"Dioklecijan", Ivan Ivanji by Stubovi kulture

TEMPORA

Urednik Predrag Markoviﾃｱ

Oprema Duﾃ｣an ﾃテviﾃｱ

IVAN IVANJI

DIOKLECIJAN ROMAN VLASTI

Beograd 2008.

1. ÅOVEK NOV ZA RIM

„Donesi mi sira, Glauåe. Kakvog imamo?“ „Ovåijeg, generale.“ „Daj.“ Kao komandant liåne garde Diokles je imao pravo da koristi zlatno posuðe sa carske trpeze. A voleo je lepe stvari. I njegov gråki rob Glauk bio je naoåit momak. Natoåio mu je vino iz persijskog vråa ukraãenog rubinima. Diokles je sporo ævakao sir i kroz otvor ãatora gledao more, æbunje, sive stene. Blagi novembar prelazio je oblacima preko neba, kao domañica koja po stoti put briãe politirani sto. „Da li je istina, generale, da ti sada æeliã da budeã novi car?“ „Ko to kaæe?“ „Priåa se u logoru.“ Diokles je odgovorio ravnoduãno, nije åak ni glavu pomerio. „Tako? Biñe kako bogovi odrede.“ Nikad se nije znalo kad ñe se naljutiti. I bes mu je bio tih. Zbog toga se Glauk usudio da nastavi razgovor sa svojim gospodarom. „Kaæu da nije istina da je grom udario u cara Kara. Da ni njegov sin Numerijan nije umro prirodnom smrñu...“ „Ãto se Kara tiåe, one noñi je priliåno grmelo“, odgovorio je Diokles suvo. Pred ãatorom se pojavila senka, pa krupni lik generala Maksimijana. I on je bio Ilir, kao i Diokles. „Vina?“ Maksimijan je samo odmahnuo da neñe, na roba se nije obazirao, kao da nije åovek nego stvar. „Mislim da bi sad veñina bila uz tebe. Apera ne vole. Boje ga se. Veruju da bi mirnije æiveli ako bi ti postao car. Ali niko taå-

no ne zna kako su umrli Kar i Numerijan. Dioklese, da li si ti...“ „Nisam ih ja ubio!“ Diokles je mir no uzeo joã jedan zalogaj sira i otpio dugi gutljaj vina. „Natoåi mu, Glauåe, kad bude video vino pred sobom, neñe moñi da odoli, a sa ustima punim vina ne moæe da postavlja suviãna pitanja.“ Maksimijan je primio pehar. Popio ga naiskap, ali odmah nastavio: „Koliko je dugo car Numerijan mrtav?“ „Smrdi najmanje tri dana.“ „A tek se danas saznalo. Sluãaj, pa ti kao komandant liåne garde...“ „Arije Aper nije udao svoju ñerku za Numerijana da bi mu se drugi meãali u posao. Samo je on ulazio kod cara. Legije to znaju. Pred ãatorom stoje Aperovi pretorijanci, a ne moji domestici. Joã i sad oni åuvaju straæu kraj odra.“ „Ali zaãto bi Aper ubio svog mladog, nesigur nog i bolesnog zeta, kad je inaåe svu vlast veñ dræao u rukama?“ Diokles je neko vreme nemo ævakao sir. Zatim je ustao, mahnuo Maksimijanu i zajedno s njim izaãao iz ãatora; siãao je niz stene i seo pred jednu ãpilju, koja se odozgo nije mogla primetiti. Mogao je rukama da dohvati more i pokvasi åelo. Tek je ovde, kao da je reå o neåem svakodnevnom, mirno naloæio Maksimijanu da kaæe svim generalima: Diokles ñe prihvatiti, ako mu jednoglasno ponudite! Dobro je poznavao nekoliko careva ilirskog porekla, pod kojima je sluæio. Klaudija je smatrao pametnijim od sebe, Aurelijana boljim vojnikom, Proba boljim domañinom imperije. Pa ipak, nijedan od njih nije dugo vladao. Poslednjih decenija rimskim carevima nije bilo suðeno da dugo æive. „Kaæi Glauku, moj Maksimijane, da mi donese joã sira.“ Cr nokosi mladiñ mu je doneo zlatni tanjir i stavio ga na kamen. Jedan morski pauk brzo je pobegao pred senkom njegove vitke ruke.

„Ako æeliã purpur za pokrov, generale, neka ti bude slavno!“ „Stañeã pred ãator. Kao da sam unutra. Nikog ne puãtaj.“ „Razumem.“ „Ako me Aper bude traæio, moæda ñe te ubiti. Ali ako sve proðe kako ja æelim, Glauåe, oslobodiñu te.“ „Ne æelim da odem od tebe, generale.“ „Biñe mi potrebni i slobodni, odani prijatelji. Idi.“ Nastavio je da ævañe sir i da gleda igru talasa. Kao sedamnaestogodiãnjak pod carem Galijenom krenuo je u vojsku sa preporukom jednog rimskog senatora. Brzo je napredovao. Sad je imao åetrdeset godina i veñ je osmi put doæiveo da vidi kako car umire u njegovoj blizini i prisustvovao biranju novog imperatora. Prvi put to je takoðe bilo u jednom vojnom logoru, ali ne kao sada, daleko od Rima, u Maloj Aziji, nego u srcu Italije. Svi su tada slutili da ñe se neãto dogoditi. Znaci su se mnoæili. Na nebu se javila zvezda repatica. Carstvo je bilo u opasnosti. Narodi su se bunili, odbijali da plate porez, daju æito, robove, nisu viãe poãtovali vojsku, govorilo se åak da srebrnjak sa svetlim carevim likom gubi na vrednosti, ni vino viãe nisu hteli da prodaju za njega. Blizu grada Rima krava je otelila tele sa dve glave. Diokles je posmatrao crvena lica generala i pukovnika, meðu kojima su Iliri bili najbuåniji. On je bio tek centurion – kapetan. Pukovnik konjice Aurelijan, rodom iz Singidunuma, malog mesta na vaænoj raskrsnici puteva daleko na Istoku, kod samog uãña reke Save u Dunav , rekao je da vojska viãe neñe trpeti da se zbog jednog slabiña, kao ãto je Galijen, Imperija raspada i za novog cara predloæio Klaudija, koji je toga åasa sa svojim legijama bio kod Pavije. Niko nije govorio u prilog Galijena. Samo je neko upitao: „A ko ñe?“ Za trenutak je nastala tiãina. Diokles se uplaãio. Ãta bi radio ako bi Aurelijan pogledao u njega, najmlaðeg, i rekao: „Kapetane, idi, ubij cara!“ Ali, usred tiãine, ustao je prefekt pretorijanaca i bez reåi napustio veliki ãator. Veñ decenijama komandanti pretorijanaca nisu samo åuvali æivote careva nego su

åesto i vladali u njihovo ime, pa åak i umesto njih. Uzalud je postavljena i druga garda domestika, åiji je komandant nosio titulu kneza carevih ukuñana – pretorijanci su ostali vojska u vojsci, ne samo straæari nego najåeãñe i dæelati, pa i naslednici careva. Imperija je imala mnogobrojne armije, ali svi su se generali meðusobno dobro poznavali, æiveli su sliåne æivote. Putovali su viãe od samih trgovaca, poznavali ceo svet. Istih interesa, lako su se sporazumevali. Bilo je dovoljno da jedan energiåan oficir kao Aurelijan dojaãe na åelu nekoliko desetina konjanika i da za pola sata ubedi trideset drugova, samo ako je situacija sazrela. Diokles je bio uveren da je postojao dogovor izmeðu Klaudija i Aurelijana. Kao nekada Klaudije u Paviji, sada je on sedeo i åekao. Maksimijan je morao da umesto njega ispita raspoloæenje najuticajnijih oficira. Ãpilja je imala joã jedan izlaz. Bio je oprezan, prezirao je glupane koji su se upuãtali u suviãni rizik. Talasi su nailazili u pravilnim razmacima, pokrivali stene, povlaåili se. Ovde je more odmah bilo duboko. Video je alge, cr ne mrlje morskih jeæeva, ponekad bi riba pljasnula na povrãini vode. Åekao je. Strpljivo. Znao je da je åas presudan. Stavio je u usta poslednji zalogaj sira i savladao iskuãenje da zlatni tanjir baci u more. Takvi teatralni gestovi imali su smisla samo u prisustvu ljudi, koji bi kasnije mogli da ih prepriåavaju. Posle ubistva Galijena neki se Aureol proglasio za protivcara. Alemani su prodirali u Italiju, a Goti veñ stajali spremni na granicama. Klaudije je ipak brzo pobedio sve neprijatelje. Diokles je znao ãta ga åeka ako ga proglase za cara. Posluãne legije povlaåile su se posle neuspelog pohoda na Persiju. U Rimu je sedeo Numerijanov brat Karin sa sluæbenom titulom cezara – prestolonaslednika. Åuo je kako gore odzvanjaju teãki koraci i Maksimijanov glas: „Oficiri su na okupu, moj Dioklese. Zovu te!“ Prijatelj je stigao pre Apera. To je verovatno znaåilo odluku. Diokles je bacio joã jedan pogled na more. Na puåini su talasi nosili bele kape od pene. Vetar je bio sve jaåi. „Gde je Aper?“

„Åeka te sa ostalima.“ Glauk ih je presreo pitanjem: „Ãta da ti spremim za veåeru?“ „Biñe ti nareðeno na vreme.“ Diokles i Maksimijan su prolazili kroz ãumicu. Veåe se polako spuãtalo. Prijatno je mirisalo na åetinare, na crvenu zemlju. „Moæemo joã da se predomislimo i da sami predloæimo Apera, Dioklese...“ Da, pomislio je Diokles, i da zamolim da me postave za namesnika neke provincije, da ne posegnem za najviãim. Ali nije se pokolebao, nije odgovorio prijatelju. Izbegavati rizik imalo je smisla samo ako si u odreðenom, sudbonosnom åasu ipak bio spreman da rizikujeã sve. Legije su postrojene oko okruglog breæuljka na kojem stoji dvadesetak visokih oficira. Diokles i Maksimijan priãli su im poslednji. Pomponije, najstariji, vrãnjak pokojnog cara Kara, poåeo je govor: „Kao ãto svi veñ znate, carsko veliåanstvo, Numerijan, veliki rimski govor nik, pesnik, vladar, vojskovoða i otac naã, sin naãeg bivãeg vrlog cara Kara, takoðe je iznenada izvoleo da se preseli meðu bogove...“ „Preði na stvar!“, dobacio je mladi, debeli pukovnik Galerije koji je uvek delovao pomalo pijano. Ruka mu je kao sluåajno leæala na balåaku maåa. Arije Aper sa zlatnim ãlemom prefekta garde, u lakom pozlañenom oklopu, sa zelenom svilenom maramom, kicoãki vezanom oko vrata – valjda da ga oklop ne bi naæuljao – najstariji po åinu, stajao je mir no, kao ãto dolikuje rimskom vojniku na smotri. Ipak, bio je priliåno bled. „U Rimu je cezar Karin.“ „Cara ñe izabrati vojska. Vojska, to smo mi.“ Oko breæuljka postrojene su legije. Zlatni orlovi na vrhovima kopalja presijavali su se pred licem crvenog sunca na zalasku. Vojnici su videli svoje zapovednike, znali su o åemu je reå, posmatrali ãta se dogaða, ali nisu razabirali reåi. Pomponije je nastavio:

„Koga hoñete za cara, rimski generali? Tu je prefekt pretorijanaca, veliki vojskovoða i dræavnik. Otkad je car Kar mrtav on vodi vojsku i Carstvo...“ „Baã zato sve ide naopako!“, viknu Galerije. Ostali su oprezniji. Ne istråavaju se. Niko ne æeli da se zameri buduñem vladaru, a ne znaju ko ñe to biti. Koga bi sada legije posluãale ako se generali ne bi sloæili i izdali protivreåna nareðenja? Najzad je progovorio i Maksimijan: „Diokles je bolji!“ „Mlad je.“ „Bio je veñ namesnik Mezije“, viåe Galerije. „Bio je i konzul. General je postao pod Aurelijanom, komandant domestika pod Probom. Ko je imao bolje uåitelje? Ima nas boljih na vinu, pa åak i na megdanu, ja, na primer, ali od njegove glave nema pametnije...“ „Od tvoje glave lako je imati pametniju“, dobaci mu Aper. Onda se Galerije razdera iz sveg glasa: „Hoñemo Dioklesa!“ To je razumela i vojska. Neãto se pokrenulo u redovima legija. Primicale su se breæuljku. Paradni stroj je popustio. Prvo se nije razabiralo ãta viåu. Zatim se razgovetno åulo: „Di-o-kles! Di-o-kles!“ Diokles je oficirima dao znak da æeli neãto da kaæe: „Bio sam blag general. Upozoravam vas, carevi ne mogu biti blagi. Za rimskog cara æivot je postao isuviãe kratak i opasan da bi mogao dozvoliti sebi da bude prijazan s ljudima. U vaãem je interesu, savetujem vam, birajte drugog!“ „Hoñemo tebe!“, kaæe Galerije åvrsto. „Dioklesa!“, viåe Maksimijan. „Dioklesa!“, potvrðuje Licinije. „Dobro, kako hoñete“, mrmlja Pomponije. „Veñina je za Dioklesa!“, utvrðuje Konstancije, koga su zbog njegovog neænog tena nazivali Chlorus – Bledi.

Æagor legija bio je sve glasniji. Generali su redom davali svoje glasove za Dioklesa, pitali su se da li je neko na vreme vojnike pripremio za njega. Poslednji je bio Aper. Dobro se dræao, priãao je pobedniku sasvim blizu i rekao: „Neka ti bude sreñno i slavno i za dobro Imperije!“ Ali Diokles se pretvarao kao da ne obraña paænju na njega. Isukao je maå i podigao ga u pravcu sunca, koje se veñ potpuno priklonilo zapadu. Stajao je tako da su ga vojnici svih legija dobro mogli videti, stajao na vrhu breæuljka s nekoliko vitkih, ozbiljnih „åempresa“, sa grupom oficira u sjajnim oklopima. Viknuo je iz sveg glasa da bi ga åula cela armija: „Zaklinjem se, tako mi Jupitera, tako mi nepobedivog Sunca i svih rimskih bogova, ovaj maå je åist, ova ruka neumrljana krvlju svetog cara Numerijana. Ubio ga je Aper!“ I brzim pokretom, iz gesta zakletve, ãibajuñi kratkim ãirokim maåem, zamahnuo je i zario oãtricu Ariju Aperu u vrat obavijen zelenom svilenom maramom. Krv je ãiknula. Aper nije mogao åak ni da padne, jer je Diokles joã gråevito dræao balåak maåa koji mu se spreda, kroz vrat naniæe, duboko zario u grudni koã. Stajao je tako jedan trenutak, zatim je levom rukom uhvatio pozlañeni oklop mrtvog suparnika i sa dosta muke izvukao oruæje iz njegovog tela. Krvavi maå ponovo je podigao prema suncu, åiji je rub upravo dodirnuo puåinu, dok je mrtvi komandant garde pao pred njegove noge. Poprskan krvlju Diokles je stajao na vrhu breæuljka, generali, åak i Maksimijan i Galerije, ustuknuli su za korak. Legije su poåele da kliåu. Rimski vojnici su oduvek voleli takve prizore, voleli su krv, a sad je verovatno svaki od njih pomislio: to ñu moñi da prepriåavam dok sam æiv! To nije nekakvo mirno biranje novog voðe, to je gospodar, nov åovek za onaj pospani, ponosni, daleki, veliki Rim. Sa krvavim maåem u desnici Diokles se obratio generalima: „Viãe se pogana ljudska ruka neñe dizati na besmrtne bogove Rima. Pozdravite!“ Podseñao je na velikog gladijatora, spremnog da se bori protiv desetine lavova i tigrova, dok se zveri podvijenih repova

ãunjaju oko njega. Maksimijan je dao primer, isukao maå i spustio vrh Dioklesu pred noge. Klekao je: „Neka ti bude sa slavom!“ I svi ostali su klekli. To nije bio obiåaj. Maåevi prvih vojnika carstva spuãtali su se pred Dioklesom u praãinu. Legije su klicale: „Æiveo car!“ Promrmljao je: „Najzad sam ubio pravog vepra...“ Bacio je svoj krvavi maå pred njihove i ne osvr nuvãi se, odmerenim korakom, poãao ka svom ãatoru. Diokles – od toga dana Gaius Aurelius Valerius Diocletianus Iovius – izabran je za imperatora 17. novembra 284. godine nove ere na jednom polju blizu Nikomedije, u danaãnjoj Turskoj. Neke druge istorijske liånosti koje se pominju na ovim stranicama: Galijen – Publius Licinius Egnatius Gallienus – roðen 218. – vladao od 260. do 268. godine nove ere. Klaudije – Marcus Aurelius Claudius Gothicus – roðen 214, poreklom Ilir – vladao je od 268. do 270. godine nove ere. Aurelijan – Lucius Domitius Aurelianus – roðen 214. u Singidunumu, danaãnjem Beogradu – vladao od 270. do 275. godine nove ere. Prob – Marcus Aurelius Probus – roðen u Sirmijumu, danaãnjoj Sremskoj Mitrovici – vladao od 276. do 282. godine nove ere. Maksimijan – kasnije Marcus Aurelius Valerius Maximianus Herculius – roðen 245. godine nove ere u Sirmiumu. Galerije – kasnije Gaius Galerius Valerius Maximianus Augustus – roðen oko 250. godine nove ere u okolini Serdike, danaãnje Sofije.

Konstancije – kasnije Flavius Valerius Constantius Chlorus – roðen 31. marta 250. godine nove ere u Naisusu, danaãnjem Niãu.

Vepra je, doduãe, pomenuo samo pred viãim oficirima, ali je znao da ñe se ta njegova izreka prepriåavati u vojnom logoru. Ãaputalo se o nekom proroåanstvu. Vojniåki æivot je pun neizvesnosti. Svaki se vojnik nada da ñe se jednom, sa otpremninom, povuñi u miran æivot, zato voli bajke koje pruæaju nadu. Sad se svima uåinilo da su nadomak tajanstvene veånosti, videli su kako je zablistao kratki maå, videli su leã u poæuteloj travi na breæuljku – jesen je bila suva, trava izgorela, mrtvija od Apera, uprkos njegovoj uæasnoj rani. Imali su oseñaj da su prisustvovali jednoj od onih retkih i smrtnim ljudima nedokuåivih odluka bogova, kada se njihova volja objavljuje sudbinski, munjevito i straãno. Aper je na latinskom znaåio vepar. Kao mladi podoficir – priåalo se – Diokles se u Belgiji hranio u jednoj kråmi åija je vlasnica pripadala tajanstvenom redu druida. On nije mnogo pio. Pre bi ga zaboleo stomak nego ãto bi ga omamilo piñe. Mislili su da je ãkrt. „Kakav si ti rimski vojnik!“, govorila je kråmarica. „Jedanput se æivi! Ne ãtedi! Momåiñ kao ti trebalo bi ceo svet da stavi na rame i da ga kao kamen odbaci od sebe...“ Galija je tada bila u bedi. Namesnik Ingenije, tadaãnji vrhovni komandant vodnika Dioklesa, banåio je sa svojim generalima Postumom, Lolijanom i Viktorinom – sa kojima ñe se odmetnuti od cara Galijena – usred zemlje koja je gladovala. Mnogi su zemljoradnici prestali da seju i æanju, odali se proãnji i kraði. Diokles je malu platu pretvarao u zlatnike koje je reðao u svoj opasaå. Posmatrao je vrzino kolo: nemaã ãta da radiã, zato nemaã ni ãta da jedeã, pa zato nemaã snage da radiã. Ne sejeã, jer nemaã para za seme, za nadniåare, za robove, zato dogodine neñeã imati ni toliko. Znao je da se kolo moæe zavrteti i u suprotnom pravcu: para se lepi na paru, blago privlaåi blago, zlatne se ptice najbræe mnoæe.

Da se ne bi svaðao sa debelom, ruænom kråmaricom koja je uvek delovala nekako prljavo – Diokles je i sa æenama spavao reðe nego mnogi njegovi drugovi, ne samo zbog ãkrtosti nego i zato ãto nije podnosio svaåiji miris – rekao je samo da bi je se oslobodio: „Neñu biti ãkrt kad postanem car...“ Kråmarica je ustuknula jedan korak, pa joã jedan, strgla maramu sa prosede glave, munjevitom brzinom rasplela masne, debele vitice, zabacila ih na leða, raãirila ruåerde i kao da se strahovito uplaãila od mladog, mrãavog vojnika kriknula: „Nemoj da se ãaliã, stranåe! Biñeã car! Ti ñeã biti car! Samo treba da ubijeã vepra!“ Meðu rimskim vojnicima su anegdote, legende, liåne ispovesti pojedinih oficira brzo kruæile od usta do usta, od logorske vatre do logorske vatre. Diokles je to znao. Stigao je umoran pred svoj ãator. „Zdravo, osloboðeniåe, Glauåe. Pomozi mi da se umijem, da operem sa sebe krv vepra. Samo da znaã, zamor no je ubijati, boli me desna ruka...“ Posle je naloæio Glauku da svakom kaæe da novi car æeli da bude oslovljavan samo sa dominus – gospodare, da ne voli titule. To je bilo skromno – a istovremeno veoma gordo. Nije æeleo da ga zovu imenima boæanstava, a pogotovo ovde na Istoku „gospodar“ zvuåalo je izuzetno apsolutistiåki. Mir no je poåeo da izdaje nareðenja. Kako da se sahrani Numerijan, nesreñni mladiñ, koga je i voleo i pomalo prezirao. Kako da se spali Aper. Da se brzo naslika njegov portret, lik novog cara, i poãalje u sve provincije carstva. Koja åeta gde da åuva straæu. Redom je primao komandante i govorio da oni, naravno, i dalje ostaju intimni drugovi, ali samo u åetiri oka. Pred javnoãñu ponaãañemo se kao car i njegov general. Funkciju imperatora svi zajedno moramo da podignemo na najviãi pijedestal. Novi gospodar sveta je zahtevao oboæavanje, ali svakom gordom generalu zavio je gorku pilulu u slatku oblandu, svaki od njih mislio je ãto ñe veñi biti taj novi car, koji je sada uzeo i novo

ime, Dioklecijan, to ñu veñi biti i ja s njim, jer ostajemo bliski i kad smo nasamo, on me sluãa. Posle razgovora sa svim zapovednicima krenuo je u obilazak bataljona, probao jela, brinuo se da svi vojnici dobiju vino, delio skromne poklone i obeñavao velike. Potvrdio je sve dotadaãnje åinove. Poåeo je da razmiãlja o ratu koji ñe prvo morati da povede protiv Karina, protiv zapadnih rimskih legija. Veñ je svanulo kad je pozvao pisare. Diktirao je pismo Senatu, da je Carstvo preuzeo na zahtev vojske. Njegov stil nije bio retorski briljantan, ali gramatiåki je bio taåan i odseåan. Carskim pisarima je na kraju rekao: „Od danas u ime cara neñe biti napisano nijedno pismo dok ga ja liåno ne odobrim i potpiãem. Stil mi moæete popravljati, volju nikada. Ko to bude shvatio, neñe ostati prost pisar, ko ne shvati, biñe prodat kao rob. Noñi su duge, koristite ih za razmiãljanje. Moj otac je bio pisar, poznajem vaã staleæ. Moæete iñi.“ Naredio je da se njegov jednostavni, vojniåki krevet prenese u carski ãator, a izbaci raskoãni leæaj sa baldahinom. Najzad je stigao da primi i Maksimijana: „Sad veliåanstvo spava, moj Maksimijane, ali ja sam budan. Sedi, molim te. Postigli smo ãto smo hteli!“ „Ko ñe biti prefekt pretorijanaca, a ko domestika?“, upita Maksimijan. Ta su mesta ostala upraænjena. Dioklecijan je ñutao. Kako da kaæe najboljem prijatelju da ñe neke poåasti sada morati da ponudi upravo onima koji mu nisu toliko odani. „Imaj strpljenja. Ti neñeã biti prefekt pretorijanaca. Biñeã, ãto jesi, moj brat i car. Ja Jupiter, ti moj Herkul!“ Sada je prvi put izloæio svoju odavno smiãljenu koncepciju vlasti. U Imperiji viãe nije bilo stabilnosti. Car Valerijan vladao je samo sedam godina, Galijen osam – ubili su ih, Klaudije je umro prirodnom smrñu u drugoj godini svoje vladavine. Aurelijana su njegovi vojnici ubili posle pet godina, starog cara Tacita veñ posle nekoliko meseci, Proba u ãestoj godini care-

vanja u njegovom vinogradu u rodnom mestu. Kar je poginuo posle godinu dana, Numerijan nije vladao åak ni toliko. „Mene je Aper mogao ubiti joã danas posle podne. Zakasnio je. Sad nam viãe niko niãta ne moæe, ali budi strpljiv.“ U svemu se veñ ponaãao kao vladar, naredio je da se donese trpeza i da im jedan rob svojim lepim baritonom åita Marka Aurelija, jedinog filozofa koji je ikada sedeo na rimskom prestolu: „Pribliæava se vreme kada ñeã zaboraviti sve i pribliæava se vreme kada ñe tebe zaboraviti svi... Misli na to da ñeã uskoro biti niko, da ñeã uskoro biti nigde...“

CRNE GORE Dioklecijan je brzo zaspao iako je razmiãljao o Numerijanu koji je pod ovim istim istoånjaåkim tepisima, obeãenim ispod krova ãatora, leæao mrtav nekoliko dana, sve dok smrad njegovog leãa nije upozorio straæare. Otkako je u vojsci, Diokles – sada Dioklecijan – uspevao je da zaspi åim zatvori oåi. Mogao je da drema jaãuñi na konju, pa åak i u hodu, marãirajuñi u koloni. Njegovo rodno mesto nalazilo se na krajnjem jugoistoku malo poznate provincije Dalmacije. Iako daleko od Rima, sediãta bogova i srediãta sveta, njegove vile nisu bile manje gospodske od italijanskih. Imale su parno grejanje, raskoãna kupatila sa toplom i hladnom vodom, podove u ãarenom mozaiku. Iako su i dve reke, Zeta i Moraåa, zapljuskivale kamenite obale, sve bogatije kuñe dobijale su preko vodovoda sveæu izvorsku vodu sa visokih planina. Na dan lakog hoda prostiralo se ogromno Skadarsko jezero, beskrajno kao more, a bogato ribama i pticama. Mali Diokles bio je ponosan ãto njegovo ime podseña na ime tog gradiña, Duklea, Doklea ili – kako su seljaci govorili – Duklja. Za njega je taj uredni grad s velikim, kamenom obloæenim trgom, otmenim zgradama i letnjim rezidencijama nekih rimskih senatora, a pre svega mo-

numentalnim hramovima, bio metropola. Pogotovo u poreðenju sa kolibama u obliænjim selima. Otac mu je bio pisar, jer je i to provincijsko gnezdo imalo svoju administraciju. Ubirao se porez, pisalo se Senatu, caru u Rimu i namesnicima veñih, okolnih mesta. Robovi pismeni i veãti retorici bili su retki, rimski åinovnici – obiåno po kazni premeãteni u ovu pustnju – lenji, a nedovoljno bogati da sebi kupe pisare. Dioklesov otac Valerije, koji je kao rimski vojnik u belom svetu zaåudo dobro nauåio da piãe, vrativãi se u rodno mesto i kupivãi kuñu i malo zemlje, umesto da se bavi zemljoradnjom ili nekom sitnom trgovinom, zaraðivao je kao privatni pisar. Nije morao da prlja ruke, osim tuãem i mastilom, ali se od ranog jutra do kasne veåeri znojio nad pergamentom – bio je plañen po retku, a morao je da plaña nadniåare koji su mu obraðivali zemlju. Deåak je æalio oca, ali ga nije naroåito poãtovao zato ãto se stalno jadao da ga bole leða, krsta, ruke, da bi voleo da uãtedi i da kupi dva, tri pismena roba i otvori pisar nicu – ali novca nikada nije bilo dovoljno. Njegov mladi i veseli stric Gabinije, koji je æiveo u kolibi izvan grada i spavao u istoj prostoriji sa svojim jedinim, starim robom, ponekad im je donosio ptice koje bi ulovio ili pastrmke iz gorskih potoka. Jedanput je dovukao i mladog vepra, drugi put risa, od åijeg su krzna Dioklesu saãili toplu kapu za zimu, da ga greje kad sa cr nih gora poånu da duvaju oãtri vetrovi. Rim je ljude ovog kraja smatrao spretnim i dobrim vojnicima, ali oblast zaostalom, jer, iako na granici izmeðu helenske i rimske kulture, nije u dovoljnoj meri uspela da upije sokove ni jedne, ni druge. U Doklei je najlepãa vila pripadala senatoru Anulinu. Senator je bio ugledniji i bogatiji i od samog naåelnika. Viãe vremena provodio je u Doklei nego u prestonici, smatrao je da mu ovdaãnji vazduh prija – u zdravstvenom, ali takoðe i u politiåkom smislu. Ñerke su mu veñ bile udate u Rimu. Ovde je u bistrom poluseljaåetu naãao sagovornika. Nauåio je dete raznim igrama na ploåi, priåao mu sve ono ãto sebi ravnima nije æeleo da kaæe – bio je uveren da douãnici i ovde motre na njega. Na Anulinovoj terasi Diokles je upoznao Tacita i Cicerona, sluãao i åitao o

veånom Rimu i njegovim bogovima. Istina, iz municipije Doklee Imperija joã nije dobila nijednog velikog sina, ali zaãto on ne bi bio prvi? Ni mesto, ni datum roðenja Dioklecijana nisu pouzdano utvrðeni. Veñina autora ipak se slaæe da je poreklom iz Doklee, danaãnje Podgorice – u ono vreme se rimska provincija Dalmacija pruæala sve do Skadarskog jezera, valjda do reke Bojane – i da se rodio 243. godine nove ere. Najistaknutiji jugoslovenski i hrvatski istraæivaå Dioklecijanovog æivota Franjo Buliñ uveren je da se rodio blizu Splita, ali njegovi argumenti ne zvuåe sasvim uverljivo. On navodi da ime nije dokaz, jer svaki Petar ne mora da bude iz Petrograda. Meðutim, zvati se Petar pogotovo nije dokaz da dotiåni nije iz Petrograda. Ime Diokles upuñuje na Dokleu, na Podgoricu. Prema nekim izvorima Dioklecijanov otac bio je osloboðenik ili åak rob senatora Anulina. Kad je Dioklecijan kao mlad oficir prisustvovao savetovanju generala, na kojem je odluåeno da bude ubijen car Galijen, pomislio je na Anulina. Stari senator je sa mrænjom govorio o tome kako oficiri, u stvari, za svoj zanat dobro ãkolovane, profesionalne ubice, odluåuju o sudbini sveta, a sa prezirom o Senatu, skupu brbljivih staraca ili o mladiñima kojima su razgovori o modi znaåili viãe od politike u Galiji, Africi ili Persiji. Tada je Anulinu napisao pismo da su danas najbolji ljudi ipak u vojsci i da ñe samo pukovnici i generali spasti åast veånog grada. Kad je novi car Klaudije dojahao iz Pavije da primi izraze odanosti svoje vojske, Aurelijan mu je predstavio Dioklesa: „Ovaj momak se istakao u Galiji. Biñe dobar vojnik u Decijevom stilu, åak je i pismen, i ume da se ponaãa. Ilir je.“ „Kako se zoveã?“, pitao je car, koji je nosio obiånu vojniåku tuniku, a na nogama praãnjave, vojniåke sandale. „Diokles, veliåanstvo!“

„Od danas centurion prve klase u mojoj gardi.“ Dve godine je stajao u predsoblju cara. U noñi pred prvi veliki pohod na Gote, Klaudije je, nagao, kakav je umeo biti, iznenada go istråao iz svog ãatora, gde je bio sa dve egipatske robinje. Nimalo se ne stideñi pred mladim oficirom u oklopu pitao je: „Imamo li pisara u blizini? Hitno je.“ „Mogu poslati da nekog probude, veliåanstvo, ali ako æeliã, posluæi se sa mnom. Otac mi je pisar u Doklei, radio sam kod njega.“ „Uði.“ Na ãirokoj postelji, takoðe gole, leæale su dve devojke sa zaåuðenim, velikim oåima, ali oåigledno navikle na ãtoãta; na jednom stolu stajali su kråazi sa vinom, pehari, voñe, na drugom neke kutije sa draguljima koje je car razbacao po ñilimu. „Skini taj blesavi ãlem i oklop, centurione, raskomoti se. Tamo imaã pergament i pisaljke. Piãi: „Slavni Senate, åasni i mudri oci. Polazim na Gote. Ako izgubim bitku, pomislite na to da sam samo naslednik Galijena i da ne znam kako da ispravim sve ãto je on zabrljao...“ Ãetajuñi tako nag gore-dole po tepisima baåenim na travnjak, na kojem je podignut ãator, Klaudije je diktirao svoje istorijsko pismo, a Diokles ga pisao kitnjastim slovima, ispravljajuñi najgrublje, vulgar ne reåi i znao da je sve to sada pomalo laæno, da Klaudije glumi vojniåinu pred njim, mladim oficirom, i tim egipatskim maåkama. Znao da ovakva priåa valja vodniku, ali ne caru, u kome svi treba da vide boga i da pred njim padnu niåice. Kad je pismo bilo gotovo, Klaudije ga je mir no proåitao: „Dobro. Dobro, centurione. Imaã lep rukopis, znaã gramatiku. Bezobrazan si, usuðujeã se da ispravljaã moj stil, misliã da se ne señam ãta sam diktirao? Ali misao mi nisi izneverio. Daj da potpiãem.“ Goli car je ironiåno posmatrao svog kapetana, od koga je bio skoro za glavu niæi, ali ãirih ramena.

„Nekako si mi fin za vojnika, morañu da se pobrinem da dobijeã mesto kakvo zasluæujeã. Daj mi onaj ogrtaå. I maå.“ Ogrnuo se, pripasao oruæje, brzim koracima za tren se naãao kraj izlaza ãatora i viknuo u noñ: „Konja! Deset legionara pratnje! Brzo!“ Uzeo je veliku kruãku i u slast je pojeo. „Idem na vazduh. Koliko imaã godina?“ „Dvadeset i pet, veliåanstvo.“ „Stariji sam trideset godina.“ Åuo se topot konja. „Uzmi ove dve. Dobre su, sve znaju, moæda ñeã nauåiti neãto od njih. Hajde, ne usteæi se.“ Dao je znak Egipñankama ãta da rade i istråao iz ãatora. Opet se åuo samo topot konja. Devojke su mu priãle tiho, jedna mu se pripila uz grudi, druga je veãtim, vitkim prstima golicala njegov potiljak, milovala mu kosu. Polako su ga skinule i povele do carske postelje. Nije im se predao bez razmiãljanja, pitao se kome je sve car ukazivao paænju na ovakav naåin, ko se sve veñ valjao na ovom krevetu. Posle toga se njegov odnos prema caru Klaudiju ipak neãto izmenio. Klaudije mu je diktirao najpoverljivija pisma. Iako joã uvek samo kapetan, stekao je uvid u sve dræavne poslove. Car ga je zavoleo, ali nije ga ãtedeo. Zahtevao je da prepodne preuzme åas ovu, åas onu manipulu – jedinicu sastavljenu od dve centurije. Posle podne i noñu radio je neposredno za cara, åesto i ãesnaest i dvadeset åasova. Ali sposobnost da smesta zaspi, u svakom poloæaju, i da se veñ posle kratkog vremena probudi åio, saåuvala mu je zdravlje. Protiv Gota vodile su se sitne åarke. Klaudije nije liåno uåestvovao, niti je koristio svoju vojnu silu. Sporo se kretao carskim drumom, proãao kroz Emona, a kad su stigli u Sirmijum, prestonicu Ilirika, zastali su da se odmore. Ovde nisu stanovali u ãatorima. U velikim palatama, kraj ãiroke, mutne reke Save, prireðivane su carske gozbe, sluæile su se sluæbe u hramovima svih bogova, a naroåito u Jupiterovom i hramu boga Mitre. Æivelo se lepãe nego u ãatorima. Åekao se dolazak flotile ko-

ja je niz reku vozila teãko naoruæanje. U Sirmijumu se Diokles prvi put sreo s jednim generalom koji je otvoreno govorio protiv vojske. Bio je to meãtanin Prob, stariji od njega samo devet godina, ali veñ jedan od najpoznatijih vojskovoða Carstva. Pa ipak, Prob je rekao: „Sreña ñe zavladati onda kada vojnici budu maåeve zamenili motikama, a katapulte plugovima.“ Prob ga je vodio u vinograde svoga oca. Tu se upoznao i sa Maksimijanom, podoficirom, åiji je otac bio nadniåar kod Probovog oca. Ali Prob ga je veñ u pohodu protiv Gota unapredio za oficira. Kada je flota najzad prispela, Klaudije se sa Dioklesom ukrcao u carski brod, a Prob je vodio vojsku drumom. Goti su svoju vojsku skupljali u Meziji. U Singidunumu, belom gradu na brdu iznad uãña Save u Dunav, srele su se flota i peãadija. Legije su po taåno utvrðenom planu, u ãirokom zahvatu krenule prema jugu. Odsutnu bitku sa Gotima predvideli su nadomak velikog grada Naisusa. Pre toga Klaudije je pozvao Dioklesa: „Sekretar mi sada neñe biti potreban. Koju legiju æeliã?“ „Koju mi daã, care.“ „Onda uzmi trinaestu. Pisare neñu unapreðivati u pukovnike. Prvo moraã da pokaæeã ãta znaã kao vojnik.“ „Razumem. Dozvoli mi da uzmem Maksimijana iz Sirmijuma. Hoñu da mu dam åetu.“ Klaudije se zamislio: „Veñ sada spremaã svoje ljude? Dobro. Mlaði si tridesetak godina, meni neñeã smetati. Ali reñi ñu Probu da te se dobro åuva.“ Diokles je svoju legiju vodio s lakoñom, kao da se igra na ploåi sa senatorom Anulinom. Cela armija se dobro borila. Viãe zahvaljujuñi veãtoj strategiji nego nadmoñi oruæja i hrabrosti vojnika, neprijatelj je strahovito potuåen. Dioklesu je potvrðen åin pukovnika.