1.
„Dejmone!“ Ledeni vetar je {ibao Elenu po licu, mrse}i joj kosu i zabacuju}i tanak d`emper. Hrastovo li{}e se kovitlalo po nizovima granitnih nadgrobnih plo~a, a drve}e je pomamno zamahivalo granama. Elenine ruke su bile hladne, usne i obrazi utrnuli, ali ipak je stajala licem okrenuta vetru i urlala. „Dejmone!“ Lo{e vreme je prikaz njegove Mo}i i osmi{ljeno je da je upla{i i natera da pobegne. Nije upalilo. Na pomisao da je ta ista Mo} okrenuta protiv Stefana, u njoj se budio bes koji je prkosio vetru. Ako je Dejmon povredio Stefana, ako mu je na{kodio... „Odgovori mi, proklet da si!“, vri{tala je ka hrastovima posa|enim uz ivicu groblja. Mrtav list je poput svenule sme|e ruke doleteo do njenog stopala, ali odgovora nije bilo. Iznad nje je nebo bilo sivo poput stakla, sivo poput nadgrobnih spomenika koji su je okru`ivali. Elena je osetila kako je gnev i frustracija peku u grlu i pognula se. Pogre{ila je. Dejmon ipak nije ovde; sama je i vri{ti na vetar.
8
L. D`. Smit
Okrenula se i maltene ostala bez daha. Stajao je iza nje, tako blizu da ga je okrznula kada se okrenula. Na toj udaljenosti bi trebalo da oseti drugo ljudsko bi}e iza sebe, toplotu njegovog tela – ili bi bar trebalo da ga ~uje. Dejmon, me|utim, nije bio ljudsko bi}e. Na~inila je nekoliko koraka unazad pre nego {to je uspela da se zaustavi. Njeni instinkti su }utali dok je urlala ka divljem vetru, ali sada su je preklinjali da potr~i. Stisnula je pesnice. „Gde je Stefan?“ Izme|u Dejmonovih tamnih obrva se pojavila bora. „Koji Stefan?“ Elena je pri{la i o{amarila ga. Nije razmi{ljala pre nego {to je to u~inila i jedva je bila kadra da poveruje {ta je uradila. Me|utim, bio je to dobar, sna`an {amar, u koji je unela ~itavo svoje bi}e. Dejmonova glava je poletela u stranu. Ruka ju je zabolela. Smirivala je dah i posmatrala ga. Bio je obu~en u istu ode}u koju je nosio kada ga je prvi put videla. Meke, crne ko`ne ~izme, crne farmerke, crn d`emper i ko`na jakna. Li~io je na Stefana. Nije mogla da shvati kako joj je to promaklo. Imao je istu tamnu kosu i bledu ko`u, a njegova privla~nost je budila nespokoj. Me|utim, kosa mu nije bila talasasta, ve} ravna. O~i mu behu crne poput pono}i, a usta izvijena u okrutnu grimasu. Polako je okrenuo glavu k njoj. Obraz koji je o{amarila dobio je rumenu nijansu. „Nemoj me lagati“, rekla je drhtavim glasom. „Znam ko si. Znam {ta si. Sino} si ubio gospodina Tanera. Sada je Stefan nestao.“
BU|ENJE
9
„Zar je nestao?“ „Zna{ da jeste!“ Dejmon se nasme{io, a zatim u deli}u sekunde izbrisao osmeh. „Upozoravam te, ako si ga povredio...“ „[ta onda?“, pitao je. „[ta }e{ u~initi, Elena? [ta mi mo`e{?“ Elena je }utala. Shvatila je da je vetar prestao da duva. Oko njih je zavladala grobna ti{ina, kao da stoje nepokretni u centru velike mo}i. ^inilo se da je sve – olovno nebo, hrastovi i purpurne bukve, ~ak i sama zemlja – povezano s njim. Kao da je crpao Mo} iz prirode. Glava mu je bila blago zaba~ena, a o~i nedoku~ive i pune neke ~udne svetlosti. „Ne znam“, pro{aputala je. „No, smisli}u ve} ne{to. Veruj mi.“ Iznenada se nasmejao i Elenino srce je posko~ilo i po~elo divlje da tu~e. Gospode, prelep je. Re~ „zgodan” je suvi{e slaba i bezbojna da bi mogla da ga opi{e. Kao i obi~no, smeh je potrajao samo trenutak, ali ~ak i kada su mu se usne ispravile, u o~ima je zaostao tra~ak radosti. „Verujem ti“, odvratio je, opustio se i osmotrio groblje. Zatim se okrenuo k njoj i pru`io joj ruku. „Ti si suvi{e dobra za mog brata“, rekao je nemarno. Eleni je do{lo da ga ponovo o{amari, ali nije `elela da ga dodiruje. „Reci mi gde je.“ „Mo`da kasnije – mora}e{ da plati{ odre|enu cenu.“ Povukao je ruku u trenutku kada je Elena shvatila da nosi
10
L. D`. Smit
isti prsten kao Stefan: srebro i lapis lazuli. Zapamti to, naredila je sebi o{tro. Va`no je. „Moj brat je budala“, nastavio je. „Misli da si slaba i povodljiva kao Ketrin, samo zato {to li~i{ na nju. Silno gre{i. Osetio sam tvoj bes na drugoj strani grada. Ose}am ga i sad, poput blistave svetlosti pustinjskog sunca. Sna`na si takva kakva si, Elena. Ali, mogla bi da bude{ mnogo sna`nija...“ Zurila je u njega, ne shvataju}i. Nije joj se dopala promena teme. „Ne znam o ~emu govori{. Kakve to veze ima sa Stefanom?“ „Govorim o Mo}i, Elena.“ Iznenada je pri{ao, pogledao je pravo u o~i i nastavio mekim, `urnim glasom. „Probala si sve drugo, ni{ta te nije zadovoljilo. Ti si devojka koja ima sve, ali ne{to ti je oduvek izvan doma{aja – ne{to {to ti je o~ajni~ki potrebno, ali ne mo`e{ da ga dobije{. To ti nudim. Mo}. Ve~an `ivot. Ose}anja o kojima nikada nisi ni sanjala.“ Tada je shvatila, osetiv{i mu~ninu. Gu{ila se od straha i odvratnosti. „Ne.“ „Za{to da ne?“, pro{aputao je. „Za{to ne proba{, Elena? Budi iskrena. Deo tebe to `eli, zar ne?“ Iz njegovih tamnih o~iju izbijala je vrela `estina. Paralizovao ju je, te nije mogla da odvrati pogled. „Mogu u tebi da probudim sve ono {to je le`alo u dubokom snu ~itavog tvog `ivota. Dovoljno si sna`na da `ivi{ u mraku, da sija{ u njemu. Mo`e{ postati kraljica senki. Za{to ne bi uzela Mo}, Elena? Dopusti mi da ti pomognem.“
BORBA
11
„Ne“, rekla je i otrgla pogled. Ne}e ga gledati, ne}e mu dopustiti da joj to u~ini. Ne}e mu dozvoliti da je navede da zaboravi... da zaboravi... „To je kona~na tajna, Elena“, rekao je. Njegov glas ju je milovao poput vrhova prstiju koji su joj dodirivali vrat. „Bi}e{ sre}na kao nikada ranije.“ Mora da se seti ne~eg neizmerno va`nog. Koristio je Mo} da je navede da zaboravi, ali ne}e mu dopustiti... „Bi}emo zajedno, ti i ja.“ Hladni prsti su je mazili po potiljku, zavla~e}i se pod okovratnik d`empera. „Samo nas dvoje, zauvek.“ Osetila je ubod bola kada je pre{ao prstima preko dve ranice na njenom vratu. Um joj se razbistrio. Ne}e je naterati da zaboravi... Stefana. To je poku{ao da izbije iz njenog uma. Se}anje na Stefana, na njegove zelene o~i i osmeh iza kojeg uvek vreba tuga. Nakon onoga {to su podelili, ni{ta nije moglo da istisne Stefana iz njenih misli. Povukla se od Dejmona i gurnula hladne prste u stranu. Pogledala ga je pravo u o~i. „Ve} sam prona{la ono {to `elim“, rekla je svirepo. „I osobu s kojom `elim da provedem ve~nost.“ O~i su mu se ispunile tamom, a hladan bes je zastrujao vazduhom izme|u njih. Elenu su te o~i podsetile na kobru koja se sprema za skok. „Ne budi glupa poput mog brata“, rekao je. „Ina~e }u na isti na~in morati da postupam s tobom.“ Sada se upla{ila. Nije to mogla da izbegne dok se hladno}a slivala u nju i pro`imala je do kostiju. Ponovo je
12
L. D`. Smit
dunuo vetar i grane su podivljale. „Reci mi gde je on, Dejmone.“ „U ovom trenutku? Ne znam. Mo`e{ li na trenutak prestati da razmi{lja{ o njemu?“ „Ne!“ Zadrhtala je i kosa joj se ponovo zavijorila oko lica. „To je tvoj kona~an odgovor za danas? Ako `eli{ da igra{ ovu igru sa mnom, Elena, mora{ biti sigurna. Posledice }e biti ozbiljne.“ „Sigurna sam.“ Mora da ga zaustavi pre nego {to ponovo poku{a da joj se prikrade. „Ne mo`e{ me zastra{iti, Dejmone, zar nisi primetio? ^im mi je Stefan rekao {ta si i {ta si u~inio, izgubio si mo} nada mnom. Mrzim te. Gadi{ mi se. Vi{e ni{ta ne mo`e{ da mi u~ini{.“ Lice mu se izmenilo, iskrivilo i sledilo, dobiv{i gorak i okrutan izraz. Nasmejao se, a smeh je ovog puta potrajao. „Ni{ta?“, rekao je. „Mogu da ti u~inim sve {to po`elim, kao i onima do kojih ti je stalo. Nema{ pojma {ta sam sve kadar da u~inim, Elena. No, sazna}e{.“ Koraknuo je unazad, a nju je vetar zasekao poput no`a. Vid joj se zamaglio; pred o~ima su joj zaigrali svetlaci. „Dolazi zima, Elena“, rekao je. Glas mu je bio jasniji i hladniji od zavijanja vetra. „Surovo godi{nje doba. Pre nego {to do|e, sazna}e{ {ta mogu i {ta ne mogu. Pre nego {to stigne zima, pridru`i}e{ mi se. Bi}e{ moja.“ Obnevidela je od beline i vi{e nije razaznavala njegovu tamnu figuru. ^ak mu se i glas gubio u daljini. ^vrsto se obujmila rukama i pogla glavu. ^itavo telo joj se treslo.
BORBA
13
„Stefan...“, pro{aputala je. „Ah, jo{ ne{to“, opet se oglasio Dejmon. „Malopre si me pitala za brata. Ne trudi se da ga prona|e{, Elena. Ubio sam ga sino}.“ Trgla je glavom navi{e, ali nije videla ni{ta osim zaslepljive beline koja joj je pekla nos i obraze i slepljivala joj trepavice. Tek tada, kada su joj se fine trunke slegle na ko`i, shvatila je da su to sne`ne pahuljice. Bio je prvi novembar i sneg je padao. Visoko nad njom, sunce je nestalo s neba.
2.
Na napu{tenom groblju je vladao neprirodan sumrak. Sneg je pomutio Elenin vid, a telo joj je utrnulo kao da se zagnjurila u ledenu vodu. Ipak, nije se okrenula ka modernom groblju i ulici iza njega. Ukoliko je dobro procenila, most Vikeri je pred njom. Krenula je k njemu. Policija je prona{la Stefanova napu{tena kola pored puta Old Krik. Dakle, ostavio ih je negde izme|u potoka Drauning i {ume. Elena je zapinjala po zarasloj stazi koja je vodila kroz groblje, ali kretala se napred, spu{tene glave, privijaju}i d`emper uza se. ^itavog `ivota je prolazila tim grobljem, te je mogla da se kre}e kroz njega povezanih o~iju. Kada je pre{la most, drhtavica je postala bolna. Sneg vi{e nije bio onoliko gust, ali vetar je bio mnogo gori. Prodirao je kroz njenu ode}u kao da je od papira. Dah joj se ledio. Pomislila je na Stefana i skrenula na put Old Krik, ka severu. Nije poverovala Dejmonu. Da je Stefan mrtav, ona bi to znala. @iv je, negde je i ona }e ga prona}i. Mogao bi biti bilo gde u ovoj kovitlavoj belini. Mo`da je povre|en, mo`da
16
L. D`. Smit
se smrzava. Elena je shvatila da vi{e ne razmi{lja racionalno. Na umu joj je bilo samo jedno. Stefan. Prona}i Stefana. Postalo je te{ko dr`ati se puta. S desne strane se nalazio drvored hrastova, a s leve – brze vode potoka Drauning. Zateturala se i usporila. Vetar je oslabio, ali Elena je bila umorna. Morala je da sedne i odmori se, samo na trenutak. Stropo{tala se pored puta, iznenada shvativ{i koliko je budalasta {to je krenula u potragu za Stefanom. Stefan }e prona}i nju. Samo treba da sedne i sa~eka. Verovatno je ve} krenuo k njoj. Elena je zatvorila o~i i spustila glavu na kolena. Sada joj je bilo znatno toplije. Misli su joj lutale. Ugledala je Stefana, sme{io joj se. Zagrlio ju je sna`nim i sigurnim rukama. Opustila se, sre}na {to je oslobo|ena straha i napetosti. Kod ku}e je, tamo gde pripada. Stefan ne}e dozvoliti da je bilo {ta povredi. Umesto da je grli, Stefan je po~eo da je drmusa. Kvario je predivan mir njenog odmora. Ugledala je njegovo lice, bledo i uznemireno, i zelene o~i pune bola. Rekla mu je da se smiri, ali nije je poslu{ao. Elena, ustani, rekao je. Osetila je neumoljivu snagu tih zelenih o~iju. Elena, ustani, odmah... „Elena, ustani!“ Glas je bio visok, piskav i upla{en. „Hajde, Elena! Ustani! Ne mo`emo da te nosimo!“ Trepnuv{i, Elena je uspela da se usredsredi na lice. Bilo je sitno i srcoliko, a spram skoro prozirne ko`e isticale su se crvene lokne. Krupne sme|e o~i, s trepavicama prekrivenim pahuljama, zabrinuto su je posmatrale.
BORBA
17
„Boni“, izgovorila je polako. „[ta ti radi{ ovde?“ „Poma`e mi da te na|em“, izgovorio je drugi, ne{to ti{i glas. Elena se okrenula i ugledala elegantno izvijene obrve i maslinast ten. Mereditine tamne o~i naj~e{}e su dobacivale ironi~ne poglede. Sada su bile zabrinute. „Ustani, Elena, ukoliko ne `eli{ da postane{ sne`na kraljica.“ Sneg ju je prekrivao poput belog krznenog kaputa. Uko~enih udova, ustala je, naslanjaju}i se na drugarice. Odvele su je do Mereditinih kola. U kolima bi trebalo da bude toplije, ali Elenini nervi su o`ivljavali, pa se silovito tresla. Shvatila je koliko joj je zapravo hladno. Zima je surovo godi{nje doba, pomislila je dok je Meredit vozila. „[ta se de{ava, Elena?“, pitala je Boni sa zadnjeg sedi{ta. „Za{to si pobegla iz {kole? Kako si mogla da do|e{ ovamo?“ Elena je oklevala, a zatim je odmahnula glavom. @elela je da im ispri~a sve. Celu u`asnu pri~u o Stefanu i Dejmonu, o onome {to se sino} dogodilo gospodinu Taneru i onome {to se potom zbilo. Ali, nije mogla. Sve i da joj poveruju, to nije njena tajna i ona ne sme da je oda. „Svi te tra`e“, rekla je Meredit. „U {koli vlada mete`, a tvoja tetka je izbezumljena.“ „@ao mi je“, rekla je Elena tupo, trude}i se da prestane da drhti. Skrenule su u Ulicu javorova i stale ispred njene ku}e. Tetka D`udit je ~ekala, pripremiv{i zagrejano }ebe. „Znala sam da }e{ biti smrznuta kada te prona|u“, rekla
18
L. D`. Smit
je odlu~no, vedrim glasom, dok je posezala ka Eleni. „Sneg pada dan nakon No}i ve{tica! Ne mogu da verujem. Gde ste je prona{le?“ „Na putu Old Krik, sa one strane mosta“, odgovorila je Meredit. Tetka D`udit je prebledela. “Pored groblja? Tamo gde su se desili napadi? Elena, kako si mogla...“ Glas joj je utihnuo dok je gledala ne}aku. „Ne}emo sada pri~ati o tome“, rekla je, trude}i se da povrati veselo dr`anje. „Hajde da skine{ tu mokru ode}u.“ „Kada se utoplim, moram da se vratim“, odvratila je Elena. Mozak joj je ponovo proradio i jedna stvar je bila jasna: nije videla Stefana; bio je to samo san. Stefan je nestao. „To ne dolazi u obzir“, rekao je Robert, zaru~nik tetke D`udit. Elena nije ni primetila da stoji sa strane. Ton njegovog glasa nije trpeo protivljenje. „Policija tra`i Stefana. Pusti ih da rade svoj posao“, dodao je. „Policija misli da je on ubio gospodina Tanera. Ali, on to nije u~inio. Znate to, zar ne?“ Tetka D`udit je svukla mokar d`emper s nje, a Elena je posmatrala njihova lica i na svima otkrila isti izraz. „Znate da nije to u~inio“, ponovila je o~ajni~ki. Nastupila je ti{ina. „Elena“, najzad se oglasila Meredit, „niko ne `eli da poveruje u to. Me|utim, pobegao je i to ne izgleda naro~ito dobro.“ „Nije pobegao. Nije! Nije...“ „Smiri se, Elena“, rekla je tetka D`udit. „Nemoj se nervirati. Mislim da ti je pozlilo. Napolju je mnogo hlad-
BORBA
19
no, a sino} si spavala svega nekoliko sati...“ Dotakla je Elenin obraz. Eleni je iznenada svega bilo preko glave. Niko joj ne veruje, ~ak ni prijatelji i porodica. ^inilo joj se da je okru`ena neprijateljima. „Nije mi pozlilo“, vrisnula je i otrgla se. „Nisam luda – bez obzira na to {ta vi mislite. Stefan nije pobegao i nije ubio gospodina Tanera. Briga me da li bilo ko drugi veruje u to...“ Zastala je gu{e}i se u suzama. Tetka D`udit se majala oko nje, po`uruju}i je uza stepenice. Dopustila je da je odvede gore, ali nije htela da legne, {to joj je tetka D`udit predlo`ila. Kada se zagrejala, sedela je na kau~u pokraj kamina u dnevnoj sobi, umotana u }ebe. Telefon je zvonio ~itavo popodne. ^ula je kako njena tetka razgovara s prijateljima, susedima, profesorima. Uveravala ih je da je Elena dobro. Uznemirila ju je sino}na... tragedija, to je sve. ^ini se da ima blagu groznicu. Bi}e kao nova kada se malo odmori. Meredit i Boni su sedele kraj nje. „@eli{ li da razgovara{?“, pitala je Meredit tihim glasom. Elena je odmahnula glavom, zure}i u vatru. Svi su protiv nje. Tetka D`udit nije u pravu: Elena nije dobro. Ne}e biti dobro dok ne prona|u Stefana. Svratio je Met. Stresao je sneg s plave kose i tamnoplave jakne. Dok je ulazio u sobu, Elena ga je pogledala s nadom u o~ima. Ju~e je pomogao Stefanu kada je cela {kola htela da ga lin~uje. Ali, sada je na njenu nadu odgovorio trezvenim pogledom punim `aljenja. U njegovim plavim o~ima ~itala je samo brigu.
20
L. D`. Smit
Nije mogla da podnese razo~aranje. „[ta radi{ ovde?“, zahtevala je da zna. „Odr`ava{ svoje obe}anje da }e{ ’brinuti o meni’?“ Na trenutak je ugledala bol u njegovim o~ima. Me|utim, Metov glas je bio smiren. „Delimi~no. Svejedno bih poku{ao da brinem o tebi, bilo da sam to obe}ao ili ne. Veoma sam zabrinut. Slu{aj, Elena...“ Nije bila raspolo`ena da slu{a bilo koga. „Dobro sam, hvala ti. Pitaj bilo koga od prisutnih. Ne mora{ vi{e da brine{. Osim toga, ne vidim za{to bi odr`ao obe}anje koje si dao ubici.“ Met je zapanjeno pogledao Meredit i Boni. Zatim je bespomo}no odmahnuo glavom. „To nije po{teno.“ Elena nije bila raspolo`ena za to da bude po{tena. „Rekla sam ti, ne mora{ vi{e da brine{ o meni i onome {to radim. Dobro sam, hvala ti.“ Bila je prili~no jasna. Met je krenuo ka vratima ba{ kada se tetka D`udit pojavila nose}i sendvi~e. „Izvinite, moram da krenem“, promrmljao je i `urno iza{ao. Nije se okrenuo. Meredit, Boni, tetka D`udit i Robert su poku{ali da vode razgovor dok su ve~erali pored vatre. Elena nije mogla da jede i nije htela da razgovara. Samo je njena mla|a sestra Margaret bila raspolo`ena. Sa optimizmom ~etvorogodi{njakinje, priljubila se uz Elenu i ponudila joj slatki{e koje je dobila za No} ve{tica. Elena je ~vrsto zagrlila sestru i na trenutak zagnjurila lice u njenu plavu kosu. Da je Stefan mogao da je nazove ili da joj po{alje poruku, ve} bi to u~inio. Ne bi ga
BORBA
21
spre~ilo ni{ta na svetu ukoliko nije te{ko povre|en, zarobljen ili... Nije dopustila sebi da razmi{lja o tom „ili”. Stefan je `iv. Sigurno je `iv. Dejmon je la`ov. Me|utim, Stefan je nesumnjivo u nevolji i ona mora nekako da ga prona|e. Razmi{ljala je o tome ~itavo ve~e, o~ajni~ki poku{avaju}i da osmisli plan. Jedno je jasno – mora}e to da uradi sama. Nikome ne mo`e da veruje. Smrklo se. Elena se prome{koljila na kau~u i zevnula na silu. „Umorna sam“, rekla je tiho. „Mo`da mi ipak nije dobro. Idem u krevet.“ Meredit je prodorno pogleda. „Ba{ sam ne{to razmi{ljala, gospo|ice Gilbert“, rekla je okrenuv{i se ka tetki D`udit, „kako ne bi bilo lo{e da Boni i ja no}as ostanemo ovde i pravimo Eleni dru{tvo.“ „Odli~na ideja“, odvratila je D`udit zadovoljno. „Ako su va{i roditelji saglasni, meni }e biti drago da ostanete.“ „Duga je vo`nja do Herona. Mislim da }u i ja ostati“, dodao je Robert. „Mogu da spavam na ovom kau~u.“ Tetka D`udit se pobunila po{to na spratu ima dovoljno gostinskih soba, ali Robert je bio nepopustljiv. Objasnio je da }e mu kau~ sasvim odgovarati. Pogledav{i s kau~a ka hodniku, Elena se sledila. Ulazna vrata su se odatle jasno videla. Isplanirali su to me|u sobom, ili su u ovom trenutku odlu~ili da to izvedu. Pobrinu}e se da ona ne mo`e da napusti ku}u.
22
L. D`. Smit
Kada je malo kasnije iza{la iz kupatila umotana u crveni kimono, ugledala je Meredit i Boni na svom krevetu. „Zdravo, Rozenkran~e i Gildensterne“, izgovorila je gorko. Boni je do tog trenutka delovala poti{teno, a sada se upla{ila. Sumnji~avo je pogledala Meredit. „Misli da smo {pijuni njene tetke“, objasnila joj je Meredit. „Elena, shvati, to nije istina. Zar nam ne veruje{?“ „Ne znam. Mogu li da vam verujem?“ „Da, zato {to smo tvoje prijateljice.“ Pre nego {to je Elena uspela da se pomakne, Meredit je ve} sko~ila s kreveta i zatvorila vrata. Zatim se okrenula ka svojoj prijateljici. „Saslu{aj me bar jednom u `ivotu, budalice. Istina je da ne znamo {ta da mislimo o Stefanu. Ali, to je tvoja krivica. Otkako ste zajedno, potpuno si nas zanemarila. Desile su se stvari o kojima nam ni{ta nisi rekla. U najmanju ruku, nisi nam ispri~ala celu pri~u. Uprkos tome, uprkos svemu, i dalje ti verujemo. Stalo nam je do tebe. Podr`avamo te, Elena, i `elimo da ti pomognemo. Ako to ne shvata{, stvarno si idiot.“ Elena je polako skrenula pogled s Mereditinog tamnog, ljutitog lica i upravila ga ka Boninim bledim obrazima. Boni je klimnula. „Istina je“, dodala je, trep}u}i da zaustavi suze. „^ak i ako nas vi{e ne voli{, mi tebe i dalje volimo.“ Elena oseti kako joj se o~i pune suzama i krut izraz njenog lica se ubla`i. Tada je i Boni ustala s kreveta i sve tri su se zagrlile. Elena nije mogla da zaustavi suze koje su joj potekle niz lice.
BORBA
23
„@ao mi je {to nisam pri~ala s vama“, rekla je. „Znam da ne razumete. Ne mogu da vam objasnim za{to ne mogu sve da vam ispri~am. Jednostavno ne mogu. Ali, mogu da vam ka`em jedno.“ Uzmakla je, obrisala obraze i iskreno ih pogledala. „Bez obzira na dokaze protiv Stefana, on nije ubio gospodina Tanera. Znam da Stefan nije ubica zato {to znam ko jeste. Ubica je osoba koja je napala Viki i starca pokraj mosta. I...“ – zastala je i razmislila – „Boni, ~ini mi se da je on ubio i Jangcea.“ „Jangcea?“ Boni je {irom otvorila o~i. „Za{to bi ubio psa?“ „Ne znam, ali te no}i je bio u tvojoj ku}i. Bio je... ljut. @ao mi je, Boni.“ Boni je zbunjeno odmahivala glavom. „Za{to nisi rekla policiji?“, pitala je Meredit. Elena se nasmejala, pomalo histeri~no. „Ne mogu. Oni nisu sposobni da se nose s tom situacijom. To je jo{ jedna stvar koju ne mogu da vam objasnim. Rekle ste da mi verujete; mora}ete da mi verujete povodom toga.“ Boni i Meredit su pogledale jedna drugu, a zatim Elenu, koja je nervozno ~upkala vez na pokriva~u. Najzad, Meredit progovori: „U redu. Kako mo`emo da ti pomognemo?“ „Ne znam. Ne mo`ete ni{ta da u~inite, osim...“ Elena je zastala i pogledala Boni. „Osim“, dodala je izmenjenim glasom, „{to ti mo`e{ da mi pomogne{ da prona|em Stefana.“ Boni je bila iskreno zaprepa{}ena. „Ja? [ta ja mogu da u~inim?“ Meredit je nestrpljivo uzdahnula i Boni je shvatila. „Ah, da.“
24
L. D`. Smit
„Znala si gde sam onog dana kada sam oti{la na groblje“, rekla je Elena. „Predvidela si da }e Stefan do}i u {kolu.“ „Mislila sam da ne veruje{ u vidovitost“, izgovorila je Boni slaba{nim glasom. „U me|uvremenu sam shvatila pone{to. Uostalom, voljna sam da poverujem u bilo {ta ako to zna~i da }emo prona}i Stefana. Ako postoji ikakva {ansa da }e nam tvoja sposobnost pomo}i.“ Boni se skupila kao da poku{ava da smanji svoju ve} si}u{nu figuru. „Ne razume{, Elena“, rekla je slomljenim glasom. „Nisam obu~ena; ne mogu to da kontroli{em. Osim toga – to nije igra. To vi{e nije igra. [to vi{e koristi{ takve mo}i, one vi{e koriste tebe. Na kraju se mo`e desiti da po~nu neprestano da te koriste, bilo da to `eli{ ili ne. Opasno je.“ Elena je ustala i pri{la toaletnom sto~i}u od ru`inog drveta. Posmatrala ga je, ali je gledala kroz njega. Zatim se okrenula. „U pravu si; to nije igra. Verujem ti kada ka`e{ da je to veoma opasno. Ali, ni za Stefana to nije igra. Boni, mislim da je negde napolju i da je te{ko povre|en. Nema nikoga da mu pomogne, niko ga ~ak i ne tra`i, osim njegovih neprijatelja. Mo`da upravo umire. Mo`da je ve}...“ Grlo joj se steglo. Nadvila se nad sto~i}em i duboko udahnula, trude}i se da se smiri. Kada je podigla pogled, Meredit je posmatrala Boni. Boni je ispravila ramena i uspravila se. Podigla je bradu i stisnula usne. Njene sme|e o~i, obi~no tople, blistale su u`asnim sjajem dok je posmatrala Elenu.
BORBA
25
„Treba nam sve}a“, rekla je. [ibica je zaiskrila i razbacala varnice po tami. Plamen sve}e sna`no zablista. Zlatan sjaj se rasipao po Boninom bledom licu dok se nadvijala nad plamenom. „Obe }ete morati da mi pomognete da se usredsredim“, rekla je. „Gledaj u plamen i razmi{ljaj o Stefanu. Zamisli ga u svom umu. [ta god da se de{ava, nastavi da gleda{ u plamen. [ta god da radi{, ne progovaraj.“ Elena je klimnula, a zatim je nastupila ti{ina. U sobi se ~ulo samo tiho disanje. Plamen je titrao i stvarao senke povrh glava triju devojaka koje su sedele oko sve}e. Boni je disala duboko i polako, zatvorenih o~iju, poput osobe koja tone u san. Stefan, pomislila je Elena gledaju}i u plamen, trude}i se da u tu misao utka svoju volju. Stvarala ga je u svom umu, oblikuju}i ga svim svojim ~ulima, prizivaju}i ga sebi. Osetila je njegov grub d`emper pod svojim obrazom, nju{ila je miris njegove ko`ne jakne, u`ivala je u snazi njegovog zagrljaja. O Stefane... Boni je zatreptala i disanje joj se ubrzalo. Li~ila je na sneva~a koji se bori s ko{marom. Elena je odlu~no posmatrala plamen. Ipak, kada je Boni progovorila, podi{la ju je jeza. Ispustila je zvuk nalik na stenjanje, koji je potom postao uzvik bola. Tada je Boni zabacila glavu, isprekidano di{u}i. Grcanje se pretvorilo u re~i. „Sam...“, rekla je i zastala. Elena je zarila nokte u dlanove. „Sam... u mraku“, nastavila je Boni. Glas joj je zvu~ao udaljeno i izmu~eno.
26
L. D`. Smit
Ponovo je nastupila ti{ina. Potom je Boni po~ela brzo da govori. „Tamno je i mra~no. Sâm sam. Ose}am ne{to iza sebe... o{tro i ~vrsto. Stene. Greble su me – ali vi{e me ne grebu. Telo mi je utrnulo od hladno}e. Veoma je hladno...“ Boni se migoljila kao da poku{ava da pobegne od ne~eg. Zatim se nasmejala, u`asnim smehom nalik na jecanje. „Sme{no... sme{no je. Nikada ne bih pomislio da }u toliko `eleti da vidim sunce. Ovde je uvek mra~no. I hladno. Voda mi se`e do vrata, hladna poput leda. I to je sme{no. Voda je svuda oko mene – a ja umirem od `e|i. Toliko sam `edan... `edan sam toliko da boli...“ Elena je osetila da joj se srce ste`e. Boni je u{la u Stefanove misli, ko zna {ta }e sve tamo otkriti? Stefane, reci nam gde si, o~ajni~ki je pomislila. Pogledaj oko sebe; reci nam {ta vidi{. „@edan sam. Potreban mi je... `ivot?“ Bonin glas je bio nesiguran, kao da ne zna kako da protuma~i odre|enu predstavu. „Slab sam. Rekao je da }u ja uvek biti slab. On je sna`an... ubica. Ali, to sam i ja. Ubio sam Ketrin; mo`da zaslu`ujem da umrem. Za{to da se ne prepustim smrti?...“ „Ne!“, uzviknula je Elena, ne uspev{i da se obuzda. U trenutku je zaboravila na sve osim na Stefanov bol. „Stefane...“ „Elena!“, vrisnula je Meredit u isti mah. Bujica re~i je presu{ila i Bonina glava je klonula. U`asnuta, Elena je shvatila {ta je u~inila. „Boni, jesi li dobro? Mo`e{ li ponovo da ga prona|e{? Nisam `elela da...“
BORBA
27
Boni je ponovo podigla glavu. Sada su joj o~i bile otvorene, ali nije posmatrala ni sve}u, ni Elenu. Zurila je pred sebe, bezizra`ajno. Kada je progovorila, glas joj je bio druga~iji. Elenino srce je zastalo. To nije bio Bonin glas, ali Elena ga je prepoznala. Ve} je ~ula taj glas s Boninih usana, na groblju. „Elena“, rekao je glas, „ne idi do mosta. Tamo te ~eka Smrt, Elena.“ Zatim je Boni pala na pod. Elena ju je zgrabila za ramena i protresla. „Boni!“, vri{tala je. „Boni!“ „[ta... oh, nemoj. Pusti me.“ Glas je bio slaba{an i potresen, ali bio je Bonin. I dalje pognuta, polo`ila je ruku na ~elo. „Boni, jesi li dobro?“ „^ini mi se... da jesam. Bilo je veoma ~udno.“ Podigla je pogled, zatreptala i progovorila o{trim glasom. „Kakva je to pri~a o ubistvu, Elena?“ „Se}a{ se toga?“ „Se}am se svega. Mogu da opi{em. Bilo je u`asno. Ali, {ta je sve to zna~ilo?“ „Ni{ta“, odvratila je Elena. „On halucinira, to je sve.“ „On?“, ubacila se Meredit. „Stvarno misli{ da se povezala sa Stefanom?“ Elena je klimnula. O~i su joj bile crvene i pekle su je. Skrenula je pogled. „Da. Mislim da je to bio Stefan. Sigurna sam u to. Mislim da nam je rekao gde je. On je ispod mosta Vikeri, u vodi.“