BIORESCUE
Obn
Projekat :
u: vc
qawe i o~uvawe biodiverziteta putem vr{wa~ke edukacije u“ ”gradu Kraguje av
Centar za ekolo{ko obrazovawe i odr`ivi razvoj CEOOR
Predava~i: profesori Prirodno-matemati~kog fakulteta u Kragujevcu :
Dr Marina Topuzovi} Dr Aleksandar Ostoji}
Пројекат под називом “Обнављање и очување биодиверзитета путем вршњачке едукације у граду Крагујевцу (“Biodiversity Restoration and Conservation using Peer Education in the City of Kragujevac“ – BIORESCUE) реализује се у сарадњи Центра за еколошко образовање и одрживи развој (ЦЕООР) и Удружења Стаклено звоно.
Н
акон успешно реализованог пројекта “Подизање свести код ученика основних и средњих школа по питањима климатских промена и енергетске ефикасности уз истовремено подизање капацитета Центра за еколошко образовање и одрживи развој” амбасада Републике Финске одлучила је да финансијски подржи и овај пројекат. Подршка Министарства просвете – Школске управе Крагујевац и локалне самоуправе ни овај пут није изостала .
Тема пројекта је одабрана према приоритетима Локалног еколошког акционог плана града Крагујевца, а један од циљева је и јачање ЦЕООР-а и успостављање сарадње кроз умрежавање школа, факултета, обданишта, и невладиних организација чије је тежиште екологија, заштита животне средине и одрживи развој. Пројекат траје годину дана и можемо га поделити у четири циклуса.
Biodiverzitet
S
ве израженији техничко-технолошки развој довео је до озбиљног угрожавања многих врста на нашој планети. Научници, али и појединци, постајали су све свеснији овог проблема. Прва научно утемељена упозорења појавила су се у другој половини XX века, најбоље уобличена од стране Римског клуба 1972. године. Извештај са тог састанка под називом „Границе раста“ покренуо је веома значајна и упозоравајућа питања о будућности човечанства. Исте те године је у Стокхолму одржана Прва конференција Уједињених нација о животној средини, за коју се сматра да је представљала прекретницу у односу човечанства према животној средини. На овој конферецији је усвојен извештај Ворда и Дибоа „Земља – планета наша једина“ у којем се апелује на човечанство да очува планету на којој живимо.
Први циклус у трајању од четири месеца представља припрему ученика – чланова ЦЕООР-а који ће радити вршњачку едукацију, као и васпитача, учитеља и наставника у чијим ће се обдаништима и школама спроводити пројекат. Чланови Центра су били на студијском путовању у специјалном резервату Засавица и учествовали у раду Извиђачког табора Голија - Рудно. У другом делу изводе се радионице са ученицима основних школа и децом предшколског узраста на терену (Језеро Шумарице и Ботаничка башта – Крагујевац), а у сарадњи са ЈП Србијашуме посадиће се саднице у школским двориштима. Трећи део почиње такмичењем за најбољи хербаријум у коме ће учествовати све основне школе града Крагујевца и обданишта. Прдстављање оног што су научили током семинара и радионица са својим васпитачима, учитељима и наставницима у својим учионицама биће презентовано током Зимског кампа и Фестивала еколошког образовања (јануар 2012. године). У последњем четвртом делу одржаће се радинице у школама које имају за циљ да се понови и утврди стечено знање и анкетирају ученици, као и неколико радионица за грађанство по месним заједницама. Током пролећне садње, школе и обданишта који су дали највећи допринос пројекту, додатно ће оплеменити своја дворишта садницама које поклања ЈП Србија шуме.
Биолошка разноврсност или биодиверзитет (gr. bios = живот, engl. diversity = разноврсност, разноликост) је релативно нов појам. Са његовом употребом се почело од састанка Националног Форума за БиоДиверзитет септембра 1986. године, у организацији Националне Академије Наука (САД) и Смитсонијановог института. Конвенцијом о заштити биолошке разноврсности, званично прихваћеној на Конференцији о одрживом развоју у Рио де Жанеиру 1992. године, појам биодиверзитета добија централни положај не само у уже биолошком већ и у једном ширем друштвеном, економском и политичком смислу. Ту конвенцију је Република Србија потврдила 2001. године. Уједињене нације су установиле Међународни дан биодиверзитета (22. мај). Једна од најшире прихваћених дефиниција биодиверзитета је она у Конвенцији о биолошкој разноврсности: „биодиверзитет, према најшире прихваћеној дефиницији, означава свеукупност гена, врста, екосистема и предела на
Земљи.
Конвенција о биодиверзитету дефинише овај појам као свеобухватну разноликост и различитост живих организама, укључујући, између осталог, копнене, морске и остале водене екосистеме и еколошке комплексе чији су део; ово укључује диверзитет у оквиру врста, између врста и између екосистема“. Биодиверзитет се не може свести на пуко набрајање врста и констатовање њихове бројности, морамо добро познавати врсте (укључујући и њихов развој), али и место и улогу коју имају у екосистемима. Зато се и каже да суштина биодиверзитета није само у флористичкој и фаунистичкој разноврсности (наравно, овде не треба заборавити микроорганизме и гљиве), већ почива, у истој мери, и на различитостима животних форми и еколошких типова (еколошки значај), разноврсности животних заједница (ценолошки значај) и на разноврсности екоситема, предела, вегетацијских зона и биома (геобиодиверзитетни значај).
РАЗНОВРСНОСТ ЖИВОГ СВЕТА НА
ЗЕМЉИ
Д
о сада је описано и класификовано између 1.5 и 1.75 милиона органских врста на Земљи. Процене укупног броја врста варирају од 3.6 до 80, па и преко 100 милиона, али реалније процене сугеришу постојање 13 до 20 милиона врста. Процењује се да је око 48% светске флоре и 25-35% кичмењачке фауне на Планети угрожено, а да је дневна стопа изумирања 74 врсте, односно око 27.000 врста годишње, што је 1.000–10.000 више врста него што је природни ток њиховог изумирања.
П
•
Генетички диверзитет подразумева разноврсност ДНК структуре између јединки које припадају истој врсти (индивидуална разноврсност);
•
Специјски диверзитет представља разноврсност, односно свеукупност органских врста на нашој планети од настанка живота па до данас;
•
Екосистемски диверзитет подразумева разноврсност изнад специјског нивоа, односно разноврсност станишта, животних заједница, екосистема и предела.
Флора Вегетација Србије је изузетно разноврсна и чини је више од 700 асоцијација (заједница) и скоро 500 субасоцијација. У Србији постоји 3662 врсте и подврсте васкуларне флоре, груписане у 141 породицу и 766 родова, што чини Србију једном од европских земаља са највишом флорном разноврсношћу по јединици површине. Од посебне важности су локалне ендемске врсте, које чине 15% укупне ендемске флоре Србије.
ОРГАНИЗАЦИЈСКИ НИВОИ ДИВЕРЗИТЕТА ојам „биодиверзитет“ као кишобран покрива све оно што се односи на разноврсност, разноликост и варијабилност живог света планете. Биодиверзитет обухвата неколико организацијских нивоа: генетички, специјски и екосистемски:
Велико богатство типова станишта омогућило је да на простору Србије заједно живе бројне биљне и животињске врсте различите биологије, порекла, времена настанка, распрострањења и начина живота. Оне граде сложене и често јединствене заједнице река, језера, мочвара, бара, тресава, ритова, влажних долина, степа, слатина, пешчара, непрегледних равница, усталасаног побрђа, заклоњених клисура, стрмих литица, планинских падина и најсуровијих врхова. Велики број и разноврсност биљних и животињских врста, њихових заједница и екосистема чине Србију Европом у малом, и једним од самих центара њене биолошке разноврсности.
Фауна РАЗНОВРСНОСТ ЖИВОГ СВЕТА У
Н
СРБИЈИ
аша земља је по богатству , фунгије, фауне и екосистема међу водећим земљама Европе, што значи да је богата свим елементима биолошке разноврсности, генетичким, специјским, закључно са екосистемским диверзитетом. У нашој земљи живи 43.3 % врста које насељавају Европу. Иако територија наше земље чини само око 0.07%, она спада у простор Балканског полуострва чији делови (укључујући и нашу земљу) припадају Медитеранском региону, као једној од 25 „врућих тачака“ (hot spots) биодиверзитета на Земљи.
У Србији постоји 110 забележених врста риба, односно 51% европске ихтиофауне. У групи водоземаца и гмизаваца забележене су 44 врсте (55 подврста) у оквиру 19 родова и 14 породица (49% европске херпетофауне) што јасно указује на велику разноврсност херпетофауне. На простору Србије јавља се 345 врста птица, што представља 74% европске орнитофауне. Даље, на Балканском полуострву постоји 300 врста птица које се гнезде, а од овог укупног броја чак 253 врсте се јавља у Србији (84%). Од сисара у Србији се јавља 96 врста, односно 67% европских врста. Постоје два подручја са високим диверзитетом, а то су источно подручје Баната, Карпата и Шумадије, те западно подручје коју чине Бачка, Срем и долина реке Дрине.
3
ЗАШТИТА БИОДИВЕРЗИТЕТА
О
сновни циљ конзервационе биологије је очување и заштита биодиверзитета на Планети. Општи стандарди за процену биодиверзитета засновани су на критеријумима за одређивање угрожености врста Међународне уније за заштиту природе (Црвене листе и Црвене књиге IUCN), значајних ботаничких подручја (IPA), значајних орнитолошких станишта (IBA), као и на категоризацији станишта (CORINE и Natura 2000). На овај начин би се омогућило да се заштити око 10% површина на Земљи са најзначајнијим и најрепрезентативнијим биодиверзитетом. Према подацима из 2004. године, преко 38.000 врста је угрожено према критеријумима IUCN-а. ЗАШТИЋЕНА ПОДРУЧЈА У СРБИЈИ
З
аштићена подручја на територији Републике Србије заузимају приближно 5.8% укупне територије (укупно 463 заштићена подручја на 518.204 хектара). Она по својим еколошким, биогеографским и другим карактеристикама представљају природне целине од изузетног значаја са екосистемима и пределима посебних вредности у погледу изворности, разноврсности вегетације, флоре и фауне, геоморфолошких, геолошких, хидролошких и других карактеристика, културно-историјских вредности и антропофеномена насталих у интеракцији човека и природе. На списку заштићених подручја која су проглашена у складу са националним законодавством налазе се: 5 националних паркова (158.986 ha), 16 паркова природе (213.303 ha), 16 предела изузетних одлика (45.656 ha), 68 резервата природе (88.893 ha), 42 културно-историјска подручја ha (2.507 ha) и 314 споменика природе (8.579 ha). Међународно заштићена подручја Србије су РАМСАР подручја (9) и један резрват биосфере који је део УНЕСКО-вог програма „Човек и биосфера” (UNESCO MAB). На прелиминарној листи Важних подручја за биљке (ИПА подручја) у Србији налазе се 62 подручја, укључујући територије 5 националних паркова и више од 10 природних резервата. Осим тога, на територији Србије постоје 42 подручја значајна за птице (ИБА подручја) и 40 примарних подручја за лептире (ПБА подручја).
4
AKVATI^NA STANI[TA
V
ода је животна средина за многобројне организме, али и унутрашња средина свих организама, где се одвијају метаболички процеси. Вода непрестано кружи у природи, а покретачка снага тог циклуса је сунчева енергија. Вода прекрива 72% површине Земље, а континенти само 28%. Већину те воде, 97% чине мора и океани, а само 3% је слатке воде на Земљи. Више од 2/3 те воде је залеђено у облику ледника и ледених капа, више од 1/2 преостале слатке воде је подземно и мање од 1/10 присутно је у атмосфери. На крају, оно што је остало од 1% воде на Земљи чине језера и реке. Слатке воде су еволуционо млађе од сланих. Распоред слатких вода на Земљи изгледа овако: • • • • • •
лед (поларни, ледници) подземна вода влага тла језера (слатководна) реке атмосфера
78.10% 21.03% 0.45% 0.37% 0.005% 0.039%
ШТА ЈЕ СЛАТKОВОДНИ ЕКОСИСТЕМ? латководни или акватични екосистеми S се дефинишу на следећи начин: организми (биотичка компонента) који
насељавају средину (абиотичка компонента). Можемо их поделити у две велике категорије: текуће воде или лотичке системе (реке и потоци) и стајаће воде или лентичке системе (баре и језера). Физичке карактеристике текућих или стајаћих вода директно утичу на квалитет воде и способност водених тела да апсорбују загађујуће материје. Текуће воде се међусобом доста разликују, не само по величини већ и по особинама. Реке и потоке дефинишемо преко различитих карактеристика, као што су начин употребе околног земљишта (урбана, пољопривредна или природна подручја), величином слива, хијерархијом водотокова, геологијом, земљиштем, топографијом, протоком вода и вегетацијом.
Постоје два типа текућих станишта, ерозиони, који се одликује водом која брзо тече, и таложни, који се одликује подручјима у којима вода споро тече. Тип станишта у водотоку, седимент, као и састав супстрата, великим делом зависе од типа арела. Екосистеми стајаћих вода укључују језера, баре и влажна подручја (wetlands). Језера се према према месту и начину постанка деле на: метеорска (космичка) - настала услед удара метеорита, тектонска - настала услед тектонских покрета (земљотреси), ледничка (глацијална) - настала радом ледника, вулканска (калдера) - настала радом вулкана, приобална (лагуне) - настала повлачењем мора из залива, у равничарским крајевима, крашка - настала у удубљењима у крашким теренима, речна (флувијална) - настала мењањем тока реке, еолска - настала радом ветра (у удубљењима насталим еолским процесом). Језера која настају од речних меандера се означавају као потковичаста језера (oxbow lakes). Ови меандери и завоји које прави река на крају бивају одвојени од главног тока реке образујући потковичаста језера која су дугачка, узана, у облику полумесеца или слова U. Лентичка средина се може поделити на три главне зоне или станишта: •
•
•
Литорална зона (литорал) – плитка област близу обале са вегетацијом и са зоном удара таласа, са крупним талогом тј. седиментом (шљунак, облутци). Највећи број акватичних биљака расте у овој области, где светлост продире до дна. Лимнетичка зона – област отворене воде сувише дубока да би омогућила развој укорењених акватичних биљака, али довољно плитка да светлост продире у водени стуб. Зона
профундала
(профундал)
– дубока област у зони контакта вода-подлога са веома мало или без светлости. Фини седимент на дну се састоји од ситног песка, муља и глине који су помешани са органском материјом.
5
ШТА ЈЕ СЛАТКОВОДНА ВРСТА? Многе врсте животиња зависе од слатководних станишта на много различитих начина: • Неке врсте зависе од слатководних станишта током свих фаза свог животног циклуса, као што су, на пример, многе слатководне рибе (осим врста које мигрирају из морских у слатководне средине и обратно), слатководни ракови и ротаторије; • Неким врстама су потребни слатководни услови да би у њима провели део свог животног циклуса, као што су многи водоземци и инсекти; • Неким врстама су потребна влажна станишта, као што су неке Collembola; • Неке врсте су тесно везане за слатководна станишта јер у њима траже храну или склониште, као што је већина тзв. водених птица и неки сисари, али, такође, и паразити којима су онда ти домаћини (те слатководне животиње) уједно и ‘храна и станиште’. Под слатководним врстама подразумевамо и “праве слатководне врсте” и “врсте зависне од слатководних станишта”. У ове друге спадају многе водене птице, и неколико сисара и гмизаваца. У случају паразита, ако имају слатководну фазу, сматрају се као праве слатководне врсте, а ако имају само унутрашње паразитске фазе, они би спадали у врсте зависне од слатководних станишта.
КАТЕГОРИЈЕ (ПОДЕЛА) АКВАТИЧНИХ БИЉАКА У литоралу можемо да разликујемо три категорије акватичних биљака: • Емерзне – укорењене биљке које расту у близини обалске зоне, чији се мањи део налази потопљен, а већи део је изнад површине воде (трска, рогоз). • Флотантне – укорењене биљке (неке нису и плутају на површини) чији листови плутају по површини (локвањи, водени зумбул, сочивица). • Субмерзне – укорењене биљке чији су скоро сви листови испод површине воде (валиснерија, елодеа, хидрила, харе, потамогетони, мириофилуми).
АКВАТИЧНЕ ЖИВОТИЊЕ Животиње које живе у барама и језерима можемо сврстати у 5 категорија на основу њихових физичких прилагођености средини у којој живе: •
• • • •
6
Неустон – организми који бораве на или близу површине воде (ларве комараца, водене
стенице ходачи...). Понекада се организми чији се барем један део тела налази изнад воде означавају као плеустон или епинеустон (нпр. водене стенице ходачи), за разлику од правих неустонских организама који живе испод површине воде и тело им је потпуно потопљено у воду = хипонеустон (нпр. ларве комараца). Нектон – организми који слободно пливају у води (рибе, предаторске бубе). Епибионти – организми који су причвршћени за стене, пањеве и друга потопљена тела, као и за тела биљака (перифитон, овде спадају и алге) или животиња (епизоити). Бентос – организми који живе на или у седименту подлоге (глисте, мекушци). Планктон – микроскопске биљке (фитопланктон) и животиње (зоопланктон) који лебде у води.
Глобална
процена диверзитета слатководних животиња
На основу познатих података (важи закључно са 2008-ом годином) укупан број описаних слатководних врста животиња је 125.531 врста или приближно 126.000 врста. Ова цифра представља тренутно знање и сигурно је значајно мања од стварне вредности. Већина аутора, указује на то да још увек има доста неоткривених врста. Податак о 126.000 врста представља 9.5% од укупног броја описаних врста на свету (тј. 1.324.000 врста, UNEP, 2002). Слатке воде (језера, реке, подземне воде итд.) представљају свега око 0.01% површине планете, тако да непропорционално велики део укупног биодиверзитета живи у слатководним екосистемима. Забележено је 2.614 врста макрофита из 412 родова, што је око 1% од укупног броја врста васкуларних биљака које су до данас познате (270.000). Макрофите имају кључну улогу у изградњи слатководних екосистема јер представљају станиште и храну за многе организме. Микроорганизми, као што су бактерије, вируси, протозое, гљиве и алге су групе од великог значаја за слатководне екосистеме и разноврсност. Већина ових група, са изузетком алги и Cyanobacteria, су знатно мање проучаване. Забележено је 3047 врста акватичних гљива, од којих је највероватније око 2000 врста ограничено на слатке воде, као и 2392 врсте слатководних Protozoa.
Кичмењаци Укупан број слатководних врста кичмењака, укључујући и водене птице, али без бракичних врста риба је 18.235 врста. Тај број чини 35% свих описаних врста кичмењака (52.000 врста). Од тог броја, највише је риба (69%), затим водоземаца (24%). Скоро 50% свих врста риба живи у слатким и бракичним водама (15.062 врста, од којих су 12.470 искључиво слатководне). Слатководни системи су станиште за 73% водоземаца.
Инсекти Diptera, Coleoptera и Trichoptera су најважнији представници слатководних инсеката, са 43, 18 и 15% (редом) од укупног броја слатководних врста инсеката (скоро 76.000).
Ракови Њихов број је процењен на укупно 11.990 описаних врста, које су груписане у преко 1.533 родова, што је 30% од укупно познатог диверзитета ракова, који се процењује на око 40.000 врста.
Мекушци Забележено је око 5.000 врста слатководних мекушаца (4% од укупног броја слатководних врста животиња) и око 7% од укупног броја мекушаца, 80.000 врста. Од тога, 80% су пужеви, а 20% су шкољке.
7
POJAM FLORE
F
лора (лат. Flora - богиња биљног света, лат. flos, floris - цвет) подразумева комплекс
свих биљних врста једног подручја и/или временског периода; то је у суштини инвентар (списак) биљних врста сложен по одређеном, најчешће филогенетском принципу. Више биљке обухватају маховине, папрати, голосеменице скривеносеменице. Оне
• •
формирање Црвене листе флоре Србије, са дефинисаним категоријама угрожености, формирање ботаничких башти, како би се на заштићеном терену гајиле и опорављале бројне угрожене и ретке биљне врсте, односно спроводила ex situ заштита. Оне би се ту сачувале за будуће генерације и реинтродуковале назад у своје природно станиште. ЦРВЕНА КЊИГА ФЛОРЕ СРБИЈЕ
и
су данас најбројнија група биљака. Насељавају скоро сва места на Земљи, до испод 50 м дубине у морима, у области вечитог леда на половима и на високим планинама до 5500 мнв. Највеће флористичко богатство и диверзитет је сконцентрисан у тропским пределима, али се и Балкан такође одликује великим флористичким богатством. Укупан број виших биљака на планети износи око 270.000 врста. Од овог броја скривеносеменице чине 89%, голосеменице 0.3%, папрати 4.2% и маховине 6.6%. Наша земља, обзиром на површину, има велико флористичко богатство. На површини која чини мање од 0.03% светског копна живи око 2% светске флоре. По односу површине и броја врста (густини врста) Србија је на осмом месту у Европи. Васкуларна флора Србије је релативно добро истражена и има око 3.562 врста. Овако велика разноврсност у свету и у Србији, налази се у великој опасности. Многи екосистеми су потпуно уништени, честа је прекомерна експлоатација појединих врста, испаша, паљење, сеча шума, уношење страних врста, загађење ваздуха, воде, земљишта.
8
Као једна од основних дугорочних мера очувања глобалног биодиверзитета истиче се проучавање и разумевање биодиверзитета појединих региона, сагледавање значаја разноврсности у свим аспектима живота и борба за њихово очување. Неке од тих мера су:
У
циљу заштите великог богатства биодиверзитета флоре Србије 1999. године је урађена Црвена књига флоре и фауне Србије, која садржи прелиминарну листу најугроженијих биљака према критеријумима Међународне уније за заштиту природе. Поједине врсте су истовремено стављене и на европску и светску Црвену листу. Неке од драгоцених биљних врста из Црвене књиге су стављене под заштиту: Picea omorica – Панчићева оморика (средњи ток Дрине у Западној Србији – Tара, Милешевка), Taxus baccata – тиса (на планинама и клисурама), Lilium martagon (расте у влажним буковим шумама), Ramonda serbica – српска рамонда (расте у Сићевачкој клисури), Primula vulgaris - јагорчевина, угрожена због лепих цветова и лековитости, Pinus mugo – бор кривуљ и др. ЕНДЕМСКА И РЕЛИКТНА ФЛОРА
Е
ндемизам је појава ограниченог распрострањења организама на одређеној, често малој, територији или акваторији. Ендемичне групе организама су ендемити. Површина ареала ендемита може бити веома мала (на пример једна литица), али и веома велика (цео континент). Супротан термин ендемизму је космополитизам, односно широко распрострањење. Услед мале географске распрострањености, ендемити су веома рањиви. Свако уништавање њиховог станишта може довести до изумирања ових врста. Најчешћи узроци су непосредно везани за повећање бројности људске популације и човеково деловање на повећању настањиве површине, површина под пољопривредним културама, крчењу шума, уносу страних (алохтоних) врста и сл.
ЕНДЕМИЧНОСТ И РЕЛИКТНОСТ ВАСКУЛАРНЕ ФЛОРЕ СРБИЈЕ
Н
а Балканском полуострву има 1.754 ендемичних биљака, што чини 27% укупне балканске флоре. У флори Србије забележено је 197 ендемичних врста и подврста, а 8.06% њене флоре чине Балкански ендемити. На територији наше земље потпуна изолованост популација постигнута је на у високопланинским регионима и то током ледених доба, тако да је високопланински тип ендемизма у нашој флори доминантан.
Едафски ендемизам је везан за одређене специфичне геолошке подлоге (посебно се издвајају серпентинска станишта у западној и централној Србији и у Метохији). Посебан заначај у ендемичној флори Србије имају локални ендемити. Ови таксони представљају биљке од међународног значаја за глобално очување генофонда и биодиверзитета. У Србији је распрострањено 59 локалних ендемита (Панчићева оморика, кукурек и др.). Највише је балканских ендемита, а неки од њих су: молика, српска рамонда, европска форзиција и др. Распрострањење ендемичне флоре у Србији је веома неравномерно и повећава се од низијских региона Војводине у правцу високопланинских области. Центри диверзитета ендемичне флоре су Проклетије, Шарпланина, Копаоник, Паштрик, Стара планина, Сува планина, где се налази и 40-60 врста на 10 км2. Посебну вредност генофонда васкуларне флоре Србије чине реликти. То су биљке велике старости, које код нас насељавају специфична станишта, кањоне река и планинске врхове, као и преостале делове степских подручја Војводине. Према старости, односно периоду из кога потичу, реликти се деле на терцијарне, глацијалне, бореалне и степске.
Зашто је важно да сачувамо биодиверзитет флоре? У чему се све огледа значај биљака за функционисање живота на Земљи и посебно значај биљка за човека? Биљке имају непроцењиву улогу у одржавању живота на Земљи. Опстанак свих организама у биосфери зависи од протицања енергије и кружења супстанци на Земљи. У тим процесима веома је важна улога биљака. Биљке апсорбују Сунчеву светлост, претварају је у хемијску енергију органских једињења у процесу фотосинтезе, а затим се та енергија многоструко искоришћава у сложеним трофичким односима живих бића. Као аутотрофни организми биљке су органских једињења којима се користе различити хетеротрофни организми, потрошачи у трофичком ланцу исхране. произвођачи
У општем кружењу супстанци биљке су изузетно значајни чиниоци. Минерални елементи непрекидно циркулишу од земљишта и ваздуха до биљака као произвођача, преко разноврсних потрошача и разлагача, назад у земљиште и атмосферу. Биљке имају значајну улогу у циклусима кружења кисеоника, угљендиоксида, азота, фосфора и кружењу воде.
Вегетација утиче на микроклиму одређених области и то у обиму који је у сразмери са њеном густином и покровношћу, смањује буку, ублажава дејство ветрова, повећава влажност ваздуха и врши јонизацију, прима на себе највећи део прашине и чађи, а многе врсте су веома значајне и као биофилтратори тешких метала и других загађујућих материја. Различите биљне врсте из богате флоре користе се у процесима мелиорације, исушивања подводних терена, смањењу и спречавању ерозије и у рекултивацији. Биљни покривач обнавља деградиране, огољене и еродиране терене подижући им економску, еколошку и естетску вредност. Биљке су темељ традиционалне и модерне медицине, извор сировина за дрвну, фармацеутску, прехрамбену и текстилну индустрију. Биљке су основни извор хране за човека, темељ пољопривреде. Данас човек гаји, оплемењује, ствара нове сорте и унапређује производњу биљака које служе за његову исхрану, исхрану домаћих животиња, као сировина у прехрамбеној и фармацеутској индустрији и др. У пољопривредно развијеним подручјима 93% животних намирница су продукти биљног порекла. Најчешће и највише коришћене биљке су житарице, зељасте биљке из породице трава, махунарке из породице бобова и бројне зељасте и дрвенасте биљке груписане у воће и поврће.
Занимљивост
Један килограм растиња апсорбује 8кг угљен-диоксида у току једног сата, а то је количина коју у исто време створи 200 људи. Шума од 1 хектара везује годишње 16 тона угљен-диоксида, а ослобађа 11 тона кисеоника.
Терцијарни реликти распрострањени су углавном у кањонима и клисурама и претежно су шумске врсте. Неки од представника су: тиса, шимшир, орах, јоргован, леска, ловор вишња и др.
9
Житарице су се на централном Балкану гајиле од античких времена (пшеница, јечам, раж, овас, просо), а данас се гаје многобројне селекцијом добијене врсте настале од аутохтоних врста. Поврће чини групу биљака чији се вегетативни и или генеративни органи користе за исхрану у свежем или прерађеном стању. Данас је у свету познато више од 1000 врста поврћа, а гаји се 150 врста. Више од половине врста поврћа које је у употреби у Србији има непосредне дивље сроднике у нашој флори: дивља салата, шаргарепа, маслачак, цикорија, лук, коприва, добричица, киселица, зеље и др. На нашим теренима расте и самоникло чајно јестиво биље: шипурак, дивља јабука, трњина, трешња, дивља крушка, оскоруша и др., као и ароматичне врсте: нана, мајчина душица, липа, камилица и др. Лековите
- У Србији има око 400 врста лековитих биљака (10% флоре) а многе од њих су широко распрострањене: жалфија, мента, камилица, коприва, кантарион, столисник, липа, бреза и др. Многе јестиве самоникле биљке су истовремено и лековите, а врло често и медоносне. Лековитих биљака има свуда: у живицама (глог, шипурак, трњина); на зидинама - (бршљен); на њивама (кукуруз), у дворишту (руже, драгољуб, невен); у шумама (папрат). биљке
Воћкарице - Повољни еколошки услови омогућили су да у нашој флори имамо бројне врсте воћки. Међу њима се разликују: дрвенасте врсте - дивља крушка, дивља јабука, трешња, оскоруша, леска и др., жбунасте - трњина, дрен, леска, шипурак, глог, боровница, купина, малина, лијане - винова лоза и зељасте - јагода. Многе биљке наше флоре имају изузетне карактеристике, којима оплемењују и унапређују изглед околине и представљају велики хортикултурни потенцијал. Неке од њих су: јагорчевине, адонис, каранфили, перуника, нарцис, љиљан, мразовац, звончић.
декоративне
10
Вегетација је, уз рељеф, и градитељ пејзажа. Тако у Војводини печат пејзажима дају обрадиве површине. Мозаично и спорадично постоје мање површине са аутохтоном вегетацијом ливадско-степског, шумо-степског или пешчарског карактера (Фрушка гора, Делиблатска пешчара, Вршачке планине, Суботичка пешчара), као и мали очувани простори са мочварном и воденом вегетацијом.
У брдско-планинском делу наше земље доминирају буква и мешовите шуме букве и четинара, а затим пашњаци и планинске ливаде. Овде су интересантни естетски аспекти бусенастих, јастучастих и полеглих хабитуса биљака и крупних цветова лепих боја, као њихова адаптација на услове живота. Посебно леп призор пружају биљке из родова линцура, пуцавац, каранфили, мајчина душица, клека, валеријана и др. од
Брдовито-равничарска област јужно Саве и Дунава је некада била изузетно
богата лишћарским листопадним шумама, нарочито подручје Шумадије. Данас је остало само 20% некадашњих шума. На вишим теренима у Шумадији доминирају храстови сладун, цер и китњак, а на нижим храст лужњак. У састав ових шума улазе и буква, јавор, граб, брест, липа и др. Од самониклог дрвећа и жбунова ту се налазе пасдрен, калина, јоргован, дивља ружа, шимширика, глог, дрен, руј, форзиција, као и дивље воћке, нпр. оскоруша, дивља крушка, трешња, јабука, купина, зечја леска, шумска јагода и др. и бројне друге лековите и јестиве биљке Дрвенасте врсте су непроцењиви извор семенског и садног материјала и изданачког подмлатка храстова, букве, јавора, граба, бреста, липе који се могу користити за обнављање шумских простора, подизање заштитних шумских појасева, за формирање паркова, алеја и башта. Животињски свет листопадних шума је разноврстан, услед великог броја дрвећа и жбунова, постојања пропланака и увала, повољне светлости и температуре и обиља хране. У њима живе јелен, дивља свиња, срна, рис, мрки медвед, куна златица, твор, лисица, кртица, веверица, пух, птице (детлићи, вуга, зеба, шумска шева, обична сеница, дрпоздови, обични славуј, црвендаћ.), гмизаваци (зелембаћ, живородни гуштер, слепић, шарка), водоземци: шарени даждевњак, шумска жаба, крастава жаба.
Биљке имају и физиолошки, социолошки, културни и просветни значај. Вегетација има велики позитиван
утицај на човека. Зелена боја листова, њихово тихо шуморење, повећан садржај кисеоника имају повољан физиолошки утицај на нервни систем човека, побољшавају му здравље и радне способности Биљне врсте су у току своје дуготрајне еволуције усавршиле биолошки систем заштите од микроорганизама, продукујући заштитне материје фитонциде. Оне убијају или успоравају развој неких бактерија, изазивача болести. У 1м3 шумског ваздуха налази се 200300 бактерија, а у 1м3 градског ваздуха 40000 60000 бактерија. Нарочито много фитонцида продукују четинарске врсте- клека, бор и смрчa. Флора представља културно наслеђе народа, његову традицију. Везана је за
народне обичаје, обреде и верске свечаности, показујући исконску везу човека и биљака. За готово сваки регион наше земље везани су неки од обичаја, легенди или веровања који укључују биљке: босиљак, бели и црни лук, хајдучка трава, мајчина душица, здравац, ивањско цвеће, божур, јасенак, видовчица, ковиље, храст (бадњак)... Посебан аспект флоре у народним обичајима треба су записи и појединачна стабла од историјског значаја. Записно дрво је веома важно у животу села и подразумева суштину религије сеоског живота, оно је заштитник села. На кори тог дрвета се урезује крст, па отуда потиче и назив. Завод за заштиту природе Србије је поред највреднијих предела заштитио и више од 200 појединачних стабала различитих врста: храст, липу, орах, кедар, бор, ариш, дуд, магнолију, дивља крушка у Белошевцу и др. Нека имају и историјски значај: Таковски храст, платан код Милошевог конака у Топчидеру, Карађорђев дуд и сл.
TERENSKA ISTRA@IVAWA
Пожељно би било да се испитивања обављају барем једанпут месечно, мада многе врсте имају средње генерацијско време које је краће, што значи да би било много боље када би се испитивања обављала два пута месечно, чак и сваких недељу дана. Ово је од великог значаја у периоду тзв. фазе “бистре” воде и током летњих месеци. Током вишемесечних узорковања, пожељно би било да се врше у истом периоду (почетком, средином или на крају месеца), а, такође, да буду обављена приближно у исто доба дана. Избор методе приликом узимања узорака зависи од објекта на којем се врше испитивања. Веома је важно на време одабрати адекватну опрему која се носи на терен, а која зависи
и од тога који тип акватичних станишта се испитује. Када се испитују стајаће воде или веће реке неопходан је чамац. Тада се носи и опрема за испитивање дубине (калибрисан канап са тегом), тзв. Секи диск за мерење провидности, као и различити апарати који на лицу места могу да мере одређене параметре (температуру, садржај кисеоника, pH, садржај одређених нутријената и сл.). Иста апаратура се користи и приликом истраживања мањих текућица. Поред набројаног, обавезно се носи и опрема за прикупљање узорака за биолошку анализу (планктонске и бентосне мрежице, багери, хидробиолошке боце, мреже и сл.), као и за анализе физичких и хемијских параметара (бочице и флаше у којима се чувају узорци и транспортују до лабораторије на анализу).
Апарати
M
етодологија теренских истраживања условљена је карактеристикама објекта који се испитује, а које одређују састав, густину, просторни и временски распоред организама, док се на основу циља испитивања одлучујемо за начин, фреквенцу и трајање узорковања, каснију лабораторијску обраду и анализу резултата. Методе које се примењују могу се условно поделити на три групе: 1. методе које се користе на самом терену, тј. методе за узимање узорака, 2. методе које се користе у лабораторији за обраду прикупљеног материјала, 3. методе које се користе за анализу добијених резултата. Теренске методе испитивања
К
ада се формулише циљ и одабере терен, избор адекватне методологије зависиће од неколико фактора:
Калибрисан канап
Секи диск
Веома важан аспект приликом испитивања је временски период током којег се узимају узорци, односно, учесталост узорковања, посебно када су у питању врсте са кратким животним циклусом. Када се врше таксономска испитивања временски размак између појединих узорковања је од мањег значаја него када се врше испитивања која за циљ имају да проуче различите еколошке карактеристике.
11
Теренске белешке
Б
удући да увек протекне мањи или већи временски период између узорковања и лабораторијске обраде, неопходно је уредно водити белешке приликом рада на терену. Те белешке треба да садрже следеће: • податке о локалитету где се врше теренска испитивања (морфометријске карактеристике, брзина водотокова, развој макрофита и сл.), • датум и доба дана узорковања, • податке о временским условима (временске прилике могу у великој мери да утичу на састав и структуру прикупљеног материјала, посебно из површинских слојева, тако да ова запажања могу у великој мери да помогну у тумачењу добијених резултата), • податке о физичким и хемијским параметрима који се мере на лицу места (нпр. температура воде и ваздуха, провидност, pH, електропроводљивост итд.), • тачан редослед узимања узорака и дубина са којих су узети узорци, • шифре или неке друге ознаке којима су обележене посуде за чување и транспорт материјала, • врсту и концентрацију хемикалије која се користи за фиксирање материјала, • уколико се транспортује живи материјал, назначити врсту транспорта која је коришћена, • списак апаратуре и опреме која је употребљавана приликом узорковања, • списак особа које су учествовале на раду на терену, • остале примедбе значајне за тумачење резултата добијених анализом прикупљеног материјала. Од велике је важности да се води прецизан дневник узорковања у којем ће информације забележене и прикупљене на терену бити на прегледан начин сређене, чиме ће се омогућити бржа и ефикаснија обрада добијених резултата.
Обележавање узорака
У
зорци, било за квалитативну било за квантитативну анализу, се сипају у одговарајуће пластичне флашице које су претходно обележене на одговарајући начин (водоотпорним маркером или се лепи етикета по којој се пише обичном оловком) да би се знало када је и где и са које дубине узет узорак. Уколико се узорци (нпр. бентоса или макрофита) стављају у пластичне кесе, онда се у њих заједно са узорком убацује папирић са подацима о месту и времену узорковања. Тип методе који ће се применити током узорковања условљен је циљем испитивања. Можемо разликовати две врсте узорака: узорке за квалитативну и узорке за квантитативну анализу прикупљеног материјала.
ПЛАНКТОНСКА МРЕЖА
Прстен
Жица Млинарска свила
Левак
Канап
Узимање
ПЛАНКТОН узорака за анализу
квалитативну
З
а узимање узорака за квалитативну анализу најчешће се користе вучне планктонске мреже – ово је једноставна метода која има најширу примену у прикупљању планктона. Израђује се од фине млинарске свиле са порама различитих димензија у зависности од димензија организама који се прикупљају. Састоји се од металног округлог рама чији пречник може да варира и на који се поставља врећица од млинарске свиле конусног облика која на крају обично метални левак одређене запремине и који се може отварати, односно, затварати. Планктонска мрежица се пажљиво спушта пазећи да не дотакне дно воденог басена (око 1 m изнад дна) да не би дошло до замућења и запушавања пора на мрежици. Најбољи резултати се постижу при вертикалној вучи од дна ка површини. Узорак добијен на тај начин је репрезентативан за квалитативну анализу јер у себи садржи и оне врсте које насељавају само дубље, односно, само површинске слојеве. Недостатак ове методе је што због наведеног начина узорковања не можемо да знамо које слојеве насељавају организми у овако композитном узорку. Ову методу треба примењивати док је чамац, са којег се узоркује, у мировању. Једна од препорука је да су дуже мреже боље од краћих. Велику пажњу треба посветити брзини којом се извлачи планктонска мрежица. Та брзина не би требало да падне испод 10m·min-1 при чему брзина треба да буде уједначена да не би долазило до “преливања” материјала. Уколико се мрежица преспоро извлачи може доћи до тога да неки од крупних представника зоопланктона могу избећи мрежицу. Обавезна препорука је да се мрежица испере одмах после узорковања јер део материјала може да се задржи уз зидове конусне мрежице. На крају, када се мрежица добро осуши, спакује се до следећег узорковања. Најбоље их је чувати у папирној амбалажи, не у пластичним кесама. Остале методе за узимање узорака за квалитативну анализу су прилагођене за специфичне локалитете и немају општу употребу.
12
Узимање
узорака за квантитативну анализу
П
риликом различитих испитивања изузетно је важно тачно утврдити бројност планктона. Тако добијени подаци омогућавају прецизно израчунавање примарне, односно секундарне продукције, што је полазна основа за процену степена трофичности испитиваног акватичног екоситема и могућности за исхрану рибље млађи и планктофагих риба, затим за вертикалну дистрибуцију планктона, као и за различите сапробиолошке анализе и еколошке анализе употребом еколошких индекса. Која ће количина воде бити захваћена приликом оваквих испитивања зависи од трофичког статуса. Приликом узорковања из олиготрофних вода, препоручује се узорак већег волумена (6-10 литара, мада је пожељна и већа количина), због тога што је бројност планктона у таквим водама мала. Када су у питању еутрофне воде, узорак је знатно мањи (1-3 литра), што зависи од сезоне када се узоркоје. Током хладнијег периода (мања продукција) потребно је узети узорак већег волумена у односу на летње месеце (када је продукција често изузетно велика). Постоји разноврсна апаратура за узимање узорака за квантитативну анализу, а најчешће се користе тзв. хидробиолошке боце различите запремине (од једног до неколико литара), које носе различите називе (Ruttner-ова, Friedingова, van Dorn-ова боца и сл.). У питању су стаклени цилиндри (или од чврстог пластичног провидног материјала) који су отворени на оба краја. Ужетом се спуштају до жељене дубине, а затим се низ уже пушта тег који ударом о цилиндар доводи до аутоматског затварања боце на оба краја. Тиме је узет узорак познате запремине са жељене дубине. После извлачења, узорак се профилтрира кроз планктонску мрежицу, сипа у пластичне бочице (које су обележене и фиксира.
Фиксирање, конзервирање и транспорт узорака
Д
а би се сачували узорци за каснија проучавања потребно је прикупљени материјал фиксирати. На тај начин се сачувају узорци за лабораторијску обраду, фиксирање и спречава да се прикупљени организми међусобно не поједу. Када се прикупљени материјал транспортује до лабораторије, потребно је приступити конзервирању, јер узорке треба сачувати и за каснија поновљена испитивања, односно, за формирање збирки. Као најчешћи конзерванси употребљавају се: • 5% формалин. У формалину материјал се може скоро неограничено одржавати. Мана оваквог начина чувања прикупљеног материјала је што формалин исушује и може довести до оштећења организама. Због тога се препоручује додавање глицерина (око 4-5%) чиме се спречава постепено испаравање и исушивање и пропадање материјала. • 70% алкохол + неколико капи глицерина (такође због спречавања исушивања).
Транспорт
П
риликом рада на терену треба водити рачуна и о опреми у којој ће се чувати прикупљен материјал на терену и затим транспортовати до лабораторија где ће се обрадити. У ту сврху могу послужити различите посуде, најбоље од пластичног материјала (ако је у питању стаклени материјал, лако може доћи до оштећења приликом транспорта уколико посуде нису добро заштићене). Овакве посуде морају имати затварач који ће спречити разливање прикупљених узорака. Свака посуда треба да буде означена на посебан начин (да има шифру или неку другу карактеристичну ознаку) да би касније сналажење у лабораторији било лакше. Неке од врста које се захватају током узорковања је пожељно прегледати у живом стању, јер се приликом фиксирања згрче и тада их је тешко или немогуће идентификовати. Прикупљени материјал се ретко транспортује у живом стању због многих проблема. Често је тешко одржати жив материјал приликом транспортовања. У појединим случајевима се може употребити ручни преносиви фрижидер у којем се може чувати нефиксиран материјал. На тај начин ће организми постати мање активни, али ће се велики део сакупљеног материјала сачувати у живом стању.
13
БЕНТОС
Квантитативно узорковање • •
• •
Квантитативно прикупљање узорака подразумева сакупљање организама бенто-фауне са одредјене површине (дна воденог екосистема) или из одређене запремине (седимента). Квантитавно прикупљање узорака у плитким текућицама се обавља коршћењем мрежа, (Сурберове мреже, као и модификоване Сурберове мреже додавањем металног левка и кесице која се лако скида - Филиповић, Хесове мреже...). Мрежа по Сурберу је захватне површине 300 cm2. Узорци се узимају тако што се мрежа држи на дну реке, а камење и шљунак се у оквиру хоризонталног преклопног рама помера и чисти од организама како би водена струја унела све присутне јединке у мрежу. Мрежа се задржава у води још неко време (око 1 минут), а након детаљног испирања вади из воде. Квантитативно прикупљање узорака у плитким стајаћим водама се обавља коришћењем багера мање тежине - Екмановог багера са чврстим продужетком и сврдла. Квантитативно прикупљање узорака у дубљим воденим екосистемима (текућим и стајаћим) се обавља коришћењем багера (Екмановог за мекану подлогу, као и Петерсоновог и Риделовог за чврсту подлогу) различитих тежина.
Квалитативно узорковање •
•
•
Квалитативно прикупљање подразумева сакупљање јединки које припадају само једној групи (врста или виша таксономска категорија) организама (ракова, пужева, пијавица, малочекињастих глиста...) која је предмет истраживања или пак прикупљање свих представника заједнице макроинвертебрата. Квалитативно прикупљање бенто-фауне у плитким воденим екосистемима (изворима, потоцима, рекама, барама, литоралним зонама језера) може се обавити претраживањем подлоге без (пинцетом се сакупљају организми са доње површине камена и других предмета у води) или уз коришћење опреме за прикупљање организама макрозообентоса: лопатица, сита, мрежа са полукружним и четвртастим рамом, багера, сврдла, стругача. Многи крупнији водени инсекти (тврдокрилци, стенице), као и ларве комараца, се могу уловити и обичним кухињским цедиљкама (модификованом кутлачом) пречника око 20 cm. Квалитативно прикупљање Сурберовом мрежом врши се тако што се на сваком локалитету мрежа спушта на 10 до 15 тачака и након детаљног испирања сав материјал (са свих 10 тачака) сакупља се у једну кесицу (те то представља један квалитативани узорак). Квалитативно прикупљање фауне дна у дубљим воденим екосистемима (реке, језера) се обавља коришћењем мрежа (потапајућих мрежа, дреџа, мрежа - саоница ...) и багера (Екмановог и Петерсоновог).
Конзервисање (фиксирање) и транспорт прикупљених узорака до лабораторије •
14
Скупљени материјал из кесица се смешта у бочице (пластичне или стаклене), бочице обележе, узорци фиксирају (4% формалдехидом или 76% алкохолом) и транспортују до лабораторије. У случају када се узорци узимају са мекане подлоге (муља, песка) помоћу кофе и сита се обавља одстрањивање муља. За трајнију конзервацију одвојени и детерминисани материјал (у малим бочицама) ставља се у веће тегле и прелива алкохолом.
Лабораторијска обрада узорака обухвата: • • •
• • •
издвајање организама од супстрата (коришћењем бинокуларне лупе), разврставање организама по групама (вишим таксономским категоријама), идентификацију прикупљених узорака фауне дна (коришћењем стереомикроскопа тј. бинокуларне лупе (увеличања 100x) и микроскопа, као и адекватне литературе за детерминацију) до нивоа рода или врсте. Одређивање животиња врши се помоћу кључева за идентификацију. бројање прикупљених узорака, уколико истраживања обухватају бројност Бројност организама макрозообентоса изражава се као инд/m2. Обзиром
да је основна јединица m2 да би смо добили податаке колико јединки живи на једном метру квадратном, утврђени број јединки на истраживаним локалитетима се помножи са 33.3. мерење прикупљених узорака, уколико истраживања обухватају и продукцију
(коришћењем прецизне ваге тачности 0.0001 грам).
РИБЕ
З
а прикупљање узорака за анализу ихтиофауне користи се разноврсна опрема: мреже различите величине и промера окаца, клопке за рибе. У посебним случајевима је дозвољена и употреба електроагрегата. Тада се обавезно носи гумена обућа/гумени комбинезони. Уловљени примерци се на лицу места мере и, уколико нису потребни за специфичне анализе, враћају назад у воду. Понекада се примерци риба маркирају и тада је могуће да се прати њихова активност. Уколико су уловљени узорци потребни за даљу анализу, онда се примерци или фиксирају или стављају у теренске фрижидере, а касније и замрзну. Узорци се транспортују до лаборатирија где се обављају неопходне анализе.
БИЉКЕ
З
а саклупљање копнених биљака, понети мањи ашов или чвршћи нож да би могла биљка да се ископа заједно са кореном и/или ризомом. Најбоље је прикупљање целих биљака и то у цвату. Одмах по повратку са терена биљке правилно хербаризовати. Што су узорци влажнији, чешће мењати папир. После сушења, извршити идентификацију помоћу адекватне литературе. На терен поћи адекватно одевен и пажљиво узорковати због могућности сусрета са отровним животињама. Код прикупљања акватичних биљака могу се користити различита приручна средства, посебно када се узимају узорци са већих дубина (нпр. грабуље). Узорци биљака се најчешће стављају у чврсте пластичне кесе. Узорци биљака са чврстом стабљиком се пакују без додатне водzе. Ваздух се истисне. Узорци биљака са меканом стабљиком се пакују у кесе са водом, да остану хидратисане. По повратку са терена врши се идентификација прикупљеног материјала.
15
www.staklenozvono.rs
www.ceoor.edu.rs
ceoor.kg@gmail.com
kontakt@staklenozvono. rs