KULA GENIJALNOSTI

MIJAILOVID DRAGAN [DILECTUS MAGNUS]

KULA GENIJALNOSTI

Beograd,2013.

DIJAMANT

„GENIJALNOG ČOVEKA RETKO UNIŠTI NEKO DRUGI AKO SE NIJE UNIŠTIO SAM“

POSVEDENO MARIJI SOFILJ

SADRŽAJ: PREDGOVORGENIJEINTELIGENCIJAZNANJEIDEJAKREATIVNOSTTALENATSTVARALAŠTVOINSPIRACIJAMAŠTA I IMAGINACIJAINTUICIJAVOLJA I ŽELJAŽIVOTNE OKOLNOSTIRELIGIOZNOSTMUDROSTKARAKTERPOLSAMOSVESTMORALNOST-

STVARALAŠTVO 2LOGIKA I RAZUMGENIJALNOST,GENIJALCIENDEMSKA GENIJALNOSTGENIJALCI,NEGATIVCI,BOLESNICI...ZAKLJUČAK-

PREDGOVOR Без будалах тупога погледа, би л' умови могли блистат св'јетли?

[Luča Mikrokozma]

Inspiraciju za knjigu i njeno pisanje dobio sam iz tri „izvora“,ali i zbog tri razloga. Prvi,pisati o genijalnosti,jednoj tako uzvišenoj temi je uvek inspirativno,jer to je kao potraga za zlatom,izuzetno je vredan i redak plemeniti metal,pa ga vredi i tražiti,tako je i sa genijalnošdu,izuzetno redak i vredan fenomen ,pa zaista treba tragati za mestima na kojim nastaje kao i pokušati objasniti ,zašto nastaje. Drugi razlog je jedan paradoks,poznat svima, koji me dugo muči,nedu ga naravno ovom knjigom rešiti ali mi je bio pokretač da uopste razmišljam o pisanju ovakve knjige. Taj paradoks je narocito izražen kada su mladji ljudi u pitanju,i zaista retko ko je izuzet od njega. Naime,činjenica je da svi više vole da budu izuzetno fizički lepi i zgodni nego pametni,činjenica je da de vedina uložiti novac u dobar i skupocen sat,dobre patike ili najnoviji model mobilnog telefona ali ne i u dobru knjigu.

Sasvim sigurno da de se gotovo svi pohvaliti novim kupljenim kolima[i zvati komšiluk na kafu] ali nikada nedete doživeti da vas neko pozove na kafu i da se pohvali jer je kupio komplet knjiga Dostojevskog. Činjenica je da de vedinu više pogoditi izrasla bubuljica na čelu nego to što nede znati odgovor na neko pitanje u kvizu koji prati preko tv-a. A opet,malo ko[ili gotovo niko] nede biti baš preterano uvredjen ako mu kažete da nije narocito lep,da je debeo,klempav,da nema dobre patike ili da mu je mobilni telefon zastareo.

Ali de se zato do krajnjih granica uvrediti i naljutiti ako mu kažete da je glup,to je neoprostiva uvreda koja čoveka kome je upudena natera da pocrveni u trenutku. Ja zaista nemam objašnjenje za ovaj paradoks,ali mi je dobro došao i kao blagi vid inspiracije da napišem ovu knjigu. Ništa uzvišenije,smislenije i lepše nema od inteligentnog,načitanog,pametnog,duhovitog čoveka,koji pritom te kvalitete

koristi da ostavi trag o svom postojanju,nasuprot prosečnosti ili još gore ljudske gluposti i neobrazovanosti,zbog koje takav čovek ne samo da treba da se stidi[bez obzira na nabijene mišide na telu,najmodernije patike i neverovatnu lepotu],ved bi mu trebalo zabraniti da se dalje razmnožava. Ne pišem ovo zato što sam frustriran...nemam problem ni sa izgledom,a ni sa dobrim patikama,tako da me napadači „tog kalibra“ mogu odmah zaobici,ved iskljucivo zbog toga što je ljudska glupost i pogrešne vrednosti,najniže dno koje čovek može da dodirne. Samo želim da knjigom pomognem i donekle „poguram“ normalne i nadarene osobe da iz svog života izvuku ono najbolje i najvrednije što mogu. I tredi razlog je jedna opšta,potpuno istinita filozofska misao,da čovečanstvo nede propasti od suviška mudrosti,nego od suviška običnih,prosečnih ljudi! Ali da predjem na temu knjige...

Genijalnost,mudrost,inteligencija,kreativnost,znanje…imaju li ove samo naizgled povezane “karakteristike” bilo kakve sličnosti ili nečeg zajedničkog.

Imaju li identične izvore i da li su i koliko medjusobno isprepletani? Da li su mudrac i genije isto,da li je inteligencija preduslov mudrosti ili genijalnosti,može li svako,trudom,da postane genije i da li znanje igra bilo kakvu ulogu u tome. Šta je uopšte genijalnost? Mudrost? Znanje? Inteligencija? Gde prestaje jedno a počinje drugo i da li uopšte imaju granice?

Pošto osnovnu temu knjige čini genijalnost [sa svim svojim pratedim pojavama] sa ostalim pojmovima demo se pozabaviti sasvim malo ne bi li im našli ili zajednički koren ili bar potporni stub bez kojeg bi se genijalnost urušila ili ne bi mogla uopste da se sazida.

Tema genijalnosti je uvek i vrlo inspirativna,tako da kroz istoriju pisane reči možemo nadi dosta različitih razmišljanja o istoj. O genijalnosti su pisali i filozofi i književnici i psiholozi...i sociolozi. Sagledana je sa različitih

strana,dajudi ponekad sasvim različite odgovore,ponekad slične ali nikada iste.

Jedino u čemu se,čini mi se, vedina “istraživača” genijalnosti slažu je takozvana “tragedija genija”[genijalnost i ludilo,bolest i genijalnost,“bolesni genije“]...ali se veoma razilaze u mišljenju da li je “bolest” posledica ili uzrok genijalnosti...ili samo propratna pojava! Naravno,nedemo zaboraviti i one malobrojne koji ne odobravaju takvu “vezu” i pripisuju je slucajnosti,pa du pokušati da im objasnim da nisu u pravu i da slučajnost upravo leži u činjenici da oni uopšte imaju mozga.

Danas čak nemamo ni jasnu definiciju –genijalnosti,tako da nije neuobičajno da je neko za nekoga genije a za drugog ne. Zato moramo pokušati ,makar približno,pojasniti ili čak pronadi merila koja jednu osobu čine genijalnom a da bude po meri vedini ljudi ali i po meri „zlatnog standarda“,odnosno one ličnosti za koje nemamo nikakve nedoumice da li jesu ili nisu bile genijalne,a takvih sasvim sigurno ima.

Naravno...neka od tih merila su sasvim odredjena i jasna i ne može im se bilo šta prigovoriti,oduzeti ili dodati,neka su poluodredjena i nisu “po volji” svima,pa zahtevaju ozbiljniju raspravu…a neka merila moraju tek biti “novorodjena” pa im se mora pristupiti sasvim obazrivo,istraživacki i racionalno,dok isto tako postoje merila koja su navodno „važeda“ a ustvari nemaju apsolutno nikakve veze sa genijalnošdu pa ih treba izbaciti!

Odredjivanjem merila[uz njihovu analizu] sasvim lako demo dodi do toga koji su to ljudi kroz istoriju čovečanstva bili istinski geniji ali i odrednicu za bududnost,da prepoznamo potencijalnog genija u čoveku.

Naravno,tema knjige nisu samo merila ved pre svega izvor[principi] genijalnosti kao i ono dobro i zlo u njemu,što neizostavno,kao što demo videti,prati kao senka jednog genija!

Negde,pri samom kraju knjige,znajudi merila genijalnosti kao i karaktere ličnosti „zlatnog standarda“,nede nam biti teško da zakljucimo koliko je genijalnost ustvari prilično retka i teška „bolest“! Zašto sam genijalnost nazvao bolešdu...pa iz razloga što to po medicinskim definicijama i jeste. Sve ono što kod jednog čoveka,bilo u njegovoj psihi ili u njegovom telu,iskače iz granica standarda,odnosno što se ne uklapa ni u kakve norme,spada u bolest. Sve što vam je u okviru referentnih vrednosti [krvna slika,oftalmološki ili neurološki nalaz],je dobro. Ako je nešto malo iznad ili ispod granice,ne smatra se bolešdu ali treba voditi računa i kontrolisati ga. Ali ako vam je mnogo parametara iznad ili isto toliko ispod granica normale,onda je to bolest. Previsoka inteligencija,visoka kreativnost,velika mašta,veliko znanje,veliki umni talenat...spadaju u duhovni malignitet. Nije mogude biti genije a biti apsolutno „mentalno“ zdrav,oni koji tvrde suprotno ,nemaju pojma šta je to genijalnost i odakle se crpi. Koren i ishodište genijalnosti jeste isključivo bozansko ali put izmedju, iskljucivo pripada onom, djavolskom. „Ludilo i genije su jedno te isto“!

Uz još jednu napomenu,a time du odmah odgovoriti na jedno od gore pomenutih pitanja-da je nemogude da čovek sam, svojim ličnim naporima ostvari put ka genijalnosti,on je jednostavno još svojim rodjenjem predodredjen da bude genije. Da neko sam sebe stvori genijem,jednostavno nije mogude,ved u njemu mora da postoji potencijal genijalnosti a transcendencija[duhovno nadilaženje,eshatološki impuls,transcendentni uzrok…] je ta koja de tu potenciju pretvoriti u realnost ili,ako se ne pojavi,ostati samo na nivou, pre svega u sebi neprepoznate ili nedovoljne genijalnosti. Tako da ona čuvena Edisonova rečenica,koju čak ubrajaju u „bisere mudrosti“ a glasi:“Genijalnost je jedan posto talenta i devedeset devet posto rada“, ne samo da potvrdjuje da Edison nije znao šta je genijalnost,i da ni sam nije bio genije,ved spada u „najgluplju izjavu tog veka“. Daleko od toga da Edison nije bio veliki um i sjajan pronalazač,ali je

isto tako bio daleko od ne samo genijalnosti,ved i od njene blizine.

Genijalnost se ne postiže trudom ili radom,ali ove dve „radnje“ jesu potrebne da bi se genijalnost dokazala kroz stvaralaštvo.

1.

GENIJE

Reč genije je izvedena iz latinske reči-genius i označava u izvornom obliku,čovekovog duha,zastitnika! Kao što vidite,izvorni oblik reči nema baš mnogo veze sa stvarnim pojmom genija[ali da li je baš tako?].Danas se pod genijem podrazumeva[bar najčešde],izuzetno intelektualno,duhovno i stvaralački obdarena osoba,koja je svojim delima u oblasti nauke,kulture,politike i umetnosti,zadužila čovečanstvo! Ovde je vrlo sporan pojam-zadužiti..pa su mnogi izbegavali tu reč,zamenivši je rečjudoprinela[čovečanstvu]. I jedna i druga reč su suviše tehničke,jer označavaju –dobro koje služi čovečanstvu[mada ima i drugačijih ali sličnih objašnjenja],pa se moraju izbaciti iz definicije. Ne mogu Gojine genijalne grafike,zadužiti ili doprineti čovečanstvu,po ma kojem pitanju. Ove dve reči se mogu odnositi isključivo na tehnicke nauke[koje baš i ne spadaju u genijalne].U svakom slučaju,ove reči svakako treba zameniti sa-ostvariti dubok i značajan uticaj[i utisak] na čovečanstvo. Takodje je u definiciji sporna reč,odnosno pojam-kultura,jer obuhvata vrlo široku lepezu pojmova,medju kojima je i umetnost,koja se ved nalazi u definiciji,a ostale „strukture“ kulture opet,nemaju baš mnogo veze sa genijalnošdu. Tako da bi i ona bila višak u definiciji. Dalje,politika je takodje donekle sporna,jer je poprilično izuzeta od stvaralaštva,ali ne i u potpunosti,elementi postoje,pa demo je ipak

ostaviti u definiciji,medjutim kod nje je daleko vedi problem pronadi “reperno telo”. Filozofije istoka i religije nedostaju u definiciji,što naravno nije baš “normalno”,jedino ako su ih svrstali pod kulturu[što opet nema veze sa mozgom],pa cu ih kao duhovno-umne kategorije svrstati pod-duhovnost.

Filozofije takodje nema ili su je rasplinuli pomalo u sve oblasti ali kod filozofije moramo voditi računa o tome da samo metafizika[opšta] može spadati u domen genijalnog stvaralaštva. Dakle,genija možemo probati definisati,ovako:-„izuzetno intelektualno,duhovno i stvaralački obdarena osoba,koja je svojim delima u oblasti nauke,filozofije,politike,duhovnosti ili umetnosti,ostvarila dubok i značajan uticaj na čovečanstvo“! Naravno,svima je jasno da pojam-čovečanstvo, ne treba generalizovati,pa bi pitanje kako jedno remek delo genijalnog slikara može da ima uticaj na čovečanstvo?..bilo naprosto suvišno i donekle besmisleno,mada za takve treba staviti i onaj dodatak-„utisak“! Mozda jesmo donekle definisali pojam genija a da li smo ovim definisali i samu genijalnost? Naravno da nismo,to možemo uraditi tek na kraju ,kada „razmrsimo“ sve konce koje čine to komplikovano zamrseno klupče genijalnosti.

Medicinsko-psihološka definicija genija[ali i same genijalnosti] je umnogome uprosdena,čak i pomalo neozbiljna,pa tako ona označava onu osobu koja ima IQ iznad 150[i ovde su mišljenja podeljena,pa se vrednosti mogu razlikovati od 140 do 170-donje granice,naravno]! U dublju analizu medicinskopsihološke definicije ne treba ulaziti,niti je treba shvatati za ozbiljno,jer iz iskustva znamo da sama visoka inteligencija,nikako ne može biti garancija da imamo genija ali svakako mora biti neodvojivi deo njega.

Laička[popularna] definicija,opet,podrazumeva za genijalnu,onu osobu koja je vrlo širokog spektra znanja,koja nije ukalupljena ni u koji kalup ved je slobodan mislilac,osoba koja se izuzetno dobro snalazi u svim životnim situacijama i uspešna u onome što radi. Ovakva definicija je vrlo slobodna,uprosdena i daje mogucnost mnogima da smatraju sebe ili druge

genijima,tako da je lišena svake izuzetnosti,napokon,neke od ovih osobina genije “ne sme” da poseduje…suprotno, i u njoj možemo nadi neke od osobina koje jedan genije mora imati. Iz ovakve definicije,lako demo izvuci i šta se podrazumeva i pod genijalnošdu,što bi bilo sasvim pogrešno.

Jedno opšte,“naucno“ gledište na pojam genijalnosti,označava nešto što umnogome odstupa od proseka u smeru briljantnosti[opet stoji pitanje razlike briljantnog i genijalnog] na nekom umnom području. Ovde ved imamo odvajanje od generalizovanja genijalnosti,pa se postavlja pitanje da li možemo genijalnost posmatrati po delatnostima[genije za književnost,genije za fiziku,genije za muziku]ili ona mora biti sveobuhvatna. Ako mora biti sveobuhvatna,onda kroz istoriju čovečanstva nedemo pronadi genija,opet,ako je vežemo za jednu delatnost,onda nedemo nadi razliku izmedju genija i nekog dobrog stručnjaka u svojoj oblasti,a razlika je ogromna!

Evidentno da moramo uzeti u obzir sve tri definicije, pa uz pomoc „gumice i olovke“, nešto brisati a nešto dodati ali ne menjajudi mnogo suštinu istih. Pre svega objasniti pojmove onoga što ostavljamo u njima,objasniti pojmove koje dodajemo i na kraju zašto nešto brišemo. Pomenudemo i neke pojmove koji se često provlače kroz literaturu,narocito filozofsku i teološku u pokušaju objašnjenja, ili izvora ili same genijalnosti,bez obzira da li demo ih na kraju uvrstiti u konačnu definiciju iste ili ne.

2.

INTELIGENCIJA

Inteligencija je u suštini potencijalna sposobnost za učenje iz iskustva,adaptaciju u novim [za iskustvo]situacijama,korisdenje i razumevanje apstraktnih pojmova i snalaženje u specifičnim situacijama[jako je bitno zapamtiti ovu rečenicu-specifičnim situacijama,trebade nam kasnije]! To je jedna opšta definicija za takozvanu-opštu inteligenciju. Ona je merljiva i meri se psihometrijskim testovima . Visok nivo inteligencije nikako ne znači i uspeh u društvu i životu,vrlo je bitno da se još jednom naglasi da se radi o potencijalu, koji vrlo češto ostaje neiskorišden ili neprepoznat,jer mnogo je stvari u njenoj osnovi koje trebaju da se “poklope”! Vrednosti koificijenta inteligencije su varijabilni ali je pogrešno mišljenje da se značajno menjaju tokom života. Treba ovde pomenuti da je broj izrazito inteligentnih ljudi izražen u procentima,izuzetno mali..samo 0,5% celokupnog čovečanstva. Da li postoje mentalne vežbe koje bi uticale na njeno povedanje-apsolutno NE![Mada ima i takvih tvrdnji da može,ali dete to čuti samo od onih koji sami sebe pokušavaju da teše]! Pojedine mentalne vežbe samo mogu da pomognu da se „mozak nauči“ da što bolje taj potencijal iskoristi i da koificijent održava na istom nivou,jer može da varira za par postotaka- ali samo u minusu. Inteligencija je urodjena mentalna karakteristika i ne može se čak ni najmanje povedavati bilo kakvim mentalnim vežbama niti može značajno opadati ako je mozak neaktivan. Što se tiče povezanosti učenja[i znanja] sa inteligencijom,učenje i sticanje znanja naravno ne omoguduju razvoj inteligencije[mada i tu ima pogrešnih mišljenja i kod ozbiljnijih stručnjaka za ljudsku psihu, da doprinose razvoju u manjem obimu] ali zato inteligencija svakako ima vrlo značajan uticaj na učenje[brzo pamdenje] i na sticanje znanja[dugotrajno pamdenje]. Mnogi

inteligenciju pripisuju nasledju[od inteligentnih roditelja-inteligentno dete],što je potpuno pogresan prilaz izučavanju njenog korena i nemaju osnovu u bilo kakvim,pa čak i statističkim istraživanjima,jednostavno,inteligencija nije nasledna. Postoji i empirijski „prilaz problemu“…koji govori da se inteligencija formira isključivo pod uticajem okoline i životnih okolnosti u ranom periodu života,što je apsolutno netačno i nije vredno ozbiljnijeg razmatranja.

Inteligencija je dakle urodjena osobina,delom definisana mikro-mutacijama u genima[ ali uvek dobrim],odnosno najvedim delom i razvojem ploda u materici[prenatalno]! Ovde nedemo ulaziti u detaljna i komplikovana medicinsko-biologisticka objašnjenja i pretpostavke koja potvrdjuju navedeno jer za osnovnu temu o genijalnosti nam je potreban samo uticaj inteligencije. Dalje,mogli bi smo sasvim ozbiljno razmotriti inteligenciju i kao “božji” dar,jer teisticke pretpostavke uvek treba shvatiti sasvim ozbiljno,sve dok se ne dokaže suprotno,a naravno,ne može se nikada dokazati,tako da je to sasvim ozbiljna alternativa,pa čak lično mislim da je uticaj Božanskog na razvoj ploda u materici sasvim izvesna. Naravno,ovde se ne misli na Boga kakvog ga vedina zamišlja ved na Božanski izvor univerzuma,kolektivnu svest[energiju] sa svojom dualističkom prirodom[dakle kosmosom i haosom]. Genije je čovek koji je u svesnoj vezi sa univerzumom,tako da i izvor inteligencije kao najbitnije osnove genijalnosti ne bi bilo pogrešno tražiti na „istom mestu“.

Opšta inteligencija ima nekoliko podvrsta a vremenom se otkrivaju i nove…!

Opet se mora naglasiti da se radi o njenim delovima a nikako[kako mnogi to interpretiraju] o različitim vrstama inteligencije. Najznačajnije su –socijalna i emocionalna inteligencija. Socijalna inteligencija obuhvata osobine kao što su: emocijalna osetljivost,socijabilnost,tolerancija,socijalna prilagodljivost,razumevanje drugih i saosedanje i sl. Ona nije previše bitna za genijalnost,mada se primeduju izvesne uzročno-posledične veze,naročito na

relaciji genijalnost-emocionalna osetljivost,genijalnost-slaba socijalna prilagodljivost i socijabilnost. Socijalna inteligencija je bitnija u zanimanjima koja traže rad sa grupama ljudi i prepoznavanje osobina kod ljudi[političari,biznismeni,pravnici,psiholozi i psihijatri]. Što se tiče emocionalne inteligencije,tu smo ved daleko bliži vezanosti za genijalnost,čak šta više,ona je vrlo jaka potpora genijalnosti,tako da je neizbežna karakteristika. Emocionalna inteligencija obuhvata[po Goulmanu]: Samosvest,lično donošenje odluka, samoprihvatanje,samopouzdanje,samootkrivanje. Ovde sam naveo samo bitne osobine[inače ih ima mnogo] koje zbog veze sa osnovnom temom treba malo pojasniti. Samosvest-sposobnost čitanja sopstvenih emocija i misli i shvatanje kako iste utiču na subjekt samosvesti i okolinu. Samosvest kao pojam de biti obašnjen u posebnom poglavlju,jer ima izrazitu ulogu u genijalnosti. Lično donošenje odluka-proučavanje sopstvenih postupaka i razumevanje posledica. Samoprihvatanje-ceniti svoje vrline ali i prihvatiti svoje mane[zbog vrlo bliske povezanosti sa samosvešdu,bide dodatno obradjena u istom poglavlju]. Samopouzdanje-svakako,prva asocijacija je vera u sebe i svoje mogudnosti ali kao termin u emocionalnoj inteligencii ima i drugo značenje-umede iznošenja sopstvenih osedanja bez ljutnje i pasivnosti. I na kraju samootkrivanje-znati,kada,kome,zašto i kako govoriti o svojim osedanjima! Što se tiče inteligencije i razlike u polovima,kod ženskog pola mnogo su izraženija,socijalna inteligencija,verbalno razumevanje i neki aspekti pamdenja[prevashodno-brzog]. Muski pol je obdareniji numeričkom rezonovanju i mehaničkim informacijama i opet nekim drugim aspektima pamdenja[empirijsko,dugotrajno]. Medjutim,mnogo značajnija i interesantnija razlika je na nivou socijalnih sposobnosti! Vizuelizacija je mnogo kvalitetnija kod muškaraca,mentalna manipulacija slikovito zadatog nadražaja…žene su kvalitetnije u –orijentaciji ili sposobnošdu zadržavanja

orijentacije pri promeni prostorne konfiguracije. Apsolutno se ne slažem sa zagovornicima teorije da je muškarac jači na oba polja. Što se tiče vrednosti koificijenta inteligencije...tačno je da visokointeligentnih muškaraca ima mnogo više i da je to kod ženskog pola prilično redak fenomen, ali suprotno,i mentalno retardiranih muškaraca ima daleko,daleko više! Žene su u najvedem broju prosečno inteligentne ali zato imaju izuzetan verbalnosocijalni pristup problemima koji je muškarcima poprilično nesvojstven.

Na kraju,vratidemo se “opštoj” inteligenciji,naročito njenom značajnom aspektu-apstrakciji. Kako sam ranije napomenuo,sposobnost shvatanja apstraktnih pojmova ali i njihova vizualizacija,kao i korisdenje apstrakcije u rešavanju složenih problema. Sve ovo je vrlo bitna osnova za ljudsku kreativnost i maštu. Dakle...inteligencija ima izuzetan značaj u genijalnosti jedne osobe,naročito su bitna tri njena partisa-sposobnost učenja[pamdenja] iz iskustva,lako sticanje znanja i sposobnost manipulisanja apstraktnim pojmovima...kao i navedenim pojmovima iz emotivne inteligencije!

Inteligencija je potpora gotovo svim ostalim osobinama potrebnih za genijalnost. Zato nedemo pogrešiti ako inteligenciju uzmemo kao prvu i najbitniju lopatu betona u temelju zgrade[kule] zvane-genijalnost!

3.

ZNANJE

Kako uopšte definisati pojam-znanje? Ne postoji egzaktna definicija,mada postoji veliki broj teorija oko same njene prirode. Znanje je sve ono što nam je poznato,tu nema spora ali to ne objašnjava njenu prirodu. Možemo govoriti o procesu sticanja znanja,kroz učenje,percepciju,komunikaciju,rezonovanje ali daleko od toga da su to kompleksni kognitivni procesi,kako mnogo njih navodi. Postoji i pitanje da li se ono što smo naučili a ne primenjujemo može uopste podvesti podznanje[-pozitivizam[?]]? Naravno da može,samo de dobiti novu definicijuprimenjeno znanje. Kao i kod svih pojmova koje budemo obradjivali,nedemo se mnogo osvrtati na samu njihovu prirodu ved na ono što nam je potrebno u dokazivanju da li je isti potreban[i koliko] u gradjenju naše kule genijalnosti! Moramo se vratiti na načine sticanja znanja...podelidu ih u dve kategorije:..znanje koje stičemo percepcijom i rezonovanjem-empirijsko znanje i znanje koje stičemo učenjem ili komunikacijom-informatičko znanje!

Empirijsko [iskustveno] znanje je znanje koje mozak kodira putem nasih čula.

Da li de ili ne ono što vidimo,čujemo,osetimo…ostati kodirano u mozgu i na koji način,zavisi od kognitivnih sposobnosti ali i od naše želje i volje da iz opaženog izvučemo što više podataka,isključivo putem percepcije. Možemo videti nešto nama novo i time stedi znanje da to nešto uopšte postoji. Ali možemo ga i detaljnije ispitati čulima...dodirnuti i saznati da li je tvrdo ili mekano,toplo ili hladno, čuti da li i kakav zvuk proizvodi,pogledati ga sa svih strana i videti detaljan izgled,čime dobijamo kompletniju “sliku” o novom predmetu i znamo više o njemu. Dakle,senzibilnost ima odlučujudu ulogu.

Dalje...možemo uključiti i “princip” rezonovanja,pa na osnovu sličnih [poznatih]predmeta ili na osnovu ranijih iskustava, probati da zaključimo

čemu predmet služi i kako radi. Ako na novom,nama nepoznatom predmetu vidimo i prepoznamo nešto što smo ved nekada na drugom poznatom predmetu videli..točkove[npr.],saznajemo da se radi o pokretnom telu…i sl.

Ovde vidimo da se radi o neposrednom empirijskom saznanju,ne dobijamo informacije o predmetu od drugih ili čitajuci o njemu.

Informatičko znanje,naprotiv dobijamo posredno,bez obzira što koristimo neke od čula-vid,sluh ili dodir[kod slepih],jer saznanje o predmetu istraživanja stičemo čitanjem o njemu ili slušanjem drugih koji o njemu ved imaju saznanje! Ovakav vid sticanja znanja može biti teorijski[bez prisustva objekta istraživanja],dakle uz „vedinsku“ pomod inteligibilnog i teorijskopraktični[naravno,uz prisustvo objekta]! Hronološki,empirijsko saznanje je sasvim logično daleko „starije“ i iz njega je proizašlo informatičko,koje danas,u informatičkom vremenu u kojem živimo u 90% slučajeva koristimo za sticanje znanja. Daleko od toga da ovo poslednje napisano treba dovoditi u bilo kakvu vezu sa „empiro-englezima“,naročito sa Lokom. Što se tiče genijalnosti,znanje[kako smo ga do sada obradili],ne igra posebno veliku ulogu u našoj kuli koju gradimo,pogotovo u odnosu na inteligenciju kojoj smo dali ulogu u temeljima,znanje se može smatrati , ciglom[kamenom] u zidu. Dakle,mora biti prisutno,jer bez cigle nema zida a bez zida,kule…ali u temelju kule nije neophodna! Možemo mi zidove napraviti i od kartona,platna,blata...bitno je da imamo temelje ali joj “dugovečnost” i lepota nisu ničim zagarantovani,zato nam je cigla znanja ipak donekle znacajna!

Ipak…kada sam ved sticanje znanja podelio u dve grupe,moram naglasiti da je za genijalnost mnogo bitniji onaj prvi vid,empirijskog znanja. I ponovo moram naglasiti da se empirijsko sticanje znanja ne meša sa isključivo “materijalnom podlogom”[bez obzira što sam upravo takav primer naveo u objašnjenju],ono se podjednako odnosi i na duhovnu osnovu . Upravo takav

vid sticanja znanja gde je objekat istraživanja duhovnog i apstrahovanog sadrzaja je najkvalitetnija i najlepša cigla.

Da bi napisali jednu knjigu,jedino što moramo da znamo-to je da pišemo. Tu stoji pitanje,a o čemu pišemo. Ako je to knjiga iz oblasti istorije,geografije,naučno-popularna knjiga i sl.,onda tu ved moramo imati znanje i to ono informatičko…osim ako ne opisujemo dogadjaje u kojem smo i sami učestvovali...gde ulogu preuzima empirijsko znanje. Za naučne radove potrebno je[i bitno] i jedno i drugo,sa dominacijom informatičkog. Ali svako delo u koje smo kao temu uzeli nešto što crpimo isključivo iz informatičkog znanja ne može se nikako smatrati genijalnim! Ostaje nam empirijsko znanje kao izvor ideja...jer ideju ne možemo dobiti iz informatičkog znanja osim ako iz tudjeg empirijskog znanja primljenu kao informatičku ne izvučemo sopstvenu ideju…što nas opet vrada na empirijsko znanje kao koren svog znanja. Zato stoji da je–znati pisati,jedino znanje [koje crpimo iz informatičkog]potrebno za delo kao što je knjiga. Ali ako hodemo da dobijemo genijalnu knjigu[ ili sliku,kompoziciju,vajarsko delo,teoriju…] treba nam na prvom mestu genijalna ideja,od nje sve krede[bez obzira što –idejanije „prauzrok“ stvaralaštva]. A nju,što se znanja tiče,možemo dobiti iskljucivo iz empirijskog. Pojam ideje demo malo više obraditi u narednom poglavlju.

Ovde bih dao još jednu napomenu u vezi znanja…a to je da možemo izvršiti podelu i prema tome kakav pristup ljudi imaju u pogledu ili odnosu prema sticanju znanja. Tako imamo ljude koji sticanjem znanja žele da dobiju samo mod i ljude koji znanje žele isključivo kao vrednost,dakle po sebi. Ovi prvi su uglavnom na donjoj granici umno-duhovnih vrednosti,najobičniji „fabrikanti“ istine i saznanja,za razliku od ovih drugih koji su umno-duhovno daleko superiorniji.

4.

IDEJA Postoji više teorija o tome šta je ideja[Platon,Jung,Volf,Hegel,Karlajl, ,Šopenhauer…] ali je za sve zajednički –koncept apriorne mentalne slike.

Platon je definiše kao prasliku,Jung kao iskonsku sliku,Kant je vidi kao transcendentan pojam,prasliku upotrebe razuma,Šopenhauer kao stupanj objektivizacije volje…! Ja je pre svega vidim u aposteriornim mentalnim slikama i njen izvor isključivo tražim u našem svesnom,nesvesnom[ i nadsvesnom]. Bleskovi ideje ili ideja nede nam dodi ako o njima ne razmišljamo...a razmišljanje je proces traženja odgovora! Prvo treba jasno razgraniciti pojam ideje od kreativnosti! Kod mnogih filozofa one se podudaraju...smatrajudi kreativnost kao mentalni proces stvaranja novih ideja. To je potpuno pogrešno gledište i prosto me čudi da je moglo „izleteti“ iz glave jednog ozbiljnog filozofa. Ideja uvek prethodi kreativnosti i kreaciji.

Ideja je ono prvo,praosnov stvaralaštva[opet ponavljam,ne i prauzrok]…kreativnost je moguda sposobnost daljeg razvijanja ideje,razrada iste ili čak analitičko uopštavanje ideje. Kreativnosti demo se vratiti kasnije.

Ideja,dakle ne može biti ni slučajna[toliko ste puta čuli da je nekome ideja slučajno došla,kada je ugledao nešto]jer opet se vradam razmišljanju,odnošno traženju odgovora...ako uzmemo za primer onu neistinitu ali lepu priču o Njutnu i jabuci,da Njutn nije razmišljao o gravitaciji,jabuke bi mogle da padaju danima,on ideju ne bi dobio[dobio bi samo blagi potres mozga]. Buduči da je sebi ved ranije postavio pitanje o gravitaciji[to pitanje je moglo ostati i u njegovom nesvesnom],onda je logično da bi od pada jedne jabuke,dobio ideju[nije nužno da je u tom momentu ili u skorije vreme uopšte razmišljao o gravitaciji]. Možete se nešto zapitati i razmišljati o tome a da ideju dobijete još u toku procesa razmišljanja, a isto tako,pitanje možete vremenom zaboraviti ali kasnije

iznenada,dobiti odgovor na njega[pri čemu se pitanje iz nesvesnog vrada u svesno ali tek podstaknuto odgovorom]. Svaka ideja mora i može dodi jedino iz pitanja. Naveo sam primer iz naucne ili filozofske oblasti,gde ideja dolazi iz konkretnog pitanja. Kod umetnika, pitanje[a zatim i razmišljanje] ima drugačiju podlogu. Slikar,vajar,pisac,kompozitor de uvek imati[i to najčešde u nesvesnom]pitanje: “o čemu da pišem?..”šta da naslikam?”…dolazak ideje može dodi iz svesnog empirijskog ili iz nesvesnog empirijskog iskustva...ili,opet moram naglasiti,iz informatičkog[sa apsolutnom empirijskom podlogom]saznanja.

Dalje,ideja nikada nije apsolutno originalna,ona je ili skup delova drugih ideja ili stara ideja obradjena na sasvim drugi[ili svoj] način…baš zato što je empirijski usadjena u naše svesno ili nesvesno,na posredan ili neposredan način! Imajudi to u vidu..pre 3000 godina ljudi su imali manje iskustvenog[pa i informatičkog] saznanja pa samim tim i suženu “lepezu” mogudih ideja…niste mogli očekivati jednu –devetu simfoniju,u vreme drevnog Egipta,niti jednog Fausta u prethrišdansko vreme. Da ne bude zabune,ne mislim na kvalitet dela ved na njegovu ideju,odnosno temu! Piramidalni progres saznanja,podrazumeva i piramidalni progres mogudih ideja ,tako da se čak može govoriti o praideji,odnosno prvoj i jedinoj ideji iz koje se inflatorno,vremenom, šire ostale,otuda nemogudnost apsolutno originalne ideje! Sasvim sigurno da Platonova filozofija ne bi bila takva da nije bilo učenja Pitagore i Heraklita,niti bi čitav nemački klasični idealizam bio to što jeste bez Platona,Plotina i Filona…niti bi istorija filozofije krenula putem kojim jeste u novom dobu da nije bilo Hegela,Kanta,Fihtea,Šlegela,Šelinga.

Da li bi Šopenhauerova etika uopšte „postojala“ da nije Anaksimander postavio njene osnove,ili Kantov „problem vremena“ da nije samo razradjena verzija iz –upanišada! Isto je i u fizici,kao i u svim naukama,umetnosti…motiv Prometeja ili teodiceje demo prepoznati u gotovo svim velikim delima književnosti,kao što je motiv rekvijema u glavi

svakog velikog kompozitora. Sve mogude ideje su ustvari varijacije,metamorfoze jedne osnovne praideje.

I dalje…ostaje naglašeno da je “dobra” ideja srazmerna kognitalnim sposobnostima[pre svega,opštoj inteligenciji ] i znanju ali ne zaboraviti da se do nje dolazi pre svega pitanjima i razmišljanjem. A koliko demo češto postavljati različita pitanja i razmišljati o njima,zavisi od naše želje i volje,odnosno od naše sklonosti ka čudjenjem i radoznalosdu...a sve to opet zavisi od toga koliko smo umno i duhovno jaki. Tako da je do dobre ideje teško dodi…tu su umešane i inteligencija i znanje i duhovni kapacitet…zatim želja i volja…upornost…malim delom i talenat i smisao[o njima demo posebno]. Dakle,ideja kao i inteligencija ide u temelje naše kule i po bitnosti ali i po tome što je to prvi transparentni osnov za genijalnost i na koju možemo delimično da utičemo.

5.

KREATIVNOST

Kao što je ranije rečeno,kreativnost nije mentalni proces stvaranja ideje ili ideja. Sasvim pogrešna interpretacija,koju dete čuti od vedine “znalaca” ljudske psihe. Kreativnost je potencijal ka umetnosti stvaralaštva i takodje kao i inteligencija spada u kognitivne potencijale. Ona je mogudnost“umne materijalizacije” ideje ili kreacije. Kada taj potencijal[mogudnost] prelazi u realizaciju,dobijamo-kreiranje[kreiranje je umno „stvaralaštvo“]. Da bi došli do genijalnog stvaralaštva potrebna je dobra ideja i velika kreativna sposobnost...i to ona iskorisdena,logično i potencijalna,jer joj prethodi.

Naravno,kreativnost ima dva oblika..misaona[ili umna] i tehnicka ili materijalizaciona. Ove dve vrste kreativnosti,vrlo češto nisu povezane i jedna ne podrazumeva drugu. Povezane moraju biti kod „tehničkih“ grana umetnosti[slikarstvo,vajarstvo,kiparstvo,…] ali i kod onih “polutehničkih”[film,komponovanje],gde se ideja i umna kreativnost direktno ne materijalizuju. Za jednog filozofa,književnika,naučnika…,neophodna je samo umna kreativnost!

Ja mogu dobiti ideju da naslikam “devojku u cvedu”…sve ostalo,u kom položaju de biti,u čemu de biti,kakvo cvede je u pitanju,koje boje du upotrebiti,da li de nebo biti sunčano i plavo ili tmurno i oblačno,da li de devojka biti u samom centru slike,gde de padati senka,koju boju i dužinu kose de imati,da li du je crtati iz profila ili ne,koji deo lica de joj biti više osvetljen…to je stvar umne kreativnosti i kreacije. I što je umna kreativnost veda,slika de biti bogatija,neobičnija,sa mnogo detalja koji joj daju upečatljivost. Ali ako ja nisam tehnički kreativan,ne mogu biti slikar,bez obzira na veliku umnu kreativnost,jer nedu znati da tu svoju ideju i upotrebljenu kreativnost prenesem na platno. Opet,mogu biti vrlo vešt sa čekidem i dletom i od kamena isklesati bilo šta ali ako sam slab sa idejama ili umnom kreativnošdu,ne mogu biti dobar kipar. Mogu samo tudju dobru zamisao materijalizovati u kamenu,a to je ved čist „zanat“ i talenat. Ako imam dobru ideju za knjigu a pri tom i dovoljno razvijenu umnu kreativnost da od početne zamisli[ideje] razvijem izuzetnu radnju[sa dosta dobrih zapleta,odličnom dramaturgijom…],ne treba mi ništa drugo nego da to prenesem na papir jer pisanje kao pisanje ne zahteva tehnicku kreativnost!

Zato je vrlo bitno razlikovati ove dve vrste kreativnosti i treba znati da bez obzira što imaju isti kognitivni izvor,odmah na početku se odvajaju jedna od druge,prva[misaona] ima podlogu u inteligenciji[delom i u znanju] a druga ima podlogu u jednoj drugoj osobini-talentu! Talenat demo takodje obraditi kao posebnu temu.

Dakle,da postavimo definiciju kreativnosti. Misaono-fizički proces kojim se MOŽE dodi do rešenja,razjašnjenja,razrade ideja-kroz umetničke oblike,teorije ili nove i jedinstvene proizvode! Za razliku od ideje,kreativnost mora biti bitno drugačija ,neimitirajuda[originalna]aktivnost..na duhovnom ili materijalnom polju!

Po vedini definicija,da bi osoba bila visoko-kreativna,mora ispunjavati zaista mnogo specifičnih uslova,ja du ovde navesti samo one koje su daleko najbitnije,uz opasku da je apsolutno pogrešno mišljenje da kreativnosti nije nužna visoka inteligencija. Naprotiv…inteligencija je na prvom mestu,odmah za njom idu imaginativnost i maštovitost,nezavisnost ličnog mišljenja,nekonvencionalni način razmišljanja i sve to mora pratiti samosvesnost pomenutih osobina! Neke karakteristike koje se češto navode poput: samodišcipline,predanosti poslu,svesno preuzimanje rizika i sl.,apsolutno nemaju veze sa kreativnim potencijalom ali su bitni kod nekih drugih karakteristika vezanih za genijalnost. Najapsurdnije je to što se po navodnim istraživanjima,čovek može učiti kreativnom mišljenju. To,kao i kod inteligencije apsolutno nije tačno. Može se samo uticati da osoba eventualno “otkrije” svoju potencijalnu kreativnost i prema njoj usmeri svoj život. Još apsurdnije je da društveno okruženje ima uticaj na razvoj kreativnosti. To je osobina sa kojom se radjamo i umiremo[kao i inteligencija] i nikakve kreativne radionice i igraonice je nede povedati,tako nešto je,ponavljam se,dobro samo za otkrivanje “količine” kreativnosti[mada ona,naravno ,nije merljiva] i talenta.

Koliko je kreativnost vezana sa mentalnim bolestima,to demo obraditi u poglavlju o genijalnosti i bolesti. Značajno je ovde pomenuti da je inteligentna duhovitost vrlo značajna indikacija za kreativnost. Što se tiče medicine i neurologije…najnovija istraživanja pokazuju da je kod visoko-kreativnih ljudi poboljšana komunikacija i koaktivacija izmedju

režnjeva mozga[pre svega frontalnog dela,korteksa,ciji je deo najverovatnije odgovoran za kreativnost],koji inače prirodno,nisu cvršto povezani. Vrlo logično ali pokušavati delovanjem raznih psihoaktivnih supstanci poboljšati ili povedati rad i broj neurotransmisera nede dovesti do poboljšanja kreativnosti…može samo dovesti[kao i kod proširenja svesti] do čulnoduhovnih pojačanih nadražaja što može da ima veze samo sa umnoinspirativnim bljeskovima,nikako kreativnim.

Teizam,ontologija…imaju svoje definicije...koje,ved sam jednom rekao,nikada ne treba olako odbacivati. Da li kreativnost crpimo od nečeg uzvišenijeg ili transcendentnog ne možemo nikada dokazati,pa prema tome nema svrhe ni raspravljati o tome.

Ovde bih objasnio još nešto bitno,što de vam mozda pomodi da razumete suštinu kreativnosti. Kreativnost poseduje svaki čovek,neko više,neko manje u zavisnosti od gore pomenutih drugih kognitivnih osobina. Kreativnost nije merljiva osobina,kao inteligencija, ali ipak postoje tri stupnja njene klasifikacije. Kreativnost,visoka kreativnost i umna inventivnost. Visoka kreativnost je osobena genijima,medjutim postoje ljudi koji imaju visoku kreativnost ali nemaju potrebne druge osobine da bi bili genijalni. Ali umna inventivnost je isključivo osobina genija,nju ostali nemaju. Uprošdenu definiciju inventivnosti znate[samo je povežite isključivo sa umnim],ali to što ona naizgled nema baš suviše veze sa kreativnošdu je isključivo iz razloga što je umna inventivnost toliko neverovatno visoka kreativnost da joj se otrgla „iz ruku“ i postala gotovo zaseban pojam. Dakle,genijalci su obdareni ili visokom kreativnošdu ili umnom inventivnošdu. Tako da čovek koji poseduje umnu inventivnost,ne morate mu „proveravati“ ostale osobine“,jer je on sasvim sigurno genije. Tako,ako želite da „skratite test“ i da nekome proučite sve osobine posebno,možete jednostavno krenuti linijom manjeg otpora i saznati samo ne koliko,ved „samo“ da li je je umno inventivan,čime dobijate sigurnu sliku genija. Dakle,test je apsolutno senzitivan samo ako je

pozitivan,ukoliko je negativan,što je mnogo cešde,to ne znači da ispred sebe nemate genija. Uvek naglašavam –umnu-[inventivnost] jer za razliku od klasične inventivnosti koja podrazumeva iznalaznost i dosetljivost po pitanju materijalno-empirijskih fenomena,ova se odnosi isključivo na inteligibilne.

Pronalazači,istraživači,eksperimentatori, koji inače ne mogu nikada i nikako biti genijalni,obavezno moraju posedovati inventivnost[klasičnu],s druge strane umetnici,filozofi,teoretičari,nemaju potrebu za tom karakteristikominventivnosti[po školskoj definiciji],ved ili visoku kreativnost ili umnu inventivnost.

Ono što je bitno,kreativnošdu dobijamo potporne stubove kule genijalnosti i možemo nastaviti dalje sa njenim gradjenjem!

6.

TALENAT

Talenat sam u prethodnom poglavlju opisao kao tehničku kreativnost,odnosno mogudnost da se „materijalizuju“ ili izvedu zamišljene ideje koje su prethodno umno kreatizovane. Dakle,talenat je potencijalna sposobnost da se zamišljena razradjena ideja sprovede u delo u stvarnosti,bilo svoja,bilo tudja. Talenat čak možemo u vedini slučajeva formulisati i kao potencijalno stvaralaštvo. Ali ovde treba biti oprezan,jer bi ispalo da je svako ko zna da piše,talenat za književnost. Svako može da ima ideju i da je razradi i zapiše,ali to ne znači,naravno, da je i dobar pisac.

Talenat je zbog svoje definicije vezan samo za specifična[i pojedinačna] „zanimanja“,moraju ga posedovati i oni koji se bave genijalnim

delima,umetnici-slikari,kipari,reziseri,rezbari,vajari,kompozitori... ali i oni čije delatnosti ne možemo povezati sa genijalnošdu,muzičari,sportisti,glumci,zanatlije...ili svi oni kojima umna kreativnost nije potrebna ili sa izuzetnom sposobnošdu izvode dela drugih stvaralaca. Talenat je opšti dar i mora ga posedovati bilo koji čovek na planeti,zbog toga i zbog činjenica da je “specifičan” i da nije skopčan sa umnim kvalitetima,talenat nije uzvišeni i neki poseban dar. Genije mora biti stvaralac,ali dobar stvaralac plus talenat ne moraju uvek podrazumevati genija,jer se moraju ispuniti svi uslovi definicije genijalnosti[ili genija]. Jedan dobar stolar može imati odličnu ideju za trpezarijski sto,može biti umno jako kreativan i tu svoju ideju „razraditi“ tako da napravi pravo umetničko delo[u svojoj glavi]. Zatim može biti izuzetno talentovan da sve to sprovede u delo i da na kraju dodje do stvaralaštva,odnošno od obične daske napravi zamišljenu umnu kreaciju. Dakle,ispunio je gotovo sve potrebne uslove za jednog genija,osim jednog-njegov fenomenalni trpezarijski sto,nema nikakav dubok i znacajan uticaj na čovečanstvo,ved ima samo izraženu estetsku vrednost. Takav stolar je dakle ,inteligentan,vrhunski stručnjak,maštovit,veliki talenat, kreativac i vrhunski majstor, ali ne i genije.

Ukoliko bi isti stolar radio,rezbario,fantastične ikone na drvetu,upotrebivši sve darove koje poseduje,mogla bi se eventualno razmatrati i njegova genijalnost. Verovatno de se neko zapitati u čemu je razlika izmedju vrhunske umetničke slike i vrhunskog umetničkog trpezarijskog stola? U izvoru iz kojeg se kreativnost crpe,odnosno od svih onih lopata betona u temelju i cigli u zidu od kojih gradimo kulu genijalnosti. Nije umetnička vrednost slike ta koja pravi genija slikara ved upravo obrnuto. Nisu Van Gogove slike ništa posebno,zar ne? Koliko znate anonimnih slikara čije su slike neuporedivo lepše od V.Gogovog „Suncokreta“,ali nije suncokret ili bilo koja njegova slika ta koja je bila odlučujuca da li demo Van Goga smatrati genijem,ved ono što se nalazilo u samom V.Gogu,odakle je crpeo svoju inspiraciju,ideje i kreativnost...za pomenute suncokrete.

Udaljio sam se malo od teme talenta. Talenat je urodjena osobina koja se ne nasledjuje. Ali može da se razvija kroz rad,trening,radionice...pod uslovom da se otkrije. Svako je talentovan za nešto ali je mali broj onih koji svoj talenat zaista i otkrije,što je odraz netraganja za svojim-ja. Zaista retko ko ima i više talenata ali niko nema nijedan. Ovde sad moram objasniti šta je sa onim „zanimanjima“ kojima nije potreban talenat u smislu tehni;ke kreativnosti,a koje mogu biti povezane sa genijalnošdu...kao što su,književnost,filozofija,nauka...! Njima je potrebna samo umna kreativnost ili umna sposobnost...oni svoja dela ne „materijalizuju“ uz pomod nekog tehničkog talenta,njima je potrebno kao što smo rekli samo da znaju da pišu[ ili govore],što se ne smatra talentom,jer bi onda apsurdno,pismenost spadala u talenat. Njih možemo nazvati „umnim talentima“,ali kako takva reč nije adekvatna a radi se takodje o urodjenoj osobini,njih nazivamovunderkindima,jer se gotovo po pravilu visoke umne sposobnosti otkrivaju u ranoj mladosti ili u slucaju da se ipak otkriju kasnije[imamo mnogo i takvih primera] ili kada vunderkind „preraste ovu reč“,za njih postoji drugi pojamsentencioznost,ali ne uvek u izvornom obliku reči,ved kao izveden pojam. Ne može se reci da je neko talentovan za filozofiju,pisanje romana ili za geologiju,to jeste „odomadena“ reč ali je nepravilna.

Postoje dakle oblasti vezane za genijalnost u kojima se mora talenat i sentencioznost udružiti,ali je kod takvih oblasti talenat daleko bitniji,jer on služi kao dokaz njihovog velikog uma,preko njega se izražava genijalnost,bez obzira sto obrnuto nije mocude…suprotno njima u oblastima književnosti,filozofije i nauke,talenat ne igra nikakvu ulogu. Ali zbog navedenih oblasti gde je potreban,talenat du ipak staviti,poput znanja kao ciglu u zid kule. Ne treba misliti da je teže biti slikar,vajar,režiser ili kompozitor zbog toga što moraju da sadrže oba ova kvaliteta,i umnu i tehnicku potencijalnu sposobnost ili da su oni vedi geniji od naučnika,književnika ili filozofa. Istina je da ne postoji razlika po pogledu

genijalnosti,jer je u oba slučaja potrebno dati 100% svojih kvaliteta,kod prvih,srazmera je drugačija,npr.slikar crpi 40% svog umnog dara i 60% talenta,kompozitor 50% : 50%,dok filozofi ili naučnici teoretičari,književnici crpe 100% svog umnog. U oba slucaja konačan procenat je isti. Ovde se radi samo dakle o procentualnom učešdu umnih i tehničkih sposobnosti,čiji je konačan zbir isti,ne treba iz ovoga izvesti pogrešan zaključak da je mogude dati 100% talenta i 100% umnih sposobnosti u jednoj oblasti! I na kraju,još jednom da ponovim,svi ovi procenti u korist talenta ili umnog ne igraju bitnu ulogu,ved sam izvor crpljenja ideja.

7.

STVARALAŠTVO

Nešto kratko o stvaralaštvu. Stvaralaštvo i kreativnost takodje nikako ne treba mešati,bez obzira što se kod vedine ljudi ova dva pojma „poklapaju“ i podrazumevaju kao ista stvar. Ved sam objasnio šta je kreativnost,to je samo umni potencijal da proširimo ili razradimo ideju koja nam je data [došla].Kada takvu radnju izvršavamo[razradjujemo],radi se o kreiranju. Kada drzimo kamen iznad stola,on ima potencijal da nešto uradi[stvori,napravi] ali tek pustanjem kamena iz ruke,i njegovim udarcem od sto,stvaramo udubljenje na njemu. Dobidemo „pregršt psovki“ od majke ili žene ali smo bar nešto stvorili[udubljenje na stolu]. Stvaralaštvo je dakle oslobodjena i upotrebljena kreativnost[ili kreacija] u praksi. Dakle,treba razlikovati,kreativnost,kreiranje i kreaciju.

Prvo dobijamo ideju,zatim zavisno od toga koliko smo obdareni kreativnošdu,tu ideju razradjujemo[kreiramo] na dobar ili manje dobar način[u svojoj glavi] i na kraju stvaramo[dobijenu sliku iz glave,prenosimo u stvarnost],odnosno crtamo,pišemo,valjamo...! Možemo definiciju i proširiti,pa redi da je stvaralaštvo-sposobnost praktičnog stvaranja ved iskreirane ideje,svoje ili opet tudje,naravno.

Stvaralaštvo se kod genijalnosti apsolutno podrazumeva i slobodno ga možemo staviti za kamen temeljac u našoj kuli,jer bez stvaralaštva genijalnost je apsolutno nemoguda,bez obzira što se kod pisaca,filozofa i naučnika teoretičara,stvaralaštvo izjednačava sa prostim pisanjem po papiru ili kuckanjem na računaru,ali postojati mora. Ovde pojmove objašnjavam sasvim odvojeno i po logičkim definicijama,tako da de vas malo to zbunjivati,jer je uobičajno da se više pojmova strpa u jedan,pa se tako kod vedine pod pojmom stvaralaštva podrazumeva i bogatstvo ideja i kreativnost i mašta...što je pogrešno ,jer ne može stvaralaštvo biti-rešenje nekog problema! Naucnik teoreticar koji reši neki veliki naučni problem ili filozof koji je uveo i objasnio neki novi pojam,ne može se zvati stvaraocem sve dok to što je uradio ne objavi pismeno ili usmeno,kao što ni slikar nije stvaralac samo zato što je odlicnu ideju savršeno iskreirao u svojoj glavi i razvio platno da to nacrta ili naslika. On je u procesu stvaranja dok je slika, a konačno,stvaralac je kada je završi i to bude vidno posmatraču. To mešanje pojmova potiče iz filozofije,duboko je ukorenjeno i zaista je teško jedan takav pojam raščlaniti na osnovne pojmove. Pod stvaralaštvom se podrazumeva[po vedini],ved gore nabrojane karakteristike,ali za te iste ljude stvaralaštvo nije ušivanje dugmeta na kaputu ili kopanje kanala[?].

Stvaralaštvo je praktičan rad bez pozivanja na bilo kakve umne sposobnosti!!! Naravno,što su umne sposobnosti vede i stvoreno delo de biti lepše i vrednije. Kada se uz pomenute vede umne sposobnosti[ideja,mašta,kreativnost],dodaju i ostale koje još nisu obradjene

u knjizi,dobija se STVORENO genijalno delo. Da bi vam još bolje objasnio razliku,uzedu teističko stvaranje sveta ili postanje. Bog prvo dobija ideju da stvori svet,zatim,pošto je veoma kreativan,sklapa „kockice“ u glavi kako taj svet treba da što lepše izgleda i što bolje funkcioniše,dakle,taj proces se zove kreiranje. I na samom kraju pristupa materijalizaciji ili sprovodjenju u praksu iskreirane ideje,to je –kreacija ili postanje. Može čovek posedovati sve potrebne kvalitete za jednog genija i u svojoj glavi napraviti najgenijalnije delo u istoriji ali ako to nije „nažvrkao“ na parče papira,ili preneo na platno,filmsku traku,ili svojim učenicima koji de to objaviti-prenositi, ne može se uzimati za genija jer niko nede ni znati za njega i njegovo delo. Zato je stvaralaštvo,i “najmanje bitno“ i „najviše bitno“,jer je ono samo nešto ved sasvim stvoreno u glavi,preneto na uvid drugima,ali je „zavrsni” deo kojim otelotvorujemo i objavljujemo genijalnost. Za nju nije potrebna nikakva kognitivna sposobnost,ali ona je ipak osnov one , najbitnije stvari-uticaj i značaj na čovečanstvo. Zato sam je i stavio za kamen temeljac[mada može biti isto tako i sam krov]! Ovde du „stati na put“ „proucavaocima“ genijalnosti,zbog još jedne stvari. Naime,svi se slažu da stvaralaštvo crpi genija u tolikoj meri da se posle stvorenog dela,jednostavno oseti „mrtvim“.

Pošto se slažem sa ovakvim stavom ali se ne slažem sa generalizovanjem pojma stvaralaštva,ponovo du skrenuti pažnju da je kreacija to što čini genija i da je proces kreacije taj koji išcrpljuje čovekove umne i duhovne sposobnosti van svake mere. Ako imate talenta,najlakše je nacrtati sliku ili izrezbariti kamen,ako ste pismeni,najlakši deo posla je da svoje misli prenesete na papir,to vas nede posebno ni fizički ni mentalno iscrpeti,ali samo kreiranje ,pogotovo ako je genijalno,svakako da de vas naterati da nekoliko dana ni sami sebe ne podnosite.

8.

INSPIRACIJA Inspiracija,nadahnude,iluminacija...po opšte prihvadenoj definiciji je faza u toku stvaralačkog mišljenja gde do rešenja dolazimo neočekivano ili iznenada. Opet se u definiciji potkrala jedna greška--neočekivano[iznenada].

Ali hajde prvo da vidimo odakle to crpimo inspiraciju,odnosno odakle nam i zbog čega dolazi,kao i da vidimo gde to možemo smestiti ovaj pojam,odnosno izmedju koje dve faze genijalnosti,jer se očigledno radi o prelaznom i prolaznom fenomenu.

Odakle crpimo inspiraciju? Na ovo pitanje imamo odgovora koliko i ljudi na planeti,ako pitanje shvatimo bukvalno. Crpimo je od sopstvene „muze genijalnosti“,a to može biti bilo ko ili bilo šta. Za nekoga je to reka,za nekoga lepa devojka,livada,šuma,životinja,slika,stih iz pesme,melodija,scena iz filma...neko ima samo jedan izvor,neko ih ima više. Neko je i nema jer mu se još nije „javila“. Pisci,naučnici,filozofi,slikari...uvek su u potrazi za njom,traže je na „onom mestu“ gde su je najčešde pronalazili ili je traže u nečem novom,češto puta je ne nadju ili ona dodje kada je najmanje očekuju.

Inspiracija je samo kratak i „snažan“ bljesak proširenja svesti i uma ,podstaknut dogadjajem u prirodi ili „namernim“ izazivanjem mentalnim treningom[npr.meditacijom ili autosugestijom],hemijskim sredstvima,molitvom, pa čak i bolestima. Dakle,izvor[uzrok] inspiracije je „dogadjaj“ koji nam kao posledicu stvara dugotrajniju ili kratkotrajniju vezu[most] izmedju našeg nesvesnog i svesnog. Takva veza izmedju nesvesnog i svesnog može se dogoditi i kao posledica bolesti[epilepsija,naprimer],što nam je ved poznato iz više primera kroz istoriju,naročito kod Dostojevskog,Flobera ili Van Goga. Taj bljesak „prosvetljenja“,uzvišenja uma ili nadahnuda koji je ustvari kratko uspostavljeni most izmedju našeg nesvesnog i svesnog je inspiracija. Tako

kad govorimo da je naša inspiracija da napišemo pesmu,bila prelepa devojka koju smo videli,mi ustvari govorimo samo o uzroku naše inspiracije...dakle prelepa devojka je podstakla naše nadahnude ali ona sama nije ni nadahnude niti posledica nadahnuda. Znači da inspiraciju crpimo iz svoje svesti,a svako crpljenje znači da se nešto negde prazni[fizički zakon],zato se posle svake kognitivne „operacije“ dakle i inspiracije,osecamo iscrpljeni psihički i fizički,što de vam potvrditi svako kome je jaka inspiracija „došla“ i ko je iskoristio taj trenutak za ozbiljno stvaralaštvo. Verovatno ste svi doživeli tako nešto,u vedoj ili manjoj meri.

Aktivator[uzrok] inspiracije uvek tražimo,u svakom trenutku,čime god se bavili,samo što toga u vedini slučajeva nismo svesni. Kada „naletimo“ namerno ili slučajno na nešto što de nas inspirisati,to ne znači da je došlo neočekivano i iznenada. Ne zaboravite da smo UVEK u potrazi za njom,a to što se baš taj dan,taj sat,sekund,nešto našlo na datom mestu i „uključilo nam sijalicu“ u glavi,kao i ideja...ne može se zvati neočekivanim. Što se same inspiracije tiče,svaki odgovor za svako pitanje koje sebi postavimo,mora se nalaziti u našem nesvesnom,jer se empirijski gledano,ono za čim tragamo,moralo ranije dogoditi. Dogadjaj koji povezuje izvor naše inspiracije sa samom idejom,morao je se nalaziti u našem nesvesnom unešeno kroz empirijsko,u suprotnom,ne bi do inspiracije i ideje ni došlo. Ideju za radnju knjige možemo dobiti samo tako što demo uz pomod uzroka inspiracije,iz našeg nesvesnog izvudi[putem mosta-inspiracije] sedanje na doživljeni ili poznati dogadjaj u naše svesno. Dakle,inspiracija je prelaz ili faza od potrage[svesne ili nesvesne] za idejom- do same ideje. A aktivator inspiracije je okidač koji pokrede taj čitav proces! I inspiracija ide u temelje kule,naravno. Neko može pomisliti da je inspiracija i faza izmedju ideje i kreativnosti ili izmedju kreativnosti i stvaralaštva,ali takav stav se ni pojmovno ni logički ne može izjednačiti sa inspiracijom. Inspiracija se može dobiti i oslanjanjem na sedanje,odnosno takav vid inspiracije gde aktivator

tražimo u nekom ranijem dogadjaju koji je ostao negde u našoj glavi. Ali dostizanje inspiracije takvom „direktnom“metodom je veoma naporno i iscrpljujude,jer se preskače uticaj „spoljašnjeg“ i vrlo bitna faza uzročnoposledične karike u lancu inspiracije. Takva inspiracija do koje smo došli „na silu“[dakle,“kroz trnje“] jeste daleko teži put ali i manji garant za genijalnu ideju. Bez obzira na to,to je ipak češdi put kojem idu genijalni ljudi u potrazi za idejom[genijalnosti bez samomučenja nema].

Koliko češto čovek dobija inspiraciju,vezano je za to koliko je svesno traži[rekli smo da je nesvesno svi tražimo],zato oni koji se bave umetnošdu ili naukom i filozofijom i dobijaju češde inspiraciju,jer su uvek svesno u potrazi za njom. Kvalitet inspiracije pa samim tim i kvalitet ideje zavisi najviše od opet nezaobilazne inteligencije,zatim i mašte,volje i želje,znanja...! Oni više inteligentni,sa više znanja i mašte mogu napisati odlično filozofsko delo,naslikati sjajnu nadrealističku sliku,nasuprot onima koji su recimo prosečno inteligentni,sa manje znanja i mašte koji mogu dobiti inspiraciju za dobar model haljine za matursko veče ili dobar dribling u fudbalu,odličnu ideju za tetovažu,itd.

Naravno,postoje i stvari koje su više ili manje kognitivne a bitne su za inspiraciju,pre svega-volja,pozitivan stav,nova iskustva,pa čak i raspoloženje.

Ovde bih morao ukazati na mnoga shvatanja pojma inspiracije koja se često koriste ali nemaju nikakve veze sa njom. To dete najčešde čuti u sportu,gubitak inspiracije jer je protivnik slab[i obrnuto],zatim možete čuti od nekog muzičara da ga inspiriše publika[puna dvorana] ili od tenisera da ga inspiriše protivnik...to su pobrkani pojmovi u glavama ljudi čiji mozak zbog greške registruje sve pojmove koji se završavaju sa –„cija“ kao –iste...što ne bi trebalo da čudi...inspiracija i motivacija,baš slične reči,pa se takvi ljudi zbune[ko shvati ovo bukvalno,neka ostavi knjigu i ide da gleda Teletabise].

Inspiracija,kao i ideja ide u temelje...a sam aktivator inspiracije[moram ih odvojiti] u zidove kule.

9.

MAŠTA I IMAGINACIJA

Nadam se da čitaoci knjige znaju gde je granica izmedju mašte i sanjarenja[mada sanjarenja bez mašte nema],pa ne moram da objašnjavam tu razliku.Nemam ništa protiv sanjarenja,to je vrlo češto korisno i poželjno odbrambeno sredstvo koje odlično ume da čuva našu psihu a čak je može i razvijati[kao i uništiti ako se preterano „konzumira“],ali ona nema mnogo veze sa genijalnošdu[osim u tome da veda mašta daje vedu mogudnost sanjarenja] pa du se ovde pozabaviti isključivo sa pojmom mašte.

Primetili ste da vedinu poglavlja počinjem definicijom pojma koja je najraširenija i opšte prihvadena,pa ako joj nadjem grešku,pokušam da ukažem na nju i definiciju malo izmenim i podrobnije i shvatljivije objasnim.

To du isto uraditi i sa pojmom –mašte!

Dakle,mašta je [kažu,“stručnjaci“ za ljudsku psihu] misaoni proces zamišljanja bududih dogadjaja,kao i sposobnost stvaranja novih celina,kombinovanjem različitih predstava[naravno u glavi],koje u tom obliku ne postoje u ranijem iskustvu. Taman pomislim da se napokon slažem sa jednom definicijom a onda na kraju „naletim“ na apsolutnu grešku. Radi se o delu definicije,odnosno rečenice koja govori o-nepostojanju u ranijem

iskustvu. Ni sa logičke,ni sa psihološke,naučne,filozofske,medicinske,telološke,racionalne pa čak ako hodete i iracionalne strane,ne možemo zamisliti bilo šta što nam predhodno iskustvo nije ved omogudilo[jer masta se prikazuje kroz slike]. Zamisliti nešto što ved ne postoji u našem iskustvu[bilo svesnom ili nesvesnom,bilo čulnom ili inteligibilnom] je zaista “omašen deo“ u definiciji. U svemu ostalom se slažem,dakle samo izbaciti ovu rečenicu koja kvari odličnu definiciju.

Mašta je imaginativno mišljenje,odnosno deo imaginacije i predstavlja vrlo značajan osnov umetničke,naučne i filozofske kreativnosti i direktno je stavljamo u temelj naše kule.

E sad...imamo stav,opet opšteprihvaden,ali i pogrešan da mašta stoji pod snažnim uticajem želja. Ovde su upravo nestale one granice izmedju mašte i sanjarenja. Želja sa maštom nije apsolutno povezana ali sa sanjarenjem jeste i to poprilično. Takodje i psihološki sistem odbrane-takozvano bežanje u maštu je pogrešan pristup ovom pojmu jer sam ved na početku napisao da možemo bežati samo u svoje snove[svet mašte] a ne u maštu po sebi.

Mašta odigrava ključnu ulogu kod kreativnosti i kreacije,jer sa razvijenošdu mašte i kreacija je lepša,interesantnija,bolja,apstraktnija i funkcionalnija. Za samu ideju i stvaralaštvo ona ne igra bitnu ulogu,bar ne neposrednu[posrednu svakako da igra i to vrlo važnu]. Dakle,mašti je mesto,odnosno,mašta nastupa zajedno sa pokretanjem toka kreacije. Čak maštu možemo neposredno povezati sa kreativnošdu i u mnogim slučajevima ih i izjednačiti.

Ja bih sad najradije nacrtao grafikon do sada opisanih pojmova i trenutak kada one treba da nastupe,odnosno njihov redosled do tačke stvaralaštva radi lakšeg shvatanja ali du to ipak uraditi na kraju kada obradimo sve potrebne pojmove koji su sadržani u samoj genijalnosti. Nadam se da se

nedete izgubiti u moru pojmova i njihovog mesta i vremena delovanja,jer nas čeka još dug put.

Mašta je odvojena od logike i racionalnog ali samo prividno,jer vodi ka logičnom i iracionalnom. Mašta koja u startu sadrži u sebi logične i razumne principe ne možemo nazvati maštom,bez obzira na onu rečenicu o ranije poznatom iskustvu. Mašta je mikstura umnih radnji,dogadjaja i predmeta koji su naizgled nepovezivi ili cije se „spajanje“ trenutno protivi razumu i logici[ali se baziraju na prethodnom misaonom iskustvu]. Ali sklopljeni u celinu,daju sliku koja je ako ne realna onda moguda ili verovatna i najčešde neobična.

Bez obzira što definicija mašte u jednom delu sadrži reč-imaginativno,to se odnosi samo na imaginativno razmišljanje. Bez obzira što su mašta i imaginacija zaista usko povezane,postoje izvesne male ali bitne razlike. Pre svega,imaginacija je mnogo kompleksniji pojam. Imaginacija je vizuelno mišljenje ili zamišljanje,odnosno mogudnost da kreaciju „pustimo u pogon“ ili da je stavimo u funkciju. Mogudnost imaginacije je naravno povedana,ukoliko smo maštovitiji ali je izuzetno važno da nam je razvijena i mod apstrakcije,čime povedavamo mogudnost ulaska u same detalje zamišljenog. Vrlo je važno napomenuti da naš um ne poznaje razliku izmedju stvarnog i imaginativnog. Imaginacija je izuzetno značajna u naučnim disciplinama i filmskoj umetnosti,dok, recimo za bavljenje filozofijom,slikarstvom,kiparstvom...ne igra toliko bitnu ulogu. Što se književnosti tiče,potrebnost i sposobnost imaginacije ,adekvatna je „težini“ dramskog dela,naravno.

10.

INTUICIJA

Intuicija je,najkrade rečeno,urodjeno svojstvo čoveka,poput,čula vida,sluha ili mirisa. Vrsta „unutrašnjeg glasa“ koji nam pomaže ili odmaže u onim okolnostima gde nam samo logičko rasudjivanje nije dovoljno. Intuiciju svi posedujemo,neko više,neko manje...neko je „čuje i sluša“,neko je nikada ne čuje koliko god se trudio da sluša. Jačina intuicije zavisi od inteligencije[a šta to od nje i ne zavisi],mašte i trenutnog stanja svesti, ali to ne znači da visoko inteligentan čovek može apsolutno da veruje svojoj intuiciji,on de je samo češde i pravilnije „čuti“ i pokušati da je udruži sa logičkim mogudnostima u cilju dostizanja istine. Intuicija nije sposobnost da se zna šta se to dogodilo u prošlosti i šta de se dogoditi u bududnosti,negde gde niste fizički prisutni.

Intuicija je osedaj ili predosedaj istine[dakle ne dogadjaja]. Osetiti neku vrstu uzbudjenosti,nemira,leptirida u stomaku,dakle odredjenih telesnih senzacija i na osnovu toga doneti zaključak da de se nešto lepo ili ružno desiti[ili se dešava] je prosto glupost,a povezati to sa intuicijom je ustvari –osedaj ili predosedaj da nemate mozga. Bljesak proširene svesti koja potpomognuta inteligencijom,maštom,imaginacijom,stavlja našem svesnom „do znanja“ da je nešto, moguda istina-zove se intuicija. Ovde je jako bitna reč-moguda istina,jer intuicija češto vara i najvede genije,ako nije udružena sa pravilnim i logičkim razmišljanjem. Tačno je da se rasudjivanje može podeliti na čisto logičko i intuitivno,ali se ni jedno ni drugo ne može primeniti na „prorokovanje“ ili „definiciju intuicije za debile“. Kako se intuicija manifestuje,odnosno kako znamo da “želi nešto da nam kaže“...sigurno ne leptiridima u stomaku ili podrhtavanjem mišida desnog oka,jednostavno,da bi se intuicija uopšte „ukazala“ moramo o nečemu da razmišljamo,tragamo i da pokušavamo logičkim rasudjivanjem da dodjemo do rešenja,tek u toku

tog procesa može nas „spopasti“ bljesak intuicije,i to u vidu duhovne,inteligibilne senzacije,koji mora imati koren u nesvesnom i u poznatom dogadjaju iz prošlosti. Imademo kasnije jedan primer pomodi intuicije,kod jednog fizičara kojem je naglo u glavu posle razmišljanja- „koja je to vrsta zvezde?“,intuicija proradila i „rekla mu“ da je u pitanju neutronska zvezda. Da li bi on uopšte mogao dodi na takvu ideju,odnosno da li bi mu intuicija mogla uopšte pomodi,da nešto ranije nije otkriven –neutron.

Svakako da on ne bi mogao da kaže da je zvezda neutronska a da takav pojam uopšte ne postoji. Naravno,tom fizičaru su se svi smejali ali se godinama kasnije,otkrilo, da te zvezde jesu neutronske[intuiciju uvek prati podsmeh drugih]. Dakle,samo ono što je nekada urezano u našem nesvesnom,može pomodi kod intuitivnog rasudjivanja,pod uslovom da uspemo da ga do kraja „izvučemo“ iz tog čvrstog kaveza zvanognesvesno.Isto tako je mogao i da pogreši,ali kao što rekoh,što više genijalnih osobina,manja mogudnost za grešku i daleko češdi „unutrašnji glas“ kao pomagač. Uopšte,kroz istoriju otkrida i ideja,intuicija je odigrala veliku ulogu.

Njena veza sa genijalnošdu...pa vrlo je potrebna,naročito „tragaocima za istinom“,naučnicima i filozofima...nešto manje ima značaj kod umetničkog stvaralaštva ali mora da postoji pojačana i kod njih[inace ne bi bili genijalni,bez obzira što je ne koriste]. Intuicija je vid vizionarstva[umnog gledanja],njen sastavni deo,i kao takva-mora nadi mesto u temeljima kule.

11.

VOLJA I ŽELJA

Volja je sposobnost čoveka da svesno upravlja svojom delatnošdu u postizanju postavljenog cilja-kaže jedna opšta definicija,sa kojom se ovog puta apsolutno slažem. Za razliku od ved obradjenih pojmova,volja nema nikakve veze sa kognitivnim sposobnostima i spada u „radnju“,kao i mašta,kreacija i stvaralaštvo. Naravno da je poreklo volje u psihi i da psihom upravljamo sa njom ali su veoma različita gledišta, po pitanju,koji deo psihe i na koji način upravlja sa voljom. Od Pavlovljevih „naučenih šablona“,preko Frojdove „nagonske sfere“ do Vordijeve „predstave sedanja“,oko tog pitanja nemamo jasan stav. Ali to ostavimo proucavaocima ljudske psihe i vratimo se volji kao osnovnom pokretaču ili gorivu u mehanizmu –od inicijalnog razmišljanja do genijalnog dela...od nastanka praideje do stvorenog.

Volja ima tri „dela“ u svom mehanizmu delovanja,a to su motiv kao pokretač,cilj kao krajnja destinacija i „putovanje“ kao logičan proses stizanja od starta do cilja. Kao i svako životno putovanje,nailazimo na prepreke koje treba zaobidi,a koliko i kakvih de prepreka biti,zavisi od puta koji izaberemo,udaljenosti cilja,ali i značaja cilja.

Da se vratimo motivaciji,odnosno izboru motiva. Zbog dega nešto želimo da uradimo, prvo je pitanje koje sebi postavimo. Ovde rec-nešto,još uvek nema nikakvo značenje jer cilj se bira tek po izboru motiva. Želim da steknem veliko materijalno bogatstvo,hajde da krenem od najčešdeg motiva kod čoveka[nažalost]. Motiv,dakle imamo. Odakle nam motiv dolazi? Iz poredjenja sa trenutno „boljima“ od nas,naravno u oblasti koju smo izabrali,odnosno pokazati da vrediš približno isto ili više,bilo to realno ili ne[to zaista nije bitno]. Motiv je čak i jedan vid „psihološke osvete“-pokazati

„suparniku ili suparnicima“ da si jači,bolji,pametniji,veštiji. Motiv je dokazivanje svoje vrednosti,precenjene ili ne. Motiv nema drugi izvor,budite sasvim sigurni. Neko sa manje mozga ce želeti da pokaže da je u poslovnom svetu sposoban kao i D.Tramp ili Rotšildi,drugi pametniji de se porediti sa Markom Tvenom,oni genijalni de smatrati da je i Aristotel „mali za njih“…ali moramo znati da tu nema ničeg zlog,nemoralnog,idiotskog,ili da postoji zavist. Takvi stavovi su apsolutno ispravni,jer napredak bilo koga i bilo čega nije mogud ako ne postoji mogudnost i želja poredjenja[ne bukvalno] sa nečim sto se smatra vedim i ako ne postoji želja da se to dostigne ili prestigne. Vrlo češto je u nesvesnom[i nadsvesnom],pa logično da nismo ni svesni njegovog izvora. Kada se odlučimo za sticanje novca ili materijalnog bogatstva,sledeci korak je izbor cilja,a to je kvantitativan pojam,radi se o količini,ne samo novca,nego i modi,pameti,snage...! Hodemo da zaradimo 10 miliona dolara... prelazimo na tredi korak,“putovanje“ ili radnju koju izvršavamo da bi do cilja stigli. Biramo,put kojim demo to uraditi,otvoriti preduzede,opljačkati banku,mukotrpnim radom i štednjom,prevarom,kradjom,otkupom i prodajom polovnih automobila...i na kraju kada odaberemo put,moramo sebi postaviti pitanje-dokle sam spreman da idem?,odnosno,gde je ta granica koju ne želim da predjem da bih ostvario cilj i da li takva granica uopšte postoji[problem svrhe i etike]!

Sve ovo nabrojano,spada u jednu kompleksnu radnju,zvanu-volja!

Naravno,ako se ipak prihvatimo nekog težeg ali uzvišenijeg posla koji nas može odvesti u isto tako uzvišeno,pa čak i genijalno stvaralaštvo i koji traži i inteligenciju i sve ostale bitne stvari,koje sam nabrojao u prethodnim poglavljima,motiv se i dalje javlja kao posledica istih onih nesvesnih stavova o tome da pokažemo da smo eventualno vredniji i bolji od nekoga. Motiv u tom slučaju može biti,slava,priznanje,nagrada kao dokaz vrednosti,širenje svojih ideja koji de nekada biti uvažene i prihvadene kroz istoriju,ostavljanje večnog traga u covečanstvu o svom postojanju,čisto dostizanje velike

duhovnosti,itd! Naravno,dostizanje cilja ili odustajanje je tesno povezano sa voljom,jača volja-spremniji smo da rušimo i prepreke i granice,slabija volja de nas zaustaviti na prvim preprekama ili de u startu podrazumevati niži prag granica preko kojih smo spremni da idemo. Jačina volje ne zavisi od postavljenog cilja,odnosno koliko je udaljen i težak,ved zavisi od motiva,karaktera i u mnogim slučajevima od moralnih principa kojih se držimo. Što se tiče realnosti da cilj dostignemo,to zavisi od zaišta mnogih okolnosti,i onih koji su neposredno vezani za nas ali i za one koje uopšte ne zavise od nas i koje ne možemo da držimo pod kontrolom,ma koliko to hteli.

Nedu ovde redi da treba srede,ali treba poprilično intuicije da se bude u pravom trenutku na pravom mestu kao i od toga koliko racionalno vučemo poteze,jer glavom kroz zid sigurno ne možemo,treba ga nekako zaobici.

Tvrdoglavost ovde nede mnogo pomodi,naprotiv! Još nešto bitno za volju...apsolutno pozitivno razmišljanje i neverovatan optimizam,kao i jaka vera su nezavisni ali izuzetno potrebni atributi u nečemu što zovemo -jakom voljom. Što se želje tiče,tu je definicija dosta jasna...želja je volja kojoj nedostaje onaj tredi segment,“putovanje“ ka cilju. Želja se završava samo na motivima i cilju[koji naravno nedemo dostidi,jer nedemo ni krenuti ka njemu]. Šta je to što može da blokira „put“,odnosno prelazak želje u volju i da nikada ne krenemo da je ostvarujemo? Upravo one tri stavke koje sam malopre nabrojao,nedostatak pozitivnog razmišljanja,pesimizam i neverovanje u sebe,što prevashodno slabi naše motive a zatim i smanjuje vrednost cilja.Ali uz ove tri stavke se može pojaviti i ona redja ali ubedljivo najveda prepreka– strah,i to na dva načina,strah od neuspeha,čime demo sebi pokazati da nismo vredni koliko smo mislili i stvoriti u sebi kompleks niže vrednosti ili paradoksalno ,strah od uspeha. Sredom,na ova četiri psihološka problema,možemo delovati na razne načine da bi ih izbacili iz sebe ili ugradili u sebe,od autosugestivnih treninga,metodama „istoka“,razgovora sa

psihologom ili na bihejvioralni način,tako što demo podi od manjih ciljeva i suočavati se sa strahovima.

Problem kod izuzetno „visoko“ postavljenih ciljeva je taj što ako ga ne dostignemo,doživljavamo opšti psihološki slom,od koga se teško povratiti,jer smo u to ulozili ogromno vreme,borbu i energiju,a i sam put do takvog cilja je gotovo uvek praden padovima i skokovima koji znaju da uzdrmaju psihu,tako i kada ga postignemo,posledice po psihu moraju ostati. Zato se za takve „visoke“ i značajne ciljeve,zaista treba dobro pripremiti,naoružati voljom,trpljenjem i strpljenjem,pozitivnom energijom i biti svestan unapred da de nas na putu do njega naizmenično čekati i djavo i Bog...u suprotnom,ako i malo sumnjate u sebe,predlažem vam ipak nešto skromnije...napišite ljubavni roman ili nacrtajte sliku-Jesen u mom dvorištu…,dečje pesmice su takodje popularne medju mladima.

I za kraj ovog poglavlja,gde smestiti volju u našoj kuli?...pravo u temelje!

12. ŽIVOTNE OKOLNOSTI

„Kada priroda stvara genijalnog čoveka,ona mu pripaljuje buktinju na glavi i isprada ga rečima :-idi,budi nesredan“!---Didro Za ovaj pojam nije potrebna posebna definicija,jednostavno,sve ono što nam se dogadja od časa rodjenja do časa smrti,spada u životne okolnosti. Bez obzira što to nije deterministicki fenomen,odnosno determinizam ne igra ulogu u takvim dogadjajima,na veliki deo takvih dogadjaja ne možemo svesno i direktno uticati jer pored kauzalnosti koja se podrazumeva,imamo i onu vrstu uzročno-posledičnih dogadjaja koju često nazivamo – slučaj,jer nismo ili lično odgovorni za uzrok ili čak i ne znamo za njega. Ali u vedini slučajeva ,direktno smo „odgovorni“ za posledicu,svesnim ili nesvesnim,namernim ili nenamernim potezima,odnosno sekundarnim uzrocima. Pošto je vremenska strela života linearna[još uvek],naravno da ne možemo uticati na uzrok ako se posledica ved desila,a pošto su životne okolnosti ustvari isključivo posledice,ovde se uzrocima nedemo baviti jer nisu tema. U životu se,naravno treba baviti i uzrocima,ne zato što je nešto mogude promeniti ved zbog toga da ne bi napravili istu sek.uzročnu grešku ili da bi je napravili ponovo[ako se greška pokazala produktivnom],jer posledica može biti negativna i pozitivna. U običnom narodu se o životnim okolnostima gleda kroz prizmu srede ili nesrede,pa postoje sredni dogadjaji i ljudi i nesredni dogadjaji i ljudi ili još gore kroz prizmu dobre ili zle sudbine.

Naravno,oba „pogleda“,nemaju nikakvo „pokride“ u sistemu zvanom život,ved spadaju u besmislice! Ne zato što ne možemo da biramo[mada,naprotiv, u dosta slučajeva,možemo],ved zato što smo ili sami

izazvali posledicu ili se desilo nešto što se moglo desiti bilo kome drugom,jednostavno,verovatnoda je odigrala svoje. Uvek je svoja „sreda ili nesreda najveda“,baš zbog toga imamo tako pogrešan stav o ovakvim stvarima. Ali to ovde,nije tema. Ovde se bavimo uticajem životnih okolnosti na one osobine genija koje su promenljive,odnosno koje u psihi čoveka mogu ostaviti pozitivan ili negativan trag,koji se može kasnije i iskoristiti.

Sasvim je izvesno da negativne životne okolnosti,ostavljaju dublji trag od pozitivnih ali isto tako je istina da su daleko vedi pokretač misli,uma,duha, i da u takvim okolnostima čovek preispituje sam sebe. Dobitak na loto-u vas sasvim sigurno nede naterati da preispitujete sebe i svoje stavove ali niz od nekoliko uzastopnih „loših dana“,hode! Nedete nikada tražiti uzroke svoje srede ili dete ih tražiti i nadi u „površnom“, ali kod negativnih životnih okolnosti,naravno da dete mnogo dublje udi u traženje uzroka,razmatrati vašu krivicu ili možda tudju krivicu,pa čak potpuno početi da preispitujete sebe. Ako dugo traju i ako su česte, lakše dete „pronadi“ sebe i daleko više dete upoznati svoje-ja. „Nesreda“ je ta koja donosi daleko više umnoduhovnog iskustva,i koja je jedna vrsta karakternog ispita,“sreda“ to ne donosi. Činjenica je da su velikani ljudske istorije, uglavnom živeli baš u tim negativnim okolnostima,koje su vedim delom presudno uticale na njihovo stvaralaštvo i karakter,ali naravno da izuzetaka ima. Čak i samo jedan jak negativan „udarac“ koji pretrpimo u životu,može da odredi naše dalje delovanje kroz život. Danas sigurno ne bi ni čuli za jednog Frojda,Dostojevskog,Njutna,Kjerkegora,Keplera...da im se nisu dogadjale tolike negativne stvari u životu,jer su direktno uticale na njihova razmišljanja i stvaralaštvo. Naravno,da postoje genijalni ljudi koji su imali sasvim izvesno malih ili nikakvih negativnih dogadjaja u životu[mada je to retkost],ali niko ne može da udje i sazna ništa o unutrašnjoj borbi takvih ljudi,jer u životne okolnosti,naravno spadaju i sve unutrašnje borbe jednog čoveka koje vodi sam sa sobom. Čak takva umna trvljenja mogu da budu daleko vedi

podstrekač pravca u stvaralaštvu nego dogadjaji u realnom životu. Frojda i Kjerkegora je mučila ta unutrašnja velika borba,Njutna i Keplera su mučile realne životne nedade, tako da Frojd nije javno govorio o tome,mi bi smo mislili da je ovaj genije imao potpuno sredan život,sve dok nije dobio fizičku bolest. Dostojevskog i Betovena su uništavali i unutrašnji i spoljašnji životni udarci. Ne možemo nikada znati šta je to u Kevendišovom ili Lineovom na oko „srednom“ životu,što je „grizlo“njihovu psihu i kakvu su to burnu borbu oni vodili u sebi,ali je jasno da jesu. Čak šta više,mislim da i nesredne spoljašnje životne okolnosti nisu baš tako direktan uzrok stvaralaštva jednog genija[kako sam ranije naveo] ved je upravo tek „prenošenje“ spoljašnjih životnih trvljenja u psihu i nastavak borbe sa njom u svojoj glavi,ono što jednom geniju daje „svoj“ pogled na svet i takav svoj stav prenosi,otelotvoruje kroz stvaralaštvo. Zašto svi ti geniji nisu imali takozvanu sposobnost readaptacije,odnosno prilagodjavanja svoje ličnosti sasvim novim ili izmenjenim životnim okolnostima? Jednostavno,krivac je upravo visoka inteligencija...prilagodjavanje novih oblika ponašanja u svrhu izbegavanja borbe,odnosno sukoba u sebi,nije svojstvena visoko inteligentnim ljudima. Čak šta više,psihologija i psihijatrija jasno govore o tome da visoko inteligentni ljudi nemaju tu osobinu lakog prilagodjavanja u bilo kojoj situaciji ved se jednostavno bore sa njom u svojoj psihi[možda je upravo asocijalnost koja je potpuno dokazana- kao obavezna karakteristika kod visoko-inteligentnih,i odlučujuda]. Zato ljudi sa izrazito visokom inteligencijom nisu uspešni u onim oblastima gde je potrebna prilagodljivost i brza površna snalažljivost i organizovanost. Bez namere da ikoga vredjam[ali mislim da nije uvreda redi nekome da je prosečno inteligentan ili da je njegov iq nešto malo iznad proseka] ali upravo zbog toga ne možete očekivati od jednog „genijalca“ ili umnijeg čoveka da bude dobar u bilo kakvom biznisu,preduzetništvu,vojsci,sportu,organizacionim naukama...! Još jedna vrlo bitna karakteristika izrazito inteligentnih leži u njihovoj nemogudnosti da se bave pomenutim zanimanjima[kao i svugde,izuzeci

postoje],a to je ved uveliko potvrdjena činjenica da oni žive isključivo u sadašnjosti. Prošlost i bududnost nisu nešto što u glavi imaju visoko inteligentni,oni ne žive taj i takav život. To naravno ne znači da nemaju planove za bududnost ili da ih nešto ne veže za prošlost,u tom slučaju ne bi imali ni cilj ,ni volju,ni napredak,ved je u pitanju sam način života,danas za danas. Ponekad me,dragi čitaoci, malo izbace iz takta ovakva objašnjenja,koja su namenjena deci od deset godina,možda ja grešim jer mislim da de neko odrastao retardiran uzeti knjigu da čita,pa nede shvatiti pisca. Normalnim ljudima se unapred izvinjavam zbog suvišnih ili slikovitih objašnjenja.

Dakle,nema sumnje da su životne okolnosti bez uticaja na genijalnost. I to upravo one negativne. Ne mogu ih baš staviti u temelje kule[ali rado bih] jer jasna veza nije još do kraja „naučno dokazana“ ved iskljucivo statistička[ali i potpuna],ali su i za cigle u zidu suviše značajne...tako da du ih ipak staviti u potporne grede,jer sam siguran da ako njih ne bi bilo,deo kule bi se urušio.

Naglasio bih ovde da ni surove krajnosti,kod životnih okolnosti,nede dovesti do genijalnog stvaralaštva[bez obzira što je neko možda genijalan],jer „pun ili prazan stomak“ nisu prijatelji ozbiljnog stvaralaštva. Naravno da sam rečenicu stavio pod navodnike,da je ne bi shvatili bukvalno[ova napomena važi za one,koji su se slučajno dočepali knjige a mozak im dočepao usisivač dok su probali da li mogu da usisivačem očiste uši]. Primer da bogatstvo,sredjen život i pozitivne životne okolnosti,bez jakih životnih trzavica i u spoljnem i u duhovnom svetu nede dati genijalca bez obzira što su svi ostali uslovi ispunjeni,pa čak i doveli do genijalnih dela,jesu veliki umovi i geolozi Lajel i Haton ili fascinantni anatom Kivije.

13.

RELIGIOZNOST

Jedna vrlo zanimljiva tema koja može da ima posredne veze sa genijalnošdu.

Rešio sam da je obradim iz dva razloga. Prvi...gotovo da nemamo čoveka koji bi mogao biti nazvan genijem a da nije imao „problem“ sa Bogom.

Naravno,govorim o novoj eri,jer ne znamo tačno da li je ili u kakav oblik Boga verovao Aristotel,Heraklit,Parmenida,Platon i „društvo iz antike“...osim onoga što znamo iz njihove filozofije a to su samo opšte predstave o Bogu.

Tako da du se ipak što se ove teme tiče,ograničiti na potencijalne genijalce posthrišdanske ere. Vedina njih jesu bili vernici,ali je gotovo pravilo da nisu bili ukalupljeni u jedan opšti crkveni sistem,svako je ili Isusa ili nekog drugog Boga interpretirao na „svoj“ način koji se protivio više ili manje zvaničnim dogmama tog vremena. To traje do početka devetnaestog veka,a od tada pa do prve četvrtine dvadesetog veka,kao da naglo dobijamo „pokret teističkog samomučenja“, geniji koji se karakterišu kao ateisti a ustvari su svi do jednog imali tu naglašenu unutrašnju borbu u sebi o postojanju Boga. Naravno,bilo je i vernika koji su vodili tu borbu u sebi,izmedju DA i NE. Čak su se pojedinci branili od tog samomučenja svoje duše tako što su napadajudi i negirajudi Boga kroz svoje stvaralaštvo,tražili olakšanje od mukotrpne borbe. Budite sigurni da svi oni koji se u svom stvaralaštvu dotaknu Boga na bilo koji način[negativan ili pozitivan],imaju taj pomenuti „problem“ sa istim.

Apsolutni ateista koji se ne dodiruje te teme[dakle,pravi ateisti,ukoliko ih uopšte ima] u svom opusu ili bar u svojoj glavi,teško da de se izdidi nešto više od termina-„prosečno pametnog čoveka“[ali i obrnuto]. Apsolutni ateista ne može biti genije,niti dogmatični teista može dobiti taj epitet[mada,ovaj potonji može stedi mudrost,za razliku od apsolutnog ateiste koji je po pravilu prosečno inteligentan i daleko od mudrosti]. Upravo,savremeno doba koje

donosi odsustvo „teističkog samomučenja“ i odsustvo stare dobre apstrahovane filozofije[pre svega metafizike],je i dovelo do toga da u poslednjih gotovo osam decenija imamo samo par ljudi koje možemo smatrati da su se priblizili genijalnosti. U nauci ih u tom periodu i nemamo ,ali što se nje tiče,postoji još jedan razlog koji nije tema ove knjige.

Siguran sam da ne možemo imati genijalnog slikara,pisca,filozofa,naučnika...ako kod njih postoji odsustvo gore dva navedena pojma[vera i religiozno samomučenje],tako da du ,ne religioznost,nego „teističko-filozofski i metafizički problem“ svakako kao i životne okolnosti staviti kao potporne stubove kule.

Drugi razlog koji bi bilo vredno spomenuti govori o genijalnim delima a ne o njenim stvaraocima. Od pedeset najgenijalnijih dela po bilo čijem izboru,dve tredine de se odnositi upravo na religiju[ ili de religija kao tema zauzimati odredjeni deo] ,u negativnom,pozitivnom,apologetskom ili napadačkom pogledu,bez obzira da li su u pitanju,romani,filozofski spisi,slike,grafike,filmovi,kompozicije. Ovde su,naravno, izuzetak naučna dela...iz jednog prostog razloga,jer naučni radovi ne mogu spadati u baš genijalna dela,ali njihovi stvaraoci,naravno da mogu. Naučni radovi su delo više naučnika[ne kao zajedničko delo] ili spoj više naučnih dela,i retko kada su toliko nadahnuti da se mogu uzeti u obzir kao genijalno stvaralaštvo. Ali idejni „tvorac“ izuzetnog naučnog dela se svakako svrstava u genije. Kada bi jedan čovek[naučnik] potpuno sam,ne stojedi na ramenima prethodnika, došao do genijalne ideje i sam je do kraja razradio,moglo bi se smatrati da je stvorio i genijalno delo i da je on sam genijalac. Za tako nešto mogu nadi samo četiri primera u istoriji,Njutnovu –Principiu,Ajnštajnovu –Opstu teoriju relativnosti[ne i specijalnu], Hajzenbergov princip neodredjenosti i Plankov kvant[cišto da potvrde pravilo]. Bez obzira da li de nekada biti pobijene[ili ved jesu],to su takvi radovi[teorije] da bi ih Bog,da je stvarno stvarao svet,morao uzeti u obzir. Osporavanje genijalnosti Ajnštajnu,zbog njegove zarobljenosti

u relativnost,je posledica nepoznavanja njegovog dela i života,Ajnštajn je sasvim sigurno imao i filozofski pristup smislu života[što mnogi,sa pravom,kažu, da jedan genije mora da ima]. Drugo,vrlo bitno za naučne radove pa i pronalaske[da bi ih nazvali genijalnim] je to da ako ne bi postojali njihovi idejni tvorci,ne bi nikada ni nastali...dakle,ne bi se našao nikada neki drugi naučnik kome bi takva ideja došla u glavu[što potvrdjuje uticaj božanskog;svesnog komuniciranja sa univerzumom]…kod pronalazača to nije slučaj,sve što nije pronašao Edison,Tesla,Volta….pronašao bi kasnije neko drugi. To je kao i sa knjigom,da Dostojevski nije napisao Zločin i kaznu,sigurno je niko nikada ne bi napisao. U nauci se to vrlo retko dešava[samo kod genijalnih teoretičara],da Tesla nije pronašao trofazni sistem za prenos elek.energije i indukovani motor,ved bi to neko drugi kasnije uradio[kao što i jeste bilo više njih koji su vrlo malo zakasnili za Teslom]. Ovim primerom ne osporavam Teslinu visokoumnost[i bliskost genijalnosti],ali taj epitet je prevashodno zaslužio zbog vizionarstva i uvodjenja filozofije u svoje kasne radove[bez obzira sto su ti radovi-„malo odlepili“’ i to-s’ namerom],a mnogo manje zbog pronalazaštva. Dakle,da bi delo bilo genijalno,pored vrednosti,mora biti delo jednog autora,i biti toliko originalno i nadahnuto da nikome drugom,nikada, takva kreacija ne bi došla u glavu. Zato je naučnicima a pogotovo njihovim teorijama,daleko teže da „upadnu“ u društvo genija ili genijalnih dela,i nemaju tako „otvoren“ put kao umetnici i filozofi,što,naravno,nikako ne umanjuje njihovu genijalnost,naprotiv. Što se teističkog pristupa genijalnosti tiče,ved sam napomenuo da je nemogude obraditi ga,jer je van dometa našeg razuma i iskustva,uz ponovno podsedanje da genijalnost kao „bozje“ nadahnude preneseno na pojedinca,nikako ne treba olako odbaciti i da jedan genijalac mora[hteo;ne hteo] gotovo čitav život voditi tu religiozno-areligioznu borbu u svojoj psihi.

Jer redi da Bog ne postoji,jednostavno jer ne postoji,spada u maloumno

razmišljanje čoveka kome mozak očigledno ima istu ulogu kao mali prst na nozi.

14.

MUDROST

Mudrost je,tvrdi „prihvadena“definicija,pojam koji označava veliko znanje i odlično rasudjivanje. Ovo je naravno uprošdena i opet ne baš tačna definicija,pre svega što nije naglašeno o kakvom vidu znanja se radi i šta uopšte predstavlja pojam-odlično rasudjivanje.

Mudrost je isključivo duhovno usavršavanje i u velikoj meri odricanje od spoljašnjeg,praktičnog života ali i takozvanog „tehničkog“ znanja. Mudrost se zasniva isključivo na iskustvenom znanju[saznanju] koje je apsolutno oslobodjeno od predrasuda ili doktrina naučnog znanja ili teologije,i nije naravno posledica akademskog obrazovanja ved „životnog“. Nema veze,dakle,sa bilo kakvim enciklopedijskim znanjem,ne oslanja se na njega i nije joj krajnji cilj. Kod mudrosti je sve usmereno ka umno-duhovnom usavršavanju koje se stiče samim životnim okolnostima,pa tako i dobro rasudjivanje ,ustvari znači rešavanje „problema“ na osnovu preživljenog istog ili sličnog iskustva[svog ili nekog drugog]. Zato ono predstavljanje u bajkama,da su mudraci uvek veoma stari ljudi,ustvari nije daleko od istine,ved gotovo istina,sa starošdu se razvija i mudrost. Zašto onda svi stari ljudi nisu mudraci,iz razloga što je u osnovi mudrosti opet izuzetno velika inteligencija. Dakle,mudrac je visoko inteligentan čovek koji je godinama ,kroz svoj život,“skupljao“[poput dobra] i čuvao iskustveno i razmišljao o

životnim okolnostima ne samo svojim ved i tudjim,kao i životnim procesima,kojima je bio svedok ili čuo za njih,a sve to koristio u svrhu sopstvenog duhovnog uzdizanja i usavršavanja sopstvene filozofije života.

Zbog toga,od takvih ljudi,uvek možemo dobiti ili rešenje ili dobar savet ako nas zadesi neki ozbiljniji životni problem. Mudrac,ne mora da pročita nijednu knjigu u životu ali se iz njegovih usta mogu čuti izuzetno pametne,potpuno razumljive[„narodske“] reči i to pre svega iz oblasti „životne filozofije“.

Sasvim je pogrešan stav da su filozofi mudraci,to je zbog samog bukvalnog prevoda značenja reči-filosofija. Naravno da kada udju u starije godine,filozofi i donekle književnici dobijaju i taj epitet[umetnici su van te priče]. Ali redi za nekog filozofa[ili za bilo kog drugog u bilo kojoj oblasti] da je mudar ili mudrac a ima tek pedeset godina je glupost. Ostali mogudi pripadnici „genijalne vrste“ kao što su slikari,vajari,kipari,kompozitori,filmski umetnici ili naučnici su izuzeti od toga da mogu postati mudri,osim u slučaju da se pored osnovnog interesovanja bave i svojim duhovnim usavršavanjem i životnom filozofijom,takvih naučnika imamo,nažalost ne i umetnika. Da objasnim pojam-životne filozofije,da ne bi došlo do pogrešnog shvatanja...životna filozofija je filozofija koja se živi,odnosno život u skladu sa svojim razmišljanjima,“živim kako i razmišljam“,za razliku od –filozofije života,koja je čišta filozofska disciplina ili filozofski pravac,koji nema apsolutno veze sa pojmom životne filozofije.

Kakva je veza mudrosti i genijalnosti i da li treba i gde da je smestimo u našoj kuli koja sve više raste?

Logično je da mudrost može da igra izvesnu ulogu u genijalnosti,odnosno da genijalac koji poseduje i mudrost postaje još vedi genije. Ali ovde su problem godine života,ne doživi svako te godine[nažalost], koje mu garantuju dovoljno životnog iskustva i dovoljno duhovne usavršenosti da bi bio genijalac-mudrac[poput,recimo Talesa,Pitagore,Platona,Kanta…]. Neko i doživi te godine ali se nije naročito obazirao na životnu filozofiju,pa ostaje

„samo“ genije. Nadam se da su čitaoci ove knjige,dovoljno razumni,pa znaju na koje životno iskustvo mislim,tako da ona idiotska rečenica koju češto čujete-„ja sam proživeo sa trideset godina,ono što je neko za osamdeset“nema blage veze sa ovom temom ved sa verovatnim udarcem glavom od asfalt prilikom pada sa motora. Mnogi koji jesu geniji i koji su išli u pravcu mudrosti,nisu imali srede,jer su život okončali rano[Dekart,Kjerkegor,Spinoza…]. I kao što sam ved rekao,mudrost ne možemo vezati za sve genijalne discipline. Tako da...osim što je poželjna jer dobijamo u jednoj osobi i mudraca i genija,dakle jedno gotovo savršeno umno i duhovno stvorenje[imali smo ih malo kroz istoriju],mudrost ipak nije značajna za dostizanje epiteta-genija. Ali kako duhovno usavršavanje i životnu filozofiju smatram veoma bitnom,bez obzira da li se radi o genijalnom čoveku,ili nekom drugom,odnosno da sam zagovornik da svaki inteligentan čovek treba da stremi ka tome,na svoju odgovornost du je negde smestiti u kulu,srusiti se zbog takvog mog čina nede sigurno,naprotiv,bide stabilnija...pa du jednu ciglu posvetiti mudrosti i iskoristiti je da zatvorim jednu od mnogih rupa na kuli koja,recimo, služi za osmatranje.

15.

KARAKTER

Prvo što bi trebalo ovde objasniti je to da vedina ljudi ali i vedina poznavaoca ljudske psihe pod pojmom karaktera podrazumevaju i sam karakter ali i ličnost pa i temperament. To nije pravilno jer je pojam ličnosti daleko kompleksniji od pojma karaktera. Medjutim, kako ne bih unosio dodatnu zabunu i ostao za čitaoca nerazumljiv,koristidu pojam karakter,kao i vedina,umešto pojma-ličnost.

Ako bih ovde pominjao sve definicije pojma karaktera[ličnosti] i sve ono što je vezano za njega,odnosno za njegov „strukturalni sastav“,rizikovao bih bespotrebnu preopširnost, zato du se u nastavku isključivo osloniti na pojam karaktera ,na način kakav ga ja „vidim“ i na njegove strukture na osnovu mog razmišljanja.

Karakter je skup svih psihičkih osobina jednog čoveka,koji daje celovitu duhovnu sliku te osobe. Kada bih se sad držao pravog pojma karaktera u definiciju bih morao da ubacim i dodatak u vidu-doslednog ponašanja. Kako govorim o karakteru kao ličnosti,prinudjen sam da tu rečenicu izbacim,jer za razliku od karaktera,ličnost je podložna promenama.

Karakter je kompleksna kombinacija biološko datih,stečenih i nasledjenih psihičkih osobina. Ovde jedno objašnjenje u vezi datih i nasledjenih osobina...i jedne i druge su urodjene,s tim da nasledjene,normalno, genetski dobijamo od roditelja a date osobine su one koje naši roditelji nemaju ali smo ih „dobili“ ili od mutiranih gena[evolucijski princip] ili opet od pomenutog kompleksnog biološkog mehanizma razvoja ploda u materici,dakle prenatalno[kao i inteligencija]. Stečene psihičke osobine dobijamo pod uticajem životne okoline i životnih okolnosti do šesnaeste[kod

muškaraca i do osamnaeste] godine života i one apsolutno ostaju nepromenljive tokom života,kao što se i nove ne mogu stedi posle osamnaeste godine! Ovde bi možda trebalo naglasiti da stečene karakteristike ipak u osnovi imaju psiho-konstitutivnu podlogu,dakle nede se sve one osobine koje bi bile realne da se dobiju zbog specifičnih uslova i uticaja okoline i životnih okolnosti pojaviti kod čoveka ako ne postoji „pripremljen psihički teren“ za njihovu „gradnju“. Medjutim,za ispoljavanje odredjenih karakteristika,bez obzira da li su stečene,date ili nasledne,odlučujudu ulogu uvek mora igrati čovekova okolina i okruženje,to naročito važi za „dobre“ osobine. Potpuno asocijalne i izolovane osobe ne mogu imati osobine koje nazivamo moralnim,bez obzira što ce im griža savest donekle „normalno funkcionisati“[zbog datih i urodjenih osobina u nesvesnom]. Što se tiče samog procesa nastanka jedne psihičke osobine,tu ulogu odigrava više „molekula života“...od samih gena,preko hormona,enzima...pa do onih kvantno bioloških i elektromagnetnih osobina jednog mozga, koji igraju ulogu veze izmedju naših nervnih delija odredjenog dela ili delova mozga. Sve to kao na magnetnoj traci,ostaje „urezano“ u deo mozga[ili je ved od rodjenja urezano] koji upravlja našim nesvesnim[i nadsvesnim,po Jungu],i ispoljava se u svesnom,onog trenutka kada ih prizovu životne okolnosti i okruženje pojedinca,kada možemo videti i one osobine psihe za koje smo mislili i da ih nemamo ili ih drugi nemaju. Baš iz tog razloga ne možemo govoriti o apsolutnom karakteru ili ličnosti jedne osobe jer se mnogo psihičkih osobina nede nikada ispoljiti u njegovom svesnom. Mnoge od njih de do smrti ostati skrivene u nesvesnom jer se nije dogodila okolnost koja bi ih aktivirala,kao što se možemo i iznenaditi kada neku psihičku osobinu primetimo kod čoveka starijih godina za koju smo bili sasvim sigurni da je ne poseduje,jer ga odlično i veoma dugo poznajemo.

Zbog toga je vrlo teško dati jednu opštu karakternu „ocenu“ za bilo koga. Iz tog razloga se i ne slažem sa podelama ličnosti ili karaktera na tipoveinfantilni,narcisoidni,histerični,neurotski,genitalni,aristokratski,prisilni,femiln

o-pasivni,sadomazohistički i falično-narcisoidni karakter ili na neku mogudu miksturu ovih osnovnih tipova. To mogu biti samo tipovi karaktera čoveka kojeg smo upoznali do izvesne granice,odnosno naš subjektivni sud o sebi ili drugima,a to nikako ne znači da ti tipovi postoje kao opšti i objektivni ili da je neko[ili mi] baš taj tip. Jednostavno,to su samo karakterne osobine koje smo uočili kod izvesne osobe sa kojom smo u dužem ili kradem kontaktu,ne mora nužno značiti ni da de ta osoba pokazati još neku novu osobinu kao što ne postoje garancije da de nas upravo prijatno ili neprijatno iznenaditi nekom novom karakternom osobinom, ako se stvore uslovi da se ona ispolji,odnosno iz njegovog nesvesnog predje u svesno. Ne možemo tvrditi ni za roditelje ili bradu i sestre,da ih „poznajemo u dušu“ kao što ne možemo biti sigurni da i sami znamo sve svoje psihičke karakteristike,znamo samo za one koje su u našem svesnom i koje smo ved ispoljavali. Možemo misliti da smo hrabri,ali sve dok ne dodjemo u zaista opasnu situaciju ,gde nam je i život ugrožen,naše mišljenje o toj našoj osobini može biti potvrdjeno ili opovrgnuto. Samo odredjene životne okolnosti mogu izbaciti u naše svesno odredjene osobine psihe...sve ostalo ili ne znamo ili smo umislili. Što se tiče veze karakter-genijalnost[ili ličnost-genije],tu se opet moramo osloniti na statistiku,odnosno na one ljude koji su od vedine čovečanstva smatrani genijima[zlatnim standardima] i malo „prošetati“ po njihovim biografijama. Nažalost,vesti su veoma loše,ogromna vedina genijalnih ljudi[možda i svi] je imala[bolje redi ispoljavala] mnogo više loših,negativnih nego dobrih karakternih osobina. Naravno da to nije apsolutno pravilo,ali samo iz razloga što imamo,mada retke,genijalne duhovnike,ima mnogo i obrnutih slučajeva,ali ovde reč-mnogo,označava procenat od desetak posto i odnosi se na one koji su do mosta genijalnosti došli ali ne i prešli preko njega! Zašto je to tako...pokušademo da odgovorimo u poglavlju o moralu,potom i u poglavljima o bolestima i negativnim osobinama jednog genija iz jednog posebnog ugla jer nauka,naročito psihijatrija i psihologija

osim shvatanja povezanosti izmedju velikog uma i poremedaja ličnosti,psihe i karaktera,ne može medicinski da potpuno objasni tu vezu.

16.

POL

Ne bih ovde stao na stranu ni Vajningera niti na stranu ekstremnih feministkinja. Jeste da je Vajninger na zaista detaljan i “na oko“ izuzetan,logičan i prilično uverljiv način opisao problem polova,karaktera i genijalnosti u svom delu Pol i karakter ali to ne znači da je takav njegov stav i apsolutno tačan. Ne bih se ozbiljno osvrtao ni na pomenute ekstremne stavove feministkinja da je ženski pol ne samo lepši,sposobniji,ved i daleko inteligentniji i umniji. Činjenica je da medju „priznatim“ genijalcima,pa i onih koje ne ubrajamo u genije ved u izrazito pametne ili visokoumne, ima zaista daleko više muškaraca. Takodje,medju velikim duhovnicima i medju „priznatim” mudracima,kroz istoriju nemamo niti jednu jedinu ženu. Zašto je to tako? Da li pol zaista ima ulogu u tome ili iza svega stoji nešto drugo,hajde da probamo da razjasnimo.

Ved sam u poglavlju o inteligenciji naznačio neke razlike izmedju muškog i ženskog intelekta i obradio temu povezanosti pola i koificijenta inteligencije,pa se ovde ne bih opet vradao tome. Ta razlika u visini inteligencije ima sasvim evolucijski koren,i apsolutno je vezana za alfa mužjaka. Jeste da u današnje savremeno i vrlo umno doba,pozivanje na tako nešto,deluje zbunjujude,čak i površno,[naročito kod kreacionista i naravno

teologa],ali taj odnos alfa mužjaka-ženke-potomstva,ostavio je dugoročnog i velikog traga u evoluciji mozga,ali je vrlo važno napomenuti da se evolucijski,vremenom i gubi,jer u ljudskom društvu više nemamo potrebu za takvim odnosom,što de dovesti do toga da se u skorijoj bududnosti[par desetina hiljada godina] muškarci i žene po intelektu nede razlikovati. Za sada bi to trebao biti neki odnos; 3:2 u korist muškaraca,što se inteligencije tiče,medjutim treba razmotriti zašto je realnost ipak drugačija,odnosno zašto takva relacija nije i u broju genija ili izrazito inteligentnih ljudi,ved nam odnos pokazuje znatniju razliku 2:1,pa čak i više.

Možda je Vajninger,u jednom delu u pravu[ne u celini,svakako],ali ni to prisvajanje jednog dela njegovog objašnjenja,nede nam doneti neku bitniju jasnodu u ovoj razmeri,možda bi trebalo razmotriti prethodne obradjene pojmove i videti da li se tu negde krije uzrok. Što se kreativnosti tiče,ne bih mogao da nadjem primedbu ženskom rodu,čak mislim i da su donekle kreativnije od muškaraca ali je gotovo izvesno da to po pravilu potvrdjuju na sasvim pogrešnom mestu,to je činjenica,i tu demo ved nadi razlog zašto ih nema dovoljno u oblasti,slikarstva,filozofije,filmske umetnosti,poezije...sa prozom i naukom stoje nešto bolje ali još uvek daleko od dovoljnog. Pitanje je zašto svoju kreativnost usmeravaju na pogrešne stvari? Zaista mi je neverovatno da muškarac može da bude bolji pesnik od žene,nikada se nedu složiti sa stavom da su muskarci emotivno jači i osetljiviji,a ipak,činjenica je da smo kroz istoriju imali par dobrih pesnikinja a na stotine dobrih pesnika.

Izuzmimo kreativnost,uzmimo talente,životne okolnosti,volju i želju,bar tu ne postoje razlike ali opet nemamo realno objašnjenje. Hajde da se složimo da je vedim delom ljudske istorije žena bila inferiorna i diskriminisana od strane muškaraca,što je veliki deo objašnjenja za toliku razliku ,ali u dvadesetom veku i početkom dvadeset prvog gde se situacija po tom pitanju drastično promenila u korist žena,njih opet nema dovoljno medju velikanima čovečanstva.

Mislim da problem zaista nastaje otuda što žene još uvek nisu dovoljno razvile onaj nesvesni deo mozga[svesti] koji im još uvek „govori“ da prevashodno trebaju da budu majke i vaspitači svog potomstva a ne da se bave poslovima koji su „namenjeni“ muškarcima a još manje da se bave duhovnim i uzvišenim pitanjima čovečanstva. Uzedu primer osobe ženskog pola,svoje prijateljice, koja je zaista neverovatno pametna i visoko inteligentna i koja ima neverovatan,uzvišen,zaista izuzetan dar za književnost,i koja je taj uzvišeni životni poživ i izabrala,ali koja mi je rekla:„prvo brak i potomstvo,a kasnije šta napišem i uradim“. Siguran sam da tako razmišlja bar 95% žena. A još vedi je problem što i one retke koje suprotno razmišljaju a isto su toliko talentovane i pametne,odaberu životni poziv koji nije u oblasti uzvišenog stvaralaštva. Da li je to strah,odnosno neverovanje u svoje mogudnosti,ili nemanje osedaja za one prave životne vrednosti[jer to je za njih –potomstvo],gotovo da sam siguran da je to u pitanju ,a zašto takvo razmišljanje traje još uvek i toliko dugo,za sada nije mogude dati objašnjenje bar sa biologističke strane[da se ne bavimo spekulacijama],mozda de se,i nadam se da hode, u bududnosti takav njihov stav promeniti. Ne vidim razlog zašto jedna visoko inteligentna osoba ženskog pola ne bi uzela neko uzvišeno stvaralaštvo kao „zanimanje“, ved ekonomiju,prava,marketing ili menadžment,koji nisu pozivi kojim bi se neko dičio,još neverovatnije mi je kada žena izabere vojni poziv[što je sve popularnije],ne samo što je to oblast koja traži ,odnosno ne traži mozak ,ved žena u vojnoj uniformi je sasvim sigurno-žena sa opasnim[po psihu] kompleksima. Do sada sam upoznao samo jednu žensku osobu u životu, devojku koja ima sve potrebno od osobina za epitet-izrazito visokoumne i svesna je toga,i što je najbitnije izabrala je poziv koji može da vodi u najuzvišenije stvaralaštvo i zaista lagano tim putem i ide...da li de „izdržati“,odnosno da li de proraditi „ono žensko“ u njoj i naterati je da skrene sa tog uzvišenog puta,pokazade bududnost. Njoj sam i posvetio ovu knjigu. Ali šta je sa ostalima...? Svako treba da ima najuzvišeniji odnos prema svojim darovima,i da svoje stvaralaštvo ostvaruje

u skladu sa svojom „duhovnom visinom“,na žalost ima mnogo osoba ženskog pola koje se troše ispod svog duhovnog kapaciteta i ispod mere svoje inteligencije. To je jednostavno veliki greh prema sebi,najvedi.Nadam se da de sve više osoba ženskog pola koje imaju takve velike potencijale,shvatiti na kojim točkovima leži istorija[ne na točkovima mercedesa],jer zaista je vreme da se onih 2:1 „za muškarce“,drastično promeni,i da dodje do izjednačenja.

Uz svo poštovanje Vajningera koga smatram jednim od tri najveda genija čovečanstva,pokažite mu da nije bio sasvim u pravu! U suprotnom,ako je istina ono što je veliki Oto tvrdio i dokazivao,onda nam ostaje samo da čekamo da s vremena na vreme bljesne jedna velika zvezda u obliku izuzetne genijalne muškobanjaste žene,kao što je to do sada bio slučaj kroz istoriju.

17.

SAMOSVEST

Pojam samosvesti ovde nedu obradjivati kroz njenu suvu filozofsku definiciju jer podrazumeva neke aspekte koji nisu bitni za temu knjige. Prevashodno du je obraditi kroz sistem,samosvest-genijalnost,odnosno kroz prizmu sagledavanja sopstvene vrednosti. Tako samosvesnost,za razliku od suštinskog filozofskog pojma, mogu definisati kao svest o sopstvenim mogudnostima i ograničenjima,bez ulaska u oblasti samosvesnosti o postojanju i shvatanju svojeg-ja,svojim zeljama i mislima,postupcima ili istinskim osedanjima. Dakle,isključivo kao svest o svojoj vrednosti i samoprihvatanju istih.

Samosvest o svojim vrednostima[a one mogu biti i negativne i pozitivne],dakle o opštim manama i vrlinama je najbitniji osnov samopouzdanja a kao takva,osnova je i volje. Borba izmedju sopstvenih vrlina i mana,odnosno svojih mogudnosti i nemogudnosti,želja i realnih ostvarenja, spada u takozvane unutrašnje borbe čoveka i predstavljaju stalni vid samopreispitivanja. Takav vid borbe se vodi u našem nesvesnom uvek,čak i tokom sna. Medjutim,kada dodje u svesno,a to se jednom mora desiti,može dovesti do dve stvari,ili do apsolutne svesnosti o svojim pozitivnim vrednostima,njihovom isticanju i preobražaju negativnih[u svojoj svesti a ne u očima drugih],što vodi do izuzetnog samopouzdanja i vere u sebe ili do obrnute situacije,pronalaženje mnogo više svojih negativnih vrednosti nego pozitivnih,što može biti izuzetno pogubno,odvesti čoveka u provaliju inferiornosti ili vrlo češto i do suicida. Zato se ovakvom načinu preispitivanja mora pristupiti vrlo obazrivo i uvek sa pozitivnim mislima.

Pronadi sredinu ili subjektivan pravilan odnos,odnosno shvatiti da je broj vaših loših i dobrih vrednosti,tu negde,izjednačena,što bi dovelo do jednog bezopasnog shvatanja sebe i svojih mogudnosti,pa sebe tako i prihvatiti[kao prosečnu osobu],jednostavno nije moguda,odnosno,moguda je ako površno preispitujete sebe ili nemate dovoljno kvalitetan mozak da čak i sebe istinski preispitate. Ali ako zaista želite da se duboko „upetljate“ u svoje mogude vrednosti,kao što rekoh,budite vrlo obazrivi,jer istina vodi uvek i samo u krajnost.

Još nešto bitno,vezano za samopouzdanje...ako ga nemate dovoljno,uvek pokušavate da ga pronadjete ili da ga steknete,to je pogrešan i opasan pristup,jer samopouzdanje nije časa vode pa da je popijete,takvim traganjem za samopouzdanjem samo gubite i tonete u još vede beznadje. Jednostavno treba postati pre svega potpuno svestan[a to je prvi i najvažniji korak] koliko realno vredite,i tek potom se posvetiti negativnim vrednostima,ali ne u smislu da ih potisnete još dublje u nesvesno,ved da iz njih kao negativnih

izvučete pozitivno[maksimalno mogude],tako se stiče samopouzdanje. Ne možete jačati samopouzdanje stalnim pričanjem sebi da ste pametni ako „dokaz“ za to nemate[dokaz za sebe,naravno],kod jačanja samosvesti i samopouzdanja autosugestija ne pomaže[ali sugestija-može donekle biti od koristi]ili još gore po vas,da imate na testu inteligencije prosečan ili loš rezultat. Ne možete ubedjivati sebe da ste duhoviti ako to vaša okolina ne primeduje kao vašu odliku. Pronadjite ono u čemu ste najjači i to potencirajte,razvijajte i usmerite pravilno,sve ostalo izbacite iz glave i ne pokušavajte da ih koristite,odnosno da pravite od negativnog-pozitivno,to de vam se samo obiti o glavu,ved,ponavljam,negativno koristite u svrhu pozitivnog a ne da im jednostavno zamenite mesta.

Može se vrlo lako desiti da vi svoje pozitivne kvalitete ne prepoznate,i da vam na to ukaže vaša okolina,onda treba sebe preispitati u vezi te osobine jer je velika verovatnoda da je okolina u pravu,time postajete svesni i tog svog kvaliteta i daleko doprinosite svom samopouzdanju.

Samopouzdanje ne treba mešati sa ohološdu,hvalisanjem ili nadmenošdu,to upravo rade oni kojima samopouzdanje nedostaje ili oni koji zaista jesu istinski geniji[ali verovatnoca za to je neizmerno mala]. Ali isto tako ne treba „dutati“ o pozitivnim vrednostima koje imate,ne treba ih kriti,ali to dokazujete na sasvim drugačiji način,ako mislite i kažete da ste,recimo,načitani,ne smete ostati samo na toj rečenici,ved je potvrditi tako što de okolina zaista shvatiti kroz vašu priču da ste govorili istinu. Samosvest o svojim kvalitetima[ako ih imate izražane] ne podrazumeva skromnost,to dobro zapamtite,ved naprotiv,stalno dokazivanje da ih zaista imate. Upravo je to jedna od najbitnijih odlika genijalnih ljudi,apsolutna samosvest o svojim kvalitetima,izvačenje u svrhu stvaralaštva onog pozitivnog iz negativnih osobina i uporno insistiranje i dokazivanje svoje pameti,inteligencije,mudrosti...opet putem stvaralaštva! Ne postoji u istoriji genije koji je bio skroman,takav primer nedete nadi,naprotiv,gotovo svi su

bili intelektualni narcisi!!! Naravno,izuzeci moraju biti genijalni duhovnici,ali nemojte sumnjati da oni svoju intelektualnu narcisoidnost samo uspešno potiskuju,odnosno kontrolišu. Budite sigurni da ljudi koji nisu svesni svoje genijalnosti,uistinu i nisu ni blizu genijalnoj osobi. Svi geniji su svesni da oni zapravo jesu geniji,to je možda i najosnovnija karakteristika genija[poput duhovne inventivnosti,koju smo ranije pominjali]! Vedina njih su se zaista u svom okruženju i nadmeno ponašali,ali sa pravom[ne i gledano sa etičke strane]. Samosvestan i samopouzdan čovek „drži do sebe“i izdiže sebe.

Pogotovo što se prema ljudskoj gluposti i treba tako ponašati. Takav čovek sebe ne ponižava,ne nipodaštava,ne zanemaruje svoje mogudnosti,želje,mišljenja, ved naprotiv,uzdiže. Ali,lažno samopouzdanje,dakle ono koje nema osnova i pravo,istinsko samopouzdanje,vrlo lako dete prepoznati,pa samim tim i lako shvatiti ko jeste a ko nije, ne obmanjivač, ved samoobmanut i smešan.

Uz još jedno podsedanje da ako do sada niste preispitali sebe a želite to,dobro se pripremite,budite oprezni i pozitivno razmišljajte,jer to je vrlo ozbiljan,čak mozda najozbiljniji čovekov korak u životu. Spoznati samog sebe,nije igra,ved izuzetno ozbiljna stvar,koja vas može vinuti u nebo ali i odvesti u mrak. Što se tiče samosvesti o svojim pozitivnim vrednostima,naročito onim bitnim za genijalnost-dakle samosvest o genijalnosti,direktno ide u temelje kule i to u onaj deo koji trpi najvede opteredenje.

18.

MORALNOST

Naizgled,tema koja sa genijalnošdu nema apsolutno nikakve veze,ali se mora obraditi kao i karakter[jer je najbitnije partis istog], u sklopu povezanosti genije-moral. Nedu ovde iznositi razne definicije,teorije i objašnjenja moralnosti kao pojma,od strane različitih etičara ili različitih oblasti[psihologije,filozofije,religije],jer bi to zaista bilo bespotrebno i oduzimalo mnogo prostora,a i sam se ne slažem sa gotovo bilo kojim i bilo čijim stavom o moralnosti. Jednostavno,za razlikovanje dobra od zla,pravde od nepravde ,nije potrebno nikakvo objašnjenje[za razliku od njihovog izvora],jer ova knjiga i nije namenjena tikvanima kojima treba objašnjavati tu razliku kao i nabrajanje koje su to osobine dobre a koje ne,takvim ljudima,niže vrste,treba dobar neurohirurg radi uspešne lobotomije,a ne ovakva i slične knjige.

Lično za moralne vrednosti čoveka[bez obzira na moj „poluateistički“,odnosno deistički stav] smatram samo one date i izvedene iz moralnih zakona ili načela starog i novog zaveta,kao i kur’ana. Naravno,to ne znači da moralnost ima koren u tim biblijskim načelima,ved suprotno,da oni imaju koren u moralnim vrednostima još od postanka homo sapiensa. Sva moralna načela,ustvari,imaju koren u altruističkom genu,kojeg svaki čovek poseduje,ali se nažalost kod svih i ne ispoljava[opet uticaj životnih okolnosti i okruženja] u fenotipu. Osim tog „gena dobra“,naravno da posedujemo i „gen zla“,koji se u odsustvu pravilnog odgoja,vaspitanja i životnog okruženja,uvek ispoljava u fenotipu jer još uvek spada u dominantniji gen od altruističkog.

Ne treba zaboraviti šta je, i kako je tekla evolucija do životinje zvane homo sapiens. Čovek je još uvek po prirodi zao,ali se njegovo zlo drži pod kontrolom uz pomod straha i sile[religija i pravna država],griže savesti i

vaspitanja i dobrog okruženja[altruistički gen postaje „veštacki“dominantniji u fenotipu]. Ne možemo zrelom čoveku,usaditi bilo kakvu novu moralnu osobinu niti on može izgubiti neku drugu koju poseduje,isti je slučaj,naravno, i sa zlom. Sve što se odnosi i na karakter[ličnost],odnosi se i na moralnost,jer je ona sama deo karaktera.

Zašto sam naveo moralna načela biblije,pa zato što su ljudi najviše upoznati sa njima ali i zato što je moralnost u onom pravom smislu,upravo to,što biblija govori. Sve što nije izvedeno iz ovih biblijskih moralnih načela,ne smatramo zlom,odnosno ne priznajemo nijedan zakon koji nema svoj koren u biblijskom moralnom načelu a samim tim i altruističkom genu,kao korenu prethodnih. Sve van toga,jednostavno nije u skladu sa ljudskom prirodom ali može biti u skladu sa njenim zakonima. Zbog toga rasprave o tome šta se sve to može smatrati dobrim a šta zlim,jednostavno smatram apsurdnim. Ne vidim nikakvu potrebu ni za „naukom“ zvanoj etika[etika kao filozofska disciplina je ved opravdana]. A o ostalim ...naročito „naučnim naglabanjima“ o problemu i korenu moralnosti,ne želim ovde ni da pišem[pa i o nekim teističkim].

Da se vratim na temu odnosa genijalnosti i morala. Još jedna „ružna vest“...visoka moralnost i izrazito visoka inteligencija,jednostavno su u svadji.

Mada je,iskreno govoredi,visoka moralnost u svadji sa svakim čovekom.

Geniji,opet se pozivam na statistiku i biografije,imaju manji ili vedi problem sa moralnim načelima. Visoka moralnost u velikom broju slučajeva može biti jedina prepreka ka genijalnosti,jer može da onesposobi čovekovu slobodu u stvaralaštvu. Niče je to lepo opisao kroz čuvenu rečenicu-„moral predstavlja organizovano gušenje ispoljavanja snažnih,svestranih i stvaralački nastrojenih ličnosti“. Ohrabruje to,da se uglavnom gaze moralna načela,koja vedim delom nisu fizički usmerena ka drugom licu,ved su to vedinom nemoralnosti koje su usmerene prema sebi i koje pogadjaju najviše samog genija i sablažnjuju negovu okolinu ili su u pitanju „verbalna nemoralna“

prepucavanja sa drugim licima. Mada ima i retkih suprotnih ekstremnih primera genija,gde su zlo nanosili fizički,drugim licima,opravdano ili neopravdano[ako se za zlo uopšte može koristiti reč –opravdano],Njutn je kaznjavao tako što je slao ljude bukvalno na stravično kasapljenje. Bilo koje poglavlje da pišem,uvek mi se prvo javi slika Isaka Njutna. Njutn je čini mi se „oličenje“ izuzetnog genija pa i mudraca koji je sve mogude intelektualne osobine i loše karakteristike[naravno i one jako zle],“skupio“ na jednom mestu[u svom mozgu]. Koliko je dobrog učinio za čovečanstvo toliko je zlog učinio ljudima[i sebi],ali je tu kod njega uz uticaj „bolesnog genija“ ,veliku ulogu odigrala i nesredna životna okolnost. Naravno,nije Njutn izuzetak,mnogi velikani ljudske misli su bili „neoprostivo zli“.

Izvoriste nemoralnosti kod genija,probademo opet da pronadjemo u onom poglavlju o bolestima i negativnim osobinama genija. Ali bih ovde rado upotrebio misli i reči možda najumnijeg Srbina u istoriji,velikog psihologa,psihijatra,filozofa i teologa prof. V.Jerotida iz pogovora Vajningerove knjige <o poslednjim stvarima>…“ne smatram romantičnom i patetičnom ideju da se u geniju uvek nalazi svetac,ludak i zločinac zajedno…“ I zaista izuzetno je mnogo primera u istoriji literature,muzike,filozofije,slikarstva,teorijske nauke koji potvrdjuju ovu zastrašujudu simbiozu u nekom velikom stvaraocu u prošlosti,pa i sadašnjosti.

Sad bih morao tvrditi da nemoralnost mora udi u zid kule,jer genije nije genije ako je visoko moralna ličnost[ovo sam morao da napišem,ali jedva i sa zaljenjem]. Opet,kao što smo rekli,visoko moralna ličnost,teško da postoji kod bilo koga. Da li onda možemo Isusa,Budu,Konfučija,Gandija...smatrati genijima jer imaju sve potrebne osobine ali su i visoko moralni? Pa naravno da možemo,jer pojam-ogromna vedina,ne znači isto što i-apsolutno svi. Oni su upravo zahvaljujudi svojom apsolutnom produhovljenošdu izbegli „zamku“ u koju je upala vedina genijalnih ljudi. Uvek se možemo pozvati i na ono

ranije pomenuto da je mogude da se zločinac i zlo u nama vešto potisne i prikrije…ali za razliku od ostalih duhovnika,jedino za Isusa sam ubedjen da se nije koristio takvim „trikovima“ ved da je bio apsolutno čist i moralan i u svom svesnom i u nesvesnom. A da li te velike duhovnike možemo smatrati genijima ako nisu bili stvaraoci[jer stvaralaštvo sam stavio u temelje kule]? O tome,upravo govori naredno poglavlje...

19.

STVARALAŠTVO 2

Stvaralaštvo ne mora baš uvek biti posredno i „materijalizovano“ da bi drugi ljudi saznali za njega. Ved smo u poglavlju o stvaralaštvu govorili da genijalnost mora biti „pokazana“ da bi ljudi saznali za stvaraoca,a stvaraoca mogu upoznati samo preko stvorenog dela.

Postoje još tri vida stvaralaštva,a to su duhovno,“teritorijalno“ i političko.

Prvo je proizvod iskreirane ideje koja se usmenim[nekada i pismenim,ali to nije tema]prenošenjem “s kolena na koleno“ razvila u jedan duhovni pojam ili čak pokret koji je izvršio ili vrsi ogroman uticaj na čovečanstvo,to naravno ne može biti ideologija. Najčešde su to religije i njeni tvorci,kao Hrišdanstvo,Islam ili pokretači životne filozofije poput Sidarte,Gandija,Zaratustre ili Konfučija. Niko od njih lično iza sebe nije ostavio nikakvo stvoreno delo[čak ni u vidu „škrabanja“ po papiru],niti su za svog života imali nameru da svoju filozofiju pretvore u nešto mnogo vede[izuzev,možda Isusa],ali su drugi to uradili za i u ime njih i od njihovih

razmišljanja,ideja,umnih kreacija vremenom napravili pokrete koji imaju dubok trag u čovečanstvu. To je takozvano posredno duhovno stvaralaštvo,gde nema za oko vidnog dela ali i gde sami tvorci ideja nisu učestvovali u njenom širem propagiranju,ved su to radili drugi,najčešde sledbenici njihovog učenja. Ovde malo iskačemo iz „šablona“ genija ali kako u definiciji imamo-„duhovno...intelektualno...svojim delom ostavila dubok trag...“,moramo i ovakvo stvaralaštvo i njihove idejne tvorce smestiti u genije. Što se tiče „teritorijalnog“ stvaralaštva,što je vrlo „nespretno“ izveden pojam, tu se misli na one velike vojskovodje i careve koji su svojom inteligencijom ,stvorili,kreirali i ostvarili ideju koju su zamislili,a to je osvajanje drugih teritorija radi širenja ne samo svoje teritorije ved i kulture,tradicije,vere…! Naravno,fizičkom borbom,ali kako borba i osvajanje spadaju u strategiju a sama strategija u manju ili vedu inteligentnu kreaciju,jasno je da su veliki osvajači kroz istoriju posedovali velike umne sposobnosti[doduše usmerene na krive vrednosti],i svojom borbom „stvarali“ sebi ili svojoj državi vedu teritoriju i korist. Šta onda sa njima uraditi,gde ih smestiti...Aleksandra,Napoleona,Džingis Kana? Ostale velike osvajade poput Rimskih careva,Atile ili Mehmeda drugog,ne pominjem jer su oni svoju borbu vodili „silom“[brojnošdu vojnika ili nadmodnim oružjem]a ne mozgom.Čak su[gore pomenuta trojica] imali i ono što su bukvalno svi geniji imali-bili su poprilično „udareni“ u glavu,ali im i inteligencije i to ogromne sigurno nije manjkalo. Odgovor se nalazi u reči-„uticaj“! Oni jesu menjali istoriju i teritorije,i jesu ostali upamdeni...i ostade slavni i poznati sve dok poslednji homo sapiens ne okonča svoj život. Ali su imali mali[ili nikakav]umni uticaj na čovečanstvo takvim svojim “stvaralaštvom“. Kada bi objašnjavali svoju planetu zemlju nekoj drugoj civilizaciji u kosmosu,kroz dela istaknutih ličnosti,kome bi to palo napamet da uopšte pomene vojskovodje i osvajače? Njihova dela ne spadaju u ono što zovemo materijalno ili duhovno

„dobro“. Dakle,oni nisu genijalci,ved samo vrlo inteligentni ljudi koji su krenuli pogrešnim putem,odnosno imali iskrivljene vrednosti. Mada…Džingis Kan a pogotovo Aleksandar imaju izuzetne zasluge po pitanju kasnijih „posledica” njihovih osvajanja,i to značajno-umnih posledica,medjutim te i takve zasluge su ne samo apsolutno posredne ved nemaju ni direktne veze čak i po pitanju geneze. Ptolomej[i potomci] jesu zaslužni za veliki filozofskonaučni bum helenistickog doba,kojeg ne bi ni bilo da nije bilo Aleksandra,ali Ptolomejevidi i Aleksandar nemaju direktnih veza.

Političko stvaralaštvo,predstavlja takodje delo koje nije očima vidno ali delo koje doprinosi velikoj dobrobiti narodu, državi ,u kojoj politički stvaralac deluje,pa čak i celom čovečanstvu. Takvih primera gotovo da nemamo,osim jednog,koji je odmah posle toga svoj visoku inteligenciju a gotovo sigurno i genijalnost usmerio na potpuno pogrešnu stranu i naneo zlo čovečanstvu[kao potvrdu bolesti kod genijalaca]. Ali pod pretpostavkom da imamo takvih slučajeva[osim pomenutog],da li bi ispunili sve potrebno da ih nazovemo genijalnim. Da. I u samoj definiciji imamo reč...nauke,kulture,POLITIKE,umetnosti...! Samo to mora biti pojedinac[dakle ne vlada,predsednistvo...] i mora od lošeg napraviti[stvoriti] dobro. I to mora,naravno,uraditi svojim umom a ne upotrebom „aparata sile“.Pošto takvih nemamo[osim onog zlog izuzetka],niti verujem da de se bilo gde i bilo kada takva ličnost pojaviti,možemo konstatovati da političar može svojim delom „postati“ genije,ali pošto je to čista neblohovska utopija,reč – „politike“,treba možda i brisati iz definicije!

Dakle,teritorijalno i političko stvaralaštvo,ispadaju iz igre zvana genijalnost,jer kad ta pomenuta „trojka“ nije prešla prag ili ga prešla na pogrešnom mestu,u današnjim i bududim društvima takve šanse se sasvim sigurno više nede ukazivati. Ostaju nam duhovno i „materijalno“ stvaralaštvo. Duhovno možemo podeliti u dve grupe,religiozno i ono koje se tiče same životne filozofije. „Materijalno“ ima tri grupe,umetničko,filozofsko

i naučno. Pa dalje umetničko možemo podeliti u više podgrupa,slikarstvo,arhitektura,kiparstvo,film,poezija,proza...! Ovo deljenje na grupe i podgrupe ne znači da nemaju ništa zajedničko niti da je jedna grupa ili podgrupa,“jača“ od druge. Genijalnost se u suštini niti može deliti niti meriti[ne u smislu vedi-manji ved čisto kvantitativno],možemo samo subjektivno donositi mišljenje ko nam je „bliži srcu“,objektivno možemo raspravljati o vedem ili nešto manjem geniju,vedem ili nešto manjem genijalnom delu[ali u sklopu opšteg,ne u oblastima u kojima deluju],nikako ih ocenjivati kao u školi,od jedan do deset…a ovo deljenje na grupe je samo zbog 21.poglavlja,gde du obraditi ne samo genijalnost u osnovi,ved i genijalnost[i genijalce] po oblastima njihovog stvaralaštva,jer i tu ima nešto što je specifično za svaku oblast.

20.

LOGIKA I RAZUM

O ovoj temi,vrlo kratko. Logika i razum u onom poimanju kako ih shvata najvedi deo čovečanstva,dakle ne govorim o čistom filozofskom shvatanju logike i razuma,može biti samo jaka kočnica na putu ka genijalnosti ili visokoumnom stvaralaštvu. Kako savremeni naučnici[pa i kvazi-filozofi] pripadaju upravo toj grupi koja nije upudena u filozofske pojmove razuma i logike,odmah i dobijamo deo objašnjenja zašto nemamo genija u savremenoj nauci i to baš kada ona svojim razvojem nudi genijalnost na – izvol’te! Dakle,logika i razum po današnjem shvatanju,jesu dva velika gvozdena obruča koja drže um pod ključem i ograničavaju mu svaku slobodu.

Samim tim,genije ne može postojati pod takvim okovima u glavi niti može

dati genijalno delo. Ne samo geniji i genijalna dela,vec svaki vid pokušaja uzvišenog stvaralaštva u bilo kojoj oblasti ne može biti uspešan dok se logika i razum ne uklone „s’ puta“. Dok visokointeligentni,kreativni,produhovljeni,umni…moraju da se potrude oko toga da u ratu mašta-um protiv razum-logika,pobede,kod genijalnih ljudi,bar kod ogromne vedine,za takvim ratom nema potrebe jer su oni rodjenjem oslobodjeni od bilo kakvog pozitivističkog razumsko-logičkog stiska. Ali sve ovo ne znači da samo treba od sebe da odgurnemo logiku i razum u tom pogrešnom poimanju istih,ved i da se oslonimo na ono što se filozofski poima pod racionalnim i logičkim…jer bi u suprotnom stvaralaštvo završilo u opštem nadrealizmu[koji se ne može smatrati genijalnim,čak i u umetnosti].

Dakle,filozofski i fenomenološki logizam i racionalizam moraju nadi svoje mesto kod genija i njihovog stvaralaštva,prema tome,još malo pojačajmo temelje kule,dok suprotno,pozitivistički oblik racionalnog i logičkog treba baciti na smetiličte istorije.

20.

GENIJALNOST,GENIJALCI

Kula je sagradjena,imamo i temelje, potporne stubove i zidove. Nedostaje nam stepenište da bi se na kulu uopšte mogli popeti,bez njih nam je kula van upotebe. Ali o stepeništu nešto kasnije,do penjanja imamo vremena...da vidimo prvo gde smo šta smestili i kako za sada izgleda naša kula,odnosno da dobijemo odgovor šta je to uopšte genijalnost.

Genijalnost je odlika pojedinca,koja u sebi mora sadržati,kao prvo,izuzetno visoko inteligentnu individuu,zatim sposobnost iste da prepozna aktivatore i doživi bljeskove inspiracije koje ga dovode do što bolje ideje za kojom je bio u potrazi,potom neverovatna sposobnost da uz pomod inteligencije,mašte i imaginacije tu istu ideju iskreira[napravi i razradi] u svom svesnom delu mozga i na kraju da sve to stvoreno u glavi ume da svojim talentom za stvaralaštvo,stvori. Uz sve to,mora postojati ogromna volja da se stigne do zamišljenog cilja ,odnosno stvorenog dela,koje,podrazumeva se,mora imati uzvišenu svrhu. Veliko znanje se podrazumeva[cigle,zidovi kule],kao i samosvest o svojim velikim intelektualno-duhovnim vrednostima. Životne okolnosti joj moraju biti u vedoj meri problematične ili bar u vedem delu života,jer samo takav život garantuje vedi deo gore navedenog...i mora imati u sebi sukob i stalnu borbu oko religioznosti u ma kom obliku. I naravno,ved pomenuto...rodjenjem mora biti predodredjen,zatim da dobije ono što se rodjenjem dobija i da kroz život stekne ono što je potrebno stedi[o svemu smo ranije govorili]. I na samom kraju,sve to ne bi vredelo da nema potrebne transcendencije koja de dati potvrdu i pečat za sve navedene osobine. Ako vam nedostaje makar jedna od ovih osobina[što ne znači da se u kasnijem dobu života nede pojaviti],do tada i vaša samosvest da ste u grupi „odabranih“ pada u vodu…ali za „utehu“ ostaje to,da ako baš niste genijalni,vrlo verovatno da ste visokoumni i bliski genijalnosti,što vas opet svrstava u onih 0,001% „odabranih“ od celokupnog živog čovečanstva,dakle umni rariteti. Bilo kada u životu ako prepoznate sve ovo kod sebe,budite uvereni da ste nadahnuti duhom genija i bez obzira na sve teškode koje de vas pratiti,iskoristite taj redak dar i stvarajte. Ne zaboravite da je genijalnost najvedi mogudi životni dar kojim su darovani samo toliko retki,da je milijardu posto veda šansa da dobijete na loto-u nego da vas obasja bljesak genijalnosti. Ali i ako prepoznate kod sebe i „samo” vedi deo pomenutih osobina,budite više nego zadovoljni i zahvalni prirodi i Bogu,i opetstvarajte!!!

Još jednom treba naglasiti da ne mora postojati povezanost izmedju genijalnog dela i genijalnog čoveka. Genijalno delo ne garantuje genijalnost njegovog tvorca,dok obrnuto ni genijalni čovek ne daje uvek genijalna dela.

Vindelbanda ne možemo uvrstiti u genije ali njegov traktat„O slobodi volje“ je genijalno delo. Frojd je bio genije ali gotovo polovina njegovih dela nisu ni približno genijalna. Ali razlika je u tome što je Frojd imao sve potrebne osobine genija i dao je bar jedno genijalno delo,što i njega čini genijalcem.

Vindelband nije imao sve potrebne „kvalifikacije“ za genija ali je u jednom inspirativno-kreativnom bljesku napisao svoj genijalni traktat o slobodi volje,što ga ipak ne čini genijalcem. Dakle,gore nabrojane osobine MORAJU biti ispunjene.

Još jedna kratka napomena,genijalca čine-potrebne osobine,njegovo delo i njegov život. Znači,ne samo genijalni um i genijalno delo,nego mora imati i život ispunjen specifičnim životnim okolnostima,jako specifičnu biografiju.

Izoštanak ovog poslednjeg,opet dovodi u sumnju njegovu genijalnost. Šta podrazumevam pod „specifičnim životnim okolnostima“...u poslednjem poglavlju.

Još nešto,vrlo bitno...genije je sveobuhvatni dar nabrojanih osobina.

Dakle,genije samo prividno delimo po oblastima u kojima stvaraju. Ako se kaže za nekoga da je genijalni pisac,to samo znači da se njegova genijalnost „ostvarila“ kroz književni rad,ali izmedju genijalnog pisca i genijalnog slikara ili režisera,ne postoji nikakva razlika. Stvaralaštvo po oblastima je samo vid izražavanja i dokazivanja svoje genijalnosti i zato ga mora biti, i mora biti genijalno. Dakle,ove moje podele po oblastima i grupama,ne shvatajte bukvalno,ved samo kao pomod,da bi lakše „putovali“ kroz naredna poglavlja.

Dakle,genijalnost po oblastima ne postoji...genije je jednostavno-genije[i filozof i umetnik i naučnik….u jednoj osobi],koje god stvaralaštvo izabrao da se ostvari i dokaže[to ved zavisi samo od datog talenta].

Obedao sam „grafikon“ genijalnosti,odnosno šta treba da poseduje jedan genije i kojim putem treba[i mora] idi da bi došao do genijalnog dela. Čitav proces bi izgledao otprilike ovako: ŽELJA I VOLJA

RAZMIŠLJANJE

AKTIVATOR INSPIRACIJE ZNANJE INSPIRACIJA IDEJA

POSTAVLJEN CILJ

INTELIGENCIJA I ŽIVOTNE OKOLNOSTI,RELIGIOZ NOST INTUICIJA

KREACIJA MAŠTA I IMAGINACIJA

STVARALAŠTVO

KREATIVNOST TALENAT

Da se vratim osnovnoj temi. Da vidimo koja to genijalna dela i njihovi isto tako genijalni tvorci,kroz istoriju spadaju u <zlatni standard> genijalnosti. Još jednom naglašavam da je genijalnost „nedeljiva“ osobina i da ne podrazumeva genija samo u jednoj oblasti,kojom se bavi. On samo stvara genijalna dela u oblasti svoje „struke“ a genijalnost je sveobuhvatna,jedinstvena...ako vam je lakše,genijalnost je poseban način duhovnog,umnog i fizičkog življenja.Koristidu generalizovan pojam stvaralaštva da bih izbegao mogudnost da knjiga postane nerazumna za one koji nisu dovoljno upudeni u tematiku.Krenudemo od duhovnog stvaralaštva.

Duhovno stvaralaštvo! Kao što sam ved opisao,njega možemo podeliti na dve oblasti,religiozno i stvaralaštvo životne filozofije. Dakle,duhovno stvaralaštvo se ne materijalizuje,ved se završava kreiranjem u glavi a zatim govorom ili

mnogo češde življenjem svoje iskreirane ideje,prenosi onima koji u takvom načinu života vide dobar način za svoje životno prosvetljenje i produhovljenje. Nešto kasnije,same pristalice ili pratioci svog „duhovnog učitelja“ prenose tu ideju drugima i piramidalno je šire. Ako „ideja“ postane u velikoj meri prihvadena[ponavljam,ne kao ideologija],dugotrajna i ostavi dovoljno dubok uticaj[i utisak] na veliki broj ljudi,stekla je pravo na nazivgenijalno delo. Ukoliko njen tvorac svojim osobinama i životom takodje „ispuni uslove“,imamo ujedno i genijalca.

Religiozno stvaralaštvo! Ovde nemamo dvoumljenja,koga to uzeti za zlatni standard genijalnosti,ni po duhovnom stvaralaštvu,niti po duhovnim stvaraocima. A iskreno nemamo ni poseban izbor,što ipak ne umanjuje vrednost Hrišdanstvu i Islamu kao i Isusu Hristu i Muhamedu. Naravno da ih ovde nedu gledati kroz prizmu božjeg sina ili proroka,još manje kao mogude „pisce“ novog zaveta ili kur’ana[onda ne bi ni spadali u duhovne genije],ved kao obične ljude sa „potrebnim osobinama,delom i životom“ koji im je obezbedio taj uzvišeni naziv-genije. Isus Hristos...pojavio se „niotkuda“ sa sjajno iskreiranom idejom-da očisti svoj narod od onoga što u njemu i njegovoj veri nije valjalo[a nije valjalo mnogo toga]. Da izbriše zlo,pokvarenost,stradanje,jednom izuzetnom idejom,u koju je toliko verovao da je zbog nje prineo i sam sebe kao žrtvu. Isto to u vedoj ili manjoj meri,učinili su na bazi njegove ideje i njegovi „naslednici“. U čemu leži genijalnost njegove ideje,bespredmetno je raspravljati[knjiga nije namenjena ljudima ostedenog mozga]. Da vidimo u čemu je genijalnost samog Isusa.

Kreacija njegove ideje prevazilazi bilo šta danas poznato u oblasti duhovnog stvaralaštva a inspiraciju kao i njenog aktivatora možemo tražiti samo na jednom mestu-u oblasti transcendentalnog,bilo to zaista božansko ili nešto sasvim drugo,jednostavno drugo objašnjenje ne postoji,takvu ideju i inspiraciju nije mogao dobiti na ovom svetu i crpeti sa ovog sveta.

Inteligenciju samog Isusa je takodje suvišno komentarisati,a još više maštu i

imaginaciju. Samosvest? Pa verovatno je bio ili bolesno samosvestan ili je samosvest o božanskom poreklu realna,šta god da je,uklapa se u kalup. Volja da dostigne cilj,ogleda se u samom njegovom svesnom stradanju...takvu volju posve sigurno nedemo kod nikoga više nadi. Životne okolnosti i specifičnosti,možemo samo razmatrati sa stanovišta jevandjelja,pa ako uzmemo i da je 10% toga tačno,a za toliko nema razloga za sumnju,dobijamo opet potrebno „življenje“ za jednog genija. Jedini koji krši osnovno pravilo mudrosti,i postaje mudrac u tridesetim,što dovoljno govori o njemu i izvoru genijalnosti. Karakter i moralnost...isti slučaj,briše i to,ali uz pomod svoje izuzetne produhovljenosti. Bolest...o tome kada dodjemo na tu temu.

Možemo redi da je Vajninger sasvim u pravu što ovog čoveka svrstava na mesto broj jedan,mada se po meni za to mesto[u duhovnoj genijalnosti] „bori“ i još jedna ličnost,ali opet naglašavam,to su subjektivni stavovi,genijalnost jeste mogude ali vrlo teško porediti i praviti od nje tablicu sa rasporedom mesta koje neko zauzima,tu mogudnost može samo dijalektika pretvoriti u realan i objektivan sud. Na kraju ,naravno,treba pomenuti i proroka Muhameda. Vedina onoga što važi za Isusa,nema razloga da ne važi i za samog osnivača Islamske vere.

Stvaralaštvo životne filozofije! Sidarta Gautama,Konfučije,Gandi,Zaratustra,Mani...suviše bi bilo da ih sve pojedinačno „obradjujemo“. Ovde imamo daleko vedi izbor u pronalaženju zlatnih standarda ali demo ipak uzeti onoga koji je najpoznatiji i kojem bi svako iole normalan ,dao „svoj glas“,Sidarta Gautama ili jednostavno Buda.

Budizam...danas nažalost,priznat kao religija ali ja je,naravno,nedu tretirati kao takvu,ved onako kako bi je tretirao i njen osnivač,dakle,najčistiji,najduhovniji oblik životne filozofije. Budizam je duhovno stvaralaštvo nastalo bukvalno na lutanju psihe[ili duše] jedne ličnosti. Njegova psiha je lutala stazama duhovnog sveta,češto i pogrešnim putevima dok nije pronašla onaj pravi,put istine i prosvetljenja. Čitav izvorni

budizam se oslanja na četiri „istine“ koje su ustvari uzročno-posledični prirodni lanac,koji de nas odvesti u život bez patnje i do konačne spoznaje,produhovljenosti ili prosvetljenja. Pošto ovde nije tema ni budizam kao učenje niti je knjiga o religiji,ved o genijalnosti,nedu,naravno,ulaziti u suštine „četiri istine“ i objašnjavati način kako da dodjemo ili kako se dolazi do duhovnog prosvetljenja. Bitno je to da su ove četiri istine[smatram ih i bukvalno istinama] i sve ono što je „izvučeno“ iz njih ,dakle taj čitav lanac kauzalnosti,toliko savršen da u sebi sadrži najviše mogude stupnjeve svih potrebnih petnaestak osobina. Zato je i Budizam i Buda po mom subjektivnom mišljenju,ipak broj jedan. Daleko od toga da njega i njegovo učenje takvim mojim stavom kroz ovu knjigu propagiram,ali sam siguran da moje mišljenje deli svako ko je došao u kontakt sa ovim učenjem i razumeo ga. O samom Sidarti,ne znamo mnogo,odnosno o njegovom životu pre odluke da „pronadje istinu“,teško da bi iko poverovao u onu simpatičnu ali vrlo poučnu pričicu o njegovom „prvom izlasku u svet“,medjutim,što se životnih okolnosti tiče,dovoljno je i ono malo što znamo o njegovom i fizičkom i duhovnom lutanju i načinu života. Njega posebno kao genija ne treba „dokazivati“ ved je dovoljno samo njegovo duhovno delo,jer takvo delo ne može biti ništa drugo nego delo genija,pa je on,hajde da kažemo izuzetak u priči da genijalno delo ne dokazuje genija.Što se moralnosti tiče,kao i kod ostalih velikih duhovnih stvaralaca,oni su baš tom,neverovatnom duhovnošdu bili zaštideni od „upotrebe bilo kakvog zla u sebi“. Dakle,slične priče nalazimo i kod gore nabrojanih stvaraoca životne filozofije,ali ipak postoji izvesna razlika[ovoga puta ne subjektivna],neki od njih su ustvari samo obuhvatili druge,da ne kažem tudje ideje i smestili u jednu[Mani],neko je živeo u doba o kojem zaista ne bismo mogli da pričamo[najmanje o njegovom životu i karakteristikama] ,pa ga ne možemo „realno proceniti“ i tvrditi da je genijalan,bez obzira što njegovo duhovno delo to donekle jeste[Konfučije],a neko je opet „samo“ živeo svoju filozofiju i živeo za nju,bio mudar ali i ako bi ga svrstali u genije,ne bi mogao biti svrstan u zlatni

standard[Gandi]. Ostaje nam dakle Sidarta Gautama Buda,Mohamed i Isus Hristos,kao ti zlatni standardi duhovne genijalnosti[koje kao objektivne niko i ničim ne može dovesti u pitanje],prema kojima možemo praviti sopstvene subjektivne liste uporedjujudi ih sa ovom velikom trojkom. Na kakav god način da pristupite uporedjivanju,i senzitivnost i specifičnost takvog uporedjivanja bide 100%. „Materijalno“ stvaralaštvo! Znam da dosta grubo zvuči ova rečmaterijalno,zato du je uvek stavljati pod navodnike,jednostavno,nemamo bolji termin koji bi upotrebili za nešto što je delo ljudske ruke i što je čulima osetno. Ovakav vid stvaralaštva sam podelio u tri osnovne grupe; umetnost,filozofiju i nauku ali opet moram obradjivati temu kroz njihove podgrupe ili oblasti,trudidu se da obuhvatim samo one visoko značajne[opet subjektivan utisak],da bi ih sveo,možda i neopravdano na nešto manji broj.

Umetnost! Svakako najstariji vid stvaralaštva,star bukvalno koliko i sam ljudski rod. Od prve škrabotine pedinskog čoveka na zidu pedine ili prve molitve upudene Bogu plodnosti da im da hranu,pa sve do velikana muzike,slikarstva,književnosti u novijoj istoriji,ne prestaje da nas opčinjava.

Sasvim sigurno da čovek u svom arhetipu,pored homo religiosusa,“nosi“ i homo creatora. Oblasti koje spadaju u umetnost a po mom mišljenju mogu biti i potencijalno genijalne su-slikarstvo,komponovanje,književnost i filmska umetnost. Kiparstvo,arhitekturu i valjarstvo du svesno skinuti sa liste,ne zbog toga što ne mogu biti genijalni,naprotiv,ved zbog same dužine knjige a lično mislim i da su ova tri vida umetnosti,manje interesantne čitaocima[nažalost],ali treba redi i da u ovim oblastima imamo jedva tri-četiri genija. Fotografija,kao vid umetnosti,gluma,muzika[mislim na izvodjenje],svakako da zaslužuju svaku pažnju i traže izuzetan dar,ipak ne mogu biti svrstani u genijalnost,niti njihovi akteri u genije,ma koliko dobri bili u poslu koji rade..to je ipak samo čist talenat.

Slikarstvo! Slikarstvo je ustvari izraz iskreiranih ideja ali i emocija na nekoj “dvodimenzionalnoj“ površini. Ovde u definiciji je jako bitan termin„emocija“ jer umetnost podrazumeva i njih za razliku od filozofije i nauke.

Zato se umetnost možda i neopravdano smatra najuzvišenijom genijalnošdu,ali ne zaboravite da je u nauci i filozofiji potrebno nešto drugo što je za umetnost manje važno. Neopravdano je i redi da,pogotovo u slikarstvu,mašta i imaginacija imaju najvedu ulogu,ona je podjednako u upotrebi kod svih genijalnih oblasti. Za slikarstvo je vrlo važno znati da one slike koje su na oko zaista lepe ili ona slika koja najverodostojnije prenosi lik iz realnosti u „dvodimenzionalni“ svet,ne spadaju obavezno u vredne umetnicke slike. Vrednost[ne novčana] slike zavisi od onih detalja koji joj daju svaku posebnost,odnosno pokazuju kreativnost slikara,kao što su percepcija prostora,svetlost,senke,boje,teksture,tonaliteti,imaginacije pokreta likova...dakle sve ono što može dodi od „nebeskog“. Lepu i verodostojnu sliku može nacrtati svaki iole talentovani slikar ,pa čak i neko ne baš talentovan uz mnogo vežbe! Jedan slikar uvek slika ne ono što vidi ved ono što želi da vidi,i to je najbitnije ,a sve to zavisi od njegovog mentalnoemocionalnog pogleda na stvarni ili izmišljeni lik koji želi da naslika. Ostalo je stvar kreativnosti i same kreacije,koliko de on to uspeti da dočara pre svega u svojoj glavi a zatim talentom za slikanje,sve to tačno kako je zamislio prenese na vidnu površinu. Dakle,genijalnu sliku čine najsitniji i najfiniji detalji koji joj daju posebnost da sliku vidite u gotovo tri dimenzije,kao pokretnu..kao i to da iz same slike imate nesuglasice u svojoj glavi šta je slikar hteo tačno da slikom kaže,ili o njegovim mislima i emocijama u trenutku stvaranja dela. To je ono što razlikuje genijalnog od odličnog slikara. Prelazimo na zlatne standarde,ovde je konkurencija zaista žestoka,kao i u svim oblastima umetnosti,ali izdvojidu par slika i dvoje njihovih stvaralaca,isključivo iz razloga što imaju dve posve različite slikarske karakteristične crte kao i zbog činjenice da nema nikakve dvojbe da se radi o dva genijalna slikara. Francisko Goja i H.v.R.Rembrant! Rembrantova dela krasi,slobodno je mogu nazvati –

fenomenologija,zatim boja,kontrasti i svetlosni „efekti“,kao i izvaredno odabrane istorijske teme,odnošno ideje koje je dobijao pre svega zbog odličnog inspirativnog aktivatora-poznavanja religije i opšte istorije. Njegovi portreti i autoportreti kojih ima zaista mnogo,predstavljaju odlična umetnička dela ali ipak ono po čemu njegovo stvaralaštvo smatramo genijalnim jesu slike sa istorijskim i biblijskim motivima. Osim više nego nadahnutog poigravanja senkama i bojama ,karakteristično za njegova dela je nešto što kasnije nije uspeo niti jedan slikar,svi likovi na njegovim slikama su predstavljeni u toku nekih aktivnosti. To samo po sebi nije naravno značajno ali su te aktivnosti prikazane tako vešto i uverljivo da bukvalno imate u očima „pokretnu radnju“,gotovo da izvodjenje te radnje gledate u vremenu. Nodna straža[koja je vrh genijalnog slikarstva],čas anatomije,Jevrejska nevesta,Hristos u Emausu...i mnoge druge veličanstvene slike ovog umetnika ,zaista ostavljaju bez daha. I sam Rembrant,kao najpoznatiji i najpriznatiji slikar baroka je služio kao primer mnogim, kasnijim generacijama slikara koji su više ili manje uspešno pokušavali da ga imitiraju.

Zanimljivo za njegovo stvaralaštvo,da je jedini slikar čije su slike bile falsifikovane još za vreme njegovog života,a o sudbini njegove genijalne „Nodne straže“ se može gotovo snimiti film ili napisati roman. Što se tiče Rembrantovih genijalnih osobina,sve potrebno je imao,plus „opštu obrazovanost“,potkrepljenu odličnim poznavanjem filozofije[koja je jednim delom i uticala na njegov rad]. Što se životnih okolnosti tiče,Rembrant je kao i vedina genija, mnogo propatio kroz život,naročito ranom smrdu svojih sinova i žene kao i velikih novčanih nedada. Francisko Goja...slikar,koji je imao najvedi uticaj na kasnije generacije slikara devetnaestog i dvadesetog veka,pa čak i danas. Naravno,kada se pomene Goja,uvek se prvo pomisli na legendarne „Maja desnuda“ i „Maja vestida“,kao i na njegove spektakularne genijalne grafike,ali je njegovo stvaralaštvo ,naravno,daleko vede i uzvišenije.

Ono što izdvaja Goju od drugih slikara je pre svega sloboda i smelost izražavanja kroz slike. Njegov kritički um nije poštedeo nikoga,pa kroz

njegove slike,naročito u kasnijem periodu života vidimo,ironične i jako „kreativne napade“ na sve ono što se u to vreme nije smelo „dirnuti“ .

Naročito ga krase izuzetna maštovitost,pomešana sa mistikom koju izražava kroz svoje grafike pune fantazije i apstrakcije. Goja je inače jedan od dokazano najinteligentnijih ljudi od kada se vrše „merenja“iste. Životne okolnosti,pravi primer dizanja u nebo i pada u mulj života po nekoliko puta,zatim progoni inkvizicije,gubljenje sluha,užasne bolesti...! Proledem mislima kroz istoriju slikarstva,uporedjujudi poznate slikare sa ova dva zlatna standarda,pa mi se ona početna lepeza velikana slikarstva znatno suzila...Leonardo Da Vinči,Van Gog,Pikaso i Mikelandjelo ,Rafael,Velaskez,Gogen i njihova genijalna dela ,Monaliza,Tajna večera,Vitruvijanski čovek,Irisi,Žitno polje sa čempresima,Gernika,Ogledalo,Neverni Toma,Narcis,Galatejin trijumf,Atinska škola...zaista mnogo genijalnih dela ali samo osam slikara,gore pomenutih, vidim kao genijalne kroz čitavu istoriju likovne umetnosti.Oni koji su ostali na samoj ivici genijalnog,a treba ih svakako pomenuti,Verner,Renoar,Polok,Direr,Dali,Lotrek i Ešer,za koga sam se možda i ogrešio što nije na gornjem spisku[neka bude deveti],ali kad ovako naglasim da su „ostali na samom pragu genijalnosti“,i čim sam ih nabrojao,mogu se i shvatiti kao geniji,jer su izuzetno male nijanse u pitanju[to važi i za sve sledede oblasti].

Komponovanje! Kao i kod slikarstva,veliki broj odličnih kompozitora može da zavara,i da opet stvori sliku vrlo jake konkurencije mogudih genija u ovoj oblasti. Komponovanje je,čini mi se najkompleksniji vid umetnosti jer čovek zaista mora da poseduje neverovatne osobine da bi ono što je iskreirao u glavi pokazao drugima ali ne tako što de oni videti njegovo delo,ved onim težim putem,treba da čuju kroz muziku onu sliku ili onaj dogadjaj,ono razmišljanje,koje je nastalo u njegovoj glavi,dakle,prostije rečeno,da kod drugih stvori senzaciju da ušima gledaju. Utoliko je slikarima i piscima nešto

lakše,bar u predstavljanju i shvatljivosti svog dela,kao i u onom preko potrebnom posebnom odnosu,umetnik-gledalac,slusalac. Drugo,kompozitor mora prvo svojom muzikom da dopre do emocija slušalaca,da ih pokrene, da bi se tek onda otvorile i one druge čulne sposobnosti shvatanja. I na kraju,kao što slikar mora da uklopi mnoštvo likova,boja i stvari u sliku da bi iz nje moglo da se „čita“,tako i kompozitor mora da uklopi sve ono što je zamislio kroz desetine muzičkih instrumenata i stotine ljudi koji ih sviraju,da bi dobio ono što želi da pokaže i postigne. Još ako uz sve to mora da uklopi i glasove,da napiše tekstove i bude i scenograf i režiser,kao što je slučaj sa operom[muzičkom dramom],onda vam je jasno zašto su genijalni kompozitori,gotovo po pravilu, vrlo rano „odlepili“! Koga bi ovde mogli uzeti kao primer zlatnog standarda,pa svakako da bih pretrpio ogromne kritike ako to ne bi bio veliki Mocart. Ali du se opredeliti za još jednog genijalnog kompozitora,Vagnera. Njih dvojicu du malo više „obraditi“ takodje zbog velike različitosti,ali to ne znači da su oni jedini zlatni standardi u komponovanju,tu su svakako Betoven i Bah. Za ostale...videdemo.

Mocart...oko ovog „momka“ se stvorila prava mala bajkovita priča,koja naravno,najvedim delom nije tačna,ali kao i sve pomalo bajkovite biografije velikana,ne treba ih brisati. Kada se priča o Mocartu kao geniju,obično se u glavi stvori slika četvorogodišnjeg deteta koji je,iz čiste dosade,jednom seo za klavir i počeo da svira i komponuje,a da pre toga nije imao nikakvog dodira sa muzikom. Takvo mišljenje vlada i medju nekim poznavaocima ove oblasti umetnosti i Mocartovog dela. Istina je sasvim drugačija[kao i kod Betovena i njegove “gluvode“] ali ona ni najmanje ne menja sliku o Mocartu kao geniju. Mocartov otac je bio jedan od najvedih evropskih učitelja muzike i upravo ga je on naučio da svira klavir,violinu i osnovama komponovanja,ne zaboravimo ni uticaj talenta koji je kod muzičara po pravilu uvek nasledan].

Genijalnost Mocarta leži u tome da je on tako mlad,toliko brzo savladao sve to,da je ved u šestoj godini umeo da odlično svira klavir i violinu,pa čak i da komponuje neke jednostavne kompozicije. Naravno,opet te proklete životne

okolnosti...Mocartov otac je koristio sina vunderkinda,u neke krajnje tupave svrhe i kasnije je to ostavilo velikog i mučnog traga na njega. Tek,poprilično kasnije,Mocarta dodiruje pravi dah genijalnosti i nadahnuda koji od njega pravi najboljeg i najvedeg kompozitora u istoriji muzike. Živeo je veoma kratko i ni malo lepim životom a ipak je iza sebe ostavio preko 600 muzičkih dela,što je zaiyta impresivan broj. Inspiraciju je crpeo ne samo od devojke koju je zaista voleo,ved i iz svih životnih nedada koje su ga sustizale kao na traci,poput bolesti i njegove čuvene borbe sa djavolom. Kompozitori ovakvog kalibra jednostavno moraju da imaju pomenute osobine genija jer bi uz nedostatak samo jedne,spali na prosečnost ili eventualno na nešto što se zove-dobar kompozitor. Čarobna frula,Figarova ženidba,Turski marž,Rekvijem,Mala nodna muzika,impozantni gudački kvarteti i klavirski koncerti...ovde zaista nema šta više da se doda u odbranu njegove genijalnosti. Vagner...sigurno se pitate zašto baš on od toliko poznatijih kompozitora. Pa ima više razloga ali su tri presudna. Prvi,zato što je Vagner najcenjeniji i najvedi operski stvaralac,a znamo kako je teško stvarati operu.

Druga,on je bukvalno sve gore navedeno[scenario,scenografija,režija,rasveta] za svoje opere radio potpuno sam,svi ostali su ipak imali pomagače u manjoj ili vedoj meri,Vagner je bio i dirigent svojih opera,dakle jedan kompletan stvaralac gde je sve do najmanjih detalja bilo njegovo delo. I trede,Vagner je bio i čist filozof,ali on nije poput ostalih filozofa,svoja filozofska razmišljanja zapisivao u traktate ili knjige, ved je kroz muzičku dramu i pisani scenario, iznosio svoju filozofiju,kroz note i tekstove koji se pevaju kao i kroz radnju drame. Dakle koliko je bio genijalni kompozitor toliko je bio i odlican filozof.

Gete,Hegel,Fojerbah,Niče,Šopenhauer...bili su njegovi i uzori ali istovremeno je i on bio njihov. Izvršio je i veliki uticaj na Frojda i Junga. Bio je i pod velikim uticajem hinduizma i budizma. Ogromna inteligencija,načitanost,nevidjen izvor inspiracija,neverovatna kreativnost,talenat,volja,mašta...sve je to bilo u najvedoj meri sadržano u njemu. Što se tiče samosvesti,tu mu nije bilo

ravnog,svi su u njemu videli „prokletog“ megalomana. Što se životnih okolnosti tiče,o njemu i njegovom životu se mogu pisati knjige i knjige,jer ovaj tip od samog rodjenja nije bio specia normalnosti. O moralnosti i karakteru,pisadu u slededem poglavlju,jer je i tu bio „posebna priča“. Dela poput-Prstena Nibelunga,Parsifala ili Tristana i Izolde,imaju epitet najvedih i najboljih opera ikada napisanih. Dakle,Mocart,Vagner,Bah,Betoven...ponovo mislima letim kroz istoriju muzike i dolazim do još trojice,Šubert sa njegovim opusom od čak 900 dela[živeo je krade i od Mocarta] i sa dve simfonije,devetom i nedovršenom osmom,koje se smatraju najvedim simfonijskim delima u muzici,zatim Šostakovič[vrlo sličan po osobinama Vagneru],sa svojom petom simfonijom ili takozvanom[i samozvanom]biblijom muzike i komponovanja, i na kraju Josef Hajdn,koji je zaista jedini kompozitor ,bio potpuno samouk, bez ikakvog zvaničnog muzičkog obrazovanja, sa svojim genijalnim delima-oratoriji stvaranja,Petrove priče,simfonija rastanka...dao ogroman doprinos ovoj vrsti umetnosti kao i samom čovečanstvu,i...hm...ubacidemo tu i sasvim zasluženo Vivaldija i Šumana. Kao i kod slikarstva,i ovde imamo devetoricu „veličanstvenih“ genija,ali i mnogo onih koji su joj se sasvim približili...Šopen,Verdi...

Književnost! Uprostidu pojam književnosti jer on može obuhvatiti mnogo više od čiste proze i poezije. Zadržadu se samo na ove dve podgrupe,tako da du i pojam-drama uvrstiti u obe oblasti[bez obzira što to nije baš ispravno,ali pokušavam da izbegnem za ovu knjigu bespotrebnu komplikovanost književnih vrsta,podvrsta i pravaca]. Ako bi krenuli kroz dugačak put lirske,epske,dramske književnosti ili na epoheantička,helenska,rimska,humanizam,renesansa,romantizam...izgubili bi se u moru objašnjenja i odlutali od teme knjige.Da bi definisali pojam književnosti,trebalo bi sam pojam „raščlaniti“ na delove[kojih ima zaista mnogo],pojedinačno ih objasniti a zatim sve to pokušati sklopiti u jednu razumnu celinu. Pošto svi mi znamo bar donekle šta podrazumevamo pod

književnošdu[bar laički],nema potrebe,niti je bitno za ovu knjigu da ovde „razvijamo“ analitičko-sintetičku teoriju o ovom pojmu. Pa da se bacimo na posao zbog kojeg smo „ovde“…da krenemo od poezije i traženja zlatnih standarda medju njenim najeminentnijim predstavnicima.

Poezija je književni rod gde svoju iskreiranu ideju i umnu poruku prenosimo usmeno ili mnogo češde pismeno kroz stihove. Pesma,kao stvoreno delo poezije sadrži niz stilskih figura,u koju mogu spadati metafora,rima,poredjenje,hiperbole,gradacije...! Poezija je logično i najstariji vid književnosti. Bez obzira na epsku genijalnu poetiku,osim genijalnosti dela,ne možemo uzeti u obzir i njihove genijalne stvaraoce,jer ili ih ne znamo ili je njihovo autorstvo veoma sumnjivo. Ne mogu se pozivati i na neke verovatne genije Sofokla,Hesioda,Teokrita,Horacija,Euripida,Lukrecija...jer o njihovom životu znamo nedovoljno,tako da se moram držati lirike i to novijeg doba gde su nam pored genijalnih dela dostupni i biografski podaci njihovih autora. Pošto je poezija najbliža onom božanskom i najbliža savršenstvu,ja du ovde obraditi tri pesnika različitih profila kao zlatne standarde,ali du i redi da baš zbog tog razloga što je poezija sam vrh duhovno- umnog dostignuda,veoma mali broj pesnika je mogao to i da dostigne. Od verovatno stotinu vrhunskih pesnika kroz istoriju čovečanstva,koji uopšte zaslužuju da se nazovu pesnicima,izuzetno mali broj zaslužuje epitet genijalnog. Baš zato sam i sam veliki “protivnik“ poeta,jer smatram da pesme može da piše samo izuzetno[i opet,izuzetno] mali broj ljudi koji su toliko intelektualno,duhovno i emocionalno nadahnuti,da čak mogu i da poverujem u njihovo apsolutno božje nadahnude. Svi ostali koji pišu poeziju,ili žele time da se bave,ustvari samo skrnave ovo veličanstveno stvaralaštvo,i treba im izvesno ukinuti pravo da pišu poeziju. Zato je brojka koju sam pomenuo od sto pesnika koji bar nešto vrede kroz čitavu istoriju ljudskog roda,bukvalna! A samo par njih su i genijalni. Svi ostali[osim tih stotinu,ved odavno pokojnih],trebali bi da spale svoje pesme ili zbirke pesama da ne sramote i ne blate poeziju kao

najuzvišeniju umetnost. Ja vas MOLIM da ne pišete pesme,osim ako stvarno ne posedujete sve navedene osobine i ako mislite da ste „od Boga nadahnuti“. Kada vidim ko je sve pisao pesme i izdavao zbirke...meni se nažalost,poezija smuči. Iskreno,kada mi u ruke dodje neka zbirka pesama,novijeg datuma,ja je odmah,bez i pokušaja čitanja ili zavrljačim u kontejner ili ako je zima,završi u kotlu. Bez ljutnje, prozu može da piše ko hode,ono vredno de postati i večno,ono sto ne valja-ložidemo vatru,ali poeziju ostavite onima koji su u dosluhu sa Bogom. Idemo na zlatne standarde. Za jednog genijalnog pesnika,životne okolnosti su najpresudnije.

Samo velika patnja može da napravi dobrog pesnika,samo patnja može da ga približi samom Bogu. Pesnik iz patnje crpi sve. I ne samo patnja,pesnik mora da bude bolesni genije,stradalnik u bukvalnom smislu. Bodler,Šeli i Branko Miljkovic su primeri pesnika koji su osim svoje neverovatne inteligencije i umne kreativnosti,bili ljudi patnje i „uznemirenog“ mozga. Bodlerova žudnja za majkom,besparica,nesredan život i moralno i psihičko posrnude su načinili od njega „tragaocem za smislom“,koja se završila epohalnim „Cvedem zla“.

P.B.Šeli...najvedi poetski „talenat“ u istoriji,mučen mračnim i tmurnim mislima,vodio je tokom čitavog života uzasavajudu bitku u svojoj glavi,borbu crnog i belog Šelija. Šelijev –Adonis je najveda napisana pesnička elegija,posvedena još jednom izuzetnom pesničkom geniju,prerano umrlom Kitsu[„da sam imao vremena…“]. Njegovo genijalno poetsko delo,prekinula je prerana i čudna smrt koja je to isto učinila i tredem pripadniku zlatnog standarda poetske genijalnosti,Miljkovidu. Branko je sasvim sigurno najinteligentniji čovek kojeg je ova zemlja do sada dala. I „dobro“ je što mu je život u vedim delu podario patnju i unutrašnju surovu borbu,inače Srbija ne bi imali ni jednog genija u istoriji čovečanstva[M.Milankovid je bio možda pred pragom]. Da je poživeo nešto duže,sigurno bi stekao i ogromnu svetsku slavu,ali ona za genija nije presudna,čak je okončanje njegovog života doprinelo čitavoj toj misteriji, zvanoj Branko Miljkovid!

Kits,Jesenjin,Neruda,Bajron,Lorka,Li Po,Hajne,Prever,Dante,Petrarka,E.A.Po i

naravno H.Ibzen...nema više! Petnaest genija poezije. Uzalud je budim,Kanconijer, Probudi me,Breza,Ništa mi nisi dala,Per Gint...poete,pesme i poetska dela posle kojih čoveku dodje da isprazni polovinu kudne biblioteke[oblast poezije] i pokloni je fabrici za reciklažu papira. Da ipak ne budem toliko surov prema poetama…postoje ljudi[van onih stotinu] koji su u svom beznačajnom i nikakvom poetskom opusu ipak iznedrili jednu uzvišenu pesmu,ali to se ipak u vedini slučajeva odnosi na pisce,velikane proze koji su,eto,pokušali da napišu i po koju pesmu…pa tako,jednu moram izdvojiti,a to je sasvim sigurno izuzetno genijalna pesma ne baš genijalnog pisca Radjarda Kiplinga-“Ako možeš”. Herman Hese je takodje jedan od proznih pisaca koji je umeo da “ubode” po koju uzvišenu [ne i genijalnu]pesmu,kao i neizostavni Gete. Ipak,dva ubedljivo najveda i najgenijalnija dela poezije nisu delo ruku gore pomenutih-“pesma nad pesmama” za koju ne znamo ko je mogao biti pisac,pa čak ni da nagadjamo…i svakako na prvom mestu –“Psalmi”. Bez obzira što ih jevrejska tradicija podrazumeva kao dela Davida,ni sami jevreji[niti bilo ko],znaju da to nije istina….ne samo što jedan lopov,ubica,prevarant,razvratnik,otimač vlasti i tudjih žena nije bio ni približno “uzvišen” kako ga “zamišljamo” da bi napisao tako velika uzvišena dela,nego su ona nastala hiljadu godina po njegovoj smrti. Ovde ved postoje nagadjanja[kod pojedinih i tvrdnje] da su veličanstveni Psalmi delo više stvaralaca,pre svega sveštenika Jerusalimskog hrama.

Proza! I ovaj pojam je kompleksan,pa se može deliti na grupe,podgrupe i grupe podgrupa... Da se ne bi mnogo gnjavili objašnjenjima i podelama,ovde du se baviti isključivo romanima i dramama,bez ikakvog vezanja za žanrove,mada se naravno,podrazumeva da komedija ili romansa ne mogu spadati u genijalna književna dela. Romansa je za poete[čast izuzecima,ima ih i u proznom stvaralaštvu] a komedija je za zabavu i opuštanje. Samo

tragedija,donekle tragikomika i filozofska drama mogu spadati u genijalna dela. Ovde je konkurencija i za zlatni standard i za genije zaista velika i u velikoj meri može biti čist subjektivan utisak. Zato du za zlatni standard uzeti samo dva književnika[mada ima mesta za nešto više],za koje ne postoje nikakve sumnje kod bilo koga „normalnog“,da su možda plod mog subjektivnog utiska. To što sam poeziju „suzio“ na samo posebne,od „Boga“ nadahnute umove,ne znači da je lakše napisati genijalni roman nego genijalnu pesmu,ved da je aktivator inspiracije i sama inspiracija različitog porekla. Kod poezije je taj izbor znatno sužen,i mnogo teže je dodi do njega,zato je broj i tako mali[relativni,ne apsolutni broj],kod romanopisaca je daleko lakše dodi do aktivatora i inspiracije ali je za razliku od poeta potrebna mnogo veda kreativnost. Pošto dobrih kreativaca ima dosta više od dobrih nadahnuda,utoliko i romanopisaca genija ima više. Zlatni standardi proze...ko? Dostojevski i Herman Hese. Ko misli da grešim...izgleda da je toliki baksuz da kada god padne,on padne na glavu! Dostojevski...postoji li uopšte neka oblast gde njegov uticaj nije ogroman ili gde se ne smatra pretečom. Filozofija egzistencijalizma,psihoanaliza,modernizam...uticao je na velikane filozofije,psihoanalize,slikarstva,književnosti,teologije,psihijatrije i psihologije...Frojd,Jung,Vajninger,Niče,Sartr i mnogi drugi...imaju aktivatora inspiracije baš u delima Dostojevskog. Bukvalno pravi predstavnik genijalnosti,sve što treba da poseduje,posedovao je i to u najvedoj mogudoj meri,od inteligencije,preko svih onih pomenutih pojmova ili osobina, pa do životnih okolnosti,bile su kod ovog čoveka na samom vrhu. Ne postoji osobina u kojoj je bio,nešto jači ili malo slabiji...sve je bilo naj. Uostalom, dvadeset dva napisana dela-dvadeset dva genijalna dela. U bilo kojoj reči bilo kog romana,novele,priče ovog pisca,leži genijalnost. Odakle je crpeo nadahnude,on sam kaže da zna,iz svoje bolesti,mada je ulogu svakako odigrao i način života. Ali je ipak činjenica da religiozna borba u njemu daje bar polovinu njegove genijalnosti. Dvojnik...Zapisi iz mrtvog doma...Mladid...Krotka...i kao kruna stvaralaštva i života, Brada Karamazovi.

Ne postoji roman ili priča Dostojevskog,gde bilo koji kritičar nije zapisao„najvedi,najbolji,najlepši,najbogatiji...u svetskoj književnosti. Kako sam i sam napisao da je genijalnost vrlo problematična za objektivno poredjenjene po oblastima kao i po „hijerarhijskoj lestvici“,a tvrdim da Dostojevski objektivno jeste najvedi,prinudjen sam da ga stavim van svake konkurencije što se književnosti tiče...kod opšte genijalnosti je još lakše,neka on bude prvi a svi ostali geniji u svim oblastima,kroz čitavu istoriju,podele drugo mesto[ili neka se dogovore]. Baš zbog toga,Dostojevskog možemo uzeti kao zlatni standard ne samo u književnosti ved i u genijalnosti uopšte. Hese je potpuno drugi tip ličnosti,podjednakog uma i nadahnuda kao Dostojevski,jako filozofski potkovan,ali je „težinu“ radnje prilagodio svakom citaocu. Dostojevskog ne može svako da čita,a i za samo čitanje potreban je jak umni napor,Hese tako iste teške teme i radnje ipak uspeva da spusti na nivo da može da ga cita i razume[ali ne i da se oduševi] i prosečno inteligentan. Ali prilagoditi teško delo svakom čitaocu zahteva isto tako veliki napor. Zato je Hese za razliku od Dostojevskog[koji je pisac-filozof],ipak čistiji vid književnika ali sa podjednakom filozofskom tematikom u svojim delima. Za razliku od Dostojevskog koji se inspirisao religijom,Hese je to isto pronalazio u istočnjackim filozofijama,narocito budizmu. Dakle,u principu kod ova dva pisca nailazimo na apsolutno iste genijalne vrline,osim jedne stvari,Hese je ipak imao nešto „mirniji“ život,što upravo čini tu malu trunčicu razlike,kao i to da je filozofiju svojih romana nešto više „prizemljivao“. Ali dela poput Demjana,Igre staklenih perli,Sidarte,čine ga piscem koji de biti vrlo aktuelan i za hiljadu godina. Uporedilimo ostale dobre pisce sa ovom dvojicom,dobijamo sledede genije i njihova genijalna dela...Bulgakov,Egziperi,Svift,Šolohov,Servantes,Sartr,Tagore,Gete,Fokner,He mingvej,Igo, Čehov,Balzak,Beket,Tolstoj,Kafka i Markes. Ako sam osim ovih osamnaestorice velikana nekoga nenamerno propustio,a jesam sigurno bar još trojicu,ostavidu vam mesta da dopišete po sopstvenom ubedjenju...imate

širok izbor vrhunskih pisaca koji su na mojoj vagi ipak za „jedan gram“ ostali lakši od genijalnosti, Zola,Puškin,Dikens,Džojs,Turgenjev...pa izvolite...! Što se tiče genijalnih dela,gore pomenutih,da sad ne pravim podugačak spisak,iskoristidu priliku da napišem naslove romana koji su na mene ostavili dubok uticaj...Majstor i Margarita,Mali Princ,Tihi Don,Iza zatvorenih vrata,Proces,Faust[prvi deo,kod drugog dela je toliko ved „odlepio“ da nije za citanje],Don Kihot,Jadnici,Narcis i zlatousti,Zli dusi...!

Filmska umetnost! Postoje sporenja oko toga da li se film uopšte može svrstati u ozbiljnu umetnost. Mnogi de redi da još nije ali de biti,s obzirom da je to vid umetnosti koji je tek u povoju. Moje mišljenje je sasvim obrnuto,da je film bio sasvim ozbiljna umetnost ali da to više nije,niti de verovatno više biti. Tehnologija je blagodat za život ali uništitelj svega ostalog[kao i Amerika]. Razvoj tehnologije je nemilosrdna satara koja osakaduje i umetnost i nauku i filozofiju,osakaduje ljudski um. Zato filmsko stvaralaštvo koje je imalo potencijal da bude najgenijalniji i najpriznatiji vid umetnosti,jer sadrži u sebi sve ostalo,od nauke,preko filozofije do svih grana umetnosti,lagano biva potisnuto ka najobičnijoj i najlakšoj ne više umetnosti,nego profesiji,koja služi industriji zabave u nagomilavanju novca.

Ali da se vratimo filmu,dok je još bio ili mogao biti genijalno delo,genijalnog stvaraoca. Od svih „učesnika“ u stvaralaštvu filma,dakle,scenarista,scenografa,režisera,kamermana,glumaca...genijalac može biti samo režiser koji je svoju ideju[a ne tudju],kreirao u potpunosti sam i koristi samo nabrojane „učesnike“ da rade po njegovoj zamisli.

Genijalan film čine genijalna tema[i radnja] i genijalni režiser. I niko drugi.

Tema mora biti psihološka drama,filozofski dobro potkovana,jer isključivo takva tema može biti genijalna a režiser svojom maštom i imaginacijom,apstrakcijom,inteligencijom,mora radnju filma napraviti da tokom čitavog trajanja filma izaziva visoke bljeskove emocija kod gledaoca,bez vedih pauza.Ovde dakle imamo vrlo usku povezanost,genije-

genijalno stvaralaštvo,jer je nemogude da dobijemo genijalni film od nekog prosečnog ili dobrog režisera,samo zato što je trenutno bio nadahnut.

Nadahnude u filmu traje koliko i snimanje celog filma,i zato režiser mora i biti genije. Nažalost,u vreme dok je film pripadao ozbiljnoj umetnosti,nismo baš „produhovljeni“ toliko genijalnim filmovima i njihovim stvaraocima. Zato du ovde imati dva zlatna standarda i tri moguda njihova pratioca,tako da de se filmska umetnost završiti sa pet genija i par njihovih genijalnih dela. I mislim da je to sve što de film dati[od genijalnog] ,dok postoji kao industrija[industrija je namerna i prava reč]. Andrej Tarkovski,najvedi reziser u istoriji kinematografije,pesnik filma. Ono što je upečatljivo u filmovima Tarkovskog je da je u njih obavezno ugradjivao i ostale svoje „ljubavi“,filozofiju,operu,književnost i slikarstvo. Sve to udruženo sa njegovom apstraktnom tragikomedijom,emocionalnom dramom i nezamislivom maštom,dalo je najgenijalniji i najvedi film u istoriji filmske umetnosti- „Rubljov“,epski film o životu najvedeg ikonopisca svih vremena. I sam život Tarkovskog je bio više nego tragikomičan. Uskratidu vas ovde za njegovu biografiju jer bih voleo da pogledate njegov autobiografski film “Ogledalo“,kao i još jedno njegovo genijalno delo „Nostalgiju“. Sada du predi na jedinog čoveka u istoriji genijalnosti,koji je svoju genijalnost samo naizgled pokazao kroz prizmu komedije,Felini. Ved sam pisao da je komedija u bilo kojoj oblasti umetnosti,isključena iz genijalnog stvaralaštva,zbog sasvim razumnih stvari. Ali ako je komedija sazdana na temelju filozofije života i psihološke drame,mogude je napraviti i genijalno delo,ali samo ako ste Felini. Znam da je nagrada –oskar-komercionalno,dirigovano nabudžena nagrada,ali verujte da u to vreme,nije bila,na nju se tada gledalo kao na „Nobela za film“. Felini je dobio pet oskara za četiri filma[peti je nagrada za životno delo] za najbolji strani film,što je samo po sebi nevidjen uspeh jer ga niko nikada više nede ponoviti[Siki je vrlo malo nedostajalo]. Ali i pored toga,na Felinijeve filmove ne gledam kao na nešto sasvim posebno. Ustvari samo za jedan njegov film mislim[znam] ,da je genijalno delo-genijalnog

autora-„Amarkord“! Izuzetna [donekle i crna] komedija koja zaista ne može da vas ostavi ni najmanje ravnodušnim,pre svega zbog smeha,ali tek po završetku filma shvatite koliko je to ustvari izuzetna filozofska i psihološka drama i ponovo ostajete bez daha. Uz ovu dvojicu,apsolutnih genijalaca i zlatnih standarda filmske umetnosti,izdvojidu još tri režisera koji su prošli „testiranje“, Vitorio De Sika[četiri oskara-četiri filma] i njegovo umetničko čudo od „Čuda u Milanu“ i još jedan italijanski režiser,pesnik,filozof i pisacP.P.Pazolini sa kompletnim opusom[Dekameron,Kanterberijske pride,120 dana Sodome,Evandjelje po Mateju,Svinjac...]. Zatim fenomenalni Vim Venders,takodje filozof,slikar,pisac i režiser sa svojim još fenomenalnijim „Nebo nad Berlinom“.To su petorica velikana,filmska genija i sasvim sam siguran da de filmska „genijalna“ umetnost i ostati na ovoj brojci. F.Trifo...žao mi je,vrlo malo vam je nedostajalo...kao i vama gospodine Ajzejnštajn.

Prošli smo kroz oblasti duhovnog i umetničkog stvaralaštva,koje su kroz istoriju dale na hiljade zaista dobrih duhovnika i umetnika,ali ako želimo da budemo objektivni u pronalaženju genija,i na pravi način shvatimo pojam genija i genijalnost,nalazimo se na cifri od pedesetak ljudi koji sasvim sigurno zasluzuju taj epitet. Brojka samo govori koliko retko čoveka obuzima dah[ili duh] genijalnosti. Ostaju nam još dve oblasti,nauka i filozofija. Možda de nam u tim oblastima biti lakše da ih pronadjemo više,možda i nede,sudedi po tome da je u umetnosti kao „rasipniku“ genija nismo mogli pronadi. Hajde da vidimo...

Nauka! Da bih odmah u startu suzio mogude objašnjenje pojma nauke,odmah du redi da u oblast genijalnog,mogu spadati samo prirodne nauke. Drustvene nauke,ne mogu biti genijalne iz prostog razloga što čak i vrhunsko bavljenje njima ne zahteva ni polovinu [za]datih osobina koje sam naveo u prvom delu knjige. Opet,nadam se da se niko nede uvrediti,ne kažem da je fizičar pametniji od istoricara ili geografa,ved samo vrhunski fizičar mora dati mnogo više svog umnog potencijala ako želi da stvori

vrhunsko delo. Pravniku,Istoricaru..ne treba maštovitost ili imaginacija,ne treba ni posebna kreativnost u svom radu[što ne znači da je nemaju].

Dakle,objasnidu kao pojam samo prirodne nauke...logički argumentovano i sistematizovano znanje ili pokušaj saznanja o činjenicama,zakonitostima,uzrocima i posledicama u prirodi,provereno[ili u procesu provere] ili dokazano egzaktnim posmatranjima,eksperimentima ili dobrim razmišljanjem. Prirodne nauke takodje moramo podeliti u podgrupe,radi nešto lakšeg razmatranja ali samo u one grupe koje mogu izroditi genijalno delo od strane genijalnog tvorca. Ovde se mora naglasiti da savremena nauka počiva na stubovima „kolektivnog“ rada ili „kolektivnih“ radova,što se u nešto daljoj prošlosti nije baš dešavalo,ved su se njom uglavnom bavili pojedinci[što je danas gotovo neprihvatljivo],iz tog razloga u nauci u poslednjih pedesetak pa i više godina nemamo apsolutno nikoga ko bi poneo ni približno,epitet genija. Moramo ih tražiti u periodu od šesnaestog do prve polovine dvadesetog veka. U periodu pre toga,nauka nije bila jasno odvojena od filozofije,trpila je uticaj pogrešnih shvatanja crkve i bila evolucijski na „niskom nivou“. Sve što je nauka dobro dala to je u ovom periodu od nekih 4-5 vekova. Krenudemo od Hemije,preko biologije i njenih grana[biohemija i mikrobiologija,paleontologija,evolucija],do kosmologije i najzad fizike i matematike. S obzirom da je nauka tema koja je malo „zahtevnija“ za shvatanje[kao i filozofija],trudidu se da se što više približim prosečnom poznavaocu osnova nauke,nedu duboko ulaziti u naučnu problematiku ved su se što više držati teme knjige,dakle veze neke naučne oblasti i njihovih predstavnika sa genijalnošdu. Samo jedna napomena…što se tiče odnosa stvaralac[stvaralaštvo]-genijalnost,nauka stoji na prilično klimavim nogama. Dok su umetnost ili filozofija same po sebi takve da njihovi predstavnici moraju da imaju što više pomenutih osobina,nauka je po tom pitanju manje zahtevna. Ali ipak,da bi neko postao genijalni naučnik,mora posedovati sve navedene osobine,medjutim ovde je suštinska razlika u itenzitetu pomenutih osobina,naučnici ih činjenično poseduju u

nešto slabijem obliku nego umetnici i filozofi…to naravno nije prepreka ka genijalnosti ali je sasvim dovoljna da opštu genijalnost možemo donekle da “rangiramo”,tako bi naučnici zauzimali stepenik niže od umetnika ,odnosno dva stepenika niže od filozofa[metafizičara]. Dakle,opštu genijalnost,po itenzitetu možemo smestiti na tri stepenika,ispod kojih je prag koji treba predi da bi bili genijalni,a iznad kojih je savršenstvo-Bog. Naravno,izuzetaka[vrlo retkih] ima i u nauci,odnosno medju naučnicima,koji su bili “sveobuhvatni” pa se dodirnuli i umetnosti i metafizike,a samim tim i otišli stepenik više.

Ali da predjemo na dalje istraživanje i potragu za zlatnim standardima.

Hemija! Nadam se da svi znate osnovnu definiciju pojma hemije,bez obzira koliko vam je draže i zanimljivije bilo da kotrljate olovku po školskoj klupi od Avogadrovog broja[meni je bar bilo]. Dakle,najprostije,hemija je nauka koja se bavi proučavanjem materije i promenama u njoj,kao i zakonima po kojima se te promene odvijaju. U podelu hemije nedu ulaziti,jer za knjigu nije bitna ali du samo na kratko da se osvrnem na njenu istoriju. Vedina vas zna da je hemija nastala iz njoj srodne grane alhemije,odnosno hemije u kojoj su vrlo čudni ljudi a ponekad i vrlo tupavi,pokušavali da od različitih „aromatičnih“ stvari poput kravlje balege,ljudske mokrade ili osušenih crva dobiju zlato ili da od kamena belutka i krilca komaraca dobiju lek za sve bolesti. Neki od tih pokušaja su otišli u sasvim drugom pravcu pa su alhemičari pronalazili nove hemijske elemente,što je za pohvalu,a neka su otišla u pravcu eksplozije,pa nije bilo retkost videti sumanutog ludaka koji izlazi iz podruma kude i trčedi po ulici pokušava da lupkanjem po glavi zaustavi plamen koji je razigrano trepereo po njegovoj kosi,trepavicama i obrvama. Prvi koji je bar donekle uspeo da „preseče“ stvar i da pokuša da odvoji „žito od kukolja“ bio je Robert Bojl sa svojom knjigom „Skeptični hemicar“. Od tog perioda,hemija lagano ide pravim putem u smeru prave prirodne i ozbiljne nauke,mada je još dugo bilo pojedinih čudaka koji nisu odustajali od spaljivanja rodjene

kose u pokušaju da dobiju zlato. Za hemiju zaista ne treba neka vanserijska inteligencija,i upravo je to razlog zašto de zlatni standardi biti i jedini genijalci u ovoj oblasti...oni su zaista imali vanserijsku inteligenciju i sve potrebno,vezano za genijalnost. Naravno,ko bi drugi to mogao biti osim čuda od genijalnosti,Mendeljejeva i njegovog periodnog sistema i nešto manje umno sposobnog Lavoazijea[ne i u hemiji],ali koji je kao eksperimentator i logičar kakav se više ne radja,ostavio čovečanstvu zaista mnogo toga.

Mendeljejev,čuveni čikica sa neurednom “Marks”-bradom za koga su svi na univerzitetu na kojem je radio mislili da je „udareni,ludi“ naučnik. Sve u njegovom životu i govori da je on to zaista i bio,ali takvu inteligenciju,maštovitost i vizionarstvo,svet nede skoro videti. A o uticaju,ne samo na hemiju,izlišno je i govoriti. Periodni sistem izgleda tako jednostavan ali je toliko modan da ono što se ne uklapa u njega,ne postoji[čak i da se pronadje]. Ostaviti toliko praznih mesta na tablici za koje je tvrdio da se po tačnom šablonu moraju kad tad popuniti,smatralo se prosto,blesavim...sve dok nisu pronadjeni elementi koji su se tačno uklopili u prazna polja[čak i oni veštački stvoreni]. Gluposti,koje se pričaju da je on svoju tablicu elemenata sanjao,prosto su „one slatke bajkovite pričice“,san mu je samo pomogao da pronadje pravi put koji je tražio,ali za sve je pre svega zaslužan njegov neverovatan intelekt,intuicija, mašta i logika. Ko ne bi da mu se baš pripiše genijalnost zbog sistema periodnih elemenata,složide se bar sa mnom da je kao stvoritelj čuvene ruske vodke,ipak zaslužio to priznanje. Životne okolnosti koje su pratile ovo „Sibirsko čudo“ apsolutno idu uz jednog genija…a one su bile-„imao pa nemao“. Zlosredni Lavoazije je sasvim sigurno otac moderne hemije. Sa svojim zakonima i eksperimentima definitivno je pokopao alhemičare i udario temelje jedne prave nauke. Treba pomenuti da je imao izvanrednog saradnika u svojoj četrnaestogodišnjoj ženi,nije uživao samo u njenoj mladosti ved i u njenom izvanrednom intelektu,koja je donekle i dovela do sumnji o njegovoj „samostalnosti“ u genijalnosti. Kako god bilo,ne moramo u zlatni standard uzeti samog Lavoazijea ved možemo i

bračni par Lavoazije,jer su zaista bili podjednako i nadahnuto posvedeni hemiji...i dali nam toliko toga što nam danas pomaže u razumevanju materije. Nažalost po hemiju ali na sredu po francuske „pobunjenike“,giljotina je pokazala baš na njegovom primeru,da koliko god genijalna glava bila,ne može da funkcioniše bez tela. Ja du po merilima ovih zlatnih standarda,u grupu genijalnih hemičara ipak naknadno uvrstiti i Hemfri Dejvija. A za ostale velikane ove nauke,Avogadra,Bojla,Daltona...ne mogu da se opredelim,jer postoji malo zrnce genijalnosti koje im nedostaje,pa du ih ipak ostaviti na mestu „samo“ vrhunskih hemičara.

Dakle,trojka...mala ali odabrana „hemijska“ekipa.

Biologija! Definiciju nauke zvana biologija,bilo bi apsurdno da objašnjavam, kao što je apsurdno da neko ne zna šta je to biologija i čime se bavi. Ovde je bitno da pomenem tri[od više grana] ove nauke,za koje smatram da mogu biti u vezi sa genijalnošdu. Medicina[sa anatomijom,fiziologijom,patologijom] ,mogla bi obuhvatiti one koji su dali doprinos razumevanju ljudskog tela, otkridu pojedinih bolesti,njihovim izazivačima ili načinu izlečenja,što svakako ima dubok uticaj na čovečanstvo i što zaista mora biti delo visokoumnih ljudi,ali pošto je medicina zaista preširok pojam,ovo navedeno du obraditi kroz potpoglavlje,biohemija i mikrobiologija. Ostale dve grane koje du obraditi su evolucija[sa genetikom,naravno],bez obzira što evolucija nije zasebna nauka u pravom smislu reči,kao i oblast paleontologije,jer je njen uticaj na razumevanje sveta oko nas veoma značajan. Zoologiju,botaniku i njihove podgrupe,naravno da nedu obradjivati,jer bez obzira što se i tu traže navedene osobine,ove nauke ili podnauke ne mogu uzeti u obzir,iz razloga-„dubok uticaj“,ali i pored toga du obraditi na kratko jednu osobu i njegov rad iz ove oblasti,jer je uspeo da „preskoči“ i ovu značajnu prepreku i ipak obezbedi-dubok uticaj,samim tim i genijalnost. Pa hajde onda da prvo krenem od njega...

Karl Line[Karlus Lineus]! Princ botanike i zoologije,rekao je sam za sebe a ja ga u potpunosti podržavam. „Mendeljejev biologije“,samo što je za razliku od nekih stotinak hemijskih elemenata,Line morao da razvrsta trinaest hiljada vrsta. Neosporno visoko inteligentan i maštovit lik,ali je bio pravi primer samosvesti o svojim sposobnostima. Podario nam je savršen red,nomenklaturu i savršenu podelu u do tada zbunjujude i haoticne „tablice“ života. Slično Mendeljejevu i on je ostavio prazna mesta,koje je trebalo vremenom popuniti,i vedina tih mesta i jeste naknadno popunjena ali je svoju „blagu udarenost“ svojstvenu jednom geniju,potvrdio i praznim mestima za životinjske vrste koje ,teško da bi pale napamet i najmaštovitijem detetu. Kako god...ovaj velikan biologije je sasvim zasluženo najpriznatiji i najpoznatiji prirodnjak u oblasti botanike i zoologije,kao i taksonom.

Biohemija i mikrobiologija…ove pojmove sam sastavio[mada nisu baš odgovarajudi], jer mi nije pao napamet nijedan bolji da bih obuhvatio sve ono što želim. Krenudu od otkrida žive delije,što je samo po sebi genijalno delo,znajudi značaj i ulogu ove mikrobiološke čudnovate tvorevine. Otkrio ju je Robert Huk[inače fizičar],uz pomod svog „tehnološkog čuda“ tog vremena,mikroskopom koji je uveličavao čak trideset puta,potom je opisao taj pronadjeni mikrokosmos života,i izazvao bum. Huk je pored pronalaska i razumevanja delije bio poznat i kao izuzetno uspešan teoretičar u mnogim oblastima[fizika,hemija,astronomija,paleontologija...] i isto tako izuzetan pronalazač. Neosporan intelekt i neosporno visoko opšte znanje,uz zaslugu za otkride veka,kao i niz fenomenalnih patenata i drugih teorijskih otkrida,zasluženo mu obezbedjuju zlatni standard[pre svega u oblasti mikrobiologije]. Negde u isto vreme jedan običan suknar iz Holadije,apsolutno naučno neobrazovan,napravio je [niko ni do danas ne zna kako],spravu koja uveličava gotovo deset puta više nego Hukov mikroskop.

Naravno,svet koji je on ugledao bio je daleko manji,impresivniji i zanimljiviji od Hukovih otkrida svojim mikroskopom. Gotovo neverovatno,taj

holandjanin je skicirao u detalje svoje pronalaske i isto tako detaljno ih opisivao,da mu je sam genijalni Huk,zavideo. Ovde jasno vidimo primer da informatičko znanje ne igra tako presudnu ulogu u genijalnosti...Holandjanin je posedovao ono mnogo bitnije empirijsko znanje,oštroumnost i svesnost da radi nešto posebno. Sve je na kraju krunisao spektakularnim otkridembakterije. Samo da je ostao na tome,dovoljno bi bilo da zauzme mesto koje mu zasluženo dajem-zlatnog standarda u oblasti mikrobiologije,ali njegov mikroskop i njegovo oko su videli i objasnili još mnogo toga...od jednodelijskih životinja,preko spermatozoida ...do tkiva i kapilara.

Holandjanin Levenhuk,je od suknara i amatera postao član naučnog kraljevskog društva,doprinosedi svojim radovima tokom čitavog svog dugog života i okrenuo dotadašnje poznavanje i biologije i medicine za 180 stepeni.

Ovom čoveku zaista treba zahvaliti,jer je zahvaljujudi njemu,spašeno na milione života u bududnosti. Naravno,i on je imao „dokaze“ da je „blago udaren“,jer je u spermatozoidima ugledao „male ljude koji se kredu“. U ovu oblast možemo takodje kao zlatne standarde staviti i još dvojicu velikana mikrobiologije koji su takodje spasli čovečanstvo od velikih ljudskih gubitka kao i zbog činjenice da su nam gotovo udvostručili životni vek,Aleksandar Fleming i čudotvorni penicilin i Luj Paster koji je Levenhukove „male životinjice“ povezao sa infektivnim,zaraznim bolestima i svojim radovima dao znatan doprinos imunologiji. Još jedna osoba iz ove oblasti,Ed Džener,svakako kao neko koji je povezao sve radove pomenute velike četvorke mikrobiologije i dao nam –vakcinu,spada u genije,ne samo zbog vakcine ved i zbog svega onoga što mora posedovati jedan bolesni genije. Na listu bi mogli staviti i jedinog samostalnog dvostrukog nobelovca u istoriji L.Polinga,izuzetnog biohemicara čiji de radovi kasnije poslužiti momcima i devojci iz slededeg potpoglavlja u razumevanju najizuzetnije pojave u kosmosu-života! Da ipak medicina ne bi ostala samo na „mikrosvetu“,ne treba zaboraviti i da je upoznavanje ljudskog tela kao i sama hirurgija u velikoj meri doprinela ne samo spoznaji ljudskog tela,ved u istoj meri i

produženju životnog veka. Naravno da anatome i hirurge ne možemo svrstati ni blizu genijalnosti,savremene ni visokoumnosti, ali svakako da u istoriji imamo čoveka koji poseduje apsolutno sve potrebne osobine-Galena,pa demo i njega pridodati „odabranima“.

Evolucija i genetika.

Darvin,Volas,Mendel,Mišer,Morgan,Votson,Krik,Rozalind Fenklin. O prvoj trojici i njihovim radovima je toliko toga napisano i izgovoreno,da i onaj kome mozak služi samo za održavanje vitalnih životnih funkcija,mora da zna nešto o njima. Najveda teorija ikada zamišljena,od isto tako tri velika genija čovečanstva. Nema potrebe da objašnjavam zbog dega njih trojicu uzimam za zlatne standarde u ovoj oblasti,niti ima potrebe da bilo šta više kažem o njima[o njima sam mnogo govorio u par drugih mojih knjiga]. Ostala petorka je „ispala“ posle prolaska kroz gusto sito genijalnosti koju čini upravo zlatni standard. Mišer je otkrio i „na grubo“ objasnio osnov života-veličanstveni molekul dnk,Morgan je na savršen način razumeo hromozome i sistem nasledjivanja,a preostala dva momka i njihova ne baš omiljena[vrlo muškobanjasta] koleginica,razotkrili su u potpunosti,toliko dugo tajanstveni dnk i njegovu funkciju u potpunosti i dali nam objašnjenje kako funkcioniše život. Frenklinova nam je dala i čuveni dvostruki heliks,mada su njene kolege pokušale da to veličanstveno otkride pripišu sebi[argument je bio-nedostatak seksipila kod koleginice],na sredu „prevara“ im nije uspela. Naravno,ni jedno od ovih otkrida ne bi bilo mogude, da pomenuti nisu imali mozak „za izložbu“ i nadahnude ravno ,gotovo pesničkom.

Paleontologija! Nauka koja proucava razvitak života na zemlji. Vrlo kompleksna nauka jer neko ko želi da ga nazovu –dobrim paleontologom,mora obavezno da izuzetno poznaje više grana nauke,biologiju,anatomiju,geologiju,fiziku,antropologiju,evoluciju,istoriju,he miju...uz još izuzetnije poznavanje nauke o fosilima. Izgleda da baš zbog te činjenice nemamo neki poseban izbor genijalnih paleontologa. Ved sam

jednog ranije izbacio iz konkurencije[Kivije], samo zbog jednog jedinog nedostatka-idiličan život. Kroz celu istoriju paleontologije našao sam samo dvojicu koji su se bukvalno „provukli“ kroz iglene uši u društvo genija. Jedan od njih je čak i amater paleontolog Mari Diboa i jedan vrsni anatom[možda uz Kivijea najbolji u istoriji] ,Ričard Oven. Oven je po svemu-genijenesumnjiva visoka intelektualnost,kreativnost,znanje,maštovitost,volja,izuzetno nadahnude...ali i isto toliko nesumnjiva amoralnost,šizoidnost i životne trzavice. Koliko se trudio da svoju karijeru uzdigne do najvišeg nivoa toliko se trudio da ostalim paleontolozima njihovu karijeru upropasti. Ali ovom geniju dugujemo mnogo,od „otkrida“ dinosaurusa do udarenja pečata savremene anatomije bilo koje životne vrste. Dokaze za pojedine tvrdnje da je bio samo kradljivac ideja,do danas nemamo. Diboa nije bio paleontolog,ali je sasvim izvesno posedovao „nadljudsku“ inteligenciju kao i sve nabrojane osobine,ali jedna je bila baš upečatljiva-intuicija. Njegov rad se može opisati jednom nešto dužom rečenicom-tražio je nešto o čemu pojma nije imao,nešto što nikada nikome nije palo napamet da traži,nešto što niko nije verovao da može da se pronadje,i to na mestu gde to „sigurno“ nije moglo da se nadje,čak i da kojim čudom postoji,i na kraju sve uložio u to! Epilog-pronašao ga je! Homo erektus-uspravan čovek ili danas poznat kao Pitekantrop. Došli smo na korak bliže danasnjem čoveku. Što se tiče paleontologije,moram pomenuti,jer je nezasluženo zapostavljena,a spada medju najvede paleontologe[bez obzira što je amaterka],jednu,bukvalno devojčicu,izuzetno mladu Meri Ening! Nije genijalac[mada je možda moj greh što je nisam uvrstio],ali je toliko toga učinila da moram da joj ovde odam počast!

Primetili ste da samo u oblasti „biologije“ imamo najmanje petnaestak genija,što je popriličan skok u odnosu na umetnike i duhovnike,i donekle apsurd. To je sasvim objašnjivo,jer se strogi kriterijum morao za nijansu spustiti- stepenik niže,zbog same činjenice koju sam ved pominjao,a to je, da

se radi o vrhuncu stvaranja kosmosa-životu[i čoveku]. Razumevanje života se po značaju i uticaju ne može porediti sa genijalnim slikama ili pesnicima. Život je nešto posebno i uzvišenije od svega ostalog. Drugi veliki razlog zašto se kriterijumi moraju spustiti,takodje sam obrazložio ranije-nauka je u pitanju…dakle,umetnici,književnici,filozofi su na vedoj lestvici genijalnosti od ovde pomenutih. Zato sam malo progledao kroz prste ljudima koji su ostavili dubok trag u ovoj oblasti,ali ne mnogo,možda za jednu,maksimalno dve potrebne osobine i to one koje nisu povezane sa kognitivnim funkcijama.

Tako da se ipak mogu smatrati apsolutnim genijima. Nešto slično moram i uraditi kod dve poslednje nauke,fizike i kosmologije,jer se one bave nečim što je isto toliko uzvišeno kao život...prirodom ,odnosno kosmosom,koji su postojali i pre života i na čijim osnovama je život i sagradjen. Takodje,još uvek smo na polju nauke!

Kosmologija! Kosmologija je nauka koja je spojila astronomiju i fiziku u cilju objašnjenja ili bar pokušaja objašnjenja nastanka i evolucije kosmosa[kosmogeneze]. Naravno da ne podrazumeva sveobuhvatnu fiziku,ved samo one zakone i postulate vezane za makrokosmos,zbog čega je fizika izdvojena posebno. Astronomija kao grana kosmologije se ne može baš uzimati u obizir kao genijalna oblast jer je to u principu „kosmološki eksperiment“ odnosno empirijsko „posmatranje“ kosmosa i njegovih osobina. Ali da odmah predjemo na genije i genijalna dela u ovoj oblasti. Bilo koja teorija ili čak i činjenica u oblasti kosmologije nije apsolutno istinita,jer de uvek biti s vremena na vreme uzdrmana ili de se tražiti sve detaljnije potvrde. Kosmologija de evoluirati zajedno sa kosmosom,pravoj istini teško da demo se isuviše približiti ali one veličanstvene ideje i teorije koje izgledaju genijalno i koje bar trenutno „piju vodu“ i donekle su odolele proverama,moramo uzeti u obzir. Astronomiju,ponavljam, ovde nedu obuhvatati,jer astronomi i pored toga što mogu da imaju sve odlike

genijalaca i da izvrše uticaj na čovečanstvo,jednostavno nisu stvaraoci. Oni jednostavno otkrivaju i daju logično objašnjenje vidjenog. To nije baš genijalnost,tako da velikane astronomije i ljude zaista visokog uma poput Heršela ili Tiho Brahea nedemo ovde uzimati u obzir-ali postoje dva izuzetka i to samo zahvaljujudi tome što su uz osnovno “zanimanje“ astronoma želeli i uspeli da se dokažu i na polju teorije,odnosno kosmologije[J.Kepler i u nešto manjoj meri E. Habl]. Kosmolozi su pre svega teoreticari a astronomi mogu samo njihove teorije potvrditi,ili obrnuto da neko astronomsko otkride jedan kosmolog pokuša teorijski da objasni. Kosmologija je dala nekoliko genija,Keplera,Galileja,Njutna,Ajnštajna,[ovu dvojicu poslednjih du ipak obraditi pod „fizičarima“],bez obzira što se Njutn uz Galileja može smatrati ocem kosmologije a Ajnštajn je svakako otac moderne kosmologije.

Dakle,Kepler i Galilej de ostati u ovoj grupi,a Kepler čak i kao zlatni standard.

Uz Keplera još možemo uvrstiti i Aleksandra Fridmana kao i jednog fizičara kosmologa za kojeg de se mnogi fizičari današnjice pobuniti što je na listiFric Cviki. Ali njihova „pobunjenost“ de biti dokaz da nemaju pojma da razlikuju izuzetnog od genijalnog naučnika. Uvrstidu tu još[ne u zlatni standard ved u genije] i Hojla[i ovde de biti bundžija],Gamova,Alfera i Habla,prvu trojicu zbog svih osobina potrebnih geniju i genijalnih radova a Habla zbog izuzetnog empirijsko-intelektualnog doprinosa i uticaja na današnju kosmologiju. Da se vratim „standardistima“. Kepler...dao nam je „nebeske“ zakone na koje bi sigurno još poprilično dugo pričekali,da njega nije bilo. Gotovo sigurno da su njegove životne okolnosti i neverovatna volja i inteligencija bili ono što je omogudilo dahu genijalnosti da udje u njega.

Kepler je jednostavno „andjeo kosmologije“ koji je spušten na zemlju da nam objasni kako to funkcioniše sunčev sistem i gde smo to mi u njemu. Keplerovi zakoni[uz Njutnove] su azbuka kosmologije. Aleksandar Fridman,metereolog koji se zanimao za fiziku i kosmologiju,shvatio je Ajnštajna ,bukvalno pre nego što je Ajnštajn shvatio sam sebe. Iz tek „izbačenih“ radova Alberta Ajnštajna na polju opšte relativnosti,Fridman je odmah shvatio kuda oni

vode[Ajnštajn ga nije baš razumeo a ni ostali fizičari i kosmolozi],tako da je ovaj Rus vizionar,dao osnovnu teoriju kosmologije pedeset godina pre nego što je ona postala uopšte shvadena ,potvrdjena i prihvadena. Fridman je „veliki prasak“ imao u glavi još dok niko nije ni sumnjao u večni kosmos a još manje shvatao opštu relativnost[mnogi je ne shvataju ni danas]. Danas se Fridman pominje u kosmologiji samo kao „tip koji je prvi shvatio nastanak i mogudi kraj kosmosa“,i to je sve,jedna rečenica. Tužno za zajednicu fizicara i kosmologa dvadesetog i dvadeset prvog veka...ali ja mislim da mu samo zavide. Isti odnos su imali i imaju prema Cvikiju,još jedan intelektualni i vizionarski gigant koji je shvatio i „podario” nam neutronske zvezde i supernove,kao i tamnu materiju pola veka pre nego što de ovaj pojam uopšte i da se pojavi u kosmologiji,danas tako značajne stvari,ali ga nisu shvatali za ozbiljno,čak ni kolege i saradnici na univerzitetu na kojem je radio. A znate zašto? Zato što je bio surovo nadmen,arogantan,matematički neznalica i voleo da radi sklekove gde god i kad god stigne. Smatrali su ga naučnom,ne baš inteligentnom budalom,isti oni koji de na kraju postati naučne neinteligentne budale,ne samo zbog takvog stava prema ovom geniju. Ništa bolje nije prošao ni F. Hojl,protiv koga su fizičari lobirali da ne dobije Nobelovu nagradu samo zato što je bio večiti buntovnik i „kontraš“. A da nije njegovog genijalnog rada[za koji bih mu ja zasluženo dao tri Nobela] danas bi još uvek stajali na toj istoj prepreci ka velikom prasku koju je upravo genijalni Hojl preskočio, a svi fizičari dobro znaju,da prepreka takve vrste ne bi ni do današnjeg dana bila preskočena. To što je do genijalnog rešenja došao u pokušaju da obori teoriju velikog praska…pa šta…zar „neki“ Nobelove nagrade za fiziku nisu dobijali zbog čišdenja izmeta golubova i masakra nad njima[?]. Još dva genija[zaboravljena i od svojih kolega] Alfer i Gamov koji su najzaslužniji što danas veliki prasak ima potvrdu da se zaista i zbio[uz još niz genijalnih radova iz oblasti kosmologije ]i zbog čijeg neshvatanja su oni pomenuti upravo čistili izmet golubova[ali i dobili nagrade], kao i neverovatni Habl,jedini čovek kojem se[sa zakašnjenjem]

Nobelov komitet javno izvinio zbog nedodeljene Nobelove nagrade. Čovek koji je od „sidušnog“ svemira napravio beskonačno veliki,koji je dokazao teoriju širenja kosmosa,dao čuveni Hablov zakon i odredio starost svemira!

Ovde bih još pomenuo Kopernika,kojem je nemogude odrediti umne sposobnosti jer zaista ne poznajemo njegovo stvaralaštvo osim genijalnog „De Revolutionibus-a“. Vrlo verovatno da je posedovao genijalnost u sebi,ali pošto nemamo direktne potvrde,nedemo ga staviti na listu,uz napomenu da je ostvario toliko dubok uticaj na čovečanstvo,da mu na tome vedina genijalaca može pozavideti. Dakle,imamo osam genija kosmologije,gotovo duplo manje nego biologa. Ali sačekajmo,fizika je ipak usko povezana sa kosmologijom,mozda demo izjednasiti ili čak i prebaciti listu genija iz oblasti bioloskih nauka.

Fizika je nauka o svojstvima prirodnih pojava i tela,kao i o interakcijama koje vladaju izmedju njih. Fizika spada u osnovnu prirodnu nauku iz koje su gotovo sve ostale nauke pustile svoje grane[ovo se odnosi i na društvene nauke]. Dakle,fizika je uz opštu filozofiju-„SVE“! Ne postoji oblast koja je ne podrazumeva u svom korenu, niti može bilo šta biti značajnije od fizike[nekada je takav epitet pripadao filozofiji sa filozofijom prirode i metafizikom,što de nadam se,vrlo brzo ponovo biti,zato sam filozofiju i ostavio za kraj ovog poglavlja]. Ovde zaista nedemo imati mnogo muke oko izbora zlatnih standarda kao i onih genijalnih fizičara koji im se mogu pridružiti posle „testa uporedjenja“. Prvo mesto,zna se...veliki Isak Njutn!

Zatim Faradej,Ajnštajn i Hajzenberg. Isak Njutn,kao što smo ranije rekli,pravi „primerak“ jednog genija,jer sadrži sve potrebne osobine i to na baš ekstremnom nivou[kao i Dostojevski]. Dao je fizici i matematici„Principiu“ a u njoj četiri fizička zakona,na kojima se temelji sve što funkcioniše na zemlji i na čijim osnovama veštački sateliti kruže svemirom i odlaze na najudaljenije predele sunčevog sistema. Dao nam je optiku,mehaniku,dinamiku…dao najbolje teleskope,matematičku analizu, a uz sve to je bio i veliki filozof

prirode. I sve je to uradio za neverovatnih osamnaest meseci. Eto,toliko se bavio naukom. A da bi dokazao svoju bolesnu genijalnost,provodio je vedinu vremena pokusavajudi da se domogne zlata iz budkuriša u loncu na vatri,bavio se prorocanstvima,i zabijao sebi debele igle duboko u oči,cišto da vidi šta de mu se desiti. Faradej,još jedan vizionar bez premca. Ne postoji oblast fizike u koju nije zavirio stotinu[možda i mnogo više] godina unapred. „Prorokovao“ je kvantnu mehaniku,specijalnu teoriju relativnosti,savremena dešavanja u kosmologiji...a na pitanje Engleskog kralja prilikom svog čuvenog izvodjenja eksperimenta-„a u čemu je korist od toga?,odgovorio je...“ne znam,ali sam siguran da de vaša država kao i sve države na svetu nekada najviše puniti budžet novcem,upravo zahvaljujudi ovome“! I bio je naravno u pravu,danas svaka država upravo najviše puni svoj budžet zahvaljujudi proizvodnji električne energije. Faradejova inteligencija je prevazišla sve mogude granice. Mašta,intuicija,kreativnost su mu još uvek nedostižne za bilo kojeg čoveka kroz istoriju. Kao i Njutn,sve do jedne osobine je imao,za velikog genija,i kognitivne ali i one religijske,karakterne,moralne...životne okolnosti ,donekle,„idealno“ surove. Osim što je gotovo otac električne energije,dao je neverovatna otkrida iz oblasti elektromagnetizma i hemije[narocito elektrolize]. A zamislite,Faradej je bio samo zanatlija,knjigovezac,amaterski fizicar i hemičar,ali je sam stekao obrazovanje na kojem bi mu pozavideli svi akademski fizičari zajedno.

Uostalom,i od svojih kolega je proglašen za jednog od najvedih fizičara svih vremena. Engleski kralj mu je davao titulu ser-a,titulu viteza i mesto predsednika kraljevske akademije,što je Faradej odbio,ne zbog skromnosti ved što je bio član jedne „stroge“ hrišdanske sekte,koja je zabranjivala svojim vernicima počasti bilo koje vrste. Šta redi za čuvenog čika Alberta a da vedina to ne zna. Da ulazim u njegovu specijalnu i op[tu relativnost,rekao sam da nedu komplikovati knjigu suvom fizikom. Dovoljno je redi da su ove dve teorije prodrmale svet iz temelja i Ajnštajnu donele takvu slavu koju su doživljavali samo Bitlsi na svojim koncertima. Opšte tuče za kartu više na

predavanjima ovog velikana,prepune dvorane i padanje u trans kada ga vide...to se u nauci više nikada nede ponoviti[u muzičkoj umetnosti se desilo kod Vagnera]. Dve teorije relativnosti po „genijalizmu“ su gotovo dostigle teoriju evolucije. Zanimljivo,Ajnštajn za njih nije dobio Nobelovu nagradu,a zaslužio je deset. Nobela je dobio ipak za još jednu veliku stvar,fotoelektrični efekat,temelj kvantne fizike! Dao dokaz za postojanje molekula...i na kraju kao po pravilu da se dokaže bolesna genijalnost,drugu polovinu života protradio da pronadje takozvanu –teoriju svega,totalno se „pogubivši“ iz realnosti. Dok je Ajnštajn tradio život i gubio vezu sa stvarnim svetom,jedan drugi fizičar je upravo postavljao teoriju koja de još više uzdrmati svet[ali i Ajnštajna] i naglavačke okrenuti i zdrav razum i logiku. Svet fizike[i svet uopšte] više nikada nede biti isti. Imao je nezavisne pomagače u toj oblasti,mnogi su se bavili tom novom fizikom i doprineli „potresu“ ali je jedino on-Verner Hajzenberg,želeo i shvatio da mora da u to upetlja i filozofiju. Zato je za razliku od ostalih istinskih genijalaca kvantne fizike,Hajzenberg uvršten u zlatni standard,jer je znao da fizici treba pomod od filozofije[koja ni do danas nije došla]. Hajzenbergov princip neodredjenosti je prvi od dva stuba savremene fizike i kosmologije[drugi je opšta relativnost]. Nedu vas zamarati šta je princip neodredjenosti ni kakvi su to čudni i apsurdni postulati kvantne fizike,ali du ovde pomenuti genijalne fizičare koji su doprineli njenom razvoju i „neshvatanju“. Šredinger,Plank,Born,Bor,De Brolji,Dirak! Pomenudu i one genijalne fizičare ,pre kvantne epohe,Radeford,Marija Kiri,Kevendiš,Maksvel.

Sad možemo da saberemo,dvadeset dva genija u oblasti fizičkih nauka,trenutno rekord,po oblastima. Ali kompletna nauka je dala četrdesetak genija i još de im se pridruziti i šest matematičara. Mozda de ovaj rekord biti ugrožen od strane filozofa,mada je borba neravnopravna zbog velikog broja naučnih disciplina,ali videdemo,prvo da obradimo matematičare.

Matematika! Mala ali i najstarija oblast ljudskog duha dala je popriličan broj umnih ljudi. Ovde uopšte nije teško odrediti ni genijalce kao ni zlatne standarde. Jednostavno,zna se ko su velikani matematike i apsolutno svi i ulaze u zlatni standard,jer su dali apsolutno isti doprinos. Da krenemo...zanimljivo je da o prvom velikom filozofu i prvom velikom matematičaru[i filozofu] znamo mnogo više istorijskih činjenica od svih filozofa i matematičara stare ere,zajedno. A oni su živeli pre dvadeset i šest vekova. Tales i Pitagora. Naravno,Talesa ostavljamo za oblast filozofije ,a ovde „zadržavamo“ velikog Pitagoru sa Samosa. Ovaj,kako ga je Mlodinov nazvao „Antički hipik“,najmanje zasluge ime za čuvenu Pitagorinu teoremu,koja je ved odavno bila poznata,on joj je samo prišao sa druge apstraktnije strane,a nju je i sam stvorio i prvi koristio-matematicku apstrakciju. To je ono što je Pitagoru i načinilo genijalnim. Uzdigao je matematiku sa zemlje u nebo i u um! Sasvim dovoljno. Na kraju krajeva on je i „kum“ ove oblasti[inače je „kumovao“ i filozofiji]. Genijalno delo Pitagore je dakle apstraktna matematika,ali je svoju genijalnost pokazivao ne samo u matematici ved i u filozofiji koju je gradio na ovoj oblasti[broj je sve,počelo;arhe]. Ako bi Pitagorinu filozofiju „preobratili“ u 21 vek...shvatili bi da mnogo šta možemo da uzmemo za ozbiljno. Pitagora kao izuzetna intelektualna,harizmatična i genijalna figura,vrlo brzo je došao do svojih sledbenika i osnovao „tajno“[i religiozno] društvo,kojem je matematika bila bukvalno sve-pravo božanstvo. Za odavanje matematičkih tajni,kažnjavalo se smrdu! Pitagora je svoju „popularnost“ vešto iskoristio da još veštije promoviše svoje navodno božansko poreklo,i za malo u tome nije uspeo. Ali su na osnovu njegovih „pokušaja“ neki drugi uspeli i postali ili bogovi ili sveci[u hrišdanstvu,pogotovo]. Pitagorejstvo je delovalo neverovatnih hiljadu godina i pored velikih progona od strane Vizantije. Arhimed je naš slededi genije,ali mislim da osim pominjanja njegovog imena,nema potrebe da bilo šta više napišem...osim,eto...da je podigao matematiku na najviši mogudi nivo,koji narednih dvadeset vekova nede biti nadmašen...i da nije dao da mu

se diraju krugovi. Sada sledi jedna genijalna osoba koju moram uvrstiti po genijalnim radovima na dva mesta,ovde u oblasti matematike ali i kasnije u oblasti filozofije. Rene Dekart. Ujedinitelj broja,prostora i oblika...kartezijanski koordinatni sistem. Matematika je postala daleko razumnija nauka i mogla je da „crtežom“ prikaže čak i ono što je samo suvom apstakcijom moglo biti obuhvadeno-prostor. Odlično poznavanje matematike,pomoglo mu je u svom „kockarskom zanatu“ ali je daleko više pomogla čovečanstvu da se približi nečem daleko uzvišenijem. Gaus...još jedan velikan koji je imao bukvalno onakvu biografiju kakva je bajkovito pripisana Mocartu,ali kod Gausa to nije bila bajka. Niti su mu roditelji bili posebno pismeni,niti su bili ona vrsta roditelja koji bi pokušavali da svoje dete „pre vremena“ opismene. Naprotiv,njegov otac je imao „viziju“ da mu sin postane odličan kopač kanala. „Bez ikakvog povoda“,gotovo dvogodišnje dete je samo sebe ne samo opismenilo ved i naučilo matematici. A onda sledi slična priča kao kod Mocarta,otac je od deteta genija napravio cirkusku atrakciju. Ali za razliku od Leopolda Mocarta koji je bar „gurao“ sina da napreduje,Gausov otac nije odustajao od ideje da čim mu dete poraste i ojača, postane kopač kanala. Gausa je tokom čitavog života pratio nesredan život,a što se tiče same matematike,za neverovatne posledice koje de ga pratiti,sam je kriv. Dutljivost,povučenost i veliko poverenje u prijatelje,koštade ga gubljenja epiteta možda najslavnijeg i najgenijalnijeg čoveka koji je hodao zemaljskom kuglom. Sreda,pa su mu radovi kasnije pronadjeni,pa se slika o Gausu geniju donekle ispravila. Gausova „nova“ matematika je bila isuviše nadahnuta da bih mogao da poverujem da su Lobačevski i Boljaj do nje došli nezavisno. Bar da nije postojala „prijateljska veza“ izmedju ove trojice,pa da nekako i poverujem,ali kako god,Gaus je ipak prvi „potkačio“ do tada nedodirljivog Euklida i „napao“ trodimenzionalni prostor. Njegov rad ,dovršio je još jedan genijalni „momak iz susedstva“,Riman...i napokon je matematika dovedena do savršenstva,a Ajnštajn dobio u Rimanu i Gausu svoje „dobre vile“ koje su mu dale

mogudnost da završi svoj epohalni rad. Riman,inače Gausov djak i naslednik,ima sličnu biografiju kao i Gaus[po pitanju genijalnosti],samo što je par godina kasnije uradio ono što je Gaus sa tri. Pomenudu još jednog genija matematike,Minkovskog,čoveka koji je objasnio matematički Ajnštajnovu specijalnu teoriju i uveo novi pojam prostorvreme,odnosno pokazao da postoje četiri dimenzije. Poankare,Hilbert,Ferma...ostali su u situ i zaista im je malo nedostajalo da prodju ovo sito genijalnosti,i to pre svega zbog „životnih okolnosti”,ali naravno,ostaju velikani moderne matematike i umovi za pamdenje.

Sest genija matematike...sve ukupno,nauka je dala četrdeset i šest genija,ali du naravno ostaviti mesta za bar još četiri naučnika,jer je ogromna verovatnoda da sam nekoga opet nenamerno propustio,tako da du njihov broj izjednačiti sa brojem genijalnih umetnika i duhovnika. Zajedno,daklestotinu genija. Ali sad nailazimo na poslednju oblast,koja jeste daleko kompleksnija po pitanju podoblasti,medjutim kako jedan filozof mora da se bavi svim oblastima filozofije,jer ne postoji „čist“ ontolog,logičar,epistemolog,etičar,aksiolog…tako da nemamo ni „specijalne“ filozofe kao što to imamo kod umetnosti i nauke, ali po broju genijalnih ljudi i genijalnih radova,ne zaostaje ni najmanje za njima,naprotiv! Ovde još moram pomenuti da de pod pojmom filozofije biti i obuhvadena nauka zvana psihologija,nedu ih razdvajati,jer ima koren u filozofiji i apsolutni je deo nje.

Filozofija! Ovu disciplinu ljudskog duha sam s namerom ostavio za kraj i s namerom du je nešto „šire“ obraditi,jer ni u jednoj oblasti koja može da proizvede genijalno delo i da podari genijalnogu osobu,nema toliko ni genijalnih dela ni osoba kao u filozofiji. Drugo,da bi se neko uopšte mogao nazvati genijem,bez obzira da li je umetnik ili naučnik,mora biti i filozof.

Medjutim postoji jedna oblast i u filozofiji koja se mora bar donekle dodirnuti,makar „okrznuti“ ako govorimo o genijalnosti[ne samo filozofa]-

metafizika…niko ne može da zasluži epitet,ne samo genija, ved i visokoumnog i uzvišenog, ako je u „potpunoj svadji“ sa metafizikom.

Zaista su retke discipline koje u svom imenu nose tako uzvišene pojmove kao što su ljubav[filos] ili mudrost[sofia]. Naravno,reč-mudrost u ovoj kovanici,podrazumeva najširi mogudi smisao te reči. Kao i reč –ljubav,koja se može prevesti i kao strasno težiti ka nečemu ili voleti. Kao i za matematiku,kovanicu-filozofija ,prvi je upotrebio Pitagora,nazvavši sebe – filosofosem,odnosno ljubiteljem mudrosti. Još redje su teorijske discipline koje imaju tako dugu tradiciju kao filozofija,samo matematika i rana astronomija. I na kraju,iz filozofije su proizašle gotovo sve budude i prirodne i društvene nauke. Filozofija „zvanično“ vodi poreklo iz stare Grčke i šestog veka pre nove ere,pa tako ima tradiciju dugu preko dve i po hiljade godina,zaista veličanstvena istorija ljudske misli. Medjutim,to svakako ne znači da je tada po prvi put ili odjednom nastalo filozofsko mišljenje iz ničega. Prve postavke i postupci filozofskog razmišljanja nastali su daleko ranije i na sasvim drugim mestima...Egipat,Persija,Indija,Vavilon...ali razlika je u tome što takva filozofska mišljenja nisu bila oslobodjena onog mitskog,religioznog ili umetničkog u njima,tek u staroj Grčkoj filozofija je uspela da se oslobodi ove mešavine i da se izdigne u cišto umnu oblast koja ima kritički,teorijski i racionalniji pogled na svet. Filozofija kao disciplina nema svoju tačno odredjenu definiciju,bez obzira što su mnogi pokušavali da je daju[ili čak misle i da su uspeli]. Od Platona,preko Aristotela,Epikura,Hegela,Hajdegera,Goldmana i ostalih filozofa i njihovih definicija,danas ništa nismo bliže konačnom i ispravnom pojmovnom izrazu filozofije. Objašnjenje je vrlo logično,ne samo zbog toga što je filozofija najkompleksnija disciplina ljudskog uma,ved ne postoji disciplina u kojoj vlada toliko malo slaganja u pogledu odredjenja suštine same te discipline.

Svaka filozofska škola,pravac ili znamenitiji pojedinac u ovoj oblasti,pristupaju definisanju pojma filozofije,nastojedi da pri tome ostanu

dosledni svojim polaznim pretpostavkama i osnovnim principima.

To,naravno ,dovodi do drugačijeg shvatanja suštine same filozofije. To nije posledica nekog nedovoljnog saznanja,nesporazuma ili poslovične sklonosti filozofa ka osporavanju,kritikovanju ili preterivanju,ved je to posledica nemogudnosti da se iz raznorodnih polažišta dodje do istog ishodišta. Zato je sasvim normalno da u filozofiji nema opšteprihvadene važede definicije iste.

Istina je da ova „raznolikost“ sasvim zbunjuje ljudski um,koji bi u svemu hteo da pronadje čvrste i nepromenjive kriterijume,ali tako nešto ne može da mu pruže ni „egzaktne“ nauke,a još manje jedna toliko kompleksna,sveobuhvatna i duhovno uzvišena „nauka“ poput filozofije. Što se genijalnosti tiče,utoliko bolje...upravo joj ta raznovrsnost,osporavanja,nerazumljivost,kritike,spekulacije ili protivrečnosti ,uz specifičnost osnova i cilja same filozofije,daje sa pravom „naziv“-pravo „porodilište genijalaca i genijalnih radova“. Lično filozofiju „vidim“ kao – strpljivo,metodično,umno traženje istine o univerzumu,životu i samom čoveku[i društvu],pa du je kroz takav pristup i povezati sa mogudim genijima i genijalnim delima ove oblasti.

Nedu dakle idi u „onu“ filozofiju pre Antike, a i sam ovaj period du više obraditi zbog samog značaja u nastanku ove discipline,nego zbog filozofskih genija tog doba. Genijalnih dela u ovom periodu zaista imamo i to u velikom broju ali su nam opširnije biografije koje bi pomogle u ocenjivanju životnih okolnosti,karaktera,moralnosti ili nekih drugih specifičnih osobina genija zaista oskudne ili nepouzdane da bih se duže zadržao na ovom periodu.

Mada,ved sam pominjao,s obzirom na doba o kojem se radi a na osnovu istog u drugim oblastima,kod antičkih filozofa imamo daleko više dostupnih i „proverenih“ podataka. Tako da du ipak uspeti da od možda zasluženih tridesetak genija te epohe[verujem da ih je najmanje toliko bilo] ipak nekako izdvojim njih desetak,pa čak pojedine i u zlatne standarde. Za razliku od ostalih,gore obradjenih genija i njihovih dela,ovde nedu prvo izdvojiti zlatne

standarde,pa prema njima naknadno pronalaziti ostale genijalce,ved du krenuti hronološki[sa filozofijom mora tako],a posebno du naglasiti koji su mi to zlatni standardi u glavi bili. Pa da krenemo...

Tales! Vrlo bogati trgovac iz grada Mileta na obali male Azije,koji je napustio svoje zanimanje a sav stečeni novac uložio u sticanje znanja[zamislite danas tako nešto...pa ne možete,naravno]. Obišavši čitav istok i Egipat,gde se upoznao sa matematikom,astronomijom i tamošnjim „filozofskim“ razmišljanjima,vrada se u rodni grad i postaje prvi filozof u istoriji u pravom smislu te reči. Nezadovoljan mitološkim objašnjenjima sveta,napusta takvu „priču“ i pokušava da objasni postojeci poredak u prirodi kao niz posledica nekih realnih uzroka. Postavlja prvo pranačelo[uzrok svih stvari,njihov početak i kraj],i pronalazi ga u vodi. Da ništa drugo nije uradio[uzevši u obzir i to da je bio daleko od istine i da je bio u apsolutnoj svadji sa apstrakcijom],ovo je dovoljno da se Tales nazove genijem,jer treba imati u vidu gde,kada i u kakvim „spoznajnim okolnostima“ je živeo. Na stranu to što je bio odlilčan matematičar,što je dosegao do stadijuma mudrosti,što je Pitagorin učitelj i što je uticao na još dvojicu velikana filozofije,Anaksimandera i Anaksimena...kao i to da je bio jedan od takozvanih „sedam mudraca“,to nema toliki uticaj da u njemu vidimo genija koliko činjenica da je shvatio „gde može da leži istina“ ili tačnije-gde ne može da leži. Dakle,Tales možda nema sve potrebne osobine,odnosno nismo sigurni,jer je i pored poprilično bogate biografije ipak to period od pre 2600 godina,ali to de važiti za sve genije helenskog doba. Anaksimander ide na ovu listu iz drugog razloga,kao što je Pitagora prvi „uveo“ apstrakciju u matematiku,Anaksimander je još pre njega to uradio sa filozofijom,pa postaje sa razlogom rodonačelnik apstraktne filozofije,koja tek tad dobija onakav oblik kakav de imati sve do današnjih dana. Pitagora je slededi genije,ali s obzirom da je ved delom obradjen u oblasti matematike,ovde du ga preskociti. Dalje,u ovom takozvanom kosmološkom razdoblju filozofije u

Elejskoj skoli nisam pronašao filozofe genijalnog kova,bez obzira što je filozofija u tom periodu doživela vrhunac apstrakcije helenskog perioda,pre svega zahvaljujudi izuzetnom misliocu i filozofu koji je na samoj granici genijalnosti-Parmenidu, i donekle Zenonu. A onda sledi strahovit skok,ka prvom zlatnom standardu genijalaca filozofije,Heraklitu. Čovek koji je aktuelan bukvalno kroz čitavu istoriju filozofije. Ne postoji genijalni filozof koji u glavi nije imao bar delid Heraklitovih stavova,a mnogi od njih bi „potpisali i sve Heraklitove fragmente“[Hegel,Sokrat,Platon…]. Čak,tvrdim...Heraklita i njegove principe[ne obavezno iste i sve]mogu ubaciti u „obavezne“ u postulatima svih bududih genijalnih filozofa. Ko Heraklita nema „u glavi“,nije ni ozbiljan filozof,a o genijalnosti može samo da sanja.

Heraklit nema samo veliki uticaj na filozofe,ved i na gotovo sve budude religije,na umetnost[književnost pre svega],a evo,pokazuje se u današnje vreme i sve više i na prirodne nauke. On je po tom osnovu,možda i najvedi vizionar u istoriji čovečanstva. Sa tri genijalne rečenice,nije morao više ništa da uradi[a uradio je zaista mnogo toga,samo ono što znamo],da bih ga proglasio genijalnim. Razbio je „zdravorazumsku“ sliku sveta,a njegove umne vizije o univerzumu kao dinamičkom procesu,tek danas postaju vrlo aktuelne. Takodje,i po životnim okolnostima i karakteru,“dokazuje” svoju genijalnost. Posle ovog velikana genijalnosti,za Leukipa,Demokrita ili Empedokla,mogao bih redi da nisu „imali srede“ ali Anaksagora je ipak uspeo da se „provuče“ u društvo genijalaca,pre svega što sa njegovim dolaskom u Atinu i pod njegovim uticajem nastaje veliki uspon filozofije koji se završava velikanima uma i duha Sokratom,Platonom i Aristotelom. Drugo,vezano za Anaksagoru,jeste njegovo „seme stvari“-nus[um],koji predstavlja „prekretnicu“ u filozofskom pogledu na svet. Ovde se završava dominacija kosmološkog razdoblja i dolazimo do takozvanog antropološkog razdoblja,težiste je prebačeno sa kosmosa na čoveka. Sofisti su ga započeli,ali na jedan potpuno pogrešan način,tako da osim pominjanja Protagore i Gorgije,koje bih svrstao u „samo“ –dobre filozofe,ostali nisu

vredni pomena,bar vezano za ovu knjigu i njenu temu. Antropološko razdoblje se završava jednim filozofom koji svakako spada u genije filozofije,bez obzira što je “biografija“ tog čoveka još uvek ogromna nepoznanica za nas,tako da nismo sigurni da li je polumitska Platonova tvorevina ili je zaista bio ono[i onakav] kao što to Platon „govori“ u dijalozima. Naravno,u pitanju je Sokrat. O njemu kao i o Aristotelu je suvišno govoriti u smislu potvrdjivanja njihove genijalnosti,tako da du ih,naravno,uvrstiti sasvim zasluženo u to društvo ali se nedu baviti njihovim opstepoznatim[bar za „umno“normalne ljude] delom. Isto važi i za Platona,ali pošto njega uzimam i kao zlatni standard,malo du se osvrnuti na ono što ga pre svega čini genijem. Sa Platonom počinje kratko sistematsko razdoblje u filozofiji[zavrsava ga Aristotel],ali sa njim dobijamo daleko više,idealizam,kao ontološko stanovište,sa kojim se danas opet sve više susredemo,kao i nešto što je prvi put upotrebio Heraklit a Platon[Sokrat] doveli do savršenstva-dijalektiku ili dijalektičko saznanje,koje de biti paradigma sve do Hegelovog doba. Pored svih genijalnih >dijaloga< ovog velikana,moram istadi njegovu zamisao idealne države[Država],koja za mene inače nikada nede predstavljati utopiju,ved jedino mogude društvo koje vodi ka blagostanju. Platon je imao još jednu prednost nad ranijim filozofima,bio je i mudrac. Dakle,stara Grčka nam je podarila osam[sa Pitagorom] genija i dva zlatna standarda,ali ponavljam,broj bi sasvim izvesno bio daleko vedi da je njihovo stvaralaštvo i život bio dostupniji i istoričarima i istoričarima filozofije. Sada dolazimo do onog dela filozofije koje nazivamo helenističkom[ili helenističko-rimskom],koja obuhvata period od pada Atine i velikih osvajanja Aleksandra Makedonskog pa sve do početka srednjeg veka,dakle period od gotovo hiljadu godina. Gledano kroz prizmu filozofije,od smrti Aristotela pa sve do kraja novoplatonizma. Ovaj period nije baš ispunjen genijalnim stvaraocima a ni nekim posebnim genijalnim delima,iz razloga što se ova filozofija uglavnom bavila stvarima koje su bile adekvatne vremenu u kom je nastala-praktičnim stvarima života. Čovek bez

„oslonca“,osamljen i u vakuumu koji je nastao slomom opšteg dobra,nije baš naprezao mozak o svemu,poput „dokonih“ filozofa Antike,ved je isključivo razmišljao kako uprkos sveopštoj pometnji i nesredi,uman čovek može dostidi ataraksiju[duševni mir]. U ovom periodu se pojavljuju pet nešto “jacih“ škola filozofije, vredne pomena...epikurejska,stoička,nova akademija,skeptička i novoplatoničari,ali ni jedna ne može da se pohvali genijalnim filozofima[u „pogrešno vreme su delovali“],mada je naravno bilo velikana filozofije i u tom periodu,i bilo bi lepo da se pomenu. Epikur,nijansa je odlučila da ne bude na ovom spisku genija i to samo zbog “čistog materijalizma“,da je nešto ranije ili kasnije rodjen,bio bi možda i genijalan filozof jer potencijal je sasvim sigurno imao. Od njegovih sledbenika i naslednika,niko više ne zavredjuje pažnju. Kod stoika,pa trojica bi bila vredna epiteta odličnih filozofa,ali daleko od genija,Zenon,Seneka i Epiktekt.

Skeptička škola sa vrednih pomena Pironom i Sekst Empirikom koji su ostavili traga i za poimanje današnje filozofije pa i nauke,skrenula je u apsolutnu krajnost i čini mi se da je „opšti antički raspad“ kod ove škole ostavio najdublji trag po pitanju „kvara na umu“. Nova akademija još gore stoji sa velikanima filozofije,oni ih ustvari i nemaju,uz neke, nešto boljih „pokušaja od filozofa“,Karneada ili Arkesilaja,ništa drugo nisu ponudili. Novoplatoničari kao da su osetili totalan krah filozofije i početak mračnog doba srednjeg veka pa su poslednji trzaji da vrate filozofiju pravom putu,donekle i uspeli. Dali su mnogo velikih imena,pomenudemo Filona,Plotina,Porfirijusa,Prokla,Plutarha...! Da ipak ovaj milenijumski period ne bih ostavio bez i jednog genijalca,zaista,dugo sam vagao i na kraju ipak u spisak „večnih“ ubacio Plotina[mada je bila oštra borba sa Epikurom,baš oštra]. Sada,zanimljivo,ulazimo lagano u mračni srednji vek[za sve,ne samo za filozofiju] ali kontradiktorno,tu nailazimo na nešto vedi broj velikih umova ove oblasti,pa čak i poprilično genijalnih. Naročito se to odnosi na period apologeta,odnosno ranu patristiku i na neke drčne trzaje pojedinih sholastičara,koji su uspeli da „prokrijumčare“ i u takvim uslovima,neke

odlične filozofske ideje. Tertulijan je pronikao u samu suštinu religioznosti ne na „klasičan“ apologetski način[kao Origena]ved mešajudi i kombinujudi religiju,filozofiju,etiku,kosmologiju i psihologiju. Kao izuzetan mislilac,ostavio je duboke korene u zapadnoj filozofiji i narocito uticao na kasnije filozofske stavove Avgustina,Paskala,Kjerkegora i Jaspersa. Njegove čuvene verske paradokse,iskoristili su kasniji teolozi u odbrani religije na pitanja za koja zapravo nisu imali odgovore. Zato mu je i pripisana čuvena maksima„verujem jer je apsurdno“,koju ustvari nije nikada izgovorio ali na dobar način opisuje suštinu njegovih razmišljanja i filozofije. Ono što ovaj genijalni mislilac jeste napisao i time učvrstio veru na temelju paradoksa je-„sin božji je raspet i mi se ne stidimo iako je to sramota. I umro je sin božji,to je sasvim pouzdano ali je besmisleno. I posle sahrane je vaskrsao,to je nesumnjivo jer je nemogude.“ Genijalne tri redeniče[ima ih još,naravno],iz kojih jednostavno „curi“ velicanstveni um i intelekt. Najzad,Tertulijan je prvi „razotkrio“ Aristotelovu filozofiju u negativnom smislu,za šta mu odajem posebno priznanje. Možda ovaj genije nije zbog oskudnosti biografije baš za zlatni standard ali njegov sledbenik svakako jeste, Aurelije Avgustin,prvi pravi hrišdanski filozof. O njegovom životu i delu se zna sasvim dovoljno da bi smo ga uvrstili u velikane filozofske misli. Ono što je dovelo do genijalnog stvaralaštva Avgustina,je zapravo činjenica da je ponikao iz najbolje antičke tradicije a završio preko manihejstva u samoj srži hrišdanstva. Začetnik je renesanse nekoliko vekova pre nego što je i nastala. Manihejstvo i platonizam koji je zastupao i na kraju napustio,kasnije se pokazalo samo prividno,naime,jasno je da ova dva pravca leže u samoj osnovi njegove hrišdanske filozofije, sve do njegove smrti. O umnim „sposobnostima“ Avgustina,nema potrebe govoriti,jer „Ispovesti” sasvim dovoljno govore o tome. Posle ova dva genija,rane patristike i početka sholastike,ponovo sledi jedno mučno „umno“ zatišje od nekoliko vekova u filozofiji,pre svega zahvaljujudi oštroj dogmatici crkve i opasnosti da se istoj suprotstavi. Uz par bezuspešnih „pokušaja “vizantijskih filozofa,da se upišu u „društvo

velikana“,zapad evrope je bukvalno tonuo u potpuni umni mrak. Mali trzaj jednog velikog filozofa jedanaestog veka Anselmusa,kao da je nagovestio da de nešto, krupnim koracima, krenuti putem „stare slave filozofije“. Najzad,u slededem,dvanaestom veku dolazimo do jednog filozofa koga možemo po svemu nazvati genijalnim,Pjera Abelara. Abelar je “romantičnim dušama” poznat i prema svojoj ljubavi prema Heloizi,ali ih je zlosredna „sudbina“ rastavila,a smrt opet spojila...s obzirom da je sve to zaista snažno ostavilo traga na ovom filozofu,nije isključeno i da je uticalo na njegovu kasniju filozofiju[naravno,ne direktno,ali na njegove filozofske poeme,da]. Upravo iz njegovog autobiografskog dela „Istorija mojih nesreda“,kao i čuvenih „prepiski“ sa Heloizom i pesama,vidi se taj uticaj ali i visoki književni dar koji je posedovao kao i univerzalnost njegovog duha. Što se filozofije tiče,nedu vas opteredivati njegovim stvaralaštvom ali du pomenuti ne samo da je genijalno[Da i Ne,Dijalektika...],ved se prvi usudio da „dirne“ tamo gde ne treba i to u najnezgodnije vreme...suprotstavio se autoritetu crkve,koja je tada imala filozofsku maksimu-verujem da bih razumeo! Njegova promena ove crkvene maksime u –razumem da bih verovao,koštala ga je ne samo ekskomunikacije ved i kastriranja[zbog Heloize] i tamnice. Ipak,koliko god delovao kao hrabar čovek i zbog svoje tajne ljubavi[zabranjene] i zbog smelosti da se usprotivi crkvi,Abelar je ostao u istoriji zabeležen kao ekstremni „patološki“ slabid i kukavica. Iz ovog perioda možemo još pomenuti Skotusa,Lulusa i Lombardusa koji se mogu smatrati genijalnim umovima ali im je stvaralaštvo bilo ispod tog nivoa[najviše zbog straha,razume se],pa ih nedu uvrstiti na listu. Slededi koji zaslužuje mesto na njoj[bez obzira što ga lično ne bih stavio,ali po „svom pravilniku“ moram, je svakako Toma Akvinski. „Drugi Aristotel“ kako su ga zvali savremenici je svakako zaslužan za „upumpavanje“ razuma u religiju,i za postavljanje preko potrebnog mosta izmedju znanja,odnosno spoznaje i vere. Ne sme se zaboraviti ni njegovo genijalno delo „Summa theologica“,jer spada medju deset najznačajnijih i najumnijih dela filozofije. I što se tiče sholastike i

srednjeg veka,to je otprilike sve od genijalaca,mada du pomenuti i neke filozofe ili učitelje životne filozofije tog doba koji zaslužuju ako ne mesto medju genijalnim,ono bar medju velikim filozofskim umovima Albertus Veliki,Francisko iz Asize,Bonaventura,D.Skotus,R.Bekon i najzad Viljam Okamski,koji čini „granični prelaz“ ka renesansi i početka borbe slobodnog uma u pobuni protiv sve „nemilosrdnije“ ali i umno otupele i sve umornije sholastike. Ponovo se vradamo filozofiji koja traži smisao života van sholastičkog tradicionalizma i čovekovo novo mesto u svemiru. Iako prvi i „najvedi udar“ protiv crkve čini Nikola Kuzanski,njega nedu uzeti u obzir zbog par stvari koji ne karakterišu genija ali,eto,pominjem ga kao inicijalnu kapislu renesansne filozofije. Ustvari,Kuzanski je kod sebe imao dva ključa...jednim je zaključao kapije srednjeg veka a drugim otključao kapiju preporoda i reformacije. Petrus Ramus,i pored ne baš zavidnog stvaralaštva,ipak u svojim -dijalektičkim podukama, obznanjuje svoju visoku umnu sposobnost i genijalnost ali i obznanjuje još nešto bitnije,krenuo je u konačan obračun sa “crkvenim Aristotelom“ i sholastikom i to na tada izvanredan način,prirodnom logikom i prirodnim sudom. Još nekoliko filozofa ovog doba[iz raznih „područja“ filozofije] vrednih svake pažnjeGasendi,Paskal,Erazmo Roterdamski,Makijaveli,Mor,Kampanela i veličanstveni Francisko Suarez bili su vrlo blizu ulasku u odabrano društvo[pogotovo potonji] ali sam se na osnovu „zadatih parametara“i zlatnih standarda, ipak odlucio za Lutera,Bemea i Bruna. Martin luter je bio monah i verski pripovednik koji se zalagao za povratak hrišdanskim korenima,vradanje transcendentalnom Bogu i izbacivanje filozofije i religiozne nauke[sholasticke teologije] iz same religije. Tako da ga više posmatram kao pravog apologetu,a ne kao filozofa,koji je od „hrišdanstva“ hteo da napravi,upravo-hrišdanstvo. Koliko god veliki njegov um bio i koliko god da je zaista bio u pravu,shvatio je na kraju da ništa nede uspeti da uradi ako ne uvuče i deo filozofije u priču. Tek tada mu je pošlo za rukom da ne samo obezbedi ogroman broj sledbenika ved i da zaista napravi reformaciju u

velikom delu tadašnje crkve. Energican poziv crkvi i vernicima da se vrate „svetom pismu“ i osporavajudi autoritete papi,episkopima i saborima,odjeknuo je širom zapadne evrope. Reformacija je vrlo brzo obuhvatila ne samo crkvu ved i same ljudske misli. Ali kao i svaki genije morao je da svoju genijalnost „bolesnim“potezima i da pokaže...od svoje početne ideje,kreacije i puta kojim je krenuo,završio je na sasvim pogrešnom cilju,kao potpuno zalutali i izgubljeni putnik. Jakov Beme,obudar po profesiji ali i filozof diletant i veliki mislilac. Nije toliko prihvaden od „sveta filozofa“ ali je ostavio mnogo dublji uticaj od vedine njih. Njegovo delo-Aurora,koje je uz još par traktata objavljeno za njegovog života,izazvalo je mnoge kritike,što je dobro za jednog filozofa-pisca početnika. Medjutim,po Bemeovoj smrti „pronadjeno“ je još dvadesetak njegovih knjiga,koje su objavljene tek krajem sedamnaestog veka u Holandiji. Osporavanje „informatičkog“ znanja i odbacivanje učenih autoriteta,najviše je doprinelo da se ovaj filozof ne shvati u potpunosti. Medjutim,u njegovim poznijim radovima,naročito u genijalnom delu-„Mysterium magnum“,moglo se naidi na sve ono što je karakterisalo ovog čoveka i njegovo filozofsko razmišljanje. Samoukost i protivljenje sticanju znanja,dovele su do nekih zaista smešnih stavova Bemea,pogotovo po pitanju istorije filozofije ali u istim tim spisima nailazimo na mnogo ozbiljnih tema koje „savladava“ upravo svojom genijalnošdu,pa mu tek kasnije mnogi filozofi daju epitet „fantastičnog filozofa“ i vizionara.

Njegovo učenje se neverovatnom brzinom širilo zapadnom evropom i stekao je ogroman broj sledbenika. Uticao je svojim delima snažno na nemačku klasičnu filozofiju,naročito na Šelinga i Hegela. Bemeov život i njegovi aktivatori inspiracije su posebna priča,još od detinjstva doživljavao je izuzetne duhovne ekstaze,verujudi da u tim terenucima sam Bog boravi u njemu. Djordano Bruno...životna priča ovog buntovnog Italijana je zaista za posebnu knjigu,možda bi „Istorija mojih nesreda“ daleko više odgovarala biografiji ovog filozofa nego Abelara. Ali o tome,kad dodje vreme...da se vratim njegovoj filozofiji. Spojio je u svom učenju sve ono što je i trebalo da

bi došao do istine...i hrišdanstvo i panteizam,kosmologiju,nauku,metafiziku,antropologiju,elemente onoga što de kasnije biti poznato kao evolucija...i zaključio kroz teoriju nešto što mi tek danas otkrivamo uz pomod neverovatnih „nebeskih“ teleskopa. Mnoge njegove stavove,nauka je potvrdila a zaista nemamo pojma kako je on u to doba do njih uopšte mogao dodi. Zbog tvrdoglavog branjenja svog principa„nezavršenog kosmosa“[što je bilo tačno],zamerio se teološkom „završenom kosmosu“,što ga je uz branjenje heliocentričnog sistema na kraju stajalo lomače,sa koje je sa jednim-„da“ mogao da se spase,ali je ostao dosledan,i izgovorio,po meni jednu od najčuvenijih rečenica u istoriji-„Možda vi s vedim strahom donosite ovu presudu,nego što je ja primam“! Dokazalo se da je i to bilo tačno! Sa ovim velikim genijem,završavam period renesanse,reformacije i srednjevekovne prirodne filozofije. Ulazimo u novo doba ili novovekovnu filozofiju,koja de istu dovesti do gotovo samog vrha,zahvaljujudi ponovnom vradanju temelju-spoznajnih modi, i dati najvede genije u ovoj oblasti. Ali odmah na početku ove „epohe“ filozofije,nastala je oštra podela medju filozofima. Jedni su tvrdili da su spozajne modi u čulima[empiristi] dok su drugi osporavali takvu tvrdnju i verovali da je spoznajna mod u razumu[racionalisti]. Empiristička filozofija,bez obzira što je u to doba delovala logičnija i primamljivija i donosila sasvim nešto novo u odnosu na dotadašnja filozofska razmišljanja,pa je čak pustila deo korenja duboko u dvadeseti vek i uticala na mnoge filozofe i budude filozofske pravce,ipak,sa današnjeg gledišta i filozofije i nauke,ja je ne bih svrstao u ozbiljan filozofski pravac. Jeste dala zaista velike umove,F.Bekona,Dž.Loka,T.Hobsa...kojima nedostaju dve do tri „G-osobine“,da predju sam prag genijalnosti. Nasuprot njima,u racionalističkoj „opciji“ imamo gotovo sve same genijalce,bez obzira što se i racionalizam nije pokazao kao baš „uspešna metoda“ spoznaje.

Dakle,empiriste du preskociti i idem ka prvom geniju,i to zlatnom standarduR.Dekartu. Dekart je jedina osoba koja je svesno išla u školu da bi učio da ga pogrešno uče. Da bi na kraju školovanja proveo još dve godine u učenju

besmislenog zanimanja,zvanog-prava. Ali ono što je bitnije od svega,slobodno vreme[a imao ga je malo,s obzirom da je ustajao u podne a nodu obično pijančio i kockao se],provodio je učeci ono što je voleo,matematiku i filozofiju[iz kreveta,naravno]. Zatim je „malo došao sebi,,napustio nodni život u Parizu i odlučio se na još gluplji potez,da ode dobrovoljno u vojsku. I to dva puta, na dve različite strane. Medjutim,to se na kraju pokazalo kao izuzetno dobar potez jer ne samo što nije opalio ni jedan metak,nego je imao toliko slobodnog vremena da se apsolutno posveti svojoj matematici i filozofiji prirode. Takodje je sa vojnim jedinicama mnogo i putovao,što mu je dosta pomoglo da se upozna sa raznim kulturama,umnim ljudima i raznim filozofskim razmišljanjima. Posle „vojevanja“,Dekart se vratio svojim ranijim porocima ali se i sasvim ozbiljno posvetio filozofiji i matematici. Nije imao mnogo ni razumevanja ni simpatija prema bilo kojoj umno-duhovnoj disciplini antičke Grčke pa i helenističkom periodu,pa je oštro napao i njihovu matematiku ali i vedinu filozofa. Nedu vas ovde mučiti njegovom “suvoparnom” filozofijom,osim što du redi da je po uticaju skoro ravna Heraklitovoj,Platonovoj ,Aristotelovoj,Kantovoj ili Hegelovoj. Gotovo svako delo mu je genijalno,od „rasprave o metodi“ do „principa filozofije“.

Naravno,crkva je odmah reagovala,jer su pojam razum i religija bili još u svadji,i zabranila sva njegova dela. Dekart je napisao šest velikih dela,i svakako da bi ih napisao mnogo više da nije umro mlad i da nije bio jedan izuzetno plašljiv čovek. Taj strah je naročito pokazivao kada je crkva u pitanju,pa je zbog te činjenice vrlo malo objavljivao i to tek po nagovoru drugih. Glave mu je došla hladna i vlažna klima Švedske[uvek je bio slabog zdravlja] gde je bio „učitelj“ mlade kraljice Kristine. Dekart je bio izuzetno lenj čovek i zaista je ustajanje pre dvanaest časova za njega bila „nodna mora“,medjutim Kristinina „naredba“ je bila jasna:-„u pet ujutru da si kod mene“!!! Možda je i ovo menjanje stare navike i ranojutarnji dolasci po ledenoj hladnodi u dvor,za njegova od malena nežna pluda bila ubitačna,ko zna šta bi nam ovaj veliki genije još podario. U svakom slučaju,opšte je

pravilo da se periodi filozofije kod istoričara filozofije uvek dele na-filozofiju pre Dekarta i filozofiju posle Dekarta. B.Spinoza...još jedan zlatni standard,jevrejin po poreklu,rodjen u tadašnjoj Meki slobodne misli,Holandiji. Bavio se medicinom,matematikom i filozofijom. Nemaština ga je uvek pratila u životu,medjutim i kada je došao do vedeg novca,izgleda da nije baš imao običaj da plada svoje dugove[Jevrejska krv]. Zbog te „zaboravnosti“ i nije bio baš omiljen gradjanin tadašnjeg Amsterdama. Ali je zato svetu podario svoj veličanstveni um, pa verujem da su znali koliko de slavan biti,tadašnji trgovci,kafedžije i berberi bi mu oprostili sve dugove. Još jedan od retkih koji su svoju filozofiju[ovoga puta metafiziku] živeli. Danas najpoznatiji po najširem mogudem filozofskom objašnjenju panteizma,medjutim treba pomenuti da je Spinoza bio široko obrazovan i da je podario velika dela u mnogim oblastima,uostalom njegova najgenijalnija dela su Etika i Teolosko-politički traktat. Da ne bih sa filozofima produžio ovu knjigu daleko van planiranog,ostavljam zanimljivog Spinozu i odmah prelazim na slededeg genija i opet „zlatnog“ Lajbnica. G.V.lajbnic je jedan od onih koji su veoma rano u detinjstvu ved umnogome poznavali mnoge nauke,a narocito filozofiju,matematiku i prava. Najmladji Dr. u istoriji[uz Vajningera],sa samo 21 godinom. Tvorac matematičke analize[uz Njutna],napisao je veliki broj filozofskih spisa od kojih su najmanje tri genijalna-Rasprava o metafizici,Teodiceja i Monadologija. Zanimljivo da je Labnic za života bio izuzetno cenjen ali je njegova slava tako brzo splasla,da je njegova smrt ostala nezapažena čak i u rodnoj zemlji.

Medjutim,posthumna slava je vrlo brzo vradena,tako da danas Lajbnic ima zaista posebno mesto u istoriji filozofije. Takodje…opet „romantičnim dušama” poznat kao ljubavnik u “zabranjenoj vezi” sa udatom Sofijom Šarlotom,koja mu je i bila velika inspiracija u životu i stvaralaštvu. Ovde bi još trebalo pomenuti Volfa i Berklija,koji nisu genijalci ali su u onom krugu visokih umova kojima je malo nedostajalo da prekorače prag genijalnosti.

Sledeci genijalac ovog vremena je D.Hjum,Škot koji je završio epohu

empirista i racionalista tako što je obe,vrlo pametno, ubacio u koš skepticizma. Shvatajudi da se iz čulnog[iskustvenog] ne može pouzdano ništa tvrditi o prošlosti niti se egzaktno može predvideti bududnost,a još manje je to mogude iz racionalističkih spekulativnih metoda,nije mu preostalo ništa drugo nego da zaključi da sva saznanja,izuzev onih koja se matematičkologički mogu potvrditi i opisati empirijskim činjenicama,treba odmah odbaciti,jer su obmana. Ovako razmišljanje presudno je uticalo na začetnika nemačke idealisticke filozofije I.Kanta i na početak takozvanog kritičkog razdoblja. U ovom periodu javlja se još jedan „filozofsko-oportunistički pokret“-prosvetiteljstvo,koje što se filozofije tiče ima jedan sasvim sužen „prostor delovanja“ i lično ga smatram[ne u svim delovima] kao „smetnju“ bržem filozofskom napretku,ali je imao vrlo veliki i važan uticaj na neke društvene nauke i celokupnu politiku tog doba. Što,opet ne znači da su predstavnici ovog pokreta bili filozofi „nižeg reda“,ali Monteskije,Dalamber,Holbah,Lametri...ne spadaju u filozofe posebno visokog uma,što se ne može redi za Rusoa i Voltera koji i pored pogrešnog pristupa,svakako jesu bili genijalni filozofi. Ustvari,prosvetiteljstvo je osim u oblasti prirodnog prava i društvene organizacije,za koja im treba odati veliko priznanje,u svemu ostalom[narocito po pitanju religije] imali izuzetno besmislen pristup. Zato Rusou za doprinos gore opisanim valjanim stvarima i Volteru kao izuzetnom misliocu i umu u mnogim oblastima,sledi mesto medju genijalnima. Pretrčao sam preko prosvetiteljstva jer nas čeka „velika četvorka“ nemačke idealističke filozofije,i veliki skok ljudskog uma kroz filozofiju svesti i samosvesti,Kant,Fihte,Šeling i Hegel. Ova četvorka ,naravno,zasluženo ide u genije,a Kant i Hegel i u zlatne standarde. Trebalo bi iz ovog perioda pomenuti i Jakobija i Šlegela kao ne baš genijalne ali umove koji su imali dosta uticaja na ovu filozofiju. Imanuel Kant,osnivač nemačke klasicne filozofije i potpuno novog pogleda na svet,svoja razmišljanja je pre svega zasnivao na temelju dva principa,Njutnovog „zakona prirode“ i Rusoovog „zakona ljudske prirode“ i od njih stvorio

obrazac modernog naučnog mišljenja. Ipak Kant nije imao tako „dobar start“ u početku,kao što se misli. Da nije bilo Hjuma,teško da bi imali i Kanta,koji se tek sa Hjumom „trgnuo iz dremeža dogmatike“ i krenuo ispravnijim pravcem. Kantova genijalnost leži u tome što je „pokušao“[donekle i uspeo] da pronadje ispravne puteve ka saznanju,prekidajudi dotadašnje načine koji su ležali u otkrivanju uzroka zablude,ved krede u potragu za odgovorom šta je uopšte istinsko saznanje. Ono što je zanimljivo kod Kanta i što ga čini jednim od najvedih filozofa je jedno-„ali“...naime,Kant uvek svojoj prethodnoj tezi suprotstavlja antitezu. To njegova dela čini malo konfuznim i nerazumnim ali Kant je upravo onaj tip genijalnog filozofa koji potvrdjuje „osnovno pravilo filozofske genijalnosti“-biti nerazuman i pisati toliko nerazumno,da ponekad ni sam ne znaš šta si hteo da kažes![Naravno,ovo važi samo za one koji imaju i žele nešto pametno da kažu,puko namerno teško razumljivo blebetanje koje nema veze sa bilo čim,ne spada u genijalnost ved u debilizam]. Zato genijalni „Kritika cištog uma“ i „Kritika praktičnog uma“ i spadaju medju one najteže knjige filozofije ali je u njima rečeno nešto što samo najuzvišeniji i najnadahnutiji umovi mogu da izgovore. Fihtea i Šelinga sa njihovim subjektivnim i objektivnim idealizmom preskačem[inače jesu genijalni],da bih zastao kod slededeg zlatnog standarda,Hegela. Sa Hegelom i njegovim apsolutnim idealizmom,nemačka idealistička filozofija dostiže svuju najvišu saznajno-teorijsku zrelost. Njegova filozofija se zasniva na jednoj rečenici-„pre istine saznanje ne saznaje ništa istinito“! Dakle,nije mogude ispitati mod saznanja pre upuštanja u sam proces spoznaje,jer bi to bilo podjednako apsurdan potez,kao što je onaj iz poznate grčke priče–o čoveku koji je hteo da nauči da pliva pre nego što udje u vodu. Hegel ne želi da mirno,poput Kanta, stoji pored obale i posmatra svetski tok zbivanja,mudrujudi o tome da li je njegovo saznanje uopšte mogude. Hegel je mislilac koji hrabro skače u mutnu Heraklitovsku reku i pliva ka istinskom saznanju. Hegelovom umu[pričam o umu ,ne o genijalnosti],jedino je ravan Heraklit i Platon. Fenomenologija duha,Logika i

Enciklopedija filozofskih nauka,su dela koja kao i kod Kanta traže neverovatna nadahnuda i još neverovatniji um. Hegel je imao jako mnogo sledbenika i poštovalaca još za života,medjutim posle njegove smrti,došlo je do dubokog neslaganja u shvatanju Hegelovog učenja izmedju njegovih „učenika“ tako da se stvaraju dve struje Hegelove postfilozofije,desno i levo hegelijanci[mladohegelijanci] iz kojih de se nešto kasnije u zavisnosti da li je oponirano, nadovezujude ili usavršavajude,razviti više filozofskih grana koje de voditi filozofiju sve do danasnjih dana,pa čak i u bududnosti. Iz oponirajude struje,razvijaju se naturalizam,iracionalizam,egzistencijalizam,pozitivizam,filozofija života i drugi pravci,s druge strane imamo marksizam,humanizam,novomaterijaliste i novomarksističke sledbenike,Lukača,Korša,Rozu Luksemburg,Bloha,Gramšija,Froma,Adlera,Markuzea,Horkhajmera...!

Krenudu od naturalizma i još jednog genija,koji je ,priznajem,jedva prešao taj prag-L.Fojerbaha. U osnovi Fojerbahove filozofije leži naturalizam-shvatanje suštine prirode bez spekulativnih uzleta u transcendentno,odnosno van njenih okvira,odnosno da mišljenje postoji zahvaljujudi bivstvu a ne bivstvo zahvaljujudi mišljenju. Kao i antropocentrizma,odnosno stava da je čovek ključar svih brava sveta[religije,uma,prirode...]. Fojerbah oba stava objašnjava metafizičkim stavovima[što jeste genijalno],bez obzira što je više materijalistički orijentisan i maksimalno mogude beži od spekulacija…zbog takvog kontraverznog pristupa trpi napade mnogih tadašnjih filozofa[vedinom filozofa u pokušaju]. Jedini koji je napao Fojerbaha a smatram ga genijem je Karl Marks,ali ne zbog samog sukoba sa Fojerbahom, ved zbog sasvim drugih stvari. Fojerbah je mesto medju genijima zaslužio pre svega zbog njegove teorije religioznog samootudjenja[mada je borba protiv toga,vrlo „sumnjiva],kao i zbog svog filantropskog humanizma,čime je uticao na formiranje mnogih pokreta pod imenom „istinski socijalizam“. Kada je Marksova genijalnost u pitanju,tu imamo,što se stvaralaštva tiče dve stvari kojima dokazuje svoju genijalnost[uz neosporno ispunjene ostale

uslove],teorija otudjenja i njegova kritika religije. Obe ove teorije[naročito o otudjenju],objašnjavaju velike probleme čovečanstva,naročito danas aktuelne,na najbolji mogudi način. Zanimljivo je da je Marks,pogotovo na ovim prostorima najviše „omrznut“ baš zbog njegovog stava prema religiji i njegove iz konteksta isčupane rečenice da je ista opijum za narod,ne shvatajudi da je Marks od svih filozofa kroz istoriju najbolje sagledao religiju,da je bio protivnik njenog „ukidanja“ i da je istu smatrao neophodnom. Za razliku od ostalih filozofa i pravaca,koji su na sasvim pogrešnom mestu tražili i uzrok religije i još pogrešnije sagledavali mogudnost kako da se suzbije,Marks je prišao najbliže istini što se tiče i izvora i njenog prevazilaženja. Takodje,genijalna teorija otudjenja je potpuno istinita,i ja ne vidim da tu ima bilo šta sporno i nejasno čak i kod najtvrdokornijih idealista. Oni koji su oskrnavili i zloupotrebili njegovo učenje[što je Marks i predvideo],poput realsocijalista, Staljina i ostalih komunističkih imbecila čovečanstva i jesu najvedi krivci zbog kojih Marks ne zauzima tako visok položaj u očima bivših socijalističkih država. Nasuprot njima,kapitalizam ga ceni ali ga se boji kao samog djavola. Od Marksovih sledbenika,vredno je još pomenuti Dj.Lukača,Bloha i Markuzea koji nisu genijalni ali su svakako vrhunski umovi. Sada ulazimo u period savremene filozofije i tek ovde nas čeka čitava plejada genijalnih filozofa. Pravac,nazvannovokantovci,nije iznedrio genijalne filozofe,ali je dao jednog izuzetnog mislioca-Vindelbanda. Sledeci pravac u filozofiji je –filozofija života[sa svojim podgrupama],koja nam daje dva genija,Šopenhauera i Ničea. Ono što je zanimljivo u vezi Šopenhauera je to da je žestoko osporavao i optuživao jednog od najvedih filozofa do tada,Hegela. Ali nije samo osporavanje i optuživanje u pitanju,radili su to mnogi filozofi,ved „jezik“ kojim je to Šopenhauer uradio,nazvavši Hegela-šarlatanom koji je svoje besmislice prodavao za besmrtnost. Pri tom ga optuživši da je Hegel jedan nepismeni i dosadni dokoličar,koji je od filozofije napravio služavku,i da sada treba svi da se potrude da filozofiji vrate dostojanstvo i da rehabilitiraju istinu. Pod

uticajem Kanta,Platona,Getea i ponajviše ištocnjacke filozofije i religije,stvorio je jedan sasvim novi pogled na svet. Njegovo glavno i najgenijalnije delo-„Svet kao volja i predstava“,izazvalo je ogromnu pažnju,ne samo u filozofskim krugovima. Mada se još kod Dekarta javlja ideja da se svet javlja samo u obliku naše predstave,kod Šopenhauera taj stav zauzima centralno mesto u njegovoj filozofiji. Šopenhauer razumu suprotstavlja volju i čak je proglašava za počelo i apsolut,s obzirom da nema uzrok i osnovu. Takav stav je naravno pogrešan ali u filozofiji života,svakako da ima smisla. Šopenhaueru svakako ne možemo osporiti ni jednu genijalnu osobinu,još manje uticaj na bududnost filozofije i ljudske misli,ali je od svih filozofa jedini[uz Bemea] znao da izgovori po neku strahovitu besmislicu,da ne kažem glupost,što mu ipak ni malo ne umanjuje genijalnost,ved je naprotiv potvrdjuje. Fridrih Niče...takodje jedan od predstavnika filozofije života,i to jedne njene grane koja se zove –nihilizam. Ničeova dela su uz Šopenhauerova,najčitanija dela devetnaestog veka[ne samo u filozofiji].

Ničeov-Natčovek i njegova kritika religije je toliko obradjivana opšta tema,pa je[trebalo bi] poznata i ljudima koji nemaju veze sa filozofijom,odnosno svima onima sa solidnim poznavanjem opšte kulture,pa ne bih više gubio vreme na Ničeovo filozofsko razmišljanje,ved bih prešao na Egzistencijalizam i njegovog „osnivača“[uz Dostojevskog],“Danskog Sokrata“-Serena Kjerkegora,čoveka vanserijskog uma i svakako još jednog zlatnog standarda genijalnosti u filozofiji. Osim što je svojoj verenici Regini dao „najčuveniju korpu“[i najemotivniju] u istoriji ,ovaj veliki Danac svoju filozofiju egzistencije počinje pobunom protiv Hegelovog apsolutnog idealizma. „Filozofi“ [odnosno profesori filozofije,razlika je ogromna] kažu da su na Kjerkegorovu filozofiju najviše uticali nemački romanticari i Šeling,što je besmislica nastala upravo površnim posmatranjem života ovog filozofa[to je ono što je najtužnije,jer takve greške češto prave]. Na filozofiju vedine filozofa[i umetnika] uvek najviše utiču- životne okolnosti,dakle bez poznavanja biografije stvaraoca,ne možemo shvatiti ni njegova dela. Na Kjekergorovu

filozofiju je najviše uticao njegov odnos sa ocem[pa čak i odnos sa Reginom],a nemački romantičari su mu samo dali pucanj iz startnog pištolja.

Osim naglaska na to da je u osnovi njegove filozofije bila ontološka pretpostavka da je „slučajnost“ suštinski atribut bivstva,nedu dalje ulaziti u njegovu filozofiju. Kjerkegor je,naravno,imao par zaista genijalnih dela[a možda i sva],poput-Ili-Ili,Pojam straha,Strah i drhtanje,Filozofske mrvice,Brevijar...i upravo su te kategorije poput straha,patnje,krivice i smrti...bile teme njegove filozofije[što baš i nema veze sa filozofijom nemačkih romantičara,zar ne?]. Ostavidu ovog velikana i njegovu filozofiju egzistencije,da bih samo usput pomenuo par drugih pravaca i filozofa,koji nisu dali ništa posebno[ima izuzetaka],sve dok se egzistencijalizam po drugi put[bilo je i tredeg i četvrtog] ne vrati tamo gde treba,u glave visokoumnih ljudi,odnosno filozofa. Pozitivizam...u vrlo kratkom periodu od nekih pedesetak godina u vedini prirodnih nauka desile su se krupne promene i velika otkrida. Počevši od matematike i Rimana,Lobačevskog,Kantora,zatim fizike i Faradeja,Maksvela,Herca,Džula,preko Hemije i Mendeljejeva do evolucije i Darvina,Mendela,Volasa. Sve to nije moglo a da ne ostavi traga i na duhovnu misao tog vremena,pre svega na filozofiju. Dobili smo optiku,elektricitet, magnetizam,termodinamiku,prve mašine...sve kao posledica istraživanja putem fizikalizma,matematizma i hemije,odnosno oslanjanjem na konkretno znanje stečeno na empirijski način. Kao posledicu ovih otkrida,razvija se industrija i trgovina,pa je takozvano „pozitivno“ znanje,dobijalo sve vedi značaj i sve više pristalica. Za razliku od idealizma,pozitivizam u prvi plan ponovo izbacuje nauke[i prirodne i društvene]koje se razvijaju na naučno-prirodnim metodama. U to vreme,možda se i nije moglo razmišljati u nekom drugom pravcu,prvenstveno zbog velikog industrijskog buma i shodno tome razvojem nekih novih društvenih nauka. Ali gledajudi sa današnje distance,totalno pogrešan pravac i apsolutno krivo shvatanje i način razmišljanja. Ali ne možemo nešto posebno kriviti tadašnje filozofe,osim da

im malo zamerimo što su nas unazadili za dobrih stotinak godina,nenamerno,naravno. Ali je činjenica da nisu ni dali neka velika imena filozofije,možda Spensera ili Konta,kao nešto malo vede umove ili sjanog Hartmana,koji je za nijansu „promašio“ genijalnost,ostali su svi –filozofi u pokušaju. Sledeci pravac-neokriticizam,gde apsolutno ne vidim nikoga koga bih čak i pomenuo kao vrlo umnog,pa neohegelovstvo sa umovima[ne genijalnim]poput Bakunjina,Kročea i Krenera...zatim pragmatizam koji je po meni kao pravac, potpuno zalutao u filozofiju. Empiriokriticizam sa E.Mahom,kojem je takodje malo nedostajalo da predje prag genijalnosti,potom kritički realizam sa mnogo promašenih filozofa ali i jednim genijem Dž.Santajanom i njegovim još genijalnijim delom „Sfere bivstvovanja“...zatim opet jedan neodredjen pravac koji vedina filozofa[profesora] stavlja pod –filozofiju života-part 2,sa dva genija Diltajem i Frankom. Analiticka filozofija je ved malo više umno odskočila u odnosu na prethodnike,pa nam je dala jednog velikog Mura ali i dva genijalca Rasela i izuzetnog Vitgenštajna sa fenomenalnim,najuzvišenijim, „Traktatusom“,da bi napokon došli do fenomenologije[koja i danas traje] i koja više spada u „psiho- filozofiju“,sa još jednim genijem Huserlom,i njegovim „Logičkim istraživanjima“ koja spadaju u jedna od najvedih dela dvadesetog veka,zatim njegovim takodje genijalnim učenicima i miljenicima,Hajdegerom i Finkom[u ovog prvog se kasnije razočarao do očajanja]. Hajdeger,koga su inače mnogi pravci „prisvajali“ a on se opet „grubo“ ogradjivao od njih,jer je zaista bio jedinstven i originalan mislilac[isto mišljenje i on sam deli sa mnom]. Mnogo dela je napisao[nedu ih nabrajati,vrlo dugačak spisak bi bio],ali zaista,svako delo je genijalno i posebno nadahnuto. Hajdeger je verovatno jedini filozof koji je „u dušu“ poznavao bukvalno svako delo i svakog filozofa od Talesa do Huserla. Naročito je primetan uticaj Heraklita i Platona na njegovu filozofiju.

Možda je greh što ga ne ubrajam medju tri najveda filozofa u istoriji ali zato je Zlatni standard genijalnosti[sa velikim- Z]. Zatim slede još dva-tri pravca koji su toliko beznačajni da im i imena nisam zapamtio,da bih ponovo došao

do egzistencijalizma[2.deo]. Pojavio se u Rusiji pred prvi svetski rat,sa svojim predstavnicima, poput sjajnog Šestova i genijalnog Berdjajeva. Berdjajev je filozof koji je iz jedne krajnosti otišao u drugu,ali je na tom putu[za razliku od mnogih],pronašao sebe i svoju filozofiju. Još jedan od filozofa kojima je svako napisano delo „označeno“ sa –genijalno! Ustvari,baš on je dokaz da jedan savremen filozof ne može samo svojim visokim umom i originalnošdu da postigne mnogo ako negde u glavi,makar u nesvesnom nema Heraklita,Platona i Kjerkegora[naročito ovog prvog i poslednjeg].

Egzistencijalizam[3.deo],..obuhvata period izmedju dva svetska rata,veliki Marsel i genijalni Jaspers. Karl Jaspers,psiholog-psihijatar po zanimanju,pobegao je u vode čiste filozofije nosedi za sobom i „prtljag“ psihijatrije. Mnogi[opet oni profesori]“filozofi“ osporavaju njegovo veliko filozofsko „umede“,medjutim,Jaspers je bar što se tiče smisla bivstvovanja,otišao najdalje od svih savremenih filozofskih umova. „Um i egzistencija“,delo na kojem mu mnogi zavide, pa ga zato valjda i više priznaju kao odličnog psihologa i samo solidnog filozofa,što nema baš mnogo veze sa mozgom...Jaspers je filozofski genije. Egzistencijalizam[4.deo],period posle drugog svetskog rata,pa može se reci i do danas[pomešao se sa fenomenologijom]...dao je opet dva genija,Albert Kami i Sartr[ovaj drugi i kao zlatni standard]. Žan Pol...sa svojim „Bivstvovanje i ništa“ otključava svoju kapiju genijalnosti, a sa „Kritikom dijalektičkog uma“ ,bar za sada,zaključava kapiju genijalnosti u svim mogudim oblastima stvaralaštva.

Poslednji genije koga nam je istorija čovečanstva dala! Dakle,gotovo četrdeset godina,poslednje dve decenije dvadesetog i skoro dve decenije dvadeset prvog veka,nemamo genijalnih umova. Ako neko misli da grešim,rado du se odazvati na poziv da dokažem tvrdnju. Treba pomenuti,da je u ovom periodu „vladavine egzistencijalizma“ pa i nešto kasnije,bilo još filozofskih pravaca,koje baš i ne bih pominjao,ali bih pomenuo,ne baš genijalne ali visokoumne predstavnike tog doba...Erih From,Karl Korš,Nikolaj Fjodorov,Karl Poper,Mišel Fuko i Merab Mamardašvili. Da ne uskratim

genijalnost dvojici filozofskih mislilaca,Jevrejske i Arapske filozofije ,koji taj epitet zaslužuju-Majmonidesu i Aviceni. Pomenudu još dva genija koji po svom razmišljanju i stvaralaštvu ne pripadaju ni jednom odredjenom filozofskom pravcu,Vladimir Solovjov i možda najvedi ali i najbolesniji genije čovečanstva Oto Vajninger. Na kraju,da pomenem i psihologe i psihijatre,koji apsolutno zaslužuju svoje mesto u „krugu“ genijalnosti...dva zlatna standarda,Frojda i Junga kao i Viktora Frankla,Adlera i zaista genijalnu Melaniju Klajn,kako bih bar još jednu ženu,uz Frenklinovu, svrstao u genijalce!

Kao što na početku ovog potpoglavlja napisah,filozofija je takva disciplina da sam morao da je „raširim“ na mnogo više prostora nego ostale discipline,mada sam se trudio da ne budem opširan i „filozofski dosadan“.

Dakle,na redu je brojanje...pedeset genija i dvadesetak onih ,kojima je zaista vrlo malo nedostajalo. Zbog „starosti“ same ove discipline i ogromnog broja filozofa a malo biografskih podataka,kao i zbog mojih mogudih „propusta u sedanju“,dodao bih na ovu brojku,bar još desetak genijalnih filozofa. Tako da bi ,neka ukupna „suma“ genija kroz istoriju u svim oblastima[računadu ovde i one koje nisam knjigom obuhvatio,kipare,vajare,ikonopisce...],iznosila maksimalno dve stotine i još toliko onih kojima je zaista vrlo...vrlo..malo nedostajalo,toliko malo da du mnogo njih obuhvatiti u slededa dva poglavlja[sad shvatate da je genijalnost toliko retka bolest,da je verovatnoda da se pojavi – kod jednog na sto miliona ljudi]. Ali…hajde… da ipak ne bih ispao previše subjektivan,previše strog i pogrešno shvaden,spojidu genije i one kojima je do same genijalnosti zaista malo nedostajalo,pa neka konačan zbir genija bude četiri stotine. Ovo-„pogrešno shvaden“,se odnosilo na mogude pitanje kritičara:“ko si ti da odredjuješ ko jeste a ko nije genije?“,uz moj odgovor,da sam ja samo na osnovu sasvim realnih kriterijuma odredio potrebne parametre a ne genije[oni su sami „ispadali“ kroz „sito zadatih parametara“],i da oni očigledno nisu razumeli knjigu,ako su uopšte u

mogudnosti da nešto razumeju-ne bih se više osvrtao na njih. Ovde bih još dodao jednu „mogudu“ genijalnu petorku,čije biografije su nam poprilično nepoznate ili nepouzdane a njihovo stvaralaštvo je bilo sasvim sigurno genijalno ali i toliko „široko“[kod Homera i „sumnjivo“] da ne bih znao u koju oblast i da ih stavim. U svakom slučaju,treba ih zasluženo pomenuti,Homer,Sofokle,Eratosten i Aristarh,kao i jednog sasvim sigurno svestranog genija[prirodnjak,filozof,pisac] čiju biografiju za razliku od pomenutih odlično poznajemo,ali ne postoji oblast gde bih ga smestio,-veliki Tomas Haksli[čovek koji je pokazao,uz Hemfrija, da ako ste genijalni,i sa opijatima možete dodi u stanje proširene svesti i onog duhovnog u sebi.

Ali,molim vas,nemojte to da pokušavate...čak i ako smatrate sebe genijalnim,neka vam „najteži“ opijat ostane ipak, povremeno obeznanjivanje alkoholom.

21.

ENDEMSKA GENIJALNOST

Statistika nije disciplina u koju baš možemo da se pouzdamo po pitanju neke prognoze u bududnosti. Ako je neki fudbalski klub pobedio pedeset i četiri utakmice kod kude,to nam nije garancija da de dobiti i pedeset petu. Ali po pitanju onoga što se ved desilo,dileme nema,statistika je tu „nepogrešiva“.

Koliko možemo da se pouzdamo u nju po pitanju objektivnosti? Pa mislim da je to mešanje baba i žaba...kao pitanje da li je taj fudbalski klub zasluženo pobedjivao pedeset i četiri utakmice kod kude,odnosno koliki je faktor srede

ili čak faktor neregularnosti,po pitanju nameštanja utakmica. Statistika govori o činjenicama,objektivnost je nešto što nema veze sa tim,bez obzira što se pitanje te vrste može postaviti,ali iz drugih razloga,ne i u vezi sa pouzdanošdu statistike. Čak i da se takvo pitanje postavi i iz tih „drugih“ razloga,moramo priznati da faktor srede,neregularnosti ili nameštanja,možemo posmatrati kroz pojedinačne slučajeve koji su izvesno retki,ali na globalnom nivou,faktor objektivnosti[ili neobjektivnosti] je sasvim sigurno neznatan.

Naša mala zemlja Srbija,sa svega šest miliona stanovnika,“tvrdi“ da smo po pitanju sporta,neverovatno talentovana i uspešna nacija. Mnoge daleko populacijski vede i materijalno bogatije zemlje nemaju takve uspehe,mada ulažu u sport daleko više novca nego naša zemlja i imaju daleko vedi broj sportista. Uistinu,sa tako malim brojem stanovnika i sa tako malo ulaganja,Srbija postiže u nekim[naravno,ne u svim] sportovima konstantno vrhunske rezultate,to je činjenica i tu je statistika kao ozbiljan dokaz. I kao što se mi sa pravom ili ne,hvalimo da smo prava sportska nacija,zemlja sa neverovatnim talentima u sportu,ne bi imali pravo da se ljutimo ako se neka druga nacija takodje poduprta statističkim podacima-dokazima,hvali da je „endemski“ uspešna u nekoj drugoj disciplini ili disciplinama[opet činjenično] u odnosu na druge nacije a da smo recimo mi pri dnu ili u sredini,nebitno.

Latinoamerikanci endemski imaju najbolje fudbalere i najlepše žene[uz Indijke i Ruskinje] na svetu. To je činjenica,apsolutno potvrdjena statistikom,jer znamo da je dve tredine fudbalera sa ovog podneblja birano za najbolje na svetu i da su dve tredine žena birane za mis univerzum,slagali se mi sa tim ili ne,statistika je neumorna a činjenice za takve tvrdnje imamo i bez statistike,osim kod onih koji nemaju ni oči niti ukusa. Statistika i činjenice govore da su Japanci i ljudi iz oblasti Kavkaza i severa Skandinavije ubedljivo najdugovečniji ljudi na planeti,i to ved zaista dugo vremena unazad,dakle,radi se o čistoj endemskoj dugovečnosti. Može li neko osim

Kenijaca i Etiopljana da tako ubitačno istrči maraton? Apsolutni,NE. Može li neko kao Jamajčani da istrci sprint? Apsolutno,NE. Kakva je sila bivša Jugoslavija bila u vaterpolu,odbojci,streljaštvu,košarci,rukometu ili tenisu[u odnosu na broj stanovnika,naravno],možda su danas Španci nešto malo jači ali njih ima sedamdeset miliona i hiljadu puta veda ulaganja u tenis i košarku,dakle ne mogu da se mere sa nama,i to nije endemska karakteristika. Zašto Eskimi ne znaju šta su to srčana oboljenja? Mislilo se da je to zbog morske ribe u ishrani,na kraju je to odbačeno i „priznali“ su im čistu endemsku zaštidenost. Zašto su Kinezi najbolji u stonom tenisu i gimnastici,zašto su najniža a Rusi najviša nacija na svetu,zašto niko ne može da svira džez i bluz kao Američki crnci ili da ima fenomenalan glas kao Americke crnkinje...zašto su Nemci najvedi i najdisciplinovaniji radnici i zašto„igraju uvek do samog kraja“,zašto su Italijani najbolji dizajneri a Turci i Arapi neprevazidjeni trgovci. Dobrog bankara i trgovca hartijama od vrednosti bez Jevrejina nema. Da ostavimo po strani ova zanimanja i discipline koje nisu tema knjige. Ovo sve sam naveo iz dva razloga...prvi,da su neke nacije očito „bolje“ od drugih u pojedinim disciplinama ili karakteristikama i da je tu u pitanju čist endemski faktor,a druga stvar...svaka nacija ima nešto po čemu je posebna ili najbolja i da isto tako kako se diče time u čemu su najbolji,nemaju pravo da se ljute i protive ako se neko diči da je najbolji u drugim oblastima,pod uslovom da statistika i činjenice to potvrdjuju. Sada mogu da se vratim na sve oblasti genijalnosti i obradim ih kroz prizmu nacionalne endemske jačine. Kao i tome,da na prihvatljiv način objasnim –„zašto je nešto baš tako“. Bez ikakve “zadnje”namere da neke nacije veličam ili druge omalovažavam,jer svaka ima svojih prednosti i mana,zato du,ponavljam,govoriti isključivo iz ugla statističkih podataka i relevantnih činjenica,jer...bar u ovim oblastima nema nameštanja,srede,neregularnosti i podmidivanja,ovde se radi o stvaralaštvu i veličini ljudskog uma i ljudske misli a sudija je najrigorozniji mogucičovečanstvo i istorija.

Veliki duhovnici i mudraci nam svakako mogu dodi samo sa istoka,pre svega iz Indije,sa Tibeta,zatim Rusije,Kine ili eventualno bliskog istoka. Tražiti vrsne duhovnike u zapadnoj kulturi je prosto besmisleno. Što smo bliži zapadu,sve smo dalje od duhovnosti. Naravno da tu imamo pre svega uticaj starosti kulture tih naroda,zato su nam sve religije,najvedi duhovnici i sve životne filozofije došle upravo odatle. Medjutim,treba se zapitati dve stvari...zašto se u kasnijem periodu kada su se te kulture raširile,odnosno raširile svoja učenja i ka zapadu, i dalje nismo imali i nemamo tako umne duhovnike? I zašto se takva duhovna kultura razvila baš na istoku,kada se homo sapiens ravnomerno širio iz Afrike i po Evropi i po Aziji? Zbog dega se baš kod njih prvo javio taj „viši duhovni nivo“ svesti? Ako bi gledali očima religije,odnosno religija,objašnjenje imamo odmah,ali pošto takav pogled ne možemo uzeti kao relevantan,ne zbog mog evolucionističkog i deističkog stava,ved upravo zbog raznovrsnosti istočnih religija i učenja,jedino objašnjenje je da se mozak nešto brže razvijao kod istočnih naroda pod,naravno, uticajem životnog okruženja i okolnosti,a zatim genetski dobio i endemski karakter. Naravno,mešanjem rasa i naroda,i nešto kasnijim uticajem evolutivnih promena kao posledice okruženja i okolnosti,danas ne možemo govoriti o prednosti „istočnog mozga“ nad zapadnim,ved su potpuno izjednačeni. Ali genetika nije stigla da odigra ulogu u načinu razmišljanja,jer je to izuzetno spor proces da bi izvršio jači uticaj za kratku epohu postojanja homo sapiensa,pa tako i danas[mada,sasvim logično,dosta redje] imamo vedu produhovljenost istočnih naroda. Evropska najranija civilizacija je prvo došla u kontakt sa severnoafričkim „tipom mozga“[bolje redi,ostala u kontaktu,jer i potiče odatle],pa je daljim razvitkom,istočnu civilizaciju pretekla u pogledu nekih drugih „moždanih osobina“. Ne pravim ovde razliku u „kvalitetu“ mozga,jer on se evolucijski daleko brže izjednačuje po tom pitanju,ved je razlika u pojedinim bitnim umnim karakteristikama,koje se evolucijski ne šire tako brzo i koje upravo i odredjuju karakterističnu endemsku sposobnost jednog naroda. Mešanjem

rasa i naroda,a ne učenja i razmišljanja,dolazimo i do bržih evolucijskih posledica jer je tu u pitanju genetsko mešanje,pa tako dobijamo još posebnije dobre karakteristike koje prelaze nešto kasnije u endemske,kao sto su recimo Indoevropski narodi[Arijevci],ali imamo i mnogo drugih primera.

Kako stoje stvari sa,recimo,slikarstvom? Van Gog,Rembrant,Vermer,Ešer,Dali,Goja,Rubens,El Greko,Velaskez ,Pikaso,Da Vinči,Rafael,Mikelandjelo...i mnogi drugi ne baš genijalni kao pomenuti ali vrhunski slikari,u ogromnom,zaista ogromnom postotku[90%] nam dolaze iz tri zemlje,Holandije,Španije i Italije,podjednako zastupljene. Sad ved[za sve oblasti] imamo takozvano genetsko objašnjenje za endemske osobenosti,ali za svaku oblast pojedinačno,treba se zapitati-zašto baš oni? Problem korena.

Zašto slikarstvo nije dalo velikane u mnogo vedim i mnogoljudnijim zemljama?...Engleskoj,Americi,Kini,Brazilu? Ali zato Španija nije dala ni jednog vrhunskog fizicara,Holandija režisera,dok kod Italije ved moramo malo zastati,jer oni su prisutni gotovo u svakoj oblasti genijalnog stvaralaštva. Rimsko carstvo je bilo ogromno,pokupilo je sve vrednosti i izmešalo se sa gotovo svakom tadašnjom kulturom,i na kraju se[tada nevoljno ili na silu] izmešalo i sa Germanskom. Zato Italijani imaju čime da se podiče,sa pravom,da spadaju u narod koji je endemski visokouman.

Naravno,pričam o periodu do pre jednog veka,danas je savremen način života,pozitivizam i tehnologija,učinila svoje...danas nemamo genijalne Italijane,ali i dalje imaju taj genijalni potencijal koji se nede još dugo izgubiti.

Ako bi nas neko vratio par vekova unazad i izbrisao sve iz tog istorijskog perioda,opet bi od Italijana trebalo očekivati da naprave veliki bum u svim oblastima. Uoštalom,pogledajte spisak...koga su sve dali u oblasti slikarstva,komponovanja,proze i poezije,filma,vajarstva,arhitekture,fizike,hemije,matematike,filozofije.

Pomenimo samo neke,Da

Vinči,Vivaldi,Verdi,Mikelandjelo,Rafaelo,Djoto,Botičeli,Avogadro,Galileo,Volt a,Fermi,Dante,Petrarka,Bokačo,Felini,Makijaveli,Francisko,Bruno,Kampanela ,Rizini,Seneka...! U svakoj oblasti imaju genije i zlatne standarde,a ako bih nabrajali sve velike umove Italijane,spisak bi bio ogroman. Vrlo retke su nacije koje mogu da se podiče takvim umovima u mnogo umno-duhovnostvaralackih oblasti,kao Italijani. Upravo du sada pomenuti te nacije,baš zbog objašnjenja gde to može da leži koren ne samo genijalnih španskih i holandskih slikara,ved u svim genijalnim oblastima i nacijama.

Francuzi...dali su nam vanserijske slikare poput,Gogena,Lotreka,Monea,Renoara,Sezana,vrhunske kompozitore Berlioza,Sen Sansa,Ravela,Lista,Šopena,Debisija,zatim pisce,Balzaka,Kamija,Dimu,Igoa,Egziperija,Prusta,La Fontena,genijalne pesnike Bodlera i Prevera,režisera Trifoa,paleontologa Kivijea,naučnike De Broljija,Kulona,Mana,Kustoa,Paskala,Lavoazijea,neverovatne filozofe,Rusoa,Abelara,Voltera,Sartra,Holbaha,Dekarta...baš mnogo,čak i za jednu veliku zemlju poput Francuske.

Pre nego što predjem na još jednu naciju,koja je dala ubedljivo najviše genija i vrhunskih umova u svim oblastima,vratidu se na nacije koje su „omašile“ ovo društvo svestranih, zbog samo jedne ili dve oblasti u kojima su slabije.

Velika Britanija...malo izuzeti u oblasti slikarstva,filmske umetnosti pa i muzičke umetnosti kao i duhovnosti[kao i sve zemlje zapada] ali su nam u književnosti,nauci i filozofiji dali mnogo toga genijalnog. U poeziji,romantizam i tri velikana,Šelija,Kitsa i Bajrona,zatim sjajnog Blejka,u književnosti Defoa,Dikensa,Vajlda,Eliota,Kiplinga,Orvela,Šekspira,zatim u nauci,Faradeja,Njutna,Maksvela,Radeforda,Diraka,Haleja,Hojla,Džula,Huka,H emfrija,Bojla,Darvina,Ovena,Hakslija,Kirka,Votsona,Melaniju Klajn,pa filozofe,dvojicu Bekona,Vitgenštajna,Loka,Viljema Okamaskog,Popera,Rasela,Hjuma,Hobza...! U oblasti

geologije,paleontologije i bioloških nauka,gotovo da su „sve sami odradili“.

Ono što je Britance odvuklo u stranu po pitanju gore pomenute tri oblasti gde ne stoje najbolje je upravo „zapadni sindrom“,suviše velika udaljenost od istoka i bliskost sa Amerikom,učinile su svoje,bez obzira što ova nacija ima potencijal za genijalna dostignuda u svim oblastima.

Taj sindrom nije u potpunosti zakačio Holandiju,pre svega zbog umne i duhovne otvorenosti ove zemlje i to vekovima unazad ali je njoj prepreka na putu svestranosti više bila zaista mala populacija. Ipak,s obzirom na broj stanovnika,možemo je smatrati endemski genijalnom „zemljom“,jer nam je ipak ostavila pomenute genijalne slikare,zatim naučnike,Levenhuka,Hajgensa,Lorenca,potom filozofe,Grocijusa,Spinozu,E.Roterdamskog...Španiju je takodje izuzetno blago zahvatio sindrom zapada,pa zbog toga nemamo posebno velike naučnike u bilo kojoj oblasti koja je ova zemlja dala i ne baš visokoumne savremenije filozofe[osim u periodu sholastike],ali im zato na „količini“ genijalnih slikara,pesnika,pisaca i kompozitora moramo skinuti kapu.

Još jedna vrlo mala zemlja,i teritorijalno i po broju stanovnika,dala nam je mnogo izuzetnih ljudi-Danska. Pogotovo u nauci,Bor[otac i sin],Ersted,Finke,Remer,Tiho Brahe,potom i u filozofiji i književnosti,Kjerkegor,Andersen...uz nekoliko nobelovaca,zatim treba možda pomenuti i Poljsku,pre svega zbog,Marije Kiri i Majklsona,zatim Kopernika,Šopena,Lema,Kantora,Šafa,Kolakovskog,takodje uz vedi broj nobelovaca...i time se otprilike završava spisak nacija koje su relativno endemski umnije od ostalih u svetu. Izuzev još dve,obe umno svestrane,koje sam namerno ostavio za kraj jer imaju različito „poreklo umnosti“,a osim toga,jedna od njih je usko povezana sa izvorom genijalnosti kod do sada pomenutih nacija.

Najpre,Rusija. Nedu sad odvajati po oblastima,ved du samo nabrojati one koje je ošinuo „sibirski vetar“ genijalnosti ili visokoumnosti i koji su ostavili bukvalno u svim oblastima neizbrisiv trag.

Rubljov,Jesenjin,Puškin,Čehov,Šolohov,Dostojevski,Tolstoj,Ostrovski,Tarkovs ki,Ajzejnštajn,Šostakovič,Prokofjev,Čajkovski,Korsakov,Berdjajev,Solovjov,Šm eman,Fjodorov,Lobačevski,Lomonosov,Fridman,Gamov,Mendeljejev...! Ruski „izvor“ se nalazi sasvim sigurno u izmešanosti dominantnije istočne kulture i nešto kasnijeg zapadnog germanskog uticaja[Pruska],pa prema tome,to je jedina nacija koja je ne samo svestrano umna,ved i odiše posebnom produhovljenošdu,za razliku od sledede nacije koja nema toliko duhovnog u sebi,jer je zapadni „gen“ odradio svoje,ali je zato nacija koja je ubedljivo na vrhu piramide visokoumnosti i sasvim sigurno imaju pravo da prilepe nalepnicu na svoju zastavu-„najgenijalnija nacija“! Naravno,radi se o Nemačkom narodu. Medjutim,pre nego što predjem na fenomen „nemačkog uma“ moram se vratiti u staru Grčku.

Dok je postojala,zauzimala je primat,koji je kasnije pripao germanskom narodu.

Filozofija,astronomija,matematika,kosmologija,književnost,slikarstvo,kiparst vo,arhitektura,pozorišna umetnost...nema oblasti gde anticka Grčka nije bila najdominantnija umna sila u poznatom svetu. Takav period dominacije u svim oblastima,naravno,nikada se više ponoviti nede. Šta se onda desilo,da ved dvadeset vekova nemamo[osim pojedinog genijalnog bljeska početkom drugog milenijuma],nikoga u savremenoj grckoj kulturi,koji bi pokazao da „Grčka genijalnost“ još uvek postoji. Pa pre svega rimskoj kulturi koja je u veoma dugom periodu vladavine,uspela da rastrza grčku misao,a potom i ostale kulture koje su okružile ovo leglo genija i koje su mešanjem i uticajem,doveli do toga da današnje grke čak ne možemo ni smatrati potomcima antičkih grka...ta kultura je nažalost zauvek izgubljena.

Nemci,Prusi,Germani,Alemani...kako god da im nazovete državu,narod ili naciju,koliko god da ih ne simpatišete ili simpatišete,šta god i kako god mislili o njima...to im nede umanjiti najizuzetniju umnost,koja je u ravni i sa antičkom Grčkom,ali traje daleko duže,sve do današnjih dana i trajade još bar dva,tri veka. To što su nam dali u bilo kojoj oblasti koju smo do sada pomenuli,zaslužuje ne samo pohvale,ved i veliku zahvalnost. Pogledajte vrlo „skraden” spisak...slikarstvo-Direr,Miler,Lesing,Agrikola,Šlemer... PoezijaŠiler,Hajne,Lenau,Rilke.Morgenštern... PisciHese,Man,Remark,Gete,Musil,Breht.... Reziser-Vim Venders. KompozitoriMocart,Vagner,Bah,Betoven,Hajdn… NaučniciAjnštajn,Plank,Šredinger,Hajzenberg,Born,Herc,Helmholc,Lisa Majtner,Han,Mišer,Kepler,Minkovski,Gaus,Riman,Hilbert… Filozofi-bilo bi suviše da nabrajam sve značajne filozofe ,pomenudu samo Kanta,Hegela,Marksa,Fihtea,Šelinga,Šopenhauera,Fojerbaha,Ničea,Jakobija, Bemea,Volfa...više nego dovoljno. Ova nacija nam je dala stubove nosače moderne filozofije,zatim moderne fizike[kvantnu fiziku i relativnost],Hemije[fuzija i fisija],genetike[dnka],matematike[četvorodimenzionalni i hiperbolični prostor],stubove modernog slikarstva,zatim jedno-„Nebo nad Berlinom“. Najuzvišeniju poeziju i prozu...Fausta,Sidartu i Stepskog Vuka,Parsifala...a o bogom nadahnutim simfonijama,operama i ostalim muzičkim vrstama mogli bi pričati danima.

Pre nego što predjem na bilo kakav zaključak,pogledademo još jedno merilo,koje doduše ima trajanje od samo 110 godina,ali mnogo govori i statistički i činjenično o tome,gde treba tražiti genijalnost u moderno doba.

Rec je o Nobelovcima u četiri kategorije,koje mogu biti genijalne[Fizika,Hemija,Biologija-medicina i Književnost]. Nobelova nagrada je poprilično objektivan pokazatelj,visokoumnog stvaralaštva i bez obzira što može biti naučnih lobiranja ili čak i političkih uticaja,sam komitet se zaista trudi da izbegne bilo kakve neregularnosti i „nameštanja“. Čak i da je bilo

toga[a bilo je par puta],Nobelova nagrada ostaje sasvim relevantan savremeni pokazatelj umnog stvaralaštva u naučnom i književnom stvaralaštvu. Do danas je podeljeno preko četiri stotine nagrada u ove četiri oblasti[dodeljuje se od 1900-e godine]. Ovde du samo govoriti o nacijama i brojkama,dakle,nedu vas opteredivati ko je i zašto dobio nagradu i u kojoj oblasti.

Dakle,od ukupno broja dodeljenih nagrada,Nemackoj,Engleskoj,Rusiji,Francuskoj i Italiji,pripada 95% nagradjenih. Od toga,ubedljivo najzastupljeniji su nemci,potom englezi,pa rusi,francuzi i italijani. Ovde sam naravno uzeo u obzir veliki broj nagrada koje pripadaju drzavljanima Sjedinjenih Američkih Država,ali sam pre svega gledao na kojoj teritoriji su rodjeni i kojoj naciji pripadaju,ti američki laureati.

Opet su Nemci i Englezi najzastupljeniji. Nemci su germanske rase i njihovi ,može se tako redi „najčistiji“predstavnici,medjutim,ne treba zaboraviti da su germani i sledede nacije-englezi,zatim austrijanci,švajcarci,danci,švedjani,holandjani,škoti i velikim delom severni Italijani, zapadni francuzi i poljaci[kod poljaka postoji i jaka izmešanost i jak uticaj germana]. Odmah dobijamo odgovor zašto su upravo ove nacije po pitanju uma,ipak poprilično ispred ostalih...to je ta germanska endemska genijalnost. Naravno,daleko od toga da gledam na germanski narod očima jednog Hitlera,ja samo iznosim činjenice. Ne uzdižem ja ovaj narod,iz dva razloga-nedostatak visoke duhovnosti i drugi,u nekim drugim oblastima i disciplinama stoje mnogo lošije od drugih naroda,ali je njihov mozak,bar u onom delu koji je odgovoran za um i intelekt,svakako nešto „napredniji“.

Takodje i karakterno su ekstremni, ili dobre osobine dovode do blizine savršenstva ili one loše ispoljavaju na najgori mogudi način. Ali to ved nije toliko tema knjige. Iz tog razloga su oni dali ubedljivo najviše genija i zato od njih možemo očekivati sa velikom verovatnodom,prvog narednog. To ne znači da drugi narodi nede možda iznedriti tog „prvog narednog“,ali s

obzirom da se kod njih geniji pojavljuju u povremenim,pa čak periodičnim ,zaista retkim „bljeskovima“,normalno je da su im šanse manje. Mi imamo na stotine vanserijskih sportista ali za sada samo jednog čoveka genijaMiljkovida,jednog koji se približio pragu genijalnosti-Milankovida i jednog koji spada u „uzvišenije umove“-Savida. I to je kraj. Pošto smo vrlo „problematični“ sa Andridem,Teslom i Pupinom,jer ih svi svojataju,i to sa pravom,ne mogu ih baš uzeti u obzir,ali im isto tako ne mogu ni dati epitet – genija,ved „samo“,uzvišenih umova,ne računajudi Teslu koji je bio nešto bliže genijalnosti. Da ne bih pretrpeo kritike,da uporedjujem jednu malu naciju sa jednim velikim narodom,dakle Srbe i Germane,mogu uzeti u obzir i veliki slovenski narod,ali opet nedu dobiti neku značajniju promenu. [Rusi na koje mislim,nisu „čisti“ sloveni,ved poseban narod nastao ukrštanjem istočnih slovena i mongola. Da nemaju veze sa „čistim“ slovenima,jasno je iz njihove psiho-fizicke konstitucije]. Naravno,ne samo slovenski narod,njega sam uzeo za primer jer sam pripadnik ištog,ved bilo koji drugi narod da uporedim sa germanskim,po pitanju genijalnosti,dobijam isto,samo povremene,zaista retke,genije. Šta je sa ved pomenutom Španijom...koja je jaka u umetničkom stvaralaštvu ali ne i u naučnom i filozofskom. Opet veliki i rani uticaj istoka,a zatim ogromna značajna mešavina kultura[bez naročitog dodira sa germanskom],doveli su do toga da su kroz istoriju dali velika imena u oblasti, više intelektualno-duhovnog stvaralaštva,a ne naučnog ili strogo filozofskog[svojstven germanima,mada su oni podjednako jaki u svim oblastima],a onda je usledio nagli prekid jer su po kulturološkom pitanju prošli kao i antički grci,samo u „savremenoj verziji“.

Dakle,imamo samo dva endemski sveobuhvatna genijalna naroda,koji se razlikuju u izvoru[uzroku] svoje genijalnosti,ali su posledice iste-ogroman,daleko najvedi broj genija i genijalnih dela. germanski i ruski narod.

Prvi dobijaju genijalnu vodu sa „izvora“ zvanog -tok evolucije ,a kod drugih,reku napajaju tri izvora,evolucija,bliskost istoka i uticaj zapada. Istok

kao izvor je vrlo bitan,zbog svoje uzvišene duhovnosti i životne filozofije,tako da ako se na istoku „razvije“ genije,onda je to zaista veliki genije,i obrnuto ako se genije sa zapada,okrene delom izvoru istoka,opet dobijamo izuzetno uzvišenog genija.

Ovde još treba pojasniti,zašto endemska genijalnost opstaje i šta utiče da se ona uopšte stvori. Kao uzrok stvaranja,postoje samo dva objašnjenja-životno okruženje i životne okolnosti,koje su ranog homosapijensa evolucijski doveli „pod moranje“ da razvije mnogo jači intelekt,ako želi da opstane na surovoj planeti zemlji[kakva je vedim delom njene istorije bila],stoga,prvobitna plemena,koja su kasnije udružena u velike skupine naroda[germanski i ruski],morali su živeti u okruženju i okolnostima koji su bili daleko suroviji nego delovi planete gde su živela druga plemena[i pripadnici bududih naroda]. Drugo mogude objašnjenje je takodje evolucijsko,ali je mnogo komplikovanije i trebala bi čitava knjiga da bi se objasnilo...radi se o „vremenskim fazama“ stvaranja homo sapiensa i njihovog takodje „faznog“ prelaska i širenja sa afričkog kontinenta[ovu temu du obraditi u sklopu jedne od bududih knjiga]. Što se tiče održavanja i postojanosti,tu opet ulogu odigrava nezaobilazna evolucija,ali sad mnogo manje kroz životno okruženje i okolnosti a najvedim delom kroz genetiku. Kada može da dodje do urušavanja endemske genijalnosti...pa ili kao kod antičkih grka i današnjih španaca,izrazitim mešanjem kultura,ili drugi,takozvani „tehnoloskomaterijalni“ razlog,koji danas ved uveliko urušava genijalnost u svakom obliku i na svakom mestu-tehnoloski i civilizacijski izuzetno jak i brz napredak i blagostanje,koji,tačno,olakšavaju život ali na um i duh deluju pogubno. Zato de vrlo brzo,gotovo za dva-tri veka i germanska i ruska endemska genijalnost biti urušene,kao i svi umni „bljeskovi“ na čitavoj teritoriji Evrope i Amerike,dok de lagano,osim duhovne,preuzimati i umnu uzvišenost,delovi srednjeg istoka,koji de tada preuzeti epitet –područja[ili naroda] endemske genijalnosti,sve dok se i oni tehnološki i materijalno ne obezbede u tolikoj

meri,da de ga i izgubiti,pa se možda preseliti u neki deo Afrike ili se ponovo ne vrati u osiromašenu i krizom obuhvadenu Evropu. Naravno,nikako se ne treba oslanjati isključivo na evolucijsku ulogu,velikog uticaja ima i onaj,bar za sada,i za nas, transcendentni izvor,zbog kojeg ne može svako ko poželi postati genije i zbog kojeg je genijalnost toliko retka.

Pre kraja ovog poglavlja,jedna vrlo bitna napomena u vezi još jednog naroda koji unosi izvesnu „pometnju“ u ovu „priču. To je Jevrejski narod. Od svih nabrojanih genija i vrhunskih umova pomenutih ali i nepomenutih ovde,kao i od svih nobelovaca,gotovo 40% čine ljudi koji su po daljem ili bližem poreklu Jevreji. Ali je ovde jako bitna reč-„poreklo“,što znači da se ne odnosi na one Jevreje koji žive na matičnoj teritoriji,kod njih nemamo,kao i kod vedine drugih naroda,neke posebno uzvišene umove,ved na Jevreje koji su se pomešali sa Indoevropskom rasom ili narodom,u zavisnosti kako gledate na to.[dakle bar jedan roditelj je Indo-evropejac ili oba ali su im baba i deda jevreji,ili još dalji preci]. Jevreji tada zaista dobijaju izuzetnu „umnu snagu“ i genijalnost i to je nepobitna činjenica. Tako da bi ,neki konačan relativan odnos u procentima,što se naroda i genijalnosti kroz istoriju tiče bio,Germani-40%,Jevreji[Evropejci ili Ameri]-33%,Rusi-20%,Antički grci i svi ostali narodi-7%. Zato je potpuno jasno zašto se još jedan baš bolesni genije toliko plašio Jevreja[odnosno mešanja sa „Arijevcima“] i donekle rusa,da je izabrao najnečovečniji,najbolesniji i najgori mogudi scenario da ih kao narod,ugasi. On je shvatio tu povezanost i taj „produkt” mešanja jevreja i indoevropljana,pa je iz tog razloga želeo da ih uništi ali protiv istih koji su živeli u matičnoj zemlji nije imao ništa protiv,shvatajudi njihovu “usamljeničku slabost”. To objašnjava i antisemitski stav još jednog manje „bolesnog“ genija prema Jevrejima-Vajningera,koji je i sam bio jevrej „mešanac”,a koji je i dao objašnjenje za jevrejsku superiornost,kao i stavove Šopenhauera,Vagnera,Ničea i još nekih filozofa. Još jedan narod-Mongoli , „slični“ su Jevrejima[ali u manjem obimu],jer isto tako mešanjem sa

evropejcima mogu „napraviti čudo“ u genijalnosti. Ali,oni su to uradili samo sa narodima u neposrednoj okolini,nisu se mešali sa ostalim evropskim narodima van teritorije današnje Rusije pa smo tako dobili upravo genijalni ruski narod i sa druge strane polumongolske narode,kineze i ostale dalekoištocne i srednjeistočne narode koji nisu pokazali preveliku genijalnost,ali su u duhovnom pogledu,kao i Indijci,apsolutno nenadmašni.

Ako izuzmemo evoluciju,Vajningera,moja i druga objašnjenja za endemsku genijalnost[uključujudi tu i pomenuti realniji transcendentni izvor],pa sve to obradimo sa još jedne[uz evoluciju i transcendenciju], jedino mogude strane,dakle sa strane religijskog pogleda...dolazimo do toga da su ova četiri naroda,jednostavno „izabrana“ od strane Boga,da budu nešto umno superiorniji i da to koriste da prenose i šire veru,umnost i duhovnost, kao i da se mešaju sa svim narodima,da bi svi postali vremenom “jednaki pred bogom“. To,tačno da daje gotovo apsolutno objašnjenje za sve napisano i za svu problematiku ovog poglavlja,ali...koliko je to zaista i realno???...

22.

GENIJALCI,NEGATIVCI,BOLESNICI...

Što je čovek viši, to je dublji i njegov pad; svi geniji se nalaze u kandžama haosa, misterije i tame..." (Otto Weininger)

Ovo je verovatno najzanimljivija i najviše proučavana i opisivana tema kod svih proučavalaca ljudskog duha[svesti],psihe i uma. Ved sam više puta pominjao,a verovatno i sami znate,da se visokoumnost nikako [ili vrlo malo] ne poklapa sa visokom moralnošdu,dobrim mentalnim zdravljem i jakim karakterom,da u sebi sadrži neke karakterne crte koje iskaču iz standarda za najvedi broj ljudi. Po meni,tri stvari utiču na to...rodjenjem data genijalnost,po evolucijskom sistemu „dato-uzeto“ ,zatim,životne okolnosti[i okruženje],koje ostavljaju traga u nesvesnom i na kraju velika umna iscrpljenost[kao posledica crpljenja inspiracije i „rada“ mozga kod procesa kreacije] koja traži oduška baš u stvarima koje nisu svojstvene kod drugih vrsta iscrpljenosti mozga,gde odušak tražimo u odmaranju,spavanju,opuštanju uz kafu,čitanju lakog štiva,izlasku sa društvom,dobrom provodu...,ved u nečem daleko „čudnijem“. Ove tri stvari su povezane u lanac kauzalnosti bez početnog uzroka,tako da jednostavno moraju da postoje istovremeno. Izostanak jedne od njih,jednak je i izostanku visokoumnosti i uzvišenog stvaralaštva. Ali nedu dublje ulaziti u ovu temu niti izvoditi zaključke sve dok ne obradim genije,pojedinačno,po sva tri pitanja.

Dakle,njihov život,karakter i eventualnu mentalnu bolest. Nedu biti detaljan,ved du se truditi da ličnosti koje obuhvatim „prikažem“ kroz što manje rečenica. Pre ulaska u „vremeplov genijalnosti“ i puta koji nas čeka,citiradu Čehova-„ Uzvišeno stanje duha,ushidenje,ekstaza,sve ono što

razlikuje proroke,pesnike i mučenike za ideju,od običnih ljudi-sve je to protivno životinjskoj strani čoveka,tj.njegovom zdravlju.“ Ako želis da budeš zdrav-idi u stado ljudi! Pa krenimo...ne u stado ljudi,ved medju genije...

Mocart...život najpre praden očevim neobuzdanim zahtevima,a potom velikoj mladalačkoj ljubavi prema desetak godina starijoj ženi i napokon život praden fizičkim i psihičkim bolestima. Slabom fizičkom zdravlju još od rodjenja,ubrzo se priključila bolest živaca,koji su bili toliko osetljivi da je bukvalno padao u nesvest na svaki nešto jači zvuk. Par godina pre smrti patio je od manije gonjenja i teških halucinacija. Halucinacije su bile u vidu djavola koji ga primorava da sam za sebe napiše rekvijem. On sam o tome piše u svom dnevniku. Završivši rekvijem,ubrzo umire od tuberkuloze u trideset petoj godini u potpunom siromaštvu i zaboravljen od mnogih. Još jedna zanimljivost,ne baš vezana za temu,iz njegovog života. Naime,čuveni ljubavnik Kazanova[koji je inače znao navodno i da prorokuje] na Mocartovo insistiranje,tokom jednog bala u Budimpešti,napisao je godinu Mocartove smrti,stavio papir u koverat i zapečatio ga. Koverat je pronadjen,posle smrti Mocarta,i zaista je stajala godina-1791.

Betoven...detinjstvo provodi uz oca alkoholičara,bez prerano umrle majke i brata,što na njega ostavlja dubok trag i fizički ali i u psihi. Takodje ga kroz čitav život prate fizičke bolesti,koje ga dosta iscrpljuju. Gotovo da ne postoji bolest od koje ovaj čovek nije zaista bolovao. Betoven je bio izuzetno nepoverljiva,paranoidna, inatna, tvrdoglava i opsesivno svadljiva osoba. Čak po mnogim biografima i mizantrop. Imao je svoje neobične „jutarnje“ rituale sa vodom, koje sasvim sigurno odaju sliku opsesivno-kompulzivne ličnosti.

Patio je od depresivno-manične bolesti i hipohondrije. Zlostavljao je svoju poslugu a naročito svoju kuvaricu. Namerno se oblačio u iscepanu i prljavu odedu,gotovo uvek kada je šetao Bečom. Na kraju je postao totalno paranoična ličnost i težak alkoholičar. Negde oko dvadeset sedme godine počinje da gubi sluh,što ga uvodi u još izraženije mentalne poremedaje.

Betoven je potpuno svestan svoje pakosti,mizantropije i mentalnih bolesti i o tome i piše u svojim dnevnicima,pokušavajudi da ga ljudi shvate. Poslednje godine života provodi u stanju apsolutne melanholije i pesimizma. Umire u pedeset sedmoj godini.

Solovjov...ovaj velikan filozofije,religiozni apologeta i mislilac,ima posebno zanimljivu životnu priču[zanimljivu za nas,za njega svakako,ne]. Još jedan velikan sa vrlo nežnom i boledivom fizičkom konstitucijom,koja ga prati tokom čitavog života. Još od rane mladosti toliko je posveden religiji da to prelazi u bolest,danas poznatu kao-teomanija. Ali njegova životna priča ustvari počinje u ranom detinjstvu kada se „zaljubljuje“ u nepostojedu osobu,odnosno devojku andjeoskog izgleda,koja mu se „prikazala“ prilikom jedne posete crkvi. Od tada „ona“ drži njegov život u svojim rukama i govori mu šta i kako da radi. Solovjov se upoznaje sa kabalističkim spisima koje ga opčinjavaju i koji ga uz pomod svoje „devojke“ odvode u Egipat u potrazi za kabalističkim pokretom i učenjem. Neispunivši svoj cilj,odlazi iz Egipta,ali glas njegove pratilje mu daje „nova uputstva“,koja on ovoga puta ne shvata bukvalno,pa se vrada svojoj ranijoj veri a u devojci prepoznaje Sofiju iz Solomonovih priča starog zaveta. Stvorivši svoj sistem filozofije i teologije pokušava da ga skupljajudi pristalice sprovede u delo. Medjutim,u nameri ga prekidaju nove telesne i duhovne bolesti,koje ga odvlače u samodu. Počinje da dobija strahovite vizije o navodno nastupajudem smaku sveta. To ga dovodi bukvalno do ludila sa još jačim i jasnijim halucinacijama. Pati i od manije gonjenja i beži u svoj usamljeni mistični svet u potpunosti razočaran.

Umirudi[u 47.godini],moli se za Jevrejski narod i izgovara poslednje reči:“ Nema Hrišdanstva,nema ideja,kao što ih nije bilo ni u doba Trojanskog rata.

Samo,onda su bili mladi heroji a danas su sve sami starci“.

Vagner...po mom subjektivnom utisku[a i po mnogim drugim],jedan od „trojice najvedih“,rodjen kao vanbračno dete,tako da je jako bio vezan za svoju majku. On još od najranijeg detinjstva pokazuje svoj psihopatski

karakter,koliko je imao uzvišenih darova za komponovanje,pisanje,dramaturgiju,poeziju,filozofiju toliko je imao i negativnih karakteristika,ogromnu poročnost,neobuzdane strasti i afekte i gotovo bolesnu neuračunljivost. Ali mu je i genijalnost bila takva,jer svi Vagnerovi biografi se slažu da je njegova genijalnost“besprimerena u istoriji muzike“. Kao politički buntovnik,veliki deo života provodi van svoje zemlje zbog progona tadašnje vlasti. Vracajudi se u Minhen postaje veliki prijatelj sa tadašnjim kraljem Bavarske Ludvikom drugim,čovekom koji je bio izraziti duševni bolesnik,i od tada Vagner odjednom menja svoju životnu filozofiju i postaje najvedi neprijatelj ateizma i komunizma. Ludvik drugi,kao da su mentalne bolesti zarazne,preneo je deo svojih duševnih poremedaja i na Vagnera,pa su postali poznati kao „folie a deux“ [ludilo udvoje]. U tom periodu je potpao pod jak uticaj Šopenhauerove filozofije. Što se karaktera tiče,Vagner je bio izrazito nemoralan tip ličnosti. Do novca je dolazio uglavnom bolesnim lažima i prevarama a imao je i dijagnozu kleptomanije,zbog čega je opet bio prognan iz države. Kada se po tredi put,posle pomilovanja vratio u zemlju,ponovo se udružio sa tada još bolesnijim Ludvikom,koji ga je finansirao i pomogao u izgradnji jednog doma gde bi Vagner izvodio svoja dela. Medjutim,dela koja je Vagner specijalno pisao i komponovao za to pozorište,bila su za „ odabrano društvo“psihopatsko nastrojene ljubiteljke Vagnera,koje je isti svojim delima i muzičkim efektima dovodio do ekstaze i navodio ih da mu padaju pred kolena dok su oni malobrojni muškarci u publici uglavnom padali u nesvest[bukvalno]. U medjuvremenu je stvarao svoja izuzetna i genijalna dela,koja su bila odraz njegove filozofije i spadaju u red najuzvišenijih muzičkih kompozicija ikada napisanih. Ali je isto tako i brzo totalno „odlepio“,da je svako svoje jučerašnje razmišljanje,opovrgavao današnjim,pa to isto sutrašnjim i tako do kraja života. Vagner je bio skitnica i čist boem,sve do svoje druge ženidbe[sa Listovom derkom],kada se malo primirio ali i postao vrlo ohol i bolesno samoživ. U to vreme je i raskinuo svoje veliko

prijateljstvo sa Ničeom,na koga je inače jako uticao. Postao je optereden svojim delima i sobom pa je zaradio još jedan epitet-bolesni megaloman.

Niče,uvredjen,lično ga je opisao kao razdrazljivog,nervoznog histerika i da fiziolozi u njemu imaju idealan primer umnog bolesnika. I lekari,psihijatri,proučavaoci Vagnerove psihe,slažu se da je bio bolesni megaloman,mističar,magloviti filantrop,anarhičan,buntovan do besnila,protivrečan,paranoičan,erotoman,blesav ali i da je imao uzbudljiv karakter,religioznu sklonost i tako uzvišen um,da mu je mozak trebalo sačuvati u svrhu proučavanja. Vagner je umro u sedamdesetoj godini.

Dante Aligijeri...ovaj božanstveni Italijan,sa svojom božanstvenom komedijom,sonetima i kanconama,svakako da je morao imati bolesnu genijalnost,jer takvo delo ne može se drugačije ni napisati. Svakako široj javnosti poznat po svojoj ljubavi prema Beatriče[sigurno najpoznatija i najjača ljubav čovečanstva],a ta ljubav i rana smrt Beatriče su u velikoj meri i odredili i život i stvaralaštvo ovog velikana. Dante je rodjen u vrlo bogatoj i plemidkoj porodici i bio je veoma religiozan i višestrano obrazovan čovek.

Vrlo rano je dostigao slavu i licnu sredu,sve do smrti njegove ljubavi,kada su mu „kola života“ krenula nizbrdo. Zbog političkih razloga biva proteran iz svog rodnog grada zauvek a sva imovina mu je bila konfiskovana. Dante se posle Beatričine smrti nikada više u životu nije nasmejao[izvor iz Petrarkinog dnevnika,inače velikog prijatelja Dantea]...povukao se u samodu i patnju i radio na božanstvenoj komediji. Gotovo svo vreme izganstva[do smrti],pisao je svoje remek delo,koje ga je psihički i fizički toliko iscrpelo,da je po sopstvenom priznanju znao da de umreti čim ga završi. Tako se i desilo,umro je vrlo brzo nakon zavrsetka božanstvene komedije u pedeset petoj godini života. Što se karakternih osobina tiče,Dante je bio „zvanično lud” što je mnogo puta svojim postupcima potvrdio,takodje je bio veoma

razdrazljiva,netrpeljiva,prkosna i zajedljiva osoba. Vesnini tvrdi i da je vedim delom života patio od paranoičnog poremedaja. Žan Žak Ruso...još jedna vrlo zanimljiva biografija i ličnost i jedan od retkih bolesnih genija o kome imamo potpunu medicinsku dokumentaciju. Ruso je imao užasno poremeden duh,koji je bio prepun dramatičnih,intimnih i diskretnih strana,i upravo odatle je crpeo i svoju inspiraciju i svoje stvaralaštvo. Ruso je rodjen u vrlo siromašnoj porodici,živedi sa vrednim ali ocem sklonom alkoholu i svadji i majkom ,ženom,vrlo sumnjivog morala.

Majka mu je rano umrla a otac ga ubrzo ostavlja u jednom pansionu,prepušten samom sebi. Ne zadržava se dugo tu i vrlo brzo beži iz pansiona i nalazi posao prepisivača u jednoj arhivi. Medjutim,vrlo brzo je isteran sa posla uz epitet-nesposobnog magarca. Ruso neverovatno rano ulazi u pubertet i pojavljuje mu se „bolesni“ erotski nagon,tako da svoj seksualni život počinje ved sa osam godina. Čitav život je lutao iz grada u grad,menjajudi poslove[i žene] i postao prava skitnica,jer se nigde nije mogao skrasiti. Najduže se zadržava kod jedne njegove dosta starije ljubavnice,koja mu obezbedjuje posao,novac i stan. Tu Ruso provodi vreme učedi i bavedi se stvaralaštvom. Bavio se i pronalazaštvom,pa je prilikom pokušaja da pronadje „bezbojno mastilo“ završio tako da mu je život visio o koncu a on sam napisao testament. Nešto kasnije,odlazi u Ženevu,gde ga čeka majčino nasledstvo,koje mu obezbedjuje miran i bezbrižan život,ali on sam po dolasku zapada u teško duševno stanje melanholije i depresije,uglavnom provodedi dane plačudi. Zatim ga sustiže i još teži oblik hipohondrije,koji uz pomoc lekara nekako uspeva da savlada. Ponovo se vrada svojoj ljubavnici gde nastavlja sa grozničavim učenjem i pisanjem svojih dela. Ali takav,materijalno sredjen i stvaralački nadaren period traje samo dve godine dok se ponovo ne javi još jedna mentalna bolest koja ga potpuno obuzima-patološki strah od smrti,zbog koje postaje i religiozan.

Medjutim ništa ga ne ometa da uskače u stalne[ponekad i nerazumne]

kratke ljubavne veze,patološki erotski nagon,držao ga je čitav život[uz mnogo vanbračne dece]. Tek dolaskom u Pariz,malo „dolazi sebi“ i u tom periodu mukotrpno radi stvarajudi svoja najveda dela. Upravo taj naporan rad,košta ga sloma živaca i Ruso postaje jedna mrzovoljna,bezvoljna i melanholična osoba koja bukvalno mrzi i sebe i život. U tom periodu ,patio je i od fizičkih bolesti,pludnih i mokradnih problema. Njegova dela kao i on sam,padaju pod težak udar kritike,a sam Ruso zbog toga upada u još težu depresiju i razmišlja da sebi oduzme život. Takvo stanje ga dugo drži,a stiže ga i vrlo težak oblik paranoje. Ruso ponovo postaje skitnica[povremeno bežedi i od samog sebe] i za kratko vreme menja više desetina mesta boravka. Ruso umire naglo u svojoj 66-oj godini iz potpuno nepoznatih razloga. Postoje tri verzije njegove smrti,ubistvo,samoubistvo ili srčana slabost,ali za razliku od svih njegovih duševnih bolesti,njegova smrt nije medicinski dokumentovana. Što se karakternih i moralnih osobina ovog genija tiče,naravno,ništa lepo...takodje „patio“ od kleptomanije,patološkog laganja,licemerstva i velike nadmenosti.Dva puta je menjao veru iz cistog koristoljublja,a prema iskrenim prijateljima se ponašao toliko nezahvalno i nadobudno,da ih je vrlo brzo gubio. Medicinski,njegove mnogobrojne psihopatološke osobine,tadašnji lekari su doveli u vezu upravo sa njegovim bolesnim erotskim nagonom[stalna onanija i seksualni odnosi],što savremena medicina odrično odbacuje.

Volter...ne zna se mnogo o njegovom ranom detinjstvu,osim da je bio vrlo slabe i bolešljive konstitucije,koja ga prati tokom čitavog života a ipak uspeva da doživi pune osamdeset i tri godine[on sam za sebe piše da je živi skelet i da je čitav život proveo u umiranju]. Njegova biografija je nešto potpunija tek od njegovog punoletstva i mladalačkog života koji je provodio uglavnom u ispraznom životu,provodima,neradom,nasladama i pijančenjima. Kasnije odlazi u Holandiju,gde se ženi jednom francuskom emigrantkinjom,ali njena majka tu vezu prekida tako što svojim uticajem preko ambasadora,uspeva da

izdejstvuje progon Voltera iz Holandije. Vrativši se u Pariz kod oca,upada u žestoke svadje sa njim,i završava oštrim sukobom i razlazom od oca. Volter pravi plan da ukrade svoju verenicu iz Holandije,ali ubrzo odustaje od toga ,miri se sa ocem i vrada se u Pariz gde upisuje studije prava. Sklon vrlo zajedljivim opaskama,izazivanju sukoba a često i tučama,proganjaju ga iz Francuske i on se seli u Englesku. Kod Voltera se pojavljuju patološke,bukvalno bolesne strasti prema novcu,visokom društvu,ljubavnim avanturama ali i za naukom,filozofijom i književnošdu. Delom i uspeva u svojoj borbi da se dočepa slave i titula,ali postaje još nezajažljiviji pa pored mnogobrojnih titula želi i članstvo u Francuskoj akademiji nauka. I u tome uspeva. Ali se i tu nezaustavlja,gotovo sve njegove bolesne želje je uspeo da ispuni. Što se mentalnog zdravlja tiče,o tome najbolje govori stav nekih lekara,da je Volter-„viši degenerik“. Vrlo je važno razbiti jednu predrasudu o Volteru,bez obzira na njegove izjave,izreke i pisanja kao i na njegov način života,Volter je bio izraziti vernik i čak ktitor mnogih crkvi. Šiler...optereden nasledjem,znao je da ga čeka veoma kratak životni vek[45 godina],a poslednjih petnaestak godina je proveo upravo u teško narušenom fizičkom zdravlju. Medjutim,upravo na toj osnovi,Šiler je gradio svoje stvaralaštvo,pre svega kao pesnika a zatim i filozofa. Imao je vrlo česta pomračenja svesti. Ali da nije bio baš „najčistiji“ u glavi,govori i činjenica da je uvek svoju inspiraciju i kreativnost „izazivao“ tako što je noge držao u posudi sa ledom a udisao miris trulih jabuka,koje je uvek držao na radnom stolu. Što se karakternih osobina tiče,dovoljno je redi da nikada nije imao prijatelja.

Bajron...potomak engleskih vladarskih loza,bio je izrazito stasit i lep čovek,ali sa jednim defektom zglobova,zbog kojeg je morao da hramlje. Izuzetno darovit ali i još izuzetnije loš djak i lenjština,još od detinjstva je bio preterano ohol. Voleo je samodu i bio je emotivno jako osetljiv. Nije voleo svoju „despotsku“ majku,što je sasvim sigurno ostavilo posledice po njegovu psihu.

Na univerzitetu,nije kao svoji vršnjaci provodio vreme u pijančenju,kocki i provodima[nije ih ni podnosio] ali je zato imao drugi „hobi“-da pravi velike dugove i da piše pesme. Posle svog uzbudljivog političkog života i putovanja po Evropi,vrada se svom ispraznom i dosadnom životu,dok ponovo ne počne da piše,sve strasnije i strasnije. Vrlo brzo dostiže i evropsku slavu,ali to koristi da se oproba u nečemu što se zove-seksualne avanture. Posle mnogobrojnih pomenutih avantura,ženi se i dobija kderku,sa jednom izuzetno dobrom i skromnom devojkom. Medjutim,vrlo brzo „puca“ u glavi i to ispoljava tako što svojoj dobroj ženi pričinjava neverovatne dramatične scene i nanosi joj konstantno teške duševne i moralne patnje. Čak u tome uživa. Ubrzo se pojavljuju pisma koja padaju u ruke njegove žene iz kojih se vidi da je on ne samo ne voli ved i da je tokom čitavog braka imao vanbračne veze,pa čak i sa svojom sestrom od strica. Bajron nešto kasnije[posle razvoda],pokazuje javno svetu svu svoju umobolnost,tako što raskida sve veze sa svojim društvenim redom,kojem je od rodjenja pripadao pa i sa celokupnim javnim mnjenjem svoje zemlje i baca se u razbludni,skandalozni javni život,čime od sebe odbija bukvalno čitav svet oko sebe. Kasnije,odbačen od otadžbine,seli se u Italiju gde živi sa udatom ženom[uz pristanak njenog muža]. Ali se na tome nije završilo,čak tri puta je upadao u takve veze,pa čak i sa mladom šesnaestogodišnjom ženom jednog grofa,koji je takodje odobravao tu vezu.

Naravno,takav raspusni život nije Bajrona otrgao od pisanja,naprotiv,i dalje je mnogo pisao i to sve bolja dela. Bajron je umro u trideset šestoj godini od zapaljenja mozga.

Gete...takodje nasledno optereden,pre svega nervnim bolestima,imao je i grozno detinjstvo[šestoro sestara i brade su mu vrlo mladi umrli] ali i grozan kasniji život[četiri njegove kderke rano umrle a i sin nešto kasnije od alkoholizma]. Ovaj svestrani velikan,živeo je pune osamdeset tri godine i nije imao značajnijih fizičkih obolenja. Ali ono što je karakteristično za njegovu ličnost,to je bolesna sebičnost. Po sopstvenom priznanju ,delio je ljude na

dve kategorije...one koje su mu od stalne koristi i one koje su mu od povremene koristi,sa ostalima,nije ni imao nameru da se druži. Nikada se nije ni najmanje vezivao za ljude,čak i za najprisnije prijatelje,Gete je ostao tajna. Češto je umeo da,pošto prethodno „iscedi“ sve od prijatelja,na vrlo grub način raskine prijateljstvo i ponizi ih. Kontraverzan i pomalo šizoidan,ocenjen je kao takav,od strane psihijatara upravo kao genijalan,jer genijalnost,navodno „traži“ dvostruki život,što nije daleko od istine ako se pogledaju sve biografije umnih ljudi. Prijatelji ga karakterišu kao odličnog životnog glumca,ali pravo lice mu ipak nikada nisu saznali. Što se mentalnih bolesti tiče,tu je podugačak spisak-hipohondar,težak neuropata,šizofreničan,paranoičan,patološki egomanijak,manijakalnodepresivan,a ni karakter mu nije bolje ocenjen-beskarakteran,hladan,bez srca,ohol,razdražljiv,nesnosno pedantan,patološki zavidan,pa čak i kao demonska duša. Medjutim,Gete je svoju genijalnost kao i bolesti,“izvlačio“ iz nečega što nije bilo primetno na njemu-bio je veliki mučenik i užasno nesredan čovek!

Balzak...kao i Bajron,izuzetno darovit ali u školi ostao upamden kao izrazito nemaran i lenj. Od rane mladosti izrazito samoljubljiv,pa je na kritike ili uvrede uvek odgovarao-nervnim napadima. Napadi su bili toliko česti i jaki da su morali privremeno da ga ispišu iz škole,zbog oporavka. Samoljublje i izrazita samouverenost su ga pratili tokom čitavog života. Još je kao dete govorio sestrama da de nekada postati veliki i slavan čovek. Čuven je dijalog koji je vodio sa svojim ocem-„ti ne znaš nesredniče kuda dete odvesti književnički rad. U književnosti moras da budeš kralj,da ne bi postao zidarski šegrt“! Dobio je kratak odgovor-„pa,lepo...bidu kralj“! Balzak uglavnom živi boemski i u bedi,ali ne odustaje od svoje velike ljubavi,pisanja. Prvo se okušao u poeziji,što se završilo shvatanjem da on nije za to,zatim pokušava sa istorijskim tragedijama,ali opet dobija sve same loše kritike,čak i od svojih najbližih prijatelja. Odustaje i od tragedija i počinje sa romanima. Medjutim

ni tu mu ne ide baš najbolje.Totalno razočaran,razmišlja i o samoubistvu. U meduvremenu ima problem i sa dugovima i mora da se krije i beži od poverilaca. Vremenom,njegovo pisanje mu ipak donosi sve više novca i sve više slave,pa postaje veoma ohol,i počinje da se ponaša slično Volteru. Kao i Ruso,pati od erotomanije[doduše njega to hvata dosta kasnije]. Iako se lažno predstavljao [De] kao plemid i tako uz slavu i novac sticao i mod,sve to trošedi u nodni život i provod,nije zanemarivao svoj rad i uporno je nastavljao da piše,štampa i izdaje. Tada i nastaju njegova najveda dela. Balzak postaje drugi Kazanova,čak žene iz drugih zemalja su mu dolazile pred noge na koji čas seksa[čak je i u svojoj 50-oj godini,odgovarao zbog zavodjenja devojčica].

Medjutim,raskalašan život mu se vrada kao bumerang i Balzak ubrzo zbog ogromnih dugova mora da beži čak i iz zemlje u Italiju. Po povratku u Pariz,odmah je pao u postelju zbog xxx bolesti i više se nije ni dizao iz nje.

Dakle,Balzakov karakter je imao poprilično mana,oholost,samoživost,sujetnost,hvalisavost,nevaspitanost,sklonost vredjanju osoba koje je smatrao umno nižim od sebe,neuračunljivost...ali i niz dokazanih mentalnih bolesti,patološka ljubomora i zavist,manijakalna psihoza,paranoja,depresija...! Umro je u pedeset i prvoj godini od,pa ja bih to nazvao-svih mogudih bolesti.

Hajne...jedan od najgenijalnijih pesnika. Njegova predivna ljubavna poezija ima sasvim zanimljiv koren,naime ona se rodila iz nesredne ljubavi prema istovremenoj ljubavi prema dvema sestrama od strica. Hajne je bio neverovatno načitan čovek,vrlo svestran i imao je blistavu duhovitost,što ga je činilo vrlo poželjnim u društvu. Njegove tri karakteristične crte,veliku ironiju,sarkazam i cinizam,vešto je koristio da „ubode“ tamo gde ne treba,zbog čega je imao dosta problema. Optereden nasledjem i prekomernim radom,vrlo rano je oboleo od živčane bolesti,koja je ved u njegovoj 48-oj godini dostigla vrhunac. Poslednjih devet godina života,bukvalno je proveo u krevetu. Na dva mesta Hajne,piše o svojoj

bolesti,o tome kako iz nje crpi svoju umnost ali i o tome da je upravo njegova bolest dala pečat nenormalnosti u njegovom stvaralaštvu. Hajne je umro u pedeset i sedmoj godini.

Bodler...po sopstvenom pisanju,rodjen je od dva bolesna idiota[bez obzira na zla koja mu je majka činila,nije nikada mogao da je preboli]. Posle smrti oca,majka mu se preudaje a Bodler odmah pokazuje rane znakove ludila pokušavajudi da davljenjem ubije svog očuha. Rana očeva smrt,majčina preudaja,nepodnosljivi očuh i roditelji nervni bolesnici ostavili su traga i u Bodlerovom stvaralaštvu[kod njega je to baš upečatljivo],kao i u životu. Iako sasvim zdravog razuma i genijalnog uma,Bodler je posedovao mnoge neuračunljive nastranosti,koje nije prikrivao,ved nasuprot,isticao. Za to je krivio svoja osetljiva čula. Recimo...nije podnosio prirodnu boju kose pa se farbao u zeleno,a čulo mirisa mu je bilo takvo,da je isključivo uživao u truležnim mirisima,kužnim isparenjima i mirisima raspadnutih životinja. I sluh mu je tražio „uzbudjenja“ pa je često imao običaj da zavrljači kamen u izlog neke radnje kako bi uživao u zvuku razbijanja stakla. Voleo je i vodio ljubav isključivo sa patuljastim ili ženama džinovskog rasta. Evo i kakvim rečima se udvarao ženama koje mu se svide...prišao bi i rekao:“ja bih vam svezao ruke i obesio bih vas za šake o tavanicu moje sobe i ljubio vaša gola stopala“. Svi njegovi biografi opisuju njegovu sadističku narav ali i uživanje u gadjanju ljudi na ulici saksijama iz svog stana[???]. Bio je poprilično zao čovek i mizantrop,sujetan preko svake granice i uživao je da maltretira ljude. Šizofreničan i sklon opijatima poput,hašiša,opijuma i alkohola,bolovao je i od izražene insomnije,nesvestice i anksioznosti. Pet godina pred kraj života,umobolnost je dostigla vrhunac,a ironija je to,da je čovek koji je u sebi imao možda najbogatiji rečnik u istoriji i koji je toliko uzvišenih reči napisao i izgovorio,u poslednjem životnom dahu,izgovorio psovku. Očigledno je da ovde imamo jednog zaista mračnog i potpuno bolesnog genija,ali čoveka koji nam je dao najuzvišeniju i najgenijalniju zbirku pesama-cvede zla.

Dostojevski...još jedan od moja tri favorita super-genijalnosti. Od samog rodjenja patio je od bolesti koja je „zakačila“ i mnoge umove pre njega[Heraklita,Empedokla,Sokrata,Pavla[Savla],Jovana evandjelistu,Muhameda,Dantea,Petrarku...],epilepsije ili „svete bolesti“ kako su je zvali stari grci. Njegovi roditelji nisu patili od ove bolesti ali su imali druge duševne bolesti,tako da se ne može pričati o porodičnom nasledju.

Otac mu je bio vrlo samoljubljiv,razdražljiv,nervozan i mračan čovek. Tek kasnije se saznalo zašto Dostojevski nije voleo da priča o svom ocu,naime,po rečima njegove unuke,odnošno kderke F.Dostojevskog,deda je bio teški alkoholičar,tiranin i sadista. Fjodorova majka je takodje bila nervni bolesnik i veoma rano je umrla od tuberkuloze. Ove životne okolnosti su svakako uticale na Dostojevskog,pogotovo ako se uzme u obzir,opet prema priči njegove kderke,da su mu i brada i sestra bili alkoholičari i poremedeni likovi.

Dostojevski je uz epilepticne napade,bio optereden u mladosti i čestim halucinacijama,i izuzetno teškim nodnim morama i strahovima o kojima je i sam otvoreno govorio. Dostojevski je jedini čovek kroz istoriju ove bolesti,koji je mogao da se seti samog napada u detalje[što mnogi pobijaju ali on sam je govorio o tome,na tri mesta]. Za njega su oni bili najlepši doživljaj i nešto najuzvišenije u životu,što mu je prema sopstvenim rečima i najviše doprinosilo genijalnom stvaralaštvu. Dostojevski je bio toliko povučen,samotan i ozbiljan,da ga,kao i Dantea,nikada nisu videli iskreno nasmejanog. Bio je lako uvredljiv i razdražljiv i te karakteristike su se progresivno pojačavale sa godinama. Dostojevski je takodje dostigao stadijum mizantropije jer pri kraju života bukvalno nije podnosio nikoga.

Njegov bivši prijatelj Turgenjev,nazvao ga je totalno ludim i neuračunljivim.

Dostojevski je zaista znao da nekada toliko „odlepi“ da se nije znalo ni šta hode niti šta priča. Napade ljutnje i besa dobijao je na najnezgodnijim mestima zbog nečije rečenice koja niti je njemu bila upudena niti je bila uvredljiva. Voleo je da ponižava sagovornike,bez obzira ko to bio i na kom mestu. Zbog političkog delovanja završio je i u Sibirskim kazamatima,što je

dodatno pogoršalo njegovo stanje. Dostojevski je stalno živeo u dugovima i to pre svega zbog svoje opsesivne ljubavi prema kockanju. Posle smrti žene doživljava totalan krah i u finansijskom i u zdravstvenom i u moralnom smislu. Zbog ogromnih dugova,sa svojom drugom ženom beži iz zemlje u Svajcarsku,da spase,kako sam kaže i život i zdravlje. Prokockavši i poslednju „ženinu haljinu“,vrada se u Rusiju gde,kako sam piše,radi kao konj,da bi vratio dugove. Vrlo brzo i umire,potpuno „pokidanih“ živaca u šezdesetoj godini. Psihijatri ga opisuju kao sadistu i mazohistu,koji uživa u patnjama drugih ali najviše u svojoj,jer njegova stradanja i patnje nisu došle kao „zla kob“ sudbine ved ih je on namerno izazivao. Jednostavno,svesno je uživao u tome da muči i sebe i druge. On je u bolu i stradanju tražio inspiraciju i kreaciju za svoje vanserijsko stvaralaštvo i to nije krio. Kao i vedina genijalaca[možda i svi],patio je i od manije gonjenja.

Fridrih Niče...njegovo filozofsko stvaralaštvo je ustvari njegov unutrašnji život. Sve sukobe iz svoje psihe preneo je „na papir“. Niče je svoj život zamislio da ide u pravcu komponovanja muzike,tako je i počeo. Bio je iz vrlo ugledne,religiozne porodice,koja ga je u tom duhu i vaspitavala. Niče je bio tih,povučen,samotan i vaspitan mladid koji je mnogo držao do religije. Kao vrlo posveden vernik,smatrao je da je religija jedini izvor svakog znanja.

Medjutim,vrlo brzo,u traganju za istinom,pronalazi nauku i njegovo mišljenje počinje drastično da se menja. U svom prvom traktatu,on ved pokazuje otvorenu sumnju u religiju,gde se i jasno pokazuje ved nastala unutrašnja borba kod njega. Pokušavajuci da se „zaštiti“ od tog sukoba u sebi,ponovo se vrada muzičkom stvaralaštvu ali ubrzo odustaje od nje i konačno. Prekretnica na njegovom umnom putu,nastaje onog trenutka kada upoznaje Vagnera i postaje prijatelj sa njim. Niče mu je čak i posvetio svoju prvu knjigu i javno iznosio mišljenje da su Vagner i Šopenhauer najvedi umovi ikada. Niče je imao jako uzdržan odnos prema ženama. Nekada je znao i da izgovori vrlo ružne reči o njima. Lu Salome, dvadesetgodišnja

jevrejka,nemica,dankinja,ruskinja…[?],jedna izuzetno inteligentna,pametna i načitana devojka,bila je jedina žena koja je uspela da mu se približi srcu i da ga opčini. E sad se vradam ponovo na Vagnera i onu njegovu čudnu muziku koju je izvodio u onom pozorištu „za žensku ekstazu“. Salome i Ničeova sestra su otišle na jedan takav Vagnerov koncert,i naravno,Salome je u ekstazi pritrčala Vagneru i pala mu pred noge. To je bio kraj prijateljstva sa Vagnerom ali i ljubavi sa Salome[koja je inače ved bila udata za Karla Andreasa,koji je sve njene veze i odobravao]. Niče je izuzetno teško podneo oba udarca. Povukao se u apsolutnu samodu i tri puta pokušao da izvrši samoubistvo. Utučenost i klonulost je nestala par godina kasnije kada je Vagner umro. Niče se osetio „ponovo slobodnim“. Kako je to opisao jedan njegov biograf,Niče je svoj svet sagradio na temelju prijateljstva i umetnosti[Vagner] i taj svet mu se srušio,potom je pokušao da izgradi drugi,na ljubavi[Salome],ali i taj se urušio. Mnogi „svetovi” su se urušili pred Salome[Rilke,Frojd,Niče,Vagner,Pol Re,…sa svima je bila u vezi,ali je ostala čedna,njena ljubav je uvek bila platonska]. Sad mu nije preoštalo ništa drugo,nego da sazida kamen na kamenu,jedan svet zasnovan na volji za modi! Iako je u tom periodu napisao svoja najuzvišenija dela,naročito „Tako je govorio Zaratustra“[delo koje je nastalo pod apsolutnim uticajem raskida veze sa Salome i sukoba sa svojom sestrom],duh Vagnera ga je i dalje proganjao...pa je napisao i dve knjige-Vagnerov slučaj i – Niče i kontra Vagner! U Ničeovom unutrašnjem svetu,gde se ved vodila teška bitka oko religije i ateizma,pridružila se i stalna borba sa Vagnerom „duhom“. Sve to,uz gubitak jedine devojke koju je voleo ,ostavlja trag na njegovoj još od detinjstva slaboj i „lutajudoj“psihi, pa osim što svoje unutrašnje konflikte leči izraženom grandomanijom i samoljubljem,počinje i ozbiljno duševno da oboljeva,prvo od manije gonjenja,zatim od snažne neuroze i na kraju od umne poremedenosti,koja ga je,kako opisuju njegovi poznanici,pratila gotovo čitav život u manjem ili vedem obliku. Da se sa njegovim mozgom nešto ozbiljno dešava,uvideli su prijatelji koji su dobili pismo od njega u

kojem ih obaveštava da je „naredio da se u Rimu sastavi kongres,na koji poziva sve svoje prijatelje,kao i vatikanskog državnog sekretara i Italijanskog kralja,da bi se donela odluka o streljanju Viljema drugog i svih antisemita“!

Uz dodatak,da je sad on razapet na krstu i da de on postati gospodar sveta.

Nije dugo čekao da ga smeste u duševnu bolnicu u Bazelu. Odatle ga preuzima majka i vodi ga kudi gde posle sedam godina teške umobolnosti i umire u svojoj pedeset i šestoj godini.

Tolstoj... uz Bajrona i De Broljija,jedini koji je potekao iz visoke aristokratske loze,i imao „sve na dlanu“ od samog rodjenja. Majka mu je rano umrla tako da je Tolstoj bio dosta vezan i prisan sa svojim ocem. Medjutim vrlo mlad,u devetoj godini ostaje i bez oca i on sam kaže da je taj udarac izuzetno teško podneo i da je taj dogadjaj imao velikog udela u njegovom stvaralaštvu.

Ovde du nakratko,pomenuti jedan stav Vajningera i kasnijih psihijatara,koji visoku umnost povezuju sa mogudnosti da sedanjem dopremo što dalje u svoju prošlost,dakle što se više sedamo svog najranijeg detinjstva,utoliko „bolje“ za nas i naš um. Sasvim logičan stav,mod pamdenja je svakako povezana sa visokom umnošdu. Medjutim,isto tako tvrde da je gotovo nemogude setiti se dogadjaja u prve dve ili tri godine života. I to je činjenica.

Kod Tolstoja imamo neverovatan slučaj da se seda u detalje,gotovo svega,još od prvih meseci života, dok su ga kupali u koritu i povijali. Tolstoj koji je bio izuzetno vezan za porodicu i dom,vrlo brzo,nakon selidbe u Kazanj,pokazuje neke svoje rane karakteristike,poput samoljublja,sramežljivosti i jake povučenosti. Posle pokušaja na dva fakulteta,vrlo brzo odustaje od učenja,zapušta se i okrede provodima,alkoholu,ženama...! Odustaje od svakog vida školovanja i vrada se u svoj dom u Jasnu Poljanu. Medjutim i takav život na imanju mu postaje dosadan,odlazi u Petrograd i vrada se još raskalašnijem životu,ovog puta pradenim i kockom ali i pravljenjem velikih dugova. Sam za sebe,u dnevniku piše,da živi kao običan skot. Od takvog života,spašava ga brat,uspešan oficir,koji ga čupa iz kandži propasti i odvodi

ga za sobom na Kavkaz. Medjutim i tu je brzo klonuo duhom,postaje mrzovoljan,lenj i neodgovoran. Na kraju ipak uspeva da završi oficirske ispite,stupa u vojnu službu i piše prvu knjigu koja je odmah odobrena za štampanje. Čini se da mu je napokon krenulo. Ali po sistemu,toplo-hladno u njegovoj psihi,iznenada odlučuje da napusti vojni poziv,shvatajudi besmislenost istog, vrada se u Petrograd i želi da se posveti samo pisanju. U tom periodu postaje nesnosno svadljiv i samoljubljiv pa mu pucaju sva prijateljstva[neke je čak izazivao i na dvoboj,poput Turgenjeva]. Ali i to ga nije dugo držalo,zato odluduje da ode iz Rusije i da se nastani negde u Evropi,gde bi na miru pokušao da radi. Stiže i nastanjuje se u Parizu. I opet,brzo mena mišljenje,pa odlazi da živi u Nemačku,i posle vrlo kratkog vremena vrada se kudi i posveduje radu na svom poljskom imanju. I naravno,kao što i možete da pretpostavite,vrlo kratko se zadržao kudi i ponovo odlazi u Evropu...Nemačka,Engleska,Francuska,Italija…svugde se zadržava vrlo kratko i po ko zna koji put se vrada kudi. Radi kao učitelj u seoskoj školi ali vrlo brzo odustaje i od tog poziva,odlazi u Moskvu,gde se ženi Sofijom,i [ovo više postaje dosadno]ponovo se vrada kudi,okrede porodici,imanju i pisanju knjiga. Postaje opet nezadovoljan,mrzovoljan a na sve se nadovezuje unutrašnji sukob sa svojim životom i svojom religijom,koji de ga na kraju i dovesti u totalno istrošeno umno stanje. Iznenada napušta dom i porodicu[ništa novo] i sa prijateljem[mnogi kažu i ljubavnikom] odlazi na Jug,i sada bi smo sve pare ostavili na kladionici da de se Tolstoj vratiti kudi,ali gubimo,nije imao nameru da se vrada,tu ga je i sačekala smrt u osamdeset i drugoj godini života. Tolstoj je ,sasvim jasno,patio od manijakalno-depresivne poremedenosti,ali je imao i strašno nemiran,neuskladjen i nestalan duh. Patio je takodje,od jednog retkog i teškog poremedaja,koji se u psihijatriji zove-„ludilo sumnjanja“. Tih simptoma i bolesti je bio svestan jer ih često pominje u svojim dnevnicima.

Samoljublje mu je toliko bilo pojačano da se uz njega pojavio još jedan „psihijatrijski termin“-originalomanija. Kako sam priznaje,padovi i usponi

njegove vere u Boga su ga dovodili u mračna stanja ludila i nije mogao da se izbori sa tim.

Martin Luter...njegova rana biografija nam nije poznata,ali jeste njegovo delo i njegov kraj. Videvši u Rimu raskalašni,pokvareni život crkvenih velikodostojnika,odlučuje da se obračuna sa njima,uz pomod svog uma,svoje filozofije ali i uz pomod naroda i nemačkih vladara. Ovaj osnivač evangelisticke ili luteranske crkve,patio je od užasnih glavobolja i čestih svakodnevnih nesvestica. Imao je nesnosne nesanice izazvane halucinacijama uglavnom verskog sadržaja. Na kraju je doživljavao i vizije samog sotone sa kojim bi se svadjao i žestoko prepirao[umeo je često i da ga gadja,naročito mastionicama-te fleke na zidu još postoje]. Karakter-bio je povučen i pravedan da bi u srednjim godinama postao vrlo prek,osion i nepodnošljivo netolerantan. Megalomanija se,naravno,podrazumeva. Umro je nervno rastrojen u šezdeset i tredoj godini.

Paskal...ovaj vunderkind bio je izuzetno nežne i slabašne telesne gradje ali i još nežnijeg duhovnog sklopa. Vrlo rano u detinjstvu ispoljava svoju ljubav i znanje iz oblasti matematike,fizike i filozofije. U desetoj godini daje teoriju o akustici,u dvanaestoj se „obračunava“ sa euklidovom geometrijom a u šesnaestoj piše rad iz matematike koji zadivljuje i samog Dekarta. U sedamnaestoj godini pronalazi mašinu za računanje,hidrauličnu presu,zakon o ravnotezi tečnosti,zakon vazdušnog pritiska,račun verovatnode i aritmetičkog trougla. Od osamnaeste godine oboleva od živčane bolesti,koja mu po njegovom pisanju,pravi tolike probleme,da po čitav dan provodi u neizdržljivim bolovima. Paskal još od ranog detinjstva nije mogao da vidi vodu,jer bi dobijao dramatične napade besa. Isto mu se dešavalo kada bi majku i oca video jedno pored drugog. Od dvadeset devete godine pati od stalnih halucinacija,koje su se u vidu provalija sa leve i desne strane otvarale pred njim,uvek u isto vreme i istog trajanja. Na kraju,odlazi u manastir gde

živi asketskim životom i kao ogorčeni protivnik jezuita,gde i umire u trideset i devetoj godini.

Isak Njutn...jeste da Vagnera,Dostojevskog i Vajningera[uz Isusa] smatram za „prve medju jednakima“ ali Njutn je čini mi se pravi „primerak“ genijalnosti,jer je bukvalno „obuhvatio“ svaku potrebnu umnu, karakternu i bolesnu osobinu i to u najvedem i najjasnijem obliku,pa bih upravo njega uzeo kao čoveka-merilo genijalnosti ili „najzlatnijeg“ standarda! Njutn je rano ostao bez oca,a majka mu se vrlo brzo nakon toga preudala.

Medjutim,kako Njutnov očuh nije želeo da uz ženu dobije i dete,majka ga je ostavila kod babe i „digla ruke od njega“ Taj dogadjaj je po samom pisanju Njutna,ostavio ogroman trag na njegovu psihu ali i na njegov život. Njutn je imao plan da zapali očuhovu kudu i zajedno sa njom i svoju majku i očuha.

Kasnije,kada je pisao spisak svojih „smrtnih“ grehova,pominjao je i tu situaciju. Njutn vrlo rano ispoljava svoju mržnju prema ljudima,izaživajuci čak i najbliže prijatelje iz cištog mira na dvoboje. Vrlo rano postaje i neuračunljiv, tako u gostima kod arhiepiskopa u Kembridžu,gde drži govor,tako nerazumljiv i besmislen,da ga odvode pravo kod lekara...za malo se spasao duševne bolnice i ostao na slobodi. Njegova neuračunljivost se vidi i iz totalno besmislenih pisama koje je slao Džonu Loku. Njutn je imao i patološki,gotovo smrtni strah od putovanja. Ved sam pominjao da se Njutn samo osamnaest meseci bavio naukom i da je u tom periodu dao toliko mnogo svetu da je postao jedan od najslavnijih ljudi tadašnjeg doba[mnogi ga tako posmatraju i danas]. Medjutim,Njutn je ustvari imao posao direktora kovnice novca[ili guvernera,kako bi ga danas zvali] i dva besmislena hobija koja su mu apsolutno okupirala um tokom čitavog života,alhemija i proučavanje Otkrivenja Jovanovog[nede smak sveta još pedesetak godina,po njemu. Čisto da vas utešim]. Kao direktor kovnice novca,bio je veoma oštar prema svim pokušajima falsifikatora,tako da je svakoga ko bi nešto „mutio“ sa novcem,kažnjavao na monstruozan način,naredjivao bi da ih žive

raspore,povade utrobe i spale im[i u takvim prizorima bi uživao]. Njutn je inače ostao upamden kao neverovatno zao i svadljiv čovek i sa starenjem,njegova mizantropija kao i druga bolesna dusevna štanja[manija gonjenja,depresija,patološka samoljubivost] su se pojačavala. Imao je običaj da na sebi sprovodi razne bolne i neverovatne eksperimente,cišto da vidi,šta de mu se desiti. Ujutru kada bi se probudio,obavezno je par sati ostajao sededi u krevetu...kako je to duhovito primetio Brajson,posle proučavanja Njutnove dlake sa glave tokom prošlog veka,u kojoj su pronašli pedeset puta više žive,nego što ima normalan čovek-„nije ni čudo što je zaboravljao da ustane“. Kao dugogodišnji predsednik kraljevske akademije,samo jednom se obratio ostalim članovima-„ubi me promaja”,tražedi da se zatvore prozori. O Njutnovoj rasejanosti,suvišno je i pričati,to su ved i deci poznate priče. Umro je u svojoj osamdeset i petoj godini.

Karl Line...Mozda[uz Iga] najsamosvesniji i najsamoljubiviji genije u istoriji.

Grandoman za studijsko proučavanje. Vrlo optereden seksom, pa tako je veliki deo njegove taksonomijske enciklopedije „optereden“ biljnim i životinjskim vrstama koje u nazivu imaju po neki deo ženskih polnih organa.

Sa neprijateljima se obračunavao tako što je po njihovim imenima obično nazivao korove ili neke druge beskorisne biljke i štetočine. Line je i lekar,pa je apsolutno bio svestan svih svojih karakternih neobičnosti i mentalnih bolesti. Kao i vedina do sada pomenutih,pratilo ga je manijakalno-depresivno ponašanje,ali od svoje četrdesete godine,ono-„manijakalno“ se gubi,pa Line postaje jedna melanholična,mračna,depresivna i samoživa ličnost za izraženo crnim mislima,ali i ne zaboravlja da je –„najvedi na svetu”. Svestan svog psihopatološkog stanja piše o tome svojim prijateljima lekarima u nadi da de mu iskreni razgovori i jadikovanje pomodi. Po karakteru,jako nestalna,previše detinjasta i nepoverljiva ličnost. Bio je patološki uvredljiv,tako da se strogo moralo voditi računa šta mu se govori. Uz sve ove osobenosti i teške različite psihičke krize,samo je jedna osobina bila stalno

prisutna tokom čitavog njegovog života,od detinjstva i držala ga do same smrti-samosvest o sopstvenoj veličini[čak je to moralo i da se naglasi na njegovoj nadgrobnoj ploči]. Umro je u sedamdeset prvoj godini života.

Imanuel Kant...bio je slabunjave,gotovo rahitične telesne gradje,sa izrazito krivim nogama i gotovo neverovatno uzanim grudnim košem. Kant je bio apsolutno frigidnog seksualnog osedaja[Eh,moj Ruso,čujes li ovo...],zbog čega se nikada nije oženio. Kant je bukvalno čitav život proveo u krugu od sto metara,od kude do fakulteta,i nikada negde dalje nije otišao. Priča o njegovoj bolesnoj pedantnosti i tačnosti,nije uopžte izmišljena niti preterana,zaista je sve planirao i izvodio tačno u sekund. Njegove ostale karakterne osobenosti,razlikuju se kod njegovih biografa,dosta su kontradiktorne,pa ih nedu uzimati u obzir kao izvesno tačne. Ono što se sigurno zna,to da je bio izrazito melanholičan i depresivan kao i to da je patio[i lečio se] od hipohondrije najtežeg stepena. Kant je umro u osamdesetoj godini.

Mikelandjelo...genijalni slikar,skulptor,arhitekta i pesnik,još jedan ozbiljan grandoman i čudak medju genijima. Ali i još ozbiljnija psihopatološka ličnost.

Manija gonjenja i teške halucinacije,pratile su ga tokom čitavog života.

Mikelandjelo je bio obuzet strahom za svoj život i često su halucinacije koje je doživljavao upravo bile takve da ga je posedivao „vesnik smrti“. Zbog toga je znao češto da iznenada nestane i da niko ne zna gde je,sakrivajudi se tako od „dolazede smrti“. Ali,izgleda da se baš vešto krio od „smrti“,jer je poživeo devedeset godina. Mikelandjelo je bio poremeden i u polnoj sferi,mrzeo je žene,pa je bio u prisnoj ljubavnoj vezi sa mladim rimskim aristokratom Tomazom.

Van Gog...U trenutku kada mu se ostvaruju svi snovi,kada svet priča o njegovom velikom talentu,kada ga svi kritičari hvale,veličaju i prognoziraju mu nevidjenu bududnost,kada je u naponu svog stvaralaštva i kada prodaje svoju prvu sliku po izuzetno visokoj ceni-izneverava sve nade. Još te

večeri,na sedeljci sa svojim prijateljima,bez ikakvog povoda baca punu času vina u lice svom najvedem prijatelju slikaru Gogenu. Sutradan,još više uspeva da prenerazi poznanike,odseca sam sebi uho,zavija ga u papir i šalje jednoj ženi. Odmah je zatvoren u azil za duševne bolesnike. Posle izvesnog vremena,primiruje se pa ga pustaju na slobodu. U tom „mirnom“ periodu i stvara svoja najveda dela,dobijajudi ponovnu izgubljenu naklonost kritike i gradjanstva. Ali to kratko traje,zapada ponovo u tešku depresiju,doživljava teske halucinacije i manije gonjenja. Pokušava sa tim da se izbori ali ne uspeva,pa izvršava samoubistvo,pucnjem u glavu u svojoj trideset i sedmoj godini.

Tuluz Lotrek...rodjen od zdrave,sposobne i inteligentne majke i veoma umobolnog i nastranog oca,nije imao „srede“ pre svega po pitanju fizičkog izgleda. Zaostao je u rastu,gotovo bio patuljast sa ogromnom glavom i potpuno krivim,vrlo kratkim nogama, sa hodom nalik klovnovskom,izazivao je pažnju i poglede gde god se pojavljivao. Na sve to,bio je vrlo neuredan i oblačio se na „gotovo lud“ način. Prilikom posete Holandiji,deca na ulici su mislila da je to lik iz cirkusa koji je upravo došao i šeta ulicama da privuče publiku. Ali unutar svega toga,stajala je jedna briljantnost uma,izuzetna duhovitost i inteligencija. Imao je problem sa alkoholom,taj čovek zaista nije umeo da pije,kada je to radio[a radio je svaku nod],opijao bi se bukvalno do besvesti. Bio je veliki ženskaros,i bio omiljen u ženskom drustvu,zbog svoje pameti,oštrine misli i duhovitosti. I pored nadimaka koje je imao-„kepec Velaskez“,“nedonošče“,“mala nakaza“...bio je sa više žena nego svi ti koji su mu davali nadimak,zajedno. Na kraju su mu morali priznati da je –„izopačeni Don Žuan“. Zbog svojih genijalnih slika a i slave,Lotrek je bio rado vidjen gost na bilo kojem prijemu koji su pravili tadašnji glumci,glumice,političari,balerine,književnici...! Medjutim njegove svakodnevne nodne bahanalije,opijanja i naporan rad,ostavile su traga. Zbog ogromnih količina alkohola,često je dobijao delirijume i napade

neuračunljivosti. Majka ga je smestila u bolnicu za lečenje od alkoholizma,gde se privremeno oporavlja i biva oslobodjen. Vrada se svom radu i zaklinje se da su alkohol i nodne sedeljke za njega prošlost. Mislim da tu zakletvu još nije ni izgovorio do kraja a ved je bio mrtav pijan za kafanskim stolom. Ubrzo umire u trideset i šestoj godini,čime je prekinuto stvaralaštvo možda jednog od najperspektivnijih slikara sveta. Lotrek je bio svestan svog „klovnovskog“ izgleda ali jos više onog psihičkog razdirudeg,tog klovnovskog unutrašnjeg bida[zanimljiv i drag drugima-tužan i duboko nesredan u sebi],pa je pri kraju svog stvaralaštva uglavnom i crtao slike cirkusa i klovnova. Šuman...ovaj svestrani i visokoumni kompozitor i možda najvedi virtuoz na klaviru,od samog detinjstva je patio od nekoliko psihičkih bolesti. Razne fobije,halucinacije,besmislene „fiks ideje“ i naravno,gotovo redovna pojavamanija gonjenja,koja se kod njega za razliku od drugih vrlo rano pojavila. Bio je ubedjen da mu Šubert i Mendelson iz groba diktiraju note prilikom komponovanja. Medjutim,ono što je bar na mene ostavilo ubedljivo najjači utisak je nešto što je sam Šuman zapisao u dnevnik...“proganjaju me stočidi koji se okredu i koji znaju sve“! Mislim da vam ovo sve govori. Nekoliko puta je pokušavao da sebi oduzme život. Vreme je uglavnom provodio za radnim stolom,pred notnom sveskom,pažljivo osluškujudi šta de to Šubert i Medelson da mu došapnu. Biografi ga opisuju kao mizantropa i nesnosnog[?]. Umro je u duševnoj bolnici u četrdeset šestoj godini života.

Svift...još jedan vrsni „primerak“ bolesnog genija. Ovaj slavni književnik je takodje od same mladosti doveo svoju samosvest do stadijuma grandomanije ali i mizantropije. Ova poslednja karakteristika pojačavala se sa svakom godinom njegovog života. Svift je bio patološki pesimista,što se jasno i vidi iz njegovog stvaralaštva. Njegove knjige odaju izuzetno umnog pisca,vrlo snažnog duha ali su i nadahnute mržnjom i preziranjem čovečanstva. Svift je bio potpuno svestan da ima psihičkih problema ali i isto tako je svestan da de život završiti ludilom,što ga navodi na jedan sasvim

zanimljiv potez,da napiše testament u kome ogromnu svotu novca ostavlja ludacima. Vrlo brzo zapada u potpuno umno pomračenje začinjeno obešenjaštvom i nastranostima. Malo je poznato da je njegovo delo„Guliverova putovanja“,njegovo umišljeno autobiografsko delo,što dovoljno govori da genije može da bude sjajan stvaralac čak i kada psihički potpuno odlepi. Umro je u duševnom rastrojstvu u sedamdeset osmoj godini. Šeli...optereden nastranostima,društvenom neprilagodljivošdu,moralnim slepilom i protivdruštvenim sklonostima,uz rdjavo vladanje,isteran je iz srednje škole,kao i kasnije sa univerziteta. Imao je nesredan prvi brak a odlukom vlasti,zabranjeno mu je da vidja decu. Otac ga se javno odrekao a u javnosti je postao omražena ličnost. Zbog takve situacije,Šeli napušta Englesku sa drugom ženom i odlazi da živi u Italiju. Saznavši da mu je najbolji prijatelj i veliki pesnik Kits umro u dvadeset petoj godini,Šeli zapada u vrlo tešku depresiju na koju se nadovezuje i lakši oblik šizofrenije[mada mislim da je –„lakši oblik“,malo ublažena verzija,s obzirom da je tvrdio da vidi svoje – drugo ja]. Tada i nastaje njegovo najvede delo-Adonis-posvedeno Kitsu. Ne prestaje da se nodu osamljuje i da razgovara sam sa sobom[ili sa drugim Šelijem]. Tokom jednog krstarenja svojim brodidem,zajedno sa jednim prijateljem,gubi život u oluji. Telo mu pronalazi prijatelj Bajron,posle nekoliko dana. Zbog raspadnutosti leša,Italijanske vlasti naredjuju da se telo spali zbog mogudeg širenja zaraze. Na lomači,dok mu telo gori,žena mu čupa srce iz grudi,da bi ga sahranila u Kitsov grob uz natpis „srce srcu“. Šeli ,možda najvedi pesnik u istoriji,izgubio je život u tridesetoj godini.

Flober...nije bio klasični epileptičar ved histeroepileptičar[razlika je što se ne javlja klasičan grč,pad ,trzanje i pena na ustima,ved samo dolazi do težeg oblika neuračunljivosti i buncanja,kao i do nesvesnog glumljenja grčeva],u kojoj je takodje tražio svoju inspiraciju za stvaralaštvo. Flober je bukvalno u glavi zamišljao i preživljavao sve ono o čemu je u svojim romanima pisao,i to je do te mere delovalo realistično da ga prijatelji u stanju dok piše

jednostavno nisu prepoznavali. Svaki svoj roman je proživeo u svojoj glavi,uz čak i telesne simptome koje su i njegovi junaci imali. Kada se njegova madam Bovari otrovala,on je osedao ukus arsenika u ustima i otišao da povrada.

Patio je i od težeg oblika hipohondrije kao i od čestih afektivnih ispada.

Njegov prijatelj Vesplist ga opisuje kao uvek razjarenog,nervoznog i histeričnog. Flober je umro u pedeset devetoj godini.

Viktor Igo...svakako šampion medju grandomanima,koja ga je držala od dvanaeste godine pa sve do smrti. O tome čak imamo i napisanu i dokumentovanu „knjigu“,dr.Kabanesa-„Megalomanija Viktora Iga“. Igo je patio od apsolutnog,jakog i nadražljivog intelektualnog egoizma. Njegovi prisni poznanici[malobrojni,naravno],govore o Viktoru kao o „besprimernom zlobniku i vrlo rdjavom prijatelju“. Kompletna biografija Viktora Iga je ustvari,priča o jako bolesnom geniju ,lošem čoveku i njegovoj patološkoj megalomaniji. Na nesredu po njegovu okolinu to mu nije bio i jedini oblik neuropatije. Igo je umro u osamdeset tredoj godini.[baš dugo ga je trebalo trpeti...].

Kevendiš...ovoj simpatični velikan nauke,čovek o kome se može napisati nekoliko knjiga,otkrio je u fizici i hemiji 70% stvari i zakona,ali je imao čudnu naviku da nikoga neobaveštava o tome. Sve što je on otkrio,mnogo kasnije su ponovo otkrili neki sasvim drugi naučnici,koji su naravno pokupili svu slavu i ostali upamdeni u istoriji nauke. Tek kada su Kevendišovi „zapisi“,dugo posle njegove smrti dospeli naučnicima u ruke,shvatili su da je Kevendiš bukvalno mnogo ranije otkrio gotovo sve kasnije otkriveno. Ali i bez toga Kevendiš je nauci dao mnogo toga[ono što nije predutao]. Jedna izuzetno zanimljiva stvar,vezana za njega...dok su mnogi naučnici krstarili svetom uzduž i popreko,da bi nekako izračunali tačan oblik i približnu veličinu zemlje,Kevendiš je ne izlazedi iz kude dao tačnu vrednost njene mase.

Kevendiš je bio,vrlo slabih živaca i teđak hipohondar,što više i ne iznenadjuje,jer vidimo da hipohondrija i manija gonjenja u stopu prate

genijalnost,ali je imao i jednu zanimljivu osobinu,možda i bolest,patološku stidljivost. Naime,uopšte nije podnosio da ga neko pipne ili da ga pogleda,pa čak ni da mu se obrati,to bi ga užasavalo do te mere da je znao kilometrima da pobegne od takvih situacija. Čak je i sa svojim slugom i kudepaziteljem,isključivo komunicirao putem pisama. Kevendiš je umro u sedamdeset devetoj godini.

Hemfri Dejvi...jedan od najgenijalnijih hemičara,čovek koji je u laboratoriji otkrio najviše hemijskih elemenata i jedinjenja,dao nam elektrolizu ali i „otkrio“ nam sjajnog Faradeja. Hemfri bi sasvim sigurno dao još mnogo toga genijalnog da ga nije ubilo upravo njegov otkride-azotni oksid. Azotni oksid je brzo postao najpopularnija droga tog vremena i gotovo da nije postojao čovek koji se nije makar jednom obeznanio njegovim udisanjem. Čak su postojala i zvanična udruženja „duvača azotnog oksida”. Mnogo kasnije,otkrilo se da ovaj gas nije samo “koristan” za “sredu i smeh do suza” , mnogi ljudi su širom sveta,godinama bespotrebno “umirali” u užasavajudim bolovima dok su im sekli gangrenozne ili ranjene ruke i noge,jer se neko kasno setio da ovaj gas može biti od pomodi. Tako smo dobili prvi i najjači anestetik u istoriji medicine. Hemfri je ipak malo preterivao u udisanju istog...na kraju je azotni oksid konzumirao četiri puta dnevno,što ga je i ubilo,umro je u pedeset prvoj godini života. Hemfri je bio i alkoholičar,a da li treba da naglašavam i da je patio od teške hipohondrije?

Ričard Oven...najvedi anatom i paleontolog svih vremena. Čovek koga su Haksli i Darvin patološki mrzeli. Čovek najhladnijeg srca[što nije loša osobina za anatoma i patologa],bez trunke emocija sa fizičkim izgledom kakav bi vas sasvim sigurno do smrti preplašio da ga sretnete u mraku. Vrlo rano je uz svoju genijalnost pokazivao i znake šizofrenije i samoljublja. Znao je češto da krade leševe i nosi kudi gde ih je na miru secirao na kudnom trpezarijskom stolu,to isto je radio i sa svakom uginulom životinjom u zoološkom vrtu.

Toliko je bio samoljubiv i zavidan da je svakom mladom talentovanom

anatomu ili paleontologu u usponu karijere,poturao nogu i trudio se[i uspevao] da im zagorča život do kraja. Vrlo češto je znao da pojedina otkrida pripiše sebi a samog pravog „otkrivača“ da udutka. Ipak,zahvaljujudi T.Haksliju,sve mu se vratilo na kraju kao bumerang. Bez obzira na neverovatno loš karakter i umobolnost,Oven nam je dao zaista mnogo toga,verovatno najviše u oblasti i anatomije i paleontologije. Posthumno se „ipak osvetio“ Darvinu i Haksliju,jer dok njegova bista krasi centralni hol prirodnjačkog muzeja,Darvinova i Hakslijeva se nalaze u trpezariji istog.

Umro je u osamdeset drugoj godini.

Darvin...pošto je sa studija medicine pobegao,prvo u wc da povrada,zatim i kudi,odlučuje se za bogosloviju koju i završava. I upravo u momentu kada je trebao da postane seoski paroh,stigao je poziv od kapetana Ficroja,da mu pravi društvo,na petogodišnjem putovanju svetom na istrživačkom brodu Bigl. Izbor na Darvina ,pao je iz četiri razloga...Ficrojev prvi „izabranik“ se razboleo,Darvin se razumeo u teologiju što je Ficroju odgovaralo,jer je deo putovanja i bio namenjen dokazivanju biblijskog postanja,zatim Darvinova naklonost „prirodnjačkoj“ nauci i četvrto[i najvažnije],Darvinov nos...Ficroj je ocenjivao karakter čoveka prema njegovom nosu. Kako se kasnije ispostavilo,u komandnoj kabini broda,putovala su dva mentalno ne baš zdrava čoveka,provodedi gotovo svaki dan u zučnim i histeričnim svadjama i netrpeljivostima. Ficroj je kasnije“poprilično skrenuo“ i izvršio samoubistvo.

Darvin je još kao dete,po rečima svog oca,bio obična bitanga i lenjština,koja nije volela školu i koja de završiti kao najvedi probisvet. Jedino što je Darvina zanimalo,bilo je jurcanje za gušterima i insektima. Po povratku sa putovanja Biglom,Darvin ubrzo pokazuje sve osobine psihopatološke bolesti,naravno,začinjene teškom hipohondrijom,patološkim strahom od smrti i paranojom. Najpre sumnja da se zarazio nekom čudnom bolešdu na putovanju,ali ubrzo i sam postaje svestan da je sve posledica psihosomatskog poremedaja.Negde u to vreme umire mu i sin,što njegovo

stanje čini još težim. Posle „sabiranja utisaka“ sa putovanja i pisanja knjiga u vezi svoje teorije,vrlo brzo se vrada proučavanju kako kišne gliste reaguju na sviranje klavira,kao i jednom njegovom najobimnijem delu na kojem je mukotrpno,nod i dan, radio punih deset godina-o krpeljima!!! Darvin je češto znao da podje u kratu šetnju dvorištem i da nesvesno odluta „na neko vreme“, “ko zna gde“. Za razliku od vedine genija,megaloman postaje poprilično kasno,tek posle pedesete. Darvin je umro u sedamdeset tredoj godini.

Kepler...ovaj velikan fizike,kosmologije i astronomije,jeste imao samosvest o svojim umnim sposobnostima,ali je kao bolesni genije,od detinjstva imao užasno ružno mišljenje o sebi,što i sam opisuje u svom dnevniku,opisujudi sebe [u tredem licu]kao malog psa-„On voli da glodje koske i suvu koru hleba i toliko je pohlepan da šta god mu oči spaze,on zgrabi. Ipak,kao i svaki pas,on malo pije i zadovoljan je najprostijom hranom. On konstantno traži pažnju drugih,zavisi u svemu od drugih,ugadja njihovim željama,nikada se ne ljuti kada ga grde i jedva čeka da ga opet prihvate. On ima pasji strah od kupanja i mirišljavih ulja i vodica. Njegova nemarnost je bez kraja...najverovatnije zbog toga što mu je Mars u kvadraturi sa Merkurom...“! Kepler je osedao strahovitu mržnju prema samom sebi,što nam potvrdjuje i njegov stariji saradnik Tiho Brahe. Kepler je rodjen u vrlo siromašnoj porodici i kako sam priznaje još u detinjstvu ima jaka trvenja u svojoj psihi,po pitanju religije.

Otac mu je bio kriminalac a majka je optužena da je veštica i prognana je iz zemlje. Nesigurnost i hipohondrija kao i siromaštvo prate ga tokom čitavog života,od kojih se brani- danonodnim radom.Kepler je umro u pedeset devetoj godini.

Tiho Brahe...ne baš genijalan kao Kepler ali svakako čovek izuzetno visokog uma,čije su opservacije najznačajnije u daljoj istoriji astronomije i kosmologije. Brahe je inače bio najpladeniji naučnik i imao najpladeniju opservatoriju u istoriji nauke. Čak neverovatnih 5% budžeta Danske

Kraljevine je išlo u ruke ovom astronomu. Danas ni približno toliko procenata budžeta ne ide u najbogatijim državama za celokupni naučno-obrazovni sistem. Brahe je to iskoristio,pa su pijanke i bahanalije u njegovoj opservatoriji postale nadaleko čuvene. Brahe je imao i dva neobična saputnika koji su živeli sa njim u dvorcu,patuljka Jepa i jednog severnog jelena,svog velikog ljubimca,koji je poginuo tako što se mrtav pijan skotrljao niz stepenište. Brahe je u svojim pijankama bio uvek „poprilično skrenutog uma“ pa mu je glavna zabava bila „čudna igra“ sa mehaničkim statuama.

Kada je novi danski kralj shvatio da se opservatorija pretvorila u kafanski objekat sa suludim domadinom i još ludjim gostima,odmah ju je zatvorio a Brahea proterao iz zemlje. Karijeru je nastavio u Pragu,gde mu se pridružio i Kepler kao pomodnik...pa smo dobili dva „bolesnika“,koji su,medjutim,savršeno saradjivali i postigli mnogo toga,možda najviše u istoriji astronomije. Na jednoj večeri,koju je pravio baron od Rozenberga,na koju su bili pozvani i Brahe i Kepler,Brahe je pio na svoj neumeren,preteran način što se naravno,moralo odraziti na pritisak u njegovoj bešici.

Medjutim,Brahe,je toliko poštovao pravila bontona[čak i kada je mrtav pijan],da nikada nije ustajao sa stola pre domadina. Lepo ponašanje je stavljao ispred svog zdravlja,što je te nodi platio glavom,zbog neodlaska u wc. Stigavši kudi,bešika je perforirala izazvavši trovanje,i Tiho je umro u delirijumu i bez svesti u pedeset petoj godini života. Brahe je poznat i po tome što je sklanjao svoj nos jer mu je smetao prilikom gledanja kroz astronomske sprave…naravno,imao je veštački jer je svoj izgubio u dvoboju[nije pogodio ništa u horoskopu za čiju je izradu bio dobro pladen].

De Brolji...Burboni su pored silnih Lujeva i Anrija,najzad u dvadesetom veku dali jednog istinskog kralja,kralja uma,De Broljija. Princ Luj de Brolji je imao sve što poželi i svi putevi su mu bili otvoreni. Sreda,pa je izabrao,onaj za njega najteži,fiziku. Genije koji nam je dao do znanja „da smo talas isto koliko smo i materija“. Koliko „bolestan“i genijalan mozak i koliko izuzetnu intuiciju

čovek mora da ima da bi došao do takve „blesave“ ideje. A uz sve to i hrabrost da takvu neshvatljivu,nelogičnu i nerazumnu ideju i objavi. De Brolji je bio presredan čovek,bez obzira na podozrive poglede drugih naučnika,koji su u njemu gledali naučnika-budalu. Bio je presredan zbog svoje ideje i stvorene teorije. A onda,kada su eksperimenti potvrdili da je u pravu i kada je zvanična nauka to prihvatila kao možda najvede otkride u istoriji,De Brolji se uplašio svoje ideje. Takav unutrašnji sukob izmedju razuma i apsurdne ali potvrdjene činjenice,nikada više nije zabeležen. De Brolji jednostavno nije mogao da podnese ono što je sam otkrio. Unutrašnji sukob ga je psihički potpuno razorio. Kasnije,dok se kvantna fizika ved uveliko razvila na osnovu njegove teorije,i kada je bilo potpuno jasno da je De Brolji u pravu,on ne samo da se u sebi nije mirio sa tom činjenicom ved se otvoreno borio da opovrgne sam sebe[naravno nikada nije uspeo]. Umro je duševno rastrojen i potpuno nesredan ali i u vrlo dubokoj starosti,imao je devedeset i pet godina,umro je ipak sa sačuvanom verom u sebi da de se nekada dokazati da nije bio u pravu. Ne samo da jeste bio u pravu,nego je njegova teorija ne samo najapsurdnija nego i najproverenija teorija u istoriji.

De Brolji je i pre otkrida dualnosti materije,imao duševnih poteškoda,koje su uvek bile tipa podvojenosti ličnosti[vrlo ironična igra „sudbine“].

Albertus...ovaj velikan filozofije je možda najčudniji i najmističniji lik[uz Skotusa i Lulusa] kroz istoriju ove discipline. Njegovi poznanici ga se sedaju kao psihički teško obolelog, izuzetno tupavog,priglupog i nespretnog čoveka,koji je bukvalno preko nodi postao jedan od najvedih filozofa tog doba. On sam daje objašnjenje za to....molio se Bogorodici da mu podari pamet i visok um,da postane veliki filozof,da bi ona pristala,ali pod uslovom da ga pri kraju života ponovo vrati tamo“gde je i bio“. Albertus je zaista iznenada postao visokouman i izuzetno pametan čovek,što je izazvalo opštu nevericu kod njegovih sugradjana. Da je zaista dobio izuzetan um i pamet,vidi se po njegovom stvaralaštvu. Dakle uzvišeni mozak za

razmišljanje i stvaralaštvo je dobio ali ne i znanje,jer u njegovim spisima o istoriji filozofije vidimo da pojma nema šta priča,tako da je to jedan traktat smešnih besmislica, koje veze nemaju sa filozofima i filozofskim pravcima.

Albertus se nije bavio isključivo filozofijom ved i pronalazaštvom...kod samog Tome Akvinskog,Albertusovog učenika,nailazimo na opis jednog dogadjaja kada je Toma ušao u Albertusovu kudu i tamo zatekao tako čudne naprave koje se same pomeraju i pričaju,da je mislio da ima posla sa samim djavolom,pa je pokušao štapom da porazbija te naprave. Albertus nam je dao zaista mnogo toga u teoriji filozofije ali nam je dao i jednog Tomu,vernog i nadahnutog Tomu. Naročit uticaj je imao na sholastičare koji su došli posle njega. Medjutim,pokazalo se kako je njegova priča bila „istinita“,kako je došao do vrhunskog filozofa,preko nodi,tako isto se preko nodi „vratio“ na umni i psihički nivo koji je posedovao pre molbe bogorodici. Postao je ponovo pred kraj života,onaj psihički oboleo,potpuno tupavi Albertus iz detinjstva. Čuvena rečenica-„kako je od magarca postao filozof i od filozofa opet magarac“,odnosi se upravo na njega. Albert Veliki je umro u sedamdeset četvrtoj godini života.

Paster...tip ličnosti koji je od rodjenja vukao potencijal ka ludilu,samo se čekao okidač da se to i desi. I desilo se onog trenutka kada je ugledao bakterije i viruse pod mikroskopom. Tokom čitavog života je imao patološki strah od mikroorganizama,toliko jak da je uvek u džepu imao jako uveličavajudu lupu,sa kojom je zavirivao bukvalno na svako mesto ili stvar koju je trebao da pipne. Naravno,Paster je na ručak u goste uvek pozivan samo jednom,odnosno prvi i poslednji put,jasno zbog čega. Kupao je se i prao ruke čim bi mu se šansa za to ukazivala. Naravno,rukovao se nije,jer bi zaista bilo budalasto gledati nekom ruke pod lupom,pre pozdrava. Osim ovog patološkog straha i „uzvišene higijene“,patio je...a od čega bi drugog nego od hipohondrije i manije gonjenja[ali od mikroba,koji su ga proganjali na svakom koraku,sa velikim zubima]. Po karakteru,bio je preterano

nadmen,samoživ,bolesno tvrdoglav i ohol čovek. Osim mikroba,užasavao se i ljudske gluposti. Umro je u sedamdeset tredoj godini.

F.Goja...genijalni slikar,čudak ili još bolje redi-legenda puna sjaja i tame.

Rodjen u vrlo siromašnoj i neuglednoj porodici. Teško siromaštvo u kojem je živeo,ostavilo je jak uticaj na njegov dalji život i rad. Čim se dokopao nešto para,znao je da to proarči za nod u neobuzdanom provodu. Imao je još od detinjstva užasno neobuzdan temperament,još kada se tome doda njegova prgavost i preka narav,ne čudi da je još kao veoma mlad došao u sukob sa inkvizicijom. Kada se preselio u prestonicu,kao izuzetno darovit slikar i djak,njegova nezgodna narav još više dolazi do izražaja,pa se u silnim tučama jednom našao i u situaciji da sam sebi čupa zaboden nož iz tela. Nastavlja sa svojim „svadjalačkim“ životom,što ga uz nešto manje opasne karakteristike kao što su pijančenja,obilazak bordela i pravljenja „sitnih gluposti“ dovodi u situaciju da mora da beži iz Madrida. U dvadeset i petoj godini odlazi da živi u Italiju,gde ostaje četiri godine. O tom periodu njegovog života ne zna se mnogo osim pouzdane činjenice da je u jednom manastiru „ukrao“ mladu monahinju,ali je brzo uhvaden i uhapšen,a živu glavu spašava zahvaljujudi velikim naporima španske ambasade. Goja se u Madrid vrada ved kao slavan slikar u najboljim godinama i radi kao dvorski slikar. Goja ved tada pokazuje znake ogromnog egoizma i plahovitosti. Ponovo se odaje nodnim provodima,alkoholu i najviše ženama[preterano,kako pišu njegovi biografi],ali mu je zbog sve uspešnijeg stvaralaštva i slave,sve oprošteno,čak postaje i službeni dvorski slikar. Upoznao je jednu ženu,izvesnu vojvotkinju od Albe[za koju se pretpostavlja,da mu je bila model za dve slike Maje] u kojoj je video i fatalnu ženu i dobrog andjela ali i svoju muzu i zaštitnicu. O njihovom „pravom“ odnosu,biografi se poprilično razlikuju. Tih godina Goja dostiže svoj vrhunac stvaralaštva i slave,što,kako to ved biva,mora da se „plati“. Vrlo brzo,Goja oboleva i živčano i psihički,doživljava razne mračne halucinacije,košmare i čuje razne ženske glasove. Vojvotkinja ga vodi na

oporavak,ali se stanje nešto kasnije potpuno pogoršava,što je jasno uočljivo u mračnim slikama i grafikama nastalim u tom periodu. Uz psihičko obolenje,Goju sustiže još jedan zdravstveni problem,ostaje potpuno gluv.

Bolest je Goju potpuno osamila i okrenula ga licem ka tamnoj strani ljudskih zala i nesreda. U tom periodu,svaka njegova slika ima i dodatak u vidu natpisa koji su ili totalno mračni i pesimistični ili totalno besmisleni. Stvara svoj „dnevnik bolesti“. Ali i pored svih tih nedada,Goja uspeva nekako da se uzdigne,trgne,pa čak i da postane lični slikar kralja. Malo oporavljen i ne sluti da mu sudbina sprema još „niskih“udaraca. Posle Francusko-Španskog rata,koji Goja teško preživljava u psihi,svedočedi o svim ljudskim zverstvima i strahotama,ponovo pada u još težu depresiju i samodu,a njegove slike su jedana lepeza mračnih čudovišta,nakaza i bezglavih strašila. Počinje naglo da gubi i vid,i kako sam kaže,pretvara se u živi leš pod pritiskom bolesti,rada i razočarenja. Ponovo se javljaju oni natpisi na njegovim slikama ali ovog puta,nisu besmisleni ved imaju duboko filozofsko i sentimentalno značenje.

Goja se okrede razmišljanju o ljudskom zlu,smislu,razlozima...i sve više tone u umobolnost. Iako jako religiozan,jedna čuvena[poslednja] grafika,koju je uradio uz ono malo svesti što mu je ostalo,predstavlja ruku mrtvaca koja viri iz groba ,držedi u ruci papir na kojem piše-„ništa“. To je dno Gojinog očaja.

Medjutim,Goja je veliki borac,nije dao „djavolu da ga potpuno obuzme“,seli se u Bordo u Francusku gde umno i fizički gotovo potpuno slomljen,totalno gluv i ved skoro slep,nastavlja da slika i to minijature. Radio je po ceo dan,sve do časa smrti. Goja je umro u osamdeset tredoj godini.

Dekart...njegov život i delo sam vedim delom obradio,ovde bih samo dodao još nekoliko njegovih osobenosti i „bolesti“. Dekartova majka umrla je ved drugi dan po porodjaju od pludne bolesti[lekar je rekao da to isto čeka i bebu],a brigu o njemu je preuzeo otac koji je svakako bio za primer[i pozitivan i negativan],bio je izuzetno brižan,držao je Dekarta „kao malo vode na dlanu“,udovoljavajudi mu sve što bi ovaj poželeo[čak je kod školskog

upravnika izdejstvovao da u školu ide tek kada se probudi...posle dvanaest]...što je na kraju rezultiralo neverovatnom razmaženošdu ovog velikana matematike i filozofije. Takav vid razmaženosti,lenjosti i nešto kasnije bahatosti,retko dete kada videti. A takve rano ispoljene karakteristike,naravno,moraju se kasnije odraziti i na ostatak karaktera a naročito morala. Pisao sam o njegovim porocima,kockanju,alkoholisanju,bančenjima i nemogudnosti da se probudi pre dvanaest sati. Ali pored toga,Dekart je bio izuzetno mrzovoljan tip,a baš tu mrzovolju je ispoljavao na načine koji baš nisu dostojni jednog čoveka.

Dekart je imao i patološki strah od svega što je došlo iz antičke grčke,jer samo se tako može objasniti sve ono što je mislio i pisao o njima i njihovoj filozofiji i nauci. Prkosna i nezgodna narav,dovela je do toga da je Dekart imao izuzetno malo prijatelja a iz istog razloga nije mogao ni da se oženi[a hteo je]. Mada neki izvori tvrde da je imao kderku iz jedne veze,o čemu i sam Dekart govori ali u vrlo nerazumnoj formi. Jel treba da napišem da je patio od hipohondrije? A od paranoje? Kako god...takvog genija sa višestrukim dokumentovanim stvaralaštvom,sasvim sigurno,ni u daljoj bududnosti nedemo videti.

Albert Ajnštajn...toliko njegovih biografa i toliko kontradiktornosti u njima,da jednostavno ne možemo dati nešto iscrpniju sliku Ajnštajnovog života i njegove psiho-patološke opteredenosti. Ponekad pomislim da neki njegov biograf preteruje u pogledu baš te,psihopatologije ovog naucnika a ponekad mi se čini kao da žele nešto bitno da sakriju,kako god,ovde du se pozvati samo na one delove gde se vedina biografa Ajnštajna nesukobljavaju. Tačno je da je rodjen sa izrazito nesrazmernom glavom u odnosu na telo[nije jasno da li je u pitanju makrocefalija] i da je progovorio dosta kasno,tek početkom četvrte godine. Ali razlozi za tako nešto se posve razlikuju. Tačno je da je bio izuzetno nedisciplinovan i loš djak,koji nije trpeo autoritete,pa je i izbačen iz škole zbog toga. Medjutim,u fizici i matematici je uvek imao najbolje ocene.

Učio je samo ono što ga je interesovalo. Tačno je i to da je „na foru“ nešto kasnije završio i gimnaziju i višu skolu,ali i da ga profesori nisu podnosili,zbog čega nije imao nikakve preporuke za dalju karijeru,pa je završio kao niži činovnik[trede klase] u birou za patente. Svi se slažu da je bio vrlo drsko,pomalo nevaspitano,razmaženo derište i da je tokom čitavog života nosio dvostruku ličnost u sebi,odnosno,igrao dve igre,često i podmuklo. Bio je pod ogromnim,zaista preteranim uticajem svoje majke Pauline,koja je gotovo do smrti držala sve konce u svojim rukama. Ipak,izmedju majke i Mileve,na kraju je izabrao Milevu,što je dovelo do jake uzdrmanosti i sina i majke. I pored toga,majka mu je bila daleko više u srcu. I po njegovom stvaralaštvu,jasno se vidi,da iako je sa zaista velikom emotivnošdu i teškog srca napustio Milevu,najzad odahnuo. Ružne reči koje je izrekao o njegovoj bivšoj ženi,nisu bile odraz Ajnštajnove mržnje prema njoj ved jedan pokušaj da je što pre izbaci iz glave. Ajnštajnova dvostruka ličnost je prisutna svugde,od odnosa prema ženi i prema deci,zatim prema majci ali i prema prijateljima. Ajnštajn je bukvalno trčao kroz planine i doline moralnosti,nekada je bio takav da je dodirivao ono najniže što se morala tiče,a odmah zatim bi učinio neki gest koji je jednak samom vrhu moralnosti.

Bio je vrlo samosvestan svoje genijalnosti kao i slave,ali je to kasnije prešlo u megalomaniju i nipodništavanje svakoga ko bi nešto „pokušao“ u oblasti fizike. Blesavi Maridev zet,kako su ga Novosadjani zvali,nije naziv koji je bio daleko od istine,jer je Ajnštajn i u mladosti pokazivao znake ranog ludila.

Udarac koji je primio od strane kvantne mehanike,nije mogao da preboli do kraja života...u pokušaju da se „obračuna“ sa njojm,izgubio je svaku vezu sa realnošdu i znaci ludila su postajali sve uočljiviji.Od slavnog naučnika,ostao je samo smešni čika sa razbarušenom kosom koji je poznat po tome što ima „strah od čarapa“ i što s vremena na vreme „uplaši“ narod,vikanjem da je pronašao teoriju svega… Umro je u sedamdeset petoj godini,odbivši operaciju trbušne aneurizme,jer nije želeo da,kako sam kaže,veštački produžava život. Ipak,oštaje činjenica da je ovaj iyuyetno genijalni um,uz

mnoštvo teorija i radova,u svom stvaralaštvu dao tri velike koje se „po pravilu“ opisuju ovako:“ –sa jednom teorijom je samo dokazao postojanje atoma,za drugu je samo dobio Nobelovu nagradu,a sa tredom je samo okrenuo svet naopačke“. A ja bih dodao da je sa četvrtom[OTR] pokazao do kojih sve visina ljudski um može da ide...

Hajzenberg...Svet bi sigurno sasvim drugačije izgledao da je ovaj genije hteo da to i uradi. Hitlerova „uzdanica“ u pravljenju atomske bombe,sasvim sigurno bi to uradio pre amerikanaca da nije namerno opstruirao rad na njoj.

Naravno,Amerikanci de vam ispričati sasvim drugu priču,da su oni bili brži jer su imali pametnije ljude u timu a da se Verner samo tim rečima branio na sudu,da bi bio oslobodjen optužbe o saradnji sa nacistima...hm...jedan takav genije,osnivač savremene kvantne fizike,čovek koji je atom znao u dušu,sa timom vrsnih nemačkih nuklearnih fizičara i hemičara i ogromnom količinom novca...gotovo da mi je smešno. Ali da ostavimo atomsku bombu,rat,fašizam i Hajzenbergove uzvišene teorije i tako čuveni i genijalni princip neodredjenosti i da se vratimo samoj ličnosti Hajzenberga. Pre svega toga,jedna zanimljivost iz Hajzenbergovog rada,dok je „grabio ka konačnoj formuli“ kvantne mehanike,izmislio je posle zaista dugog,iscrpnog i neumorljivog rada i ogromnog vremena,poseban matematički aparat,koji mu je bio potreban,ne znajudi da su matematičari takav matematički aparat odavno izmislili,pod nazivom-matrični račun. Bilo kako bilo,brzo se vratio iz stanja šoka i počeo matrični račun da koristi u svojim formulama,ponovo provodedi ogromno vreme i mukotrpan rad,da bi na kraju kada je napokon došao do rešenja,saznao da je to isto uradio nešto malo ranije jedan drugi fizičar[Šredinger],samo bez matričnog računa. Ali najzanimljivije je to što je matrični račun,toliko komplikovana stvar,da Hajzenberga niko nije shvatio,pa čak ni on sam. Čak se svom prijatelju,jadao očajan-„Ja čak i ne znam šta je to matrica“! Na kraju smo imali dva različita polazišta,dva različita stava,dve različite matematike i dva različita naučnika,koji su vodili ka apsolutno

istom cilju. Šredinger nije razumeo Hajzenberga,Hajzenberg nije razumeo ni sebe ni Šredingera a obe teorije i oba matematička računa su bila apsolutno „različita i istinita stvar“. Čak su im i aktivatori inspiracije bili različiti,Hajzenbergu De Broljijev rad a Šredingeru seks. Na kraju je Hajzenberg[sa Bornom] dao princip neodredjenosti i uz njega pripojio njegov i Šredingerov rad i dobili smo najvede i najfascinantnije čudo u istoriji čovečanstva-kvantnu fiziku. Hajzenberg je bi srdit, ljutit čovek i lako uvredljiva osoba . Histerican i nervno labilan,gotovo od rodjenja. U svojoj histeriji češto je znao i da padne u nesvest. Verner je po psihičkoj konstituciji[kao i Svift] u sebi imao veliki potencijal ludila,takodje se tražio okidač. Kao i svi „kvantovci“,dobio ga je baš u kvantnoj fizici. Znao je da de mu unutrašnji sukob koji se tada pojavio u glavi doneti velike nevolje,iz tog razloga se okrenuo istočnjackom misticizmu i budizmu[odnosno budističkoj životnoj filozofiji],što mu je donekle donelo spas,imao je nervnih kriza ali ne toliko opasnih. Mozda je Hajzenberg upravo dao primer,šta da uradi genije a da na kraju totalno ne poludi. Šredinger je sledio njegov primer,mada manje uspešno,jer je nešto ranije došao u unutrašnji sukob[ja protiv ja,ili kvant protiv razuma],pa je i imao nešto više psihopatoloških „registrovanih epizoda“. Hajzenberg je imao dvostruku korist od bega „na istok“,prišao je kvantnoj fizici i sa filozofske strane,što je za pohvalu i apsolutno je odraz genijalnosti,a sa druge strane,izbegao je najgori mogudi scenario-teško ludilo. Hajzenberg je umro u sedamdeset petoj godini života. Šopenhauer...izuzetan genije-izuzetna biografija. Ali ovde samo o onome što je tema,životne okolnosti,karakter i bolest. Očeva želja da bude trgovac,trajala je samo dok mu se otac nije ubio. Majka,jedna,inteligentna ali izvesno vrlo zla i nesredna žena,koja je imala najvedi uticaj na Šopenhauera,na čitav njegov život ali i filozofiju...ne po dobru. Svadje njega i njegove majke su bile na samoj granici ludila,što se vidi i iz njihovh pisama dok su živeli odvojeno. Majka je smatrala da u jednoj porodici ne mogu da

budu dva genija pa je to i najvedi razlog njene mržnje prema sinu,naravno ,Šopenhauer je na majčinu mržnju uzvratio još jačom mržnjom i prema majci i prema ženskom polu. U trenutku svadje,kada ga je gurnula niz stepenište,Šopenhauer joj je uzvratio rečima:-„tvoje ime de biti poznato,samo po meni“...što se i dogodilo,jer je ova vrsna književnica pala u zaborav. Šopenhauer je kroz čitav život bio čudak,osobenjak,ekscentrican i ekstravagantan...ali je isto tako bio veliki cinik,melanholičar i poput majke vrlo zao čovek. Patio je od vrlo ozbiljne paranoje,bolesti koje je bio potpuno svestan. Mizogin[zbog majke prevashodno],nije se nikada ženio,ali je zato uživao u nošenju ženskog veša. Posle uspeha sa svojih par prvih knjiga,postao je nepodnošljivi megaloman i „izbrisao“ sve prijatelje koje je do tada stekao. Umro je u potpunoj samodi i opštoj depresiji u sedamdeset drugoj godini života. Ako bi se gledao uticaj filozofa savremenog doba na druge filozofe i pravce,Šopenhauer,svakako zauzima mesto pri samom vrhu,i to ne samo svojom genijalnošdu ved i činjenici da je sasvim uspešno spojio zapadnu filozofiju sa istočnjackom filozofijom života.

Frojd...maštao je o tome da postane general ili čak ministar,ali pošto je Jevrejima bilo zabranjeno da se bave bilo kakvim zanimanjima,osim prava i medicine,Frojd se odlučuje za medicinu,odnosno psihijatriju. Njegovo „prvo otkride“ nije iz oblasti psihijatrije,ved upotreba kokaina u svrhe anestezije,što je naravno,kao svaki pravi genije, prvo mod kokaina testirao na sebi[i to ne samo jednom,svidelo se čoveku]. Frojd je bio preterano optereden svojim snovima koje je ubrzo počeo da analizira i proučava,što je dovelo do možda najgenijalnije knjige u oblasti psihijatrije-Tumačenje snova. Frojd je bio najvedi hipohondar medju genijima,a spisak fobija od kojih je patio,zauzeo bi celu ovu stranicu. Medjutim njegov „čuveni“ patološki strah od smrti,prevazilazio je svaku granicu normalnosti. Češto je padao u nesvest[nekoliko puta i pred svojim učenikom Jungom],kao posledica psihosomatskih strahova i paničnih napada. Frojd nije samo otac

psihoanalize,njegova dela se sasvim sigurno mogu uvrstiti i u posve ozbiljnu filozofiju,nauku i antropologiju. Poznat i po tome što nikada nije želeo da uzima lekove za bolove[osim kokaina] ,bez obzira što je patio od zaista nesnosnih bolova kao posledica kancera vilice. Medjutim,na kraju se ipak odlučio da mu lični lekar ubrizga morfijum u krvotok,ne zbog bolova,ved da bi što pre upao u komu i umro. Frojd je umro u osamdeset i tredoj godini,i ironično,koliki strah od smrti je imao,umro je „na svoj zahtev“, potpuno mirno,čak i sa osmehom. Frojdov karakter…megaloman[postaje mi dosadno da ovo više i pisem],a prema Jungu i Lu Salome Andreas,odnosno njihovim dnevnicima,Frojd je imao vrlo „pogan jezik” i nije birao ni mesto ni vreme kada de ga upotrebiti.

Oto Vajninger...sa njim se završava moj spisak „najvede trojke“,s tim da nije uradio,“ono što je uradio“ i skratio sebi život i svoju karijeru za popriličan broj godina,sasvim sam siguran da „trojka“ ne bi postojala ved samo jedan – „najveličanstveniji genije“-Vajninger. Austrijski filozof Oto Vajninger ubio se u dvadeset tredoj godini nakon što je napisao svoje jedno jedino,ali zaista kapitalno i genijalno delo-„Pol i karakter“,tako je čitav njegov vanserijski život,stao u trenutku kada je tek zakoračio u genijalnost,i to onu najvedu!

Ova Vajningerova knjiga je zaista „nešto drugo“ od svega što možete da pročitate u životu,od nje bukvalno-boli glava. Gotovo svi,koji imaju „viška mozga“ slažu se da je njegova knjiga-najčudnovatije delo u istoriji ljudske misli! Medjutim,nema spora oko toga da je ujedno bio i najbolesniji genije...ne zbog toga što je imao možda par psihopatoloskih problema[a ko od genija i nije imao],ne ni zbog toga što se odlučio na samoubistvo,ved zbog rečenica kojima je „obogatio“ svoju knjigu. Vajninger je jevrej koji je o jevrejima i jevrejstvu govorio na bolesno neugodan način,a isto to se odnosi i na ženski rod. Nikada mu zbog toga nisu naročito zamerili,iz prostog razloganisu imali argumente da ga pobiju. Čak šta više,žene su ga volele i smatrale izuzetno čednim. Promenio je veru i prešao u Hrišdanstvo,odmah pošto je u

dvadeset drugoj godini postao doktor filozofije. Po završetku knjige,izjavio je:“-za mene postoje tri mogudnosti,vešala,samoubistvo ili pak izuzetno briljantna bududnost da ne smem ni da pomislim na to“! Nažalost,izabrao je ovo srednje. Koliko je Vajninger bio harizmatična ličnost,vidi se i po tome što su u Beču,kada su čuli za njegovo samoubistvo,mnogi,inspirisani njegovim činom,pokušali ili izvršili samoubistvo[čak i žene]. Vajninger je bio pod filozofskim uticajem,Ničea,Šopenhauera,Kanta i Vagnera[za Vagnera je rekao da je bog filozofije],ali je isto tako i on, najdirektnije uticao na stvaralaštvo Vitgenštajna,Frojda,Kafke,Džojsa,Munka i Hajdegera koji su u Vajningeru takodje prepoznali boga filozofije. Vajninger je voleo muziku,naročito Vagnera i Betovena,čak je u mladosti i želeo da postane kompozitor. Upravo iz tog razloga je na jednu nod iznajmio sobu u kojoj je umro Betoven,i tu presudio sebi. Ostavio je pored sebe „pismo“ –„doživljavajudi zlo sveta kao sopstvenu krivicu,čovek ima dva rešenja-da ubije drugoga ili da izvrši samoubistvo. Ja sam izabrao ovo drugo“! Vajninger,inače čovek izuzetno zanimljive fizionomije,patio je od takozvane „maligne depresije“ i histerije.

Fojerbah...Pobožni ateista ili ateistički vernik...imao je gotovo istu sudbinu tokom čitavog života. Rodjen je nesredan,nesreda ga je pratila u stopu kroz život,nesredan je i umro. Vrlo lošeg i nemoralnog karaktera,nadmen i kontraverzan,neuračunljiv i večito nervozan,psihičke bolesti su se smenjivale tokom celog njegovog života,jak unutrašnji religiozni sukob i na kraju smrt,u apsolutnoj samodi i depresiji...zaboravljen od svih. Teško da bi se za ovog genija ,nešto više i čulo da nije bilo Marksa i njegovih teza protiv Fojerbaha.

Tek kasnije,kada je njegovo stvaralaštvo postalo dostupno filozofskom svetu u potpunosti,shvatili su da se radi o genijalnom filozofu i piscu,nezasluženo osporavanog i zaboravljenog. Fojerbah je umro u šezdeset osmoj godini.

Kafka...Rodjen je u bogatoj ali vrlo nesrednoj porodici,sva brada su mu umrla još kao deca,što se pokazalo kao izuzetan udarac i na njegovo zdravlje i na psihu. Čitavog života je bio fizički bolešljiv ali i mračan,depresivan,patio je i

od teške neurastenije i raznih vrsta strahova.Kao i gotovo svaki genijalac,imao je večitu borbu u sebi sa Bogom i smislom života,što je preneo i u svoj nezavršeni roman-„Proces“. Nije baš bio ni psihički uračunljiv,što se vidi i iz njegovih „poteza“ da gotovo svaku knjigu koju napiše,odmah i spali.

Niti je objavljivao niti je imao nameru da svoje knjige objavljuje. Tri njegove genijalne knjige su ugledale svetlost dana,tek po njegovoj smrti i to zahvaljujudi njegovom prijatelju koji mu nije ispunio „poslednju želju“ da ih spali odmah posle njegove smrti. Kafka je ipak imao i pojedinih „srednih“ dana u životu,i svi su bili obeleženi-ženama,naročito Milenom Jasenskom.

Umro je u četrdeset prvoj godini pod vrlo teškom depresijom i sa samo 48 kilograma,od tuberkuloze. Poslednje reči,Kafke,upudene bolničarima,bile su„ubijte me ili ste ubice“!

Pazolini...Kontraverzni režiser,pisac,pesnik i filozof,komunističkog i gej opredeljenja[čime se posebno hvalio],nije bio psihički „stabilan“ još od rodjenja. Pazolini nije imao jednu ili dve teške psihičke bolesti,ved je imao gotovo sve mogude psihičke bolesti ali manjeg itenziteta. Njegov dvostruki karakter i ponekad ozbiljna neuračunljivost,svakako je posledica borbe „Bog ili Marks“ u njegovoj psihi. Omražen od crkve,kao ateista i njen kritičar[kroz filmove],ali Pazolini je bio kritičar svega,države,politike,sistema,crkve,društva. Megaloman i večiti bundžija i provokator,preživeo je uspešno i progone crkve i fašista. Zapanjujude je to da je još u toku sukoba sa katoličkom crkvom,ista pristala da finansira njegov film „Evandjelje po Marku“,koji se i danas smatra najbolje uradjenim filmom na religiozne teme. Medjutim iza filma,koji je bio po volji crkve,krilo se nešto sasvim drugo,Pazolini je samo hteo da pokaže vezu hrišdanstva i marksizma[odnosno komunizma],ali sredom po njega,suviše genijalno je to uradio da bi neko prepoznao suštinu teme filma. Pazolinijevi filmovi su na oko lagane dobre komedije,sa obaveznim nakaznim glumcima,medjutim snažnu filozofsku dubinu njegovih filmova i samu njegovu genijalnost,možete

videti tek ako filmove pogledate više puta i svakako ne površno,kao i kod Felinija i Sike,odnošno čitave te genijalne italijanske škole filma. Pazolini je ubijen 1975-e godine u pedeset tredoj godini života. Posle ubistva,nekoliko puta je pregazen kolima. Lik koji je priznao ubistvo i „odležao“ za njega,na kraju je priznao i da se samo „šalio“ i da nema veze sa ubistvom[vidi se da je imao sličnu psihu sa ubijenim]. Danas se sumnja da u pozadini Pazolinijevog ubistva leži antikomunistički pokret Italije.

Jesenjin...jedan od najvedih ali sigurno najomiljeniji pesnik u istoriji. Bez obzira što mu pesme nisu bile baš „romantičnog“ tipa[on sam, svoje pesništvo naživa seoskim],bile su izuzetno emotivno nabijene i prepune duhovne lepote. Genije je svakako bio,ali to je ustvari samo jedan dečak koji nikada nije odrastao i koji je bio duboko nesredan iz razloga koje je samo on znao. Depresija i alkoholizam[ali i alkoholizam i antidepresivi,zajedno],bili su mu svojstveni još od rane mladosti. Pet puta se ženio i razvodio,a tačan broj dece mu se ne zna jer ih je mnogo imao i vanbračno[neke je i priznao].

Najčuveniji je njegov brak sa tadašnjom američkom balerinom,zvezdom u usponu Isidorom Dankan,koja je kasnije život izgubila na način „za neverovati“. Putovao je svetom sa njom,pratedi njene nastupe ali baš u tom periodu „hotelskog života“ Jesenjina,on pokazuje svoju neuračunljivost,koja potkrepljena alkoholizmom,prelazi u neopisivi i užasni vandalizam.

Sergej,svestan svoje nesrede ali i alkoholizma i tabletomanije,rešava da sebi oduzme život u hotelskoj sobi,i to uspeva tek iz „četvrtog puta“[samo je Raspudin imao više života-šest],prethodno prerezavši vene[za svaki slučaj] i shvatajudi da de smrt sporo dodi,odlučuje da se obesi od radijatorsku cev,koja puca i tek udarac glavom od radijator mu zadaje smrtonosni udarac.

Da li je ili nije njegovu oproštajnu pesmu „Do svidanja dragi prijatelju“ napisao sopstvenom krvlju ili je to samo priča „za pojačavanje dramatičnog efekta“ nikada nedemo saznati. Posle dve godine,na Sergejevom grobu ubija se i njegova četrvrta supruga. Jesenjin se ubio u tridesetoj godini života.

Marks...ovaj veliki filozof ne samo da je pogrešno shvaden,nego su mu njegovi protivnici i smestali biografije koje nemaju veze sa stvarnošdu,samo da bi ga što više ocrnili. Tako dete nadi da je varao svoju ženu „na sve strane“,da se ženio x puta,čak i sa bliskim rodjakama,da je bio pedofil,da je bio potpuno lud i sl. Istina je sasvim drugačija,od svega toga,Marks je „samo“ imao ono što je „krasilo“ i ostale umove[bio je lud]...imao je psihopatoloških problema,najviše u sferi straha od smrti,paranoičnosti,histeričnosti i opsesivno-kompulzivno „ponašanje“ od najranije mladosti. Bio je nepoverljiv,ohol i ne baš uljudan tip,a i sam Engels kaže za njega da je imao čest običaj da insekte ubija knjigama,jer je uživao u „crvenim“ flekama krvi na njihovim stranicama. Da nije bio psihički „čist“ to je jasno,ali nikada nije dolazio do krajnih granica ludila niti je bio ženskaros a još manje pedofil. Čak šta više,bio je izuzetno veran svojoj ženi...a brak jeste bio nesredan,ne zbog nedostatka ljubavi ili Marksovog ponašanja i povremenog alkoholizma,ved zbog činjenice da im je od sedmoro dece,čak četvoro prerano umrlo i da su mu se dve derke ubile zbog svojih bračnih problema. Uz sve to,živeli su veoma bedno u izuzetnom siromaštvu,zbog čega su često pozajmljivali novac,pa je Marks sa ovog sveta otišao sa poprilično dugova. Umro je iscrpljen,nesredan i depresivan u svojoj šezdeset i petoj godini.

Kjerkegor...kao što sam ranije naveo,Kjerkegor nije bio pod uticajem nijednog filozofa ili filozofskog pravca,ved pod uticajem svog odnosa sa ocem i raskida veridbe sa Reginom Olsen. Ta dva „dogadjaja“ su odredila i dalji Serenov život i stvaralaštvo. Seren je rodjen iz drugog braka njegovog oca,kao najmladji od sedmoro dece. Stariji Kjerkegor je ostao bez četvoro dece,pre nego što su napunili 33 godine[Hristove godine],pa je i sam Seren bio uveren da de umreti u 33 godini. Tako je i živeo,žurio je da sve što je želeo završi do svoje trideset i trede godine. Ali čitava priča ima mnogo dublji koren. Serenov otac,dok je kao mladi pastir na selu čuvao ovce,prokleo je Boga,zbog takvog života. Kasnije,kada se preselio u Kopenhagen,vrlo brzo se

poprilično obogatio. Bio je ubedjen da de ga zbog kletve u mladosti,stidi božja kazna,pa je svoju decu,naročito Serena vaspitavao u duhu verskog fanatizma,pokušavajudi da opere greh. Medjutim,posle četiri smrti u kudi,i to u „baš odredjenim godinama“,bile su potpuni dokaz i ocu i Serenu da de ih božja kazna ipak sve stidi[naročito decu]. Samo saznanje da de umreti tako rano i pokušaj oca da ga „uvuče“ u apsolutni verski fanatizam,ostavlja na Serena snažan uticaj. Uz sve to,on raskida veridbu sa devojkom koju je bukvalno obožavao,jer nije želeo da ona pati zbog njegove filozofije[koju je i živeo],samomučenja i prerane smrti. U takvom depresivno-mračnom raspoloženju,prepunom straha,Kjerkegor počinje histerično da piše svoja genijalna dela[zaista mu je svako delo genijalno],i bukvalno sav očev novac,do poslednje krune, troši na izdavanje i štampanje svojih knjiga ali i plakata protiv crkve. Zatim se,čekajuci svoj brzi kraj,opušta i počinje njegov raskalašni život,zatrpan neverovatnim količinama alkohola i uzavrelom strašdu. Na njegovu nesredu,“bog“ mu je odložio smrt za još devet godina,koje je ovaj proveo u neverovatno teškoj depresiji,melanholiji,samodi,alkoholu i samoubilačkim razmišljanjima. Seren je od svih naših genijalaca vodio,ako ne najjaču,onda sasvim sigurno najmučniju borbu u glavi po pitanju religije[pobedio je Bog,poražena je crkva]. Kjerkegor za tih „dobitnih“ devet godina,pokušava da završi svoje najkapitalnije delo od preko dve hiljade strana,medjutim smrt ga prekida u četrdeset drugoj godini života. Strah i strepnja,koji preovladjuju njegovim knjigama,posledica su straha i strepnje koja su ga pratila kroz život,a sve se to pretvorilo u jednu psihološku panfobiju koja je verovatno i ubrzala njegovu ranu smrt.

Servantes...Pisanje,dugovanja,zatvori i ratovi...kroz te četiri reči se može opisati čitav život ovog jednorukog genija. Mislim da ne postoji osoba u istoriji koja je toliko pisala...toliko puta bila u dugovima...toliko puta dospevala u zatvor i učestvovala u toliko ratova[u jednom je izgubio i desnu

ruku]. Što se karaktera tiče,mislim da reč „zatvor“ mnogo govori o tome,mada,mora se naglasiti,znao je u zatvor češto da dospe i zbog političkih razloga. Da je „imao problem“ sa karakterom govori i činjenica da se šest meseci pred smrt zamonašio,prethodno „upoznavši boga“ i svo vreme provodedi u kajanju. Sa psihopatološke strane,ovaj genije je bio neuračunljiv kao i njegov najpoznatiji junak,“bolovao je“ i od patološke neodgovornosti a njegov poznanik Reljes,Servantesov kolega[lekar],mu je dao i dijagnozu „nesnosnog,neobuzdanog i nadmenog ludaka,koji se gubi na svaka dva sata“. Ostaje nerazjašnjena ova reč-„gubi“,s obzirom na činjenicu da je Servantes bio nevidjena skitnica,ali uopšte nije isključeno i da se gubio i u nekom drugom pogledu. Ipak,kakav god da nam je bio,i gde god i kako god da nam se gubio,Servantes ostaje jedan od najgenijalnijih pisaca sa zaista uzvišenim duhom.

Turgenjev...padenik književnosti,kako su ga nazivali biografi,i jedini pisac koji je pisanjem o ženama i ljubavi,došao do genijalnog stvaralaštva. Imao je izrazitu dvostruku ličnost. Bio je toliko miran,povučen,stidljiv,tih i neborbene prirode...da bi potom dolazio u iznenadne faze tolikog besa,ljutnje i agresivnosti,da bi često tukao čak i svoju majku. Bio je vrlo plašljiv,slabe volje i povodljiv a onda bi isto tako iznenada znao da postane nesnosivo uporan i tvrdoglav,patološki prkosan i gvozdene volje. Bio je preterano svadljiv i inatan,što je dovelo do toga da izgubi ne samo sve prijatelje ved i domovinu.

Osudjen na samodu i u teškoj depresiji...daleko od domovine,umire tiho u šezdeset petoj godini života. Šopen...ovaj veličanstveni poljski kompozitor,koji je možda od svih,imao najbrži uspon i put ka slavi,naravno,nije bio izuzet od lošeg karaktera[oholost i preterana samoživost],kao i od mentalnih bolesti,erotomanije,depresije,neurastenije...a prema pisanju svoje bliske „poznanice“ Ž.Sondove,bio je toliko slabih živaca da bi ga čak senka od muve ili presavijen list ruže,dovodili u stanje histerije i nekontrolisanog besa.

Šopen je umro u potpunoj depresiji od tuberkuloze u trideset i devetoj godini.

Ne bih vas više „gnjavio“ biografijama,odnosno karakterima i bolestima velikih umova,izabrao sam nasumično nekih pedesetak biografija,ali priznajem da se ovo –„nasumično“,nije odnosilo i na Dostojevskog,Vajningera,Vagnera,Kjekergora i Njutna.

Da ne pomislite da su ostali geniji i velikani ljudske misli koje sam pominjao kroz knjigu a nisu se našli na spisku sa ovih pedesetak,nešto bolji,normalniji ili karakterniji i moralniji,odmah du vam redi da u suprotno možete i sami da se uverite ako istražite malo podrobnije njihove biografije,jer gotovo 75% onih koji u ovom poglavlju nisu pomenuti,imaju daleko nesrednije živote,lošije karaktere i teže psihopatologije. Od dve stotine[ili nešto manje ]genija koje sam naveo u ovoj knjizi uz još stotinak onih kojima je malo nedostajalo,a koje sam takodje pomenuo ovde kao uzvišene umove,bukvalno svi su patili od bar dve,tri ili više bolesti uma,hipohondrije,paranoje,manije gonjenja,panicnih napada,shizofrenije,teške depresije ili manijakalnosti,opsesivnokompulzivnih poremecaja,raznih fobija,kleptomanije,Minhauzenovog sindroma[patološki lažovi],anksioznosti,neuračunljivosti,neuropatija,teškog oblika alkoholizma,neurastenije ili nekih drugih psihičkih ili nervnih bolesti.

Slično je i sa moralom ili karakterom,nema izuzetaka,megalomani,grandomani,samoljubivi,lažovi,prevaranti,oholi,eroto mani,cinici,gordi,mizogini,mizantropi,zluradi,sebični,neodgovorni,zavidni,po hlepni,koristoljubivi,duševno „pogubljeni”...! Kao i puni poroka...od kocke,preko alkohola,kurvi,blagih ili teških droga[pojedini su čak koristili i opijate kojima ni najzagriženiji narkoman ne bi ni prišao]. Kako to „lepo“ reče Sen Simon-:“ U hram slave ulaze samo begunci iz duševnih bolnica“! Čak i da odbacite ovaj moj spisak i napravite,recimo,svoj spisak od 100 genija[naravno,neke stvari se prilikom odabira moraju ispoštovati,pre svega

vrlo visok um i uzvišenost duha],opet dete,čitajudi njihove biografije,dodi do istog zaključka—genija jednostavno MORA da prati takozvano „trpljenje života“,manji ili vedi problemi sa karakterom ili moralnošdu i izražena psihička labilnost,koja se po pravilu vrlo brzo pretvori u patološko stanje. U suprotnom,ostaje samo ...eto...pametan ili inteligentan čovek,kakvih imate,istina vrlo malo,ali ipak je to brojka od nekoliko miliona kroz istoriju[od petnaestak milijardi koliko ih je živelo],znači vrlo zavidno,ali prema dve stotine[ili...hajde..četiri stotine] genija,priznadete to je ipak baš ogromna cifra. Stotinak miliona i dve stotine[ili četiri stotine sa onima koji su na granici genijalnosti],ipak velika,baš velika razlika,što samo po sebi dovoljno govori da su geniji-veliki stradalnici.

I još jedna važna napomena...kada govorim o vrlo visokoj umnosti i duhovnoj uzvišenosti,pod tim podrazumevam da čovek mora da poseduje sve osobine koje sam pominjao u prvim poglavljima knjige,osim ,specifičnog karaktera,specifičnog morala i specifičnih životnih okolnosti. Dakle,genije postaje tek visokoumni čovek i duhovno uzvišeni čovek kada se osobinama koje ved poseduje,pridruže ove poslednje tri nabrojane. Na njih ne možemo da utičemo[kao i na vedinu ostalih osobina] one nam se jednostavno dešavaju[životne okolnosti] ili su ved usadjene u naše nesvesno[nadsvesno].

Tako da ako ste visoko inteligentni,maštoviti,kreativni,obrazovani,posedujete samosvest o tome,volju i želju,jaku intuiciju...i ostalo..to vam govori da ste dostigli nivo vrlo visoke umnosti,ako pri tom vrlo češto razmišljate o istinski smislenim stvarima i imate u sebi stalno preispitivanje ko ste i šta ste,kao i religioznu crtu[u pozitivnom ili “dijalektičkom”,ne i negativnom smislu],dostigli ste onda i do „stadijuma“-visoke umnosti i duhovne uzvišenosti. U tom slučaju ona brojka od četiri stotine se proširuje za još jedan broj[za Vas],ako pri tom imate problem sa psihosomatikom[što nije strašno,ne bojte se,gotovo svako je ima],imate svesnost o tome da imate i loših karakternih osobina i da ste

pokazali svoju „grešnost“ u odredjenim situacijama[ili vam sve to neko blizak kaže da je primetio kod vas]-sasvim ste blizu genijalnosti,jer to su osobine potrebne za uzvišeno stvaralaštvo,bez njih ste možda genijalni ali de vam stvaralaštvo biti na nešto nižem stupnju[iz tog razloga se genijalna dela najvedim delom i stvaraju u poznijim godinama]. Ali,molim vas...to nikako ne znači da ako ispunjavate one prve uslove,da onda jednostavno počnete da „glumite“ ili još gore umislite da imate psiholoških problema ili da imate loših karakternih osobina,koje s namerom ispoljavate,pa još na silu počnete da se preispitujete o svom religioznom stavu-da biste bili genijalni...to je onda smešno...onda ne samo da niste genijalni,nego ste čak umislili i da ste inteligentni i dolazite na onaj nivo koji je Albertus imao pre „preobražaja“-bili bi ste obični tupavi magarci ili budale! Svaka od te četiri osobine se nalazi u nesvesnom[osim potrebnih životnih okolnosti koje se jednostavno dese ili ne] i ne možete ih prizvati tek tako,za to je potreban ogroman dugotrajan trud i vrlo visok intelekt-a ako se ispolje[kod genija se ispoljavaju same,bez pomenutog truda],dobro je za čovečanstvo[za vas možda i nije] ako se nikada ne ispolje ili imate idiličan,sredan život,pomirite se sa tim da ste jedan normalan prosečan inteligentni stanovnik ove planete,što nikako ne predstavlja neko „niže stanje“,ved potpuno normalno stanje,jer je 99,9% čovečanstva upravo takvo ili natprosečno inteligentna i pametna osoba,koja bez obzira što nije genije,treba i mora da se bavi uzvišenim stvaralaštvom.

Završidu ovo poglavlje sa rečima velikog nemackog psihijatra i psihologa Štekela-:“Nervoza je osnova svakog napretka. Ona nagoni filozofa na mudrovanje,naučnika na rešavanje velikih i važnih problema prirode i pesnika na najviše tvorevine duha. Nervoza u takvom smislu upravo je cvet na drvetu čovečanstva. Bez neuropata mi bismo bili danas na azbuci kulture“!

ZAKLJUČAK

Ved sam „napravio“ četiri grupe „opštijih osobina“,u koje sam ubacio sve od početka nabrojane osobine koje moraju postojati kod jednog genija ili kod čoveka koji se sasvim približio genijalstvu. To su dakle-1] direktne i indirektne kognitivne osobine. 2] preispitivanje sebe i prirode po pitanju religioznosti. 3] životne okolnosti i 4] karakter i psihičke bolesti. U zaključku ove knjige ponovodu ih obraditi ali u sklopu ove četiri „grupe“,da bih pre svega odredio njihov izvor,njihov zna;aj i njihovu posledicu.

1]Direktne i indirektne kognitivne sposobnosti.

Inteligencija,naravno,vrlo visoka,osnov je genijalnosti i jedna od najbitnijih osobina koju visokouman čovek mora posedovati. Nažalost,nije svima data,niti se može bilo šta uraditi da se njen nivo podigne. Gotovo 83% ljudi na planeti su prosečno inteligentni,oko 11% ljudi ima niži stupanj inteligencije,5% čovečanstva ima inteligenciju nešto iznad proseka a samo 1% stanovništva je obdareno vrlo visokom inteligencijom. Od tih 1%,najmanje jedna polovina taj dar nede nikada prepoznati kod sebe ili de ga prepoznati ali upotrebiti je za neka pogrešna i neuzvišena zanimanja. Dakle samo oko 0,5% ljudi koji imaju izrazito visoku inteligenciju,izabrade neko zanimanje koje mu MOŽE darovati „večnu slavu“. Ali pošto se ka tom putu ne pita samo inteligencija[iako najbitnija jeste],ved uz nju još mnogo stvari,i od tih 0,5%,mnogo,zaista mnogo njih de „otpasti iz igre“. Prenešeno na današnju populaciju u svetu od oko sedam milijardi,u narednih sto godina možemo očekivati samo 0,000001% ljudi,koji imaju potencijal genija ali još jednu nulu ispred jedinice treba dodati da se taj potencijal i ostvari. Vidite koliko je teško stidi do nivoa uma,duha i stvaralaštva,koji de vam garantovati

pomenutu večnu slavu[večnu slavu mogu osigurati i oni bez potencijala genija ako svoju visoku inteligenciju i duhovnost usmere na vrednovano stvaralaštvo] ali i ono mnogo bitnije-veliko HVALA od čovečanstva,koje de šetati ovom planetom hiljadama godina posle vas i koje de svoja nadahnuda,tražiti i nadi možda baš u vama i vašem stvaralaštvu! Dakle,da li demo se roditi visoko inteligentni ili ne,ne zavisi od nas,niti od naših roditelja ili predaka. Jedan ili više gena,za koje de se pobrinuti kvantni efekti i elektromagnetne sile u vašem mozgu[ili možda Bog] dok se još nalazite sklupčani u materici i plodovoj vodici,dade svoju konačnu odluku po pitanju vaše inteligencije. Sa maštom i imaginativnošdu,stvari stoje potpuno isto kao i sa inteligencijom,dakle potpuno iste stvari de odrediti vaš „maštoviti sklop“.

Ali za razliku od inteligencije,mašta i imaginativnost ,rastu uporedo sa znanjem,pod uslovom da imate urodjen potencijal[kapacitet],gde informacije dobijene empirijskim putem mogu ne samo da se smeste ved i trajno ostati u mozgu. Kreativnost je direktna posledica inteligencije i mašte ali je iste ne podrazumevaju pod obavezno. Intuicija i inspiracija,za njih važi sposobnost uspostavljanja „veze“[ili mosta], nesvesno[nadsvesno]svesno,koju možemo shvatiti kao prirodni dar,ali ne dar za inspiraciju i intuiciju,ved dar za proširenje svesti i uma. Bez obzira što neko ima vedi a neko manji pomenuti dar,do proširenja svesti nede dodi samo od sebe,ved isključivo od toga koliku volju imamo za tim i na koji način to postižemo...veštackim putem[opijati,meditacija,autosugestija] ili prirodnim[bolesti ili povišena emotivna osetljivost]. Znanje...empirijsko svakako ali i informatičko nam nede zasmetati,naprotiv[pod uslovom da nismo konzervativni,dogmatični ili pod uticajem raznih predrasuda]. Sticanje znanja,odnosno saznanja pod direktim je uticajem inteligencije i volje. Volja i želja,kao i znanje,je indirektna kognitivna „funkcija“ i na njih svesno možemo da utičemo,ali postavljanje cilja nam opet isključivo odredjuje inteligencija kao nepromenljiva veličina,a put do cilja nam odredjuje karakter,odnosno tip ličnosti, koji delom mogu biti urodjeni a delom stečeni[empirijski

podstaknuti]. Samosvest,je psihička osobina koja se stiče isključivo samopreispitivanjem,ali u tom pogledu,moramo biti realni ako želimo da nam samosvest bude ispravno „podešena“. Sama želja za preispitivanjem sebe i način na koji demo to uraditi,opet je indirektna kognitivna „funkcija“ i opet ništa bez dovoljno visoke inteligencije. Ovde[kod samosvesti] veliku ulogu igraju i životne okolnosti. Dakle,vidimo da je inteligencija[u ogromnoj meri] i mašta i imaginativnost[u nešto manjoj meri] u osnovi ,gotovo svih osobina pod 1]. Kako je izvor i inteligencije i mašte,ved više puta pomenut,da se ne ponavljam,jasno je, da, što se ove „grupe“ osobina tičejednostavno,moramo biti „rodjeni“ za genija ili visokoumnog čoveka. Ali isto tako,genijalnost nije obavezna posledica ovih osobina i njenih izvora. Do genijalnosti imamo još tri „koraka“! Idemo na slededi...

2]Preispitivanje sebe i prirode po pitanju religioznosti.

Ovde sve može da se jasno kaže u nekoliko rečenica,ali se bojim da ne ostanem neshvaden. Izbegao bih one ved korišdene pojmove poput-apsolutni ateista ili apsolutni vernik[koje sam upotrebio u poglavlju o religioznosti] jer ne verujem da takvi ljude uopšte postoje,a samim tim i pojmovi. Zato du upotrebiti reči-izraziti ateista i izraziti vernik. Takvi ljudi,koji takav svoj stav drže stalno i nemaju nameru da se preispitaju ili čak menjaju stav,niti vide potrebu za tim,jednostavno ne mogu biti genijalni jer takve stavove imaju ljudi prosečne inteligencije[ili nešto malo više ili nešto manje]. Dakle,tu je sve jasno,medjutim čovek može biti zaista visoko inteligentan,pa čak imati i svaku osobinu iz „grupe 1],ali ako ima napomenute stavove u vezi vere,ili ako smatra da ne treba ulaziti u takva verska preispitivanja sebe,opet je daleko od genija. Zbog čega mora postojati kod čoveka vrlo često pitanje,odnosno pitanja tipa-postoji li Bog,ako postoji-zašto postoji i kako postoji,čemu zlo,čemu patnja,kako ga drugi vide a kako ja,da li ima osnova za sumnju u njegovo postojanje?...ako ne postoji,zašto ne postoji i može li uopšte da ne postoji,u čemu je onda smisao života,zar je čovek ravan

običnom zrncetu peska,da li možda postoji u nekom drugom obliku i bivstvu,van zvanične doktrine,ima li i ovde osnove za sumnju u njegovo nepostojanje? Pa iz prostog razloga što je konačni smisao[pitanje svih pitanja] ,isključivo vezan za religiju,koliko god mi bili svesni da je uistinu nesaznatljiv. Ali ,ne stremiti ka saznanju konačnog smisla,ne razmišljati o tome ili ga sagledavati površno pa čak govoriti da pitanje konačnog smislanema smisla,svojstveno je samo čoveku slabog duha ili još gore slabe duhovne uzvišenosti. A slaba duhovna uzvišenost[bez obzira na visinu inteligencije],ne vodi ne samo u genijalnost,ved ne vodi ničemu,jer ako ne tragate za smislom,vi onda nemate svoju životnu filozofiju,a ako nemate svoju životnu filozofiju...vi ste obična biljka,koja „živi“ zarad reprodukcije i proste egzistencije. A sasvim je logično...u toj religioznoj ili areligioznoj potrazi,do kojeg god stava da dodjete-eto poželjnog sukoba...on je jednostavno neizbežan. Ako ste došli do stava [ali ovim opisanim putem,nikako drugim] da nema Boga i postanete ateista,pobunide se nesvesno vaš um,jer ste ostali bez „svog smisla postojanja“,u suprotnom,ako ste dosli do stava da ga ima,pobunide se nesvesno vaš razum i vaš ego,jer gotovo ništa ne ide u prilog tome da ga ima,a ujedno gubite svoje – apsolutno JA. Takva pitanja i takva borba u vašem nesvesnom se vodi,hteli vi to ili ne. Ako vaš mozak uspe da taj sukob „prevede“ u svesno,duhovno ste na velikom dobitku ali de te to platiti vedim ili manjim samomučenjem.

Ukoliko ostane u vašem nesvesnom,vi dete biti nešto sredniji čovek ali koji živi a da ni sam ne zna zbog čega. Svakako da de se iz nesvesnog pojaviti u svesnom i kod ove druge „grupe“ ali samo par puta u životu,kada vas zadesi teška patnja ili u slučaju da ste svesni dolazede smrti,ali to nema veze sa ovom temom,jer to su samo površna pitanja i razmišljanja iz straha pred „nepoznatim“. Dakle,vaše konačno opredeljenje posle takvih preispitivanja,bili vi ateista ili vernik,nema uticaja na vašu mogudu genijalnost,ali samo preispitivanje i kasnija borba u vama,svakako da ima.

Naravno,to ne znači da treba svaki dan,dvadeset i četiri sata dnevno da se

preispitujete i da vodite borbu-za i protiv. To nije stvar koja se „namerno“ radi,naprotiv,to dolazi češde ili redje i samo od sebe,u zavisnosti od potencijala duhovnog i imnog u vama. Sve ovo je naročito bitno zbog same kreacije i stvaralaštva…jer bez visoke duhovnosti toga nema,umnost tu ne igra malu ulogu,a duhovnost se jedino stiče putem,ili preko Boga.

3] Životne okolnosti.

Mi ne biramo gde demo se i od koga roditi,niti bar u nekom delu možemo birati šta de nas to dobro ili loše zadesiti u životu[u nekom vedem delu, i možemo]. Ali svakako da možemo da biramo kako demo se ophoditi prema situaciji koja nam se dešava i kako demo je doživeti. Na veliku žalost,po visokoumne,njima je pod uticajem povedane emotivne inteligencije i samog mentalnog sklopa[vrlo osetljive odredjene moždane funkcije],vrlo lako „duboko urezati“ u nesvesno,gotovo svaki bitniji dogadjaj u životu. Pošto su „nesredne crte“ daleko dublje urezane od onih „srednih crta“[zbog čega je tako,imamo mnogo različitih mišljenja psihologa],logično je da de nam baš ti nesredni dogadjaji u životu,odredjivati i vedi deo naše ličnosti i karaktera ali i naš način razmišljanja. Pošto sam još u poglavlju o životnim okolnostima naglasio da nesreda za razliku od srede,daleko više tera čoveka na preispitivanje i duboko razmišljanje,pa čak i na „stavku pod brojem 2,opet imamo objašnjenje zašto genije nikada ne može biti potpuno sredan.

Dakle,da ima sve potrebne osobine i pod štavkom1,2 i 4,ali ako je gotovo čitav život sredan i zadovoljan,i sve mu ide od ruke[što je malo verovatno ali je mogude],ništa od genijalnosti i dobrog stvaralaštva. Da opet ne budem pogrešno shvaden,nesredan čovek nije samo onaj kojem se u životu često dešavaju ružne stvari,ved i onaj ko živi normalno,bez nekih posebnih udaraca u životu ali koji je u sebi[i sebi poznatih razloga] duboko nesredan. Ne sadrži

se dakle sva nesreda u smrti bližnjeg,bolestima,gubitku kude,bede i sirotinje,ved i u nesrednoj psihi,najčešde izazvanoj nezadovoljstvom sobom,nepostignutim ciljevima,nesavladivoj prepreci ka cilju,neispunjenje „snova“,pogrešna shvadenost,neuzvradena ljubav,preterana emotivnost,bezuspešna potraga za smislom...! Nesreda[dakle,bilo koje vrste] uz prošlu, i slededu,četvrtu stavku,jesu najvedi aktivatori genijalnosti,sve ostale osobine pod-1] su tu,“samo“ da tako aktiviranu genijalnost sprovedu u delo-genijalnu osobu i genijalno stvaralaštvo.

4] Karakter i psihičke bolesti.

Karakter,dobijen rodjenjem,genetikom ili stečen do kraja puberteta,ne može se više menjati. On se samo može pod odredjenim okolnostima pojačavati ili redje,slabiti. Ne mora se čak ni desiti da ispoljimo jedan deo karaktera[kojeg nosimo u sebi] sve do smrti,kao što se može deo karaktera ispoljiti tek u starosti a da je naravno,urodjen ili rano stečen. Kod nekoga se desi da kroz život pokaže sve karakterne osobine a kod nekoga možemo uočiti samo par njih,jer nije došao u situaciju da ih pokaže. Zašto geniji ispoljavaju u najvedem delu samo lošije karakterne osobine dok su one dobre potisnute.

Pa zbog tri razloga. Prvi razlog je sam visoki cilj koji postavljaju pred sebe,i ogromna volja da ga dostignu. Za dostizanje takvog cilja,sasvim sigurno da moramo upotrebiti i neke lukave pa i podmukle poteze,moramo potegnuti i povremeno laž,prevaru,pa čak i gaženje sopstvenih principa ili uraditi nešto u stilu-„dok jednom ne smrkne,drugom ne svane“. Dakle,krade rečeno,“čist makevijalizam“ na delu. Jer sasvim sigurno da se u svetu,kakav je bio,kakav jeste i kakav de tek biti,za dostizanje visokih ciljeva i dokazivanju svojih vrednosti,ne možete osloniti samo na moralnost i „dobrotu“,bidete „pregaženi“ odmah u startu. Drugi razlog su nesredne životne okolnosti vedine genija,koje plamte kao gorionik u njihovom nesvesnom,i koje

ostavljaju posledice na karakter[ako se dogode u detinjstvu ili su bile prisutne i samo čekale aktivator] i to uglavnom negativne. Loša majka,sigurno de uticati da joj dete mrzi žene,loš ili suviše dobar otac ostavlja za sobom mizantropa,previše dobra majka[po njenom mišljenju]-eto edipovog kompleksa,nesredan ili loš brak roditelja,ostavlja za sobom patološku nepoverljivost i mržnju,napuštanje deteta od strane majke,donosi najmanje pet-sest vrlo loših osobina detetu...i tako dalje. Ne moraju samo nesredne okolnosti da donesu loš karakter,mogu to i neke „bezopasnije“ okolnosti,preterana vezanost za majku u detinjstvu,roditelji koji suviše razmaze dete,udovoljavanje željama roditelja po pitanju bududnosti...i slično. I na kraju,najbitniji i najčešdi razlog je –samosvest o svojim vrednostima[to je kod svih urodjena osobina,ali se ne ispoljava kod svih],ako je samosvest o svojim vrednostima „jako pozitivna“,na pragu ste da postanete megaloman,grandoman,samoljubljiv,samoživ,ohol...ali ako još to svoje mišljenje potvrdite kroz stvaralaštvo na koje kritika „navali“ sa svih strana[nebitno da li pozitivno ili negativno],budite sigurni da de o vama ubrzo vedina pričati da ste megaloman,narcis,samoživ...jer zaista to i jeste postali. I na kraju,ne zaboravimo da u sebi još uvek svako od nas nosi više loših osobina i karakteristika nego dobrih,pa je posve logično da se one češde i ispoljavaju.

Toliko o karakteru,sada možda najvede pitanje i najjača sprega Genijeludost. Došli smo i do stepeništa naše kule. Posle ovog dela poglavlja o psihopatologiji,kula je stavljena u funkciju i možemo udi u nju.

Nadam se da svi znate,šta to znači biti lud u bukvalnom smislu. Bez obzira što se kroz istoriju ove teme pominju prevashodno naslovi [a ima ih zaista mnogo],kao,genije i ludost,ludilo genija,genije ludak,genijalnost i ludilo...treba napomenuti da geniji jesu psihički poprilično poremedeni ali nisu potpuni psihički invalidi i da im je uvek um i stvaralačka sposobnost očuvana. U suprotnom,ne bi ni mogli da budu genijalni. Zato se potpuno

slažem sa francuskim psihologom De Turom,da reč ludilo,kod genija treba zameniti sa rečju –poluludilo[demifolie]. Dakle,stručno ih možemo nazvati – demifolicarima. Treba takodje praviti razliku izmedju ludaka i budale,jer budala je neznalica,neinteligentna,amoralna osoba koja pojma nema o ispravnim vrednostima,i nema psihičkih i psiholoških problema…ved nema nikakvih problema jer nema ni mozga da razmišlja,budala je uvek sredna.

Ludak,naprotiv ima potpuno očuvan umno-duhovni sklop i to najčešde na vrlo visokom nivou ali mu je mentalni sklop poprilicno ugrožen. Zašto geniji i oni koji su se genijalnosti približili,moraju da imaju nekoliko psihičkih poremedaja. Postoji mnogo objašnjenja ali smo i dalje na „status quo“. Lično mislim da postoje dva glavna razloga[i više manjih,ali i manje bitnih],koji deluju u različitim periodima života jednog genija. Prvi je taj,da je još po rodjenju,potencijalni genije ujedno i potencijalni poluludak. Iz razloga što ljudska psiha ne može da „istrpi“ toliki umni i duhovni potencijal bez defekta. Što više želite da opteretite neku mašinu,ujedno i rastu šanse da se dogodi neki defekt.Ako je suviše opteretite,kvar je neminovan i to tamo gde je mašina „najslabija“. Ljudska psiha nije pripremljena za tako velika i umna opteredenja[ni evolucijski],a to se vidi iz činjenice da je 99% ljudi normalno umno i duhovno „opteredena“. Znači,da psiha može da radi najbolje na onom opteredenju za koje je i predvidjena. Da je psiha došla u evolucijski stadijum da može više da se optereti,procenat bi bio daleko vedi u korist visokoumnih,dakle ne 1% ved možda i 20% . Ali situacija nije takva i psiha radi na „normalnom režimu“. Kada se genijalnost ispolji u realnosti[dakle nije više samo potencijal],dolazi do „pucanja“,popuštanja psihe i samim tim do vedeg broja psihopatoloških oboljenja. Dakle,pomenuti „prvi razlog“ prepoznaje potencijalnog genija i odmah priprema takav mentalni sklop,da kao osigurač na strujomeru,odmah iskoči čim primeti da su nam um i duh suviše jaki. Zato se poluludilo vrlo češto ispoljava rano u detinjstvu,ved sa prvim znacima genijalnosti. Drugi razlog je samo ostvarenje prvog[u potpunosti] ali se nadovezuje još nekim pojedinostima,za koje se čak ni sama

psiha nije pripremila,pa može dodi ne samo do izbijanja vedeg broja „osigurača“ ved i do potpunog uništenja „mentalne sklopke“.

Dakle,nadovezuju se i neke bolesti psihe koje „prvi uzrok“ nije predvideo,pa čak ako je opteredenje baš veliko,i do opšteg kolapsa. Drugim uzrokom se objašnjavaju bolesti psihe kod genija u nešto kasnijem periodu života.

Dakle,prvi uzrok nam je priredila sama priroda,jer je još uvek genijalnost nešto što nije svojstveno velikom broju ljudi,odnosno,genijalnost je protivna prirodi i to mora da se „kazni“,bez obzira što je sama genijalnost-nagrada. Što se drugog uzroka tiče,on je daleko kompleksniji jer ima u sebi niz stvari i niz pokretača koji ugrožavaju ved konstitucionalno ugroženu psihu kod genija... neprestalni i vrlo teški umni i duhovni napori koji genijalnom čoveku namedu njegov plahoviti nagon za kreiranjem i stvaranjem,duševna uzbudjenja pradena neuspesima,nerazumevanjem i neprijateljstvom protivnika,vrlo često i rdjavo materijalno stanje i egzistencijalne brige,sumnja u važnost preduzetog posla,pa nekada i u sebe,juriš i oluja života,neočekivani obrti i promene,psihička trvljenja,štetne navike pa i telesne slabosti-sve to stavlja psihu i nervni sistem velikih ljudi na tešku probu. Taj i takav „drugi uzrok“ koji se nadovezuje na „prvi“ daje nam genijalnu osobu sa manje ili više[ali obavezno] poremedenom psihom ili poluludilom.

Da završim ovu temu,jednim mojim razmišljanjem...svi genijalni ,visokoumni i duhovni ljudi,poginuli su ved samim rodjenjem,samo iz razloga što su „predodredjeni“ da se tokom čitavog života naprežu da bi razbili materijalne zidove koji kao obruč stežu čovekov duh i um!

Za kraj...nemojte se plašiti svega ovde napisanog,znam da deluje obeshrabrujude,ali ako prepoznate u sebi genija ili osobu visokoumne i duhovne osobenosti-bacite se na stvaralaštvo,bilo koji vid stvaralaštva ovde pomenut za koji mislite da ste „rodjeni“. Ne bojte se ni lutanja...ako shvatite da ste pogrešili u odabiru svog bududeg poziva,tražite drugi,tredi...ali

obavezno uzvišeni...iskažite svoje umne i duhovne vrline,svoja razmišljanja,pokažite da zaista vredite i opravdajte ono što ste rodjenjem dobili,jer to se kao što ste videli,izuzetno retko dobija,najuzvišeniji mogudi dar prirode. I ne bojte se da dete biti predmet ogovaranja kao osoba ne baš posebno moralnog i dobrog karaktera[takav karakter imaju i oni ,daleko niži od vas,samo de kod vas to biti uočljivije zbog njihove zavisti],ne bojte se ni samomučenja u svojoj psihi,to ne boli,a ume izuzetno da inspiriše,niti se bojte psihičkih bolesti[ponovidu,a ko ih to i nema?],nije to toliko strašno,mada umeju da povremeno parališu. Ne bojte se ni toga što ste različiti od drugih,ni ljudske pakosti,zavisti,gluposti,podozrivosti ni poturanja nogu...sve se to pregura u ovom i ovako kratkom životu. U svemu tome,čeka vas i kazna,jer nečim morate platiti prirodi ili Bogu za dobijeni dar…ali vas na kraju ipak čeka najveda nagrada kojom kosmos,život,čovečanstvo i istorija može da nagradi jednog smrtnika—Besmrtnost!

„BUDI UVEK NEZADOVOLJAN ONIME ŠTO JESI AKO ŽELIS POSTATI ONO ŠTO JOŠ NISI,JER TAMO GDE SI POSTAO ZADOVOLJAN,TAMO DEŠ I OSTATI“.

Mijailovid Dragan [Dilectus Magnus] KULA GENIJALNOSTI Za izdavača Glavni urednik Lektura/Korektura Milica Kostadinovid Likovno-grafička obrada Prvo izdanje Tiraž

Beograd 2013.

Izdavač/Štampa/Plasman