"Ispod crte", Srđan V. Tešin by Stubovi kulture

Biblioteka

Minut Knjiga sto trideset osma

Ureðuje Predrag Markoviñ

Srðan V. Te{in

Ispod crte

Oprema Duãan Ãeviñ

Beograd 2010.

Mojoj majci Milici

Na koricama: Žrtva iz Pompeje, gipsani odlivak

Based on true stories and real people; names, locations and events have been changed.

TULUMBE I SMRT – Za{to pa mi? – [ta smo skrivili? – Hvata me muka! – Od gurmanluka! Marina Cvetajeva, Pacolovac Sanjam kako neki brkati mu{karac sli~an Burdu{u naska~e na moju Milku kao vepar. Kako od njihovog dahtanja nisam mogao da zaspim, naposletku sam ustao iz kreveta i besno povukao jorgan otkrivaju}i Burdu{ova dlakava le|a. Ako si mi uzeo æenu, nema veze, ali jorgan ti ne dam! Prebacio sam zaveæljaj sa posteljinom preko le|a i bosonog se odgegao u kuhinju. Postavio sam dve stolice jednu uz drugu, ra{irio ~ar{av, rastresao jastuk i legao pokriv{i se preko glave. Nije pro{lo mnogo, kad u kuhinju u|e Milenko i, kao da me nema, po~e bu~no da vr{lja po friæideru. Prepao se kad sam pod jorganom po~eo da psujem. Zatvaraj, smrznu{e mi se noge. Sko~io sam sa kreveta kad je Milenko iz mog sna tresnuo vratima. Jo{ bunovan od naglog 9

Milka se u nekoliko koraka na{la na ulici. Kao da ju je neko jurio, str~ala je niz stepeni{te zgrade u kojoj se nalazila redakcija Banatskog æurnala. Uradila je za danas sve {to je Buda traæio od nje. Napisala je tekst o ~oveku koji je golim rukama lovio pacove i od toga napravio unosan posao. Provela je celo prepodne u dru{tvu pacolovca koji ju je ponosno vodao po podrumima, {upama i koko{injcima demonstriraju}i svoju ne-

obi~nu lova~ku ve{tinu. Kao hipnotisani, pacovi bi izlazili iz skrovi{ta ~im bi pacolovac pred njih bacio mamac pripremljen od kukuruznog bra{na i aleve paprike. Za kratko vreme, u jutanom dæaku na{lo se desetak mrtvih glodara. Dok je pacolovac tamanio gamad, Milka je sve vreme obletala oko njega, fotografisala ga iz raznih uglova i snimala diktafonom. Kad je napravila dovoljno snimaka i saznala od lovca sve {to ju je zanimalo, zahvalila mu je i oti{la zadovoljna. Reportaæu je veoma lako napisala, ~inilo joj se da je ~ak i urednik Buda bio njome odu{evljen iako tako ne{to ne bi priznao ni da mu od toga zavisi æivot. – Ne bi ti bila ti kad ne bi udarala toliko zareza. Nosi to na lekturu. Slobodna si za danas. Milka je odlu~ila da prvo svrati do „Vinskog podruma“, a potom i do poslasti~arnice „Udarnik“ iako joj se nisu nalazili na putu do radni~kog naselja Mars i stana u kojem je odskora æivela sa Mikijem. Æelela je da ga iznenadi. Bila je, bez ikakvog stvarnog razloga, previ{e }udljiva u poslednje vreme. Kupila je dve buteljke crnog vina i produæila do poslasti~arnice. Te{kom mukom je otvorila metalna vrata, udariv{i u njih kesom sa fla{ama. Pri{la je friæideru sa sladoledom i slegnula ramenima kada je videla da je prazan. Pomerila se ka vitrini sa kola~ima iza koje je, okrenuta le|ima,

bu|enja, rukom sam u polumraku opipavao Milkinu stranu kreveta. Traæio sam je ispod jorganplanine koju sam napravio tokom ko{mara. Kao i svakog jutra, ustala je pre mene. Dok se ja jo{ vu~em po ku}i u pidæami ~e{kaju}i straænjicu, ona upravo sad sa redakcijskog sastanka, ispijaju}i na brzinu prvu kafu, kre}e na novinarski zadatak na koji ju je poslao mrzovoljni urednik Buda. Iako se ranije nije de{avalo da se probudim umoran, prestra{en i bolno hladnih nogu, uveren sam u to da se ni ovaj dan ne}e razlikovati ni po ~emu drugom od prethodnih. Milkinoj i mojoj uhodanoj svakodnevici ~ak ni brkati Burdu{ nije mogao ni{ta. ***

~u~ala prodava~ica i brisala zidno ogledalo. Milka je prstenom pokucala u mermerni pult. – Da l’ imate tulumbe? Devojka je, preko ramena, pogledala u nju poluotvorenih usta, a onda lagano ustala, bacila krpu na pod i upla{eno se odmaknula u stranu. – Gazda! Gazda! Istog momenta, iz vrata, sakrivenih zavesom od {arenih plasti~nih traka, istr~ao je krupan mu{karac, nauljene crne kose i doteran kao da se sprema za æenidbu. – [ta je... Iznenadio se kad je ugledao Milku. – Pa ja sam samo htela tulumbe... Sva u ~udu, krenula je ka izlazu iz poslasti~arnice. – Tulumbe? E pa vi{e ih nema. Sve smo ih prodali. A i da ih ima, za tebe ih ne bi bilo! Dræ’ je, Danilka, sunce li joj æarko! Iako se dvaput saplela, ipak je stigla do ulaznih vrata pre Milke. Sme{kala se pakosno dok je okretala klju~ u bravi. – ^ekajte... [ta ho}ete od mene? Ne prilazi! Dohvatila je oborenu plasti~nu stolicu i isturila je ispred sebe poput cirkuske krotiteljke lavova. – Ne diraj mi inventar, udavi}u te golim rukama!

Mu{karac joj je energi~no pri{ao, uhvatio stolicu za noge i po~eo da je cima levo-desno. Milka se, onako ko{~ata i æilava, borila iz sve snage, sve dok joj prodava~ica nije za{la iza le|a i obujmila je rukama oko grudi. Milka je poku{avala da je udari glavom, ali je devojka ve{to izbegavala udarce. Naposletku su je savladali i odvukli u pomo}nu prostoriju. Poseli su je u stolicu, vezav{i joj prethodno ruke i noge lepljivom trakom. – Danilka, okreni tablu na „zatvoreno“. Milka nije bila kukavica, ali su krupne suze po~ele da joj teku same od sebe. Mislila je na Mikija, na brata Milenka, na urednika Budu, ~ak i na pacolovca. Defilovali su pred njenim o~ima jedan za drugim. U magnovenju joj se u~inilo da joj poru~uju kako æiva ne}e ute}i ovim teroristima koji su se krili iza maski nevinih poslasti~ara. Stresla se od te pomisli. Zaæmurila je, izbrojala do deset, podigla glavu i, pribrav{i se, iznenada pljunula u lice mu{karca koji je ~u~ao na metar od njenih nogu i preturao joj po ta{ni. – [ta gleda{, daj salvet da se obri{em! Kao kakav islednik, mu{karac je primakao niski sto i dve stolice i seo naspram vezane Milke. – Sedi i ti, Danilka. Devojka ga je bespogovorno poslu{ala.

– Evo, ovako stoje stvari. Ti misli{ da ti se ovo slu~ajno doga|a i da smo Danilka i ja nekakvi manijaci... Dok je govorio, mu{karac je skidao sako, zavrtao rukave na ko{ulji i popu{tao ma{nu. – Sve }u natenane da ti objasnim, pre nego {to te propustim kroz {ake... Pitala se kako je mogu}e da prvi put vidi ove dve osobe. Nije, dodu{e, odavno svra}ala u „Udarnik“, ali je poznavala vlasnika Stoleta. [tavi{e, njena prva pomisao na detinjstvo bila je {kripa njegovog bicikla i zvuk zvonceta kojim je najavljivao prolazak kroz ulicu. Iz metalnog kontejnera oka~enog o guvernal Stole je ka{ikom vadio kugle sladoleda. Ponekad bi umesto novca uzimao i koko{ija jaja. Jedno jaje za jednu kuglu sladoleda. Milka je i danas pamtila ukus sladoleda od vanile. – Gde je Stole? Polomi}e vam ruke i noge ako vas uhvati! Mu{karac se nervozno po~e{ao po ~elu. – Stole je umro pro{le nedelje. Po~eo je da govori kao navijen. Obja{njavao je Milki kako su njegov otac Gavra i njegov najbolji drug Stole odrastali zajedno u siroma{nim godinama nakon Drugog svetskog rata. Tokom osmoljetke i{li su u isti razred i ~ak sedeli u istoj

klupi. Bili su jaki vrlodobra{i, zapaæeni sportisti i omladinci za primer. Isticali su se u Omladinskim radnim brigadama tokom gradnje autoputa „Bratstvo-jedinstvo“ i zasluæeno dobili udarni~ke zna~ke. U armiju su oti{li nakon svr{ene gimnazije. Uzimali su vikende da bi se pose}ivali u Zidanom Mostu i \ev|eliji. Po povratku iz JNA, Stole je re{io da otvori gradsku poslasti~arnicu. U \ev|eliji je od jednog starog poslasti~ara, koji je igrom slu~aja radio kao civilno lice u kasarni, nau~io da pravi sladoled, sutlija{, tulumbe, baklave, {ampite i krempite. Gavra je oti{ao na studije i nije se proslavio, brzo ga je napustila æelja da se bavi pravom, a jedino dobro koje je doneo iz Beograda bio je njegov sin Cane. Kako to ve} biva, povr{na ljubavna veza u koju se upustio sa Olgom, koleginicom sa grupe, zavr{ila se neæeljenom trudno}om. Meseci provedeni u ilegali studentskog doma na Karaburmi za oboje su bili vi{e nego mu~ni. Ubrzo nakon poro|aja, Olga je, izgubiv{i se netragom bez opro{tajne poruke i obja{njenja, napustila Caneta i Gavru, koji se vratio u rodni grad i na{ao zaposlenje kao mati~ar u op{tini. Brigu o Canetu Gavra je podelio sa Stoletom. Od tog doba, svakog jutra bez izuzetka u „Udarniku“ bi, gotovo ritualno, ispijali prvu kafu. Milka je tako, uz mno{tvo kojekak-

vih æivopisnih pojedinosti, saznala da se Stole nije æenio, ali da je ipak imao sina – Gavrinog. – Mene su tulumbe othranile. Milki su porodi~ni i prijateljski odnosi izme|u Stoleta, Gavre i Caneta sada bili jasniji, ali se i dalje pitala kakve veze ima ona sa svima njima. – I {ta sad? [ta ja radim ovde? – Milka se prodrala iz sveg glasa. – Kako {ta radi{? Cane je lupio {akom o sto. – Da li si ti napisala pri~u „Tulumbe i smrt“ koja je iza{la pro{le nedelje u Banatskom æurnalu? Nego {ta si! Da li ti u toj pri~i, koju si, odmah da ti kaæem, ukrala Singeru... – Milka je na te Canetove re~i prevrnula o~ima – ...kaæe{ kako je u nekom selu radio poslasti~ar kome su se svi podsmevali i kome su stalno pravili nekakve bolesne zvr~ke? Kaæe{. Je l’ kaæe{ i to da su se, nakon dosta godina, seljani ipak prizvali pameti pa su odlu~ili da se izvine poslasti~aru koga su dotle svakodnevno mu~ili? Kaæe{. A je l’ kaæe{ da je poslasti~ar, kad su mu se seljani javno izvinili, rekao: „E pa dobro, onda ni ja vama vi{e ne}u da pi{am u testo za tulumbe“. Kaæe{. Cane je ra{irio ruke kao da je otkrio nekakvu veliku misteriju.

– Je l’ ti sad jasno za{to si ovde? Ti tvrdi{ da je Stole zapi{avao tulumbe? Kao, slu~ajno je umro iste nedelje kad si objavila pri~u u kojoj su besni seljani ubili poslasti~ara? Kakvog ~oveka si ti na{la da ocrni{? Nau~i}u ja tebe pameti. Danilka, spremaj materijal. Milka je po~ela histeri~no da se smeje. – Zbog pri~e sam ovde? Da l’ si ti normalan? Pa sve je laæno i izmi{ljeno u njoj. Kakav crni Stole, {ta ti fali? Cane je odsko~io sa stolice. Pri{ao joj je i gurnuo joj pesnicu pod nos. – Nemoj da laæe{! Bolje ti je da }uti{. Ni re~ vi{e ili }e{ dobiti po nosu. Dok je Cane preturao po plakaru, traæe}i radno odelo, Danilka je pred Milku donosila kese sa bra{nom i {e}erom, kutiju sa jajima, metalne i plasti~ne posude razli~itih veli~ina, fla{e, {erpe, varja~e i druge poslasti~arske rekvizite. Cane se presvla~io iza paravana, pedantno slaæu}i ode}u na ofinger. Obuo je bele drvene klompe, a svoje lakovane cipele sloæio je ispod hoklice. Za to vreme, Danilka je sa Milkinih ruku skidala lepljivu traku. Kad bi povukla malo ja~e, Milka bi jauknula i opsovala kroz zube. Danilka se nije obazirala na to ve} je, prethodno proveriv{i gde se nalazi Cane, u pola glasa po~ela sa pri~om.

– Dobar je on, veruj mi. Pogodila ga je Stoletova smrt. A i ti si ba{ morala da napi{e{ tu glupu pri~u. Jo{ su ti i sliku objavili u novinama. Zna{ li ti {ta je Burdu{... Cane, da kaæem... danas planirao da uradi i za{to se tako doterao? Saznao je gde æivi{. Samo da si ga ~ula {ta je smislio. Sva se najeæim kad pomislim na to. I kao nekim ~udom – ti do|e{ u poslasti~arnicu, pravo njemu pred noge. Sad, bi}e {ta }e biti... Cane je u belom mantilu stao ispred Milke. Danilka mu je pri{la i poljubila ga u obraz. – Gazda Cane, doktor za tulumbe. Milka se obema rukama uhvatila za glavu i po~ela da kuka. Cane je mangupski namignuo Danilki. Ona se kao po komandi okrenula, oti{la do police, skinula re{o sa dve ringle, postavila ga ispred Milke, razvukla produæni kabl i u{tekala ga u struju. Zadovoljno je trljao rukama gledaju}i u Milku. – Zavrni rukave pa da po~nemo. Sipaj u ovu manju {erpu pola litre vode i dodaj kilogram kristal {e}era. Hajde, {ta blene{? Milka je dohvatila fla{u sa vodom, odlila pola litre u plavu olupanu kalajisanu {erpu sa belim tufnama i istresla u nju {e}er. Cane je presekao limun i pruæio joj jednu polovinu.

– Iscedi ga... Danilka, daj cediljku... i sok ubaci u {erpu. Uklju~i re{o. Ima{ li sat? Koliko ima? Pazi da se kr~ka ciglo deset minuta. Cane je podigao jednu dublju {erpu. – E, sad... ovde sipaj ostatak iz fla{e, tako... Dodaj trideset grama maslaca i prstohvat soli. Prstohvat, a ne {aku, kaæem! Stavi {erpu na ovu drugu ringlu i ~ekaj da provri. Danilka ih je posmatrala napu}enih usana i prekr{tenih ruku. – Gazda Cane, je l’ smem da zapalim cigaretu? Ovaj ju je besno pogledao. – Sva{ta od tebe! Ne moæe, sto puta sam ti rekao. Ho}e{ li... Hajde, pokaæi Milki {ta ti je cigareta napravila od æivota, hajde, {to se stidi{? Danilka je nevoljno koraknula unazad i, okrenuv{i im le|a, stala da skuplja crnu dugu kosu i vezuje je u rep. Otkop~ala je kai{, potom i {lic, a {iroke farmerke su joj skliznule sa mr{avih nogu do kolena. Zabola je pal~eve u ga}ice i spustila ih. Cane je uperio prst ispod Danilkine nadguzne tribal tetovaæe, tik iznad trti~ne kosti. – Je l’ vidi{ ove ruæne pe~ate? To su ti oæiljci od æara cigarete. Jedan, dva, tri, ~etiri, pet. Dobro je, mala, navuci ga}e. Danilka kao da nije ~ula Caneta, jo{ uvek je stajala natr}ena i poluspu{tenih ga}ica. Tek

kad ju je {ljapnuo po guzici, ona se trgnula i upristojila. – Ako je pro{lo deset minuta – skidaj sirup sa ringle. Ne tu {erpu, onu plavu. Prespi u ovu duboku tacnu i ostavi je tu sa strane. Pazi da se ne ispe~e{... Podrhtavale su joj ruke, nije bila vi~na kuvanju, ali je u~inila ono {to je Cane zahtevao od nje. Danilka je pomerila stolicu i sela pored Milke. Pridræavala joj je {erpu dok je ova nespretno sipala bra{no i me{ala drvenom varja~om. – Ona nije odavde, je l’ zna{? Sve se u njihovim isprepletenim æivotima, izgleda, odigralo ba{ tako samo zato {to je Cane bio lo{ student knjiæevnosti pa je vi{e vremena provodio po kafanama nego na predavanjima. – Lepo sam govorio Gavri da ho}u da budem poslasti~ar, da radim sa Stoletom, ali ne, on zapeo za studije... I eto mu sad... Istine radi, Cane je uz Stoleta usavr{io poslasti~arski zanat do te mere da je umeo da napravi so~nije tulumbe od majstorovih. [tavi{e, uveo je i dva specijaliteta. Jedino si u „Udarniku“ mogao da popije{ sportsku limunadu i pojede{ sportski sutlija{, ta~nije, limunadu sa uba~enom kuglom sladoleda i sutlija{ sa tulumbom odozgo.

Beogradski poslasti~ari su ga s nevericom gledali kada bi od njih traæio sportske poslastice. Bilo bi suvi{e prosto re}i da se odao pi}u zbog toga {to nije mogao da postane prva majstorska ruka „Udarnika“. O~eva se ne pori~e. Tako je jednom prilikom zano}io u nekakvoj periferijskoj kafani u Koteæu. Konobarica nije primetila da je pijan zaspao u klozetu. Probudila ga je stra{na vriska, prosto je zamro od straha. Na jedvite jade se digao sa klozetske {koljke. U{ao je u salu i za {ankom ugledao trojicu mladi}a nagnutih nad konobari~inim poluobnaæenim telom. Ona se, leæe}i na stomaku, vrpoljila i vri{tala, ali dvojica momaka su je ~vrsto dræali za ruke i noge, dok joj je tre}i gasio cigaretu na straænjici. Cane se neprimetno vratio u klozet, dohvatio ~etku sa drvenim dræaljem i istr~ao pomahnitalo. Onog sa cigaretom je tako jako odalamio po glavi da se nosem zabio pravo u konobari~inu guzicu. Gledaju}i ga prestra{eno, druga dvojica su pustili devojku i potr~ali prema vratima. Jednog od njih je tresnuo dræaljem po le|ima, drugog tek okrznuo po nozi, ali su ipak obojica uspela da nestanu u mrklom mraku. Vrativ{i se u kafanu imao je {ta da vidi. Konobarica je sedela na le|ima oborenog siledæije i besomu~no ga udarala pivskom fla{om po glavi. „Nemoj, bog te

tvoj, ubi}e{ ga! Jo{ }emo da robijamo zbog budale!“ Jedva ju je skinuo sa mladi}a raskrvavljene lobanje. „Hajde, idemo...“ Ona mu se oka~ila oko vrata i jecaju}i spustila glavu na njegove {iroke grudi. Nije imao srca da je ostavi u tom brlogu od kafane. „Ho}e{ li sa mnom? Ho}e{ li da radi{ u mojoj poslasti~arnici?“ I evo ih danas ovde. Cane je nasledio Stoletovu radnju. Poslasti~ar je, jo{ dok je Cane bio golobradi de~ki}, odlu~io da mu je prepi{e jer je, bolje od Gavre, predvideo kakva }e sudbina ~ekati njegovog posinka. – Da nisam napustio studije knjiæevnosti, sad moj Gavra ne bi imao gde da ispija kafu za kafom, prvu za sebe, drugu za Stoleta. Zato se onomad i zapio u Koteæu, slavio je kraj jednog i po~etak drugog æivota. – Da li se odvaja testo od posude? Milka je prome{ala varja~om po {erpi. – Skidaj onda {erpekanju sa ringle i ~ekaj da se ohladi. Kapnuo je malo sirupa na nokat, proveravaju}i da li je dovoljno gust. – Tako... Pri{ao je Danilki i pogladio je po kosi. – Kakva bi to bila reportaæa. Iako je to Milka promrmljala nekako vi{e za sebe, ipak je bilo dovoljno glasno da je novo-

pe~eni poslasti~ari ~uju. Izlupala je potom, kako joj je Danilka rekla, tri koko{ija jajeta u posudu sa testom i po~ela da me{a. – [ta? To o siledæijama? Pa o njima moæe{ da pi{e{ kad ho}e{. Eto, pre nego {to }e umreti od kapi, Stoleta je napala grupa ovda{njih huligana. Predvodio ih je ludi Danijel, unuk onog Lacike slovoslaga~a... Ma zna{ ~oveka, sto posto... Milka se zainteresovala za pri~u. – Odmah s vrata su po~eli da se dernjaju. Stole ih je u po~etku ignorisao, a onda im je, kad mu je dozlogrdilo, rukom pokazao vrata i rekao da se tornjaju iz njegove poslasti~arnice. Taj Lacikin unuk mu se uneo u lice. Kaæe: „[ta si ti, Stole? Makedonac? Ima sve vas koloniste i izbeglice da proteramo iz grada.“ Pao je na kolena kad ga je Stole iznebuha klepio punom {akom. A moj Gavra sko~i pred ostale bitange, zauzme gard i podvikne: „Tutanj, da vam ne bih rebra polomio!“ A ovi, usrani ko grlice, pobego{e kud koji. Stole ti je bio legenda. Cane je zastao. Sa podigutim kaæiprstom planirao je slede}i kulinarski potez. – Sipaj ulje u ovu... ne, bolje u ovu {erpu i stavi je na ringlu.

Uzeo je turski {pric, podesio zvezdasti kalup i dodao ga Milki. Obja{njavao joj je gestikuliraju}i {ta treba da radi. Milka je sipala testo u {pric i, istiskuju}i ga, pravila male komade sirovih tulumbi koje je odvajala vlaænom rukom. – Pazi samo da ulje ne bude prejako zagrejano. Milka je spu{tala komad po komad u {erpu i okretala ih rupi~astom ka{ikom. – Prave tulumbe moraju da imaju o{tre rubove. Vadila bi ih kad bi poprimile zlatnu boju i re|ala na kuhinjske ubruse koje je pripremila Danilka. – Tako, da upiju suvi{nu masno}u. Cane je, poput profesora, nadgledao ceo proces. – Sad ih sa ubrusa prebaci u onu duboku tacnu i okreni ih koji put da upiju sirup sa svih strana. To je to – gotovo. Danilka je pospremila sto i odnela tulumbe do otvorenog labrnjeg prozora da se ohlade, a zatim oprala posu|e i kuhinjski pribor. Cane je seo pored Milke. Potap{ao ju je po ramenu. Ona se nasme{ila. – Je l’ smem?

Rukom je pokazala na kesu sa vinom. Cane je slegnuo ramenima. – Oho, Stokholmski sindrom je proradio... Danilka, donesi tri ~a{e. U ti{ini su pili vino. Ve} je po~elo da se smrkava kad su popili i poslednju kap iz druge fla{e. Postepeno, mrak je u potpunosti zavladao prostorijom. Danilka je donela sve}njak, kresnula {ibicu i upalila ukrasne sve}e. – Ne}e nikome da na{kodi malo romantike. Tanki plameni jezi~ci osvetljavali su im lica. Milka se zagledala u otmi~areve ~ekinjaste obrve i ispup~ene jagodi~ne kosti. – Za{to ga zove{ Burdu{ kad nimalo ne li~e? Cane je Danilku streljao pijanim pogledom. – Je l’ sam ja tebi rekao da me vi{e ne naziva{ tim imenom? Ona ga je gledala umiljato. – Ali Cane, ti ima{ dobru du{u, ba{ kao Burdu{. Na te re~i Milka je po~ela grohotom da se smeje i udara rukom o sto. – Joj, upi{ki}u se! Cane je po~eo da histeri{e. – A tebi je to sme{no? Ti misli{ da si dobro pro{la? ^ekaj, jo{ nije gotovo. Prvu lekciju si savladala, sad ide druga. Danilka, donesi tulumbe. Ka-

ko stoji u tvojoj pri~i... Seljani su mrzeli poslasti~ara, ali su voleli njegove tulumbe... Danilka je ispred Milke stavila oval sa tulumbama, potom je iz fioke izvadila desertnu ka{i~icu i gurnula joj je u ruku. – Jedi! Milka je, misle}i da je {ala u pitanju, stala da se krevelji i imitira Caneta. Po~ela je da jede tek kad joj je ovaj pripretio stisnutom pesnicom. – Ukusne su, nema {ta. Milka je pojela jednu tulumbu i odloæila ka{i~icu. – Jedi! Cane se ponovo prodrao, dohvatio je za kosu i nabio joj glavu u tulumbe. Dok su joj se suze i {e}erni sirup slivali niz lice, Milka je prosto gutala tulumbu za tulumbom. Potrajalo je dok nije pojela i poslednju. Naposletku je ubacila ka{i~icu u prazan oval. [akom je ~vrsto pritiskala usta. – Odveæi je. Nemoj ovde da mi povrati. Odmahivao je rukom. – Slede}i put kad bude{ sela da pi{e{ pri~u obrati paænju na glavnog junaka. Zar si mislila, gusko, da }e tvoje opanjkavanje po{tenog ~oveka pro}i nekaænjeno? Sva sre}a pa nam niko nije razbio izlog ciglom zbog tebe. Sad kad si se uve-

rila u to da mi ne pi{amo u testo za tulumbe, mar{ iz moje poslasti~arnice! Cane je teatralno ustao od stola, oti{ao do paravana i po~eo da se presvla~i. Danilka je skinula lepljivu traku sa Milkinih nogu. Pomogla joj je da se uspravi, dodala joj torbu, otpratila do ulaznih vrata poslasti~arnice, otklju~ala bravu i izgurala je na ulicu.

*** Nema Milke, a ve} je po~eo da pada mrak. Mora biti da joj je ludi Buda utrapio jo{ neki zadatak... A moja Milka, dobrica, }uti i trpi. Na zemaljskoj kugli nema æene kao {to je ona. Ne znam samo za{to sam je oterao Burdu{u u zagrljaj... Ceo dan razmi{ljam o tome i ni{ta pametno mi ne pada na pamet. Znam {ta bi mi odbrusila kad bih joj ispri~ao detalje sna. Rekla bi mi da su zapravo to moja a ne njena erotska ma{tanja. Zar sa Burdu{em?! Samo su mi jo{ u tom ko{maru falili Rajko i Lepi Cane pa da svi muzikanti, uklju~uju}i i mene, budu na broju. [urak Milenko ima hrpu sanovnika, mora}u da ga zamolim da mi protuma~i taj blesavi san. Da je nisam ja ne~im oneraspoloæio? Ose}am se krivim

iako znam da ni{ta nisam zgre{io. Barem ne na javi. U poslednje vreme je nekako odsutna. Kao da u mislima beæi na neko skrovito mesto. Pla{im se da misli da ja, sve i da mi nacrta put olovkom, ne bih umeo da prona|em to mesto. Moæda ju je previ{e potresla smrt kom{inice Radinke? [ta ima da joj bude æao te o{trokon|e? Ko }e ga znati {ta joj je? Znam samo da je sladoled od vanile i zvuk zvona podse}aju na detinjstvo, a detinjstvo na neizmernu sre}u. O tome mi je i sino} na{iroko pri~ala. Pa, kao da je to nekakav problem? Mogu i ja da joj do~aram detinjstvo i da je u~inim sre}nom. Umem i ja da budem romanti~an kad ho}u. Kako nije vreme za sladoled, kupio sam joj kod Stoleta u „Udarniku“ ~itavu tepsiju tulumbi. Ima da padne u nesvest kad ih ugleda.