"Kuvarove kletve i druge gadosti", Srđan V. Tešin by Stubovi kulture

Biblioteka

Minut Knjiga sto deveta

Srđan V. Tešin

Kuvarove kletve i druge gadosti

Beograd 2006.

Projekat ovog romana nagrađen je književnom stipendijom Fondacije „Borislav Pekić“ 2004. godine.

Na koricama: Hans Memling, Stra{ni sud, detalj, 1467-1471.

Senima mog prijatelja Ä?ure Ä?ukanova

Svaka sličnost između lica, mesta i događaja opisanih u ovom romanu i ličnosti, mesta i događaja iz realnog sveta u potpunosti je slučajna.

...čovek nikada ne može da učini ništa tako užasno ne može da učini ništa dovoljno užasno uopšte čak ne može sutradan ni da se seti onoga šta mu se danas činilo užasnim... Vilijam Fokner, Buka i bes Od ljudi ne možeš očekivati da budu ispravni; samo mogu da pokušaju da učine ono što se mora. Zato se i čine užasne, ljudožderske stvari. A i dobre stvari, isto tako. Ali čak i ovde ništa što je zaista dobro nije sigurno. Sol Belou, Žrtva ...čitate što su činili i pitate se je li to što ste upravo pročitali moguće. Mogu li se obični muškarci tako ponašati? Vaši susjedi? Rođaci? Ne, to nije moguće. Slavenka Drakulić, Oni ne bi ni mrava zgazili

Prvo poglavlje Beverli i Eliot, braća-ginekolozi, otkrili su, u Kronenbergovom filmu „Ukleti blizanci“, da Kler ima dve vagine. Neverovatna vaginalna mutacija ispunila je njihov erotski san da zadovoljavaju istu demonsku ženu takoreći zasebno, ali istovremeno. Čini se da nisu bili ljubomorni jedan na drugog, jer su obojica imali na raspolaganju po jednu vaginu. Kako da ne! Kler se potrudila da pomuti razum obojici. Stisla se pa ne da. Govorim o njoj, a nikada je nisam dodirnuo niti omirisao. I nikada neću, jer je ona majka sveg zla. A ipak, ma koliko da sam se čuvao, blizanačke vagine i penisi prouzrokovali su nesreće koje su u potpunosti dotukle i mene i moju porodicu. Zatvorska hrana i sitni lopovi nisu ono o čemu razmišljam. Svakakvih splačina i ološa sam se nagledao dok sam bio ratni izveštač. Na fotografijama, zbog kojih sam stekao dobru reputaciju među kolegama, zabeležio sam neke od najgorih ljudi koji su hodali zemljom. Ipak, ratne strahote sam posmatrao samo kroz objektiv. To su bile tek puke predstave stvarnosti koje me se, da budem iskren, nimalo nisu ticale. Možda zbog toga svi kažu da više ličim na bezosećajnog strica Kuzmana iz mlađih dana nego na pravednog oca Maksima. Ko će ih znati zašto su bili tako metiljavi. Sad, nakon svega što se dogodilo, nisam siguran u to da li sam

ih poznavao. Znam samo da nasilje pokreću ljudska zloba i urođena pokvarenost.

Drugo poglavlje Ako se izuzmu eksperimentisanja sa trik-fotosima, nema toga ko ne zna da je fotografija najrealističnija od svih umetnosti. Ali to Pavla ne zanima preterano, jer on, ruku na srce, i nije umetnik već fotoreporter. Doduše, interesovao se za modele fotoaparata, objektive, bliceve, punjače i baterije, ali ne i za mesto fotografije u istoriji umetnosti. Recimo, o legendarnoj fotografiji Jurija Željabužskog, snimljenoj na Kapriju u aprilu 1908. godine, na kojoj Vladimir Iljič Lenjin i Aleksandar Bog danov igraju šah, a među kibicerima se može prepoznati i Maksim Gorki, Pavle nije znao ništa. A nije mu bilo stalo ni da nešto nauči, iako je tvrdio da ga često boli glava od toga koliko je pametan. Nakon nekoliko uspešno završenih kurseva koje je za svoje saradnike organizovao Milutin, urednik novina iz Mokrina, Pavle je potražio profesionalni angažman u Beogradu. Sticajem okolnosti, poslednja decenija dvadesetog veka obilovala je dobrim temama tako da je izveštavanje sa različitih strana sveta započeo 1991. godine, kada ga je agencija Rojters angažovala da u Sloveniji prati borbe između vojske i teritorijalaca. Nakon dve godine izveštavanja sa ratišta u Hr vatskoj i Bosni, agencija ga iz-

nebuha šalje u Meksiko da fotografiše Emilijana Zapatu i njegove pobunjenike, a odatle ga put vodi u Ruandu i Čečeniju. U Oklahoma Siti stiže 20. aprila 1995. godine, dan nakon terorističkog napada. Fotografisao je kolone izbeglica iz Srebrenice i Krajine. Iste godine, po zadatku, prati pogranične sukobe između Eritreje i Etiopije. U maju odlazi u Zair i beleži pad Mobutua i dolazak Kabile. Godine 1999. snimao je NATO vazdušne udare na Jugoslaviju i rat na Kosovu. Dve godine kasnije, sasvim slučajno, zatekao se u Americi kada su je 11. septembra napali teroristi, a ne dugo zatim odlazi sa invazionim multinacionalnim snagama u Avganistan i Irak. U martu 2003. godine bio je na sahrani ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića, a tačno godinu dana kasnije Rojters ga je poslao da zabele ži nasilje na Kosovu. Na kon toga, umoran od ratova i ratnika, godinama nije radio baš ništa. Želeo je da živi u iznajmljenoj garsonjeri u Beogradu, sam kao pas. Iznad Pavlovog be o gradskog stana, u Ulici 27. marta, u zgradi koja je pre Drugog svetskog rata bila ginekološka poliklinika, živele su sestre Zaklan, pevačice koje su meteorski pale u zaborav nakon neuspešnog učešća na takmičenju za pesmu Evrovizije. I to ne samo zbog toga što su reči takmičarske pesme bile glupe do bola, a muzička podloga, koju je činio miks gusala i ritam-mašine, terala na povraćanje. Upućeniji tabloidi su tvrdili da su se sestre posvađale na krv i nož, jer je jedna od njih odlučila da napusti estradu i uda se za nekog biznismena iz Bosne koji se prezivao Šteta. Njega su odmah po po-

vratku sa me denog mese ca kidnapovali demobilisani pripadnici specijalnih policijskih snaga i, nakon loše organizovane primopredaje otkupa, ubili u razmeni vatre sa dojučerašnjim kolegama s posla. Sestre su se pomirile nakon te nesreće. Sada žive Pavlu iznad glave. Ljubiša Jotić bio je gazda garsonjere i cele zgrade u kojoj je Pavle živeo. Njegovog su dedu streljali partizani u oktobru 1944. godine zbog toga što je lečio švapske kurve od polnih bolesti. Iako pravi razlog nikada nije otkriven, oslobodici su doktora Vojislava Ljotića najverovatnije streljali zbog toga što je podrivao borbu protiv fašističkog okupatora, jer, umesto da je dozvolio da kurve prenesu zarazu oficirima Gestapoa i Vermahta, on ih je lečio od veneričnih bolesti, što je za partizane bio dovoljan razlog da ga osude i ubiju kao saradnika okupatora. Drugi razlog zbog kojeg je postradao nesrećni doktor moglo je da bude i njegovo prezime Ljotić. Da ne bi prošao kao otac, doktorov sin, mladi advokat Boško Ljotić, iz prezimena je izbacio slovo L. Tako su i Ljubiša i njegov brat Milorad poneli očevo novo prezime. Ne želeći da bude ni Ljotić ni Jotić, njihova majka Marta zadržala je devojačko prezime Fišer. Marta se 1949. godine, prilikom hapšenja, pre nego što su uspeli da joj stave lisice, otrgnula iz ruku agenata državne bezbednosti, razbila stolicom balkonski prozor, bacila se sa drugog sprata, pala u dvorište i ostala na mestu mrtva. Nikada nije dokazana kleveta da je pričala masne viceve u kojima je glavni akter bio Josip Broz Tito, niti je otkriveno ko ju je od komšija prijavio policiji. Kada su se u Srbiji promenile

prilike, početkom devedesetih, Milorad je povratio staro porodično prezime, učlanio se u najekstremniju nacionalističku partiju i angažovao se oko slanja dobrovoljaca na ratišta u Hr vatskoj. Za to vreme, dok je on agitovao po periferijskim kafanama, partijske kolege su se smenjivale u krevetu njegove žene Milene kao na pokretnoj traci. Kad je Milorad naposletku otkrio da ga varaju i žena i partija, vezao je kanap za veš u omču, obmotao ga oko nosača protočnog bojlera i obesio se u kupatilu. Ženu su partijski funkcioneri, u pokušaju da zataškaju bruku, zaposlili u Dom kulture u Mokrinu, odakle je i bila poreklom. Pre nego što se obesio, Milorad je ostavio testament u kome je razbaštinio nasledstva svoju nezasitu ženu. Ljubiša Jotić je tako ostao jedini naslednik oronule zgrade nekadašnje ginekološke poliklinike doktora Vojislava Ljotića. On i Pavle su bili srodne duše, a zajedničko im je bilo to što su gotovo ceo život proveli bez ženske ruke u kući. I kao što Ljubišin otac Boško nije pričao sinu o majci Marti, tako ni Pavlov otac Maksim nikada pred njim nije izgovorio čak ni ime svoje neverne žene Marice. Pavle je upoznao Julijanu u očevom restoranu, koji se pr vo zvao „Kod Makse i Kuzme“ da bi, odlaskom Kuzmana, Maksim skratio naziv u „Kod Makse“. Ipak, svi u Mokrinu i dalje su ovaj restoran posprdno zvali „Kod dva jarca“, što je, u suštini, više i priličilo karakterima vlasnika. Pavle je dolazio u Mokrin u posetu ocu s vremena na vreme. Ta ko je jednom prilikom zapazio mladu i vižljastu kuvaricu Julijanu. Sprijateljivši se sa

njom, provodio je, nemajući druge zanimacije, sve više vremena u kuhinji. Da li je ona pogrešno protumačila Pavlovo zanimanje za nju ili ju je on zbunio upućujući joj lažne signale, ali ovlašan nevini poljubac pokvario je odnos izme đu njih. Pavle se istog dana pozdravio sa ocem i otputovao za Beograd, a Julijana se u čudu pitala gde je pogrešila. Nekoliko meseci kasnije, Maksim je pozvao telefonom Pavla i rekao mu da je Julijana napustila posao. Maksimu je bilo stalo do te devojke pa je zamolio sina da je potraži na nekom od savskih splavova, što je Pavle uz nevericu i sa negodovanjem prihvatio. Pošto nije želeo da uvredi oca, krenuo je da obilazi splavove i, za divno čudo, nije mu dugo trebalo da je pronađe. Julijana se topila od sreće kada joj je gazda splava rekao da je traži neki Pavle. Tresnula je varjaču o pod, skinula belu maramu sa glave i izletela iz kuhinje, bacivši se pravo Pavlu u zagrljaj. Nakon nekoliko njenih molećivih reči, nemajući kud, pozvao ju je da pođe sa njim do njegovog stana kako bi se javila Maksimu i potvrdila mu da je sa njom sve u najboljem redu. Međutim, nije bilo tako. Da bi se zaposlila na splavu, morala je da se poda gazdi, gazdinom najboljem drugu i glavnom konobaru. Majku joj jebem, uvija se kao zmija oko štapa. To, to, to. Ajd sad ti, Milanče. Više je ležala gole zadnjice na kafanskom stolu nego što je stajala za šporetom. Došao si kao naručen da me spaseš robovanja životinjama. Kad je Pavle čuo pravu istinu, rekao joj je, procedivši to kroz zube, da može da bude kod njega dok se ne snađe. Garsonjera je ubrzo postala živo mesto. Dok je Julijana, sva srećna, kuvala razna

jela kojima ju je naučio Maksim, ribala zapušteno kupatilo, prala prljave tepihe i peglala planine opranog veša, Pavle se izležavao. Kroz šalu bi mu ponekad prigovarala jedino za kapljice mokraće koje je ostavljao pored klozetske školjke, a on bi se pretvarao da ne zna o čemu je reč. Julijana se čak i Ljubiši dopala. A ona je čeznula za Pavlom. Često bi, kao slučajno, zaboravljala da zatvori vrata dok bi se tuširala, šetala bi polugola po stanu, a ponekad bi iz spavaćice izbacila sisu, praveći se da spava i da ne primećuje da je obnažena. Noću joj je bilo najgore. Pavle kao da nije bio od kr vi i mesa. Ništa ga nije uzbuđivalo. Na kraju se Julijana osmelila i upitala ga da li mu smeta to što ona ima dupence kao dva češnja belog luka ili je nešto drugo u pitanju. Rekao joj je da mu je svejedno koliko joj je dupe i da, prosto, on ne razmišlja o tome. Nisam znala da si peder. Nisam peder, otkud ti to? Ja volim žene. Da bi mu pokazala da je i ona žena, svukla je majicu, donji deo trenerke i gaćice. Vidiš da sam i ja žena. Prišla mu je i počela da mu otkopčava kaiš na pantalonama. Nemoj to da radiš. Kao da ju je grom ošinuo. Julijana je počela da skuplja odeću ridajući. Pavle ju je zagrlio, okrenuo ka krevetu i nežno spustio. Lezi. Raširi noge. Uzeo je fotoaparat, postavio ga na stalak i, nakon nekoliko dugih minuta, zumirao Julijanin kao zift crni žbun. Život sa Julijanom trajao je dobrih pola godine. Nisu morali da rade, krckali su njegovu ušteđevinu, malo su jeli, malo se kretali, malo se trošili, nisu davali pet para na stvari zbog kojih je hiljade Beograđana gubilo

živce. Bili su dovoljni jedno drugom. Julijana je želela da Pavle bude srećan, zbog toga mu se nudila, kao zvezda kakvog peep-showa, da objektivom zumira sirovost njenih genitalija, sve nabore, ulegnuća i useke, oguljenu kožu mekih zidova butina, bubuljice i izrasle dlake ispod pazuha nevešto prikrivene talkom. Od njega je nije bilo sramota nimalo. Plašio ju je jedino time koliko je bio pametan. Umeo je veoma da se iznervira kada bi joj pričao o svojim putovanjima, a ona gledala u njega kao tele u šarena vrata. Ponekad su igrali dečiju igru koja se zvala „Na slovo, na slovo“ ili „Gradovi i sela“ u kojoj je trebalo da navedu imena države, grada, reke, planine, biljke, životinje i stvari na isto slovo izabrano nasumice. Slovo O. Bacaju se u tišini na rešavanje zadatka. Pr vi koji popuni sve kolone prekida igru. Stop. Julijana je rešila sve pojmove osim države na O. Kako ne znaš? Glavni grad je na A, Abidžan. Otkud znam. Pavle naprći usne, zamisli se, ljutito nabora čelo. Julijana je prebledela, čak je počela i da drhti od stra ha. Znaš šta, pa kuj stvari i putuj kod Maksima u Mokrin. Kako da živim sa ženom koja nikada nije čula da postoji država koja se zove Obala Slonovače?

Treće poglavlje Iako danas nije morao u školu, Pavle je ove subote ustao ranije nego obično. Planirao je da obavi jedan veoma važan zadatak. Čuo je Maksima kako zvižduće dok je išao hodnikom ka kupatilu. Pavla je nerviralo to što bi njegov otac retko kad uključivao svetlo kada bi bio u kupatilu. Jedanput je tako prepao Maksima dok se tuširao u polumraku, pa ga je ovaj gađao sapunom. Posle su se obojica pretvarali da se ništa strašno nije dogodilo. Pavla i danas proganja prizor nagog i nasapunjanog očevog tela. Pošto je znao svakodnevnu Maksimovu rutinu, Pavle je još koji tren sačekao sedeći u pidžami na krevetu. Čuvši napokon metalni zvuk koji pravi ključ kada ulazi u pokvarenu bravu ulaznih vrata koju je i Maksim teško zaključavao, kao metak je izleteo iz sobe. Kroz krmeljive kapke s mukom je uspeo da pročita šta je Maksim napisao na cedulji zalepljenoj na gornjoj strani poklopca klozetske školjke. Zabranjeno je pišanje po podu! Pavle odluči da će piškiti u poljskom klozetu pa se u kupatilu nije ni zadržavao već se na brzinu umio, a potom i presvukao, doručkovao mleko i keks, koji su ga svakog jutra čekali na kuhinjskom stolu, i izašao kroz vrata koja su vodila u dvorište iza kuće. Pod miškom je nosio singlicu grupe „Pro Arte“. Se damdesetih go dina bile su ve oma popularne singl-ploče koje su izdavačke kuće objavljivale neposredno nakon završetka većih jugoslovenskih festivala zabav-

ne muzike. Poklanjane su obično uz magazine za žene. Tako je 1976. godine grupa „Pro Arte“ objavila singlicu na kojoj su se na la zile numere „Šjor Bepo kapitan“ i „Gdje je pjesma koju znaš“. Pavle ju je slušao gotovo dan i noć. Maksim je bio pretplaćen na „Praktičnu ženu“ i „Bazar“ zbog recepata za jela koja je nameravao da spravlja u svom restoranu. Budući da je u Mokrinu bilo malo mušterija koje su imale razumevanja za njegov eg zotični jelovnik i koje su, pored ponuđenih đakonija, naručivale samo porcije ćevapa s lukom, sve se svodilo na to da je on isecao recepte iz novina i ređao ih u jednu fasciklu. To je bila Maksimova sveta knjiga koju Pavle nije smeo da lista. Doduše, davao mu je ploče koje su išle uz novine pošto ga muzika, za razliku od Pavla, uopšte nije interesovala. Moglo bi se reći da je bio pravi antisluhista kada je reč o izboru muzike za restoran. Jedanput je, oduševljen virtuoznošću koju su muzikanti prikazali na audiciji, bez dvoumljenja angažovao orkestar koji su činili samo bub njar, gi ta ri sta i pe va či ca. Činjeni ca je da je gitarista, kog su svi zvali Paganini, bio kratkih živaca. Već pr ve večeri se u restoranu „Kod Makse“ posvađao na krv i nož sa traktoristom Pajom koji je masnim rukama hvatao za dupe njegovu pevačicu. Nakon tuče, u kojoj je nervozni Paganini ostao bez prednjih zuba, pijani traktorista je izneo njegove „dinakord“ zvučnike i „jolana“ gitaru kroz vrata i razbio ih o betonsku ploču. Posle je tvrdio da je, u stvari, mislio da će da poludi od odjekivanja friziranog zvuka gitare. Isti traktorista je bio poznat i po tome što je plaćao muzičare da ne sviraju u

kafani, a desilo se i da je na jednoj svadbi zaustavio muziku usred veselja i kupio od zabezeknutih muzičara za basnoslovan novac obe harmonike. Jedina ploča koju je Maksim smatrao svojom bila je longplejka Ljupke Dimitrovske iz 1975. godine, nazvana jednostavno „Ljupka“. Pevačica je, poput njega, bila iz Makedonije i živela daleko od rodne kuće. „Ljutit će se moja majka“ bila je omiljena Maksimova pesma, ali i Pavlova. Dok je koračao dugačkom Ulicom Borisa Kidriča, razmišljao je o tome kako ga je juče debeli Nikola, za koga je mislio da mu je najbolji drug, osramotio pred svima vičući, klibereći se i unoseći mu se u lice. Mama ti je umrla! Mama ti je umrla! Pošto to nije bila istina, Pavle ga je udario kamenom u glavu. Na svu sreću, stvar nije odmah došla do učiteljice, iako Nikola nije mogao da sakrije poveću čvorugu čak ni terajući šiške niz čelo. Pavle nije bio ni progovorio kada se preko noći njegova majka Marica preudala za strica Kuzmana. Otad je nije video, a Maksima niti je smeo da pita za nju, niti bi mu on o njoj pričao. Za Maksima je, ali ne i za Pavla, Marica, doslovno, bila mrt va. Mrtvija od svih mrtvih žena na svetu. Pavle je Kuzmana ponekad viđao na ulici, ali nikada nije imao dovoljno hrabrosti da ga pita za majku. Kada bi se slučajno sreli, stric bi se svaki put, kao da ga pr vi put vidi, čudio sličnosti između njih. Čak mu je i izdajica Nikola jednom potvrdio da više liči na strica nego na oca. Isti ti. Pavle se zakleo da Maksim neće čuti ni reč od onoga šta mu je Kuzman govorio. Lopovski se prišunjao kući u Ulici Edvarda Kar-

delja, od koje se dalje, prašnjavim kolskim putem, moglo ići samo ravno u atar. Periferija je, kako se god uzme, spavala. Pavle je naskočio na zidić, na koji je neko u malter poređao lomljeno staklo da bi njime, ko bajagi, zaustavio vešte kradljivce pačijih i ćurećih jaja iz kokošinjca ili dimljenih šunki i slanine s tavana. Pošto nije čuo lavež psa, skočio je u dvorište, dotrčao do kuće i priljubio se leđima uz vođicu. Srce mu je ubrzano lupalo, plašio se da ga ne uhvati neko od ukućana i izdeveta. Želja da dođe do istine bila je, ipak, jača od straha i drhtanja. Polako se primicao verandi, popeo se stepenicama do ulaza, razgrnuo zavesu od plastičnih traka, pritisnuo kvaku i otvorio vrata. Pred njim se otvorio dugačak i mračan hodnik. U potpunoj tišini, Pavle je krenuo ka pr vim staklenim vratima koja je ugledao u hodniku. Provirio je. U sobi nije bilo nikoga iako mu se činilo da je u krevetu do malopre neko spavao. Posteljina je bila razmeštena, a po njoj razbacana odeća. Nastavio je da hoda na prstima. Otvorio je vrata od kuhinje, špajza i kupatila, a onda je ušao u jednu veliku prostoriju u kojoj je stajao teški drveni sto i oko njega šest stolica, peć „kraljica“, starinski orman, krevet sa naslonima prekriven ćilimom i na zidu kao slika okačen poklopac sa bombonjere. Činilo se da je ovde retko ko ulazio. Pored ormana je ugledao odškrinuta staklena vrata kroz koja se probijao tračak mršavog svetla. Nečujno im je prišao i provirio kroz njih. Video je Kuzmana s leđa, kako sedi go na hoklici naspram kreveta na kome je ležala, raširenih nogu i ruku podmetnutih pod glavu, njegova majka Marica. Stric Kuzman di-

zao je i spuštao s poda flašu iz koje je povremeno sipao u šaku neku tečnost, a zatim se njome mazao između nogu. Tek kada su mu se oči u potpunosti prilagodile polutami u sobi u koju je ulazilo malo svetla kroz razređene roletne, Pavle je ugledao rutavi crni žbun svoje majke. Odskočio je kao oparen. Pogleda prikovanog za majčino međunožje, Pavle je polako išao unazad sve dok nije napipao naslon stolice. Okrenuo se i pošao hitro ka izlazu. Došao je do vrata, zastao, a onda se vratio do stola. Ostavio je, pored vaze sa osušenom kitom bosiljka u njoj, singlicu grupe „Pro Arte“.

Četvrto poglavlje Svašta se posle pričalo, ali istina je da je gologuza Danica vrišteći istrčala iz sobe, gurnuvši pri tom zabezeknutog Maksima i uplašenog Pavla. Stajao je samo u gaćama ispred regrutne komisije. Bio je sledeći na redu za lekarski pregled. Doktor i dve medicinske sestre rutinski su obavljali testiranja i merenja. Kad su ga prozvali i kad je prišao na korak od stola, Pavle pr vo primeti doktorove isprepletene, kvrgave i dlakave prste. Ispruži ruke. Čučni. Stoj na jednoj nozi i broj do deset. Kao da nije bio zadovoljan time kako je Pavle izvršavao ono što mu je govorio, doktor ustane, priđe mu i počne da ga zagleda i pipa po celom telu. Kad je prestao, odmaknuo se i zagledao mu se u oči. Pavle

nije ni trepnuo. Doktor napravi iznenadan pokret rukama, kao da želi da ga uplaši. Bu! Dok je on mahinalno dizao ruke ka licu kako bi se zaštitio od nepostojećeg napada, doktor mu je munjevito strgao gaće do kolena. Pavlova smežurana muškost, sakrivena kao cr vić između kovrdžavih stidnih dlaka, nije ostavila baš nikakav utisak na dve medicinske sestre izblajhane kose. Maksim je u dnevnoj sobi sedeo za stolom i prebirao po re ceptima kada je Pavle ušao. Bez pozdrava, u prolazu mu je dobacio vojnu knjižicu i ušao u kuhinju. U frižideru je potražio nešto što bi mogao da pojede za užinu. I dalje ga je bilo sramota. Nesposoban za služenje vojnog roka. Maksim nije mogao da veruje konačnoj odluci regrutne komisije. Oslobo đen si na dve go dine? Zbog manjka kilograma? Šta sad da radim sa svom onom prasetinom koju sam naručio za ispraćaj u vojsku? A? Kaži, šta da radim sad? Pavle nije odgovarao ocu. ]uteći je žvakao parče hleba namazano jetrenom paštetom. Ležao je na krevetu sa prekrštenim rukama podmetnutim ispod glave. Radio je bio uključen. Pavle je pospano pratio emisiju o popularnoj muzici koja je bila na programu svake srede u pola osam uveče na lokalnom radiju „Grom“. Spikerka je čitala bajatu vest o tome kako grupa „Zig Zig Sputnik“ planira da zaseni slavu legendarnih „Bitlsa“. Dok je slušao njihovu odvratnu pop-sajberpank pesmu „Sex Bomb Boogie“, Pavlu je, ko zna zašto, pala na pamet školska drugarica Dragica koja mu je, pre toliko godina, za vreme nastave iz opštenarodne odbrane i društvene samozaštite pričala o tome kako je

svog dečka Mileta zavela tako što ga je, uz sočne poljupce, kljukala hranom koju je prethodno prožvakala. Pavle je, dok mu je otkrivala tajne zavođenja, bio zgrožen time što je u njenim ustima ugledao ostatke hrane na zubima koji su se cr veneli od aleve paprike. Sa zida ga je posmatrao iscelitelj Alan Čumak. Maksim je zalepio taj poster iz „TV revije“. Savetovao ga je da Čumaka obavezno gleda pravo u oči, pet do deset minuta po ustajanju. Gledanjem u njega trebalo je da mu se poboljša apetit. Pavle se namršti. U tom trenutku začuje otvaranje ulaznih vrata. Pavle, da li si kod kuće? Debeli Nikola ga je dozivao. Pavle izađe u hodnik. Hajde, upadaj. Neću, svratio sam samo da ti kažem da sam secovao Prizren. Došao sam da pitam Maksima koliko bi nas koštalo da zakupimo restoran za ispraćaj. Je l’ on tu negde? Nikolin otac Dragomir bio je mesar. Zakrivljenom čeličnom kukom mogao je da ubije bika jednim snažnim udarcem među rogove. Nikoli i Olgici pravio je balone od svinjske bešike, koje su oni, dok su trčkarali prašnjavom ulicom, držali u rukama na uzici od upredene kudelje. Dragomir je klao sve što bleji, mekeće, grokće, koko da če, mu če ili rže. On je bio glav ni snab de vač Maksimovog restorana mesom i iznutricama. Njegova žena Vida i ćerka Olgica, koje su mu, za razliku od Nikole koji se gadio kr vi, pomagale u mesari, uhvatile su se u kolo i krenule da igraju sitno banatsko. Lepe i debele, kao da su ispale iz onog čuvenog Diznijevog crtanog filma u kom su nilske kobile igrale balet. Dragomir, pijan i ubalavljen, grlio je i ljubio sina jedinca. Moj sin, vojni-

čina! Sve vreme dok je trajao ispraćaj, Pavle je sedeo sa Danicom, Nikolinom maloletnom de vojkom. Ona je bila pričljiva, a imali su i o čemu da razgovaraju, poznavali su se odavno, mnogo pre nego što je Nikola stekao pravo da joj zavlači ruku u gaćice. Povremeno, Pavle bi škljocnuo fotoaparatom reda radi. Negde pred kraj veselja, kada je polovina gostiju već uveliko hrkala u svojim krevetima, a druga polovina spavala ispod kafanskih stolova, Danica je, ne želeći više da čeka pijanog Nikolu da se smiluje i da je otprati kući, zamolila Pavla da pođe sa njom. On je slegnuo ramenima. Što da ne, ovde će uskoro biti kraj čim Dragomir, Nikola i muzičari popadaju u nesvest. Nije mala, nije mala, triput ratovala. I opet će, i opet će, ako bude sreće. Izašli su u septembarsku toplu noć. Meni se piški. Pošto je Pavlova kuća bila u blizini, predložio je da svrate do njega. Danica ga je uhvatila ispod desne ruke. Saginjući se ispod grana šljiva, oraha i višanja, koračali su nogu pred nogu prašnjavim sokakom. Pavle se pomučio da otključa ulazna vrata. Ne treba da se izuvaš. Kupatilo je u dnu hodnika. Pokazao joj je rukom pravac. Sačekao je da zatvori vrata. Nakon nekog vremena, čuo se šum stropoštavanja vode iz kotlića. Danica je, navlačeći gaćice ispod suknje, u mraku provirivala iza vrata od kupatila. Imaš li nešto slatko? Zakikota se. Pavle joj reče da ima i da ga sačeka. Pravo pa desno je moja soba. U kuhinji je pronašao teglu sa džemom od kajsija, odsekao nekoliko kriški hleba, uzeo kašičicu i tanjirić i sve to poneo na dr venom poslužavniku. Dok su žvakali, punih

usta su prepričavali događaje sa Nikolinog ispraćaja u vojsku. Danica i Pavle nikada nisu bili toliko prisni kao sad. I u Pavlovoj sobi je bio mrak kao i u ostatku kuće. Zasitili su se priče i slatkog džema od kajsija. Sedeći na raširenom ćebetu na tepihu, ćutali su i žmurili zagrljeni. Napokon, Pavle re če ka ko bi mo rao da ide ra di se be do kupatila. Danici je bilo veoma smešno to što je rekao. Radi sebe. A možda i radi nje. Razume se da je Nikola nije osvojio svojim izgledom, jer je bio zgodan kao morž. Ali Pavle je zato bio prava zmija. Danica je otkopčala košulju, skinula grudnjak i suknju. U gaćicama se prošetala po sobi, sa kreveta uzela jastučić, spustila se do ćebeta na patosu. Podmetnula je jastuk ispod glave, podigla noge uvis i, zadenuvši palčeve za lastiš, jednim potezom skinula gaćice. Ležala je tako gola, na leđima, raširenih nogu i ruku podmetnutih pod glavu. U tom trenutku, iznebuha, Maksim je otvorio vrata i provirio. Želeo je samo da proveri da li se Pavle vratio sa ispraćaja, ali je, umesto njega, između Daničinih nogu ugledao srebrno runo obasjano mesečinom.