Pomodoro Interview

Impresum Izdavači: Pomodoro d.o.o., DanGraf d.o.o.

Autori rubrike: Zoran Panović, glavni urednik Danas-a, Dejan Grastić, suvlasnik Pomodora Novinari: Katarina Sinđelić, Vlada Živanović, Dragoljub Draža Petrović, Alaksandra Ćuk, Ivana Matijević, Aleksandra Malušev, Marija Krtinić, Jelena Tasić, Vladimir Matković, Danijela Jakobi, Olgica Nikolić, Saša Tomić, Nemanja Marković, Luka Spasovski, Sofija Marjanović, Radovan Bibić, Marija Stojanović, Jelena Diković, Ljiljana Bukvić, Bojana Bačić, Sandra Bosiljčić, Nikolina Davidović, Boban Karović, Gordan Brkić , Vuk Jeremić, Svetlana Bujišić Fotografi: Stanislav Milojković, Miroslav Dragojević, Stefana Savić Dizajn: Dejan Micić Prepress: Vladan Tlačinac Izdavanje knjige pomogao BOYDEN d.o.o. Construction Consultants Ovaj primerak je besplatan i služi isključivo za internu upotrebu.

ZORAN PANOVIĆ DEJAN GRASTIĆ AUTORI RUBRIKE

“Pomodoro” kao da je iz pesme “Filma”. U smislu da se najbolji lokali nalaze u srcu grada. I da srećni ljudi dolaze u srce grada. Samo, što za razliku od “Filma“ ili “Eve Braun” koja je to obradila i to kad je s njom Sergej Trifunović - na kraju se ne ide iz grada kad se u zoru dođe na nečija vrata.

“Pomodoro” je na svoj način rehabilitovao reč “urbano”. Interesantni ljudi, dobra atmosfera. Restoran italijanske kuhinje u srcu grada sa internacionalnom reputacijom.

“Pomodoro” i “Danas” su partneri od prvog Beer festa koji su osmislili ljudi čije su dobre vibracije i od “Pomodora” napravile prestonički landmark.

“Danas” se uvek čitao prvi u “Pomodoru”. Sagovornici “Danasa” su gosti “Pomodora”. I obrnuto. I to su oni Jungovi sihnroniciteti koincidencije senzibiliteta, a ne puke slučajnosti. Atmosfera kao na The Police albumu Synchronicity.

Odlučili smo da taj “duh” ostavi svedočanstvo. Da reči ne odu u vetar.

Nije ovo kafanska kakofonija. Reči i ljudi su tu. Samo ih treba sačuvati.

Njihov šarm i inspiraciju. Pričamo i ležerno da bi ponekad rekli i nešto mnogo ozbiljno. Stil života je i stav.

U jednom “synchronicity” trenutku nastala je ideja za “Pomodoro intervju” u Danasu. Best Off knjiga izvoda iz mnogo širih intervjua je deo toga. Izbor iz “srca grada” pred vama je. Uživajte.

“Intervjui iz srca grada”

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27

Stefan Milenković Ivon Jafali Svetislav Basara Vlada Divljan Stevan Filipović Dubioza Kolektiv Jugoslav Ćosić Irfan Mensur Vlatko Stefanovski Simple Minds Uliks Fehmiu Ljubica Gojgić Zoran Kesić Sergej Trifunović Teofil Pančić Igor Brakus Sejo Sexon Dušan Kojić Koja Dragan Ilić Aleksandar Petrović Denis Vilkoks Bisera Veletanlić Aki Rahimovski Bora Đorđević Zoran Predin Jelena Genčić Darkwood Dub

28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54

Ana Popović Biljana Cincarević Zvonimir Đukić Đule Maja Miloš Dragoslav Šekularac Emir Hadžihafizbegović Goran Šušljik Dragoljub Đuričić Igor Blažević Teri Evans Žikica Simić Aleksa Gajić Ivan Ivanji Ajs Nigrutin Aleksandar Stojković Marija Kilibarda Ana Sofrenović Si Lo Grin Ivana Peters Jadranka Jovanović Srđa Anđelić Goran Dime Bilja Krstić Ljubinko Drulović Predrag Pašić Ivan Ivačković Bebi Dol

55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81

Maja Cvetković Dejan Cukić Velja Pavlović Maja Uzelac Aleksandar Žikić Vladimir Janković Džet Marko Šelić Marčelo Marko Vidojković Masimo Savić Miladin Čolaković Branislav Guta Grubački Nik Halam i Rob Birč Milojko Pantić Boris Mladenović Nemanja Kojić Kojot Boris Kovač Kanda Kodža i Nebojša Dušan Miklja Srđan Dragojević Petar Janjatović Branislav Trifunović Petar Strugar i Miloš Biković Plejboj Neno Belan Slavimir Stojanović Nenad Milosavljević Luna Lu

82 Marko Nastić 83 Braća Teofilović 84 Vasil Hadžimanov 85 Tamara Dragičević 86 Ivan Ivanović 87 Svi na pod 88 Nebojša Babić 89 Vladimir Kolarić Kole 90 Žika Jelić 91 Ivan Tasovac 92 Slobodan Šuljagić 93 Jovan Matić 94 Zlatko Rakonjac 95 Marko Marković 96 Ana Stanić 97 Ivan Tomić 98 Zoran Kiki Lesandrić 99 Srđan Gojković Gile

Timoti Bajford 100

foto: Stanislav Milojković

01 Priča o Stefanu Milenkoviću i Srbiji slična je onoj o Petru Panu i Nedođiji. Jedino što u ovoj našoj neobičnoj zemlji naš Petar Pan želi da poraste, ali to mu ne daju stanovnici srpske Nedođije. Nije to sebičluk, već nostalgija za zemljom koju je Stefan Milenković kao klinac predstavljao tokom njenih poslednjih trzaja. Svestan je toga i naš poznati violinista, koji u slučaju Srbije i tog večno malog Stefana, sebe zapravo doživljava kao Betmena, jer kako kaže „bitno je odelo, a ne ko je unutra“.

- Baš sam o tome razmišljao i pitao se zašto je to tako. Ljudi mi često prilaze i uvek govore „ja se tebe sećam kada si bio mali“. U jednom trenutku sam želeo da ih sve zamolim da me više to ne pitaju jer me to mnogo nervira, a onda sam shvatio da nema potrebe da im to oduzimam. To je simbol vezan za nostalgiju, zemlju koje više nema, nešto što je bilo čisto. Muzika, violina, dete... Meni to više ne smeta. Neki će i kada budem imao sedamdeset godina i dalje misliti da je Stefan Milenković mali i da ima devet godina.

Koliko vam je etiketa „čudo od deteta“, koja je srasla sa vama, smetala u odnosu sa drugom decom, jer ste odmah označeni kao drugačiji?

- Bilo je one dece koja su me zezala što sviram violinu, kao „ciguli, ciguligu....“. To sam mrzeo i nisam uvek to razumeo. Meni je rezultat bio direktno povezan sa količinom rada, tako da ništa nije bilo slučajno. Uvek sam znao da je dobro to što sam vežbao sve vreme. Kada sam nešto svirao tačno sam znao zašto to sviram. Nije mi se činilo da neko čudo izvire iz mene. Ono što je zajedničko svim tim tzv. čudima jeste što svi oni puno rade. Često ljudi dolaze i kažu mi „ti si tako normalan“. To je svima iznenađenje. Ali ja sebe uvek poredim sa onim ljudima koji rade mnogo i oni su uvek na zemlji, imaju jasnu životnu filozofiju, stoje čvrsto na nogama. Nema tu varanja, ništa nije sivo - ko radi ne boji se gladi, ko radi taj i zaradi. Tako sam živeo i ja.

Uporedo sa vašim internacionalnim uspesima menjala se i smanjivala vaša-naša država. Da li ste zbog toga imali krizu indetiteta?

- Svi smo je imali. To se podudaralo baš sa periodom kada sam išao na internacionalna takmičenja. Organizatori često nisu znali koju državu da stave uz moje ime. Odakle sam?

Sećam se 1994. godine u Indijanapolisu. Dali su mi zastavu Jugoslavije sa petokrakom, a ta država nije postojala. Meni je ipak bilo najbitnije kako ću da sviram. Uz moje ime je pisalo svašta, neki su stavljali Jugoslavija, drugi eks-Jugoslavija - živi u Italiji, kao neka podvarijanta. Tu i tamo je bilo nekih neprijatnosti, ali ne želim više da razmišljam o tome.

Gotovo je.

Vaš otac Zoran je svojevremeno rekao da svirate „hladne glave i vrućeg srca“. Šta to tačno znači i kakav je uopšte osećaj kada zatvorite oči i odsvirate prvu notu?

- To je kao da treba da opišem kako izgleda voditi ljubav. Izgubiti se od prve do zadnje note nije uvek dobro, jer to je kao da si noj, ali takođe nije dobro ni sve kontrolisati, jer

STEFAN MILENKOVIĆ PROSLAVLJENI SRPSKI VIOLINISTA Autor: Katarina Sinđelić / 13.11.2009.

“Ima neka veza između muzike i neba” nisi matematičar, niti fizičar. To je kombinacija svega, i treninga i pripreme i kontrole i kada se prepustiti. Kao kada glumac ne treba samo da razmišljao o tekstu već mora da razmišlja i o liku. Sve u svemu, ja sviram onako kakav jesam.

Da li vam je za „ulogu“ profesora violine na univerzitetu Ilinois značio rad vaših učitelja i da li ste od njih pokupili „cake“?

- Pokupio sam od svakog svog učitelja. Bilo ih je puno. Počeo sam sa mojim ocem, a onda sam to nadograđivao sa mnogima i to ne samo sa učiteljima violine, već i učiteljima borilačkih veština, pokera, tanga. Iako se razlikuje stil i jezik, polako se pojavljuje nit.

Violina ima mnogo nivoa, kondicioni, emotivni, psihološki trening. Da bi neko stigao na naredni nivo mora da bude pre svega prihološki jak. Moraš da radiš mnogo bez ikakve nagrade. Završiš neki univerzitet i onda se zaposliš, ali ovde samo da bi dobio jedan koncert moraš da vežbaš i moraš da ga zaslužiš.

Kako i čime se „lečite“ u trenucima kada vam je violine preko glave?

- Sav dosadašnji život sam proveo sa andrenalinom, a da to nisam shvatao. Tek u poslednje vreme sam manje nervozan, a ranije sam uvek bio nervozan pred koncert.

I na to sam navikao, kada nema toga, meni je dosadno. Imao sam pre tri-četiri godine zdrastveni problem, operisao sam kičmu i tada mi se razvio strah i nesigurnost koju nikada nisam imao. Znao sam da moram to da rešim, jer sam prepoznao da je to ekstremno i da sa ekstremnim treba da se lečim. Do tada mi padobranstvo nikada nije palo na pamet. Kada se ta ideja pojavila, rekao sam „ma, nema šanse, pa ko to radi, samo bolesni i samoubice“. Ja se još i bojim visine, nije bilo šanse da se popnem ni na merdevine. Šta vas je onda nateralo da ipak probate padobranstvo?

- Ono što je bilo jače od tog straha bilo je šta će moj mozak da uradi kada skočim. Sedeo sam u tom avionu, bez padobrana jer sam skakao u tandemu, razmišljao sam „šta mi je ovo trebalo, ja neću da umrem...“ I kao hajde, ja sa izbezumljenom facom, gledam dole, ništa se ne dešava, treba 25 sekundi da bi mozak razumeo, jer se kao ništa ne pomiče, a tek taj zvuk kada ideš kroz vazduh. Istog dana sam imao još jedan skok. Posle je nešto u meni želelo da savladam taj strah i radio sam na tome. Sada je to uživanje, nebo samo za tebe, ne može da se opiše koja je to sloboda.

foto: Stanislav Milojković

02 Kada sretnete Ivon Jafali imate osećaj kao da ste je ranije upoznali, s tim što se toga ne sećate toliko dobro. To je isti onaj osećaj koji se javlja kada sretnete likove iz rijaliti šoa. Ovakvo osećanje je sasvim razumljivo, jer je Ivon doslovno odrasla na televiziji i nama pred očima.

IVON JAFALI AUTORKA I VODITELJKA Autor: Katarina Sinđelić / 01.07.2009.

“Različitost mi je otvorila mnoga vrata”

Gledali smo je najpre u emisijama „Tinejdž TV“, „Videodrom“, „Demovizija“... onda i „Beograde, dobro jutro“, „Beograde, dobar dan“. Za nju kažu da je jedan od najprepoznatljivijih voditelja i simbola Televizije Studio B, ali i „amblem“ onog građanskog i dobrog duha Beograda koji ga čini metropolom. A baš tako i izgleda u svojoj trenutno aktuelnoj emisiji „Još uvek budni sa Ivon“.

- Uvek svi pričaju o tim sedamdesetim, osamdesetim godinama. Imala sam sreću da odrastem sa super beogradskom ekipom, zahvaljujući mojoj mami i osetila sam taj duh o kojem se toliko priča. I zbog toga je moj omiljeni film Flojd, koji na pravi način priča o Beogradu. I to je period u koji bih uvek volela da se vratim. Mi smo nažalost imali svoju priču devedesetih.

- Sve te forme emisija sam želela i uvek sam imala priliku da kažem ovo hoću, ovo neću. Imala sam i sreću da ljudi koji čine urednički tim osećaju moj senzibilitet i usmeravaju me u tom pravcu. Na kraju se to svelo na kulturu i zabavu u našem gradu.

Veoma sam ponosna što radim na beogradskoj televiziji i što sam uvek obrađivala teme koje i mene zanimaju i to je sloboda koja postoji na Studiju B i koju ne bih menjala ni za šta na svetu. Imala sam ponude da radim na drugim televizijama, ali u takvim situacijama moraš sebe da osetiš. Prelazak na drugu televiziju često može potpuno da te uništi i to je neretka pojava - priča Ivon Jafali.

Da li se i tebi čini da su se devedesete vratile?

Malo je onih koji žive u ovom gradu, a da nikad nisu izgovorili onu čuvenu „Beograd je veliko selo“. Smatraš li i ti da je prestonica izgubila građanski šmek?

Po mnogo čemu si drugačija od drugih, između ostalog i po poreklu. Da li ti je različitost više odmogla ili pomogla u životu i karijeri?

- I dalje postoji jedan deo građanskog Beograda koji treba negovati. U poslednje vreme, Beograđani kao da su se povukli. Mnogi su tokom 90-ih prodavali svoje stanove, napustili su ga, jer jednostavno nisu mogli da podnesu sve ono što se dešavalo. Ne smemo da se predamo, moramo da negujemo prave vrednosti i prenosimo generacijske priče o ovom gradu. Beograd se proseljačio, svi pričaju da je to zbog ljudi koji su došli u ovoj grad, koji jednostavno ne žele da poštuju pravila grada i bahato se odnose prema njemu. I to je najizraženije u onom komunalnom smislu. Nemam ništa protiv raznih akcenata, to i čini metropolu. Volela bih da se ti pravi Beograđani, a pod njima ne podrazumevam samo one koji su ovde rođeni, konačno probude, i da prestanu da se povlače.

Beograd je bio i jeste glavni lik u tvojim emisijama. U kom periodu je svojim građanima nudio najviše?

- Definitivno. To je zato što smo se umorili od svega, naročito od obećanja. Opet su najveći problemi korupcija, bahatost... Ponovo nije bitno šta znaš i koliko znaš, već koga znaš. I to je poražavajuće. Nemamo više onu energiju, baš pre neko veče moj prijatelj Goran Jevtić je imao odličan zaključak na temu nezadovoljstva. Rekao je: „Kada smo bili mladi imali smo srce, a nismo imali pameti. Sada kada smo odrasli imamo pamet, a nemamo srce“.

- Svakako mi je više pomogla i to od prvog kontakta sa televizijom. Tražili su drugačije dete za društvo Nikoli Koji u emisiji „Ključ za brave“. Tada je izbor pao na mene, šestogodišnju devojčicu, čiji je otac iz Zaira. Onda je usledio Videodrom, a želja Studija B bila je da imaju prepoznatljivo lice. Vrata su se otvarala, ali onda je na meni bilo da se iskažem i pokažem da nisu pogrešili pri izboru.

foto: Stanislav Milojković

03

SVETISLAV BASARA PISAC I KOLUMNISTA DANASA Autor: Dragoljub Petrović / 15.02.2014.

“Kolumne sam pisao i na benziskoj pumpi” Ne pamti se da je neko u srpskom novinarstvu ovim tempom i s ovakvim kvalitetom pisao kolumne kao ti za Danas. Kako je to pisati kolumne svaki dan?

- Pa neće biti da niko nije ovoliko dugo i u ovakvom tempu pisao dnevne kolumne.

Pokojni Tirke je to radio verovatno duže, a i bolje. Kad mi je Panović predložio da pišem “Famozno”, mislio sam da ću izdržati najviše nekoliko meseci, ali se, mimo mog očekivanja, pokazalo da je to mnogo lakše nego što sam mislio da će biti. Pala je tu i neka opklada između Panovića i Slaviše Lekića. Slaviša je izgubio. Kako je to pisati svaki dan? Uglavnom lako. Vrlo često i prijatno.

Presreću li te čitaoci po ulici? Čini se da obožavaš da polemišeš sa svojim anonimnim internet komentatorima.

- Da, presretnu me ponekad, ali retko i sve ređe jer sam i ja nažalost sve ređe na ulicama. A komentatorluk - kako ih zovem - to je priča za sebe. Kao što su Bosnu zvali “Jugoslavija u malom”, tako bi se onaj komentatorski prostor ispod “Famoznog” mogao nazvati Srbija u malom. Sve je tu. Počev od kliničke i fingirane paranoje, preko već legendarne neprejebivosti, vidovitosti za leksičke i štamparske greške, a slepila za suštinu stvari, zaključno sa samosvesnom tupoumnošću, otkrivanjem rupa na saksiji i raskrinkavanjem kojekakvih zavera. Rekao bi čovek da je to isuviše mali uzorak populacije da bi se na osnovu njega mogli donositi zaključci, ali ja mislim da je sasvim dovoljan. Lepo se tu vide sve teške duševne bolesti našeg društva kukavičluk, orijentalna potuljenost, sklonost lažima, prevarama i muvanju i svim drugim stvarima koje anonimusi - ponekad i s pravom - projektuju na mene. Ali šta da se radi, komentatori naprosto idu uz kolumnu, povremeno se upustim u polemiku sa njima. Upuštao bih se i češće kada bi bili duhovitiji. “Famozno” je pre svega satirično-zajebantska kolumna, a ni Danas nije časopis za filozofiju, umetnost i društvena pitanja.

Zašto Srbi idu u kafanu?

- To je najbolje što čine, mada to sve ređe čine, a i kada čine, ne čine na nekadašnji način. Kafane su sjajna mesta. I najliberalnija. Osim toga, ne treba prevideti ulogu srpskih kafana u stvaranju srpske kulture, o novinarstvu da i ne govorim. Kafane su se u poslednje vreme malo previše pozapadnjačile za moj ukus, ali to su još uvek najbolja mesta u Srbiji.

Imaš li neki tajni plan za budućnost?

- Ne! Nisam pravio planove ni kad mi je bilo dvadeset godina. I nikada se nisam pokajao što ih nisam pravio.

foto: Stanislav Milojković

04 Malo je ljudi koji u svojim 30-im, 40-im, 50-im... godinama mogu da se pohvale kako vremenom nisu „izdali“ onog ranijeg sebe - klinca, tinejdžera koji je sasvim jasno znao šta i kakvog sebe želi u budućnosti.

Puno je onih koji su bili na tom putu, ali su skrajnuti sticajem okolnosti, a često i prinudno. Naš poznati muzičar Vlada Divljan nije dozvolio da mu se to dogodi. On nije sačuvao dete u sebi, ali ga je nadogradio, te zato i nije čudno što nam se često čini da Divljanu vreme ne može ništa i što se čak i zbunimo kada čujemo koliko godina ima.

- U najvećem delu sam sačuvao sebe. Kada je čovek mlad, kada ima 20 godina teško može da zamisli da će ikada ostariti, da će imati 40, 50 i više godina. U mom slučaju je bilo baš tako. Ne što sam bio neki samoubilački, hazarderski tip, već... Vreme prolazi i ti prolaziš kroz razne faze. Bilo je prilično uzbudljivo, imao sam sreću da budem na pravom mestu u pravo vreme. Kada se osvrnem, jasno mi je da je moglo da bude i mnogo gore. Nekako, dosta se dobro osećam u svojoj koži. Sreća je relativna stvar, jedan dan si ovakav, sutra onakav - priča Vlada Divljan.

Malo je onih koji su gospodarili scenom osamdesetih i ostali u muzici i danas.

Da li ste i vi nekada razmišljali o promeni profesije?

- Nikada. Iako sam u životu imao taj momenat kada sam bio u Australiji i radio u „Liquor store“, jer sam morao da isplatim kredit za stan. Bilo je tu teških momenata.

Ali, sve što te ne ubije, učini te jači. Nikad nisam pomislio da prestanem da se bavim muzikom. Zašto bih? Suviše me to i dalje uzbuđuje. A i ne znam šta bih drugo radio.

Koliko se entuzijazam, koji muzika svakako budi kod umetnika, smanjuje sa godinama?

- Moraš da budeš zaista napaljen na muziku, da ne kažem lud. U onoj bivšoj Jugoslaviji sve je bilo teže, pa nam je teško bilo i da nabavimo instrumente. Puno je tu bilo kamena spoticanja. Neophodan je entuzijazam da bi prevazišao sve to, da bi ostao tu gde želiš. Posle raspada Idola bio sam u veoma teškom periodu, pre svega emotivno iscrpljen. Došlo je do splašnjavanja entuzijazma. Počneš da se pitaš čemu sve, da li je to to, šta dalje. Dve godine nisam bio na sceni, tada sam se i oslobađao od vojske, sve je bilo nekako čudno. Za početak su me prijatelji iz Zagreba izvukli na binu. Radili smo nekoliko koncerata te 1986. godine i kada je trebalo da nastupim na tom prvom, noge su mi se odsekle. Nemam ja tu klasičnu tremu, ali sećam se da sam se osećao kao da sam bolestan. Posle prvog akorda sve se vratilo i posle više nikada nisam stao. Onda se desila i Australija, tamo sam kasnije radio filmsku muziku i stalno svirao sa nekim bendovima. Muzika je virus, kada ga jednom dobiješ više ne možeš da ga se oslobodiš.

VLADA DIVLJAN MUZIČAR Autor: Katarina Sinđelić / 02.04.2010.

“Muzika je virus” Da li je selidba iz Beograda u Australiju, a onda i Beč, značila i definitivan kraj života kakav ste znali, odnosno rođenje nekog novog Divljana?

- Menjaš se svakako, koriguješ ličnost usled raznih situacija. Ta korekcija može da ode u ovom ili onom pravcu, nadam se da je moja otišla u pravom. I pre nego što sam napustio Beograd dosta sam putovao, išao sam i stopom sa Srđanom Šaperom po Evropi. Takvo je vreme bilo. Bez obzira na to da li govorim o životu u Australiji ili Beču, potrebno je vreme da se ponovo pronađeš, a meni se to svidelo. Živeći u inostranstvu shvatio sam da sam kao mlad muzičar previše idealizovao kapitalizam.

Kada se seliš misliš da ćeš samo biti prebačen u drugu sredinu i da ćeš ostati ono što si bio u Beogradu i da će ti pri tom biti samo još bolje. Naravno da nije tako.

Imao sam odličnu pozicijiu za sagledavanje društva ali i sebe, onoga što sam nekada bio. Posmatraš i svoj raniji život, shvataš da si negde bio glup, arogantan, smešan...a negde i dobar. To te nauči da budeš otvoreniji i humaniji. Čovek se menja, ali samo ako u sebi ima prostora da se promeni. Između ostalog, prijao mi je i taj odlazak u anonimnost. Naravno, nisam ja ovde bio Erik Klepton, ali počeli su da mi smetaju ljudi koji unapred imaju određeno mišljenje o meni. To je jako zamorno i prija samo ljudima koji tu scensku ulogu igraju i u privatnom životu.

foto: Stanislav Milojković

05 Sa filmom „Šejtanov ratnik“ reditelj Stevan Filipović osvojio je i pubiliku i kritičare, a dugo najavljivano njegovo drugo ostvarenje „Šišanje“ trebalo bi da opet potpuno razoruža i jedne i druge.

Trejler iz ovog generacijskog filma, koji govori o mladom i perspektivnom čoveku u zamci zle ideologije neonacizma, skinhedsa, navijača, samo nam je zagolicao maštu.

Na Jutjubu iz dana u dan raste njegova glednost, a iako film još nije ugledao svetlost dana, već ima svoje fanove. Raste i nestrpljenje. I sada se svi pitamo kada ćemo konačno da saznamo šta se protekle dve godine krčkalo u „kuhinji“ Stevana Filipovića.

- Privodimo film kraju. Trebalo bi sve da bude gotovo do kraja godine, a film će izaći početkom 2010. Praktično smo na osnovu scenarija i trejlera ušli u solunski festival, uz to imamo i poziv od selektora Berlinskog festivala. Kada smo napisali scenario, neočekivano smo iz realnosti dobili neverovatan uvod u film. Priča o fudbalskoj mafiji, divljanje nacista na fakultetu u Novom Sadu, paljenje ambasade. Neverovatno kako život imitira umetnost. Ima desetak situacija, što ne znači da smo mi ne znam koliko genijalni i da smo to predvideli. Pokazalo se da smo konstatovali stvarnost - kaže Filipović.

Na koji način se u filmu odnosite prema huliganima. Da li ih na neki način opravdavate u smislu - pogrešna osoba u pogrešno vreme u pogrešnom društvu?

- Tema filma je lična odgovornost. Imamo seriju filmova koji se bave problemima maloletnika i po običaju glavni junak je ili nedovoljno obrazovan ili je iz socijalno ugrožene sredine, maltene kada pogledate situaciju kažete i nije mogao drugačije da završi. Mi smo rekli hajde da uzmemo nekog klinca koji je mogao drugačije. Hteli smo po faktorima da analiziramo okruženje, ulogu porodice i obrazovanja, kako utiče to što se recimo na fakultetima otvoreno drže predavanja na kojima se veliča fašizam.

Kako je moguće da je to prisutno u sferi javnog govora, a da nije sankcionisano. S druge strane Novica (glavni lik) je genije za matematiku, vrlo inteligentan mladić i priča je bazirana na stvarnim i pravim pričama koje znamo. On je jednostavno asocijalan, povodljiv i upada u loše društvo. Na svakoj prekretnici on ima šansu da izabere jedno ili dugo, dobro ili loše, a videćemo kako on bira. Ako ideš i pališ ambasadu, deluješ politički i u tom trenutku se odričeš prava na to da si dete. U tim situacijama je loše i za njih i za društvo da kažemo, ma klinci. Ne može ni društvo samo da se krivi, jer neko od 15-16 godina mora da ima neki stepen lične odgovornosti za to što radi.

STEVAN FILIPOVIĆ REDITELJ Autor: Katarina Sinđelić / 24.06.2009.

“Šišanje pokazuje kako život imitira umetnost” Šta je to što mlade ljude vuče u taj svet?

- Tinejdžeri imaju problem sa pripadnošću, sa identitetom. Ove fašističke grupe imaju jasno definisan identitet. Ako ste klinac koji nema baš puno prijatelja i onda slučajno upadnete u neku grupu koja vas prihvata kao svog, dobijate 100-200 instant prijatelja.

Dobiješ i sigurnost, dobiješ uniformu, koja često izgleda prilično kul. Nacizam, počev od 30-ih godina je smrtonosno uspešno dizajniran projekat. To je ljudima koji su nesigurni u sebe veoma prijemčljivo. Postoji ključna razlika u tome kada država podržava tako nešto ili se pravi da to ne postoji, ili kad osuđuje. Mi smo između ove dve loše. Ima i jedna floskula koja me potpuno izluđuje a koja kaže da su to dve grupe ekstremista, jedni su fašisti, a drugi su antifašisti. Kakve dve grupe ekstremista? Tu postoje fundamentalne razlike.

Kao reditelj osećate li bojazan da bi mladi ljudi mogli da požele da budu baš poput likova iz filma i da oni zapravo neće shvatiti pravu poruku „Šišanja“?

- To pitanje smo postavili kao ključno kada smo počeli da radimo na ovom filmu. Stav cele ekipe je bio da nećemo to da radimo ako se film shvati na takav način. Te stvari su do režije i vi možete da odlučujete kako će to da ispadne. Mi imamo lik koji nije kul, koji je štreber i koji prelazi u celu tu priču. Ni u jednoj situaciji ne ispada super. Film nije popovanje, već je generacijski film. Ako se nekome i pored svega svidi taj fazon, onda mu svaka čast. Ali, verujem da može da ima i tu korektivnu funkciju. Priča je o manipulaciji i da su ti klinci nečije sredstvo, a oni ne vide da su alat. Mi samo želimo da oni znaju da su alat.

foto: Stanislav Milojković

06 Poslednji nastup u Beogradu Dubioza kolektiv je imao na ovogodišnjem Beer festu, kada ih je ovacijama ispratilo oko 80.000 ljubitelja piva i rokenrola. Tim povodom, razgovarali smo sa Vedranom, Branom i Arminom, trojicom od osam članova Dubioza kolektiva.

Poznati ste kao bend koji svojim tekstovima i društvenim angažmanom pokazuje da zaista misli ono o čemu govori. Da li smatrate da muzika može da promeni stvari na bolje?

- DK: Nije dobro što neki ljudi očekuju od bendova da budu najglasnija pokretačka snaga tih promena koje treba da se dogode. Na kraju, muzičari su muzičari, a ako odluče da se bave temama kojima se mi bavimo, njihov najveći domet je da inspirišu ljude da razmišljaju o stvarima o kojim možda do tad nisu razmišljali, da im zapravo skrenu pažnju jer oni su ti koji imaju snagu da naprave promene koje su potrebne i koje čekamo. Međutim, neki ljudi su skloni tome da prebacuju loptu na nekoga ko je medijski eksponiraniji, pa ti zalepe etiketu revolucionarno angažovanog benda i očekuju da će svaka tvoja izjava biti nešto što će uokviriti na zidu. Da smo imali takve ambicije, verovatno bi osnovali političku partiju a ne bend.

Kakva je situacija na bosanskoj sceni, pogotovo kada su u pitanju mladi bendovi?

- DK: Trenutno je scena u BiH u fazi smanjenja, ali pre toga jednog momenta se desila sjajna ekspanzija, bilo je desetak dobrih imena koja su bila pravo osveženje u regionu. Međutim, vremenom se njihov broj smanjio i završilo se na svega nekoliko pravih rok bendova koji su ostali u regionu. Mislim da su se stvari promenile i da ne postoji više isključivo bosanska, srpska, hrvatska, makedonska scena, jer svaki bend koji želi ozbiljno da radi svoj posao mora delovati regionalno. Jedina zabrinjavajuća stvar po meni je što od tih imena ne vidim neki posebno mlad bend, sve su to ljudi iz neke generacije koja je počela devedesetih ili čak pre toga. Nažalost, nema nijednog benda od 19-20 ili 22 godine, koji ima potencijal i mogućnost da nešto uradi. Osim toga, kanali u kojima svi očekuju da se pojavljuju novi bendovi više nisu isti, tako da treba da nastupi neki prvi odlučujući korak u promeni po tom pitanju. Verujem da postoje mnogi dobri bendovi, ali da jednostavno još uvek nemaju šansu, jer ljudi čekaju da dođe neka, da tako kažem, nova revolucija muzičke industrije, kako bi se stvorila prilika za neke nove bendove. Mi smo dosta koncertno aktivni, i prvo nas ljudi pitaju ko nam je menadžer. Mi zaista imamo sjajnog menadžera, ali to je u principu potpuno pogrešno pitanje. Za jedan mlad bend je mnogo važnije da svojim sviranjem dođe do publike.

DUBIOZA KOLEKTIV MUZIČKI BEND Autor: Danijela Jakobi / 16.12.2011.

“Naša turneja ne prestaje već pet godina” Dosta svirate po inostranstvu. Da li ste zadovoljni prijemom publike van svoje zemlje?

- DK: Zadovoljni smo. Zaista sviramo na dosta različitih mesta u raznim gradovima i državama i publika dobro reaguje na nas i pozitivno nas dočekuje. Konkretno, kad je u pitanju Beograd, svirali smo dva puta na Beer Festu, u sali SKC-a, Domu omladine i u manjim klubovima, a ovo 23. decembra će biti prvi put da sviramo pravi veliki solo koncert i nismo ograničeni onim stvarima tipa: „imate 45 minuta svirke“ ili „mali je prostor pa je ograničen kapacitet“, tako da imamo neku pozitivnu vrstu odgovornosti prema tom koncertu i jedva čekamo da vidimo kako će sve to izgledati. Naša muzička karijera je išla tako da nam je fokus tokom prvih par godina bio zapadna i istočna Evropa, a jedan od prvih regiona gde smo stekli, ako ništa drugo bar klupsku popularnost, je bila Slovenija. Pokušavamo da to nekako teritorijski i jezički razgraničimo, pa su nam Češka, Slovačka, Mađarska i Poljska jedno tržište, zemlje zapadne Evrope drugo, Skandinavija treće i tako dalje, već godinama radimo na svim tim tržištima, tako da tek sada, tokom poslednje dve godine, redovnije dolazimo u Srbiju da sviramo.

Bend kao glasnogovornik generacije - Kombinacija gitarskih rifova, hip-hop recitala i dub atmosfere pokazala se kao dobitna za pravljenje vrhunskog štimunga na svirkama, a socijalno-politički angažovanim tekstovima u kojima bez dlake na jeziku govori o surovoj bosanskoj (balkanskoj) svakodnevici bend se nametnuo kao glasnogovornik čitave generacije mladih ljudi koji su odrastali u okruženju.

foto: Stanislav Milojković

07 Baš negde u periodu kada su kletve bile aktuelne u Skupštini, širom grada se u polušaljivom tonu često mogla čuti i ona „Dabogda gostovao kod Jugoslava Ćosića u Poligrafu“. Neretko ga opisuju kao nadobudnog, večito ljutog i hladnog, opasnog eksperta društveno-političkih događaja i to toliko opasnog da nije malo i onih kojima na kraju emisije bude i žao gosta. On je sada promenio „ring“, posle Poligrafa došao je Intervju sa Jugoslavom Ćosićem, ali pravila „borbe“ su ostala ista.

Ko ima problem da sedne preko puta vas?

- Nije to nikakva inkvizicija. Nekima tu hrabrost uliva saznanje da se ne bave ničim pogrešnim. Može da bude izazov. Mi živimo u svetu gde ti ljudi zapravo prepoznaju i nužnost da ih ima u medijima po bilo kojoj ceni. Mnogi razmišljaju u stilu „ne moram da pobedim, mogu i malo da izgubim“. I to vodi mnoge ljude u političkoj i estradnoj sferi. Profil gostiju je uvek različit. Ima ljudi koji nemaju nikakve tajne i onih drugih.

U odnosu na to bitno je postaviti isti princip i pristup, ali intervju nikada ne može biti isti. Nikada ne znam kako će koji intervju da ispadne na kraju jer je to jedna digresivna forma.

Vaše emisije često liče na boks meč, gde se zadaju verbalni udarci. Da li su pravila te igre unapred postavljena?

- On ima neku vrstu nadmetanja i borbe, koja nikako ne bi smela da bude lična. Ta vrsta borbe ima draž za gledaoce jer nosi neizvesnost. Uvek se na kraju trudim da taj intenzitet smanjim i odabirom pitanja i rukovanjem. Važno je da gledaoci vide da tu nema ničeg ličnog. Osnovno pravilo je da ja pitam šta želim, a gost odgovara šta želi. Ljudi dolaze sa različitim stavovima i predrasudama. Neki su hipersigurni i onda već u petom minutu shvataju da su napravili grešku, obično je takav intervju mučan do kraja. Neki ne razumeju šta se događa, neki odlično razumeju sve vreme. Imao sam puno noći kada nisam spavao, a uvek sam dolazio do zaključka da sam ispravno postupio i da nisam napravio neku veliku grešku.

Kada vi postavite pitanje često vidimo vašeg gosta kako rečenice počinje sa „pa..“, neki čak i zamuckuju. Da li u tom trentuktu razmišljate u stilu „matirao sam ga“ i da li nekada sebe iznenadite onim što ste uspeli da izvučete iz gosta?

- Naravno. U tom intervjuu postoji niz odluka koje se donose u realnom vremenu.

Sada je već preko 1000 ljudi prošlo kroz taj intervju. Dosta dobro čitam ljude, vidim nesigurnost. I kada je prepoznam, naravno da ću insistirati baš na toj vrsti priče. Znam da napravim razliku kada je u pitanju samopouzdanje koje se crpi iz argumenta a kada se radi o klasičnom bezobrazluku, u odnosu na to reagujem i donosim odluku da li ću spustiti tenziju u intervjuu ili ga pojačati. Nekada sam iznenađen

JUGOSLAV ĆOSIĆ NOVINAR Autor: Katarina Sinđelić / 04.12.2009.

“Jugoslav iz emisije je projektovan lik” senzacionalnošću vesti, a nekad sam iznenađen u vrednosnom smislu. Suština ovog posla je veština samokonrole. To znaju svi koji se bave živim intervjuima, emocije razaraju. Ne mogu da kažem da nije bilo gostiju koji me nisu izrevoltirali, ali poenta je u tome da ta osećanja ne izađu napolje, pogotovo kada je u pitanju napet intervju.

Da li je onaj Jugoslav Ćosić sa televizije zapravo svesno i vešto smišljen lik?

- Da, to je projektovan lik. Apsolutno. I za televiziju je to strašno važno. Televizija pripada jednoj specifičnoj medijskoj grupi i tako je bliska nekim drugim profesijama, recimo glumi u određenim aspektima. Ljudi projektuju taj televizijski lik na mene lično i misle da sam ja jedan nadrndani lik. Oni koji me poznaju znaju da nije tako. Pa ja sam se bavio i satirom. Postoji iza svega toga kompletnija i kompleksinija ličnost. Što bi rekla moja žena, kada bi znali koliko si lud, iznenadili bi se. Uvek sam imao strah da prevelika opuštenost ne pređe u trivijalnost i zbog toga sam otišao na drugu stranu.

Ranije ste ipak plivali i u drugim vodama, pre svega u satiri (jedan od autora humorističke emisije, Indeksovog radio pozorišta), a napisali ste i knjigu o Australiji „Down Under“.

- Volim satiru i komediju. Volim crni humor. To je bila prva velika ljubav, u studentskim danima postojala je ta paralelna ličnost. I Indeksovo pozorište mi je bilo izazov. Zašto da ne? Inače, mislim da je univerzalnost strašno važna. Ništa u životu nije crno ili belo. Neophodan je taj miks veština, što ih čovek više zna ima više šanse za uspeh.

Knjiga „Down Under“ je rezultat okolnosti. Jako volim Australiju i želeo sam o njoj nešto da napišem. To se događalo posle bombardovanja. Imao sam prvo ideju da odem u Australiju i da tamo napišem knjigu o bombardovanju Srbije, ali se završilo tako što sam to vreme ostao u Beogradu i napisao knjigu o Australiji i tek onda otišao tamo. Jako volim tu zemlju, ljudi su veoma inspirativni. Ona do krajnjih konsekvenci brani pravo na različitost. Ta zemlja meni puno zanči i ona je moja kao što je i moja Srbija.

foto: Miroslav Dragojević

08 Premijera komada “Čehov je Tolstoju rekao zbogom”, prema tekstu Mira Gavrana u režiji Irfana Mensura, premijerno će biti izvedena 4. decembra u 20 sati Bitef teatru. Događaju će, potvrđeno je, prisustvovati Gavran, jedan od najizvođenijih savremenih hrvatskih pisaca. Prema rečima Mensura, Gavran ima već zakazan niz intervjua na televiziji.

U komadu je reč o virtuelnom susretu Čehova i Tolstoja?

- Tako je i vezan je za godinu u kojoj se događa komad. To je 1890, kada je Čehov zaista imao 30 godina, ali nije bio u braku sa Olgom Knaper, poznatom i priznatom glumicom. Čehov je s njom u braku bio 10 godina kasnije i samo nekoliko godina do njegove smrti. Zbog toga je susret između njih dvojice virtuelan. Oni su se, naime, našli nekoliko puta u svojim životima, ali nikako u tom sastavu - da je Čehov u braku i jako mlad. On se sa Tolstojem sastao kad je već bio poznat i priznat pisac. Komad je izmišljeni susret i sukob dve intelektualne gromade ruske klasike. Čehova tek na početku svoje karijere i Tolstoja na njenom završetku.

A kad bismo tu priču, naročito o hvalisavosti, preneli na političare ovde?

- Mogao bih celu noć da pričam o politici zato što je ona kod nas politika dnevno prodavanih novina. To nije pežorativno po štampu, nego po političare. Njihova razmišljanja i delovanja su dnevna i po potrebi, a ja takve ljude ne cenim. Cenim ljude sa vizijom i one koje se za nju bore od početka do kraja. Na ovdašnjoj političkoj sceni je teško pronaći takvog čoveka. Koji bi žrtvovao i svoj privatni i politički status ne bi li svoju viziju doveo do nekog realnog nivoa.

Kada bi Čehov i Tolstoj bili živi, ovde i s nama...?

- Mislim da bi bili skandalizovani i srpskim društvom i kulturom. Nažalost, Srbija nema više takvih gromada kao što su Tolstoj i Čehov bili u to vreme u ogromnoj Rusiji. A biti gromada u velikoj Rusiji pored Puškina, Ljermontova, Gorkog, biti Čehov i biti Tolstoj je ipak mnogo značajnije nego biti gromada u Srbiji sa šestsedam miliona stanovnika. Naravno, imamo i mi gromade kulture. Književnike, ako hoćete.

Gde su? Čini se da kao da su se pametni povukli. Retko istupaju.

- Sva krizna vremena dovode do defetizma intelektualnog i kreativnog krema društva. Borba može da dođe do jedne tačke. Kad ona postane prelomna i shvati se besmislenost svega, dođe i do povlačenja. To ne znači da su ti ljudi kukavice,

IRFAN MENSUR GLUMAC Autor: Aleksandra Ćuk / 29.11.2014.

“Živimo u beznađu” nego se osećaju nemoćno pred mašinerijom koja defakto melje naše živote.

Nebriga o kulturi je nebriga o društvu. Nešto što melje sve one koji pokušavaju da budu kreativni. Ja o umetnosti nikad nisam govorio kao o kategoriji koja je opipljiva, ali govorim o kreativnim ljudima i kreativnosti. Pa nam je i to uskraćeno.

A kreativni ljudi i kreativnost mogu eventualno dosegnuti umetnost. Pa nam je i to uskraćeno...

Vi i Žarko Laušević imate rođendane istog datuma. Jednom vas je dobro zbunio čestitajući vam rođendan. Doveo vas u nezgodnu situaciju ubedivši vas da razgovarate s vašim zajedničkim profesorom Minjom Dedićem. Toliko ga dobro imitira. Znam, niste Lauševićev PR...?

Javio mi se pre sedam dana iz Amerike, naravno, imitirajući profesora Minju Dedića i ovoga puta me nije prevario. Osetio sam da je Žarko i da me neće ubediti da pričam s našim profesorom. Obojica smo se smejali, a javio se zato što je tog dana zapravo bio 93. rođendan profesora Dedića. Prvo je zvao njega da mu čestita rođendan i ispričao se s njim, pa se onda javio meni kao Minja da bi me podsetio na njegov rođendan. Ispričali smo se malo o našim životima, o profesoru...

Jovan Ćirilov - Plava ptica Mensur je nedavno ispričao i anegdotu u vezi s Jovanom Ćirilovom. Kad mu je rekao da želi da režira “Plavu pticu”, Ćirilov ga je dugo gledao. “Ponovio sam mu, a on je nastavio netremice da me gleda konačno rekavši “Znaš - predlog ti je bizaran.

Radi to.” Inače tekst za himnu predstave “Plava ptice” je istoimena pesma, nastala slučajno, sasvim slučajno. Stihove je napisao Mensur u sitne sate jedne noći i pred spavanje ih telefonski izdeklamovao prijatelju Sanji Iliću. Njemu, kako kaže, nije bilo po volji što ga budi, ali je nešto kasnije Ilić probudio Mensura, pustivši mu demo snimak preko telefona - “Moj bog ima plave oči...”

foto: Stanislav Milojković

09 Vlatko Stefanovski je odnedavno doktor umetnosti. Ovo priznanje makedonski muzičar je dobio od univerziteta „Kiril i Metodij“ u Skoplju. Bez lažne skromnosti i sa osmehom na licu potvrđuje da mu titula doktora i te kako znači pošto mu je dodeljena od ugledne institucije, a s obzirom na to da na ovim prostorima ne postoje validne top liste po kojima bi se procenilo dokle je koji muzičar tokom karijere stigao.

- To priznanje je na neki način valorizacija mog puta. Moj put je bio prilično trnovit i dosta različit od klasičnog akademskog puta koji obično ljudi koji studiraju imaju.

Znači studiraš, pa magistriraš, pa doktoriraš, baviš se naučnim radom i onda na kraju dobiješ neku titulu. Ovo je laskavo i zato što sam čovek koji dolazi iz rokenrola, a sve što sam naučio, naučio sam sam. Sve što sam upoznao, upoznao sam sam, putovanjima, upoznavanjem ljudi, putem životnog projekta otkrivanja i učenja muzike - priča Stefanovski.

Zašto se na balkanskoj sceni već godinama ne pojavljuje bend poput Leb i sol ili gitarista koji bi po svom umeću mogao da stane uz rame vama i vašim kolegama iz 80-ih godina?

- Mislim da na današnjoj sceni, ne samo balkanskoj već i na svetskoj nedostaje svežine, fali autentične muzičke ponude. I svi se nekako nadovezuju ili kloniraju neke zvezde iz 60-ih, 70-ih godina. Pre nekoliko nedelja bio sam u Londonu i na naslovnim stranama muzičkih časopisa video sam Džimija Hendriksa, Džimija Pejdža i Džef Beka. Ne mogu da verujem... Gde su ti neki novi muzički heroji? Što se na naslovnoj strani ne pojavi neki novi gitarista kojeg ja recimo ne znam? Ne. Ponovo isti, jedni te isti... Zašto? Zato što su ostavili veliki pečat. Vreme u kojem smo živeli bilo je značajno, kreativno, inspirativno. Šta onda nedostaje današnjem vremenu da bude podjednako inspirativno?

- Nažalost, količina informacija i pristupnost svim informacijama promenili su ambijent. Internet s jedne strane demokratizira život, postojanje, delovanje, olakšava življenje, a sa druge strane ulenjuje ljude. Cela nauka je sada na guglu (google). Ili je ima ili je nema. Šta znači reč pingvin? Otvorim google.com i tražim i to je sada relevantno. A internet može biti prilično površan i nedovoljan. Ako želite da se nečim ozbiljno bavite, znanje koje steknete sami putem grešaka i traženja, i putem traženja i grešaka je vaše znanje. Sve ovo što su vam drugi složili ne mora da bude vaše znanje. Sve ovo što su vam drugi preradili ne mora da bude vaša informacija.

Kreativnost podrazumeva ozbiljan rad, na nekoj temi. I to sa znojenjem, sa lutanjem, sa pronalaženjem, sa grešenjem i sa pobedom na kraju.

VLATKO STEFANOVSKI GITARISTA Autor: Vlada Živanović / 19.02.2010.

“Nema novih muzičkih heroja” Da li je tačno da niste želeli da budete slavni?

- Zvuči neskromno. Nisam to izjavio. Nemam ništa protiv toga da budem popularan.

Mislim da bi mi slava, tipa velike svetske zvezde, komplicirala život. Čak i slava balkanske velike zvezde komplicira život. Ako ne možeš normalno da šetaš ulicama, sediš po kafanama, družiš se sa ljudima, ako sve nove prijatelje stekneš zbog slave, a sve stare izgubiš zbog iste te slave, to nije dobra titula. Šta to znači biti popularan?

Traže ti svi da se slikaju s tobom. To je sumanuto, da se slikaš sa svim ljudima kojima ne znaš ni ime, s kojima nisi popio piće, ne znaš koji su. Slikaš se, slikaš se, po tim fejsbucima se pojavljuješ sa nepoznatim ljudima. To nema nikakvog smisla.

Postoji li još neki muzičar sa ovih prostora ili u svetskim okvirima s kim biste voleli da ostvarite saradnju?

- Naravno da ima. U ovom trenutku dogovaram saradnju sa jednim jako talentovanim muzičarem sa ovih prostora, ali ne bih otkrivao ime. Jedan od onih sa kojima bih voleo da sviram je i Jan Garbareg, norveški saksofonista. Voleo bih, naravno, da razmenim ritmove sa nekim bubnjarima svetske klase. Sa jednim sam već svirao, Manu Kačeom, sa kojim sam imao jako dobru saradnju i jako dobru kominikaciju.

Posebna vezanost za Beograd - Proveo sam dosta vremena u Beogradu kao mlad čovek i kao mlad muzičar.

Otkrivao sam život, ma otkrivao sam sve... Ovde imam prijatelje starije od sebe, mlađe od sebe, osvajao sam Beograd kao mlad čovek. Od kafane Grmeč u Makedonskoj ulici preko puta PGP-a, pa sve šire i što dalje do splavova tamo na Dunavu u Zemunu.

Nije slučajno ta fama da je Beograd među prvim gradovima u svetu po noćnom životu. Ima puno tog šarma u beogradskim kafanama, a naravno odlična je i hrana zaključuje Vlatko Stefanovski.

foto: Stefana Savić

10 Njihov album „Someone, Somewhere in Summertime“ nalazi se na listi onih koje morate čuti pre nego što umrete. Najveći hitovi su im „Don’t you forget about me“ i „Belfast Child“, a dolaze iz Škotske, zemlje šuma, zamkova, fudbala i čudovišta iz Loknesa. Spadaju u red muzičara koji smatraju da je društveno-politička angažovanost u današnjem svetu moralna obaveza, pa su tokom svoje karijere mnogo puta nastupali u sklopu manifestacija takvog tipa - Bend Aidu, kao i koncertima posvećenim Nelsonu Mendeli.

U Beograd dolaze treći put i, kao dosad, ni ovog puta nisu izneverili publiku. Pevač Džim Ker (Jim Kerr) i gitarista Čarli Barčil (Charlie Burchill), u ekskluzivnom razgovoru za Danas u restoranu Pomodoro, kažu da su se posebno obradovali ponovnom dolasku u Beograd i svirci „for free“ na Birfestu. Šta je za vas hedonizam?

Dž: Ne znam šta hedonizam znači. Znam, otprilike, ali se ozbiljno dvoumim između onoga što je hedonizam i dekadencija. To je dobro pitanje da se čovek zamisli. Rekao bih da mi živimo u dekadentnom svetu, ne kao hevi metal bendovi, nego kao ljudi koji stvaraju muziku. To donosi zabavu i jednu posebnu vrstu života koji je sam po sebi nagrada i to je za nas savršena slika hedonizma. Razočarani ste odgovorom? Slažem se i s vama da bi to mogle biti i druge, različite uobičajene stvari koje čine čoveku zadovoljstvo, osim seksa.

Seks nije hedonizam, to je opstanak.

U kojoj meri je okruženje iz koga potičete uticalo na vašu muziku i na koji način?

Dž: Mi smo, kao ljudi, proizvod svog mesta. Svi smo odrasli u Glazgovu. Iako smo kao mladi jako puno putovali, uvek smo se vraćali u Škotsku tako da joj nesumnjivo pripadamo. Na nas su uticali ljudi s kojima smo se družili, dobre i loše vrednosti koje smo u svom okruženju stekli. Ali, uprkos tome što smo iz Glazgova, nikada nismo hteli da stvaramo škotsku muziku. Uvek smo mislili na Njujork ili London, maštali izvan mesta, gde smo bili. Mašta je uvek iznad svega, pa tako i rodnog grada, ali, naravno, to odakle smo ne možemo da izbrišemo. Škotska je uvek tu. Č: A kad pitate o pozitivnim vrednostima, koje smo stekli kod kuće, to su uobičajene stvari, a pre svega briga o porodici.

Pored muzike, vi, čini se, imate još jednu strast budući da na Siciliji imate hotel.

Kako on izgleda i kako ste ušli u ugostiteljstvo?

Dž: Nadamo se da nam je hotel pun. Jednostavno, Čarli i ja smo želeli da naučimo da kuvamo. Č: Volimo Italiju, moja devojka je Italijanka. Pre mnogo godina smo upoznali ovu zemlju, budući da smo kao mladi mnogo voleli da putujemo, ali nikada nismo bili u južnoj Italiji.

SIMPLE MINDS Džim Ker, pevač i Čarli Barčil, gitarista Autor: Aleksandra Ćuk / 19.08.2011.

“Seks nije hedonizam, to je opstanak” Tamo smo se pronašli, kao pravi hedonisti - priroda i vreme su divni, ljudi su dragi... Nije to bio deo nekog velikog plana, prosto smo gravitirali ka tom području i, konačno, obojica svesno rešili da tamo živimo. Sada se čak i oblačimo kao Italijani.

Dž: Postoji u meni strast prema Siciliji. Kada mislite na Škotsku, onda mislite na šume, zelenilo i zamkove, a kada je reč o Siciliji, onda je to mitologija. Mesto u kojem se nalazi naš hotel je malo, nije u stilu rokenrol zvezda. Ambijent hotela čini mnogo drveta, mermera, i keramike, odnosno, svega onoga što su proizvodi Sicilije. Čarli i ja smo hteli da estetika hotela bude prožeta esencijom mesta u kojem je smešten zato što su danas svi hoteli lepi i isti. Čarli je baš ovde, u Beogradu, imao de žavi, učinilo mu se da je u Njujorku. Žao mi je što vas prekidam u vedrom raspoloženju, ali čini mi se neizbežnim pitanje u vezi s poslednjim događajima u Velikoj Britaniji? Koji je vaš komentar na to?

Dž: Već sam davao neke komentare s tim u vezi na društvenoj mreži koji su naišli na mnogo različitih reakcija. Bio sam šokiran i, naravno, ne opravdavam takvo ponašanje, ali je sve to bilo suđeno da se desi. Sukobi su izbili u urbanim centrima Velike Britanije, jer se tu godinama oseća kriza i to posebno u vlasti. Nedostaje lider. Vlast je bez morala. U mafiji postoji izreka: kad riba smrdi, smrdi od glave, a takvo stanje stvari očigledno postoji poslednjih godina među bankarima, medijima, političarima. Iza toga se krije ekonomska kriza, dva rata za koje niko i ne zna zašto ih vodimo i onda su tu i ta nezaposlena deca koja ne vide vrednosti, jer ih i nema. Misle da se o njima niko ne brine, zašto bi se onda i oni brinuli? I ne zaboravite, u takvim događajima okidač je uvek isti - policija puca i ubija crnca, bez validnog objašnjenja. Sve je to strašno, tragično i pogrešno, ali neizbežno.

Brižne duše Da žive u skladu sa svojom muzikom i da su pri tom veoma spontane i brižne osobe Keri i Čarli pokazali su to i jednim, zaista brižljivim gestom. Naime, ekipa Danasa morala je da požuri i vrati se radnim obavezama, pa se sa sagovornicima brzo pozdravila uz izvinjenje što ne ostaje na ručku. Krenuli smo žurnim korakom, a onda iza sebe začuli kako neko trči. Bio je to pevač Džim Ker sa parčetom pice i salvetom - da imamo za usput do redakcije. „Don’t you forget - hedonism“, prokomentarisao je i mi smo iskreno poželeli da se fotografišemo s njim.

foto: Miroslav Dragojević

11 Razgovor s glumcem Uliksom Fehmiuom vođen je na devetogodišnjicu ubistva premijera Đinđića i dan pred premijeru filma „Ustanička ulica“ u kojem tumači jednu od glavnih uloga ratnog zločinca.

„Ustanička ulica“ kroz prizmu potresnih ljudskih sudbina govori o našoj mračnoj prošlosti iz devedesetih pod čijom senkom živimo i danas. Aludirajući na engleski naslov filma „Redemption Street“ neko je prokomentarisao daleko smo mi od iskupljenja. Čemu nas onda ovaj film približava?

- Na vaše pitanje nije lako odgovoriti. Nisam ni siguran mogu li nešto pametno da kažem o tome. Smatram da umetnost ne treba da sudi, već da nam postavlja pitanja. A, naravno, svako od nas ima pravo da donese zaključak kakav želi. U mraku bioskopske sale ste sami i ako to niste. Ta reč - „redemption“, mogla bi značiti i ovo - da dobiješ nazad nešto sto si izgubio. U našem slučaju, pokušaju prevoda filma na engleski, to bi više podrazumevalo suočavanje sa sobom. Pristajanje na sebe i pomirenje sa svim onim što si bio i što jesi. Mislim da su za svakog pojedinca, iako zvuči kao otrcana fraza, važne greške, ali samo ako iz njih nešto nauči. Dok ne spoznamo sopstvene ili možda, kao u ovom filmu, ne priznamo grehe i ne pristanemo da ih okajemo - iskupljenja neće biti. A, tu vrstu iskupljenja možemo da razapnemo u svakom smislu - hrišćanstvo govori o grehu, pokajanju, oprostu, a onda i iskupljenju. U tom smislu, naslov filma je tačan, jer se on na razne načine upravo bavi ovim rečima koje sam izgovorio. Da li će to nama da pomogne? Možda malkice, budući da ta vrsta pomaka treba da dođe s nekih drugih pozicija.

Mislite na političare?

- Da, mislim na njih. To bi trebalo da im bude posao. S druge strane, nije retko da umetnici po osetljivosti sopstvenog stomaka, naročito dok su mladi, imaju iluziju o tome da mogu da stvore bolji svet. Neretko se nekom ko se koliko toliko uspešno realizuje u svom profesionalnom glumačkom poslu desi da to ubrzo prestaje da mu bude dovoljno. Tad nastoji da konkretno i praktično uradi nešto više, ali i to su izuzeci. Dakle da bi se stvari ozbiljno promenile one moraju doći odozgo. Neko ko sedi „gore“ mora da shvati da je prvo njima iskupljenje potrebno. A mislim da svi oni koji čuče na tim mestima nisu ni blizu tome. Uglavnom troše vreme, pare, novac i energiju, razmišljajući o tome kako da ostanu na svojim pozicijama ne baveći se u stvari pravim problemima, odnosno, da ne budem preoštar, makar jednim delom svog posla.

ULIKS FEHMIU GLUMAC Autor: Aleksandra Ćuk / 16.03.2012.

“Dobre stvari iz kontre” Koja osećanja imate danas prema 12. martu? Gde ste bili kad ste čuli da je premijer ubijen?

- Za razliku od mog oca koji je fantastično pamtio datume, ja datume uopšte ne pamtim. 12. mart kao datum nisam zapamtio, ali znam tačno gde sam bio u tom trenutku i ko mi je tu vest javio. Izlazio sam iz svoje pekare u Njujorku i nazvao me je moj drug Vojin, koji takođe živi u Americi, i rekao mi da je Đinđić ubijen.

Zaustavio sam auto i ćutao i gledao u prazno. Ne znam koliko sam vremena proveo tako. Mrak, mrak, mrak. To je jedino što mi je bilo u glavi.

Kažu glumci svaka uloga je izazov i u svakoj se pronađe nešto zajedničko sa sopstvenim karakterom. Ipak, kako je biti u koži ratnog zločinca?

- Apsolutno ni približno onome s čime sam se dosad susretao. Naravno, kad radite neke čuvene likove iz svetske literature, ozbiljne zločince, nemate tu vrstu odgovornosti. Prosto, imate mnogo veću slobodu prema jednom Ričardu III nego u pristupu liku i karakteru koji je deo i moje prošlosti i koji mi je pri tom i generacijski blizak. Oduvek su me užasno uznemiravali ljudi koji mogu da ubiju. I kao klinca, kad bih došao u kontakt sa fotografijama ratnih zločina iz raznih ratova, pre ovih naših... Ta vrsta užasa desila se i kod nas i to su razlozi zbog kojih sam otišao odavde. I onda se nađete u situaciji da možda baš neki takav lik tumačite...

Postoje razne uloge koje smo gledali na filmu i različite vrste zločinaca. Postoje oni koji su po definiciji psihopate i taj poremećaj ih dovede do toga da učine nešto strašno, a postoje i ljudi koji su učinili neke strašne stvari, a koji ne spadaju pod tu definiciju, već možda liče na nas...Za zločin koji je počinio lik koji tumačim nema oprosta. I on je toga svestan. On priznaje svoj greh i ostatak onog ljudskog u njemu prepoznaje zver u sebi. A zveri koje su mu stavile nož u ruke i dan danas nemaju muda da to priznaju i da se sa tim suoče.

foto: Stefana Savić

12 Novinarka Ljubica Gojgić je neobičan spoj ozbiljnosti, preciznosti, duhovitosti i tako očiglednog šarma. Upravo na taj način pristupa svakoj temi i pitanju koje postavite pred nju. Veoma samosvesna sa jasnim stavovima, Ljubica sa lakoćom i bez komplikovanja iznosi mišljenje i odgovore, koje skoro uvek zavrašava na isti način - šalom na sopstven račun.

Izveštaji iz Haga su obeležili vašu dosadašnju novinarsku karijeru. Da li vam je to dovoljna „oznaka“ i šta biste zapravo želeli da bude kruna vašeg rada?

- Meni je Hag bio odskočna daska i veoma sam ponosna na taj deo moje karijere.

Trudila sam da to odradim najbolje što mogu i baš mi je drago kada vidim i čujem da su ljudi to prepoznali. Da, imam konkretnu želju koja nije vezana za Hag. Volela bih da budem izveštač uživo iz Brisela u trenutku kada Srbija postane članica Evropske unije. Plašim se samo da se ne penzionišem pre tog trenutka s obzirom na to kako stvari trenutno stoje. Bilo bi sjajno da to bude kruna moje karijere i naravano da B92 to prvi objavi.

Za razliku od mnogih vaših kolega, vi nemate taj uslovno rečeno agresivan i žestok pristup sagovornicima, iako postavljate podjednako delikatna pritanja.

Da li ste se svesno odlučili za takav stil?

- Ne osmišljavam ja taj deo, jednostavno sam takva. Imam poštovanje prema gledaocima, kući u kojoj radim, poštovanje prema sagovorniku i to ne često zbog njegovih dostignuća i imena, već zbog toga što mi je on došao u kuću. Nisam pristalica toga da pristojnost treba da bude u prvom planu i veoma cenim kolege koje imaju taj malo žešći nastup. Trudim se da pitanja ne budu blaga, ali to tako izgleda u mojoj izvedbi. Ja dovoljno zastrašujuće izgledam sa svojih 180 centimetara i onda verovatno imam potrebu da ublažim svoju pojavu. Obično sam viša od svih svojih sagovornika, a možda i deblja.

Posedujete zavidno novinarsko iskustvo, rad u radiju Index, NIN-u, beogradskoj kancelariji Unmika, televiziji Politika, te sada u B92. Da li je televizija vaše definitivno opredeljenje?

- Rad na televiziji nosi sa sobom ogroman adrenalin. Borba sa sagovornicma, pokušaj da ih savladate, to se često ne vidi u pisanim intervjuima. Ovo je adrenalin koji mi trenutno najviše odgovara. S obzirom na to da se produžava radni vek nisam sigurna da ću moći do 70 godina baš ovim tempom , ali videćemo... Veoma volim ovaj posao, volim ono što radim, ljude sa koijma radim, taj osećaj u redakciji. Kod nas je non-stop debatni klub, u šali kažemo da bismo mi sigurno pobedili i Farmu

LJUBICA GOJGIĆ NOVINARKA Autor: Katarina Sinđelić / 11.06.2010.

“Imala bih tremu samo pred Brajanom Ferijem” i Velikog brata kada bismo stavili kamere u redakciju. Ali to je upravo ovaj posao i njegova čar, stalno ste u nekoj debati sa kolegama, sa sagovornicma, sa samim sobom. Toga nema u običnom „ofisu“. Nije fraza da kad si novinar novinar si 24 sata.

Na drugačiji način čitaš novine, na drugi način gledaš televiziju, na drugačiji način primaš informacije koje ti prijatelji daju o nekim ljudima, događajima, jednostavno uključen si 24 časa. Ali i pored svega toga, mislim da sam normalna.

Koliko se privatno razlikujete od Ljubice Gojgić koju gledamo na televiziji?

- Dosta se razlikujem. Ljudi kada me vide na ulici kažu“koliko ste visoki“, onda da bolje izgledam u prirodi nego na ekranu i da sam manje ozbiljna u prirodi. Ja najviše volim kada mi kažu da bolje izgledam u priodi . Nisam klaber uopšte. Najbitnije mi je da ne sedim u uvredljivom okruženju, gde su ljudi bahati, nevaspitani i bučni. Bavila sam se kulturom na radiju Index i obožavam pozorište, s tim što je ranije bilo više vremena pa sam gledala sve predstave od prve do poslednje i uživala sam u tome.

Volim film, volim muziku ali tu sam potpuno tanka. Za moj ukus prijatelji često kažu da je na granici kiča. Mada je teško da se Brajan Feri može svrstati u tu kategoriju.

Posetila sam ove spektakularne junske koncerte, to sam doživela kao deo opšte kulture. Baš sam komentarisala pre neki dan sa prijateljima da nema ni u Njujorku da u šest dana vidite Eltona Džona, Dilana, Kleptona i Vinvuda. Lepo je što su svi oni, svako pojedinačno imali više publike od Jelene Karleuše.

Osećate li i dalje neku vrstu treme ili tenzije uoči bitnog izveštavanja ili intervjua?

- Tu je recept vrlo jednostavan. Kada sam otišla u Hag da izveštavam, to je bilo moje prvo živo uključenje. Nije bilo pripreme. Tremu sam savladala trudeći se da ono o čemu ću pričati držim u malom prstu. Kada znate šta hoćete da kažete kamera vam postaje kao deo nameštaja. Štrecnem se od svakog sagovornika, imam frku jer se borim sa vremnom od osam minuta, razmišljam da li ću uspeti da izvučem šta želim, da li ću da odreagujem na pravi način. Nismo ja superwoman, pa se dešava da kada se ugasi reflektor ja kažem „jao ono pitanje...“ Trema je samo oko toga da li ćete baš da briljirate. Mada, kada bih sela preko puta Brajana Ferija, onda bi sigurno bilo treme.

foto: Miroslav Dragojević

13 Dve i po godine Zoran Kesić se nije pojavljivao na malim ekranima, ali je po povratku uspešniji nego ikad pre. Sa novom emisijom “24 minuta”, koja se emituje na televiziji B92, oborio je sve lične rekorde, a svake nedelje uveče je najaktuelnija u javnosti.

- Prezadovoljan sam komentarima, dugo nisam video tako veliki procenat pozitivnih utisaka o nekoj emisiji, to je maltene idolopoklonstvo i lepo je pročitati.

Naravno, ima i negativnih kritika, a da nije tako zabrinuo bih se. Sve u svemu, bitno je da emisija ostavlja utisak. Od prvih 14 epizoda “24 minuta” je bila više puta gledanija od “Utiska nedelje” što moram da napomenem iako cela ekipa izuzetno voli i poštuje koleginicu Olju Bećković - objašnjava Zoran Kesić na početku razgovora.

Poslednje što ste radili na televiziji pre “24 minuta” je “Fajront republika”.

Zašto ste se sada odlučili za potpuno drugačiji format?

- Između “Fajront republike” i “24 minuta” postoji period od dve i po godine kada sam se bavio neki drugim stvarima. Na ideju za novu emisiju došao sam sa mojim prijateljem Aleksandrom Saničaninom, koji je naš producent, i ekipom sa sajta Njuz.net (vesti u ogledalu), koju čine Marko Dražić i Viktor Marković, kada smo se upoznali posle jedne radijske emisije. Shvatili smo da smo obožavaoci istih emisija, “Šou sa Džonom Stjuartom” i “Kolber Riport”. Emisija “24 minuta” je idealna forma, čak iako je dosadna bar ne traje dugo. FR je za mene završena priča, jer mi svaki format dosadi posle nekog vremena, što će se verovatno dogoditi i sa novom emisijom posle nekoliko sezona.

Da li ste očekivali ovoliki uspeh po povratku?

- Nismo mogli na početku da procenimo kakvu će prolaznost da ima ova emisija, ali smo sada više nego zadovoljni kako je narod prihvatio. Čujem da svi jedva čekaju da počne, jer im je ventil pred ponedeljak da se relaksiraju i nasmeju. Ima i izjava za koje mislim da su preterane, gde kažu da smo mi jedina opozicija. Ne želim da živim u zemlji gde sam jedina opozicija. Ako je tako, to je strašno jer me ne zanima. Samo želim da dobro radim svoj posao i uživam u njemu.

Nemam pravo da mislim da sam normalan - Ne pada mi na pamet da patim zbog sunovrata društva i ne pogađa me medijska situacija. Živim u svetu koji meni odgovara. Moja porodica, prijatelji i ja smo svi ludi,

ZORAN KESIĆ TELEVIZIJSKI VODITELJ Autor: Sofija Marjanović / 05.04.2014.

“Političarima imponuje da ih pomenem u emisiji” jer ako većina gleda turske serije, ide na Cecin koncert i gleda rijaliti šou programe, nemamo nikakvo pravo da pomislimo da smo normalni.

“Njuzovci” me kopiraju - Ono što Njuz.net radi sada, ja sam radio od 2003. do 2007. godine na televiziji Metropolis sa emisijom “Dezinformator” čiji je slogan glasio “Svi lažu, samo mi izmišljamo”. Volim u šali da im kažem “Igrajte se deco i drago mi je što nastavljate mojim putem”. Naravno, nisam ja to smislio prvi i to je sve šala, jer je najbolje što je moglo da mi se desi u karijeri da upoznam ekipu sa Njuz.net. Uz njih sam postao kvalitetniji i emisije su mi mnogo bolje. Škola Đoke Vještice - Posle srednje škole mama me je prijavila na audiciju za jutarnji program “Studija B” kod Đoke Vještice. Njega smo zvali beogradska majka, jer je pokretao inicijative da se napravi fontana ispred Beograđanke, a gejzir na Adi Ciganliji smo zvali “Đokina štrcaljka”. Bio je dobar novinar, starog kova, a meni je dao šansu da budem reporter. Moja prva iskustva su sa pijace, uz nepravilno parkiranje, komunalne i slične probleme. Tamo sam sve naučio, stekao zanat i zaljubio se u novinarstvo od koga je teško odljubiti se.

foto: Miroslav Dragojević

14 „Enfant terrible“ našeg glumišta sa internacionalnom karijerom, humanitarni radnik i muzičar u „rnr“ sastavu Užička republika i Big bendu, deda i unuk u aktuelnoj reklami, trenutno, kako priča, najviše je angažovan oko projekta „Podrži život“, uloge u predstavi „Ana Karenjina“, kao i u producentskoj kući koju vodi zajedno s mlađim bratom, glumcem Branislavom Trifunovićem.

Radi se na tome da otprilike sledeće godine na leto počne snimanje serije i filma „Jebo sad hiljadu dinara“ prema romanu Borisa Dežulovića. Baš kao u naslovu te knjige biće i cena karte za veliki humanitarni koncert u Areni, koji se naveliko sprema. Popularnom glumcu znači da ispriča redom kako je to krenulo, što „polako“ predočava u razgovoru. Šta se trenutno zbiva sa vašim humanitarnim angažmanom?

- Ideja je ona koja je postojala i tokom prikupljanja novca za malu Tijanu. Budući da je užasno mučno i skoro nemoguće raditi pojedinačne slučajeve, jedina varijanta je postojanje Fonda s konstantnim prilivom novca od svekolikog građanstva, pošto već država ne može da se brine o svima nama, ili nema sredstava, ili neće, ili je to, prosto, ne interesuje. Ne ulazim u te razloge, a sramno je da deca umiru zbog nebrige. Ako postoji humanitarni fond, račun koji je naravno transparentan i ako svaki platežni čovek u zemlji Srbiji svakog meseca odvoji 20 dinara, pa to učini njih milion mesečno, onda je to 20 miliona. Mnogo je bitniji stalan priliv tih 20 dinara nego kampanjski sakupiti 1.500 evra.

Ključne godine ste proveli u Užicu, odakle su potekli mnogi prodorni ljudi.

Utiče li na to možda taj hajlenderski predeo?

- Jeste. Ja sam hajlender u svojoj genetici, pošto sam rođen u Mostaru i familija moje majke je iz ovog grada. Dakle, hercegovački krš, plus to Pomoravlje preko ćaleta i plus tih 14 godina u Kruševcu i četiri u Užicu - sve vas to oblikuje i sklapa mozaik. Pogotovo što je Užice palo u periodu kad se čovek zaista formira. Mnogo su jače i intenzivnije te godine od 14. do 18. nego u Kruševcu od prve do četrnaeste.

Dučić ima divan esej o Mostaru u kojem ga naziva svojim gradom iako je Trebinjac rođenjem. Ali on kaže da grad čoveka nije onaj u kojem se rodio, već grad u kojem je doživeo prve ukuse, mirise, boje, u kojem je pao prvi poljubac. Za mene je to Užice.

A ceo onaj gornji tok Đetinje, gde je išla Šarganska osmica i gde je stari deo pruge, stvarno je specifična priča, uglavnom nepoznata Srbiji i prilična lepota.

SERGEJ TRIFUNOVIĆ GLUMAC Autor: Aleksandra Ćuk / 11.04.2014.

“Postao sam onaj koji gasi vatru” Šta vam najteže pada u ovom poslu?

- Ljudi. Hiljadu ljudi, hiljadu ćudi, hiljadu različitih pogleda na to što radimo i zapravo je najteža stvar sve to nekako pomiriti. Godine su me naučile da postignem neku smirenost i da umem da stanem na loptu, što bi rekao moj ćale. U normalnoj komunikaciji postao sam onaj koji gasi vatru a ne onaj koji je raspiruje. Međutim, kad radim, kad sam na sceni, to još uvek nisam uspeo. Zbog toga što je veliki ulog.

Investiram celog sebe, šta god to značilo, i ne umem u toj vatri da se iskuliram. Bio sam malopre s Vojinom Ćetkovićem i njegovom decom u parku i on, oprostiće mi, priča: „Čoveče, koliko je nenormalno kad si roditelj i nemaš živaca za decu, jer je to sve, u stvari, kontra onome što tvoj posao jeste. Ti si ceo život nabaždaren na to kad se kaže „akcija“. Tog sekunda si ti već u crvenom. A ovde ne smeš biti u crvenom. U tome je stvar.“ Ljudi su uvek najteži. Što bi rekao Žan Pol Sartr - „Pakao - to su drugi“.

Kakvo iskustvo nosite iz rada u reklamama?

- Predivno. Voleo bih da svaki filmski projekat radim kao što sam radio u reklamama.

Ekipa koja ih radi je fenomenalna i zna šta hoće. Svako radi svoj posao i nikog ne čuješ dok to čini. To je jedna dobro organizovana vojska ozbiljnih profesionalaca.

Kamo sreće da je svaki projekat koji se radi takav. To bi bilo potpuno fantastično. Da mi je neko pre 10 godina rekao da će mi snimanje reklama biti jedno od najdivnijih iskustava, ja bih se nasmejao. Dobra je zabava, sve je super.

Kum Svetislav Čini mi se da volite da istaknete da vam je kum Svetislav Basara?

- Basara je krstio Baneta, ali je porodični kum i mi ga svi tako zovemo. Sad kad sam bio u Zagrebu ne postoji osoba od Predraga Ličine, reditelja, do Zvonimira Bobana, penzionisanog fudbalera, koja ne reaguje kada se pomene Svetislav Basara. Bio sam ponosan. On tamo ima neverovatan fan klub. Basara je vrlo važan čovek u mom odrastanju. Postoje ključne ploče koje su ti obeležile život, filmovi, knjige. Ja nisam isti pre „Fame o biciklistima“ i posle nje. Tri puta sam je čitao i svaki put imao novi doživljaj. Tako je sa dobrim knjigama.

foto: Miroslav Dragojević

15 l Jedna od definicija novinara je da je to čovek sa korom hleba u jednoj, a bombom u drugoj ruci. Koliko je novinarska reč vredna, a koliko košta?

- Ako je pozicija čoveka u našem poslu nekakvo balansiranje između siromaštva i moći, moram da kažem da siromaštvo osećam prilično neposredno, a moć baš i ne. Ne znam, možda ta moć postoji u smislu da si vidljiviji od drugih, da tvoja reč lakše dođe do javnosti, ali s druge strane, izloženiji si, podnosiš razne rizike... Nisam u stanju da razmišljam o sebi kao nekome ko poseduje bilo kakvu moć. Niti sam zainteresovan niti me “loži”.

Dešavalo se ranije i danas da mnogi ljudi odlaze iz medija, bilo u politiku, a u novija vremena sve češće u marketing u potrazi za pravim sedištem moći... i novca. Pisanje za medije odavno nije više izvor moći, pre smo neka vrsta marginalaca koji imaju neku romantičnu auru iz prethodnih vremena, ali zaista, mnogo smo bliži klošarima nego vladarima.

Zaliči naša medijska slika na cirkus, a novinarski posao kao tek izduvni ventil kako bi sistem nesmetano funkcionisao nepromenjen...

- Na to možeš da gledaš na više načina koji su suprotstavljeni, a istovremeno tačni. Možeš da gledaš na nas kao na izduvni ventil, ali možeš da kažeš i da bi bilo potpuno pogrešno podleći toj iluziji jer bi nas to pasivizovalo. Setimo se devedesetih kada je takođe bilo ljudi koji su kao i ja verovali u stvari koje su i zagovarali, ali delovalo je da niko za to ne mari. Ipak, sa godinama mogao si da vidiš kako te ključne reči ulaze u javnost. Zamisli šta je devedesetih značilo kazati “ljudska prava”, “demokratija”... pa to su bile psovke.

Vremenom su ti termini probili u javnost. Nešto se ipak dešavalo. Činjenica da smo pričali i pisali, vodili teme, ljude, probleme... pokazalo se da je promenilo stvar. Možemo da budemo i ventil, ali da to ne bude nikome izgovor za pasivizaciju tipa: Bolje ništa ne raditi i ne pokušavati jer će ti se sve na kraju svesti na isto... Kao kada bi čovek rekao, pa na kraju ćemo svi umreti, što je nesumnjivo tačno, pa hajde da u međuvremenu ništa i ne radimo. Alternativa je Severna Koreja. Da li je to rešenje? Ja nešto ne vidim, jer čini mi se da svako ko može iz SK beži. Ne mogu da prihvatim te teorije zavere da se sve u našim životima koordiniše iz nekakvih centara moći koji upravljaju svim i svačim. Niz ljudskih interakcija čini neke stvari. Da nije onaj nesmajnik rekao da se ne okreće Sunce oko Zemlje nego obratno, mi bismo i danas obožavali vatru i verovali da živimo na ravnoj ploči. Sve je to znatno složenije. A mi koji imamo priliku i to ne zato što nam je neko priliku dao, već zato što smo je stvorili, da nešto lajemo - mi treba da lajemo. I kad vidimo da lavež nervira gospodara, to lajanje ima smisla.

Vide li se tekovine revolucija u našem društvu - od ‘68. pa i one petooktobarske?

- Ja ne verujem ni u kakvu revoluciju, ja sam obični pristojni građanski liberal koji veruje u građansko društvo i slobodne izbore. Revolucija 5. oktobra - to ne postoji.

TEOFIL PANČIĆ NOVINAR I PISAC Autor: Aleksandra Malušev / 31.01.2015.

“Sve što laje i treba da laje” Imali smo izbore 24. septembra na kojima je Slobodan Milošević izgubio. Oktobar se desio samo zato što ga se moralo silom od milion ljudi naterati da prizna da je izgubio izbore. Slobodan Milošević je vladao dok nije izgubio izbore. U demokratiji su stvari užasno jednostavne. Zašto sada Vučić vlada? Zato što je dobio izbore, ja to ne volim, ali to je tako. Priča o revoluciji danas je zabava za okasnele pubertetlije, za infantilce koji mogu imati i 50 godina... To je u kafani simpatično, ali ne bih primenjivao u životu.

Ona je prošlost iako se vraća u modu neoliberalne levice, ali to nije ništa ozbiljno u intelektualnom i političkom smislu.

Na društvenim mrežama donedavno mnogi su se deklarisali kao Šarli, sa manje ili više razumevanja. Šta je ono što bismo zaista mogli da naučimo iz ovih događaja i od čega, eventualno, da strahujemo?

- Lepo je reći ‘Ja sam Šarli’, nemam ništa protiv iako je tu bilo mnogo nerazumevanja i nuspojava. Važno je ono što se dogodilo, prava tema: sloboda štampe i izražavanja, a ne što su neki govorili da su Šarli, nemajući pojma zašto. I takvi su mi draži od onih koji su imali problem sa Šarlijem umesto sa ubicama, koji su imali problem sa karikaturama, a nisu imali problem sa ljudima sa kalašnjikovima, koji su imali problem sa time da li je neko, Bože, prekoračio meru dobrog ukusa u crtanju ili pisanju... njima je to važnije nego jedna zločinačka ideologija koja polazi od toga da se može ubijati samo zbog toga što su nešto ili nekoga crtali. To je zamena teza. Bitna je zaštita elementarnih demokratskih vrednosti zapadne civilizacije kojoj i sami pripadamo. Dopadalo nam se ili ne, mi smo deo tog globalnog konteksta. Imali smo mi takvih slučajeva, setite se knjige “Dragulj Medine”, setite se kada je Blic crtao Muamera Zukorlića... ne sećate se? Podsetite se!

Sve je to normalno, ali ja nisam normalan.

- Nisam čovek koji ume da se bavi tim pravim klasičnim novinarstvom i ne zanima me društveni aspekt svega toga. 1998. sam bio v. d. urednika Vremena i sve ono što je obaveza glavnih urednika, poput prijema po ambasadama, političkim strankama, kod ovih, kod onih, da si dobar sa Perom, da si dobar sa Žikom... ja nisam otišao ni na jedan takav prijem. Dobijao sam te pozivnice i samo ih bacao u đubre. Moji su u Vremenu šizeli i govorili mi da ja to treba da radim, da je to normalno. Rekoh im, sve ja to znam, to jeste normalno, ali ja nisam normalan i maknite me sa ove stolice čim pre - kaže Pančić.

foto: Stanislav Milojković

16

IGOR BRAKUS VODITELJ, DIREKTOR RADIJA B92 Autor: Aleksandra Malušev / 20.05.2011.

“Glupost je jedino objašnjenje” Javnost vas poznaje kao šaljivdžiju dok vas kolege sa B92 opisuju kao ozbiljnog, sistematičnog, odgovornog... Gde je Brakus?

- Brakus je negde između. Nisam nikada bio previše ozbiljan ni privatno ni poslovno, ponašam se jednako i to je možda tajna uspeha mog programa i mog ličnog. Ljudi očekuju da im pružiš istinu i samog sebe.

Da li je teško svakoga dana nekoga nasmejati, biti smešan?

- Veoma je teško. Doduše, mogao bih ja da se skinem go i biću neverovatno smešan. Pravo pitanje je biti duhovit, a to jeste teško. Ne može čovek svaki dan da bude zabavan, a baš to je u opisu mog posla: da budem duhovit svakog radnog dana od tri do pet. Ipak, entuzijasta sam i ne gubim elan, a novi B92 mi daje neke garancije da će stvari ubuduće biti bolje i kvalitetnije. Odrastao sam na humoru Montija Pajtona i stari dobri Englezi (sa jednim Amerikancem) su najduhovitiji. Sa druge strane, proteklih 18 godina, koliko radim, svaki dan je veoma uzbudljiv. Ovde se tokom jednog dana dogodi koliko u Švajcarskoj za 10 godina. Lako je dobiti inspiraciju u ovako smešnoj zemlji. Kada bih morao da uporedim sa nečim to koliko smo smešni, 150 kriterijuma i načina nam ne bi bilo dovoljno da nas opiše.

Vaš humor je satira i društvena kritika. Danas kada načelno nema cenzure, kakve efekte on može da ima?

- Nikada nisam bio cenzurisan pa mi je teško i da pojmim. Volim stvari koje Somborac radi u Blicu, on je tristo puta duhovitiji od mene jer u tom crtežu on sažme i prošlost i sadašnjost, karakter... sve ono za šta ja imam dva sata da ispričam. To je prava satira i njen efekat može da bude samo dobra društvena kritika, ništa više. Danas kada svako može da lupi svašta i ostane živ...

Kazali ste ranije da „verujete da stvari mogu da se promene“...

- Uh, mora da sam bio veoma mlad kad sam to kazao. Verovao sam, ali kako godine odmiču, shvatam da se poslednjih 150 godina ništa nije promenilo, a neće ni u narednih toliko. Ipak, planiram da doživim tu svoju sto devedesetu i da to

dokažem, a posle šta bude... Problem je u našem mentalitetu. Glupost. Mi smo glupi. Evo, ja sam veoma glup načelno. Sigurno to znam za sebe i nekoliko svojih prijatelja. A, mora da je to i rasprostranjenija pojava jer je nemoguće da se jednom narodu bezbroj puta ponavljaju ovakve stvari, osim ako je glup.

Spandau Ballet je vrhunac moje karijere - Na pitanje, ako bi mogao u emisiju da dovede bilo koga i pita ga šta god poželi, koga bi stavio pred mikrofon, Brakus kaže da mu se najveća želja ostvarila kada je ugostio Spandau Ballet. Ipak, voleo bi da se tu nađe i pajtonovac Džon Kliz, kojeg bi priupitao kako je dozvolio sebi da se nađe u takvoj neprilici da piše biografiju ne bi li bivšoj dragoj isplatio brakorazvodni ceh od oko 65 miliona dolara.

foto: Miroslav Dragojević

17

SEJO SEXON FRONTMEN BENDA ZABRANJENO PUŠENJE Autor: Marija Krtinić / 09.03.2012.

“Revolucija će se desiti kad ljudi vrate kredite” Da li su danas mogući neki novi Pišonja i Žuga ili su oni samo deo romantičarske prošlosti?

- Naravno. Zato i ne sumnjam u uspjeh ove predstave, jer to su ljudske stvari i ljudske priče. U stvari, kroz vrijeme se menja samo kontekst i scenografija, ali vjerujem da su ti snovi koji se pokušavaju ostvariti u glavama svih ljudi i samo je pitanje ko će se dokopati ključa od autobusa. Šta donosi spoj popularne umetnosti i visoke kulture?

- Mislim da to donosi život visokoj kulturi. Mislim da je visoka kultura ista kao zapadna društva, nemoguća bez raznih uticaja. Pakistanci, Turci, crnci, bez obzira što su malo bučniji i možda ne vode računa o komšiluku, dragocjeni su jer donose nove impute. Oni nisu kao rasni psi, koji se čuvaju od mješanja. Tu se radi o bićima i svijesti. Kultura je uvek bila i danas je podložna uticajima. I kultura ovih prostora upravo je izgrađena na potpuno različitim nazorima i religijama, od jevrejske, islamske, srpske, hrvatske, sve je to deo Bosne i Hercegovine i mislim da je zbog toga ljudima interesantna i živopisna. Između ostalog, i “Pišonja i Žuga” su produkt te kulture. To su dobre i bitne stvari i ne treba ih se bojat.

Da li ste, kao istoričar, možda na tragu onoga što nam se dogodilo kada je rečo raspadu SFRJ? - Moj diplomski rad se zove “Crk’o Maršal”. Branio sam tezu da je cijela tragedija ovih prostora i svega što nam se izdešavalo, to što se nije desila na vrijeme smjena generacija. To su generacije koje su dolazile i donosile dobre ideje kroz pozorište, politiku, omladinsku štampu, bendove, supkulturu. Ta generacija je proglašena neprijateljima društva. Decenijama je proganjana, marginalizirana. I po staroj “dok se dvojica svađaju, treći se koristi”, pojavilo se u tom jednu vakuumu krajem 80-ih nešto što je bilo efemerno za život tih prostora. Pojavili su se nacionalisti, koji su iskoristili taj trenutak i pogotovo jedan nezgodan splet okolnosti i neodgovornosti naših rukovodilaca i političara, što bi se izbeglo. Jedina zemlja u kojoj se desila ta smjena na jedan pravilan i da kažemo prirodan način bila je Slovenija. Ta država je sa najmanje trauma podnijela ovo vrijeme i dobar dio razloga leži u tome što

je na vrijeme nekoliko juniora prebačeno u prvi sastav. U Sloveniji su vrlo rano u društvenom životu učestvovali ljudi iz Mladine, iz rok bendova, oni su našli svoje mjesto. Dok smo mi u Bosni proganjani, istraživani, zatvarani skoro do rata, iz ne znam kog razloga.

Da li je danas moguća revolucija ili je njoj sada mesto samo u muzejima?

- Revolucija će se desiti kad ljudi vrate kredite. Smatram da je kredit najveći momenat pacifikacija društva. Mislim da se danas na revoluciju ne može računati upravo zbog toga što su ljudi pacifizirani na jedan sasvim drugačiji ali puno perfidniji i sofisticiraniji način, jer su upali u zamku konzumizma koji ih je doveo u jedan zavisan i dužnički odnos spram poslodavaca, spram banaka, što prije nije bio slučaj. Zanimljivo je da je broj štrajkova, pobuna i nekih reakcija bio puno veći u vremenu socijalizma nego što je danas. U Sarajevu nema većgodinama nikakav masovni bunt, a ne možemo rećda nam cvjetaju ruže i da se stvari odvijaju na volju ljudi koji rade i građana koji žive u toj državi. Za koju godinu kad se vrate krediti!

foto: Stanislav Milojković

18 Koja (Dušan Kojić), lider grupe Disciplin A Kitschme, živi baš u sadašnjem trenutku, svesno uvučen u svoju umetnost. Tako funkcioniše svih ovih godina. Njegove misli ne „lelujaju“ naprednazad, nema sanjarenja tipa „šta bi bilo kad bi bilo“ ili u slučaju ovdašnjeg roka i perioda devedestih „da nije bilo“. Samo realnost bez imalo ulepšavanja, bez obzira na temu, pa ticala se ona čak i novog talasa i osamdesetih, što je uostalom i lajt motiv ovogodišnjeg Belefa.

Između ostalog i o novom talasu. Da li vam je više dosadilo da pričate o tome?

- Radi se o tome da se na novi talas danas mnogo ljudi kači i to rade oni koji su bili okolo, a ne u žiži. Ti trećerazredni likovi prave filmove o tom periodu, pišu knjige...

I onda shvatiš da ako se mi ne budemo bavili time, da će to raditi oni, te tako dođosmo do Belefa i našeg učestvovanja na istom. Već tri godine se obeležavaju godišnjice vezane za pank, novi talas i učestvovao sam na par tribina, ali neke me jednostavno nisu interesovale. Odbio sam npr. nastup na nekoj zagrebačkoj novotalasnoj manifestaciji prošle godine. Da li mi je dosadno da više pričam o svemu tome... Da, da.. Ipak, činjenica je da su sa novim talasom nastale popularne stvari koje nisu bile samo rimovanje, počeo je da se koristi i malo drugačiji rečnik. O muzičkim promenama da i ne pričamo. Posle se sve to pretvorilo u pop, a nije trebalo. Tako da je čak i najpopularnija grupa uzela učešće u tome, pustila je novo-romantičarske šiške, ali to im nije pomoglo.

Ovde postoji ta stalna težnja i povratak na priču o novom talasu, uprkos postojanju nove scene i novih bendova. Šta vama to govori i zašto je to tako?

- Taj period je u stvari zadnji i ključni deo pionirskog poduhvata koji je trajao od šezdesetih. Ovo kasnije je u suštini sve ponavljanje. Postoje novi bendovi koji opet sviraju novi talas, ali što se mene tiče mogli bi da rade na tome da budu drugačiji, a ne da baš toliko liče na ono što smo već čuli. Na Zapadu je taj retro „new wave“ još isplativ, pa je i dalje u žiži muzičke industrije koja lagano posrće. Svi ti novi zapadni bendovi zvuče neinventivno, mehanički, kao potpuna kopija, ne osećam da tu nešto novo može da se desi. LCD Soundsystem, Chk-Chk-Chk, The Gossip, sve je to kao tu, ali ne stiže do kraja. Što se tiče naših grupa, definitivno je taj procep od 10 godina izazvan ratnim dešavanjima uticao na sve. Ne mogu bendovi da zvuče kao nekad, ne mogu da imaju tu širinu, niti razmišljanja kao ranije. Više to nije ista zemlja, nije ista atmosfera. Putuje se tamo-vamo, ali se to radi nekako bojažljivo. I dalje postoje izvesni animoziteti. U početku je izgledalo da je internet možda rešenje, jer ljudi mogu da se povežu, međutim, ništa spektakularno se još nije desilo. Možda hoće.

DUŠAN KOJIĆ KOJA LIDER GRUPE DISCIPLIN A KITSCHME Autor: Katarina Sinđelić / 16.07.2010.

“Moja adresa je čardak ni na nebu ni na zemlji” Zar nije baš internet, zapravo tehnološki napredak „ubica“ muzike kakvu smo nekada znali i da li je danas teže biti inovator?

- Nije teže. Teže je možda obelodaniti svoj rad, jer postoje milijarde i milijarde sajtova. Sve se naravno svodi na biznis, na muzički biznis koji je uvek bio jak i diktirao šta će se dešavati narednih pet godina. Malo je toga to moglo da poremeti. U zapadnoj muzičkoj industriji nema propusta i nema to mnogo veza sa vremenom i tehnološkim napretkom. A mi smo samo tu zemlja sa strane, koja to samo prati, koja je posmatrač. Jugoslavija je nekada imala dobru licencnu uređivačku politiku. Šta je to što vas sve ove godine goni napred, tera u London, vraća u Beograd i uporno održava vernim muzici?

- Mislim da je kod većine muzičara isti slučaj - to je nešto što vas obuzme na početku, slično ovim jadnim političarima koji dožive moć, pa ne mogu da se otrgnu (smeh). Sa toga se ne spuštaš. Pre se zalažem za to da čovek pored toga što svira, radi i nešto što nema veze sa muzikom kako bi izgurao taj svoj kreativni trenutak dalje, a ne da počne da svira nešto što mu ne odgovora, što odrađuje. Ovo ne bi trebalo da bude posao, od ovoga treba da nastane posao.

U šta je evoluirala Disciplin A Kitschme posle svih metamorfoza i zamrzavanja.

Je li ona poput bića koje se otrglo kontroli?

- Drago mi ako doživljavate Disciplinu kao biće, to je onda dobro, to znači da je stvar uspela. Nije se otrgla kontroli, ona je jednostavno uvek bila otrgnuta. Situacija u zemlji od pre je dozvolila da ovakav bend postoji. Realno, bend ovakve slobode ne bi u surovom engleskom ili američkom muzičkom biznisu mogao da bude na ovaj način popularan. Ovo ne traje par godina, traje evo već 28.

foto: Stanislav Milojković

19 Ko rano rani dve sreće grabi, poslovica kao da je osmišljena za Dragana Ilića koji svakog jutra ustaje čak u pet časova da bi zajedno sa Goricom Nešović budio Srbiju u „Dizanju“ na radiju B92, emisiji koja već godinama slovi za najslušaniju. Šira javnost ga je upoznala još pre više od jedne decenije, kada je sa Draganom Mojsijem stvorio kultnu radijsku emisiju „TV manijak“. Odnedavno je i na televiziji počeo da vodi šou „Pametnjakovići“. Jedan je od autora i kultnog dokumentarnog serijala „Sav taj folk“.

Da li je lepše raditi na televiziji ili na radiju?

- Radio je moj prvi izbor i velika ljubav. To je vrsta talasa koja ljude zabavlja, ali ne zatupljuje. Uz radio možete da vodite normalan život, radio ga oplemenjuje, možete da kuvate, jedete, vodite ljubav, vozite, dok televizija čoveka stavlja u potpuno pasivan položaj. Televizor ubija druženje - objašnjava Ilić.

Koji je recept za rekordnu slušanost jutarnjeg programa „Dizanje“ s obzirom na to da je radio još u prošlom veku izgubio bitku sa televizijom?

- Nisam siguran da je radio izgubio rat. Radio je u kritičnim trenucima bio pouzdan i brz izvor informacija. Na muzičkom planu je digitalni radio vratio radio pravim muzičkim konzumentima. Mislim da je radio ipak uspeo da se transformiše i pronađe svoje mesto. Jutarnji programi su takvi segmenti gde radio prija više od televizije, tako je i sa popodnevnim programima, dok ljudi dolaze sa posla i slušaju radio u kolima. Recepta za dobru radio emisiju nema, samo je radio takav medij gde se iskrenost čuje, a Gorica i ja se super kapiramo i dobro zezamo. Naporno je svakog jutra ustati, ali čim krene program počinje ta hemija.

Postoji li emisija na televiziji koju ni TV manijaci ne mogu da odgledaju do kraja?

- Ne mogu da govorim u Mokijevo ime, ja mogu da gledam gotovo sve, osim informativnih hvalospeva. Najgluplja su mi saopštenja koja čitaju spikeri, kao u Severnokorejskoj televiziji, to je nizanje dnevnog političkog marketinga. Kada ih puste da sami govore, onda je malko zanimljivije.

Jednom ste rekli da bi zbog pravljenja emisije „TV manijak“ trebalo duplo da vam se računaju godine radnog staža, s obzirom na to kakav sve program gledate. Dokle ste stigli u realizaciji te ideje?

- Ovom prilikom molim gospodina Krkobabića da ima u vidu beneficirani staž za TV manijake, prilikom pregovora sa MMF-om o reformama penzionog fonda. Ukoliko se dokaže da sam doživeo posledice izloženosti TV programu u Srbiji tokom

DRAGAN ILIĆ TV I RADIO VODITELJ Autor: Vlada Živanović / 02.10.2009.

“Beneficirani staž za TV manijake” gotovo 15 godina TV manijaka, lepo dobijem invalidsku prevremenu penziju.

Problem je što nisam član PUPS-a.

Kako ocenjujete kvalitet programa na srpskim televizijama, a kako u regionu?

- Nema tu velike razlike. Reper za poređenje ovde je uglavnom HRT, koji je dvojajčani blizanac RTS-a već dvadeset godina, samo malo bogatiji brat. Ostatak programa je definisan komercijalnim principima, a polako nestaje ona VHS gerila sa lokalnih TV stanica, koja je tehnički bila primitivna, ali je nosila neki pečat lokalne sredine i bila autentična. Javni servisi su postali državne institucije. Nacionalna televizija je nalik na ministarstvo, ali i više od toga, ona postaje deo nacionalnog identiteta, kao crkva ili vojska. Plašim se da ponovo gledamo TV programe koji služe političkim i ekonomskim interesima elite, kao devedesetih godina.

foto: Stanislav Milojković

20

ALEKSANDAR PETROVIĆ FRONTMEN GRUPE ORTHODOX CELTS Autor: Katarina Sinđelić / 28.08.2009.

“Videćemo u irskoj koliko je sati” Ima raznih definicija rokenrola, t.j. života na rokenrol način. Sve te, osim onu u koju on veruje i koje se drži, Aca Seltik, frontmen grupe Orthodox Celts stavlja u isti koš - „nemaju veze sa mozgom“. Njegova filozofija je zapravo jednostavna sloboda izbora, ponašaj se onako kako želiš.

- Poenta cele priče je da kada se povelo pitanje čime ćeš se baviti - znao sam da ću se baviti muzikom, t.j. zvukom u ovom ili onom smislu. Ono što sam ja završio je primenjena studijska i radijska tehnika. Znao sam da se moj fizički izgled neće menjati, nikad nisam bio spreman na kompromis u smislu da se ošišam zbog nečega. Ako se ošišam, ošišaću se zato što ja želim. To je ono što ja zovem rokenrol. Rokenrol je sloboda izbora, da se ponašaš onako kako želiš. Za mene je rokenrol da uhvatim moje klince i da šetamo Kalemegdanom, zato što ja osećam da tako treba - kaže Aca Seltik, koji inače radi i u redakciji programa za decu i mlade, programa jedan, gde je urednik i voditelj.

Kada ste se pojavili sa „Keltsima“ dugo ste ostavljali utisak neobične grupe, tim pre što do vas irska muzika nije imala mesta na domaćoj sceni. Kako ste se opredelili baš za taj muzički pravac?

- Kao neko ko voli muziku u najširem mogućem smislu, od klasike do najcrnjeg andergraunda, nikada nisam postavljao pitanje da li moram da sviram „ajriš“ ili moram da sviram metal, rok. Samo ono što mi se dopada i što ima realne osnove da zvuči dobro i da to bude moj odraz u tom nekom muzičkom svetu. Tako su Keltsi u stvari krenuli. Nije to bio smišljen potez, bio je to skup ljudi koji su voleli to nešto i nisu imali s kim to da podele.

Da li ste u tu priču ušli bez konkretnih ciljeva ili ste odmah znali šta želite i dokle želite da idete?

- Posle je došla ona priča koja se zove KST, pa svirke i, uslovno rečeno, karijera. Ali mi sami nismo pucali na to. Na to nas je navela publika, tadašnja postava u KST koja je prepoznala da nešto lepo može da se dogodi. Niko od nas nije imao ambiciju da snima albume, da puni hale. To i dalje nije imperativ. Mi se bavimo muzikom na najprofesionalniji mogući način, ali svako od nas ima neki drugi posao. Radimo ovo zato što volimo i tu nema nimalo karijerističko-materijalnog imperativa.

Vaši koncerti su uvek posećeni. Možete li da definišete publiku koja sluša Orthdox Celts?

- To je publika od 1. do 101. godine. Imamo jednu baku u Staroj Pazovi, ima preko osamdeset godina i ne propušta Keltse. Ne mogu nas da klasifikujem, jer mi smo u isto vreme rok, folk, etno i volim da dodam i metal, s obzirom na moje ponašanje na sceni. Sve to podrazumeva publiku iz svih tih miljea. Kada bih rekao slušaju nas oni koji su okrenuti rok muzici onda bih diskvalifikovao one koje slušaju folk, a dolaze na naše nastupe. Kod nas je presudna atmosfera na samim koncertima. Uvek vlada jedinstvo u publici i vidiš kako zajedno đuskaju skinsi, metalci, pankeri, klinci, stariji. I to je ono što nemaju drugi bendovi.

Orthodox Celts je jedini bend koji je redovni učesnik Bir festa.

- Iskreno se nadam i svih narednih „x“ puta. To je atmosfera koja vlada na našim koncertima, samo što je višestruko uvećana. Možda se i osmelimo da organizujemo neki poveći koncert na dan Svetog Patrika. Mi Bir fest doživljavamo kao naš koncert kaže Aca Seltik.

foto: Miroslav Dragojević

21 Energičan i duhovit, Denis Vilkoks nikako nije tipičan primer muškarca koji se nalazi na pragu sedamdesete godine života. Dok ispija pivo u bašti Pomodoro restorana prvog dana Bir festa, na kom je ove godine specijalni gost, jedan od deset najvećih stručnjaka za odnose sa javnošću u SAD, priča nam o tome da nije siguran šta znači biti na top ten listi ičega i zbog čega se te liste uopšte prave. Prija što ga ljudi doživljavaju tako, što je u Rumuniji dobio nadimak „guru“ piara, i što su Argentinci i Srbi na Fejsbuku napravili i njegov fan klub.

Zadovoljan je divnim životom, putovanjima bez kojih ne može i time što ima priliku da širom sveta svoje ogromno znanje i iskustvo može da podeli sa hiljadama studenata, ali i svima onima koji su spremni da uče.

Kako ste se obreli u Srbiji?

- Ovo je već četvrti put da sam ovde. Prvi put sam došao u Srbiju 2006, kao gost Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Pozvali su me da držim predavanje jer su videli moj udžbenik koji je, između ostalih osam jezika, preveden i na srpski. Druge godine sam došao preko programa Stejt dipartmenta, stručnjaci iz različitih oblasti šalju se kao neka vrsta edukatora. Ponovo sam se obreo u Beogradu i održao niz predavanja, što stručnjacima, što studentima na temu, naravno, odnosa sa javnošću. Naredne godine Stejt dipartment me je poslao na još deset dana ovamo. U svakom slučaju došao sam, ovog puta na Bir fest i evo sad mi prvi put društvo u Beogradu pravi i supruga Meri En, kojoj sam toliko pričao da je morala da dođe i vidi.

Specijalni ste gost Bir festa koji ste uvrstili u svoj udžbenik kao primer dobrog marketinga. Šta je to što vas je toliko oduševilo u vezi sa ovom manifestacijom da to učinite?

- Da, uvrstio sam Bir fest kao primer dobrog marketinga u devetom izdanju udžbenika, koji je jedan od najprodavanijih ove vrste u SAD. Bir fest se našao u poglavlju o organizovanju i planiranju događaja jer je taj momenat izuzetno važan. On je odličan primer kako lokalna inicijativa i podstrek mogu da kreiraju jedan događaj koji će privući ne samo lokalnu, nego i regionalnu i međunarodnu publiku. Vi morate da znate kako da isplanirate sve, privučete goste. Svidela mi se ta ideja kada sam prvi put došao i čuo da je 2003. ovaj festival nastajao u ovom kafiću u kom sedimo. To je ono što je zanimljivo, imate grupu momaka, entuzijasta koji imaju ideju i koji su seli i razradili je. Kako nabaviti novac, pokrenuti ljude, privući ih. Šta biste nam savetovali, kako da privučemo ljude da dođu u Srbiju?

- Turizam je jedna od najvećih industrija na svetu, između ostalog i time se bavim u knjizi, oko osam odsto, do možda čak deset, radi u turizmu. On je vrlo kompetetivan

DENIS VILKOKS STRUČNJAK ZA ODNOSE SA JAVNOŠĆU Autor: Ljiljana Bukvić / 20.08.2010.

“Bir fest je primer dobrog marketinga” i svaka zemlja na svetu se trudi da mene ili vas privuče i uzme nam dolar. Morate da upoznate ljude sa onim šta imate da im ponudite. Reklamiranje je skupo, ali uvek postoji način, da se na primer dovedu novinari Gardijana, Njujork tajmsa, nekih poznatih magazina koji će pisati o Srbiji. Onda treba pokrenuti turističke agencije da ubace festivale, poput Bir festa u svoje aranžmane. U inostranstvu bez toga ne mogu da čuju da se ovde nešto dešava.

Svet je knjiga i onaj koji ne putuje pročitao je samo jednu stranu, rečenica je koja stoji na vašem sajtu. Je l’ vam to dođe kao neki moto?

- Trudim se da pročitam što je više moguće strana. Ovaj moj posao je izuzetan, putujem, imam priliku da istražujem, moglo bi se reći da je to divan život. Donedavno sam predavao na San Hoze univerzitetu u Kaliforniji, zvanično sam u penziji, tako da ću sad tek imati vremena da putujem i predajem. Samo prošle godine, osim u Srbiji, bio sam i u Letoniji, Rumuniji, Indiji, Kini. Pre toga i u Bocvani, čeka me put u Ganu.

I nikad se ne umorite?

- Ne, putujem uvek onako kako želim, ne volim da idem na krstarenja jer je tamo uvek sve isto, ista hrana, prodavnice, ljudi. Ne volim da odsedam u velikim hotelima poput Holidej ina jer je u svakoj zemlji isti dizajn, niti da putujem preko agencija. Volim da svuda gde odem probam domaću kuhinju. Volim japansku i tajlandsku, a sviđa mi se i vaša kuhinja. Sinoć smo večerali jagnjetinu i pili dobro srpsko crveno vino.

Hoćete li svako veče biti na Bir festu?

- Naravno, možda neću imati snage da ostajem do četiri ujutru, ali do ponoći svakako.

Udžbenik iz koga se uči na 350 univerziteta Knjiga Denisa Vilkoksa „Odnosi sa javnošću: strategije i taktike“ prevedena je na devet jezika i koristi se kao udžbenik na 350 univerziteta širom sveta. Trenutno je u pripremi deseto izdanje ovog udžbenika koje će biti objavljeno u decembru ove godine. Bir fest će se naći i u novom izdanju.

foto: Miroslav Dragojević

22

BISERA VELETANLIĆ PEVAČICA Autor: Boban Karović / 05.07.2014.

“Postojim iz inata” Isključivo nastupate u Kolarcu. Zašto imate odbojnost prema većim prostorima?

- Zato što mislim da neću moći da ih napunim. Osim toga, za 50 godina rada imala sam svega tri solistička koncerta - 2010, 2011. i 2013. godine. I sve to isključivo zahvaljujući Skupštini grada Beograda i tadašnjem gradonačelniku Draganu Đilasu.

Kako se desilo to da tek 2010. prvi put održite jedan samostalni koncert?

- Zato što sam se tek tada prvi put usudila da tražim pomoć. Doduše, još jednom sam ranije tražila pomoć od Grada, ali naravno nisam dobila čak ni odgovor. Onda sam te 2010. imala utisak da ću uspeti. I najveće čudo je što sam u tome uspela. Meni je bilo izuzetno lepo na ovom nedavnom koncertu zato što sam na Kolarcu, prema kome imam određeni respekt, opuštena. Tada sam shvatila zašto sam uvek bila isprepadana pred ta moja tri koncerta - zato što preko godine nemam angažmana, pa onda kad dođe jedan takav komad kad moram da otpevam 15 do 18 pesama umirem od straha, jer treba moje grlo to izdržati. Kad ne pevaš kontinuirano, onda nisi spreman.

A kako to da imate samo tri albuma u karijeri? Jednom ste čak kazali da se “borite da u ovom poslu postojite” i da ste zahvalni ljudima koji su vas skidali s programa i da su vam zato pomogli...

- Postojim iz inata. A oni su mi pomogli tako što me nisu angažovali. Tako su mi sačuvali glas. Sada me ljudi pitaju kako je moguće da mi glas i dalje tako traje, da ima tu boju i taj intenzitet... Nije da sam im baš zahvalna, ali da su znali da ću se sada podići iz pepela drugačije bi se postavili prema meni.

Tokom karijere ste imali izlete u komercijalnu muziku...

- Ja volim komercijalnu muziku i ja pevam dobru komercijalnu muziku. Ja ne pevam nikakav džez i ovde niko ne peva nikakav džez, da se razumemo. Mi nemamo pravu džez scenu i nemamo uopšte džez pevače. U svom pevanju, na neki način, “trošim” i malo džeza, pa ljudima to zvuči kao da pevam džez kompoziciju. Inače, mi smo danas ovde, sticajem okolnosti, u situaciji da niko ne radi ništa ka boljem. S druge

strane, u državama u regionu svi rade, pa su tako i ovi iz moje generacije srećni što postoje i što ih svi vole. Oni dolaze kod nas, ali mi ne idemo kod njih i baš mi je žao zbog toga.

Koliko je bilo teško istrajati u muzici svih ovih godina, budući da niste pristajali na kompromise?

- Bilo je teško. I to je borba u meni. To je kao i danas. Evo, ima sjajnih mladih pevača, ali bojim se da će pored svih ovih silikona da nestanu. Meni je bilo teško, a teško mi je i dan-danas. Međutim, prevazišla sam tu ličnu krizu i sada na to elegantno gledam i slušam... Smejem se onome što čujem.

Da li ste se nekada pitali da li bi bilo drugačije da ste ostali u Nemačkoj?

- Ne smem ni da se pitam. Takvu glupost niko na ovom svetu nije uradio. To samo ja mogu da uradim. Šta mislite o festivalima?

- Ako je festival onakav kako ga ja vidim i na kakav sam naučila, nemam ništa protiv.

Festivali su neophodni, ali oni moraju biti bar onakvi kakvi su bili u vreme kada smo mi počinjali, sedamdesetih godina, a danas bi trebalo biti i bolji. Zašto Sanremo traje i danas? Ne fali njima muzike. To je svečanost i radost događanja te vrste susreta... Mi smo bili srećni zbog pesama, ali i što ćemo se svi iz Jugoslavije družiti nekoliko dana.

Kažu da ste buntovni, hrabri i beskompromisni. Koliko vas je to koštalo?

- Koštalo me je i košta me i dan-danas. Zato što su ljudi glupi i isključivo ljudska glupost pravi nesporazume i povređene sujete. Nikada u životu nisam pristajala da delam ono što ne umem, odnosno, drugim rečima, da pevam ono što mi se ne sviđa.

foto: Miroslav Dragojević

23 Trajemo skoro koliko i Rolingstounsi, ali da preguramo sljedeće godine prvih 40, lako će nam onda bit savladat i 50, kaže kroz smeh u razgovoru za Danas Aki Rahimovski, pevač Parnog valjka, jednog od najpoznatijih rok sastava sa prostora bivše Jugoslavije.

Njihove “zastave uvek su iste boje”, a koncerti svojevrsni susreti generacija, što će dokazati i prvim nastupom na Bir festu, kojim će, za publiku koja zna da “uhvati ritam”, u sredu otvoriti vrata ove manifestacije.

S obzirom da će Parni valjak ove godine prvi put nastupiti na Bir festu, šta publika može da očekuje od vašeg jednoipočasovnog koncerta na Ušću?

- Publika može očekivat ono što uvijek i dobija od Parnog valjka, a to je duša, ljubav i rokenrol. Veseli nas što ćemo ponovo nastupit u Beogradu i što ćemo moć izvodit neke pjesme koje nisu bile u opusu pjesama na posljednjem koncertu u Areni.

Velika je čast da zajedno sa See Lo Green-om otvaramo Bir fest, jer on je velika svjetska zvijezda sa pet Gremija u rukama. Bit će ovo prava manifestacija, ne samo festival pive nego i dobre glazbe, rokenrola i, najvažnije, druženja. Napunili smo baterije i željni smo svirke.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva, da li publika više uživa na akustičnim koncertima ili na nastupima sa elektronskim uređajima i pratećim efektima?

- Akustika je intima i ima svoju draž, kao i elektrika. Svirat na gitari bez pojačala je mnogo zahtjevnije, jer ipak treba pokrenut masu. Ipak je to akustični zvuk koji nema snagu elektrike, ali ima svoju ljepotu, profinjenost i ne možete se skrit iza svih tih sprava. Pjevaču je najmilije pokazat publici da ipak zna pjevat. Tu nema foliranja, niti skrivanja, jer kad imate fantastičnu publiku njima ne smijete i ne možete prodat ništa u vreći. Morate im sve dat onako kako je, jer između vas caruje jedno duboko povjerenje koje ste stekli godinama. I najbitnije, kad imaš pjesmu, imaš sve.

Da li je bilo teže svirati u vreme kada je na muzičkoj sceni bivše Jugoslavije bilo mnoštvo kvalitetnih rok bendova ili sada, kada se muzičari okreću komercijalnijem sadržaju?

- Ne, dapače, to je jedna druga generacija zahvaljujući kojoj njihova djeca, pa i unuci, dolaze na naše koncerte i znaju pjesme iz doba kad nisu ni bili rođeni. Fascinantno je da te pjesme nemaju rok trajanja i da je njihova priča - priča koja se i danas događa. U ono doba imali smo veliki izazov i respekt prema drugim bendovima.

Kad je neka grupa kretala na jugoslovensku turneju kad i mi, dogovarali smo se da ne budemo dan za danom u istom mjestu, da ljudima damo mogućnost da skupe novce. Poštivali smo publiku i nije bilo konkurencije tog tipa, jer ako neki drugi

AKI RAHIMOVSKI FRONTMEN PARNOG VALJKA Autor: Nikolina Davidović - Sandra Bosiljčić / 9.8.2014.

“Kad imaš pesmu, imaš sve” bend izda uspješan album, nama je bio još veći izazov da i mi napravimo takav, bez zamerke i rivaliteta. Negdje do devedesetih cela ta generacija glazbenika je dala najbogatije razdoblje, počevši do Indexa pa do Ekatarine Velike.

Kakva je bila saradnja sa Džonijem Štulićem, frontmenom grupe Azra, koji je kratko bio član Parnog valjka?

- To je faza nakon Husove i moje vojske, kad smo se, mi rokeri, skupljali u Zvečki, u koju je i Džoni dolazio. Druženje je stvorilo ideju da Džoni, kao autor i gitarista, postane član novog Valjka koji smo stvarali. Probali smo, ali dva jaka autora nisu mogla držat vodu, a bili smo premladi da bismo znali izbeć tu zamku. Džoni je išao svojim putem, a mi smo mu pomogli i snimili dvije njegove pjesme - “Jablana” i “Kad Miki kaže da se boji”. Onda mu je Hus bio producent i cijeli Valjak mu je snimio “Balkan” i “A šta da radim”. Inače, sjećam se, na gostovanju kod Marka Jankovića na Studiju B svojevremeno smo za Džonija rekli - “Ovaj mali će bit veliki!”. Kasnije je napravio Azru, a to je već priča za povjest

foto: Stefana Savić

24 Bora Đorđević je na intervju u beogradski restoran Pomodoro došao u majici na kojoj je ćirilicom ispisano „Harli Dejvidson“.

Odmah je objasnio kako je nosi samo da bi „nervirao Amerikance“, a poslednji put je to uradio kada je sa bajkerima nedavno išao na Kosovo i Metohiju.

Osnivač i frontmen kultne domaće rok grupe Riblja čorba tokom fotografisanja nije propustio priliku da ponosno pokaže tetovaže (grb Srbije na levoj ruci i sveti arhangel Mihail na desnoj) koje jasno ukazuju na njegovu nacionalnu pripadnost i veru. Iako je poslednjih godina poznat i po psovkama u razgovorima za medije, ovaj put nije posegao ni za jednom oštrom rečju, konstatujući da je „Danas ipak kulturna novina, uprkos tome što je na potpuno suprotnom političkom polu“.

Da li vam je bavljenje politikom donelo više štete nego koristi?

- Apsolutno više štete. Gomila ljudi mi je govorila: „Šta ti je to trebalo?“. Gomila ljudi mi i danas zamera: „Ma šta ćeš ti u politici, pa ti si rok muzičar“. Ja im obično odgovorim: „Svako ima pravo da navija za koga hoće. Neko navija za Zvezdu, a neko čak i za Partizan“. Svoja politička ubeđena ne bih nikada menjao, ali tačno je da mi je bavljenje politikom štetilo. I dobro je da mi ljudi to kažu, dok mi zameraju bavljenje politikom. Dobro je sve dok mi ne negiraju umetnost. Gadno bi bilo kada bi govorili: „Borine pesme ne valjaju zato što se on bavi politikom“. Tada bi mi bilo veoma neprijatno. Ni ja ne moram da cenim neke svoje kolege, ali uvek ću da cenim njihovu dobru muziku - priča Đorđević.

U Sloveniji je prošle godine objavljena poštanska marka sa motivima vezanim za Riblju čorbu. Imate li utisak da je upravo zbog bavljenja politikom vaša muzika ovde postala manje cenjena nego u regionu?

- Niko nije bio prorok u svom selu. To je velika čast koju je Slovenija ukazala meni i grupi.. Iskreno ne znam da li postoji još neki bend na svetu kome je objavljena poštanska marka. Ne znam ni da li postoji bend na svetu koji može na koncertu da započne bilo koju svoju numeru, a da narod otpeva celu pesmu do kraja. Tako da imam razloga da budem ponosan na neke stvari koje sam do sada uradio.

Do sada se pojam nacionalizma u Srbiji vezivao za turbo folk zvuk, a vi ste prvi i jedini rok muzičar sa takvim stavovima. Mogu li rok zvuk i nacionalizam u isti „koš„?

BORA ĐORĐEVIĆ MUZIČAR Autor: Vlada Živanović / 06.08.2010.

“Pevaću do poslednjeg daha” - Kao prvo, biti nacionalista nije ništa ružno. To samo znači biti pripadnik svoje nacije, ne mrzeti druge. Ono drugo se zove šovinizam i to je svima jasno. Mislim da nisam usamljen. Svoje stavove se ne plaši da iskaže ni Cane (Zoran Kostić, frontmen grupe Partibrejkers). On je takođe otvoreno veliki Srbin. Ostali se međutim plaše da će im to štetiti poslu i da neće moći da idu po drugim sredinama.

Evo pre neki dan smo svirali u Portorožu i došla je ekipa Torcide (navijača Hajduka) iz Splita. Došla je jedna ekipa Srba iz Hrvatske koju su inače deklarisani Bed Blu Bojsi (navijači Dinamo Zagreba) I tako jedni tokom svirke viču: „Boro Srbine“, a sa druge strane čujem: „Boro Ustašo“, a svi su ostali do kraja koncerta.

Zapitate li se ponekad da ste mogli biti „pekar, lekar, apotekar...“ umesto muzičar?

- Kako da ne. Ma shvatio sam da mogu da radim bilo šta, što da ne... Evo, pišem kolumne za pojedine novine, član sam Udruženja književnika, čak i Udruženja slikara... Moj prvi posao u životu bio je stolarski, a bio sam i moler. Ništa mi od toga nije teško padalo i mislim da mi ni sada ne bi bio problem bilo čime da se bavim.

Publika će uživo moći da vas čuje u avgustu na Bir festu. Basista Riblje čorbe Miša Aleksić najavio je da očekuje 200.000 ljudi. Pred koliko ste ljudi najviše svirali?

- Zavisi da li sa plaćenim ulaznicama ili bez. Sa plaćenim ulaznicama bilo je Ušće gde smo imali između 40.000 i 50.000 ljudi. To je bila celodnevna žurka na kojoj se slavilo 20 godina Čorbe i 20 godina Zabranjenog pušenja. A bez plaćenih ulaznica verovatno je ta Nova godina sa Cecom u Beogradu. Tu je bilo jako mnogo ljudi. Žao mi je što nam je vreme ograničeno na Bir festu. Probaćemo na neki način da iznenadimo ljude.

foto: Stanislav Milojković

25 Zoran Predin, slovenački kantautor, kome zbog tekstova punih erotike i crnog humora čak i najveći neprijatelji priznaju duhovitu autorsku originalnost i muzičku nekonvencionalnost, skupio je novi bend i najavio koncert na Kolarcu za 14. februar, na Dan zaljubljenih, a tim povodom smo razgovarali sa njim.

Imate novi trio - zašto ste se odlučili za novi bend i kako sada to sve zvuči?

- Posle velikih uspeha sa Džipsi sving postavom u jednom trenutku poželeo sam promenu. Sin mi se preselio u London, on je inače svirao ritam gitaru u tom bendu, a onda sam odlučio da potražim neki novi izazov i da nadgradim Džipsi sving sa različitim instrumentima. Taj trio se sastoji od gitare, harmonike i tube i sve to smo začinili elektronskim ritmovima i lupovima, tako da kombinacija ima i nekih etno momenata i world music, takozvane svetske muzike, pa sve zajedno podseća na neku kombinaciju Le Negres Vertes i Gotan Project. Uglavnom, puno više je muzike, više melodija i ritmova, a ostao je taj bazični džipsi sving. Sam program je napravljen na taj način da pokriva tri osnovne ideje. Jedna je da moram uvek da pevam svoje najpoznatije pesme. Njih smo prearanžirali na takav način da je svaka iznenađujuće nova i drugačija. Sledeća stvar su ono što ja zovem komunikacijski ključevi - to su svima poznate pesme, meni drage, koje smo napravili na svoj način, kako bi u okviru tog programa imali kontakt sa publikom, to je zapravo odabir pesama poznatih, meni dragih autora. A treća je izbor mojih, možda manje poznatih pesama. Ta kombinacija se već na probama pokazala kao vrlo efikasna, tako da mislim da će to biti slučaj i na koncertu.

Na vašim koncertima može se videti publika raznih godišta - šta je to u vašoj muzici što povezuje te generacije?

- Mislim da su to srodne duše svih uzrasta. To je publika koja traži kvalitetan tekst i vrhunsku svirku, koja nije imuna na dobara humor i ironiju, i koja zna da ceni trenutnu improvizaciju. To su one stvari kojih sam svestan, a mnogo je onih stvari koje ne radim namerno, već samo pokušavam da dam sve od sebe.

Kako Vam iz ove perspektive izgleda period kada ste bili u grupi Lačni Franz?

Da li biste ponovo svirali takvu vrstu muzike?

- Lačni Franc je definitivno završio svoju priču i u redu je da ostane u prošlosti, mene zanima budućnost. U septembru sam u Sloveniji objavio svoju prvu knjigu proze „Druga žena u haremu“. Hrvatski prevod će izaći kroz nekoliko dana, a srpski nadam se isto uskoro. Tamo sam skupio priče, anegdote, dnevnike i putopise, a jedna od tih

ZORAN PREDIN KANTAUTOR Autor: Danijela Jakobi / 19.01.2013.

“Moja publika su srodne duše svih uzrasta” priča je priča o Lačnom Francu. Iz prve ruke na nekih 50 strana pričam sve o bendu i nadam se da će svi koje zanima ta priča moći uskoro da je pročitaju.

Kako sad gledate na to vreme buntovništva, da li ono danas uopšte postoji u tom smislu?

- Mislim da zbog ove krize postoji okolina u kojoj će takav bunt moći da se dogodi.

Osamdesete su bile posebna era, bilo je toliko dobre muzike u deset godina, za koju mislim da je ostala živa i uticajna i, što mi je najviše drago, ona je ostala bez mrlje. Bili smo otprilike tu negde gde je bila i jugo-košarka.

Osim što ste pevač, još ste i kompozitor, predavač, pišete pesme, pravili ste muziku za filmove, pozorišne predstave... Da li trenutno radite na nekim takvim projektima?

- Nažalost ne, nemam više vremena jer mnogo radim, zaokupljen sam sa tri svoje stvari o kojima sam pričao. Sada radim i novu pesmu za Željka Bebeka, pravio sam zvaničnu himnu za Evropsko prvenstvo u košarci, koje će biti ove godine, to sam radio zajedno sa grupom Cover Lover, a sada treba da krenemo i sa snimanjem video-klipova za to.

foto: Stefana Savić

26 Sportom je počela da se bavi kao fudbalerka igrajući sa dečacima, ali kako bi njene vršnjake spasili od oštrih startova Jelenu Genčić su treneri prebacili na gol. Spektakularne odbrane prekomandovale su je u rukomet gde je sa ženskom reprezentacijom stigla do bronze na Svetskom prvenstvu 1957. godine.

Ipak, Genčićeva će u svetu sporta ostati kao teniski trener koji je otkrila jednog Novaka Đokovića i Moniku Seleš, ali i po 32 svoje titule državnog prvaka u belom sportu. Specifičan način rada u kojem od individualnog sporta pravi kolektivnu igru i stvara timski duh omogućili su joj da talenat i potencijal otkriva još u samom detinjstvu, što je na njena vrata poslalo brojne igrače.

Kako ste uopšte došli do Novaka Đokovića, odnosno on do vas?

- Novak je došao u Teniski klub Partizan gde sam bila predsednica, ali sem mene niko nije želeo da radi sa njim. Čak i kada je postao prvak Evrope do 14 godina ime mu niko nije znao, a kamoli uložio u njega. Dala sam mu prostor i besplatno da trenira, čak sam mu i loptice nabavljala. Učila sam ga da bude deo tima jer sam decu organizovala po grupama koje su se nadmetale i tako stvarala takmičarski duh.

Učila sam ga da razmišlja kod svakog poteza, zato danas ima toliko raznovrsnu i nepredvidivu lepezu udaraca. Ostalo je plod njegove upornosti i predanosti, odnosno odricanja njegove porodice. Nije im bilo lako da mu obezbede uslove za rad, puno su se zaduživali, ali se to na kraju isplatilo. Nažalost, ista situacija se ponavlja i danas.

U talentovanu decu niko neće da investira, da im da strukturnu i finansijsku podršku.

Na čiju adresu je upućena ova kritika i ko treba da potpomogne mlade talente?

- Teniski savez Srbije je jedini odgovoran za rad sa mladim igračima, ali uz blagoslov Ministarstva omladine i sporta. Nije dovoljno samo pomagati već gotove igrače, treba ih i stvoriti. To ne znači kupiti im dve avionske karte i platiti smeštaj, već napraviti sistem u kojem će se znati kad se šta radi, od selektiranja igrača, do dugoročnih planova. Pa ja i dan-danas imam tomove programa razvoja mladih igrača koje sam sama napisala. Novak je po njima radio, a Savez ni tada ni sada nema jasan plan, sve su prazna obećanja. Ovo nije upućeno ni na adresu Slobodana Bobe Živojinovića, niti na adresu teniske unije koju su napravili Đokovići, već na adresu sistema. I jedni i drugi samo pričaju, a deca propadaju.

JELENA GENČIĆ TENISKI STRUČNJAK Autor: Radovan V. Bibić / 14.10.2011.

“Treniram novog Đokovića, ali za njega nema para” Koji je prvi korak koji TSS treba da napravi da bi se počelo sa pravljenjem novih teniskih zvezda?

- Neko mora da stane iza mladih. Treba napraviti dugoročne razvojne programe i planove, recimo na četiri godine, kao kod olimpijskog ciklusa. Onda treba konačno napraviti tu tenisku akademiju o kojoj se priča sedam godina a ni kamen temeljac nije položen. Dve struje oko Bobe Živojinovića i Srđana Đokovića se samo javno prepucavaju, obećavaju, uveče sede zajedno, a niko dinar da da za decu. Zato pitam gde su pare od osvajanja Dejvis kupa, mnogi strani savezi od toga žive godinama, a kod nas ne vidim da su negde uložene. A ima u koga ulagati. Imam novog Novaka Đokovića, dečko ima 12 godina i zove se Aleksa Bućan. Nažalost, za njega nema para, a iz Saveza su mi usmeno ponudili teren na dva sata sedmično, što je malo. Tu je i već afirmisana Bojana Jovanovski. Devojka je došla među 50 najboljih ali treba joj pomoći, ne može više sama. Nedopustivo je da ona nema trenera. Ne stvaraju se zvezde svaki dan, zato ove ne smemo propustiti, jer ako smo između Monike Seleš i Novaka čekali osam godina, a do Bojane i Alekse još više ko zna kad će novo ime doći.

Federerov „šamar“ Nole vežbao tri i po godine - Rodžer Federer je nakon polufinala Vimbldona rekao da ga je Novak Đoković pobedio zahvaljujući slučajnom „šamar“ udarcu. Ali nema tu nikakve slučajnosti, Novak i ja smo taj udarac vežbali tri i po godine, taj trud se kad-tad morao isplatiti. On sve radi smišljeno, inteligentno, nema ništa bez plana, a tome sam ga učila još kad je bio dečak - naglašava Jelena Genčić.

foto: Stanislav Milojković

27 Malo je bendova u svetu, a kamoli regionu, čija je karijera od starta išla samo uzlaznom putanjom, bez padova ili bilo kakvih afera. Beogradska grupa Darkwood Dub već više od dve decenije stvara muziku, pa se nominacija za MTV nagradu u kategoriji Best Regional Act može u stvari smatrati samo logičnim (is)korakom u karijeri.

Euforija ili nadmenost zbog nominacije za nagradu najprestižnije muzičke televizije kao da su nepoznati pevaču benda Dejanu Vučetiću Vučku i bas gitaristi Miloradu Ristiću Mikiju, dok popularnost, utisak je, doživljavaju samo kao propratnu pojavu karijere, ne dozvoljavajući joj da ih uzme pod svoje. Eventualni odlazak u Berlin u novembru, gde će se obaviti dodela MTV nagrada, „ne planiraju, ali mu se nadaju“.

Hoćete li kao prethodni dobitnici MTV nagrada iz Srbije (Aleksandra Kovač, Van Gogh) praviti kampanju kako bi ljudi glasali za vas u što većem broju?

- Miki: Nećemo praviti nikakvu posebnu kampanju. Nema potrebe za tim. Naravno da smo obznanili ljudima da se to dešava, ali to je sve.

- Vučko: Stavili smo na našim sajtovima obaveštenje i link za ljude koji ne znaju da smo nominovani, ali nećemo sada praviti neku preveliku gužvu oko toga.

Da li očekujete da će vas ljudi i posle eventualnog dobijanja nagrade smatrati underground bendom ili će vam dodati etiketu da ste postali „fensi“?

- Vučko: Šta god da se desi povodom muzike kojom se bavimo, to neće imati uticaja naš medijski plasman. Ako sami sebe želimo da svrstamo u underground, onda ćemo to i biti, odnosno mainstream ili šta god. Smatram da naš medijski plasman nema veze sa tim. Namerno smo se godinama samo umereno pojavljivali u medijima. Tako i dalje pokušavamo da biramo okvire u kojima se pojavljujemo, u kojima smo medijski prisutni i mislim da je to sasvim u redu.

- Miki: Mi smo i ranih 90-ih godina prošlog veka punili Dom omladine bez ijednog objavljenog snimka, tako da etiketa undergrounda nema mnogo veze sa nama. U svakom slučaju nastavićemo umereno da se pojavljujemo u javnosti, jer nema potrebe za posebnim eksponiranjem.

Da li je koincidencija to što je bend postajao sve popularniji srazmerno sa slabljenjem Slobodana Miloševića na vlasti?

- Vučko: Sigurno je slučajnost što se to dogodilo sa našom muzikom i vremenom u kojem smo počinjali. Da smo deset godina stariji verovatno bismo sahranili Maršala Tita, ali stvar je u tome što smo se u tom trenutku bavili nekim socijalnim komentar-

DARKWOOD DUB MUZIČKI BEND Autor: Vlada Živanović / 11.09.2009.

“Najlakše je snimiti prvi album” om. Ljudi su u našim pesmama prepoznavali svoju stvarnost, koja nije ništa drugačija od moje stvarnosti, pošto živim i radim ovde. Neko će možda da kaže da smo sada, odnosno posle 2000. godine, izgubili političku oštrinu. Lično smatram da je nikada nismo ni imali, jer nam to nije ni bila tema, a mislim da s druge strane ljudi koji prate naš rad i hronologiju naše muzike imaju jasnu sliku šta želimo da kažemo s kojim albumom i u kom trenutku. Prilično smo zadovoljni nekim tim našim kontekstom, odnosno mestom na sceni.

Da li ste na početku karijere imali predstavu da ćete danas podjednako biti slušani u insotranstvu kao i u Srbiji?

- Miki: Da, to praktično više nije neki kuriozitet da redovno nastupamo u drugim velikim gradovima.

- Vučko: Pored ove karijere koju možemo da vidimo u Srbiji, sviramo dosta u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni, Makedoniji, praktično svim bivšim jugoslovenskim republikama, pa se naša popularnost može nazvati i međunarodnom. Među tim narodima nama je najbolje, naravno, u velikim gradovima kao što su Zagreb, Ljubljana, Skoplje, Sarajevo. Koncerti su tamo redovni već u zadnjih deset godina. Ostali naši međunarodni nastupi su sporadični i uglavnom antiglobalistički orijentisani.

foto: Stanislav Milojković

28 Iako uvek cilja visoko i zna dobro šta želi, a šta ne od muzike i u muzici, našu poznatu pevačicu i gitaristkinju, zapravo bluzerku Anu Popović ne interesuje uspeh po svaku cenu. I pored brojnih internacionalnih priznanja, konstantnih turneja, njoj je privatan život na pravom mestu. Želi mnogo, ali ne želi da bude poput onih muzičara koji usled ubrzanog ritma zaboravljaju na „sitnice koje život znače“.

ANA POPOVIĆ PEVAČICA I GITARISTKINJA Autor: Katarina Sinđelić / 27.08.2010.

“Želim Gremi”

Šta je to u muzici što vas konkretno tera napred?

Kažu uspeh menja. Je l’ vas promenio?

- Taj momenat na bini... Najpre je tu ona strast koju osetite kada vas privuče neki instrument, onda borba kada pokušavaš da se probiješ i to je ono što te tera da ideš dalje kada nastupe neke teške situacije, sledi uvežbavanje benda i sjajan trenutak kada uvidiš da te oni slušaju i razumeju šta tražiš. Ali, sve to je zanemarljivo kada se poredi sa magijom koja se dešava na bini. To je zaista jedan neverovatan momenat, ako bend dobro radi, ako publika zrači energijom onda je i ti njima šalješ nazad. To su trenuci koji se ne dešavaju na svakom koncertu, ali kada se dogode to je bez svake sumnje nešto najlepše na svetu, bar za mene. Strast za nastupom na bini, strast da pružiš najbolji mogući koncert, da iznenadiš nekim novim stvarima... Mnogo godina sam provela radeći to nekako naučeno, razmišljala sam kako izgledam na bini, da li sam lepa, da li se dovoljno smejem. U poslednje vreme ne razmišljam o tome.

Jednostavno me samo obuzme energija.

- Mislim da sam i dalje ta ista osoba. Meni je dalje najbitniji privatan život i da ne propustim te jednostavne stvari. Muzičari mi često kažu da bi voleli da sviraju 250 koncerta godišnje... To nije moj stil života, muzičari i često zaborave da žive normalnim stilom. Treba se truditi da zadržiš te neke uobičajene svakodnevne situacije. Meni je važno da imam vremena za prijatelje, porodicu, da se pojavljujem na rođendanima.

Više puta se desilo da ne bukiram koncert jer baš tada imam važan rođendan, ili se baš tada dešava nešto bitno mojim ljudima. Fantastičan je osećaj da mogu tako da se ponašam, da mogu da uzmem slobodan dan, da provedem vreme sa mojim sinom.

Mnoge vaše kolege tvrde da muzika nije posao i da nema tu vrstu opterećenja, da je to čista strast. Je l’ i vi razmišljate u tom stilu?

- Meni je zanimljivo da na neki način sve ovo posmatram i sa biznis strane. Kada sam počinjala, zaista nisam ni pomišljala da ću doći do tog stadijuma. Na počecima razmišljaš - ja sam muzičarka, ma sviraću i džabe. Lepo je, međutim, kad dosegneš profesionalni nivo i kada su svi oko tebe takvi. To što obezbeđuješ svakom članu benda dobar život upravo onim što radiš, izdavačkoj kući, produkciji festivala je naravno velika odgovornost. Moj bend svira oko 150 koncerta godišnje, ja sam „bos“ i odlučujem o svemu. Ja kad neću da sviram, znači - ne svira se. Profesionalni deo muzike ne mora da bude negativan, to je dobra stvar, jer si na određenom nivou i što je najbitnije sve stvari su u tvojim rukama. Ova muzika koju ja sviram, bluz i džez, možeš da živiš od toga, ali nisi umešan u neke velike produkcije gde te niko ništa ne pita. Kod mene se zna kada hoću da imam odmor, kada hoću slobodan dan, kada hoću da radim malo više, a kada ne.

U karijeri već imate dosta zapaženih momenata. Ipak, šta je to što biste vi lično voleli da vam obeleži karijeru?

- Gremi, definitivno. To bi bilo lepo, ali ne po svaku cenu. Neću da budem neko ko će reći da je sve žrtvovao za posao, muziku. Probaćemo, ako može - može. Ako ne... Šta da se radi.

Planeta je naš podijum I vi ste primer muzičara koji je morao da uspe u inostranstvu da bi u svojoj zemlji bio cenjen. Kako to objašnjavate?

- Nije to slučaj samo u Srbiji. Tako je svuda u svetu. Bendovi iz Los Anđelesa u svom rodnom gradu sviraju u malim klubovima, a gde god odu dalje su velike zvezde. Ista stvar je u Holandiji, gde živim. Mene smatraju i za građanina Amsterdama i ja tamo ne sviram zato što bismo svirali samo male koncerte. Cela planeta je naš podijum, naša bina. Ali, Beograd je emotivno mesto za mene, personalno. Kada ovde sviram, vajb je poseban - istakla je Ana Popović.

foto: Stanislav Milojković

29

BILJANA CINCAREVIĆ SLIKARKA Autor: Katarina Sinđelić / 12.06.2009.

“Čekam da društvo evoluira” Stvaranje slike od autora zahteva da ode u neki drugi univerzum. U koji svet se ti seliš dok slikaš?

- Platno me izaziva, osećam neku napetost i moram da ga savladam. Kad počnem da se borim sa tom belinom, zanesem se, misli mi prolaze i nisam svesna ni prostora ni slike, već sam negde drugde. To je fenomenalan zanos i takav bi trebalo da bude osećaj svakoga ko voli svoj posao. Ukoliko volite ono što radite, neće biti stresova, već ćete puniti baterije kroz posao. Ali najlepše zanimanje je biti umetnik. I zato se kaže da umetnici, slikari dugo žive. Nažalost zbog brojnih obaveza ja sam kampanjski slikar, ali znam da će doći dan kada ću moći da se potpuno posvetim svom pozivu i tada ću slikati svaki dan. Grize me savest što sada nije tako.

Na tvojim slikama heroine su izuzetno lepe devojke, samosvesne, slobodoumne, erotične, inteligentne. Ima li takvih žena u našem društvu?

- Ima ih, i to baš taj profil. Ali, nažalost, oni koji su bezobzirni i drčni su u prvom planu, pa nema prostora da se iskažu superfenomenalne žene. One su sofisticirane i one ne štrče, ne eksponiraju se u ovako primitivnom društvu. Ovde se ne cene prave vrednosti. Žene su vekovima bile inspiracija slikarima, kada se pogleda kroz istoriju umetnosti, vidi se jasno kako se taj ideal menjao, od plavih prozirnih do oblih Venera.

Današnji ideal žene je kreiran 60-ih godina i on je najpre postavljen po gej estetici.

Mršava, dečačke građe, ali sada se to ponovo menja, ona postaje opet femina, sa svim ženskim atributima, intelektualno jaka i ja takve žene slikam.

Takve žene, neretko, zbog slobodnijeg ponašanja društvo etiketira kao nemoralne, promiskuitetne. Zašto je to tako?

- Imam filozofski pristup tome. I za objašnjenje toga moramo da se vratimo mnogo godina unazad. Kroz celu istoriju žena je bila sredstvo, praktično rob. A da bi to prevazišle žene su počele da koriste svoje atribute. Muški svet je to osudio kao nemoral, odmah je bila kurva, prostitutka, žena bez dostojanstva. To je danas ostalo samo u tragovima. Ženi se ne praštaju mnoge stvari. Zašto je to tako?

Mislim da je crkva kriva. Kada je hrišćanstvo uzelo maha, praktično je crkva osudila ženu kao greh samu po sebi. Naše društvo je posebno zaostalo iz razloga što je

hrišćanstvo zloupotrebljeno. U našem društvu nas nisu naučili milosrđu. I sve to je lančano povezano i proizlazi jedno iz drugog. Nisam feministkinja u pravom smislu, feminizam je prevaziđen. Ali se zalažem za žensko dostojanstvo i mislim da je žena superiornije biće od muškarca, zato što je suptilnija i ima više osećanja i tako zna da barata muškarcima, a muškarci znaju samo da barataju sobom. Jednog dana kada društvo dodatno evoluira, sigurno će doći do jednog oblika matrijarhata.

S obzirom na specifičnost tvojih slika, da li su i kupci tvojih radova specifične osobe?

- To su slobodni i moderni ljudi, različitih obrazovanja. Ne može svako u svom stanu da drži moju sliku, mora da bude slobodna osoba, bez obzira na to da li je slika sa naglašenom erotikom ili ne. Moje slike dominiraju prostorom i ne mislim da sam prepotentna kada to kažem. Zrače jakom energijom, Eros je utkan u njih, a on je životna pokretačka energija.

Kritika verske administracije - Spremila sam konceptualnu izložbu koja se bavi kritikom verske administracije.

Mnogi sveštenici se kriju iza Boga i govore o Bibliji a ne pridržavaju se nijednog slova te knjige. Bila sam iziritirana takvim ponašanjem i prosto sam morala da napravim ovu izložbu. Ne pljujem Boga, ne pljujem religiju, vernike, već crkve i one koji se izdaju za ugodne božije poslanike. SPC će biti samo model, a kroz instalacije ću da naglasim i ostale verske organizacije, islam i judaizam. Jedva čekam tu izložbu, baš mi je izazov - ispričala je Biljana Cincarević.

foto: Miroslav Dragojević

30

ZVONIMIR ĐUKIĆ ĐULE MUZIČAR Autor: Sofija Marjanović / 22.03.2014.

“Mlade ljude okružuje more neukusa” Muzika u Srbiji je prolazila kroz razne faze od kada ste vi stupili na muzičku scenu. Kako ste uspeli da istrajete u žanru koji ovde sada nije toliko popularan?

- Naprotiv, ovaj žanr muzike za koji konstatujete da “nije toliko popularan” se jedno izvesno vreme samo mudro primirio i tako sačuvao od površnih pogleda i neukusnih dodira neupućenih. Ako se vratimo u ne tako davnu prošlost, setićemo se da je rok muzika bila najpopularniji i najcenjeniji žanr u bivšoj Jugoslaviji.

Društvene, ekonomske i kulturne okolnosti su se menjale i neosporno je da su nepovoljno uticale na rok muziku, ali ne i na armiju poštovalaca “svetog” gitarskog zvuka. Ipak kad nečemu pristupiš instinktom, potpuno predano i profesionalno onda nema tog kotrljajućeg kamena koji će te dugo saplitati i držati u prašni.

Mnogi smatraju da je situacija sve gora i da za mlade bendove ima sve manje mesta da se probiju na scenu. Po Vašem mišljenju, kako se to može promeniti i popularizovati rok muzika?

- Niko više ne obraća pažnju na potencijal i potrebu mladog čoveka. Ali i taj mladi talentovani čovek danas s jedne strane lakše može da nađe put u moru neukusa koje ga okružuje, pod uslovom da ima kvalitetnu pesmu. Ovde su moralne i kulturne vrednosti opasno posrnule. Kada nam se društvo bude edukovalo, od primarne porodice - pa do čitavog okruženja, tek onda možemo da vidimo kojim instrumentima da recikliramo vrednosti po kojima se nekadašnje kvalitetno društvo i te kako prepoznavalo. Dakle, nije to popularizacija nečeg novog, već samo povraćaj svesti široj javnosti o nečemu što se, kada je reč o rok muzici, smatralo kvalitetom sa ovih prostora. Ali hajde da se više ne vraćamo u prošlost i na priče o tome kako je nekada bilo sve mnogo bolje, hajde da izazov bude korak napred, korak u budućnost.

Mnogima je privuklo pažnju što je glumac Petar Božović glavni akter spota “Anđele, moj brate”. Zašto ste izabrali baš njega i kakvi su Vaši utisci iz saradnje sa njim?

- Gospodin Petar Božović je doajen srpskog glumišta, čovek koji je posebno u jugoslovenskoj kinematografiji ostvario kultne uloge. Uz sve to, njegov buntovni i boemski duh odlično su se uklopili u prikaz pesme ‘’Anđele, moj brate’’. Sa našim dugogodišnjim saradnikom Čupkom došli smo na ideju da je baš on najbolji lik koji će vizuelno biti propovednik toga da je život krug a vreme voz, što je i tematika spota.

Kakvi su Vaši planovi za budućnost, da li su i kada u planu veliki koncerti?

- Retko kad se bavim planiranjem, jer iskreno mislim da je “plan” previše komforna kategorija za ovo vreme u kome živimo i spada u domen nemoguće misije, ali to ne znači da su naši organizacioni tokovi prepušteni stihiji, naprotiv. Jako bi nas obradovalo da sa novim pesmama napravimo turneju po čitavom regionu i ponovo se sretnemo sa starom i novom publikom! Želimo povratni impuls od ljudi, da oslušnemo kako su to oni doživeli novi album, jer tek onda moći ćemo neumereno da uživamo zajedno u kolaču. Takođe, radujemo se našoj prvoj, bendovskoj knjizi, koja bi trebalo da se pojaviti na proleće u izdanju Lagune. Ideja je da izlazak knjige prati i promocija albuma, CD i vinilno LP izdanje. Sve to bi bilo začinjeno novim, trećim po redu video-spotom za pesmu “Prva i poslednja kap”. Videćemo, ko zna, možda nam se realizacija ovih zamisli u vremenu koje je pred nama i posreći.

Osamdesetih su mediji davali šansu - Čitave ‘80-te su bile posebno kreativna decenija, što se može uostalom videti po Nju vejvu u čitavom svetu. Tih 80-ih mediji su davali šansu, društvo je nudilo opcije i prilike i niko od nas se nije nijednog trena premišljao da li da uleti u koštac ili ne, vrtlog nas je sve povukao, a mi smo noć i dan pravili pesme i od jutra do mraka neumorno vežbali po podrumima.

foto: Stanislav Milojković

31 Prvi dugometražni film mlade rediteljke Maje Miloš „Klip“, nakon uspešnog festivalskog života i nekolicine nagrada, te unisone pohvale kritike i publike, sada imaju prilike da gledaju i ovdašnji filmofili. „Klip“ je osvojio nagradu Tigar na Internacionalnom filmskom festivalu u Roterdamu, kao i nagradu holandskih kritičara.

MAJA MILOŠ REDITELJKA FILMA „KLIP“ Autor: Marija Krtinić / 22.04.2012.

“Ljubav u surovim okolnostima”

Otkud ideja za film?

Muzika, seks i droga deo su svakodnevice mladih. Šta je to danas drugačije?

- Ideja da se bavim problemima mladih nastala je nakon što sam na internetu videla određene snimke na kojima tinejdžeri maltretiraju jedni druge, prave divlje žurke, na kojima se opijaju i drogiraju, kao i snimke nekih mnogo mladih devojaka tokom seksa. Shvatila sam da se nešto ozbiljno događa. To me je „zasvrbelo“ i počela sam da istražujem. Meni je bilo važno da pristupim tom problemu na vrlo iskren, otvoren i direktan način. Da ne moralizujem i ne osuđujem. Nakon toga sam počela da radim istraživanje i da razmišljam o samoj priči koja bi nosila film. Primetila sam neke modele ponašanja koje oni kopiraju. Muškarci preuzimaju identitet nekog mačo nasilnika, dok su, s druge strane, devojke pornografski profilisane. Iz toga je nastala priča koja govori o ljubavi i odrastanju. Meni je društveni aspekt bio motiv da počnem da se bavim ovim filmom, i da u okviru nečega što je sirova i surova realnost vidim gde se rađa ljubav i kako se ona manifestuje u takvim okolnostima.

- Mislim da se društvo promenilo u smislu eksplicitnosti u kojoj danas živimo. Sve se zasniva na krupnim novinskim naslovima i obično ne ulazimo u dubinu. To prouzrokuje da mladi komuniciraju na mnogo grublji način. U poređenju sa mojim odrastanjem, koje je bilo tokom rata, mislim da je sada mnogo surovije i teže za mlade da pronađu svoj identitet u takvom okruženju. S druge strane, imamo utisak da smo sve slobodniji, ali smo opet jako konzervativno društvo. I to ne mislim samo na Srbiju. Zato je teško mladima da se pronađu i vide šta ih interesuje.

Koliko je prošlo od ideje do realizacije i ko je sve učestvovao u radu na filmu?

- Od inicijalne ideje do realizacije prošlo je šest godina. Prve dve godina radila sam na scenariju, potom smo još dve godine radili kastinge i istovremeno sam pričala sa više od hiljadu mladih ljudi o njihovim problemima i iskustvima. Kada smo izabrali glumačku ekipu, usledile su duge pripreme. Neka četiri meseca radili smo probe, jer mi je bilo jako važno da se glumci dobro pripreme za snimanje i da mogu da zadrže prirodnost, jer su naturščici. Takođe, pošto film obiluje širokim dijapazonom različitih scena, bilo je jako važno da dobro pronađemo karaktere i da vidimo kako se emocije manifestuju u takvim scenama. Želela sam i da oni ne osuđuju takvo ponašanje, pošto su potpuno različiti od junaka koje igraju. Sve je to bio jedan lagani proces koji je dugo trajao i tokom koga smo se mi dobro upoznali. Onda je usledilo snimanje, pa još godinu dana montiranja... Svakom segmentu rada na filmu posvetila sam dosta vremena, jer sam mislila da je važno da se za jedan realističan film dobro pripremim, kako bi on izgledao gotovo dokumentarno. Godinu dana smo tražili lokacije, izučavali više od 20.000 fotografija sa interneta. Hteli smo da vidimo kako se junaci oblače, ali i gde žive i kakve su te škole.

Film je veoma realističan u svemu, pa i u prikazivanju seksa. Ove scene šokirale su deo javnosti. Koliko je to, u stvari, važan deo priče?

- Htela sam da sve delove filma, uključujući i emocije, seks i nasilje, prikažem vrlo direktno. Mislim da bi bilo vrlo pogrešno da nešto što je osnovni pokretač priče i način komunikacije dva glavna junaka predstavim kao nešto što je loše, pa ne sme da bude vidljivo. Takođe to je nešto što njih najviše interesuje. Da sam pravila film o nuklearnim fizičarima, pokazala bih njihov eksperiment. Ovaj film se bavi ljubavlju dvoje mladih i nekako je to bio potpuno prirodni deo tog filma. Mladi sad imaju utisak da već sve znaju o seksu i da mi ne možemo ništa novo da im pokažemo. Upliv realnosti u to što je njihova zamisao seksa je mnogo snažniji i mnogo dramatičniji nego ranije, kada pornografija nije bila toliko prisutna. To mi je bilo zanimljivo, kako se njihovo iskustvo iz porno filmova, poput grubog seksa, menja zbog realnosti. Ja sam želela da ispričam film iz prvog lica, i da kadriranjem i dramaturgijom naglasim njene emocije. Scene seksa su jako različite tokom filma, zato što je njihov odnos različit.

foto: Miroslav Dragojević

32 Kralj driblinga, nepredvidivi paker, maštoviti šuter i neprevaziđeni zabavljač publike nije voleo taktičke stege, prkosio je autoritetima i plaćao visoku cenu neobuzdanoj naravi, ali je i takav - autentičan u ljubavi prema sportu, lepim ženama, provodu i novcu, ovisan o slavi i divljenju narodnih masa - ušao u anale sa sedam osvojenih titula i pet nacionalnih Kupova u dresu Crvene zvezde, duplom krunom na trenerskoj klupi crveno-belih, 41. nastupom i šest golova za selekciju stare Jugoslavije, s kojom je bio olimpijski šampion, drugi u Evropi i četvrti na svetu.

- Dosta toga dobrog, manje dobrog i lošeg sam napravio u igračkoj i trenerskoj karijeri. Biografi, hroničari i statističari bi možda izabrali druge stvari, ali ja sam najponosniji na tri priznanja. Na mesto u idealnom timu na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962, naslov „Pele zaboravljen pored Šekularca“ u prestižnom Frans fudbalu i novinsku ocenu 11 na skali od 1 do 10 za jedan meč na Mondijalu - počinje priču za naš list druga Zvezdina zvezda.

Mogli ste i više od toga da nije bilo čuvenog napada na sudiju Tumbasa. Da vam je tada bilo ove pameti, da li biste napravili takvu glupost?

- Mladost ludost. Temperamentan, brz, trenutan, osetljiv na nepravdu i poraze, pesnicom sam odreagovao na jednu sudijsku odluku i provokaciju. I uskratio sebe za još veću i dužu karijeru. Nikada nisam bio više stari Šekularac posle 18 meseci u vojsci. Hteo sam da na koristan način prekratim suspenziju, a stradalo mi je zdravlje.

Trebalo je drugima pokazati da su pravila ista za sve, pa su me terali da radim i što moram i što nije trebalo. Ko zna gde bi mi bio kraj da nisam prošao tu muku. Ili da sam tada imao današnje lopte, kopačke, ovakve terene, sredstva za oporavak.... Ni onda mi niko nije smeo na „crtu“, a tek sada bih „lomio kičmu“ čuvarima. I dizao masu na noge. Nemoguće je porediti velikane, jer svako vreme ima svoje heroje.

Nekada su to bili Pele i Maradona, danas je to genijalni Mesi, ali ko zna taj zna. I ima prođu u svakom vremenu.

Buran karakter koštao vas je i titule evropskog i svetskog šampiona sa Zvezdom. Je l’ vam žao što su drugi pokupili „kajmak“ s ekipom koju ste vi napravili i uigrali?

- Ispao sam naivan i glup kada sam poslušao tadašnjeg predsednika Džajića i dozvolio igračima da u Keln povedu supruge i devojke. Shvatio sam to gostovanje kao izlet, da bih kada su stvari krenule po zlu u tom čuvenom revanšu polufinala Kupa UEFA, bes iskalio na nedužnom redaru. Zaradio sam osam mečeva pauze i ostavio sebe bez trenerskog posla u voljenom klubu. Petrović je nastavio tamo gde sam stao, s već uigranim timom i dva nova asa Mihajlovićem i Jugovićem osvojio titulu evropskog i svetskog prvaka. I ušao u istoriju. Nažalost, ni tada ni sada niko ne pominje zasluge javnosti manje poznatih ljudi za uspeh koji verovatno niko nikada

DRAGOSLAV ŠEKULARAC MAJSTOR FUDBALA I DRUGA ZVEZDINA ZVEZDA Autor: Olgica Nikolić / 01.11.2013.

“Volim Zvezdu više nego hleba da jedem, ali ne volim one koji je vode” s ovih prostora neće ponoviti. Moja ideja o skupljanju najvećih talenata s prostora Jugoslavije pod isti krov nikada ne bi zaživela da nije bilo Slepčevića, Begovića i Petrovića, sposobne i uticajne gospode iz uprave koja nam je ispunjavala želje. I mog prethodnika Stankovića. Njima zvezdaši treba da se klanjaju. Kao što Savićević i Stojković nikada ne zaboravljaju šta je Šeki učinio za njih. Obojica su bili majstori, ali dva sveta različita. Piksi uglađen i velika radilica, a Dejo raspojasan i lenj. Nisu se „mirisali“, ali sam ih malo po malo „spojio“. I dan-danas su veliki prijatelji.

Navijači su tada fudbalere slavili kao bogove, a danas ih najstrašnije vređaju, skidaju im kapitenske trake, oduzimaju dresove, šamaraju... Kapirate li vremena koja su došla?

- Ne želim, ne mogu i neću da razumem ili, ne daj bože, pravdam takve stupidarije.

Mene su nosili na rukama, dolazili mi pred kuću i tražili da im držim govore u sitne sate, visili na treninzima da bi videli neki lud dribling, pas, šut ili gol više. A ove mučenike svi napadaju. Kada ih prozivaju i optužuju rođeni trener, uprava i navijači, kako da u strahu ne zaborave i to malo što znaju, čast izuzecima? Nisu oni krivi što su drugi pogrešno procenili da su za Zvezdu. Čudim se onim pametnim vođama „delija“ koje znam da ne mogu da iskontrolišu masu na Severu ili nezadovoljstvo sezonama bez titula preusmere na najodgovornije.

Razumete li današnju, po život opasnu, netrpeljivost između „delija“ i „grobara“?

- Tek to ne mogu da pojmim. Meni su neki od najvećih prijatelja bili iz Partizana.

Jedan Miladinović umeo je da uzme taksi i pređe 400 kilometara samo da bismo popili kafu. „Mast“ smo vadili jedni drugima nedelju dana pre i posle derbija, „tukli“ se na terenu do poslednjeg atoma snage u jedinim duelima koji nikada nisu bili i ne mogu biti namešteni, ali smo se van njega voleli kao braća. I navijači su isto radili. U moje vreme, partizanovci i zvezdaši su zajedno dolazili na stadion. Sedeli jedni pored drugih i posle po kafanama za jednim stolom filozofirali o utakmicama. Nikome nije falila dlaka s glave.

foto: Miroslav Dragojević

33

EMIR HADŽIHAFIZBEGOVIĆ SARAJEVSKI GLUMAC Autor: Marija Krtinić / 22.06.2012.

“Stvari koje odu u ozbiljnu biografiju ne odu u džep” U poslednje vreme ste snimili dosta filmova u Srbiji...

jer se ovdje kulturom pravi ambijent u kome možemo da živimo kao civilizovani ljudi.

- Tako je. Radio sam filmove „Krugovi“ Srdana Golubovića, „Falsifikator“ Gorana Markovića, „Led“ Jelene Bajić. Postoje dva uslova da ja radim u nekom filmu, a to su: da onaj ko radi meni legne i da je priča dobra. Takođe, pripremam se da radim film „Odumiranje“ Dušana Spasojevića, jednog genijalnog scenariste. Bane Trifunović je producent. Film će se kratko raditi u Beogradu, pa se ekipa seli na Zlatibor. Jedna dobra priča o tome šta treba u životu izabrati kao životnu destinaciju - urbani Beograd ili selo, kao iskonsku ambijentalnost u kojoj se čovek takođe može realizirat.

Sa ova četiri filma, ako uzmemo u obzir i „Karaulu“ u kojoj je participirala i srbijanska producentska kuća, penjem se na osam, a „Odumiranje“ će biti moj deveti igrani film u Srbiji.

Šta za vas danas znači uloga Bogoljuba Šaulića i da li mislite da neka predstava može da napravi takav uspeh kao što je napravila „Audicija“?

Kao bivši ministar kulture i sporta Kantona Sarajevo, kako vidite trenutnu situaciju u kulturi i da li mislite da bi se možda učestalijom regionalnom saradnjom mogla prevazići kriza?

- Pre svega, reč saradnja u samoj svojoj leksičkoj determinaciji je nešto afirmativno. U zadnjih nekoliko godina, upravo kultura zacjeljuje teške rane i ožiljke koji su se desili na ovim našim geografijama. Ne moram ja to vama odgovarati kao bivši ministar kulture i sporta Kantona Sarajevo, već kao čovjek koji je unutar tih nekih kulturnih procesa zadnjih 25 godina. Drugo, mislim da mi imamo jednu prednost koja će se samo multiplicirat, a to je da svi govorimo istim jezikom. Imao sam priliku da upoznam bivšeg gradonačelnika Beograda, sada pokojnog Bogdana Bogdanovića, jednog divnog čoveka i vrhunskog intelektualca koji je rekao jednu stvar - koliko god je bila žestoka disolucija Jugoslavije, jezik će biti taj koji će harmonizirati odnose. Ja radim deveti igrani film u Srbiji, i to je normalno, jer ljudi ovde razumeju moje uloge i nije im potreban titl. Niti je potreban titl Mirjani Karanović u Sarajevu, Leonu Lučevu u Beogradu i Glogovcu u Zagrebu. Jezik je najznačajnija komponenta ove geografije.

Ta saradnja ne postoji samo u filmovima, ona je krenula i sa pozorištem. Mi igramo predstavu „Žaba“ u Ateljeu 212, a komad „Čekaonica“ igra se u Kamernom teatru u Sarajevu. Mislim da je kultura nešto što ne poznaje granice. Vjerujem u neku pamet svih tih ljudi koji odlučuju šta se sa kulturom treba desiti, da će spoznati šta se sa tim može uraditi na ovim prostorima. Kultura u zapadnim zemljama nije bitna kao ovdje,

- Kad god prođem pored Doma sindikata, prva asocijacija mi je „Audicija“. Mi smo prodali 120.000 karata u Beogradu sa „Audicijom“ i ja sam na tu predstavu jako ponosan. Glumci iz te predstave su napravili ozbiljne karijere i to je još jedan od pokazatelja da to nije bila petparačka, pučka predstava i neka trećerazredna lakrdijaška komedija koja je punila sale s publikom koja ne zna šta je dobar teatar.

I dan danas je „Audicija“, sada više ne kaseta, već DVD koji se najviše izdaje u Sarajevu, Zagrebu, Beogradu, Skoplju. Napravili smo 2009. 25 godina „Audicije“ na našoj Akademiji (Akademija scenskih umjetnosti u Sarajevu, prim. aut.) odakle smo i krenuli, a kad smo objavili na internetu da ćemo praviti taj događaj, 20.000 ljudi je apliciralo za kartu iz cijele bivše Jugoslavije. Nažalost, to je jedan mali prostor, gde staje 150-200 ljudi, a mogli smo da napunimo Beogradsku arenu ili „Zetru“ u Zagrebu. Ne znam da li bi neko mogao ponoviti taj uspjeh. Odgovor na to pitanje bi mogao biti samo hipoteza. Nama su nudili da ponovo radimo tu predstavu, ali to su neka druga vremena. Možemo se samo ponovo okupljati za obeležavanje 30, 35 i 40 godina, ali za neki rimejk, mislim da je to bespredmetno.

foto: Stefana Savić

34

GORAN ŠUŠLJIK GLUMAC Autor: Aleksandra Ćuk / 16.09.2011.

“Intima na drugačiji način” Koja je vaša priča u vezi sa profesijom glumca. Zašto i kada ste odlučili da se bavite ovim poslom?

za ovaj posao. Mnogo sam naučio i u dramskoj školi, čuvenoj dramskoj sekciji Dimitrija Zekavice pri gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, ali i u vojsci.

- To nešto što te povuče tamo, ostaje i dalje neosvešćeno kod većine. Mi glumci, tokom vremena, pošto se mnogo bavimo psihologijama drugih, bolje znamo da odigramo i osvestimo razne motivacije, ali vlastitu veoma teško. U svakom slučaju, to su dve stvari: jedno je šta te povuče, a drugo je ta profesija do koje ti jednog dana stigneš. Čini mi se da sve počinje krajnje impulsivno. I to nije nedostatak ljubavi koji onda uzrokuje potrebu za viškom pažnje. Teško da to može da se objasni tim jednostavnim receptima, međutim, postoji nešto kod svih nas što je veoma interesantno, a vezano je za stid. Ako ćemo sa psihološke tačke, onda je to nešto što svi mi posedujemo, pa je moguće da je taj način skrivanja i otkrivanja, kroz glumu, svima nama, pa i meni bio potreban....

Čemu vas je naučila vojska i kakav ste bili vojnik?

Raditi suprotno u odnosu na ono što je suštinska intima?

Kad nisi favorit - Moj profesor Vladimir Jeftić je mislio da sam prilično zatvoren i bio sam verovatno.

Koristio je neke metode koje su dosta uspešne, ali koje su mene mnogo pritiskale. Posle je došao drugi profesor i onda sam s njim uz tu veliku želju da rešim problem probio tu zatvorenost i, konačno, bio zadovoljan kad nešto uradim. Ali to je dobro... Kad nisi favorit... priča naš sagovornik

- Upravo tako, možeš u stvari sve ono što je tvoja intima da kažeš i pokažeš na jedan drugi način.

Kada se to dogodilo kod vas?

- Čim su mi dali mogućnost da se toga setim... Od prvog, drugog razreda osnovne škole.

Verovatno sam recitovao i sećam se nekih malih dramskih činova, podele uloga i prve replike „Jao mama, udario me Pera“. Onda dramske sekcije u osnovnoj školi u Subotici.

Tada je to bilo dosta zabavno organizovano, bila su i neka velika takmičenja tako da već uđeš u neki sistem. To se kaže dramska sekcija, ali to nije samo to. Tu postoje i neke tuđe ambicije, potreba da se sa onim što imaš u sebi igraš, ali i da budeš što bolji u tome.

Gde ste vi sticali najdragocenije pouke za poziv kojim se bavite?

- Sjajan deo mog života, koji mi je posle pomogao i u mojoj profesiji, jeste period intenzivnog bavljenja sportom - košarkom. Ta vrsta upornosti, posebno zato što nisam imao baš neke velike predispozicije da postanem sjajan košarkaš. Ali sam to užasno želeo, tako da sam učinio mnogo više, ostajući više godina u tom sportu nego što bi se moglo očekivati. Jedna vrsta upornosti i tvrdoglavosti zapravo je korisna, posebno

- Nečemu što je, recimo, veoma korisno za moj poziv a to je da postoji nešto što moraš da izdržiš, ali ne tiče se fizičkog, niti ograničenja u smislu slobode, nego da pristaneš na nešto što apsolutno nisi ti. Ima to malo veze i sa autoritetom, ali ima veze i sa tim da moraš da si u prostorijama dugo i kontinuirano sa ljudima sa kojima nikad vlastitom željom ne bi mogao da izdržiš. A . Činio sam ono što se mora, ali sam posle izvesnog vremena pronalazio načina da imam te bekspejsove, gde sam lagao, varao, ali sve vreme bih ostavljao utisak da sam u stvari okej.

Drama o propadanju - Čitajući taj tekst osetio sam da je to nešto jako važno. Milena je jako darovit pisac, ali ima jedan deo koji sam osetio kao intimnu inspiraciju. Ima i u ovom, kao i u svim Mileninim tekstovima, bola, humora, strasti, a pri tom je forma jako čudna. Ona nikad ne odlazi ni do tragedije ni do sentimentalne drame. To je drama, kako je Milena i napisala, drama o propadanju jedne porodice, jedne zemlje... - kaže Šušljik.

Dovoljno razloga za dalje Koliko ste puta probali da upišete Akademiju?

- Imao sam niz neuspešnih pokušaja. Prva dva puta sam pokušao u Zagrebu, pa u Novom Sadu, a onda sam uspeo u Beogradu. Mislio sam da su oni u krivu i da ja treba da budem primljen. Uvek nađeš razlog. Ja sam tri puta nalazio dovoljno razloga da probam dalje...

foto: Stanislav Milojković

35

DRAGOLJUB ĐURIČIĆ BUBNJAR Autor: Danijela Jakobi / 11.02.2013.

“Ne postoji univerzalniji jezik od ritma” Odakle uopšte ta ljubav prema bubnjevima, obično su bubnjari deficitarni, klinci se pre odlučuju za gitare...?

- Ja sam kao klinac bio golman u vaterpolu. Mislim da su bubnjari i golmani nekako slična vrsta ljudi. To su ljudi koji retko poentiraju, oni su zadnja odbrana, drže leđa, oni su fundament muzici, fundament solisti i pevaču, tako da je to nekako bilo u sklopu moje ličnosti. Jednostavno nisam imao neku želju da izlazim u prvi plan.

Nedavno ste obeležili 40 godina karijere - kako vam izgleda kad bacite pogled unazad?

- Kad pogledam unazad na sve te godine i kada bih hteo da ispričam šta sam sve za to vreme doživeo, čini mi se da je to trajalo još duže od 40 godina. A sa druge strane, život nažalost vrlo brzo prođe. To je pitanje ugla iz kojeg posmatrate stvari.

Mislim da ne postoji ni jedan veći muzičar sa kojim se ja nisam popeo na binu i to mi ispunjava srce. Mene je rokenrol potpuno opio - to je jedna filozofija življenja, to je nešto što mi je omogućilo da ostvarim apsolutnu slobodu i da fokusiram svu svoju buntovnost. Dakle, ja nisam 2000. godine slučajno bio tamo gde sam bio, to je u opisu mog življenja - zajedno sa narodom u borbi za bolji život. Mislim da je rokenrol jedna od najvećih i najboljih izmišljotina čovečanstva. To nije neka troma frontalna stvar, mišljenje pojedinca kao buntovnika ide kao ledolomac, tako se ide kroz život.

Rokenrol je sloboda, buntovnost, a toga je pomanjkalo u 21. veku.

Sarađivali ste sa brojnim muzičarima i bendovima - koliko su ta iskustva uticala na vas i kako ste znali kada je pravo vreme za promene?

- Ljubav se rađa, ljubav se gaji, a kao prirodan proces ima i svoj kraj. Pitanje je da li sebi priznajete da je taj kraj stigao ili ćete odlučiti da se oslonite na prošlost pa ostanete u tome. Ja sam imao sreću, ali to je ujedno i moj stav i način života - ni sa kim od ljudi sa kojima sam svirao nije došlo do nekog razdora zbog neslaganja, svađe ili slično. Rasejali smo se kao najveći prijatelji, sa svima njima sam zadržao neku bliskost i više ne pričamo o poslovnim i muzičkim temama kad se sretnemo, nego pitamo jedni druge: kako ti je familija? Svi imamo neki svoj put i mislim da meni mozak nije u tome mnogo pomogao, više sam slušao sebe iznutra. Kada sam

posle Zdravka Čolića ‘78. godine bio pozvan da sviram u Ju grupi koja je u svakom smislu bila daleko od onoga što je Čolić bio u tom trenutku, ja sam sa puno radosti svirao takav rok koji nisam nikad do tada. To je bilo kao neka kruna svog truda prvih deset muzičkih godina u mom životu. A onda da ne govorim šta sam sve sa Leb i sol doživeo i kakva sve iskustva imao, jer smo mi tada bili veliki bend a postali ozbiljan bend tek kada smo se rastali - nikada nismo imali novca, ali nas je muzika spajala.

Takođe, moram reći da sam ponosan što sam svirao sa Đorđem Balaševićem jer u jednom trenutku su se podudarile sve te buntovnosti koje su nas spajale tokom prethodnih godina. Zatim, u periodu kada sam svirao sa grupom Kerber, želeo sam da vidim kako to izgleda kada prodaš 500.000 ploča, kako izgleda kada imaš 300 koncerata u kalendarskoj godini. Naravno, bilo je mnogo lepih iskustava i u saradnji sa Lazom Ristovskim, i sa brojnim drugim muzičarima po studijima, ja već više ne znam ni koliko sam albuma snimio do sada... Posle svega toga, kada je krenula moja solo bubnjarska karijera ja sam se u početku prepao kako će izgledati to da neko dođe na nastup da sluša samo bubnjeve. A onda sam doživeo da mi sviramo tri sata a da publika posle toga traži još. To su sve stvari koje su nekako dolazile u svoje vreme, jednostavno kada u nečemu počinje da vam biva dosadno, morate ići dalje, posebno ako je profesija u pitanju, jer ćete inače ući u kolotečinu i biti jako nezadovoljni i nećete nikome doprineti, ni vama ni onome kod koga ste.

foto: Stanislav Milojković

36 Komentari tipa „on je u svakoj čorbi mirođija“, „ima ga svuda, samo što iz frižidera ne iskače“ vrlo često idu uz prljavog inspektora Blažu. Kada sretnete i upoznate Igora Blaževića jasno je da takvi komentari ne povlače i negativan zaključak. Šta više, shvatate da je „čorba“ zapravo ukusnija zbog Blaže i da on nije slučajno tako popularan „začin“.

IGOR BLAŽEVIĆ ŠOUMEN Autor: Katarina Sinđelić / 04.09.2009.

“Krijem se iza inspektora blaže”

Koliko se razlikuju Igor Blažević i prljavi inspektor Blaža?

Kada ste počeli sa grupom Fiskulturno lane šta ste očekivali od budućnosti?

- Kod mene je taj sindrom Petra Pana izgleda znatno izraženiji nego kod drugih koji se bave ovim poslom. Stoga mislim da i privatno ličim na inspektora Blažu, u mnogim stvarima se preklapamo. On je u suštini moja izvanredna zaštita, jer kada se krijete iza jedne takve osobe možete da radite neke stvari na koje ljudi odreaguju samo sa “pa, dobro to je inspektor Blaža”. Privatno kao i svi odlazim redovno u toalet, žena me šalje na pijacu, plaćam telefonske i ostale račune. I to na vreme. Ja sam ustvari pod uticajem penzionera, oni su mi najbliži mentalno. Meni kada stigne račun, ja odmah idem i plaćam. Jer ako se nečega plašim, to je država.

- Odrastanje za vreme Tita je bilo lepo za većinu omladine. Imali smo samo cilj da uživamo. Put pred nama je bio logičan - posle osnovne i srednje škole upisivao si fakultet i onda si se zapošljavao. U međuvremenu završite vojsku i onda se oženite i rađate decu i čekate penziju. Sve ono što se dešavalo devedesetih meni je kao i većini ljudi poremetilo taj sled događaja. Ipak, krenuo sam nekim normalnim putem.

Međutim, u tim preokretima sam shvatio da ja od mog posla neću moći da živim. I tada sam doneo sudbonosnu odluku – biću slobodni umetnik. To je bila velika odluka za mene, a mala za moju familiju.

Smeta li vam što vas javnost zbog tog vašeg neposrednog pristupa često uzima „zdravo za gotovo“?

Znači, ostali ste dosledni sebi?

- Mislim da je to moja najbolja strana. Mogu da kažem ono što mislim, a da mi to niko ne uzme za zlo. Volim da me gledaju kao veliko dete, kao lika koji je na nivou klinca od 16 godina. Ljude koji dozvole da dete u njima odraste viđam svaki dan na raznim poslovima. Njih je jako teško nasmejati, jako teško oraspoložiti. Kada sa takvim likovima komunicirate uvidite da su stariji nego što zapravo jesu.

- Ja sam od onih ljudi koji uživaju u svakom poslu. I u Saveznom izvršnom veću sam uživao u svom poslu. Imao sam pristojnu platu. Radio sam u računarskom centru, sa kompjuterima, a dan danas znam samo za dugmiće „enter“, i „escape“, i kako beše ono treće. A, da, da „space“. To je jako bitno dugme i njega koristim kada sam na bini. Ranije sam na nastupima sa pivom pravio atmosferu sebi, a poslednjih godina to mi nije potrebno jer ubacim čudno dugme „space“ i napravim sjajnu atmosferu.

Humor i vi kao da ne možete jedno bez drugog. Šta mislite zašto se on tako slabo prima u Srbiji?

Spomenuli ste devedesete i njihov uticaj na naše živote. Imate li utisak da se u Beograd vratio taj loš fazon?

- Humor je ovde zapostavljana kategorija. Nije lako biti zabavljač. U stvari to kod nas i ne postoji, a mene je uvek zanimalo. Ja sam odrastao gledajući vrhunske zabavljače, što naše, što strane. Mnogi od njih su počeli karijere u klubovima, tako što stanu na binu i pokušaju da animiraju nekih 50-60 ljudi. I ja sam zapravo tako počeo, ’91 - ’92 godine. Između pesama na nastupima sam pričao viceve i želeo da dovedem posetioce u stanje smeha. Nije lako naterati ljude na smeh, pogotovo ako sede.

Lakše je kad stoje jer krv brže dolazi do mozga. Uveren sam da je tako. Ako je to neka satisfakcija, ljudi koji se bave humorom u Srbiji veoma su voljeni.

- Ljudi sa širokim glavama i debelim vratovima su zauzeli svoje pozicije i oni su sastavni deo grada. Možete ići na mesta na kojima ih nikada nećete sresti na mesta u koja oni nikada neće ući. Morate imati mapu kretanja kroz grad. Ja sam je napravio pre par godina i to je specifična vrsta lavirinta u kojem se samo ja krećem i u kojem ne mogu da se izgubim.

foto: Stanislav Milojković

37 Rođen u gradiću Viksburgu (Misisipi, SAD), Teri Evans je bio predodređen da zasvira delta bluz. Kao dečak, pevao je gospel u crkvenom horu. Sredinom šezdesetih preselio se u Los Anđeles i započeo karijeru soul pevača u grupi The Knights. Potom upoznaje Bobija Kinga, s kojim postaje veliki prijatelj i saradnik na dva albuma.

Preko Kinga upoznaje legendarnog Raja Kudera, koji ih je 1976. godine angažovao kao pevače na njegovom albumu „Chiken Skin Music“. Saundtrekom za film Voltera Hila „Raskršće“ iz 1986. godine, Evans i King stiču slavu kao Kuderovi pevači. Evans je kasnije sarađivao i sa Džon Li Hukerom, Džonom Fogertijem i drugim velikanima bluza. Devedesetih započinje njegova solo karijera, a poslednji album „Anthology“ je upravo objavljen. U Beograd je ponovo došao zbog sinoćnjeg koncerta u Domu omladine, u okviru Blues Stock festivala.

Vaš album „Anthology“ je objavljen 1. septembra. Možete li nam reći nešto o njemu?

- Ja sam za taj album zapravo napravio izbor pesama koje sam već ranije tokom karijere snimio. Ali tokom godina, dok smo izvodili ove pesme uživo, postepeno smo razvijali novu vrstu muzičkog pristupa tim pesmama, tako da one sada drugačije zvuče. To se ljudima na koncertima dopalo, tako da sam odlučio da napravim ovaj „Anthology“ album. U pitanju je „Anthology“ broj jedan, a nadam se da će ih vremenom biti još.

Kada je u pitanju snimanje albuma, šta vam je draže - analogija ili digitalni studio?

- Ja i dalje više volim analogiju jer na taj način imam više mogućnosti da u snimku sačuvam onaj duh muzike koji se oseća dok se ona uživo svira, dok se, nasuprot tome, u digitalnom procesu snimanja i produciranja albuma nekako izgubi toplina muzike. Volim taj tradicionalni način rada u studiju, ali kako se stvari vremenom menjaju moramo se i mi menjati i prilagoditi se tom toku stvari. Današnje vreme je vreme kompjutera i to je neminovno, ali ja ipak ostajem vezan za analogni zvuk.

Kada ste bili dete pevali ste u crkvenom horu i roditelji vam nisu dozvoljavali da slušate bluz i rokenrol. Kako se razvila vaša ljubav prema bluzu?

- To je bio najveći izazov za mene u to vreme - iskrasti se da slušam ono što su moji roditelji nazivali „sekularna muzika“. Prvo bismo išli u crkvu i pevali gospel, a zatim bi zbrisali da slušamo rokenrol i bluz. Naravno, morali smo da se trudimo

TERI EVANS BLUZ MUZIČAR Autor: Danijela Jakobi / 21.10.2011.

“Ostajem u bluzu do kraja” da naši roditelji to ne saznaju jer bi nas kaznili, ali srećom nisu nas nikada uhvatili.

Kada sam postao dovoljno star da sam odlučujem, kada sam imao svoj stan, mogao sam da slušam ono što sam želeo. Oduvek me je privlačio bluz, ali tek kada sam se osamostalio mogao sam nesmetano da se posvetim toj vrsti muzike i tada je zapravo sve i počelo.

Tokom sedamdesetih ste pevali sa Bobi Kingom i čuvenim Raj Kuderom. Kažite nam nešto o toj saradnji?

- Bobi Kinga sam upoznao kada sam se iz Misisipija preselio u Los Anđeles, gde smo kao duet pevali po klubovima. Kuderu je bio potreban neko ko bi mu pevao prateće vokale i Bobi je predložio mene. Kada smo se te 1976. godine Raj Kuder i ja upoznali i počeli da sarađujemo, to je za mene bila kao grudva koja je pokrenula snežnu lavinu - zajedno smo imali mnogo koncerata, išli na turneje po Evropi, Japanu, Australiji, Americi, snimali ploče... Raj i ja smo tada bili veoma bliski, a taj odnos i dalje traje iako više ne sviramo zajedno. Nedavno sam proveo pet dana sa njim, nastupali smo u San Francisku, u Great American Music Hall-u, a to je mesto gde je sve počelo 1976. godine - svirali smo na tom istom mestu i snimili ploču „Show Time“, a sada smo se ponovo našli tu nakon svih ovih godina i bilo je fantastično, odličan koncert.

Pevali ste na saundtreku za legendarni Volter Hilov film „Crossroads“, koliko vam je to značilo?

- U vreme kada je film sniman, nije bio toliko značajan film sam po sebi, nego saundtrek i pesme koje su tada snimljene. Tokom godina i filmu je rasla popularnost, a muzika je bila izvanredna. To je bilo veoma zanimljivo iskustvo za mene - raditi na filmskoj muzici sa Raj Kuderom. Pevao sam prvu pesmu na početku filma, moj vokal se čuje tokom scene kada Robert Džonson ulazi i okreće leđa ka zidu. Mislim da bi možda bilo dobro napraviti neki rimejk.

foto: Miroslav Dragojević

38 Knjiga „Električna zastava“ rok novinara Žikice Simića nedavno je doživela novo, dopunjeno izdanje. O „herojima, skitnicama, odmetnicima i desperadosima“ rokenrola koji stanuju u ovoj knjizi, razgovarali smo sa autorom Žikicom Simićem.

U predgovoru parafrazirate Elvisa Kostela - „pisati o muzici isto je kao i plesati o arhitekturi“. Šta vas je navelo da baš te reči izaberete da artikulišete vlastite misli o rokenrolu?

- Ja nisam čovek koji voli da piše. U gimnaziji profesorke nisu volele moje sastave.

Ja sam zapravo radijski čovek. Počeo sam da vodim emisiju „Tajanstveni voz“ i da pričam priče koje nisu bile uobičajene u takvim emisijama. Onda su to čuli Dragan Ambrozić i Robert Nemeček i zvali me da pišem. Ja sam bio zapanjen, nisam se nikada bavio time, niti to volim. Oni mi kažu – piši to što pričaš u emisiji. I tako sam počeo da pišem. I onda se dešava jedna vrlo interesantna stvar. Kada sednem da pišem, osećam se kao da to radi neki drugi čovek. Promeni mi se rečnik, sintaksa. I, sa druge strane, pisanje mi pokrene čitav niz asocijacija, uspomena i onda mi bude zanimljivo da te asocijacije pretočim u rečenice.

Pišući o Van Morisonu, govorite o njegovom izrazito demistifikatorskom odnosu prema muzici. Sa druge strane, vaše pisanje je antivanmorisonsko tj. vas mit u rokenrolu najviše zanima. Kako biste ocenili, kolika je važnost muzike, a kolika mita?

- Ja verujem da je u rok muzici ipak onako kao što je rekao onaj tip iz grupe Cheap Trick - dakle, pesma je kraj. Ali meni je važna i ta mitologija koja se u rokenrolu implicitno naslućuje. Ono što čovek može intuitivno da nadogradi na tu muziku, to je najzanimljivije. Za mene je jedna pesma dobra onoliko koliko u mom unutrašnjem svetu pokrene slika i koliko se od svega toga stvori neka uzbudljiva priča. Iz mog ugla, rok muzika je jedna vrsta jezika koja mi je omogućila da na iskren, autentičan način uspostavim dijalog sa samim sobom i svetom oko sebe.

U jednom intervjuu navodili ste svoje omiljene pesme i tu se – iznenađujuće, s obzirom na to da se uglavnom bavite anglofonim rokenrolom – pojavljuju i pesme „Odlazak u noć“ grupe Azra, kao i „Jutro će promijeniti sve“ u izvođenju Indexa/Džimija Stanića. Kakvo mesto u vašoj privatnoj mitologiji zauzima rokenrol nastao na jeziku našeg podneblja?

ŽIKICA SIMIĆ ROK KRITIČAR Autor: Bojan Marjanović / 02.03.2013.

“Pesma je kraj” - Za mene je rok uvek bio nešto što je negde tamo sa druge strane granice, što je lepo baš zato što nije tako lako dostupno. Naravno, išao sam na koncerte.

Na Siluetama u Kragujevcu bila je pomama kao kada Rolling Stones sviraju u Birmingemu. Ali, nekako sa našom muzikom nisam uspostavio pravi kontakt, nedostajala mi je neka vrsta mitologije, neka vrsta ekskluzivnosti. Međutim, Džoni Štulić je neviđeni pesnik. Ima tekstove kvaliteta Boba Dilana. I to njegovo neobično pevanje! Prvi put kada sam čuo Azru, nije mi bilo jasno šta je ovo, kako ovaj čovek peva. Ali kada sam prvi put čuo „Odlazak u noć“, rekao sam – pa, ovo je kao Bob Dilan, prava stvar! A, pokojni Dušan Prelević je rekao u jednom intervjuu da je „Jutro će promijeniti sve“ najbolja pesma sa ovih prostora. I ja se potpuno slažem sa njim. Veliki sam fan Partibrejkersa. Smatram da je Anton svetski gitarista, svira kao Kit Ričards, drži ceo bend, ima neku magiju koja je potpuno autentična i nepatvorena.

foto: Stanislav Milojković

39 U čudesan svet „Technotise Edit i ja“ uveo nas je Aleksa Gajić (autor-strip crtač), poveo nas je u avanturu i fantaziju, u drugačiji Beograd, u budućnost, u 2074. godinu. Iako se film ne može pohvaliti „izvanrednom“ posetom, Gajić je ipak stekao fanove koji uveliko traže „još“. Toga „još“ bi sigurno bilo u tom budućem Beogradu, ali u ovom današnjem je pitanje.

Da li vas je Edit potpuno uvukla u svet animacije i naterala da napustite strip?

- Mora da se podeliš. Ako želiš baš da se baviš sa nečim tačno određenim i da to bude uspešno, onda tome moraš da se daš maksimalno. Ispred mene je opet neka raskrsnica, kao što je bilo pre tri godine kada sam počeo da radim film „Edit i ja“, da li da ostanem ovde ili da se vratim stripu. Upravo se zatvara konkurs za dodelu sredstava za nove dugometražne filmove i ja sam konkurisao, ako ova država misli da joj treba novi dugometražni animirani film, ja sam onda rad da se ubacim u novu avanturu, ako ne, eto mene nazad u stripu.

Kako je izgledao vaš put do „Edit i ja“, tog prvog srpskog dugometražnog animiranog filma, kako se često naglašava?

- Mislim da 85% ljudi koji krenu da se bave stripom ne dočekaju nikad da žive od toga. Postoji period kada autor primeti da su kvalitativni pomaci sve manji i manji, a prolazi sve više i više vremena, dolaze problemi sa finansijama i tada mnogo njih otpada. Obično kažem mladim autorima „ljudi, nemojte da budete lenji, zamislite da studirate medicinu ili elektrotehniku, zamislite koliko biste morali da učite“. Ako hoćete da budete strip crtač, crtajte bar dve strane nedeljno, pa to nije ništa. Meni to nikada nije predstavljalo neki napor.

Postati uspešan strip crtač je san koji nije lako dosanjati u Srbiji. Da li ste zbog toga i na trenutak razmišljali da odustanete od svega?

- Da, tokom srednje škole, kada sam upisao srednju elektrotehničku. Ali zahvalan sam na tom iskustvu, jer sam shvatio šta ne želim, tako da mi je bilo lako da shvatim šta hoću. Kad sam upisao akademiju poput nekog ružnog pačeta razvio sam se u labuda i našao sam se među svojima. Ubrzo su krenuli prvi poslovi, već na trećoj godini počeo sam da radim kao ilustrator za Politikin zabavnik i malo po malo stigao sam do 1998. kada sam uradio svoj prvi ozbiljni strip kao diplomski rad. To sam uzeo pod ruku, otišao u Pariz i obilazio sam izdavačke kuće. Nije sve išlo glatko, ali našao sam mesto za sebe.

ALEKSA GAJIĆ AUTOR PRVOG SRPSKOG DUGOMETRAŽNOG ANIMIRANOG FILMA Autor: Katarina Sinđelić / 16.10.2009.

“Edit me je navukla na animaciju” Odmah posle premijere filma „Edit i ja“ javnost je počela da niže epitete uz vaše ime - najbolji, najistaknutiji, talentovani strip crtač i autor. Kako se odnosite prema takvom „kićenju“?

- To su razmišljanja koja „duvaju“ ego iz kojih bih ja da se što pre izvučem ako je moguće. To je bilo i sa stripovima, dva-tri puta godišnje sam odlazio u Francusku, na festivale. Deset meseci godišnje sedim u nekoj sobici, tu su mi skice, dokumentacija, scenario, figurice i sve što mi je potrebno. I onda iz tog sveta odeš na neki sajam i vidiš još sto ljudi poput tebe, tu počinju ugovori sa izdavačem, neko je dobio plakat, neko ima dugačak red za potpisivanje ispred sebe, neko ima samo dvoje ljudi, nekoga tapšu po ramenu, nekoga niko ne primećuje. I to su baš udarci na ego i vidiš da to nije nikakva umetnost, to je posao, pa tamo neko broji keš. Tako mu dođe i ovo sa Edit, svi te tapšu, divo, krasno, a u bioskopu loše ide. Ajd podebljaj po marketingu, to su razmišljanja koja te grubo spuštaju na zemlju.

foto: Miroslav Dragojević

40 Revidirani rukopis romana Ivana Ivanjija “Konstantin” (izdavač Laguna) nedavno je doživeo drugo izdanje. Ovaj životopis rimskog imperatora koga su mnogi smatrali za hrišćanskog apostola ponovo je, ne samo zbog jubileja, privukao pažnju javnosti. Pored romana “Dioklecijan” i “Julijan”, on spada u opus magnum Ivana Ivanjija jer verodostojno i uverljivo oživljava vreme i okolnosti u kojima se u Rimskom carstvu širila i ustoličila nova religija Hristovih sledbenika.

Ivanjijev lični život nije manje zanimljiv od životnih priča njegovih junaka. Njegovi roditelji, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine, a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen u martu 1944. godine, posle čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald do aprila 1945. godine. Sve to bio je povod za razgovor sa njim i njegovom suprugom u restoranu “Pomodoro”.

Kako izgleda kada ste obeleženi činjenicom da ste preživeli Holokaust?

IVAN IVANJI KNJIŽEVNIK I PREVODILAC Autor: Vladimir Matković / 09.11.2013.

“Kroz pisanje sam se oslobodio” nije lud da železničku kartu kupi na hebrejskom” i zalaže se za nemački. Sad ja kažem, kad bi se Hercl probudio u Izraelu, mogao bi da kupi železničku kartu na ivritu, ali prvo bi morao da ga nauči. Dobro, teme Izraela ili Kosova su komplikovane, gde sam ja, kako bi većinski narodi rekli, na pogrešnoj strani.

Budući da živite između Srbije, Austrije i Nemačke, koliko je multikulturalnost u Nemačkoj prisutna? Ima kritičara koji tvrde da je doživela poraz.

- Rekli ste “obeležen”. To je teška reč. Ja sam pomalo frojdijanac koji misli da se toga treba osloboditi. Mislim da sam se kroz pisanje potpuno oslobodio. Ima literature u kojoj se navodi da se traume ispoljavaju tek u drugoj ili trećoj generaciji. Moj sin mi kaže: ‘Ti si preživeo i ostao normalan, mi smo normalni.’ Bilo, pa prošlo. Ne znam.

Ponekad ne znam šta sam doživeo, a šta sam pročitao. Moram da se držim onih malobrojnih dokumenata koje imam o tome, da proverim kad je šta bilo. Ima tu još jedan problem. Nemci su recimo bili savršeno precizni i imam dokumentaciju u kom sam logoru kada bio, ali ipak sa greškama. Tako će u dokumente ući da sam rođen 1927, a ne 1929. godine. Moguće je da sam i slagao da bih ispao stariji, ali ja se toga ne sećam.

- Multikulturalnost je veoma prisutna. Za te kritičare nisam čuo. Novu vladu još nemamo. U prošloj vladi potpredsednik vlade i ministar ekonomije bio je rođeni Vijetnamac koji tako i izgleda. Šef frakcije Zelnih bio je Turčin. I u jednoj i u drugoj i u trećoj partiji ima političara koji su predstavnici Nemaca sa drugim nacionalnim poreklom, kako oni kažu. U Nemačkoj kao i u Austriji bitno je da ste državljanin te zemlje.

Šta sa glasovima onih koji tvrde da su “neki Jevreji od Holokausta napravili marketing”?

- Neosporno je obeležio ne samo jedan deo naših života nego drugu polovinu dvadesetog veka. Za mene je danas velika privilegija to što sam ga poznavao i što sam za njega ponekad mogao da radim. To što danas pišu gluposti, to ni pas s maslom ne bi pojeo, na to samo treba slegnuti ramenima. Ima i ozbiljnih knjiga o njemu. Zaboravljene su recimo njegove “Skice za autobiografiju”. Zaboravljeno je i to da je četiri dana pred smrt po jedan sat dnevno govorio u kameru o svom životu i to nije bilo dovoljno. Na snimku se vidi samo on kako puši tompus i priča. Prema tome, to će sve sa istorijske perspektive doći u red. Volim da citiram Radeta Šerbedžiju, koji kaže “Ko ne zna kako je dobro živeo u vreme Tita, tome ja ne mogu pomognem”.

- Za neke on to, naravno, jeste. Ima profesionalnih Jevreja koji žive na račun Holokausta i pišu. Ne mogu da se setim imena nekog američkog autora koji je jurcao po Nemačkoj i svuda bio primljen, a onda je sve ogovarao i sve pisao naopačke.

Ali, i tu čovek mora da slegne ramenima. Ako smo za slobodu izjašnjavanja, svako može da napiše koje god gluposti hoće. Ja navijam za Palestince jer ne moraju svi Jevreji da navijaju za ovakav Izrael. Ako ste pročitali Teodora Hercla, on nije to tako zamišljao. Dobio sam jednom davno pismo od Jad Vašema na hebrejskom. Poslao sam to svojoj rođaci Ani Šomlo u Izrael da mi prevede. Ona je to uradila, a ja sam Jad Vašemu odgovorio na nemačkom i rekao: “Nemojte se čudite što vam odgovaram na nemačkom jer gospodin koji je izmislio vašu državu nije znao ivrit i pisao je na nemačkom.” Čak Hercl ima jednu rečenicu koju rado citiram. On priča o toj državi koja će nastati i kaže: “Problem je jezik, pa niko od nas ne zna hebrejski, niko valjda

Preko dve decenije radili ste kao prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu.

Danas ga jedni nipodaštavaju, drugi hvale. Kako je bilo raditi sa osobom koja je obeležila jedan deo naših života?

foto: Stanislav Milojković

41 Otpadnički hip-hop sa crno-humornim temama pretvorili su Vladana Aksentijevića, tačnije Ajs Nigrutina u neku vrstu uličnog super anti-heroja. On, međutim, za razliku od klasičnih super heroja ne menja odelo, niti je taj preobražaj iz Vladana u Ajs Nigrutina vidljiv i radikalan. Razlike između njih dvojice i pored toga postoje, a pogotovo onda kada se Ajs malo zanese...

- Vladan je sličan Ajs Nigrutinu, a razlikuju se u tome što Ajs voli malo više da priča o nečemu što u stvari i ne radi. To je preuveličavanje nekih stvari da bi bilo zanimljivo za slušanje, jer bilo bi dosadno da obično pričam o običnim stvarima.

Ajs Nigrutin je u stvari malo pojačana verzija Vladana Aksentijevića. Ajs Nigurin nastupa i zarađuje, a Vladan ne radi ništa u svojoj struci automehaničara i zbog toga sam više ovaj prvi. Ali, nisam ja glumac. Ne razmišljam, niti planiram kako ću da se ponašam - danas ću u nekoj emisiji reći ovo, a potom u intervjuu ću uraditi ono. Govorim sve što bih i inače rekao, ne ponašam se u skladu sa nekim scenarijom, kao da bih ispao Ajs Nigrutin, a ne Vladan. Ja sam uvek isti, bez obzira na godišnje doba. Nisam u fazonu kao lud sam, pa odem kući i pijem sokić i kiselu vodu - objašnjava Vladan Aksentijević.

Domaća javnost vas doživljava na dva potpuno suprotna načina. Za jedne je vaš rad vulgaran, drugi pak smatraju da ste najtalentovanija i najautentičnija pojava na muzičkoj sceni posle Ramba Amdeusa. Gde ste vi između te dve krajnosti?

- Verovatno negde između. Kada neko kaže da sam vulgran, ja to ne razumem.

Danas svi psuju i to radim koliko i baba u prodavnici, koliko i svaki normalan čovek. To što ja spominjem marihuanu i pivo, pa ne vidim u čemu je problem. I narodnjaci pevaju o vinu, kafani, pijanstvu. Rambo Amdeus je svakako uticao na mene, podsvesno. Takođe i Disciplin A Kitschme, njih i danas obožavam, tu je bio i Badvajzer. Pre neki dan sam gostovao u jednoj emisiji i voditelji su u polušali konstatovali da su se uplašili da će im posle mene ukinuti emisiju. Pa ja sam normalno došao i odgovarao na pitanja. Ne glupiram se tamo gde nije ni vreme ni mesto. Iznenadili su se što sa mnom može da se vodi normalan razgovor.

Da li je moguće posle izlaska iz ananimnosti biti onaj isti od ranije?

- Veoma je teško. Prvo zato što su ljudi navikli na prvi i drugi album, a ja ne mogu o tome više da pričam, jer to nije život niti fazon koji smo furali onda. Sada imamo svoj studio, vozim i auto. Nisu to više tekstovi iz 43, o devojkama iz busa koje idu na Adu. Prolazi vreme i sve drugačije ide.

VLADAN AKSENTIJEVIĆ AJS NIGRUTIN Autor: Katarina Sinđelić / 29.01.2010.

“Teško je ostati svoj” Uprkos tome što ostavljate utisak neozbiljne osobe, iza vas je neosporno ozbiljan rad - tri solo albuma, tri albuma sa sastavom Bad Copy i po jedan sa Bwanom i 43zla.

- Ništa drugo nisam ni radio. Ali nema dugoričnih planova. To je besmisleno, jer ovde ne znaš šta će sutra da bude i da li ćete ljudi uopšte slušati prekosutra, naredne dve ili tri godine. Naravno, stalno moraš da snimaš neke novitete, pa ne može uvek jedno te isto. U stvari, može, ali ćeš da dosadiš ljudima. Mnogo muzičara se furaju na te stare pesme. A može se biti svež. Ne znam sad da li treba pratiti svetske trendove ili to što forsira MTV - isključivo spotove u koje je uloženo brdo para i da furaš neku umetnost, kao oni su svi umetnici... ne znam. A to što svi skidaju Darkwood Dub, nema veze. Pogledaj samo onu Jelen listu, svaki drugi bend liči na njih.

foto: Stanislav Milojković

42

ALEKSANDAR STOJKOVIĆ PESNIK I MUZIČAR, FRONTMEN BENDA GORIBOR Autor: Danijela Jakobi / 03.06.2011.

“Poezija je hvatanje posebnog momenta, opasna je greška prići joj zanatski” Pored muzike baviš se i pisanjem, kako ove dve vrste umetničkog izražavanja koegzistiraju kod tebe i kako se odvija stvaralački proces u bendu - prvo muzika pa tekst, obrnuto, ili je to neka vrsta simbioze?

- Knjiga mi je došla do drugog tiraža, a to je, s obzirom na situaciju kod nas, već uspeh. Ono što ne ode na album i muziku, ode u knjigu. Dobro je da neke stvari koje funkcionišu uz muziku, funkcionišu i bez muzike. Uvek nešto raduckam kod kuće, imam na primer par stihova koji legnu na neku temicu, pa se to razradi dalje.

Nekad se desi da izađe sve odjednom, a nekad se vratim i na neke stare ideje pa sklapam dalje. Nema pravila da li ide prvo tekst ili muzika, može se desiti i da prvo nastane neka melodija pa se uz nju uklapa tekst. Nikada se ne opterećujem time, uvek imam tonu nekakvih skica koje se mogu iskoristiti za nešto. Naravno, nekad naiđe i period kreativnog zastoja, ali tu se ne može ništa na silu. Za poeziju je opasna greška ako joj se prilazi zanatski, to bi trebalo da bude hvatanje nekog posebnog momenta i ne treba praviti neku racionalizaciju po svaku cenu. Kada mi reči ne idu, bavim se muzikom i obrnuto, a kada mi ne idu ni muzika ni reči, onda ne radim ništa, samo bez panike.

Pomalo je čudan taj vaš put od Bora, preko Hrvatske pa do Beograda, zašto je došlo do te obilaznice?

- Ta naša priča jeste specifična. Zdenko Franjić, vlasnik nezavisne izdavačke kuće „Slušaj najglasnije“, počeo je da objavljuje 2006-2007. godine kada se to pojavljivalo na internetu. Tu i tamo je izlazila poneka recenzija, zatim kompilacija „Bombardiranje Njujorka“, a za nas je zapravo presudna bila svirka u Puli 2007. godine, posle koje kreće cela naša priča. Tada se konačno desilo sve ono na šta smo čekali 15 godina, usledio je festival za festivalom, svirali smo na istoj bini na kojoj i Džon Spenser, to je bilo super. Nekako su se sklopile kockice, tu je bila neka ekipa koja ima autoritet u muzičkom svetu, izašao je veliki članak o nama u Jutarnjem listu. Na tom festivalu nismo pobedili, ali su nam obećali koncert u Zagrebu, gde smo i imali prvu celovečernju svirku i sve je krenulo.

Da li u Hrvatskoj bendovi imaju bolju medijsku podršku nego kod nas?

- Oni definitivno imaju više muzičkih portala, mnogo su aktivniji i prate dešavanja.

Mi imamo samo Popboks, ali nažalost ako se to ugasi ostaćemo bez ičega. Živeo sam dve godine u Zagrebu i pratio sve to - osim što najavljuju svirke, redovno imaju i izveštaje sa koncerata. Kada smo mi svirali, dan ili dva kasnije su ljudi pisali o tome, dok je kod nas to ređe slučaj.

Da li će publika na beogradskom koncertu 9. juna moći da čuje pesme sa novog albuma?

- Ta svirka je prvo trebalo da bude u Living room-u, ali bolje je što nije. Prostor je dobar, ali je na našem poslednjem koncertu tamo bila tolika gužva i tako nesnosno toplo i zagušljivo, da sam ja posle toga bio dve nedelje bolestan. Zato smo se ipak odlučili za drugi prostor. Naravno sviraćemo i nove pesme, možda sedam-osam.

Za live nastup uvek probiramo pesme, treba naći neku zlatnu sredinu, brzo-sporo, a mi imamo puno pesama koje su u nekom mid-tempu, koje su mantrične, tako da posle tri-četiri takve treba preseći sa nekom bržom na primer. Nadam se da ćemo do jeseni potpuno završiti i ostale, tako da ćemo ukupno imati 16 pesama, što znači dupli album.

foto: Miroslav Dragojević

43 Jedna od najpoznatijih televizijskih voditeljki, Marija Kilibarda, privlači pažnju gde god da se pojavi, a koliko se priča o njenoj harizmi i lepoti, toliko je i visina nezaobilazna tema. Kada se pojavila u restoranu „Pomodoro“ prvo što smo zapazili je da nije toliko visoka kao što se neretko potencira, pa je, logično, sledio i njen stav o tome.

- Mnogo su mi dosadile priče na tu temu. Imam 182 centimetra i osećam se sjajno, nemam komplekse, jer da je tako, nikad se ne bih popela na štikle što inače stalno radim. Veliki broj javnih ličnosti je dosta niži od mene pa se zato čini da sam ja džin, ali nije tako. Uživam u svojoj koži - započinje priču Kilibarda, trenutno najaktuelnija zbog humanitarne emisije „Tvoje lice zvuči poznato“.

Već 13 godina se bavite medijskim poslom, kako je izgledao Vaš put ka vrhu?

- Upisala sam Fakultet političkih nauka, smer socijalni rad, nisam imala prođu na žurnalistici, jer sam završila srednju medicinsku. Međutim, taj smer me nije zanimao, predmeti nisu bili inspirativni za ono čemu sam težila, već sam htela po svaku cenu da se domognem žurnalistike. Počela sam da radim ubrzo, već 13 godina se bavim ovim poslom bez predaha i nikada ničeg nisam morala da se odričem. Moj prvi angažman je bio u pres-službi pokojnog Zorana Đinđića, ali je svemu tome prethodilo višemesečno nazovimo „udvaranje“ šefu pres-službe.

Ja sam počela u službi za članstvo, a pres mi je bio cilj, pa sam stalno ostajala prekovremeno, sređivala video-dokumentaciju, zakazivala konferencije za medije, pisala saopštenja i tako izborila svoje mesto. Svaka dodatna snaga se cenila, jer je bilo nezgodno vreme.

Iz strogog, informativnog angažmana postali ste jedna od najpoznatijih voditeljki zabavnih emisija u Srbiji. Koliko Vam je teško pala ta promena?

- Treći kanal je najlepši period moje karijere, tu sam počela da radim ubrzo posle pres-službe Zorana Đinđića. Radila sam za smešne pare, nekada ih je bilo nekada ne, ali sam se sjajno osećala. Bačena sam u vatru, imala sam malo vremena da se snađem, naučim televizijske termine... Svakodnevno smo imali sedam ili osam priloga, obuhvatali smo sve teme, modu, film, izlaske, pozorište i to je priličilo mojim godina. Kada se Treći kanal ugasio, postala sam deo ekipe koja je postavljala na noge televiziju „Avala“, tu sam takođe vodila različite formate da bih se vratila na RTS, gde sam najviše bila poznata kao voditeljka „Binga“.

MARIJA KILIBARDA TV VODITELJKA Autor: Sofija Marjanović / 29.11.2013.

“Nemam kompleks zbog visine” Često ste viđeni na Partizanovim utakmicama. Odakle ljubav prema crnobeloj boji?

- Bila sam baš klinka kada sam počela da navijam za Partizan, jer sam bila kontraš, svi su podržavali Crvenu zvezdu, a ja crno-bele iz inata. Ne sviđa mi se što Zvezdaši žive od stare slave, u redu je, postigli su veliki uspeh, ali poslednjih nekoliko godina nemaju čime da se pohvale. Đinđić kao injekcija adrenalina - Đinđić je na mene delovao kao injekcija adrenalina. Nakon sastanaka sa njim, dok sam radila u pres-službi, imala sam osećaj da mogu da radim četiri dana bez prestanka i da ne spavam. Bio je strog, ali vedar, jasan i koncizan, nismo mogli da dišemo dok on priča, jednostavno je ulivao ljudima neko poštovanje. Kada je na sastanku pitao šta nam je potrebno da bismo sproveli njegove zamisli u delo, ja sam se javila i rekla da želim samolepljive trake za kasete, iako me je moj šef šutirao ispod stola i odmah sam ih imala. To je banalan primer, ali govori da kada je nekome stalo da radiš kako treba, omogućiće ti sve uslove bez pogovora.

foto: Miroslav Dragojević

44 Posle duže pauze Ana Sofrenović vraća se na scenu s autorskim koncertom “The Landscape of Voice” na festivalu Nova, koji će biti održan 10. oktobra u Kulturnom centru Pančevo. Jedna od najpoznatijih domaćih glumica, paralelno s dramskom, uspešno je gradila i muzičku karijeru, u različitim postavama i stilovima. Koliko njen glas može dominirati i bez njene pojave, govori podatak da je za većinu filmofila prva asocijacija na ostvarenje “Kaži zašto me ostavi” Olega Novkovića pesma koju je Ana otpevala, iako u filmu nije igrala.

Nastup na Nova festivalu biće njen prvi samostalni koncert na kome će povesti publiku na putovanje kroz pejzaže glasa - zvukove, atmosfere i prostore, koje će dočarati improvizacijom na sopstvene, ali i poznate džez teme.

U najavi koncerta stoji “scensko istraživanje granica između akustičnog prostora i onog modifikovanog tehnologijom”. Šta publika tačno može da očekuje na koncertu “The Landscape of Voice”?

- “The Landscape of Voice” sam zamislila kao svojevrsno putovanje kroz različite prostore glasa, kroz slobodnu improvizaciju koristeći razne elemente - neozvučen glas, amplifikovan glas, manje ili više modifikovan tehnologijom i različite melodije - od nekih mojih do nekih poznatih džez melodija s početka 20. veka. Zato sam odabrala da nastupam bez muzičara i bez drugih instrumenata, jer želim publici da predstavim glas kao spektar instrumenata i izraza.

Da li vam je muzika trenutno važnija profesija od glume?

- Pronalaženje autentičnosti u sopstvenom izrazu mi je apsolutno najvažnije u ovom trenutku. Da li su elementi glume, muzike ili još nekih vidova umetnosti u pitanju, za mene je daleko manje važno. Iskrenost izraženih emocija i izbegavanje lakih rešenja, manira i sentimentalnosti - to su moje glavne teme kad god radim.

Iz vašeg iskustva u Velikoj Britaniji, da li je život umetnika u zapadnim zemljama drugačiji?

- Život umetnika u zapadnim zemljama jeste drugačiji, iziskuje izuzetno mnogo rada, samoinicijative ponajviše. Jer samo jako mali broj ljudi radi na poziv. Svi drugi moraju da imaju agente, jure audicije, kontakte, tekstove koje postavljaju za par uloga, pa zovu agente da te predstave gledaju. Broj glumaca je ogroman, konkurencija izuzetno jaka, jer su škole odlične i svake godine izađe izuzetno veliki broj novih glumaca. Tako da u takvoj jednoj klimi morate da budete uključeni do maksimuma, inače ne postojite. Ali imate i veće tržište, više posla za sve, i što je najvažnije čitavu mrežu podrške od menadžera, agenata, advokata, kasting agenata, pi-ar menadžera, mnogih ljudi koji su zaduženi da rade na vašoj karijeri.

ANA SOFRENOVIĆ GLUMICA I PEVAČICA Autor: Marija Krtinić / 06.10.2015.

“Pripadam pomalo nigde i pomalo svugde” Kod nas su glumci većinom još uvek multitaskeri koji rade poslove najmanje pet, šest ljudi, a plaćeni su samo za posao glumca. Šta znači biti danas slobodan umetnik u Srbiji?

- Biti slobodan umetnik u Srbiji danas znači biti uplašen za svoju egzistenciju koja je izuzetno neizvesna. Biti stalno pod pritiskom da nemate tu osnovnu platu koja vam gura staž, doprinose i da nešto morate da preduzmete, ako želite krajem meseca da platite najosnovnije. Ja se ne sećam kad je bilo teže po tom pitanju.

Na koji način se vaše porodično poreklo - britansko i srpsko prelama u vama? Da li ste nekad osećali da se Britanka ili Srpkinja u vama bori protiv zadatih okolnosti zemlje u kojoj se u tom trenutku nalazite?

- I Srbija i Engleska su snažna društva bez obzira na razliku u novčanom bogatstvu.

Imaju snažnu sliku o sebi ili bar onome što bi volela da budu. To su dva naroda izuzetno jakih karaktera. Nekad se međusobno razumeju, nekad ne, ali uvek se međusobno poštuju. Živeti sa takvim poreklom mi je donelo puno toga. Te dve kulture u meni stalno previru i to deluje i na moj profesionalni rad, kao i na moj privatni život. Pripadam pomalo nigde i pomalo svugde. To daje izvesnu slobodu, ali i zahteva duže vremena da se na jednom mestu uspostavi pravo poverenje.

Ja Srbiju doživljavam kao zemlju u kojoj sam rođena, s kojom mi nije teško da prolazim ni kroz najizazovnije trenutke. Umorim se naravno kao i svi, i onda mi je potrebno da se na neko vreme izmestim, ali mi je nepojmljivo izmeštanje da se nikad više ne vratim. Na taj način ne mogu ni da razmišljam. LJutim se, kritikujem, nekad baš i ne razumem, ali stalo mi je, i nervira me kad vidim koliko vrednosti ovde propada bez ikakve potrebe. A tako malo truda je potrebno da se neke stvari preokrenu nabolje. Najtužnije je kad ljudi odustanu od sebe i prihvate da su nemoćni i u svom mikrosvetu. Da budem iskrena, i sebi sam take trenutke dozvoljavala. Ali čim se trgnem, shvatim da je to iluzija i treba je svako jutro uredno umivati s lica kao deo dnevne higijene.

foto: Miroslav Dragojević

45

SI LO GRIN MUZIČAR Autor: Marija Krtinić / 16.08.2014.

“Dolazim iz blata” Svetska zvezda i jedan od najvećih muzičara današnjice Si Lo Grin nastupio je na otvaranju Bir festa na beogradskom Ušću. Pevač, kompozitor, producent, TV zvezda, glumac, dobitnik pet Gremi nagrada došao je po drugi put u Srbiju, nakon što je povodom Exitovog rođendana prošle godine nastupio u Novom Sadu. Pevač hitova “Crazy” i “Forget You/ F**k You”, karijeru je započeo kao član bendova Goodie Mob i Gnarls Barkley. Nakon velikog uspeha albuma “The Lady Killer”, Grin trenutno radi na solo albumu “Girl Power”. Koncept projekta podrazumeva i celokupan ženski bend, tako da su na glavnoj bini na Ušću uz Grina svirale devojke iz sastava “Girl Power”.

Dok album ne izađe početkom marta, Grin uporedo radi sa svojom starom rep ekipom iz Atlante, Goodie Mob, sa kojima je prošle godine objavio album “Age Against The Machine” i snimio rijaliti program “The Good Life”. U međuvremenu je bio član žirija u najpopularnijem muzičkom talent šouu The Voice, gde je četiri sezone sarađivao sa Kristinom Agilerom, Adamom Levinom i Blejk Šelton, ali i igrao u filmovima “Begin Again”, pojavio se u crtaću “Hotel Transilvanija”, kao i poslednjem filmu Vitni Hjuston “Sparkle”.

Ovo je vaš drugi dolazak u Srbiju za godinu dana. Šta se promenilo u vašoj karijeri u ovom periodu?

To je jedini način na koji možeš da uvidiš svoju suštinu, svoje biće. Kao veoma mlad zainteresovao sam se za muziku. Negde oko 13-14. godine. Ali mogu da kažem da sam oduvek bio sav u muzici.

Kažete da ste prvobitno bili fan. Koji muzičari su vas inspirisali?

- Džeki Vilson, Earth, Wind and Fire, Kiss, Alis Kuper, Ozi Ozborn...

Uz pesmu “Crazy”, koja je devet nedelja bila broj jedan na američkim toplistama, najveći uspeh postigli ste sa hitovima “Forget You/ F**k You”, koji je napisao još jedan veliki autor - Bruno Mars...

- Sreo sam Bruna Marsa pre nego što je bio Bruno Mars. U to vreme pisao je i producirao pesme za sebe i druge. Imali smo sreće da smo se sreli u periodu kada smo obojica bili jako kreativni. Inspirisali smo jedan kod drugog neke velike stvari.

I vi ste radili poznate pesme za druge ljude - TLC, The Pussycat Dolls, Solanž Nouls... Kako birate koje pesme ćete zadržati za sebe a koje dajete drugima?

- Pesma je kao košulja ili par cipela - ili vam pristaje ili ne. Nema tu mnogo izbora.

- Ne radim više na televiziji. Uzeo sam malo slobodnog vremena da bih snimio dva nova muzička albuma. Jedan se zove “Tuning The Radio”, a drugi “Girl Power”, što je zvanično moj sledeći solo album. Nastupao sam mnogo. U Sjedinjenim Američkim Državama išao sam na turneju sa Lajonelom Ričijem. Sada sam ovde ponovo u Srbiji, u okviru svoju kratke evropske turneje.

Karijeru ste započeli još početkom 1990-ih. Dok ste odrastali u Atlanti šta vas je podstaklo da se bavite muzikom?

- Ako se ne varam, verovatno su najbolji muzičari na svetu najveći fanovi muzike.

Najveći muzičari, tačnije najveći fanovi, na prvom mestu izdvajaju svoje vreme da se posvete ovoj veštini. Da bi to zaista mogli da učine, oni moraju u svojoj srži da osete da su muzičari. Duboko u sebi, ja sam znao da sam rođen za ovaj posao. Način na koji tvoje srce kuca, na koji hodaš, pričaš, osećaš, sve je to ritmično na svoj način.

Zanimljivo je to što ste rekli, jer ste prvobitnu pesmu “Happy” Farela Vilijamsa snimili vi, ali je ipak niste objavili. Da li se kajete zbog toga?

- Ne, naravno. To je kao i primer sa Outkastom. Možda ne bi pesma bila toliki hit da sam je ja objavio. Sve se dešava samo tako kako treba da se desi. Nema kajanja za starog Si Lo Grina.

foto: Stanislav Milojković

46

IVANA PETERS PEVAČICA GRUPE NEGATIV Autor: Katarina Sinđelić / 06.11.2009.

“Volim svoje repove” Od hip-hopa preko densa do roka. Da li vas je takav muzički put „zbunjivao“ kao vrsnog vokala?

drugačiji. Nije bilo takve grupe, jer su sve bile denserske, dovodili su vokale, čak sam i ja često „gostovala“. U toj papazjaniji mi smo proizašli kao neko ko sve peva uživo.

- Kada sam bila mala svirala sam klavir i obožavala GNR (Guns N’Roses), Vajtsnejk. I kada sam počela da pevam u grupi Who is the Best, nisam se puno ložila na to, kao ja sam hip-hop/soul pevačica. Mada, uživala sam u svemu što sam radila ranije, ali sam i znala da to nije nešto što bih ja baš volela, ali eto to je bilo to u tom trenutku, nešto što mi je život nametnuo. Bilo mi je najvažnije da pevam, šta god, samo da pevam i to je bilo moje stanje uma na početku. Onda sam stekla pravo, jer dovoljno sam se dokazala i mogla sam konačno da uradim ono što volim. Krenula sam kao hit pevačica da bi onda radila ono što najviše volim.

Ali utisak je da upravo zbog te prošlosti mnogi imaju problem da vašu grupu i vas shvate ozbiljno.

Vaša odluka da odete u rok vode posle grupe Tap 011 činila se neobičnom.

Koliko je zapravo bilo teško napraviti tako radikalan rez u karijeri?

- To je više bio šok za ovu „drugu publiku“. Kad smo krenuli na prvu turneju „Izađi na crtu“ sa drugim rok bendovima poput Darkvud daba, Ortodoks Keltsa, Ateist repa, svi su nas začuđeno gledali - „otkud sada ona“. U toj situaciji bilo je najsmešnije što sam ja dala najviše autograma jer sam bila vrlo poznata. I to je bilo više njima šok, nego mojoj publici. Nisam išla trbuhom za kruhom. Dobijala sam puno kritika u to vreme od svojih prijatelja ali i ljudi koji su voleli tu dens muziku. Govorili su mi „to nije komercijalno, nećeš imati hleba da jedeš“. Ali ja sam to želela, bila sam srećna zbog toga što ulazim na novi teren za osvajanje i za dokazivanja, to me je i pokretalo. Moj prelazak je ubrzan kada smo okupili bend sa Tap 011 za nastupe i meni je to bilo nešto najlepše od svega. Imali smo probe i tada sam osetila kako izgleda stati ispred benda, a ne matrice. Taj osećaj na probi u maloj prostoriji punoj zvuka nije mogao da se meri sa ničim.

Iako ste već 10 godina u grupi Negativ i dalje vas mnogi poistovećuju sa tom muzikom devedesetih. Smeta li vam to?

- To je tako zato što smo bili veoma zastupljeni, samo što iz frižidera nismo iskakali, puno smo svirali i nastupali. Bili smo jako popularni. To je obeležilo jedan period mog života i od toga ne želim da bežim, niti mi smeta. U moru tih bendova naš je bio

- Sa 24 godine sam bila svesna toga i to su moji repovi koje ponosno nosim sa sobom. Ti koji misle na maliciozan način možda su na gubitku, jer ne mogu stvari da sagledaju realno. Kada bi zatvorio oči, pustio pesmu, i da ne zna koga tačno sluša, možda bi mislio drugačije. Sada ima onih koji me hvale, ali i onih koji mi zameraju da smo komercijalni bend, a uz to smeta im i što me ima u javnosti, što se slikam.

Ali ne možemo protiv toga da se borimo, jer i zbog toga nam se sve namešta glatko.

foto: Miroslav Dragojević

47

JADRANKA JOVANOVIĆ PRVAKINJA BEOGRADSKE OPERE Autor: Jelena Tasić / 12.05.2012.

“Moj problem je što sam usamljeni strelac” Koliko je uloga Karmen pevački zahtevna?

- I da i ne. Mnogo govori i istorijska činjenica da je prva Karmen bila pevačica, ali i izuzetna glumica. Možete imati fantastičnu pevačicu, ali kod ove uloge je možda više nego kod bilo koje druge važna scenska uverljivost. Karmen je zahtevna fizički, treba da izdržite dugo na sceni i, naravno, mora da daje, rasipa, baca energiju. Ništa nije lako, ne kažem, ali imamo pevački mnogo zahtevnije uloge.

Postoji li kod nas fenomen primadone koji su neki propoznali u sporu oko premijere „Karmen“?

- To je bio pokušaj upravnika Narodnog pozorišta.

On je to predstavio kao dilemu „da li umetnici više vole sebe u umetnosti ili umetnost u sebi“.

- To se upravo odnosi na Upravu - da li uprava voli sebe i svoj klan ili služi interesu Narodnog pozorišta, odnosno umetnosti. Ako Uprava ima zahtev publike i može da prodaje skuplje ulaznice na Jadranku Jovanović, pitanje je koga u svemu tome voli i koga, neću da kažem ne trpi, jer nije stvar u netrpeljivosti, nego u klanovskom dogovoru. Moj problem je što sam usamljeni strelac. Istina je sledeća. Za premijeru u ulozi Karmen bila je predviđena gošća iz Australije. Kada se shvatilo da samo avionska karta košta više od 2.000 evra i da u kući postoji pet pevačica koje znaju tu ulogu, vd direktora Opera je sve pozvao. Dve su odmah odustale, a ja sam posle 12 godina neprekidnog sklanjanja iz Narodnog pozorišta smatrala da je nepristojno da odbijem poziv. Čak sam počela i da se radujem, mada mi se tokom proteklih godina smučilo to otimanje za Karmen. Sve pevačice su u najstrašnijem gardu, a to počinje još od akademije kada je ova uloga u pitanju. Takođe treba obratiti pažnju i na uopštavanje - sve Karmen govore o svojim svetski pevanim predstavama, to treba proveriti, jer ispada da su svetom harale Karmen sa ovih prostora. Ja nisam pevala po celom svetu, nego samo u 12 produkcija. Da li neko osrednje inteligentan može da pomisli da je posle svega što se desilo u mom životu, za mene pitanje života i smrti nastup u Beogradskoj operi. Ne zvuči logično. Ali, to jeste pitanje digniteta i etike umetnosti. Kad bi se napravila analiza koliko je i kada Jadranka Jovanović nastupila

u Narodnom pozorištu, cifre bi bile poražavajuće, uključujući i mnoge premijere u kojima je trebalo učestvujem, a nisam. Radi se o „Aidi“, „Verteru“, „Kamen“ iz 2006. sa istom podelom kao 2012. Posle „Pepeljuge“ gotovo da nije postavljena nijedna opera za mene, što bi bilo prirodno, jer se opere postavljaju za one koji su zvezde.

Ko brine o karijeri opeskih pevača?

- Svako je priča za sebe. Ja sam uvek brinula sama, ali nedavno sam sebi postavila pitanje kako je moguće da većina pevača ima nekog konsultanta i u poznim godinama odlaze kod nekog profesora i zavise od njega. Ja ne mogu da zavisim. To mi je prirodna karakteristika. Moja poslednja konsultacija završila se sa profesorom Čeletijem na početku moje karijere u inostranstvu. Jednostavno, nisam imala dovoljno poverenja u dobronamernost, znanje, a pre svega u inteligenciju ponuđenih mnogobrojnih profesora, koji su imali ozbiljne i dobre karijere. Pedagogija, pre svega, zahteva inteligenciju - da vidite koga imate pred sobom, sa koje trane treba da mu priđete, koji je njegov problem, ali i da ste zadovoljan i dobronameran čovek, a ne da na nečemu zavidite i da se takmičite... Vrlo je zanimljivo pitanje da li svi ti pevači koji idu kod nekog, tog nekog cene i uvažavaju. U tome ima mnogo glume.

Da li afirmisani umetnici, ne sporeći njihovo pravo na politički stav, treba da učestvuju u izbornim kampanjama političara i da li mogu donesu im glasove?

- Suštinski, umetnici od integriteta svesni su da su političarima potrebni da se malo zakite. Upoznala sam se da različitim ljudima koji su bili na fukcijama, kojih se više niko ne seća, mada je među njima bilo i kvalitenih ljudi. O politici smo naučili da je to vrlo isplativa profesija za one koji sposobni da u njoj plivaju, a pogubna za one koji treba da se drže podalje od nje jer su drugačijeg kova. Verujem da u kampanjama učestvuje jedan broj „nedužnih“, koji su tu iz ubeđenja,a ne iz koristoljublja. U našem narodu ima malo ličnosti, ljudi mnogo šićare, računaju. Ne kritukujem nikog.

Možda i nemaju izbora, jer su u teškim materijalnim situacijama. Ja sam u malo povlašćenom položaju zato što sam igrom sudbine stekla kroz inostranstvo onoliko koliko mi omogućava da budem slobodan, nezavisan čovek. Nisam bogata, ali mogu da preživim, čak i da mi se zabrani da radim.

foto: Miroslav Dragojević

48 Film “Artiljero” Srđe Anđelića, poznatog i pod radijskim pseudonimom Mjehur Ubica, premijerno je prikazan protekle nedelje. Autor scenarija za filmove “Do koske”, “Munje”, “Jedan na jedan”, kao i serijala “Mile protiv tranzicije”, donosi priču o tinejdžeru koji želi da u tim za koji navija, Crvenu zvezdu, vrati legendarnog igrača i svog heroja Nemanju Vidića.

Šta vas je navelo da se prvi put nađete u ulozi reditelja i koliko su do sada reditelji uspevali da prenesu vaše ideje i priču?

- Scenarista uvek provede više vremena nad idejom za film nego reditelj. Osnovna stvar koju vole da uče reditelje u školi jeste da je scenarista jedan od saradnika reditelja. Jeste da moraš da se poigraš sa sujetom, ali ja sam u principu imao sreće s rediteljima s kojima sam radio. Odlučio sam se da režiram ovaj film zato što sam dugo u ovoj priči i shvatio sam da bih reditelju morao dugo da je objašnjavam i pojašnjavam detalje. Neki od njih su to shvatali poslovno, zanatski, i nisam hteo tako da im dam scenario. Onda sam razgovarao sa nekoliko prijatelja koji su iskusne filmadžije i koji su mi rekli da ja treba da režiram ovaj film. Dobijao sam ja i ranije takve predloge, ali mi to nije padalo na pamet. Sada sam odlučio da probam. I sve je bilo užasno lako. Samo što je dugo trajalo jer sam ja inače nestrpljiv. Godinu dana je prošlo od kad smo snimili film pa do premijere.

Zašto je baš Nemanja Vidić idol vašeg junaka?

- On je čovek koji ozbiljno pristupa svom poslu. On ima retku karijeru na javnoj sceni, ne samo u sportu. Dostigao je toliki uspeh a mi toga nismo ni svesni. On je kapiten Mančester junajteda, izabran je u svim timovima godina, decenija, od igrača i trenera. A to je uradio bez bilo kakve pomoći medija i svog tog užasa koji nas okružuje, samim radom - trening, utakmica, kući, trening, utakmica, kući. Onda taj klinac, koji je neka vrsta usamljenika, ne može da se ugleda na fudbalera koji se udara u grudi i pokazuje svoje ime na dresu, koji plaća novinare da ga slikaju... Ne mislim samo na fudbalere, već na sve na javnoj sceni. Ozbiljan dečko koji se bavi ozbiljno svojim poslom i daje sve od sebe morao je da bude idol mom junaku. Neko ko gura kroz život bez plaćenih aplauza. Bilo je lako da se odlučimo, jer ne znam da postoji neko ko je postigao toliki uspeh a da je u stvari povučen i normalan čovek.

Koliko su nama danas neophodni heroji koji će rešiti naše probleme ili na koje ćemo se bar ugledati u pokušaju da ih rešimo sami?

- Pravi heroji su oni koji ti obeleže detinjstvo, kada gledaš filmove i čitaš knjige. Nama je to potrebno na filmu. I ja sam voleo da gledam filmove kao dete u kojima direktno

SRĐA ANĐELIĆ SCENARISTA I REDITELJ Autor: Marija Krtinić / 03.11.2012.

“Pravi heroji su oni koji ti obeleže detinjstvo” možeš da se vežeš za glavnog junaka i gde ne postoji distanca. Zato se filmovi i prave - da bismo se uplašili ili nasmejali. Možda je važno da u sebi otkrijemo neke heroje.

Nisam siguran da nam treba amblem, jer smo skloni da poverujemo u jednoga.

Možda je bolje, sada kada smo se razočarali, da se koncentrišemo na situaciju i da povedemo računa, a ne da jedan kaže “ja znam” a ostali “bravo, hajde povedi nas”.

Oni pravi se ne busaju u grudi. Takvih je malo na javnoj sceni, a siguran sam da ih ima mnogo, ali da su se povukli u svoju privatnost.

Iako ne želite da potencirate priču o položaju mladih i politici, ipak je nemoguće ne primetiti da se film o navijačima pojavljuje u trenutku kada je kod nas u jeku priča o huliganima...

- Film nema nikakvu dodirnu tačku sa stvarnošću. Uzeli smo iz nje samo neke elemente i napravili neku vrstu bajke. Nama treba jedan vid provokacije i zato sam namerno uzeo za glavnog junaka navijača kakav bi on mogao da bude, kakav bi po mojoj zamisli bio neki navijač koji ima plemenitu ideju i koji je spreman da uradi sve za svoj klub. Ne zanimaju me ni huliganizam, ni droga, ni ostale stvari koje idu uz to.

To je tema za medije i ja se uopšte nisam bavio time. U tom smislu nemam nikakvu potrebu da objašnjavam odnos navijača i huligana u mom filmu. Imao sam jednu scenu koja je podsećala na to i zato sam je i izbacio.

Film je stvarno ispao kao romantična priča o navijaču...

- Tako je. U filmu baš postoje direktne aluzije na romantizam - Šiler, muzika koja se čuje u toj sceni je delo kompozitora koji je pripadao pokretu “Bura i prodor” koji se pominje u filmu. Film je namerno gurnut u romantizam.

foto: Miroslav Dragojević

49

GORAN DIME OPERSKI PEVAČ Autor: Sofija Marjanović / 06.10.2012.

“Koncert na Kolarcu ostvarenje sna” Kako ste došli na ideju da se posvetite baš klasik popu i popularizaciji te vrste muzike u Srbiji?

je Đule iz grupe Van Gog. Siguran sam da nismo pogrešili, zadovoljan sam pesmom, a veliki posao uradili su i muzičari iz benda Zdravka Čolića.

- Prošlog leta sam se upustio u taj projekat. Koncert 3. novembra biće prvi moj klasik pop koncert, a izvodiću pesme Frenka Sinatre, Luisa Migela i mnogih drugih. Ukupno se oko 70 pevača u svetu uz karijeru klasičnog vokalnog umetnika (operskog ili koncertnog) bavi i pop žanrom. Ponosan sam što sam prvi u Srbiji i eks Jugoslaviji pokrenuo taj projekat, a glavni „krivac“ za sve je poznati producent koji je sarađivao i sa Pavarotijem. Smatram da je klasik pop ekskluzivan projekat i privilegija malog broja operskih umetnika.

Kada ste shvatili da će Vaš životni poziv biti muzika i koliko je naporno baviti se klasičnom muzikom?

Da li ste zadovoljni medijskom podrškom i koliko je javnost u Srbiji upoznata i zainteresovana za Vaš rad?

- Prošle godine imao sam prvi veliki solistički koncert na Kolarcu, gde sam izvodio solo pesme italijanskog kompozitora Frančeska Tostija. To je za mene bio veliki događaj ne samo u muzičkom smislu, već sam bio srećan što sam prvi put imao i medijsku podršku, sponzore, postavljeni su i plakati u centru grada. Prvi put je neki pevač klasične muzike tretiran na komercijalan način. Naravno, postoji i druga strana medalje. Već nedeljama pokušavam da uspostavim kontakt sa velikim medijskim kućama u vezi sa snimanjem mog koncerta i još uvek nisam naišao na nekoga ko bi me saslušao. Podrška postoji ali nije iskrena već formalna, i smatram da mora biti jača. Samo tako možemo da negujemo raznolikost i da dođemo do kvalitetnih ljudi.

Nigde u svetu klasična muzika nema veliku popularnost, ali ima drugačiji tretman, a klasik pop je upravo uspešan pokušaj da ljudima kojima klasika nije prevashodni muzički izbor približi lepotu belkanta. Finansijski je sve to jako naporno, ali na sreću sam tvrdoglav i neću odustati.

Kako je došlo do saradnje između Vas i Zvonimira Đukića Đuleta iz rok grupe Van Gog sa kojim ste snimili pesmu „Dobar i loš“?

- Kao što je Lučano Pavaroti napravio projekat sa popularnim pevačima poput Brajan Adamsa i Selin Dion, Žika iz grupe „Zana“ i ja smo odlučili da i mi napravimo duet sa nekim sa ovih prostora. Odlučili smo da to bude neko iz rok priče i logičan izbor bio

- U osnovnoj školi profesor muzičkog je insistirao da pevam u horu i u nižoj muzičkoj školi su mi rekli da ću biti operski pevač. Studirao sam ekonomiju i bavio se glumom, a tek sam u svojim poznim dvadesetim godinama shvatio da želim da se profesionalno bavim muzikom i otišao sam u Italiju na školovanje. I dalje idem na časove pevanja jer smatram da nisam dostigao svoj maksimum, a i kada to učinim nastaviću da što duže mogu održavam najviši nivo.

foto: Miroslav Dragojević

50 Kada vam Bilja Krstić ukratko prepriča jedan svoj uobičajeni dan, teško je ne zapitati se - kako joj to uspeva. Uporedo muzički urednik u Radio Beogradu, Bistrik i mama, i na svim frontovima jednako uspešna. Kaže fali joj koji sat više, ali sve postiže. Šarm, smirenost i pozitivna energija koji su kod Bilje Krstić tako uočljivi zapravo su i odgovor na to pitanje „kako“ i to je upravo ono zbog čega je ona jedan od dopadljivijih likova na ovdašnjoj muzičkoj sceni.

- Mene to nekada i uplaši, možda bi i bilo dobro da čujem bar neki negativan komentar (smeh). Valjda je to neka moja priroda, koju ljudi prepoznaju i koja im prija.

Vaspitana sam u tom duhu, još kao dete sam učena da starije treba da poštujem, da moram da budem ljubazna, dobra. Bitno je kućno vaspitanje, te vrednosti koje usvojite još kao dete i baš u tom duhu vaspitavam i svoje ćerke. Volim da ljudi oko mene šire lepu energiju i verovatno sam zato i ja takva kakva sam- pozitivna.

Nemam tu potrebu za dokazivanjem, kao što mi je to bilo bitno kada sam bila mlada.

Kada sam pevala sa Đorđem Balaševićem prijalo mi je to što su me npr. kasapin i komšinica prepoznali, što nešto dobijem preko reda... To su te godine kada je to važno. U ovim godinama nemam potrebu za takvom vrstom popularnosti, ali mi prija što imam privilegiju da se na ovaj način bavim muzikom - kaže Bilja Krstić.

Kakvu je to strast muzika probudila u vama i učinila da sve ove godine budete toliko vezani za nju?

- Teško je opisati tu vrstu ljubavi i strasti. Sa tim sam se rodila i to je moj život. Još dok sam bila mala volela sam dosta da plačem i da puno pevam. Razvijala sam glasne žice i sve je to negde govorilo da ću sigurno jednog dana da se bavim muzikom. I naravno, familija i prijatelji su mi govorili „kako lepo pevaš, sigurno ćeš jednog dana biti glumica ili pevačica“. A ja sam želela da budem učiteljica. Pesma mi je bila nešto normalno, ona me je pratila. I tako je dan-danas. Živeti s muzikom.... To je nešto što me ispunjava, to je moja velika strast i veliko zadovoljstvo u isto vreme.

Da li je bilo momenata u vašoj karijeri kada vas je muzika zamarala i razočarala prvenstveno zbog stanja na ovdašnjoj sceni?

- Nikad mi se nije dešavao umor, samo misli da bih eventualno nešto mogla bolje da uradim. Nikada nisam bila od onih koji prete prstom, ukazuju na propuste i govore kako neko može onako da peva, onako da radi. To je stvar odluke same ličnosti.

Svakome se pruža prilika da u životu radi ono što može i ume da radi. Ne, nikada nisam kritikovala svoje kolege i ljude iz posla. Tako nešto se ne može čuti od mene.

Pre svega mislim da takvo ponašanje nije ni pristojno.

BILJA KRSTIĆ MUZIČAR Autor: Katarina Sinđelić / 13.08.2010.

“Više nemam potrebu da se dokazujem” Zašto ste se posle pop epizoda u grupama Suncokreti i Rani mraz odlučili za tradicionalnu muziku?

- Kada mi kažu promenili ste pravac, ja uvek ponovim - ne, muzika se svodi na to da li pronalaziš dobar put, a ja sam samo nastavila upravo taj put. Vremenom sazriš i tražiš da nešto dalje uradiš u životu. Moja velika ljubav je uvek bilo to da iskopam te neke stare pesme i imala sam od koga da čujem te starine. Taj svet me je privukao i to sve je bila moja davnašnja želja da tradicionalno predstavim na malo moderniji način, da bude prihvatljivije za ovo vreme. Sklopile su se kockice i otvorio se taj put i u trenutku sam poželela da upravo to uradim.

Koliko vam smeta to što su, kada je „world music“ u pitanju, naši izvođači cenjeniji u inostranstvu nego kod kuće?

- Ovde mnogo toga nije isprofilisano. U inostranstvu taj problem je davno rešen, naročito što se „world“ muzike tiče, koja je najmoćnija svetska industrija. Ovde kod nas ljudi nisu navikli na to. Nema medija koji bi to promovisao. Uglavnom su to specijalizovane emisije. Na Radio Beogradu postoji moja emisija „Izvorišta“ i „Etika“ koju radi moja koleginica. To su jedine dve specijalizovane emsije u kojima se može čuti muzika tog tipa. Nema mesta za tu muziku i ta scena nije mnogo razvijena. Ali ja sam nepopravljivi optimista. Mislim da će doći to vreme kada će naši ljudi prepoznati kvalitet i šta je stvarno dobro, šta je tradicija.

Bilja Krstić i Bistrik 22. avgusta će nastupiti na Bir festu.

- To je izuzetna manifestacija. Oni našu muzičku scenu žele da održe na visokom nivou i mislim da će ovogodišnji Bir fest biti kruna svih dosadašnjih. Iz godine u godinu su sve bolji. Muzika pobeđuje i to je najvažnije. Volela bih da ima više takvih festivala, i manji festivali treba da se ugledaju na njih. Pokazuju da muzika nema granice - kaže Bilja Krstić.

foto: Miroslav Dragojević

51

LJUBINKO DRULOVIĆ SELEKTOR OMLADINSKE FUDBALSKE REPREZENTACIJE SRBIJE Autor: Saša Tomić / 02.09.2013.

“Srećan sam što moj rodni kraj sve više napreduje” Posle dugog boravka u inostranstvu, već nekoliko godina ponovo živite u Beogradu. Imate li vremena da posetite rodni kraj?

- Imam, naravno. U Novoj Varoši mi žive roditelji i sestra. Sada u avgustu bio sam na prijemu kod predsednika opštine, koji je ostavio dobar utisak na mene. Vredan je, želi da radi, da obnovi hotel na Zlataru, koji je nekada bio zaista izvanredan. Drago mi je da se i moj rodni kraj okrenuo turizmu i da se razvija u pravom smeru.

Da li Zlatar ima ponudu za sportske ekipe?

- Ima zaista velike mogućnosti. Nekada su razni timovi tamo dolazili na pripreme, nadam se da će se to vreme vratiti. Skoro svi igrači Zlatara sada su iz Nove Varoši, što je jako dobro, jer oni predstavljaju pravu grupu i van terena. Ako njihovi rezultati budu bolji, sigurno će i interesovanje za fudbalom biti veće.

Vi niste žurili da što pre odete u neki veliki klub. Možda bi vaša karijera mogla da im bude putokaz?

- Iz Slobode sam došao u Rad decembra 1989. godine i nastavio svoj fudbalski razvoj, a sa Banjice sam se otisnuo put Portugala. Leta 1992. godine već je situacija u zemlji bila napeta, mada sam želeo da ostanem u Srbiji. Crvena zvezda je htela da me dovede, već sam se bio dogovorio sa Draganom Džajićem, ali je Žil Visente uplatio Radu tadašnjih 200.000 nemačkih maraka i više nije bila bitna moja želja. Ipak, pokazalo se da je odlazak u ovaj mali portugalski klub bio ogroman korak za moju karijeru.

Kada su vas zapazili ljudi iz Porta?

- Nije im bilo teško, jer sam se odmah izdvojio od ostatka ekipe. Na terenu, naravno.

Sećam se, u jednoj prijateljskoj utakmici postigao sam sva četiri gola u pobedi od 4:0, a trener me je posle toga pozvao na sastanak. Naređao je figurice igrača na tabli, a jedna je bila usamljena na protivničkoj polovini. „Ovo si ti. Svi ostali će igrati za tebe, a ti radi šta hoćeš kada dobiješ loptu“, rekao je. I ja sam ga poslušao.

Brzo ste se snašli na novoj poziciji?

- U prvoj sezoni postigao sam deset golova, svaki iz igre, što je bio veliki uspeh za jednog igrača Žil Visentea. Sledeće sam u prvih 11 kola imao sedam pogodaka na svom kontu pa sam tokom zime prešao u Porto. U ostatku sezone dodao sam još 11 golova. Bio sam više nego zadovoljan.

Da li ste i u Portu igrali na mestu klasičnog centarfora?

- Počeo sam na toj poziciji, ali sam sa dolaskom Žardela prešao na svoje standardno mesto levog krila. Bili smo odličan tandem. Kako je taj čovek jako šutirao glavom... Čini mi se jače nego ja nogom. Imao sam 23 asistencije u jednoj sezoni, što je bilo gotovo neverovatno.

Zašto ste izabrali Benfiku kao sledeći klub?

- Jednostavno, želeo sam da se oprobam u još jednom velikom portugalskom i evropskom klubu. Rastao sam se odlično sa ljudima iz Porta, sjajno su me prihvatili i u novoj sredini. Bio sam kapiten Benfike, što je velika čast.

Koji je motiv bio za povratak u srpski fudbal?

- Želeo sam da se predstavim i srpskoj publici, jer sam rano otišao iz našeg fudbala.

Stigla je ponuda iz Partizana, koji je imao šansu da igra u Ligi šampiona. Na početku priprema rekao sam saigračima da ćemo sigurno ući u grupnu fazu i to se dogodilo.

Imao sam, čini mi se, do tada 44 nastupa u eliti i želeo sam da zaokružim cifru na 50.

Uspeo sam u tome.

O Murinju sve najbolje - Sa Murinjom sam sarađivao dve i po godine u Portu, bio je pomoćnik Bobiju Robsonu.

Stvarno je veliki trener i još veći čovek. To je potvrdio porukom pre finala Evropskog prvenstva. Napisao mi je da igramo sa dušom i hrabrošću, jer se finala samo tako pobeđuju. Veliko je zadovoljstvo kada znaš da jedna takva trenerska veličina prati tvoj rad. Prvi mi je čestitao posle pobede nad Francuskom - jasan je Drulović.

foto: Miroslav Dragojević

52 Ostaviti trag u istoriji „najvažnije sporedne stvari na svetu“ želja je svakog fudbalera. Predrag Pašić, reprezentativno levo krilo Sarajeva i reprezentacije Jugoslavije, u tome je uspeo.

Zahvaljujući školi fudbala „Bubamara“ koju je u rodnom gradu na Miljacki osnovao ratne 1993. kako bi decu spasao sukoba i održao jedinstvo naroda i vera zaslužio je mesto i na velikom platnu u filmu „Buntovnici fudbala“.

U razgovoru za Danas Pašić priča o svom poduhvatu koji je ovekovečio reditelj Žil Perez, časti što je u filmu zajedno sa Sokratesom, Karlosom Kaselijem, Drogbom, naratorom Erikom Kantonom, ali i savremenim dešavanjima u fudbalu. Šta za vas predstavlja činjenica da su vaš život i rad ovekovečeni na filmu?

- Moja priča se dešavala pre 20 godina, a zahvaljujući Eriku Kantoni i „Produkciji 13“ videće je ceo svet. Zato sam srećan, da nije filma mnogi je nikad ne bi čuli. Ali priznajem da sam se iznenadio što su mene zvali. Reditelj Žil Perez se samo pojavio kod mene u galeriji u Sarajevu i rekao da hoće da snimi film, a kad je rekao ime Kantone odmah sam pristao jer je on svetski poznat fudbaler sa posebnom harizmom.

O čemu govore ostale priče u filmu?

- Didijeova priča je najsvežija, desila se pre desetak godina. On je kroz sporta uspeo da ujedini dva dela Obale Slonovače, a za taj cilj je dao celog sebe. Razgovarao je sa predsednicima zaraćenih strana i molio ih da igraju u zajedničkoj reprezentaciji. Doktor Sokrates je završio fakultet, bio je legenda fudbala, ali je želeo i da promeni odnose u brazilskom fudbalu. Borio se za demokratiju u sportu i u tome je uspeo. On je bio fascinantan i na terenu i van njega, pa je čak i njegova smrt posebna priča koja je mnogo uticala na mene i sve ljubitelje fudbala. U filmu je i priča o Čileanskom režimu i Pinočeu. Karlos Kaseli je poput Pelea u karijeri postigao više od hiljadu golova, ali je snimio i promotivni spot uoči izbora u kojima je pao Pinoče. Prema proceni analitičara, taj video je pokrenuo čak sedam odsto stanovništva da glasaju protiv Pinočea i da ga smene.

Vaša priča govori o školi fudbala kojom ste pokušali da neutrališete uzavrele odnose između naroda i vera u Sarajevu, šta vas je podstaklo da to uradite?

- Da, moju priču je u ratu video sam režiser. U filmu se govori o hrabrosti i otporu dece ratnim dešavanjima oko nas jer sam školu pokrenuo u Sarajevu 15. aprila 1993. Rođen sam u tom otvorenom gradu, tamo sam odrastao uz sve boje sa Istoka i Zapada, bio sam ponosan na svoj grad gde je vladalo šarenilo. Svi moji prijatelji i navijači su bili u Sarajevu pa mi je bilo logično da podelim njihovu sudbinu umesto da bežim. A imao sam gde. Kada je počeo rat želeo sam da doprinesem miru i pomirenju.

PREDRAG PAŠIĆ BIVŠI FUDBALER I FUDBALSKI TRENER Autor: Radovan Bibić / 10.11.2012.

“Kako sam trenirao Edina Džeka” Na koji ste način animirali decu i njihove roditelje?

- Deca su najveće žrtve u ratu, bila su u podrumima, nisu išla u školu, nije bilo struje ni vode, nisu imala nikakve aktivnosti. Otišao sam na radio i poručio da ukoliko žele da postanu fudbalski majstor dođu 15. aprila, na Svetski dan porodice, i da treniraju u školi Bubamara. Na moje zaprepašćenje u dvorani Skenderija pojavilo se 200 dece. Bila su svih vera i narodnosti, čak se jedan mali zvao Milan Martić što baš nije bilo popularno ime tih godina. Sve njih sam ujedinio fudbalom.

Kako je sve to izgledalo dok je oko vas buktao rat, kako se uopšte dolazilo do hale?

- To je posebna priča. U to vreme je na mostu na Skenderiji „radio“ snajper i pucalo se po ljudima. A mi smo svakog dana imali treninge kako bismo rasporedili 200 mališana.

Dolaziti na treninge bila je neka ludost i nas i roditelja. Na sreću niko od dece nije povređen. Verovatno ih je motivisala sveža priča o Jugoslaviji, onome što je ona bila i mi u njoj. Još uvek je bila jaka tradicija zajedničkog života. Kao fudbaler sam mogao da utičem na zajedništvo, pa škola ni u jednom trenutku nije prekidala rad.

Kako su se sama deca osećala u „Bubamari“?

- O želji za fudbalom i otporu ratu najbolje govori priča jednog dečaka koju je ispričao austrijskoj televiziji koja nas je posećivala poput mnogih. Oni su ga pitali šta je to što nikad neće zaboraviti u ratu, a on je bez ražmišljanja rekao da je to bilo kada je „zabio“ dva gola pre nekoliko kola na utakmici. Televizija je još jednom pokušala da skrene tok na rat pitanjem da li zna da je Sarajevo pod opsadom, da nema struje i vode. On je rekao da zna to, ali da pored ta dva gola iz rata jedino još neće zaboraviti pobedu u jednoj utakmici u poslednjem minutu. Ta volja, želja i vera u fudbal su pomogli deci da se bore sa svime oko njih, da sanjaju fudbal, da sanjaju da će postati velike zvezde.

Da li se nekome od njih taj san ostvario?

- Edin Džeko je počeo u „Bubamari“ a sada je najpoznatiji fudbaler Bosne i Hercegovine.

Pored njega imamo još 30 profesionalnih fudbalera, ali među skoro 10.000 dece koja su za ovih 19 godina prošla kroz školu imamo i profesore, doktore, ljude koji su uspeli u životu i na to sam ponosan. Fudbalom smo vaspitavali ljude a ne samo fudbalere.

foto: Stanislav Milojković

53 Kada nešto mnogo želiš, to će ti se i ostvariti. Koliko god ovo pravilo zvučalo naivno, ima mnogo primera koji ga potvrđuju.

Jedan od njih je i muzički kritičar Ivan Ivačković i njegov život. Kao klinac obožavao je Rolingstonse, godinama kasnije doveo ih je u Beograd i upoznao svoje idole, želeo je da bude novinar - postao je novinar, a sada ima novu viziju koja se, naravno, u njegovom stilu neobično lako ostvaruje.

IVAN IVAČKOVIĆ MUZIČKI KRITIČAR Autor: Katarina Sinđelić / 16.07.2009.

“Sanjao sam Džegera svake noći”

Da li je to što je vaše ime postalo asocijacija za grupu Rolingstons za vas više satisfakcija ili opterećenje?

Nedavno ste osnovali bend THE SPANKS i olovku zamenili palicama za bubnjeve. Otkud taj „transfer“?

- I jedno i drugo. Jeste mi satisfakcija, jer to je nešto najlepše što mi se u životu desilo, to je ostvarenje mojih tinejdžerskih snova. Moj vršnjaci su svake noći sanjali devojke koje će da drže za ruku, a ja sam svake noći sanjao kako se upoznajem sa Mikom Džegerom. Razume se, iz ovoga ne treba izvlačiti pogrešne zaključke (smeh). U svakom slučaju, na kraju se desilo da Stonsi dođu u Beograd i da ih upoznam. S druge strane, ta asocijacija koju pominjete jeste opterećenje utoliko što ponekad imam problem da ljudima objasnim kako Rolingstonsi nisu moje jedino interesovanje u životu. Bogu hvala, istina ne može biti dalja od toga.

- Kada se završilo sve to sa Rolingstonsima, pomislio sam da su se svi moji snovi ostvarili. Nisam znao kuda dalje. Onda sam shvatio da jednu priču u životu nisam završio, a to je priča o bubnjevima koje sam svirao još kao tinejdžer. Rešio sam da napravim bend i tako je nastao trio THE SPANKS. Zahvalujući Beogradskoj kulturnoj mreži, naš prvi koncert biće pred desetinama hiljada ljudi na Beer Festu, i to je, treba li uopšte da kažem, fenomenalno.

U kolikoj meri vaša kritika pogađa sujetu muzičara i da li neke od njih štedite jer ih i privatno poznajete?

- Nisam imao mnogo problema s tim, jer sam gledao da ne postanem prijatelj sa muzičarima i u tome sam, uz svega nekoliko izuzetaka, i uspeo. Ali ni prijateljstvo ne podrazumeva nestajanje objektivnosti. Baš naprotiv, mislim da vas prijateljstvo stavlja u posebnu obavezu da nekome kažete kada nešto nije dobro. Laskanje radi laskanja ne vodi ničemu korisnom.

Na koji način se domaća muzička scena može unaprediti?

- To može da se uradi na dva načina. Jedan je lagana, postepena emancipacija koja bi podrazumevala minimum dvadeset godina dezinfekcije od svega što su donele devedesete. Drugi način je nasilan: znate, kada bi RTS i drugi bitni mediji od sutra počeli da emituju isključivo Betovena i Čajkovskog, za šest meseci cela Srbija bi samo to slušala i mislila da na svetu ničeg boljeg nema. Ali neće se desiti ni jedno ni drugo.

Mislim da ćemo, nažalost, zauvek ostati u agoniji i šizofreniji ruske gubernije koja ima sklonosti ka zapadnoj kulturi i koja, istovremeno, tu kulturu doživljava kao strano telo. Da stvar bude gora, to ne važi samo za našu muziku nego i politiku. Zapravo, za svaku sferu života jer to je, naprosto, stvar mentaliteta.

foto: Stanislav Milojković

54 Kažu da je ekscentrična, a ona je obična i možda samo malo drugačija. Kažu da je teška i komplikovana, a ona je zapravo samo profesionalna i vredna. Bebi Dol najkomfornije se oseća na sceni, dok peva i priča sa svojom publikom, jer se tada ono „neshvaćena“ pretvara u i te kako „shvaćena“. I na bini se oseća ta njena opuštenost, uostalom i sama kaže da nastupe doživljava kao izlazak sa društvom.

- Uf... za mene je to izlazak, jer sam to najviše ja, najmanje se stidim, nemam želju da pobegnem. Osećam se slobodno kao ptica. Muzika je božanska stvar i to je moj unutrašnji i spoljašnji telohranitelj. Kada se probudim ujutru, napravim diskoteku u svojoj kući i puštam muziku koju volim. Moj svet je skladan, ne pričam jedno, a radim drugo. Ono što mi smeta bacam, bez obzira na to da li su to stvari, da li su ljudi. Ne brinem za sebe, nemam strah od sebe, nemam strah od budućnosti, sadašnjosti i prošlosti. Kada nemate strahove znači da ste slobodni.

Ko je zapravo Dragana Šarić, a ko je Bebi Dol? - Dragana je samo moja. A ova druga je kao preduzeće, biznis. Veoma sam skromna osoba i nikada se tako ne predstavljam kad zovem neke ozbiljne ljude. Dragana Šarić bi možda i volela da se ovo sve nikada nije desilo, da je bila obična. Ali ne bih sada imala 13 preživljenih prosečnih života. Naučila sam to da nosim, ali to je žestok pritisak. Ne bih volela da imam kraći jezik, da sam poltorn. Teško je kada već sa 16 godina shvatite da vam je dosta ljudi, jer ste svašta videli. Ali, ovaj posao me tera na disciplinu, uvek sebi kažem ti moraš, ti možeš, ti hoćeš.

Vi ste bili deo nekog sasvim drugačijeg društva, sa znatno boljim odnosom prema kulturi i umetnosti. Koliko vama teško pada to što se danas zaboravljaju i zapostavljaju „prave“ vrednosti?

- Sa sadašnjim društvom imam malo kontakata, osećam se kao stranac. Nemam neki žal za tim. Shvatam - sve se menja. Nije bitno na kojoj ste geografskoj tački ako je sa vašom glavom i srcem sve kako treba. Kad čujem reči kao što su manifestacija, tradicionalno, ispoštovati, šta tu sve nema. To je ušlo u jezik. Naša tradicija nije ovakva kakva je sada. Da li je moguća ovolika glupost, mi smo zemlja koja je vrlo nedefinisana. Da bismo se vratili svojoj tradiciji ne treba da obučemo narodne nošnje i da pevamo narodne pesme. Sve je radikalno upropašćeno i samo radikalno može da se sredi. Kulturu ne čine izložbe i koncerti, kultura je kako se ponašate za stolom, da se kaže „dobar dan“. Ovde se niko ne predstavlja. Pružite ruku i želite da čujete ime, a ono ništa. Kakvo je to poništavanje identiteta.

BEBI DOL MUZIČAR Autor: Katarina Sinđelić / 06.08.2009.

“Muzika je moj telohranitelj” Zašto smo, kako kažete, „nedefinisani“?

- Amaterizam, amaterizam, amaterizam. Svuda je oko nas. Ali to nije Srbija. Prezirem rečenicu „ali, to je Srbija“. Uvek je to opravdanje i objašnjenje. Uvek kažem to nije Srbija i neću takvu Srbiju. Koliko se samo iz Skupštine grada potroši na kulturu, naročito u sadašnjem sazivu, a do kraja godine skoro da ne ostane ništa od onoga u šta je uloženo. Pa tu se bljuje ogroman novac. A ministarstvo da ne pominjem i takozvane festivale, kao na primer Belef, gde je urednik muzičkog programa arhitekta, gospodin koji živi u Londonu, a ne bavi se ni muzikom ni arhitekturom i teško je poverovati da zna šta se ovde dešava. Dovode se bendovi iz Japana, niko iz Beograda tu nema šanse.

Uprkos svemu, vi uvek zračite optimizmom i entuzijazmom. Odakle ih crpite?

- Iz lepote. Volim sve što je lepo. To sam naučila kroz sve ovo mučilište. Ja radim od 16. godine. Imala sam iskustvo i sa imanjem jako puno para i sa odjednom nemanjem para. Sve sam to naučila. Meni je najteže da se ovim poslom bavim u Srbiji. Da sam u nekoj drugoj zemlji verovatno bih svako veče pevala u nekom dobrom klubu kao što i jesam celog života kada mi rođena zemlja da znak da joj ne trebam uopšte, i bila bih nasmejanija i još bolja. Moja namera je da u narednih godinu dana organizujem svoj život i uvedem red. Nadam se da ću tako imati više vremena da se bavim muzikom. Ah...

foto: Stanislav Milojković

55

MAJA CVETKOVIĆ BASISTKINJA I VOKAL GRUPE E-PLAY Autor: Danijela Jakobi / 27.05.2011.

“Producent kao peti čovek za mikserom jako je važan za bend” Kako ste zadovoljni koncertima i reakcijom publike na pesme sa ovog albuma?

- Za sada publika najviše reaguje na naše hitove sa prvog, drugog albuma i singlove sa trećeg albuma. U Srbiji je sada trend singlova, tako da se ne posvećuje dovoljno pažnje kompletnim albumima. Mi smo rešili da svaku pesmu pojedinačno plasiramo. Naš poslednji spot za pesmu „Vremeplov“ je učinio svoje - publika poludi kada sviramo tu pesmu (iako je za sada sviramo bez Baneta). Cilj nam je da što više sviramo, da se pojavimo na što više festivala. Eto ove godine ćemo prvi put svirati na festivalu u Nikšiću (u julu). Do sada nikada nismo svirali tamo.

U ponedeljak ćete svirati u Parobrodu uz poseban video ugođaj. O čemu se radi?

- Koncert će trajati sat i po, a pre i u toku koncerta na video-bimu ćemo prikazivati radove našeg prijatelja dizajnera Viktora Jurige. Ti radovi su inspirisani muzikom E-playa. On je ujedno i tvorac omota za naš treći album „Drago mi je da smo se upoznali“.

I ovaj album je producirao Nikola Vranjković iz Block Out-a, koji vodi računa o vašem zvuku kako u studiju, tako i na koncertima. Koliko je važno za jedan bend da ima dobrog producenta?

- Nama je to jako važno. Kako u studiju tako i na lajv nastupu. Važno je da producent shvati suštinu benda i onda da celu sliku postavi na pravi način. Nikola Vranjković je radio poslednja dva naša albuma i radi dosta naših koncerata kao tonac/producent, a kada on ne može onda vodimo Pika. E-play nije jednostavno raditi zato što se koristi dosta efekata - to sve treba postići. Taj peti čovek na mikseru nam je jako važan.

Na albumu se nalazi i remiks pesme „Too Late“, koji je uradio Marko Nastić.

Kako je došlo do saradnje sa njim?

- Na svakom albumu smo imali po jedan remiks. Marko je taj izazov zaista

profesionalno prihvatio. Pozvali smo ga i on je sam izabrao pesmu koju je hteo da radi. Posle dva meseca zvao me je iz inostranstva i pustio mi je pesmu (remiks) preko telefona. Meni se baš dopala. Kasnije je i ceo bend čuo pesmu, dopalo im se i eto stavili smo je na album. Marko je stvarno jedan od retkih ljudi koje poznajemo da je tako ozbiljan, talentovan i vredan. Užasno je posvećen svom poslu i jako je lepo raditi sa takvim ljudima. Stvarno nam je bilo zadovoljstvo. Ko do sada nije čuo njegov remiks može besplatno da ga preuzme, kao i naš ceo album, na sajtu www.exitmusic.tv.

Da li već radite na novim pesmama ili ste potpuno posvećeni turneji?

- Radimo nove pesme. Konačno imamo svoju prostoriju u kojoj provodimo dosta vremena. Mada, trenutno dosta sviramo i pravimo neke eksperimente. Čućete uskoro.

foto: Stanislav Milojković

56

DEJAN CUKIĆ MUZIČAR Autor: Katarina Sinđelić / 21.05.2010.

“Popunjavanje praznog prostora je razlog mog postojanja” Koliko je vama kao nekome ko je proživeo taj srećan period ovdašnje muzičke scene, teško palo potpuno izokretanje situacije?

- Nemam odnos prema muzici u smislu da imam otpor prema nekim muzičkim stvarima koje se dešavaju, prema muzici koja se sad dešava. Niko od nas nema pravo da drugom određuje šta da sluša. Ono što mene malo ljuti, ali ne previše jer sam to prepoznao još devedesetih godina, jesu poslovne tendencije, izokretanja stvari u pogrešnom pravcu. Upozoravao sam na to, ali niko me nije slušao, tako da sad mogu da kažem - baš me briga, neka jedu sve što su zakuvali. Tu mislim na odnos izdavačke industrije i veliki trik prebacivanja svega na televiziju. Ranije su nam plaćali da sviramo, a sada se očekuje da platiš da bi mogao da sviraš i pevaš.

To je ta ključna stvar. Sve ide prema nečemu što je Endi Vorhol predvideo još početkom šezdestih godina - svako će biti zvezda na petnaest minuta.

Da li ste danas ono što ste mislili da ćete biti kada ste o budućnosti razmišljali kao mlad muzičar?

- Što si stariji tako sve niže spuštaš lestvicu. Kada sam bio klinac nisam znao ni tri akorda, a sanjao sam da ću biti Bitls kada porastem. Posle priče sa Bajagom i instruktorima i doživljavanja tog nekog maksimuma, shvatio sam da je to jedno potpuno opterećujuće iskustvo. Više sam bio okrenut ka tome šta želim da postignem time što radim. U to vreme sam počeo da se razvijam autorski, jer sam pre toga sebe doživljavao samo kao izvođača. To je promena između mladosti i zrelosti jednog rokera. Kada si klinac sviraš da bi bio poznat, a kasnije pristaješ na tu užasnu mentalnu dramu da si poznat samo da bi mogao da sviraš.

Mislite li da ste mogli još više da se ostvarite na domaćoj sceni?

- Shvatam da sam imao sreće. Uvek to kažem kada me pitaju „pa, zašto ti nisi postigao više?“ To je velika noćna mora. Postoji jedna tanka linija koju kada pređeš gubiš slobodu. To je nešto što je izuzetno teško, postaješ svačije vlasništvo. Meni to teško pada i na ovako nižem nivou, manje poznatom. Kada čujem da je neko rekao nešto što nije istina, to mene sekira, osećam se bez veze. Stalno biti na udaru je dosta naporno. Na Bajaginim koncertima u okviru turneje povodom 25

godina grupe pojavljujem se kao gost i super mi je što sada sa strane gledam na sve to. Jasno vidiš kolika količina pritiska i opterećenja leži na tom čoveku oko kojeg se vrti čitava stvar. Ne znam da li bih to mogao, ali znam da sigurno ne bih mogao da se bavim i drugim stvarim, a one me ispunjavaju i nekim drugim vrstama zadovoljstva.

Pod tim drugim stvarima i drugim vrstama zadovoljstva podrzumevate pisanje?

- Apsolutno. Bavljenje muzikom i izlazak pred publiku je strašno eksplozivna stvar.

Za razliku od toga pisanje jedne knjige, čak prevođenje je pipav proces i posao.

Nagrada dođe kasnije, a možda nikada i ne dođe. Sam proces je izazov i to je verovatno moja potreba da napravim neku vrstu ravnoteže. Uvek me je neviralo prazno parče papira. To popunjavanje praznog prostora je za mene bitan element i razlog postojanja. Nekada verovatno preterujem, jer neki prostor možda i treba ostaviti praznim.

Mnogi muzičari teško kontrolišu ego. Koliko je zapravo teško ostati čvrsto na nogama kada se desi popularnost?

- Ego trip se menja i smanjuje sa godinama. Dok sam bio u srednjoj školi bio sam član grupe Tilt. Svirali smo tri vikenda u Domu omladine pred 500 ljudi, a ja sam posle šetao gradom kao da sam ga oslobodio. Mislio sam da me svi znaju, nikada nisam bio uobraženiji. Na kraju ostaje zadovoljstvo da si radio nešto što ima upotrebnu vrednost. Moje pesme su uglavnom, što bi Amerikanci rekli, „radio friendly“ i tu su našle svoju upotrebnu vrednost. Ljudi ih dosta znaju, drže ih u podsvesti. Moje pesme znaju i oni koji me mrze. Ima dosta pesma koje ljudi znaju a da nisu ni svesni da ih ja pevam.

foto: Miroslav Dragojević

57 Velja Pavlović, urednik kulture na Studiju B, autor i voditelj kultnog Nivoa 23, emisije Duhovnici i Nezaštićeni svedok (koja trenutno ne ide), objavio je nedavno knjigu „Nivo 23 - Devedesete“, u kojoj je sabrao većinu intervjua koji su ostali u arhivi. Učinio je to, kaže, na nagovor prijateljice i dodaje da je nažalost mnogo toga nestalo u vreme policijskih premetačina tokom turbulentnih 90-ih.

VELJA PAVLOVIĆ NOVINAR Autor: Aleksandra Ćuk / 26.01.2013.

“Teledirigovano novinarstvo je upropastilo sve”

- Mi smo ustvari oteli televiziju. Bili smo najpre radio Studio B i zaista smo u to vreme komunističke vladavine bili avangarda u gradu i u zemlji, jedini radio koji je radio 24 sata, gde se puštao rokenrol, sa minimumom govora i maksimumom muzike. Sećam se, ljudi iz Ljubljane i iz Zagreba dolazili su u Beograd i s čuđenjem pitali da li stvarno tu postoji neki radio koji radi non-stop. Meni je žao što se to pomalo zaboravilo i zato volim da insistiram na tim starim vremenima Studia B, da se nekako upamti da je to bila bitna stanica i za medije i za demokratiju i razvoj svega u Beogradu.

Vi ste prošli sve vladajuće strukture. Zahvaljujući čemu?

- Onda smo osnovali televiziju kao stanicu nekih hrabrih ljudi. Tu ne ubrajam sebe, ja sam tad bio u drugom redu. Bilo je veoma aktivnih, pa i agresivnih sadržaja i redakcija je došla na ideju da bi bilo dobro da u večernjim satima bude jedna mirna emisija i da bih ja mogao da je vodim pošto sam delovao kao najmirniji po temperamentu. Sve se radilo drugarski na televiziji. Sve smo sami otkrivali i trudili se da budemo drugačiji od svih, a naročito od RTS-a.

- Da. U njegovo vreme Studio B je mogao da postane privatna svetska radio stanica i televizija. Nije bez značaja to što kažem privatna, jer mi smo bili prva firma koja je otkupila Studio B. Ja sam u vreme ‘92-’93, kad je plata bila tri marke, plaćao mesečno 80 maraka zaostatak otkupa za privatizaciju Studia B i ta firma jeste bila privatna. Potom je dekretom došao zločinački, fašistički, Slobin sistem i proglasio da to ne važi. Mi smo razmišljali - „samo ti tako misli, ali ti si onaj koji ne važi“. Kad je došla nova vlast i nasledila tu situaciju, rekli smo - dobro, idemo dalje. Jedan od direktora Studia B posle Kojadinovića, ušao je i prokomentarisao kako Kojadinović ima kabinet koji je po kvadraturi dva puta veći od njegovog stana i da je to čist luksuz.

Novinari su to slikali, ali je on već sledećeg dana seo u tu istu prostoriju, to mu više nije smetalo. Ima tu mnogo interesantnih stvari u vezi sa Studiom B.

Hoćete da kažete da je Studio B tih 90-ih bio neka vrsta oaze slobode?

- Ne, nego neka vrsta onog leka ili odgovora vremenu u kojem se živelo. Studio B je bukvalno pulsirao onako kako je izgledao život na ulicama ili u stanovima građana.

Moji dragi prijatelji iz Radio Beograda imaju tu tvrdu mermernu salu i čim uđu unutra, oni kao da zaborave kako izgleda život. I dan danas tamo tako izgledaju emisije, kao da emituju program sa neke druge planete. Sećam da sam, kad kažu „tačno je 12 sati, vesti“ (imitira džingl), uvek zamišljao da se taj koji govori popne na neku šamlicu kao deca u školi koja to rade da bi se pravila važna. U Studiu B sve je ličilo na život, počev od prostorija. Nigde zida nema. To je sve staklo u krug i uvek prvi vidimo zagušenje u saobraćaju na sva tri mosta i u glavnim ulicama koje se vide golim okom.

Tako smo videli i veliki požar u Sava centru koji se slučajno desio 13. maja, valjda, na Dan policije. Kad smo mi to objavili, došla je policija i zabranila da to puštamo i sutradan u novinama nigde nije bilo objavljeno da je goreo Sava centar. Tadašnji urednici su baš nadrljali, ali to nije uticalo na njih da promene politiku, nego samo da promene strategiju varanja te birokratske vlasti.

- Tvrdoglavosti, upornosti. Nisam se ja nigde kompromisima bavio. Meni je, mislim, najteže bilo kad su na vlasti, kako da kažem, bili „moji“, neko ko je do juče bio moj kolega i potekao sa Studia B. Oni su bili prilično loši urednici.

Recimo Kojadinović?

Kako biste ocenili novinarstvo u Srbiji danas?

- Današnji trenutak je vrlo žalostan. Toliko je žalosno da je u vreme Titove diktature bilo lakše baviti se novinarstvom nego danas. Ili sam ostario, pa me cela ta situacija sve više umara. Glupo mi je da kažem, ali sve novine su iste sem Danasa, koji je jedino ostao nezavistan. Kada govorim o ovim drugima, strašno je što se oni i ne trude da to sakriju nego je to potpuno transparentno.

foto: Stanislav Milojković

58 Pre nekoliko godina Maja Uzelac nam je zadala Kulturni nokaut. Udarac je bio toliko snažan, zbunjujući, pa je zarad otrežnjenja autorka ove kultne emisije morala nedavno da nas ubaci u Gužvu i tako nam opet servira drugačiji pogled na kulturnu politiku. Mnogi su konstatovali natprosečan talenat koji ustaljeni šablon razbija neobičnom inventivnošću. Ona pak na svoj rad gleda daleko skromnije samo kao na potrebu da na iskren način, zapravo onako kako ona vidi i opaža, bude ispričana priča. Zbog toga, malo je reći da intrigira „Plava krv“, njen debi film za koji je konačno i Skupština grada Beograda izdvojila deo budžeta.

- To je zapravo manji deo budžeta, ali je bitna stvar za sponzore, koproducente, fondove - jer je pomoćdržave i grada uvek inicijalni podstrek za njih. Dosta dugo radimo na tome, jer je ovo jedna prilično lenja sredina kojoj treba dosta vremena da pokaže razumevanje i želju za prihvatanjem nečega što nije uobičajeno. Stalno se rade slični filmovi po žanru, atmosferi i duhu, pa jedna ovakva ekstravaganca koju smo mi namerili da napravimo u stvari zbunjuje ljude.

O kakvoj ekstravaganci je zapravo reč? Na osnovu onoga što smo čuli o filmu, zvuči kao nešto između ostvarenja „Sin siti“ i špageti vesterna?

- To je izuzetno stilizovana priča sa mnogo strasti, koja će štrčati kao čudo u ovoj epohi kula. Ona prati prelomnu dramu u životima Lare Karađorđevići Katarine Obrenović, naših junakinja. Neću sad da otkrivam kraj filma (smeh), reći ću samo da je dosta krvavo ali, bez obzira na to, odiše sve vreme nekom vedrinom, energijom, bojama. Mislim da će ljudi biti zahvalni za priliku da odu u bioskop i odžive sat i po filma koji neće biti o kontejnerima, izbeglicama, ratu - svim tim stvarima koje su se desile i koje su bile strašne i koje su na sve nas svakako ostavile utisak, ali to ne znači da moramo da ih gledamo baš u 100 odsto domaćih filmova.

Da li ćete vi kao žena reditelj prirodno pričati priču iz ženskog ugla ili je tematika ipak muška?

- Žene su apsolutne heroine ove priče, sve je iz njihovog ugla i sa njihove tačke gledišta. Film dotiče neke mitove sa ovih prostora koji se zapravo pojavljuju i u ovim drugim srpskim filmovima koje smo navikli da gledamo, ali sa jednog sasvim drugog aspekta ih sagledava i obrće perspektivu. Kosovo, ratovi, sahrane, svadbe - sve to ritualno u srpskoj kulturi ovde je kao neka vrsta asesoara za ljubavne priče tih naših heroina. Dakle, nije više cilj, većje sredstvo. Većina žena koje ja znam sagledavaju stvari iz tog ugla. Za njih je najbitniji taj njihov privatni život - ljubav, brak, moralne i estetske vrednosti, neka vizija sebe u tome, ne vizije sebe u nacionalnom i u svim tim ostalim ključevima iz kojih muškarci imaju običaj da sagledavaju. Ovo je samo jedna perspektiva koja je zapostavljena u našoj kinematografiji zbog činjenice da su svi naši reditelji muškarci, i tako većdecenijama. Moje junakinje imaju i mnogo jezivih osobina koje ja pokušavam da razumem i pratim njihovu priču bez želje da ih ubijem

MAJA UZELAC REDITELJKA Autor: Katarina Sinđelić / 12.11.2010.

“Heroine ne ubijam u trećem minutu” u trećem minutu, što bi se sigurno desilo u nekom „muškom“ filmu koji bi pošao od istog zapleta. One uostalom te svoje ljubavne drame razrešavaju na načine koje su naučile od ovdašnjih muškaraca, kroz krize, sukobe, demonstracije i ratove u kojima su rasle - silom i bez milosti.

Filmska priča se dešava u Beogradu u kojem postoji ona prava elita. Ima li te prave elite i dalje u ovom stvarnom Beogradu?

- Apsolutno. Ali naša elita se skriva po podrumima i tu su ostali još od onog komunističkog doba koje se baš tako i zvalo, pa preko onog komunističkog doba koje se nije tako zvalo i nadalje. Kad kažem podrum, ne mislim samo na skladišta (ne)potrepština i na neuslovne stanove, većmislim i na klubove i tako neka mesta gde su ti ljudi iz grada, da ne kažem urbani - rečkoja je poprimila jeziv prizvuk - koji kapiraju neke stvari, a na koje niko ne računa, našli neko sklonište. Oni danas imaju težinu samo u nekim alternativnim vidovima kulturnog delovanja, u kružocima koji s vremena na vreme negde iskrsnu, u izvesnim onlajn zakucima - Beograd ima veliki potencijal i pored sveg tog uništavanja i satiranja koje mu se desilo, uspeo je da očuva neke postulate na kojima je nastao kao bitan grad. Ali treba strašno mnogo da se sve to ponovo poveže i da se sagradi mreža koja će te relevantne informacije, te pozitivne vibracije da prenosi. Nemam osećaj da se radi na tome sistemski, imam osećaj da se na tome radi samo individualno.

Koliko je bitno sanjati i maštati, ne odustati u ranijim, čak i dečijim težnjama?

- Jedino bitno. To je jedina stvar koja ne sme da se izgubi. Još sa šesnaestsedamnaest sam znala da će uvek manje bitno biti ono novo što naučim nego ono staro što ne zaboravim. Deca vide stvari kako jesu. Kad odrastemo, dese se racionalizacije i prilagođavanja, to je sve višak i to je greška. Uvek mi se mešalo ono što sam mislila u snu i preko dana. Ne dopuštam sebi da budem svesna do kraja stvarnog stanja stvari. Mislim da je to nešto što može da te ubije. Ne bih da rizikujem.

U svakom blatu pronađeš i neki biser ili bar sunce lepo padne - ako dovoljno pažljivo gledaš. Ne dopuštam mogućnost da stvari ne mogu da se dese. One onda šta će, dese se - kaže Maja Uzelac.

foto: Miroslav Dragojević

59 „Poznavao sam Milana, ali u knjizi ništa ne bih dodao, naročito u vezi sa onim što čini njegovu privatnu biografiju i odmah da kažem da to nisu neki posebno atraktivni momenti, nego obične ljudske stvari”, kaže Aleksandar Žikić, poznati rok novinar, u razgovoru za Danas povodom četvrtog izdanja knjige “Mesto u mećavi - priča o Milanu Mladenoviću”.

Milan, doduše, nije uspeo da nađe zaklon u mećavi koja ga je zadesila, ali je svojom muzikom i stihovima obezbedio sklonište mnogima od “nas”. Knjiga je odlično primljena širom bivše zajedničke zemlje koje se Milan nikada nije odrekao, uveren da u njoj, uprkos svemu, treba da ostane. Šta je bio vaš lični motiv da napišete ovu knjigu?

- Želeo sam da priču koja je fantastično zanimljiva, ali sa tragičnim krajem, ispričam tako da ne bude zamagljeno ono što je u njoj važno i da nas ne odvede na pogrešan put - da žalimo umesto da slavimo ono što je Milan uradio. Žalimo, naravno, što nije više sa nama, međutim, cilj knjige je bio da ona bude Milanova životna priča, a ne lamentiranje nad njegovim odlaskom.

U tekstu povodom 10 godina od Milanovog odlaska, pored ostalog, podsećate da nas taj period nije naučio ničemu od onoga što je on pokušavao da prizove u svojim pesmama, nije svanuo radostan dan, ovo oduvek, jasno, nije bila zemlja za Milana, a očito nije za mnoge. Isti tekst mogli biste da potpišete i sada, posle 20 godina.

- Mogao bih i za 50 godina. Šta smo naučili za ovo vreme? Apsolutno ništa.

Odnosno gore od toga. Ovdašnja tradicija je, kao što znamo, korak napred, dva koraka nazad. A sada više nema ni tog koraka napred jako dugo, nego tapkanje u mestu, pa dva koraka nazad. Neprestano se kreće od početka. Slična je priča sa Milanom, koji u trenutku kada je iza sebe imao Šarla akrobatu nije mogao da nađe izdavača. Jednostavno, ovde je na snazi jedna veoma štetna tradicija odnosa prema briljantnim pojedincima, koji su po mom mišljenju, zapravo, jedini istinski srpski brend. Establišment se prema tim ljudima odnosio uglavnom na četiri načina: od fizičke likvidacije, preko progonstva i sistematskog obeshrabrivanja do potpunog ignorisanja, što je socijalna smrt.

Shodno aktuelnoj situaciji u kojoj se mnogo toga lošeg ponavlja, imate li ideju šta bi nam Milan odozgo sad otpevao. Možda “Just let me play some modern...”?

ALEKSANDAR ŽIKIĆ ROK KRITIČAR Autor: Aleksandra Ćuk / 14.02.2015.

“Ako ne umeš čistog srca, nemoj uopšte” - Mislim da je to manifestna pesma. Opet, čista špekulacija, jer s njim nisam pričao na tu temu. Jednostavno, verujem da bi ta pesma mogla da stoji kao moto čitave njegove karijere, ali to mu nije bilo omogućeno. Nije mu bilo dozvoljeno da just play some modern rock n roll music, nego je morao da bude uvučen u socijalne lavirinte i da se bavi stvarima koje nemaju veze sa suštinom onoga što umetnik treba da radi.

Kako vašu knjigu da čita neko ko ne zna muziku Ekatarine velike, neko ko nije uživo video Milana na koncertu i mnoge druge aktere te progresivne scene?

- Može da je čita kao priču čak i ako ništa ne zna o muzici. Vrlo često mi se dešavalo da čitam o nekome čiju muziku nisam čuo, ali me zapravo knjiga zainteresuje da je otkrijem. Nove generacije, a njih sada već ima mnogo, jer je prošlo 20 godina, nisu imale prilike da vide Milana, da odu na koncert, kupe ploču. Oni mogu da dobiju informacije preko Jutjuba i interneta uopšte, ali imaju i priče. Neke od tih priča su u ovoj knjizi. Informacije koje ljudi dobiju iz nje, ili drugih medija mogu, možda, da im pomognu da razumeju priču o Milanu. Za nove generacije koje iz drugog ugla i perspektive sagledavaju Milana i njegovu karijeru to čini legendu o njemu i Ekatarini Velikoj vitalnom.

Budući da ste poznavali Milana, koje su bile njegove najupadljivije osobine?

- Inteligencija, posebna ljudska toplina i vanserijski talenat. Plemenitost i umetnička i ljudska nepotkupljivost. To su bile Milanove osobine.

foto: Miroslav Dragojević

60 Za Vladu Jankovića Džeta kolege novinari često kažu da je „čuvar roka u Srbiji“.

Neki će reći i da je šezdesetih dočekao rokenrol, ali i da ga je devedesetih ispratio sa ovih prostora kada su zavladali neki drugi zvukovi. Više od tri decenije urednik je i voditelj kultne emisije „Hit nedelje“ na radiju Beograd 202. Za sebe ipak ističe da je prvenstveno muzičar, pa tek onda sve ostalo. Nadimak Džet dobio je po čuvenom basisti grupe Šedous, Džetu Harisu, još dok je sa sastavima Crni biseri i Tunel stvarao rokenrol u nekadašnjoj Jugoslaviji. U ovom milenijumu ga s vremena na vreme možemo čuti kako svira sa svojim Vlada Džet bendom.

- Ja sam muzičar koji je ubačen u neprijateljske redove. U stvari, stavljen sam sa druge strane barikade kako bih pomogao mojoj vrsti. Sebe doživljavam prvobitno kao čoveka koji svira bas gitaru u rokenrol bendu, a sve ostalo doživljavam kao eto tako, umem da radim i ovo, umem i ono... - priča Vlada Janković Džet.

Gde je danas mesto rokenrola u Srbiji?

- Nikada nije bio u lošijem položaju. Bendova imamo stvarno mnogo i stalno stižu novi, a najbitnije je da nema više onih koji su diletanti. Sve to što rade, od samog starta rade na profesionalnom nivou. Međutim, strah me je kada me pitaju: „Šta da radim dalje?“, kada dođu do stepena od kojeg više ne mogu da im pomognem. Ono što mogu da uradim jeste da pustim preko radija snimak koji neko donese, da ti momci ili devojke sviraju kod nas, da ih preporučim nekome i to je to. Priča se, nažalost, u većini slučajeva tu i završava, taman kada treba da dođu profesionalci, da uzmu bend u svoje ruke, da kažu „ovo ćemo ovako, a ono ćemo onako“, da im sugerišu šta da obuku, kako da se ošišaju... Toga ovde nema, svi se bave nečim drugim i svi su u panici zbog novca, pa zato ne žele čak ni malo da rizikuju. Sa te strane situacija je u ovom trenutku jako loša. Naše diskografske kuće, giganti, nikada nisu dale nijednog muzičkog skauta koji će loviti talente. Šta je dovelo do toga da je rokenrol na ovim prostorima ugroženiji nego ikad radnije?

- Mi smo iz jednog sistema koji je ipak imao određene socijalne, sociološke stvari, ušli u jedan ekstremni kapitalistički sistem u kome važi „koliko para - toliko muzike“ i ništa drugo nije bitno. A to ni na zapadu nije više tako, oni su to shvatili još jako davno. U Srbiji konkretno ako imaš pare, možeš sve, ako nemaš para možeš da budeš i četiri puta Nikola Tesla, ali ne možeš ništa da uradiš. Možeš da budeš najgori majmun i ako imaš novca napravićeš nešto, odnosno činiće ti se da si napravio nešto. Došli smo do paradoksalne situacije u kojoj je ceo jedan pravac, ne samo muzika, nego i kultura uopšte, potpuno marginalizovan. Nije više čak ni andergraund već je andergraund andergraunda. Sa druge strane, ne treba se zavaravati da neko u ovom trenutku može da napravi neki užasan bum. Neke promene u rukovodećem sistemu će možda doneti da se otvore neki prozori i vrata, pa onda možemo nešto i očekivati. U ovakvoj situaciji sve je blokirano.

VLADIMIR JANKOVIĆ DŽET MUZIČAR Autor: Vlada Živanović / 26.11.2010.

“Više nema diletanata u rokenrolu” Koliko je internet promenio muziku?

- Kao kolekcionara užasava me pomisao da će iščeznuti klasični nosači zvuka. Mislim da se za mog života to neće desiti, ali u dogledno vreme neće više biti ni ploča, ni diskova, ničega... Mada, muzika se sada tako i pravi za jednokratnu upotrebu i oni koji je prave i ne trude se da to bude kao nekad. Nekad je muzika mnogo više značila u životu prosečnog čoveka. Pogledajte samo muzičke televizije, komercijalne kuće poput MTV-ja i drugih giganata, to je samo privid demokratije. Tu se vrti samo ono što je u interesu producenata, idu samo oni spotovi koji su plaćeni. Oni u raznim segmentima prave i eksperimente, pa kažu: „Evo, ovaj je sad aktuelan“ i onda Robi Vilijams ide 15 puta dnevno, a Šakiru vidite recimo 14 puta. Na kraju je to mejnstrim jer je njihova kuća jaka i ima novca da im plati takvu promociju. Gledanje takvih programa je kao da gledate reklame, sve se isto vrti u krug.

Da li ste ikada razmišljali o završetku muzičke i novinarske karijere?

- Penzionisaću se sledeće godine u pravnom smislu jer mi to slovo zakona nalaže. Čovek se možda ostvaruje do kraja života. Sigurno je da ću i dalje biti tu, radiću možda na neki drugi način, sa druge pozicije, ali ići ću dalje, to je sigurno.

Odelo odbacio kada i Stonsi - Klasično odelo sam nosio poslednji put valjda na nekoj sahrani, pre jedno 20 godina.

Nemam nijedno odelo, ne osećam se dobro u njemu, mada svi tvrde da mi dobro stoji.

Kao da nisam kod kuće kada obučem odelo i stavim kravatu. Mada, tokom šezdesetih svi smo nosili odela, i to još u školi. Svi smo tada, bože moj, bili Bitlsi. Kada sam prvi put video Stonse bez odela, rekao sam: „konačno su ljudi shvatili“. Tada sam i ja odbacio odelo i više ga praktično nikada nisam oblačio - objašnjava Vlada Janković Džet.

foto: Stanislav Milojković

61

MARKO ŠELIĆ - MARČELO MUZIČAR, PISAC Autor: Danijela Jakobi / 06.05.2011.

“Album „Deca i Sunce“ kao početak novog perioda ” Odakle ideja da se objavi ovakva luksuzna verzija albuma „Deca i Sunce“ i šta nas tu novo očekuje u odnosu na prvu verziju?

- Imali smo u planu da na DVD-u objavimo snimak velikog beogradskog koncerta iz 2009. godine, pa nam se učinilo prigodnim da to bude u paketu sa „Decom i Suncem“ - jedno fino izdanje koje bi predstavljalo šlag na torti kojom sam proslavio desetogodišnjicu rada. Uz to, bilo je tu nekoliko pesama koje nismo uspeli da dovršimo a bile su u planu za album, pa ćemo ih sada dodati. Na izvestan način, snimak koncerta predstavlja i zaokružuje jedan period, a „Deca i Sunce“ započinju drugi.

Pre nekoliko meseci si proslavio značajan jubilej - deset godina na sceni. Kako ti iz ove perspektive izgleda taj pređeni put i šta očekuješ dalje?

- Kao jedan koktel koječega, ali ipak ne Molotovljev. To je jedna veoma važna kriška života - verujem da ću i kasnije tako gledati na nju. Avaj, brzo se živi i nema se vremena za raspilavljivanje: sve je to lepo, ali već smo kročili u nove kreativne planove. Šta očekujem? Da će ono najvažnije što se u toj deceniji steklo ostati u komadu, a to je prijateljstvo koje me veže za ljude sa kojima delim binu i promišljam život. Šta te najviše inspiriše kada je u pitanju pisanje, pravljenje muzike i uopšte stvaralaštvo?

- Život, priključenija, smrt i isključenija. Stvarno.

Osim muzike, baviš se i pisanjem. Koliko su za tebe povezane ove dve vrste umetnosti?

- U suštini, bavljenje muzikom samo je jedna od formi mog bavljenja pisanjem, moje učešće u komponovanju i aranžmanima svedeno je na davanje smernica. Stoga ne vidim nikakvu suprotstavljenost. Gledam da ideje srećno udomim tamo gde same više ciljaju i trudim se da sva ta pisanija nekim nitima budu međusobno povezana, da zajedno, tamo nekad, tvore neku sliku.

Do sada si, i na koncertima i na albumima, sarađivao sa mnogim muzičarima.

Da li postoje neki ljudi sa kojima bi voleo da deliš binu ili studio a niste do sada imali prilike za to?

- Mnogi, uvek. Spomenuću ovom prilikom, recimo, genijalnog Darka Rundeka, glumca Nikolu Pejakovića, čija dva albuma uvek rado iznova slušam, Keckeca, Kultur Šok, Sars...

U okviru promo turneje novog albuma svirali ste svuda od Skoplja do Subotice.

Kakvi su utisci sa koncerata van Beograda?

- Sjajni! Veoma smo ushićeni što je publika tako brzo prihvatila nove pesme i u njima našla ponešto za sebe. Kad ne cvrkućete narodnjake, niste na Pinku i ne prodajete se rijaliti (f)armagedonu, gotovo da se pitate zanima li ikoga to što se napravili. Ali izgleda da spomenute bedastoće ne idu na živce samo nama.

foto: Stanislav Milojković

62 Hoću da mi se nešto lepo desi odmah!“, zavapio je Marko Vidojković u svom novom romanu, i to baš on, Marko, ne Boban Šestić (njegov alter ego). Ovu glasno izraženu misao koja je svakog od nas snašla, Vidojković „pakuje“ u onaj njegov svet u koji nas je uvukao kandžama, gde je sve tako stvarno i opipljivo. Takav je i njegov svet van romana, bar deluje tako dok sa uzbuđenjem priča o svemu i to onim rečnikom koji nas automatski asocira na priče i likove sa kojima nas je prethodnih godina upoznao.

Kako izgledaju ti trenuci kada vas preplavi priča i kada se odlučite da pišete roman?

- Postoji trenutak kada samo što nisi krenuo da pišeš roman i taj trenutak može da traje i do tri-četiri godine. Imaš taj osećaj da te cima, samo što nisi krenuo, jer imaš zaokruženu priču, imaš junake u glavi. Postoji trenutak kada kreneš da pišeš i tada ne važi nijedno pravilo. Kada krene podsvest i taj trans iz kojeg ti uđeš u roman, upadaš tom brzinom da tvoja svest ne može da isprati ono što se dešava glavnom junaku i onda je to čist talenat i čista umetnost i nešto prema čemu moraš da imaš strahopoštovanje kao neko ko je to napravio. Svaku umetnost smatram čistom magijom. Ti ne možeš da pobegneš od toga koliko su neke stvari koje napišeš jače od tebe i koliko su izvori iz kojih nastaju umetnička dela nedokučivi i samom umetniku.

U kakvom ste odnosu tokom pisanja vi i junaci?

- Glavni junak, protagonista je svakako taj oko koga se sve to dešava. U toj nekoj varijanti mene voze njegova drama i njegova priča. Suštinska razlika između ovog romana (Hoću da mi se nešto lepo desi odmah) i onih prethodnih jeste ta što sam ja pravio eksperiment sa pravim životom. Mene su uvek čačkali sa tim koliko je istina a koliko fikcija u mojim knjigama. U ovom slučaju imamo očigledan odgovor koji ja sada neću reći već će ga videti onaj koji bude čitao knjigu. Briga o glavnom junaku je briga o meni samom. Ovaj roman je bio potpuna agonija i dok sam ga pisao i dok sam ga čitao, tek kada mi se našao u rukama bio sam fazonu - ovo je konačno to. Nikada ne osetim takvu borbu između života i smrti kao kada pišem knjige. Ako napraviš pogrešan korak sve odlazi u propast, uključujući i tvoja karijeru.

U trenutku kada stavite tačku na priču, da li ste sigurni da ste je na pravi način ispričali?

- To i jeste fora. Ti možeš knjigu da prepravljaš i hiljadu puta i svaki put nađeš jednu ili dve reči koje vise. Ja se trudim da smažem celu knjigu odjednom i to onoliko puta dokle više nemam primedbi. Ako zarobljavaš sebe u vremenu i obeležavaš jedan period svojom knjigom ti moraš tom periodu da zacrtaš i kraj, ne može on da traje godinu dana. Kroz nekoliko čitanja mora da se iskristališe sve i taj momenat kada se

MARKO VIDOJKOVIĆ PISAC Autor: Katarina Sinđelić / 23.10.2009.

“Pisanje je borba između života i smrti” iskristalisalo posle njega kažeš „i ako naletim na grešku biće mi simpatična“. Sada u novoj knjizi naleteo sam na kardinalnu grešku. Nekim junacima sam na samom kraju knjige davao imena - imali su neka radna imena. U jednom delu knjige junakinja se zove Venera, a u drugom se pojavljuje Lana. Ali eto, čitalac ima uvid i u radno ime junakinje.

Da li je linija između lošeg i genijalnog teksta zapravo tanka?

- Nekada samo jedna reč može nešto što je tupavo da promeni u genijalno. Granica je lična, a razlika je mala. Na to da li je pisac kvalitetan zavisi i od kvaliteta njegovih čitalaca. Kada vidim ko mene čita, kada ti pišu doktori univerziteta, nečije babe i dede, unuci... to je užasno gotivno, razmeniš sa njima par reči, a oni te ne smaraju.

Tada možeš da budeš ponosan na sebe. Posle šest knjiga zapravo i znaš ko te čita.

foto: Stefana Savić

63 Masimo Savić ne voli „igru“ skrivanja, čak ni onu naivnu iza reči, fraza. I ono mnogo godina, tokom devedesetih, što ga nismo čuli, bilo je u stvari primirenje, ili primirje sa sobom i novim okruženjem, novom zemljom. Ovaj Zagrepčanin nema problem sa iskrenošću.

Ona nije nimalo lažna, kao što nije ni njegova skromnost, poznata uglađenost i šarm.

Da li ste danas tamo gde ste mislili da ćete biti kada ste o muzičkoj karijeri razmišljali na početku, u grupi Dorijan Grej?

- Posle svega mogu reći da je ovo „best case“ scenario, moglo je biti „worst case“. Ja sam se dugo okruživao, po mene, nekvalitetnim ljudima, nisam dobro procjenjivo, nisam vjerovao onom prvom instinktu, koji bih osjećao prema nekoj osobi. Danas sam izuzetno predan svom poslu, svojoj obitelji, vrlo sam odgovoran prema mom bendu, ljudima koji surađuju sa mnom. Osjetio sam da moram biti prema njima odgovoran, jer oni imaju svoje obitelji i svoje živote... Da, dosta sam zadovoljan kako danas stvari stoje. Jasno je da bih jako volio da se nije desila ona moja velika pauza, ali ona je bila usled prilika koje su bile vrlo ružne i ja se tada nisam htio baviti glazbom.

Nakon te pauze morao sam opet dokazivati ko sam, što sam i to je malo potrajalo.

Koliko se razlikujete od onog Masima od pre trideset godina?

- Promijenio sam se u smislu da sam ranije bio strašno željan znanja. Nikada nisam imao visoko mišljenje o sebi, dapače čak o sebi sam mislio loše. Ego tripom se nikada nisam bavio i uvijek sam ostavljao otvorena vrata, jer sam znao da ima tu još puno prostora. Mislim da je to dobro, jer ne opterećujem ljude svojim moćima, već svojim radom, tu sam veliki perfekcionist, ali nisam težak suradnik, nego samo precizan. Ali, onaj klinac koji je krenuo još uvijek je u meni. Dok god postoji dijete u čovjeku dotle u njemu ima umjetnosti. Nije dobro opterećivati se što je dobro, što je loše. Treba jednostavno samo to uradit pa što bude. Ako se previše razmišlja, to gubi osnovnu namjeru, osloni se na to što imaš. Mada, ima publike koja to voli, voli biti prevarena.

Mislim da moja publika nije takva. Nemam veliku publiku, ali ta koju imam - to su ljudi koje bih mogao imati za prijatelje.

Vašu karijeru često opisuju kao „punu uspona i padova“. Da li je i vi tako doživljavate?

- Ja sam karijeru naprasno prekinuo. U tom trenutku mi hipersenzibilci Jura Stublić, Branimir Štulić, Darko Rundek, pa i ja prestali smo radit. Rundek je otišao u Pariz, Stublić se povukao, Štulić je otišao u Amsterdam... Nisam mogao vjerovat. Otvorila su se vrata nekima koji su imali debelu kožu. Ja sam morao stati radit, glazba ne

MASIMO SAVIĆ MUZIČAR Autor: Katarina Sinđelić / 22.10.2010.

“Bez djeteta nema umjetnosti” sugerira rat, ona sugerira ljubav i ljepotu. Nije tu bilo da je moja karijera stala, ja sam snimio album, ali počela je teći krv u Slavoniji i naravno koncerti su otkazivani. Ali, moja pauza je bila izuzetno dugačka. Bilo je raznih špekulacija što ja radim, a to je potpuno nevažno. Važno je reći da ta boja glasa koju ja imam, da se u međuvremenu nije pojavio niko ko bi nadopunio tu rupu i to je bila jedna sretna okolnost za mene.

Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji prestali ste, dakle, da se bavite muzikom.

Koliko vam je teško pao taj „rez“, ali i nestanak vrednosti usvojenih u državi koje jednostavno više nije bilo?

- Jako teško. Međutim, u toj situaciji je bilo nešto lijepo. Mojoj supruzi Neni i meni je naša ćer bila definitivno svjetlo na kraju tunela i morao sam se pokrenuti i privređivati za svoju obitelj, tako da sam počeo raditi u marketingu i godinama sam radio reklame. To se na kraju pokazalo kao jako dobro, jer sam stalno bio u studiju, stalno sam komunicirao sa mikrofonom. Bio sam tu negde u formi. Održavao sam je kao kad sportaš prestane sa takmičenjem, a stalno trenira i radi. Mašina se nije ugasila.

Sasvim dobro sam živio od toga, bez potrebe da se kompromitiram. To je bilo doba gdje se isključivo od osobe tražilo da se opredijeli, a ja se nisam htio opredijeliti.

Jednostavno nisam nikome htio otvoriti vrata, a da sam se bavio glazbom tada bi mi bilo rečeno - OK, ali ti ćeš to i to raditi. Ja to nisam htio i čekao sam malo bolja vremena.

Tokom karijere sarađivali ste sa mnogim grupama, između ostalih i sa grupom Ekaterina Velika?

- Bendovi su me često zvali da im pomognem. Sa EKV je bilo najljepše radit, puno sam radio i sa Jurom Stublićem. Sjećam se jednom kada sam snimao gitaru u Zagrebu za EKV, Milan (Mladenović) i Magi (Margita Stefanović) bili su u režiji, ona se u jednom momentu približila staklu kada niko iz benda nije gledao i podigla majicu da me inspirira da odsviram što bolje. Ona i ja smo imali tu tajnu godinama. Svašta smo preživjeli zajedno - ispričao je Masimo.

foto: Stefana Savić

64

MILADIN ČOLAKOVIĆ DIREKTOR FOTOGRAFIJE Autor: Ivana Matijević / 07.10.2011.

“Film je nenormalna profesija ” Nedavno je nagrada za najboljeg direktora fotografije na češkom festivalu u Ostravi pripala Miladinu Čolakoviću, direktoru fotografije filma „Beli, beli svet“.

Priznanje je utoliko značajnije jer je festival u Ostravi jedan od svega dva ili tri u svetu specijalizovana upravo za segment fotografije u sedmoj umetnosti. O nagradi odlučuje stručni žiri, sastavljen takođe od ljudi iz te profesije, a selekcija koja prethodi žiriranju toliko je oštra da se u konkurenciji za nagradu našlo samo šest filmova. O važnosti priznanja koje je Čolaković dobio možda najrečitije govori podatak da su u konkurenciji bili direktori fotografije Skorsezeovog „Boardwalk empire“ i Van Santovog „Restless“.

Miladin Čolaković radio je sve filmove sa Olegom Novkovićem - od „Kaži zašto me ostavi“ do „Belog, belog sveta“. Za film „Sutra ujutru“ dobio je priznanje još jednog od onih nekoliko festivala posvećenih umetnosti filmske kamere - nagradu na bitoljskom festivalu „Braća Manaki“. Sarađivao je i sa Ljubišom Samardžićem, početkom leta završio je snimanje filma „Ustanička ulica“ u režiji Miroslava Terzića, trenutno radi na novom filmu Miroslava Momčilovića, a tu je i rad za televiziju, između ostalog, na seriji „Lisice“ koju je režirao Gorčin Stojanović. Na pitanje šta je, u stvari, direktor fotografije, i da li se možda iza pojma direktor krije engleska reč koju prevodimo sa reditelj, Čolaković kaže: - To je u suštini reditelj fotografije. Po mom shvatanju stvari, film je iz tehnoloških razloga podeljena profesija. A u korenu svega je filmmaker - čovek koji pravi film.

Zato što je tehnološki postupak komplikovan, rad na filmu podeljen je na režiju, montažu, kameru. Mada, kako je digitalizacija donela ogromno pojednostavljenje ponovo je sve više filmmakera. I ne mogu se tačno povući granice gde prestaje režija a gde počinje kamera, gde prestaje režija, a počinje montaža. To bi bila besmislena rasprava jer u pitanju su alfa i omega filma, to je sve jedno te isto, u pitanju su samo načelno podeljene oblasti, a reditelj je poput dirigenta jednog velikog orkestra, dok je direktor fotografije verovatno prva violina u autorskom timu. Posao fotografije na filmu različit je u smislu filmskog roda. Jedna je stvar fotografija u igranom filmu, druga u dokumentarnom, jedna je u fikciji, druga u dokumentu. Ali zajedničko je da fotografija na filmu nije sama sebi svrha i to je možda najveća zabluda. U stvari, nije dobro ako vam neko pohvali fotografiju u

filmu, ali ne i film. Onda ništa niste uradili. Čak i sama činjenica da se fotografija mnogo primećuje nije dobra. Fotografija je u igranom filmu ilustracija teksta, ali ilustracija ne u onom banalnom smislu te reči, već kao pomoć da se ispriča priča, odnosno, ona je sredstvo, ali u kreativnom smislu pomoć i podrška tom tekstu. To dalje implicira da ne možete imati svoj stil ako ste ozbiljan direktor fotografije. Tada ne sme da postoji princip prepoznatljivosti. Nema dva ista teksta i vi ne pričate dve iste priče. Svaki film treba da bude drugačiji i to je ono što je izazov. U dokumentu je nešto drugo. Ni tu fotografija nije sama sebi svrha, ali je tu fenomen istinitosti, dokumentarizma iznad svega. I hvatanje stvarnosti, registracija stvarnosti - onog njenog dela vremena i prostora za koji mislite da će gledaocu biti najinteresantniji, podrazumeva instinkt i puno neplaniranog.

Prvo je bila fotografija, a potom pokretna slika. Koja je razlika između ova dva medija, kako se slika pretvara u pokret? Kako osmišljavate pokretnu fotografiju?

- Ja predajem oba predmeta na Fakultetu dramskih umetnosti i bavim se i fotografijom i filmskom fotografijom. To su dve vrste pogleda na stvarnost.

Fotografija, samom činjenicom da je zaustavljen samo jedan trenutak, delić vremena, u sadržajnom smislu završena je priča, a filmski kadar, budući da ima vremensku dimenziju, uvek je u nekom sledu - ima kadar koji mu prethodi i kadar koji za njim sledi. Filmski kadar se mnogo više ponaša kao deo celine nego fotografija. Fotografija se takođe uklapa u neke celine - u reportažu u časopisu, u kalendar, u prospekt, u sajt, i mora da ima stilsko jedinstvo, ali manje su međusobno uslovljene u odnosu na film. U filmu morate, u okviru scena, da se povinujete dramskom principu jedinstva - vremena, mesta i radnje. Ali i šire, na nivou celog filma, neophodno je da stvorite jedan širi optički rukopis. U tom smislu je svaki kadar fotografski manje bitan od celine, slikovito rečeno, važnije je da od pojedinačnog drveća vidite celu šumu. Kadar ima osnovu u fotografiji, ali je njegova funkcija bitno drugačija. Nastaju veliki nesporazumi, pogotovo kad čovek počinje, ako mu filmski kadar imitira fotografiju.

foto: Miroslav Dragojević

65 Tvorac pokreta Branislav Grubački, ili jednostavnije Guta iz Zrenjanina, tokom više od 20 godina dao je važno mesto svom gradu na mapi Srbije. Ne samo da je za to vreme u pozorišnom klubu Zeleno zvono organizovao brojne koncerte, promocije, izložbe, tribine, već je zajedno sa svojim saradnicima kroz razne inicijative širio ideje koje bi trebalo da budu dobar primer svima, a ne samo Zrenjanincima.

Ove godine nagrada ide posthumno Mirku Đorđeviću, doživotnom potpredsedniku Pokreta...

- Mirko Đorđević je bio prijatelj Zelenog zvona i Novog optimizma. On je neko ko je od samog početka našeg delovanja dolazio na naše tribine. Do te mere smo se zbližili u međuvremenu da smo napravili jednu šalu, koja je postala zbilja, da je on naš potpredsednik bez ograničenja mandata, neko ko se ne bira i obara. Đorđević je za svaku našu nedoumicu imao odgovor i rešenje. Dve inicijative koje su direktno vezane za njega i naš pokret bile su da jedan od trgova u Zrenjaninu dobije naziv po doktoru Zoranu Đinđiću, kao i da Radomir Konstantinović dobije zvanje počasnog građanina Subotice, da se jedna ulica nazove po njemu, te da se ustanove dani esejistike. Kada god nam je bio potreban neko kredibilan sa dovoljno znanja, Mirko je bio tu da nam nesebično pomogne.

Pre tačno godinu dana, na obeležavanju devete godišnjice Pokreta, Đorđević je rekao da “Srbija danas spava dubokim palanačkim snom”. Koliko nam je danas zapravo potreban novi optimizam?

- Kada smo 2004. godine osnovali Pokret, jedan od motiva nam je bilo stanje u društvu posle ubistva prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića. Sad kad sagledam, praktično smo na neki način zatvorili jedan ideološki krug - od ubistva Zorana Đinđića do smrti Mirka Đorđevića. Ta palanačka filozofija koja preti da uguši sve smisleno i napredno u ovom društvu je nešto što je u fokusu naše pažnje i svaka naša inicijativa je kontra te filozofije i kontra tog stanja duha.

Novi optimizam je nastao na tragu Zelenog zvona. Jako su simpatični ti prvi slogani koji su na početku pratili rad kluba - “Bez narodnjaka, dilera i poker aparata” ili “Izlaz uvek postoji”...

- Mi smo hteli da istaknemo šta sve nema u tom klubu koji je kasnije neslavno završio. Promovisali smo tenis kao sport. To je bio zrenjaninski Pomodoro 1991. godine, ali je bio i galerijski prostor. Prvi koncert je održao Rambo Amadeus. To što smo pričali da nećemo prodavati devize u lokalu, da nećemo zamračiti da se ljudi ne vide, da nećemo držati kockarnice i kladionice, bilo je važno jer su ljudi to tada

BRANISLAV GUTA GRUBAČKI TVORAC POKRETA “NOVI OPTIMIZAM” Autor: Marija Krtinić / 13.12.2014.

“Kontra palanačkom duhu” prihvatali kao neku društvenu neminovnost, čak i ako nisu bili deo tog miljea. Mi smo mislili potpuno suprotno. To jeste bio privatni subjekat, ali smo istovremeno propagirali i vrednosti koje nisu bile vidljive. Jedan kolega je rekao da je Zeleno zvono od privatne firme napravilo javno dobro, za razliku od onih koji su od javnog dobra napravili privatne firme. Šta se desilo sa tom inicijativom da prvobitna lokacija Zelenog zvona postane antiratni spomenik?

- Zeleno zvono je upucano 1999. godine tokom bombardovanja, kada sam ja, ničim izazvano, palanački proglašen za NATO lokatora. Klub je streljan i nikada više nije proradio, da bi nekoliko godina kasnije bio i spaljen. Inicijativu su pokrenula udruženja “Učitelj neznalica i njegovi komiteti” iz Beograda i “Ravnopravnost” iz Zrenjanina, naši prijatelji i poznanici. Bilo mi je drago što se neko toga setio. Ali osam meseci kasnije, koliko ja znam, jer ja nisam deo te inicijative, niko ih nije udostojao ni odgovora. Tek sam ja samo dobio neke neformalne pretnje da se manem te priče 15 godina kasnije, jer su ti koji su to uradili 1999. godine dovoljno moćni da sada u ovoj izopačenoj društvenoj i medijskoj situaciji nameste da sam ja to sam sebi uradio.

Je l’ neko odgovarao za taj zločin?

- Ja nikada nisam ni podneo tužbu. Postoji samo neki službeni papir koji govori šta se tu dogodilo, a koji sam na jedvite jade dobio 2001. godine, kao narodni poslanik, i to zbog tih ljudi koji su tamo radili, zbog radnih odnosa. Pretpostavljam da je to jedna zrenjaninska tabu tema. Niko me nije pozvao već 15 godina i nijednu službenu stvar na tu temu nisam izrekao. Verovatno je intencija da to prođe bez razrešenja. Ja lično nemam toliko jak motiv i poriv da se to razreši, ako to već Gradu nije u interesu.

foto: Stanislav Milojković

66 Vau, pa ovde može da se puši - bila je prva rekacija Nika Halama i Roba Birča iz britanske grupe Stereo MC’s kada su se pojavili u restoranu Pomodoro na ekskluzivnom intervjuu za Danas. „Vidi i pepeljara na stolu, stvarno je Srbija zanimljiva“, nije prestajao da se divi ovdašnjoj slobodi pušaša Nik Halam. Obojica su odmah posegla za paklicom cigareta i istog momenta su se koncentrisali na razgovor sa nama.

Koliko god na sceni izgledali energično i „divlje“, u prirodi su mirni, staloženi i izuzetno ljubazni. Lako je uvideti da je Nik (kompozitor) praktičan i zapravo „prizemniji“ deo Stereo ekipe, odnosno da je Rob (pevač) njegova suprotnost.

Kada ste počeli da se bavite muzikom da li ste mogli da pomislite da će jednog dana vaše ime biti svetski poznato?

- Nik: Kao i svako dete i ja sam sanjao da jednog dana budem poznat, ali zaista nikada nisam mogao ni da zamislim na koji način bih to mogao da ostvarim. Kada sam počeo da se bavim ovim poslom uvek sam razmišljao pozitivno, nikada u fazonu „to se neće dogoditi“, - Rob: Kada ste klinac onda sanjate o tom savršenom životu, ali kada malo porastete shvatite da morate dobro da se potrudite da te snove pretvorite u stvarnost. I zaista oni će se vrlo verovatno ostvariti ukoliko ih stalno imate na umu, ukoliko im konstantno težite. U životu ne smete da preskačete „lekcije“, već morate da idete korak po korak. I onda se ti ciljevi koje ste zacrtali i ostvare, a to je možda i problem jer kada ih ostvarite mnogi se pitaju „šta sad“. Tada je neophodno da sebi zadate novi zadatak, ja se trudim da baš tako živim.

Idete iz zemlje u zemlju, iz aviona u avion, sa festivala na festival. Da li vam se dešavaju trenuci kada pomislite „dosta je bilo“?

- Nik: Umorimo se, jer se stvari ne dešavaju uvek kako želimo. Sve u šta ulažete maksimum sebe mora se okarakterisati kao teško. Kada ste sa istim ljudima dan i noć, idete na nastupe, a svako ima neki svoj problem. To je zapravo kao u kancelariji u kojoj radi mnogo ljudi, čarke su neminovne zbog različitih karaktera. Ali tada možete da uzmete slobodan dan i to vaša firma neće mnogo osetiti. U ovoj situaciji to ne možete da uradite, jer su odnosi intenzivniji. Međutim, sa druge strane svesni smo da radimo ono što volimo i to je velika stvar, tako da zbog toga sve te negative stvari uspevamo da prevaziđemo.

- Rob: Kao i svi ljudi, imam svoje dobre i loše dane, uspone i padove. Nekada sam isključivo negativan i to po običaju uvek uzrokuje umor. Tada samo želim odmor jer znam da je to jedini način da povratim energiju. Na kraju dana, kakav god on bio, morate da sagledate širu sliku onoga što radite i da se potrudite da te loše stvari,

NIK HALAM I ROB BIRČ STEREO MC’S Autor: Katarina Sinđelić / 14.08.2009.

“U potrazi za savršenom muzikom” koje su poput mamurluka, što pre prevaziđete. Verujem da samo tako možete opet pronaći pozitivnu energiju i shvatite da morate na takav način da se „kotrljate“ u životu. Kada gledate u prošlost uvek vam se čini da je tada sve bilo „ružičasto“, ali kada se malo zamislite, znate da ste i tada imali uspone i padove.

Po kojim kriterijumima birate gradove u kojima ćete gostovati. Zašto ste se odlučili za Bir fest, odnosno za ponovni dolazak u Beograd?

- Nik: Uživamo u svakom dolasku ovde. Zaista. Ovde smo imali jedan od naših nezaboravnih nastupa, bilo je to u Hali sportova. Tu svirku nikada nećemo zaboraviti, sve je bilo totalno ludo. Volimo ovu energiju, neverovatnu publiku.

Prepoznatljivi ste po energičnim nastupima. Odakle crpite toliku energiju?

- Rob: Mene svirke uvek pune energijom, publika me ispunjava. To je moćna stvar kada želite da se bavite muzikom. Sve što radimo, radimo zbog tih nastupa uživo.

Kakav god da mi je bio dan, uvek se trudim da pronađem taj mali svet u koji uđem, stanem ispred mikrofona i tada znam da sam na pravom mestu i da sam pronašao sebe.

Koju vrstu muzike privatno slušate?

- Nik: Jedan dan sam raspoložen za stare dobre hitove, drugi dan za disko...Sve je to muzika, volim i AC/DC... Nikada nisam bio ograničen. Uvek volim da čujem i vidim kako to drugi rade.

- Rob: Muziku koja me podiže, a to je zaista širok spektar. Sve zavisi od toga kakav je dan, često mi prija čist rep, Bisti bojs i takve stvari. Daju mi energiju.

foto: Miroslav Dragojević

67 Čudo je ona Madera. Još kao mladić sam počeo da izlazim tamo. Dan-danas uživam u njihovoj bašti. Vremena su se promenila, ali je Madera ostala ista.

Tvrdim da je taj restoran najdemokratskija institucija u Srbiji. Kao i nekada, tamo dolaze ljudi iz svih slojeva našeg društva, od vodećih političara i raznih biznismena do sportista, umetnika i običnog sveta... Svi oni u zdravoj atmosferi razmenjuju mišljenja o aktuelnim temama. Mada, postoji velika zabluda da se baš tamo donose velike i važne političke odluke. Istina, priča se o svemu, ima i lobiranja i svakakvih stvari, ali ljudi preteruju kao i obično.

Nedavno ste se učlanili u jednu stranku. Kako vidite trenutnu političku scenu u Srbiji?

- Nažalost, iako često tvrdimo da smo slobodarski narod, to je još jedna zabluda. Turci su nam za tih pet stotina godina usadili da se osećamo i ponašamo kao podanički narod. Činjenica je da smo imali i neke svetle trenutke u istoriji, ali je glavni problem upravo u tome što je podanički narod najpodložniji manipulaciji. Upravo to koriste političari. Evo, kreće predizborna kampanja. Sada ćete videti kako ti istrenirani demagozi obilaze vrtiće, parkove, fabrike... Pa slikanje sa trudnicama, sportistima, radnicima uz more praznih obećanja. I tako ukrug. Od izbora do izbora. Smenjuju se režimi, partije, pojedinci, ali narodu je sve gore i gore. Šta je potrebno učiniti da bi se stvari konačno promenile nabolje?

- Svaku svoju kolumnu u Danasu završavam rečenicom u kojoj koristim reč „preokret“.

To je ono što Srbiji treba, a tako nešto mogu da naprave samo mladi ljudi. Njih čeka budućnost i valjda su oni ti koji treba da odlučuju kakvu budućnost žele. Kad god sedim sa mladim svetom, kažem im „omladino, razljutite se“. Jednostavno, potrebna je neka nova energija i nova snaga.

Da li vas baš zbog toga više poštuju na hrvatskoj televiziji nego u domaćim medijima?

- Jeste. Često me zovu sa HRT-a da prokomentarišem sportske, pre svega fudbalske aktuelnosti. Oni znaju da prepoznaju stručnost. Pa, koga će drugog da zovu? Da neće možda ove klince koji nemaju veze s vezom, a misle da su zvezde. Zagrebačka i beogradska škola se mnogo razlikuju, nažalost.

Zašto današnji sportski komentatori nemaju taj „šarm i šmek“ koji ste imali vi i vaše kolege poput Dragana Nikitovića, Vladanka Stojakovića, Mladena Delića...?

- Problem je u tome što si nekada morao da učiš zanat. Prvo kuvaš kafu u redakciji, pa te onda godinama šalju na teren kako bi shvatio i naučio šta bi trebalo da radiš. Tako

MILOJKO PANTIĆ SPORTSKI KOMENTATOR Autor: Luka Spasovski / 17.06.2011.

“Restoran Madera je najdemokratskija institucija u Srbiji” se postaje stručan. A danas svi hoće odmah da se bave komentatorskim poslom. Pa, ne ide to tako. Zato u prenosima bombarduju gledaoce statističkim podacima koje svako može da skine sa interneta, a ne umeju da objasne šta igra bek, a šta krilo, i da na pravi način odreaguju na dešavanja tokom meča. Strašno.

Nekada ste na stadionu Crvene zvezde bili rado viđeno lice. Nakon drugog gola koji su crveno-beli postigli protiv Bajerna i plasirali se u finale Kupa šampiona izgovorili ste nezaboravnu rečenicu „nebo se otvorilo“. Kakvo je danas nebo iznad Marakane?

- Ih, pa to je bilo drugo vreme. Bilo je milina navijati i pratiti Zvezdu. Danas sam na Marakani persona non grata, pre svega zbog toga što smem naglas da kažem koliko su nesposobni ljudi koji je vode. Strašno je kada vidim da dovode nekog Savia, Mavia i druge anonimuse kojima je jedino zajedničko to što ne znaju da igraju fudbal.

Umesto da napune Marakanu i da puste našu decu da se bore i ginu za svoju Zvezdu.

Ovako, kaskaju za Partizanom. Tamo situacija nije mnogo bolja što se tiče profila i sposobnosti ljudi koji odlučuju, ali uspevaju da iskoriste totalnu bezidejnost u Zvezdi i zato dominiraju godinama. „Stradanje jednog običnog srpskog vola“ - Uvek sam bio u lošim odnosima s Partizanom. Prvi sam hvalio njihove uspehe, ali sam ih i kritikovao kada naprave nešto loše, što nisu mogli da podnesu. Sećam se jednog slučaja iz 1993. kada su osvojili titulu. Odlučili su da na poslednjem meču ispeku vola ispod zapadne tribine JNA i da svaki navijač dobije bar parče mesa. Pohvalio sam taj gest u najavi utakmice. Posle meča, prišao mi je snimatelj i rekao: „Panto, imam materijal, ali nikako nije za upotrebu“. Kada sam došao u redakciju i pogledao snimak, video sam stravične scene. Navijači su oterali one koji su pekli vola, a zatim su ga poluživog rastrgli. Još pamtim scene kako glođu rebra kao usne harmonike u krvavim majicama. Pustio sam prilog i nazvao ga „Stradanje jednog običnog srpskog vola“ uz komentar kako su istog dana u Badnjevcu na isti način proslavili ulazak u drugu zonski ligu, ali da su seljaci mirno u redu stajali sa tanjirima u ruci. Iste večeri u Humskoj je održan sastanak, a od RTS-a su zahtevali da dobijem otkaz. Sledeće četiri godine sam proveo na prinudnom odmoru i primao 30 odsto plate. Katastrofa - priseća se Pantić.

foto: Stanislav Milojković

68

BORIS MLADENOVIĆ GITARISTA, PEVAČ I PRODUCENT Autor: Danijela Jakobi / 13.05.2011.

“Tehnologija nije prevazišla vinil kao nosač zvuka” Još krajem 2009. godine izbacili ste singl „Podrška je važna“ kao najavu novog albuma, koji su fanovi sigurno željno iščekivali. Šta vas je toliko zadržalo?

- Ideja je bila da album izađe još proleća prošle godine, ali evo dočekali smo ovo proleće. Nekoliko faktora nas je usporavalo, a jedan od presudnih je taj što za snimanje i objavljivanje albuma treba uložiti puno vremena i puno sredstava. Sama proizvodnja albuma, u smislu snimanja i produciranja pesama je dosta kratko trajala.

U studiju smo proveli svega mesec dana, ali je to bilo razvučeno na duži period sa velikim pauzama. Na kraju, poslednje odlaganje pre izdavanja je bilo zbog odluke da se album radi na vinilu. Sa radom na vinilu smo počeli negde u oktobru prošle godine, a ploče su nam doputovale iz Holandije, gde su snimane, dan pred jučerašnji promotivni koncert.

Da li ti je produciranje albuma predstavljalo izazov, s obzirom da je produkcija i za digitalno i za vinilno izdanje veći posao?

- Nikada pre to nisam radio, tako da mi je bilo potrebno neko vreme da se uopšte upoznam sa procedurom i tehničkim referencama. To samo deluje kao mnogo veći posao, ali zapravo nije, jer se samo u finalnom segmentu razlikuje od digitalnog do analognog medija. Mislim da sam u stvari samo zbog neiskustva prišao tome malo preoprezno, što me je usporilo.

Zbog čega ste se odlučili za vinil i preskočili CD izdanje, iako album može besplatno da se skine sa interneta?

- Disk je nosač digitalnog zapisa, a daunloud rešava tu stvar, ono što dobiješ na disku možeš da dobiješ i na daunloudu. Čini mi se da je disk sam po sebi izgubio svako uporište u medijskom okruženju u kakvom se sada nalazimo, što je sve dovelo da padne u neku vrstu zaborava i postane manje bitan, a meni je i inače uvek bio manje privlačan od ploče. Delovalo je kao da je tehnologija prevazišla vinil kao nosač zvuka, ali ispostavilo se da nije tako. Osim toga, diska nema jer mislim da se ne bi prodavao, a ploča je predmet sa posebnim značajem za onoga ko voli muziku. Na disku možemo da imamo i novi album Jarbola i fotografije sa letovanja i krekovani Windows i takve stvari, a na ploči može da bude samo muzika. Ploča ima taj veliki lep

omot i prilikom slušanja ploče čovek tačno zna u šta investira svoje vreme - zato je to meni važno. Daunloud je besplatan i to mi se činilo jedino smisleno s obzirom na to kakva je situacija u svetu digitalnih medija.

Svirate od početka devedesetih i prošli ste kroz različite faze - kako u sopstvenom razvoju tako i u promenama na muzičkoj sceni u našoj zemlji.

Kako sa tim iskustvom posmatrate današnju scenu i nove bendove?

- Počeli smo javno da nastupamo krajem ‘93. a na sceni smo prisutni od ‘94. godine.

Današnja scena je jako živopisna, ima puno toga novog i zanimljivog u našoj muzici.

Kod mene lično je slučaj da sam sa većim delom te muzike nekako povezan već u njenom nastanku, pa ne uspevam da je posmatram na način na koji to čini neki uobičajeni konzument. Ali bez obzira na to, mogu da uživam u toj muzici. To je jedna strana priče - šta se na našoj muzičkoj sceni proizvodi. A kako se to plasira, koji su dometi te muzike i zašto su tako skromni - to je posebna tema, koja zalazi i u neke druge segmente, jer je tu prisutan i društveno-politički momenat. Što se toga tiče, veoma sam nezadovoljan, imam osećaj da živim i dalje u devedesetim, samo što više nije rat.

foto: Stanislav Milojković

69 Iako praktično nikada nije odlazio sa scene, tek sada deluje kao da se Nemanja Kojić i definitivno vratio. Kada se kaže Kojot i dalje je prva asocijacija grupa Ajsbrn, međutim, već nekoliko godina Nemanja uspešno nastupa i izdaje inostrane albume pod imenom Hornsmen Kojot.

Za njega se svojevremeno govorilo da je ključna ličnost beogradske „hc/crossover“ scene, a to je svakako i bio sa mnogobrojnim rege projektima, eksperimentima, promenama za koje kaže da su bile logičan put njegovog odrastanja i muzičkog stasavanja, mada i često uslovljene stvarima na koje nije mogao da utiče.

- Promene te vrste, međutim, često su uslovljene i na njih ne možete da utičete.

Uvek je tako kada sarađujete sa mnogo ljudi. Svako od njih ima svoj život i vuče na svoju stranu. Tako je bilo i sa Ajsbrnom. Relativno dugo smo bili na sceni, menjale su se postave, jer su se ljudi odlučivali za izlazak iz muzike, za prelazak na druge poslove - priča Nemanja Kojić Kojot.

Jeste li vi nekad imali takvu dilemu?

- Ne. I to zato što stvarno ne znam šta bih drugo radio. Ne mogu reći da imam školu za nešto drugo ili da imam još jednu profesiju u rukavu. Jedino što znam da radim je muzika i samo takav život mi je prihvatljiv.

Da li je život muzičara lakši kada je solo ili u grupi?

- Verovatno u grupi, jer tada mnoge obaveze delite. Ovako, zavisite samo do sebe, a uz to često ste usamljeni, pogotovo kada putujete, kada ste na aerodromu, kada dolazite na neko gostovanje. Zapravo, imam ja jednog vernog saputnika. To je moj trombon, trenutno se samo na njega oslanjam.

Kada se izgovori vaše ime, pre ujeda ili posle obavezno ide „član nekadašnje grupe Ajsbrn“, iako ste već nekoliko godina Hornsman Kojot. Da li vam to smeta?

- Ja volim da pričam o periodu dok sam svirao sa Ajsbrnom i na njega sam veoma ponosan. Grupa je bila veoma popularna, slušali su nas i ljudi koji naginju ka popu i mekšim zvucima. Ja to objašnjavam našim mnogobrojnim besplatnim koncertima i nastupima gde je mogao da nas čuje veliki broj ljudi. Između ostalog smatram da smo i tako stekli brojne fanove. Ali sada je ipak nešto drugo, ja sam nešto drugo. To sa Hornsmen Kojotom je zaživelo više u inostranstvu, nego kod nas.

NEMANJA KOJIĆ KOJOT MUZIČAR Autor: Katarina Sinđelić / 29.04.2010.

“Oslanjam se samo na svoj trombon” U stvari, mnogo više. Pod tim imenom sam u Londonu snimio solo album i često nastupam u Poljskoj, gde je rege muzika izuzetno popularna. U Poljskoj imam i izdavača. Često putujem uglavnom po Evropi, mada nedavno sam bio u Etiopiji.

Održao sam nekoliko malih koncerata u klubu „Harlem džez“ u Adis Abebi. Bilo je to neponovljivo iskustvo.

foto: Stanislav Milojković

70 Kompozitor, instrumentalista, tonski snimatelj, producent, filozof...

Boris Kovač je, kako sam kaže - univerzalni diletant u sferama duhovne produkcije. Piše muziku za sastave u kojima i sam nastupa, ali isto tako i muziku za pozorište, film...

U svojoj Poetičkoj autobiografiji kažete da postoje tri faze vašeg stvaralačkog razvoja: Kuća, Put i Biće. Možete li nam reći nešto o toj filozofiji?

- U jednom trenutku, kada sam već dosta toga uradio, pokušao sam da razumem koji je to put kroz koji sam prošao i konstatovao da postoje tri faze u mom radu, koje su na neki način povezane sa mojim životnim fazama. U svojoj Poetičkoj autobiografiji Ogledalo glasa pokušao sam da to formulišem a, obzirom da sam studirao filozofiju, nije mi stran takav refleksivni pristup. U toj eksplikaciji svog stvaralačkog i životnog puta, tri glavne faze sam nazvao Kuća, Put i Biće. Kuća je faza u kojoj sam se bavio pitanjima ontološkog identiteta koji, rođenjem i kulturnim odgojem, dobijamo neovisno od naše individualnosti, a to možemo da osvestimo i razvijamo ili ne. Unutar Kuće, kao metafore te vrste identiteta, razlikovao sam tri sprata, što su ujedno i tri glavne teme kojima sam se bavio u to vreme, a to su Mit, Ritual i Sakrament. Mene je u stvari, kao poreklo, zanimao kulturološki, geografski i istorijski kontekst u kojem sam odrastao i koji je uticao na mene i pokušao sam kroz te tri faze da to osvestim i transponujem u autorsku priču. Druga faza je Put, a to je period moje emigracije, koja je trajala pet godina i koja je, čini mi se, došla u pravom trenutku: tada je Kuća bila spremna da negde krene i iskusi neki drugačiji kontekst i situaciju. Zato je za mene emigracija, iako je bila nasilno izazvana početkom rata u bivšoj Jugoslaviji, bila vrlo inspirativna jer sam se našao u nekim ambijentima koji su veoma drugačiji od onoga u kojem sam odrastao. Proveo sam tih pet godina u Italiji, Sloveniji i Austriji i razvijao se u jednom pravcu u kojem zasigurno ne bih da sam ostao kod kuće. To iskustvo drugačijeg sveta me je promenilo, tako da kad sam se vratio kući, tu kuću više nisam doživljavao na nekadašnji način. Taj prostor se, takođe, tokom tih pet godina drastično promenio s obzirom šta je sve preživeo. Vratio sam se nerado, isključivo iz privatnih razloga, ali sam posle to shvatio kao sudbinu da ću ipak najveći deo života provesti ovde. Treću fazu sam nazvao Biće, a to je na neki način cilj svakog putovanja i razvoja - da čovek dođe do samoga sebe, da shvati ko je i šta je i zašto radi to što radi.

Možemo li povući paralelu - kako je tekao taj put kada je u pitanju Vaš muzički izraz?

- Do 1991. godine, radio sam muziku koja je imala svoje ishodište, pre svega, unutar mene samog, a od ‘91, sa tim našim istorijskim obrtom i mojom emigracijom, moja muzika je počela da bude provocirana i tim istorijskim iskustvima. Prvi takav projekat je bio Anamnesis, ekumenske misterije, koji sam napisao ‘92. godine i bio je posvećen ideji

BORIS KOVAČ KOMPOZITOR I INSTRUMENTALISTA Autor: Danijela Jakobi / 09.09.2011.

“Umetnost koja me ne čini boljim čovekom ne zanima me” slobodnog Sarajeva. To je bila zapravo fiktivna ekumenska liturgija i zagovarala je princip komunikacije različitog, u suprotnosti sa tezom na kojoj je rat bio započet tj. da različiti narodi i religije ne mogu da žive zajedno. Ja sam, naprotiv, tim projektom želeo da kažem ne samo da oni moraju da žive zajedno, nego da treba da žive zajedno, jer je bogatstvo upravo u toj različitosti, a na ovim prostorima su te različitosti toliko isprepletene da ih je nemoguće razdvojiti. Kao što rekoh, oduvek sam bio zaokupljen bavljenjem intimnim, unutrašnjim prostorima i rezultat toga je moja kamerna muzika. Retrospektivu te linije mog delovanja beogradska i novosadska publika su imali priliku da čuju januara meseca na Kolarcu i u Sinagogi. Druga pak linija je počela pre desetak godina, želeo sam da muzikom saopštim neku poruku svetu, a ta poruka je bila inspirisana našom balkanskom apokalipsom sa poslednjim činom bombardovanja, koje sam doživeo kao svojevrstan sumrak istorije. To je bila inspiracija za Last Balkan Tango projekat: u situaciji u kojoj je svaki dan mogao da nam bude poslednji, sugerisao sam sebi i publici da umesto očaja izaberemo ples - taj uvek poslednji, fatalni tango koji smo izvodili na više stotina koncerata po svetu. Taj opus je tada počeo i nastavio se sa projektom koji izvodi La Campanella: muzikom koja je nastala „posle apokalipse“ i koja želi da nas odmori od (rđave) istorije.

Sada živite i stvarate u selu Bukovcu, gde imate svoj studio, komponujete, snimate i producirate muziku, što opet naglašava Vašu višestranost. Kako biste okarakterisali tu fazu i da li već naslućujete neku narednu? „Sam svoj majstor“ je nekako moja sudbina. Kada smo počinjali krajem ‘70-ih godina ispostavilo se da u studijima po radio stanicama bivše Jugoslavije, koji su tada jedino postojali, nije mogla kvalitetno da se snimi ta vrsta muzike, tako da smo krenuli da pravimo svoj studio. Tako sam sticajem okolnosti postao i tonski snimatelj i producent, čak ponekad produciram i tuđe radove jer sam naučio veoma dobro da snimam, naročito akustičku muziku, imam kvalitetnu opremu i svoj prostor. Istina je da mi je sve to nekad oduzimalo previše vremena, ali mi nije žao, jer ceo proces od komponovanja do finalnog rezultata, odnosno snimljenog materijala, imam pod svojom kontrolom i to je onda celovito moj rad. Za sada još uvek ne prepoznajem neku bitno novu stvaralačku fazu. Živim jednostavan život mimo buke i meteža i pokušavam da čujem muziku. A muzika se, za mene, uvek kreće između kontemplacije i plesa, to su njena dva osnovna izvorišta, po meni. Čini mi se da sada sve više naginjem kontemplaciji ali i dalje volim da zaplešem na svojim koncertima.

foto: Stanislav Milojković

71 Postavljali su pitanja na Facebooku i ko najbrže tačno odgovori dobija priliku da se druži sa poznatima, to jest nama, Darkwoodima i drugim bendovima. Mi i inače kad sviramo po klubovima posle svirke siđemo sa bine i odemo za šank da popijemo nešto i družimo se sa raznim ljudima.

Važite za bend koji najčešće svira - šta vas motiviše za to i da li ćete i dalje nastupati tim tempom?

- Oliver: Motiviše nas ljubav prema muzici, dobro zezanje i dobar vajb sa ljudima koji tu dolaze. Mislim da ovo može da se nadoveže na ono što je Nenad pričao malopre, da se izvuče neka poenta - mislim da se mi u odnosu na razne mejnstrimove razlikujemo i u prednosti smo po tome što bismo se mi stvarno družili sa većinom naše publike i fenomenalno nam je da se upoznamo sa tim ljudima i provodimo sa njima vreme, možda čak i da se viđamo nevezano za svirke, za razliku od nekih drugih mejnstrim bendova i izvođača. To je jedna velika prednost za nas i utoliko više uživamo u svirkama.

- Nenad: Sviraćemo dokle god budemo mogli. Od početka smo i želeli da pravimo novu muziku i da sviramo. Nije to samo stvar motivacije, to ili radiš ili ne radiš. Ako ne radiš svirke i ne praviš novu muziku, onda ne treba ni da se baviš time.

Već dugo svirate, kako vam se čini današnja scena, može li se napraviti paralela sa vremenom od pre dvadesetak godina kada je KKN nastao?

- Nenad: Scena od pre 20 godina teško može da se poredi sa današnjom. Posebno scena kakva je bila kad smo mi formirali svoje ukuse, u periodu raspada Jugoslavije ‘87-88. i ‘91-92. godine, i kada smo slušali muziku koja najjače pulsira u nama, i od domaćih i od stranih grupa. Sada sve ide po kapitalističkom principu koji tada još nije bio toliko zastupljen kada je u pitanju vođenje posla oko scene. Takođe, ni u kreativnom smislu, što je mnogo važnije, scena onda i sada ne može da se poredi, ali mislim da je i danas odlična kao što je i bila. Bilo je mnogo raznovrsnosti koje ima i sada, ali se dosta stvari u međuvremenu izdešavalo. Važno je da scena postoji i da je živa. Ispostavilo se da je rokenrol, kao najveća kulturna revolucija dvadesetog veka, i u ovoj kako se nama činilo zabiti i u ovom delu civilizacije ipak uspeo da ostvari neki kontinuitet i da i dalje ima smisla. Činjenica da i dalje opstaje je ohrabrujuća.

Zaista, svašta se dešavalo, između ostalog nakon vremena vinila i kaseta nastupilo je informatičko doba - šta su po vama bendovi, i uopšte muzika, time dobili, a šta izgubili?

- Nenad: Kakav god da je format, uvek postoji potreba da se sluša muzika. Ništa što

KANDA KODŽA I NEBOJŠA Oliver Nektarijević i Nenad Pejović Autor: Danijela Jakobi / 07.07.2012.

“Ohrabruje što rokenrol kod nas opstaje” radimo, ne možemo da radimo bez muzike - od najtužnijih, preko najveselijih i najsvečanijih, pa do najsvakodnevnijih događaja u životu. Tako da taj prelaz sa vinila i kaseta na diskove i download, legalan ili ilegalan, nema nekog većeg značaja, ljudi će uvek naći načina da slušaju muziku. Kada je u pitanju vinil, mi smo ploču planirali da objavimo negde u septembru ili oktobru, i to verovatno poslednja tri albuma. Ali ploče su danas više stvar prestiža, iz perspektive nekog biznisa nema logike, kao što je nema ni kada je u pitanju prodaja bilo kojeg drugog fizičkog nosača zvuka. Eto Oliver je imao zaradu kada je piratizovao sopstvenu muziku.

- Oliver: Ja sam stvarno solidno zaradio na albumu „Igračka plačka“, pošto je tada direktor tog izdavačkog sektora B 92, koji je objavio album, bio neki vrlo živopisan lik koji nas je objektivno odrao. Napravio sam neki sistem za štampanje kaseta i tek tada, kad je počela ta paralelna proizvodnja „Igračke plačke“, nešto smo i zaradili. Onda su kružile glasine tipa „evo ga ovaj hohštapler što je piratizovao svoj sopstveni album“. Inače su nam iz izdavačke kuće stalno govorili kako prodaja slabo ide, ne ide uopšte i naravno nismo dobijali novac za to, sve dok nisam upleo prste zato što sam jednom pročitao neki članak da je „Igračka plačka“ najprodavaniji domaći album u to vreme.

Da li mislite da muzika može da utiče na svest pojedinaca, da ih natera da misle svojom glavom?

- Oliver: Postoji mogućnost da podstakneš neke mlade ljude da razmišljaju, neki imaju više potencijala za to, a neki manje. U tom smislu ne mogu da se prave neke revolucionarne promene, jer mnoge ljude ne možeš uopšte da podstakneš da razmišljaju. A oni koje možeš da podstakneš razmišljali bi i s tobom i bez tebe. Znači, ti tu možda možeš da budeš samo jedan od okidača i to se u stvari i dešava. Sad bih se nadovezao na onu priču od ranije koja je povezana sa ovim - da se mi rado družimo sa ljudima koji slušaju našu muziku i dolaze na koncerte, i verovatno i to utiče na njih. Sumnjam da bi se neka narodna pevaljka družila sa publikom posle koncerta, a i dovoljno je da uhvatiš jedan kadar dok kamera snima publiku na takvim koncertima pa da shvatiš o kakvim se ljudima radi.

- Nenad: Ne verujem u savete bilo kog autoriteta. Iako su mi razni bendovi tokom života mnogo značili, ipak je to stvar preispitivanja. Ali mislim da je moguće da postoji takav uticaj, zato što uvek postoji potreba da se kritički razmišlja. Tu je jako važan i taj momenat kontakta sa publikom. Bila je super akcija dok je išla Jelen top 10 turneja.

foto: Miroslav Dragojević

72 Dušan Miklja, pisac, prevodilac, novinar, jedno vreme dopisnik i diplomata, pred kraj prošle godine objavio je knjigu “Ima li Boga”.

Među šest drama koliko se nalazi u ovom izdanju najveće čitalačko uzbuđenje izaziva upravo ona po kojoj je knjiga nazvana - “Ima li Boga”.

Ovaj provokativan tekst posvećen temi koja intrigira čovečanstvo od njegovog početka do danas oblikovana je kroz dva dijaloga između islednika i zatočenika.

Jedan se odvija u moskovskom zatvoru Lubjanka, gde zloglasni Mežinski „isteruje” Boga iz duše, tela i uma arhiepiskopa Luke, dok se drugi zbiva u logoru Evin u Teheranu, gde islednik Ladževardi prevaspitava trockistu Zahraia, pokušavajući da u njega silom utera Boga. Obe polemike teku između obrazovanih ljudi upućenih u teologiju i filozofiju. Otuda njihovi ideološki sporovi dodatno angažuju čitaoca da odluči o tome kojoj će se strani prikloniti. Jer kako Ćirilov zapaža, „koliko god se opredeljivali za žrtve ateističkog ili fundamentalističkog režima, uočavamo da mučitelji, zapravo predstavnici apsolutističke dogme, imaju ozbiljne ideološke i teološke argumente, koji proističu iz temeljnog poznavanja onoga što kao predstavnici vladajuće klase brane”.

Zašto ste se u drami “Ima li Boga” sa toliko delikatnosti posvetili mehanizmu preobraćenja?

- Kad govorimo o fundamentalizmu, uglavnom mislimo na verski fundamentalizam i prevashodno na islamski. Fundamentalizam je međutim mnogo širi pojam.

Postoji i svetovni fundamentalizam. Ja sam opisao i jedan i drugi. Kao definicija bi se moglo prihvatiti da je preobraćenje nametanje bilo vere, bilo uverenja silom.

To je tema koja se proteže kroz celokupnu ljudsku istoriju, a imam utisak da pogubnost preobraćenja nije dovoljno uočena, da se ono nekako krijumčari uz zločine koji su opipljiviji i očigledniji. U despotijama ljude s kojima se ne slažete jednostavno pobijete, ali preobraćenje je isto tako pogubno zbog toga što njime u najdoslovnijem smislu iz čoveka čupate dušu. Oni ostaju na neki način još živi, ali su pogubljeni jer ste im oduzeli ono što bi za svakog čoveka trebalo da bude najvažnije – samopoštovanje. Ako temeljnije o tome promislite, videćete da su ljude i tako ubijali. Ubijali su ih žive...

Na više mesta u tekstu ste opisali suštinu preobraćenja. Postoji li ipak deo dijaloga koji biste izdvojili?

- U dijalogu trockiste i vrhovnog islednika zatvora Evin. Trockista Zahrai kaže: „Strahujem za svoja uverenja, ali ne i za svoj život.” Ladževardi pita: “Otkud to?”

DUŠAN MIKLJA NOVINAR I PISAC Autor: Aleksandra Ćuk / 04.01.2014.

“Ovde vlada bog beznačajnosti” Zahri: “Zar niste izjavili da hoćete da me preobratite. U tom slučaju ne biste smeli da me ubijete.” Ladževardi: “Na šta ciljaš?” Zahrai: “Na to da se može preobratiti samo živ čovek. Jedino se leš beznadežno drži svojih uverenja.” Ima niz situacija u kojima oni koji imaju moć i vlast mogu da vas ubiju. Ali je to za njih previše jednostavno. Mnogo im je važnije da u jednom doktrinarnom sporu prevladaju.

U šta bi sad iznevereni trebalo da veruju?

- Uzaludno je i nemoguće da ponovo, preko noći, zadobijemo veru koju smo imali.

Potrebno nam je malo praznog prostora i vremena da se okrepimo i da ponovo počnemo da verujemo u nešto, ali sa ogromnom dozom sumnje i podozrenja.

Gledajući politiku u Srbiji, izgleda da su nas svi varali – socijalisti, komunisti, demokrate i razne druge stranke. Zbog toga su ljudi odustali od politike, što naravno nije dobro, jer da bismo menjali svet, moramo biti u politici.

Moglo bi se reći da u Srbiji danas vlada struja agresivnog pravoslavlja i bog profita. Šta vi mislite, koji bog je ovde glavni?

- Bog profita i koristoljublja je ovde opipljiv, ali čitavu stvar pogoršava bog beznačajnosti. Kad to kažem, mislim na sve te pojavne oblike u estradi, na sve te vulgarnosti... Bog beznačajnosti ima mnogo veći pojavni prostor nego stvari od vrednosti. Postoje Farma, Veliki brat. I eto još jedne velike obmane. B92 je jedan od promotera ogavnog rijaliti šoua, a ta ista stanica nam je ponuđena kao glasilo građanske svesti. Kažu, narod to hoće. Ali to uopšte nije istina. Dovoljno je samo nedelju dana da narod zavoli i poželi nešto drugo. Da bi se to desilo, morate da im to i ponudite. Tako da to da narod želi rijalitije uopšte nije istina. To je samo još jedna u nizu prevara u nametanju beznačajnosti kao osnovnog obrasca.

foto: Miroslav Dragojević

73 - Ima tu raznih nagrada, od Nagrade publike do Teddy-ja. Ne znam baš za Teddy-ja,“razbiće“ me drugari od zajebavanja ako je dobijem. Šalim se, naravno, svaka nagrada na festivalu A kategorije je velika stvar. No, meni je već dovoljna nagrada što smo uvršteni u selekciju jednog od tri najveća festivala na svetu - kaže reditelj Srđan Dragojević, uoči puta na festival Berlinale, upitan da li očekuje da film „Parada“ tamo osvoji neku nagradu.

Koliko znači za Srbiju i njenu kulturu to što ih na ovom festivalu predstavlja film koji se zalaže za ljudska prava i toleranciju, imajući u vidu naš loš imidž u svetu po tom pitanju?

SRĐAN DRAGOJEVIĆ REDITELJ Autor: Aleksandra Ćuk / 10.02.2012.

“Bez uspona i padova život je manje zanimljiv” Kako komentarišete takmičenje između „Montevidea“ i „Parade“?

- Jao, pustite to pitanje! Znate, kada su „Rane“ igrale na festivalu u Čikagu, ustala je nakon završenog filma, tokom razgovora sa publikom, jedna gospođa koja je iz naših krajeva emigrirala u neka srećnija vremena. „Nije to moj Beograd“, vikala je razjareno, „Ovo je sve snimljeno u studijima CIA-e, ovde u Americi“. Evo i sada, kad The Indipendent objavi da je „Parada“ najveći doprinos ljudskim pravima i gay kulturi ove godine i da, paradoksalno, dolazi iz Srbije, nisu bili retki komentari - „Kakva crna gay kultura!? Brukate imidž Srbije, izdajnici!“. Šalu na stranu, ja lično mislim da smo svi mi koji smo napravili „Paradu“ - „autentične srpske patriote“! (kako veli Uroš Đurić u „Lepim selima“). No, svestan sam da mnogima ova tvrdnja neće „grejati srce“.

Naprotiv.

- Pa, tako što dok pada sneg, nema mnogo drugih vesti osim - snega! Pa se sad otvara priča o nekakvom „takmičenju“. Ja to mogu, zaista, da gledam samo sa šaljive strane, pogotovo što sam pisao scenario za oba filma. Mogu samo da se radujem što je nešto što sam napisao videlo, za godinu dana, milion ljudi u bioskopima. Što se „Montevidea“ tiče, to je film koji svojim neverovatnim šarmom, Draganovom veštom i diskretnom režijom kao i fantastičnim „kast-om“ osvojio srca toliko ljudi da će proći godine dok neko ne ostvari taj rezultat. „Parada“ je dosta drugačiji film, koji se još uvek daje u svih šest država bivše domovine sa velikim uspehom i koji dokazuje nešto što mnogima može da bude „trn u oku“ - da Jugoslavija još uvek postoji, doduše, ne kao teritorija, ispresecana, prekrojena i unesrećena, već kao civilizacijska i kulturna realnost koju ne mogu da ugase, ma koliko se trudili, svi ti udruženi desničari, ksenofobi, mrzitelji i šovinisti.

„Parada“ počinje tako što se naslov filma pojavljuje preko mermorabilija iz rata istetoviranih na Limunovom telu... Hteli ste, pretpostavljam, da priču o „prajdu“ stavite u širi kontekst netolerantnosti prema različitosti?

Mnoge je sablaznilo vaše učlanjivanje u Socijalističku partiju Srbije. Sa druge strane, u „Paradi“ ste veoma kritični prema policiji. Da li je to izazvalo neke komentare?

- Pa, ne baš. Najavna špica ide preko Limunovih tetovaža nastalih tokom ratova a on, dok se tušira, pevuši razne pesme iz „bolje prošlosti“, partizanske, novotalasne, zabavnjake... Taj kontrapunkt pokazuje koliko su mnogi ljudi, u biti, „šizoidni“, na emocionalnom nivou; spremni su da brane nekakva „srpstva“, „ustaštva“, neke, često tragikomične nacionalne atribute, a sa druge strane su, duboko, i dalje „deca Jugoslavije“, sa svim i svačim što ih je formiralo tokom 70-ih i 80-ih. E, sad, naslov filma se nalazi na kadru Limunovih „memorabilija“, to da. Svidelo se to nekom ili ne, ovi prethodni ratovi su bili samo jedna velika užasna, tužna „šarada“, beskrupulozna, ubrzana buržoaska revolucija u kojoj su nove, „papanske“ elite razjebale jednu fantastičnu zemlju i 22 miliona Jugoslovena. Ne želim, naravno, da uvredim stotine hiljada poginulih u strašnom i besmislenom ratu, ali hoću, uporno, iz filma u film da podvlačim ovu činjenicu. Ako ikada većina ovo shvati, biće moguće da se tri odsto psihopata, koji su se na patnji te većine Jugoslovena obogatili, zbaci sa vlasti, išutira sa jahti, iznogeta iz poslovnih centara i svojih šugavih, na krvlju Jugoslovena stvorenih imperija.

- Ne, vi ste prvi. Radnja „Parade“ se događa 2009. zar ne? Što se tiče gospodina Dačića, on je najviše „potegao“ da se prvi „prajd“ u istoriji Srbije održi. Dao je reč i održao je, iako su se svi ostali političari ponašali u maniru „Pazi, tako da ostanem nevina“. Tu me je i „kupio“ svojom hrabrošću i držanjem date reči. Sablazan? Bojim se da preterujete, sasvim neprikladna reč. Bilo je, doduše, optužbi da hoću da iskoristim partiju. E, i u pravu su ti, što to vele, zaista hoću. Hoću da je iskoristim kako bi nešto učinio za kulturu u Srbiji koja je već čitavu deceniju u samrtnom hropcu. Znate, političari koriste umetnike pretežno tokom predizbornih kampanja, revanširajući im se tu i tamo, kasnije, onima što su na binama, tokom kampanja, „glumili mečke“.

Da li će vaše ime biti na izbornoj listi SPS-a?

- Iskreno, pojma nemam. Nisam sa gospodinom Dačićem pričao o tome. Što se izbornih lista tiče, moj doživljaj demokratije se razlikuje od trenutnog izbornog zakona.

Verujem da mi, birači, treba da se opredeljujemo za ličnosti a ne za izborne liste.

foto: Stanislav Milojković

74 Pa, ti si živa enciklopedija - komentar je kojim često čašćavamo one čije nas znanje impresionira i ostavi bez daha. Poznati muzički kritičar Petar Janjatović je upravo živa enciklopedija i to ne samo ju roka (koju je objavio), već muzike uopšte.

Samo jedno pitanje iz bilo koje muzičke sfere dovoljno je da mu se lice ozari i da u roku od minut čujete neverovatnu količinu zanimljivih podataka, anegdota, pričica, koje inače možete dobiti jedino prelistavajući enciklopediju, a u ovom slučaju „hodajuću“, Petra Janjatovića.

PETAR JANJATOVIĆ POZNATI MUZIČKI KRITIČAR Autor: Katarina Sinđelić / 21.08.2009.

“Muzika je neobjašnjiva magija” Na koji način dobra muzika može da pobedi?

- Ovaj posao sam uvek doživljavao kao bogomdan. Ženi u 10 uveče kažem: „Idem ja na posao“. Ne doživljavam ništa kao napor. Skoro je sve lepo, jer muzika je neobjašnjiva magija. Prilično sam prestao da se bavim muzičkom kritikom, ali mnogo više zbog toga što sam 2003. počeo da radim kao predstavnik diskografske kuće i smatram da je konflikt interesa da ja recenziram diskove drugih. Mada, moram priznati da sam se i umorio od pisanja - kaže Janjatović.

- Ne treba da se menja svest nacije, to mi uvek zvuči diktatorski. Kao i u svakoj drugoj civilizovanoj zemlji, država mora neprimetno da stoji iza nečega što je kvalitet i što nije komercijalno, pa ne može da poživi samo od sebe. Problem jeste i u programskoj politici medija i programskoj politici izdavačkih kuća. Ako iole postoji dobar ukus kod ljudi koji drže ovu zemlju, a to su tajkuni, mislim da oni imaju moralnu obavezu da deo svoje zarade daju ne samo u humanitarne već i u kulturne svrhe. Možda treba uzeti princip Slobodana Miloševića i Mire Marković.

Kao što je forsiran turbo folk, bezobrazno i besomučno, onda možda treba na isti način forsirati ono što može da bude u domenu kvalitetne muzike.

Da li je vaša kritika pogađala sujetu muzičara i da li je bilo onih koji su se ljutili?

Eks-ju scena se mogla pohvaliti sjajnim i kvalitetnim bendovima. Zašto se za retko koju tadašnju grupu znalo van granica zemlje?

- Izbegavao sam da negativno pišem. Više sam voleo da preporučim nešto što je dobro, a što iz ovog ili onog razloga neće doći do ljudi. Bilo je onih koji su se ljutili, ali onda sam se i ja ljutio. Trudio sam se da ne vređam i da u kritici budem vaspitan.

Naravno, skretao sam pažnju na glup stih ili kada neko kroz muziku podržava režimsku politiku. Kada se „Suada“ pojavila, nije mi bilo dobro. Svojevremeno sam i negativan tekst napisao o albumu Bijelog dugmeta. Video sam se kasnije sa Goranom Bregovićem i očekivao sam da će on da reaguje. Kad ono ništa. Pitam ja njega, da li si ti čitao moj tekst. On odgovori potvrdno i usledi ona njegova čuvena „Piši šta hoćeš, samo stavi što veću sliku.“

- To su zatvoreni krugovi. Svi koji nisu iz jezgra zapadne Evrope u startu su hendikepirani. Naša rokenrol muzika je urađana onako kako je to i osmišljeno napolju. Vrlo je teško očekivati da npr. Partibrejkersi, iako smatram da su oni najbolji bend koji je ova zemlja ikada imala, mogu da budu zanimljivi nekome napolju. Tu je bitan Cane i njegov način govora, tekstovi, ceo taj štimung. Lajbah je prošao zato što su bili provokativni i specifični i dolazili su iza takozvane gvozdene zavese. Za imidž su bili savršeni. Zašto je Bregović uspeo, zašto je No smoking orkestra uspeo? Pa, zato što izvoze, a ne uvoze. To vam je kao kada uvezete nešto, pa ga prepakujete i onda ga izvozite. Jednostavno morate da ponudite nešto što ovi napolju nemaju.

Domaća muzička scena je tamo gde je bila tokom devedesetih. Da li ste i vi očekivali da će stvari krenuti nabolje posle 5. oktobra?

- Naravno da sam očekivao da će sve biti bolje i to ne samo u domenu rokenrola.

Moram da priznam da mi je tog šestog, sedmog, osmog oktobra užasno smetalo to što je RTS odjednom počeo da forsira rokenrol, Partibrejkersi su se vrteli 12 sati dnevno. I odjednom kao da se ništa nije desilo, svi su počeli da trče u idiotske emisije, političari su išli na najgledanije televizije, sedeli u tamo nekom studiju sa tamo nekim gostima. I kao to je dobro za rejting i narodnjaci su opet pobedili.

foto: Stanislav Milojković

75

BRANISLAV TRIFUNOVIĆ GLUMAC I PRODUCENT FILMA „TAMO I OVDE“ Autor: Katarina Sinđelić / 25.09.2009.

“Obrni-okreni srpski film verovatno neće dobiti oskara” Naziv filma „Tamo i ovde“, posle ujdurme koja se stvorila oko srpskog kandidata za Oskara, simbolično govori i o tome kako se radi tamo, a kako ovde kada je u pitanju filmska industrija. Film Darka Lungulova je diskvalifikovan zbog previše engleskog jezika, pa „dalje“ ide ostvarenje Srđana Dragojevića „Sveti Georgije ubiva aždahu“. To što su jedan dan bili kandidat, a sledeći već precrtani, protagoniste „Tamo i ovde“ nije mnogo poremetilo međutim, način na koji je to učinjeno i uz kakvu frku jeste ono što je zasmetalo glumcu i producentu filma Branislavu Trifunoviću.

suprotno - da su filmovi na engleskom jeziku već bili kandidati za najbolje strane filmove . Nas je specijalno pogodilo to što se i digla neka fama da će Srbija ostati bez kandidata i to je bila laž u startu. Mi smo pozvani od strane srpske akademije i u prijavi je stajalo da je veći deo filma na engleskom. To što se desilo nije naša greška.

Ovo jeste srpski film i vodi se isključivo kao srpski film. Pa, na festivalima na kojima smo gostovali niko nije imao zamerku.

Koliko ovakve stvari štete srpskom filmu?

- Ono što se dogodilo može se nazvati propustom Akademije. Postoje presedani i tako je bilo i do sada. Kad god ima puno para u filmu događaju se i skandali. Od „Aždahe“ se puno očekivalo, državne pare su takođe ušle u taj film i nekako je verovatno moralo da se pravda. Upravo iz svih tih razloga kad je uložena prva žalba mi nismo hteli da pričamo o tome. Previše je problema i priča o nekim glupostima na našim prostorima kojima nije ni vreme ni mesto. Ljudi zaboravljaju da sva četiri filma koja su se prijavila zapravo su odlični filmovi. I to je najvažnije, a ko će da bude kandidat za Oskara. Verovatno niko od nas neće ni dobiti tu nagradu. Promašena je tema u celoj priči. To mene kao čoveka koji se bavi ovim poslom nervira, jer moglo je sve mnogo drugačije da se reši. Ja da sam bio u poziciji drugoplasiranog, sigurno se ne bih poneo tako, niti bih se žalio. Najinteresantnije je što mi nismo ni očekivali da ćemo biti izabrani, apsolutno smo očekivali da prođe „Aždaha“. Kandidatura nam i nije značila puno. Opet je paradoks što smo zvanično pozvani od velike filmske akademije da se prijavimo za velikog Oskara i da uđemo u trku, i tu je paradoks, jer je ovo srpski film.

Kako je moguće da je jedan dan film „Tamo i ovde“ valjao Akademiji, a drugi dan nije?

- Naš film ništa nije krio niti je imao šta da krije. Svi članovi Akademije su već gledali naš film i tih deset dana dok nisu objavljeni rezultati niko nije imao primedbe. Prva primedba je došla odmah posle objave rezultata i to od drugoplasiranog filma.

Mnoge kolege su nas zvale poslednjih dana da nas podrže, ali nemaju u čemu da nas podržavaju, jer to nije bila naša borba, to je bila borba Akademije da odbrani svoj stav.

Mi smo pozvani i od strane Akademije da pravdamo njihovu odluku i to je već bila jedna paradoksalna situacija. Naš pravni zastupnik je našao par primera koji govore

- Ovde se ne radi o nama i našem filmu, ovde se radi generalno o srpskom filmu, koji je poslednjih godina izgubio poverenje publike. Problem su bile devedesete i one su bile ubistvo za srpski film. Šta su naši ljudi snimali to je katastrofa, bez ukusa i po svaku cenu da se podiđe publici. Svi su snimali iste filmove, sa istim humorom, sa istom tragedijom. To je dovelo do toga da sada moramo da se borimo za svakog gledaoca. Kvalitet se srozao taman kada smo došli do stadijuma da godišnje imamo pet-šest filmova. Umesto da se borimo da vratimo publiku u bioskope, situacija nalaže da se konstantno diže neka frka. U prvi plan se ističu proceduralne greške.

Da li su možda i komisije koje selektuju filmove u smislu odobravanja novca, te tzv. klanovi doveli srpski film tu gde je danas?

- Prošle godine u komisiji su bili Goran Marković i Srđan Golubović i oni definitivno nisu potkupljivi i ljudi koje možeš da lobiraš. Ne mogu da zamislim da neko npr.

Goranu Marković kaže „ajd vidi daj nam malo“. Verovatno se neko trudi da na razne načine izgura svoj film, pa i bilo je situacija pre par godina kada komisija nije našla za shodno da nikome da pare. I to je zaista neverovatno. U zemlji gde se snima malo filmova pare koje imaš ne želiš da uložiš. Bolje da se snimi i bilo kakav film, nego da se ne snima uopšte. Klanovi? Postoje ljudi koji kada snimaju film zovu određenu ekipu i određene glumce jer sa njima rade najbolje. I to se uvek tumači pogrešno, kao neki klanovi. To je budalaština. I ja više volim da radim sa čovekom kojeg razumem, neko sa čovekom kojeg ne razumem. Ima i tu drugih kanala za koju javnost ne zna i koji se mogu nazvati kako god. Ali znam samo jedno - da danas svakom ko snimi film u Srbiji treba čestitati. Ne razumem ljude koji po svaku cenu pljuju ono što se pojavi.

foto: Miroslav Dragojević

76 Osim što je vratio publiku u bioskope, rediteljski debi Dragana Bjelogrlića „Montevideo, Bog te video“ predstavljaće srpsku kinematografiju na 84. dodeli Oskara. Dok gledaoci s nestrpljenjem očekuju nastavak filma, razgovarali smo sa Milošem Bikovićem i Petrom Stugarom, glavnim glumcima ovog filmskog ostvarenja.

Akteri legendarnog fudbalskog dvojca, Blagoja Moše Marjanovića i Aleksandra Tirnanića Tirketa, duhoviti i mladi momci, govorili su za Danas o nagradama, popularnosti i snimanju drugog dela filma.

Kako ste reagovali kada ste čuli da ste nagrađeni na Niškom filmskom festivalu?

- Petar: Ja sam dobio nagradu za Najboljeg debitanta i to je jedna nagrada koju ću da pamtim do kraja života. Zanimljivo je da je ove godine bilo jako puno debitanata koji su sjajno odigrali svoje uloge, i mislim da su svi oni zaslužili tu nagradu. Niš sam zavoleo prošle godine, kada smo predstavljali trejler za film. Tada smo se mnogo lepo proveli tamo. Bila je lepa atmosfera, ponesete grad i duh. Sad ga još više volim.

Mislim da imaju nekih problema sa održavanjem festivala i nadam se da će uspeti da nađu neka sredstva kako bi opstao.

- Miloš: Jedan stariji kolega, čije mišljenje jako cenim, kada je čuo za nagradu, rekao mi je „baš su te zeznuli“, zato što ta nagrada u ovim godinama samo može da bude teret. Ali s druge strane, pogledajte Vuka Kostića koji je dobio Sterijinu nagradu i Gran pri u Nišu kada je bio mlađi od mene. Lep je osećaj kada dobijete nagradu, ali ne radi se zbog toga. Radi se zbog nagrade publike... aplauza. Publike koja je srećna kad odgleda film i ljudi koji prepoznaju neke vrednosti u filmu, i koje to dotakne. Šta se promenilo u vašem životu od premijere prvog dela do danas?

- Miloš: Teško nam je u šoping centrima. Nosimo kape. Potrebno nam je strpljenje jer puno dece hoće da se slika sa nama. Bilo je i dosta ponuda, koje smo morali da propustimo zbog snimanja, koje i dalje traje. Ali bar imamo tu sigurnost da ćemo doživotno biti zaposleni. (smeh) Kakve utiske nosite sa snimanja na Tenerifama?

- Miloš: Snimali smo na mnogim mestima koja odgovaraju našim potrebama, a na Tenerifama ima puno filmova koji se snimaju jer je ostrvo potpuno raznoliko.

- Petar: Tamo je sniman film „300“, „Flash of the Titans“...

- Miloš: Postoji i kišna šuma, i okean, i zanimljiva arhitektura, i golf tereni, i đakuzi...

Svugde može da se snima. Vrlo je interesantno. Imali smo fantastične, svetske uslove tokom snimanja, a kod nas je retkost da cela ekipa ode na jedno takvo mesto.

Bili smo mesec dana tamo i puni smo utisaka. Za mene je najveći utisak, na primer, ronjenje.

PETAR STRUGAR, MILOŠ BIKOVIĆ GLUMCI Autor: Marija Krtinić / 02.09.2011.

“Dug je put do Oskara” - Petar: Igrali smo odbojku u bazenu, i to je bilo super. Zabavljali smo se.

Zašto ste izabrali glumu za vaš poziv?

- Petar: To je lako - hteo sam da budem poznat i slavan. (smeh) - Miloš: Meni se odgovor na to pitanje, kako ga češće postavljam, menja. Počelo je sa tim da sam želeo da se igram i da mi je prijala eksponiranosti i višak pažnje. Sad je to drugačije. Gluma je neki moj doprinos i neko pitanje koje postavljam tim ljudima koji to gledaju - da li oni prepoznaju vrednosti, da li se bave njima, da li se bave sobom, da li razumeju ljudske odnose i da li se njima bave, da li rade na tome da poboljšaju svoj emotivni, psihički, duševni život? To bi bio neki ideal, koji bih možda nekad mogao da dostignem.

Da li su tačni navodi da će se u nastavku filma pojaviti Novak Đoković, i koga biste vi voleli da vidite da glumi pored vas?

- Miloš: Ne znam. Problem je kad se u filmu pojavljuju neke osobe koje nisu glumci, što se dobija futuristički momenat. „Vidi ga Novak Đoković glumi“. Jednostavno se prebacuje težište na nekog drugog. Verovatno bi takav postupak doneo dodatnu popularnost filmu, ali mislim da je film i bez toga napravio dovoljno jak proboj. Nema potrebe za tim... ali nikad se ne zna...

- Petar: Bilo bi realno da se u drugom delu pojavi Bjela, a bilo bi lepo da to bude Penelope Kruz ili Selma Hajek. Voleo bih sa njom da snimim neku scenu.

Dobar odnos dvojice kolega pokazuje njihovo šarmantno obrazloženje zašto je Biković dobio nagradu za Najbolju glavnu mušku ulogu a Strugar za Najboljeg debitanta na Filmskim susretima u Nišu, iako su, kako kažu, obojica debitovali i tumačili glavne uloge.

- Miloš: Mislim da sam nagradu dobio zato što sam imao dve replike više od Petra.

- Petar: Imao je malog Stanoja, a ja nisam... (smeh) - Miloš: A ti si imao kola...

- Petar: Ti si zato imao crveni šal...

- Miloš: A ti šešire i odela... i italijanske cipele... (smeh)

foto: Miroslav Dragojević

77 Beogradski rok bend Plejboj ponovo je na okupu. Jedna od retkih svetlih tačaka srpske rok scene 1990-ih ponovo se okupila na bini prve večeri beogradskog Beer Festa, kako bi proslavili 20 godina postojanja. Pored starih hitova, „Znaj“, „Zajedno“, „Superstar“, basista Roman Goršek, gitarista Igor Perović, saksofonista Dušan Petrović i bubnjar Goran Milošević, nakon 13 godina predstavili su mnogobrojnoj publici festivala piva i dve nove pesme.

Vidno zadovoljni svojim nastupom i srećni što ponovo rade zajedno članovi benda Roman Goršek i Dušan Petrović govore za Danas o svom povratku na muzičku scenu, šta se u međuvremenu promenilo i čime su se bavili.

- Ove godine je tačno 20 godina od nastanka benda. Mi smo, još pre par meseci, počeli da pričamo na tu temu. Krenuli smo da pravimo nove pesme, pošto nam je to ipak bila glavna ideja - ako krenemo nešto ponovo da radimo, da imamo i nove pesme. Tako da, kada je usledio poziv Beer Festa, nije bilo dileme. Pokazalo se da je to pun pogodak i da je naša ideja bila ispravna - kaže Goršek za Danas, dok Petrović dodaje da se sve poklopilo - 10 godina Beer Festa i 20 godina nastanka Plejboja.

Sve lepe i okrugle cifre. Na Beer Festu ste svirali i dve nove pesme. Kakve su prve reakcije publike?

- Roman: Mi smo prijatno iznenađeni da su svi pozitivno reagovali. Čak su mnogi zapamtili tekst i svi ih pominju, tako da se može reći da već imaju neke karakteristike hita.

Najavili ste i spot koji će biti napravljen od snimaka sa Beer Festa?

- Roman: Mi smo u stvari imali celu filmsku ekipu oko nas za vreme nastupa na Beer Festu.

Uskoro ćemo da snimimo i pesme, tako da ćemo moći to sa iskoristimo za neke delove uz „live“. Planiramo da se novi spot pojavi u septembru.

- Dušan: To je taj moderan pristup - prvo smo snimili spot, a sad ćemo da snimimo i pesmu (smeh). Radili smo sa metronomom. Bubnjar je svirao sa metronomom ceo koncert, tako da ćemo to što snimimo u studiju, moći da kombinujemo sa živim snimkom. To je ideja - da naš kambek bude jedan superglasni spot.

U čemu je razlika između muzičke scene danas i one kada ste vi i drugi BBS počinjali pre 20 godina?

- Dušan: Nema velike razlike. Oni koji počinju, uvek im je teško i grizu, a oni koji su etablirani polako surfuju po svemu tome. Jedino se okolnosti dramatično menjaju i to najviše utiče na pojavnost cele stvari. Stvari se inače manje-više odvijaju kao i uvek. Postoji Bigz, gde se skupljaju klinci, i par tih klubova tamo koji su ultra andergraund i odakle ponekad izleti

PLEJBOJ Roman Goršek, basista, i Dušan Petrović, saksofonista Autor: Marija Krtinić / 18.08.2012.

“Isuviše poštujemo našu muziku da bismo je kompromitovali” ponešto. Uvek postoji u stvari teški andergraund iz kojeg isplivavaju stvari koje kroz nekoliko interakcija prelaze u mejnstrim, a kasnije počinju tako i da se ponašaju. Jedino što se taj put dosta razlikuje od onog kada smo mi počinjali pre 20 godina, jer smo mi imali veliku podršku u medijima.

- Roman: Ljudi su bili koncentrisani na jednu stvar. Imali smo tri televizije i nije bilo interneta, i ako se ne pojaviš na RTS-u, onda ne postojiš nigde. Sada nikog nema na RTS-u. Baš devedesetih je bilo mnogo emisija u kojima je bila velika ekspanzija rokenrola.

- Dušan: Ustrojstvo se potpuno promenilo. Ima tih alternativnih medijskih prezentiranja, poput YouTube-a i sajtova koji se bave promocijom muzike. Ali to nije uređeno kao kada smo mi počinjali. Tada se znalo da svaki bend mora da se pojavi na Trećem kanalu, Studiju B i da bude na Diskomeru.

Koliko je tada muzika bila važna za politički trenutak, budući da su vaše pesma korišćene tokom protesta 2000?

- Roman: To se isto slabo zna, da mi nikada nismo „aminovali“ korišćenje tih pesama, i nikada nismo učestvovali u tome. Nismo išli na turneje „Izađi na crtu“. Mi smo jedini bend koji nije bio pozvan i nije hteo da učestvuje u tome, a naše pesme su se koristile. Naša osnovna ideja je bila da muzika i ono što radimo nema nikakve veze sa politikom.

- Dušan: Kao pojedinci, imali smo svoje stavove i učestvovali smo, ali ne i kao bend.

- Roman: Mnogi bendovi koji su prvih par godina živeli od te političke atmosfere dozvolili su da budu izmanipulisani i ubrzo su nestali. Mi posle 20 godina možemo da napravimo koncert i da nam niko ništa ne zameri. Nismo hteli time da se bavimo. Možda smo nešto izgubili, ali lično se lepo osećamo zbog toga i mirno spavamo.

Da li rokenrol uopšte može danas da pozove na nekakav bunt?

- Roman: Može ako je nezavisan. Situacija u kojoj se mi sada nalazimo, može da bude nekom prst u oku jer nismo klasifikovani ni na jednu stranu. Onog trenutka kada ti postaneš deo neke kampanje, ti si samo jedan od vojnika neke stranke, to više nije to. Mislim da samo neko ko ima neki nezavisan stav, može nešto da pokrene.

- Dušan: Mi isuviše poštujemo to što radimo - bavljenje muzikom - da bismo je kompromitovali na bilo koji način. Ako se nekom to ne sviđa, to je OK, ali da mi urezujemo to u neke kontekste koji nisu čista muzika, pesma i ono o čemu govori tekst, to ne.

foto: Stefana Savić

78 Verujem da će obe svirke biti dobre. Jednom sam svirao na Bir festu pre tri, četiri godine. To je ono baš lijep festival. Dobro je što ljudi mogu da čuju više izvođača. Volim ponekad i sam da popijem malko dobrog piva tokom nastupa i da se opustim, ali i posle dobre svirke.

Zašto je danas kriza autorstva?

- Jedan klinac sada brzo nauči svirati. Ako znaš svirati tri akorda možeš biti odličan gitarista, ali još nisi autor. Za sve je tu internet koji nudi i ovo i ono, ali ne možeš naučit pisat pesme, to se moraš roditi sa tim. I moraš biti odgojen. Moraš proživeti život. Danas je klincima sve dostupno i onda kao da nemaš tu nekekavu unutrašnju inspiraciju da bi nešto pobunjeničko iz sebe izbacio. Dana nema filtera. Endi Vorhol je bio vizionar kada je rekao da će svi imati pet minuta slave. Tako se i dododilo. Svi su svima dostupni i sve je svima dostupno. Dobra je strana što imaš priliku da se predstaviš, a loša je što svi sada imaju priliku da se predstave. I tako nastaje jedna obična gužva. Sada ja imam kompjuter kući i idem na internet jer hoću nekoga čut.

A koga ću ja sada čut od njih milion novih? Dok bih ja svih milion preslušao potrošio bih ceo život. A pre je bio filter sam od sebe. Onaj ko bi stvarno došao u situaciju da uđe u studio, kojih je onda bilo samo nekoliko u celoj bivšoj državi, taj je već uspeo zato što je bio isfiltriran.

Da li ipak imate nekog favorita od mlađih muzičara?

- Nemam. Čak ih i slabo poznam jer kada smo mi počinjali u ono doba se na svakom koraku sviralo. Ja sam živeo u Splitu koji je bio koncipiran na mesne zajednice i svaka je imala kao nekakav dom, prostor gde se moglo svirati. Onda su bile i gitarijade na nivou države, u ovom gradu, pa u onom gradu... Imali smo priliku da se pokažemo širokoj publici i da nam ona pokaže da li smo dobri ili ne. A danas čujem informaciju da u Rijeci, gde trenutno živim, ima stotinak prijavljenih malih bendova. Znači ima ih, ali ja nikoga ne čujem nigde. A ustvari i nemam gde da ih čujem, kada nemaju gde da se pokažu, a mediji im ne dozvoljavaju da uđu. Mediji u sprezi sa menadžerima zovu samo po dogovoru ili oni sami stvaraju nove zvezde. I to na silu, po principu instant proizvoda kroz rijaliti šou programe. Sve je to napumpano. Muzički rijaliti su ustvari karaoke, ništa drugo? Sve ono što se događa u kafićima na karaokama, to se sada događa na nivou nacionalnih televizija. To je šteta za muziku. Mene ne zanima kako će neko pevati nečiju pesmu, već me zanima novi mladi autor sa svojim talentom, koji će se nametnuti sa nekom svojom idejom.

NENO BELAN MUZIČAR Autor: Vlada Živanović / 25.06.2010.

“Novi muzičari su pogrešno odgojeni” Da li znate da je singl „Vino noći“ već 1993. godine, odmah po objavljivanju, bio hit u Srbiji?

- Znam. Imao sam tu informaciju. Nikada nisam gubio kontakte sa svojim prijateljima, tako da mi je sve jasno i šta se događalo tada u Srbiji, ali i šta se događa. Mi umetnici smo prvi pretrpeli štetu zbog zbivanja sa početka 90-ih, a zadnji smo se vratili nazad.

Pre nas su svi počeli, i sportaši igrati utakmice, i trgovci trgovati, a mi smo sve gledali kao ne smeš ovo ili ono? Ma, gluposti? Na kraju smo se zadnji vratili u igru, a prvi smo ispali. A sve to jer smo javne ličnosti, pa smo imali neki strah u stilu kao da te ne bi ocrnili u medijima. Srećom se sve to sada smirilo i stabiliziralo i evo već godinama sam u Beogradu redovan i rado viđen gost.

Grupa Đavoli u kojoj ste započeli karijeru imala je kratko okupljanje 1998. godine. Kolike su šanse da ponovo okupite stari bend?

- Nikakve. Nemam uopće više nameru okupiti stari bend i to iz više razloga. Prvi je bend Fiumens sa kojim radim već 13 godina u kontinuitetu i to sa istom postavkom.

Sa njima odlično funkcioniram i imamo savršeno uigran repertoar. Tim koji pobeđuje ne treba menjati. Nema nikakvog smisla da sad ja okupljam neke ljude iz prošlosti, koji se uopće u nekoj krajnjoj liniji više ni ne bave muzikom, Ko zna na šta bi to u krajnjem slučaju i ličilo? To ima smisla samo za one koji se ne bave muzikom, pa se posle 15 godina okupe svi zajedno. Glupo je to raditi samo radi komercijalne dobiti.

Pesme Đavola i dalje žive kroz moje svirke.

Najslađe pare od političara Neno Belan je jedan od retkih muzičara koji je svirao na predizbornim skupovima praktično svih hrvatskih partija.

- Tako su me posle prve svirke na političkom skupu povezivali sa HDZ, a onda ih zeznem pa sledeći put sviram na promociji SDP, pa kod ljevih, pa desnih, pa srednje orjentisanih? Na kraju su odustali. Prava istina je da sam apolitičan i da nikada nisam bio član ni jedne stranke, niti ću biti. Udruženje muzičara je moja stranka. Meni su zgodne te promotivne akcije da zaradim novac. Odeš malo kod jednih, pa malo kod drugih i na kraju od svih prikupiš pare - kaže Neno Belan.

foto: Miroslav Dragojević

79 Vizuelni umetnik i dizajner Slavimir Stojanović nedavno je otvorio premijum radnju u neposrednoj blizini Coomich Design Districta pod nazivom „Futro“ u kojoj će njegova autorska dela biti dostupna široj publici. Ovaj autor koji je svojim dugogodišnjim radom u advertajzingu osvojio preko 200 međunarodnih nagrada, govori za Danas o počecima ove struke u Srbiji, advertajzingu danas i svom autorskom radu koji je nastao kao odgovor na rad za klijente.

Bavite se ovim poslom jako dugo, od 1985. Kako je izgledao advertajzing u Srbiji na svom samom početku?

- To je bilo vreme u kome smo mi klinci bili inspirisani radovima nekog od velikih majstora, kao što su ilustratori Mirko Ilić, Jugoslav Vlahović, Duško Petričić.

Zahvaljujući našoj tadašnjoj otvorenosti prema inostranstvu, mogli smo da putujemo lako sa SFRJ pasošem. Sami počeci advertajzing struke u Srbiji su nekako uvek bili vezani za javne institucije u to vreme. Tek negde početkom devedesetih počeli su da se primenjuju nekakvi svetski standardi i počeli su da se otvaraju takozvani lanci advertajzing agencija, koji su pripadali svetskim agencijama, kao što je agencija „Saatchi & Saatchi“, gde sam ja počeo svoju karijeru. Do tada sam kao srednjoškolac i student radio samostalno na projektima koji su bili mahom ilustratorski. Krčio sam sam sebi put do te pozicije u agenciji „Saatchi & Saatchi“, jer je to bilo mesto gde su svi želeli da budu u tom trenutku. Imao sam vrlo plodnu karijeru koja nije imala nikakve veze sa tadašnjom realnošću u Srbiji, jer smo mi bila neka vrsta kreativne oaze koja se više bavila promocijom struke i same firme nego što smo uspevali te vrhunske projekte da prodamo klijentima. To je bila jedna paradoksalna situacija u kojoj smo svesno živeli - jedno je kad izađeš na ulicu, a drugo kad uđeš u agenciju.

Da li se advertajzing mnogo promenio od tada?

- Advertajzing je posle 90-ih izgubio pionirsku ulogu i umetničku auru koju je sam sebi dodelio, a za koju je bio najzaslužniji Dragan Sakan i časopis „New Moment“ koji je on izdavao. Kada je agencija „Saatchi & Saatchi“ 1998. dobila prestižnu nagradu Golden Drum u Portorožu, završio se period promocije struke. Tako da je nakon bombardovanja advertajzing postao utemeljen na nekim drugim principima, koji su čisto stručni, prodajni, ekonomski i nisu ni blizu prefiksa umetničkog i kreativnog. Danas je advertajzing u Srbiji kao i svuda u svetu - u direktnoj službi klijenata i njihovih proizvoda, kako je oduvek i trebalo da bude. Sada samo ostaje jedan žal za prošlošću kada smo imali neki privid da smo specijalni u odnosu na neke druge kreativne struke.

SLAVIMIR STOJANOVIĆ GRAFIČKI DIZAJNER Autor: Marija Krtinić / 17.02.2012.

“Kritika društva je idealni poligon za kreativnost” Šta je važnije u ovom poslu - zadovoljni klijent ili nagrada?

- Najvažniji je zadovoljni klijent, a klijent je jedino zadovoljan ukoliko je proizvod bolje prodan reklamom koju si ti uradio i tvojom kreativnošću u službi te reklame.

Nagrade bi trebalo da budu posledica tog kvaliteta, ali je to jako teško. Neko iz Srbije može da dobije takvu nagradu jedino za projekte iz domena humanitarnog rada, gde se kreativcima dozvoljava daleko veća sloboda. Najlepše je kad uradiš dobar projekat za neki proizvod i još dobiješ i nagradu, ali to se skoro nikad ne dešava. Šta je Futro, kako je on nastao i šta danas predstavlja?

- Futro je skraćenica od Future-Retro. To je moj pokušaj da u budućnosti stvari koje sada radim budu toliko kvalitetne da ljudi mogu da kažu da se na njih ugledaju.

On je nastao kao odgovor baš na taj dugogodišnji rad u advertajzingu i dizajnu, odnosno rad za klijente gde sam svoju kreativnost stavio u funkciju drugog. Moji radovi u sebi sadrže elemente kritike poremećenog sistema vrednosti u kome živimo danas. Kritika takvog sistema je idealni poligon za kreativnost. Od praćenja medija, radija, televizije, čovek može da poblesavi i da ne zna ni ko je ni šta je.

Zato meni Futro predstavlja vraćanje samom sebi ali kroz humor i zabavnost, a ne smaranje teškim temama i osećajem bezizlaznosti.

Kako izgleda raditi na muzičkim omotima?

- Imao sam sreće da radim sa najvećim muzičkim genijalcima, tako da nikada nisam imao loše iskustvo. Muzički omoti su uvek posledica kolaboracija. Budući da oni predstavljaju produkt njihovog rada, nikada ne mogu da budu isključivo moja vizija. Omot albuma „Kiselo i slatko“ grupe Partibrejkersa nastao je iz saradnje sa Canetom i fotografom Aleksandrom Kujučevim. Najviše volim da sarađujem sa Rambom Amadeusom, jer mi on dozvoljava najveću slobodu.

foto: Stefana Savić

80 Dvocifren broj studijskih albuma (14), trocifren broj hitova i mnogo odsviranih koncerata izgleda da i dalje nisu dovoljni da se Nenad Milosavljević, osnivač i frontmen grupe Galija, posmatra isključivo kao muzičar. Pojavljivanje na nastupima u organizaciji Socijalističke partije Srbije tokom devedesetih godina i dalje je stvar na kojoj mu pojedini fanovi zameraju, a činjenica da se muzikom bavi više od tri decenije često se zanemaruje zbog slike iz devedesetih.

- Da se odmah razumemo, SPS nikada i nikom nije organizovao koncerte, pa nije ni nama. Kada biste analizirali ljude koji to prigovaraju i muzičare stavljaju u nekakav drugi kontekst, to nisu osobe koje vole i prate muziku. To su ljudi iz jednog sasvim drugog sveta, njihovi interesi pripadaju jednom potpuno drugom svetu, i u nama traže nešto čega nema. Naš svet je mnogo jednostavniji. Naš svet je muzika i samo muzika i niko od nas se ne bi ni petljao u te stvari. Druga je stvar što moramo da se obratimo političarima ako hoćemo da nam pomognu da nađemo sponzora ne bi li na kraju uspeli da realizujemo svoju umetnost. Niko ne postavlja pitanje kako su tajkuni postali tajkuni. Ali, zato se usuđuju da pitaju zašto je neko bio plaćen za svoj posao, i to se naravno odnosilo samo na javne i uspešne ličnosti iza kojih nije stajala batina kao zaklon, predstavivši to kao nekakav nemoralan čin. To su očigledno gluposti, koje pripadaju, nažalost, vašoj novinarskoj branši jer vi ste ti koji su spona između nas i publike. Vi ste ti koji objašnjavate one misli koje čine paralelne svetove - priča Milosavljević.

Kako onda objašnjavate činjenicu da vas ljudi i dalje gledaju kroz tu, nazovimo političku prizmu?

- Mislim da se tu radi o primitivizmu. Ne plivam najbolje u tim vodama jer su moji estetski zahtevi neuporedivo veći. Nisam psihijatar i stvarno ne umem da pomognem tim ljudima da razumeju šta mi govorimo i čime se bavimo. To su neki mali ljudi koji iz mraka sede i pokušavaju da budu jako pametni, naravno na račun onih iza kojih stoji ozbiljan rezultat.

Očajnički pokušavam da objasnim tu pojavu, ali mi očigledno ne ide.

Kako vi gledate na dešavanja od devedesetih godina do danas?

- Oduvek je bilo sistema i režima, ali je oduvek bilo i umetnika koji su kolateralna šteta neke politike. Ta profesija je okupirala sve ostale profesije. Vi imate danas veoma čudnu situaciju, najveće medijske zvezde su vam upravo političari, razni tajkuni i tajkunčići...

Nekad su „heroji ulice“ bili umetnici, ljudi od zanata, nekad su to bili dobri sportisti, slikari, pesnici, književnici... Šta reći, ako jednom narodu fale umetnici, onda je to rezultat vođenja neke politike. Mogu da pričaju do sutra i da nam govore kako nam je super, ali faktičko stanje govori potpuno suprotno. To je epilog cele te priče. I normalno je da smo svi mi bili manje ili više kolateralna šteta nekakvih događanja, nekakvih ružnih vremena i nekakvih međupolitičkih gledanja. Nema to veze ni sa SPS, ni sa bilo kojom strankom...

NENAD MILOSAVLJEVIĆ MUZIČAR Autor: Vlada Živanović / 05.11.2010.

“SPS nam nije organizovao koncert” Moj sistem vrednovanja u profesiji uvek isključuje privatni odnos. Ako je meni neko dobar prijatelj, ako se dobro slažem sa njim, ne tiče me se čime se taj čovek bavi. Nisam sa nekim prijatelj zato što je on moćan, već zato što je dobar čovek i zato što imamo puno toga zajedničkog.

Jedna od zamerki je što vam je mnogo pomogao i tadašnji portparol SPS-a, a sadašnji ministar policije, Ivica Dačić, kome ste povodom 20 godina grupe poklonili „zlatnu ploču“. Da li biste i danas napravili sličan gest?

- On je moj prijatelj i ne vidim problem da prijatelju ukažem čast. Šta je tu ružno? On je bio novinar u niškom radiju i prvi intervju koji je napravio bio mu je sa mnom. To je činjenica.

Zašto oni koji to zameraju nisu postavili stvari tako da se objasni kako je taj čovek pomogavši jednom umetniku sa dvadesetogodišnjom uspešnom karijerom, pomogao umetnost? Zašto nisu rekli da je to odličan poen za njega, ako će već u poenima, nego su iznad svega stavili politički interes. Mi tu nismo bili uopšte važni, mi i slični nama bili smo beskrupulozna kolateralna šteta. Kao političara ja ga ne mogu ocenjivati jer o tome gotovo ništa ne znam, o tome mora govoriti neko ko se razume u to. On je uradio isto što sada Mlađan Dinkić radi sa Kikijem Lesendrićem, a danas niko ne postavlja to pitanje.

I ne treba da ga postavlja, da me ne razumete pogrešno. Svaka čast čoveku, on je danas jedini koji pomaže. Kiki radi dobru muziku i odličan je autor, dokazan je u svojoj branši, neverovatan je umetnik, ma nesumnjivo je jedan od najboljih u našoj zemlji. Tako sada imamo situaciju da čovek koji voli muziku, a koji se danas bavi politikom, pomaže jednog od najboljih. Ja sam oženjen muzikom i na prošlost ću gledati samo kao umetnik, a prijatelja se sigurno neću odreći, jer ja ne idem nigde po mišljenje.

Sviranje turbo folka kao prostitucija - Nikada ne bih krenuo stopama nekih kolega koji su počeli da sviraju narodnjake i to one najgore. Kada kažem narodnjake ne mislim na izvornu narodnu muziku već na turbo folk.

Iskreno, ne razumem te ljude. Mislim da su to ljudi koji ne vole muziku. Oni ne razumeju muziku, a i ne treba da je razumeju. Da su ukapirali da će im kojim slučajem brzu paru doneti prodaja paprika, oni bi se bavili time, a ne muzikom. Ovako su, nažalost, ukapirali da kroz muziku koja budi najniže strasti, može da se zaradi neka kinta. To je po meni neka vrsta prostitucije - smatra Milosavljević.

foto: Miroslav Dragojević

81

LUNA LU AUTORKA EMISIJE POPODNE Autor: Aleksandra Ćuk / 01.07.2011.

“Nemilosrdni smo prema sebi” Suzana Zlatanović, alias Luna Lu, autorka i voditeljka emisije POPodne na B92 obeležiće u novembru 20 godina svog rada pod ovim pseudonimom. Kada se u grubo analizira ovaj njen jubilej iza njega u oficijelnoj varijanti stoji između ostalog radni staž na radiju B92, pisanje - kolumne po mnogim časopisima, knjiga „Multiply personality, noćni životi Beograda od 1994-1996“ - kameo, ali ne bez značaja, nastupi u filmovima „Marbel Ass“, Želimira Žilnika i „Lepa sela lepo gore“, „Rane“, „Mi nismo anđeli dva2“, Srđana Dragojevića. U razgovoru za Danas kaže da nema nameru posebno da obeležava te dve decenije, osim što bi volela „da napravi portal“. Snimila je nedavno ključnu scenu u novom Dragojevićevom filmu „Parada“, piše novu knjigu i sprema se za novi koncept emisije na TV B92.

- Kao školovani producent, ti suštinski učiš u školi kako da prodaš svoj kulturni ili estradni proizvod, odnosno ono što si odlučio da radiš - pozorišnu predstavu, performans ili radio emisiju. Sasvim slučajno je 1991. nastao eksperiment pod šifrom Luna Lu i od tada do 2011. godine ja živim od tog proizvoda. Nisam dvostruka ličnost, niti krijem svoj pravi identitet. Luna Lu je jednostavno nešto što sada predstavlja skup nekih aktivnosti i otprilike se zna šta da se očekuje pod tim imenom. To nisu ime i prezime. Meni prezime nije Lu, a ime Luna, nego Luna Lu, što bi grafički izgledalo kao Lu na kvadrat. Sama na sebe.

Taj eksperiment je opstao 20 godina.

- Meni je to jako čudno budući da nisam ni sanjala da to može da bude tako dugovečno naročito u brojnim promenama kulturnih politika. Ne smatram ni da je sve to nešto mnogo pametno, ali, u svakom slučaju, predstavlja drugačiji pogled na ono što nam se dešava jer ja ne živim u nekom izolovanom svetu ili kavezu nego na terenu, na ulici. Svaki dan sam negde gde se nešto dešava i gde ljudi nešto prave.

Nažalost, ne mislim da naša kulturna politika ide na dobro niti da je ministar kulture neko ko će išta promeniti u svom mandatu. Sada je, čini mi se, situacija najkritičnija jer se ta tranzicija ka kapitalizmu najviše lomi na leđima onih koji počinju i koji nemaju gde da plasiraju bilo šta što rade. Mladi ljudi odlaze iz ovog grada i postaju uspešni u nekim drugim gradovima gde i te kako funkcioniše uvrežen kapitalistički sistem razmišljanja u kulturi. Ovde čak ne mogu da naprave prvu izložbu, prvi film,

pozorišnu predstavu zato što kod nas vladaju klanovi. Na kraj sela žuta kuća - aha ha ha, žuta kuća - ti ti ti - žuta kućica. Ako si blizu te žute kuće, ti si u igri, a ako si dalje od nje, sve si dalje i od igre.

Kako vidiš minuli mesec po ženama koje su ga obeležile?

- Zaista su bile zanimljive žene koje su bile junakinje naših života tokom juna. Najpre Ejmi Vajnhaus, pa Čejsi Hedler, pa Jelena Karleuša, onda „top njuz“ Ceca i njena narukvica, Marijana koja je pobedila u Velikom bratu. Prosto mi je neverovatno ko su žene koje skreću najviše pažnje na sebe. Ajde da sada apstrahujemo Jelenu koja je non-stop u našim životima, ali da se zadržimo na Ejmi, Čelsi i Marijani. Kad uzmeš njihov fotorobot i sve to ogoliš vidiš koliko su ti ženski primeri neverovatni i na koji način one dospevaju u žižu javnosti - šta su uradile da bi tu bile. Jedna je bila out of space, Čelsi, porno starleta koja u bestselerima piše o svojim aferama na jednu noć i Marijana žena moreplovca koja je tri meseca imala seks pred kamerama. Sve tri su dopustile svašta sebi i za to su nagrađene. Devojčica koja sada želi da postane poznata, pretpostavljam, mora biti jako zbunjena.

Kad padnem, superheroji mi uvek pomognu - Moj otac je bio knjigovezac a tokom 70-ih je bilo jako moderno da se dođe u knjigoveznicu i da se tamo koriče stripovi. Ja sam dolazila u radnju, gledala sve te stripove i počela da ih skupljam, od Denisa preko Stripoteke i raznih stvari.

Danas je moj alter ego superheroj. Kad padnem, superheroji mi uvek pomognu da se nekako dignem. Žao mi je što današnji klinci nemaju tu mogućnost jer ipak je drugačije kad pratiš taj genijalni crtež i čitavu priču nego kad gledaš to kao visokobudžetni film.

foto: Stanislav Milojković

82 Njegovo ime je odavno u Beogradu sinonim za di-džeja i elektronsku scenu. Nije Marko Nastić klasični inovator, on se samo mnogo dobro snašao i u stvari našao u tom svetu miksa u kojem i dalje vrlo dobro pliva. Odavno nije onaj mladi i najtalentovaniji srpski di-džej, sazreo je kao i njegova muzika i dozvolio da se od njega u međuvremenu otrgne i Fatboy Jr. To je njegov alter ego, punija verzija Marka Nastića, koji će domaćinski Fatboyu dozvoliti još jedan album.

Da li su se ostvarili ciljevi i želje onog malog Marka kojeg su zaljubljenici u elektronski zvuk verno pratili u klubovima Industrija, Omen...?

- U početku nisam imao veliku viziju svog života, bio sam usredsređen samo na ploče, na nabavku ovih-onih, što je u to vreme kada sam počinjao bio pravi izazov s obzirom na situaciju u zemlji. Uživao sam u miksovanju i samo sam „eksplodirao“.

Uveren sam da se ništa od ovoga ne bi desilo da nisam imao veliku podršku drugara koji su takođe bili u ovom poslu. Kada čovek gleda u prošlost ne može da ne žali za nekim stvarima, a na mnoge sam i svakako ponosan. Možda sam mogao i bolje da prođem, mislim konkretno na autorska prava. Bio sam mlad i nedovoljno informisan, što je u to vreme bila boljka mnogih mladih ljudi iz Srbije.

Koliko se vaša strast prema di-džejingu promenila tokom ovih 16 godina boravka na sceni?

- Energija koju imaš sa 16, pa sa 23 i sada 30 godina ne može da se poredi. Menjaš se, odrastaš. Moja prva strast je bila u vezi sa miksom, to me je i probilo. Onda sam se prebacio u studio, svaki put kada nabavim neku novu spravu osećam veliko oduševljenje i entuzijazam. Najlepši period di-džejinga je od 15 do 23 godine, kada se sve dešava spontano i usput. Kada zaista zagrizeš i odlučiš da se ovim baviš ozbiljnije dobijaš i nove obaveze. To postaje posao i ume da i te kako opterećuje.

Da li su putovanja i dalje za vas lepša strana ovog posla ili su u međuvremenu postala to opterećenje koje spominjete?

- Najviše vremena mi bez svake sumnje odlazi na putovanja. To mi je često dosta naporno pogotovo zato što je Beograd kada je avio-veza u pitanju poprilično zabačen grad, pa kada putuješ retko gde možeš direktno da stigneš. Okolonaokolo i ode ti dosta energije. Jedan dan si u Crnoj Gori, drugi u Španiji... Ali, imam je energije za to. U suštini, navučen sam na taj nomadski život. Kada se u Beogradu pritajim na dve nedelje odmah kreće nemir u stilu „šta je sad ovo“.

Muzika se menja, trendovi se menjaju, popularnost je prolazna... Da li vas to plaši i da li sve ovo vreme imate alternativu kada je profesija u pitanju?

MARKO NASTIĆ DI-DŽEJ Autor: Katarina Sinđelić / 01.10.2010.

“Navučen sam na nomadski život” - Imam dosta interesovanja. Počev od gastronomije, preko moje izdavačke kuće „Recon Warriors“, radio emisije na B92, mode... Moj posao je okretljiv i mogu da se preusmerim kad hoću i kako hoću. Ne razmišljam još o tome. Sada sam u punom naletu. Jedino što moja muzika nije komercijalna, pravim andergraund muziku.

Da je u Beogradu ta scena jača, da je veća kao npr. u Nemačkoj, ja bih svirao u najmanje pet klubova i ne bih morao da razmišljam šta i kako. Mada mislim da ima nade za Beograd u tom smislu... Problem je i što je elektronska muzika loše propraćena medijski, izuzev hausa, ali ja tu sebe nikada nisam video.

Nije malo muzičara, uglavnom onih sa gitarama i iz sveta roka, koji tvrde da di-džejing nije umetnost i da di-džejevi nisu muzičari. Kako vi to komentarišete?

- Moj di-džej set se svodi na miksovanje, ne na sviranje, a uostalom ja i nisam muzički obrazovan. Sada imaš i softver koji miksuje sam i ti samo pritisneš „play“.

Meni je to kao varanje ako tako nastupaš pred par hiljada ljudi. Ja sve radim isključivo uživo. Može da se kaže da to nije muziciranje, ali jeste jedan ozbiljan „džeming“, koristiš tri-četiri stvari u isto vreme. Čini mi se da bi mi bilo lakše da sviram gitaru.

foto: Miroslav Dragojević

83 Muzika je u njihove živote stigla u slikama čačanskog sela Vidovo, u mirisima prirode, u specifičnoj arhitekturi i akustici ovog dela Srbije, potajno je postala suštastveni element duetskog pregalaštva pevača srpske narodne muzike, braće Teofilović. Blizanci Ratko i Radiša prve snimke napravili su 1994. za Radio Beograd, da bi četiri godine kasnije snimili album „Čuvari sna“. Danas su, kako to već po našim običajima biva, poznatiji, traženiji i cenjeniji bilo gde na kugli zemaljskoj nego u relativno maloj zemlji Srbiji, čiju muzičku raskoš i duhovno bogatstvo baštine, pronoseći je svetom. Pre nekoliko dana promovisali su album „Vidarica“ u čijem stvaranju je učestvovao i jednako posvećen gitarista, Miroslav Tadić, s razlogom uvrštenim među najradikalnije i najuticajnije gitarske virtuoze. Njih trojica su nam, kao jedan, govorili o novom albumu, tretmanu kakav etno-muzika ima u svetu i kod nas, o inspiraciji i planovima... „Vidarica“ je pre nekoliko dana promovisana u Beogradu. Kažite nam nešto o albumu.

- Ratko: Album je snimljen u L.A. tokom prošle godine, a beogradska promocija je namenjena prevashodno prijateljima i novinarima da čuju 14 tradicionalnih balkanskih pesama iz Srbije, Makedonije, Kosova, Bosne, Hrvatske... Za jesen planiramo promociju u SAD, biće malo veća nego ovde, a album će biti dostupan na svim digitalnim izvorima muzike.

Kako je započela saradnja sa braćom Teofilović i šta je zajedničko vašem, sa instrumentima Ratka i Radiše?

(Ratko i Radiša: Oba su žičana!)

- M. Tadić: Saradnja traje od ‘99 kad smo zajedno nastupili na koncertu Vlatka Stefanovskog. Tada smo ostvarili kontakt i radili kad god smo imali prilike, dok nismo počeli da se spremamo za GAF pretprošle godine.

Kazali ste jednom da Vas lakše za rad inspiriše muzika sa Juga nego drugih delova Balkana...

- M. Tadić: To je u velikoj meri pogrešno zabeležena izjava. Tu više nije sama gitara, uz glasove braće Teofilović više nije toliko važno odakle dolazi muzika već koliko nam je bliska. Srbija je muzički veliki prostor, a mi na ovom albumu predstavljamo lepu, staru, tradicionalnu pesmu od Vizantije do novijeg doba.

BRAĆA TEOFILOVIĆ I MIROLJUB TADIĆ ETNO PEVAČI I GITARISTA Autor: Aleksandra Malušev / 19.05.2012.

“Pesma je onoga ko je najlepše poje” Kako se prava srpska narodna muzika sluša u svetu i ko je sluša?

- Ratko: Prijem je dobar čim opstajemo ovoliko. U svetu pomno prate muzička dešavanja na Balkanu. Naš jezik ima posebnu egzotiku i ljudi uživaju u tom specifičnom spoju ritma, melodije i stiha. Naša publika razume stihove, ali ljudi se prepuštaju zvuku i emocijama. Trudimo se da se vratimo tim vremenima. Iskreno, naše ljude u inostranstvu slabo zanima srpska etno muzika. Nastupamo uglavnom po etno ili world music festivalima. Jedino naši ljudi u Kanadi imaju osećaj za ovakve stvari. I mi smo, poput Miroslava, počeli slušajući neku drugu muziku, ali koja je bila dovoljno inspirativna i zbog koje smo krenuli dalje.

Kako to da je srpska muzika cenjenija u tuđini nego u matici?

- Ratko i Radiša: Najiskrenije, u ovoj zemlji ono što je dobro, nikoga ne interesuje.

Mediji su tako napravljeni, da to ne bude prepoznato, kriterijumi to ne omogućavaju.

To je poražavajuće, mrsko vam je i da se pojavite. Sve je banalizovano, previše je medija, a mi pažljivo biramo ljude kod kojih imamo šta da kažemo. U svetu je komercijalno ono što je kvalitetno, samo je kod nas ta reč pejorativ. Komercijalno je ono što je dobro, traženo je ono što je dobro. Da biste u svetu svirali vi morate da budete jako dobri muzičari, ozbiljni, posvećeni. Kako svoje nešto, na pravi način predstaviti nekoj drugoj civilizaciji? Negovanje našeg kulturnog nasleđa bi trebalo da ipak bude malo ozbiljniji zadatak Ministarstva kulture, pa i naših političara.

foto: Stanislav Milojković

84

VASIL HADŽIMANOV MUZIČAR Autor: Vlada Živanović / 20.11.2009.

“Ne umem da budem beskrupulozan i bestidan ” Pre definitivnog povratka u zemlju ipak ste godinu dana živeli i radili u Njujorku. Šta je presudilo da odete i iz „Velike jabuke“?

- Imao sam sreću da u Njujorku, koji je jedna mašina za mlevenje mesa u svakoj profesiji, vrlo brzo uspem da napravim dobre kontakte i da se pomaknem u odnosu na neke moje kolege koje su isto tako završile Berkli. Međutim, ubrzo sam uspeo da shvatim i koliko moraš biti beskrupulozan i bestidan da bi uspeo, a ja to nikada nisam umeo niti sam naučen da tako dolazim do bilo čega. Iako sam dobio umetničku vizu ona je ostala neiskorišćena u mom pasošu... Paralelno sa tim mojim decidiranim stavom da ne mogu tamo da živim desila se i privatna priča da sam se zaljubio u jednu moju tadašnju prijateljicu, Natašu, koja je sada i moja žena. Usled takvog sleda događaja naravno da mi je bilo vrlo lako da se odlučim.

Sada uviđam da i u Srbiji nije mnogo drugačije što se tiče beskrupuloznosti na tom putu dokazivanja koliko vrediš. Ovde je sve čak još klaustrofobičnije i zatvorenije i samim tim se postavlja pitanje zašto sada ne otići nazad. E, to je sada pitanje za milion dolara na koje nemam odgovor jer sam očigledno jedan od onih koji čak i sve to ovakvo kakvo je ovde više voli od onog tamo.

Kao dete koje potiče iz muzičke porodice (Zafir i Senka Hadžimanov, tetka Bisera Veletanlić) da li ste uopšte imali priliku da se opredelite za neku drugu profesiju?

- Kao klinac hteo sam da budem vozač Formule 1, a sada nemam ni položen vozački ispit. Mislim da to sa porodicom i nema toliko veze. Ima mnogo primera gde se roditelji bave jednom profesijom, a dete nekom desetom. Roditelji su samo radili svoj posao. Niko mi nije nagoveštavao da bi trebalo da se time bavim.

Niko me nije pritiskao. To je došlo nekako najprirodnije u momentu kada sam se opredeljivao za srednju školu, kada sam umesto gimnazije izabrao muzičku.

Jednostavno sam instiktivno odabrao. Dosta stvari sam u životu tako, instiktivno uradio i dosta puta sam i mašio, ali ovo nisam.

Učestvovali ste samo u nekoliko projekata pravljenja muzike za filmove. Da li ćete se i dalje baviti primenjenom muzikom?

- Voleo bih da sam više radio muziku za filmove i voleo bih da to radim što češće, ali opet prelazimo na priču našeg tržišta, odnosno koliko se filmova pravi, lobiji...

Filmski reditelji i producenti definitivno me nemaju u svojim folderima kao filmskog kompozitora. Žao mi je zbog toga jer mislim da može da se iskoristi u filmskom kontekstu upravo sva moja muzička širina. U srpskom filmu ljudi se generalno plaše da stave i koriste muziku. Ona je nekako uvek previše diskretna da je u suštini ne mora ni biti. Tako je bilo i u SFRJ, stalno neka ista temica koja svira i kada se biju i kada se ljube. To je ono po sistemu: „hajde da stavimo čisto nešto da svira“.

Trenutno se više bavim muzikom za reklame, što možda zvuči smešno, ali uopšte nije naivno, barem onako kako ja to radim. Slična je forma primenjene muzike.

Japanci za primer - Toliko toga sam video i naučio za pet dana koliko smo bili u Japanu na EXPO sajmu 2005. godine da sam se oduševio jednom kulturom koju oni imaju, a koja nama toliko fali. Tu mislim i na profesionalizam, ali i na najobičniju ljudsku pristojnost. To je nešto što u Americi nije tako, u Evropi je malo bolje, a u Japanu je fascinantno. Shvatio sam koliko bi mogli da naučimo od njih. Čak i po ovom potezu kada su nam poslali autobuse možemo da vidimo kakvi su. Dali nam toliko autobusa i postave samo jedan uslov: „Da budu čisti“. Na kraju dođe i ambasador te zemlje i prvi počne da čisti. Kod njih to nije foliranje, nije namešteno, nije zarad profita, beneficija, to im je prirodno - smatra Vasil Hadžimanov.

foto: Miroslav Dragojević

85 Dan posle premijere dugoočekivanog filma “Montevideo, vidimo se!” u režiji Dragana Bjelogrlića mlada i uspešna glumica Tamara Dragičević, koja je bila u ulozi voditeljke, prenela je utiske vidno zadovoljna kako ostvarenjem poznatog srpskog glumca, tako i reakcijama publike.

- Nema me na filmu, ženski deo ekipe izostaje u drugom delu, ali sam bila na premijeri i pretpremijeri u ulozi voditeljke. Svi su oduševljeni, reakcije su sjajne, a mnogima se drugi deo više sviđa nego prvi, što je stvarno neverovatan uspeh. Film je kao bajka, fenomenalno je snimljen, novi glumci su sjajni i stvarno nemam šta da zamerim. Ponosna sam što sam deo te ekipe - istakla je na početku razgovora glumica poznata i po ulogama u serijama “Vojna akademija”, “Miris kiše na Balkanu” i mnogim drugim ostvarenjima.

Da li ste, dok je trajao kasting za prvi deo, mogli da pretpostavite koliki će uspeh postići film “Montevideo, bog te video”?

- Nikome od nas nije bilo ni na kraj pameti da će film dostići toliku popularnost.

Ipak, mogućnost toga nam je bila najavljena. Kasting je baš dugo trajao, momci su mesecima ranije išli na časove fudbala i bilo je jasno da je priča ozbiljna. Nije bila situacija kao što je inače u Srbiji, izaberu se glumci u kratkom roku i snimanje može da počne. Nije bila klasična priča kako se to radi u Srbiji. Imali smo probe kostima, onda odabir partnera i vodilo se računa ko kome najviše odgovara. Sve to treba doživeti i prezadovoljna sam što sam imala priliku da se pojavim u filmu.

Kako je bilo sarađivati sa Draganom Bjelogrlićem, kojem je to bilo prvo rediteljsko ostvarenje?

- Sa snimanja sam ponela samo najlepše utiske. Stvarno je bilo interesantno što film režira jedan tako značajan glumac u srpskoj kinematografiji. Imali smo sreće što smo sarađivali sa njim jer smo mu verovali, davao nam je korisne savete.

Nikada nije pokazivao umor, nervozu čak ni posle toliko dana i napornih snimanja.

Koncentracija mu nikada nije opadala i zato je film postigao takav uspeh.

Na filmu ste radili i sa Draganom Petrovićem Peletom i Brankom Pujić, profesorima sa Fakulteta dramskih umetnosti. Da li ste imali tremu što su Vas oni “nadgledali?”

- Postojala je trema, tada su na delu mogli da vide šta sam za tih nekoliko godina studiranja naučila. S druge strane, bila sam slobodna da ih pitam kada god imam

TAMARA DRAGIČEVIĆ GLUMICA Autor: Sofija Marjanović / 18.01.2014.

“Gluma je neizvestan posao” neku dilemu, baš su mi pomogli, kao i gotovo svi sa kojima sam radila na tom filmu.

Osim uloga na televiziji, glumili ste uspešno i u pozorištu. Šta Vam je draže?

- To mi je uvek teško pitanje, jer stvarno volim i film i pozorište. Možda zvuči kao kliše, ali sve ima svoje čari. Kada je pozorište u pitanju, sve se dešava u tom trenutku i ovacije posle predstave su neverovatan doživljaj. Kada radim neko vreme u pozorištu, televizijske uloge počnu da mi nedostaju i obrnuto. Najbolje je kada mogu da glumim i na filmu i u predstavi.

Kada se priča o glumcima, često im se pripisuje velika “doza” sujete. Koliko ste se susretali sa tim na fakultetu i u poslu?

- Iskreno, skoro nikad nisam naišla na tako nešto. Mi smo sjajna klasa i treba da zahvalimo i profesoru Draganu Petroviću Peletu što nas je naučio da cenimo jedni druge i održavao pozitivnu energiju među nama. I u “Vojnoj akademiji” i “Montevideu” bilo je puno mladih i manje-više svi smo u kontaktu, družimo se, preporučujemo jedni druge za poslove, na šta sam izuzetno ponosna. Sujete svuda ima, ne samo u glumi i uvek će je biti.

Iako ljudi koji nisu iz sveta glume misle da glumci fantastično žive, stvarnost je ipak malo drugačija. Šta vas motiviše da dajete maksimum u ovom poslu?

- Ne treba se opterećivati lošom situacijom, jer onda samo možemo da se pokunjimo i tugujemo. U većini poslova u Srbiji zarade nisu kakve bi trebalo da budu pa ni u glumi. Pogotovo kad si mlad glumac često dolaziš u neprijatne situacije da li da prihvatiš prvi posao iako je honorar mali, nije lako, nije prijatno pregovarati. Jedan mesec živimo super, drugi se snalazimo malo teže, ali ja sam sebe ubedila da je to čar ovog posla, jer nikada ne znam kada će nešto da iskrsne i tako mi je lakše. Ko misli da glumci žive na visokoj nozi, provode se na jahtama i grade kuće - greši.

foto: Miroslav Dragojević

86 Ivan Ivanović je za manje od dve godine stekao status osobe koju ili bezuslovno obožavaju ili u potpunosti preziru, dok suzdržanih praktično nema. Kritičari mu zameraju što u svojim šalama ne štedi bukvalno nikoga, uključujući i manjinske grupe poput LGBT populacije, opisujući njegov humor kao „jeftin sa elementima primitivnog“. Drugi ističu da je njegova emisija jedinstvena i da je takva forma „stend ap“ komedije i intervjua upravo nedostajala u srpskom medijskom prostoru.

IVAN IVANOVIĆ KOMIČAR I VODITELJ Autor: Vlada Živanović / 24.03.2011.

“Političari jedini razumeju šoubiznis”

- Moja priča je generalno filmska, holivudska. U situaciju da radim „Keš taksi“ (prva emisija koju je Ivanović vodio na televiziji Foks) došao sam potpuno slučajno i preko poznanstva sa Zekom Milionerom (Ivanom Zeljkovićem) koji je to producirao i imao licencu. Sledeća ponuda došla je direktno od Foks televizije da vodim Survivor specijal „Povratak u civilizaciju“. Potom je stigla ponuda tadašnjeg Foksa da izađem sa nekim „talk show“ programom i nastavim tu tradiciju. Pošto sam godinama gledao Letermana, Lenoa, O Brajana, Kimela, okupio sam par drugara koji su se takođe „ložili“ na tu vrstu programa. Napravili smo pilot epizodu za „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ i imali smo sreće da je televizija u tome prepoznala kvalitet - priča Ivanović za Danas.

priliku da sebe predstavi publici. Bilo bi jako nekulturno da dovedem gosta u studio i da ga nešto vređam ili postavljam neka zajedljiva pitanja. Ne vodim politički „talk show“ već humorističku emisiju. Olja Bećković i Olivera Kovačević mnogo bolje od mene umeju da rade političke „talk show“ programe. Ideja moje emisije je da opusti i nasmeje. Sve što imam da kažem u svoje ime govorim u „stand up“ delu na početku emisije. Mislim da je to dovoljno da bude prilično jasno šta ja mislim o najbitnijim društvenim temama.

Da li je bilo straha da bi emisija mogla loše da prođe s obzirom na to da su slične stvari pre vas radili Milan Lane Gutović i Marko Živić?

- To je kao kada bi neko rekao vašem uredniku da je lako njemu da uređuje novine kada ima 20 novinara. A bilo bi prilično suludo da čovek sam piše sve tekstove u novinama ili rubrici. Ta kritika potiče od elementarnog nepoznavanja televizije u Srbiji. U Bugarskoj na primer postoji slična emisija koja se zove „Slave show“ i ima 25 scenarista. Džej Leno ima 43, a Leterman ima još više, preko 60 scenarista.

Imam najbolje scenariste koji u ovom trenutku mogu da se angažuju u Srbiji i plaćam ih od svog dela novca. Za mene u ovom trenutku rade Dušan Bulić, Branislav Raičević, Srđan Dinčić, Dejan Pataković, Miodrag Stošić i Bojan Ljubenović, a i ja pišem takođe. Većina „talk show“ programa na drugim televizijama je praktično bez sadržaja. To što nemaju scenariste i te kako se vidi u tim programima, pošto trućaju o garderobi, šopingu, šminkanju i to sve deluje kao „trla baba lan“ u nekoj kafani između Pere, Mike i Žike. U našoj emisiji se prepoznaje sadržaj i može da se vidi da je neko na tome radio i na kraju obavio ozbiljan posao.

- Bilo je potrebno puno hrabrosti. Mnogi su mi govorili: „Pa zašto to? Pa bilo su već dva pokušaja... Pa šta ćeš ti sada opet?“. Međutim, za mene važi ono da ko ne riskira - taj ne profitira. Uvideo sam koje su bile greške tih ranijih „talk show“ programa. Ključna greška i u Marko Živić show i u Oralno doba bila je što su se emitovale svaki dan. Mi ipak nismo dovoljno velika zemlja da bi ta vrsta programa mogla da se radi svaki dan. Učio sam na njihovim greškama.

Da li je teško dovesti političare u emisiju u kojoj su oni redovno predmet šale?

- Političari su najbolji i najlakši gosti zato što su u Srbiji, nažalost, oni veći šoumeni nego pevači, pevačice i glumci. Kažem nažalost ne zato što mislim da je meni žao što su političari duhoviti i zanimljivi, nego mi je žao što glumci i estradne ličnosti nisu malo zanimljiviji i otvorenijeg shvatanja.

Zašto prilikom intervjua sa gostima niste podjednako „oštri“ kao kada su u pitanju rubrike u samoj emisiji ili uvodni deo sa „stend ap“ komedijom?

- Goste ne zovem da bih ispoljavao svoje stavove i lečio neke svoje komplekse.

Svakog gosta zovem kao nekoga ko bitno učestvuje u našim životima i dajem mu

Zamera vam se i da je lako praviti takvu emisiju kada iza sebe imate tim scenarista...

foto: Stanislav Milojković

87 Producent grupe Svi na pod, Petar Rudić i pevačica Bojana Vunturišević neguju „nenamernu“ strategiju kada je uspeh u pitanju. Svaka njihova misao, rečenica odiše mladalačkim optimizmom, koji je tako prepoznatljiv i očigledan u slatkim hit pesmama trenutno jednog od najaktuelnijih bendova na ovdašnjoj sceni.

SVI NA POD Bojana Vunturišević i Petar Rudić Autor: Katarina Sinđelić / 30.07.2010.

“Za nas ne postoji stop”

Koliko je truda bilo potrebno uložiti kako bi Svi na pod izrastao u aktuelan i prepoznatljiv bend u zemlji koja nema baš mnogo sluha za nove grupe?

Koliko vam znači ta uloga predgrupe koju ste imali na velikim koncertima, najpre Air a onda i Massive Atack?

- Petar: Poprilično. U principu je to težak, ali u isto vreme i lak put. Lako je zato što u ovoj zemlji postoji vakuum, rupa u koju smo uleteli sa našim muzičkim izrazom.

To je nedostajalo i toga nije bilo na našoj muzičkoj sceni. Mi smo je popunili i tako privukli pažnju. A teško je jer moraš mnogo da se „cimaš„, da se trošiš i pre svega ulažeš ogromnu energiju.

- Bojana: Generalno ja imam tu neku sreću u životu koja me prati i zbog toga sve vreme gledam kada će nešto iznenada da me „strefi“. Upala sam tako i u Svi na pod, bend u kojem je maltene sve bilo postavljeno. Pre mene su tu bile odlične pevačice koje su već uradile neke pesme i meni je tu donekle bilo teško, morala sam svoj rad da prebacim preko njihovog. Generalno mislim, da šta god radiš, bez obzira na zanimanje, ako se trudiš taj trud će se kad tad isplatiti.

- Petar: Bitno je, jer su to bendovi A lige. Važno je da nas ljudi identifikuju sa tim svetom. Možda ćemo i mi jednog dana biti veliki kao oni. Lepo je da ti stoji u CV-ju da si svirao pre jednog Massive Atack ili ispred Air. Tom prilikom vidiš koliko zapravo jedan ozbiljan rad stoji iza takvih bendova i zašto su oni takve institucije.

Shvatiš koliko još treba da radimo, koliko ovde u zemlji treba da poradimo na tom profesionalnom odnosu prema muzici. Jasno ti je i zašto je muzički biznis toliko profitabilan u svetu.

Izbacujući sing po singl, svaka od pesama je polako postajala hit. Šta je to što publika prepoznaje u vašoj muzici?

- Bojana: U jednom intervjuu koji smo dali konstatovano je da je optimizam nova revolucija. Sve do 2010. kada je muzika u pitanju postojao je taj rep iz devedesetih, koje su svakako uticale na umetnike, te su oni iskazivali ono tmurno i tužno u sebi.

Pojavili smo se mi i sada se čuje „Boogie Woogie“, pa „stani Nevana, ja se bojim vremena“ i tralalala, lake note. Mislim da su ljudi gladni toga, gladni da čuju ozbiljne teme koje su predstavljene na neobičan način.

- Petar: To što ljudi znaju naše pesme iako mi nemamo još objavljen album je bila nenamerna strategija. Mi smo izbacivali singl po singl, gurali na radijske top liste, i promovisali pesme preko interneta. Svaki do tih singlova je bio hit za sebe. Bitno je verovati u to što se radi. U samom startu sam imao želju da napravim bend koji će nastupati na velikim binama. Sve vreme verujem u to. Ne postoji stop. Ljudi pokrenite se i nemojte čekati da sve padne s neba, jer to se neće desiti. Svako mora da nađe taj motor u sebi koji će ga pokrenuti na akciju. Samim tim i ime našeg benda ne treba da se bukvalno shvati, već ga treba prihvatiti kao indirektan poziv na akciju.

Kod nas je sve još uvek na nivou nekog entuzijazma.

- Bojana: Kada smo svirali ispred Air u Areni ja sam prvi put saznala šta je stvarno rajder lista. Kroz medije znamo da je to neko tražio čorbu od ribizli, hlađenu vodu na određenoj temperaturi... Mi smo saznali da treba da postoji ovakav-onakav kabl...

I vidiš kako funkcionišu stvari kod tih ljudi koji se na visoko profesionalnom nivou bave muzikom, vidiš da nema greške na tom nastupu. Muzika nije nonšalancija.

To je ozbiljna stvar.

foto: Miroslav Dragojević

88 Nebojša Babić, fotograf, vlasnik Orange studia, čovek koji vodi projekat O3one, član ULUPUDS-a, USUF-a, PPofE, ali i SAM-a, IAA, odavno je postao sinonim za dobru fotografiju na ovim prostorima.

U svoju radnu biografiju uspeo je da uvrsti velike brendove, imena estrade, ali i da sarađuje sa domaćim i međunarodnim kulturnim institucijama poput Unicefa, Uneska i raznih fondacija humanitarnog karaktera. Za deset godina, O3one je postao prepoznatljivi kulturni orijentir Beograda. To je mesto gde možete sresti renomiranog savremenog umetnika Predraga Neškovića, ali i šoumena Prljavog Inspektora Blažu. Šta se promenilo za deset godina u odnosu na vaš početni cilj i ideju?

- Ovo je priča nastala sa namerom da se kulturi vrati prostor za komunikaciju.

Danas, kao i tada, kultura je skrajnuta. Ne možemo i ne smemo da tražimo krivce u drugima. Mi smo odgovorni. Mi smo ti koji treba da se pokrenu i urade nešto.

Ne smemo da čekamo, jer - nemamo šta da čekamo. Ne smemo da prestanemo da verujemo da može drugačije, i da se zalaganje isplati. O3one je dokaz da vredi verovati. O3one je pokazao da ima i nas koji ozbiljno shvatamo vreme koje nam je dato na ovom svetu, i radimo na tome da ga obogatimo angažujući se za dobro svih.

Svedoci smo redova ispred galerija i muzeja u Noći muzeja. Tokom godine galerije i muzeji su prazni. Kako privući takozvanog “običnog” gledaoca u galerije i muzeje?

- Sa O3one-om smo stalno tražili neki drugi način za promociju i prezentaciju programa. Dozvoljavali smo sebi veoma različite profile izložbi, nismo kalkulisali niti se profilisali u izboru autora. Želja nam je bila da privučemo ljude različitih profesija i interesovanja, da se tu sretnu i razmene informacije, ideje, jer sve kreće (i pokreće) ta mala kreativna iskra ideje, baš svaki rad. Mislim da je to u našoj zemlji ključni zadatak. Probuditi ljude iz letargije. Pružiti ruku njihovim snovima. Dati im znak da vredi raditi, i da svako zalaganje daje rezultate.

Umetnici su u svetu pop ikone. Kod nas je prisutna sveopšta tabloidizacija.

Ako zanemarimo standardne izgovore poput krize i nemaštine, šta je uzrok tome?

NEBOJŠA BABIĆ FOTOGRAF, VLASNIK ORANGE STUDIA Autor: Bojana Bačić / 22.11.2014.

“Sačuvati budućnost” - Saradnja kulturnih institucija sa medijima je ključna. Ako na naslovnicama budu kulturna dela, uspeh nauke, diplomatije, arhitekture... a ne zločini, onda smo uspeli da napravimo jedan civilizacijski napredak, jer - civilazicijski napredak je mir, a ne rat. Civilizacijski napredak je kultura, a ne kriminal. Kada kultura dobije više prostora u medijima, onda će i pravi umetnici biti prepoznati jer ćemo ponuditi ljudima izbor, koji je osnovni i pravi pokazatelj slobode. Ovako su u medijima umetnici samo oni koji su dobre medijske pojave, koji su showmeni, jer su se naši mediji pretvorili u prostor za zabavu (i frustraciju), a ne u ono što su nekad bili: jedan od osnovnih stubova edukacije. Kod nas postoji puno umetnika koji zavređuju pažnju, ali su se sklonili, jer ne žele da učestvuju u programu zabave zato što zabava i kultura nisu isto. Ali, mislim da je vreme da se progovori, da se borimo svim sredstvima da sačuvamo budućnost. Šta je danas bavljenje umetnošću, luksuz, privilegija ili potreba umetnika da preživi od onoga za šta je jedino talentovan?

- Privilegovan sam što živim u glavnom gradu i što mogu da se bavim poslom koji volim. Ali, bavljenje kulturom danas u Srbiji je svesna žrtva. Ljudi koji se danas bave kulturom ne smeju da sede, a to su ljudi u muzejima, galerijama, pozorištima, bibliotekama, ali i umetnici, kolekcionari i publika koja prepoznaje i podržava takav rad. Moramo da se pokrenemo. Bavljenje kulturom je živa stvar, traži svestrane osobe, dinamične. Osobe koje su istraživači, koje će se potruditi da pronađu anonimne stvaraoce i da im pruže priliku.

foto: Stanislav Milojković

89

VLADIMIR KOLARIĆ KOLE MUZIČAR - VELIKI PREZIR Autor: Katarina Sinđelić / 22.01.2010.

“Sve oko Velikog prezira je sticaj okolnosti” Šta za vas konkretno znači „veliki prezir“?

- Odnosi se na to vreme kada smo nastali, mada i ime benda je splet okolnosti.

Gledali smo puno filmova od Godara, postojao je Veliki vezir, pa smo se mi odlučili da se zovemo Veliki prezir. Bilo je lepo zvati se tako u tom momentu. Stanje na domaćoj muzičkoj sceni nikada nije bilo sjajno. I zbog toga je sve stvar ličnog zalaganja i ličnih interesovanja. Da, danas je teže promovisati album i to je priča o kojoj može do sutra da se priča. Kao da prostora ima samo za ono što je treš i konzumira se samo tako tzv. popularna kultura. Ali i u takvoj klimi se stvaraju bendovi i to je ono što je pozitivno. To pokazuje da postoji reakcija, bunt i to je ustvari ono što je rokenrol.

Koliko je bilo teško sredinom devedesetih usled ekspanzije turbo folka pronaći izdavača, a ujedno i mesto na srpskoj muzičkoj sceni?

- Sve je to bio proizvod slučajnosti, bez ikakvog plana. Krenuli smo da snimamo album i ništa u vezi s njim nije bilo preterano teško. Brzo smo našli i izdavača i studio gde ćemo da snimamo. Sve je to bilo u skromnim okvirima, malo sati snimanja, i to na kasetama.

S obzirom na to da ste u celu priču ušli skromno, da li vas je iznenadio pozitivan doček javnosti i publike koji je brzo usledio posle prvog albuma?

- To je potpuno neverovatno i to je još jedna stvar koju nismo planirali. Iznenadilo me je tadašnje interesovanje javnosti i način na koji je publika reagovala na nas.

Nisam imao nikakvu nameru, naše pesme su odjednom počele da se emituju i to je bilo veoma interesantno za sve nas. Bili smo lepo primljeni na samom početku.

U proseku izdajete albume na svake četiri godine. Koliko je to u stvari unapred smišljen plan, a koliko slučajnost?

- Sve je počelo da se dešava u tim nekim intervalima od četiri godine, bez ikakve namere. Sve se dešavalo od sebe. Situacija je u stvari takva da smo sve albume mogli da objavimo ranije, ali uvek se desi da ne bude tako. Čekaš termine, pa malo

više vremena izgubimo na miks i uvek se nekako sve oduži. Kad stvaram muziku, imam „filter“ i treba mi dugo vremena da nešto predstavim članovima benda. To se ispostavilo kao dobra stvar, jer se ne istrčavam dok ne ubedim sebe da mi to odgovara. Meni se uvek čini da mogu da napravim bolju pesmu i bolji album i to je ono što me goni. Kažem sebi - daj da napravim makar još jednu pesmu i tako se prevarim svaki put i tako evo već „sto“ godina. Čini li vam se da ste možda mogli i više da uradite sa Velikim prezirom, pogotovo imajući u vidu onako uspešan start sa prvim albumom?

- Imali smo gomilu vrlo pogrešnih odluka u karijeri i to je nešto što smatram da je moralo tako da bude. Bilo je pogrešnih koncerata, ovoga-onoga. I danas nam se to dešava, mada u manjoj meri. I bude razmišljanja da li sam mogao više, ali posle te prve ploče koja je dosta dobro prošla, bend se raspao i desila se atmosfera koja nije bila dobra. Stali smo, i tada smo puno stvari propustili. Sada kada bi se desilo nešto tog tipa, ne verujem da bih skupio snage da se ovim i dalje bavim, jer je to dosta frustrirajuće.

foto: Stanislav Milojković

90 Dok nam mnoge svetske muzičke zvezde ponosno serviraju treninge za očuvanje mladosti i „prevaru“ starenja, Žika Jelić iz Ju grupe im ponosno kontrira. On jeste rok veteran, uostalom sa svojim bratom Dragijem u 2010. slavi čak 40 godina grupe, ali što se njega tiče to su samo podaci na papiru koji bitno ne menjanju stvarno stanje stvari, ono kako se on zaista oseća. „Šta mislite koliko ja imam godina?“, odmah nas je upitao Žika Jelić. Nismo stigli ni da ogovorimo, a usledilo je: - Na Fejsbuku mnogi mladi ljudi kriju godine, a ja rado kažem da sam rođen 1942.

Eto, u 68. sam godini života. Nekome to možda izgleda strašno, a meni nimalo. Kada sam bio mali smatrao sam da su ljudi u tim godinama neki mnogo stari ljudi koji nemaju šta više da traže u tim svojim zanimanjima. Ali nije tako, valjda i zbog posla, pomalo i genetski, ja i danas na stvari oko sebe gledam isto kao ranije. Sve se polako menja, pa valjda se menja i ta granica starenja - napomeno je Žika Jelić. Šta je to u muzici što vas sve vreme goni napred?

- Puno je stvari koje su uticale na to da mi muzika obeleži život, a ujedno postane i posao. Muziku nikada nisam gledao u smislu preorijentacije sa jedne vrste na drugu, sa akcentom na profit. Kao dečak sam zavoleo onaj prvobitni rokenrol, onu najstariju generaciju Elvisa Prislija, Litl Ričarda... Ne razmišljajući o čemu ću da se bavim u životu, ceo život mi prođe u rokenrolu. Srećan sam što sam se bavio poslom koji sam sve vreme neizmerno voleo, od kojeg sam mogao pristojno da živim, koji mi je omogućio da puno putujem. Vidim da razni ljudi izjavljuju kako su počeli da se bave muzikom iz raznoraznih razloga- da bi imali što više devojaka oko sebe, da bi bili obožavani, do toga da nisu imali šta drugo da rade pa su se za rokenrol odlučili kako bi imali za džeparac. Mene najiskrenije sve ovo vreme pokreće ista stvar, jednostavna - ljubav prema muzici i nerazmišljanje o tome kako ću i na koji način preživeti sve ovo vreme.

Skoro svaka grupa tokom karijere ima bar jednu ključnu godinu. Da li je za Ju grupu to bila 1973. kada ste proglašeni za grupu godine i kada se dogodio put u London koji je možda mogao da vam obezbedi i svetsku slavu?

- Može se i tako reći. Početkom sedamdesetih bili smo sve više i više popularni, radio stanice su puštale sve ono što smo mi snimali. A te 1973. smo proglašeni za grupu godine, puno smo putovali, a na tako jednom putovanju stigli smo i do Londona. Ljudi iz diskografske kuće CBS, koji su imali prilike ranije da čuju kako zvučimo, organizovali su nam nastup u čuvenom londonskom klubu „Marquee“ koji je bio misaona imenica za britanske, a kamoli bendove iz drugih zemalja. Pojavili smo se u tom klubu, ljudi prvo neizainteresovani, ali polako prilaze, gledaju, a onda i oduševljeno aplaudiraju u sve većem i većem broju. Izlazi neki Englez koji se našao

ŽIKA JELIĆ MUZIČAR - JU GRUPA Autor: Katarina Sinđelić / 22.07.2010.

“Rokenrol ne broji godine” pozvan i kaže da nam nudi da budemo predgrupa na koncertima Allman brothers band. Mi u šoku, zaprepašćani. Dobili smo termine u studiju - neograničeno, uradili demo snimke i planirana je ozbiljnija saradnja, čak su odmah pričali i o našoj budućoj scenskoj garederobi. Svedok svega toga bio je Peca Popović koji je krenuo u London sa nama zbog nekih intervjua.

Da li je pauza koju ste napravili baš u vreme trajanja novog talasa slučajnost ili ne?

- Puka slučajnost. Imali smo nesreću da nam se 1981. upalio kombi sa opremom.

Dobio sam opekotine i to je zahtevalo nešto duži oporavak. Nov materijal je već bio urađen, ali prestali smo sa svim tim razmišljanjima jer sam bio vezan za postelju.

Tada je bubnjar Dragoljub Đuričić dobio ponudu da svira sa Leb i sol, došao je fer i najčovečnije to saopštio, interesovao se šta ja mislim, šta misli Dragi. Znao sam da će oporavak trajati duže, on je otišao, a mi smo ostali kao okosnice grupe. Vreme je prolazilo. Onda 1987. došlo se na ideju da se grupa pokrene, a usledio je poziv iz Zagreba da nastupimo na koncertu sa grupama Smak, Tajm, Indeksi... Publika iako mlada, iako je prošlo toliko godina, reagovala je oduševljeno i bilo nam je jasno da povratak ima smisla. Svaki povratak u muzici je težak i često ne uspe. Kod nas se desilo da je Bata Kostić imao jako dobru pemsu, te smo za RTV Ljubljana snimili novu pesmu, novi LP „Od zlata jabuka“.Tako da je povratak bio zagarantovan do dana današnjeg.

foto: Stanislav Milojković

91 Direktor Beogradske filharmonije, Ivan Tasovac ne želi da gleda unazad i priča o onome što je bilo. Odlučio se za inat i prkos. Smatra da je to možda i najbolji način da pokaže kako stvari zapravo stoje i kako treba da izgledaju. Ne dozvoljava da ga sapliću, a kada i ga sapletu on ne pada, već nastavlja još sigurnijim korakom napred.

Takva će upravo i biti nova sezona Beogradske filharmonije.

Odvijaće se pod motom „U inat svima i uprkos svemu“ i Tasovac obećava da će biti najbolja do sada.

Kakav je vaš trenutni status u Filharmoniji, s obzirom na to da ste u martu podneli ostavku?

- Vlada nije usvojila moju ostavku, a ja je nisam povukao, što apsolutno nije uticalo na kvalitet koncerata i prezentaciju naše nove sezone. Ako sam na nešto definitivno ponosan, to je što smo za ovih devet godina napravili sjajnu ekipu i sjajan orkestar, na koji nisu uticale turbulencije u društvu.

Zašto ste uopšte podneli ostavku?

- Odluke uvek donosim intuitivno, ponekad i impulsivno, ali se kasnije pokaže da su, poput ove, bile racionalno potkrepljene. U vremenima u kojima živimo držim da je veoma važno da odluke budu i moralno nesporne. Nedavno mi je pala na pamet priča o našem čuvenom helenisti Miodragu Đuriću, koji je 1941. u okupiranom Beogradu odbio da potpiše „Apel srpskom narodu“ iza koga su stajale kvislinške vlasti. Kad ga je sreo jedan ovdašnji kompozitor i nagovarao ga da potpiše i on, profesor Đurić mu je rekao: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja etiku predajem“. Danas uglavnom ćute oni koji predaju etiku, iz čega zaključujem da je etika spala na nas koji sviramo diple. Zato mislim da su moje odluke i nastupi bili jedini način da se o nekim temama progovori.

Zbog finansijskog pritiska pre izvesnog vremena objavili ste da će Beogradska filharmonija svirati na privatnim proslavama za razuman honorar. O tome su izveštavali i mnogi svetski mediji, a šta ste vi zapravo želeli da postignete tim ironičnim oglasom?

- To je ustvari jako ozbiljan, iako mojtipatonskovski način da se skrene pažnja na nešto što nije smešno. Ali ne bih se vraćao na to. Naša politička klasa se ne udubljuje u pitanja kulture osim pred izbore. Zato stalno osciliraju između dva ekstrema urbanog i ruralnog populizma. I dok je tako, kultura ne može da očekuje više od toga da je sada neko procenio kako je Univerzijada ono što nam je potrebno.

Kako ste i pored svih tih očiglednih problema uspeli da ovu instituciju vratite na velika vrata, a onda i održite u životu?

IVAN TASOVAC DIREKTOR BEOGRADSKE FILHARMONIJE Autor: Katarina Sinđelić / 09.07.2009.

“U inat svima i uprkos svemu bićemo najbolji” - U zavisnosti od stepena moje skromnosti, mogu govoriti o talentu ili sreći, a najverovatnije da je u pitanju i splet okolnosti. U ovom slučaju to je skup najboljih muzičara koje ova zemlja ima. Velika je stvar što smo formirali i međunarodni umetnički bord, gde je predsednik i umetnički direktor violinista Robert Bokor, a tu su još i Dejvid Štern i Dmitri Aškenazi . Dakle, kada sa sobom imate ljude koji su u toku i koji su deo najvećih muzičkih zbivanja na planeti, logično je da i filharmonija postala deo toga. Muzičari koji sa najvećim svetskim orkestrima nastupaju u Njujorku, Berlinu i Londonu sada dolaze i kod nas.

foto: Stanislav Milojković

92

SLOBODAN ŠULJAGIĆ REŽISER Autor: Katarina Sinđelić / 20.06.2009.

“Naš usud je navika” Od ta tri osećanja ili bolje reći načina ponašanja koje je najizraženije u Srbiji, ljubav, navika ili panika?

- Navika je u osnovi konzervativizma, a to je ono što najviše uz tradiciju prezirem u ovom društvu. U ime tradicije odbacujemo sve civilizacijske tekovine. Bežanje od kosmopolitskog, univerzalnog na nešto lokalno i ograđeno. U Srbiji sam se uvek najviše plašio ksenofobije i mislim da je ona posledica navika i izostanka želje da se bilo šta menja. Ovde niko ne razmišlja kako da ostvari nešto za sebe, svi čekaju na nekog drugog. Mi smo kao pomoćno odeljenje retardiranih koje očekuje da neko brine o njemu. To je društvena nezrelost i ono nas usporava u naporima da se društvo civilizuje. Naš usud je navika. Ovo je društvo koje mnogo više promoviše mržnju nego ljubav. Upućuju nas na to koga treba da mrzimo i zbog čega, a ja sam uvek za čovekoljublje. Treba da voliš i onog koji ti nanosi neko zlo, jednostavno to je u osnovi hrišćanstva. Panike ovde uopšte nema, ima s vremena na vreme histerije. Panika se javlja kao osećaj odgovornosti. U vreme bombardovanja je vladala histerija, ali ne i panika.

Kada biste mogli da režirate ovdašnji život, u kom žanru bi bio taj film, serija ili predstava i kome biste dodelili glavnu ulogu?

- Najteži je deo podela, kad to uradite već ste u dobroj meri izrežirali nešto. Kao što slikar slaže boje tako i reditelj slaže glumce. Uvek i krećem od podele i možda to objašnjava zašto su neke stvari dobro prošle. Protagonisti su najvažniji. Beograd bi igrao glavnu ulogu, ali to ne bi bila melodrama. On može da protežira Srbiju da bi ga ona rasteretila. I to je jedan od ključeva za uspeh u budućnosti ove države.

Zamislite urbanu seriju koja bi se dešavala u Čačku, Zaječaru, Novom Sadu, Subotici, i tu postoje velike mogućnosti. Meni je najlepši grad u Srbiji Čajetina. Ima prelepu biblioteku i integritet malog švajcarskog gradića. Bajina Bašta je takođe prelepa.

Vlada mišljenje da je kič i šund sve što dolazi sa Pinka. Kako se vi kao kreativni direktor te televizije borite sa takvim osudama?

- To je jednostavno malograđanski odnos, i to nije tačno. Svi urbani projekti su upravo na Pinku. Ljubav i mržnja je serija koja promoviše građanski život, tu nema ničega što je etno karaktera. Niko nema monopol na kvalitet. Da bi se postigao napredak u TV produkciji mora da se napravi komunikacija između tržišta i produkcije, logičan odnos. Problem egzistencije našeg pozorišta i filma je u apsolutnom raskoraku od tržišta. Ne može država kontrolisati produkciju, kao što je to rađeno u vreme komunizma iz ideoloških razloga. Država mora da pomogne i privatnom producentu, bez obzira na to da li je televizija, film ili pozorište u pitanju, mora da izađe iz partijskih kodova. Film je ovih godina na teškim iskušenjima, gubi publiku i mislim da je to posledica i opšteg osiromašenja i neinvestiranja u instituciju filma.

Postoje li i objektivni razlozi da verujemo da će zaista i doći bolji dani za domaću umetnost?

- Ljudi hoće da zadrže postojeće modele, jer od ovog budžetskog, nekontrolisanog načina finansiranja mnogi imaju veliku korist. Neki su se obogatili, opet mnogi kvalitetni ljudi nisu pronašli prostor za sebe. Na ovaj način je država najveći neprijatelj umetnosti. Iz decenije u deceniju opadao je kvalitet produkcije koja je sada najgora. Sigurno će doći dan kada će sve biti bolje, bez obzira na to što mnogi to ne žele. To su vrednosti koje će se uz našu podršku ili protivljenje jednostavno desiti.

Utisak je da su mnoge profesije degradirane. Gde je danas režija u Srbiji?

- To je stvar individua. Od čoveka do čoveka. Ima izvanrednih reditelja. Ali, demokratizacija je komercijalizacija. Iz tog nekog sveta Alise u zemlji čuda, komunističkog, sveta bajki, ova umetnost je promovisala pokret otpora. Neki moraju da budu svesni realnosti sveta u kojem žive. Imali smo ranije državne umetnike, koji su promovisani od strane države. Iz tog vremena je i ona čuvena Branko Ćopić je omiljeni pisac onih koji ga ne čitaju. U vreme komunizma najbolji su sklonjeni i nikada nećemo saznati ko je tada bio zaista talentovan.

foto: Stanislav Milojković

93 Del Arno Band su osnovali braća Vladan i Jovan Matić jula 1986. u Beogradu kao prvu autorsku rege postavu u SFRJ, prvi su počeli da se bave kulturom i muzikom koja potiče sa Jamajke i nalaze se među pokretačima rege scene u Srbiji, 2008. godine su prisustvovali otkrivanju spomenika Bobu Marliju u Banatskom Sokolcu, jedinom u Evropi - sve to je bilo povod da Del Arno Band večeras svira u Domu omladine na manifestaciji „One Love Jamaica“, kojom se obeležava pola veka nezavisnosti ove karipske države, ali i povod našeg razgovora sa Jovanom Matićem.

Koliko je uopšte u vreme kad je bend nastao rege kultura i muzika bila prisutna i dostupna kod nas i zbog čega ste odlučili da krenete u tom smeru?

- Ja sam bio u muzici oduvek, a neku tranziciju ka regeu sam napravio kada je svetska scena počela da se menja. U to vreme se u Evropi pojavljuje pank a uz to dolazi i rege. Nekako od ta dva senzibiliteta ovaj potonji mi je bio bliži. Čitav moj život je bio okrenut muzici, ali tek otkrivanjem regea sam došao do jasne ideje da ona može da posluži i nečemu interesantnijem nego da bude puki lov slave ili devojaka ili šta god je već ko jurio uz pomoć muzike. Mogu slobodno da kažem da je to otkriće izazvalo malu revoluciju kod mene. Od nešto tvrđeg gitarskog zvuka koji je pre bio moj favorit - ja sam bio jedan od najvećih fanova grupe Black Sabbath - prešao sam na zvuk koji je dijametralno suprotan, ali je u sebi sadržao jedan, da tako kažem, paket predloga kako bi čovek trebalo da posmatra život i opcije koje mu se nude i kakvo bi mesto u svemu tome trebalo da zauzme. Taj univerzalni deo poruke koju rege nosi sa sobom je nešto što me je definitivno opredelilo da postanem tvrdokorni fan te muzike. Rege muzika je bila prisutna u Beogradu već od kraja sedamdesetih, bilo je tu ljudi koji su se bavili sakupljanjem muzike, pravili DJ večeri, bilo je mnogo studenata iz Afrike... Tu postoje i neke vrlo važne ličnosti, kao što je Goran Cvetić - jedini čovek u našoj zemlji koji je intervjuisao Bob Marlija, a on je učinio mnogo i za popularizaciju te muzike, kao i Dušan Ristić i Sloba Konjović koji je prvi pustio neku rege pesmu u Diskomeru. Tako da se rege infiltrirao dovoljno da zarazi jedan broj ljudi. Tada sam želeo da se aktivnije bavim muzikom zajedno sa svojim bratom i u tom razmišljanju smo zaključili da bi za nas jedino bilo intrigantno i umetnički izazovno da napravimo rege bend. Rok ponude je u to vreme bilo već više nego dovoljno, čak i u eks-Jugoslaviji, tako da smo polovinom osamdesetih osnovali Del Arno Band.

Pretpostavljam da ljudi u to vreme ipak nisu imali prilike uživo da slušaju autorske rege bendove - kako je izgledala vaša prva svirka?

- Generalno, atmosfera kada je u pitanju ta vrsta muzike u Beogradu krajem osamdesetih nije bila nešto posebno blagonaklona, posebno iz neznanja, jer kao što je poznato - sredina koja slabo poznaje neku stvar ima uvek teškoća da je prihvati. Osim toga, rege bend ne može da ima samo troje ljudi, tako da su i zbog

JOVAN MATIĆ DEL ARNO BAND Autor: Danijela Jakobi / 29.09.2012.

“Potreba ljudi za muzikom nikad neće prestati da postoji” brojnosti članstva reakcije bile - ma, to neće opstati, ne može da potraje duže od godinu dana. Postojao je i problem kako da nas umiksaju u radio programu, ne bi bilo zgodno da nas na primer puste između Divljih jagoda i Smaka. Ali i pored svega toga, paradoksalno, naš prvi koncert se dogodio na najamblematičnijem mogućem mestu u Beogradu u to vreme - na Akademiji, gde su svirali svi, i veliki i mali. Mi smo dobili termin za svirku u sredu, ali super smo prošli. Tamo je tada standard bio da se koncerti sviraju oko 45 minuta pa posle DJ preuzima stvari, a mi smo svirali kao bend bez ijednog demo snimka, sa nešto preko 400 prodatih karata, skoro dva sata, sa tri bisa. Sigurno nismo ostavili ravnodušnom ekipu koja je došla na koncert, a jasno je da ako smo imali preko 400 ljudi na koncertu, to nisu bili samo prijatelji i rodbina. To nas je ohrabrilo. Bilo nam je jasno od početka da ćemo morati da uradimo više nego ostali da bi izazvali pažnju jer manipulišemo žanrom koji je manje-više nepoznat.

Da li danas postoji ta vrsta bunta koja je postojala u vreme Bob Marlija i da li muzika može da utiče na promene?

- Ono što me intimno raduje je to da je Marli bio u pravu. Čovek je pisao, promišljao i pevao sedamdesetih, a eto već u prvoj dekadi 21. veka mi smo mogli da se uverimo da je to toliko bolno istinito da možemo samo da stavimo prst na čelo, jer prisustvujemo potpunom raspadu društva. Mislim da je sve preopterećeno marketingom, ili da uprostim, sve se svodi na to kakvo je pakovanje, a nije važno šta je unutra. Samim tim što nema ničega unutra, više ni ne motiviše ljude na dobar način. Nisam ni siguran da danas uopšte još postoji umetnost. Oni koji se njome bave moraju biti izvan medijskih i sponzorskih tokova. Danas je sve na prodaju, a kad je sve podložno nekoj etiketi koja mora da plati da bi se to desilo, onda nema više nikakve buntovničke energije, energije koja može da izmakne kontroli onih koji drže kasu. Činjenica je da su umetnici uvek bili zavisni od mecena i sponzora na ovaj ili onaj način, ali mislim da se nikad u istoriji čovečanstva nije dogodilo da ne postoji nikakva energija pobune niti stavljanje pod znak pitanja određenih pojava u društvu, postoji samo jedna ravna linija neotpora i masovnog zombiranja i ja sam veliki pesimista kad gledam na to kao građanin. A kad gledam na to kao umetnik, jasno mi je da muzika ne menja svet, ali možete i dalje biti umetnik od integriteta. Doduše, to ima svoju cenu, ali istovremeno znači da vam je ostavljena prilika da budete svoji i da ono što radite ima neki integritet i to će opet da dotakne određeni broj ljudi.

94 Koliko su povezani gluma i muzika do sada se nebrojeno puta pokazalo na slučaju mnogih svetskih zvezda u obe oblasti, a odličan primer za to nam je i mladi beogradski glumac Zlatko Rakonjac, mnogima poznat i kao Marko iz filma „Mi nismo anđeli 3 - Rokenrol uzvraća udarac“. Rođen je 1983. godine, Akademiju umetnosti u Novom Sadu, Odsek gluma, upisao je 2003. u klasi profesora Borisa Isakovića, a već 2006. ukazala mu se sjajna prilika da dobije svoju prvu glavnu ulogu baš u ovom kultnom filmu, čime je ujedno debitovao u dugometražnoj igranoj produkciji.

Ali, ono što je možda još zanimljivije u ovoj priči je to da se Zlatko, osim u glumačkom, istakao i u muzičkom delu filma - sam je otpevao sve rokenrol numere u filmu. Sve to je, uz činjenicu da je, kako sam kaže, odrastao uz rokenrol i ima svoj bend, dovelo do toga da se još više upusti u rok vode i počne da radi kao lice Jelen Live-a, koji ove godine zajedno sa Beogradskom arenom dovodi gitarsku ikonu Sleša, čiji nas koncert očekuje sutra u Beogradskoj areni.

Proslavio si se debitantskom ulogom u filmu Mi nismo anđeli 3, u kojem si sam otpevao sve rokenrol numere. Odakle, uz glumu, ta ljubav prema muzici?

- Ja sam odrastao uz rokenrol. Otac mi je bio roker, pokojni stric mi je bio hipik i rastao sam uz Dorse, Cepeline, Bitlse i Stonse, stariji brat me je uveo u nju vejv, nakon čega sam zavoleo garaž rok i pank, a imam i svoj bend. Glumom se nisam bavio pre nego što sam upisao akademiju, nikada nisam bio u nekom dramskom studiju i slično. Voleo sam reditelje poput Gorana Markovića i Gorana Paskaljevića oni su me u stvari, a ne neki glumci, inspirisali da upišem glumu. U Mi nismo anđeli sam dospeo tako što sam u to vreme radio jedan studentski film u kojem me je reditelj primetio i pozvao me na kasting. Oni tada nisu ni znali da ja sviram gitaru i da imam bend, a kada su saznali, ispostavilo se da ću sam otpevati te pesme u filmu.

Tako se jednostavno poklopilo pravo mesto, pravo vreme i pravi ljudi.

Kako si odlučio da se upustiš u najavljivanje Jelen Live muzičkih događaja?

- Kontaktirali su me ljudi iz Apatinske pivare koji su, prateći moju karijeru, zaključili da bih bio dobar u tome, jer sam se u međuvremenu pojavljivao u raznim prilikama vezanim za rokenrol i često to spominjao u intervjuima. Ja nisam glumac koji bi voleo da bude voditelj, ali smatram da je Jelen Top 10 jedina TV emisija posvećena rokenrolu, u kojoj možete da čujete i vidite i neke nove mlade bendove. Da nema toga, bili bi smo svi zatrovani Grandom i sličnim kičom i šundom. Mislim da je Jelen Live dosta uložio u promociju rokenrola i da je to, na našim prostorima, velika hrabrost, jer živimo u zemlji u kojoj se prave vrednosti ne cene dovoljno.

U svojoj petogodišnjoj tradiciji, Jelen Live je omogućio nastupe mnogih svetskih zvezda kod nas, a sada nam dovodi i gitarsku ikonu Sleša?

ZLATKO RAKONJAC GLUMAC Autor: Danijela Jakobi / 29.07.2011.

“Odrastao sam uz rokenrol” - Jelen Live je dovodio zaista velike zvezde, kao što su Jan Braun, Igi Pop i Stoogies i legendarni Guns ‘N’ Roses, koji su prošle godine priredili spektakl u Beogradskoj areni. Ali oni su bili ovde bez Sleša, a sada ćemo konačno imati priliku da čujemo i ovog sjajnog gitaristu, čije je ime, što je manje poznato, Saul Hadson. On je jedan od najboljih i najtraženijih gitarista poslednjih 30 godina, podjednako samouveren i u hard roku i u popu. Time Magazin ga je 2009. godine svrstao na drugo mesto „10 najboljih električnih gitarista svih vremena“ a takođe, nalazi se i na 21 poziciji Gigwise liste sa „50 najslavnijih gitarista ikada“. Mislim da je Beograd veliki grad i da imamo dobru kulturološku podlogu da ugostimo velike svetske bendove i izvođače, uključujući tu i Sleša.

Kakva nas set lista očekuje na Slešovom koncertu u Areni?

- Sa njim će na sceni biti i Majls Kenedi, frontmen benda Alter Bridge, koji su takođe fenomenalni, a on je odličan pevač. Sleš će svirati pesme sa njegovog solo albuma koji je izašao prošle godine - on i dolazi po prvi put kod nas u okviru svetske turneje na kojoj promoviše taj album. To je sjajan album, na kojem su gostovali mnogi poznati muzičari, između ostalih Kris Kornel, Ozi Ozborn i Igi Pop. Mislim da publika može da očekuje zaista spektakl, pogotovo što će on svirati i pesme Gansa, koje nije izvodio od 1993. godine, kao i pesme benda Velvet revolver u kojem je svirao posle GNR.

foto: Stefana Savić

95 Jako sam srećan da posle mnogobrojnih koncerata u Evropi konačno sviramo u Beogradu. Neće to biti samo klasična trubačka muzika, ima i džez, bluz aranžmana. Poznate teme izmešane u našem balkanskom ritmu i stilu – kaže za Danas Marko Marković, mlada svetska trubačka zvezda koji 16. decembra u 20 sati sa svojim orkestrom nastupa u Sava centru.

Boban mi je rekao da niste svirali samo u Australiji jer se on plaši letenja?

- Ha, ha... Pa u suštini, svi se plašimo letenja. Osećaj je malo nezgodan. Letiš u vazduhu, samo ti je bog u pomoći... Ha, ha...

Gde ste u svetu svirali pred najviše ljudi?

- U sećanju mi je ostao rok festival Sansa. Tamo su samo rokeri bili i kad smo došli na tonsku probu pitao sam se: “Ljudi, šta mi tražimo ovde?” Međutim, kad smo počeli da sviramo, masa kojoj se nije video kraj počela je da skače u ritmu. Boban je u jednom trenutku kleknuo. I zamislite, ta cela masa je odjedanput kleknula dole! Kad je Boban ustao, oni su svi skočili, to je grunulo, zaista neverovatno. Ko kad odjednom počne da pada grad, tako se čulo.

Gledao sam vašu „tour” listu na sajtu, tamo piše ovako: Francuska, Švajcarska, Norveška, pa onda - svadba u Bujanovcu. I dalje svirate na svadbama iako ste svetske zvezde?

- Ljudi koriste svaku priliku da nas čuju kad smo u Srbiji. I zato, zbog našeg naroda koji nas voli, stavljamo i svadbe u listu turneje. Ja volim lično da sviram svadbe, to mi je nekako u krvi, zabavno mi je skroz, ali imamo malo vremena za to, tako da što se tiče svadbi i veselja, to odradimo samo našoj familiji, prijateljima...

Kome ste svirali od svetskih faca?

- Mnogima, ko bi se setio... Kada je bila promocija mog filma “Guča” u Kanu, pojavio se Silvester Stalone u prostoriji gde smo nastupali. Njemu smo svirali na uvce. Sa pažnjom nas je slušao. To mu je verovatno bio prvi susret sa trubačima i sa nekom takvom atmosferom. Verovatno je tada shvatio kako se živi u Srbiji, ha, ha, ha...

Na Dragačevskom saboru Guči već dve godine se održava takmičenje za Prvu trubu sveta. Mnogi su iznenađeni što se ti tamo nisi takmičio ni jedanput?

- Nisam se takmičio na tom takmičenju, jer da budem najiskreniji – nekako mi to

MARKO MARKOVIĆ MUZIČAR Autor: Dragoljub Petrović / 09.12.2011.

“Svirali smo na uvce Silvesteru Staloneu ” nije baš ozbiljno. Ja se praktično već pet godina takmičim sa svetskim trubačima, perfektnim muzičarima koji su jako popularni, a svi ti trubači koji su bili na svetskom takmičenju u Guči dolazili su prethodne godine kod mene da ih ja uvežbam, ili da ih ja učim. Kako da se takmičim sa mojim đacima?

Neki trubači pričaju da tvoj otac ne želi da te pošalje da se takmičiš u Guči jer je tamo sve namešeteno, i on misli da će da te potcene da bi pobedili lokalni trubači. Je l’ tačno da ima toga u Guči?

- Mislim da nema. Ja znam da svi željno očekuju da se ja pojavim tamo, i da će mi, ako dobro odsviram, dati Zlatnu trubu. Ne vidim potrebu, jer ljudi koji se u Guči takmiče to rade da bi napravili neku karijeru, da bi stvorili neko ime, da bi izašli iz Srbije i napravili neku priču u Evropi. Ja sam to uradio uz tatu Bobana, i ne vidim da mi je Guča još potrebna. Ja sam to preskočio. Boban se praktično za mene takmičio od 1988. godine. On je do 2001. uzeo sve moguće nagrade u Guči. Kad sam ja pre tri, četiri godine hteo da se takmičim u Guči, Boban me pitao: “S kim?” Ja sam rekao da hoću, jer ima dobrih trubača. Pitao me: “A ko je bio prva truba?” Rekoh: “Ti”. Pa onda, rekao je Boban, treba mene da pobediš i pobedio si sve. I stvarno je tako bilo – takmičili smo se kod kuće i Boban je rekao posle dva sata: “Mali nije da te hvalim, ali pobedio si”.

Odrastao si na narodnoj trubačkoj muzici. Šta slušaš privatno?

- Jako volim da slušam tursku muziku, indijsku, sve što je neobično i što bih mogao da preradim u mom fazonu. Kad legnem kući, založim kamin, skuvam čaj, pustim Majlsa Dejvisa, to mi je za opuštanje naj, naj. Ne volim da slušam rok, ali volim da ga sviram.

Kako ti se sviđa ono što radi Goran Bregović?

- On je čovek koji stvarno ima sluha, zna da napravi dobar koncert. Zna da pre vremena primeti šta je hit. Sve čestitke njemu. Sa njim nikada nismo svirali zajedno na stejdžu, ali se desilo pre par meseci da smo sa Bregovićem svirali na manifestaciji “Guča u Banjaluci”. Mi na neki način jesmo konkurencija, mada publika koja voli trubu zna ko je Goran Bregović, na koji način on radi, a na koji način mi radimo, i ko je od nas kvaliteniji.

foto: Stanislav Milojković

96

ANA STANIĆ MUZIČAR Autor: Katarina Sinđelić / 28.05.2010.

“Više se ne pravdam zbog Mobi Dika” Iako već dvanaest godina samostalno korača ovdašnjom muzičkom scenom, pevačica Ana Stanić i dalje ne uspeva da se oslobodi „repova“ koje joj javnost tako često kači zbog tri godine provedene u pop dens grupi Mobi Dik, veoma popularnoj tokom devedesetih godina.

- Imala sam prilično trnovit i atipičan put. Dugo godina sam morala da se pravdam zbog perioda provedenog u grupi Mobi dik. Više to ne radim. Sada to sagledavam sa neke veće distance i na zreliji način. Svesna sam da me je sve što sam prošla učinilo ovakvom kakva sam sada. A danas sam definitivno čvršća u svojim uverenjima i to pre svega zahvaljujući brojnim udarcima koje sam stoički primila.

Od samog starta sam želela da pevam ono što i napišem, da se bavim autorskim radom, a to danas i činim. To je bio moj cilj, ali moje ambicije se ne završavaju samo na tome. I da, sada mogu da kažem da se osećam dobro u sopstvenoj koži - kaže Ana Stanić.

Da li je i u kolikoj meri prošlost uticala na ocenu koju je muzička kritika dala za vaš samostalni rad?

- Pošto je izašao moj prvi album, imala sam sreće da je kritičar nad kritičarima, Peca Popović okarakterisao pozitivno i mene i moju pojavu na sceni. To mi je bilo najvažnije, pozitivno mišljenje je iznelo još nekoliko naših iskusnih kritičara.

Naravno, ima onih koji mi stalno nalaze mane i prišivaju repove. To me je na početku mnogo nerviralo, ali prestala sam da se obazirem, sada furam svoju priču.

Moja solo karijere traje već 12 godina, a karijera u Mobi diku trajala je tri, tako da samo taj podatak i sav moj dosadašnji rad, pesme i rezultati govore mnogo više i potiru potrebu nekih da me stalno vraćaju na početak. Dosta sam samostalna i nezavisna i mislim da to iritira neke ljude. Postoje i mediji, produkcijske kuće koji ne žele da mi pruže postor, a upravo u njima vladaju ti neki klanovi. Naučila sam sa tim da živim. Ali sve to me neće naterati da promenim bilo šta u onome što radim. Pokreće me to što kad napravim album on u određenoj godini bude najprodavaniji, napravim koncert u Sava cenru gde je bilo 3.000 ljudi koji su uživali i pevali sve moje pesme.

Koje mesto smatrate da je vaše na domaćoj muzičkoj sceni?

- Kada posmatramo kroz svetske okrive onda definitivno mogu da kažem da pripadam komercijalnoj muzici, odnosno mejnstrimu. Sa druge strane, koliko je ova sredina pomerena u jednu stranu govori i to da je jedan hrvatski pevač hteo od mene da uzme pesmu, pa se raspitivao kod nekih narodnjaka koji su za Anu Stanić rekli da je alternativa. Onda ispada da pravi alternativni bendovi i ne postoje, a postoje i te kako. Sve je poremećeno, pa tako neke narodne pevačice sebe nazivaju pop pevačicama, a to valjda čine samo zbog garederobe koju nose.

Moja poenta je da bi trebalo da postoji jaka alternativa, jaka rok scena, onda bi ljudi shvatili da pripadam mejnstrimu.

S obzirom na to da ste studirali filmsku i televizijsku produkciju da li ste ikada razmišljali o „raskidu“ sa muzikom?

- Kriterijum mi nije parktičnost već unutrašnje zadovoljstvo, a najveće zadovoljstvo osećam kada se izrazim kroz muziku. Nestalnog sam duha i uvek imam želju za avanturama i kroz muziku ostvarujem sve to. Uvek mora da se ide dalje, uvek treba da se postavi nov cilj. Ne verujem da bih mogla da se bavim drugim poslom koji bi mi obezbedio ovakvu egzistenciu. Da, studirala sam produkciju i to je izuzetno stresan posao i ne verujem da bih tu bolje prošla. U suštini, ne volim da se mnogo žalim, jer jednostavno nisam neko koga novac motiviše.

foto: Miroslav Dragojević

97 Beograd - Već šest godina nije odigrao nijedan zvanični meč, ali daleko od toga da je otišao iz fudbala. U svojoj poslednjoj utakmici nastupio je za Partizan, iz čijeg je predvorja i došao na fudbalsku scenu, a između dva boravka u Humskoj nosio je dres Rome, Alavesa i Rajo Valjekana. Igrački se „penzionisao“ u 31. godini i veoma brzo prešao na funkciju sportskog direktora. Teren je zamenio foteljom, mada priznaje da je svaki slobodan trenutak voleo da provede uz igrače, a ne u kancelariji.

Ivan Tomić je mlad i ambiciozan čovek, koji ne živi od prošlosti. Igračko doba je iza njega, takođe su u arhivi i dve i po godine izuzetno uspešnog rada na mestu sportskog direktora. Pred njim su novi izazovi, a on ne sedi skrštenih ruku. Upisao je trenersku školu i već došao do B i A licence. Na tom spisku nedostaje profi licenca, ali nema dileme da će uskoro stići i do tog nivoa. Ipak, za ovu priliku rado se prisetio igračkih dana.

U Partizan ste došli kao tinejdžer. Da li ste tada verovali da možete ostvariti bogatu karijeru?

- Ljudi iz Partizana su me doveli iz Radničkog sa Novog Beograda. Bilo je to 1993, imao sam 17 godina i odmah sam priključen prvom timu. Išao sam korak po korak, bez nekih dugoročnih planova. Zadovoljan sam svojom karijerom, mada sam mogao malo više da napravim u vezi sa osvajanjem trofeja.

Evropskom ste bili najbliži dok ste igrali za Alaves. Šta se desilo te noći u Dortmundu?

- Stvarno nismo imali sreće. Izgubili smo od Liverpula 5:4 u jednom od najboljih i najuzbudljivih finala nekog međunarodnog takmičenja u istoriji fudbala i to autogolom, koji je automatski bio i zlatni gol. Eto, postigli smo pet pogodaka, a presudio nam je jedan u našoj mreži. Ipak, fudbalski sam najviše napredovao baš u Alavesu, prijao mi je period proveden u Španiji.

Kakve uspomene nosite iz Rome?

- U Rimu sam živeo ukupno tri i po godine i sa te strane bilo je fenomanalno.

Naučio sam italijanski jezik, upoznao njihovu muziku i kulturu. Naravno, za moju karijeru bi bilo bolje da sam više igrao, da sam 100 odsto bio posvećen fudbalu.

Međutim, ni ovako nisam nezadovoljan, jer sam mogao da zadovoljim neke svoje privatne afinitete. Dobro sam upoznao grad, pročitao dosta knjiga, video prelepa mesta.

IVAN TOMIĆ BIVŠI FUDBALER Autor: Saša Tomić / 24.05.2013.

“Protiv Zidana je bilo najteže igrati” Protiv kog igrača je bilo najteže igrati?

- Protiv Zidana, definitivno. Bio je odličan fudbaler, fantastičan sportista u svakom pogledu. Imao je posebnu harizmu na terenu. Bio sam njegov veliki navijač i sa posebnom pažnjom sam pratio klubove u kojima je igrao.

Možete li izdvojiti nekoga od brojnih saigrača?

- Bez razmišljanja Dragana Ćirića. On je bio neko ko je donosio prevagu na terenu.

U trenutku je birao najbolja rešenja, jednim potezom je rešavao utakmice. Žao mi je što nije napravio karijeru shodno kvalitetu, potencijalu i fudbalskoj lucidnosti.

Otišao je u Barselonu sa 22 godine, a tamo su ga forsirali na desnoj strani.

Jednostavno, nije mu bilo suđeno.

Redovno čitam Danas - Redovno čitam vaš list, pošto ima puno zanimljivih stvari. Posebno volim da pročitam Basarine tekstove, jer je on zaista poseban - rekao je Tomić.

foto: Stanislav Milojković

98 Duže od decenije radio je isključivo za druge, a onda je odjednom osetio da je došlo vreme da bude „sebičan“ i da se podseti šta je to što ga je nekada držalo na muzičkoj sceni. Album „Mesec na vratima“ vratio je frontmena nekada popularne grupe Piloti, gitaristu, pevača i kompozitora Zorana-Kikija Lesandrića tamo gde ga nije bilo punih 12 godina. Bio je to sjajan kambek i jasno je da Lesandrić u ovim vodama i dalje dobro i uspešno pliva.

ZORAN KIKI LESANDRIĆ PEVAČ, GITARISTA I KOMPOZITOR Autor: Katarina Sinđelić / 30.07.2009.

“Bio sam selendrić, sada sam opet lesandrić”

Da li ste kada su se Piloti raspali (1997) znali da ćete kad-tad objaviti samostalni album i na ovako direktan način se vratiti na muzičku scenu?

vrednosti. Ceo svet je opterećen materijalnim stvarima. Globalni problem je da li nam je banka otac i majka. I virtuelni svet je toliko dominantan.

- Tada sam samo želeo da okačim gitaru o klin i da se otkačim od tog života. Osećao sam se kao bokseri koji su dugo u ringu, pa počnu klinci da ih biju. Nisam želeo da im služim kao vreća. Ujedno, atmosfera koja je vladala oko muzike nije bila zdrava. Na solo karijeru me je donekle naterala saradnja sa Grkom Hadžijanisom. Sa njim sam radio nekoliko koncerata i kada vidite publiku jednostavno vam se vrati stari osećaj.

Ali tada nisam imao pesme niti konkretnu ideju šta ću da radim.

Sarađivali ste i sa rok muzičarima i sa narodnjacima. Kako uspevate da ispunite zahteve oba opusa?

Kada i kako vam se javila ta konkretna ideja?

- Najviše energije mi je dao rad sa grupom iz Australije. Oni su uzeli neke moje pesme, to je klasičan rokenrol bend, napravili smo nekoliko koncerata u Australiji i to me je vratilo u sedamdesete godine i vreme kada sam bio tinejdžer. Osećao sam se kao klinac ponovo. To je bila inicijalna kapisla. Ali kada sam se vratio u Srbiju, pomislio sam „šta ću ovde, pa je nemam ni bend, ni dovoljno pesama, ni disko kuću“. Mlađanu Dinkiću (ministru) sam pustio demo snimak, njemu se svidelo i mnogim drugima.

Neki su se čak i pitali ko to peva. Odgovor je bio „pa, Kiki, onaj zaboravljeni Kiki“.

Prijatelji su me podstakli. Album bez Đorđa Balaševića, Bajage, Mlađana Dinkića, Marine Tucaković ne bi bio moguć. Pokupio sam energiju od svih tih ljudi i sublimirao u nešto što doživljavam kao svoje. Bio sam siguran da publika to neće shvatiti i prihvatiti. Mislio sam da će me slušati moja generacija, a za klince sam smatrao da nemam šanse. Ali dogodilo se suprotno.

Bili ste jedan od viđenijih muzičara u eks-Ju i deo neke drugačije scene. Može li se muzika u ovom regionu ikada vratiti na taj nivo ili su ovo jednostavno neka druga vremena rezervisana za neku drugu muziku?

- Bila je 1987. kada sam izdao ploču „Kao ptica na mom dlanu“ i tada je izašlo skoro 80 albuma u zemlji i od njih je čak 40 antologijskih. Konkurencija je bila ogromna i delotvorna na nas, terala nas je da budemo što bolji. Divno vreme, za koje ne verujem da će se ponoviti. Kada sam ja počinjao da sviram imao sam šansu da živim od toga. Sada je sve u drugačijem obliku. Svakako se drastično promenio sistem

- Moj život je uvek bio podeljen na dva dela. Radio sam sa umetnicima koji su to u svakom smislu te reči, a radio sam i sa grčkim raznoraznim Sekama i Cecama. Ja sam doktor Džekil i mister Hajd. Rambo Amadeus se često šali sa mnom i pita me „je l’ si sada Selendrić ili Lesandrić?“. Sada sam više Lesandrić. Nekada mi je zanimljivo da radim i sa narodnjacima, ali nisam siguran da je to bilo na obostranu korist, jer moje pesme nisu bili popularne. Saradnja sa Sekom Aleksić mi je bila zanimljiva kao eksperiment. Moj prvi susret sa tim svetom je saradnja sa Acom Lukasom. Ali, ne mogu da pišem reči, reči su mi nekako lična stvar. Tu se osećam kao one devojke iz Amsterdama što kažu mogu da radim sve samo se ne ljubim u usta. Ja radim sve, samo se ne ljubim u usta. To je definicija mog muzičkog života.

Leonard Koen kao učitelj Zoran Lesandrić je izuzetno cenjen i tražen kompozitor u Grčkoj. Sarađivao je sa mnogim tamošnjim zvezdama, ali i svetskim muzičarima, između ostalih i kultnim Kanađaninom Leonardom Koenom.

- Uvek sam cenio Leonarda Koena. Prošle godine smo radili zajedno u Grčkoj, u studiju, mnogo toga sam naučio za vreme koje sam proveo sa njim. Naučiš i od molera mnogo toga. Sujeta je kod muzičara sa jedne strane pokretač, a sa druge kočnica. Potrebno je pronaći balans i shvatiti šta te vuče napred, a šta te tera nazad.

Svakako postoji nešto što treba da bude samo tvoje, ali ja od svih tih ljudi sa kojima se srećem učim i skupljam zrnce po zrnce. To mi daja snagu da se bavim muzikom sve ove godine - ispričao je Zoran Lesandrić.

foto: Stanislav Milojković

99

SRĐAN GOJKOVIĆ GILE MUZIČAR Autor: Katarina Sinđelić / 15.01.2010.

“Elektrišni orgazam je kao biće van kontrole” U kolikoj meri ste se vi promenili tokom tih 30 godina i da li Gile iz 80-ih još živi u vama?

- Ovo što sam sada je naravno proizašlo iz one osobe koja sam bio tokom osamdesetih, kada sam imao 19 godina. Nije bilo nekih naglih skretanja u mojim stavovima, jer sam imao tu situaciju odrastanja u javnosti, kao tinejdžer sam ušao u tu zonu gde su mediji pratili moj rad i donekle privatan život. I to je sve zabeleženo i dokumentovano. Nisam promenio bend, profesiju, te glavne stvari, ali jesam doterivao stavove o životu. U principu ne funkcionišem na način da se prisećam događaja. Generalno nisam nostalgičan, pa se i ne osvrćem. Naravno sad kada me neko pita kako je bilo kada si svirao pre Rolingstonsa, svakako se setim da mi je bilo super.

Mnogo je bendova koji su nastali u tom periodu kada i vi, a da danas iz ovihonih razloga više ne postoje. Kako ste vi uspeli da Električni orgazam održite živim tokom svih ovih godina?

- U Električnom orgazmu moja glavna uloga je da budem pokretač stvari. Stalno govorim - hajde da snimamo album, hajde da idemo na turneju, hajde da radimo ovo-ono. Ako sam entuzijasta prema životu onda sam i prema muzici. Meni je sviranje između ostalog i profesija. Kada sam krenuo to nije bila glavna ideja. Ja sam pre svaga bio opsednut muzikom i potrebom da aktivno učestvujem u tome, sve ovo ostalo je proizašlo iz toga. Električni orgazam je svih ovih godina funkcionisao od danas do sutra i to je meni najfascinantnije.

Nije malo vaših kolega koji su preko dana u ulozi službenika, u odelima, a uveče se pretvaraju u rokere. Da li ste vi nekada bili spremni na takvu vrstu ustupka?

- Imao sam negativan stav prema ljudima koji imaju dvostruki život. Ali sam godinama ukapirao da su mnogi od njih prinuđeni, da nemaju izbora. Ja sam uvek išao logikom da sve bacim na jednu kartu i da plan B ne postoji i da će sve da mi zavisi od muzike.

Mislim da je to suštinski jedini ispravan način da se baviš bilo kojim poslom da se utopiš u njega, naravno ako želiš da postaneš majstor svog posla i da vladaš time

čime se baviš. Ovo drugo stvara šizofreniju - ako si tokom nedelje jedno, a za vikend nešto drugo. Mada, i Franc Kafka je bio službenik a u slobodno vreme je pisao knjige.

Definitivno nema pravila.

Koliko je teško ne osvrtatiti se i ne živeti od stare slave pogotovo u vremenu kada je domaća rok scena na staklenim nogama?

- Ovde nikad nije bilo dobro što se tiče rokenrola i položaja muzičara. Nikada čak nije postojao period za koji bismo mogli da kažemo - te tri godine što je bilo dobro, disko kuće su bile fantastične. Svih ovih 30 godina neke tegobe se dešavaju i to toliko često da ja više i ne razmišljam o njima. Pomirio sam se sa tim. To je kao neka sudbina, karma. Rođen sam ovde i pokušavam da u datim okolnostima izvučem maksimum i oslobodim prostor u kojem možemo da delujemo. Situacija je svakako teška i za ove nove bendove, pa ovde čak i ne postoji relevantna top lista, nema muzičkih časopisa. Duga bi bila lista čega sve nema. Jedino čega ima su bendovi.

Neverovatno je da su neki bendovi preživeli i još je neverovatnije da se stalno stvaju novi. Meni je najvažnije da sviramo koncerte i da snimamo albume i da to nekoga zanima. Dok su svi ti elementi tu, na ovo ostalo može i da se zaboravi.

Mitovi iz osamdesetih - Dosta je ta priča o rokenrolu iz osamdestih idealizovana. Paket aranžman je u ono vreme prodat u 25.000 primeraka. To je u onoj Jugoslaviji bio mali tiraž. Uvek se trudim da ne ulepšavam to vreme jer znam da je bilo neizvesnosti i teških situacija.

Uostalom, bilo je neizvesno da li će beogradski Novi talas ugledati svetlost dana na nekom nosaču zvuka, jer smo stalno bili odbijani. Tek kada se Jugoton pojavio rodio se i beogradski Novi talas. Da nije bilo Siniše Škarice (tadašnji urednik Jugotonove pop-rok redakcije) pitanje je šta bi se i kako bi se desilo - napominje Gojković.

foto: Miroslav Dragojević

100 Stihove i plemenitost dvojice značajnih naših pesnika za decu, Jovana Jovanovića Zmaja i Duška Radovića, Džon Bajford pretočio je u emisije uz koje su stasavale generacije sedamdesetih godina, ali i one znatno mlađe. Nije imao nikakvu dužnost da nam detinjstvo učini za toliko lepše, ali ipak je četiri decenije posvetio pravljenju najkvalitetnijeg televizijskog programa u Srbiji (tadašnjoj Jugoslaviji).

TIMOTI BAJFORD TVORAC DEČIJEG PROGRAMA Autor: Aleksandra V. Malušev / 24.07.2011.

“Kad ne želiš „mercedes“ to je kao da ga imaš”

Kada je država pokazala „neodlučnost“, zaslužuje li ovaj „stranac“ zahvalnost i oduženje u vidu nacionalne penzije, baš ta deca, sada stasala u zrele ljude, prisetila su se „Nevena“ i „Poletarca“ i u tom duhu, složno i burno odreagovala, možda kao nikada pre i na virtuelnim društvenim mrežama napravila realan pomak ka pravičnosti. Timoti Bajford, mimo svih ovdašnjih očekivanja, gleda jedino ispred i to, šta će sutra da radi...

seriju. Mi smo tu emisiju radili sa redovnim budžetom za dečju rubriku, a nažalost, danas najviše para nedostaje za jednako kvalitetan program. Postoje ljudi u redakciji koji su željni da se posvete takvom radu, ali oni koji odlučuju i koji daju pare, ne misle tako. Dečji program daje se rano ujutro, a popodnevno emitovanje zavisi od dužine skupštinskog zasedanja na Drugom kanalu. To je vrhunski izraz nepoštovanja prema deci.

Nosili ste se mišlju da autobiografsku knjigu naslovite „Život počinje u sedamdesetim“. Kako ćete proslaviti svoj rođendan i novi početak, 25. jula?

A na BBC...

- Skromno, kao i uvek i kako mi je najdraže, u krugu porodice. Verovatno ću ispisivati svoj blog. Jedino što bi se moglo smatrati nekom svečanijom proslavom je druženje na Bohinjskom jezeru gde ću nekoliko avgustovskih dana da provedem.

Kako ste se navikli na srpsku filozofiju života „lako ćemo“ koja vam je toliko smetala isprva?

- Morao sam. Živim ovde 40 godina i shvatio sam da je mnogo lepše i bolje biti tako opušten.

Kada se većalo o tome hoće li Vam se dodeliti nacionalna penzija, generacije koje su stasavale uz „Neven“ udruženo su reagovale na nepravdu koja Vas je zadesila. Ipak, Vi sa možda neshvatljivom lakoćom govorite o tome...?

- Zahvalan sam jako na svemu. To još nije baš sasvim sređeno, ali sve su prilike da će najverovatnije tokom jeseni da bude. Imam redovnu penziju sada pa ne moram ni da brinem, ako ne budem radio, od čega ću da živim. A, ako ne bude do jeseni, verujem da će se dogoditi još jedna Fejsbuk revolucija... Šta Vam danas znači Zmaj?

- Iskren da budem, ne mogu da kažem da ga čitam kao što sam to ranije činio, ali ovaj pesnik čini jedan važan i lep deo mog života. Sećam se kada sam prvi put video časopis „Neven“ kako sam pomislio da je to odličan materijal za dečju TV

- Potpuno druga priča! Tamo postoje dva kanala za decu, školsku i predškolsku koja emituju od sedam do 19 sati. E, ali tamo i svi plaćaju TV pretplatu. Jednostavno, postoji svest o važnosti pravljenja kvalitetnog i bogatog dečjeg programa.

Kako ćete provoditi penzionerske dane?

- Provodim ih i sada radno. Važno mi je da radim, bez obzira na penziju. Važno mi je da stvaram za decu. Na Zapadu vas cene po kući, kolima... ovde gledaju vas, kakvi ste i kako živite. Čovek je najsrećniji kad najmanje želi. Ako želim Mercedes tako jako, a ne mogu da ga imam, nesrećan sam. Ali, ako ja uopšte ne želim Mercedes, srećan sam kao i da ga imam. Volim da fotografišem i to činim kad god mogu.

Nedavno mi se oženio najstariji sin i molio me da ja budem zvanični fotograf na svadbi, ali za mene je to prevelika obaveza. On je platio profesionalnog fotografa, a ja sam po svom nahođenju, škljocao sve vreme. Imao sam i izložbu prošle godine u okviru „Radosti Evrope“. Najviše volim da putujem i fotografišem i očekujem da po povratku iz Barselone imam bar hiljadu kadrova.

Osamnaest godina Danas-a i deset godina Pomodora Nismo nikada želeli da otvorimo samo “još jedan restoran” u Beogradu. Želeli smo da stvorimo mesto gde će naši gosti udovoljiti raznim vrstama gladi. Za deset godina postojanja, Pomodoro je postao mnogo više od običnog restorana italijanske hrane – Pomodoro šalje poruku gostoprimstva, druženja i odlične kuhinje.

Prvi Pomodoro intervju u dnevnom listu Danas je objavljen 2009, naša prva zajednička gošća je bila Biljana Cincarević. Smatrali smo da restoran i novine imaju istu ciljnu grupu, kao oaze za pristojne ljudi koji žele kvalitet, ali i onu dodatnu vrednost duhovne hrane. Sagovornici su nam bili upravo takve ličnosti, iz sfere muzike, filma, pozorišta, književnosti, slikarstva, izdavaštva, novinarstva, sporta, dizajna. Uvek uz neki lep, novi povod koji su imali naši “glavni junaci”, kroz razgovore smo saznavali sve o njihovom životnom stilu, ali i životnim vrednostima.

Listu Danas smo dodali malo mirisa i ukusa, prelep ambijent za intervjuisane ličnosti, a Pomodoro je postao prvi restoran sa svojom novinskom rubrikom, i to u mediju od ugleda i kredibiliteta.

Blizu dve stotine do sada urađenih intervjua postali su svojevrsni zapis i trag vremena, svedočanstvo trenutaka provedenih u Pomodoru, koje time želimo otrgnuti od zaborava.

Ličnosti koje su prolazile kroz rubriku su najrazličitijih profesionalnih i umetničkih senzibiliteta, ali politički rečeno, svi su aklamacijom “glasali” da su se odlično osećali u restoranu.

Dobrodošli u Pomodoro, uživajte u hrani i naravno – čitajte Danas.

www.danas.rs

Beograd 2015.

pizzapomodorobeograd pizza_pomodoro_beograd