Saša Paljenkaš - U jednom dahu

www.issuu.com/sasa.paljenkas

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 2

„Život je vic i sve je smešno dok se ne odraste i sve pretvori u problem.“

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 3

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 4

UMESTO RECENZIJE:

Radovan Vlahovid:

www.vlahovicradovan.blogspot.com

„U jednom dahu“, knjiga kratkih priča Saše Paljenkaša, koje su ulančane u novelu i potkrepljene autorovim ilustracijama, je štivo koje se zaista i čita u jednom dahu. Lakoda pripovedanja i ponesenost fabulom i stalna prisutnost nedoslednosti i apsurda kojom nas svakodnevica uprosečuje su glavne odlike ove novele.

Saša Paljenkaš nam priča o jednoj izgubljenoj generaciji iz vremena sa kraja drugog i početka tredeg milenijuma kad su prostorima bivše Jugoslavije tutnjali kako pravi tako i tranzicioni ratovi, kad se društvo raslojilo i kad mlada generacija iz socijalno prosečnih porodica pokušava da, uprkos svemu, traži svoje puteve kako da na pravi način odživi svoje najbolje godine.

Knjiga kratkih ulančanih priča Saše Paljenkaša „U jednom dahu“ je pisana u nadahnudu i nosi u sebi, pored lakode pripovedanja i čitanja, prekognicijsku i simboličku poruku generacije koja dolazi, za koju se vidi da se inficirala bolešdu čitavog društva koje srlja u svoju propast, ali i želju za ostvarenjem te tranzicijske generacije gde ona uprkos bolesti na smrt želi ostaviti za sobom svoje vrednosti, svoje tragove i svoje spomenike.

Knjigu najtoplije preporučujem za čitanje kako u elektronskoj formi tako i, jednoga dana, kad se u štampanoj verziji nađe u Vašim rukama.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 5

Mladen Cicovid:

www.scribd.com/mladen_cicovic

Pred vama je priča koja se čita baš kao što se i zove - U jednom dahu.

Autor se potrudio i uspeo da predstavi čitaocu u blickrig maniru ceo jedan „prosečan“ život, jednog „prosečnog“ mladog čoveka na ovom predivnom, a opet prokletom, podneblju, koji niko od nas, kao ni junak ove priče, nije mogao da bira za mesto svog razvitka.

Glavni junak Paljenkaševog „daha“, ne potiče iz nekakve pompezne priče holivudske plastičnosti. Naprotiv, on potiče iz stana preko puta vas, njega sredete svako jutro u hodniku, u prolazu, u prodavnici ili dok bacate đubre.

On je onaj lik koji vam se uvek ljubazno javlja i koga poznajete ceo život a opet o njemu ne znate ništa više od imena i prezimena.

Ne znate da se u njemu odvija jedna egzistencijalna i epska borba između sopstvenog integriteta i preživljavanja u vremenu koje zahteva da se integriteta i obraza odreknete pre svega kako biste pregurali dan. Pa kao da to nije dovoljno za beskrajnu rastrzanost unutar junaka, nego de između te dve vatre morati stati i njegova platonska ljubav.

Naravno, vi nikada spolja ne uspevate ni da naslutite da se sve to krije iza njegovog skromnog i „prosečnog“ osmeha. Ne uspevate ni da naslutite mračnu tajnu koju on spokojno nosi u sebi, kao jedinka, sama na svetu, prepuštena samo sebi, a zaglavljena u moru proseka koje ga okružuje.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 6

1

M

arko nikada nije voleo sport, ali ipak, fudbal je morao

igrati. Svi su igrali fudbal, a bilo bi glupo kada bi samo on tamo negde sa strane stajao i blejao. Zna se ko sa strane stoji i bleji – devojčice koje bodre svoje šmekeraste momčide i penzioneri koji bodre svoje „nabrijane“ unučide.

Tinejdžerski dani. Imali šta agresivnije?

Ipak, Marko je napravio kompromis. Bide deo ekipe, ali nede juriti po terenu, nede učestvovati u pravljenju strategije igre, nede se znojiti.

Bide golman. Jednostavno stajati na golu i truditi se da lopta ne zatrese mrežu. Bio je dobar u tome. Imao je dobre reflekse, a ponekad je znao i pošteno zbuniti protivničkog igrača. Igrači su se bunili, ali Marka je baš bilo briga za to, jer je jedva čekao da bude izbačen iz igre. Nažalost, njegov tim ga je uvek branio. Nisu ga voleli.

Nije bio njihov čovek, ali je imao odlične reflekse i nije bilo šanse da primi gol. Samo zbog toga su ga poštovali.

U razredu su ga znali provocirati i zezati oko stila oblačenja, muzike koju sluša i opšte ravnodušnosti spram onoga što je „normalno“.

Dičio se time što je on sasvim slučajno sam svoj, dok su svi ostali

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 7

pokušavali biti što istiji, odnosno kako bi se to u narodu reklo: u trendu. Trend? Kakav trend? Ko to treba da diktira ko de kako da se oblači? Valjda svako po svojoj volji i svome raspoloženju. Marko je dosta toga pretrpeo samo zbog toga. Ali to nije previše uticalo na njegov mentalni razvoj, jer nije poznavao granice, za razliku od svojih vršanjaka koji su kao ovce u toru – ostajali u toj, za njih komfornoj zoni.

Marko nije voleo nasilje. Nije voleo tuče, nije voleo bol. Kao klinac, milion puta je padao sa bicikla. Svako leto, kolena su mu bila puna krasti koje bi se uvek nadopunjavale nekom novom. Pokušavao je raznorazne gluposti kojih se nagledao u kojekakvim akcionim filmovima iz osamdesetih godina, a kojima se skoro neprestano „hranio“ skoro celu osnovnu školu. Srednja škola i pubertet su ga malo zaozbiljili, ali razne fiks ideje su i dalje bile tu. Fiks ideje i odbojnost prema bolu.

Međutim, kao veoma uspešan golman, natrpeo se. Ne jednom ga je protivnički igrač, zbog odbranjenog gola, šutnuo i ne jednom su ga protivnički igrači hvatali za okovratnik majice i pod inercijom ga bacali na beton, ali je najviše mrzeo kada mu se lopta uputila u facu.

Onaj trenutak kada shvatiš pravac lopte i trenutak kada shvatiš da je kasno da skloniš facu sa njene putanje. Taj deo sekunde koji traje kao sirotinjska godina i onda samo najednom tup udarac po faci: PAUUU! Prvo malo blage tame, zatim zaglušujuda tišina koja se postepeno pretvara u zujanje, pa onda nesnosno zviždanje. Kao da ti se neki kretenski sudija svojom pištaljkom unosi u facu i svojim bolesnim SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 8

pogledom daje do znanja: PREEEKRŠŠŠAAAJJJJ! I uporno te produbljujudi tim neprijatnim pogledom ponavljajudi jedno te isto, kao da si štene koje te bledo gleda dok mu objašnjavaš da ne sme iz dvorišta na ulicu, jer de ga kola zgaziti čim izleti – a ono te samo gleda, maše repom i jedva čeka da izleti na ulicu.

Nekoliko puta je dobio loptom po faci. Nije imao nikakvih trajnih oštedenja od toga, ali nije voleo bol. Pogotovo ne takav.

Verovatno zbog toga je i izbegavao i tuče. Redovno je slušao svoje vršnjake kako su se za vikend potukli sa drugim društvom i kako uvek neko od njih završi u Hitnoj, ali nije shvatao poentu. Marko bi se obično za vikend zapio sa svojim društvancem pravedi planove za slededi vikend, slededi mesec, slededu godinu. A ponekad su samo jednostavno razmišljali o prolaznosti života. O tome da sada iskoriste vreme da se glupiraju i prave razne ispade koji im kasnije, zbog godina, nede priličiti: putovati vozom od Novoga Sada do Subotice, sav novac potrošiti na votku kojom de kasnije, onako pijani, pokušavati podmititi konduktera koji de, shvatajudi situaciju, uz blagi osmeh redi da im karta ni ne treba, ali da mu kapu ipak vrate nazad.

Ili za Doček Nove godine, onoga ko je otišao u WC ostaviti zaključanog u stanu, otidi na trg radi odbrojavanja, izgubiti se u koktelu gužve, petardi i glasne muzike, vratiti se nazad do stana shvatajudi da ključevi nisu kod tebe ved kod drugog dela ekipe koji je ostao na trgu, pa odlučiš priledi ispred ulaznih vrata u hodniku desetospratnice, dok kolega koji je i dalje zaključan u tom istom

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 9

stanu spava sa druge strane istih vrata čekajudi da se cela ekipa vrati sa trga. Gluposti su radili, ali se nikada nisu tukli.

Zato ih i nisu voleli.

Ipak, bilo je bolova koji su bili slatki. Koje bi možda vredelo i ponoviti.

Jednom prilikom, tokom dvodnevnog kampovanja na jednom jezercetu, Marko je bio asistent kuvara. Izdogovarali su se ko šta treba da donese od materijala, tako da jedino što je ostalo je bilo skuvati pasulj. Stari dobar pasulj u prirodi. To veče su bili samo njih nekolicina, ostatak im se imao pridružiti odmah ujutro. Jedan je dovlačio drva, drugi je komandovao po kojem redu šta treba da se stavlja u kotao i kada treba staviti na vatru, a Marko je samo dodavao šta je trebalo dodati. Pod blagom svetlošdu mesečevog srpa i neke jadne baterijske lampe, pasulj je izgledao kao pravo remek delo kulinarstva. Jedva su dočekali skinuti ga sa vatre i napuniti sebi tanjire. Ostatak pasulja ostaje ekipi koja dolazi ujutro. Nestrpljivo su čekali hleb da se naseče, pa da se prione srkanju pasuljčine. Skoro istovremeno su uskrnuli, ali reakcija je bila neočekivana. Skoro da su ispljunuli sadržaj kašike. Ustali su i udaljili se od svojih tanjira psovajudi i proklinjudi. Pasulj je bio gorak kao otrov. Ni vrudina tek nedavno sa vatre sklonjenog pasulja im nije smetala koliko im je smetala „vrudina“ koja je dolazila iz gorčine istog. Ne pazedi, Marko je u asistenciji pomešao slatku i gorku papriku, pa je kuvar pogrešno izdozirao, a pošto voli papriku, one za koju je mislio da je slatka – dodao je malo više. Ipak, nisu imali kuda. Stisnuli su zube i nastavili sa klopom. Do jutra ima još dosta, a oni su odavno bili gladni. Suze su

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 10

lili od gorčine, ali zbog toga što su taj bol delili zajedno – bolji pasulj u životu nisu jeli.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 11

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 12

2

P

rvi mraz je napravio skoro bajkovitu idilu. Sve se zabelelo i

inje je odavalo utisak kao da je ceo svet smrznuto carstvo Snežne kraljice koja je zarobila naivno srce mladog Kaja udaljavajudi ga od svoje, toplom ljubavlju ispunjene sestre Gerde1.

Bajka!

Ko još veruje u bajke?

Novembar je bio nemilosrdan, a život usran, i nije tu bilo mesta za neka „umetnička“ razmišljanja. Ko normalan danas razmišlja? Ovaj svet ide previše brzo da bi se razmišljalo, a novca je sve manje.

Ko nije uhvatio „voz“ za inostranstvo, taj ga je ovde „ugasio“.

Poslednji voz da odeš u beli svet zaraditi taj crni novac. Novac koji ti ništa ne znači kada te na ulici napadne čopor kerova. Novac koji ti ništa ne znači kada te neki „tatin“ klinac svojim skupim autom pokosi na pešačkom prelazu. Novac koji ti ništa ne znači kada te u hladnoj zemlji čeka raka.

1

Hans Kristijan Andersen – „Snežna kraljica“

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 13

Novac – nepraktičan toalet papir.

Ali ok, nije baš sve tako crno. Na novac se lepe žene. Redi de ti da nije istina, ali tako je. Čast izuzecima, ali ipak, ako je ona još kao klinka isplanirala kakvo de venčanje imati, u kakvoj de kudi živeti i koliko dece de roditi, i koje škole de ti isti klinci pozavršavati – krenude za novcem!

Marko nije bio takav čovek. On de morati imati debele srede da bi naišao na taj „izuzetak“. Deo izgubljene generacije koja je izgubila ved skoro tri najbolje decenije svoga života i čiji pogledi blede pred sve vedom nebulozom koja ih iz godine u godinu sve više okružuje.

Politika vrti gde para nede. To je bio moto njihovog života. Il’ se prodaj ili trpi. Nede ti biti dobro ni u jednom ni u drugom pogledu, ali deš barem biti deo neke socijalizacije – pozicija ili opozicija. Samo pazi da te ne uhvate dok kradeš. Ali i kad kradeš – budi pošten, pa ne kradi, ved kraduckaj. Imaj meru. I nemoj meriti svaku paru. Ponekad se počasti, ali počasti i druge. Jutros nisi imao ni za hleb, ali uveče okreni par tura pida „drugarima“ koji ti obezbeđuju hleb na stolu – jer kad budeš u nevolji, hleb ti nede pomodi, a „drugari“ hode. Istina da je u pitanju sitna lova, ali da li bi više voleo da po ceo dan kopaš kanalizacije i raznorazne druge komunalne rupe, ili je ipak bolje da raznosiš raznorazne flajere nodu kad nije ni vrudina, a i nema puno ljudi pa da te stalno nešto zapitkuju i dele svoja mišljenja sa tobom.

Dupe i mišljenje su isto – svako ima svoje. Tako i flajer – svako pravi svoj i svaki je kao otisak prsta: jedinstven i pun prljavštine. Neoprane

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 14

ruke raznoraznih „čistunaca“ koji svoju prljavštinu skrivaju ispod belih rukavica.

Ipak, Marko je redovno prao ruke. Nije dopuštao sebi da ima neoprane ruke, pa onda nedajbože2 takvim prljavim rukama da ide jesti. Pa tim ustima posle ljubiti svoju majku u čelo. Ne možeš prljavim ustima svoju majku ljubiti u čelo. Nije lepo. Iako je i majčino čelo svo znojavo i puno raznorazne prljavštine posle dvanaestočasovnog rmbanja te ovde, te tamo, za neki sitni novac kojim bi se moglo obezbediti barem osnovno na stolu.

Ustvari, Marko nije baš toliki mamin sin, ali je ruke ipak prao, jer nikad se ne zna.

2

Izraz koji se brzopleto izgovara ni najmanje razmišljaudi da šta ustvari znače te reči.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 15

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 16

3

L

eto je „ubijalo“ koliko je sunce pržilo. Vazduh je bio toliko vrud

i toliko gust, da ga se moglo nožem sedi i mazati na hleb. Bio je kao komad vrude slanine koju su nekad kao klinci pekli napolju ispred zgrade, dok ih komarci ne bi rasterali. Slanina, komad mrtve životinje u čiju obradu je ulaženo toliko godina znanja i iskustva. Generacije i generacije kulinara koji su u skladu sa prirodom uspeli stvoriti jedan od najinteresantnijih domadih produkata: te ju suši na dimu, te nek’ stoji na promaji, te nek’ ju uhvati mraz, pa ju onda možeš i pedi, pa onda tu mast možeš kapati na hleb... Slasti nikad kraja!

Toga dana kada je Marko diplomirao, bilo je isto tako. Nije bilo vazduha, samo vazduh pun masti. Masti iz znoja jednih drugih. Ljudi koji su došli praviti gužvu na odbrani Markovog diplomskog. Udišudi takav vazduh, izgledalo je kao da udišu jedni druge, ali ipak, bio je to radostan dan. Dan kada je Marko imao utisak da se popeo na vrh sveta i da de od tamo sada vladati. Tako se i ponašao. Ali pre svega toga, napio se. Da li alkohol mora da bude svedok svemu – možda i ne mora, ali njemu je tada trebao. Alkohol mu je bio veran saputnik još od prve srednje. Svuda ga je redovno pratio, a on ga je i upoznao sa Marijom. I njoj je alkohol bio veran saputnik. Znali su oboje da je

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 17

sada vreme da se druže sa alkoholom, jer kad „porastu“ nede baš biti lepo da se opijaju i prave budale od sebe.

Ipak, da bi ispao budala, nije ti uvek potreban i alkohol. Dovoljno je biti sam svoj. Sam svoj sa svime onim što si radio u životu, za šta si se zalagao, čemu si težio. Tako je i Marko na kraju ispao budala, a totalno trezan. Normalno da je trenutke pre toga iskoristio za skoro divljačke proslave: otišao bi na neku žurku, i tamo bi pio preko svojih granica. Otišao bi na neki koncert i tamo bi se sa nekom totalno nepoznatom ekipom ljudi zapio do ranih jutarnjih sati. Otišao bi sa svojom ekipom u diskoteku, pa stalno tražio da neko ide sa njim do WC-a, što je ustvario bio izgovor da usput zađu do glavnog šanka pa da, pored piva koje celo veče „deru“, drmnu po jednu „ljutu“ - i tako celo veče, dok ga praktično ne odnesu kudi. Znao je da je to period za takve proslave. Posle mu nede priličiti.

Na kraju, ni nije imao kada da mu priliči, jer je ispao budala: Zbog situacije u zemlji, sa svojom diplomom (a i bez nje) nije mogao nadi nikakav pristojan posao kojim bi pokrio troškove života, a život ima svoje prohteve - a Marko nije imao rođake koji bi mu mogli negde nešto preko veze srediti. Politika ga nije interesovala. Malo zbog toga što ga stvarno nije interesovala, a malo i zbog toga što mu je jedan od prvih poslova u stranci bio delenje flajera i sakupljanje kojekakvih potpisa. Cimanje ljudi, cimanje sa ljudima, cimanje po gradu nodu, sve zarad nekih praznih obedanja. Nije to za njega.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 18

Da situacija bude gora, nedugo zatim završio je u bolnici. Svi su bili zabrinuti, ali ga nisu dugo zadržali. Nikome nije hteo redi šta se desilo, čak ni roditeljima, pa su svi mislili da je u pitanju nešto intimne prirode. Sa Marijom se razišao, pa je možda pokupio neku zarazu od neke „za jedno veče“. Pustio je da tako misle. Manje de ga maltretirati. Osetio je potrebu za izolacijom, ali i za promenom okoline.

Obavio je jedan telefonski razgovor i za nekoliko dana se spakovao i otišao kod rođaka na selo. Bio mu je potreban novac, a u gradu ga nije mogao zaraditi. Na selu mu je rođak ponudio posao. Jeste da je u pitanju rad na crno, ali ako nisi vezara ili srednik – nema hleba.

Gitaru kojom je tokom vrelih večeri zabavljao penzionere u susednoj kafanici, svirajudi im pesme Đorđa Balaševida, odneo je jednom klincu iz susedne zgrade. Možda jednog dana nauči i da svira. Nije mu znao ime, ali ga je znao po tome što se uvek loptao pored kafane, dok je zabavljao matorce Balaševidevim žalopojkama, koje su uvek „tako jako pogađale u srce, a svaki stih je bio istinit“. Zbog toga se uvek okretala tura više uz uzvike „ma nek’ ide život“, kelner bi Marka počastio kojim pivom, jer ipak - napravio mu je prometa.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 19

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 20

4

S

amo se najedanput začuo tup i sočan udarac po glavi, kao kad

iznervirani stariji brat lupi svog mlađeg brata i onda samo čeka da brizne u još jedan supernervirajudi razmazani plač. Marko se naglo okrenuo sa gestikulacijom „sad du mamu da mu jeb...“, ali je brzo zaustavio ruku. Prkosna crvenokosa devojka mu je u visini face držala flašu votke: „Ajde bre pij! Na tebe je red!“ Blago se osmehnuo, uzeo flašu i nagnuo. Jedva čekajudi da proguta, skoro da mu je istrgla iz ustiju flašu, okrenula se i uputila dalje.

Bila je to jedna od onih nepresušnih rođendanskih žurki, osamnaesti rođendani, koji su se ređali te godine. Čovek bi pomislio da ljudi tada u to doba nisu ništa drugo radili, ved samo štancali bebe. Ali nije se bunio. Trebale su mu žurke.

Tako su se i upoznali. Marija je bila devojka koja ga je pratila tokom celog njegovog studiranja, a bide tu i na kraju života, bez obzira što de raskinuti.

Niko nije shvatao po kojoj logici su njih dvoje zajedno, ali ipak, funkcionisali su. On nije bio neki ženskaroš, ali je jasno znao šta mu se ne sviđa, a Marija mu se sviđala. Marija, iako stvarno lepa (za

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 21

Markov nivo čak i prelepa) nije bila neka starleta, pa ju verovatno momci zato baš i nisu spopadali. Imala je svoje mišljenje, a to mnogi ne vole. Marko je verovatno bio jedan od retkih koji joj se zakačio i to izgleda baš u pravom trenutku. Njoj je trebalo nadi trenutak. Znati kada pridi. Uglavnom je bila neraspoložena, pogotovo kada je bila u zoni razmišljanja ili u frci oko nekih obaveza – tada joj se skladnjaj sa puta. To veče su izgleda oboje otišli na tu žurku ohladiti malo glave.

Oboje, normalno nepozvani, ali iz viđenja su uvek poznavali čoveka ili likušu ili ko je ved pravio žurku. Gosti su uglavnom uvek bili isti na svakoj žurci, samo su se slavljenici menjali. Ipak, u tom delu grada se skoro svi manje-više znaju iz viđenja. Bila bitna žurka.

Marija je bila „sveža krv“ u njegovom društvu. Nije bila baš kao i oni, ali se dobro uklopila. Zbog njene duge crvene i kovrdžave kose, bili su u tripu da je ona neka likuša sa studentske razmene iz neke druge države. Zbog toga su se razlikovali od drugih društava. Zbog nje su bili drugačiji. Prkosna crvenokosa. Ali i bez nje su ved bili označeni.

Svi drugi su se kurčili, lickali, bili sve ono što kod kude nisu smeli, a ovi su pak uvek bili isti. Kakvi kod kude, kakvi na ulici, takvi i u gradu.

Uvek su privukli taman toliko pažnje da isekiraju neku „nabrijanu“ ekipu, ali nikad dovoljno jer nisu bili zadovoljavajudi izazov. Bilo je to kao šutnuti štene: nervira te jer uporno ulazi u posudu za jelo i više prosipa nego pojede, ali šta vredi kad drugačije ne zna. Nije sve u batinama. Pogotovo ako nema nekog zadovoljstva.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 22

Marko i društvo su to znali, pa su bili opušteni. Neki su se Marka i dalje sedali kao dobrog golmana, pa ga verovatno, ako ni zbog čega drugoga, onda barem zbog toga poštuju – dok ga poštuju.

Zajedno, Marija i Marko bili su avanturisti. Ništa specijalno, ali sami pojedinačno takve stvari ne bi radili. Voleli su se glupirati. Uvek su se pravdali motom: „Sve je to deo odrastanja!“ Tako je i bilo, dok nisu odrasli i razišli se. Kao što nikome nije bilo jasno odakle oni zajedno, tako nikome nije bilo jasno ni zašto su prekinuli. Bio je to težak raskid. Emotivan i trajao je veoma dugo.

Nekoliko sedmica. Bilo je mnogo suza, mnogo napijanja, mnogo uspomena. Njihova veza je bila u fazonu „od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba“. Sve najlepše i najluđe stvari koje čovek u tom periodu može doživeti, doživeli su zajedno. Sada, kada je došao trenutak zrelosti - sve je puklo.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 23

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 24

5

N

ije se nadao životu na selu. Kao mali, išao je kod babe i

dede na selo, ali to je doživljavao više kao rekreaciju. Kao odlazak u teretanu. Odeš, pretrpiš dizanje svog onog tereta, znojenje, komentare trenera da sve pogrešno radiš i da se ne zalažeš dovoljno, a ti posle svega, na kraju termina samo odeš kudi. Tako i ovde: prenesi ovo, donesi ono, ošišaj se, kada deš da se ženiš... Ipak, selo je bilo zdravije. Vazduh, vode, povrde, baba i deda – bez obzira na sva ta njihova maltretiranja.

Spakovao je samo najosnovije stvari, jer se nije spremao ostati previše dugo. Najviše pola godine. Dolazak na selo, posle svih onih gluposti koje je imao zadnje vreme ga je uspokojio. Doživeo je neku vrstu restarta i to mu je godilo.

Iako preko telefona nije dogovorio nikakve detalje oko posla, ipak je mislio da de na selu raditi nešto oko njiva ili stoke. Međutim, ispostavilo se da rođakov sused pravi kauče na crno, a zbog malo niže cene nego u prodavnici, idu kao ludi, tako da je uvek trebalo radnika.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 25

Marko normalno nije imao nikakvog iskustva sa takvom vrste posla, ali ispalo je da to i nije toliki problem. Sve što je trebalo je da zna koristiti metar, nositi drva, upaliti i ugasiti mašinu i ono najvažnije – da sluša. Bila je potrebna određena doza discipline jer bi se u suprotnom ostajalo i do deset sati uveče, a ujutro se opet moralo od sedam sati ustajati. Leti se zbog vrudina radilo i od šest ili čak pet sati, pošto tamo nije bilo klima uređaja, a sunce kad je pripržilo, mašine su se pregrejavale. I ljudi su, ali to nije bilo toliko bitno. Uvek se moglo nadi drugog radnika, a za popravak ili nedajbože kupovine druge mašine je trebalo novca.

Snašao se Marko u svom poslu. Radio je u pilani na cirkularu.

Jednostavno, dobijao je mere na papiru i bilo je potrebno ih posedi u određenim količinama. Taj posao je počeo doživljavati kao vrstu meditacije. Iako je morao paziti ne posedi se na pili, imao je dosta prostora za razna razmišljanja koja mu u suštini nisu ništa mogla pomodi u životu, ali ipak, i samo razmišljanje o tako nečemu opuštalo ga je. Verovatno je zbog toga i uspostavio dobar odnos sa radnicima iz firme. Nije da su ga baš voleli, ali nije im ni smetao. Zbog toga ga nisu ni maltretirati, kao što imaju običaj raditi sa novajlijama, a pogotovo takvima kao što je on – iz grada. Gradsko derište. Lepotan koji pazi da ne umaže ruke.

Ponekad kada bi otišao do WC-a, ili nakratko do nekog od radnika da proveri mere ili količinu, ako bi naišao neko od radnika kome treba nešto da se skrati, taj neko bi onda bez problema sam upalio mašinu i odsekao šta treba da se odseče. Novajlijama su upravo na takvim

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 26

stvarima prigovarali: „šta se kog vraga šetkaju po firmi, sve moramo sami“ i tako dalje i tako bliže. Samo da im zadaju muke. K’o desetari u vojsci. Na sredu, njemu to nisu radili.

Prvi mraz tog novembra je baš iznenadio. Iako idila jeste bila skoro bajkovita, niko nije obradao pažnju na to. Svi su žurili na svoje radne obaveze ili su se maltretirali svojim brigama. Vreme je nebitno.

Nebitno u poređenju sa problemima koje jedan čovek može da ima.

Ko zna zbog čeka i ko zna kako – to jutro je zakasnio na posao.

Obično to i nije neki problem. Nije kraj sveta. U svakom slučaju, nije za vedinu.

Pilana se nalazila na kraju dvorišta u sklopu osrednjeg kompleksa koji je bio fabrika nameštaja i ved sa kapije je čuo svoj cirkular kako radi.

Ništa strašno. Nije prvi put da neko sebi nešto seče dok ne dođe Marko. Prošetao se kroz celo dvorište, približavajudi se ulazu pilane, polako odmotavajudi šal sa vrata i sebi pod nos psujudi hladnodu.

Pošto se vrata pilane otvaraju na unutra, dupetom ih je ved uvežbano gurnuo, dok su mu ruke i dalje bile zauzete šalom. Ulazedi leđima unutra, nije ni primetio da je za njegovom mašinom, koja je stajala točno spram ulaznih vrata pilane, stajao novi „sezonac“. Nesvršeni srednjoškolac koji se tek pre nekoliko dana odrekao školovanja i odlučio krenuti zarađivati za hleb. Mlad i neiskusan, dobrom voljom gazde, dobio je šansu za probni rad u firmi, ali isto kao i Marku prvog dana, ni njemu nije išlo baš najbolje sa mašinom. Tog jutre, ne poznajudi čud pile koja se vrtoglavo okrede svojim oštricama protiv svega što se stavi ispred njih, mladi školarac je uporno gurao komad SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 27

letve u nadi da ju poseče onako kako mu treba. U svoj toj trci, frci, letva umesto da se presekla, pod neiskusnim pritiskom školarca pukla je tako da je drugi komad letve nekontrolisano odleteo u pravcu ulaznih vrata pilane. Tačno u trenutku kada je Marko leđima ulazio unutra i krenuo da se okrede prema mašini. Letva ga je pukla po faci i šiknula je krv. Bol! Ono što valjda najviše mrzi. Ali ovo nije bila fudbalska lopta. Onesvestio se.

Probudio se u bolnici. Na jedno oko je i dalje mutno video. Trebalo mu je nekoliko sekundi da se pribere, da shvati da gde je, pre nego ispusti neki glas iz sebe, čisto da dâ do znanja da se probudio. Jedna od sestara je odmah dojurila. Usput je doviknula drugoj sestri da pozove doktora dok je ova odmah počela da mu objašnjava da gde je i zašto. Blagim glasom ju je smirio i rekao da zna gde je i zbog čega. U kratkoj tišini su dočekali doktora koji se odmah dao u obavljanje standardne procedure pri pacijentima koji dođu k sebi posle jednog takvog šoka koje telo doživljava pri tako jakom udarcu tupim predom. Zatim je pregledao karton i pogledao pacijenta. Marko je shvatio da doktor ved zna celu priču. „Koliko vam je ostalo?“ – pitao je dokor. „Dva do tri meseca. Ako sam dobro vodio evidenciju...“ – odgovorio Marko spokojnim glasom, što zbog lekova protiv bolova, što zbog toga što ga jednostavno nije bilo briga. „A vaši, jel’ znaju?“

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 28

„Ne. Nisam hteo i time da ih opteredujem. Nadam se da de tako ostati barem još malo, da prikupim hrabrosti, a i oni da se što manje muče.“ „Mučide se svakako.“ – prokomentarisao je doktor. „Znam, ali ovako du se i ja manje mučiti. U svakom slučaju, mene de manje mučiti. Uostalom, hteo bi da završim sa poslom do kraja slededeg meseca, kako sam se i dogovorio sa gazdom. Tada du imati dovoljno novca.“ „Šta de ti novac, kada nedeš imati gde i kada da ga potrošiš? Tek tada de stanje početi da se pogoršava. Ako ne i ranije.“ „Nadam se da nede. Probadu izdržati. Moji nemaju tog novca, a neko de morati da plati troškove sahrane i podizanje spomenika. Ali nedu dati da se ispisuje „Spomenik podigao sam sebi.“ Bojim se da bi to samo pogoršalo situaciju koja de se verovatno pogoršati trenutka kada im saopštim tu moju vest. Zato vas molim da to ostane među nama. U redu?“ „U redu. Stvarno mi je bedak što sredem tako mladog čoveka koji svoje poslednje dane provodi tako što zarađuje da bi mogao sam sebe da sahrani.“

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 29

„Šta dete doktore – paradoks! Ponekad nemamo izbora, ali podidi du ga sebi za sve pare3! Ali zar se ceo život ustvari ne svodi upravo na to? Ceo život se ustvari pripremamo na smrt. To nam je jedina sigurna stvar u životu. Zato lepo živi, da bi imao lepu smrt!“ – na miru je izgovorio te reči sa blagim osmehom na usnama i polako spustio glavu na jastuk, kao da se sprema meditirati. Nije imao snage razgovarati o takvim stvarima. Ustvari, nije voleo. Nikada u porodici nisu razgovarali o tako nečemu. Uvek je prošlo predutno, ili se moralo vaditi iz nekog konteksta.

Probade sačuvati taj neki svoj unutrašnji mir bar još tih dobrih mesec i po dana, pre nego im saopšti lošu vest koju u sebi nosi ved jedno duže vreme. Pre nego se digne plač i sve pretvori u crninu. Pre nego ga sahrane pre stvarne smrti. Do tada de probati uživati koliko god bude mogao!

3

Za sve pare – imate u džepu 50 dinara, kafa košta 60 dinara, a vi konobaru kažete: „Daj mi kafu za sve pare!“

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 30

64 U narednim godinama, u Srbiji se može očekivati znatniji rast broja novoobolelih i umrlih od solidnih tumora, kao direktna posledica NATO bombardovanja 1999, izjavio je danas predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka Slobodan Čikarid, pozivajudi se na statistike o odloženom dejstvu kancerogenih agensa.

Od trenutka izloženosti osiromašenom uranijumu, koji je kancerogeni agens, do kliničke manifestacije malignog tumora treba da prođe latentni period (vreme mirovanja), koji za solidne tumore traje u proseku 15 godina i ističe 2014, rekao je dr Čikarid na konferenciji za novinare. Od 2006. u Srbiji je registrovana "eksplozija leukemija i limfoma", kad se završio latentni period koji za ove bolesti traje sedam i po godina, rekao je on i objasnio da naučni dokazi da je za to kriv osiromašeni uranijum "nisu u zoni slučajnosti, nego visoke signifikantnosti".

Solidni tumori, koji čine 95 odsto malignih tumora, razvijaju se na tkivima koja su relativno rezistentna na radijaciju, dok su kod leukemija i limfoma zahvadena tkiva koja su radiosenzitivna. Zato u tom slučaju krade traje karcinogeneza - period u kome se zdrave delije pretvaraju u maligne, istakao je dr Čikarid.

- Ne postoji prag za dozu agensa koji je potreban da pokrene karcinogenezu. To može da proizvede bilo koja doza koja uđe u 4

Članak preuzet iz: “Blic“-a, 25.03.2014.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 31

organizam, a isto je i sa fenomenom mutacije genoma - rekao je on i dodao da latentni period za nastanak psiho-fizičkih malformacija kod potomaka traje najmanje 100 godina.

Podsedajudi da je 15 tona osiromašenog uranijuma, koji je najvedim delom bačen na Kosovo i rubni deo Pčinjskog okruga, bio raznet po čitavom Balkanu u vidu prašine mikronskih dimenzija i da je vreme njihovog poluraspada 4,5 milijardi godina, on je naveo da se ved desio prelaz u kome su stope učestalosti oboljevanja naglo povedane za sve lokalizacije raka, kao i za sve uzraste.

- Prema poslednjim zvaničnim podacima Instituta za javno zdravlje Srbije, u 2011. je registrovano 37.437 obolelih od raka, što znači da je povedanje bilo dva odsto godišnje od 2001, a umrlih je bilo 21.007. U 2014. se očekuje 39.900 novoobolelih i 22.000 umrlih, a u narednim godinama znatniji porast novih slučajeva po stopama od tri do šest odsto, a možda i više - rekao je dr Čikarid.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 32

Tabela je ilustrovala razgovor sa dr Čikaridem u članaku na istu temu, decembra 2012. godine.

Izvor „Novosti“.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 33

7

P

rosek...

Jedni jedu mesa drugi kupusa, a u proseku jedemo sarmu. Jedni voze fidu, drugi Lambordžinija, a u proseku vozimo Mercedesa. U proseku – dobro nam je za sve pare i baš nas briga!

I Marko je bio prosečan momak. Šta god radio, nije bilo niti loše, niti vrhunski – bilo je prosečno. I prosek na faksu mu je bio prosečan.

Međutim, Marko nije voleo prosečnost - sredinu. Sredina kao srednji prst. Za njega je prosečnost bila loša stvar, proizvod statistike, koja je čak i neke dobre stvari prikazivala tek kao prosečne: „Odlično! Sedi, dva!“ – pomišljao je u glavi.

Sa druge strane, upravo zbog te njegove prosečnosti, uspevao je ostajati uvek negde sa strane, a ne u centru pažnje. Zahvaljujudi tome, imao je neki svoj mir. Pisuckao5 je neke pesmice, crtuckao kojekakve karikature, zabavljao svoje prosečno društvo prepričavanjem prosečnih viceva.

5

Pisao s vremena na vreme

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 34

Kao klinac, naslušao se dosta priča o tome kako je to nekada izgledalo služiti vojsku. Tada je to bila SFR Jugoslavija. Sasvim druga država, sasvim druga priča. I on je služio redovni vojni rok, ali tek skoro dve decenije posle raspada te, sada skoro nestvarne države.

Nekada brada i sestre, a sada skoro krvni neprijatelji. Ustvari, među prosečnim ljudima nije tako. Oni su ok, ali ima budala među onim ispod proseka i iznad proseka. Kada naiđeš na ove ispod proseka, ne gine ti da ti onako sočno pripreti, taman da se zapitaš koji ku*ac još uvek nisi otišao negde bilo gde u inostranstvo. One iznad proseka je teže sresti. Njih vidiš samo preko kojekakvih medija ili se skrivaju iza „kulisa“. Ti zakuvavaju ratove, svađaju narode i „napumpavaju“ one ispod proseka, a onda ginuti u rat idu ovi prosečni. Sa druge strane, prosečnost je možda i dobra stvar. Možda je to ono što bi se moglo nazvati: umerenost. Onaj koji je umeren, dugo i dobro živi. Treba probati sve, ali treba biti i umeren u svemu. Umerenost je možda neka vrsta eliksira života. Marko je bio umeren. Ali to mu nije puno pomoglo u održanju njegovog života. Kasarne u kojima je bio tokom služenja redovnog vojnog roka bile su mete bombardovanja 1999. godine i na njih je pobacano ko zna šta sve. Po nekim delovima kasarne nisu ni smeli da se šetaju, jer se nije znalo da nije ostalo nešto neeksplodirano. Ipak, sa druge strane, na nekoliko mesta je i dalje bilo ostataka bačenih bombi, a neke od njih su verovatno bile obogadene osiromašenim uranijumom. Pola godine provedenih u takvom okruženju je verovatno i bilo presudno za njegov dalji život, odnosno – kraj. Sa druge strane, možda jednostavno genetska predispozicija.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 35

U svakom slučaju, zahvaljujudi svojoj prosečnosti, taj „najvažniji“ period u životu („žene imaju porođaj, muškarci služenja vojske odnosno odlazak u rat“), preživeo je sasvim prosečno: nije pravio sranja, niko mu nije dosađivao, uvalio se u vojni bend i tamo su sasvim prosečno pržili „Sweet Child Of Mine“ i „Losing My Religion“, izbegavajudi ved ionako dosadne vojničke dane. Nije mu se dešavalo ništa od onoga čega se kao klinac naslušao.

Prosek.

Posle kratke borbe sa nevidljivim neprijateljom, Marko je završio „umotan“ u crnu zemlju i tako postao deo statistike u kojoj je zauzeo prosečno srednje mesto. Komad mesa obložen rastinjem. Sarma...

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 36

O KNJIZI: Knjiga je napisana skoro u jednom dahu, popodneva 14.07.2014., a blago je dorađivana slededih nekoliko dana.

Inspiracija ne bira sredstva, vreme ni mesto – tako da je prvo napisana knjiga, a kasnije sam sproveo jedno malo istraživanje, koje se nažalost i previše dobro uklopilo u temu knjige. Ipak, životna sredina nam je zagađena još gomilom kojekakvih otrova, ali nam je svest o tome na dosta ograničenom nivou, a statistika koja je ovde prikazana je samo deo celokupne priče o sredini u kojoj živimo.

Osobe u knjizi su izmišljene.

U eri brzih reklama, brzih i bleštavih spotova, youtube klipova – namera mi je bila napisati što kradu, a ipak što interesantniju knjigu.

Da li sam to uspeo, redi de sami čitaoci.

Ako bude uslova, knjiga de biti objavljena i u fizičkom formatu, a za tu priliku de biti napisana proširena verzija.

Knjigu nije lektorisao niko stručan zato što sam hteo da ostane zapisano mojim „jezikom“.

Zahvaljujem se kolegama Radovanu Vlahovidi i Mladenu Cicovidu na nesebičnoj podršci.

Autor

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 37

BIOGRAFIJA: Saša Paljenkaš - muzičar, pisac, kulturni i društveni delatnik. Poeziju i prozu objavljuje od 2001. u „Literaturnoj reči“ („Литературне слово“), časopisu MAK i „Svetlost“. Njegove pesme u objavljene u kompilaciji poezije „FRAME“ u izdanju časopisa MAK., a kratke priče u antologiji literature mladih „Deca sa urbanog humna“ akademika Julijana Tamaša. Godine 2009. Saša je dobio uglednu nagradu „Miroslav Striber“ za literaturno stvaralaštvo, a dobitnik je i nagrade Kulturno-prosvetne zajednice opštine Kula „Zraci kulture“, za izvanredne rezultate i uspehe u kulturi i obrazovanju. Vedinom piše na rusinskom jeziku, ali stvara i na srpskom i engleskom. Početkom dvehiljaditih, sa svojom poezijom je učestovavo u internet projektu „Local minds“.

U aprilu 2010. godine izdaje svoju prvu knjigu, pod nazivom „Ispred nas“ („Пред нами“). „U jednom dahu“ je njegova prva knjiga na srpskom jeziku.

U pripremi su: elektronska zbirka poezije napisane u periodu od 2001. do 2014., elektronska zbirka pripovetki na rusinskom jeziku pod nazivom „Надчловек“, elektronski multilingvalni booklet albuma „V4V1LON“, kao i elektronski bookleti za albume „Rootenica“, „Perception is our dimension“, „Шлїди жита“, „Страсци“, i zbirka kratkih pripovetki „Alte Rego“.

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 38

Autor naslovne, fotografija, tehnička obrada, dizajn i „lektorisanje“: Saša Paljenkaš www.issuu.com/sasa.paljenkas

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 39

SAŠA PALJENKAŠ || U JEDNOM DAHU 40