Spektakl ceremonijalnog otvaranja izložbe EXPO 2030 by Siniša Prvanov

Univerzitet umetnosti u Beogradu Interdisciplinarne studije Doktorske studije Višemedijska umetnost

Ispitni rad iz predmeta

Poetike višemedijske umetnosti 2

Doktorant: Siniša Prvanov br.indeksa А4/19

Profesor: Dr um. Ivan Pravdić Dr Biljana Milanović

Beograd, jun 2020.

SPEKTAKL CEREMONIJALNOG OTVARANJA IZLOŽBE EXPO 2030 Scenario: Po ulasku u Evropsku Uniju 2026 i perioda ubrzanog prosperitata, Srbija iste godine dobija priliku da organizuje svetsku izložbu EXPO1 2030. Po predlogu ministarstava ekonomije i kulture iste godine započinje se sa obimnim pripremama za izbor lokacije, neophodne infrastrukture, projektovanja paviljona, kao i osmišljavanja spektakla ceremonijalnog otvaranja u junu 2030.

Slika 1. Poster otvaranja svetske izložbe EXPO 2030 Beogradu.

Ceremonije otvaranja svetske izložbe EXPO-a poslednjih decenija su veoma zahtevni audio vizuelni spektakli koji uključuju veliki broj učesnika, izvođača i upotrebu veoma sofisticiranih tehničkih i tehnoloških scenskih rešenja (sl. 2 a, b, c). Poslednji EXPO je bio 2017. u Astani u Kazahstanu.

Slika 2 a, b, c. Fotografije sa otvaranja svetske izložbe EXPO 2010 u Šangaju, Kina, i EXPO 2012 u Yeosu-u, Koreji 2012. 1 Uobičajeni naziv za Svetske izložbe je Ekspo (EXPO). Održavaju se svakih 5 godina, uobičajeno traju najviše do 6 meseci, dok je površina izložbe neograničena. Osnovna ideja ovih izložbi je da sve zemlje dobiju priliku da prikažu ostatku sveta svoj pogled na neku zadatu temu. Zemlje učesnice, u skladu s zadatom temom, uređuju po vlastitom nahođenju u odvojenim paviljonima svoje izložbene prostore. Predmet izložbi je takođe i materijalna zaostavština po ugledu na Ajfelov toranj u Parizui i Atomijum u Briselu.

1. Prostor Izbor južnog dela Velikog ratnog ostrva za poprište spektakla otvaranja EXPO izložbe imao je za cilj ostvariti odličnu komunikaciju i vizuru sa okolnim delovima grada, kao i ostvariti jedinstvenu audiovizuelnu artikulaciju scenskog i vanscenskog eksterijera (otvorena scena, kvart, grad, krajolik kao prostor izvođenja), odnosno scena u funkciji izvođenja kao ambijent ili fizičko okruženje. Zadatak je bio stvoriti „arhitekturu koja govori“odnosno scenu sa jasno izraženom dramskom funkcijom i strukturom. Prostor jasnih proporcija, pogodan za upotrebu svih sredstava scenskog dizajna kao materijala, teksture, svetla i zvuka. Dakle prostor koji svojom atmosferom provocira umetničku akciju, zasnovanu prevashodno na doživljaju. Projekat je predviđao izradu polukružnog auditorijuma po uzoru na starogrčka pozorišta kapaciteta 500 učesnika i scene (proscenijuma) prečnka 50 metara (Sl. 3 a, b, c). Auditorijum bi trebao biti arhitektonski tretiran kao poseban segment unutar nacionalnih paviljona koji bi takođe bili realizovani na lokaciji Velikog ratnog ostrva.

Slika 3 a, b, c. Prikaz lokacije scene na velikom ratnom ostrvu i pozicije posmatrača sa Kalemegdanske terase i Novog Beograda.

U odrednici „unapred pripremljeno“ uvek je sadržan i pojam „scensko“. Upotreba scenskih sredstava u pozorišnoj praksi podrazumeva artikulaciju fizičkog prostora za igru i dizajn dekora, kostima, zvuka i svetla, objedinjenih u zajedničkom procesu stvaranja pozorišne predstave. Van prostora pozorišta, kao u upotreba scenskih sredstava ili scenski način mišljenja označava primenu logike pozorišta i na okolni prostor. Otvorena scena Velikog ratnog ostrva je tako

osmišljena kao mesto događaja, stvarni ili zamišljeni čin, tretirana kao objekat posmatranja, grafička ili fotografska predstava viđenog, kontekst ili okruženje u koje je nešto postavljeno. U tom smislu, i okolni prostor nasuprot ostrvu sa pozicije Kalemegdana i Novog Beograda, fizički ili psihološki, može biti tretiran kao gledalište. Zahvaljujući topografiji terena i blizini centralnoe scene ovi prostori bi takođe odigrali ulogu sekundarnog auditorijuma sa mogućnošću neformalnog sedenja ili stajanja (Sl. 2 a, b).

Slika 4 a, b. Prikaz lokacije centralnog auditorijuma i scene na velikom ratnom ostrvu i koncentrične zone posmatranja spektakla sa reka u brodovima-čamcima, kao i prikaz organizovanja neformalnog sedenja na istočnoj strani na Kalemegdanskoj terasi i na zapadnoj strani na potezu Novog Beograda.

Još jedna jedinstvena osobenost lokacije Velikog ratnog ostrva je i njeno okruženje rekama. Deo ušča Save u Dunav bi takođe bio uključen kao potencijalni gledališni prostor. Ovaj prostor bi omogućio neformalno praćenje predstave iz čamaca ili brodova, ali bio takođe bio korišćen i u uvodnom delu spektakla.

Slika 5. Prikaz lokacije centralnog auditorijuma na velikom ratnom ostrvu sa mogućnošću posmatranja spektakla sa reke u brodovima-čamcima.

2. Tema Zadata tema izložbe EXPO 2030. kao i naziva spektakla otvaranja bila bi: „Dom” (Home). Tema spektakla bi imala za cilj ne da promoviše tehnološku superiornost neke od nacija, već da postavi radnju u kontekst današnjice trudeći se da razmotri ideje izazova i budućnosti čovečanstva. Spektakl u ukupnom trajanju od 40 minuta bio bi podeljen u tri dela pod nazivima: „Evolucija”, „Vreme” i „Putovanje”. Svi delovi bi bili povezani u formalne celine-prizore koji opisuju pojedine faze ljudske evolucije i progresa.

Polazna tačka predstave bi bila planeta Zemlja, njeno kretanje, kretanje ljudi unutar nje, kao i ljudski poriv kretanja u krug(ovima), polaženja i vraćanja na početnu tačku. Upravo zato u konceptualnom i izvođačkom smislu insistiralo bi se na građenju forme i kompozicije u obliku koncentričnih krugova. Krugovi bi simbolisali neprestano kretanja ljudi oko planete, planete oko svoje ose, planete u našem planetarnom sistemu i šire u svemiru. A veliko ratno ostrvo bi zapravo predstavljalo prostor-planetu u malom. Kako je fizički prostor neizbežno povezan i sa četvrtom dimenzijom, odnosno vremenom, muzika i ljudski pokret na sceni bi upravo dočarali ovaj kontinuitet. Grafička predstava prostorne gradacije dramske i scenske kompozicije tokom sva tri dela spektakla opisana je na slici 6 a, b, c, d.

Slika 6 a, b, c, d. Prostorni prikaz građenja kompozicije tokom sva tri dela spektakla.

3. Definisanje događaja kao spektakla Ako po definiciji spektakl možemo smatrati svaku priredbu koju je moguće gledati i koja podrazumeva saučestvovanje, odnosno publiku, spektakl takođe možemo smatrati i kao spektakularan doživljaj koji ostvaruje intezivnu, pozitivnu ili negativnu impresiju nekog događaja. Možda najlepšu definiciju spektakla daje jedan od najznačajnijih baroknih umetnika Đovani Lorenco Bernini (Giovanni Lorenzo Bernini) koji pod ovim pojmom podrazumeva magični čin oblikovanja kojim je moguće na takav način zavesti vid, da nastaje potpuna zapanjenost. Reč je, dakle, o kompleksnoj pojavi koju je teško obuhvatiti definicijom jer označava „umetnost i zabavu, mesto gde se one ostvaruju i publiku ili društveni čin prisustvovanja izvođenju. Polazeći od definicije Stivena Hokinga (Stephen Hawking) koji prostor-vreme određuje kao četvorodimenzionalni prostor čije su tačke događaji, mogli bismo da, praveći inverziju ove definicije, kažemo da je događaj osnovni element četvorodimenzionalnog prostora. Jasno je da podelu umetnosti na one koje se realizuju u prostoru (slikarstvo, vajarstvo, arhitektura) i one koje se odvijaju u vremenu (poezija, muzika), gde su scenska i pozorišna umetnost specifične discipline koja se realizuje i u prostoru i u vremenu, ne možemo više u potpunosti i doslovno primeniti. Ishod ovakvog razmišljanja u slučaju osmišljavanja ovog spektakla ima za cilj stvoriti jedno umetničko delo koje je ostvareno u obe kategorije, odnosno zauzima i prostor i vreme. Konkretni spektakl ceremonijalnog otvaranja EXPO 20130 sadržavao bi elemente sledećih umetnosti: književnosti, muzike, baleta, arhitekture i urbanizma. Obuhvatio bi vokalnu i 5

instrumentalnu komponentu. Vokalnu komponentu činili bi elementi koji se pevaju, dok je instrumentalna komponenta ona koja je namenjena izvođenju simfonijskog orkestra. Muzičko delo koje bi bilo izvođeno tokom sva tri dela predstave sadržavalo bi tri zasebne kompozicije nemačkog kompozitora Hansa Zimera nastale 2010. Godine pod nazivom „Početak” Inception. Orkestar bi u toku predstave nastupa skupno, u celokupnom sastavu, kao i u različitim instrumentalnim grupama, bez izdvajanja pojedinih solističkih instrumenata. Vokalna komponenta bila bi horska (oratorijum u uvodnom delu predstave), izvedena u ansamblu vokalnih protagonista koji pevaju zajedno, ali naizmenično ponavljaju i govorni tekst. Iako bi se vokalna i instrumentalna komponenta pojavljivale i zasebno, one bi najčešće bile združene, kako bi predstavom dominirao vokalnoinstrumentalni zvuk. Dizajna scene i kostima bi insistirao na minimalizmu kako bi vizuelni izraz bio istovremeno ekspresivan i jednostavan. Kostimi bi bili realizovani u monohromatskoj shemi dok bi scenska rasveta (direktna i indirektna), takođe potencirala na svojevrsnom dualizamu (smenu svetlosti i tame; dobra i zla). Ukratko, publika bi scenu Velikog ratnog ostrva trebalo da napusti u uverenju da je zaista prisustvovala jednom „isečku“ realnosti vremena.

Deo I pod nazivom: „Evolucija” Uvodni deo ceremonijala započeo bi u kasnim večernjim satima masovnom scenom gde izvođači dolaze na Veliko ratno ostrvo iz pravca grada čamcima. Svaki čamac bi bio diskretno osvetljen lampama (lanternama) što bi formiralo jedan pokretan skup mnoštva svetala u pokretu i sam po sebi posmatrače posupno uvodio u jedan veoma ritualan i mističan vizuelni doživljaj Uz taktove kompozicija Hans Zimera „Where Were Going” u trajanju od 6 min. i 45 sekundi izvođači hora i simfonijskog orkestra beogradske filharmonije postepeno bi pristajali na ostrvo i zauzimali svoja mesta na sceni. Nakon dvominutnog uvodnog dela zahvalnice učesnicima EXPO izložbe, osnovnim informacija o tematici i nastanku nacinalnih paviljona, ukratko bi se predstavio program ceremonijalnog spektakla, njegovi izvođači i tematski delovi. Prvi deo predstave pod nazivom: „Evolucija” uključio bi hor koji bi izveo sedmominutni oratorijum komponovan na osnovu teksta poeme „ Ljudska evolucija” (Human Evolution) Ryana Christopheta Brandesa, i muzičkog dela-kompoziciuje „Prašina” (Dust) nemačkog kompozitora Hansa Zimera. Iako je oratorijum vokalno-instrumentalno delo većeg obima, u kome se prikazuje i određena dramska radnja, u ovom slučaju težište bi bilo na naraciji i sadržaju poeme. Poema sama po sebi se bavi ljudskom evolucijom i optimističnom projekcijom budućnosti što je opet u kontekstu zadate teme EXPO-a 2030. Oratorijum bi u početnom delu sadržavao i rečitativ koji bi predstavljao literarni pristup predstavi. Ovakav pristup imao bi za cilj da sintetizuje prirodnu melodiju govora i kadence poezije. Iako ceremonijalno otvaranje ima internacionalni karakter, sadržaj oratorijuma bi bio interpretiran naizmenično na engleskom i srpskom jeziku (Sl.7).

Slika 7. Prikaz sekvenci trećeg dela ceremonijalnog otvaranja EXPO-a 2030. Prikaz pojedinih scena izvođenja oratorijuma.

Poseban kvalitet scenskog izvođenja bio bi veoma minimalistički pristup dizajnu kostima, naročito solista hora, kao i dizajn direktne i indirektne rasvete koj bi omogućila praćenje doživljaja sa okolnih prostora nasuprot ostrvu.

Slika 8. Link video zapisa prvog dela otvaranja EXPO 2030: https://vimeo.com/432750929

Deo II pod nazivom: „Vreme” Treći deo spektakla se nadovezuje na predhodni-uvodni deo, i simbolisao bi efemernost, i beskonačnost ljudskog kretanja. Evoluciju i kontradiktornost čovečijeg postojanja na planeti Zemlji. U ovom delu pored simfonijskog orkestra učestvovao bi i baletski ansambl. Predviđeni broj izvođača na sceni, uključujući i statiste, iznosio bi gotovo 300 učesnika. Za inscenaciju ovog dela bila bi interpretirana duža verzija kompozicije „Vreme” (Time) Hansa Zimmera u trajanju od 10 min. i 25 sekundi, što bi ujedno bilo i celokupno trajanje ovog dela spektakla. S prvim taktovima Zimmerove teme učesnici bi nastupali na scenu iz tri pravca u obliku neformalnih povorki. Već u narednoj sceni izvođači bi formirali krug koji bi se već nakon dva minuta formirao u dva koncentrična manja kruga (Sl 9-9,10). Izvođači bi se polako kretali u dva različita pravca simbolišući plemena-horde i njihovo neumorno traganje za novim prostranstvima i teritorijama. U ovom segmentu bi se iznova uključio i hor sačinjen od 60 glasova koji bi u ujednačenom ritmu Zimmerove teme proizvodio prodorne zvukove disanja, vetra, i prelamanja morskih talasa. Postepenom deobom prvobitne forme kruga potenciralo bi se na raščlanjivanju, usitnjavanju, što bi vizuelno ukazivalo na stvaranje prvih nacija-država. Stvaranjem još manjih oblika-grupa, i njihovom konfrontacijom u prostoru stvorio bi se utisak njihovog sukobljavanja-konflikta. Po daljom gradacijom forme, scenske rasvete i koncentričnim kretanjem učesnika na pozornici postupilo bi se ka ponovnom grupisanju-objedinjavanju i kretanju izvođača u daleko bržem tempu. Oblik i pravac kretanja bi oponašali spiralno kretanje galaksija. Istovremeno povećavanje volumena i dinamike muzičke kompozicije bi dodatno uticali na sveokupni čulni doživljaj ovog dela predstave (Sl.9-15).

Slika 9. Prikaz sekvenci drugog dela otvaranja EXPO-a 2030 u Beogradu. Organizacija scenskog prostora i izgled baletske predstave-postavke.

U vizuelnom kao i u muzičkom smislu simetrija permutacije gotovo redovno prati promenu strukture i funkcije pojedinih segmenata toka zbivanja na sceni. S obzirom na ovu okolnost važno

je istaći da motiv m1 koji se izdvaja kao idejni i dramaturški zamajac Zimmerove kompozicije izaziva dejstvo dinamičnih simetrija, ali i stvara uslove da se ciklus dovede u poziciju ravnoteže.

Naime u oba dela kompozicije se motiv m1 javlja na isti način: osnovni oblik, inverzija, retrogradna inverzija, osnovni oblik. Moguće je utvrditi da se u oba dela u momentu nastupa retrogradne inverzije ovog motiva uspostavlja kulminacija. Ovaj princip bi se koristio i osmišljavanju kretanja učesnika na sceni (Sl. 10a, b, c).

Slika 10 a, b, c. Muzička partitura, uvertira za klavir, početnih taktova kompozicije „Vreme” Hansa Zimmera i skice rasporeda i pokreta protagonista, odnosno smerova kretanja učesnika baletskog ansambla i statista na improvizovanoj sceni velikog ratnog ostrva.

Kulminirajući kraj ovog segmenta potencirao bi na odsustvo pokreta i svetla, i predstavljao bi postepeni uvod u sledeći deo spektakla. Kratki video primer opisuje tok ovog dela (Sl.8).

Slika 11. Link video zapisa drugog dela otvaranja EXPO-a u Beogradu 2030: https://vimeo.com/431173451

Deo III pod nazivom: „Putovanje” U ovom delu se ide korak dalje i pokušava predstaviti uspon sveta i osvajanje svemira. Treći deo se nadovezuje se na predhodni segment kretanja čovečanstva u koncentričnim krugovima (krugova unutar kruga), time što koristi scenski prostor kao poprište gradnje monumentalnih trodimenzionalnih formi putem holografskih projekcija. Naravno ovaj postupak ima za cilj upravo realizaciju projekta u još većoj razmeri (dimenzijama), kao i mogućnost praćenja spektakla sa obližnjih padina Kalemegdanske terase i Novog Beograda. Uz orkestraciju kompozicije Hansa Zimmera „Sanjati o sudaru” Dreaming of the Crash u trajanju od 3 min. i 25 sekundi dinamikom muzike se pokušava manipulisati kinetiokom holograma i izgraditi hijejerarhija oblika (Sl.12). Most koji povezuje ova dva dela spektakla građen na materijalu prve teme i poseduje odlike razvojnog tipa izlaganja. U muzičkom smislu oba stava završnog dela kompozicije ne sadrže kao posebno profilisan odsek forme. U prvom stavu proširenje treće teme ima funkciju završne grupe, a u trećem je kraj druge teme osmišljen tako da stvara efekat zaokruživanja ekspozicije intenziviranjem svetlosti holografske projekcije zvezde (Sl. 13).

Slika 12. Prikaz sekvenci trećeg dela otvaranja EXPO-a 2030 u Beogradu. Kinetika holograma u prostoru, formiranje zemljine kugle i završne scene. Pogled sa Kalemegdanske terase.

U vizuelnom smislu rotacija planete bez materijalizovane ose postiže se i ekspozicijom odseka druge teme, koja je konstituisana kao niz rečenica. U reprizi rotacija utiče na konstituisanje druge teme u celini. Njeno dejstvo se ispoljava na dva načina (sa materijalizovanom i fiktivnom osom) I

deluje na tri nivoa, što uslovljava precizno kanalisanje dinamizacije reprize, ali i ostvarivanje koherentnosti celine muzikog toka.

Slika 13. Prikaz karakteristične scene završnog dela. Pogled sa Kalemegdanske terase.

Kratki video primer opisuje tok ovog završnog dela (Sl.14).

Slika 14. Link video zapisa trećeg dela otvaranja EXPO-a u Beogradu 2030: https://vimeo.com/431033171

Pregled literature

1. Apel, Willi, ed. Harvard Dictionary of Music (2nd ed.) Cambridge, Massachusetts, (1969). Belknap Press of Harvard University Press. 2. Dorschel, Andreas, 'The Paradox of Opera', The Cambridge Quarterly 30 (2001), str. 283– 306 3. Miodrag Šuvaković: Pojmovnik teorije umetnosti, Orion Art, Beograd, (2011), str. 747 4. Miodrag Šuvaković: Pojmovnik moderne i postmoderne likovne umetnosti i teorije, SANU/Prometej, Beograd/Novi Sad, (1999), str. 335 5. Pete Moser and George McKay. (2005). Community Music: A Handbook. Russell House Publishing. New York: USA 6. Sloman, Annie. (2011). Using Participatory Theatre in International Community Development. Community Development Journal. Oxford University Press. Oxford: UK

Vebografija 1. Astana Expo 2017, Dezeen Mazgazine, https://www.dezeen.com/tag/astana-expo-2017/ (preuzeto 06.06.2020) 2. Expo.02 Arteplage Neuchâtel: Opening spectacle, https://m.network4events.com/en/detail/expo-02-arteplage-neuchatel-opening-spectacle (preuzeto 06.06.2020) 4. Expo 2010: light and fireworks show in Shanghai, http://french.cri.cn/781/2010/04/30/261s217925.htm (preuzeto 08.06.2020) 3. Unequal cities of spectacle and mega-events in China https://www.researchgate.net/publication/236233424_Unequal_cities_of_spectacle_and_megaevents_in_China (preuzeto 10.06.2020)