/ Dosije makedonija: „Obojena revolucija“ protiv „Turskog toka“ / Zašto Moskva neće ostaviti Donbas na cedilu / Kozaci u Velikom otadžbinskom ratu / Zašto se u srpskim školama više ne uči ruski jezik
magazin Broj 2
jun 2015.
Srpsko izdanje Ovaj dodatak uređuje i izdaje Rosijska gazeta (Moskva), koja snosi svu odgovornost za njegov sadržaj
EKSKLUZIVNO
Kako ruska nauka gleda na četnike i Dražu Mihailovića Ruski eksperti objašnjavaju kakvi su zaista bili odnosi između četnika i Crvene armije, i kakav značaj za Rusiju i Srbiju može imati nedavna rehabilitacija Draže Mihailovića
Na balkonu hotela „Pariz“ u oslobođenom Kruševcu su četnički major Keserović, ruski major Pronjin i američki poručnik Elsfort Kramer
magazin
EKSKLUZIVNO
jun 2015.
Projekat „Russia Beyond the Headlines“ (RBTH), uključujući i njegovo izdanje „R Magazin“ koje izlazi na srpskom jeziku, finansira ruski dnevni list Rosijska gazeta. Ovaj dodatak je pripremljen bez učešća dopisnika i urednika partnerskog lista Nedeljnik. RBTH se finansira iz dela profita od reklame i sponzora, kao i od sredstava ruskih državnih ustanova. Mi zastupamo nezavisnu uredničku poziciju i prezentujemo različita gledišta na događaje u Rusiji i svetu kroz kvalitetne tekstove i stručna mišljenja. Od trenutka našeg osnivanja 2007. godine, težimo da zadovoljimo najviše uredničke standarde i objavljujemo najbolje primere novinarstva iz Rusije i o Rusiji. Na taj način želimo da nadomestimo značajnu prazninu koja postoji u prikazivanju naše zemlje u inostranim medijima. Mišljenja eksperata i intervjuisanih osoba, kao i tekstovi u rubrici „Otvoreno“ i ilustracije uz njih, izabrani su da predstave razna stanovišta i ne odražavaju nužno stanovište urednika projekta Russia Beyond the Headlines ili lista Rosijska gazeta. internet-stranica: ruskarec.ru email: editor@ruskarec.ru telefon: 7 (495) 775 3114 faks: 7 (495) 988 9213 adresa: ул. Правды 24, д. 2, Москва 125993, Россия Jevgenij Abov - izdavač i direktor RBTH Pavel Golub - glavni urednik dodataka RBTH Vjačeslav Čarski - generalni producent RBTH, izvršni urednik za Evropu Jekaterina Turiševa - zamenik izvršnog urednika za Evropu Milan Radovanović - jezički urednik Andrej Zajcev - direktor fotografije Mila Domogacka - direktor odeljenja preloma i dizajna Andrej Šimarski - direktor odeljenja dizajna Za oglašavanje u ovom dodatku molimo vas da se obratite Juliji Golikovoj, direktoru odeljenja za odnose sa javnošću: julia.golikova@rbth.ru. 2015 Sva prava zadržava FGBU „Rosijska gazeta“ Aleksandar Gorbenko - predsednik redakcijskog saveta Pavel Njegoica - generalni direktor Vladislav Fronjin - glavni urednik Zabranjeno je kopiranje, distribucija ili preuzimanje sadržaja ovog izdanja, osim za ličnu upotrebu, bez pismene saglasnosti Rosijske gazete. Molimo vas da se za dozvolu obratite na telefon 7 (495) 775 3114 ili na editor@ruskarec.ru. Russia Beyond the Headlines ne snosi odgovornost za nenaručene tekstove i fotografije. RBTH objavljuje 29 novinskih dodataka u 21 zemlji sa ukupnom mesečnom čitalačkom publikom od dvadeset pet miliona ljudi, a takođe održava 22 sajta na 16 jezika. U ovom trenutku dodaci se objavljuju u sledećim listovima: The New York Times, The International New York Times, The Wall Street Journal, Washington Post, Foreign Policy SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE • Daily Telegraph VELIKA BRITANIJA • Le Figaro FRANCUSKA • Handelsblatt NEMAČKA • Nedeljnik, Geopolitika SRBIJA • Nova Makedonija MAKEDONIJA • Tageblatt, Le Jeudi LUKSEMBURG • Le Soir BELGIJA • La Repubblica ITALIJA • El Pais ŠPANIJA, ČILE, PERU, MEKSIKO • La Nacion ARGENTINA • Observador URUGVAJ • The Nation, Phuket Gazette TAJLAND • Folha De S. Paulo BRAZIL • Mainichi Shimbun JAPAN • Global Times KINA • Joongang Ilbo JUŽNA KOREJA • Economic Times INDIJA
Упознајте Русију из новог угла ruskarec.ru Поделите своје утиске са нама
II
/ruskarec
/ruskarec
piše vjačeslav čarski, izvršni urednik evropskih redakcija rbth
D
ecenijama je sovjetsku i rusku istorijsku nauku malo interesovao konflikt na teritoriji okupirane Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. U sovjetskom periodu, a zatim po inerciji i devedesetih godina 20. veka, odnos mnogih ruskih naučnika prema ovom pitanju bio je krajnje nedvosmislen: Sovjetski Savez je spasao svet od nacizma, a njegovi saveznici u Jugoslaviji bili su Titovi partizani koji su se herojski borili ne samo protiv nacističkog okupatora, nego i protiv kolaboracionista i lokalnih nacionalista svih boja, među koje se po pravilu ubrajaju ustaše i četnici. Pri tome je i u jednom delu srpskog društva kultivisano, a i danas se kultiviše zameranje Rusiji, koja jeste oslobodila Srbiju 1944. godine, ali je ujedno, navodno, prouzrokovala rušenje srpske državnosti i nacionalnog jezgra pomažući komunistima da izgrade antisrpsku SFRJ. Prema ideji tog dela srpskog društva, upravo SSSR snosi delimičnu odgovornost i za surovo obračunavanje sa pravim srpskim patriotama - četnicima Mihailovića. Tokom prvih petnaest godina 21. veka Rusija je prošla impozantan put od ostataka velike sile koja je otpisana još 1991. godine, do jednog od ključnih igrača na svetskoj geopolitičkoj sceni. Jedan od glavnih temelja novog ruskog identiteta je pobeda nad nacističkom Nemačkom 1945. godine. Rusija se u tom pogledu pozicionira kao dosledna zaštitnica sećanja na tragediju Drugog svetskog rata i kategorično se protivi svim pokušajima revidiranja istorije koju su napisali saveznici i pobednici. Takve pokušaje revidiranja su u izvesnoj meri preduzimale gotovo sve zemlje bivšeg socijalističkog bloka. Usled toga su neke od tih zemalja za istinske heroje tog doba, koji treba da služe kao primer mladim naraštajima, zvanično proglasile pripadnike nacionalističkih i antikomunističkih vojnih formacija koje su sarađivale sa hitlerovcima, poput „šumske braće“ u baltičkim zemljama, ili banderovaca u Ukrajini. Možda bi bilo logično očekivati da ruski eksperti, koji utiču na „istorijmagazin
Četnički pokret Draže Mihailovića u svetlu ruske nauke pogledi.rs
Ruski eksperti po prvi put u srpskoj javnosti objašnjavaju kakvi su zaista bili odnosi između četnika i Crvene armije, i kakav značaj za Rusiju može imati nedavna rehabilitacija Draže Mihailovića
Četnici dočekuju crvenu armiju u kruševcu, oktobra 1944.
Više tekstova o Drugom svetskom ratu na ruskarec.ru
sku politiku“ svoje zemlje, budu nepomirljivi i kada je reč o četnicima, jer su četnici ratovali protiv saveznika SSSR-a Josipa Broza Tita. Međutim, u stvarnosti je situacija upravo suprotna. Vodeći ruski istoričari-balkanolozi u suštini su podržali rehabilitaciju Draže Mihailovića i pozvali pristalice i jedne i druge strane na normalizaciju odnosa i prevazilaženje ovog dugogodišnjeg raskola u srpskom društvu. Nedobronamerni bi mogli uputiti kritiku ruskim ekspertskim krugovima za dvostruke standarde, jer su četnici u suštini jedina antikomunistička formacija toga perioda prema kojoj su Rusi danas tako blagonakloni, dok sve ostale slične formacije oce-
njuju negativno, uključujući i poljsku Armiju Krajovu koja se, kao i četnici, potčinjavala saveznicima. Međutim, realno gledano, četnički pokret je zaista bio jedinstvena pojava. Za razliku od već pomenutih poljskih ustanika, kod četnika nije bilo nikakve rusofobije. Naprotiv, u Dražinom okruženju su bili i otvoreni simpatizeri Sovjetskog Saveza i socijalisti, i zato njihova želja da sarađuju sa ruskom Crvenom armijom ne treba nikoga da čudi. U tom smislu stav ruskih istoričara nije kontroverzan, nego je naprotiv, sasvim logičan. Zanimljivo je da ruski istoričari, pozivajući na prevazilaženje istorijskih protivrečnosti u srpskom društvu, uzimaju u obzir i pozitivno ru-
sko iskustvo. Rusija je tokom prethodnih 15 godina prošla sličan put. U novoj Rusiji je došlo do pomirenja „crvenih“ i „belih“ koji su 1917-1922. godine ratovali jedni protiv drugih, a konačan simbol mira unutar ruskog društva bilo je ujedinjenje Ruske pravoslavne crkve Moskovskog patrijarhata i Ruske pravoslavne zagranične crkve. Sadašnja Rusija je nekada nepomirljivim stranama ove konfrontacije ostavila pravo na sopstvenu istorijsku pravdu, sopstvenu ideologiju i sopstvenu ljubav prema otadžbini, i prilično uspešno je konsolidovala patriote različitih ideologija proglasivši današnju rusku državu i naslednicom Ruske imperije, i naslednicom Sovjetskog Saveza. Nastavak na sledećoj strani
magazin
III
ekskluzivno Četnički pokret Draže Mihailovića u svetlu ruske nauke
Rehabilitacija je pozitivna Danas je za ruske političare i istoričare u vezi sa tim događajem najvažnije da se ne ponavljaju propagandističke izmišljotine i ideološki stereotipi koje je sovjetska nauka prenosila onako kako ih je sve do devedesetih godina dobijala iz Jugoslavije. Sve do oslobođenja Jugoslavije rukovodstvo Sovjetskog Saveza je sarađivalo i sa četnicima i sa partizanima. U arhivama su sačuvani dokumenti koji svedoče da je Tito sve do 1944. godine iz Sovjetskog Saveza dobijao pisma ovakve sadržine: „Vi govorite da četnici sarađuju sa fašistima, ali mi imamo drugačije informacije. Potrudite se da nađete sa njima zajednički jezik“
A
ko pogledamo istoriju čitavog regiona, videćemo da je četnički pokret logičan nastavak nekadašnjih pokreta srpskih hajduka i junaka. Pa ipak je ovaj pokret u istorijskom smislu bio umnogome jedinstven. Na Balkanu je i inače uvek bila snažno izražena tradicija koja glasi otprilike ovako: čim zagusti - beži u šumu! I četnički pokret je u osnovi bio podstaknut upravo tom tradicijom. Četnici su, doduše, imali i ideološki orijentisane ljude, ali to su uglavnom bili oficiri koji su služili još u kraljevskoj vojsci ili u generalnom štabu zajedno sa Mihailovićem - i koji su ratovali u Prvom svetskom ratu ili u Balkanskim ratovima. Međutim, taj deo četnika „sa idejom“ i istinskim ratnim iskustvom bio je krajnje disciplinovan i lojalan Dragoljubu Mihailoviću. Prema ocenama savremenih istoričara koji se bave četničkim pokretom, takvi ljudi su u najboljem slučaju činili četvrtinu pokreta. Ostale tri četvrtine četnika nisu bili regularni odredi,
Piše Nikita Bondarev,
ruski institut za strateška istraživanja nego oni koji su blagovremeno „otišli u šumu“ i zatim se formalno izjašnjavali kao četnici i formalno se potčinjavali Draži Mihailoviću, ali su to u suštini bili samostalni šumski odredi. Oni su se krili po šumama blizu svojih sela i nikome nisu polagali račune. Upravo oni su vršili većinu pogroma simpatizera komunista i upravo oni su, kasnije, za vreme socijalizma, najviše i dovođeni u vezu sa četničkim pokretom. Oni su ponekad
Četnički pokret je bio veoma popularan u narodu, između ostalog i zbog toga što su četnici bez odlaganja počeli da pružaju otpor okupatoru, dok su komunisti čekali 22. jun, kada je Sovjetski Savez stupio u rat sa Hitlerovom Nemačkom IV
dejstvovali i zajedno sa fašistima Nemcima ili Bugarima. Sačuvane su fotografije na kojima neki naoružani ljudi, navodno četnici, piju rakiju sa ustašama. Međutim, uopšte se ne može sa sigurnošću reći ko su ti ljudi. Nije bilo nikakvih znakova prepoznavanja, niti ih je moglo biti. Jedno je sigurno: ni zvanični ni „nezvanični“ četnici nisu dolazili u sukob sa Crvenom armijom. Crvenoarmejci su svuda dočekivani kao prijatelji i oslobodioci. U gradovima i selima su ih čekali natpisi: „Živeo generalisimus Staljin“, „Živeo kralj Petar“, „Živeo Draža Mihailović“. Dobro je poznat slučaj oslobođenja Kruševca. Taj grad su oslobađali četnici zajedno sa Crvenom armijom. Sačuvane su i fotografije na kojima četnički vojvoda Dragutin Keserović i pukovnik Crvene armije Pronjin stoje zajedno na balkonu kruševačkog hotela „Pariz“ i pozdravljaju vojnike - crvenoarmejce i četnike koji marširaju ispred njih. magazin
pogledi.rs
Saveznici i četnički komandanti u Kruševcu oktobra 1944.
Ni zvanični ni „nezvanični“ četnici nisu dolazili u sukob sa Crvenom armijom. Crvenoarmejci su svuda dočekivani kao prijatelji i oslobodioci. U gradovima i selima su ih čekali natpisi: „Živeo generalisimus Staljin“, „Živeo kralj Petar“, „Živeo Draža Mihailović“ slavije. Ili recimo, Dragiša Vasić, nacionalno orijentisani socijalista koji je bio oženjen sovjetskom državljankom i u više navrata je boravio u SSSR-u. O njemu se čak pisalo da je tobože bio major sovjetske obaveštajne službe, ali to nisu istorijski potvrđene činjenice. Takvi ljudi su mogli izgraditi „mostove prijateljstva“ između četnika i partizana. Drugim rečima, postojali su svi uslovi da četnici i partizani postignu dogovor, ali ni jedni ni drugi nisu bili za to zainteresovani.
Sve do oslobođenja Jugoslavije rukovodstvo Sovjetskog Saveza je sarađivalo i sa četnicima i sa partizanima. U arhivama su sačuvani dokumenti koji svedoče da je Tito sve do 1944. godine iz Sovjetskog Saveza dobijao pisma ovakve sadržine: „Vi govorite da četnici sarađuju sa fašistima, ali mi imamo drugačije informacije. Potrudite se da nađete sa njima zajednički jezik.“ Titu i njegovim saradnicima pošlo je za rukom da konačno ubede Sovjetski Savez da četnici sarađuju sa fašistima tek kada su partizani po ulasku Crvene armije u zemlju uzurpirali ulogu posrednika u kontaktima sa sovjetskim vojnicima. Titovi sledbenici su učinili sve kako bi prikazali četnike u takvom svetlu, jer je u toku Drugog svetskog rata na teritoriji Srbije vođen i unutrašnji, građanski rat. Četnički pokret je bio veoma popularan u narodu, između ostalog i zbog toga što su četnici bez odlaganja počeli da pružaju otpor okupatomagazin
Oko Dragoljuba Mihailovića je bilo dosta ljudi levičarskih shvatanja. Takav je, na primer, bio Živko Topalović, jedan od osnivača Komunističke partije Jugoslavije. Ili recimo, Dragiša Vasić, nacionalno orijentisani socijalista koji je bio oženjen sovjetskom državljankom i u više navrata je boravio u SSSR-u. O njemu se čak pisalo da je tobože bio major sovjetske obaveštajne službe, ali to nisu istorijski potvrđene činjenice
ru, dok su komunisti čekali 22. jun, kada je Sovjetski Savez stupio u rat sa Hitlerovom Nemačkom. A i posle 22. juna, i sve do kraja 1941. godine, četnici i partizani su izvodili zajedničke borbene operacije. Oko Dragoljuba Mihailovića je bilo dosta ljudi levičarskih shvatanja. Takav je, na primer, bio Živko Topalović, jedan od osnivača Komunističke partije Jugo-
Dvosmislena formulacija koju je usvojio sud prilikom rehabilitacije Draže Mihailovića pokreće mnoga pitanja, i u srpskoj javnosti se dosta diskutovalo o tome. Međutim, sam fakat rehabilitacije je pozitivan. Danas je za ruske političare i istoričare u vezi sa tim događajem najvažnije da se ne ponavljaju propagandističke izmišljotine i ideološki stereotipi koje je sovjetska nauka prenosila onako kako ih je sve do devedesetih dobijala iz Jugoslavije. Najvažnije je da se iz svesti društva izbriše stereotipna predstava po kojoj su četnici i ustaše jedno isto. Doduše, starija generacija balkanologa teško se može odreći takve teze. Treba, ipak, imati na umu da najveći broj simpatizera Rusije istovremeno gaji simpatije i prema četnicima. Prema tome, ako Rusija podržava rehabilitaciju Draže Mihailovića, time ona ugrađuje još jedan kamen u temelje rusko-srpskog prijateljstva. V
ekskluzivno Četnički pokret Draže Mihailovića u svetlu ruske nauke
Četnički odredi nikada se nisu borili protiv ruskih trupa Četnici Draže Mihailovića ne mogu se porediti sa ukrajinskim banderovcima, jer su se od samog početka orijentisali na kraljevu vladu u izgnanstvu, tj. na stranu saveznika, a ne na Treći rajh. U izvesnom smislu oni se mogu uporediti sa poljskom Armijom Krajovom, s tim što među njima ipak postoji velika razlika zbog složenih međuetničkih odnosa u Jugoslaviji
S
ud je samo potvrdio očiglednu činjenicu, a to je da je proces protiv generala Mihailovića 1946. godine bio u stvari obračun sa političkim protivnikom. Taj obračun je samo prividno bio uvijen u formu pravosuđa, slično javnim procesima u SSSR-u 1937. i 1938. godine. „Četnici“ su stari srpski naziv za ustanike koji su ratovali protiv turskih i drugih okupatora. Tokom rata 19411945. pod tim nazivom su ratovali razni odredi koji su se pridržavali raznih političkih pogleda i orijentacija. Četnički odredi su ratovali kako u samoj Srbiji, tako i u drugim delovima Jugoslavije sa srpskim stanovništvom: u Bosni i Hercegovini, Krajini i Crnoj Gori. Pukovnik (a kasnije general) Dragoljub Mihailović bio je postavljen za vojnog ministra Jugoslovenske vlade u izgnanstvu. On je izabrao taktiku iščekivanja, karakterističnu za pokrete otpora u Zapadnoj i Centralnoj Evropi. Takvi pokreti su se orijentisali na izviđanje i slanje obaveštajnih informacija u London, zatim na stvaranje i širenje mreže ilegalaca i partizana, kao i na prikupljanje oružja i iščekivanje „Dana D“, tj. iskrcavanja saveznika za koje je trebalo da bude vezan i početak oružanog otpora u pozadini nemačkog fronta. Slične taktike iščekivanja u velikoj meri su se pridržavali i pripadnici „Slobodne Francuske“ generala De Gola. Mihailovićeve planove je pomrsila pojava drugog centra otpora u regionu
VI
borili protiv sovjetskih trupa. Srpski četnici ne mogu se porediti sa ukrajinskim banderovcima, jer su se od samog početka orijentisali na kraljevu vladu u izgnanstvu, tj. na stranu saveznika, a ne na Treći rajh. U izvesnom smislu oni se mogu uporediti sa poljskom Armijom Krajovom, s tim što među njima postoji razlika zbog složenih međuetničkih odnosa u Jugoslaviji.
Piše Georgij Engeljgart, institut za slavistiku ruske akademije nauka
- partizanskog pokreta koji je organizovala KPJ. Već krajem 1941. godine na teritoriji Srbije i Crne Gore izbio je pravi građanski rat između četnika i partizana, tako da je borba protiv okupatora počela da se potiskuje u drugi plan. Odlučujući udarac četnicima nanela je Čerčilova odluka 1943. godine da potpuno uskrati podršku Draži Mihailoviću i da se orijentiše isključivo na Tita. Ta odluka je podstakla i Moskvu da promeni stav prema četnicima. Pre toga SSSR nije težio da zaoštrava odnose sa lokalnim pokretima otpora, uključujući i četnike, koji su tretirani kao jedan od pokreta otpora u Evropi, orijentisani na London. Tada su, međutim, vlasti SSSR-a pozvale sve svoje sledbenike u Evropi da vode antifašističku borbu u okviru jedinstvenih narodnooslobodilačkih snaga. Bilo je zajedničkih operacija Crvene armije i četnika tokom oslobađanja, ali je to ipak bila prilično egzotična pojava. Važno je, međutim, da se odredi Draže Mihailovića nigde nisu
Pokret Dimitrija Ljotića „Zbor“ zauzima posebno mesto u srpskoj političkoj istoriji tridesetih i četrdesetih godina 20. veka, jer je njegov osnivač temeljio svoju ideologiju na fašizmu i sarađivao je sa okupacionim vlastima iz ideoloških pobuda. Četnicima, međutim, nije bilo svojstveno traganje za koncepcijom „trećeg puta“. Oni su jednostavno bili „za kralja i otadžbinu“. I inače građanski rat između četnika i partizana zaslužuje da bude nepristrasno i objektivno razmotren bez politizacije. Ruska nauka o tom pitanju treba da zauzme objektivan stav. Svaki korak u pravcu prevazilaženja podela u srpskom društvu, uključujući i prevazilaženje istorijskog raskola na četnike i partizane, u potpunosti odgovara interesima kulturnog prisustva Rusije na Balkanu. Takvo pomirenje posebno dobija na značaju u uslovima neprekidnih spoljnih pritisaka na Srbiju (povodom Kosova i Metohije, saradnje sa Rusijom, evrointegracije...). Definisanje nekonfliktnog tumačenja nacionalne istorije otvara perspektive mirnije i stabilnije budućnosti. magazin
pogledi.rs
Oslobođeni Kruševac
Draža je previše verovao Zapadu Sudbinu četničkog pokreta u velikoj meri je predodredila loša geopolitička informisanost Draže Mihailovića, i njegova preterana vera pre svega u zapadne saveznike, a ne u SSSR u prvim godinama rata. Zanimljivo je da je Moskva, i pored toga što se oslanjala na Komunističku partiju Jugoslavije i Tita, u avgustu i septembru 1941. godine ipak pokušala da uspostavi veze sa Mihailovićevim pokretom
O
dluka o rehabilitaciji Dragoljuba Draže Mihailovića važan je rezultat transformacije srpskog društva. Od početka devedesetih, kada su počeli ratovi na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine, četničke ideje su se širile na sve strane velikom brzinom, jer je sećanje na događaje Drugog svetskog rata još uvek bilo sveže. Sa druge strane, krvavi karakter međuetničkih sukoba u određenoj meri je rušio mit o „bratstvu i jedinstvu“ naroda Jugoslavije, koji je dugo bio kamen temeljac ideologije Titovog partizanskog pokreta. Sa rušenjem zajedničke države i revidiranjem vladajuće ideologije krajem 20. i početkom 21. veka postala su dostupna i svedočanstva i noviji dokumenti koji su doveli u pitanje ustaljene predstave o ratu. Na primer, postale su poznate pojedine činjenice o saradnji partizana i Nemaca. Takvi podaci ranije nigde nisu pominjani. Oni su imali odlučujući uticaj i na proces rehabilitacije četničkog pokreta, njegove ideologije i njegovog vođe. Uz sve to, i samo suđenje Dragoljubu Mihailo-
Piše Vladimir Putjatin,
moskovski drŽavni univerzitet "lomonosov" viću može se uporediti sa otvorenim sovjetskim procesima tridesetih godina, organizovanim radi uklanjanja oponenata poraženih u političkoj konfrontaciji. Sudbinu četničkog pokreta u velikoj meri je predodredila loša geopolitička informisanost Draže Mihailovića, i njegova preterana vera pre svega u zapadne saveznike, a ne u SSSR u prvim godinama rata. Zanimljivo je da je Moskva, i pored toga što se oslanjala na Komunističku partiju Jugoslavije i Tita, u avgustu i septembru 1941. go-
Sa rušenjem zajedničke države i revidiranjem vladajuće ideologije krajem 20. i početkom 21. veka postala su dostupna i svedočanstva i noviji dokumenti koji su doveli u pitanje ustaljene predstave o ratu. Na primer, postale su poznate pojedine činjenice o saradnji partizana i Nemaca magazin
dine ipak pokušala da uspostavi veze sa Mihailovićevim pokretom. Pregovori sa predstavnikom četnika održani su u Istanbulu uz učešće engleske strane i upravo su Englezi osujetili razmenu kadrova između četnika i Sovjetskog Saveza. Međutim, pokušaji uspostavljanja kontakata nisu ostali na tome. U partizanskom štabu 1942. godine našao se ruski emigrant Fjodor Mahin, koji je pre toga neko vreme proveo kod četnika, i Moskva je upravo preko njega pokušala da još jednom uspostavi direktnu vezu sa Dragoljubom Mihailovićem, ali sam Tito je osujetio taj pokušaj. Posle toga SSSR više nije preduzimao slične pokušaje, i Moskva je počela u potpunosti da se orijentiše na Titove partizane, a četnički pokret je uziman u obzir samo u kontekstu odnosa sa kraljevom vladom u emigraciji. Pa ipak, 1943. godine je uspostavljena nezvanična saradnja između sovjetskih državljana i četnika. Reč je o otprilike 300 sovjetskih ratnih zarobljenika koji su pobegli iz Ruskog korpusa. Taj korpus su činili bivši belogardejci koji su radili u Borskim rudnicima. Oni su se pridružili odredu četnika, što je izazvalo nedoumicu lokalne partizanske komande. Nažalost, većina dokumenata Ministarstva odbrane Ruske Federacije u vezi sa Drugim svetskim ratom i dalje nije dostupna naučnicima, zbog čega zasada nije moguće steći kompletnu predstavu o sovjetsko-jugoslovenskim odnosima u tom periodu. VII
FENOMEN KOZAŠTVO
SA OBE STRANE FRONTA
Kozaci u Velikom otadžbinskom ratu
profimedia
Kozaštvo je u Velikom otadžbinskom ratu sticajem istorijskih okolnosti učestvovalo i na nemačkoj, i na sovjetskoj strani. Kozacima u emigraciji činilo se da će uz pomoć Hitlera pobediti boljševike bez štete po samu Rusiju kao državu, dok su sovjetski kozaci neustrašivo branili zemlju, sejući strah i trepet među nemačkim trupama Piše Denis Maljcev, doktor istorijskih nauka, stariji naučni saradnik Ruskog instituta za strateška istraživanja
K
ozaci su drevni vojnički stalež. Još pruski kralj Fridrih Veliki nazivao ih je najboljom lakom konjicom u Evropi. Predstavnici kozaštva učestvovali su praktično u svim ratovima koje je vodila Ruska Imperija. Bez preterivanja se može reći da je za ovu etnosocijalnu grupu prava tragedija bio raspad ovog oblika ruske državnosti i njegova zamena internacionalnim Sovjetskim Savezom. Proletarijatu kao „vladajućoj klasi“ bili su strani interesi kozačkog života, tako da nije ni čudo što je većina kozaka u Ruskom građanskom ratu 1917-1922. stala na stranu „belih“, tj. predstavnika stare Rusije. Poraz u bratoubilačkom sukobu bio je uzrok emigracije znatnog dela kozaštva u inostranstvo i represija prema onima koji su ostali u Rusiji. Boljševici su rasformirali sve kozačke vojne jedinice, a samim kozacima su uvedena ograničenja u pogledu službe u
VIII
oružanim snagama. Predstavnici kozaštva kao imućnijeg socijalnog sloja najviše su stradali i u procesu borbe sovjetskih vlasti protiv „kulaka“ tridesetih godina. Sve u svemu, kozaštvo nije imalo razloga da bude naklonjeno sovjetskoj vlasti, te nije ni čudo što su u krugovima kozačke emigracije bile popularne ideje osvete i revanša. Njihovo usmerenje je najbolje odraženo u paroli kozačkog generala Andreja Škura: „Protiv boljševika, pa makar i sa đavolom!“ „Đavo“ se brzo pojavio - u vidu nemačkog kancelara Adolfa Hitlera... Verni svome izboru
U takvim okolnostima kozaštvo je bilo angažovano u politici Trećeg rajha, tako da i ataman Svevelike vojske donske Petar Krasnov nije skrivao svoje progermanske stavove, a on je uživao veliki autoritet među kozačkim liderima. Krasnov se 1936. godi-
ne preselio iz Francuske u Nemačku. On je još za vreme Ruskog građanskog rata bio ubeđeni pristalica Nemačke. Krasnov je rukovodstvu Rajha podneo detaljan izveštaj o istoriji kozaštva, gde je prikazao da kozaci vode poreklo od Gota, germanskog plemena koje je još u trećem veku živelo na severnim obalama Crnog mora. Ataman je sa takvom hipotezom oberučke prihvaćen u Rajhu, tako da je postao glavni konsultant rukovodstva hitlerovske Nemačke za kozačka pitanja. Krajem 1939. i početkom 1940. godine počela je reorganizacija kozačkih saveza, udruženja i sela na teritoriji Trećeg rajha. Tako je 1941. osnovano Opštekozačko udruženje u Nemačkoj imperiji na čelu sa general-lajtnantom Donske kozačke vojske Jevgenijem Balabinom. Pored ove osnovana je još jedna prohitlerovska kozačka organizacija u proleće 1940. godine. Bio je to „Svekozački savez“ na čelu sa Petrom Popovom. Taj savez se finansirao neposredno preko Gestapoa i okupljao magazin
profimedia
Pogledajte grafikon „Kozaci kroz istoriju“ na ruskarec.ru/24107
je najradikalnije predstavnike kozaštva. Oni su se zalagali da se od Rusije odvoje zemlje koje su ranije bile pod kontrolom bivših kozačkih vojski i da se na toj teritoriji formira država „Kozakija“. Krajnje progermanske i separatističke pozicije držao se i „Kozački nacionalni centar“, koji je posle 22. juna 1941. pretvoren u „Kozački nacionalnooslobodilački pokret“. Ova organizacija je još 7. aprila 1939. izdala specijalno cirkularno saopštenje „O prikupljanju tajnih podataka o SSSR-u“, u kome je pisalo: „Neophodno je odmah preduzeti najodlučnije mere kako ništa što je vezano za našeg neprijatelja SSSR ne bi ostalo neiskorišćeno“. Šta je to podstaklo značajan deo kozačke emigracije da podrži pomenute organizacije i njihove vođe u orijentisanju na Nemački rajh? Jasno je, naime, da su vlastoljubivi ljudi i nacional-separatisti bili upadljiva manjina u inače patriotski nastrojenom kozaštvu. Odgovor je prilično očigledan: ti ljudi jednostavno nisu shvatali šta je to nacizam. Oni su pokušavali da mu priđu koristeći svoja uobičajena merila, i bili su uvereni da „Rusija nije Češka“ i da nju Nemačka sa svojih 80 miliona stanovnika neće moći da pretvori u koloniju. Još nije bio nastupio momenat da čovečanstvo shvati da su nacizam i zdrav razum nespojivi. Zahvaljujući takvim i sličnim stavovima, kozačke jedinice sa svojim vojničkim navikama i visokom borbenom spremnošću zauzele su bitno mesto u sistemu nemačkih oružanih snaga. Kozaci se često pomimagazin
Kozaštvo nije imalo razloga da bude naklonjeno sovjetskoj vlasti, te nije ni čudo što su u krugovima kozačke emigracije bile popularne ideje osvete i revanša. Njihovo usmerenje je najbolje odraženo u paroli kozačkog generala Andreja Škura: „Protiv boljševika, pa makar i sa đavolom!“ „Đavo“ se brzo pojavio - u vidu nemačkog kancelara Adolfa Hitlera
nju u memoarima nemačkih vojnih starešina. Feldmaršal Erih fon Manštajn se sećao svoga dolaska u Novočerkask krajem jeseni 1942. godine, kada je pokušavao da deblokira Paulusovu armiju kod Staljingrada: „Jedina komanda straže koju smo imali na raspolaganju bio je dobrovoljački kozački odred“. I čuveni diverzant Oto Skorceni seća se kozaka: „Jednom smo dobili kao pojačanje četu kozaka iz sastava SS divizije. Oni su izvršili nekoliko odvažnih noćnih akcija“. Obratimo pažnju da se to dešavalo već u februaru 1945. godine. Kad je izabrao jednu stranu, makar i pogrešnu, taj deo kozaštva je do kraja ostao veran svome izboru. Kozaštvo na sovjetski način
U celini uzev, na strani hitlerovaca se našlo oko 50.000 kozaka. Po brojnom stanju to su dva-tri konjička korpusa. Od većih vojnih formacija mogu se pomenuti 15. kozački ko-
njički korpus pod komandom generala Helmuta fon Panvica, kozačka rezerva generala Andreja Škura i „Kozački stan“ ratnog atamana Timofeja Domanova. Na osnovu toga mnogi savremeni autori tvrde da je kozaštvo ratovalo na strani Nemačke. Ta tvrdnja, međutim, nije ni blizu istine. Ako pogledamo sastav sovjetske armije, naći ćemo u njoj stotine hiljada kozaka koji su ratovali u svim konjičkim divizijama i korpusima SSSR-a. U mnogim takvim jedinicama oni su čak bili u većini. Šta se to moglo dogoditi da se situacija promeni posle onako tragičnih događaja Ruskog građanskog rata? Radi se o tome da generali Vermahta nisu jedini shvatili kvalitete kozaštva kada je reč o ratovanju. Shvatio je to i Staljin. Već tridesetih godina je realizovan niz mera koje su omogućile da se ukine „nemilost“ prema kozacima i da se njihove najsposobnije konjičke jedinice vrate u armiju. Od februara 1936. godine široko je pokrenuta kampanja „za sovjetsko kozaštvo“. Ona je doprinela da se u skladu sa naredbom br. 67 narodnog komesara za odbranu Klimenta Vorošilova od 23. aprila 1936. godine pojedinim konjičkim divizijama dodeli status kozačkih divizija. Specijalnim aktom je kozacima bilo vraćeno pravo da nose kozačku uniformu, koja je u prethodnom periodu bila zabranjena. Definisana je i svečana uniforma za kozačke jedinice. Lav Trocki je u svojoj knjizi „Izdata revolucija“ ocenio te mere kao „restauraciju pojedinih normi i institucija carskog režima“. Trocki piše o tome „sa kakvim zaprepašćenjem su učesnici jednog svečanog skupa u Kremlju reagovali na prisustvo kozačkih starešina u uniformi carskog doba, sa zlatnim i srebrnim naramenicama“. Takvo negodovanje, međutim, bilo je svojstveno samo krajnje levičarskoj opoziciji. U samoj vojsci je odnos prema „povratku“ kozaštva bio daleko staloženiji. Georgij Žukov, koji je 1936-1937. bio komandant Četvrte donske kozačke krasnoznamenske divizije „Vorošilov“, pisao je u svojim sećanjima: „Četvrta donska kozačka divizija je uvek učestvovala u lokalnim manevrima. Uvek je izlazila na manevre dobro pripremljena i nije se desilo da joj vrhovna komanda ne uputi reči zahvalnosti“. Sovjetski kozaci su među prvima dočekali nemačke trupe na zapadIX
nim granicama Sovjetskog Saveza u leto 1941. Već u 4 sata ujutro 22. juna 94. kubanjski kozački puk potpukovnika N. G. Petrosjanca stupio je na pravcu prema Lomži u boj sa neuporedivo jačim protivnikom. Uskoro su mu se pridružile i druge jedinice Šeste kubanjsko-terske kozačke krasnoznamenske divizije „Buđoni“, tačnije 48. belorečenski kubanjski i 152. terski kozački puk kojima su komandovali potpukovnici V. V. Rudnicki i N. I. Aleksejev. Posle prvih borbi u leto 1941. doneta je odluka da se poveća broj konjičkih divizija. Već u julu i avgustu je formirano 48 takvih divizija, a krajem 1941. godine Crvena armija je imala 82 konjičke divizije. Konjičke vojne formacije korišćene su na najaktivnijim delovima sovjetsko-nemačkog fronta, pre svega kao mobilna sila u sastavu mešovitih konjičkih i mehanizovanih grupa. Neće biti preterano ako kažemo da su te jedinice preuzele na sebe svu težinu bitaka u jesen-zimu 1941, tj. u periodu koji je bio najteži za Crvenu armiju. Oni su faktički zamenili tenkovske i motorizovane pešadijske jedinice, kojih je bilo kritično malo posle gubitaka u leto 1941. Karakteristično je, na primer, da u izveštaju Sovinformbiroa od 5. septembra konjička grupa Lava Dovatora figurira kao kozačka, iako su sve te jedinice formalo imale samo epitet „konjičke“. U izveštaju je rečeno: „Konjička kozačka grupa pod komandom pukovnika Dovatora prodrla je u pozadinu fašista i duže vreme je uništavala fašističke trupe i komunikacije“. Posle akcije u pozadini nemačkih trupa Dovatorovi konjanici su preimenovani u Treći konjički korpus i aktivno su učestvovali u bici za Moskvu. U zimu 1941. godine su i Dovatorove jedinice, kao i većina konjičkih divizija, grupisane u korpuse. U proleće 1942. je već bilo formirano ukupno 19 korpusa. I samo je 17. puk bio poseban, jer je uspeo da izdejstvuje zvaničan naziv: Kubanjski kozački puk. On je formiran za kozački novac od kubanjskih kozaka-dobrovoljaca. U avgustu 1942. kozaci su se proslavili kod sela Kuščevska, braneći rodni Kubanj. Elitna nemačka brdska streljačka divizija Edelvajs nije očekivala klasičan napad u konjičX
profimedia
FENOMEN KOZAŠTVO
„Sve što sam slušao o kozacima iz rata 1914. godine nije ništa u poređenju sa užasom koji osećamo prilikom susreta sa ovim sadašnjim kozacima. Podilazi me jeza i uzdrhtim samo kada se setim kozačkog napada. Noću imam košmare. Kozaci su pravi vihor koji na svome putu nosi sve pred sobom. Mi se bojimo kozaka kao osvete svevišnjeg“, pisao je svojima u Nemačku vojnik Alfred Kurc
kom stroju, i on je za nju bio fatalan. „Sve što sam slušao o kozacima iz rata 1914. godine nije ništa u poređenju sa užasom koji osećamo prilikom susreta sa ovim sadašnjim kozacima. Podilazi me jeza i uzdrhtim samo kada se setim kozačkog napada. Noću imam košmare. Kozaci su pravi vihor koji na svome putu nosi sve pred sobom. Mi se bojimo kozaka kao osvete Svevišnjeg“, pisao je svojima u Nemačku vojnik Alfred Kurc, koga su kozaci kasnije posekli. Sovjetski maršal Andrej Grečko ovako piše o tom napadu u svojim memoarima: „U tim noćnim napadima na selo Kuščevska kozaci 13. konjičke divizije uništili su preko hiljadu hitlerovaca i zarobili oko tri stotine.“ Na konjima i u tenkovima
Ukupno 555 kozaka i komandira kavkaskog korpusa nagrađeno je 25. avgusta 1942. godine ordenima i medaljama za hrabrost i herojstvo, a 27.
avgusta je list Pravda objavio naredbu narodnog komesara za odbranu SSSR-a o tome da se kavkaskom korpusu i njegovim jedinicama dodeljuje zvanje „gardijski“ i zadržava se naziv „kozački“. Kozaci ovog korpusa su 1945. prošli Crvenim trgom u prvoj Paradi Pobede. U tom korpusu se borio i najpoznatiji sovjetski kozak Velikog otadžbinskog rata, Konstantin Nedorubov. To je originalna ličnost, čovek koji je u Prvom svetskom ratu dobio sva četiri Georgijevska krsta (I, II, III i IV stepena) i orden Heroja Sovjetskog Saveza u Velikom otadžbinskom ratu. Ni on sam nije mogao reći koliko stotina Nemaca je pobio u dva rata... Doprinos koji je kozaštvo dalo sovjetskoj konjici u Velikom otadžbinskom ratu je zaista ogroman. Ali kozaci nisu ratovali samo u konjici. Na primer, od kubanjskih kozaka je formirana 9. plastunska streljačka krasnodarska dobrovoljačka divizija. Ljudstvo ove divizije činili su kubanjski kozaci obučeni u kozačku uniformu, u kojoj su ostali do kraja rata. Možemo se prisetiti i Dmitrija Lavrinjenka, najboljeg tenkiste SSSR-a u Velikom otadžbinskom ratu. On je bio kozak kubanjskog sela Bestrašna (rus. Бесстрашная - neustrašiva). Lavrinjenko je za nepuna tri meseca uništio 52 neprijateljska tenka. Ili, recimo, komandanta Severne flote SSSR-a, Arsenija Golovka. On je bio rodom kozak Terske kozačke vojske. Ti primeri pokazuju da se kozaštvo nije osramotilo pred svojom slavnom ratničkom prošlošću. magazin
REGION DOSIJE MAKEDONIJA
„ Obojena revolucija“ protiv „Turskog toka“? Događaji poslednjih meseci u Makedoniji pokazali su u kojoj meri su pojedini politički i ekonomski faktori isprepleteni i kako se mnogo toga ne može predvideti i isplanirati. Sa jedne strane, očigledno je da se i ovoga puta radi o primeni tehnologije „obojenih revolucija“, a sa druge, da te tehnologije više ne funkcionišu kao ranije, na primer, kao 2000. godine u Jugoslaviji i kasnije na postsovjetskom prostoru i u nizu zemalja bliskoistočnog regiona. Ruski balkanolozi komentarišu situaciju i prognoziraju mogući razvoj događaja Piše Igor Grekov
U
ovom trenutku se u Makedoniji mogu istovremeno pratiti dve krize. Jedna je kriza vlasti koja ima socijalnu i ekonomsku pozadinu, a druga kriza međuetničkih odnosa povezana sa eskalacijom albanskog ekstremizma. Ova druga je u novonastaloj konfliktnoj situaciji odigrala ulogu „okidača“. U tom smislu je odluka vlade Nikole Gruevskog da uništi jednu vojnopolitičku strukturu albanskog podzemlja u Kumanovu bila signal za albanske ekstremiste da uskrate podršku aktuelnoj vladi, što je i posvedočio lider makedonske Demokratske unije za integraciju Ali Ahmeti, koji je član vladajuće koalicije: „Ovo su teška vremena za Albance i mi smo spremni da učinimo sve kako bi Zaev i njegovi pobornici izdejstvovali ostavku Gruevskog i izveli zemlju iz političke krize.“
Kompromis ili konfrontacija?
Me|utim, po mišljenju doktoranda na Sociološkom fakultetu Univerziteta Makgil (Montreal, Kanada) Matveja Lomonosova, ne treba preuveličavati razmere sadašnjeg zaoštravanja međuetničkih odnosa u Makedoniji. „U ovom trenutku postoji određeni konsenzus između Skoplja, Prištimagazin
ne, Tirane i Beograda. Vodeći politički akteri u regionu tretiraju kumanovske sukobe kao pojedinačan incident. Međunarodni zvaničnici su takođe nedvosmisleno izrazili zainteresovanost za očuvanje stabilnosti. I što je najvažnije: nije došlo do mobilizacije stanovništva na etničkoj osnovi. U Makedoniji se protesti održavaju pod parolama vlade i opozicije, a ne pojedinih etničkih grupa“, kaže Lomonosov. Po mišljenju ovog eksperta, može se očekivati da će u Makedoniji biti očuvan politički sistem koji se već dugo oslanja na dve etnički čisto makedonske i dve etnički čisto albanske partije. On smatra da nije verovatna varijanta u kojoj bi došlo do drastične promene odnosa snaga ili do silaska jedne partije sa političke scene. „Makedonskoj vladi se iz pojedinih evropskih prestonica šalju signali koji
je pozivaju na kompromis. U svetlu te činjenice nije isključeno da će se kriza makedonske vlasti u najskorije vreme okončati formiranjem vlade u kojoj bi sveobuhvatnije bile zastupljene političke snage Makedonije“, smatra ruski ekspert. Po njegovom mišljenju, makedonske elite velikom brzinom menjaju metode političke borbe i ukoliko u najskorije vreme pristalice vlade i opozicije ne usvoje jasna pravila političke igre, u Makedoniji može doći do dalje eskalacije političke borbe i politički život se u dugoročnoj perspektivi može svesti isključivo na proteste i skandale. „Iskustvo političke istorije Makedonije upućuje na optimističku prognozu. Ova zemlja je poznata po svojim nenasilnim smenama vlasti. Prognoziram mirno rešavanje ove krize - ili putem prevremenih izbora u vladaju-
Posle eventualne smene vlasti u Skoplju i odustajanja nove vlade od saradnje sa Rusijom po pitanju „Turskog toka“, interesovanje SAD i EU za događaje u ovoj balkanskoj zemlji splasnuće isto tako iznenada kao što se iznenada i pojavilo u aprilu ove godine XI
REGION DOSIJE MAKEDONIJA
EPA/NAKE BATEV
Svakodnevne analize aktuelnih događaja na ruskarec.ru
ćoj koaliciji, ili postizanjem dogovora sa opozicijom o mirnom prevazilaženju tekuće političke krize uključivanjem opozicionih partija u vladu“, smatra doktor istorijskih nauka, docent Katedre za opšte pravo i međunarodnu politiku Sanktpeterburškog državnog agrarnog univerziteta Jevgenij Koloskov. On ujedno konstatuje da može biti mnogo scenarija razvoja krize, ali su svi oni povezani sa pitanjem o kome mediji danas mnogo govore, a to je kako će se (ili kako se neće) odigrati smena vlasti. Nezavisno od ishoda političkih okršaja u Skoplju, sadašnja makedonska kriza će biti nastavljena u ravni daljeg aktiviranja albanskog faktora, ne samo u Makedoniji nego i van njenih granica, između ostalog i u Srbiji, tj. u južnim srpskim opštinama Preševo, Medveđa i Bujanovac sa mešovitim srpsko-albanskim stanovništvom, prognozira Petar Iskenderov, doktor istorijskih nauka i stariji naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka. Po njegovim rečima, vrlo je moguće da Makedoniju zadesi balkanska verzija ukrajinske katastrofe, i u tom slučaju čitav region može biti zahvaćen požarom etničkih konflikata. Putevi ka ekonomskom blagostanju
Nezaposlenost u današnjoj Makedoniji se prema različitim procenama kreće od 20 do 30 odsto radno sposobnog stanovništva, s tim što među omladinom ovaj pokazatelj dostiže 50 odsto. Pri tome mladi ljudi najče-
XII
šće čine okosnicu protestnih i ekstremističkih pokreta. Treba, međutim, imati na umu da makedonska vlada ne snosi apsolutnu odgovornost i krivicu za socijalno-ekonomske probleme, s obzirom da se unutrašnja kriza po vremenu i uslovima „nadovezala“ na opšteevropsku i globalnu krizu. Pored toga, Makedonija je u ovom trenutku faktički izuzeta iz antikriznih projekata Evropske unije, za razliku od zemalja učesnica programa „Istočno partnerstvo“, pa čak i za razliku od država bliskoistočnog regiona, za koje se izdvajaju značajna sredstva. Dugoročniji, strukturni razlozi makedonske krize kriju se u inferiornosti modela razvoja i ograničenosti postkonfliktnog regulisanja situacije, što je sve nametnuto ovoj zemlji početkom dvehiljaditih godina, smatra Matvej Lomonosov. Po njegovim rečima, politički pravac koji je međunarodna zajednica zauzela kada je reč o Makedoniji dao je lokalnim političkim akterima lažne nade i stimulisao pojavu nerealnih očekivanja kod njenih stanovnika. Mit o punom stomaku i stabilnoj evropskoj budućnosti aktivno je korišćen u populističkoj politici većine makedonskih partija. „U narodnim masama je praktično neizbežna eskalacija radikalnog raspoloženja, jer se ispostavilo da obećani ekonomski procvat, evropska perspektiva i politička stabilizacija nisu ništa drugo do obične političke mitologeme. Inostrane investicije nisu zapljusnule zemlju, a Makedoniji je zatvoren put u Evropsku uniju - ne samo zbog stava Grčke, o čemu se če-
Politički pravac koji je međunarodna zajednica zauzela kada je reč o Makedoniji dao je lokalnim političkim akterima lažne nade i stimulisao pojavu nerealnih očekivanja kod njenih stanovnika. Mit o punom stomaku i stabilnoj evropskoj budućnosti aktivno je korišćen u populističkoj politici većine makedonskih partija
sto govori, nego i zato što ova zemlja nije u stanju da ispuni sve postavljene preduslove. Stav Evropske unije prema Makedoniji u poslednje vreme više se svodi na ubeđivanje nego na aktivno delovanje. U takvom kontekstu nije ni čudo što je frustracija stanovništva u stalnom porastu, i što se sve manje veruje u efikasnost politike konsenzusa“, kaže Lomonosov. Bilo kako bilo, međunarodne organizacije predvođene Evropskom unijom stale su na stranu opozicije, na čijem je čelu Zoran Zaev. Tome je najviše kumovao pokušaj premijera Nikole Gruevskog da sebi pripiše samostalniju ulogu u međunarodnim pitanjima, smatra Petar Iskenderov. Po njegovim rečima, pokušaji Gruevskog su imali ekonomsku podlogu i cilj im je bio da se iznađu novi izvori priliva sredstava u budžet. „Makedonska vlada nije samo odbila da se pridruži antiruskim sankcijama Evropske unije, nego je, štaviše, pokušala da uveća izvoz svojih poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, a pored toga je izrazila i zainteresovanost za projekat ‘Turski tok’. Upravo to je vladi Gruevskog (koja je ranije uživala prećutnu podršku Zapada) automatski obezbedilo status ‚odmetnika‘, a zapadni mediji su počeli da nazivaju Makedoniju najbližim strateškim saveznikom Rusije na Balkanu, što apsolutno ne odgovara istini, ali zato omogućava da se obezbedi neophodna propagandistička logistika nasilnoj smeni vlasti u Skoplju“, kaže ekspert. Svojim najnovijim izjavama o učemagazin
EPA/GEORGI LICOVSKI
šću Makedonije u projektu „Turski tok“ samo pod uslovom da EU pristane na to, Gruevski pokušava da se prilagodi onima koji stoje iza nereda u zemlji, smatra Nikita Bondarev, doktor istorijskih nauka, viši naučni saradnik Centra za evroatlantska istraživanja Ruskog instituta za strateška istraživanja. Po njegovom mišljenju, kriza u Makedoniji je počela upravo u onom trenutku kada je postalo jasno da će „Turski tok“ proći kroz Makedoniju. „Gruevski, po svemu sudeći, želi malo da popusti, jer oseća da mu gori pod nogama, a vreme medijskog kompromitovanja je završeno. Ako se povlači analogija sa Ukrajinom (a ona se sama po sebi nameće), situacija će se dalje razvijati po scenariju eskalacije albanskog separatizma, organizovanja demonstracija u prestonici i ujedinjenja separatista sa raznim predstavnicima opozicije. Posle tog ujedinjenja Gruevski je osuđen na put kojim je morao ići Janukovič. Ja sam praktično uveren da će on proći kroz sve to“, smatra ekspert. Treba reći da i sama Turska ispoljava krajnju zabrinutost zbog pokušaja Zapada da osujeti projekat „Turski tok“. Kako između ostalih, navodi i lokalno izdanje „Jeni Šafak“, tako važan strateški projekat koji će, kako se očekuje, proći iz Turske u Evropu kroz Grčku, Makedoniju, Srbiju i Mađarsku, neizbežno će imati „političke posledice“. Izdanje ističe da se događaji u Makedoniji sa jedne strane mogu „tretirati kao kampanja protiv vlade“ koju opozicija i inače uvek vodi. Ne magazin
Makedonska vlada nije samo odbila da se pridruži antiruskim sankcijama Evropske unije, nego je, štaviše, pokušala da uveća izvoz svojih poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, a pored toga je izrazila i zainteresovanost za projekat "Turski tok". Upravo to je vladi Gruevskog (koja je ranije uživala prećutnu podršku Zapada) automatski obezbedilo status "odmetnika"
treba, međutim, gubiti iz vida činjenicu da Makedoniju vezuju bliski odnosi sa Turskom i da Zapad upravo Makedoniju tretira kao „najslabiju kariku u projektu alternativne energetske maršrute“. U vezi sa tim, političko obračunavanje u Makedoniji treba interpretirati kao strateški potez Zapada upućen Turskoj, a preko Turske i Rusiji, zaključuje izdanje „Jeni Šafak“. „Novo bojno polje“
Očigledno je da sve što se danas događa na Balkanu u izvesnoj meri zadire u strateške interese Rusije. Agencija Bloomberg je već okarakterisala Makedoniju kao „novo bojno polje SAD i Rusije“. Petar Iskenderov smatra da su upravo SAD (pored lidera albanskih ekstremista u samoj Makedoniji) maksimalno zainteresovane za svrgavanje vlade Gruevskog i da je to samo jedan od mnogih elemenata globalnih „energetskih ratova“ čiji je zadatak da izoluju Rusiju od evropskog gasnog tr-
žišta, da primoraju Evropljane na kupovinu američkog gasa iz uljnog škriljca, i da obezbede Kijevu ostanak u igri sa sadašnjom ulogom regionalne tranzitne zemlje - ulogom koja ukrajinskim vlastima omogućava da istovremeno ucenjuju i Brisel i Moskvu. „Posle eventualne smene vlasti u Skoplju i odustajanja nove vlade od saradnje sa Rusijom po pitanju ‚Turskog toka‘, interesovanje SAD i EU za događaje u ovoj balkanskoj zemlji splasnuće isto tako iznenada kao što se iznenada i pojavilo u aprilu ove godine“, prognozira ekspert. Kada je reč o svemu onome što se tiče unutrašnjih političkih „raspleta“ u Makedoniji, Moskva se pridržava principa nemešanja u unutrašnje poslove suverene države. Pa ipak, Rusija se već nedvosmisleno izjasnila povodom događaja u Makedoniji, posebno kada je ukazala na spoljni faktor kao glavni element destabilizacije. „Ne mogu da dajem konačan sud, ali objektivno gledano događaji u Makedoniji se odvijaju u kontekstu odustajanja makedonske vlade od pridruživanja politici uvođenja sankcija Rusiji, i u kontekstu aktivne podrške koju Skoplje pruža planovima za izgradnju gasovoda ‚Turski tok‘, čemu se protive mnogi u Briselu i preko okeana“, izjavio je u vezi sa tim ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov. Dva su pravca u kojima rusko rukovodstvo može pružiti određenu pomoć u rešavanju makedonske krize, smatra Matvej Lomonosov. „Prvi je da izvesna pomoć može biti pružena Makedoniji i Srbiji u sferi bezbednosti, pre svega u jačanju antiterorističkih jedinica specijalnih službi. I drugo, ruska diplomatija može uzeti učešća u pripremi novih pravila političke borbe u Makedoniji, a takođe se može protiviti i primeni dvostrukih standarda, kako na unutrašnjoj makedonskoj, tako i na međunarodnoj političkoj sceni“, smatra ekspert. „Očigledno je da bi Rusija, koja je relativno nedavno pokazala da ima određene ekonomske interese u Makedoniji, morala pružiti podršku političkim snagama zainteresovanim za očuvanje građanskog mira. Moskva bi mogla upotrebiti svoj autoritet i kulturne veze u cilju formiranja kompromisnog rešenja novonastale krize“, rezimira Jevgenij Koloskov. XIII
KRIZA U UKRAJINI
Zašto MOSKVA neće ostaviti Donbas na cedilu Rusija nema potrebu da kontroliše Ukrajinu ili da joj bude staratelj. Dovoljno je da Ukrajina ne bude čak ni proruska, nego samo neutralna, obična zemlja bez nacionalističkog bezumlja Piše Vitalij Lejbin, novinar, glavni urednik lista „Ruski reporter“, rodom iz Donjecka. Integralna verzija teksta na ruskom jeziku objavljena je u listu „Ekspert“. Na srpskom jeziku je možete pročitati 8. juna na sajtu ruskarec.ru
U
okviru mirovnog procesa neophodno je pružiti maksimalan doprinos kontaktima Ukrajine i Donbasa. Očigledno je, međutim, da obe ove strane još uvek nisu u punoj državotvornoj fazi razvoja, da nisu potpuno samostalni entiteti. Stabilan mir će biti postignut samo ako se Evropa i Rusija međusobno dogovore. Nemoguće je zamisliti konstruktivno ponašanje Petra Porošenka ili utoliko pre Arsenija Jacenjuka ukoliko ih Evropa i Rusija ne primoraju na mir. I pored svih problema za proteklih godinu dana očigledno je da Nemačka i Francuska daleko manje veruju Rusiji nego svojim ukrajinskim pulenima. Oni prave razliku između sfera u kojima „Rusima ne treba verovati“ i sfera u kojima im se „može verovati“. Te sfere su uvek iste, jasno su razgraničene i dobro poznate, jer Rusija ne menja svoje stavove svakih pet minuta. Za kijevske političare se i inače ne može reći ništa pouzdano. Oni mogu najpre da obećaju kako će povući naoružanje ili usvojiti zakon o posebnom statusu, a zatim zbog sopstvene neodgovornosti ili posle telefonskog razgovora sa Vašingtonom mogu naglo da izmene svoj stav.
isprovocirao konflikt. U Ukrajini je izveden otvoreni državni prevrat, i Zapad je otvoreno isprovocirao taj prevrat, slao svoje diplomate i zvaničnike i ćutao kada se pucalo u nenaoružane policajce. Posle mnogih epizoda ciničnog nasilja usmerenog na uzurpaciju i preuzimanje vlasti, razumno je pretpostaviti da i za ubijanje na Majdanu snose odgovornost one snage koje su došle na vlast. Sve je to veoma prljava politika. Ma koliko Evropljani negodovali u javnosti, oni ipak shvataju da Rusija nije mogla ostati po strani. Zapad nije jedinstven po tom pitanju. Očigledno je da Amerikanci govore o političkom rešavanju krize, a zapravo sami to nikako ne žele. Oni su daleko, njima odgovara metod iznurivanja Rusije tuđim rukama i resursima. Osim toga, to je za njih i pitanje časti. Ono što se dogodilo u Ukrajini u februaru prošle godine i što se još uvek događa, svakako je politika koju oni sprovode. Evropljani su im asistirali, ali inicijator je bio Vašington. U pitanju su američke tehnologije i velika američka igra. Videvši da u okviru minskog mirovnog procesa počinje zbližavanje stavova Rusije i EU, Amerikanci pokušavaju da i sami postanu učesnici proceEvropa, naravno, ima svoje fobije, ima strah od „ru- sa rešavanja krize. Međutim, najnoviji susreti ameske ekspanzije“, ali to je više karakteristično za ek- ričkog državnog sekretara Džona Kerija i predsedspertske i medijske krugove, dok lideri evropskih nika Rusije Vladimira Putina pokazuju da je učezemalja i šefovi njihovih diplomatija shvataju da šće Vašingtona još uvek uglavnom destruktivno. „ekspanzije“ i jesu suština međunarodne politi- Za postizanje mira bi bilo korisnije da SAD prestake. Evropska unija sama sprovodi aktivnu politi- nu da guraju Kijev u obnavljanje borbenih dejstava ku „partnerstva“ i tokom protekle decenije se ši- javnom podrškom svih mogućih vojnih operacija rila, a Rusija je samo pokušavala da sačuva pro- Ukrajine, demonstrativnim vojnim vežbama u Lastor s op st ve vovu, pružanjem specine bezbednosti. jalne pomoći vojnih saAmerika traži jednostrane ustupke, Evropljani shvavetnika i tajnih službi, taju da Rusija ne koje su bukvalno okusuprotne i duhu i slovu Minskog bi preduzela kopirale Službu bezbedsporazuma. Ona u stvari traži rake za sjedinjenosti Ukrajine. Umesto nje sa Krimom i toga Amerikanci zahkapitulaciju DNR i LNR. To je, naravno, pružanje podrštevaju da Moskva obuneprihvatljivo i ne doprinosi ke Donbasu ukostavi pomoć republikauspostavljanju mira liko Zapad ne bi ma, i da Ukrajina uspo-
XIV
magazin
Što je Rusija jača, njen jezik je popularniji
stavi kontrolu na granici između Rusije i Donbasa još pre nego što Kijev ispuni svoje obaveze. Drugim rečima, Amerika traži jednostrane ustupke, suprotne i duhu i slovu Minskog sporazuma. Ona u stvari traži kapitulaciju DNR i LNR. To je, naravno, neprihvatljivo i ne doprinosi uspostavljanju mira.
Tu se ne radi o mitskim „imperijalističkim ambicijama“, niti o zauzimanju teritorije, naravno. Reč je o tome da je zemlja, koja je Rusiji bliska i važna, usled prevrata ušla u fazu raspada i građanskog rata. Tamo su na vlast došle antiruske snage, koje primenjuju neskriveno nasilje prema sopstvenom stanovništvu, i to nasilje je ideološko, kulturno, represivno i vojno. Ne radi se tu o „evropskom“ putu Ukrajine. To je blef, jer zapadni partneri nisu spremni da troše resurse na ekonomsku i političku stabilizaciju ove zemlje. Niko nije ni planirao da ulaže u Ukrajinu ili da je integriše u evropske strukture, što znači da je rezultat Majdana mogao biti samo haos. Taj haos u Ukrajini neposredno ugrožava Rusiju, njene vojnostrateške interese i, što je najvažnije, bezbednost stanovništva ruske nacionalnosti čiji je maternji jezik ruski. I sve dok se stanje u Ukrajini ne normalizuje, Rusija neće ostati po strani.
magazin
Dan ruskog jezika obeležava se 6. juna u Rusiji i širom sveta. Na svetu više od dvesta osamdeset miliona ljudi govori ruski, a sto četrnaest miliona ga izučava kao strani jezik. U Srbiji ruski jezik trenutno uči svega stotinak hiljada učenika, ali nije uvek bilo tako... Piše Danka Radovanović Donat Sorokin/tass
Da li je Rusija mogla ostati po strani i izbeći uvlačenje u iscrpljujući i teški konflikt povodom Ukrajine? Još jednom, po ko zna koji put analizirajući događaje protekle godine, moramo priznati da to najverovatnije nije bilo moguće. Pitanje zapravo glasi da li je Rusija mogla „izdati“ Ukrajinu i njeno stanovništvo kome je ruski jezik maternji i koje je proruski nastrojeno, da li je mogla odbaciti sadašnju politiku i samim tim izbeći konflikt sa Zapadom. Možda jeste. Ali, kao što je govorio Napoleon, „Rusijom rukovodi sudbina“. Postoje stvari koje se ne mogu ukinuti, a pojam časti nije svojstven samo ljudima, nego i nacijama. Rusija ne može biti izdajnik. Sada je veoma zastupljeno mišljenje, naročito u zapadnoj štampi, da u Rusiji deluju dve partije kada je reč o Ukrajini. Jedni su „jastrebovi“, a drugi „golubovi“. Oni prvi se tobože zalažu za direktnu vojnu pomoć Donbasu, a drugi su za mir. U Rusiji, međutim, ne postoji takva mogućnost izbora, pa prema tome nema ni pomenutih „partija“. Poznato je da se Angela Merkel žalila Vladimiru Putinu na njegov tim u Minsku koji je bio odgovoran za veze sa DNR i LNR, jer pregovarači nisu hteli da izmene nijednu reč. Dotle je došlo da su zapadni partneri hteli da pomognu Kijevu bar u verziji sporazuma na engleskom jeziku, pa su zahtev za dobijanje saglasnosti predstavnika Donbasa u ključnim pitanjima rešavanja krize hteli da zamene rečju „konsultacije“, ali ni to im nije uspelo. U Rusiji ima različitih mišljenja povodom ukrajinske krize. Izvestan deo ekonomske elite trpi gubitke zbog sankcija i radije bi se povukao, ali u političkom rukovodstvu zemlje nema različitih stavova i „partija“.
P
rva škola u kojoj se izučavao tadašnji književni ruski jezik bila je „Slavjanska škola“, otvorena 1726. godine u Sremskim Karlovcima. Prvi učitelji ruskog jezika toga doba bili su Maksim Suvorov, a zatim Emanuil Kozačinski. Intenzivnije izučavanje ruskog jezika u srpskim školama počelo je sedamdesetih godina 19. veka, kada se Srbija konačno oslobodila od turske vlasti. Nastava ruskog jezika održavana je u bogoslovijama, u Višoj ženskoj školi, Pedagoškoj školi, na Vojnoj akademiji, kao i u Velikoj školi koja je kasnije prerasla u Beogradski univerzitet. Oktobra 1877. godine na Velikoj školi u Beogradu osnovana je Katedra za ruski jezik i književnost. Prvi profesor ruskog jezika bio je poznati ruski slavista Platon Kulakovski. On je postavio temelje beogradske rusistike i uložio veliki trud u širenje ruskog jezika i ruske kulture u Srbiji. Nastavak na sledećoj strani XV
OBRAZOVANJE
Tokom novije istorije ruski jezik je postajao više ili manje popularan u zavisnosti od jačine i moći same Rusije. Neposredno pred kraj Drugog svetskog rata, već 1944. godine, Ministarstvo prosvete uvodi obavezu učenja ruskog jezika u svim srpskim gimnazijama SFRJ. Međutim, već 1948. godine, nakon Rezolucije Informbiroa, ruski jezik se masovno potiskuje iz škola i sa univerziteta. Novu popularnost u školama ruski jezik stiče šezdesetih godina 20. veka. Uči ga više od polovine učenika iz cele Srbije. To „zlatno doba“ ruskog jezika završava se raspadom Sovjetskog Saveza, posle čega tokom narednih decenija ruski jezik postepeno izlazi iz srpskih škola - sve više ga potiskuju engleski, nemački i francuski. Danas ruski jezik zauzima tek četvrto mesto po popularnosti. Uči ga svega 10 odsto osnovaca. Mnoge škole širom Srbije izbacuju ga iz svog programa. Kako koji profesor ruskog jezika ode u penziju, tako se automatski ukida i ruski jezik, a umesto njega se uvode španski i italijanski, pa čak kineski ili japanski - jezici koji nemaju nikakvu tradiciju izučavanja u srpskom školskom sistemu. Već 1948. „U periodu od 2002. do 2004. godine godine, nakon mnoge škole su bez ikakve odluke MiniRezolucije starstva prosvete počele da potiskuju ruInformbiroa, ski jezik i da umesto njega uvode druge ruski jezik strane jezike. Direktori škola su ovo opse masovno ravdavali tobožnjim protestima i zahtevipotiskuje iz ma roditelja, na šta Ministarstvo prosvete škola i sa nije obraćalo pažnju. Tamo gde je prestao univerziteta. da se uči, ruski jezik se više nikada nije Na primer, 1951. vratio u nastavni program“, kaže Biljana godine je na Marić, docent Katedre za ruski jezik FiloBeogradskom loškog fakulteta Univerziteta u Beogradu. univerzitetu Koliko je stanje sa ruskim jezikom loše samo jedan svedoči i podatak da je čak i na Vojnoj akastudent upisao demiji ruski ukinut na osnovnim studijama ruski jezik od školske 2010-2011. godine. Činjenica je, međutim, da se poslednjih godina interesovanje za ruski jezik i samu Rusiju polako vraća, što se može opet povezati sa povratkom Rusije kao globalnog igrača na svetsku političku scenu. Danas je interesovanje daleko veće nego mogućnosti koje za učenje pruža školski sistem. Verovatno je potrebno da prođe još vremena dok se situacija ne popravi, a dotle se ruski jezik probija među Srbe usrdnošću i naporima njegovih predavača, entuzijasta i velikih ljubitelja ruske kulture i istorije. „Ogromnu ulogu u popularizaciji ruskog jezika imaju sami profesori“, napominje Biljana Marić. „Oni u svojim školama i gradovima organizuju radionice, dane i nedelje ruskog jezika i kulture, različite koncerte i književne večeri posvećene ruskim pesnicima i piscima.“ Profesorka ruskog u Petoj beogradskoj gimnaziji Aleksandra Sinđić kaže da je primećen porast interesovanja za ruski jezik. „Čini mi se da su roditelji naših učenika danas konačno prevazišli uvrežena mišljenja poput onih: ‚ruski jezik je jezik komunizma‘, ‚ruski je jezik klasične književnosti, a danas su mom detetu potrebne savremene veštine u vezi sa tržištem, prihodima, poslovanjem‘, ‚ruski i srpski - ma to ti je isto, šta će ti to‘...“ Prisustvo ruskih sadržaja na srpskoj televiziji znatno bi XVI
doprinelo interesovanju za ruski jezik, smatra profesorka Aleksandra. Učenicima Pete gimnazije ona pušta ruske emisije i filmove. „Naročito im se dopadaju scene Maslenice: pitaju kakav je to praznik, interesuju se za običaje“, kaže profesorka. „I u tom smislu povećano interesovanje za jezik je sasvim logično. To je jezik toplih romansi, jezik nenametljive a savršene melodije Čehovljevih kratkih priča, jezik hrabrih, katkad i drskih pesama Visockog, kultnih filmova Tarkovskog...“ Nastavnici i profesori srpskih osnovnih i srednjih škola svake godine spremaju i šalju decu na takmičenja iz ruskog jezika. Nastavnica Milina Sabov iz Osnovne škole „Knez Lazar“ u Lazarevcu ima veliko iskustvo sa republičkih takmičenja. Tri njene učenice su postigle značajne rezultate na takmičenjima, a jedna od njih je čak nagrađena putovanjem u Moskvu. „Moj najveći uspeh u radu je bilo prvo i drugo mesto mojih učenica na republičkom takmičenju 2014. i 2012. godine. To se pročulo u našoj školi i ove školske godine je rezultiralo masovnim odazivom učenika četvrtog razreda i opredeljenjem da uče ruski jezik. To je nagrada za trud.“ Za one koji žele da uče ruski jezik, ali u svojoj školi ili okolini nemaju takvu mogućnost, rešenje mogu biti privatni časovi ruskog jezika. Postoji čak i privatna škola ruskog jezika, književnosti i kulture, kojom rukovodi Marina Knežević, profesorka ruskog jezika sa dugogodišnjim iskustvom. Škola se zove „Ru-Slovo“, otvorena je 2010. godine i nudi kurseve ruskog jezika, kao i poslovne i specijalističke kurseve. Postoji čak i privatna škola ruskog jezika, književnosti i kulture, kojom rukovodi Marina Knežević, profesorka ruskog jezika sa dugogodišnjim iskustvom. Škola se zove „Ru-Slovo“, otvorena je 2010. godine i nudi kurseve ruskog jezika, kao i poslovne i specijalističke kurseve. „Organizujemo i predavanja iz književnosti, publicistike i kulture savremene Rusije. Upis vršimo u dva semestra, a imamo i letnju školu“, objašnjava profesorka Marina, i dodaje da za studente i nezaposlene škola daje popust od 50 odsto. Značajan doprinos popularizaciji ruskog jezika u srpskim obrazovnim ustanovama pruža i Fond „Ruski svet“ („Русский мир“), koji je omogućio da školske 2013-2014. više od 200 studenata besplatno pohađa nastavu u centru „Ru-Slovo“. Od važnijih projekata treba pomenuti da je Fond osnovao dva Ruska centra u Srbiji - jedan u gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu i drugi na Katedri za slavistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. „Ruski svet“ u potpunosti je opremio veoma skup i kvalitetan fonetski kabinet za studente ruskog na Filološkom fakultetu u Beogradu. Danas ruski ponovo interesuje Srbe, i to ne samo kao i uvek zbog velikih klasika, nego sada već i na novom nivou - zbog savremene kulture, filmova, muzike i književnosti. Mnoge Srbe na učenje ruskog jezika podstiče izuzetna uloga koju ruska politika danas igra na međunarodnoj sceni, a posebno je pozitivna pojava što se mnogi mladi srpski intelektualci ne zadovoljavaju informacijama koje nude mediji na srpskom ili nekom drugom evropskom jeziku, nego uče ruski jezik kako bi iz ruskih medija mogli čuti izvorne informacije iz tog dela sveta i alternativna gledišta na savremene svetske događaje. I najzad, ruske kompanije su već uveliko prisutne na srpskom tržištu, tako da je ruski postao zanimljiv za učenje i kao perspektivan jezik poslovne komunikacije ne samo u Srbiji nego i u čitavom regionu. magazin