9 788 679 79 354 6
Radivoj Radi単
ISBN 978-86-7979-354-6
Srbi pre Adama i posle wega
Radivoj Radi単
e o e単 en Tr uw we p a do izd
Radivoj Radi単
Srbi pre Adama i posle wega
Biblioteka
Minut
Kwiga devedeset 達esta
Ureðuje Predrag Markoviñ
Radivoj Radiñ
Srbi pre Adama i posle wega Istorija jedne zloupotrebe: Slovo protiv „novoromantiåara“ Treñe, dopuweno izdawe
Oprema Duãan Ãeviñ
Beograd 2011.
©„Stubovi kulture”
U znak señawa na mog uåiteqa akademika Boæidara Ferjanåiña
Na koricama Sredwovekovni pancir otkopan u Srbiji, XIV-XV vek; buzdovani, XV vek
PREDGOVOR DRUGOM IZDAWU Kwigom Srbi pre Adama i posle wega, koja se pojavila u jesen 2003. godine, pokuãao sam da istorijsku nauku odbranim od agresivnih pseudoistoriåara i javnosti ukaæem kako na neutemeqenost wihovih teorija o Srbima kao najstarijem narodu, tako i na ãtetu koju su takvim delovawem naneli srpskom narodu. Veoma pozitivan odjek na koji je kwiga naiãla kod ãire åitalaåke publike uverio me je da je ispunila svoju misiju. Odræano je nekoliko promocija, dao sam veliki broj intervjua na radiju i u raznim dnevnim novinama i nedeqnicima, pojedine novine su u viãe nastavaka donele opãirne izvode iz moje kwige, upriliåena je i jedna veoma gledana televizijska emisija. Kada se ima u vidu burno vreme u kojem æivimo, vreme ispuweno svakodnevnim senzacijama na svim poqima, odjek moje kwige bio je potpuno zadovoqavajuñi. Javqali su mi se ne samo oni koje poznajem nego i meni sasvim nepoznati qudi, kako iz Beograda tako i iz unutraãwosti, i reåima hvale pozdravili izlazak kwige kao neãto na ãta se dugo åekalo. Wihova saæeta ocena bi se mogla
5
svesti na sledeñe: „Smatrali smo da su teorije pseudoistoriåara u najmawu ruku sumwive, ali da su oni ovolike neznalice nismo mogli ni da pretpostavimo.“ Æuåna reakcija onih o åijem neznawu sam pisao, ispuwena uvredama, na koje se ne treba obazirati, i odsustvom ozbiqnih argumenata, takoðe je pokazala opravdanost pojavqivawa moje kwige. Naravno, ni u jednom trenutku nisam pomislio da ñe me pseudoistoriåari hvaliti. Åiwenica da je tiraæ prvog izdawa rasprodat i da se, evo, pojavquje i drugo, iznova dokazuje da je kwiga Srbi pre Adama i posle wega postigla svoj ciq. Drugo izdawe sadræi i Dodatak u koji su uãli delovi polemike voðene na stranicama NIN-a u julu, avgustu i septembru 2004. godine, kao i neki novi prilozi o srpskoj pseudoistoriografiji. I, naposletku, neka mi bude dopuãteno da priznam i to da sam se piãuñi kwigu Srbi pre Adama i posle wega odliåno zabavqao. septembar 2005. godine
6
R. R.
REÅ NA POÅETKU „Najteæe je za istinu u vreme kada sve moæe da bude istina.“ Stanislav Jeæi Lec (1909-1966)
Kwiga koju upravo imate u rukama – nastala nerado i viãe po prisili, i iz potrebe da se jedan nauåni esnaf odbrani od nasrtqivog i neukog amaterizma – pre svega upozorava i upuñena je ãiroj åitalaåkoj publici a mawe merodavnim struåwacima. Zbog toga su ne samo wen unutraãwi raspored nego i naåin saopãtavawa, pa u odreðenoj meri i obim, saobrazni tako postavqenom ciqu. Otuda, takoðe, na pojedinim mestima ovu kwigu ñe obeleæiti i priliåno polemiåni, ponegde i ironiåni tonovi. Za istoriåare od zanata, umeãne da razlikuju nauåno utemeqenu istinu od poluistina, neistina, haotiånih improvizacija, povrãno i brzopleto donetih zakquåaka, ova kwiga je potpuno nepotrebna. Problem sa istorijskim poluistinama naroåito je osetqiv jer se uvek veruje pogreãnoj polovini, pa stoga one mogu biti daleko opasnije od otvorenih laæi. Opãta kriza, åiji smo svedoci veñ dugi niz godina, a koja je za posledicu imala i sveopãtu
7
pometwu duha, proizvela je jednu novu nevoqu koja se veoma razmahala. O åemu je, zapravo, reå? Utisak je da je posledwih godina istorijska nauka viãe nego ikada ranije, reklo bi se, izloæena napadima isuviãe samouverenih i povrãnih diletanata. Inaåe, takoðe se åini da nijedna humanistiåka nauka nije toliko zloupotrebqavana i postala popriãte agresivnih amatera kao ãto je to bio sluåaj sa istorijom. Samozvani sveznadari, razmetqivi kvaziuåewaci i umiãqeni poznavaoci proãlosti svog naroda kojima je sve jasno, neoptereñeni znawem i bez poznavawa elementarnih naåela istorijske metodologije, neutemeqeno i nadmeno vrãqaju po istinama proisteklim iz jednostoletnih napora srpske kritiåke istoriografije. Ãkolu srpske kritiåke istoriografije utemeqili su Ilarion Ruvarac i Qubomir Kovaåeviñ, odnosno nauånici koji su znalaåki, korak po korak, proãirivali znawa o istoriji srpskog naroda u Sredwem veku i istovremeno srpskoj istoriografiji izborili zavidan ugled u okviru evropske i svetske medievistike. Pri tom, kako ñemo videti, grupacija „prosvetqenih“ ne ustruåava se da pripadnike srpske kritiåke istoriografije – koja postoji veñ viãe od sto godina i koju åini nekoliko pokole-
wa istraæivaåa – nazove „falsifikatorima“, „prepisivaåima“, „naduvanim medijaterima i autoritetima ãto su uniãtili srpsku patriotsku istoriju“, onima koji piãu po „germanskovatikanskom diktatu“, „uzurpatorima i neznalicama koje treba batinati“ (sic!). Neotesanost i teæina iznesenih uvreda samo se delimiåno mogu uporediti sa primedbom upuñenom zlataru da je wegov nakit laæan, da nije napravqen od plemenitih metala nego od jeftinih legura, da on, zlatar, u stvari, podvaquje prodajuñi biæuteriju. Na krilima autosugestije kako su bogomdani da, napokon na pravi naåin, osvetle tamne vekove (rane) povesnice Srba, „novoromantiåari“ prekrajaju istoriju shodno sopstvenim vizijama i najtrivijalnijim potrebama dnevne politike, iznova vode i naknadno dobijaju veñ davno izgubqene bitke, nauåno utvrðene druãtvene tokove dovode u saglasnost sa vlastitim snoviðewima. Na taj naåin u istorijsku nauku nastoje da uvedu jednu novu i do sada nepoznatu kategoriju koju bismo mogli oznaåiti kao poæeqnu istinu, istinu koje su oni toboæe uvek bili svesni, ali koja je donedavno samo u potaji grejala wihova rodoqubiva srca. Pri tom su skloni da prenebregnu upozorewe Albera Kamija koji kaæe da „traæiti ono ãto je istinito ne znaåi traæiti ono ãto je poæeqno“.
8
9
Toj (wihovoj!) istini, koja umesto da bude ishod a predstavqa tek polaziãte za navodna nova istraæivawa, potom se prilagoðavaju podaci saåuvani u raspoloæivim izvornim svedoåanstvima, boqe reñi u delu saåuvanih izvora. Ovaj postupak neodoqivo podseña na drevnu antiåku legendu o gorostasnom razbojniku Prokrustu koji je imao dve posteqe, kratku i dugaåku. On je presretao prolaznike i primoravao ih da legnu u postequ – visoke je stavqao u mali krevet i odsecao im od nogu onoliko koliko su one bile duæe od posteqe, dok je qude niskog rasta stavqao u veliki krevet i istezao ih do (poæeqne!) duæine. Sa nauåne taåke glediãta – nepotrebno je i napomiwati! – åitav problem je u tekstovima „novoromantiåara“ postavqen naglavce. U radovima diletanata, koje prate glamurozne najave u medijima, na metodoloãki nedopustiv i opasan naåin prepliñu se epska poezija, dnevna politika, mitologija, priæeqkivana istorija, slobodna domiãqawa. U wihovim radovima je sve moguñe, pa tako za tren neka sawarija prerasta u „åvrsto“ istorijsko jezgro. Oni nastoje da istoriåare svedu na jednu zanimqivu meãavinu opsenara i proroka, a u takvom ruhu se sami najboqe oseñaju. Pri tome je od sporedne vaænosti åiwenica da je dubina nastale zablude,
ako bismo uopãte smeli da tako eufemistiåki nazovemo wihove fantazmagoriåne projekcije, uporediva sa pogreãnim uverewem onih koji bi se usudili da danas tvrde kako Zemqa nije okrugla nego da je naãa planeta u stvari ploåa koju dræe åetiri slona ili åetiri korwaåe. Odlomci wihovih tekstova se u vidu feqtona, u raznim dnevnim novinama, kao duhovna hrana podastiru ãirokoj åitalaåkoj publici gorqivoj da neãto viãe sazna o sopstvenoj proãlosti. Ovde ne mogu a da ne pomenem duhovitu opasku starog austrijskog kwiæevnika Karla Krausa koji kaæe da pisati feqton znaåi kovrxati uvojke na ñelavoj glavi. Agresivna promocija koja katkad prati izdawa ovih „novoromantiåara“ u srpskoj pseudoistoriografiji – åiji je znak raspoznavawa lozinka „Srbi narod najstariji“, preuzeta iz dela kasnovizantijskog istoriåara Laonika Halkokondila i uzdignuta na nivo principa – u znatnoj je meri javno mwewe, zapravo, jedan wegov deo, preusmerila u retrogradnom smeru. Ne krijem da je odrednica „novoromantiåari“ (naglaãeno pod navodnicama!) pomenuta u pejorativnom znaåewu. Premda su pojedine kolege sklone da ih oznaåe kao vulgarne istoriåare, radije sam se odluåio za naziv „novoromantiåari“. Danas takve izvitoperene is-
10
11
torijske ocene mogu iznositi jedino zanesewaci i pokvarewaci. Odmah da dodam – ovo nije vreme zanesewaka, oni su grupacija u izumirawu. Nije sporno da se istorija gradi od dokumenata i ideja, od izvora i od maãte. Ali tako pobrojani „sastojci“ trebalo bi da se nalaze u uravnoteæenom skladu. Meðutim, kod „novoromantiåara“ imamo previãe maãte dok su ostali elementi sasvim atrofirali. Pitam se onda, ne bez rezignacije, zaãto ovakvi autori pseudo-istorije ne nastane beskrajne prostore koje im ãtedro nudi nauåna fantastika. Ona podrazumeva nesmetano i neobuzdano kretawe maãte bez bilo kakvih obaveza i metodoloãkih stega. Ipak, wima se nekako viãe sviða upravo istorija. I, kao po pravilu, „novoromantiåari“ se hvataju u koãtac sa najteæim istorijskim problemima, pitawima za koja, najblaæe reåeno, nisu dovoqno spremni. Veoma poguban uåinak ovih istraæivaåa kojima je sve jasno ogledao se i u tome da je istorijska svest srpskog naroda, izvanredno osetqiva i åak rawiva u godinama raspada jednog poretka – sloma simboliåno oliåenog u ruãewu Berlinskog zida 1989. godine – lagano sunovrañena u samodovoqnost i opskurni nacionalizam. Sve je to, naravno, bilo potpuno izliãno, buduñi da
je neosporna åiwenica da Srbi zauzimaju åasno mesto u evropskoj sredwovekovnoj istoriji i, shodno tome, nema bilo kakve potrebe da doteruju svoju proãlost. Naravno, istorija nekog naroda ne bi se smela doterivati ni ukoliko je „mala“. Reåju, sama pomisao da istoriju treba doterivati skaredna je. Struåwaci su kwige „novoromantiåara“ doåekali sa meãavinom uåtivog prezira i intelektualne zgaðenosti. Jer, nema sumwe, znalci nisu mogli biti prevareni zavodqivim ali neutemeqenim teorijama koje mogu da gode nacionalnoj sujeti, ali sa istorijskom istinom nemaju niãta zajedniåko. Uz to, oni su, s puno razloga, verovali da bi polemisawe sa „novoromantiåarima“ u stvari bilo samo bespotrebno gubqewe vremena. Moram da priznam da imam potpuno razumevawe za takav stav. U svojoj umiãqenoj oholosti i megalomaniji, „novoromantiåari“ su takvu vrstu ñutawa moæda shvatili pogreãno, kao svojevrsnu kapitulaciju pred wihovim nebuloznim teorijama, kao podstrek da su na pravom putu, kao povoqan vetar u jedra wihove razbuktale maãte. Ipak, upravo zbog ãire åitalaåke publike, zbog radoznalaca koji æele da saznaju proãlost svog naroda a nisu viåni da uvide neutemeqenost i proizvoqnost zakquåaka koje im preporuåuje
12
13
ova druæina ignoranata, smatrao sam za potrebno da ipak odgovorim na wihove raspojasane i drske napade. Otuda je ova kwiga prevashodno pobuna protiv neznawa, ali ne protiv neznawa koje je svesno sebe samog i kao takvo spremno da uåi i pozajmquje od znawa, nego protiv neznawa oholog i razmetqivog, neznawa, dakle, koje misli da ako je beskrajno, a jeste, moæe da bude jaåe od krhkog znawa. Ova kwiga je u isto vreme glas protiv bahate samouverenosti koja je åedo takvog neznawa, protiv povrãnosti, protiv samodovoqnosti, protiv nakaznog autizma. Na stranicama koje slede åitaoci ñe lako moñi da se uvere kolike su neznalice ti „probuðeni“ nauånici i toboæwi duãebriænici za vaskoliko srpstvo.
SPISAK SKRAÑENICA VlajiñZemqaniåki, Srbi starosedeoci Balkana
Borislav Vlajiñ-Zemqaniåki, Srbi starosedeoci Balkana i Panonije u vojnim i civilnim dogaðajima sa Rimqanima i Helenima od I do H veka, Beograd 1999.
Deretiñ, Zapadna Srbija
Jovan I. Deretiñ, Zapadna Srbija: kratak pregled istorije Srba od 3. veka s. e. do naãih dana, Beograd 20034.
Jevðeviñ, Od Indije Dobroslav Jevðeviñ, Od Indije do do Srbije Srbije: prastari poåetci srpske istorije (Hiqade godina seoba srpskog naroda kroz Aziju i Evropu prema spisima i citatima najveñih svetskih istoriåara), Beograd 20022. Lukoviñ-Pjanoviñ, Olga Lukoviñ-Pjanoviñ, Srbi... narod najstariji, I-II, Beograd Srbi... narod najs1990. tariji Ãñekiñ, Sorabi
14
Draãko Ãñekiñ, Sorabi: istoriopis, Beograd – Podgorica 1994.
15
I SRBI PRE ADAMA Odmah na poåetku æeleo bih da naglasim da prema istoriåarima amaterima nemam bilo kakvu vrstu prezira i potcewivawa. Naprotiv, ne mogu a da se ne sloæim sa ocenom koju je izrekao takav znalac kao ãto je Æak Le Gof. On beleæi: „Diletanti i vulgarizatori istorije imaju takoðe svojih åari i svoju korisnost; a wihov uspeh svedoåi o potrebi koju qudi oseñaju danas da uåestvuju u kolektivnom pamñewu.“1 Smatram da se ova ocena ipak prevashodno odnosi na amatere podstaknute plemenitim namerama da se pronikne u proãlost, a da wihove eventualne greãke potiåu iz nedovoqnog poznavawa istorijske metodologije. Meðutim, druæina „novoromantiåara“ o kojoj govorim ni u kom sluåaju se ne moæe ubrojati meðu ovakve poslenike istorijske nauke. Shvativãi istoriju kao destilat koji je istekao iz deseteraåke narodne epike, kao amalgam dnevne politike i nacionalnih frustracija, kao nepregledan prostor za ispoqavawe „rodoqubqa“ i, s tim u vezi, sopstvene promocije, a naoruæani narodskom doskoåicom: „Ãto je babi milo, to joj se 1 Æ. Le Gof, Za
jedan drugi srednji vek: vreme, rad i kultura Zapada, prev. M. Radoviñ, Novi Sad 1997, 5.
17
„Bomba“ meksiåkog filologa
i snilo!“ i lakomislenim uverewem da su u posledwih sto godina svi „zvaniåni“ srpski istoriåari bili u zabludi, a samo oni, „novoromantiåari“, nisu, buåno i bezobzirno nahrupili su u prostor ãto ga je obrazovalo ruãewe jednog sistema koji je poåeo vrtoglavo da se raspada, u vakuum nastao viãedecenijskim potiskivawem srpskog nacionalnog oseñawa u ime, pokazalo se, krhkog jugoslovenskog zajedniãtva. Od samog poåetka bili su nalik ustreptalim spasiocima qudskog roda, uverenim da su, recimo, izumeli lek protiv raka i sada obijaju pragove bolnica i biroa za patente nudeñi svoj izum. Nadahnuti mesijanskom ulogom, a podozrivi prema drugima, qubomorno åuvaju svoje boce u kojima se buñka spasonosni melem, ta alhemija wihove genijalnosti. Pri tom su razoåarani ãto ih niko ne shvata ozbiqno i ãto niko ne veruje da su, upravo oni, predodreðeni da konaåno stanu na put poãasti koja od pamtiveka nemilosrdno kosi milione qudi. Da je naãa sredina – ili bar jedan wen deo prijemåiv na jeftine senzacije i naklowen paranauci – bila spremna da „novoromantiåare“ doåeka raãirenih ruku, mogla je da pokaæe i jedna danas skoro zaboravqena epizoda iz ne tako davne proãlosti.
Negde sredinom osamdesetih godina, sada veñ proãlog, HH stoleña pojavila kwiga pod nazivom „Homerova slepa publika“ u kojoj je wen autor – reå je o meksiåkom hotelijeru koji se zove Roberto Salinas Prajs2 – smelo tvrdio da se drevna Troja ne nalazi tamo gde se nalazi nego da je smeãtena u hercegovaåkoj Gabeli. Na televiziji danima su se vrteli izveãtaji kako tamoãwi predsednik opãtine na veliåanstvenom doåeku hlebom i soqu pozdravqa ingenioznog nauånika. Verujem da se stariji meðu åitaocima señaju histerije koja je pratila taj dogaðaj. Upriliåen je i jedan razgovor na televiziji o kojem je veoma nadahnuto pisala Branka Otaãeviñ, novinar „Politike“, u osvrtu pod naslovom „Bosno moja, mikenska...“. Evo pojedinih delova iz wenog teksta: „Jedan arheolog, jedan istoriåar i jedan klasiåni filolog nisu mogli niãta ne protiv Roberta Salinasa Prajsa, nego protiv Mufida Memije. S meksiåkim filologom koji je ustvrdio da je antiåka Troja u naãoj Gabeli oni se nisu ni suoåili, ali je novinar TV Sarajevo, voditeq emisije ‘Album’, bio toliko
18
19
2
Roberto Salinas Prajs, Homerova slepa publika: esej o geografskim uslovima za mesto Ilij u Ilijadi, Beograd 1985.
zagriæen za ideju o svom moguñem trojanskom poreklu da uglednim nauånicima nije pustio da doðu do daha. Niãta nije pomoglo ãto je arheolog tvrdio da kod nas zasad nema nikakvih tragova mikenske kulture, ãto je filolog ukazao da je u Americi Prajsova kwiga jedva objavqena, i to bez fusnota, ãto je istoriåar upozorio da narod ne bi trebalo smuñivati a ðake odvrañati od vaæeñih nauånih teorija... Mufid Memija nije imao nikakvih rezervi prema Prajsu i ‘demokratski’ je branio wegovo pravo na drugaåije miãqewe. Zaboravio je, samo, da po pravilima ponaãawa argumente treba da daje onaj ko pobija postojeñe teorije novim hipotezama, pa je nesreñnog arheologa saterivao uza zid traæeñi dokaze, a Prajsu je sve verovao na reå... Da li je voditeq bio toliko uporan i toliko angaæovan za ‘gabelsku Troju’ zato ãto mu je, kao dobrom profesionalcu, bila potrebna provokacija, ’kontrapunkt’ u dramaturgiji emisije, ili ãto je, kao dobar patriota, podræavao mere Republiåkog izvrãnog veña Bosne i Hercegovine i Turistiåkog saveza o ozbiqnom radu na putokazu Prajsove hipoteze? Ko zna, moæda je Prijamova palata, kao ãto se sinoñ na ekranu videlo, zaista nadohvat Prajsove ruke? Uostalom, u opãtoj potrazi za ilirskim, dardanskim, venetskim, keltskim i inim kore-
nima naãih naroda i narodnosti – zaãto ne pokuãati i sa trojanskim (podvukao R. R.)?“3 Nijedan od mnogobrojnih klasiånih centara ãirom Evrope nije ni registrovao pojavu reåene kwige, a kamoli da je ustao u nekakvu polemiku sa wenim autorom. U Zagrebu je, doduãe, jedna grupa klasiåara, arheologa i istoriåara napisala kwigu u kojoj su se narugali besmislenoj teoriji meksiåkog istraæivaåa.4 Danas se Prajsove kwige viãe niko i ne seña i ona s razlogom nije izdræala sud vremena. Ipak, åiwenica je da takve kwige zagaðuju duhovnu atmosferu druãtva u kojem se pojavquju i ostaju kao tuæno svedoåanstvo o sredini i intelektualnoj klimi vremena u kojima su nastale.
20
21
Dve „ãkole“ Uz izvesne ograde, uostalom sasvim male i nebitne, moæe se reñi da je pojava kwige gospoðe Olge Lukoviñ-Pjanoviñ, pod efektnim nazivom Srbi... narod najstariji, predstavqala „prekretnicu“ i da je odãkrinula vrata wenim sledbenicima i epigonima. Dogodilo se to 1990. godine, u vreme uzburkanih strasti, u svim republikama 3„Politika“,
br. 25856, god. LXXXII, petak, 27. septembar 1985. godine. 4 Troja i kako je steñi, Zagreb 1985.