R Magazin #6 by Russia Beyond

magazin Broj 6

novembar 2015.

Srpsko izdanje Ovaj dodatak uređuje i izdaje Rosijska gazeta (Moskva), koja snosi svu odgovornost za njegov sadržaj

U postjugoslovenskom i postsovjetskom svetu

+ Dejton, 20 godina kasnije: Pogled iz Moskve

magazin

predato u štampu 24. novembra 2015.

Projekat „Russia Beyond the Headlines“ (RBTH), uključujući i njegovo izdanje „R Magazin“ koje izlazi na srpskom jeziku, finansira ruski dnevni list Rosijska

gazeta. Ovaj dodatak je pripremljen bez učešća dopisnika i urednika partnerskog lista Nedeljnik. RBTH se finansira iz dela profita od reklame i sponzora, kao i od sredstava ruskih državnih ustanova. Mi zastupamo nezavisnu uredničku poziciju i prezentujemo različita gledišta na događaje u Rusiji i svetu kroz kvalitetne tekstove i stručna mišljenja. Od trenutka našeg osnivanja 2007. godine, težimo da zadovoljimo najviše uredničke standarde i objavljujemo najbolje primere novinarstva iz Rusije i o Rusiji. Na taj način želimo da nadomestimo značajnu prazninu koja postoji u prikazivanju naše zemlje u inostranim medijima. Mišljenja eksperata i intervjuisanih osoba, kao i tekstovi u rubrici „Otvoreno“ i ilustracije uz njih, izabrani su da predstave razna stanovišta i ne odražavaju nužno stanovište urednika projekta Russia Beyond the Headlines ili lista Rosijska gazeta. Russia Beyond the Headlines ne snosi odgovornost za nenaručene tekstove i fotografije. internet-stranica: ruskarec.ru email: editor@ruskarec.ru telefon: 7 (495) 775 3114 faks: 7 (495) 988 9213 adresa: ул. Правды 24, д. 4, Москва 125993, Россия Jevgenij Abov - izdavač i direktor RBTH Vsevolod Pulja - glavni urednik dodataka RBTH Vjačeslav Čarski - generalni producent RBTH, izvršni urednik za Evropu Jekaterina Turiševa - zamenik izvršnog urednika za Evropu Milan Radovanović - jezički urednik Andrej Zajcev - direktor fotografije Mila Domogacka - direktor odeljenja preloma i dizajna Andrej Šimarski - direktor odeljenja dizajna Za oglašavanje u ovom dodatku molimo vas da se obratite Juliji Golikovoj, direktoru odeljenja za odnose sa javnošću: julia.golikova@rbth.ru. 2015. Sva prava zadržava FGBU „Rosijska gazeta“ Aleksandar Gorbenko - predsednik redakcijskog saveta Pavel Njegoica - generalni direktor Vladislav Fronjin - glavni urednik Zabranjeno je kopiranje, distribucija ili preuzimanje sadržaja ovog izdanja, osim za ličnu upotrebu, bez pismene saglasnosti Rosijske gazete. Molimo vas da se za dozvolu obratite na telefon 7 (495) 775 3114 ili na editor@ruskarec.ru.

UVODNA REČ

Novi ratovi i aktuelizacija starih sukoba

Glavna novembarska tema svakako su užasni teroristički napadi koji su potresli Rusiju i Evropu. Najpre su 31. oktobra u vazduhu nad Sinajem teroristi „Islamske države“ digli u vazduh ruski putnički avion, a dve nedelje kasnije priredili su Parizu krvavi pir. Usledio je susret G-20, a Rusija i Francuska su intenzivirale svoje vojne operacije u Siriji. U perspektivi se već nazirala i verovatno opet nestala - nakon što je Turska 24. novembra oborila ruski Su-24 - mogućnost da međunarodna zajednica ujedini napore u borbi protiv zajedničkog i veoma opasnog neprijatelja. Srpska redakcija izdanja Russia Beyond the Headlines redovno je informisala i informiše čitaoce o svim pomenutim događajima u onlajn režimu na sajtu ruskarec.ru. Još u septembru smo planirali da u novembru povodom godišnjice Dejtonskog sporazuma objavimo specijalni broj posvećen takozvanim „zamrznutim konfliktima“ na teritoriji bivše Jugoslavije i SSSR-a. Aktualizaciji tih nekada „zamrznutih“ konflikata na postjugoslovenskom i postsovjetskom prostoru doprineli su i dvadesetogodišnjica Dejtona i likvidacije Srpske Krajine, i diplomatska bitka svetskih razmera oko stupanja, odnosno nestupanja Kosova u Unesko, u kojoj je Srbija uz pomoć Rusije privremeno odnela pobedu, i prolongirani „Minsk 2“, koji vrlo lako može biti poništen novim ratom u Donbasu, i blokada Pridnjestrovlja od strane Moldavije i „revolucionarne“ Ukrajine, i sama činjenica da je Pridnjestrovlje upravo obeležilo 25-godišnjicu svoje nepriznate nezavisnosti. Sve su to konflikti koji ponovo zauzimaju važno mesto u evropskoj politici. Samo za čitaoce R Magazina i Nedeljnika predstavljamo, kao i uvek, ekskluzivne komentare, razmišljanja i istorijske retrospektive vodećih ruskih eksperata, kako onih koji su već dobro poznati našim čitaocima, tako i novih, koji se prvi put oglašavaju na stranicama našeg izdanja. Posebno bismo istakli izuzetnu reportažu naše mlade autorke Aline Jabločkine, koja je podelila svoje utiske sa prvog boravka na Kosovu.

RBTH objavljuje 37 novinskih dodataka u 29 zemalja sa ukupnom mesečnom čitalačkom publikom od dvadeset sedam miliona ljudi, a takođe održava 22 sajta na 17 jezika.

Vjačeslav Čarski izvršni urednik RBTH za Evropu

magazin

teorija i praksa zamrznutih konflikata

Kako Moskva „investira“ u zamrznute konflikte Rusija sigurno nije opsednuta idejom da se po svaku cenu meša u različite etnopolitičke konflikte. Ona interveniše samo ako za to postoje jaki interesi i razlozi

Borac Donjecke Narodne Republike stoji na pijaci razorenoj granatama u jednom gradu u Donbasu. Foto: RIA Novosti

U dr Sergej Markedonov

magazin

češće Rusije u vojnom sukobu u Siriji podstaklo je rasprave o ulozi Moskve u rešavanju oružanih etnopolitičkih sukoba i građanskih ratova. Situacija je sada postala još složenija, jer je od raspada SSSR-a pa sve do septembra 2015. godine Rusija intervenisala samo na postsovjetskom prostoru, na primer u Tadžikistanu 1992–1997, u republikama na Južnom Kavkazu 1992–1994. i u Pridnjestrovlju 1992. godine.

Kada je u avgustu 2008. godine Rusija priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije u odnosu na Gruziju, po prvi put je odstupila od člana 5. Beloveškog sporazuma kojim su posle raspuštanja SSSR-a utvrđene granice među novonastalim državama. Odvajanje Krima od jedne i ulazak u sastav druge postsovjetske države u martu 2014. godine predstavljao je presedan. Zapad i Ukrajina su ovaj čin nazvali aneksijom, dok Rusija to smatra ponovnim ujedinjenjem, odnosno „poIII

teorija i praksa zamrznutih konflikata

vratkom kući“ Krima. Do septembra 2015. godine Rusija je bila vojno prisutna samo u granicama bivšeg SSSR-a, a sada je već ušla u sukob sa „Islamskom državom“ na teritoriji Sirije. Nova vojna operacija zahteva procenu dosadašnjeg iskustva Rusije i postojećih rizika.

Podstiče li Rusija sukobe na spornim teritorijama?

U poznatom ruskom poslovnom listu „Vedomosti“ nedavno je objavljen članak pod nazivom „Nagomilavanje spornih teritorija“ u kome autori nastoje da utvrde kakvo je dosadašnje iskustvo Moskve u oružanim sukobima, kao i opasnosti koje pred njom stoje. Uvodni deo je prilično obeshrabrujući: „Rusija sve više investira u zamrznute sukobe, a tim sukobima su zatim potrebne nove investicije. Neizvesno je kakav će biti ishod vojne operacije u Siriji, ali Rusija je već odgovorna za bar četiri sporne teritorije: Pridnjestrovlje, Abhaziju, Južnu Osetiju i Donbas. Porast broja ovakvih ‘poddržava’ zahteva veliki budžet, ali i kompetentno upravljanje. Rusija ima problem i sa jednim i sa drugim.“ Naravno, članak poput ovog ne može uzeti u obzir sve detalje konflikata i osobenosti etnopolitičkih sukoba u koje je Rusija bila umešana. Zato je nemoguće staviti u isti koš sve ruske intervencije. Počnimo od činjenice da Moskva nikada nije imala strateški cilj ili političku težnju da stvori „sporne teritorije“ niti da investira u sukobe. Zapravo, tokom prethodne dve decenije stav Rusije po pitanju različitih konflikata, ali i problema teritorijalnog integriteta i samoopredeljenja, neprekidno se menjao. Pre sukoba sa Gruzijom, poznatog i kao „petodnevni rat“, Moskva je uvela blokadu i sankcije upravo protiv Abhazije, a ukinula ih je tek u proleće 2008. godine. Vlasti u Gruziji bile su saglasne sa prisustvom ne samo ruskih oružanih snaga povučenih u novembru 2007. godine, već i graničara prisutnih još od pre 1999. godine. Kada je Rusija 2003. godine ponudila Moldaviji takozvani „Kozakov memorandum“ o osnovnim principima državnog ustrojstva ove zemlje, bila je spremna ne samo da prizna teritorijalnu celovitost Moldavije već i da je garantuje. Prihvatanjem tog sporazuma Moldavija bi umesto unitarnog dobila federalno uređenje. Ali ni pre ni posle toga sukobljene strane u Pridnjestrovlju nisu IV

Posle svake svoje akcije Rusija preuzima sve veću odgovornost. Moskva je prisiljena da reaguje i na greške u „izgradnji državne strukture“ novih nezavisnih entiteta, ali i na aktivne spoljnopolitičke intervencije drugih uticajnih faktora, poput SAD, EU i NATO-a uspele da nađu rešenje problema kako da se integrišu u jednu državu. Priliku za to propustili su pre 12 godina. Rusija za to ne snosi nikakvu odgovornost. Posle „petodnevnog rata“ u Južnoj Osetiji Rusija je prolongirala sveobuhvatni sporazum sa Ukrajinom kojim bi učvrstila veze sa Kijevom, a pitanje Krima nije bilo na dnevnom redu Kremlja sve do „Majdana-2“. Nažalost, autori članka lista „Vedomosti“ ne prihvataju jednostavnu činjenicu

da na politiku Rusije utiču i spoljni činioci. U tekstu se politički nastup Moskve posmatra kao unilateralni proces. Navodno, što god Moskva poželi, to i dobije. Ali onda proizilazi da je Rusija demijurg svetskih dešavanja? Zar nema i drugih faktora koji utiču na njihove tokove? Posle svake svoje akcije Rusija preuzima sve veću odgovornost. Moskva je prisiljena da reaguje i na greške u „izgradnji državne strukture“ novih nezavisnih entiteta, ali i na aktivne spoljno-

magazin

Do septembra 2015. godine Rusija je bila vojno prisutna samo u granicama bivšeg SSSR-a, a sada je već ušla u sukob sa „Islamskom državom“ na teritoriji Sirije. Nova vojna operacija zahteva procenu dosadašnjeg iskustva Rusije i postojećih rizika

političke intervencije drugih uticajnih faktora, poput SAD, EU i NATO-a.

Višedimenzionalna priroda postsovjetskih sukoba

Politika Moskve se jeste promenila kada je reč o sukobima u Južnoj Osetiji, Abhaziji i Pridnjestrovlju, ali se isto tako menja i njen odnos prema Gruziji i Moldaviji, i to vrlo dinamično. Pored toga, nova Ukrajina nastala na temeljima „Majdana-2“ veoma se razlikuje od nekadašnje Ukrajine. Zato svakako treba pokrenuti debatu o posledicama rešavanja konflikata i/ ili umešanosti u njih, pri čemu se ne sme ignorisati višedimenzionalnost različitih postsovjetskih problema. Mnogi od njih nisu nastali samo zato što je Kremlj nastupao sa pozicija karakterističnih za sovjetsko vreme. Kada se govori o ulozi Rusije, obavezno treba pomenuti slučajeve gde je pozitivan ishod nastao očiglednom zaslugom Mos-

magazin

kve. Na primer, sporazum iz maja 1994. godine o trajnom prekidu vatre u Nagorno-Karabahu postignut je najviše zahvaljujući izvanrednom i opunomoćenom ambasadoru u penziji Vladimiru Kazimirovu. Ovo je doslovno jedini dokument pomoću koga je uspeo da se očuva krhki status kvo u pomenutoj regiji. Sporazum je i kršen i osporavan, ali do danas niko nije ponudio bolje rešenje koje bi obe strane navelo na prihvatljiv kompromis. Moskva je takođe zaustavila i krvoproliće u Pridnjestrovlju 1992. godine i u Tadžikistanu 1997. tako što je sukobljene strane dovela za pregovarački sto. Pored toga, Rusija je doprinela i mirnom pregovaračkom procesu između Gruzije i Južne Osetije 1992, kao i između Abhazije i Gruzije 1994. godine. Možda bi i današnji odnosi između Rusije i Gruzije bili sasvim drugačiji da se u proleće 2004. tadašnji gruzijski predsednik Mihail Sakašvili nije potrudio da „odmrzne“ sukobe u Južnoj Osetiji.

Postsovjetske republike kao „poddržave“

Autori članka lista „Vedomosti“ za opis postsovjetskih novonastalih entiteta koriste termin „poddržave“, što u stvari odražava stav nekih stručnjaka koji ove teritorije vide kao „crne rupe“ i „piratske enklave“. Međutim, neki od naozbiljnijih eksperata (kao što su Lorens Broers, Donača O’Bičejn, Helge Blakisrud, Pal Kolsto, Nina Kaspersen, Tomas de Val i Džon O’Laflin) imaju uzdržaniji stav i ne žele da pojednostavljuju ovako složeno pitanje. Oni su ove entitete počeli da posmatraju kao posledicu složenih procesa na-

stalih posle raspada SSSR-a, nacionalnog samoodređenja i stvaranja novih postsovjetskih formacija, i proučavali su političke procese, izborne kampanje i način na koji se odvija svakodnevni život u njima nastojeći da izbegnu pežorativne konotacije. Inače, pomenute „poddržave“, kako ih neki autori nazivaju, zasigurno nisu sve vreme bile pod kontrolom Moskve. Dovoljno je setiti se rezultata izbora 2004– 2005. godine u Abhaziji, koji su za rusku vlast bili nepredvidivi i ozbiljno su podelili tamošnje društvo. Dobar primer je i kampanja u Južnoj Osetiji 2011. godine, zapamćena po brojnim intrigama, kada Kremlj takođe nije mogao da utiče na ishod izbora. Posebno treba uzeti u obzir i kontekst u kome nastaju zamrznuti konflikti, jer uzroci sukoba između „pod-država“ i njihovih „država-roditelja“ ne leže samo u njihovim odnosima sa Rusijom (koja nove entitete nije odmah podržavala), već i u često kontroverznoj politici novih postsovjetskih država. Upravo je Abhazija, a ne Rusija, u sukobima i borbama sa gruzijskom vojskom izgubila 4% svog predratnog stanovništva. Važno je uočiti i činjenicu da to što su takozvane „poddržave“ nevoljno priznate kao nezavisne, nije značilo zatvaranje vrata pred njihovim stanovnicima, što se razlikuje od politike koju vodi Zapad. Na primer, Evropska unija je uvela vize za građane Abhazije. Zato ne čudi što narodi ovih nepriznatih država žele da uspostave čvršće veze sa Rusijom. Ovakvih primera ima mnogo. Autori članka objavljenog u dnevniku „Vedomosti“ ukazuju na još jednu važnu činjenicu, a to je potreba da diplomate i zvaničnici Rusije, kao i predstavnici velikih korporacija, poboljšaju svoje menadžerske sposobnosti. Međutim, usavršavanje kompetencija ne podrazumeva zapostavljanje nacionalnih interesa Rusije ili odbijanje mešanja u sukobe (ako okolnosti to zahtevaju) kako bi se oni „zamrzli“ dok se ne pojavi najbolje rešenje. Ne treba po svaku cenu težiti sporazumima kojima se Moskva u potpunosti isključuje iz rešavanja problema, samo da bi se izbegla intervencija. Autor je ruski politikolog, docent Ruskog državnog univerziteta za društvenohumanističke nauke (RGGU), ekspert Ruskog saveta za međunarodna pitanja i šef odeljenja za probleme međunacionalnih odnosa Instituta za političku i vojnu analizu

DOSIJE: dejton

Dve decenije „Dejtona“ Prošle nedelje navršilo se 20 godina od usaglašavanja Dejtonskog sporazuma kojim je stavljena tačka na krvavi rat u Bosni. Pa ipak, iako je prošlo 20 godina, analitičari i danas smatraju da se bosanski konflikt ne može smatrati konačno rešenim, i ističu nestabilnost sistema državnog uređenja Bosne i Hercegovine, stvorenog u Dejtonu Aleksej Timofejčev

ejtonski sporazum o obustavi borbenih dejstava u Bosni i Hercegovini usaglašen je 21. novembra 1995. godine na američkoj vojnoj bazi u Dejtonu (Ohajo), a u decembru iste godine konačno je uobličen u Parizu. Sporazum su pripremili Amerikanci posle vojne operacije NATO-a protiv Srba u Bosni. Eksperti su od samog početka različito ocenjivali Dejtonski sporazum. Sa jedne strane, njime je okončan najkrvaviji konflikt u Evropi posle Drugog svetskog rata. Za tri i po godine građanskog rata u Bosni poginulo je najmanje 100.000 ljudi. Rat između Srba, Hrvata i muslimana u Bosni praćen je brutalnim i masovnim etničkim čišćenjima. Sa ratom zahvaćenih područja izbeglo je preko dva miliona ljudi.

Dve „tvorevine“ i hiljade funkcionera

Zahvaljujući „Dejtonu“ mir u Bosni i Hercegovini održava se već dve decenije. U skladu sa odredbama sporazuma, u BiH je stvoren složeni sistem državnih institucija. Zemlja je faktički podeljena na dva dela: na federaciju muslimana i Hrvata sa jedne strane i Republiku Srpsku sa druge. U BiH postoje tri državotvorna naroda i bez saglasnosti većine predstavnika svakog od ta tri naroda ne mogu se donositi važne odluke u državi. Bosna i Hercegovina je u suštini konfederacija u kojoj Republika Srpska pokušava da podigne stepen svoje autonomije, dok se federacija, naprotiv, zalaže za veću centralizaciju države, a u istom pravcu deluje i Zapad, koji faktički tretira BiH kao svoj protektorat. Pored organa uprave u Republici Srpskoj, i pored federacije koja se sastoji od 10 kantona od kojih svaki ima sopstvenu vladu, Bosna i Hercegovina ima i spoljnu upravu u vidu visokog predstavnika EU, a ovaj, opet, ima i ovlašćenja UN. Danas Bosna poseduje glomaVI

zan državni aparat sa preko 20.000 službenika, a ukupno ima oko četiri miliona stanovnika. U zemlji postoje samo dva zajednička praznika: Nova godina i Dan pobede nad fašizmom. Još uvek nije jasno definisan status dveju „tvorevina“ – federacije i Republike Srpske, niti su jasno definisana ovlašćenja njihovih organa vlasti u odnosu na centralnu vladu. Ta nedefinisanost je posledica Dejtonskog sporazuma, koji je od samog početka tretiran kao privremeno rešenje. Bilo je planirano da ubrzo posle rata umesto dveju „tvorevina“ bude formirana jedna unitarna Bosna, ističe u razgovoru za R Magazin Jelena Guskova, šef Centra za proučavanje savremene balkanske krize na Institutu za slavistiku Ruske akademije nauka. „Sa pravnog gledišta Dejtonski sporazum je veoma loše pripremljen. Stiče se utisak da je pisan na brzinu“, tvrdi Guskova. Ona pri tome ukazuje na činjenicu da nigde nije definisan oblik državnog ustrojstva BiH, a unutar te države postoji još i federacija. Takva struktura, ističe ruska istoričarka, ne može podrazumevati potčinjavanje njenih delova državi kao celini.

„Odmerena sila“ (Deliberate force)

Dubok trag u postdejtonskoj Bosni ostavile su okolnosti koje su neposredno prethodile sklapanju sporazuma. NATO je, naime, bombardovao Srbe u Bosni, jer je njih Zapad odredio kao glavne krivce građanskog konflikta. Operacija je nazvana „Odmerena sila“ (Deliberate force) i trajala je prve tri nedelje septembra 1995. godine. To je bila prva primena vojne sile NATO-a u Evropi otkako postoji ta alijansa. Istina, prvi vazdušni napadi na srpske položaje izvršeni su još 1994, ali je do kulminacije bombardovanja došlo u avgustu i septembru 1995. godine. Izvršeno je oko 3.500 borbenih letova. Korišćene su i krstareće rakete „tomahavk“. Prema informacijama iz otvore-

nih izvora, ta operacija je odnela oko hiljadu ljudskih života. Poginulo je više od 150 civila. Rusija je protestovala, ali nije preduzela nikakve konkretne korake, tako da je Zapad jednostavno ignorisao njene proteste, imajući u vidu da je Moskva u to vreme bila izuzetno zainteresovana za strateško partnerstvo sa zapadnim zemljama.

Republika Srpska i „Dejton“

Nije čudo što su mnogi doživeli Dejtonski sporazum kao gest protiv Srba iz Bosne, budući da je njegovo potpisivanje bilo iznuđeno vojnom operacijom i da ga nisu potpisali sami Srbi iz Bosne, nego je u njihovo ime to učinio predsednik Srbije Slobodan Milošević. Pored toga, Srbi su tim sporazumom dobili manje teritorija u Bosni i Hercegovini nego što su očekivali, a kasnijom odlukom suda teritorija RS podeljena je na dva dela distriktom Brčko, koji ne pripada ni federaciji ni Republici Srpskoj. Pa ipak, takve ocene su bile preuranjene. Kako ističe Guskova, „posle 20 godina smo shvatili da je to bio jedini sporazum koji omogućava gotovo samostalno postojanje Republike Srpske. Ona je u međuvremenu stala na noge, ekonomski i politički se potpuno učvrstila...“ Po mišljenju ruske naučnice, za to je zaslužna politika predsednika RS Milorada Dodika, jer je upravo on 2006. godine obustavio realizaciju programa koji je omogućen samim Dejtonskim sporazumom, a bio je usmeren na centralizaciju BiH i njeno pretvaranje u unitarnu državu sa perspektivom ukidanja prava državotvornih naroda na veto. Predsednik Dodik je obustavio prenošenje ovlašćenja sa republike na centralnu vlast u Sarajevu. Štaviše, najavio je da će kroz nekoliko godina organizovati referendum o nezavisnosti Republike Srpske. Međutim, zasada mu nije pošlo za rukom da organizuje ni plebiscit o pitanju nepriznavanja sudskih odluka koje donose centralne sudske instance. Mnogi u RS tvrde da se i sama pojava takvih organa poput Vrhovnog suda i javnog

magazin

profimedia

Zasada, kako smatraju pojedini ruski stručnjaci, postojeća konstrukcija BiH drži se samo na spoljnoj prinudi. Po mišljenju Ale Jaskove, rukovodioca Centra za Sredozemni i Crnomorski region Instituta za Evropu, ako se sada ukloni spoljna kontrola, Bosna i Hercegovina će se „jednostavno raspasti“ tužilaštva BiH kosi sa Dejtonskim sporazumom. Referendum je najavljen za 15. novembar, ali na kraju nije ni održan. Kako smatra Pavel Kandelj, šef sektora za etnopolitičke konflikte Instituta za Evropu, za političare u RS je i inače karakteristična „vatrena verbalna zaštita nezavisnosti srpske državnosti u BiH“, dok na delu vlasti Republike Srpske demonstriraju „političku popustljivost pred nasrtljivim evroatlantskim zahtevima“. Sa druge strane, po mišljenju Jelene Guskove, i pored toga što sada nema uslova za potpunu samostalnost Republike Srpske, sasvim je moguće da će se ti uslovi kasnije steći. Zasada pak, kako smatraju pojedini ruski stručnjaci, postojeća konstrukcija BiH drži se samo na spoljnoj prinudi. Po mišljenju Ale Jaskove, rukovodioca Centra za Sredozemni i Crnomorski region Instituta za Evropu, ako se sada ukloni spoljna kontrola, Bosna i Hercegovina

magazin

će se „jednostavno raspasti“. Sa njom se slaže i Boris Šmeljov, šef katedre za spoljnu politiku i međunarodne odnose Diplomatske akademije pri Ministarstvu spoljnih poslova RF. „Čim oslabi kontrola spolja, tj. od strane EU, veoma je velika verovatnoća da će se opet pokrenuti dezintegracioni procesi, a možda i rat“, izjavio je on, naglasivši da se samim tim u ovom trenutku bosanski konflikt ne može smatrati do kraja rešenim.

Moskva: „Dejton“ funkcioniše

Ni 20 godina nakon svog nastanka u skladu sa „Dejtonom“ Bosna i Hercegovina ne odgovara nijednoj strani. Pa ipak se svi akteri pozivaju na Dejtonski sporazum, uključujući i Rusiju. Stav Moskve je umnogome blizak stavu Banjaluke. Rusija takođe insistira na tome da u procesu reformisanja BiH strane ne treba da odstupaju od odredbi Dejtonskog sporazuma, potvrđenih usta-

vom. Pre nekoliko dana je zamenik šefa ruske diplomatije Aleksej Meškov izjavio da sporazum ne treba menjati. „Mi smatramo da ‘Dejton’ funkcioniše i da ga ne treba menjati. Treba ga kreativno primenjivati“, rekao je diplomata. Istovremeno Moskva smatra da nesamostalnost BiH treba da ostane u prošlosti i zalaže se za ukidanje funkcije visokog predstavnika i za pretvaranje njenog aparata u misiju EU. Ministar spoljnih poslova RF Sergej Lavrov ranije je ulogu visokog predstavnika okarakterisao kao „štetnu“. „Mi smo za to da se ta ovlašćenja ukinu i da se građani Bosne sami o svemu dogovaraju, pre svega o iznalaženju zajedničkog imenioca. Niko ne treba da ih uvlači u strukture koje nisu prihvatljive za jedan od tri državotvorna naroda, niti da im nameće partnerstvo koje ne odgovara svima“, izjavio je ministar. Lavrov je podsetio da Dejtonski sporazum obezbeđuje pravo veta svakome od tri naroda BiH. Prema rečima ruskog ministra, predstavnici Evropske unije su „nezadovoljni što Srbi imaju glas koji se mora uzeti u obzir prilikom donošenja važnih odluka, uključujući i odluke o prijemu u međunarodne strukture, na primer u NATO, i ne žele da ograničavaju prava muslimana, smatrajući da upravo oni treba da budu glavni narod na kome počiva bosanska država. To im neće poći za rukom“. VII

DOSIJE: dejton

Dejton juče i danas Međunarodna zajednica u proteklih dvadesetak godina nije iznedrila model rešavanja međunacionalnih konflikata i problema samoproglašenih država koji bi bio bar približno efikasan kao Dejtonski sporazum. Možda bi „dejtonski model“ mogao biti dobro rešenje i za aktuelnu krizu u Ukrajini

irovni sporazum o Bosni i Hercegovini, potpisan pre dvadeset godina na američkoj vazduhoplovnoj bazi blizu grada Dejtona (država Ohajo), prvi je ozbiljan, dobro pripremljen i sveobuhvatan dokument vezan za rešavanje balkanske krize još od doba raspada Jugoslavije. Iz perspektive kasnijih događaja na Balkanu, i konkretno, nesposobnosti međunarodne zajednice da pronađe model rešenja kosovskog pitanja koji bi bio prihvatljiv za obe strane, neće biti preterano ako kažemo da je u Dejtonu bio stvoren jedinstven, i u onim uslovima prilično dobar model državnog uređenja. Bosna i Hercegovina je tada dobila međunarodnopravni legitimitet i po evropskim merilima neviđeno „amorfni“ karakter državnog ustrojstva, čak i u poređenju sa modelom konfederacije. Taj model je omogućio da se zaustavi rat – najrazorniji u Evropi za poslednjih pola veka, u kome je prema različitim procenama poginulo između sto i dvesta hiljada ljudi. Štaviše, međunarodna zajednica za 15 godina nije uspela da iznedri neki drugačiji funkcionalan princip rešenja problema samoproglašenih država poput Kosova ili onih na postsovjetskom prostoru. Preliminarni paket dokumenata u Dejtonu pripremila je američka strana, a u pregovorima je posebnu aktivnost ispoljio Ričard Holbruk, specijalni izaslanik tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona. Rusiju je na dejtonskim pregovorima predstavljao prvi zamenik ministra spoljnih poslova i budući ministar Igor Ivanov. Njegovo delovanje nije bilo toliko upadljivo kao Holbrukovo, ali je u suštini upra-

VIII

profimedia

Dr Petar Iskenderov, Institut za slavistiku Ruske akademije nauka

vo on bio posrednik u kontaktima između zapadnih predstavnika (među kojima je bio i švedski diplomata i budući ministar spoljnih poslova Karl Bilt) sa jedne strane, i lidera bosanskih Srba i Slobodana Miloševića sa druge. Ivanov je upozoravao Pale i Beograd da ne nastavljaju sa konfrontacijom u Bosni i Hercegovini, i upravo takav njegov čvrst stav odigrao je odlučujuću ulogu u postizanju kompromisa kojim je fiksirano tadašnje zatečeno stanje na terenu, što je omogućilo Srbima u Bosni da sačuvaju sopstvenu državnost i obezbede njeno međunarodnopravno priznanje kao jednog od državotvornih subjekata Bosne i Hercegovine. Kako je izjavljivao sam Igor Ivanov, „prvi put je pošlo za rukom da se sve sukobljene strane podstaknu na direktan dijalog. Prvi put je postignuto da one ne donose samo fragmentarne odluke nego čitav paket sporazuma“. Pored toga, i sama Rusija je i pored nepovoljnih spoljnih okolnosti uspela da sačuva svoje prisustvo u Bosni i Hercegovini. Prema rusko-američkom sporazumu, koji je tada takođe potpisan, bilo je planirano da nekoliko ruskih bataljona samostalno učestvuje u predstojećoj mirovnoj operaciji, doduše u zoni odgovornosti američke divizije. Upravo odatle, iz Ugljevika, u junu 1999. godine ruska desantna jedinica izvršila je čuveni usiljeni marš i zaposela kosovski aerodrom „Slatina“.

Štaviše, u godinama koje su usledile upravo je Rusija svojim delovanjem u okviru „bonskih ovlašćenja“, vezanih za kontrolu ispunjavanja Dejtonskog sporazuma, a takođe u formatu Saveta bezbednosti UN, spasla Republiku Srpsku od likvidacije koju su joj pripremale zapadne sile. Tokom proteklih dvadeset godina takvi planovi su nekoliko puta bili blizu realizacije i samo je rusko pravo veta sprečilo visokog predstavnika međunarodne zajednice (nezavisno od toga koja konkretna ličnost je u određenom trenutku bila u toj ulozi) da iskoristi svoja ovlašćenja i potpuno raspusti državno-administrativne strukture Republike Srpske. Poslednji takvi pokušaji odnosili su se na konflikte oko reformisanja sudskog sistema u Bosni i Hercegovini i organizacije odgovarajućih plebiscita. Prema raspoloživim informacijama, na nivou EU već su bili pripremljeni dokumenti o demontiranju dejtonskog sistema pod izgovorom da je neophodno uskladiti unutrašnje uređenje BiH sa formalnim zahtevom za ulazak u EU. Međutim, u oba navrata proces nije pokrenut zato što su Vašington i Brisel dobili odgovarajuće signale iz Moskve. Danas upravo dejtonsko rešenje može postati mogući model kompromisa između Zapada i Rusije u rešavanju situacije u istočnoj Ukrajini. Perspektive njegove primenljivosti na Donbas definišu se sledećim aspektima datog modela.

magazin

Prvo, dejtonski model, za razliku od modela rešavanja situacije u drugim područjima bivše Jugoslavije – da i ne govorimo o drugim savremenim konfliktnim regionima u svetu – predstavlja spoj efikasnog sredstva za „razdvajanje strana“ sa operativnom realizacijom novih ustavnih temelja državnog uređenja. Drugim rečima, teritorijalna podela Bosne i Hercegovine nadovezala se na njeno ustavno „preformatiranje“. Upravo zahvaljujući tome je ovaj model maksimalno prilagođen lokalnim uslovima i ujedno omogućava njegovu kasniju transformaciju, kako u pravcu veće unifikacije države, tako i u pravcu civilizovanog odvajanja. Drugo, dejtonski model je od samog početka predvideo razmeštanje značajnih međunarodnih mirovnih kontingenata ne samo na liniji razdvajanja dveju zemalja nego i na teritoriji čitave države. To je omogućilo da se operativno reše pitanja u vezi sa namerama jedne ili druge strane da pregrupiše svoje vojne trupe i otvori nove „linije fronta“. Ideja „vanblokovske“ međunarodne komande mirovnih snaga u celini je ostvarena upravo u Bosni i Hercegovini, a ne na Kosovu, gde je prioritet od samog početka bio dat NATO-u. Takvo iskustvo može biti iskorišćeno danas u Ukrajini. Treće, dejtonski model je fiksirao pravo koje nema presedana u državnom uređenju – da pojedini državotvorni subjekti stupaju u „posebne odnose“ sa susednim državama (u suštini, sa svojim sunarodnicima). Termin „konfederativni odnosi“ u samom tekstu dokumenata ne postoji, ali je čisto teoretski gledano omogućen vektor preobražaja formalno jedinstvene države u zajednicu njenih sastavnih delova sa susednim zemljama. U slučaju Bosne i Hercegovine radilo se o Srbiji i Hrvatskoj, a u slučaju današnje Ukrajine može se govoriti o potencijalnom ujedinjenju Donbasa sa Rusijom, Lavovske oblasti sa Poljskom, Zakarpatja sa Mađarskom, a Bukovine sa Rumunijom. Ako bi takva mogućnost bila fiksirana u tekstu sporazuma o rešavanju situacije u Ukrajini, ona bi u znatnoj meri mogla smiriti uzburkane strasti i ujedno preneti pitanje (ne)očuvanja jedinstvene Ukrajine u međunarodnopravnu ravan. Četvrto, prilično široki i elastični okviri dejtonskog modela omogućavaju da se on dopuni u slučaju primene na današnje ukrajinske i „okoukrajinske“ realije, tj. da mu se dodaju nove mogućnosti. To se pre svega tiče aktivnijeg uključenja mehanizama monitoringa OEBS-a koji su aprobirani, na primer, u okviru mirovnih procesa na Južnom Kavkazu.

magazin

INTERVJU NIKITA BONDAREV

Bosna i Hercegovina je bomba sa odloženim dejstvom

a našim stalnim ekspertom porazgovarali smo o ulozi Rusije u događajima pre 20 godina i doprinosu koji ona danas pruža poštovanju Dejtona. Na naša pitanja odgovara dr Nikita Bondarev, načelnik odeljenja za balkanske zemlje Ruskog instituta za strateška istraživanja. Kakva je bila uloga Rusije u sklapanju Dejtonskog sporazuma pre 20 godina? Rusija defakto gotovo i da nije imala nikakvu ulogu. Strane su sele za pregovarački sto isključivo zahvaljujući operaciji NATO-a „Odmerena snaga“ (Deliberate force), koja je ugrozila i samo postojanje države Srba u Bosni. Pregovori nisu išli naruku Srbima. U toj fazi se rusko učešće svodilo na pokušaje šefa ruske diplomatije Andreja Kozireva da „osokoli“ Miloševića: mi ćemo vas podržati, nećemo vas ostaviti na cedilu, samo vi prihvatite sve uslove. Da li se dejtonski model pokazao kao efikasan i u kojoj meri? Može li se reći da je po sličnom modelu rešen konflikt u Pridnjestrovlju? Može li taj model na kraju biti rešenje i za Donbas? Ne poznajem nijednog koliko-toliko ozbiljnog analitičara koji smatra da je dejtonski model rešavanja krizne situacije efikasan. Ljudi koji podržavaju Dejton u najboljem slučaju klasifikuju taj model kao „zamrznuti konflikt“. Jedina sila koja sprečava odmrzavanje konflikta jeste prisustvo mirovnog kontingenta. Taj model praktično ne funkcioniše. Republika Srpska ima razvijenije kontakte sa Srbijom, pa čak i sa Rusijom, nego sa musliman-

sko-hrvatskom federacijom. Faktički je ispalo da su to dve države koje nemaju mnogo veze jedna s drugom, a imaju zamrznute međusobne teritorijalne pretenzije. Ako cilj međunarodne zajednice 1995. godine shvatimo kao težnju da se po svaku cenu zaustavi krvoproliće, onda je Dejton efikasan. Ali kao model postojanja države nije nimalo efikasan. Pa ipak, i pored toga što dejtonska tvorevina ne funkcioniše kako bi trebalo, svako preispitivanje dejtonskih principa neizbežno će izazvati eskalaciju zamrznutog konflikta i novo krvoproliće. Pridnjestrovlje je sasvim druga priča. Njega niko u svetu nije priznao, a međusobne teritorijalne pretenzije Moldavije i Pridnjestrovlja su veoma složene, i tu se ne mogu povući nikakve paralele sa Bosnom. Međutim, postoji jedna drugačija paralela. Pridnjestrovlje je živelo mirno i bezbedno bez obzira na blokadu od strane Moldavije, jer se trgovina preko teritorije Ukrajine odvijala gotovo neometano. Ali situacija se naglo pogoršala čim je u Ukrajini došla nova vlast, koja je otvoreno neprijateljski raspoložena prema Pridnjestrovlju. Isto to se potencijalno može dogoditi i sa Republikom Srpskom. Ako u Srbiji na vlast dođu ljudi iz drugog političkog spektra, neki lokalni Porošenko ili Sakašvili, koji će se okrenuti od Republike Srpske, ona će biti osuđena na propast. Što se Donbasa tiče, ja nikako ne bih želeo da tamo konflikt bude zamrznut. Bilo bi dobro da se za Donbas pronađe neko trajno rešenje. Kako Rusija može garantovati postojanje Republike Srpske, očuvanje statusa kvo i dalje funkcionisanje dejtonskog modela? Isto kao što po pitanju Kosova Rusija podržava rezoluciju UN 1244, tako i u slučaju Bosne podržava Dejtonski sporazum i to će činiti i ubuduće, koristeći, između ostalog, svoje pravo veta u Savetu bezbednosti UN. Teško je pružiti Republici Srpskoj nekakvu direktnu političku podršku, ali zato se sa njom mogu sklapati ozbiljni poslovi i pokretati krupni ekonomski projekti, što se upravo i čini. IX

ZAMRZNUTI KONFLIKTI na postsovjetskom prostoru

„Crvene linije“ na postsovjetskom prostoru Termin „zamrznuti konflikti“ treba da označava situaciju u kojoj su borbena dejstva obustavljena ili su prešla u fazu tinjajuće pozicione konfrontacije, ali još nije pronađeno institucionalno rešenje konflikta. Rusija nije zainteresovana za pojavu sličnih međunarodnih kriza na svojim granicama. Iskustvo proteklih dveju decenija pokazuje da ona efikasnije rešava svoje zadatke na postsovjetskom prostoru u uslovima stabilnog razvoja zemalja ovog regiona

dr Nikolaj Silajev

bjašnjavajući politiku Rusije prema postsovjetskom prostoru i aktuelnim konfliktima na njemu neophodno je formulisati nekoliko opštih teza na koje ćemo se dalje oslanjati. Neke od njih će delovati apstraktno, ali su one važne za shvatanje motiva i strategije Moskve. U poslednja dva stoleća Rusija je tri puta (1812–1814, 1914–1918. i 1941– 1945) učestvovala u ratovima u kojima je poraz ugrožavao i samo njeno postojanje. Sva tri pomenuta rata vodila je protiv jakih koalicija sa centrom u Zapadnoj Evropi. To znači da se ruska politika bezbednosti gradi polazeći od opasnosti koja preti sa Zapada. Jedan od aksioma te politike je da se ne dozvoli približavanje vojne infrastrukture zapadnih zemalja ili vojnopolitičkih blokova samim granicama Rusije. Sa druge strane, bar od 16. veka, ili otkako je artiljerija postala ključna ratna tehnologija koja obezbeđuje vojnu nadmoć, Rusija je izuzetno zainteresovana za neprekidnu ekonomsku, tehnološku i kulturnu razmenu sa Zapadnom Evropom. Upravo uklanjanje prepreka za takvu razmenu služilo je kao pokretačka snaga Livonskog rata i osnivanja Peterburga. Upravo zbog toga Rusija toliku pažnju posvećuje opasnosti od pojave alijansi u Istočnoj Evropi koje bi bile usmerene protiv nje i izolovale je od zapadnoevropskih partnera.

U ruskoj strategiji se Zapad kao pretnja kombinuje sa Zapadom kao izvorom znanja i tehnologija. U toj perspektivi ključni zadaci ruske spoljne politike na postsovjetskom prostoru sastoje se u tome da se, sa jedne strane, ne dozvoli približavanje vojne infrastrukture Zapada njenim granicama, a sa druge, da se ne dozvoli stvaranje „kordona“ koji je odvaja od Zapadne Evrope.

Egzistencijalna opasnost

Pomenute pretnje Rusija doživljava kao egzistencijalnu opasnost koja ugrožava i samo njeno postojanje. Zbog toga bi bilo naivno očekivati da će ona, suočena sa takvim opasnostima, veliku pažnju posvećivati pozitivnom imidžu u očima Zapada (utoliko pre što je on svakako u principu nedostižan), ili recimo idealističkim argumentima demokratizacije međunarodnih odnosa, ili nekim konkretnim tumačenjima normi međunarodnog prava. Politika usmerena na ograničavanje ili uklanjanje pomenutih opasnosti temelji se na krajnje realističnom shvatanju međunarodnih procesa i polazi od ocene ravnoteže vojnopolitičkih potencijala Rusije, njenih saveznika i njenih mogućih protivnika. Ako je umesno govoriti o ograničavanju suvereniteta postsovjetskih zemalja od strane Rusije, onda se ta ograničenja tiču samo onih poteza pomenutih zemalja koji mogu neposredno ili posredno izmeniti vojnopolitičku ravnotežu u širem rusko-zapadnom graničnom pojasu. Upravo je iz tog razloga Moskva podozriva kada je reč o pokušajima smene režima (ili drukčije rečeno, državnog prevrata) u susednim zemljama. Tako su 2003. godine u Gruziji, i 2005. i 2014. u Ukrajini usred masovnih akcija protesta na vlast dolazile snage koje su težile da promene tu ravnotežu u smeru neprihvatljivom za Rusiju.

Ovde se treba ograditi u tom smislu da Rusija nije tretirala saradnju sa SAD i NATO-om na postsovjetskom prostoru kao igru u kojoj samo jedan pobeđuje, a svi ostali gube. Na primer, u Kirgiziji je od 2001. do 2009. godine postojala vazduhoplovna baza antiterorističke koalicije čija je namena bila pružanje podrške operaciji u Avganistanu (od 2009. godine ona je dejstvovala kao tranzitni centar i konačno je zatvorena 2014. godine). Rusija se nije protivila stvaranju te baze jer je bila solidarna sa Sjedinjenim Američkim Državama u njihovoj borbi protiv međunarodnog terorizma. Ta solidarnost je anulirana posle jednostranih poteza SAD u međunarodnoj politici, konkretno posle operacije u Iraku, širenja NATO-a na postsovjetskom prostoru i planova za razmeštanje sistema protivraketne odbrane u Evropi. Takođe je poznato da se Rusija nije snažno protivila ulasku tri baltičke zemlje u NATO 2004. godine. To se ponekad navodi kao primer mirnog širenja Alijanse na bivšoj teritoriji SSSR-a, koji može poslužiti kao presedan za Gruziju i Ukrajinu (a njima je na samitu NATO-a u Bukureštu u aprilu 2008. godine obećano članstvo u ovoj organizaciji). Međutim, Letonija, Litvanija i Estonija stupile su u NATO u situaciji kada se Moskva još nadala da će takva saradnja sa Alijansom i njenim ključnim članicama uzimati u obzir interese same Rusije. Pored toga, ako se članstvo baltičkih država u NATO-u još i može trpeti, s obzirom na malu stratešku dubinu koju Alijansa ima u tom regionu, onda bi ulazak Gruzije i Ukrajine u zapadni vojni blok za Rusiju bio potpuno neprihvatljiv. Prisustvo vojnog bloka na Kavkazu i postavljanje njegove vojne infrastrukture na rusko-ukrajinskoj granici značilo bi da je Rusija nezaštićena. Prema tome, na Baltiku je

magazin

u potpunosti iscrpljen ionako mali potencijal mirnog širenja koji je NATO imao na prostoru bivšeg SSSR-a.

Matrica konflikata

Termin „zamrznuti konflikt“ je pomalo nezgodan, jer je spoj različitih i potpuno originalnih situacija, a i inače je ponekad teško jasno formulisati kriterijume rešenosti nekog konflikta. Na primer, može li se smatrati da je rešen konflikt u Bosni i Hercegovini, gde i dalje postoji duboko nepoverenje između srpske i muslimanske zajednice? I da li se zamrznutim može smatrati konflikt u Pridnjestrovlju, gde se tokom dve decenije održava stabilan mir i strane sarađuju u mnogim pravcima, a ne slažu se samo po pitanju statusa teritorije? Da li se može smatrati da su rešeni gruzijsko-abhaski i gruzijsko-osetijski konflikt? Sa gledišta abhaske i osetijske strane postojeće suprotnosti su institucionalno rešene priznavanjem nezavisnosti dveju republika od strane Rusije. Da li bi Krim postao region „zamrznutog konflikta“ da nije bilo energične intervencije Rusije u martu 2014. godine? Prema tome, praktično gledano, besmisleno je i samo pitanje politike Rusije pre-

magazin

U Rusiji se sa razlogom smatralo da Gruzija u svome stremljenju ka NATO-u očekuje pokroviteljstvo Alijanse u primeni sile radi uspostavljanja kontrole nad Abhazijom i Južnom Osetijom. Moskva nije mogla dopustiti takvu operaciju (koja bi faktički značila etničko čišćenje na dvema teritorijama i proterivanje ili masovno istrebljenje Abhaza i Osetina), ne samo iz humanitarnih razloga

ma „zamrznutim konfliktima“. Ako se isključe najuopštenije teze o nedopustivosti rešavanja tih konflikata primenom sile, te o širokom dijalogu i kompromisu između sukobljenih strana, onda će se ispostaviti da se pristup Moskve svakom konkretnom konfliktu vremenom menjao, a karakter svakog od tih konflikata je takav da se oni međusobno teško mogu porediti. Čini se da bi bilo produktivno opisivati konflikte na postsovjetskom prostoru po matrici u kojoj bi bila odražena dva parametra: 1. nizak ili visok nivo zaoštrenosti konflikta i 2. značaj njegovog geopolitičkog konteksta. Faktor zaoštrenosti pokazuje u kojoj

meri su strane spremne da prihvate kompromis, koliko je snažan faktor nasilja i sećanja na nasilje u odnosima sukobljenih strana, i u kojoj meri viđenje budućnosti jedne strane isključuje varijantu budućnosti druge strane. Faktor geopolitike pokazuje u kojoj meri se konflikt dovodi u kontekst rusko-zapadnih neslaganja vezanih za postsovjetski prostor. Treba reći da mesto svakog konkretnog konflikta na ovoj matrici nije fiksirano i nepromenljivo. Konflikti se po toj matrici mogu premeštati kako pod uticajem samih sukobljenih strana, tako i pod uticajem spoljnih sila.

Pristup Rusije zamrznutim konfliktima

Tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih godina pristup Rusije rešavanju konflikata u Abhaziji i Južnoj Osetiji zavisio je od nekoliko faktora. Pre svega, ona se sama neposredno suočavala sa problemom fragmentacije države i oružanim separatističkim pokretom, te je za nju krajnje nepoželjna bila perspektiva preispitivanja državnih granica između članica Zajednice nezavisnih država. Drugo, Rusija je ulagala velike napore u XI

stabilizaciju Gruzije, i konkretno je vojnom silom podržala Eduarda Ševarnadzea u njegovoj konfrontaciji sa pristalicama svrgnutog predsednika Zvijada Gamsahurdije. Treće, Zapad je generalno priznavao posebnu odgovornost Rusije za mir i stabilnost na postsovjetskom prostoru, i u tom pogledu sa Moskvom nije imao nesuglasica poput onih koje su se pojavile u protekloj deceniji. Takmičenje između ruskih i zapadnih diplomata u procesu rešavanja postsovjetskih konflikata nije izlazilo iz okvira uobičajene borbe za prestiž, niti je bilo u istom kontekstu sa temama koje je Rusija doživljavala kao egzistencijalnu opasnost. Moskva je preduzela mnogo pokušaja da reši dva konflikta. Na njenu inicijativu su 1996. godine uvedene ekonomske sankcije Abhaziji koje su predviđale njenu saobraćajnu blokadu, s tim što su sa mora tu blokadu podržavale ruske pomorske graničarske službe. Kasnije je ministar spoljnih poslova Rusije Jevgenij Primakov organizovao pregovore o konsolidaciji odnosa između Abhazije i Gruzije prema formuli „zajedničke države“. Strane su bile blizu postizanja sporazuma kada je Tbilisi odbacio i samu formulu. Rusija je učestvovala u podsticanju inicijativa za rešavanje konflikta koje su pokretane u okviru Grupe prijatelja generalnog sekretara UN za Gruziju. U ovom slučaju je žestina konflikta predstavljala prepreku za njegovo rešavanje. U Abhaziji je u više navrata postojala opasnost od obnavljanja borbenih dejstava (najupadljivija epizoda u tom nizu bila je situacija u kojoj su gruzijske specijalne službe prebacile u Abhaziju odred čečenskog komandira Ruslana Gelajeva u jesen 2001. godine). Abhaski nacionalni projekat, kako je on formulisan u 20. veku i naročito tokom konflikta početkom devedesetih, tretirao je boravak Abhaza u sastavu gruzijske države kao ugrožavanje samog postojanja abhaskog naroda. Nešto manje inicijativa su ruske i zapadne diplomate pokretale kada je reč o rešavanju gruzijsko-osetijskog konflikta, koji je u suštini bio u senci gruzijsko-abhaskog konflikta. Od 1992. godine funkcionisala je Mešovita kontrolna komisija koju su činili predstavnici Gruzije, Južne Osetije, Severne Osetije i federalnih vlasti Rusije. I pored zaoštrenosti konflikta i njegovih teških humanitarnih posledica (na primer, proterivanje Osetina iz unutrašnjih regiona Gruzije), i pored elemenata dvaju nacionalnih projekata (gruzijskog i južnoosetijskog) koji su se međusobno isključivali, ipak je saradnja između predXII

ZAMRZNUTI KONFLIKTI na postsovjetskom prostoru

Može li se smatrati da je rešen konflikt u Bosni i Hercegovini, gde i dalje postoji duboko nepoverenje između srpske i muslimanske zajednice? I da li se zamrznutim može smatrati konflikt u Pridnjestrovlju, gde se tokom dve decenije održava stabilan mir i strane sarađuju u mnogim pravcima, a ne slažu se samo po pitanju statusa teritorije?

stavnika dveju etničkih zajednica „na terenu“ često bila aktivna i pozitivna. Na primer, na granici je cvetala trgovina koja se oslanjala na veliki pijac u selu Ergneti. Za razliku od Abhazije, ovde nije zabeleženo obnavljanje oružanih sukoba.

Od Gruzije do Pridnjestrovlja

Situacija oko gruzijsko-abhaskog i gruzijsko-osetijskog konflikta naglo se izmenila kada je na vlast u Gruziji došao Mihail Sakašvili. On je pokušao da „odmrzne“ konflikt i konkretno da pošalje armiju i policiju u Južnu Osetiju u leto 2004. godine, što je stvorilo dodatne poteškoće. Sama strategija gruzijskih vlasti od sredine dvehiljaditih sastojala se u tome da se oba ova konflikta prebace na kolosek gruzijsko-ruske konfrontacije, a zatim da se ta konfrontacija ugradi u kontekst sve većih suprotnosti između Rusije i Sjedinjenih Američkih Država po nizu pitanja vezanih za evropsku bezbednost (širenje NATO-a, sudbina Sporazuma o konvencionalnom naoružanju u Evropi, razmeštanje sistema protivraketne odbrane u Evropi i status Kosova). Tako su oba ova konflikta dospela u isti geopolitički kontekst, koji je za Rusiju bio povezan sa egzistencijalnim opasnostima. U Rusiji se sa razlogom smatralo da

Gruzija u svome stremljenju ka NATO-u očekuje pokroviteljstvo Alijanse u primeni sile radi uspostavljanja kontrole nad Abhazijom i Južnom Osetijom. Moskva nije mogla dopustiti takvu operaciju (koja bi faktički značila etničko čišćenje na dvema teritorijama i proterivanje ili masovno istrebljenje Abhaza i Osetina), ne samo iz humanitarnih razloga. Takav scenario bio bi takođe znak da čak i relativno slaba Gruzija može ignorisati stav Rusije po pitanjima bezbednosti u neposrednoj blizini njenih granica. Upravo to je bio razlog oštre oružane reakcije Moskve na događaje u Južnoj Osetiji noću uoči 8. avgusta 2008. godine. Prvobitni tekst Medvedevljevog i Sarkozijevog plana pretpostavljao je pokretanje međunarodne diskusije o statusu Abhazije i Južne Osetije. Ispunjavanje ove tačke moglo bi skinuti sa dnevnog reda priznavanje dveju republika kao nezavisnih država i sačuvalo bi teritorijalnu celovitost Gruzije, bar kao nekakvu pravnu fikciju. Međutim, gruzijske vlasti su uz podršku SAD i EU odbacile tu tačku, tako da žiteljima Abhazije i Južne Osetije nije ostalo ništa drugo čime bi mogli osigurati sopstvenu bezbednost, osim da proglase nezavisnost. Potpuno je drugačija situacija u Nagorno-Karabahu. Tamo su borbena dejstva dugo trajala, bilo je dosta žrtava sa obe strane, a nestabilni režim primirja prekidan je sporadičnom vatrom i sukobima na liniji razdvajanja. Vođena je i veoma intenzivna propaganda mržnje prema neprijatelju, posebno u Azerbejdžanu, što je otežavalo rešavanje konflikta. Međutim, i pored toga postoji stabilna saglasnost ključnih posrednika – učesnika Grupe Minsk – u pogledu principa rešavanja konflikata. Čak i naglo pogoršavanje odnosa između Rusije i Sjedinjenih Američkih Država nije poljuljalo tu saglasnost. U julu 2015. godine kopredsednik Grupe Minsk iz SAD Džejms Vorlik (James Warlick) okarakterisao je pitanje Karabaha u intervjuu kao „prostor na kome se pristupi Moskve i Vašingtona podudaraju“. Upravo ta podudarnost pomaže posrednicima da manje ili više efikasno suzbijaju eskalaciju lokalnih oružanih sukoba u Karabahu. Za pridnjestrovski konflikt, prema klasifikaciji koju predlažemo, karakterističan je nizak nivo zaoštrenosti. U regionu se ne ponavljaju slučajevi primene sile. Strane u konfliktu sarađuju po širokom krugu pitanja. Sa druge strane, u Pridnjestrovlju ima veliki značaj geopolitički kontekst ovog konflikta. Na primer, jedina prepreka za

magazin

RUSKA POLITIKA I ZAMRZNUTI KONFLIKTI

rešavanje konflikta 2003. godine na osnovu takozvanog „Kozakovog memoranduma“ bila je tačka o zadržavanju ruskih mirovnjaka u Pridnjestrovlju. Predsednik Moldavije Vladimir Voronjin, posle susreta sa ambasadorom SAD, u poslednjem trenutku je odustao od potpisivanja sporazuma o rešavanju konflikta, iako ga je sam već bio parafirao. Za Rusiju je očuvanje njenog vojnog prisustva u strateški važnoj tački bilo i ostaje element osiguranja njene sopstvene bezbednosti. U istom rangu se može oceniti i aktuelni konflikt na jugoistoku Ukrajine. I pored žestokih borbenih dejstava, velikih gubitaka sa obe strane i teških humanitarnih posledica konflikta, i dalje postoji perspektiva njegovog rešavanja uz očuvanje teritorijalne celovitosti Ukrajine (u granicama posle 18. marta 2014. godine). Taj konflikt se principijelno razlikuje od drugih unutrašnjih konflikata u zemljama postsovjetskog prostora po tome što Donjecka i Luganska Narodna Republika ne insistiraju na svojoj nezavisnosti. Pitanje statusa otcepljenih teritorija (koje je inače bilo glavni kamen spoticanja u Abhaziji i Južnoj Osetiji, i koje je i dalje kamen spoticanja u Karabahu) već je rešeno i propisano u dokumentima koje su potpisale obe strane: u Minskom protokolu od 5. septembra 2014. godine i Kompleksu mera za ispunjavanje minskih sporazuma od 12. februara 2015. godine. U skladu sa tim dokumentima DNR i LNR ostaju u sastavu Ukrajine uz uslov da im se pruži autonomija. Da je tokom proteklih pola godine na liniji razdvajanja mogao efikasno da se sačuva režim prekida vatre, još bi se moglo govoriti i o niskoj zaoštrenosti ovog konflikta. U konfliktu u Donbasu takođe ima značaja geopolitički kontekst. Nesuglasice po-

magazin

U poslednja dva stoleća Rusija je tri puta (1812–1814, 1914–1918. i 1941–1945) učestvovala u ratovima u kojima je poraz ugrožavao njeno postojanje. Sva tri pomenuta rata vodila je protiv jakih koalicija sa centrom u Zapadnoj Evropi

vodom spoljnopolitičkog izbora Ukrajine postale su jedan od razloga masovnih akcija protesta u Kijevu, pretočenih u državni prevrat u februaru 2014. godine. Unutrašnji konflikt u Ukrajini postao je glavni, mada ne i jedini faktor naglog pogoršanja odnosa između Rusije i Zapada. Rusija je zainteresovana za stabilizovanje Ukrajine na temeljima koji za samu Rusiju garantovano nisu neprijateljski. Ako se sudi po rezultatima rada „Normandijske četvorke“, za takav pristup se zalažu i Francuska i Nemačka. Samo je otvoreno pitanje da li se sa takvim pristupom slažu Sjedinjene Američke Države. Paradoks je što upravo ukrajinski predstavnici sada pozivaju na zamrzavanje konflikta i odustajanje od njegovog rešavanja. Konkretno, direktor ukrajinskog Nacionalnog instituta za strateška istraživanja i savetnik predsednika Ukrajine Vladimir Gorbulin otvoreno govori da je ta perspektiva poželjna za Kijev.

Granice vlasti velikih sila

Ako se vratimo na pomenutu shemu, put ka rešavanju konflikata sastoji se u njihovom pomeranju po matrici udesno i nadole, u smeru smanjenja zaoštrenosti i njihovoj izolaciji od geopolitičkih suprotnosti. To je veoma težak put, ali iskustvo Pridnjestrovlja (kada je reč o smanjenju zaoštrenosti) i Nagorno-Karabaha (kada je reč o izolovanju od geopolitičkih proti-

vrečnosti) pokazuje da se taj cilj u principu ipak može ostvariti. Iskustvo Abhazije i Južne Osetije pokazuje koliko može biti opasno dovođenje velikih geopolitičkih protivrečnosti u vezu sa žestokim lokalnim konfliktima čije strane se pridržavaju stavova koji se međusobno isključuju. Bilo bi umesno reći da i Rusija i njeni zapadni partneri priznaju da ne mogu biti u potpunosti neutralni kada je reč o rešavanju konflikata na postsovjetskom prostoru. Njihova saglasnost u pogledu Karabaha je izuzetak, i teško da on može postati pravilo. Potrebno je takođe imati na umu da se u svetskoj praksi krajnje retko sreću slučajevi rekonsolidacije države koja je već jednom podeljena. Možda je povratak otcepljene Čečenije u sastav Rusije jedini primer takve vrste. Taj primer pokazuje koliko težak i složen može biti taj proces. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da rešavanje konflikata na teritoriji bivše Jugoslavije – u kome su zapadne zemlje i institucije igrale ključnu ulogu i gde je faktor geopolitičkih protivrečnosti bio praktično isključen – ide u prilog varijanti kontrolisane podele nekadašnjih jedinstvenih država, a ne njihovom ponovnom ujedinjavanju. Velike države, koje ostvaruju posredničku funkciju ili pretenduju na nju, takođe ne treba da zaboravljaju da njihov uticaj nije neograničen. U krajnjoj instanci perspektive rešavanja konflikta zavise od spremnosti samih sukobljenih strana da ga reše. Dvadesetogodišnje iskustvo pokušaja rešavanja konflikta na postsovjetskom prostoru obiluje propalim mirovnim inicijativama. Ako najkrupniji akteri nešto zaista mogu da biraju, onda mogu da biraju hoće li žitelje konfliktnih teritorija iskoristiti kao taoce svojih geopolitičkih protivrečnosti, ili ih neće iskoristiti u tom svojstvu. U njihovoj vlasti je da što pouzdanije isključe geopolitički kontekst iz procesa rešavanja konflikata. To znači da je sveobuhvatna, ravnopravna i obavezujuća diskusija o sistemu bezbednosti u Evropi i dalje aktuelna. Događaji poslednjih godina trebalo bi da ubede sve aktere na ovom kontinentu da su pokušaji izgradnje bezbednosnog sistema na temeljima jednostranih poteza NATO-a ili Evropske unije kontraproduktivni. Autor je stariji naučni saradnik Centra za probleme Kavkaza i regionalnu bezbednost Moskovskog državnkog univerziteta međunarodnih odnosa (MGIMO)

XIII

REPORTAŽA

Pod pljuskom kamenica, vidljivih i nevidljivih Na Kosovu je u toku rat. On je nevidljiv, vodi se u uličicama, iza kuća, iza ograda, u pogledima, u pokretima... Neprekidna napetost nerava i neprekidna konfrontacija. Srbi i odlaze na Kosovo kao u rat – u šajkačama, sa pesmama i zastavama. I mi, studenti iz Rusije, posetili smo Kosovo zajedno sa grupom studenata iz Beograda

Tekst i fotografije Alina Jabločkina

im je autobus izašao iz Beograda, odjeknula je „Himna kosovskih junaka“. Svi mladi zapevaše. Tada mi se učinilo da oni samo lepo pevaju, ali sada shvatam da su oni u stvari krenuli u boj, da su bili spremni za rat. I zaista, za ta dva dana, koliko smo proveli na Kosovu, preživeli smo pravi psihološki rat. Ja se nisam plašila odlaska na Kosovo, ali su me svi moji poznanici stalno pitali: „Zar za Srbe i Ruse nije opasno da odlaze tamo?“ Sama sebi sam na to pitanje odgovarala ovako: „Jeste opasno, ali ne mnogo.“ Kosovo mi je delovalo kao nekakva „zona“ iz filma „Stalker“ Andreja Tarkovskog, u koju ljudi odlaze da pronađu dokaze onoga što su čuli i pročitali. Kad se pomene reč „Kosovo“, prve asocijacije su enklave, bodljikava žica, oskvrnute crkve, monasi-podvižnici, siromaštvo, patrole NATO-a, Albanci u svojim belim kapicama, transparenti sa srpskom i ruskom zastavom i natpisom „Rusijo pomozi!“ Sve je to veoma teško dovesti u vezu sa informacijama o procesu normalizacije odnosa između Beograda i Prištine i beskrajnim pregovorima u Briselu...

Mirnodopski dekor

U sedam sati ujutru u srpskom delu Kosovske Mitrovice izašli smo iz autobusa na prinudni odmor. Trebalo je da sačekamo drugi autobus sa kosovskim tablicama kako bismo bezbedno mogli da nastavimo putovanje. Još nije bilo svanulo, a prodavci na pijaci su već iznosili robu na tezge, mada su ulice još bile puste. Svi smo krenuli prema moXIV

stu preko Ibra koji ima gvozdenu ogradu i na kome stoji zastava Evropske unije. Pokušali smo da se fotografišemo ispred mosta. Policajac koji je čuvao most nije dozvolio da mu priđemo suviše blizu. Stajala sam sa strane, kad pored mene prođe čovek u godinama i nekako nedruželjubivo upita: „Kakvo je ovo okupljanje ovde?“ „To su došli studenti iz Beograda“, odgovorih.

On sa nepoverenjem odmahnu glavom: „Nisu Šiptari? Je l’ sigurno nisu Šiptari?“ Potvrđujem mu da su svi ti mladi ljudi Srbi. On odlazi, a ja ostajem da razmišljam o tome kako ovde ljudi neprestano žive sa osećanjem smrtne opasnosti koja dolazi sa druge obale reke. Od tog trenutka i sama osetih da sam zapravo u neprijateljskom okruženju. Odmah sam se prisetila svih užasnih priča o zverstvima Albanaca, i svih upozorenja da na ulici svako može biti napadnut nožem. I tada sav taj dekor normalnog života, sve te pekare, prodavnice i zgrade na čijim terasama se suši rublje – sve to postade nekako neubedljivo.

Iza bodljikave žice kao kod kuće

U albanskom delu Kosova osećali smo se bezbedno samo na teritoriji manastira – Pećke patrijaršije, Visokih De-

magazin

„Za nas postoje samo dva izlaza: ili da Rusija pomogne, ili da se selimo odavde“ čana, Zočišta, Svetih Arhangela, Gračanice i Banjske. Doduše, možda se taj osećaj rađao od opštenja sa monasima. Svi su oni veoma spokojni i uravnoteženi. U njihovim rečima ne oseća se ni strah, ni mržnja, ni panika. Naravno, i oni su bili zabrinuti povodom glasanja u Unesku, koje se tada očekivalo, i po tom pitanju su se veoma uzdali u pomoć Rusije i predsednika Putina. Kao o svakodnevici su krajnje praktično pričali o postojećim problemima, obnavljanju porušenih crkava, o tome da je na Kosovu ostalo malo Srba... Naša grupa je u svim manastirima dočekana kao da smo im najdraži gosti. U Visokim Dečanima otac Petar nam je pokazao mošti Svetog Stefana. Time je ukazao veliku čast celoj našoj grupi. Zatim

magazin

smo za vreme trpeze zajedno pregledali album sa fotografijama manastira iz raznih perioda. Svuda smo se osećali kao kod kuće. Opasnosti bih se setila samo kada bi mi pogled slučajno pao na bodljikavu žicu na manastirskim zidinama. Taj spokoj unutar manastira čuvaju vojnici NATO-a. Tek dolaskom u treći ili četvrti manastir navikla sam se na to da svi oni spolja više liče na vojnu bazu. Svuda su na ulazu stražarske kućice i naoružani ljudi, svi u vojnim uniformama. Vojnici obezbeđuju manastire, ali istovremeno pažljivo prate šta rade posetioci unutar manastira. Kada su studenti iz naše grupe u Visokim Dečanima poželeli da se fotografišu ispred Crkve Hrista Pantokratora sa srpskom zastavom, italijanski vojnik je

prišao i zabranio im da to čine. Otac Petar objašnjava da je na teritoriji manastira zabranjeno fotografisanje sa bilo kojom zastavom „kako ne bi bilo nikakvih provokacija“. Studenti su bili revoltirani. Te fotografije sa zastavom su oličenje kakve-takve veze sa kosovskom zemljom i potvrda da Srbija nije nepovratno izgubila Kosovo. Sa druge strane, tamo gde žive Albanci, na kućama i grobljima vijore se njihove zastave sa crnim orlom.

Pesme, pogledi, rešetke...

U svaki manastir smo odneli malu humanitarnu pomoć. U Svetim Arhangelima smo imali organizovan susret sa srpskom decom iz raznih naselja na Kosovu. Studenti su doneli deci slatkiše. To jutro je bilo sunčano i toplo, i dan je bio veoma radostan. Ne znam koliko ima tako bezbrižnih dana u životu kosovskih Srba. Najpre smo svi zajedno bili na liturXV

REPORTAŽA

Kada su studenti iz naše grupe u Visokim Dečanima poželeli da se fotografišu ispred Crkve Hrista Pantokratora sa srpskom zastavom, italijanski vojnik je prišao i zabranio im da to čine. Otac Petar objašnjava da je na teritoriji manastira zabranjeno fotografisanje sa bilo kojom zastavom „kako ne bi bilo nikakvih provokacija“. Studenti su bili revoltirani giji u obnovljenom konaku. Za vreme zajedničkog doručka počeli smo da pevamo. Jefimija, studentkinja iz Beograda koja je rođena u Metohiji, zajedno sa decom zapeva pesme o Kosovu. Postepeno se svi pridružiše. Čak ni pojedini muškarci nisu mogli da sakriju uzbuđenje, pa su pustili poneku suzu. I nas su zamolili da otpevamo neku rusku pesmu. Učinilo mi se da Srbi znaju više ruskih narodnih pesama od mene. Još u autobusu su pojedini pevali kozačke i naše ratne pesme. Mnogi studenti su odlično govorili ruski, a neki su čak i bili u Rusiji, na primer u Seligeru ili geološkoj ekspediciji. Reč „Putin“ bila je najčešća reakcija kada bi neko saznao da sam iz Rusije. U šali su me pitali mogu li da telefoniram Putinu i ispričam mu kako ga Srbi podržavaju. U Svetim Arhangelima smo proveli dosta vremena. Studenti su igrali sa decom fudbal i košarku, svi su pili kafu i opušteno razgovarali. Nedaleko odatle je centar Prizrena, gde smo samo par sati kasnije u koloni prošli ulicom, trudeći se da se ne odvajamo jedni od drugih. Sa čovekom iz Bogoslovije smo išli da vidimo Crkvu

Bogorodice Ljeviške i Saborni hram Svetog Georgija. Već mi nije bilo čudno što se hram nalazi iza rešetaka (tj. iza dvostruke gvozdene ograde). Za dva dana sam se na to navikla. Ali čudno je bilo prolaziti pored Albanaca. Oni su bili ili ravnodušni, ili su nas mrko posmatrali...

U koga se uzdaju žitelji Velike Hoče?

Selo Velika Hoča čuveno je po svome vinu i svojih 12 crkava. Vino smo probali, a videli smo samo jednu crkvu, jer smo u selo stigli kasno uveče. U Hoči smo prenoćili u kućama meštana. Ispred crkve su nas dočekale žene i bukvalno se „otimale“ ko će koga da odvede svojoj kući. Vozač autobusa, još dve devojke – Ruskinja i Srpkinja – i ja prenoćili smo u kući porodice starijih ljudi i njihove odrasle ćerke. Domaćica se veoma obradovala kada je saznala da sam iz Rusije: „Rusija je naša jedina nada. Za nas, Srbe na Kosovu, sve je već gotovo. Šta mi još možemo? Evo još će Kosovo da prime i u Unesko, osim ako Rusija ne pomogne...“ „Možda ga i neće primiti“, pokuša-

smo mi da je odobrovoljimo. „Ne znam. Uzdamo se samo u Rusiju. Mnogo nam je drago što je Putin pokrenuo vojnu akciju u Siriji. Svaka mu čast. Neka i nama nekako pomogne.“ Celo veče smo razgovarali sa domaćicom, njenim mužem i njihovom ćerkom. Za njih postoje samo dve varijante razvoja događaja: ili će Putin pomoći, ili će oni morati da odu sa Kosova. Prva varijanta je samo vera u dobru i gotovo bajkovitu silu, i u suštini duboko očajanje. Kada je reč o drugoj varijanti, tj. odlasku sa Kosova, bar meni se učinilo da nju naši domaćini doživljavaju kao mnogo realniju. Njihov sin već živi u Beogradu, i ako život na Kosovu postane potpuno nemoguć, oni će se svi preseliti kod njega. U Velikoj Hoči je već sada teško živeti. U kući naših domaćina greju se samo kuhinja i gostinska soba. Spavali smo u sobi gde je temperatura bila negde oko nule. U selu nema vode. Morali smo se umiti sa malo ledene vode koju je domaćica obezbedila pomoću nekakvog specijalnog uređaja.

Pljusak nikada ne prestaje

Stekla sam utisak da ljudi na Kosovu žive izvan vremena. Oni su istovremeno i u ovoj 2015. godini, i u onoj 2004, i u 1999, i u 1981. Ništa nije prošlo, i ništa nije zaboravljeno. A „proces normalizacije“, koji se tobože odvija tamo negde u paralelnoj stvarnosti, tj. u kabinetima visokih funkcionera, u velikom je kontrastu sa otuđenošću i mržnjom ovde, „na terenu“. Drugog dana našeg boravka na Kosovu kamenovan je drugi autobus iz Beograda. Skrivena agresija isplivala je na površinu, rat je pokazao svoje lice i možda je opet prolivena krv. Meni se za ta dva dana činilo da sa svih strana lete kamenice. I kada kroz prozor autobusa videh kako se Albanci cere i pokazuju nam znak „victory“, i dok je Srpkinja u Velikoj Hoči celo veče uzbuđeno pričala kako je teško, preteško živeti sa Šiptarima. Sve je to neprekidan pljusak vidljivih i nevidljivih kamenica koje lete sa svih strana. I nema izlaza iz te situacije. Čak i u trenucima kada se učini da je pljusak prestao, i da se njegovo „dobovanje“ više ne čuje, dovoljno je pogledati kroz prozor i uveriti se da on ipak ne prestaje nijednog trenutka. Kako će, i kada će u takvim okolnostima nastupiti „normalan život“? Niko vam ovde ne može dati odgovor na to neumesno pitanje...