Simillimum times vol 8 broj 1 decembar 2016 by Vladimir Holodkov

ČASOPIS «SIMILLIMUM TIMES» NOVA ŠKOLSKA GODINA JE POČELA ...

(Ivan Generalić, Zimsko jutro, 1953)

Godina 2016-2017, Vol. 8, No. 1, DECEMBAR 2016

SADRŽAJ 1. UVOD U NOVU SEZONU RADA ČASOPISA

.... 2

2. INTERVJU SA DŽONATANOM HARDIJEM

.... 3

Autori: Kalina Simić / Sanja Mirčić Cimeša

3. BUDUĆNOST HOMEOPATIJE – UGAO GELDANJA(pogled G.Vitulkasa) .... 14

Obradila: Vesna Trišić

3. KALIJUM KARBONIUKUM – HOMEOPATSKI SLUČAJ

.... 23

.... 29

.... 40

6. PRVI MEĐUNARODNI KONGRES ECH I IAVH

.... 52

Autor: Maja Paroški Letić

4. HOMEOPATIJA I DUHOVNOST

Predavač: dr Dragan Stamenković

Pripremila transkript: Nina Petrović

5. SEPIJA - HOMEOPATSKI SLUČAJ

Autor: Vesna Trišić

Autor: Ferenc Sečedi

UVOD U NOVU SEZONU RADA ČASOPISA Između dva broja «Simillimum times» časopisa imali smo razne događaje. Održali smo trodnenvu Letnju školu «Simillimuma 2015/2016» na kojoj su studenti III i V godine uspešno prezentovali svoje projekte. U dubuku jesen dana 12.11.2016. smo ih promovisali u «homeopate» i «diplomirane homeopate».

Tokom letnjeg raspusta smo preko Facebook profila imali seriju on-line predavanja u 30 lekcija sa dobrom vidljivošću o homeopatiji te je kao rezultat toga nastao poseban specijalan broj «Simillimum timesa». Imali smo i razne tribine za promociju homeopatije (Niš u dva navrata, Kragujevac, Čačak, Beograd u više navrata) u samostalnoj organizaciji ili u formi drugih dešavanja (festival zdravlja, spa centri, Farmaceutski faultet u Nišu, itd.). Svakako da nam je najvažniji događaj očuvanje kontinuiteta edukacije u oblasti klasične homeopatije kao primarna misija Udruženja za širenje i unapređenje klasične homeopatije «Simillimum». Pored humane homeopatije, organizujemo i edukaciju za veterinarsku homeopatiju. Naš saradnik Ferenc Sečedi pripremio je izveštaj o Prvom međunarodnom kongresu međunarodne asocijacije za veterinarsku homeopatiju. Sa zadovoljstvom možemo da kažemo da nastavljamo rad i da smo ponosni zbog toga. Imamo novu generaciju I godine u Beogradu i Nišu. ŽELIMO IM USPEŠAN POČETAK UČENJA I DOBRODOŠLI U PROSTOR «SIMILLIMUMA». Ujedno ovim putem vas kao čitaoce pozivamo da učestvujete u radu čaopisa, slanjem vaših radova iz oblasti homeopatije.

Razgovor vodile Kalina Simić i Sanja Mirčić Cimeša. Džonatan Hardi (Johnatan Hardy) u Beogradu, juna 2016. P: Studenti veoma cene predavače koji predstavljaju „žive slučajeve” i time potkrepljuju svoje predstavljanje lekova. Da li često snimate svoje slučajeve? Snimam ih već više od 16 godina i većinu svojih pacijenata pitam za dozvolu snimanja. Uglavnom, tj. oko 75% ljudi odgovori potvrdno, dok u nekim slučajevima čak ni ne pitam, jer odmah vidim da će biti teško. Ali da, većina ljudi je OK s tim. P: Da li prođete kroz svaki snimak ponovo, nakon uzimanja slučaja ili je to samo materijal za Vaše knjige i predavanja. Kako koristite te snimke? Kad uzimam slučaj, najčešće ispišem oko 10 stranica A4 formata, bukvalno zapišem sve što pacijent kaže. Pišem toliko brzo da je to verovatno nečitljivo bilo kome drugom, ali vi želite, kao što Haneman kaže, da ubeležite slučaj „pacijentovim rečima“, da upišete tačno ono što je rekao. Tako da te moje beleške čine osnovu za primere u knjigama i kad pravim predavanje ili pišem neki članak, tačno mogu da izvučem njihove reči. Video slučajevi su vrlo zahvalni za predavanja. Najteži deo je u stvari njihovo montiranje i uređivanje, to traje najduže, ali to je fantastičan materijal za učenje. 3

P: Da li ponekad eventualno savetujete pacijenta? Imali smo priliku da u školi „Simmillimum“ upoznamo zaista mnogo različitih terapeuta, i neki od njih reaguju, daju komentare, savetuju pacijente. Da li i vi to nekada radite? To je veoma zanimljivo. Ja mislim da je vrlo lako upasti u taj psihoterapeutski model, ali ako to uradite, vi ste zapravo „ubili“ homeopatsku praksu. To nije homeopatija. I zaista ne pomaže puno ljudima. Vi možete ići kod psihoterapeuta pet ili deset godina, možda stvari uspeju da se poprave za nekih 20%. Jer, ja smatram da pričanje o stvarima nije preterano od pomoći, dok pronalazak homeopatskog similimuma može biti čudotvorno i tako dramatično iznedriti promenu preko noći, više nego 10 godina psihoterapije. Ja nekako smatram da je upadanje u psihoterapiju zapravo jedan vid izbegavanja. To je način da homeopata pobegne od teškoća i izazova da ostane usredsređen na homeopatski proces i da se zaista trudi da „pomeri“ pacijenta prema otkrivanju stvarnog stanja stvari koje bi mu pomoglo da razume suštinu problema. Ja to smatram mnogo izazovnijim. Znate, homeopatska konsultacija nije razgovor. To nije normalna ljudska međudejstvo. Mi uvodimo pacijente u dublje slojeve njihove psihe u kojima verovatno nikada ranije nisu bili. Vodimo ih u dublje delove njihove svesnosti, gde nam mogu otkriti činjenice neophodne za pronalaženje leka. To sam pominjao i na seminaru. Često kada pacijent, svesno ili nesvesno, koristi trikove kojima želi da se „izvuče“ iz tog neprijatnog toka, kada vas na primer pita: „A šta vi mislite o ovoj terapiji, ili o onoj dijeti, šta vi mislite doktore?“, vi morate da mu kažete „Rećiću vam šta mislim o tome, ali na kraju. Moram da čujem sve što treba, da bih mogao pravilno da procenim i dam pravi savet. Ne smete da dopustite da vas izigraju. Na kraju, ipak kažem par stvari ako vidim da je potrebno. Ali to je uvek neka vrsta 4

duhovnog saveta. Nešto što će ih ohrabriti, ne baš izravan savet, ali trudim se da izdignem time njihovu svest iznad drame svakodnevnog života i da im ponudim jedan drugačiji ugao gledanja. I kada vidite da su potpuno očajni kažete: „Znate, ništa ne traje večno i pokušajte da se ne poistovetite sa okolnostima u kojima ste se trenutno našli, jer to niste zaista Vi. Vaše fizičko telo nije Vaša suština, bolna osećanja koje imate ne čine Vas, te misli kojima ne možete da se otrgnete, to niste zaista Vi. Vi ste jedna duša koja posmatra ovu dramu i iz nekog razloga Vama se sve ovo dešava, i Vi kroz to morate da prođete. Ali zapamtite, to nije Vaša suština.“ Takve stvari umem da kažem. Ili, ukoliko postoji neka svojevrsna stvar za koju mislim da čine grdnu grešku u svom životu, ili nešto što zaista mora da se promeni, možda ponekad dam savet. Međutim, najbolji način da navedemo pacijenta da promeni neke okolnosti ili prekine neki štetan odnos u svom životu, jeste da mu damo similimum. P: Kada ste bili mlađi, da li je to bilo drugačije? Šta mislite da je najčešća zamka u koju može da upadne neiskusan homeopata? Ja sam verovatno, kao mlad homeopata, napravio svaku moguću grešku. I siguran sam da ih ima mnogo, ali smatram da je najveća opasnost zapravo strepnja, nesigurnost i strah od nenalaženja leka, koji nas često navodi da uskočimo u zamku prepisivanja prvog leka koji nam padne na pamet, koji „nam se učini“. I onda postavljamo pitanja koja će potvrditi taj izbor. Tako da, smatram da je najveća greška ne biti otvorenog uma, ne biti nepristrasan posmatrač. Kad želite da izbegnete tu nelagodu neznanja i zaista samo slušate pacijenta, slušate njihovu priču, čujete šta oni zaista kažu i prepustite njima da vode konsultaciju. Kako ona odmiče, Vi treba da prepoznate koji je taj trenutak kad je pacijent rekao dovoljno kako bismo mi mogli da zaključimo – ovo je ta tačka prodora u slučaju, ovo je taj glavni trag koji treba da pratim... P: Ali često imamo pacijente koji se raspričaju u neželjenom smeru, pričaju o svojim rođacima, prijateljima, problemima sa kolima, provodu na letovanju... Pretpostavljam da i Vi takve pacijente ponekad prekinete i vratite ih „na pravi put“?

U redu je prekinuti takvog pacijenta. Kada osoba skrene sa glavne putanje, vi često morate da se ubacite. Ipak dođe taj trenutak kada ne želite više da slušate priče i nevažne okolnosti, jer vas to neće odvesti do leka. Ono što vi tražite je da oni opišu svoju odgovor u takvim okolnostima. Dakle vi ste zainteresovani za njihova unutrašnja stanja i osećanja u datim okolnostima. Ponekad, čak i otvoreno morate da im kažete: „Hej, ne želim više da slušam te priče, želim da mi opišete svoj unutrašnji osećaj i iskustvo. Kako Vaša svekrva čini da se Vi osećate. Koje je to Vaše osećanje koje ste iskusili u tim poslovnim okolnostima?“ – to je OK. P: Vaše iskustvo je zaista vrlo eklektično. Pre homeopatije završili ste medicinski fakultet i botaniku? Da, imam diplomu iz zoologije. Zaista, bio sam student osam godina, što je zaista mnogo... Nekoliko godina sam mislio, zašto sam pobogu studirao tu zoologiju, ali poslednjih 15 godina postalo mi je prilično jasno zbog čega. Zaista, to mi je umnogome pomoglo da razumem životinjske lekove i smatram da lično rezoniram sa životinjskim lekovima. P: Na to se prirodno nadovezuje pitanje da li imate osećaj da kod Vas dolaze većinom „životinjski lekovi“, ili Vi projektujete životinjske lekove na većinu svojih pacijenata? Šta mislite kako radi ta stvar? Kako to da Vi imate toliko mnogo životinjskih lekova, i o kom procentu tačno govorimo, pošto neke homeopate tvrde da su naleteli na samo nekoliko, budući da su inače ređi nego biljke i minerali? To je vrlo zanimljivo pitanje. Moram da kažem da je homeopatska praksa vrlo neobjektivna u raznim pogledima, tako da ne možete sa sigurnošću da tvrdite da viđate 30% životinjskih, 40% biljnih i 30% mineralnih lekova. Svačija praksa će biti drugačija, što će zavisiti delom od toga gde živite, a delom od prirode terapeuta. Ja se do izvesnog stepena slažem da mi privlačimo pacijente koji, na neki način, rezoniraju sa našim ličnim stanjem. To je donekle istina. Međutim, istovremeno ćete dobiti i pacijente kao i svi drugi terapeuti. Mislim da uglavnom viđam više životinjskih lekova nego mnogi drugi terapeuti, ali viđam i dosta mineralnih slučajeva, mada verovatno manje biljnih nego neke kolege. 6

P: Šta mislite da je razlog tome? Ne znam, ali mislim da mi bolje idu minerali i životinje, tako da smatram da je ovde na snazi zakon privlačnosti... Ali znam da su mi neki ljudi, koji su pisali o biljnim lekovima, rekli da su se lično vrlo retko susretali sa životinjskim lekovima. Verovatno ima i preteranog prepisivanja u samo jednom smeru, ali mislim da ipak mi privlačimo različitu vrstu pacijenata koji dolaze baš kod nas. I to je u vezi sa vašim unutrašnjim stanjem i dosadašnjim iskustvom. P: Kad pričate o svom ličnom stanju i iskustvu, kako održavate sopstveno mentalno zdravlje u praksi? Važno pitanje. Ja lično pratim duhovno učenje koje je vrlo sveobuhvatno i nudi znanja iz raznih oblasti – kako živeti život, ne samo kroz duhovna saznanja, nego i kako održavati fizičko zdravlje, međuljudske odnose, finansije... Ja meditiram svakodnevno, što me hrani duhovno, ali pored toga bavim se i telesnim vežbama, zdravo se hranim, vegetarijanac sam, ne pijem alkohol, moglo bi se reći da aktivno brinem o svom fizičkom i psihičkom blagostanju. P: Možete li nam otkriti koje je to učenje? Ja pripadam Zajednici samo-spoznaje (Self-realization Fellowship) koju je osnovao Paramahansa Jogananda (Paramahansa Yogananda) još 1920. godine. On je bio prvi indijski učitelj koji je putovao na zapad i tamo osnovao organizaciju. Kao što rekoh, to je sveobuhvatno učenje koje ispunjava razne vidove mog života, tako da uspevam da ostanem srećan na mnogim poljima i imam zdrav pogled na stvari, pomaže mi da zadržim pravi ugao gledanja u homeopatiji i u drugim životnim izazovima. P: Moram da primetim da većina naših gostujućih profesora živi ili pokušava da živi u skladu sa nekim duhovnim učenjem. Da li i Vi preporučujete da se bavimo jogom i meditacijom? Mislim da su svi oni u pravu. Pre ili kasnije život će vas izbaciti iz koloseka, a ako vaš život ne počiva na čvrstoj osnovi... znate, ljudsko biće čine tri sloja: fizičko telo, um i duša. A ako želite da imate srećan, uravnotežen život, morate da se brinete o svakom od njih podjednako i redovno negujete sva tri. U tom smislu složio bih se sa izrekom da na kraju svi 7

završimo na kolenima. Ako ne iz dubokog poštovanja onda iz očaja. Ja smatram da je to istina, tako da je bolje da svoj život dovedemo u red pre nego što nas on sam na to natera.

P: Da li ste imali neke nagle skokove u karijeri? Neki momenat spoznaje, odlazak na viši nivo, kao što bi na primer bilo napuštanje jednog sistema i prihvatanje drugog koji vas bolje vodi do leka? Na ovo pitanje moram da odgovorim odrečno. Smatram da je moja praksa evoluirala prilično postepeno. Naravno, tu su učitelji koji su bili u osnovi važni za moj razvoj. Radžan Šankaran (Rajan Sankaran), Jan Šolten (Jan Scholten) ili Masimo Manđalavori (Massimo Mangialavori) na primer, ali i mnoge druge homeopate. Njihovi uvidi su za mene bili zaista nezamenjivi. S druge strane, nikada nisam u potpunosti kopirao nečiji pristup, mislim da to ionako ne bi radilo. Ja smatram da mi treba da radimo na svoj način i da uvršćujemo ideje drugih u sopstveni način rada, jer bi u suprotnom taj tuđ sistem stao na put našoj sopstvenoj pronicljivosti u postupku prodiranja u slučaj. 8

P: Kao i prethodne sagovornicima, moram da Vas pitam koje biste knjige preporučili našim studentima? Uzimajući u obzir nepristupačnost ove literature, koje su to „neophodne“ materije medike i repertorijumi? Ako ljudi mogu da priušte kompjuterski program, on je po meni najisplativiji. U okviru programa dobijate veliki broj najboljih i najsavremenijih knjiga, tako da biste time izbegli problem, kako cena, tako i nepostojanja literature u vašoj zemlji. Ja lično, koristim MekRepertori (MacRepertory) uz ReferensWorks (ReferenceWorks), ali mislim da su i drugi programski paketi vrlo dobri, pogotovu što različiti programi odgovaraju različitim ljudima. Ali lično mislim da su ova dva vrlo jednostavni za upotrebu, a to vam kaže neko ko je pre 20 godina bio totalni tehnofob. Ukoliko niste u mogućnosti da priuštite neki homeopatski softver, ja bih se opredelio za neki od modernijih, usavršenih repertorijuma kao što je KomplitRepertori (Complete Repertory). Što se tiče materije medike, dobre su Vermulenova (Frans Vermeulen) ili Marfijeva (Robin Murphy) materija medika. Mislim da za odgovor, na pitanje koju knjigu da čitamo, ili koji seminar da pohađamo, treba da koristimo sopstvenu intuiciju. Ako ste zaista uzbuđeni oko neke knjige ili seminara, verovatno na njega i treba da odete. S druge strane ako se osetite nezainteresovano, ili imate otpor prema nekom predavaču, verovatno to treba da preskočite. Morate da na miru razmislite o tome, da sednete i vizualizujete kako bi to bilo uraditi i da u skladu sa tim viđenjem i postupite. Intuicija je tu po meni osnovna. P: Moram priznati da to deluje dosta rizično, pogotovu sa lekovima. Prepustiti se intuiciji... Kako se vi nosite sa tim stvarima? Sigurno to nije lako kao što izgleda. Ne, nikako nije lako. Intuicija nije pogađanje. To nije slučaj u kojem vi jednostavno uvek nekako otvorite knjigu na pravoj stranici, na kojoj vam se ukaže lek. Intuicija dolazi iz jednog osećanja smirenosti, vrlo uravnoteženog poimanja stvari i ozbiljnog, dugotrajnog bavljenja sopstvenim sposobnostima u rasuđivanju. Intuicija je pronicljivost, duboko osećanje spoznaje – Ti znaš jer prosto znaš. To je duboko osećanje nekog sveopšteg znanja koje dolazi iz dubine našeg bića. I vi znate da ako idete protiv tog osećaja, nešto se prosto ne uklapa. Najbolji način da razvijete 9

intuiciju jeste da meditirate. Zato što je intuicija moć duše, a meditacija hrana za dušu. Tako da kada meditirate možete još više razviti sposobnost intuicije. S druge strane, kada tu mirnoću uvedete i u svoj homeopatsk i rad, i pristupate slučajevima na vrlo dubok, siguran i smiren način, to će otvoriti put za dalji razvoj vaše intuicije. Naša osećanja i razum nas dovode do razumevanja pojavnog oblika stvari, daju nam podatke o pojavama – stvarima koje se mogu spoznati čulima. Međutim, intuicija nam daje podatke o noumenonima (grč.) – unutrašnja esencija stvari, ono što se nikako ne može spoznati. To je jedan od blagoslova ako se homeopatijom bavite na pravi i dubok način, činjenica da vam ona u stvari pomaže da razvijate intuiciju. P: Da li Vaši izlečeni pacijenti stignu do tog stupnja razvoja? Nije neophodno da se svi razviju u tom smeru, ali ja mislim da to sigurno može da im pomogne da svoje životne odluke donose iz jedne dublje razine u njima samima. Pitamo se šta je suština poremećaja telesnih ili duhovnih sposobnosti i kako ljudi na to reaguju? Kada je nešto poremećeno, onda donosimo i pogrešne odluke i preduzimamo pogrešne korake. A intuicija može da pomogne ljudima da delaju i govore iz dubine svog bića, sa mesta koje je bliže njihovoj duhovnoj suštini i time donose bolje odluke. Intuicija nikada nije u krivu. Ako je intuicija, uvek je u pravu. To je povezano sa onim osećanjem smirenosti o kom sam govorio na seminaru. Kada pacijent dobije pravi lek, prva stvar koju primeti jeste da je smireniji nego pre. A kada ste smireni, vaša intuicija se oslobađa i razvija. P: Da li ste se ikada našli u situaciji da jednostavno niste mogli da se povežete sa svojim pacijentom i da ste morali da ga „prosledite“ nekom od kolega? Moram da priznam, vrlo retko, mislim da oni odustanu pre mene i sami odu dalje.

P: Znamo svi da postoje pacijenti, naravno za homeopate sa većim iskustvom to je manji postotak, ali oni ljudi koji mogu da vas izvedu iz takta, tako da ne možete da se usredsredite? Oni imaju veoma jake energije kojih naravno ne moraju biti svesni, ali kao što ima ljudi u svakodnevnom životu koji vam jednostavno isisavaju energiju, tako isto može da se desi i u ordinaciji. Kako se vi nosite sa tim? Naravno da postoje pacijenti koji su na takav način izazovni. Ali odgovor na to pitanje je zapravo poniznost. Samo treba da sklonite svoj ego s puta, jer nije vaša duša uznemirena nečijom agresivnošću ili težinom pacijentove energije, već samo vaš lični ego. I mi uvek iznova treba da se podsećamo na to i da sklanjamo svoj ego iz tog odnosa, te da probamo da se povežemo sa tom osobom na saosećajan način. Treba da kažemo ova osoba pati, možda mi zadaje muke, ali ovde u pitanju nisam ja, nego on. To nije moj problem. Dakle samo isključite svoj ego i svoju ličnost iz tih događaja i vrlo često ukoliko imate snage da ostanete dovoljno dugo u takvom odnosu, oni će se otopiti, promeniti, i tad često imamo dobru osnovu za građenje kvalitetnog odnosa. Samo ne treba reagovati kada je pacijent besan ili uvređen. P: Možete li da nam kažete nešto o zakonskim uredbama koje uređuju oblast homeopatije u Velikoj Britaniji?

Na neki način, istorijski gledano, mi smo u Britaniji s tim baš imali sreće. Instiktivno, mi smo zemlja koja baš i ne voli propise i veoma cenimo svoju slobodu, tako da do vrlo nedavno, homeopatija je bila potpuno pravno neuređena. I bilo ko može da se bavi homeopatijom, ne morate biti doktor medicine. Mogu čak da kažem da je bila skoro pa premalo regulisana. U skorije vreme ta oblast se ipak polako uređuje, ali i pored toga, mnogo više slobode za homeopate postoji u Ujedinjenom Kraljevstvu nego u drugim evropskim zemljama. To je ironično, pošto je negativnost prema homeopatiji verovatno veća kod nas nego bilo gde na svetu. Mada, na tom polju nas sustižu i druge zemlje... P: Da li mislite da će novi zakoni biti više ograničavajući? Ne. Svako ko je završio kurs koji obuhvata set standardizovanih treninga i položio ispite, moći će da ima svoju homeopatsku praksu. Tako da, sa pravne tačke gledišta ja nisam zabrinut. U stvari, ja uopšte nisam zabrinut za homeopatiju, globalno gledano. Znam da neki ljudi jesu, ali moj osećaj je da je homeopatija medicina novog doba i da je ispred nje sjajna budućnost. To je energetska medicina novog ezoteričnog doba u koje upravo ulazimo. To je doba novih otkrića, pogotovu na polju korišćenja suptilnih energija kao što je atomska ili električna energija. Homeopatija radi na tim principima telesnog elektriciteta i to će vremenom postati jasno velikom broju ljudi. P: Koji su Vaši utisci o našoj školi i studentima? Mislim da nisam boravio ovde dovoljno dugo i upoznao dovoljan broj ljudi da bih sa sigurnošću tvrdio, ali moj utisak je da su ovde ljudi veoma ozbiljni u pristupu homeopatiji i vrlo zainteresovani da uče i razvijaju svoj rad. Tako da, mogu reći da imam pozitivne utiske o školi i vašim nastavnicima, bar onim koje sam imao priliku da upoznam. Mislim da su vrlo iskreni i posvećeni tome što rade. Mislim da je ovo dobra škola. P: Koji je odnos žena i muškaraca koji se bave homeopatijom u Engleskoj? Kod nas svake godine školu upiše dosta žena i svega nekoliko predstavnika jačeg pola. Da li je to kod Vas drugačije i šta mislite da je tome razlog? Mogu da kažem da sam primetio taj trend u istočnoj Evropi, da se više žena bavi homeopatijom. U nekim zapadnoevropskim zemljama to su češće 12

muškarci, mada su i u Engleskoj pretežno žene homeopate. Mislim da je Holandija jedina zemlja u kojoj sam bio gde je ovaj odnos zaista podjednak. Razlog tome verovatno leži u činjenici da je homeopatija više intuitivna nauka, mislim da su žene otvorenije za takav način razmišljanja i rada u holističkom sistemu koji je zasnovan na osećanjima, dok muškarci uopšteno naginju ka racionalnijim pristupima u radu. A ja smatram da je baš izazov za nas da održavamo ravnotežu između ovih sposobnosti razuma i osećajnosti u jednakoj meri. I ne samo da održavamo ravnotežu nego i da ih dalje razvijamo na način da osećajnost postane ljubav, a razum da postane mudrost. Jedino tako ćemo biti zaista uravnotežene homeopate i ljudska bića.

Autor: Džordž Vitulkas (George Vithoulkas), Hpathy Ezine, jul, 2016. Prevela i obradila: Vesna Trišič Postoji opšti utisak da homeopatiju danas koriste milioni ljudi, i praktikuje na stotine hiljada stručnjaka širom sveta... sto je i istina! A da li su lekari u situaciji da koriste ovu novu silu u medicini na odgovarajući način, potpuno je druga priča. Homeopatija je na taj nacin, otvorena za sve vrste intervencija, izokretanja i lošu praksu, tako da je njen izvorni oblik skoro potpuno maskiran ili izgubljen, a njena delotvornost svedena na svega 10% svojih mogućnosti. Ovih minimalnih 10% potiče uglavnom od male grupe stručnjaka koji su pratili izvorno učenje Samuela Hanemana i prave smernice primene. Učinak tih stručnjaka u njihovoj privatnoj praksi je blizu 70-80% uspešnosti. Ovi strucnjaci su bili prepoznati kao klasične homeopate, ali je veoma brzo mnogo uljeza na svoje ime prikačilo ovu kvalifikaciju, u nameri da zbune javnost i pridobiju deo klijentele. Iako je ukupna delotvornost homeopatije niska, zbog loše primjene od strane većine homeopatskih praktičara, u svesti ljudi je postavljena kao oblik medicine koji je bolji i delotvorniji od dogovorene (konvencionalne) medicine, uzimajući u obzir sporedna dejstva i komplikacije. Glavni razlog za ovaj utisak je dokazana delotvornost homeopatije u uslovima hroničnih bolesti, za koje nema rešenja u konvencionalnoj medicini. Mnogi uspešni 14

slučajevi u praksi su bili objavljeni, pre svega od strane klasičnih homeopata, koji su znali kako da koriste ovu novu silu u medicini na odgovarajući način. Otuda je lako predvidljiva činjenica, da je ono što će uslediti, širenje korišćenja homeopatije. Koji oblik širenja će ovaj trend imati, nešto je što tek treba da vidimo. Ono što je sigurno, jeste da će od sada, homeopatija napredovati sa novim statusom, u okviru medicinske arene. Razlog je jednostavan - to je oblik medicine koji je preko potreban za određeni procenat svetske ljudske populacije i potreban je onima, koji su već ozbiljno bolesni od hroničnih bolesti. Bolesni ljudi I oni koji pate, su otkrili taj potencijal homeopatije i ništa ne može zaustaviti ovaj koristan medicinski sistem koji je toliko superioran u odnosu na alopatski. 1915. godine, sa smrću slavnog američkog homeopate, Džejmsa T. Kenta, popularnost homeopatije počinje da opada iznenadno i naglo. Možda se danas, sto godina kasnije, plima okrene u suprotnom smeru.

Ko praktikuje homeopatiju? Situacija, gledano sa strane praktičara, je bizarna. Shvativši da javnost ima potrebu za homeopatskim lečenjem, stručnjaci koji su bili na neki način povezani sa medicinomi, čak i labavo, pokušavaju da ga primene u svojoj praksi profesionalno ili u nekom obliku samopomoći. S druge strane, pojavile su se neke nove metode i ideje kako bi se ovo lečenje moglo lakše, više i jednostavnije koristiti i kako bi popunilo ogromnu prazninu koja danas postoji u obrazovanju homeopata. U svom nemaru, praktičari svih vrsta su „pali” na ove lakše načine, ali su se ubrzo i razočarali. Oni će tada pokušavati na neki drugi način, dok ne budu ponovo razočarani i tako redom. Do trenutka kada takvi stručnjaci otkriju ispravan način primene ove nauke, oni su već izgubili dosta godina, uložili mnogo truda i mnogo novca.

U stvari, proučavanje homeopatske metodologije lečenja je rigorozno i zahteva svu snagu i oduševljenje učenika, kako bi se prevazišle poteškoće u učenju. Student je u prošlosti uvek bio na periferiji medicine ali od skora, većina stručnjaka koji prolaze ozbiljne ustanove učenja homeopatije su lekari, a mnogi od njih i specijalisti. Ali takvi mozgovi su već umorni, jer su preopterećeni podacima i kapacitet usvajanja im je osetno smanjen. Još jedno pitanje koje se postavlja pred lekare-homeopate je, da čim nauče najosnovnije elemente homeopatije, oni žure da ih primenjuju i uskoro se nađu zatrpani pacijentima. Dve godine učenja koje predstavljaju osnovno obrazovanje, izgleda im dovoljno za početak, ali u stvari, pravo vreme potrebno za ekspertizu homeopatskog terapeuta, trebalo bi da bude 5-7 godina i to pod nadzorom. Lekar ne može za kratko vreme otkriti sve ogromne mogućnosti ove metode, osim višegodišnjim, temeljnim učenjem. U naporima da pravilno obrazuju lekare, izdvaja se nekoliko medicinskih univerziteta (Rusija), fakulteta (Indija, Pakistan, Južna Amerika), ustanova (Evropa) i akademija, koje obezbeđuju čvrsto homeopatsko znanje. Međunarodna akademija klasične homeopatije Grčke u „E-programu za učenje klasične homeopatije”, smatra se možda najboljom svoje vrste, prema oceni njenih učenika. Ovaj program je najkompletniji i veoma profesionalan i stvara odlične stručnjake. Savršeno obrazovanje lekara i dalje ostaje izazov za sve medicinske škole, univerzitete, ustanove i akademije. Do sada je utvrđeno, van svake sumnje, da je homeopatija potrebna za unapređenje zdravlja u svetu. Ono što sada ostaje kao važno, jeste da se pronađe način da obrazovanje homeopata bude pravilno i potpuno za sve moguće stručnjake. Problem je u tome, što vlade neće žuriti da podrže takvu ideju.

Obrazovanje lekara Ako nam treba bolje zdravstveno stanje stanovništva, društvo mora da vodi računa i o obrazovanju lekara. Sistem, kako danas stvari stoje, ne podržava takav razvoj. Zdravstvene ustanove, naravno, nikad neće preduzeti takvu inicijativu, jer ih obično vodi materijalni razlog uz podršku farmaceutske industrije koja sponzoriše sva njihova istraživanja. Oni koji zaista imaju interes u promovisanju visokog obrazovanja lekara, sa tako minimalnim 16

troškovima zdravstvenog sistema kao što je homeopatija, su javna preduzeća iz oblasti osiguranja kao i privatna osiguravajuća društva. Sistemi osiguranja su u ovom trenutku gotovo u kolapsu zbog velikih troškova, tako da će će uskoro biti prisiljeni na promene.

U praktičnom smislu, moj predlog je sledeći: Jedno, ili još bolje, nekoliko privatnih osiguravajućih društava, zajedno treba da organizuju kongres i pozovu sledeće učesnike, sa ciljem da predstave svoje dokaze: • • •

direktore osiguravajućih društava direktore bolnica, javnih i privatnih predstavnike ministarstava zdravlja iz cele Evrope, Rusije i SAD

Osiguravajuća društva su jedine ustanove koje brinu o podržavanju troškova zdravstvenog osiguranja i ako uskoro ne učine nešto, preti im stečaj. Mi, sa svoje strane, možemo sakupiti naše najuspešnije slučajeve iz prakse, zabeleženih na snimku, i predstaviti na hiljade dojmljivo izlečenih slučajeva od svih vrsta bolesti: teških slučajeva gangrene pre amputacije, ozbiljnih neurodermatitisa, upala desni, psorijaze, astme, živčanomišićnih oboljenja, duševnih bolesti, ulcerativnih kolitisa itd.

To je jedini način na koji možemo da ostavimo utisak i ubedimo da, možda, uštede mali deo raspoloživog novca za istraživanja, u cilju obrazovanja mladih, tek svršenih lekara, spremnih da uče ovu nauku. Takvo ulaganje bi se konačno isplatilo, posebno dugoročno i možda će spasiti društvima ogromne sume novca, a istovremeno poboljšati opšte zdravlje stanovništva. Zanimljivo je da u Grčkoj pacijenti plaćaju iz sopstvenih sredstava homeopatsko lečenje. Ovo traje od kada sam pre pedeset godina uveo homeopatiju u Grčku. To je zapravo dokaz, da su pacijenti spremni da plate iz svog džepa, ako smatraju da je lečenje delotvorno.

Koja su zastranjenja u tome ? U ovom trenutku, izvrtanja u vezi primene ove metode su toliko brojna i nečuvena, da pojedinac nikada ne može prelaziti preko njih, jednog po jednog i pokazati zablude i pometnje. Ispravan način primene homeopatije i poteškoće u lečenju danas su mnogo složeniji, obzirom da su i bolesti, tretirane neusmerenim hemijskim lekovima i vakcinama, uticale da imuni sastav ljudskog organizma postane duboko ugrožen. Osnovna ideja u homeopatije je da pravi lek ima u svom potencijalu sposobnost za lečenje bolesti slične onima koje ova supstanca može da proizvede. Otuda je to pitanje usklađivanja, između energije bolesne osobe i energije leka. Ako se utvrdi tačan lek, onda “čudo” od resetovanja (poništavanja postavki) utiče na celi mehanizam odbrane. U cilju nalaženja znakova koji ukazuju na pravi lek, potrebno je da imate duboko znanje o homeopatskom lečenju. Ovo je težak zadatak, posebno za već preopterećene umove lekara sa Zapada, koji su već usvojili podatke koje zahteva savremena medicina. Urođene poteškoće u učenjenju kako ispravno postupati sa stanovišta klasične homeopatije je razlog za zastranjenja u izvornom Hanemanovom učenju. Njihovi praktičari su zapravo pokušali da nađu prečice. Navešću jedan primer: ako praktičar ne zna ili nije siguran koji je ispravan lek koji je potreban u određenom slučaju, on može mešati još tri, ili čak četiri leka zajedno, u nadi da će jedan biti tačan u okviru ovih grupa lekova. Mnogo puta sretao sam se sa ovim sistemom, naročito na istoku, u Indiji, Pakistanu, kao i u Južnoj Americi, gde postoji početno dejstvo koje 18

zadovoljava pacijenta, ali u nastavku, kada dolazi do recidiva, može postojati zbunjenost kako treba nastaviti lečenje, i stoga, na kraju, razočaranje. Ali, u dubokim hroničnim stanjima, posebno onim lečenim na Zapadu, ovaj sistem - više lekova odjednom, retko daje rezultate i ovi “laki putevi lečenja”, imali su korist samo kao placebo dejstvo. Budući da hronične bolesti uvek utiču i na duševno / emotivno stanje pacijenata, blagi tretman od strane saosećajnog lekara, može imati bolji rezultat od nasilne hemijske, konvencionalne medicine. Ali, pravi učinak koji homeopatija može imati se retko ili nikada ne ostvari na ovaj način. Dakle, homeopata ove vrste, sa pola znanja, živi u zabludi da primenjuje nauku za koju misli da dobro poznaje, dok je u stvarnosti ne poznaje. Ni njihovi pacijenti ne sumnjaju da su mogli biti izlečeni u kratkom vremenu, samo da su došli u dodir sa zaista obučenim homeopatom. Sve kritike kroz medije na Zapadu se i zasnivaju na ovim, navedenim činjenicama. Stav medicinskih fakulteta/škola na Zapadu Uprkos dokazima da homeopatija može pokriti znatan deo lečenja hroničnih bolesti, medicinske škole na zapadu, Evropi i SAD, ostale su neprijateljske ili ravnoušne prema homeopatiji, ne nudeći nikakvu podršku, bez obzira na sistem medicine iz kojih i “Big Pharma” može imati malo koristi. Jedini izuzetak su ruske i ukrajinske medicinske škole, koje, čini se, da više brinu o zdravlju svojih građana nego za finansije farmaceutske industrije. Ovaj neprijateljski stav je uglavnom zbog činjenice da su medicinske škole na Zapadu, ostale čvrsto povezane sa finansijskim prilivom iz “Big Pharme” (čitaj farmaceutske industrije), a posebno od istraživačkih projekata. Ili sistem mora potpuno da propadne pre nego što se desi duboka promena u filozofiji i strategiji zdravstvene politike na Zapadu, ili farmaceutska sila može da uništi homeopatsko tržište i poveća svoju dobit. U međuvremenu će korist od boljeg zdravlja ići automatski u onim zemljama koje su prvi put postale svesne prednosti ove nove snage u medicini. Takve zemlje su u ovom trenutku, Grčka, Izrael i Rusija sa zemljama bivšeg Sovjetskog saveza, čije medicinske institucije nisu u ovom trenutku pod potpunom kontrolom farmaceutske industrije..

Potreba za istraživanjem Nema sumnje da homeopatiji treba više kliničkih istraživanja kako bi se projektovali neosporni dokazi sa stanovišta medicinske struke. Tačno je da u ovom trenutku niko ne zna tačno gde su mogućnosti i gde su granice ove stvarne metodologije lečenja. Razlog za ovo je što konvencionalna medicina prihvata samo jedan model za istraživanje, a to je jednoobrazno dejstva hemijske supstance na određenu patologiju, kod životinjskih ili ljudskih organizame, dok u homeopatiji imamo individualizovani lek, koji odgovara jedinstvenom bolesnom organizmu. Kako će ova razlika biti prevaziđena, niko do sada nije dao konačan odgovor. Međutim, ova slabost u metodologiji istraživanja u koje se ne uklapaju homeopatski zahtevi, je korišćena od strane konvencionalne medicine i njihovih pristalica, da tvrde, da oni ne mogu prihvatiti terapijske rezultate osim ako nisu prikazani u obliku duplih- slepih kontrolnih ispitivanja, kao što su i za konvencionalne lekove. Velika razlika je u tome što homeopatija ne može tvrditi da raspolaže lekovima za određene patologije, tako da je paradigma konvencionalnih istraživanja RCT neprimenjiva na homeopatsko lečenje, barem ne na isti način koji važi za konvencionalne lekove, za koje tvrde, da leče specifične patologije.

Konvencionalna medicina nudi lek za specifične bolesti; homeopatija nudi lek za bolesne osobe. Konvencionalni sistem medicine će prisiliti simptome da nestanu, u mnogim slučajevima suzbiti simptome, dok će homeopatija vratiti pacijentu zdravlje, ali to nije lako na rutinski način i ne uvek! Konvencionalni metod će biti brz u svojoj snazi, dok je homeopatski sporiji i zamoran. Da biste saznali parametre koji određuju ovu granicu, neophodna su ponavljajuća i zamorna istraživanja, koja zahtevaju obilje finansijskih sredstava. Ovo je za private praktičare homeopatije teško izvodljivo, a oni su jedini koji su zainteresovani da se ova ispitivanja sprovedu. Postoji takva duboka razlika u pristupu kliničkim ispitivanjima, da ne postoji kompromis između njih. Prvi ubija bakterije odmah, drugi jača organizam, kako bi se organizam sam borio protiv bakterija. Verujem da će, u ne tako dalekoj budućnosti, neko razviti alate za istraživanje o pojedinačnim lekovima i koji će moći da pokažu željeno dejstvo i nadmoćnost homeopatskog sistema lečenja. U ovim naporima sredstvo koje će izuzetno pomoći je kompjuterski sistem, koji će analizirati i vrednovati simptome svakog pacijenta i automatski izabrati odgovarajući lek. Takav alat je kompjuterski program “Čois kompanije” (Choes Company), koji se zove “Vitulkas kompas” (Vithoulkas Compass), koji se unapređuje genijalnim sistemom povratne sprege. Ali čitava ova rasprava o kliničkim ispitivanjima je samo jedna strana istraživanja, potrebna kako bi se javnosti predstavila delotvornost sistema. Suštinsko istraživanje je potrebno na drugom frontu. Sredstva, glavni alat koji bi doveo do izlečenja, su lekovi, koji su se pokazali na zdravim osobama u skladu sa uputstvima Hanemana. Do sada su ovi dokazi prikupljeni u enciklopediji Meterija Medika i predstavljaju odličan alat koji nam je omogućlo da izlečimo većinu naših pacijenata. Ali i bolesti su se promenile od vremena Hanemana a i Kenta i prisustvo novih patoloških stanja ispoljava se, posebno na umnim i emocionalnim vidovima ljudskog bića, posle uplitanja dubokim hemijskim i hormonalnnim agensima i višestrukim vakcinacijama tokom poslednjih decenija. Poremećaji su se prebacili u unutrašnjost ljudskog uma, i danas imamo mnoštvo psihijatrijskih oboljenja kao i mnogo neuromišićnih bolesti kao što su multipla skleroza, Parkinsonova bolest itd. Iz tog razloga, mi sada treba da ispitamo mogućnosti ovih homeopatskih lekova, da dodirnu dublji 21

deo mozga, najviše središnje mesto. Danas znamo dosta o mogućnostima pojedinih lekova, ali imamo i stotine drugih o kojima veoma malo znamo, posebno o njihovom dubokom delovanju na ljudski um. Da bi došli do takvih podataka moramo osmisliti opite na takav način, da se razume potpuno simptomatologija lekova u njihovim različitim stupnjima patologije. Kada, na primer, imamo somatsku patologiju, središnje teme leka su različite od onih kada imamo umnu patologiju istog leka. To je iskustvo. Da bi prikupili ove dublje podatke iz lekova, potreban je napor mnogih posvećenih pojedinaca i strukturirano istraživanje koje je mnogo zahtevnie od bilo kojeg drugog sličnog istraživanja do sada. Ono što ja smatram je, da je naša nauka još uvek u povoju, u odnosu na dubinu i mogućnosti koje postoje kao potencijal u homeopatskom lečenju. Homeopatija ne vidi kraj svojim otkrićima, sve dok i jedan homeopata sledi pravi put, i u tom slučaju će nova otkrića davati snagu nauci, čime će beznačajne ideje, fantazije i zablude biti uništene.

Autor: Maja Paroški Letić Napomena: Pacijent je dala pismenu izjavu da dozvoljava objavu rada u okvirima etičkog kodeksa homeopata. Žena, 67 godina, penzionerka, jednostavnog izgleda, prijatne naravi, zatražila je pomoć sredinom januara 2015. godine. Na pitanje šta je dovodi na pregled odgovorila je: „Ne znam od kog problema da počnem. Najveći problem mi je što me je muž ostavio posle 43 godine braka i otišao sa drugom ženom. On želi sada da se vrti, ali ja ne... Zabio mi je nož u leđa i ja nisam više ista. Nema osećanja za njega. Nema više one žene koja sam bila. Zdravlje mi uopšte nije dobro. Imam visok pritisak, anginu pektoris, astmu, reumu, nesanicu. Od letos me boli desna ruka. Išla sam i na terapije, ništa ne pomaže. Discplinovana sam, idem redovno na kontrole, pijem lekove. Plašim se zapaljenja pluća jer sam ga dva-tri puta dobila, mojom greškom. Sad se stvarno čuvam. Primila sam tridesetšest inekcija longacefa i nemam više nameru. Sestra mi je zaklana za vreme rata u Bosni. Od tada pijem lekove za smirenje. Živim na bombonama (lekovima). Ali sa svim tim mogu da se nosim osim ovog udarca. Ništa mi nije rekao, ujutru sam ustala i videla dve torbe, rekao je da ide. Ne mogu da mu oprostim. Stvarno ne mogu. Nekada sednem i noću razmišljam, ipak su to godine, stari smo, možda bi trebali da budemo ponovo zajedno, ali čim ga vidim, ohladim se. 23

Ja imam 68 godina... Često se pitam zašto se to tako ugasilo. On me jeste varao, sve sam ja to znala, nikada mu ništa nisam rekla, nisam ga optuživala, pravila sam se da ne vidim. Otišao je tako iznenada. Jedno jutro sam se probudila i videla njega kako stoji pored kreveta sa dva kofera. Samo je rekao da odlazi, bez objašnjenja. Najviše me je pogodilo što nije uradio ranije kada nije imao kud. Kada mu je mama umrla, mislila sam da ćemo njen stan dati sinu da se odvoji od nas. Ali on je uzeo njen stan i otišao. Mesecima je govorio da ide na Adu (beogradsko jezero), a kršom je sređivao stan za sebe. Nisam ponižena, nego me vređa što je to uradio u ovim godinama, kada smo najpotrebniji jedni drugima. Čak su mi i komšinice govorile, ja sam mislila prestaće. Tražila sam od njega da idemo kod psihologa, ali on je mene napadao da ja njega varam. Stalno je proverao gde sam, kad sam krenula, kad se vraćam, sa kim sam. Svaki minut svog vremena sam morala da mu pravdam. Bila sam tekstilni radnik, a dugo sam radila kao telefonista, a posle u kadrovskoj službi. Muž me je stalno napadao da sam unapređenje u službi dobijala zato što sam spavala sa šefovima. A nije tako, svojim radom sam zasluživala unapređenje a šefovi su mi skoro uvek bile žene. A on je bio u vezi čak i sa mojom najboljom drugaricom. Ona se posle obesila, a meni je i nje žao. Prvu godinu po njegovom odlasku sam preplakala. Svaki dan, ceo dan. Mislila sam da neću preživeti. Onda sam počela da se osećam mnogo dobro. Sišao mi je teret sa leđa. Doživela sam olakšanje jer nisam više morala da se pravdam gde sam bila i šta sam radila. Da imam veće finansije, sada ne bih imala nikakvih drugih problema. Nikad ja nešto negativno ne razmišljam. Sve mislim trenutno je i proći će. Nisam paničar, ne mislim nikad negativno. Samo da prebrodim ovu traumu, sve bi bilo ok. Volela bih kada bi mogla da ga ne viđam, bilo bi mi lakše. Deca kažu, ako ja mislim da ne treba da dolazi, oni će mu reći da ne dolazi. A ja mislim da oni žele da ga viđaju. Nikada ne bih smetala deci da viđaju oca. Baš mi nije prijatno kad dođe. Ustručavam se. Ne mogu da ga gledam, odem u kuhinju da nešto radim.“ 24

Na pitanje šta joj je najteže ona odgovara: „Najteže mi je kad me neko sretne i pita gde mi je muž... Ljudi mi otvore ranu još više... oni me podržavaju, daju mi za pravo, ali me povređuje da saznajem neke stvari. Zatvorim oči, ne vidim, ne znam i odlično se osećam. Pravila sam se sve ove godine da ne znam šta radi. Bolno mi je to što sada saznajem stvari koje nisam ni onda želela da znam. Šta im sada treba da pričaju?! Bio, otišao... Neću da slušam, neću da znam... Ja kažem ljudima: Molim vas nemojte da pričate o njemu, neću da znam. Kad čovek umre, otišao je, znaš da ga nema. A ovako, živ čovek, a nije tu. To ne može da shvati neko ko to nije doživeo. Još više me povredilo što se ja nikada nisam svađala sa njim. Nikad mu ništa nisam rekla. Pravila sam se da ne vidim šta radi.“

Pogledom na ceo slučaj uviđamo jednu preovlađujuću stvar. Pacijentkinja je osoba koja ne želi da zna uznemirujuće činjenice. Pored mnogo fizičkih tegoba, ona kao najveći problem navodi: „Ali sa svim tim mogu da se nosim osim ovog udarca“. Udarac je bio momenat kada ju je muž ostavio, dve i po godine ranije. Nameće se tema nepravde i homeopatskog leka ignacije (Ignatia). U tom trenutku bi to možda i bio pravi lek za nju, ali od tada je prošlo dosta vremena. Šta nju još uvek povređuje posle toliko vremena? Pacijentkinja daje jasan odgovor: „Povređuje da saznajem neke stvari. Zatvorim oči, ne vidim, ne znam i odlično se osećam. Pravila sam se sve ove godine da ne znam šta radi. Bolno mi je to što sada saznajem stvari koje nisam ni onda želela da znam. Šta im sada treba da pričaju?! Bio, otišao... Neću da slušam, neću da znam... Ja kažem ljudima: Molim vas nemojte da pričate o njemu, neću da znam!“ „Neću da znam“ bio je ključ njene osetljivosti, a rubrika „CLOSING EYES, amel“ odgovara ovoj situaciji. Kada zatvorimo oči, mi ne vidimo, ne saznajemo, zaustavljamo prodor vizuelnih informacija u um. Mislim da nije bitno da li informacije dolaze u vizelnom ili zvučnom obliku, već je bitna potreba osobe da ne sazna neprijatne sadržaje iako su joj „ispred očiju“, tj. 25

dostupne. Bila je to rubrika od koje nisam želela da odustanem, bez obzira šta bi repertorizacija dalje pokazala. Rubrika MIND - CLOSING EYES - amel. sadrži samo dva leka, kalijum – karbonikum i cink (Kali-c i Zinc). Ko je ova osoba? Trebalo je izabrati između kalijum-karbonikuma i cinka . Da bi bila napravljena razlika između ova dva leka, korišćena je knjiga Jana Šoltena „Homeopatija i minerali“. On u njoj navodi teme: Karbonikuma: Traženje smisla, samovrednovanje, dostojanstvo, stidljivost, radnici i otac (autoritet). • Kalijuma: Načelo dužnosti, zatvoren, optimizam, radni zadaci, porodica. • Sa druge strane, cink pripada seriji gvožđa i ima svojevrsnu mentalnu sliku: „Imaju ideju da moraju biti veoma intelektualni i da na tom polju moraju postići mnogo. Zato je potiskivanje emocija obično glavni uzrok tegoba cinka“. Da li je ovde reč o intelektualnim dostignućima i potiskivanju emocija zbog toga? Ne. Prepisan joj je lek kalijum-karbonikum (Kali-carb) 30C split doza. •

Juče sam imala visok pritisak. Bolela me je jako glava. Inače sam bila dobro. Osećam se pozitivno. Ne nerviram se više. Opustila sam se. Stavila sam tačku na napetost. Štrikam, vezem... Juče mi je pritisak bio visok, uvek je visok kada se iznerviram, ali se juče nisam nervirala. Samo je bio visok.

Imam neke ciljeve. Mislim da otputujem kod sestre u Ameriku i da budem malo tamo. Godinama me zove da dođem, dobila sam i vizu na 10 godina, ali nikako da odem. Mislim da ću sada otići. Povređenost je manja. Sigurno manja. Osećam da ništa više ne bi moglo da me povredi. Vidim da i deca ne žele više da ga vide. Mislila sam da deca žele kontakt sa njim, ali nije tako. Džabe sam trpela. Uostalom, oni i više nisu deca. Obojca imaju preko 40 godina. Da li je to počela sebičnost, ne znam, ali sada više brinem o svojim osećanjima. Počela sam sebe više da cenim. Volela bih da odem u Sarajevo, da obiđem grob roditelja. Nemam bolove u rukama, a mnogo radim. Prvi put radim džemper sa rupicama i dugmićima. Nesanice su totalne prošle. Odlično spavam. Prescripcija: Sac-lac

Dobro se osećam u odnosu na bivšeg muža. Došao je preključe i komuniciramo, ali na distanci. Ne potresa me više. Razgovarala sam sa prijateljima o njemu i ne mogu da shvatim da sam ovog puta tako dobro podnela priču o njemu. Mnogo mi je lakše. I sad mogu svima da kažem: „Kome se god ne sviđa neka ide. Volim vas najviše na svetu ali i ja imam neki mali život, skoro sedam banki i treba ga proživeti. Bez stresa“. Svaki dan kako prolazi kao da me nešto drži iznutra, neka jača sila, ili sam pregurala krizu. Prescripcija: Sac-lac 27

„Kada mi bivši muž dođe gledam ga kao da je neki poznanik, komšija... Ne krijem se više u kuhinji. Sada mu skuvam kafu kao nekada, počastim ga ratlukom ili slatkim, budem ljubazna sa njim. Neka vidišta je izgubio. Ali od mene je otpao kao trinaesto prase... pomislim, dobro je što je otišao.“ Pacijentkinja je u narednom periodu rešila neke imovinske odnose i dobila deo nasleđa od roditelja. Adaptirala je stan i sredila neke stvari koje je želela. Javila se još jednom u jesen 2015. godine. Bila je malo prehlađena i došla je po neki lek da spreči upalu pluća. Ponovljen je kalijum-karbonikum 30C, split doza. Od tada se više nije javljala. Od njenih rođaka čujem da je dobro. Nije dopustila mužu da se vrati.

Предавач: Драган Стаменковић Препис урадила: Нина Петровић Зиста ми је радост да видим све, сва ова лица овде. Прво да се захвалим професору Влади Холодкову, свим мојим колегама из школе Симилимум (Simillimum), мојим колегама са године из Српско лекарског друштва, мојим пријатељима које овде видим и које дуго нисам видео овде, пошто сам ја из Ниша. Дакле, тема вечерас је „Хомеопатија и духовност“, и како сам ја у најави то и рекао, заиста је ова тема наметнута захтевима савременога човека и савременог доба. Када се мало замислимо каквог човека срећемо данас, на почетку 21. века, најпре га видимо јако уморног, дезоријентисаног, уплашеног, несигурног, усамљеног и све више утученог. Човек је болестан, увек је био болестан и биће, јер поред тога што је хомо сапиенс, хомо луденс, хомо фабер, он је и хомо патиенс или биће које пати, биће које се разбољева и увек се разбољевало и разбољеваће се. Међутим, данас је посебан проблем због тога што тај морбидни чинилац није толико спољашњи као што је то некада био, него је унутрашњи морбидни чинилац. То су ове психосоматске болести које су, у ствари, најопасније данас, и заиста се човек оправдано пита: Шта је то са мном, како су то толико неизлечиве болести, одакле то креће, да ли има неке наде да се уопште лечимо? Због тога је и постављена ова тема. Узели смо у разматрање ова два енитета: један духовно терапеутски метод – духовност и један заиста задивљујући медицински систем као што је хомеопатија. И један и други додирују саме темеље људског постојанства, темеље људске 29

личности где се тражи, у ствари, и извор болести и могућност да се та болест, не само лечи, него исцели. Пазите, видећете кроз читаву ову нашу причу данас, стално ће некако провејавати тај израз исцељење, што и јесте императив дефиниције здравља Светске здравствене организације. Поразговараћемо и о томе колико додирних тачака има између хомеопатије и духовности. Видећете, имају много шта једна другој да кажу и колико једна другој могу да помогну како би се очувала она чистота изворности и једне и друге да би, заиста, делотворност лечења и на духовном нивоу и на плану хомеопатије била потпуна. О хомеопатији и духовности се данас доста прича, и све више. Међутим, на жалост, вредносни суд често дају они који и о једној и о другој, или врло мало знају, или не знају готово ништа. Ја ћу већерас посебно обратити пажњу на духовност из једног простог разлога, не што се о њој мало зна, него што се о духовности погрешно зна! Све и свашта се данас подразумева под духовношћу. И зато, да бих показао шта духовност јесте, морамо да кренемо оним апофатичким путем - шта духовност није. Духовност није бављење оностраним тек тако, бављење метафизичким, или било чиме што трансцендира ову телесну и психичку реалност. Духовност није магија, зато што је магија потреба да се овлада природом и да се, како то често бива, искористе природне силе на штету човека, за разлику од духовности која има за циљ да се сједини са вечним, нумиозним, светим. Једном приликом сам једну моју пацијенткињу на почетку разговора питао: „Чиме се ви бавите?“ Она ми је рекла: „Духовношћу.“ Ја сам рекао: „Добро. Конкретно ми реците чиме се бавите.“ Рекла ми је: „Бавим се астрологијом.“ Добро. Апсолутно то поштујем. Ја уопште нисам хтео да улазим у то шта је астрологија. Показала је своје способности и могућности, у то нисам хтео да улазим, али сам јој рекао да то не може бити духовност из једног простог разлога што се атрологија бави створеним, ма како то створено било задивљујуће, далеко, велико као што су звезде и планете. 30

Духовност се бави нествореним. Бави се Творцем. У томе је велика разлика. Духовност није окултно, јер је окултно тајно, које је доступно изабраним људима, малом броју људи. Духовност је доступна. Дух је доступан свима. Свакоме. И свако носи то у себи. Сваки човек на овом белом свету. Само га треба открити. Како? Љубављу и слободом! Не тајним знањем! Не тајним знањем. Често ћете чути да је култура у пољу духовности. Професор Јеротић каже: „Културан човек је онај човек који познаје филозофију, уметност и религију.“ Тачно, али то није духовност. Можда је лоше изабран израз духовност. Због чега? Духовност није анализа нечега, праћење нечега, него је живот у томе, сведочење тога. И онда би боље било да се каже духовни живот, конкретно - духовни живот одуховљене особе. Филозоф, колико год био тражитељ мудрости и истине, као посматрач, он не може да буде духовно лице све докле год он мудрошћу и истином не живи.

На жалост, мало је људи који живе мудрошћу и истином. То важи и за филозофе данас. За античке филозофе би могли да кажемо да су то били људи који су живели духовним животом, врлинским животом. Који су носили Бога у срцу без Његове објаве и, нећете веровати, оно 31

што су они тада говорили је, у ствари, био предзнак једне велике промене, једног великог догађаја. Орфеј, зачетник филозофије, који је иначе Трачанин, он није Грк, значи из наших је јужних крајева, доле. Он је рекао да је највећи проблем човека што је заборавио да је божанског порекла. Самим тим бесмртан. Пазите, тада, и да је сав труд и рад филозофа да науче људе да су бесмртног порекла и да они тако живе како сведоче. Питагора је говорио: „Нисам ја дошао само да учим. Дошао сам да лечим.“ Јер је рекао: „Сви говоре о болестима тела, међутим, (болести душе, пазите, још тада!), болести душе носе на себи ране које ће касније довести до болести тела“. Питагора је први човек који је себе назвао филозофом, први човек! И рекао је“Нико не може бити мудар уколико своју мудрост не усклади са божанском.“ Свети Јустин Филозоф, велики филозоф и теолог из другога века, говорио је: „По ономе како су живели, по аскетском животу и оном шта су у срцу носили, античке филозофе можемо назвати првим хришћанима.“ Зашто уметност није духовност? Због тога што се уметност бави креацијом, преображајем, променом спољашње стварности, било да је то тон, било да је то слика, било да је то камен. Духовност је преображај и вајање себе изнутра. Ту је та велика разлика. И каже Кјеркегор, велики дански филозоф, егзистенцијалист: „Заиста, они који живе хришћанским животом, али заиста правим, то је ређа појава него геније.“ Пазите, ређа појава него геније! Зато што је генијалност дар природе, а светост је дар слободе. Религија - бавити се религијом није духовност. Можда ћете се сад изненадити кад ово кажем. Имате људе који су заинтересовани, читају Библију, читају врло интересантне духовне књиге. Социолог религије, тврдим вам, боље познаје догматику, хришћанску антропологију, пнеуматологију него деведесет посто људи који долазе у цркву. Али, молим вас, то није духовност! Али зато једна бакица, негде у планини, која живи молитвеним животом, која брине о својој души, која брине о својим ближњима и њиховим душама, она живи духовним животом. Она је неписмена али се најпростодушније и најнепосредније обраћа Богу. Она живи духовним животом. Скоро је академик Бећковић рекао: „Знате, немојте се чудити што 32

једна тамо чобаница може бити образованија од академика. Зато што образовање није стицање знања, него образа!“ (Смех и аплауз). Шта још постоји као проблем? Постоји тај духовни синкретизам. Шта је то духовни синкретизам? Када замислите један лонац у који ставите све и свашта: једну религију, другу религију, трећу религију, источну мистику, хришћанску мистику, окултизам, и све. Створите један галиматијас који потпуно обезвређује сваки елемент појединачно који је унешен. Ко се тиме мало позабавио, зна да је то антропозофија и теозофија Блаватске и Штајнера. Он је чак ишао дотле да хоће да промени Десет божјих заповести. То је као да човек сматра да може више о Богу да каже него што је Он сам рекао о себи. Нећу ја да улазим у лоше намере. Можда је човек желео да нађе неки систем, да помогне, али молим вас, духовност је клизав терен, врло клизав терен. Ако ви уђете у тај простор и не знате коме се обраћате, куда вас води, где вас води, не мислим ја на духовнике или гуруе, за људе који живе тамо на истоку, него кад уђете у тај простор не знате ни коме се обраћате ни где идете. Богами сте у опасности да не будете од зла украдени. Гетеов Фауст је био најобразованији човек. Добио је од Мемфистофела све, сва знања овог света, све је могао. За узврат је морао да да душу. То вам је као онај Роберт Џонсон (Robert Leroy Johnson), највећи гитариста свих времена, блузер, блузиста тридесетих година, који је продао душу ђаволу. Сећате ли се, ако је неко гледао? Гледајте тај филм „Кросроуд“ (Crossroads). Видећете. То је тај проблем. Ево, видели смо шта све духовност није, има ту још пуно ствари. Сада да видимо шта духовност јесте. Духовност је унутрашњи живот религиозног садржаја. Или: духовни живот одуховљене особе. Замислите да у себи имамо неки златни пехар у коме треба да се смести то духовно, и то јесте место за духовно. И сви га носимо. И сада то је, неко би рекао, путир, јер се зна шта се у путиру налази. Западњаци би рекли Свети грал. Али знате где они греше? Краљ Артур је тражио тај Свети грал на острву Авалон, слао своје витезове Округлог стола да га тамо нађу и страшно је грешио јер то што је тражио то је унутра, у нама. Ден Браун, задивљен 33

причом о Светом гралу, све књиге пише на ту тему. А ми, хришћани овде и широм Европе, одушевљени смо, што показује колико заиста мало познајемо своју веру. Дакле, у тај сасуд може да се улије духовно, у зависности од тога којој религији припадамо, ком народу припадамо, имате их толико... Али које су то религије? То су изворне религије, историјске религије, потврђене, историјски потврђене, које су имале великог утицаја на развој и очување не само појединца, него основног темеља друштва. То је породица. Читаво друштво опстало је до дана данашњег на тој духовној потпори. Знате шта је говорио Јунг? „Религије су најзначајнији психотерапеутски системи у људској историји, који су најзначајнији извори моралности и излазили су у сусрет најзначајнијим егзистенцијалним потребама људским: за исповешћу, за припадањем, за идентитетом, за целином и за смислом.“ Погледајте, па то је оно са чим се ми данас мучимо, губитак смисла, целине и идентитета! Дакле, када говоримо о духовности, шта она јесте, да кажемо да постоји здрава духовност, да постоји нездрава или абнормална духовност и духовност на патолошкој основи. Духовност на патолошкој основи је када се религиозност развија из тешке душевне болести. А шта је то нездрава или абнормална духовност? Ни једна изворна религија на свету није остала имуна на произвољно, субјективно, самовољно тумачење основних истина. Тако су настајали нови системи који никакве везе са извором нису имали. Они су често били под контролом духа времена, а дух времена под контролом финансијских и политичких моћника, и тога доба и данас. Оно што је представљало трпељивост, суживот, поштовање, претварало се у један фундаментализам, тоталитаризам. Па, погледајте данас, ИСИС, вехабије! Погледајте те хришћанске тоталитарне секте као што је: „Сајентолошка (наводна) црква“, „Ордо Темпли Ориентис“, „Црна ружа“ и хиљаде, ко зна колико их све има. И не само проблем тоталитарних секти, него и уопште, шта је проблем секти!? Када кажемо духовност, морамо да имамо у виду два елемента, са једне стране извор, са друге онај сасуд где ми примамо то духовно. Шта год да није у реду проблематично је. 34

Ако је тај извор упрљан и отрован, отроваћемо се. Ако је та чаша где треба да се улије духовно исто затрована и прљава, разболећемо се. С тим, што је много лакше с овим другим. Лакше ћемо чашу очистити. Када је извор затрован, велики је проблем. Е, то је проблем секти! Оне знају, свесно или подсвесно да имају проблем са извором. Зато та чаша мора да буде толико угланцана. И о томе много воде рачуна. То је тај невероватни ригоризам. То је, како каже владика Атанасије (намерно га помињем - знам да га Данијела воли), каже „беживотни морализам“. Зашто беживотни? Зато што нема везе са животом, са самим Богом и са извором. То су људи који су престроги. Строги према себи, строги према другима. Све ту мора да буде под одређеном формом, правилима. Али, на жалост, нема љубави и слободе, што и јесте темељ и смисао хришћанског живота! Покојни владика Данило, морамо да га поменемо, један од најобразованијих владика Српске православне цркве, говорио је седам језика, а поред тога и све изворне језике: старогрчки, латински, санскрит, што је, заиста, реткост данас. И он је говорио: „Знате шта је ту проблем? То вам је као кад имате златне жице које иду од далековода до куће. Шта вреди што су златне кад немају везе са хидроцентралом!“ А са друге стране, проблем који ми сусрећемо код наших верујућих људи у Цркви, то је сада оно када је извор здрав, а чаша запрљана, када моја религиозност није у служби Бога и ближњег, него у служби мог ега и неурозе. Ту је проблем. Када је моја религиозност надокнада (компензација) моје неурозе. Морам нешто да вам испричам. Пре седамнаест - осамнаест година, зову ме да видим једну девојку која је, како они кажу, била весело дете, добар ђак, дружељубива и тако даље, и одједном се повлачи потпуно. Облачи се у црно, затвара се у кућу, чита хришћанске књиге, и то оне мало озбиљније, престаје да једе потпуно, чак и воду мало пије. И онда су ме позвали пошто су знали да сам и лекар и ђакон. Када сам отишао код њих имао сам шта да видим. То је била соба на два нивоа, она је седела као царица горе на вишем нивоу. Као царица. Сва обучена у црно. Они трче, јадни људи, пате се око ње, не знају шта их је снашло. Понаша се према њима арогантно, са ниподаштавањем, пошто они немају појма о духовности. Само што ми није тражила да је пољубим у руку. Тако се понашала. 35

Прво што сам тражио је да се „детронизира“, да сиђе са тог умишљеног престола. Рекао сам јој: „Седи овде. Сиђи доле.“ Када је сишла, одмах ми је било јасно да се ради о менталној анорексији. Та њена религиозност је била озбиљна компензација болести. То ми у хомеопатији знамо. Хтела је да сакрије своју болест и да је оправда. Створила је околности која су друштвено прихватљиве, одобрене. Не само прихватљиве него такве, да она чак и треба да се награди, да јој се неко диви што она не једе читав дан итд. Лечена је и овде у болници „Драгиша Мишовић“; све је то врло лоше прошло, нећу ту да се задржавам. Али да вам кажем, видите колики ту може да буде проблем, уколико се не освести. Заиста, коме служи таква религиозност? Затим постоји још један проблем. То је приватна религиозност. Приватна религиозност је, у ствари, када човек каже: „Слушај ти! Немој ти мени да намећеш шта је истина! Институција мене не интересује! Ја имам свога Бога.“ Добро, свако има право да бира свој духовни пут. Шта се ту јавља као проблем? Зато што би тај бог требало да се снисходи мојим слабостима. Нећу ја да себе уподобљавам Богу, него ћу Бога да уподобљавам себи. И он би у ствари требало мени да помогне да остварим у мом систему вредности ту највишу вредност, која није духовна него најчешће материјална. Он је ту да ми помогне. Ако ми не помогне, ја сам љут, нећу са њим да разговарам више, не интересује ме. Шта је ту опасно? Зато што тај лажни бог, кога ми стварамо у себи, постаје судија. Нико тако страшно не суди као човек сам себи. Нико тако страшно. Ето, видите. Дошли смо до тога да сада поставимо питање, да видимо шта је то душа и која је то разлика између духа и душе. У различитим језицима света, и то у старим језицима поготово, видећете да постоје различити називи за дух и душу. На пример, за душу Грци кажу „психи“. Ми смо говорили дах - дисати у старословенском језику, Латини „анима“, на хебрејском „нефеш“, на индијском „прана“, Кинези кажу „чи“, Јапанци „ки“, а Староегипћани су говорили „ба“ душа. „Ба“ душа у коме се налази „чу“, а то је божанска искра кога душа некако окрили. И онда се то „чу“ одваја када човек умре. Пазите колико су они дубоко заумили још тада. 36

Дух је „пнеума“ на грчком, „спиритус“ на латинском, „руах“ на хебрејском или „рух“ на арапском језику. Заједнички именитељ за једно и друго, дух, то је као ветар, као дах, нешто што... То је онај дах којег је Бог удахнуо Адаму и Еви да их оживи. Он може да оживи, он може да разори. А душа је покретач свега у нама! Покретач нашега тела, нашега живота. Она чини да све унутра што постоји може да се преображава. Душа је матрица живота, матрица по коме се телесно обнавља и развија, а не супротно. Она је покретач живота. Она даје телу живот. Тело је само материјални инструмент душе. То је у ствари витална сила - средишња тема нас који се бавимо хомеопатијом. Ту се крије све, ту почиње болест, ту почиње оздрављење. Ми се управо бавимо том виталном силом, покушавајући да је оздравимо. То је сада дуга прича, и ја сада о томе нећу говорити. Отуда између душе и духа толико додирних тачака. Шта то значи? Па, толико додирних тачака између хомеопатије и духовности, молим вас! Видите ли колико ови појмови имају назначење узвишеног? Знате ли колико, стално помињем тај дух времена и те креаторе духа времена, колико су се потрудили да се то свето откине и да се човек сведе на ниво пуког биолошког постојања? Навешћу вам пуно примера у терминима који се потпуно другачије преводе него што они у суштини значе. Кажу за Лао Цеа, када су га питали шта би прво урадио када би постао цар кинески, да је рекао: „Вратио бих појмовима њихово изворно значење.“ Када ми кажемо „лаик“, мислимо да је то човек који не зна ништа, није упућен у то. „Лаикос“ је народ Божји. Лаик је човек Божји, не незналица. Богат човек није човек који има пара него колико има Бога у себи. Зато се не каже парат и еврат него богат! Господин није онај који има фине манире, то је „џентлмен“, него онај колико себе партиципира у Господу. Када кажемо, малопре смо видели за образовање, постоји једна реч - васпитање. Потиче од Грчке речи „питас“, што значи нахранити. Сада имате онај префикс „вас“ - васпоставити, вазнети, васкрснути. Повезати се са храном „с више“. Нахранити се небеском храном, то 37

значи васпитати. То је она „мана“ која је падала Јеврејима када су ишли кроз пустињу, одозго. „Хлеб наш над-суш-ни дај нам данас“. Не насушни - потребни, него надсуштаствени! То је васпитање. Погледајте, кад ми кажемо „просвета“, пуно, пуно речи изговарамо да не знамо заиста дубину тих значења. Про-све-та, потиче од речи светост, а светости је корен светлост, јер је Бог у светлости. Просветитељ, про, префикс за, према светитељству. Човек - человек на старословенском, „антропос“ на грчком, челом окренут ка вечности. Погледајте колико смо унизили значење самога човека! Чак, на пример, ерос. Ерос није исто што и либидо. Либидо је чежња за задовољењем, а ерос је чежња за целином, за сједињењем. Сасвим нешто различито. Дакле, душа се налази између духа и тела и, заиста, притиснута захтевима и једног и другог. Кад кажемо духовна болест, знамо шта је душевна болест, знамо шта је физичка болест, али шта је духовна болест? Духовна болест је болестан начина постојања. А шта је то? То је грех. То је грешка. Али не у оном јуридистичком смислу, погрешио сам нешто, направио сам то и то, него прекид комуникације са извором мога постојања. Прекид комуникације са Богом. Дакле, на том нивоу, када ја немам комуникацију са Богом, ја Нисам, значи, немам живота у себи. Зато патријарх Павле каже: „Боље жив горе, него мртав доле“. Боље жива душа упокојеног, него мртва душа оног који хода. Пазите, о томе говори Достојевски када пише „Мртве душе“. То су те мртве душе које ходају, то су окречени гробови у Европи о којима он пише, не као велики критичар, већ као сведок декадентних појава у Европи тога доба. „Бог допусти пострадање на нижем нивоу да би се спасило оно више“. Допусти пострадање оног пролазног, на душевном и физичком нивоу, да би се спасило оно вечно, на духовном нивоу. Да бисмо мало боље 38

разумели тај однос духа, душе и тела, прећи ћу мало на оно психоаналитичко објашњење личности. (крај првог дела)

Autor: Vesna Trišić

PREGLED (3.3.2016.) Pacijent je muškarac, starosti od 60 godina, crnokos, nižeg rasta, skladne građe, izgleda daleko mlađe nego što ima godina, neznatno prosed. Po zanimanju je mašinski inženjer, bez stalnog zaposlenja poslednjih 10 godina. Honorarno se bavi dizajnom. Oženjen je, ima jedno dete.

Voleo bih da me porodica sluša. Sin i žena. Ne razmišljaju mnogo, brzopleti su i površni. Treba da me slušaju. A sad da kažem na šta se žalim…

Bol u malom stomaku, sa desne strane. Vukući bol na dole. Kao da će sve da mi ispadne. Tup bol koji se širi odatle ka unutra, nisko desno ka rektumu. Mogu da osetim svaki organ i da pokažem svako vlakno unutra. Jako dobro osećam svoje telo. Kada sam jednom išao na ultrazvuk, doktor mi je pročitao sa snimka sve onako kako sam ja i „video“. Prilično se čudio kako ja sve to vidim i osećam.

Pogoršava se od stajanje i sedenje. Od dužeg sedenja počinje da pulsira ili žiga. Kako kad. Kada ležim, pomaže samo jedan položaj, koji dugo tražim. To je levi bok. Prija mi i brza šetnja. Mogu prstom da pokažem mesto gde boli. Boli na pritisak. Tup bol. Ima i onaj drugi bol, kao da imam grumen u rektumu. Mislim da možda ima veze sa onim prvim. 40

Probava je dobra. I stolica je Ok, svaki dan.

Ne. Bol polako od sedenja pojačava intenzitet, a smanji se isto tako polako, ali sam od sebe.

Trpim. Popravljam sam. Ne volim da se žalim i da pričam o tegobi. Da se žališ, to je slabost. Nisi dostojan da živiš ako ne znaš sam sebi da pomogneš. Dobro se osećam kad mogu nekom da da pomognem. Samo ta osoba onda za mene ima nekako manju vrednost jer joj je treba pomoć… Ljudi uglavnom i hoće da im sve neko drugi uradi… Ništa ne mogu da se potrude da urade sami. Manipulišu. Iskorišćavaju druge. Iskorišćavaju nečiju dobrotu. Tu nema morala. Grabi svako samo za sebe. Ja mrzim izigravanje žrtve.

Puštam ih sve dok se ne uverim da me iskorišćavaju. Pazim i da se ne ogrešim...

Ozlojeđen sam. Osećam to kao zlo. I knedlu u grlu . Knedlu od muke osećam. Obmanjuju me da bi sitno profitirali. 41

Uglavnom trpim da vidim dokle će to da ide. I onda prekidam. Prekidam odnos.

Nema me više u tom odnosu. Nikada.

Loša. Malo spavam. Teško zaspim.

Opirem se da zaspim jer je spavanje muka. Odlažem muku. Sve vreme sam u polusnu. Menjam položaje. Ako mi je glava nisko, krv mi se slije u glavu. Oteknem. Podočnjaci. U glavi je mutno ceo dan. Drugi problem je rame. Stalno ga vežbam. Ako u nekom položaju duže ostanem u snu, desi se da mi utrne desna ruka od ramena do prstiju. Bude skroz neosetljivo do palca. Kao da se parališe. U početku me je bio strah od paralize ruke, ali sam navikao. Ako zaspim na stomaku (omiljeno), ukočiću se ujutro (lumbalni deo kičme mi je problematičan) i ne dozvoljavam sebi taj položaj. Na boku takođe ne mogu dugo, a da mi ne utrne ruka. A na stomaku mi je omiljeno. Cele noći radim po malo vežbe za rame, ruku. Pored mene je jedan teg pa ga pomeram. Menjam i mesto za spavanje. Legnem na pod, krevet. Položaj ramena, kada mi je problem, ja ga sam namestim, vratim u dobar položaj da ne boli.

Ja dobro osećam svoje telo. Vraćam stvari na pravo mesto! To je osećaj kao da je rame izašlo iz svog ležišta. Tišteći bol. To desno rame mi inače ide malo napred. Ja masiram rame i vraćam ga na mesto. Ja oduvek dobro osećam svoje telo i mogu iznutra da ga vidim.

Odavno. Od kada sam počeo puno da sedim ispred računara. A leđa od napora u sportu. Telo je trpelo sve to. Bio sam najniži u košarkaškom timu, a najbolje sam zakucavao u koš. Mogao sam fiću da preskočim iz mesta. 42

Trenirao sam i vaterpolo, udaralo se ispod vode. I nosio sam po 2 džaka od 50 kg. Bio sam jak i potrošio sam se. I u poslu sam se potrošio. Mnogo sam radio. Svi imamo jedan kontigent energije. Treba ga rasporediti, ne trošiti se. Ja sam se sebi dokazivao da mogu...

Od toplog. Ja rame prvo izmasiram na peći da omekša. Trljam ga. Sve puca unutra. Prija kada pritiskam i masiram. Imam kalcifikacije u ramenu. Oštre su i paraju tkivo. Bol polako nastaje i postepeno nestaje. Ja ga kontrolišem nekako. Kad je prejako, popijem diklofen. Toga sam se baš napio ovih godina…

Zaspim pa se onda opet trgnem da ne spavam dugo, jer ću, ako se dugo opustim u jednom položaju, ustati skroz ukočen ili paralisane ruke. Ne smem da se opustim. Moram da promenim položaj. Od toga mi je bolje. Nekad sam se plašio te moguće paralize, ali sada znam da mogu da povratim ruku polako. Sve je to kontinuirani proces.

Alkohol. Pivo pred spavanje. Pivo me lepo uspava. Jedan litar svako veče popijem. Ne osećam bol neko vreme.

Može i nešto drugo, ali najviše volim pivo.

Seks. To je i najdublje opuštanje. Tada mi prolaze najlepše slike iz života. Sve je slatko i ništa ne boli.

Ne boli od adrenalina. Adrenalin je anestezija. Skijanje oštro, velike strme staze. Podvodni ribolov sa puškom. Volim da lovim. Volim more. Volim toplo. Uvek sam maštao da ću da živim na moru. Da imam brod i da lovim ribu. A onda sam se oženio... Morao sam da brinem o sinu i tako je posao počeo da trpi. Sin je još mali, a ja imam dosta godina.

Predveče. Tada najmanje boli. Noću boli. Danju me rame i ruka nikada ne bolie Samo noću. Desno.

Periodično boli. Nema pravilnosti. I kada dugo sedim. Poslednjih godinu dana je bolje. Uključim „Vitafon“ (aparat). Lečim se sam. To sam gotovo sanirao od godina „vitafoniranja“.

Zatvorim oči i odremam.

Bol u malom stomaku. Pa ima dva problema. Ono što vuče na dole, valjda kila, i nešto dublje, kao debelo crevo, unutrašnji hemoroidi… Kada duže sedim, boli. Gnječim ga. Pulsira, ili tupo boli. Kretanje bi poboljšalo. Mažem i mast za hemoroide za svaki slučaj. Najgore mi je što ne znam šta mi je. 44

Ne verujem im. Guram pod tepih i trpim. Najlakše mi je da trpim. Strah me je da mi doktori nešto još gore ne naprave. Ili da mi kažu nešto loše... Imam loša iskustva sa njima. Medicina nije nauka, a ljudi su površni. Nikada mi niko nešto nije uradio kako treba. Zato sve radim sam.

Hronično sa prostatom, ali periodično. Možda dva puta godišnje bude jaka upala. I to rešim tako što dve nedelje pijem jake antibiotike i grejem, „vitafoniram“. Prođe. Drugo ništa. Povremeno kada mi padne imunitet, imam genitalni herpes.

Kao optimistu. Koliko uložiš, toliko dobiješ. Osećam se pozitivno, uvek okrenuto lepšoj strani... Pa postoji valjda neka verovatnoća da će i meni biti dobro. Zaslužujem i ja dobro. Racio je sigurnost. Matematika je sigurnost.

Zimogrožljiv. I uvek mi je prvo hladno na butinama. Pa krsta.

Od teške bolesti, raka. Da me ne žale. Da ne umrem, a da ne završim poslove, pa da ih drugi dovršavaju umesto mene.

Jako malo. Pijem samo pivo i kafu. Vodu ne pijem. I volim noću da jedem.

Smišljanje tehničkih novotarija. Tražim nova rešenja

Potvrđuješ da znaš nešto bolje od drugih. Ono što ja znam ima važnost i vrednost za mene. I to je u meni kao u sefu. Rezerva. A možda ga nikad ne upotrebiš. Ali si siguran sa tim. To mi uliva samopouzdanje da mogu sve da rešim sam. 45

Prija mi da živim sam. Dajte mi problem neki da rešim. Ljudi mi ne trebaju.

Obogaćuje me tuđe mišljenje. Učim. Sakupljam. Pamtim. Treba mi možda nekad neki drug iz mladosti. Da se čujemo svaki dan i da imamo iste afinitete. Ali ne fali mi niko. Druženje je gubljenje energije. Napor. Oduvek je bilo tako.

Oni su uvek bitni. Generišu energiju. Žena treba da podržava muškarca. Htele su prava i evo dokle su stigle. Sav su nam posao otele. Ali sada nemaju decu, ili žive same.

Povisim ton. Više pričam. Gestikuliram. Onda sam glasan. Rasprava traje. Mogu dugo tako. Dok ne shvate. Ne volim da diskutujem sa onima koji ne znaju, a prave se da znaju. Onda se zainatim da im dokažem. Ljudi su površni.

Baš me briga nečije. Kad ne obraćaju pažnju šta im pričam. Samoživost. Na misle na ono šta mu pričam. Nema želju da me razume. Da uloži napor da me razumeju. Nego me samo iskorišćavaju da ja njih slušam. I sve ja, pa ja, pa ja… Kada me prekidaju dok pričam. Hoću da raščistim i da ih spustim gde treba. Da vide da ne znaju! Tražim opravdanje ako mi ne vrate pare, na primer, koje mi duguju. A bilo je toga dosta… Emocionalno mi je krivo što smo zbog toga pokvarili odnose. Ozlojeđen sam, jer nema „hepienda“, a to sam želeo i moglo je da bude, da su mi vratili. 46

Sunce, cveće, toplo. Da ugodim nekome.

Sve volim.

Pijem samo kafu, tri puta po 2dl i pivo. Vodu ne pijem. Kad ima kisele vode, onda popijem.

Čak i po najvećoj vrućini slabo. Doduše, tad posle piva se oznojim, ali mi se voda ni tada ne traži da pijem.

Uglavnom lepi. Čitave lepe slike.

Loši. Ne podržava me. Ne sluša me pažljivo kada govorim. Nema strpljenja da me razume. Oponira. Nema strpljenja da čuje da sam u pravu. Na kraju će shvatiti da sam u pravu. Ja imam neku moć, da vidim unapred ono što drugi ne vide i zato treba da me slušaju. Ja uvek sve prvo dobro analiziram. Žena treba da prati muža. One nemaju logiku.

Da me porodica sluša i da se žena potrudi više. Da bude žena. Da bude okrenuta porodici i kući, a manje poslu. Da se trudi da mi udovolji. Da mi sin bude poslušan. Nisam to na vreme odradio kako treba. Prepisan je homeopatski lep Sepija – SEPIA 30C

I deo - osnovne teme slučaja • Vukući bol u stomaku • Bol u desnom ramenu, utrnulost ruke tokom spavanja • Nemogućnost spavanja zbog bola • Ozlojeđenost • Nepoverljivost II deo - rubrike podobne za analizu slučaja Rectum lump, sensation of Abdomen-pain dragging, bearing down extending to anus toward Mind-fear disease if impending, incurable of being Mind- fear doctors Mind-injustice, cannot suport Gen-beer amel (desire) Intolerant of contradiction Mind, superhuman is Extremities numbnes shoulder nigh Mind, company aversion to Mind- delusion-side right, muscule and fibre of her right side, she can feel every • Mind-Malicious love one (Sepija je jedini lek u rubrici) • Mind- company aversion to III deo –repertorizacija i bodovanje osam glavnih simptoma • • • • • • • • • • •

1. Rectum lump sensation of, 2. Abdomen-pain dragging, bearing down extending to anus toward 3. Mind- fear doctors 48

4. 5. 6. 7. 8.

Mind-injustice, cannot suport Intolerant of contradiction Mind, superhuman is Extremities numbnes shoulder nigh Mind- delusion-side right, muscule and fibre of her right side, she can feel every

IV deo – homeopatski lekovi sa najviše bodova nakon repertorizacije • • • • •

Sepia – 9 bodova u 4 rubrike Thuja - 5 bodova u 4 rubrike Ignatia – 5 bodova u 3 rubrike Lycopodium – 5 bodova u 2 rubrike Nux vomica- 5 bodova u 3 rubrike

V deo – diferencijalna dijagnoza Sepija je lek sa najviše bodova u ovom slučaju. Sepija je iscrpljena i želi da je ostave na miru. „Potrošila se”. Zimljiva je. Ne podnosi da je žale niti teše. Žali se na ženu i dete. Nije preterano okrenut poslu (indolentan). Sepija voli da ispoljava svoje stavove (za razliku od Tuje) i razdražuju je oni koji joj protivreče (i porodica i okolina). Sepija je inteligentna i dobro oseća sopstveno telo. Ne traži pomoć. Tu ima sličnosti sa Ignacijom ali Sepija nije tako nostalgična („homesicknes”) kao Ignacija, već je samotnjak. Ignacija je, kao i Likopodijum, ambicioznija od Sepije. Likopodijum je „sitan šef”, voli da se prikazuje, dok Sepija „isteruje” svoj stav. Sepija nije ambiciozna da bi se pokazala. Ovde je Sepija neambiciozna kad je posao u pitanju i „potrošena” je. Nuks vomika je takmičarski nastrojena i, kao i Likopodijum, ima problem u probavnom traktu. Ali, Nuks vomica je agresivnija od Sepije. Sepija nije ambiciozna i nije zainteresovana za novac. Kod ovog pacijenta imamo i jedan redak i neobičan simptom, a u toj rubrici se nalazi samo jedan lek i ti je Sepija:

ü Mind delusion - side right, muscule and fibre of her right side, she can feel every VI deo – izbor potencije Izabren je i prepisan lek SEPIA u 30C potenciji Pacijent ima hronične telesne tegobe, žali se i na iscrpljenost zbog višemesečnog nespavanja. Bolovi koje ima mesecima, dodatno iscrpljuju pacijenta. Najpre se želi dejstvo leka na telesnom planu, s obzirom da imamo nepoverljivog i analitičnog pacijenta. VII deo - mijazam i carstvo Preovlađujući mijazam u ovom slučaju je Sikoza. Pacijent je zaglavljen u svojim stavovima. Lek koji je potreban ovom pacijentu pripada životinjskom carstvu. On napada, pa se povuče. Skriva se iza razuma, teoretisanja i analiziranja. Prema rečima pacijenta tegobe sporije nastaju i prestaju. Iz njegove priče vidimo „skrivanje”, ne voli da se žali. Skriva se iza razuma. Ne voli da ga teše. Tegobe kod mokraćnih i polnih organa - upale kestenjače (prostate) i genitalni herpes. Na umnom planu se javlje gomilanje ideja i teorija, bez akcije. Pacijent je zaglavljen u svojim stavovima i idejama. Oseća se neprikladno i to pokušava da savlada ubeđujući druge u svoje stavove. Nije okrenut poslu, niti priča o tome. Slab je u ostvarenju, a jak na rečima. Nema izražene strahove. Žali se na ženu i dete. VIII deo - očekivanja u smislu delovanja homeopatskog leka Očekuje se poboljšanje na umnom, telesnom i emotivnom planu. Na polju osećanja očekuje se manja razdražljivost prema ljudima kao i veća trpeljivost u porodici. Takođe se očekuje manja kontrola uma i više 50

opuštanja. Pre svega, kvalitetniji san. Možda će početi da razmišlja o poseti lekaru. Na telesnom planu se očekuje smanjenje bolova, posebno vukućeg bola. Moguće je pogoršanje tokom jednog do sedam dana od davanja leka, kao i pojačavanje „svežih tegoba“ i na kratko pojavljivanje nekih starih tegoba (potisnutih). (Moguće je i stanje bez promene ili pogoršanje bez poboljšanja.)

Sa ženom su odnosi bolji. Ona se promenila. «Ne svađamo se…» Onaj vukući bol se javi kad povredim, pri izlasku iz auta npr, ali prođe brzo, za dva sata. Nekada je trebalo 2-3 dana vitafona, grejanja i ležanja da se to zaceli. Kičma je bolje. Rame još boli i spavanje je loše. Počela je da me boli peta. Leva Ahilova tetiva. Kad razmrdam, onda je bolje. Ujutro je najgore.

PRVI MEĐUNARODNI KONGRES ECH I IAVH

ECH - European Committee for Homeopathy IAVH - International Association for Veterinary Homeopathy Autor: Sečedi Ferenc U danima od 17. do 19. Novembra 2016. godine, u Beču je je održan veliki kongres sa 490 učesnika, od toga si 90 bili veterinari. Učesnici su došli iz 40 zemalja sveta, od Evrope do Australije, od Južne Amerike do Japana, SAD i Indije. Bilo je oko 80 predavača. Rad se odvijao u tri velike i u dve manje sale, gde su dražana specijalistička predavanja. Dr. vet. med. Sečedi Ferenc, registrovani homeopata, član homeopatskog udruženja „Hahnemann“ iz Novog Sada, takođe je bio učesnik ovog veoma lepog i korisnog kongresa. On je održao predavanje u veterinarskoj sekciji na temu – Kako primeniti Šankaranov metod senzacije kod životinja. Predavanje je pratilo oko 80 učesnika kongresa. Nakon predavanja Dr. vet. med. Sečedi Ferenc je dobio poziv da održi kontiuninu edukaciju za veterinare homeopate u Moskvi.

Kongres je bio praćen i društvenim programom. Deo toga je bila i svečana večera kod gradonačelnika Beča u Rathausu. To je bilo neformalo druženje, na kojima su započela prijateljstva među učesnicima sa celog sveta.

Sledeći kongres je predvidjen za 2018. godinu. 53

IMPRESSUM

CIP – Каталогизација у публикацији

Народне библиотеке Србије, Београд

Glavni i odgovorni urednik:

”SIMILLIMUM TIMES» :

Tatjana Babić

Tehnički urednik:

Prof. dr Vladimir Holodkov

Časopis homeopatskog centra i škole ”Simillimum” Volume 8, broj 1 – decembar 2016 –

Beograd (Džordža Vašingtona 28/II sprat)

Štampa:

Udruženje za širenje i unapređenje klasične homeopatije «Simillimum»

Redakcija:

Studenti II i III godine školske 2015/2016

FORMAT: JIS B5

Izlazi četiri puta u školskoj godini.

Uređivački odbor:

Dr med. spec. Liljana Bibić-Bajić

Dr med. spec. Jasmina Jović

Dr med. Sanja Mirčić – Cimeša

Dr med. Verica Lazović

ISSN 1821-3405

Izdavač:

COBISS.SR-ID 1713

Udruženje za širenje i unapređenje klasične homeopatije “Simillimum”, Beograd