S A !) A
I
N A
F I L M S K O M
DŽEJN
l» L A T N U
HOKING
DŽEJN
HOKING
TEORIJA SVEGA ČUDESNI
ŽIVOT STIVENA HOKINGA
Preveo Vladan Stojanović
M
Izd a v a š tv o ■ ■
v^vulkAn Beograd, 2015.
Teorija svega: Čudesni život Stivena Hokinga je revidirana verzija (obogaćena novim m aterijalom ) knjige M uzika koja pokreće zvezde iz 1999. godine.
Mojoj porodici
La parole hum aine est comme un chaudron fele ou nous battons des melodies a faire danser les ours quand on voudrait attendrir les etoiles. - Gustave Flaubert
Ljudska reč je p o p u t raspuklog kazana p o kom lupamo, stvarajući m uziku po kojoj igraju mečke, iako uistinu želim o da nateram o zvezde da se sažale nad našom sudbinom. - Gistav Flober
PRVI DEO
1 Krila za let
Priča o m om životu sa Stivenom H okingom počinje u leto 1962. godine, iako je verovatno počela deset i više godina ranije a da ja toga nisam ni bila svesna. Kad sam početkom pedesetih, kao sedm ogodišnje prvače, pošla u Školu Sent Olbana, inače škola za devojčice, nakratko m e je očarao dečkić razbarušene zlatne kose, kog sam videla kako sedi pored zida u susednoj učionici. Škola je, naim e, prim ala i dečake, m eđu kojim a je bio i moj brat Kristofer. Viđala sam m om čića s razbarušenom kosom sam o kad bi, u odsustvu našeg učitelja, nagurali prvačiće u učionicu sa starijom decom. N ikad nism o razm enili ni reč, ali sam uverena u pouzdanost tih davnih uspom ena jer je Stiven jed n o polugodište išao u tu školu, pre nego što je prešao u priprem nu, nekoliko kilom etara od nje. Bolje sam zapam tila njegove sestre, zato što su se duže zadržale u školi. Starija M eri, sam o osam naest m eseci m lađa od Stivena, bila je upadljivo ekscentrična osoba - dežm ekasta, uvek neuredna, večito odsutna i posvećena usam ljeničkim zanim acijam a. O dbojne debele naočari m askirale su bledi ten, njen najjači adut. Filipa, pet godina m lađa od Stivena, bila je svetlooka, nervozna i razdražljiva. Im ala je kratke svetle pletenice i oblo ru m en o lice. Škola je nam etala strogu disciplinu i un iform nost u ponašanju. Đaci su kao i svuda um eli da b u d u okrutni i netrpeljivi prem a izrazitim individualcim a. N ikom niste sm etali ako ste im ali rols-rojs i letnjikovac n a selu, ali ako ste se kao ja vozili predratnim standardom 10 - ili još gore, kao Hokingovi starinskim londonskim taksijem - bili ste predm et opšteg podsm eha i sažaljivog prezira. Deca H okingovih ležala su na p o d u taksija da ih drugari ne bi videli
Džejn Hoking kad dolaze u školu. U našem standardu 10, nažalost, nije bilo m esta za skrivanje. Obe Stivenove sestre otišle su iz Sent O lbana m nogo pre polaska u srednju školu. Često sam viđala njihovu m ajku ispred škole. Niska i žilava osoba u krznenom kaputu stajala je n a uglu, pored pešačkog prelaza. Čekala je usvojenog sina Edvarda, koji je takođe išao u p riprem nu školu n a selu. I moj brat je išao u tu školu posle početne godine u Sent Olbanu. Ejlsford haus, tako se zove. U njoj su dečaci nosili ružičaste sakoe i kape. Škola je, ako izuzm em o odeću, bila pravi raj za dečake, pogotovo za one koji nisu bili naklonjeni učenju. Igre, nestašluci, kam povanja i am aterske pozorišne predstave bile su glavni vaspitno-obrazovni sadržaji. Moj tata je n a pozorišnim predstavam a najčešće svirao klavir. Šarm antni i veom a privlačni Edvard je u osmoj godini, kad sam prvi p u t upoznala Hokingove, im ao teškoće u odnosim a s porodicom koja ga je usvojila, verovatno zbog njihovog običaja da za vrem e jela čitaju knjige, zanem arujući sve ostale koji se nisu zanim ali za čitanje. M oja školska drugarica D ajana iskusila je ovu osobitu naviku H okingovih. M ožda je baš zbog toga, kad je m nogo kasnije čula za m oju veridbu sa Stivenom, uskliknula: „O, Džejn! Udaješ se za m om ka iz lude, lude porodice!“ D ajana m i je tog leta 1962. godine prva skrenula pažnju na Stivena, kad sm o posle ispita ona, m oja najbolja prijateljica Džilijan i ja uživale u blagoslovenoj opuštenosti pred kraj školske godine. Zahvaljujući očevom položaju višeg državnog službenika, im ala sam prilike da nekoliko puta iskoračim i u svet van škole, dom aćih zadataka i ispita. Večerala sam u D onjem dom u Parlam enta i jednog vrelog letnjeg dana prisustvovala zabavi u vrtu Bakingamske palate. D ajana i Džilijan su tog leta napuštale školu, a ja sam ostajala, i to kao glavna devojčica* u jesenjem polugodištu, nakon kog je trebalo da se upišem na neki univerzitet. Tog petka po podne ponele sm o torbe, pažljivo nam estile slam nate šešire i pošle u grad n a čaj. Nism o prešle ni stotinu m etara kad sm o zapazile nešto neobično n a drugoj strani ulice: iz suprotnog pravca, skakutavim i opuštenim korakom , dolazio je m ladić lica skrivenog bujnom i neuredn om sm eđom kosom. Zadubljen u misli, nije gledao ni levo ni desno pa
* Orig. headgirl. U nekim britanskim školama učenici (ili razredni starešina) biraju glavnog dečaka i/ili devojčicu, koji su odgovorni za predstavljanje škole n a priredbam a i svečanostima. Ponekad pom ažu i u održavanju reda i discipline u školi. (Prim . prev.)
12
Teorija svega nije opazio grupu školarica. Bio je ekscentrični fenom en u strogom, uredn om i snenom Sent Olbanu. Džilijan i ja smo zapanjeno zurile u njega. „To je Stiven Hoking. Izlazila sam s njim “, obznanila je D ajana zanem elim drugaricam a. „Ne! Nisi!“, nasm ejale sm o se s nevericom . „Jesam. N eobičan je, ali veom a pam etan. O n je Bazilov [njen brat] prijatelj. Jednom m e je izveo u bioskop. Bila sam i u njegovoj kući. Ide n a one m arševe Zabranite b o m b u “ Podignutih obrva nastavile smo put ka gradu. Nisam uživala u izlasku a da ni sam a nisam znala zašto. M ladić s kojim sm o se upravo m im oišle ispunio m e je nem irom. M ožda je upravo njegova ekscentričnost očarala prilično konvencionalnu curu kao što sam ja, ili sam osetila neobičnu slutnju da ćem o se ponovo videti. Šta god da je bilo posredi, taj događaj se duboko urezao u moj um . Sanjala sam o letnjem raspustu, kao i svaka tinejdžerka n a ru b u nezavisnosti. Te 1962. godine trebalo je da, n a užas svojih roditelja, odem u letnju školu u Španiji. Ta zem lja se u to doba činila dalekom , tajanstven om i opasnom , kao N epal današnjim curam a. Bila sam sam ouverena osam naestogodišnjakinja, prilično sigurna da ću um eti da se snađem . N isam se prevarila. Sve je bilo dobro organizovano. V ikendim a sm o išli n a izlete s vodičem , da obiđem o zanim ljiva m esta. Bili sm o u Pam ploni, gde su po ulicam a trčali bikovi. Gledala sam i koridu, tu brutalnu, divlju, ali i spektakularnu i nezaboravnu priredbu. Posetila sam i Lojolu, dom Svetog Ignasija, pisca molitve koju sam, kao i svi đaci iz Sent Olbana, zahvaljujući bezbrojnim ponavljanjim a, znala napam et: Pouči nas, o Gospode, da ti služimo kao što zaslužuješ da dajemo ne mareći za cenu... Provodili sm o popodneva n a plaži. Uveče sm o šetali lukom , obilazeći restorane i barove. Učestvovali sm o u feštam a i igrankam a, slušali bučne bendove i zevajući posm atrali vatrom ete. Daleko od ograničene scene u Sent O lbanu, brzo sam stekla nove prijatelje, uglavnom m eđu drugim učenicim a u letnjoj školi. S njim a sam u veličanstvenoj i egzotičnoj atm osferi Španije, daleko od kuće, porodice i stroge školske discipline, eksperim entisala s ukusom nezavisnosti i arom om odrastanja. 13
Džejn Hoking Roditeljim a je laknulo nakon m og bezbednog povratka u Englesku. Poveli su m e n a odm or u zemlje Beneluksa. Ovo putovanje m i je dodatno proširilo vidike. O tac se specijalizovao za organizovanje sličnih putešestvija - još od našeg prvog putovanja u Bretanju, kada sam im ala deset godina. Zahvaljujući njegovoj strasti za putovanjim a, našli sm o se u prethodnici turističkog pokreta. Prelazili sm o stotine kilom etara krivudavim evropskim drum ovim a. Špartali sm o kontinentom koji se još lečio od ratn ih traum a. Posećivali sm o gradove, katedrale i muzeje, koje su i m oji roditelji otkrivali po prvi put. Ta putovanja bila su izuzetno nadahnjujuća kom binacija obrazovanja kroz um etnost, istoriju, uživanju u životnim zadovoljstvim a - vinu, h rani i letnjem suncu - i obilaske vojničkih grobalja i spom enika n a flandrijskim poljima. Bogata letnja iskustva pom ogla su m i da se te jeseni vratim u školu naoružana dotad nepoznatim sam opouzdanjem . Škola m i je pružila samo bledi odraz te sam osvesti i nezavisnosti stečene n a putovanjim a. Iskoristila sam položaj glavne devojčice da osm islim i organizujem m o d n u reviju za đake završnih razreda, n a kojoj je sva odeća bila napravljena od bizarno izm enjenih delova školskih uniform i. N adahnuće za taj potez pronašla sam u novim oblicim a satire n a televiziji. Školska disciplina se p o tpuno urušila zato što su svi učenici bučno pokušali da uzm u učešće na m odnoj reviji n a stepenicam a. A utoritet gospođice M ikeldžon (zvane M ik), zdepaste profesorke fizičkog, očvrsle od dugog boravka n a otvorenom , n a čijoj zastrašujuće m uškoj dernjavi je počivao savršeni red u školi, po prvi p u t se zaljuljao. Nije m ogla da dođe do reči u gunguli. U očajanju je izvadila i m egafon - koji je inače koristila samo n a Sportskom danu, sm otri kućnih ljubim aca i za upravljanje neukrotivim redovim a dok sm o žurili sentolbanskim sokacim a n a službu u opatiji. Polugodište u jesen 1962. godine nije trebalo da bude vrem e za organizovanje avangardnih m o d n ih revija, već m irni period priprem e za upis n a univerzitet. Tužno je reći da ta revija nikako ne m ože da se shvati kao moj veliki uspeh, svakako ne u akadem skom pogledu. Koliko god se divili predsedniku Kenediju, oktobarska Kubanska kriza je iz tem elja pokolebala sigurnost m oje generacije. Što je još gore, ugasila je sve nade za budućnost, koja više nije bila ni izvesna sa supersilam a sprem nim da igraju tako opasne igre našim životima. D ok su se svi đaci u školi, n a čelu s upravnikom , m olili za mir, setila sam se predviđanja koje je feldm aršal M ontgom eri izneo krajem pedesetih: da će nuklearni rat nem inovno 14
Teorija svega izbiti u n ared n ih deset godina. Svi, i m ladi i stari, znali su da ćem o od upozorenja n a nuklearni napad, koji će zatrti n am a poznatu civilizaciju, im ati sam o još četiri m inuta života. K om entar m oje trezvene, filozofski nastrojene i osetljive majke n a m ogućnost izbijanja trećeg svetskog rata za nj enog života bio j e da bi više volela da je zbrišu u prvom u d aru nego da trpi agoniju ispraćanja supruga i sina u rat iz kog se nikad neće vratiti. Im ala sam osećaj da neću najbolje proći n a ispitim a A-nivoa* u senci tako zloslutne pretnje n a m eđunarodnom nivou. O d pom oći m i nije bio ni nedostatak volje za učenjem - posledica slobode koju sam uživala tog leta. Upis n a univerzitet, moj dotad najozbiljniji životni poduhvat, doneo m i je sam o poniženje. Ni O ksford ni K em bridž nisu pokazali nikakvo zanim anje za m ene. Taj neuspeh m i je još teže pao zato što se otac još od m oje šeste godine nadao da ću se upisati n a Kembridž. U pravnica gospođica Gent, svesna kroz šta prolazim , p otru dila se da istakne da nije nikakva sram ota ne dobiti m esto na Kem bridžu, j er j e većina m uškaraca na tom univerzitetu intelektualno m nogo inferiornija od odbijenih žena. U to do b a je n a jed n u ženu n a O ksfordu i K em bridžu dolazilo deset muškaraca. Preporučila m i je da prihvatim p o nudu za intervju n a Vestfildskom koledžu pri L ondonskom univerzitetu, koji je važio za ženski koledž, a nalazi se u H em pstedu, podalje od ostatka univerziteta. Jednog hladnog decem barskog dana otisnula sam se autobusom iz Sent O lbana n a dvadeset dva kilom etra dugo putovanje do Hem psteda. D an je bio katastrofalan, toliko da m i je n a kraju laknulo kad sam se ukrcala u autobus za Sent Olban. N a povratku m e je, kao i pri dolasku, pratila ista su m o rna siva susnežica, koja je pokatkad prerastala u sneg. N akon neugodnog iskustva u Španskom odeljenju, u kom sam n a blef pokušala da prođem intervju - gotovo u potpunosti se vrteo oko T. S. Eliota, o kom nisam znala gotovo ništa - naloženo m i je da stanem u red ispred upravničine kancelarije. Kad sam stigla n a red za razgovor, upravnica se ponašala kao vladin službenik starog kova. Retko je dizala glavu s papira, a i kad bi je podigla, sam o bi m e odm erila preko rožnatih naočara. Neslavni rezultat n a intervjuu nagnao m e je n a očajnički potez. Rešila sam da je nateram da m e prim eti, čak i po cenu da upropastim sve. Kad m e je nezainteresovanim i suvim glasom pitala: „I zašto
* Orig. A-level, to jest General Certificate o f Education Advanced Level - opšti obrazovni sertifikat koji preporučuje učenika za upis na univerzitet. (Prim . prev.)
15
Džejn Hoking ste naveli španski um esto francuskog kao prvi jezik?“, odgovorila sam jednako nezainteresovanim i suvim glasom: „Zato što je Španija toplija od Francuske.“ K onačno je spustila papire i podigla pogled da bi me podrobnije osm otrila. Silno sam se iznenadila kad sam saznala da sam prim ljena n a Vestfild. M eđutim , najveći deo optim izm a i poleta otkrivenog u Španiji istopio se do Božića. Prihvatila sam D ajanin poziv n a novogodišnju zabavu 1. janu ara 1963. godine, koju je priređivala s bratom . Pojavila sam se na njoj u tam nozelenoj otm enoj svilenkastoj odori - sintetičkoj, naravno - s kosom začešljanom unazad i ekstravagantno velikom punđom . Ne znam kako sam izgledala, ali znam da sam se osećala veom a stidljivo i nesigurno. N a zabavi sam prim etila i Stivena H okinga, m ladića kog sam tog leta videla kako poskakuje n a ulici. Stajao je oslonjen o zid, u uglu, licem okrenut svetlosti. Govorio je gestikulirajući dugim i tankim prstim a. Kosa m u je padala preko lica i naočara. Nosio je sako od crnog pliša i leptir-m ašnu od crvenog som ota. D ržao se dalje od grupa i razgovarao s prijateljem s Oksforda. Objašnjavao je da je počeo s kosm ološkim istraživanjim a n a Kem bridžu, ali ne po d pokroviteljstvom Freda Hojla, kao što se nadao - naučnika poznatog po čestim televizijskim nastupim a - već pod nadzorom profesora neobičnog im ena - Denis Sijama. Isprva je verovao da se njegov nepoznati m entor zove Skijarma, ali po dolasku n a K em bridž čuo je da ga zovu Šarma. Priznao je da je prošlog leta - kad sam ja polagala ispite za A-nivo - sa izvesnim olakšanjem doznao d a je rangiran kao prva klasa n a Oksfordu. Sve se dobro završilo nakon usm enog ispita, posle kog zbunjeni ispitivači nisu m ogli d a se slože d a li d a nepriprem ljenog kandidata, čiji radovi ipak ukazuju n a briljantni naučni potencijal, rangiraju u prvu, višu d rugu ili prolaznu klasu*, koja je otprilike bila isto što i p o tp u n i akadem ski fijasko. N onšalantno je obavestio ispitivače da će, ako dobije diplom u prve klase, otići n a Kembridž, i to kao oksfordski trojanski konj u neprijateljskom taboru. A ako ga rangiraju u višu d rugu klasu (koja je takođe om ogućavala bavljenje istraživačkim radom ), ostaće kod njih n a Oksfordu. Ispitivači su odlučili da igraju na sigurno i dodelili m u p rvu klasu.
* Studente po postignutom uspehu razvrstavaju u četiri klase. Prvoj su pripadali oni čiji su rezultati u gornjih 25% i tako do četvrte klase. (Prim . prev.)
16
Teorija svega Nastavio je da objašnjava publici - m eni i prijatelju s O ksforda - da je odlučio da igra n a sigurno, pošto je znao da postoji veom a m ala verovatn oća da s toliko m alo tru d a bude ocenjen prvom klasom n a Oksfordu. Naim e, nikad nije išao n a predavanja. Sm atrao je da je to neopravdani razlog za odsustvo sa zabavnih aktivnosti s prijateljim a. L egendarna priča o tom e kako je pocepao svoj rad i bacio ga u m entorovu kantu za đubre, napustivši dem onstrativno konsultacije, p otpuno je tačna. U strahu od neuspeha n a univerzitetu, čak se prijavio za posao u državnoj službi. Jednog vikenda prošao je kroz početnu fazu selekcije i trebalo je da polaže državni ispit odm ah posle završenih studija n a Oksfordu. Jednog ju tra se probudio kao i obično, ali sa snažnim osećajem da tog dana m ora nešto da uradi, pored uobičajenog preslušavanja celokupnog operskog ciklusa Prstena Nibelunga n a kaseti. Nekoliko sati nije m ogao da se seti šta, pošto nije vodio beleške, već se u potpunosti oslanjao na pam ćenje. Kad m u je konačno sinulo da tog dana treba da polaže državni ispit, već je bilo kasno. Slušala sam ga sa zanim anjem , očarana i privučena njegovom neobičnom ličnošću, originalnim sm islom za hum or i stavovima. Njegove priče bile su veom a zanimljive za slušanje, pogotovo zbog štucavog sm eha, od kog bi se često i zagrcnuo. N eštedim ice je sipao šale, ali uglavnom na svoj račun. Bilo m i je jasno da sam pronašla nekog nalik sebi, nekog ko se tetu ra kroz život uspevajući da uoči njegovu sm ešnu stranu, nekog ko je prilično stidljiv, ali ne i uzdržan u iznošenju stavova, nekog ko im a razvijenu svest o sopstvenoj vrednosti i drskost da je predstavi drugim a. Pri kraju zabave izm enjali sm o im ena i adrese. N isam očekivala da ću ga opet videti, izuzev slučajno ili u prolazu. Razbarušena kosa i leptir-m ašna beh u sam o fasada, obznana duhovne nezavisnosti. S vrem enom sam prestala da zapanjeno zevam u njega kad bih ga srela n a ulici. Naučila sam da ne obraćam pažnju n a njegov spoljašnji izgled, baš kao i Dajana.
17
2 Na pozornici
Nekoliko dana posle novogodišnje zabave dobila sam dopisnicu od Stivena. Zvao m e je n a zabavu 8. januara. Ispisao ju je predivnim krasnopisom, n a kom sam m u oduvek zavidela, a kojim ja nikad nisam ovladala, uprkos velikom trudu. Posavetovala sam se s D ajanom . I ona je dobila pozivnicu. Rekla m i je da se zabava priređuje povodom Stivenovog 21. rođendana, o čem u n a dopisnici nije bilo ni reči. Obećala m i je da ćemo ići zajedno. Bilo m i je teško da izaberem poklon za nekog kog sam tek upoznala, pa sam odlučila da m u poklonim vaučer za prodavnicu ploča. Kuća n a H ilsajd roudu u Sent O lbanu svedočila je o čuvarnosti i štedljivosti. To u to vrem e nije bilo neuobičajeno. U posleratno doba svi smo vaspitavani da se s p u n im poštovanjem odnosim o prem a novcu, da strpljivo m erkam o povoljniju ponudu i da ništa ne bacam o. D vospratna kuća od crvene cigle n a H ilsajd roudu broj 14, izgrađena početkom XX veka, im ala je izvesnog šarm a, pošto je sačuvana u p rvobitnom obliku, bez izm ena i osavrem enjivanja, poput centralnog grejanja i tepiha od zida do zida. P riroda, vrem enske prilike i porodica s četvoro dece ostavili su tragove n a zapuštenoj fasadi, skrivenoj slabo održavanom živom ogradom . Puzavica je pokrivala oronulu staklenu verandu. N edostajalo je m nogo okana od olovnog stakla iznad u lazn ih vrata. N iko nije odgovorio n a zvonjavu. V rata je konačno otvorila poznata osoba, koja je, o grnuta bundom , svaki d an čekala ispred škole pored pešačkog prelaza. Predstavila se kao Izobel H oking, Stivenova majka. D ruštvo joj je pravio čarobni dečačić tam ne kovrdžave kose i svetloplavih očiju. U sam ljena sijalica škrto je osvetljavala dugi h o d n ik sa žu tim pločicam a, m asivni
Teorija svega nam eštaj, veliki časovnik i potam nele originalne tapete Vilijam a M orisa. Članovi porodice pojavili su se n a vratim a dnevne sobe da m e pozdrave. Shvatila sam da ih već sve poznajem . Stivenova m ajka m i je bila dobro poznata sa straže n a pešačkom prelazu. Njegov m lađi brat Edvard očigledno je onaj dečačić s ružičastom kapom . Sestre M eri i Filipu poznavala sam iz škole, a visoki, sedokosi i ugledni patrijarh Frenk Hoking jed n o m je došao da pokupi roj pčela iz našeg vrta. Moj brat Kris i ja hteli sm o da vidim o šta radi iza kuće, ali nas je, n a naše razočaranje, grubo i odlučno oterao u kuću. Frenk H oking bio je jedini pčelar u Sent O lbanu i jedan od m alobrojnih sa skijam a u našem gradiću. Zim i bi se skijao na b rd u pored naše kuće, n a pu tu do golf igrališta, n a kom sm o u proleće i leto pravili piknike i skupljali divlje zum bule, a zim i se vozili n a limen im poslužavnicim a. U poznavanje s njim a podsećalo je n a sastavljanje slagalice. Svi ti ljudi bili su m i pojedinačno bili dobro poznati, ali dotad nisam znala da su u srodstvu. Prepoznala sam još jednog člana dom aćinstva. O bično je boravila u sobi n a tavanu, ali se u ovakvim prilikam a pridruživala ostatku porodice. Agnes Voker, Stivenova škotska baka, bila je dobro poznata ličnost u Sent O lbanu jer je virtuozno svirala klavir. Jednom m esečno dem onstrirala je svoju veštinu u Gradskoj većnici. Tad bi udružila snage s Moli Djukejn, najokretnijom folklornom plesačicom. Ples i tenis b eh u m oje jedine društvene aktivnosti u tinejdžersko doba. Preko njih sam stekla prijatelje oba pola iz raznih škola i raznovrsnih društvenih slojeva. Posle škole sm o svuda išli zajedno. Pili sm o kafu u subotu u ju tru i igrali tenis uveče. Leti sm o se družili u teniskom klubu, a zim i išli n a časove plesa i folklora. Nije nam sm etalo što su na folklor dolazile i naše majke, zajedno sa ne baš okretnim starijim ljudima. Družili smo se i igrali u našem prostoru, daleko od starijih. U tom našem uglu bi povrem eno procvetale rom anse. Izazvale bi lavinu tračarenja, a i poneku tuču, ali obično bi uvele brzo kao što su i procvetale. Bili sm o ležerna i prijateljski raspoložena grupa tinejdžera. Živeli smo jednostavnije od savrem ene m ladeži. Atm osfera n a igrankam a bila je bezbrižna i zdrava, n ad ah n u ta zaraznom strašću Moli D jukejn prem a svojoj um etnosti. S violinom n a ram enu, autoritativno je zapovedala igračim a, dok je Stivenova baka, korpulentna žena ponosno uspravljena za koncertnim klavirom , um ešno prebirala prstim a po dirkam a od slonovače, tako da joj se guste kovrdže n a čelu nijedanput ne pom ere. Ta dostojanstvena 19
Džejn Hoking žena bi se ponekad okrenula da osm otri igrače neobično ravnodušnim pogledom . Sada je i ona sišla niz stepenice da pozdravi goste n a Stivenovom dvadeset prvom rođendanu. D ruštvo n a zabavi bilo je m ešavina prijatelja i rođaka. Bilo je i nekoliko poznanika njegovih roditelja iz oksfordskih dana, ali se većina sastojala od naših vršnjaka iz Škole Sent O lbana, koji su m nogo doprineli ugledu naše m ale škole posle oksbričkih* prijem nih ispita 1959. godine. Stiven je bio m lađi od ostalih u odeljenju. Takođe je prilično m lad, sa sedam naest godina, upisao i fakultet, pogotovo kad se uzm e u obzir da većina njegovih drugova nije bila sam o jednu, već i po nekoliko godina starija od njega, pošto su skoro svi pre O ksforda najpre bili n a obaveznom služenju vojnog roka, koji je tek nedavno ukinut. Stiven je kasnije priznao da zbog te razlike u godinam a izm eđu njega i kolega n a studijam a iz O ksforda ni izbliza nije izvukao koliko je mogao. Sigurno je da je bio u bližim vezam a s prijateljim a iz srednje škole nego s bilo kim s Oksforda. Izuzev Bazila Kinga, D ajaninog brata, kog sam poznavala sam o po čuvenju, kao novog člana sentolbanske elite. G ovorilo se za njih da su intelektualni avanturisti naše generacije, strastveno posvećeni kritičkom odbacivanju svake opšteprihvaćene istine, ism evanju svake naznake m isaonog klišea, negovanju nezavisnog rasuđivanja i istraživanju krajnjih granica duhovnosti. Lokalne novine Harts advertajzer veličale su uspeh naše škole od pre četiri godine, objavljujući njihova im ena i lica n a stranicam a. D ok sam se ja sprem ala da tek pođem n a univerzitet, oni su ga završavali. M nogo su se razlikovali od m ojih prijatelja, zbog čega sam pom alo zazirala od njih. N iko iz tog društva ne bi proveo veče igrajući folklor. Skrasila sam se u uglu, blizu vatre, s E dvardom u krilu, bolno svesna odsustva sofisticiranosti. Slušala sam razgovore ne usuđujući se da učestvujem u njim a. Neki su sedeli, drugi su stajali oslonjeni o zid ogrom ne i studene trpezarije, u kojoj je jedini izvor toplote bila peć sa staklenim vratancim a. Razgovor je tekao neujednačeno. Sastojao se uglavnom od šala, koje nisu bile nim alo prefinjene, kako sam očekivala. Zapam tila sam samo deo razgovora koji nije bio sam o šala, već i logička zagonetka o N jujorčaninu koji je želeo da se
* Iako konkurentni univerziteti, Oksford i Kembridž su slični u m nogo čemu. Zato ova dva najprestižnija univerziteta u Velikoj Britaniji često nazivaju Oksbridž i posm atraju kao organsku celinu. (Prim . lekt.)
20