МАЈ 2015.
Овај додатак уређује и издаје Росијска газета (Москва), која сноси сву одговорност за његов садржај
Генадиј Сисојев
Петар Искендеров
Србија жртвује центар у Нишу ради Европске уније?
стр. 6-7
Злослутни „Кондор“ кружи над Црном Гором и Украјином стр. 7-8
70 ГОДИНА
ФОТО: РИА „НОВОСТИ“
Совјетски Савез није својом вољом ушао у Други светски рат, а из њега је изашао као победник, али са огромним губицима – неупоредиво већим од губитака западних земаља. И поред тога, по завршетку рата Запад је третирао СССР као непријатељску земљу, а и данас су чести покушаји да се ревидира његова улога и значај у победи над фашизмом.
војне и моралне победе
Пратите:
Најзанимљивије теме из Русије директно у Вашем инбоксу
ruskarec.ru/subscribe
Све о Великом отаџбинском рату и прослави 70. годишњице Победе – на сајту Руске речи! http://ruskarec.ru/veliki_otadzbinski_rat
70 година победе Овај додатак уређује и издаје Росијска газета (Москва), која сноси сву одговорност за његов садржај
Russia Beyond the Headlines (RBTH), укључујући и његова српска штампана и Интернет издања, финансира руски дневни лист „Росијска газета“. Садржај овог новинског додатка је уређен без учешћа дописника и уредника партнерског листа „Геополитика“. RBTH се финансира из дела профита од рекламе и спонзора, као и од средстава руских државних установа. Ми заступамо независну уредничку позицију и представљамо различите тачке гледишта на догађаје у Русији и свету кроз квалитетне текстове и стручна мишљења. Од тренутка нашег оснивања 2007. тежимо да задовољимо највише уредничке стандарде и објављујемо најбоље примере новинарства из Русије и о Русији. На тај начин желимо да надоместимо значајну празнину која постоји у приказивању наше земље у иностраним медијима. RBTH објављује 29 новинских додатака у 26 земаља са укупном месечном читалачком публиком од 33 милиона људи, а такође одржава 22 сајта на 16 језика. Српска редакција RBTH (1) уређује Интернет страницу http://ruskarec. ru (http://rs.rbth.com), (2) уређује и издаје штампани додатак „Руска реч“ у „Политици“ и (3) уређује штампани додатак „Русија и Србија“ у „Геополитици“. АЛЕКСАНДАР ГОРБЕНКО председник редакцијског савета ФГБУ „Росијска газета“ ПАВЕЛ НЕГОИЦА генерални директор ФГБУ „Росијска газета“ ВЛАДИСЛАВ ФРОЊИН главни уредник ФГБУ „Росијска газета“ ЈЕВГЕНИЈ АБОВ издавач и директор RBTH ПАВЕЛ ГОЛУБ главни уредник додатака RBTH
2
JЕКАТЕРИНА ТУРИШЕВА заменик извршног уредника за Балкан ОЛГА АЗИМОВА уредник српске редакције RBTH БОЈАНА МИШКОВИЋ, МАЈА ЈОНЧИЋ, РУЖИЦА РАДОЈЧИЋ, ИВАНА КНЕЖЕВИЋ преводиоци АНДРЕЈ ШИМАРСКИ главни дизајнер АНДРЕЈ ЗАЈЦЕВ директор фотографије НИКОЛАЈ КОРОЉОВ уредник фотографије JУЛИЈА ГОЛИКОВА директор одељења за маркетинг и оглашавање Интернет страница: ruskarec.ru, rs.rbth.com * Електронска пошта: editor@ruskarec.ru * Телефон: +7 (495) 775 3114 * Факс: +7 (495) 988 9213 * Адреса: Ул. Правды 24, д. 2, Москва 125993, Россия © 2015 СВА ПРАВА ЗАДРЖАВА ФГБУ „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“. ЗАБРАЊЕНО ЈЕ КОПИРАЊЕ, ДИСТРИБУЦИЈА ИЛИ ПРЕУЗИМАЊЕ САДРЖАЈА ОВОГ ИЗДАЊА, ОСИМ ЗА ЛИЧНУ УПОТРЕБУ, БЕЗ ПИСМЕНЕ САГЛАСНОСТИ „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“. МОЛИМО ВАС ДА СЕ ЗА ДОЗВОЛУ ОБРАТИТЕ НА ТЕЛЕФОН +7 (495) 775 3114 ИЛИ НА EMAIL EDITOR@RUSKAREC.RU. RBTH НЕ СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕНАРУЧЕНЕ ТЕКСТОВЕ И ФОТОГРАФИЈЕ.
ВЈАЧЕСЛАВ ЧАРСКИ генерални продуцент RBTH, извршни уредник за Балкан
Текстови из рубрике „Погледи“ овог додатка изабрани су да представе разна становишта и не одражавају нужно становиште уредника RBTH или листа „Росијска газета“. Молимо Вас да шаљете писма и коментаре уреднику на editor@ruskarec.ru.
МИЛАН РАДОВАНОВИЋ главни преводилац
ЛИКОВНОГРАФИЧКА ОБРАДА: „ГЕОПОЛИТИКА ПРЕСС“.
Пише: Владимир Путјатин
Совјетски Савез није својом вољом ушао у Други светски рат, а из ње га је изашао као победник, али са огромним губицима – неупоредиво већим од губитака западних земаља. И поред тога, по завршетку рата За пад је третирао СССР као неприја тељску земљу, а и данас су чести по кушаји да се ревидира његова улога и значај у победи над фашизмом.
Д
руги светски рат је умногоме био предодређен специфич ношћу међународног поретка насталог после Првог свет ског рата. Појавиле су се нове словенске земље (Југославија и Чехословачка), које су имале нереше на територијална питања практично са свим суседним државама. Поред тога, у земљама Централне и Југоисточне Евро пе акутни проблем било je питање наци оналних мањина, и тај проблем су имале све земље у региону. Ово питање је би ло судбоносно за Чехословачку, која је 1938. године постала жртва Минхенског споразума. Поменути споразум је у суштини потпу но анулирао напоре Москве усмерене на стварање делотворног система колектив не безбедности, а и без тога су њени на пори били отежани дискриминационом политиком према Немачкој и Совјетском Савезу, коју су 20-их и 30-их година 20. века спроводиле Велика Британија и Француска. Резултат такве политике у извесном смислу је био и совјетско-не мачки споразум Молотов–Рибентроп о ненападању, потписан 23. августа 1939. године. Тај пакт је у последње време по стао омиљена тема многих дискусија, али се најчешће превиђа да је то био изнуђен корак, будући да се Совјетски Савез фак тички нашао у међународној изолацији. У суштини, Енглеска, Француска и САД су у великој мери саме подстакле фаши стичку Немачку на агресију, док је, са друге стране, Совјетском Савезу ускра ћено савезништво. Међутим, управо је СССР-у било суђено да постане кључни противник Немачке у Другом светском рат у. Преломни тренутак у рат у и победа која је уследила били су резултат реорга
Неком рат, неком брат низације економије, невероватних напора и масовног херојства совјетског народа. Совјетски Савез је из рата изашао са најбројнијом армијом у Европи (око 11 милиона војника) и проширеним грани цама, али и са највећим и неповратним демографским губицима (бројке вари рају од 26 до 38 милиона, што се може поредити са укупним становништвом данашње Пољске). Највеће губитке је поднело цивилно становништво. Само је опсада Лењинграда однела преко 600 000 живота, a од тога је 97% људи умрло од глади. Ради поређења, Немачка и њени сателити су у рат у изгубили око 12 ми лиона становника, САД су имале 405 000 жртава, а Велика Британија 350 000. Те бројке довољно сведоче не само о допри нос у СССР-а заједничкој победи, него и о значају који Други светски рат има за савремену Русију и друге земље бившег
Совјетског Савеза. Источни фронт је био главно поприште конфронтације у Дру гом светском рат у.
Cui prodest?
Ако погледамо која земља је била у нај повољнијем положају после Другог свет ског рата, видећемо да су то Сједињене Америчке Државе. У ратним годинама, економски потенцијал САД увећан је за 50%. Само је индустријска производња увећана 2,5 пута у однос у на претходно стање, и 5 пута у однос у на СССР. Године 1948. у САД је било концентриса но преко 55% укупне индустријске про изводње капиталистичког света и готово 75% светских резерви злата. Преимућ ство САД потврђено је новим системом међународних монетарних односа. Наи ме, 1944. су основани Међународни мо нетарни фонд (ММФ) и Међународна
ФОТО: ТАСС
ГЕОПОЛИТИКА МАЈ 2015.
банка за реконструкцију и развој. Члано ви ММФ-а су фиксирали паритете својих националних валута у однос у на долар и нис у их могли мењати без дозволе ру ководства ММФ-а, у коме су одлучујућу улогу имали представници САД. СССР и његови савезници уопште нис у учество вали у тим организацијама. После рата су САД и даље имале најјачу морнарицу и авијацију на свет у. Штави ше, 1945. године је Америка имала нукле арно оружје, а то је осетно утицало на развој међународних односа у послерат ним годинама. У децембру 1945. године у Америци је чак састављен план бомбар довања индустријских центара СССР-а и Транссибирске магистрале нуклеарним бојевим главама. Почетак Хладног рата проузроковао је трку у наоружавању и конфронтацију двеју суперсила, уместо да се међу њима 3
70 година победе успостави сарадња на обострано задо вољство. Тако је већ 19. децембра 1945. године председник Труман у обраћању америчком конгрес у изјавио: „Свиђало се то вама или не, сви ми морамо при знати да је победа коју смо извојевали донела америчком народу трајно бреме одговорности за руковођење светом“.
политика и друштво Пише: Рина Бикова
Министар спољних послова и европских интеграција Црне Горе Игор Лукшић изјавио је у Берлину да Русија врши притисак на Црну Гору и да својом пропагандом деста билизује сит уацију у земљи. „Руска реч“ је замолила стручњаке за Бал Наличје победе Црвена армија је ослободила сопствену кан да прокоментаришу ову изјаву, земљу, а поред ње потпуно или делимич будући да су те речи имале великог но још тринаест земаља Европе и Ази одјека у руским медијима.
је. Ту ослободилачку мисију животом је платило преко милион совјетских војни ка чије кости почивају у Пољској (пре ко 600 000), Мађарској (преко 140 000), Чехословачкој (око 140 000), Немачкој (102 000), Румунији (69 000), Аустрији (26 000), Кини (9 300), Југославији (8 000), Норвешкој (3 400), Бугарској (977 људи) и Северној Кореји (691 војник). Међу тим, када се данас у појединим држава ма Источне Европе говори о совјетској окупацији, а не о ослобођењу тих земаља од фашистичког јарма, најчешће се забо равља цена која је плаћена за сваки метар ослобођене територије. Осим тога, у последње време се не говори само о подвизима Црвене армије, него че сто и о негативним епизодама којих има у сваком рат у: о случајевима злоставља ња, пљачкања и убијања цивила. И поред тога што архивски документи потврђују да су такви случајеви били ретки и да су војне власти строго кажњавале почини оце, понекад и стрељањем, на ту тему се ипак стално појављују спекулације које се понекад граниче са пропагандом. Са друге стране, нико и не помиње ру ски обичај да се указује поштовање чак и побеђеном противнику, а поготово ослобођеном становништву. Тај обичај води порекло још из царског периода. Узмимо, рецимо, поход руске армије у Европу после рата са Наполеоном, или руско-турски рат 1877–1878. То своје наслеђе демонстрирала је и савремена руска армија 2008. године за време кон фликата у Абхазији и Јужној Осетији, а такође у мировним мисијама на Балкану, где су се руски мировњаци борили про тив бујања криминала и где су учествова ли у чишћењу терена од мина. Кроз руску војну болницу, која је на Косову радила под заставом Црвеног крста, прошло је преко 15 000 пацијената, већином мешта на. Да ли тако изгледа портрет бруталног „совјетског окупатора“? 4
М
инистар спољних послова и европских интеграција Црне Горе Игор Лукшић у сусрет у са шефом немачке дипломатије Франк-Валте ром Штајнмајером у Бер лину изјавио је да Русија „врши притисак на Црну Гору“ преко Руске и Српске пра вославне цркве, опозиционих партија и друштвених организација. Лукшић је ис такао да Русија углавном користи пропа гандистичке методе и акције противника ступања у НАТО, а према подацима Ми нистарства спољних послова Црне Горе, већ две трећине грађана подржава ула зак земље у Алијанс у. Немачки министар спољних послова сложио се са црногор ским колегом да Русија врши притисак на друге земље, конкретно на Молдавију, Грузију, балтичке и балканске земље. По мишљењу старијег научног сарадника Инстит ута за славистику Руске академи је наука Петра Искендерова, Лукшићева изјава је по форми антируска, а по садр жају не одговара истини, и то је још један доказ да власти Црне Горе покушавају да исфорсирано „увуку“ земљу у евроа тлантску орбит у. „Објективна анализа намеће закључак да шеф црногорске дипломатије свесно об мањује домаћу и међународну јавност. Ма како црногорске власти желеле да про блеме у земљи припишу `невидљивој ру ци Москве`, стварно стање је такво да све дубља политичка криза у Црној Гори и
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
У Црној Го рука Моск раскол међу присталицама и противни цима уласка у НАТО имају унутрашње разлоге. Криза је изазвана тиме што зна тан део друштва не прихвата једнострани евроатлантски курс Подгорице, помоћу кога је она већ успела да у великој мери поквари односе са Москвом“, објашњава Искендеров. По његовим речима, кључни моменти тог курса су стварање препрека за улазак руских бродова у црногорске луке и коришћење административних по луга против опонената владајућег „танде ма“ – председника Филипа Вујановића и премијера Мила Ђукановића. „У самој Црној Гори су власти својом по литиком испровоцирале конфронтацију која је на политичкој сцени већ почела да убира своје крваве плодове: у Будви је убијен Саша Марковић, доследни опо нент евроатлантског курса. Дестабили зација сит уације у Црној Гори заиста је у току, али је проузрокована политиком црногорских власти које се безрезервно оријентишу на седиште ЕУ, и посебно на седиште НАТО-а“, резимира Искендеров. Што се тиче Лукшићеве тврдње да, навод но, две трећине Црногораца подржава ула зак земље у НАТО, она се, по речима Петра Искендерова, не може ничим поткрепити. „Независне анкете сведоче да је сит уација управо супротна. Према доступним пода цима, за ступање Црне Горе у НАТО изја шњава се само четвртина становништва земље. Веродостојност тих података по тврђује се резултатима анкета о ступању у Европску унију, на чему црногорско ру ководство такође врло активно ради. ЕУ није НАТО, али и улазак у ту организацију подржава мање од половине испитаника (од 40% до 45%)“, наводи руски експерт.
„Из Лукшићевих речи фактички произилази да у Црној Гори не постоји традиционално русофилско расположење, него постоји само Путинова пропаганда“ Никита Бондарев, старији научни сарадник Руског института за стратешке студије
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
ори пронађена „невидљива кве“
ФОТО: REUTERS
Министар спољних послова и европских интеграција Црне Горе Игор Лукшић
„Ма како власти Црне Горе то желеле, већина становника још увек не прихвата идеје евроатлантизма. Због тога влада и мора да тражи неко оправдање и да се позива на фамозну `невидљиву руку Москве`. Те опт ужбе су потпуно у духу садашње политике Брисела. Оне, међу тим, неће помоћи да се реше стварни проблеми у земљи. Напротив, само ће још више подићи тензију“, закључује Искендеров. По мишљењу директора Инстит ута за националну енергетику Сергеја Право судова, обични Црногорци и даље су традиционално пријатељски настроје ни према Русији, и поред тога што Црна Гора активно демонстрира своју привр женост политичком курс у ЕУ и САД. „Веома много некретнина у Црној Гори припада Русима. У ту земљу долазе мно ги туристи из Русије. Испада да Црна Го
ра у економском смислу много зависи од Русије. То, међутим, не значи да Русија врши било какав политички притисак на њу. Једноставно се сит уација одвија тако да се Црној Гори исплати подржавање пријатељских односа са Русијом, али се то не допада лидерима ЕУ и САД. У томе лежи кључ антируских изјава руковод ства Црне Горе“, сматра експерт. Једном неинтелигентном фразом Лук шићу је практично пошло за руком да прецрта историју руско-црногорских односа дугу 300 година, сматра Ники та Бондарев, старији научни сарадник Руског инстит ута за стратешке студије. „Из Лукшићевих речи фактички произ илази да у Црној Гори не постоји тра диционално русофилско расположење, него постоји само Путинова пропаганда. Све што нас је сједињавало током веко ва са невероватном лакоћом је бачено
на ђубриште историје, само ради једне Штајнмајерове похвале. Као да нема ни ти је било братимљења владике Данила Његоша са императором Петром I, као да није било Саве Рагузинског, блиског пријатеља императора Петра I, нити суб венција које је император Павле I сваке године давао Црној Гори. Као да није би ло руског конзулата у Котору и заједнич ких борбених дејстава Русије и Црне Горе 1806. године“, чуди се Бондарев. „Ко је предложио идеју о славеносрпском царству под жезлом руског монарха – Петар I Петровић Његош или Путинова пропаганда? И зашто се најважнија руска светиња – десница Јована Крститеља – налази у Црној Гори, и зашто Русија чак ни не размишља да је тражи назад? Јес у ли и то интриге Руске и Српске право славне цркве, о којима говори Лукшић?“ пита се експерт. 5
политика и друштво
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
ФОТО: AP
Србија жртвује центар у Н
Пише: Генадиј Сисојев, Комерсант
Средином априла Србија је поста ла 33. чланица Механизма ЕУ за цивилну заштит у и самим тим је добила иста права и привилегије у тој области као и друге пуноправ не чланице Европске уније. Српске власти тврде да се то никако неће одразити на сарадњу између Бео града и Москве у оквиру заједнич ког хуманитарног центра у Нишу. Па ипак, по свему судећи, сада мо жемо заборавити планове о шире њу овог центра и додељивању по себног стат уса руском персоналу, на чему Москва активно ради већ дуже време.
Д
а је Србија сада „за корак бли жа породици европских наро да“ – са тим се слаже и Јадран ка Јоксимовић, министарка без портфеља задужена за европске интеграције. Тај ко рак је био „подмазан“ са 60,2 милиона 6
евра помоћи из Фонда солидарности ЕУ коју је Београд добио после потписивања споразума. Занимљиво је да је Брисел веома брзо, само неколико месеци након подношења молбе, одобрио придруживање Београ да Механизму ЕУ за цивилну заштит у. Српски министар унутрашњих послова захвалио се високим европским гостима за такву оперативност. Експерти су тај убрзани поступак одмах довели у везу са тежњом да се не дозволи ширење де латности руско-српског хуманитарног центра који је 2012. године отворен у Нишу и који Европљани и Американци третирају као претходницу руске базе на Балкану. Приликом посете председника РФ Вла димира Путина Београду у октобру про шле године било је предвиђено да се пот пише међувладин споразум о условима прис уства, привилегијама и имунитет у запослених у нишком центру, али то се није догодило. Српска страна је буквал но у последњем тренутку инсистирала на скидању овог питања са дневног реда Путинове посете.
Како су објаснили Комерсантови изво ри блиски Vлади Србије, „тај документ предвиђа давање већих привилегија цен тру и посебног стат уса његовом персо налу, а он се може третирати као дипло матски, што је нови камен спотицања у односима између Београда и Запада, који је тим поводом у више наврата стављао озбиљне примедбе“. Комерсантови са говорници тврде да европске дипломате у Београду готово у сваком контакт у са српским званичницима дају до знања да имају негативан став према идеји о ши рењу центра у Нишу и „тежњи Руса да га подигну на ниво регионалног центра“. Шеф српске дипломатије Ивица Дачић је покушао да „спусти лопт у“, убеђујући европске партнере да по новом споразу му са Руском Федерацијом „Руси у Нишу неће имати дипломатски, него админи стративно-технички стат ус“, али они тај стат ус већ имају. У руско-српском до кумент у, потписаном 2012. године при ликом оснивања центра, каже се да др жављани Русије који раде у том центру „имају правни стат ус који је еквивален тан стат ус у административно-техничког
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
Нишу ради Европске уније? особља амбасаде РФ“, и да терет који се доставља у центар не може бити контро лисан, експроприсан или конфискован, нити може постати објекат судских и ад министративних одлука. Из тога следи да нови руско-српски спо разум о центру у Нишу, који на крају није потписан (ни сам текст споразума није обелодањен), предвиђа у најмању руку прецизирање овлашћења и стат уса ру ских држављана запослених у центру. Ру ски дипломатски извор је за Комерсант потврдио да Москва заиста покушава да за своје држављане који раде у нишком центру издејствује стат ус еквивалентан дипломатском, „као што је случај са за падним базама“. После потписивања споразума са ЕУ, министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић је одговарајући на директно питање уверавао новинаре да Европска унија не поставља Београду ни какав услов у виду захтева да се прекине сарадња са РФ везана за руско-српски центар у Нишу. „Потпуно је јасно да је наш пут – пут ка ЕУ... То не искључује
Занимљиво је да је Брисел веома брзо, само неколико месеци након подношења молбе, одобрио придруживање Београда Механизму ЕУ за цивилну заштиту нашу сарадњу са другим партнерима, укључујући и Руску Федерацију“, изја вио је српски министар. Експерти којима се Комерсант обратио за мишљење сматрају да се Београд мо жда и неће одлучити за гашење центра у Нишу, али ће на све начине избегавати његово ширење како нови споразум са ЕУ не би био доведен у питање. Према то ме, тешко да има смисла очекивати доде љивање вишег стат уса персоналу нишког центра. „Питање центра у Нишу од самог почетка је изазивало полемику. А по
што су односи Русије и Запада у озбиљ ној кризи, онда све што се данас дешава у односима између Београда и Москве или западних престоница изазива позор друге стране“, објаснила је за Комерсант Александра Јоксимовић, директорка бе оградског Центра за спољну политику. „Тешко да ће Србија после потписивања споразума са ЕУ напустити неу тралну позицију. Вероватно ће покушавати да сарађује и са једном и са другом страном, док ће и једна и друга страна чинити све да се Београд придружи њеном блоку“. Нови сигнал да се треба кретати у запад ном смеру Београду је стигао из Вашинг тона. Већ сутрадан после потписивања споразума о цивилној заштити са ЕУ др жавни секретар САД Џон Кери је пред седнику Србије Томиславу Николићу упутио писмо у име Барака Обаме. Како је саопштено у администрацији српског председника, у писму се наглашава да су америчко-српски односи на узлазној пу тањи, а САД поздрављају одлучност Ср бије да подржи принципе из Хелсинкија и током периода украјинске кризе.
Злослутни „Кондор“ кружи над Црном Гором и Украјином Пише: Петар Искендеров
Учестала убиства познатих лично сти, која нес умњиво имају политич ку позадину, потресла су протеклих дана Источну Европу.
У
Црној Гори је из аутомата уби јен Саша Марковић, бивши по сланик црногорске скупштине и члан некадашњег Либералног Савеза Црне Горе, а у Украјини су убијени Олег Калашњиков, бивши посланик Врховне раде и активи ста опозиционе Партије региона, и неза висни публициста и писац Олес Бузина. Шта је заједничко овим убиствима? Пре свега, осећај апсолутне некажњивости убица. Злочини су извршени усред бела
дана и очигледно су срачунати да изазову страх. Таква пракса је обично својствена силама које имају покровитеље на висо ким положајима. Намећу се паралеле са крвавом операци јом „Кондор“, коју су 1970-их и 1980-их година спровеле власти неколико држава Латинске Америке на чијем челу су та да били фашистички и профашистички режими. Тада су у различитим земљама (укључујући и САД), уз подршку аме ричких специјалних служби, системат ски убијани како активисти опозиције и новинари, тако и људи који су пре до ласка фашиста на власт били на високим државним функцијама – на пример, Ор ландо Летелијер, бивши чилеански ми нистар спољних и унутрашњих послова и одбране у влади Салвадора Аљендеа,
који је убијен 1967. године у Вашингтону. Организатори политичких убистава у Црној Гори и Украјини имали су и дру ги, ништа мање важан, а можда и важни ји циљ – физичко уклањање конкретних представника опозиције или независних покрета који на неки начин угрожавају акт уелну власт. Са тог гледишта, све три жртве су објек тивно стајале на пут у властима у Под горици и Кијеву. Саша Марковић је раз откривао намере власти да форсирају „увлачење“ Црне Горе у НАТО заоби лазећи референдум и друге неопходне процедуре, и залагао се за јачање веза са Русијом. Он је пре две године дао следе ћу изјаву: „Америка је окупирала Црну Гору. За сада је то дефакто, а де јуре ће бити када нас силом увуку у НАТО“. По 7
погледи
Присетимо се да је операција „Кондор“ у Чилеу, Аргентини, Бразилу, Уругвају, Боливији и Парагвају реализована уз по дршку ЦИА. Што се тиче Олеса Бузине, колико год да је он контроверзна личност, једна његова идеја је нес умњиво аутентична, и упра во је она противречила концепцији др жавног устројства Украјине, посматраног кроз призму националистичке, профаши стичке и антируске „власти Мајдана“. То је идеја тројединства руског народа кроз три његова саставна дела – Великорусе, Малорусе и Белорусе. Са таквих позиција је Олес Бузина у својим јавним наступима критиковао националисте са обе стране украјинских барикада, залажући се кон кретно за неопходност братских односа између Кијева, Доњецка, Луганска и Мо скве. Међутим, чак и такве идеје су данас смртоносни изазов за кијевске власти... У операцији „Кондор“ убијено је најмање 60 000 људи који су сметали фашистич ким лидерима латиноамеричких држава и њиховим покровитељима у Вашингто ну. Према подацима међународних ор ганизација за заштит у људских права, ту операцију је контролисао лично аме рички државни секретар Хенри Кисин џер, који је данас један од идеолога укра
јинског „Мајдана“, као и евроатлантског вектора у политици балканских земаља. Није нимало случајно што је министар одбране Русије Сергеј Шојгу ових дана на конференцији за међународну безбед ност, одржаној у Москви, окарактерисао догађаје у Украјини као „највећу траге дију у низу обојених револуција“. По ње говим речима, „у тежњи да увуку Кијев у своју орбит у, Америка и њени најближи савезници прешли су свемогуће границе“. Исто се то може рећи и за власти Црне Горе, које се у савезу са САД и НАТО-ом крећу у правцу прекида традиционал них веза са Србијом и Русијом, тако да су признале самопроглашену независност Косова и на све начине се труде да на те риторију своје земље доведу војне базе НАТО-а. Таквим властима, какве су да нас у Кијеву и Подгорици, заиста не тре бају независни политичари и новинари (поготово ако поседују и документе који компромит ују „евроатлантисте“). А оне који су превише тврдоглави „Кондор“ од носи у своје прекоокеанско гнездо. Петар Ахмедович Искендеров је доктор историјских наука, старији научни сарад ник Института за славистику Руске ака демије наука.
ИЛУСТРАЦИЈА: АЛЕКСЕЈ ИОРШ
његовим речима, три четвртине парла ментарних партија увлаче Црну Гору у НАТО, док се три четвртине њених ста новника противи томе. Јасно је да сличне констатације поништавају пронатовску реторику црногорских власти, на челу са премијером Милом Ђукановићем, ко ји је као свој главни политички правац промовисао северноатлантску интегра цију Црне Горе, упркос мишљењу већине сународника. Исто је толико био опасан за теоретича ре и практичаре евроатлантизма бивши украјински посланик Олег Калашњиков. Према доступним информацијама, он је још као официр у Главној обавештајној управи Украјине прикупио материјал ко ји компромит ује садашњег шефа Службе безбедности Украјине Валентина Нали вајченка. Документи су се конкретно тицали могућих околности у којима је Наливајченка врбовала ЦИА. Валентин Наливајченко је данас једна од кључних фигура у Кијеву, и управо он се залаже за војно мешање Вашингтона у конфликт на истоку Украјине. И Мар ковић и Калашњиков су заправо довели у сумњу кључни фактор спољне полити ке својих земаља – њен проамерички и истовремено антируски вектор.
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
8
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
Теш ко нов ин ар им а кад их ОЕБС чув а Пише: Игор Греков
Само месец дана пре убистава по знатих новинара Олеса Бузине и Сергеја Сухобока у Украјини, и Саше Марковића у Црној Гори, у Београду је одржана међународна конференција ОЕБС-а, посвећена бризи о безбедности новинара. Ме дији, међутим, нис у помињали све детаље везане за очигледну поли тичку ангажованост читавог скупа. Наиме, европски функционери су се посветили нападу на „Charlie Heb do“ и зверствима „Исламске држа ве“, али се нис у обазирали на уби ства новинара у Украјини и само су селективно коментарисали убиства на територији бивше Југославије.
Н
а конференцији ОЕБС-а о без бедности новинара, одржаној у Београду 26. и 27. марта, ру ска делегација је поднела изве штај о злочинима припадника украјинских оружаних фор мација. Извештај је припремио Максим Григорјев, директор Фонда за истражи вање проблема демократије. Зборник материјала садржи, између осталог, до кументована сведочанства очевидаца о мучењу заробљеника и о томе како је ар тиљерија уништавала стамбене четврти, као и конкретне примере мучења којима су припадници украјинских оружаних формација подвргавали заробљенике, а међу њима и новинаре. Персонални примерак извештаја уру чен је Дуњи Мијатовић, представници ОЕБС-а задуженој за слободу медија.
Међутим, функционери ОЕБС-а нис у помињали тај материјал, нити су одго ворили на „непријатна“ питања везана за погибију руских новинара у Украјини. Дискусија о убиствима новинара свела се на упад у редакцију „Charlie Hebdo“, и само је поменуто да је прошле године на територији земаља чланица ОЕБС-а по гинуло седам репортера. Није, међутим, прецизирано да су готово сви они поги нули у Украјини. У питању су дописници Руске државне радио-телевизије (ВГТРК) Игор Корнељук и Антон Волошин, фо то-репортер Андреј Стењин и сниматељ Првог канала Анатолиј Кљан. Руска делегација је у оквиру „округлог сто ла“ дала реч репортерима из Москве да са ми испричају у каквим условима они сада раде у Кијеву. Репортерка канала Life News Жана Карпенко испричала је о нападима „Десног сектора“, о томе како су екстреми сти кидисали на телевизијску екипу у Ки јеву, разбили камеру и руској новинарки одузели мобилни телефон. Међутим, Кар пенковој није дозвољено да на конферен цији ОЕБС-а исприча цео случај. Штави ше, после њеног наступа организатори су одлучили да измене најављени план рада и списак говорника, због чега Марат Сај ченко, следећи репортер LifeNews-а са тог списка, није могао да наступи са својим извештајем, посвећеним његовом борав ку у заробљеништву у украјинским ору жаним формацијама, у мају 2014. године. „То је, нажалост, пропагандистички рат у коме новинари не би требало да учеству ју. Због тога сам веома критичан према сит уацији у Украјини. Знам да руски но винари тамо не могу да добију акредита цију, и да су неки од њих чак и убијени“, изнео је своје мишљење Роман Бернер,
ФОТО: МСП РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
политика и друштво
новинар из Швајцарске, у коментару који је дао телевизијској екипи ВГТРК. Колико год су могли, модератори кон ференције су заклањали украјинску делегацију од неугодних питања коле га, позивајући да се говори „уопште о новинарима, без везивања за Русију и Украјину“. Међутим, тај апел ипак није уродио плодом, јер је украјинска стра на користила сваку прилику за бусање у прса поводом достигнућа Мајдана, као и за неосноване опт ужбе упућене руским новинарима због „медијске агресије“ на Украјину, због њиховог тобожњег уче шћа у ратним дејствима на страни „те рориста“ и мучења (!) којима су подвр гавали украјинске војнике. „У ратним условима доносе се разне одлу ке, а ми смо сада у рат у са Русијом. Укра јински медији су заправо веома слободни и раде у слободним условима“, изјавила је Мирослава Гонгадзе, водитељка укра јинског програма радио-станице „Глас Америке“, коментаришући забрану рада руских ТВ канала у Украјини и ускраћи вање акредитације руским новинарима. „Мислим да то нема никакве везе са демократијом када нека земља затвара свој медијски простор, утолико пре то ком конфликта, када људи треба да имају увид у различита мишљења о ономе што се догађа“, прокоментарисала је Елисон Макензи, бивша директорка Национал ног инстит ута за новинарство и конс ул тант за медије у Аустрији. После конференције ОЕБС-а, њени уче сници су још једном набројали стандард не препоруке које иначе упућују владама у вези са заштитом новинара, и које, као што је још једном потврђено само месец дана касније, нис у имале никаквог ефекта. 9
70 година победе
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
Пише: Александaр Широкорад, Независимое военное обозрение
Још од почетка Другог светског рата Лондон, Вашингтон и Ватикан су припремали савез источноевропских земаља (Балканско-подунавску конфедерацију) са циљем да он ступи у војни сукоб са СССР-ом. План је осујећен великим победама Црвене армије, великом проницљивошћу совјетских вођа и способном тајном службом, уз важну улогу РПЦ.
У
2015. Русија слави 70 година победе у Великом отаџбинском рату. Славећи своје велике победе присећа се свакако и улоге савезника са којима се ујединила у борби против Хитлера, а чији су поступци у руским министарским кабинетима изазвали огромну љутњу и бес. Винстон Черчил је неколико пута рекао: „Не смемо дозво лити Совјетима да уђу у долину Дунава и на Балкан“. „Сваки пут када би енглески премијер инсистирао на инвазији преко Балкана, свима прис утнима је било сасвим јасно шта он жели. Он би хтео да се као клин зарије у Централну Европу како би спре чио Црвену армију да уђе у Аустрију и Румунију, па ако је могуће – чак и у Ма ђарску“, говорио је Френклин Рузвелт свом сину Елиот у. Током 1940. Черчил је уз подршку САД изнео своју идеју о стварању Балканскоподунавске конфедерације – блока бал канских и подунавских земаља који би био окренут против Совјетског Савеза. У састав те федерације требало је да уђу Бугарска, Југославија, Турска, Грчка, Ал банија и Македонија. Та федерација би била самостална државна јединица којом би руководила Енглеска.
Први кораци: Пољска и Чехословачка, Југославија и Грчка
Необистињене Черчилове жеље: грађани Софије 15. септембра 1944. поздрављају трупе Црвене армије
Трећи светски Дунава и Балк Један од првих корака у формирању ан тисовјетског блока била је привреме на „Пољско-чехословачка федерација“ створена у новембру 1940, посредством емигрантских влада тих земаља у Лон дону. После рата у састав поменуте федерације Енглеска је планирала да укључи Румунију, Мађарску, а можда и Аустрију. Други корак у стварању анти совјетског блока био је политички савез склопљен у јануару 1942. од стране грч ке и југословенске владе у изгнанству.
Папа Пије XII био је непоколебљиви антикомуниста и русофоб. Он је отворено подржавао напад Немачке на Совјетски Савез. Черчилову идеју Балканско-подунавске конфедерације Пије XII је примио са одушевљењем. 10
Истовремено је у Лондону потписан и пољско-чехословачки споразум о осни вању друге федерације – Централноевропске уније. Одмах након почетка Великог отаџбин ског (Другог светског) рата, совјетска влада се обратила Черчилу са предлогом операције којом би се кренуло у напад против Немачке. Најбољи начин да се од вуче део дивизија Вермахта са Источног фронта било би британско искрцавање у Француској. Британци би могли да се искрцају и у Норвешкој, која је била под немачком окупацијом. Имајући у виду надмоћ Британаца на мору и географски положај Норвешке, Лондон је имао вели ке шансе за успех. Британци су током 1942. почели да при премају операцију „Јупитер“ – инвазију Норвешке. Черчил је рачунао да ће ус пети да превари и Хитлера и Стаљина.
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
и рат са кана? Наравно да није само заслугама тенкиста и морнара постављен крст на Балканско-подунавску конфедерацију, него и уз помоћ наших дипломата и обавештајаца. Међутим, Стаљин је одлучно одбио да тај план узме у разматрање. Ствар је у томе што је Стаљин, за разли ку од Хитлера, знао за другу операцију под називом „Торч“. У Норвешку су били усмерени скоро сви велики бродови Не мачке ратне морнарице и стотине тешких
ФОТО: РИА „НОВОСТИ“
ФОТО: РИА „НОВОСТИ“
Црвена армија у Софији. После рата у састав поменуте федерације Енглеска је планирала да укључи Румунију, Мађарску, а можда и Аустрију.
приобалних топова. А савезничке снаге су се искрцале у Северној Африци. И то није била стратешка грешка – напротив, то је био први корак у вишефазној опе рацији за остваривање светске домина ције САД и Енглеске. Након заузимања Северне Африке било је на реду заузи мање Сицилије, а затим и капит улација Италије, што би затим било савршено полазиште за инвазију на Балкан. Томе су такође допринели и дворски превра ти у Италији, Мађарској, Бугарској и Румунији. Коме је био упућен папски благослов? Велику улогу у плановима стварања Бал канско-подунавске конфедерације имао је Ватикан. Папа Пије XII био је непоко лебљиви антикомуниста и русофоб. Он је отворено подржавао напад Немачке на Совјетски Савез. Черчил је ову идеју Балканско-подунавске конфедерације Пија XII примио са одушевљењем. Пре ма ставу папе, Римокатоличка црква је требало да доминира у управљању том федерацијом. Неограничени владар Мађарске, регент Миклош Хорти, кра јем 1942. ступа у преговоре са Великом Британијом и САД о изласку из рата, а 30–31. јануара 1943. у граду Адани (Турска) одржан је састанак Винстона Черчила са турским председником Ине нијем, који је, према речима мађарског амбасадора у Анкари Иноша Вернлеа,
Оставши без свог упоришта на Апенинском полуострву, Черчил и Пије XII, међутим, нису одустали од идеје о оснивању Балканско-подунавске конфедерације. Али онда је на сцену ступила Црвена армија: 31. августа 1944. руски тенкови су ушли у Букурешт, 16. септембра – у Софију, 20. октобра – у Београд, а 13. фебруара 1945. – у Будимпешту. потврдио Черчилову идеју о стварању „балканске федерације“.
Пројекти послератног устројства Европе
Черчил је само у општим цртама гово рио о томе да ће после завршетка рата вероватно бити формиране три групе зе маља: балтичка, централноевропска и ју жноевропска (план Бенеша). Полицијску улогу у тим областима имала би огромна енглеско-америчка ваздухопловна флота (говорило се о 50 000 авиона). Последњи детаљ се такође свидео Турци ма пошто је Черчил говорио о заштитној улози флоте у случају продора Русије на Балкан. План је био врло близу да се оствари већ пре септембра 1943. Заузимање већег дела Италије могло би да изазове пре лазак влада Мађарске, Бугарске, Руму није, Албаније, а можда и Југославије, на страну западних савезника. Јасно је да би стварање нове санитарне баријере (фр. „cordonsanitaire“) озбиљно отежа ло даље напредовање Црвене армије. Није био искључен као могућност ни пробој те баријере, што би довело до сукоба између земаља антихитлеровске коалиције. Зашто се није остварио вишефазни план Черчила и Пија XII? Безусловна капит у лација Италије проглашена је 8. септем 11
70 година победе бра 1943. Краљ се предао савезницима. Батаљон немачких падобранаца је исто времено заузео главни штаб италијан ске Врховне команде. А три дана касније ослобођен је диктатор Бенито Мусоли ни који је до тада био затворен. Немачке трупе су за неколико дана без борбе зау зеле скоро целу Италију. Оставши без свог упоришта на Апе нинском полуострву, Черчил и Пије XII, међутим, нис у одустали од идеје о оснивању Балканско-подунавске кон федерације. Али онда је на сцену сту пила Црвена армија: 31. августа 1944. руски тенкови су ушли у Букурешт, 16. септембра – у Софију, 20. октобра – у Београд, а 13. фебруара 1945. – у Будимпешту.
има намесника у Цркви?“ био је врло запажен на Западу и изазвао је реакције у верским и политичким круговима. У свом тексту патријарх Сергије је иста као да је и сама помисао на било какво намесништво у Цркви незамислива и богохулна. На Поменом сабору 6. фебруара 1945. оштро је критикован предлог Пија XII о „меком“ миру са Немачком. Руска православна црква је 1944–1946. води ла озбиљне разговоре са руководством православних цркава у земљама које би требало да буду део Балканско-по дунавске конфедерације, а посебно са српском, румунском и бугарском. Кра јем 1944. руководство РПЦ је покре нуло стварање „система православног
Черчил је уз подршку САД изнео своју идеју о стварању Балканско-подунавске конфедерације – блока балканских и подунавских земаља који би био окренут против Совјетског Савеза. У састав те федерације требало је да уђу Бугарска, Југославија, Турска, Грчка, Албанија и Македонија. Та федерација би била самостална државна јединица којом би руководила Енглеска.
Руску морнарицу је зауставило само наређење из Москве
Крајем августа 1944. совјетска Дунавска флотила кренула је уз Дунав и уз бор бу прошла кроз Београд, Будимпешту, Братиславу и Беч. Наравно да није само заслугама тенкиста и морнара постављен крст на Балканско-подунавску конфеде рацију, него и уз помоћ наших дипломата и обавештајаца. Треба подсетити и на улогу Руске пра вославне цркве (РПЦ). Почетком рата совјетске власти су зауставиле крити ковање Римокатоличке цркве од стране совјетске штампе. Москва је направи ла низ корака у сусрет Ватикану. Ме ђутим, напори Ватикана усмерени на уређење засебног мира и успостављање Балканско-подунавске конфедерације нис у могли а да не утичу на став Кре мља. „Први плот ун“ по Ватикану упути ло је руководство РПЦ. Почетком 1944. у „Журналу Московске патријаршије“ објављен је текст патријарха Сергија усмерен против Римокатоличке цркве. Чланак под називом „Да ли Христос 12
погледи
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
јединства“ које је предвиђало веома блиску сарадњу помесних православ них цркава. Непосредно после Конференције у Јал ти, где је коначно превазиђена идеја о Балканско-подунавској конфедераци ји, Московска патријаршија је објавила изјаву патријарха Алексија, у којој он изражава „највеће задовољство и ра дост“ исходом конференције: „Заложена је чврста основа будућег мира у целом свет у. То је управо оно за шта се Црква непрестано моли – `за мир у целоме све ту’ – који се назире у блиској будућно сти. Коначно ће бити сломљен и скршен `маљ целе земље’ (Прор. Јеремија 50, 23) – страшан и разоран немачки фашизам – не само силом храбрих војника саве зничких држава, него и мудрошћу нашег великог Стаљина и шефова влада на ших савезника. Све ово са сигурношћу произилази из чврстих и јасних одлука на Конференцији која је себи постави ла за циљ да `обезбеди такве услове да људи у свим земљама могу да проживе цео свој живот не знајући за страх и за немаштину’“.
Америка ј од Србије Пише: Константин Качалин, ИА Регнум
Југославија је послужила као експе риментална и геополитичка мета фора за веће игре са Русијом.
С
једињене Државе су још 1977. почеле да размишљају о „бу дућности Југославије“. Би ло је јасно да ће после смрти маршала Тита Москва желети да се приближи новом руко водству у Београду и да себи омогући приступ на Балкан и на Јадранско море. ЦИА је разрадила план за припрему и финансирање опозиције и дисидената „антикомунистичке оријентације“. Председник САД Роналд Реган је 1987. основао „Комитет за пружање помоћи демократским дисидентима Југослави је“, који је изабрао оне „најдостојније“: Алију Изетбеговића из Босне и Херце говине и Фрању Туђмана из Хрватске. Они су добили задатак да се „баве де централизацијом“ СФРЈ. Доласком на власт бивших дисидената Изетбеговића и Туђмана, на Балкану је почео рат. Ју гославија се распала на мале државе под контролом Вашингтона. „Југословенски сценарио“, који су саста виле ЦИА и Бела кућа, подразумевао је огромну финансијску и војну помоћ Са рајеву и Загребу, који су тачно пратили сва упутства „ментора из Вашингтона“. Други важан задатак био је медијски рат против Србије. Од Срба је требало на чинити „главне кривце“ за све балкан ске несреће. Идеолошка и пропагандна машинерија Запада је из дана у дан свом становништву пунила главе, понављају ћи: „Срби заслужују да буду кажњени“. У посао су се укључили сви: и председ ници, и премијери, и новинари. Српски новинари су на то подсетили ових дана на сајт у Intermagazin.rs. Ево неколико „најискренијих“ изјава: „Требало би да бомбардујете Србе“, из јавио је папа римски Јован Павле II, обраћајући се америчком председни
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
ИЛУСТРАЦИЈА: АЛЕКСЕЈ ИОРШ
је рат против Русије почела
ку Клинтону за време јавног наступа у Денверу. „Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терори ста“, изјавио је председник Француске Жак Ширак у јуну 1995. „Молим се да се ватра небеска обруши на Србе“, из јавио је отац Пјер, познати свештеник у Француској. „Што се тиче Срба... То је један болестан народ“, изјавио је генерал Жак Кот, бивши командант Унпрофора у Босни и Херцеговини, у Паризу 1997. „Србе треба бацити на колена“ – Клаус Кинкел, министар спољних послова Не мачке у мају 1992. „Срби су злочиначки дупеглавци“ – Ричард Холбрук, специ јални представник председника САД Би ла Клинтона у Југославији, 6. новембра 1995. за „NewYorker“. „Зауставите Србе. Одмах. Заувек“ – Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије за „New York Times“ у мају 1994. „Нека се Срби подаве у сопственом смраду“ – Хелмут Кол, канцелар Немачке, почетком 1998. „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, из међу цивилизације и варварства“ – Тони Блер, премијер Велике Британије за вре
ме НАТО агресије против Србије 1999. „Срби спроводе терор и силују албанску децу“ – Бил Клинтон, председник САД, на прослави 50-годишњице НАТО-а у Вашингтону, 225. априла 1999. „Прошле недеље имали смо деветоро убијених Ср ба. Ове недеље осморо. То је јасан напре дак“ – Бернар Кушнер, шеф мисије УН на Косову и Метохији за програм ТВ канала „France 2“ у март у 2000. „Било је време да се нападне Југославија, надам се да ни је сувише касно!“ – добитник Нобелове награде за књижевност Гинтер Грас, 26. марта 1999, два дана након што је почело бомбардовање Југославије. Било је јасно да Југославија треба да послужи као експериментална и гео
Западни медији су убедљиво добили медијски рат против Србије и обичних Срба, а онда су одлучили да се на томе не зауставе
политичка метафора за веће игре са Русијом. Државни секретар САД Џејмс Бејкер је у Лисабону 24. маја 1992, отворено изјавио о плано вима Вашингтона: „... Желимо да у Русији буде велики број држава. На пример, на Ура лу, у Сибиру и на Далеком истоку“. Познати амерички политиколог Збигњев Бже жински је силно прижељ кивао да профункционише план према којем би Русију чинио велики број конфе дералних држава, чије би „империјалистичке тежње биле слабије изражене“. Бжежински је чврсто уве рен да Америка треба да по држи сепаратизам у Русији. Западни медији су убедљи во добили медијски рат против Србије и обичних Срба, а онда су одлучили да се на томе не за уставе. Након што су на Балкану испробали најновије пропагандне технологије, одлучили су да крену да ље – на Русију. Ми то нисмо одмах схва тили. Дуго смо веровали у пријатељство са ЕУ и Америком. На свим федералним ТВ каналима смо гледали холивудске ак ционе филмове и сапунице. Надали смо се да Вашингтон воли Русе и да је спре ман да им у свему помогне. Али узалуд. Најновији догађаји у Украјини су пока зали да су се Американци и Европљани једноставно припремали да Русију баце на колена и да учине исто што су учи нили са некада снажном и напредном Југославијом. Добро је да смо коначно „прогледали“ и да сад знамо да је „југо словенски сценарио“ био само увертира. Била је то само припрема за „крсташки поход“ против Русије, против које се во ди отворен информациони и економски рат. Бжежински је одавно рекао својим газдама: „Русија је наш главни против ник и треба постићи да она више никада не смета Америци да контролише цео свет. Сломили смо Југославију. Ред је на Русију“. Константин Качалин је руски експерт за Балкан. 13
70 година победе
ФОТО: РИА „НОВОСТИ“
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
Москва у шињелу Вели Пише: Кира Јегорова
ФОТО: LORI / LEGION-MEDIA
Москва је пуна успомена на Ве лики отаџбински рат: на моби лизацију у јуну 1941, на готово непрекидне ваздушне нападе и евакуацију, али и на повлачење непријатеља и повратак војника са фронта. Једна од најупечатљи вијих успомена је прва Парада победе одржана у јуну 1945.
14
У
мају 2015. на Црвеном тр гу у Москви биће одржа на војна парада поводом 70-годишњице Победе над фашизмом. Међутим, Па рада није једино подсећа ње на Велики отаџбински рат. „Руска реч“ својим читаоцима предлаже по себну туристичку маршрут у по најзна чајнијим местима везаним за Велики отаџбински рат, где се Москва види очима обичних грађана који су месе цима живели под бомбама и жељно ишчекивали победу.
Белоруска железничка станица
Овде стаје електрични воз „Аероек спрес“ који са аеродрома Шереметјево путнике превози до центра Москве. Зграда железничке станице подигну та је још 1912. године, у време царске Русије. За време Другог светског рата одатле су ешалони кретали на фронт, а Московљани су испраћали војнике на перонима железничке станице. На Белоруској железничкој станици је 26. јуна 1941, четири дана након напада Немачке на СССР, први пут изведена пе сма „Свети рат“ („Священная война“), која је постала незванична ратна химна целог совјетског народа. У знак сећања на овај догађај, на згради железничке станице постављена je спомен-плоча. На ову железничку станицу је 1945. сти гао први воз Берлин–Москва који су сви жељно очекивали, јер су се њиме враћа ли војници-победници.
Станица метроа „Мајаковска“
Да бисте са Белоруске железничке ста нице стигли до станице метроа „Маја
ФОТО: ТАСС
иког отаџбинског рата ФОТО: LORI / LEGION-MEDIA
ФОТО: LORI / LEGION-MEDIA
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
15
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
ФОТО: LORI / LEGION-MEDIA
70 година победе
ковска“, уђите у метро на станици „Бело руска“ и сиђите на другој станици. „Мајаковска“ је отворена још 1938. го дине, пре Другог светског рата. Исте го дине пројекат ове станице је награђен гран-пријем на међународној изложби у Њујорку. Током рата „Мајаковска“ је, као и остале станице московског метроа, служила као склониште за време бомбар довања града. Управо овде је 6. новембра 1941. године Стаљин изговорио чувену реченицу: „Москва није пала, народ Со вјетског Савеза није поражен!“ То његово обраћање преношено је преко радија у целој земљи. За време рата у московском метроу гра ђани су могли да добију храну и лекарску помоћ, па чак и да погледају неки филм. На станици „Курска“ (на плавој линији метроа) била је привремено отворена чи таоница Лењинове библиотеке (чувене 16
„Лењинке“, данас Руске државне библио теке). Током интензивног бомбардовања града у московском метроу је, у више на врата, склониште нашло 15 милиона људи, а за време ваздушних опасности у метроу је рођено 150 нових житеља престонице.
Споменик маршалу Георгију Жукову на Мањежном тргу
До споменика маршалу Жукову ћете стићи метроом ако се од „Мајаковске“ возите још две станице, до станице „Те атрална“ или „Охотни рјад“. Споменик се налази на Мањежном тргу, крај самог улаза на Црвени трг. Георгиј Жуков је потицао из сељачке по родице и није био високообразован, али је због својих ратних заслуга добио чин мар шала Совјетског Савеза, а у народу је по сле рата добио надимак „Маршал Победе“. Управо је Жуков почетком Великог отаџ
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
„Вечни пламен“ у Александровском парку
Од споменика маршалу Жукову крените Мањежним тргом и наићи ћете на стра
жарско место бр. 1, лево од улаза у Алек сандровски парк. Стражарско место бр. 1 налази се крај Гроба незнаног јунака. Руси га једностав но зову „Вечни пламен“. После Великог отаџбинског рата овакви меморијални комплекси су подигнути у свим руским градовима у знак сећања на погинуле војнике. На стражарском месту бр. 1 испод зидина московског Кремља крај „Вечног пламена“. свакодневно, без обзи ра на временске прилике, стоји почасна стража, од 8.00 до 20.00 часова. Гардисти елитног Председничког пука смењују се на сваки сат, уз севање блицева фотоапа рата бројних туриста. Гардисти на стра жи стоје тако непомично, да туристи и пролазници често пожеле „да их покре ну“ и насмеју. Неки туристи праве разне гримасе, испуштају необичне звуке, или причају војницима вицеве.
Меморијални комплекс на Поклоној гори
До Поклоне горе можете стићи метро ом. Од станице „Арбатска“ (на арбатскопокровској плавој линији) возите се још три станице до „Парка Победе“. Припре мите се за дугу шетњу. Меморијални комплекс је отворен 1995. поводом 50-годишњице Победе. Главна алеја, названа „Ратне године“, налази се испред Централног музеја Великог отаџ бинског рата, а красе је бројне фонтане. Пет година рата симболизује пет каскада са 225 фонтана, јер је толико недеља тра јао рат за совјетски народ. У Парку Победе је на отвореном по стављена јединствена изложба војне технике и инжењерско-фортификациј ских објеката из Великог отаџбинског рата. Овде се налази преко 300 приме рака војне технике СССР-а и његових савезника, а такође Немачке и њених савезника. Поред тога, Парк Победе је одличан рекреативни центар и идеал но место за вечерње шетње по лепом времену.
ФОТО: LORI / LEGION-MEDIA
бинског рата зауставио немачку офанзиву надомак Москве и тако покварио Хитле ров план, по коме је у муњевитом нападу немачких трупа СССР требало да падне за две недеље. „Када ме питају чега се најви ше сећам из протеклог рата, увек кажем: битке за Москву“, говорио је Жуков. Споменик Георгију Жукову је на Ма њежном тргу постављен 1995. поводом 50-годишњице Победе над фашизмом. Маршал Жуков је приказан на коњу јер је, на Стаљинов предлог, јашући извр шио смотру совјетских јединица на пр вој Паради Победе 1945. Савременици се сећају да су пет дана широм земље тра жили одговарајућег коња за маршала. Одабран је коњ сребрно-сиве длаке по имену Кумир. Жуков га је јахао месец дана пре параде.
17
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
Глас који је Хитлер највише мрзео Пише: Олга Белењицка
Спикер Свесавезног радија Јуриј Ле витан извештавао је о најважнијим догађајима у СССР-у средином 20. века. Пре свега, обавештавао је слу шаоце о току Великог отаџбинског рата. Хитлер је Левитана сматрао личним непријатељем, и за његову главу је расписао награду од 250 000 марака (тешко је поверовати да Ста љин није био први на Хитлеровом списку непријатеља).
Ј
уриј Левитан, син кројача и до маћице, по завршетку деветог разреда долази из Владимира у Москву, са жељом да се ба ви глумом и постане велики уметник. Пошто на Позоришни инстит ут није примљен због провинци јалног нагласка, упис ује се на групу за спикере, коју је водио познати глумац Василиј Качалов. Даљи животни пут 19-годишњег спике ра-почетника ускоро је био дефинитивно одређен. У јануару 1934, када је преко ра дија чуо Јуријев глас, Стаљин је телефо нирао председнику Радијског комитета и затражио да убудуће тај спикер преко 18
радија чита његове говоре. Тако је стажи ста Јуриј Левитан, захваљујући изражај ности и реткој боји гласа, постао главни спикер Совјетског Савеза.
„Пажња! Говори Москва!“
У рано јутро 22. јуна 1941. телефон у Ра дијском комитет у је непрестано звонио. Дописници из Кијева и Минска су изве штавали о неочекиваном нападу фаши стичке Немачке. Мада се Москва при бојавала провокација, Јуриј Левитана је за сваки случај позван да дође на радно место. Ускоро је курир из Кремља донео коверат у коме су на папиру била исписа на само два реда. Јуриј је прочитао наја ву: „Данас у подне биће објављено важно саопштење владе Совјетског Савеза“. „Пажња! Говори Москва! Грађани Со вјетског Савеза! Преносимо саопштење совјетске владе. Данас у четири сата ују тру, без претходних захтева од Совјетског Савеза и без објаве рата, немачка војска је напала нашу земљу“, објавио је Јуриј Левитан. Речи „Говори Москва“ Левитан је од је сени 1941. изговарао налазећи се у Свер дловску. Седиште радија је премештено пошто су сви радио-репетитори у Под московљу морали да буду демонтирани, јер су их Немци користили као оријен
ФОТО: ТАСС
70 година победе
тире приликом бомбардовања града. На редбе врховног команданта и обавеште ња совјетског Информбироа Левитан је добијао телефоном из Москве. У март у 1943. године он одлази у Кујбишев, где је претходно већ био смештен Радијски комитет. Међутим, грађани Совјетског Савеза су до краја рата веровали да је Левитан све време у Москви. Информа ција да је Јуриј Левитан током рата био премештен у Свердловск обелодањена је тек четврт века касније. Јуриј је 9. маја 1945. позван у Кремљ, где је добио текст саопштења врховног ко манданта о победи над фашистичком Немачком. Имао је свега 35 минута да се врати у студио и прочита радосну вест. На повратку у студио морао је да пређе преко Црвеног трга који је био препун људи. Левитанов пријатељ, публициста Јуриј Белкин у својим забелешкама наво ди његова сећања за тај дан: „Другови“, викао сам „пустите нас да прођемо, жу римо на посао!“ Људи су на то одгова рали: „Ма какав посао, сада ће Левитан преко радија да прочита саопштење о по беди. Станите ту и слушајте!“ Левитан је морао хитно да се врати у Кремљ, који је имао своју радио-станицу. У 21:55 отво рио је запечаћени коверат и прочитао: „Говори Москва! Фашистичка Немачка је уништена и побеђена!“ Током рата, од 1941. до 1945, чувени спи кер је прочитао 2000 обавештења совјет ског Информбироа. Тада радио-емисије нис у снимане, па је 1950-их година Јуриј Борисович замољен да поново прочита део тих саопштења, и то је снимљено на магнетофонску траку и сачувано.
Не могу да изневерим народ
Левитан је прве срчане тегобе осетио 1945, док је преко радија читао подат ке о концентрационом логору Аушвиц. Умро је од инфаркта четрдесет година касније, у 83. години, за време прославе годишњице Курске битке у Прохоровки. Током свог радног века, поред бројних извештаја из Великог отаџбинског рата, главни спикер свих радио-станица Со вјетског Савеза прочитао је још много саопштења владе и репортажа са Црве ног трга, а извештавао је и о лет у Јурија Гагарина у космос. Пред одлазак у Про хоровку Јуриј Левитан се пријатељима пожалио на бол у грудима, али је на све њихове молбе да не креће на пут лакон ски одговарао: „Не могу да изневерим народ. Сви ме очекују“.
ГЕОПОЛИТИКА мај 2015.
Одликовања Великог отаџбинског рата налазе своје хероје Пише: Игор Розин
Многи борци који су одликовани у Великом отаџбинском рат у нис у до живели да им орден или медаља бу ду уручени. Онлајн пројекат „Звезде Победе“ омогућава ветеранима или њиховим потомцима да накнадно добију потврду о одликовању.
С
овјетски учитељ Василиј Ма сљенков је са фронта послао преко 150 писама, али се из ра та није вратио супрузи и ћер ки. Погинуо је у августу 1943. код Смоленска (400 км од Мо скве). Његова ћерка Тамара Масљенкова, такође учитељица, тек 2015. је сазнала да је њен отац посмртно одликован Орде ном Отаџбинског рата II степена, преко посебне онлајн базе података „Звезде Победе“. Уз подршку Министарства од бране РФ ова онлајн база је на руском је зику објављена на сајт у „Росијске газете“ (http://rg.ru/zvezdy_pobedy/). За нешто мање од четири године Вели ког отаџбинског рата, од 1941. до 1945, војницима Црвене армије додељено је 38 милиона различитих одликовања. На жалост, многи одликовани борци нис у доживели да им орден или медаља буду уручени. Захваљујући пројект у „Звезде Победе“ ветерани и њихове породице сада могу да сазнају више о онима који су погинули пре уручења одликовања. Специјалне додатке о Русији у светским дневницима уређује и издаје „Russia Beyond the Headlines“, организација „Росијске газете“ из Москве. У овом тренутку додаци се објављују у следећим листовима: LE FIGARO, ФРАНЦУСКА • THE DAILY TELEGRAPH, ВЕЛИКА БРИТАНИЈА • HANDELSBLATT, НЕМАЧКА • EL PAÍS, ШПАНИЈА • LA REPUBBLICA, ИТАЛИЈА • LE SOIR, БЕЛГИЈА • NEDELJNIK И ГЕОПОЛИТИКА, СРБИЈА • НОВА МАКЕДОНИЈА, МАКЕДОНИЈА • THE WASHINGTON POST, THE NEW YORK TIMES, FOREIGN POLICY И THE WALL STREET JOURNAL, СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ • TAGEBLATT И LE JEUDI, ЛУКСЕМБУРГ • THE ECONOMIC TIMES, ИНДИЈА • THE MAINICHI
„Драга моја! Растали смо се пре скоро 11 месеци, а добро се сећам колико нам је обома било тешко да будемо раздвоје ни и на неколико сати“, писао је Василиј Масљенков супрузи. Сећање на храброг учитеља још увек живи у његовим пи смима са фронта и на предратним фото графијама које Василијева ћерка Тамара брижљиво чува.
Фотографија из личне архиве
Од завршетка Великог отаџбинског ра та прошло је 70 година, а многи његови учесници и њихови потомци данас живе широм света, далеко од домовине. Редак ција „Руске речи“ се нада да ће пројекат „Звезде Победе“ многима од њих бити користан и интересантан. Ако имате пријатеље Русе који живе у Србији, ако сте руски емигрант или по томак емиграната, а знате да су ваш отац, мајка, деда или баба учествовали у рат у од 1941. до 1945, посетите сајт „Росијске газете“ и проверите да ли је и њихово NEWSPAPERS, ЈАПАН • GLOBAL TIMES, КИНА • LA NACION, АРГЕНТИНА • FOLHA DE S. PAULO, БРАЗИЛ • EL OBSERVADOR, УРУГВАЈ • JOONGANG ILBO, ЈУЖНА КОРЕЈА • THE NATION И PHUKET GAZETTE, ТАЈЛАНД. Електронска пошта српске редакције RBTH: EDITOR@RUSKAREC.RU Више информација на http://RUSKAREC.RU „Геополитику“ издаје и штампа предузеће ИП „Геополитика пресс д.о.о.“ Адреса редакције: Мурска 1/4, 11000 Београд Тел/факс: +381 11 3808 912, 381 11 2404364 geopolitika@sbb.rs, www.geopolitika.rs
име можда на списку оних којима није уручено заслужено одликовање. „Руска реч“ ће својим читаоцима пре нети сећања ратних ветерана са којима је редакција успела да ступи у контакт преко пројекта „Звезде Победе“. Ако же лите да са нама поделите своје успомене везане за Велики отаџбински рат и њего ве хероје, пишите нам на: info@rbth.com. Читаоци су нам помогли да сазнамо шта се догодило са неколико жена чија се имена налазе у поменутој онлајн бази или да пронађемо њихове породице. На сајт у „Росијске газете“ јe списак од 8200 одликованих бораца, а међу њима је са мо 5 жена. Нажалост, према важећим законима РФ, одликовање из времена Великог отаџ бинског рата може да буде уручено само одликованом лицу. Уколико је одликова ни борац погинуо, нестао или преминуо по завршетку рата, а тек сада се сазнало да му одликовање није уручено, њего ва деца или брачни друг имају право да добију потврду о одликовању, уколико поседују одговарајућа документа. Чак и ако имена својих најближих не пронађете у онлајн бази „Звезде Побе де“, 70-годишњица победе над фашизмом је добар повод да се заједно присетимо подвига наших предака, да ветеранима Другог светског рата у читавом свет у че ститамо овај велики јубилеј, и помогне мо другим породицама да сазнају више о својим херојима. Слободан Ерић, директор и главни и одговорни уредник Александар Драгутиновић, уредник фотографије Ирена Милић, оглашавање и ПР Весна Станиславов, Дистрибуција Катарина Бунтић-Марковић, пословно-технички секретар Ликовно-графичка обрада „Геополитика пресс“
ФОТО: ТАСС
Русија у сликама
Руска реч ruskarec.ru rs.rbth.com
Благодатни огањ у Србији Русија је ове године донела Благодатни огањ у братску Србију. Велика хришћанска светиња из Јерусалима је достављена у Београд на иницијативу руских добротворних организација Фонд Светог Василија Великог, Центар националне славе и Фонд Андреја Првозваног.