Beznadežni kolin huver

Kolin Huver

Bez­na­de­žni Prevod s engleskog Jelisaveta i Milan Đurić

Beograd 2013.

DERETA

Za Ven­sa.

Ne­ki oče­vi vam po­da­re ži­vot. Ne­ki vam po­ka­žu ka­ko da ga ži­vi­te. Hva­la ti što si mi po­ka­zao ka­ko da ži­vim svoj.

5

Ne­de­lja, 28. ok­to­bar 2012.

19:29 Usta­jem i gle­dam u kre­vet, za­dr­ža­vam dah zbog stra­ha od sve ja­čih zvu­ko­va ko­ji na­sta­ju du­bo­ko u mom gr­lu.

Ne­ću da pla­čem.

Ne­ću da pla­čem.

Po­la­ko pa­dam na ko­le­na, spu­štam ru­ke na ivi­cu kre­ve­ta i pr­sti­ma pre­la­zim pre­ko žu­tih zve­zda ra­su­tih po tam­no­pla­ voj pod­lo­zi pre­kri­va­ča. Zu­rim u njih sve dok ne poč­nu da se mu­te od su­za ko­je mi za­ma­glju­ju vid.

Za­žmu­rim i za­gnju­rim gla­vu u kre­vet, gra­be­ći ru­ka­ma će­be. Ra­me­na po­či­nju da mi se tre­su dok iz me­ne pro­va­lju­ ju je­ca­ji ko­je sam po­ku­ša­va­la da ugu­šim. Hi­tro usta­jem, vri­ štim, str­žem će­be s kre­ve­ta i ba­cam ga na dru­gi kraj so­be.

Ste­žem pe­sni­ce i po­mam­no gle­dam oko­lo tra­že­ći još ne­ što što bih ba­ci­la. Gra­bim ja­stu­ke s kre­ve­ta i ba­cam ih ka ogle­da­lu, na od­raz de­voj­ke ko­ju vi­še ne po­zna­jem. Gle­dam ka­ko ona ble­ne u me­ne, pa­te­tič­no je­ca­ju­ći. Ne­moć u nje­nim su­za­ma me raz­be­sni. Tr­či­mo jed­na pre­ma dru­goj dok nam se pe­sni­ce ne su­da­re sa sta­klom i raz­bi­ju ogle­da­lo. Gle­dam je ka­ko pa­da u mi­lion sve­tlu­ca­vih ko­ma­di­ća na te­pih.

Hva­tam ivi­cu to­a­let­nog sto­či­ća i ru­šim ga, is­pu­šta­ju­ći još je­dan pre­du­go spu­ta­van krik. Kad se sto­čić za­u­sta­vi, be­ sno va­dim fi­o­ke i nji­hov sa­dr­žaj raz­ba­cu­jem po so­bi, vr­tim, ba­cam i šu­ti­ram sve što mi se na­đe na pu­tu. Gra­bim sve­tlo­ pla­ve tra­ka­ste za­ve­se i ci­mam ih sve dok šip­ka ne puk­ne i za­ve­se ne po­pa­da­ju oko me­ne. Sti­žem do vi­so­ko na­sla­ga­nih ku­ti­ja u ćo­šku i, ne zna­ju­ći čak ni šta je u nji­ma, uzi­mam gor­ nju i tre­skam je o zid ono­li­ko ja­ko ko­li­ko mo­je te­lo od sto še­zde­set cen­ti­me­ta­ra to mo­že.

7

Kolin Huver

„Mr­zim te!“, vi­čem. „Mr­zim te, mr­zim te, mr­zim te!“ Ba­cam sve što na­đem pred so­bom na sve što još na­đem pred so­bom. Sva­ki put kad otvo­rim usta da vri­snem, ose­tim so od su­za ko­je mi se u po­to­ci­ma sli­va­ju niz li­ce.

Hol­de­ro­ve ru­ke me iz­ne­na­da ob­uj­me ot­po­za­di i ste­žu to­li­ko da po­sta­jem ne­po­kret­na. Tr­zam se i ci­mam i vri­štim još ma­lo, sve dok to vi­še ni­su pro­mi­šlje­ne ak­ci­je. To su sa­mo re­ak­ci­je. „Pre­sta­ni“, ka­že mi mir­no na uvo, bez na­me­re da me pu­ sti. Ču­jem ga, ali se pre­tva­ram da ne ču­jem. Ili me pro­sto ni­je bri­ga. Na­sta­vljam da se oti­mam iz nje­go­vog sti­ska, ali sti­sak po­sta­je sa­mo još ja­či. „Ne di­raj me!“, der­njam se iz sveg gla­sa, za­ri­vam nok­te u nje­go­ve ru­ke. Ipak, ni to ga ne re­me­ti.

Ne di­raj me. Mo­lim te, mo­lim te, mo­lim te.

Gla­sić od­je­ku­je u mom umu i istog ča­sa klo­nem u nje­go­ vom na­ruč­ju. Sve sam sla­bi­ja ka­ko su­ze po­sta­ju ja­če i sa­vla­đu­ ju me. Pre­tva­ram se u po­su­du za su­ze ko­je ne pre­sta­ju da li­ju.

Sla­ba sam i pu­štam ga da po­be­di.

Hol­der po­pu­šta sti­sak i spu­šta mi ru­ke na ra­me­na, a za­ tim me okre­će pre­ma se­bi. Ne mo­gu ni da ga po­gle­dam. To­ pim se uz nje­go­ve gru­di od is­cr­plje­no­sti i po­ra­za, ste­žem mu ma­ji­cu dok je­cam, obraz pri­ti­skam uz nje­go­vo sr­ce. Sta­vlja ru­ku na moj po­ti­ljak i spu­šta usta do mog uva. „Skaj.“ Glas mu je mi­ran i ne­u­si­ljen. „Tre­ba da odeš.

Od­mah.“

8

Su­bo­ta, 25. av­gust 2012.

11:50 Dva me­se­ca ra­ni­je...

Vo­le­la bih da mi­slim da ve­ći­nu od­lu­ka ko­je sam do­ne­ la to­kom svo­jih se­dam­na­est go­di­na či­ne one pa­met­ne. Na­ daj­mo se da se in­te­li­gen­ci­ja me­ri po te­ži­ni, pa bi nad onih ne­ko­li­ko glu­pa­vih od­lu­ka ko­je sam do­ne­la pre­vag­nu­le one in­te­li­gent­ne. Ako je ta­ko, su­tra tre­ba da do­ne­sem ka­mion pa­met­nih od­lu­ka, po­što je uvla­če­nje Grej­so­na kroz pro­zor mo­je so­be tre­ći put ovog me­se­ca po­pri­lič­no op­te­re­ti­lo glu­pu stra­nu te­ra­zi­ja. Pa ipak, je­di­ni pre­ci­zan in­stru­ment za ni­vo glu­po­sti po­je­di­ne od­lu­ke je vre­me... pa ću valj­da sa­če­ka­ti da vi­dim da li će me uhva­ti­ti pre ne­go što me pro­gla­se kri­vom.

Ma ka­ko ovo iz­gle­da­lo, ni­sam fuk­sa. Na­rav­no, osim ako se de­fi­ni­ci­ja fuk­se za­sni­va na či­nje­ni­ci da se pri­va­ta­vam s mno­gi­ma, bez ob­zi­ra što me ne pri­vla­če. U tom slu­ča­ju bi po­sto­ja­la osno­va za ras­pra­vu. „Po­žu­ri“, Grej­son mi ne­mo go­vo­ri iza za­tvo­re­nog pro­zo­ ra, oči­gled­no iz­ner­vi­ran ti­me što se me­ni ne žu­ri.

Po­vla­čim ru­či­cu i po­di­žem pro­zor što ti­še mo­gu. Ka­ren je mo­žda ne­kon­ven­ci­o­nal­ni ro­di­telj, ali ka­da je reč o mom­ ci­ma ko­ji se šu­nja­ju kroz pro­zor u po­noć, to joj sme­ta kao i sva­koj dru­goj maj­ci. „Ti­ho“, ša­pu­ćem. Grej­son se di­že na mi­ši­će i pre­ba­cu­je jed­nu no­gu pre­ko ivi­ce, a za­tim ula­zi u mo­ju so­bu. Zgod­na je okol­nost da su pro­zo­ri s ove stra­ne ku­će je­dva me­tar iz­nad ze­mlje; to mu do­đe sko­ro kao da imam sop­stve­na vra­ta. U stva­ri, Siks i ja smo za od­la­ske jed­na kod dru­ge ve­ro­vat­no vi­ še ko­ri­sti­le pro­zo­re ne­go vra­ta. Ka­ren se na to to­li­ko na­vi­kla da i ne pi­ta za­što mi je pro­zor uglav­nom otvo­ren.

9

Kolin Huver

Pre ne­go što na­vu­čem za­ve­se, ba­cam po­gled na pro­zor Sik­si­ne so­be. Ona mi ma­še jed­nom ru­kom dok dru­gom vu­če Džek­so­na ko­ji se pen­tra u nje­nu so­bu. Čim je Džek­son na si­ gur­nom, okre­će se i pro­tu­ra gla­vu kroz pro­zor. „Na­đe­mo se u pi­ka­pu za je­dan sat“, gla­sno ša­pu­će Grej­so­nu. Za­tim za­tva­ra Sik­sin pro­zor i na­vla­či za­ve­se.

Siks i ja smo ne­raz­dvoj­ne otkad je do­šla u kom­ši­luk pre če­ti­ri go­di­ne. Pro­zo­ri na­ših so­ba su je­dan do dru­gog i to se po­ka­za­lo kao iz­u­zet­no zgod­no. Sve je po­če­lo pri­lič­no ne­vi­ no. Ka­da smo ima­le če­tr­na­est go­di­na, ja bih se uvu­kla no­ću u nje­nu so­bu, pa bi­smo ukra­le sla­do­led iz za­mr­zi­va­ča i gle­ da­le fil­mo­ve. Ka­da nam je bi­lo pet­na­est, po­če­le smo unu­tra da šver­cu­je­mo mom­ke da bi je­li sla­do­led i gle­da­li fil­mo­ve sa na­ma. Ka­da smo sti­gle do še­sna­est, mom­ci su po­ti­snu­li sla­ do­led i fil­mo­ve. Sa­da, sa se­dam­na­est, i ne mr­da­mo iz svo­jih so­ba dok mom­ci ne odu ku­ća­ma. Tek ta­da sla­do­led i fil­mo­vi opet do­la­ze na pr­vo me­sto.

Siks me­nja mom­ke kao ja raz­li­či­te uku­se sla­do­le­da.

Upra­vo sa­da njen ukus me­se­ca je Džek­son. Moj je kranč čo­ ko­la­da. Grej­son i Džek­son su naj­bo­lji dru­go­vi, pa smo se ta­ ko Grej­son i ja i za­te­kli za­jed­no. Ka­da Sik­sin ukus me­se­ca ima sek­si naj­bo­ljeg dru­ga, ona ga pre­pu­šta me­ni na mi­lost i ne­mi­lost. Grej­son je ne­spor­no sek­si. Ima ne­sum­nji­vo su­per te­lo, sa­vr­še­no ne­u­red­nu fri­zu­ru, pro­dor­ne tam­ne oči... sve ži­ vo. Ve­ći­na de­vo­ja­ka ko­je po­zna­jem sma­tra­la bi pri­vi­le­gi­jom čak i da se na­đe u is­toj pro­sto­ri­ji s njim.

Pra­va je šte­ta što ja ne mi­slim ta­ko.

Na­vla­čim za­ve­se i okre­ćem se, za­ti­čem Grej­so­na ne­ko­ li­ko cen­ti­me­ta­ra od mog li­ca, sprem­nog za po­če­tak pred­sta­ ve. Spu­šta ru­ke na mo­je obra­ze i sev­ne svoj kez za ski­da­nje ga­ći­ca. „Hej, le­po­ti­ce.“ Ne pru­ža mi pri­li­ku da od­go­vo­rim, 10

BEZ­NA­D E­Ž NI

jer se nje­go­ve usne spu­šta­ju na mo­je u tra­lja­vom po­ku­ša­ju za­vo­đe­nja. Na­sta­vlja da me lju­bi dok izu­va ci­pe­le. Otre­sa ih spret­no dok ide­mo pre­ma kre­ve­tu, ne raz­dva­ja­ju­ći usne.

La­ko­ća s ko­jom ra­di obe stva­ri isto­vre­me­no im­pre­si­o­ni­ra i za­bri­nja­va. Po­la­ko me gu­ra na kre­vet. „Da li su vra­ta za­ klju­ča­na?“ „Idi i pro­ve­ri“, ka­žem. Na br­zi­nu me cok­ne još jed­nom u usta, a za­tim ska­če ne bi li se uve­rio da su vra­ta za­klju­ča­na.

Us­pe­la sam da za tri­na­est go­di­na sa Ka­ren ni­kad ne za­ra­dim za­bra­nu iz­la­za­ka; ne že­lim da joj dam ni­ka­kav raz­log da s tim poč­ne sa­da. Za ne­ko­li­ko ne­de­lja ću na­pu­ni­ti osam­na­est i sum­njam da će i ta­da pro­me­ni­ti svoj ro­di­telj­ski stil dok god sam pod nje­nim kro­vom.

Ma­da, njen ro­di­telj­ski stil ni­je ne­ga­ti­van. Sa­mo je... vr­ lo kon­tra­dik­to­ran. Bi­la je stro­ga ce­log ži­vo­ta. Ni­ka­da ni­smo ima­le in­ter­net, mo­bil­ne te­le­fo­ne, pa čak ni te­le­vi­zor, jer ve­ru­ je da je teh­no­lo­gi­ja ko­ren sveg zla na sve­tu. Pa ipak, kraj­nje je po­pu­stlji­va po dru­gim pi­ta­nji­ma. Pu­šta me da iz­la­zim sa Siks kad god po­že­lim i sve dok zna gde sam, ne­mam ogra­ni­če­no do kad mo­ram da se vra­tim. Isti­na, ni­kad ni­sam s tim pre­te­ ra­la pa mo­žda za me­ne i po­sto­ji faj­ront, sa­mo to ne uvi­đam.

Ne sme­ta joj ako psu­jem, ma­da to ret­ko ra­dim. Pu­šta me i da po­ne­kad po­pi­jem vi­no uz ve­če­ru. Sa mnom raz­go­ va­ra vi­še kao s dru­ga­ri­com ne­go kao sa ćer­kom (ma­da me je usvo­ji­la pre tri­na­est go­di­na) i ne­ka­ko me je de­for­mi­sa­la da bu­dem (go­to­vo) pot­pu­no iskre­na s njom o sve­mu što mi se de­ša­va u ži­vo­tu.

S njom ne­ma sre­di­ne. Ili je kraj­nje po­pu­stlji­va ili kraj­ nje stro­ga. Ona je kao ne­ki kon­zer­va­tiv­ni li­be­ral. Ili li­be­ral­ni kon­zer­va­ti­vac. Šta god da je, te­ško ju je pro­va­li­ti, pa sam pre­ sta­la i da po­ku­ša­vam pre mno­go go­di­na.

11

Kolin Huver

Je­di­na stvar oko ko­je smo se za­i­sta po­ka­či­le je pi­ta­nje dr­žav­ne ško­le. Pod­u­ča­va­la me je kod ku­će sve vre­me mog ško­lo­va­nja (dr­žav­na ško­la je još je­dan ko­ren zla) i mo­li­la sam je da se upi­šem u ško­lu otkad mi je Siks usa­di­la tu ide­ju u gla­vu. Pri­ja­vlji­va­la sam se na ko­le­dže i ose­ća­la sam da bi mi šan­se za upis u že­lje­ne ško­le po­ra­sle ako bih u pri­ja­vu do­da­la ne­ko­li­ko do­pun­skih ak­tiv­no­sti. Po­sle ne­ko­li­ko me­se­ci Sik­si­ nog i mog pre­kli­nja­nja, Ka­ren je ko­nač­no po­pu­sti­la i do­zvo­ li­la da upi­šem za­vr­šnu go­di­nu. Mo­gla sam da sku­pim do­volj­ no po­e­na za ma­tu­ru iz pro­gra­ma kuć­nog ško­lo­va­nja već za ne­ko­li­ko me­se­ci, ali je de­lić me­ne od­u­vek že­leo da is­ku­sim ži­vot nor­mal­ne ti­nej­džer­ke.

Na­rav­no, da sam ta­da zna­la da će Siks oti­ći na me­đu­na­ rod­nu raz­me­nu uče­ni­ka istog da­na ko­ji je tre­ba­lo da bu­de naš pr­vi za­jed­nič­ki dan u za­vr­šnoj go­di­ni, n­ik­ada ne bih ni ra­zm­išlj­ala o d­rža­vnoj šk­oli. Ipak, ne­opr­ost­ivo sam tv­rdo­ glava i r­ad­ije bih se i­zb­ola v­ilj­uškom u m­esn­ati deo š­ake, n­ego da pr­iznam K­aren da sam se pr­ed­om­isl­ila.

Po­ku­ša­la sam da ne raz­mi­šljam o to­me da Siks ne­će bi­ ti sa mnom ove go­di­ne. Znam ko­li­ko se na­da­la da će us­pe­ti da uđe u raz­me­nu, ali se se­bič­ni deo me­ne na­dao da ne­će.

Uža­sa­va me po­mi­sao da tre­ba da pro­đem kroz ona vra­ta bez nje. Ma­da, uvi­đam da je na­še raz­dva­ja­nje ne­iz­be­žno i da ću kad-tad bi­ti pri­nu­đe­na da za­ko­ra­čim u stvar­ni svet gde po­ red Siks i Ka­ren ži­ve i dru­gi lju­di.

Ne­do­sta­tak pri­stu­pa stvar­nom sve­tu u pot­pu­no­sti su mi za­me­ni­le knji­ge, a ži­ve­ti u sve­tu ma­šta­ri­ja sa he­pi­en­dom ne mo­že da bu­de zdra­vo. Či­ta­nje me je uve­lo (mo­žda dra­ma­ ti­zu­jem) u uža­se sred­nje ško­le i pr­vih da­na i kli­ka i zlob­ nih de­vo­ja­ka. Ne po­ma­že ni to što, su­de­ći pre­ma ono­me što ka­že Siks, već imam ne­ka­kvu re­pu­ta­ci­ju sa­mim tim što me 12

BEZ­NA­D E­Ž NI

po­ve­zu­ju s njom. Siks ni­je baš pr­vak u ce­li­ba­tu, a oči­gled­no ni ne­ki od mo­ma­ka s ko­ji­ma sam se va­ća­ri­la ni­su pr­va­ci u ču­va­nju taj­ne. Ta kom­bi­na­ci­ja obe­ća­va pri­lič­no za­ni­mljiv pr­ vi dan u ško­li.

Ma baš me bri­ga. Ni­sam se upi­sa­la da skla­pam pri­ja­telj­ stva ili ne­kog im­pre­si­o­ni­ram, pa sve dok mi neo­prav­da­na re­pu­ta­ci­ja ne ome­ta po­sti­za­nje kraj­njeg ci­lja, is­tr­pe­ću je bez po mu­ke.

Na­dam se.

Na­kon što je pro­ve­rio da li su vra­ta za­klju­ča­na, Grej­son po­no­vo pri­la­zi kre­ve­tu i za­vod­nič­ki se osme­hu­je. „Šta mi­sliš o ma­lo strip­ti­za?“ Nji­še ku­ko­vi­ma i po­la­ko po­vla­či ma­ji­cu na­vi­ še, ot­kri­va­ju­ći s mu­kom ste­če­ne tr­bu­šnja­ke. Po­či­njem da pri­ me­ću­jem ka­ko se raz­ba­cu­je nji­ma kad god mu se uka­že pri­li­ ka. U ve­li­koj me­ri on je ti­pi­čan loš mo­mak za­lju­bljen u se­be.

Sme­jem se kad za­vi­tla ma­ji­com iz­nad gla­ve i ba­ci mi je, a za­tim kli­zne pre­ko me­ne. Za­vla­či ru­ku pod moj vrat, po­vla­ če­ći mo­ja usta na­zad u po­lo­žaj.

Grej­son se u ovu so­bu ušu­njao pr­vi put pre ma­lo vi­še od jed­nog me­se­ca i od po­čet­ka mi je dao do zna­nja da ga ne za­ni­ma ni­ka­kva ve­za. Ja sam mu sta­vi­la do zna­nja da ni on me­ne ne za­ni­ma, pa smo se iz pr­ve fi­no uklo­pi­li. Na­rav­no, on će bi­ti je­dan od ma­lo­broj­nih ko­je po­zna­jem u ško­li, pa me bri­ne da će to po­kva­ri­ti ono do­bro što se me­đu na­ma de­ša­va – a to zna­či ap­so­lut­no ni­šta.

Ov­de je ma­nje od tri mi­nu­ta, a ru­ka mu je već kre­nu­la uz mo­ju ma­ji­cu. Pri­lič­no je si­gur­no da ni­je tu zbog mog pod­ sti­caj­nog raz­go­vo­ra. Nje­go­ve usne na­pu­šta­ju mo­je i pre­la­ze na vrat, pa ko­ri­stim tre­nu­tak pre­da­ha da du­bo­ko udah­nem i po­ku­šam po­no­vo da ose­tim ne­što.

Bi­lo šta.

13

Kolin Huver

Fik­si­ram po­gled na pla­stič­ne zve­zdi­ce ko­je si­ja­ju u mra­ ku za­le­plje­ne na ta­va­ni­cu iz­nad kre­ve­ta, je­dva sve­sna usa­na ko­je su mic po mic sti­gle do mo­jih gru­di. Ima ih se­dam­de­set šest. Zve­zda, ho­ću da ka­žem. To znam po­što sam po­sled­njih ne­ko­li­ko ne­de­lja ima­la obi­lje vre­me­na da ih bro­jim iz istog ovog ne­pri­jat­nog po­lo­ža­ja. Le­žim i ni­je upa­dlji­vo da uop­šte ne re­a­gu­jem, a Grej­son is­tra­žu­je mo­je li­ce i vrat, a po­ne­kad i gru­di, svo­jim ra­do­zna­lim, pre­vi­še uz­bu­đe­nim usna­ma.

Ako već ne uče­stvu­jem u to­me, za­što mu do­zvo­lja­vam da to ra­di?

Ni­kad ni­sam ima­la emo­tiv­nu ve­zu s mom­ci­ma s ko­ji­ ma sam se pri­va­ta­va­la. Ili tač­ni­je, s mom­ci­ma ko­ji su pri­ va­ta­va­li me­ne. Na­ža­lost, to je uglav­nom jed­no­stra­no. Ima­la sam sa­mo jed­nog ti­pa ko­ji je bio bli­zu da po­bu­di fi­zič­ku ili emo­tiv­nu re­ak­ci­ju kod me­ne, ali se is­po­sta­vi­lo da je to sa­ mo­in­du­ko­va­na ob­ma­na. Ime mu je bi­lo Mat i iz­la­zi­li smo vi­še od me­sec da­na ka­da me je nje­go­va pre­o­se­tlji­vost na ne­ke stva­ri do­tu­kla. Re­ci­mo, što je od­bi­jao da pi­je fla­ši­ra­nu vo­du ako to ne ra­di na slam­ku. Ili ka­ko su mu se no­zdr­ve ši­ri­le baš pre ne­go što se nag­ne da me po­lju­bi. Ili na­čin na ko­ji je iz­go­vo­rio „vo­lim te“, sa­mo tri ne­de­lje na­kon što smo se smu­va­li.

Aha. Taj po­sled­nji je bio pra­va si­ro­vi­na. Baj-baj, Ma­ti boj.

Siks i ja smo ana­li­zi­ra­le mo­ju rav­no­du­šnost na mom­ke mno­go pu­ta u pro­šlo­sti. Ne­ko vre­me je po­mi­šlja­la da sam mo­žda gej. Po­sle vr­lo krat­kog i ne­u­god­nog „po­ljup­ca za pro­ ve­ru te­o­ri­je“ iz­me­đu nas ka­da nam je bi­lo še­sna­est, obe smo za­klju­či­le da ni­je to u pi­ta­nju. Ni­je da ne uži­vam da se ma­zim s mom­ci­ma. Uži­vam u to­me – u su­prot­nom to ne bih ra­di­la.

Pro­sto ne uži­vam u to­me iz istih raz­lo­ga kao dru­ge de­voj­ ke. Ni­kad me ni­ko ni­je obo­rio s no­gu. Ne ose­ćam lep­ti­ri­će.

14

BEZ­NA­D E­Ž NI

Tač­ni­je, stra­na mi je ce­la ide­ja da se pa­da u ne­svest zbog ne­ko­ga. Pra­vi raz­log uži­va­nja u pri­va­ta­va­nju s mom­ci­ma je pro­sto taj što me to do­vo­di u pot­pu­nu i pri­jat­nu oba­mr­lost.

To su si­tu­a­ci­je po­put ove u ko­joj sam baš sa­da s Grej­so­nom, ka­da je mom umu le­po da se is­klju­či. On se pot­pu­no za­u­sta­ vlja i ja vo­lim taj ose­ćaj.

Po­gled mi je fo­ku­si­ran na se­dam­na­est zve­zda u gor­njem de­snom kva­dra­tu one gru­pe na mom pla­fo­nu, ka­da se iz­ne­ na­da vra­ćam u stvar­nost. Grej­so­no­ve ru­ke od­lu­ta­le su da­lje ne­go što sam mu ra­ni­je do­zvo­lja­va­la i ubr­zo po­sta­jem sve­sna či­nje­ni­ce da mi je ot­kop­čao far­mer­ke i da nje­go­vi pr­sti tra­že put po­red pa­muč­nog ru­ba mo­jih ga­ći­ca. „Ne, Grej­so­ne“, ša­pu­ćem i skla­njam mu ru­ku.

Po­vla­či ru­ku i ste­nje, a za­tim pri­ti­ska če­lo na ja­stuk. „Ma daj, Skaj.“ Te­ško dah­će po­red mog vra­ta. Osla­nja se na de­snu ru­ku i gle­da u me­ne, po­ku­ša­va da me iz­i­gra osme­hom.

Da li sam po­me­nu­la da sam imu­na na nje­gov osmeh za ski­da­nje ga­ći­ca? „Ko­li­ko još mi­sliš da se dr­žiš ovo­ga?“ Kli­zi ru­kom pre­ko mog sto­ma­ka i opet pri­mi­če pr­ste far­mer­ka­ma.

Je­žim se. „Če­ga da se dr­žim?“ Po­ku­ša­vam da se iz­mi­go­ ljim pod njim.

Iz­di­že se ru­ka­ma i gle­da u me­ne kao da ni­šta ne ka­pi­ ram. „Tog glu­ma­ta­nja ‘do­bre de­voj­či­ce’ ko­ju po­ku­ša­vaš da iz­i­gra­vaš. Skaj, to sam pre­va­zi­šao. Haj­de da već jed­nom oba­ vi­mo ovo.“ To me vra­ća na či­nje­ni­cu da, na­su­prot op­štem uve­re­nju, ni­sam fuk­sa. Ni­sam ima­la od­no­se ni sa jed­nim mom­kom s ko­jim sam se va­ća­ri­la, uklju­ču­ju­ći i Grej­so­na ko­ji se du­ri u ovom ča­su. Sve­sna sam da bi mo­je od­su­stvo sek­su­al­ne re­ak­ci­ je ve­ro­vat­no emo­tiv­no olak­ša­lo seks sa na­su­mi­ce oda­bra­nim 15

Kolin Huver

lju­di­ma. Sve­sna sam, me­đu­tim, da bi to mo­gao da bu­de i onaj pra­vi raz­log za­što da se ne upu­štam u seks. Znam da ka­da jed­nom pre­đem tu cr­tu, go­vor­ka­nja o me­ni vi­še ne­će bi­ti go­ vor­ka­nja. Po­sta­će či­nje­ni­ce. A po­sled­nje što že­lim je da ono što lju­di go­vo­re o me­ni bu­de po­tvr­đe­no. Pret­po­sta­vljam da svo­jih sko­ro osam­na­est go­di­na de­vi­čan­stva mo­gu da pri­pi­šem či­stoj tvr­do­gla­vo­sti.

Pr­vi put za de­set mi­nu­ta nje­go­vog bo­rav­ka u ovoj so­bi ose­ćam da ba­zdi na al­ko­hol. „Pi­jan si.“ Gu­ram ga u gru­di. „Re­kla sam ti da ne do­la­ziš ov­de po­no­vo pi­jan.“ On se sko­tr­ lja sa me­ne, a ja usta­jem da za­kop­čam pan­ta­lo­ne i po­vu­čem ma­ji­cu na me­sto. Lak­nu­lo mi je što je pi­jan. Vi­še sam ne­go sprem­na za nje­gov od­la­zak.

Se­da na ivi­cu kre­ve­ta, hva­ta me oko stru­ka i pri­vla­či k se­bi. Gr­li me i spu­šta gla­vu na moj sto­mak. „Iz­vi­ni“, ka­že. „Sa­ mo te to­li­ko že­lim da mi­slim da ne­ću pod­ne­ti da opet do­đem ov­de ako me ne pu­stiš da te imam.“ Spu­šta ru­ke i hva­ta me za du­pe, a za­tim pri­ti­ska usne na ko­žu gde mi se spa­ja­ju ma­ji­ca i far­mer­ke. „On­da ne­moj da do­la­ziš ova­mo.“ Ko­lu­tam oči­ma i uda­ lja­vam se od nje­ga, a za­tim kre­ćem ka pro­zo­ru. Dok skla­njam za­ve­su, Džek­son već iz­la­zi kroz Sik­sin pro­zor. Ne­ka­ko smo obe us­pe­le da jed­no­sat­nu po­se­tu sa­bi­je­mo u de­set mi­nu­ta.

Gle­dam u Siks, a ona mi upu­ću­je sve­zna­ju­ći po­gled ti­pa „vre­ me je za no­vi ukus“.

Ona iz­la­zi kroz pro­zor za Džek­so­nom i do­la­zi do me­ne. „I Grej­son je pi­jan?“ Kli­mam gla­vom. „Pe­ta lič­na.“ Okre­ćem se i gle­dam u Grej­so­na ko­ji le­ži, ne­sve­stan či­nje­ni­ce da vi­še ni­je po­že­ljan.

Od­la­zim do kre­ve­ta i po­di­žem nje­go­vu ma­ji­cu, ba­cam mu je u li­ce. „Od­la­zi“, ka­žem. On me gle­da i po­di­že obr­vu, a za­tim 16

BEZ­NA­D E­Ž NI

ne­volj­no si­la­zi s kre­ve­ta ka­da shva­ti da se ne ša­lim. Obu­va se, na­du­ren kao če­tvo­ro­go­di­šnjak. Skla­njam se da iza­đe.

Siks če­ka da Grej­son oslo­bo­di pro­zor, a za­tim se pe­nje unu­tra, baš ka­da je­dan od mo­ma­ka pro­mu­mla reč „kur­ve“.

Ka­da uđe, Siks za­ko­lu­ta oči­ma i okre­će se da pro­tu­ri gla­vu kroz pro­zor. „Čud­no je da is­pa­da­mo kur­ve jer vam ni­smo da­le. Se­ ro­nje.“ Za­tva­ra pro­zor i pri­la­zi kre­ve­tu, sva­lju­je se na nje­ga i pre­kr­šta ru­ke iza gla­ve. „Još je­dan ga je po­pu­šio.“ Sme­jem se, ali mi smeh pre­ki­da buč­no lu­pa­nje na vra­ta so­be. Istog ča­sa od­la­zim da ih ot­klju­čam, a za­tim sta­jem u stra­nu oče­ku­ju­ći da Ka­ren ule­ti. Njen maj­čin­ski in­stinkt me ni­je raz­o­ča­rao. Po­mam­no gle­da po so­bi dok ne spa­zi Siks na kre­ve­tu. „Bo­ga mu“, ka­že i okre­će se ka me­ni. Spu­šta ru­ke na ku­ ko­ve i mr­šti se. „Mo­gla sam da se za­ku­nem da sam ču­la mom­ ke ov­de.“ Od­la­zim do kre­ve­ta i po­ku­ša­vam da pri­kri­jem pa­ni­ku ko­ja mi pre­pla­vlju­je te­lo. „I iz­gle­daš raz­o­ča­ra­no jer...“ Po­ne­ kad uop­šte ne raz­u­mem nje­ne re­ak­ci­je. Kao što sam već re­ kla... kon­tra­dik­tor­na. „Na­pu­ni­ćeš osam­na­est za me­sec da­na. Imam sve ma­nje vre­me­na da ti po pr­vi put za­bra­nim iz­la­ske. De­te, tre­ba da poč­neš ma­lo ozbilj­ni­je da se ze­zaš.“ Odah­nem ka­da vi­dim da se sa­mo ša­li. Go­to­vo da se ose­ ćam kri­vom što za­pra­vo ne po­mi­šlja da joj se ćer­ka pri­va­ta­va­la pre pet mi­nu­ta u is­toj ovoj so­bi. Sr­ce mi ta­ko ja­ko uda­ra da stra­hu­jem da bi ga mo­gla ču­ti. „Ka­ren?“, pro­go­va­ra Siks iza na­ših le­đa. „Ako ćeš se bo­lje ose­ća­ti, dva opa­ko sek­si mom­ka su se upra­vo va­ća­ri­la s na­ma, ali smo ih išu­ti­ra­le baš pre ne­go što si ušla jer su bi­li pi­ja­ni.“ 17

Kolin Huver

Zi­nem od ču­da i okre­ćem se da Siks pro­stre­lim ta­kvim po­gle­dom od ko­jeg bi shva­ti­la da sar­ka­zam uop­šte ni­je za­ba­ van ka­da je isti­na.

Ka­ren se sme­je. „Pa, mo­žda će­te su­tra uve­če na­ći ne­ke zgod­ne tre­zne mom­ke.“ Vi­še ne mo­ram da bri­nem da će Ka­ren ču­ti lu­pa­nje mog sr­ca, jer se ono pot­pu­no za­u­sta­vi­lo. „Tre­zne mom­ke, ka­žeš? Mi­slim da mo­gu to da sre­dim“, ka­že Siks i na­mi­gu­je mi. „Ho­ćeš da pre­spa­vaš ov­de?“, Ka­ren pi­ta Siks dok se vra­ća pre­ma vra­ti­ma.

Siks sle­že ra­me­ni­ma. „Mi­slim da će­mo no­ćas da pre­spa­ va­mo kod me­ne. Ovo mi je po­sled­nja ne­de­lja u mom kre­ve­tu za na­red­nih šest me­se­ci. Sem to­ga, imam Če­nin­ga Tej­tu­ma1 na rav­nom ekra­nu.“ Gle­dam na tre­nu­tak Ka­ren i vi­dim da će po­če­ti. „Ne­moj, ma­ma.“ Kre­ćem ka njoj, ali vi­dim iz­ma­gli­cu ko­ja se stva­ra u nje­nim oči­ma. „Ne, ne, ne.“ Dok stig­nem do nje, već je ka­sno. Ona cmi­zdri. Ako ne­što ne mo­gu da pod­ne­sem, to je pla­ka­nje. Ne za­to što po­sta­jem emo­tiv­na, već što mi stra­ šno ide na živ­ce. I ne­pri­jat­no je. „Sa­mo još jed­nom“, ka­že ona i hi­ta ka Siks. Već ju je za­ gr­li­la bar de­set pu­ta da­nas. Go­to­vo da po­mi­šljam da je tu­ žni­ja od me­ne što će Siks oti­ći za ko­ji dan. Siks pri­hva­ta njen je­da­na­e­sti za­gr­ljaj i na­mi­gu­je mi pre­ko Ka­re­ni­nog ra­me­na.

Prak­tič­no mo­ram na si­lu da ih raz­dvo­jim, sa­mo da bi Ka­ren iza­šla iz so­be.

1 Channing Tatum – američki glumac, zvezda filma „Magični Majk“, pro­ glašen od strane čuvenog magazina People za najseksepilnijeg muškarca 2012. (prim. prev.)

18

BEZ­NA­D E­Ž NI

Ona od­la­zi do vra­ta i okre­će se još jed­nom. „Na­dam se da ćeš upo­zna­ti ne­kog sek­si Ita­li­jan­či­ća“, ka­že mo­joj dru­ga­ri­ci. „Bo­lje da upo­znam vi­še njih“, bez­iz­ra­žaj­no od­go­va­ra Siks.

Ka­da se vra­ta za­tvo­re iza Ka­ren, za­vr­tim se i ska­čem na kre­vet, pa uda­ram Siks u ru­ku. „Stvar­no si kuč­ka“, ka­žem. „Ono ni­je bi­lo sme­šno. Mi­sli­la sam da me je uhva­ti­la.“ Ona se sme­je i hva­ta me za ru­ku, a on­da usta­je. „Haj­de.

Imam kranč čo­ko­la­du.“ Ne mo­ra dva­put da mi ka­že.

19

Po­ne­de­ljak, 27. av­gust 2012.

07:15 Pre­mi­šlja­la sam se da li da tr­čim ju­tros, ali sam na kra­ju ipak od­spa­va­la du­že. Tr­čim sva­kog da­na sem ne­de­ljom, ali da­nas iz­gle­da ne­ka­ko po­gre­šno da usta­nem eks­trem­no ra­no.

Pr­vi dan ško­le je sam po se­bi mu­če­nje, pa sam re­ši­la da od­ lo­žim tr­ča­nje za po­sle ško­le.

Na sre­ću, sko­ro go­di­nu da­na imam svoj auto pa ne mo­ ram da za­vi­sim ni od ko­ga dru­gog da stig­nem u ško­lu na vre­me. I ne sa­mo da sti­žem na vre­me, sti­žem če­tr­de­set pet mi­nu­ta ra­ni­je. Moj auto je tre­ći na par­kin­gu, pa bar na­la­zim do­bro me­sto.

Ko­ri­stim vi­šak vre­me­na da po­gle­dam atlet­ske te­re­ne po­red par­kin­ga. Ako bu­dem hte­la da po­ku­šam da uđem u tr­kač­ki tim, tre­ba bar da znam ku­da da idem. Osim to­ga, ne mo­gu sa­mo da se­dim u ko­li­ma na­red­nih po­la sa­ta i od­bro­ ja­vam mi­nu­te.

Sti­žem do sta­ze i vi­dim ne­kog ti­pa na dru­goj stra­ni ko­ji vr­ti kru­go­ve, pa skre­ćem de­sno i pe­njem se na tri­bi­ne. Se­dam na sam vrh i upi­jam no­vo okru­že­nje. Odav­de, sa vi­si­ne, vi­dim ce­lu ško­lu kao na dla­nu. Ni­je ona­ko ve­li­ka i za­stra­šu­ju­ća ka­ko sam za­mi­šlja­la. Siks mi je na­cr­ta­la ma­pu i čak na­pi­sa­la ne­ko­li­ ko sa­ve­ta, pa iz­vla­čim pa­pir iz ran­ca i po pr­vi put ga gle­dam.

Mi­slim da se ose­ća ne­pri­jat­no jer me osta­vlja, pa je pre­te­ra­la po­ku­ša­va­ju­ći to da na­dok­na­di.

Gle­dam škol­ski te­ren, a za­tim na­zad u ma­pu. De­lu­je jed­ no­stav­no. Uči­o­ni­ce su u zgra­di de­sno. Tr­pe­za­ri­ja je le­vo. Sta­za za tr­ča­nje i te­ren su iza sa­le. Spi­sak nje­nih sa­ve­ta je du­ga­čak, pa po­či­njem da ga či­tam.

20