Црна Гора и НАТО
Црна Гора се налази на корак од уласка у НАТО. То се догађа док се овај војнополитички савез, по свему судећи, убрзано припрема за рат са Русијом. Сукоб је, уствари, одавно почео и он се, за сада, одиграва кроз гомилање НАТО трупа на руским границама, на територијама бивших совјетских република, кроз увлачење чак и Украјине у НАТО и ЕУ структуре. Економске санкције против Русије увелико су на снази. Медијска сатанизација ове земље и њеног председника Владимира Путина одавно се претворила у праву хистерију. Чак и председник САД и његови најближи сарадници морају да се бране од оптужби да су руски шпијуни. Да би се оправдали, али и да би ојачали позиције пред преговоре са Москвом, они ракетирају Сирију и уводе Црну Гору у НАТО. На страну судбина малене Црне Горе - има много посматрача који верују да, упркос изборном поразу Хилари Клинтон, свет и даље клизи ка новом, великом рату. Када се ово зна, да ли је уопште потребно да се упитамо на кога би у, у саставу НАТО трупа, пуцали црногорски војници? Да ли ико озбиљно верује да ће моћи да избегну да, по први пут у историји, на овај или онај начин, учествују у походу на Русију? Ко може да тврди да Црна Гора, због тога, неће постати легитимни циљ руског оружја? НАТО стратези баш зато, да би је гурнули у рат са Русијом, укључују Црну Гору у свој савез. Црна Гора, истина, има одређену стратешку важност. У време социјализма, Тиват је био неформална руска база, јер су тамо, на вечитим ремонтима, били усидрени руски ратни бродови. Али, овде је реч о симболичном значају Црне Горе, о оној врсти посебних историјских веза између ове земље и Русије, које данас 1
морају да буду прекинуте. То ће бити јасна порука за Русију, али и за све њене потенцијалне савезнике. Историјске везе Црне Горе са Русијом, се, ипак, не могу ни упоредити са многоструким нитима које је спајају са Србијом и Српском. Да ли ће Црногорци учествовати и у сутрашњој агресији на ове две српске земље? НАТО стратези и власти Црне Горе о томе су, како видимо, већ одлучили; шта ће се догодити, зависиће и од политичких елита у Србији и Српској. Посматрачи који тврде да би циљ Србије и Српске требало да буде очување националног суверенитета и територијалног интегритета, кажу да је Русија њихов природни савезник. Све анкете јавног мњења потврђују да тако мисли убедљива већина грађана Србије и Српске. Уколико они донесу такве одлуке, на њих ће, дакле, пуцати црогорски Срби и етнички Црногорци, чији су преци, судећи по историјским изворима, били Срби. НАТО, уосталом, од почетка црногорске независности види ову земљу као средство обрачуна са „српским националистима“. О томе сведоче сегрегација и прогони над Србима у Црној Гори, разрачунавање са сопственом, српском историјом, са Српском православном црквом, ћирилицом и српским језиком, као и најближе везе које је Црна Гора успоставила са још две новопечене НАТО чланице, Хрватском и Албанијом. Црногорски случај показује да се од Срба и даље могу стварати нове нације и државе, које ће се сутра, чак и без спољних подстицаја, међусобно сукобљавати и разрачунавати. Оваква разрачунавања могла би да буду спречена уколико би Србија и Српска ушле у НАТО. Зато црногорске власти пружају несебичну подршку НАТО лобистима у Србији. То су, и у Србији и у Црној Гори, неретко исти људи. Опште је познато да финансијска средства која Црна Гора може да уложи у овај посао нису безначајна, као и да је порекло тих средстава, 2
најблаже речено, крајње сумњиво. За НАТО, функција Црне Горе у сукобу са „српским националистима“ данас више није само дефанзивна. Она је сада кадра да, својим примером и новцем, утиче на београдско јавно мњење и финансијске токове. Од огромне важности је чињеница да јој власти у Србији пружају несебичну подршку. Све то у српском друштву подстиче антицрногорско расположење, које се, на радост подгоричких власти, неретко окреће и против Срба из Црне Горе. Хапшење Михаила Чађеновића и судско насиље над Андријом Мандићем и Миланом Кнежевићем, нису покренули никакве реакције јавности у Србији. Београдски медији јавили су о хапшењу Марка Милачића, и о његовом спаљивању НАТО заставе испред затвора у Спужу, као да је реч о инциденту који се одиграо негде на Исланду или на Суматри. Судбина Црне Горе додатно потврђује оно што потписник ових редова назива „Македонском парадигмом“. Обично се тврди да је Србија на себе навукла непријатељство НАТО, САД и ЕУ због своје непослушности. Македонија и Црна Гора су, међутим, извршавале све налоге. Шта се данас догађа са Македонијом, најбоље знају њени грађани. А Црна Гора? Сада је јасно где су водиле црногорска независност и „обнова државности“, стварање црногорске нације, цркве и језика, серија „Божићни устанак“ и слична уметничка дела. То што је, судећи по истраживањима јавног мњења, убедљива већина грађана Црне Горе против уласка у НАТО, више не занима ни њихове власти ни демократске НАТО земље. Ни пуцање на Србе и Русе, међутим, неће бити довољно да би се коначно доказала правоверност. Црну Гору њена историја чини хронично непоузданом и вечито сумњивом пред њеним новим, НАТО господарима. Она ће тек морати да окаје грехе својих јуначких предака, свога Његоша и Косовског завета. 3