Lovac na zvuke

LOVAC NA ZVUKE Uspomene ne blede. Naprotiv, kako vreme prolazi, kako se stvarni događaji polako udaljavaju u zaboravu, uspomene postaju sve življe, izranjaju u hiljadu tonova, jarkih i blažih, prepliću se kao u kaleidoskopu i nameću nam se kroz snove, kroz asocijacije, kroz razgovore. U takvim trenucima spada lako nahvatana prašina zaborava i pojavljuju se blistave scene naše prošlosti.

Priča koja sledi, nastala je u jednom od tih trenutaka i posvećena je mom dragom suprugu, Miloradu Radulaškom – Leki, mom životnom saputniku koga više nema.

U svom životu imao je dve ljubavi: prva, začeta još u ranoj mladosti bila je radiotehnika, a druga, u zrelom dobu, bila je naša porodica. Interesovanje za radiotehniku pokazao je veoma rano; kao dečak od 12-13 godina od starih delova koje je nabavljao na različite i samo njemu poznate načine sastavljao je svoje prve radioprijemnike. Dečačke ambicije vremenom su postajale životne ambicije, svoj radni vek proveo je u tehnici Radio Beograda. Usavršavao se tokom celog svog ž životnog i radnog veka, urodjena radoznalost činila je svoje.

Dugogodišnja želja da ima sopstvenu radio-amatersku stanicu ostvarila se 1980. g. kada su se iz naše kuće začuli prvi zvuci KT stanice. Živeli smo u skromnom dvosobnom prizemnom stanu na Dorćolu. Kuhinja je, kao po pravilu, gledala na dvorište i tokom dugih toplih letnjih dana prozor se nije zatvarao, a isto je važilo i za komšijske prozore. Događanja u dvorištu bila su javna, savremenim jezikom rečeno, bila je to neka vrsta transparentnosti.

CQ, CQ, WF calling (Si-kju, si-kju, wiski fokstrot koling) moglo se čuti kroz naš prozor.

Dve radio-amaterske stanice, bile su smeštene u „trpezarijskom“ delu naše kuhinje, i taj deo smo zvali radio-amaterskim žargonom PPS (primopredajna sekcija). Preko minijaturne lođe protezali su se kablovi, dugi sve do krova, do dve ručno rađene radio-antene. Postavljanje ovih antena, koje je Leka najradije sam i vrlo precizno i predano izradjivao predstavljalo je podvig, ne samo u tehničkom smislu već i na polju komunikacije sa susedima. Primedbi je uvek bilo, od pritužbi za ometanje tv signala (stvarno ili fiktivno), straha od udara groma u antenu (iako zgrade imaju gromobran) do žalbi da antene smetaju domaćicama koje prostiru veš na krovu (a zgrada ima zajedničke sušionice pod krovom). Međutim, uvek su pobeđivali lepa reč i razumevanje.

Naša kuća postala je mala Meka radio-amaterizna. Prva radio-stanica bila nam je popularni CB (Civil Band), jer za njeno korišćenje nije bilo potrebno imati položen ispit za radiooperatera niti tražiti dozvolu za rad. Rad na CB. koji sam donela sa nekog od mojih ranijih dalekih putivanja, bio je neka vrsta uigravanja. Leka je Ispit za radio-operatera II klase

položio 8.5.1975 u radio-amaterskom klubu "Nikola Tesla" i dobio pozivni znak YU1OWF, kasnije zamenjen dvoslovnim znakom - YU1WF. KT stanica doselila se u našu kuću 1980. i skoro su se danonoćno mogli čuti radio-amateri sa svih meridijana, o čemu svedoči nekoliko stotina QSL karata kojima se potvrđuju uspešno održane veze. U kućnoj arhivi čuva se 59 diploma za ostvarene radio-amaterske konteste.

Polako sam i sama bila uvučena u začarani svet radio-amatera. Naime, moj muž me je, koristeći moju nepresušnu radoznalost i interesovanje za tehniku s jedne, i moje profesionalno poznavanje stranih jezika s druge strane, uključivao u radio-operatorski svet.

Uz njegovu podršku i struči nadzor, postala sam radio-operator E klase (31.1.1982.) i dobila pozivni znak YT1MZJ. U PPS uselila se i druga radio amaterska stanica, ovog puta UKT. Početkom 90-ih godina ostvarili smo prve kompjuterske radio-veze preko tada popularnog komodora 64. Bio je to iskorak u nekadašnje amaterske snove.

Sin naš Miša nam se pridružio, kao 16-godišnjak i učenik elektrotehničke škole, za vreme bombardovanja 1999., položio ispit za radio-operatera. I tako je cela porodica Radulaški postala radio-amaterska porodica.

Radio-amaterstvo imalo je i jednu vrlo specifičnu ulogu u našem braku. Kada bi nam se suprostavila mišljenja a taj sukob bi zapretio da poprimi šire, pa i burne razmere, Leka bi odvrnuo dugme radio-stanice a ja bih pristavila džezvu za kafu i bračne svađe su bivale skoro zanemarljive.

Vrata naše kuće bila su otvorena svim prijateljima koje smo upoznavali preko radio-talasa, a neki od njih postajali su nam i bliski prijatelji. Čudni su to putevi. Preko jedne radio-veze sa amaterom iz Švedske povezali smo se sa radio-amaterom za koga se ispostavilo da nam je komšija iz ulice. Ovo blisko prijateljtvo i danas traje.

Posebno su bile zanimljive DX radio-veze sa letovanja.

Pod zvezdanim nebom šumadijskog sela, uz glasnu pesmu cvrčaka začuli bi se radio-amaterski pozivi sa nekog ostrva iz Tihog okeana, iz azijskog dela tadašnjeg SSSR-a ili iz Zemlje izlazećeg sunca – Japana. Takve veze nisu bule moguće u Beogradu, i radio-talasi vole prostor i slobodu. Bili su to retki trenuci spokoja i velikog zadovoljstva zbog komunikacije sa ljudima širom zemljinog šara.

Radio-talasi prenosili su onu pozitivnu energiju koju čovek može da pruži svom tek stečenom prijatelju.

Zvuci sa radio-amaterske stanice uvek su se mogli čuti iz stana Radulaških, čak su i gosti često bili zainteresovani i želeli su da čuju kako se održava radioveza. Ponekad bi zatražili i poneko dodatno obaveštenje. U predugačkim noćima bombardovanja Srbije 1999. obaveštenja sa naših amaterskih radio-talasa tražili su komšiluk, rodbina i poznanici... Kada bi posle ponoći moj muž i sin zaspali, sela bih kraj radio stanice, otvorila prozor i slušala.

Komšije koje su provodile noći u dvorištu, dobacile bi: - Komšinice, ima li šta novo? Ukratko bih prenela poslednje izveštaje sa radio-talasa.

Jedne noći slušala sam radio-veze amatera koji su na Tjentištu bili uključeni u sistem PVO. Izveštavali su da je poleteo neprijateljski avion sa nosoča aviona usidrenog u Jadranskom moru. Odjednom je na radio-talasima zavladao muk, a zatim se začuo glas: - Ovde, pored nas jedan od naših kolega amatera upravo je poginuo. - Posle kratke tišine, radio-talasi ponovo su oživeli, amateri su još predanije nastavljali svoju humanu misiju.

Druge besane noći slušala sam radio-veze i istovremeno razgovarala sa svojom sestrom telefonom. Amateri su obaveštavali da se upravo jedan avion spušta u pravcu Nemanjine ulice. U trenutku začuo se prasak i uzvik moje sestre: - Jao slomiše mi se prozori. - Pogođena je zgrada generalštaba na uglu Kneza Miloša i Nemanjine. Bio je to prenos bombardovanja uživo.

U svojoj profesionalnoj karijeri Leka je radio na prenosima živih emisija, najčešće muzičkih, zatim na prenosima uopšte.

Posebno ga je prvlačilo snimanje zvučnih efekata za radio-drame a mnoge efekte snimao je za potrebe pozorišnih predstava. Uvek je težio još boljem snimku i kolege su ga zvale doktorom za zvučne efekte. U RTS retko je ko poznavao Milorada Radulaškog, ali su svi znali Doktora.

Doktorova popularnost među pevačima i muzičarima potvrđivala se i kad uđemo u neku od beogradskih kafana. Intimno sviranje na uvce Doktorovoj suprugi i pesma prijateljima za stolom nisu bili retka pojava. Pratio nas je duh starog boemskog Beograda.

Efektoteka Radio Beograda sa stotinama zvučnih efekata nastala je Lekinim dugogodišnjim radom na poslu ton-majstora a o njoj se Doktor predano brinuo do kraja svog radnog veka.

Zahvaljujući novim tehnologijama danas su ovi ranije snimljeni zvučni efekti prevedeni u digitalni oblik i uvek spremni za novo korišćenje.

Rado smo slušali anegdote vezane za snimanje pojedinih efekata. U nekoj radio-drami trebalo je da se čuje mukanje krava i Doktor je otišao na imanje PKB-a u nadi da će čudi

kravlje mukanje. Krave su, međutim, prkosno ćutanje, a jedino rešenje bilo je približiti im mikrofon i povući ih za rep. Tako je radni zadatak ispunjen.

Za poznatu scenu u radio-drami Rromeo i Julija reditelj je tražio pesmu ševe, ali avaj, ševa peva samo u letu, Nikad nismo saznali kako je i da li je ovaj radni zadatak realizovan. Bilo je raznih priča vezanih za snimanje najrazličitijih efekata. Život i rad moga supruga bio je posvećen zvucima svih vrsta, onima koje smo osluškivali, koji su nam dolazili, zapljuskivali nas, ponekad napadali, a ponekad nas tešili kao najbolji prijateli. Zvuci su i odlazili, neke smo mi sami slali, ciljano ili nasumično. I danas, u škripi kočnica ili u hujanju vetra, u udaru čekića ili u lepetu krila čujem Lekin glas: CQ, CQ...ima li koga...*

*KT radio-amatersku stanicu sa pratećom opremom Poklonila sam Muzeju nauke i tehmike Srpske akademije nauka i umetnosti.

Tatjana Filipović Radulaški