕС-СЛУЖБА „РОСАТОМА“

По мишљењу руских власти, водеће агенције за кредитнe рејтингe су под несумњивим утицајем САД и зато је неопходно формирати алтернативу у оквиру БРИКС-а.

Као једно од решења разматра се и могућност сарадње са међународним конзорцијумом „ARC Ratings“, који чине рејтинг агенције Португалије, Индије, Јужноафричке Републике, Малезије и Бразила. „Сарадња неке руске рејтинг агенције са овом међународном агенцијом била би веома позитивна јер би омогућила алтернативну, објективну и независну процену рејтинга руских компанија. То би била додатна потврда рејтинга које додељује 'Universal Credit Rating Group'“, каже Ведерников. Као могуће партнере експерти наводе и јапанску агенцију „Japan Credit Rating Agency“ и канадску компанију„Dominion Bond Rating Service“. Снижење кредитног рејтинга Русије може задати озбиљан ударац руској привреди. Михаил Кузмин објашњава да је „снижење рејтинга за стране инвеститоре показатељ погоршања економске ситуације и повећања ризика за инвестирање у компаније у дотичној земљи“. На крају првог квартала ове године одлив капитала из Русије износио је 50,6 милијарди долара, и он се може продужити. На иностраном тржишту кредити за Русију и руске компаније биће скупљи. Према речима аналитичара инвестиционог холдинга ФИНАМ Антона Сороко, „проблем је у томе што је на светском финансијском тржишту у овој области створен монопол. У таквој ситуацији оснивање алтернативних међународних агенција које би вршиле процену кредитних рејтинга изузетно је значајно не само за Русију, већ и за цео свет“.

„Росатом“ је једна од најуспешнијих руских компанија у свету

Историја

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Први светски рат Сарајевски атентат и после 100 година утиче на политику данашњих земаља на територији бивше Југославије

Принципово име је било уздизано у свим инкарнацијама Југославије и уклањано после ње. У Русији су га сматрали за „револуционара погрешних метода“. А истина о њему је, изгледа, изгубљена.

Serbien muss sterbien!

AFP/EASTNEWS

Гаврило Принцип у српским и руским очима Атентат на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију 28. јуна 1914: илустрација из француског листа Le Petit Journal, 12. јул 1914.

вjековну тежњу наших народа за слободом“. Та плоча је разбијена 1992, а на њеном месту се појавила друга, са другим натписом: „Sa ovog mjesta 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip je izvršio atentat na austrougarskog prestolonasljednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju“. У новом тексту нема ни наговештаја о „народном протесту“, али се зато изражава својеврсно саосећање према престолонаследнику и његовој супрузи. Нови текст је, наравно, написан латиницом. Музеј видовданских јунака, отворен у Сарајеву још 1953. и посвећен Гаврилу Принципу и органи-

Праву истину о Принципу вероватно нећемо никада сазнати, јер се Беч на време потрудио да тако буде зацији „Млада Босна“, похаран је и затворен 1991–92. Капела видовданских јунака постоји и данас, али је и она 1996. вандализована. Само у Србији и Црној Гори име Гаврила Принципа још увек није нестало са градских улица. Његово име носе улице у Београду, Нишу и Бару. Данас, када се Србија определила да крене „европским путем“, Немачка и Аустрија би, теоретски гледано, могле да поставе питање о недопустивости величања „терористе“ Гаврила Принципа, али засада је тешко предвидети како ће се то питање одразити на будуће односе Европе и Србије. Можда ће оно, као и 1914, бити повод за извесне потезе када се на дневном реду појаве сасвим други проблеми у односима између Србије и ЕУ.

Ко је организовао убиство? Постоји доста верзија о томе ко је заправо организовао убиство престолонаследника. За организацију његовог убиства оптуживани су како немачки генералштаб (сада се у литератури та верзија одбацује због недостатка било каквих доказа),

тако и официрска организација „Уједињење или смрт“ („Црна рука“) и њен вођа, пуковник Д. Димитријевић-Апис. Регент Александар Карађорђевић и премијер Никола Пашић су у члановима организације „Уједињење или смрт“ видели супарнике у борби за власт и 1917. су им организовали судски процес, данас познат као Солунски. На суду је Димитријевић одлучно одбацивао верзију о томе да му је помоћ пружао руски војни аташе у Београду пуковник Виктор Артамонов, који се, иначе, за време атентата налазио на лечењу у Швајцарској. Судски процес је вођен уз врло груба кршења свих судских процедура. Апис и двојица његових саучесника су проглашени кривим и стрељани. У социјалистичкој Југославији је 1953. организован нови судски процес у коме су Апис и његови сарадници постхумно ослобођени свих оптужби.

Шта мисли Русија? Русија је у совјетском периоду сматрала да је убиство Франца Фердинанда извршила „Млада Босна“. Оно у Русији није третирано као некакав херојски чин и руски историчари совјетског периода наглашавали су да је на Западу преувеличан значај самог атентата. Такво гледиште је доминирало у совјетској науци све до почетка 1990-их. Још 1985. је Ј. А. Писарев истицао да су „младобосанци, ти ситнобуржоаски револуционари, погрешно мислили да је тактика индивидуалног терора најважнији начин борбе“. Другим речима, совјетска историјска наука је осуђивала саму политику Аустроугарске на Балкану, али је сматрала погрешним и методе младобосанаца и учесника других организација који су почетком 20. века извршили око 40 атентата на владаре европских земаља. Много је замршенији био однос југословенских историчара према Сарајевском атентату. На пример, угледни југословенски историчар Милорад Екмечић, коаутор „Историје

AFP/EASTNEWS

„Serbien muss sterbien!“ („Србија мора да умре!“, исписано тако да се глагол „убити“ римује са „Србија“). Ова илустрација из 1914. показује Аустрију као руку у елегантном оделу која уништава Србију — терористу животињског лица и ноктију, у опанцима и поцепаној одећи.

Русија и Први светски рат ruskarec.ru/30025

Некадашњи Принципов мост. Сада се, као и у аустроугарско време, зове „Латински“

Крст, нож и револвер Чувени совјетски писац историјских романа Валентин Пикуљ (1928–1990) у свом делу „Имам част“ (превод на српски „То сам био ја, мајко“, Београд: КИЗ Центар, 1994) посветио је велику пажњу Сарајевском атентату. Он је описао то судбоносно време у напетом роману пуном авантуристичких догађаја шпијуна и интрига тајних служби.

ИТАР-ТАСС

Култ Гаврила Принципа Још у Краљевини Југославији почео је да се ствара култ Гаврила Принципа и организације „Млада Босна“. У суштини, управо је Принципов пуцањ, према интерпретацији која се тада појавила, послужио као својеврстан сигнал не само за почетак Првог светског рата, него и за стварање јединствене југословенске државе, у којој је уједињен српски народ. На пример, већ 1920. је на српском православном гробљу св. Михаила у Сарајеву отворена Капела видовданских јунака, где су сахрањени Принцип и његови саборци. И у СФРЈ је Принципово име било веома поштовано, што није чудно, јер је „Млада Босна“ била „револуционарна организација која се борила против аустроугарског империјализма“ и, у перспективи, омогућила ослобађање и уједињење свих југословенских народа. Међутим, са распадом Југославије се много тога променило, између осталог и у односу према личности Гаврила Принципа. То се испољавало и испољава се, између осталог, и у називима градских објеката и натписима на меморијалним плочама. Латинска ћуприја у Сарајеву, поред које је извршен атентат, у новоформираној социјалистичкој Југославији преименована је у Принципов мост, а после распада СФРЈ враћен јој је пређашњи назив. На том мосту се налазила меморијална плоча са ћириличним натписом: „Са овог мjеста 28. jуна 1914. године Гаврило Принцип своjим пуцњем изрази народни протест против тираниjе и

ИЗ СЛОБОДНИХ ИЗВОРА

МИХАИЛ ВАШЧЕНКО

Ове године се 28. јуна навршава 100 година откако је члан организације „Млада Босна“ Гаврило Принцип убио аустријског престолонаследника Франца Фердинанда. Овај догађај је означио почетак Првог светског рата, у коме је из корена измењена политичка слика света. Сам Сарајевски атентат је још увек предмет оштрих дискусија. У Аустроугарској и Немачкој је одмах после атентата почела интензивна кампања против Србије. Као најизразитији пример такве антисрпске пропаганде може да послужи карикатура „Serbien muss sterbien!“ („Србија мора да умре!“), која јасно говори да је убиство престолонаследника за аустроугарске и немачке владајуће кругове било само повод за агресију на Србију. Рекло би се да је Сарајевски атентат већ одавно постао део историје, али он још увек утиче на савремену политику данашњих земаља на територији бивше Југославије.

Управо овде, на стрељачком вежбалишту, први пут сам видео Гаврила Принципа: изгледао је као младић у последњем стадијуму туберкулозе, већ осуђен… Као да сам помислио: није ли се овај несрећни гимназијалац молио над мртвим Жерајићем како би се овај помакао у гробу ослобађајући и њему место код себе… [...] Необично! Довели су ме у ону приземну касарну Дунавске дивизије где сам се некада скривао од ухода Обреновића и одакле је почео мој пут у велики живот. Увели су ме у собу где је горела само једна свећа: у полумраку сам уочио онога другога, и престао сам свему да се чудим — напоредо са мном стајао је гимназијалац Гаврило Принцип. — А вама… шта ће ово? — упитао сам га шапатом. — Спреман сам. На све… На столу прекривеном црним сомотом лежали су крст, нож и ре-

волвер. Из бочних врата нечујно се појавио неко са црном маском на лицу, а невољно сам се сетио Пјера и његовог бубња. Тај неко, дисањем љуљајући маску на лицу, разговетно је прочитао немилосрдна правила организације „Уједињење или смрт“, после чега су нас привели на заклетву. Ево њеног текста: „Кунем се сунцем које ме греје, кунем се земљом која ме храни, кунем се крвљу мојих предака, мојим животом и чашћу, да ћу увек бити спреман да се жртвујем за нашу организацију. Кунем се пред свевишњим силама да ћу све тајне ове организације однети само у свој гроб.“ Неко је дунуо у свећу и удаљио се, како га нико од нас не би препознао. У соби је одједном блеснуло електрично светло. — Спреман сам, — шапутао је Принцип, љубећи крст. — Спреман сам, спреман… спреман. Господе, дај ми снаге!

Југославије“ (1989), са једне стране је сматрао да је убиство престолонаследника искоришћено као повод за рат, али да је било „резултат поремећеног система и случаја“. Екмечић је сматрао да је атентат извршила управо „Млада Босна“, за чије чланове је говорио да су то били „млади људи“ који још

нису били ни пунолетни, да су „по политичким схватањима били српски и југословенски револуционари леве, анархистичке и анархистичко-комунистичке оријентације“, као и да им је главни начин борбе био индивидуални терор. Са друге стране, Екмечић није негирао учешће „Црне руке“ у органи-

зацији атентата и писао је да „у научној литератури још није решено питање у којој мери су српска војна обавештајна служба и организација ‘Уједињење или смрт’ одговорне за припрему младобосанаца“, жалећи се на недостатак оригиналних историјских извора. У данашње време се у руској историјској науци појавило мноштво другачијих оцена онога што се догодило у Сарејеву 28. јуна 1914, од „чина међународног тероризма“ (Е.К. Вјаземска, 2003) до „аустријске провокације“ (О. Р. Ајрапетов, 2006). Па ипак, убиство Франца Фердинанда се како у руској, тако и у совјетској науци, углавном третира као трагедија која је послужила као повод за почетак Првог светског рата, и сматра се да су убиство организовали и извршили младобосанци који су се борили против политике Беча на територији анектиране Босне.

Заплењена истина Што се тиче српске историографије, савремени српски историчар Д. Батаковић, на пример, сматра да је „Црна рука“ ипак била умешана у организацију атентата, али да њени чланови нису били идејне вође младобосанаца, него су их само искористили за своје циљеве. Нажалост, у решавању овог питања историјски извори не могу много да помогну. Како је још 1993. писао већ поменути Ј. А. Писарев, Аустроугари су запленили документе Министарства спољних послова Краљевине Србије и све до почетка Другог светског рата су их објављивали у „стилизованој“ и „обрађеној“ верзији са циљем да докажу умешаност Србије и Русије у убиство Франца Фердинанда. Због тога на Екмечићево питање до данашњег дана није могуће дати одговор.

Историја

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Други светски рат Западни историчари већ деценијама преувеличавају улогу САД и умањују улогу СССР-а у победи над нацизмом

Амерички ратни митови Многи становници Запада убеђени су да је улазак САД у рат против сила Осовине био пресудан за коначан исход Другог светског рата. Али, бројке говоре другачије.

У БРОЈКАМА

74%

губитака је нацистичкој армији нанео СССР, 3 пута више него свих других 25 савезничких земаља заједно

ЈАРОСЛАВ БУТАКОВ FILE-RF.RU

Мит 1: СССР би изгубио рат без америчке помоћи Амерички конгрес је у марту 1941. донео закон о давању повољних наменских кредита за куповину оружја и других војних материјала од САД. Кредит су могле добити земље „чија одбрана има значаја за интересе САД“, с тим да се отпише дуг за оружје и материјале који се потроше у току рата. Тај систем је добио назив „Закон о зајму и најму“ (Lend-Lease). Велика Британија је прва добила ту америчку помоћ, и остала је њен главни корисник до краја рата (31,4 милијарде долара, док је СССР задужио 11,3 милијарде долара). Закон о зајму и најму је тек 7. новембра 1941. проширен на СССР, мада је испорука почела раније, после посете Москви специјалног представника САД В. А. Харимана и министра војне индустрије Енглеске В. Бивербрука 30. септембра 1941. Обично се наводи да је по Закону о зајму и најму СССР добио само 4% свог укупног бруто производа у том периоду. Тај показатељ, међутим, не одражава реално стање ствари, јер Закон није имао за циљ да замени војну индустрију СССР-а. Објективнији показатељ је проценат појединих америчких производа испоручених СССР-у са посебним освртом на намирнице и војне материјале који су у СССР-у били дефицитарни. Америчка помоћ Совјетском Савезу била је значајна када

немачких дивизија борило се само у Курској бици, два пута више него на целом Западном фронту током целе 1943.

800

хиљада војника Немачка је изгубила само код Стаљинграда, 7 пута више него на целом Афричком фронту током целог рата

80%

активне немачке војске било је ангажовано против Совјетског Савеза чак и 1945, у време највећих борби у Западној Европи

Кључна победа код Ел Аламејна извојевана је без америчких трупа. На слици: аустралијски војници у Севеној Африци

AFP/EASTNEWS (3)

Многи Американци чврсто верују да је њихова земља дала пресудан допринос победи над Немачком и Јапаном у Другом светском рату и да би Хитлер смрвио СССР без америчке помоћи у оружју. На Интернету се често могу видети тврдње грађана САД на тему „ми смо спасли Русе и цео свет од Хитлера“, и то у различитим варијацијама. И данас многи житељи Европе кажу: „Ви, Руси, без Американаца никада не бисте победили у рату“. Американци свакако имају право да се поносе оним што је њихова земља учинила у Другом светском рату. САД су у савезу са земљама Комонвелта однеле најважније победе у борбама против поморских и ваздухопловних снага Јапана и нанеле су озбиљну штету војној и индустријској машини нацистичке Немачке. Није безначајна ни улога САД у снабдевању СССР-а оружјем и превозним средствима, драгоценим индустријским материјалима, лековима и намирницама. САД су из Другог светског рата изашле као суперсила која доминира на већем делу земаљске кугле. За све те успехе Америка је платила релативно малу цену, бар у поређењу са СССРом. Погинуло је 322.200 грађана САД (готово само војника), а ратна дејства скоро и да нису дотакла територију Америке. Уз све то, САД су избегле и пад животног стандарда свог становништва. Напротив, њихова економија је у ратним годинама забележила интен зиван раст. Нема, међутим, никаквих основа да се САД приписују неке друге заслуге у Другом светском рату поврх ових које су набројане.

Велики отаџбински рат: ruskarec.ru/22595

Копнене трупе Британске Империје су на Азијско-тихоокеанском фронту биле бројније од америчких све до лета 1944.

се ради о производима као што су, на пример, месне конзерве (480% укупне совјетске производње у том периоду), обојени метали (од 76% до 223% за различите метале), животињска маст (107%), вуна (102%), аутомобилске гуме (92%) и експлозив (53%). У великом броју су испоручена и теретна возила (375 хиљада), џипови (51,5 хиљада), бодљикава жица (45 хиљада тона), телефонски каблови (760 хиљада миља), телефонски апарати (189 хиљада). Што се тиче најважнијих врста

Искрцавање у Нормандији је изведено да се Црвеној армији не дозволи самостална коначна победа наоружања, увезено је 12% тенкова (у односу на број тенкова произведених у СССР-у), 20% бомбардера, 16% ловачких авиона, 22% ратних бродова. Посебно је важно истаћи испоруку 445 радара. Чињеница је, међутим, да током лета и у септембру 1941, када је Совјетском Савезу било најтеже, још увек није било испорука по Закону о зајму и најму. Немачке трупе су на прилазима Лењинграду и Москви заустављене искључиво совјетским оружјем. Исправна би била констатација да је америч-

ка економска помоћ совјетским оружаним снагама у већим количинама почела да пристиже тек у другој половини 1943. и да је знатно убрзала коначни слом немачких нацистичких трупа на Источном фронту, али је погрешно изводити закључак да без те помоћи не би била извојевана победа.

Мит 2: Искрцавање у Нормандију је било усмерено само против Хитлера; оно је одлучило исход рата, а не Стаљинград или Курск Улазак америчких и британских трупа у северну Француску почео је 6. јуна 1944. Том догађају се на Западу приписује значај преломног тренутка у Другом светском рату, али се притом не узима у обзир чињеница да је Вермахт у том тренутку већ доживео многобројне одлучујуће поразе на Источном фронту (како се на Западу назива Велики отаџбински рат), почев од децембра 1941. Немачке трупе на Истоку су од новембра 1942. браниле своје стратешке положаје, а у лето 1944. совјетска армија је већ ослободила већи део територије СССР-а, и на многим местима је већ стигла до државне границе Совјетског Савеза. Коначан исход рата је тада већ био известан, и тај исход је предодредила управо Црвена армија. Ако се узме у обзир целокупна стратешка слика Другог

Битке у западној Европи чак ни 1944–45, на свом врхунцу, по размерама и жестини нису биле ни близу догађаја на Источном фронту. На слици: искрцавање у Нормандији

светског рата, више основа има став наше историографије, према коме је искрцавање енглеско-америчких трупа у Нормандији изведено у лето 1944. како се не би дозволило да совјетске трупе саме однесу коначну победу над Вермахтом. Битке у западној Европи 1944–45. по својим размерама и жестини ни у једном тренутку нису биле ни близу онога што се дешавало на Источном фронту, и то не само 1941–43, него и у последње две године рата. Совјетско-немачки фронт је све до краја био главни у Европи. У јануару 1945, када је Немачка уложила максималан напор на Западном фронту због Арденске офанзиве, јединице Вермахта на западу бројале су 73 дивизије, док се у исто време на истоку налазило 179 немачких дивизија. Све у свему, против совјетских трупа је у то време било ангажовано 80% активне војске Немачке, 68% њене артиљерије, 64% тенкова и 48% авиона Луфтвафеа. Према томе, чак и у последњој години рата главне снаге немачке копнене армије бориле су се на истоку, а не на западу. Губици Вермахта на Источном фронту били су одлучујући за исход Другог светског рата. Тешко је прецизно одредити број људских жртава, али списак јединица Вермахта ипак показује да је током читавог Другог светског рата укупно 130

немачких копнених дивизија уништено на бојном пољу. Од тога су 104 дивизије (80%) претрпеле пораз управо од совјетских трупа.

Мит 3: САД су саме разбиле Немачку на западу и Јапан на истоку Мит о одлучујућој улози САД у Другом светском рату има за циљ да умањи улогу СССР-а, али и других чланица антифашистичке коалиције, тј. земаља Комонвелта и Кине. Међутим, када је реч о подручјима где су

„Последњи ударац мача“ по Јапану била је објава рата од стране СССР-а, а не нуклеарне бомбе ратовале америчке трупе, треба имати у виду да су оне увек ратовале у оквиру коалиције и да нису увек чиниле већину. САД су источно од Атлантика ушле у рат тек искрцавањем у Северној Африци 8. новембра 1942, али и тада нису удариле на Немачку, него на Италију и Вишијевску Француску. Снаге Комонвелта су 1940–42. у северној Африци саме одбиле низ напада сила Осовине. Енглеска победа код Ел Аламејна у октобру и новембру 1942, која је била преломни тренутак рата у Средоземљу, из-

војевана је пре него што су пристигле америчке трупе. Копнене трупе Британске Империје су на Западном и Азијско-тихоокеанском фронту биле су бројније од америчких све до лета 1944. Тај однос је почео полако да се мења тек после искрцавања у Нормандији. У „бици за Атлантик“ одлучујућа је била улога британске ратне морнарице, која је уништила 525 немачких подморница (док је америчка морнарица уништила 174). Американци су у азијско-тихоокеанском региону ратовали заједно са Аустралијанцима и британским колонијалним трупама Индије. Поред тога, не треба занемаривати Кину као пасивни, али стални фактор на који је Јапан непрекидно усмеравао више од половине својих копнених трупа и знатан број авиона. Тако су савезници заједничким снагама (а не само захваљујући Американцима) однели победу над поморском и ваздухопловном силом Јапана. И, што се на Западу често прећуткује, „последњи ударац мача“ који је приморао Јапанце да капитулирају нису биле нуклеарне бомбе, него објава рата од стране СССР-а. Према томе, улога САД у снагама коалиције не може се третирати као потпуно доминантна чак ни на оним фронтовима где су западни савезници имали одлучујућу улогу.

Погледи

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

АМЕРИКА ИЗМЕЂУ ЗМАЈА И МЕДВЕДА Петар Акопов ПУБЛИЦИСТА

оворећи о „обуздавању и блокади Русије“, САД истовремено заоштравају своје односе са Кином, тј. спроводе ризичну политику. У најбољем случају САД ће се са Русијом и Кином сукобити у релативно регионалним оквирима — евроазијском и тихоокеанском. Међутим, знатно реалнија је варијанта у којој ће Америка на глобалном плану морати да се суочи са коалицијом Русије и Кине. Од тога на који начин ће бити успостављени односи у троуглу Москва–Пекинг–Вашингтон не зависи само равнотежа снага у свету, него и брзина реорганизације читаве глобалне структуре међудржавних односа. Русија се не окреће према Истоку зато што јој Запад уводи санкције, већ сукоб са САД само убрзава сасвим објективан процес, који смо ми осмислили и који је у нашем интересу. Постоји велики број објективних разлога за јачање глобалне сарадње између Русије и Кине, при чему сви они имају дугорочан, стратешки карактер, што значи да партнерски односи између две земље одговарају суштинским интересима наших народа, истовремено доприносећи процесу стварања новог светског поретка, у којем правила игре више неће диктирати англосаксонска цивилизација. То разумеју и Москва и Пекинг, али све док лидери наших земаља јавно не објаве нову руско-кинеску стратегију, остаје широк простор за интриге и пропаганду Запада. Иако САД не могу на то да приволе чак ни Европу, оне с времена на време озбиљно почињу да говоре о неопходности да се Кина укључи у „опкољавање“ Русије. Као да заборављају да Кина највећу претњу за себе види управо у политици САД, које оптужује да воде политику обуздавања НРК. А нова турнеја Барака Обаме по земљама тихоокеанског региона само ће учврстити овај став Пекинга. Разлог је једноставан: Пекинг у Обамином обиласку тихоокеанског региона види покушај да се у овим земљама ојача антикинеска алијанса. Ради се о томе да услед трогодишње блискоисточне кризе и украјинских догађаја, који трају већ пола године, ретко ко обраћа пажњу на заоштравање ситуације у тихоокеанском региону. Локална штампа већ почиње да упоређује ову кризу са 1939. годином у Европи. Територијални спорови око острва и поморских зона су само спољна манифестација напетости која виси у ваздуху над овим великим и важним регионом. Кина није спремна на оружани конфликт, али она постепено појачава притисак на суседе, покушавајући да их примора да попусте у територијалним питањима и желећи да смањи њихову укупну везаност за САД. САД са своје стране као одговор покушавају да пронађу равнотежу између пружања подршке савезницима и очу-

КОНСТАНТИН МАЛЕР

Руско-амерички односи: ruskarec.ru/24191

Супротстављајући се Русији и Кини истовремено САД убрзавају сопствену геополитичку пропаст

Русија и Кина деле жељу да САД изгубе право и могућност да целом свету диктирају своје услове вања мира са Кином, с тим што оваква игра не може бесконачно да траје. Односи у троуглу Русија–Кина–САД сада постају кључни за светску политику. Они ће постати значајни онолико колико су у послератном периоду били значајни односи СССР-а и САД. Зато је најважније питање како ће се успоставити равнотежа у овом троуглу. Да ли ће то бити једнакостранични троугао, или ће се у најоштријем углу наћи САД, којима ће се супротставити НРК и Русија, удружени у борби против „света на амерички начин“?

САД, СССР и Кина Русија и Кина су две носеће државе Евроазије, док су САД осовинска држава острвске, евроатлантске цивилизације. Непријатељство међу цивилизацијама копна и мора је основа геополитике. У 19. веку је Кина, коју су ослабили Англосаксонци, постала плен Европљана, а касније је и Русија искористи-

ла њену слабост. Међутим, од 1920-их Русија је почела да пружа подршку национално оријентисаним снагама у Кини, које су се бориле против западног империјализма. До друге половине 1940-их Кина, коју је захватио грађански рат, била је зона сукоба између две суперсиле. На крају су на власт дошли кинески комунисти, савезници СССР-а. Почетком 1950-их кинеска и америчка војска су се сукобиле у Кореји. И, уопште узев, период 1950-их је време оштре конфронтације имеђу СССР-а и НРК са једне стране и САД са друге. Односи Кине са СССР-ом и САД су 1960-их били једнако лоши, али ни односи између СССР-а и САД нису били ништа бољи. Све три стране троугла су се налазиле у затегнутим билатералним односима, али притом на међународној сцени, где се главна борба водила између Совјетског Савеза и САД, Кина је ипак углавном заузимала антиамерички став, због блискости марксистичке и антиимперијалистичке идеологије. САД су 1970-их одиграле тактичке потезе Кисинџера. Америчко поигравање сукобима између Москве и Пекинга почело је 1971–72. До друге половине 1980-их односи између Москве и Пекинга су и даље били крајње затегнути, а САД су имале боље односе са СССР-ом и са НРК него ове две земље међу собом. За САД је то била веома повољна позиција, јер су могле да подгревају страхове и Руса и Кинеза, да се поигравају њиховим међусобним неслага-

њима, иако се, уопште узев, не може рећи да су САД из такве ситуације извукле неку велику корист (можда су највише постигле у Авганистану, где су Пекинг и Вашингтон заједно снабдевали муџахедине оружјем). Па ипак су совјетско-амерички односи остали централна оса светске политике. Кина је била слаба и није представљала значајнију опасност за САД.

После СССР-а Након самоликвидације Совјетског Савеза 1990-их, САД су неко време биле газда у троуглу. Русија је фактички била одустала од самосталне геополитичке стратегије, а Кина није још била започела да активно штити своје интересе на светској сцени, већ је одлучила да најпре ојача, а затим постепено шири свој утицај. Односи САД са Кином и Русијом су ипак остали бољи него односи између Пекинга и Москве. Главни разлог за то није више био сукоб између Русије и Кине, него прозападна оријентација већег дела тадашње руске елите. Импулсивни потези Бориса Јељцина у правцу приближавања Кини нису уверили Кинезе у искрене намере Русије, јер су истовремено могли да примете сасвим несамостално геополитичко мишљење руске власти и њено отворено прозападно деловање. Међутим, у току последњих 15 година Русија и Кина су заиста почеле да стварају основу за стратешко партнерство, превазилазећи проблеме како у међусобном разумевању, тако и у конкретним спорним питањима. Најлакше су решена питања

Русија и Кина на прво место стављају право на сопствени пут развоја, не намећући другима свој модел државних граница и испоруке руског оружја у Кину. Много година су трајали преговори о дугорочним енергетским пројектима. Најпре су потписани нафтни уговори, док се око цене гаса преговарало практично целу деценију. Ови преговори су крунисани потписивањем историјског 30-годишњег споразума између „Гаспрома“ и Кинеске националне нафтне компаније CNPC (вредност уговора је 400 милијарди долара). Имајући све речено у виду, овај споразум ће имати крупне геополитичке последице. Поред тога, у току посете руске делегације Кини потписано је још неколико десетина важних споразума. Отворених питања има и даље. Изгледа да још увек не постоји пуно разумевање по питању како да Централна Азија постане територија која нас уједињује, а не простор за сукобе, иако је и овај проблем могуће решити током стварања новог евроазијског поретка. Ипак, најважније што зближава наше земље је заједничка жеља да светски поредак промене тако да САД изгубе могућност да свету диктирају своје услове. И у том смислу су током последњих 10 година односи САД са Кином и Русијом постали лошији него односи између две

ИНТЕРНЕТ-СТРАНИЦА: RUSKAREC.RU * EMAIL: EDITOR@RUSKAREC.RU * ТЕЛЕФОН: +7 (495) 775 3114 ФАКС: +7 (495) 988 9213 * АДРЕСА: УЛ. ПРАВДЫ 24, Д. 2, МОСКВА 125993, РОССИЯ.

ЗА ОГЛАШАВАЊЕ У ОВОМ ДОДАТКУ МОЛИМО ВАС ДА СЕ ОБРАТИТЕ ЈУЛИЈИ ГОЛИКОВОЈ, ДИРЕКТОРУ ОДЕЉЕЊА ЗА ОДНОСЕ СА ЈАВНОШЋУ: JULIA.GOLIKOVA@RBTH.COM.

ЈЕВГЕНИЈ АБОВ ИЗДАВАЧ И ДИРЕКТОР RBTH * ПАВЕЛ ГОЛУБ ГЛАВНИ УРЕДНИК ДОДАТАКА RBTH ВЈАЧЕСЛАВ ЧАРСКИ ГЕНЕРАЛНИ ПРОДУЦЕНТ RBTH * НИКОЛА ЛЕЧИЋ ГОСТУЈУЋИ УРЕДНИК СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ RBTH * ИРИНА РЕШЕТОВА УРЕДНИК СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ RBTH * ЈЕКАТЕРИНА ТУРИШЕВА АСИСТЕНТ СРПСКЕ РЕДАКЦИЈЕ RBTH * МИЛАН РАДОВАНОВИЋ, БОЈАНА МИШКОВИЋ, МАЈА ЈОНЧИЋ, ИВАНА КНЕЖЕВИЋ ПРЕВОДИОЦИ * АНДРЕЈ ЗАЈЦЕВ ДИРЕКТОР ФОТОГРАФИЈЕ НИКОЛАЈ КОРОЉОВ ФОТОГРАФИЈА * МИЛА ДОМОГАЦКА ДИРЕКТОР ОДЕЉЕЊА ПРЕЛОМА И ДИЗАЈНА АНДРЕЈ ШИМАРСКИ ДИЗАЈН * ИЉА ОВЧАРЕНКО ПРЕЛОМ

© 2012–2014 СВА ПРАВА ЗАДРЖАВА ФГБУ „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“: АЛЕКСАНДАР ГОРБЕНКО ПРЕДСЕДНИК РЕДАКЦИЈСКОГ САВЕТА, ПАВЕЛ НЕГОИЦА ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР, ВЛАДИСЛАВ ФРОЊИН ГЛАВНИ УРЕДНИК. ЗАБРАЊЕНО ЈЕ КОПИРАЊЕ, ДИСТРИБУЦИЈА ИЛИ ПРЕУЗИМАЊЕ САДРЖАЈА ОВОГ ИЗДАЊА, ОСИМ ЗА ЛИЧНУ УПОТРЕБУ, БЕЗ ПИСМЕНЕ САГЛАСНОСТИ „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“. МОЛИМО ВАС ДА СЕ ЗА ДОЗВОЛУ ОБРАТИТЕ НА ТЕЛЕФОН +7 (495) 775 3114 ИЛИ НА EMAIL EDITOR@RUSKAREC.RU. „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ НЕ СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕНАРУЧЕНЕ ТЕКСТОВЕ И ФОТОГРАФИЈЕ.

државе Евроазије. Ситуација се још није вратила у време 1950-их, када смо били савезници, али више није далеко од тога. Између наших земаља нема геополитичких противречности, напротив, ми имамо заједничке стратешке интересе. Немамо ни идеолошке несугласице, јер оба народа на прво место стављају своје право на сопствени, национални пут развоја, не намећући другима свој модел и своје вредности (чак и данас у руском и кинеском виђењу света и моралности постоји више додирних тачака него супротности). Док су, с друге стране, геополитички интереси Кине и САД, Русије и САД, суштински супротстављени, и то тако да се ове несугласице не могу превазићи у оквиру садашњег модела светског поретка. Покушавајући да у тихоокеанском региону контролишу Кину, а у Евроазији Русију, САД не само што су на себе узеле немогућ задатак, него и убрзавају сопствену геополитичку пропаст. То разумеју чак и неки амерички аналитичари, који апелују на Вашингтон да барем изабере „главног непријатеља“. Проблем је само у томе што нико у Вашингтону није у стању да заустави ток историје. САД намеравају да задрже глобално вођство путем обуздавања Русије и Кине, али оне за то више немају снаге. Наравно, САД желе да одложе почетак директне конфронтације са Кином и да добију на времену како би обуздале Русију. Због тога су спремне да по неким питањима изађу у сусрет Кини. Али, проблем је у томе што Кини уступци нису потребни у другоразредним питањима, већ су за њу важне суштинске ствари, као што је присуство САД у региону, укључујући и војно. А по тим питањима Вашингтон не само што нема намеру да прави уступке, него, напротив, још покушава и да ојача противнике НРК. Пекинг одлично схвата тактику САД, која се састоји у томе да се најпре обрачунају са Русијом, како би затим прешле на Кину, и, наравно, не само да неће пристати да буде пион у туђој игри, него ће, напротив, појачати свој притисак у тихоокеанском региону, знајући да САД више немају снаге да истовремено контролишу ситуацију на три фронта: блискоисточном, све заоштренијем европском, и тихоокеанском. Време када су САД могле да диктирају своје услове неповратно је прошло. Сада већ све зависи од тога какву ће тактику према Америци изабрати земље које су свесне да је управо она главна препрека њиховом развоју. Пре свега се, наравно, ради о Русији и Кини. А постоји ли бар један озбиљан разлог да Москва и Пекинг против свог стратешког непријатеља иступе појединачно, а не заједно? То је главно питање за САД. За утеху немамо шта да им понудимо, јер се у Кремљу не очекује појављивање још једног Хрушчова. Аутор је главни уредник „Политичког журнала“.

ПИСМА ЧИТАЛАЦА, КОЛУМНЕ И ИЛУСТРАЦИЈЕ ОЗНАЧЕНЕ КАО „МИШЉЕЊЕ“, КАО И ТЕКСТОВИ ИЗ РУБРИКЕ „ПОГЛЕДИ“ ОВОГ ДОДАТКА ИЗАБРАНИ СУ ДА ПРЕДСТАВЕ РАЗНА СТАНОВИШТА И НЕ ОДРАЖАВАЈУ НУЖНО СТАНОВИШТЕ УРЕДНИКА ПРОЈЕКТА „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ ИЛИ ЛИСТА „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“. МОЛИМО ВАС ДА ШАЉЕТЕ ПИСМА И КОМЕНТАРЕ УРЕДНИКУ НА

EDITOR@RUSKAREC.RU

RUSSIA BEYOND THE HEADLINES (RBTH), УКЉУЧУЈУЋИ И ЊЕГОВО ИЗДАЊЕ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ „РУСКА РЕЧ“, ФИНАНСИРА РУСКИ ДНЕВНИ ЛИСТ „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“. ОВАЈ НОВИНСКИ ДОДАТАК ЈЕ ПРИПРЕМЉЕН БЕЗ УЧЕШЋА ДОПИСНИКА И УРЕДНИКА ПАРТНЕРСКОГ ДНЕВНОГ ЛИСТА „ПОЛИТИКА“. RBTH СЕ ФИНАНСИРА ИЗ ДЕЛА ПРОФИТА ОД РЕКЛАМЕ И СПОНЗОРА, КАО И ОД СРЕДСТАВА РУСКИХ ДРЖАВНИХ УСТАНОВА. МИ ЗАСТУПАМО НЕЗАВИСНУ УРЕДНИЧКУ ПОЗИЦИЈУ И ПРЕДСТАВЉАМО РАЗЛИЧИТЕ ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА НА ДОГАЂАЈЕ У РУСИЈИ И СВЕТУ КРОЗ КВАЛИТЕТНЕ ТЕКСТОВЕ И СТРУЧНА МИШЉЕЊА. ОД ТРЕНУТКА НАШЕГ ОСНИВАЊА 2007. ТЕЖИМО ДА ЗАДОВОЉИМО НАЈВИШЕ УРЕДНИЧКЕ СТАНДАРДЕ И ОБЈАВЉУЈЕМО НАЈБОЉЕ ПРИМЕРЕ НОВИНАРСТВА ИЗ РУСИЈЕ И О РУСИЈИ. НА ТАЈ НАЧИН ЖЕЛИМО ДА НАДОМЕСТИМО ЗНАЧАЈНУ ПРАЗНИНУ КОЈА ПОСТОЈИ У ПРИКАЗИВАЊУ НАШЕ ЗЕМЉЕ У ИНОСТРАНИМ МЕДИЈИМА. RUSSIA BEYOND THE HEADLINES ОБЈАВЉУЈЕ 27 НОВИНСКИХ ДОДАТАКА У 23 ЗЕМЉЕ СА УКУПНОМ МЕСЕЧНОМ ЧИТАЛАЧКОМ ПУБЛИКОМ ОД 33 МИЛИОНА ЉУДИ, А ТАКОЂЕ ОДРЖАВА 19 САЈТОВА НА 16 ЈЕЗИКА. КОМПЛЕТАН СПИСАК ШТАМПАНИХ ИЗДАЊА НАЛАЗИ СЕ НА ДНУ СТРАНЕ 2.

Путовања

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Југ Русије Крим је током више хиљада година своје историје био права раскрсница цивилизација

Кимерани, Скити, стари Грци, Римљани, Хуни, Караими, Татари, Ђеновљани, Руси... Сви они су на Криму овековечили своје стваралаштво и поглед на свет. СНЕЖАНА ШЕРСТЈУК

Давно, много хиљада година пре наше ере, Крим није био полуострво. На месту данашњег Азовског мора, најмањег мора на свету, пружало се копно. Пре више од 7 хиљада година вода из Средоземног мора је пробила копнену препреку и излила се на север. На тај начин је настао мореуз Босфор и потопљене су простране територије. Тако је Крим постао полуострво и добио данашњи облик.

На размеђи цивилизација И тако, полуострво су међу првима (још у 12. веку пре наше ере) населила номадска племена Кимерана, које су пет векова касније потиснули Скити. Према старогрчком историчару Херодоту, Скити су дошли са истока. Са административним центром у рејону данашњег града Запорожја и на северу Кримског полуострва, Скитско Царство је опстало све до 3. века наше ере. Осим Скита, на јужном крају полуострва живели су и Таури, народ по којем је Крим све до 15. века носио име Таурика или Таурида. Становници обала Тауриде одржавали су живу трговину са Старом Грчком. Грци су на Крим донели бродоградњу, узгој маслина, нове принципе архитектуре и виноградарство. Постепено су дошљаци из Хеладе овде основали своје трговачке колоније: Босфор (савремени Керч), Теодосију (рус. Феодосија), Херсонес (на чијем месту је касније подигнут Севастопољ). Западни део Крима је заузимала демократска република Херсонес Тауријски, а на истоку се налазило аутократско Босфорско краљевство. Ако се попнете на брдо Митридат, и данас можете видети акропољ престонице Босфорског краљевства, града Пантикапеја, као и краљевске гробнице. Античке и византијске знаменитости У потрази за античким наслеђем Крима данас је најбоље посетити град Севастопољ. Древни град-музеј Херсонес Тауријски (на слици доле) на листи УНЕСКО-а се убраја међу

сто највреднијих споменика светске културе. Ту се можете прошетати древним улицама, видети старо сигнално звоно коришћено у случају магле, стубове од белог камена, и посетити рушевине античког позоришта. На месту на којем се данас налази град Јевпаторија некада је био старогрчки град Керкинитида (од 5. до 2. века п.н.е.). Данас остатке овог древног полиса можете пронаћи на Карантинском рту. На Керчанском полуострву сачуване су рушевине још једне старогрчке колоније — града Пантикапеј (на месту савременог Керча). Колонија Теодосија такође чува архитектонске остатке. То је једини град на Криму који је до данас задржао свој антички назив (рус. Феодосија). Међу споменицима природе који су повезани са духом антике најпознатија је Ифигенијина стена на јужној обали Крима (недалеко од села Берегово). Она је остатак древног вулкана, а спомиње се у старогрчким митовима и у Хомеровој „Илијади“.

Стари Рим Како би се утврдили на Криму, Римљани су у 1. веку нове ере основали тврђаву Харакс. У то време на полуострву се шири и хришћанство. Један од најзанимљивијих споменика који сведочи о присуству Римљана на Криму је „пут легионара“. Via militaris или Календски пут Римљани су саградили пре 2000 година како би повезали тврђаву Харкс и грчку колонију Херсонес. У самом Херсонесу Римљани су такође оставили трага, саградивши водовод и своја препознатљива јавна купатила (терме). У граду Балаклави могу се видети ископине римског храма на чијим олтарима се налазе натписи-посвете које су начинили легионари, упућујући их божанствима Јупитеру, Херкулу и Вулкану. У 3. веку у кримске степе је продрло номадско централноазијско племе Хуни, док се планински део полуострва нашао под влашћу старонемачких Гота. Једини преостали антички град Херсонес постао је ослонац византијског утицаја на полуострву; византијски император Јустинијан обновио је град Босфор и на Криму основао тврђаве Судак, Симболон и Гур-

GETTY IMAGES/FOTOBANK (4)

Крим, мозаик људских судбина и епоха

Ђеновска средњовековна тврђава у Судаку постоји већ 600 година. Њене куле до данас носе плоче са именима градитеља

Бахчисарај: Успењски манастир у стени, основан у 8. веку

Драгуљи Крима: ruskarec.ru/29359

Севастопољ: споменик потопљеним бродовима подигнут 1905. поводом 50-годишњице прве одбране града

зуф. Познато је да је Гурзуф оставио дубок утисак на Александра Пушкина: „Разнобојне планине су сијале... А свуда унаоколо модро чисто небо и светло море, и сјај, и подневни зрак“. Почетком 8. века Византија је полуострво већ делила са Хазарским каганатом. И раније разноврстан национални састав Крима обогатили су јеврејски етноси Кримчани и Караими.

Градови у стенама За хунске освајаче кримске планине се биле неосвојива препрека, која их је спречила да заузму целокупну територију полуострва. Како би се заштитило од најезде номада, овдашње становништво је изградило утврђене „пећинске градове“. Многи од њих су опстали све до 18. века. Данас на Криму постоји велики број организованих тура које вам нуде могућ-

ност да обиђете пећине, храмове, бунаре, куће, степеништа и читаве улице уклесане директно у кречњачке стене. Најбоље очувани град у стенама је Чуфут-Кале (што на кримскотатарском значи „јеврејска тврђава“), основан у 6. веку. Током стотина година његовог постојања заузимали су га Татари, Османлије, хришћански народи и, најзад, јеврејски народ Караима. Сачуване су одбрамбене зидине тврђаве, маузолеј ћерке кана Тохтамиша, подземна галерија дуга 80 метара, бунар дубок 30 метара, остаци древне џамије, неколико стамбених објеката, најстарије караимско гробље и света храстова шума. Недалеко од Чуфут-Кале налази се манастир Успења, међу најстаријима на Криму (основан у 7. веку). У планину је уклесан читав комплекс од пет цркава, капела и манастирских грађевина. Још један познат манастир у стенама је Челтер-Коба. Њега су основали монаси-иконопоклоници избегли из Византије пред прогонима иконоборачке власти. У самој стени су уклесане трпезарије, ћелије, оставе, а у пећини се налази и главна светиња манастира — највећа црква-пећина на Криму. Најстарији град у пећини је Тепе-Кермен, 5 километара од Бахчисараја, на истоименом монолитном узвишењу. Ту је уклесано преко 250 пећина различите намене: од штала за стоку до одбрамбених кула. Недалеко се налази и манастир Качи-Каљон, стар преко 1000 година. Још један манастир у пећини, Шулдан, налази се на окомитој стени поред села Терновка. Осим цркава обухвата и огромне просторије у којима се налазила винарија.

На извору примања хришћанства Крим је у 9. веку посетио мисионар и творац ћирилице Ћири-

ло. У то време на полуострву се појављују и словенска племена, преци данашњих Руса. Управо на Криму руски кнез Владимир је примио хришћанство. Руска доминација на Криму окончана је доласком Половаца у 12. веку, чији се језик налази у основи кримскотатарског језика. Затим полуострво заузимају Татари. У том периоду долази до исламизације Крима, а век касније део територије полуострва откупљује Ђенова, чиме јача своју контролу над Великим путем свиле. Присуство Ђеновљана до данас је видљиво у граду Судак. Симбол овог града је Ђеновска тврђава која постоји већ 600 година. Неке од њених кула до данас носе меморијалне плоче са именима градитеља. Османлије су 1475. Кримски канат претвориле у протекторат Османске Империје, што је трајало три века, све док победом Русије у Руско-турском рату (1768–1774) није окончана турска владавина и док турске претензије на Крим нису биле осујећене. Полуострво је тада постало део Руске Империје, а после Октобарске револуције 1917. ушло је у састав Руске СФСР.

Бахчисарај Једна од најзначајнијих знаменитости Крима османске епохе је град Бахчисарај (на кримскотатарском „град-башта“), древна престоница каната. У централном Бахчисарајском дворцу налазе се „Фонтана суза“, којој је Пушкин посветио песму, „Златна фонтана“ и „Фонтана мириса“, као и харемске одаје. Осим тога, у Бахчисарају можете посетити велику канатску џамију из 11. века, гробље на којем су сахрањени канови, маузолеј вољене жене кана Шахин Гиреја, подигнут у 18. веку, Соколску кулу и уметнички музеј.

Култура

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Књижевност Иза великих руских писаца стајале су њихове несебичне, способне и бесконачно пожртвоване супруге

Заједно у стварању и смрти

САМО НА RUSKAREC.RU

сно да има улогу мужевљевог телохранитеља. Пријатељи су причали и да Вера пише уместо њега, јер је увек седела за писаћом машином, док Набоков никада није писао за столом. Радио је у купатилу, у кревету, на задњем седишту аутомобила. „Аутомобил је у Америци једино мирно место где нема промаје“, говорио је Набоков. Вера је била и његов возач, често га је возила дубоко

„Био је то најсветлији живот какав само можете изабрати, најсрећнији“, говорила је Јелена Булгакова у шуму и тамо га остављала да пише у самоћи. „Без супруге не бих написао ниједну књигу“, говорио је Набоков. Чињеница је да „Лолита“ можда никада не би била објављена да није било Вере, која је из корпе за отпатке често вадила бачене рукописе. Обоје су страсно волели шах и ентомологију. Када су били на одмору у Италији, Набоков је слу-

чајно наишао на лептира ретке врсте. Према речима очевица, није потрчао за лептиром, већ је похитао да позове супругу како би могла да га посматра док мрежом хвата овог драгоценог инсекта. У писмима пријатељима Вера се жалила да је веома тешко наговорити Владимира да направи паузу у раду. Међутим, после његове смрти она је то исто чинила — у осамдесетој години живота и до 6 сати дневно проводила је за писаћом машином, преводећи његове романе и редигујући преводе. Док је предавао на Корнелу свакако није носила пиштољ. Била је све време уз њега, јер је само њој Владимир могао слободно и речито да говори о руској књижевности. Њено присуство слушаоцима је давало прилику да буду сведоци пишчевих изванредних предавања.

4. Надежда Мандељштам Од 80 година, колико је трајао њен живот, Надежда Хазина је са Осипом Мандељштамом провела скоро двадесет, све до 1938, када је велики песник страдао у логору код Владивостока.

Срели су се 1919. у Кијеву, у боемском кафеу, у који је Мандељштам случајно свратио. „Лако и безбрижно“, према њеним речима, тако је почела њихова веза. Како бележи Надежда, „још у то време обоје смо испољили две особине које смо сачували кроз цео живот — лакоћу и свест о предодређености“. Занос је, међутим, постао истинска љубав. Надежда је са истом „лакоћом“ с мужем делила ње-

„Без супруге не бих написао ниједну књигу“, говорио је Владимир Набоков о Вери гова лутања по Русији и вечиту беспарицу. Није га напустила ни када је у једно од њихових боравишта довео другу жену — песникињу у коју је једно време био заљубљен. Записивала је све што је стварао. Осип је певао и певушио своје стихове, као птица, а она је записивала — велике стихове, настале изван свакодневице, без извесности сутрашњег дана.

Више тема на Интернет страници „Руске речи“

GETTY IMAGES/FOTOBANK

2. Ана Достојевска Свега месец дана после првог сусрета Достојевски је запросио 20-годишњу Ану Сниткину, која је радила као његов стенограф. Ово је био напоран месец — како би испунио уговор са издавачем, Ана му је помогла да за 25 дана заврши роман „Коцкар“ и тако задржи

3. Вера Набокова Вера Слоним удала се 1925. у Берлину за Владимира Набокова, писца који је обећавао и чија поезија је већ тада била високо цењена. Ћерка јеврејског адвоката и син познатог руског политичара пребегли су из СССР-а, прво у Немачку, потом у Француску и САД. Њихов брак био је толико складан да је то иритирало родбину Набокова — само је Вери веровао, тако да је она писала издавачима и одговарала на позиве у његово име. Чак су и дневнике водили у истој свесци. Набокови су се у јавности увек појављивали заједно. У току предавања о руској књижевности која је држао на Универзитету Корнел, Вера је увек седела поред мужа. Били су до те мере нераздвојни, да су почеле да круже гласине да Вера носи пиштољ у торбици, одно-

После смрти мужа она је свој живот посветила очувању његовог поетског наслеђа. Бојећи се претреса и конфискације рукописа, она је стотине његових песама и прозу учила напамет. Већина Мандељштамових песама објављена је само захваљујући њој.

ИЗ ПРИВАТНЕ КОЛЕКЦИЈЕ

ГЕОРГИЈ МАНАЈЕВ

1. Софија Толстој Брак Софије Берс и грофа Лава Толстоја трајао је 48 година и, док је био складан, помогао му је да створи ремек-дела „Рат и мир“ и „Ана Карењина“. Венчали су се када је Толстој решио да напусти своје навике из младости. Истакнути писац, бранилац опкољеног Севастопоља, волео је пиће, коцку и жене. Све ово признао је Софији, уз обећање: „Нећу у нашој вароши бити ни са једном женом, можда само у ретким приликама, које нећу ни тражити, али ни спречавати“. Заиста духовито! Софија је била изненађена немаштином коју је затекла на Толстојевом имању Јасна Пољана. Гроф није имао постељину, а посуђе је било старо и оштећено. Поред улоге супруге и мајке, Софија је преузела и обавезу да води економију овог сеоског поседа. Ипак, веома се радовала што супругу може да помаже у стваралачком раду. Није била само домаћица, већ је за свог мужа радила као секретарица и агент, чак је и преписивала његове рукописе. Седам пута је преписала цео „Рат и мир“, а поред тога бавила се промоцијом Толстојевих романа, за шта је чак једном потражила савет и од удовице Достојевског. „Никада пре нисам осећао такву интелектуалну и моралну снагу, слободу и способност за стварање“ — писао је Толстој у срећним временима свог брачног живота. Најтежи период брака настао је када је Толстој пред крај живота почео да развија сопствено филозофско учење. Још увек је супрузи писао дуга писма пуна љубави, иако је већ одбацивао систем вредности породичног живота и власништва. „Не знам у чему смо се разишли, али нисам имала снаге да следим његово учење“, писала је Софија. На крају, у наступу депресије, Толстој је одлутао са свог имања. Софија га је пронашла на малој железничкој станици где је лежао на самрти и убрзо преминуо. Решеност да заврши објављивање сабраних Толстојевих дела помогло је Софији да се избори с болом. „Надам се да ће људи благо судити о оној која је можда била сувише слаба да буде супруга генија и истински великог човека“, писала је она.

права на сва своја дела, која би иначе припала његовом похлепном издавачу. „Срце ми је било пуно сажаљења према Достојевском, који је преживео прави пакао у егзилу. Маштала сам да помажем човеку чије сам романе толико волела“, писала је Ана у својим мемоарима. У њој је 45-годишњи писац, већ лишен животних илузија, пронашао жену потпуно посвећену њему и његовом раду. Попут многих својих ликова и Достојевски је био страствени коцкар. Пошто се оженио, морао је са породицом да бежи из Русије, јер су га зајмодавци тражили због дугова. Међутим, и у Европи је наставио да се коцка, па је повремено морао да у залог даје чак и хаљине и накит своје супруге. Ана је сматрала да је његова коцкарска страст болест, а не порок. Једном приликом дала му је и последњи новац који су имали, иако су у то време добили ћерку. Искреност овог поступка разоружала је Достојевског — схватио је да је Ана као особа „снаж нија и дубља него што је мислио.“ Новац је прокоцкао, али је супрузи обећао две ствари: никада се више неће коцкати и учиниће је срећном женом. Оба је испунио. Достојевски је уз помоћ Ане написао своје најзначајније романе. Ана му је помагала радећи као секретарица. Када би јој диктирао текст, није могла да остане равнодушна према судбини књижевних ликова, чак је понекад и плакала. Током последњих година пишчевог живота најзад су успели да се изборе са новчаним проблемима, највећим делом захваљујући Ани, која је преузела вођење породичних финансија. Његова смрт није угасила љубав коју је гајила према Достојевском. Потпуно се посветила објављивању његових дела и одржавању пишчевог музеја. Никада се није преудала, говорећи с иронијом: „За кога бих могла да се удам после Достојевског? Можда за Толстоја?“

ИЗ ПРИВАТНЕ КОЛЕКЦИЈЕ

Љубав према изузетним мужевима помогла је супругама великана руске књижевности да остану срећне и у најтежим животним искушењима.

5. Јелена Булгакова Удовици Михаила Булгакова, којој је тада било 67 година, 1961. се обратио млади филолог који је проучавао стваралаштво њеног супруга. Јелена Сергејевна је најпре била неповерљива према младом човеку, али ускоро му је дала да прочита рукопис романа који је писац створио током последњих година живота. Тако је двадесет година после смрти Булгакова откривен роман „Мајстор и Маргарита“, који је постао једна од најпознатијих књига 20. века. Јелена, трећа и последња жена Булгакова, лично је на машини откуцала књигу коју јој је Булгаков диктирао. Осим тога, управо она је чувена „Маргарита“. Јелени је брак са Булгаковом такође био трећи по реду. Она је дошла код њега напустивши мужа, утицајног и богатог совјетског војног команданта, заменила је ситост и благостање за судбину жене писца у немилости. Иако је његову драму „Дани Турбиних“ веома волео Стаљин, од 1930. Булгакова престају да штампају, а његове комаде више не изводе. Покушавао је да напусти земљу, али су га сваки пут одбијали. Свој велики роман је створио знајући да за његовог живота он неће бити штампан. А Јелена је редиговала рукописе, преговарала са позориштима, извлачила хонораре — и водила детаљан дневник живота са писцем. „Ја чиним све што је у мојој моћи како се не би изгубио ниједан редак који је он написао. [...] То је циљ и смисао мог живота. Обећала сам му много тога пре смрти и верујем да ћу све остварити“, признала је у писму свом брату Јелена Сергејевна. Она је Булгакову „замењивала све, читаву земаљску куглу“, организујући удобну средину за стварање. Али главна заслуга Јелене Сергејевне је у томе што је она сачувала архиву Булгакова тако што је успела да на машини прекуца све његове рукописе. „Била је то брза, необично брза, барем са моје стране, љубав на цео живот“, говорила је Јелена Сергејевна. Био је то тежак живот. Међутим, током година које су провели заједно, међу њима није дошло ни до једне свађе. Јелена је писала: „Иако је било црних тренутака, потпуно страшних, не туге, већ ужаса због неуспеха у књижевном животу, ако ми кажете да је наш, да је мој живот био трагичан, одговорићу вам: не! Ни једног тренутка. Био је то најсветлији живот какав само можете изабрати, најсрећнији...“

Читајте нас поново у „Политици“

24. септембра

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру!

facebook.com/ruskarec

twitter.com/ruskarec