DAN KAD NISI DOŠLA
Obukao sam svoje najbolje odelo i sa buketom u ruci, otišao sam na raskrsnicu. Sveže ubrano cvede iz moje bašte koju je posadio ko zna ko pred ko zna koliko godina. To cvede svake godine samo raste i buja, a ja ga održavam i uživam u živopisnom koloritu. Ne razumem se u cvede i nikada me nije interesovalo. Baš ga i ne volim, ali zahvaljujudi savetima moje dobre komšinice koja bi s vremena na vreme svratila diviti se bašti i ubrati koju cvetak za dekoraciju na svome stolu, nisam ga prekopao ili počupao – a bilo je pokušaja. Ona bi tako, kad bi joj bilo dosadno, svratila sa svojom malom motikom, i dok sam ja na poslu, okopala malo oko cveda i počupala korovo. Toliko ima tog cveda da nikad nisam primetio da li je iz bašte brano ili ne. Meni je malo smetala ta pretrpana i, za moj ukus, previše „cvedasta“ vegetacija. Ali zbog sumornog sveta koji je napolju izvan mog dvorišta, cvede sam ipak odlučio ne dirati. Neka raste.
҉ Buket koji sam taj dan držao u ruci bio je povedi. Možda malo preteran. Ali brao sam ga u afektu ne razmišljajudi o veličini, ved o tome kome je namenjen. Zbog toga sam, nezgrapno držedi ga, malo i isflekao odelo. Ali nije mi bilo bitno. SAŠA PALJENKAŠ – DAN KAD NISI DOŠLA
|2
Stajao sam na raskrsnici. Tu gde sam te uvek čekao. Sunce je nežno ogrejalo, dok su se u daljini nazirali, kao četkicom naslikani, beli oblaci. Samo da ne naiđu oni kišni, mislio sam u sebi. Pogledao sam u sat na ruci. Ne kasnim. Na vreme sam. Malo me je počela hvatati nervoza. Ipak, sve je bilo u redu. Nastavio sam čekati. Nisam ljubitelj čekanja, ali ponekad se isplati. Ustvari, nije bio problem što sam čekao, ved što su ljudi stalno prolazili. Prvo jedni, pa drugi, pa čak i moja komšinica od preko puta... A sa svakim jedan te isti razgovor: „Aaa, lepo odelo! Buket! Svaka čast! Pravi džentlmen!“ A ja u znak zahvalnosti na komplimentima samo afirmativno mašem glavom. Međutim, kasnije je postajalo biti malo neprijatno. Priče pohvale su se pretvorile u priče utehe: „Nemoj da kloneš! Malo kasni. Sigurno će doći! Nešto ju je zadržalo.“ i slične stvari. Ipak, vrhunac neugodnosti je bio kad mi je ona komšinica koja mi s vremena na vreme održava cvede donela slatko od dunja i čašu vode, malo da povratim snagu. Na kraju me je još i potapšala po ramenu i klimnula glavom da je sve u redu. Pognuo sam pogled i zadubio se u asfalt ispred. Nada nije klonula. Čekam i dalje. Najedanput, na asfaltu se pojavila jedna tamna točka. Možda nekih pola centimetara u prečniku. Zbunila me je. Zatim, par metara dalje se pojavila i druga tamna točka. Nedugo posle toga i treda i četvrta i peta, a ubrzo zatim gomilu tamnih tačaka. Iz zamišljenosti me je samo odjednom trgnuo neočekivani prasak. Počela je padati kiša pradena grmljavinom. Sredom, imao sam šešir na glavi. Malo sam se skupio, kao da sam ispod krošnje nekog SAŠA PALJENKAŠ – DAN KAD NISI DOŠLA
|3
drveta, a buket sam spustio nadole, da kiša ne bi padala direktno na cvede. Kiša je bila fina, letnja, i samo sam se molio da se ne pretvori u pljusak. Ipak, nisam bio te srede. Samo odjednom, nebo se zatamnilo, prolomio se gromoglasan zvuk, bljesnulo je i ustom trenutku kiša se pretvorila u pljusak. Kao da ni to nije bilo dovoljno, koji tren kasnije krenuo je i jak vetar da šiba. Sve je počelo da izgleda kao da sam u prvim redovima fronta. Jednom rukom sam pridržavao šešir da ne odleti, a drugom rukom sam se trudio zadržati buket da ga vetar ne razduva i odduva, a neumoljiva kiša me sa svih strana samo natapala. Nimalo prijatna situacija. Ipak, izdržao sam do kraja. Ne znam koliko je trajalo to nevreme, ali znao sam da de vredeti. Nažalost, buket više nije bio u najboljem stanju. Bio je skroz mokar i rastresen. Kao da sam njime udarao o zid. Ali više nikud. Tako je, kako je. Oblaci su se lagano raščistili i sunce je odmah obasjalo mokar put. Počela se čuti graja dece koja su jedva čekala da prođe ceo kijamet. U daljini sam video par klinaca kako skakudu po barama. Nekada smo i mi bili takvi. Posle toga nas ni rođeni roditelji nisu mogli prepoznati, koliko smo bili mokri i umazani blatom. Uživao sam u lepom vremenu. Sunce je prijatno grejalo. Sve je opet živnulo. Cvrkut ptica, buka automobila, žamor prolaznika... Međutim, više nisam izgledao tako džentlmenski. Cipele su bile prljave, odelo mokro, šešir zgužvan, a buket ruiniran. Možda sam više ličio na nekog prosjaka ili strašilo. Ipak, nisam dao mi duša klone. Očistio sam cipele papirnom maramicom, zategnuo odelo, ispravio SAŠA PALJENKAŠ – DAN KAD NISI DOŠLA
|4
šešir, a buket sam malo uredio. Izbacio sam oštedene cvetove i ostavio samo one najčitavije. Malo sam se doveo u red i nastavio sam čekati.
҉ Iako nisam bio ljubitelj čekanja, moram priznati da mi je dosta dobro išlo. Nisam posustao, a nisam ni odustao. Prestao sam voditi računa o vremenu. Na sat sam davno prestao gledati. Uživao sam u razmišljanju o trenutku koji sledi posle čekanja. Zamišljao sam kakav de biti. Razmišljao sam o susretu. Zato sam nastavio čekati. I čekao sam, i čekao i čekao. U jednom trenu osetih kao da mi je brada malo porasla. Kad sam krenuo, bila je sveže obrijana, a sada sam ju mogao vrhovima prstiju uhvatiti. Nebitno. Možda mi se i pričinjava. Nastavljam sa čekanjem. Kako lep dan. Najedanput, nedaleko od sebe primetih dva leptira kako se jure. Bezbrižno su leteli nedaleko od mene, a moje oči su ih pokušavale besprekidno pratiti. Polako su mi se počeli i približavati. Izgleda da me se ne plaše. Nepomičan sam, pa možda misle da sam neko drvo. Samo najedanput, proleteše mi pored nosa, pa oko buketa i odmah dole pored cipela i odoše dalje. U tom trenutku primetih da na obe cipele imam rupe na prstima. Zbunjeno razmišljam da kako se to moglo dogoditi. Kad sam krenuo, bile su kao nove. Nastavio sam čekati. Odjedanput, grančica mi padne na rame. Zatim druga i treda. Kad najednom, osetim neku težinu na glavi. Kao da SAŠA PALJENKAŠ – DAN KAD NISI DOŠLA
|5
imam nešto na šeširu. Osedam težinu, ali glavu ne mogu da pomerim. Vrat kao da mi se ukočio od tolikog čekanja. Međutim, i ruke i noge mi se ukočiše. Nešto nije u redu, mislim se u sebi. Možda polako da počnem mrdati prvo prstima, pa zglobovima, pa laktovima, pa se možda otkočim. Vredi probati. Ali ne ide. Nisam mislio da du se od stajanja baš toliko ukočiti. ...hm, stvarno lep dan, i kako jasan i lep cvrkut ptica. Kao da mi na uvce pevaju. Najedanput, nešto mi zaista prolete pored glave. Ali ustvari, ne prolede pored glave. Tu mi je negde veoma blizu. Kao da mi se vrzma ispod brade. Uf, vrat mi je još uvek ukočen. Ne mogu da se pomerim. Pokušavam očima što niže pogledati na dole. Brada mi je još više porasla. Sada je dugačka skroz do zemlje i sva kuštrava. Ne mogu da verujem svojim očima. Ali ni to nije dovoljno – samo najednom, kao da mi iz brade izlete jedan vrabac, a ulete drugi. I to sa crvidem u ustima. Šta se to dešava?!
҉ I tako. Ostao sam sav skamenjen na tom mestu. Iz sada ved pohabanog odela rasle su razne biljke. Brada koja je postala dom vrapcima je sva obrasla puzavicom i spojila se sa zemljom. Na šeširu su rode napravile sebi gnezdo, a buket u ruci je odavno uvenuo. Ljudi su prestali obradati pažnju na mene. Nisu me uopšte prepoznavali. Samo je s vremena na vreme moja dobra komšinica SAŠA PALJENKAŠ – DAN KAD NISI DOŠLA
|6
došla i uvelo cvede u mojoj ruci menjala buketom svežeg cveda iz moje bašte. A dan kad nisi došla nastavio da traje večno.
SAŠA PALJENKAŠ – DAN KAD NISI DOŠLA
|7
DAN KAD NISI DOŠLA Napisano u Ruskom Krsturu 15.05.2016.
SAŠA PALJENKAŠ – DAN KAD NISI DOŠLA
|8