Four (Četiri) : Priče o Različitima - Veronica Roth #4

2

UVOD Razli​či​tu sam najpri​je po​če​la pi​sa​ti iz perspekti​ve To​bi​asa Eato​na, mla​di​ća iz Ni​je​ka​nja koji je imao po​seb​no na​pet od​nos sa svo​jim ocem i koji je čeznuo za slo​bo​dom izvan svo​je frakci​je. Došla sam do mrtve toč​ke na​kon tri​de​set stra​ni​ca jer pri​povje​dač nije bio sasvim prikla​dan za pri​ču koju sam že​lje​la ispri​ča​ti; kada sam se na​kon če​ti​ri go​di​ne po​novno vra​ti​la pri​či, pro​našla sam pra​vi lik koji bi je potje​rao napri​jed, ovog puta dje​vojku iz Ni​je​ka​nja koja je že​lje​la ispi​ta​ti svo​ju sna​gu i po​ka​za​ti od čega je. No To​bi​as ni​ka​da nije nestao – ušao je u pri​ču kao Four, Tri​sin instruktor, pri​ja​telj, deč​ko, ravnopra​van su​bo​rac. On je uvi​jek bio lik ko​jeg sam že​lje​la više istra​ži​ti, zbog na​či​na na koji je oži​vio pred mo​jim oči​ma sva​ki put kad bi se po​ja​vio na stra​ni​ci. Za mene je on sna​žan lik, upra​vo zbog toga kako bi uvi​jek na​šao na​či​na da pre​bro​di teško​će, a u ne​ko​li​ko si​tu​aci​ja, u nji​ma čak i za​blista.

Prve tri pri​če, Transfer, Ini​ci​ra​ni i Sin, odvi​ja​ju se pri​je nego što upozna Tris i pra​te nje​gov put iz Ni​je​ka​nja pre​ma Ne​ustra​ši​vi​ma, dok gra​di svo​ju sna​gu. U posljed​njoj pri​či, Izdajnik, koja se kro​no​loški odvi​ja u sre​di​ni Razli​či​te, on upozna​je Tris. Jako sam že​lje​la uklju​či​ti tre​nu​tak kada se upozna​ju, no na​ža​lost, nije se ukla​pao u vre​menski okvir pri​če – ipak, taj tre​nu​tak mo​že​te pro​na​ći na kra​ju ove knji​ge.

Se​ri​jal sli​je​di Tris, od tre​nutka kada je pre​uze​la kontro​lu nad svo​jim ži​vo​tom i svo​jim identi​te​tom; a uz ove pri​če mo​že​mo sli​je​di​ti i Fo​ura, kako čini isto to. Osta​lo je, kako već kažu, po​vi​jest.

3

TRANSFER IZA​ĐEM IZ SI​MU​LA​CI​JE uz krik. Usni​ca me peče, a kada je opi​pam ru​kom, na vrho​vi​ma prsti​ju osta​ne mi krv. Si​gurno sam se ugri​zao ti​je​kom ispi​ta. Žena iz Ne​ustra​ši​vih koja mi kontro​li​ra test – rekla je da se zove Tori – čud​no me pogle​da dok za​ba​cu​je svo​ju crnu kosu i veže je u rep. Ruke su joj pro​ša​ra​ne tintom, posvu​da ima te​to​va​že pla​me​no​va, zra​ke svjetla, kri​la so​ko​la. „Dok si bio u si​mu​la​ci​ji... Jesi li bio svjestan da to nije bilo stvarno?“ Tori me pita dok gasi stroj. Do​ima se opušte​no, no to je uvježba​na opušte​nost, tre​ni​ra​na kroz go​di​ne vježbe. Znam pre​pozna​ti takve stva​ri kada ih vi​dim. Uvi​jek to vi​dim.

Odjed​nom sam svjestan lu​pa​nja vlasti​tog srca. To je ono što je moj otac i re​kao da će se do​go​di​ti. Re​kao mi je da će me pi​ta​ti je​sam li bio svjestan ti​je​kom si​mu​la​ci​je, re​kao mi je i što da ka​žem kada me to pi​ta​ju. „Ne“, ka​žem. „Da sam bio svjestan, misli​te da bih se ugri​zao za usni​cu?“ Tori me pro​uča​va ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka, za​tim zagri​ze pirsing u svo​joj usni pri​je nego što kaže: „Česti​tam. Tvoj je re​zultat kla​sič​no Ni​je​ka​nje.“ Kimnem gla​vom, no ri​ječ „Ni​je​ka​nje“ čini mi se kao omča oba​vi​je​na oko vra​ta. „Nisi li sre​tan?“ kaže ona. „Čla​no​vi moje frakci​je bit će sretni.“ „Ni​sam to pi​ta​la njih, pi​ta​la sam tebe.“ To​ri​na usta i oči ovje​se se i spuste, kao da na uglo​vi​ma ima​ju ma​le​ne ute​ge. Kao da je tužna zbog ne​čeg. „Ovo je si​gurna prosto​ri​ja. Ov​dje mo​žeš reći što god že​liš.“ Znao sam kakvi će moji izbo​ri biti na testu spo​sob​nosti još pri​je nego sam jutros do​šao u ško​lu. Iza​brao sam hra​nu umjesto oružja. Ba​cio sam se na psa kako bih spa​sio dje​vojči​cu. Znao sam da ću ako oda​be​rem to dvo​je, sva​ka​ko do​bi​ti Ni​je​ka​nje kao re​zultat. I ne znam bih li oda​brao drukči​je da me otac nije istre​ni​rao, da nije kontro​li​rao sva​ki dio mog testa spo​sob​nosti izda​le​ka. Što sam onda oče​ki​vao? Koju sam frakci​ju že​lio?

Bilo koju. Bilo koju osim Ni​je​ka​nja. „Sre​tan sam“, ka​žem čvrsto. Baš me bri​ga što ona kaže – ovo nije si​gurna soba.

Nema si​gurnih soba, nema si​gurnih isti​na, nema si​gurnih tajni koje se može reći.

I da​lje osje​tim zube ono​ga psa na svo​joj ruci kako mi ki​da​ju kožu. Kimnem Tori i kre​nem pre​ma vra​ti​ma, no pri​je nego što odem, nje​zi​na se ruka za​usta​vi na mom laktu. „Ti si taj koji mora živje​ti sa svo​jim izbo​rom“, kaže ona. „Svi dru​gi to će pre​bo​lje​ti, nasta​vi​ti sa svo​jim ži​vo​ti​ma, bez ob​zi​ra na to što ti od​lu​čio. Ali ti ni​ka​da ne​ćeš.“ Otvo​rim vra​ta i iza​đem.

4

+ + + Vra​tim se u kanti​nu i sjed​nem za stol Ni​je​ka​nja među lju​de koji me je​dva pozna​ju.

Otac mi ne do​pušta da do​la​zim na ve​ći​nu za​jed​nič​kih okuplja​nja i do​ga​đa​nja. Kaže da bih izazvao skandal, da bih uči​nio nešto čime bih ošte​tio nje​go​vu re​pu​ta​ci​ju. Nije me bri​ga. Sretni​ji sam u svo​joj sobi, u ti​hoj kući, bo​lje i to nego biti okru​žen pri​pad​ni​ci​ma Ni​je​ka​nja koji su uvi​đavni i sklo​ni ispri​ka​ma.

Poslje​di​ca mog stalnog izbi​va​nja jest ta da su dru​gi pri​pad​ni​ci Ni​je​ka​nja oprezni kad god sam bli​zu, iz​bje​ga​va​ju me, uvje​re​ni su da nešto nije u redu sa mnom, da sam bo​lestan ili ne​mo​ra​lan ili ču​dan. Čak i oni koji su voljni kimnu​ti gla​vom kada me vide u pro​la​zu, ne gle​da​ju me u oči.

Sje​dim za svo​jim sto​lom, ru​ka​ma stišćem svo​ja ko​lje​na, pro​matram što se odvi​ja za dru​gim sto​lo​vi​ma, dok dru​gi uče​ni​ci završa​va​ju svoj test spo​sob​nosti. Stol Uče​nih prekri​ven je ma​te​ri​ja​lom za či​ta​nje, no nije da svi oni uče – samo rade pred​sta​vu od toga, razgo​va​ra​ju ne​obvezno umjesto o ide​ja​ma, oči im idu amo-tamo, mi​je​nja​ju temu čim po​misle da ih netko gle​da. Iskre​ni pri​ča​ju glasno, kao i uvi​jek. Do​bro​hotni se smi​ju s ve​drim izra​zi​ma lica, izvla​če hra​nu iz svo​jih dže​po​va i di​je​le jed​ni dru​gi​ma. Ne​ustra​ši​vi su pro​mukli i glasni, izva​lje​ni su pre​ko sto​lo​va i sto​li​ca, nasla​nja​ju se jed​ni na dru​ge, me​đu​sob​no se pod​ba​da​ju i razgo​va​ra​ju. Že​lio sam bilo koju dru​gu frakci​ju. Bilo koju frakci​ju osim moje, gdje su svi već od​lu​či​li da ni​sam vri​je​dan nji​ho​ve pažnje.

Na​po​kon, jed​na žena iz Uče​nih uđe u kanti​nu i digne ruke u zrak kako bi se mi uti​ša​li. Ni​je​ka​nje i Uče​ni od​mah se sti​ša​ju, no ipak mora uzviknu​ti „Ti​ši​na!“ da bi je Ne​ustra​ši​vi, Do​bro​hotni i Iskre​ni pri​mi​je​ti​li. „Test spo​sob​nosti sada je završio“, kaže ona. „Za​pamti​te da ne smi​je​te pri​ča​ti o svo​jim re​zulta​ti​ma ni s kim, čak ni sa svo​jim pri​ja​te​lji​ma ili obi​te​lji. Ce​re​mo​ni​ja izbo​ra održat će se sutra u Ža​rištu. Pla​ni​rajte svoj do​la​zak ba​rem de​set mi​nu​ta pri​je nego što poč​ne. Mo​že​te ići.“ Svi kre​nu pre​ma vra​ti​ma, svi osim na​šeg sto​la jer če​ka​mo da svi dru​gi iza​đu pri​je nego se uopće usta​ne​mo. Znam put ko​jim će čla​no​vi Ni​je​ka​nja iza​ći odavde, ići će niz hod​nik i za​tim glavnim vra​ti​ma, do auto​busne posta​je. Mogli bi tamo sta​ja​ti i do sat vre​me​na, pro​pušta​ju​ći lju​de u auto​bus pri​je njih. Mislim da više ne mogu pod​no​si​ti ovu ti​ši​nu.

Umjesto da ih sli​je​dim, kri​omi​ce iza​đem na stražnja vra​ta i uđem u uli​či​cu po​red ško​le. Išao sam ovim pu​tem i pri​je, no obič​no se tim pu​tem šu​ljam po​la​ko, ne že​lim da me vide ili čuju. A sve što že​lim da​nas je trča​ti.

Trčim do kra​ja uli​či​ce, iza​đem na praznu uli​cu, presko​čim rupu na ploč​ni​ku.

Moja la​ba​va jakna Ni​je​ka​nja raste​že se i puc​ke​ta na vjetru, a ja je ski​dam s ra​me​na, vu​čem je za so​bom po​put zasta​ve, a za​tim je pustim. Zavrnem ru​ka​ve svo​je ma​ji​ce do lakto​va dok trčim, uspo​ra​vam tempo kada mi ti​je​lo više ne može pod​ni​je​ti šprint.

5

Osje​ćaj je kao da či​tav grad juri po​red mene u izmagli​ci, zgra​de kao da se sta​pa​ju jed​na u dru​gu. Ču​jem zvuk svo​jih te​ni​si​ca, kao da je taj zvuk odvo​jen od mene.

Na​po​kon se mo​ram za​usta​vi​ti, mi​ši​ći me žare i peku. Sada sam u opusto​še​nu sekto​ru lju​di bez frakci​je koji se na​la​zi izme​đu sekto​ra Ni​je​ka​nja i sekto​ra Uče​nih, kao i sje​dišta Iskre​nih i na​ših dru​gih mjesta. Na sva​kom se frakcijskom sastanku naši vođe, ko​ji​ma je obič​no glas moj otac, za​la​žu za to da se ne bo​ji​mo nefrakci​ja​ša, da se pre​ma nji​ma od​no​si​ma kao ljud​skim bi​ći​ma umjesto slomlje​nim i izgub​lje​nim bi​ći​ma. No meni ni​ka​da nije palo na pa​met da bi ih se tre​ba​lo bo​ja​ti.

Popnem se na ploč​nik tako da kroz pro​zo​re mogu vi​dje​ti što se na​la​zi u zgra​da​ma. Ve​ći​nu vre​me​na ono što vi​dim je sta​ro po​kuć​stvo, sobe bez iče​ga, nešto sme​ća na podu. Kada je ve​ći​na sta​novni​ka gra​da otišla – a si​gurno su otišli jer naša tre​nutna po​pu​la​ci​ja nije dostatna za sva​ku zgra​du – za​ci​je​lo nisu otišli u žurbi jer su prosto​ri u ko​ji​ma su živje​li tako čisti. Ništa za​nimlji​vo ni važno nije osta​lo.

Kada pro​đem po​red jed​ne zgra​de na uglu, spa​zim nešto unutra. Soba s dru​ge stra​ne pro​zo​ra prazna je kao i sve dru​ge po​red ko​jih sam pro​šao, no u dovratku vi​dim upa​lje​ni ive​rak, ko​mad uglje​na.

Namrštim se i sta​nem ispred pro​zo​ra da vi​dim hoće li se otvo​ri​ti. Najpri​je se ne želi po​maknu​ti, za​tim ga malo mrdam napri​jed-na​zad i on se po​makne pre​ma gore.

Prvo uba​cim gornji dio ti​je​la, za​tim noge, upad​nem unutra naglavce, šeprtlja​vo i ne​oprezno. Lakto​vi me peku od stru​ga​nja poda. Zgra​da ima mi​ris na ku​ha​nu hra​nu, dim i znoj. Po​la​ga​no se po​mi​čem pre​ma ko​ma​di​ću uglje​na, slu​šam u potra​zi za gla​so​vi​ma koji bi me upo​zo​ri​li da ov​dje ima nefrakci​ja​ša, no ču​jem samo ti​ši​nu.

U susjed​noj sobi pro​zo​ri su zamra​če​ni bo​jom i prljavšti​nom, no tra​čak svjetla pro​la​zi kroz njih tako da vi​dim da su tamo ne​kakvi ko​ma​di namješta​ja, a i neke sta​re li​menke s ko​ma​di​ći​ma osu​še​ne hra​ne. U sre​dištu sobe na​la​zi se ma​le​ni uglje​ni roštilj.

Veći dio uglje​na je po​bi​je​lio, potro​šen je, no je​dan je još uvi​jek upa​ljen što zna​či da je netko ov​dje bio i to ne​davno. A su​de​ći po mi​ri​su i go​mi​li li​menki i de​ka​ma koje vi​dim ov​dje, vje​ro​jatno ih je bilo mno​go.

Uvi​jek su me uči​li da nefrakci​ja​ši žive bez za​jed​ni​ce, izo​li​ra​ni jed​ni od dru​gih.

Sada, dok gle​dam ovo mjesto, pi​tam se zašto sam u to uopće ikad vje​ro​vao. Zašto oni ne bi osni​va​li gru​pe, udru​ži​va​li se, baš kao i mi? To je u na​šoj pri​ro​di. „Što ra​diš ov​dje?“ neki glas upi​ta, a ja se osje​ćam kao da mi je ti​je​lom prostru​jio električ​ni šok. Okre​nem se i vi​dim prlja​vog čovje​ka bli​je​dog lica kako sto​ji u susjed​noj sobi, bri​še ruke o po​ha​ba​ni ruč​nik. „Ja sam samo...“ Pogle​dam u roštilj. „Vi​dio sam vatru. To je sve.“ „Aha.“ Čovjek za​takne ruč​nik u svoj stražnji džep. Nosi crne hla​če Iskre​nih, koje su na mjesti​ma pokrpa​ne pla​vom tka​ni​nom Uče​nih, kao i sivu ko​šu​lju Ni​je​ka​nja, istu kakvu i ja no​sim. Mršav je kao štap, no do​ima se snažno. Do​voljno sna​žan da me ozli​je​di, no mislim da neće.

6

„Hva​la, pretpostavljam“, kaže on. „Ali ništa ov​dje ne gori, nema po​ža​ra.“ „Vi​dim“, ka​žem. „Kakvo je ovo mjesto?“ „Moja kuća“, kaže on s hlad​nim smi​ješkom. Ne​dosta​je mu je​dan zub. „Ni​sam znao da ću ima​ti goste pa ni​sam baš pospre​mio.“ Gle​dam u nje​ga, a za​tim u raštrka​ne li​menke. „Si​gurno se mno​go prevrće​te u snu, kada tre​ba​te to​li​ko mno​go pokri​va​ča.“ „Ni​ka​da ni​sam upoznao Uko​če​nog koji je to​li​ko za​ba​dao nos u tuđe poslo​ve“, kaže on. Pri​đe mi malo bli​že i namršti se, „Izgle​daš mi ne​ka​ko pozna​to.“ Znam da ga ni​sam mo​gao pri​je vi​dje​ti, ne tamo gdje ja ži​vim, okru​žen identič​nim ku​ća​ma u najmo​no​to​ni​joj četvrti u gra​du, okru​žen lju​di​ma u potpu​no istoj si​voj odje​ći s potpu​no istim kratkim ko​sa​ma. Tada mi pad​ne na pa​met: ko​li​ko god me otac po​ku​ša​vao drža​ti skri​ve​nim, on je još uvi​jek vođa u vi​je​ću, je​dan od na​jistaknu​ti​jih lju​di u gra​du, a ja mu ipak na​li​ku​jem. „Žao mi je što sam vam sme​tao“, ka​žem svo​jim najbo​ljim gla​som Ni​je​ka​nja. „Idem sada.“ „Znam ja tebe“, kaže mi čovjek. „Ti si sin Evelyn Eaton, zar ne?“ Uko​čim se na spo​men nje​zi​na ime​na. Prošle su već go​di​ne otka​ko sam ga čuo, moj ga otac ni​kad ne izgo​va​ra, čak ga ni ne prizna​je kada ga čuje. Biti po​novno po​ve​zan s njom, čak i po slič​nosti lica, stva​ra mi ču​dan osje​ćaj, kao da navla​čim sta​ru odje​ću koja mi više baš i ne prista​je. „Kako ste je pozna​va​li?“ Za​ci​je​lo ju je do​bro pozna​vao kada je pre​pozna​je u mom licu, koje je svjetli​je nego nje​zi​no, a oči su mi pla​ve, ne tamno sme​đe. Ve​ći​na lju​di nije gle​da​la do​voljno po​zorno da vide sve za​jed​nič​ke stva​ri koje smo ima​li: naši du​gač​ki prsti, naš ku​kasti nos, naše ravne, po​lu​namrgo​đe​ne obrve.

On kratko okli​je​va. „Vo​lonti​ra​la je s dru​gim čla​no​vi​ma Ni​je​ka​nja, po​ne​kad. Di​je​li​la je hra​nu i deke i odje​ću. Ima​la je lice koje čovjek pamti. A uz to, bila je u bra​ku s vo​đom vi​je​ća. Nisu li je svi pozna​va​li?“ Katka​da znam da lju​di lažu samo zbog na​či​na na koji nji​ho​ve ri​je​či sti​žu do mene, ako su ne​udob​ne ili zvu​če kri​vo, isto kako se osje​ća pri​pad​nik Uče​nih kada pro​či​ta gra​ma​tič​ki ne​toč​nu re​če​ni​cu. Ipak, znao je moju majku i to ne zato što mu je jed​nom dala li​menku juhe. No to​li​ko že​lim čuti bilo što o njoj da ga ne pri​tišćem da​lje u tom smje​ru. „Umrla je, jeste li zna​li?“ ka​žem. „Pri​je dosta go​di​na.“ „Ne, ni​sam znao.“ Usta mu se la​ga​no ovje​se u jed​nom uglu. „Žao mi je što to ču​jem.“ Osje​ćam se čud​no, sto​jim na ovom vlažnom mjestu koje mi​ri​še na ti​je​la i dim, među ovim praznim li​menka​ma koje na​govješta​ju si​ro​maštvo i ne​uspjeh. No ima nešto privlač​no u vezi s tim, neka vrsta slo​bo​de, od​bi​ja​nje da se pri​pa​da bilo ko​joj od tih arbitrarnih ka​te​go​ri​ja koje smo si napra​vi​li. „Tvo​ja Ce​re​mo​ni​ja izbo​ra vje​ro​jatno je sutra, ako izgle​daš tako za​bri​nu​to“, kaže 7

čovjek. „Koju si frakci​ju do​bio?“ „Ne bih to tre​bao reći ni​ko​me“, od​go​vo​rim mu auto​matski. „Ja sam nitko“, kaže on. „Ja ne posto​jim. To zna​či biti nefrakci​jaš.“ I da​lje ne go​vo​rim ništa. Za​bra​na go​vo​re​nja o tom re​zulta​tu ili o dru​gim slič​nim tajna​ma du​bo​ko je usje​če​na u mene, u ono što ja je​sam i ono što me čini takvim ka​kav je​sam sva​kog dana. To je sada ne​mo​gu​će pro​mi​je​ni​ti. „Aha, sli​je​diš pra​vi​la“, kaže on kao da je ra​zo​ča​ran. „Tvo​ja mi je majka jed​nom rekla da je osje​ća​la kao da ju je obamrlost odve​la u Ni​je​ka​nje. To je bio put najma​njeg otpo​ra.“ Slegne ra​me​ni​ma. „Vje​ruj mi, mali Eato​ne, kada ti ka​žem da otpor vri​je​di.“ Osje​tim na​va​lu gnje​va. Ne bi tre​bao go​vo​ri​ti o mo​joj majci kao da pri​pa​da nje​mu, a ne meni, ne bi me tre​bao tje​ra​ti da pre​ispi​tu​jem sve što pamtim o njoj, samo zato što mu je možda jed​nom dala hra​ne. Ili čak ni to​li​ko. Ne bi mi tre​bao ništa ni go​vo​ri​ti – on je nitko, nefrakci​jaš, iz​dvo​jen, ništa. „Da?“ ka​žem. „Gle​dajte samo gdje je otpor do​veo vas. Ži​vi​te na li​menka​ma u trošnim zgra​da​ma. Meni ne zvu​či tako sjajno.“ Kre​nem pre​ma dovratku iz ko​jeg je taj čovjek iza​šao. Znam da ću tamo neg​dje pro​na​ći put natrag na uli​cu; nije me bri​ga kamo idem, sve dok mogu odavde brzo iza​ći.

Pro​na​la​zim put među stva​ri​ma na podu, pa​zim da ne sta​nem ni na je​dan pokri​vač. Kada do​đem do hod​ni​ka, čovjek kaže: „Ra​di​je bih jeo iz li​menke nego da me za​da​vi frakci​ja.“ Ne osvrćem se. + + + Kada do​đem kući, sjed​nem na stu​be ispred kuće i ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka udi​šem prohlad​ni pro​ljetni zrak. Majka me na​uči​la kako ukrasti ovakve tre​nutke, tre​nutke slo​bo​de, premda nesvjesno. Pro​matrao sam je kako ih uzi​ma, po​ne​kad bi se zna​la iskrasti kada bi pao mrak i kada bi moj otac već zaspao, a ušu​lja​la bi se u kuću kada bi zora već bila na nebu. Kra​la je te tre​nutke čak i kada je bila s nama, kada je sta​ja​la nad su​do​pe​rom zatvo​re​nih oči​ju, uda​lje​na od sa​dašnjosti, tako da me ne bi ni čula kada bih joj nešto re​kao.

No na​učio sam još nešto pro​matra​ju​ći svo​ju majku, a to je da takvi tre​nu​ci slo​bo​de uvi​jek mo​ra​ju doći kra​ju.

Usta​nem se, bri​šem prljavšti​nu ce​menta sa svo​jih si​vih hla​ča, otva​ram vra​ta. Moj otac sje​di u fo​te​lji u dnevnoj sobi, okru​žen pa​pi​ro​lo​gi​jom. Uđem uspra​van kao štap tako da me ne može ko​ri​ti zbog pogrb​lje​nosti. Kre​nem pre​ma stu​ba​ma. Možda će me pusti​ti da ne​za​mi​je​ćen odem u svo​ju sobu. „Reci mi kako je bilo na testu spo​sob​nosti“, kaže mi, ru​kom mi po​ka​zu​je da sjed​8

nem na kauč.

Uđem u sobu, pažlji​vo pre​ko​ra​čim hrpu pa​pi​ra na te​pi​hu i sjed​nem gdje mi po​ka​zu​je, od​mah na rub ka​uča, kako bih se mo​gao brzo usta​ti. „Onda?“ Makne svo​je na​oča​le s oči​ju i ispi​ti​vač​ki me pro​matra. Ču​jem na​pe​tost u nje​go​vu gla​su, onakva kakvu može ima​ti samo na​kon teškog dana na poslu. Tre​bao bih biti opre​zan. „Ka​kav ti je bio re​zultat?“ Ni ne po​mislim da mu od​bi​jem reći. „Ni​je​ka​nje.“ „Ništa više?“ Namrštim se. „Ne, na​ravno da ne.“ „Ne​moj me gle​da​ti tako“, kaže on, a moj mrgud​ni pogled nesta​ne. „Ništa čud​no se nije do​go​di​lo na tvom testu?“ Ti​je​kom testa, znao sam gdje sam – znao sam to da dok mi je pred oči​ma pri​vid bla​go​va​oni​ce moje ško​le, da sam zapra​vo u ispitnoj sobi, a moje ti​je​lo je po​ve​za​no na apa​rat ži​ca​ma. To je bilo čud​no. No ne že​lim mu to go​vo​ri​ti sada, ne kada vi​dim da se u nje​mu skuplja stres, po​put olu​je. „Ne“, ka​žem. „Ne​moj mi la​ga​ti“, kaže on, zgra​bi me za pod​lakti​cu, prsti su mu po​put kli​ješta.

Ne gle​dam ga. „Ne la​žem“, ka​žem. „Do​bio sam Ni​je​ka​nje, kao što smo i oče​ki​va​li. Žena me je​dva pogle​da​la na izla​zu iz sobe. Časna ri​ječ.“ Pusti me. Koža mi pulsi​ra na mjestu gdje ju je stisnuo. „Do​bro“, kaže on. „Si​gu​ran sam da sada tre​baš razmisli​ti. Tre​baš ići u svo​ju sobu.“ „Da, gospo​di​ne.“ Usta​nem se i po​novno kre​nem u svo​ju sobu, s osje​ća​jem olakša​nja. „Eh, da“, kaže on. „Neki od mo​jih ko​le​ga iz vi​je​ća ve​če​ras će doći pa ve​če​raj ra​ni​je.“ „Da, gospo​di​ne.“ + + + Pri​je nego sunce zađe, gra​bim hra​nu iz orma​ra i hlad​nja​ka: dva pe​ci​va i si​ro​ve mrkve koje još uvi​jek ima​ju listo​ve na vrhu, ko​mad sira, jed​na ja​bu​ka, osta​ci pi​le​ti​ne bez ikakvog za​či​na. Sva hra​na ima isti okus, kao pra​ši​na i ti​jesto. Držim oči pri​ko​va​ne na vra​ti​ma, kako se ne bih susreo s oče​vim ko​le​ga​ma s posla. Ne bi mu se svi​dje​lo da sam još uvi​jek ov​dje kada oni dođu.

Dovrša​vam čašu vode kada se prvi član vi​je​ća po​ja​vi na vra​ti​ma, a ja se po​žu​rim kroz dnevnu sobu pri​je nego moj otac dođe do vra​ta. On čeka, drži ruku na kva​ki, oči 9

su mu upe​re​ne u mene sve dok ne šmugnem iza ogra​de na stu​bištu. Po​ka​že mi na stu​be, a ja se popnem, brzo, i tada on otvo​ri vra​ta. „Zdra​vo, Marcu​se.“ Pre​pozna​jem glas, to je An​drew Pri​or. On je je​dan od naj​bli​žih oče​vih pri​ja​te​lja na poslu, što ne pred​stavlja ništa, jer nitko zapra​vo ne pozna​je mog oca. Čak ni ja.

S vrha stu​ba gle​dam u An​drewa. Bri​še svo​je ci​pe​le o oti​rač na podu. Povre​me​no vi​đam nje​ga i nje​go​vu obi​telj, savrše​na je​di​ni​ca Ni​je​ka​nja, Na​ta​lie i An​drew, ima​ju sina i kćer – nisu bli​zanci, ali obo​je su dvi​je go​di​ne mla​đi od mene – vi​dim ih kako svi idu uli​com i ki​ma​ju gla​vom pro​lazni​ci​ma. Na​ta​lie orga​ni​zi​ra sve vo​lonterske akci​je za nefrakci​ja​še u Ni​je​ka​nju – moja majka si​gurno ju je zna​la, iako nije često išla na društve​ne do​ga​đa​je Ni​je​ka​nja, ra​di​je je skri​va​la svo​je tajne u ovoj kući, kao što i ja skri​vam svo​je.

An​drew pogle​da u mene, vidi me, a ja brzo odem niz hod​nik do svo​je sobe, zatva​ram vra​ta iza sebe. Na​izgled, moja soba je asketska i čista kao i sva​ka dru​ga soba u Ni​je​ka​nju. Moje sive plahte i deke ured​no su na​tegnu​te oko tankog ma​dra​ca, a moje knji​ge za ško​lu posla​ga​ne su u savrše​ni blok na mom sto​lu od šperplo​če. Tu je i ma​le​ni ormar u ko​je​mu se na​la​zi ne​ko​li​ko identič​nih komple​ta iste odje​će, on sto​ji pokraj ma​le​nog pro​zo​ra, koji pušta samo ne​ko​li​ko sre​brnkastih zra​ka sunca uve​čer. Kroz pro​zor vi​dim susjed​nu kuću, koja je ista kao i ona u ko​joj ja ži​vim, osim što je de​set me​ta​ra u dru​gom smje​ru, pre​ma isto​ku.

Znam kako je inertnost do​ve​la moju majku u Ni​je​ka​nje, ako je onaj čovjek go​vo​rio isti​nu o tome što mu je rekla. Vi​dim kako se to do​ga​đa i meni, dok sto​jim među svim frakcijskim ele​menti​ma, s no​žem u ruci. Posto​je če​ti​ri frakci​je ko​ji​ma ne vje​ru​jem i koje ne pozna​jem, s obi​ča​ji​ma koje ne ra​zu​mi​jem, a samo jed​na frakci​ja mi je pozna​ta, pre​dvid​lji​va, ra​zumlji​va. Ako me izbor Ni​je​ka​nja neće odvesti u ži​vot eksta​tič​ne sre​će, ba​rem će me odvesti na neko udob​no mjesto.

Sje​dim na rubu kre​ve​ta. Ne, neće, po​mislim, a za​tim pro​gu​tam tu mi​sao jer znam odakle do​la​zi; od mog dje​ti​njastog di​je​la koji se boji čovje​ka koji zasje​da tamo u dnevnoj sobi. Čovjek čije šake pozna​jem bo​lje od nje​go​va zagrlja​ja.

Provje​rim da su vra​ta zatvo​re​na i ugla​vim sto​li​cu ispod kva​ke, čisto da bu​dem si​gu​ran. Za​tim čuč​nem po​red kre​ve​ta i po​segnem za sandu​kom koji držim tamo ispod.

Majka mi je to dala kada sam bio vrlo ma​len, rekla je mom ocu da je to za dru​ge deke i pokri​va​če, da je to pro​našla neg​dje u uli​či​ci. No kada je to sta​vi​la u moju sobu, nije to ispu​ni​la pokri​va​či​ma. Zatvo​ri​la je vra​ta moje sobe i prst sta​vi​la na svo​ja usta i sta​vi​la sanduk na moj kre​vet kako bi ga otvo​ri​la.

Unutra se na​la​zi​la pla​va skulptu​ra. Izgle​da​la je po​put ma​le​nog vo​do​pa​da, no to je zapra​vo bilo staklo, savrše​no pro​zirno, ulašte​no, bespri​je​korno. „Što to radi?“ pi​tao sam je tada. „Ne radi ništa na​ro​či​to“, rekla je i nasmi​je​ši​la se, no taj je osmi​jeh bio škrt, kao da se ne​čeg bo​ja​la. „No može uči​ni​ti nešto ov​dje.“ Prsti​ma si je do​taknu​la prsa, od​10

mah iznad grud​ne kosti. „Prekrasne stva​ri ne​ka​da nam uči​ne nešto ov​dje.“ Od tog dana ispu​nja​vao sam taj sanduk stva​ri​ma i pred​me​ti​ma koje bi dru​gi nazva​li besko​risni​ma: sta​re na​oča​le bez sta​ka​la, di​je​lo​vi od​ba​če​nih ma​tič​nih plo​ča, svje​ći​ce iz mo​to​ra, žice, razbi​je​no grlo ze​le​ne boce, zahrđa​li nož. Ne znam bi li moja majka te stva​ri nazva​la prekrasni​ma, ne znam to ni za sebe, no sva​ki put kad bih ba​cio pogled na njih, osta​vi​le bi na mene isti do​jam kao i ta skulptu​ra, kao da su to neke tajne stva​ri, vri​jed​ne stva​ri, ako ni zbog čega dru​go​ga, onda zbog toga što su tako pre​vi​đe​ne i za​ne​ma​re​ne.

Umjesto da razmišljam o re​zulta​tu svog testa spo​sob​nosti, po​ku​pim sva​ki pred​met i vrtim ga u ru​ka​ma tako da sam tim pred​me​ti​ma za​pamtio baš sva​ki dio. + + + Pro​bu​dim se na zvuk Marcu​so​vih ko​ra​ka u hod​ni​ku, od​mah po​red vra​ta moje sobe.

Le​žim na kre​ve​tu, pred​me​ti su razba​ca​ni na mom ma​dra​cu. Nje​go​vi ko​ra​ci uspo​ra​va​ju dok se on pri​bli​ža​va vra​ti​ma, a ja po​ku​pim svje​ći​ce i di​je​lo​ve ma​tič​nih plo​ča i žice i ba​cim ih u sanduk koji za​tim zaklju​čam, a ključ sakri​jem u džep. U posljed​nji tren shva​tim, dok se kva​ka na vra​ti​ma po​či​nje mi​ca​ti, da je skulptu​ra osta​la vani, tako da je gurnem ispod jastu​ka i ugu​ram sanduk ispod kre​ve​ta.

Za​tim se ba​cim pre​ma sto​li​ci i maknem je od vra​ta da moj otac može ući.

Kada uđe, sumnji​ča​vo od​mje​ri sto​li​cu u mo​jim ru​ka​ma. „Što je to ra​di​lo tu?“ kaže on. „Po​ku​ša​vaš se zaklju​ča​ti?“ „Ne, gospo​di​ne.“ „To je dru​gi put da mi la​žeš da​nas“, kaže Marcus. „Ni​sam od​go​jio svog sina da bude la​žov.“ „Ja –“ Ne mogu smisli​ti ništa što bih re​kao, sto​ga samo šu​tim i od​ne​sem sto​li​cu natrag do svog sto​la, kamo i pri​pa​da, od​mah po​red savrše​no poslo​že​nih knji​ga za ško​lu. „Što si ra​dio, a nisi htio da ja vi​dim?“ Čvrsto uhva​tim naslon sto​li​ce, zu​rim u svo​je knji​ge. „Ništa“, tiho od​go​vo​rim. „To su već tri laži“, kaže on, glas mu je tih, no čvrst kao kre​men. Kre​ne pre​ma meni, ja instinktivno uzmaknem. No umjesto da me po​ku​ša zgra​bi​ti, sagne se i izvu​če sanduk iz skro​višta ispod kre​ve​ta, a za​tim ga po​ku​ša otvo​ri​ti. Ne uspi​je​va.

Strah mi ula​zi u že​lu​dac po​put oštri​ce. Ru​kom uhva​tim rub ma​ji​ce, no ne osje​ćam svo​je vrho​ve prsti​ju. „Tvo​ja je majka rekla da ov​dje drži pokri​va​če“, kaže on. „Rekla je da ti bude hlad​no po noći. No ja sam se uvi​jek pi​tao, ako su unutra još uvi​jek deke i pokri​va​či, 11

zašto ti to držiš zaklju​ča​no?“ Ispru​ži ruku dla​nom pre​ma gore, gle​da me s po​dignu​tim obrva​ma. Znam što želi – ključ. A ja mu ga mo​ram dati jer vidi kada la​žem; on vidi kroz mene. Po​segnem u džep, izva​dim ključ, sta​vim mu ga u ruku. Sada ne osje​ćam svo​je dla​no​ve, a on po​či​nje di​sa​ti na onaj na​čin, ono nje​go​vo plitko di​sa​nje koje je znak da će eksplo​di​ra​ti.

Zatvo​rim oči dok on otva​ra sanduk. „Što je ovo?“ Ruka mu se miče kroz pred​me​te koje sam brižno ču​vao, razba​cu​je ih li​je​vo-desno. Izva​di ih je​dan po je​dan, baca ih pre​ma meni. „Što će tebi ovo, ili ovo...!“ Trgnem se, po​novno i po​novno, ne mogu mu od​go​vo​ri​ti. Ne tre​bam to. Ne tre​bam ništa od toga. „Ovo za​uda​ra na se​bič​nost!“ on viče, za​tim baci sanduk s ruba kre​ve​ta tako da se nje​go​vi sa​drža​ji razba​ca​ju po podu. „To tru​je ovu kuću se​bič​nošću!“ Ne osje​tim ni svo​je lice.

Nje​go​ve ruke su​da​re se s mo​jim prsi​ma. Posrnem unatrag, uda​rim o ormar. Za​tim po​di​že ruku kako bi me uda​rio, a ja ka​žem, dok mi je grlo pre​pu​no stra​ha: „Ce​re​mo​ni​ja izbo​ra, tata!“ On zasta​ne s po​dignu​tom ru​kom u zra​ku, a ja se po​ku​njim, čuč​nem uz ormar, oči su mi za​maglje​ne i vo​de​naste, to​li​ko da ne vi​dim. Obič​no se tru​di da mi ne osta​ne trag na licu, oso​bi​to zbog dana kao što je sutrašnji, kada će to​li​ko lju​di zu​ri​ti u mene, gle​da​ti me dok iza​bi​rem.

On spusti ruku, a ja na tre​nu​tak po​mislim da je na​si​lje go​to​vo, da je gnjev za​ustavljen. No tada kaže: „Do​bro. Osta​ni ov​dje.“ Kli​ma​vo se pri​drža​vam za ormar. Već znam da neće oti​ći, razmisli​ti o sve​mu i vra​ti​ti se da bi se ispri​čao. Ni​ka​da to ne čini.

Vra​tit će se s po​ja​som, a tra​go​ve na le​đi​ma lako ćemo prikri​ti ma​ji​com i poslušnim izra​zom lica Ni​je​ka​nja. Okre​ćem se, ti​je​lo mi po​či​nje drhta​ti. Čvrsto se držim za rub orma​ra i če​kam. + + + Te noći spa​vam na trbu​hu, bol mi izje​da sva​ku mi​sao, a moji po​lomlje​ni pred​me​ti razba​ca​ni su na podu oko mene. Na​kon što me istu​kao to​li​ko da sam mo​rao sta​vi​ti šaku u usta kako bih suspregnuo vri​sak, izga​zio je sva​ki pred​met dok nije bio slomljen ili udub​ljen tako da se nije dao pre​pozna​ti, a za​tim je ba​cio sanduk o zid, tako da je poklo​pac od​le​tio sa šarki.

Po​ja​vi se mi​sao: Ako iza​be​reš Ni​je​ka​nje, ni​ka​da ne​ćeš po​bje​ći od nje​ga.

Za​bi​jem lice u jastuk.

No ni​sam do​voljno jak da se oduprem inertnosti Ni​je​ka​nja, tom stra​hu koji me 12

tje​ra niz put koji mi je otac odre​dio. + + + Slje​de​ćeg jutra tu​ši​ram se hlad​nom vo​dom, ne da bih šte​dio re​surse, kao što je to obi​čaj u Ni​je​ka​nju, već zato što mi umrtvlju​je bol u le​đi​ma. Po​la​ko obla​čim svo​ju la​ba​vu i obič​nu odje​ću Ni​je​ka​nja i sto​jim ispred zrca​la u hod​ni​ku kako bih se oši​šao. „Pusti meni“, kaže mi otac kada uđe u hod​nik. „Ipak je to tvoj Dan izbo​ra.“ Osta​vim apa​rat za ši​ša​nje na sto​li​ću koji je po​red i po​ku​ša​vam se drža​ti ravno.

On sto​ji iza mene, ja sklo​nim pogled kada apa​rat poč​ne zu​ja​ti. Samo je jed​na si​gurnosna spo​na na oštri​ci, samo je jed​na du​ži​na kose prihvatlji​va za muškog pri​pad​ni​ka Ni​je​ka​nja. Za​drhtim dok mi nje​go​vi prsti drže gla​vu na mjestu, na​dam se da on to ne vidi, na​dam se da ne vidi kako me nje​gov najma​nji do​dir uža​sa​va. „Znaš što oče​ki​va​ti“, kaže on. Pokri​je mi vrh uha jed​nom ru​kom dok po​mi​če apa​rat. Da​nas mi po​ku​ša​va zašti​ti uho od posje​ko​ti​ne električ​nog apa​ra​ta, a ju​čer me ši​bao po​ja​som po le​đi​ma. Ta mi​sao stru​ji u meni po​put otro​va. Sko​ro je smi​ješno.

Sko​ro pa se že​lim smi​ja​ti. „Sta​jat ćeš na svom mjestu; kada te pro​zo​vu, istu​pit ćeš i uze​ti svoj nož. Tada ćeš se po​re​za​ti i ispusti​ti krv u pra​vu zdje​lu.“ Naše se oči susretnu u zrca​lu, a nje​go​va usta go​to​vo da obli​ku​ju smi​je​šak. Do​takne mi rame, a ja shva​tim da smo sada otpri​li​ke iste vi​si​ne, kao i gra​đe, no ja se još uvi​jek osje​ćam mno​go ma​nji.

Tada nježno do​da​je: „Nož će te bo​lje​ti samo na tre​nu​tak. Tada ćeš iza​bra​ti i sve će biti go​to​vo.“ Pi​tam se sje​ća li se on uopće što se do​go​di​lo ju​čer ili je to već strpao u dru​gi dio svog uma, gdje drži svo​ju ču​do​višnu po​lo​vi​cu odvo​je​nu od svo​je očinske po​lo​vi​ce.

No ja ne​mam te odjeljke i mogu vi​dje​ti sve nje​go​ve identi​te​te pre​vu​če​ne je​dan pre​ko dru​gog, vi​dim ga kao ču​do​vište i oca i muškarca i vođu u vi​je​ću i udovca.

Odjed​nom mi srce pulsi​ra to​li​ko jako da me boli, lice mi se žari, ne mogu to iz​drža​ti. „Ne bri​ni se oko toga hoću li istrpje​ti bol“, ka​žem. „Puno sam vježbao.“ Na tre​nu​tak nje​go​ve su oči po​put bo​de​ža u zrca​lu, a moj jaki bi​jes nesta​ne, za​mi​je​nio ga je pozna​ti strah. No on samo isklju​či apa​rat, ostavlja ga sa stra​ne i ode niz stu​be, ostavlja me da po​čistim oši​ša​ne dla​ke, da ih očetkam sa svo​ga vra​ta i ra​me​na, da spre​mim apa​rat na pra​vo mjesto u ku​pa​oni​ci.

Tada se vra​tim u svo​ju sobu i zu​rim u slomlje​ne pred​me​te po podu. Pažlji​vo ih sku​pim na hrpi​cu i sta​vim u koš za sme​će po​red svog sto​la, ko​mad po ko​mad.

Usta​nem na noge, uz trzaj. Noge mi po​drhta​va​ju.

U tom tre​nutku, dok zu​rim u goli ži​vot koji sam si ov​dje stvo​rio, u unište​ne ostatke onog ne​čeg sitnog što sam imao, po​mislim – Mo​ram se izvu​ći.

13

To je jaka mi​sao. Osje​ćam sna​gu te misli kako zvo​ni u meni, kao zvuk zvo​na, po​mislim to po​novno. Mo​ram se izvu​ći.

Odem pre​ma kre​ve​tu i za​vu​čem ruku pod jastuk, gdje je skulptu​ra moje majke još uvi​jek na si​gurnom, još uvi​jek je pla​ve boje i još uvi​jek se pre​si​ja​va na ju​tarnjem svjetlu. Sta​vim je na svoj stol, po​red ured​no slo​že​nih knji​ga i iza​đem iz sobe, a za​tim zatvo​rim vra​ta iza sebe.

Si​đem, su​vi​še sam nervo​zan da je​dem, no sve​jed​no na​gu​ram ko​mad tosta u usta tako da me otac ništa ne ispi​tu​je. Ne bih se tre​bao bri​nu​ti. Sada se pretva​ra da ne posto​jim, pretva​ra se da ne trzam sva​ki put kada se mo​ram sagnu​ti da nešto po​ku​pim.

Mo​ram se izvu​ći. To je sada moja pjesma, moja mantra, je​di​na stvar koja mi je osta​la, je​di​no za što se mogu uhva​ti​ti. Završi s či​ta​njem vi​jesti koje Uče​ni objavlju​ju sva​kog jutra, a ja završim s pra​njem svog ta​nju​ra i mi tako iza​đe​mo iz kuće bez razgo​vo​ra. Ho​da​mo uli​com, on poz​dravlja naše susje​de uz smi​je​šak i sve je uvi​jek u savrše​nom redu s Marcu​som Eato​nom, sve osim nje​go​va sina. Osim mene; ja ni​sam u redu, ja stalno pra​vim neku zbrku.

Ali da​nas mi je zbog toga dra​go.

Ula​zi​mo u auto​bus i sto​ji​mo, kako bismo pusti​li dru​ge da sjed​nu, savrše​na sli​ka pošto​va​nja Ni​je​ka​nja. Pro​matram dru​ge kako ula​ze, mla​di​će i dje​vojke iz Iskre​nih koji glasno pri​ča​ju, Uče​ne koji na​pe​to pro​matra​ju. Pro​matram dru​ge čla​no​ve Ni​je​ka​nja kako usta​ju da im ustu​pe svo​ja mjesta. Da​nas svi ide​mo na isto mjesto – Ža​rište, crni stup u da​lji​ni, koji sa svo​ja dva kra​ka pro​ba​da nebo.

Kada do​đe​mo tamo, otac mi stavlja ruku na rame dok ho​da​mo do ula​za, što mi ša​lje bol kroz ti​je​lo.

Mo​ram se izvu​ći.

To je očajnič​ka po​mi​sao, bol je samo po​ja​ča​va sva​kim ko​ra​kom, dok ho​dam stu​ba​ma, do bine gdje se održa​va Ce​re​mo​ni​ja izbo​ra. Bo​rim se za zrak, no nije to zbog boli u no​ga​ma; to je zbog mog sla​bog srca koje posta​je jače sva​kim tre​nutkom. Po​red mene, Marcus bri​še graške zno​ja s čela, a svi dru​gi pri​pad​ni​ci Ni​je​ka​nja drže usta čvrsto zatvo​re​ni​ma, kako ne bi di​sa​li su​vi​še glasno, da ne ispad​ne kao da se žale.

Po​di​žem pogled pre​ma stu​ba​ma koje su pre​da mnom, a moja mi​sao potpu​no me pro​ži​ma, kao vatra, ova pri​li​ka, ova šansa da po​bjegnem.

Na​po​kon smo se uspe​li na pra​vi kat, gdje svi rade ma​le​nu stanku kako bi došli do daha pri​je nego što nasta​ve. U prosto​ri​ji je svjetlo pri​gu​še​no, pro​zo​ri su blo​ki​ra​ni, mjesta za sje​de​nje posla​ga​na su u kru​go​vi​ma oko zdje​la u ko​ji​ma su staklo, voda, ka​me​nje, ugljen i zemlja. Pro​na​đem svo​je mjesto u redu, izme​đu dje​vojke iz Ni​je​ka​nja i mla​di​ća iz Do​bro​hotnih.

Marcus sto​ji ispred mene. „Znaš što tre​baš napra​vi​ti“, kaže on, a imam osje​ćaj kao da on to više go​vo​ri sa​mo​me sebi nego meni. „Znaš koji je pra​vi izbor. Znam da znaš.“ 14

Ja samo zu​rim u prostor ispod nje​go​vih oči​ju. „Vi​di​mo se usko​ro“, kaže on.

Kre​ne pre​ma mjestu gdje sje​de pri​pad​ni​ci Ni​je​ka​nja i sjed​ne u prvi red s još ne​kim vo​đa​ma vi​je​ća. Postupno lju​di ispu​nja​va​ju sobi, oni koji se spre​ma​ju iza​bra​ti sto​je u kva​dra​tu na rubu, oni koji pro​matra​ju sje​de u sto​li​ca​ma na sre​di​ni. Vra​ta se zatvo​re, a za​tim sli​je​di tre​nu​tak ti​ši​ne dok pred​stavnik iz Ne​ustra​ši​vih do​la​zi na po​dij. Nje​go​vo ime je Max. Ru​ka​ma uhva​ti go​vorni​cu na po​di​ju, i ja čak odavde vi​dim da na zglo​bo​vi​ma šaka ima ožiljke.

Jesu li se na​uči​li bo​ri​ti u Ne​ustra​ši​vi​ma? Si​gurno jesu. „Do​bro​došli na Ce​re​mo​ni​ju izbo​ra“, kaže Max dok nje​gov du​bo​ki glas lako ispu​nja​va sobu. Ne tre​ba mu mikro​fon; glas mu je do​voljno gla​san i sna​žan da mi pro​bi​je lu​ba​nju i pro​dre do mozga. „Da​nas ćete iza​bra​ti svo​je frakci​je. Do sada ste sli​je​di​li pu​to​ve svo​jih ro​di​te​lja, pra​vi​la svo​jih ro​di​te​lja. Da​nas ćete pro​na​ći svoj put, stvo​ri​ti svo​ja pra​vi​la.“ Sko​ro da vi​dim svo​ga oca kako skuplja svo​ja usta, kao znak pre​zi​ra, na ta​kav ti​pi​čan go​vor Ne​ustra​ši​vih. Pozna​jem nje​go​ve na​vi​ke tako do​bro da te stva​ri sko​ro da či​nim i ja, iako ne di​je​lim taj osje​ćaj. Ne​mam ni​kakvo po​seb​no mišlje​nje o Ne​ustra​ši​vi​ma. „Još davno, naši su pre​ci shva​ti​li da je sva​ki od nas, sva​ki po​je​di​nac, od​go​vo​ran za zlo koje posto​ji u svi​je​tu. No nisu se slo​ži​li oko toga što je to zlo toč​no“, kaže Max. „Neki su misli​li da je to ne​iskre​nost...“ Mislim na laži koje sam ispri​čao, go​di​nu za go​di​nom, o ovoj ili onoj mo​dri​ci i posje​ko​ti​ni, sve laži ko​ji​ma sam ču​vao Marcu​so​ve tajne. „Neki su rekli da je to nezna​nje, neki agre​si​ja...“ Mislim na mir u voć​nja​ci​ma Do​bro​hotnih, na slo​bo​du koju bih tamo na​šao od na​si​lja i okrutnosti. „Neki su rekli da je se​bič​nost glavni uzrok.“ Ovo je za tvo​je do​bro, to je ono što je Marcus re​kao pri​je nego je pao prvi uda​rac.

Kao da je to što me tu​kao bio čin žrtve. Kao da je nje​ga bo​lje​lo dok je to či​nio. Pa, ni​sam vi​dio nje​ga kako jutros šepa po ku​hi​nji. „A posljed​nja je sku​pi​na rekla da je razlog ku​ka​vi​čluk.“ Ne​ko​li​ko po​vi​ka sti​že iz di​je​la Ne​ustra​ši​vih, a osta​li Ne​ustra​ši​vi se smi​ju. Mislim na strah koji me si​noć gu​tao sve dok ni​sam mo​gao osje​ti​ti ništa, sve dok ni​sam mo​gao di​sa​ti. Mislim na go​di​ne koje su me pretvo​ri​le u zrno pra​ši​ne ispod čizme mog oca. „Tako smo osno​va​li naše frakci​je: Iskre​ni, Uče​ni, Do​bro​hotni, Ni​je​ka​nje i Ne​ustra​ši​vi.“ Max se nasmi​je​ši. „U nji​ma ima​mo ad​mi​nistra​to​re, uči​te​lje, savjetni​ke, vođe i zaštitni​ke. U nji​ma ima​mo osje​ćaj pri​pa​da​nja, osje​ćaj za​jed​ni​ce, osje​ćaj smisla na​šeg ži​vo​ta.“ Pro​čisti grlo. „Ali dosta o tome. Ide​mo kre​nu​ti. Istu​pi​te i uzmi​te svoj nož, za​tim oda​be​ri​te.

15

Prvi je Zellner, Gre​gory.“ Čini se priklad​no da me bol sli​je​di iz sta​rog ži​vo​ta u novi, s no​žem koji mi se ure​zu​je u dlan. Ipak, čak ni jutros ni​sam znao koju frakci​ju iza​bra​ti kao uto​čište.

Gre​gory Zellner drži svo​ju krva​vu ruku nad zdje​lom zemlje, iza​bi​re Do​bro​hotne.

Do​bro​hotni se čine kao lo​gič​no mjesto za uto​čište, s mirnim ži​vo​tom, mi​risnim voć​nja​ci​ma, nasmi​je​še​nom za​jed​ni​com. U Do​bro​hotni​ma bih na​šao osje​ćaj pri​pad​nosti za ko​jom sam žu​dio či​ta​vog ži​vo​ta i možda bi me, s vre​me​nom, na​uči​li kako se po​uzda​ti u sebe, kako se osje​ća​ti do​bro sam sa so​bom.

No dok gle​dam te lju​de kako sje​de u tom di​je​lu, u svo​jim crve​nim i žu​tim bo​ja​ma, vi​dim samo ci​je​le i zdra​ve lju​de, koji mogu bo​dri​ti jed​ni dru​ge, koji se mogu me​đu​sob​no po​du​pi​ra​ti. Su​vi​še su savrše​ni, su​vi​še lju​bazni za ne​ko​ga po​put mene, ja bih oti​šao k nji​ma tje​ran gnje​vom i stra​hom.

Ce​re​mo​ni​ja pre​brzo pro​la​zi. „Ro​gers, He​le​na.“ Ona oda​bi​re Iskre​ne.

Znam što se do​ga​đa na ini​ci​ja​ci​ji Iskre​nih. Čuo sam jed​nom šapta​nja u ško​li o tome. Tamo bih mo​rao ra​zotkri​ti sva​ku svo​ju tajnu, isko​pa​ti je iz sebe. Mo​rao bih se živ ode​ra​ti da bih se pri​dru​žio Iskre​ni​ma. Ne, ne mogu to. „Lo​ve​la​ce, Fre​de​rick.“ Fre​de​rick Lo​ve​la​ce, odje​ven u pla​vo, reže svoj dlan i pušta da mu krv kaplje u vodu Uče​nih, nje​go​va je krv obo​ji u tamni​je ru​ži​často. Do​voljno brzo učim za Uče​ne, no pozna​jem se i do​voljno do​bro da znam da sam pre​vi​še nesta​lan, su​vi​še emo​ti​van za takvo mjesto. Ugu​ši​lo bi me, a že​lim biti slo​bo​dan, a ne da me se ša​lje u još je​dan zatvor.

U vrlo kratkom roku, dje​vojka iz Ni​je​ka​nja koja je po​red mene biva prozva​na. „Erasmus, Anne.“ Anne – još jed​na koja mi se ni​ka​da nije obra​ti​la, osim s ne​ko​li​ko ri​je​či – izla​zi i ide do Maxo​va po​di​ja.

Drhta​vim ru​ka​ma prihva​ća nož i po​re​že se po dla​nu nad zdje​lom Ni​je​ka​nja. Njoj je to lako. Ona nema ni​če​ga od čega bi bje​ža​la, samo dra​gu i pri​jaznu za​jed​ni​cu ko​joj će se po​novno pri​dru​ži​ti. Uosta​lom, nitko iz Ni​je​ka​nja nije se transfe​ri​rao već go​di​na​ma. To je na​jo​da​ni​ja frakci​ja kad je ri​ječ o sta​tisti​ci Izbo​ra. „Eaton, To​bi​as.“ Ne osje​ćam nervo​zu dok ho​dam pre​ma sre​dištu prosto​ri​je, a u pro​la​zu pro​đem pokraj Tori, žene koja mi je ad​mi​nistri​ra​la ispit. Ti si taj koji mora živje​ti sa svo​jim izbo​rom, kaže ona. Kosa joj je za​ve​za​na u rep, vi​dim te​to​va​žu na nje​zi​noj ključ​noj kosti, koja se pe​nje pre​ma vra​tu. Pogle​di nam se sretnu, gle​da me ne​obič​nom žesti​nom, ja uzvra​ćam pogled, ne mi​čem ga, dok pri​la​zim zdje​la​ma.

S ko​jim izbo​rom mogu živje​ti? Ne u Uče​ni​ma, niti u Iskre​ni​ma. Ne u Ni​je​ka​nju, to je mjesto od ko​jeg po​ku​ša​vam po​bje​ći. Čak ni u Do​bro​hotni​ma, pre​vi​še sam ošte​ćen i potro​šen da bi tamo pri​pa​dao.

16

Isti​ni za vo​lju, že​lim da moj izbor utje​ra nož u srce mog oca, da mu zada najvi​še boli i po​ni​že​nja što je mo​gu​će.

Samo jed​nim izbo​rom mogu to uči​ni​ti.

Pogle​dam ga, on kimne gla​vom, a ja se du​bo​ko za​re​žem u dlan, tako du​bo​ko da mi bol iza​zi​va suze u oči​ma. Trepta​njem ih uklo​nim, sku​pim šaku kako bih na​ku​pio do​voljno krvi. Nje​go​ve oči tako su slič​ne mo​ji​ma, to​li​ko tamnopla​ve, da se na svjetlu do​ima​ju crni​ma, kao da u gla​vi nema oči, nego rupe. Leđa me svrbe i peku, tka​ni​na ma​ji​ce iri​ti​ra mi bolnu kožu, kožu koju je on ozli​je​dio po​ja​som.

Otvo​rim dlan nad uža​re​nim uglje​nom. Osje​ćam kao da mi žari u utro​bi, ispu​nja​va me vatrom i di​mom. Slo​bo​dan sam. + + + Ne ču​jem kli​ca​nje Ne​ustra​ši​vih; sve što ču​jem je zvo​nja​va.

Moja je nova frakci​ja po​put stvo​re​nja s mno​go ruku i to stvo​re​nje ide pre​ma meni. ja kre​nem pre​ma nje​mu, ne usu​đu​jem se pogle​da​ti u lice svog oca. Tapša​ju me po ru​ka​ma, hva​le me zbog izbo​ra, ja se po​mi​čem na za​če​lje sku​pi​ne, krv mi teče sve do prsti​ju.

Sto​jim s dru​gim ini​ci​ra​ni​ma, po​red mla​di​ća crne kose iz Uče​nih, koji me pro​ci​je​ni i pod​cje​nji​vač​ki pogle​da. Za​ci​je​lo ne izgle​dam baš bogzna kako, zbog toga što sam. tako naglo izrastao prošle go​di​ne. Iz rane na dla​nu još uvi​jek mi teče krv, kaplje na pod i curi mi niz za​pešće. Pre​du​bo​ko sam za​bio nož.

Dok posljed​nji od mo​jih vršnja​ka oda​bi​ru, prsti​ma zgra​bim do​nji dio moje sive ma​ji​ce Ni​je​ka​nja i po​de​rem je. Po​de​ra​nu tka​ni​nu oba​vi​jem oko ruke kako bih za​usta​vio krva​re​nje. Više neću tre​ba​ti ovu odje​ću.

Ne​ustra​ši​vi koji sje​de ispred nas usta​ju se čim posljed​nja oso​ba iza​be​re, a za​tim svi kre​nu pre​ma vra​ti​ma žurnim ko​ra​kom, no​se​ći me sa so​bom. Okre​nem se pri​je nego što iza​đe​mo, ne mogu si po​mo​ći, vi​dim kako moj otac još uvi​jek sje​di u prvom redu, ne​ko​li​ko dru​gih pri​pad​ni​ka Ni​je​ka​nja okuplje​no je oko nje​ga.

Izgle​da za​pa​nje​no.

Nasmi​jem se, samo malo. Ja sam to uči​nio, ja sam mu na​bio taj izraz na lice. Ja ni​sam savrše​no di​je​te Ni​je​ka​nja, osu​đen da bu​dem či​tav pro​gu​tan od siste​ma i za​tim raspršen u za​bo​rav. Umjesto toga, ja sam prvi transfer Ni​je​ka​nje – Ne​ustra​ši​vi u više od de​set go​di​na.

Okre​nem se i trčim, kako bih susti​gao osta​le, ne že​lim za​osta​ti. Pri​je nego što iza​đem iz prosto​ri​je, otkopčam svo​ju ko​šu​lju du​gač​kih ru​ka​va i pustim je da pad​ne na tlo. Siva ma​ji​ca kratkih ru​ka​va koju no​sim ispod još je uvi​jek pre​ve​li​ka, no tamni​ja je, bo​lje se ukla​pa u crnu boju Ne​ustra​ši​vih.

Jure niz stu​be, mahni​to otva​ra​ju vra​ta, smi​ju se, viču. Osje​tim ža​re​nje u le​đi​ma, i 17

ra​me​ni​ma, i plu​ći​ma, i no​ga​ma, odjed​nom ni​sam si​gu​ran u ovaj izbor, u ove lju​de koje sam prigrlio. Tako su glasni i divlji. Mogu li se do​ista uklo​pi​ti među njih? Ne znam.

Valjda ne​mam izbo​ra.

Gu​ram se kroz sku​pi​nu, tra​žim svo​je ko​le​ge ini​ci​ra​ne, no čini se da su nesta​li.

Malo se po​maknem u stra​nu, že​lim vi​dje​ti kamo ide​mo i vi​dim že​ljeznič​ke trač​ni​ce postavlje​ne iznad uli​ce pred nama, u re​šetkastom ka​ve​zu drve​ta i me​ta​la. Ne​ustra​ši​vi se pe​nju na stu​be i raštrka​ju se po pe​ro​nu. U pod​nožju stu​ba, go​mi​la je lju​di to​li​ko gusta da uopće ne mogu pro​ći, no znam da ako se usko​ro ne popnem stu​ba​ma, mo​gao bih pro​pusti​ti vlak pa se od​lu​čim pro​gu​ra​ti. Mo​ram čvrsto stisnu​ti zube kako se ne bih po​čeo ispri​ča​va​ti dok lakta​rim lju​de oko sebe i go​mi​la me ne​ka​ko po​ne​se niz stu​be. „Nisi loš trkač“, kaže mi Tori kada se popnem na pe​ron. „Ba​rem za klinca iz Ni​je​ka​nja.“ „Hva​la“, ka​žem. „Znaš što će sada biti, zar ne?“ Ona se okre​ne i po​ka​že u svjetlo u da​lji​ni, svjetlo koje je pri​čvršće​no na lo​ko​mo​ti​vu na​do​la​ze​ćeg vla​ka. „Neće se za​usta​vi​ti. Samo će malo uspo​ri​ti. Ako se ne uspi​ješ po​pe​ti, go​to​vo je s to​bom. Osta​ješ bez frakci​je.

Lako je ispasti.“ Kimnem gla​vom. Ni​sam izne​na​đen što je ini​ci​ja​ci​ja već po​če​la, po​če​la je čim smo na​pusti​li Ce​re​mo​ni​ju izbo​ra. Ni​sam izne​na​đen ni što Ne​ustra​ši​vi oče​ku​ju da se do​ka​žem. Pro​matram vlak kako se pri​bli​ža​va – sada ga i ču​jem, zviždi po trač​ni​ca​ma.

Ona se na​ce​ri. „Ma bit će tebi do​bro ov​dje, zar ne?“ „Zašto to ka​žeš?“ Ona slegne ra​me​ni​ma. „Do​imaš se kao netko tko je spre​man bo​ri​ti se, to je sve.“ Vlak juri pre​ma nama, Ne​ustra​ši​vi se po​či​nju uba​ci​va​ti. Tori trči pre​ma rubu, ja je sli​je​dim, opo​na​šam nje​zin stav i nje​zi​ne pokre​te dok se pripre​ma sko​či​ti. Zgra​bi ruč​ku na vra​ti​ma i uba​cu​je se unutra, ja uči​nim isto, najpri​je se nespretno po​ku​ša​vam što bo​lje uhva​ti​ti, a za​tim se ne​ka​ko uba​cim.

No, ni​sam spre​man za po​drhta​va​nje u vla​ku, malo posrnem i uda​rim li​cem u me​talni zid. Uhva​tim se za nos. „Ele​gantno“, kaže je​dan od Ne​ustra​ši​vih unutra. Mla​đi je od Tori, tamni​je boje kože i bez​brižnog osmi​je​ha. „Fi​ne​sa je za na​pu​ha​ne Uče​ne“, kaže Tori. „Sko​čio je u vlak, Ama​re, to je sve što je bitno.“ „Do​du​še, tre​bao bi biti u dru​gom va​go​nu. S osta​lim ini​ci​ra​ni​ma“, kaže Amar.

Od​mje​ra​va me pogle​dom, no ne na na​čin kao što je to či​nio onaj transfer iz Uče​nih pri​je ne​ko​li​ko mi​nu​ta. Čini se da je jed​nostavno zna​ti​že​ljan, kao da sam ja ne​kakva ri​jetka po​ja​va koju mora pažlji​vo ispi​ta​ti pri​je nego je može ra​zumje​ti. „Ako je tvoj 18

pri​ja​telj, onda je valjda u redu. Kako se zo​veš, Uko​če​ni?“ Ime mi je u usti​ma istog tre​nutka kada me pita, spre​mam se od​go​vo​ri​ti kao i uvi​jek, da se zo​vem To​bi​as Eaton. To bi tre​ba​lo biti pri​rod​no, no u tom tre​nutku ne mogu pod​ni​je​ti da izgo​vo​rim to ime naglas, ne ov​dje, ne među lju​di​ma za koje sam se na​dao da će biti moji novi pri​ja​te​lji, nova obi​telj. Ne mogu – ne že​lim – više biti sin Marcu​sa Eato​na. „Mo​žeš me zva​ti i Uko​če​ni, nije da me bri​ga“, ka​žem, isku​ša​vam žesto​ke ri​je​či Ne​ustra​ši​vih koje sam do sada samo slu​šao po hod​ni​ci​ma i u uči​oni​ca​ma. Vje​tar uda​ra u va​gon dok ubrza​va​mo, glasno je, odje​ku​je mi u uši​ma.

Tori mi upu​ti ču​dan pogled, na tre​nu​tak se upla​šim da će reći Ama​ru kako se stvarno zo​vem, si​gu​ran sam da se još sje​ća testa. No ona samo kimne gla​vom, a ja se uz olakša​nje, okre​nem pre​ma otvo​re​nim vra​ti​ma va​go​na, a ruku još uvi​jek držim na kva​ki.

Ni​ka​da mi nije palo na pa​met da bih mo​gao od​bi​ti dati svo​je pra​vo ime ili da bih mo​gao dati lažno ime, stvo​ri​ti si novi identi​tet. Ov​dje sam slo​bo​dan, slo​bo​dan sam napra​si​to od​go​va​ra​ti, slo​bo​dan sam od​bi​ti ih, slo​bo​dan sam čak i la​ga​ti.

Kroz drve​ne daske vi​dim uli​cu koja je ispod nas, koja pri​drža​va trač​ni​ce na vi​si​ni od otpri​li​ke jed​nog kata. Ali napri​jed, sta​re trač​ni​ce pretva​ra​ju se u nove, a pe​ro​ni posta​ju sve viši, viši čak i od kro​vo​va. Uspon se do​ga​đa postupno, ne bih ga pri​mi​je​tio da ni​sam zu​rio u tlo dok smo pu​to​va​li, zapra​vo se uda​lja​va​mo od tla i pri​bli​ža​va​mo se nebu.

Od stra​ha me pro​đe sla​bost u no​ga​ma tako da se maknem od vra​ta i sku​pim se u je​dan ugao va​go​na, če​kam da do​đe​mo na odre​dište, gdje god da je. + + + Još uvi​jek sam u toj pozi – ču​čim uza zid, s gla​vom u ru​ka​ma – kada me Amar drmne svo​jim sto​pa​lom. „Diži se, Uko​če​ni“, kaže mi, ne bez lju​baznosti. „Bli​ži se vri​je​me za skok.“ „Skok?“ ka​žem. „Aha.“ Na​ce​ri se. „Ovaj vlak ne sta​je ni za koga.“ Natje​ram se usta​ti. Tka​ni​na koju sam omo​tao oko ruke pro​mo​če​na je, crve​na.

Tori sto​ji od​mah iza mene i gura me pre​ma vra​ti​ma. „Pusti ini​ci​ra​no​ga da ide prvi!“ ona po​vikne. „Što to ra​diš?“ pi​tam je glasno, uz namrgo​đe​ni pogled. „Či​nim ti uslu​gu!“ ona od​go​vo​ri i po​novno me gurne pre​ma otvo​ru. Dru​gi Ne​ustra​ši​vi maknu mi se s puta, svi se cere i smi​ju kao da bi me po​je​li za do​ru​čak.

Posrćem pre​ma rubu, zgra​bim se za kva​ku na vra​ti​ma tako žesto​ko da ne osje​tim vlasti​te prste. Vi​dim gdje bih tre​bao sko​či​ti – tamo napri​jed, trač​ni​ce se pri​bli​ža​va​ju 19

jed​nom kro​vu, a za​tim skre​ću. Po​nor izme​đu trač​ni​ca i kro​va odavde se čini ma​len, no kako se vlak sve više pri​bli​ža​va, čini se sve veći i veći, a moj na​do​la​ze​ći udes i smrt sve vje​ro​jatni​ji​ma i vje​ro​jatni​ji​ma. Či​ta​vo mi ti​je​lo drhti dok Ne​ustra​ši​vi u va​go​ni​ma ispred nas ska​ču. Ni​je​dan od njih nije pro​ma​šio krov, no to ne zna​či da se to neće do​go​di​ti meni. Na silu odvo​jim prste od kva​ke i zu​rim u krov, za​tim od​sko​čim napri​jed što jače mogu.

Udar stru​ji kroz mene, pad​nem pre​ma napri​jed, na svo​je dla​no​ve i ko​lje​na, ra​nje​nim se dla​nom do​če​kam u šlju​nak na kro​vu. Zu​rim u svo​je prste. Osje​ćam se kao da sam samo sko​čio napri​jed, sam skok kao da ni​sam vi​dio niti za​pamtio. „Kvra​gu“, kaže netko iza mene. „Na​dao sam se da ćemo kasni​je s ploč​ni​ka malo stru​ga​ti pa​la​činke od Uko​če​nih.“ Zu​rim u tlo i ču​čim, oslo​njen na pete. Krov mi se lju​lja pred oči​ma – ni​sam znao da oso​bu može uhva​ti​ti vrtogla​vi​ca od čistog stra​ha.

Ipak, znam da sam upra​vo po​lo​žio dva ispi​ta ini​ci​ja​ci​je: sko​čio sam na vla​ku pokre​tu, pre​ži​vio sam skok na krov. A sada je pi​ta​nje, kako Ne​ustra​ši​vi si​la​ze s ovog kro​va?

Tre​nu​tak kasni​je, Amar se popne na sam rub kro​va, a ja sam do​bio svoj od​go​vor: Potje​rat će nas da sko​či​mo.

Zatva​ram oči i pretva​ram se da ni​sam ov​dje, da ne kle​čim na ovom šljunku s ovim na​ša​ra​nim lu​dim ma​ni​ja​ci​ma koji su oko mene. Do​šao sam ova​mo kako bih po​bje​gao, ali ovo nije bi​jeg, ovo je samo dru​ga vrsta mu​če​nja, a sada je pre​kasno da se izvu​čem. Zna​či, moja je je​di​na nada pre​živje​ti ovo. „Do​bro​došli u Ne​ustra​ši​ve!“ po​vikne Amar. „Gdje se ili su​oči​te sa svo​jim stra​ho​vi​ma i po​ku​ša​te pri​tom ne umri​je​ti, ili od​la​zi​te kao ku​ka​vi​ca. Ima​mo re​kord​no ni​zak broj transfe​ra ove go​di​ne, što i nije neko izne​na​đe​nje.“ Ne​ustra​ši​vi oko Ama​ra mla​te po zra​ku i kli​ču, bez ob​zi​ra na to što im se nitko od nas no​vih ne želi priklju​či​ti. „Je​di​ni na​čin da uđe​te u kompleks Ne​ustra​ši​vih s ovog kro​va jest da sko​či​te s ruba“, kaže Amar, ši​rom otva​ra ruke kako bi nam do​ča​rao sav pra​zan prostor oko nje​ga. Malo se po​te​pe unatrag i mla​ta​ra ru​ka​ma kao da će pasti, a za​tim se uspra​vi i na​ce​ri. Du​bo​ko udahnem zrak na nos i ne izdi​šem. „Po obi​ča​ju, nu​dim pri​li​ku na​šim ini​ci​ra​ni​ma da idu prvi, bez ob​zi​ra na to jesu li ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma ili ne.“ Ru​kom nam po​ka​zu​je pre​ma rubu, pro​matra nas po​dignu​tih obrva.

Sku​pi​na mla​dih Ne​ustra​ši​vih bli​zu ruba razmi​je​ne pogle​de. S moje se stra​ne na​la​ze mla​dić iz Uče​nih koji me od​mje​ra​vao, dje​vojka iz Do​bro​hotnih, dva deč​ka iz Iskre​nih, kao i jed​na dje​vojka iz Iskre​nih. Samo nas je šeste​ro.

Je​dan od Ne​ustra​ši​vih isko​ra​či, deč​ko tamni​je boje kože koji ru​ka​ma živo poz​dravlja i tra​ži na​vi​ja​nje svo​jih pri​ja​te​lja. „Hajde, Zeke!“ viče jed​na od dje​vo​ja​ka.

20

Zeke sko​či na rub, no kri​vo pro​ci​je​ni skok i spo​takne se pre​ma napri​jed, gubi ravno​te​žu, pada. Pri padu viče nešto ne​ra​zumlji​vo i nesta​je. Dje​vojka iz Iskre​nih po​red mene osta​ne bez daha, pokri​je usta jed​nom ru​kom, no Ze​ke​ovi Ne​ustra​ši​vi pri​ja​te​lji prasnu u smi​jeh. Mislim da to baš nije bio dra​ma​tič​ni i he​rojski tre​nu​tak koji je pla​ni​rao.

Amar se ceri, po​novno po​ka​zu​je na rub. Ini​ci​ra​ni ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma re​da​ju se jed​ni iza dru​gih, kao i mo​mak iz Uče​nih i dje​vojka iz Do​bro​hotnih. Znam da im se mo​ram pri​dru​ži​ti, znam da mo​ram sko​či​ti, nema veze kako se osje​ćam u vezi s tim.

Kre​ćem se pre​ma rubu, uko​čen kao da su mi zglo​bo​vi zahrđa​li. Amar gle​da na svoj sat i daje znak sva​kom ska​ka​ču u razma​ku od tri​de​set se​kundi.

Red se sma​nju​je.

Na​jed​nom, reda više nema, ja sam je​di​ni ostao. Za​ko​ra​čim na rub i če​kam Ama​rov znak. Sunce za​la​zi iza zgra​da u da​lji​ni, nji​hov ispre​ki​da​ni obris dje​lu​je mi ne​pozna​to kada ga pro​matram s ovog mjesta. Svjetlo sja​ji po​put zla​ta na ho​ri​zontu, vje​tar se na​jed​nom po​novno digne, odje​ća mi vi​jo​ri. „Kre​ni“, kaže Amar.

Zatvo​rim oči, smrznut sam; ne mogu se čak ni gurnu​ti s kro​va. Sve što mogu je za​ni​je​ti se pre​ma napri​jed i pasti. Že​lu​dac mi pro​pad​ne i udo​vi mi mla​ta​ra​ju po zra​ku, u potra​zi za ne​čim, bilo čim, no nema ni​če​ga, samo prazni​na, samo zrak, su​lu​di pad pre​ma do​lje.

Tada uda​rim u mre​žu.

Oba​vi​ja me, osje​tim nje​zi​ne čvrste niti. Ruke mi mašu s ruba mre​že. Za​ka​čim prste u mre​žu i po​vu​čem se do njih. Do​če​kam se na noge na drve​noj platformi, a tamno​pu​ti čovjek s ožiljci​ma na ša​ka​ma nasmi​je mi se. Max. „Uko​če​ni!“ Po​tapša me po le​đi​ma tako da se la​ga​no trgnem. „Dra​go mi je vi​dje​ti da si sti​gao ova​ko da​le​ko. Idi se pri​dru​ži svo​jim ko​le​ga​ma ini​ci​ra​ni​ma. Amar će doći za tre​nu​tak, si​gu​ran sam.“ Iza nje​ga se na​la​zi mrač​ni tu​nel s ka​me​nim zi​do​vi​ma. Kompleks Ne​ustra​ši​vih je u pod​zemlju – pretposta​vio sam da će vi​si​ti s vi​so​ke zgra​de na la​ba​vim ko​ma​di​ma uže​ta, nešto što bi bilo do​ista moja najgo​ra noć​na mora.

Po​ku​ša​vam ho​da​ti niz stu​be, pri​dru​ži​ti se dru​gim transfe​ri​ma. Noge kao da su mi po​novno pro​ra​di​le. Dje​vojka iz Do​bro​hotnih nasmi​je​ši mi se. „To je bilo izne​na​đu​ju​će za​bavno“, kaže ona. „Ja sam Mia. Jesi li do​bro?“ „Izgle​da kao da po​ku​ša​va ne povra​ti​ti“, kaže je​dan iz Iskre​nih. „Samo daj čovje​če“, do​da​je dru​gi iz Iskre​nih. „Htje​li bismo vi​dje​ti pred​sta​vu.“ Moj od​go​vor do​la​zi ni​otku​da. „Kuš“, ka​žem im odrje​ši​to.

Na moje izne​na​đe​nje, oni ušu​te. Valjda ih do sada nije ušutka​lo mno​go pri​pad​ni​ka Ni​je​ka​nja.

Ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka kasni​je vi​dim Ama​ra kako se kotrlja pre​ko ruba mre​že. Si​la​zi niz stu​be, izgle​da divlje i zgužva​no i spremno za slje​de​ću su​lu​du vra​to​lo​mi​ju. Po​zi​va 21

sve ini​ci​ra​ne da mu pri​đu, mi se okuplja​mo na ula​zu u ždri​je​lo go​le​mog tu​ne​la u po​lukrug.

Amar preklo​pi dla​no​ve ispred sebe. „Moje ime je Amar“, kaže on. „Ja ću biti vaš ini​ci​ja​cijski instruktor. Odrastao sam ov​dje i pri​je tri go​di​ne vrlo sam uspješno po​lo​žio svo​ju ini​ci​ja​ci​ju, što zna​či da mogu ra​di​ti s no​vajli​ja​ma ko​li​ko god že​lim. Bla​go vama. Ini​ci​ra​ni koji su ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma i transfe​ri odra​đu​ju ve​ći​nu fi​zič​kih tre​ninga odvo​je​no tako da ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma ne po​lo​me transfe​re baš istog tre​na –“ Kada čuju ovo, ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma na dru​goj stra​ni po​lukru​ga se na​ce​re. „No ove go​di​ne po​ku​ša​va​mo nešto drukči​je. Vođe Ne​ustra​ši​vih i ja že​li​mo vi​dje​ti hoće li vas upozna​va​nje s vlasti​tim stra​ho​vi​ma pri​je nego što za​poč​ne​te svo​ju obu​ku bo​lje pripre​mi​ti za osta​tak ini​ci​ja​ci​je. Pri​je nego vas pusti​mo u bla​go​va​oni​cu na ve​če​ru, malo ćemo svi za​jed​no otkri​va​ti neke stva​ri o sebi. Sli​je​di​te me.“ „Što ako ne že​lim otkri​va​ti stva​ri o sebi?“ upi​ta Zeke.

Amar ga samo pogle​da i Zeke se po​ku​nji i po​vu​če u svo​ju sku​pi​nu ini​ci​ra​nih. Ni​kad ni​sam upoznao ni​ko​ga po​put Ama​ra – u jed​nom tre​nutku je susretljiv, u dru​gom strog, katkad obo​je istovre​me​no.

Vodi nas u tu​nel, za​tim se za​ustavlja na vra​ti​ma koja su ugra​đe​na u zid i gurne ih ra​me​nom. Sli​je​di​mo ga u vlažnu sobu koja ima go​le​mi pro​zor na stražnjem zidu.

Iznad nas su flu​orescentna svjetla koja ti​nja​ju i tre​pe​re, a Amar poč​ne prč​ka​ti po stro​ju koji jako na​li​ku​je ono​me na ko​je​mu se odvi​jao test spo​sob​nosti. Ču​jem zvuk ka​pa​nja – voda sa stro​pa kaplje u lokvu u kutu sobe.

S dru​ge stra​ne pro​zo​ra na​la​zi se još jed​na ve​li​ka i prazna soba. Ka​me​re se na​la​ze na sva​kom uglu – jesu li ka​me​re posvu​da u sje​dištu Ne​ustra​ši​vih? „Ovo je soba kra​jo​li​ka stra​ha“, Amar nam kaže bez po​di​za​nja pogle​da. „Kra​jo​lik stra​ha si​mu​la​ci​ja je u ko​joj ćete se su​oči​ti sa svo​jim najgo​rim stra​ho​vi​ma.“ Na sto​lu po​red stro​ja na​la​ze se injekci​je. Pod tre​pe​ra​vim svjetlom izgle​da​ju mi zlo​kob​no, kao instru​menti mu​če​nja, no​že​vi i sje​či​va, vru​ći ža​ra​či. „Kako je to mo​gu​će?“ ogla​si se Eric, mla​dić iz Uče​nih. „Mi ne zna​mo svo​je najgo​re stra​ho​ve.“ „Ti si Eric, zar ne?“ kaže Amar. „Imaš pra​vo, vi ne zna​te svo​je najgo​re stra​ho​ve, no se​rum koji ću vam dati sti​mu​li​rat će di​je​lo​ve va​šeg mozga koji pro​izvo​de strah tako da ćete, na je​dan na​čin, sami stva​ra​ti svo​je prepre​ke u si​mu​la​ci​ji. Za razli​ku od testa spo​sob​nosti, u ovoj si​mu​la​ci​ji bit ćete svjesni toga da ono što vi​di​te nije stvarno. Za to vri​je​me ja ću biti u ovoj sobi, upravljat ću si​mu​la​ci​jom, na​re​đi​vat ću progra​mu koji je u si​mu​la​ci​ji se​ru​ma da nasta​vi na slje​de​ću prepre​ku kada vam ri​tam srca dođe do odre​đe​ne ra​zi​ne – dru​gim ri​je​či​ma, kada se smi​ri​te, kada se su​oči​te sa svo​jim stra​hom na neki na​čin. Kada pro​đe​te sve stra​ho​ve, program će se uga​si​ti i vi ćete se ‘pro​bu​di​ti’ s ve​ćom svi​jesti o svo​jim stra​ho​vi​ma.“ Amar uzme jed​nu injekci​ju i po​zo​ve Eri​ca.

22

„Do​pusti da za​do​vo​ljim tvo​ju Uče​nu ra​dozna​lost“, kaže on. „Ti ideš prvi.“ „Ali –“ „Ali“, smi​re​no kaže Amar, „ja sam tvoj instruktor ini​ci​ja​ci​je i u tvom je inte​re​su da ra​diš kako ja ka​žem.“ Eric sto​ji kao uko​pan na tre​nu​tak, a za​tim ski​ne svo​ju pla​vu jaknu, preklo​pi je i pre​ba​ci pre​ko naslo​na sto​li​ce. Pokre​ti su mu spo​ri i nagla​še​ni – pretpostavljam namjerno, kako bi što više na​živci​rao Ama​ra. Eric pri​la​zi Ama​ru, koji sko​ro divljač​ki za​bi​je iglu u nje​gov vrat. Za​tim Eri​cu po​ka​že da uđe u slje​de​ću sobu.

Kada se Eric za​usta​vi u sre​di​ni prosto​ri​je s dru​ge stra​ne stakla, Amar se priklju​či elektro​da​ma na stroj za si​mu​la​ci​ju i pri​tisne nešto na ra​ču​nalnom ekra​nu kako bi pokre​nuo program.

Eric sto​ji mirno, s ru​ka​ma uz ti​je​lo. Zuri u nas kroz pro​zor, a tre​nu​tak kasni​je čini se da zuri u nešto dru​go, kao da je si​mu​la​ci​ja po​če​la. No ne vrišti, ne divlja i ne pla​če, ne po​na​ša se kao netko tko zuri u svo​je najgo​re stra​ho​ve. Nje​gov ri​tam srca, koji vi​di​mo na mo​ni​to​ru, raste, raste i raste, po​di​že se po​put pti​ce koja je po​letje​la.

Boji se. Boji se, ali se i ne po​mi​če. „Što se do​ga​đa?“ Mia me upi​ta. „Dje​lu​je li se​rum?“ Kimnem gla​vom.

Pro​matram Eri​ca kako du​bo​ko udi​še zrak u svo​ju utro​bu, a za​tim ga oslo​ba​đa kroz nos. Ti​je​lo mu se tre​se, drhtu​ri, kao da se tlo ispod nje​ga po​mi​če, no di​sa​nje mu je po​la​ga​no i ujed​na​če​no, mi​ši​ći mu se stišću i opušta​ju sva​kih ne​ko​li​ko se​kundi, kao da se slu​čajno uzne​mi​ri, a za​tim ispra​vi pogrešku. Pro​matram nje​gov ri​tam srca na mo​ni​to​ru koji je ispred Ama​ra, pro​matram ga kako uspo​ra​va sve više i više, sve dok Amar ne do​takne ekran i po​takne program da ide da​lje.

To se po​navlja po​novno i po​novno sa sva​kim no​vim stra​hom. Bro​jim stra​ho​ve dok pro​la​ze u ti​ši​ni, de​set, je​da​na​est, dva​na​est. Tada Amar do​takne ekran posljed​nji put, a Eri​co​vo se ti​je​lo opusti. Trepće, po​la​ko, a za​tim se na​ce​ri.

Pri​mi​je​tim da su ini​ci​ra​ni ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma, koji obič​no ko​menti​ra​ju sve i sva​kog, sada ne​obič​no tihi. To si​gurno zna​či da je ono što ja osje​ćam toč​no – da je Eric netko koga se tre​ba ču​va​ti. Možda čak netko koga se tre​ba i bo​ja​ti. + + + Više od sat vre​me​na pro​matram dru​ge ini​ci​ra​ne kako se su​oča​va​ju sa svo​jim stra​ho​vi​ma, kako trče, ska​ču, ci​lja​ju ne​vid​lji​vim pišto​lji​ma, a u ne​kim slu​ča​je​vi​ma čak i leže na podu, je​ca​ju​ći. Katkad do​bi​jem ide​ju o tome što otpri​li​ke vide, o nji​ho​vim šu​lja​ju​ćim stra​ho​vi​ma koji ih muče, no ve​ći​nu vre​me​na bore se sa zli​kovci​ma koji su ano​nimni, koji su pozna​ti samo nji​ma i Ama​ru.

Držim se stražnjeg di​je​la prosto​ri​je, tru​dim se biti što neprimjetni​ji sva​ki puta 23

kada on pro​zo​ve slje​de​ću oso​bu. No tada osta​jem posljed​nji u prosto​ri​ji, a Mia upra​vo završa​va, izvu​če​na je iz svog kra​jo​li​ka stra​ha, kada se skvrči​la uz zid s ru​ka​ma na licu. Usta​ne se, izgle​da umorno, te​tu​ra​ju​ći iza​đe iz prosto​ri​je, ne čeka ni Ama​ro​vo do​pušte​nje. On pogle​da u posljed​nju injekci​ju na sto​lu, a za​tim u mene. „Osta​li smo samo ti i ja, Uko​če​ni“, kaže on. „Hajde da završi​mo s ovim.“ Sta​nem ispred nje​ga. Je​dva da osje​tim iglu kako ula​zi; ni​ka​da ni​sam imao pro​ble​ma s injekci​ja​ma, iako sam ne​kim dru​gim ini​ci​ra​ni​ma pri​mi​je​tio suze u oči​ma pri​je injekci​je. Uđem u susjed​nu prosto​ri​ju i pogle​dam u pro​zor, koji s dru​ge stra​ne izgle​da po​put zrca​la. U tre​nutku pri​je nego si​mu​la​ci​ja poč​ne dje​lo​va​ti, vi​dim se kako su me vje​ro​jatno i dru​gi vi​dje​li, pogrb​lje​nog i odje​ve​nog u tka​ni​nu, vi​so​kog i košča​tog, s mrlja​ma od krvi. Po​ku​šam se uspra​vi​ti, a izne​na​đen sam i ko​li​ko se drukči​je osje​ćam kada to uči​nim, izne​na​đen sam sjenkom sna​ge koju vi​dim u sa​mo​me sebi pri​je nego se soba raspli​ne.

Sli​ke se poč​nu vrtje​ti oko mene, vi​dim nebo iznad na​šeg gra​da, za​tim rupu u ploč​ni​ku se​dam ka​to​va ispod mene, a rub zgra​de tik do mo​jih nogu. Vje​tar uda​ra u mene, jače nego što je uda​rao i fi​ju​kao kada sam bio ov​dje u stvarnosti, šiba moju odje​ću tako jako da puc​ke​ta, gura me sa svih stra​na. Tada zgra​da poč​ne rasti, uda​lja​va me od tla. Rupa se zatvo​ri, prekri​je je ploč​nik koji se stvo​ri ni​otku​da.

Grče​vi​to se od​maknem od ruba, no vje​tar mi ne do​pušta da uzmaknem. Srce mi lupa jače i brže kada shva​tim ono što mo​ram uči​ni​ti; mo​ram po​novno sko​či​ti, ovaj puta ne vje​ro​va​ti da neće biti boli kada uda​rim o tlo.

Uko​če​na pa​la​činka.

Tre​sem ru​ka​ma, zatvo​rim oči, vrištim kroz zube. Tada sli​je​dim smjer u ko​jem me vje​tar gura i pad​nem, brzo.

Oštra i izne​nad​na bol pro​la​zi kroz mene, samo na tre​nu​tak.

Usta​jem se, bri​šem pra​ši​nu sa svog obra​za i če​kam slje​de​ću prepre​ku. Ne​mam pojma što će to biti. Ni​sam mno​go vre​me​na razmišljao o svo​jim stra​ho​vi​ma, ili čak o tome što bi zna​či​lo biti slo​bo​dan od stra​ha, po​bi​je​di​ti strah. Na pa​met mi pad​ne da bih, bez stra​ha, mo​gao biti jak, mo​ćan, ne​za​ustavljiv. Po​mi​sao mi je za​vod​lji​va, ali samo na tre​nu​tak, jer me nešto na​jed​nom uda​ri po le​đi​ma.

Za​tim nešto s li​je​ve stra​ne, za​tim s desne, i sada sam zatvo​ren u ku​ti​ji koja je ve​li​ka ta​man to​li​ko da moje ti​je​lo sta​ne unutra. Šok me šti​ti od pa​ni​ke, ba​rem u po​četku, a za​tim udahnem usta​ja​li zrak i zu​rim u praznu tamu dok osje​ćam kako mi se že​lu​dac stišće sve jače i jače. Više ne mogu di​sa​ti. Ne mogu di​sa​ti. Zagri​zem svo​ju usnu kako ne bih po​čeo pla​ka​ti – ne že​lim da me Amar vidi kako pla​čem, ne že​lim da kaže Ne​ustra​ši​vi​ma da sam ku​ka​vi​ca. Mo​ram misli​ti, ne mogu misli​ti, ne mogu misli​ti dok me ova ku​ti​ja guši.

Ov​dje su zi​do​vi isti kakve pamtim još iz dje​tinjstva, kada sam bio ma​len, zatvo​ren u orma​ru na katu za kaznu. Ni​ka​da ni​sam znao kada će me pusti​ti van, ko​li​ko ću sati biti tamo dok mi pri​la​ze za​mišlje​na ču​do​višta iz mra​ka, uz zvuk majči​nih je​ca​ja 24

koje bih čuo kroz zi​do​ve.

Lu​pam ru​ka​ma po zidu ispred sebe, po​novno i po​novno, za​tim ga gre​bem nokti​ma, iako mi ko​ma​di​ći drve​ta pro​ba​da​ju kožu ispod nokti​ju. Pod​lakti​ca​ma uda​ram po ku​ti​ji pu​nom te​ži​nom svog ti​je​la, po​novno i po​novno, zatva​ram oči tako da se mogu pretva​ra​ti da ni​sam ov​dje, ni​sam ov​dje. Pusti​te me van, pusti​te me van, pusti​te me van. „Misli, Uko​če​ni, misli!“ za​ču​jem glas, a ja se umi​rim. Sje​tim se da je ovo si​mu​la​ci​ja.

Misli o tome. Što tre​bam da bih iza​šao iz ove ku​ti​je? Tre​bam alat, nešto što je jače od mene. Tada nešto do​taknem nožnim prsti​ma i sagnem se kako bih to po​ku​pio. No kada po​segnem do​lje, vrh ku​ti​je po​makne se sa mnom, ne mogu. se vra​ti​ti u pri​jašnji po​lo​žaj. Pro​gu​tam vri​sak i prsti​ma pro​na​đem za​ši​lje​ni kraj pajse​ra. Ugla​vim ga izme​đu da​sa​ka koje obli​ku​ju li​je​vi ugao ku​ti​je i gu​ram najja​če što mogu.

Sve se daske raspad​nu i pa​da​ju na tlo po​red mene. Udahnem svjež zrak, uz olakša​nje.

Tada se neka žena po​ja​vi ispred mene. Ne pre​pozna​jem joj lice, odje​ća joj je bi​je​la, ne pri​pa​da ni​jed​noj frakci​ji. Kre​nem pre​ma njoj, a tada se ispred mene odjed​nom stvo​ri stol, na sto​lu se na​la​ze pištolj i je​dan me​tak. Namrštim se.

Je li ovo strah? „Tko ste vi?“ pi​tam je, ona ne od​go​va​ra.

Jasno je što tre​bam uči​ni​ti – na​pu​ni​ti pištolj, ispa​li​ti me​tak. Ne​ugo​da se u meni po​ja​ča​va, jaka kao i bilo koji strah. Usta mi se osu​še, po​či​njem prtlja​ti s metkom i pišto​ljem. Ni​ka​da ni​sam u ruci držao pištolj tako da mi tre​ba ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka da shva​tim kako otvo​ri​ti ko​mo​ru pišto​lja. Ti​je​kom tih ne​ko​li​ko se​kundi, razmišljam o svjetlu kako na​pušta nje​zi​ne oči, razmišljam o ovoj ženi koju ne pozna​jem, ne pozna​jem je do​voljno da bi mi bilo sta​lo do nje.

Bo​jim se – bo​jim se što će od mene tra​ži​ti da či​nim u Ne​ustra​ši​vi​ma, ili što ću htje​ti uči​ni​ti. Bo​jim se ne​kog skri​ve​nog na​si​lja u sebi, koje je u meni sko​vao moj otac i go​di​ne pri​silne šutnje koje mi je moja frakci​ja na​metnu​la.

Uba​cim me​tak u ko​mo​ru, uhva​tim pištolj s obje ruke, posje​ko​ti​na u mom dla​nu boli me i pulsi​ra. Gle​dam u lice te žene. Do​nja usna po​či​nje joj drhta​ti, oči joj se pune su​za​ma. „Žao mi je“, ka​žem i po​vu​čem oki​dač.

Vi​dim tamnu rupu koju me​tak stvo​ri u nje​zi​nu ti​je​lu, a za​tim se sru​ši na pod, ispa​ri u obla​ku pra​ši​ne.

No ne​ugo​da me ne na​pušta. Znam da nešto do​la​zi, osje​tim kako se to nešto po​ja​ča​va u meni. Marcus se još nije po​ja​vio, a hoće, znam to s onom si​gurnošću s ko​jom znam kako se zo​vem. Kako se nas dvo​ji​ca zo​ve​mo. Krug svjetla oba​vi​je me, a na rubu tog kru​ga, ugle​dam izli​za​ne sive ci​pe​le kako ko​ra​ča​ju. Marcus Eaton uđe u krug svjetla, no to nije Marcus Eaton kakvog ja pozna​jem. Ovaj ima jame umjesto 25

oči​ju i ve​li​ko crno ždri​je​lo umjesto usta.

Još je​dan Marcus Eaton sto​ji po​red nje​ga i po​la​ko se po​javlju​ju dru​gi, sve gore i ču​do​višni​je verzi​je mog oca me okru​žu​ju, zi​je​va​ju, zi​je​va​ju sa svo​jim zu​bi​ma bez usta koja su ši​rom otvo​re​na, gla​ve im se kla​te pod ne​obič​nim ku​te​vi​ma. Stisnem šake. Ovo nije stvarno. Oči​to je da ovo nije stvarno.

Prvi Marcus otkopča​va svoj po​jas i izvu​če ga iz hla​ča, malo po malo, a to za njim čine i dru​gi Marcu​si. Dok to čine, po​jas se pretvo​ri u bod​lji​ka​vo me​talno uže, sa ši​ljastim bod​lja​ma na kra​je​vi​ma. Vuku svo​je po​ja​se​ve po podu, masni crni je​zi​ci pla​ze im iz mrač​nih usta. Za​mahnu svo​jom uža​di od me​ta​la, ja zavrištim iz sveg gla​sa, gla​vu pokri​jem ru​ka​ma. „Ovo je za tvo​je do​bro“, kažu svi Marcu​si me​talnim, je​dinstve​nim gla​so​vi​ma, po​put zbo​ra.

Osje​tim bol, razdi​ra​nje, trga​nje, pa​ra​nje. Pad​nem na ko​lje​na i stavljam ruke na uši, kao da me to može zašti​ti​ti, no ništa me ne može zašti​ti, ništa. Vrištim po​novno i po​novno, no bol se nastavlja, nje​gov glas ne presta​je. „Neće biti se​bič​nog po​na​ša​nja u mo​joj kući!“ „Ni​sam od​go​jio svog sina da bude la​žov!“ Neću slu​ša​ti, ne že​lim slu​ša​ti.

Sli​ka skulptu​re koju sam do​bio od majke izro​ni u mom umu, sama od sebe. Vi​dim je, toč​no na mjestu gdje sam je osta​vio na sto​lu, a bol se po​či​nje povla​či​ti. Usre​do​to​čim sve svo​je misli na nju i na sve dru​ge pred​me​te koji su bili razba​ca​ni po mo​joj sobi, razlomlje​ni, kao i vrh sandu​ka koji je izle​tio iz šarki. Sje​tim se ruku svo​je majke, nje​zi​nih vitkih prsti​ju, kako zatva​ra sanduk, zaklju​ča​va ga i daje mi ključ.

Je​dan po je​dan, gla​so​vi nesta​ju, sve dok nema više ni​jed​nog.

Pustim da mi ruke pad​nu na tlo, če​kam slje​de​ću prepre​ku. Šake mi do​di​ru​ju ka​me​ni pod, koji je hla​dan i prljav. Ču​jem ko​ra​ke i pripre​mim se na ono što sli​je​di, no tada za​ču​jem Ama​rov glas: „To je to?“ kaže on. „To je sve što imaš? Za​bo​ga, Uko​če​ni.“ Sta​ne po​red mene i pru​ži mi ruku. Prihva​tim je i pustim ga da me po​vu​če na noge. Ne gle​dam ga. Ne že​lim vi​dje​ti nje​gov izraz lica. Ne že​lim da zna što sada zna, ne že​lim posta​ti jad​ni ini​ci​ra​ni koji je imao teško dje​tinjstvo. „Tre​ba​li bi smisli​ti novo ime za tebe“, kaže nonša​lantno. „Nešto žešće od Uko​če​ni. Možda nešto kao ‘Če​lik’ ili ‘Ubo​ji​ca’, ili šta​jaznam.“ Kada to kaže, pogle​dam ga. Malo se smi​je​ši. Vi​dim malo sa​ža​lje​nja u tom osmi​je​hu, no ne ono​li​ko ko​li​ko sam oče​ki​vao. „Ni ja ne bih že​lio reći lju​di​ma svo​je ime“, kaže. „Hajde, ide​mo nešto po​jesti.“ + + +

26

Kada do​đe​mo u bla​go​va​oni​cu, Amar ide sa mnom do sto​la za ko​jim sje​de ini​ci​ra​ni.

Ne​ko​li​ko Ne​ustra​ši​vih već sje​di za sto​lo​vi​ma uoko​lo, gle​da​ju na dru​gu stra​nu prosto​ri​je gdje ku​ha​ri pre​pu​ni pirsinga i te​to​va​ža još uvi​jek postavlja​ju hra​nu. Bla​go​va​oni​ca je zapra​vo špi​lja, koju od ispod osvjetlja​va​ju svje​tiljke pla​vo-bi​je​le boje, što sve​mu daje je​zo​vit sjaj.

Sjed​nem na jed​nu od praznih sto​li​ca. „Ajme, Uko​če​ni. Izgle​daš kao da ćeš ko​la​bi​ra​ti“, kaže Eric, a je​dan od Iskre​nih se na​ce​ri. „Svi ste izašli živi“, kaže Amar. „Česti​tam. Svi ste prošli prvi dan ini​ci​ja​ci​je, sa ša​ro​li​kim uspje​hom.“ Pogle​da u Eri​ca. „Iako, nitko od vas nije bio do​bar kao ova četvorka ov​dje.“ Po​ka​že u mene dok go​vo​ri. Namrštim se – četvorka? Go​vo​ri li on to o mo​jim stra​ho​vi​ma? „Hej, Tori“, Amar kaže i pogle​da pre​ko ra​me​na. „Jesi li ika​da čula da je netko imao samo če​ti​ri stra​ha u svom kra​jo​li​ku?“ „Posljed​nje što sam čula, re​kord je bio se​dam ili osam. Zašto?“ Tori mu od​go​vo​ri. „Imam transfe​ra ov​dje koji ima samo če​ti​ri stra​ha.“ Tori po​ka​že u mene, Amar kimne. „To je si​gurno novi re​kord“, kaže Tori. „Bra​vo“, kaže mi Amar. Tada se okre​ne i ode pre​ma sto​lu za ko​jim sje​di Tori.

Svi dru​gi ini​ci​ra​ni zure u mene, razro​ga​če​nih pogle​da i tihi. Pri​je kra​jo​li​ka stra​ha, bio sam samo netko koga su mogli ga​zi​ti, netko tko je bio na putu za Ne​ustra​ši​ve.

Sada sam po​put Eri​ca – netko koga se vri​je​di ču​va​ti, možda čak i netko koga se tre​ba bo​ja​ti.

Amar mi je dao više od ime​na. Dao mi je moć. „Kako se ti zapra​vo ono zo​veš? Po​či​nje s E...?“ Eric me pita, stisnu​tog pogle​da.

Kao da nešto zna, no nije si​gu​ran je li pra​vo vri​je​me da to po​di​je​li.

Dru​gi se ta​ko​đer možda sje​ća​ju mog ime​na, s Ce​re​mo​ni​je izbo​ra – isto kako ja pamtim nji​ho​va ime​na – kao slo​va u abe​ce​di, u nervoznom košma​ru, dok sam na​pe​to išče​ki​vao svoj izbor. Ako sada uda​rim u nji​ho​va sje​ća​nja najja​če što mogu, tako da me za​pamte kao Ne​ustra​ši​vog, možda se mogu spa​si​ti.

Na tre​nu​tak okli​je​vam, za​tim sta​vim lakto​ve na stol i pogle​dam ga, s jed​nom po​dignu​tom obrvom. „Zo​vem se Four1“, ka​žem. „Još jed​nom me na​zo​vi ‘Uko​če​ni’ i bit će pro​ble​ma.“ Za​ko​lu​ta oči​ma, no znam da sam bio ja​san. Imam novo ime, što zna​či da mogu biti novi čovjek. Netko tko neće trpje​ti pro​ba​da​ju​će ko​mentar svezna​ju​ćih Uče​nih.

Netko tko može uzvra​ti​ti.

Netko tko je na​po​kon spre​man bo​ri​ti se.

27

Four.

28

INICIRANI SOBA ZA TRE​NING mi​ri​še na na​por, znoj, pra​ši​nu i te​ni​si​ce. Sva​ki put kada ša​kom uda​rim o vre​ću za uda​ra​nje, zglo​bo​vi na ša​ka​ma me peku jer na nji​ma još uvi​jek imam rane od či​ta​vog tjed​na pre​pu​nog borbi s Ne​ustra​ši​vi​ma. „Pretpostavljam da si vi​dio po​pis“, kaže Amar, nasla​nja se na vra​ta. Prekri​žio je ruke na prsi​ma. „I vi​dio si da se sutra bo​riš pro​tiv Eri​ca. Ina​če bi bio u prosto​ri​ji za kra​jo​lik stra​ha umjesto ov​dje.“ „I ova​mo do​la​zim“, ka​žem mu i od​maknem se od vre​će za uda​ra​nje, tre​sem ru​ka​ma. Katka​da stišćem šake tako jako da izgu​bim sva​ki osje​ćaj u vrho​vi​ma prsti​ju.

Za​ma​lo sam izgu​bio svo​ju prvu borbu, pro​tiv dje​vojke iz Do​bro​hotnih po ime​nu Mia. Ni​sam znao kako da je po​bi​je​dim bez da je uda​rim, a jed​nostavno je ni​sam mo​gao uda​ri​ti – to jest ni​sam mo​gao sve dok me nije šče​pa​la za vrat to​li​ko da mi se po​če​lo mra​či​ti pred oči​ma. Instinkti su odra​di​li svo​je i je​dan ju je žesto​ki uda​rac laktom obo​rio. Još uvi​jek osje​ćam krivnju kako se grči u meni sva​ki put kada se sje​tim toga.

Za​ma​lo sam izgu​bio i svo​ju dru​gu borbu pro​tiv krupnog deč​ka iz Iskre​nih koji se zvao Sean. Izmo​rio sam ga, vra​tio bih se na noge sva​ki put kada je mislio da sam go​tov. Nije znao da je gu​ra​nje kroz bol jed​na od mo​jih najsta​ri​jih na​vi​ka koju sam na​učio još dok sam bio mali, kao što sam na​učio gristi nokte ili drža​ti vi​li​cu li​je​vom ru​kom umjesto desnom. Sada mi je lice prekri​ve​no mo​dri​ca​ma i posje​ko​ti​na​ma, no do​ka​zao sam se.

Sutra se bo​rim pro​tiv Eri​ca. Ako ga že​lim po​bi​je​di​ti, tre​bat ću više od lu​ka​vog po​te​za ili upornosti. To je tra​ži​ti vješti​nu koju ne​mam, sna​gu koju još ni​sam zaslu​žio. „Da, znam.“ Amar se nasmi​je. „Vi​diš, dosta vre​me​na mi tre​ba da te shva​tim i malo sam se raspi​ti​vao. Kako ču​jem, ov​dje si sva​kog jutra, a u kra​jo​li​ku stra​ha sva​ke ve​če​ri. Ni​ka​da se ne dru​žiš s dru​gim ini​ci​ra​ni​ma. Uvi​jek si is​crpljen i spa​vaš kao mrtav.“ Kaplji​ca zno​ja pro​te​če mi po​red uha. Obri​šem je prsti​ma koji su mi sli​jeplje​ni flaste​ri​ma, a za​tim pod​lakti​com pri​je​đem pre​ko čela. „Pri​pa​da​ti frakci​ji je više od pro​laska kroz ini​ci​ja​ci​ju, znaš“, kaže Amar i prsti​ma pri​je​đe pre​ko lanca na ko​je​mu visi vre​ća za uda​ra​nje, ispi​tu​je nje​go​vu sna​gu. „Za ve​ći​nu Ne​ustra​ši​vih ini​ci​ja​ci​ja je vri​je​me kada upozna​ju svo​je najbo​lje pri​ja​te​lje, dje​vojke, momke, što već. Nepri​ja​te​lje, ta​ko​đer. No ti se či​niš kao da ne že​liš ništa od toga.“ Vi​dio sam dru​ge ini​ci​ra​ne kako se dru​že, idu za​jed​no stavlja​ti pirsinge i do​la​ze na tre​ninge s crve​nim, na​teklim no​se​vi​ma, uši​ma i usna​ma, a vi​dio sam i da gra​de tornje​ve od otpa​da​ka hra​ne na sto​lo​vi​ma za vri​je​me do​ruč​ka. Ni​ka​da mi nije palo na pa​met da bih mo​gao biti je​dan od njih, niti da bih to tre​bao po​ku​ša​va​ti.

29

Slegnem ra​me​ni​ma. „Na​učio sam biti sam.“ „Pa, meni se čini da bi usko​ro mo​gao puknu​ti, a ja do​ista ne že​lim biti bli​zu kada se to do​go​di“, kaže on. „Dođi sa mnom. Hrpa nas se okuplja, ide​mo igra​ti jed​nu igru.

Igru Ne​ustra​ši​vih.“ Prtljam po flaste​ru koji mi pokri​va je​dan ruč​ni zglob. Ne bih tre​bao biti vani i igra​ti igre. Tre​bao bih osta​ti ov​dje i ra​di​ti, a za​tim spa​va​ti tako da bu​dem spre​man za sutrašnju borbu.

No taj glas, onaj koji mi kaže „tre​bao“ mi sada zvu​či kao glas moga oca, zahti​je​va od mene da se po​na​šam kako tre​ba, da se izo​li​ram. A do​šao sam ov​dje kako bih prestao slu​ša​ti taj glas. „Nu​dim ti malo sta​tu​sa Ne​ustra​ši​vih, bez razlo​ga, osim što mi te žao“, kaže mi. „Ne​moj biti glup i pro​pusti​ti ovu pri​li​ku.“ „Do​bro“, ka​žem. „Kakva je to igra?“ Amar se samo nasmi​je. + + + „Igra se zove Iza​zov.“ Dje​vojka iz Ne​ustra​ši​vih, po ime​nu La​uren, drži se za ruč​ku koja je na vanjskoj stra​ni va​go​na, lju​lja se i nji​še, malo joj ne​dosta​je da ispad​ne, a za​tim se hi​ho​će i po​vu​če se unutra, kao da vlak nije dva kata iznad uli​ce, kao da ne bi slo​mi​la vrat kada bi ispa​la van.

U dru​goj ruci drži sre​brnu pljosku. To objašnja​va dosta toga.

Ona kimne gla​vom. „Prva oso​ba oda​be​re ne​ko​ga i iza​zo​ve ih da uči​ne nešto.

Tada ta oso​ba po​pi​je iz pljoske, oba​vi svoj iza​zov, a za​tim do​bi​je pri​li​ku da iza​zo​ve ne​ko​ga dru​go​ga na nešto. A kada su svi odra​di​li svoj iza​zov – ili umrli po​ku​ša​va​ju​ći – malo se na​pi​je​mo i še​pa​mo do kuće.“ „Kako se po​bi​je​di?“ je​dan od Ne​ustra​ši​vih pita, glas mu do​la​zi s dru​ge stra​ne va​go​na. Taj mla​dić sje​di naslo​njen na Ama​ra kao da su sta​ri pri​ja​te​lji ili bra​ća.

Ja ni​sam je​di​ni ini​ci​ra​ni u va​go​nu. Pre​ko puta mene je Zeke, on je prvi sko​čio, i dje​vojka sa sme​đom ko​som i šiška​ma koje joj pa​da​ju na čelo. Dje​vojka ima pro​bu​še​nu usnu. Dru​gi su sta​ri​ji, svi već pu​nopravni čla​no​vi Ne​ustra​ši​vih. Svi su opušte​ni, nasla​nja​ju se jed​ni na dru​ge, uda​ra​ju jed​ni dru​ge po ra​me​ni​ma, mrse jed​ni dru​gi​ma kosu. To je dru​garstvo, pri​ja​teljstvo, oči​ju​ka​nje, a meni ništa od toga nije pozna​to.

Po​ku​ša​vam se opusti​ti, sa​vi​jam ruke na ko​lje​ni​ma.

Stvarno sam Uko​čen. „Po​bi​je​diš tako da ne bu​deš mali pi​can“, kaže La​uren. „I, hej, evo novo pra​vi​lo, po​bi​je​diš tako da ne postavljaš glu​pa pi​ta​nja.“ „Ja idem prva jer ja ču​vam cugu“, do​da​je. „Amar, iza​zi​vam te da uđeš u knjižni​cu Uče​nih dok svi Štre​be​ri uče i iz sveg gla​sa izva​liš neku prosto​tu.“ 30

Za​tim ona poklo​pi čep na pljoski i do​ba​ci je Ama​ru. Svi na​vi​ja​ju dok Amar ski​da čep i po​tegne alko​hol koji se na​la​zi unutra. „Samo mi reci kada do​đe​mo do pra​ve sta​ni​ce!“ on joj do​vikne.

Zeke mi mahne ru​kom. „Hej, ti si transfer, zar ne? Four?“ „Da“, ka​žem. „Do​bar ti je bio onaj prvi skok.“ Pre​kasno shva​tim da mu je to možda bolna toč​ka – nje​gov tre​nu​tak po​bje​de koji je izgu​bio zbog kri​vog ko​ra​ka i gu​bitka ravno​te​že. No on se samo nasmi​je. „Aha, nije mi baš bio naj​blista​vi​ji tre​nu​tak“, kaže on. „Pa i nije baš da se itko dru​gi usu​dio doći bli​zu ruba“, kaže dje​vojka koja sje​di sa stra​ne. „Usput, ja sam Sha​una. Je li isti​na da si imao samo če​ti​ri stra​ha?“ „Zato me tako i zovu“, ka​žem. „Vau.“ Ona kimne gla​vom. Izgle​da impre​si​oni​ra​no zbog čega se posta​vim i sjed​nem malo uspravni​je. „Si​gurno si ro​đen u Ne​ustra​ši​vi​ma.“ Slegnem ra​me​ni​ma, kao da bi ono što ona kaže moglo biti toč​no, iako sam si​gu​ran da nije. Ona ne zna da sam ova​mo do​šao po​bje​ći od ži​vo​ta koji mi je bio su​đen, da se tako žesto​ko bo​rim da pro​đem kroz ini​ci​ja​ci​ju zato da ne mo​ram prizna​ti da sam va​ra​li​ca. Ro​đen u Ni​je​ka​nju, sa sklo​nosti​ma Ni​je​ka​nju, u uto​čištu Ne​ustra​ši​vih.

Uglo​vi nje​zi​nih usta opuste se i odu do​lje, kao da je tužna zbog ne​čeg, no ja ne pi​tam o čemu se radi. „Kako ti ide s borba​ma?“ upi​ta me Zeke. „Do​bro“, ka​žem. Po​ka​žem ru​kom na svo​je lice puno mo​dri​ca. „Kao što jasno mo​žeš vi​dje​ti.“ „Vidi ovo.“ Zeke okre​ne gla​vu, po​ka​zu​je mi ve​li​ku mo​dri​cu na do​njoj stra​ni če​ljusti. „To je zahva​lju​ju​ći ovoj dje​vojci.“ Po​ka​že na Sha​unu svo​jim prstom. „Po​bi​je​dio me“, kaže Sha​una. „No uspje​la sam dati mu dati je​dan do​bar uda​rac, za promje​nu. Nepresta​no gu​bim.“ „Ne sme​ta ti što te on uda​rio?“ pi​tam je. „Zašto bi?“ kaže ona. „Ne znam“, ka​žem. „Zato što... Zato što si žensko?“ Ona po​digne obrve. „Što, misliš da ne mogu to pod​ni​je​ti, baš kao i sva​ki dru​gi ini​ci​ra​ni, samo zato što imam ženske di​je​lo​ve?“ Po​ka​že na svo​ja prsa, a ja se uhva​tim kako zu​rim, samo na tre​nu​tak, pri​je nego što se sje​tim pogle​da​ti u stra​nu, lice mi se crve​ni. „Oprosti“, ka​žem. „Ni​sam to mislio tako. Samo ni​sam na​viknut na ovo. Ništa od toga.“ „Jasno, shva​ćam“, kaže ona i ne čini se da je lju​ta. „No to bi tre​bao zna​ti o Ne​ustra​ši​vi​ma – žensko, muško, sve​jed​no, to nije važno ov​dje. Ono što je važno jest da imaš hra​brosti.“ Tada se Amar pri​digne, stavlja ruke na bo​ko​ve i sto​ji u dra​ma​tič​nom sta​vu, 31

marši​ra pre​ma otvo​re​nim vra​ti​ma. Vlak posko​či i kre​ne pre​ma do​lje, a Amar se čak ni ne drži za bilo što, već se samo giba i mi​je​nja te​žište, u istom ritmu s pokre​ti​ma va​go​na. Svi se dignu i Amar je prvi koji sko​či, baca se u noć. Dru​gi po​put bu​ji​ce kre​nu za njim i ja pustim da me lju​di koji su iza mene po​ne​su pre​ma otvo​ru. Ne bo​jim se brzi​ne vla​ka, samo vi​si​ne, no bu​du​ći da vlak nije pre​vi​še da​le​ko od tla, sko​čim bez stra​ha. Do​če​kam se na obje noge, napra​vim ne​ko​li​ko kli​ma​vih ko​ra​ka. „Vidi ovo​ga, na​vi​ka​va se na vlak“, kaže Amar pod​ba​da​ju​ći me laktom. „Evo, po​tegni malo ovo​ga. Izgle​daš kao da ti tre​ba.“ Pru​ža mi pljosku.

Ni​ka​da ni​sam oku​sio alko​hol. U Ni​je​ka​nju ga ne piju, nije ni​ka​da bio dostu​pan.

No vi​dio sam ko​li​ko opušta lju​de i ja se očajnič​ki že​lim do​ima​ti kao da mi nije pre​vi​še ti​jesno u svo​joj koži tako da ne okli​je​vam; uzmem pljosku i po​pi​jem.

Alko​hol me peče u grlu i ima okus kao li​jek, no brzo ga pro​gu​tam i on mi stvo​ri osje​ćaj topli​ne. „Bra​vo“, kaže Amar i po​mi​če se pre​ma Ze​keu, za​ba​ci ruku pre​ko nje​go​va vra​ta i po​vu​če mu gla​vu na svo​ja prsa. „Vi​dim da si upoznao mog mla​dog pri​ja​te​lja Eze​ki​ela.“ „Samo zato što me mama tako zove, to ne mora zna​či​ti da i ti mo​raš“, kaže Zeke zba​cu​ju​ći Ama​ro​vu ruku. Pogle​da me. „Ama​ro​vi djed i baka bili su pri​ja​te​lji s mo​jim ro​di​te​lji​ma.“ „Bili?“ „Pa, tata mi je umro, djed i baka ta​ko​đer“, kaže Zeke. „Što je s tvo​jim ro​di​te​lji​ma?“ upi​ta Ama​ra.

Slegne ra​me​ni​ma. „Umrli su kad sam bio ma​len. Že​ljeznič​ka nesre​ća. Jako tužno.“ On se na​ce​ri kao da nije. „A moji djed i baka sko​či​li su na​kon što sam postao službe​ni član Ne​ustra​ši​vih.“ On napra​vi gestu ru​kom, po​ka​zu​ju​ći pre​ma do​lje. „Sko​či​li su?“ „Ne​moj mu reći dok sam ov​dje“, kaže Zeke, vrti gla​vom. „Ne že​lim mu vi​dje​ti facu kad to čuje.“ Amar ga ne slu​ša. „Sta​ri​ji Ne​ustra​ši​vi katkad sko​če du​bo​ko u ne​pozna​to, u po​nor, kad pri​je​đu odre​đe​nu dob. Ili to ili nefrakci​jaštvo“, kaže Amar. „A moj je djed bio jako bo​lestan. Rak. Baka nije htje​la nasta​vi​ti bez nje​ga.“ Za​tim pogle​da gore u nebo, u oči​ma mu se vidi mje​se​či​na. Na tre​nu​tak imam osje​ćaj kao da mi po​ka​zu​je tajnu stra​nu sa​mog sebe, onu stra​nu koja je pažlji​vo skri​ve​na iza slo​je​va šarma i hu​mo​ra i nastu​pa Ne​ustra​ši​vih, a to me pla​ši jer je ta nje​go​va tajna stra​na tvrda, hlad​na i tužna. „Žao mi je“, ka​žem. „Ova​ko sam se ba​rem mo​gao oprosti​ti“, kaže Amar. „Ve​ći​nu vre​me​na smrt do​la​zi bez ob​zi​ra jesi li se oprostio ili ne.“ Nje​go​va tajna stra​na nesta​ne u osmi​je​hu i Amar za​tim ode trče​ćim ko​ra​kom pre​32

ma ostatku sku​pi​ne, s pljoskom u ruci. Ja nasta​vim spo​ri​jim ko​ra​kom sa Ze​ke​om. On kaska, ne​ka​ko nespretno i ele​gantno u isto vri​je​me, po​put divljeg psa. „A ti?“ upi​ta Zeke. „Imaš li ro​di​te​lje?“ „Jed​nog“, ka​žem. „Majka mi je umrla pri​je mno​go go​di​na.“ Sje​ćam se spro​vo​da, s mno​go pri​pad​ni​ka Ni​je​ka​nja u na​šoj kući, kao i ti​hog mrmo​ra koji nas je pra​tio u tu​go​va​nju. Do​no​si​li su nam obro​ke na me​talnim plad​nje​vi​ma prekri​ve​ni​ma fo​li​jom, očisti​li su našu ku​hi​nju i sta​vi​li u ku​ti​je sve majči​ne stva​ri tako da ne osta​nu nje​zi​ni tra​go​vi. Sje​ćam se kako su mrmlja​li da je umrla od kompli​ka​ci​ja usli​jed dru​ge trud​no​će. No ja je pamtim, ne​ko​li​ko mje​se​ci pri​je smrti, kako sto​ji ispred svog orma​ra, za​kopča​va svo​ju gornju ko​šu​lju iznad čvrsto pri​pi​je​ne potko​šu​lje i sje​ćam se da joj je trbuh bio ra​van. Malo zavrtim gla​vom, tje​ram to sje​ća​nje. Mrtva je. To je dje​čja uspo​me​na, maglo​vi​to i ne​po​uzda​no. „A tvoj tata, je li on prihva​tio tvoj izbor?“ upi​ta me. „Dan posje​ta se bli​ži, znaš.“ „Ne“, ka​žem kratko. „Uopće to nije prihva​tio.“ Moj se otac neće po​ja​vi​ti na Dan posje​ta. Si​gu​ran sam. Ni​ka​da više sa mnom neće razgo​va​ra​ti.

Sektor je Uče​nih čišći od bilo ko​jeg dru​gog di​je​la gra​da, sva​ki ko​mad sme​ća ili odro​na uklo​njen je s ploč​ni​ka, sva​ka pu​ko​ti​na za​pe​ča​će​na je katra​nom. Imam osje​ćaj kao da mo​ram pa​zi​ti kamo sta​jem, umjesto da vrlu​dam amo-tamo svo​jim te​ni​si​ca​ma.

Dru​gi Ne​ustra​ši​vi bez​brižno ho​da​ju, nji​ho​va sto​pa​la pra​ve pljeska​ju​ći zvuk, na​lik kiši.

Sje​dišti​ma svih frakci​ja do​pušte​no je u po​noć ima​ti osvi​jetlje​na pre​dvorja, no sve bi dru​go tre​ba​lo biti u mra​ku. Ov​dje, u sekto​ru Uče​nih, sva​ka je zgra​da koja čini nji​ho​vo sje​dište po​put sno​pa svjetlosti. Kroz pro​zo​re po​red ko​jih pro​la​zi​mo vi​di​mo Uče​ne kako sje​de za du​gač​kim sto​lo​vi​ma, s no​se​vi​ma za​bi​je​nim u knji​ge ili ekra​ne, neki tiho razgo​va​ra​ju jed​ni s dru​gi​ma. I mla​di i sta​ri izmi​je​ša​ni su za sva​kim sto​lom, u svo​joj bespri​je​kornoj pla​voj odje​ći, fri​zu​ra​ma, više od po​lo​vi​ce ih ima na​oča​le od ko​jih se od​bi​ja svjetlost. Tašti​na, re​kao bi moj otac. To​li​ko su opte​re​će​ni time da se do​ima​ju inte​li​gentno, to​li​ko da zbog toga ispa​da​ju bu​da​la​ma.

Zasta​nem kako bih ih pro​motrio. Ne do​ima​ju mi se tašto. Čine mi se kao lju​di koji se tru​de do​ima​ti pa​metni ko​li​ko bi i tre​ba​li biti. Ako to zna​či no​si​ti na​oča​le bez pra​ve nužde, nije na meni da su​dim. Oni su uto​čište koje sam mo​gao oda​bra​ti.

Umjesto toga, iza​brao sam uto​čište koje im se ruga kroz pro​zo​re, koje ša​lje Ama​ra unutra da napra​vi zbrku.

Amar do​la​zi do vra​ta sre​dišnje zgra​de Uče​nih i ula​zi. Pro​matra​mo ga izva​na, ce​re​ka​ju​ći se. Kroz vra​ta vi​dim portret Je​ani​ne Matthews koji visi na jed​nom zidu.

Nje​zi​na pla​va kosa čvrsto je za​ve​za​na, nje​zi​na pla​va jakna za​kopča​na je sko​ro do grla. Li​je​pa je, no to nije prva stvar koju sam pri​mi​je​tio na njoj. Prva stvar koju sam pri​mi​je​tio bila je nje​zi​na oštri​na.

A uz to – može biti da je to samo moja mašta, no dje​lu​je li ona kao da se po​ma​lo 33

boji?

Amar utrča​va u pre​dvorje, igno​ri​ra po​vi​ke Uče​nih na re​cepci​ji i viče: „Hej, Štre​be​ri! Vi​di​te ovo!“ Svi Uče​ni u pre​dvorju dignu pogle​de sa svo​jih knji​ga i mo​ni​to​ra, a Ne​ustra​ši​vi prasnu u smi​jeh kad Amar ski​ne hla​če i pre​zenti​ra im svo​je me​đu​nožje. Uče​ni s re​cepci​je kre​nu za njim da ga uhva​te, no Amar brzo na​vu​če svo​je hla​če i potrči pre​ma nama. Svi poč​ne​mo trča​ti, brzo se uda​lja​va​mo od vra​ta.

Ne mogu si po​mo​ći – i ja se smi​jem, izne​na​dim se ko​li​ko me od toga boli trbuh.

Zeke me gurne u rame, usmje​ra​va me, ide​mo pre​ma trač​ni​ca​ma vla​ka jer ne mo​že​mo nig​dje da​lje. Uče​ni koji nas love odusta​nu od potje​re na​kon jed​ne uli​ce, a mi se za​ustavlja​mo u ma​le​noj pokrajnjoj uli​či​ci, nasla​nja​mo se na cigle​ni zid kako bismo došli do daha.

Amar ula​zi u uli​či​cu posljed​nji, ruke su mu po​dignu​te, a mi mu svi odu​ševlje​no kli​če​mo. Po​digne pljosku u zrak kao da je tro​fej i prst upe​ri u Sha​unu. „Mla​da dje​vojko“, kaže on. „Iza​zi​vam te da se popneš na skulptu​ru ispred zgra​de na Gornjoj ra​zi​ni.“ Ona uhva​ti pljosku na​kon što je on do​ba​ci i po​tegne. „Nema frke“, kaže ona ce​re​ći se. + + + Dok red dođe na mene, svi su već pi​ja​ni, posrću sva​kim ko​ra​kom i smi​ju se na sva​ki vic, bez ob​zi​ra ko​li​ko glup bio. Toplo mi je, una​toč hlad​nom zra​ku, no um mi je još uvi​jek bistar, upi​ja sve u noći koja je oko nas, teški mi​ris mo​čva​re i zvuk od​zva​nja​ju​ćeg smi​je​ha, pla​vo-crnu si​lu​etu neba i obris sva​ke zgra​de koja se ocrta​va na nje​mu.

Noge me bole od trča​nja, i ho​da​nja, i pe​nja​nja, a još uvi​jek ni​sam ispu​nio iza​zov.

Sada smo bli​zu sje​dišta Ne​ustra​ši​vih. Zgra​de mi le​lu​ja​ju pred oči​ma. „Tko je ostao?“ kaže La​uren mutnim pogle​dom pre​la​ze​ći pre​ko sva​kog lica dok ne pogle​da u mene. „Ah, ini​ci​ra​ni iz Ni​je​ka​nja koji se zove po bro​ju. Four, zar ne?“ „Da“, od​go​vo​rim. „Uko​če​ni?“ Deč​ko koji je tako udob​no sje​dio uz Ama​ra pogle​da me, mumlja ri​je​či ne​ra​zumlji​vo. On sada drži pljosku, on će od​lu​či​ti o posljed​njem iza​zo​vu. Do sada sam pro​matrao lju​de kako ska​ču po zgra​da​ma, pro​matrao sam ih dok ska​ču u mrač​ne rupe i idu u na​pušte​ne zgra​de kako bi tamo našli sto​li​cu ili sla​vi​nu, pro​matrao sam kako trče goli niz uli​ce i za​bi​ja​ju si igle kroz uši bez ikakvog aneste​ti​ka.

Da su me tra​ži​li da smislim neki iza​zov, ne bih ga mo​gao smisli​ti. Do​bro je što sam posljed​nji na redu.

Osje​tim drhtaj u prsi​ma, tre​ma. Što će mi reći da napra​vim? „Uko​če​ni su svi neki uštoglje​ni“, kaže to taj mla​dić kao či​nje​ni​cu. „I zato, kako 34

bi do​ka​zao da si pra​vi Ne​ustra​ši​vi... iza​zi​vam te da se te​to​vi​raš.“ Vi​dim nji​ho​vu tintu kako mi pre​la​zi po zglo​bo​vi​ma, i ru​ka​ma, i ra​me​ni​ma, i vra​tu. Ko​ma​di me​ta​la za​bi​je​ni kroz uši, i no​se​ve, i usne, i obrve. Moja je koža prazna, ci​je​la, čista. No to ne od​go​va​ra ono​me tko sam – tre​bao bih ima​ti ožiljke, biti ozna​čen kao što su oni, no ja bih tre​bao biti ozna​čen bo​lom, stva​ri​ma koje sam pre​ži​vio.

Slegnem jed​nim ra​me​nom. „Do​bro.“ Do​ba​ci mi pljosku, ja je iska​pim, iako me alko​hol peče u grlu te na usna​ma i ima go​rak okus kao otrov.

Kre​ne​mo pre​ma Ža​rištu. + + + Tori na sebi ima muško do​nje rub​lje i ma​ji​cu kratkih ru​ka​va kada otvo​ri vra​ta, kosa joj je pre​ko či​ta​ve li​je​ve stra​ne lica. Gle​da me s po​dignu​tom obrvom. Jasno je da smo je pro​bu​di​li iz du​bo​kog sna, no ne čini se da je lju​ta – samo malo pospa​na. „Mo​lim te?“ kaže Amar. „To je za igru Iza​zo​va.“ „Jesi li si​gu​ran da že​liš da ti umorna žena te​to​vi​ra kožu, Four? To nije tinta koju mo​žeš opra​ti“, kaže ona. „Vje​ru​jem ti“, ka​žem. Neću od​bi​ti iza​zov, ne na​kon što sam pro​matrao sve dru​ge kako su odra​di​li svoj. „Aha.“ Tori zi​jevne. „Ajme, što sve neću napra​vi​ti za ovu ini​ci​ja​ci​ju Ne​ustra​ši​vih. Od​mah se vra​ćam, idem samo odje​nu​ti hla​če.“ Zatva​ra vra​ta izme​đu nas. Na putu ova​mo razbi​jao sam gla​vu time što bih mo​gao te​to​vi​ra​ti i gdje. Ni​sam mo​gao od​lu​či​ti – misli su mi bile pre​vi​še zbrka​ne. Još uvi​jek jesu.

Na​kon ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka, Tori iza​đe, na sebi ima hla​če, sto​pa​la su joj još uvi​jek bosa. „Ako upad​nem u ne​vo​lje zato što sam pa​li​la svjetlo u ovo doba, reći ću da su mi upa​li vanda​li, a reći ću i nji​ho​va ime​na.“ „Nema frke“, ka​žem. „Posto​ji i stražnji put. Hajde​mo“, kaže ona do​zi​va​ju​ći nas. Sli​je​dim je kroz nje​zi​nu dnevnu sobu koja je u mra​ku i koja je ured​na, izu​zevši ko​ma​de pa​pi​ra koji su na nje​zi​nu sto​li​ću za kavu, na sva​ko​me je drukči​ji crtež. Neki od njih gru​bi su i jed​nostavni, kao ve​ći​na te​to​va​ža koje sam vi​dio, dok su dru​gi slo​že​ni​ji, s više de​ta​lja.

Tori je vje​ro​jatno ne​kakva de​fi​ni​ci​ja umjetni​ce u Ne​ustra​ši​vi​ma.

Za​usta​vim se po​red sto​la. Jed​na od stra​ni​ca pri​ka​zu​je sve frakcijske simbo​le, bez kru​go​va koji ih obič​no po​ve​zu​ju. Drvo je Do​bro​hotnih na dnu, što obli​ku​je vrstu ko​ri​je​na ko​ji​ma je po​ve​za​no oko Uče​nih i vaga Iskre​nih. Iznad njih ruke Ni​je​ka​nja kao da pri​drža​va​ju pla​men Ne​ustra​ši​vih. Kao da ti simbo​li izrasta​ju jed​ni iz dru​gih.

Dru​gi su već otišli, za​ostao sam. Ubrzam ko​rak, pro​la​zim kroz To​ri​nu ku​hi​nju – 35

ta​ko​đer bespri​je​korno čistu, iako su joj ku​hinjski ure​đa​ji tamo pri​lič​no sta​ri, pipa za vodu zahrđa​la, a vra​ta hlad​nja​ka na mjestu drži ve​li​ka spo​na. Stražnja su vra​ta otvo​re​na i ona vode u vla​žan hod​nik koji se nastavlja do sa​lo​na za te​to​vi​ra​nje.

Pro​la​zio sam po​red tog mjesta, no ni​ka​da ni​sam ušao, bio sam si​gu​ran da neću naći razlog da na​pa​dam vlasti​to ti​je​lo igla​ma. Sada ga valjda imam – te su igle na​čin da se oslo​bo​dim od prošlosti, ne samo u oči​ma svo​jih Ne​ustra​ši​vih dru​go​va već u oči​ma sa​mog sebe, sva​ki put kada gle​dam sebe u zrca​lu.

Zi​do​vi prosto​ri​je prekri​ve​ni su sli​ka​ma. Zid uz vra​ta u potpu​nosti je posve​ćen frakcijskim simbo​li​ma, neki su crne boje i jed​nostavni, a neki su raznih boja i je​dva pre​poznatlji​vi. Tori upa​li svjetlo iznad jed​ne od sto​li​ca i na sto​lić pokraj posta​vi svo​je igle za te​to​vi​ra​nje. Osta​li Ne​ustra​ši​vi skuplja​ju se na klu​pa​ma i sto​li​ca​ma oko nas, kao da se spre​ma​ju vi​dje​ti ne​ka​kav nastup. Lice mi se za​ža​ri. „Osnovna na​če​la te​to​vi​ra​nja“, kaže Tori. „Što ma​nje me​kog tki​va ispod kože, ili što više košča​tog po​dru​čja, to je te​to​va​ža bolni​ja. Prvu je najbo​lje da napra​viš na, ne znam, možda ruci ili –“ „Ili na desnoj stra​ni guze“, kaže Zeke rokću​ći od smi​je​ha.

Tori slegne ra​me​ni​ma. „Ne bi bilo prvi puta. Ili posljed​nji.“ Pogle​dam u mla​di​ća koji me izazvao. Gle​da me po​dignu​tih obrva. Znam što oče​ku​je, što svi oče​ku​ju – da ću te​to​vi​ra​ti nešto sitno, na ruku ili nogu, nešto što se lako skri​va. Ba​cim pogled na zid na ko​jem su svi frakcijski simbo​li. Je​dan od crte​ža mi oso​bi​to zapne za oko, umjetnič​ki izve​de​ni pla​me​no​vi. „Taj“, ka​žem joj po​ka​zu​ju​ći na crtež. „Do​go​vo​re​no“, kaže Tori. „Imaš neko mjesto na umu?“ Imam samo je​dan oži​ljak – sla​bo vid​lji​vu brazdu u ko​lje​nu, to sam do​bio kada sam pao na ploč​ni​ku kao di​je​te. Uvi​jek mi se či​ni​lo glu​po da sva bol kroz koju sam pro​šao nije osta​vi​la vid​lji​vi trag; katkad sam, bez na​či​na da si to do​ka​žem, po​čeo sumnja​ti da sam to uopće pro​ži​vio, da su mi uspo​me​ne jed​nostavno posta​le maglo​vi​te ti​je​kom vre​me​na. Že​lim ima​ti ne​ka​kav pod​sjetnik na to da te rane, iako će za​rasti, neće nesta​ti za​uvi​jek – no​sit ću ih svu​da i uvi​jek, takvi su ožiljci.

To će ova te​to​va​ža pred​stavlja​ti za mene: oži​ljak. Čini se priklad​no da za​bi​lje​ži uspo​me​nu na najgo​ru bol koju imam.

Po​lo​žim si ruku na prsni koš, na re​bra, prisje​ćam se mo​dri​ca koje su tamo bile, kao i stra​ha koji sam osje​ćao, strah za vlasti​ti ži​vot. Moj je otac imao niz lo​ših noći od​mah na​kon što mi je majka umrla. „Si​gu​ran si?“ kaže Tori. „To je možda najbolni​je mjesto od svih.“ „Sjajno“, ka​žem i sjed​nem u sto​li​cu.

Ru​lja Ne​ustra​ši​vih oko nas na​vi​ja i lju​di među so​bom po​či​nju do​da​va​ti još jed​nu pljesku, ova je veća od prethod​ne, bronča​na je, a ne sre​brna. „Izgle​da da ve​če​ras ima​mo ma​zo​hista u sto​li​ci. Divno.“ Tori sjed​ne na sto​li​cu po​red mene i na​vu​če gu​me​ne ru​ka​vi​ce. Sjed​nem uspravno, po​dignem svo​ju ma​ji​cu, a 36

ona uzi​ma pa​muč​nu lopti​cu koju na​mo​či u alko​hol, trlja mi re​bra alko​ho​lom. Namje​ra​va je maknu​ti s moje kože kada se namršti i po​vu​če malo moje kože svo​jim prstom.

Alko​hol za de​zinfekci​ju za​pe​če me na le​đi​ma, tamo gdje mi koža još nije za​ci​je​li​la. Malo se trznem. „Four, kako se ovo do​go​di​lo?“ upi​ta me.

Pogle​dam gore i vi​dim Ama​ra kako zuri u mene, mršti se. „On je ini​ci​ra​ni“, kaže Amar. „Svi su oni sada isje​če​ni i puni masni​ca. Tre​baš ih vi​dje​ti kako še​pa​ju uoko​lo za​jed​no. Ža​losno nešto.“ „Imam ja jed​nu go​le​mu na svom ko​lje​nu“, kaže Zeke. „Nešto najbo​lesni​je –“ Zeke po​či​nje po​di​za​ti no​ga​vi​cu na svo​jim hla​ča​ma kako bi po​ka​zao svo​ju mo​dri​cu dru​gi​ma, a za​tim svi poč​nu po​ka​zi​va​ti svo​je mo​dri​ce, svo​je ožiljke: „Do​bio sam ovo kada su me ba​ci​li na​kon spušta​nja na žici.“ „Eh, ja ov​dje imam ubod​nu ranu od onda kada je tebi po​pusti​la ruka ti​je​kom ba​ca​nja no​že​va, tako da mislim da smo kvit.“ Tori me gle​da ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka, a si​gu​ran sam. da ne prihva​ća Ama​ro​vo objašnje​nje za tra​go​ve na mo​jim le​đi​ma, no ne spo​mi​nje ih više. Umjesto toga, ona uklju​či iglu koja ispu​ni prostor zu​ja​njem, a Amar mi do​ba​cu​je pljosku.

Alko​hol me još uvi​jek peče u grlu kada mi igla do​takne re​bra, a ja se trgnem, no ne​ka​ko mi bol ne sme​ta. Uži​vam u njoj. + + + Slje​de​ćeg dana, kada se pro​bu​dim, sve me boli. Najvi​še gla​va.

O, Bože, moja gla​va.

Eric čuči na rubu ma​dra​ca, od​mah po​red mog, veže ve​zi​ce svo​jih pa​ti​ka. Koža oko prste​no​va u nje​go​vim usti​ma do​ima se crve​nom – za​ci​je​lo se ne​davno po​novno bu​šio. Ni​sam ga pro​matrao.

Pogle​da me. „Izgle​daš usra​no.“ Uspra​vim se u kre​ve​tu, a od tog naglog pokre​ta u gla​vi mi samo još više na​bi​ja. „Na​dam se da to ne​ćeš ko​risti​ti kao ispri​ku kada izgu​biš“, kaže mi ce​re​ći se. „jer i tako bih te po​bi​je​dio.“ On se usta​ne, pro​tegne se, na​pušta spa​va​oni​cu. Ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka držim gla​vu u ru​ka​ma, za​tim se usta​jem kako bih se istu​ši​rao. Mo​ram sta​ja​ti samo po​lo​vi​com ti​je​la ispod tuša zbog tinte koja mi je na re​bri​ma. Ne​ustra​ši​vi su osta​li sa mnom ne​ko​li​ko sati, če​ka​li su da se te​to​va​ža završi, a kada su otišli, sve pljoske bile su prazne. Tori mi je po​ka​za​la pa​lac po​dignut gore kada sam posrću​ći iza​šao iz sa​lo​na za te​to​vi​ra​nja, a Zeke mi je sta​vio ruku pre​ko ra​me​na i re​kao: „Mislim da si sada Ne​ustra​ši​vi.“ Si​noć sam uži​vao u tim ri​je​či​ma. Sada že​lim samo da imam svo​ju sta​ru gla​vu, onu koja je bila usre​do​to​če​na i od​luč​na te u ko​joj nije bilo hrpe ma​lih pod​sta​na​ra s 37

če​ki​ći​ma. Pustim da mi hlad​na voda curi pre​ko gla​ve još ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka, a za​tim provje​rim sat na zidu ku​pa​oni​ce.

Još de​set mi​nu​ta do borbe. Za​kasnit ću. I Eric ima pra​vo – izgu​bit ću.

Stavljam ruku na čelo dok trčim pre​ma sobi za tre​ning, sto​pa​la su mi na​po​la ispa​la iz obu​će. Kada upad​nem kroz vra​ta, vi​dim da ini​ci​ra​ni transfe​ri i neki ini​ci​ra​ni ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma če​ka​ju. Amar se na​la​zi u sre​dištu are​ne, gle​da na sat. Upu​ti mi oštar pogled. „Li​je​po što si nam se priklju​čio“, kaže on. U nje​go​vu pogle​du vi​dim da dru​garstvo od pri​jašnje ve​če​ri ne vri​je​di u sobi za tre​ning. Po​ka​že na moje te​ni​si​ce. „Za​ve​ži svo​je te​ni​si​ce i ne​moj mi više tra​ti​ti vri​je​me.“ S dru​ge stra​ne are​ne, Eric pažlji​vo razgi​ba​va zglo​bo​ve na ša​ka​ma, zuri u mene či​ta​vo vri​je​me. Brzo ve​žem svo​je te​ni​si​ce i za​taknem vrho​ve ve​zi​ca unutra, da se ne bih spo​taknuo na njih.

Kada se su​očim s Eri​com, osje​ćam samo lu​pa​nje vlasti​tog srca, na​bi​ja​nje u svo​joj gla​vi, ža​re​nje na svom boku. Tada se Amar od​mi​če i Eric na​va​li napri​jed, ša​kom me uda​ri pra​vo u če​ljust.

Posrćem, držim se za lice. Sva bol kao da se pretvo​ri​la u jed​no. Sta​vim ruke u gard kako bih blo​ki​rao slje​de​ći uda​rac. U gla​vi mi i da​lje na​bi​ja i vi​dim nje​go​vu nogu kako se pripre​ma na uda​rac. Po​ku​šam brzo iz​bje​ći uda​rac, no nje​go​vo sto​pa​lo me ipak žesto​ko po​go​di u re​bra. Nešto po​put električ​nog šoka pro​đe mi či​ta​vom li​je​vom stra​nom ti​je​la. „Ovo je lakše nego što sam mislio“, kaže Eric.

Obli​je me vru​ći​na od sra​mo​te, a on se aro​gantno ostavlja otvo​re​nim tako da ga po​go​dim ša​kom u trbuh. On me dla​nom kle​pi po uhu od čega mi u gla​vi po​či​nje zvo​ni​ti i izgu​bim ravno​te​žu, prsti​ma do​di​ru​jem tlo kako bih za​držao ravno​te​žu. „Znaš“, Eric mi kaže tiho, „mislim da sam sku​žio tvo​je pra​vo ime.“ Oči su mi mutne od pet ili šest razli​či​tih vrsta boli. Ni​sam znao da bol ima tako mno​go vrsta, kao u sto razli​či​tih oku​sa, ima tu ki​se​li​ne i ža​re​nja i tupe boli i na​bi​ja​nja.

Po​novno me uda​ri, po​ku​ša​va me dohva​ti​ti po licu, no umjesto toga po​go​di me u ključ​nu kost. Tre​se ru​kom i go​vo​ri: „Da im ka​žem? Da sve izve​de​mo na čisto?“ Moje mu je ime među zu​bi​ma, Eaton, oružje koje je mno​go veća pri​jetnja nego nje​go​ve noge, ruke ili šake. U Ni​je​ka​nju kažu, svo​jim ti​him i pri​gu​še​nim gla​so​vi​ma, da je pro​blem mno​gih pri​pad​ni​ka Uče​nih nji​ho​va se​bič​nost, no ja mislim da je to nji​ho​va aro​ganci​ja, po​nos zbog toga što zna​ju ono što dru​gi ne zna​ju. U tom tre​nutku, dok sam preplavljen stra​hom, pre​pozna​jem to kao Eri​co​vu sla​bost. On ne vje​ru​je da ga mogu povri​je​di​ti ono​li​ko ko​li​ko on može povri​je​di​ti mene. Vje​ru​je da sam sve što on pretpostavlja da je​sam, kako se do​ima izva​na, skro​man, i ne​se​bi​čan, i pa​si​van.

Osje​tim kako mi bol nesta​je i pretva​ra se u bi​jes, zgra​bim nje​go​vu ruku kako bih ga za​držao na mjestu te ga uda​ram, uda​ram ga po​novno, i po​novno, i po​novno. Više 38

ni ne vi​dim gdje ga uda​ram, ne osje​tim, ne ču​jem ništa. Pra​zan sam, sâm sam, ništa sam.

Tada na​po​kon ču​jem nje​go​vo urla​nje, vi​dim ga kako se drži za lice obje​ma ru​ka​ma. Krv mu ide pre​ko bra​de, teče mu među zube. Po​ku​ša​va se išču​pa​ti, no držim ga najja​če što mogu, držim ga kao da je u pi​ta​nju ži​vot i smrt. Žesto​ko ga šutnem u bok, on se pre​va​li. Pre​ko nje​go​vih skuplje​nih ruku, pogle​di nam se sretnu.

Oči su mu staklaste i ne​usre​do​to​če​ne. Krv mu je svi​jetla naspram kože. Na​po​kon mi sva​ne da sam ja to uči​nio, da sam to bio ja, i strah mi se vra​ti, no ovog puta drukči​ji strah. Strah od toga tko sam, što možda posta​jem. Šake me bole, iza​đem iz are​ne bez otpusta. + + + Sje​dište Ne​ustra​ši​vih do​bro je mjesto za opo​ra​vak, mrač​no je i puno tajnih i ti​hih mjesta.

Pro​na​đem hod​nik u bli​zi​ni Jame i sjed​nem uza zid, puštam da hlad​no​ća ka​me​na uđe u mene. Gla​vo​bo​lja mi se vra​ti​la, kao i mno​ge dru​ge vrste boli od borbe, no je​dva da to i zamje​ću​jem. Šake su mi umrlja​ne od krvi, Eri​co​ve krvi. Po​ku​ša​vam je trlja​njem uklo​ni​ti, no ne ide, su​ši​la se pre​du​go. Do​bio sam borbu i to zna​či da je moje mjesto u Ne​ustra​ši​vi​ma za sada osi​gu​ra​no – tre​bao bih biti za​do​vo​ljan, a ne upla​šen. Možda čak i sre​tan, što na​po​kon pri​pa​dam neg​dje, to što sam među lju​di​ma koji ne iz​bje​ga​va​ju moj pogled za sto​lom u vri​je​me ruč​ka. No znam da za sva​ku do​bru stvar koja dođe, uvi​jek posto​ji i ci​je​na. Koja je ci​je​na pri​pa​da​nja Ne​ustra​ši​vi​ma? „Hej.“ Pogle​dam gore i vi​dim Sha​unu kako kuca o ka​me​ni zid, kao da su vra​ta.

Na​ce​ri se. „Ovo baš i nije po​bjed​nič​ki ples ka​kav sam oče​ki​va​la.“ „Ja ne ple​šem“, ka​žem. „Da, tre​ba​la sam to pretposta​vi​ti.“ Sjed​ne pre​ko puta mene, leđa su joj naslo​nje​na na suprotni zid. Stavlja ko​lje​na na svo​ja prsa i svo​je ruke oba​vi​je oko njih. Sto​pa​la su nam uda​lje​na samo ne​ko​li​ko centi​me​ta​ra. Ne znam zašto sam pri​mi​je​tio to.

Pa, zapra​vo i znam – ona je dje​vojka.

Ne znam kako razgo​va​ra​ti s dje​vojka​ma. Oso​bi​to ne dje​vojka​ma iz Ne​ustra​ši​vih.

Nešto mi go​vo​ri da čovjek ni​ka​da ne znaš što mo​žeš oče​ki​va​ti od dje​vojke iz Ne​ustra​ši​vih. „Eric je u bolni​ci“, kaže mi sa smi​ješkom na licu. „Misle da si mu slo​mio nos.

De​fi​ni​tivno si mu izbio je​dan zub.“ Pogle​dam do​lje. Izbio sam ne​ko​me zub? „Misliš li da bi meni mo​gao po​mo​ći“, kaže ona gurka​ju​ći moju te​ni​si​cu svo​jim 39

nožnim prsti​ma.

Kao što sam i mislio: dje​vojke Ne​ustra​ši​vih su nepre​dvid​lji​ve. „Po​mo​ći u vezi s čime?“ „Borbom. Ni​sam do​bra u tome. Uvi​jek se osra​mo​tim u are​ni.“ Zavrti gla​vom. „Za dva dana mo​ram se su​oči​ti s ovom dje​vojkom koja se zove Ashley, no tje​ra sve da je zovu Ash2.“ Sha​una za​ko​lu​ta oči​ma. „Znaš sve to, kao pla​me​no​vi Ne​ustra​ši​vih, pe​peo, kako god. Bilo kako bilo, ona je jed​na od najbo​ljih u na​šoj sku​pi​ni i bo​jim se da će me ubi​ti. Mislim, stvarno ono, ubi​ti.“ „Zašto že​liš moju po​moć?“ od​go​vo​rim joj sumnji​ča​vo. „Jer znaš da sam Uko​čen i mi bismo tre​ba​li po​ma​ga​ti lju​di​ma?“ „Što? Ne, na​ravno da ne“, kaže ona. Obrve joj se namršte, zbu​nje​na je. „Že​lim tvo​ju po​moć jer si najbo​lji u svo​joj sku​pi​ni, oči​to.“ Nasmi​jem se. „Ne, ni​sam.“ „Ti i Eric ste je​di​ni bili ne​po​ra​že​ni, a ti si ga upra​vo po​bi​je​dio, tako da – jesi.

Slu​šaj, ako mi ne že​liš po​mo​ći, samo tre​baš –“ „Po​mo​ći ću“, ka​žem. „Samo stvarno ne znam kako.“ „Smislit ćemo nešto“, kaže ona. „Sutra posli​je​pod​ne. Na​đe​mo se u are​ni?“ Kimnem gla​vom. Ona se na​ce​ri, usta​je se i kao da će oti​ći. No na​kon ne​ko​li​ko ko​ra​ka, ona se okre​ne i zasta​ne. „Pre​ki​ni se du​ri​ti, Four“, kaže ona. „Svi su impre​si​oni​ra​ni to​bom. Prihva​ti to.“ Gle​dam nje​zin obris kako skre​će iza ugla na kra​ju hod​ni​ka. Borba me to​li​ko uz​drma​la da ni​ka​da ni​sam mislio o tome što bi do​ista zna​či​lo po​bi​je​di​ti Eri​ca – to zna​či da sam sada prvi u svo​joj kla​si ini​ci​ra​nih. Možda sam oda​brao Ne​ustra​ši​ve kao uto​čište, no nije da samo pre​življa​vam ov​dje, meni ide sjajno.

Zu​rim u Eri​co​vu krv koja mi je na ša​ka​ma i nasmi​jem se. + + + Slje​de​ćeg jutra od​lu​čim se na ri​zik. Sjed​nem sa Ze​ke​om i Sha​unom za do​ru​čak. Sha​una je uglavnom pogrb​lje​na nad svo​jom hra​nom i od​go​va​ra na pi​ta​nja mumlja​njem.

Zeke zi​je​va u svo​ju kavu, no pred​sta​vi mi svo​ju obi​telj: nje​gov mla​đi brat Uri​ah sje​di za jed​nim od dru​gih sto​lo​va s Lynn, Sha​uni​nom mla​đom sestrom. Nje​go​va majka, Hana – Ne​ustra​ši​va najpi​to​mi​jeg izgle​da ko​jeg sam ikad vi​dio – još uvi​jek čeka u redu za do​ru​čak. „Ne​dosta​je li vam ži​vot kod kuće?“ upi​tam ih.

Ne​ustra​ši​vi ima​ju sklo​nosti pre​ma na​mirni​ca​ma iz peć​ni​ce. Uvi​jek su tu ba​rem dvi​je vrste torte za vri​je​me ve​če​re, kao i pla​ni​na ko​la​či​ća na sto​lu na kra​ju reda za do​ru​čak. Kada sam sti​gao tamo, svi oni s fi​nim oku​som već su bili razgrab​lje​ni tako 40

da su mi osta​le samo me​ki​nje. „Ne baš“, kaže on. „Mislim, oni su ov​dje. Ini​ci​ra​ni iz Ne​ustra​ši​vih ne bi tre​ba​li razgo​va​ra​ti s obi​te​lji do Dana posje​ta, no znam da kada bih nešto stvarno zatre​bao, oni bi bili ov​dje.“ Kimnem gla​vom. Po​red nje​ga, Sha​una zatva​ra oči i zaspi za sto​lom, bra​da joj je još uvi​jek na ru​ka​ma. „A tebi?“ kaže on. „Ne​dosta​je li ti kuća?“ Spre​mam se od​go​vo​ri​ti da mi ne ne​dosta​je, no upra​vo u tom tre​nutku Sha​uni​na bra​da sklizne joj s ruku i za​bi​je se li​cem u čo​ko​lad​ni ko​la​čić koji je bio po​red nje.

Zeke se smi​je to​li​ko jako da mu suze kre​nu na oči, a ja si ne mogu po​mo​ći da se malo ne nasmi​jem dok pi​jem sok. + + + Kasni​je tog jutra na​đem se sa Sha​unom u sobi za tre​ning. Kratka kosa po​ve​za​na joj je u rep i ne pada joj u lice, a nje​zi​ne čizme, koje su ina​če odve​za​ne i kla​te se dok hoda, sada su čvrsto za​ve​za​ne. Uda​ra u prazno, radi pa​uzu izme​đu sva​kog udarca da pro​mi​je​ni svoj po​lo​žaj, i ja je na tre​nu​tak pro​matram, ni​sam si​gu​ran kako bih po​čeo.

Tek sam na​učio kako pra​vilno za​da​ti uda​rac, teško da sam kva​li​fi​ci​ran bilo što je na​uči​ti.

No dok je pro​matram, po​či​njem primje​ći​va​ti stva​ri. Kako su joj ko​lje​na su​vi​še kru​ta dok sto​ji, kako ne drži pra​vilno ruku ko​jom šti​ti bra​du, kako uda​ra iz lakta umjesto da uba​ci či​ta​vu te​ži​nu svog ti​je​la u sva​ki uda​rac. Za​tim sta​ne, bri​še svo​je čelo dla​nom. Kada me pri​mi​je​ti, posko​či kao da je do​dirnu​la stru​ju. „Prvo pra​vi​lo kako da ne bu​deš je​ziv“, kaže ona. „Ogla​si se kada si pri​su​tan u sobi ako vi​diš da te dru​ga oso​ba nije pri​mi​je​ti​la.“ „Oprosti“, ka​žem. „Smišljao sam neke savje​te za tebe.“ „Oh.“ Ugri​ze se za unutrašnju stra​nu obra​za. „Ajde, koji su?“ Ka​žem joj što sam pri​mi​je​tio, a za​tim se bo​ri​mo u are​ni. Po​či​nje​mo po​la​ko, fingi​ra​mo sva​ki uda​rac kako se ne bismo me​đu​sob​no povri​je​di​li. Mo​ram joj nepresta​no do​ti​ca​ti la​kat ša​kom kako bih je pod​sje​tio da drži ruku ispred lica, no pola sata kasni​je, kre​će se bo​lje nego pri​je. „Ta dje​vojka s ko​jom se mo​raš bo​ri​ti sutra“, ka​žem joj. „Ja bih je po​go​dio ov​dje, u če​ljust.“ Do​dirnem do​nju stra​nu svo​je vi​li​ce. „Do​bar aperkat tre​bao bi oba​vi​ti stvar. Hajde​mo ih vježba​ti.“ Ona kre​ne i ja sa za​do​voljstvom pri​mi​je​tim da su joj ko​lje​na sa​vi​je​na, a u nje​zi​nu sta​vu sada je gipkost koje pri​je nije bilo. Kre​će​mo se jed​no oko dru​gog neko vri​je​me, a za​tim ona kre​ne ša​kom pre​ma gore. Dok ona to čini, li​je​va ruka spusti joj se iz garda. Blo​ki​ram nje​zin prvi uda​rac, za​tim uda​rim pre​ma rupi koju je osta​vi​la u 41

gardu. U posljed​njem tre​nutku, za​usta​vim svo​ju šaku u zra​ku i pogle​dam je po​dignu​tih obrva. „Znaš, možda bih na​uči​la lekci​ju kad bi me stvarno i uda​rio“, kaže ona namješta​ju​ći se. Koža joj je za​ja​pu​re​na od na​po​ra, znoj joj se pre​si​ja​va na čelu. Oči su joj bistre i usre​do​to​če​ne. Po prvi puta po​mislim da je li​je​pa. Ne na na​čin na koji obič​no mislim – ne na nježni i osjetlji​vi na​čin – već na na​čin koji je jak, spo​so​ban. „Do​ista ra​di​je ne bih“, ka​žem. „Ono što misliš da je ne​kakvo ka​va​lirstvo iz Ni​je​ka​nja je ne​ka​ko uvred​lji​vo, znaš“, kaže ona. „Mogu se bri​nu​ti za sebe. Mogu pod​ni​je​ti malo boli.“ „Nije to u pi​ta​nju“, ka​žem. „To nije zato što si dje​vojka. Samo... Stvarno ne vo​lim na​si​lje bez ikakvog razlo​ga.“ „To je neka Uko​če​na fi​lo​zo​fi​ja, ha?“ kaže ona. „Ne baš. Uko​če​ni ne vole na​si​lje i toč​ka. Sta​vi Uko​če​nog u Ne​ustra​ši​ve i oni će samo do​pusti​ti da ih puno mla​te“, ka​žem joj i do​pustim si mali smi​je​šak. Ni​sam na​učio na sleng Ne​ustra​ši​vih, no do​bar je osje​ćaj prisvo​ji​ti ga, opusti​ti se i go​vo​ri​ti kao oni. „To mi jed​nostavno ne dje​lu​je kao igra, to je sve.“ To je prvi put da sam to po​di​je​lio s dru​gom oso​bom. Znam zbog čega mi se to ne do​ima kao igra – jer je to​li​ko dugo vre​me​na to bila moja stvarnost, ono s čime sam se bu​dio i ono s čime bih le​gao u kre​vet. Ov​dje sam se na​učio bra​ni​ti, na​učio sam biti jači, no jed​na stvar koju ni​sam na​učio, jed​na stvar koju sebi neću do​pusti​ti na​uči​ti jest uži​va​ti u na​no​še​nju boli dru​goj oso​bi. Ako ću posta​ti Ne​ustra​ši​vi, uči​nit ću to na svoj na​čin, čak i ako to zna​či da će dio mene uvi​jek biti Uko​čen. „U redu“, kaže ona. „Hajde​mo po​novno.“ Spa​ri​ra​mo sve dok ne savla​da aperkat i sve dok za​ma​lo ne pro​pusti​mo ve​če​ru.

Na od​lasku mi ona zahva​li i le​žerno me zagrli. To je samo brzi zagrljaj, no ona se nasmi​je na to kako se odjed​nom uko​čim. „Kako biti Ne​ustra​ši​vi: te​čaj za po​četni​ke“, kaže ona. „Prva lekci​ja – ov​dje je OK zagrli​ti pri​ja​te​lje.“ „Mi smo pri​ja​te​lji?“ ka​žem joj na​po​la u šali, a na​po​la ozbi​ljan. + + + „Oh, daj šuti“, kaže ona i otrči niz hod​nik pre​ma spa​va​oni​ci.

Slje​de​ćeg jutra sa svim ini​ci​ra​nim transfe​ri​ma sli​je​dim Ama​ra koji nas vodi mimo sobe za tre​ningu mrač​ni hod​nik na kra​ju ko​jeg se na​la​ze teška vra​ta. Kaže nam da sjed​ne​mo uza zid, a za​tim od​la​zi kroz vra​ta bez ri​je​či. Pogle​dam na sat. Sha​uni​na borba bit će usko​ro – ini​ci​ra​ni​ma koji su ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma tre​ba du​lje da pro​đu prvu fazu ini​ci​ja​ci​je nego nama jer ih je više.

Eric sje​di najda​lje od mene što može, a meni je zbog toga jako dra​go. One noći 42

na​kon što smo se bo​ri​li, palo mi je na pa​met da bi mo​gao reći svi​ma da sam sin Marcu​sa Eato​na, samo da mi na​pa​kosti što sam ga po​bi​je​dio, no nije to uči​nio. Pi​tam se čeka li možda samo pra​vu pri​li​ku da to uči​ni ili se možda suz​drža​va iz ne​kog dru​gog razlo​ga. Što god da je u pi​ta​nju, vje​ro​jatno je bo​lje da ga se klo​nim ko​li​ko god je mo​gu​će. „Što misliš, što je tamo unutra?“ Mia, koja je transfer iz Do​bro​hotnih, nervozno me upi​ta.

Nitko ne od​go​va​ra. Iz ne​kog razlo​ga ja ne osje​ćam nervo​zu. Nema ništa iza tih vra​ta što bi me moglo ozli​je​di​ti. Kada Amar po​novno otvo​ri vra​ta i pro​zo​ve moje ime pri​je svih, na licu ne​mam izraz oča​ja kao moji ko​le​ge ini​ci​ra​ni. Samo ga sli​je​dim unutra.

Soba je zamra​če​na i dje​lu​je prlja​vo i po​ha​ba​no, a u njoj se na​la​ze samo sto​li​ca i ra​ču​na​lo. Sto​li​ca je nagnu​ta pre​ma natrag, na​lik onoj u ko​joj sam sje​dio na testu pri​je izbo​ra. Ra​ču​nalni ekran blještav je i na nje​mu je ispi​san program koji se sasto​ji od tamnog teksta na bi​je​loj pod​lo​zi. Kada sam bio mla​đi, vo​lonti​rao sam u ško​li u ra​ču​nalnim la​bo​ra​to​ri​ji​ma, ra​dio sam na održa​va​nju ra​ču​na​la, a po​ne​kad sam ih čak i popravljao u slu​ča​ju kva​ra. Ra​dio sam pod nad​zo​rom žene iz Uče​nih po ime​nu Kathe​ri​ne koja me na​uči​la i mno​go više nego što je mo​ra​la, bila je sretna što je mogla po​di​je​li​ti svo​je zna​nje s ne​kim tko je imao strplje​nja slu​ša​ti. Zbog toga sada otpri​li​ke znam ka​kav je to program i što radi, no ni​ka​da ne bih mo​gao ra​di​ti u tome. „Si​mu​la​ci​ja?“ upi​tam. „Što ma​nje znaš, to bo​lje“, kaže on. „Sjed​ni.“ Sjed​nem, nasla​njam se u sto​li​ci i namještam ruke na naslo​ne. Amar pripre​ma injekci​ju, pro​matra je pod svjetlom kako bi se uvje​rio da je sve na mjestu. Za​bo​de mi iglu u vrat bez upo​zo​re​nja i pri​tisne injekci​ju. Trznem se. „Da vi​di​mo koji se od tvo​ja če​ti​ri stra​ha po​javlju​je prvi“, kaže on. „Znaš, već su mi po​ma​lo do​sa​di​li, mo​gao bi mi po​ka​za​ti nešto novo.“ „Potru​dit ću se“, ka​žem.

Si​mu​la​ci​ja me pro​gu​ta. + + + Sje​dim na tvrdoj drve​noj klu​pi, za ku​hinjskim sto​lom u kući Ni​je​ka​nja, ispred mene je pra​zan ta​njur. Svi pro​zo​ri prekri​ve​ni su zavje​sa​ma tako da je​di​no svjetlo do​la​zi od ža​ru​lji​ce koja visi iznad sto​la i koja uoko​lo baca na​rančasti sjaj. Zu​rim u tamnu tka​ni​nu koja mi prekri​va ko​lje​no. Zašto no​sim crnu odje​ću umjesto sive?

Kada po​dignem gla​vu, on – Marcus – je s dra​ge stra​ne sto​la. Na tre​nu​tak, čini se potpu​no isto kao čovjek ko​jeg sam ne tako davno gle​dao s dra​ge stra​ne dvo​ra​ne za vri​je​me Ce​re​mo​ni​je izbo​ra, oči su mu tamnopla​ve po​put mo​jih, usta su mu namrgo​43

đe​na.

No​sim crnu boju jer sam sada Ne​ustra​ši​vi, pod​sje​tim se. Zašto sam onda, u kući Ni​je​ka​nja, sje​dim za istim sto​lom kao i moj otac?

Vi​dim obris ža​ru​lje kako se pre​si​ja​va u mom praznom ta​nju​ru. Ovo je si​gurno si​mu​la​ci​ja, po​mislim.

Tada svjetlo iznad nas zatre​pe​ri i on se pretvo​ri u čovje​ka ko​jeg uvi​jek vi​dim u svom kra​jo​li​ku stra​ha, u izo​pa​če​no ču​do​vište s ru​pa​ma umjesto oči​ju i ši​ro​kim, praznim usti​ma. Nasrne na mene s dru​ge stra​ne sto​la s obje ruke pre​ma napri​jed, umjesto nokti​ju na prsti​ma ima britve.

Za​mahne britva​ma na mene, a ja posrnem unatrag, pa​dam s klu​pe. Po​ku​ša​vam povra​ti​ti ravno​te​žu, za​tim trčim u dnevnu sobu. Tamo je još je​dan Marcus, izla​zi iz zida, ide pre​ma meni. Tra​žim ulazna vra​ta, no netko ih je za​zi​dao ope​kom i zatvo​rio me u klopku.

Teško di​šu​ći potrčim niz stu​be. Na vrhu se spo​taknem i ispru​žim na drve​nom podu u hod​ni​ku. Je​dan Marcus otvo​ri vra​ta orma​ra s unutrašnje stra​ne; dru​gi izla​zi iz spa​va​će sobe mo​jih ro​di​te​lja; još je​dan izla​zi iz ku​pa​oni​ce, taj puzi po podu. Sku​pim se uz zid. Kuća je u mra​ku. Nema pro​zo​ra.

Ovo mjesto puno je nje​ga.

Odjed​nom je je​dan od Marcu​sa toč​no ispred mene, pri​tišće me uza zid obje​ma ru​ka​ma, hva​ta me za grlo. Dru​gi mi se pri​bli​žio i noktom pre​la​zi po mo​joj ruci, što pro​izvo​di oštru bol od koje mi se po​ja​ve suze u oči​ma.

Pa​ra​li​zi​ran sam, pa​ni​ča​rim.

Pro​gu​tam zrak. Ne mogu vrišta​ti. Osje​tim bol i svo​je srce kako lupa i šutnem ga no​gom što jače mogu, no po​go​dim samo zrak. Marcus, koji ima svo​je ruke oko mog vra​ta, na​bi​je me na zid tako da mi samo nožni prsti do​di​ru​ju pod. Udo​vi su mi mli​ta​vi, kao udo​vi krpe​ne lutke. Ne mogu se po​maknu​ti.

Ovo mjesto, ovo mjesto puno je nje​ga. To nije stvarno, shva​tim. To je si​mu​la​ci​ja.

Isto kao i kra​jo​lik stra​ha.

Sada se po​ja​vi​lo još Marcu​sa, če​ka​ju ispod mene s ispru​že​nim ru​ka​ma, zu​rim u more oštri​ca. Nji​ho​vi prsti hva​ta​ju mi noge, režu me, a ja osje​tim vru​ći trag na svom vra​tu dok Marcus koji me šče​pao za vrat stišće još jače.

Si​mu​la​ci​ja, pod​sje​tim se. Po​ku​ša​vam oži​vi​ti sva​ki svoj ud. Za​mišljam svo​ju krv kao da ju je za​pa​li​la vatra, za​mišljam kako juri kroz mene. Ru​kom pi​pam po zidu, tra​žim oružje, je​dan od Marcu​sa po​segne gore, nje​go​vi prsti upe​re​ni su pre​ma mo​jim oči​ma. Vrištim i oti​mam se dok mi oštri​ce pre​la​ze po kapci​ma.

Moje ruke ne nađu oružje već kva​ku od vra​ta. Ja je žesto​ko po​tegnem i natraške pad​nem u još je​dan ormar. Marcu​si me puste. U orma​ru se na​la​zi pro​zor, do​voljno ve​lik ta​man za moje ti​je​lo. Dok pri​ka​ze idu za mnom u tamu, ra​me​nom uda​rim o staklo i ono prsne. Svjež zrak ispu​ni mi plu​ća.

Uspravno sje​dim u sto​li​ci, ispre​ki​da​no dahćem.

44

Ru​ka​ma pre​la​zim po grlu, ra​me​ni​ma, no​ga​ma, provje​ra​vam rane koje nisu tamo.

Još uvi​jek osje​tim posje​ko​ti​ne i izlje​ve krvi iz svo​jih vena, no koža mi je ci​je​la, ne​ošte​će​na.

Moje se di​sa​nje uspo​ra​va, a s njim uspo​ra​va​ju i moje misli. Amar sje​di za ra​ču​na​lom, spo​jen na si​mu​la​ci​ju, zuri u mene. „Što je?“ ka​žem mu je​dva do​la​ze​ći do daha. „Bio si unutra pet mi​nu​ta“, kaže Amar. „Je li to dugo?“ „Nije.“ Gle​da me namršte​no. „Ne, to uopće nije dugo. To je zapra​vo sjajno vri​je​me.“ Usta​jem se i držim gla​vu u ru​ka​ma. Možda ni​sam pa​ni​ča​rio tako dugo ti​je​kom si​mu​la​ci​je, no ču​do​višna sli​ka moga oca kako mi po​ku​ša​va isko​pa​ti oči, nepresta​no mi se po​javlju​je u gla​vi, srce mi zbog toga ne presta​je lu​pa​ti. „Dje​lu​je li se​rum još uvi​jek?“ pi​tam kroz stisnu​te zube. „Zbog toga još uvi​jek pa​ni​ča​rim?“ „Ne, tre​bao je presta​ti dje​lo​va​ti kada si iza​šao iz si​mu​la​ci​je“, kaže on. „Zašto?“ Tre​sem ru​ka​ma, u dla​no​vi​ma osje​tim pec​ka​nje, kao da će otupje​ti. Zavrtim gla​vom. To nije bilo stvarno, go​vo​rim si. Pusti to. „Katka​da si​mu​la​ci​ja uzro​ku​je pa​ni​ku koja se neko vri​je​me za​drža​va, ovi​si o tome što vi​diš u njoj“, kaže Amar. „Daj da te otpra​tim natrag do spa​va​oni​ce.“ „Ne.“ Zavrtim gla​vom. „Bit ću do​bro.“ Oštro me pogle​da. „To nije bilo pi​ta​nje“, kaže on. Usta​ne se i otvo​ri vra​ta iza sto​li​ce. Sli​je​dim ga niz kratki i mrač​ni hod​nik, natrag pre​ma hod​ni​ci​ma od ka​me​na koji vode u spa​va​oni​cu transfe​ra. Ov​dje je zrak hla​dan i vla​žan, od pod​zemlja. Ču​jem jeku na​ših ko​ra​ka, ču​jem i svo​je di​sa​nje, ali ništa više.

Mislim da vi​dim nešto – kre​ta​nje – s moje li​je​ve stra​ne, trgnem se zbog toga i poč​nem se povla​či​ti pre​ma zidu. Amar me za​usta​vi, stavlja ruke na moja ra​me​na tako da mu mo​ram pogle​da​ti u lice. „Hej“, kaže mi. „Sa​be​ri se, Four.“ Kimnem, vru​ći​na mi na​di​re u lice. Osje​tim sram du​bo​ko u svo​joj unutrašnjosti.

Ja bih tre​bao biti Ne​ustra​ši​vih. Ne bih se tre​bao bo​ja​ti ču​do​višnog Marcu​sa iz mra​ka.

Naslo​nim se na ka​me​ni zid i du​bo​ko udahnem. „Mogu li te nešto pi​ta​ti?“ kaže Amar. U grču sam jer mislim da će me pi​ta​ti o ocu, ali nije tako. „Kako si se izvu​kao iz tog hod​ni​ka?“ „Otvo​rio sam vra​ta“, ka​žem. „Vra​ta su bila iza tebe či​ta​vo vri​je​me? Posto​je li ne​kakva takva vra​ta u tvo​joj sta​roj kući?“ Zavrtim gla​vom.

45

Ama​ro​vo lice, koje je ina​če pri​jazno, sada je ozbiljno. „Zna​či, stvo​rio si ta vra​ta ni​otku​da?“ „Da“, ka​žem. „Sve su si​mu​la​ci​je u gla​vi. Tako sam u gla​vi napra​vio vra​ta kroz koja bih mo​gao iza​ći. Sve što sam mo​rao napra​vi​ti je usre​do​to​či​ti se.“ „Čud​no“, kaže on. „Što je čud​no? Zašto?“ „Ve​ći​na ini​ci​ra​nih ne može napra​vi​ti da se u tim si​mu​la​ci​ja​ma do​go​di nešto ne​mo​gu​će jer za razli​ku od kra​jo​li​ka stra​ha, oni ne pre​pozna​ju da su unu​tar si​mu​la​ci​je“, kaže on. „I zbog toga, ne izla​ze iz si​mu​la​ci​je tako brzo.“ „Osje​tim pulsi​ra​nje u grlu. Ni​sam mislio da bi te si​mu​la​ci​je tre​ba​le biti razli​či​te od kra​jo​li​ka stra​ha – mislio sam da su svi svjesni si​mu​la​ci​je dok su u njoj. No su​de​ći po ono​me što Amar go​vo​ri, ovo bi tre​ba​lo biti slič​ni​je ispi​tu pri​je Izbo​ra, a moj otac me upo​zo​ra​vao na moju svjesnost ti​je​kom si​mu​la​ci​je, tre​ni​rao me da je skri​vam, još se uvi​jek sje​ćam kako je ozbi​ljan bio pri tome, kako mu je glas bio na​pet i kako me znao zgra​bi​ti za ruku malo pre​čvrsto.

U to vri​je​me, mislio sam da ni​ka​da ne bi tako go​vo​rio, osim ako nije bio za​bri​nut zbog mene. Za​bri​nut za moju si​gurnost.

Je li samo bio pa​ra​no​ičan ili posto​ji nešto opasno u tome da je čovjek svjestan ti​je​kom si​mu​la​ci​ja? „Ja sam bio po​put tebe“, Amar mi tiho go​vo​ri. „Mo​gao sam pro​mi​je​ni​ti si​mu​la​ci​je. Mislio sam da sam ja je​di​ni.“ Že​lim mu reći da to za​drži za sebe, da šti​ti svo​je tajne. No Ne​ustra​ši​vi ne drže do tajni kao u Ni​je​ka​nju, sa svo​jim kru​tim osmi​je​si​ma i identič​nim ured​nim ku​ća​ma.

Amar mi upu​ti ču​dan pogled – kao da nešto oče​ku​je od mene. Pro​meško​ljim se, ne​ugod​no mi je. „To vje​ro​jatno nije nešto čim bi se tre​bao hva​li​ti“, kaže Amar. „Ne​ustra​ši​vi​ma je bi​tan konformi​tet, kao i sva​koj dru​goj frakci​ji. Samo što to ov​dje nije to​li​ko oči​to.“ Kimnem. „Vje​ro​jatno se to više neće po​no​vi​ti“, ka​žem. „Ni​sam to mo​gao ti​je​kom svog testa pri​je Izbo​ra. Slje​de​ći put vje​ro​jatno ću biti normalni​ji.“ „Aha.“ Ne dje​lu​je uvje​re​no. „Pa, slje​de​ći put samo ne​moj či​ni​ti ništa ne​mo​gu​će, može? Samo se su​oči sa svo​jim stra​ho​vi​ma na lo​gi​čan na​čin, na na​čin koji bi ti uvi​jek imao smisla, bez ob​zi​ra bio svjestan ili ne.“ „U redu“, ka​žem. „Sada si do​bro, zar ne? Mo​žeš se sam vra​ti​ti do spa​va​oni​ca?“ Že​lim mu reći da sam se i pri​je mo​gao vra​ti​ti do spa​va​oni​ce sam; ni​sam ga tre​bao da me pra​ti do tamo. No ja samo po​novno kimnem. Po​tapša me po ra​me​nu i vra​ti se u sobu za si​mu​la​ci​je.

Mislim da me otac ne bi upo​zo​rio na skri​va​nje či​nje​ni​ce da sam bu​dan ti​je​kom si​mu​la​ci​je samo zbog frakcijskih normi. Grdio me što sam ga u Ni​je​ka​nju stalno sra​46

mo​tio, no ni​ka​da mi nije šaptao upo​zo​re​nja ili upo​zo​ra​vao kako da iz​bjegnem neku pogrešku. Ni​ka​da nije tako zu​rio u mene sve dok ni​sam obe​ćao da ću uči​ni​ti kako on kaže. Čud​no se osje​ćam sada kada shva​ćam da me po​ku​ša​vao zašti​ti​ti. Kao da nije onakvo ču​do​vište kakvim ga za​mišljam, ono ču​do​vište koje vi​dim u svo​jim najgo​rim noć​nim mo​ra​ma.

Kada kre​nem pre​ma spa​va​oni​ca​ma, ču​jem nešto na kra​ju hod​ni​ka iz ko​jeg smo upra​vo izašli – nešto što na​li​ku​je na tihe ko​ra​ke koji se uda​lja​va​ju u suprotnom smje​ru. + + + Sha​una dotrči do mene u kanti​ni za vri​je​me ve​če​re i žesto​ko me uda​ri u ruku. Na licu joj je osmi​jeh od uha do uha. Desno oko joj je malo na​te​če​no – kasni​je će ima​ti mo​dri​cu. „Po​bi​je​di​la sam!“ kaže. „Uči​ni​la sam ono što si mi re​kao – uda​ri​la sam je u če​ljust ti​je​kom prvih šezde​set se​kundi i to ju je potpu​no zbu​ni​lo. Ipak me po​go​di​la u oko jer sam spusti​la gard, no na​kon toga sam je do​bro izmla​ti​la. Raskrva​ri​la sam joj nos. Bilo je za​kon.“ Na​ce​rim se. Ču​dim se ko​li​ko mno​go za​do​voljstva može do​ni​je​ti to kada ne​ko​ga ne​če​mu na​učiš, a onda ču​ješ da je to do​ista bilo i dje​lotvorno. „Bra​vo“, ka​žem. „Ne bih to mogla bez tvo​je po​mo​ći“, kaže ona. Osmi​jeh joj se pro​mi​je​ni, ubla​ži, ma​nje je vra​go​last, sada je ne​ka​ko iskre​ni​ji. Sto​ji na vrho​vi​ma prsti​ju i po​lju​bi me u obraz.

Zu​rim u nju dok se od​mi​če. Ona se smi​je i odvla​či me pre​ma sto​lu gdje sje​de Zeke i još neki ini​ci​ra​ni ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma. Shva​tim da moj pro​blem nije u tome što sam Uko​čen, već u tome što ne pozna​jem što te geste lju​baznosti zna​če Ne​ustra​ši​vi​ma. Sha​una je li​je​pa i du​ho​vi​ta i u Ni​je​ka​nju bih išao ve​če​ra​ti s nje​zi​nom obi​te​lji, ako bih bio za​inte​re​si​ran za nju, saznao bih na ko​jem vo​lonterskom pro​jektu radi i uba​cio se u to. U Ne​ustra​ši​vi​ma, ne​mam pojma kako bih to napra​vio, niti znam svi​đa li mi se ona do​ista na taj na​čin.

Od​lu​čim da si neću do​pusti​ti da me to ome​te, ba​rem ne sada. Uzi​mam ta​njur s hra​nom i sjed​nem kako bih ga po​jeo, slu​šam kako dru​gi razgo​va​ra​ju i smi​ju se za​jed​no. Svi česti​ta​ju Sha​uni na nje​zi​noj po​bje​di i po​ka​zu​ju na dje​vojku koju je po​bi​je​di​la, vi​dim tu dje​vojku kako sje​di za jed​nim od dru​gih sto​lo​va, lice joj je još uvi​jek na​te​če​no. Na kra​ju obro​ka, dok pro​ba​dam ko​mad čo​ko​lad​ne torte vi​li​com, ne​ko​li​ko pri​pad​ni​ca Uče​nih uđu u prosto​ri​ju.

Potreb​no je dosta toga da bi se Ne​ustra​ši​vi uti​ša​li. Čak ni izne​nad​no po​javlji​va​47

nje Uče​nih nije do​voljno – i da​lje je posvu​da ža​mor, po​put zvu​ka ko​ra​ka u da​lji​ni.

Razgo​vo​ri se nasta​ve jer te pri​pad​ni​ce Uče​nih sjed​nu za stol s Maxom i ništa se dru​go ne do​go​di. Ja ne su​dje​lu​jem. Samo pro​ba​dam tortu vi​ljuškom i pro​matram.

Max se usta​ne i pri​la​zi Ama​ru. Vode na​pet razgo​vor izme​đu sto​lo​va, a za​tim kre​nu ho​da​ti u mom smje​ru. Pre​ma meni.

Amar me do​zi​va ru​kom. Ostavljam svoj sko​ro pa prazni pla​danj na sto​lu. „Ti i ja smo pozva​ni na eva​lu​aci​ju“, kaže Amar. Nje​go​va usta, koja su vječ​no razvu​če​na u smi​je​šak, sada su potpu​no ravna, nje​gov ina​če ži​va​han glas sada je mo​no​ton. „Eva​lu​aci​ju?“ ka​žem.

Max mi se nasmi​je​ši, bla​go. „Tvo​ji re​zulta​ti si​mu​la​ci​je stra​ha bili su malo ab​normalni. Naši Uče​ni pri​ja​te​lji iza nas –“ Pogle​dam pre​ko nje​go​va ra​me​na u žene iz Uče​nih. Izne​na​dim se kada vi​dim da je jed​na od njih Je​ani​ne Matthews, zastupni​ca Uče​nih. Na sebi ima pla​vu odo​ru, a na lancu koji joj je oko vra​ta kao privje​sak vise na​oča​le, simbol tašti​ne Uče​nih, dotje​ran do takvog ekstre​ma da je ne​lo​gi​čan. Max nasta​vi: „Oni će pro​matra​ti još jed​nu si​mu​la​ci​ju kako bi se uvje​ri​li da ab​norma​lan re​zultat nije bio re​zultat pogreške u si​mu​la​cijskom progra​mu. Amar će vas sada sve odvesti u sobu za si​mu​la​ci​ju stra​ha.“ Osje​tim kako se prsti moga oca po​novno ovi​ja​ju oko moje pod​lakti​ce, ču​jem nje​gov pisku​ta​vi glas, upo​zo​ra​va me da ne či​nim ništa čud​no ti​je​kom testa pri​je izbo​ra frakci​je. Osje​tim svrbež i pec​ka​nje u dla​no​vi​ma, što je znak da ću po​če​ti pa​ni​ča​ri​ti.

Ne smi​jem go​vo​ri​ti, sto​ga samo pogle​dam u Maxa, za​tim u Ama​ra, a po​tom kimnem gla​vom. Ne znam što to zna​či ako je čovjek bu​dan ti​je​kom si​mu​la​ci​je, no znam da ne može biti do​bro. Znam da Je​ani​ne Matthews ni​ka​da ne bi došla ova​mo samo kako bi pro​matra​la moju si​mu​la​ci​ju osim ako nešto ozbiljno nije va​lja​lo sa mnom.

Ho​da​mo do sobe za si​mu​la​ci​ju stra​ha bez ri​je​či, Je​ani​ne i nje​zi​na po​moć​ni​ca – pretpostavljam da joj je to po​moć​ni​ca – tiho go​vo​re iza nas. Amar otva​ra vra​ta i pusti nas da uđe​mo. „Do​ni​jet ću još opre​me da i vi mo​že​te pro​matra​ti“, kaže Amar. „Od​mah se vra​ćam.“ Je​ani​ne ko​ra​ča po sobi sa za​mišlje​nim izra​zom lica. Opre​zan sam kada je ona u bli​zi​ni, kao i svi pri​pad​ni​ci Ni​je​ka​nja, jer nas uče da ne vje​ru​je​mo tašti​ni i pohle​pi Uče​nih. Do​du​še, dok je pro​matram, po​mislim da to što su nas uči​li možda i nije ispravno. Uče​na koja me na​uči​la kako rasta​vi​ti ra​ču​na​lo kada sam vo​lonti​rao u ra​ču​nalnom la​bo​su u ško​li nije bila pohlepna ili tašta; možda ni Je​ani​ne Matthews nije takva. „Bio si re​gistri​ran u susta​vu kao ‘Four’“, Je​ani​ne kaže na​kon ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka.

Presta​ne ko​ra​ča​ti, prekri​ži ruke ispred sebe. „To mi je zbu​nju​ju​će. Zašto se ov​dje ne pred​stavljaš kao ‘To​bi​as’?“ Ona već zna tko sam. Da, na​ravno da zna. Ona zna sve, zar ne? Osje​ćam kao da 48

me vlasti​ta utro​ba proždi​re iznutra. Ona zna moje ime, ona pozna​je mog oca, i ako je vi​dje​la jed​nu od mo​jih si​mu​la​ci​ja stra​ha, ona zna i neke od mo​jih najmrač​ni​jih tajni.

Nje​zi​ne bistre, go​to​vo vo​de​naste oči do​dirnu moje i ja skre​nem pogled. „Že​lio sam novi po​če​tak“, ka​žem.

Ona kimne. „Mogu to ra​zumje​ti. Oso​bi​to na​kon što si pro​šao sve to.“ Ona zvu​či go​to​vo... bla​go. Na​kostri​je​šim se zbog nje​zi​na tona, zu​rim joj di​rektno u lice. „Do​bro sam“, hlad​no ka​žem. „Na​ravno da jesi.“ Malo se nasmi​je.

Amar u sobu uvo​zi ko​li​ca. Na ko​li​ci​ma se na​la​zi još žica, elektro​da, ra​ču​nalnih di​je​lo​va. Znam što tre​bam ra​di​ti; sjed​nem u nagnu​tu sto​li​cu i sta​vim ruke na naslo​ne dok se dru​gi pri​kopča​va​ju u si​mu​la​ci​ju kako bi pro​matra​li. Amar mi se pri​bli​ži s iglom, a ja mi​ru​jem dok osje​tim bol u vra​tu.

Zatva​ram oči, svi​jet se po​novno uga​si. + + + Kada otvo​rim oči, sto​jim na kro​vu stra​ho​vi​to vi​so​ke zgra​de, od​mah na rubu. Ispod mene na​la​zi se tvrdi ploč​nik, sve su uli​ce prazne, nema ni​ko​ga tko bi mi po​mo​gao da si​đem. Vje​tar me šiba sa svih stra​na, trgnem se natrag, pad​nem na be​tonski krov prekri​ven šljunkom.

Ne svi​đa mi se što sam tu, što vi​dim prazno nebo oko sebe, pod​sje​ća me da sam na najvi​šoj toč​ki u gra​du. Sje​tim se da Je​ani​ne Matthews pro​matra; ba​cim se na je​di​na vra​ta koja vode s kro​va pre​ma unutra, po​ku​ša​vam ih otvo​ri​ti dok u gla​vi smišljam plan. Ina​če bih se pri su​oča​va​nju s ovim stra​hom jed​nostavno ba​cio sa zgra​de, sko​čio bih, svjestan da je to samo si​mu​la​ci​ja i da mi se ništa neće do​go​di​ti. No netko dru​gi to ni​ka​da ne bi uči​nio u toj si​mu​la​ci​ji; oni bi pro​našli si​gu​ran put do​lje.

Pro​ci​je​nim svo​je opci​je. Mogu po​ku​ša​ti otvo​ri​ti ova vra​ta, no u bli​zi​ni nema ni​kakvih ala​ta ko​ji​ma bih si mo​gao po​mo​ći, samo be​tonski krov prekri​ven šljunkom i nebo. Ne mogu si stvo​ri​ti alat jer je to vje​ro​jatno ma​ni​pu​la​ci​ja si​mu​la​ci​je, upra​vo ono što Je​ani​ne Matthews tra​ži. Uzmem za​let, žesto​ko uda​rim no​gom po vra​ti​ma, no vra​ta se ne po​maknu.

Srce mi lupa u grlu, po​novno ho​dam do ruba. Umjesto da gle​dam do​lje, pre​ma mi​ni​ja​turnim ploč​ni​ci​ma, gle​dam samu zgra​du. Ispod mene su pro​zo​ri s ru​bo​vi​ma, sto​ti​ne njih. Naj​brži put do​lje, put Ne​ustra​ši​vih, bio bi spusti​ti se niz samu zgra​du.

Ru​ka​ma se uhva​tim za lice. Znam da ovo nije stvarno, no osje​ćaj je stva​ran, vje​tar mi zviždi u uši​ma, bri​tak i hla​dan, be​ton je grub na do​dir prsti​ma, pod no​ga​ma ta​ko​đer. Stavljam jed​nu nogu pre​ko ruba, drhtu​rim, okre​nem se kako bih gle​dao pre​ma zgra​di dok se spuštam, jed​nu nogu po jed​nu, sve dok potpu​no ne vi​sim s ruba drže​ći se samo vrho​vi​ma prsti​ju.

49

Pa​ni​ka klju​ča u meni, vrištim kroz zube. O, Bože. Mrzim vi​si​ne – mrzim ih.

Trepta​njem po​ku​ša​vam maknu​ti suze iz oči​ju, vje​tar je kriv za to, nožnim prsti​ma po​ku​ša​vam na​pi​pa​ti pro​zorsku dasku ispod sebe. Kada je na​đem, jed​nom ru​kom po​segnem do​lje kako bih uhva​tio gornji dio pro​zo​ra, tako održa​vam i ravno​te​žu dok se vrho​vi​ma prsti​ju spuštam na pro​zorsku dasku koja je ispod.

Ti​je​lo mi se na​gi​nje unatrag, iznad praznog prosto​ra, po​novno vrištim, škrgu​ćem zu​bi​ma tako jako da škri​pe.

To mo​ram uči​ni​ti po​novno. I po​novno. I po​novno.

Sa​vi​jam se, držim se za vrh pro​zo​ra jed​nom ru​kom, a za do​nji dio dru​gom. Kada osje​tim da sam se do​bro uhva​tio i učvrstio, spuštam sto​pa​la, slu​šam ih kako do​ti​ču ka​men, po​novno vi​sim.

Ovog puta pri do​če​ki​va​nju na ka​me​nu pro​zorsku dasku ipak se ne pri​drža​vam do​voljno čvrsto. Izgu​bim ravno​te​žu na pro​zorskoj dasci i nagnem se natrag. Oti​mam se, gre​bem po be​to​nu zgra​de vrho​vi​ma prsti​ju, no pre​kasno je; pa​dam, vri​sak se pro​bi​je iz mene, para mi grlo dok izla​zi. Mo​gao bih ispod sebe stvo​ri​ti mre​žu; mo​gao bih stvo​ri​ti uže ni​otku​da kako bih se spa​sio – ne, ne bih tre​bao stvo​ri​ti ništa od toga jer će tada zna​ti za što sam spo​so​ban.

Pustim se da pad​nem. Pustim se u smrt.

Pro​bu​dim se u boli – koju je stvo​rio moj um – sva​ki me dio ti​je​la peče, vrištim, oči su mi za​maglje​ne od suza i stra​ha. Nagnem se napri​jed, dahćem. Ti​je​lo mi se tre​se; sra​mim se što se ova​ko po​na​šam dok me gle​da​ju, no znam da je to do​bro. Po​ka​zat će im da ni​sam po​se​ban – da sam samo još je​dan nesmotre​ni Ne​ustra​ši​vi koji je mislio da se može tako spusti​ti po zgra​di, a ipak ne može. „Za​nimlji​vo“, kaže Je​ani​ne, a ja je je​dva ču​jem zbog vlasti​tog hropta​nja. „Ni​ka​da se ne umo​rim od pro​matra​nja uma lju​di – sva​ki de​talj go​vo​ri tako puno.“ Usta​jem se sa sto​li​ce – noge mi još uvi​jek drhte – uspravljam se. „Bio si do​bar“, kaže Amar. „Možda tre​ba​mo malo po​ra​di​ti na vješti​na​ma pe​nja​nja, ali ipak si se brzo izvu​kao iz si​mu​la​ci​je, baš kao i prošli puta.“ Nasmi​je​ši mi se. Za​ci​je​lo mi je uspje​lo od​glu​mi​ti da sam norma​lan jer više ne izgle​da za​bri​nu​to.

Kimnem. „Čini se da je tvoj ab​normalni re​zultat na testu bio re​zultat programske pogreške.

Mo​rat ćemo istra​ži​ti si​mu​la​cijski program kako bismo pro​našli manu“, kaže Je​ani​ne. „A sada, Amar. Htje​la bih vi​dje​ti i jed​nu od tvo​jih si​mu​la​ci​ja stra​ha, ako ne​maš ništa pro​tiv.“ „Moju? Zašto moju?“ Je​ani​ne​in se bla​gi osmi​jeh ne mi​je​nja. „Po​da​ci koje smo do​bi​li daju nam do zna​nja da te nije uzbu​nio To​bi​asov ab​normalni re​zulta​ti – zapra​vo, pri​je da ti je nešto tako do​bro pozna​to. Sto​ga bih vo​lje​la vi​dje​ti pro​izla​zi li to iz tvog iskustva.“ „Vaši po​da​ci“, kaže Amar. „Od koga ste do​bi​li te po​datke?“ 50

„Je​dan ini​ci​ra​ni nam je pri​šao, izra​zio je bri​gu za tvo​je i To​bi​aso​vo zdravlje“, kaže Je​ani​ne. „Htje​la bih pošto​va​ti nje​go​vu pri​vatnost. To​bi​ase, mo​žeš sada ići. Hva​la ti na po​mo​ći.“ Pogle​dam u Ama​ra. On la​ga​no kimne gla​vom. Još sam uvi​jek malo nesta​bi​lan na no​ga​ma, no ipak iza​đem, ostavljam vra​ta malo otvo​re​na, tek tako da mogu osta​ti i prisluški​va​ti. No čim iza​đem u hod​nik, Je​ani​ne​ina po​moć​ni​ca zatvo​ri vra​ta do kra​ja tako da ne ču​jem ništa, čak ni ako prislo​nim uho.

Ini​ci​ra​ni im je pri​šao, izra​zio svo​ju bri​gu – a ja sam si​gu​ran da znam tko je taj ini​ci​ra​ni. Naš je​di​ni bivši Uče​ni: Eric. + + + Tje​dan je dana prošlo i čini se da se ništa novo nije do​go​di​lo na​kon posje​ta Je​ani​ne Matthews. Svi ini​ci​ra​ni, transfe​ri i ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma, pro​la​ze si​mu​la​ci​je stra​ha sva​kog dana i tako ja sva​kog dana do​puštam stra​ho​vi​ma da me pro​gu​ta​ju: vi​si​na, sku​če​ni prosto​ri, na​si​lje, Marcus. Katka​da mi se izmi​je​ša​ju. Marcus na vrhu vi​so​ke zgra​de, na​si​lje u sku​če​nim prosto​ri​ma. Uvi​jek se bu​dim na​po​la unezvi​je​ren, uvi​jek se tre​sem, ne​ugod​no mi je zbog toga što imam samo če​ti​ri stra​ha, no ipak sam je​di​ni koji ih se ne može ota​ra​si​ti kada si​mu​la​ci​ja završi.

Zna​ju mi se pri​šu​lja​ti kada ih najma​nje oče​ku​jem, ula​ze mi u sno​ve koji zbog toga posta​ju noć​ne more, a i u javu, zbog čega se tre​sem i pa​ra​no​ičan sam. Škrgu​ćem zu​bi​ma, ska​čem na ma​le​ne zvu​ko​ve, ruke mi odjed​nom otu​pe. Bri​nem se da ću po​lu​dje​ti pri​je nego što ini​ci​ja​ci​ja završi. „Jesi do​bro?“ pita me Zeke jed​nog jutra za vri​je​me do​ruč​ka. „Izgle​daš... is​crplje​no.“ „Do​bro sam“, ka​žem grub​lje nego što sam namje​ra​vao. „Aha, jasno“, kaže Zeke ce​re​ći se. „U redu je da ti ne​ka​da nije do​bro, čisto da znaš.“ „Aha, da“, ka​žem i pri​si​lim se po​jesti hra​nu, iako mi je ovih dana sve be​zu​kusno po​put pra​ši​ne. Ako se mo​ram osje​ća​ti kao da ću po​lu​dje​ti, ba​rem do​bi​vam na te​ži​ni – uglavnom su sve to mi​ši​ći. Čud​no je sada za​uzi​ma​ti to​li​ko puno prosto​ra sa​mim svo​jim posto​ja​njem, a pri​je sam bio ne​vid​ljiv i nestao bih tako lako. Zbog toga se osje​ćam malo jače, malo sta​bilni​je.

Zeke i ja od​lo​ži​mo svo​je plad​nje​ve. Vra​ća​mo se pre​ma Jami kada Ze​ke​ov mla​đi brat – sje​ćam se nje​go​va ime​na, Uri​ah – dotrči do nas. Već je pre​rastao Ze​kea, ima flaster iza svog uha, ispod toga je nova te​to​va​ža. Obič​no ostavlja do​jam kao da će sva​kog časa izva​li​ti neki vic, no to sada nije slu​čaj. Sada samo izgle​da za​pa​nje​no. „Amar“, kaže po​ma​lo za​di​ha​no. „Amar je...“ Zavrti gla​vom. „Amar je mrtav.“ Malo se nasmi​jem. Jasno mi je da to nije priklad​na re​akci​ja, no ne mogu si po​51

mo​ći. „Što? Kako to misliš mrtav?“ „Jed​na žena iz Ne​ustra​ši​vih jutros je našla ti​je​lo na tlu, u bli​zi​ni Gni​jezda“, kaže Uri​ah. „Upra​vo su ga identi​fi​ci​ra​li. To je Amar. Si​gurno... Si​gurno je...“ „Sko​čio?“ kaže Zeke. „Ili pao, nitko ne zna“, kaže Uri​ah.

Kre​nem pre​ma uskim pu​te​vi​ma u bli​zi​ni Jame. Obič​no se držim bli​zu zida kada idem ovim pu​tem, zbog svog stra​ha od vi​si​ne, no ovog puta čak ni ne mislim o tome što je ispod mene. Pro​đem po​red dje​ce koja trče i vrište, kao i po​red lju​di koji idu u trgo​vi​ne ili izla​ze iz njih. Popnem se stu​bištem koje vodi u stakle​ni strop.

Ve​li​ka sku​pi​na lju​di okuplje​na je u pre​dvorju Gni​jezda. Lakta​rim se kako bih pro​šao. Neki me lju​di psu​ju, uzvra​ća​ju udarce lakto​vi​ma, no nije da ih zamje​ću​jem.

Idem do ruba prosto​ri​je, do stakle​nih zi​do​va koji gle​da​ju na uli​ce koji okru​žu​ju sje​dište Ne​ustra​ši​vih. Tamo je jed​no po​dru​čje, ogra​đe​no i obli​jeplje​no vrpcom, kao i tamno​crve​ni trag na ploč​ni​ku.

Zu​rim u tu tamno​crve​nu mrlju dugo vre​me​na, sve dok ne shva​tim do kra​ja da je ta crve​na mrlja Ama​ro​va krv, osta​la tamo od tre​nutka kada je nje​go​vo ti​je​lo uda​ri​lo u tlo.

Tada odem. + + + Ni​sam pozna​vao Ama​ra do​voljno do​bro da bih osje​ćao tugu, ne na na​čin na koji sam sebe na​učio shva​ća​ti tugu. Tuga je bilo ono što sam osje​tio na​kon majči​ne smrti, uteg koji mi je one​mo​gu​ća​vao da izgu​ram dan. Sje​ćam se da bih se za​ustavljao usred jed​nostavnih za​da​ta​ka da bih se od​mo​rio, a za​tim bih za​bo​ravljao nasta​vi​ti gdje sam stao, povre​me​no bih se bu​dio usred noći sa su​za​ma na licu.

Ne pri​mam gu​bi​tak Ama​ra tako. Osje​ćam ga povre​me​no, kada se sje​tim kako mi je dao ime, kako me šti​tio kada i nije mo​rao. Ve​ći​nu vre​me​na sam samo bi​je​san. Nje​go​va je smrt ima​la veze s Je​ani​ne Matthews i eva​lu​aci​jom nje​go​ve si​mu​la​ci​je stra​ha, znam to. I to zna​či da što god se bilo do​go​di​lo je i Eri​co​va od​go​vornost jer je na​čuo naš razgo​vor i o tome ispri​čao vođi svo​je bivše frakci​je.

Ubi​li su Ama​ra, Uče​ni. No svi dru​gi misle da je sko​čio ili pao. To je nešto što bi Ne​ustra​ši​vi uči​ni​li.

Te ve​če​ri Ne​ustra​ši​vi ima​ju karmi​ne za nje​ga. Do kasno po​pod​ne svi su već pi​ja​ni. Skuplja​mo se po​red po​no​ra, Zeke mi do​da​je čašu tamne te​ku​ći​ne, a ja je pro​gu​tam bez razmišlja​nja. Dok te​ku​ći​na pro​la​zi kroz mene i smi​ru​je me, malo se za​ne​sem u hodu i vra​ćam mu iskaplje​nu čašu. „Da, do​bro je to“, kaže Zeke dok zuri u praznu čašu. „Idem ja po još malo.“ Kimnem gla​vom i slu​šam zu​ja​nje u po​no​ru. Či​ni​lo se da Je​ani​ne Matthews 52

prihva​ća moje ab​normalne re​zulta​te kao pogrešku u progra​mu, no što ako je to samo bila glu​ma? Što ako se oko​mi na mene, baš kao i na Ama​ra? Po​ku​šam tu mi​sao sakri​ti od sebe, neg​dje du​bo​ko, gdje je više neću pro​na​ći.

Tamna ruka s ožiljkom spusti mi se na rame, Max sto​ji uz mene. „Jesi li do​bro, Four?“ kaže on. „Je​sam“, ka​žem mu i to je isti​na. Do​bro sam jer sam još uvi​jek na no​ga​ma i ne mumljam ri​je​či bez veze. „Znam da se Amar za​ni​mao za tebe. Mislim da je vi​dio jak po​tenci​jal.“ Max se malo nasmi​je​ši. „Ni​sam ga do​bro pozna​vao“, ka​žem. „Uvi​jek se či​nio kao da ga nešto muči, kao da je malo ne​uravno​te​žen. Nije bio po​put osta​lih ini​ci​ra​nih u svo​joj kla​si“, kaže Max. „Mislim da ga je to što je izgu​bio svo​ga dje​da i baku do​ista po​go​di​lo. Ili je pro​blem možda bio dub​lji... Ne znam. Može biti da je ova​ko za nje​ga i bo​lje.“ „Da je bo​lje sada kada je mrtav?“ ka​žem mu mrko ga gle​da​ju​ći. „Ni​sam baš tako mislio“, kaže Max. „No ov​dje u Ne​ustra​ši​vi​ma po​ti​če​mo naše čla​no​ve da oda​be​ru svoj vlasti​ti put u ži​vo​tu. Ako je ovo ono što je iza​brao... Još bo​lje.“ Po​novno stavlja svo​ju ruku na moje rame. „Ovisno o tome kako pro​đeš sutra na završnom ispi​tu, ti i ja bismo tre​ba​li razgo​va​ra​ti o bu​duć​nosti koju že​liš ima​ti ov​dje u Ne​ustra​ši​vi​ma. Ti si nam sva​ka​ko ini​ci​ra​ni s najvi​še po​tenci​ja​la, una​toč svom po​dri​jetlu.“ Ja samo zu​rim u nje​ga. Ne ra​zu​mi​jem što to go​vo​ri ili zašto to go​vo​ri ov​dje, na ce​re​mo​ni​ji posve​će​noj Ama​ru. Po​ku​ša​va li me uno​va​či​ti? Za što?

Zeke se vra​ti s dvi​je čaše, a Max se uda​lji i izgu​bi u go​mi​li lju​di, kao da ni​ka​da nije ni bio ov​dje. Je​dan od Ama​ro​vih pri​ja​te​lja sto​ji na sto​li​ci i izvi​ku​je neke glu​posti o tome kako je Amar bio do​voljno hra​bar da istra​ži ne​pozna​to.

Svi po​di​žu čaše i za​zi​va​ju nje​go​vo ime. Amar, Amar, Amar. Izgo​va​ra​ju ga to​li​ko mno​go puta da izgu​bi sva​ko zna​če​nje, buka posta​je be​zob​zirna i svepro​ži​ma​ju​ća.

Tada svi pi​je​mo. Tako Ne​ustra​ši​vi tu​gu​ju: tje​ra​ju​ći tugu u za​bo​rav alko​ho​lom i tje​ra​ju​ći je da tamo i osta​ne.

U redu. Do​bro. I ja je mogu otje​ra​ti. + + + Na posljed​njem ispi​tu u kra​jo​li​ku stra​ha, nad​zi​re me Tori, a pro​matra​ju i osta​li vođe Ne​ustra​ši​vih, uklju​ču​ju​ći Maxa. Po prvi put ne​mam ni najma​nju tre​mu. Za​bi​je​na si iglu u vrat i pustim da stvarnost nesta​ne.

Ra​dio sam to na de​setke puta. Po​ja​vim se na vrhu vi​so​ke zgra​de, za​tim trčim do ruba i sko​čim. Zatvo​re me u ku​ti​ju, ja si do​pustim tre​nu​tak pa​ni​ke pri​je nego ra​me​53

nom opa​lim o desni zid i tako ra​zo​rim drvo, što je ina​če ne​mo​gu​će. Uzmem pištolj i ustri​je​lim u gla​vu ne​vi​nu oso​bu – ovog puta čovje​ka bez lica koji na sebi ima crnu odje​ću Ne​ustra​ši​vih – bez ikakvog razmišlja​nja.

Ovog puta, kada me Marcu​si okru​že, više na​li​ku​ju nje​mu nego ikad pri​je. Usta su mu ovo​ga puta normalna, iako su mu oči još uvi​jek prazne jame. Kada za​mahne kako bi me uda​rio, u ruci mu je po​jas, a ne hrđa​vi la​nac ili neko dru​go oružje ko​jim me može rastrga​ti na ko​ma​de. Do​bi​jem ne​ko​li​ko uda​ra​ca, za​tim se ba​cim na naj​bli​žeg Marcu​sa, oba​vi​jem svo​je ruke oko nje​go​va vra​ta. Divlje ga uda​ram po licu, a na​si​lje mi pru​ža tre​nu​tak za​do​voljstva pri​je nego se osvi​jestim, i tada spoznam da sam na ko​lje​ni​ma prosto​ri​je kra​jo​li​ka stra​ha.

Svjetla su upa​lje​na u prosto​ri​ji koja je po​red ove tako da vi​dim lju​de koji su unutra. Tamo su dva reda ini​ci​ra​nih koji če​ka​ju, uklju​ču​ju​ći i Eri​ca, koji sada ima to​li​ko mno​go pirsinga na usna​ma da maštam o tome da ih ču​pam, jed​nog po jed​nog.

Ispred njih sje​de tro​ji​ca vođa Ne​ustra​ši​vih, uklju​ču​ju​ći i Maxa, svi ki​ma​ju gla​va​ma i smi​ju se. Tori mi po​ka​že pa​lac gore kao znak odo​bra​va​nja.

Oti​šao sam na ispit misle​ći da me više nije bri​ga ni za pro​laz, ni za to da se po​ka​žem kao do​bar, ni za to da bu​dem član Ne​ustra​ši​vih. No To​rin znak odo​bra​va​nja ispu​nja​va me po​no​som i sebi do​pustim ma​le​ni smi​je​šak na izlasku. Amar je možda mrtav, no uvi​jek je že​lio da bu​dem do​bar. Ne mogu reći da sam ovo uči​nio za nje​ga – ni​sam to uči​nio ni za koga, čak ni za sebe. No ba​rem ga ni​sam osra​mo​tio.

Svi Ini​ci​ra​ni koji su završi​li s ispi​tom, če​ka​ju re​zulta​te u spa​va​oni​ci transfe​ra, oni koji su ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma i oni koji nisu. Zeke i Sha​una kli​ču mi kada uđem i sjed​nem na rub svog kre​ve​ta. „Kako je prošlo?“ pita me Zeke. „Do​bro“, ka​žem. „Bez izne​na​đe​nja. Tvoj?“ „Grozno, ali izvu​kao sam se živ“, kaže i slegne ra​me​ni​ma. „Ali Sha​una je bila do​bra.“ „Bilo je do​bro“, Sha​una kaže su​vi​še nonša​lantno. Drži jastuk pre​ko svo​jih ko​lje​na, je​dan od Eri​co​vih. Neće mu se to svi​dje​ti.

Maska joj po​pušta, na​ce​ri se. „Bila sam stvarno jako do​bra.“ „Aha, aha.“ Sha​una ga uda​ri jastu​kom posred lica. On joj ga uzi​ma. „Što že​liš da ka​žem? Da, bila si sjajna. Da, najbo​lja si Ne​ustra​ši​va svih vre​me​na.

Sretna?“ Uda​ri je jastu​kom po ra​me​nu. „Hva​li se bez prestanka još otka​da smo po​če​li sa si​mu​la​ci​ja​ma stra​ha jer je bo​lja u nji​ma od mene. To je tako na​porno.“ „Samo ti vra​ćam za ono tvo​je hva​li​sa​nje ti​je​kom borbi“, kaže ona. „Jesi li vi​dje​la onaj moj su​per uda​rac koji sam dao od​mah na po​četku? Bla, bla, bla.“ Ona ga gurne, on je zgra​bi za za​pešća. Ona se oslo​bo​di i pljusne ga po uhu, smi​ju se dok se tuku.

Možda ne ra​zu​mi​jem privrže​nost u Ne​ustra​ši​vi​ma, no oči​to pre​pozna​jem flert 54

kada ga vi​dim. Nasmi​je​šim se poskri​već​ki. To je od​go​vor što se tiče Sha​une, nije da me to zapra​vo mu​či​lo. To je vje​ro​jatno od​go​vor i sam po sebi.

Sje​di​mo i če​ka​mo još sat vre​me​na, sve dok dru​gi ne završe sa svo​jim završnim ispi​tom, a za​tim svi ula​ze u sobu, je​dan po je​dan. Eric ula​zi posljed​nji, sto​ji u dovratku, izgle​da za​do​vo​ljan so​bom. „Vri​je​me je za naše re​zulta​te“, kaže on.

Dru​gi se usta​ju i pro​la​ze po​red nje​ga na izlasku. Neki od njih čine se nervozni; dru​gi se pra​ve važni, si​gurni u sebe. Če​kam dok svi ne odu pri​je nego što odem do vra​ta, no ne idem da​lje. Za​usta​vim se, prekri​žim ruke na prsi​ma i zu​rim u Eri​ca ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka. „Imaš nešto za reći?“ kaže on. „Znam da si to bio ti“, ka​žem. „Ti si re​kao Uče​ni​ma za Ama​ra. Znam to.“ „Ne znam o čemu pri​čaš“, kaže mi, no oči​to je da to nije tako. „Zbog tebe je mrtav“, ka​žem. Izne​na​dim se kakvom mi se brzi​nom vra​ti gnjev.

Ti​je​lo mi drhti, lice mi se žari. „Jesi se ti uda​rio u gla​vu ti​je​kom ispi​ta, Uko​če​ni?“ kaže Eric smješka​ju​ći se. „Go​vo​riš besmisli​ce.“ Žesto​ko ga gurnem i pri​bi​jem na vra​ta. Za​držim ga na mjestu jed​nom ru​kom – na tre​nu​tak sam izne​na​đen ko​li​ko sam jači – i pogle​dam ga pra​vo u lice. „Znam da si to bio ti“, ka​žem mu dok pretra​žu​jem nje​go​ve tamne oči u potra​zi za ne​čim, bilo čim.

Ne vi​dim ništa, samo mrtve oči, oči na​lik rib​lji​ma, koje su nepro​bojne. „Ti si kriv što je mrtav i ne​ćeš se izvu​ći.“ Pustim ga i kre​nem niz hod​nik pre​ma kanti​ni.

Bla​go​va​oni​ca je krca​ta lju​di​ma koji su odje​ve​ni na najbo​lji Ne​ustra​ši​vi na​čin – svi su se pirsinzi po​ve​ća​li, sve te​to​va​že jasno se vide, neki su čak ski​nu​li i odje​ću samo kako bi ih po​ka​za​li. Po​ku​ša​vam drža​ti pogled na li​ci​ma lju​di dok se pro​bi​jam kroz masu. Mi​ri​si torte, i ku​ha​nog mesa, i kru​ha, i za​či​na su u zra​ku, od čega mi sli​na na​vi​re u usti​ma – za​bo​ra​vio sam ru​ča​ti.

Kada do​đem do svog uobi​ča​je​nog sto​la, ukra​dem pe​ci​vo sa Ze​ke​ova ta​nju​ra dok ne gle​da i usta​nem se s osta​li​ma, kako bih če​kao re​zulta​te. Na​dam se da nas neće tje​ra​ti da če​ka​mo pre​du​go. Osje​ćam se kao da sam ru​ka​ma zgra​bio stru​ju, ruke me pec​ka​ju, a misli su mi rasprše​ne. Zeke i Sha​una po​ku​ša​va​ju mi nešto reći, no nitko od nas ne može vi​ka​ti do​voljno jako da nad​gla​sa​mo buku koja je oko nas pa se pre​pusti​mo če​ka​nju bez razgo​vo​ra.

Max se popne na je​dan od sto​lo​va i po​digne ruke kako bi nas uti​šao. Uspi​je​va mu, iako i da​lje ne može potpu​no uti​ša​ti Ne​ustra​ši​ve, od ko​jih neki nastavlja​ju go​vo​ri​ti i ša​li​ti se kao da se ništa nije do​go​di​lo. Ipak, mogu ga čuti dok go​vo​ri. „Pri​je ne​ko​li​ko tje​da​na, sku​pi​na mrša​vih i upla​še​nih ini​ci​ra​nih dala je svo​ju krv na ugljen i napra​vi​la ve​li​ki skok u Ne​ustra​ši​ve“, kaže Max. „Da bu​dem iskren, ni​sam mislio da će itko od njih iz​drža​ti prvi dan“, napra​vi stanku zbog smi​je​ha, lju​di se 55

smi​ju, mada to i nije baš bio do​bar vic, „no za​do​vo​ljan sam što vam mogu reći da su ove go​di​ne svi naši ini​ci​ra​ni sku​pi​li do​vo​ljan broj bo​do​va da posta​nu Ne​ustra​ši​vi!“ Svi ra​dosno kli​ču. Una​toč jamstvu da ih neće izba​ci​ti, Zeke i Sha​una razmje​nju​ju nervozne pogle​de – re​dosli​jed ko​jim bu​de​mo na​ve​de​ni još uvi​jek odre​đu​je kakve poslo​ve mo​že​mo do​bi​ti u Ne​ustra​ši​vi​ma. Zeke sta​vi ruku pre​ko Sha​uni​na ra​me​na i stisne.

Odjed​nom se po​novno osje​ćam sam. „Da više ne du​ljim“, kaže Max. „Znam da su naši ini​ci​ra​ni jako nestrplji​vi. Sto​ga evo na​ših dva​na​est no​vih Ne​ustra​ši​vih!“ Ime​na ini​ci​ra​nih se po​javlju​ju na ve​li​kom ekra​nu iza nje​ga, do​voljno je ve​li​ko da čak i lju​di u stražnjim re​do​vi​ma vide.

Pretra​žu​jem po​pis u potra​zi za nji​ho​vim ime​ni​ma: 6. Zeke 7. Ash 8. Sha​una U tom tre​nutku dio moje na​pe​tosti iščezne. Sli​je​dim listu pre​ma gore, pa​ni​ka me nakratko pro​bo​de kada ne mogu pro​na​ći svo​je ime. Ali tamo je, eno ga, toč​no na vrhu.

1. Four 2. Eric Sha​una krikne, a za​tim me ona i Zeke zasko​če i pri​vu​ku u ve​li​ki zagrljaj, nji​ho​va te​ži​na za​ma​lo me obo​ri na tlo. Smi​jem se, ra​ši​rim ruke i uzvra​tim gestu.

Neg​dje u či​ta​vom tom ka​osu ispustio sam svo​ju ze​mič​ku – smrskam je pe​tom i pro​matram lju​de oko sebe, lju​de koje ni ne pozna​jem, lju​de kako me tapša​ju po ra​me​ni​ma, smi​ju se i go​vo​re moje ime. Moje ime, koje je sada „Four“, a sve sumnje o mom po​dri​jetlu i identi​te​tu za​bo​ravlje​ne su sada kada sam je​dan od njih, sada kada sam Ne​ustra​ši​vi.

Više ni​sam To​bi​as Eaton, ne više, ni​kad više. Ja sam Ne​ustra​ši​vi. + + + Te noći s vrtogla​vi​com od uzbu​đe​nja i že​lu​ca pretrpa​nog hra​nom, od​lu​čim se kra​dom izvu​ći sa slavlja i po​pe​ti se pu​te​vi​ma na sam vrh Jame, u pre​dvorje Gni​jezda.

Pro​đem kroz vra​ta i du​bo​ko udahnem noć​ni zrak koji je hla​dan i osvje​ža​va​juć, nije po​put vru​ćeg i usta​ja​log zra​ka u kanti​ni.

Ho​dam pre​ma trač​ni​ca​ma, su​vi​še sam pun ma​nič​ne energi​je da bih mi​ro​vao. Je​dan vlak pri​bli​ža​va se, svjetlo pri​čvršće​no na lo​ko​mo​ti​vu trepće dok mi se pri​bli​ža​va. Pro​đe po​red mene, snažno i odrje​ši​to, glasno po​put grmlja​vi​ne. Nagnem se bli​že, po prvi puta uži​vam u uzbu​đe​nju stra​ha koji osje​tim u trbu​hu, uzbu​đe​nju što sam bli​56

zu tako opasne stva​ri.

Tada vi​dim nešto tamno i ljud​skog obli​ka kako sto​ji u jed​nom od posljed​njih va​go​na. Vi​so​ka i vitka ženska fi​gu​ra, na​gi​nje se izvan vla​ka, pri​drža​va se za kva​ku. Na tre​nu​tak, dok vlak pro​la​zi po​red mene, vi​dim tamnu, kovrča​vu kosu i ku​kast nos.

Izgle​da go​to​vo kao moja majka.

A za​tim je više nema, otišla je, otišla je s vla​kom.

57

SIN U MA​LE​NU STA​NU nema ni​kakvog namješta​ja, po uglo​vi​ma je pod još uvi​jek pro​ša​ran tra​go​vi​ma čišće​nja od metle. Ne​mam ništa čime bih mo​gao ispu​ni​ti prostor, osim moje odje​će Ni​je​ka​nja koja je na​gu​ra​na na dno torbe po​red mene. Ba​cim torbu na ma​drac bez poste​lji​ne i u la​di​ca​ma ispod kre​ve​ta potra​žim plahte. Ždri​jeb Ne​ustra​ši​vih bio je do​bar pre​ma meni jer sam po redu ispao prvi, i jer sam, kao i osta​li ini​ci​ra​ni transfe​ri, že​lio živje​ti sam. Dru​gi ini​ci​ra​ni, po​put Ze​kea ili Sha​une, odrasli su okru​že​ni za​jed​ni​com Ne​ustra​ši​vih, nji​ma bi ti​ši​na i mi​ro​va​nje ži​vo​ta u sa​mo​ći bila ne​pod​nošlji​va.

Brzo sam napra​vio kre​vet, oštro sam na​vu​kao poste​lji​nu tako da se čini kao da ima oštre uglo​ve. Plahte su na mjesti​ma pro​šuplje​ne, od mo​lja​ca ili pri​jašnje upo​ra​be, ni​sam si​gu​ran. Pla​vi jorgan mi​ri​še na ce​dro​vi​nu i pra​ši​nu. Otva​ram torbu u ko​joj su moje oskud​ne za​li​he i va​dim ma​ji​cu Ni​je​ka​nja – po​de​ra​nu na mjestu gdje sam otrgnuo tka​ni​nu kako bih pre​vio ranu na svo​joj ruci. Ma​ji​ca se do​ima mala – sumnjam da bih uopće stao u nju kada bih je sada po​ku​šao odje​nu​ti, no ne po​ku​ša​vam, već je samo slo​žim i osta​vim u la​di​ci.

Za​ču​jem ku​ca​nje na vra​ti​ma i ka​žem: „Napri​jed!“, misle​ći da su to Zeke ili Sha​una. No u stan ula​zi Max, vi​sok i tamno​put čovjek s ra​na​ma na ša​ka​ma, s ru​ka​ma prekri​že​ni​ma na prsi​ma. Osvrne se po sobi jed​nom i usta mu popri​me izraz ga​đe​nja kada vidi sive hla​če slo​že​ne na mom kre​ve​tu. Nje​go​va re​akci​ja me malo izne​na​di – nema mno​go lju​di u ovom gra​du koji bi iza​bra​li Ni​je​ka​nje kao svo​ju frakci​ju, no nema ni mno​go lju​di koji ih mrze. Čini se da sam na​išao na jed​nog takvog.

Sto​jim uspravno, ni​sam si​gu​ran što bih tre​bao reći. Vođa frakci​je u mom je sta​nu. „Poz​drav“, ka​žem. „Oprosti što te pre​ki​dam“, kaže on. „Izne​na​đen sam što nisi iza​brao di​je​li​ti sobu sa svo​jim ini​ci​ra​nim ko​le​ga​ma. Na​šao si neke pri​ja​te​lje, zar ne?“ „Je​sam“, od​go​vo​rim. „Ovo mi je samo ne​ka​ko normalni​je.“ „Pretpostavljam da će ti tre​ba​ti neko vri​je​me da pustiš svo​ju sta​ru frakci​ju.“ Max pre​la​zi vrškom prsta po orma​ri​ću u ma​le​noj ku​hi​nji, gle​da u pra​ši​nu koja se sku​pi​la na prstu, za​tim obri​še ruku o hla​če. Pogle​da me na kri​tič​ki na​čin – tako mi go​vo​ri da za​bo​ra​vim svo​ju sta​ru frakci​ju brže. Da sam još uvi​jek ini​ci​ra​ni, možda bi me taj pogled za​bri​nuo, no sada sam član Ne​ustra​ši​vih, a on mi to ne može odu​ze​ti, bez ob​zi​ra ko​li​ko „Uko​če​no“ izgle​dam.

Ili može? „Da​nas po​pod​ne oda​brat ćeš svoj po​sao“, kaže Max. „Imaš li već što na umu?“ „Pretpostavljam da to ovi​si o ono​me što je dostupno“, ka​žem. „Vo​lio bih nešto u vezi s po​uča​va​njem. Možda nešto slič​no ono​me što je Amar ra​dio.“ 58

„Mislim da prvopla​si​ra​ni ini​ci​ra​ni može biti i nešto malo više od ‘instrukto​ra ini​ci​ra​nih’, zar ne?“ Maxo​ve se obrve po​dignu i vi​dim da mu se jed​na obrva ne po​mi​če baš sasvim do gore – na njoj se na​la​zi oži​ljak. „Do​šao sam jer se uka​za​la jed​na pri​li​ka.“ Po​vu​če sto​li​cu koja je sta​ja​la ispod ma​le​na sto​la, od​mah do ku​hinjskog orma​ri​ća, okre​ne je i sjed​ne na nju natraške. Nje​go​ve crne čizme uprlja​ne su svi​jetlo-sme​đim bla​tom, a ve​zi​ce na nje​go​vim čizma​ma do​bro su sve​za​ne i po​ma​lo raslo​je​ne na kra​je​vi​ma. Možda je i najsta​ri​ji Ne​ustra​ši​vi ko​jeg sam vi​dio, no dje​lu​je kao da je napravljen od če​li​ka. „Da bu​dem iskren, je​dan od mo​jih ko​le​ga vođa Ne​ustra​ši​vih posta​je malo prestar za taj po​sao“, kaže Max. Sjed​nem na rub kre​ve​ta. „Mi osta​li misli​mo da bi bilo do​bro do​vesti neku svje​žu krv u vod​stvo. Nove ide​je za nove čla​no​ve Ne​ustra​ši​vih, za ini​ci​ja​ci​ju. Taj za​da​tak i tako obič​no do​bi​va najmla​đi vođa pa bi tebi do​bro od​go​va​rao. Misli​li smo potra​ži​ti kandi​da​te u no​vi​jim kla​sa​ma ini​ci​ra​nih, kandi​da​te za je​dan program tre​ninga. Ti si lo​gi​čan izbor.“ Odjed​nom se osje​ćam kao da mi je su​vi​še ti​jesno u vlasti​toj koži. Go​vo​ri li on to do​ista da bih mo​gao po​ku​ša​ti biti vođa Ne​ustra​ši​vih u dobi od šesna​est go​di​na? „Program tre​ninga tra​je go​di​nu dana“, kaže Max. „Bit će na​po​ran i isku​šat će tvo​je vješti​ne u mno​gim po​dru​čji​ma. Obo​ji​ca zna​mo da ćeš do​bro pro​ći u kra​jo​li​ku stra​ha.“ Kimnem gla​vom bez razmišlja​nja. Za​ci​je​lo mu ne sme​ta moja sa​mo​uvje​re​nost, malo se nasmi​je​šio. „Ne​ćeš mo​ra​ti ići na sasta​nak bi​ra​nja posla koji je kasni​je da​nas“, kaže Max. „Obu​ka će po​če​ti ubrzo – zapra​vo, sutra ujutro.“ „Če​kaj“, ka​žem dok mi se mi​sao pro​bi​ja kroz izmagli​cu u gla​vi. „Ne​mam izbo​ra?“ „Na​ravno da imaš izbo​ra.“ Izgle​da za​ču​đe​no. „Samo sam pretposta​vio da bi netko kao ti ra​di​je pro​la​zio obu​ku da bude vođa, nego da pro​vo​di po ci​je​le dane sto​je​ći po​red ogra​de s puškom na ra​me​nu ili uče​ći Ini​ci​ra​ne tehni​ka​ma borbe. No ako sam pogri​je​šio...“ Ne znam zbog čega okli​je​vam. Ne že​lim pro​vo​di​ti dane ču​va​ju​ći ogra​du niti patro​li​ra​ju​ći kroz grad, pa čak niti u sobi za tre​ninge. Možda imam sklo​nost pre​ma borbi, no to ne zna​či da to že​lim ra​di​ti po ci​je​li dan, sva​ki dan. Pri​li​ka da pro​mi​je​nim stva​ri u Ne​ustra​ši​vi​ma od​go​va​ra Ni​je​ka​nju u meni, di​je​lo​vi​ma toga koji su još uvi​jek unutra i koji povre​me​no tra​že svo​je.

Mislim da jed​nostavno ne vo​lim kada ne​mam izbo​ra.

Zavrtim gla​vom. „Ne, nisi pogri​je​šio.“ Pro​čistim grlo i po​ku​šam zvu​ča​ti jače, od​luč​ni​je. „Že​lim to. Hva​la ti.“ „Izvrsno.“ Max se usta​je i puc​ke​ta​vo promrda šaku, kao da mu je to sta​ra na​vi​ka.

59

Pru​ži mi ruku, želi da se ru​ku​je​mo, a ja prihva​tim, iako mi je ta gesta i da​lje ne​pozna​ta – u Ni​je​ka​nju se ni​ka​da ne bismo do​di​ri​va​li tako ne​obvezno. „Dođi u sobu za sastanke po​red mog ure​da sutra ujutro u osam. To je u Gni​jezdu. De​se​ti kat.“ Za​tim ode, dok za so​bom ostavlja ko​ma​di​će su​hog bla​ta koji pa​da​ju s nje​go​vih či​za​ma. Po​ku​pim ih metlom koja je naslo​nje​na na zid, po​red vra​ta. Ne shva​tim to dok ne vra​tim sto​li​cu ispod sto​la – ako posta​nem vođa Ne​ustra​ši​vih, pred​stavnik svo​je Frakci​je, po​novno ću se mo​ra​ti naći lice u lice sa svo​jim ocem. I to ne samo jed​nom već mno​go puta, sve dok on ne ode u mi​ro​vi​nu i dok mu se ne izgu​bi trag neg​dje u frakci​ji Ni​je​ka​nja.

Prsti kao da su mi otupje​li. Su​očio sam se s mno​gim stra​ho​vi​ma u si​mu​la​ci​ja​ma, no to ne zna​či da sam spre​man su​oči​ti se s nji​ma u stvarnosti. + + + „Čovje​če, pa gdje si bio!“ Zeke me gle​da ši​ro​ko otvo​re​nih oči​ju, za​bri​nut je. „Je​di​ni poslo​vi koji su na kra​ju osta​li su odvratni, po​put ri​ba​nja za​ho​da! Gdje si bio?“ „U redu je“, ka​žem mu dok no​sim svoj pla​danj natrag do na​še​ga sto​la koji se na​la​zi bli​zu vra​ta. Sha​una je tamo, sa svo​jom ma​le​nom sestrom Lynn, a tu je i Lynni​na pri​ja​te​lji​ca Marle​ne. Kada sam vi​dio da su tamo, že​lio sam se okre​nu​ti i od​mah oti​ći – Marle​ne je pre​ve​se​la za mene čak i kada sam raspo​lo​žen – no Zeke me već vi​dio tako da je bilo pre​kasno. Iza nas, Uri​ah trči kako bi nas susti​gao, ta​njur mu je nakrcan s više hra​ne nego bi ika​da mo​gao sta​vi​ti u že​lu​dac. „Ni​sam ništa pro​pustio – Max me pri​je toga posje​tio.“ Dok sje​da​mo za stol, ispod jed​ne od svi​jetlo-pla​vih lampi koje vise po zi​do​vi​ma, ispri​čam mu o Maxo​voj po​nu​di pa​ze​ći da to ne zvu​či su​vi​še impre​sivno. Tek sam ste​kao pri​ja​te​lje; ne že​lim stvo​ri​ti lju​bo​mornu na​pe​tost izme​đu nas bez razlo​ga. Kad završim, Sha​una sta​vi svoj dlan po​red usta i kaže Ze​keu: „A tre​ba​li smo se više tru​di​ti za vri​je​me ini​ci​ja​ci​je, ha?“ „Ili ga ubi​ti pri​je nego je mo​gao po​lo​ži​ti posljed​nji test.“ „Ili obo​je.“ Sha​una mi se na​ce​ri. „Česti​tam, Four. Zaslu​žio si to.“ Osje​tim nji​hov pogled na meni, kao da me nešto prži dok me pro​matra​ju, brzo pro​mi​je​nim temu. „Gdje ste vi na kra​ju završi​li?“ „Ja u kontrolnoj sobi“, kaže Zeke. „Mama mi je ra​di​la tamo, a već me i na​uči​la ve​ći​nu toga što mo​ram zna​ti.“ „Ja sam na onom ne​če​mu kao vođa patro​le“, kaže Sha​una. „Nije nešto na​juzbud​lji​vi​je na svi​je​tu, no ba​rem ću biti vani.“ „Aha, čut ćemo te kako to go​vo​riš usred zime kad bu​deš ga​zi​la kroz me​tar sni​je​ga i leda“, gorko do​ba​ci Lynn. Vi​li​com pro​bo​de hrpi​cu pire-krumpi​ra. „Bo​lje bi mi bilo da bu​dem do​bra na ini​ci​ja​ci​ji. Ne že​lim zagla​vi​ti na ogra​di.“ 60

„Nismo li razgo​va​ra​li o ovo​me?“ kaže Uri​ah. „Ne​moj go​vo​ri​ti ri​ječ koja po​či​nje sa T do najma​nje dva tjed​na pri​je. Od same po​misli na to mi se povra​ća.“ Pogle​dam u hrpu hra​ne na nje​go​vu plad​nju. „A trpa​nje hra​ne u sebe dok ne eksplo​di​raš je u redu?“ On za​ko​lu​ta oči​ma i nagne se nad pla​danj kako bi nasta​vio jesti. Klju​cam svo​ju hra​nu – ni​sam imao ape​ti​ta od jutros, pre​vi​še sam za​bri​nut zbog sutra da bih imao pun že​lu​dac.

Zeke spa​zi ne​ko​ga na dru​gom kra​ju kanti​ne. „Od​mah se vra​ćam.“ Sha​una ga pro​matra kako ide pre​ko kanti​ne kako bi poz​dra​vio ne​ko​li​ko mla​dih čla​no​va Ne​ustra​ši​vih. Ne izgle​da​ju mno​go sta​ri​je od nje​ga, no ne sje​ćam se da su bili na Ini​ci​ja​ci​ji tako da su si​gurno sta​ri​ji go​di​nu ili dvi​je. Zeke im nešto go​vo​ri – ve​ći​nu sku​pi​ne čine dje​vojke – što ih sve nasmi​je, a on zgra​bi jed​nu dje​vojku pod re​bra, od čega ona za​cvi​li. Sha​una bi​jesno zuri po​red mene i pro​ma​ši usta vi​li​com, od čega po licu osta​ne trag uma​ka od pi​le​ti​ne. Lynn frkne u hra​nu, Marle​ne je šutne pod sto​lom – tako da se čuje. „Zna​či“, kaže Marle​ne glasno. „Znaš li još koga da je upao u taj program tre​ninga za vođe, Four?“ „Kad bo​lje pro​mislim, da​nas on​dje ni​sam vi​dje​la ni Eri​ca“, kaže Sha​una. „Na​da​la sam se da se poskliznuo i pao u rupu, ali...“ Sta​vim malo hra​ne u usta i po​ku​ša​vam ne misli​ti o tome. Od pla​vog svjetla ruka mi izgle​da pla​vo, po​put ruke mrtvog ti​je​la. Ni​sam razgo​va​rao s Eri​com otka​da sam ga optu​žio da je ne​izravno od​go​vo​ran za Ama​ro​vu smrt – netko je pri​ja​vio Je​ani​ne Matthews da je Amar bio bu​dan ti​je​kom si​mu​la​ci​je, a kao bivši Uče​ni, Eric je najvje​ro​jatni​ji sumnji​vac. Ni​sam od​lu​čio ni što ću uči​ni​ti slje​de​ći put kada bu​dem razgo​va​rao. I da ga po​novno pre​bi​jem, to neće do​ka​za​ti da je izdajnik frakci​je. Mo​rat ću pro​na​ći na​či​na da po​ve​žem neke nje​go​ve ne​davne aktivnosti s Uče​ni​ma i od​ne​sem informa​ci​je jed​nom od vođa Ne​ustra​ši​vih – vje​ro​jatno Maxu jer nje​ga pozna​jem najbo​lje.

Zeke se vra​ti do sto​la i sjed​ne. „Four. Što ra​diš sutra na​ve​čer?“ „Ne znam“, ka​žem mu. „Ništa?“ „E, više ne“, kaže on. „Ideš sa mnom na spoj.“ Zagrc​nem se krumpi​ri​ma. „Mo​lim?“ „Uhm, znaš, ve​li​ki bra​te“, kaže mu Uri​ah, „na spo​je​ve ina​če ideš sam, nije da vo​diš pri​ja​te​lja.“ „To je dvostru​ki spoj, oči​to“, kaže Zeke. „Pozvao sam Ma​ri​ju van, ona rekla nešto o tome da na​đem ne​ko​ga za nje​zi​nu pri​ja​te​lji​cu Ni​co​le, a ja re​kao da bi ti bio za​inte​re​si​ran.“ „Koja je Ni​co​le?“ upi​ta Lynn izvi​ja​ju​ći vrat kako bi pogle​da​la sku​pi​nu dje​vo​ja​ka. „Crve​no​ko​sa“, kaže Zeke. „Zna​či, osam sati. Ideš, jasno da prista​ješ.“ „Ja ne –“, ka​žem. Pogle​dam crve​no​ko​su dje​vojku na dru​gom kra​ju prosto​ri​je.

61

Svi​jetle je boje kože, krupnih oči​ju pre​ma​za​nih crnom bo​jom, na sebi ima usku ma​ji​cu zbog koje se do​bro vidi oblik nje​zi​na stru​ka i... Dru​ge stva​ri koje moj unutrašnji glas Ni​je​ka​nja kaže da ne pri​mi​je​tim. Ali sve​jed​no pri​mi​je​tim.

Ni​ka​da ni​sam bio na spo​ju, zahva​lju​ju​ći stro​gim pra​vi​li​ma udva​ra​nja moje sta​re frakci​je koja su uklju​či​va​la za​jed​nič​ki rad i možda – možda – ve​če​ru s ne​či​jom obi​te​lji i po​ma​ga​nju da po​čiste stol za so​bom. Ni​ka​da ni​sam ni mislio o tome že​lim li izla​zi​ti s ne​kim; to mi je bila to​li​ko da​le​ka mo​guć​nost. „Zeke, ja ni​ka​da –“ Uri​ah se namršti i boc​ne me prstom u ruku, gru​bo. Od​bi​jem mu ruku dla​nom. „Što je?“ „Oh, ma ništa“, kaže Uri​ah ve​se​lo. „Samo si zvu​čao uko​če​ni​je nego obič​no pa sam mislio da provje​rim –“ Marle​ne se nasmi​je. „Aha, da.“ Zeke i ja razmi​je​ni​mo pogle​de. Ni​ka​da nismo otvo​re​no go​vo​ri​li o tome da ne spo​mi​nje moju izvornu frakci​ju, no ko​li​ko mi je pozna​to, nije to re​kao ni​ko​me. Uri​ah to zna, no una​toč tomu što je la​jav, čini se da ra​zu​mi​je kada tre​ba pre​šutje​ti neke stva​ri. Ipak, ni​sam si​gu​ran zašto Marle​ne nije shva​ti​la – možda nije to​li​ko perceptivna. „Nije to tako ve​li​ka stvar, Four“, kaže Zeke. Po​je​de posljed​nji za​lo​gaj svo​je hra​ne. „Ići ćeš, razgo​va​rat ćeš s njom kao da je normalno ljud​sko biće – što ona i jest – možda će ti do​pusti​ti da je – ajme – držiš za ruku –“ Sha​una se na​jed​nom usta​ne, sto​li​ca joj gre​be i cvi​li po ka​me​nu podu. Za​takne kosu iza jed​nog uha i upu​ti se pre​ma mjestu za vra​ća​nje plad​nje​va pogle​dom pre​ma do​lje. Lynn zuri u Ze​kea – pogle​dom koji se pretje​ra​no ne razli​ku​je od nje​zi​na uobi​ča​je​na izra​za lica – i sli​je​di svo​ju sestru kroz kanti​nu. „OK, ne mo​raš se drža​ti za ruke“, kaže Zeke kao da se ništa nije do​go​di​lo. „Samo dođi, može? Bit ću ti du​žan.“ Pogle​dam u Ni​co​le. Sje​di za sto​lom po​red od​la​ga​lišta za plad​nje​ve i smi​je se na ne​či​je tuđe vi​ce​ve. Možda je Zeke u pra​vu – možda to i nije tako ve​li​ka stvar, a možda je ovo još je​dan na​čin na koji se mogu odu​či​ti svo​je prošlosti i na​vi​ka iz Ni​je​ka​nja i bo​lje na​uči​ti prigrli​ti svo​ju bu​duć​nost u Ne​ustra​ši​vi​ma. I stvarno, ne mogu reći – li​je​pa je. „U redu“, ka​žem. „Idem. Ali ako bu​deš na​ba​ci​vao neke fore o drža​nju za ruke, razbit ću ti nos.“ + + + Kada se te ve​če​ri vra​tim u svoj stan, i da​lje mi​ri​še na pra​ši​nu i sasvim malo pli​jesni.

Uklju​čim jed​nu od svje​tiljki i malo svjetla od​bi​je se od rad​nog pulta u ku​hi​nji. Pri​je​đem prstom pre​ko nje​ga i ma​len ko​ma​dić stakla po​re​že mi prst koji prokrva​ri. Prsti​62

ma uhva​tim ko​ma​dić i od​ne​sem ga do kante za sme​će u koju sam ovog jutra sta​vio vre​ći​cu. No na dnu te vre​ći​ce sada su krho​ti​ne stakla u obli​ku čaše za piće.

Ni​sam još ko​ristio te čaše.

Drhtaj mi pro​đe kra​lježni​com dok pogle​dom pretra​žu​jem osta​tak sta​na, tra​žim zna​ko​ve stva​ri koje nisu na mjestu. Poste​lji​na nije zgužva​na, ni​jed​na la​di​ca nije otvo​re​na, čini se da su sve sto​li​ce na svom mjestu. No znao bih da sam razbio čašu tog jutra.

Tko je bio u mom sta​nu? + + + Ne znam zašto, no prva stvar koju mi ruke pro​na​la​ze slje​de​ćeg jutra jest električ​ni bri​jač koji sam ju​čer do​bio s ti​tu​lom čla​na Ne​ustra​ši​vih. Dok mi je još uvi​jek za​maglje​no pred oči​ma, sta​vim ga bli​zu svo​je kose i poč​nem či​ni​ti ono što sam či​nio još od ma​le​na. Sa​vi​je​ni uho pre​ma napri​jed kako bih ga zašti​tio od oštri​ce; znam toč​no kako tre​ba drža​ti i sa​gi​ba​ti gla​vu, tako da vi​dim stražnji dio gla​ve što je više mo​gu​će. Ri​tu​al mi smi​ri živce, čini me usre​do​to​če​nim i sta​lo​že​nim. Ski​nem po​ši​ša​ne dla​ke sa svog vra​ta i ra​me​na i ba​cim ih u ko​ša​ru za sme​će.

Jutro je u sti​lu Ni​je​ka​nja. Brzo tu​ši​ra​nje, skro​man do​ru​čak, čista kuća. Samo što na sebi imam crnu boju Ne​ustra​ši​vih, nji​ho​ve čizme i hla​če, nji​ho​vu ma​ji​cu i jaknu.

Iz​bje​ga​vam pogle​da​ti se u zrca​lo na izlasku, škrgu​ćem zu​bi​ma zbog toga što vi​dim ko​li​ko du​bo​ko ti Uko​če​ni ko​ri​je​ni sežu i ko​li​ko će mi biti teško isko​ri​je​ni​ti ih iz svo​ga uma jer su tako čvrsti. To sam mjesto osta​vio iz stra​ha i prko​sa, a to će mi uči​ni​ti asi​mi​la​ci​ju ov​dje još te​žom, još te​žom nego da sam zapra​vo oda​brao Ne​ustra​ši​ve iz pra​vih razlo​ga.

Brzo ho​dam pre​ma Jami kroz uski pu​te​ljak koji je iskle​san u zidu. Klo​nim se ruba sta​ze, iako dje​ca Ne​ustra​ši​vih katkad trče niz taj rub bez​brižno se smi​ju​ći, a ja bih tre​bao biti hra​bri​ji od njih. Ni​sam si​gu​ran je li hra​brost nešto što mo​žeš ste​ći i po​ve​ća​ti s go​di​na​ma, kao mu​drost – no možda je ov​dje, u Ne​ustra​ši​vi​ma, hra​brost najvi​ši oblik mu​drosti, prizna​nje da se ži​vot može i tre​ba živje​ti bez stra​ha.

To je prvi put da uhva​tim sebe kako razmišljam o ži​vo​tu u Ne​ustra​ši​vi​ma pa se držim te misli dok pro​la​zim pu​te​vi​ma oko Jame. Do​đem do stu​bišta koje visi sa stakle​nog stro​pa i pogled držim upe​ren gore, da​lje od prosto​ra koji se otva​ra ispod mene, tako da me ne uhva​ti pa​ni​ka. No srce mi sve​jed​no tuče do tre​nutka kada do​đem do vrha; osje​tim ga čak u grlu. Max je re​kao da mu je ured na de​se​tom katu tako da se vo​zim di​za​lom sa sku​pi​nom Ne​ustra​ši​vih koji idu na po​sao. Čini se da se ne pozna​ju svi me​đu​sob​no, to nije kao u Ni​je​ka​nju – nji​ma nije tako važno za​pamti​ti sva ime​na i lica, i potre​be, i že​lje svih, mo​gu​će je da se drže samo svo​jih pri​ja​te​lja i obi​te​lji, da ima​ju bo​ga​te, no odvo​je​ne za​jed​ni​ce unu​tar svo​je frakci​je. Po​put one 63

koju ja sada formi​ram.

Kada do​đem do de​se​tog kata, ni​sam si​gu​ran kamo ići, no tada spa​zim tamnu gla​vu kako skre​će iza ugla ispred mene. Eric. Sli​je​dim ga, dje​lo​mič​no zato što on vje​ro​jatno zna kamo ide, no dje​lo​mič​no i zato što že​lim zna​ti što namje​ra​va, čak i ako ne ide​mo na isto mjesto. No kada skre​nem iza ugla, vi​dim Maxa kako sto​ji u sobi za sastanke koja ima stakle​ne zi​do​ve, uoko​lo su mla​di Ne​ustra​ši​vi. Najsta​ri​ji ima možda dva​de​set, a najmla​đi vje​ro​jatno nije mno​go sta​ri​ji od mene. Max me vidi kroz staklo i pokre​tom ruke me po​zi​va unutra. Eric sje​di po​red nje​ga – uli​zi​ca, po​mislim – no ja sjed​nem na dru​gi kraj sto​la, izme​đu dje​vojke koja u nosu ima prsten i mla​di​ća čija je kosa obo​je​na tako svi​jetlo-ze​le​no da ga ne mogu ni gle​da​ti kako spa​da. U uspo​red​bi s nji​ma osje​ćam se obič​no – možda sam iste​to​vi​rao pla​me​no​ve Ne​ustra​ši​vih na bok ti​je​kom ini​ci​ja​ci​je, no nije da se to baš vidi. „Mislim da su svi ov​dje, sto​ga mo​že​mo za​po​če​ti.“ Max zatvo​ri vra​ta prosto​ri​je za sastanke i sto​ji pred nama. Izgle​da čud​no u takvom okru​že​nju, čini se kao da je pri​je do​šao da po​razbi​ja sva stakla i napra​vi ne​red nego da vodi ovaj sasta​nak. „Svi ste ov​dje jer ste po​ka​za​li po​tenci​ja​la, to pri​je sve​ga, no i zato što ste po​ka​za​li entu​zi​ja​zam za našu frakci​ju i nje​zi​nu bu​duć​nost.“ Ne znam kako sam to uči​nio. „Naš se grad mi​je​nja sada brže nego ika​da pri​je, a kako bismo to mogli pra​ti​ti, i mi se mo​ra​mo pro​mi​je​ni​ti. Mo​rat ćemo posta​ti jači, hra​bri​ji, bo​lji nego što smo sada. A među vama su lju​di koji nas mogu do​vesti do toga, no mo​rat ćemo ispi​ta​ti tko su oni.

Ov​dje ćemo se ba​vi​ti kombi​na​ci​jom instrukci​ja i testo​va vješti​na ti​je​kom slje​de​ćih ne​ko​li​ko mje​se​ci, na​uči​ti vas što mo​ra​te zna​ti da pro​đe​te ovaj program, no že​li​mo vi​dje​ti i ko​li​ko brzo uči​te.“ To zvu​či kao nešto što bi Uče​ni više ci​je​ni​li, a ne Ne​ustra​ši​vi – čud​no. „Najpri​je ćete po​pu​ni​ti ovaj obra​zac s informa​ci​ja​ma“, kaže on, a ja se za​ma​lo nasmi​jem. Nešto je smi​ješno u tome kad se po​misli na gru​bog i čvrstog ratni​ka Ne​ustra​ši​vih s hrpom pa​pi​ra koji se zovu „obrasci s informa​ci​ja​ma“, ali na​ravno, neke stva​ri mo​ra​ju ići tako, ipak je to učinko​vi​ti​je. Po​ša​lje svi​ma za sto​lom snop pa​pi​ra s hrpi​com ke​mijskih olovki. „Je​di​na svrha ovo​ga jest da nam kaže više o vama i o tome u ko​joj ste fazi tako da mo​že​mo mje​ri​ti vaš napre​dak. U va​šem najbo​ljem inte​re​su jest da bu​de​te iskre​ni i da se ne po​ku​ša​va​te do​ima​ti bo​lji​ma nego što jeste.“ Zu​rim u pa​pir, po​ma​lo nervo​zan. Na​pi​šem svo​je ime – to je prvo pi​ta​nje – svo​je go​di​ne – to je dru​go pi​ta​nje. Tre​će pi​ta​nje od​no​si se na moju izvornu frakci​ju, a četvrto je u vezi s bro​jem stra​ho​va. Peto pi​ta​nje tra​ži da se ti stra​ho​vi opi​šu.

Ni​sam si​gu​ran kako da ih opi​šem. Prva dva nisu teška – vi​si​ne, zatvo​re​ni prosto​ri – no slje​de​ći? Kako da na​pi​šem nešto o svom ocu, da se bo​jim Marcu​sa Eato​na? Na kra​ju samo nažvrljam gu​bi​tak kontro​le kao tre​ći strah i fi​zič​ke pri​jetnje u sku​če​nim prosto​ri​ma za četvrti strah, zna​ju​ći da je to da​le​ko od isti​ne.

No neka su od slje​de​ćih pi​ta​nja čud​na, zbu​nju​ju​ća. To su izja​ve, sro​če​ne na kompli​ci​ran na​čin, s ko​ji​ma bih se tre​bao slo​ži​ti ili ne slo​ži​ti. U redu je ukrasti ako 64

se time po​ma​že ne​kom dru​gom. Pa, to ba​rem nije teško – sla​žem se. Neki lju​di zaslu​žu​ju nagra​de više od dru​gih. Možda. Ovi​si o nagra​da​ma. Moć bi se tre​ba​la dati samo oni​ma koji je zaslu​že. Teške okolnosti formi​ra​ju jake oso​be. Ne zna​te ko​li​ko je jaka oso​ba dok se ne nađe na kušnji. Gle​dam dru​ge lju​de koji su za sto​lom. Neki od njih do​ima​ju se za​ču​đe​ni, no nitko ne izgle​da ona​ko kako se ja osje​ćam – uzne​mi​re​no, go​to​vo da se bo​jim za​okru​ži​ti od​go​vor ispod sva​ke izja​ve.

Ne znam što uči​ni​ti pa za​okru​žim „sla​žem se“ ispod sva​ke tvrd​nje i pre​dam svoj pa​pir sa svi​ma dru​gi​ma. + + + Zeke i nje​go​va dje​vojka Ma​ria naslo​nje​ni su na zid, u hod​ni​ku po​red Jame. Odavde vi​dim nji​ho​ve si​lu​ete. Čini se da su još uvi​jek jed​no uz dru​go, baš kao i pri​je pet mi​nu​ta kada sam oti​šao do tamo, hi​ho​ću se kao bu​da​le či​ta​vo vri​je​me. Prekri​žim ruke i uzvra​tim pogled Ni​co​le. „Zna​či“, ka​žem. „Zna​či“, kaže ona na​gi​nju​ći se najpri​je na prste, za​tim opet na pete. „Ovo je malo ne​ugod​no, zar ne?“ „Aha“, ka​žem ja s olakša​njem. „Je.“ „Ko​li​ko se dugo dru​žiš sa Ze​ke​om?“ kaže ona. „Ni​sam te baš vi​đa​la uoko​lo.“ „Ne​ko​li​ko tje​da​na“, ka​žem. „Upozna​li smo se ti​je​kom ini​ci​ja​ci​je.“ „Oh“, kaže ona. „Bio si transfer?“ „Um...“ Ne že​lim prizna​ti da sam do​šao iz Ni​je​ka​nja, dje​lo​mič​no jer kad​god ka​žem to lju​di od​mah po​misle da sam uko​čen, a dje​lo​mič​no zato što ne vo​lim otkri​va​ti informa​ci​je o svom po​dri​jetlu kad to mogu iz​bje​ći. Od​lu​čim sla​ga​ti. „Ne, samo...

Samo sam bio dosta po​vu​čen pri​je.“ „Aha.“ Malo suzi oči. „Si​gurno ti je do​bro išlo.“ „U tome sam spe​ci​ja​lac“, ka​žem. „Ko​li​ko se ti dugo dru​žiš s Ma​ri​jom?“ „Još otkad smo bili klinci. Odu​vi​jek je mogla naći ne​ko​ga za spoj, i da samo sto​ji i ništa ne radi“, kaže Ni​co​le. „Mi osta​li nismo tako ta​lenti​ra​ni.“ „Aha.“ Kimnem gla​vom. „Zeke me mo​rao malo po​gu​ra​ti za ovo.“ „Stvarno.“ Ni​co​le po​digne jed​nu obrvu. „Je li ti bar po​ka​zao što te čeka?“ Prstom po​ka​že na sebe. „Um, je“, ka​žem joj. „Ni​sam bio si​gu​ran jesi li moj tip, no mislio sam možda –“ „Ni​sam tvoj tip.“ Odjed​nom zvu​či hlad​no. Po​ku​šam se izvu​ći. „Mislim, ne mislim da je to tako važno“, ka​žem. „Osob​nost je puno važni​ja od –“ „Od mo​jeg ne​do​voljno do​brog izgle​da?“ Ona po​digne obje obrve. „Ni​sam to re​kao“, ka​žem. „Ja... Stvarno sam gro​zan u ovo​me.“ 65

„Aha“, kaže ona. „Jesi.“ Zgra​bi ma​le​nu crnu torbu koja je bila po​red nje​zi​nih nogu i sta​vi je pod ruku. „Reci Ma​ri​ji da samo mo​ra​la oti​ći kući ra​ni​je.“ Brzo se od​makne od ogra​de i nesta​ne u je​dan od pro​la​za u bli​zi​ni Jame.

Uzdahnem i po​novno pogle​dam u Ze​kea i Ma​ri​ju. Po nji​ho​vim pokre​ti​ma koje mogu ra​za​bra​ti vi​dim da uopće nisu uspo​ri​li. Prsti​ma kuc​kam po ogra​di. Sada kada je naš dvostru​ki spoj postao ne​ugod​ni spoj u tro​je, si​gurno je u redu da se izgu​bim.

Vi​dim Sha​unu kako izla​zi iz kanti​ne i mahnem joj. „Nije li ve​če​ras tvoj ve​li​ki spoj s Eze​ki​elom?“ kaže ona. „Eze​ki​el“, ka​žem grče​ći se. „Za​bo​ra​vio sam da je to vje​ro​jatno bilo nje​go​vo ci​je​lo ime. Aha, dje​vojka je upra​vo odju​ri​la.“ „Sva​ka čast“, kaže ona smi​ju​ći se. „Ko​li​ko si iz​držao, de​set mi​nu​ta?“ „Pet“, ka​žem joj i sam se poč​nem smi​ja​ti. „Oči​to sam ne​do​voljno osje​ća​jan.“ „Ma ne“, kaže ona s po​druglji​vim izne​na​đe​njem. „Ti? Ali ti si tako nje​žan i drag!“ „Do​bra fora“, ka​žem. „Gdje je Lynn?“ „Po​če​la se sva​đa​ti s Hec​to​rom. Na​šim ma​le​nim bra​tom“, kaže ona. „Slu​šam ih tako već, pa otpri​li​ke ci​je​li ži​vot. I onda sam otišla. Misli​la sam oti​ći do sobe za tre​ning, malo vježba​ti. Ho​ćeš ići?“ „Može“, ka​žem. „Ide​mo.“ Kre​ne​mo pre​ma sobi za tre​ning, no tada shva​tim da mo​ra​mo pro​ći niz isti hod​nik u ko​je​mu su sada Zeke i Ma​ria. Po​ku​ša​vam ru​kom za​usta​vi​ti Sha​unu, no pre​kasno – vidi nji​ho​va ti​je​la pri​tisnu​ta jed​no o dru​go, oči joj se ra​ši​re. Zasta​ne na tre​nu​tak i ču​jem zvu​ko​ve cma​ka​nja koje bih vo​lio da ne ču​jem. Tada po​novno nasta​vi niz hod​nik, hoda takvom brzi​nom da mo​ram la​ga​no trča​ti da bih je susti​gao. „Sha​una –“ „Soba za tre​ning“, kaže ona.

Kada do​đe​mo u sobu za tre​ning, ona od​mah poč​ne uda​ra​ti po vre​ći i ja je pri​je ni​sam vi​dio da uda​ra tako jako. + + + „Iako vam se to možda čini čud​no, za Ne​ustra​ši​ve vi​so​kog ranga važno je da ra​zu​mi​ju kako neki progra​mi rade“, kaže Max. „Program nad​zo​ra u kontrolnoj sobi pri​lič​no je očit – vođa Ne​ustra​ši​vih po​ne​kad će mo​ra​ti nad​zi​ra​ti stva​ri koje se do​ga​đa​ju u frakci​ji. Za​tim, tu su si​mu​la​cijski progra​mi koje mo​ra​te ra​zumje​ti kako biste eva​lu​ira​li i oci​je​ni​li Ne​ustra​ši​ve ini​ci​ra​ne. Ta​ko​đer, tu je i program koji nad​zi​re sta​nje va​lu​te, koji drži trgo​vi​nu u na​šoj frakci​ji, među osta​lim. Neki od tih progra​ma pri​lič​no su so​fisti​ci​ra​ni što zna​či da ćete brzo mo​ra​ti usva​ja​ti ra​ču​nalne vješti​ne, ako ih već 66

ne​ma​te. To je ono što ćemo ra​di​ti da​nas.“ Ru​kom po​ka​že na ženu koja sto​ji po​red nje​go​va li​je​vog ra​me​na. Mla​da je, s lju​bi​častim pra​me​no​vi​ma u kratkoj kosi i to​li​ko pirsinga da ih ne mogu sve ni pre​bro​ja​ti. „La​uren će vam po​ka​za​ti osno​ve, a za​tim ćemo vas testi​ra​ti“, kaže Max. „La​uren je jed​na od na​ših instrukto​ra ini​ci​ja​ci​je, no osta​tak vre​me​na radi kao ra​ču​nalna tehni​čarka u sje​dištu Ne​ustra​ši​vih. To je malo Uče​no s nje​zi​ne stra​ne, no oprostit ćemo joj.“ Max joj na​migne, a ona se na​ce​ri. „Ti kre​ni“, kaže on. „Vra​ćam se za sat vre​me​na.“ Max od​la​zi i La​uren pljesne ru​ka​ma. „U redu“, kaže. „Da​nas ćemo go​vo​ri​ti o progra​mi​ra​nju. Oni koji već ima​ju iskustva u tome, slo​bod​no se opusti​te. Vi osta​li bo​lje do​bro pa​zi​te jer neću po​navlja​ti. Uče​nje ovo​ga je po​put je​zi​ka – nije do​voljno me​mo​ri​ra​ti ri​je​či; mo​ra​te ra​zumje​ti i pra​vi​la, kao i zašto ona rade tako kako rade.“ Kada sam bio mla​đi, vo​lonti​rao sam u ra​ču​nalnim la​bo​ra​to​ri​ji​ma na Gornjim Ra​zi​na​ma kako bih ispu​nio vo​lonterske kvo​te svo​je frakci​je – i kako bih se maknuo iz kuće – i na​učio sam kako rasta​vi​ti ra​ču​na​lo i po​novno ga sasta​vi​ti. No ni​ka​da ni​sam učio o ovo​me. Slje​de​ći sat pro​la​zi u izmagli​ci tehnič​kih izra​za koje je​dva mogu pra​ti​ti. Po​ku​ša​vam za​pi​sa​ti neke bi​lješke na ko​mad sta​rog pa​pi​ra koji sam pro​na​šao na podu, no ona go​vo​ri tako brzo da mi je ru​kom teško pra​ti​ti tempo ono​ga što ču​jem pa presta​nem s tim na​kon ne​kog vre​me​na i samo po​ku​ša​vam slu​ša​ti što go​vo​ri. Ona po​ka​zu​je primje​re ono​ga o čemu go​vo​ri na mo​ni​to​ru koji je u prosto​ri​ji, ali pažnju mi odvla​če pro​zo​ri iza nje – iz ovog kuta Gni​jezdo baca pogled na grad, vi​so​ko Ža​rište koje pro​ba​da nebo, mo​čva​ra koja se na​zi​re u da​lji​ni.

Ja ni​sam je​di​ni ko​je​mu se čini da je ovo pre​vi​še – dru​gi kandi​da​ti me​đu​sob​no razgo​va​ra​ju, brzo ša​pu​ću, ispi​tu​ju se de​fi​ni​ci​je koje su pro​pusti​li. No Eric samo udob​no sje​di u svo​joj sto​li​ci, crta nešto na dla​nu ruke. Ima pod​smi​jeh na licu. Pozna​jem taj pod​smi​jeh. Na​ravno da on sve ovo već zna. Vje​ro​jatno je to na​učio dok je ži​vio s Uče​ni​ma, vje​ro​jatno još dok je bio di​je​te, ina​če ne bi izgle​dao tako za​do​vo​ljan so​bom.

Pri​je nego što mogu posta​ti svjestan ko​li​ko je vre​me​na prošlo, La​uren na ekra​nu pri​tišće gumb i mo​ni​tor se povla​či pre​ma stro​pu. „Na rad​noj površi​ni va​šeg ra​ču​na​la pro​na​ći ćete da​to​te​ku koja se zove ‘test progra​mi​ra​nja’“, kaže ona. „Otvo​ri​te je. Tako ćete po​če​ti ispit za koji ima​te odre​đe​no vri​je​me da ga završi​te. Ići ćete kroz niz ma​njih progra​ma i ozna​či​ti pogreške zbog ko​jih ti progra​mi ne rade. To su možda ve​li​ke stva​ri, kao re​ci​mo kri​vi re​dosli​jed koda, a mogu biti i male stva​ri, kao kri​vo na​pi​sa​na ri​ječ ili ozna​ka dru​ge vrste. Ne mo​ra​te ih sada zna​ti popravlja​ti, no mo​ra​te ih zna​ti uoči​ti. U sva​kom će progra​mu biti po jed​na pogreška. Kre​ni​te.“ 67

Svi poč​nu lupka​ti po mo​ni​to​ri​ma svo​jih ra​ču​na​la. Eric se nagne do mene i kaže: „Je li tvo​ja kuća kod Uko​če​nih ima​la ra​ču​na​lo, Four?“ „Ne“, ka​žem ja. „Pa, vi​diš, ova​ko otva​raš da​to​te​ku“, kaže on s pre​nagla​še​nim lu​pa​njem po da​to​te​ci na svom mo​ni​to​ru. „Vi​diš, to ti izgle​da kao pa​pir, no to je zapra​vo samo sli​ka na ekra​nu – znaš ti što je ekran, zar ne?“ „Za​ve​ži“, ka​žem mu dok otva​ram svoj ispit.

Zu​rim u program. To je po​put uče​nja je​zi​ka, ka​žem sa​mo​me sebi. Sve mora po​če​ti pra​vilnim re​dosli​je​dom i završi​ti obrnu​tim re​dosli​je​dom. Samo se po​bri​ni da je sve na pra​vom mjestu.

Ne kre​nem na po​četku koda pa pre​ma do​lje – umjesto toga, gle​dam u najdub​lju jezgru koda, unu​tar svih zagra​da. Tamo pri​mi​je​tim je​dan red koda koji završa​va na kri​vom mjestu. Ozna​čim mjesto i pri​tisnem gumb sa stre​li​com koji će mi do​pusti​ti da nasta​vim s ispi​tom ako sam po​nu​dio to​čan od​go​vor. Sli​ka na ekra​nu se pro​mi​je​ni, pre​da mnom je novi program.

Po​dignem obrve. Mora da sam usvo​jio više nego što sam mislio.

Po​či​njem sa slje​de​ćim na isti na​čin, kre​ćem se od sre​di​ne koda pre​ma van, uspo​re​đu​jem gornji dio progra​ma s do​njim, pa​zim na na​vod​ni​ke, toč​ke i zagra​de. Tra​že​nje pogreški u kodu umi​ru​je na neki ču​dan na​čin jer, na​posljetku, to je samo provje​ra​va​nje da je svi​jet još uvi​jek po​re​dan kako tre​ba i dokle god je tako, sve će teći glatko.

Za​bo​ravljam na lju​de oko sebe, čak i na nebo koje mo​že​mo vi​dje​ti, kao i na ono što će zna​či​ti završa​va​nje ovog ispi​ta. Usre​do​to​čim se samo na ono što je ispred mene, na splet ri​je​či na mom mo​ni​to​ru. Pri​mi​je​tim da je Eric završio prvi, mno​go pri​je nego bilo tko dru​gi, no po​ku​šam da me to ne ome​ta. Čak i kada od​lu​či biti pokraj mene i zu​ri​ti mi pre​ko ra​me​na u ono što ra​dim.

Na​po​kon, kliknem na stre​li​cu i nova se sli​ka po​ja​vi. ISPIT ZAVRŠEN. „Bra​vo“, kaže La​uren kada dođe provje​ri​ti moj mo​ni​tor. „Tre​ći si koji je završio.“ Okre​nem se pre​ma Eri​cu. „Če​kaj“, ka​žem. „Nisi li mi htio objasni​ti što je mo​ni​tor? Izgle​da da ne​mam ni​kakvih vješti​na s ra​ču​na​lom tako da do​ista tre​bam tvo​ju po​moć.“ On me gle​da smrknu​to, a ja se na​ce​rim. + + + Vra​ta moga sta​na otvo​re​na su kada se vra​tim. Otvo​re​na su samo centi​me​tar, no znam da sam ih zatvo​rio pri​je nego sam oti​šao. Po​la​ga​no ih otva​ram vrhom svo​je čizme i ula​zim dok mi srce jako lupa, oče​ku​ju​ći da ću unutra pro​na​ći ulje​za koji kopa po mo​68

jim stva​ri​ma, iako ni​sam si​gu​ran tko bi to mo​gao biti – je​dan od Je​ani​ne​inih potrč​ka​la u potra​zi za do​ka​zi​ma da sam možda drukči​ji kao što je to bio i Amar, ili možda Eric, tra​ži na​či​na da me do​če​ka u zasje​di. Ipak, stan je pra​zan i ništa ne ne​dosta​je.

Nešto je novo ov​dje – ko​ma​dić pa​pi​ra na sto​lu. Pri​la​zim ko​ma​di​ću pa​pi​ra po​la​ko, kao da bi se mo​gao odjed​nom za​pa​li​ti ili nesta​ti u zra​ku. Na nje​mu je po​ru​ka ispi​sa​na ma​le​nim, nakrivlje​nim ru​ko​pi​som.

Na dan koji si mrzio najvi​še U vri​je​me kada je ona umrla Na mjestu gdje si prvi puta sko​čio Isprva su mi te ri​je​či besmisle​ne i po​mislim da su šala, da je to netko osta​vio ov​dje da me uzne​mi​ri, i to mu je i uspje​lo jer se osje​ćam nesta​bilno na no​ga​ma. Sjed​nem u jed​nu od raskli​ma​nih sto​li​ca, ne mi​čem oči s pa​pi​ra. Či​tam po​ru​ku po​novno i po​novno, a nje​zi​ne se ri​je​či u mom umu po​la​ga​no obli​ku​ju.

Na mjestu gdje si prvi puta sko​čio. To mora da misli na pe​ron gdje sam prvi puta usko​čio u vlak, na​kon što sam se pri​dru​žio Ne​ustra​ši​vi​ma.

U vri​je​me kada je ona umrla. Samo je jed​na oso​ba koja bi mogla biti „ona“: moja majka. Moja majka je umrla u glu​ho doba noći tako da su i pri​je nego sam se pro​bu​dio nje​zi​no ti​je​lo od​ni​je​li moj otac i nje​go​vi pri​ja​te​lji iz Ni​je​ka​nja. Re​kao je da je vri​je​me u koje je umrla bilo otpri​li​ke dva ujutro.

Na dan koji si mrzio najvi​še. To je najte​ži dio – misli li se ov​dje na dan u go​di​ni, ro​đendan ili blagdan? Ništa mi ne pada na pa​met, a i ne vi​dim zašto bi netko osta​vio po​ru​ku to​li​ko unapri​jed. Tu se za​ci​je​lo misli na dan u tjed​nu, no koji dan u tjed​nu sam mrzio najvi​še? To je lako – dani sastanka vi​je​ća jer bi moj otac bio vani do kasno i vra​ćao bi se kući grozno raspo​lo​žen. Sri​je​da.

Sri​je​da, dva ujutro, na že​ljeznič​kom pe​ro​nu u bli​zi​ni Ža​rišta. To je ve​če​ras. A posto​ji samo jed​na oso​ba na svi​je​tu koja bi zna​la sve te informa​ci​je: Marcus. + + + U šaci ste​žem ko​mad pre​sa​vi​je​na pa​pi​ra, no ne osje​tim ga. Dla​no​vi me svrbe, a ruke kao da su mi otupje​le otka​ko sam po​novno po​mislio na nje​go​vo ime.

Osta​vio sam vra​ta svog sta​na ši​rom otvo​re​na, a ve​zi​ce na ci​pe​la​ma su mi odve​za​ne. Kre​ćem se pro​la​zom u bli​zi​ni Jame, bez da pri​mi​je​tim ko​li​ko sam vi​so​ko i trčim stu​ba​ma do Gni​jezda, bez ikakvog isku​še​nja da pogle​dam do​lje. Zeke je u pro​la​zu spo​me​nuo lo​ka​ci​ju kontrolne sobe pri​je ne​ko​li​ko dana. Mogu se samo na​da​ti da je i sada tamo jer ću tre​ba​ti nje​go​vu po​moć ako že​lim vi​dje​ti snimke hod​ni​ka koji vodi u moj stan. Znam gdje se na​la​zi ka​me​ra, skri​ve​na je u kutu gdje misle da je nitko neće 69

vi​dje​ti. Pa, ja sam je vi​dio.

Moja je majka ta​ko​đer zamje​ći​va​la takve stva​ri. Kada bismo se še​ta​li kroz sektor Ni​je​ka​nja, samo nas dvo​je, ona bi po​ka​zi​va​la pre​ma ka​me​ra​ma koje su bile skri​ve​ne u mje​hu​ri​ma tamnog stakla ili pri​čvršće​ne na ru​bo​ve zgra​da. Ni​ka​da nije ništa rekla o nji​ma, niti mi se či​ni​lo da je to za​bri​nja​va, no uvi​jek je zna​la gdje se na​la​ze, a kada bi pro​la​zi​li po​red njih, uvi​jek bi se potru​di​la da pogle​da toč​no u njih, kao da im go​vo​ri vi​dim i ja vas. I tako sam odrastao pretra​žu​ju​ći, gle​da​ju​ći, pro​matra​ju​ći de​ta​lje svo​je oko​li​ne.

Di​za​lom kre​nem na četvrti kat, za​tim sli​je​dim zna​ko​ve sve do kontrolne sobe.

Put me vodi niz kratki hod​nik, a za​tim se otvo​re vra​ta. Od​mah mi u lice sko​či mno​go ekra​na po zi​do​vi​ma – s ne​ko​li​ko lju​di iza njih, sje​de za sto​lo​vi​ma, a tamo su i dru​gi sto​lo​vi, za ko​ji​ma ta​ko​đer sje​de lju​di, sva​ki ispred sebe ima svoj mo​ni​tor. Snimke se mi​je​nja​ju sva​kih pet se​kundi, po​ka​zu​ju razli​či​te di​je​lo​ve gra​da – po​lja Do​bro​hotnih, uli​ce oko sje​dišta Uče​nih, sje​dište Ne​ustra​ši​vih, pa čak i Ne​mi​losrd​nu oda​ju i nje​zi​no go​le​mo pre​dvorje. Ba​cim pogled na sektor Ni​je​ka​nja na jed​nom od ekra​na, a za​tim se otrgnem od zu​re​nja i potra​žim Zeka. On sje​di za sto​lom s desne stra​ne, do zida, tipka nešto u pro​zorčić za pi​sa​nje na li​je​voj po​lo​vi​ci ekra​na dok se snimke Jame pušta​ju na desnoj stra​ni.

Svi u prosto​ri​ji ima​ju slu​ša​li​ce na uši​ma – slu​ša​ju, pretpostavljam, ono što bi tre​ba​li i pro​matra​ti. „Zeke“, ka​žem tiho. Neki u prosto​ri​ji me pogle​da​ju kao da me pre​ko​ra​va​ju što im sme​tam, no nitko ne kaže ništa. „Hej!“ kaže on. „Dra​go mi je da si do​šao, do​sad​no mi je kao – što je bilo?“ Pogle​da u moje lice, za​tim u moju šaku koja je još uvi​jek stisnu​ta oko pa​pi​ri​ća.

Ne znam kako objasni​ti pa ni ne po​ku​ša​vam. „Tre​bam vi​dje​ti snimke hod​ni​ka, ispred svog sta​na“, ka​žem. „Otpri​li​ke zad​nja če​ti​ri sata. Mo​žeš li mi po​mo​ći?“ „Zašto?“ kaže Zeke. „Što se do​go​di​lo?“ „Netko mi je bio upao u stan“, ka​žem. „Že​lim zna​ti tko je to bio.“ On pogle​da oko sebe, provje​ra​va da nitko ne gle​da. I da ne slu​ša. „Čuj, ne smi​jem to – čak ni mi ne smi​je​mo ko​pa​ti po po​je​di​nim stva​ri​ma ako ne pri​mi​je​ti​mo nešto čud​no, to je sve na ro​ta​ci​ji –“ „Du​gu​ješ mi uslu​gu, sje​ćaš se?“ ka​žem. „Ne bih te ni​ka​da to tra​žio da se ne radi o ne​čem važnom.“ „Da, znam.“ Zeke po​novno pogle​da oko sebe, zatvo​ri program u koji je tipkao, a za​tim otvo​ri još je​dan. Pro​matram kod koji upi​su​je, kako bi izvu​kao tra​že​ni sni​mak, a ja se ču​dim što ra​zu​mi​jem dio toga na​kon da​našnjeg pre​da​va​nja. Sli​ka se po​ja​vi na ekra​nu, je​dan od hod​ni​ka Ne​ustra​ši​vih u bli​zi​ni kanti​ne. Klikne na to, a za​tim se po​ja​vi dru​ga snimka, pregled kanti​ne; slje​de​ća je ra​di​oni​ca s te​to​va​ža​ma, a za​tim bolni​ca.

70

Pretra​žu​je sje​dište Ne​ustra​ši​vih, a ja pro​matram sli​ke kako do​la​ze i od​la​ze, po​ka​zu​ju​ći isječ​ke sva​ki​dašnjeg ži​vo​ta Ne​ustra​ši​vih, lju​de kako se igra​ju s pirsinzi​ma dok če​ka​ju u redu za novu odje​ću, lju​de kako vježba​ju udarce u sobi za tre​ning. Nakratko vi​dim Maxa kako sje​di u prosto​ri​ji koja se čini kao da mu je ured, sje​di za sto​li​com, a na​suprot nje​ga sje​di neka žena. Žena s pla​vom ko​som po​ve​za​nom stra​ga u čvrstu gva​lju. Sta​vim ruku na Ze​ke​ovo rame. „Če​kaj.“ Ko​mad pa​pi​ra u mo​joj ruci čini se malo ma​nje hi​tan. „Vra​ti se.“ On to uči​ni, a ja potvrdim ono što sam sumnjao: Je​ani​ne Matthews je u Maxo​vu ure​du s fasciklom u kri​lu. Odje​ća joj je savrše​no izgla​ča​na, drža​nje savrše​no ravno.

Uzi​mam slu​ša​li​ce sa Ze​ke​ove gla​ve, on se namrgo​di na mene, no ne za​ustavlja me.

Gla​so​vi Maxa i Je​ani​ne su tihi, no ipak ih ču​jem. „Su​zio sam broj na šest“, kaže Max. „Re​kao bih da je to pri​lič​no do​bro zar ne? A tek je dru​gi dan?“ „To je ne​učinko​vi​to“, kaže Je​ani​ne. „Već ima​mo kandi​da​ta. Ja sam se zato po​bri​nu​la. To je odu​vi​jek bio plan.“ „Ni​ka​da nisi pi​ta​la mene što mislim o pla​nu, a ovo je moja frakci​ja“, Max od​go​vo​ri kratko. „On mi se ne svi​đa, a ne že​lim po či​tav dan ra​di​ti s ne​ki​me tko mi se ne svi​đa. Zato mi mo​raš do​pusti​ti da ba​rem po​ku​šam pro​na​ći ne​kog tko udo​vo​lja​va svim kri​te​ri​ji​ma –“ „Do​bro.“ Je​ani​ne se usta​je, s fasciklom pri​tisnu​tim na trbuh. „Ali kada ne uspi​ješ u tome, oče​ku​jem da to priznaš. Ne​mam strplje​nja za po​nos Ne​ustra​ši​vih.“ „Da, a Uče​ni su sli​ka i pri​li​ka po​niznosti“, Max kaže gorko. „Hej“, pro​sikće Zeke. „Moj nad​zornik gle​da. Vra​ti mi slu​ša​li​ce.“ Strgne ih moje gla​ve i pri​tom mi zgnje​če uši tako da me za​bo​li. „Mo​raš oti​ći odavde ili ću izgu​bi​ti po​sao“, kaže Zeke.

Izgle​da ozbiljno i za​bri​nu​to. Ne pri​go​va​ram, bez ob​zi​ra na to što ni​sam na​šao ono što sam htio zna​ti – sâm sam kriv što sam se omeo. Diskretno iza​đem iz kontrolne sobe, u gla​vi mi juri, na​po​la prestravljen na po​mi​sao što mi je otac možda bio u sta​nu, kao i to što želi da se na​đem s njim na na​pušte​noj uli​ci usred noći, a na​po​la zbu​njen oni​me što sam upra​vo čuo. Već ima​mo kandi​da​ta. Ja sam se za to po​bri​nu​la. Za​ci​je​lo su go​vo​ri​li o kandi​da​tu za vod​stvo Ne​ustra​ši​vih. Ali zašto je Je​ani​ne Matthews tako za​inte​re​si​ra​na za to tko će biti iza​bran kao slje​de​ći vođa Ne​ustra​ši​vih?

Vra​tim se u svoj stan bez da uopće i pri​mi​je​tim, za​tim sjed​nem na rub kre​ve​ta i zu​rim u zid. I da​lje mislim razli​či​te, no jed​na​ko su​lu​de misli.

Zašto se Marcus želi naći sa mnom?

Zašto su Uče​ni to​li​ko umi​je​ša​ni u po​li​ti​ku Ne​ustra​ši​vih? Možda Marcus želi da me ubi​je bez svje​do​ka ili me želi upo​zo​ri​ti na nešto ili mi pri​je​ti​ti...? Tko je bio kandi​dat o ko​jem su go​vo​ri​li?

Dla​no​vi​ma pri​tisnem čelo i po​ku​ša​vam se smi​ri​ti, no i da​lje osje​tim sva​ku živča​71

nu mi​sao po​put ubo​da igli​com u gla​vi. Sada ne mogu uči​ni​ti ništa u vezi Maxa i Je​ani​ne. Ono što mo​ram od​lu​či​ti sada jest hoću li ili neću ići na ovaj sasta​nak ve​če​ras.

Na dan koji si mrzio najvi​še. Ni​ka​da ni​sam znao da me Marcus uopće do​življa​vao, a ka​mo​li zamje​ći​vao stva​ri koje sam vo​lio ili mrzio. Či​ni​lo se kao da sam mu samo smetnja, nešto što ga živci​ra. No ni​sam li pri​je ne​ko​li​ko tje​da​na saznao da je znao da si​mu​la​ci​je neće ra​di​ti na meni, kao i da mi je po​mo​gao da iz​bjegnem opasnost? Možda, una​toč svim groznim stva​ri​ma koje mi je uči​nio i koje mi je re​kao, možda je on ne​kim svo​jim di​je​lom do​ista moj otac. Možda je to dio nje​ga koji me po​zi​va na ovaj sasta​nak, a ovim mi po​ku​ša​va po​ka​za​ti da me pozna​je, da zna što mrzim, što vo​lim, čega se bo​jim.

Ne znam zašto me ovakve misli ispu​nja​va​nju takvom na​dom kada sam ga to​li​ko dugo mrzio. Ali možda, kao što je on jed​nim svo​jim di​je​lom moj otac, možda sam ja jed​nim svo​jim di​je​lom do​ista i nje​gov sin. + + + Topli​na sunca još se uvi​jek osje​ti na ploč​ni​ci​ma, čak i u pola dva ujutro kada iza​đem iz sje​dišta Ne​ustra​ši​vih. Osje​tim je na svo​jim vršci​ma prsti​ju. Mje​sec je pokri​ven obla​ci​ma tako da su uli​ce mrač​ni​je nego obič​no, no više se ne bo​jim ni mra​ka ni uli​ca, ne više. To je jed​na od stva​ri koju na​učiš na​kon što pre​bi​ješ hrpu Ne​ustra​ši​vih ini​ci​ra​nih.

Udi​šem mi​ris toplog asfalta i dam se u po​la​ga​ni trk, te​ni​si​ce mi od​zva​nja​ju od tla. Uli​ce koje okru​žu​ju sektor Ne​ustra​ši​vih prazne su; moja frakci​ja živi na jed​nom mjestu, kao čo​por pasa. U tom tre​nutku shva​tim da se zbog toga Max či​nio tako za​bri​nu​tim zbog toga što ži​vim sam. Ako sam do​ista Ne​ustra​ši​vi, ne bih li tre​bao že​lje​ti da se moj ži​vot prekla​pa s nji​ho​vim ži​vo​ti​ma što je mo​gu​će više, ne bih li tre​bao tra​ži​ti na​či​ne da se uklo​pim u frakci​ju sve dok ne bu​de​mo ne​raz​dvojni?

Razmišljam o tome dok trčim. Možda je u pra​vu. Možda mi ukla​pa​nje baš i ne ide; možda se ne tje​ram do​voljno. Uhva​tim sta​lan ri​tam trča​nja, žmirkam pre​ma ulič​nim zna​ko​vi​ma dok pro​la​zim pokraj njih kako bih pa​zio kamo idem. Jasno mi je da sam do​šao do kru​ga zgra​da u ko​ji​ma bo​ra​ve lju​di bez frakci​je jer vi​dim nji​ho​ve sje​ne kako se po​mi​ču tu i tamo, na mrač​nim i daska​ma za​ba​ri​ka​di​ra​nim pro​zo​ri​ma. Pre​ba​cu​jem se na trač​ni​ce, re​šetkasto drvo pro​te​že se da​le​ko ispred mene i vodi me da​lje od uli​ce. Ža​rište se po​ve​ća​va kako se pri​bli​ža​vam. Srce mi lupa, no mislim da to nije zbog trča​nja. Naglo se za​usta​vim kada do​đem do že​ljeznič​ke posta​je, a dok tako sto​jim u pod​nožju stu​ba i po​ku​ša​vam doći do daha, sje​ćam se kada sam se prvi puta uspeo tim stu​ba​ma, mno​go Ne​ustra​ši​vih oko mene, pri​tišću me napri​jed. U tom tre​nutku lako je bilo po​ni​je​ti se nji​ho​vom energi​jom. Sada mo​ram po​ni​je​ti sa​mog sebe. Poč​72

nem se pe​nja​ti, ko​ra​ci mi od​zva​nja​ju na me​ta​lu, a kada do​đem do vrha, pogle​dam na sat.

Dva ujutro.

Ali že​ljeznič​ka je posta​ja prazna.

Ho​dam uoko​lo, kako bih se uvje​rio da nema li​ko​va u tami i iza mrač​nih uglo​va.

Vlak se pri​bli​ža​va u da​lji​ni, a ja zasta​nem kako bih potra​žio svjetlo na pred​njoj stra​ni nje​go​ve lo​ko​mo​ti​ve. Ni​sam znao da vla​ko​vi voze ova​ko kasno – sva bi stru​ja u gra​du tre​ba​la biti uga​še​na na​kon po​no​ći kako bi se sa​ču​va​la energi​ja. Pi​tam se je li Marcus za​mo​lio nefrakci​ja​še za po​seb​nu uslu​gu. No zašto bi išao vla​kom? Marcus Eaton ko​jeg ja znam ni​ka​da se ne bi usu​dio do​vo​di​ti se u to​li​ko blisku vezu s Ne​ustra​ši​vi​ma. Pri​je bi bos ho​dao po uli​ci.

Svjetlo na lo​ko​mo​ti​vi bljesne, samo jed​nom, pri​je nego što nasta​vi da​lje. Vlak topta i ste​nje, uspo​ra​va, no ne za​ustavlja se, a jed​na oso​ba isko​či iz pred​zad​njeg va​go​na, vitka i gipka. Nije Marcus. Žena je.

Stišćem pa​pir u šaci, to​li​ko čvrsto dok me zglo​bo​vi ne za​bo​le. Žena mi se pri​bli​ža​va i kada mi dođe na samo ne​ko​li​ko me​ta​ra, vi​dim je. Duga i kovrča​va kosa. Upad​ljiv, ku​kasti nos. Crne hla​če Ne​ustra​ši​vih, siva ko​šu​lja Ni​je​ka​nja, sme​đe čizme Do​bro​hotnih. Lice joj je izbo​ra​no, umorno, mrša​vo. No pozna​jem je, ni​ka​da ne bih mo​gao za​bo​ra​vi​ti to lice, moja majka, Evelyn Eaton. „To​bi​ase“, ona uzdahne ra​ši​re​nih oči​ju, kao da je omamlje​na time što me vidi, baš kao i ja, no to je ne​mo​gu​će. Ona je zna​la da sam živ, ali ja se sje​ćam kako je nje​zi​na urna izgle​da​la i kako je sta​ja​la na drve​nom okvi​ru ka​mi​na, s tra​go​vi​ma nje​go​vih prsti​ju.

Sje​ćam se dana kada sam se pro​bu​dio i vi​dio pri​pad​ni​ke Ni​je​ka​nja s ozbiljnim li​ci​ma u ku​hi​nji moga oca, kako su svi pogle​da​li u mene kada sam ušao i kako mi je Marcus objasnio, sa su​osje​ća​njem koje znam da nije osje​ćao, da je moja majka umrla usred noći, zbog kompli​ka​ci​ja pri​li​kom pre​ura​nje​nog po​ro​đa​ja i po​ba​ča​ja.

Bila je trud​na? Sje​ćam se da sam to pi​tao.

Na​ravno da je bila, sine. Okre​nuo se dru​gim lju​di​ma koji su bili u ku​hi​nji. Šok, na​ravno. Mora se do​go​di​ti kada je nešto ova​ko u pi​ta​nju.

Sje​ćam se da sam sje​dio s ta​nju​rom pu​nim hra​ne, u na​šoj dnevnoj sobi, sa sku​pi​nom mrmlja​ju​ćih čla​no​va Ni​je​ka​nja oko sebe, či​ta​va četvrt bila je u mo​joj kući i nitko nije re​kao ništa što bi meni bilo važno. „Znam da je ovo sve... Čud​no za tebe“, kaže ona. Je​dva da pre​pozna​jem nje​zin glas; dub​lji je i jači nego u mo​jim uspo​me​na​ma koje imam na nju i tako znam da su je go​di​ne pro​mi​je​ni​le. Osje​ćam pre​vi​še stva​ri da bih se s nji​ma mo​gao no​si​ti, osje​ćam su​vi​še jako, a za​tim ne osje​ćam više ništa. „Tre​ba​la bi biti mrtva“, ka​žem joj jed​no​lič​no. To je glu​pa stvar za reći. Takva glu​pa stvar za reći svo​joj majci kada se vra​ti iz mrtvih, no to je i glu​pa si​tu​aci​ja. „Znam“, kaže ona, čini mi se da ima suze u oči​ma, no pre​vi​še je mrač​no da bih 73

vi​dio. „Ni​sam.“ „Oči​to.“ Glas koji do​la​zi iz mo​jih usta po​druglji​vo je obi​čan. „Jesi li uopće bila trud​na?“ „Trud​na? To je ono što su ti rekli, nešto o tome da sam umrla na po​ro​du?“ Zavrti gla​vom. „Ne, ni​sam. Pla​ni​ra​la sam svoj izlaz mje​se​ci​ma – mo​ra​la sam nesta​ti. Misli​la sam da će ti on možda reći kada bu​deš do​voljno star.“ Iz mene iza​đe kra​tak smi​jeh, po​put ži​vo​tinjskog la​ve​ža. „Ti si misli​la da bi Marcus Eaton priznao da ga je žena osta​vi​la. Da bi to priznao meni.“ „Ti si nje​gov sin“, kaže Evelyn. „On te voli.“ Tada sva na​pe​tost pro​teklog sata, pro​teklih ne​ko​li​ko tje​da​na, pro​teklih ne​ko​li​ko go​di​na, sve to proklju​ča u meni, pre​vi​še da je obuzdam, i prasnem u smi​jeh, no taj smi​jeh iza​đe čud​no, me​ha​nič​ki. Do​voljno da upla​ši i mene. „Imaš pra​vo biti ljut zbog toga što su ti la​ga​li“, kaže ona. „I ja bih bila lju​ta. Ali To​bi​ase, mo​ra​la sam oti​ći, znam da ra​zu​mi​ješ zašto...“ Po​segne ru​kom pre​ma meni, ja je zgra​bim za za​pešće, od​gurnem je. „Ne di​raj me.“ „Do​bro, do​bro.“ Po​ka​zu​je dla​no​vi​ma pre​ma meni i od​makne se. „Ali ti ra​zu​mi​ješ, mo​raš ra​zumje​ti.“ „Ono što ja ra​zu​mi​jem jest da si me osta​vi​la sa​mog u kući sa sa​distič​kim ma​ni​ja​kom“, ka​žem.

Izgle​da kao da se nešto u njoj ruši. Ruke joj pa​da​ju sa stra​ne, po​put dva ute​ga.

Ra​me​na su joj pogrb​lje​na. Čak joj se i lice obje​si​lo, dok shva​ća o čemu go​vo​rim, o čemu si​gurno go​vo​rim. Prekri​žim ruke i ispra​vim ra​me​na, po​ku​ša​vam izgle​da​ti što je mo​gu​će veće i jače, ko​li​ko god je mo​gu​će. To je sada lakše, u crnoj odje​ći Ne​ustra​ši​vih, nego što je to ikad bilo u si​voj boji Ni​je​ka​nja, a možda je i to još je​dan razlog zbog čega sam oda​brao Ne​ustra​ši​ve kao uto​čište. Ne iz pa​kosti, ne da bih povri​je​dio Marcu​sa već zato što sam znao da će me ova​kav ži​vot na​uči​ti kako da posta​nem jači. „Ja –“ ona pro​go​vo​ri. „Presta​ni tra​ti​ti moje vri​je​me. Što ra​di​mo ov​dje?“ Ba​cim zgužva​ni pa​pi​rić na tlo izme​đu nas i pogle​dam je s po​dignu​tom obrvom. „Prošlo je se​dam go​di​na otka​ko si umrla, a ni​ka​da nisi po​ku​ša​va​la ovakvo dra​ma​tič​no otkri​va​nje, što je sada to​li​ko drukči​je?“ Isprva mi ne od​go​va​ra. Tada se sa​be​re, vi​dim to, i nasta​vi: „Mi – lju​di bez frakci​je – vo​li​mo motri​ti stva​ri. Stva​ri po​put Ce​re​mo​ni​je izbo​ra. Ovo​ga puta naš mi je špi​jun re​kao da si oda​brao Ne​ustra​ši​ve. Otišla bih sama, no ni​sam že​lje​la riski​ra​ti da na​le​tim na nje​ga. Posta​la sam... Nešto po​put vođe lju​di​ma bez frakci​je, važno je da se ne ra​zotkri​jem.“ U usti​ma osje​tim nešto gorko. „Vidi, vidi“, ka​žem. „Kakve ja važne ro​di​te​lje imam. Stvarno imam sre​će.“ 74

„Ovo ti ne na​li​ku​je“, kaže mi. „Je li ba​rem dio tebe sre​tan što me po​novno vi​diš?“ „Sre​tan što te po​novno vi​dim?“ ka​žem joj. „Evelyn, je​dva da te se sje​ćam. Ži​vio sam to​li​ko dugo bez tebe, go​to​vo isto to​li​ko ko​li​ko i s to​bom.“ Lice joj se zgrči. Za​bo​lje​lo ju je. Dra​go mi je. „Kada si oda​brao Ne​ustra​ši​ve“, ona po​la​ko nastavlja, „zna​la sam da je vri​je​me da ti pristu​pim. Uvi​jek sam te pla​ni​ra​la pro​na​ći, na​kon što bi oda​brao i bio svoj, da bih te mogla pozva​ti da nam se pri​dru​žiš.“ „Da vam se pri​dru​žim“, ka​žem. „Posta​nem nefrakci​jaš? Zašto bih to že​lio?“ „To​bi​ase, naš grad se mi​je​nja.“ Istu stvar je i Max re​kao ju​čer. „Nefrakci​ja​ši se okuplja​ju, a jed​na​ko tako i Ne​ustra​ši​vi, a i Uče​ni. U sko​ro vri​je​me, svi će mo​ra​ti iza​bra​ti stra​nu i znam na ko​joj bi ti ra​di​je bio. Mislim da s nama do​ista mo​žeš nešto pro​mi​je​ni​ti.“ „Ti znaš na ko​joj stra​ni bih ra​di​je bio. Stvarno“, ka​žem. „Ni​sam izdajnik frakci​je.

Iza​brao sam Ne​ustra​ši​ve; tamo pri​pa​dam.“ „Ti nisi jed​na od onih be​zumnih bu​da​la što samo ska​ču pred opasnost“, ona lju​ti​to kaže. „Kao što nisi bio ni po​tisnu​ta ra​di​li​ca Uko​če​nih. Mo​žeš biti više od toga, više od obje frakci​je.“ „Ne​maš ti pojma tko sam ja ili tko mogu biti“, ka​žem. „Bio sam prvi među ini​ci​ra​ni​ma. Žele da bu​dem vođa Ne​ustra​ši​vih.“ „Ne​moj biti na​ivan“, kaže ona ški​lja​vim pogle​dom. „Oni ne žele no​vog vođu; oni žele pi​ju​na ko​jim mogu ba​ra​ta​ti. Zato Je​ani​ne Matthews često ide u sje​dište Ne​ustra​ši​vih, zato nepresta​no postavlja poslušni​ke u tvo​ju frakci​ju. Nisi pri​mi​je​tio da je zna​la sve o stva​ri​ma o ko​ji​ma uopće ne bi tre​ba​la zna​ti, ili da se nepresta​no po​igra​va​ju s obu​kom Ne​ustra​ši​vih, da nešto ekspe​ri​menti​ra​ju s njom? Kao da bi Ne​ustra​ši​vi mogli nešto tako pro​mi​je​ni​ti sami od sebe.“ Amar nam je re​kao da kra​jo​lik stra​ha obič​no ne do​la​zi prvi u ini​ci​ja​ci​ji Ne​ustra​ši​vih, kao i da je to nešto novo. Ekspe​ri​ment. No ona ima pra​vo; Ne​ustra​ši​vi se ne bave ekspe​ri​menti​ma. Da ih stvarno za​ni​ma praktič​nost i učinko​vi​tost, ne bi se gnja​vi​li tim da nas uče ba​ca​ti no​že​ve.

A tu je i Amar, koji je završio mrtav. Ni​sam li ja taj koji je optu​žio Eri​ca da je do​ušnik? Ni​sam li već tjed​ni​ma bio sumnji​čav da je još uvi​jek u kontaktu s Uče​ni​ma? „Čak i da imaš pra​vo“, ka​žem i osje​tim kako je sva zlob​na energi​ja ispa​ri​la iz mene. Pri​bli​žim joj se. „Čak i da imaš pra​vo u vezi s Ne​ustra​ši​vi​ma, ni​kad vam se ne bih pri​dru​žio.“ Tru​dim se spri​je​či​ti drhta​nje svo​ga gla​sa i do​dam: „Ne že​lim te više vi​dje​ti.“ „Ne vje​ru​jem ti“, ona tiho kaže. „Nije me bri​ga što vje​ru​ješ.“ Kre​nem ho​da​ti pre​ma stu​ba​ma ko​ji​ma sam i do​šao na pe​ron.

Ona viče za mnom: „Ako se pre​do​misliš, bilo koja po​ru​ka koju daš nefrakci​ja​ši​75

ma sti​ći će do mene.“ Ne osvrćem se. Trčim niz stu​be i šprintam niz uli​cu, što da​lje od pe​ro​na. Ne znam idem li u pra​vom smje​ru, samo znam da se že​lim maknu​ti da​lje od nje, što je više mo​gu​će. + + + Ne mogu spa​va​ti. Še​tam po svom sta​nu gore-do​lje. Izva​dim ostatke svog ži​vo​ta u Ni​je​ka​nju iz la​di​ce i ba​cam ih u sme​će, ba​cam po​de​ra​nu ma​ji​cu, hla​če, ci​pe​le, ča​ra​pe, čak i svoj sat.

Kada je sunce izašlo, gru​nem električ​ni apa​rat za ši​ša​nje u zid ku​pa​oni​ce i on se razle​ti u ne​ko​li​ko ko​ma​da.

Sat vre​me​na na​kon zore, odem do rad​nje za te​to​vi​ra​nje. Tori je već tamo – pa, „tamo“ bi mogla biti su​vi​še jaka ri​ječ jer su joj oči otekle od sna i još uvi​jek ne​usre​do​to​če​ne, a tek je po​če​la piti svo​ju kavu. „Nešto nije u redu?“ kaže ona. „Ni​sam zapra​vo ov​dje. Tre​ba​la bih ići trča​ti s Bu​dom, tim ma​ni​ja​kom.“ „Na​dam se da ćeš napra​vi​ti iznimku“, ka​žem. „Ne do​la​ze mi često lju​di s hitnim zahtje​vi​ma za te​to​va​že“, kaže ona. „Posto​ji prvi puta za sve.“ „U redu.“ Ona se uspra​vi, sada je pri​seb​ni​ja. „Imaš neku ide​ju?“ „Ima​la si onaj crtež u svom sta​nu, vi​dio sam ga kada smo bili tamo pri​je ne​ko​li​ko tje​da​na. Na crte​žu su bili svi frakcijski simbo​li, za​jed​no. Imaš li ga još?“ Ona se uko​či. „Nisi tre​bao vi​dje​ti to.“ Znam zašto ni​sam tre​bao to vi​dje​ti, kao i zašto taj crtež nije nešto za što bi se tre​ba​lo zna​ti. On daje naslu​ti​ti privrže​nost dru​gim frakci​ja​ma, umjesto nagla​ša​va​nja nad​mo​ći Ne​ustra​ši​vih, što je i svrha nje​zi​nih te​to​va​ža. Čak i viši po​zi​ci​oni​ra​ni Ne​ustra​ši​vi bri​nu se oko toga da se čine do​voljno Ne​ustra​ši​vi, ne znam zašto je tako, a ne znam ni kakve pri​jetnje budu usmje​re​ne pre​ma lju​di​ma koje bi mogli nazva​ti „izdajni​ci​ma frakci​je“, no upra​vo sam zato i ov​dje. „To je zapra​vo i po​anta“, ka​žem. „Že​lim tu te​to​va​žu.“ Razmišljao sam o tome na putu kući dok sam u misli​ma pre​la​zio pre​ko ono​ga što mi je majka rekla, po​novno i po​novno. Mo​žeš biti više od obo​je, više od obje frakci​je. Misli​la je da ako že​lim biti više od bilo koje frakci​je, mo​ram na​pusti​ti ovo mjesto i lju​de koji su me prihva​ti​li kao svog; mo​ram njoj oprosti​ti i do​pusti​ti da me pro​gu​ta​ju nje​zi​na uvje​re​nja i nje​zin stil ži​vo​ta. No ne mo​ram oti​ći i ne mo​ram uči​ni​ti ništa što ne že​lim. Mogu biti više od bilo koje frakci​je već ov​dje u Ne​ustra​ši​vi​ma; možda već i je​sam više i možda je sada vri​je​me da to po​ka​žem.

Tori pogle​da oko sebe, oči joj posko​če pre​ma ka​me​ri u kutu, onoj koju sam pri​76

mi​je​tio kada sam ušao. I ona je tip oso​be koja primje​ću​je ka​me​re. „Bio je to samo glu​pi crtež“, ona kaže glasno. „Hajde, uzru​jan si – mo​že​mo popri​ča​ti o tome, pro​na​ći nešto bo​lje za tebe.“ Pokre​tom me zove u stražnji dio rad​nje, kroz stražnja vra​ta i spre​mište, po​novno ula​zim u nje​zin stan. Ide​mo kroz razru​še​nu ku​hi​nji​cu i ula​zi​mo u dnevnu sobu, gdje su nje​zi​ni crte​ži i da​lje posla​ga​ni na sto​li​ću za kavu.

Pre​lista​va stra​ni​ce sve dok ne pro​na​đe crtež o ko​jem sam go​vo​rio, pla​men Ne​ustra​ši​vih ko​jeg drže ruke Ni​je​ka​nja, drvo Do​bro​hotnih kako raste ispod oka Uče​nih, koje je ba​lansi​ra​no ispod vage Iskre​nih. Svi frakcijski simbo​li po​re​da​ni su je​dan na dru​go​me. Ona mi ga po​ka​že, ja kimnem. „Ne mogu ti ovo napra​vi​ti na mjestu koje će uvi​jek biti vid​lji​vo“, kaže. „Tako bih te napra​vi​la ži​vom me​tom. Bio bi sumnjiv kao frakcijski izdajnik.“ „Že​lim to na le​đi​ma“, ka​žem. „Da mi prekri​je kra​lježni​cu.“ Rane od mo​jeg posljed​njeg dana s ocem već su mi za​ci​je​li​le, no že​lim da upamtim gdje su bile; že​lim za​pamti​ti od čega sam po​bje​gao dok god ži​vim. „Ti stvarno ne ra​diš stva​ri na​po​la, zar ne?“ Ona uzdahne. „Potra​jat će. Tre​bat ćemo ra​di​ti u ne​ko​li​ko navra​ta. Mo​rat ćemo to oba​vi​ti ov​dje, na​kon što završim s poslom u rad​nji jer ne že​lim da se to pri​mi​je​ti na ka​me​ra​ma, bez ob​zi​ra na to što obič​no i ne gle​da​ju pre​vi​še ovo mjesto.“ „U redu“, ka​žem. „Znaš, oso​ba koja napra​vi ovakvu te​to​va​žu, tre​ba​la bi to za​drža​ti za sebe“, kaže mi gle​da​ju​ći me isko​sa. „Ili će netko po​če​ti misli​ti da je ta oso​ba Razli​či​ta.“ „Razli​či​ta?“ „To je na​ziv za lju​de koji su svjesni ti​je​kom si​mu​la​ci​ja, koje se ne može ka​te​go​ri​zi​ra​ti“, kaže ona. „Ri​ječ ko​jom se baš ne tre​ba razba​ci​va​ti jer lju​di koje tako zovu često umi​ru pod ta​janstve​nim okolnosti​ma.“ Lakto​ve je pri​tisnu​la na ko​lje​na, drži se opušte​no dok ski​ci​ra te​to​va​žu koju že​lim na transfer-pa​pir. Pogle​di nam se susretnu i ja shva​tim: Amar. Amar je bio svjestan ti​je​kom si​mu​la​ci​ja, a sada je mrtav.

Amar je bio Razli​čit.

A i ja sam. „Hva​la što si me na​uči​la novu ri​ječ“, ka​žem. „Nema pro​ble​ma.“ Ona se vra​ti crte​žu. „Imam osje​ćaj da uži​vaš stavlja​ti se u škri​pac.“ „I?“ ka​žem. „Ništa, samo to je pri​lič​no Ne​ustra​ši​vo za ne​ko​ga tko je do​bio Ni​je​ka​nje kao re​zultat na testi​ra​nju.“ Usta joj za​drhte. „Hajde da kre​ne​mo. Budu ću osta​vi​ti po​ru​ku; može trča​ti sam ovog puta.“

77

+ + + Možda Tori ima pra​vo. Možda do​ista uži​vam u tome da se „stavljam u škri​pac“; možda imam neku ma​zo​histič​ku crtu u sebi koja ko​risti bol kako bih bo​lje istrpio bol. La​ga​no pec​ka​nje koje me pra​ti či​tav dan sva​ka​ko mi olakša​va da se usre​do​to​čim na ono što namje​ra​vam uči​ni​ti, umjesto na hlad​ni i tihi glas moje majke i kako sam je od​gurnuo kada me po​ku​ša​la utje​ši​ti.

Na​kon nje​zi​ne smrti, go​di​na​ma sam sa​njao da će se vra​ti​ti usred noći, po​mi​lo​va​ti me po gla​vi i reći mi nešto utješno i besmisle​no, nešto kao „Bit će sve u redu“ ili „Jed​nog dana bit će bo​lje“. No tada sam sebi prestao do​pušta​ti sno​ve jer je bolni​je bilo čeznu​ti za stva​ri​ma i ni​ka​da ih ne do​bi​ti, nego no​si​ti se s onim što je bilo ispred mene. Čak ni sada ne že​lim po​misli​ti na to kako bi bilo po​mi​ri​ti se s njom, kako bi bilo ima​ti majku. Prestar sam da sada slu​šam utješne besmisli​ce. Prestar da bih vje​ro​vao da će sve biti u redu.

Provje​ra​vam flaster koji mi je otra​ga, na vra​tu, kako bih se uvje​rio da je još uvi​jek na svom mjestu. Tori je po​če​la osli​ka​va​ti prva dva simbo​la ovo​ga jutra, simbol Ne​ustra​ši​vih i simbol Ni​je​ka​nja, koji će biti veći od dru​gih, jer je to frakci​ja koju sam oda​brao i frakci​ja pre​ma ko​joj imam sklo​nosti – ba​rem mislim da imam sklo​nost pre​ma Ni​je​ka​nju, no teško je biti si​gu​ran. Rekla mi je da to držim pokri​ve​no. Od mene se ne tra​ži da često ski​dam ma​ji​cu u javnosti tako da sumnjam da će to biti pro​blem.

Svi su dru​gi već u sobi za sastanke, Max im nešto go​vo​ri. Osje​tim neku vrstu ne​opreznog za​mo​ra dok pro​la​zim kroz vra​ta i sje​dam na svo​je mjesto. Evelyn je bila u kri​vu o dosta stva​ri, no nije bila u kri​vu o Ne​ustra​ši​vi​ma – Je​ani​ne i Max ne žele vođu Ne​ustra​ši​vih, oni žele pi​ju​na, i zbog toga bi​ra​ju među najmla​đi​ma jer su mla​đi lju​di sklo​ni​ji tome da ih se lakše obli​ku​je i kontro​li​ra. Neću biti obli​ko​van ni kontro​li​ran, to neće či​ni​ti ni moja majka ni moj otac; neću pri​pa​da​ti ni​ko​me osim sa​mo​me sebi. „Li​je​po što si nam se priklju​čio“, Max kaže. „Jesmo li te pro​bu​di​li?“ Ču​jem pri​gu​še​no ce​re​ka​nje od osta​lih, Max nastavlja. „Kako sam upra​vo go​vo​rio osta​li​ma, da​nas bih že​lio čuti vaše misli i ide​je o tome kako po​boljša​ti Ne​ustra​ši​ve – vi​zi​ju koju vi ima​te za našu frakci​ju u na​do​la​ze​ćim go​di​na​ma“, kaže on. „Razgo​va​rat ću s vama po va​šim dob​nim sku​pi​na​ma, najpri​je s najsta​ri​ji​ma. Vi osta​li, smisli​te nešto do​bro za reći.“ Za​tim ode s tri najsta​ri​ja kandi​da​ta. Eric je od​mah pre​ko puta mene, pri​mi​je​tim da sada ima još više me​ta​la u licu nego posljed​nji put kada sam ga vi​dio – sada ima pirsinge i na obrva​ma. Usko​ro će izgle​da​ti više kao živi jastu​čić za igle nego ljud​sko biće. Možda je to i smi​sao – stra​te​gi​ja. Nitko tko ga sada vidi ne bi ga mo​gao po​mi​je​ša​ti s pri​pad​ni​kom Uče​nih. „Va​ra​ju li to moje oči mene ili ti do​ista kasniš jer si se te​to​vi​rao?“ on kaže po​ka​78

zu​ju​ći na vrh flaste​ra koji se vidi na mom ra​me​nu. „Izgu​bio po​jam o vre​me​nu“, ka​žem. „Nešto puno me​ta​la ti je za​pe​lo na licu ne​davno. Mo​gao bi oti​ći kod dokto​ra za to.“ „Du​ho​vi​to“, kaže Eric. „Ni​sam si​gu​ran da bi netko s tvo​jom prošlošću ika​da mo​gao razvi​ti smi​sao za hu​mor. Čini se da tvoj otac nije tip koji bi to to​le​ri​rao.“ Pro​bo​de me strah. Bli​zu je toga da kaže moje ime pred svi​ma, u ovoj sobi pre​pu​noj lju​di, želi da znam to – želi da shva​tim da on zna tko sam i da to može isko​risti​ti pro​tiv mene kad god mu se prohti​je.

Ne mogu se pretva​ra​ti da mi to nije važno. Di​na​mi​ka moći pro​mi​je​ni​la se, a ja je sada ne mogu vra​ti​ti. „Mislim da znam tko ti je to re​kao“, ka​žem. Je​ani​ne Matthews zna moje ime i moje dru​go ime. Si​gurno mu je rekla obje stva​ri. „Već sam bio pri​lič​no si​gu​ran“, kaže on ti​him gla​som. „No da, sumnje mi je sada potvrdio i je​dan povjerlji​vi izvor. Nisi tako do​bar u ču​va​nju svo​jih tajni ko​li​ko misliš da jesi, Four.“ Pri​je​tio bih mu, re​kao bih mu da ako otkri​je moje ime Ne​ustra​ši​vi​ma, ja ću otkri​ti nje​go​ve veze s Uče​ni​ma. No ne​mam ni​kakvih do​ka​za, a Ne​ustra​ši​vi su i tako netrpe​lji​vi​ji pre​ma Ni​je​ka​nju nego pre​ma Uče​ni​ma. Naslo​nim se, če​kam.

Dru​gi od​la​ze re​dom kako ih se pro​zi​va, usko​ro smo mi je​di​ni osta​li u prosto​ri​ji.

Max dođe niz hod​nik, za​tim nas po​zo​ve ru​kom bez ri​je​či. Sli​je​di​mo ga u nje​gov ured, koji pre​pozna​jem s ju​če​rašnjih snimki nje​go​va sastanka s Je​ani​ne Matthews.

Slu​žim se sje​ća​njem na taj razgo​vor kako bih se pripre​mio na ono što sli​je​di. „Zna​či.“ Max preklo​pi ruke na stol, a ja još jed​nom po​mislim kako je čud​no vi​dje​ti ga u tako čistom, službe​nom prosto​ru. On pri​pa​da u sobu za tre​ni​ra​nje, da uda​ra vre​ću ili da bude po​red Jame i na​gi​nje se pre​ko ogra​de. Ne da sje​di za niskim drve​nim sto​lom i bude okru​žen pa​pi​rom.

Gle​dam kroz pro​zor Gni​jezda i pro​matram sektor gra​da koji pri​pa​da Ne​ustra​ši​vi​ma. Odavde vi​dim i rub jame u koju sam sko​čio kada sam oda​brao Ne​ustra​ši​ve, kao i krov na ko​je​mu sam sta​jao pri​je toga. Oda​brao sam Ne​ustra​ši​ve, to sam ju​čer re​kao svo​joj majci. Tamo pri​pa​dam.

Je li to do​ista tako? „Eric, poč​ni​mo s to​bom“, kaže Max. „Imaš li ide​je o tome što bi moglo biti do​bro za Ne​ustra​ši​ve, kako bismo mogli napre​do​va​ti?“ „Imam. Mislim da tre​ba​mo napra​vi​ti neke promje​ne i mislim da tre​ba​mo po​če​ti s time ti​je​kom ini​ci​ja​ci​je.“ „Kakve promje​ne imaš na umu?“ „Ne​ustra​ši​vi su odu​vi​jek prihva​ća​li duh natje​ca​nja“, kaže Eric. „Natje​ca​nje nas čini bo​lji​ma; izvla​či ono najbo​lje u nama, najja​či dio nas. Mislim da bi u ini​ci​ja​ci​ji ta​kav duh tre​bao biti pri​sutni​ji nego što je sada tako da pro​izvo​di najbo​lje ini​ci​ra​ne što je mo​gu​će. Tre​nutno se ini​ci​ra​ni natje​ču samo sa siste​mom, žele odre​đe​ni re​zultat 79

kako bi mogli ići napri​jed. Mislim da bi se tre​ba​li natje​ca​ti jed​ni pro​tiv dru​gih za mjesta u Ne​ustra​ši​vi​ma.“ Ne mogu si po​mo​ći; okre​nem se i zu​rim u nje​ga. Ogra​ni​čen broj mjesta? U frakci​ji? Na​kon samo dva tjed​na ini​ci​ja​cijskog tre​ninga? „A ako ne do​bi​ju mjesto?“ „Posta​ju nefrakci​ja​ši“, kaže Eric. Pro​gu​tam po​drugljiv smi​jeh. Eric nasta​vi: „Ako do​ista vje​ru​je​mo da su Ne​ustra​ši​vi su​pe​ri​orna frakci​ja, tada su nje​zi​ni ci​lje​vi važni​ji od ci​lje​vi dru​gi frakci​ja, tada bi pri​pad​ništvo Ne​ustra​ši​vi​ma tre​ba​la biti čast i povlasti​ca, ne pra​vo.“ „Jesi ti ozbi​ljan?“ ka​žem mu, nespo​so​ban da se više suz​drža​vam. „Lju​di oda​bi​ru frakci​ju jer ci​je​ne iste stva​ri koje ta frakci​ja ci​je​ni i na koje po​la​že vri​jed​nost, ne zato što već ima​ju to što ta frakci​ja uči. Izba​ci​vao bi lju​de iz Ne​ustra​ši​vih samo zato što nisu do​voljno jaki da sko​če na vlak ili po​bje​de u borbi. Fa​vo​ri​zi​rao bi ve​li​ke, jake i nesmotre​ne više od ma​le​nih, pa​metnih i brzih – uopće ne bi po​boljšao Ne​ustra​ši​ve.“ „Si​gu​ran sam da bi ma​le​ni​ma i pa​metni​ma bilo bo​lje u Ne​ustra​ši​vi​ma, ili među Uko​če​ni​ma u si​vom“, kaže Eric s drskim osmi​je​hom. „I mislim da baš ne ci​je​niš mno​go naše nove čla​no​ve Ne​ustra​ši​vih, Four. Ovaj bi sustav nagra​đi​vao one na​ju​porni​je.“ Pogle​dam Maxa. Oče​ku​jem da nije impre​si​oni​ran Eri​co​vim pla​nom, no to nije tako. Na​gi​nje se napri​jed, usre​do​to​čen je na Eri​co​vo izbu​še​no lice, kao da ga je nešto na tom licu na​dahnu​lo. „To je za​nimlji​va raspra​va“, kaže Max. „Four, kako bi ti po​boljšao Ne​ustra​ši​ve, ako ne natje​ca​teljskom Ini​ci​ja​ci​jom?“ Zavrtim gla​vom, po​novno gle​dam kroz pro​zor. Ti nisi jed​na od onih be​zumnih bu​da​la što ska​ču pred opasnost, to mi je moja majka rekla. No to su lju​di kakve Eric želi u Ne​ustra​ši​vi​ma: be​zumne bu​da​le koje samo tra​že opasnost. Ako je Eric je​dan od po​moć​ni​ka Je​ani​ne Matthews, zašto bi ga Je​ani​ne po​ti​ca​la da pred​lo​ži ta​kav plan?

Aha. Pa da. Zato što je be​zumne bu​da​le koje samo tra​že opasnost lakše kontro​li​ra​ti, nji​ma je lakše ma​ni​pu​li​ra​ti. Oči​to. „Ja bih po​boljšao Ne​ustra​ši​ve pro​mi​ca​njem pra​ve hra​brosti, umjesto glu​posti i bru​talnosti“, ka​žem. „Izba​ci​te ba​ca​nje no​že​va. Pripre​mi​te lju​de fi​zič​ki i mentalno da bra​ne sla​be od ja​kih. To je nešto što naš ma​ni​fest po​ti​če – obič​ne či​no​ve hra​brosti.

Mislim da se tome tre​ba​mo vra​ti​ti.“ „A onda se mo​že​mo svi uhva​ti​ti za ruke i pje​va​ti pjesme, je li tako?“ Eric za​ko​lu​ta oči​ma. „Ti bi htio pretvo​ri​ti Ne​ustra​ši​ve u Do​bro​hotne.“ „Ne“, ka​žem mu. „Samo se že​lim osi​gu​ra​ti da još uvi​jek zna​mo misli​ti za sebe, misli​ti više nego o slje​de​ćem šutu adre​na​li​na. Ili jed​nostavno misli​ti, to je to. Tako ne​će​mo moći biti pre​uze​ti ili... Kontro​li​ra​ni izva​na.“ „To mi zvu​či malo pre​vi​še Uče​no“, kaže Eric. „Spo​sob​nost da se misli nije nešto što je dostupno samo Uče​ni​ma“, naglo od​go​80

vo​rim. „Spo​sob​nost da se misli u stresnim si​tu​aci​ja​ma ono je što bi si​mu​la​ci​je stra​ha tre​ba​le razvi​ja​ti.“ „U redu, u redu“, kaže Max po​mirlji​vo po​di​žu​ći dla​no​ve. Izgle​da za​bri​nu​to. „Four, žao mi je što ti to mo​ram reći, no do​imaš se malo pa​ra​no​ič​nim. Zašto bi nas pre​uze​li ili nas po​ku​ša​va​li kontro​li​ra​ti? Frakci​je su egzisti​ra​le u miru du​lje nego što si ti živ, nema razlo​ga da se to sada pro​mi​je​ni.“ Otvo​rim usta kako bih mu re​kao da je u kri​vu, da je u tre​nutku kada je do​pustio Je​ani​ne Matthews da se uple​te u poslo​ve naše frakci​je, da je u tre​nutku kada joj je do​pustio da pod​metne transfe​re oda​ne Uče​ni​ma u naš program ini​ci​ja​ci​je, da je kada se po​čeo s njom konzulti​ra​ti koga oda​bra​ti kao slje​de​ćeg vođu Ni​je​ka​nja, ugro​zio sustav ravno​te​že koji nam je do​pustio mi​ran su​ži​vot či​ta​vo ovo vri​je​me. No shva​tim i da bih ga time optu​žio za čin izda​je, a i otkrio bih ko​li​ko zapra​vo znam.

Max me pro​matra, či​tam ra​zo​ča​re​nje na nje​go​vu licu. Znam da sam mu drag – si​gurno dra​ži od Eri​ca. No moja majka je ju​čer bila u pra​vu – Max ne želi ne​ko​ga po​put mene, ne​ko​ga tko može sa​mostalno razmišlja​ti, razvi​ti svoj program. Želi ne​ko​ga po​put Eri​ca, tko će mu po​mo​ći da usposta​vi novi program Ne​ustra​ši​vih, Ne​ustra​ši​vih ko​ji​ma će se lako ma​ni​pu​li​ra​ti jer će biti pod ša​kom Je​ani​ne Matthews, netko s kim je Max u bliskoj vezi.

Majka mi je ju​čer po​nu​di​la dvi​je opci​je: biti pi​jun Ne​ustra​ši​vih ili posta​ti nefrakci​jaš. No posto​ji i tre​ća opci​ja: biti ni​jed​no od toga. Ne svrsta​ti se ni s kim. Živje​ti ispod ra​da​ra, slo​bod​no. To je ono što stvarno že​lim – biti slo​bo​dan od svih lju​di koji me žele formi​ra​ti i obli​ko​va​ti, na​uči​ti kako obli​ko​va​ti i formi​ra​ti sa​mo​ga sebe. „Da vam bu​dem iskren, gospo​di​ne, mislim da ovo nije pra​vo mjesto za mene“, mirno ka​žem. „Re​kao sam vam još prvi puta da bih vo​lio biti instruktor, a shva​ćam još i više da je to mjesto gdje pri​pa​dam.“ „Eric, ispri​čaj, nas, mo​lim te?“ kaže Max. Eric se je​dva suspre​že od ra​dosti, kimne gla​vom i ode. Ne gle​dam ga kako od​la​zi, no kla​dio bih se u sve bo​do​ve u Ne​ustra​ši​vi​ma da malo po​cupku​je od sre​će dok se vra​ća hod​ni​kom.

Max se usta​je i sje​da po​red mene, u sto​li​cu koju je Eric upra​vo na​pustio. „Na​dam se da to ne go​vo​riš zato što sam te optu​žio da si pa​ra​no​ičan“, kaže Max. „Bio sam samo za​bri​nut za tebe. Bo​jao sam se da pri​ti​sak utje​če na tebe, da zbog toga ne razmišljaš kako spa​da. I da​lje mislim da si sja​jan kandi​dat za vod​stvo. Od​go​va​raš pro​fi​lu, po​ka​zao si učinko​vi​tost oko sve​ga što smo te na​uči​li – i što​vi​še, iskre​no, simpa​tič​ni​ji si od ne​kih dru​gih obe​ća​va​ju​ćih kandi​da​ta, što je važno ako ćeš ra​di​ti s ne​kim.“ „Hva​la vam“, ka​žem. „Ali u pra​vu ste. Pri​ti​sak je po​čeo utje​ca​ti na mene. I to bi bilo gore kad bih zapra​vo bio vođa.“ Max tužno kimne. „Do​bro.“ Po​novno kimne. „Ako bi vo​lio biti instruktor ini​ci​ja​ci​je, to ću ti sre​di​ti. No to je se​zonski po​sao – gdje bi vo​lio biti osta​tak go​di​ne?“ 81

„Mislio sam možda u kontrolnu sobu“, ka​žem. „Shva​tio sam da vo​lim ra​di​ti s ra​ču​na​li​ma. Mislim da ne bih baš to​li​ko uži​vao u patro​li​ra​nju.“ „U redu“, kaže Max. „Smatraj to uči​nje​nim. Hva​la ti što si bio iskren sa mnom.“ Usta​nem se, sve što osje​tim je olakša​nje. On se do​ima za​bri​nu​to, su​osje​ćajno. Ne sumnja u mene ili u moju pa​ra​no​ju. „Ako se ika​da pre​do​misliš, slo​bod​no mi reci. Uvi​jek bi nam do​bro do​šao netko po​put tebe“, reče Max. „Hva​la vam“, ka​žem mu, i premda je najgo​ri izdajnik frakci​je od svih koje sam upoznao, vje​ro​jatno i ba​rem dje​lo​mič​no od​go​vo​ran za Ama​ro​vu smrt, ne mogu a da ne osje​ćam ba​rem malo zahvalnosti što me tako lako pustio. + + + Eric me čeka iza ugla. Kada po​ku​šam pro​ći po​red nje​ga, on me uhva​ti za ruku. „Oprezno, Eato​ne“, promrmlja. „Ako ti bilo što o mo​joj vezi s Uče​ni​ma izle​ti iz usta, do​go​dit će ti se gad​ne stva​ri.“ „Tebi će se isto do​go​di​ti gad​ne stva​ri ako me ika​da po​novno na​zo​veš tim ime​nom.“ „Usko​ro ću biti je​dan od tvo​jih vođa“, kaže Eric sa zlob​nim smi​ješkom na licu. „I vje​ruj mi, jako, jako do​bro ću pa​zi​ti na tebe i kako pro​vo​diš moje nove me​to​de tre​ninga.“ „Ne svi​đaš mu se, znaš li to?“ ka​žem. „Mislim, Maxu. Ra​di​je bi imao bilo koga dru​go​ga osim tebe. Neće ti dati više od mi​li​metra, u sva​kom smislu. Sretno ti bilo s tim lancem oko vra​ta.“ Istrgnem ruku iz nje​go​va stiska i kre​nem pre​ma di​za​li​ma. + + + „Čovje​če“, kaže Sha​una. „To do​ista jest loš dan.“ „Aha.“ Ona i ja sje​di​mo po​red po​no​ra, s no​ga​ma pre​ko ruba. Držim svo​ju gla​vu prislo​nje​nu na re​šetke me​talne ogra​de koja nas sprje​ča​va da pad​ne​mo u smrt, kao i špri​ca​nje vode po gležnje​vi​ma, na​kon što je​dan od ve​ćih va​lo​va uda​ri o zid.

Re​kao sam joj o svom od​lasku s obu​ke za vođu, kao i o Eri​co​voj pri​jetnji, no ni​sam joj re​kao o svo​joj majci. Kako reći ne​ko​me da ti se majka vra​ti​la iz mrtvih?

Ci​je​log su me ži​vo​ta po​ku​ša​va​li kontro​li​ra​ti. Marcus je bio ti​ra​nin u na​šoj kući i ništa se nije do​ga​đa​lo bez nje​go​va do​pušte​nja. A tada me je Max htio regru​ti​ra​ti kao svog po​boč​ni​ka u Ne​ustra​ši​vi​ma, čak je i moja majka ima​la plan za mene, da joj se pri​dru​žim kada bu​dem do​voljno star i da ra​dim pro​tiv frakci​je ko​joj se ona po​ku​ša​82

va​la osve​ti​ti, zbog ko​jih god razlo​ga. A onda kada sam po​mislio da sam na​po​kon po​bje​gao svim po​ku​ša​ji​ma kontro​le, Eric je upao i pod​sje​tio me da će me pro​matra​ti ako posta​ne vođa Ne​ustra​ši​vih.

Shva​ćam da sve što imam jesu ma​le​ni tre​nu​ci po​bu​ne koje mogu ugra​bi​ti, baš kao kada sam bio u Ni​je​ka​nju, kada sam skupljao pred​me​te koje sam pro​na​šao na uli​ci. Te​to​va​ža koju mi Tori crta na le​đi​ma, ona koja bi me mogla progla​si​ti Razli​či​tim, je​dan je od tih tre​nu​ta​ka. Mo​rat ću ih još tra​ži​ti, još tre​nu​ta​ka slo​bo​de u svi​je​tu koji je od​bi​ja do​pusti​ti. „Gdje je Zeke?“ pi​tam je. „Ne znam“, kaže ona. „Nije da sam se baš puno htje​la dru​ži​ti s njim u posljed​nje vri​je​me.“ Pogle​dam je isko​sa. „Znaš, mogla bi mu jed​nostavno reći da ti se svi​đa. Ja stvarno mislim da on nema pojma.“ „To je oči​to“, ona kaže frkću​ći. „Ali što ako je to što on želi – neko vri​je​me samo ići od jed​ne dje​vojke do dru​ge? Ne že​lim biti jed​na od takvih kratkotrajnih dje​vojki.“ „Stvarno sumnjam da bi bilo tako“, ka​žem joj, „ali kako že​liš.“ Sje​di​mo u ti​ši​ni ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka, obo​je zu​ri​mo u zapje​nje​nu vodu ispod. „Bit ćeš do​bar instruktor“, kaže ona. „Mene si stvarno do​bro obu​čio.“ „Hva​la.“ „Zna​či tu ste“, ču​jem Ze​kea iza nas. Nosi sme​đu bocu punu ne​kakve sme​đe te​ku​ći​ne, drži je za grlo. „Do​đi​te. Nešto sam pro​na​šao.“ Sha​una i ja se pogle​da​mo i samo slegne​mo ra​me​ni​ma, za​tim ga sli​je​di​mo do vra​ta na dru​goj stra​ni Jame, ona kroz koja smo prošli na​kon što smo sko​či​li u mre​žu. No umjesto da nas po​ve​de do mre​že, on nas vodi kroz dru​ga vra​ta – bra​va je prekri​ve​na ljeplji​vom tra​kom – i niz mrač​ni hod​nik i za​tim ne​kakve stu​be. „Evo, to je tu bli​zu – jao!“ „Oprosti, ni​sam zna​la da si stao“, kaže Sha​una. „Samo malo, evo tu je –“ On otvo​ri vra​ta i bla​go nas svjetlo obasja pa mo​že​mo vi​dje​ti gdje smo. Na​la​zi​mo se na dru​goj stra​ni po​no​ra, ne​ko​li​ko me​ta​ra iznad vode. Iznad nas, čini se da se Jama prosti​re besko​nač​no, a lju​di koji su na​čič​ka​ni oko ogra​de su ma​le​ni i tamni, ne​mo​gu​će ih je ra​zazna​ti s ove uda​lje​nosti.

Nasmi​jem se. Zeke nas je do​veo u još je​dan ma​le​ni tre​nu​tak po​bu​ne, vje​ro​jatno ne namje​ra​va​ju​ći to. „Kako si pro​na​šao ovo mjesto?“ Sha​una kaže s oči​tim ču​đe​njem i sko​či na je​dan od ka​me​no​va niže. Sada kad sam tu, vi​dim pro​laz koji bi nas odveo gore i na dru​gu stra​nu, ako bismo htje​li ho​da​ti do dru​gog kra​ja po​no​ra. „Ona dje​vojka Ma​ria“, kaže Zeke. „Nje​zi​na mama radi na održa​va​nju jame. Ni​sam ni znao da posto​ji tako nešto, ali oči​to posto​ji.“ „I da​lje se vi​đaš s njom?“ upi​ta Sha​una po​ku​ša​va​ju​ći zvu​ča​ti ne​za​inte​re​si​ra​no.

83

„Ma ne“, kaže Zeke. „Sva​ki put kad bih bio s njom imao bih že​lju da bu​dem s pri​ja​te​lji​ma. To nije do​bar znak, zar ne?“ „Nije“, slo​ži se Sha​una, sada se čini sretni​ja nego pri​je.

Spustim se pažlji​vi​je na ka​men na ko​jem Sha​una sto​ji. Zeke sje​di po​red nje, otvo​ri bocu i pre​da​je je da​lje. „Čuo sam da si ispao iz utrke“, kaže Zeke dok mi do​da​je bocu. „Mislio sam da ćeš tre​ba​ti piće.“ „Aha“, ka​žem i po​tegnem iz boce. „Smatraj ovaj čin javnog pi​janstva ve​li​kim –“ Uči​ni prostu gestu pre​ma stakle​nom stro​pu iznad jame. „Znaš, Maxu i Eri​cu.“ I Evelyn, po​mislim i po​pi​jem još je​dan gutljaj. „Ra​dit ću u kontrolnoj sobi kad ne bu​dem obu​ča​vao ini​ci​ra​ne“, ka​žem. „Za​kon“, kaže Zeke. „Bit će do​bro ima​ti pri​ja​te​lja tamo. Tre​nutno tamo nitko ne razgo​va​ra sa mnom.“ „Zvu​či kao moja sta​ra frakci​ja“, ka​žem i nasmi​jem se. „Za​misli da te za vri​je​me ci​je​log ruč​ka nitko čak ni ne pogle​da.“ „Au“, kaže Zeke. „Pa, kla​dim se da ti je dra​go što si sada ov​dje.“ Po​novno uzmem bocu, po​pi​jem još malo alko​ho​la koji me peče u usti​ma i obri​šem usta ru​kom. „Da, je“, ka​žem.

Ako se frakci​je do​ista raspa​da​ju, kao što moja majka želi da vje​ru​jem, ovo nije loše mjesto da ih pro​matram u raspa​du. Ov​dje ba​rem imam pri​ja​te​lje da mi pra​ve društvo dok se sve to do​ga​đa. + + + Kre​ćem od​mah posli​je mra​ka, na​vu​kao sam ka​pu​lja​ču pre​ko lica dok trčim kroz dio gra​da koji pri​pa​da lju​di​ma bez frakci​je, od​mah na gra​ni​ci sa sekto​rom Ni​je​ka​nja.

Mo​rao sam ići do ško​le kako bih se ori​jenti​rao, no sada se sje​ćam gdje sam i kamo trčao tog dana kada sam upao u skla​dište nefrakci​ja​ša u potra​zi za uglje​nom.

Do​đem do vra​ta kroz koja sam tada iza​šao i po​ku​cam na njih. Ču​jem gla​so​ve od​mah iza vra​ta, a osje​tim i mi​ris hra​ne kako se širi kroz je​dan od otvo​re​nih pro​zo​ra, gdje se dim vatre koja gori unutra vidi kako suklja na uli​cu, ču​jem ko​ra​ke, netko do​la​zi provje​ri​ti ku​ca​nje.

Ovog puta taj čovjek nosi crve​nu ko​šu​lju Do​bro​hotnih i crne hla​če Ne​ustra​ši​vih.

Ruč​nik mu još uvi​jek viri iz stražnjeg dže​pa hla​ča, isto kao i kada sam prošli puta razgo​va​rao s njim. On otvo​ri vra​ta do​voljno da me pogle​da, ne više. „Vidi vidi, tko je to do​šao“, kaže on od​mje​ra​va​ju​ći moju odje​ću Ne​ustra​ši​vih. „Čemu du​gu​jem posjet? Ne​dosta​ja​lo ti je moje šarmantno društvo?“ „Znao si da je moja majka živa kada smo se sre​li“, ka​žem. „Tako si me i pre​84

poznao jer si bio s njom. Tako si znao što je rekla o inertnosti koja ju je od​ni​je​la u Ni​je​ka​nje.“ „Da“, reče čovjek. „Ni​sam mislio da bih ti ja tre​bao reći da je ona još živa. Ov​dje si da zahti​je​vaš ispri​ku ili nešto?“ „Ne“, ka​žem. „Ov​dje sam kako bih pre​dao po​ru​ku. Ho​ćeš li joj je dati?“ „Da, na​ravno. Vi​djet ću je u slje​de​ćih ne​ko​li​ko dana.“ Po​segnem u džep i izva​dim pre​sa​vi​je​ni ko​ma​dić pa​pi​ra. Po​nu​dim mu ga. „Slo​bod​no i pro​či​taj, meni je sve​jed​no“, ka​žem. „I hva​la.“ „Nema pro​ble​ma“, kaže on. „Že​liš li ući? Po​či​nješ ostavlja​ti do​jam više kao je​dan od nas nego je​dan od njih, Eato​ne.“ Zavrtim gla​vom.

Kre​nem natrag niz uli​cu i pri​je nego što skre​nem iza ugla, vi​dim ga kako otva​ra pa​pi​rić kako bi pro​či​tao što piše.

Evelyn, jed​nog dana. Još ne.

4 P.S. Dra​go mi je što nisi mrtva.

85

IZDAJNIK JOŠ JED​NA GO​DI​NA, još je​dan Dan posje​ta. Pri​je dvi​je go​di​ne, kada sam bio ini​ci​ra​ni, pretva​rao sam se kao da Dan posje​ta ne posto​ji i za​vu​kao sam se u sobu za tre​ning, s vre​ćom za uda​ra​nje. Bio sam tamo to​li​ko dugo da sam posvu​da osje​tio mi​ris pra​ši​ne i zno​ja još da​ni​ma posli​je. Prošle go​di​ne, kada sam prvi puta po​uča​vao ini​ci​ra​ne, uči​nio sam istu stvar, iako su me Zeke i Sha​una pozva​li da pro​ve​dem dan s nji​ho​vim obi​te​lji​ma.

Ove go​di​ne imam važni​jih stva​ri od uda​ra​nja vre​će i tu​go​va​nja o svo​joj disfunkci​onalnoj obi​te​lji. Idem u kontrolnu sobu.

Idem kroz Jamu, iz​bje​ga​vam plač​lji​ve susre​te i zvuk smi​je​ha. Obi​te​lji se uvi​jek mogu po​novno oku​pi​ti na Dan posje​ta, čak i ako su iz dru​gih frakci​ja, no s vre​me​nom lju​di obič​no presta​ju do​la​zi​ti. „Frakci​ja pri​je krvi“, ipak je to tako. Ve​ći​na razno​bojne odje​će pri​pa​da obi​te​lji​ma transfe​ra: Willo​va sestra iz Uče​nih odje​ve​na je u svi​jetlopla​vu boju, Pe​te​ro​vi ro​di​te​lji iz Iskre​nih odje​ve​ni su u crno i bi​je​lo. Na tre​nu​tak pro​matram nje​go​ve ro​di​te​lje i pi​tam se jesu li ga oni pretvo​ri​li u oso​bu kakva je da​nas. Pretpostavljam da se ve​ći​nom lju​de ne može baš tako jed​nostavno objasni​ti.

Tre​bao bih se ba​vi​ti svo​jim za​datkom, no zasta​nem po​red po​no​ra, na​gi​njem se na ogra​du. Ko​ma​di​ći pa​pi​ra plu​ta​ju u vodi. Sada kada znam gdje su stu​be u zidu koji je pre​ko puta, od​mah ih vi​dim, kao i skri​ve​na vra​ta koja vode do njih. Malo se nasmi​je​šim, kada se sje​tim noći koje sam pro​veo na tim sti​je​na​ma sa Ze​ke​om ili Sha​unom, katkad bismo razgo​va​ra​li, a katkad bismo samo sje​di​li i slu​ša​li zvuk vode kako teče. Ču​jem ko​ra​ke kako mi se pri​bli​ža​va​ju, pogle​dam pre​ko ra​me​na. Tris ide pre​ma meni, ruku pod ruku sa že​nom iz Ni​je​ka​nja. To je Na​ta​lie Pri​or. Uko​čim se, odjed​nom očajnič​ki že​lim po​bje​ći – što ako Na​ta​lie zna tko sam, što ako zna odakle do​la​zim? Što ako to slu​čajno kaže, ov​dje, pred svim ovim lju​di​ma?

Nema šanse da me pre​pozna​je. Više ne na​li​ku​jem onom dje​ča​ku ko​jeg je pozna​va​la, žgo​lja​vom i pogrb​lje​nom, dje​ča​ku koji nosi pre​ve​li​ku odje​ću.

Kada se do​voljno pri​bli​ži, pru​ža mi ruku. „Do​bar dan, moje ime je Na​ta​lie. Ja sam Be​atri​ce​ina majka.“ Be​atri​ce. To joj ime tako ne od​go​va​ra.

Uhva​tim Na​ta​li​enu ruku i stisnem je. Ni​ka​da ni​sam vo​lio ru​ko​va​nje Ne​ustra​ši​vih.

Su​vi​še je nepre​dvid​lji​vo – čovjek ni​ka​da ne zna ko​li​ko jako da stisne, niti ko​li​ko dugo tre​ba drža​ti sti​sak. „Four“, ka​žem. „Dra​go mi je što smo se upozna​li.“ „Four“, kaže Na​ta​lie i nasmi​je se. „Je li to na​di​mak?“ „Da“, ka​žem. Pro​mi​je​nim temu. „Vaša se kćerka ov​dje do​bro snašla. Nad​zi​rem nje​zi​no tre​ni​ra​nje.“ 86

„Dra​go mi je što to ču​jem“, kaže ona. „Znam po​nešto o ini​ci​ja​ci​ji Ne​ustra​ši​vih, pa sam bila za​bri​nu​ta za nju.“ Pogle​dam u Tris. Obra​zi joj se po​ma​lo ru​me​ne – izgle​da sretno, kao da joj godi to što vidi majku. Po prvi put do​ista shva​ćam ko​li​ko se pro​mi​je​ni​la otka​ko sam je prvi put vi​dio, otka​ko je sko​či​la na onu drve​nu platformu, kako je tada izgle​da​la krhka, kao da ju je su​dar s mre​žom mo​gao uništi​ti. Više ne izgle​da krhko, s tra​go​vi​ma masni​ca na licu i no​vom sta​bilnošću koju ima u hodu i drža​nju, kao da je spremna na sve. „Ne biste tre​ba​li bri​nu​ti“, ka​žem Na​ta​lie.

Tris skre​ne pogled. Mislim da je još uvi​jek lju​ta na mene zbog ono​ga kada sam joj no​žem po​re​zao uho. Ne mogu reći da joj zamje​ram. „Iz ne​kog mi razlo​ga dje​lu​ješ pozna​to, Four“, kaže Na​ta​lie. Po​mislio bih da je nje​zin ko​mentar do​bro​namje​ran i ve​seo, da nema tog na​či​na na koji me gle​da, kao da me po​ku​ša​va pro​ku​ži​ti. „Ne znam zašto“, ka​žem, zvu​čim najhlad​ni​je što mogu. „Ne​mam obi​čaj dru​ži​ti se s pred​stavni​ci​ma frakci​je Ni​je​ka​nja.“ Ne re​agi​ra na na​čin na koji bih oče​ki​vao, s izne​na​đe​njem ili gnje​vom. Samo se nasmi​je. „U posljed​nje se vri​je​me ri​jetki s nama dru​že. Ne shva​ćam to osob​no.“ Ako me i pre​pozna​je, čini se da to neće reći. Po​ku​ša​vam se opusti​ti. „Pa, pustit ću vas da se dru​ži​te.“ + + + Na mom se mo​ni​to​ru izmje​nju​ju si​gurnosne snimke, najpri​je pre​dvorje Gni​jezda, a za​tim rupa okru​že​na če​ti​ri​ma zgra​da​ma, ulaz u sje​dište Ne​ustra​ši​vih za ini​ci​ra​ne.

Mno​go lju​di okuplje​no je oko rupe, pe​nju se unutra i van, pretpostavljam da isku​ša​va​ju mre​žu. „Nisi tip za Dan posje​ta?“ Moj nad​zornik, Gus, sto​ji po​red mog ra​me​na, pi​juc​ka kavu iz svo​je ša​li​ce. Nije baš tako star, no ima jed​nu će​la​vu rupu na vrhu gla​ve. Svo​ju fri​zu​ru održa​va kratkom, još kra​ćom od moje. Uške su mu razvu​če​ne i pro​bu​še​ne. „Ni​sam mislio da ću te po​novno vi​dje​ti sve dok ini​ci​ja​ci​ja ne završi.“ „Mislio sam da bih mo​gao napra​vi​ti nešto ko​risno.“ Na mo​ni​to​ru vi​dim kako svi izla​ze iz rupe i po​mi​ču se, okre​ću se le​đi​ma pre​ma jed​noj od zgra​da. Tamni lik pri​mi​če se rubu kro​va, vi​so​ko je iznad rupe, za​tim se zatrči i sko​či. Že​lu​dac mi pro​pad​ne kao da sam ja taj koji pada, gle​dam kako lik nesta​je ispod ploč​ni​ka. Ni​ka​da se neću na​viknu​ti na to. „Čini se da se do​bro za​bavlja​ju“, kaže Gus dok pi​juc​ka svo​ju kavu. „Pa, uvi​jek mo​žeš doći ra​di​ti i pre​kovre​me​no, no nije gri​jeh oti​ći se malo i lu​di​ra​ti, Four.“ 87

On od​la​zi, a ja pro​mumljam: „Tako mi kažu.“ Pogle​dam uoko​lo po kontrolnoj sobi. Go​to​vo da je prazna – na Dan posje​ta samo ne​ko​li​ko lju​di mora ra​di​ti, a to obič​no budu oni najsta​ri​ji. Gus se kri​vi pred svo​jim mo​ni​to​rom. Dru​ga su dvo​ji​ca po​red nje​ga, je​dan sa sva​ke stra​ne, pregle​da​va​ju snimke sa slu​ša​li​ca​ma na​po​la na uši​ma. A tu sam još i ja.

Utipkam programsku na​red​bu, tra​žim snimke koje sam usni​mio i pohra​nio prošli tje​dan. Na snimci vi​dim Maxa u svom ure​du, kako sje​di za svo​jim ra​ču​na​lom. Lupa po tipka​ma ka​žiprstom, lovi pra​ve tipke po tipkovni​ci, tre​ba mu ne​ko​li​ko se​kundi dok pro​na​đe pra​vu. Nema mno​go pri​pad​ni​ka Ne​ustra​ši​vih koji zna​ju pra​vilno tipka​ti, a oso​bi​to Max, za koga sam čuo da je pro​veo ve​ći​nu svog vre​me​na u Ne​ustra​ši​vi​ma patro​li​ra​ju​ći u sekto​ru nefrakci​ja​ša s puškom na le​đi​ma – vje​ro​jatno mu ni​ka​da nije palo na pa​met da će jed​nog dana mo​ra​ti ko​risti​ti ra​ču​na​lo. Na​gi​njem se bli​zu mo​ni​to​ru kako bih provje​rio da su bro​je​vi koje sam ra​ni​je za​pi​sao bili toč​ni. Ako jesu, imam lo​zinku Maxo​va ko​risnič​kog ra​ču​na za​pi​sa​nu na ko​ma​du pa​pi​ra u svom dže​pu.

Još otka​ko sam shva​tio da Max blisko su​ra​đu​je s Je​ani​ne Matthews i otka​ko sam po​čeo sumnja​ti da su oni ima​li nešto s Ama​ro​vom smrti, tra​žio sam na​či​na da to istra​žim de​taljni​je. Kada sam ga neki dan vi​dio kako upi​su​je lo​zinku, pro​na​šao sam na​čin.

084628 Da, čini se da su bro​je​vi toč​ni. Po​novno otva​ram tre​nutne snimke, pre​la​zim s ka​me​re na ka​me​ru sve dok ne pro​na​đem one koje gle​da​ju u Maxov ured i u hod​nik iza nje​ga. Tada utipkam na​red​bu da uklo​nim Maxov ured iz ro​ta​ci​je snimki tako da Gus i dru​gi to neće vi​dje​ti; to će se pri​ka​zi​va​ti samo na mom mo​ni​to​ru. Snimke či​ta​vog gra​da po​di​je​lje​ne su izme​đu lju​di koji su u kontrolnoj sobi, ko​li​ko god ih je, tako da svi ne pro​matra​mo iste snimke u isto vri​je​me. Tre​ba​mo izvla​či​ti snimke iz ro​ta​ci​je samo na ne​ko​li​ko se​kundi, ako tre​ba​mo nešto bo​lje pro​motri​ti, no na​dam se da mi za ovo neće tre​ba​ti pre​vi​še vre​me​na.

Diskretno iza​đem iz sobe i kre​nem pre​ma di​za​li​ma.

Ova ra​zi​na Gni​jezda go​to​vo je prazna – svi su otišli. To će mi samo olakša​ti ono što mo​ram. Di​za​lom se vo​zim do de​se​tog kata, s upad​lji​vom namje​rom kre​nem pre​ma Maxo​vu ure​du. Otkrio sam da kada se šu​ljaš na​oko​lo, najbo​lje je izgle​da​ti kao da se uopće ne šu​ljaš, Provje​rim ma​le​ni disk koji mi je u dže​pu i nasta​vim ho​da​ti, skre​nem iza ugla, idem pre​ma Maxo​vu ure​du.

La​ga​no otvo​rim vra​ta svo​jom ci​pe​lom – ra​ni​je ti​je​kom dana, na​kon što sam se uvje​rio da je oti​šao u Jamu kako bi kre​nuo s pripre​ma​ma za Dan posje​ta, do​šu​ljao sam se ova​mo i za​li​je​pio bra​vu. Tiho zatvo​rim vra​ta iza sebe, ne pa​lim svjetla, čuč​nem po​red nje​go​va sto​la. Ne že​lim po​mi​ca​ti sto​li​cu kako bih sjeo u nju; ne že​lim da vidi da se išta u ovoj sobi pro​mi​je​ni​lo kada se vra​ti.

Nje​gov mo​ni​tor tra​ži lo​zinku. Usta su mi suha. Uzi​mam ko​mad pa​pi​ra iz dže​pa i pri​tisnem ga na stol dok upi​su​jem lo​zinku. 084628 88

Sli​ka na mo​ni​to​ru pro​mi​je​ni se. Ne mogu vje​ro​va​ti da je upa​li​lo.

Po​žu​ri se. Ako Gus otkri​je da me nema, ako shva​ti da sam ov​dje, ne znam što ću reći, ne​mam pojma kakvu bih ra​zumnu ispri​ku mo​gao po​nu​di​ti. Uba​cim ma​le​ni disk i pre​ba​cim program koji sam tamo sta​vio ra​ni​je. Za​mo​lio sam La​uren, jed​nu od tehni​čarki Ne​ustra​ši​vih, koja ta​ko​đer radi kao instruktor ini​ci​ra​nih, za program ko​jim bi jed​no ra​ču​na​lo moglo opo​na​ša​ti dru​go, uz izli​ku da že​lim zeznu​ti Ze​kea dok smo na poslu. Rado mi je po​mogla – još jed​na stvar koju sam pri​mi​je​tio kod Ne​ustra​ši​vih jest to da su uvi​jek spremni na psi​ne i po​dva​le, ri​jetko misle da la​žeš.

Uz samo ne​ko​li​ko pri​tisnu​tih tipki, program je insta​li​ran i za​ko​pan neg​dje na disku Maxo​va ra​ču​na​la, si​gu​ran sam da ga ni​kad neće naći niti gle​da​ti. Vra​tim disk natrag u džep, kao i ko​mad pa​pi​ra na ko​je​mu sam na​pi​sao lo​zinku, za​tim iza​đem iz ure​da bez da ostavljam otiske prsti​ju na stakle​nom di​je​lu vra​ta.

To je bilo lako, po​mislim dok se vra​ćam pre​ma di​za​li​ma. Pogle​dam na svoj ruč​ni sat, čini se da mi je za ovo tre​ba​lo samo pet mi​nu​ta. Mogu reći da sam bio na pa​uzi za WC, ako me itko bude pi​tao.

No kada se vra​tim u kontrolnu sobu, vi​dim Gusa kako sto​ji po​red mog ra​ču​na​la, zuri u moj mo​ni​tor.

Uko​pam se na mjestu. Ko​li​ko dugo sto​ji tamo? Je li me vi​dio kako pro​va​lju​jem u Maxov ured? „Four“, kaže Gus, zvu​či ozbiljno. „Zašto si iz​dvo​jio ove snimke? Ne smi​ješ va​di​ti pri​je​no​se iz ro​ta​ci​je, znaš to.“ „Ja...“ Laži. Laži smjesta! „Mislio sam da sam vi​dio nešto“, jad​no do​dam. „Smi​je​mo va​di​ti pri​je​no​se ako spa​zi​mo nešto ne​uobi​ča​je​no.“ Gus kre​ne pre​ma meni. „Aha“, kaže on, „a zašto sam te onda vi​dio na ovom mo​ni​to​ru kako izla​ziš iz tog istog hod​ni​ka?“ Po​ka​že na hod​nik koji je na mom ekra​nu. U grlu me ste​že. „Mislio sam da sam vi​dio nešto pa sam po​šao to istra​ži​ti“, ka​žem. Žao mi je, samo sam že​lio malo pro​tegnu​ti noge.“ On zuri u mene, gri​ze se za usnu. Ne mi​čem se. Ne spuštam pogled. „Ako ika​da po​novno vi​diš nešto ne​obič​no, sli​je​di pro​to​kol. Pri​ja​vi to svom na​dre​đe​nom, a to je.... tko?“ „Ti“, ka​žem uz mali uzdah. Ne vo​lim kad mi se go​vo​ri pokro​vi​teljski. „Toč​no. Vi​dim da ti to mo​žeš“, kaže on. „Za​ista, Four, već više od go​di​nu dana ra​diš ov​dje, ne bi tre​ba​lo biti tako mno​go čud​nog po​na​ša​nja na rad​nom mjestu s tvo​je stra​ne. Ima​mo vrlo jasna pra​vi​la, a sve što ti mo​raš ra​di​ti jest pri​drža​va​ti ih se.

Ovo ti je posljed​nje upo​zo​re​nje. U redu?“ „U redu“, ka​žem. Ne​ko​li​ko puta uko​ri​li su me zbog toga što sam va​dio snimke sasta​na​ka Je​ani​ne Matthews i Maxa ili razgo​vo​re Maxa i Eri​ca. Ni​ka​da iz toga ni​sam izvu​kao ni​kakve ko​risne informa​ci​je, a sko​ro uvi​jek su me uhva​ti​li.

89

„Do​bro“. Glas mu do​bi​je svjetli​ju boju. „Sretno s ini​ci​ra​ni​ma. Ti po​novno ra​diš s transfe​ri​ma ove go​di​ne?“ „Da“, ka​žem. „La​uren do​bi​va one koji su ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma.“ „Ah, šte​ta. Na​dao sam se da ćeš možda upozna​ti moju mla​đu sestru“, kaže Gus. „Da sam na tvom mjestu, oti​šao bih se malo opusti​ti. Mi ima​mo sve pod kontro​lom ov​dje. Samo makni te snimke sa svog mo​ni​to​ra pri​je nego odeš.“ On od​la​zi natrag do svog ra​ču​na​la, a ja po​pustim sti​sak svo​je če​ljusti. Ni​sam bio ni svjestan da sam bio u takvom grču. Lice mi pulsi​ra, isklju​čim svo​je ra​ču​na​lo i na​pustim kontrolnu sobu. Ne mogu vje​ro​va​ti da sam se izvu​kao.

A sada, s ovim progra​mom koji sam insta​li​rao na Maxo​vo ra​ču​na​lo, mogu vi​dje​ti sva​ku da​to​te​ku koju ima pohra​nje​nu i to sve iz pri​lič​no ugod​ne pri​vatnosti u kontrolnoj sobi. Mogu sazna​ti toč​no što namje​ra​va​ju on i Je​ani​ne Matthews. + + + Te noći sa​njam da ho​dam kroz hod​ni​ke Gni​jezda, ho​dam sam, no hod​ni​ci​ma nema kra​ja, a pogled kroz pro​zo​re ne mi​je​nja se, vi​dim samo natkri​ve​ne trač​ni​ce vla​ka kako vi​ju​ga​ju izme​đu zgra​da, vi​dim sunce iza obla​ka. Osje​ćam kao da ho​dam sa​ti​ma, a za​tim se naglo pro​bu​dim, s osje​ća​jem kao da uopće ni​sam ništa od​spa​vao.

Tada za​ču​jem ku​ca​nje i glas kako viče: „Otva​raj!“ Ovo me više pod​sje​ća na noć​nu moru još goru od do​sa​de od koje sam upra​vo po​bje​gao – si​gu​ran sam da su to Ne​ustra​ši​vi vojni​ci koji mi lu​pa​ju na vra​ta jer su shva​ti​li da sam Razli​čit, ili da sam uho​dio Maxa, ili da sam bio u kontaktu sa svo​jom majkom u nefrakci​ja​ši​ma ti​je​kom prošle go​di​ne. Sve to upu​ću​je na „frakcijski izdajnik“.

Ne​ustra​ši​vi vojni​ci do​la​ze da me ubi​ju – no dok ho​dam pre​ma vra​ti​ma, shva​tim da ako to namje​ra​va​ju uči​ni​ti, tada ne bi pra​vi​li to​li​ko puno buke u hod​ni​ci​ma. A uosta​lom, taj glas pri​pa​da Ze​keu. „Zeke“, ka​žem kada otvo​rim vra​ta. „Koji je tvoj pro​blem? Pa mrkli je mrak.“ „Ra​dio sam noć​nu smje​nu u kontrolnoj sobi“, kaže Zeke. „Nešto se do​go​di​lo u sobi transfe​ra.“ Iz ne​kog razlo​ga, od​mah po​mislim na nju, na nje​zi​ne krupne oči kako me pro​matra​ju, vi​dim je u svom sje​ća​nju. „Što?“ ka​žem. „Kome?“ „Ide​mo, pri​čat ću ti usput“, kaže Zeke.

Obu​čem ci​pe​le i na​vu​čem jaknu, za​tim ga sli​je​dim niz hod​nik. „Onaj lik iz Uče​nih. Pla​vo​ko​si“, kaže Zeke.

Mo​ram suz​drža​ti uzdah olakša​nja. Nije ona. Ništa joj se nije do​go​di​lo. „Will?“ „Ne, onaj dru​gi.“ 90

„Edward.“ „Da, Edward. Na​pa​li su ga. Ubo​li.“ „Mrtav?“ „Živ je. Do​bio je u oko.“ Zasta​nem. „U oko?“ Zeke kimne gla​vom. „Kome si to re​kao?“ „Noć​nom nad​gled​ni​ku. On je oti​šao reći Eri​cu, Eric je re​kao da će to sre​di​ti.“ „Na​ravno da hoće.“ Oštro skre​nem udesno, da​lje od spa​va​oni​ce transfe​ra. „Kamo ideš?“ kaže Zeke. „Je li Edward već u bolni​ci?“ ho​dam unatrag dok go​vo​rim.

Zeke kimne. „Onda idem do Maxa“, ka​žem. + + + Sje​dište Ne​ustra​ši​vih nije tako ve​li​ko da ne bih znao gdje dru​gi lju​di žive. Maxov stan na​la​zi se u pod​zemnim hod​ni​ci​ma sje​dišta, u bli​zi​ni stražnjih vra​ta koja vode do trač​ni​ca vani. Idem pre​ma nji​ma, sli​je​dim pla​va svjetla za slu​čaj nužde koje pokre​će naš so​larni ge​ne​ra​tor. Ša​kom lu​pam po me​talnim vra​ti​ma, bu​dim Maxa na isti na​čin na koji je Zeke pro​bu​dio mene. On otvo​ri vra​ta ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka kasni​je, bos je i oči su mu krva​ve. „Što se do​go​di​lo?“ kaže on. „Jed​nog od mo​jih ini​ci​ra​nih ubo​li su u oko“, ka​žem. „I ti si do​šao ova​mo? Nije li netko oba​vi​jestio Eri​ca?“ „Da. O tome sam htio s vama razgo​va​ra​ti. Smi​jem li ući?“ Ne če​kam od​go​vor – pro​đem po​red nje​ga i uđem u nje​go​vu dnevnu sobu. On uklju​či svjetla i ja vi​dim najne​ured​ni​ji ži​votni prostor koji sam ika​da vi​dio, prlja​ve čaše i ta​nju​ri su posvu​da po sto​lu, svi jastu​ci na ka​uču u ne​re​du, pod je posve siv od pra​ši​ne. „Že​lim ini​ci​ja​ci​ju kao što je bila i pri​je, pri​je nego ju je Eric uči​nio kompe​ti​tivni​jom“, ka​žem, „i že​lim da se Eric makne iz moje sobe za tre​ning.“ „Ne misliš valjda da je Eric kriv za to što je taj ini​ci​ra​ni ozli​je​đen“, kaže Max s ru​ka​ma prekri​že​nim na prsi​ma. „Ili da si u po​zi​ci​ji da nešto zahti​je​vaš.“ „Da, on je kriv, na​ravno da je on kriv!“ ka​žem mu glasni​je nego što tre​bam. „Da se svi me​đu​sob​no ne bore za jed​no od tih de​set mjesta, ne bi bili tako očajni da na​pa​da​ju jed​ni dru​ge! Na​bri​jao ih je do te mje​re da će pri​je ili kasni​je si​gurno eksplo​di​ra​ti!“ 91

Max je utihnuo. Izgle​da na​živci​ra​no, no ne go​vo​ri mi da sam smi​je​šan, što je ba​rem po​če​tak. „Ne misliš da bi ini​ci​ra​ni koji je na​pa​dač u ovom slu​ča​ju tre​bao biti od​go​vo​ran?“ kaže Max. „Ne misliš li da je on kriv za to, a ne Eric?“ „Na​ravno da bi on – ona – tko​god – tre​ba​li biti smatra​ni kri​vi​ma“, ka​žem. „No ovo se ni​ka​da ne bi do​go​di​lo da Eric –“ „Ne mo​žeš to reći sa si​gurnošću“, kaže Max. „Mogu to reći sa si​gurnošću ra​zumne oso​be.“ „Ja ni​sam ra​zu​man?“ Glas mu je tih, opa​san, a meni na​jed​nom sva​ne da Max nije samo vođa Ne​ustra​ši​vih ko​je​mu sam simpa​ti​čan zbog ne​kog ne​objašnji​vog razlo​ga – on je vođa Ne​ustra​ši​vih koji radi s Je​ani​ne Matthews, on je taj koji je posta​vio Eri​ca, on je taj koji je vje​ro​jatno imao nešto s Ama​ro​vom smrti. „To nije ono što sam mislio“, ka​žem i po​ku​ša​vam osta​ti mi​ran. „Tre​bao bi pri​pa​zi​ti da go​vo​riš toč​no ono što misliš“, kaže Max dok mi se pri​bli​ža​va. „Ili će netko po​če​ti misli​ti da vri​je​đaš svo​je na​dre​đe​ne.“ Ne od​go​vo​rim. On se pri​mi​če još bli​že. „Ili sumnjaš u vri​jed​nosti svo​je frakci​je“, kaže on, a nje​go​ve crve​ne i krva​ve oči pogle​da​ju u moje rame gdje se vidi pla​men Ne​ustra​ši​vih koji sam iste​to​vi​rao. Sakrio sam pet frakcijskih simbo​la koji su mi na le​đi​ma, no zbog ne​kog razlo​ga, u ovom tre​nutku, užasnut sam da Max možda zna za njih. Da zna i što oni zna​če, što do​vo​di do zaključ​ka da ni​sam savrše​ni član Ne​ustra​ši​vih; ja sam netko tko vje​ru​je da bi tre​ba​lo ci​je​ni​ti više od jed​ne vrli​ne; ja sam Razli​čit. „Imao svi svo​ju pri​li​ku da posta​neš vođa Ne​ustra​ši​vih“, kaže Max. „Možda si mo​gao iz​bje​ći ovu nesre​ću da nisi od​stu​pio po​put ku​ka​vi​ce. No ipak jesi. Sto​ga se sada mo​raš no​si​ti s poslje​di​ca​ma.“ Na licu mu se vide go​di​ne. Ima bore koje nije imao prošle go​di​ne, ni pretprošle go​di​ne, a koža mu je sivo-sme​đe boje, kao da na njoj ima pe​pe​la. „Eric je uklju​čen u pro​ces ini​ci​ja​ci​je jer si ti od​bio poslu​ša​ti za​po​vi​je​di prošle go​di​ne –“ Prošle go​di​ne u sobi za tre​ning za​usta​vio sam sve borbe pri​je nego što su ozlje​de posta​le su​vi​še teške, uspro​ti​vio sam se Eri​co​voj za​po​vi​je​di da se borbe za​ustavlja​ju samo ako jed​na oso​ba ne može nasta​vi​ti. Za​ma​lo sam izgu​bio svo​je mjesto instrukto​ra; izgu​bio bih ga da se Max nije umi​je​šao. „ – i že​lio sam ti pru​ži​ti novu pri​li​ku da popra​viš stvar, uz jači nad​zor“, kaže Max. „Ne ide ti. Pretje​rao si.“ Znoj koji me oblio na putu ova​mo sada se ohla​dio. On uzmakne i po​novno otvo​ri svo​ja vra​ta. „Izla​zi sada iz mog sta​na i po​bri​ni se za svo​je ini​ci​ra​ne“, kaže Max. „Ne​moj da te po​novno uhva​tim da pre​ko​ra​ču​ješ gra​ni​ce.“ „Da, gospo​di​ne“, ka​žem tiho i iza​đem.

92

+ + + Rano ujutro odem u bolni​cu dok sunce izla​zi i baca svjetlo kroz stakle​ni krov Jame.

Nje​go​va gla​va obavlje​na je bi​je​lim za​vo​ji​ma, on se ne miče, ne go​vo​ri. Ni ja nje​mu ne go​vo​rim ništa, samo sje​dim po​red nje​go​ve gla​ve i pro​matram kako zid​ni sat od​bi​ja mi​nu​te.

Bio sam bu​da​la. Mislio sam da sam ne​ra​njiv, da Maxo​va že​lja da me uči​ni jed​nim od vođa ni​ka​da neće po​pusti​ti, da mi je na ne​koj ra​zi​ni vje​ro​vao. Tre​bao sam zna​ti bo​lje. Sve što je Max že​lio bio je pi​jun – tako je moja majka rekla.

Ne mogu biti pi​jun. No ne znam što bih zapra​vo tre​bao biti. + + + Mjesto koje vi​dim u gla​vi Tris Pri​or je​zi​vo je i go​to​vo da je prekrasno, s ne​bom koje je žuto-ze​le​ne boje, zemlja je prekri​ve​na tra​vom koja se pro​te​že na ki​lo​metre u svim smje​ro​vi​ma.

Pro​matra​ti ne​či​ju tuđu si​mu​la​ci​ju stra​ha je čud​no. Intimno. Ne osje​ćam se do​bro kada tje​ram dru​ge lju​de da budu ra​nji​vi, čak i ako ih ina​če ne vo​lim. Sva​ko ljud​sko biće ima pra​vo na svo​je tajne. Dok pro​matram stra​ho​ve svo​jih ini​ci​ra​nih, je​dan za dru​gim, osje​ćam se kao da mi je netko ri​bao kožu flis-pa​pi​rom.

U Tri​si​noj si​mu​la​ci​ji žuta tra​va savrše​no mi​ru​je. Da zrak nije sta​ti​čan, re​kao bih da je ovo san, a ne noć​na mora – no zrak bez vjetra za mene pred​stavlja samo jed​nu stvar, a to je do​la​zak olu​je.

Sje​na se po​makne niz tra​vu i ve​li​ka crna pti​ca sle​ti na nje​zi​no rame, za​bi​ja svo​je pandže u nje​zi​nu ma​ji​cu. Vrho​vi prsti​ju pec​ka​ju me kada se sje​tim kako sam joj do​taknuo rame kada je ušla u prosto​ri​ju za si​mu​la​ci​ju, kako sam joj maknuo kosu s ra​me​na da joj dam injekci​ju. Glu​pan. Ni​sam pa​zio što ra​dim.

Uda​ri crnu pti​cu, žesto​ko, a za​tim se sve do​go​di brzo. Grom se za​ču​je; nebo se zamra​či, ne zbog olujnih obla​ka već zbog pti​ca, ne​mo​gu​će ve​li​ko jato pti​ca po​javlju​je se, po​mi​ču se kao da su sve di​je​lo​vi istog uma.

Zvuk nje​zi​na vriska je​dan je od najgo​rih zvu​ko​va na svi​je​tu, oča​jan – ona očajnič​ki želi po​moć, a ja joj očajnič​ki že​lim po​mo​ći, iako znam da ono što vi​dim nije stvarno, znam to. Vra​ne nepresta​no do​la​ze, ne po​pušta​ju, okru​žu​ju je, guše je svo​jim crnim perjem. Ona vrišti upo​moć i ja joj ne mogu po​mo​ći i ne že​lim gle​da​ti ovo, ne že​lim gle​da​ti to više ni se​kunde.

No tada se ona po​makne, mi​je​nja svoj po​lo​žaj u tra​vi, sada leži, opušta se. Ako je u bo​lo​vi​ma, ne po​ka​zu​je to; samo zatva​ra oči i pre​da​je se, a to je još i gore nego kad vrišti u po​moć, na neki na​čin.

Tada je go​to​vo.

93

Ona isko​či iz me​talne sto​li​ce, pljeska ru​ka​ma po svom ti​je​lu kako bi od sebe maknu​la pti​ce, iako ih više nema. Za​tim si ru​ka​ma oba​vi​je ko​lje​na i sakri​je svo​je lice.

Po​segnem ru​kom kako bih joj do​taknuo rame, kako bih ju ohra​brio, a ona me opa​li po ruci, žesto​ko. „Ne di​raj me!“ „Go​to​vo je“, ka​žem joj uz ma​le​ni uzmak – uda​ra jače nego što misli. Za​ne​ma​rim boli ru​kom joj pre​la​zim po kosi, zato što sam glup, i nepristo​jan, i glup... „Tris.“ Ona se samo po​mi​če napri​jed-na​zad kako bi se smi​ri​la. „Tris, odvest ću te natrag u spa​va​oni​cu, može?“ „Ne! Ne smi​ju me vi​dje​ti... ne ovakvu...“ To je ono što stva​ra novi Eri​cov sustav: hra​bro ljud​ske biće koje je upra​vo po​bi​je​di​lo je​dan od svo​jih najgo​rih stra​ho​va u ma​nje od pet mi​nu​ta, a za to ve​ći​ni lju​di tre​ba ba​rem dvostru​ko više vre​me​na, no užasnu​ta je time da iza​đe u hod​nik, kako ne bi izgle​da​la sla​ba ili ra​nji​va. Tris je Ne​ustra​ši​va, to je jasno kao dan, no ova frakci​ja više nije Ne​ustra​ši​va kao pri​je. „Oh, smi​ri se“, ka​žem, zvu​čim živča​ni​je nego što bih že​lio. „Odvest ću te kroz stražnja vra​ta.“ „Ne tre​baš me...“ Vi​dim kako joj ruke drhte dok od​bi​ja moju po​nu​du. „Glu​posti“, ka​žem. Pri​mam je za ruku i po​ma​žem joj da sta​ne na noge. Ona bri​še oči dok ide​mo pre​ma stražnjim vra​ti​ma. Amar me jed​nom vo​dio kroz ova vra​ta, po​ku​šao me otpra​ti​ti natrag do spa​va​oni​ce iako ja to ni​sam že​lio, baš kao što ona sada to ne želi. Kako je mo​gu​će pro​živje​ti istu pri​ču dru​gi puta, samo s drukči​jeg gle​dišta?

Ona išču​pa svo​ju ruku iz moje, kre​ne vi​ka​ti na mene. „Zašto ste mi to uči​ni​li?

Koji je smi​sao sve​ga toga, ha? Ni​sam zna​la da ću time što sam oda​bra​la Ne​ustra​ši​ve prihva​ti​ti tje​dan dana mu​če​nja!“ Da je bilo tko dru​gi, bilo koji dru​gi ini​ci​ra​ni, izvi​kao bih se na nju zbog ne​poslu​ha ba​rem de​se​tak puta do sada. Osje​ćao bih se ugro​že​no nje​zi​nim stalnim na​pa​di​ma pro​tiv mene i po​ku​šao zgro​mi​ti te nje​zi​ne ispa​de okrutnošću, kao što sam to uči​nio Christi​ni ti​je​kom prvog dana ini​ci​ja​ci​je. No Tris je zaslu​ži​la moje pošto​va​nje kada je sko​či​la prva u mre​žu; kada mi se uspro​ti​vi​la ti​je​kom prvog obro​ka; kada nije odusta​la zbog mo​jih ne​lju​baznih od​go​vo​ra na pi​ta​nja; kada se za​uze​la za Ala i gle​da​la mi u oči kada sam ba​cao no​že​ve na nju. Ona nije moj po​dre​đe​ni, ne može to biti. „Zar si misli​la da je lako prevla​da​ti ku​ka​vi​čluk?“ ka​žem. „Nije ovo prevla​da​va​nje ku​ka​vi​člu​ka! Ku​ka​vi​čluk je ono što od​lu​čiš biti u stvarnom ži​vo​tu, a u stvarno​me ži​vo​tu vra​na me neće na smrt klju​ca​ti, Four!“ Po​či​nje pla​ka​ti, no pre​vi​še sam za​pa​njen oni​me što je upra​vo rekla da bih se osje​ćao ne​ugod​no zbog nje​zi​nih suza. Ona ne uči lekci​je koje Eric želi da na​uči. Ona uči drukči​je, mu​dri​je stva​ri.

94

„Že​lim kući“, kaže ona.

Znam gdje se na​la​ze ka​me​re u ovom hod​ni​ku. Na​dam se da ni​jed​na nije vi​dje​la ovo što je upra​vo rekla. „Na​uči​ti kako razmišlja​ti usred stra​ha, to je lekci​ja koju svatko, čak i oni iz obi​te​lji Uko​če​nih, mora na​uči​ti“, ka​žem joj. Sumnjam u mno​ge stva​ri koje su dio ini​ci​ja​ci​je Ne​ustra​ši​vih, no si​mu​la​ci​je stra​ha nisu neke od tih stva​ri; one su na​jizravni​ji na​čin na koji se oso​ba može su​oči​ti s vlasti​tim stra​ho​vi​ma i prevla​da​ti ih, mno​go izravni​je od ba​ca​nja no​že​va ili borbi. „Tome smo te htje​li po​uči​ti. Ako to nisi spremna na​uči​ti, onda ti je najbo​lje da se gu​biš odavde jer mi te ne​će​mo htje​ti.“ Strog sam jer znam da ona to može pod​ni​je​ti. I zato što ne znam za drukči​je. „Po​ku​ša​vam. Ali ni​sam uspje​la. Ja sam oli​če​nje ne​uspje​ha.“ Dođe mi da se nasmi​jem. „Što misliš, ko​li​ko si dugo ha​lu​ci​ni​ra​la, Tris?“ „Ne znam. Pola sata?“ „Tri mi​nu​te“, ka​žem joj. „Izvukla si se tri​put brže od svih osta​lih ini​ci​ra​nih. Što god bila, si​gurno nisi izgub​ljen slu​čaj.“ Možda si Razli​či​ta, po​mislim. No nije uči​ni​la ništa kako bi pro​mi​je​ni​la si​mu​la​ci​ju, sto​ga možda i nije. Možda je jed​nostavno tako hra​bra.

Nasmi​je​šim joj se. „Sutra ćeš biti još bo​lja. Vi​djet ćeš.“ „Sutra?“ Sada je mirni​ja. „Što je bilo tvo​ja prva ha​lu​ci​na​ci​ja?“ upi​ta me. „Nije bilo to​li​ko ‘što’, više ‘tko’.“ Kada je ona u bli​zi​ni, ne mogu kontro​li​ra​ti što go​vo​rim ili što či​nim, kao što to ina​če mogu s dru​gim lju​di​ma. Go​vo​rim ne​odre​đe​ne stva​ri jer to je naj​bli​že tome da ne ka​žem apso​lutno ništa, um mi je zbu​njen zbog toga što osje​tim bli​zi​nu nje​zi​na ti​je​la kroz ma​ji​cu. „Nije važno.“ „I jesi li sada prevla​dao taj strah?“ „Još ni​sam.“ Stigli smo do vra​ta spa​va​oni​ce. Šetnja mi ni​ka​da nije prošla tako brzo. Gu​ram ruke u dže​po​ve tako da ne mogu s nji​ma uči​ni​ti ništa ble​sa​vo. „Možda ni​ka​da i neću.“ „Stra​ho​vi dakle ne nesta​ju?“ „Po​ne​kad i iščeznu. Po​ne​kad ih za​mi​je​ne novi stra​ho​vi. No nije svrha osta​ti bez stra​ho​va. To je ne​mo​gu​će. Smi​sao je na​uči​ti kako svo​je stra​ho​ve drža​ti pod nad​zo​rom, kako ih se oslo​bo​di​ti.“ Ona kimne gla​vom. Ne znam zbog čega je došla ova​mo, no kada bih mo​rao po​ga​đa​ti, re​kao bih da je oda​bra​la Ne​ustra​ši​ve zbog slo​bo​de. Ni​je​ka​nje bi ugu​ši​lo iskru koja je u njoj, sve dok se ne bi potpu​no uga​si​la. Ne​ustra​ši​vi su, sa svim svo​jim ma​na​ma, ipak pretvo​ri​li tu nje​zi​nu iskru u pla​men. „Bilo kako bilo, u si​mu​la​ci​ja​ma ri​jetko pro​življa​va​mo svo​je istinske stra​ho​ve“, do​da​jem. „Kako to misliš?“ 95

„Pa, bo​jiš li se do​ista vra​na?“ nasmi​jem se. „Kada vi​diš vra​nu, do​ga​đa li ti se da do​ista vrištiš i bje​žiš od nje?“ „Ne. Pretpostavljam da nije tako.“ Ona mi se pri​bli​ži. Osje​ćao sam se si​gurni​je kada je više prosto​ra bilo izme​đu nas. Sada kad je još bli​že, po​mislim na to da je do​dirnem, a usta su mi na​jed​nom suha. Go​to​vo ni​kad ne mislim o lju​di​ma na taj na​čin, o dje​vojka​ma na taj na​čin. „Čega se onda zapra​vo bo​jim?“ kaže ona. „Ne znam“, ka​žem. „To samo ti mo​žeš zna​ti.“ „Ni​sam zna​la da je tako teško posta​ti jed​na od Ne​ustra​ši​vih.“ Dra​go mi je što imam i nešto dru​go o čemu mogu razmišlja​ti, osim o tome kako bi lako bilo sta​vi​ti ruku na udu​bi​nu na nje​zi​nim le​đi​ma. „Nije odu​vi​jek bilo tako, rekli su mi. Biti Ne​ustra​šiv, mislim.“ „Što se pro​mi​je​ni​lo?“ „Vod​stvo. Oso​ba koja nad​zi​re tre​ning postavlja standarde po​na​ša​nja unutra Ne​ustra​ši​vih. Pri​je šest go​di​na, Max i dru​gi vođe pro​mi​je​ni​li su me​to​de obu​ke koja je tako posta​la u ve​ćoj mje​ri natje​ca​teljska i bru​talni​ja.“ Pri​je šest go​di​na, borbe​ni dio obu​ke bio je kra​tak i nije uklju​či​vao spa​ring go​lim ru​ka​ma. Ini​ci​ra​ni su no​si​li zašti​tu.

Nagla​sak je bio na sna​zi i spo​sob​nosti, kao i razvi​ja​nju dru​garstva s dru​gim ini​ci​ra​ni​ma. Čak i kada sam ja bio ini​ci​ra​ni, bilo je bo​lje od ovo​ga – ima​li smo ne​ogra​ni​če​na mjesta za ini​ci​ra​ne, kao i borbe koje su presta​ja​le kada se jed​na oso​ba pre​da​la. „Tako se kod lju​di tre​ba​la testi​ra​ti sna​ga. A to je u ci​je​losti izmi​je​ni​lo pri​ori​te​te Ne​ustra​ši​vih. Kla​dim se da ne​maš pojma tko je novi mi​lje​nik vođa.“ Na​ravno, od​mah shva​ća. „Ako si ti bio prvi na rang-ljestvi​ci ini​ci​ra​nih, koji je onda bio Eric?“ „Dru​gi.“ „On je dakle bio dru​gi izbor za vod​stvo. A ti si im bio prvi izbor.“ „Perceptivno. Ne znam je​sam li im bio prvi izbor, no sva​ka​ko sam bio bo​lja opci​ja od Eri​ca.“ „Zašto to ka​žeš?“ „Zbog na​či​na na koji se Eric po​na​šao za ve​če​rom prvo​ga dana. Bio je lju​bo​mo​ran premda je do​bio ono za čime je žu​dio.“ Ni​ka​da ni​sam mislio o Eri​cu tako. Lju​bo​mo​ran? Na što? Ni​ka​da mu ni​sam ništa uzeo, ni​sam mu bio pra​va pri​jetnja. On je taj koji se oko​mio na Ama​ra, oko​mio se i na mene. No možda je u pra​vu – možda ni​ka​da ni​sam vi​dio ko​li​ko je bio frustri​ran što je bio iza transfe​ra iz Ni​je​ka​nja i što sam Maxu bio bo​lja opci​ja za vod​stvo, bez ob​zi​ra na to što su ga posta​vi​li ov​dje upra​vo za tu svrhu.

Ona obri​še lice. „Izgle​dam li kao da sam pla​ka​la?“ Pi​ta​nje mi se čini go​to​vo smi​ješno. Suze joj nesta​ju go​to​vo istom brzi​nom ko​jom su se i po​ja​vi​le, lice joj je po​novno svi​jetlo, oči su joj suhe, kosa joj je glatka. Kao da 96

se ništa nije do​go​di​lo – kao da nije upra​vo pro​ve​la tri mi​nu​te preplavlje​na stra​vom.

Jača je nego što sam ja bio. „Hmm.“ Pri​bli​žim joj se, po​ku​ša​vam se na​ša​li​ti, kao pregle​da​vam joj lice, ali to onda posta​ne ozbiljno, i ja sam bli​zu nje, i di​je​li​mo isti dah. „Ne, Tris“, ka​žem. „Izgle​daš...“ Po​ku​šam izra​zom Ne​ustra​ši​vih. „Izgle​daš kao da si od če​li​ka.“ + + + „Hej“, Zeke kaže pospa​no stavlja​ju​ći svo​je lice na šaku. „Ho​ćeš me za​mi​je​ni​ti? Sko​ro da mo​ram za​li​je​pi​ti kapke da ne zaspim.“ „Žao mi je“, ka​žem. „Samo tre​bam ra​ču​na​lo na kratko. Znaš da je tek de​vet na​ve​čer, zar ne?“ Zi​jevne. „Bu​dem umo​ran kada mi je do​sad​no. Do​du​še, smje​na mi je sko​ro go​to​va.“ Obo​ža​vam kontrolnu sobu ti​je​kom noći. Samo tro​je lju​di pro​matra snimke tako da je prosto​ri​ja tiha, izu​zevši zu​ja​nje ra​ču​na​la. Kroz pro​zo​re vi​dim samo sre​brni sjaj Mje​se​ca; sve osta​lo je u mra​ku. Teško je pro​na​ći mir u sje​dištu Ne​ustra​ši​vih, a ovo je mjesto gdje ga najčešće uspi​je​vam pro​na​ći.

Zeke se vra​ti svom mo​ni​to​ru. Sje​dim za ra​ču​na​lom koje je za ne​ko​li​ko mjesta uda​lje​no od nje​ga, po​de​sim kut mo​ni​to​ra tako da nitko dru​gi ne može vi​dje​ti što ra​dim. Tada se lo​gi​ram, ko​riste​ći lažno ime i ra​čun koji sam napra​vio pri​je ne​ko​li​ko mje​se​ci tako da nitko ne može po​ve​za​ti ovo sa mnom.

Kada se ulo​gi​ram, otvo​rim program koji mi do​pušta da na da​lji​nu vi​dim što je u Maxo​vu ra​ču​na​lu. Tre​ba mu ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka da se uči​ta, no kada završi s uči​ta​va​njem, imam osje​ćaj kao da sje​dim u Maxo​vu ure​du i do​ista ko​ristim nje​go​vo ra​ču​na​lo.

Ra​dim brzo i siste​ma​tič​no. Da​to​te​ke na​zi​va po bro​je​vi​ma tako da ne znam što se na​la​zi u nji​ma. Ve​ći​nom su to be​zo​pasne stva​ri, po​put po​pi​sa čla​no​va Ne​ustra​ši​vih ili raspo​re​di do​ga​đa​nja. Otva​ram ih i zatva​ram u ne​ko​li​ko se​kundi.

Sve dub​lje i dub​lje ula​zim u da​to​te​ke, a tada pro​na​đem nešto čud​no. Po​pis za​li​ha, no za​li​ha koje nisu hra​na ih odje​ća ili bilo što dru​go što bih oče​ki​vao u sva​kod​nevnom ži​vo​tu Ne​ustra​ši​vih – na ovom po​pi​su se na​la​zi oružje. Injekci​je. I nešto što je ozna​če​no ime​nom Se​rum D2.

Na pa​met mi pada samo jed​na stvar za koju bi Ne​ustra​ši​vi tre​ba​li to​li​ko oružja: na​pad. Ali na koga? Po​novno ba​cim pogled po kontrolnoj sobi, ču​jem lu​pa​nje svog srca. Zeke igra ra​ču​nalnu igru koju je sam isprogra​mi​rao. Dru​ga ope​ra​terka u kontrolnoj sobi leži ispru​že​na na sto​lu, s na​po​la zatvo​re​nim oči​ma. Tre​ći mi​je​ša vodu u svo​joj čaši slamči​com, zuri kroz pro​zo​re. Nitko ne obra​ća pažnju na mene.

97

Otva​ram još da​to​te​ka. Na​kon ne​ko​li​ko pro​ma​ša​ja, pro​na​đem kartu. Ozna​če​na je uglavnom slo​vi​ma i bro​je​vi​ma tako da isprva ne znam što po​ka​zu​je.

Za​tim otvo​rim kartu gra​da koja je u bazi po​da​ta​ka Ne​ustra​ši​vih kako bih uspo​re​dio karte i odjed​nom shva​tim koje uli​ce su ozna​če​ne na Maxo​voj karti.

Sektor Ni​je​ka​nja.

Do​go​dit će se na​pad na Ni​je​ka​nje. + + + To je tre​ba​lo biti oči​to, jasno. Koga dru​gog bi Max i Je​ani​ne htje​li na​pasti? Nji​hov rat je pro​tiv Ni​je​ka​nja, odu​vi​jek je i bio. Tre​bao sam to shva​ti​ti kada su Uče​ni obja​vi​li onu pri​ču o mom ocu, ču​do​višnom mužu i ocu. Mislim da je to je​di​na isti​ni​ta stvar koju su na​pi​sa​li u sve​mu tome.

Zeke mi gurne nogu svo​jim sto​pa​lom. „Smje​na je go​to​va. Ide​mo na spa​va​nje?“ „Ne“, ka​žem. „Mo​ram nešto po​pi​ti.“ On se nasmi​je. Ne do​ga​đa se sva​ke noći da od​lu​čim od​ba​ci​ti svo​je ste​rilno i po​vu​če​no po​na​ša​nje za ve​čer Ne​ustra​ši​vog pro​vo​da. „Znaš da može“, kaže on.

Isklju​čim program, ra​čun, sve. Po​ku​ša​vam ne misli​ti o na​pa​du na Ni​je​ka​nje sve dok ne shva​tim što bih mo​gao po​du​ze​ti u vezi s tim, no to me pra​ti ci​je​lim pu​tem, kroz di​za​lo, pre​dvorje i du​bo​ko natrag u Jamu. + + + Pre​ki​dam pro​matra​nje si​mu​la​ci​je s osje​ća​jem te​ži​ne u že​lu​cu. Iskopčam žice i usta​nem. Ona se još uvi​jek opo​ravlja od osje​ća​ja sko​rog uta​pa​nja, ruke joj drhte i du​bo​ko udi​še. Pro​matram je na tre​nu​tak, ni​sam si​gu​ran kako da joj ka​žem što tre​bam. „Što je?“ upi​ta ona. „Kako si uči​ni​la to?“ „Što?“ „Kako si razbi​la staklo?“ „Ne znam.“ Kimnem gla​vom i pru​žim joj ruku. Ona se pri​digne na noge bez ikakvih teško​ća, no iz​bje​ga​va moj pogled. Provje​ra​vam ka​me​re u prosto​ri​ji. Vi​dim samo jed​nu, upra​vo tamo gdje sam i mislio da se na​la​zi, od​mah pre​ko puta nas. Uzi​mam je za ruku i vo​dim je iz sobe, na mjesto gdje znam da nas neće vi​dje​ti, na sli​je​po mjesto izme​đu dvi​je nad​zorne toč​ke. „Što je?“ ona me upi​ta. „Ti si Razli​či​ta“, ka​žem. Ni​sam bio baš lju​ba​zan pre​ma njoj da​nas. Si​noć sam je 98

vi​dio s pri​ja​te​lji​ma po​red pro​va​li​je i u tre​nutku ne​ura​čunlji​vosti – ili tri​jeznosti – pri​bli​žio sam joj se malo pre​vi​še, re​kao sam joj da izgle​da do​bro. Bri​nem se je​sam li možda oti​šao pre​da​le​ko. Sada se još više bri​nem, no zbog dru​gih razlo​ga.

Ona je razbi​la staklo. Ona je Razli​či​ta. Ona je u opasnosti.

Ona samo zuri.

Za​tim se naslo​ni na zid, go​to​vo uvjerlji​vo glu​mi da je opušte​na. „Što je Razli​či​ta?“ „Ne glu​mi bu​da​lu“, ka​žem. „Po​sumnjao sam još prošli put, no sad je bilo očigled​no. Ma​ni​pu​li​ra​la si si​mu​la​ci​jom; ti si Razli​či​ta. Iz​bri​sat ću snimku, no ako ne že​liš završi​ti mrtva na dnu po​no​ra, mo​rat ćeš na​uči​ti kako ti​je​kom si​mu​la​ci​je prikri​ti ono što jesi! A sada te mo​lim da me ispri​čaš.“ Vra​tim se u prosto​ri​ju za si​mu​la​ci​je, iza sebe zatvo​rim vra​ta. Lako je obri​sa​ti snimke – samo pri​tisnem par tipki i to je to, sve čisto. Po​novno provje​rim nje​zi​nu da​to​te​ku, kako bih se uvje​rio da su unutra samo po​da​ci iz prve si​mu​la​ci​je. Mo​rat ću smisli​ti na​čin kako objasni​ti gdje su nesta​li po​da​ci s ove se​si​je. Neku do​bru laž, nešto što će Eric i Max do​ista povje​ro​va​ti.

U žurbi va​dim džepni no​žić i zagla​vim ga u ku​ćište, tamo gdje bi tre​ba​la biti ma​tič​na plo​ča.

Otvo​rim ku​ćište, za​tim iza​đem u hod​nik do fonta​ne s vo​dom za piće gdje vo​dom na​pu​nim usta.

Kada se vra​tim u prosto​ri​ju za si​mu​la​ci​je, plju​nem vodu u otvo​re​no ku​ćište.

Spre​mim nož i če​kam.

Oko mi​nu​tu kasni​je, mo​ni​tor se uga​si. Sje​dište Ne​ustra​ši​vih zapra​vo je samo jed​na ve​li​ka i mokra špi​lja – voda radi šte​tu sva​ki dan. + + + Bio sam oča​jan.

Poslao sam po​ru​ku svo​joj majci pre​ko onog istog nefrakci​ja​ša kao i prošli put.

Do​go​vo​rio sam da ćemo se naći u posljed​njem va​go​nu vla​ka koji u 10:15 kre​će iz sje​dišta Ne​ustra​ši​vih.

Pretpostavljam da će zna​ti kako da me nađe.

Sje​dim naslo​njen na zid, ruka mi je oba​vi​je​na na jed​nom ko​lje​nu, pro​matram kako se grad po​mi​če ispred mene. Noć​ni vla​ko​vi nisu brzi kao dnevni vla​ko​vi, ne​ma​ju to​li​ko posta​ja. Lakše je pro​matra​ti kako se zgra​de mi​je​nja​ju dok se vlak pri​bli​ža​va sre​dištu gra​da, kako posta​ju više, ali i uže, kako tornje​vi od stakla sto​je po​red ma​njih i sta​ri​jih gra​đe​vi​na. Kao da je je​dan grad postavljen na dru​gi.

Netko potrči uz vlak kada do​đe​mo do sje​verne stra​ne gra​da. Usta​nem se, pri​držim se za jed​nu od ogra​da uz zid i Evelyn upad​ne u va​gon, na sebi ima čizme Do​99

bro​hotnih, ha​lji​nu Uče​nih i jaknu Ne​ustra​ši​vih.

Kosu je za​ve​za​la u rep, zbog čega joj se lice, koje i ina​če dje​lu​je ozbiljno, do​ima još grub​lje. „Zdra​vo“, kaže ona. „Zdra​vo“, ka​žem ja. „Veći si sva​ki puta kada te vi​dim“, kaže ona. „Pretpostavljam da nema smisla da te pi​tam je​deš li do​bro.“ „Mo​gao bih isto reći za tebe, ali zbog dru​gih razlo​ga“, ka​žem ja.

Znam da ne jede do​bro. Ona je nefrakci​jaš, a Ni​je​ka​nje nije moglo pru​ža​ti to​li​ko po​mo​ći kao ina​če jer su se Uče​ni oko​mi​li na njih.

Po​segnem iza sebe, zgra​bim naprtnja​ču u ko​joj sam do​nio konzerve iz spre​mišta Ne​ustra​ši​vih. „To je samo obič​na juha i neko povrće, ali bo​lje nego ništa“, ka​žem joj kada joj to po​nu​dim. „Tko kaže da tre​bam tvo​ju po​moć?“ Evelyn kaže pažlji​vo. „Ja sam sasvim do​bro, znaš.“ „Aha, ali to nije za tebe“, ka​žem. „To je za sve tvo​je mrša​ve pri​ja​te​lje. Da sam na tvom mjestu, ne bih od​bi​jao hra​nu.“ „Ne od​bi​jam“, kaže ona dok uzi​ma naprtnja​ču. „Samo ni​sam na​vikla da ti je sta​lo. To je malo izne​na​đu​ju​će.“ „Poznat mi je taj osje​ćaj“, hlad​no joj od​go​vo​rim. „Ko​li​ko dugo je prošlo pri​je nego si ti provje​ri​la kako je meni u ži​vo​tu? Se​dam go​di​na?“ Evelyn uzdahne. „Ako si me pozvao da do​đem ova​mo samo zato da po​novno razgo​va​ra​mo o tome, bo​jim se da ne mogu dugo osta​ti.“ „Ne“, ka​žem joj. „Ni​sam te zbog toga pozvao ova​mo.“ Ni​sam s njom uopće že​lio kontakti​ra​ti, no znao sam da ni​sam smio reći ni​ko​me iz Ne​ustra​ši​vih ono što sam saznao o na​pa​du na Ni​je​ka​nje – ne znam ko​li​ko su dru​gi oda​ni frakci​ji i nje​zi​noj po​li​ti​ci – a neko me sam mo​rao reći. Posljed​nji put kada sam razgo​va​rao s Evelyn, uči​ni​lo mi se da zna neke stva​ri o gra​du koje ja ni​sam znao.

Pretposta​vio sam da mi možda može po​mo​ći s ovim, pri​je nego bude pre​kasno.

To je ri​zik, no ne znam kome bih se obra​tio. „Držao sam Maxa na oku“, ka​žem. „Rekla si da su Uče​ni po​ve​za​ni s Ne​ustra​ši​vi​ma i ima​la si pra​vo. Kuju ne​kakve pla​no​ve, Max i Je​ani​ne, možda još netko s nji​ma.“ Ka​žem joj što sam vi​dio na Maxo​vu ra​ču​na​lu, po​pis za​li​ha, karte. Ka​žem joj što sam shva​tio iz sta​va Uče​nih pre​ma Ni​je​ka​nju, pre​ma nji​ho​vim izvješći​ma, kako tru​ju smi​re​ne umo​ve Ne​ustra​ši​vih pre​ma na​šoj bivšoj frakci​ji.

Kada završim, Evelyn se ne do​ima izne​na​đe​no, ne izgle​da čak ni ozbiljno. Zapra​vo, ni​sam do sada imao pojma ko​li​ko je teško od​go​netnu​ti nje​zin izraz lica. Ona sto​ji u ti​ši​ni ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka, a za​tim kaže: „Jesi li vi​dio ikakve zna​ko​ve kada bi se to 100

moglo do​go​di​ti?“ „Ne“, ka​žem joj. „A bro​je​vi? Ko​li​ko lju​di Ne​ustra​ši​vi i Uče​ni namje​ra​va​ju ko​risti​ti? Odakle će ih vrbo​va​ti?“ „Ne znam“, ka​žem frustri​ra​no. „Nije me ni bri​ga, zapra​vo. Bez ob​zi​ra ko​li​ko lju​di ima​ju, po​ko​sit će pri​pad​ni​ke Ni​je​ka​nja u roku od ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka. Nije da u Ni​je​ka​nju ima​ju obu​ku kako da se bra​ne – a nije ni da bi to uči​ni​li, čak i kad bi zna​li kako.“ „Zna​la sam da se nešto do​ga​đa“, kaže Evelyn mrgud​no. „Svjetla u sje​dištu Uče​nih sada su upa​lje​na nepresta​no. Što zna​či da se ne boje upasti u ne​vo​lje s osta​lim vo​đa​ma vi​je​ća što... Daje naslu​ti​ti nešto o nji​ho​vu sta​vu.“ „U redu“, ka​žem. „Kako ćemo ih upo​zo​ri​ti?“ „Upo​zo​ri​ti koga?“ „Ni​je​ka​nje!“ ka​žem za​ja​pu​re​no. „Kako ćemo upo​zo​ri​ti pri​pad​ni​ke Ni​je​ka​nja da će ih po​bi​ti, kako ćemo upo​zo​ri​ti Ne​ustra​ši​ve da nji​ho​vi vođe kuju zavje​ru pro​tiv vi​je​ća, kako –“ Napra​vim stanku. Evelyn mirno sto​ji, ruke su joj opušte​ne uz ti​je​lo, lice joj je opušte​no i smi​re​no. Naš grad se mi​je​nja, To​bi​ase. Rekla mi je to na prvom po​novnom susre​tu. Usko​ro će svi mo​ra​ti oda​bra​ti stra​nu, a znam na ko​joj bi stra​ni ti ra​di​je bio. „Ti si to zna​la“, ka​žem po​la​ko, bo​rim se s tom isti​nom. „Zna​la si da pla​ni​ra​ju nešto ova​ko, a zna​la si to već i neko vri​je​me. Če​ka​la si na to. Ra​ču​na​la si na to.“ „Ne​mam ni​kakve privrže​nosti pre​ma svo​joj bivšoj frakci​ji. Ne že​lim da oni, niti bilo koja dru​ga frakci​ja, nasta​ve s kontro​lom ovog gra​da i lju​di u nje​mu“, kaže Evelyn. „Ako netko želi uklo​ni​ti s puta moje nepri​ja​te​lje, to ću im do​pusti​ti.“ „Ne mogu vje​ro​va​ti“, ka​žem. „Evelyn, nisu svi oni Marcus. Oni su bespo​moć​ni.“ „Ti misliš da su oni tako ne​dužni“, ka​žem. „Ti ih ne pozna​ješ. Ja ih pozna​jem, vi​dje​la sam tko su zapra​vo.“ Glas joj zvu​či grle​no i pri​gu​še​no. „Kako misliš da ti je tvoj otac uspi​je​vao la​ga​ti o meni sve te go​di​ne? Misliš da mu dru​gi vođe Ni​je​ka​nja nisu po​mogli u laži? Oni su zna​li da ni​sam bila trud​na, da nitko nije bio pozvao li​ječ​ni​ka, da nije bilo ti​je​la. Ali ipak su ti rekli da sam mrtva, zar ne.“ To mi pri​je nije palo na pa​met. Nije bilo ti​je​la. Nije bilo ti​je​la, no ipak su svi ti muškarci i žene sje​di​li u kući mog oca, tog groznog jutra i ti​je​kom spro​vo​da koji je bio na​ve​čer, igra​li se sa mnom igru pretva​ra​nja, a osta​tak za​jed​ni​ce Ni​je​ka​nja samo je go​vo​rio u ti​ši​ni, Nitko nas ni​ka​da ne bi na​pustio. Tko bi to htio?

Ne bih tre​bao biti izne​na​đen da je frakci​ja pre​pu​na lažlji​va​ca, no pretpostavljam da su neki di​je​lo​vi mene još uvi​jek na​ivni, još uvi​jek dje​čji.

Više ne.

101

„Razmisli o tome“, kaže Evelyn. „Jesu li to lju​di – lju​di koji bi ra​di​je rekli dje​te​tu da mu je majka mrtva samo da bi spa​si​li obraz – jesu li to lju​di ko​ji​ma že​liš po​mo​ći? Ili že​liš po​mo​ći da ih svrgnu s vlasti?“ Mislio sam da sam u pra​vu. Ti ne​vi​ni pri​pad​ni​ci Ni​je​ka​nja, s nepresta​nim do​brim dje​li​ma i poslušnim ki​ma​njem gla​va, da njih tre​ba spa​si​ti.

Ali ti lažljivci, koji su me otje​ra​li u tugu, koji su me osta​vi​li sa​mog s čovje​kom koji mi je uzro​ko​vao bol – tre​ba li njih spa​si​ti?

Ne mogu je pogle​da​ti, ne mogu joj od​go​vo​ri​ti. Če​kam da vlak pro​đe po​red pe​ro​na, za​tim isko​čim iz vla​ka bez osvrta​nja. + + + „Ne​moj shva​ti​ti ovo na kri​vi na​čin, ali izgle​daš grozno.“ Sha​una sjed​ne na sto​li​cu pokraj moje, spušta svoj pla​danj. Osje​ćam se kao da je ju​če​rašnji razgo​vor s mo​jom majkom bio izne​na​dan i pregla​san zvuk koji mi je pro​pa​rao uši, a sada mi svi dru​gi zvu​ko​vi zvu​če pri​gu​še​no. Odu​vi​jek sam znao da je moj otac okru​tan. No uvi​jek sam mislio da su osta​li čla​no​vi Ni​je​ka​nja ne​dužni; du​bo​ko u duši, uvi​jek sam se smatrao sla​bim što sam ih na​pustio, osje​ćao sam se kao izdajnik vlasti​tih vri​jed​nosti.

A sada mi se čini da bez ob​zi​ra na to što od​lu​čim, izdat ću ne​ko​ga. Ako upo​zo​rim Ni​je​ka​nje na plan na​pa​da koji sam pro​na​šao na Maxo​vu ra​ču​na​lu, bit ću izdajnik Ne​ustra​ši​vih. Ako ih ne upo​zo​rim, po​novno ću izda​ti svo​ju bivšu frakci​ju, na mno​go gori na​čin nego pri​je. Ne​mam izbo​ra osim od​lu​či​ti, a od te po​misli o od​lu​či​va​nju naprosto mi je zlo.

Pro​gu​rao sam da​našnji dan na je​dan je​di​ni na​čin koji mi je poznat: ustao sam se i oti​šao na po​sao. Sta​vio sam rang-ljestvi​ce zbog čega sam se malo pre​pi​rao s Eri​com koji je za​go​va​rao konzistentnost pri ocje​nji​va​nju, a ja po​boljša​nje ti​je​kom ini​ci​ja​ci​je.

Za​tim sam oti​šao jesti. Sko​ro da se gu​ram kroz dan samo pokre​ti​ma svo​jih mi​ši​ća. „Ho​ćeš li po​jesti to?“ kaže Sha​una, gla​vom po​ka​zu​je na moj ta​njur pun hra​ne.

Slegnem ra​me​ni​ma. „Možda.“ Vi​dim da će me pi​ta​ti što nije u redu tako da kre​nem s no​vom te​mom. „Kako je Lynn?“ „Ti to znaš bo​lje nego ja“, kaže ona. „Bu​du​ći da vi​diš nje​zi​ne stra​ho​ve i sve to.“ Odre​žem ko​mad mesa sa svog ta​nju​ra i sta​vim ga u usta. „Kako je to?“ oprezno me upi​ta s po​dignu​tom obrvom. „Mislim, to kada gle​daš nji​ho​ve stra​ho​ve.“ „Znaš da ti ne smi​jem go​vo​ri​ti o nje​zi​nim stra​ho​vi​ma“, ka​žem. „Je li to tvo​je pra​vi​lo ili pra​vi​lo Ne​ustra​ši​vih?“ „Zar je važno?“ 102

Sha​una uzdahne. „Katka​da imam osje​ćaj kao da je uopće ne pozna​jem, to je sve.“ Bez razgo​vo​ra nasta​vi​mo s obro​kom. To je ono što najvi​še vo​lim kod Sha​une; nema potre​bu da ispu​nja​va prazni prostor. Kada završi​mo, za​jed​no iza​đe​mo iz bla​go​va​oni​ce, a Zeke nas po​zo​ve s dru​ge stra​ne Jame. „Hej!“ po​vikne on. Vrti ko​lut ljeplji​ve vrpce oko prsta. „Ho​će​mo ići nešto uda​ra​ti?“ „Da“, Sha​una i ja istovre​me​no od​go​vo​ri​mo.

Dok ide​mo pre​ma sobi za tre​ning, Sha​una go​vo​ri Ze​keu o svom tjed​nu patro​le: „Pri​je dva dana, glu​pan s ko​jim sam patro​li​ra​la po​ši​zio je, bio je uvje​ren da je tamo nešto vi​dio... Ispa​da da je to bila plastič​na vre​ći​ca“, Zeke joj sta​vi ruku pre​ko ra​me​na. Prsti​ma gla​dim zglo​bo​ve na ša​ka​ma i tru​dim im se da im ne sme​tam.

Kada se pri​bli​ži​mo prosto​ri​ji za tre​ning, meni se uči​ni da unutra ču​jem gla​so​ve.

Namršten, no​gom otvo​rim vra​ta. Unutra su Lynn, Uri​ah, Marle​ne i... Tris. Su​dar svje​to​va malo me za​pa​nji. „I mislio sam da nešto ču​jem“, ka​žem.

Uri​ah puca na metu iz plastič​nog pišto​lja koji ispa​lju​je kugli​ce, Ne​ustra​ši​vi drže te pišto​lje za za​ba​vu – si​gurno znam da nije nje​gov tako da je ovaj za​ci​je​lo Ze​ke​ov – a Marle​ne nešto žva​če. Na​ce​ri mi se i mahne kada uđem. „I tu je moj glu​pa​vi brat“, kaže Zeke. „Ne biste smje​li biti ov​dje ova​ko kasno.

Pa​zi​te, ili će Four reći Eri​cu, a tada vam se crno piše.“ Uri​ah za​takne pištolj za po​jas, iza leđa, vi​dim da ga nije za​ko​čio. Vje​ro​jatno će završi​ti s masni​com na du​pe​tu kada mu pištolj opa​li u hla​ča​ma. Ne ka​žem mu to.

Držim vra​ta otvo​re​na da ih po​žu​rim van. Dok pro​la​zi kraj mene, Lynn kaže: „Ne bi to re​kao Eri​cu.“ „Ne, ne bih“, od​go​vo​rim. Kada Tris pro​đe po​red mene, ispru​žim ruku i ona auto​matski nađe put do prazni​ne među nje​zi​nim lo​pa​ti​ca​ma. Čak ni ne znam je li to bilo namjerno ili ne. I nije me baš puno bri​ga.

Dru​gi kre​nu niz hod​nik, naš plan pro​vo​đe​nja vre​me​na u sobi za tre​ning za​bo​ravljen je kada se Uri​ah i Zeke porječ​ka​ju, a Sha​una i Marle​ne po​di​je​le osta​tak ko​la​či​ća. „Če​kaj malo“, ka​žem Tris. Ona se okre​ne pre​ma meni, izgle​da za​bri​nu​to, po​ku​ša​vam se nasmi​je​ši​ti, no to mi je sada teško.

Pri​mi​je​tio sam na​pe​tost u sobi za tre​ning kada sam posta​vio rang-ljestvi​cu ti​je​kom ve​če​ri – dok sam zbra​jao bo​do​ve, ni​sam po​mislio na to da bih joj možda tre​bao malo spusti​ti bo​do​ve, da je zašti​tim. Bilo bi uvred​lji​vo za nje​zi​nu vješti​nu u si​mu​la​ci​ja​ma da je sta​vim niže na ljestvi​ci, no možda bi joj bila dra​ža uvre​da nego taj sve više pri​sutni jaz izme​đu nje i dru​gih transfe​ra.

Iako je bli​je​da i is​crplje​na, oko nje​zi​na kre​ve​ta na​la​ze se ma​le​ni re​zo​vi, a u oči​ma joj vi​dim umorni pogled, znam da to ipak nije tako. Ova dje​vojka ne bi htje​la da 103

je se čuva na si​gurnom, pri sre​di​ni čo​po​ra, ni​ka​da. „Ti pri​pa​daš ov​dje, znaš to?“ ka​žem. „Pri​pa​daš s nama. Usko​ro će ovo završi​ti tako da... Samo se drži, OK?“ Na stražnjem di​je​lu šije odjed​nom mi je vru​će, po​če​šem to mjesto jed​nom ru​kom, ne mogu susresti nje​zin pogled, iako osje​ćam nje​zi​ne oči na sebi dok ti​ši​na tra​je.

Tada stavlja svo​je prste među moje, a ja zu​rim u nju, za​pa​njen. Stisnem joj ruku, la​ga​no, i una​toč svom ne​mi​ru i is​crplje​nosti shva​tim to da iako sam je do​taknuo već dosta puta – sva​ki put nepro​mišlje​no – ovo je prvi puta da je ona uzvra​ti​la do​dir.

Tada se ona okre​ne i potrči, kako bi sustigla pri​ja​te​lje.

I tako ja osta​nem sta​ja​ti u hod​ni​ku, sam, smi​jem se kao bu​da​la. + + + Veći dio sata po​ku​ša​vam zaspa​ti, prevrćem se ispod pokri​va​ča kako bih pro​na​šao udo​ban po​lo​žaj. No čini mi se kao da mi je netko za​mi​je​nio ma​drac vre​ćom pu​nom ka​me​nja. Ili mi je možda um pre​vi​še opte​re​ćen da bih zaspao.

Na​kon ne​kog vre​me​na odusta​nem, na​vu​čem ci​pe​le i jaknu i odem do Gni​jezda, kao što to či​nim sva​ki put kada ne mogu zaspa​ti.

Po​mislim na to da po​novno pokre​nem program kra​jo​li​ka stra​ha, no ni​sam se sje​tio ob​no​vi​ti svo​ju za​li​hu si​mu​la​cijskog se​ru​ma da​nas po​pod​ne, a bila bi gnja​va​ža sada ga tra​ži​ti. Umjesto toga odem do kontrolne sobe gdje me Gus poz​dra​vi mrmlja​njem, a dru​ga dva tehni​ča​ra uopće me ne pri​mi​je​te kako ula​zim.

Više ne gle​dam Maxo​ve da​to​te​ke – mislim da znam sve što tre​bam zna​ti, a to je da se nešto gad​no spre​ma i da ja ne​mam pojma hoću li to po​ku​ša​ti spri​je​či​ti.

Mo​ram reći ne​ko​me, tre​bao bih s ne​kim ovo po​di​je​li​ti, ne​ko​ga da mi kaže što mi je či​ni​ti. No ne posto​ji netko kome bih povje​rio nešto ova​ko. Čak i pri​ja​te​lji koje ov​dje imam, bili su ro​đe​ni i od​go​je​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma; kako mogu zna​ti da neće vje​ro​va​ti svo​jim vo​đa​ma. Ne mogu to zna​ti.

Iz ne​kog razlo​ga, Tri​si​no lice po​ja​vi mi se pred oči​ma, otvo​re​no, ali u isto vri​je​me i stro​go, dok mi hva​ta ruku u hod​ni​ku. Idem kroz po​pis snimki, gle​dam grad​ske uli​ce, a za​tim po​novno pro​matram sje​dište Ne​ustra​ši​vih. Ve​ći​na hod​ni​ka vrlo je mrač​na pa ne bih mo​gao ništa vi​dje​ti ni da se nešto tamo po​ja​vi. Kroz slu​ša​li​ce ču​jem samo zvuk žu​bo​re​nja vode u pro​va​li​ji ili za​vi​ja​nje vjetra u pro​la​zi​ma.

Uzdahnem, na čelo stavljam dlan, gle​dam sli​ke kako se izmje​nju​ju, jed​na za dru​gom, puštam ih da me uljuljka​ju u nešto što sli​či na san. „Idi u kre​vet, Four“, kaže mi Gus s dru​ge stra​ne sobe.

Pro​bu​dim se uz trzaj, kimnem gla​vom. Ako neću pro​matra​ti snimke, nije mi baš do​bra ide​ja da bu​dem u kontrolnoj sobi. Uga​sim svoj ko​risnič​ki ra​čun i kre​nem niz 104

hod​nik do di​za​la, trepta​njem se po​ku​ša​vam održa​ti bud​nim.

Dok ho​dam pre​dvorjem, ču​jem vri​sak koji do​la​zi od ispod, iz Jame. To nije Ne​ustra​ši​vo vi​ka​nje ili krik ne​ko​ga tko se naglo izne​na​dio već vrlo po​se​ban ton, po​seb​na zvuč​na frekvenci​ja stra​ve.

Dok trčim do​lje, šu​tam sitne ka​menči​će na putu, a di​sa​nje mi je brzo i teško, ali ujed​na​če​no.

Tri vi​so​ka lika u tamnoj odje​ći sto​je po​red ogra​de. Na​go​mi​la​ni su oko četvrte, ma​nje oso​be, i bez ob​zi​ra na to što ih ne mogu do​bro vi​dje​ti, pre​pozna​jem borbu kada je vi​dim. Zapra​vo, nazvao bih to borbom kada to ne bio slu​čaj tro​ji​ce pro​tiv jed​nog.

Je​dan od na​pa​da​ča okre​ne se, spa​zi me i uhva​ti trk u suprotnom smje​ru. Kada se pri​bli​žim, vi​dim da je je​dan od dva pre​osta​la na​pa​da​ča po​di​gao metu na​pa​da, drži je iznad pro​va​li​je i ja po​viknem: „Hej!“ Vi​dim nje​zi​nu kosu, pla​vu kosu, ne mogu vi​dje​ti ništa više. Su​da​rim se s jed​nim od na​pa​da​ča – to je Drew, vi​dim po boji nje​go​ve kose, na​rančasto-crvenkasta – i za​bi​jem ga u ogra​du po​red jame.

Opa​lim ga jed​nom, dva​put, tri​put u lice, on se sru​ši na pod, a tada ga šu​tam i ne mogu misli​ti, ne mogu misli​ti ni o čemu dru​gom. „Four.“ Glas joj je tih, grub, je​di​na stvar koja mole dopri​je​ti do mene. Ona visi s ogra​de, visi nad po​no​rom kao ma​mac na udi​ci. I posljed​nji na​pa​dač je nestao.

Trčim pre​ma njoj, zgra​bim je ispod ra​me​na, po​vu​čem je pre​ko ruba ogra​de.

Držim je bli​zu sebe. Pri​tišće svo​je lice na moje rame, prsti​ma mi gužva ma​ji​cu.

Drew je na tlu, ne​po​mič​no leži. Ču​jem ga kako ste​nje dok je no​sim – ne u bolni​cu, gdje će im pasti na​pa​met da je tra​že, već u moj stan, u usamlje​nom i iz​dvo​je​nom hod​ni​ku. Ra​me​nom gurnem svo​ja ulazna vra​ta i po​legnem je na svoj kre​vet.

Prsti​ma pre​la​zim pre​ko nje​zi​na nosa i ja​god​nih kosti​ju kako bih provje​rio ima li lo​mo​va, za​tim joj provje​rim puls, nagnem se pre​ma njoj kako bih poslu​šao nje​zi​no di​sa​nje. Sve se čini normalno, sta​bilno. Čak i na​te​če​na kvrga koju ima na stražnjem di​je​lu gla​ve ne čini se ozbiljnom. Nije teško ozli​je​đe​na, iako je mogla biti.

Ruke mi se tre​su kada se uda​ljim od nje. Ona nije teško ozli​je​đe​na, no Drew bi mo​gao biti. Ne znam ni ko​li​ko sam ga puta zapra​vo uda​rio pri​je nego je ona izusti​la moje ime i pri​je nego sam se pro​bu​dio. Či​ta​vo ti​je​lo po​či​nje mi drhta​ti, a ja se po​bri​nem da ispod gla​ve ima jastuk, za​tim iza​đem iz sta​na kako bih se vra​tio do ogra​de po​red Jame. Dok se vra​ćam, po​ku​ša​vam si po​novno odvrtje​ti pro​teklih ne​ko​li​ko mi​nu​ta u gla​vi, po​ku​ša​vam se sje​ti​ti gdje i što i ko​li​ko jako sam uda​rao, no či​ta​va stvar mi je u izmagli​ci na​pa​da gnje​va.

Pi​tam se je li i nje​mu bilo ova​ko, po​mislim, prisje​ća​ju​ći se divljeg i su​lu​dog pogle​da u Marcu​so​vim oči​ma, sva​ki puta kad bi se na​lju​tio.

Kada do​đem do ogra​de, Drew je još uvi​jek tamo, leži u čud​nom i skvrče​nom po​lo​ža​ju na tlu. Sta​vim jed​nu nje​go​vu ruku pre​ko mo​jih ra​me​na i na​po​la ga po​dignem, 105

a na​po​la odvu​čem u bolni​cu. + + + Kada se vra​tim u svoj stan, od​mah od​la​zim u za​hod kako bih oprao krv sa šaka – ne​ko​li​ko ruč​nih zglo​bo​va razde​ra​no mi je i posje​če​no od su​da​ra s Drewo​vim li​cem.

Ako je Drew bio tamo, dru​gi na​pa​dač mo​rao je biti Pe​ter, no tko je bio tre​ći? To nije bila Molly – obris je bio su​vi​še vi​sok, kru​pan. Zapra​vo, posto​ji samo je​dan ini​ci​ra​ni te ve​li​či​ne.

Al. Gle​dam se u zrca​lo, kao da ću u svom odra​zu vi​dje​ti di​je​lo​ve Marcu​sa kako zure u mene. Imam posje​ko​ti​nu na usti​ma – je li me Drew uda​rio? Nije bitno. Moja rupa u sje​ća​nju nije bitna. Ono što je bitno je da Tris diše.

Držim ruke pod hlad​nom vo​dom dok ne budu čiste, za​tim ih osu​šim na ruč​ni​ku, po​tom odem do zamrzi​va​ča po vre​ći​cu s le​dom. Dok to no​sim pre​ma njoj, shva​tim da se pro​bu​di​la. „Tvo​je ruke“, kaže ona, i smi​ješno je što to kaže, tako glu​po, bri​ne se za moje ruke, a ona je upra​vo vi​si​la nad po​no​rom obje​še​na za grlo. „Moje ruke nisu tvo​ja bri​ga“, od​go​va​ram joj.

Nagnem se nad nju, stavljam joj vre​ći​cu s le​dom pod gla​vu, na mjesto gdje sam ra​ni​je osje​tio da ima kvrgu. Po​di​že svo​ju ruku i la​ga​no mi do​takne usne.

Ni​ka​da ni​sam mislio da na ova​kav na​čin mogu osje​ća​ti do​dir, po​put pro​bo​ja energi​je. Prsti su joj meki, ra​dozna​li. „Tris“, ka​žem joj. „Do​bro sam.“ „Zašto si bio on​dje?“ „Vra​ćao sam se iz kontrolne sobe. Čuo sam vri​sak.“ „Što si im uči​nio?“ „Pri​je pola sata pre​ba​cio sam Drewa u ambu​lantu. Pe​ter i Al su po​bjegli. Drew tvrdi da su te samo htje​li prepla​ši​ti. Ba​rem mislim da je to po​ku​ša​vao reći.“ „Je li u lo​šem sta​nju?“ „Pre​živjet će. Ali ne znam u kakvom sta​nju“, isplju​nem ri​je​či.

Ne bih joj tre​bao pusti​ti da vidi ovu moju stra​nu, stra​nu ko​joj pri​či​nja divljač​ko za​do​voljstvo to što je Drew u bo​lo​vi​ma. Ne bih tre​bao ima​ti tu stra​nu.

Ona zgra​bi moju ruku, stišće je. „Do​bro“, kaže.

Pogle​dam je. Ona ta​ko​đer ima tu stra​nu, si​gurno je ima. Vi​dio sam to u njoj dok sam je gle​dao kako po​bje​đu​je Molly, kao da je htje​la nasta​vi​ti bez ob​zi​ra na to je li se nje​zi​na pro​tivni​ca onesvi​jesti​la ili ne. Možda smo ona i ja isti.

Lice joj se zgrči, izokre​ne i ona po​či​nje pla​ka​ti. Sva​ki puta kada je netko po​čeo pla​ka​ti pre​da mnom, osje​ćao sam se pri​tisnu​to, kao da tre​bam po​bje​ći od njih da bih 106

mo​gao di​sa​ti. Tog osje​ća​ja ovo​ga puta nema. Ne bri​nem se da ona oče​ku​je pre​vi​še od mene ili da uopće bilo što tre​ba od mene. Tada joj ru​kom do​taknem obraz, pa​zim da je ne do​di​ru​jem po masni​ca​ma koje se tek obli​ku​ju. Prstom pre​la​zim pre​ko nje​zi​ne ja​go​dič​ne kosti. Koža joj je topla.

Ne​mam pra​vu ri​ječ za to kako izgle​da, no čak i sada, s di​je​lo​vi​ma nje​zi​na lica koji su ote​če​ni i dru​ge boje, nešto je pri​sutno u njoj, nešto što ni​sam opa​zio pri​je.

U tom tre​nutku mogu prihva​ti​ti ne​iz​bježnost toga što osje​ćam, iako mi to nije dra​go. Mo​ram razgo​va​ra​ti s ne​kim. Mo​ram vje​ro​va​ti ne​ko​me. I zbog ko​jeg god razlo​ga, znam, znam da je ona pra​va oso​ba.

Mo​rat ću po​če​ti tako da joj ka​žem svo​je ime. + + + Pri​bli​ža​vam se Eri​cu u redu za do​ru​čak, sto​jim iza nje​ga sa svo​jim plad​njem dok on žli​com s du​gom drškom gra​bi kajga​nu na svoj ta​njur. „Ako bih ti re​kao da su jed​nog od mo​jih ini​ci​ra​nih si​noć na​pa​li i da su na​pa​da​či bili dru​gi ini​ci​ra​ni, bi li te uopće bilo bri​ga?“ ka​žem mu.

On gurne jaja na jed​nu stra​nu svog ta​nju​ra i po​digne rame. „Bilo bi me bri​ga to što nji​hov instruktor očigled​no ne može drža​ti pod kontro​lom svo​je ini​ci​ra​ne“, kaže Eric dok ja uzi​mam zdje​lu žitnih pa​hu​lji​ca. Pro​matra moje ozli​je​đe​ne šake. „Možda bi me bilo bri​ga da je taj na​pad već dru​gi koji se do​go​dio uče​ni​ci​ma tog instrukto​ra... Čini se da ini​ci​ra​ni ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma ne​ma​ju taj pro​blem.“ „Na​pe​tosti među transfe​ri​ma po pri​ro​di su veće – ne pozna​ju se me​đu​sob​no, ne pozna​ju ni ovu frakci​ju, a nji​ho​ve prošlost se ite​ka​ko razli​ku​ju“, ka​žem. „A ti si nji​hov vođa, ne bi li tre​bao biti od​go​vo​ran da ih ‘držiš pod kontro​lom’?“ Hva​taljkom gra​bi ko​mad pe​čenca po​red svo​jih jaja. Tada mi se pri​bli​ži i pro​sikće mi na uho: „Na tankom si ledu, To​bi​ase. Pre​pi​reš se sa mnom pred dru​gi​ma. ‘Izgu​bio’ si re​zulta​te si​mu​la​ci​je. Oči​to fa​vo​ri​zi​raš sla​bi​je ini​ci​ra​ne na rang-ljestvi​ci. Čak se i Max s time sla​že. Da se do​go​dio ne​ka​kav na​pad, mislim da ne bi bio za​do​vo​ljan to​bom, možda i ne bi pri​go​va​rao kada bih pred​lo​žio da te se smi​je​ni s mjesta instrukto​ra.“ „Tada bi osta​li bez ini​ci​ja​cijskog instrukto​ra tje​dan dana pri​je kra​ja ini​ci​ja​ci​je.“ „Mogu s time završi​ti i sam.“ „Mogu samo za​misli​ti kako bi to izgle​da​lo“, ka​žem mu, su​zim pogled. „Ne bismo mo​ra​li ni​ko​ga ni izba​ci​va​ti. Svi bi po​gi​nu​li ili po​bjegli sami od sebe.“ „Ako one bu​deš pa​zio, ne​ćeš mo​ra​ti ništa za​mišlja​ti.“ Do​la​zi do kra​ja reda. „Natje​ca​teljsko okru​že​nje stva​ra na​pe​tost, Four. Pri​rod​no je da se ta na​pe​tost mora ne​ka​ko oslo​bo​di​ti.“ Malo se nasmi​je, raste​že kožu izme​đu svo​jih pirsinga. „Na​pad bi sva​ka​ko uka​zao na to tko je u stvarnoj si​tu​aci​ji jači, a tko sla​bi​ji, ne misliš? Tako se 107

ne bismo uopće mo​ra​li osla​nja​ti na re​zulta​te testa. Mogli bismo na još čvršćem te​me​lju do​ni​je​ti od​lu​ku o tome tko ne pri​pa​da ova​mo. To jest... Kad bi se na​pad do​go​dio.“ Jasno je što želi reći: zato što je do​živje​la na​pad, Tris bi se pro​matra​lo kao sla​bi​ju od osta​lih čla​no​va, po​god​nu za eli​mi​na​ci​ju. Eric se ne bi za​uzeo za žrtvu, već bi se ra​di​je za​la​gao za nje​zi​no isklju​če​nje iz Ne​ustra​ši​vih, kao što je to bio slu​čaj i s Edwardom pri​je nego što je on svo​je​voljno oti​šao. Ne že​lim da Tris bude progna​na među lju​de bez frakci​je. „Aha“, ka​žem mu. „E pa, do​bro da onda u posljed​nje vri​je​me nije bilo na​pa​da.“ Istre​sem mli​je​ko na svo​je pa​hu​lji​ce i vra​tim se do svog sto​la. Eric neće uči​ni​ti ništa Pe​te​ra, Drewu ili Alu, a ja ne mogu uči​ni​ti ništa bez da pre​ko​ra​čim ovlasti i sno​sim poslje​di​ce. Ali možda – možda ne mo​ram ovo oba​vi​ti sam. Sta​vim svoj pla​danj izme​đu Ze​kea i Sha​una i ka​žem: „Tre​bam vašu po​moć.“ + + + Na​kon si​mu​la​ci​je kra​jo​li​ka stra​ha i na​kon što ini​ci​ra​ni odu u bla​go​va​oni​cu na ru​čak, po​vu​čem Pe​te​ra u prosto​ri​ju za pro​matra​nje si​mu​la​ci​je. U njoj se na​la​ze dva reda sto​li​ca, spremne su za ini​ci​ra​ne koji će po​la​ga​ti svoj završni ispit. U njoj su ta​ko​đer Zeke i Sha​una. „Mo​ra​mo popri​ča​ti“, ka​žem ja.

Zeke se baci na Pe​te​ra, si​lo​vi​to ga tresne na zid. Pe​ter se uda​ri u stražnji dio gla​ve i trgne se. „Hej, pa bok“, kaže Zeke, a Sha​una se po​či​nje kre​ta​ti pre​ma nji​ma, vrti nož u ruci. „Što je ovo?“ kaže Pe​ter. Ne do​ima se čak ni malo upla​še​no, čak ni kada Sha​una uhva​ti nož za dršku i do​takne vrhom sje​či​va nje​gov obraz. „Po​ku​ša​va​te me upla​ši​ti?“ upi​ta nas na​ce​re​no. „Ne“, ka​žem ja. „Po​ku​ša​va​mo ti nešto po​ka​za​ti. Ti nisi je​di​ni koji ima pri​ja​te​lje koji su voljni ne​ko​ga ozli​je​di​ti.“ „Mislim da instrukto​ri ini​ci​ja​ci​je ne bi tre​ba​li pri​je​ti​ti ini​ci​ra​ni​ma, zar ne?“ Pe​ter me pogle​da ra​ši​re​nih oči​ju, pogled koji bih mo​gao po​brka​ti s ne​vi​nošću da ne znam ka​kav je on do​ista. „Mo​rat ću pi​ta​ti Eri​ca do​du​še, čisto da provje​rim.“ „Ni​sam ti pri​je​tio“, ka​žem. „Čak te ni ne di​ram. A pre​ma snimka​ma ove prosto​ri​je koje se na​la​ze na ra​ču​na​lu, mi uopće nismo ni ov​dje.“ Zeke se ceri kao lu​đak. To je bila nje​go​va ide​ja. „Ja sam ona koja ti pri​je​ti“, kaže Sha​una, go​to​vo da reži. „Još je​dan na​silni ispad i oči​tat ću ti lekci​ju o pravdi.“ Za​tim upe​ri nož pre​ma nje​go​vu oku, pri​bli​ža​va ga sve više, go​to​vo da mu uđe u oko. Pe​ter se smrzne, je​dva diše. „Oko za oko. Masni​ca za masni​cu.“ 108

„Eri​ca možda nije bri​ga ako na​pa​daš svo​je vršnja​ke“, kaže Zeke, „ali nas je bri​ga, a puno je Ne​ustra​ši​vih koji su kao mi. Lju​di koji misle da ne smi​ješ di​ra​ti čla​no​ve svo​je frakci​je. Lju​di koji slu​ša​ju tra​če​ve i šire ih po​put vatre. Neće potra​ja​ti dugo da dru​gi sazna​ju ka​kav si gad, kao i da ti jako, jako za​gorča​ju ži​vot. Vi​diš, u Ne​ustra​ši​vi​ma, glas pra​ti čovje​ka.“ „Po​čet ćemo sa svim tvo​jim po​tenci​jalnim poslo​davci​ma“, kaže Sha​una. „Nad​zorni​ci u kontrolnoj sobi – Zeke ih može oba​vi​jesti​ti; vođe u patro​li po​red ogra​de – ja ću sre​di​ti njih. Tori pozna​je sve u Jami – Four, ti si do​bar s Tori, zar ne?“ „Je​sam“, ka​žem. Pri​bli​ža​vam se Pe​te​ru, spuštam gla​vu. „Ti možda mo​žeš lju​di​ma na​no​si​ti bol... Ali mi ti mo​že​mo uzro​ko​va​ti jad i če​mer za či​tav ži​vot.“ Zeke pusti Pe​te​ro​vu ma​ji​cu i izgla​di je, još uvi​jek se smješka. Ne​ka​ko je ta kombi​na​ci​ja Sha​uni​ne krvo​loč​nosti i Ze​ke​ova ve​se​lja ta​man do​voljno čud​na da bude zastra​šu​ju​ća. Zeke mahne Pe​te​ru i mi ode​mo. „Že​liš da sve​jed​no ka​že​mo lju​di​ma, zar ne?“ kaže Zeke. „Oh, da“, ka​žem. „Sva​ka​ko. Ne samo o Pe​te​ru. O Drewu i Alu ta​ko​đer.“ „Ako pre​ži​vi ini​ci​ja​ci​ju, možda ću mu pod​metnu​ti nogu da se po​te​pe u jamu“, kaže Zeke gesti​ku​li​ra​ju​ći ru​ka​ma. + + + Slje​de​ćeg je jutra go​mi​la lju​di okuplje​na po​red po​no​ra, svi su tiho i svi mi​ru​ju, iako nas mi​ris do​ruč​ka mami pre​ma kanti​ni. Ne mo​ram ni pi​ta​ti zbog čega su se oku​pi​li.

Kažu mi da se ovo do​ga​đa sko​ro sva​ke go​di​ne. Smrt. Po​put Ama​ro​ve, izne​nad​na, i grozna, i uza​lud​na. Izvukli su ti​je​lo iz jame, po​put ribe na udi​ci. Obič​no to bude netko mlad – do​go​di se nesre​ća, su​vi​še hra​bra vra​to​lo​mi​ja koja pođe po zlu, a katkad to i ne bude nesre​ća, već samo ra​nje​ni um koji povri​je​di tama, pri​ti​sak i bol Ne​ustra​ši​vih.

Ne znam kako bih se tre​bao osje​ća​ti zbog tih smrti. Možda kri​vim jer i sam ne vi​dim tu bol. Možda tužno jer neki lju​di ne mogu pro​na​ći dru​gi na​čin bi​je​ga. Ču​jem ime pre​mi​nu​le oso​be, a oba me osje​ća​ja žesto​ko pro​bo​du.

Al. Al. Al, Moj ini​ci​ra​ni – moja od​go​vornost, a ja ni​sam uspio, ni​sam uspio jer sam bio to​li​ko opsjed​nut da uhva​tim Maxa i Je​ani​ne, ili time da krivnju za sve sva​lim na Eri​ca, ili zbog toga što sam bio ne​od​lu​čan da upo​zo​rim Ni​je​ka​nje. Ne – ništa od toga nije uzrok ko​li​ko ovo: zapra​vo sam se uda​ljio od njih da bih zašti​tio sebe, a tre​bao sam im po​ka​za​ti put koji vodi van ovog mrač​nog mjesta, put u svjetlo. Smi​ja​nje s pri​ja​te​lji​ma na sti​je​na​ma po​red po​no​ra. Te​to​vi​ra​nje u glu​ho doba noći na​kon igre Iza​zo​va. More zagrlja​ja na​kon objavlji​va​nja rangljestvi​ce. To su stva​ri koje sam mu mo​gao po​ka​za​ti – čak i da mu to nije po​moglo, 109

tre​bao sam po​ku​ša​ti.

Znam jed​nu stvar: na​kon što se ovo​go​dišnja ini​ci​ja​ci​ja završi, Eric se neće mo​ra​ti to​li​ko tru​di​ti da me makne s mjesta instrukto​ra. Od​la​zim odavde. + + + Al. Al. Al. Zašto mrtvi lju​di posta​ju ju​na​ci? Zato što je to nama potreb​no? Možda su oni je​di​ni ju​na​ci koje mo​že​mo pro​na​ći U svi​je​tu ko​rumpi​ra​nih vođa, konku​rentnih vršnja​ka i ci​nič​nih instrukto​ra. Mrtva​ci mogu biti naši ju​na​ci jer nas kasni​je ne mogu ra​zo​ča​ra​ti; s vre​me​nom mogu samo posta​ti bo​lji jer za​bo​ravlja​mo sve više i više o nji​ma.

Al je bio ne​si​gu​ran i osjetljiv, za​tim lju​bo​mo​ran i na​si​lan, a za​tim mrtav. Mekši su lju​di od Ala po​živje​li, tvrđi su lju​di od Ala umrli i ni za što od toga nema objašnje​nja.

No Tris želi objašnje​nje, žudi za objašnje​njem, vi​dim joj to na licu, po​put gla​di.

Ili gnje​va. Ili obo​je. Ne mogu za​misli​ti kako je, kako je to kada ti netko drag, za​tim ga mrziš, a za​tim ga izgu​biš pri​je nego bilo koji od tih osje​ća​ja do​bi​je svoj zaklju​čak.

Sli​je​dim je dok se uda​lja​va od Ne​ustra​ši​vih koji pje​va​ju jer sam do​voljno aro​gantan da vje​ru​jem da joj mogu ubla​ži​ti bol.

Da. Mo​žeš si misli​ti. Možda je sli​je​dim zato što sam umo​ran od toga da bu​dem to​li​ko odvo​jen od svih, a više ni​sam si​gu​ran da je to najbo​lji na​čin. „Tris“, ka​žem. „Što ti ra​diš ov​dje?“ ona kaže ogorče​no. „Ne bi li tre​bao oda​va​ti po​čast?“ „Ne bi li tre​ba​la ti tre​ba​la či​ni​ti isto?“ kre​nem pre​ma njoj. „Ne mo​žeš oda​ti po​čast ne​če​mu što ne poštu​ješ.“ Na tre​nu​tak sam izne​na​đen da može biti tako hlad​na – Tris nije uvi​jek lju​bazna, no ri​jetko je drska. Tre​nu​tak kasni​je zavrti gla​vom. „Ni​sam tako misli​la.“ „Aha.“ „To je smi​ješno“, kaže, obra​zi joj se žare. „Ba​cio se pre​ko izbojka, a Eric to na​zi​va hra​brošću? Eric koji je htio da Alu ba​caš no​že​ve u gla​vu?“ Lice joj se zgrči. „Nije bio hra​bar! Bio je ku​ka​vi​ca, depri​mi​ran i go​to​vo me ubio! Zar su to stva​ri koje ov​dje poštu​je​te?“ „A što bi ti htje​la od njih?“ pi​tam je najnježni​je što mogu – što mi baš i ne ide, prizna​jem. „Da ga osu​de? Al je iona​ko mrtav. Ne može ih čuti, pre​kasno je.“ „Nije tu ri​ječ o Alu“, kaže ona. „Ri​ječ je o svi​ma koji to gle​da​ju! Svi​ma koji ba​ca​nje u po​nor sada do​življa​va​ju kao prihvatlji​vu opci​ju. Mislim, zašto ne uči​ni​ti to, ako će te posli​je svi na​zi​va​ti ju​na​kom? Zašto ne uči​ni​ti to ako će se posli​je svi sje​ća​ti tvo​ga ime​na?“ Ali na​ravno, tu se radi o Alu i ona to zna. „To je...“ Bori se sama sa so​bom. „Ne mogu... Ovo se u Ni​je​ka​nju ni​ka​da ne bi do​go​di​lo! Ništa od sve​ga ovo​110

ga! Ovo ga je mjesto uništi​lo i do​tuklo i nije me bri​ga ako dok ovo go​vo​rim zvu​čim kao Uko​če​na, nije me bri​ga, nije me bri​ga!“ Pa​ra​no​ja je tako du​bo​ko usje​če​na u mene da auto​matski pogle​dam pre​ma ka​me​ri iznad fonta​ne s pitkom vo​dom koja je prikri​ve​na pla​vom svje​tiljkom. Lju​di u kontrolnoj sobi sad nas mogu vi​dje​ti, a ako ne​ma​mo sre​će, mogli bi oda​bra​ti ovaj tre​nu​tak da nas i prislušku​ju. Već vi​dim, Eric na​zi​va Tris frakcijskom izda​ji​com, Tri​si​no ti​je​lo na ploč​ni​ku po​red že​ljeznič​kih trač​ni​ca... „Budi oprezna, Tris“, ka​žem joj. „Zar je to sve što imaš za reći?“ Bi​jesno me gle​da. „Da bih tre​ba​la biti oprezna?

Je li to to?“ Ra​zu​mi​jem da moj od​go​vor nije ono što je oče​ki​va​la, no za oso​bu koja je upra​vo na sav glas pri​ča​la pro​tiv ne​obuzda​nosti Ne​ustra​ši​vih, sva​ka​ko se po​na​ša ne​obuzda​no. „Jed​na​ko si loša kao i Iskre​ni, znaš?“ ka​žem. Iskre​ni uvi​jek ble​be​ću, ni​ka​da ne razmišlja​ju o poslje​di​ca​ma.

Odvu​čem je da​lje od fonta​ne, une​sem joj se u lice i vi​dim nje​zi​ne mrtve oči kako plu​ta​ju u vodi pod​zemne ri​je​ke i ne mogu to pod​ni​je​ti, ne sada kada su je na​pa​li, a tko zna što bi se do​go​di​lo da ni​sam čuo nje​zin vri​sak. „Neću po​navlja​ti, zato do​bro slu​šaj“, ka​žem joj i po​lo​žim joj ruke na ra​me​na. „Motre te. Baš tebe tebe.“ Pamtim kako ju je Eric gle​dao na​kon ba​ca​nja no​že​va. Nje​go​vih pi​ta​nja o obri​sa​nim po​da​ci​ma si​mu​la​ci​je. Ja sam re​kao da je to zbog šte​te koju je napra​vi​la voda. On je mislio da je za​nimlji​vo da je voda pro​cu​ri​la baš otpri​li​ke pet mi​nu​ta na​kon što je Tri​si​na si​mu​la​ci​ja završi​la. Za​nimlji​vo. „Pusti me“, kaže ona.

Od​mah je pustim. Ne vo​lim kada joj glas posta​ne ta​kav. „Pro​matra​ju li i tebe?“ Uvi​jek jesu, uvi​jek i hoće. „Nepresta​no se tru​dim po​mo​ći ti, no ti od​bi​jaš sva​ku po​moć.“ „Oh, da. Tvo​ju po​moć“, kaže ona. „A ti mi po​ma​žeš tako da mi no​žem pro​ba​daš uho, zastra​šu​ješ me, vi​češ na mene više nego na ikog dru​gog, to mi je stvarno od ve​li​ke po​mo​ći.“ „Zastra​šu​jem te? Misliš na ono kada sam ba​cao no​že​ve? Ni​sam te zastra​ši​vao!“ Zavrtim gla​vom. „Htio sam te pod​sje​ti​ti da će netko dru​gi za​uze​ti tvo​je mjesto ako ne uspi​ješ.“ Meni se to tada či​ni​lo sasvim oči​to. Bu​du​ći da me ra​zu​mi​je bo​lje od ve​ći​ne lju​di, mislio sam da će možda i ona to shva​ti​ti. No na​ravno da nije. Ipak, ne može či​ta​ti misli. „Zašto?“ „Zato... Zato što si iz frakci​je Ni​je​ka​nja“, ka​žem. „I zato što si najhra​bri​ja baš 111

kada se po​na​šaš ne​se​bič​no. Na tvom bih se mjestu više tru​dio po​ka​za​ti kako su me prošli ti ne​se​bič​ni po​riv jer ako pogrešni lju​di to otkri​ju... Pa, neće biti do​bro za tebe.“ „Zašto? Zar ih je bri​ga za moje namje​re?“ „Namje​re su sve što ih za​ni​ma. Po​ku​ša​va​ju te uvje​ri​ti kako im je sta​lo do ono​ga što ra​diš, ali nije tako. Ne žele da se po​na​šaš na odre​đe​ni na​čin. Žele da misliš na odre​đe​ni na​čin. Tako da je lako pro​niknu​ti te. Tako da im ne pred​stavljaš pri​jetnju.“ Stavljam ruku na zid, sasvim bli​zu nje​zi​na lica, na​gi​njem se pre​ma njoj, mislim o te​to​va​ži koja je na mo​jim le​đi​ma. Ta te​to​va​ža nije me uči​ni​la izdajni​kom frakci​je.

Izdajni​kom frakci​je čini me ono što mi te te​to​va​že pred​stavlja​ju – bi​jeg od uskog razmišlja​nja bilo koje frakci​je, razmišlja​nje koje ne prizna​je sve moje di​je​lo​ve, osu​đu​je me samo na jed​nu verzi​ju mene sa​mog. „Ne shva​ćam zašto bi ih tre​ba​lo za​ni​ma​ti što mislim, dokle god se po​na​šam ona​ko kako od mene oče​ku​ju“, kaže ona. „Sada se po​na​šaš ona​ko kako od tebe oče​ku​ju, no što će se do​go​di​ti kada ti tvoj u Ni​je​ka​nju od​go​je​ni mo​zak bude re​kao da uči​niš nešto dru​go, nešto što oni i ne žele?“ Ko​li​ko god mi je drag, Zeke je savrše​ni primjer toga. Ro​đen u Ne​ustra​ši​vi​ma, od​go​jen u Ne​ustra​ši​vi​ma, iza​brao Ne​ustra​ši​ve. Mogu ra​ču​na​ti da će sve​mu pristu​pi​ti na isti na​čin. Uvježban je za to od ro​đe​nja. Za nje​ga nema dru​gih opci​ja. „Možda mi tvo​ja po​moć nije potreb​na. Jesi li ikad po​mislio na to?“ kaže ona. Po​že​lim se nasmi​ja​ti na nje​zi​no pi​ta​nje. Na​ravno da me ona ne tre​ba. Kada se uopće ra​di​lo o tome? „Ni​sam sla​ba, znaš. Mogu to sama.“ „Misliš da mi je prvi instinkt zašti​ti te.“ Pri​bli​žim joj se. „Zato što si sitna, dje​vojka, ili zato što si Uko​če​na. Ali gri​je​šiš.“ Još bli​že. Prste joj oba​vi​jam oko bra​de, na tre​nu​tak mislim da ću oti​ći do kra​ja. „Moj je prvi instinkt forsi​ra​ti te dok se ne slo​miš, samo da vi​dim ko​li​ko te mo​ram pri​tisnu​ti“, ka​žem i to je čud​no prizna​nje, opasno. No ne mislim joj zlo, ni​ka​da i ni​sam, na​dam se da zna da to nije ono što mislim. „No odupro sam mu se.“ „Zašto je to tvoj prvi instinkt?“ kaže ona. „Strah te ne blo​ki​ra“, ka​žem. „Budi te, zapra​vo. Vi​dio sam to. Dojmlji​vo je.“ Nje​zi​ne oči u sva​koj si​mu​la​ci​ji pod​sje​ća​ju na led i če​lik, po​put pla​vih vatri. Ta niska, mrša​va dje​vojka. Ho​da​ju​ći pa​ra​doks. Ruka mi pri​je​đe pre​ko nje​zi​ne če​ljusti, do​taknem joj vrat. „Po​ne​kad samo že​lim to po​novno vi​dje​ti. Že​lim te vi​dje​ti sasvim bud​nu.“ Nje​zi​ne ruke di​ra​ju moj po​jas, ona mi se pri​bli​ži, ili mene pri​vu​če k sebi, ne vi​dim što se do​ga​đa. Nje​zi​ne ruke mi​lu​ju mi leđa, že​lim je na na​čin na koji ni​sam osje​ćao pri​je, to nije samo be​zumni fi​zič​ki po​riv, nego stvarna, odre​đe​na že​lja. Ne za „bilo kim“, već samo za njom.

Do​taknem joj leđa, kosu. To je do​voljno, za sada. „Bih li tre​ba​la pla​ka​ti?“ upi​ta ona i tre​ba mi tre​nu​tak da shva​tim kako po​novno 112

go​vo​ri o Alu. Do​bro, jer ako je zbog ovog zagrlja​ja po​že​lje​la pla​ka​ti, mo​rao bih prizna​ti da ne znam apso​lutno ništa o ro​manti​ci. Što je možda i isti​na. „Je li sa mnom nešto nije u redu?“ „Misliš li da znam išta o su​za​ma?“ Moje do​la​ze ne​na​javlje​no i nesta​ju ne​ko​li​ko se​kundi kasni​je. „Da sam mu oprosti​la... misliš li da bi sad bio živ?“ „Ne znam.“ Stavljam joj ruku na obraz, prsti mi do​di​ru​ju nje​zi​no uho. Do​ista je ma​le​na. Ne sme​ta mi to. „Osje​ćam kao da sam kri​va za to“, kaže.

I ja. „Nisi ti kri​va.“ Spustim svo​je čelo na nje​zi​no. Dah joj je to​pao, osje​tim ga na svom licu. Bio sam u pra​vu, ovo je mno​go bo​lje od izo​li​ra​nosti i iz​dvo​je​nosti, ovo je mno​go bo​lje. „Ali tre​ba​la sam, tre​ba​la sam mu oprosti​ti.“ „Možda. Možda smo svi mogli uči​ni​ti više“, ka​žem, a za​tim isplju​nem fra​zu Ni​je​ka​nja bez razmišlja​nja. „No pusti​mo samo neka nas osje​ćaj krivnje pod​sje​ti da slje​de​ći put bu​de​mo bo​lji.“ Istog se tre​na od​makne od mene, a ja osje​tim taj pozna​ti na​gon da bu​dem oštar pre​ma njoj tako da za​bo​ra​vi što sam re​kao, da me više ne pita ništa. „Iz koje si frakci​je do​šao, Four?“ Mislim da znaš. „Nije važno. Sada sam ov​dje. Po​ne​kad bi i tebi bilo pa​metno da tako razmišljaš.“ Ne že​lim joj više biti bli​zu; to je sve što že​lim. Že​lim je po​lju​bi​ti; sada nije vri​je​me.

Prislo​nim svo​je usne na nje​zi​no čelo, ni​jed​no od nas se ne miče. Nema povratka sada, bar ne za mene. + + + Razmišljam o ne​če​mu što je rekla.

Ovo se u Ni​je​ka​nju ni​ka​da ne bi do​go​di​lo.

Isprva po​mislim – ona ne zna kakvi su oni zapra​vo.

No ja sam u kri​vu, a ona je u pra​vu. Al ne bi završio mrtav u Ni​je​ka​nju, a on​dje je ne bi ni na​pao. Možda nisu tako ne​iskva​re​no do​bri kao što sam ne​koć vje​ro​vao – ili že​lio vje​ro​va​ti – no sva​ka​ko nisu ni zli.

Pred so​bom vi​dim kartu sekto​ra Ni​je​ka​nja, onu koju sam pro​na​šao na Maxo​vu ra​ču​na​lu, vi​dim je kao da je otisnu​ta na mo​jim kapci​ma kada zatvo​rim oči. Ako ih upo​zo​rim, izdajnik sam, ako ih ne upo​zo​rim, izdajnik sam. Bilo kako bilo, nešto izda​jem. Ako je oda​nost ne​mo​gu​ća, čemu mogu te​ži​ti umjesto toga?

113

+ + + Tre​ba mi neko vri​je​me da smislim plan kako da pristu​pim tome. Da je normalna Ne​ustra​ši​va dje​vojka, a ja norma​lan Ne​ustra​ši​vi mla​dić, pozvao bih je van i lju​ba​ka​li bismo se po​red jame i možda bih se pra​vio va​žan svo​jim pozna​va​njem sje​dišta Ne​ustra​ši​vih. No to mi se čini pre​vi​še obič​no na​kon svih stva​ri koje smo si rekli, na​kon što sam vi​dio najmrač​ni​je di​je​lo​ve nje​zi​na uma.

Možda je u tome pro​blem – sada je sve jed​nostra​no jer ja pozna​jem nju, znam čega se boji, što voli, što mrzi, no ona zna samo ono što sam joj re​kao. A ono što sam joj re​kao je to​li​ko ne​odre​đe​no da se može i za​ne​ma​ri​ti jer imam pro​blem s osob​nim de​ta​lji​ma.

Na​kon toga znam što tre​bam napra​vi​ti, je​di​no što to do​ista i napra​vi​ti nije lako.

Uklju​čim ra​ču​na​lo u prosto​ri​ji kra​jo​li​ka stra​ha i po​de​sim ga da pusti moj program. Uzi​mam dvi​je injekci​je si​mu​la​cijskog se​ru​ma iz spre​mišta, sta​vim ih u ma​le​nu crnu ku​ti​ji​cu koju imam za ovu pri​go​du. Tada kre​nem pre​ma spa​va​oni​ci transfe​ra, ni​sam si​gu​ran hoću li je uspje​ti uhva​ti​ti na​sa​mo kako bih je mo​gao pozva​ti da pođe sa mnom.

No tada je vi​dim s Willom i Christi​nom, sto​je po​red ogra​de, tre​bao bih je pozva​ti i pi​ta​ti je, no ne mogu to. Je​sam li ja lud, pustit ću da vidi ono što mi je u gla​vi? Do​pusti​ti joj da vidi Marcu​sa, da sazna moje ime, da shva​ti sve što sam či​ta​vo vri​je​me po​ku​ša​vao drža​ti skri​ve​nim?

Kre​nem pu​tem koji je u bli​zi​ni Jame, u že​lu​cu me pro​ba​da. Do​đem u pre​dvorje i svjetla gra​da po​či​nju se ga​si​ti svu​da oko nas. Ču​jem nje​zi​ne ko​ra​ke na stu​ba​ma. Ona je došla za mnom.

Prevrćem ma​le​nu crnu ku​ti​ju u ru​ka​ma. „Kad si već ov​dje“, ka​žem joj opušte​no, što je zapra​vo smi​ješno, „mogla bi poći sa mnom.“ „U tvoj kra​jo​lik stra​ha?“ „Da.“ „Smi​jem li?“ „Se​rum te po​ve​zu​je s progra​mom, no program od​lu​ču​je u čiji ćeš kra​jo​lik stra​ha zaći. Program je sada tako po​de​šen da će nas odvesti u moj.“ „Do​pustit ćeš mi da to vi​dim?“ Ne mogu je pogle​da​ti. „Što misliš zašto bih ina​če ula​zio?“ Že​lu​dac mi se sada stvarno buni. „Neke bih ti stva​ri vo​lio po​ka​za​ti.“ Otvo​rim ku​ti​ju i izva​dim prvu injekci​ju. Ona nagne gla​vu, ja joj ubrizgam se​rum, kao i uvi​jek ti​je​kom si​mu​la​ci​ja stra​ha. No umjesto da sebi ubrizgam dru​gu injekci​ju, njoj po​nu​dim ku​ti​ju. Ovo je ipak po​ravna​va​nje stva​ri izme​đu nas. „Ni​ka​da još to ni​sam ra​di​la“, kaže ona. „Tu.“ Do​taknem mjesto. Ona se malo tre​se dok mi stavlja iglu pod kožu, ta bol 114

mi je pozna​ta, no ne sme​ta mi. Pre​vi​še sam puta ovo či​nio. Pro​matram joj lice. Nema povratka, nema povratka.

Vri​je​me da vi​di​mo od čega smo, obo​je.

Uzmem je za ruku, ili možda ona mene, i za​jed​no uđe​mo u prosto​ri​ju za kra​jo​lik stra​ha. „Po​ku​šaj do​ku​či​ti zašto me zovu Four.“ Vra​ta iza nas zatvo​re se, prosto​ri​ja je u tami. Ona mi se pri​bli​ža​va i upi​ta; „Koje ti je pra​vo ime?“ „Da vi​di​mo mo​žeš li i to do​ku​či​ti.“ Si​mu​la​ci​ja kre​ne.

Prosto​ri​ja se pretvo​ri u pa​no​ra​mu pre​pu​nu ši​ro​kog pla​vog neba i mi smo odjed​nom na kro​vu zgra​de, usred gra​da koji se pre​si​ja​va na Sunče​vu svjetlu. To je prekrasno na tre​nu​tak, sve dok vje​tar ne kre​ne, divlje i snažno, a ja oba​vi​jem ruku oko nje jer znam da je na ovakvim mjesti​ma ona sta​bilni​ja od mene.

Teško di​šem, što je normalno za mene, normalno ov​dje. Stru​ja​nje zra​ka kao da me guši, a od vi​si​ne se že​lim sklupča​ti u loptu i neg​dje sakri​ti. „Mo​ra​mo sko​či​ti, zar ne?“ kaže ona, a ja se sje​tim da se ne mogu sklupča​ti u loptu i sakri​ti; mo​ram se s ovim su​oči​ti sada.

Kimnem gla​vom. „Na tri, do​bro?“ Po​novno kimnem. Sve što mo​ram uči​ni​ti jest sli​je​di​ti je, to je sve što mo​ram.

Ona bro​ji do tri i vuče me za so​bom dok trči, ona je po​put je​dri​li​ce, a ja po​put si​dra, uspo​ra​vam nas obo​je. Pa​da​mo i ja se bo​rim s tim osje​ća​jem, bo​rim se sva​kim di​je​lom svog bića, strah mi vrišti u sva​kom živcu, a tada se na​đem na tlu i držim se za prsa.

Ona mi po​ma​že usta​ti. Osje​ćam se glu​po kada se sje​tim kako se pentra​la po onom ve​li​kom ko​ta​ču bez okli​je​va​nja. „Što je slje​de​će?“ Že​lim joj reći da to nije igra; moji stra​ho​vi nisu kao vožnje u lu​na​parku na koje ona može ići. No vje​ro​jatno to nije misli​la na ta​kav na​čin. „To je –“ Zid se stvo​ri ni​otku​da, opa​li i nju i mene po le​đi​ma, sa svih stra​na. Tje​ra nas da bu​de​mo bli​zu jed​no dru​gom, bli​že nego što smo bili kad pri​je. „Sku​če​nost“, ka​žem i shva​tim da je još gore kada je ona unutra jer uzi​ma po​lo​vi​cu ko​li​či​ne zra​ka. Ja​uknem, sa​gi​bam se pre​ko nje. Mrzim biti ov​dje. Mrzim biti ov​dje. „Hej“, kaže ona. „U redu, evo...“ Po​vu​če moju ruku oko svog stru​ka. Uvi​jek sam mislio da je jako mrša​va, bez trunke bilo čega dru​gog na ti​je​lu. No struk joj je me​kan. „Ovo je prvi put da sam sretna što sam tako sitna“, kaže ona.

115

„Mhmm.“ Go​vo​ri o tome kako da se izvu​če​mo. Stra​te​gi​ja kra​jo​li​ka stra​ha. Po​ku​ša​vam se usre​do​to​či​ti na di​sa​nje. Za​tim nas ona obo​je po​vu​če pre​ma do​lje, kako bi ku​ti​ju uči​ni​li ma​njom, za​tim okre​ne leđa pre​ma mo​jim prsi​ma, tako da sam posve oba​vi​jen oko nje. „Ovo je gore“, ka​žem jer kad se spo​je moj strah od ove ku​ti​je i ne​ugo​da toga što je di​ram, ne mogu više ni razmišlja​ti. „Ovo je do​ista...“ „Pšššt. Zagrli me ru​ka​ma.“ Oba​vi​jem svo​je ruke oko nje​zi​na stru​ka, za​ko​pam svo​je lice u nje​zi​no rame. Mi​ri​še na sa​pun Ne​ustra​ši​vih, slatki mi​ris ja​bu​ke.

Za​bo​ravljam gdje sam.

Ona po​novno go​vo​ri o kra​jo​li​ku stra​ha, a ja slu​šam, no ta​ko​đer obra​ćam pažnju i na to kako se ona osje​ća. „Po​ku​šaj za​bo​ra​vi​ti da smo ov​dje“, ona kaže. „Da?“ stavljam svo​ja usta od​mah po​red nje​zi​na uha, ovog puta namjerno, kako bih održao svoj um oku​pi​ra​nim, no po​či​njem do​bi​va​ti osje​ćaj da ni​sam je​di​ni koji to po​ku​ša​va. „Samo tako, ha?“ „Znaš, ve​ći​na bi mla​di​ća uži​va​la u ovo​li​koj bli​zi​ni s dje​vojkom.“ „Ali ne i oni koji su kla​ustro​fo​bič​ni, Tris!“ „Do​bro, do​bro.“ Vodi moju ruku do svog srca, od​mah ispod ključ​ne kosti. Sada je sve o čemu mogu misli​ti ono što že​lim, a na​jed​nom to što že​lim nema ni​kakve veze s izlaskom iz ove ku​ti​je. „Osje​ti otku​ca​je moga srca. Mo​žeš li ih osje​ti​ti?“ „Da.“ „Osje​ćaš li kako su ujed​na​če​ni?“ Nasmi​je​šim se. „Brzi su.“ „Da, ali to nema ni​kakve veze s ovom ku​ti​jom.“ Na​ravno da nema. „Diši kad god osje​tiš da di​šem. Usre​do​to​či se na to.“ Di​še​mo za​jed​no, jed​nom, dva​put. „Zašto mi ne ka​žeš otku​da ti ovaj strah? Možda će ti razgo​vor o tome ne​ka​ko... po​mo​ći.“ „Hm... do​bro.“ OK, samo to uči​ni, reci nešto stvarno. „Ovaj je strah iz mog pre​divnog dje​tinjstva. Kazne pretrplje​ne u dje​tinjstvu. Ma​le​ni ormar na katu.“ Bio bih zatvo​ren u mra​ku kako bih razmislio o tome što sam uči​nio. To je bilo bo​lje od dru​gih kazni, no katkad bih bio unutra pre​du​go i očajnič​ki bih va​pio za svje​žim zra​kom. „Moja je majka u orma​ru drža​la naše zimske ka​pu​te“, kaže ona i to zvu​či ble​sa​vo na​kon ono​ga što sam joj ispri​čao, no vi​dim da ne zna što bi dru​go rekla.

116

„Ne že​lim više o tome razgo​va​ra​ti“, ka​žem. Ne zna što da kaže jer nitko i ne može zna​ti što bi re​kao, jer je bol mog dje​tinjstva su​vi​še bi​jed​na da bi se itko no​sio s njom – srce mi po​novno poč​ne lu​pa​ti. „Do​bro. Onda... mogu ja go​vo​ri​ti. Pi​taj me nešto.“ Po​dignem gla​vu. To je upa​li​lo i pri​je kada se usre​do​to​čim na nju. Nje​zi​no srce koje lupa, nje​zi​no ti​je​lo tako bli​zu mo​jeg. Dva jaka kostu​ra oba​vi​je​na mi​ši​ći​ma, ispreple​te​ni za​jed​no; dva transfe​ra iz Ni​je​ka​nja koji se tru​de prevla​da​ti ne​odre​đe​ni flert. „Zašto ti srce tako divljač​ki lupa, Tris?“ „Pa, ja... Je​dva te pozna​jem.“ Mogu je za​misli​ti kako se mršti. „Je​dva te pozna​jem i zgu​ra​na sam u ku​ti​ju, Four, što misliš zašto je tako?“ „Da smo u tvom kra​jo​li​ku stra​ha...“ ka​žem. „Bih li i ja bio u nje​mu?“ „Ne bo​jim te se.“ „Na​ravno da se ne bo​jiš. Ali znaš što sam mislio.“ Ni​sam mislio pi​ta​ti bo​jiš li me se, već nešto po​put je​sam li ti do​voljno va​žan da se sve​jed​no po​ja​vim u tvom kra​jo​li​ku stra​ha?

Vje​ro​jatno ne. U pra​vu je, je​dva da me i pozna​je. Ipak; srce joj žesto​ko lupa.

Nasmi​jem se, a zi​do​vi po​či​nju pu​ca​ti i raspa​da​ti se, kao da ih je moj smi​jeh razbio. Udahnem zrak pu​nim plu​ći​ma i mi se odvo​ji​mo jed​no od dru​gog. Ona me sumnji​ča​vo pogle​da​va. „Možda si stvo​re​na da bu​deš u Iskre​nosti, loše la​žeš“, ka​žem. „Mislim da je moj test spo​sob​nosti sasvim isklju​čio tu mo​guć​nost.“ „Testo​vi spo​sob​nosti ne go​vo​re ništa.“ „Što mi to po​ku​ša​vaš reći? Tvoj test nije te na​veo da završiš u Ne​ustra​ši​vi​ma?“ Slegnem ra​me​ni​ma. „Ne baš, ne. Ja...“ Kra​jič​kom oka vi​dim kako se nešto novo po​javlju​je, okre​nem se kako bih se su​očio s tim. Vi​dim ženu prosječ​nog i ne​upad​lji​vog lica koja sto​ji sama na dru​gom kra​ju prosto​ri​je. Izme​đu nas i nje na​la​zi se stol na ko​je​mu se na​la​zi pištolj. „Mo​raš je ubi​ti“, kaže Tris. „Sva​ki put.“ „Ona nije stvarna.“ „Izgle​da stvarno. Do​ima se stvarno.“ „Već bi te ubi​la da je stvarna.“ „U redu je. Sam ću... Uči​ni​ti to.“ Kre​nem pre​ma sto​lu. „Ovo nije tako strašno.

Nema to​li​ko pa​ni​ke.“ Pa​ni​ka i užas nisu je​di​ne vrste stra​ha. Posto​je i dub​lje vrste, još strašni​je. Stra​ho​va​nje u išče​ki​va​nju i teška, teška strepnja.

Na​pu​nim pištolj bez razmišlja​nja, držim ga ispred sebe, gle​dam joj uli​ce. Izraz joj je lica be​zizra​ža​jan, kao da zna što ću uči​ni​ti i kao da je to prihva​ti​la.

Nije odje​ve​na u ti​pič​nu odje​ću neke frakci​je, no mogla bi biti pri​pad​nik Ni​je​ka​117

nja jer samo tamo sto​ji i čeka da je povri​je​dim, isto kako bi i oni. Tako će i biti, ako Max i Je​ani​ne i Evelyn ostva​re svoj naum, ako bude po nji​ho​vu.

Zatvo​rim jed​no oko kako bih se usre​do​to​čio na metu, po​vu​čem oki​dač.

Ona pad​ne, a ja se sje​tim kako sam izu​da​rao Drewa sve dok se za​ma​lo nije onesvi​jestio.

Osje​tim Tri​si​nu ruku na svom ra​me​nu. „Hajde​mo. Ide​mo da​lje.“ Pro​la​zi​mo po​red sto​la, a ja drhtim od stra​ha. Išče​ki​va​nje ove posljed​nje prepre​ke moglo bi biti po​se​ban strah. „Evo ga“, ka​žem ja.

U krug od svjetla u ko​jem sada sto​ji​mo po​la​ko do​la​zi mrač​ni lik, la​ga​no ko​ra​ča tako da najpri​je vi​di​mo samo rub nje​go​ve ci​pe​le. Za​tim za​ko​ra​či pre​ma nama, to je Marcus, sa svo​jim crnim ru​pa​ma umjesto oči​ju i kratko oši​ša​nom fri​zu​rom zbog čega se do​bro vide crte nje​go​ve lu​ba​nje. „Marcus“, ona pro​šapće.

Pro​matram ga. Če​kam da pad​ne prvi uda​rac. „Ovo je dio kada otkri​vaš kako se zo​vem.“ „On je...“ Ona zna, sada zna. I znat će to za​uvi​jek, ja je ne mogu natje​ra​ti da za​bo​ra​vi, čak i da že​lim. „To​bi​as.“ Prošlo je to​li​ko vre​me​na otka​ko je netko izgo​vo​rio moje tako, kao da je moje ime otkri​ve​na tajna, a ne pri​jetnja.

Marcus od​mo​ta​va svoj po​jas. „Ovo je za tvo​je do​bro“, kaže on, a ja po​že​lim vrišta​ti.

Od​mah se umno​ži, okru​žu​ju nas Marcu​si, po​ja​si se vuku po podu. Zgrbim se i skvrčim, če​kam, če​kam. Za​mahne po​ja​som i ja se trgnem išče​ku​ju​ći uda​rac, no udarca nema.

Tris sto​ji ispred mene, ruka joj je po​dignu​ta, na​pe​ta je od gla​ve to pete. Škrgu​će zu​bi​ma dok joj se po​jas oba​vi​ja oko ruke, a za​tim ga po​vu​če i izvu​če ga iz nje​go​ve ruke. Nje​zin pokret tako je jak, za​ču​đen sam, za​ču​đen sam kakvom sna​gom uda​ra Marcu​sa po koži.

On se za​le​ti pre​ma Tris, a ja sko​čim ispred nje. Ovog sam puta spre​man, spre​man sam za borbu.

No taj se tre​nu​tak ne do​go​di. Svjetla se pale i kra​jo​lik stra​ha je go​tov. „I to je to?“ kaže ona dok pro​matra mjesto gdje je Marcus sta​jao. „To su bili tvo​ji najgo​ri stra​ho​vi?“ Zašto imaš samo če​ti​ri... Aha.“ Pogle​da me. „Zato te zovu...“ Bo​jao sam se da, ako sazna za Marcu​sa, da će me pro​matra​ti sa sa​ža​lje​njem, da ću se zbog toga osje​ća​ti sla​bo, ma​le​no i prazno.

No vi​dje​la je Marcu​sa i pogle​da​la u nje​ga, s gnje​vom, bez stra​ha. Zbog nje se ni​sam osje​ćao sla​bo već snažno. Kao da sam do​voljno jak da uzvra​tim uda​rac.

118

Uhva​tim je za la​kat i po​vu​čem pre​ma sebi, lju​bim je u obraz, po​la​ko, pustim da nje​zi​na koža osta​vi tra​ga na mo​joj. Držim je za ruku, grlim je. „Hej.“ Ona uzdi​še. „Prošli smo kroz to.“ Prsti​ma joj gla​dim kosu. „Ti si me pro​ve​la kroz to“, ka​žem. + + + Vo​dim je na sti​je​ne gdje se po​ne​kad, kasno u noći, dru​žim sa Ze​ke​om i Sha​unom.

Tris i ja sje​di​mo na ravnoj sti​je​ni koja je iznad vode, voda mi špri​ca po ci​pe​la​ma, no nije jako hlad​no. Kao i svi ini​ci​ra​ni, ona je su​vi​še usre​do​to​če​na na test spo​sob​nosti, a meni je teško o tome razgo​va​ra​ti s njom. Pretpostavljao sam da će osta​le tajne samo po​če​ti izla​zi​ti iz mene na​kon što otkri​jem ba​rem jed​nu, no sada shva​ćam da otvo​re​nost nije pre​ki​dač koji mo​žeš uklju​či​ti ili isklju​či​ti kada god ti se prohtje već na​vi​ka. „To su stva​ri koje ni​ko​me ne go​vo​rim, znaš. Čak ni pri​ja​te​lji​ma.“ Pro​matram mrač​nu i tamnu vodu, kao i sve što pli​va u njoj – ko​ma​di​ći sme​ća, od​ba​če​na odje​ća, prazne boce koje kao da se spre​ma​ju otplu​ta​ti na da​le​ka pu​to​va​nja. „Moji re​zulta​ti bili su oče​ki​va​ni. Frakci​ja Ni​je​ka​nja.“ „Oh.“ Ona se namršti. „No sve​jed​no si iza​brao Ne​ustra​ši​ve?“ „Iz nužde.“ „Zašto si mo​rao oti​ći?“ Gle​dam u stra​nu, ni​sam si​gu​ran mogu li to naglas izgo​vo​ri​ti jer kada to izgo​vo​rim, to me čini izdajni​kom frakci​je, ku​ka​vi​com. „Mo​rao si po​bje​ći od svog oca“, kaže ona. „Je li to razlog zašto ne že​liš biti vođa Ne​ustra​ši​vih? Jer ćeš ga mo​ra​ti po​novno vi​dje​ti bu​deš li postao vođa?“ Slegnem ra​me​ni​ma. „To, ali i zato što se ni​ka​da ni​sam u potpu​nosti osje​ćao kao je​dan od Ne​ustra​ši​vih. Ba​rem ne Ne​ustra​ši​vih kakvi su posta​li.“ „Ali, ti si... nevje​ro​ja​tan“, kaže ona. Pogle​dam je s po​dignu​tim obrva​ma. Čini se da joj je ne​ugod​no. „Mislim, pre​ma standardi​ma Ne​ustra​ši​vih. Če​ti​ri stra​ha, to je ne​ču​ve​no. Kako ne bi mo​gao pri​pa​da​ti ova​mo?“ Po​novno slegnem ra​me​ni​ma. Što više vre​me​na pro​đe, sve mi je čud​ni​je to da moj kra​jo​lik stra​ha nije pre​pun stra​ho​va, kao što je to slu​čaj s ve​ći​nom dru​gih pri​pad​ni​ka.

Mno​ge me stva​ri čine nervoznim, na​pe​tim, mno​ge su mi stva​ri ne​ugod​ne... no kada se su​očim s tim stva​ri​ma, mogu dje​lo​va​ti, ni​ka​da ne bu​dem pa​ra​li​zi​ran. Ako ne pa​zim, moja če​ti​ri stra​ha mogu me pa​ra​li​zi​ra​ti. To je je​di​na razli​ka. „Imam te​ori​ju pre​ma ko​joj ne​se​bič​nost i hra​brost nisu baš tako razli​či​te. Ci​je​li su te ži​vot od​ga​ja​li da za​bo​ra​viš sa​mo​ga sebe pa kad si u opasnosti, to posta​je tvoj prvi instinkt. S jed​na​kom bih la​ko​ćom mo​gao pri​pa​da​ti i frakci​ji Ni​je​ka​nja.“ „Aha, pa, Ni​je​ka​nje sam na​pusti​la zato što ni​sam bila do​voljno ne​se​bič​na, ko​li​ko 119

god sam se tru​di​la.“ „To nije u potpu​nosti toč​no“, ka​žem uz osmi​jeh. „Ona dje​vojka koja je do​pusti​la da netko na nju baca no​že​ve kako bi pošte​dje​la pri​ja​te​lja, dje​vojka koja je uda​ri​la moga oca kako bi me zašti​ti​la – ta ne​se​bič​na dje​vojka, nisi li to bila ti?“ Pod ovim svjetlom čini se kao da ona do​la​zi s dru​gog svi​je​ta, oči su joj tako svi​jetle, do​ima se kao da svi​jetli u mra​ku. „Bud​no si me motrio, zar ne?“ „Vo​lim pro​matra​ti lju​de“, lu​ka​vo joj od​go​vo​rim. „Možda si stvo​ren za Iskre​nost, Four, jer užasno loše la​žeš.“ Sta​vim svo​ju ruku po​red nje​zi​ne i nagnem se bli​že. „Do​bro.“ Nje​zin dugi i uski nos više nije ote​čen od na​pa​da, kao ni nje​zi​ne usne. Ima li​je​pe usne. „Pro​matrao sam te zato što mi se svi​đaš. I ne​moj me zva​ti ‘Four’, do​bro? Li​je​po je... po​novno čuti svo​je ime.“ Na tre​nu​tak se čini kao da ne zna što bih. „Ali sta​ri​ji s od mene... To​bi​ase.“ Kako do​bro zvu​či kada izgo​vo​ri moje ime. Kao da ga se više ne mo​ram sra​mi​ti. „Da, taj ogromni jaz od dvi​je go​di​ne nepre​mostiv je, zar ne?“ „Ne po​ku​ša​vam biti iro​nič​na“, tvrdogla​vo kaže. „Samo mi nije jasno. Mla​đa sam od tebe. Ni​sam li​je​pa. Ja –“ Smi​jem se, po​lju​bim je u gla​vu. „Ne pretva​raj se“, kaže ona, zvu​či malo za​di​ha​no. „Znaš da ni​sam. Ni​sam ružna, ali si​gurno ni​sam ni li​je​pa.“ Ri​ječ „li​je​pa“ i sve što ona pred​stavlja sad mi se čini tako besko​risno da ne​mam strplje​nja ni slu​ša​ti to. „Do​bro. Nisi li​je​pa. I?“ Lju​bim je u obraz, po​ku​ša​vam sku​pi​ti hra​brosti. „Svi​đa mi se kako izgle​daš. Opa​ko si pa​metna. Hra​bra si. A premda si dozna​la za Marcu​sa... ne gle​daš me ona​ko. Znaš, kao izu​da​ra​no šte​ne ili nešto u tom sti​lu.“ „Pa“, kaže ona či​nje​nič​no, „kad nisi to.“ Bio sam u pra​vu: vri​je​di joj vje​ro​va​ti. Povje​rio sam joj svo​je tajne, svo​ju sra​mo​tu, kao i ime koje sam na​pustio. Vri​je​di joj povje​ri​ti i prekrasne isti​ne, a i one užasne.

Znam to.

Svo​jim usna​ma do​taknem nje​zi​ne. Oči nam se po​novno susretnu, ja se nasmi​jem, po​novno je po​lju​bim, ovaj puta si​gurni​je.

Nije mi do​voljno. Pri​vu​če​ni je bli​že, po​lju​bim je čvršće. Ona oži​vi, grli me ru​ka​ma, a meni još nije dosta, kako bi i moglo biti?

Otpra​tim je do spa​va​oni​ce transfe​ra, na no​ga​ma još uvi​jek imam vode iz ri​je​ke, ona mi se nasmi​je​ši dok nesta​je iza vra​ta. Kre​nem pre​ma svom sta​nu i ne pro​đe dugo vre​me​na pri​je nego vrtogla​vo olakša​nje po​novno za​mi​je​ni ne​ugo​da. Neg​dje izme​đu tre​nutka kada sam pro​matrao kako se onaj po​jas oba​vi​ja oko nje​zi​ne ruke u mom kra​jo​li​ku stra​ha i tre​nutka kada sam joj re​kao da su se​bič​nost i hra​brost često ista 120

stvar, do​nio sam od​lu​ku.

Skre​nem iza slje​de​ćeg ugla, ne pre​ma svom sta​nu već pre​ma stu​bištu koje vodi van, od​mah po​red Maxo​va sta​na. Uspo​rim tempo svo​jih ko​ra​ka kada pro​đem po​red nje​go​vih vra​ta, bo​jim se da će moji ko​ra​ci biti do​voljno glasni da ga pro​bu​de.

Ne​ra​zumno.

Srce mi tuče kada do​đem na vrh stu​bišta. Vlak upra​vo pro​la​zi, nje​go​va sre​brna me​talna površi​na sja​ji se na mje​se​či​ni. Ho​dam ispod trač​ni​ca, kre​nem pre​ma sekto​ru Ni​je​ka​nja. + + + Tris je došla iz Ni​je​ka​nja – dio nje​zi​ne unutrašnje sna​ge do​la​zi od njih, kad god tre​ba bra​ni​ti lju​de koji su sla​bi​ji od nje. A ja ne mogu smisli​ti to da lju​di koji su slič​ni njoj pad​nu po​ko​še​ni oružjem Ne​ustra​ši​vih i Uče​nih. Možda su mi la​ga​li, možda sam i ja iznevje​rio njih kada sam iza​brao Ne​ustra​ši​ve, a možda ću sada iznevje​ri​ti Ne​ustra​ši​ve, no ne mo​ram iznevje​ri​ti sebe.

I ja, bez ob​zi​ra na to ko​joj frakci​ji pri​pa​dao, znam što je ispravno i što tre​bam uči​ni​ti.

Sektor Ni​je​ka​nja tako je čist, nema ni ko​ma​di​ća sme​ća na uli​ca​ma, ploč​ni​ci​ma ili travnja​ci​ma Identič​ne sive kuće po​ma​lo su ošte​će​ne na ne​kim mjesti​ma gdje su ih ne​se​bič​ni lju​di od​bi​li popravlja​ti kada su u sekto​ru nefrakci​ja​ša do​ista tre​ba​li ma​te​ri​ja​le, no ipak, kuće su ured​ne i sve na​li​ku​ju jed​na na dru​gu. Te bi uli​ce sva​ka​ko mogle poslu​ži​ti kao la​bi​rint, no ni​sam bio od​su​tan do​voljno dugo da bih za​bo​ra​vio put koji vodi do Marcu​so​ve kuće. Čud​no je to ko​li​ko je brzo u mo​joj gla​vi ta kuća posta​la nje​go​va, umjesto moja.

Možda ne mo​ram to reći nje​mu; možda bih mo​gao reći dru​gom vođi Ni​je​ka​nja, no on je taj koji ima najvi​še utje​ca​ja, a on je jed​nim svo​jim di​je​lom još uvi​jek moj otac, koji me po​ku​šao zašti​ti​ti zbog toga što sam Razli​čit. Po​ku​šam se sje​ti​ti sna​ge koju sam osje​tio u svom kra​jo​li​ku stra​ha, kada mi je Tris po​ka​za​la da je on samo čovjek, a ne ču​do​vište, i da se mogu su​oči​ti s njim. No ona sada nije ov​dje sa mnom, a ja se osje​ćam kli​ma​vo, kao da sam od pa​pi​ra.

Kre​nem pre​ma kući, noge su mi obamrle, kao da u nji​ma ne​mam zglo​bo​va. Ne ku​cam na vra​ta; ne že​lim pro​bu​di​ti dru​ge lju​de uoko​lo. Po​segnem ispod oti​ra​ča za noge i izva​dim re​zervni ključ, a za​tim otklju​čam pred​nja vra​ta.

Kasno je, no u ku​hi​nji je svjetlo još uvi​jek upa​lje​no.

Kada uđem kroz vra​ta, on već sto​ji na mjestu gdje ga jasno mogu vi​dje​ti. Iza nje​ga vi​dim ku​hinjski stol pretrpan pa​pi​ri​ma. Na no​ga​ma nema ci​pe​le – one su sada na te​pi​hu u dnevnoj sobi, s odve​za​nim ve​zi​ca​ma – a oči mu se do​ima​ju tamno baš kao i u mo​jim noć​nim mo​ra​ma.

121

„Što ra​diš ov​dje?“ Od​mje​ra​va me pogle​dom. Pi​tam se u što gle​da, sve dok se ne sje​tim da sada no​sim crnu odje​ću Ne​ustra​ši​vih, teške čizme i jaknu, a na le​đi​ma mi se vide tra​go​vi te​to​va​že. On se malo pri​bli​ži, a ja za​mi​je​tim da sam jed​na​ko vi​sok kao i on, i jači nego što sam ika​da bio.

Sada me ni​ka​da ne bi mo​gao svla​da​ti. „Više nisi do​bro​do​šao u ovu kuću“, kaže on. „Ja...“ Ispra​vim se i to ne zato što on mrzi loše drža​nje. „Nije me bri​ga“, ka​žem, a nje​go​ve obrve posko​če, kao da sam ga upra​vo izne​na​dio.

Možda i je​sam. „Do​šao sam te upo​zo​ri​ti“, ka​žem. „Nešto sam otkrio. Pla​no​ve za na​pad. Max i Je​ani​ne pla​ni​ra​ju na​pad na Ni​je​ka​nje. Ne znam kada, ni kako.“ Pro​matra me ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka, imam osje​ćaj kao da me mje​ri, a za​tim se nje​gov izraz pretvo​ri u na​ce​re​nu gri​ma​su. „Max i Je​ani​ne pla​ni​ra​ju na​pad“, kaže on. „Samo njih dvo​je, na​oru​ža​ni injekci​ja​ma za si​mu​la​ci​ju?“ Stisne oči, pro​matra me. „Je li te Max poslao ova​mo? Jesi li postao nje​gov potrč​ko u Ne​ustra​ši​vi​ma? Što je, on me sada želi upla​ši​ti?“ Kada sam razmišljao o tome da upo​zo​rim Ni​je​ka​nje, bio sam si​gu​ran da će najte​ži dio biti natje​ra​ti se da uđem kroz ulazna vra​ta ove kuće. Nije mi palo na pa​met da mi on neće vje​ro​va​ti. „Ne​moj biti glup“, ka​žem. Ni​ka​da mu to ne bih re​kao dok sam ži​vio u ovoj kući, no zbog tru​da da usvo​jim na​čin go​vo​ra Ne​ustra​ši​vih ti​je​kom dvi​je go​di​ne te mi ri​je​či jed​nostavno izla​ze iz usta. „Ako sumnjaš na Maxa, imaš razlo​ga za to, a ja ti mogu reći da je to do​bar razlog. Imaš pra​vo što sumnjaš. U opasnosti si – svi ste.“ „Usu​đu​ješ se doći ova​mo, u moju kuću, na​kon što si izdao svo​ju frakci​ju“, kaže on, glas mu je pri​gu​šen. „Na​kon što si izdao svo​ju obi​telj... i vri​je​đaš me?“ Zavrti gla​vom. „Od​bi​jam da me se zastra​šu​je da či​nim ono što žele Max i Je​ani​ne, a sva​ka​ko od​bi​jam da to čini moj sin. „Znaš što?“ ka​žem mu. „Za​bo​ra​vi. Tre​bao sam oti​ći do ne​kog dru​gog.“ Okre​nem se pre​ma vra​ti​ma, a on kaže: „Ne okre​ći mi leđa.“ Nje​go​va ruka čvrsto stegne moju nad​lakti​cu. Zu​rim u nju, na tre​nu​tak mi se vrti u gla​vi, kao da sam izvan svog ti​je​la, odva​jam se od tre​nutka kako bih ga mo​gao pre​živje​ti.

Mo​žeš mu se suprotsta​vi​ti, po​mislim u sebi, dok se prisje​ćam kako mu je Tris izvukla po​jas iz ruku i uda​ri​la ga nji​me.

Išču​pam ruku iz nje​go​va stiska, su​vi​še sam jak da bi me držao. No mogu sku​pi​ti sna​ge je​di​no da odem, a on se ne usu​đu​je vi​ka​ti za mnom, ne kada posto​ji opasnost da susje​di čuju. Ruke mi po​ma​lo drhte tako da ih stavljam u dže​po​ve. Ne ču​jem kako se ulazna vra​ta zatva​ra​ju iza mene tako da znam da me gle​da dok od​la​zim.

To nije bio po​bjed​nič​ki povra​tak kakvom sam se na​dao.

122

+ + + Osje​ćam krivnju dok pro​la​zim kroz vra​ta Gni​jezda, kao da su oči Ne​ustra​ši​vih posvu​da oko mene, osu​đu​ju me zbog ono​ga što sam uči​nio. Ra​dio sam pro​tiv vođa Ne​ustra​ši​vih, a zbog čega? Zbog čovje​ka ko​jeg mrzim, koji mi čak nije ni vje​ro​vao?

Ne​mam osje​ćaj kao da je vri​je​di​lo, da je zbog toga vri​je​di​lo biti izdajni​kom frakci​je.

Pogle​dam kroz stakle​ni pod u po​nor koji je du​bo​ko ispod mene, u mrač​nu i mirnu vodu koja je su​vi​še du​bo​ko da od​bi​ja Mje​se​če​vo svjetlo. Pri​je ne​ko​li​ko sati sta​jao sam tamo do​lje, namje​ra​vao dje​vojci koju je​dva znam po​ka​za​ti sve svo​je tajne, tajne za koje sam se bo​rio da sa​ču​vam.

Ona je bila dostojna mog povje​re​nja, čak i ako Marcus nije. Ona, nje​zi​na majka, a i osta​tak frakci​je u koju ona vje​ru​je, njih još uvi​jek vri​je​di zašti​ti​ti. To ću i uči​ni​ti.

123

„PRVI SKAKAČ – TRIS!“ GLE​DAM NA SAT. Prvi ini​ci​ra​ni tre​bao bi sko​či​ti sva​ko​ga tre​na.

Mre​ža po​red mene čeka, ši​ro​ka je i čvrsta, oku​pa​na Sunče​vim svjetlom koje do​la​zi odozgo​ra. Posljed​nji put kada sam bio ov​dje bio je prošlo​go​dišnji Dan izbo​ra, a pri​je toga, na dan kada sam sko​čio. Ni​sam že​lio pamti​ti osje​ćaj po​la​ga​nog pri​bli​ža​va​nja rubu zgra​de, dok mi um i ti​je​lo divlja​ju preplavlje​ni uža​som, gro​zan pad, obamrlost svih udo​va, udar u niti mre​že koji sam osje​tio na ru​ka​ma i vra​tu. „Kako je psi​na prošla?“ upi​ta me La​uren.

Tre​ba mi tre​nu​tak da shva​tim na što misli: onaj program i moja na​vod​na že​lja da zeznem Ze​kea. „Ni​sam to još oba​vio. Rad​no vri​je​me da​nas nam se baš nije puno prekla​pa​lo.“ „Znaš, ako si za​inte​re​si​ran za malo ozbiljni​je uče​nje, do​bro bi nam do​šao u tehnič​koj po​dršci“, kaže ona. „Ako vrbu​je​te nove čla​no​ve, tre​ba​la bi pri​ča​ti sa Ze​ke​om. On je u tome puno bo​lji od mene.“ „Da, ali Zeke ne zna kada tre​ba za​če​pi​ti usta“, kaže ona. „Ne gle​da​mo na vješti​nu ko​li​ko na kompa​ti​bilnost. Ipak pro​vo​di​mo dosta vre​me​na za​jed​no.“ Nasmi​jem se. Zeke voli biti okru​žen brb​lja​njem, no to mi ni​ka​da nije sme​ta​lo.

Katka​da je ugod​no to da uopće ne mo​ram go​vo​ri​ti.

La​uren se igra jed​nim prste​nom u svo​joj obrvi, i tako če​ka​mo. Iste​žem vrat kako bih vi​dio vrh zgra​de, no sve što vi​dim je nebo. „Kla​di​mo se da će biti je​dan od mo​jih ro​đe​nih u Ne​ustra​ši​vi​ma“, kaže ona. „Uvi​jek bude neki ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma. Nema šanse.“ Ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma ima​ju pred​nost koja nije pošte​na. Obič​no i zna​ju što se na​la​zi na dnu na​kon što sko​če, iako to po​ku​ša​va​mo sakri​ti što je više mo​gu​će – ovim ula​zom slu​ži​mo se je​di​no na Dan izbo​ra, no Ne​ustra​ši​vi su zna​ti​željni, istra​žu​ju sje​dište kad misle da ih nitko ne gle​da. Ta​ko​đer, dok odrasta​ju, kulti​vi​ra​ju u sebi že​lju da čine odvažne stva​ri, da rade drastič​ne ko​ra​ke, da se potpu​no pre​da​ju ono​me što su od​lu​či​li. Tre​ba​la bi po​seb​na vrsta transfe​ra da zna kako to uči​ni​ti bez da su je prethod​no uči​li.

Tada je ugle​dam.

Nije odje​ve​na u crno, kao što sam mislio, već u sivo, siva boja pada kroz zrak. Ču​jem zvuk mre​že koja se na​pi​nje i kako je hva​ta. Ne mogu vje​ro​va​ti kakvu odje​ću ima na sebi. Tada ispru​žim ruku pre​ma mre​ži, kako bi je ona mogla dohva​ti​ti.

Oba​vi​ja svo​je prste oko mog dla​na, ja je po​vu​čem pre​ma sebi. Ona se pre​ba​cu​je pre​ko ruba, a ja je zgra​bim za ra​me​na kake bih je pri​držao i uspra​vio. Niska je, mrša​va – krhkog izgle​da, kao da ju je udar u mre​žu tre​bao smrska​ti. Oči su joj ve​li​ke i 124

svi​jetlopla​ve boje. „Hva​la“, kaže.

Možda izgle​da krhko, ali glas joj zvu​či snažno. „Ne mogu vje​ro​va​ti“, kaže La​uren s više Ne​ustra​ši​vog še​pu​re​nja nego obič​no. „Uko​če​na je sko​či​la prva? Ne​vi​đe​no.“ Ima pra​vo. To je ne​vi​đe​no. Ne​vi​đe​no je čak da se Uko​če​ni pri​dru​žu​ju Ne​ustra​ši​vi​ma. Nije bilo transfe​ra iz Ni​je​ka​nja prošle go​di​ne. A pri​je toga, na​kon dugo vre​me​na, bio sam samo ja. „Posto​ji razlog zašto ih je na​pusti​la, La​uren“, ka​žem joj dok se osje​ćam uda​ljen od tre​nutka, uda​ljen od vlasti​tog ti​je​la. Sa​be​rem se i upi​tam ini​ci​ra​nu: „Kako se zo​veš?“ „Hm...“ Ona okli​je​va, a ja ti​je​kom jed​nog čud​nog tre​nutka osje​ćam kao da je pozna​jem. Ne iz vre​me​na koje sam pro​veo u Ni​je​ka​nju, ne iz ško​le, već na dub​ljoj ra​zi​ni, ne​ka​ko, nje​zi​ne oči i usta tra​že ime, ne​za​do​voljne su onim koje pro​na​la​ze, baš kao što je bio slu​čaj i kod mene. Moj instruktor ini​ci​ja​ci​je pru​žio mi je bi​jeg od sta​rog identi​te​ta. I ja sada to mogu pru​ži​ti njoj. „Razmisli“, ka​žem joj uz ma​le​ni smi​je​šak. „Ne​ćeš moći posli​je po​novno bi​ra​ti.“ „Tris“, kaže ona, kao da je već si​gurna. „Tris“, kaže La​uren. „Obja​vi to, Four.“ Ipak je ona moj ini​ci​ra​ni, ova dje​vojka koja je transfer iz Ni​je​ka​nja.

Osvrnem se pre​ko ra​me​na, pogle​dam u go​mi​lu Ne​ustra​ši​vih čla​no​va koji su se oku​pi​li kako bi gle​da​li ini​ci​ra​ne kako ska​ču, a ja uzviknem: „Prvi ska​kač je Tris!“ Na taj će je na​čin pamti​ti, ne po si​vi​lu koje nosi već po prvom činu hra​brosti. Ili lu​dosti. Katka​da je to isto.

Svi kli​ču, a dok zvuk kli​ca​nja ispu​nja​va špi​lju, još je​dan ini​ci​ra​ni tresne u mre​žu uz stra​ho​vit vri​sak. To je dje​vojka odje​ve​na u crnu i bi​je​lu odje​ću Iskre​nih. Ovog puta La​uren je ona koja po​segne pre​ko mre​že kako bi joj po​mogla. Do​taknem Tri​si​nu ruku kako bih je po​veo pre​ma stu​ba​ma, u slu​ča​ju da nije sta​bilna kao što izgle​da.

Pri​je nego što napra​vi prvi ko​rak, ka​žem joj: „Do​bro​došla među Ne​ustra​ši​ve.“

125

„PRIPAZI, TRIS.“ JEDNA IZ NIJE​KA​NJA, pet iz Iskre​nih, dva Uče​na. To su moji ini​ci​ra​ni.

Kažu mi da Iskre​ni i Ne​ustra​ši​vi uza​jamno ima​ju pri​lič​no ve​lik broj me​đu​sob​nih transfe​ra – obič​no izgu​bi​mo isto ko​li​ko i do​bi​je​mo. Smatram da je moj po​sao pro​gu​ra​ti ove ini​ci​ra​ne kroz ba​rem prvi krug eli​mi​na​ci​je. Prošle go​di​ne, kada su Eric i Max inzisti​ra​li na izba​ci​va​nju, bo​rio sam se pro​tiv toga ko​li​ko god sam mo​gao i smio. No čini se da će re​zo​vi i izba​ci​va​nje osta​ti, sve zbog frakci​je Ne​ustra​ši​vih kakvu Max i Eric žele – frakci​ju be​zumne bru​talnosti.

No namje​ra​vam na​pusti​ti Ne​ustra​ši​ve čim saznam što namje​ra​va​ju Max i Je​ani​ne, a ako se to do​go​di usred ini​ci​ja​ci​je, tim bo​lje.

Kada nam se pri​dru​že svi ini​ci​ra​ni ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma – uklju​ču​ju​ći Uri​aha, Lynn i Marle​ne – kre​nem niz tu​nel, pokre​tom ruke po​zi​vam ih da me sli​je​de. Ide​mo niz mrač​ni hod​nik pre​ma vra​ti​ma Jame. „Ov​dje ćemo se po​di​je​li​ti“, kaže La​uren kada dođe do vra​ta. „Ini​ci​ra​ni ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma idu sa mnom. Pretpostavljam da vama ne tre​ba obi​la​zak.“ Nasmi​je se, a za​tim je svi ini​ci​ra​ni ro​đe​ni u Ne​ustra​ši​vi​ma sli​je​de niz hod​nik koji pro​la​zi po​red Jame i vodi ih ravno u kanti​nu. Gle​dam ih kako od​la​ze, a na​kon što odu, uspra​vim se. Prošle go​di​ne na​učio sam da ako že​lim da me ozbiljno shva​te, mo​ram biti čvrst od sa​mog po​četka. Ne​mam Ama​rov pri​rod​ni šarm, koji je pri​do​bi​vao lju​de jed​nim osmi​je​hom ili ša​lom, tako da to mo​ram kompenzi​ra​ti na dru​ge na​či​ne. „Glavni​nu vre​me​na ra​dim u kontrolnoj sobi, no ti​je​kom slje​de​ćih ne​ko​li​ko tje​da​na bit ću vaš instruktor“, ka​žem im. „Zo​vem se Four.“ Jed​na od dje​vo​ja​ka iz Iskre​nih – vi​so​ka dje​vojka tamne boje kože i ži​vahnog gla​sa – pro​go​vo​ri. „Four? Kao broj?“ „Da“, ka​žem raz​dražlji​vo. „Je li to ne​ka​kav pro​blem?“ „Ne“, kaže dje​vojka. „Do​bro. Usko​ro ćemo zaći u Jamu koju ćete s vre​me​nom na​uči​ti vo​lje​ti. To...“ Dje​vojka iz Iskre​nih me po​novno pre​ki​ne. „Jama? Baš pa​metno.“ Osje​tim kako mi se po​di​že tlak i kre​nem pre​ma njoj, bez da sam to namje​ra​vao.

Ne smi​jem ima​ti ne​ko​ga tko va​lja vi​ce​ve na sve što ja ka​žem, oso​bi​to ne na po​četku ini​ci​ja​ci​je kada su po​na​ša​nja uglavnom pod kontro​lom. Mo​ram im po​ka​za​ti da ni​sam oso​ba s ko​jom se mogu ze​za​ti i to mo​ram uči​ni​ti sada.

Une​sem joj se u lice, zu​rim u nju ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka, sve dok ne vi​dim kako joj smi​je​šak nesta​je s usa​na. „Kako se zo​veš?“ upi​tam je održa​va​ju​ći svoj glas ti​him. „Christi​na“, kaže ona.

126

„E pa, Christi​na, da sam se htio na​te​za​ti s pa​metnja​ko​vi​ći​ma iz Iskre​nosti, pri​dru​žio bih se nji​ho​voj frakci​ji“, ka​žem. „Prva lekci​ja koju ću ti dati jest ta da držiš je​zik za zu​bi​ma. Jesi shva​ti​la?“ Ona kima gla​vom. Okre​nem se, ču​jem vlasti​to srce kako mi na​bi​ja. Mislim da je to bilo do​voljno, no ne mogu biti si​gu​ran, ne dok ini​ci​ja​ci​ja do​ista ne poč​ne. Gurnem dvostru​ka vra​ta koja vode do Jame i na tre​nu​tak vi​dim to mjesto kao da mi je prvi put, taj ne​mo​gu​će ve​li​ki prostor koji pršti ži​vo​tom i energi​jom, ri​tam bu​ja​nja vode koja se razbi​ja o sti​je​ne u po​no​ru, jeka razgo​vo​ra sa svih stra​na. Ve​ći​nu vre​me​na iz​bje​ga​vam ovo mjesto jer je pre​pu​no lju​di, no da​nas mi se svi​đa. Ne mogu si po​mo​ći. „Bu​de​te li me sli​je​di​li“, ka​žem. „Po​ka​zat ću vam po​nor.“ + + + Dje​vojka iz Ni​je​ka​nja sje​di za mo​jim sto​lom. Na tre​nu​tak se pi​tam zna li tko sam ili je ne​ka​ko po​de​še​na na magnetsko po​lje Uko​če​nih koje možda izvi​re iz mene. No ne gle​da me kao da me pozna​je. A i ne zna što je hamburger. „Zar ni​kad nisi jela hamburger?“, kaže Christi​na. Stalno se sa​blažnju​je. Iskre​ni su takvi, ču​dom se čude što svi dru​gi ne žive na​či​nom na koji oni žive. To je je​dan od razlo​ga zašto ih ne vo​lim. Kao da za njih osta​tak svi​je​ta ne posto​ji, no za Ni​je​ka​nje, osta​tak svi​je​ta sve je što posto​ji i taj svi​jet pun je potre​bi​tih. „Ne“, kaže Tris. Za ne​ko​ga tko je tako ma​len, ima du​bok glas. Uvi​jek zvu​či ozbiljno, bez ob​zi​ra na to što kaže. „Tako se zove?“ „Uko​če​ni jedu bezlič​nu hra​nu“, ka​žem, po​ku​ša​vam ko​risti​ti sleng. Osje​ćam da je ipak ne​ka​ko nepri​ro​dan, kada go​vo​ri​mo Tris; osje​ćam kao da joj du​gu​jem uljud​nosti koje bih du​go​vao bilo ko​joj dru​goj ženi u mo​joj bivšoj frakci​ji, uvi​đavni pogled bez od​mje​ra​va​nja i pristo​jan razgo​vor. Mo​ram se tje​ra​ti da se prisje​tim kako više ni​sam u Ni​je​ka​nju. A nije ni ona. „Zašto?“ kaže Christi​na. „Ekstra​va​ganci​ja se smatra sa​mo​do​pad​nom i izlišnom.“ Ona kaže to kao da re​ci​ti​ra iz sje​ća​nja. Možda je do​ista i tako. „Nije čudo da si otišla.“ „Aha.“ Tris za​ko​lu​ta oči​ma, što me izne​na​di. „Uči​ni​la sam to samo zbog hra​ne.“ Po​ku​ša​vam se ne nasmi​ja​ti. Ni​sam si​gu​ran da mi uspi​je​va.

Tada Eric uđe i sve utihne.

Postavlja​nje Eri​ca za vođu Ne​ustra​ši​vih izazva​lo je zbrku i, u ne​kim slu​ča​je​vi​ma, bi​jes. Ni​ka​da nismo ima​li tako mla​dog vođu, a mno​gi lju​di ža​li​li su se na od​lu​ku, glasno ko​menti​ra​li svo​je za​bri​nu​tosti o nje​go​voj mla​dosti i nje​go​vu Uče​nom po​dri​jetlu. Max se po​bri​nuo da uti​ša takve pri​go​vo​re. Kao i Eric. Netko tko je je​dan dan bio gla​san, dru​gi bi dan postao tih i upla​šen, go​to​vo kao da im je pri​je​tio. Pozna​va​ju​127

ći Eri​ca, vje​ro​jatno i je, ugla​đe​nim rječ​ni​kom koji je izvi​to​pe​rio na zlo​ću​dan na​čin, pa​metno i pro​ra​ču​na​to kao i uvi​jek. „Tko je to?“ kaže Christi​na. „Zove se Eric“, ka​žem ja. „On je vođa Ne​ustra​ši​vih.“ „Stvarno? Ali tako je mlad.“ Držim se za bra​du. „Dob ov​dje nije važna.“ Veza s Je​ani​ne Matthews sva​ka​ko jest.

Pri​la​zi nam i sko​či u sto​li​cu po​red mene. Zu​rim u svo​ju hra​nu. „Ne​ćeš li nas upozna​ti?“ upi​ta me ve​se​lo. Kao da smo pri​ja​te​lji. „Ovo su Tris i Christi​na.“ „Ooh, Uko​če​na“, kaže Eric smi​ju​lje​ći se. Na tre​nu​tak se za​bri​nem da bi mo​gao reći odakle sam ja do​šao, grče​vi​to se ru​kom držim za ko​lje​no, da mi ne po​bjegne i da ga ne oda​la​mim. No sve što kaže jest: „Vi​djet ćemo ko​li​ko ćeš dugo tra​ja​ti.“ I da​lje ga že​lim oda​la​mi​ti. Ili ga pod​sje​ti​ti da mu je posljed​nji transfer iz Ni​je​ka​nja, onaj koji sad sje​di po​red nje​ga, izbio je​dan zub tako da tko zna što će mu slje​de​ći uči​ni​ti. Nos ovim no​vim praksa​ma – borba sve dok jed​na oso​ba ne može sta​ja​ti, re​zo​vi na​kon samo tje​dan dana borbe​ne obu​ke – u pra​vu je, nije vje​ro​jatno da će dugo opsta​ti jer je tako mala. Ne svi​đa mi se to, ali tako je kako je. „Čime se u posljed​nje vri​je​me ba​viš, Four?“ upi​ta me Eric.

Na tre​nu​tak me pro​bo​de strah, bri​nem se da zna da špi​ju​ni​ram nje​ga i Maxa.

Slegnem ra​me​ni​ma. „Ni​čim po​seb​no.“ „Max mi kaže da se po​ku​ša​va susresti s to​bom, no da se ti ne po​javlju​ješ na do​go​vo​re​nim sastanci​ma“, kaže Eric. „Zatra​žio je da otkri​jem o čemu se radi.“ Lako mi je od​ba​ci​ti Maxo​ve po​ru​ke, one su po​put ko​ma​di​ća sme​ća koje do mene do​no​si vje​tar. Re​akci​ja na Eri​co​vo pro​maknu​će za vođu Ne​ustra​ši​vih možda više ne sme​ta Eri​cu, no i da​lje sme​ta Maxu, ko​je​mu nje​gov šti​će​nik ni​ka​da nije bio drag ko​li​ko mu je tre​bao biti. ja sam mu bio dra​ži, iako ni​sam si​gu​ran zašto, jer ži​vim sam, dok su dru​gi Ne​ustra​ši​vi za​jed​no. „Reci mu da sam za​do​vo​ljan mjestom koje tre​nutno imam“, ka​žem. „Želi ti dakle dati po​sao.“ Opet to sumnji​ča​vo pod​ba​da​nje, ci​je​di mu se iz usta po​put gno​ja iz no​vog pirsinga. „Tako se čini.“ „A tebe to ne za​ni​ma.“ „Ne za​ni​ma me već dvi​je go​di​ne.“ „Pa, na​dajmo se da je onda shva​tio po​ru​ku.“ Uda​ri me po ra​me​nu, kao da ispad​ne pri​ja​teljski, no sna​ga tog uda​ra za​ma​lo me gurne na stol. Zu​rim u nje​ga dok od​la​zi – ne vo​lim da me se gura, oso​bi​to ne žgo​lja​vi lju​bi​te​lji Uče​nih.

128

„Jeste li vas dvo​ji​ca... pri​ja​te​lji?“ upi​ta me Tris. „Bili smo u istoj sku​pi​ni ini​ci​ra​nih.“ Od​lu​čim uda​ri​ti unapri​jed, zatro​va​ti nji​hov stav pre​ma Eri​cu pri​je nego on njih zatru​je pro​tiv mene. „On je ova​mo pre​šao iz Uče​nih.“ Christi​na po​di​že obrve, no Tris ne obra​ća po​zornost na ri​ječ „uče​ni“, za​ne​ma​ru​je sumnju koja bi joj tre​ba​la biti ispod kože, na​kon ži​vo​ta pro​ve​de​nog u Ni​je​ka​nju i upi​ta: „I ti si ova​mo pre​šao iz dru​ge frakci​je?“ „Mislio sam da ću najvi​še pro​ble​ma ima​ti s Iskre​ni​ma zbog silnih pi​ta​nja koja postavlja​ju“, ka​žem. „Zar su i Uko​če​ni sada takvi?“ Kao što sam to uči​nio i s Christi​nom, moja žesti​na tu tre​ba za​lu​pi​ti sva vra​ta pri​je nego se pre​vi​še otvo​re. No Tri​si​na usta izvrnu se kao da je upra​vo oku​si​la nešto gorko i kaže: „Si​gurno je to zato što si tako pristu​pa​čan. Znaš već. Kao kre​vet po​sut čavli​ma.“ Lice joj crve​ni dok zu​rim u nju, no ne skre​će pogled. Nešto u vezi s njom čini mi se pozna​to, iako bih se zakleo da bih za​pamtio da sam upoznao takvu oštru dje​vojku iz Ni​je​ka​nja, čak i na tre​nu​tak. „Pri​pa​zi, Tris“, ka​žem. Pri​pa​zi što go​vo​riš meni, to je ono što mislim, pri​pa​zi na ono što go​vo​riš bilo kome u ovoj frakci​ji koja ci​je​ni sve kri​ve stva​ri, koja ne ra​zu​mi​je da kada do​la​ziš iz Ni​je​ka​nja, to da se za​uzi​maš za sebe, čak i na tre​nutke, da je to vrhu​nac hra​brosti.

Dok izgo​va​ram nje​zi​no ime, shva​tim da znam tko je ona. Ona je kćer An​drewa Pri​ora. Be​atri​ce. Tris.

129

„DOBRO IZGLEDAŠ, TRIS.“ NISAM SI​GU​RAN što me toč​no natje​ra​lo da prasnem u smi​jeh, no bilo je nešto što je Zeke re​kao, i bilo je urne​besno. Svu​da oko mene Jama se lju​lja kao da sto​jim na lju​ljač​ki. Držim ogra​du kako bih se uspra​vio i iska​pio ono što je osta​lo u boci, što god je to toč​no.

Na​pad na Ni​je​ka​nje? Ka​kav na​pad na Ni​je​ka​nje? Je​dva da se sje​ćam.

Pa do​bro, to je zapra​vo laž, ali ni​ka​da nije pre​kasno na​viknu​ti se na la​ga​nje sa​mo​me sebi.

Vi​dim pla​vu gla​vu kako se po​mi​če u go​mi​li i sli​je​dim je i shva​tim da je to Tris.

Za promje​nu, ne nosi na sebi ne​ko​li​ko slo​je​va odje​će, a ovratnik nje​zi​ne ko​šu​lje nije za​kopčan do grla. Vi​dim oblik nje​zi​na – Presta​ni, ču​jem glas u gla​vi kako me vri​je​đa, pri​je nego što mi​sao može oti​ći da​lje. „Tris!“ Sad mi je ri​ječ po​bjegla iz usta, ne mogu to više za​usta​vi​ti, ne že​lim ni po​ku​ša​va​ti. Kre​nem pre​ma njoj, igno​ri​ram Willa, Ala i Christi​nu kako zure u mene.

Nije mi teško – oči joj se čine svjetli​ji​ma nego pri​je, kao da još više pro​ba​da​ju. „Izgle​daš... drukči​je“, ka​žem. Zapra​vo že​lim reći „sta​ri​je“, no ne že​lim time nazna​či​ti da je pri​je izgle​da​la mla​do. Možda se ne sa​vi​ja na svim mjesti​ma kao sta​ri​je žene, ali nitko ne bi mo​gao gle​da​ti to lice i vi​dje​ti di​je​te. Ni​jed​no di​je​te nema tu žesti​nu. „Baš kao i ti“, kaže ona. „Što ra​diš?“ Pi​jem, po​mislim, no to je vje​ro​jatno već pri​mi​je​ti​la. „Po​igra​vam se smrću“, ka​žem uz smi​jeh. „Pi​jem pokraj Jame. Vje​ro​jatno nije baš najpa​metni​je.“ „Ne, nije.“ Ne smi​je se. Izgle​da oprezno. Oprezna zbog čega, zbog mene? „Ni​sam znao da imaš te​to​va​žu“, ka​žem joj dok pro​matram nje​zi​nu ključ​nu kost.

Vi​dim tamo crne pti​ce – jed​nostavna te​to​va​ža, no izgle​da kao da joj do​ista lete pre​ko kože. „Da. Vra​ne.“ Že​lim je pi​ta​ti zašto bi je​dan od svo​jih najgo​rih stra​ho​va iste​to​vi​ra​la na svom ti​je​lu, zašto želi no​si​ti žig svog stra​ha za​uvi​jek, umjesto da ga du​bo​ko za​ko​pa u sra​mo​ti. Možda se ona ne sra​mi svo​jih stra​ho​va, kao što se ja sra​mim svo​jih.

Po​novno pogle​dam u Ze​kea i Sha​unu koji sto​je po​red ogra​de, do​di​ru​ju​ći se ra​me​ni​ma. „Pozvao bih te da nam se pri​dru​žiš, no ne bi me smje​la vi​dje​ti ovakvog.“ „Kakvog?“ pita ona. „Pi​ja​nog?“ „Aha... ma ne.“ Odjed​nom mi se to ne čini baš tako smi​ješno. „Pra​vog mene, zapra​vo.“ „Pretva​rat ću se da te ni​sam vi​dje​la.“ 130

„Li​je​po od tebe.“ Pri​no​sim joj svo​je lice, bli​že nego što sam namje​ra​vao tako da osje​tim mi​ris nje​zi​ne kose, osje​tim hlad​nu, glatku, nježnu kožu tik do svog obra​za.

Bilo bi mi jako ne​ugod​no to što se po​na​šam tako su​lu​do i izravno da se od​maknu​la, čak i na tre​nu​tak. No nije to uči​ni​la – čak se malo i pri​bli​ži​la. „Do​bro izgle​daš, Tris“, ka​žem joj jer ni​sam si​gu​ran da ona to zna, a tre​ba​la bi.

Ovog puta se nasmi​je. „Uči​ni mi uslu​gu i drži se po​da​lje od Jame, može?“ „Na​ravno.“ Nasmi​je​ši se. I ja se po prvi puta pi​tam svi​đam li joj se. Ako se i da​lje može smi​ja​ti kada me vidi ovakvog... Pa, mo​gu​će je.

Znam samo jed​nu stvar: ako že​lim za​bo​ra​vi​ti kako je gro​zan svi​jet, ona mi je dra​ža od alko​ho​la.

131

[1] Four na engleskom je​zi​ku zna​či če​ti​ri. Op. prev.

[2] Ash (eng.) na hrvatskom je​zi​ku zna​či pe​peo. Op. prev.

132

Sadržaj UVOD TRANSFER INICIRANI SIN IZDAJNIK „PRVI SKAKAČ – TRIS!“ „PRIPAZI, TRIS.“ „DOBRO IZGLEDAŠ, TRIS.“

3 4 29 58 86 124 126 130

133