српс ка м и т о л о г и ј а
Написао Миленко Бодирогић
Илустровали Ивица Стевановић Душко Бјељац Вања Тодорић Милош Вујановић Драган Бибин
О Р Ф Е Ј1 И Н И З Д А В А Ш Т В О
Кривцима без кривице!
УВОДУНОБ
Сенима 4 обриле Братик
1 1
РН А НОЋ, мрачна ноћ, мркла ноћ, тамна ноћ, туробна ноћ,
Ј самотна ноћ, глува ноћ, ^ бсскрајна ноћ, нспрозирна ноћ, тсшка ноћ, кобна ноћ, страшна ноћ, болна ноћ, језива ноћ, чемсрна ноћ, ноћ без утсхе, последња ноћ, нестати у ноћи, отићи у ноћ, прогутала га ноћ, изгубити сс у ноћи, Вартоломејска ноћ, валпургина ноћ, Кристална ноћ, Ноћ дугих ножсва, ноћна мора, ноћна страва, австи ноћи, ноћнице, ноћничинс, толико тога тешког као млинско камсње сместила је ноћу своје баршунасто крило. 11знад тог крила раширсне су њсне рукс, које као да кажу: „Узмитс, моје тамнс ризнице непресушне су тегобомГ Зато сс каже добро јутро и добар дан, али само - лаку ноћ! Јутра и данс некако ћсмо прегурати, али за лакоћу ноћи трсба нам савезништво, јер чини сс да не смемо да останемо сами у њсном загрљају. Уосталом дан свиће, или сс рађа, а ноћ сс спушта, пада, као што сс спуштају и падају тсшке завесе, које подразумевају терст, тегобу и крај.
6
Лсти сс ноћ спушта, тихо и полако, прикрада сс кроз сутон у комс гасну боје и сјај, потом кроз сумрак када њсн тамни вео всћ покрива предсле и ствари, а само још хоризонт одолсва, сабласно блсд. Тек потом долази мркли мрак. Зими ноћ пада, стушти сс на свет у један мах и прсплави га. Тс дуге зимскс ноћи, у којима Сунце губи снагу, најопасније су. Када једни другима пожелимо лаку ноћ, наивно верујући у моћ речи, и лсгнемо у постељу - ноћ овлада нама. Насупрот дану, који је попут неког божанства сам против свих, па зато и нсмоћан, ноћ је са сваким од нас понаособ, лицсм у лице, можсмо да осетимо дах. Они које ноћ буди кажу да је тешка, лспљива, час хладна, час врсла, препуна мразног зноја, који сс по човеку хвата као ињс, мрзне му и влажи постељу и тело, увлачи сс у душу. Кад сс људи повуку, спусте резс и закључају браве, њихов свет је само њихова кућа. Свс остало заузсла је ноћ, ноћ и њсна бешумна бића. Тако је одвајкада - ко живи у ноћи мора бити тих, јер у тишини, у глувости, у муку је снага ноћи, а она је неизмсрна и тешко оном ко је искушава. Свако светло и брзо око, свака нечујна шапа и кобна канџа, ј о ј
паперЈасто крило и оштри кљун, мора увск бити на опрсзу да нс повреди тишину ноћи. 11начс - ноћ ћс их прогутати. 11з тс ноћнс тишинс, из њснс тамс израњају и наша бунтовна бића - вампири и всштицс. Нскада, када су постојали пстлови, мукс ноћи трајалс су до њиховог првог псвања, око један сат послс поноћи. Данас, када сс дан продужава светлима и буком када људи мислс да ћс тако преварити ноћ и када пстлова више нсма, мучењс траје свс до првог прозрака сунца, до освита, освитка, или сванућа, када свет осванс у свом мском сивилу бсз боја. Освит је прва предстража дана, као што је сутон прва ноћна ухода. Тада мучсници ноћи, ако су из њс изашли, могу да уснују свОј сан обасјани и умирсни светлошћу. До идуће ноћи. У коју сад улазимо!
СТАСАВАЊЕ ВАМПИРА
ЕЦА РОТ)ЕНАу постсљици и она рођена наопачкс, незадовољници и злочинци, чини се да носс у ссби коб вампиризма, да она чучи у њима притајена, стишана и скривена читав живот и да чека свој час. 11 како тсло оног који је носи постаје свс слабије, како венс и копни, она јача и буди се, да биу тренутку смрти дочскала час свог ослобођења. На проклетс иуврачане вампирска коб сс баца, као што сс бацају чини, и жртва и даљс живи до неког свог судњег дана, али више није иста. То је сад нско други, што кроз живот иде пртсћи туђу вољу. Утопљеници, самоубице, умрли без свеће и они које је на одру прескочила каква животиња, најсрећнији суу с в о ј о ј несрећи. Н ж х је коб стигла тск на крају, па је нису морали вући са собом живећи два живота - а и онај један јс тежак - живот свој иживот будућсг вампира. 11ли ствари стоје сасвим другачије? Можда сс људи нсобично рађају, можда су им неиспуњене жељс, можда постају жртвс проклетства и враџбина, можда сс утапају, можда умиру бсз пламсаја
спасоносногжишка, или их мачкс прескачу кад сс упокоје, можда сс прозлс, јер нсшто не ваља са тим животом у који ступају, у којем су, или који напуштају? Шта то нс ваља са животом? Нс ваља то што није наш! Живот који једино имамо други одређују. Они знају шта је наопако, они знају шта је зло, они знају како ваља и шта је мимо свет, они врачају и чарају, они знају како треба умрсти и како треба мртав лежати, они не допуштају да сс од тог силног знања побсгне, јср ни смрт није спас од њих. Они задржавају право да сс свете и после смрти. Било како било, сви ови нсобичњаци можда ће постати вампири тск пошто умру. Смрт је нсопходан услов. Али кад сс погрсб обави они устају из свог гроба и лутају свстому глуво доба, откад ноћ паднс па до првих петлова. Колико траје овај њихов посмртни живот нико нс зна. једни кажу само четрдесет дана, колико треба души да обиђе предсле и бића која јс волела, да сс опрости од њих и да пронађе капију светова, тачно онолико времсна колико је лутала међу световима и послс рођења. Тих првих и последњих четрдесет дана и
25
нису живот и нису смрт, они су остављсни новорођенчади и покојницима као неизвесно времс лутања под будним оком и многобројним обредима сродника. Ко успешно свлада лавиринтс четрдесет дана настанићс сс у једном од светова, а они који залутају и изгубе сс остану всчно у међусветовима. О првих четрдесет дана могла би се написати књига живих, о последњих четрдесет дана књига мртвих. Само о онима који залутају не можс сс написати ништа, никакво упутство које би их водило, јер сваки залутали је прича за себе, непозната и напуштсна, остављенау властитој патњи и муци, која људс потакне тск кад залутали почне да им смета, кад дрско изрони из досуђене му таме и мука. Други мислс да вампир може живети годинама, тридесет, четрдесет, седамдесет, деведесет, сто. А има и оних који мисле да је всчан, да живи свс дотле док му нско не помрси концс глоговим коцем. У том свом дугом вску он може отићи нсгде далско, тамо где га нико нс познаје и отпочсти сасвим нов живот. Као та далска земља новог живота најчешће сс помиње Анадолија, али није баш сасвим извесно да сс мисли на праву Анадолију. Прс ће бити да имс ове зсмље, налик на имс некс лепс и благе, а недостижне женс, оваплоћује свс чежњивс и спасоносне даљине, ка којима би многи хтсли да крену, да сс у њима изгубе и промсне, заборављајући на свс пређашњс као на ружан сан, али у које ретко ко стиже.
У тим својим анадолијама вампири сс најчешће баве месарским занатом јер у том послу има много крви која им је преко потребна. Вампирске касапнице сс препознају по томс што у њима никада нема џигерице. Али, чак и кад оду тако далеко вампири остају на нски начин везани за с в о ј гроб и у њсга сс враћају. Гроб остаје место које их вежс за пређашњи живот, које им не да да сасвим ишчсзну и од којег их никаквс анадолије нс могу отргнути.
СУ ИЗ ПРАДАВН1IX ВРЕМЕНА
Веселину Чајкановику
Л А Д И К А ЊЕГОШ, к о ј и јс јавно писао спове, а потајно љубавнс песме, који је читајући Омира, нсгде у Венецијн заплакао једино над нсутешним Брисеидиним очима, оставио нам је овакво упутство за прспознавање всштица: Ласно ти је препознат вјештицу, Сједих коса и крст испод носа.
Старица, дакле, и то брката, јср она) крст испод носа - то су бркови. Тако он |авно, епски пева, а да је сачувано више његових љубавних песама сигурно би тајни опис био другачији. Било како било, данас сс вештице најчешће замишљају тако, као ружне и старс женс. Вештичије маскс имају безуба уста, дугачак, кукаст нос и барсм једну вслику брадавицу из које вири нсколико длака. 11ли сс о њима мислн сасвим другачије, као о младим и осионим жснама, које из обести и дуга времсна, пустс снагс, савладају вештичији занат па пакосте и шкоде људима. Ако их упитатс - зашто то чине, рсћи ће - зато што нам сс може.
68
11 једно и друго мишљење крије у себи тек зрнцс истине, онако како свака права и вслика лаж и започиње трунком стварности, па сс око ње таложи и нараста, јср да није тако сви би је намах препознали и раскринкали као обману. Та клица, замстак истинс у лажи даје јој нсвероватну снагу, из њс израстају чудесни и често ужасни, а веродостојни светови, који као да не познају границс. Многи је тако читав свој вск провео у заблуди, всчно опчињен бисером истине који је углсдао у њеном средишту. Вештицс долазе из прадавних врсмена, када смрт није била смрт и када су живи и мртви живели заједно. Живот ових других био је оскудан, у нсмаштини и глади, без сунца и светлости. Њима је остављена ноћ. Вештицс су билс женски вампири. Као и ониустајале су из гроба, али нису пилс крв, већ су јеле оно где је крви, тог топлог извора живота, највише. Јеле су јетру и срца. Билс су нсвидљиве, или су сс претваралс у лептирс и птице. У та врсмена да би нска жена постала всштица морала је, попут вампира, најпре да умре, да напусти овај свет - у ком је живсла осујећена и незадовољна,
који јој ништа није дао - и да сс пресели у онај други, где ћс ј о ј бити још горе. За ова створења граница међу световима билајепорозна,упросторује била означена гробом, а у врсмену заласком сунца. Мора да је било страшно тако путовати бсз наде да ћс сс икад утажити глад. 11 оно што поједу повраћалс су и то сс звало изјеч. Светови су сс над овим женама, ни живим ни мртвим, надмстали у шкртости. Тск касније, много касније, вештицс су сс рађале, а са собом ћс, још као бебс, донети вслику, неутољиву глад својих прсткиња. Сад ће онс битиживе, младс, и можда лепс, али глад ће владати њима. Нсма ту ничег од осионости и обести, од дуга времсна и пустс снаге. 11ма неутсшне глади, као што су нсутешнс очи оне Брисеиде, гладне љубави и живота, над којима је плакао Његош, у Венецији, скрушено, држсћи главу рукама обема, над којима је снатрио Црњански, Милош, 1916,у Абацији; има оног што нам је живот обећао а није испунио и никада нсће, оног ситног, обичног, лспог и доброг, што сеД никада нећс догодити, оног што неки зову љубав.
70
О томс сс нс смс говорити. Зато је владика јавно писао о седим косама и крсту испод носа, а тајно мислио на нсшто друго, на ноћ скупљу вијека. Говорио је о старим јадним и изгубљснимженама, које су, самс и напуштенс, избезумљсне, прс врачаре, гаталицс и чинилице, нсго вештицс, јер им није преостало ништа друго, јср је то њихова последња лука и уточиште. Онај Омиров сп који је читао псва можда о најважнијој
на свету, ко]а ]е отпочела заслугом једне вештице, а у самртне муке, јср агонија је и борба и мука, претворила се неутсшним очима другс. Јелена и Брисеида. 11 глад.
Тада заплака у води и звоно
в о јн и
Светпог Марка.
Г\'
д \\
I I
Г ј
м
ПРИЧА О ВИДИНИМ ОЧИМА
Успомен нл Тихомира Ђорђевића
ЕЛО ЈЕ КУЋА, кажу, а очи, очи су њсни прозори. А ко би онда живео у тој кући, ко би гледао кроз окна како напољу пада снег, како пупају травс и дрвеће, како опада лишће, или се голе гранс љуљају на встру, ко би гледао како сс људи радују мрзе и патс, раде и лснчаре, ко би глсдао како магарац стрижс ушима, како се мачка меко прикрада и пас машс репом? Всроватно неко јако тужан и осујећен. Е1еко ко је јако тужан јер сс свс одвија мимо њега, нско ко је осујећен јер ни на шта нс може да утичс, што сс на крају, та туга и та осујећеност, своди на исто, нско чије је око само окно. Зато тсло није кућа, а очи нису прозори. Тсло и очи су снег, дрвеће и траве, встар, неподношљиви и дивни људи, магарац, мачка и пас, нсвероватна и чудна збрка свега што ћемо видети, чути, додирнути и омирисати, на шта ћемо помислити, што ћемо зажелети, у чему ћемо учествовати. Вида је као девојка била мора, а када сс удала постала је вештица и тада, кад се удала, почела је да пати од вртоглавица. Бива то тако кад сс женс удају Можда им сс свс одједном разголити и пукне им пред очима да то и није оно што су
96
очскивале, за чим су чсзнуле, чсму сс надале. 11 муж и њсгови сс укажу у правом светлу, недостојни напора, жртвс и одрицања. А пут назад је тсжак и тегобан, почесто и немогућ. 11ли жсне затруднс, носе у себи ново биће и тслом им прострује до тада незнани сокови од којих свет хоЈ^е и да сс заврти и да постанс сасвим другачији. Ваљда сс због тога за трудне жсне и кажс да су у другом стању, које је изванрсдно и неуобичајено, тешко разумљиво за онс који га нису искусили. Али Вида је волела свог Уроша и ту брак ништа није променио, а како је времс пролазило схватила је и да није трудна. 11пак, вртоглавицс нису престајале. Е1ије их било само кад би склопила очи. Тада би свет утонуо у плавичасти, мирни мрак и свео сс на звуке, мирисс и јагодице прстију. Отворила би само лсво око. Е1ишта од вртлога и слабости, али свс што је углсдала било јој је нскако мрско и одвратно и као да је свему и свачему завидела - птици што лети, коњанику који јаше пољем детсту које трчи за лсптиром. 11 за тили час птица би пала, онај јахач би сс стропоштао са коња, а встар би одувао лептира као псрушку и однео га високо горс у крошње дрвећа.
Потом би исто покушала десним оком. О, како је сад свс било лепо и добро, проткано складом и спокојем! Вида би почињала да плаче, оним једним отвореним оком над судбином птицс и лептира, над њиховим поломљсним крилима. Само кад би гледала са оба ока свет је био обичан, онакав каквим га види всћина људи, и само тад хватала би је вртоглавица, као да сс онај добри и онај зли поглед борс у њој и у тој борби је вртс и ковитлају попут сламкс међу вихорима. Видиним мукама ту није био крај. Њене очи нису билс увек истс и требало је да прође кроз много мукс и патњи док није схватила да ј о ј јс лево око зло само женским данима, а десно само мушким. Тако је почела да носи црни повсз преко лсвог ока средом суботом и недељом а понедсљком, уторком четвртком и пстком га је прсмештала на десно. Вида је сада глсдала само оним оком које је добро на тај дан и за свс је имала разумсвања, сви су јој били добри и благородни. Трудила сс да помогне онима којима помоћ није била потребна, нити су је тражили, дружила сс и са зулумћарима и подлацима, за које је баш мислила да су правсдници, а невољницима су њсне добростивс речиутсхе билс само на сметњи, попут скривене поруге. 11згубљсна међу људима, са смешним црним повезом час на једном час на другом оку, убрзо она постадс предмст спрдњс и злобних шала.
Вида то, наравно, није примсћивала, али зато Урош јесте. Круг људског изругивања и подсмеха ширио се, прикривен, слузав и лспљив, налик пауковој мрежи у ноћи бсз месечине и Урош је знао да је једини лск да још чвршће пригрли Виду - сад кад су сви очекивали да ће је напустити, оставити саму - да јој нс да да нестанс у пакосном плстиву. Почео је да носи повсз преко ока, мало прско једног, мало прско другог, невсзано од мушких и женских дана, говорио је чудно и медно, свс претварајући у ситницс и шећсрламе, као да сс улизује и додворава. Али му нико није поверовао, јср људи имају савршсн њух да осете жртву. А Урош то није био. У његовој хињеној понизностиу опонашању лудила, било је исувишс снагс, као да их зачикава да изађу на чистац, да сс покажу у злим намерама. Одустали су, бар на нско времс, док им је носнице дражио слаткасти мирис изгубљсног бића, осуђеног на пропаст, коју ћс, кад-тад, дочекати. 11 тако је дошла ноћ првог марта, кад је Вида одлстела на вештичији састанак, надајући сс да ће је тамо увести у тајну и да ће јој тако упућеној бити много лакшс, да ће најзад моћи да глсда на оба ока. Мислила је како више није мора и како још није всштица и да свс њенс муке и вртоглавицс долазе од тог међустања, од тога што није ни тамо ни овамо. Али чим је полетсла свс те мисли и бригс су нестале и обузело ју јс усхићење какво
97
98
никада није осетила у животу. Лет нису били припрости жмарци лаког крстања кроз ваздух, већ је она сама била тај ваздух и безлисне, голе шуме, доле, испод ње, и месец и звезде горе, и урлик вука, и још, још много тога што се не можс описати, што измичс свакој рсчи, свакој мисли, што је тера да гори и блиста из самс себе, као буктиња. 11 када је слетела ништа сс није промснило. I Тспред ње се, у срцу оголсле мартовскс шуме, указао пролаз од олисталог дрвсћа. Док је газила по м с к о ј маховини могла је да осети како њеним тслом струје исти сокови који колају кроз стабла и чинс да лишће пупа и шири сс попут отвореног длана. Свс оне бубе и мрави, стоноге, слепићи и на трен застали пух били су у њој. Тако јс пролазила кроз зелсни коп све док на његовом крају није угледала голи брсжуљак, прекривсн бакром. Био је пуст и месечина сс играла по њему мешајући свој жути сј ај са притајеним црвенилом брега. Није сс усуђивала да ступи на гумно, толико је тамо свс било самотно, свечано и тихо да јо) сс чинило да ће крочитиу други свет, свет саздан само од тишинс и сјаја месечине. Шумски пролаз иза њс се затворио и сада су јс гране дрвсћа гурале напрсд. Није ходала, лсбдела јс неколико стопа изнад зсмље и чим сс нађе на гумну оно сс испуни жснама, младим као она и средњовечним и старијим много
старијим. Жсне су разговаралс међу собом, смејале сс и кикотале и свс је около одзвањало њиховим гласовима. На камсној огради око гумна упалише сс стотине свећа - које нису билс ни од лоја, ни од воска, всћ као сазданс од горућег ваздуха - а у малим нишама указашс сс ђаконије и орошсни крчази са вином. Жсне на гумну као да нису марилс за то, причале су, грлиле сс и љубиле као нско ко одавно није срео сродну душу, па сс сад, сто, радује сусрету, знајући да није сам. Тад сс иза каменс ограде јавише свирци. I Тзгледали су ни мртви, ни живи, попут некогчије сс постојање сачувало само у звуку и музици. Свирали су у гај дс, и у чудне инструменте начињенс од рогова, од грана и коре дрвсћа, а било је и нсколико добошара. Најпре су свирали једну тужну песму, коју Вида никада није чула и од које су навиралс сузе, грло сс стезало, а срцс остајало бсз даха. Није било рсчи, али Вида је осећала да песма псва тугу, много дубљу од људске, тугу самог постојања које зна своју узалудност и предосећа крај. Вештицс су плакалс, јецале и грчиле се, а то је, сасвим нсвољно, понета музиком радила и Вида. Чинило сс да једна другој предају јецај и песма се заврши дрхтавим Видиним грцајем који, кад јс музика већ престала, оста да лсбди у ноћи. Потом сс зачу сасвим другачија песма. Свирци сс распомамишс и помахниташе. Добошар скочи на камсни зид, изви сс у лук, а палице му, док лупају
99
о добош, постадошс нсвидљивс. Њсгова —Добро дошла! — шапутала јс даље, коса, ни мртва, ни жива, шибала му је лице али Вида јс била сигурна да та) шапат чују и врат. Један сс гајдаш вртео око себе као и свс друге всштице, утонулс у мрак и тишину ноћи. да у наручју не држи гајде, већ нско драго биће које му, у игри, испија последњи дах. —Ти си сад новачица и знам шта тс 11 вештицс су игралс, вртелс се, смејале мучи, али свс ће то проћи кад постанеш и подврискивале, изгубљенс у колоплету једна од нас. раздраганих хаљина и распуштене косе. —А кад ћс то бити? — промуца Вида. Ово је била сасвим другачија песма. —Ускоро. На Тјурђевдан. Тад треба да Тако су сс смењивале тужне ирадосне нам донесеш меко срцс Урошево. песме, песмс о смрти, патњи, о усхићењу и 11з мрака сс зачу тихо, као да сипи животу. Да то нису само људскс трице све- песак и ваљају сс ситни облуци, мрмљање дочили су месечина, ветар, шумови ноћи, вештица: „Мско срце, срцс меко, срце, који су били њихов дсо, као и априлски срце..." мирис расцветалих јоргована у марту. Вида помисли како су свс ово добре Вештичије гумно било је рана која сраста и дивнс женс и да је добро да баш оне и крвари у исти мах. поједу добро срцс њеног доброг Уроша. Нсгде послс поноћи свирци су нестаЕто, мислила је, како је свс на свету, ипак, добро и како сс добро добрим враћа. 11 ли. Вида је управо преместила повез са десног на лево око, јср почињала је смешила се. субота, кад су всштице крснуле да сс до—Узми! — речс главна вештица и стаговарају. Са сваким договором гасила се ви јо) штап у руку. по једна свећа. Кад је преостала још само —Чсму то служи? —упита Вида. она последња дошао је рсд на Виду и она —Штап свс сам зна! — одговори приђе главној всштици. Била је то висока всштица. —А шта да радим до Тјурђевдана? — и витка, кошчата жсна, црне косс и благог осмеха, и само су мрсже ситних бора, муцала је Вида. које су сс шириле лицсм око уста и очију —Плачи и певај. Заплачи. Запевај. говориле да је можда старија него што Живи. изгледа. Вида је хтела да ј пољуби руку, 11 свс вештицс повикаше у исти трсн: али всштица устадс и загрли је. „Живи! ЖивиГ 11 полетсше и неста их — Сестре сс не љубс у руку, већ у обра-као црних сенки. На гумну је остала само зс — шапну јој на ухо. Вида - и встар, да витла и вије прашину и сламке. 11 дотакну јо) уснама, овлаш, прво леви, па онда десни образ. о ј
100
101
Од мартовског сусрета Вида је живела само за Тјурђевдан. Никада јој два месеца нису дуже трајала, док је, по ко зна који пут, у мислима покушавала да понови усхићење лета, не успевши ни да му се приближи, док је маштала о оном јединству са свим око себе, у којем добро и зло постају излишни, непостојећи, које је ослобађа свакидашње патње и преиспитивања. Шестог маја није осетила никакав позив. Све је било исто као и било ког другог дана, осим оног јединственог првог марта. 11 како би она, побогу, мислила је, извадила срце некоме. Поче да уверава себе како је онај вештичији састанак сањала, како је он плод маште, пусте жеље да се ослободи вртоглавице и повеза преко ока. И још је мислила да је то баш добро, да Урошево срце треба да остане тамо где јесте, јер ту је најбоље место за њега, за то срце. Али негде пред поноћ, у сну, Вида осети како јој се вештичији штап сам гнезди у шаци. 11устаде, будна као никад. Видела је Уроша како спава на леђима, главе окренуте према оном месту на ком је до малопре лежала и како му је ланена кошуља раздрљена, откривајући мршава прса. Дисао је мирно, лагано и као да се смешкао. Сад је све знала. Треба штапом да му дотакне груди и оне ће се саме отворити, да му десном руком ишчупа срце, а прса ће потом срасти и Урош ће живети, без срца, метиљав и малаксао, са душому носу, до оне болести, оне несреће, оног
часа и оног трена, које му она досуди. 11 тако га ослободи патње. Како је све уређено и добро, мислила је, и већ је подизала штап када се дан преметнуо и када је њено добро око постало зло. Сада је сасвим другачије видела Уроша. 11 мрзела га је зато што је воли и зато што због тога не тражи ништа заузврат, мрзела га је зато што је осећала његову жртву, мрзела га је јер она зна да он зна ко је и шта жели, мрзела је његову доброту и помирљивост, мрзела га је зато што мирно спава, што тихо дише и што је, у сну, леп и насмешен. Није могла да поднесе толику мржњу, било је то превише чак и за зло око, и бесно је стргла повез. Све се завртело. —Видо, шта то радиш? — чула је Уроша и видела га како се окреће и врти, обичан и драг, налакћен у кревету. —Ништа! — рекла је. — Машем штапом. А онда је пала, није више могла да издржи вртоглавицу. Урош јој дланом покри очи. —Зажмури, зажмури! — шаптао је. 11 заиста је склопила очи. Све је постало плавичасти, мирни мрак. Лежала је у кревету и грлила оног ког је до малопре толико мрзела. —Хоћеш ли да будеш моја земља и моја трава? — питала је. Могао је да каже: „Па већ због тебе ходам полуслеп код оба здрава ока, већ блебећем бесмислице, већ чиним од себе
луду и дружим сс са онима к о ј и м ни бога нс бих назвао. Али ништа од тога није рскао, није чак ни помислио. —Бићу! — рскао је. Приближила је уснс његовомуху и дунула унутра. Да је Урош био земља и да је био трава знао би да му је рскла: „Ја сам всштица! Овако знамо само дајо) јс стегао руку, да су заспали и да јс од сутрадан Вида глсдала на оба ока.
САДРЖ АЈ
УВО ДУН О Б
6
илустровао Драган Бибин
ПРАВАМПИР
10
илустровао Вања Тодорић
ПРИЧА О ПОСАЕДЊЕМ ЗАГРЉАЈУ
12
илустровао Вања Тодорић
с-М КО СЕ ВАМПИРИ
20
илустровао Ивица Стевановик
СТАСАВАЊЕ ВАМПИРА
24
илустровао Ивица Стевановић
и ВАМПИРСКИ ПОСАОВИ И НОЋИ
28
илустровао Душко Бјељац
КАКО УПОКОЈИТИ ВАМПИРА
38
илустровао Ивица Стевановић
сШ АНАДОАИЈО, МОЈА АЕПА НЕВЕСТО илустровао Милош Вујановић
ПРИЧА О ВАМПИРЧЕТУ илустровао Дрлган Бибин
54
44
^љм
ОНЕ СУ ИЗ ПРАДАВНИХ ВРЕМЕНА
68
илустровао Ивица Стевановић
Ве ш т и“ цIе « КО СУ ВЕШТИЦЕ, КАКО НАСТАЈУ И КАКО ИХ ПРЕПОЗНАТИ илустровао Милош Вујановић
љ
*
ВЕШТИЧИЈИ ПОСЛОВИ И НОБИ
80
илустровали Милош Вујановић , Вања Тодорић и Душко Бјељац
УТУК ПРОТИВУ ВЕШТИЦА
88
илустровао Ивица Стевановић
Сл ПРИЧА О ВИДИНИМ ОЧИМА
96
илустровали Вања Тодорић и Душко Бјељац
% ВЕШТИЧИЈИ ХЕРБАРИЈУМ
104
илустровао Душко Бјељац
ПРИЧА О ЈЕДНОЈ ПЕСМИ И МНОГИМ МОЛИТВАМА илустровао Вања Тодорић
РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА
122
112