Geopolitika

у сарадњи са ”росијском газетом”, русија, децембар 2011.

Деда Мразу у госте стр. 33

Тврди изазов „меке силе“

„Нацртаћу вам Русију“

Игор Јургенс, председник управе Института савременог развоја

Михаил Шемјакин, сликар, графичар и вајар

Москва

стр. 30/31

Половина московског буџета се троши на социјалну помоћ грађанима

сузама верује

фото: ИТАР-ТАСС

стр. 14

Бесплатно у АПП-СТОРЕ Прилог на енглеском

садржај

месец у сликама

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

поглед из москве

19

Девет патената одједном

економија

ИП „Геополитика пресс д.о.о.“ Мурска 1/4, 11000 Београд, Србија тел/фак: + 381 11 3808 912 geopolitika@sbb.rs, www.geopolitika.rs Слободан Ерић, директор и главни и одговорни уредник Геополитика пресс, превод са руског језика Ирена Момчиловић, дистрибуција, оглашавање и ПР Катарина Бунтић-Марковић, пословно-технички секретар и превод са енглеског језика Ликовно-графичка обрада Геополитика пресс

2

4

8

Од каквих Руса треба штитити Русе? Директор Института етнологије и антропологије Руске академије наука, академик Валериј Тишков

Дивна, необична земља“ Директорка Међународног монетарног фонда, Кристин Лагард

6

25

Ми смо запослени! Извршни директор Међународне организације рада високо оценио антикризни одговор Русије

Када ће се у Русији добро живети

Зашто су покушаји Американаца да савладају авганистанске партизане осуђени на пропаст

интервју

30

новембар 2011

Нацртаћу вам Русију“ Михаил Шемјакин, сликар, графичар и вајар

ЦРКВА У престоницу Русије је довезен Појас Пресвете Богородице. Ово је постао главни догађај године. Московљани излазе раније с посла и заузимају место у реду испред светиње. Православне хришћанке које су молиле Мајку Божију за помоћ за зачеће и срећно рођење деце, добијале су, као благослов за материнство са Свете Горе сличне појасеве и траке.

ТЕХНОЛОГИЈА „Росијска Газета“ је објавила да је пуштен у рад i-Pad додатак Touch Russia на енглеском језику. Додатак је направљен у оквиру међународног пројекта „Russia Beyond the Headlines“, чији је циљ ширење руског информативног присуства унутар страних медија.

догађаји

Кључни проблеми економије на примеру просечне руске породице

политика

13

Коју маршруту изабрати?

14

Тврди изазов „меке силе“

Политиколози Валдајског клуба оценили пет сценарија развоја Русије

Игор Јургенс, председник управе Института савременог развоја

32

„Руски траг у Србији“ У Дому руске дијаспоре „Александар Солжењицин“ у Москви одржан је међународни филмски фестивал „Руска дијаспора“. Фестивал је отворило вече „Руски траг у Србији“.

мода

35

СПОЉНА ПОЛИТИКА Више од 22 000 Срба са Косова и Метохије обратило се Државној Думи са молбом да им изда руско држављанство.

По чему се Рускиње разликују од Европљанки?

фото: NASA

Александар Горбенко, председник редакцијског савета Павел Негоица, генерални директор Владислав Фронин, главни уредник Јевгениј Абов, директор проjeктa Јуриј Совцов, извршни уредник Елена Славина, помоћник уредника http://slavina@rg.ru Андреj Шимарскиj, главни дизаjнер Андреј Зајцев, директор фотографиje фронта Николај Корољев, уредник фотографије Јулија Голикова, маркетинг и оглашаванье http://golikova@rg.ru Евгениja Томилова, ПР http://tomilova@rg.ru

Терет 2011. фото: Ria Novosti

Издавачка кућа „Росијскаја газета“, адреса: 24 булевар 4 Правди улица, спрат 12, Москва, Русија, 125993 тел: +7(495)7753114, факс: +7(495)9889213

20

фото: Ria Novosti

фото: Vostock-photo

Руски микробиолози открили су јединствени метод раног откривања рака

новембар 2011

НАУКА Јединствени експеримент „Марс − 500“, према имитацији међупланетарног „лета“ са пилотима на Црвену планету, успешно је завршен. Метална врата „марсолета“ која су била затворена 3. јула 2010. године, отворена су, и шест чланова међународне посаде изашло је „на слободу“.

ЕКОНОМИЈА Почетком новембра ове године, Радна група за прикључење Русије Светској трговинској организацији одобрила је протокол о прикључењу Руске Федерације организацији.

3

економија

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

„Дивна, необична земља“

С

Пише: Татјана Зикова

ала је била препуна. Кристин Лагард је изложила свој став о четири најважнија питања: о стању глобалне светске еко­ номије, перспективама ње­ног развоја, улози Русије, њеној спо­со­бности да се одупре кризи, као и о променама које су данас, након Самита земаља „велике двадесеторице“, постале очигледне. Своје предавање она је почела цита­ том Чехова: „Људски односи су се искомпликовали до те мере несхватљиво да, када човек помисли, хвата га језа и застаје му дах“. Ето, и глобални свет је постао толико узајамно зависан да човеку застаје дах. Ипак, Лагардова сматра да треба бити реалистичан и не само гледати тешкоћама у лице, него и предузимати смеле кораке. У центру Европе, по њеним речима, згушњавају се „тамни облаци“, а светска економија се налази на врло опасној и неодређеној етапи која мора да забрине све земље. Ради се о политичкој неодлучности, општој кризи поверења, 4

која води још већој неодређености и нестабилности које су погодиле Европу. На том плану, одлучност лидера ЕУ Лагардовој улива оптимизам. У ЕУ су се договорили да еврозона мора да постане политички и економски таква да се њом може контролисати, са оштрим санкцијама према оним земљама које не одговарају утврђеним правилима. Осим тога, подсетила је Лагард, били су прихваћени „грчки пакет помоћи“ и одлука о рекапитализацији банака. Према њеним речима, до 30. јуна 2012. године банке у ЕУ ће подићи капитал првог нивоа на 9 процената, што ће додатно повећати резерве. Међутим, управо банке овога пута могу постати узрочник нове финансијске кризе, због смањења ликвидности. Ту ни Русија није изузетак, иако су ризици, према речима Кристин Лагард, у првом реду повезани са великим матичним западним банкама које имају своје филијале у Русији. У случају развоја кризе, оне могу да почну да затварају своје филијале у иностранству. При

томе, скренула је пажњу шефица ММФ-а, у поређењу с кризом 2008. године, буџетски простори свих европских држава се сужавају. Сада тешко да се може очекивати аналогна моћна државна подршка која би улила новац у банке ради ликвидности. Зато је, ставила је до знања Лагардова, главни задатак за Русију очување билан­ са између својих нафтних прихода, нарочито у условима нестабилности и успоравања раста светске економије, и повећавања државних расхода. Подсетила је на септембарску прогнозу ММФ-а о смањењу раста светске економије на 4,5 процента, подвукавши да, ако би ММФ почео да је преиспитује, она би очигледно била још нижа. Кристин Лагард је рек­ ла: „Замислите да се великим шокситуацијама са европским банкама, које повлаче своје филијале из Русије, дода још и нагло снижење светских цена берзанске робе и нафте. Све је то врло осетљиво за Русију“. Резиме шефа ММФ-а био је лаконски: „Повећање државних расхода није баш добро“. При томе је Лагардова

фото: Vostock-photo

Русија има све могућности да се одупре кризи, да постане мост између Азије и Европе, између старог и новог поретка. Ово је изјавила директорка Међународног монетарног фонда Кристин Лагард, иступајући пред студентима Државног универзитета Министарства финансија Русије

новој редакцији „Стратегија – 2020“, која предвиђа структурне реформе у многим гранама и секторима руске економије, њену диверсификацију. „Убеђена сам да су за стабилизацију раста оне неоп­ ходне“, рекла је Кристин Лагард. „Ако упитате лидере светског бизниса, инвес­ титоре, шта је за њих најважније било у Русији, било у Немачкој, Бразилу или у Француској, одговор ће бити исти. Међу главним факторима они ће поменути стабилност, предвидљивост, повољну инвестициону климу.“ Лагардова је говорила и о проблемима властите институције. Русија је, по њеним речима, данас постала један од десет највећих акционара ММФ-а, што је исправно, узимајући у обзир размере њене економије. Па ипак, у најскоријој перспективи у том клубу земаља, Русија, Кина и Бразил ће играти све већу улогу, а помак квота у корист земаља које се динамично развијају само ће се још ви­ше ширити. „То је болан процес, јер неко треба да им препусти своје квоте у ММФ-у“, констатовала је Лагард. Своје предавање шефица ММФ-а је за­вршила оптимистичком нотом, наз­ вавши Русију „дивном, необичном зем­­­љом, са прекрасном књижевношћу, умет­ношћу и балетом“. А затим је рекла да ће после предавања отићи у Бољшој театар. Лагардова је истакла да је Ипак, пре него што је напустила салу, одго­ њој као никоме схватљива ворила је на питања тежња руских власти да троше студената. Једна девојка више на своје становништво. се заинтересовала како би шефица ММФ-а „Неколико година сам живела про­­коментарисала ула­ у сличној ситуацији“, сетила зак Русије у Светску тр­ се она периода свог рада на говинску орга­ни­зацију и предно­сти које то пружа. положају министра финансија На почетку је Лагардова Француске, „али и као пријатељ истакла да јој је веома Русије који има државну награду драго што се пут Русије у СТО готово завршио.

– орден Пријатељства − и као Што се тиче очигледних непристрасни посматрач, ја вас предности, у својству одвраћам од таквог пута“ извозника гаса, нафте и сировинских ресурса, те увозника готове ро­ добар циљ“, наставила је Кристин Ла­ бе, Русија тешко да ће их добити, али у гард, подвукавши да је најважније да датом случају важнији су економски и финансијска тржишта реагују на оба­ политички плусеви, који се састоје у томе везе и правне норме, да обезбеђују што је дат врло јасан сигнал да Русија максимално безбедан и коректан проток одговара, и да је спремна да одговори, капитала. Она се позитивно изразила и о свим захтевима СТО.

истакла да је њој као никоме схватљива тежња руских власти да троше више на своје становништво. „Неколико година сам живела у сличној ситуацији“, сетила се она периода свог рада на положају министра финансија Француске, „али и као пријатељ Русије који има државну награду – орден Пријатељства − и као непристрасни посматрач, ја вас одвраћам од таквог пута.“ У целини, уопштавајући улогу Русије у глобалним економским катаклизмама, Лагардова је изјавила да ми умемо да преживљавамо и учвршћујемо своје одбрамбене линије. У несумњиве врлине које помажу Русији да се прилагоди тешкоћама, она је убројала „врло паметну политику девизног курса, као и борбу против инфлације“. „Све ове мере се поздрављају“, рекла је Лагардова, не заборавивши да помене и то да оне, осим свега осталог, доприносе и развоју руског финансијског тржишта. А то, опет, води оснивању Међународног финансијског центра у Москви. „Међународни финансијски центар је

5

економија

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

Ми смо запосл ени! фото: photo press

РГ: Да прецизирамо: да ли је прип­ рема кадрова задатак државе или биз­ ниса?

Пише: Татјана Смољакова

П

о мишљењу руских власти, ак­ у­т­ни период економске кри­ зе на нашем тржишту рада је захваљујући предузетим ме­ рама прошао без нарочитих потреса – успело нам је да избегнемо наг­ли пораст незапослености. А како ситуација изгледа са стране, с гледишта независног експерта? На молбу Росијске газете, коментарише извршни директор Међународне организације рада (Сектор запослености) Хосе Мануел СалазарКсиринакс. Росијска газета: У периоду кризе многе земље су користиле сличне начине борбе против незапослености. Али то је свугде дало различит ефекат. Како бисте оценили ефикасност антикризних мера на тржишту рада у Русији?

Хосе Мануел Салазар-Ксири­ накс: По мом мишљењу, одговор Ру­ си­је на кризу био је врло значајан. Ви то знате боље од мене. Пре свега, то су фи­нан­сијске, инфраструктурне и друге специјалне мере, у које спадају и мере регионалног карактера. То је и ширење спектра услуга у области запошљавања.

6

Извршни директор Међународне организације рада високо оценио антикризни одговор Русије Очигледна је жеља да се проанализирају оптималне мере и да се укључе у нови програм помоћи запошљавању. И још нешто. Русија је велика земља са еко­ номијом која се динамично развија, с радном снагом од 70 милиона људи. Русија није само богата природним ресурсима, него и људским капиталом. У Русији је основан читав низ добрих институција и инструмената, низ по­лу­га које су утицале на ситуацију. Са­да, како показује искуство других зе­ма­ља, није неопходна само примена појединачних изолованих мера; важнија је усклађеност и координација опште политике, укључујући и учешће највиших органа државне управе у решавању тих питања.

РГ: Учествовали сте на московској конференцији о развоју тржишта рада. Тамо се чуо предлог да нам је неопходно посебно министарство за рад. Како Ви на то гледате?

ХМСК: Нема смисла саветовати вла­ дама каква структура је оптимална. Има­мо примере земаља у којима постоји министарство за рад, па чак и министарство за запошљавање. Можемо их оценити као не нарочито ефикасна, па чак и слаба. Ја бих само подвукао: најважнија је усклађеност и ангажовање најразличитијих министарстава у анализи и реализацији политике запошљавања. Важно је и друго – добри узајамни односи између послодаваца и радника, зато што се најбољи резултати постижу тамо где нема великог јаза између потражње за квалификованом радном снагом и њене понуде. Партнерство компанија и установа професионално-техничког образовања мора се изграђивати на такав начин да програми образовања не заостају превише за захтевима тржишта, а у најбољем случају чак и да предњаче, те да одговарају будућим захтевима.

ХМСК: Мислим да је то заједничка делатност. Многе компаније сада тра­ же талентоване кадрове по целом све­­ту. Питање је колико је систем про­­­феси­оналне припреме у Русији спре­ман да понуди талентоване и обра­зоване кадрове целом свету. Ако јесте, Русија може постати привлачни магнет који ће привући и инвестиције у руска предузећа. Испоставља се да ће стране компаније, привучене људским капиталом, инвестирати материјалне активе у производњу. А затим Русија може само увећавати своју привлачност за инвестиције из целог света. То је својеврсни механизам јачања. РГ: То значи да остаје претња даљег одлива квалитетних радних ресурса из Русије?

ХМСК: Мислим да таква претња увек постоји док постоје добра радна места у другим земљама. Даћу вам апсолутно екстреман пример. У Карипском мору постоји острво с добрим универзитетом који се назива Универзитет Вест Ин­ дије. Дипломци су такође добри. За последњих петнаест година две трећине свршених студената су отишле из ове земље Карип­­ског басена. Наравно, они не могу да нађу посао у својој земљи због географске ускости простора. Нећу ни на који начин да поредим Русију ни са острвом, ни с таквим бројкама. Али увек треба имати у виду: све док постоје инвестиције, док постоји грански развој у другим земљама, увек постоји ризик да најуспешнији свршени стручњаци покушају да се опро­бају у другој земљи. И још један чинилац који доприноси томе – мултинационалне корпорације којима је свеједно где и из које земље привлаче талентоване стручњак, као робу која се продаје на комад. На пример, сада из Индије многи врбују инжењерски кадар. Мислим да ни руске инжењере ова тенденција неће мимоићи. РГ: Понекад се ствара утисак да на­

шим властима није најјасније шта се реално догађа на тржишту рада. Да ли се варам?

ХМСК: Нећу да дајем личне оцене, пош­ то нисам пратио позицију државних орга­на власти. Али могу рећи: чак и да је тако нешто било у прошлости, из онога што сам чуо на московској кон­ ференцији, из пројекта програма за по­­моћ запошљавању с којим сам имао прилике да се упознам, могу рећи да постоји прилично озбиљно схватање целе ове проблематике. И на крају, узајамни однос између федералних и регионалних нивоа власти је врло важна компонента. За Русију и за друге земље сада је основни проблем − проблем унутрашње радне миг­рације. Колико сам упознат, код Вас постоји низ препрека. Међу њима су и оне апсолутно свакодневне и животне: тешкоће које људи имају да нађу стан, тешкоће када се селе у друго место, високе цене ка­

Русија је велика земља са економијом која се динамично развија, с радном снагом од 70 милиона људи. Русија није само богата природним ресурсима, него и људским капиталом. У Русији је основан читав низ добрих институција и инструмената, низ полуга које су утицале на ситуацију рата, растојања. Унутрашња радна пок­ рет­љивост може постати један од сас­ тавних механизама који ће омогућити преливање професионалних кадрова и талентованих људи у оне регионе, гра­ дове и гране где реално постоје мо­гућ­ ности за запошљавање. Било ми је јако драго када сам видео у пројекту про­ грама запошљавања у Русији да се тај проблем и његова важност увиђа и да Влада размишља о путевима решавања управо овог питања. РГ: Кажу да ће нам ускоро бити пот­

реб­но 10 милиона миграната. Мени ни­је сасвим јасно њихово место у ино­ ва­ционој економији. Они или уоп­ште немају никакву професионалну при­ прему, или имају ону минималну.

ХМСК: Земље са становништвом које ста­ри имају потребу за мигрантима, и тада је економска корист од њиховог присуства неоспорна. Али када поку­ шавамо да јасно одредимо улогу миг­ раната, морамо у првом реду да раз­ ми­шљамо о могућностима ширења ун­­ут­­рашње радне снаге. На пример, више да ангажујемо жене на тржишту рада. То је један од начина да се смањи ова бројка од 10 милиона миграната, бројка коју сам чуо (ко ју је израчунао, не знам). Али можда и неће настати потреба за 10 милиона додатних радних руку, зато што велики део економског раста може бити постигнут на рачун раста продуктивности рада. Али морам да кажем и нешто врло важно у вези са радницима мигрантима: то је осетљива тема, практично у свим земљама. Ипак, ако постоји јасно разрађена политика и јасни прописи који регулишу миграцију, ако је Влада добро објаснила, ако је заиста анализирано каква је економска корист од радне снаге из иностранства, може се сматрати да ће се одређени део социјалне напетости стварно смањивати. С друге стране, постоји могућност да се путем развоја система професионалне припреме повећава квали­фикација и тих радника. РГ: Један од врло озбиљних проблема нашег тржишта рада је неформална за­по­сленост. Може ли Међународна организација рада да понуди Русији неке рецепте борбе против такве запо­ слености?

ХМСК: Овај проблем се не тиче само Русије. Криза је удвостручила стање не­формалне запослености. Један од фундаменталних путева решавања овог проблема је обезбеђивање постојаног економског раста у догледном периоду, то јест повећање броја нових радних места, како компаније не би имале пот­ ребу да отварају привремена радна ме­ ста. И наравно, ту велики значај има контролна функција Владе. Задатак је увући све социјалне партнере у конкретну и исцрпну расправу о овој теми. Не познајем сасвим добро руски Закон о раду, али могу да претпоставим да би требало извршити промене у радном законодавству.

7

оружје економија и безбедност

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

Кључни проблеми економије на примеру просечне руске породице

Када ће се у Русиј и добро живети

Поред нове вишеспратнице дочекује нас глава младе породице, Владимир. Има двадесет осам година, а његова жена Настја – двадесет две. Историја Фролових је почела љубављу, а наставила се хипотеком

О

бично двориште сибирског града Томска. Около су мон­ тажне куће, негде у даљини у тополама се скрива трошна др­ена архитектура. Две младе жене каче рубље на конопац. На клупи поред леја цвећа седе пензионери. Поред њих пролази дечак са свежњем летака „Тражим стан“, лепи оглас на гвоздена врата улаза. Ето, управо у таквим двориштима и настаје химна обичном и уједначеном животу. Идемо у госте обичној породици Фро­ лових.

Вова

Поред нове вишеспратнице дочекује нас глава младе породице, Владимир. Има двадесет осам година, а његова жена Настја – двадесет две. Историја Фролових је почела љубављу, а наставила се хипотеком. Владимир и Настја су дошли у Томск из обласних села да се упишу на факултете: Владимир на Политехнички, а Настја на Педагошки. Владимир је завршио факултет и запослио се у Томској електромеханичкој фабрици (ТЕМФ). Једном је срео Настју којој је била потребна помоћ са цртежима. Помогао јој је. Узели су се. Родио им се син Серјожа. После факултета Владимир је заправо бирао између три фабрике. Не може се рећи да су се услови битно разликовали – свуда је морао да почне од плате која 8

при­ближно износи 10 000 рубаља. За­ то се оријентисао на објективне (где је плата редовна) и субјективне (чији је бизнис перспективнији, где су руко­ водиоци бољи) показатеље. Изабрао је електромеханику. А сада и сам стално контактира са студентима, бирајући кадрове за фабрику. Проблем описује једноставно: „Добре момке предузећа одабирају унапред у целој земљи. Кон­ кретно Томску допадају само оне главе и руке које хоће да остану овде. Главна потешкоћа је у ниском старту. Десет хиљада рубаља и за Томск су мале паре.“ И наравно, Владимир је остао ту не само из огромне љубави према др­ веној архитектури. Као перспективном раднику у фабрици су му понудили

„Наш месечни буџет је двадесет хиљада рубаља, кад се одузме свота коју плаћам за главнину кредита. Настја сада студира и бави се Сергејем, а само ја радим. Око шест хиљада одлази на храну, остало на дете, одећу и реновирање стана. Остају нам тричетири хиљаде“

И још један озбиљан социјалан проблем који се тиче младих руских породица – недостатак места у дечијим вртићима: редови од десетина хиљада деце постоје у многим регионима. Укупно у Русији, према подацима Министарства здравља и социјалног развоја, има око милион и по деце која чекају на своје место у вртићу

хи­потеку. Рок је двадесет пет година. Главнину кредита Владимир плаћа сам, а предузеће плаћа камату. У принципу, то је повољно. Истина, постоји нијанса – додатни уговор у коме је прописано да у случају отпуштања с посла пре завршетка исплате хипотеке сарадник мора да врати предузећу своту тих плаћених камата. Тако да је будућност породице Фролових предодређена. Једнособан стан породице Фролових налази се у новоградњи на обали ре­ ке Том. Већ трећу годину Владимир об­нав­ља тај стан. Тапете у кухињи тек што су излепљене. Сада су готови предсобље, купатило и соба. На реду је кухиња. Намештаја практично нема −

само најнеопходније: дечији креветац, компјутерски сто и тросед. Сточић за пијење чаја морају да довлаче из кухиње. „Зашто не унајмиш мајсторе за рено­ вирање? Је ли то скупо?“

„Није ствар у новцу, он се може уштедети. Проблем је у томе што немамо где да од­ е­мо из стана за време реновирања. Ро­ дитељи су у селу, рођаци у Томску живе у истим оваквим условима као и ми.“

Хипотека и некретнина

Упркос забрињавајућој зависности од свог послодавца, Владимир је у праву када тврди да је имао среће: већи део младих руских породица не може себи

фото: oksana Yusko

Пишу: Андреј Молодих, Филип Чапковски, часопис „Руски репортер“

Влада покушава да обнови руске фабрике, а уједно и да их избави од претеране зависности од страних испоручилаца почев од 2002. године – тада је био усвојен први федерални наменски програм „Национална технолошка база“, за период од 2002. до 2006. године. За њега је издвојено 10 милијарди рубаља

да дозволи хипотеку, а њихов послодавац није спреман да им помаже са исплатом камате. Код нас се сада само 15 процената некретнина стиче помоћу хипотеке, а у Европи до 80 процената. Вредност хипотеке (колико треба платити осим вредности стана) је сума која зависи од главнине кредита и састоји се од два дела: камате коју банка добија од хипотеке, и стопе рефинансирања, под којом Централна банка кредитира комерцијалне банке. У целом свету банке зарађују на хипотеци мање или више једнако: око 2 до 3 процента годишње. Стопа рефинансирања много варира: у европским земљама она по правилу није већа од 2 процента, а у

Русији је 8,5 процента. Наша Централна банка радије неће превише да је спушта како не би изазвала инфлацију: сматра се да ће се, ако сви потрче да узимају јефтине кредите, у економији наћи сувише много робе која није покривена новцем, и да ће то изазвати раст цена. У исто време, висока стопа рефинансирања кочи пословну активност у коју спада и стамбена изградња. Једна од производних линија Томске електромеханичке фабрике су турбине за ваздушне филтере за метро. Једно­ ставнијим речима, огромни вентилатори који брзо испумпавају дим кад се задими станица. Сада такви вентилатори стоје на шест станица у Москви. Али уговор с Московљанима није дугорочан. Од тога непосредно зависи светла будућност породице Фролових. „Какав је ваш месечни буџет“, разматрамо параметре који утичу на побољшање квалитета њиховог живота. „Двадесет хиљада рубаља, кад се одузме свота коју плаћам за главнину кредита. Настја сада студира и бави се Сергејем, а 9

економија само ја радим. Око шест хиљада одлази на храну, остало на дете, одећу и реновирање стана. Остају нам три-четири хиљаде.“ Зачувши своје име, Серјожа се мало придиже у свом кревету иза оградице, али пошто није нашао ништа занимљиво, поново тоне у сан.

Продуктивност рада и плата

Стручњак нивоа Владимира Фролова у Европи би добијао најмање два пута више. А са платом од 50 00а рубаља уместо 25 000, и уз исти ниво потрошње, он би могао да отплати стан за нешто више од три године – и у тренутку када смо с њим разговарали већ би био финансијски слободан човек. Ниска плата је последица ниске продуктивности рада: у Русији је она отприлике четири пута мања него у САД. То уопште не значи да Владимир и његове колеге раде четири пута горе од неког Џона у електромеханичкој фабрици код Детроита. Проблем је у старој опреми: на машинама из раздобља од тридесетих до шездесетих година прошлог века тешко је радити истом брзином и правити исто тако квалитетан производ. Да би се човек у то уверио, не треба да иде у САД – довољно је да се мало прошета погоном Владимирове фабрике, где у једном углу радник бруси декове вентилатора на препотопској машини самарске производње, а у другом пуни полуфабрикате у корејску машину глодалицу која их бруси по 3Д-моделу. Уосталом, није све ни тако лоше: и у ТЕМФ-у, где ради Владимир Фролов, и у Русији у целини, основни фондови се мало по мало обнављају. Као резултат тога, продуктивност рада је код нас за последњих десет година порасла готово за трећину. Али ипак су сада још увек три четвртине машина старије од петнаест година. Оне се могу обновити само уз помоћ великих инвестиција: просечно, свака машина по коју Волођа путује на службени пут у Немачку, кошта од 300 000 до 500 000 евра. Држава схвата да за повећање продукти­в­ ности рада, а услед ње и плата стручњака, нема другог пута осим потпуне обнове техничке базе производње. Зато она предузима различите мере – понекад прилично хаотичне, али упорне − како на федералном, тако и на регионалном нивоу. „Да ли се осећаш сигурним за своју сутрашњицу?“ 10

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

„Не. Теоретски, у сваком тренутку се наруџбине у фабрици могу смањити“, размишља Владимир, „ако екипа која управља нашом државом негде направи глупост, у нашој фабрици ће се одмах појавити проблеми. Дакле, проблеме ћу имати и ја.“

„А шта је потребно да би се осећао сигурним?“

„Плата од 38 000 је довољна за сигурност. Ако би у нашој држави“, наставља да размишља Владимир, „дошло до преоријентације индустрије на домаћег произвођача, све би било добро. На пример, често пословно боравим у Немачкој. Тамо се принципијелно труде да раде на свему што је немачке производње. Сигуран сам да залог добре будућности у Русији јесте патриотизам.“ „Али ти си се и сам недавно подсмевао домаћем аутомобилу и путујеш у Немачку по машине...“

„Патриоте морају бити првенствено произвођачи: они су дужни да све праве квалитетно. Држава мора бити патриота своје земље. Неопходан је нормалан порески систем, кредити за предузећа морају бити приступачнији и руска роба мора имати приоритет на тржишту.“

Руска машиноградња

Наше фабрике данас заиста веома за­висе од увоза: 87 процената ново­уве­дених машина нису произведене у Русији. А према проценама удружења „Маши­ ноимпорт“, удео руских машина на тржишту износи свега један проценат. То јест, савремена и скупа опрема се купује у иностранству, а јефтина код куће. Влада покушава да обнови руске фабрике, а уједно и да их избави од претеране зависности од страних испоручилаца почев од 2002. године – тада је био усвојен први федерални наменски програм „Национална технолошка база“ за пери­ од од 2002. до 2006. године. За њега је издвојено 10 милијарди рубаља. Након четири године, у пројекту потпуно истог таквог програма, али сада за период од 2007. до 2011. године, морало се признати да нам није успело да постигнемо све циљеве, „због недовољног финансирања“. А на куповину нове високотехнолошке опреме већ је издвојено 50 милијарди рубаља. У концепцији трећег, још неусвојеног програма обнове руске индустрије – сада већ до 2016. године – у ту сврху се улаже од 100 до 300 милијарди рубаља.

Владимиров патриотизам, за разлику од државног, описује се у апсолутно реалним категоријама. Он хоће да остане да живи у Томску и да ради за добро своје породице и предузећа. Према његовом схватању, добар живот је могућност да путује, да има кућу ван града и да подигне троје деце. Он своје грађанске дужности за сада испуњава: постао је добар стручњак, цене га у фабрици, ради на производњи руске робе и то технолошки иновативне. Једини проблем тог обичног руског грађанина је одсуство маште. Тачније, његова машта се оваплотила у некретнину. У оквирима у којима он живи, фантазирати и маштати се не исплати – иначе ће свакодневни живот постати неподношљив, а он још мора да издржи двадесет две године. Док не исплати хипотеку.

Настја

Жена обичног човека, Настја, не прекида мужа док он говори, мирно седи поред њега и чека свој ред да прича о добром животу. Њене представе се не разликују превише од Владимирових. Само што би се она задовољила са двоје деце. „Ако заборавимо хипотеку, када ћеш добро живети?“

„Када Серјожа пође у дечији вртић и када будем имала могућност да се запослим.“ Она, као и муж, врло брзо одговара на општа питања: обична породица има довољно времена да њени чланови међусобно разговарају о томе шта желе. За почетак, Настја би хтела да прима 15 000 рубаља, али још боље је 20 000. Будући педагог нема намеру да иде у школу, на то је утицало негативно искуство рада као васпитачице у дечијем вртићу: Настја је експериментисала када је уписивала сина у вртић, али кроз две недеље дечак се разболео и експеримент је обустављен. Млади људи причају: имали су проблем да упишу дете у вртић.

Квалитет живота. Социјална сфера

У нашем разговору с Владимиром и Нас­тјом осећало се да су они ново поко­ лење које је навикло да решава своје проблеме самостално, не уздајући се у социјалну заштиту. Зато нисмо успели да од њих измамимо жалбе на државу. Разуме се, њих љути систем здравства – у томе се слажу са апсолутном већином руских грађана: према последњим испи­

тивањима јавног мњења, 58 процената становништва у земљи је крајње неза­ довољно медицинским услугама. „Серјожа је имао неке шумове на срцу“, рекла нам је Настја, „те смо одјурили код лекара. ’Па, можете месец и по дана да чекате ред да бисте дошли на бесплатан преглед...’ рекао нам је лекар. Платили смо и имали смо резултате сутрадан.“ При томе је чак и за скроман буџет Фролових свота која је плаћена лекару била релативно мала – 500 рубаља. Људе не нервира толико корумпираност медицинског система, колико његова потпуна непредвидљивост, одсуство правила. И још један озбиљан социјалан проблем који се тиче младих руских породица – недостатак места у дечијим вртићима: редови од десетина хиљада деце постоје у многим регионима. Укупно у Русији, према подацима Министарства здравља и социјалног развоја, има око милион и по деце која чекају на своје место у вртићу. Власти наводно стимулишу наталитет, али одговарајућу инфраструктуру за децу немају: многе зграде дечијих вртића сада су изнајмљене за канцеларије, а сувише строга правила регистрације дечијих

месечно. Приватни вртић је још гора варијанта – кошта 15 000. Нудили су чак и мито како би се померили у реду ближе почетку – нико није хтео да узме. Владимир је молио газде да утичу на ситуацију – ништа није постигао. На крају су им на неки чудесан начин саопштили да су добили упут за вртић. Највероватније зато што су у њиховом рејону изградили два нова. Са дечијим вртићима је уопште занимљива ситу­ ација. Ствар је у томе што нам Устав гарантује право на школско образовање, али дечији вртићи не спадају под ову одредбу. У суштини, то је лични проблем грађана. Сада Настја једва чека јесен. „Наставницима се спремају да повећају плату за 30 процената, зар то заиста не желиш?“

„Не, није то за мене“, остаје она при своме. „Хтела бих да идем негде у органе старатељства.“ У кухињи шиште пилећи котлети. Настја скаче и трчи да их спасе. „И уопште, тих тридесет процената – то је ужасна новост“, наставља разго­вор Владимир. „Чим се то догоди, у продав­ ницама ће се подићи цене. И наших 20 000 породичног буџета ће се смањити.“

„На пример, ја често пословно боравим у Немачкој. Тамо се принципијелно труде да раде на свему што је немачке производње. Сигуран сам да залог добре будућности у Русији јесте патриотизам“ „Али ти си се и сам недавно подсмевао домаћем аутомобилу и путујеш у Немачку по машине...“ „Патриоте морају бити првенствено произвођачи: они су дужни да све праве квалитетно“, не да се збунити Владимир установа успоравају отварање приватних дечијих вртића, или их чине врло скупим због подмићивања инстанци које врше регистрацију. У октобру 2010. године су, истина, биле усвојене нове санитарне норме за предшколске организације, норме које су донекле поједноставиле живот приватних дечијих установа и озакониле постојање домаћих јаслица – овај облик, који захтева најмање улагања капитала, може делимично спасти ситуацију. Жена која ће чувати дете није њихова варијанта, то износи четири хиљаде

Настја још замишља добар живот у виду путовања у Севастопољ – тамо има рођаке. А затим у Египат – тамо су пирамиде. Даље је Тајланд, зато што је тамо топло и море, Немачка – Владимир јој је причао о њој много тога доброг. Ето, то је све. Укратко, све што је потребно овој породици за добар живот – то је да престане да буде заточеник у свом стану: због тога што нема с ким и нема од чега да остави дете код куће, они готово никуда не излазе. „Котлети су загорели“, са изразом кривице на лицу враћа се Настја.

„Ништа“, умирује је муж, „појешћемо их.“ „Јесте ли давно били у ресторану?“

„У септембру“, одговарјау они углас.

Фабрика

Поштено говорећи, нисмо баш поверо­ вали у то да је Владимир задовољан својим послом у фабрици. Чинило нам се да он тамо ринта од јутра до мрака поред машине, као робот, а затим се враћа кући да би поновио свој животни циклус. У извесној мери, то је тако, али испоставило се да није све баш тако страшно. Прво, Владимир ради у средњем управљачком делу производног ланца – између канцеларијске зоне и погона. Део радног времена користи за обрађивање наруџбине, понекад путује на службени пут, али може да стоји и поред машине. Друго, „стара опрема“ далеко од тога да је сва стара. Део капацитета је замењен немачким машинама. Инструментални погон, где се производе прецизни делови за нафтоводе, углавном је савремен. За сада није могуће заменити све старе машине новим: предузеће не зарађује толико. Главни проблем одрживости оваквог бизниса је недостатак дугоро­ чних уговора. У фабрику доспевају кратко­рочне наруџбине – треба опстати на кратак рок. Зарађују углавном од пречишћивача ваздуха и уређаја ауто­ матизоване контроле нафтовода. Такође производе пнеуматске чекиће. Али на њима се не може много зарадити. Идеалан развој фабрике, с Владимировог гледишта – то су два-три дугорочна уго­ вора с нафташима или градитељима московског метроа. Тек тада би почели да живе исто као и Немци. „Ти се срећеш са обичним немачким радницима. По чему се њихов живот разликује од твог?“

„Њихова карактеристична црта је насмешеност“, сећа се Немаца Влад­ имир. „А зашто су они тако насмешени?“

„Они имају сигурност за сутрашњицу. Не знам тачно, али немачки радник је социјално ушушкан према пуном програму. Базен, теретана, медицинско осигурање, кућа, кола, и тако даље. За нас је то за сада неодређена будућност. На пример, они намерно пазе на то да се човек не исцрпљује, да се током викенда заиста одмара. То није питање човекољубља. Људи су ресурс у који се улаже новац.“ 11

Пише: Тејмур Абдулајев

М

олба Русије Европској унији да промени одредбе новог гасног законодавства није испуњена. То приморава руске енергетичаре да усмеравају лавовски део извоза на Исток, повећавајући пре свега дугорочну сарадњу с Кином. То ће помоћи компанијама да минимизирају инвестиционе ризике приликом разраде нових налазишта, изјавио је недавно министар енергетике РФ Сергеј Шматко. Према његовим речима, несугласице с регулаторима енергетског тржишта ЕУ настају због размимоилажења у идеологији изградње односа у овој области, нарочито у одређивању таквих појмова као што је енергетска безбедност. За ЕУ то је свођење енергетске зависности од Русије на минимум. Наша земља пак подразумева могућност дугорочног инвестиционог планирања својих стратегијских пројеката. Према мишљењу Сергеја Шматка, као, уосталом, и руководилаца руских енергетских компанија, само су дугорочни уговори у стању да обезбеде исплативост улагања од више милијарди у стварање поуздане цевоводне и саобраћајне инфраструктуре нових налазишта. „Дугорочни уговори, разумљив систем формирања цена и потврђивање инвестиција – то су наше ’свете краве’ и нама је тешко да их се одрекнемо“, објаснио је министар енергетике. Па ипак, умирио нас је Шматко, иако су односи са ЕУ поводом гаса запали у слепу улицу, Русија се обавезује да испуни све раније потписане споразуме о испорукама „плавог горива“. „Ништа се страшно није догодило“, сматра Шматко. Али руске компаније не треба да занемарују алармантне сигнале, каже министар. „Ми жалимо што је настала таква ситуација с партнерима из ЕУ“, изјавио је Сергеј Шматко. Према његовим речима, тржиште ЕУ се сматрало приоритетним за Русију, али све дотле док је његов развој био предвидљив. Али данас, због 12

политика

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

Руски гас мења оријентире

Политиколози Валдајског клуба оценили пет сценарија развоја Русије

В

Пише: Јевгениј Шестаков, Калуга

Приоритет може бити дат Истоку

Молба Русије Европској унији да промени одредбе новог гасног законодавства није испуњена. То приморава руске енергетичаре да усмеравају лавовски део извоза на Исток, повећавајући пре свега дугорочну сарадњу с Кином, изјавио је недавно министар енергетике РФ Сергеј Шматко

великих размимоилажења у прогнозама о потрошњи, европски аналитичари улогу гаса у енергетској равнотежи виде магловито. Министар енергетике ипак не губи наду да ће завршити преговоре према „руском сценарију“, чији ће резултат у перспективи учинити наш енергетски дијалог узајамно корисним. Подсетимо да трећи енергетски пакет предвиђа ограничења делатности компанија попут „Гаспрома“, на пример, а продавци гаса не могу да поседују транспортне мреже. Па ипак, саопштено је да се Европска комисија одрекла идеје потписивања споразума са Русијом, који уводи правно уређен режим за енергетске пројекте, рачунајући ту и оне за гасовод „Јужни ток“

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

Коју маршруту изабрати?

фото: Vostock-photo

економија

ласт која води борбу против корупције „наговара тигра да жртвује своје лепо крзно“. На заседању међународног Валдајског клуба који се ове године окупио у Калуги, овом древном кинеском изреком политиколог из Поднебеске империје професор Шен Шил-Јан илустровао је ограничене могућности руководства било које земље у борби против ове појаве. Учесници дискусије посвећене сцена­ ријима развоја Русије у следећих пет до осам година више пута су се враћали на тему корупције. За време које је Дмитриј Медведев провео на власти, у земљи је било покренуто 35 000 кривичних дела поводом корупције. Постојање корупције политиколози су априори доживљавали као неизбежност коју није у стању да победи ниједан будући лидер. Члановима Валдајског клуба понуђено је на разматрање пет варијанти развоја наше земље. Од формирања тврдог ау­ то­­ритарног режима у будућности, у суштини, полицијске државе, до демо­ кратске револуције праћене потпуном сменом елита. Између ових крајности су прелазне варијанте, које одражавају разноврсне реалне или замишљене компромисе које, по мишљењу аутора реферата, могу у одређеним условима правити власт и друштво. Ту је и спро­ вођење либерално-демократских ре­ фор­ми, и ауторитарна модернизација, и инерциони модел који предвиђа за­ државање „статуса кво“ у земљи. Ради се о облику „застоја“, када, цитирам сценарио, „притисак одоздо није велики, осећај незадовољства и безнађа политички није уобличен, а спољни изазови не подстичу на брзо деловање“. Учесници дискусије требало је да оцене перспективност пет сценарија и изаберу оптималан. Али испоставило се да се нема шта бирати. Ниједан понуђени модел није био, с гледишта валдајаца, у довољној мери савршен, а што је нај­ важније, реалистичан. Чак ни пут ко­ји су састављачи реферата назвали „ауто­ ритарном модернизацијом“, иако је он, по

Постоји и шести сценарио − „акумулативни“ модел развоја. У будућности тај ће модел конкурисати, али ће се, могуће је, сасвим мирно уклапати у модел „ауторитарне модернизације“

мишљењу говорника, био нешто ближи реалности од других сценарија, такође није превише узимао у обзир многе чиниоце развоја који су својствени Русији. „Ми смо заробљени у старомодном интелектуалном моделу“, констатовао је у свом излагању политиколог Вја­ чеслав Никонов. Па ипак, признање учесника Валдаја да су нереалистична најмање четири од пет сценарија пону­ ђених на разматрање, довело је до по­ јаве шестог сценарија. Он је у себи обухватио најпро­вереније трендове који одговарају вектору друштвеног развоја. Председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику, пред­ седавајући заседања клуба „Валдај“, Се­р­геј Караганов, назвао је тај пут „аку­мулативним“ моделом развоја. У бу­ дућности тај ће модел конкурисати, али ће се, могуће је, сасвим мирно уклапати у модел „ауторитарне модернизације“. Нове револуције нико не очекује, иако су Валдајце у њихову неизбежност упорно покушавали да убеде неки учесници

форума, који се најнепомирљивије односе према власти. У могућност потреса овакве врсте у Русији данас су одбили да поверују не само руски, него и практично сви страни учесници у дискусији, мада ће се покушаји да се ситуација поремети предузимати како на десном, тако и на левом крилу руске политике. Зашто „акумулативни“ модел у очима већине политиколога окупљених у Калуги изгледа најреалистичније? Ње­ гово карактеристично обележје је равно­ мерно и нескоковито акумулирање сна­ га за будуће промене, акумулирање ко­је ће се одвијати са истовременим „пре­ форматирањем“ социјалног састава друш­тва. Један учесник дискусије наз­ вао је овакво стање земље „застојем с позитивним трендом“. Идеологију ова­ к­­вог сценарија веома је емотивно из­ разио Вјачеслав Никонов: „Русија ће се развијати“. Приоритети су: ино­вација, реиндустријализација, развој конку­ рентских предности појединих грана. На заседању Валдајског клуба руко­ водилац Центра стратегијских анализа Михаил Дмитријев је поднео реферат састављен на основу социолошких ис­ тра­живања. Његови аутори су раз­ јаснили ко ће постати главна политичка снага друштва 2018. године. До тог времена, каже се у истраживању, број­ ност средње класе у градовима дос­ тићи ће 60 процената, а у целини у земљи – 45 процената одраслог ста­ новништва. Дотле ће, напротив, лево изборно тело остати у мањини. Како је Росијској Газети објаснио Дмитријев, приликом прављења огледних група за основу се узимало поседовање ауто­ мобила чија је вредност преко 12 000 долара, ниво образовања и културе, и намерно су одбацивани богати. Чак ако се узме у обзир да многи закључци које су понудили социолози изгледају противречно, и да су не једном били изложени критици од стране Валдајаца, перспективе стварања средње класе у земљи изгледају неоспорне. Питање спремности ове групе станов­ ништва да се у будућности бави реалном политиком остаје отворено. Данас, пак, 13

ситуација, према представљеним истра­ живањима, изгледа овако: средња класа у Русији се занима за политику, али у исто време у њој не учествује. Хоће ли спољни свет дати Русији мо­ гућност да реализује „акумулативни“ сценарио? С једне стране, Запад ће следећих година бити забављен влас­ титом системском кризом и можда му неће бити до наше земље. У најмању руку, данас се у Америци током пред­из­ борних дебата републиканаца о спољ­ нополитичким питањима тема Русије налази на периферији дискусија. За то време, у први план избија ситуација у Авганистану и Ираку. С друге стране, није јасно хоће ли Европа пристати да равнодушно посматра наш, с њеног гледишта, полаган и постепен развој с неизбежним елементима стагнације, макар и еволутивне, рачунајући ту и ону у политичкој сфери. Неће ли наши нестрпљиви суседи покушати да изолују Русију, која ће се развијати по свом моделу који се не подудара с њиховим идеалистичким представама, моделу који многи Валдајци сматрају оптималним у садашњим условима? У свом излагању пред учесницима клуба професор Шен Шин-Јан је испричао древну кинеску причу о младићу који је хтео да научи да лепо хода. Ради тога се упутио у село чији су становници, како је чуо, ходали врло грациозно. После „обуке“, младић се вратио кући четвороношке. Док је посматрао туђи начин хода, сам се потпуно одвикао да хода. Тако ни Русија не треба толико да учи од других, колико да усавршава оно што сама има, објаснио је смисао приче гост из Поднебеске империје. Питање куда иде наша земља – у Европу или Азију – има при одређивању даље стратегије развоја другоразредан значај. Москва ће формирати парт­ нерске односе са онима који су за њих заинтересовани. „Ја сам забранио да се на територији области изговара реч ’криза’“ рекао је учесницима Вал­ дајског клуба губернатор Калушке области Анатолиј Артамонов и, како је показало време, то је упалило: чак и у годинама које су биле најтеже за Русију, инвеститори су долазили у регион, градили су ту предузећа, руководећи се прагматизмом, а не политичким бауцима који су им наметнути „одозго“ или „одоздо“.

14

међународна политика

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

Игор Јургенс, председник управе Института савременог развоја

Тврди изазов „меке силе“ Шта ограничава наше могућности у глобалном простору? Могуће је да нам одговор на ово питање даје мишљење америчког отправника послова у Стокхолму, које је процурило преко Викиликса: „Москва озбиљно потцењује ефикасност ’меке силе’“. Је ли то злоба? Могуће је. Али је истина

П

оследње године навикли смо на успехе спољне политике Русије: успело ресетовање односа са САД, активност председника Дмитрија Медведева у промо­ висању идеје нове безбедности за Европу, укључивање Русије у формат „велике двадесеторице“, деловање на простору ЗНД, модернизација Организације до­ говора о колективној безбедности (ОДКБ), оснивање Царинског савеза... Списак се може наставити. Али све чеш­­ће настаје осећај да напори Русије наилазе на неке невидљиве препреке. Шта ограничава наше могућности у глобалном простору? Могуће је да нам одговор на ово питање даје мишљење америчког отправника послова у Сток­ холму, које је процурило преко Вики­ ликса: „Москва озбиљно потцењује ефи­касност ’меке силе’“. Је ли то злоба? Мо­гуће је. Али је истина.

Проћи кроз негвоздену завесу

Данас наша земља поседује озбиљне финансијско-економске ресурсе, све вештије поравнава „спољнополитичке оштре углове“, задржава моћан одбрам­

бени потенцијал. Али испоставља се да је то све недовољно да би претендовала на лидерство у међународним пословима. Лидерство у савременом свету нуди привлачност идеја, способност да се не само у целини сагледавају глобални проблеми, него и да се нуде решења која спајају прагматизам са вредносним садржајем, тежњу да се одбране наци­ онални интереси – са увлачењем својих партнера у узајамно корисне пројекте. Овакво лидерство се не постиже са­мо новцем и ракетама, а поготово вели­ чином територије и бројем војника под оружјем. Лидерство је првенствено мо­ рални ауторитет, привлачност „ис­то­ рије успеха“ земље у целини или њених појединих националних и тран­сна­ци­ оналних пројеката. Два века је Русија поседовала огромну „меку силу“, служећи као „цивилизацијски гравитациони пол“; најпре као покровитељ Словена и православних, као спроводник евр­оп­ ске цивилизације на огромним прос­то­ рима Евроазије, као јединствени више­ национални савез народа. У совјетском раздобљу овоме је додата улога лидера идејне алтернативе за­ пад­ном свету, привлачна за леве сна­ге

фото: rg

политика

у целом свету и за национално-осло­ бодилачке покрете. Чак је и де­мон­тажа комунистичког система из­нутра, која је нагло изменила вектор развоја тридесетак савремених држава – од Улан Батора до Прага и Скопља – била започета „меком силом“ Москве. Нешто је из пређашњих ресурса утицаја отишло (ни трунке нам није жао губитка самообмањујуће гордости што ми „на буржује гледамо с висине“), нешто се изменило. Али главно је ово – ми ризикујемо да коначно изгубимо улогу „цивилизацијског по­ ла“ – ако не пронађемо „меку силу“ ко­ја одговара технолошком и циви­ли­ зацијском нивоу 21. века. Данас смо на раскршћу у схва­тању наше мисије. Није једноставно од­говорити на питање шта је наша нација спремна да пружи свету и шта је спремна да прими од њега. И у томе је, изгледа, главна тешкоћа у ширењу „соци­окултурне орбите“ наше земље у глобалном простору. Нама још предстоји да разрадимо маршруту којом се крећемо.

Нови изглед нове Русије

Материјали форума јасно доказују: Русија за сада није формулисала јединствену

„вредносну идеју“, сличну западној идеји демократије и постиндустријског развоја. Она није показала ни „историју успеха“, упоредиву с другим земљама БРИК-а – рецимо, с Кином која је постала „светска фабрика“. За то време, садашњи „бренд“ Русије више није довољан за рад јавне дипломатије на нивоу који је упоредив с лидерима – САД, ЕУ и Кином. Тим су нам потребнија трагања за креативним идејама ради уређивања нашег дијалога са светом. Немам намеру да формулишем супер­ идеју за целу земљу, али ћу изнети лично мишљење. Дуго смо схватали властиту историјску мисију у духу поз­ нате тврдње Александра Блока: „Ми смо, као послушне слуге, држали штит из­међу двеју непријатељских раса, Мон­ гола и Европе!“ Сигуран сам да штит свакако треба да покрива наше срце и душу. Али ми, као велики евроазијски простор и велико друштво, морамо да будемо не штит, већ мост према Истоку и Западу. Ако изаберемо за себе такав приоритет, моћи ћемо да постанемо и културни мост, и саобраћајни коридор, и заједнички простор европске, атлантске, тихоокеанске и глобалне безбедности. Само треба деловати. Не говорити, већ делати! Шта имамо данас за реализацију нашег културног потенцијала? Имамо ли у томе упоришта? Покушајмо да их пронађемо на неколико нивоа. Најтемељнији и најзначајнији „спрат“ су, наравно, пријатељски (братски – како се још недавно говорило) народи. Шта ту имамо? Језичка и културна блискост браће Словена је ресурс, али ресурс који сада функционише на другачији начин, када Русија нема ни мисију ослободиоца (они су слободни), ни улогу „старијег брата“. „Мека сила“ не ради у словенском свету више у једном смеру – ако се погледа колико су код припадника наше средње класе популарна хрватска летовалишта, бугарске некретнине и чешка дозвола боравка. Само Бугари у извесној мери демон­ стрирају нову синтезу традиционалне русофилије с вредностима демократског грађанског друштва. Како је рекао на форуму лидер покрета русофила Бугарске Николај Малинов, то је и одржавање на

идеалан начин стотина споменика на гробовима руских и совјетских војника, и прављење приручника за руски језик за предшколску децу. Све се то ради рукама и добровољним прилозима ен­ ту­зијаста Бугара (а где је, поставља се питање, руски бизнис који је у Бугарској прилично активан – да ли је њему стало до надгробних споменика својих сународника или није). И у словенском, и у закавкаском, и у централноазијском ареалу Русија нема (и не може имати на територији суверених држава) монопол на утицај. Она конкурише са Западом свугде, с Турском и другим исламским центрима утицаја – у Закавказју (осим Јерменије, можда) и Централној Азији, а у њој још и с Кином. У тој конкуренцији управо ресурс „меке силе“ дуго може остати наша предност. Делимично се тако и дешава – не само Руси, него цело становништво тих земаља воли да гледа руске телевизијске канале, да борави на рускојезичним социјалним мрежама. Али и ту расте конкуренција: и Турска и Запад активно повећавају присуство своје „меке силе“ у бившим совјетским републикама. Тргли смо се – треба се надати да још није касно. Активно радимо са руским светом без знакова навода – са мрежом заједница људи у разним земљама, који мисле на руском језику, активно ради и фонд „Руски свет“. Трудимо се да вратимо у отаџбину и ангажујемо у иновационим пројектима научнике и практичаре који су некада отишли на Запад. Оснивање „Россарадње“ придаје ста­ тус државне политике целокупном ра­ду организационе инфраструктуре међу­ народне хуманитарне сарадње, пре свега, руским центрима науке и културе (делују у седамдесет три земље света). Пре свега се треба озбиљно позабавити оним што се данас обично назива „националним брендингом“ – схватити границе могуће привлачности наше земље у спољном свету. Очигледно је да „Россарадња“ треба да постане водећи ресор (или „државни наручилац“) у остваривању читавог низа функција које се односе на јачање наше „меке силе“. Међутим, она мора да координира и усмерава, а не да командује и мења напоре државних структура и друштвених покрета.

15

социјална политика

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

Москва сузама верује

рав­но, у ситуацији да достижемо нај­ развијенија друштва. Али већ видимо леђа лидерима који предњаче. Што се тиче Москве, она своју штафетну палицу носи сасвим достојно. Удео становништва с новчаним приходима који су нижи од животног минимума износи 11,6 процената. По темпу смањења сиромаштва престоница се данас налази на шестом месту у Русији – престигли су нас Татарстан, Петроград, Липецка, Московска и Белгородска област. Али ипак, хајде да анализирамо ове показатеље. Погледајте, у Москви су највише плате – сада су просечно нешто веће од 38 000 рубаља, а до 2016. године треба да избију на ниво од 59 000. У Москви је најнижи проценат незапослених – 0,66 процената. А слободних радних места у граду је три пута више. У Москви је највиши социјални стандард пензија – минимални приход незапослених пензионера не може бити испод 11 000 рубаља, а од јануара 2012. године биће 12 000. Разлику (просечно 4 000 рубаља) доплаћује град.

Половина московског буџета се троши на социјалну помоћ грађанима

фото: ITAR-TASS

Али, искрено говорећи, шта је за Москву 11 000-12 000 рубаља месечно?

З

Пише: Олга Нестерова

аменик градоначелника Моск­ ве за социјалну политику Љу­ д­­мила Швецова говори о но­ вим државним програмима по којима ће град живети у сле­дећих пет година.

Рејтинг још увек није све

Људмила Ивановна, дајте да објаснимо − у руским провинцијама постоји миш­ љење да се Москва „тови на њихов рачун“ – не долазе без разлога људи у њу да зарађују из свих крајева. А стра­не рејтиншке агенције за квалитет живота ставиле су руску престоницу 16

на седамдесето место од осамдесет мега­лополиса света. Има ли ту против­ речности?

- Рејтинг градова с највишим квали­ тетом живота саставља и међународна консалтинг компанија у сфери људских ресурса Мерсер; тако је она прошле године нашу престоницу ставила на 169. место од 215 градова. Москва је поменута у три негативне категорије: „Најнељубазнији град“ – треће место, „Најгора кухиња“ – друго место, „Најгоре одевени становници“ – треће место. Не оспоравам да одређена социјална напетост у граду постоји − у Москви живе заједно како најбогатији Руси,

тако и они који једва састављају крај с крајем. Али у целини ти рејтинзи су врло спорни. Често се квалитет живота човека брка с појмом животног стандарда, када се просечан доходак по глави становника доводи у везу с минимумом животних трошкова и тада слика постаје још расплинутија. За нас је свакако важно да имамо нај­ више стандарде и по квалитету, и по животном стандарду. Шта је важније? Наша општепозната историја послед­ њих двеју деценија поставила је пред руске грађане много задатака, али је наш главни проблем био да сачувамо народ, сачувамо нацију, обезбедимо социјалну сигурност. Данас смо, на­

- Овај минимум добија само 161 000 пензионера, осталих 1,9 милиона им­ ају веће приходе. На пример, пен­зија ратних инвалида је просечно 25 000 рубаља (неки добијају и по 36 00038 000), учесници рата имају 23 000 рубаља, радници који су у рату радили у позадини такође добијају више од стандарда. При томе, за разлику од других региона, Москва не укључује у укупан приход ни природне повластице, ни месечне додатке. Социолози сматрају да су у Русији најсиромашније породице с децом. Што више деце имају, то су сиромашније.

- Московски буџет не жали новац за помоћ сиромашним породицама с децом. Новчану помоћ добија 770 000 деце из 560 000 таквих породица. Посебна пажња се поклања поро­ дицама с више деце. Ако се саберу све уплате и повластице које им се дају, укључујући и бесплатну вожњу јавним саобраћајем, путовања у здравствене центре, бесплатно коришћење дечијих вртића, бесплатну дечију храну и ле­кове, испада да на свако дете из породице с више деце буџет троши про­сечно од 13 до 22 200 рубаља ме­

сечно, а дете које је инвалид до 25 000. Кад је реч о квалитету живота, ја бих овоме додала још много показатеља који се не узимају у обзир, али се њима Москва с правом поноси. На пример, код нас 600 000 деце сваке године бесплатно иде у позориште. Ако би се у рејтинзима квалитета живота узимале у обзир мере социјалне помоћи, које би место припало Москви?

- Мислим да бисмо били међу ли­

Московски буџет не жали новац за помоћ сиромашним породицама с децом. Новчану помоћ добија 770 000 деце из 560 000 таквих породица

дерима. И то не само у Русији. У Мос­кви половина буџета одлази на со­цијалну заштиту, њу добија преко четири милиона грађана. А за остварење недавно усвојеног државног програма социјалне помоћи становницима Мос­кве за период од 2012. до 2016. године издвојена је огромна сума – 2,1 трилион рубаља. Ако овоме додамо трошкове за здравство, образовање и културу, видећемо какве инвестиције град улаже у човека. Али додала бих и следеће: у многим рејтинзима Мос­ ква се високо котира као град добре пословне активности. У томе видим велику перспективу. Онај ко уме да ради и зарађује, обавезно ће усвојити и вештину да се одмара, да има задовољство од живота.

Рађајте, то вам иде у рачун

Још недавно, пре око четири године, Ви

Социјална брига у Москви у бројкама У Москви има 54 категорија грађана који уживају различите социјалне повластице. Од 1. јануара 2012. године: - минимални приход (пензија и додатак) незапосленим пензионерима достићи ће 12 000 рубаља (сада је 11 000 рубаља); - за 770 000 деце из сиромашних породица два пута ће бити повећана висина месечног дечијег додатка за дете од једне и по до три године; - са 5 000 рубаља на 6 000 рубаља ће се повећати месечна надокнада за неговање детета инвалида. Социјалну помоћ добија готово сваки други Московљанин: - 3,1 милион људи ужива право бесплатне вожње градским јавним превозом; - 2,7 милиона има попуст на плаћање комуналних услуга, а 2,1 милион уживају друге врсте социјалних давања; - 900 000 ужива надокнаду за плаћање телефона; - 150 000 добија бесплатно лечење у санаторијумима; - 2012. године 100 процената учесника Великог отаџбинског рата мора бити обухваћено услугама службе болничарки. Сва деца у Москви имају право: - на бесплатну вожњу градским саобраћајем (до 7 година); - на бесплатну здравствену заштиту (до 3 године); - на бесплатну исхрану од 1. до 4. разреда; - на бесплатне школске уџбенике; - на бесплатну посету градским музејима и изложбама (до 7 година); - на млечне производе (до 2 године). Сви московски пензионери имају право на добијање бесплатних зубних протеза, 1,6 милиона на бесплатне здравствене услуге, 2,1 милион добијају додатке на пензије, а 0,8 милиона регионалних корисника повластица још и месечну градску новчану помоћ.

17

сте маштали да се у Москви годишње роди 100 000 деце. То се и догодило у Години детета. А затим узлазном линијом: 116 000 деце, 123 000. Како ће бити ове године?

- Сада расте и наталитет и број бракова. У августу смо имали рекорд: први пут за последњих двадесет пет година родило се 12 094 детета. У септембру се родило 10 608, али и то је више него пре годину дана. За сада идемо с повећањем. Има ли ту и заслуга градских власти?

- То је заслуга, наравно, самих Москов­ љана. Али на то је усмерена и политика градских власти: Москва улаже средства за заштиту материнства и детињства, за помоћ породицама с децом, за разне социјалне програме. Најважније је да је ове године најзад први пут након много година наталитет премашио морталитет. Према резултатима девето­ месечног периода разлика је износила 9062 лица. Не на рачун миграната?

- Намерно сам пре нашег разговора погледала статистику: 78 процената деце је рођено у породицама чији су родитељи у браку, а од њих су преко 80 процената Московљани. Само је 9,2 процента деце рођено од родитеља странаца. То значи да треба рачунати на поро­ дице с више деце?

- У Москви их има све више. Сећам се, у Години детета било је 29 000 породица с више деце (с троје и више), а данас их је 70 741. Од ове године број породица с више деце увећао се за више од 5 000. Москва је успоставила нови систем: породице с више деце задржавају своје повластице све док најмлађе дете не напуни осамнаест година. Раније је било овако: рецимо, породица је подигла шесторо деце од осморо, остало је двоје малолетних, и она више није породица која прима повластице. У другим регионима је и сада тако. До сада нико није преузео московско искуство, а то је штета. Чини ми се да га треба примењивати у целој земљи. Руска трилатерална комисија (РТК) разматра федерални нацрт закона у којем се предлаже да се радна недеља за мајке с децом до три године скрати на двадесет пет часова, и то без смањења зараде. Какав је Ваш однос према томе?

- Према томе се човек може односити само позитивно. Нека мајка више вре­ 18

поглед из москве

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

мена проводи с дететом, нека се бави његовим васпитањем. Што се тиче жена које васпитавају децу од рођења до три године, ту су уопште потребне системске мере. Има много проблема. На пример, зашто жене које се налазе на породиљском одсуству док дете не наврши годину и по дана добијају 40 процената од претходне зараде, али не више од 13 825 рубаља и 75 копејки? Због чега овакав „плафон“? Да се високо плаћеним сарадницама убије воља да рађају следеће дете? А најтежи период на материјалном плану почиње када дете наврши годину и по дана. Од тада ће мајци плаћати по 50 рубаља месечно! У престоници је помоћ значајнија. Од 1. јануара 2012. године сиромашним

За остварење државног програма социјалне помоћи становницима Москве од 2012. до 2016. године издвојена је огромна сума – 2,1 трилион рубаља. Ако овоме додамо трошкове за здравство, образовање и културу, видећемо какве инвестиције град улаже у човека московским породицама ће два пута бити повећан износ месечног додатка за дете од једне и по до три године – са 750 рубаља на 1600. Али ни то неће решити све проблеме. Прво треба учинити нешто с плафоном од 13 825 рубаља – барем у зависности од просечних плата у субјекту Федерације. Друго, продужити до три године право добијања 40 процената од своје зараде, а не 50 рубаља. Осим тога, мајкама које чувају такву децу треба дати могућност да раде од куће – на даљину. И то треба да се уписује у радни стаж. Наравно, треба израчунати може ли буџет то „издржати“, али је једно очигледно – ако падне наталитет, смањиће се становништво и неће имати ко да ради. Тако да помоћ породицама с децом – то

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

није чак ни социјална компонента, већ економска, и у највећој мери државна.

Бизнис и леди

Недавно је наш лист писао о случају када је руководилац предузећа који је отпустио мајку с једногодишњим дететом добио годину дана казне затвора условно. Али у неким компанијама од младих жена захтевају малтене да потпишу изјаву да неколико година неће рађати. Како Вам све то изгледа?

- Када се говори о социјалној одго­ вор­ности бизниса, многи то схватају као давање у добротворне сврхе. То је та­кође битно. Али бизнис има и два одговорна задатка. Један је отварање радних места с високом платом. Други је учешће у решавању најважнијих соци­ јалних проблема у друштву, какав је данас демографија. Ако становништво почне нагло да се смањује, коме ће бити потребан наш бизнис, наши простори и рудна блага? Ко ће их искоришћавати, ко ће уопште радити? Бизнис мора да схвати: ако не буде повећања наталитета, и њему ће бити лоше. Зато он мора да се брине о запосленим мајкама и очевима, као и о њиховој деци. Још сам у Години породице упутила 25 000 писама руководиоцима банака, комерцијалних компанија, предузећа и организација. Смисао овог апела је једноставан: дајте да се сви заједно побринемо о васпитању деце, о јачању породице. Размислите шта може да учини ваша организација за запослене мајке. Да ли се бизнис одазвао на Ваш апел?

- Појавио градски конкурс за звање „Најбоље предузеће за запослене мајке“. Неки су се у почетку скептично понели према нашој идеји: кажу, какво је то такмичење из комунистичке прошлости, то је нетржишни приступ. А данас у конкурсу учествује преко 600 московских предузећа, међу којима су и ДСК-1, „Мос­ водоканал“, „Мосгас“, МОЕК, фаб­рика „Париска комуна“, болнице, телевизијски канали, новине. Много је доброг измишљено за запослене мајке. Живот нас приморава да на нов начин погледамо на уврежене представе, пре свега о социјалној политици. А главна од њих је то да социјална сфера спада искључиво у надлежност државе и да је ствар државе. Треба се ослобађати таквих стереотипа. Држава не може више сама да носи социјални терет.

Пише: Владимир Козловски

У

целом свету људи се труде да открију канцерогена обољења у раном стадијуму, јер су тада далеко веће шансе да се победи болест. Сви постојећи методи истраживања су врло скупи и болни, а што је главно, прецизност откривања не премашује 70 до 75 процената. Осим тога, потребна је скупа и гломазна техника коју не могу себи да приуште сви онколошки медицински центри. На пример, рак дојке у Русији се у првом стадијуму открива само у 15 до 20 процената случајева. Ствар није само у несавршености саме мамографије, не­го и у страху жена пред прилично непријатном и сложеном процедуром. Не чуди што већина њих, ако не осећа симптоме бола, избегава преглед и често се обраћа за помоћ када је већ сувише касно. Зато се метод научника Института хемијске биологије и фундаменталне медицине (ИХБФМ) СО РАН може назвати правим пробојем, јер он открива рак дојке у првим стадијумима у 90 процената случајева, што су потврдила клиничка испитивања. При томе је тест једноставан и безопасан – човеку је довољно да да крв на анализу. Цена једне анализе је свега 100 рубаља. При томе је обичан лаборант у стању да самостално, чак и у теренским условима, обави до педесет тестова дневно. Ова јединствена метода је настала под руководством водећег научног сарадника ИХБФМ СО РАН Павла Лактионова, а у тиму су магистар и лауреат награде „Зворикински пројекат“ Владислав Милејко, као и директор немачког Института за молекуларну медицину у Либеку, Георг Шакијел, који помаже руским грађанима да промовишу проналазак у свету. Узгред, проналазак је већ заштићен једним међународним патентом, а штити га и осам руских патената. Изузетност метода, његову ефи­касност и ниску цену објашњава Владислав Милејко: „Данас за откривање рака лекари про­ учавају делове ДНК ћелија рака, које слободно циркулишу у крвној плазми. Али та информација није довољна и зато могућност откривања опасне бо­ лести није висока. Ми смо успели да проширимо сферу трагања, испитујући још и оне делове ДНК који су чврсто

Девет патената одједном

фото: photo press

социјална политика

Руски микробиолози открили су јединствени метод раног откривања рака. Од сличних страних, овај метод под називом BREP (Breast Cancer Epige­ netic) test разликује се по ниској цени и једноставности, у комбинацији с високом прецизношћу резултата Овај метод открива рак дојке у првим стадијумима у 90 процената случајева, што су потврдила клиничка испитивања

повезани с површином крвних зрнаца. То су прилично крупни фрагменти, њих је једноставније хватати и зато се методика поједностављује, постаје много јефтинија, а количина информација нагло расте. Тако добијамо десет пута више дијагностичког материјала.“ Научници сматрају да ће нова технологија почети да се примењује већ од 2012. године, а за то ће бити потребно око 27 милиона рубаља.

19

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

Терет 2011. Зашто су покушаји Американаца да савладају авганистанске партизане осуђени на пропаст Пише: Владимир Снегирјов

П

очетком новембра 2001. године, после месец дана бомбардовања положаја талибана и Ал Каиде, америчке трупе су отпочеле копнене операције у Авганистану. Тако је почео најдужи рат који САД воде ван својих граница. И, изгледа, најбезнадежнији рат за Вашингтон и његове савезнике. За десет година, снаге коалиције су изгубиле готово 3 000 људи, трошкови војне кампање премашили су 500 милијарди долара. Постављени циљеви највеће „контратерористичке операције“ 20

у историји још увек нису постигнути. Сада се иза океана све чешће окрећу искуству совјетског оружаног присуства у планинским огранцима Хиндукуша, анализи дејстава не само наших генерала, него и саветника, који су по разним линијама упућивани у Авганистан – партијских, економских, омладинских. Безнадежна ситуација која је настала у том региону налаже Американцима да пређу преко гордости, и да се окрену поукама из прошлости.

Велика разлика

Оба та рата, и совјетски (1979−1989.)

и америчко-натовски, имају много заједничког. Мада има и разлика. Једна од фундаменталних састоји се у томе што је пре тридесет две године Москва упутила своје дивизије како би од притиска непријатељских снага заштитила пријатељски режим, како не би допустила испадање Авганистана из своје сфере утицаја. Запад је убацио у битку трупе, наводно, ради тога да би разбио базе терориста. У првом случају је то била етапа глобалног супротстављања такозваног „социјалистичког лагера“ и практично целог осталог света, етапа која је прерасла у финални акорд „хладног

фото:Reuters

поглед из москве

рата“. У другом случају, то је одговор Беле куће на трагедију 11. септембра, одговор који је озакоњен у Савету безбедности ОУН. Нашавши се на територији суседне земље, совјетски команданти се у почетку нису побринули чак ни за елементарно опремање својих јединица и одељења. А и зашто би? Сматрали се да ће брзо почистити одреде душмана наоружаних препотопским пушкама и вратити се на места својих сталних дислокација. Али врло брзо је постало јасно да су брадати муџахедини само видљиви део леденог брега и да иза њих стоје џиновски ресурси САД, Саудијске Арабије, Кине, Пакистана, Египта, Изра­ ела и мноштва других држава, које су сјајно искористиле шансу која им се указала: да прогласе Совјетски Савез за „империју зла“, да га увуку у исцрпљујући рат и да на крају извојују коначну победу у дугогодишњем надметању. Реалност је таква да се Авганистан нипошто не сме остављати без надзора. Осећате ли разлику? Ограниченом контингенту совјетских трупа тада се супротстављао практично цео исламски Исток и „империјалистички“ Запад, а данас снаге коалиције, које се боре против талибана, напротив, уживају подршку практично

Совјети су ватрено усађивали у Авганистану властите стандарде државног уређења, Американци су са самоубиственом доследношћу стално понављали исте грешке, узалудно покушавајући да улију житељима дивљих планинских кланаца своје „демократске“ вредности целог света, укључујући и РФ. Војни контингенти готово педесет држава (!) боре се раме уз раме са Американцима. А сада о ономе што је заједничко. Пре три деценије, чим су ушле у Кабул, извиднице совјетских специјалних сна­ га ликвидирале су Хафизулу Амина који је тада заузимао највише положаје у авганистанским руководећим струк­ турама. Амин је био осумњичен да је

сарађивао с ЦИА. На трон је био постављен Бабрак Кармал који је претходно добио у Кремљу подробне инструкције о томе како треба „правилно“ да управља земљом. Упаду Американаца и натоваца такође је претходило сензационално политичко убиство: био је уништен најпознатији и најпоштованији ратни командант Ахмад Шах Масуд – у то време једини Авганистанац који је имао шансу да постане истински национални лидер. Према званичној верзији, иза атентата су стајале снаге блиске талибанима, али поразговарајте у Кабулу са образованим људима – мало ко од њих у то верује. Тачно је да је Масуд дуго успешно одбијао нападе радикалних бораца и с правом се сматрао њиховим заклетим непријатељем, али сви такође знају да се он никада не би сложио с појавом страних војника у својој земљи. Он ми је лично о томе више пута говорио. Како год било, даље је све кренуло истим сценаријем: управо је Бела кућа учинила господарем дворца Арк, који је некада био резиденција авганистанских краљева, а осамдесетих година уточиште за Кармала и Наџибулаха, свог штићеника Хамида Карзаја, а затим је предузимала све могуће за његову легитимизацију у очима властитих грађана. Совјети су, нарочито првих година свог војног присуства, ватрено усађивали у Авганистану властите стандарде државног уређења и друштвеног живота. Американци су са самоубиственом доследношћу стално понављали исте грешке, узалудно покушавајући да улију Паштунима, Таџицима, Хазарејцима и свим осталим житељима дивљих планинских кланаца своје „демократске“ вредности. У суштини, огромна већина Авганистанаца равнодушна је како према комунизму, тако и према прин­ ципима западне демократије, али сви категорично одбацују било какво страно мешање. Појава јединица ИСАФ у Авганистану, као и пре тридесет две године улазак совјетског „ограниченог контингента“, постала је моћни подстицај за ширење партизанског рата. Ма како то било парадоксално, што је коалиција гомилала веће снаге иза Пјанџа – то је војнополитичка ситуација по њу тамо бивала гора. Да бисмо се уверили у то, довољно је проучити статистику терористичких 21

поглед из москве напада, динамику губитака, као и карту територија које контролишу сукобљене снаге. Сада су многи озбиљни експерти убеђени: ако Запад буде наставио у истом духу, никада неће постићи победу у Авганистану.

Пуцање насумице

Наш „ограничени контингент“ такође није савладао муџахедине, иако је, може се рећи, у многоме постигао постављене циљеве: након његовог повлачења, режим председника Наџибулаха се три године супротстављао притиску партизана. Он је пао пет месеци након краха СССР-а, одмах након што је Јељцинова администрација у потпуности обуставила сваку подршку Кабулу. Ето још једне принципијелне разлике између двеју војних кампања: код нас је циљ био готово постигнут, код њих није постигнуто ништа. Зашто америчконатовска алијанса уз активну подршку већег дела целог осталог света није у стању да изађе на крај са жалосном шачицом фанатика? Штавише, последње епизоде овог рата (дрзак напад талибана на важне објекте у самом центру Кабула, убиства брата авганистанског председника у Кандахару и бившег председника Рабанија у престоници, уништење америчког хеликоптера са елитом специјалних снага у провинцији Вардак, активизација отпора на северу) сведоче о томе да сукоб сада поприма ако не фаталан, а онда претећи карактер и за снаге ИСАФ, и за постојећи режим. Сва несрећа је у томе што су се САД дуго уздале искључиво у своју војну моћ која, неоспорно, заслужује највише оцене и нема јој равне у свету. Али армија може победити непријатеља у отвореном боју. И она је – иако опремљена најсавршенијим оружјем и средствима везе, користи ресурсе најбољих обавештајних служби, нема никакав недостатак у позадинском снабдевању – апсолутно беспомоћна тамо где је непријатељ бестелесан. Немогуће је борити се против сенки. Авганистан је управо онај мистични случај када очигледног противника нигде нема, али странца са оружјем претња вреба са свих страна. Ето зашто један од најбољих познавалаца савременог Авганистана, а у прошлости официр КГБ, који је послат у зону паштунских племена, Василиј Кравцов, решење проблема назива „задатком интелектуалним, а не војним“.

22

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

Москва је након пет година безуспешних покушаја да преокрене ситуацију путем силе прешла на реализацију разумне стратегије националног помирења. Вашингтон се тргао знатно касније, и опет, без околишања и мудровања, понудио је Карзају да прогура кроз Парламент закон ... О националном помирењу. Али и ту постоји битна разлика која се састоји у томе што је пре четврт века зрневље нове стратегије пало на узорано поље. Авганистанска држава и друштво, укључујући многе одреде још до јуче „непомирљиве опозиције“, тада су били спремни за политичке компромисе. Владајућа Народно-демократска партија (касније претворена у партију „Ватан“)

Налазећи се на непотопљивом носачу авиона под називом „Авганистан“, Американци имају могућност да држе на нишану добру половину дела земаљске лопте, на којој се ствара будућност бројала је у својим редовима 200 000 људи и била је реално упориште власти. Осим ње је постојала још бројнија омладинска демократска организација, радила су друга друштвена удружења. Била је изграђена делотворна вертикала власти, формиране су наоружане и обучене војне јединице и полиција, обезбеђена је контрола већег дела територије земље. Не заборавимо такође улогу Наџибулаха. То је био реално јак лидер кога су узимала у обзир и независна паштунска племена и националне мањине које насељавају авганистански север. Није случајно то што у Кабулу сада уздишу: Наџибулах би био идеална фигура да сада стане на чело Авганистана. Најзад, сетимо се оних огромних напора које је Москва улагала у економској и социјалној сфери: чак и у годинама најжешћих битки у Демократској републици Авганистану су радиле хиљаде совјетских стручњака које су помагале суседима да превазиђу заостајање. Када бих хтео да просто набројим све оно што

смо тамо изградили, на то би отишла добра половина новинског ступца. На нашим факултетима, техничким и војним школама школовале су се десетине хиљада Авганистанаца који су упоредо са одговарајућим знањима добијали представу о другачијем животу него што је онај који су им нудили религиозни фанатици. Враћајући се кући, постајали су савезници постојеће власти. Они су све до данас задржали симпатију према „шуравијима“, то јест, према Русима. Тако нешто се не заборавља. И данас је то једини пут да се ситуација преокрене у сопствену корист. Ако војне операције не буду биле праћене остваривањем значајних инфра­струк­ турних пројеката који мењају и лик земље, и менталитет њених становника, врло брзо ће талибани опет ући у Кабул. Вашингтон има много разлога за заб­ ринутост. Авганистански председник Карзај је, изгледа, изгубио последње остатке ауторитета код својих грађана. Ако нечим и управља, то је само скромна територија у пречнику од највише једног километра од дворца Арк. Милијарде које светска заједница издваја за помоћ Авганистану на тајанствен начин се растварају у ваздуху, не претварајући се ни у школе, ни у болнице, ни у економске објекте. Ниво корупције је висок преко сваке мере. Треба ли се после свега тога чудити сензационалним успесима партизана и томе да све чешће налазе подршку код становништва?

Одлазе да би остали

Бивши командант снага коалиције генерал С. Мак Кристал недавно је с горчином признао да су и он и његове колеге врло површно разумели ситуацију, да нису познавали савремену историју Авганистана. А нови командант америчких трупа генерал Д. Ален, насупрот недавним уверавањима свог председника, изјавио је да ће његови војници напустити регион не 2014. године, већ знатно касније. Или га уопште неће напустити? По мом мишљењу, САД уопште не увећавају своје присуство у Централној Азији због жеље да се огледају са задртим талибанима или да истребе митске борце Ал Каиде. Њих брину други изазови. Они треба да контролишу Пакистан који поседује нуклеарно оружје, који води своју властиту игру и може да оде предалеко. И непредвидљиви Иран је

такође пред носом. О суседној Кини да се и не говори: па сви знају да је у најскоријој перспективи то конкурент број један за Американце. Налазећи се на непотопљивом носачу авиона под називом „Авганистан“, Американци имају могућност да држе на нишану добру половину дела земаљске лопте, на којој се ствара будућност. У вези с тим нема једнозначног одговора на питање како Русија треба да се односи према америчком војном присуству у региону. С једне стране, ми осећамо очигледну и објашњиву нелагодност од таквог суседства. С друге... Разуме се да ће повлачење снага коалиције значити неминован повратак радикалних снага, а њихова идеологија има обичај да се шири по околним земљама. Дакле, огроман регион ће добити нове импулсе за дестабилизацију и хаос. Нисам сигуран да то одговара нашим националним интересима. Нажалост, реалност је таква да се Авганистан нипошто не сме остављати без надзора. Једном, почетком деведесетих година, то се већ догодило, а последице су добро познате. Време је да се престане да се тај регионални конфликт назива „борбом против терориста“. Талибан је

Један од најбољих познавалаца савременог Авганистана, а у прошлости официр КГБ Василиј Кравцов, решење проблема назива „задатком интелектуалним, а не војним“ идеологија и, нажалост, њу симпатишу – отворено или прикривено – многи Авганистанци. А иза леђа страшних брадоња у тамној одећи назиру се сасвим одређене државне структуре Пакистана и других суседних држава. Оне имају свој интерес. Ми мало знамо о томе како протиче битка на том бојном пољу, скривеном од туђих погледа. У том чврстом чвору су сплетени, као што видимо, интереси мноштва држава и идеологија. Задатак је доиста интелектуалан. Једноставна решења се не виде.

УНЕСКО уздрмао међународно право Пише: Јевгениј Шестаков

В

ашингтон је замрзнуо пре­ нос наредних 60 милиона долара транше Унеску.

To je одговор на одлуку Ге­ нералне скупштине ове организације ОУН да прими као пуноправног члана де јуре непостојећу државу Палестину. Своју жељу да преиспита улогу земље у Унеску такође је изјавио министар иностраних послова Канаде Џон Берд. По његовим речима, „Канада не одобрава одлуку донесену о Палестини“. Поступци Унеска још једном су по­ казали колико далеко је отишла „раз­ балансираност“ међународног пра­ва, које регулише систем односа унутар светске заједнице. Руководство Унеска је испољило невиђену храброст, не попустивши под притиском Ва­ шин­­гтона. Бела кућа је још раније упозорила да неће моћи да даље финансира организацију, позвавши се на нацрт закона који је раније усвојио Конгрес. Овај документ забрањује пренос средстава структурама УН које су једнострано признале Па­ лестину за независну државу. Ради се о свотама које износе приближно 22 процента буџета Унеска. Па ипак, генерални директор Унеска Ирина Бокова поздравила је прикључивање „независне Палестине“, која је раније имала скроман статус посматрача. У исто време, она је признала: став америчке делегације „угрожава ста­ билност буџета организације“. Гласање о пријему Палестине у Унеско поделило је Европу. Док су Француска, Норвешка, Луксембург, Шпанија и Грчка подржале Палестинце, Немачка и Чешка су иступиле против. Британци су се уздржали од гласања. Русија је поздравила признање Палестине за пуноправног члана Унеска, али је ујед­но и потврдила: тај корак не укида даље преговоре о аутономији између Палестине и Израела о условима стварања независне државе.

Одлука коју је донела Генерална скупштина, уз подршку Унеска – није само болан шамар америчким властима. Ради се о далеко значајнијој и опаснијој појави – о хаотизацији међународних односа на највишем нивоу. „Први играч“ – одељење ОУН, које одговара за питања културе, самостално је донело с политичког гледишта веома двосмислену одлуку која има далекосежне последице, у које спадају и последице по светску безбедност. Унеско је створио опасан преседан када је аутономија добила статус независне

Информација Росијске Газете САД су излазиле из састава Унеска 1984. године, мотивишући своју одлуку неслагањем с методима финансијског управљања организацијом. У Унеско су се вратиле тек 2003. године. Године 1985. из састава Унеска изашли су Велика Британија и Сингапур. Од 1985. до 2003. године у Унеску није била заступљена Јужна Африка.

државе, заобилазећи стандардне процедуре признавања нових земаља у Генералној скупштини и Савету безбедности ОУН. Каквим год геополитичким разлозима био диктиран овај корак, он суш­ тински слаби у будућности значај Савета безбедности као јединствене структуре која има право да признаје новостворене државе. Унеску се догодило „арапско пролеће“, које је по последицама упоредиво с врло јаким ломом у међународним односима. Примивши у своје редове фантом-државу, Унеско је поставио питање о утицају и улози 23

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

Историја и буџет Унеска Организација уједињених нација за питања образовања, науке и културе (Унеско) основана је 16. новембра 1945. године. Њено седиште се налази у Паризу, а канцеларија и одељења се налазе у различитим земљама света. Главни циљ Унескаа је: доприносити јачању мира и безбедности путем ширења сарадње народа у области образовања, науке и културе. Дужност генералног директора Унеска врши бугарски дипломата Ирина Бокова, која је на овај положај изабрана 2009. године. Палестина је постала 195. држава која је примљена у Унеско. Списак чланова организације мало се разликује од списка држава ОУН, који броји 193 земље. У њега, на пример, не спадају Ниве и Кукова острва, која се налазе у слободној асоцијацији с Новим Зеландом, а чланови су Унеска. С друге стране, Литхенштајн, који улази у ОУН, званично није члан Унеска. Осим тога, у ову организацију данас улази још осам асоцираних чланова – зависне територије у разним деловима света. Унеско ради по двогодишњем буџету који се потврђује на генералној конференцији, и формира се од уплата земаља чланица. Њихова скала се саставља по истим принципима као у ОУН. На тај начин, државе које дају највеће уплате у ОУН, плаћају највише и у Унеску. Међутим, наравно, узимају се у обзир незнатне разлике у саставу чланова ОУН и Унеска. Главни критеријум на основу којег се изграђује скала уплата ОУН је платна способност земље. Она се одређује зависно од бруто националног производа који секориговује факторима који утичу на доходак по глави становника дате земље. Главне државе донатори су: САД (22 процента), Јапан (12,531 проценат), Немачка (8,019 процената), Велика Британија (6,605 процената), Француска (6,124 процента). Буџет Унеска за 2010−2011. годину износио је 653 милиона долара, а за 2012−2013. годину је планиран у истом обиму. Осим тога, Унеско располаже и ванбуџетским средствима. Она доспевају из других установа система ОУН, међународних организација и фондова, као и од добровољних уплата држава донатора, невладиних структура, па чак и приватних инвеститора.

24

Савета безбедности ОУН као кључне структуре у систему међународних односа. То је ударац не само престижу САД, него такође и интересима Русије, која је члан Савета безбедности. Ако чак и структура Унеска која спада у ОУН није слушала свог „оснивача“ и омаловажава став Савета безбедности ОУН који је одложио разматрање питања независности Палестине, зашто би одлуке Савета безбедности морале у будућности да слушају и друге међународне организације? Русија је увек подржавала планове палестинске аутономије да постане самостална. Али истовремено Москва се залаже за разматрање овог питања у оквиру формираних међународних процедура које ће узимати у обзир интересе не само Палестинаца, него и Израела. Одлука Унеска о Палестини, донесена заобилажењем Савета без­ бедности, нарушава поредак тих процедура за љубав политичкој конју­ нктури. Оваква „смелост“, која се граничи са анархијом, у стању је да доведе до ко­ начног распада цео систем обуздавања

Унеско је створио опасан преседан када је аутономија добила статус независне државе, заобилазећи стандардне процедуре признавања нових земаља у Генералној скупштини и Савету безбедности ОУН и противтежа, које су још преостале у међународним односима. Са свим последицама које проистичу из такве хаотизације. У међувремену, појавила су се саоп­ ште­ња да палестинска национална ад­министрација намерава да добије чланство у још једној специјализованој установи ОУН – Светској здравственој организацији. „Ми смо већ разматрали питање о чланству с руководством ове организације“, изјавио је министар здравства Палестине Фатхи абу Могли.

Од каквих Руса треба штитити Русе? фото: Reuters

фото: east news

поглед из москве

Директор Института етнологије и антропологије Руске академије наука, академик Валериј Тишков у разговору с главним уредником часописа „Миграција – 21. век“ Лидијом Графовом

Д

иректор Института етнологије и антропологије Руске ака­де­ мије наука, академик Вале­риј Тишков у разговору с глав­ним уредником часописа „Мигра­ ција – 21. век“ Лидијом Графовом. Лидија Графова: На Дан народног јединства националисти су – у шездесет два града у земљи! – одржали свој „Руски марш“. У Москви су извели на

улицу преко 10 000 људи. Поразно је да самоубиствену паролу „Русија Русима“ подржава, према испитивањима јавног мњења, више од половине Руса. Шта треба да чини држава, друштво, како би спасли Русију од болести коју Ви називате „новим расизмом“?

Валериј Тишков: Изјаве, пароле, па чак и одговоре дате на социолошким истраживањима треба разликовати од реалног живота. Особеност садашњег

стања у Русији је у томе што многи проблеми уређења живота људи (од стања на путевима и корупције, до непоштовања људског живота и људских права) почињу да се своде на етнички чинилац, или, како кажу, на „национално питање“: наводно, постоје непријатељитуђинци и од њих потичу све несреће, и ако се избавимо од њих одвајањем или протеривањем, све ће бити добро. У томе је велика лаж етничког национализма, која никада добру није водила. Ни маршеви протестантских ултрадес­ ничара у Алстеру, ни маршеви „црних стотина“ у предреволуцинарним рус­ ким градовима, ни „руски маршеви“ последњих година ништа не представљају, осим политичких провокација, и у њима не учествује нико осим маргиналних пропагандиста и омладине избачене из колосека.

25

Национална карта је постала најуо­ бичајенија адутна карта, па су чак и неки познати демократи либерали почели да говоре о „здравом национализму“. У суштини, Русија стоји пред озбиљним изазовима, али не пред онима о којима урличу националисти. Становништво земље се смањује (наро­ чито оно у радно способним годинама), модернизација економије и побољшање животних услова обичних људи одвијају се споро и на различите начине у разним регионима земље. Појавио се огроман јаз између шачице олигарха и осталог становништва, људе нервира изазивачко понашање богаташа, који не само што граде виле у затвореним зонама, него се већ и масовно ограђују, присвајајући народне шумске и водене површине.

ЛГ: Да, обични људи су пуни једа, али какве везе с тим имају гастарбајтери или Кавкасци?

ВТ: Слика непријатеља се најпре ствара од миграната ради тога да би се на њих скренуло масовно незадовољство и да би се они претворили у жртвену јагњад: избаците напоље све „дошљаке“, али нас, иза наших плотова не дирајте! Ето у чему је мрачњачки смисао позива: „Руси, суровије гледајте!“ Као да ће они на које је уперен тај „сурови поглед“ обавезно погнути главе и зажмурити од страха. Не, пре ће избити узвратна агресија. Већ смо били сведоци таквих сукоба у којима је било и смртних исхода и масовних нереда. ЛГ: У реферату на Јарославском фо­ ру­му говорили сте да су крајњи обли­ци ксенофобије и расизма опасан про­ извод политичке филозофије анти­­ ми­­грационизма. Одакле потиче та филозофија? То је, фактички, фило­зо­ фи­ја мржње.

ВТ: Почев од 2001. године, имиграција је почела све више да се посматра као негативан чинилац, као претња постојећој култури, начину живота, па чак и националној безбедности зем­ље. То се догодило након што је Фе­дерална миграциона служба (ФМС) пренета у надлежност Министарства унутрашњих послова и тада је смисао и циљ миграционе политике постала борба против нелегалне миграције. Да би се оправдала оваква политика, почела је да се ствара негативна слика мигранта као потенцијалног криминалца, нежељеног конкурента и готована („Они односе наш новац!“) То је одговарало себичним 26

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

интересима многобројних послодаваца, јер застрашивање и понижавање ими­ граната омогућава послодавцима да мно­­ге од њих практично држе у ропству. Савршено је очигледно да без рада и услуга имиграната наша економија и многе руске породице не могу да опстану, али је ипак мигрантофобија је достигла крајње висок ниво. При томе се више не праве посебне разлике између миграната-странаца и руских грађана пореклом из република Северног Кав­ каза. Бројни случајеви насиља и уби­ става миграната догађали су се то­ком многих година од стране углавном националистички настројене омладине. Сада се клатно заљуљало на другу страну: учестала су сензационална убиства које чине људи пореклом са Северног Кавказа. Уместо помирења и дијалога непријатеља (као што су својевремено

Многи проблеми уређења живота људи (од стања на путевима и корупције до непоштовања људског живота и људских права) почињу да се своде на етнички чинилац или, како кажу, на „национално питање“: наводно, постоје непријатељитуђинци и од њих потичу све несреће, и ако се избавимо од њих одвајањем или протеривањем, све ће бити добро

учинили бели расисти и црначки екстремисти у САД), у Русији је у току распаљивање страсти. Неки новинари хушкачки пишу о „покољу Руса од стране Кавказаца“, а други политичари проричу „варваризацију“ Русије од стране дела наших суграђана.

политичким, а интереси личности се потчињавају колективу, под називом „народ“ или „нација“.

ЛГ: Постоји мишљење да се популарност пароле „Русија Русима“ умногоме објаш­њава тиме што се данас одвија мучан процес трагања руског народа за идентитетом, то јест, „улица се грчи нема“, како је писао Мајаковски. Да ли се слажете с тим?

фото: игор варламов

поглед из москве

Културни кодови од самог рођења?

ЛГ: У последње време се појавила подврста самозваних стручњака за миграцију и демографију, који плаше становништво својим псеудонаучним прогнозама. Једнога од њих смо, Валерије Александровичу, недавно срели на Родоском форуму „Дијалог цивилизација“.

ВТ: Да, на пример, некакав директор некаквог митског Института демограф­ ских истраживања, који изјављује да „прилив имиграната изазива међунаци­ оналне сукобе и уопште не решава де­ мографски проблем“. Тај „експерт“ је измислио и пропагира преко разних ме­дија „критички праг“ до којег је наводно Русија дошла: „Ако трећину становништва чине представници друге културе, с тим је тешко било

шта учинити“. Он изјављује да ми­ гранти руше (или су већ срушили!) међуетничку равнотежу у Русији. Уопште у антимигрантској реторици један од најраспрострањенијих баука јесте претња „нарушавања међуетничке равнотеже“. ЛГ: Сматра се да број миграната не треба да премашује 10 процената укупног становништва.

ВТ: Ко је ту горњу границу установио? Ето, удео имиграната у радним ресурсима Швајцарске је 22 процента, у САД 15 процената, у Аустрији 10 процената, и никаквог „критичног прага“ нема з,ато што се ефикасно решавају проблеми регулисања миграције и интеграције миграната. Колико миграната ради у Русији то савршено нико не зна. Радну дозволу има пола милиона, а огромна већина се налази у сектору сиве економије.

Екс­пертске процене се колебају од 6 до 10 милиона, али у сваком случају не долазимо до 10 процената које сте Ви поменули. Одакле се узима „критична“ трећина, немогуће је схватити. Али ствар није чак ни у рачунању, већ у самој идеји културног расизма, која је веома опасна. Присталице културног расизма полазе од тога да човек, прво, с мајчиним млеком упија строго одређене културне кодове; друго, ти кодови га у непромењивом облику прате током целог живота, а он није у стању да било шта промени; и треће, он је носилац само једне строго одређене културе. Акценат на непромењивости „културних кодова“ доводи до исте те идеје о наводно неизбежном кон­ фликту култура и цивилизација, и отуда до погубности имиграције. Ту се етноконфесионални идентитет посматра као главни у поређењу с грађанским и

ВТ: Процес самоидентификације („Ко смо ми?“) становништва Русије, укључујући пре свега Русе, после распада СССР заиста је носио болан карактер, и узроци тога били су разумљиви: нова земља и нови темељи живота. Али током последње деценије, већ након реформе економије и политичког уређења, русијска самосвест (за разлику од појмова руски и Рус, који означавају припадност руској нацији у етничком смислу, у руском језику се употребљавају и појмови русијски и Русијанин, који означавају припадност грађана руској држави, без обзира на њихову етничку припадност – прим. прев.) и општерусијски патриотизам су се у потпуности формирали. Они су и постали главни облици нашег идентитета. Према ауторитетним истраживањима и анкетама, самоидентификација „Ја сам Русијанин“ стоји на првом ме­ сту у целој Русији, и само у неким републикама овај став уступа место етничкој самоидентификацији коју грађани стављају испред русијскости. Са руским и неруским националистима ситуација се компликује, тиме што они свесно одбацују русијскост и не признају постојање русијског народа као историјске заједнице. Они одбацују оно заједничко што спаја све Русијане. Они сматрају да руски Израелац или руски градоначелник Риге, или руски професор у Силицијумској долини чине с њима један народ, нацију, а ето неки Татарин или Чуваш који живи поред њих и који заједно с њима ради – то су „други“ народи. ЛГ: Ако се замислимо над тим, то је парадокс. Али због чега је толико још увек жилава та навика да се људи деле по националности? Ето, комунисти се поново боре за то да се врати у пасош фамозна „пета тачка“.

ВТ: Формирање оваквог погледа на свет у постсовјетској Русији може се објаснити следећим чиниоцима. Прво, крај комунистичке утопије и прелазак од „реалног социјализма“ према реалном

27

поглед из москве капитализму прокрчили су пут на „тржишту идеја“ расистичким појавама. Из совјетског времена наслеђени етно­ на­­ционализам појачао је свој ути­ цај, етничка парадигма је постала привлачнија, па је чак и стекла академско рухо у виду теорија етноса, пасионарности и слично. Друго, распад СССР-а се одвијао на позадини моћне експлозије периферијског етнонационализма ко­ ји се често доживљавао од стране дела домаћих политичара и научника и, наравно, западне заједнице, као „савезник демократије“, као праведан облик „националног ослобођења“ од совјетског колонијализма. Управо су у тим годинама распада процветали крајњи облици национализма заснованог на „тлу и крви“, а заједно с њим и шовинизма (национализма већине). Најзад, ими­ г­рација и унутрашња миграција које су уследиле након распада СССР-а (на пример, пресељавање Руса из република Северног Кавказа) доживљавало се од стране становништва и описивало јавно у културним терминима као „сукоб култура“ и као „културна неспојивост“. ЛГ: Испада да је руски национализам својеврсна реакција на процес наци­ оналног препорода који се одвија у бившим совјетским републикама. Да ли то значи да, све док ствар не долази до радикалних манифестација, у томе нема ничег лошег? Да ли сам Вас правилно разумела?

ВТ: Ту је већ тешко рећи ко и шта предс­ тавља реакцију. Ако је током многих година готово сваки авион из Русије у Таџикистан довозио „терет 200“ – сандуке с погинулим гастарбајтерима, какав се онда однос може очекивати према Ру­ сима који живе у Средњој Азији? Ако су, обрнуто, Кавкасци заузели престижна места и власништво у исконски руским градовима и понашају се изазивачки према локалном становништву, какав се онда однос према њима може очекивати од Руса? Али чему ту израз „национални пре­пород“? То је обест и криминал, и према њему се тако треба и односити. Знате ли како је одговорио заменик градоначелника Лондона на Јарославском форуму на питање зашто одмах нису растерали све учеснике нереда? Он је рекао: „Нама је требало да попунимо затворе, а не болнице“. Управо они то сада и раде, без јадиковања о пропасти Енглеске и о понижењу енглеског народа. Знате, ако се говори о дубинским 28

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

Ризичне игре с национализмом

Савета за људска права ОУН истакнуто је да у Русији јача утицај политичких партија расистичке оријентације, формирање расистичке и ксенофобске културе и пораст насиља на тој основи. Данас неки аутори објашњавају ксенофобију социјално-економском несигурношћу, негативним демографским тенденцијама, као и „одбрамбеном реакцијом“ Руса на навалу страних „ситних трговаца“ и „криминалаца“. Али ови аргументи су слабо убедљиви, јер тежња ксенофоба да себе прикажу за жртву насиља „туђинаца“ одавно је позната. Руски социолози одбацују мишљење о вези пораста ксенофобије с погоршањем материјалног положаја. Тако се двехи­ља­ дитих година економско стање станов­ ништва побољшало, али смањење ксено­ фобије није запажено. Ксенофобија и избијање масовне агресије могу бити повезани с повећаним социјалним очеки­ вањима, или с разочарањима у либералне реформе, с нарастањем носталгије за свесно идеализованом прошлошћу, с болним навикавањем етничке већине на свој нови положај након распада СССР-а. Почетак двехиљадитих година био је обележен тријумфом конзервативне „национално оријентисане“ елите. Друшт­ вена расположења у Русији (као и у низу других земаља) нашла су се под утицајем неотрадиционализма, носталгије за „доб­рим старим временима“. Доста рус­ ких интелектуалаца, захваћених идејом конзервативизма, траже за њу поуздани ослонац (и проналазе га!) у „вечним вредностима“, „народном менталитету“, „традиционалним темељима“, а неки научници покушавају да им припишу биолошку основу. Биологија као да постаје симболички гарант од нових потреса.

ВТ: Расистичка расположења, дискрими­ нација према етнорасним обележјима и напади на „расно туђе“ у Русији су расли прилично брзо. То су истицали руски експерти, као и западни посма­трачи. Године 2006. организација „Међунаро­ дна амнестија“ је дошла до закључка да је „ситуација с расизмом у Русији неспојива с местом које земља заузима на међународној арени, што поткопава њен положај у свету“. У специјалном извештају

ВТ: Мислим да треба ослушнути оне социологе који подвлаче да традици­ оналисти, који сада чине значајан део становништва, нису незадовољни толико тржишним односима, колико тиме што они сами нису успели да добију од тога очекивану корист. Зато објашњење ви­ со­ке усијаности ксенофобије треба да полази од тога да се данас може говорити не о супротстављању модернизацији, не о разочарању њеним током и пло­

Постскриптум Питање: како се научити мирно живети када смо сви ми тако различити – постало је данас кључно у низу европских земаља. За сада нико не може да понуди готове рецепте за лечење друштва од ксенофобије, рецепте који савршено делују. Бојазан од „туђег“ је својеврстан инстинкт својствен човеку од природе. Али добро је познато да што је виши ниво образовања код чланова друштва, то је мање агресије у људским односима. Тако да првенствени одговор на питање шта да радимо када су се тако заоштрили међунационални односи у нашој земљи у којој живи сто осамдесет народа и етноса – може бити следећи: треба стрпљиво и непрестано повећавати ниво просвећености руских грађана у овој сложеној и замршеној националној проблематици. Дословно, од дечијег вртића објашњавати да је Русија одвајкада вишенационална, вишеконфесионална земља и да је у тој разноликости наше богатство. А одрасле људе који се данас боре, на пример, за то да се уведе визни режим с бившим совјетским републикама или за то да се избаце из састава РФ бунтовне севернокавкаске републике („Доста нам је више да хранимо Кавказ“) подсећати поново и поново да су током векова заједничког опстајања наши народи тако тесно срасли, да делити се значи сећи живе људске судбине, и да то без крви не може проћи. Зар нам је мало људских трагедија које је изазвао распад СССР-а? Сад осећамо носталгију за некадашњим пријатељством народа, а при томе ризикујемо да због међунационалних несугласица изгубимо Русију коју су уз такве жртве сакупљали наши преци? Да ли онда треба, ради чистоте руске нације, сећи особе из мешовитих бракова на половине? Треба признати да кобна питања која поставља пред влашћу и друштвом сваки „Руски марш“ реално постоје у животу, али тражити на њих одговоре у условима мржње која прожима обично овакве националистичке акције, наравно, немогуће је. За почетак треба одбацити сву маскараду која обично прекрива националну проблематику и поштено тражити разумне одговоре на ова, за Русију, горућа питања. Намеравамо да уз учешће читалаца наставимо овај важан разговор о мигрантофобији и о трагањима за руским идентитетом.

узроцима национализма, треба узимати у обзир да су либералне реформе потк­ опале статус дела интелектуалног слоја, радника војно-индустријске сфере и изазвале несигурност у животним перс­ пективама многих руских грађана, што није могло да не створи расположења социјалног протеста. Многи од оних који нису прихватили нови начин жи­ вота, или оних који су отишли у сферу личног живота, постали су пријем­ чиви за ксенофобску идеологију раз­ личитих врста... Ксенофобија се код омладине потхрањивала прими­тив­ ним патриотским васпитањем и анти­ за­­падним, антиамеричким пропо­ве­ ди­ма. Објекти напада за ксенофобе и лажне патриоте нису постали само „туђин­ци“, него и властити „страни пла­­ћеници“, „западњаци“, „агенти ути­ цаја“, против којих је „лидер Међуна­ родног евроазијског покрета“, познати расиста Александар Дугин, позивао да

буду „екстерминирани“ (то јест, физички уништени). Сада он излаже своје погледе са катедре Московског државног универ­ зитета.

ЛГ: Не чини ли Вам се да се борба против ксенофобије и расистичких појава код нас не води озбиљно, већ да често има вештачки карактер и да власти чак кокетирају с националистима?

ЛГ: То јест, сматра се да очување своје културе и својих традиција, враћање „коренима“, може помоћи народу да се одржи, да се одбрани у овом глобалном свету који се брзо мења.

до­вима, већ о страху да се пропусти мо­гућност за животни успех и лично благостање. При томе се претња види од стране „туђинаца“, и, бојећи се њихове конкуренције, људи покушавају да се обезбеде, ослањајући се на подршку од стране државе. Отуда проистиче жеља, нарочито међу етничким Русима, то јест, у већини становништва, да се добију одређене привилегије тако што ће се окрњити права етничких мањина, „нестароседелаца“ и „странаца“. ЛГ: Зар трагање за идентитетом и сви ти узвишени разговори о „загонетној руској души“ имају веома прагматични циљ?

ВТ: Нажалост, прикривено се у томе може садржати опасна идеја прерасподеле власништва, која се у људским умовима асоцира с неправним („непосредним“)

Русијска самосвест (за разлику од појмова руски и Рус, који означавају припадност руској нацији у етничком смислу, у руском језику се употребљавају и појмови русијски и Русијанин, који означавају припадност грађана руској држави, без обзира на њихову етничку припадност – прим. прев.) и општерусијски патриотизам су се у потпуности формирали. Они су и постали главни облици нашег идентитета дејствима. Сетимо се само догађаја у Кондопоги, где је криминална банда с Кавказа готово освојила власт у граду. Управо је прерасподела власништва постала позадина догађаја у овом карелском граду 2007. године. Ти

догађаји, као и масовни нереди у Москви у децембру 2010. године, убеђују нас у озбиљност проблема с којим се Русија суочила. Време нам је да схватимо да је проблем миграције постао фактички морални проблем целог руског друштва, и ми, строго говорећи, тај испит нисмо положили; држава још увек нема довољно компетенције и снаге, а нема ни неопходног потенцијала толеранције у институцијама грађанског друштва.

ЛГ: Шта онда да се ради, Валерије Алек­сан­дровичу? Признајем: ја лично немам довољно толеранције када на празник Курбан Бајрам видим четврти код станице метроа „Проспект мира“ препуне људи који седе на земљи. То је такође својеврсна протестна акција. По чему је она боља од „Руског марша“?

ВТ: Ни по чему није боља. Ако је истина да муслиманима нуде друга места за молитву, а они се тврдоглаво окупљају поред једне централне џамије и окупирају читаве четврти – при чему се зауставља саобраћај и живот уопште, а и њима самима је потпуно немогуће да се моле – то није ништа друго до нарушавања јавног реда. Узгред, одавно је време да прихватимо правила која не дозвољавају да се за масовне религиозне скупове користи заједнички простор (путеви, паркови, тргови, дворишта). Слична правила су усвојена у Швајцарској, Француској и другим земљама, а ми стално због нечега отежемо. Ето, такве, како Ви кажете, протестне акције муслимана, акције које демонстрирају како је њих много у местима у којима живе Руси, плаше становнике; оне, наравно, немају везе с религијом и у извесној мери провоцирају те „Руске маршеве“. С тим се не можемо мирити, али и уздати се у специјалце била би велика глупост. Како би само могли да искористе овакав развој догађаја радикални исламисти! Јер национализам није само руски. Тако да је одговор на питање шта чинити у оваквој конкретној ситуацији, по мом мишљењу, очигледан: треба много пре празника радити с мулама, с дијаспорама, с јавним гласилима која треба да обавештавају вернике куда могу да дођу да се моле. А и у целини рад у овој изузетно сложеној сфери међунационалних односа мора се водити непрекидно, и то само разумним, најфинијим методама. Не треба да нас сваке године у новембру „Руски маршеви“ подсећају на то колико је тај за Русију судбоносан проблем запуштен.

29

ИНТЕРВЈУ

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

Михаил Шемјакин, сликар, графичар и вајар

„Нацртаћу вам Р усију“ П

ознати уметник је био, као и обично, у чизмама, јакни полу­ вој­ничког кроја и с качкетом који никада не скида. Али то није изгледало чудно за једног авангардисту.

Михаил, Ви посматрате наш руски жи­ вот са стране. Примећујете ли неке пози­тивне помаке?

- Пре много деценија била је совјетска психологија, а данас видимо пост­сов­ јетску. Видимо постсовјетску суш­тину која носи у себи одјеке недавне прошлости, па чак и на генетском нивоу. У мени тим поводом увек настаје врло много питања, али проналазим овакав одговор: треба се с разумевањем односити према појавама оних бесмислица које се овде, у Русији, догађају на сваком кораку. Не могу се постсовјетском човеку постављати сви они захтеви који су уобичајени у цивилизованом свету. Људи су много година одрастали у страху. Страх и данас живи у сваком човеку. Али људи уопште нису глупи... Свако од нас сноси одговорност за све оно лоше што код нас постоји, зато што сви ми припадамо овом друштву, припадамо овој земљи која је наша отаџбина, а она се, као и породица, не бира; њој се служи. Реците, да ли сте озлојеђени на људе који су вас крајем 1971. године протерали из земље и учинили од Вас емигранта?

- Ја сам и дан-данас захвалан пуковнику КГБ Попову који се онда бавио мојим протеривањем. Он ми је рекао: „Па Ваше колеге, уметници, неће Вам дати да овде живите. Бићемо принуђени да Вас сместимо у лудницу или да Вас пошаљемо у логор. Оданде нећете изаћи живи. Зато вам предлажемо да одмах напустите Русију“. Видите, чак је и у КГБ било људи који су схватали да треба сачувати генетски фонд. Пуковник је, испоставило се, заједно са својом ћерком 30

сакупљао моје радове. То питање – да ли сам угушио у себи озлојеђеност против својих гонитеља – први пут су ми поставили још 1989. године, када сам први пут после дугог одсуства дошао у Петроград. Визу су ми тада дали за тачно 24 часа. Нема у мени озлојеђености. Прво, ја сам хришћанин. Моја хришћанска дужност је да опраштам увреде. Нећу рећи да сам заволео те људе, али ни мржњу према њима не осећам. Заправо ми је жао оних који наносе зло, они сами себе кажњавају.

Четрдесет година живи у иностранству, али никада није прекидао с Русијом. Сматра себе патриотом, иако је био понижен у отаџбини...

Необична прича – Ви сте помагали да се из заробљеништва ослобађају совјетски војници...

- Са заробљеницима је било овако. Код мене су се нашле касете с песмама момака, Авганистанаца, из гру­па специјалаца „Кобалт“ и „Кас­ када“. Затим сам сазнао из западне штампе у каквим нељудским условима држе руске војнике у заробљеништву код муџахедина. То ме је просто разбеснило. Буквално сам следећег дана телефонирао свим истакнутим Американцима које сам познавао, па смо основали Комитет за спасавање ратних заробљеника, почели смо да чинимо све да привучемо пажњу на тај проблем. Како сам могао у тој ситуацији да седим и да сликам? Пошао сам са Саром – она тад још није била моја жена – у Пешавар; тамо смо прешли авганистанску границу, водили смо преговоре с једним од најодиознијих команданата, Гулбедином Хекматијаром. Желим да схватим због чега баш Ви. У истом Њујорку тада су живели многи познати уметници пореклом из Совјетског Савеза: Неизвесни, Дов­ латов, Лимонов...

- А Ви пажљиво погледајте моју биогра­ фију. Ја никада нисам прекидао с Русијом.

У почетку је то било узрок многих непријатности: искључивали су Вас из уметничких школа, принудно лечили у душевној болници, затварали су Ваше изложбе. Затим Вас је баш то учинило познатим, донело Вам је славу, новац и поштовање. Можете ли ми објаснити шта је било подстицај, унутрашња потреба да управо на тако својеврстан начин видите и одражавате свет?

- Па, добро, покушаћу да Вам објасним. Рецимо, Ви и ја долазимо у хемијску лабораторију. Видимо папире на којима су представљене најсложеније формуле. У ретортама нешто клокоће, дими се. Ми не кажемо „Момци, ја ово савршено ништа не разумем, али се, по мом мишљењу, Ви бавите глупостима“. А уметност је ствар ништа мање сложена него хемија или виша математика. Ми често оперишемо таквим појмовима који се односе, рецимо, на метафизику, на одређене религиозне симболе, на

Досије То је нормална појава мене самога, моје душе, мог карактера. Не видим у томе ништа чудно, поготову ништа херојско. У Русији је изашла Ваша књига о Ви­ соцком...

- Прво, Волођа и ја смо били велики и врло озбиљни пријатељи, пре свега као ства­раоци. А друго, одлучио сам да нап­ равим нешто као графички споменик. У књизи ће бити дешифроване многе ствари које, осим нас двојице, није знао више нико. Јер Волођа је тада много тога радио у тајности, користио је Езопов језик. Како сам разумео, Ви од малих но­ гу живите у свету слика, које (по миш­љењу већине других људи) имају мало тога заједничког с реалношћу.

Сликар, графичар и вајар М. М. Шемјакин родио се 4. маја 1943. године у породици официра и глумице. Његов отац је потицао из черкеског (кабардинског) рода Карданових. Рано је остао сироче, а презиме Шемјакин је добио од свог очуха. Од младости Михаил је био изложен гоњењима: избацили су га из уметничке школе, подвргавали принудном лечењу у психијатријској клиници, изложбе су му забрањиване. Године 1971. је протеран из СССР-а. Најпре је живео у Паризу, а затим, од 1981. године, у САД. Године 2007. поново се вратио у Француску. Два пута се женио. Добитник је Државне награде РФ (1993), Председничке награде (1997). Аутор је монументалних скулпторских радова (Њујорк, Венеција, Петроград, Москва, Самара). Аутор је либрета и сценографије за низ позоришних режија.

фото: komersant

Разговор водио: Владимир Снегирјов

елементе надреализма, и остало. Уметнички процес се до данас сматра нај­ тајанственијим, најзагонетнијим. Вас не чуди што нам, када, рецимо, слушамо марш „Опроштај словенске жене“, жмар­­ци пролазе по телу. У нама настају неке сложене асоцијације: изгубили смо некада велику Отаџбину, али се при томе надамо да ће она васкрснути, препородити се. Код сваког човека тај марш буди неке емоције. Али ми слушамо апсолутно апстрактну ствар. Лете неки звуци, они се не могу ухватити на длану, ништа... Исто то се догађа и у сликарству. Узмимо радове Кандинског. Тамо је скуп неких сложених обојених мрља, а њихово дејство на душу је велико и снажно. А како се с годинама одвијала Ваша стваралачка и људска еволуција? Да ли се нешто озбиљно променило у Вама, у Вашем приступу професији, животу?

- Што сам старији, то више разумем и више прихватам. Није то да човек постаје трпељивији, али почиње да схвата да око њега нема ничег незанимљивог. То јест, мени је занимљиво све. Ето, пре неколико година сам срео Назарбајева. И када смо се код њега у Астани шетали по башти, он је рекао: „Слушај, ето, што сам старији, то више хоћу да знам. Зашто је то тако?“ Одговорио сам му да је и код мене то исто. И још традиционално питање: на чему сада ради сликар Шемјакин, и какве

пројекте планира?

- Рећи ћу Вам речима мог омиљеног и незаслужено заборављеног генија Мајаковског: „Планова је брдо!“ Сада припремам нову режију балета по уговору са Самарским позориштем, можда ће то бити „Мрвица Цахес“ по Хофману. Мораћу да напишем либрето и заједно с кореографом ћу одабрати музику. Други посао је с Вилнуским позориштем, сада пишем за њега либрето балета, биће то улична мистерија „Деца – жртве порока одраслих“. Један од највећих пројеката на коме радим већ једанаест година је изложба „Тротоари Париза“, која треба да се отвори октобра следеће године у Руском музеју. На њој ће бити представљени радови у апсолутно новом уметничком облику који се може назвати „фотографиком“. То је фотографија појачана цртежом. Природа нам сама сугерише моћне облике и ритмове! И када у њу човек прониче, настају неке нове слике. Том техником још нико и никада није радио. Можда се варам, али ствара се утисак да сте увек били, и остајете и сада, усамљени.

- Отишао сам зато што нисам могао и нисам хтео ни пред ким да се савијам... А како се без тога могло у Совјетском Савезу? Нисам хтео да уђем у Савез уметника. За мене је главно – осећај унутрашње слободе.

31

догађаји/нова година

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

У

Пише: Аљона Самарина

руком, да успоставимо међусобне везе словенских земаља и братских народа.“ У оквиру вечери „Руски траг у Србији“ приказани су филмови режисера Горана Милићевића, „Генерал Корнилов“ и аутор­ски рад Михајла Ордовског „Доб­ родошли!“. „Генерал Корнилов“ је прича о судбини двојице свештеника и једног генерала, који су оставили велики траг у фор­ мирању Руске заграничне цркве, која је постала центар окупљања руских емиграната. Многи Руси су нашли свој

фото: Прес служба Дома руске дијаспоре

Русији смо као у Србији, осе­ ћа­мо се као да смо код куће и драго нам је што нам се указала могућност да се покажемо овде“, почела је свој поздравни говор амбасадор Србије у Русији Јелица Курјак. „Наши народи су међусобно тесно пове­ зани, и понекад када се срећемо, тешко је схватити ко су наши, а ко ваши. Данас, у оквиру фестивала, отворена је изложба ’Толстој и Достојевски у српској култури’. Ове велике писце чита свако поколење у Србији, али ми желимо и надамо се да ће и савремени филм и уметност Русије заузети место у свести српског народа. Ми нећемо рат, ми хоћемо да се развијамо и идемо даље заједно са Русијом.“ Главни оснивачи и организатори форума су Дом рускe дијаспоре и филмски студио „Руски пут“ уз подршку Министарства културе Русије, и московске владе. „Филмски фестивал ’Руска дијаспора’ је први форум у историји домаћег фес­ тивалског покрета који је посвећен трагедији рускe дијаспоре и животу у иностранству“, прича организатор фес­тивала и руководилац социјалноинвестиционог пројекта „Руси на Балкану“, Филип Кудрјашов. „Ми поку­ ша­вамо, и мислимо да нам полази за

У Дому руске дијаспоре „Александар Солжењицин“ у Москви одржан је међународни филмски фестивал „Руска дијаспора“. Фестивал је отворило вече „Руски траг у Србији“

32

други дом и добили могућност да раде на територији Југославије, углавном у Србији. „Када човек улази у кућу, свеједно коју и свеједно где, пријатно му је да осети топлу атмосферу. Када долазим у Србију и излазим из авиона, удишем ваздух и кажем себи да сам ја овде код куће“, каже гошћа фестивала, продуцент филма „Генерал Корнилов“, Наталија Шатилина, која је и тумач главне улоге. Историја која је испричана у филму је повезана са пловидбом брода „Генерал Корнилов“ који је напустио Крим 14. новембра 1920. године. Претоварен избеглицама, он је кренуо на своју последњу пловидбу. „Сви они који су тада били на броду, предосећали су да је то опроштај од Русије. Ти људи су и у новим, тешким приликама пронашли моралну основу за обнову и очување свог духовног света“, прича Наталија Шатилина. Као други је био приказан документарни филм Михајла Ордовског „Добродошли!“ То је прича како су у емиграцији жи­ вели рођаци породице Ордовских-Тана­ јевских. „Овај филм смо снимали у српском граду Вршцу, у јуну 2010. године“, коментарише свој рад Михаил Ордовски. Истог лета се тамо одржавао 21. завршни Конгрес

руских кадета у иностранству. Било је занимљиво упознати се са историјом предака. Величанствени завршетак програма „Руски траг у Србији“ била је додела медаље „Михаил Чехов“ за изузетна достигнућа у области кинематографије и позоришне уметности, светски познатом српском композитору и извођачу Горану Бреговићу. Медаљу је установио 2008. године Дом рускe дијаспоре „Александар Солжењицин“ заједно са московским филмским студиом „Руски пут“, и различитих година њени добитници су бивали такви истакнути филмски радници, као што су Владимир Етуш, Никита Михалков, Сергеј Јурски, Хелен Мирен, Марина Влади, Тонино Гера и други. Осим режисера и глумаца светског филма и позоришта, медаљом „Михаил Чехов“ могу бити награђени сниматељи, мајстори расвете и костимографи, сценаристи, драматурзи, композитори, тон мајстори, монтажери, педагози, теоретичари и критичари филма, историчари руског и светског филма и позоришта. „Српски и руски народ су братски народи, коју повезује нешто више него што су просто словенски корени, и мени је, као представнику српског народа − млађег брата руског народа – врло драго да будем добитник ове награде“, рекао је при сусрету са новинарима Горан Бреговић. „Горан Бреговић је глас српског народа, који, иако не борави тако често у својој отаџбини, ипак пропагира своју културу по целом свету. Сматрам да је додела медаље ’Михаил Чехов’ не само признање његовом таленту, него и још један корак напред у јачању братских односа међу нашим народима“, објаснио је Филип Кудрјашов. „Блиска ми је идеја да опробам своје саге у кинематографији, и то сад не само као композитор, него и као режисер“, изјавио је Горан Бреговић. „То ћу учинити под старе дане, када будем имао више слободног времена.“ Сасвим је могуће да ће први филм који ће снимити Горан Бреговић бити филм о Русији.

фото: photo press

„Руски траг у Срби ји“

Деда Мразу у госте Од 1998. године, на иницијативу Владе Москве и администрације Вологодске области, у Великом Устјугу се реализује обиман пројекат „Велики Устјуг – завичај Деда Мраза“

К

Пише: Аљона Самарина

ада је син напунио пет година, написали смо писмо Деда Мразу. Купили смо коверат, нацртали смо цртеж, и синчић је, онако како је умео, написао на коверту четири обичне речи: „Велики Устјуг. Деда Мразу“.

Царство Деда Мраза се налази 10 километара од Великог Устјуга, на обали реке Сухоне, у живописној боровој шуми. Устјуг је назван у част ушћа реке Југ (још у летописима се сачувао назив града који се звао Устјуг). „Велики Устјуг“ је додато касније. Велики Устјуг се с правом сматра бај­ 33

34

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

О У замку Деда Мраза у великој Престоној дворани, коју украшава јелка висока шест метара, Деда Мразови помоћници сваком детету дају повељу и укусне поклоне Осим путовања у царство Деда Мраза, може се погледати и град Велики Устјуг. То је један од најстаријих градова руског севера, где су се у првобитном облику сачували велелепни храмови и манастири, трговачке куће из деветнаестог века. У граду делује Великоустјушки историјскоархитектонски и уметнички музеј. Данас су ту изложени експонати из историје Великог Устјуга од 12. до почетка 20. века,

изрезбарена и осликана брезова кора, руска уметност 19. и 20. века. Много је сачуваних старинских кућа које су припадале богатим трговцима, обичних и саборних цркава, као и архитектонски комплекс Михајло-Ар­ хан­г­елског и Спасо-Преображенског манастира. Али, највише задивљује излет у фабрику „Северна црна цаклина“, у којој су се до дана данашњег сачувале технике древне уметности шарања црном цаклином по сребру. У многим градским црквама отворене су занимљиве изложбе; „Новогодишња и Божићна играчка“ у цркви Жена Мироносица, „Народна уметност ус­т­ју­ ш­ке земље“, „Лан, мој лан“ у Никољској цркви, „Иконостаси Великог Устјуга, орна­ментални дуборез, дрвена скулп­ тура“ у цркви Вазнесења. Да би се дошло до Великог Устјуга, треба најпре дођи до Москве, одатле возом до станице Котлас, у правцу Вологде, а затим аутобусом до Великог Устјуга. Пут је далек и тежак, али вреди кренути њиме!

фото: afp

По чему се Рускиње разликују од Европљанки? Портрет „модерне“ Рускиње ове зиме

Пише: Аљона Самарина

укусу Рускиња владају против­ речна мишљења: на пример, угледавши руску лепотицу на улици, странци ће обавезно обратити пажњу на врло танке потпетице које жене носе, и по киши, и по поледици; други ће поменути отворену сексуалност у одевању, а руски мушкарци ће рећи да то није нимало лоше и да привлачи пажњу. Питање моде је у Русији врло спорно питање. Замолили смо популарног руског модног креатора, Влада Лисовеца, да нам помогне да схватимо како треба да изгледају Рускиње... „По мом мишљењу, Европљанке су врло слободне у избору одеће“, прича Влад. „Понекад је у изгледу Европљанке присутна извесна неуредност која јој придаје одређени шарм и лежерност. Нашим женама управо то недостаје, оне често иду у крајност, бирајући сувише отворено или претерано сексуално одевање. Некад се облаче врло безизражајно, или дају предност претераној упадљивости − носе лакиране и сјајне ствари, што је блиско неукусу.“ Неке жене, по мишљењу креатора, живе уопште од прошлости, и то се види по силуети и кроју одеће. Наше жене воле компликоване фризуре и троше много времена на прављење фризуре, често претерују са шминком. Неоспорно је да је лепо када се жена негује и труди се да буде лепа, али увек треба имати на уму да дневна шминка треба да се разликује од вечерње; иста ствар је и са фризуром. Рускиње треба да се угледају на европску слободу у одевању, у добром смислу те речи, а не да себе стављају у калупе. У једном интервјуу Влад је рекао да

Главни украс на лицима свих жена - осмех

у главни модни „аут“ спадају лажни дијаманти, звонасте бунде, уги-чизме, ташне од вештачког материјала и панталоне с ниским струком. „То је све оно што не треба носити“, каже креатор. „А у главни модни тренд спада у првом реду елегантна обућа, како с високом, тако и с ниском потпетицом, и неколико елегантних ташни за сваку прилику. Обавезан је широки капут и топли додатни детаљи – шалови, шешири, капе.“ Дакле, шта мушкарце привлачи на руским женама и по чему се оне разликују од Европљанки?

фото: komersant

ковитом престоницом Русије. Чаро­лија овог прелепог северног града се прати у летопису још пре 1147. године (1147. година је званични датум оснивања града Велики Устјуг). Године 2002. регионалне власти су разрадиле стратегију развоја пројекта „Велики Устјуг – завичај Деда Мраза“. Драгоцени архитектонски комплекси из 17. и 18. века, као и јединствени природни пејзажи у споју са бајковитом идејом, послужили су као основа развоја града, постали његова драж. Од 2000. до 2010. године туристичка посета Великом Устјугу је порасла осам пута. До 2020. године, биће створена савремена саобраћајна инфраструктура која одго­ вара европским стандардима, изграђено неколико нових туристичких објеката. У њих спадају ледена дворана, ковница новца, етнографско насеље у селу Моро­ зовици. Потребан је и нови дворац Деда Мраза, јер постојећи више не може да прими велики број посетилаца у јеку сезоне. Ледена дворана ће постати део међурегионалног пројекта развоја спо­р­ т­ске инфраструктуре Вологодске, Архан­ гељске и Кировске области, и касније ће се користити за припрему олимпијских тимова. Када дођете код Деда Мраза, доспевате у праву божићну бајку у којој постоји Стаза бајки, којом се можете прошетати са Вилом и Шумским духом. Можете се санкати са брда, свратити у госте у дом баке Анушке, на мост Михајла Потапича, у дом Мудре Сове, можете да нахраните шумске животиње, да се поиграте на пољани јуначких забава, да се успентрате на чаробни храст код Лукоморја, и попијете врућ чај на пољани јунака бајке Самуила Маршака, „Дванаест месеци“. У замку Деда Мраза у великој Престоној дворани, коју украшава јелка висока шест метара, Деда Мразови помоћници сваком детету дају повељу и укусне поклоне, показују кабинет и спаваћу собу, а такође снежно белу собу Снежане – унуке Деда Мраза. Намештај је у свим собама замка дрвени и направљен према темама народних бајки. Свој рођендан Деда Мраз увек слави осамнаестог новембра, након чега путује по Русији, али се увек враћа на Нову годину својој кући. Његово царство ради не само у периоду дечијег јануарског распуста, тамо се може дођи у било које доба године, па чак и лети.

мода

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

фото: geophoto

нова година

Сачинили смо портрет „модерне“ Рускиње ове зиме. Ево шта се мора наћи у њеној гардероби. Сужене и скраћене панталоне (ове сезоне се саветује да се занемаре фармерке и обрати пажња на елегантне панталоне); уопште није обавезно да панталоне буду црне, треба обратити пажњу на боје које су у моди ове сезоне – бордо, светлозелену, тамноплаву, окер. Удобни ботиљони (прелазна варијанта између дубоких ципела и чизама) с ниском потпетицом (нарочито су лепи они боје цигле). Широки капут светле боје (дужине мало ниже од колена или до пола колена). Блуза или кардиган – по избору. Плетени шал на који се може ставити акценат и који, исто као и панталоне, може бити бордо, окер, светлозелен (при томе уопште није обавезно да се боја шала подудара с бојом панталона). Лака, једва приметна шминка. Немарно распуштена коса, или авијатичарска капа од вештачког крзна (или шешир живих боја). Торбица без ручки. Благи парфем и осмех.

„Мене привлаче ведра лица европских жена, њихова способност да се искрено осмехују, што је врло привлачно и симпатично. Неоптерећеност европских жена, о којој сам већ говорио, слобода у избору одеће, једноставност и одсуство агресивности.“ Ето шта је главно у изгледу жене.

35

ГЕОПОЛИТИКА децембар 2011.

Русија у сликама

Нова година

фото: geophoto

Москва, Црвени трг

Роcсийская газета www.rg.ru