Biblioteka
Minut Knjiga sto ~etrdesest osma
Ureðuje Predrag Markoviñ
Filip Čolović
Najbolji od svih svetova Oprema Duãan Ãeviñ
Beograd 2011.
© „Stubovi kulture”
Mojima kojih više nema
Na koricama Dæozef Kornel, Bez naslova (Nebeska fantazija sa Tamarom Tumanovom), 1940.
„Godinama kasnije Dante je umirao u Raveni neoslobođen krivice i sam kao i bilo koji drugi čovek. U jednom snu Bog mu otkri tajnu svrhu njegovog života i truda; Dante, zadivljen, saznade najzad ko je i blagoslovi svoja iskušenja. Predanje kaže da je, kada se probudio, osetio da je bio dobio i izgubio nešto beskrajno, nešto što nikada neće moći da povrati pa čak ni nazre, jer mehanizam sveta je suviše složen za prostodušnost ljudi.” Horhe Luis Borhes, Inferno, I, 32 „Svet je kao prozor: svako priđe, osmotri i ode.” Jermenska izreka
7
PEŠÅANIK „A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila – dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.”
Nakon ove rečenice sledi šezdeset i sedmi deo knjige, PISMO ili SADRŽAJ, ali taj odeljak ne čitam, ovoga puta za to nemam snage, uostalom, čitavu knjigu sam pročitao toliko puta do sada, ne propuštajući nijedan red, niti jednu reč. Sklapam korice i zurim u naslovnu stranu. Nijanse crne boje postepeno se prelivaju u ljubičastu, koja ka dnu biva sve svetlija. U donjem delu stilizovanog omota, tamo gde ljubičasta poprima boju lavande, nalaze se tri morske školjke i staklena posuda. Posuda može biti prazna, ali mi to ne znamo. Na njene staklene zidove sa unutrašnje strane pritisnute su partiture koje prijanjaju uz staklo, tako da vidimo delić orkestracije, ali ne i unutrašnjost posude. Valjda zbog naslova knjige, naslućujem da je pu9
na peska. Ili pepela. Na pamet mi pada da je staklena posuda zapravo improvizovana urna. Podižem pogled. Sada gledam u knjige koje se nalaze na policama u uglu sobe. Poput deteta, opčinjen sam mnoštvom bojâ i imenâ. Trebalo bi da ustanem i knjigu vratim na njeno mesto, međutim, ustežem se da to učinim. Svi moji mišići miruju. Iz nekog razloga, taj put mi se čini predalekim. Iako sedim na staroj drvenoj stolici koja reskim zvukom prati svaki moj pokret, nije mi neudobno. Telo mi je utonulo u veliki jastuk, koji sam prislonio na drvene prečage i sada mi služi kao nezgrapni, perjani naslon. Leva ruka mi je položena na butinu, a desna visi opuštena pored stolice. Osećam da mi se knjiga u krilu otvara i čujem kako njene stranice lepeću. I pored toga, ne odlučujem se da napravim bilo kakav pokret. Stolica se ne oglašava. Ne znam šta više utiče na moju potpunu ukočenost: da li položaj tela ili rečenice koje sam upravo pročitao, a koje mi, poput manastirskih zvona, odjekuju u glavi. Konačno skupljam snagu, ustajem uz škripu stolice i krećem ka uglu sobe. Prilazim pukotini među knjigama i roman koji nosim u ruci vraćam na četvrto mesto šestodelnog kompleta izabranih dela poznatog autora. Zatim prste te iste ruke prislanjam na bradu i po-
smatram okolne naslove. Jagodicama lupkam svoj podbradak i uporno gledam u knjige pred sobom, sve dok ćirilična i latinična slova počnu da igraju, a zatim i da mi se mute pred očima. U tom stanju privremene oduzetosti, pažnju mi privlači knjiga jarko zelenih korica, ušuškana između Saramagovog Jevanđelja po Isusu Hristu i sabranih tragedija Vilijema Šekspira. Naprežem pogled i na jedvite jade uspevam da pročitam šta je predmet mog interesovanja: prvi roman Antonija Isakovića. Baš ta knjiga zapala mi je za oko iz krajnje jednostavnog razloga: nije moja. Svoju biblioteku poznajem veoma dobro i ruku bih mogao dati da u svom posedu nemam niti jedno Isakovićevo delo. Takođe me čudi što uopšte ne znam otkud ona na mojoj polici, ali i za to postoji logično objašnjenje. Nevoljno priznajem da mi urednost nije jača strana, tako da je veoma moguće da je na moju policu zalutala tokom poslednje selidbe. Otvaram korice knjige i zatičem neobičnu posvetu:
10
11
Već načinom na koji je posveta napisana (precrtano slovo R u nazivu naše poznate izdavačke kuće) ukazuje se duh mog očuha. On je uvek umeo da nas iznenadi nekim neočekivanim postupkom: svakodnevne poruke nam je servirao u formi ukrštenica, puštao nas je da na osnovu jedva primetnih tragova odgonetnemo njegovo trenutno raspoloženje, ili je na sasvim obična pitanja, odgovarao zagonetkama. Sećam se kako je jednom prilikom zbunio nekog svog poznanika, objašnjavajući mu naše srodničke veze. Rekao mu je, pokazujući rukom u mom pravcu: „On jeste moj sin, ali ja nisam njegov otac.“ Iako se ne mogu pohvaliti čak ni elementarnim poznavanjem grafologije, ubeđen sam da je rukopis njegov. Očuh je, za razliku od mene, štampana slova uvek pisao ćirilicom, a pisana latinicom. Posveta je upućena mojoj majci, Ljubici (otuda inicijali Lj. P.) Na kraju, devetnaesti april jeste datum njegovog rođenja, što otklanja svaku eventualnu sumnju u autentičnost i autorstvo ove posvete. Siguran sam da ni knjiga ovog naslova nije izabrana slučajno: Tren. Posveta isuviše dobro pristaje uz naziv romana da bih poverovao u puku slučajnost. Istini za volju, ukoliko baš insistiramo na stoprocentnoj verodostojnosti, naslov knjige glasi Tren 1, ali 13
ne verujem da ova numeracija ima značajniju ulogu. Roman za mene ima nemerljivu vrednost zahvaljujući okolnostima i trenutku u kojima ga pronalazim. Moj očuh je umro u junu dvehiljadite godine, a ovu posvetu nalazim, nenadano, u junu dve hiljade i desete. Deset godina nakon smrti, on ponovo živi, tu je preda mnom… Kroz glavu mi prolaze različite misli o nekonstruktivnom, posve nezasluženom trajanju. Uzalud se trudim, te misli nisam u stanju precizno da formulišem. Jedino, kao neobičan refren, u svest mi se vraća jedna te ista, poduža, teško izgovorljiva rečenica. Iako ne spadam među one ljubitelje književnosti koji pojedine rečenice podvlače fluorescentnim flomasterima, ponavljaju i pamte, ovaj niz reči predstavlja izuzetak. Neobično je i to što dotična rečenica nije melodična, pevljiva niti lako pamtljiva. Uprkos tome, javlja mi se poput onih pesmica koje sam u školi morao da naučim napamet, ili kao nekakva brzalica koju nikako ne uspevam da izbacim iz glave.
umiranja, da tobože to umiranje osmisli, kao da se smrt može osmisliti, kao da joj se može dati ikakvo drugo značenje i ikakav drugi smisao osim onog koji ona ima!
Šta su svi napori čovečanstva, sve ono što se naziva istorijom, civilizacijom, sve ono što čovek čini, i što čini čoveka, šta je sve to do samo uzaludan i tašt pokušaj čovekov da se suprostavi apsurdu sveopšteg
Ne znam odakle mi ova rečenica. Moja nije. Zbog čega mi se sada tako uporno nameće i ne da mi mira? Lako bi se dalo zamisliti da se i ona nalazi u tek odloženom romanu crno-ljubičastih korica, sa tri školjke i staklenom posudom obloženom partiturama, koju sam proglasio urnom. Možda i jeste tako, ali u to, u ovom trenutku, ne mogu biti siguran. Vraćam se tek pronađenoj posveti i ponovo je iščitavam. Očuhovu misao ne razumem najbolje: izgleda mi da se reč pogrešno ne slaže s pitanjima kojima je okružena, deluje mi umetnuto, suvišno, ali uveren sam da i za to postoji neki razlog, nekakvo objašnjenje. Pitam se da li majka pamti ovu posvetu? Uzbuđen, bez daha, sa prezirom odbacujem mogućnost da jednu ovako važnu i tananu stvar prepustim bezličnosti telefonske veze, te odlučujem da je istog časa posetim. Napolju je sparno. Srećom, na Bulevaru kralja Aleksandra ne čekam dugo, podižem ruku i sedam u taksi, ne obraćajući pažnju na saobraćaj i larmu. Smeštam se na zadnje sedište pro-
14
15
stranog automobila. To pripisujem uzbuđenju koje ne jenjava, jer u taksiju uvek sedim na mestu suvozača. Čavrljanje sa taksistom, osim vremenske prognoze za narednu sedmicu, otkriva još i naše navijačke sklonosti, školsku spremu i bračna stanja. Moj prvi taksista – arhitekta. Pomalo neuobičajeno. Do sada sam uglavnom naletao na tehnologe ili mašince za volanom. I na jednog slikara. Razgovor je toliko prijatan da se negde kod Pravnog fakulteta potpuno oslobađam i počinjem da pričam o onome što mi je trenutno na duši: kako sam slučajno pronašao Isakovićev roman, u njemu očuhovu posvetu, kako očuha nema već čitavu deceniju, a ove njegove misli pronalazim tek sada, recitujem mu rečenicu koju ne mogu da izbacim iz glave, pričam sve… Govorim brzo, na mahove nepovezano, ne pokušavajući da sakrijem ushićenje u glasu. Ne plaši me pljusak reči koji van kontrole, nezadrživo lije iz mene. Jedino strahujem da ne zvučim rastrzano, jer sam tada, prema svedočenjima drugih, potpuno nerazumljiv. Pošto je bez ikakve vidljive reakcije saslušao moj monolog (meni tako nešto sigurno ne bi promaklo), taksista se kiselo osmehnuo i načas okrenuo ka meni. Zatim je pogled vratio na put. Primetio sam kako kažiprstom desne ruke u tak-
tu lupka po kožnom volanu, a oči mu igraju u napuklom ogledalu retrovizora. „Lepa i dirljiva priča“, započe arhitekta u nametnutoj ulozi taksiste. „Ipak, čisto da znate, to vam je Pirova pobeda. Kap u moru, kako neki umeju da kažu. Evo, samo na jedan momenat ostavimo vaše emocije po strani. Verujete da to što ste pronašli posvetu baš u ovom trenutku njoj daje neki dublji smisao, na izvestan način produžava život piscu tih redova, zar ne? Bez obzira na to koliko teško bilo, usudite se da sagledate stvari realno. Sa vama umire i ovo sećanje. I tu se krug zatvara. Ništa što je zapisano ne produžava nečije postojanje, ne, to je samo igra koju prihvatamo kako bismo umanjili našu beznačajnost, varka koja košta mnoge. Ljudi, pa čak i sećanja na ljude, liče na tragove u pesku. Čim dune vetar, više ih nema.“ Sada se usiljeno ljubazni osmeh preselio na moje lice, neubedljivo skrivajući nemir koji su izazvale izgovorene reči. Nisam bio spreman da prihvatim teoriju čoveka koji, po svemu sudeći, neće biti laureat Prickerove nagrade, a čitavu stvar je otežavalo jednolično lupkanje po upravljaču, koje mi je postajalo neizdržljivo. Okrenuo sam glavu ustranu i kroz prozor kola ćutke promatrao ljude na ulici. Vetar iz vozačeve pri-
16
17
če snažno je udarao po prolaznicima, pripijajući im za tela letnje haljine, majice kratkih rukava i lanene pantalone. Na izvestan način, ipak, izgovorene reči pomogle su mi da se suočim sa istinom. Civilizacija je odabrala: postaćemo ništa. Savremeni čovek ne priznaje eshatološka uverenja, još gore, gnuša se bilo čega što uopšte ima prizvuk besmrtnosti. Ubeđen je u konačnost smrti kao što je siguran da će sutra osvanuti novi dan. Ništa nije toliko značajno, u današnje vreme ništa nema vrednost koja bi nam, makar nakratko, mogla produžiti postojanje. Nisam u stanju da uvažim ovakav izbor. A i kako bih bio? Knjiga koju držite u rukama već je bila u pripremi za štampu i nadao sam se da sam samim tim ispunio svoj deo pogodbe. Dok mi je grad pred očima promicao kao loše skrojena kulisa, stezao sam u rukama Isakovićev Tren i ponavljao u sebi reči utehe: Non omnis moriar.
18
BEZ REÅI „Dobar dan. Kako ste?“ – ljubazno me danas upita komšija na ulici, i ostade bez odgovora. Ne zbog toga što mi je mrzak. Štaviše, on je vrlo pristojan čovek, jedan od retkih u ovom kraju sa kojima mogu da prozborim pokoju reč. Ipak, ta razmena uljudnosti nije mi bila ni na kraj pameti. U tom trenutku nisam bio loše volje, niti mi je tmurno vreme kvarilo raspoloženje. Moje ponašanje vezano je isključivo za jučerašnju odluku da prestanem da govorim. Vidite, imam šezdeset osam godina i verujem da sam rekao sve što sam imao. Moja porodica se slaže sa ovom odlukom. Svi do jednog. Pitam se da li bi se sa njom složila i Emili. Moja supruga. Umrla je prošle jeseni. Nemojte pogrešno da me razumete, nisam ni najmanje ljut na svoje najrođenije. Ne krivim ih. Teško se krećem, pa sam često u kući. Sigurno im to smeta. I razumem ih. Na kraju krajeva, mladi su. Podržaće me u tome da nikada više ne prozborim ni jednu jedinu reč. Ima to i svojih dobrih strana. Čovek koji ćuti nauči da gleda. Dakle, današnji dan izgleda ovako: 19
U 8:47, starija od dve žene koje žive u broju dvadeset tri izlazi u dvorište, noseći u jednoj ruci metlu sa kratkom drškom, a u drugoj narandžasti đubrovnik. Saginje se i sporim, teškim pokretima, počinje da skuplja lišće rasuto po tlu. 8:49 Neobičan događaj. Kroz ogradu komšinicine kuće, tačnije između treće i četvrte razmaknute letve, uleće dezorijentisani golub i uz tup zvuk udara o beton tek na koji korak od nje. Ona mu prilazi i zagleda ga. Zatim, uz pomoć metle i đubrovnika, stavlja beživotnu pticu u kesu i odnosi je niz ulicu prema kontejneru. Ovaj događaj nameće mi pitanje, svih ovih godina nepostavljeno: Da li tako umiru golubovi? 10:04 Na terasi sam. Posmatram radove na kući preko puta. Nekoliko ljudi u plavim kombinezonima dovikuje se kroz oblak prašine. Jedan od njih, besposlen i zamišljen, sedi na krovu i puši cigaretu. Zagledan je u tmurno nebo. 11:20 I dalje sam na terasi. Ulicom prolazi devojčurak golog pupka. Žvaće žvaku i pravi balone, koji samo trenutak kasnije pucaju. Njiše se kao grana na vetru. Sastaje se sa drugaricom kraj zelene ograde sa velikim šiljcima. Imaju potpuno isto držanje, iste frizure, čak su i obučene isto. Liče jedna na drugu kao jaje jajetu.
12:08 Napokon odlazim u trafiku po novine. Uprkos tome što mi je jedna štaka kraća, čini mi se da se krećem sasvim solidno. U povratku srećem komšiju, koji mi se obraća i ostaje bez odgovora. Čovek je gospodin, shvata situaciju i ne gnjavi me, već mirno nastavlja dalje. Kući dolazim zadihan. U novinama ne pronalazim ništa pametno. 14:54 Shvatam da moja odluka da više nikada ne progovorim predstavlja pun pogodak. Govor je uzaludno rasipanje energije. Reči ionako postaju besmislene čim se izgovore. U 15:01 Zagoreva mi mleko. 15:40 Gledam pauka koji miruje na svojoj mreži. Ne volim insekte. Ne volim ni paukove, ali ih ne ubijam. Nisam sujeveran, ne mislim da su oni čuvarkuće, niti da su ma u kom smislu korisni za životni prostor, već jednostavno izbegavam ubijanje. Muva se hvata u njegovu mrežu. 16:33 Moj sin se vraća sa posla. Danas ranije nego obično. Ponovo je pio. Viče na svoju ženu i spominje razvod braka. Ona ga gađa posuđem i čujem lom u kuhinji. Oboje urlaju iz petnih žila. Sada je 18:42. Sedim na klupi u Zvezdarskoj šumi i zamišljam... Zamišljam kako trčim
20
21
između snažnih, visokih stabala. Noga mi nije amputirana, nemam gangrenu, štake mi nisu neophodne. Trčim stazom jedno vreme, a zatim skrećem sa utabanog puta i zamičem u nepoznato. Šuma je topla i mirna. Zamišljam kako idem kroz gust zeleniš, razmičem žbunje i zaplićem se u paprat, dok mi se na kosu lepi nevidljiva šumska paučina. Onda padam na kolena, a lice zaranjam u opalo mirisno lišće.
22
SLEPILO Odjednom sam počeo da slepim. Uzrok mog slepila, o čemu se u medicinskim krugovima naširoko i sa dosta žara raspravljalo, do danas je ostao nepoznat. Postavljeno je nekoliko pogrešnih dijagnoza, bez zlih namera, dakako, a moj je slučaj za relativno kratko vreme stigao da zavadi i neke viđenije oftalmologe. U jednom se, ipak, svi lekarski konzilijumi slažu: ukoliko se oštećivanje vida nastavi ovom progresijom, za svega nekoliko meseci potpuno ću oslepeti. Poslednji u nizu pregleda obavio sam u privatnoj novosadskoj poliklinici „Svetlost“, sa čijim sam načelnikom imao poduži, iscrpljujući razgovor. Njegova procena moje situacije nije bila nimalo umirujuća. Iako je doktor Atanasijević imao prijatno dubok, baršunast glas, ne bi se baš mogao nazvati oratorom. Govorio je sporo, sebi u bradu, praveći nepotrebne pauze maltene nakon svake reči, pa je i to možda jedan od razloga što mi se njegov monolog tako jasno utisnuo u sećanje. „Struktura oka dosta je oštećena“, započeo je doktor obazrivo, puštajući svoj bariton da odzvanja nevelikom ordinacijom. „Razlog nije utvr23