PANONSKE PRIČE NESPAVANKE by sasa jovanovic

Saša Jovanović

PANONSKE PRIČE NESPAVANKE Dobro veče, draga deco i odrasli... Da, da, to sam ja, ČIKA KEKA, i želim da vam ispričam neke priče za nespavanje, takozvane „priče nespavanke“. Svi pričaju priče pred spavanje a ja ću vam pričati priče pred nespavanje. Svi pevaju pesme uspavanke a ja ću vam pevati pesme nespavake ili poznate kao pesme budilice... Ja sam borac protiv spavanja! Ja neću da spavam! Nismo mi više mali pa da nas teraju da idemo u krevet rano i uz to nas još uspavljuju... Zato svako veče pročitajte po jednu moju nespavajuću priču, pročitajte po jednu pesmu nespavanku i ostanite sa mnom budni...

PRIČA O MAMUTU CEMENTOSU Mi mornari smo obišli toliko puta po ceo svet i toliko puta po pola sveta da smo plovili noću a spavali danju, pa plovili danju a spavali noću, pa smo onda samo plovili a nismo spavali uopšte… Nikada se nije desilo da smo spavali a nismo plovili… Najviše sam plovio po Panonskom moru. Znate li gde je to? Pa, to je ovde, evo baš ovde..., tu pod našim nogama... Da, da... Tu je bilo Panonsko more... Ili, ako vi niste ovde nego ste tamo, to je onda ovo ovde za vas tamo, pa je onda za vas Panonsko more tamo pod vašim nogama. Ovde ili tamo je, kako za koga, bilo Panonsko more. Za mene je ovde... Nego da vam ja ispričam kako smo mi jednog davnog leta plovili pet dana i pet noći Panonskim morem dok nismo stigli do ostrva Fruška gora. Prilazimo mi ostrvu Fruška gora i gledam ja gde da parkiramo brod. Naravno da gledam ja, jer sam ja kapetan a kapetan je glavni i on mora da gleda... Gledam ja tako i odlučim da se parkiramo na parkingu kod drevnog mesta Beočin. Polako mi parkiramo brod na jedno slobodno parking mesto. Oko parkinga se skupilo mnoštvo ljudi jer se u to vreme brodovi nisu često parkirali u Beočinu. Ljudi su se gurali da mi se jave, vikali su: „Čika Keko kapetane, Čika Keko kapetane, dođi...“ Taman kad sam hteo da zakoračim na obalu, ljudi su počeli da ciče i vrište, jure, trče, beže, skaču, kotrljaju se i prevrću, viču, deru se... Šta to bi? U daljini se video oblak prašine kako se približava parkingu za brodove. Sve se čulo nešto kao „dum, dum..., tapa, tapa..., trč, trč...“ Oblak prašine se približavao mom brodu... Ja sam mirno stajao i čekao da vidim šta će da se desi. Odjednom. oblak stade, prašina se raziđe... Imao sam šta i da vidim. To je bio moj prijatelj mamut Cementos. Čuo je i video da stižem pa je došao da mi se javi. Ja siđoh sa broda, izljubih se sa mamutom Cementosom i raspričasmo se. Te, „šta ima novo“, „kako si“, te, „kako zdravlje“, „kako žena“, „kako deca“... Pitam ja njega ga da li još igra košarku, on kaže da se vratio hokeju i akrobatskom plesu. Pita on mene gde sam ja, gde idem, kada ću opet da dođem... Toliko smo se raspričali da nismo osetili da je leto prošlo, da je počela zima. Vidim ja nešto mi hladno, poče sneg da pada a Cementos priča li priča...

Ja sam već počeo da cvokoćem. Kažem, „Prijatelju Cementos, malko mi je hladno, prehladiću se pa neću moći da vozim brod... Hajde da se mi raziđemo pa ću ja doći kad otopli...“ Cementosu bi žao što hoću da idem, mal’ se nije rasplakao. Pa, i jeste se raplakao.... Plače mamut, ja ga tapšem po ramenu, jedva se rastadosmo. Poče snežna oluja, jedva stigoh do broda. Umalo me sneg nije zatrpao. Izađosmo sa parkinga za brodove dok nam je Cementos mahao. Mahao nam je i mahao dok se nije izgubio u daljini. Eh, drugarstvo je najlepša stvar na svetu. Ko ima druga taj ima sve... A vi, gde ste pošli? Na spavanje... Nemojte ići. Šta ću ja bez vas? Ko će mi praviti društvo? Evo, evo sad ću vam odsvirati jednu pesmicu da vas razbudim... Kada imaš druga, kad' drug ima tebe Kad' za druga uvek, uzimaš od sebe Kada pomoć daješ, i drugi je nude Kada posle toga, svako srećan bude Kada deliš užinu, kada deliš muku Kada imaš koga, da držiš za ruku Kada uvek s nekim, tajne deliš nove Taj divan osećaj, drugarstvo se zove Još uvek vam se spava? Ta, nemojte sada da spavate, molim vas... Pa ako odete da spavate onda ćete se odmoriti i sutra lako ustati i ići u školu... Ako se odmorite dobićete bar jednu peticu iz nekog predmeta... Nemojte ići... Evo ni meni se ne spaavaaaa... Sad je najzanimljivije... Meni se skoro nikad ne spaaavaaaa... Evo, ako pogodite rešenje ove zagonetke možete na spavanje a ako ne pogodite onda ostajete da se družite sa mnom... Kada noću gledaš ti nebo nad nama Puno svetlih tački ne sakriva tama I pred okom tvojim što trepere male Moraš da se setiš kako bi se zvale... Hajde pogodite... Hajde.. Molim? Niste čuli dobro? Nema šaputanja, nema... Nije fer... Morate sami... Mame i tate, tišina... Kako, kako...? Ih, pa ko vam je rekao da su to zvezde? Kako svi znate? Pa dobro, dobro, ali nemojte ići na spavanje... Šta ću je bez vas? Vidim da vam se baš i ne spava... Ili vam se spava? Meni se samo malo zeevaaa, ali mi se ne spaavaaaa... Izvinite zbog zevanja. Pa što odlazite? Nemojte... E, da znate, sutra ćete sigurno ostati sa mnom... Ne puštam vas sutra... Laku noć... Možda ću da i ja prilegnem iako mi se ne spaaavaaaaa.......

PRIČA O KITU MIĆI Dobro veče deco. Evo mene opet sa vama. Sećate me se... To sam je, Čika Keka... Čika Keka, kapetan broda! Da, da, to sam ja, nego šta... Da, ja sam plovio mnogim morima i okeanima a najviše Panonskim morem. E, to je bilo more... More kakvog nema nigde... Eto, sada ga nema ni ovde... Nekad mi tako bude teško što ga da nema... Prosto bih i zaplako da nisam kapetan, jer kapetani ne plaču... Najteže mi je ovako uveče, pred spavanje... Ne mogu da zaspim jer nema mora da me ljuljka... Ih, kako je to bilo milina... Mornar na Panonskom moru... Kad se setim kad smo jednom, dok je postojalo Panonsko more, plovili u potrazi za gusarima koji su pljačkali druge brodove. Baš sam bio ljut jer su ti gusari opljačkali brod moga druga kapetana Đoše. Idemo mi tako morem, vozimo desnom stranom jer moramo poštovati propise, ja gledam okolo ne bih li video nekog gusara, a gusara nema... Idemo tako i na jednoj raskrsnici, dok je bilo crveno svetlo na semaforu, čujem ja nekog kako me zove „Čika Keko, Čika Keko... Kapetane, Čika Keko!“ Pogledam i ne mogu da verujem... Na pešačkom prelazu je stajao moj stari prijatelj Kit Mića. Jaoooj, što sam se obradovao jer Miću nisam video bar 154 godine, 3 meseca i 6 dana... Kit Mića dođe do broda i poče da mi priča... “Joj, Čika Keko, moram ti se požaliti...„ Ja nisam znao šta da radim jer žurim da uhvatim gusare, na semaforu je bilo narandžasto svetlo a Kit Mića bi pričao... Stvarno nisam znao šta da radim... Ne mogu da ostanem a saslušao bih Kita Miću. Mislim se, šta da radim, kako da rešim ovu komplikovanu situaciju... Odjednom se setim da na brodu imam veliki akvarijum.... Kažem vam ja Kitu Mići: “Vidi Mićo, ja sad žurim da uhvatim gusare a ti ako hoćeš dođi kod mene na brod. Imam jedan veliki akvarijum za tebe pa uđi u njega i možeš da pričaš do mile volje!“ Auuu, kao se Kit Mića obradovao. Odmah se popeo na brod, ušao u akvarijum i počeo da mi priča: „Čika Keko, moram ti se požaliti...“ Rekoh: „Reci Mićo, meni možeš sve reći“. Kaže meni Kit Mića: „Čika Keko, ja sam se zaljubio!“.

Ajoooj, baš se iznenadih! Nisam znao to, nisam očekivao... „Pa, lepo Mićo“, rekoh. „E, moj Čika Keko, lako je tebi reći lepo... Nego, šta ja da radim?“ „Pa, ženi se“, posavetovah ga mudro. „Lepo se oženi, zaposli se negde u nekoj poslastičarnici jer znam da voliš kolače. Tu će ti biti dobro a i mladu ćemo zaposliti.“ „Ne mogu Čika Keko da se ženim... Ja idem tek u treći razred a zaljubio sam se u jednu malu iz drugog razreda.“ „Ko je mlada, kako se zove?“, upitah ga. „Pa to je jedna slatka slonica, zove se Mileusniija.“ „Pa dobro, fino... Možda se ne morate odmah ženiti i udavati, sačekajte bar da završite osmi razred pa onda da pravimo svatove“, predložih ja Kitu Mići. Vidim ja nešto kKt Mića se meškolji, trepće... „Šta je Mićo, u čemu je tu problem. Lepo je kada se u nekog zaljubiš...“ „Vidiš, Čika Keko ja sam se zaljubio u nju ali ona to ne zna... Stidim se. Ne znam kako da joj to kažem...“ „Mićo moj, pa to nije problem. Najlepše je kad je neko zaljubljen. Nego ti je sačekaj posle škole i ponudi se da joj poneseš torbu. Ako pristane a ti je odmah odvedi na šampite u poslastičarnicu. Tako ćete se sprijateljiti a ljubav će sve ostalo sama uraditi...“ Kit Mića je bio jako srećan. Odmah je iskočio iz akvarijuma u Panonsko more. „Hvala Čika Keko, mnogo ti hvala. Idem odmah od mame da traži pare za užinu a vodiću Mileusniju na šampite. Hvala! Idem! Žurim!“ Odjuri tako Kit Mića u susret svojoj maloj slonici Mileusniji. Da li ste vi zaljubljeni? Neki jesu, neki nisu, a neki zevaju... To se verovatno spava onima koji nisu zaljubljeni. Nema spavanja ni za zaljubljene ni za nezaljubljene. Večeras ćemo celu noć pričati i pevati... Budite se... Dok u klupi uvek, srećan sa njom sedim Malo druge slušam, više u nju gledim Olovku joj oštrim, gumicu joj dajem U razredu naravno, za druge ne hajem Šapućem joj često, mada ne bih smeo Valjda ćete shvatiti, čega je to deo To nije drugarstvo, dobro se to vidi Možda me ne voli, il' se samo stidi Gde ste sad vi pošli? Spava vam se...? Ih, pa imate više od šest godina... Bebe neka idu na spavanje... Šta vam to treba? Ako spavate brzo ćete narasti i postati veliki. Ko još danas voli da bude velik! Evo jedne zagonetke i ako pogodite rešenje ove zagonetke možete na spavanje a ako ne pogodite ostajete da se družite sa mnom...

Kada Sunce zađe, pojavi se tama Međ’ zvezdama stoji jedna kugla sama I ona nam svetli kad su vedre noći Do njenoga imena pokušajte doći Pogodite... . Zabranjeno šaptanje. Toga nema, morate sami... Bake i deke nisam vas pitao.. Ko vam je šapnuo da je to Mesec? Kako da baš svi znate? Pa dobro, dobro... Vidim da vam se baš spava... Ništa... E, za sutra spremam nešto nespavanskije pa će te sigurno ostati sa mnom... Ne puštam vas... Laku noć... Idite da spavate a i ja ću malo da sklopim oči da bolje razmislim šta ćemo sutra da radimo... Neću, neću da spavam... Samo razmišljam sklopljenih očiju... Do sutra... PRIČA O ORLU PANONKU Dobro veče deco, dobro veče i mama i tatama... Naravno dobro veče i našim dobrim bakama i dekama... To sam ja, Čika Keka... Evo usidrio sam brod malko da se odmorim. Nisam ja to namerno na odmoru, ih plovio bih ja.... Nego nema mi mora, nestalo... Da li je neko od vas video moje more? Koje more? Pa, Panonsko more, koje drugo more... Eeeee, bilo je to more kakvog nema na svetu... Jednom sam vam ja tako plovio okeanima i odlučih da svratim malo do Panonskog mora, da vidim da li je sve u redu... Plovim vam ja tako, malo čitam novine, malo pevušim, vidim sve je u redu... Odjednom kao da se sunce počelo zamračivati... Šta se to dešava, upitah se ja? Gledam prema suncu, a ono sve tamnije, nešto ga zaklanja... Uzmem vam ja naočare za sunce da bolje vidim i imam vam šta i videti... Veliki panonski orao zaklonio sunce i leti prema meni... To su vam čuveni panonski dugorepi orlovi... Pogledam ja malo bolje, kad videh da je to moj drugar Orao Panonko. Prilazi on meni i viče „Čika Keko, Čika Keko...“ „Šta li se toliko razgalamio? Ne gori valjda negde?“

Jedva je našao mesto da sleti na brod. Iako je moj brod jako velik, ovaj orao se jedva smestio jer je bio najveći orao na svetu. „Pa, Panonko, čemu žurba, šta galamiš...?“ „Čika Keko, jedva sam te našao. Tražim te već ihihiiii..., a tebe nema...“ „Evo me... Sedi malo, odmori... Hoćeš li jednu limunadu?“ Hoće Panonko sve... Skuvam ja njemu jednu ledenu limunadu, dam mu malo gužvare s makom, osveži se on i kaže: „Čika Keko tražim te, svi te traže, i ja te tražim...“ „Pa, dobro, našao si me... Šta je bilo?“ „Ti si Čika Keko izgleda zaboravio da da treba da pišeš kontrolni zadatak iz predmeta Čuvari prirode...“ Auuuu, ja sam stvarno zaboravio da imam kontrolni zadatak... Lepo mi je učiteljica rekla da ne zaboravim. Čak je i napisala na parčetu papira kada je kontrolni... Tu mora da mi je taj papir... Šta da radim, nema mi papira.... „Panonko, kada je kontrolni?“, upitah ga ja. „Sutra je kontrolni, moj Čika Keko“, kaže meni Panonko. Mal’ ne padoh s broda kad mi je to rekao... Šta da radim? Znam ja sve, nego da li ću stići? „Panonko, a šta misliš da ti kažeš učiteljici da me nisi našao.... Ili da si me našao a da sam ja bolestan... Ili da joj kažeš...“ Ni sam nisam znao šta je najbolje da se uradi. „Čika Keko, učiteljicu ne smeš da lažeš. To nije lepo“, savetovao me Panonko. „Pa šta da radim?“, pitam ga ja onako sav zbunjen i uplašen. „Nema ti druge, moj Čika Keko, nego da odeš do škole i uradiš kontrolni zadatak, pa kako ti bude!“ „A šta ako dobijem lošu ocenu?“, pitam ja njega. „Šta će mi reći mama i tata?“ „Čika Keko, to je već drugo... Ako ne budeš sada znao naučićeš za drugi put i popraviti ocenu. Sada moraš da ideš da uradiš kontrolni...“, strogo mi je Panonko govorio. Šta ću, gde ću, moram poslušati Panonka, pa kud puklo da puklo. „Panonko, izvini, ja sad žurim. Poslušaću te, ali moram odmah da krenem na kontrolni.... Dok plovim malo ću nešto i ponoviti od gradiva...“. Tako sam vam ja odjurio na kontrolni... Jedva sam stigao na vreme. Učiteljica me je malko mrko pogledala jer sam ušao baš u razred trenutak pre nje. Onako zadihan seo sam i uradio kontrolni zadatak. Znate koju sam ocenu dobio? Čistu peticu! Jaoooo, mojoj sreći nije bilo kraja. Učio sam ja, ali sam bio zaboravio na kontrolni, pa se uplašio... E, da nije bilo Panonka ko zna u kakvu nevolju bih upao... Zato, uvek samo napred... Nemojte ni vi da se bojite... Znate vi sve... Gde ste krenuli? Još nije vreme za spavanje... Spava vam se...? Nemojte ići... Sigurno možete ostati bar još tri sata..., dva..., makar pola sata... Evo da se dogovorimo. Ako rešite ovu zagonetku možete ići na spavanje....

Šta to sija sa našega neba Toplota nam njegova itekako treba Pod njegovim zrakom sve će bujno rasti Ali ime njegovo pokušajte kasti. Hajde, hajde, pogodite... Nema dogovaranja, nema šaputanja. Setite se sami... Vi odrasli nemojte pomagati. Nisam vas pitao... Da li je neko rekao Sunce? Ko je to rekao? Ko vam je šapnuo? Niko vam nije rekao! Pa kako onda da baš svi znate? U redu onda... Ako ste baš svi znali... A ti, ti dečko... Da, baš ti tu ispred... Tebe nisam čuo dobro... Aha, i ti si rekao Sunce... Izvini nisam te dobro čuo.... Sad svi odlazite da spavate, a meni se ne spava, samo mi se malo zeeeva... Moram da smislim neku težu zagonetku... Zeeev... Ja neću da spavam... Sigurno neću da spaaaavam.... Možda samo malo prilegnem... PRIČA O GUSARKI SREMICI Dobro veče svima koliko vas ima na Panonskog mora talasima... Dobro veče svima onima koji su budni. Dobro veče svima onima kojima se ne spava. Ja sam rešio da noćas uopšte ne spavam. Što da spavam? Da li možda treba da spavam pa da narastem? Neću, neću da budem velik! I ovako mi je lepo... Šta bi bilo od mene kad bih još narastao? Onda bih bio najbolji sportista u razredu. Onda bi mi trebao i veći brod. I veće more... Onda bih morao i puno više da jedem... Onda bi mi i ovo odelo bilo malo... Ja sam odavno odlučio da neću da spavam i da neću da budem velik! Evo, da vidim kada sam ja to rešio da ne spavam... Da, da, to je bilo tada... Baš tada... Jeste, jeste... To je bilo kada sam plovio sremski delom Panonskog mora... Tada je to bilo... Baš sam bio zaobišao ostrvo Fruška gora i krenuo prema Sirmiumu da tražim zakopano blago na dnu Panonskog mora. Da, tako je pisalo u starim knjigama što je mom pradedi ostavio njegov deda kome je njegov čukundeda ostavio kao nasledstvo od strica svog pradede... Plovim vam ja tako prema Sirmiumu kad na raskrsnici kod Rume sretnem ja brod moje prijateljice gusarke Sremice. Vidim ja brod, ali nema Sremice. Ona je

baš svratila u Rumu da uzme od svoje bake pitu sa jabukama. Šta da radim, znam kakvu pitu pravi njena baka... Odlučih ja da sačekam da Sremica dođe sa pitom. Čekam vam ja Sremicu, čekam, čekam i zaspim... Ne znam koliko dugo sam spavao ali me probudi neka buka... Trgnem se ja i vidim Sremicu kako pere tanjire i sve zvekeće viljuškama... Ooooo, obradovao sam se.... Sigurno sprema tanjire za pitu. „Zdravo Sremice“, viknuh ja. „Zdravo Čika Keko“, odgovori ona meni. „Šta radiš“, pitam ja nju, kao da ne znam da je išla po pitu. „Evo perem tanjire. Bila sam kod bake da mi da pitu sa jabukama ali mi je ona dala i šnenokle“, viče ona. „Mora da će biti lepo jesti te bakine majstorije“, sve se spremam da dođem kod nje. „Uh, kako su bile divne. Poslala mi je tepsiju pite i šerpu šnenokli. U slast smo sve pojeli“, kaže ona. „Kako pojeli? Ko je pojeo? Ima li bar jedno parčence?“, baš sam se razočarao. „Dok si ti spavao naišla je grupa ronilaca koja mi je nešto poravljala brod pa ja rešila da ih počastim. Tebe nisam htela da budim....“ kaže meni gusarka Sremica. „Pa zašto me nisi budila? Znaš koliko ja volim pitu od jabuka...? A tek šnenokle!“, skoro da sam zaplakao. „E, pa nisam ti ja kriva što si spavao... Izvini sada žurim, moram da tražim potonuli brod...“, reče gusarka i otplovi. Ja ostadoh sam, bez pite i šnenokli... Više mi se nije ni išlo da tražim zakopano blago na dnu mora kod Sirmiuma... E, od tada neću da spavam ni noću. ni preko dana... A vi, što se vama spava? Pa neko će vam pojesti bakine kolače dok spavate.... Bakine su ruke uvek tako meke Najlepši je pogled, pogled moga deke Najbolje na svetu, dekine su priče Bakini kolači, na najlepše liče I kako da spavam kad stalno mislim na pitu od jabuka i šnenokle? Budite drugari pa ostanite sa mnom budni... Nemojte da vam se spava... Smislio sam jednu zagonetku... Predlažem da ako rešite ovu zagonetku možete ići na spavanje a ako ne rešite ostajete da pričate sa mnom..... Stalno prede, ali vune nema Oko nogu dečjih voli baš da drema Voli uvek mleko i miša da traži Razmisli na kratko njeno ime kaži.

Ovo nećete moći da pogodite... Svako mora sam da reši zagonetku... Bez dogovora, bez pomoći, bez šaputanja... Odraslima je zabranjeno da pomažu. Tišina vi veliki! Šta to čujem? Ko je rekao mačka? Ta, to vam je sigurno neko šapnuo! Kažete da vam niko nije rekao! Svi ste tačno odgovorili... Kad baš svi znate, onda možete da idete da spavate. Ja neću! Ne, stvarno, neću, neću i neću... Zeeeev...! Meni se ne spava. To što zevam nema veze sa spavanjem. Uopšte mi se ne spava... Sačekaću vas ja do sutra... Ovde na istom mestu.... Neću da spavam... Zeeev... Možda da malo odmorim oči da bih mogao da budem budan cele noći... Samo malo ću spustiti kapke... Laku noć, ja vas čekam... Zeeev... PRIČA O IZGUBLJENOM GRADU Dobro veče deco.... Da li ste svi tu? Niko ne fali? Odlično. Volim kad ste svi na okupu. Volim kad svi sad zajedno ovako nećemo da spavamo... Ima li nekog kome se možda spava? Meni se ne spava... Ni vama? Sjajno! Onda ću da vam pričam šta mi se desilo. Samo prvo da vidim šta ću da vam pričam.. Ovo sam vam već pričao... I ovo... Ovo sam vam pričao.... Da li sam li vam ja pričao kako sam izgubio Izgubljeni grad? Nisam? Auuu, to je prava priča... Bilo je to prilično davno. Bilo je to toliko davno da bih mogao da kažem da je to bilo pradavno ili praprapradavno... Ne znam da li sam već tada izmislio kalendar ili je to bilo još pre toga... Vozim se ja tako brodom po Panonskom moru... Vozim se, lep dan, nigde ni oblačka. Listam ja tako stari čukundedin dnevnik. Čitam šta je on radio, kad mi zazvoni telefon. Ko li me sad zove? Javim se na telefon. Nešto telefon krči, zuji, bruji... Jedva čujem. Nekako razumem da me to zove moj stari drugar, mornar i kapetan Teofilo. Nešto je sav zbunjen, loša veza, sve nekako zbrkano... Zove mene Teofilo da mu pomognem da nađe Izgubljeni grad. Pitam ga ja, koji grad, gde je izgubljen, ko ga je izgubio, kada ga je izgubio...? Imam ja sto pitanja. Kaže Teofilo da mu je hitno da nađe Izgubljeni grad jer tamo je izgubljena knjiga o izgubljenim tajnama sveta a on baš na Pomorskoj akademiji sprema ispit iz predmeta Tajne svetova. Šta da radim? Setim se da je moj čukundeda pisao o tome kako je njegov pradeda sa svojim dedom tražio Izgubljeni grad...

Uzmem ja čukundedin brodski dnevnik, evo ovaj, baš ovaj, i počnem da tražim zabeleške o Izgubljenom gradu... Tražim ja, tražim i nađem vam ja nešto... Nađem vam ja izgubljenu tajnu mapu Izgubljenog grada... Uzmem ja izgubljenu mapu, mada se slabo nešto vidi ali može da posluži... Gledam ja u izgubljenu mapu i vozim brod. Vozim tako kako izgubljena mapa kaže... Kod Vršačkog vulkanskog ostrva skrenem levo, onda vozim desnom obalom Banata pa kod tri potopljena broda opet skrenem desno.... Onda sam morao da napravim tri kruga u levo i dva u desno pa kod izgubljenog morskog bunara dvanaest koraka desno... Vozim tako a počinje da se sprema oluja. Dođem do izgubljenog morskog bunara, odem dvanaest koraka desno i imam šta da vidim.... Stepenice koje silaze u more i tabla na kojoj piše „Izgubljeni grad“... Baš imam sreće, našao sam ga... Sad još da nađem izgubljenu knjigu o izgubljenim tajnama sveta i to je to.... Spremim ja džak vazduha da mogu da dišem pod vodom i krenem. Odjednom poče neka oluja, more poče da se talasa... Jedva sam sišao niz stepenice. Gledam gde je biblioteka da uzmem izgubljenu knjigu. More se sve više talasa, a ja jedva hodam pod vodom. Nađem vam ja biblioteku, nađem knjigu... Pomislih, baš će se Teofilo obradovati kad mu donesem knjigu... Hteo sam još malo da prošetam po izgubljenom gradu ali je oluja bila toliko jaka da sam požurio da mi ne pobegne moj brod. Jedva izađoh na površinu, popeh se na brod u poslednji trenutak... Veliki uragan podiže brod u vis, tako da sam leteo zajedno sa brodom sigurno jedno pola sata. Iznenada uragan prestade, brod sleti na vodu i odjednom sve postade mirno. Tu mi je izgubljena knjiga za Teofila ali mi negde ispade izgubljena mapa, nestade table sa natpisom „Izgubljeni grad“ i stepenice... Ničeg izgubljenog nije bilo.... Izgubio sam Izgubljeni grad, ali srećom sam sačuvao izgubljenu knjigu za Teofila. Nazovem ti odmah njega telefonom da mu javim divnu vest. Bilo mi je drago zbog Teofila ali mi je bilo žao što sam izgubio Izgubljeni grad... Ne znam da li ću ga ikad naći... Hej, vi, ne zevajte... Nema dremanja.... Stalno sanjam da se igram, verujem u sreću Stalno sanjam da sam dete, da porastem neću Ja neću da spavam. A vi? Vi hoćete? Zašto? Nemojte da ste takvi... Šta ću ja sam da radim ako vi sad odete? Evo jedne zagonetke. Hajde probajte da je rešite. Ko uspe može na spavanje a vi ostali ostajete sa mnom... Nikada ne priča, ali uvek laje I svakom detetu puno sreće daje Iz dečijih ruku traži kosti nove Kako li se ova životinja zove.

Ovo sigurno ne možete da rešite! Da vas sada vidim... Da sad čujem ko zna a ko ne zna, ko će da spava a ko će da ostane sa mnom. Pogodite bez dogovaranja sa tim odraslima oko vas... Šta kažete? Molim? Neko je rekao pas.... Svi ste rekli pas... Ne mogu da verujem da ste pogodili... Uvek me zbunite jer sve znate... Vi kako hoćete, ali meni se ne spava... Zeeev... Baš ni malo... Malo možda zevam ali sam ja navikao da ne spavam.... Niko me neće naterati... Ja ostajem budan do ujutro... Kao i ovi odrasli... Ne spaaavaaaa mi se.... Kako da spavam kad moram naći Izgubljeni grad? Zeeev... Moram ga opet naći.... Ne spava mi se.... Malo ću da žmurim. Možda se tako setim gde da tražim izgubljeni grad. Ali neću da spavam. Zeeev... Baš neću. Laku noć. PRIČA O PETROVARADINSKOM KRALJU Dobro veče svima, i malim i velikim... Volim kad vas vidim u tolikom broju... Volim što nas toliko večeras neće spavati... Jooj, što volim da ne spavam... Meni se nikada ne spava... Verujem ni vama... Ko će spavati kad toliko ima toga noću da se radi... Može da se igra sa igračkama, igra žmure, gleda tv, čitaju knjige, jedu kolači, šeta oko kuće, šeta po kući... Uh, baš volim što ne volim da spavam.... A kada mi se ne spava, onda najviše volim da pričam... A kada pričam najviše volim da me slušaju... Baš volim što ne volim da spavam.... Ali nije bilo to uvek tako.... Jednom kad sam išao na daleki sever Panonskog mora da pingvinima odnesem malo sladoleda od vanile i čokolade, zamoli mene Petrovaradinski kralj da mu donesem nešto leda sa severa Panonskog mora. Kralj kao kralj, voleo je da pije čaj sa ledom tako da nije mogao da se prehladi.... Da je pio sok sa ledom, to bi već bila druga priča... On tako sebi skuva čaj i u njega stavi led. Bilo je vruće leto i njemu je nestalo leda a pošto je čuo da idem na daleki sever zamolio me da mu, eto, donesem led za čaj. Meni pingvini spakuju led za Petrovaradinskog kralja, ja ga stavim u frižider i požurim da dođem dok se led ne istopi. Dođem vam ja tako sa dalekog puta, parkiram svoj brod u kraljevsku garažu na Petrovaradinu i ponesem kralju led. Što se kralj obradovao... Sve je skakao od radosti... Pita, čime želim da me počasti. Zove me da nešto pojedem... Bilo je vreme za večeru a pošto sam stigao gladan sa dalekog puta pristao sam da

idem na tu kraljevsku večeru.... Kakvih je tu sve đakonija bilo za jesti.... Da ne veruješ svojim očima... Bilo je tu bureka na aždajin način, piletine na podmorski način, gibanica od sunčevih zraka, pečenih svemirskih brodova, supa sa sosom od viljušaka, pečenih jagoda punjenih čokoladom, palačinke sa džemom, pohovanih čokolada u puding sosu, gužvara sa makom, sosova od slatkiša raznih vrsta i kao desert kraljevska torta... Torta je bila toliko velika da su je sekli motornim testerama a ja sam se morao merdevinama popeti na nju da lopatom uzmem malo šlaga. Lepo vam se ja tako najedem... Sat je pokazivao da će skoro pola osam uveče i kralj me zove da krenemo na spavanje... Ja da spavam u pola osam uveče...? Ma to nije moguće! Pa, meni se nikada ne spava... Kažem Kralju da bih ja još ostao, bar još nekoliko sati... „Šta to čujem Čika Keko!?!“, viknu kralj, „u krevet se mora ići pre osam...“ „Ali bar još malo da ostanem“, zamolim ja Kralja. „Nema tu još malo, mora se na spavanje...“; bio je odlučan. „Pa, Kralju, idite vi na spavanje, ja ću još malo da gledam crtane filmove na televiziji...“, pokušavao sam da ga ubedim. „Neću više da čujem ni reč. Svi moraju na spavanje. Ko neće da spava zatvoriću ga u zatvor kod troglavog zmaja!“, vikao je iz sveg grla. Auuuu...! Kad sam čuo za troglavog zmaja, nešto mi se odmah prispavalo. „Jaooo, dobri moj Kralju, izgleda da se i meni spava“, rekoh ja njemu. „Eto vidiš da se i tebi spava... U mom kraljevstvu svi idu na vreme u krevet“, reče Kralj, zevnu i uputi se u spavaću sobu. Šta sam mogao drugo nego da i ja odem na spavanje. Kralj se mora slušati... Tako sam vam ja otišao pre osam na spavanje.... Uzeo sam svog medu sa broda, obukao novu plavu pidžamu sa zvezdama i legao u krevet. Morao sam i odmah da zaspim... Ali danas neću! Danas ću biti celu noć budam, a i vi sa mnom... Nismo mi mali da bi spavali... Mi ćemo ostati budni... Za nas, vrednu decu, dan je jako kratak Posle škole prvo domaći zadatak Pa kad sve napišem i dobro izučim Žurim na igranje da se s loptom mučim Uh, baš mi se ne spava... Vidim i vama su oči širom otvorene... Dobro nisu baš svima... Hej, ti mali... Da, da, ti sa plavom kosom... Da, ti, ti... Tebi govorim... Nema večeras spavanja... Ja neću da spavam. Eto, eto, ispričaću vam jednu zagonetku... Jednu lepu i tešku zagonetku, pa vi probajte da je rešite... Ko je reši dobija nagradno spavanje a ostali će da se igraju sa mnom... Mleko daje i travu baš voli Mukanjem za nju svoga gazdu moli Na vrh svoje glave rogove ta ima Njeno ime odmah reci sada svima

Znao sam da ovo ne možete da rešite... Pa to ne mogu ni učitelji, ni učiteljice, ni profesorice, ni profesori... Ako vi rešite onda... Samo bih zamolio odrasle da ne šapuću deci, jer će pogrešno šapnuti... To nije fer. Neka svako smisli odgovor i dobije nagradno spavanje. Čini mi se da čujem poneki odgovor... Pa to nije moguće... Kako sad baš svi možete da znate da je rešenje zagonetke krava... To mora da su vam ovi veliki rekli... Kako hoćete... Vi idite da spavate a meni se ne spava... Ne samo da mi se ne spava nego i neću da spavam... Šta onda? Šta ako sad odete da spavate? Onda ćete biti odmorni sutra za školu i onda vam se u školi neće spavati? A ja baš volim kad mi se spava u školi... Ne, nemojte ići... Nemojte me ostavljati samog... Malo mi se zeva ali mi se ne spava... Nikada mi se ni neće spavati... Eto baš mi se ne spaaaaavaaaaa.... Kako ću ovako odmoran da spavam.... Neću da spavam.... Neću... Baš neću... Laku noć. PRIČA O BUNDEVINOM OSTRVU Dobro veče drage i dragi moji. Gde ste vi ceo dan? Šta ste danas radili? Svugde sam vas tražio, sem u školi, naravno... Dobro, dobro, ići u školu i nije neki rad, tako da se nadam da se niste nešto posebni umorili. Moći ćemo da budemo budni čitavu noć! Baš volim što nećemo spavati.... A pošto se ne spava ni meni ni vama onda ću da vam pričam..., da vam pričam.... Šta najviše volite da vam se priča? Da li sam ja vama pričao o mom doživljaju u Kikindi? Nisam vam to pričao? E, sada ću! Vozim se ja Panonskim morem, tražim negde da popravim gumu za brod koja mi se probušila... Vozim se ja tako kad odjednom naiđoh na nešto ogromno što je virilo ispred mene u moru kod Kikinde... Bilo je to tako veliko da mu se nije video ni kraj, ni početak, ni kraj leve strane, ni kraj desne strane, ni kraj gore, ni kraj dole... Ali bilo je to nešto čudno okruglo i veliko... Šta bi to moglo da bude, pitao sam se ja.... Bilo je nekako narandžasto, oker, pa malo i žuto a koliko se sećam i bele boje je bilo... Pomislih, da je možda Sunce palo s neba pa se nekako u moru ugasilo... Gledam, gledam... Nije Sunce jer je ovo naše Sunce sijalo na nebu...

Da nije slučajno Mesec, dosetih se ja... Gledam, posmatram... Ma nije to ni Mesec.... Nije baš okruglo kao Mesec... Ne znam šta da radim... Ne mogu da zaobiđem tu veliku nepravilno okruglu stvar, ne mogu da se popnem na nju... Nema nigde parkinga da parkiram brod... Probah da doplivam do toga ali nikako da se popnem jer je bilo klizavo... Sto me muka spopalo... Kakvo li je ovo čudno ostrvo? Otišao bih ja do Kikinde u Morski naučni institut da pitam naučnike šta je to ali nikako ne mogu da prođem pored toga... Krenem vam ja ipak desno i plovim brodom, plovim, plovio sam vam ja ni sam ne znam koliko dugo... Možda sam čak više od petnaest minuta plovio ali to nikako nema kraja... Valjda zato što je okruglo... Malo po malo ja sam uspeo da zaobiđem tu okruglu stvar... U daljini mi se prikazala Kikinda. Ja vam brzo krenem brodom do Kikinde u Morski naučni institut. Idem ti ja tako prema institutu kad naiđoh na mog druga Kapetana Mileta koji je tužan sedeo na svom brodu. Pitam ga ja „Što si tužan Kapetane Mile?“ „Kako ne bih bio tužan kad sam izgubio moj tovar sa broda?“, kaže on meni. „Kakav tovar?“ upitah ga radoznalo. „Ma ne pitaj me, krenuo sam u moj riblji restoran „Kod svinjske kolenice“ da pravim pitu bundevaru, pa sam svratio kod mog dede da mi ubere jednu omanju bundevu da bih napravio pitu... Dade meni deda bundevu i ja sam je usput izgubio a treba da mi dođe moj prijatelj vanzemaljac sa Marsa na domaću pitu u tri sata a ja nemam bundeve...“, žalio mi se Kapetan Mile „Pa kako izgleda tvoja bundeva“, interesovalo me „To ti je Čika Keko jedna od omanjih bundeva iz ovoga kraja ali je taman za pitu. Onako, nekako je okrugla, narandžasta, malo oker, čak i bele boje ima“, opisivao mi je Kapetan Mile... Ja se setih... Pa, ono što sam ja sreo to je bundeva Kapetana Mileta...! Kažem ja njemu šta sam i gde video... Njegovoj sreći nije bilo kraja. Brzo je upalio brod, ubacio u četvrtu brzinu i pevajući krenuo po svoju bundevu. Pozvao je i mene da dođem na pitu od bundeve zajedno sa njegovim drugarom vanzemaljcem sa Marsa ali nisam imao vremena.... Tako sam ja pomogao mom drugu kapetanu a i vama ću pomoći da ne spavate. Evo za početak jedna pesmica nespavanka. Jako volim mamu, koja voli tatu Tata voli mene, ja njega i batu Bata je još mali, sigurno nas voli Ljubav se dobija, za nju se ne moli Juhuuuu...! Gde ste pošli? Niste valjda gladni ili kojim slučajem da Vam se ne spava? Nema spavanja... Ko spava noću šta će danju raditi? Ja hoću samo da spavam po danu... Nemojte ići... Pričaću vam još. Pevaću vam još... Ispričaću vam jednu zagonetku a vi je rešite...

Mnogo voli sira, al ga mačka vija Što životu malom to baš i ne prija Dugačkoga repa, cijukom se javlja Kome se to mora zamka da postavlja? Hajde rešite ako možete... Hajde, hajde... Ne znate... Ili možda znate... Kako to da opet znate? Pa nije baš bilo teško pogoditi da je to miš... Baš sam sad nešto odmoran i uopšte mi se ne spaaaavaaa. A vi? Vidim da se nekima od vas spava... Ja nipošto neću da spavam, a vi kako hoćete... Zeeeev...Ako baš hoćete, možete me i ostaviti samog – ako vam nije žao... Ja neću da spavaaaaam.... Neću... Neću i nećuuuu... Zeeev... Ne spava mi se... Sad sam možda i malko ali nisam za spavanje... Zeeeev... Umoran sam za priču.... Neću da spavam... Laku noć... PRIČA O ŽABLJIM KIŠAMA Evo mene opet... Da li me se sećate? To sam ja, Čika Keka, vaš drugar za nespavanje. Ja sam vaš najbolji nespavački drugar! Ja kad neću da spavam, ja neću da spavam i tačka. Niko mene ne može da natera da spavam. Ja neću i onda ne spavam. A vi? Da li vi hoćete da spavate ili nećete? Pa naravno da nećete... Ko još od nas velikih ide sada da spava... Na spavanje idu oni mali... Najbolje da se igramo nečega... Čega bi voleli da se igramo? Hoćete li vi da birate igru ili ja? Ja ću da izaberem, ja ću da izaberem da se igramo pričanja priča... Ja ću da vam pričam neke priče koje su se dešavale dok sam plovio Panonskim morem. Da li znate gde je Panonsko more? E, da znate, bilo je ovde... Evo baš ovde gde sedim. Tu je bilo Panonsko more... Jednom je samo nestalo... Gde je otišlo, ko ga je odneo, to niko ne zna... Jednom davno, dok ste vi još bili mali, a možda čak i pre toga, plovio sam vam ja tako Panonskim morem prema Novom Sadu. Ceo dan je sunce sijalo, vedro plavo nebo je bilo iznad naših glava, čisto plavo more je bilo ispod našeg

broda... Vozim ja, ni briga me nije... Baš sam dobio peticu iz fizičkog vaspitanja i peticu iz muzičkog... Lep dan, ja veseo žurim da javim mami i tati lepe vesti... Odjednom su počeli da se skupljaju neki mrki oblaci... Dok si rekao „raskiseliše li ti li se opanci“ ili „ufrižideriše li ti se frižider“ sunce je nestalo iz oblaka. Auuu..., vidim ja biće neke oluje, neke nevolje, neke tarapane.... Raširim ja što više jedra, upalim rezervni motor, ubacim vesla u vodu i krenem na sve moguće pogone da što pre stignem kući i parkiram brod u garažu... Taman kad sam prošao pored Čuruga i krenuo prema Žablju i Novom Sadu nebo je postalo tako tamno da sam morao da upalim sva svetla na brodu i još dodatne farove protiv magle... Počeša da padaju prve kapi kiše, počelo je da grmi, seva... Uh, rekoh sebi, moram što pre da prođem pored Žablja pre nego što počne prava kiša... Ne bojim se ja baš toliko kiše koliko čuvene Žabaljske kiše... Da li znate kakva je to Žabaljska kiša? Ne znate?! Taman što sam stigao do Žablja poče jaka kiša i sa kišom počeše da padaju žabe sa neba! Eeeee, to vam je ta čuvena Žabaljska kiša kada sa kišom počnu da padaju i žabe sa neba... Verovatno se zbog toga i zove Žabalj... Poče kiše, poče da pada i voda sa neba i žabe sa neba, i munje sa neba i gromovi sa neba... A ja... Što ja ne volim žabe... Nije to zato što mi nisu lepe, već zato što puno krekeću. Da ne krekeću ja bih njih voleo... Lepe su, zelene, sa lepim šarama... Pa one njihove lepe buljave oči... Mogao bih reći i da su mi slatke, lepe, onako majušne... Ali kada počnu da krekeću... Ne znaju da pevaju pa to ti je... A ja baš taj dan dobio peticu iz muzičkog... Šta da radim? Sve je više bilo žaba na brodu... A one krekeću li krekeću.... Probao sam da zapušim uši rukama ali kako ću onda da vozim brod... Probao sam da vičem na njih, da ih grdim, da galamim... Njih baš briga, ne slušaju one mene ništa već teraju po svome... Šta da radim? Kako da ih umirim, kako da ih oteram? Onda se ja setim čega se žabe boje. Žabe se boje roda... Ja sam još kad sam bio veliki kao vi naučio da cvrčim kao roda... Tako da sam ja počeo da imitiram rodu i počeh da cvrčim... Kad su žabe čule cvrčanje rode odmah su počele da beže... I žabe i žabci su se u trenutku razbežali kud koji mili moji.... Sve žabe su poskakale u more... Tako sam bio srećan što sam rasterao taj hor žaba... Uvek sam se pitao zašto žabe ne idu u muzičku školu i nauče da pevaju kao sav normalan svet... Da li se to meni čini ili neki od vas već žmure... Nema spavanja... Evo jedne zdravstvene pesmica da se razbudite... Malo kašljem malo šmrcam, nije me baš prošlo Par dana bez škole, još bi dobro došlo A kad ozdravim mori mene briga Kako ću se igrati kad me čeka knjiga

Ko to meni spava? Nemojte da me sekirate. Molim vas nemojte da spavate... Kako ću ja bez vas? Evo spreman sam da vam kažem i jednu zagonetku a vi pokušajte da je rešite... Vunu ona nosi usred toplog leta Blejanjem nam javlja da joj to ne smeta A mleko nam ona uvek daje zdravo Vi ćete nam reći njeno ime pravo. Aha.... Tu sam vas čekao... Probajte da rešite ovu zagonetku... Samo bez spavanja... Probajte da pogodite da je rešenje zagonetke ovca... Hajde da vidimo ko je pogodio... Jedan, dva, tri,... petsto trideset dva... osam hiljada... Uh, ne mogu više da brojim... Svi ste pogodili i zato dobijate nagradno nespavanje... Svima je dozvoljeno da zajedno sa mnom ne spavaju.... Zeeev... Meni se uopšte ne spava, ne spava mi se.... Malčice zevam ali ja mogu kad god hoću da ne spavam... I evo ni sada neću da spavaaaaam... Uopšte neću... Zeeev... Neću da spavam... Neću da spavam ni sa mamom i tatom, ni sa vama, neću da spavam ni sam..... Samo malo zevam. Nećuuuu... Samo malkice ću da nešto razmislim zatvorenih očiju. Zeeev... Laku noć... PRIČA O MIŠU KUVARU Dobro veče svima. Uh, ala sam željan igranja i pričanja priča... Nikad nisam bio ovoliko odmoran... Odmoran sam od zemlje do neba, pa možda i više... A vi? Pa znam ja, vi ste još više odmorniji od mene. Vi ste najodmorniji... Naravno, kad je neko odmoran onda mu se i ne spava... Znači, nema spavanja... Bolje je nešto da pojedemo. Baš sam se poželeo da jedem nešto lepo a imao sam to zapisano ovde u mojoj svesci... Ma gde li sam to zapisao...? Jeo bih nešto, nešto kao supa od dinja i lubenica sa bademom i malo jogurta... Ili bih jeo supu od čokolade sa ljutom paprikom i malko kobasica - tek, tek... Mada bih mogao da pojedem i supu od tri vrste bombona sa pudingom i malo kupusa... Mmmmm, kako to prija... Sigurno i vi volite ovakve specijalitete...

To me podseti na nešto. Ne znam da li sam vam ovo pričao ili nisam, ali to nije bitno jer ću vam opet ispričati. To je bilo kada sam ja jednom plovio Panonskim morem danima i danima, nedeljama i nedeljama, godinama i godinama..., i od tolikog puta baš ogladnim. Baš sam bio gladan... Pozovem ja kelnera da mi donese jelovnik ne bih li nešto lepo pojeo. Uzmem ja jelovnik mada već znam šta ima... Od supa ima supa od belog starog sira, supa od mladog sira, supa od trapista, supa od buđavog sira... Od glavnih jela ima sir na panonski način u sosu od sira, karađorđev sir sa dodatkom sira, mešani sir za dve osobe, pohovani sir sa prelivom od sira... Od salata ima mešani sir, sir sa sirom, sezonski sir, sir na francuski način... E, za desert ima plačinke sa sirom, puding od sira i štrudla sa sirom... Gledam ja jelovnik i ne znam koji bih sir sad jeo. Gledam i ne znam... Prosto ne znam ni da li da jedem, ni da li da ne jedem, jer mi je sir već na uši izašao... Kažem vam ja onda keleneru: „Zovi mi ti kuvara da ja malo porazgovaram sa njim.“ Ode kelner po kuvara a ja gladan, gladan..., ne mogu vam opisati... Dođe kelner i kaže: „Evo stigli smo.“ „Ko je stigao“, pitam ja njega. „Čika Keko, stigli smo kuvar i ja“, kaže mi kelner. „Kako ti i kuvar kad si samo ti stigao“, pitam ja njega, jer samo njega i vidim. „Ma tu je i kuvar pored mene“, reče kelner i pokaza na pod. Jaooooj! Sad je meni tek bilo jasno zašto je bio takav jelovnik... Na brodu je na ovom putovanju kao kuvar radio Miš Manojlo... Jaooooj, muko moja. Podignem ja Manojla na sto i kažem mu: „Crni Manojlo, pa zašto samo sir, sir i sir“. „Čika Keko ja volim najviše sir pa sam mislio da i vi....“, pokušava on da vrda. „Crni Manojlo, na koga si se ti metnuo?“ pitam ja njega. „Ali Čika Keko...“, nastavlja on. „Ni reči da nisam čuo...“, bio sam strog „Ali Čika Keko...“, opet će on. „Pa miševi vole i šunke i kobasice i slanine... Na koga si ti crni Manojlo?“ zakukao sam ja nad svojom sudbinom. „Ali Čika Keko pustite me da kažem“, nije odustajao. „Hajde reci šta imaš u svoju odbranu“, pustih ga da kaže. „Čika Keko vi kada ste me zapošljavali rekli ste mi „ja hoću da jedem kao u najboljoj kući“ a kod nas u najboljoj kući se jede sir... Mornarima ne kuvam ovakve stvari, pogledajte“, reče Manojlo i dade mi mornarski jelovnik. A tamo, divota jedna... šunke, mesa, kobasica, švargli, džigernjača, kulena... Uh! Rekoh Manojlu „Crni Manojlo, odmah da si mi doneo bilo šta što je ostalo sa mornarskog jelovnika!!!“ I od tada jedem što i mornari... A vi da li ste već večerali? Ko nije večerao neka večera pa da nastavimo sa igrom, pričom i pesmicom.

Vitamine volim jako, za jagodama baš bih plak'o Kruške slatke jedem često Za jabuke imam mesto Malinom se uvek sladim Sa trešnjama svašta radim Volim šljive plave boje A i breskve jer ne goje Kajsija mi uvek godi Orah jedem jer je to u modi Dok i višnja meni prija - voćna smo mi familija Da, da... Vidim svi ste budni sem onih koji već malko dremkaju... Pa nemojte spavati posle večere. Ne valja. Od toga se raste. Ko još voli da poraste? Nego rešite vi ovu zagonetku. Na kući je našoj, gnezdo njena kuća Iz kojeg odlazi posle leta vruća I s proleća rana vraća nam se svima Recite nam odmah kakvo ime ima. Sada da vas vidim junačine. Nema spavanja. Hajde devojčice i dečaci, ko zna šta je ovo. Hej, hej ti, ne zevaj. Ko zna rešenje? Roda? Ha, znao sam da nećete znati sem vas nekoliko... Auuuu, pa baš i nije nekoliko.... Ima vas baš puno. Izvinite što zevam... Šteta što mi se ne spava inače bih vam ispričao još jednu zagonetku... Možda malo da razmisli koju zagonetku da vam ispričam. Samo da legnem u krevet jer tako bolje mislim. Zeeeev... Sačekajte da smislim.... Nemojte zaspati. Zeeeev... Uh, ala zevam... Nema spavanja... Laku noć... PRIČA O RIBI KOJA PEVA Dobro jutro. Dobro jutro svima nama budnima. Za one koji će da sada spavaju je već laka noć a za nas nespavače je dobro jutro! Dobro jutro! Eh, što volim kad mi se ne spava... Sad ne bih nikada spavao... Treba da legnem da spavam, pa da onda moram ustati a sada sam već ustao pa zašto onda da ležem! Ta, idite moliću lepo... Ja kad pomislim na spavanje odmah mi se ne spava. A vama? Ja bih mogao da ne spavam sve dok, sve dok...., sve dok ne zaspim... Ja volim da pevam dok ne spavam... Volim da dok vozim brod po malo pevušim. Kad vozim brod, da bih uštedeo vetar, ubacim u petu brzinu i lagano idem Panonskim morem i pevam. Pustim glas i sveg grla pa zapevam „kad sremac pođe na rad, da kopa vinograd ponese šunku il’ dve, sremice poljubi

me...“ ili onu „na ulicu istrčao i naš mali Iva sav zadihan zahuktao k’o lokomotiva...“ Tako ti ja pevam i rok pesme, i operske arije, i starogradske, i pop, i grok, i fank, i pank, i tehno, i haus, i narodne, i zabavne, i ne znam ti ja kakve sve.... Jednom, tako, vozim ja brod tu kod Šašinaca i pevam. Mislim da sam pevao neku opersku ariju, „O sole mio, o mio sole...“, kad začujem još neko peva. Ko li to peva, pomislih? Kod mene na brodu niko ne zna da peva pa sam im svima zabranio da pevaju. Rekoh, da neko nije možda postao neposlušan pa peva i pored zabrane. Ako je tako, ako ga nađem, odmah ću ga poslati u ćošak... Njuškam ja tako po brodu i kako ja prestanem da pevam i taj neko prestane da peva. Kako ja počnem da pevam i taj neko počne da pevam. Idem ja po brodu, osluškujem, virim... Pesma kao da dolazi sa svake strane... Čudo neviđeno... Vrtim se ja tako oko sebe i nista mi nije jasno. Zapevam ja neku pesmu koju sam pomislio da taj neko ne zna..., ali zna taj sve. A peva, ne da peva... Počnem ti ja pesmu „Rastao sam pokraj Dunava..“, pevam ti ja „Dunave, Dunave, kraj tebe mi srce moje ostade...“ kad začujem pljusak vode iza mene i uzvik „Tako je... To je ta pesma... Bravo Čika Keko!“. Okrenem se i imam šta i da vidim... Jedna riba iskače iz vode i peva tu pesmu... Ne mogu da verujem svojim očima i ušima. Nije to što riba priča, pa sve ribe pričaju... Nije to što riba peva... Pevaju mnoge ribe... Nego što ta riba lepo peva... Peva kao slavuj... Peva tako lepo, tako lepo, lepo skoro kao ja.... Dobro, dobro, nije da se hvalim ali ja lepo pevam ali kad neko peva skoro kao ja.... Ali još nešto, ta riba mene poznaje a ja nju ne znam? Peva ona, sve poskakuje i pljuska... „Jeli mala, čija li si ti?“, upitah je ja glasno. „Nisam ja mala, ja već znam da čitam i pišem...“, ponosno mi ona reče. „Dobro, dobro, nego ko si ti i gde si naučila tako lepo da pevaš“, interesovao sam se ja. „Pa to sam ja Čika Keko, vaša komšinica, Evgenija – sremska melodijska ribica“, veselo će ona. „Nešto te se ne sećam, dete moje“, začudio sam se. „Pa ja sam pevala u horu „Panonske ribice“ koje su vas pratile na turneji „Raspevana Panonska ostrva“...,“ reče ona.

„A ti si ona mala slatka što je uvek kasnila na probe pa si morala malo i u ćošku da stojiš“, setih se ja. „To sam ja“, reče ona malo postiđeno. „Ala si ti narasla... I što lepo pevaš...“, priznao sam., „Pa eto, stalno vežbam. Uskoro ću da snimim i prvi CD...“, hvalila se Evgenija. „Lepo od tebe“, rekoh. „A sada Čika Keko žurim. Imam koncert u Bešenovu i ne smem da zakasnim. Ako imate vremena svratite da me čujete...“, doviknu ona i otpliva pevajući. Baš lepo od nje što tako lepo peva. Da li neko od vas zna lepo da peva? Ko hoće da peva sa mnom i Evgenijom? Ko hoće neka mi se javi. Taman kad god nećete da spavate možete da vežbate pevanje. Pošto tada svi spavaju niko vam neće smetati... Pošto ni sada ne spavate možemo i mi jednu zajedno da zapevamo. Paprika mi ljuta, dok je rotkva blaža Kupus mi je sladak, šargarepa draža Krastavac mi prija i paradajz godi Ja baš volim krompir kada dobro rodi Od luka i plačem, jedem ga kad neću Sve moram da volim, nemam neku sreću Ala je to divota kada se ne spava... Vidim da i vi uživate. Ja baš uživam. Zašto bih spavao? Kome se još danas spava? Nespavanje je najlepše. Ne spavajte. Jer ko spava mora da i ustane. Mi smo već ustali i ne moramo opet. Ko god reši ovu zagonetku ne mora da spava. Kreketanjem svojim iz bare nam javlja Da je roda stalno voli da zlostavlja Pa skakanjem ona zaklon svuda traži I dok se spašava njeno ime kaži. Ko zna rešenje? Ne spavajte već tražite odgovor. Da li treba da ponovim? Čujete li me...? Juhuuuu! Ima li koga. Nema spavanja jer se i meni ne spava. Hajde da čujem tačan odgovor. Ko zna? Žaba? Kako to? Svi znate? Ma hajdete, to je nemoguće... Svi znate i svi hoćete na spavanje... Pa kako? Nagrada je nespavanje... Eto, ako vi odete da spavate sa kim ću ja nespavati? Zeeeev... Izvinite na zevanju, omnaklo mi se. Nemojte ići. Odmorićete se i sutra u školi dobiti peticu. A kome treba petica? Pa dobro, nije loša peeetica... Dobićete peticu i bez spavanja. Zeeev... Evo, ja neću da spavam..., samo malo zevam. Nemojte da idete da spavate kad vas lepo molim. Nemojte... Neću ni ja... i nećuuu... Možda samo malko... Malko... Zeeeev.... Laku noć.

PRIČA O VRABCU MRVICI Oooo, koga to moje oči vide... Svi ste tu.... Čekaj da vidim... Niko ne fali ali ima i nekih novih... Za one koji me znaju i koji me ne znaju ja sam Čika Keka... Čika Keka legenda Panonskog mora i okolnih okeana, reka, rečica i potoka. Da, da, to sam ja Čika Keka neumorni borac protiv spavanja. Takoreći ja sam borac za nespavanje. Ne volim da spavam pa to ti je... Što da spavam, šta tu ima lepo? Kad spavam ne mogu da sviram, jedem, pevam, igram se sa igračkama... A ko spava taj brzo poraste i nema vremena da se igra sa igračkama. Ja neću da porastem... Mada, doduše, već sam nešto malo i porastao... Ali zato nemojte vi.... Jer kad porastete tu nastaju problemi. Zaljubite se, oženite se, imate decu koja neće da spavaju... Pa bolje je da vi budete ti koji ne spavaju nego da imate decu koja neće da spavaju... Veliki imaju velike probleme a mi mali male... Međutim nije to baš uvek tako. Jedan moj mali drugar je imao veliki problem. U pitanju je moj drugar, koji je mali rastom ali je moj veliki prijatelj, Vrabac Mrvica. Mi smo se družili, igrali fudbal, slepe bake, žmure, igrali smo video igrice, igrali smo se Supermena, Nindža, skupljali smo sličice... Iako je on bio nešto manji i niži od mene to nam nije smetalo da se družimo. Bilo je to sve lepo dok nije pošao u školu. Tad su nastali veliki problemi za Mrvicu. Torba je bila suviše velika za njega i suviše teška. Nije znao šta da radi. U školu je morao da ide a ko ide u školu mora da nosi i knjige sa sobom. Ko nosi knjige on ih nosi u đačkoj torbi. Probali smo svašta. Probali smo da nabavimo manju torbu za Mrvicu, ali u nju nisu mogle da stanu knjige... Probali smo da nabavimo manje knjige ali male knjige niko ne pravi... Nismo znali šta da radimo. U školu se mora ići. U početku je Mrvicin tata vrabac zvao celu familiju da pomogne Mrvici da nosi knjige u školu pa je svaki odlazak i povratak iz škole ličio na veliki familijarni skup. Tu bi se skupili stričevi i strine vrabci, teče i tetke vrabci, kumovi i kume vrabci, babe i dede vrabci, dalja rodbina vrabci... Svi oni su zajedno nosili Mrvicinu torbu do škole i nazad iz škole. Beše to naporno... Počeše i tu problemi... Prvo jedan stric je morao na službeni put pa nije mogao da dođe, pa se onda jedna ujna prehladila, pa dedu bole noge... I tako, kad god bi neko falio ostalima je to jako teško padalo. A kad bi dvoje falilo, jedva su stizali do škole... Problem, veliki problem za malog Mrvicu...

Šta da se radi? Nisam bio pametan. Ja mu nisam mogao pomoći jer sam morao da plovim, da vijam gusare, tražim izgubljeno blago, pomažem brodolomcima... Možda bih mu mogao ponekad poneti torbu ali nisam mogao stalno.... Moralo se naći neko drugo rešenje... Idem ti ja tako zamišljen ostrvom Fruška gora i čujem kako neko plače. Okrenem se i vidim kengura kako plače. Priđem ja njemu i pitam ga: „Ko si ti i zašto plačeš?“ „Ja sam Kengur Skočko i plačem jer niko neće da se igra sa mnom“, reče on. „A zašto niko neće da se igra sa tobom?“, baš me je zanimalo. „Pa, zato što sam tek skoro došao da živim ovde i svi se boje kad ja skačem“, žalio se on. „Zašto onda tako skačeš?“, pitao sam ga. „Pa u zemlji Australiji, iz koje sam se ja doselio, svi mi skačemo. Stavimo prijatelje u ovu torbu na mom stomaku i skačemo a ovde niko neće ni da skače sa mnom, ni da uđe u torbu!“, objašnjavao mi je. Meni sinu sjajna ideja. Odlučih da upoznam Skočka i Mrvicu... Neka Skočko u svojoj velikoj torbi nosi Mrvici knjige u školu i iz škole! Tako će i Mrvica imati pomoć i Skočko će imati druga... Kako reših tako i uradih. Samo da ste videli... Nije bilo srećnijih na svetu od Mrvice i Skočka. Postali su nerazdvojni drugari. Da li neko od vas pomogne drugu ili drugarici da ponese torbu? Evo vam sada prilike da pomognete meni da ne spavam, tako što ćemo zajedno nespavati... Dok ne počnemo da nespavamo evo jedne pesmice... Naš se Mesec oko Zemlje kreće Dok se ona sama sva vrti od sreće Potom oko Sunca ona stalno ide A to njeno kretanje oči nam ne vide Ceo svet je onda, baš vrteška prava Od koje me ponekad i zaboli glava Ah, što volim kada uživamo ovako zajedno... Uživamo nespavajući... Nemoj da bi neko oko sklopio... Nije valjda da vam se spava. Nemojte. Evo jedne zagonetke da vas razbudi... Ko pogodi može da bira da li neće da spava ili će ostati budan... Kokodače stalno kada snese jaje A onda iz jajeta piliće nama daje Pa skupa sa njima gužvu ona pravi A ti sada brzo njeno ime javi. Da li znate rešenje? Pa, vama govorim... Recite mi rešenje. Hajde, ko zna? Ko? Kokoška! Pa i nije neka zagonetka. Baš je bila laka. Gde ste? Kakva je to tišina? Nema spavanja! Hoću da skačete, pevate igrate... Znam da vam se ne spava.

Ja bih, da sam neki zakon, zabranio odraslima da decu teraju da spavaju. Neka spavaju odrasli. Zeeeev... Oni i onako nemaju šta da rade, umorni su od posla, nervozni, neće da se igraju... Zeeeev... Juu, što me spopade ovo zevanje. Mi imamo svašta da radimo po ceo dan, a naročito kada treba da se spava. To jest kada se ne treba spavati. Evo, sada kaaada mi se ne spaaava, ja bih baš mogao svašta da radim. Evo, zevam ali neću samo da spavam. Mmmmm.... Malo ću da razmislim šta bih mogao da raaadim. Zeeev... Auu, nikada mi se nije ovoliko zevalo. Razmislite i vi... Samo nemojte da spavate... Ja neću..., neću... Zeeeev... Laku noć... PRIČA O SLONU KOJI LETI Dobro veče, izdaleka stiže vama Čika Keka! Nije baš izdaleka ali sa Panonskog mora doplovljava do vas Čika Keka. Da, to sam ja, Čika Keka. Ma šta god radio, najlepše mi je da se družim sa vama. Vi ste mi nekako, kako bih rekao, najbolji prijatelji. Imam ja puno prijatelja ali ste mi vi najbolji. Nemojte to slučajno da kažete onim mojim drugim prijateljima kada ih sretnete. Vi ste mi baš oni naj, naj... Vama mogu sve reći a ne kao nekima. Čim im nešto kažeš oni odmah kažu i drugima. Ne znaju da čuvaju tajne... Da li vi znate da čuvate tajne? Siguran sam da znate. Ispričaću vam nešto ali nikome da ne kažete. Nemojte nikom pričati, baš nikom... Hajde obećajte... Kad bih nekom drugome ovo pričao on mi ne bi verovao a ja znam da ćete mi vi verovati i sačuvati ovu našu tajnu. Plovio sam vam ja tako jednom Panonskim morem kod Subotice. Plovim vam ja tako i tražim izgubljeno blago. Tražim ga ja ali ga nešto nema. Imao sam nekoliko mapa izgubljenog blaga ali izgleda da nisu bile dobre. Ako vi imate neku mapu izugubljenog blaga pošaljite mi je... Mada, bolje nemojte, jer šta će mi mapa kada nema više ni Panonskog mora. Propao posao... Tražim vam ja tako blago, sunce sija, vetar ćarlija... Gledam levo od broda, gledam desno od broda, a blagu ni traga. O, rekoh, neću li valjda ostati bez ijednog blaga... Gledam vam ja okolo, kad odjednom počelo nebo da se oblači, sunce se počelo sakrivati iza oblaka... Ne obraćam ja pažnju... Gledam ja dole, pretražujem dno mora... Kao da se natmurilo pred oluju... Gledam ja svoja posla, kad brod poče da se ljulja a ni daška vetra... Šta je to, da nisu neke morske struje... Nisu one sigurno... Oblačno, brod se ljulja i kao da će da

potone, nekako tone u vodu... Šta je to? Šta se dešava? Gledam dole, gledam okolo, pogledam gore... Zamalo se nisam onesvestio... Nisam mogao da verujem svojim očima... Gore na vrhu jarbola na mom brodu stajao je slon. Nećete mi verovati! Tamo je stajao slon! Kako slon? Otkud slon? Da li ja to dobro vidim? Gledam, jeste slon! Gledam ga a on gore čuči na jarbolu i smeška se. Kakav je to slon? Otkud on gore? Čitao sam ja knjige o letećim slonovima. Znam ja da oni postoje. Čitao sam knjigu o Dambu, letećem slonu.... Ali to je u knjizi, ili već negde tamo daleko.... Pitao sam se otkud slon ovde na Panonskom moru.... Gledam ja njega, gleda on mene. „Jeli ti gore, ko si ti i šta radiš na mom brodu?“ viknem ja njemu. „Ja sam Slon Julije i letim u toplije krajeve“, kaže on. „Ma kakvi topliji krajevi, kakav let, potopićeš mi brod. Uostalom leteći slonovi i ne postoje“, grdio sam ga. „Postoje, postoje... Kako sam ja tu ako ne postojim? I sleteo sam da se malo odmorim“, odgovorio je. „Pa dobro, ako moraš da se odmoriš, sleti ovde na brod. Tamo gore me puno mrdaš i možeš da mi slomiš jarbol, pa šta ću onda ja“, predlagao sam. „Sleteo sam gore jer sam mislio da me niko neće videti. Svi se boje letećih slonova“, reče on slećući. „Ja sam severni leteći slon i krenuo sam malo do Afrike da obiđem rođake dok ne prođe zima“, objašnjavao je, „i molim vas nemojte nikome reći da ste me videli“. „Nemam ja šta kome da govorim jer mi ionako neće niko verovati“, bio sam siguran, „nego da li si ti gladan?“ Tako smo Slon Julije i ja prozborili koju. Ja sam ga počastio hlebom i paštetom za užinu i popio je jedan sok od paradajza. Izvinio se što me je uznemirio i odleteo. Čudo nad čudima. Nikom to do sada nisam pričao. Niko mi ne bi poverovao sem vas. Da li ste vi možda nekad videli letećeg slona? Ili bar tako nešto slično? I ako jeste nemojte nikome da pričate jer vam neće verovati. Najbolje je tajnu sačuvati za sebe ili je podeliti sa najboljim drugom ili najboljom drugaricom a vi ste moji najbolji drugovi i drugarice. I posle ovakve tajne ko bi još spavao. Ja sigurno ne bih, baš kao i vi. Ala je lepo nespavati! Tada možemo da radimo šta god hoćemo. Prvo ćemo da otpevamo jednu pesmicu... Kada gledaš Sunce, onda moraš znati S' koje strane sveta ono neće sjati To je da znaš sever, gde je hladno često Pa i naše sunce, traži toplo mesto Ja sad kada bih morao na spavanje baš mi se ne bi spavalo. Da li se vama spava? Kome se spava neka digne ruku. Eto, nikome se ne spava... Mada već

ima nekoliko podignutih ruku... Ništa zato. Sada ću vam zadati jednu zagonetku pa da vidim ko će onda da spava. Okrugla, zelena, puna lepe slasti Ponekada može velika narasti Crvena iznutra osveženje nudi Reci njeno ime i pamet probudi. Hajde da vas sad čujem čuvari tajni. Ko će mi sada dati rešenje ove zagonetke. Lako je spavati, hajde rešite zagonetku. Ih, sad odjednom svi znate da je rešenje lubenica. Mora da ovi odrasli šapću. Odrasli neka idu sada na spavanje a mi ćemo ostati budni. Što bi mi sada išli na spavanje kada nam se ne spava. Zeeeev... To što sad zevam ne znači ništa jer ja odavno nisam ovoliko bio razbuđen. Čini mi se kao da više nikada neću ići na spavanje. Zeeev... Baš mi se ne spaaaava. Možda se nekom od vas i spava ali meni ne. Neću da spavam. Sad ću da razmislim šta bi mogli da radimo dok ne spavaaamoooo. Sada ću ja smisliti i reći vam. Ne idite nigde i ne spavajte.... Samo nemojte da spavate.... Zeeev... Neću ni jaaaa.... Laku noć... ŠKOLSKA PRIČA Eh, eh, eh... Eh! Kad već pre mrak... Kad pre već dođe vreme za nespavanje... Kad pre.... Ih, ko bi rekao... Čini mi se kao da sam se tek probudio, kao da sam tek ustao... A vidite vi ovo... Već vreme za spavanje... Htedoh reći, već vreme za nespavanje... Ne znam šta da vam kažem... Nego da li sam vam ja pričao, da li sam vam ja pričao... Ovo jesam, ovo jesam.... Da li sam vam ja pričao kada sam ja išao u školu? E, to su bila vremena... To su bila vremena, kad se samo setim.... Nisam ja baš hteo da idem u školu, da vam iskreno priznam... Naterali me... Jedva su me naterali.... Evo kako je to bilo.... Vozim ja moj brod Panonskim morem u potrazi za Amerikom. Sa mnom na brodu je bio i Panonski Kralj koji je hteo da prvi otkrije Ameriku... Vozim ja tako i gledam, gledam... Naiđem vam ja na raskrsnicu sa putokazima.... Na onom koji je pokazivao desno pisalo je Amerika, na onom koji je pokazivao levo pisalo je Indija, a na onom koji je pokazivao pravo pisalo je Afrika. Ja naravno

skrenem levo... Jaooo, muke moje kad to vide Kralj poče da viče: „Čika Keko, gde ti to ideš?“ „Da tražim Ameriku...“, odgovorih smireno. „Pa, da li ti gledaš gde ideš?“, viče on. „Gledam, gledam“, odgovaram „Pa gde gledaš? Da li si ti video šta je pisalo na onim putokazima?“, galamio je kralj. „Video sam“, kažem ja „Pa šta je pisalo?“, pita kralj. „Ne znam šta je pisalo. Ja ne znam da čitam“, priznah ja kralju. „Auuu, Čika Keko, kako ne znaš da čitaš. To svi moraju da znaju. Kako si ti tako školu završio?“, čudio se Panonski Kralj. „Nisam je ni završio, bio sam prehlađen, bio sam umoran, spavalo mi se...“, objašnjavao sam. Kralj nije hteo ni da čuje za moje razloge već me je odmah upisao u osnovnu školu. Šta mi je preostalo nego da idem u školu. Uopšte mi nije bilo teško. Da sam znao da je to tako lako završio bih ja tu školu i ranije. Tako sam lepo pisao sastave na teme „Zima u mom gradu“, pa „Kako sam proveo letnji raspust“, pa „Moja mama“.... Sa mnom u klupi je sedeo jedan mali koji je stalno prepisivao od mene. Nije mi to smetalo ali ga je učiteljica uvek opominjala: „Šekspire, ne prepisuj od Čika Keke...“ Matematiku sam takođe voleo. Što sam ja znao da računam. Znao sam napamet da izračunam koliko je tri puta dva, pa sam znao da izračunam koliko je dva puta tri, pa sam znao da izračunam koliko je pet plus dva plus tri, pa sam znao da izračunam koliko je dva plus pet plus tri... Sve sam znao... Ispred mene je u klupi je sedeo jedan koji se stalno okretao na časovima matematike kad smo imali kontrolni. Stalno mi je zivkao: „Čika Keko. Čika Keko, pomozi mi... Reci mi rešenje... Kako ide zadatak pod tri? Da li je rešenja kod petog zadatka 326?“ Pomagao sam mu kad god sam mogao ali sam mu rekao: „Ajnštajne, ne mogu ti baš sve reći. Videće učiteljica. Moraš nešto i sam...“ Ali sam mu pomagao, a on mi je uvek od kuće donosio lepe kolače što je pravila njegova strina. Da li i vi šapućete svojim drugarima? Nije to dobro, ali drugari su ipak drugari... Možda im nekada i treba pomoći, ali najbolje je da sami nauče, pa da svi sve znaju... Eh, kad sam ja išao u školu... Kad sam ja išao u školu tada smo učili i lepe pesmice... Časovi su dobri, računa se i piše Al' odmore naravno, volimo najviše U školi sve slušam, a najviše ono Kada posle svega, zazvoni nam zvono

Ja sad kad bih mogao ja bih opet išao u školu. Išao bih sve pevajući... I ne bih spavao, kao što sada neću da spavam... Nećete ni vi? Jel da da nećete ni vi? Nemojte... Evo reći ću vam jednu zagonetku... Nemojte spavati, nego je rešite... Velika je zgrada, puna dečje graje I u njoj se svima pravo znanje daje Tamo se i ocene često lepe dele A gde se to deca uče i vesele? A sada školarci? Da vas čujem... Ko zna rešenje? Ko zna? Ih, lako vam je spavati, hajde vi rešite ovu zagonetku... Nema spavanja, rešite zagonetku... Šta kažete? Malo glasnije... Škola? Kažete da je rešenje škola? Pa mogu vam reći da ste svi pogodili... Neverovatno, baš ste svi pogodili... Ali nemojte sad da spavate. Nemojte.... S kime ću ja ostati ako vi odete? I što da spavate? Ako spavate brzo će te završiti školu i šta ćete onda raditi? Onda ćete kao ja tražiti nekog da ne spava sa vama... Zeeev... Evo meni se baš sada ne spavaaaaaa... Samo malko zevam... A ni vama se ne spavaaaaaa. Nikom se ne spava. Meni se najmanje spava a najviše mi se ne spava... Nego sada ću ja da smislim jednu novu zagonetku a vi nemojte nigde da idete. Zeeeeev.... Samo da prestanem sa zevanjem. Ja ću samo malo da razmislim i reći ću vam je. Vi nemojte da spavate... Evo sada ću ja da prilegnem i smislim... Kada legnem bolje mislim. Kada legnem baš se tek onda razbuudiiim... Zeeeev... Laku noć... PRIČA O KALENDARU Dobro veče. Dobro veče svima vama mojim drugarima, dobro veče mama, tatama, bakama, dekama, strinama, stričevima, ujacima, ujnama, komšijama... Dobro veče. Baš sam dobre volje. Baš sam dobre volje, skoro kao i uvek... Ja sam uvek dobre volje, a sada sam najdobrije volje. Večeras sam dobre volje kao kada sam nekada plovio Panonskim morem. Kad se setim mojih večeri na mom brodu a moj brod na mom Panonskom moru... Bilo je to davnih godina... Bilo je to...

To je bilo stvarno davno... To je bilo još pre nego što je izmišljen kalendar. Da, da... to je bilo pre kalendara. Baš je bilo lepo ali nezgodno ploviti Panonskim morem bez kalendara. Danas ni sam ne znam kako smo se snalazili. Nisu se znali ni dani u nedelji, ni datumi u mesecu, ni meseci... Baš je to bila jedna velika gužva. Sada je to lako. Ako je danas ponedeljak ti možeš da kažeš „u sredu treba da plovim u potragu za izgubljenim blagom“. Nekada si morao da se dovijaš pa kažeš „kada dva puta spavam i probudim se treba da plovim u potragu za izgubljenim blagom“. Ili sada kažeš „za dve nedelje treba da idem na jedno pusto ostrvo da vidim da li ima koga“, a onda si morao da kažeš „kada četrnaest puta budem spavao i probudio se treba da idem na jedno pusto ostrvo da vidim da li ima koga.“ Tu tek nastaju problemi. Jer šta kad nekad u toku dana spavaš pa ne znaš da li se to spavanje računa u ona noćna spavanja, da li se sva spavanja računaju ili se ne računaju jer se samo noćna spavanja računaju... Pa šta se desi ako se zabrojiš pa ne znaš da li si imao trinaest ili četrnaest noćnih spavanja. Da vam ne pričam šta se dešavalo kada na „nekalendarskom“ jeziku kažeš treba da za tri meseca vozim brod na generalnu popravku ali petnaest dana pre toga moram da skoknem na kraj Panonskog mora da kupim rezervne delove jer je tada letnja rasprodaja... Tada se nisu znale ni godine. Nisi mogao nikoga da pitaš „koliko ti imaš godina“. Nisu postojali ni rođendani. Nije ti mama mogla reći „idi da se igraš ali nemoj ostati kasno i dođi pre osam“. Sve je to mene tako zbunjivalo, sve me je to nerviralo i pravilo zbrku u životu. Razmišljao sam šta da radim, kako to da ja sve dovedem u red. Mislim ja tako, mislim... i odlučim da izmislim dane u nedelji. Razmišljam koliko dana u nedelji da bude... Razmišljam da ih ne bude ni puno ni malo.... Razmišljam, razmišljam i odlučim da ih bude sedam. Ni puno, ni malo, taman da se mogu prebrojati na prste dve ruke dok u jednoj ruci držiš čokoladu ili neki kolač.... Ali tad mi je nastao problem kako da nazovem te dane.... Ne mogu ih zvati prvi dan, drugi dan.... Mislim ja tako, mislim... i odlučim da ih nazovem ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota i nedelja.... Baš lepa imena, lako se pamte i siguran sam da svi vi danas znate kako se zovu dani u nedelji.... Da bih lakše se snalazio odlučim i da svaki dan ima dvadeset četiri sata.... Tako je lakše da znam kad je doručak, ručak, večera, kad počinje crtani film, kad moram u školu.... Ih, odmah mi je lakše bilo, ali nešto mi je falilo.... Falili su mi meseci radi lakšeg snalaženja da znam kad je raspust, kad je moj rođendan, kad je Nova godina.... Izmislim vam ja tako dvanaest meseci koje sve stavim u jednu godinu. Svakom mesecu ne dam isti broj dana da ne bi bilo dosadno tako da svi imaju dan više ili manje.... A imena, imena sam im baš lepa dao. Nazvao sam ih januar, februar, mart, april, maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar. U početku sam mislio da bude trinaest meseci i ubacio sam i mesec limburg, ali sam ga brzo izbacio. Ne volim baš broj 13 jer mi nešto nije srećan.

Tako sam vam ja kompletirao dvadeset četiri časa u danu, sedam dana u nedelji i dvanaest meseci u godini s tim da ima i 52 nedelje u godini. Ali ne lezi vraže, ne da meni nešto mira i ja još izmislim vek u kome ima sto godina... Uz to sam i sat podelio na šezdeset minuta a minutu na šezdeset sekundi. Pa vi vidite sada kakav sam ja veliki posao uradio. Kako bi vi sada bez kalendara ili bez sata. Niko ne bi znao šta kada treba da radi. Ustali bi pre nego što bi legli, vratili se iz škole pre nego što ste otišli, oženili bi se i udali pre nego što bi školu završili... Januar je prvi i sa njim se kreće Februar je zatim, mart je mesto treće April je četvrti i godi mu mesto Posle cvetnog maja, jun je mesto šesto A za toplim julom, avgust ima sreće Jer se u septembru tek u školu kreće Na desetom mestu oktobar je znaj I posle novembra sa decembrom kraj Dvanaest meseci u godini ima Napiši ih redom i kaži ih svima Šta vi mislite o svemu ovome? Spava vam se.... Ma nije moguće. Ne može vam se spavati kada se meni ne spava. Zadaću vam jednu zagonetku protiv ne spavanja a vi je rešite, samo nemojte da idete da spavate.... Iz Afrike nam stiže dugačka i žuta Majmuni je jedu ponajviše puta Iako dugačka traje vrlo kratko Reci sada nama njeno ime slatko. Nešto vas ne čujem... Da li ne znate ili ste zaspali? Nema spavanja, recite mi rešenje... Čini mi se da je neko rekao tačan odgovor... da čujem još jednom.... Ma nemojte sad svi u glas... Jedan po jedan... Šta kažete? Banana? Auuu, opet ste pogodili. Moraću da smišljam teže zagonetke. Ove su ili lake ili vi sve znate... Smisliću odmah jednu težu, ali vi nemojte spavati, nemoooojte. Zeeeev.... Možete zevnuti koji put kao ja ali nemojte da spavate. Nemojte jer ću vam sad postaviti jednu teeeeeešku zagonetku.... Što da spavate kad opet sutra morate da ustanete. Cela noć je pred nama. Zeeeev.... Juuu, opet zevam. Prvo ćemo pogađati zagonetku a posle ćemo se igrati nečeg drugog. Samo moram da je smislim.... Vi samo malo sačekajte a ja ću je smisliti. Evo smišljam, smišljam... Mmmmmm... Zeeeev... Moraću da prilegnem da bih bolje smislio. Uf, od tolikog nespavanja izgleda da mi se sada baš prispavalo. Šta da se radi moram i ja nekada da spavam. Laku noć...

Saša Jovanović

PANONSKE PRIČE NESPAVANKE IZDAVAČ Ekološko udruženje građana „Zeleno pitanje“ Bulevar oslobođenja 11, Novi Sad 021 6 414 083 sasjov@open.telekom.rs ZA IZDAVAČA Predsednik udruženja Bogdan Đurđev ILUSTRACIJE Mladen Oljača ŠTAMPA PIPERI, Novi Sad

Prijatelji koji su pomogli štampanje knjige: Jelica Peruničić, Vesna Ilić, Tomka Lakić, Goran Ćulibrk, Radmila Nanić, Ivana Nanić, Ljubica Radoman, Dragan Dikić, Slade Babić, Mile Erceg, Drug Crni, Gojko Todorović, Draško Stanišić, Siniša Kijac, Branislav Ninković Fale, Dinka Kovačina, Matko, Slađana Nešić, Zoran Vrzić, Slaviša Rujević

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 821.163.41–93–32 ЈОВАНОВИЋ, Саша Panonske priče nespavanke / Saša Jovanović ; ilustracije Mladen Oljača . – Novi Sad : Ekološko udruženje građana „Zeleno pitanje“ , 2011 (Novi Sad : Piperi) . – 32 str. : Ilustr. ; 22 cm ISBN 978-86-913669-1-9 COBISS.SR-ID 262941191