1
2
Omne ignotum pro magnifico. Sve ĹĄto je nepoznato izgleda veliÄ?anstveno.
3
Sve postoji, sve je moguće, sve je tu oko nas...
4
Sigurno Vam se desilo da plovite na tankoj liniji sna i jave, kada se slike ta dva sveta prepliću, kada ste vi junak tuđih snova a neko drugi junak vaše jave za koju niste sigurni da li je to ipak možda samo san. Zaplovio sam tom linijom.
5
Jutro. Sunce je obasjavalo leđa Petrovaradinske tvrđave koja je pružala svoju senku na drugi kraj obale Dunava. Propinjalo se polako preko zidina obasjavajući mamuran grad. Sat na tvrđavi je zbunjivao neupućene svojm malom kazaljkom koja je još uvek bila veća od velike. Otvorenih očiju spavam, gledam, pamtim...
6
Tamara se u polusnu prevrtala po krevetu uvijena u splet čaršava i ćebadi. Telefon. Jednom, dva puta, tri, četiri... Ne prestaje. I pored želje da ne prelazi granicu, telefon ju je prevukao u svet budnih. Ruši sve što joj žmureći dolazi pod ruku, vireći na jedno oko jedva uspeva da dohvati slušalicu. - Da... Zvala sam te. Juče sam ceo dan bila sa njim, ne znam šta da ti kažem... Da... Soba je bila u kreativnom neredu. Garderoba, knjige, časopisi, šoljice, čaše, flaše, avioni, kamioni... - Da... Bilo bi dobro da dođeš što pre... Završava razgovor, proteže se, pokušava sa kreveta da dohvati muzičku liniju... Ipak mora da ustane. Sapliće se o papuče, ali ipak uspeva da se probije. Pušta CD, muzika... Iznad muzičke linije, ikona sa likom mlade ali nepoznate devojke, svetice... Pogledala je u nju zureći nekoliko trenutaka kao da je hipnotisana. Muzika. Škripa kočnica spolja ju je trgnula. Kakav dan je bio iza nje, kakva noć je prošla, kakav san, kakva java... 7
Zujanje u glavi nije prestajalo. Tuš-mix, red hladne vode, red vruće vode, pa red hladne... Prija kao šatirana mesnata slanina tokom dijete, kao frizura Halida Bešlića svojevremeno, kao red vodke, pa red piva... Ali drugog leka nema...
Brojevi. Krenimo od broja 1. Datumi. Krenimo od 15. aprila 2004. Turban oko glave, ludilo u glavi, muzika sa CD-a, kafa na šporetu, zvono na vratima... - Uđi otvoreno je! Opet zvono. - Ulazi - viče još glasnije. Ulazi mladić srednjeg doba, doba na putu od mladića ka čoveku. Ulazi u hodnik, proviruje, traži je, gleda u kuhinju... - A tu si - ljubi Tamaru u obraz. - Kako si danas? - Igore...? Ti to ozbiljno? - Što? - Vidi na šta ličim. Umorna sam, neispavana, uplašena... Nego, idi sedi u sobu, stižem odmah... Hoćeš i ti jednu kafu? Igor odlazi u sobu, seda. 8
- Može, ali samo malo... Kako ti je otac? - Bila sam skoro celu noć pored njega,... neće ni da čuje za bolnicu - Tamara viče iz kuhinje. - Moraš ga ubediti. Nemoj opet da mi sipaš šećer! - Nema teoretske šanse... - Da ja razgovaram sa njim...? - Ne verujem da bi hteo da razgovara sa tobom o odlasku u bolnicu... - Koliko hoćeš šećera? - Bez! - Celu noć mi je pričao čudnu priču o Fruškoj gori. - Šta o Fruškoj gori...? - Ne znam kako da ti kažem, ni meni nije baš najjasnije. To je neka njegova priča koju je često spominjao, ali nikada nisam obraćala pažnju na nju, ali sada je insistirao. Priča nije nepovezana ali mi nije jasna... Pričao je o manastirima, dobru i zlu, o rimljanima, o turcima, Hitleru... Igor je spustio novine u krilo zbunjeno gledajući u Tamaru. - Ne razmem! Misliš, bunca... - Ma ne bunca. Znaš onu njegovu straćaru u selu? Molio me je da odem tamo... 9
- Zašto... - srčući kafu pitao je Igor - jaooo, izvini... Opekoh se. Brzo obriši ovaj krmačluk što sam napravio. - Ništa, ništa... Obrisaću... A, i ti si se isflekao... - Šta da mu radim sada. Nego, zašto hoće da ideš tamo. Tamo nisi išla još od kada si bila klinka? - Zašto, zašto...? Nemam pojma... Mislim znam, ali mi nije jasno... Ne znam šta da radim... Sve je tako... Tamara je zagnjurila glavu u šake počevši drhtavim glasom...
Soba je mirisala na bosiljak. Ne znam kako sam to znao. San ili java. Kao u Balaševićevoj priči kada su tri brodolomnika peživela brodolom. Jedan je kunjao, kunjao i umro. Ova dvojica nisu gubila nadu ali jedan od njih nije mogao više izdržati i geknu. Poslednji brodolomnik nije dugo izdržao pa umre i on. A tada sledi pitanje - ko to onda sada nama sve priča...? Okružen policama prepunim knjiga na krevetu je ležao gos’n Marko, Tamarin otac. Pored kreveta je stajao starinski radni sto, 10
očuvan i dobro restauriran. Na njemu je vladao red i poredak. Stolice nije bilo. Starinski nameštaj pri prigušenom svetlu uz kucanje sata zračio je nekom mistikom. Pored Marka na krevetu je sedela Tamara držeći oca za ruku. - Tata moraš u bolnicu... - Pusti već jednom tu bolnicu, Tamara. Nema od nje neke vajde. Kome su lekari još pomogli? To ti je samo prečica do ilovače. Ako spasa ima spas je na drugoj strani tihim glasom je pričao Marko. - Tata, nemoj da se ponašaš kao dete. Moraš otići, pomoći će ti. Nije bilo mesta na odelenju ali sam ja sredila... Redovnim putem bi te primili za petnaest meseci, pošto si hitan slučaj... - Hajde onda mi sredi nekako da mi doneseš vode... - pokušavajući da se našali, zatražio je Marko. Tamara ustade prekorevajući oca. - Vidiš da ne možeš ni vodu sebi da doneseš... - Mogu ja, ali mi je draže iz tvoje ruke... - To ti neće upaliti. Više ne padam na tvoje reči. Biće -pravac bolnica - vikala je Tamara iz kuhinje. 11
- Donesi mi onda pun bokal, da se ne mučim kad odeš - priznao je otac. Donela mu je samo čašu. - Izvoli. Samo čaša, ostatak će ti poslužiti u bolnici... Pijući vodu Marko je nastavio da priča. - Slušaj me dobro. Batali tu bolnicu. Od nje nema ništa ako me ne poslušaš. Ovo što ti govorim zna vrlo malo ljudi - reče Marko kroz kašalj - i ranije sam ti ponešto pričao, ali bila si mala. Ne bi razumela. Stvar je ozbiljna - ne prestajući sa kašljom nastavio je Marko - moraš pokušati da pomogneš i sebi i meni i svima... Tamara je planula. - Tata nemoj opet! Naravno da je stvar ozbiljna, stvar je za bolnicu... Nema druge priče od priče o bolnici... - Dobro, dobro... Bolnica, bolnica, bolnica... Slušaj ti mene. Moraš mi verovati, moraš mi pomoći, moj rad ne sme propasti... Ko će nastaviti ako ne ti..., a onda ćemo i bolnicu... Naravno, ništa bez bolnice. - Tata... - Tamara, molim te, samo sam se zagrcnuo. U mom stolu je ključ od one naše stare kuće na selu... Onaj veliki... – jedva je pričao kroz 12
kašalj - onaj mali je od one male sobice, a onaj srednji od ormana u sobici... Tamo je sve, sve je zapisano... Molim te... Tamo su dva kofera... Pazi, prvo pročitaj dnevnik... On je jako bitan... Daj mi opet vode... - pije vodu - tamo su trake, snimci, zapisi... Nemoj nikome govoriti, kofere nikad ne ostavljaj same... Ako ti nešto nije jasno idi popu Vladimiru, on će ti pomoći... Ja stvarno nemam više snage, blizu sam..., moramo ga naći... - Tata... Ne smeš da se naprežeš... Hajdemo u bolnicu... Molim te... - Vidi Tamara..., ja ću ozdraviti..., ali za ovim tragam više od četrdeset godina. Tvoj deda Vasilije je isto tragao ceo svoj životni vek i njegov otac isto... - pričao je kroz kašalj naša porodica ga mora naći i sačuvati od nekrista i zla... On postoji, to je sigurno... moramo naći IZVOR MLADOSTI... Samo pazi se, i drugi ga traže... Kofere ne ostavljaj... Tamara je uvidela da je svako daljnje insistiranje uzaludno. - Dobro, dobro... Ali mora i o tebi neko da brine... Ne možeš ostajati sam! Marko je nameštao jastuk, smeškajući se. 13
- Ne sekiraj se, tu je tetka Desa... - Ali ne može sve ona sama - rekla je Tamara zabrinuto. - Može! Pomaže joj ona njena starija ćerka... Kako se zove...? - pokušavao je da se seti. - Sanja? - Jeste, Sanja... Sve ja njima lepo platim... Tamara ga je zabrinuto gledala nameštajući ćebe. - Ali tata...? Marko joj je okrenuo leđa govoreći tihim glasom. - Umorim se brzo. Moram malo da odremam, biće sve u redu. Samo ti nastavi pa ćemo posle zajedno... Soba je mirisala na bosiljak.
Priroda je sijala prolećnom zelenom bojom. Najlepšom zelenom bojom na svetu. Zelenom bojom koja je postojala samo početkom ranog proleća i već se sa mirisom lipe gubila. Krivudav put je vodio pored tek olistalog rastinja koje je kraj puta polako pružalo svoje pipke preko asfalta. Stari ford je brektao po uzbrdici. Igor 14
je za volanom škiljio boreći se protiv napada sunčevih zraka dok je Tamara žmureći naslonila glavu na staklo. Igor je pogledao u nju. - Znam da je tvoj otac uvek bio ozbiljan čovek, ne znam šta da ti kažem... - pokušao je da započne razgovor. - Ne znam ni ja. Obećao mi je da će ići u bolnicu ako odemo u selo i pregledamo taj prokleti orman... Tako se osećam glupo... sa nevericom je govorila Tamara i dalje žmureći. - Izeš ga... Šta mu je to tako bitno? Šta on to traži? - pitao se Igor. - Ne znam da li ćeš razumeti? - otvarajući polako oči pitala se Tamara. - Kada sam ja to pa bio nerazuman? trgnuo se Igor. - Ovo je nešto drugo? - pokušala je da objasni svoje pitanje Tamara. - Šta je? Hoćeš da kažeš da ja razumem samo ono prvo... Kao slabo kapiram ili šta već... - već se ljutio Igor. - Nemoj odmah da se duriš... - pokušala je da smiri situaciju Tamara. - Reci mi! - insistirao je. 15
- Prvo obećaj da se nećeš smejati i da ćeš shvatiti ozbiljno... - Sad treba i da se kunem. - Obećaj! - bila je uporna Tamara. - Časna mi Titova pioniraska reč! - Eto, kako da ti bilo šta pričam. Zezaš me. rekla je Tamara i ponovo zažmurila vraćajući se u prvobitni položaj. Igor je uvideo da je sad on zategao situaciju. - Šalim se. Obećavam da ću sve što kažeš ozbiljno shvatiti - rekao je pokajničkim glasom. - Pa..., tata već godinama traži.... Kako da kažem... - otezala je Tamara. - Razumljivo... Samo kaži razumljivo... - bio je nestrpljiv Igor. - Tata traži... - I... i... - požurivao je - Traži... IZVOR MLADOSTI! - rekla je vireći na jedno oko. - Sad ti mene zezaš. Reci mi lepo... - bio je besan Igor. - Rekla sam ti! - Šta si mi rekla? - Šta tata traži! 16
Igor je naglo zakočio i izleteo iz kola odmahujući rukama. - Ne mogu da verujem! - Šta ne možeš da veruješ? - pitala je Tamara izlazeći iz kola. - Da li me ti zezaš ili...? - Ili...? - Ili i ti treba da legneš pored svog tate... - Igore! Šta to pričaš! - Šta Igore!? Hoćemo li da tražimo i mač u kamenu, dobru vilu, čarobno jaje preko sedam mora i sedam gora... Tamara je bila van sebe. - Rekao si da ćeš ozbiljno prihvatiti ono što ti kažem, ako mi ne veruješ, ako misliš da je moj otac lud, ja idem dalje sama... - vikala je Tamara i sama produžila peške. - Jesam rekao, ali ovo... - potrčao je za njom. - Jesi rekao a ovo je to... Automobili su ih obilazili. Po koji vozač bi im svirnuo gledajući šta se događa i misleći da je u pitanju ljubavna razmirica. - Ti to ozbiljno... - uhvatio je za rame. - Najozbiljnije... - rekla je pokušavajući da se otrgne. 17
- Igramo se Indijane Džonsa... - probao je Igor opet da pokaže svoje nepoverenje. - Igore... - Dobro, dobro... Ne ljuti se... Igor ju je zagrlio na putu prema kolima. - Sad idemo...? - proveravala je Tamara. Ušli su u kola. Uz škripu kočnica kenuli su. - Samo da nas ne presretne zla veštica pre nego što dobri Merlin stigne... - smeškao se Igor. - Igore...! Odakle ti snaga?! - gledala je u njega začuđeno.
Spuštali su se niz blage obronke Fruške gore prema selu. Proleće je stiglo i ovde. Na ulici ljudi, traktori, kučići, čuje se glasanje životinja... Prozor na kolima je bio otvoren: - Dobar dan... - Dobar dan... - Dobar dan... - 'Bar dan... - Dobar dan... - Bog vam pomogao... Igor je sa čuđenjem gledao u Tamaru: - Dokle... 18
- Red je da se svakom javim. Ovde su svi kao rod, porodica... Polaku su prašnjavim putem stigli pred jednu malu žutu kuću. Običnu malu seosku neuglednu kuću sa kapijom u još lošijem stanju. Pošto su jedva odmandalili kapiju čekao ih je ništa manje lak posao da otključaju i kuću... U kući je sve na svom mestu... Paučina, prašina, nered... Videlo se da niko skoro ovde nije ulazio. - Šta sad - upita Igor. - Otvaraj onaj sobičak - naredi Tamara. - Otvoreno! - Ulazi. - Uđeno! - Ne zezaj se, nego hajde sada otvori ovaj orman. - Neće. - Ima da hoće. - Ma neće... Ma... hoće, hoće... Otvoreno je! Tamara, ovde nema ništa sem ova dva kofera... - Njih i tražimo. Uzmi ih... Igor je uz škripu ormanski vrata, krckanje polica, pucketanje poda i oblake prašine uspeo da izvuče dva ogromna kofera. Prašnjavi, kašljući izašli su u dvorište. 19
- Ala su teški! Kao da su unutra nakovnji... - Samo kukaš. Seli su na klimavu klupu u dvorištu. - Auuuu, ala smo se naprašili - primeti Igor brišući oznojano čelo. - Fuj, niko nije ovde dolazio od kako se tata razboleo... Vidi na šta ličim... Igor je znatiželjno gledao u kofere. - Šta je u ovim koferčinama? Zar to što tražimo ne treba da je bar u flašama? - Igore... - Dobro, dobro, mala šala... Otvaraju kofere u kojima je gomila knjiga, sveski, audio i video kaseta, filmskih traka... - Ko će se ovde snaći...? Tata je rekao prvo dnevnik. Ni sama ne verujem da sam ovde i da ovo radim. Fuj, ala je prašnjavo... Prvo treba sve oprati. Ovde ima svega i svačega... - Dobar dan - javi se glas odnekud. Osvrću se i vide čoveka kako virka preko plota. - Dobar dan - odgovaraju. - Di je gos’n Marko? - Tata je bolestana! - Di je očo? - Boolestaan jee - viknu Tamara. 20
- Rano moja, di kažeš da je... - nastavio je čičica sa one strane plota. - Tata se razboleo - vikala je Tamara. - I ja sam volo ići kojekude... Što ne dođe ovdi...? Tražili ga nekolika puta neki ljudi... terao je čiča svoje. - Ko ga je tražio? - Nisam ga ja tražio. - Pitam KO GA JE TRAŽIO? - Ništa ja tebe ne razumem... Tražili su ga neki ljudi. Pitali me di je? - Šta su rekli? - Neki ludi ljudi... - Zašto ludi, čika Stevo? - Nisam ja lud, oni su.... Kažu da traže stotinama godina a Marko je ičo sa mnom u školu... - Kad su bili? - Ne virim ja. Lepo pitam gde je Marko... A i ti ljudi su pitali... Poslednji put su još onomad bili... - Kada! - Jesil’ gluva? Još onomad! - Dobro čika Stevo, dobro... Žurimo. Hvala i do viđenja...
21
- Ma ne žurim ja... Sačekaću ja vas... Samo vi dođite... Nemam niskim divaniti... Nego šta da im kažem? - Recite da će tata doći... - A hoću, doći ću, doći... Kad budem mogao...
Krenuli su prema kolima... Tamara se osvrće prema kući. - Čuješ li ovo? - Šta? - Šta komšija Steva kaže. Tražili su tatu neki ljudi i traže ga stotinama godina, ali sigurno njega ne... - Ne misliš valjda... - upita Igor. - Što me tako gledaš? Ne bih želela da mislim! Ulaze u kola. Tamara namešta kofere. - Ko će sve ovo pregledati...? - Ne moraš baš sve... - Ne moram, ne moram ja... Možeš i ti malo... Nego, kada smo već ovde možda je najbolje da svratimo kod tatinog starog prijatelja popa Vladimira, da posle ne moramo ponovo da dolazimo. Tata je rekao da će mi on razjasniti neke stvari... 22
- Ti si šef - reče Igor i uz škripu kočnica i oblak prašine pojuri seoskim drumom.
Stigli su pred manastir okružen šumicom koji je blještao na prolećnom suncu. Oko njega je u nekom obredu išao pop sa nekoliko monahinja i pevao... Tamara i Igor su prišli jednoj monahinji koja je stajala po strani i obratili se. Ona odmah odlazi do popa i šapuće mu na uvo... Tamara i Igor stoje, prilazi im monahinja: - Sada će pop Vladimir, pođite sa mnom.
Brojevi. Broj 2. Datumi. 15. april 2004. Prostorija bela, sa vrlo malo nameštaja. Sto i četiri stolice, Tamara i Igor sede, ulazi pop Vladimir. - Čedo moje, kojim dobrom? Ljube mu ruku... - Tata je mnogo bolestan pope Vladimire. Pop Vladimir se krsti. - Neka se anđeli smiluju...
23
- Neće u bolnicu. Samo priča o nekom izvoru mladosti... Rekao je da se vama obratim, vi ćete mi sve reći... Pop Vladimir se malo uznemirio, osvrće se, kao da se boji da se neko odjednom ne pojavi. - A šta još priča čedo moje? - Nije mi baš puno jasno. Rekao mi je da uzmem njegova dva kofera i da prvo moram pročitati njegov dnevnik a za sve nejasno mogu da se samo vama obratim. Pop Vladimir se nervozno i uplašeno vrpolji se na stolici. - Dobro ti je rekao. Jesi li uzela kofere? Jesi li još sa nekim pričala? - Nisam pričala a uzela sam njegove stvari i pravo došla kod vas, kada sam već u ovom kraju? - Dobro, dobro... Za trenutak je nastala grobna tišina. Pop Vladimir je ustao i stao pred jedinom slikomikonom na zidu. Prekrstio se. Tamara se zagledala u sliku jer je na njoj bila ona ista devojka kao na slici-ikoni u njenom stanu. Pop Vlada je prekinuo neprijatnu tišinu. - Tvoj otac je dobar i pošten čovek. Dugo se znamo, ti se još nisi ni bila rodila... Vrlo je 24
pametan, a i znatiželjan... Jednom je tako on svratio do mene pre mnogo godina...
Ispred manastira sede Pop Vladimir i Tamarin otac, Marko. - Vidi Marko, ne znam šta da ti kažem... Prijatelj si mi... Taj zapis što si našao ja sam ti preveo... Jeste piše on o toj vodi, piše, piše... Da ti kažem da ne piše, lagao bih... Ali to su neke svete stvari... Nije to od juče, ni od vremena zapisa... To ti je mnogo stara i velika stvar... Ne bi je trebalo dirati... Može nevolje doneti... - Vlado, poznaješ me dobro, želim da saznam istinu, postoji li ili ne postoji... - Nije to tako lako, evo ga sad tu je... Niko to ne zna... - Reci ti meni samo šta tu piše, ja ću dalje gurati sam... - Marko, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali, nije to dobro, ima svakakvih ljudi, sila, zlih namera... Ulaziš u nešto..., ne znaš u šta ulaziš... - Ajde Vladimire, nemoj da te molim... Nismo mali... 25
- Dobro, dobro... Evo... Od kako je sveta i veka, od kako je Bog stvorio čoveka, od kako postoji Božje delo namenjeno čoveku postoje i stvari koje nisu za njega... Od kako postoji dobro, postoji i zlo... Božje stvari Bogu, čovekove čoveku... Večni cilj zla je da Božje stvari preko čoveka uzme od Boga... Onaj ko sazna, ko nađe, ne sme da uzme, nego mora da čuva... Sile tame u obliku dobra žele da čine zlo... Ljudska znatiželja nema kraja... Samo onaj ko poseduje ovaj zapis može da spozna ali ne i da remeti Božji poredak...
- Ćeri moja, bio je uporan, nije hteo da odustane... - Ne znam šta da radim pope Vladimire? - Pregledaj te njegove stvari pa sama vidi, sama odluči. Opasna je to stvar... Pazi se... Ne pričaj nikome, ne veruj nikome. Pazi na te očeve stvari... One život znače. Ako ti šta bude trebalo tu sam. Ja sam njemu rekao da ne treba u to da ulazi... Rekao sam i njemu i tebi više nego što sam smeo... Pazi njega, ali pazi i sebe! - Hoću pope! 26
- Ponavljam ti još jednom jer želim da zapamtiš da nismo sami na ovome putu na koji je zakoračio tvoj otac! Čuvaj se!
Tamara i Igor su zamišljeni napustili manastir i u tipini krenuli voze kroz planinsko predvečerje. Polako je počinjao da se oseća miris Dunava. Reka, svetla Novog Sada... Tamara je prekinula tišinu. - Hajdemo kod mene da pregledamo šta sve ima u koferima... - Ti si šef...
U Tamarinom stanu bio je, po običaju, kreativni nered. Ona je zamišlčjeno pregledala kofere dok je Igor udobno zavaljen u fotelju gledao šta ona radi. - Evo ga dnevnik - reče ona uzevši jednu debelu svesku u ruke - ko će sve to iščitati... Srećom mogu da čitam tatin rukopis. Evo i neke trake... Mora da su za onaj stari tatin 27
projektor koji mi je dao da mi služi kao ukras. Tu je negde u ormanu... Tamar ustaje, pretura po ormanu i nalazi projektor. - Evo ga. Dođi, pomozi mi... Hajde mrdni se... - Evo, evo... - Znaš li bar da rukuješ sa ovim čudom? - Znam, znam, išao sam u kino sekciju u osnovnoj školi... Tada još nije bilo ni videa... Vade projektor iz ormana. - Gde da ga stavim? - Stavi ga ovde. Ne, ne, bolje je tamo... Ili možda... - Daj, požuri, nemoj da me parkiraš, nije lako... - Mislim da je ipak ovde najbolje. Dok Igor namešta projektor Tamari zvoni mobilni telefon, javlja se: - Ćao... Kući sam... Nisam gasila telefon....Bila sam na Fruškoj gori u tatinom selu, sa Igorom... Ne mogu sada... Daj nemoj opet... Imam nešto hitno, ne mogu sada... Hoću. Znaš da te volim... Javiću se... - Dođi pomozi mi... Ko je zvao? 28
- Boban. Nismo se videli par dana... Nervozan je... - Zašto? - Slabo se viđamo u poslednje vreme, a on misli da ga izbegavam. Ma pusti ga, sve će biti u redu... Nego, da li si ti sve namestio...? - Nego! Sve je spremno! Stigao je bioskop... Donesi grickalice, gasi svetlo! Projektor je krenuo.
Brojevi. Broj 3. Datumi, godine. 1959. Amaterski snimak kamerom nekog manastira, vide se zidine, ton je malo slabiji... Ispred manastira stoji monahinja. Kamera fokusira monahinju: - Čedo moje nekada je na ovoj našoj planini bilo 35 manastira, pa i više, nije se sve zapisalo i zapamtilo. Kako knjige kažu prvi je zabeležen manastir Privina glava, tamo kod Berkasova... Jeste, jeste... Ali, on je samo prvi zabeležen... Sigurno ih je bilo i pre i više... Jeste... Nego, ima nešto, ima nešto... Jedni zidaju a drugi ruše... 29
Na svaki srušen zidana su dva, možda tri... Ali mnogo su rušili. Mora se ova naša planina sačuvati od nehrista, od otpadnika i velikog zla koje nas stalno napada... Ništa nije slučajno... Jeste, jeste... Nije ostalo puno manastira ali će ih biti još više... Rekli su nam da čuvamo planinu i mi je čuvamo, ona je naša svetinja... Tako su nam uvek govorili. Ne smemo je dati antikristima koji hoće da nam je otmu, ne damo... Oni dolaze i odlaze a mi ostajemo... Kraj trake... Igor i Tamara sede ispred platna. - Igore, šta kažeš? Ne znam... Sve je tako čudno. Ne mogu da budem pametna... - Uh... - Evo gledam i očev dnevnik, da probam nešto da povežem, da potvrdim. Tata je na ovom radio godinama... Tražio, beležio, snimao... Sve je sam radio, a sada, bup... Sve meni u krilo. Odakle da počnem, kuda da krenem?! Umesto odgovora Igor naglo ustade. - Tamara, izvini, ja moram sad da idem... Da li ti treba nešto? - Ne treba... - Ako ti zatreba šta javi se... 30
- Javiću se... Tamara ga prati do vrata. Igor odlazi, ona se vraća u sobu, seda i stavlja glavu u šake. Lista dnevnik, potom pretura po koferima. Nalazi u koferu magnetofonsku traku, prevrće je po rukama. Uznemirane je, uplašena, zbunjena... Uzima telefon. - Halo, Bobane... Da li me čuješ...? Ne mogu doći... Otišao je... Daj... Ma, mi smo samo dobri prijatelji... Nemoj da si takav... Dođi ti kod mene... Znaš ono što sam ti pričala za tatu...? Fudbal...? Pa, dobro... Ja ću biti kući... Ćao. Ponovo uzima magnetofonsku traku. Drži je. Odjednom kao da se nečeg setila. Izlazi iz sobe i vraća se sa magnetofonom. Pomalo nespretno pušta magnetofonski snimak.
Brojevi. Dolazi broj 4. Prolaze datumi, godine... 1963. Snimak krči... - Ja se zovem Milan Pavasović i učitelj sam... Još moj deda Stevan je nama kao deci pričao o velikoj tajni Fruške gore i izvoru mladosti koji sve ove godine sva sila i moć celog ovostranog i onostranog traži... 31
Neki u želji da ga unište a neki da postanu dugovečni... Čitao sam neke zapise koji nagoveštavaju tako nešto... Nikad niko sem nekolicine ljudi nije znao celu tajnu. Ona se prenosila usmenim putem. Retko se kad beležilo jer postoji, kako mi je deda rekao, u svetu tajno udruženje, red ili tako nešto koje hoće izvor za sebe da bi večno vladalo celim svetom. Ne znam, on je tako pričao... Ima strašnih priča...
Zidine u plamenu. Nekoliko konjanika nose baklje. Čoveka sa kapuljačom pali jednu kolibu pored zidina. Čuju se krici. Čovek sa kapuljačom zaurla: - Neko gori! Neka gori, sve dok voda večnosti ne poteče našim grlom, a onda... A onda će buknuti još veći plamen... Ha, ha, ha... Vi obični miševi, jadnici... Neka gori! Iz kolibe istračava čovek u plamenu, pada, ostaje da leži...
32
Krčanje, zavijanje trake... Tamara je zaspala nad magnetofonom... Zvonjava telefona je izvuče iy sveta snova... - Da? Halo... Halo, ko je to...? Spušta slušalicu, a telefon opet zvoni. - Halo... Koga trebate...? Spušta slušalicu, leže, telefon ponovo zvoni, ona se pokriva jastukom po glavi...
Jutro. Dok je Tamara kuvala kafu Igor je dovikivao iz sobe iz sobe: - Jesi li pročitala ovo? Čovek da ne poveruje... Tvoj tata je našao gomilu stvari koje govore o tome kako je Napoleon ovde stacionirao najviše vojske na svom putu za Rusiju, kako su stalno pretraživali Frušku goru, mučeći seljane, odvodeći ih... Kaže da je pohod na Moskvu bio samo maska... - Nisam do toga dela stigla! Bila sam umorna pa sam legla, ali dugo nisam mogla da zaspim. Čitaj mi, slušam!
Brojevi. Broj 5. Godine. Davne, a bliske. 1820.
33
Čovek ispred manastira, vezan za drvo. Oko njega dva francusk vojnika i jedan civil, u pozadini šator, konji, mali logor... Vezani čovek očajnički se dere: - Ne znam, ne razumem Vas! Udaraju ga... Civil, pita na francuskom: - Govori, govori gde je... - Ne razumem, ne znam... Civil nastavlja: - Ubili smo ti celu familiju, govori! Vezani čovek je na kraju snage. - Ne razumem... Civil se obraća jednom vojniku: - Dolazi ovamo. Nagradi ga! Vojnik prilazi i urezuje mu krst na čelo, čovek vrišti... Civil je galamio i dalje: - Budalo, govori gde je izvor. Znamo da znaš! Ne pravi se lud! Vezani mučenik progovara na francuskom: - Neće te ga nikad naći! Mučitelj je šokiran. - Zapalite svinju! Pale ga... 34
Tamara stajala na vratima sobe i slušala Igora kad se začu zvono na vratima. Tamara otvori vrata kad u sobu kao vihor ulete Boban... - Za mene nemaš vremena...! Igor ustaje i pruža mu ruku. - Zdravo Bobane. Boban ga ignoriše. - A danima si sa ovim ovde... Tamara prilazi Bobanu pokušavajući da ga zagrli. - Bobane, kako možeš... On je gura od sebe, iskežen od besa. - Kako JA mogu... a kako TI možeš? - Bobane, pa znaš za oca... - Znam za oca a sad znam i za ovog ovde... Tamarin strah prelazi u bes. - Nemam reči, stvarno nemam reči... - Tamara, ni ja nemam reči... Boban odgurnu Tamaru i izjuri iz sobe. Tamara potrča za njim. - Bobane, Bobane... Vrata su se zalupila, Tamara je zaplakala bacivši se na kolena. - Ja ću poludeti! Poludeću! 35
Telefon zvoni. - Ja sam tata... Jesam... Mogu... Mogu... Hoću... Evo me. Tamara obrisa suze i pogleda u Igora. - Uh, Igore... Probaj da me razumeš. Pravi se bar... - U redu... - Možeš li me odvesti do tate? - Šta mogu drugo... - Hvala ti. - Nema veze... - Ali, moramo poneti i kofere... - Zašto sad pa to? - Ne smemo ih ostavljati. - Kad je bal, nek' je maskenbal... Krenimo...
Broj za brojem. Broj 6. Godina za godinom. 1966. Igor je lagano vozio kola kroz grad dok je Tamara čitala očev dnevnik. - Slušaj ovo... Čitaću ti. Jedva sam pronašao tog čoveka. Kao da se krio. Izvlačio sam mu reči kao klještima. Nije hteo da ga snimim pa sam morao da pamtim njegove reči, a rekao mi je sledeće: 36
- Rođen sam ovde na selu. Volim našu planinu. Za neke je to brdo a za mene je to moćna planina. Magična. Retko ko je razume. Volim vodu. Fruška gora i njeno podnožje je uvek bilo bogato vodom. Uvek ima oko 14 jezera, jer im se broj kroz vekove menjao. U nekim zapisima kažu da ih je bilo 13, u nekim 15, u selu stari ljudi kažu da ih je bilo 17... Sada ih je valjda 14. Čudno je to... Kažu da jezera na čudan način nestaju i nastaju, menjaju mesta... Voda je čudo... Dobar sluga, zao gospodar... Pričaju stari da ima na planini i lekovitih voda, svašta pričaju... Kažu da su nepokretni prohodali, slepi progledali... Kažu da ima đavolova i božja voda. Ne bi ljudi tek tako pričali. Ja znam samo ovolko... Pitajte nekog drugog... Tamara je baš završavala čitanje kad je ugor stao pred jednu zgradu. - Igore, sačekaj me tu. Ja ću valjda brzo. - Znaš da moram...
U polutamnoj sobiTamara je sedela pored tate držeći ga za ruku. 37
- Da li ti je bolje? - Jeste... Puno bolje... - Nemoj ti meni, sav goriš... Hajdemo u bolnicu... - Jesi li bila u selu? - Jesam, jesam... I kod popa Vladimira, i pregledam kofere... Sve radim... Hajde i ti poslušaj mene... - I šta kažeš? - Kažem da ideš u bolnicu. - Ma ne to. Šta kažeš za beleške, filmove, trake... - Nisam još sve pregledala... - Pregledaj molim te... I nastavi da tražiš... - Tata... - Nastavi... Molim te... Evo, uzmi ovo pismo... Ima tu adresa... Javi se.. - Tata, hajde u bolnicu... - Pusti mene... Uzmi pismo... Moramo naći izvor... Pre drugih, da ne bude kasno... Moramo znati gde je da bi ga branili... Nikome ne govori... - Tata, ne preteruj... - Moramo, moramo... Nisi li valjda ostavila kofere same...? - Nisam, nisam... 38
Izlazeći iz zgrade Tamara je sa nevericom i čuđenjem gledala u Igora koji je bio naslonjen na kola, iscepan, sa modricom, držao se za oko... - Igore, šta je bilo? - Auuu! - Govori! - Ne pitaj... - Jesi li dobro? - Spopala me dvojica... - Koja dvojica? Igor odgovara sarkastično: - Pera i Zoran! - Koji Pera i Zoran? Igor, nervozno: - Odkud znam koja dvojica?! Sedeo sam u kolima kad odjednom neko otvori vrata i poče da me izvlači. Tako me je pljesnuo nečim... Drugi pođe za ključevima od kola... - Hteli su kola da ukradu? - Stani! Tamara... Hoćeš li da me slušaš? - Izvini! - Dok sam se ja gušao sa jednim, drugi je krenuo da otvara gepek... Ja se iskobeljah pa krenuh prema njemu... On vadi kofere... Taman ja... 39
- Koferi!!! - Pomislih... - Sredio si ih? - Alo! Tamara...! - Izvini! - Taman ja pomislih, sve je gotovo kad se začu policajska sirena i njih dvojica u beg... - Ko je zvao policiju? - Niko! - Pa kako su došli? - Pa nisu došli! - Nego? - Prošli su! - Ko je prošao? Policajci? - Ne! Vatrogasci! Nešto se upalilo u komšiluku... Hvala Bogu! Mislim, hvala zbog mene a zbog paljevine mi je žao... - Aaaaa... Tako....
Otišli su do obližnjeg parka i seli na klupu. - I šta kažeš, Igore? - Sve me boli... - Dobro to, nego mislim, na sve ovo... - Stvar postaje vrlo realistična... – reče Igor držeći se za oko. 40
- Predlažem da idemo da pregledamo šta sve još ima u koferu... - Moram li i ja? Tamara ljutito pogleda: - Ne moraš, nisi morao ništa ni do sada...
Igor je jedva dovezao kola pred njenu zgradu. Vukući kofere nekako su stigli do stana. Sa vrata su odmah videli da je stan sav ispreturan... - Igore! Šta je ovo...? Ko je ovo napravio...? - Ne mogu da verujem! Strašno! Tamara pregleda sobe, stvari... - Tamara gde si? Da li ti nešto fali? - Ne znam! Nema ovde šta bi moglo da fali! Para nemam! - Nešto vredno, možda nakit? - Nemam ništa vredno... Ni ja, ni ja ni tata nemamo ništa... Ništa vredno..., sem kofera... Kofera! Otvaraj kofere! Tamara i Igor pregledaju sadržinu kofera. - Da li si našao nešto? - Ništa. Mislim, samo papiri, filmske i audio trake... Sve što je već bilo. 41
- Da ne postoji neka tajna pregrada u koferu? - Ja je ne vidim! Nego znaš šta? - Šta? - Sve je ovo nečija podmetačina? - Kako to misliš? - Boban! - Šta Boban? - Boban! Glavu ću mu polupati! - Šta ti je? - Sve je to delo tog ljubomornog skota! - Nije moguće! - Moguće! Vrlo moguće! Telefon zvoni, Tamara se javlja: - Halo... Ja sam... Da... Jeste, jeste... Sa Igorom... Igor nervozno prilazi Tamari koja još uvek priča preko telefona. - Eto vidiš, moguće je, moguće! - Kako hoćeš... Radi kako hoćeš... Zdravo! - Ko je? - Boban! - Vidiš da je on to uradio! Šta kaže volina jedna šmrljava? - Kaže da će ti glavu otkinuti... - Vidiš da je moguće... 42
- Da rekao je da će ti to uraditi ali tek kad se vrati iz Londona odakle se javlja... - Ipak nije moguće... - Ne znam... Daj da pogledamo još neku traku...
Brojevi. Broj 7. Godine. 1969. Projektor štekće. Na klupi ispred seoske kuće sedi baka, u jednoj ruci jabuka, u drugoj nožić... Guli koru, baca je i jede oguljenu jabuku. Priča mljackajući: - Znam ti ja sine da su u kori vitamini ali baka nema zube - tvrda je kora... Nego to što me pitaš ja ću ti reći a ti veruj ili ne veruj... Još kao mala slušala sam te priče... A priče kažu da se "javilo" Stevanu Đurđeviću, zvanom Steva Pop, mada on nikada nije bio pravi pop, nego je njegov deda nekada davno hteo da se zamonaši ali u to vreme njegov brat Jovan... Ovaj, šta sam ono htela... - Steva Pop... - podseća je glas savgovornika koji se ne vidi. 43
- A, da, da... Šta Steva Pop...? - Nešto mu se "javilo"... - Da, da... "Javilo" mu se u snu gde je izvor mladosti. Napio se pa pričao o tome uz rakiju... Pričao je on o tome dan, dva i nestao... Nikad više od njega ni traga ni glasa... Posle se pričalo da se to desilo još nekima ali su ćutali o tome sve dok za vreme onog rata sa Hitlerom opet nije počelo da se šuška da seoski pop Jovan zna nešto...
Podrum, vlažan, mračan, na stolici sedi pop izmučen, iscepan, iza njega stoji gestapovac u razdrljenoj uniformi a ispred njega uglađeni oficir. Oficir se obraća popu: - Ćutiš pope, ćutiš... A znaš... Znaš i ti da ja znam da ti znaš... A ćutiš... Hvata ga za revere: - Slušaj me dobro pope... Neću više ponavljati... Poživećeš još samo toliko da vidiš kako ti crkva gori ako ne progovoriš... 44
Pop, jedva govori: - Oprosti bože onima koji ne znaju šta čine, nisu oni krivi, budi milostiv prema njima kao i prema nama sledbenicima tvojim... - Pope, sam si tražio...
Baka ustaje, briše ruke o pripasanu kecelju: - Ubiše popa i još mnoge druge... Zapališe manastir kao i mnoge druge... A svi su ćutali... Sinko moj... Od kako se zna da ova planina postoji, ovde je neprestana borba dobra i zla. Stalno nekrsti i otpadnici od vere dolaze ovde i traže, traže a manastiri su tu kao bedemi dok jezera zavaravaju tragove... Eh, svi traže taj izvor... Nego da vam pokažem... Izvadi baka odnegde neku zamotanu maramu pa poče da je domotava: - Evo, imam i sliku. Vadi iz marame izgužvanu ispucalu sliku. - To je slika koju su nemci slikirali pre nego što su ubili popa... Kamera zumira fotografiju u bakinoj ruci. Iznad popa se vidi freska sa devojkom identična onoj na ikoni u Tamarinoj sobi. 45
Tamara i Igor zamišljeni puše okruženi gomilom papira. - Igore, šta da radim? Šta da radim? - Smiri se! Smiri... Hoćeš da ti skuvam kafu? - Ni kafe nema više... - Ne budi na kraj srca. Idem da kupim... Igor hitro ustaje iz udobne fotelje, obuva patike i izlazi. Odmah zatim začu se zvonjava telefona. Tamara se hitro javlja: - Halo... Ko je? Veza se odmah prekide i začu se pulsirajući signal. Tamaru je nervoza obuzimala. Zvono telefona ponovo... Ovoga puta još brže podiže slušalicu: - Slušaj ti budalo jedna, nemaš hrabrosti da razgovaraš... O, Bobane ti si... Ovaj... Nisam znala da si ti... Ma ne... Neko zove... Ne... Ne Igor... Ne razumeš... Loše mi je... Nemoj tako, nemoj.... Opet signal prekinute veze... Tamara besno šutnu papire na podu, baci se licem na krevet i poče da plače... Posle nekoliko trenutaka Igor utrčava u sobu: - Obili su mi kola! - Zovi policiju! - Ništa ne fali, ni kasetofon... 46
- Zašto nas ne ostave na miru? Zašto? I ko su uopšte oni, ko su oni!!! - Stvarno nemam predstavu! - Poludeću! Igor zagrli Tamaru: - Ne boj se, ne možeš više od ovoga... - Nije vreme za šalu! Ovo je izvor ludila a ne mladosti... Tamara plače, Igor je drži za ruku, gledaju se... Ljube se na kratko. Tamara se odjednom trže, skoči i poče da skuplja papire, stvari, slažući ih. - Tamara, izvini, bilo je jače od mene! - Izvini ti, nisam trebala ja... Igor joj pomaže da skupi papire. - Ne ja sam, Tamara... - Nisi ti, ja sam... Hvata je za ruku prilikom skupljanja... - Dobro, onda, oboje smo... Ljube se. Tamara prekide ljubavnu scennu: - Nema nam nazad. Moramo nešto učiniti. Boban me ne razme, tata me ne razume, ja ne razmem šta se sve ovo dešava. - Tu sam ja da ti pomognem... Zagrli je... Spolja se čula lagana muzika... 47
Za stolom sede Tamara i Igor. Tamara čita: - Prema svim do sada proverenim zapisima, dokumentima i podacima turska vojska je u svojim osvajanjima najdalje dolazila do Fruške gore. Za vreme svih petsto godina Fruška gora je predstavljala izraziti predmet njihovog interesovanja. Brojni logori su preplavljali celu planinu...
Beskonačni niz brojeva. Broj 8. Večiti kalendar. 1545. U prostoriji na zemljanom podu sede tri turčina i puše. Kroz oblak dima u prostoriju ulazi ulazi turski vojnik i prilazi jednom od trojice na podu i pruža mu čuturu; - Evo, evo... - Gde si ti do sada? - Gazda, evo ovo smo jedva našli kod onoga seljaka, zakopano u njivi... Gazda gleda čuturu sa svih strana, mućka je. - Ima li šta unutra? - Ima nešto! - Šta ima, čuješ li ti mene... 48
- Ne znam gazda, nismo smeli da diramo. Gazda drži čuturu u ruci i zamišljeno je gleda, Potom se naginje na uho prvo jednom pa drugom turčinu na podu koji mu takođe nešto govore. - Nosi odmah sultanu, tamo će oni znati da li je to to... A gde je seljak? Da li reče gde je izvor? - Ne reče! - Dovedite mi ga odmah ovde! - Nije ovde! - Ma govori onda gde je? - Umro! - Kako umro majku li vam vašu...? Kako umro? - Nabili smo ga na kolac!
A onda pri povratku..., nema više - prekinula je čitanje Tamara. - Što si stala - upita je Igor. - Nema više - ponovila je Tamara. - To si več pročitala, hajde dalje... nestrpljivo će Igor. - Nema više teksta, nema stranica... objašnjavala mu je. - Pa šta ćemo sad...? - pitao je. 49
- Hajdemo u selo... - odlučila je Tamara iznenada, - Zašto? - Ne znam! - Pa što onda...? - bunio se Igor - Idemo! - nije popuštala. - Dobro, ti si šef, a šta ćemo sa koferima? - I oni idu sa nama. Nema nam druge... - Jaooo! Ko će ih vukljati...? - Valjda si džentlmen i nećeš dozvoliti da jedna dama... - Nemoj sada još da me čačkaš! Spremaj se!
Brojevi. Broj 9. Godine. 1984. Kola su krivudala kroz šumu. Tamara je preturala po svojoj tašni: - Evo je, ovu kasetu još nismo čuli... - Kakva kaseta, kome je do bučne muzike u ovoj prirodi. - Nije muzika. U pitanju je kaseta iz tatinog kofera... Uključila je kasetofon iz koga se začuo glas njenog oca. - I tako bez puno buke i istraživanja narediše da se stari rudnik u Vrdniku 50
ponovo otvori. Kažu, Nemci ulaze u posao... Ali donesoše neke čudne mašine, nisu za ugalj... Dovedoše neke specijalne stručnjake... Ma, rek’o, ovi ko da traže vodu, bože me oprosti, a ne rudu... Vodu toplu, lekovitu, smo već našli i banju napravili... Nisam razumeo, taj rudnik nikad nije nikome ni valjao... Objašnjenja nije bilo... Šta li je cilj bio i koji interes je neko imao da rudnik radi...? Zatvoren je iznenada kao što je i otvoren... Glavni je bio inženjer Vasić... Traka je počela da zavija, ništa se nije razumelo... Tamara je potapšala Igora po ramenu: - To je tata. - Prepoznao sam gos'n Marka. - E, onda ide promena plana. - Nisam ni znao da smo imali plan. - Baš se praviš... - Govori gde idemo... - Vozi za Vrdnik... Nastavili su vožnju kroz prelepu i mističnu planinu koja je u sebi skrivala nedokučive tajne koje su iznenada promenile tokove njihovih života. Vožnja nije trajala još dugo. Vrdnik, mesto na obroncima Fruške gore, se pojavljivao 51
pred njihovim očima. Sunce je pripeklo kao usred leta. Ulaze u mesto. Nigde nikog. Ulice su puste. - Stani Igore. - Stajem. Tamara izlazi iz kola. - I šta sad? Što smo ovde došli mlada damo? Tamara se nije osvrtala na njegove reči. U tom trenutku je ugledala čoveka na biciklu. Potrčala mu je u susret. - Izvinite... Da vas nešto pitam... Čovek je stao i upitno je gledao. - Molim vas, da li znate gde je kuća inženjera Vasića? - Vasića? Ima tu napred porodica Vasić, ona kapija, ali da li je neko tu inžinjer ne znam... Ona zelena... - Ima dve zelene... - Ona druga, sa klupom ispred... - Hvala. Hvala vam puno. - Ništa, ništa.. - reče čovek i ponovo uzjaha svoje prevozno sredstvo. Tamara se trkom vraćala prema kolima. - Pali! Idemo dalje. Zadihana je uletela u auto. - Gde sada - pitao je Igor. 52
- Prema onoj kapiji, zelenoj - rekla je zadihano. Kola su uz škripu krenula. - Šta to radiš, znaš da ne volim tvoje vozačke ludosti - zamerila mu je. - Malo. Nije to loše - odgovorio je Igor ne dajući previše značaja njenoj primedbi. Stigli su pred zelenu kapiju. Tamara istrča iz kola dok se Igor mrzovoljno izvlačio iz kola. Vrata su bila zaključana pa su morali da lupanjem probaju da obaveste domaćine da su gosti pred kapijom. - Gazde! Gazde! Niko se nije javljao, ali oni nisu odustajali. - Gazde! Ima li koga? Igor je pokušavao da pogleda preko kapije. - Vidim neko dete. Ej, mali! Dečko! Halo...! Ne zarezuje me pet posto... Mali! Da, ti...! Otvori nam. Ubrzo im je musavi dečkić otvorio vrata. - Mali, da li je ovo kuća porodice Vasić? - To je moja kuća! - A kako se ti prezivaš? - Buca! - A prezime? - Buca - reče dečko i potrča nazad u dvorište vičući 53
- Mama! Mama! Neki ljudi pitaju čija je ovo kuća! Iz dna dvorišta se pojavi mlađa žena pozamašnog obima, što bi se u Sremu reklu, lepa i debela. Hitrim korakom, neprimerenim njenoj težini je došla do nas. - Izvolite? Koga tražite? - obratila se Tamari. - Da li ovde živi Petar Vasić? Buckasta snajka ju je začuđeno pogledala. - Ne živi. Ne živi od 1984. godine. - A gde se preselio? - nastavila je Tamara. - Na groblje devojko. Umro je. Tamo ćemo svi mi jednog dana. Valjda ću se tada odmoriti. Mogu li vam ja nešto pomoći. Ja sam njegova snaja. Tamara se štrecnula. - Izvinite nisam znala. Htela sam nešto da ga pitam o rudniku? Snajka kao da je jedva dočekala ovu temu. - On mu je i glave došao. Posle zatvaranja išli su u neku kontrolu pa se porušile neke grede... Ništa nismo dobili. Samo neku bednu svotu za sahranu, sram ih bilo... - Da li mi neko drugi ovde može da mi pomogne? - Niko. Kad se rudnik zatvorio svi koji su imali bilo kakve veze su se odselili ili 54
poumirali... Nego, jedino možda moj muž, a njegov sin, Nikola, možda Vam može nešto reći... - Gde je on sad? - nije se predavala Tamara. - Ko to zna... Ode on u planinu, šeta se po šumi, lovac je... Idite ovim putem kolima pa kod prve velike krivine stanite i krenite uz brdo, možda ga nađete... Vičite ga. Tako ga i ja tražim... Iz dvorišta se začula neka cika. Snajka se okrenu... - Buco, koliko puta da ti govorim! Ne diraj kokoške... Izvinite... Moram... - Ništa. Hvala vama... - nije uspela da završi rečenicu Tamara a snajka je već grebala po prašnjavom dvorištu u pravcu malog Buce kome se nije dobro pisalo. Tamara se okrenula prema Igoru. - Da li si čuo? - Kod prve velike krivine... - Ljubim te - prekinula ga je Tamara. - Ulazi, polećemo... Ubrzo su stigli do mesta koje im je Vasićeva snaja pokazala. Izašli su iz kola i Igor je krenuo od kola. - Gde ćeš? - upita ga Tamara. 55
- Pa da tražimo Nikolu... - A koferi...? - Koferi su tu u kolima. - Do sada, a sada idu dalje sa nama. - Nećemo valjda? - protestvovao je Igor. - Moramo. Ne smemo ih ostavljati. - Jaooo! - kukao je Igor. - Nema jao, nego kofere u ruke i uz brdo neumoljiva je bila Tamara. Zajedno sa koferima u rukama probijali su se kroz šumu, istovremeno se braneći od popriličnog broja razjarenih komarica. Za trenutak je Tamara zastala. - Šta je sad? - zadihano je upitao Igor - da nije pauza? - Ne boj se, nije. Nego, kao da sam nešto čula! - Nešto? Ja čujem svašta, i komarce, i šuškanje lišće, i neko krckanje, i .... nabrajao je oznojani Igor. - Meni se učinilo kao da neko ide za nama... - Ja idem za nama. Toliko sam se umorio da ne mogu više da idem ni sa tobom, ni sa nama, nego idem za nama... - Ne zezaj se, kreći dalje i ako može brže. Nemamo vremena za bacanje. 56
- Ti ćeš mi doći glave - vapio je Igor - hajde da odmorimo. - Nema odmora... Nego bolje hajde da vičemo tog Nikolu. - Nikolaaaa! Nikolaaa! - vikali su u duetu. - Nikoooolaaaa! Iznenada pred njih izađe neki čovek u lovačkom odelu. Kao da se spustio sa neba: - Ko me to zove? Tamara, sad već i ona zadihana, uz to i uplašena, probala je da odgovori: - Mi smo... Tvoja žena... Uh... Moja tata... Igor je pokušao da pomogne: - Njen tata... Rudnik... Tvoj tata... Nikola se nasmejao: - Polako, polako, 'Ajmo tamo na proplanak, ima panjeva, sedite, oduvajte.... Stigavši do proplanka Tamara i Igor su bukvalno popadali na travu. - Hvala... Uf... Ala sam se umorila... Uf... I uplašila... - dolazila je do daha Tamara. - Da li ste za rakijicu... - ponudio ih je Nikola. - Nismo... - odgovorio je Igor. - Govori u svoje ime. Ja hoću. - reče Tamara uzevši staklenu politarsku flašu, dopola napunjenu sa žutom tečnoću, 57
momački je potegla ne mršteći se baš previše. - Vidite moj otac je novinar, istraživač... počela je Tamara.
Brojevi, brojevi... Broj 10. Godine, godine... 2004. Nikola je pažljivo saslušao celu priču. - Ne mogu vam puno pomoći oko rudnika, ali što se tiče planine, ljubav prema njoj sam nasledio od oca. Ova planina je čudesna, nema takve nigde na svetu... Nije ti ovo neka velika planina, ali da je planina, planina je... Mislim nije visoka planina, ali da je planina, jeste planina je... Nije planinčuga, ali ima mesta gde ljudska noga nije kročila, niti će kročiti... Ima tu nizbrdica, uzbrdica, kanjončića, rupica i rupetina, kojima se ni kraj ne zna... A životinja ima, ima sve što ti srce ište... Ja ovu pušku eto tako nosam, nikad ni na jednu životinju nisam pucao a kamoli ubio. A ni ne planiram... - Da li vam je otac pričao o nečemu čudnom... - prekinula ga je Tamara. 58
- Pričao je o čudnim životinjama... Volim da gledam životinje... Evo... - gleda na sat sada će još malo ovde proleteti dva orla... Dve prelepe ptice... Pričao mi je još moj otac kako je njemu pričao njegov da su njemu pričali o dva fruškogorska orla, uvek dva, nikad jedan ili tri... Ne znam, evo ja ih godinama pratim, nikad jedan, nikad tri, samo dva... Niti se rađaju niti umiru... Ma, trebali bi već da se pojave uskoro. Obično su tačni... U tom trenutku začulo se jako šuštanje grana i mahanje krila, ali nigde se ništa nije videlo. - To su oni - ponosno će Nikola. Eto, jesam li rekao? Tačni su... Nekad se samo čuju a nekad ih i vidim. Stalno nadleću pojedine delove planine kao stražari. Brzo pogledajte tamo iznad onog drveće... Dve velike ptice su samo na trenutak bljesnule na parčetu plavog nema koje je virilo kroz krošnju drveća. Bljesnuše i nestadoša. - Prelepe su te ptice. Niko ne zna ni gde im je gnezdo, samo ih ponekad ovako vidimo... Interesantne životinje su i šakali... Čudne životinje. I one dolaze i nestaju sa planine 59
iznenada i nečujno. Nema ih dugo pa se pojave i nestaju u planini. Oni su poznati po tome da im čovek ne može prići na kilometar. Dobri bi bili čuvari, osete sve... NIšta ne znamo o njima. Viđamo samo tragove da su bili a gde idu, gde borave na planini...? To niko živi ne zna. Vole da se kriju po rupama a Fruška gora ima puno neistraženih pećina... Pretpostavljam da oni borave tamo. Tamara ga je pažljivo slušala: - A da li znate nešto o nekom izvoru ovde? - Ima ih posvuda. Kažu da je fruškogorska voda najbolja i najzdravija. Stalno ljudi kopaju i bunare. Ne dočekaju ni da stari presuše... Jeste li za rakijicu? - Nismo hvala. Idemo. - ovoga puta je Tamara odbila gutljaj "mučenice". Nikola je za razliku od svojih "gostiju" debelo potegao i preko gutljaja nastavio da priča: - Ne znam da li vam je interesantno, tata se puno družio sa čika Milanom, arheologom iz Sremske Mitrovice. Kad su radili rudnik i on je bio ovde... I kad su ga zatvarali... Možda bi on imao nešto interesantno da vam kaže. Ne znam. 60
- A gde je taj gospodina sada? - pitala je Tamara. - U Mitrovici. Nema ti on ni telefon, samo ga knjige zanimaju. Mogu vam dati adresu pa ako hoćete da ga posetite...
Brojevi. Broj 11. Godine. 2004. Tamara i Igor sa koferima. Iskopine Sirmiuma, jedne od četiri prestonice Rimskog carstva. Pored njih stariji čovek, arheolog Milan. - Još niko nije dao tačan odgovor o tome zašto je baš Sirmium izabran za jednu od četiri prestonice Rimskog carstva. Neki zapisi kažu da je Sirmium trebao da bude glavni umesto Rima. Zašto je baš u njenu rođeno toliko rimskih careva? Zašto je rimski car Prob kopao kanale od Fruške gore do Sirmiuma, praveći prve sisteme navodnjavanja? Da li je to bio pravi cilj? Zašto su amerikanci posle drugog svetskog rata želeli da izmeste grad na dugo mesto a da ovaj prostor pretraže? Šta ih je zanimalo? Kažu da su tražili „Zlatnu kapiju“ 61
Sirmiuma! Ima priča koje nude odgovore... Tako je prema starim zapisima jednom...
Velelepna palata. U velikoj dvorani Car se izležava ogružen mnogobrojnom svitom. Hlade ga, služe... Pored njega stoji savetnik, dok do ušiju dopire lagana muzika, a igračice se njišu u istom ritmu.... - Šta kažeš na sve to moj dragi Aurelio...? - Ne znam Care, šta da kažem... Kopamo, tražimo, ali samo obična blatnjava voda... Koristimo mi posle to za navodnjavanje, pravimo akvadukte... Ali one vode još nema? - A šta je sa ZLATNOM KAPIJOM? - besno će Car. - Ona je gotova! Kovali su je pedeset kovača tristo dana... Teška je pet tona zlata... Uskoro ćemo je postaviti... - Kada? Kada, dragi i mili moj Aurelio? Pitam kada! - Za, za..., sedam dana... - A znaš li ti zašto je pravimo? - već sikteći od besa, Car se unosio u lice Aureliju. - Znam... Da se božanska voda kroz nju proveze u carskim kočijama... 62
- Onda ti je jasno, hoću da nađete izvor mladosti za sedam dana... Dosta mi je čekanja!
Arheolog je brisao znoj sa čela: - Tako priča kaže. Car je smakao Aurelija... To je priča... Možda istinita. Ima ih još. Mnogi traže izvor... Evo imamo sačuvanu sliku Aurelija, našli smo je, nećete verovati u muzeju. Htedosmo nešto da renoviramo muzej, da nešto dodamo i tokom kopanja usred muzeja nađosmo rimski mozaik. Šta ćemo drugo nego ogradismo ga i tako dobismo još jedan lep i veliki eksponat usred muzeja. Gde god ovde kopaš nailaziš na priče, istoriju, tajne... Nego gde sam ono stao... - Aurelijeva slika... - A da... Evo pogledajte ovu fotografiju ove ogromne vaze. Vaza je naravno još uvek zdrava i čitava u muzeju. Ovaj čovek ovde vam je Aurelio... Tamara se zagledala u fotografiju izbečivši oči. - A ova devojka, ko je ova devojke...? šokirano je pokazivala na lik devojke koji je bio istovetan liku devojke sa ikone u njenom 63
stanu, kao i liku devojke koji je videla na fotografiji freske - ko je ona? - Ne zna se tačno. Smatra se da je to rimska boginja mladosti, Marea. Vrlo retko se spominje i mislim da je ovo jedan od retkih ako ne i jedini njen crtež... - Neverovatno - još uvek je zurila u fotografiju Tamara. - Nema tu ništa neverovatno. U ovom svetu sve je istinito, mašta ne postoji, jer sve što mozak misli da izmišlja i da mašta - istina je. - Gos'n Marko, a šta je sa rudnikom? - pitala je Tamara još uvek gledajući u fotografiju. - Ništa, zatvorili su ga... Odjednom se arheolog nešto uzmuva i uznemireno reče: - Izvinite, žurim, imam posla.... - Stanite malo. A inžinjer Vasić? Da li ste ga dugo znali? - Kratko, ali smo dobroo sarađivali. - Šta ste vi tražili u rudniku uglja? Arheolog se već vidno uzbudio: - Vasić je tamo nešto našao pa je hteo da ja to proverim? - Da li ste proverili? - Rudnik je zatvoren a Vasić je poginuo! Izvinite žurim... 64
Moram da idem. Nisam popio lekove. - Hoćete li da vas povezemo? - Ne, ni slučajno. Sam ću. Moram da idem nezaustavljivo je arheolog prekidao komunikaciju. - Da li možemo opet doći da pričamo sa vama? - pitala je Tamara. - Kada? Ne znam da li sam tu. Videćemo. Sada žurim, izvinite... - rastrzano je arheolog pričao dok je izlazio iz iskopina i ubrzanim korakom odlazio povremeno se okrećući prema Igoru i Tamari. - Pazite se... - doviknuo im je, nestajući iz ugla. Tamara je pogledala Igora i slegla ramenima: - Hajdemo pravac kući da ispraznimo ove koferčine i da ih pregledamo do kraja...
Kola su se lagano kretala po Fruškoj gori. - I Tamara, reci mi šta očekuješ da nađeš u tim koferima? - pitao je Igor. - Odgovor! - Na čega? - Na pitanja! 65
- Koja? - Tvoja! Igor se počeo okretati prema zadnjem delu kola. - Šta ti je? - upita ga Tamara. - Ma neka budala iza se zalepila kao taksena marka za naša kola pa gledam koji mu je? - Pusti ga da nas obiđe - predložila je Tamara. - To i pokušavam. Neće. Kad ja usporim i on uspori... - reče Igor i iznenada dade pun gas. Kola pojuriše krivudavim putem. Auto za njima takođe dade gas. Počela je jurnjava... - Igore šta ovi hoće? - pomalo uplašeno pitala je Tamara. - Nešto hoće, ali neće im uspeti - grmnuo je Igor. Auto iza Tamare i Igora nije odustajao, štaviše uspevao je polako da im prilazi sve bliže. - Šta ćemo sad - brinula je Tamara. - Eno spasa. Policijska kontrola na putu, nikada im se nisam radovao... - reče Igor dajući žmigavac i polako usporavajući brzinu. Polako je stajao pored policijske 66
patrole dok su ga kola iza njega preticala nastavljajući u pravcu Novog Sada. - Izvolite, da li ima nekih problema? prilazio im je policajac. - Nema nikakvih problema, samo mi se učinilo da mi se prednja leva guma izduvala - reče Igor izlazeći iz kola.
- Ovo je prava stvar, ni lift ti ne radi... - zvrndao je Igor penjući se uz stepenice sa dve koferčine u rukama. Stigavši pred vrata umalo se nije stropoštao pred njima: - Mrtav sam umoran! - Gde ti je mladost? - imala je snage Tamara. - Mladost? Batine, jurnjava, Boban... - Izdržaćemo! - Dobra ti je! Izdržaćemo batine koje sam ja dobio... - Idemo dalje... - reče Tamara otključavajući vrata. Igor se nekako ugegao sa koferima u stan i sručio svom svojom težinom u fotelju. Tamara je odmah uzela da pretura po koferima. 67
- Evo još jedne kasete... - reče glasno, ali nije je imao ko da čuje. Igor je plovio carstvom snova. - Šta sad...? - reče poluglasno, slegnu ramenima i ubaci kasetu u video.
Brojevi. Broj 12. Godine. 1994. Ribar stoji u čamcu na sredini Dunava. U pozadini se vidi i Novi Sad i Petrovaradinska tvrđava: - Jes’, u ovoj velikoj vodi ima ribe. Kažu da tu ispod tvrđave ima somova i preko 200 kila... Bio je tu onaj Kusto, čuveni istraživač, ronio i video čovek... A ja sam ti panonski mornar bez mora. Nekada je tu bilo Panonsko more a sada je tu Dunav... Jeste, postoji legenda da ispod Dunava, kod Petrovaradinske tvrđave, postoje podzemni tuneli koji vode čak do Pešte. Legenda..., mada je mislim da je to zbilja. Zidani su po naredbi peštanskoga dvora, kažu da je trebao da služi za transportovanje vode a da to niko ne zna... Kakva li je to voda? Priča se da na ovoj našoj planini ima puno čudne vode... Ja je nisam video - a da sam čuo, čuo sam... 68
- Dobre priče! Kako se tebi čine? - reče Tamara gurkajući Igora koji ne reaguje. - Alo majstore, baš mi puno pomažeš! - nije odustajala Tamara. - Aaaa! Šta je bilo? - meškoljio se Igor. - Zaspao si! - Ko? Ja? Taman posla! Nisam! - Jesi, jesi... Nego, bolje ti je da se ti istuširaš a ja ću pripremiti novu kasetu. Mislim da je ovo poslednji video zapis. Igor odlazi tromo iz sobe a Tamara čeprka dalje po koferu. Čuje se tuš i Igorov pokušaj da peva... - Ej, ovo je voda mladosti! Uf, uf... Ala prija, zdrave leči! Čuješ me! Napravi mi sendvič! Nedugo zatim Igor izlazi iz kupatila, briše kosu, čuje se lagana muzika... - Jesi li mi napravila sendvič? - glasno je pitao. Tišina, čuje se šuštanje TV-a... - Gde si? Ulazi u mračnu sobu, na TV-u umesto programa samo sneg. Tamara je spavala sedeći na podu i glavom naslonjena na 69
fotelju. Igor pazeći da je ne probudi seda polako pored nje i pušta video.
Brojevi, još brojeva, puno brojeva... Broj 13. Godine. 1998. Ravnica. Njiva. Pogled puca u beskraj. Seljanin stoji u njivi, čačka uvo, meškolji se i počinje: - Evo ovde su pre desetak godina Stevini unuci našli neki pojas. Bio je taki lep, zlatan, sa dragim kamenjem... 'Teli oni da ga prodaju jerbo su zidali kuću... Dobijali su dobre pare za pojas... Nudio im čovek iz Zrenjanina 100.000 'iljada marki... Velike pare... Taman da ga prodaju kad dođe čovek iz Beograda i ponudi 500 'iljada! Ajooj! Brzo prodavaj njemu... U zlo doba kod trgovine pojaviše se policajci i sve po'vataše... Posle je u novinama pisalo da je to pojas onoga... Zapamtio sam dobro... Atile - Biča Božijog, hunskog vođe koji je čak iz Azije doš'o podno Fruške gore u svojim osvajanjima, vrag ga odn'o. Šta je on ovde tražio mater mu njegovu... Novine su pisale da si za pojas mogao dobiti, ma šta 70
'oš... Nego, šta li je taj Atila tražio čak ovdi? Priča se da ovdi od davnih dana tražu čudesnu vodu. Svi je tražu. Ja im kažem šta će vam voda pored dobre rakije... Šalim se ja malo. Kažu da ima ta neka voda od koje ti kosa ponovo raste, bore nestaju i šta ti ja sve znam... I taj Atila je to čuo... Ali nešto mu se nije dalo, kao ni nikom do sade... Ne znam da je neko naš'o... A pojas, on je nađen eno tamo malo dalje, e tamo, baš tamo...
Jutro. Tamara spava snom pravednika. Čuje se Igorov glas: - Od 24. marta 1999. godine NATO alijansa je od ukupnog broja letova nad Jugoslavijom više od 50 odsto obavila nad Vojvodinom, tačnije Fruškom gorom... Igor sedi pored nje u krevetu, ona se budi, proteže i polako viri na jedno oko. Igor dalje čita: - Prognoza je bilo da će kopneni ulazak biti sa Hrvatske teritorije, mostovi koji su Frušku goru povezivali sa severom su srušeni, u pripremi je bila konačna invazija na planinu... 71
NATO letovi su noćima uznemiravali planinu. Napadi, paljba iz svih mogućih oruđa...
Brojevi. Broj 14. Godine. Godina 1999. Borbeni letovi su preorali planinu, svaki kvadratni kilometar je pogođen... Igor zaklapa dnevnik, grli i ljubi Tamaru... U tom trenutku se začu zvono na ulaznim vratima. Tamara nevoljno ustaje i odlazi do vrata, otvara - poštar. - Vi ste Tamara? - Da, ja sam! - Imam telegram za vas. Potpišite ovde! - Hvala! - Ništa, ovo je moj posao... Tamara ulazi u sobu čitajući telegram: - Strašno... Igore, šta se ovde ovo dešava... - uzrujano će Tamara. - Šta je bilo? Daj mi da vidim. - prišao joj je Igor. Uzima papir čita ga i baca na pod. U telegramu je pisalo: "NE IGRAJ SE SA SILAMA KOJE NE RAZUMEŠ!" - Najviše ne volim ove neslane šale! 72
- Igor bojim se da nije šala! Šta ćemo da radimo... - Mora da je to Boban! Kad ga ja dohvatim, ima da mu sve po spisku... - razjario se Igor. - Mislim da to nije on. Nešto je to drugo... Hajdemo odmah kod popa Vladimira... - Što? - Hajdemo, nešto mi govori da je to sve povezano. I napad na tebe, i provala stana, telefonski pozivi, jurnjava kolima... Suviše je događaja da bi svi bili slučajni. - već pomalo smireno je rezonovala Tamara. - Pakujmo se i krećimo, - odlučno će Igor.
Ubrzo su bili ispred manastirskih vrata. Kucaju. Tišina. Ponovo sad lupaju malo jače. Čuje se neko kretanje sa druge strane vrata. Posle kraćeg vremena otvara im monahinja: - Izvolite deco? - ljubazno je upitala monahinja prijatnog izgleda. - Treba nam Pop Vladimir. - Ko ste vi? - Tamara, Markova ćerka, bili smo ovde sa popom... - Aha, pričao mi je... Bili ste sad skoro... 73
- Jeste, jeste... Možemo li da ga vidimo? - Ne može... Tamara se trgnula i pogledala u Igora: - Ali moramo... Monahinja se prekrsti: - Bog da mu dušu prosti... Tamara je bila šokirana. - Ali kako... - Našli smo ga prošle večeri... Otišao je u podnevnu šetnju i nije se vraćao... Pao je nezgodno na kamen... Tamara je vrtela glavom. - Nije istina... To ne može biti istina... Monahinja ju je zagrlila: - Jeste, jeste... Pre nego što je otišao u šetnju ostavio je koverat za Vas... Ako budete nailazili dok je on odsutan... Evo ga, još je kod mene. Izvoli. Tamari su suze stizale jedna drugu. - Pa kako je...? - Toliko dete moje, ne možemo mu pomoći, sem da se molimo za spas njegove i naših duša... Izvinite imam posla. Laku noć... Tamara pade na kolena glasno jecajući... - Zašto! Zašto...!
74
Kola su jurila krivudavim putem dok je Tamara držala popovo pismo u ruci. - Hej, pa i tata mi je dao ovakvu istu kovertu... Poče da pretura po torbi i posle nekoliko trenutaka vadi istu kovertu. - Evo i tatinog pisma. ...Draga Tamara, ako nešto počne čudno da se dešava a mene ne možeš da nađeš ili mi se nešto dogodilo odmah to reci popu Vladimiru, a ako ni on ne bude tu potraži Mariju... A evo i pop Vladinog! ...Draga Tamara, ako nešto počne čudno da se dešava a mene ne možeš da nađeš odmah to reci ocu, a ako ni on ne bude tu potraži Mariju...
Tamara zvoni na vratima. Niko ne otvara. Još jedan, uporniji pokušaj. Otvara tetka Desa. Tamara i Igor žurno ulaze u tatinu sobu sa koferima, prazan krevet... - Gde je tata? - Upravo ga je odvezla hitna pomoć! Kuku meni... - plačući će tetka Desa. - Je li živ...? - Jeste, imao je napad... Kuku meni... 75
Uz škripu kočnica stižu pred bolnicu. Tamara izleće kao metak a za njom i Igor jedva noseći kofere. Tamara dolazi do tate koji je u polusvesnom stanju... - Tata, da li me čuješ? - Koferi... - ječao je otac. - Kod mene su... Tata, pop Vladimir je poginuo! - Koferi... - Tata, šta da radim? - Marija... - Tata, ko je Marija... - Marija... - Ko? - Dnevnik... - Kod mene je... - Marija... - Ne razumem! - Dnevnik.... Korice... - Tu je sve... - Odmah... - Šta odmah - zbunjena je Tamara. - Odmah... Korice... Dnevnik... 76
Tamara i Igor otvaraju kofer, vade dnevnik, i dodaju ga Tamarinom ocu koji poslednjim atomima snage cepa korice... Ispada papir na kome piše Marija i telefonski brojevi... - Marija, Tamara... Marija... Zovi... Tamara uze mobilni da usliši očevu želju. Telefonira... - Halo, mogu li razgovarati sa Marijom? Vi ste...Vi ste tatina školska drugarica... Ja sam Markova ćerka... Jeste, u bolnici je... Da... Da... Pop... Jeste. Pop Vladimir je mrtav... Kako...? Znam... Gde da dođem... Evo odmah... Koferi... Kod Mene su.. Sama... Odmah... - Idi - uporan je bio Marko - Idi... Tamara gleda umorne očeve oči. Ostala bi ali on želi drugo. Ljubi ga. - Tata, idem. Gospođa Marija me čeka...
Noć. Tamara kolima juri pustim ulicama Novog Sada. Krenula je na Tvrđavu. Vetar je pravio vrtloge prašine. Stigla je skoro leteći. Žurno izleće iz kola i otrča pred jednu od zgrada. Kuca na vrata. - Slobodno! 77
Ulazi. Jedna ženska osoba je okrenuta leđima. - Molim Vas, treba mi tatina školska drugarica...? Devojka se okreće i pred Tamarom bljesnu lik mlade devojke koja je na ikoni u njenoj sobi... Devojka čiji se lik provlači kroz celu priču, ne menjajući se godinama, ne stareći... Sada je stajala pred njom. - Izvolite? - ljubazno se obratila Tamari. - Treba mi Marija, čule smo se... Znate ona je sa mojim ocem... - zbunjeno će Tamara. Gledala je u devojku i ništa joj nije bilo jasno. - Da znam... Ja sam Marija... - prekinu je devojka. Tamara je bila šokirana. Široko otvorenih očiju je gledala u Mariju... - Ona je... Ona je sa mojim ocem tražila izvor mladosti... - DA, TO SAM JA... Tamara je još uvek nemo gledala u devojku i bilo joj je jasno...
Brojevi. Kraj i početak svega. Suština. Broj 15. Datumi. Pratioci brojeva. Datumi. Bilo koji... 78
OPET POČETAK
79
DA LI JE TAJNA OTKRIVENA...
80
Od kako je sveta i veka čoveku je pripadalo čovekovo a bogu božije.
81
Od kako je sveta i veka postoji dobro i zlo koje je neprestano u sukobu. Od kako je sveta i veka postojali su ljudi koji su želeli da pruzmu Božje i da ga zloupotrebe. Fruška gora kao vekovno poprište te borbe je takva i danas...
82
Da li je slučajno jedna od četiri prestonice rimskog carstva sazidana u podnožju Fruške gore i da li su slučajno tu rađani rimski carevi? Da li je slučajno Napoleon prilikom pohoda na Mosku ostavio značajne trupe na Fruškoj gori?
83
Zašto su Turci prilikom pohoda na Austrougarsku ostavili značajne snage na području Fruške gore? Zašto je Hitler tako nemilosrdno uništavao manastire?
84
Zašto je NATO posipao tepihe bombi po Fruškoj gori? Ko je i zašto otvorio rudnik u Vrdniku a ko ga je i zašto zatvorio?
85
Da li je slučajno da na Fruškoj gori i u podnožju postoji preko 15 jezera, nebrojeno izvora i potoka? Da li su slučajno Avari sa svojim vojskovođom slučajno došli čak do Fruške gore?
86
Da li sluÄ?ajno postoji puno izvora lekovite vode na FruĹĄkoj gori?
Da li postoji izvor mladosti?
87
Od kako je sveta i veka borba između dobra i zla se odvija na svim prostorima koja se dešava pod okriljem raznih događaja i povoda.
88
Da li su pohodi svih silnih armija koje su protutnjale ovim prostorom bili samo izgovor? Da li je FruĹĄka gora ona kljuÄ?na, nulta taÄ?ka ovog sveta, ovog prostora, ove dimenzije?
89
Da li je najdalje stigao Avarski vođa čiji je pojas nađen 1992. na jednoj njivi u fruškogorskom selu Divoš? Da li je slučajno prvi čokot vinove loze rimski car Prob zasadio baš u Divošu?
90
Da li znamo šta je sve tamo otkriveno?
Da li su svi izvori otkriveni? 91
Da li ih uopšte treba otkrivati?
Zašto je na Fruškoj gori bilo više 35 manastira?
92
Da li su fruškogorski manastiri odbrambeni bedem koji štiti nešto? Prihvatimo li sve ovo kao lepu priču ili legendu, nećemo sprečiti tokove borbe. Prihvatimo li sve ovo kao istinu, nećemo sprečiti tokove borbe. Tamara još uvek traži odgovore...! A vi...?
93
MANASTIRSKI ODBRAMBENI BEDEM FRUŠKE GORE Manastiri Fruške gore su jedinstvena grupa od preko 35 sakralnih objekata od kojih je do danas sačuvano 19 i kao kulturne i istorijske vrednosti nalaze se pod zaštitom UNESCO-a. Svi manastiri su locirani na području od 50 kilometara dužine i 10 kilometara širine. Oni su bili kičma duhovnog i političkog života Srba. 94
Izdavanje knjige su pomogli “Uniplast Živanović”, Jelenča, ulica Maršala Tita 84, 15 000 Šabac, Srbija, „MIN-SERVIS“ d.o.o. Kosovska 14 Novi Sad Restoran „Šešir“ Arse Teodorovića 22 Novi Sad „Vojvođanski magazin“ Novi Sad
95
Saša Jovanović 14 TAJNI FRUŠKE GORE Izdavač EKOLOŠKO UDRUŽENJA GRAĐANA „ZELENO PITANJE“ Bulevar oslobođenja 11 Novi Sad Telefon 021 6414 083 Faks 021 6414 025 Za izdavača Predsednik udruženja Bogdan Đurđev Štampa PIPERI Novi Sad CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске; Нови Сад 821.163.41-31 ЈОВАНОВИЋ, Саша 14 tajni Fruške gore / Saša Jovanović. – Novi Sad : Ekološko udruženje građana, 2010 (Novi Sad : Piperi). – 96 Str. ; 17 cm ISBN 978-86-913669-0-2 COBISS.SR-ID 252863751
96