Odani - Veronika Rot #3

ODANI Veronika Rot TREĆI DEO TRILOGIJE DIVERGENTNI

Za DĹžoa, moj oslonac i zvezdu vodilju.

Na svako pitanje koje ima odgovor mora se odgovoriti, ili ga se mora makar razmotriti.

Nelogično razmišljanje mora se pobijati čim se javi.

Pogrešni odgovori moraju se ispraviti. Ispravni odgovori moraju se potvrditi.

Iz manifesta frakcije Učenih

1 Tris Špartam našom ćelijom u štabu Učenih, a glavom mi odzvanjaju njene reči: Moje ime će biti Edit Prajor, i mnogo je toga što ću rado zaboraviti. „Znači nikad je ranije nisi videla? Čak ni na slikama?” pita Kristina, ranjene noge poduprte jastukom. Upucana je tokom našeg očajničkog pokušaja da gradu obelodanimo video snimak s Edit Prajor. Tada nismo imali pojma ni šta je na njemu, ni da će nam urušiti ne samo tlo pod nogama već i naše frakcije i identitete. „Jel' ti ona baba ili tetka ili tako nešto?” „Već sam ti rekla da nije,” odgovaram, okrenuvši se kad dođem do zida. „Prajor je - bilo je - prezime mog oca, tako da bi trebalo da pripada njegovoj strani. Ali Edit je uobičajeno ime za Nesebične, a rođaci mog oca moraju biti Učeni, tako da...” „Mora da je starija,” uključila se Kara, naslonivši glavu na zid. Iz ovog ugla je isti brat, Vil, moj prijatelj, onaj koga sam upucala. A onda se ispravlja i njegov duh iščezava. „Nekoliko generacija starija. Predak.” „Predak.” Osećam starost te reči, poput zdrobljene cigle.

Dok se okrećem, dodirujem jedan od zidova ćelije. Ploča je hladna i bela.

Predak, a vidi nasleđe koje mi je ostavila u amanet: slobodu od frakcija i saznanje da je moj Divergentni identitet važniji nego što sam mogla da zamislim. Samo moje postojanje je znak da treba da napustimo ovaj grad i ponudimo pomoć onima koji žive izvan njega.

„Želim da znam,” progovorila je Kara, prelazeći rukom preko lica. „Moram da znam koliko dugo smo ovde. Možeš li bar na minut da prestaneš da špartaš?”

Zastanem i upitno je pogledam. „Izvini,” mumla. „U redu je,” upada Kristina. „Predugo smo ovde.”

Prošli su dani otkad je Evelin s nekoliko kratkih naređenja umirila haos u lobiju u odajama Učenih i sve zatvorenike poslala u ćelije na trećem spratu. Jedna od otpadnica nam je zalečila rane i podelila lekove protiv bolova, jeli smo i istuširali se već nekoliko puta, ali niko da nam kaže šta se dešava napolju. S koliko god žara da postavim pitanje. „Mislila sam da će Tobajas dosad da se pojavi,” izgovaram, bacajući se na ivicu postelje. „Gde li je?” „Možda je i dalje ljut što si ga lagala i njemu iza leđa sarađivala s njegovim ocem,” odgovara Kara.

Blenem u nju. „Četiri nije tako sitničav,” ubacuje se Kristina, da li da ukori Karu ili da uteši mene, nisam baš sigurna. „Mora da se nešto isprečilo. Rekao ti je da mu veruješ.”

U celom tom haosu, dok su svi ostali urlali a otpadnici pokušavali da nas odguraju ka stepeništu, ja sam dohvatila rub njegov majice i ščepala ga prstima da ga ne izgubim. Uhvatio me je za zglobove, odgurnuo i izgovorio te reči. Veruj mi. Idi gde ti se kaže.

„Pokušavam,” rekla sam, i to je bila istina. Pokušavam da mu verujem. Ali svaki delić mog bića, svako vlakno i svaki nerv streme da se oslobode, ne samo iz ove ćelije, već i iz zatvora ovog grada u kome sam.

Moram da vidim šta se to nalazi izvan ograde.

2 Tobajas Ne mogu da prođem ovim hodnicima, a da se ne prisetim dana koje sam ovde proveo kao zarobljenik, bosonog, osećajući kako me bol probada pri svakom koraku. Uz to sećanje dolazi još jedno, ono kada sam čekao da Beatris Prajor zakorači u smrt, kada sam lupao pesnicama o vrata, kada sam ugledao njene noge kako vise preko Piterovih ruku dok mi je on objašnjavao da nije mrtva, da je samo drogirana.

Mrzim ovo mesto.

Nije čisto kao onda kad je služilo kao štab Učenih; sada je razoreno ratom, svuda su rupe od metaka u zidovima i slomljeno staklo sijalica. Koračam ka njenoj ćeliji preko štrokavih otisaka stopala i ispod treperećih svetala, i propuštaju me bez reči jer na sebi nosim simbol otpadnika - prazan krug na crnoj traci - oko ruke i na licu Evelinine crte. Tobajas Iton nekada je bilo sramno ime, sada je moćno.

Tris je na podu, sedi zgrčena, rame uz rame s Kristinom, dijagonalno od Kare. Moja Tris bi trebalo da izgleda bledo i sitno - jer jeste bleda i sitna - ali u stvarnosti ona zauzima celu prostoriju.

Njene okrugle oči pronalaze moje i već je na nogama, Čvrsto me grli oko struka i naslanja lice na moje grudi.

Jednom rukom joj stežem rame a drugom prelazim preko kose, i dalje zbunjen time što joj dopire do ramena, nije duga kao pre. Bio sam srećan kad ju je odsekla, jer je takva kosa više priličila ratniku nego devojci, a znao sam da će joj baš to trebati. „Kako si ušao?” pita me tim svojim dubokim, čistim glasom. „Ja sam Tobajas Iton,” odgovaram i ona se smeje. „A, da. Stalno zaboravljam.” Odmiče se od mene taman toliko da može da me osmotri. Nešto joj titra u pogledu, kao da gledam u hrpu lišća koju vetar samo što nije razbacao. „Šta se dešava? Zašto te nema tako dugo?”

Zvuči beznadežno, preklinjuće. Koliko god užasnih sećanja mene vezivalo za ovo mesto, nju vezuje još više: odlazak na pogubljenje, izdaja rođenog brata, serum straha. Moram da je izvučem odavde.

Kara sa zanimanjem podiže pogled ka meni. Osećam nelagodu, kao da sam se izmigoljio iz sopstvene kože i da mi nekako više nije taman. Mrzim kad imam publiku. „Ceo grad je pod Evelininom opsadom,” odgovaram. „Niko ne može da mrdne ukoliko ona ne odobri. Pre nekoliko dana je održala govor o ujedinjenju protiv ugnjetavača, ljudi koji se nalaze izvan grada.” „Ugnjetavača?” pita Kristina. Izvadi bočicu iz džepa i saspe njen sadržaj u grlo - analgetik za ranu od metka, pretpostavljam.

Stavljam ruke u džepove. „Evelin - i još mnogo njih zapravo - misli da ne bi trebalo da napuštamo grad kako bismo pomogli nekoj bulumenti koja nas je ovde strpala samo da bi nas kasnije iskoristila. Žele da pokušaju da iscele grad i reše sopstvene

probleme umesto da se odmetnu i rešavaju tuđe. Parafraziram, naravno,” objašnjavam. „Mislim da njoj to odlično odgovara, jer dogod nas drži ovako zatočene, ona je ta koja donosi odluke. Čim izađemo, konci više nisu u njenim rukama.” „Divno.” Tris prevrće očima. „Naravno da je odabrala najsebičniji mogući pravac.” „Ima pravo.” Kristina obavija bočicu prstima. „Ne kažem da ne želim da napustim grad i saznam šta se izvan njega dešava, ali imamo mi i svojih problema. Kako uopšte možemo da pomognemo gomili ljudi koje i ne poznajemo?”

Tris na trenutak razmatra njene reči, grickajući unutrašnjost obraza. „Ne znam,” priznaje.

Sat mi pokazuje tri popodne. Previše sam se zadržao dovoljno dugo da Evelin posumnja. Rekao sam joj da idem da raskinem s Tris i da mi za to neće trebati mnogo vremena.

Nisam siguran da mi je poverovala. „Slušaj, došao sam da te upozorim - počinju sa suđenjima zatvorenicima. Staviće vas pod dejstvo seruma istine i, ako bude delovao, osudiće vas za izdaju. Mislim da svi želimo to da izbegnemo,” rekao sam. „Da nas osude za izdaju?” mršti se Tris. „Kako se otkrivanje istine čitavom gradu može smatrati činom izdaje?” „Smatra se činom protivljenja vašim vođama,” odgovaram. „Evelin i njeni sledbenici ne žele da napuste grad. Nisu vam zahvalni što ste pustili taj video snimak.” „Isti su kao Džaninini.” Izgleda kao da bi udarila u nešto, ali nema u šta. „Spremni da učine sve što je u njihovoj moći samo

da istinu gurnu pod tepih, a zašto? Da ostanu kraljevi svojih malecnih svetova? Kakva budalaština.”

Ne želim to da joj kažem, ali delom se slažem s mojom majkom. Ništa ja ne dugujem ljudima van grada, bez obzira na to jesam li Divergentan ili ne. Nisam siguran da želim da im se ponudim u rešavanju problema čovečanstva, pa šta god to značilo, Ali želim da odem, isto onako očajnički kao što životinja želi da pobegne iz klopke u koju je upala. Divlje i mahnito. Spremna da zagrize do koske. „Kako bilo,” pažljivo izgovaram, „ukoliko ne uspeš da slažeš, osudiće te.” „Ukoliko bude delovao?” pita Kara, podozrivo me gledajući. „Divergentna,” odgovara joj Tris, upirući u sopstvenu glavu. „Sećaš se?” „Fascinantno.” Kara vraća pramen kose u nisku punđu. „Ali atipično. Moje iskustvo govori da većina Divergentnih ne može da se odupre serumu istine. Pitam se zašto ti možeš.” „Ti i svaki Učeni koji je ikada zabo iglu u mene,” breca se Tris. „Možemo li da se usredsredimo na ovo, molim vas? Voleo bih da ne moram da vas izbavljam iz zatvora,” kažem.

Najednom vapeći za utehom, posežem za Trisinom rukom, i ona prepliće prste s mojima. Mi nismo ljudi koji se olako dodiruju; svaki naš dodir je važan, nalet energije i olakšanja. „Dobro, dobro,” izgovara nešto nežnije. „Šta si imao na umu?”

„Navešću Evelin da prvo tebe izvede na svedočenje,” kažem. „Sve što treba da uradiš jeste da smisliš laž koja će osloboditi krivice i Kristinu i Karu, a onda to ispričaš pod dejstvom seruma istine.” „Kakvu laž treba da smislim da bi se to desilo?” „To ću da ostavim tebi,” odgovaram. „Pošto si bolji lažov.” Čim sam to izgovorio, znao sam da su nas moje reči oboje pogodile u žicu. Toliko puta me je slagala. Obećala mi je da se neće igrati sa životom u odajama Učenih kad je Džanin tražila da se neko od Divergentnih žrtvuje, a ipak je to uradila. Rekla mi je da će ostati kod kuće tokom napada na Učene, a našao sam je u štabu Učenih kako sarađuje s mojim ocem. Razumem zašto je sve to uradila, ali ne znači da to nije narušilo naš odnos. „Aha.” Spušta pogled na cipele. „U redu, smisliću nešto.”

Stavljam joj ruku na rame. „Porazgovaraću s Evelin o tvom suđenju. Pokušaću da ga ubrzam.” „Hvala ti.”

Osetim nagon, sada već poznat, da se iščupam iz sopstvenog tela i ulijem joj se direktno u misli. Shvatam da je to onaj isti nagon koji u meni izaziva želju da je poljubim kad god je vidim, jer nekad i milimetar razdvojenosti ume da me ražesti. Naši prsti, do pre nekoliko trenutaka opušteno prepleteni, sada su čvrsto stegnuti, dlan joj je vlažan od znoja, a moj ogrubeo na mestima kojima sam grabio previše drški na previše vozova.

Sada deluje bledo i sitno, ali njene oči me podsećaju na prizor otvorenog neba koje puca pred očima, neba koje nikad nisam video, neba koje sam samo sanjao.

„Ako želite da se poljubite, učinite mi uslugu i najavite mi to, da mogu da okrenem glavu,” kaže Kristina. „Najavljujemo,” odgovara Tris. Poljubimo se.

Dotičem joj obraz da usporim poljubac, pribijajući njene usne uz svoje tako da osetim svaki milimetar kojim se dodiruju, pa i onaj na kome su razdvojene. Uživam u vazduhu koji delimo i dodiru njenog nosa koji prelazi preko mog. Pada mi na pamet nešto što bih joj rekao, ali previše je intimno pa se ipak suzdržim. Trenutak kasnije shvatim da me nije briga. „Želeo bih da smo sami.” Izgovaram na izlasku iz ćelije.

Osmehuje se. „Ja to želim skoro stalno.”

Dok zatvaram vrata, vidim Kristinu koja se pravi da povraća, Karu koja se smeje i Trisine ruke, klonule pored tela.

3 Tris „Mislim da ste svi vi idioti.” Ruke su mi skupljene u krilu. kao u usnulog deteta. Telo mi je otežalo od seruma istine. Na očnim kapcima mi se nakuplja znoj. „Trebalo bi da mi zahvalite, a ne da me isleđujete.” „Da ti zahvalimo što se oglušuješ o naređenja vođa frakcija?

Da ti zahvalimo što si pokušala da sprečiš jednog od vođa tvoje frakcije da ubije Džanin Metjuz? Ponela si se kao izdajnik.”

Reči Evelin Džonson zvučale su kao siktanje zmije. Nalazimo se u sali za sastanke u štabu Učenih, u kojoj se održavaju sva suđenja. Prošlo je bar nedelju dana otkako sam zatočena.

Primećujem Tobajasa, poluskrivenog u senkama iza svoje majke. Kad su me smestili u stolicu i pokidali mi plastične trake kojima su mi ruke bile vezane, trudio se da ne skreće pogled ka

meni. A onda me je na trenutak okrznuo pogledom, i znala sam da je vreme da počnem s laganjem.

Lakše mi je sad kad znam da to mogu. Lako kao ignorisanje težine seruma istine. „Nisam izdajnik,” izgovaram. „U to vreme sam verovala da Markus postupa po naredbama otpadnika Neustrašivih. Pošto nisam mogla da se pridružim borbi kao vojnik, bila sam srećna što sam pronašla neki drugi način da pomognem.” „A zašto nisi mogla da budeš vojnik?” Iza Evelinine kose sija fluorescentna svetlost. Ne mogu da joj vidim lice, i ni na šta ne smem da se usredsredim duže od jedne sekunde da me serum istine ne bi povukao za sobom. „Zato,” Grizem usnu, praveći se da se borim s rečima koje prete da izlete. Ne znam kad sam naučila ovako dobro da glumim, ali valjda to i nije toliko drugačije od laganja, za koje sam uvek bila talentovana. „Jer nisam mogla ni da pipnem pištolj, jesi li srećna? Ne nakon što sam upucala... njega. Mog prijatelja Vila. Nisam mogla ni da pipnem pištolj a da me ne obuzme panika.”

Evelin me podozrivo posmatra. Ni u najnežnijem delu svog bića ne može da pronađe saosećanja za mene. „Dakle, Markus ti je rekao da sledi moja naređenja,” kaže, „pa iako si znala sve o njegovim zategnutim odnosima s Neustrašivima i otpadnicima, ipak si mu poverovala?” „Da.” „Sad mi jasno zašto nisi odabrala Učene.” Smeje se.

Obrazi mi gore. Rado bih je ošamarila, kao i većina ljudi u ovoj prostoriji, iako oni to nikad ne bi priznali. Evelin nas je zatočila u ovom gradu i kontroliše nas uz pomoć naoružanih otpadnika koji patroliraju ulicama. Jasno joj je da je moć u rukama onoga ko poseduje oružje. Sad kad je Džanin Metjuz mrtva, nema više nikoga ko može da joj se suprotstavi.

Jednog tiranina zamenio je drugi. To je svet koji sada poznajemo. „Zašto to nikome nisi rekla?” pita. „Nisam htela da odam svoju slabost,” odgovaram. „I nisam želela da Četiri sazna da sarađujem s njegovim ocem. Znala sam da mu se to ne bi dopalo.” Reči mi gore u grlu kao da su podstaknute serumom istine. Pružila sam ti istinu o našem gradu i razlog zbog kojeg smo uopšte u njemu. Kad već ne osećaš zahvalnost, mogla bi makar nešto uraditi povodom toga, umesto što sediš ovde usred nereda koji si sama napravila i praviš se da si na tronu!”

Evelinin podsmešljivi osmeh se iskrivio kao da je okusila nešto bljutavo. Unosi mi se u lice i prvi put vidim koliko je zapravo stara; vidim linijice oko očiju i usta i nezdravo bledilo usled višegodišnje loše ishrane. Ipak, lepa je, kao i njen sin. Ni život na ivici gladi ne može to da izbriše. „Ja i radim nešto povodom toga. Stvaram novi svet,” odgovara ona, još tiše, toliko tiho da je jedva čujem. „Pripadala sam Nesebičnima. Istina mi je poznata mnogo duže nego tebi, Beatris Prajor. Pojma nemam kako ćeš se iz ovoga izvući, ali pazi šta ti kažem, za tebe neće biti mesta u mom novom svetu, a pogotovo ne kraj mog sina.”

Jedva primetno se smešim. Ne bi trebalo, ali s ovom težinom u venama gestove i izraze lica teže je potisnuti nego reči. Ona veruje da Tobajas sada pripada njoj. Ona ne zna istinu, da Tobajas pripada samo sebi.

Evelin se ispravlja, prekrštajući ruke. „Serum istine je otkrio da, mada jesi budala, nisi izdajica.

Saslušanje je gotovo. Možeš da ideš.” „A moje prijateljice?” tiho pitam. „Kristina, Kara. Ni one nisu učinile ništa loše.” „Uskoro ćemo i njima da se pozabavimo,” kaže Evelin.

Ustajem, iako sam slaba i osećam vrtoglavicu od seruma.

Prostorija je prepuna ljudi, poređanih rame uz rame jedni do drugih, i nekoliko dugih trenutaka nisam u stanju da pronađem izlaz, sve dok me neko ne uhvati za ruku, dečko tople smeđe kože i širokog osmeha - Juraja. Vodi me ka vratima. Žamor postaje sve glasniji.

Juraja me vodi niz hodnik do liftova. Kad pritisne dugme, vrata lifta se otvaraju i ja ga sledim unutra, i dalje nesigurna na nogama. Kad se vrata zatvore, pitam ga: „Misliš li da je ono o neredu i tronu bilo previše?” „Ne. Ona od tebe i očekuje gorljivost. U suprotnom bi namirisala prevaru.”

Osećam se kao da sve u meni vibrira od energije, u iščekivanju onoga što tek treba da se desi. Slobodna sam. Naći ćemo načina da izađemo iz grada. Nema više čekanja, špartanja po ćeliji, zahtevanja odgovora koje stražari nemaju nameru da daju.

Mada mi stražari tog jutra jesu rekli nekoliko stvari o novom otpadničkom poretku. Od bivših članova frakcija očekuje se da se presele bliže štabu Učenih i da se pomešaju, ne više od četiri člana određene frakcije po mestu stanovanja. I odeću moramo da pomešamo. Kao rezultat tog ukaza, dobila sam žutu košulju Miroljubivih i crne pantalone čestitih. „Evo nas...” Juraja me izvodi iz lifta. Ovaj sprat štaba Učenih sav je u staklu, čak i zidovi. Kroz njih se prelamaju sunčevi zraci i po podu prosipaju snopove duginih boja. Jednom rukom štitim oči i sledim Juraju ka dugačkoj, uzanoj sobi s krevetima poređanim s obe strane, Pored svakog kreveta nalaze se stočić i staklena komodica za odlaganje odeće i knjiga. „Ovo je nekada bila soba za početnike Učenih,” objašnjava mi Juraja. „Već sam zauzeo krevete za Kristinu i Karu.”

Na krevetu kraj vrata sede tri devojke u crvenim majicama pripadnice Miroljubivih, pretpostavljam - a u levom delu sobe na jednom od kreveta leži starija žena kojoj s jednog uveta vise naočare - verovatno pripadnica Učenih, Znam da bi trebalo da prestanem da delim ljude po frakcijama, ali nije lako osloboditi se starih navika.

Juraja se baca na jedan od kreveta u zadnjem delu sobe.

Sedam na krevet do njegovog, srećna što sam konačno slobodna i spokojna. „Zik kaže da otpadnicima ponekad treba malo više vremena da nekoga oslobode optužbi, pa verujem da će one malo da kasne,” objašnjava mi Juraja.

Na trenutak osećam olakšanje što će svi do kojih mi je stalo večeras biti pušteni iz zatvora. Ali onda se setim da se Kejleb i dalje nalazi ovde, čuveni pokorni sluga Džanin Metjuz, i da ga

otpadnici nikada neće osloboditi optužbi. Ali koliko daleko će ići da bi zatrli sve tragove Džanin Metjuz u ovom gradu, to ne znam.

I baš me briga, mislim se. Ali istog trenutka shvatam da samo lažem sebe. Ipak mi je brat. „Dobro,” kažem. „Hvala, Juraja.”

Klima glavom i naslanja glavu na zid da se podupre. „Kako si?” pitam ga. „Mislim- Lin.” Lin i Marlin su mu bile prijateljice otkad znam za njih, a sada su obe mrtve. Nije mi teško da ga razumem – ipak sam i ja izgubila dva prijatelja, Ala pod pritiskom inicijacije, a Vila u simulaciji napada i zbog svoje brzopletosti. Ali ne želim da se pravim da nam je patnja ista. Juraja je svoje prijatelje ipak poznavao bolje nego ja svoje. „Ne želim da pričam o tome.” Odmahuje glavom. „Niti da o tome mislim. Samo želim da nastavim dalje.” „U redu. Razumem. Nego... kaži mi ako ti zatreba...” „Aha.” Osmehuje se i ustaje. „Nego, možeš li da ostaneš sama? Rekao sam mami da ću da je posetim večeras, pa bih morao da krenem. O - zamalo da zaboravim - Četiri ti je poručio da se nađete kasnije.”

Ispravljam se. „Stvarno? Kada? Gde?” „Nešto posle deset, u parku Milenijum. Na travnjaku.”

Obešenjački se osmehne. „Nemoj da si toliko uzbuđena, ima glava da ti eksplodira.”

4 Tobajas Moja majka uvek sedi na ivici - stolica, greda, stolova - kao da svakog trenutka očekuje da se desi nešto zbog čega će morati da šmugne. Ovoga puta sedi na ivici Džanininog starog stola u štabu Učenih, potkočena stopalima, dok iza nje sijaju tmurna svetla grada. Ona je žena sačinjena od čistih mišića obavijenih oko kostiju. „Mislim da treba da popričamo o tvojoj odanosti,” kaže ona, ali ne zvuči kao da me za nešto optužuje, zvuči samo umorno, Na trenutak Izgleda toliko iscrpljeno da mi se čini kao da mogu da vidim kroz nju, ali onda se ispravlja i taj osećaj nestaje. „Na kraju krajeva, ti si taj koji je pomogao Tris da pusti snimak,” kaže. „Iako niko drugi ne zna za to, ja znam.” „Slušaj.” Naginjem se i naslanjam laktove na kolena. „Ja nisam ni znao šta je na tom snimku. Više sam verovao njoj nego sebi. To je sve.”

Mislio sam da će mojoj majci biti lakše da mi veruje kad joj kažem da sam raskinuo s Tris, i bio sam u pravu - otkad sam izgovorio tu laž, postala je toplija, otvorenija. „A sad kad si video snimak?” pita Evelin. „Šta sad misliš?

Da treba da napustimo grad?”

Znam šta želi da čuje - da ne vidim zašto bismo se pridružili spoljnom svetu - ali ja nisam dobar lažov, te biram delimičnu istinu. „Plašim se toga,” odgovaram. „Nisam siguran da je pametno napustiti grad znajući kakve sve opasnosti izvan njega vrebaju.”

Na trenutak razmišlja o ovome što sam rekao, grickajući unutrašnjost obraza. Tu naviku sam od nje nasledio - nekad sam ga do krvi grizao čekajući da otac dođe kući, ne znajući koja njegova verzija će se pojaviti, ona kojoj su Nesebični verovali i koju su poštovali, ili ona čiju sam tešku ruku osetio na svojoj koži.

Prelazim jezikom preko ožiljaka u unutrašnjosti obraza i gutam sećanje kao pljuvačku.

Evelin se odmiče od stola i prilazi prozoru. „U poslednje vreme dobijam uznemirujuće izveštaje o buntovničkim organizacijama u našim redovima.” Skreće pogled i upitno podiže obrvu. „Ljudi se uvek organizuju u grupe. Prosto smo tako ustrojeni. Samo nisam očekivala da to počne tako brzo.” „Kakvim organizacijama?” „Onim koje žele da napuste grad,” odgovara ona. „Jutros su objavili neku vrstu manifesta. Nazivaju sebe ’Odanima’” Kad vidi moj zbunjen pogled, dodaje: „Jer su odani ideji o prvobitnoj svrsi našeg grada, shvataš?” „Prvobitnoj svrsi - misliš onome što je Edit Prajor ispričala u video snimku? Da treba da pošaljemo ljude van grada kad se uveća populacija Divergentnih?” „Da, i to. Ali i životu podeljenom u frakcije. Odani tvrde da nam je suđeno da živimo u frakcijama jer smo u njima od početka.” Odmahuje glavom. „Neki ljudi će se večno plašiti promena. A mi ne smemo da im udovoljimo.”

Kad se urušio sistem frakcija, deo mene se osetio kao neko pušten s dugogodišnje robije. Više ne moram da vagam da li se

svaka moja misao ili odabir uklapaju u neku od tih skučenih ideologija. Dosta mi je sveta podeljenog u frakcije.

Ali ni Evelin nas nije oslobodila onako kako misli da jeste ona nas je sve načinila otpadnicima. Plaši se onoga što bismo odabrali da imamo slobodu da biramo. To znači da mi je, ma šta mislio o frakcijama, lakše kad znam da joj neko, tamo negde, ipak prkosi. Iako mi je lice bezizrazno, srce mi lupa jače nego ikad. Moram da budem pažljiv, moram da ostanem u njenoj milosti. Lako je lagati druge, ali nju nije, ona jedina zna naše porodične tajne iz Nesebičnih, tajne o nasilju koje se odigravalo u naša četiri zida. „Šta planiraš da uradiš povodom toga?” pitam. „Staviću ih pod kontrolu, šta drugo?”

Od reči„kontrola” se načisto ukočim, kao stolica na kojoj sedim. U ovom gradu, „kontrola” označava igle i serume i gledanje bez videla; označava simulacije, poput one koja me je umalo nagnala da ubijem Tris, ili pak one koja je Neustrašive pretvorila u vojsku. „Simulacijama?” usporeno izgovaram.

Ona se mršti. „Naravno da ne! Nisam ja Džanin Metjuz!”

Njen bes mi posluži kao okidač. „Ne zaboravi da te jedva poznajem, Evelin.”

To podsećanje čini da se trgne. „Onda znaj da ja nikada neću pribeći simulacijama da dođem do onoga što hoću. čak i smrt je bolja od toga.”

Moguće je da je smrt i imala na umu - ubijanje bi nesumnjivo ućutkalo ljude, ugušilo revoluciju u samom začetku.

Ko god da su Odani, moraju biti upozoreni, i to što je pre moguće. „Ja mogu da saznam ko su,” kažem. „Ne sumnjam u to. Zašto bih ti inače sve ovo ispričala.”

Mnogo je razloga zbog kojih bi mi ovo ispričala. Da me stavi na probu. Da me razotkrije. Da me zatruje lažnim informacijama. Znam ja ko je moja majka - ona je neko ko misli da cilj opravdava sredstva, kao i moj otac, i kao, ponekad, i ja. „Uradiću to onda. Pronaći ću ih.”

Ustajem, a ona me prstima, krtim kao grančice, hvata za nadlakticu. „Hvala ti.”

Prisilim se da je pogledam. Oči su joj usko postavljene iznad nosa koji je, kao i moj, blago povijen. Ten joj je neke srednje tamne boje, svakako tamniji od mog. Na trenutak je vidim kako sedi preko puta mene za trpezarijskim stolom, obučena u sivu boju Nesebičnih, guste kose zategnute desetinama šnala. Vidim je kako čuči ispred mene i popravlja mi loše zakopčanu dugmad na košulji pred školu, a onda staje kraj prozora, pogleda uperenog ka jednoličnoj ulici, skupljenih šaka iščekujući auto moga oca - u stvari, ne stegnutih već pobelelih od napetosti.

Tada nas je ujedinjavao strah, a sada kada se ona više ne plaši, deo mene želi da sazna kako bi izgledalo ujediniti se s njom u snazi.

Osećam bol, kao da sam je izdao, ženu koja je nekada bila moj jedini saveznik, i okrećem se pre nego što povučem sve što sam rekao i izvinim se.

Zbunjenog pogleda, kojim po navici tragam za bojama frakcija kojih više nema, napuštam prepun štab Učenih. Na sebi imam sivu majicu, plave farmerke, crne cipele - novu odeću pod kojom su ipak ostale tetovaže Neustrašivih. Nemoguće je rešiti se svojih izbora. Pogotovo ovih.

5 Tris Nameštam budilnik na deset i istog trenutka tonem u san, i ne pokušavajući da se udobnije smestim. Nekoliko sati kasnije, ne budi me pištanje alarma već razdražljivi povici na drugom kraju prostorije. Isključujem budilnik, prolazim prstima kroz kosu i u polutrku odlazim ka jednom od stepeništa namenjenim za beg u slučaju opasnosti. Izlaz u dnu stepeništa vodi ka uličici u kojoj me verovatno niko neće zaustaviti.

Kad se nađem napolju, otrezni me hladan vazduh. Navlačim rukave preko prstiju da ostanu topli. Došao je kraj i letu. Ispred ulaza u štab Učenih šparta nekoliko ljudi, ali niko od njih ne primećuje moje prikradanje Avenijom Mičigen. Biti sitan ponekad ima svojih prednosti, Vidim Tobajasa kako stoji posred travnjaka, obučen u različite frakcijske boje - sivu majicu, plave farmerke i crnu trenerku s kapuljačom, predstavljajući sve one frakcije ka kojima sam naginjala na testu sklonosti, Kraj nogu mu stoji ranac. „Kakva sam bila?” pitam ga kad se nađem dovoljno blizu da može da me čuje. „Odlična,” odgovara. „Evelin te i dalje mrzi, ali Kristina i Kara su puštene bez saslušanja.” „Dobro je.” Osmehujem se.

Hvata me za majicu i privlači sebi, nežno me ljubeći. „Ajde,” govori dok se odmiče, „imam plan za večeras.” „O, stvarno?” „Da, pa, shvatio sam da nikad nigde nismo zvanično izašli.” „Haos i destrukcija umeju da ti suze izbor opcija za izlazak.” „Želeo bih već jednom da iskusim kako izgleda taj ’ljubavni sastanak’.” Hoda unazad, ka metalnoj konstrukciji mamuta na drugom kraju travnjaka, i ja krećem za njim. „Pre tebe sam išao samo u grupne izlaske, koji su uglavnom bili katastrofa.

Završavali bi se tako što se Zik na kraju vaćario s onom koju bi odabrao, a ja bih u neprijatnoj tišini sedeo s devojkom koju sam u nekom trenutku nečim uvredio.” „Pa nije da si baš ljubazan,” izgovaram kezeći se. „Ti mi kažeš.” „Ej, ja bih umela da budem ljubazna kad bih se potrudila.” „Hm.” Lupka prstima po bradi. „Reci onda nešto ljubazno.” „Prilično si zgodan.”

Osmehne se i zubi mu blesnu u mraku. „Pristaje ti ta ’ljubaznost’.”

Stižemo do kraja travnjaka. Metalna konstrukcija je mnogo veća i neobičnija ovako izbliza. To je zapravo bina iznad koje je luk od ogromnih metalnih ploča izvijenih na različite strane, nešto nalik limenci koja je eksplodirala. Zaobilazimo jednu od ploča s desne strane u zadnjem delu bine, koja pod uglom izvire iz zemlje. Na tom mestu su metalne ploče otpozadi poduprte

gredama. Tobajas čvrsto pridržava ranac na leđima i hvata se za jednu od greda. I penje se. „Ovo deluje poznato,” izgovaram, Jedna od naših prvih zajedničkih akcija bila je pentranje na panoramski točak, ali tada sam ja bila ta koja je insistirala da se popnemo najviše što možemo.

Zavrćem rukave i krećem za njim. Rame mi je i dalje osetljivo od rane od metka, ali prilično je zacelilo. Ipak, trudim se da se oslanjam na levu ruku i gde god mogu odgurujem se stopalima. Spuštam pogled na lavirint šipki ispod sebe i zemlju ispod njih, i smešim se.

Tobajas se penje do tačke na kojoj se dve metalne ploče ukrštaju u V, i prave dovoljno prostora da oboje možemo da sednemo. Zaleće se i smešta između dve ploče, i hvata me oko struka da mi pomogne da se i ja uguram. Pomoć mi zapravo i nije potrebna, ali ćutim - previše uživam u njegovim dodirima.

Vadi ćebe iz ranca i pokriva nas, a onda se odnekud pojavljuju i dve plastične čaše. „Hoćeš li providnu ili obojenu?” pita, prebirajući po rancu. „Hm.” Naginjem glavu. „Providnu. Mislim da moramo o nečemu da popričamo, a?” „Da.” Vadi bočicu s providnom tečnošću punom mehurića i otvara je izgovarajući: „Ukrao sam je iz kuhinje Učenih. Izgleda ukusno.”

Sipa pomalo u svaku od čaša, i ja otpijam. Šta god da je, slatko je kao sirup i ima ukus limuna, pa se malo stresem.

Sledeći gutljaj je već mnogo bolji. „Dakle, da popričamo o nečemu,” kaže. „Da.” „Pa...”Tobajas se mršti, ne skidajući pogled s čaše. „Dobro, razumem zašto si sarađivala s Markusom i zašto ti se činilo da to ne možeš da mi kažeš. Ali.” „Ali si ljut,” upadam. „Jer sam te lagala. U nekoliko navrata.”

Klima glavom, ali ne skreće pogled ka meni. To čak nema veze ni s Markusom. To datira još od perioda pre njega. „Ne znam da li uopšte možeš da zamisliš kako sam se osećao kad sam se probudio sam, znajući da si otišla,” - u smrt, verujem da je to hteo da kaže, ali nije mogao da prevali preko usta - „u štab Učenih.” „Ne, verovatno ne mogu.” Otpijam još jedan gutljaj i muljam slatkasto piće po ustima pre nego što progutam. „Slušaj, ja... nekada sam stalno razmišljala o tom davanju života za više ciljeve, ali nisam shvatala šta to ’dati život za nešto’ zapravo znači, ne dok se nisam našla u situaciji u kojoj mi je umalo bio oduzet.”

Podižem pogled ka njemu, i on ga konačno uzvraća. „Sada znam,” dodajem. „Znam da želim da živim. Znam da želim da budem iskrena prema tebi. Ali... ali ne mogu da budem i neću da budem ukoliko ti ne želiš da mi veruješ ili nastaviš da mi se obraćaš tim nadmenim tonom kojim nekad...”

„Nadmenim?” pita. „Ponašala si se budalasto i riskantno...” „Da,” kažem. „I da li misliš da je imalo pomoglo to što si mi se obraćao kao detetu koje bolje ne ume.” „Šta je drugo trebalo da uradim?” zahteva odgovor. „Nisi htela da se dozoveš pameti!” „Možda nisam ni htela da ispadnem pametna!” Ispravljam leđa, jer više ne mogu da se pravim da sam opuštena. „Izjedala me je krivica i trebalo mi je tvoje strpljenje i ljubaznost, a ne da vičeš na mene. A da, i to što si stalno skrivao svoje planove od mene, kao da nisam dorasla...” „Nisam želeo previše da te opterećujem.” „Da li ti uopšte misliš da sam ja jaka osoba?” Mrštim se na njega. „Jer očito misliš kako mogu da podnesem da me grdiš, ali ne i da me opteretiš nečim? Šta ti to uopšte znači?” „Naravno da mislim da si jaka.” Odmahuje glavom. „Samo...

Nisam navikao da išta delim s drugima. Navikao sam da sve radim sam.” „Na mene možeš da se osloniš,” kažem. „Možeš da mi veruješ. A možeš i da mi prepustiš da sama procenim šta mogu da podnesem.” „Dobro,” kaže, klimajući glavom. „Ali nema više laganja.

Nikad više.” „Dobro.”

Sva sam ukočena i stisnuta, kao da mi je telo silom nagurano u pretesan prostor. Ali ne želim da tako završimo razgovor, pa ga hvatam za ruku.

„Žao mi je što sam te lagala,” kažem. „Stvarno mi je žao.” „Pa,” kaže on, „nisam želeo da se osećaš kao da te ne poštujem.”

Sedimo tako neko vreme, držeći se za ruke. Ja sam naslonjena na metalnu ploču. Nebo iznad mene je prazno i tamno, a mesec zaklonjen oblacima. Ne zaustavljaju se, ali ja uspevam da uočim usamljenu zvezdu. Kad okrenem glavu, u Aveniji Mičigen vidim niz zgrada poređanih poput stražara koji motre na nas.

Sve dok sam ovako ukočena i stisnuta, ne mogu ni reč da progovorim, ali posle nekog vremena ipak uspevam da se opustim. Inače me ljutnja ne prolazi tako lako, ali poslednjih nekoliko nedelja su nam oboma bile neobične, te sam srećna što mogu da se otresem tih osećanja koja sam predugo držala u sebi, besa i straha da me mrzi i krivice što iza njegovih leđa sarađujem s Markusom. „Ovo je, u stvari, baš grozno,” kaže on, iskapivši svoju čašu i vraćajući je na mesto. „Aha, jeste,” potvrđujem, i zurim u preostalu tečnost u svojoj čaši. Ispijam je u jednom gutljaju, trzajući se dok mi mehurići peku grlo. „Ne znam što se ti Učeni uvek toliko hvale.

Torta u Neustrašivima je sto puta bolja.” „Pitam se šta bi u Nesebičnima bio slatkiš, kad bi postojao?” „Ustajali hleb.”

Smeje se. „Klot ovsena kaša.” „Mleko.”

„Ponekad mi se čini da verujem u sve čemu su nas učili,” kaže. „Ali očito je da ne verujem, čim sedim ovde i držim te za ruku a da se prethodno nisam oženio tobom.” „Šta Neustrašivi kažu o... ovome?” pitam, pokazujući glavom ka našim rukama. „Šta Neustrašivi kažu, hm...” Lukavo se smejulji. „Radite šta god hoćete, ali koristite zaštitu, eto šta kažu.”

Upitno ga pogledam. I osetim da mi lice gori. „Mislim da bih želeo da dostignem neku zlatnu sredinu,” kaže on. „Da pronađem pravu meru između onoga što želim i onoga što smatram pametnim.” „To zvuči dobro.” Na trenutak zaćutim. „Ali šta je to što želiš?” „Hm.” Nakezi se, a onda klekne ispred mene. Osloni se rukama na metalne ploče, tako da ostajem zarobljena između njih, i polako me ljubi, u usta, ispod brade, tik iznad ključne kosti. Ne mičem se, previše nervozna da išta uradim, iz straha da ne ispadne bez veze ili da mu se ne svidi. Ali osećam se kao kip, kao da uopšte nisam tu, te mu snebivljivo dotičem struk.

A onda mu usne ponovo pronađu moje, i zadigne svoju majicu tako da mi ruke skliznu na njegovu golu kožu. Najednom oživljavam i priljubljujem se uz njega, rukama mu milujem leđa i nežno prelazim preko ramena. Dah nam se oboma ubrzava, i osećam penušavi ukus limuna i sirupa od pića koje smo upravo popili i osećam miris vetra na njegovoj koži i želim više, još više.

Podižem mu majicu. Pre nekoliko trenutaka bilo mi je hladno, ali sad mislim da nijedno od nas dvoje više ne oseća hladnoću. Jednom rukom me obavija oko struka, snažno i samouvereno, dok mu druga luta po mojoj kosi, i ja usporavam, upijajući sve ovo što mi se dešava - mekoću njegove istetovirane kože i istrajnost njegovog poljupca i hladan vazduh koji nas je oboje ogrnuo.

Opuštam se i više se ne osećam kao Divergentni vojnik koji se opire serumima i vođama u vladi. Osećam se nežnije i lakše, kao da je sasvim u redu da se smešim dok on vrhovima prstiju ovlaš dodiruje moje bokove i donji deo leđa, ili da uzdišem dok me primiče sebi i zariva lice u moj vrat da bi i tamo mogao da me poljubi. Osećam se kao ja, u isto vreme i jaka i slaba - i kao da mi je, makar nakratko, dozvoljeno da budem i jedno i drugo.

Ne znam tačno posle koliko vremena smo ponovo osetili hladnoću i zajedno se ušuškali pod ćebe. „Sve je teže biti pametan,” izgovara on, smejući se u moje uvo.

Osmehujem mu se. „Mislim da tako i treba da bude.”

6 Tobajas Nešto se krčka.

Osećam to dok hodam trpezarijom s poslužavnikom u ruci, vidim to u načičkanim glavama grupe otpadnika za stolom, nadnetih nad ovsene kaše pred njima. Šta god da se sprema, desiće se veoma brzo.

Juče, kad sam izašao iz Evelinine kancelarije, ostao sam u hodniku da prisluškujem šta će da priča na sledećem sastanku.

Pre nego što je zatvorila vrata, čuo sam da pominje neke

demonstracije. Ne prestajem da se pitam zašto mi ništa nije pomenula.

Mora da mi ne veruje. To znači da nisam dobar u ovom pretvaranju da sam joj desna ruka, ne onoliko koliko sam mislio da jesam.

Sedam i uzimam isto što i svi drugi: činiju ovsene kaše s prstohvatom smeđeg šećera i šolju kafe. Gledam grupu otpadnika i trpam kašiku u usta tako da jedva i osećam ukus hrane. Jedna od njih - devojka kojoj je oko četrnaest neprekidno baca pogled na sat.

Na pola doručka začujem povike. Nervozna otpadnica skoči sa stolice kao da ju je neko uključio u struju, i svi pojure ka vratima. Krećem za njima i laktam se da stignem do predvorja štaba Učenih, gde na podu i dalje stoji iskidan portret Džanin Metjuz.

Napolju se već okupila grupa otpadnika, nasred Avenije Mičigen. Sunce je prekriveno slojem bledih oblaka, tako da dnevna svetlost deluje maglovito i sumorno. Začujem nečije povike: „Smrt frakcijama!” i ostali im se ubrzo pridružuju, pa više ništa ni ne čujem sem tog glasnog skandiranja, Smrt frakcijama, smrt frakcijama. Vidim njihove pesnice u vazduhu, nalik su popaljenim Neustrašivima, ali nemaju onu njihovu razdraganost. Ova lica su izobličena od besa.

Guram se ka sredini grupe, a onda konačno shvatam oko čega su se okupili: ogromne frakcijske činije s Ceremonije odabira prevrnute su na bok, a njihov sadržaj je proliven po putu, mešavina uglja i stakla i kamenja i zemlje i vode.

Sećam se kako sam zasekao dlan da pustim krv na ugljevlje, bio je to prvi čin prkosa mome ocu. Sećam se naleta moći koju

sam osetio, kao i talasa olakšanja. Beg. Ove činije bile su moj beg.

Među činijama stoji Edvard, s parčićima stakla uvaljanim u prašinu pod petama i čekićem visoko podignutim iznad glave.

Zamahuje ka jednoj od prevrnutih činija i ulubljuje metal. Iz uglja se podiže prašina.

Jedva se suzdržavam da ne poletim ka njemu. Ne može da je uništi, ne tu činiju, ne Ceremoniju odabira, ne simbol moje pobede. Te stvari ne smeju biti uništene.

Ljudi se gomilaju, i to ne samo otpadnici s crnim trakama obeleženim praznim belim krugovima već i ljudi iz svih nekadašnjih frakcija, ljudi bez ikakvih obeležja. Pripadnik Učenih - lako je odrediti kome je pripadao zahvaljujući urednom razdeljku u kosi - izleće iz gomile u trenutku kad se Edvard sprema za sledeći udarac. Obavija svoju nežnu ruku umrljanu mastilom oko drške čekića, tik iznad Edvardove, i nasrću jedan na drugoga, stisnutih zuba.

U gomili prepoznajem i plavokosu glavu - Tris, koja na sebi ima široku plavu majicu bez rukava, ispod koje vire frakcijske tetovaže na ramenima. Pokušava da dopre do Edvarda i pripadnika Učenih, ali Kristina joj ne da da prođe.

Lice pripadnika Učenih crveni od besa. Edvard je viši i jači od njega. Nema nikakve šanse; budala je što uopšte pokušava.

Edvard mu istrgne dršku čekića iz ruku i ponovo zamahne. Ali, unezveren od besa, gubi ravnotežu i svom silinom ga pogađa u rame, smrvivši mu kost.

Na trenutak se čuju samo urlici pripadnika Učenih. Kao da su svi baš u tom trenutku došli do vazduha.

A onda gomila eksplodira i nastane potpuno ludilo, svi jure ka činijama, ka Edvardu, ka pripadniku Učenih. Sudaramo se jedni s drugima, u tiradi udaraca ramenima, laktovima i glavama.

Ne znam kuda da se uputim: ka pripadniku Učenih, ka Edvardu, ka Tris? Ne mogu da razmišljam; ne mogu da dišem.

Gomila me nosi ka Edvardu i hvatam ga za ruku. „Pusti ga!” pokušavam da nadjačam buku. Gleda me onim jednim okom i iskezi zube, pokušavajući da se istrgne.

Udarim ga kolenom o bok. Zatetura se i ispusti čekić. Kad ga se dokopam, krenem ka Tris.

Ona je negde ispred mene, bori se da dođe do povređenog.

Vidim kako je neka žena udara laktom u obraz i ona posrće unazad. Kristina uspeva da odgurne tu ženu.

A onda se začuje pucanj. Jednom, dvaput. Tri puta.

Gomila se razilazi, svi užasnuto beže u strahu od metaka, i ja pokušavam da vidim ko je upucan, ako neko uopšte jeste, ali navala tela ispred mene je prevelika. Jedva da išta vidim.

Tris i Kristina čuče kraj pripadnika Učenih sa smrskanim ramenom. Lice mu je krvavo a odeća prljava od otisaka stopala.

Uredno počešljana kosa tipična za Učene sada je raščupana. Ne pomera se.

Nekoliko metara od njega, u lokvi sopstvene krvi, leži Edvard. Metak ga je pogodio u stomak. Ima još ljudi na zemlji, ljudi koje ne prepoznajem, ljudi koji su pregaženi ili ustreljeni.

Pretpostavljam da su meci bili namenjeni Edvardu, i samo njemu - ostali su samo slučajne žrtve.

Izbezumljenim pogledom prelazim preko ljudi oko sebe, ali ne vidim ko je pucao. Ko god da je to bio, nestao je u masi.

Naslonim čekić na ulubljenu činiju i čučnem kraj Edvarda, a kamenčići iz činije Učenih mi se zarivaju u kolena. Primećujem pokret onog jednog oka koje mu je ostalo ispod kapaka - živ je, za sada. „Moramo ga odvesti u bolnicu,” izgovaram, ukoliko me iko i čuje. Skoro svi su pobegli.

Gledam preko ramena u Tris i pripadnika Učenih koji se ne pomera. „Jel'…?”

Prstima opipava puls na njegovom vratu, oči su joj širom otvorene i prazne. Odmahuje glavom. Ne, nije živ. Nisam ni mislio da jeste.

Zatvaram oči. U kapke mi je urezan prizor prevrnutih frakcijskih činija, sadržaja rasutog po ulici. Simboli starog načina života uništeni - jedan čovek je mrtav, nekoliko njih je povređeno - a za šta?

Nizašta. Za Evelininu praznu i ograničenu viziju grada u kome je ljudima frakcijski sistem na silu otet. Želela je da imamo više od pet izbora. Sad nemamo nijedan.

U tom trenutku konačno shvatam da ne mogu da postanem njen saveznik, da nikada nisam ni mogao. „Moramo da odemo,” kaže Tris, i jasno mi je da ne misli ni na odlazak iz Avenije Mičigen ni na prebacivanje Edvarda u bolnicu; misli na grad. „Moramo da odemo,” ponavljam.

Privremena bolnica u odajama Učenih vonja na hemikalije koje mi peckaju nos. Zatvorenih očiju čekam da naiđe Evelin.

Toliko sam besan da jedva i sedim, sve što želim jeste da spakujem svoje stvari i krenem. Sigurno je ona isplanirala ove demonstracije, kako bi inače znala za njih dan ranije - a morala je i da zna da će stvari izmaći kontroli, uz svu ovu napetost oko nas. - A ipak je postupila po planu. Ta velika priredba na temu frakcija bila joj je važnija od bezbednosti ili mogućih ljudskih žrtava. Ne znam zašto sam iznenađen. Čujem otvaranje lifta i njen glas: „Tobajase!”

Hrli ka meni i hvata me za ruke, lepljive od krvi. Oči su joj razrogačene od straha i pita: „Jesi li povređen?”

Zabrinuta je. Pomisao na to budi u meni tračak topline - ako je zabrinuta, mora da me voli. Mora da je i dalje sposobna za ljubav. „Krv je Edvardova. Pomogao sam da ga donesemo ovamo.” „Kako je on?“ pita.

Odmahujem glavom. „Mrtvo.”

Ne znam kako drugačije to da joj saopštim.

Odmiče se, pušta mi ruke i seda na jednu od stolica u čekaonici. Moja majka ga je prigrlila nakon što je pobegao iz Neustrašivih. Mora da je ona bila ta koja ga je naučila da ponovo postane borac nakon što je izgubio oko i frakciju i tlo pod nogama. Nisam znao da su bili baš toliko bliski, ali sada mi je jasno, sada kad vidim suze koje joj se skupljaju u očima i prste koji podrhtavaju. Nisam video toliko emocija kod nje još

otkad sam bio dete, otkad ju je moj otac treskao o zidove naše dnevne sobe, Potiskujem to sećanje kao da ga nabijam u tesnu fioku. „Žao mi je,” izgovaram. Nisam siguran da li to zaista mislim ili kažem samo da bi ona i dalje mislila da sam na njenoj strani.

A onda oklevajući pitam: „Zašto mi ništa nisi rekla o demonstracijama?”

Odmahuje glavom. „Nisam znala ništa o tome.”

Laže. Znam da laže. I dopuštam joj da nastavi. Moram da izbegavam konflikt da bih ostao u njenoj milosti. Ili možda jednostavno ne želim da je pritiskam dok nam Edvardova smrt stoji nad glavom. Nekad mi je teško da razlučim gde se završava strategija a počinje saosećanje. „O.” Počešem se iza uveta. „Ako želiš, možeš da odeš da ga vidiš.” „Ne.” Deluje odsutno. „Znam kako izgledaju leševi.” Vidim da je negde odlutala. „Možda da ja odem.” „Ostani,” kaže. Dodirne praznu stolicu između nas. „Molim te.”

Sedam pored nje, pa iako ubeđujem sebe da sam samo agent na tajnoj misiji koji se pokorava svom navodnom vođi, ipak se osećam kao sin koji pruža utehu majci u žalosti.

Sedimo tako da nam se ramena dodiruju, hvatamo isti ritam disanja i ne progovaramo ni reč.

7 Tris Dok šetamo, Kristina ne prestaje da prevrće crni kamenčić po rukama. Potrebno mi je nekoliko sekundi da shvatim da je kamenčić zapravo komad uglja koji je ispao iz činije Neustrašivih. „Ne bih baš da kvarim raspoloženje, ali ne mogu da prestanem da razmišljam o tome,” kaže ona. „Od desetoro transfera početnika preživelo je samo šestoro.”

Ispred nas je zgrada Henkok, a iza nje Lejk Šor Drajv, popločana ulica iznad koje sam jednom preletela kao ptica.

Hodamo ispucalim trotoarom jedna do druge, odeće umrljane sada već osušenom Edvardovom krvlju.

I dalje mi ne dopire do svesti da je Edvard, bez sumnje najtalentovaniji transfer početnik koga smo imali, dečko čiju sam krv jednom brisala s poda spavaonice, sada mrtav. „A od dobrih smo ostale,” dodajem, „samo ti, ja i... verovatno Majra.”

Majru nisam videla otkad je napustila odaje Neustrašivih s Edvardom, odmah nakon što mu je oko probodeno nožem za puter. Znam da su nedugo zatim i raskinuli, ali nikada nisam saznala kuda je otišla.

Ionako s njom nisam razmenila više od nekoliko reči.

Niz vrata u zgradi Henkok već je otvoren, vise s okvira.

Juraja je rekao da će doći ranije da upali agregat, što je očito i učinio, jer mi dugme za lift svetli pod prstom. „Jesi li bila nekad ovde?” pitam dok ulazimo u lift.

„Ne,” odgovara Kristina. „Mislim, ne unutra. Sećaš se da nisam bila na spuštanju niz sajlu?” „A, da.” Naslanjam se na zid. „Trebalo bi to da probaš pre nego što odemo.” „Aha.” Ima crveni karmin. Podseća me na tragove od bombona na halapljivim dečjim usnama. „Ponekad potpuno razumem Evelin. Toliko se užasnih stvari dogodilo da mi se čini da i nije loša ideja da ostanemo ovde i... pokušamo da počistimo ovaj haos pre nego što se upetljamo u neki drugi.” Jedva primetno se smeši. „Ali, naravno, nemam nameru to da uradim,” dodaje. „A ne znam ni zašto. Radoznalost, valjda.” „Jesi li pričala s roditeljima o tome?”

Ponekad zaboravim da Kristina nije kao ja, nju i dalje vezuje odanost prema porodici. Ona ima majku i mlađu sestru, i obe su bivše pripadnice Čestitih. „Oni moraju da paze na moju sestru,” odgovara. „Ne znaju da li je tamo bezbedno; ne žele da je izlažu riziku.” „Ali se slažu da ti odeš?” „Složili su se da pređem u drugu frakciju. Složiće se i sa ovim,” rekla je. Spušta pogled na cipele. „Oni samo žele da živim čestito, znaš? A ovde to ne mogu. Osećam da ne mogu.”

Vrata lifta se otvore i istog trenutka nas ošine vetar, topao ali protkan tragovima zimske hladnoće. Začujem glasove s krova i krenem ka lestvama. Drmaju se pri svakom pokretu, ali Kristina ih čvrsto pridržava sve dok se ne popnem na vrh.

Tamo su Juraja i Zik, bacaju kamenčiće s krova i slušaju kako lupkaju o prozore. Juraja pokušava da tresne Zika u rame, da mu pokvari zamah, ali Zik je prebrz za njega. „Hej,” u isto vreme izgovaraju kad nas spaze. „Čekaj, da vi niste braća ili tako nešto?” pita Kristina kezeći se. Obojica se nasmeju, ali Juraja izgleda pomalo zbunjeno, kao da nije baš sasvim prisutan. Pretpostavljam da se ljudi tako osećaju kad izgube nekoga, kao što je on izgubio Marlin, mada na mene to nije tako delovalo.

Na krovu nema pojaseva za spuštanje sajlom, ali ionako nismo zato došli. Ne znam zašto su oni došli, ali ja sam želela da budem visoko - da vidim dokle pogled može da mi dopre. Ali sva zemlja zapadno od ovoga gde se nalazim je crna, kao da je prekrivena tamnim ćebetom. Na trenutak mi se čini da vidim tračak horizonta, ali u sledećem ga već nema, oči su me obmanule.

I ostali su tihi. Pitam se razmišljamo li o istim stvarima. „Šta mislite da se tamo nalazi?” konačno izgovara Juraja.

Zik samo sleže ramenima, ali Kristina se zapita. „Šta ako je i tamo sve isto, samo svega ima više? Ono... razrušeniji grad, više frakcija, više svega?” „Nema šanse,” nadovezuje se Juraja, odmahujući glavom. „Tamo mora da je nešto drugo.” „Ili pak ništa,” dodaje Zik. „Ti ljudi koji su nas ovde strpali možda su mrtvi. Možda je tamo potpuno prazno.”

Stresem se. To mi uopšte nije palo na pamet, ali u pravu je ne znamo šta se tamo desilo nakon što su nas odvojili, niti

koliko je generacija živelo i umrlo od tada. Možda smo mi jedini preživeli. „Nije ni važno,” kažem ja, oštrije nego što sam nameravala. „Nije važno šta se tamo nalazi, ionako to moramo sami da otkrijemo. A onda ćemo da vidimo šta ćemo.”

Dugo samo tako stojimo. Očima pratim nepravilne ivice zgrada, sve dok se sva svetla na prozorima ne stope u liniju.

Juraja onda pita Kristinu o malopređašnjim neredima, i naš nepomični, spokojni trenutak nestaje kao vihorom odnesen.

Sutradan, Evelin stoji među delićima portreta Džanin Metjuz u predvorju štaba Učenih i najavljuje nova pravila. Nekadašnji pripadnici frakcija i otpadnici okupljeni su u zgradi i van nje, i s nestrpljenjem čekaju da čuju šta to ima da kaže naš novi vođa.

Otpadnički vojnici raspoređeni su uza zidove, prstiju spremnih na obaračima svojih pištolja. Drže nas pod kontrolom. „Jučerašnji događaji su pokazali da više ne verujemo jedni drugima,” kaže ona. Izgleda bledo i iscrpljeno. „Dok se situacija ne stabilizuje, uvešćemo novi sistem. Prva od mera je policijski čas: svi su obavezni da se vrate u prebivališta koja su im dodeljena u devet uveče. Neće ih napuštati do osam časova ujutru. Ulicama će danonoćno patrolirati stražari i brinuti o našoj bezbednosti.”

Negodujem, ali prikrivam to kašljem. Kristina me udara laktom i prstom na usnama mi pokazuje da budem tiha. Ne znam što se potresa - kao da Evelin može da me čuje s ove razdaljine.

Tori, bivši vođa Neustrašivih, koju je lično Evelin svrgnula, stoji nekoliko metara od mene, prekrštenih ruku, Podrugljivo se smeška.

„A došlo je i vreme da se pripremimo za život bez frakcija.

Danas počinjemo s obukom za poslove za koje su od pamtiveka bili zaduženi otpadnici. A onda ćemo svi raditi te poslove na smenu, zajedno s ostalim obavezama koje su tradicionalno pripadale frakcijama.” Evelin se smeši tako da se zapravo ne osmehuje, ne znam kako joj to uopšte uspeva. „Kako i dolikuje, svi ćemo podjednako doprineti kvalitetnom životu u ovom našem novom gradu, Frakcije su nas razdvojile, ali sada ćemo biti ujedinjeni. Od sada pa zanavek.”

Svuda oko mene začuju se pokliči otpadnika. Nije mi prijatno. Nije da se uopšte ne slažem s njom, ali posle ovoga ni oni pripadnici frakcija koji su juče ustali protiv Edvarda neće ostati mirni. Evelinina kontrola nad gradom nije baš jaka koliko ona misli.

Nakon Evelininog saopštenja nemam želju da se gužvam s gomilom pa tumaram hodnicima sve dok u zadnjem delu zgrade ne naiđem na stepenište, isto ono kojim smo se nedavno peli da pronađemo Džanininu laboratoriju. Tada su stepenice bile prepune leševa. Sada su čiste i hladne, kao da se tu nikad ništa nije dogodilo.

Na četvrtom spratu začujem povike i gungulu. Otvaram vrata i vidim gomilu - mladih ljudi, mlađih i od mene, s otpadničkim obeležjima oko ruku - okupljenu oko mladića na zemlji.

I to ne bilo kog mladića, već pripadnika Čestitih, od glave do pete obučenog u crno i belo.

Jurnem ka njima, i kad spazim visoku otpadnicu kako zamahuje da ponovo šutne, proderem se: „Hej!” Ali uzalud - ona uspeva da ga šutne u bok, i on zastenje, presavijajući se.

„Hej!” ponovo dreknem, i ona se ovog puta okrene. Mnogo je viša od mene zapravo dobrih petnaest centimetara - ali ne osećam strah, samo bes. „Sklanjaj se,” kažem. „Sklanjaj se od njega.” „Prekršio je pravilo o oblačenju. Em imam pravo ovo da radim, em ne primam naređenja od ljubitelja frakcija,” odgovara, i očima šara po mastilu na mojoj ključnoj kosti. „Beks,” izgovara mladi otpadnik iza nje. „To je ona Prajorova, što je pustila video.”

Ostali deluju zadivljeno, ali ona samo napravi grimasu. „Pa?” „Pa,” kažem ja, „morala sam da povredim mnogo ljudi da bih prošla inicijaciju u Neustrašivima, pa ću i tebe povrediti ako budem bila prinuđena.”

Otkopčavam svoju plavu trenerku i bacam je ka dečku iz Čestitih, koji me posmatra sa zemlje dok mu iz obrve lipti krv.

Ustaje, pridržavajući jednom rukom bok, i ogrće se trenerkom kao ćebetom. „Evo,” kažem ja. „Više nemoj kršiti pravilo o oblačenju.”

Devojka se kratko premišlja, procenjuje da li želi da uđe u okršaj sa mnom ili ne. Gotovo da mogu da joj pročitam misli sitna sam, što me čini lakom metom, ali pripadam Neustrašivima, te me sigurno nije lako savladati. Možda zna i da sam ubila neke ljude, a možda jednostavno ne želi da upadne u nevolju, mada je zasigurno na ivici živaca; vidim po stisnutim usnama kojima odaje nesigurnost. „Bolje bi ti bilo da se paziš,” izgovara.

„Nemoj ti da brineš za mene,” odgovaram. „A sad beži odavde.”

Sačekam da se raziđu, pa nastavljam svojim putem. Dečko iz Čestitih vikne: „Čekaj! Tvoja trenerka!” „Zadrži je!” odgovaram.

Skrenem iza ćoška u hodnik za koji mislim da će me odvesti ka drugom stepeništu, ali opet se nađem u praznom hodniku. istom kao i onom prethodnom. Učini mi se da iza sebe čujem korake i okrenem se, spremna za borbu s devojkom iz otpadnika, ali nema nikoga.

Mora da postajem paranoična.

Otvaram jedna od vrata glavnog koridora u nadi da ću pronaći prozor i ponovo se orijentisati, ali preda mnom je samo ispreturana laboratorija s razbacanim bocama i cevčicama po pultovima. Pod je prekriven iscepanim papirićima, i dok se ja se saginjem da podignem jedan, neko ugasi svetlo.

Grabim ka vratima. Nepoznata ruka ščepa me za nadlakticu i odvuče u stranu. Neko mi nabija džak preko glave, dok me drugi par ruku nabija uza zid. Bacakam se i borim s tkaninom koja mi prekriva lice, i sve što mi pada na pamet je: Ne opet, ne opet, ne opet. Oslobađam jednu ruku i zamahujem, pogodivši nekoga u rame ili bradu, ne znam ni sama. „Hej!” začujem glas. „To boli!” „Izvini što smo te uplašili, Tris,” začujem drugi glas, „ali anonimnost je od neprocenjivog značaja za našu operaciju. Ne želimo da te povredimo.”

„Pustite me onda!” kažem, skoro pa režeći. Ruke koje me drže pribijenu uza zid me puštaju. „Ko ste vi?” zahtevam odgovor. „Mi smo Odani,” odgovara glas. „Mi smo svako i niko...”

Ne mogu da se suzdržim i prasnem u smeh. Možda od šoka ili straha, ali srce koje mi je do pre nekoliko trenutaka lupalo kao ludo sada usporava, a ruke mi podrhtavaju od olakšanja.

Glas nastavlja: „Čuli smo da nisi odana Evelin Džonson i njenim otpadničkim lakejima.” „Ovo je budalaština.” „Bila bi budalaština i da ti otkrijemo ko smo.”

Pokušavam da virnem kroz tkaninu, ali previše je gusta i previše je mračno. Pokušavam i da se naslonim uza zid, ali bez čula vida mi je teško da se orijentišem. Pod nogom mi puca epruveta. „Ne, nisam joj odana,” odgovaram. „Zašto je to važno?” „Zato što znači da želiš da odeš odavde,” odgovara glas Osećam trunku uzbuđenja. „Želimo da te zamolimo za uslugu, Tris Prajor. Sutra uveče, tačno u ponoć, održaćemo sastanak. Želimo da dovedeš svoje prijatelje iz Neustrašivih.” „U redu,” kažem. „Ali samo da vas pitam: ako ću sutra imati prilike da vidim ko ste, zašto mi onda ovo držite preko glave?”

Pitanje ga je na trenutak zbunilo. „Dan nosi mnoge opasnosti,” odgovara glas. „Vidimo se sutra u ponoć, na mestu na kome si javno izrekla priznanje.”

Odjednom začujem otvaranje vrata, džak mi se prilepi za obraze i hodnikom odjeknu ubrzani korak. Dok uspem da skinem vreću s glave, koridor je ponovo potpuno tih. Spuštam pogled ka njoj - to je zapravo tamnoplava jastučnica s ispisanim rečima„Frakcija pre krvi.”

Ko god da su, očito vole da budu teatralni.

Na mestu na kome si javno izrekla priznanje.

To može da bude samo jedno: odaje Čestitih, u kojima sam podlegla serumu istine.

Te večeri, kad se konačno domognem spavaonice, ispod čaše s vodom na stočiću pronalazim Tobajasovu poruku.

Suđenje tvom bratu biće održano sutra ujutru i neće biti javno. Ja ne mogu da mu prisustvujem da ne bih postao sumnjiv, ali obavestiću te o presudi što je pre moguće. Onda možemo da napravimo plan. Šta god da se desi, svemu ovome će ubrzo doći kraj.

8 Tris Devet sati je. Možda baš ovog trenutka odlučuju o Kejlebovoj sudbini, sada kad ja vezujem pertle i četvrti put od jutros nameštam krevet. Prolazim rukama kroz kosu. Otpadnici kriju suđenja od očiju javnosti samo kad osećaju da je presuda očigledna, a Kejleb je bio Džaninina desna ruka.

Ne bi trebalo da brinem o njegovoj presudi. Odluka je već doneta. Džaninini najbliži saradnici biće pogubljeni. Šta tebe briga? pitam samu sebe, izdao te je. Nije ni pokušao da zaustavi tvoje pogubljenje.

Nije me briga. Briga me je. Ne znam. „Hej, Tris,” kaže Kristina, kuckajući u okvir vrata. Juraja proviruje iza nje. I dalje se sve vreme smeši, ali taj osmeh izgleda kao nalepljen, kao da će mu svakog trenutka otpasti s lica. „Imaš neke vesti?”

Ponovo proveravam sobu, iako znam da je prazna. Svi su u trpezariji, kako nalaže raspored. Zamolila sam Kristinu i Juraju da i oni preskoče doručak jer imam nešto da im ispričam. Već mi kuva u stomaku. „Aha,” odgovaram.

Sedaju na krevet preko puta mog i ja im pričam kako me je neko protekle noći sabio u ćošak u jednoj od laboratorija kod Učenih, kako su mi stavili jastučnicu preko glave i pozvali me na sastanak. „Čudi me da si samo jednog od njih uspela da udariš,” kaže Juraja. „Pa, bilo ih je više,” kažem u svoju odbranu. Nije baš tipično za Neustrašive da na jedan nekome poveruju, ali čudna su ovo vremena. A i nisam sigurna koliko zaista pripadam Neustrašivima, sad kad više nema frakcija.

Boli me i sama pomisao na to. Teško je odreći se nekih stvari. „Pa šta misliš da planiraju?” pita Kristina. „Samo da napuste grad?”

„Tako mi deluje, ali nisam sigurna,” odgovaram. „Kako znamo da oni nisu Evelinini ljudi koji pokušavaju da nas navuku da je izdamo?” „Ni to ne znam,” kažem. „Ali biće nemoguće izaći iz grada bez nečije pomoći, a meni ne pada na pamet da ostanem ovde i učim kako se vozi autobus i idem u krevet kad mi se kaže.”

Kristina zabrinuto gleda u Juraju. „Hej,” kažem. „Vi ne morate da krenete, ali ja moram.

Moram da saznam ko je bila Edit Prajor i ko nas čeka izvan granične ograde, ako nas uopšte neko čeka. Ne znam zašto, ali moram.”

Duboko udišem. Nisam sigurna odakle potiče ovaj očaj, ali sad kad sam priznala da je tu, nemoguće ga je ignorisati, osećam kao da se u meni probudilo nešto što je dugo bilo uspavano i ne prestaje da mi se vrpolji po stomaku. Moram da odem. Moram da znam istinu. Nestalo je i Jurajinog smeška. „Moram i ja,” kaže on. „U redu,” kaže Kristina. Njene tamne oči i dalje su ispunjene brigom, ali sleže ramenima. „Onda idemo na taj sastanak.” „Odlično. Može li jedno od vas dvoje da javi Tobajasu?

Trebalo bi da se držim podalje od njega, jer smo ’raskinuli’,” objašnjavam. „Ajde da se nađemo u uličici u pola dvanaest.” „Ja ću mu reći. Mislim da sam danas s njim u grupi,” kaže Juraja. „Imamo obuku u fabrici. Ne mogu da dočekam.” Kiselo se smejulji. „Mogu li da kažem i Ziku? Ili u njega nemamo dovoljno poverenja?”

„Slobodno. Samo mu napomeni da ne širi dalje.”

Ponovo proveravam vreme. Devet i petnaest. Kejlebu je dosad već izrečena presuda: a počela je i obuka za otpadničke poslove. Osećam da mogu i zbog najmanje sitnice da iskočim iz sopstvene kože. Koleno mi poskakuje samo od sebe.

Kristina mi stavlja ruku na rame, ali ne pita ništa, na čemu sam joj više nego zahvalna. Ne znam ni šta bih joj rekla.

Kristina i ja jezdimo zapetljanim hodnicima ka stepeništu u zadnjem delu štaba Učenih, izbegavajući otpadnike koji patroliraju. Povlačim rukave da mi prekriju zglobove. Pre nego što sam krenula, nacrtala sam mapu - znam kako da stignem do štaba Čestitih, ali ne poznajem sporedne ulice u kojima nas otpadničke straže neće primetiti.

Juraja nas čeka ispred vrata. Sav je u crnom, ali mu ispod trenerke viri siva boja Nesebičnih. čudno je videti moje prijatelje iz Neustrašivih u bojama Nesebičnih, kao da su ceo život bili kraj mene. Ponekad mi se čini da i jesu. „Četiri i Zik znaju za sastanak, ali naći ćemo se tamo,” kaže Juraja. „Idemo.” Čoporativno jurimo ka ulici Monro. S teškoćom ignorišem naše glasne korake. Sad je ionako važnije da budemo brzi nego da budemo tihi. Skrećemo u ulicu Monro i okrećem se da proverim ima li otpadničkih patrola iza nas. Vidim tamne obrise koji se približavaju Aveniji Mičigen, ali nestaju iza niza zgrada ne zaustavljajući se. „Gde je Kara?” šapatom pitam Kristinu kad se nađemo na ulici Stejt, dovoljno udaljeni od štaba Učenih da možemo da progovorimo.

„Pojma nemam, mislim da nije ni pozvana,” odgovara Kristina. „Što je prilično bizarno. Znam da želi...” „Ššš!” ućutkuje nas Juraja. „Gde je sledeće skretanje?”

Satom osvetljavam reči napisane na ruci. „U ulici Randolf!”

Hvatamo isti ritam, cipelama trupkamo po pločniku i gotovo ujednačeno dišemo. Trčanje mi prija uprkos bolu u mišićima.

Kad stignemo do mosta noge me već ozbiljno bole, ali onda preko močvarne reke ugledam Okrutnu pijacu, napuštenu i neosvetljenu, i uspevam da se osmehnem uprkos bolu, Kad se nađem na mostu usporavam, i Juraja mi prebacuje ruku preko ramena. „A sada,” kaže on, „imamo još samo milion stepenica.” „Možda su osposobili liftove?” „Nema šanse.” Odmahuje glavom. „Kladim se da Evelin nadgleda svako korišćenje struje - to je najbolji način da provali da li se ljudi sastaju u tajnosti.”

Uzdišem. Jeste da volim da trčim, ali mrzim da se penjem uz stepenice.

Kad konačno stignemo do vrha, dahćući, pet minuta je do dvanaest. Ostali nastavljaju, a ja zastajem kraj liftova da dođem do daha. Juraja je bio u pravu - ne vidim da je igde upaljeno svetlo, osim na znakovima za izlaz.

Pod njihovim plavim svetlom uočavam Tobajasa kako se pojavljuje iz sobe za saslušanje.

Od onog izlaska komuniciramo isključivo tajnim porukama.

Teško se odupirem nagonu da se bacim na njega i prstima pređem preko njegove izvijene usne i useka u obrazu kad se osmehuje ili oštre linije njegovih obrva i vilice. Ali dva su minuta do ponoći. Nemamo vremena.

Grli me i nekoliko sekundi me čvrsto drži. Njegov dah mi golica uvo i zatvaram oči, dopuštajući sebi da se konačno opustim. Miriše na vetar i znoj i sapun, kao Tobajas i kao sigurnost. „Hoćemo li da uđemo?” pita. „Ko god da su, verovatno su stigli.” „Da.” Noge mi se tresu od napora - ne mogu ni da zamislim kako će izgledati spuštanje niz stepenice i trčanje nazad u štab Učenih. Jesi li saznao nešto o Kejlebu?”

Trgne se. „Možda da kasnije popričamo o tome.”

Sve mi je jasno. „Pogubiće ga, jelda?” jedva čujno izgovaram.

Klima glavom i hvata me za ruku. Ne znam šta da mislim.

Trudim se da ne mislim.

Zajedno ulazimo u prostoriju u kojoj smo Tobajas i ja saslušavani pod dejstvom seruma istine. Mesto na kome si javno izrekla priznanje.

Na jednom od iscrtanih tasova Čestitih u krug su postavljene upaljene sveće. Prostorija je ispunjena mešavinom poznatih i nepoznatih lica Suzan i Robert su jedno do drugog i pričaju; Piter stoji sam u drugom kraju prostorije, prekrštenih ruku; Juraja i Zik stoje s Tori i ostalim pripadnicima Neustrašivih;

Kristina je s majkom i sestrom; u uglu prostorije stoje dva vidno nervozna pripadnika Učenih. Nova odeća ne može da izbriše podele koje među nama postoje; one su urezane duboko u nas, Kristina me doziva. „Ovo je moja mama, Stefani,” kaže, pokazujući na ženu tamne kovrdžave kose prošarane sedim vlasima. „I moja sestra, Rouz. Mama, Rouz, ovo su moja drugarica Tris i moj instruktor s inicijacije, Četiri.” „Poznato nam je,” kaže Stefani. „Pre nekoliko nedelja smo prisustvovali njihovom saslušanju, Kristina.” „Znam ja to, nego sam htela da budem ljubazna.” „Ljubaznost je maska...” „Da, da, znam.” Kristina prevrće očima.

Primećujem da njena majka i sestra gledaju jedna drugu oprezno i s ljutnjom, ili čak oboje. A onda se njena sestra okrene ka meni i kaže: „Znači ti si ubila Kristininog dečka?”

Sledim se od njenih reči, kao da me preseku napola. Želim da odgovorim, da se odbranim, ali ne mogu da pronađem reči. „Rouzi,” prekori je Kristina mršteći se. Osećam kako se Tobajas kraj mene koči, napetih mišića. Kao i obično, spreman za borbu. „Mislila sam da stavimo karte na sto,” kaže Rouz. „Da ne gubimo ni svoje ni tuđe vreme.” „A onda se pitaš zašto sam napustila našu frakciju,” izgovara Kristina. „Biti Iskren ne znači da treba da izgovoriš šta god hoćeš, kad god hoćeš. Znači da ono što odabereš da izgovoriš treba da bude istina.”

„Laž koja se prećuti i dalje je laž.” „Želiš istinu? Neprijatno mi je i ne želim da budem ovde.

Vidimo se kasnije.” Hvata me za ruku i udaljava nas od svoje porodice, sve vreme odmahujući glavom. „Izvini zbog ovoga.

Opraštanje im ne ide od ruke.” „Ma nema veze,” kažem, iako ima.

Mislila sam da će veći deo tereta Vilove smrti nestati kad mi Kristina oprosti. A ti kad ubiješ nekoga koga voliš, teret ne nestaje samo ti postaje lakše da odvratiš sebi pažnju s onoga što si učinio.

Sat mi pokazuje da je došla ponoć. Otvaraju se vrata u drugom kraju prostorije i ulaze dve vitke siluete. Prva je Džoana Rejes, nekadašnji portparol Miroljubivih, prepoznatljiva po ožiljku koji joj prekriva lice i žutoj majici koja viri ispod njene crne jakne. Iza nje je još jedna žena, ali joj ne vidim lice, jedino što vidim je da je obučena u plavo.

Osećam nalet straha. Gotovo da liči na... Džanin.

Ne, videla sam je kako umire. Džanin je mrtva.

Prilazi bliže. Hoda kao kip, plave kose, isto kao Džanin. Iz prednjeg džepa joj vise naočare, kosa joj je upletena u kiku.

Pripadnica Učenih od glave do pete. ali nije Džanin Metjuz.

Kara.

Kara i Džoana su vođe Odanih? „Zdravo,” izgovara Kara, i svaki razgovor u prostoriji prestaje. Osmehuje se, ali na njoj taj osmeh deluje nategnuto, kao da se trudi da bude pristojna. „Ne bi trebalo da budemo

ovde, te ću da skratim priču najviše što mogu. Neki od vas – Zik, Tori - već su bili od pomoći u poslednjih nekoliko dana.”

Zurim u Zika. Zik je pomagao Kari? Izgleda da zaboravljam da je on nekada bio špijun za Neustrašive. Verovatno je još tada dokazao svoju odanost Kari - pre nego što su, ne tako davno, napustili odaje Učenih, bili su prijatelji.

Gleda me, pravi grimasu i kezi se.

Džoana nastavlja: „Neki od vas su ovde jer želimo da vas zamolimo za pomoć. A neki su došli jer ne žele da sudbinu ovog grada povere Evelin Džonson.”

Kara sklapa dlanove ispred sebe. „Mi verujemo da i dalje treba slediti dva načela koja su ustanovili osnivači našeg grada: podelu na frakcije i misiju Divergentnih koju je iznela Edit Prajor, da se, kada se populacija Divergentnih dovoljno uveća, izađe iz grada i pruži pomoć onima kojima je potrebna. Mi verujemo da je, iako populacija Divergentnih nije toliko porasla, situacija u gradu postala dovoljno problematična da je došlo vreme da pošaljemo ljude izvan granične ograde.

U skladu s namerama osnivača našeg grada, imamo dva cilja: da zbacimo Evelin i otpadnike, tako da ponovo možemo da ustanovimo frakcije, kao i da pošaljemo određen broj ljudi izvan grada da izvide šta nas tamo čeka. Džoana će se pozabaviti ovim prvim, a ja ću da vodim ovo drugo, te je to ono na šta ćemo se večeras usredsrediti.” Vraća odbegli pramen nazad u kiku. „Ne možemo svi da odemo jer bi tolika gomila izazvala sumnju.

Evelin nas neće pustiti da odemo bez borbe, pa sam mislila da bi najbolje bilo regrutovati one koji imaju iskustva s opasnošću.”

Gledam u Tobajasa. Mi definitivno imamo iskustva s opasnošću.

„Moj izbor pada na Kristinu, Tris, Tobajasa, Tori, Zika i Pitera,” kaže Kara, „Svako od vas mi je na svoj način dokazao svoju veštinu, te vas iz tog razloga pozivam da zajedno odemo izvan grada. Naravno, niste u obavezi da na to i pristanete.” „Piter?” oštro pitam, bez razmišljanja. Ne mogu ni da zamislim šta je to Piter uradio da „dokaže svoje veštine” Kari. „Sprečio je Učene da te ubiju,” nežno izgovara Kara. „Šta misliš, ko mu je dostavio tehnologiju kojom je sprečio tvoju smrt?”

Podižem obrve. To mi uopšte nije palo na pamet - toliko se toga izdešavalo nakon mog neuspešnog pogubljenja, da uopšte nisam razmišljala o detaljima tog spasavanja. Ali naravno, Kara je bila jedini opštepoznati odmetnuti pripadnik Učenih u tom trenutku, jedina koju je Piter mogao da zamoli za pomoć Ko bi drugi mogao da mu pomogne? Ko bi umeo?

Više se ne bunim. Ne želim da napustim ovaj grad s Piterom, ali toliko želim da odem da neću da dižem dževu. „To je mnogo Neustrašivih,” skeptično izgovara devojka s druge strane sobe. Ima debele spojene obrve i svetlu put. Kad okrene glavu, iza uveta joj uočim tetovažu. Transfer iz Neustrašivih u Učene. „Tačno,” potvrđuje Kara. „Ali sada su nam potrebni ljudi koji su dovoljno vešti da neprimećeni izađu iz grada, te mislim da ih je obuka u Neustrašivima odlično pripremila za taj zadatak.” „Žao mi je, ali ja ne mogu da krenem s vama,” kaže Zik. „Ne mogu da ostavim Šonu. Ne nakon što joj je sestra... pa, znate i sami.”

„Ja ću,” javlja se Juraja i diže ruku. „I ja pripadam Neustrašivima. Dobro pucam. A uz to sam i dobar macan.”

Nasmejem se. Kari to očito nije bilo smešno, ali klima glavom. „Hvala.” „Kara, morate da napustite grad što je pre moguće,” kaže bivša pripadnica Neustrašivih. „Što znači da bi neko trebalo da osposobi vozove.” „Istina,” kaže Kara. „Zna li neko ovde da upravlja vozom?” „O. Pa ja znam,” kaže devojka, „Mislila sam da ste ukapirali.”

Konačno privodimo plan kraju. Džoana predlaže da iskoristimo kamione Miroljubivih, koji se nalaze na kraju šina kod izlaza grada, i dobrovoljno se javlja da to organizuje. Robert se nudi da joj pomogne. Stefani i Rouz se prijavljuju da nadgledaju Evelinino kretanje u satima pre bega i da pomoću radio veze izveste one u odajama Miroljubivih o eventualnom sumnjivom ponašanju. Pripadnici Neustrašivih koji su došli s Tori nude se da nam pronađu oružje. Pripadnica Učenih i Kara ukazuju na sve slabosti koje plan čine ranjivim, i uskoro je sve pod konac, kao kad se napravi sigurna konstrukcija.

Ostalo je samo jedno neodgovoreno pitanje. Postavlja ga Kara: „A kada idemo?”

Ja se javljam da odgovorim. „Sutra uveče.”

9 Tobajas Noćni vazduh mi ispunjava pluća i osećam se kao da mi je ovo jedan od poslednjih udaha. Sutra napuštam ovo mesto u potrazi za nekim drugim.

Juraja, Zik i Kristina kreću ka štabu Učenih, a ja držim Tris za ruku da je usporim. „Čekaj,” kažem. „Ajde negde da odemo.” „Da odemo? Ali...” „Samo nakratko.” Povučem je ka ćošku jedne od zgrada.

Noću kao da vidim kako je izgledala voda koja je ispunjavala prazan kanal, koji je sada taman, izdubljen i prošaran mesečevom svetlošću. „Zaboravila si da si sa mnom? Ne mogu da te uhapse.”

Na usnama joj primećujem trzaj - gotovo da se nasmešila.

Iza ugla se naslanja na zid i ja stajem ispred nje, leđima okrenut reci. Oko očiju je namazala nešto tamno, nešto što ističe njihovu boju, svetlu i upadljivu. „Ne znam šta da radim.” Nabija glavu u šake, vrhove prstiju upliće u kosu. „S Kejlebom, mislim.” „Ne znaš?”

Sklanja jednu ruku da bi me pogledala. „Tris.” Naslonim ruke na zid pored njenog lica i nagnem se ka njoj. Postavljam ruke na zid i opkoljavam joj lice. „Ne želiš da umre. Znam da ne želiš.”

„Stvar je u tome...” Zatvara oči. „Što sam... ljuta. Trudim se da ne razmišljam o njemu jer čim počnem, sve što želim je da...” „Znam. O bože, kako samo znam.” Ceo život sam proveo maštajući o tome da ubijem Markusa. Jednom sam čak odlučio i kako - nožem, da bih mogao da osetim kako ga toplota napušta, da bih mogao da budem dovoljno blizu da vidim kako mu iz očiju nestaje sjaja. Ta odluka me je plašila isto koliko i njegova nasilna priroda. „Ali roditelji bi želeli da ga spasim.” Otvara oči i podiže pogled ka nebu. „Rekli bi da je sebično pustiti nekoga da umre samo zato što se ogrešio o tebe. Opraštaj, opraštaj, opraštaj.” „Ovo nema veze s tim šta oni žele, Tris.” „I te kako ima!” Odmiče se od zida. „Uvek ima veze s onim što oni žele. Jer on više pripada njima nego meni. A ja želim da budu ponosni na mene. To je sve što želim.”

Netremice me gleda tim svetlim očima, odlučnog pogleda.

Nikada nisam imao roditelje koji su mi bili primer, roditelje čija je očekivanja vredelo ispunjavati, ali ona jeste. Vidim ih u njoj, vidim hrabrost i lepotu koju su u nju utisnuli.

Dodirujem joj obraz i zavlačim prste u njenu kosu. „Izbaviću ga.” „Šta?” „Izbaviću ga iz ćelije. Sutra, pre nego što krenemo.” Klimam glavom. „Učiniću to.” „Stvarno? Jesi li siguran?” „Naravno da sam siguran.”

„Ja...” Namršti se. „Hvala ti... divan si.” „Nemoj to da govoriš. Još ne znaš ništa o mojim zadnjim namerama.” Kezim se. „Vidiš, nisam te doveo ovamo da pričamo o Kejlebu.” „O?” Stavljam joj ruke na bokove i nežno je prislanjam uza zid, Podiže pogled ka meni, jasan i željan. Naginjem se dovoljno blizu da osetim njen dah, ali se odmičem kad krene ka meni, igram se.

Kači prste za moje gajke i privlači me k sebi tako da moram da se oslonim o podlaktice. Pokušava da me poljubi, ali ja pomeram glavu da je izbegnem, ljubeći je tik ispod uveta i nastavljajući ka bradi i vratu. Koža joj je meka i, zbog noćnog trčanja, ima ukus soli. „Učini mi uslugu,” šapuće mi u uvo, „i nemoj nikada više imati časne namere.”

Dodiruje me i rukama prelazi preko tetovaža, niz leđa i sa strane. Zavlači prste u moje farmerke i privlači me k sebi. Dišem joj u vrat, nesposoban da se pomerim.

Konačno se poljubimo i osetim olakšanje. Ona uzdahne, a ja se obešenjački osmehnem.

Podižem je, ali tako da je mahom oslonjena na zid, i ona obavija noge oko mog struka. Smeje se i ponovo me ljubi, i osećam se snažno, kao i ona, dok mi prstima steže ruke. Noćni vazduh mi ispunjava pluća i osećam se kao da mi je ovo prvi udah.

10 Tobajas Razrušene zgrade u odseku Neustrašivih izgledaju kao kapije u drugi svet. Visina zgrade Pajer kao da para nebo.

Pomoću pulsiranja u vrhovima prstiju odbrojavam sekunde.

Vazduh koji udišem i dalje je pun mirisa. iako je leto na izmaku.

Nekada sam neprestano trčao i neprestano se borio jer su mi mišići bili važni. Sada me stopala prečesto spasavaju, pa više ne mogu da razdvojim trčanje i borbu od onoga što zapravo jesu: sredstvo da pobegnem od opasnosti, sredstvo da preživim.

Kad stignem do zgrade, lagano šetam ispred ulaza da dođem do daha. Iznad mene, staklena okna na sve strane reflektuju svetlost. Negde gore nalazi se stolica na kojoj sam sedeo dok sam komandovao simulacijom napada, i na zidu mrlja od krvi koja je pripadala Trisinom ocu. Negde gore je Trisin glas probio simulaciju pod čijim sam dejstvom bio, nakon čega sam osetio njenu ruku na svojim grudima, ruku koja me je vratila u stvarnost.

Otvaram vrata koja vode ka prostoriji s pejzažom strahova i iz zadnjeg džepa vadim malu crnu kutiju sa špricevima. Ovo je kutija koju oduvek koristim, s postavom na kojoj su polegnute igle; ona je znak nečega bolesnog u meni, ili pak nečeg hrabrog.

Postavljam iglu iznad grla i zatvaram oči crna kutija pada na zemlju, ali kad otvorim oči više je nema.

Stojim na krovu zgrade Henkok, u blizini sajle na kojoj Neustrašivi koketiraju sa smrću. Oblaci su crni i puni kiše, a vetar mi ispunjava usta čim ih otvorim da udahnem vazduh. S moje desne strane sajla pukne i pod pritiskom šiba prozore ispod mene razbijajući ih u paramparčad.

Pogled mi se spušta na ivicu krova, koja mi je sad u samom središtu vidnog polja. Uprkos zvižducima vetra jasno čujem sopstvene izdahe. Teram sebe da zakoračim ka ivici. Po ramenima i glavi dobuje mi kiša, vuče me ka zemlji. Jedva da se malo nagnem napred i već padam, vilicom stiskajući krike, prikrivene i prigušene strahom.

Nakon što se prizemljim, nemam ni trenutak predaha pre nego što se zidovi oko mene potpuno zatvore, drvo me tresne u kičmu, pa u glavu, a onda i u noge. Klaustrofobija. Privlačim ruke ka grudima i zatvaram oči u pokušaju da ne paničim.

Na pamet mi padaju Erik i njegov pejzaž strahova, i način na koji je on uspevao da potčini svoj strah, dubokim disanjem i logikom. Kao i Tris, koja je niotkuda stvorila oružje i napala svoje najgore noćne more. Ali ja nisam Erik, a nisam ni Tris. Ko sam ja? Šta je meni potrebno da prevaziđem svoje strahove?

Znam odgovor, naravno da znam: potrebno mi je da ih lišim moći kojom me kontrolišu. Potrebno mi je da znam da sam jači od njih.

Hvatam vazduh i udaram dlanovima o zidove s leve i desne strane. Kutija u kojoj se nalazim puca, a potom se i lomi, drvene daske se rasparčavaju po betonskom tlu. Stojim iznad njih, u tami.

Amar, moj instruktor s inicijacije, naučio nas je da su naši pejzaži strahova promenljivi, da zavise od našeg raspoloženja i da se menjaju u skladu sa šapatima koje nam upućuju naši košmari. Moj se do pre nekoliko nedelja nije menjao. Dok nisam dokazao sebi da mogu da nadjačam svog oca. Dok nisam otkrio da postoji neko za koga se plašim da ću ga izgubiti.

Ne znam šta ću sledeće videti.

Dugo tako čekam i ništa se ne menja. Prostoriju i dalje prekriva tama, tlo je i dalje hladno i čvrsto, srce mi i dalje lupa brže nego što je uobičajeno. Proveravam koliko je sati i otkrivam da mi je sat na pogrešnoj ruci - obično ga nosim na levoj, ne na desnoj, a i kaiš mu nije siv, nego crn.

A onda primećujem čekinjaste dlake po prstima koje malopre nisu bile tu. Nestali su mi i žuljevi s prstiju. Spuštam pogled i vidim sive pantalone i sivu majicu; popunjen sam u struku, a ramena su mi uža.

Podižem pogled ka ogledalu ispred sebe. Iz njega zuri Markusovo lice.

Namigne mi i osećam kako mi se naprežu mišići oko očiju, iako to ne činim svesno. Bez ikakvog upozorenja, njegove moje - naše ruke se trgnu i posegnu za staklom, zaustavljajući se na odrazu mog vrata. Ali ogledalo u tom trenutku nestaje i moje - njegove - naše ruke su na našem grlu, a vidno polje nam se zamračuje. Strovaljujemo se tako na zemlju, s gvozdenim stiskom oko vrata.

Ne mogu da razmišljam. Ne pada mi na pamet kako da se iskobeljam.

Vrištim, vođen instinktom. Zvuk mi vibrira na rukama.

Zamišljam ruke onakvima kakve moje zaista jesu, velike, dugih prstiju punih žuljeva od vreće za udaranje. Zamišljam svoj odraz dok Markusovu kožu prekriva voda, zamenjujući svaki delić njega delićem mene.

Ni iz čega ponovo stvaram sebe.

Ja klečim na betonu, hvatam vazduh.

Ruke mi se tresu i prelazim njima preko vrata, ramena, nadlaktica. Čisto da budem siguran.

Pre nekoliko nedelja, u vozu, na putu da se sastanemo s Evelin, rekao sam Tris da je Markus i dalje u mom pejzažu strahova, ali da se promenio. Mnogo sam vremena proveo razmišljajući o tome; to mi je zaokupljalo misli svake noći pred spavanje i vraćalo se kad god se probudim. I dalje sam ga se plašio, to je jasno. ali na neki drugačiji način - više nisam dete, prestravljeno od pretnje koju moj zastrašujući otac predstavlja za moju bezbednost. Postao sam muškarac prestravljen od pretnje koju on predstavlja za moju ćud, za moju budućnost, za moj identitet.

Ali čak ni taj strah, znam to, ne može se uporediti s onim narednim. Jasno mi je da je on sledeći i sve što želim je da otvorim venu i iscedim ovaj serum iz tela, sve samo da tome ne prisustvujem.

Ispred mene, na betonskom tlu, pojavljuje se snop svetlosti.

Ruka, savijena kao šapa s kandžama, poseže ka svetlu, za njom se pojavljuje još jedna, a onda i glava, s plavom kosom koja izgleda kao žica. Žena se nakašljava i dovlači do kruga koji je napravio snop svetlosti, mic po mic. Pokušavam da joj se približim, da joj pomognem, ali stojim kao zaleđen. Žena okreće lice ka svetlosti, i vidim da je to u stvari Tris. Iz usta joj lipti krv i curi ka bradi. Zakrvavljenim očima pronalazi moje i mumla: „Upomoć.”

Iskašljava crveno i ja se bacam na nju znajući da će, ukoliko je se ubrzo ne dočepam, svetlost u njenim očima zgasnuti.

Nečije ruke mi obaviju nadlaktice i ramena i grudi, praveći tako kavez od krvi i mesa, ali ja ne prestajem da se napinjem da

stignem ka njoj. Grebem ruke koje me drže, ali time samo povređujem sebe.

Vrištim njeno ime, a ona ponovo iskašljava krv. ovoga puta još više. Vrišti u pomoć i vrištim i ja, ali ne čujem ništa, ne osećam ništa sem sopstvenih otkucaja srca, sem sopstvene prestravljenosti.

Pada na zemlju, kao perce, i sklapa oči. Prekasno je.

Tama se podiže. Vraća se svetlo. Zidove prostorije za pejzaže straha prekrivaju grafiti, preko puta mene su prozori od ogledala sobe za posmatranje, u uglovima su kamere koje snimaju svaku sesiju, sve je na svom mestu. Vrat i leđa su mi mokri od znoja.

Brišem lice rukavom majice i krećem ka vratima preko puta, ostavljajući za sobom svoju crnu kutiju sa špricom i iglom.

Više ne moram da preživljavam svoje strahove. Sve što sad treba da radim jeste da ih prevaziđem.

Iz iskustva znam da te samopouzdanje može odvesti na neka zabranjena mesta. Recimo u ćelije na trećem spratu štaba Učenih.

Doduše, ne baš do kraja. Pre nego što uspem da otvorim vrata, vrhom pištolja me zaustavi otpadnik, i ja se zagrcnem od nervoze. „Kuda si krenuo?”

Stavljam ruku na njegov pištolj i odgurujem ga od sebe. „Ne upiri to u mene. Ovde sam po Evelininom naređenju. Idem da posetim zatvorenika.” „Niko mi ništa nije rekao o vanrednim posetama.”

Utišam, kao da mu otkrivam tajnu. „Zato što Evelin ne želi da ova poseta bude zvanično zavedena.” „Čak!” doziva ga neko sa stepeništa iznad nas. Tereza.

Odmahuje rukama i pokazuje mu da me propusti. „Pusti ga. U redu je.”

Klimam glavom ka Terezi i nastavljam dalje. Krhotine iz hodnika su očišćene, ali polomljene sijalice nisu zamenjene, pa kroz te mrlje tame, koje podsećaju na splet modrica, koračam ka ćeliji koja me zanima.

Kad stignem do severnog koridora, ne ulazim pravo u ćeliju, već idem ka ženi koja stoji na njegovom kraju. Srednjih je godina, opuštenih kapaka i nabranih usana. Izgleda kao da je sve smara, pa i ja. „Zdravo,” javljam joj se. „Ime mi je Tobajas Iton. Ovde sam da pokupim jednog zatvorenika, po naređenju Evelin Džonson.”

Ne menja izraz lica na pomen mog imena, pa se mislim kako ću izgleda morati da je onesvestim ne bih li dobio to što želim.

Vadi parčence zgužvanog papira iz džepa i ispravlja ga. Na njemu su ispisana imena zatvorenika i brojevi soba u koje su smešteni. „Ime?” pita. „Kejleb Prajor. 308A.” „Ti si Evelinin sin, jelda?” „Aha. Mislim... da.” Ne izgleda mi kao neko kome se sviđa reč aha.

Vodi me ka metalnim vratima na kojima piše 308A - pitam se za šta li su bile korišćene ove prostorije onda kada našem gradu nije bilo potrebno ovoliko ćelija. Ukucava kod i vrata se ko od šale otvaraju. „Pretpostavljam da treba da se pravim da ne vidim to što planiraš da uradiš?” pita. „Da,” odgovaram. „Učini mi uslugu i reci Evelin nešto lepo za mene. Ne želim ovoliko noćnih smena. Zovem se Drea.” „Nemaš brigu.”

Gužva papir i, dok se udaljava, vraća ga u džep. Sve dok ne stigne do svog mesta i ne okrene mi leđa, držim ruku na kvaki.

Izgleda da joj ovo nije prvi put. Pitam se koliko je ljudi po Evelininom naređenju nestalo iz ovih ćelija.

Ulazim. Kejleb Prajor sedi nad knjigom za metalnim stolom, kose začešljane na jednu stranu. „Šta želiš?” pita. „Nije mi lako da ti ovo kažem...” Zastajem. Pre nekoliko sati sam odlučio kako ću ovo da odradim - želim da mu očitam lekciju. Da bih to uradio, moraću malo da lažem. „U stvari. nije da mi nije lako. Tvoje pogubljenje je pomereno za nekoliko nedelja ranije. Za večeras.”

To mu privuče pažnju. Okreće se u stolici i blene u mene. Širom otvorenih unezverenih očiju, kao plen pred grabljivcem. „Jel' to neka šala?”

„Nisam baš poznat kao šaljivdžija.” „Ne.” Odmahuje glavom. „Ne, imam još nekoliko nedelja, ne večeras, ne...” „Ako umukneš, daću ti sat vremena da se navikneš na ovu novu informaciju. Ako ne umukneš, onesvestiću te i upucati u nekoj od uličica pre nego što dođeš svesti. Izbor je tvoj.”

Posmatrati Učenog dok obrađuje neki podatak je kao gledati u satni mehanizam, zupčanici se okreću, pomeraju, nameštaju i zajednički delaju na traženju rešenja, što u njegovom slučaju znači pojmiti sopstvenu neposrednu propast.

Kejleb baci pogled na otvorena vrata iza mene i grabi stolicu, okrene je i baci na mene. Noge od stolice me pogađaju svom silinom, što me usporava taman toliko da mu dopustim da klisne.

Pojurim za njim niz hodnik, iako mi ruke bride od udarca stolice. Brži sam - bacam se na njega i on pada licem na pod, ne uspevajući da ga zaštiti. Držim ga prikovanog kolenima i vezujem mu zglobove plastičnom uzicom. On zastenje i kad ga podignem na noge vidim da mu je nos crven od krvi.

Drea me na trenutak okrzne pogledom, pa nastavi sa svojim poslom.

Vučem ga niz hodnik, u pravcu suprotnom od onoga kojim sam došao, ka izlazu u slučaju opasnosti.

Spuštamo se uzanim stepenicama dok za nama odjekuje eho naših koraka, disonantan i šupalj. Kad stignemo do poslednjeg stepenika, kucam na izlazna vrata.

Otvara ih Zik, s blesavim osmehom na licu.

„Nisi imao problem sa stražarom?” „Ne.” „I pretpostavio sam da ćeš lako s Dreom. Nju nizašta nije briga.” „Deluje mi kao da joj ovo nije prvi put da se pravi da nešto ne vidi.” „Ne mogu da kažem da sam iznenađen. Jel' ovo Prajor” „Glavom i bradom” „Zašto krvari?” „Jer je idiot.”

Zik mi pruža crnu jaknu s prišivenim otpadničkim simbolom na okovratniku. „Nisam znao da idiotluk izaziva spontano krvarenje iz nosa.”

Ogrćem Kejleba jaknom i na grudima mu zakopčavam dugme. Izbegava da me pogleda. „Mislim da je to neki novi fenomen” kažem. „Jel' uličica bezbedna?” „Da, pobrinuo sam se za to.” Zik podiže pištolj, drške okrenute ka meni. „Budi pažljiv, pun je. Bilo bi dobro da me jako tresneš, da bude ubedljivije kad otpadnicima kažem da si mi ga ukrao.” „Želiš da te udarim?” „Ha, kao da nikad nisi poželeo. Ajde, Četiri.”

Istina je da volim da udaram ljude - volim tu eksploziju moći i energije i taj osećaj da sam nedodirljiv jer mogu da ih povredim. Ali mrzim taj deo sebe, jer je to deo koji je najviše slomljen.

Zik se sprema, a ja stežem šaku u pesnicu. „Požuri bre, kukavice,” kaže.

Odlučujem da ga nabodem u vilicu, jer je prejaka da bih je polomio, a dobro će pomodreti. Zamahujem i pogađam baš tamo gde želim. Zik zastenje i obema rukama se uhvati za lice. I mene preseče bol u ruci, pa je protresem. „Sjajno.” Pljuje u stranu. „Pa, to bi bilo to.” „Dobro onda.” „Verovatno se više nećemo videti. jelda? Mislim, znam da će se ostali verovatno vratiti, ali ti...” Zaustavlja se, ali ubrzo nastavlja. „Hoću da kažem, izgledaš kao neko ko će rado sve ovo ostaviti za sobom.” „Aha, verovatno si u pravu.” Spuštam pogled ka svojim cipelama. „Siguran si da nećeš s nama?” „Ne mogu. Šona ne može da nas prati kolicima, a ono, ne bih baš da je ostavim, znaš?” Dodiruje vilicu, da proveri u kakvom je stanju. „Pobrini se da Juri ne pije previše, važi?” „Aha,” kažem. „Ne, stvarno,” kaže on, i dubljim glasom izgovara, kao i svaki put kad želi da ga ozbiljno shvatim: „Obećavaš da ćeš paziti na njega?”

Još kad sam ih upoznao, bilo mi je jasno da su Zik i Juraja bliskiji nego većina braće. Kao mali su izgubili oca i pretpostavljam da je Zik nakon toga balansirao između uloge roditelja i brata. Ne mogu ni da zamislim koliko teško Ziku pada da ga gleda dok napušta grad, pogotovo tako slomljenog nakon Marlinine smrti. „Obećavam,” kažem.

Znam da bi trebalo da krenem, ali moram još malo se zadržim, da dam tom trenutku na značaju. Zik je jedan od prvih prijatelja koje sam stekao u Neustrašivima nakon što sam preživeo Inicijaciju. Potom je radio sa mnom u kontrolnoj sobi, gde smo nadgledali kamere i pisali glupave programe koji su ispisivali slova na ekranu ili igrali igrice pogađanja brojeva.

Nikada me nije pitao za pravo ime, ili zašto je početnik koji je bio prvi na listi završio u obezbeđenju i obuci umesto među vođama. Nikada ništa od mene nije tražio. „Ajde više da se zagrlimo,” kaže on.

Snažno držeći Kejleba jednom rukom, drugu obavijam oko Zika, i on čini isto.

Kad se rastanemo, odvlačim Kejleba ka uličici, i ne mogu da ne uzviknem: „Nedostajaćeš mi!” „I ti meni, mačkice!”

Nakezi, i beli zubi mu zablistaju na mesečini. To je poslednje što vidim pre nego što se okrenem i trčeći krenem ka vozu. „Nekuda si se uputio,” kaže Kejleb, dahćući. „Ti i još neki.” „Aha.”

„Ide li i moja sestra s vama?”

To pitanje budi životinjski bes u meni, bes koji ne mogu da utolim običnim brecanjem i uvredama. Mogu da ga utolim jedino jakim udarcem dlanom o uvo. Trgne se i zgrbi, spreman za sledeći udarac.

Pitam se jesam li i ja tako izgledao kad me je otac tukao. „Nije ti ona sestra,” kažem. „Izdao si je. Mučio si je. Oteo si joj jedino što joj je ostalo od porodice. i to... zašto? Jer si želeo da čuvaš Džaninine tajne, želeo si da ostaneš u gradu, bezbedan?

Kukavice jedna.” „Nisam ja kukavica!” kaže on. „Znao sam da ako...” „Ajde da se vratimo na onaj dogovor od malopre, da umukneš.” „U redu,” kaže on, „A kuda me uopšte vodiš? Možeš i ovde da me ubiješ, zar ne?”

Zastajem. Iza nas, krajičkom oka, primećujem obris u pokretu. Okrećem se i podižem pištolj, ali obris nestaje u tmini uličice.

Nastavljam dalje, vukući Kejleba za sobom, osluškujući korake iza nas. Parčići slomljenog stakla se razleću pod našim cipelama. Posmatram zgrade prekrivene tamom i ulične oznake koje se na šarkama klate kao poslednji listići na granama u jesen. Stižemo do stanice i vučem Kejleba ka metalnim stepenicama koje vode na peron.

Izdaleka uočavam voz koji pravi poslednju turu kroz grad.

Vozovi su mi nekada delovali kao sila prirode, nešto što je išlo svojim putem bez obzira na to šta mi radimo unutar granica

grada, nešto pulsirajuće i živo i moćno. Sada sam upoznao muškarce i žene koji njima upravljaju, što je delimično skinulo veo tajanstvenosti, ali ono što oni meni znače nikada neće nestati - moj prvi čin neustrašivosti bio je da uskočim u jedan od njih, i svakog narednog dana su predstavljali simbol moje slobode; ti vozovi su mi dali moć da se krećem u ovom svetu u kome je sektor Nesebičnih za mene tako dugo predstavljao zatvor.

Kad nam priđe bliže, džepnim nožićem presečem petlju na Kejlebovim zglobovima i čvrsto ga držim za nadlaktice. „Znaš kako se ovo radi, jelda?” pitam. „Uskačemo u poslednji vagon.”

Otkopčava jaknu i baca je na zemlju. „Aha.” Krenuvši sa jednog kraja platforme, zajedno trčimo po istrošenim daskama, ukorak s otvorenim vratima vagona. On ne poseže za ručkom, pa ga ja guram ka njoj. Zatetura se, a onda je zgrabi i upada u poslednji vagon. Meni ponestaje prostora za zalet - peron je pri kraju - te grabim dršku i zaljuljam se ka unutra dok snagom mišića amortizujem pritisak.

Tris stoji u vagonu i obešenjački se smeši. Crna jakna joj je zakopčana do grla, utopljena u tamu oko nje. Grabi me za okovratnik i ljubi. Dok se odmiče, kaže: „Uvek sam volela da te gledam dok to radiš.”

Kezim se. „Ovo si planirao?” začujem Kejleba iza sebe. „Da ona prisustvuje pogubljenju? To je...” „Pogubljenju?” pita Tris, ne skrećući pogled ka bratu.

„Aha, palio sam ga da ga vodim na pogubljenje,” kažem, dovoljno glasno da i Kejleb može da čuje. „Znaš ono, isto što je i on uradio tebi u odajama Učenih.” „Znači to nije istina?” Njegovo lice, obasjano mesečinom, odaje koliko je preneražen. Primećujem da mu je košulja pogrešno zakopčana. „Ne,” odgovaram. „Istina je da sam ti upravo spasio život.”

Zausti da nešto kaže, ali prekidam ga. „Nemoj tako brzo da mi zahvaljuješ. Vodimo te s nama. Izvan granične ograde.”

Izvan granične ograde - u mesto koje je toliko silno želeo da izbegne da se okrenuo i protiv rođene sestre. ionako mu to dođe kao kazna gora od smrti. Smrt je tako brza, tako sigurna. A tamo gde smo se mi sada uputili ništa nije sigurno.

Deluje uplašeno, ali ne onoliko koliko sam mislio da će biti.

Mislim da u tom trenutku spoznajem način na koji on rangira stvari: prvo, sopstveni život drugo, udobnost u svetu koji je po njegovoj meri; tek negde posle toga idu životi ljudi koje bi trebalo da voli. On je jedan od onih odvratnih ljudi koji nisu ni svesni koliko su odvratni, pa uvrede kojima ga obasipam to ne mogu da promene; ništa ne može. Umesto da sam besan, osećam neku težinu, uzaludnost.

Ne želim više o njemu da razmišljam. Uzimam Tris za ruku i vodim je ka drugom kraju vagona, da možemo da gledamo kako grad nestaje za nama. Stojimo jedno do drugog kraj otvorenih vrata i držimo se svako za po jednu ručku. Zgrade prave taman, reckav oblik na nebu. „Neko nas je pratio,” kažem.

„Bićemo pažljivi,” odgovara ona. „Gde su ostali?” „U prvih nekoliko vagona,” kaže. „Htela sam da budemo sami, Koliko je to moguće.”

Osmehuje se. Ovo su naši poslednji trenuci u gradu. Naravno da treba da ih provedemo sami, „Nedostajaće mi ovo,” kaže ona. „Stvarno?” pitam. „Ja sam više u fazonu ’daleko mu lepa kuća’” „Ništa ti neće nedostajati? Nemaš nikakve lepe uspomene?”

Gurka me laktom. „Dobro de.” Smešim se. „Imam nekoliko.” „Ima li nekih koje ne uključuju mene?” pita. „Ovo je zvučalo uobraženo. Ali znaš šta sam htela da kažem.” „Pa da, šta ja znam,” odgovaram, sležući ramenima. „Mislim, u Neustrašivima sam dobio novi život, novo ime.

Zahvaljujući instruktoru na inicijaciji, postao sam Četiri. On mi je dao to ime.” „Stvarno?” Naginje glavu. „Zašto ga nisam upoznala?” „Jer je mrtav. I on je bio Divergentan.” Ponovo sležem ramenima, ali nimalo mi nije svejedno. Amar je bio prva osoba koja je primetila da sam Divergentan, on mi je i pomogao da to sakrijem. Ali svoju divergenciju nije uspeo da sakrije, i to ga je ubilo.

Ona mi dodiruje ruku, nežno, ali ništa ne govori. Neugodno mi je, pa se pomerim. „Vidiš?” kažem. „Previše loših uspomena. Spreman sam da odem.”

Osećam se prazno, ne zbog tuge, već zbog olakšanja koje osećam, zbog sve ove tenzije koja me napušta. I Evelin i Markus su u tom gradu, i sva žalost i sav bol i sve ružne uspomene, kao i sve frakcije koje su me držale zatočenog u jednoj od svojih verzija. Stiskam joj ruku. „Pogledaj,” kažem, upirući prstom ka udaljenom nizu zgrada. „Eno ga odsek Nesebičnih.”

Ona se smeši, ali oči su joj staklaste, kao da se neki skriveni deo nje bori da izađe na površinu. Voz škripi po šinama, niz Trisin obraz klizne suza, a grad nestaje u tami.

11 Tris Kad se približimo graničnoj ogradi voz usporava, čime nam mašinovođa daje signal da uskoro treba da iskočimo. Tobajas i ja sedimo na vratima vagona, koji se lenjo kreće po šinama. Grli me i nosom dodiruje moju kosu dok udiše. Podižem pogled ka njemu, ka ključnoj kosti koja mu viri iz majice, ka izvijenim krajevima njegovih usana, i osećam neku toplinu kako kulja u meni. „O čemu razmišljaš?” nežno me pita u uvo.

Odjednom se ukočim. Stalno ga gledam, ali obično ne ovako - osećam se kao da me je uhvatio u nečemu nedoličnom, „Ni o čemu! Što?”

„Onako.” Privija me k sebi i naslanjam glavu na njegovo rame, duboko udišući hladan vazduh. I dalje miriše na leto, kao trava koja se prži na vrelom suncu. „Izgleda da se približavamo ogradi,” kažem.

Jasno mi je da smo blizu kad primetim da zgrade nestaju i da za njima ostaju samo polja, istačkana ritmičnim svetlucanjem svitaca. Iza mene, Kejleb sedi u blizini drugih vrata, ruku obavijenih oko kolena. Pogledi nam se susreću u pogrešnom trenutku i poželim da zavrištim toliko glasno da me čuju i njegovi najmračniji delovi, da konačno shvati šta mi je uradio, ali umesto toga ne skrećem pogled sve dok ga on ne skrene prvi jer više ne može da izdrži.

Ustajem držeći se za ručku da ne padnem, i Tobajas i Kejleb čine isto. Kejleb prvo pokuša da ostane iza nas, ali Tobajas ga gurne napred, ka ivici vagona. „Prvo ti. Na moj znak!” kaže. „I... sad!”

Gurne ga, taman toliko jako da ga izgura iz vagona, i moj brat nestaje. Tobajas skoči sledeći, i ja ostanem sama.

Glupo je da mi nedostaje neka stvar kad već ima toliko ljudi koji mi nedostaju, ali i ovaj voz mi već nedostaje i svi oni ostali koji su me vozili kroz grad, moj grad, nakon što sam bila dovoljno hrabra da uskočim u njih. Prstima prelazim preko zida vagona, samo jednom, a onda skačem. Voz se kreće toliko sporo da sam uspela da preteram sa zaletom i padnem, naviknuta da iskačem u punoj brzini. Isušena trava mi grebe dlanove i podižem se na noge, tumarajući tamom u potrazi za Tobajasom i Kejlebom.

Pre nego što uspem da ih pronađem, začujem Kristinu. „Tris!”

Ona i Juraja jure ka meni. On u ruci ima baterijsku lampu i izgleda razboritije nego popodne, što je dobar znak. Iza njih vidim još svetla, još glasova. „Jel' tvoj brat preživeo?” pita Juraja. „Aha.” Konačno ugledam i Tobajasa, koji ide ka nama vukući Kejleba za ruku. „Ne shvatam kako ti, kao pripadnik Učenih, ne možeš da ukapiraš,” izgovara Tobajas, „da sam brži od tebe i da nećeš nikada uspeti da mi pobegneš.” „U pravu je,” potvrđuje Juraja. „Četiri je brz. Ne kao ja, ali svakako brži od jednog Uče kao što si ti.”

Kristina se smeje. „Od koga?” „Uče.” Juraja pokušava da joj objasni. „Igra rečima. 'Uča' od učiti, učenjak... kapiraš? Kao Uštogljeni.” „Neustrašivi imaju prečudan žargon. Žutokljunac.” „Uča... Imate li nadimak i za Čestite?” „Nego šta,” Juraja se kezi. „Drkadžije.”

Kristina ga udara, dovoljno snažno da ispusti lampu. Tobajas nas, smejući se, vodi do ostatka grupe udaljene od nas nekoliko metara. Tori maše baterijskom lampom dok svima ne privuče pažnju, a onda kaže:

„U redu, Džoana i kamioni su na desetak minuta peške od nas, tako da je bolje da krenemo. Ako čujem jednu jedinu reč, prebiću vas kao mačke. Još nismo izašli iz grada.”

Koračamo zbijeni, kao čvrsto ušnirane pertle. Tori je na čelu, nekoliko metara ispred nas, i s leđa, po mraku, podseća me na Evelin, tako vitka i žilava, ispravljenih ramena, toliko sigurna u sebe da je to zastrašujuće. Pod svetlošću baterijskih lampi razaznajem tetovažu sokola na njenom vratu, što je bila prva stvar o kojoj smo progovorile na mom testu sklonosti. Rekla mi je da je soko simbol straha koji je prevazišla, straha od mraka.

Pitam se da li je taj strah i u ovom trenutku mori, iako je tako vredno radila na tome da se s njim suoči - pitam se da li strahovi zaista nestaju ili samo gube moć koju su imali nad nama.

Sa svakim minutom je sve dalje od nas, i više trči nego što korača. Nestrpljiva je da ode, da napusti ovo mesto gde joj je brat ubijen i na kome je uspela da se istakne, da bi joj ubrzo račune pomrsila jedna otpadnica za koju se nije ni znalo da je živa.

Toliko se udaljila da, kad začujem pucnje, vidim samo baterijsku lampu kako pada, ne i njeno telo. „Razdvojite se!” grmi Tobajas da nadglasa jauke u haosu koji nas je zadesio. „Bežite!”

U mraku tražim njegovu ruku, ali ne uspevam da je pronađem. Grabim pištolj koji mi je Juraja dao pre nego što smo krenuli i držim ga podalje od sebe, praveći se da ne osećam knedlu u grlu zbog toga što mi je u ruci.

Ne mogu po tmini da trčim. Treba mi svetlo. Jurim u pravcu Torinog tela - u pravcu njene ispale baterijske lampe.

Slušam ali ne čujem pucnje iz pištolja, ni viku, ni korake u trku. Slušam ali ne čujem otkucaje sopstvenog srca. Čučnem kraj snopa svetlosti koji je ispustila da uzmem lampu, s namerom da je samo zgrabim i nastavim da trčim, ali ona u tom trenu osvetli njeno lice. Vlažno je od znoja, oči su joj se izvrnule pod kapcima, kao da traga za nečim ali je previše umorna da bi to našla.

Jedan metak ju je pogodio u stomak, drugi u grudi. Nema šanse da se oporavi od ovoga. Možda i jesam ljuta na nju zbog one borbe u Džanininoj laboratoriji, ali to je i dalje Tori, žena koja je čuvala tajnu moje divergencije. Od same pomisli na to kako sam je pratila ka prostoriji za testiranje sklonosti, očiju uprtih u njenu tetovažu sokola, grlo mi se steže.

Skreće pogled i usredsređuje se na mene. Mršti se, ali ne progovara. Palcem pridržavam lampu i posežem za njenom rukom i znojavim prstima.

Začujem da neko prilazi i uperim svetlo i pištolj u tom pravcu. Snop pada na ženu s oznakom otpadnika na rukavu, koja drži pištolj uperen u moju glavu. Pucam i stežem zube toliko snažno da zaškripe.

Metak je pogodi u stomak i ona vrisne, slepo pucajući u noć.

Ponovo pogledam u Tori, ali oči su joj zatvorene, telo nepomično. Uperim baterijsku lampu u zemlju i odjurim od nje i od žene koju sam upravo ustrelila. Noge me bole a pluća me peku. Ne znam kuda idem, trčim li u susret opasnosti ili od nje, ali trčim koliko me noge nose.

Konačno u daljini uočim svetlo. Prvo mi se učini da je baterijska lampa, ali kako se približavam shvatam da je veće i postojanije - farovi. Čujem zvuk motora i čučnem u visoku travu

da se sakrijem, gaseći baterijsku lampu i držeći pištolj na gotovs. Kamion uspori i začujem glas: „Tori?”

Zvuči kao Kristina. Kamion je crven i zarđao, vozilo Miroljubivih. Ispravim se i uperim snop svetla u sebe da može da me vidi. Kamion se zaustavi nekoliko metara od mene i Kristina skoči sa suvozačkog mesta i zagrli me. Premotavam događaje u glavi ne bih li ih učinila stvarnim, Torino telo koje pada, pripadnicu otpadnika koja rukom prekriva stomak. Ne uspevam. Ne deluje stvarno. „Hvala bogu,” kaže Kristina. „Ulazi. Idemo da nađemo Tori.” „Tori je mrtva,” prazno izgovaram, a reč ’mrtva’ to konačno čini stvarnim. Dlanovima brišem suze sa obraza i uz napor kontrolišem svoje drhtave udisaje. „Ja -ja sam pucala u ženu koja ju je ubila.” „Šta?” histerično će Džoana. Naginje se ka nama. „Šta si rekla?” „Tori više nije među nama,” kažem. „Videla sam kako umire.”

Džoaninina kosa prikriva njen izraz lica. Napeto izdiše. „U redu, hajde onda da pronađemo ostale.”

Ulazim u kamion. Kad Džoana da gas mašina zabruji i truckajući se krećemo preko trave u potrazi za ostalima. „Jeste li videle ikoga?” pitam.

„Nekoliko njih. Karu, Juraju.” Džoana odmahuje glavom. „Nikoga više.”

Hvatam se za ručku na vratima i stežem je. Da sam se malo više potrudila da pronađem Tobajasa... da se nisam zaustavila kod Tori... Šta ako se on nije izvukao? „Sigurna sam da su dobro,” kaže Džoana. „Taj tvoj dečko ume da vodi računa o sebi.”

Neubedljivo klimam glavom. Tobajas ume da vodi računa o sebi, ali u napadu je preživljavanje nasumična stvar, Ne treba ti veština da se nađeš na mestu koje će metak da promaši, ili da pucaš u mrak i pogodiš čoveka koga nisi ni video. Sve je to sreća, ili pak sudbina, zavisi u šta veruješ. A ja ne znam - nikad nisam ni znala - u šta tačno verujem.

Dobro je, dobro je, dobro je.

Tobajas je dobro.

Ruke mi se tresu, a Kristina mi pridržava koleno. Džoana jezdi ka mestu na kome treba da se sastanemo, tamo gde je videla Juraju i Karu. Gledam kako se brzina povećava, a onda se održava na sedamdeset pet. Sudaramo se jedna s drugom u kabini, neravno tlo nas baca levo-desno. „Tamo!” pokazuje Kristina. „Tamo ispred nas su načičkana svetla, različitih veličina, neka malecna kao od baterijske lampe, a druga okrugla, poput farova.”

Približimo se i ja ga ugledam. Tobajas sedi na haubi drugog kamiona, ruke natopljene krvlju. Kara stoji ispred njega s kutijom prve pomoći. Kejleb i Piter sede na travi, nekoliko

metara dalje. Pre nego što Džoana uspe da zaustavi kamion, otvaram vrata i izlećem, trčim ka njemu. Tobajas ustaje, oglušujući se o Karino naređenje da ne mrda, i zalećemo se jedno u drugo; grli me nepovređenom rukom i odiže me sa zemlje. Leđa su mu vlažna od znoja, a poljubac ima ukus soli.

Svi čvorići od napetosti koji su se stvorili u meni pucaju u istom trenutku. Na trenutak se osećam kao da sam ponovo napravljena, kao da sam nova novcijata.

On je dobro. Izašli smo iz grada. On je dobro.

12 Tobajas U ruci koji mi je okrznuo metak jasno osećam pulsiranje.

Trisine nadlanice ovlaš dodiruju moje dok podiže ruku udesno da nam nešto pokaže: niz širokih, niskih zgrada osvetljenih plavičastim svetlom za slučaj opasnosti. „Šta je to?” pita Tris. „Ostatak staklenika,” odgovara Džoana. „Ne zahtevaju mnogo ljudstva, a mi ovde sve gajimo u velikim količinama životinje, sirovine za platno, pšenicu. i tako to.”

Okna im blešte pod zvezdanim nebom i zamišljam blaga koja skrivaju: niske biljke s bobicama koje vise, redove krompira posađenog pod zemljom. „Ne pokazujete ih posetiocima,” kažem. „Mi ih nikada nismo videli.” „Miroljubivi čuvaju dosta tajni,” odgovara Džoana ponosno.

Put pred nama je dug i prav, ispresecan pukotinama i nabubrelim zakrpama na putu. Duž puta vidimo čvornovato

drveće, slomljene bandere, stare strujne kablove. Svako malo uočimo korenje koje izbija iz trotoara. ili gomilu trulog drveta, ili urušenu kuću. Što više razmišljam o ovom predelu za koji je patrolama Neustrašivih rečeno da je normalan, sve jasnije vidim stari grad i podjednako brojne zgrade, nešto niže od onih koje smo ostavili za sobom. Stari grad koji je za potrebe farmi Miroljubivih pretvoren u pustoš. Drugim rečima, stari grad je srušen, spaljen do temelja, sravnjen sa zemljom - zemljom koja je čak i puteve progutala.

Izbacujem ruku kroz prozor i vetar mi se prepliće kroz prste kao uvojci kose. Kad sam bila mala, mama se pravila da oblikuje stvari od vetra, a onda bi mi ih davala da se s njima igram, recimo čekiće i eksere, ili mačeve, ili rolšue, Bila je to igra koje smo se igrali kad padne veče, na travnjaku ispred kuće, pre nego što se Markus vrati. To nam je skretalo misli sa straha.

Iza nas, u zadnjem delu kamiona, nalaze se Kejleb, Kristina i Juraja. Kristina i Juraja sede dovoljno blizu da im se ramena dodiruju, ali gledaju u suprotnim smerovima, deluju pre kao stranci nego kao prijatelji. Tik iza nas je drugi kamion, koji vozi Robert, a u kome su još Kara i Piter. Tori je trebalo da bude s njima. Na tu pomisao osetim prazninu, pustoš, Ona je vodila moj test sklonosti. Zahvaljujući njoj sam prvi put pomislio da napustim Nesebične - pa i shvatio da moram to da učinim.

Osećam se kao da joj nešto dugujem, a umrla je pre nego što sam uspeo da se odužim. „To je to,” izgovara Džoana. „Spoljna granica patrole Neustrašivih.”

Nema ni ograde ni zidova da obeleže granicu između naselja Miroljubivih i spoljnog sveta, ali sećam se da sam nadgledao patrole Neustrašivih iz kontrolne sobe i pazio da ne pređu liniju obeleženu nizom ikseva. Patrole su bile osmišljene tako da bi kamioni ostali bez goriva ako odu predaleko, kao precizan sistem kontrole i ravnoteže radi naše i njihove sigurnosti - i tajne koju su, tek sada shvatam, Nesebični čuvali. „Jesu li ikad prešli granicu?” pita Tris. „Nekoliko puta,” odgovara Džoana. „Mi smo bili zaduženi da to sredimo.”

Tris skreće pogled ka njoj, i ona sleže ramenima. „Svaka frakcija ima serum,” kaže Džoana. „Serum Neustrašivih podstiče halucinacije umesto stvarnosti, serum Čestitih otkriva istinu, serum Miroljubivih donosi mir, serum Učenih donosi smrt...” Tris na ovo vidno zadrhti, ali Džoana nastavlja kao da se ništa nije dogodilo. “Serum Nesebičnih resetuje sećanje.” „Resetuje pamćenje?” „Kao na primer kod Amande Riter,” dodajem. „Rekla je: ’Mnogo je stvari koje ću rado zaboraviti;’ sećaš se?” „Tačno tako,” potvrđuje Džoana. „Miroljubivi su nadležni da ubrizgaju serum Nesebičnih svakome ko pređe granicu, u dovoljnoj količini da zaborave na to iskustvo. Sigurna sam da su nam neki promakli, ali nije ih bilo mnogo.”

Nastupi tišina. Besomučno prevrćem sve te informacije po glavi. Ima nečeg vrlo pogrešnog u oduzimanju sećanja - iako mi je jasno da je to bilo potrebno da bi naš grad što duže ostao

bezbedan, osećam neku mučninu u stomaku. Oduzmeš li nekome sećanje, time menjaš ono što on jeste.

Osećam se kao da ću iskočiti iz sopstvene kože, jer što smo dalje od spoljne granice patrola Neustrašivih, to smo bliže saznanju šta se to nalazi u svetu čijeg postojanja nismo ni bili svesni. Prestravljen sam, uzbuđen, zbunjen i još brdo toga odjednom.

Svetla praskozorja osvetljavaju nešto ispred nas, i ja hvatam Tris za ruku. „Vidi,” kažem.

13 Tris Svet pred nama ispunjen je putevima, mračnim zgradama i iskidanim dalekovodima.

Koliko vidim, u njemu nema života; nema pokreta i nema nikakvog zvuka sem fijukanja vetra i odzvanjanja mojih koraka.

Kao da je čitav taj predeo jedna prekinuta rečenica, čiji je jedan deo ostao da visi u vazduhu, nedovršen, dok drugi veze na sasvim drugu temu. Na našem delu rečenice su pusto zemljište, trava i put koji se pruža u nedogled. Na drugom su dva betonska zida između kojih se nalazi šest voznih koloseka. Iznad tih zidova je betonski most, dok se uz šine pružaju zgrade od drveta, cigle i stakla, tamnih prozora, okružene drvećem toliko divljim da su im grane međusobno srasle.

Znak s desne strane kaže 90. „Kuda sad?” pita Juraja. „Pratimo šine,” odgovaram, ali tiho, da me niko ne čuje.

Izlazimo iz kamiona na međi između našeg i njihovog sveta ko god da su „oni.“ Robert i Džoana se kratko pozdravljaju s nama, okreću kamione i odvoze se nazad u grad. Gledam ih kako odlaze. Ne mogu da zamislim da dođem dovde a onda se okrenem i vratim, ali pretpostavljam da imaju svojih obaveza u gradu. Džoana mora da nastavi s organizacijom pobune Odanih.

Mi ostali - Tobajas, Kejleb, Piter, Kristina, Juraja, Kara i ja krećemo duž pruge noseći na leđima svoj oskudni imetak. Šine nisu kao one u gradu. Ispolirane su i glatke, a umesto drvenih pragova nanizanih pod pravim uglom, ove imaju ploče od rezbarenog metala. Ispred nas je jedan od vozova, napušten kraj zida. Spreda i na krovu ima metalnu oplatu, kao ogledalo, dok su bočni prozori zatamnjeni. Kad priđemo bliže, unutra vidim nizove klupa s jastučićima kestenjaste boje. Ovi vozovi definitivno nisu napravljeni za uskakanje i iskakanje.

Tobajas hoda šinama iza mene, bočno pruženih ruku da održi ravnotežu. Ostali su raštrkani po šinama, Piter i Kejleb kraj jednog zida, Kara kraj drugog. Uglavnom svi ćute, osim kad ukazuju na nešto novo, na znak ili zgradu ili nagoveštaj toga kakav je ovaj svet bio, dok je u njemu još bilo ljudi.

Pažnju mi privlače betonski zidovi - prekriveni su neobičnim slikama ljudi s kožom toliko glatkom da više i ne izgledaju kao ljudi, posterima s raznobojnim bočicama šampona, regeneratora, vitamina ili čime već, i rečima koje ne razumem, „votka” i „koka-kola” i „energetsko piće”. Boje i oblici i reči i slike toliko su bleštavi i toliko pretrpani da prosto hipnotišu. „Tris,” Tobajas stavlja ruku na moje rame i zaustavlja se.

Naginje glavu i kaže: „Čuješ li ovo?”

Čujem korake i tihe glasove naših saputnika. Čujem i svoje i njegove udahe. Ali ispod svih tih zvukova, čujem i tiho brujanje neujednačenog intenziteta. Zvuči kao motor. „Stojte!” uzviknem.

Na moje iznenađenje, svi se zaustavljaju, čak i Piter, i okupljamo se oko središta šina. Vidim Pitera kako vadi pištolj, i ja činim isto, obema rukama ga pridržavam, prisećajući se s kakvom sam lakoćom nekad posezala za njim. Te lakoće je nestalo.

Pojavljuje se nešto iza krivine ispred nas. Crni kamion, veći od bilo kog koji sam dosad imala prilike da vidim, dovoljno veliki da u tom prekrivenom prtljažniku ponese i više od deset ljudi.

Stresem se.

Kamion trucka preko šina i staje na oko šest metara od nas.

Vidim muškarca koji ga vozi - ima tamnu kožu i dugu kosu povezanu u punđu na temenu. „Bože,” izgovara Tobajas, i još čvršće steže pištolj.

S prednjeg sedišta silazi žena. Izgleda kao da je Džoaninih godina, koža joj je gusto prekrivena pegama, a kosa toliko tamna da je gotovo crna. Iskače i podiže obe ruke, da se uverimo da nije naoružana. „Zdravo,” kaže, nervozno se smešeći. „Moje ime je Zoi. Ovo je Amar.”

Glavom pokazuje na vozača, koji takođe izlazi iz kamiona. „Amar je mrtav,” izgovara Tobajas.

„Nisam mrtav. Ajde, Četiri,” kaže Amar, Tobajasovo lice se ukoči od straha. Ne krivim ga. Ne dešava se svaki dan da neko koga voliš vaskrsne iz mrtvih.

Kroz glavu mi prolaze lica svih ljudi koje sam izgubila, Lin, Marlin, Vil, Al. Moj otac, moja majka. Šta ako su i oni živi, kao i Amar? Šta ako ova zavesa koja nas razdvaja zapravo nije smrt već ograda ojačana lancima i nešto zemlje?

Ne mogu da prestanem da se nadam, koliko god bilo glupavo. „Mi radimo za istu onu organizaciju koja je osnovala i vaš grad,” izgovara Zoi gledajući u Amara. „Istu onu organizaciju iz koje je potekla i Edit Prajor. I...”

Poseže u džep i vadi delimično izgužvanu fotografiju. Pruža je i među gomilom ljudi i oružja pronalazi moj pogled. „Tris, mislim da bi trebalo da baciš pogled na ovo,” kaže. „Prići ću da je ostavim na zemlji, a onda ću se udaljiti. U redu?”

Zna moje ime. Grlo mi se steže od straha. Kako zna moje ime? I to ne ime - već nadimak koji sam odabrala kad sam se pridružila Neustrašivima? „U redu,” odgovaram jedva čujno, promuklim glasom.

Zoi pravi korak napred, spušta fotografiju na šine i povlači se. Ja napuštam sigurnost grupe u kojoj stojim i spuštam se u

čučanj kraj fotografije, ne skidajući pogled s nje. A onda se podižem i vraćam, s fotografijom u ruci.

Na njoj je niz zagrljenih ljudi poređanih uz ogradu sačinjenu od lanaca. Vidim dečju verziju Zoi kojoj se i na slici vide pege, i još nekoliko ljudi koje ne prepoznajem. Samo što ne zaustim da je pitam zašto je htela da pogledam ovu fotografiju, kad ugledam ženu s vezanom plavom kosom boje žita i širokim osmehom.

Moja majka. Šta radi moja majka s ovim ljudima?

Nešto - žalost, bol, čežnja - mi steže grudi. „Mnogo toga treba da vam objasnim,” progovara Zoi. „Ali ovo nije najbolje mesto za to. Voleli bismo da vas povedemo u naš štab. Nekoliko minuta kamionom odavde.”

I dalje podignutog pištolja, Tobajas mi slobodnom rukom dotiče zglob i približava fotografiju sebi. „Jel' to tvoja majka?” pita. „To je mama?” priključuje se Kejleb. Izgurava Tobajasa da preko ramena baci pogled na sliku. „Da,” odgovaram obojici. „Misliš da možemo da im verujemo?” tiho pita Tobajas.

Zoi ne deluje kao lažov, niti zvuči tako. A ako zna ko sam i ako je znala kako da nas nađe, to verovatno znači da nekako ima pristup gradu, što znači da verovatno govori istinu kad kaže da je deo grupe iz koje je potekla i Edit Prajor. A tu je i Amar, koji pomno posmatra svaki Tobajasov pokret.

„Došli smo da bismo pronašli ove ljude,” kažem. „Nekome moramo da verujemo, zar ne? Ili ćemo samo tako da se šećkamo po ovoj pustahiji i na kraju umremo od gladi.”

Tobajas mi pušta zglob i spušta pištolj. Ja činim isto. Polako nas slede i ostali. „Gde god da krenemo, moramo imati slobodu da odemo kad god poželimo,” kaže Kristina. „U redu?”

Zoi spušta dlan na grudi, tačno iznad srca. „Imate moju reč.”

Nadam se, za dobro svih nas, da njena reč nešto vredi.

14 Tobajas Stojim na ivici prtljažnika kamiona i držim se za konstrukciju preko koje je prebačena cirada. Želim da se ova nova realnost pretvori u simulaciju pa da mogu da manipulišem njom, ako uopšte uspem da dokučim o čemu je reč. Ali ovo nije simulacija i ja nemam pojma o čemu je reč.

Amar je živ. „Prilagodi se!” - bilo je jedno od njegovih omiljenih naređenja tokom moje inicijacije. Nekad je to uzvikivao toliko često da sam te reči počeo da sanjam; budile su me kao alarm, zahtevale od mene više nego što mogu da pružim. Prilagodi se.

Prilagodi se brže, prilagodi se bolje, prilagodi se na stvari na koje nijedan čovek ne bi trebalo da se prilagođava.

Tako i sad: napusti potpuno oblikovan svet i otkrij neki drugi.

Ili recimo: otkrij da ti je prijatelj koga si smatrao mrtvim zapravo živ i upravlja kamionom u kome se voziš.

Tris sedi iza mene, na klupici koja se prostire dužinom prtljažnika, s izgužvanom fotografijom u ruci. Prsti joj lebde preko majčinog lica, samo što ga ne dodirne. Krstina joj sedi s jedne, a Kejleb s druge strane. Verovatno mu dopušta da tu sedi da bi uspeo da vidi fotografiju, ali izmakla se od njega koliko god može i sedi priljubljena uz Kristinu. „To je vaša mama?” pita Kristina.

Tris i Kejleb klimaju glavom. „Tu je baš mlada. I lepa,” dodaje Kristina. „Jeste lepa.

Mislim, bila je.”

Očekujem od Tris da zvuči tužno dok odgovara, kao da je boli uspomena na majčinu izbledelu lepotu. Ipak, zvuči nervozno, usne su joj stisnute u iščekivanju. Nadam se da ne gaji lažnu nadu. „Daj da vidim,” kaže Kejleb i pruža ruku ka sestri. Ćutke. i ne pogledavši ga, dodaje mu fotografiju.

Okrećem se ka svetu od koga se odmičemo - ka mestu gde se završava pruga. Ogromna prostranstva. A u daljini, središte, jedva vidljivo pod izmaglicom koja prekriva horizont grada. Čudan je to osećaj, posmatrati ga s ovog mesta, kao da bih ipak mogao da ga dodirnem ako dovoljno ispružim ruke, mada sam se otisnuo toliko daleko od njega.

Piter se pomera ka ivici prtljažnog dela kamiona, pridržavajući se za ciradu da održi ravnotežu. Pruga nestaje u krivini iza nas, a ni polja se više ne vide. Zidovi s obe strane postepeno nestaju, pred nama je samo čistina i na sve strane

vidim zgrade - neke su male kao kuće Nesebičnih, a neke široke, kao kad bi neko zgrade iz grada prevrnuo na bok.

Preraslo i ogromno drveće izniče iz cementnih konstrukcija, korenja pruženog po trotoaru. Na jednom od krovova u nizu su poređane crne ptice, nalik onima koje je Tris tetovirala na ključnoj kosti. Dok kamion prolazi, one krešte i razilaze se uvis.

Divlji je ovo svet.

Odjednom osetim da je ovo previše za mene i da moram da se oslonim na nešto, pa sednem na jednu od klupica. Spuštam glavu u šake, a oči držim zatvorene da ne bih više morao da primim nijednu informaciju. Osećam Trisinu snažnu ruku oko leđa, priljubljuje me ka svom sitnom telu. Ruke su mi obamrle. „Usredsredi se na ovo što se nalazi ovde i u ovom trenutku,” izgovara Kara s druge strane kamiona. „Recimo na kretanje kamiona. Pomoći će.”

Pokušavam. Razmišljam o tome kako je klupa na kojoj sedim čvrsta i kako kamion sve vreme vibrira, čak i na ravnom, i zuji mi u kostima. Opažam kratke pokrete ulevo i udesno, napred i nazad, i upijam svako truckanje kad pređemo preko šina. Usredsređen sam na to sve dok na svet oko nas ne padne tama, i više ne osećam ni kako vreme prolazi ni paniku koju izazivaju nova otkrića - jedino što osećam je kretanje po zemlji. „Sad bi već trebalo da pogledaš oko sebe,” kaže Tris, zvučeći prilično slabašno.

Tamo gde sam stajao ja sada stoje Kristina i Juraja, proviruju iza ivice platnene cirade. Bacam pogled preko njihovog ramena da vidim kuda idemo. Duž predela pred nama, koji deluje prilično prazno u odnosu na zgusnute zgrade koje sam imao

prilike da vidim pre nego što sam seo, pruža se visoka ograda.

Sačinjena je od vertikalnih crnih šipki zašiljenih vrhova, uperenih ka onome ko se usudi da se na nju popne.

Nekoliko metara dalje nalazi se još jedna ograda, sačinjena od metalnih karika, ista kao ona koja se prostire oko grada s bodljikavom žicom na vrhu. S druge ograde čuje se glasno zujanje - strujno kolo. Prostorom između dve ograde kreću se ljudi opasani pištoljima. koji podsećaju na naše puške za pejntbol, samo što su mnogo ubojitiji i moćniji.

Znak na prvoj ogradi kaže BIRO ZA UNAPREĐENJE GENETIKE. Čujem Amarov glas, obraća se naoružanim stražarima, ali ne čujem šta tačno kaže. Kapija unutar prve ograde se otvara da nas primi, a brzo potom i druga. Nakon dve kapije nalazi se... red.

Dokle mi pogled dopire nalaze se niske zgrade odvojene pokošenom travom i tek posađenim drvećem. Putevi koji ih povezuju su dobro održavani i jasno obeleženi strelicama koje upućuju u različitim smerovima: STAKLENICI, pravo; BEZBEDNOSNA ISPOSTAVA, levo; SLUŽBENE REZIDENCIJE, desno; GLAVNI ŠTAB, pravo.

Ustajem i naginjem se da bolje pogledam štab, dok mi gornji deo tela visi nad putem. Biro za unapređenje genetike nije visok, ali je ogroman i toliko ide u širinu da mu ne vidim kraj, čudovište sačinjeno od stakla, čelika i betona. Iza tog zdanja nalazi se nekoliko visokih kula s izbočinama na vrhu - ne znam zašto, ali ugledavši ih pomislim na kontrolnu sobu, i pitam šta predstavljaju.

Osim stražara postavljenih između ograda, samo nekoliko ljudi je napolju. Zastaju da nas bolje vide, ali mi se vozimo toliko brzo da im ne vidimo izraze lica.

Kamion se zaustavi pred duplim vratima i Piter iskače prvi.

Mi ostali zaređamo za njim i poređamo se po pločniku rame uz rame jedni uz druge, toliko blizu da mi se čini da čujem kako dišu. U gradu smo bili podeljeni po frakcijama, po godinama, po istoriji, ali ovde tih podela nema. Imamo samo jedni druge. „Evo nas,” mumla Tris, dok nam prilaze Zoi i Amar.

Evo nas, kažem ja sebi. „Dobro došli u štab,” izgovara Zoi. „Ova zgrada je nekada bila aerodrom O'Hare, jedan od najprometnijih aerodroma u zemlji. Sada je u njoj sedište Biroa za unapređenje genetike - ili samo Biroa, kako ga mi zovemo. Biro je agencija vlade Sjedinjenih Država.”

Osećam kako mi se vilica opušta. Svaka reč ponaosob mi je poznata - osim možda„aerodrom” i „sjedinjene države” - ali zajedno izgovorene nemaju nikakvog smisla. Nisam jedini koji deluje zbunjeno - i Piter upitno diže obrve. „Izvinjavam se,” kaže ona. „Zaboravljam koliko malo znate.” „Rekao bih da je vaša krivica to što ništa ne znamo, a ne naša,” ističe Piter. „Onda da pojasnim,” nežno se osmehuje Zoi. „Zaboravljam koliko malo informacija smo vam učinili dostupnim. Aerodrom je polazište vazdušnog saobraćaja, i...” „Vazdušnog saobraćaja?” s nevericom pita Kristina.

„Jedno od tehnoloških otkrića čije postojanje za nas nije bilo bitno dok smo boravili u gradu je i vazdušni saobraćaj,” odgovara Amar. „Siguran je, brz i strava.” „Čoveče,” kaže Tris.

Deluje uzbuđeno. Mene, s druge strane, muka hvata na pomisao o brzinskom kretanju kroz vazduh iznad štaba. „Da nastavimo. Kad je ovaj eksperiment započet, aerodrom je bio pretvoren u štab da bismo mogli da ga nadgledamo iz daljine,” kaže Zoi. „Povešću vas ka kontrolnoj sobi da upoznate Dejvida, rukovodioca Biroa. Videćete dosta toga što nećete razumeti, te bi možda bilo najbolje da vam dam neka preliminarna objašnjenja pre nego što počnete s pitanjima. U tom smislu, zapamtite šta je to o čemu želite više da saznate i budite slobodni da kasnije o tome pitate Amara ili mene.”

Kreće ka ulazu i vrata pred njom otvaraju dva naoružana stražara koji joj uzvraćaju osmeh. Kontrast između prijateljskog pozdrava i oružja prebačenog preko njihovih ramena skoro je pa komičan. Puške su ogromne i pitam se kakav je osećaj pucati iz njih, i da li je dovoljno samo postaviti prst na obarač da bi se osetila njihova smrtonosna moć.

Na ulasku u štab osetim jak nalet vetra. Prozori su u luku postavljeni visoko iznad moje glave i propuštaju slabašnu svetlost, ujedno predstavljajući sve ono što ovo mesto čini privlačnim - pod prekriven pločicama zamućen je prašinom i vremenom, a zidovi su sivi i prazni. Ispred nas se nalazi more ljudi i mašinerije ispred koje stoji znak BEZBEDNOSNA PROVERA. Ne razumem šta će im toliko obezbeđenja kad su već zaštićeni dvoslojnom ogradom - kroz jednu čak prolazi

struja i čuva je nekoliko slojeva stražara, ali nije ovo moj svet da bih to dovodio u pitanje.

Ne, ovo nikako nije moj svet.

Tris mi dotiče rame i pokazuje na dugačko predvorje. „Vidi ovo.”

Na drugom kraju prostorije, izvan dela u kome je bezbednosna provera, postavljen je ogroman kameni blok iznad koga visi stakleni uređaj. Pravi primer nečega za šta ne razumemo šta predstavlja. Ne razumem ni ovu glad u Trisinim očima, kojima proždire sve što se nalazi oko nas, kao da joj za život ništa više nije potrebno. Ponekad se osećam kao da smo isti, ali ponekad, kao u ovom trenutku, razlika među nama je tolika da imam osećaj da sam udario o zid.

Kristina joj nešto kaže i zasmeju se. Sve što čujem je prigušeno i izvitopereno. „Jesi li dobro?” pita me Kara. „Aha,” automatski izgovaram. „Znam, sasvim je logično upasti u paniku,” kaže ona. „Nema potrebe da neprestano insistiraš na svojoj nepokolebljivoj muškosti.” „Mojoj... šta?”

Osmehuje se i shvatam da se šali.

Svi oni ljudi iz bezbednosne provere sklanjaju se u stranu i formiraju tunel kroz koji treba da prođemo. Ispred nas, Zoi obaveštava:

„Unošenje oružja u ovaj objekat nije dozvoljeno, ali ako ga ostavite kod obezbeđenja možete ga preuzeti na izlasku, ukoliko uopšte budete smatrali da vam je potrebno. Nakon što ga odložite, proći ćemo kroz skenere i krenuti tamo kuda smo se zaputili.” „Ova žena je iritantna,” kaže Kara. „Šta?” pitam. „Zašto?” „Ne može da odvoji sebe od znanja koje poseduje,” odgovara ona i ostavlja oružje. „Neprestano izgovara nešto za šta misli da se podrazumeva, iako se zapravo ne podrazumeva.” „U pravu si,” neubedljivo se složim. „To je baš iritantno.”

Ispred mene, Zoi stavlja pištolj u sivu gajbicu i odlazi ka skeneru - kutiji veličine čoveka kroz koju se može proći, dovoljno širokoj da u nju stane telo. Izvlačim svoj pištolj, težak od neiskorišćenih metaka, i stavljam ga u gajbicu koju mi pruža radnik obezbeđenja, u kojoj se nalaze i svi ostali pištolji.

Posmatram kako Zoi prolazi kroz skener, a za njom i Amar, Piter, Kejleb, Kara i Kristina. Dok stojim na ivici, kraj zidova koji prete da me sabiju između sebe, ponovo osećam paniku kako nadolazi, kako mi ruke trnu i grudi se stiskaju. Skener me podseća na drvenu kutiju iz pejzaža strahova, kutiju koja mi stiska kosti.

Ne mogu i neću ovde da dobijem napad panike. Nateram se da pomeram noge ka skeneru i stajem u sredinu, tamo gde su i ostali stajali. Čujem da se nešto u zidovima sa strane pomera, a onda se prolomi pištav zvuk. Stresem se i sve što vidim je ruka radnika obezbeđenja koja mi pokazuje da krenem napred.

Sad mogu da pobegnem.

Iskoračim teturajući se i osetim nalet vazduha oko sebe. Kara mi upućuje upitan pogled, ali ništa ne govori.

Kad me Tris uhvati za ruku, nakon što i ona prođe kroz skener, jedva da je osetim. Sećam se kad sam s njom prolazio kroz pejzaž strahova, tela su nam bila priljubljena jedno uz drugo u tesnoj kutiji, a dlan mi je počivao na njenim grudima, u kojima sam joj osećao otkucaje srca. Sama pomisao na to dovoljna je da me ponovo vrati u stvarnost.

Kad i Juraja završi sa skenerom, Zoi nam rukom ponovo pokazuje da krenemo dalje.

Kad se prođe deo s bezbednosnom proverom, objekat više ne deluje toliko musavo. I ovde su podovi prekriveni pločicama, ali su savršeno uglačani, a i prozori su na sve strane. Niz dugačak hodnik vidim niz laboratorijskih stolova i računara i to me podseti na odaje Učenih, iako je ovde sve okupano svetlošću, ništa ne ostaje skriveno.

Zoi nas vodi udesno, niz mračni hodnik. Dok prolazimo ljude, oni zastaju da nas osmotre i toliko mi je neprijatno da mi se celim telom razliva neka vrelina.

Dugo tako hodamo, zalazimo sve dublje i dublje u štab, a onda se Zoi zaustavlja i okreće ka nama.

Iza nje je veliki krug sačinjen od praznih ekrana, kao insekti okupljeni oko svetla. Ljudi u krugu sede za niskim stolovima, užurbano kucaju po dodatnim ekranima okrenuti ka spolja umesto na unutra. Jeste ovo kontrolna soba, ali je otvorena, i nije mi baš jasno šta to tačno nadgledaju budući da su svi ekrani zatamnjeni. Oko ekrana okrenutih ka krugu načičkane su stolice,

klupe i stolovi, kao da se ljudi u dokolici okupljaju ovde da posmatraju.

Nekoliko metara ispred kontrolne sobe stoji stariji čovek koji se smeši i. kao i svi ostali, nosi tamno-plavu uniformu. Kad nas primeti, širi ruke u znak dobrodošlice. Pretpostavljam da je to Dejvid. „Na ovo,” kaže on, „čekamo od samog početka.”

15 Tris Iz džepa vadim fotografiju. Muškarac ispred mene - Dejvid na fotografiji stoji pored moje majke, doduše nešto nežnijeg lica i tanjeg struka.

Vrhom prstiju prekrivam majčino lice. Sva nada koju sam usput gajila sada splašnjava. Da su moji majka ili otac ili prijatelji i dalje živi, čekali bi nas kraj vrata. Trebalo je da budem pametnija i ne nadam se da ono što se desilo Amaru - šta god da je to - može da se desi opet. „Moje ime je Dejvid. Kao što vam je Zoi verovatno već rekla, ja sam rukovodilac Biroa za unapređenje genetike. Daću sve od sebe da vam stvari potanko objasnim,” kaže on. „Prvo što treba da znate jeste da su informacije koju vam je dala Edit Prajor samo delimično istinite.”

Na pomen prezimena „Prajor” njegov pogled pronalazi moj.

Drhtim celim telom u iščekivanju - vapim za odgovorima još otkad sam videla onaj snimak i konačno sam na korak do njih. „Ona vam je dala taman toliko informacija da ispunite ciljeve naših eksperimenata,” nastavlja Dejvid. „U mnogo slučajeva to je podrazumevalo pojednostavljivanje,

prećutkivanje, pa čak i potpuno lažne iskaze. Ali sada kada ste ovde, nema potrebe za takvim stvarima.” „Ne prestajete da pričate o ’eksperimentima’,” upada Tobajas. „O kakvim eksperimentima je reč?” „E pa baš sam hteo na to da pređem,” Dejvid skreće pogled ka Amaru. „Odakle su počeli kad su tebi objašnjavali?” „Nije važno kako ćeš da počneš. Nećeš ga time učiniti lakšim da se svari,” odgovara Amar, kidajući zanoktice.

Dejvid na trenutak porazmisli o tome, a onda se nakašlje. „Pre mnogo Država...”

vremena,

vlada

Sjedinjenih

Američkih

„Čega sjedinjenog?” pita Juraja. „To je zemlja,” upada Amar, „Velika, ima određene granice i svoje vladajuće telo i trenutno se nalazimo u njenom središtu. O tome možemo i kasnije. Nastavite, gospodine.”

Dejvid palcem masira svoj dlan, očigledno ometen prekidom.

Ponovo počinje: „Pre nekoliko vekova, vlada ove zemlje je odlučila da prisili svoje građane na određene poželjne oblike ponašanja. Izrađene su i studije koje su ukazivale na to da je sklonost nasilju delimično genetskog porekla – gen zvani ’gen ubistva’ bio je jedan od prvih izolovanih, ali otkriveno je još nekoliko genetskih predispozicija za kukavičluk, neiskrenost i slabu inteligenciju, drugim rečima odlike koje na kraju vode degradaciji društva.”

Nas su učili da su frakcije oformljene da bi se rešio problem, problem nesavršenosti naše prirode. Očito je da su i ljudi koje Dejvid opisuje, ko god da su, takođe verovali da taj problem postoji.

Tako malo znam o genetici - samo ono što vidim da su roditelji preneli na dete, ono što vidim na svome licu i licima svojih prijatelja. Ne mogu da zamislim izolovanje gena za ubijanje ili kukavičluk ili neiskrenost. Te stvari mi deluju previše nejasno da bi mogle imati određenu lokaciju u nečijem telu. Ali ja nisam naučnik. „Očito je da postoji nekoliko faktora koji odlučuju o tipu ličnosti, uključujući i odrastanje i iskustva,” nastavlja Dejvid, „ali uprkos miru i blagostanju koje je skoro ceo vek krasilo ovu zemlju, našim precima se učinilo korisnim da smanje rizik od pojave ovih neželjenih odlika - tako što će ih ispraviti. Bolje rečeno, tako što će malo doterati čovečanstvo.” „Tako je rođen eksperiment genetske manipulacije. Potrebno je nekoliko generacija da se bilo kakva genetska manipulacija uopšte ispolji, ali ljudi su birani iz ukupnog stanovništva u velikom broju, na osnovu porekla i ponašanja, i nakon toga im je nuđeno da podare poklon budućim generacijama, genetsko preinačenje koje će njihove potomke učiniti malo boljima.”

Skrećem pogled ka ostalima. Piter nadmeno nabira usne.

Kejleb se mršti. Kara stoji razjapljenih usta, gladna odgovora koje kao da želi da usisa u sebe. Kristina samo deluje skeptično, s podignutom obrvom, Tobajas gleda u cipele.

Osećam se kao da ovo što čujem nije ništa novo - jedna te ista filozofija umnožena po frakcijama koja navodi ljude da manipulišu genima umesto da ih odvoji po grupama

utemeljenim na vrlinama. Razumem to. Na nekom nivou se s tim čak i slažem. Ali ne znam kakve to veze ima s nama, ovde i sada. „Ali kad su genetske manipulacije počele da deluju, alteracije su imale užasne posledice. Ispostavilo se da pokušaj nije unapredio gene, već ih je oštetio,” kaže Dejvid. „Oduzmete li nekome strah ili slabu inteligenciju ili neiskrenost... oduzeli ste mu i saosećanje. Oduzmite nekome agresiju, i oduzeli ste mu motivaciju ili čak želju za samopotvrđivanjem. Oduzmite nekome sebičluk, i oduzeli ste mu veštinu samoočuvanja. Ako dobro razmislite, biće vam jasno o čemu govorim.”

U glavi precrtavam svaku od odlika o kojima priča - strah, slabu inteligenciju, neiskrenost, agresiju, sebičluk. On i govori o frakcijama. I u pravu je kad kaže da svaka od frakcija koja ima naglašenu jednu od osobina, neku drugu gubi: Neustrašivi su hrabri ali okrutni; Učeni su inteligentni ali oholi; Miroljubivi su pomirljivi ali pasivni; Čestiti su iskreni ali bezobzirni; Nesebični su čovekoljubivi ali apatični. „Čovečnost nikad nije bila savršena, ali genetske promene su je učinile još gorom. To je dovelo do nečega što zovemo Rat čistote. Građanski rat protiv vlade i svih onih s čistim genima, rat koji su započeli oni čiji su geni bili oštećeni. Taj rat je izazvao razaranja takvih razmera kakva na američkom tlu dotad nisu viđena, izbrisavši s lica zemlje gotovo polovinu populacije.” „Slika je dostupna,” izgovara jedan od muškaraca za stolom u kontrolnoj sobi.

Na ekranu iznad Dejvidove glave pojavljuje se mapa. Oblik mi je nepoznat pa nisam sigurna šta tačno predstavlja, ali

podeljena je na nekoliko boja koje svetle: ružičastu, crvenu i grimiznu. „Ovo je naša zemlja pre Rata čistote,” kaže Dejvid, „A ovo je posle...”

Svetla slabe i obojeni delovi mape isparavaju kao lokvice vode na suncu. Tek onda shvatam da su crvena svetla označavala ljude - ljudi nestaju i svetla se gase. Zurim u ekran i teško se nosim s tako zamašnim gubitkom.

Dejvid nastavlja: „Kad se rat konačno završio ljudi su zahtevali trajno rešenje genetskog problema. Zato je i stvoren Biro za unapređenje genetike. Naoružani naučnim saznanjima koje je dostavila vlada, naši prethodnici su započeli eksperimente namenjene vraćanju čovečnosti u genetski čisto stanje. „Pozvali su genetski oštećene pojedince da se jave, ne bi li im Biro izmenio gene. Biro ih je potom na duge staze smeštao u bezbedna okruženja opremljena osnovnim verzijama seruma uz pomoć kojih su mogli da kontrolišu društvo. Planirano je da ostanu i sačekaju da prođe vreme - da se generacije smene i da svaka od njih izrodi sve veći broj genetski izlečenih ljudi. ili, kako ih vi sada zovete... Divergentnih.”

Još otkad mi je Tori rekla šta sam – Divergentna - želela sam da saznam šta to tačno znači. A evo i najjednostavnijeg odgovora koji sam dobila: „Divergentni” su oni čiji su geni izlečeni. čisti. Celoviti. Trebalo bi da osećam olakšanje što konačno znam istinu. Ali i dalje osećam da nešto nije kako treba, nešto me kopka.

Mislila sam da to što sam Divergentna govori o svemu što ja jesam i predstavlja sve ono što mogu da budem. Možda i nisam bila u pravu.

Dok ova nova otkrića pronalaze put ka mojoj svesti i mom srcu, i dok Dejvid skida sloj po sloj laži i tajni, polako ostajem bez daha. Dotičem grudi da osetim otkucaje srca, da se smirim. „Vaš grad predstavlja jedan od eksperimenata za genetsko isceljivanje, i to ubedljivo najuspešniji - zbog udela u bihejvioralnoj modifikaciji. Mislim na frakcije,” Dejvid nam se smeši, kao da bi trebalo da budemo ponosni na to, ja nisam ponosna. Oni su nas stvorili, oblikovali naš svet i rekli nam u šta treba da verujemo.

Ako su nam oni rekli u šta treba da verujemo, a nismo sami došli do toga, da li je to onda izistinski? Rukom pritiskam grudi.

Samo mirno. „Frakcije predstavljaju pokušaj naših prethodnika da uključe element ’odgoja’ u naš eksperiment - otkrili su da obične genetske ispravke nisu dovoljne da promene način na koji se ljudi ponašaju. Novi društveni poredak kombinovan s genetskom modifikacijom pokazao se kao najkompletnije rešenje za bihejvioralne probleme koje je genetsko oštećenje izazvalo.” Dok preleće pogledom preko nas, osmeh mu iščezava. Ne znam šta je očekivao - da mu uzvratimo osmeh?

Nastavlja: „Frakcije su kasnije uvedene i u ostale eksperimente, od kojih su tri aktivna i u ovom trenutku. Mnogo smo truda uložili da vas zaštitimo, posmatramo i učimo od vas.”

Kara prolazi rukama kroz kosu, kao da proverava da neki pramen nije pobegao. Pošto ne nalazi nijedan, izgovara: „Dakle,

kad je Edit Prajor rekla da treba da ispitamo uzroke divergencije i dođemo da vam pomognemo, to je bilo...” „’Divergentnima’ smo nazvali one koji su dostigli željeni nivo genetskog isceljenja,” prekida je Dejvid. „Želeli smo da budemo sigurni da ih vođe vašeg grada cene. Nismo očekivali da će vođa Učenih početi da ih lovi - niti da će mu Nesebični reći šta oni zapravo predstavljaju - i uprkos onome što vam je rekla Edit Prajor, mi zapravo nismo želeli da nam pošaljete vojsku Divergentnih. Na kraju krajeva, nama vaša pomoć uopšte nije potrebna. Bilo nam je potrebno samo da vaši isceljeni geni ostanu netaknuti i da se prenesu na buduće generacije.” „Hoćete da kažete da smo mi koji nismo Divergentni u stvari oštećeni,” pita Kejleb. Glas mu podrhtava. Nisam mogla ni da zamislim da bi Kejleb zbog nečeg ovakvog mogao da bude na ivici suza, ali definitivno jeste.

Samo mirno, kažem sebi i ponovo duboko i polako udišem. „Da, genetski oštećeni,” odgovara Dejvid. „Međutim, iznenadilo nas je otkriće da je komponenta bihejvioralne modifikacije u eksperimentu u vašem gradu bila prilično delotvorna - sve doskora, ona je u stvari pomogla kod bihejvioralnih problema koji su tu genetsku manipulaciju i učinili toliko problematičnom. Opšte uzev, iz ponašanja ljudi ne biste ni mogli da zaključe da li su im geni oštećeni ili nisu.” „Ja sam pametan,” kaže Kejleb. „I hoćete da kažete da, pošto su moji preci izmenjeni da bi bili pametni, ja kao njihov potomak nisam sposoban za saosećanje. Da sam, zajedno sa svim ostalim genetski oštećenim ljudima, ograničen svojim oštećenim genima. A Divergentni nisu.” „Pa,” izgovara Dejvid, sležući ramenima. „Razmisli o tome.”

Kejleb me pogleda, prvi put u poslednjih nekoliko dana, i ja mu uzvratim pogled. Da li je to objašnjenje za njegovu izdaju to što ima oštećene gene? Da li je to bolest koja ne može da se izleči i ne može da se kontroliše? Ne bih rekla. „Geni nisu sve,” dodaje Amar. „Ljudi, čak i oni genetski oštećeni, imaju slobodu izbora. To je ono što je važno.”

Na pamet mi pada moj otac, koji je bio rođen u Učenima ali nije bio Divergentan, čovek koji nije mogao da izbegne to što je pametan, a odabrao je Nesebične i upustio se u doživotnu bitku protiv svoje prirode koju je uspeo da izvede do kraja. čovek koji je sam sa sobom bio u ratu, kao i ja.

Taj unutrašnji rat ne deluje kao proizvod genetskog oštećenja - čini se u potpunosti i istinski ljudskim Skrećem pogled ka Tobajasu. Toliko je iscrpljen, toliko pokunjen da izgleda kao da će se svakog trenutka onesvestiti. I nije jedini koji tako reaguje: Kristina, Piter, Juraja i Kejleb deluju preneraženo. Kara se drži za rub svoje majice i palcem prelazi preko tkanine, mršteći se. „Nije lako nositi se sa svim ovim informacijama,” kaže Dejvid.

Malo je reći da nije lako.

Kristina zakoluta očima. „A još ni oka niste sklopili celu noć,” završava Dejvid, praveći se da ne vidi. „Pokazaću vam gde možete da se odmorite i prezalogajite nešto.” „Čekajte,” izgovaram. Setim se fotografije u svom džepu i kako je Zoi znala moje ime kad mi ju je dala. Pada mi na pamet

ono što je Dejvid rekao, o tome kako su nas proučavali i učili od nas. Pada mi na pamet i niz ekrana, praznih, tu ispred mene. „Rekli ste da ste nas posmatrali. Kako?”

Zoi stiska usne. Dejvid kima glavom ka jednom od muškaraca za stolom iza njega. Svi ekrani se u istovremeno upale, na svakome se pojavi drugi snimak. Na ovom najbližem meni vidim odaje Neustrašivih. Okrutnu pijacu. Park Milenijum.

Zgradu Henkok. Središte. „Znate da su Neustrašivi kamerama nadgledali grad,” objašnjava Dejvid. „Pa, i mi imamo pristup tim kamerama.”

Posmatrali su nas.

Razmišljam o tome da odem odavde.

Prolazimo pored dela za bezbednosnu proveru i pada mi na pamet da uzmem svoj pištolj i pobegnem s ovog mesta s kojeg su me posmatrali. Otkad sam bila mala. Moje prve korake, moje prve reči, moj prvi dan škole, moj prvi poljubac.

Posmatrali su me i kad me je Piter napao. I kad su napali Nesebične i pretvorili ih u vojsku. I kad su mi roditelji umrli. Šta su još videli?

Jedino što me zadržava da ne odem jeste fotografija u mom džepu. Ne mogu da napustim ove ljude dok ne saznam odakle su znali moju majku.

Dejvid nas vodi kroz štab ka delu koji je prekriven tepihom i nizom saksija s biljkama. Tapete su stare i požutele, a po ćoškovima i oljuštene. Sledimo ga ka velikoj prostoriji s visokim plafonima, drvenim podovima i svetlima koja blešte narandžasto-žućkasto. Ležajevi su poređani u dva reda, pored

svakog se nalazi i komodica za odlaganje stvari koje smo poneli sa sobom, a na drugom kraju sobe nalaze se i veliki prozori s elegantnim zavesama. Kad im se približim vidim da su pohabane i iskrzane na krajevima.

Dejvid kaže da je ovaj deo štaba bio hotel koji je tunelom bio povezan s aerodromom, a da je ova prostorija nekad bila balska dvorana. Ni tu reč ne prepoznajemo, ali on to i ne provaljuje. „Ovo je samo privremeni smeštaj, razume se. Kad odlučite šta ćete smestićemo vas negde drugde, bilo u okviru objekta ili na nekom drugom mestu. Zoi će se postarati da budete dobro zbrinuti,” kaže on. „Ja ću se vratiti sutra da vidim kako ste.”

Gledam u Tobajasa, koji šparta napred-nazad kraj prozora i gricka nokte. Nikad ranije nisam primetila da to radi. Možda nikad ranije i nije bio ovoliko nervozan.

Mogla bih da ostanem ovde i pokušam da ga utešim, ali potrebni su mi odgovori koji se tiču moje majke, neću više da čekam. Sigurna sam da će Tobajas, od svih ljudi na svetu, moći to da razume. Pratim Dejvida u hodnik. Kad izađe iz prostorije, nasloni se na zid i počeše po vratu. „Zdravo,” kažem. „Moje ime je Tris. Mislim te ste poznavali moju majku.”

Na trenutak se trgne, ali se brzo pribere i osmehne.

Prekrštam ruke. Osećam se kao onda kad mi je Piter povukao peškir nakon inicijacije za Neustrašive čisto da bi ispao okrutan: izloženo, posramljeno, besno. Možda nije u redu što sva ta osećanja usmeravam ka Dejvidu, ali ne mogu da se suzdržim.

On je rukovodilac ovog štaba - rukovodilac Biroa.

„Da, naravno,” kaže. „Prepoznajem te.”

Odakle? Jesu li ove jezive kamere pratile svaki moj pokret?

Još jače stežem ruke prekrštene na grudima. „Lepo.” Sačekam koji sekund, a onda kažem: „Moram da saznam šta god mogu o svojoj majci. Zoi mi je dala njenu sliku, a vi na njoj stojite tik do nje, pa sam mislila da možete da pomognete.” „Aha,” kaže on. „Mogu li da je vidim?”

Vadim je iz džepa i pružam mu je. On je ispravlja prstima i neobično se smeši dok je gleda, kao da je miluje očima.

Prebacujem težinu s noge na nogu - osećam se kao da prekidam neki intimni trenutak. „Jednom nam se vratila,” kaže on. „Pre nego što ju je majčinstvo nateralo da pusti korenje. Tada je ovo i uslikano.” „Vratila?” pitam. „Ona je bila jedna od vas?” „Da,” jednostavno odgovara, kao da mi time nije okrenuo čitav svet naglavačke. „Potekla je odavde. Poslali smo je u grad kad je bila mlada da reši neki problem koji je iskrsnuo s eksperimentom.” „Dakle ona je znala,” izgovaram drhtavim glasom, a ne znam ni zašto. „Znala je za ovo mesto i šta se to nalazi iza granične ograde.”

Dejvid deluje zbunjeno i mršti te svoje čupave obrve. „Pa naravno.”

Ruke počnu da mi podrhtavaju, i ubrzo osetim da mi se celo tele trese, kao da odbija neki otrov koji sam progutala, otrov koji

je zapravo saznanje, saznanje o ovom mestu i njegovim ekranima i svim onim lažima na kojima mi počiva život. „Ona je znala da ste nas vi posmatrali... posmatrali ste i nju kako umire i mog oca kako umire i sve druge koji su počeli međusobno da se ubijaju! I jeste li poslali nekoga da joj pomogne, pomogne meni? Ne! Ne, vi ste samo hvatali beleške.” „Tris...”

Posegne za mnom ali ja mu odgurnem ruku. „Nemojte tako da me zovete. Vi ne bi trebalo ni da znate za to ime. Ne bi trebalo ništa o nama da znate.” Drhteći, odlazim natrag u sobu.

Tamo je svako već odabrao svoj krevet i raspremio svoje stvari. Tu smo samo mi, nema uljeza. Naslanjam se na zid kraj vrata i brišem znojave dlanove o pantalone.

Izgleda da je ovo svima teško palo. Piter leži okrenut prema zidu. Juraja i Kristina sede jedno do drugog i tiho razgovaraju.

Kejleb vrhovima prstiju masira slepoočnice. Tobajas i dalje šparta i gricka nokte. Kara sedi sama, lica prekrivenog rukama.

Prvi put otkad sam je upoznala izgleda uznemireno, nema onog njenog oklopa tipičnog za Učene.

Sedam preko puta nje. „Ne izgledaš dobro.”

Kosa, obično uredno i savršeno povezana u čvor, sada joj je razbarušena. Blene u mene. „Baš si ljubazna.” „Izvini,” kažem. „Nisam tako mislila.” „Znam.” Uzdiše. „Ja... ja sam pripadnica Učenih, znaš.”

Osmehujem se. „Aha, znam.”

„Ne.” Odmahuje glavom. „To je jedino što jesam. Pripadnica Učenih. A sad mi kažu da je to rezultat nekog genetskog oštećenja- i da su frakcije same po sebi običan mentalni zatvor koji nas drži pod kontrolom. baš kao što su Evelin Džonson i otpadnici tvrdili.” Zastaje. „Čemu onda Odani? Čemu ovaj dolazak ovamo?”

Nisam ni shvatala koliko je Kara zagrizla za to članstvo u Odanima, za lojalnost frakcijskom sistemu i našim osnivačima.

Za mene je to bio samo trenutni identitet, dovoljno moćan da me odvede van grada. Za nju je ta privrženost očito imala dublje značenje. „Ipak je dobro što smo došli,” kažem ja.“Saznali smo istinu.

Zar ne misliš da ona vredi?” „Naravno da vredi,” nežno izgovara Kara. „Ali to znači da mene sada opisuju neke druge reči.”

Nakon što mi je majka umrla, uhvatila sam se za svoju divergenciju kao za ruku spasenja. Ta reč mi je bila potrebna da mi kaže ko sam kad se sve drugo oko mene raspalo. Ali sad se pitam da li mi je uopšte potrebna, da li su mi te reči ikada bile zaista potrebne. „Neustrašivi,” „Učeni,” „Divergentni,” „Odani,” možda možemo jednostavno da budemo prijatelji ili ljubavnici ili braća ili sestre, možda mogu da nas definišu izbori koje pravimo i ljubav i lojalnost koja nas vezuje. „Bolje idi vidi kako je on,” izgovara Kara, pokazujući glavom na Tobajasa. „Aha,” kažem.

Odlazim do prozora i zurim u ono što se od štaba može videti, gomilu stakla i čelika, pločnika, trave i ograda. Kad me spazi prestaje da šparta i staje kraj mene, „Jesi li dobro?” pitam. „Aha.” Seda na dasku u dnu prozora, okrenut ka meni, tako da smo oči u oči. „Mislim, ne, ne baš. Trenutno samo razmišljam o tome koliko je sve ovo bilo besmisleno. Mislim na frakcijski sistem.”

Trlja vrat i pitam se da li to misli na tetovaže na leđima. „Sve što smo imali u to smo uložili,” kaže on. „Svi mi. čak i kad nismo bili svesni da to činimo.” „O tome ti razmišljaš?” podižem obrve. „Tobajase, oni su nas posmatrali. Sve što nam se desilo, sve što smo ikad uradili. I nisu ni pomislili da intervenišu, samo su nas tako gledali iz daleka. Svaki dan.”

Vrhovima prstiju trlja čelo. „Jeste. Ali nije to ono što mene mori.”

Iako nisam htela, mora da sam ga zabezeknuto pogledala, jer je počeo da odmahuje glavom. „Tris, ja sam radio u kontrolnoj sobi. Kamere su bile postavljene svuda, sve vreme. Još u toku inicijacije sam pokušavao da te upozorim da nas posmatraju, sećaš se?”

Sećam se kako je očima pokazivao ka tavanici, ka ćoškovima. Sećam se i šifrovanih upozorenja koja je siktao kroz zube. Nisam kapirala da me je upozoravao na kamere - nikad ranije mi to nije palo na pamet.

„Nekad mi je to smetalo,” kaže on. „Ali odavno sam to prevazišao. Oduvek smo mislili da smo prepušteni sami sebi, a sad se ispostavlja da smo bili u pravu - ostavili su nas prepuštene same sebi. Tako je i tačka.” „Ja to baš i ne mogu da prihvatim,” kažem. „Ako vidiš da je neko u nevolji, treba da mu pomogneš. Bio to eksperiment ili ne.

I... bože.” Trgnem se. „Šta su sve videli.”

Jedva primetno mi se osmehne. „Šta je?” zahtevam da mi kaže. „Padaju mi na pamet neke stvari koje su videli,” odgovara i stavlja mi ruku na struk. Na trenutak blenem u njega, ali ne mogu da izdržim, ne kad mi se ovako kezi. Ne kad znam da pokušava da me oraspoloži. Pa se i ja jedva primetno osmehnem.

Sedam pored njega, ruku uglavljenih između nogu i drvene daske. „Znaš, to što je Biro osnovao frakcije i ne razlikuje se mnogo od onoga u šta smo verovali: pre mnogo vremena grupa ljudi je odlučila da je frakcijski sistem dobro ustrojstvo za život - ili makar najbolje u tom trenutku.”

Isprva mi ne odgovara, samo sedi tako i grize unutrašnjost obraza i gleda u naša stopala na zemlji, jedna uz druga. Nožnim prstima tek ovlaš dodirujem pod. „To ipak pomaže,” kaže on. „Ali toliko je toga bilo laž da je sada teško razlučiti šta je bilo istinito, šta je bilo stvarno a šta zaista važno.”

Uzimam ga za ruku i preplićem prste s njegovima.

Priljubljuje čelo uz moje.

Hvatam sebe kako po navici pomišljam: Hvala bogu na ovome, i tek onda mi sine zašto je toliko zabrinut. Šta ako su i bog u koga su verovali moji roditelji, pa i čitav njihov sistem verovanja, nešto što je skrčkala gomila naučnika da nas drži pod kontrolom? I ne samo njihova vera u Boga ili šta je već to što postoji, već i vera u dobro i loše, njihova nesebičnost? Da li sve to mora da se promeni sada kad znamo kako je naš svet stvoren?

Ne znam.

Kida me pomisao na to. A onda ga poljubim - polako, da osetim toplinu njegovih usana i njihov nežni pritisak kad se odmaknem. „Kako to,” pitam, „da smo okruženi ljudima?” „Ne znam,” odgovara. „Možda zato što smo glupi.”

Nasmejem se, i to pravim smehom, ne nekim slabašnim, i on rastera tamu koja kulja u meni i podseti me da sam još živa, čak i na ovom neobičnom mestu na kome se raspada sve što sam ikada znala. Ali nešto i dalje znam - znam da nisam sama, znam da imam prijatelje, znam da sam zaljubljena. Znam odakle sam došla. Znam da ne želim da umrem, a i to je nešto - više nego što sam mogla da kažem pre nekoliko nedelja.

Te noći pribijamo krevete što je bliže moguće i gledamo se u oči pre nego što utonemo u san. Kad konačno zaspi, prsti nam ostaju prepleteni u prostoru između kreveta.

Jedva primetno se smešim, a onda i ja popuštam pred snom.

16 Tobajas Kad utonemo u san, sunce i dalje nije potpuno zašlo ali ja se budim nekoliko sati kasnije, u ponoć, uma previše nemirnog da

bih mogao da se odmaram, uma u kome se roje misli i pitanja i sumnje. Tris mi je u nekom trenutku pustila ruku i sada rukama ovlaš dodiruje pod. Opružila se preko dušeka, a kosa joj prekriva oči.

Nazuvam cipele i tumaram hodnicima, pertle mi se vuku po tepihu. Toliko sam bio naviknut na odaje Neustrašivih da se teško privikavam na škripu drvenog poda - navikao sam na grebanje i odzvanjanje kamena, na huk i pulsiranje vode u provaliji. Nedelju dana nakon početka moje inicijacije, Amar zabrinut da postajem previše izolovan i opsesivan - pozvao me je da se pridružim ostalim pripadnicima Neustrašivih u igri Izazov. Prvi izazov mi je bio da se vratim u Jamu i istetoviram simbol Neustrašivih, plamenove na rebrima. Agonija živa.

Uživao sam u svakom trenutku.

Stignem do kraja hodnika i nađem se u dvorani okružen mirisom vlažne zemlje. Na sve strane su biljke i drveće posađeni u vodi, isto kao i u staklenicima Miroljubivih. U središtu sobe je drvo u vodenom tanku, izdignuto visoko iznad tla, tako da mu se jasno vidi isprepleteno korenje koje neobično podseća na ljudske nerve. „Nisi ni izbliza obazriv kao nekad,” izgovara Amar iza mene. „Pratim te još od hotelskog predvorja.” „Šta hoćeš?” kuckam po tanku i pravim valove u vodi. „Mislio sam da želiš objašnjenje zašto nisam mrtav,” kaže on. „Razmišljao sam o tome,” kažem. „Nisu nam dali da ti vidimo telo. Nije bilo tako teško lažirati smrt kad niko nije video telo.”

„Izgleda da si sve ukapirao.” Sklapa ruke. „Pa odoh ja onda, kad već nisi radoznao...”

Prekrštam ruke.

Amar prolazi rukama kroz svoju crnu kosu i vezuje je gumicom. „Moja smrt je lažirana jer sam Divergentan, a Džanin je baš tad krenula da nas ubija. Pokušali su da spasu što više nas pre nego što nas se ona dokopa, ali nije bilo baš lako, znaš, ona je uvek bila korak ispred nas.” „Ima li još preživelih?” pitam. „Nekoliko,” odgovara. „Ima li nekoga ko se preziva Prajor?”

Amar odmahuje glavom. „Ne, nažalost, Natali Prajor je zaista mrtva. Ona je bila ta koja mi je pomogla da se izvučem.

Pomogla je još jednom tipu... Džordžu Vuu. Poznaješ li ga?

Trenutno patrolira, inače bi došao sa mnom po vas. Sestra mu je i dalje u gradu.”

Na pomen njegovog imena mi se sloši. „O bože,” kažem, i naslonim se na tank s vodom. „Šta je? Poznaješ ga?”

Odmahujem glavom.

Ne mogu da se dozovem. Prošlo je samo nekoliko sati od Torine smrti do našeg dolaska. U normalnom danu, nekoliko sati može da bude ispunjeno dugim intervalima između dva gledanja na sat, praznim hodom. Ali juče je nekoliko sati podiglo neprobojnu barijeru između Tori i njenog brata.

„Tori je njegova sestra,” kažem. „Pokušala je da napusti grad s nama.” „Pokušala,” ponavlja Amar. „Uh. Jao. To je...”

Nekoliko trenutaka nijedan od nas dvojice ne progovara.

Džordž više nikad neće videti svoju sestru, a ona je umrla u uverenju da ga je Džanin ubila. Nema tu šta da se kaže - ništa što bi imalo smisla.

Sad kad su mi se oči navikle na svetlost, vidim da su biljke u ovoj prostoriji odabrane zbog svoje lepote, a ne praktičnosti cveće, bršljan i grozdovi ljubičastog i crvenog lišća. Jedino cveće koje sam ja imao prilike da vidim bilo je ili ono divlje ili cvetovi jabuke u voćnjacima Miroljubivih. Ovo ovde je vidno neobičnije, živo i izražajno, latica na laticu. Šta god da je ovo mesto. u njemu nema pragmatičnosti tipične za naš grad. „Ona žena koja je pronašla tvoje telo,” nastavljam, „Jel' ona to... tek tako slagala?” „Ljudima se ne može poveriti da baš stalno lažu za tebe.”

Namreška obrve. „Mislio sam da nikad ovo neću izgovoriti - ali je istina. Resetovali smo joj sećanje - izmenjeno je tako da veruje da sam skočio s Pajera i da je pronašla moje telo, koje zapravo nije bilo moje. Ali bilo je u toliko lošem stanju da niko nije ni primetio.” „Resetovano joj je sećanje. Misliš, ovim serumom Nesebičnih.” „Mi ga zovemo ’serum pamćenja’ pošto tehnički ne pripada samo Nesebičnima, ali da, to je taj.”

Do malopre sam bio ljut na njega. Nisam siguran zašto.

Možda sam jednostavno bio ljut što je svet postao tako komplikovano mesto, što mi ni delić istine o njemu nije bio poznat. Ili što sam dozvolio da žalim za nekim ko uopšte nije umro, kao što sam žalio i za majkom sve one godine koje sam mislio da je mrtva. Izazvati prevarom žal u nekome jedan je od najokrutnijih trikova koji se mogu izvesti, a na meni je izveden dva puta.

Ali dok ga gledam moja ljutnja iščezava, kao ono kad nastupi oseka. Umesto ljutnje, ostaje saznanje da je moj instruktor s inicijacije i prijatelj živ i zdrav.

Kezim se. „Znači živ si,” kažem. „A što je još važnije,” izgovara on uperivši prst u mene, „ti više nisi ljut zbog toga.”

Grabi me za ruku i povlači u zagrljaj, lupajući me po leđima.

Pokušavam da uzvratim entuzijazam ali mi ne ide - kad se odvojimo, osetim vrelinu u licu. Sudeći po tome kako je prasnuo u smeh mora da sam se sav zacrveneo. „Jednom Uštogljen, uvek Uštogljen,” kaže on. „Baš vala,” kažem. „Znači tebi se sviđa ovde?”

Amar sleže ramenima. „Nije da imam izbora, ali da, dobro mi je. Radim u obezbeđenju, očito, jer sam jedino za to i obučen. Voleli bismo da nam se i ti pridružiš, ali ti si verovatno previše dobar za to.” „Nisam baš doneo odluku o tome da li ću ostati ovde,” odgovaram. „Ali svakako hvala.”

„Nigde ti nije bolje nego ovde,” kaže on. „Svi drugi gradovi u tim velikim prestoničkim oblastima kao što je ova - u kojima živi ostatak populacije - prljavi su i opasni, osim ako znaš prave ljude. Ovde makar ima čiste vode i hrane, a i bezbedno je.”

Prebacujem težinu s noge na nogu, neprijatno mi je. Ne želim da razmišljam o ostanku ovde, ne želim da mi ovo postane dom. Već se osećam zarobljenim u sopstvenom razočaranju.

Nisam ovo zamišljao kad sam pobegao od roditelja i loših uspomena za koje su zaslužni. Ali ne želim da kvarim ovaj mir koji sam ponovo stekao s Amarom, sad kad smo ponovo prijatelji, i kažem: „Razmisliću o tome.” „Slušaj, trebalo bi još nešto da znaš.” „Šta? Još neko vaskrsenje?” „Ne možeš ga nazvati vaskrsenjem kad nisam ni bio mrtav, zar ne?” Amar odmahuje glavom. „Ne, nešto u vezi s gradom.

Neko iz kontrolne sobe je danas načuo da je Markusovo suđenje zakazano za sutra.”

Znao sam da će to da se desi - znao sam da će ga Evelin sačuvati za kraj, da će uživati u svakom trenutku u kome ga bude posmatrala kako se previja pod dejstvom seruma istine, uživaće u tome kao u poslednjem obroku. Samo mi nije palo na pamet da ću, ukoliko budem želeo, biti u mogućnosti to i da gledam. Mislio sam da sam ih se konačno zauvek oslobodio, svih njih.

Sve što uspevam da izustim je: „O.”

Kasnije, kad se vratim u spavaonicu i ušunjam u svoj krevet i dalje se osećam tupo i zbunjeno. Ne znam šta mi je činiti.

17 Tris Budim se pre svitanja. Niko ne mrda - Tobajas je prebacio ruku preko očiju ali je obuven, kao da je usred noći ustao i išao u šetnju. Kristina je nabila glavu pod jastuk. Ležim tako nekoliko minuta, blenem u mrlje na tavanici, a onda se obuvam i provlačim prste kroz kosu da je slepim.

Hodnici u štabu su mahom prazni, tu i tamo nađe se poneki prolaznik. Pretpostavljam da su pri kraju noćne smene jer su zgrbljeni ispred ekrana, glava poduprtih rukama ili nalakćeni na metle, gotovo ih i ne koristeći za čišćenje. Stavljam ruke u džepove i pratim znakove koji vode ka ulazu. Želim bolje da pogledam skulpturu koju sam juče primetila.

Ko god da je sagradio ovo mesto mora da je voleo svetlost.

U svakom zavoju tavanice i prizemnog dela zidova korišćeno je staklo. Čak i sad, pred jutro, štab je dobro osvetljen.

Iz džepa vadim karticu koju mi je Zoi dala sinoć za večerom i uz nju prolazim bezbednosnu proveru. A onda ugledam skulpturu, nekoliko stotina metara udaljenu od vrata kroz koja smo juče ušli - turobnu, masivnu i tajanstvenu, kao da je živo biće.

To je zapravo jedna ogromna ploča od tamnog kamena, kvadratna i grubo isklesana, kao stene na dnu provalije. Kroz središnji deo proteže se velika pukotina, a po ivicama se nazire i svetliji deo kamena. Iznad ploče visi stakleni tank istih dimenzija, napunjen vodom. Dok voda talasa, kroz nju se iznad središta prelama svetlost. Jedva čujno, kapljica vode udara o kamen. Potiče iz male cevi koja prolazi kroz središte tanka.

Isprva mi se učini da to tank curi, ali onda pada još jedna, pa za njom i treća i četvrta, sve u jednakim razmacima. Nakupi se tako nekoliko kapi, koje potom nestaju niz uzani kanal u kamenu.

Mora da je to tako namerno napravljeno. „Zdravo,” Zoi stoji s druge strane skulpture. „Izvini, krenula sam u spavaonicu po tebe, a onda sam te videla da ideš u ovom pravcu pa sam pomislila da si se izgubila.” „Ne, nisam se izgubila,” kažem. „Ovamo sam i htela da dođem.” „A.” Staje pored mene i prekršta ruke. Visoka je koliko i ja, ali se drži pravo pa deluje više. „Da, prilično je neobična, jelda?”

Dok govori gledam joj pegice po obrazima, koje se probijaju kao sunčeva svetlost kroz gusto lišće. „Označava li nešto?” „Skulptura je simbol Biroa za unapređenje genetike,” odgovara. „Kamena ploča predstavlja problem s kojim se suočavamo. Tank s vodom predstavlja potencijal u rešavanju tog problema. A kapljice vode predstavljaju ono što zapravo uspevamo da uradimo.”

Ne mogu da se suzdržim - i prasnem u smeh. „Nije baš ohrabrujuće, jelda?”

Osmehuje se. „Može i tako da se posmatra. Ja to posmatram iz drugog ugla - uz upornost, čak i najsitnije kapljice vode s vremenom mogu zauvek da promene stenu. Ona se više nikad neće vratiti na staro.”

Upire ka središtu ploče gde se nalazi malo udubljenje, kao plitko korito udubljeno u kamenu.

„Recimo ovoga nije bilo kad je skulptura postavljena.”

Klimam glavom i posmatram sledeću kapljicu kako pada.

Iako sam obazriva u odnosu na Biro i ljude u njemu, osećam tihu nadu kojom skulptura odiše i pronalazi put ka meni. To je praktičan simbol, šalje poruku strpljenja. koje je ovim ljudima omogućilo da toliko dugo ovde ostanu, da posmatraju i čekaju.

Ali ipak moram da pitam. „Zar ne bi bilo delotvornije odjednom proliti ceo tank?”

Zamišljam silinu vode kako udara o stenu, proliva se po popločanom podu i skuplja se oko mojih cipela. Stvar se na duge staze popravlja sitnim koracima, ali mislim da, kad veruješ da nešto zaista predstavlja problem, treba svom snagom da se baciš na to, nema šta da se čeka. „U ovom trenutku, da,” odgovara ona. „Ali onda ne bi ostalo više vode da se bilo šta drugo učini, a genetska oštećenja nisu problem koji može da se reši jednim udarcem.” „Razumem ja to,” kažem. „Samo se pitam da li je dobro posvetiti se tako malim koracima kad si u stanju da učiniš i neke veće.” „Šta na primer?”

Sležem ramenima. „Pojma nemam. Ali treba porazmisliti” „Istina.” „Pa... rekla si da si me tražila?” pitam. „Zašto?” „O!” hvata se za glavu. „Zaboravih. Dejvid me je zamolio da te pronađem i odvedem do laboratorije. Tamo je nešto što je pripadalo tvojoj majci.”

„Mojoj majci?” Zvučim promuklo i pištavo. Udaljavamo se od skulpture i krećemo ka bezbednosnoj proveri. „Prijateljsko upozorenje: moguće je da će ljudi blenuti u tebe,” kaže mi Zoi dok prolazimo kroz bezbednosni skener. U hodnicima ih je sada više nego malopre - mora da im počinje radno vreme. „Tvoje lice je ovde prilično poznato. Ljudi iz Biroa često posmatraju ekrane, a poslednjih nekoliko meseci bila si deo veoma zanimljivih akcija. Mnogo mladih ljudi misli da si pravi heroj.” „O, dobro,” kažem, s gorkim ukusom u ustima. „Baš je herojstvo ono što mi je bio cilj. A ne da, znaš ono, pokušam da ostanem živa.”

Zoi se zaustavlja. „Izvini. Nisam htela da umanjim značaj svega onoga što ti se dogodilo.”

I dalje mi je neprijatno kad pomislim na to da su nas ti ljudi posmatrali, najradije bih se pokrila ili sakrila negde gde više ne mogu da me gledaju. Ali Zoi ne može ništa da uradi s tim, pa ne komentarišem.

Većina ljudi koji se vrzmaju hodnicima nosi varijaciju jedne iste uniforme – tamno-zelene ili tamno-plave, neki nose i otkopčane jakne ili odela iz jednog dela ili trenerke ispod kojih su raznobojne majice, neke i s crtežima. „Da li boje uniformi nešto označavaju?” pitam je. „Zapravo, da. Tamnoplave nose naučnici ili istraživači, a zelene pomoćno osoblje - oni koji čiste i održavaju objekat, i tako to.” „Znači oni su nešto kao otpadnici.”

„Ne,” kaže ona. „Ne, ovde je dinamika drugačija - svi rade ono što mogu da bi podržali misiju. Svi su cenjeni i važni.”

Bila je u pravu: ljudi blenu u mene. Većina njih samo predugo zadržava pogled na meni, ali u nekom trenutku neko čak izgovara moje ime, kao da im pripada. Osećam se kao da imam grčeve, kao da ne mogu da se krećem onako kako želim. „Većina pomoćnog osoblja nekada je bila deo eksperimenta u Indijanapolisu - u drugom gradu, nedaleko odavde,” kaže Zoi. „Ali njima je ova tranzicija lakše pala nego vama - Indijanapolis nije imao bihejvioralne komponente vašeg grada.” Zastaje. „Mislim na frakcije. Nakon nekoliko generacija, nakon što se vaš grad nije raspao a ostali jesu, Biro je primenio frakcijske komponente i u neke druge gradove - Sent Luis, Detroit i Mineapolis - koristeći relativno nov indijanapoliski eksperiment kao kontrolnu grupu. Biro je uvek smeštao eksperimente na Srednji zapad jer tamo ima više prostora između urbanih oblasti.

Na istoku je sve blizu jedno drugog.” „Dakle u Indijanapolisu ste samo... ispravili gene i uvalili ih u neki grad? Bez frakcija?” „Oni su imali složeni sistem pravila, ali... da, to je u osnovi ono što se dogodilo.” „I nije baš uspelo?” „Nije.” Stiska usta. „Genetski oštećeni ljudi koji su bili izloženi patnji i nisu bili naučeni da žive drugačije, ne kao ljudi u frakcijama, veoma su destruktivni. Taj eksperiment je veoma brzo ugašen - već posle tri generacije. Čikago - vaš grad - i ostali gradovi podeljeni na frakcije pregurali su mnogo veće stvari.”

Čikago. Neobično je nadenuti ime mestu koje je za mene uvek bilo samo dom. U mojim očima grad sada deluje manji. „Znači vi ovo radite već dugo vremena,” kažem. „Prilično dugo, da. Biro je drugačiji od većine vladinih agencija zbog specifične prirode našeg posla i naše skrivene, relativno udaljene lokacije. Mi svoje znanje i svrhu prenosimo na našu decu, umesto da se oslanjamo na sastanke i zapošljavanje. Ja sam ceo život obučavana za ovo čime se bavim.”

Kroz niz prozora vidim neobično vozilo - u obliku ptice, s dva krila i šiljatim nosom, ali ima i točkove, kao automobil. „Jel' ovo služi za vazdušna putovanja?” pitam, upirući prstom. „Da.” Smeši se. „To je avion. Možda ćemo u nekom trenutku uspeti da te provozamo. ukoliko si dovoljno neustrašiva da to probaš.”

Ne reagujem na njenu igru reči. Ne mogu da zaboravim da me je prepoznala čim me je ugledala, Dejvid stoji kraj jednih od vrata ispred nas. Kad nas ugleda, podiže ruku i maše nam. „Zdravo Tris,” kaže, „Hvala ti što si je dovela, Zoi.” „Nema na čemu, gospodine,” kaže ona. „Ostaviću vas same.

Imam mnogo posla.”

Osmehne mi se i odlazi. Sad kad je otišla shvatam da ne želim da ode jer sam se setila kako sam juče vikala na Dejvida.

On to i ne pominje, samo skenira svoju značku na senzoru da otvori vrata.

Prostorija iza vrata je kancelarija bez prozora. Mlađi muškarac, Tobajasovih godina, sedi za jednim stolom, a drugi sto, na suprotnom kraju prostorije, zvrji prazan. Mladić skrene pogled ka nama, otkuca nešto na ekranu i ustane. „Dobar dan, gospodine,” kaže. „Mogu li da vam pomognem?” „Metju. Gde ti je supervizor?” pita Dejvid. „U potrazi za hranom u trpezariji,” odgovara Metju. „Pa, možda i ti možeš da mi pomogneš. Treba mi da na ekran učitaš dosije Natali Rajt. Možeš li?”

Rajt? Razmišljam. Da nije to bilo pravo prezime moje majke? „Naravno,” odgovara Metju i ponovo seda na stolicu.

Ukucava nešto i pojavljuje se niz dokumenata koje ne mogu jasno da vidim jer nisam dovoljno blizu. „Dobro, samo još da se prebace. Ti mora da si Natalina ćerka, Beatris?” Naslanja bradu na ruku i kritički me posmatra. Oči su mu toliko tamne da izgledaju crne, a pomalo su i iskošene. Ne izgleda ni impresionirano i iznenađeno što me vidi. „Ne ličiš mnogo na nju” „Tris,” automatski izgovaram. Teši me što mi ne zna nadimak i to znači da ne provodi vreme blenući u ekrane i posmatrajući naš život u gradu kao zabavu. I da, znam da ne ličim na nju.

Dejvid izvuče stolicu koja zaškripi po pločicama i potapše je.

„Sedi. Daću ti ekran s Natalinim dosijeom da ti i tvoj brat možete sami da ga pročitate, ali dok se učitava mogu i da ti ispričam šta imam.”

Sedam na ivicu stolice, a on seda za sto Metjuovog supervizora, igrajući se s polupraznom šoljom kafe. „Pre svega želim da kažem da je tvoja majka bila jedno fantastično otkriće. Pronašli smo je gotovo slučajno unutar oštećenog sveta. i videli da ima skoro savršene gene.” Dejvid blista od zadovoljstva. „Izvukli smo je iz opasne situacije i doveli ovamo. Tu je provela nekoliko godina, ali onda smo se suočili s krizom unutar vašeg grada, i ona se dobrovoljno javila da ode da je reši. Doduše, siguran sam da o tome već sve znaš.”

Nekoliko trenutaka samo tako blenem u njega i trepćem.

Moja majka dolazi iz spoljnog sveta? Odakle tačno?

Ponovo mi pada na pamet kako je ona hodala ovim hodnicima i posmatrala grad na ekranima u kontrolnoj sobi. Da li je sedela i u ovoj stolici? Jesu li njena stopala dodirivala ove pločice? Odjednom imam osećaj da su svuda oko mene nevidljivi tragovi moje majke, na svakom zidu i kvaki i stubu.

Stežem ivicu stolice i pokušavam da sredim misli makar toliko da mogu ljudski da postavim pitanje. „Ne, ne znam,” kažem, „Kakvu krizu?” „Pa to što je predstavnik Učenih počeo da ubija Divergentne,” kaže. „Nor… Norman se beše zove?” „Norton,” upada Metju. „Džaninin prethodnik. Izgleda da je i na nju preneo ideju o ubijanju Divergentnih, malko pre nego što ga je strefio srčani udar.”

„Hvala. Sve u svemu, poslali smo Natali da to detaljno ispita i zaustavi ubijanje. Naravno, nismo ni sanjali da će ostati toliko dugo, ali bila je korisna - nikada ranije nismo razmišljali o tome da postavimo insajdera, a ona je uspela da uradi mnogo neprocenjivih stvari. Uz to je i živela svoj život, što očito uključuje i tebe.”

Mrštim se. „Ali Divergentne su ubijali i kad sam ja bila početnik.” „Ti znaš samo za one koji zaista jesu ubijeni,” kaže Dejvid. „Ali ne znaš ništa o onima koji nisu. Neki od njih su ovde, u štabu. Verujem da si imala prilike da upoznaš Amara? On je jedan od njih. Neki od spasenih Divergentnih želeli su da budu što dalje od vašeg eksperimenta - bilo im je preteško da gledaju ljude koje su nekada poznavali i voleli kako nastavljaju život, te su bivali obučeni da se integrišu u život van Biroa. Ali da, njen doprinos je bio važan - mislim na tvoju majku.”

Može se reći da je izrekla i nekoliko laži i pokoju istinu.

Pitam se da li je moj otac znao ko je ona, odakle zaista potiče.

Ipak je on bio vođa Nesebičnih, što znači da je čuvao tajnu koju je znao. Odjednom mi nadolazi užasna misao: šta ako se ona udala za njega samo zato što je morala, ako je to bio deo njene misije u gradu? Da nije i ta njihova veza bila lažna? „Dakle,ona u stvari nije bila rođena u Neustrašivima,” izgovaram dok u glavi prebiram po lažima. „Kad je prvi put došla u grad došla je kao Neustrašiva, jer je već imala tetovaže, što bi starosedeocima bilo teško objasniti.

Imala je šesnaest godina, ali mi smo rekli da ima petnaest, da bi dobila vremena da se navikne. Naša namera je bila da...” Sleže

ramenima. „Pa, pročitaj njen dosije. Ne mogu ja verno da dočaram perspektivu jednog šesnaestogodišnjaka.”

Kao po komandi, Metju otvara fioku i vadi malo, ravno parče stakla. Klikće po njemu vrhom prsta i na njemu se pojavljuje slika. Jedan od dokumenata koji je upravo otvorio na računaru. Pruža mi tablet. Tvrđi je nego što bih očekivala, čvrst i krut. „Ne brini, praktično je neuništiv,” kaže Dejvid. „Siguran sam da želiš da se vratiš kod svojih prijatelja. Metju, da li bi otpratio gđicu Prajor do hotela? Imam neka posla.” „A ja nemam?” kaže Metju. A onda namigne, „Šalim se, gospodine. Odvešću je.” „Hvala ti,” kažem Dejvidu pre nego što izađe. „Nema na čemu,” odgovara on. „Slobodno mi se obrati ako budeš imala dodatna pitanja.” „Spremna?” pita Metju.

Visok je, slične visine kao Kejleb, a crna kosa mu je znalački prebačena ka napred, kao da je proveo mnogo vremena trudeći se da izgleda kao da je tek ustao iz kreveta. Ispod tamnoplave uniforme nosi običnu crnu majicu i ima crnu uzicu oko vrata, koja mu se miče zajedno s Adamovom jabučicom kad guta.

Izlazimo iz male kancelarije i ponovo idemo niz hodnik.

Gužva od malopre se smanjila. Mora da su počeli s radom ili su otišli na doručak. Ovde se živi punim plućima, spava se, jede i radi, rađaju se deca, odgajaju porodice i umire se. Ovo mesto je moja majka nekada zvala svojim domom.

„Pitam se kada ćeš početi da šiziš,” kaže on. „Pošto si svašta saznala odjednom.” „Neću početi da šizim,” kažem braneći se. Već sam šiznula, mislim se, ali neću to da mu priznam.

On samo slegne ramenima. „Ja bih šiznuo. Ali dobro.”

Ispred nas vidim znak koji kaže ULAZ U HOTEL. Privijam tablet uz grudi, nestrpljiva da se dočepam spavaonice i ispričam Tobajasu za svoju majku. „Slušaj, jedna od stvari kojima se moj supervizor i ja bavimo jeste genetsko testiranje,” kaže Metju. „Pitao sam se da li biste ti i onaj momak - sin Markusa Itona? - imali nešto protiv da dođete da vam testiramo gene.” „Zašto?” „Radoznali smo.” Sleže ramenima. „Nismo imali prilike da testiramo gene u jednoj tako skorašnjoj generaciji eksperimenta, a ti i Tobajas nekako... čudno ispoljavate određene stvari.”

Podižem obrve. „Ti si, na primer, iskazala izvanrednu otpornost na serume većina Divergentnih nije sposobna tako da im se odupre,” kaže on. „Tobajas se bez teškoća odupire simulacijama, iako ne poseduje određene karakteristike koje od Divergentnih očekujemo. Kasnije mogu sve to detaljno da vam objasnim.”

Oklevam, jer nisam sigurna da želim da vidim svoje gene, ili pak Tobajasove, ili da ih vidim upoređene - kao da je to važno.

Ali Metju deluje željno, kao dete, a za znatiželju uvek imam razumevanja.

„Pitaću ga da li je raspoložen za to,” odgovaram. „Ja jesam.

Kada?” „Sad, pre podne, važi?” pita. „Mogu da dođem po vas za jedan sat. ionako ne možete da uđete u laboratorije bez mene.”

Klimam glavom. Odjednom osećam uzbuđenje što ću saznati nešto više o svojim genima, što mu dođe isto kao čitanje maminog dnevnika: vratiće mi se makar neki delići nje.

18 Tobajas Neobično je buditi se među ljudima koje ne poznaješ dobro, s njihovim pospanim pogledima, obraza nagužvanih od jastuka; neobično je otkriti da je Kristina ujutru vesela, da se Piter budi sa savršeno uglađenom frizurom, a da Kara komunicira samo mumlanjem, vukući se korak po korak u potrazi za kafom. Čim ustanem odem da se istuširam i presvučem u odeću koju su nam dali, a koja i nije toliko drugačija od one na koju sam navikao, iako su boje izmešane kao da to ovim ljudima i nije bitno, što je verovatno istina. Na sebi imam crnu majicu i plave farmerke i pokušavam da ubedim sebe da je to normalno, da se osećam normalno, da se uklapam.

Danas je suđenje mome ocu. Nisam još odlučio hoću li da gledam.

Kad se vratim, vidim da je Tris već obučena od glave do pete, nasađena na ivicu jednog od ležaja, spremna da skoči na noge lagane. Isto kao Evelin.

Uzimam mafin s poslužavnika s doručkom koji nam je neko doneo i sedam preko puta nje. „Dobro jutro. Rano si ustala.”

„Aha,” kaže, gurajući stopalo između mojih. „Zoi me je jutros pronašla kraj one velike skulpture - Dejvid je hteo nešto da mi pokaže.” Podiže stakleni ekran položen na ležaj kraj nje.

Sine kad ga dodirne i na njemu se pojavljuje neki dokument. „Ovo je dosije moje majke. Pisalo je dnevnik - kratak, koliko vidim, ali ipak dnevnik.” Migolji se kao da joj je neprijatno. „Nisam ga još dobro ni pogledala.” „Pa,” kažem, „zašto nisi počela da ga čitaš?” „Ne znam.” Spušta ga i ekran se automatski gasi. „Mislim da se plašim.”

Deca Nesebičnih su retko kad dobro poznavala svoje roditelje, jer oni nikad nisu bili otvoreni kao što ostali roditelji budu kad im deca dostignu određene godine. Kriju se iza tog oklopa sive odeće i nesebičnih dela, ubeđeni je bilo kakvo otkrivanje zapravo udovoljavanje sebi. Nisu ovo samo obični delići Trisine majke; ovo je jedan od prvih i poslednjih uvida koje će Tris imati u ono što je Natali Prajor zaista bila.

Zato mi je i jasno zašto se tako drži tog ekrana, kao da je nešto volšebno, nešto što može svakog trenutka da nestane. i zašto želi da ga neko vreme ostavi tako neotkrivenog - tako se i ja osećam povodom suđenja moga oca. Možda otkrije nešto što uopšte ne želi da sazna.

Pratim njen pogled ka drugom kraju prostorije, gde Kejleb sedi i žvaće žitarice - mrzovoljno, kao dete koje se duri. „Hoćeš li da mu pokažeš?” pitam. „Ne,” odgovara.

„Obično ne zagovaram da mu se bilo šta da,” kažem. „Ali u ovom slučaju... to baš i ne pripada samo tebi.” „Znam ja to,” kaže ona pomalo oštro. „Naravno da ću mu pokazati. Ali hoću prvo malo da budem sama s ovim.”

Na to nemam šta da kažem. Veći deo života proveo sam čuvajući informacije za sebe, neprekidno ih prevrćući po glavi.

Nagon da se nešto podeli s nekim drugim je nov, a nagon da se nešto sakrije prirodan je koliko i disanje.

Tris uzdiše, a onda otkida delić mafina iz moje ruke. Hvatam je za prste. „Hej. Ima ih dovoljno na poslužavniku samo nekoliko metara s tvoje desne strane.” „Onda ne bi trebalo da brineš što sam ti malo čapnula,” kaže ona kezeći se. „Da znaš.”

Hvatajući me za majicu, privlači me sebi i ljubi. Dotičem joj bradu i čvrsto je držim dok joj uzvraćam poljubac.

A onda primetim da mi kida još jedan deo mafina i odmičem se, zverajući u nju. „Ozbiljno ti kažem,” izgovaram. „Doneću ti jedan sa stola, Sekund mi treba za to.”

Ona se kezi. „Ovaj, htela sam nešto da te pitam. Jesi li raspoložen da se ovog jutra podvrgneš jednom malom genetskom testu?”

Izraz „mali genetski test” zvuči mi kao oksimoron. „Zašto?” pitam. To mi zvuči kao da me pita da li bih se skinuo go.

„Pa, upoznala sam tog jednog dečka - zove se Metju - koji radi u jednoj od laboratorija, i on mi je rekao da su zainteresovani da bace pogled na naš genetski materijal zarad nekog istraživanja,” kaže ona. „Pitao je baš za tebe jer mu ti dođeš kao neka anomalija.” „Anomalija?” „Izgleda da ispoljavaš određene karakteristike Divergentnih, dok neke druge uopšte ne,” kaže ona. „Ne znam. Radoznao je.

Ne moraš ako nećeš.”

Vazduh oko mene deluje toplije i teže. Posežem za zadnjim delom vrata da ublažim tu nelagodu i počešem se.

Za otprilike sat vremena na ekranima će da osvanu Markus i Evelin. Odjednom mi je jasno da ne mogu ući da gledam.

Tako da, iako ne želim da pustim nekog neznanca da ispituje deliće slagalice mog postojanja, kažem: „Važi. Hoću.” „Sjajno,” kaže ona, a onda uzima još jedan zalogajčić mog mafina. Pramen kose joj upada u oči i ja joj ga sklanjam pre nego što uspe i da primeti. Prekriva moju ruku svojom, toplom i snažnom i osmehuje se krajičkom usana.

Otvaraju se vrata i ulazi mladić iskošenih, ćoškastih očiju i crne kose. Istog trenutka ga prepoznajem - Džordž Vu. Torin mlađi brat. Ona ga je zvala „Džordži“ Uzbuđeno se smeši i ja osetim nagon da pobegnem, da se što više udaljim od njega i bola koji mu predstoji. „Tek što sam se vratio,” izgovara bez daha. „Rekli su mi da je moja sestra krenula s vama.”

Tris i ja se zabrinuto pogledamo. Kad ga i ostali primete, oko nas se razlije tišina kakva se mogla čuti samo na sahranama u Nesebičnima. Čak i Piter, od koga bih očekivao da uživa u tuđem bolu, deluje preneraženo i ne zna šta će s rukama. „I...” zausti Džordž. „Zašto me svi tako gledate?” Kara iskorači napred, spremna da isporuči loše vesti, ali ne mogu da je zamislim da to valjano radi, pa ustanem i preduhitrim je. „Tvoja sestra jeste krenula s nama,” kažem. „Ali napali su nas otpadnici i ona... nije se izvukla.”

Toliko toga u toj rečenici nije rečeno - kako se brzo sve desilo, zvuk njenog tela kako udara o zemlju i haos koji je nastao kad su svi pojurili u noć, teturajući se po travi. Nisam se vratio po nju. Trebalo je - od svih ljudi u našoj ekipi nju sam najbolje poznavao, znao sam kako nežno pritiska iglu za tetoviranje i kako je grubo zvučao njen smeh, kao ošmirglan.

Džordž se pridržava za zid iza sebe. „Šta?” „Dala je život da nas odbrani,” iznenađujuće nežno izgovara Tris. „Da nije bilo nje, niko od nas se ne bi izvukao.” „Ona je... mrtva?” slabašno pita Džordž. Naslanja se na zid, pogruženih ramena.

U hodniku uočim Amara, s parčetom tosta u ruci i osmehom koji iščezava. Spušta tost na sto kraj vrata. „Pokušao sam da te nađem da ti kažem,” izgovara Amar.

Amar je sinoć Džordžovo ime izgovorio tako usputno da sam mislio da se i ne poznaju. Što očito nije slučaj.

Džordžove oči postaju staklaste i Amar ga jednom rukom privlači u zagrljaj. Džordž se zgrčenim prstima hvata za Amarovu majicu, zglobova pobelelih od siline stiska. Ne čujem ga da plače, a možda i ne plače, možda mu je samo potrebno da se pridrži za nekoga. Moja sećanja na žalost za majkom kad sam saznao da je mrtva su maglovita - sećam se samo tog osećaja da sam odvojen od svega oko sebe i neprekidne potrebe da nešto progutam. Ne znam da li je i drugima tako.

U nekom trenutku, Amar izvodi Džordža iz sobe i nešto mu šapuće.

Jedva se i setim da sam pristao da učestvujem u genetskom testiranju, kad se na vratima pojavi neko - dečak, ili ne baš dečak, pošto deluje kao da je mojih godina. Maše ka Tris. „O, to je Metju,” kaže ona. „Mislim da treba da krenemo.”

Uzima me za ruku i vodi ka vratima. Izgleda da nisam ukačio informaciju da „Metju” nije ocvali matori naučnik. Ili mi to nije ni pomenula.

Ne budi glup, mislim se.

Metju mi pruža ruku. „Zdravo. Drago mi je. Ja sam Metju.” „Tobajas,” izgovaram, jer „Četiri” zvuči čudno na ovom mestu u kome se ljudi ne identifikuju po broju strahova. „Takođe” „Ajmo onda do laboratorije,” kaže on. „Ovuda.” Štab je ovog jutra prepun ljudi obučenih u zelene i tamnoplave uniforme koje nekim dosežu do članaka, a nekima koji centimetar iznad cipela, u zavisnosti od visine. Štab je prepun otvorenih prostorija koje se granaju iz glavnih hodnika,

kao srčane komore, i svaka od njih je obeležena slovom ili brojem; ljudi mile među njima, neki sa staklenim uređajima u rukama nalik onome koji je Tris jutros donela sa sobom, a neki praznih ruku. „Kakvi su ovo brojevi?” pita Tris. „Služe za obeležavanje svake od prostorija?” „To su nekada bili gejtovi,” odgovara Metju. „Što znači da svaki od njih ima vrata i hodnik koji vodi ka određenom avionu koji leti na određenu destinaciju. Kad su aerodrom pretvorili u štab, iščupali su stolice iz nekadašnjih čekaonica i zamenili ih opremom za laboratorije, koja je mahom doneta iz gradskih škola. Ovaj deo štaba je zapravo džinovska laboratorija.” „Na čemu to rade? Mislila sam da vi samo posmatrate eksperimente,” kažem, gledajući ženu koja juri s jednog kraja hodnika na drugi s ekranom postavljenim na oba dlana, kao da prinosi žrtvu. Po uglačanim pločicama prosipaju se zraci sunca koje bacaju krovni prozori. Pogled kroz prozor uliva spokojstvo, vide se podšišana trava i divlje drveće koje se njiše u daljini, pa je teško zamisliti ljude koji jedni druge uništavaju zbog oštećenih gena, ili žive po Evelininim strogim pravilima u gradu koji smo napustili. „Neki od njih to i rade. Sve što primete u preostalim eksperimentima mora da bude snimljeno i analizirano, i zato je potrebno dosta ljudstva. Ali neki od njih rade i na unapređenju izlečenja genetskih oštećenja, kao i na razvoju seruma za sopstvenu upotrebu umesto za upotrebu u eksperimentima - radi se na desetinama projekata. Sve što treba da uradite jeste da dođete na ideju, okupite tim i predstavite je veću koje vodi štab pod Dejvidovom palicom. Oni obično odobre sve što nije previše riskantno.”

„Nego šta,” kaže Tris. „Ni slučajno neki rizik da ne preuzmu.”

Jedva primetno koluta očima. „Imaju dobre razloge za takva nastojanja,” odgovara Metju. „Pre nego što su uvedene frakcije, kao i njihovi serumi, eksperimenti su trpeli gotovo stalne napade iznutra. Serumi pomažu ljudima u eksperimentu da drže stvari pod kontrolom pogotovo serum pamćenja. Doduše, sad na tome niko ne radi nalazi se u Laboratoriji za oružje.” „Laboratoriji za oružje.” Izgovara te reči kao da su lomljive.

Kao da su svete. „Dakle, u početku je Biro bio taj koji nam je davao serume,” zaključuje Tris. „Da,” kaže on. „A onda su Učeni nastavili da rade na njima, da ih usavršavaju, uključujući i tvog brata. Da budem iskren, do nekih seruma smo došli zahvaljujući njima - posmatrajući ih u kontrolnoj sobi. Jedino što nisu mnogo radili na serumu pamćenja - serumu Nesebičnih. Mi smo ga dosta unapredili jer je on naše najjače oružje.” „Oružje,” ponavlja Tris. „Pa, naoružavamo gradove protiv njihovih pobunjenika i to samo u jednu svrhu - da im izbrišemo pamćenje i samim tim otklonimo potrebu da ih ubijemo; oni jednostavno zaborave za šta su se borili. A koristimo ga i protiv graničnih pobunjenika, koji se nalaze na oko sat vremena odavde. Oni ponekad pokušaju da dignu bunu a tu serum pamćenja ih uspešno zaustavi, tako da nema potrebe da budu likvidirani.”

„To je…” zaustim. „Ipak užasno?” završava Metju. „Da, jeste. Ali oni s vrha to posmatraju kao održavanje života, kao uređaj koji nam potpomaže disanje. Stigli smo.”

Podižem obrve. Upravo se izjasnio protiv sopstvenih vođa, i to tako opušteno da sam umalo propustio. Pitam se da li je ovo takvo mesto - mesto na kome se neslaganje može javno podeliti, usred običnog razgovora - umesto na tajnim mestima, upola glasa.

Skenira karticu na teškim vratima s naše leve strane i hodamo niz uzani hodnik osvetljen bledim, fluorescentnim svetlima. Zastaje kraj vrata na kojima piše SOBA ZA TERAPIJU GENA 1. U njoj sedi devojka svetlosmeđe kože u zelenom odelu i menja papir koji prekriva sto za pregled. „Ovo je Huanita, laboratorijski tehničar. Huanita. ovo su...” „Da, znam ko su,” izgovara osmehujući se. Krajičkom oka hvatam Tris kako se ukoči usled podsećanja da su naši životi bili prikazivani na ekranima. Ali ne komentariše.

Devojka mi pruža ruku. „Metjuov supervizor je jedini koji me zove Huanita. I Metju, očito. Ja sam Nita. Treba da pripremim dva testa?”

Metju klima glavom. „Evo odmah.” Otvara niz ormarića na drugom kraju sobe i počinje da izvlači stvari. Sve su upakovane u plastiku i papir i obeležene belim etiketama. Soba je ispunjena zvucima cepanja i kidanja. „Kako vam se dosad svidelo ovde?” pita.

„Pa, navikavamo se,” odgovaram. „Da, tačno znam na šta misliš.” Smeši mi se. „I ja sam došla iz jednog od eksperimenata - onog u Indijanapolisu, koji je podbacio. O, pa vi i ne znate gde je Indijanapolis, zar ne? Nije daleko. Manje od sat vremena avionom.” Zastaje. „Ni to vam ništa ne znači. Znate šta? Nije ni važno.”

Iz plastično-papirnog omotača vadi špric i iglu i osećam kako se Tris koči. „Za šta je to?” pita Tris. „To nam omogućava da vam čitamo gene,” kaže Metju. „Jel' to u redu?” „Aha,” odgovara Tris, i dalje napeta. „Samo... ne volim da mi se ubrizgava strana tečnost.”

Metju klima glavom. „Kunem se da služi samo za iščitavanje gena. Ni za šta drugo. Nita može da ti potvrdi.”

Nita klima glavom. „U redu,” kaže Tris. „Ali... mogu li sama da ubrizgam?” „Naravno,” kaže Nita. Priprema špric, puni ga time što planira da nam ubrizga i pruža joj. „Pojednostavljeno ću vam objasniti kako ovo funkcioniše,” izgovara Metju dok Nita briše Trisinu ruku antiseptikom. Miris je jedak, štipa me za nos. „Tečnost je ispunjena mikroračunarima. Oni su osmišljeni da uoče specifične genetske markere i emituju podatke o njima u računar. Potrebno im je oko sat vremena da mi kažu ono što me

zanima, iako bi im za očitavanje celokupnog genetskog materijala bilo potrebno mnogo više vremena.”

Tris ubada iglu u rame i pritiska.

Nita me poziva rukom i po koži mi prevlači gazu koja je natopljena nečim narandžastim. Tečnost u špricu je srebrnastosiva, kao riblja krljušt i, dok prolazi kroz iglu,zamišljam mikroskopsku tehnologiju kako mi kola telom, čita me i analizira. Pored mene,Tris drži kuglicu od vate na ubodu od igle i jedva primetno mi se osmehuje. „Šta su to... mikroračunari?” Metju klima glavom i ja nastavljam. „Šta to tačno traže?” „Pa, kad su naši prethodnici u Birou ubacili ’ispravljene’ gene u vaše pretke, u njih su uključili i genetski sistem za praćenje, čiji je osnovni posao da nam pokaže kad osoba dostigne genetsko isceljenje. U ovom slučaju, genetski sistem za praćenje zapravo je svesnost u toku simulacija - to je nešto što lako možemo da testiramo, a što nam pokazuje da li su vaši geni isceljeni ili nisu. To je jedan od razloga što svaka osoba u vašem gradu mora u šesnaestoj godini da prođe kroz tekst sklonosti ukoliko su svesni u toku testa, to pokazuje da su im geni verovatno isceljeni.”

I test sklonosti ubacujem u virtuelnu listu stvari koje su mi nekad bile toliko važne, a sada su u zapećku jer su im očito bile samo sredstvo da dođu do informacija koje su im bile potrebne.

Ne mogu da verujem da je svesnost u toku simulacija, nešto što je činilo da se osećam moćno i jedinstveno, nešto zbog čega su Džanin i Učeni ubijali ljude, ovim ljudima samo običan znak da su geni zalečeni. Jedna obična kodirana reč koja im govori da pripadam njihovom genetski izlečenom društvu.

Metju nastavlja: „Jedini problem s genetskim sistemom za praćenje je to što svesnost u toku simulacija i odupiranje serumima ne mora nužno da znači da je osoba Divergentna, samo postoji velika uzajamna korelacija te dve stvari. Ponekad ljudi mogu da budu svesni tokom simulacija ili kadri da se odupru serumima čak i kad su im geni oštećeni.” Sleže ramenima. „Zato i jesam zainteresovan za tvoje gene, Tobajase.

Zanima me da vidim jesi li stvarno Divergentan ili to što si svestan u toku simulacija samo čini da tako izgledaš.”

Nita, koja čisti pult, stiska zube kao da se suzdržava da ne progovori. Najednom se osetim nelagodno. Postoji šansa da u stvari nisam Divergentan? „Sad samo treba da sednemo i sačekamo,” kaže Metju. „Idem ja po doručak. Jel' neko od vas gladan?”

Tris i ja odmahujemo glavama. „Brzo se vraćam. Nita, pravi im društvo, važi?”

Metju odlazi ne sačekavši Nitin odgovor, a Tris seda na sto za pregled; papir pod njom se gužva i cepa na ivici s koje joj vise noge. Nita stavlja ruke u džepove svog odela i gleda nas.

Oči su joj tamne i sjaje kao barica ulja koje curi iz motora.

Dodaje mi kuglicu vate i ja je pritiskam na mehuriće krvi unutar lakta. „Dakle, i ti si došla iz gradskog eksperimenta,” kaže Tris. „Koliko dugo si već ovde?” „Otkad je raspušten eksperiment u Indijanapolisu, ima tome osam godina. Mogla sam da se integrišem u brojniju populaciju, izvan eksperimenata, ali to bi bilo previše za mene.” Naslanja se na pult. „Tako da sam se dobrovoljno javila da dođem ovamo.

Nekad sam bila domar. Izgleda da se penjem na ovdašnjoj društvenoj lestvici.”

Izgovara to nekako ogorčeno. Pretpostavljam da je ovde, kao i u Neustrašivima, napredovanje ograničeno, pa ona više nema kud. Kao i ja kad sam odabrao posao u kontrolnoj sobi. „Jel' vaš grad imao frakcije?” pita Tris. „Ne, mi smo bili kontrolna grupa - pomogli smo im da ukapiraju koje bi frakcije uopšte bile delotvorne. Doduše, imali smo mnogo pravila - policijski čas, utvrđeno vreme za buđenje, sigurnosne uredbe. A ni oružje nije bilo dozvoljeno. Da ne pričam dalje.” „Šta se desilo?” pitam, a trenutak kasnije poželim da povučem pitanje jer joj se uglovi usana povija nadole, kao povučeni teškim uspomenama. „Pa, nekoliko ljudi unutar grada je znalo kako se pravi oružje. Napravili su bombu - znaš ono, eksploziv i postavili ga u zgradu vlade,” kaže. „Mnogo ljudi je poginulo. Nakon toga, Biro je zaključio da je naš eksperiment podbacio. Izbrisali su sećanja bombaša a nas ostale su izmestili. Ja sam jedina koja je želela da dođe ovamo.” „Žao mi je,” nežno izgovara Tris. Ponekad zaboravim na njenu nežniju stranu. Toliko dugo sam u njoj gledao samo snagu, koja se isticala kao mišići na njenim rukama i simbol letenja na tetovaži na njenoj ključnoj kosti. „Ma, šta da se radi. Nije da vi ne znate o čemu pričam,” kaže Nita. „Sa svim onim što je uradila Džanin Metjuz, i to...”

„Zašto nisu i naš grad raspustili?” pita Tris. „Na isti način kao i vaš?” „I dalje postoji mogućnost da ga raspuste,” odgovara Nita. „Ali mislim da je eksperiment s Čikagom toliko dugo uspešan da nerado razmišljaju da ga batale. On je prvi u kome su ustanovljene frakcije.”

Sklanjam kuglicu vate s ruke. Na mestu u koje je ušla igla stoji mala crvena tačka, ali više ne krvari. „Volim da mislim da bih odabrala Neustrašive,” kaže Nita. „Ali mislim da ne bih imala stomak za njih.” „Iznenadilo bi te za šta bi sve imala stomak kad bi morala,” kaže Tris.

Osećam kako me nešto probada u grudima. U pravu je. Očaj može da te navede na iznenađujuće postupke. Oboje to znamo.

Metju se vraća posle tačno sat vremena i nakon toga dugo sedi za računarom dok mu oči lete levo-desno po ekranu.

Nekoliko puta i dramatično uzvikne: „Hmm!” ili „Aha!” Što duže odlaže da nam nešto kaže, bilo šta, postajem sve napetiji. I ubrzo u ramenima imam osećaj kao da su se skamenila, da nisu više moja. Konačno podiže pogled i okreće ekran da i mi vidimo šta je na njemu. „Ovaj program nam pomaže da protumačimo podatke na razumljiv način. Ovo što vidite je pojednostavljeno oslikana specifična sekvenca DNK u Trisinom genetskom materijalu,” kaže.

Slika na ekranu je složena gomila linija i brojeva s određenim delovima obojenim u žuto i crveno. Ja ne vidim dalje od toga - nisam dovoljno pametan da razumem. „Ove partije predstavljaju izlečene gene. Ne bismo ih videli da su geni oštećeni.” Lupka po određenim delovima ekrana. Ne razumem u šta tačno pokazuje, ali on to i ne primećuje - previše je udubljen u sopstveno objašnjenje. „Ove partije ukazuju da je program uspeo da pronađe genetski sistem za praćenje, svesnost u simulacijama. Kombinacija izlečenih gena i svesnost u toku simulacije tačno su ono što i očekujem da vidim kod Divergentnih. Ali, evo šta je čudno.”

Ponovo dodiruje ekran i on se menja, ali za mene je podjednako konfuzan, mreža linija i zapetljanog niza brojeva. „Ovo je mapa Tobajasovih gena,” kaže Metju. „Kao što vidite, on ima ispravne genetske komponente za svesnost u simulaciji, ali nema iste ’zalečene’ gene kao Tris.”

Grlo mi je suvo i osećam se kao da sam upravo dobio loše vesti, ali još nisam ukapirao koje tačno. „Šta to tačno znači?” pitam. „Znači,” nastavlja Metju, „da nisi Divergentan. Tvoji geni su i dalje oštećeni, ali imaš genetsku anomaliju koja ti uprkos tome omogućava da budeš svestan u toku simulacija. Drugim rečima, deluješ kao da si Divergentan iako to zapravo nisi.”

Polako varim informaciju, delić po delić.

Divergentan, Nisam kao Tris. Imam oštećene gene.

Nisam

Reč „oštećeni” tone u meni kao da je od olova. Oduvek sam znao da sa mnom nešto nije u redu. ali mislio sam da to ima

veze s mojim ocem ili majkom i bolom koji su mi ostavili u nasleđe, koji se prenosi s kolena na koleno, a ovo znači da jedina dobra stvar koju je moj otac posedovao - divergencija nije prešla na mene.

Ne gledam u Tris. Ne mogu to da podnesem. Umesto toga skrećem pogled ka Niti. Njen izraz lica je strog, gotovo besan. „Metju,” kaže ona. „Zar ne želiš da odneseš te podatke u laboratoriju da ih analiziraš?” „Pa, planirao sam da o tome popričam s ovim našim pacijentima,” kaže Metju. „Mislim da to nije dobra ideja,” izgovara Tris oštro, kao da para sečivom.

Metju izgovara nešto što ne uspevam ni da čujem; jedino što čujem je lupanje mog srca. On ponovo tapka po ekranu i nestaje slika moje DNK, te ekran ostaje prazan - sve što se vidi je staklo. Odlazi i obaveštava nas da posetimo laboratoriju za više informacija, pa Tris, Nita i ja u tišini ostajemo u sobi. „Nije to ništa strašno,” čvrstim glasom izgovara Tris. „Razumeš?” „Nećeš ti da mi kažeš da nije ništa strašno!” izgovaram glasnije nego što sam nameravao.

Nita se pravi da je zauzeta za pultom, proverava da li su sve posude lepo naređane, iako ih niko nije ni pipnuo otkad smo ušli. „Hoću, nego šta nego hoću!” viče Tris. „Ti si ista ona osoba koja si bio i pre pet minuta i pre četiri meseca i pre osamnaest godina! Ovo ništa ne menja!”

Nešto u njenim rečima zvuči sasvim istinito, ali u ovom trenutku mi je teško da joj poverujem. „Znači hoćeš da mi kažeš da ovo ne utiče ni na šta,” kažem. „Da istina ne utiče ni na šta.” „Koja istina?” pita ona. „Ovi ljudi ti kažu da nešto nije u redu s tvojim genima, i ti im tek tako poveruješ?” „Bilo je tu, crno na belo.” Pokazujem ka ekranu. „Videla si i sama.” „Ali vidim i tebe,” žestoko izgovara i hvata me za nadlakticu. „I znam ko si.”

Odmahujem glavom. I dalje ne mogu da je pogledam, ne mogu ni u šta konkretno da uperim pogled. „Ja… moram da prošetam. Vidimo se kasnije.” „Tobajase, čekaj...”

Izlazim, i čim se udaljim od te sobe više ne osećam toliki pritisak. Koračam niz skučeni hodnik koji me pritiska kao izdah, ka suncem okupanom holu u koji vodi. Nebo je sada svetloplavo. Iza sebe čujem korake ali previše su teški da bi pripadali Tris. „Hej.” Nita uvrće stopalo, tako da zaškripi po pločicama. „Volela bih da popričam s tobom o ovim… stvarčicama koje se tiču genetskog oštećenja, ali nije o glavu. Ako si zainteresovan, naći ćemo se ovde večeras u devet. I... ne bih da ti uvredim devojku i to, ali možda je bolje da je ne povedeš.” „Zašto?” pitam.

„Ona je GČ - genetski čista. Tako da ne može baš najbolje da razume - pa, teško je objasniti. Veruj mi, u redu? Bolje je da malo bude odvojena od tebe.” „Dobro.” „Dobro.” Klima glavom. „Moram da idem.”

Gledam je kako se trkom vraća u sobu za genetsku terapiju i nastavljam da hodam. Ne znam ni kuda tačno idem, ali znam da se, dok hodam, ove sumanute informacije do kojih sam danas došao sporije kreću, ne prave više toliku buku u mojoj glavi.

19 Tris Ne krećem za njim jer ne znam šta da mu kažem.

Kad sam saznala da sam Divergentna, o tome sam razmišljala kao o nekoj tajnoj moći koju niko drugi ne poseduje, o nečemu što me je činilo drugačijom, boljom, jačom. Sada, nakon što je na računarskom ekranu moja DNK upoređena s Tobajasovim, shvatam da divergencija nije baš nešto izuzetno.

To je obična reč koja se tiče određenog niza u mojoj DNK, kao neka reč koja označava sve ljude sa smeđim očima ili plavom kosom.

Zagnjurim glavu u šake. Ali ovi ljudi i dalje misle da je to izuzetno - i dalje misle da to znači da sam ja isceljena na način na koji Tobajas nije. I žele da tek tako u to poverujem, da ne posumnjam.

E pa ne mogu. I nije mi jasno zašto Tobajas veruje zašto s tolikim žarom želi da veruje u to da je oštećen.

Ne želim više o tome da razmišljam. Izlazim iz sobe za genetsku terapiju u trenutku kad se Nita vraća u nju.

„Šta si mu rekla?” pitam.

Lepa je. Visoka ali ne previsoka, vitka ali ne premršava, lepe boje kože. „Samo sam se pobrinula da zna kuda ide,”odgovara. „Ovo je zbunjujuće mesto.” „Tačno tako.” Krećem - doduše, ne znam kuda, ali što dalje od Nite, lepojke koja priča s mojim dečkom kad ja nisam u blizini. Mada, nije da su nešto dugo pričali.

Na kraju hodnika uočim Zoi, koja mi mahne da dođem.

Deluje mnogo opuštenije nego jutros, čelo joj je glatko, više nije naborano, a kosa joj pada na ramena. Stavlja ruke u džepove svog odela. „Sad baš rekoh ostalima,” kaže. „Za dva sata je zakazana vožnja avionom, za one koji hoće da se provozaju. Jesi li za?”

Stomakom mi protutnje i strah i uzbuđenje, baš kao pre nego što su me povezali za sajlu na vrhu zgrade Henkok. Zamišljam kako ću krilima da se vinem u vazduh, zamišljam energiju motora i nalet vetra kroz prazan prostor u zidovima i mogućnost, koliko god da je mala, da će nešto krenuti naopako i odvesti me pravo u smrt. „Jesam,” kažem. „Nalazimo se na gejtu B14. prati znakove!” Široko se nasmeši i ode.

Bacam pogled kroz krovne prozore. Nebo je vedro i bledunjavo, iste boje kao i moje oči. Ima neke neminovnosti u njemu, kao da me je oduvek čekalo - možda zato što ja, za razliku od drugih, žudim za visinom, ili možda zato što kad

vidiš sve što sam ja videla jedina granica koja ostaje da se probije jeste ona iznad mene.

Metalne stepenice koje vode ka pločniku škripe pod mojim koracima. Moram da iskrenem glavu da bih dobro videla avion srebrno-bele boje, koji je veći nego što sam ga zamišljala. Tik ispod krila nalazi se ogromni cilindar unutar koga se okreću sečiva u obliku krilaca. Zamišljam kako me uvlače u sebe i potom kao izbljuvak izbacuju na drugu stranu; pomalo zadrhtim od te pomisli. „Kako nešto ovoliko veliko može da se održi na nebu?” pita Juraja iza mene.

Odmahujem glavom. Ne znam i ne želim da razmišljam o tome. Penjem se iza Zoi stepenicama koje su prikačene za rupu na bočnoj strani aviona. Kad se uhvatim za dršku ruka mi zadrhti i poslednji put pogledam preko ramena, da vidim hoće li nam se i Tobajas pridružiti. Nema ga. Nisam ga videla od genetskog testa.

Dok prolazim kroz rupu saginjem se, iako je viša od mene.

Unutar aviona su redovi i redovi sedišta prekriveni poderanom, ofucanom plavom tkaninom, biram sedište u prednjem delu aviona i sedam do prozora. Metalna šipka mi pritiska kičmu.

Kao da je skelet bez imalo mesa na sebi.

Kara seda iza mene, a Piter i Kejleb odlaze ka zadnjem delu aviona i sedaju jedan blizu drugog, kraj prozora. Nisam znala da su se sprijateljili. Imajući u vidu koliko su podli, i pristaju jedan drugome. „Koliko je stara ova stvar?” pitam Zoi koja stoji u prednjem delu aviona.

„Prilično stara,” kaže, „ali remontovali smo sve važne delove. Za naše potrebe nam i ne treba veći.” „A za šta ga koristite?” „Uglavnom za misije prismotre. Volimo da bacimo oko na obod grada za slučaj da postane pretnja našem eksperimentu.”

Zastaje. „Obod je veliko, pomalo haotično mesto između Čikaga i najbližeg velegrada koji je pod upravom vlade, Milvokija, a koji se nalazi naoko tri sata vožnje odavde.”

Rado bih je pitala šta se to tačno dešava na obodu, ali Juraja i Kristina sedaju na sedišta do mene i kradu mi pravi trenutak.

Juraja spušta naslon za ruke i naginje se preko mene da baci pogled kroz prozor. „Da su znali za ovo, Neustrašivi bi stajali u redu da nauče da ga voze,” kaže on. „Uključujući i mene.” „Ne, nego bi se vezivali za krila.” Kristina ga ćušne po ruci. „Ne poznaješ ni sopstvenu frakciju!”

Juraja je umesto odgovora ćušne po obrazu, a onda se ponovo okreće ka prozoru. „Jel' iko od vas u skorije vreme video Tobajasa?” pitam. „Ja nisam,” kaže Kristina. „Jel' sve u redu?”

Pre nego što uspem da odgovorim, starija žena s boricama oko usta staje na prolaz između redova i zatapše. „Moje ime je Karen i ja ću danas voziti ovaj avion!” objavljuje. „Možda vam deluje zastrašujuće. ali zapamtite: šanse da avion padne mnogo su manje nego da se automobil sudari.”

„Kao i šanse da preživimo ukoliko se srušimo,” mumla Juraja, ali s kezom na licu, Tamne oči su mu pune života i uzbuđen je kao malo dete. Nisam ga ovakvog videla otkad je Marlin umrla. Ponovo je lep.

Karen nestaje u prednjem delu aviona, a Zoi seda u red preko puta Kristine i okreće se da nam dovikne uputstva: „Vežite pojaseve! I ne ustajte dok ne dostignemo punu visinu!” Nisam sigurna šta znači puna visina, a Zoi kao Zoi, ne trudi se da objasni. Čudi me da je i malopre uopšte objasnila šta je obod.

Avion kreće unazad i iznenađena sam kako nežno to čini, kao da već plovimo po vazduhu. Potom se okreće i klizi po tlu koje je iscrtano desetinama linija i simbola. Što se više udaljavamo od štaba, srce mi sve jače kuca, a onda čujem Karenin glas na spikerfonu: „Pripremite se za poletanje.”

Dok avion ubrzava, stiskam rukohvate. Pokretna sila me pribija uz stolicu nalik skeletu, a pogled kroz prozor pretvara se u živopisnu mrlju. A onda ga osetim – potisak, dizanje aviona, i vidim zemlju kako se prostire pod nama i postaje sve manja i manja sa svakom sekundom koja prolazi. Usta mi zjape otvorena i zaboravljam da dišem.

Vidim štab u obliku neurona, čiju sam sliku jednom videla u udžbeniku iz prirodnih nauka, i ogradu koja ga okružuje.

Oivičen je mrežom betonskih puteva između kojih su zbijene zgrade.

A onda, najednom, više ne vidim ni puteve ni zgrade - ispod nas je prekrivač sive, zelene i braon boje a preda mnom zemlja, zemlja i samo zemlja.

Ne znam šta sam očekivala. Da vidim mesto na kome se završava svet, ogromnu liticu koja visi s neba?

Ono što nisam očekivala je da shvatim da sam bila osoba koja je stajala u kući koja odavde ne može ni da se vidi. Da sam hodala ulicama među stotinama - hiljadama - drugih ulica.

Ono što nisam očekivala je da se osetim tako sićušno, „Ne možemo da letimo previše visoko ili previše blizu grada da ne bismo skrenuli pažnju, pa ćemo posmatrati s velike daljine. S vaše leve strane možete videti ruševine koje je izazvao Rat čistote pre nego što su buntovnici eksplozive zamenili biološkim oružjem,” kaže Zoi. Moram da trepnem da zaustavim suze pre nego što uspem da bacim pogled na prvu grupu tamnih zgrada. Kad malo bolje pogledam, shvatam da te zgrade prvobitno nisu bile tamne ugljenisane su do neprepoznatljivosti. Neke od njih su sravnjene sa zemljom. Trotoar koji ih deli načisto je ispucao, kao ljuska od jajeta.

Neki delovi podsećaju da je to nekad bio grad, ali samo neki.

Za razaranje grada možda su i krivi ljudi. Ali ovo je prouzrokovalo nešto drugo, nešto veće. „A sada ćete nakratko moći da vidite i Čikago!” kaže Zoi. „Primetićete da je deo jezera bio isušen da bi mogla da se podigne ograda, ali gledali smo da ne diramo ono što ne moramo.”

Nakon te najave pred nama se pomaljaju dva šiljka iz središta, koja s ove daljine deluju kao dečje igračke, kao izreckana linija grada koja preseca more betona. U daljini koja

se prostire posle toga vidi se smeđe prostranstvo - močvara - a posle nje… plavo.

Dok sam se spuštala niz sajlu sa zgrade Henkok pitala sam se kako li je močvara izgledala kad je bila puna vode, plavosiva, pod sjajem sunca. A sada, kad moje oči vide dalje nego što su ikada ranije mogle, shvatam da se širom granica našeg grada, baš kao što sam i zamišljala, nalazi jezero koje svetluca pod snopovima svetla, izreckano talasima.

Avion je tih, čuje se samo ravnomeran rad motora. „Bokte,” kaže Juraja. „Ššš,” ućutkuje ga Kristina. „Koliko je ovo u poređenju s ostatkom sveta?” pita Piter s drugog kraja aviona. Deluje kao da grca pri svakoj reči. „Mislim, naš grad. Njegova površina. Procentualno?” „Čikago zauzima površinu od trista šezdeset pet kvadratnih kilometara,” odgovara Zoi. „Površina planete je nešto manja od dvesta miliona kvadratnih kilometara, Procenat je... toliko mali da je zanemarljiv.”

Tako mirno iznosi tu činjenicu, kao da joj ništa ne znači. Ali ja se osećam kao da me je nabola u stomak, osećam se stišnjeno, kao da me nešto sabija u samu sebe. Toliko prostora. Pitam se kako li je na mestima koja su daleko od ovog našeg; pitam se kako li ljudi tamo žive.

Ponovo pogledam kroz prozor, i ovako napeta i nepomična polako i duboko udišem.. Dok zurim u prostranstvo, pomišljam da je, ako ništa drugo, ovo dokaz tog Boga u koga su moji roditelji verovali, da je naš svet toliko veliki da je potpuno izvan

naše kontrole, da jednostavno ne možemo da se pružimo toliko koliko mislimo.

Toliko mali da je zanemarljiv. Čudno, ali ima nečega u toj rečenici i to me čini skoro pa... slobodnom.

Te večeri, kad svi drugi odu na večeru, sedim na dasci ispod prozora u spavaonici i palim ekran koji mi je Dejvid dao.

Drhtavom rukom otvaram fajl naslovljen sa „Dnevnik.”

Prvi unos kaže: Dejvid uporno traži da zapisujem svoja iskustva. Mislim da očekuje nešto zastrašujuće, možda čak i želi da tako bude. Neki delovi to i jesu, ali svima je bilo loše, nisam ja ništa drugačija.

Odrasla sam u Milvokiju, u Viskonsinu, u porodičnoj kući.

Nisam mnogo znala o tome ko se nalazi na teritoriji izvan grada (koju svi oko mene nazivaju „obodom”), jedino što sam znala je da mi je zabranjeno da tamo odem. Mama mi je radila u policiji, bilo je eksplozivno i bilo ju je teško zadovoljiti. Tata mi je bio učitelj; podržavao me je, bio servilan i beskoristan.

Jednog dana su se sporečkali u dnevnoj sobi i stvari su se izmakle kontroli; on ju je zgrabio za ruku, a ona ga je upucala.

Te noći, dok je ona sahranjivala njegovo telo u bašti, ja sam spakovala veći deo svog imetka i otišla. Nikad je više nisam videla.

Tamo gde sam odrasla na sve strane su se dešavale tragedije. Većina roditelja mojih prijatelja neprestano je bila našljokana ili je non-stop urlala ili je poodavno prestala da se voli, ali to je prosto bilo tako kako je. Tako da je i moj odlazak

bio samo još jedna stavka na listi ružnih stvari koje su se u prethodnih godinu dana dogodile u našem komšiluku.

Znam da bi me, da sam otišla na neko zvanično mesto kao što je drugi grad, ovi iz vlade naterali da se vratim kući kod mame, iako sam znala da više nikad neću moći da je pogledam, a da mi se pred očima ne pojavi krvavi otisak glave moga oca na tepihu, zato i nisam otišla na neko zvanično mesto. Otišla sam na obod, gde gomila ljudi živi u maloj koloniji od cirada i aluminijuma u nekoj postratnoj ruševini, preživljavajući od ostataka i grejući se kraj spaljenog papira jer vlada ne može da ih opskrbi grejanjem, pošto sve resurse koje imaju troše na to da nas ponovo sastave, što čine već više od jednog veka, koliko ima da nas je rat rastrgao. Ili možda neće da ih opskrbe. Ne znam.

Jednog dana sam videla odraslog muškarca kako bije jedno od dece iz oboda i tresnula sam ga daskom po glavi da bi prestao, i on je tu, nasred ulice, umro. Imala sam samo trinaest godina. Pobegla sam. Zgrabio me je neki tip i utrpao u kombi, izgledao je kao policajac Ali nije skrenuo s puta da me ubije, niti me je odveo u zatvor; odveo me je u to neko obezbeđeno područje da mi testira gene i ispričao mi sve o gradskim eksperimentima i kako su moji geni čistiji nego geni drugih ljudi. Čak mi je na ekranu i pokazao mapu gena da to i dokaže.

Ali ja sam ubila čoveka, učinila sam isto što i moja majka.

Dejvid kaže da je to u redu jer nisam htela, a i samo što nije bio ubio malo dete. Ali mogu da se kladim da ni moja mama nije htela da ubije mog tatu, pa kakve onda veze ima jesi li ili nisi hteo nekoga da ubiješ? Slučajno ili namerno, rezultat je isti i svet je uskraćen za još jedan život.

Eto to su moja iskustva. Iz Dejvidove priče sam mogla da zaključim da se to sve Izdešavalo jer su se pre mnogo, mnogo vremena ljudi igrali ljudskom prirodom i napravili veliku zbrku.

Ima to smisla, ili bih ja volela da ima.

Zarivam zube u donju usnu. Ovde u štabu Biroa ljudi sede u trpezariji jedu i piju i smeju se. U gradu verovatno rade to isto.

Svuda oko mene se odvija običan život. a ja sedim sama sa svojim otkrićima.

Privijam ekran uz grudi. Moja majka je bila odavde. Ovo mesto je i moja prastara i moja novija istorija. Osećam je u zidovima, u vazduhu. Osećam je kako se ugnezdila u meni i nema nameru da me napusti. Ni smrt nije mogla da je izbriše; ona je trajna.

Kroz majicu mi prodire hladnoća koja izbija iz stakla i zadrhtim. Juraja i Kristina ulaze u spavaonicu i nečemu se smeju. Jurajin čist pogled i stabilni koraci ispunjavaju me olakšanjem i najednom mi se oči pune suzama. On i Kristina deluju uznemireno i naslanjaju se do mene na prozor. „Jesi li dobro?” pita ona.

Klimam glavom i trepćem da oteram suze. „Gde ste bre vi bili danas?” „Nakon vožnje avionom otišli smo u kontrolnu sobu da posmatramo ekrane,” odgovara Juraja. „Stvarno je neobično gledati šta sve rade sad kad nas nema. Sve je isto kao pre Evelin i njeni lakeji su đubrad i tako to - ali iz ove perspektive izgleda kao da gledaš vesti.”

„Mislim da ja ne bih mogla da gledam,” kažem. „Previše je... jezivo i remeti privatnost.”

Juraja sleže ramenima. „Ne znam. ali ako oni hoće da me gledaju kako češem guzicu ili večeram. to mnogo više govori o njima nego o meni.”

Smejem se: „A koliko često češeš guzicu?”

Gura me laktom. „Ne bih da skrenem razgovor s guzica, iako svi znamo koliko su važne...” jedva primetno se smeši Kristina. „Ali slažem se s tobom, Tris. Sam pogled na one ekrane činio je da se osećam loše, kao da radim nekome iza leđa. Mislim da ću od sada da se držim podalje od njih.”

Upire prstom u ekran u mom krilu na kome su i dalje osvetljeni zapisi moje majke. „Šta je to?” „Ispostavilo se,” odgovaram, „da moja majka potiče odavde.

Mislim, potiče iz sveta van svega ovoga, ali onda je došla ovamo i kad je napunila petnaest godina smestili su je u Čikago među Nesebične.” „Tvoja majka potiče odavde?” pita Kristina.

Klimam glavom. „Aha. skroz ludo. Što je najčudnije, pisala je taj neki dnevnik, koji je ostavila ovde. To sam čitala kad ste ušli.” „Čoveče,” nežno izgovara Kristina. „To je dobro, zar ne?

Mislim, to što možeš nešto više da saznaš o njoj.” „Aha, dobro je i ne, nisam više uzrujana, prestanite tako da me gledate.”

S Jurajinog lica nestaje brižan izraz.

Uzdišem. „Samo, razmišljam nešto da... na neki način i ja pripadam ovde. Da i meni ovo mesto može da bude dom.”

Kristina skuplja obrve. „Možda,” odgovara, i osećam da ne veruje u to što izgovara, ali ipak lepo od nje što je to rekla. „Ne znam,” kaže Juraja, ovoga puta ozbiljno. „Nisam siguran da ću više igde da se osećam kao kod kuće. Čak ni ako se vratimo.”

Možda je to istina. Možda ćemo biti stranci gde god da se nastanimo, da li u svetu izvan Biroa, da li ovde u Birou, da li opet u eksperimentu. Sve se promenilo i nema izgleda da će prestati da se menja.

Ili ćemo možda sviti gnezdo negde unutar sebe, da ga nosimo kuda god krenemo - onako kako ja sad nosim svoju majku.

U spavaonicu ulazi Kejleb. Na majici mu je fleka koja izgleda kao od sosa ali on je ne primećuje - ima onaj pogled koji sad prepoznajem kao intelektualni zanos, i na trenutak se pitam šta li je to čitao ili gledao pa se tako oseća. „Zdravo,” izgovori, i zakorači ka meni, ali mora da primeti moju odbojnost jer zastane usred koraka.

Prekrivam ekran dlanom, iako ne može ni da ga vidi s drugog kraja sobe, i blenem u njega, nesposobna - ili nevoljna da išta izustim.

„Misliš da više nikad nećeš moći da pričaš sa mnom?” tužno me pita, spuštenih uglova usana. „Ako ikad bude progovorila s tobom, mene će da strefi šlog,” hladno izgovara Kristina.

Skrećem pogled. Istini za volju, ponekad samo želim da zaboravim na sve što se desilo i vratim se u ono vreme dok još nismo bili odabrali frakciju. Iako me je uvek prekorevao i podsećao da budem nesebična, bilo je bolje nego sad - bolje nego ova potreba da čak i majčin dnevnik zaštitim od njega da ne bi mogao da ga zatruje kao sve ostalo. Ustajem i uguravam ga pod jastuk. „Ajde,” kaže mi Juraja. „Hoćeš s nama na desert?” „Zar nisi već pojeo desert?” „Pa šta ako i jesam?” prevrće Juraja očima i grli me, navodeći me ka vratima.

Utroje krećemo ka trpezariji i ostavljamo Kejleba za sobom.

20 Tobajas „Nisam bila sigurna da ćeš doći,” kaže mi Nita.

Kad se okrene da me povede tamo kuda je naumila, ispod majice koja joj visi na ramenima primećujem tetovažu - ali ne mogu da razaznam šta predstavlja. „I ovde se tetovirate?” pitam. „Neki od nas,” odgovara. „Na leđima imam sliku slomljenog stakla.” Zaćuti, onako kako zaćutiš kad se pitaš da li da nešto lično podeliš s nekim. „Tetovirala sam ga jer asocira na nekakvo oštećenje. To je... kao neka fora.”

Ponovo ta reč - „oštetiti” - reč koja tone i izvire na površinu u mojim mislima, još od genetskog testa. Ako je i fora, nije smešna, čak ni Niti - procedila je te reči kao da oseća njihovu gorčinu u ustima.

Hodamo niz jedan od popločanih hodnika koji je sada, pred kraj radnog dana gotovo prazan, pa niz stepenište. Dok silazimo, plava i zelena i ljubičasta i crvena svetla igraju po zidovima, smenjujući se svake sekunde. Tunel u dnu stepenica je širok i mračan i jedina vodilja nam je neobično svetlo. Pločice na podu su stare, i čak i pod cipelama osećam prljavštinu i prašinu po njima. „Kad smo se preselili, ovaj deo aerodroma je bio potpuno preuređen i proširen,” objašnjava Nita. „Neko vreme, nakon Rata čistote, sve naše laboratorije nalazile su se pod zemljom, da bi bile što bezbednije ukoliko dođe do napada. Sada ovde dolazi samo pomoćno osoblje.” „Njih želiš da upoznam?”

Klima glavom. „Biti u pomoćnom osoblju više je od posla.

Skoro svi smo GO - genetski oštećeni, otpad neuspelih gradskih eksperimenata ili potomci nekih drugih otpadaka ili ljudi koji izvučeni iz spoljnog sveta, kao i Trisina majka. samo bez te genetske prednosti koju je ona imala. Svi naučnici i vođe su GČ - genetski čisti, potomci ljudi koji su se na samom početku oduprli pokretu genetskog inženjeringa. Naravno, ima tu i nekoliko izuzetaka, ali tako malo da bih mogla da ih nabrojim na prste jedne ruke.”

Zaustim da je pitam zašto je podela baš toliko kruta, ali uspevam sam da ukapiram. Takozvani GČ su odrasli u ovoj zajednici, njihovi svetovi su prožeti eksperimentima i

posmatranjima i učenjem. GO su odrasli u eksperimentima, u kojima se od njih očekivalo samo da nauče da prežive do sledeće generacije. Podela je zasnovana na znanju, na kvalifikacijama, ali od otpadnika sam naučio da je sistem koji se oslanja na grupu neukih ljudi da odrađuju njegove prljave poslove lišavajući ih mogućnosti da se iz toga izdignu, prilično nepošten. „Znaš, mislim da je tvoja devojka u pravu,” kaže Nita. „Ništa se nije promenilo; sad si samo svesniji svojih ograničenja. Svako ljudsko biće ima ograničenja, čak i GČ.” „Znači, postoji gornja granica... za šta? Za saosećanje?

Savest?” pitam. „Čime si htela da me razuveriš?”

Nita me pažljivo posmatra i ne progovara ni reč. „Ovo je budalaština,” kažem. „Zašto ti, ili oni, ili bilo ko drugi ima pravo da određuje moje granice?” „Tako je kako je, Tobajase,” kaže Nita. „To je samo genetika, ništa više.” „To je laž,” kažem. „I tebi je jasno da je ovde reč o nečem većem od gena.” Želim da izletim odavde i odjurim u spavaonicu. U meni kola i ključa bes, ispunjavajući me nekom vrelinom, iako nisam siguran šta ga je tačno izazvalo. Nita, koja je jednostavno prihvatila činjenicu da smo ograničeni, ili onaj ko joj je to utuvio u glavu? Možda svi pomalo.

Stižemo do kraja tunela i ona ramenom otvara teška drvena vrata. Iza njih izviruje užurban, svetlucav svet. Soba je osvetljena malim bleštavim sijalicama okačenim o žice koje su

toliko zgusnute da je plafon praktično prekriven mrežom žutog i belog. U jednom kraju sobe je drveni pult na kome su svetlucave boce iznad kojih se nalazi more poređanih čaša. S leve strane prostorije nalaze se stolovi i stolice, a sa desne grupa ljudi s muzičkim instrumentima. Muzika ispunjava vazduh i jedini zvuci koje prepoznajem - zahvaljujući ograničenom iskustvu s Miroljubivima - jesu trzanje žica na gitari i bubnjevi.

Osećam se kao da stojim pod reflektorom i da su sve oči uprte u mene, da čekaju da se pokrenem, progovorim, šta god.

Na trenutak ništa ne mogu da čujem od muzike i žamora, ali nekoliko sekundi kasnije se privikavam i začujem Nitu: „Ovuda!

Hoćeš li piće?”

Zaustim da joj odgovorim, kad neko upadne u prostoriju. Čovek niskog rasta, na kome visi dva broja veća majica.

Rukama pokaže muzici da prestane da svira, što oni i učine, pa uzvikne: „Vreme je za presudu!”

Polovina prostorije se digne i zapuca ka vratima. Pogledam Nitu upitno i ona se namršti. „Čiju presudu?” pitam. „Markusovu, očito,” odgovara.

Pa i ja potrčim.

Jurim nazad ka tunelu, probijajući se kroz ljude i odgurujući ih. Nita mi je za petama, viče za mnom da stanem, ali ja ne mogu da stanem. Ne mogu da se povežem s ovim mestom, s ovim ljudima, ni sa sopstvenim telom - obaška što sam oduvek bio odličan trkač.

Preskačem po tri stepenika, pridržavajući se za ogradu da održim ravnotežu. Ne znam šta to toliko iščekujem - da čujem, da je Markus optužen? Da je pomilovan? Da li se nadam da će ga Evelin proglasiti krivim i pogubiti, ili se nadam da će ga poštedeti? Ne znam ni sam. Oba ishoda za mene na isto izlaze.

Sve je to ili Markusovo zlo ili Markusova maska. Evelinino zlo ili Evelinina maska.

Ne moram da se prisećam gde se nalazi kontrolna soba jer me ljudi u predvorju vode ka njoj. Kad stignem i. proguram se na čelo grupe i vidim svoje roditelje prikazane na polovini ekrana. Ljudi oko mene se odmiču i šapuću, svi sem Nite, koja stoji kraj mene i pokušava da dođe do daha.

Neko pojačava zvuk da bismo svi mogli da čujemo njihove glasove. Pucketaju, izvitopereni od mikrofonije, ali poznajem očev glas, čujem kako se menja kad treba i podiže gde treba.

Gotovo da mogu da predvidim njegove reči i pre nego što otvori usta. „Dosta ti je vremena trebalo,” podrugljivo izgovara. „Uživaš li u trenutku?”

Ukočim se. Ovo nije Markusova maska. Ovo nije osoba koju grad poznaje kao mog oca - strpljivi. smireni vođa Nesebičnih koji ne bi povredio nikoga, a kamoli rođenog sina ili ženu. Ovo je čovek koji je izvlačio kaiš gajku po gajku i obavijao ga oko nadlanica. Ovo je Markus koga najbolje poznajem - sam pogled na njega, i sada i u pejzažu strahova, ponovo me pretvara u malo dete. „Naravno da ne, Markuse,” odgovara moja majka, „Godinama si valjano služio ovaj grad. Moji savetnici i ja smo ozbiljno shvatili svoju odluku.”

Markus ne nosi svoju masku, ali Evelin svoju nosi. Deluje toliko iskreno da je umalo i mene ubedila. „Bivši predstavnici frakcija i ja smo mnogo toga uzeli u obzir. Minule godine rada, odanost koju si nadahnuo ostalim pripadnicima svoje frakcije, ono što je ostalo od mojih osećanja prema tebi kao mom bivšem mužu...”

Prevrćem očima. „I dalje sam tvoj muž,” kaže Markus. „Nesebični ne priznaju razvod.” „U slučaju zlostavljanja priznaju,” odgovara Evelin, i ponovo se vraća onaj stari osećaj, ona praznina i težina. Ne mogu da verujem da je javno priznala.

S druge strane, jasno mi je da ona sada želi da je ljudi u gradu posmatraju na određeni način - ne kao okrutnu ženu koja je preuzela kontrolu nad našim životima, već kao ženu na kojoj je Markus iskaljivao svoju silu; konačno je otkrila tajnu koju je on skrivao iza čiste kuće i opeglane sive odeće.

U tom trenutku shvatam kakav će biti ishod. „Ubiće ga,” kažem. „Činjenica je,” izgovara Evelin gotovo sladunjavo, „da si počinio nečuvene zločine nad ovim gradom. Naterao si nevinu decu da rizikuju život za tvoje potrebe. To što si odbio da slediš moja naređenja i naređenja Tori Vu, koja je nekada bila vođa Neustrašivih, dovelo je do nebrojenih smrti u napadu Učenih.

Izdao si svoje prijatelje time što nisi ispoštovao naš dogovor i što se nisi borio protiv Džanin Metjuz. Izdao si sopstvenu frakciju otkrivši nešto što je trebalo da ostane tajna.”

„Nisam...” „Nisam završila,” prekida ga Evelin. „Imajući u vidu sve ono što si učinio za ovaj grad, odlučili smo se za alternativno rešenje. Za razliku od ostalih bivših vođa frakcija, tebi neće biti oprošteno niti će ti biti dozvoljeno da budeš konsultovan za bilo šta što se tiče vođenja ovog grada. Ali nećemo te ni pogubiti kao izdajnika. Umesto toga, poslaćemo te izvan granične ograde koja se nalazi iza sedišta Miroljubivih, odakle ti neće biti dozvoljen povratak.”

Markus deluje iznenađeno. Ne krivim ga. „Čestitam,” kaže Evelin. „Pripala ti je čast da počneš od nule.”

Treba li da osećam olakšanje što mi otac nije pogubljen? Ili bes što sam bio na korak od toga da mu umaknem, a sada će da postane deo i ovog sveta i neće prestati da mi visi nad glavom?

Ne znam ni sam, Ne osećam ništa. Ruke su mi obamrle i očito upadam u paniku, ali ne kao obično. Preplavljen sam osećanjima i potrebom da se izmestim odavde, te se okrećem i ostavljam za sobom i roditelje i Nitu i grad u kome sam nekada živeo.

21 Tris Za doručkom preko razglasa najavljuju vežbu za napad.

Odlučan ženski glas nam nalaže da, gde god da se nalazimo, zaključamo vrata, prekrijemo prozore i utišamo se, sve dok alarm ne prestane. „Trajaće pun sat.”

Tobajas deluje iznureno i bledo, s crnim kolutovima ispod očiju. Čeprka mafin i kida parčiće, od kojih neke pojede a neke kao da zaboravi.

Većina nas se probudila kasno, u deset, jer nije bilo razloga da ustanemo ranije. Kad smo napustili grad izgubili smo i svoje frakcije, izgubili smo smisao života. Ovde nema šta drugo da se radi sem da se čeka da se nešto desi, i umesto da se osećam opušteno, sva drhtim od napetosti. Navikla sam da imam nešto da radim, nešto za šta se borim, sve vreme. Pokušavam da se nateram da se opustim. „Juče su nas vozili avionom,” kažem Tobajasu. „Gde si ti bio?” „Šećkao sam okolo. Vario informacije.” Zvuči odsečno i razdražljivo. „Kako je bilo?” „Zapravo je bilo sjajno.” Sedam preko puta njega, tako da nam se kolena dodiruju u praznom prostoru između kreveta. „Svet je... mnogo veći nego što sam mislila.”

Klima glavom. „Ja verovatno ne bih uživao. Zbog visine i to.”

Ne znam zašto, ali razočarana sam njegovom reakcijom. Želim da kaže da mu je žao što nije bio sa mnom, što nismo zajedno to doživeli. ili makar da me pita zašto mislim da je bilo toliko sjajno. Ali sve što ima da kaže je da se njemu sigurno ne bi svidelo? „Jesi li dobro?” pitam, „izgledaš kao da oka nisi sklopio.” „Pa, juče sam svašta nešto otkrio,” kaže on, zarivši čelo u šake. „Ne možeš me kriviti što sam uzrujan.” „Mislim, budi ti uzrujan koliko god hoćeš,” izgovaram mršteći se. „Ali s moje tačke gledišta ne vidim zašto. Znam da je

šok, ali kao što sam rekla, i dalje si ista ona osoba koja si bio i juče i dan pre toga, bez obzira na to šta ljudi pričaju.”

Odmahuje glavom. „Ne pričam o svojim genima. Pričam o Markusu. Ti nemaš pojma, zar ne?” Ima nečeg optužujućeg u tom pitanju, ali ne i tonu kojim ga je postavio. Ustaje i baca mafin u đubre.

Povređena sam i ozlojeđena. Naravno da znam sve o Markusu. Samo se o tome pričalo kad sam ustala. Ali iz nekog razloga nisam mislila da će ga uzrujati to što mu otac neće biti pogubljen. Očito nisam bila u pravu.

Ne pomaže ni to što su se alarmi oglasili baš u tom trenutku i sprečili me da mu bilo šta kažem. Toliko su glasni, toliko pište i toliko ih je teško slušati da ne mogu ni da razmišljam, a kamoli da se pokrenem. Jednu ruku držim preko uveta, a drugu zavlačim pod jastuk da izvučem ekran na kome je dnevnik moje majke, Tobajas zaključava vrata i navlači zavese, i svi sedaju na svoje ležajeve. Kara stavlja jastuk preko glave. Piter samo sedi, leđima naslonjen na zid, zatvorenih očiju. Nemam pojma gde je Kejleb - verovatno proučava ono zbog čega je juče bio zamišljen - ne vidim ni gde su Kristina i Juraja - možda istražuju štab. Juče nakon deserta su bili odlučni da istraže svaki ćošak ovog mesta.

Umesto toga, ja sam odlučila da otkrijem misli svoje majke ovde postoji nekoliko unosa o njenim prvim utiscima o štabu, o neobičnoj čistoći mesta, o tome kako se svi stalno smeše i kako se zaljubila u grad posmatrajući ga na ekranima kontrolne sobe.

Palim ekran i trudim se da ne obraćam pažnju na buku.

Danas sam se dobrovoljno prijavila da odem u grad. Dejvid kaže da Divergentni umiru i da neko to mora da zaustavi jer gubimo najbolji genetski materijal. Mislim da je prilično ružno

reći to na takav način, ali Dejvid nije tako mislio - hteo je da kaže da se mi ne bismo mešali da Divergentni ne umiru, sem u slučaju nekog velikog razaranja, ali pošto su u pitanju oni, mora da se reaguje.

Samo nekoliko godina, kaže on. Ovde imam samo nekoliko prijatelja, porodice nemam, a dovoljno sam mlada da će biti lako ubaciti me - treba samo izbrisati i izmeniti pamćenja nekoliko ljudi i eto mene. Prvo će me smestiti u Neustrašive, jer već imam tetovaže, što bi bilo teško objasniti ljudima u eksperimentu. Jedini problem je što ću na Ceremoniji odabira sledeće godine morati da odaberem Učene, jer se među njima nalazi ubica, a nisam sigurna da sam dovoljno pametna da prođem inicijaciju. Dejvid kaže da to nema veze, da će da mi izmeni rezultate, ali ja mislim da to nije fer. Iako Biro misli da frakcije ništa ne znače, da su one samo jedan od oblika bihejvioralne modifikacije koja može da umanji oštećenja, ovi ljudi veruju da znače i nije mi pravo što moram da prevarim njihov sistem.

Posmatram ih već nekoliko godina po ne moram mnogo da se brinem kako ću se uklopiti. Kladim se da u ovom trenutku poznajem grad bolje nego oni. Biće teško slati podatke iz grada - neko će možda primetiti da se povezujem s udaljenim serverom umesto s unutrašnjim, tako da ću morati ređe da raportiram, oko uopšte i budem uspela. Biće teško rastati se od ovdašnjeg života, ali možda bude i dobro. Možda krenem od nule.

To bi mi baš leglo.

Teško je svariti sve ove informacije, ali po glavi ne prestaje da mi se mota jedna rečenica: Jedini problem je što ću na Ceremoniji odabira sledeće godine morati da odaberem Učene, jer se među njima nalazi ubica. Ne znam na koga tačno misli -

možda na prethodnika Džanin Metjuz? - ali ono što je još čudnije je to što se nije pridružila Učenima. Šta se to desilo pa je umesto njih odabrala Nesebične?

Alarmi prestaju da pište, ali i dalje mi zviždi u ušima. Ostali su se polako sabrali, ali Tobajas na trenutak okleva i prstima tapka po nozi. Ne obraćam mu se - nisam sigurna da želim da čujem šta ima da kaže sad kad smo oboje ovako na ivici živaca.

Ali sve što kaže je: „Mogu li da te poljubim?” „Da,” odgovaram s olakšanjem. Saginje se i dotiče mi obraz, a onda me nežno poljubi.

Ako ništa drugo, makar zna kako da mi popravi raspoloženje. „Nisam razmišljala o Markusu. A trebalo je,” kažem.

Sleže ramenima. „Sad je gotovo.”

Znam da nije gotovo. Nikad nije gotovo s Markusom; nedela koja je počinio su prevelika. Ali neću da forsiram. „Ima li još unosa u dnevnik?” pita. „Da,” odgovaram. „Za sada samo neka pisanija o štabu, Ali postaje zanimljivo.” „Dobro je,” kaže on. „Ostaviću te da čitaš na miru.” Jedva primetno se smeši, ali vidim da je i dalje umoran i uzrujan. Ne sprečavam ga da ode. Čini mi se da na neki način puštamo jedno drugo da tugujemo na miru - on što je izgubio svoju divergenciju i ono čemu se nadao kad je u pitanju Markusovo suđenje, a ja što sam izgubila roditelje.

Kliknem na ekran da pročitam sledeći unos.

Dragi Dejvide, Podižem obrve. Sad piše Dejvidu?

Dragi Dejvide, Žao mi je, ali ovo neće ispasti onako kako smo planirali. Ja ovo ne mogu. Znam da ćeš pomisliti kako sam obična glupava tinejdžerka, ali ovo je moj život i ako treba ovde da provedem godine, uradiću to onako kako smatram da treba. Ako i ne budem među Učenima, uspeću da odradim svoj posao. Tako da ćemo sutra, na Ceremoniji odabira, Endrju i ja zajedno da odaberemo Nesebične.

Nadam se da nisi ljut. Čak i ako jesi, sumnjam da će to doći do mene.

Natali Iznova i iznova čitam ovaj unos, sve dok ga potpuno ne svarim. Endrju i ja ćemo zajedno da odaberemo Nesebične.

Osmehnem se sebi u šaku, naslonim glavu na prozor i u tišini pustim suze da poteku.

Moji roditelji su se voleli. Dovoljno da odustanu od dotadašnjih planova i frakcija, Dovoljno da se ogluše o ’frakciju pre krvi’. Krv pre frakcije - ne, ljubav pre frakcije, uvek.

Gasim ekran. Ne želim da pročitam ništa što bi moglo da pokvari ovo osećanje: kao da plutam po mirnoj vodi. Čudno je kako se, iako bi trebalo da žalim za njom, osećam kao da mi je neko vraća - reč po reč, red po red.

22 Tris U dosijeu ima još samo desetak unosa, koji mi ne otkrivaju sve što me zanima, već samo otvaraju dodatna pitanja. Umesto da zapisuje svoje misli i utiske, ona sve ovo piše nekome.

Dragi Dejvide, Mislila sam da si mi više prijatelj nego supervizor, ali očigledno nisam bila u pravu. Šta si mislio da će se desiti kad dođem ovamo, da ću zauvek da živim sama? Da se ni za koga neću vezati? Da neću sama donositi odluke?

Kad niko drugi nije hteo, ja sam ostavila sve za sobom i došla ovamo. Umesto što me optužuješ da sam izgubila kompas, bolje bi ti bilo da mi se zahvališ. Da nešto raščistimo: to što sam odabrala Nesebične i što se udajem ne znači da ću zaboraviti zašto sam ovde. Zaslužujem da imam život. Život kakav sam sama odabrala, a ne kakav ste u moje ime odabrali Biro i ti. Ti bi bar trebalo da znaš - trebalo bi da razumeš zašto me je ovaj život ovako privukao nakon svega što sam prošla.

Iskreno, mislim da je tebe baš briga što nisam odabrala Učene. Pre bih rekla da si ljubomoran. A ako hoćeš da ti i dalje šaljem informacije, bolje mi se izvini što sumnjaš u mene. Ako se ne izviniš, više ti ništa neću poslati, a da ne pričam da više neću napuštati grad da bih te posetila. Odluka je tvoja.

Natali Pitam se da li je bila u pravu za Dejvida. Baš me to kopka, Jel' stvarno bio ljubomoran na mog oca? Je li ta ljubomora s vremenom iščezla? Samo s njene strane mogu da posmatram tu vezu, a nisam sigurna da je ona pravi izvor informacija.

Po unosima vidim da je sve starija. i što je više vremena deli od oboda u kome je nekad živela jezik joj postaje sve profinjeniji, reakcije joj postaju sve umerenije. Sazreva.

Proveravam datum sledećeg unosa. Napisan je nekoliko meseci kasnije, ali nije naslovljen na Dejvida kao ostali. i ton je drugačiji - nije toliko prisan, zvaničniji je.

Tapkam po ekranu i prevrćem po narednim unosima. Tek nakon deset klikova dolazim do sledećeg koji je naslovljen na Dejvida. Datum ukazuje na to da je napisan čitave dve godine kasnije.

Dragi Dejvide, Dobila sam tvoje pismo. Razumem zašto više ne možeš da budeš primalac informacija koje šaljem i poštujem tvoju odluku, ali nedostajaćeš mi. Želim ti svu sreću.

Natali Pokušavam da pronađem unose posle ovih, ali više ih nema.

Poslednji dokument u dosijeu je smrtovnica. Piše da su uzrok smrti mnogobrojne prostrelne rane u gornjem delu tela. Klatim se napred-nazad, da odagnam iz glave sliku kako se stropoštava na ulicu. Ne želim da razmišljam o njenoj smrti. Želim da znam više o njoj i mom ocu, i o njoj i Dejvidu. Bilo šta što će mi odvratiti pažnju s načina na koji je njen život okončan.

Toliko vapim za informacijama - i akcijom - da kasnije tog jutra odlazim sa Zoi u kontrolnu sobu. Dok ona razgovara s rukovodiocem kontrolne sobe o sastanku s Dejvidom, ja odlučno zurim u svoja stopala, ne želeći da gledam šta se dešava

na ekranima. Osećam da ću se, ako i na trenutak dozvolim sebi da bacim pogled, navući na njih i izgubiti se u tom starom svetu; možda zato što ne znam kako da plovim ovim novim.

Međutim, dok Zoi privodi kraju svoj razgovor, ne mogu da obuzdam svoju radoznalost. Gledam u veliki ekran koji visi iznad stolova. Evelin sedi na svom krevetu i prelazi rukom preko nečega što stoji na stočiću pored kreveta. Približavam se da vidim šta je to, kad žena za stolom ispred mene izgovori: „Ovo je Evelinina kamera. Pratimo je danonoćno.” „Možete li da je čujete?” „Jedino ako pojačamo,” odgovara ona. „Mada je zvuk uglavnom isključen. Teško je po ceo dan slušati toliko blebetanja.”

Klimam glavom, „Šta to dodiruje?” „Neku figuricu, šta ja znam.” Sleže ramenima. „Često zuri u nju.”

Prepoznajem je odnekud - iz Tobajasove sobe, u kojoj sam prespavala nakon neuspelog pogubljenja u Učenima. Načinjena je od plavog stakla, apstraktnog oblika koji izgleda kao vodopad koji se s vremenom zaledio.

Vrhovima prstiju dodirujem bradu i kopam po sopstvenim sećanjima. Rekao mi je da mu je Evelin tu figuricu poklonila kad je bio mali i savetovala ga da je sakrije od oca, koji nije odobravao posedovanje beskorisnih ali lepih stvarčica - tipično za Nesebične. Tada nisam obratila pažnju na to, ali mora da njoj znači mnogo čim ju je donela sa sobom iz Nesebičnih u Učene da bi je držala na stočiću kraj kreveta. Možda je to bio njen način pobune protiv frakcijskog sistema.

Evelin stavlja ruke pod bradu i zuri u figuricu. A onda ustane, protrese šake i izađe iz sobe.

Ne, ne mislim da je figurica znak buntovništva. Mislim da je to samo uspomena na Tobajasa. Nekako mi nikad nije palo na pamet da Tobajas, kad je sa mnom zapalio iz grada, nije bio običan buntovnik koji prkosi svome vođi - bio je sin koji napušta svoju majku. I koja zbog toga boluje.

Boluje li?

Koliko god njihov odnos bio komplikovan, takve veze nikad ne pucaju To prosto nije moguće.

Zoi mi dodiruje rame. „Želela si nešto da me pitaš?” Klimam glavom i okrećem se od ekrana. Iako je mlada na onoj fotografiji, ipak je bila tamo, pa pretpostavljam da bar nešto zna.

Pitala bih Dejvida, ali pošto je on vođa Biroa, nije ga baš lako naći. „Želim da saznam nešto o svojim roditeljima,” odgovaram. „Čitam njen dnevnik i ne mogu da ukapiram kako su se sreli i zašto su uopšte odabrali Nesebične.”

Zoi usporeno klima glavom. „Reći ću ti ono što znam. Hoćeš li da prošetaš sa mnom do laboratorije? Moram Metjuu da ostavim poruku.”

Ruke je skrstila na leđima, i prislonila uz kičmu. A ja ne ispuštam ekran koji mi je Dejvid dao. Svuda po njemu su moji otisci i ne stiže ni da se ohladi od mojih neprestanih dodira.

Razumem zašto Evelin ne prestaje da dodiruje onu figuru - to je poslednje što joj je ostalo od sina, kao što je ovo poslednje što je meni ostalo od majke. Osećam da sam joj bliža kad je ekran uz mene.

Zato ga i ne dajem Kejlebu, iako ima pravo na njega. Nisam sigurna da sam spremna da ga se odreknem. „Upoznali su se na dopunskim časovima,” počinje Zoi. „Tvom ocu, iako je bio veoma pametan, psihologija nikad nije išla od ruke, a njegov nastavnik - Učeni, dabome - bio je veoma strog. Tvoja majka se ponudila da ga podučava posle časova, a on je svojim roditeljima rekao da radi na nekom školskom zadatku. To je trajalo nekoliko nedelja, a onda su počeli tajno da se sastaju -mislim da im je jedno od omiljenih mesta bila fontana južno od Milenijumskog parka. Bakingemska fontana?

Tik kraj močvare?”

Zamišljam majku i oca kako sede pokraj fontane, pod mlazom vode, stopalima dodirujući betonsko tlo. Znam da fontana o kojoj Zoi priča već dugo vremena ne radi, tako da baš i nije mogla da ih prska voda, ali lepše mi je kad ih tako zamislim. „Približavala se Ceremonija odabira, a tvoj otac je bio nestrpljiv da napusti Učene jer je prisustvovao nečem užasnom...” „Čemu? Šta je to video?” „Pa, tvoj otac je bio dobar prijatelj Džanin Metjuz,” odgovara Zoi. „Video ju je kako izvodi eksperiment na otpadniku u zamenu za nešto - hranu ili odeću, tako nešto. Sve u svemu - testirala je serum koji izaziva strah, koji je kasnije uvršćen u inicijaciju u Neustrašivima - nekada davno simulacije strahova nisu bile izazivane pojedinačnim strahovima, već onim opštim, kao što su strah od visine ili paukova ili tako nečeg; Norton, tadašnji predstavnik Učenih, našao se tamo i dopustio da dejstvo seruma potraje duže nego što bi trebalo. Otpadnik

više nikada nije došao k sebi. To je za tvog oca bila kap koja je prelila čašu.”

Zastaje pred vratima laboratorije i otvara ih svojom identifikacionom karticom. Ulazimo u musavu kancelariju u kojoj mi je Dejvid predao majčin dnevnik. Metju sedi nosa nabijenog u ekran i škilji. Jedva da i primeti da smo ušli.

Preplavljena sam idejom da se smejem i plačem u isto vreme. Sedam u stolicu kraj praznog stola, ruku sklopljenih među kolena. Moj otac je bio težak čovek. Ali dobar, „Tvoj otac je želeo da napusti Učene, a tvoja majka nije želela da im se pridruži uprkos misiji koju je imala – pošto nije želela da bude daleko od Endrjua, zajedno su odabrali Nesebične.” Zastaje na tren. „To je za posledicu imalo urušavanje odnosa između Dejvida i tvoje majke, što si i sama mogla da vidiš. On joj se na kraju izvinio, ali rekao je da više ne može da bude taj kome se šalju informacije - ne znam zašto, nije hteo da kaže - nakon toga su izveštaji koje je slala bili veoma kratki, sačinjeni od suvih informacija. Zato i nisu dospeli u taj dnevnik.” „Ali je i dalje sprovodila svoju misiju u Nesebičnima.” „Da. Mislim da je tamo bila mnogo srećnija nego što bi bila u Učenima,” kaže Zoi. „Naravno, ni Nesebični nisu ispali mnogo bolji u nekim aspektima. Izgleda da se genetskim oštećenjima nije moglo umaći. Čak su i vođe Nesebičnih bili zatrovani njima.”

Mrštim se. „Misliš na Markusa? On je Divergentan. Njegovo ponašanje nema veze s genetskim oštećenjem.”

„Čovek okružen genetskim oštećenjima ne može a da ne oponaša ono što vidi oko sebe,” odgovara Zoi. „Metju, Dejvid hoće da sazove sastanak s tvojim supervizorom da prodiskutuje o unapređenju jednog od seruma.

Alan je prošli put potpuno zaboravio na to pa se pitam da li bi mogao da ga podsetiš.” „Naravno,” odgovara Metju ne skidajući oči s ekrana. „Pitaću ga da mi kaže kad tačno.” „Divno. Pa, sad moram da idem - nadam se da sam ti odgovorila na sva pitanja, Tris.” Osmehne se i zamakne za vrata.

Sedim tako zgurena, laktova oslonjenih na kolena. Markus je bio Divergentan - genetski čist, kao i ja. Ali ne priznajem mu da je bio loš jer je bio okružen genetski oštećenim ljudima. Pa i ja sam. I Juraja. I moja majka. Ali niko od nas se nije iskaljivao na svojim bližnjim. „Njeni argumenti imaju pokoju rupu, zar ne?” progovara Metju. Gleda me sa svog stola i tapka prstima po naslonu za ruke. „Aha” kažem. „Neki ljudi bi za sve okrivili genetska oštećenja,” nastavlja. „Lakše im je da prihvate takvo nešto nego istinu - da ne mogu sve da znaju o ljudima i razlozima zašto se oni ponašaju kako se ponašaju.” „Svako mora da pronađe krivca što je svet kakav jeste,” kažem. „Za mog oca krivi su bili Učeni.” „Onda ne bi trebalo da ti kažem da su Učeni oduvek bili moji miljenici,” izgovara Metju. Jedva se osmehnuvši.

„Stvarno?” pitam. „Zašto?” „Ne znam, valjda zato što se slažem s njima. Kad bi svi posmatrali svet oko sebe, imali bi daleko manje problema.” „Ja sam ih se klonila otkad znam za sebe,” kažem, brade oslonjene na dlanove. „Moj otac ih je mrzeo, pa sam i ja naučila da ih mrzim, kao i sve ono čime su se bavili u slobodno vreme.

Tek sad shvatam da možda nisam bila u pravu. Ili da sam imala... predrasude.” „O Učenima ili o učenju?”

Sležem ramenima. „O oboje. Toliko Učenih mi je pomoglo i kad nisam to tražila od njih.” Vil, Fernando, Kara - sve su to Učeni i neki od najboljih ljudi koje sam imala prilike da upoznam, makar i nakratko. „Bili su tako usredsređeni na to da svet učine boljim.” Odmahujem glavom. „Što bi rekao moj otac, Džaninini postupci nemaju nikakve veze sa žeđu za znanjem iz koje je proistekla žeđ za moći, već sa strahom koji je u njoj izazivala činjenica da je svet zapravo ogroman i da nju čini prilično nemoćnom. Možda su Neustrašivi ti koji su bili u pravu.” „Postoji jedna stara izreka,” kaže Metju. „Znanje je moć.

Moć da činiš zlo, kao Džanin... ili moć da činiš dobro, kao mi.

Moć sama po sebi nije zla. Ni znanje samo po sebi nije zlo.” „Ja sam očito odgajana da sumnjam u oboje. I u moć i u znanje,” kažem. „Nesebični smatraju da moć treba dati samo onima koji je ne žele.” „Ima nečega u tome,” odgovara Metju. „Ali možda je vreme da prerasteš te sumnje.”

Poseže rukom ispod stola i izvlači knjigu. Debela je, ofucanih korica i iskrzana po ivicama. Na njoj piše LjUDSKA BIOLOGIJA. „Jeste da se bavi osnovama, ali meni je mnogo pomogla da shvatim šta to znači biti ljudsko biće,” kaže. „Biti to složeno, tajanstveno parčence biološke mašinerije i, što je još sjajnije, biti kadar da analiziraš tu istu mašineriju! To je nešto specijalno, jedinstveno u čitavoj istoriji evolucije. Naša sposobnost da spoznajemo sami sebe i svet oko sebe ono je što nas čini ljudskim bićima.”

Dodaje mi knjigu i ponovo se okreće ka računaru. Spuštam pogled na fucnutu koricu i prstima prelazim po ivici. On čini da sticanje znanja zvuči kao nešto tajnovito, veličanstveno, nešto drevno. Imam osećaj da ću, ukoliko pročitam ovu knjigu, moći da doprem do prve generacije ljudskih bića, kad god da je ona živela – da ću moći da učestvujem u nečemu što je umnogome veće i starije od mene. „Hvala,” kažem, ne misleći na knjigu. Zahvalila sam se na tome što je uspeo nešto da mi vrati, nešto za šta sam mislila da sam izgubila i pre nego što sam bila kadra da ga prepoznam.

Hotelsko predvorje miriše na ušećereni limun i izbeljivač, resku kombinaciju koja mi peče nozdrve. Prolazim pored zasađene biljke s bleštavim cvetom i idem ka spavaonici koja nam je postala privremeni dom. Dok koračam brišem ekran rubom majice, pokušavajući da uklonim neke od otisaka koje sam na njemu ostavila.

Kejleb je sam u spavaonici, razbarušene kose i očiju crvenih od spavanja. Trepće ka meni i ja bacim knjigu iz biologije na krevet. Osećam mučninu u stomaku i stežem ekran s majčinim

dosijeom. On je njen sin. Ima pravo da pročita njen dnevnik, isto koliko i ti. „Ako imaš nešto da kažeš,” izgovara, „reci već jednom.” „Mama je živela ovde.” Istrtljam to kao dugo čuvanu tajnu, prebrzo i preglasno. „Potekla je s oboda i doveli su je ovamo, gde je živela nekoliko godina, a onda je otišla u grad da zaustavi Učene u ubijanju Divergentnih.”

Kejleb me unezvereno gleda. Pre nego što se predomislim, pružam mu ekran. „Ovde je njen dosije. Nije nešto dugačak, ali trebalo bi da ga pročitaš.”

Ustaje i hvata se za staklo. Mnogo je viši nego što je bio, toliko viši od mene. Kad smo bili mali ja sam bila viša od njega, iako sam bila godinu dana mlađa. Bile su to naše najbolje godine, one u kojima nisam osećala da je on veći, bolji, pametniji i nesebičniji nego ja. „Koliko dugo već znaš za ovo?” pita me podozrivo. „Nije važno,” izgovaram udaljavajući se. „Sad sam ti rekla.

Možeš i da ga zadržiš. Ja sam završila.”

Rukavom briše ekran i prstima umešno prelazi po njemu da otvori majčin dnevnik. Očekujem da sedne i počne da čita, i završi ovaj razgovor koji smo započeli, ali umesto toga on samo uzdahne. „I ja imam tebi nešto da pokažem,” kaže. „O Edi Prajor.

Dođi.”

Krećem za njim, ne zbog svoje vezanosti za njega, već zbog pomena njenog imena.

Izlazimo iz spavaonice i krećemo niz hodnik ka prostoriji koja je dalje od svega što sam dosad videla u štabu Biroa.

Dugačka je i uzana, a zidovi su joj prekriveni policama ispunjenim istovetnim plavo-sivim knjigama, debelim i teškim, nalik rečnicima. između prva dva reda nalazi se dugačak drveni sto s uvučenim stolicama. Kejleb pritiska prekidač i sobu ispuni bledunjavo plavo svetlo koje me podseti na odaje Učenih. „Dosta vremena provodim ovde,” objašnjava on. „Ovo je soba sa zapisima. U njoj drže neke od podataka o eksperimentu u Čikagu.”

Korača uz police s desne strane prostorije i rukama prelazi preko knjiga. Vadi jednu iz obimnog kompleta i baca je na sto tako da se istog trenutka otvori i prikaže stranice prekrivene tekstom i slikama. „Zašto ne drže sve ovo u računaru?” „Pretpostavljam da ovi zapisi datiraju još od pre pronalaska sofisticiranog sigurnosnog sistema njihove mreže,” izgovara ne podižući pogled. „Podaci nikada ne mogu da nestanu bez traga, ali papir može zauvek da bude uništen. Što znači da možeš da ga se otarasiš ako ne želiš da ga se dočepaju pogrešni ljudi. Nekad je sigurnije da sve ostane u štampanom obliku.”

Zelenim očima prelazi preko knjige u potrazi za pravim pasusom - prsti su mu hitri, stvoreni za prelistavanje knjiga.

Pamtim kako je prikrivao to svoje interesovanje uglavljujući knjige između naslona kreveta i zida u našoj kući u Nesebičnima, sve dok nije pustio krv u vodu Učenih na dan Ceremonije odabira. Trebalo je još onda da znam da je lažov, odan isključivo sebi.

Ponovo osetim onaj potmuli bol. Teško podnosim da budem u istoj prostoriji s njim - zatvorena, samo s ovim stolom među nama. „Aha, evo ga.” Prstom pokazuje na stranu a onda je okreće ka meni.

Izgleda kao kopija ugovora, ali je ispisana mastilom: Ja, Amanda Mari Riter iz Peorije u državi Ilinios, dajem saglasnost za izvođenje sledećih procedura: Proceduru „genetskog isceljenja” koju Biro za unapređenje genetike definiše kao „proceduru genetskog Inženjeringa čiji je cilj ispravljanje gena koji su navedeni kao ’oštećeni’ na stranici broj tri ovog obrasca”.

Proceduru „resetovanja,” koju Biro za unapređenje genetike definiše kao „proceduru brisanja pamćenja čiji je cilj prilagođavanje učesnika eksperimentu”.

Izjavljujem da me je pripadnik Biroa za unapređenje genetike detaljno informisao o rizicima i prednostima gore navedenih procedura. Jasno mi je da to podrazumeva ispisivanje nove prošlosti i nov identitet koji će mi omogućiti Biro, kao i ubacivanje u eksperiment u Čikagu u državi Ilinios, gde ću doveka ostati da živim.

Pristajem da izrodim najmanje dva potomka ne bih li svojim zalečenim genima pružila što veću šansu za preživljavanje.

Jasno mi je da će se to od mene tražiti nakon što ponovo prođem proces obrazovne obuke nakon procedure resetovanja.

Takođe dajem saglasnost za svoju decu i decu svoje dece, itd, da nastave da budu deo ovog eksperimenta sve dok Biro za

unapređenje genetike ne utvrdi da je eksperiment okončan.

Njima će biti predstavljena lažna prošlost koju ću i ja prihvatiti nakon procedure resetovanja.

Potpisnik Amanda Mari Riter Amanda Mari Riter. To je žena sa snimka, Edit Prajor, moj predak.

Podižem pogled ka Kejlebu, čije su oči užagrile od saznanja, gore.

Naš predak.

Izvlačim jednu od stolica i sedam. „Ona je bila tatin predak?”

Klima glavom i seda preko puta mene. „Sedmo koleno unazad, da. Tetka. Njen otac je taj koji je prenosio prezime Prajor.” „A ovo je...” „Izjava saglasnosti,” odgovara. „Saglasnost da pristaje da bude deo eksperimenta. Komentari na kraju dokumenta beleže da je ovo samo prva ruka - ona je bila jedan od prvobitnih tvoraca eksperimenta. Član Biroa. Samo nekoliko pripadnika Biroa postalo je deo eksperimenta, većina ljudi koji su u njemu učestvovali nije radila za vladu.”

Ponovo čitam ono što je napisala i pokušavam da shvatim.

Kad sam je videla na snimku delovala mi je logično njena želja da postane stanovnik našeg grada, da se uklopi u naše frakcije, da se dobrovoljno prijavi da ostavi sve iza sebe. Ali to je bilo pre

nego što sam saznala kakav je život izvan grada, život koji ne izgleda onako strašno kako ga je ona na snimku opisala.

Vešto nas je u tom snimku izmanipulisala, s namerom da nas obuzda i zadrži usredsređene na viziju Biroa - spoljni svet je ozbiljno ugrožen, te bi Divergentni trebalo da dođu da ga spasu.

Nije to ni potpuna laž, jer ljudi iz Biroa zaista veruju da će zalečeni geni popraviti određene stvari - da će, ukoliko se integrišemo u opštu populaciju i prenesemo naše gene s kolena na koleno, svet postati bolje mesto za život. Ali uprkos Editinim rečima, nije im bila potrebna vojska Divergentnih da izmaršira iz grada i zapodene borbu protiv nepravde. Pitam se da li je Edit Prajor verovala u sopstvene reči, ili ih je izgovorila samo zato što je morala.

Na sledećoj strani se nalazi njena fotografija - pramenovi smeđe kose padaju joj preko lica, a usne su joj čvrsto stisnute.

Mora da je videla nešto užasno, Čim se dobrovoljno prijavila da joj izbrišu pamćenje i stvore nov život. „Znaš li zašto se priključila eksperimentu?” pitam.

Kejleb odmahuje glavom. „Zapisi beleže - iako su prilično šturi kad je reč o tome - da su se ljudi priključivali eksperimentu da bi spasili porodice od siromaštva - porodicama učesnika nuđeno je mesečno primanje za učešće, i to za prvih deset godina. Ali više je nego očigledno da nije to ono što je motivisalo Edit, jer je ona radila za Biro. Pretpostavljam da je doživela neku traumu koju je želela da izbriše iz sećanja.”

Mrštim se na njenu fotografiju. Ne mogu da zamislim koji nivo siromaštva bi mogao nekoga da motiviše da zaboravi i sebe i one koje voli da bi mu porodica dobijala mesečno izdržavanje.

I ja sam ceo život provela na hlebu i povrću Nesebičnih, bez

ikakvih dodataka, ali nikad nisam bila toliko očajna. Mora da je njihova situacija bila gora nego išta što sam imala prilike da vidim u gradu.

Ne mogu da shvatim zašto je Edit bila toliko očajna. Možda nije ni imala nikoga vrednog sećanja. „Zainteresovao me je pravni presedan davanja saglasnosti u ime svojih potomaka,” kaže Kejleb. „Iako mislim da je to ekstrapolacija davanja saglasnosti u ime deteta mlađeg od osamnaest godina, ipak je neobično.” „Svakako utičemo na sudbinu svoje dece svakom odlukom koju donesemo,” rasejano izgovaram. „Da li bismo mi odabrali frakcije koje smo odabrali da mama i tata nisu odabrali Nesebične?” Sležem ramenima. „Ne znam, Možda se ne bismo osećali kao da se gušimo. Možda bismo postali drugačiji ljudi.”

Ta misao mi se ušunjava u glavu - možda bismo postali bolji ljudi. Ljudi koji ne izdaju svoje sestre.

Blenem u sto ispred sebe. U poslednjih nekoliko minuta nije bilo teško pretvarati se da smo Kejleb i ja obični brat i sestra. Ali realnost - i gnev - možemo isključiti samo dok istina ponovo ne pomoli glavu. Dok podižem pogled ka njemu, prisećam se kako sam ga isto ovako gledala dok sam bila zatvorenik u odajama Učenih. Umorila sam se više od ovih naših prepirki i njegovih izgovora; previše sam umorna da bi me bilo briga što me je rođeni brat odbacio. „Edit se pridružila Učenima, zar ne? Iako je uzela ime tipično za Nesebične?” oštro ga pitam. „Da!” Izgleda da ne primećuje ton kojim sam postavila pitanje. „Zapravo, većina naših predaka potiče iz Učenih. Bilo je

tu nekoliko izleta u Nesebične, jedno-dvoje su se pridružili Čestitima, ali ostatak liste je prilično dosledan.”

Osećam hladnoću - kao da ću da se stresem i raspadnem. „Pretpostavljam da je to izgovor do koga je došao tvoj izopačeni mozak da bi opravdao ono što si uradio,” mirno izgovaram. „Da bi opravdao što si se pridružio Učenima i što si im bio odan. Mislim, ako je to ono što ti je sve vreme bilo suđeno, onda je ’frakcija pre krvi’ prihvatljiva premisa, jelda?” „Tris…” izgovara i upućuje mi pogled koji vapi za razumevanjem; ali ja ne mogu da ga razumem. Ne želim.

Ustajem. „Dakle, ja sam sad saznala za Edit, a ti za našu majku. Dobro. Neka ostane na tome.”

Ponekad, kad ga pogledam, na trenutak se saosetim s njim, ali ponekad je sve što želim da ga pridavim golim rukama.

Ovoga puta samo želim da pobegnem, da se pravim da se ovo nikada nije dogodilo. Izlazim iz sobe sa zapisima, a cipele mi škripe po pločicama dok trčim ka hotelu. Trčim sve dok ne osetim slatkast citrusni miris, a onda se zaustavljam.

Tobajas stoji u hodniku ispred spavaonice. Ne mogu da dođem do daha, a otkucaje svog srca osećam čak i u vrhovima prstiju; preplavila su me osećanja, naizmenično se smenjuju gubitak, čuđenje, bes i čežnja. „Tris,” izgovara Tobajas, čela nabranog od brige. „Jesi li dobro?”

Odmahujem glavom pokušavajući da dođem do daha i nabijam ga uza zid u potrazi za njegovim usnama. Na trenutak pokuša me odgurne, ali potom verovatno odlučuje da ga nije

briga ni da li sam ja dobro, ni da li je on dobro, jednostavno ga nije briga. Danima nismo bili sami. Nedeljama. Mesecima.

Prstima klizi po mojoj kosi dok se ja čvrsto pridržavam za njegove ruke i stojimo tako zalepljeni kao prilepci. Ne poznajem nikoga toliko snažnog i mislim da drugi ne mogu ni da pojme koliko u njemu ima topline; on je tajna koju sam sebično čuvala, i koju ću nastaviti da čuvam dok sam živa.

Naginje se i snažno mi ljubi vrat, rukama nežno prelazi po mom telu, zaustavljajući se na struku. Kačim se prstima za gajke njegovog kaiša i zatvaram oči. U tom trenutku mi je jasno kao dan šta želim; želim da skinem sve ove slojeve odeće koji stoje između nas, da se oslobodim svega ovoga što nas razdvaja, i prošlosti i sadašnjosti i budućnosti.

S kraja hodnika začuju se koraci i smeh, i nas dvoje se razdvojimo. Neko - verovatno Juraja - zvižduće, ali jedva da ga čujem od šuma u ušima.

Pogledi nam se susreću i osećam se kao onda kad sam ga prvi put zaista pogledala tokom inicijacije, nakon simulacije straha; dugo i napeto zurimo jedno u drugo. „Umukni,” doviknem Juraji, ne skrećući pogled, Juraja i Kristina odlaze u spavaonicu, a Tobajas i ja krećemo za njima kao da se ništa nije dogodilo.

23 Tobajas Te noći, kad se domognem jastuka, glave teške od tolikih informacija, čujem kako mi nešto šušti pod obrazom. Ispod jastučnice pronalazim poruku.

T,

Čekaj me ispred hotelskog ulaza u jedanaest. Moram da razgovaram s tobom.

Nita Skrećem pogled ka Trisinom ležaju. Opružena je na leđima, a preko nosa i usana joj je pao pramen kose koji se pomera sa svakim izdahom. Ne želim da je probudim, ali malo mi je glupo da se nađem s nekom devojkom usred noći a da joj ne kažem.

Pogotovo sad kad se toliko trudimo da budemo iskreni jedno prema drugom.

Proveravam sat. Deset do jedanaest.

Nita mi je samo drugarica. Mogu i sutra da kažem Tris da smo se našli. Možda je nešto hitno.

Sklanjam ćebe sa sebe i obuvam cipele - u poslednje vreme spavam obučen. Prolazim prvo pored Piterovog ležaja, a potom i pored Jurajinog. Ispod Jurajinog jastuka viri vrh pljoske.

Izvlačim je vrhovima prstiju i nosim ka vratima gde je uguram pod jastuk jednog od ispražnjenih kreveta. Nisam ga baš pazio onako kako sam obećao Ziku.

Kad se nađem u hodniku, vežem pertle i namestim kosu.

Prestao sam da se šišam kao Nesebični onda kad sam poželeo da Neustrašivi počnu u meni da gledaju potencijalnog vođu, ali nedostaje mi taj stari ritual, to zujanje mašinice za šišanje oprezni pokreti ruku kojima sam naslepo skraćivao kosu. Kad sam bio mali, otac me je šišao u hodniku zadnjeg sprata naše kuće u Nesebičnima. Nikad nije bio pažljiv s mašinicom, neretko bi mi ogrebao vrat ili zakačio uvo. Ali nikad se nije žalio što mora da me šiša. Valjda se i to nešto računa.

Nita lupka nogama o pod. Na sebi ima belu majicu s kratkim rukavima, a kosa joj je počešljana unazad. Osmehuje se, ali joj osmeh ne dopire do očiju. „Deluješ zabrinuto,” kažem. „Zato što jesam zabrinuta,” odgovara. „Ajde, hoću da ti pokažem nešto.”

Vodi me niz zamračen hodnik, koji je uglavnom prazan ako ne računamo ponekog domara. Izgleda da Nitu svi poznaju mašu joj ili se osmehuju. Stavlja ruke u džepove i pažljivo skreće pogled kad god nam se oči susretnu.

Prolazimo kroz vrata koja nisu zaključana bezbednosnim senzorom. Iza njih se nalazi kružna prostorija sa staklenim lusterom koji visi sa središnjeg dela tavanice. Pod je prekriven uglačanim tamnim drvetom, a zidovi, presvučeni limom boje bronze, blešte na mestima okupanim svetlošću. Na svakoj od tih bronzanih ploča urezana su imena - na desetine imena.

Nita stoji ispod staklenog lustera i širi ruke najviše što može, kao da njima želi da obgrli prostoriju. „Ovo su porodična stabla stanovnika Čikaga,” kaže ona. „Vaša porodična stabla.”

Primičem se ka jednom od zidova i prelazim pogledom preko imena u potrazi za nekim koje zvuči poznato. Pri kraju vidim jedno poznato: Juraja Pedrad i Ezekiel Pedrad. Kraj svakog imena stoji malim slovima urezano„N.N.” a pored Jurajinog imena je i tačka koja je izgleda sveže urezana. To su verovatno oznake za Divergentne. „Znaš li gde je moje?” pitam.

Odlazi na drugi kraj prostorije i dotiče jednu od ploča. „Generacije su ispisane po majčinoj liniji. Zato su Džaninini zapisi tvrdili da je Tris druga generacija - jer joj je majka došla iz spoljnog sveta. Nisam sigurna kako je Džanin to uopšte znala, ali izgleda da to nikad nećemo saznati.”

Sa strepnjom prilazim ploči sa svojim imenom, iako nisam siguran zašto bi me plašila urezana imena mojih roditelja i mene. Vidim vertikalnu liniju koja povezuje Kristin Džonson i Evelin Džonson i horizontalnu koja povezuje Evelin Džonson i Markusa Itona. Ispod ta dva imena, nalazi se samo jedno: Tobajas Iton. Kraj mog imena stoje sitno uklesana slova „N.N.” kraj kojih takođe stoji i tačka, a sad ionako znam da zapravo nisam Divergentan. „Prvo slovo označava frakciju iz koje si potekao,” objašnjava ona, „a drugo je frakcija koju si odabrao. Mislili su da će im zapisi o transferima pomoći u praćenju putanje gena.”

Slova kraj imena moje majke: „U.N.O.” „O” se verovatno odnosi na „otpadnike”.

Slova kraj imena moga oca: „N.N.” s tačkom.

Dodirujem liniju koja me povezuje s njima, liniju koja povezuje Evelin s njenim roditeljima, i liniju koja njih povezuje s njihovim roditeljima, sve do osmog kolena. Ovo je mapa onoga što sam oduvek znao, da sam vezan za njih i da, ni uz sve napore, nikada neću moći da pobegnem od ovog šupljeg nasleđa. „Iako cenim što si mi ovo pokazala,” kažem, tužan i umoran, „nisam siguran zašto smo morali da se nađemo baš usred noći.”

„Mislila sam da ćeš želeti da vidiš. A i htela sam o nečemu s tobom da popričam.” „Da me dodatno uveriš kako me moja ograničenja ne definišu?” Odmahujem glavom. „Ne hvala, dosta mi je toga.” „Ne,” odgovara. „Ali drago mi je da si to pomenuo.”

Naslanja se na ploču i ramenom prekriva Evelinino ime.

Zakoračim unazad, jer sam joj toliko blizu da mogu da vidim svetlosmeđi krug oko njenih zenica. „Razgovor koji smo vodili sinoć, o genetskom oštećenju... to je zapravo bio test. Želela sam da vidim kako ćeš reagovati na ono što sam rekla o oštećenim genima, da bih znala mogu li da ti verujem,” kaže. „Da si prihvatio ono što sam rekla o tvojim ograničenjima, odgovor bi bio ne.” Približava mi se, pa je sad ramenom prekrila i Markusovo ime. „Vidiš, ni meni baš ne prija da budem svrstana u ’oštećene’.”

Setim se s kakvom je gorčinom procedila objašnjenje o simbolici tetovaže slomljenog stakla, kao da je otrovno.

Srce počinje ubrzano da mi lupa, toliko da otkucaje osetim i u grlu. Dobro raspoloženje u njenom glasu zamenila je gorčina, a iz očiju joj se izgubio pređašnji mir. Plašim se i nje i onoga što govori - mada sam i uzbuđen, jer to znači da ne moram da prihvatim da sam manji nego što sam nekad verovao da jesam. „Vidim da ni tebi ne prija,” izgovara. „Ne, ne prija mi.” „Ovo mesto je prepuno tajni,” kaže ona. „Jedna je da su za njih GO potrošna roba. A druga da neki od nas ne planiraju da sede prekrštenih ruku.”

„Kako to misliš, potrošna roba?” pitam. „Zločini koje su počinili protiv nas su ozbiljni,” odgovara ona. „I dobro prikriveni. Mogu da ti pokažem i dokaze, ali to ćemo kasnije. Za sada, ono što mogu da ti kažem jeste da radimo protiv Biroa i da za to imamo dobre razloge, tako da želimo da nam se priključiš.”

Podozrivo je gledam. „Zašto? Šta vam tačno treba od mene?” „Ovog trenutka sve što želim je da ti pružim priliku da vidiš kakav se to svet nalazi izvan štaba.” „A zauzvrat dobijate šta...?” „Tvoju zaštitu,” kaže ona. „Uputila sam se na opasno mesto, a nikome iz Biroa ne smem da pisnem ni reč. Ti si autsajder, što znači da mi je lakše tebi da verujem, a znam i da umeš da se odbraniš. Ukoliko pođeš sa mnom, dostaviću ti dokaze.”

Nežno dodiruje svoje srce, kao da se kune. Moja sumnja je velika, ali moja radoznalost je još veća. Nije mi teško da poverujem da bi Biro počinio neke grozote - činila ih je svaka vlada za koju sam ikad znao, čak i oligarsi Nesebičnih, na čijem se čelu nalazio moj otac. Uprkos opravdanoj sumnji, u meni ključa očajnička nada da možda nisam oštećen, da vredim više od popravljenih gena koje ću preneti na svoju decu.

Zato i odlučujem da se priključim. Makar za sada. „Dobro,” kažem. „Prvo,” kaže ona, „pre nego što ti išta pokažem, moraš da se složiš da nikome ne kažeš ni reč - čak ni Tris - o onome što vidiš. Jel' pristaješ na to?”

„Znaš šta, ona je osoba od poverenja.” Obećao sam Tris da više ništa neću da skrivam od nje. Ne želim da se nađem u situaciji u kojoj ću ponovo morati da lažem. „Zašto ne mogu njoj da kažem?” „Ne kažem da ona nije osoba od poverenja, Ona samo nema one veštine koje su nama potrebne, a ne želimo da rizikujemo tuđe živote ako ne moramo. Vidiš, Biro ne želi da se mi organizujemo. Ako poverujemo da nismo ’oštećeni’ to znači da tvrdimo da je sve ovo što oni rade - eksperimenti, genetske izmene, sve redom - gubljenje vremena. A niko ne želi da čuje da je ono čemu je posvetio život zapravo prevara.”

Znam sve o tome - to je kao kad saznaš da su frakcije u stvari veštački sistem koji su naučnici osmislili da bi nas što je duže moguće držali pod kontrolom.

Odmiče se od zida a onda izgovara jednu jedinu rečenicu koja čini da se složim: „Ako joj kažeš, lišićeš je izbora koji ja tebi nudim. Biće primorana da bude saučesnik. Skrivanjem ove informacije je štitiš.”

Prelazim prstima preko svog imena, urezanog u metalnu ploču - Tobajas Iton. Ovo su moji geni, ovo je moj nered. Ne želim da uvlačim Tris u to. „U redu,” popuštam. „Pokaži mi.”

Gledam kako se snop svetla koje baca baterijska lampa klati gore-dole sa svakim korakom koji Nita načini. Prvo smo otišli u ostavu da uzmemo neku torbu - ona se za ovo već spremila.

Vodi me duboko u podzemne hodnike štaba, prolazimo pored mesta na kome se okupljaju GO, pa sve do koridora do koga ni

struja nije dovedena. Nita zastane, čučne i rukom pređe preko tla dok ne napipa rezu. Dodaje mi lampu, odbravljuje rezu i podiže vratanca. „Ovo je tunel za beg,” kaže. „Iskopali su ga kad su se nastanili ovde. da bi imali kuda da pobegnu u slučaju opasnosti.”

Iz torbe vadi crnu tubicu i otvara je. Iz tubice izviru svetlucave iskrice koje se crvene spram njene kože. Prosipa ih po vratima i one se raspršuju nekoliko metara oko nas, urezujući mi bleštavilo u kapke. Seda na ivicu rupe i skače, sa sve rancem preko ramena.

Znam da nije duboko, ali taj otvoreni prostor ispod mene se čini većim nego što jeste. Sedam, obrisi mojih tamnih cipela u kontrast su s crvenim iskricama, i spuštam se. „Zanimljivo,” kaže Nita kad se prizemljim. Podižem baterijsku lampu, a ona osvetljava plamenom ispred sebe dok hodamo niz tunel, koji je širok taman toliko da nas dvoje možemo da hodamo jedno kraj drugog, a visok taman toliko da mogu da se ispravim. Ima neki jak miris, miris truleži, buđi i ustajalog vazduha. „Zaboravila sam da se plašiš visine.” „Pa, malo čega se plašim osim toga,” izgovaram. „Ne moraš odmah da se braniš!” Osmehuje se. „U stvari sam uvek htela da te pitam za to.”

Preskačem baru, a đonovi mojih cipela lepe se za blatnjavo tlo. „Tvoj treći strah,” kaže ona. „Kad ubijaš onu ženu. Ko je ona?” Plamen njene buktinje se gasi, te nam ova baterijska

lampa koja je kod mene postaje jedina vodilja kroz tunel.

Iskrećem se da napravim malo više mesta između nas jer ne želim da joj slučajno okrznem ruku u mraku. „Niko posebno,” odgovaram. „Imam strah od toga da je upucam.” „Plašiš se da pucaš u ljude?” „Ne,” kažem. „Plašim se svoje zastrašujuće spremnosti da ubijem.”

Ne progovaramo ni ona ni ja. Ovo je prvi put da te reči izgovaram naglas i tek sad čujem koliko su zapravo čudne.

Koliko mladih muškaraca živi u strahu od čudovišta u sebi?

Ljudi bi trebalo da se plaše drugih ljudi, a ne sebe. Ljudi bi trebalo da teže tome da postanu nalik svojim očevima, a ne da se stresu na tu pomisao. „Uvek sam se pitala na šta bih naišla u svom pejzažu strahova.” Izgovara to tiho, kao molitvu. „Ponekad mi se čini da ima toliko toga čega se treba plašiti, a ponekad da više ništa ne može da me uplaši.”

Klimam glavom iako ne može da me vidi, i nastavljamo dalje – snop koji baca lampa i dalje poskakuje, cipele nam škripe po tlu, a ustajali vazduh nas zapahnjuje s drugog kraja tunela.

Nakon dvadeset minuta hodanja skrećemo za ćošak i ja osetim miris svežeg vetra, dovoljno hladnog da se stresem.

Gasim baterijsku lampu i mesečina na kraju tunela vodi nas ka izlazu.

Tunel nas je odveo ka delu pustahije kroz koju smo prošli kad smo se vozili ka štabu, među raspadnute zgrade i preraslo drveće koje se probilo kroz pločnik. Nekoliko metara ispred nas parkiran je stari kamion, čiji je prtljažnik prekriven pohabanim platnom. Nita šutne jednu od guma da je proveri, a onda se popne na vozačko mesto. I ključ je spreman. „Čiji je ovo kamion?” pitam kad sednem na suvozačko mesto. „Pripada ljudima s kojima se nalazimo. Zamolila sam ih da ga ostave ovde,” kaže ona. „A ko su oni?” „Moji prijatelji.”

Ne znam kako uspeva da se snađe u lavirintu ulica ispred nas, ali uspeva - upravlja kamionom preko korenja drveća i srušenih uličnih lampi, farovima signalizira životinjama koje samo krajičkom oka primetim da klisnu.

Dugonogo stvorenje smeđeg, vitkog tela visokog koliko i farovi, neoprezno prelazi ulicu ispred nas. Nita usporava da ga ne bi udarila. Mrdne ušima i znatiželjno nas osmotri svojim tamnim, okruglim očima, nalik dečjim. „Prelepi su, zar ne?” pita ona. „Pre nego što sam došla ovamo nikad nisam videla jelena.”

Klimnem glavom. Elegantan je, ali oprezan, uzdržan.

Nita pritiska sirenu vrhovima prstiju i jelen nam se sklanja s puta. Ponovo ubrzavamo, a onda stižemo do širokog otvorenog puta koji vodi preko pruge kojom sam nedavno prolazio na putu

ka štabu. Ispred nas gori svetlo, bleštava tačka u tamnoj pustahiji.

A mi smo se zaputili ka severoistoku, suprotno od njega.

Dugo je vremena prošlo do sledećeg susreta sa svetlima.

Postavljena su duž uzane, pokrpljene ulice. Sa žice koja povezuje stare bandere vise svetiljke. „Ovde izlazimo.” Nita skreće i zaustavlja kamion u uličici između dve zgrade od cigle. Vadi ključ i skreće pogled ka meni. „Proveri kasetu. Zamolila sam ih da nam ostave oružje.”

Otvaram kasetu ispred sebe. Iznad nekog starog platna stoje dva noža. „Kako se snalaziš s nožem?” pita.

Neustrašivi su početnike učili kako da bacaju nož i pre promena u inicijaciji koje je sproveo Maks. Nikada to nisam voleo jer je podsticalo sklonost Neustrašivih ka dramljenju, nije zaista smatrano korisnom veštinom. „Nisam loš,” zadovoljno izgovaram. „Doduše, ko bi rekao da će mi ta veština ikad koristiti.” „Izgleda da Neustrašivi ipak valjaju nečemu... Četiri,” kaže ona. jedva primetno se smešeći. Uzima veći nož za sebe, a meni ostavlja manji.

Napet sam, i dok hodamo niz ulicu, ne prestajem da prevrćem dršku noža. Na prozorima iznad sebe primećujem drugačije osvetljenje - plamenove od sveća i fenjera. U jednom trenutku, kad podignem pogled, vidim i grivu kose i tamne oči koje blenu u mene.

„Ovde žive ljudi,” kažem. „Ovo je sama ivica oboda,” kaže Nita. „Udaljena je oko dva sata vožnje od Milvokija, koji je velegradska oblast severno odavde. Da, ovde žive ljudi. Više se ne usuđuju da idu daleko od gradova, čak ni ako ne žele da žive pod uticajem vlade, kao na primer ovi ovde.” „Zašto ne žele da žive pod njihovom nadležnošću?” Znam kako izgleda živeti bez te vrste vladavine jer sam posmatrao otpadnike. Oni su uvek bili gladni, uvek im je bilo prehladno zimi a pretoplo leti, uvek su se borili za goli život. Nije lako svesno odabrati takav život - moraš da imaš debeo razlog. „Jer su genetski oštećeni,” odgovara Nita ne skrećući pogled s mog. „Genetski oštećeni ljudi su tehnički - pravno - jednaki genetski čistima ali, kako bih rekla, samo na papiru, u stvarnosti su siromašniji, imaju veće šanse da budu osuđeni za zločine, imaju manje šanse da budu primljeni na dobre poslove... na šta god da pomisliš ispadne problematično, a tako je još od Rata čistote, od pre jednog veka. Ljudima koji žive na obodu bilo je mnogo privlačnije da se potpuno izopšte iz društva, nego da pokušaju da isprave problem unutar njega, a to je ono što ja želim da učinim.”

Na pamet mi pada delić stakla tetoviran na njenoj koži.

Pitam se kad ga je istetovirala - pitam se šta je to doprinelo ovom njenom opasnom pogledu, šta je doprinelo ovoj dramatici u njenom govoru. Šta je doprinelo ovom revolucionarskom stavu. „A kako to planiraš da uradiš?”

Namešta se i kaže:„Tako što ću Biro lišiti dela moći koju poseduje.”

Uličica se grana u drugu ulicu, koja je mnogo šira. Neki ljudi tumaraju po ivicama, ali ostali hodaju sredinom, skupljeni u grupe, mašući s bocama u rukama.

Mladi su, svi redom - izgleda da na obodu nema mnogo odraslih.

Ispred nas se začuje vika, i lomljava stakla o trotoar. Gomila obrazuje krug u čijem središtu se dva obrisa udaraju i šutiraju.

Krećem ka njima ali me Nita grabi za ruku i vuče ka jednoj od zgrada. „Nije trenutak da izigravaš heroja,” kaže ona.

Prilazimo vratima zgrade na ćošku. Iza njih stoji krupan čovek koji se igra s nožem. Kad se popnemo uz stepenice, prestaje da ga vrti i prebaci ga u drugu ruku, svu u ožiljcima.

Njegova veličina, veština kojom barata oružjem, prašnjav izgled, brojni ožiljci - sve to služi da me zaplaši. Ali njegove oči nalik su očima onog jelena - krupne, oprezne i radoznale. „Došli smo da vidimo Rafija,” kaže ona. „Dolazimo iz štaba.” „Vi možete da uđete, ali noževi ostaju ovde,” kaže on. Glas mu je tanji i mekši nego što sam očekivao. Da je ovo mesto drugačije, on bi možda mogao da bude i nežniji čovek. Kako nije, jasno mi je da, ne da nije nežan, nego ne zna ni šta to znači.

Iako i ja iskazivanje blagosti smatram beskorisnim, na pamet mi pada da mora da je izgubljeno nešto važno - čim je ovaj čovek bio primoran da se okrene protiv sopstvene prirode. „Nema šanse,” kaže Nita na to.

„Nita, jesi li to ti?” pita glas koji dopire iznutra, Izražajan je, melodičan. Čovek iza njega je nizak, širokog osmeha. Prilazi vratima. „Zar ti nisam rekao da ih propustiš čim dođu? Ajde, uđite” „Zdravo Rafi,” izgovara ona s olakšanjem. „Četiri, ovo je Rafi. On je veoma važan u obodu.” „Drago mi je,” kaže Rafi i pokazuje nam da ga sledimo.

Dovodi nas do velike otvorene sobe osvetljene nizom sveća i fenjera. Na sve strane je razbacan drveni nameštaj, i svi stolovi sem jednog su prazni.

Na drugom kraju sobe sedi žena, Rafi seda u stolicu do nje. iako ne liče - ona ima crvenu kosu i popunjena je, on je crnomanjast a telo mu je suvonjavo kao prut - imaju nešto zajedničko, kao da su od istog kamena isklesani. „Oružje na sto,” kaže Rafi.

Nita ovog puta posluša i položi nož na ivicu stola ispred sebe. Seda. i ja činim isto. Preko puta nas, žena spušta svoj pištolj. „Ko je ovo?” pita žena pokazujući glavom na mene. „Ovo je moj saradnik,” odgovara Nita. „Četiri.” „Kakvo je to ime ’Četiri’?” Ne podsmeva se onako kako ljudi obično umeju kad to pitaju. „Takvo kakvo dobiješ kad se nađeš u eksperimentu odgovara Nita. „Jer imaš samo četiri straha.”

Konačno shvatam da me je predstavila tim imenom da bi iskoristila priliku i podelila informaciju odakle dolazim. Da li to može da bude prednost? Da li to znači da ću lakše steći poverenje ovih ljudi? „Zanimljivo.” Žena kažiprstom lupka o sto. „Pa, Četiri, ja se zovem Mari.” „Mari i Rafi su vođe Srednjezapadnog ogranka GO grupe pobunjenika,” objašnjava mi Nita, „Kad nas nazoveš ’grupom’ delujemo kao starice koje se okupljaju da se kartaju,” uglađeno izgovara Rafi. „Mi smo više ustanici. Ima nas po celoj zemlji - u svakoj od velegradskih oblasti postoji po jedna grupa, kao i regionalni nadzornici za Srednji zapad, Jug i Istok.” „Ima li Zapada?” pitam. „Više ne,” tiho izgovara Nita. „Zemljište je bilo previše nezgodno za navigaciju a gradovi su bili previše raštrkani da bi se po njima moglo živeti nakon rata. To je sada divlja zemlja.” „Znači istina je to što se priča,” kaže Mari, a oči joj svetlucaju kao staklo dok me gleda. „Ljudi unutar gradskih eksperimenata zaista ne znaju šta se nalazi spolja.” „Naravno da je istina, zašto bi to znali?” pita Nita Najednom me podiđu žmarci od neke težine u očima i nesvestice. U previše sam ustanaka učestvovao u ovom kratkom životu. Prvo s otpadnicima, a sad i s GO. „Ne bih da ispadnem neljubazna,” upada Meri, „ali ne bismo smeli dugo ovde da se zadržimo. Ljudi će ubrzo početi da njuškaju.”

„Tačno,” kaže Nita. Skreće pogled ka meni. „Četiri, možeš li da obratiš pažnju na dešavanja ispred vrata? Moram na trenutak da ostanem nasamo s Mari i Rafijem.”

Da smo sami, pitao bih je zašto ne mogu i ja da budem tu dok razgovara s njim, i zašto me je uopšte dovela kad sam sve vreme mogao da stojim ispred da čuvam ulaz. Doduše još nisam ni pristao da joj pomognem, a mora da postoji razlog što je želela da me upoznaju. Tako da samo ustajem, uzimam svoj nož i odlazim do ulaza na kome stoji Rafijev stražar i gleda na ulicu.

Svetlo preko puta je zamrlo. Neko ostavljen leži na pločniku.

Na trenutak mi se čini da se miče, ali onda shvatam da mu to u stvari neko trkeljiše po džepovima. Nije to neko - to je leš. „Mrtav?” pitam u jednom dahu. „Aha. Ako ne umeš da se odbraniš, nema ti pomoći.” „Zašto onda ljudi uopšte dolaze ovamo?” mrštim se. „Zašto se ne vrate u gradove?”

Toliko dugo ne progovara da mi se čini da me nije ni čuo.

Posmatram lopova kako prevrće džepove mrtvaca i odlazi, klisnuvši u jednu od obližnjih zgrada. Rafijev telohranitelj konačno progovara: „Ukoliko umreš, ovde postoji šansa da će nekoga biti briga.

Rafija, ili nekog drugog vođu,” objašnjava. „Ali ako umreš u gradu, nema šanse da će to ikoga da potrese, ne ako si GO. Najstroža osuda protiv GČ koji je ubio GO bila je ’ubistvo iz nehata’. Koje sranje.” „Ubistvo iz nehata?”

„Znači da se smatra da je zločin počinjen slučajno,” izgovara Rafi uglađenim, ritmičnim tonom. „Ili makar da nije ozbiljan koliko, recimo, ubistvo prvog stepena. Zvanično, naravno, sve bi trebalo da tretiraju isto, zar ne? Ali to se u praksi retko dešava.”

Stoji iza mene, prekrštenih ruku. Kad ga pogledam, vidim kralja koji nadgleda sopstveno kraljevstvo - kraljevstvo za koje veruje da je prelepo. Bacam pogled na ulicu, na popucali pločnik i mlitavo telo s isprevrtanim džepovima i prozorima iza kojih trepću svetiljke, i jasno mi je da je lepota koju on vidi u stvari sloboda - sloboda da te vide kao celovitog čoveka, a ne kao oštećenog.

I ja sam tu slobodu jednom video, kad me je Evelin, tada još među otpadnicima, navukla da istupim iz moje frakcije ne bih li postao kompletniji. Ali to je bila laž. „Ti si iz Čikaga?” pita me Rafi.

Klimam glavom, i dalje gledajući u mračnu ulicu. „A sad kad si izašao? Kako ti izgleda ovaj svet?” pita. „Uglavnom isto,” odgovaram. „Ljude dele neke druge stvari, vode se neki drugi ratovi.”

Po daščanom tlu škripe Nitini koraci, i kad se okrenem vidim da stoji tik iza mene, ruku nabijenih u džepove. „Hvala ti što si organizovao ovo viđenje,” kaže Nita klimajući glavom ka Rafiju. „Vreme je da krenemo.”

Krećemo svojim putem niz ulicu i kad se okrenem da pogledam Rafija, vidim da nam maše.

Na putu do kamiona ponovo začujem vriske, ali ovoga puta glas pripada detetu. Prolazim pored zvukova šmrcanja i cviljenja i prisećam se sebe kad sam bio dete, zgrčen u svojoj sobi, kako brišem nos rukavom. Mama je znala sunđerom da briše te manžetne pre pranja. Nikad ni reč nije rekla na to.

Kad uđem u kamion, osećanja prema ovom mestu i njegovoj patnji već su mi otupela, i spreman sam da se vratim u sanjivi štab, u toplinu, svetlost i osećanje sigurnosti. „Teško mi je da razumem zašto bi neko pre odabrao grad nego ovo mesto,” kažem.

“Ja sam samo jednom bila u gradu koji nije bio eksperiment,” odgovara Nita. „Ima struje, ali restriktivno - svaka porodica je ima određen broj sati. Isto je i sa vodom. Ima i mnogo kriminala koji se pripisuje genetskim oštećenjima. Ima i policije, ali ne mogu oni mnogo šta da urade.” „Dakle, štab Biroa ispade najbolje mesto za život,” zaključujem. „U pogledu resursa i jeste,” kaže Nita. „Ali i u štabu je uspostavljen isti društveni sistem kao i u gradovima; samo ga je teže uočiti.”

U retrovizoru posmatram kako obod nestaje, od napuštenih zgrada oko njega razlikuje se samo po onoj žici sa sijalicama rasprostrtoj po uzanoj uličici.

Prolazimo kraj mračnih kuća sa spuštenim roletnama i pokušavam da ih zamislim čiste i uglačane, kakve mora da su nekada bile. Svaka od njih ima ogradu i dvorište koje mora da je nekada bilo pokošeno i zeleno, prozore koji mora da su nekada

sijali po mraku. Zamišljam živote koji su nekada bili mirni i spokojni. „O čemu si tačno išla da pričaš s njima?” pitam. „Išla sam da potvrdim plan,” odgovara Nita. Pod svetlom kontrolne table primećujem nekoliko posekotina na njenoj donjoj usni, kao da je mnogo vremena provela grizući je. „A i želela sam da te upoznaju, da uživo vide nekoga ko je bio deo eksperimenta. Mari je nekada sumnjala da su ljudi kao što si ti zapravo bili u dosluhu s vladom, što naravno nije tačno. Rafi, s druge strane... on je bio prva osoba koja mi je pružila dokaz da Biro i vlada govore laži o našoj prošlosti.”

Nakon što to izgovori zastaje, kao da će mi time pomoći da svarim te njene reči, ali meni nisu potrebni ni tišina ni prostor da joj poverujem. Mene je moja vlada lagala čitavog života. „Biro govori o tom zlatnom dobu čovečanstva pre genetskih manipulacija u kome su svi bili genetski čisti i sve je bilo mirno,” kaže Nita. „Ali Rafi mi je pokazao slike rata.”

Umirim se na trenutak. „Pa?” „Pa?” odlučno će ona, kao da ne može da poveruje šta pitam. „Ako su genetski čisti ljudi izazivali rat i potpunu propast u prošlosti, i to u istim ovim razmerama u kojima to sada navodno čine genetski oštećeni - na čemu se onda temelje tvrdnje da moramo da potrošimo ovoliko resursa i vremena u ispravljanje genetskog oštećenja? Koja je uopšte svrha genetskih eksperimenata, osim da ubedi prave ljude da vlada čini sve što je u njenoj moći da nam unapredi život, iako to zapravo nije tačno?”

Istina sve menja - nije li to razlog što je Tris tako očajnički želela da pokaže snimak Edit Prajor da je šurovala i s mojim ocem? Znala je da će istina, kakva god da je, promeniti našu borbu, da će zauvek izmeniti naše prioritete. Evo i ovde, u ovom trenutku, laži koja je promenila borbu, laži koja je zauvek izmenila prioritete. Umesto da delaju protiv siromaštva i kriminala koji su preplavili ovaj grad, ovi ljudi su odabrali da delaju protiv genetskih oštećenja. „Zašto? Zašto se onda troši toliko vremena i energije boreći se protiv nečega što uopšte ne predstavlja problem?” najednom frustriran, zahtevam odgovor. „Pa, ljudi koji se protiv toga bore su naučeni da je to problem. I to mi je Rafi pokazao - primere propagande koju je vlada plasirala o genetskom oštećenju,” odgovara Nita. „Ali kako je došlo do toga? Ne znam. Razloga je na desetine.

Predrasude o GO? Možda i kontrola? Kontrolisanje genetski oštećenog stanovništva uveravanjem da s njima nešto nije u redu, i kontrolisanje genetski čistog stanovništva uveravanjem da su isceljeni i celoviti? Niti se takve stvari dešavaju preko noći, niti za njih postoji samo jedan razlog.

Naslanjam glavu na hladan prozor i zatvaram oči. Previše informacija mi bruji u mozgu da bih mogao da se usredsredim samo na jedan deo, te odustajem i puštam da mi misli odlutaju.

Kad stignemo i dokopam se svog kreveta, sunce samo što nije izašlo, a Trisina ruka ponovo visi s kreveta i vrhovima prstiju ovlaš dodiruje pod.

Sedam preko puta nje, posmatram njeno uspavano lice i razmišljam o onome što smo se dogovorili u parku Milenijum: nema više laganja. Obećala je ona meni, obećao sam i ja njoj.

Ako joj ne pomenem ovo što sam večeras čuo i video, prekršiću to obećanje. Čemu to? Da bih je zaštitio? Ili zbog Nite, devojke koju jedva da poznajem?

Nežno joj sklanjam kosu s lica da je ne probudim.

Nije njoj potrebna moja zaštita. Dovoljno je ona jaka.

24 Tris Piter stoji na kraju sobe, slaže knjige na gomile i trpa ih u torbu. Stavlja crvenu olovku među zube i iznosi torbu iz sobe; čujem kako mu knjige u torbi treskaju o noge dok korača niz hodnik. Čekam da se zvuk sasvim utiša pre nego što se okrenem ka Kristini. „Pokušala sam da te ne pitam, ali nema šanse,” kažem. „Šta se to dešava s tobom i Jurajom?”

Kristina me pogleda ispod obrva, onako rasprostrta na krevetu s jednom nogom koja joj visi s ivice. „Šta je? Mnogo ste nešto zajedno u poslednje vreme,” pojašnjavam. „Ono, baš mnogo.”

Dan je sunčan, kroz bele zavese blešti svetlost Ne znam kako, ali osećam da spavaonica miriše na spavanje - na veš i cipele, na noćno preznojavanje i jutarnju kafu. Neki kreveti su raspremljeni a na nekima su i dalje pogužvani. Iako je većina došla iz Neustrašivih, čudi me što se ovoliko razlikujemo jedni od drugih. Različite navike, različiti temperamenti, različita stanovišta. „Možda mi i ne veruješ, ali nismo u tom fazonu,” propinje se ona na laktove. „On tuguje. I oboma nam je dosadno. Plus, to je Juraja.”

„Pa? Dobar je frajer.” „Jeste dobar frajer, ali nema ti s njim ozbiljnog razgovora pa da mu život od toga zavisi.” Odmahuje glavom. „Nemoj pogrešno da me shvatiš, volim i ja da se zezam, ali volim i da mi veza nešto znači, razumeš?”

Klimam glavom. Jer znam - možda i bolje od ostalih, pošto ni Tobajas ni ja nismo baš skloni zezanju. „Uostalom,” nastavlja ona, „ne rodi se ljubav baš iz svakog prijateljstva. Eto tebe još nisam pokušala da poljubim.”

Nasmejem se, „Jes' vala.” „A kuda se ti smucaš u poslednje vreme?” pita Kristina.

Migolji obrvama. „Ti i Četiri? Malo ste se... sabirali? Množili?”

Prekrivam lice rukama. „To je najgora fora koju sam ikad čula.” „Ne izbegavaj odgovor.” „Nije bilo ’sabiranja’,” kažem. „Makar ne još. On je potpuno zaokupljen ovim ’genetskim oštećenjem’.” „A. Time.” Ispravlja se u sedeći položaj. „Šta ti misliš o tome?” pitam. „Ne znam. Ljuti me to pomalo.” Mršti se. „Niko ne voli da čuje kako nešto nije u redu s njim, pogotovo ne s genima, koje ne možeš da promeniš.” „Stvarno misliš da nešto nije u redu s tobom?”

„Šta ja znam. To je kao neka bolest, jelda? Vide je u našim genima. Nema tu šta mnogo da se doda, zar ne?” „Ne kažem da ti geni nisu drugačiji,” odgovaram. „Samo kažem da to ne znači da jedni jesu oštećeni a drugi nisu. I geni za plave i smeđe oči su takođe različiti, pa smatraju li se ti za plave ’oštećenim’? Oni kao da su svojevoljno odlučili da je jedna vrsta DNK loša a druga dobra.” „Ali dokazano je da je ponašanje GO ljudi gore,” ističe Kristina. „Za šta može postojati mnogo uzroka,” odbrusim. „Ma ne znam ni što se prepirem s tobom kad bih ionako volela da si u pravu,” smejući se kaže Kristina. „Ali zar ne misliš da bi gomila ovih pametnih ljudi, kao što su naučnici iz Biroa, dosad otkrila uzroke lošeg ponašanja?” „Naravno,” kažem. „Ali ja mislim da, koliko god da su pametni, ljudi uglavnom vide ono što žele, to je sve.” „Možda si i ti pristrasna,” kaže ona. „Jer imaš prijatelje - i dečka - s tim genetskim problemom.” „Možda.” Jasno mi je da insistiram na objašnjenju u koje ni sama nisam sigurna da verujem, ali ipak izgovaram: „Nekako ne vidim razlog da verujem u genetsko oštećenje. Hoće li me to naterati da se bolje ophodim prema drugima? Ne. Možda baš bude suprotno.”

Osim toga, vidim šta to čini Tobajasu, vidim kako počinje da sumnja u sebe - zato i ne shvatam kakvo dobro iz svega toga može proizaći.

„Ne veruje se u nešto da bi ti život bio bolji, veruje se jer je istina,” ističe ona. „Ali” - izgovaram polako da bih sredila sopstvene misli „zar nije posmatranje rezultata tog verovanja dobar način da proceniš ima li u njemu istine ili ne?” „Način razmišljanja tipičan za Uštogljene.” Zastaje. „Doduše, i ja razmišljam tipično za Čestite. Bože, gde god da odemo nema nam bega od frakcija, zar ne?” Sležem ramenima. „Možda i ne treba bežati od njih.” Tobajas ulazi u spavaonicu, bled i iscrpljen, što je za njega postalo uobičajeno u poslednje vreme. Kosa mu je s jedne strane razbarušena od ležanja na jastuku, a na sebi i dalje ima odeću od juče. Spava odeven otkad smo došli u Biro.

Kristina ustaje. „Dobro onda, odoh ja. Da vam ostavim... sav ovaj prostor. Samo za vas.” Pokaže na prazne krevete, a onda mi zaverenički namigne izlazeći iz spavaonice.

Tobajas se jedva primetno smeši, ali ne dovoljno da bih pomislila da je stvarno srećan. Umesto da sedne do mene, staje kraj mog kreveta i prstima čeprka po rubu svoje majice. „Želim da porazgovaram s tobom o nečemu,” kaže. „Dobro,” kažem, i osetim trunku straha u grudima, kao kad srce preskoči otkucaj. „Želim da mi obećaš da nećeš da se naljutiš,” kaže on, „ali...” „Ali znaš da ne dajem glupa obećanja,” nastavljam stegnutog grla.

„Tačno tako.” Konačno sedne na zgužvanu ćebad svog neraspremljenog kreveta. Izbegava moj pogled. „Sinoć mi je Nita ostavila poruku ispod jastuka da se nađemo. I ja sam otišao.”

Uspravljam se i osećam kako mi, na samu pomisao na Nitino lepo lice i kako graciozno hoda u susret mom dečku, telom pokuljaju vrelina i bes. „Lepa devojka te pita da se nađete kasno uveče i ti odeš!” pitam. „A onda tražiš da se ne naljutim?” „Nema to veze s Nitom i sa mnom. Nikakve,” užurbano izgovara i konačno podiže pogled ka meni. „Samo je htela nešto da mi pokaže. Ona ne veruje u genetsko oštećenje, iako je želela da me navede da veruje. Ima plan da oduzme deo moći Birou ne bi li se izborila za jednakost GO populacije. Odvela me je na obod.”

Priča mi o podzemnom tunelu koji vodi u spoljni svet i o razrušenom gradu na obodu, kao i o razgovoru s Rafijem i Mari.

Objašnjava mi sve što zna o ratu koji je vlada skrivala da niko ne bi saznao kako su i „genetski čisti” ljudi kadri da počine neopisivo nasilje, i o tome kako GO populacija živi u prestoničkim oblastima u kojima i dalje vlada ima stvarnu moć.

Dok ga slušam, u meni se rađa sumnjičavost prema Niti, iako ne znam odakle tačno dolazi - da li je to onaj predosećaj kome uglavnom verujem, ili pak ljubomora. Kad završi, upućuje mi pogled pun iščekivanja, i ja napućim usta pokušavajući da smislim šta da kažem. „Kako znaš da govori istinu?” pitam.

„Ne znam,” odgovara on. „Obećala je da će priložiti dokaze.

Večeras.” Uzima me za ruku. „Voleo bih da i ti pođeš.” „Misliš da će se Nita složiti?” „Nije me briga.” Prepliće prste s mojima. „Ako joj je zaista potrebna moja pomoć, moraće to da prevaziđe.”

Gledam u naše prepletene prste, u iskrzane rubove njegove iznošene sive majice i farmerke pohabane na kolenu. Ne želim da provodim vreme s Tobajasom i Nitom znajući da zbog tog navodnog genetskog oštećenja ima s njim nešto zajedničko što ja nikada neću imati. Ali njemu je ovo važno, a i ja isto koliko i on želim da saznam postoje li dokazi za nepočinstva vlade. „U redu,” kažem. „Ići ću. Ali nemoj da misliš da ne vidim da se ona ne zanima za tebe samo zbog tvog genetskog koda.” „E pa onda,” odgovara on, „nemoj da misliš da mene zanima bilo ko drugi sem tebe.”

Uhvati me za vrat i privuče me k sebi da me poljubi.

I poljubac i njegove reči mi pružaju utehu, ali nelagoda koju osećam ne iščezava.

25 Tobajas S Nitom se nalazimo nešto posle ponoći, među zasađenim biljkama i njihovim otvorenim, pripitomljenim divljim cvetovima. Kad uoči Tris kraj mene, lice joj se zategne kao da je okusila nešto gorko. „Obećao si da nećeš da joj kažeš,” izgovara upirući prstom u mene. „Šta bi s onim da hoćeš da je zaštitiš?” „Predomislio sam se,” kažem.

Tris se okrutno nasmeje. „A to si mu rekla, da treba da me zaštiti? Prilično vešta manipulacija. Svaka čast.”

Podižem obrve ka njoj. Nisam ni pomislio da bi to mogla biti manipulacija, i to me pomalo štrecne. Obično umem da prozrem tuđe skrivene namere, ponekad čak da ih umislim, ali toliko sam navikao na svoju želju da je zaštitim, pogotovo otkad sam je umalo izgubio, da nisam ni trepnuo na to.

Ili sam toliko navikao da je lažem umesto da joj saopštavam neprijatnu istinu, da sam jedva dočekao mogućnost da je zavaram. „Nije to bila manipulacija, već istina.” Nita više ne deluje ljutito, samo malo umorno, pa rukom prelazi preko lica i namešta kosu. Nije zauzela odbrambeni stav, što znači da govori istinu. „Mogu da te uhapse zbog nečega što si čula a nisi prijavila. Mislila sam da bi bilo bolje da to izbegnemo.” „E pa, sad je kasno,” kažem. „Tris ide s nama. Jel' to problem?” „Radije bih da krenete oboje nego nijedno od vas dvoje, što je, pretpostavljam, ultimatum koji se podrazumeva,” odgovara Nita kolutajući očima. „Idemo.”

Tris, Nita i ja koračamo tihim i mirnim štabom ka laboratorijama u kojima Nita radi. Niko ne progovara ni reč i svestan sam škripe koju prave moje cipele, svakog glasa u daljini, svakog lupanja vrata koje čujem. Osećam se kao da radimo nešto zabranjeno, iako to u stvari nije istina. Makar ne još.

Nita zastaje kraj laboratorijskih vrata i skenira svoju karticu.

Prolazimo kroz sobu za terapiju gena u kojoj mi je bio pokazan

genetski kod, i odlazimo ka udaljenim delovima štaba. Mračno je i sumorno ovde, a oko nogu nam plešu čestice prašine.

Nita ramenom otvara još jedna vrata i ulazimo u neko skladište. Zidovi su prekriveni jednoobraznim metalnim fiokama obeleženim papirnim brojevima na kojima je mastilo odavno izbledelo. U središtu prostorije nalazi se laboratorijski sto s računarom i mikroskopom, za kojim sedi mladić zalizane plave kose. „Tobajas, Tris, ovo je moj prijatelj Redži,” predstavlja ga Nita. „i on je GO.” „Drago mi je,” izgovara Redži s osmehom. Čvrsto se rukuje prvo s Tris, a potom i sa mnom. „Ajde da im prvo pokažemo slajdove,” kaže Nita. Redži klikće po ekranu i pokazuje nam da priđemo bliže. „Ne ujedam.”

Tris i ja razmenimo poglede, a onda stanemo iza Redžija da vidimo ekran. Na njemu se smenjuju slike, jedna za drugom.

Crno-bele su i deluju hrapavo i iskrzano - mora da su veoma stare. Tek nakon nekoliko sekundi shvatam da su to fotografije patnje: mršava izgladnela deca ogromnih očiju, rovovi pretrpani leševima,ogromne gomile spaljenog papira.

Fotografije se smenjuju neverovatnom brzinom, kao stranice knjige koje nosi vetar, tako da samo na tren uspevam da uhvatim taj užas. Skrećem pogled s ekrana jer više ne mogu da gledam.

U meni se taloži mučna tišina.

Kad pogledam u Tris, vidim da je njeno lice mirno kao stajaća voda - kao da ove slike u njoj ništa nisu izazvale. Ali onda joj usne zadrhte i ona ih stisne da se ne primeti.

„Bacite pogled na oružje.” Redži uvećava fotografiju čoveka u uniformi koji drži pištolj i upire prstom u njega. „Ovaj pištolj je izuzetno star. Oružje korišćeno u Ratu čistote bilo je primetno naprednije. Čak bi se i Biro s tim složio. Ovo mora da je neki stariji sukob. Sukob koji su izazvali genetski čisti ljudi, jer u to vreme nije ni bilo genetske manipulacije.” „Kako se prikriva rat,” pitam. „Ljudi su izolovani, izgladneli,” tiho izgovara Nita. „Znaju samo ono čemu su ih učili i vide samo informacije koje su im predočene. A ko to sve kontroliše? Vlada.” „U redu.” Tris klima glavom i govori ubrzano, nervozna je. „Dakle,oni lažu o vašoj – našoj istoriji. To ne znači da su neprijatelji, to samo znači da su grupa prilično dezinformisanih ljudi koja pokušava da... unapredi svet Na taj svoj nepodesan način.”

Nita i Redži razmenjuju poglede. „U tome i jeste stvar,” kaže Nita, „Povređuju ljude.”

Stavi ruku na pult i podboči se naginjući se ka nama, i ja ponovo vidim onu energiju revolucionara kojom odiše, i koja preuzima kormilo od devojke, GO osobe i laboranta u njoj. „Kad su Nesebični odlučili da otkriju veliku istinu o svetu ranije nego što je planirano,” tiho izgovara. I kad je Džanin namerila da ih u tome spreči... Biro je bio rad da joj doturi napredni serum simulacije - simulaciju napada koja je zarobila umove Neustrašivih. a koja je rezultovala uništenjem Nesebičnih.”

Potreban mi je trenutak da to svarim.

„To ne može biti istina,” kažem. „Džanin mi je rekla da se najveći procenat Divergentnih - genetski čistih ljudi - nalazi među Nesebičnima. A ti si upravo potvrdila da su Birou genetski čisti ljudi dovoljno važni da bi poslao nekoga da ih spase, zašto bi onda pomogli Džanin da ih pobije?” „Džanin nije bila u pravu,” odsutno izgovara Tris. „I Evelin je to potvrdila. Proporcionalno najveći broj Divergentnih nalazio se među otpadnicima, a ne među Nesebičnima.”

Okrećem se ka Niti. „I dalje ne vidim zašto bi doveli u opasnost toliko Divergentnih,” kažem. „Potreban mi je dokaz.” „A zašto inače misliš da smo ovde došli?” Nita upali još jedan red sijalica koje osvetljavaju fioke i krene put levog zida. „Bilo mi je potrebno dugo vremena da dobijem dozvolu da uđem ovamo,” kaže ona. „I još duže da steknem dovoljno znanja da bih mogla da shvatim šta je to što vidim. Zapravo, jedan od GČ mi je pomogao. Naš simpatizer.”

Poseže za jednom od donjih fioka i vadi ampulu s narandžastom tečnošću. „Jel' vam ovo poznato?”

Pokušavam da se setim injekcije koju su mi dali pre napada simulacijom, pred poslednji krug Trisine inicijacije. Maks mi je ubrizgao tečnost u vrat, onako kako sam i sam bezbroj puta učinio. Tik pre nego što mi ju je zario u vrat, na špric je pala svetlost i primetio sam da je narandžaste boje, kao i ovo što Nita drži u rukama. „Boje se podudaraju,” kažem. „Pa?”

Nita odnosi ampulu ka mikroskopu. Redži uzme staklenu pločicu s poslužavnika kraj računara i pipetom nakapa narandžastu tečnost u njeno središte, a onda je prekrije identičnim pločicom. Opreznim i sigurnim pokretima postavlja je pod mikroskop; pokretima osobe koja je isto to uradila stotine puta. Redži nekoliko puta klikne na ekran i otvori program „Mikrosken”. „Ove informacije su besplatne i dostupne svima koji umeju da koriste ovakvu opremu i poseduju sistemsku lozinku, koju nam je GČ simpatizer velikodušno ustupio,” objašnjava Nita. „Drugim rečima, pristup ovome i nije toliko složen, nego nikome ne pada na pamet da se time pozabavi. A GO populacija u svom posedu nema sistemsku lozinku, pa nije bilo ni šanse sve to da saznamo. Ovo skladište služi za neuspele eksperimente promašaje, zastarela dostignuća i neupotrebljive stvari.”

Baca pogled kroz mikroskop, koristeći točkić sa strane da izoštri sočivo. „Pogledajte,” kaže.

Redži pritiska dugme na računaru i pod „Mikrosken” oznakom pojavljuje se tekst. Upire prstom u pasus na sredini strane i čita ga. „Serum simulacije v4.2. Koordinira veliki broj meta. Prenosi signal i na velike udaljenosti. Halucinogen iz originalne formule nije uključen - realnost simulacije određuje osoba koja rukovodi programom.”

To je to.

To je serum simulacije.

„Zašto bi Biro posedovao ovako nešto ako ga nije on razvio?” pita Nita, „Oni su ti koji su postavili serume u eksperimente, ali obično su dopuštali da ih učesnici dalje sami razvijaju. Da je Džanin bila ta koja ga je razvila, morali bi da ga ukradu od nje. A pošto je ovde, to znači da su ga oni napravili.”

Zurim u osvetljeni mikroskopski slajd, u narandžastu kapljicu koja mi pliva pod okom i drhtavo izdišem.

Tris, bez daha, izgovara: „Zašto?” „Nesebični su doneli odluku da stanovništvu otkriju istinu o gradu. Videli ste šta se desilo kad su je se dokopali: Evelin je postala diktator, a otpadnici su počeli da ugnjetavaju pripadnike frakcije, koji će pre ili kasnije sigurno ustati protiv njih. Mnogo će ljudi pomreti. Nema sumnje da istina ugrožava bezbednost eksperimenta,” odgovara Nita. „Tako da je, pre nekoliko meseci, kad su Nesebični bili na ivici da izazovu uništenje i nestabilnost otkrivši video snimak Edit Prajor, Biro verovatno odlučio da je bolje da Nesebični pretrpe veliki gubitak - pa makar stradalo i nekoliko Divergentnih - nego da ga pretrpi ceo grad. Bolje okončati život Nesebičnih, nego ugroziti čitav eksperiment. I tako su se obratili nekome za koga su bili sigurni da će se složiti s njima, Džanin Metjuz.”

Njene reči me opkole i zariju se duboko u mene.

Spuštam ruke na laboratorijski sto koji mi ohladi dlanove, i posmatram svoj izvitopereni odraz u ispoliranom metalu. Istina je da sam većinu života proveo mrzeći svog oca, ali nikada nisam mrzeo njegovu frakciju. Nesebični su mirni i njihova zajednica i postupanje uvek su mi delovali pravično. A sada je većina tih ljubaznih, velikodušnih ljudi mrtva. Ubijena od ruku Neustrašivih, na Džanininu naredbu, koju je Biro podržavao.

Među njima su bili i Trisini roditelji.

Tris je nepomična, ruke joj kao obamrle vise kraj tela, i polako crveni od krvi koja joj navire u lice. „U tome i leži problem s ovom slepom odanošću eksperimentima,” izgovara Nita, kao da ugurava reči u prazan prostor koji je ostao u našim glavama. „Birou su eksperimenti važniji od života GO populacije. To je tako očigledno. A stvari se spremaju da postanu još gore.” „Gore?” pitam. „Šta je to gore od ubijanja onoliko Nesebičnih? Kako?” „Vlada već godinu dana preti da će raspustiti sve eksperimente,” odgovara Nita. „Eksperimenti se raspadaju jer zajednice ne mogu da žive u miru, ali Dejvid uvek pronađe način da ga u poslednji čas zavede. Ako opet nešto krene po zlu u Čikagu, on će se opet umešati. U svakom trenutku može da resetuje bilo koji od eksperimenata.” „Da ih resetuje,” ponavljam. „Serumom Nesebičnih, serumom pamćenja,” nadovezuje se Redži. „To je zapravo Biroov serum sećanja. Svaki čovek, svaka žena i svako dete moraće da krenu od nule.” „Izbrisaće im čitav život protiv njihove volje, samo da bi rešili ’problem’ genetskih oštećenja, problem koji zapravo ne postoji. Ti ljudi imaju moć da to urade. A niko ne bi smeo da Ima toliku moć,” sažeto i jasno kaže Nita.

Sećam se da sam, nakon što mi je rekla kako su Miroljubivi koristili serum na patroli Neustrašivih - pomislio kako, lišivši nekoga sećanja, menjaš ono što on zapravo jeste.

Najednom mi više nije važno kakav to Nita plan ima, jedino što me zanima jeste da svim snagama napadnemo Biro.

Saznanja do kojih sam došao u poslednjih nekoliko dana čine da se osećam kao da na ovom mestu nema ničega vrednog spasavanja. „A koji je plan?” pita Tris ravnodušno, gotovo mehanički. „Pustiću svoje prijatelje iz oboda kroz podzemni tunel,” odgovara Nita. „Tobajase, ti ćeš za to vreme zatvoriti bezbednosni sistem, da nas ne bi uhvatili - to je tehnologija gotovo identična onoj s kojom si radio u kontrolnoj sobi u Neustrašivima; trebalo bi da ti bude tako. A onda ćemo Rafi, Mari i ja da provalimo u Laboratoriju s oružjem i ukrademo serum pamćenja da Biro ne bi više mogao da ga koristi. Redži nam je dosad pomagao iz senke, ali sada će nam na dan napada otvoriti tunel.” ,Šta ćete da uradite s tolikom količinom seruma?” pitam. „Da ga uništimo,” smireno odgovara Nita.

Osećam se neobično, prazno kao izduvan balon. Ne znam šta sam tačno imao na umu kad je Nita pričala o svom planu, ali svakako ne ovo - ovo deluje sitno, obična pasivna osvetnička akcija protiv ljudi koji su odgovorni za napad simulacijom, protiv ljudi koji su mi rekli da sa mnom nešto nije u redu, da moj genetski kod ne valja. „To je sve što nameravate,” izgovara Tris dok konačno skreće pogled s mikroskopa. Podozrivo gleda u Nitu. „Imaš informaciju da je Biro odgovoran za ubistvo stotina i stotina ljudi, a tvoj plan je da im... oduzmeš serum pamćenja?” „Ne sećam se da si pozvana da komentarišeš moj plan.”

„Ne komentarišem ja tvoj plan,” odgovara Tris. „Nego ti kažem da ti ne verujem. Ti mrziš ove ljude. Jasno mi je po tome kako govoriš o njima. Šta god da nameravaš da uradiš, mislim da je mnogo gore od krađe nekoliko ampula seruma.” „Ovi eksperimenti se održavaju u životu zahvaljujući serumu pamćenja. To je najveći izvor moći nad vašim gradom, i želim da im ga oduzmem. Rekla bih da je to zasad dovoljno veliki udarac.” Zvuči nežno, kao da objašnjava detetu. „I nisam rekla da je to sve što ikada planiram da uradim. Nije uvek mudro prvom prilikom zadati najjači udarac. Ovo je trka na duge staze, a ne sprint.”

Tris samo odmahuje glavom. „Tobajase, hoćeš li da učestvuješ?” pita Nita.

Skrećem pogled s Tris i njenog napetog ukočenog držanja ka Niti, koja je opuštena i spremna. Niti vidim niti čujem to o čemu Tris govori. Dođe mi da se srušim od same pomisli na to da odbijem. Moram nešto da uradim. Iako je ovo sitnica, osećam da nešto moram da uradim, i ne razumem zašto Tris nema tu istu očajničku potrebu. „Da,” odgovaram. Tris se u neverici okreće ka meni, razrogačenih očiju. Ignorišem je. „Mogu da onesposobim bezbednosni sistem. Biće mi potrebno nešto seruma za smirenje Miroljubivih, imaš li pristup tome?” „Imam,” smeši se Nita „Poslaću ti poruku o tačnom vremenu. Ajde, Redži. Ostavimo ovo dvoje da... popričaju.”

Redži klima glavom prvo ka meni pa ka Tris, a onda oboje odlaze iz prostorije, lagano zatvarajući vrata da ne naprave buku.

„Ne mogu da verujem,” kaže ona. „Ona laže. Kako ne vidiš?” „Tako što nema šta da se vidi,” odgovaram. „I ja umem da provalim kad neko laže, isto kao i ti. A u ovoj situaciji čak mislim da ti je rasuđivanje pomućeno nečim drugim.

Ljubomorom, recimo.” „Nisam ljubomorna!” izgovara mršteći se. „Pokušavam da budem pametna. Ona planira nešto mnogo veće, i da sam na tvom mestu ne bih šurovala s nekim ko laže o akciji u kojoj očekuje da učestvujem.” „E pa nisi na mom mestu.” Odmahujem glavom. „Bože,Tris.

Ovi ljudi su ti ubili roditelje a ti ne planiraš ništa da učiniš?” „Nisam rekla da ne planiram ništa da učinim” staloženo izgovara. „Ali neću ni da se priključim prvom planu koji mi neko predoči.” „Znaš šta, poveo sam te sa sobom jer sam želeo da budem iskren prema tebi, a ne da bi mogla ishitreno da osuđuješ i da mi govoriš šta da radim!” „Sećaš li se šta se dogodilo prošli put kad nisi verovao mojim ’ishitrenim osudama’?” hladno pita. „Shvatio si da sam ipak bila u pravu, da sam bila u pravu da će snimak Edit Prajor sve da promeni, i da sam bila u pravu za Evelin, baš kao što sam u pravu i za ovo.” „Aha. Ti si uvek u pravu,” kažem. „Jesi li bila u pravu i kad si bez oružja uletala u situacije opasne po život? Jesi li bila u pravu i kad si me lagala i usred noći otišla pravo u smrt u štab Učenih? Ili možda za Pitera, jesi li i za njega bila u pravu?”

„Prestani više to da potežeš.” Upire prst u mene i osećam se kao dete koje prekoreva roditelj. „Nijednog trenutka nisam rekla da sam savršena, ali ti - ti ne vidiš dalje od svog očajanja. Prvo si se zalepio za Evelin jer ti je očajnički trebao roditelj, a sad si se zalepio za ovo jer ti je očajnički potrebno da ti neko kaže da nisi oštećen...”

Stresem se od njenih reči. „Pa i nisam oštećen,” tiho izgovaram. „Ne mogu da verujem da tako malo veruješ u mene da možeš da izjaviš da ne verujem sebi.” Odmahujem glavom, „i nije mi potrebna tvoja dozvola” Krećem ka vratima i kad se uhvatim za kvaku ona kaže: „Odlaziš samo da bi tvoja bila zadnja, što je baš zrelo od tebe!” „Zrelo je koliko i sumnjati u nečije motive samo zato što je lep,” odgovaram. „Izgleda da smo kvit.”

Napuštam prostoriju, Nisam ja neko očajno neuravnoteženo dete koje tek tako veruje svakom na koga naiđe. I nisam oštećen.

26 Tris Naslanjam čelo na okular mikroskopa. Preda mnom pliva serum narandžasto-smeđe boje.

Toliko sam bila zauzeta hvatanjem Nite u laži da mi je umalo promakla istina: da bi se domogao ovog seruma, Biro ga je verovatno najpre razvio, a onda i doturio Džanin. Odmičem se od stola. Zašto je Džanin sarađivala s Biroom kad je tako žarko želela da ostane u gradu, što dalje od njih?

Pretpostavljam da su Biro i Dženin imali isti cilj. I oni i ona su želeli da se eksperiment nastavi. I bili su prestravljeni od onoga što bi se moglo desiti ako se on raspusti. I oni i ona su bili spremni da žrtvuju nevine da bi ga očuvali.

Mislila sam da mi ovo mesto može postati dom. Ali i Biro je pun ubica. Klatim se na petama, kao da me gura neka nevidljiva sila, a onda izlazim iz prostorije dok mi srce ubrzano lupa.

Ignorišem nekoliko ljudi ispred mene koji tumaraju po hodnicima. Zalazim sve dublje u štab Biroa, sve dublje i dublje u njegovu zversku utrobu.

Možda ovo mesto može da nam postane dom, čujem sebe kako govorim Kristini.

Ovi ljudi su ti ubili roditelje, odzvanjaju mi Tobajasove reči u glavi.

Ne znam ni kuda sam krenula, samo znam da mi treba prostora i vazduha. Čvrsto stežem svoju identifikacionu karticu i u polutrku prolazim kroz bezbednosnu proveru na putu ka skulpturi. Iako voda i dalje curi iz njega, po jedna kapljica svake sekunde, tank trenutno nije osvetljen. Na trenutak zastanem da ga osmotrim. A onda, s druge strane kamene ploče ugledam svog brata. „Jesi li dobro?” pita oklevajući.

Nisam dobro. Pomislila sam da sam konačno našla mesto na kome mogu da se nastanim, mesto koje nije toliko nestabilno ili korumpirano ili gladno kontrole, mesto kome mogu da pripadam. Čovek bi pomislio da sam dosad naučila - takvo mesto ne postoji.

„Ne,” odgovaram.

Kreće oko kamenog bloka ka meni. „Šta je bilo?” „Šta je bilo.” Zasmejem se. „Samo ću ti reći: upravo sam saznala da ti nisi najgora osoba koju poznajem.”

Spuštam se u čučanj i prolazim prstima kroz kosu. Osećam se obamrlo, i ta obamrlost je ono što me plaši. Biro je odgovoran za smrt mojih roditelja. Zašto to moram toliko puta da ponovim da bih poverovala? Šta to nije u redu sa mnom? „O,” kaže on. „Ja... žao mi je?”

Uspem samo slabašno da zakrkljam. „Znaš šta mi je mama Jednom rekla?” pita on, a od načina na koji izgovara tu reč mama, kao da je nije izdao, zaškrgućem zubima, „Rekla je da svako od nas ima nešto zlo u sebi, i da je jedini način da nekome koga volimo oprostimo da to isto zlo prvo u sebi prepoznamo.” „Jel' to ono što želiš da ja uradim?” izgovaram demoralisano dok ustajem. „Možda ja i jesam učinila neke grozne stvari, Kejlebe, ali nikad ne bih učestvovala u tvom pogubljenju.” „Ne možeš to da tvrdiš,” izgovara kao da me moli, kao da me preklinje da priznam da sam ista kao on, da nisam nimalo bolja. „Ne znaš kako je Džanin bila ubedljiva.”

Nešto u meni puca, kao nategnuta guma praćke. Raspalim ga posred lica.

Ne izlazi mi iz glave scena kako mi Učeni skidaju sat i cipele i smeštaju me na prazan sto na kome bi mi oduzeli život. Sto koji je možda baš Kejleb pripremio za mene.

Mislila sam da sam prevazišla ovaj gnev, ali kad ga vidim da se zateturao unazad i rukama prekrio lice ipak ponovo nasrnem na njega, zgrabim ga za majicu i tresnem o kamenu skulpturu vrišteći kako je kukavica i izdajnik i kako ću ga ubiti, kako ću ga ubiti.

Prilazi mi pripadnica obezbeđenja i prekida čaroliju dodirnuvši me po ruci. Puštam mu majicu. Otresam ruku koja mi bridi. Okrećem se i odlazim.

Preko prazne stolice u Metjuovoj laboratoriji prebačen je bež džemper, čiji rukav ovlaš dotiče pod. Još nisam upoznala njegovog supervizora. Počinjem da shvatam kako je Metju taj koji odrađuje sav posao.

Sedam na džemper i pregledam nadlanice. Ponegde su odrane od udaraca, preplavljene izbledelim modricama. I priliči da udarac na oboma ostavi tragove. Po tom principu svet funkcioniše.

Sinoć kada sam se vratila u spavaonicu, Tobajasa nije bilo, a ja sam bila previše ljuta da bih zaspala. U besanim satima koji su usledili, a koje sam provela zureći u plafon, donela sam odluku da, iako ne želim da učestvujem u Nitinom planu, neću učiniti ništa da ga sprečim. Istina o napadu simulacijom u meni je izazvala mržnju prema Birou, i želela sam da ga vidim kako se raspada iz svog jezgra.

Metju govori svojim naučničkim jezikom. Teško mi je da ga pratim. „...vršili smo neke genetske analize, što je sasvim u redu, ali pre toga smo radili na tome da ova smeša za pamćenje počne da se ponaša kao virus,” kaže on. „Da dobije istu ubrzanu replikaciju i istu sposobnost prenošenja vazduhom. Potom smo

razvili i sistem vakcinacije za nju. Istina privremen, traje samo četrdeset osam sati, ali opet.”

Klimam glavom. „Dakle... virus je stvoren da biste efikasnije osnivali nove gradove-eksperimente, jelda?” pitam. „Nema potrebe svakom ponaosob ubrizgavati serum kad jednostavno možete da ga pustite da se sam proširi.” „Upravo tako!” Deluje uzbuđeno i ja počinjem da bivam zainteresovana za to što priča. „A i mnogo je bolje imati opciju da iz populacije odabereš one koje ćeš izopštiti iz toga - lepo ih vakcinišeš, pa virus kome je potrebno dvadeset četiri sata da se raširi na njih uopšte ne deluje.”

Ponovo klimam glavom. „Jesi li dobro?” pita Metju, i prinosi usnama šoljicu kafe.

Potom je spušta. „Čuo sam da su radnici obezbeđenja sinoć morali da te odvuku od nekoga.” „Od mog brata, Kejleba.” „A.” Upitno podiže obrvu. „Šta je sad uradio?” „Pa, ništa.” Prstima čupkam džemper pod sobom. Ivice su mu ućebane od starosti. „Svakako sam bila na ivici da puknem; a on je bio taj koji mi se našao na putu.”

Po izrazu lica vidim da ima milion pitanja, pitanja na koja želim da odgovorim, želim i da mu ispričam sve što mi je Nita rekla. Pitam se mogu li da mu verujem. „Nešto sam juče načula,” pitam, ispipavajući teren. „O Birou. O mom gradu i simulacijama.”

Ukoči se i radoznalo me pogleda.

„Šta je?” pitam. „Jel' ti to Nita nešto rekla?” pita me. „Da. Kako si znao?” „Pomogao sam joj u nekoliko navrata,” odgovara. „Propustio sam je u skladište. Šta ti je još ispričala?”

Metju je Nitin doušnik? Zurim u njega. Nikad ne bih rekla da je Metju, koji se onoliko iscimao da ukaže na razliku između mojih „čistih” i Tobajasovih „oštećenih” gena. taj koji pomaže Niti. „Nešto o nekom planu,” usporeno izgovaram.

Ustaje i kreće ka meni, neobično napet. Instinktivno se odmičem. „Hoće li postupiti po njemu?” pita. „Znaš li kada?” „Šta se to dešava?” pitam. „Zašto joj pomažeš?” „Zato što je ta koještarija o ’genetskom oštećenju’ čista glupost,” odgovara. „Veoma je važno da mi odgovoriš na pitanje.” „Postupiće po planu. Ne znam kada, ali mislim da će biti ubrzo.” „Sranje.” Metju rukama prekriva lice. „Ništa se dobro iz toga neće izroditi.” „Ako ne prestaneš s tim zagonetnim izjavama, tresnuću te,” izgovaram i ustajem.

„Pomagao sam joj sve dok mi nije ispričala šta planiraju ljudi s oboda,” kaže Metju. „Hoće da uđu u laboratoriju s oružjem i...” „...ukradu serum pamćenja, znam, čula sam.” „Ne.” Odmahuje glavom. „Ne, ne žele oni serum pamćenja, žele serum smrti. Sličan onome koji poseduju Učeni - onaj koji je tebi trebalo da ubrizgaju kad su te umalo pogubili. Planiraju da ga iskoriste za veliki broj ubistava. Napraviš od njega gas pod pritiskom i lako je, razumeš? U pravim rukama dovešće do eksplozije anarhije i nasilja - a to je upravo ono što ljudi s oboda žele.”

Razumem. Već vidim tečnost o boci i pritisak koji ispušta gas. Vidim i tela Nesebičnih i Učenih raštrkana po ulicama i stepeništu. Vidim deliće ovog sveta, koji održavamo na mišiće, kako gore u plamenu. „Mislio sam da joj pomažem u nečem pametnijem,” nastavlja Metju. „Da sam znao da pomažem u zapodevanju još jednog rata, ne bih to učinio. Moramo nekako da odreagujemo.” „Rekla sam mu,” tiho izgovaram, ali ne Metjuu, već sebi u bradu. „Lepo sam mu rekla da laže.” „Istina je da postoji problem u načinu na koji se u ovoj zemlji ophode prema GO stanovništvu, ali nećemo ga rešiti tako što ćemo pobiti gomilu ljudi,” kaže on. „Ajde, moramo do Dejvidove kancelarije.”

Više ne znam ni šta je ispravno a šta nije. Ne znam ništa ni o ovoj zemlji, ni o tome kako ona funkcioniše, ni šta je potrebno da bi se to promenilo. Ali znam da velika količina seruma u Nitinim rukama i u rukama nekih ljudi iz oboda ne može biti

bolja od velike količine seruma u Laboratoriji s oružjem u Birou. Te pojurim za Metjuom niz hodnik. Užurbano hitamo ka ulaznim vratima kroz koja sam prošla kad sam prvi put došla ovde.

Dok prolazimo bezbednosnu proveru, kraj skulpture uočim Juraju. Podiže ruku i maše mi, usana stisnutih u nešto što bi, da se malo više potrudi, možda i zaličilo na osmeh. Iznad njegove glave, kroz tank s vodom se prelama svetlost, taj simbol spore i besmislene borbe ovog štaba.

Kad prođem bezbednosnu proveru, zid kraj Juraje raznese eksplozija.

Kao kad vatra procvetava iz pupoljka. Parčići stakla i metala izleću iz središta cveta, a Jurajino telo među njima leži kao beživotni projektil. Nešto u meni kao da zagrmi i prođe mi telom kao drhtaj. Usta su mi širom otvorena, vrisnem njegovo ime, ali uši mi toliko zvone da samu sebe ne čujem.

Svi oko mene su u čučnju, glava zaklonjenih rukama. Ali ja sam na nogama i gledam u rupu u zidu štaba. Niko ne prolazi kroz nju.

Koju sekundu kasnije, ljudi oko mene beže od eksplozije, a ja se ramenima probijam kroz njih, ka Juraji. Neko me tresne laktom i padam, lice mi zagrebe po nečemu čvrstom. metalnom - ivici stola. S naporom se dižem na noge i rukavom brišem krv s arkade. Svako malo me okrzne tuđa odeća, po rukama, po nogama, po kosi, i sve što vidim su razrogačene oči i znak iznad njihovih glava koji kaže IZLAZ IZ ŠTABA. „Aktiviraj alarme!” urliče jedan od radnika obezbeđenja.

Sagnem se da prođem ispod nečije ruke i sapletem se u stranu.

„Aktivirao sam!” viče drugi. „Ne rade!”

Metju me zgrabi za rame i drekne mi u uvo. „Šta to radiš?

Ne idi u pravcu...”

Ja krenem još brže, pronalazeći rupu u gomili kroz koju mogu da se provučem. Metju juri za mnom. „Ne smemo da se vratimo na mesto eksplozije - ko god da ju je izazvao već se nalazi u zgradi,” kaže on. „Pravac u Laboratoriju s oružjem, sad! Ajde!”

Laboratorija s oružjem. Sunce ti poljubim.

Pomišljam na Juraju koji leži na podu okružen staklom i metalom. Telo mi žudi da krenem ka njemu, telo i svaki mišić u njemu, ali znam da sad ništa ne mogu da učinim za njega. Sada je najvažnije iskoristiti iskustvo koje imam s haosom i napadima, i sprečiti Nitu i njene prijatelje da se dokopaju seruma smrti.

Metju je bio u pravu. Ništa dobro iz ovoga ne može da se izrodi.

On trči ispred mene, plovi kroz gužvu kao kroz vodu.

Pokušavam da zadržim pogled na njegovom temenu da ga ne bih izgubila, ali pažnju mi odvraćaju lica koja prolaze pored nas, razjapljenih usta i užasnutih pogleda. Gubim ga na nekoliko trenutaka, a onda ga ponovo pronalazim, nekoliko metara je ispred mene i skreće desno u hodnik. „Metju!” derem se i krčim put kroz gomilu. Konačno ga sustižem i hvatam za majicu. Okreće se i grabi me za ruku.

„Jesi li dobro?” pita i pokazuje na ranu iznad moje obrve. U celoj ovoj frci sam i zaboravila na tu posekotinu. Prelazim rukavom preko nje i on se natopi krvlju, ali klimam glavom. „Dobro sam! Idemo!”

Jedno uz drugo jurimo niz hodnik - u ovom nije onolika gužva, ali vidim da je taj koji je izveo napad već bio ovde. Na podu leže stražari, neki živi a neki ne. Vidim i pištolj na pločicama kraj česme s vodom i bacam se na njega, ispuštajući Metjuovu ruku iz svoje.

Grabim ga i pružam Metjuu. On odmahuje glavom. „Nikad nisam pucao iz pištolja.” „O, bože dragi.” Obavijam prste oko obarača. Drugačiji je od pištolja koje smo imali u gradu - nema ni burence koje se pomera u stranu, ni isti pritisak na obaraču, nije čak ni iste težine. Sve mi to olakšava da ga držim, jer ne vraća stara sećanja.

Metju se bori za vazduh. Borim se i ja ali ne reagujemo isto, ko zna koji je meni ovo put da se nađem usred haosa. Sledeći hodnik ka kome nas vodi je prazan u njemu je samo jedan pali vojnik. Nepomičan. „Nije fer,” kaže on, i ja primičem prste usnama da mu pokažem da ućuti.

Usporavamo i ja sve čvršće stežem pištolj koji mi klizi zbog znoja. Ne znam ni koliko je metaka u njemu niti kako da to proverim. Kad prođemo pored vojnika, zastajem da je pretresem ima li oružje. Pronalazim pištolj uglavljen ispod njenog kuka, kako je pala postrance na sopstvenu ruku. Metju ne trepćući blene u nju.

„Ej,” tiho izgovaram. „Nastavi dalje. Sad pokret, a posle razmišljaj.”

Guram ga laktom i vodim niz hodnik. Hodnici su ovde zamračeni, tavanica je prekrivena spletom šipki i cevi. Ispred nas se čuju glasovi i Metju više ne mora da me navodi.

Kad stignemo do mesta na kome treba da skrenemo, pribijem se uza zid i pogledam iza ćoška, trudeći se da ostanem neprimetna.

Tamo su dupla, širom otvorena staklena vrata, koja deluju teško koliko i metalna. Iza njih je skučeni hodnik u kome je troje ljudi u crnom. Obučeni su u grubu odeću i nose pištolje koji su toliko veliki da sumnjam da bih mogla i da ih podignem.

Lica su im prekrivena crnom tkaninom koja otkriva samo oči.

Ispred vrata, Dejvid kleči na kolenima, pištolj mu je nabijen u slepoočnicu i niz bradu mu lipti krv. Među napadačima, lica prekrivenog crnom maskom, stoji devojka s tamnim konjskim repom.

Nita.

27 Tris „Dejvide, pusti nas unutra,” izgovara Nita, glasa prigušenog maskom.

Dejvid lenjo skreće pogled ka muškarcu koji ga drži na nišanu. „Ne verujem da ćete pucati u mene,” kaže on. „Ja sam jedina osoba u ovoj zgradi koja ima tu informaciju, a vi želite da se dokopate seruma.”

„Možda nećemo da ti pucamo u glavu,” odgovara muškarac, „ali ima i drugih mesta.”

Muškarac i Nita razmenjuju poglede. Muškarac potom nišani i puca mu u stopalo. Kad Dejvidovi krici ispune hodnik, ja čvrsto zatvaram oči. Možda i pripada grupi koja je Džanin Metjuz ponudila simulaciju napada, ali ipak ne mogu da uživam u bolu koji trpi.

Zurim u pištolje koje sam ponela sa sobom, po jedan u svakoj ruci, i u svoje blede prste na crnim obaračima. Zamišljam kako štrickam višak grančica koje predstavljaju moje misli i pokušavam da se usredsredim na ovo mesto i ovaj trenutak.

Primičem se Metjuu i mrmljam mu u uvo: „Idi po pomoć.

Odmah.”

On klimne glavom i zapuca niz hodnik. Doduše, moram priznati da se kreće tiho, koraci su mu nečujni.

Pred kraj hodnika baci pogled ka meni. a onda nestaje iza ćoška. „Muka mi je od ovog sranja,” izgovara crvenokosa žena. „Digni ta vrata u vazduh.” „Eksplozija bi aktivirala jedan od rezervnih bezbednosnih sistema,” kaže Nita. „Potrebna nam je lozinka.”

Ponovo bacam pogled iza ćoška, i ovoga puta vidim da Dejvid skreće pogled ka meni. Lice mu je bledo i presijava se od znoja, a oko članaka mu se širi lokva krvi. Ostali gledaju u Nitu, koja vadi crnu kutiju iz džepa i iz nje vadi špric i iglu. „Mislio sam da si rekla da to na njega ne deluje,” izgovara muškarac s pištoljem.

„Rekla sam da ume da se opire, a ne da uopšte ne deluje,” kaže ona. „Dejvide, ovo je veoma jaka mešavina seruma istine i seruma straha. Ukoliko nam ne daš lozinku, ubrizgaću ti je.” „Znam da su za ovo krivi tvoji geni, Nita,” slabašno izgovara Dejvid. „Ako sad staneš, mogu da ti pomognem, mogu...”

Nita se okrutno nasmeši. S neskrivenim zadovoljstvom zabada mu iglu u vrat i pritiska je. Dejvid se stropošta i telo mu zadrhti. Širom otvara oči i vrišti, zureći u prazan vazduh; znam šta mu je pred očima, i ja sam isto videla u odajama Učenih pod dejstvom seruma užasa. Posmatrala sam kako oživljavaju svi moji najgori strahovi.

Nita klekne ispred njega i zgrabi ga za lice. „Dejvide!” energično izgovara. „Ako nam kažeš kako da uđemo u ovu prostoriju, zaustaviću to što ti se dešava. Čuješ li me?”

Dejvid stenje, ali oči mu nisu uprte u nju, već u nešto preko njenog ramena. „Nemoj!” viče i kidiše napred, ka utvari koju mu serum prikazuje. Nita ga pridržava za grudi da ga umiri, ali on i dalje viče: „Nemoj...!”

Prodrmusa ga. „Zaustaviću ih ako mi kažeš kako da uđem!” „Ona!” kaže Dejvid, očiju punih suza. „Ona… ime…” „Čije ime?” „Ponestaje nam vremena!” izgovara muškarac s pištoljem uperenim u Dejvida.

„Ili ćemo da se dokopamo seruma ili ćemo da ga ubijemo...” „Ona,” izgovara Dejvid, upirući prstom u prostor ispred sebe. U mene.

Pružam ruke iza ugla i dvaput opalim. Prvi metak pogađa zid. Drugi pogađa muškarca u ruku i oružje mu pada na pod.

Crvenokosa žena upire oružje u mene - u delić mene koji uopšte može da vidi dok sam ovako sakrivena iza zida - i Nita vrisne: „Obustavi vatru!” „Tris,” izgovara Nita, „ne znaš šta radiš...” „Verovatno si u pravu” kažem i ponovo zapucam. Ovoga puta ruka mi je mirnija i valjano nišanim; pogađam Nitu u kuk.

Ona zavrišti u masku, uhvati se za rupu koju sam joj napravila u koži i padne na kolena ruku oblivenih krvlju.

Dejvid se diže na povređenu nogu i kreće ka meni s bolnom grimasom na licu. Hvatam ga oko struka i okrećem tako da ga postavim između sebe i preostalih vojnika. A onda mu nabijam pištolj u teme.

Svi redom se zalede. Osećam sopstvene otkucaje srca u grlu, u rukama, u očima. „Pucajte i razneću mu glavu,” kažem. „Ne bi ubila sopstvenog vođu,” izgovara crvenokosa žena. „Nije on moj vođa. Briga me da li je živ ili mrtav,” kažem. „Ali ako mislite da ću vam dopustiti da se dočepate tog seruma smrti, onda stvarno niste normalni.” Povlačim se unazad, zajedno s Dejvidom koji ne prestaje da se trese, i dalje pod dejstvom koktela seruma. Zabacujem glavu i okrećem se

postrance tako da se potpuno zaštitim njime. Jedan od pištolja i dalje držim na njegovoj glavi.

Stižemo do kraja hodnika, ali žena odlučuje da proveri da li blefiram. Puca i pogađa Dejvida tik iznad kolena, u drugu nogu.

On se stropoštava uz vrisak i ja ostajem nezaštićena. Bacam se na zemlju i nabijam laktove u pod, a metak, čiji mi fijuk i dalje zvoni u glavi, promaši me za dlaku.

A onda osetim nešto toplo kako mi se širi rukom, i vidim krv, te nogama potražim nešto da se poduprem. Uspevam, i slepo pucam ka hodniku. Hvatam Dejvida za okovratnik i odvlačim ga iza ćoška, sve vreme osećajući bolno probadanje u levoj ruci.

Začujem korake i zastenjem. Ali ti koraci ne dolaze iz pravca iza mene; ispred mene su. Najednom sam okružena ljudima, među kojima je i Metju - podižu Dejvida i trče niz hodnik.

Metju mi pruža ruku.

Uši mi zvone. Ne mogu da verujem da sam uspela.

28 Tris Bolnica je prepuna ljudi koji se dernjaju, jurcaju naprednazad ili zatvaraju zavese. Pre nego što sam sela proverila sam redom sve krevete da vidim ima li gde Tobajasa. Nema ga. i dalje se tresem od olakšanja.

Nema ni Juraje. On je u jednoj od onih soba na kojima su vrata zatvorena - što nije dobar znak.

Sestra koja mi natapa ruku antiseptikom ne može da dođe do daha i, umesto u moju ranu, gleda oko sebe u sve ovo što se dešava. Rečeno mi je da je rana površna, da ne treba da brinem.

„Ako imate neka druga posla, ja mogu da čekam,” kažem, „Ionako moram nekoga da nađem.”

Stisnuvši usne ona kaže: „Moram da te ušijem.” „Ali samo me je okrznulo!” „Ne ruku, glavu,” kaže ona, pokazujući na ranu iznad oka. U čitavom haosu sam i zaboravila na tu posekotinu, koja nikako da prestane da krvari. „Dobro.” „Daću ti injekciju od koje ćeš da utrneš,” izgovara i podiže špric.

Toliko sam navikla na igle da i ne reagujem. Natopi mi čelo antiseptikom - ovde se prilično vodi računa o infekcijama - i osetim peckanje i ubod igle, ali sve su slabiji i slabiji, jer anestezija počinje da deluje.

Dok mi ušiva kožu, posmatram užurbane ljude oko sebe doktor skida krvave gumene rukavice, bolničar po klizavim pločicama nosi poslužavnik s gazom, član porodice nekog od povređenih nervozno stiska ruke. Vazduh miriše na hemikalije, stari papir i topla tela. „Ima li novosti o Dejvidu?” pitam. „Preživeće, ali trebaće mu dosta vremena da ponovo prohoda,” odgovara ona. Prestaje onako jako da stiska usne. „Moglo je da bude i gore da se ti nisi pojavila. Evo, gotovo.”

Klimam glavom. želim da joj kažem da nisam nikakav heroj, da sam ga koristila kao štit, zid od mesa. Želim da joj priznam da sam puna mržnje prema Birou i Dejvidu, da sam neko ko bi

dopustio da nekog drugog izrešetaju meci samo da bih sebe spasla. Moji roditelji bi bili posramljeni.

Postavlja zavoj preko šavova da zaštiti ranu i skuplja papiriće i natopljene vate da ih baci.

Nestane pre nego što uspem da joj se zahvalim i odlazi ka drugom krevetu, drugom pacijentu, drugoj povredi.

Povređeni stoje u redu, u hodniku izvan urgentnog centra.

Dokazi ukazuju na to da su se istovremeno dogodile dve eksplozije. I jedna i druga su bile diverzije. Napadači su ušli kroz podzemni tunel, kao što je Nita i rekla. Doduše, nije pomenula raznošenje zidova eksplozijama.

Na kraju hodnika se otvaraju vrata i uleće nekoliko ljudi koji u rukama nose mladu ženu - Nitu. Stavljaju je na jedan od ležajeva kraj zida. Nita stenje i pritiska gazu koja joj prekriva ranu. Za divno čudo, njen bol me uopšte ne dotiče. Pucala sam u nju. Morala sam. I tačka.

Dok koračam niz prolaze između ranjenih, primećujem boje uniformi. Svi koji ovde sede su u zelenim.

Izuzev nekoliko ljudi, svi koji se nalaze ovde su pomoćno osoblje. Hvataju se za krvave ruke, noge i glave, povrede im nisu ništa lakše nego moje; neke su čak i teže Na nizu prozora posle glavnog koridora hvatam svoj odraz u ogledalu - kosa mi je lepljiva i beživotna, a preko čela mi je zalepljen zavoj. Odeća mi je prekrivena mrljama od Dejvidove i moje krvi. Moram da se istuširam i presvučem, ali prvo moram da pronađem Tobajasa i Kristinu. Nisam videla nijedno od njih dvoje još od pre napada.

Kristinu pronalazim vrlo brzo - kad izađem iz odeljenja urgentnog centra vidim da sedi u čekaonici i toliko trese

kolenima da je osoba pored već gleda popreko. Podiže ruku da me pozdravi, ali odmah nakon toga skreće pogled ka vratima. „Jesi li dobro?” pita. „Aha,” odgovaram. „Još nema vesti o Juraji. Nisam mogla da uđem u salu.” „Ludim od ovih ljudi, znaš?” kaže. „Nikome ništa neće da kažu. Ne daju nam ni da ga vidimo. Kao da poseduju i njega i ono što mu se dešava!” „Ovde sve funkcioniše drugačije. Sigurna sam da će ti reći nešto čim budu imali informacije.” „Pa, tebi bi možda i rekli,” izgovara, mršteći se. „Mene ne bi ni pogledom okrznuli.”

Pre nekoliko dana ne bih se složila s njom, jer nisam znala koliko njihova ubeđenja o genetskim oštećenjima uslovljavaju njihovo ponašanje. Ne znam šta da radim - nisam sigurna ni kako da pričam s njom sad kad se smatra da posedujem sve te prednosti koje ona nema, a ni jedna ni druga ništa povodom toga ne možemo da učinimo. Sve što mi pada na pamet jeste da treba da ostanem tu. „Moram da nađem Tobajasa, ali brzo se vraćam, važi?”

Konačno vraća pogled na mene i umiruje koleno. „Nisu ti rekli?”

Utroba mi se prevrne od straha. „Šta mi nisu rekli?” „Tobajas je uhapšen,” tiho izgovara. „Pre nego što sam došla ovamo videla sam ga da sedi s napadačima. Neki kažu da su ga

videli u kontrolnoj sobi pre napada - kažu da je onesposobio alarmni sistem.”

Ima nečeg tužnog u njenom pogledu, kao da me sažaljeva.

Ali ja već znam šta je Tobajas uradio. „Gde se nalaze?” pitam.

Moram da pričam s njim. I već znam šta ću mu reći.

29 Tobajas Zglobovi me žuljaju od plastične vrpce kojom ih je stražar povezao. Vrhovima prstiju opipavam vilicu da proverim ima li gde krvi. „Jel' sve u redu?” pita Redži.

Klimam glavom. Izborio sam se s mnogo težim povredama nego što je ova - primao sam i jače udarce od ovog koji mi je drškom pištolja zadao stražar dok me je hapsio. Pogled mu je bio unezveren od besa.

Meri i Rafi sede nekoliko metara od mene - Rafi pridržava veliki komad gaze na krvavoj ruci. Između nas i njih stoji stražar. Dok ga gledam, Rafi mi uzvraća pogled i klima glavom, kao da kaže: Dobro si ovo odradio.

Ako sam dobro odradio, zašto onda osećam ovu mučninu? „Slušaj,” kaže Redži, približavajući se. „Nita i ljudi s oboda će da prihvate teret na sebe. Biće sve u redu.”

Ponovo klimam, prilično neubedljivo. Imali smo rezervni plan za slučaj hapšenja, i nije da sam zabrinut za njegov uspeh.

Brine me koliko će im vremena trebati da završe s nama i brine me što su tako opušteni - sedimo uza zid u praznom hodniku

otkad su uhapsili napadače. što je bilo pre više od sat vremena, a još niko nije došao da nam kaže šta će biti s nama ili da nam postavi neka pitanja. Ni Nitu još nisam video.

To mi stvara neku gorčinu u ustima. Izgleda da ih je potreslo šta god da je to što smo uradili, a znam da ljude ništa ne potresa više nego izgubljeni životi.

Za koliko njih sam i ja odgovoran jer sam učestvovao u ovome? „Nita mi je rekla da planiraju da ukradu serum pamćenja,” kažem Redžiju, plašeći se da ga pogledam u oči. „Jel' to istina?”

Redži baca pogled na stražara koji stoji nekoliko metara dalje. Već su se jednom izdrali na nas što pričamo. Ali već znam odgovor. „Nije, jelda?” pitam. Tris je bila u pravu. Nita je lagala. „Hej!” Stražar maršira ka nama i razdvaja nas pištoljem. „Sklonite se jedan od drugoga. Nema priče.”

Redži se pomera udesno i ja hvatam stražarev pogled. „Šta se dešava?” pitam. „Šta se to dogodilo?” „O, a ti kao ne znaš,” odgovara. „Začepi gubicu.” Gledam kako odlazi i kako se u dnu hodnika pojavljuje sitna plava devojka. Tris. Preko čela joj je zalepljena gaza, a po odeći su joj mrlje od krvi u obliku prstiju. U pesnicama steže zgužvano parče papira. „Hej!” kaže stražar. „Šta ćeš ti ovde?”

„Šeli,” izgovara drugi stražar dok trči ka nama. „Smiri se. To je devojka koja je spasla Dejvida.”

Devojka koja je spasla Dejvida - od čega tačno? „O.” Šeli spušta pištolj. „Pa, pitanje ipak ostaje.” „Zamolili su me da vam prenesem nove informacije,” kaže Tris i pruža Šeli parče papira. „Dejvid je na intenzivnoj.

Preživeće, ali nisu sigurni kad će ponovo prohodati. Ostali ranjeni su uglavnom zbrinuti.”

Gorčina u mojim ustima postaje sve intenzivnija. Dejvid ne može da hoda. Znači sve ovo vreme oni su zapravo prenosili ranjene. Sve ovo uništavanje, a zbog čega? Ja čak i ne znam. Ne znam šta je istina. Šta sam to učinio? „Zna li se tačan broj žrtava?” pita Šeli. „Još ne,” odgovara Tris. „Hvala ti što si nam javila.” „Slušaj.” Prebacuje težinu s jedne noge na drugu. „Moram da porazgovaram s njim.”

Glavom pokazuje na mene. „Stvarno ne možemo...” zausti Šeli. „Samo na trenutak, obećavam,” kaže Tris. „Molim te.” „Pusti je,” kaže drugi stražar. „Šta će da škodi?” „Dobro,” popušta Šeli. „Imate dva minuta.”

Klima glavom ka meni i ja se uz pomoć zida podižem na noge, jer su mi ruke i dalje vezane ispred tela. Tris prilazi bliže, ali ne previše - prostor i njene prekrštene ruke prave barijeru između nas koliku i zid. Gleda nekud mimo mojih očiju. „Tris, ja...” „Želiš li da znaš šta su uradili tvoji prijatelji?” pita. Glas joj podrhtava, ali ne zaluđujem se da je na ivici suza. Podrhtava od besa. „Nije ih zanimao serum pamćenja. Izvršili su napad zbog otrova - seruma smrti. Da bi mogli da pobiju gomilu važnih ljudi iz vlade i zapodenu rat.”

Spuštam pogled nadole, ka svojim rukama, ka pločicama, ka njenim cipelama. Rat. „Nisam znao...” „Bila sam u pravu. Bila sam u pravu a ti nisi hteo da slušaš.

Ponovo,” tiho izgovara. Ne sklanja pogled s mene i shvatam da više i ne želim da se gledamo, jer me njen pogled lomi u sitne parčiće. „Juraja se našao ispred jednog od eksploziva koje su postavili kao diverziju. U komi je, i nisu sigurni da će se probuditi.” Čudno je kako jedna reč, jedna fraza i jedna rečenica mogu da deluju kao udarac u glavu. „Šta?”

Pred očima mi je Jurajino lice nakon što je upao u mrežu na Ceremoniji odabira, i ošamućen osmeh koji mu je krasio lice dok smo ga Zik i ja izvlačili na platformu kraj mreže. Ili ono kako sedi u salonu za tetoviranje preklopljenog uveta da bi Tori nesmetano mogla da mu istetovira zmiju na koži. Juraja se možda neće probuditi? Juraje više neće biti?

A obećao sam. Obećao sam Ziku da ću ga paziti, obećao sam... „On je jedan od poslednjih prijatelja koji mi je ostao,” kaže ona, a glas joj se lomi. „Ne znam da li ću ikad više moći da te gledam kao pre.”

I odlazi. čujem Šelin prigušeni glas kako mi govori da sednem, i ja se stropoštavam na kolena. Borim seda pronađem način da uteknem, da pobegnem od užasa svojih postupaka, ali nema te sofisticirane logike koja može da me oslobodi; izlaza nema.

Zarivam lice u šake i pokušavam da ne mislim, pokušavam da ništa ne zamišljam.

Plafonjere u sobi za saslušanje bacaju snop mutne svetlosti na sto. Ne skrećem pogled s njega i deklamujem ono što mi je Nita ispričala, priču toliko sličnu istini da mi i nije problem da je ispričam. Kad završim, muškarac koji me snima otkucava moje poslednje rečenice na ekranu koji svetli na dodir. A onda na scenu stupa Dejvidova zamenica - Anđela - i kaže: „Dakle, ti nisi znao pravi razlog zbog koga te je Huanita zamolila da onesposobiš bezbednosni sistem?” „Ne,” kažem istinu. Nisam znao pravi razlog; znao sam lažni.

Ostale stavljaju pod dejstvo seruma istine, ali ne i mene.

Genetska anomalija koja me čini svesnim tokom simulacija ukazuje na to da sam otporan na serume, te moj iskaz pod dejstvom seruma istine ne bi bio pouzdan. Dokle god se moja priča poklapa s njihovom, smatraće je istinitom. Ali oni ne znaju da smo, nekoliko sati ranije, svi vakcinisani protiv seruma istine.

Nitin doušnik iz GČ populacije opskrbio ju je njime još pre nekoliko meseci. „Kako je onda uspela da te obrlati?” „Prijatelji smo,” kažem. „Ona je - bila - jedini prijatelj koga sam ovde stekao. Zamolila me je da joj verujem, rekla mi je da ima dobar razlog, i ja sam to učinio.” „A šta sad misliš o tome?”

Konačno podižem pogled ka njoj. „Nikad se ni za šta u životu nisam ovoliko pokajao.”

Anđelin strog, svetao pogled pomalo smekša. Klima glavom. „Dobro, tvoja priča se poklapa s pričama ostalih. Imajući u vidu činjenicu da si nov u ovoj zajednici, tvoju neinformisanost o glavnom planu i tvoju genetsku manjkavost, potrudićemo se da budemo popustljivi. Tvoja kazna je uslovna - moraćeš da radiš za dobrobit ove zajednice i da se godinu dana primerno ponašaš.

Neće ti biti dozvoljen ulaz u privatne laboratorije i prostorije.

Neće ti biti dozvoljeno da bez dozvole napuštaš štab. Svakog meseca ćeš se javljati pozorniku koji vodi tvoj uslov a koji će ti biti dodeljen na kraju ovog procesa. Da li ti je sve savršeno jasno?”

Iako mi reči „genetska manjkavost” paraju uši, klimam glavom i odgovaram: „Jasno.” „Onda smo završili priču. Slobodan si da odeš.” Ustaje i odmiče stolicu. Ustaje i zapisničar i ubacuje ekran u torbu.

Anđela lupka o sto da bih ponovo podigao pogled ka njoj. „Nemoj biti tako strog prema sebi,” kaže. „Veoma si mlad, znaš ”

Mislim da mladost ne može da mi posluži kao izgovor, ali bez protivljenja prihvatam njen pokušaj ljubaznosti. „Mogu li da pitam šta će biti s Nitom?” kažem.

Anđela stiska usne. „Kad se oporavi od pozamašnih povreda koje je zadobila, prebacićemo je u zatvor u kome će provesti svoj vek,” odgovara. „Nećete je pogubiti?” „Ne, mi ne verujemo u smrtnu kaznu za genetski oštećene.”

Odlazi ka vratima. „Na kraju krajeva, ne možemo gajiti ista bihejvioralna očekivanja od onih kojima su geni oštećeni i od onih kojima nisu.”

Napušta prostoriju s tužnim osmehom na licu i ne zatvara vrata za sobom. Ostajem još nekoliko sekundi na svojoj stolici, pokušavajući da prevaziđem reči koje su me i te kako pecnule. Želeo sam da verujem da greše, da nisam ograničen svojim genima, da nisam ništa više oštećen nego drugi. Ali kako to može biti istina kada su moje akcije odvele Juraju u bolnicu, kad Tris ne može da me pogleda u oči i kad je toliko ljudi umrlo.

Prekrivam lice i, dok mi teku suze, stiskam zube pokušavajući da se izborim s ovim talasom očajanja kao s pesnicom koja ne prestaje da me nabada. Nakon nekog vremena, kad se podignem da krenem, vidim da su mi rukavi kojima sam brisao obraze vlažni, a bol u vilici ne uminjuje.

30 Tris „Jesi li bila kod njega?”

Kara stoji kraj mene prekrštenih ruku. Juraja je juče prebačen iz sobe s obezbeđenjem u sobu koja ima prozor, valjda

da bismo prestali da ih zapitkujemo kad ćemo moći da ga vidimo. Kristina sedi kraj njegovog kreveta i drži ga za potpuno obamrlu ruku.

Mislila sam da će izgledati kao rasparana krpena lutka, ali zapravo ne izgleda ništa drugačije, sem što ima nekoliko zavoja i ogrebotina. Čini mi se da bi svakog trenutka mogao da se probudi, osmehne se i pita što svi blenemo u njega. „I sinoć sam bila ovde,” odgovaram. „Nekako mi nije u redu da ga ostavimo samog.” „Postoje indicije da, u zavisnosti od težine oštećenja mozga, na nekom nivou može da nas čuje i oseti,” kaže Kara. „Iako mi je rečeno da mu prognoze nisu dobre.”

I dalje često poželim da je zveknem Kao da mi je potreban podsetnik da će Juraja teško da se izvuče. „Aha.” Nakon što sam sinoć otišla od Juraje, besciljno sam tumarala štabom. Trebalo je da razmišljam o svom prijatelju koji lebdi između ovog sveta i tog nečega što nas posle njega čeka, ali umesto toga sam razmišljala o onome što sam rekla Tobajasu. I kako sam se osećala dok sam ga gledala, kao da se sve raspada.

Nisam mu rekla da je našoj vezi kraj. Htela sam, ali dok sam gledala u njega nisam mogla to da izgovorim. Osećam kako mi ponovo nadolaze suze, što se dešava na svakih sat vremena još od juče, ali trudim se da ih odagnam, gutam ih. „Dakle ti si ta što je spasla Biro,” izgovara Kara okrećući se ka meni. „Ispade da si ti uvek deo nekog sukoba. Izgleda da bi trebalo da ti budemo zahvalni što si uvek tako hladne glave u kriznim trenucima.”

„Nisam ja spasla Biro. Niti mi pada na pamet da ga spasavam,” odvraćam. „Samo sam sprečila da se opasni ljudi dokopaju oružja, to je sve.” Zastanem na tren. „Jesi li ti to meni uputila kompliment?” „Kadra sam ja da prepoznam tuđu snagu,” odgovara ona s osmehom. „Uz to, mislim da su se i naši problemi razrešili, i na logičkom i na emotivnom nivou.” Nakašljava se i pitam se jel' to ona priznaje da ima neke emocije koje čine da se oseća neprijatno, ili misli na nešto drugo. „Izgleda da znaš nešto o Birou što te žesti. Pitam se da li bi mogla da mi kažeš šta.”

Kristina naslanja glavu na ivicu Jurajinog dušeka, i svaljuje se svojim vitkim telom na bok. Ironično izgovaram: „I ja se pitam. Možda nikad nećemo saznati.” „Hm.” Kad se namršti, između obrva joj se pravi usek, i toliko podseća na Vila da moram da skrenem pogled. „Možda bi trebalo da te zamolim.” „Dobro. Znaš za onaj Džaninin serum simulacije? Pa, ispade da nije njen.” Uzdišem. „Dođi. Pokazaću ti. Tako je lakše.”

Bilo bi podjednako lako i da joj prepričam šta sam sve videla u tom starom skladištu, duboko skriveno u laboratorijama Biroa.

Istina je da želim da se zanimam nečim da ne bih razmišljala o Juraji, ili Tobajasu. „Izgleda da nema kraja obmanama,” izgovara Kara na putu do skladišta. „Frakcije, snimak koji je ostavila Edit Prajor... sve same laži izmišljene da bi nas naterale da se ponašamo na određeni način.” „Zaista tako razmišljaš o frakcijama?” pitam. „Mislila sam da voliš što pripadaš Učenima.”

„Volela sam,” češe se po vratu i ostavlja male crvene tragove od noktiju. „Ali u Birou su učinili da se osećam kao budala što sam se za to uopšte borila, kao i za sve ono iza čega su stajali Odani. A ne volim da se osećam kao budala.” „Dakle ti ne misliš da je išta vredelo,” pitam. „Mislim na ono što su radili Odani.” „A ti misliš?” „To nas je izvuklo napolje,” odgovaram, „i dovelo nas do istine, što je opet bolje od one otpadničke komune koju je okupila Evelin, a u kojoj niko ništa ne bira.”

Pa jeste,” kaže ona. „Nego se ja uvek ponosim time što lako prozrem stvari - mislim na frakcije.” „

„Znaš li šta su Nesebični govorili o ponosu?” „Nešto pohvalno, pretpostavljam.”

Nasmejem se. „Očito. Govorili su da ponos ljude čini slepima pred istinom o tome ko su zapravo.”

Stižemo do vrata laboratorije i nekoliko puta kucnem da bi nas Metju čuo i propustio. Dok čekam da otvori vrata, Kara me gleda ispod oka. „Postoji jedna stara poslovica Učenih koja kazuje nešto slično,” izgovara.

Nikad ne bih rekla da Učeni imaju poslovice koje se tiču ponosa - niti da ih zanima išta što ima veze s moralnošću.

Izgleda da nisam u pravu. Želim da je pitam da mi kaže nešto više o tome, ali vrata se otvaraju i vidim Metjua na hodniku kako gricka sredinu jabuke.

„Možeš li da me propustiš u skladišnu prostoriju?” upitam. „Moram nešto da pokažem Kari.”

Odgriza parče jezgra i klima glavom. „Naravno.” Stresem se zamišljajući gorak ukus semenki jabuke i krećem za njim.

31 Tobajas Ne mogu da se vratim u spavaonicu preplavljenu upitnim pogledima i nepostavljenim pitanjima. Znam da ne bi trebalo da se vratim na mesto svog zločina, iako mi tamo nije zabranjen ulaz, ali osećam potrebu da vidim šta se dešava u gradu. Osećam potrebu da podsetim sebe da postoji i svet van ovoga, svet u kome nisam omražen.

Odlazim ka kontrolnoj sobi i sedam u jednu od stolica. Svaki ekran u nizu iznad mene pokazuje neki drugi deo grada: Okrutnu pijacu, predvorje odaja Učenih, park Milenijum, paviljon ispred zgrade Henkok.

Dugo vremena samo tako sedim i posmatram ljude kako mile odajama Učenih. ruku prekrivenih otpadničkim simbolima i s oružjem za pojasom, i razmenjuju šture reči ili dodaju jedni drugima konzerve s hranom – i to je stara otpadnička navika.

A onda čujem kako neko za stolom u kontrolnoj sobi jednoj od svojih koleginica kaže. „Evo ga,” i prelećem pogledom preko ekrana da vidim na šta misle. A onda ga vidim ispred zgrade Henkok: Markus stoji ispred ulaza i gleda na sat.

Ustanem i kažiprstom kliknem na ekran da pojačam zvuk.

Isprva se čuje samo nalet vetra na kameru, ali ubrzo potom začuju se koraci. Mome ocu prilazi Džoana Rejes. On pruža ruku da se pozdrave, ali ona je ignoriše, te on ostaje tako s rukom u vazduhu, pružajući joj mamac za koji se ne hvata.

„Znala sam da si ostao u gradu” kaže ona. „Traže te na sve strane.”

Nekoliko ljudi koji su se muvali po kontrolnoj sobi sada staje iza mene da gleda. Jedva da ih primećujem. Gledam kako moj otac skuplja šake u pesnicu. „Jesam li te nekako uvredio?” pita Markus. „Kontaktirao sam s tobom jer sam mislio da smo prijatelji.” „A ja sam mislila da si kontaktirao sa mnom jer znaš da sam i dalje vođa Odanih, a tebi je potreban saveznik,” kaže Džoana, izvijajući vrat tako da joj pramen kose padne preko ožiljka. „A u zavisnosti od tvojih namera, ja to i dalje jesam, iako mislim da je našem prijateljstvu došao kraj.”

Markus se mršti. Moj otac izgleda kao neko ko je nekada bio lep, ali s godinama su mu upali obrazi, a crte lica postale oštre i ogrubele. Mada ni kosa, ošišana tipično za Nesebične skroz kratko uz glavu, ne popravlja utisak. „Ne razumem,” kaže Markus. „Pričala sam se nekim prijateljima iz Čestitih,” kaže Džoana. „Rekli su mi šta je tvoj dečak ispričao pod dejstvom seruma istine. Ona gadna glasina koju je Džanin Metjuz širila o tebi i tvojem sinu... ispade istina, zar ne?”

Lice mi gori i sav se skupim, uvukavši i ramena.

Markus odmahuje glavom. „Ne, Tobajas je...”

Džoana podiže ruku. Govori zatvorenih očiju, kao da ne može da podnese da ga gleda. „Molim te. Gledala sam kako se ponaša tvoj sin, kako se ponaša tvoja žena. Znam kako izgledaju

ljudi koji su pretrpeli nasilje.” Zadene kosu za uvo. „Međusobno se prepoznajemo.” „Nije valjda da veruješ,” zausti Markus. Odmahuje glavom. „Istina je da sprovodim disciplinu, ali ja sam samo hteo najbolje...” „Muž ne sme da sprovodi disciplinu nad ženom,” kaže Džoana. „čak ni u Nesebičnima. A što se tiče tvog sina... pa, recimo da verujem da si učinio to što se priča.”

Džoana prstima prelazi preko ožiljka na obrazu. Srce mi lupa kao ludo. Ona zna. Zna, i to ne zato što je čula moje sramno priznanje u sobi za saslušanje u Čestitima, već zato što zna, i sama je to iskusila, siguran sam. Pitam se ko li je nju zlostavljao - majka? Otac? Neko drugi?

Deo mene oduvek se pitao šta bi moj otac uradio kad bi ga neko direktno suočio s istinom. Uvek sam mislio da bi se onaj skrušeni vođa Nesebičnih pretvorio u lik iz košmara koji sam poznavao u kući, da bi prasnuo i otkrio istinu o sebi. Ja bih bio zadovoljan da vidim tu reakciju, ali to nije realno.

On samo tako stoji, zbunjen, i na trenutak se pitam da li je zaista zbunjen ili njegovo bolesno srce veruje u laži o disciplini.

Sama pomisao na to u meni pokreće oluju, tutnjavu groma i nalet vetra. „Sad kad smo izneli istinu na sto,” nešto mirnije izgovara Džoana, „možeš da mi kažeš zašto si me uopšte pozvao.”

Markus se na novu temu prebacuje kao da se ove prethodne nisu ni dotakli. On je čovek koji je u sebi stvorio odeljke i koji se po direktivi kreće po njima. Jedan od tih odeljaka bio je rezervisan isključivo za moju majku i mene.

Zaposleni u Birou zumiraju kameru tako da zgrada Henkok izgleda kao crna pozadina iza Markusovog i Džoaninog torza.

Pogledom pratim gredu koja dijagonalno prelazi preko ekrana da ne bih morao da gledam u njega. „Evelin i otpadnici su tirani,” kaže Markus. „Siguran sam da mir koji smo uživali u frakcijskom sistemu, pre Džanininog prvog napada, može biti ponovo uspostavljen. A ja želim to da pokušam. Mislim da i ti želiš isto.” „Istina,” odgovara Džoana. „Kako misliš da to izvedemo?” „Ovo je deo koji ti se neće dopasti, ali mislim da treba da budeš otvorenog uma,” kaže Markus. „Evelin kontroliše grad tako što kontroliše oružje. Ako joj oduzmemo oružje, neće imati ni izbliza toliko moći, pa ćemo moći da joj se suprotstavimo.”

Džoana klima glavom i cipelama zagrebe po pločniku. Iz ovog ugla vidim samo netaknuti deo njenog lica, meku ali kovrdžavu kosu, puna usta. „Šta očekuješ od mene?” pita. „Dopusti da ti se pridružim u vođstvu Odanih,” kaže on. „Bio sam vođa Nesebičnih. Bio sam vođa praktično celog grada.

Mogu ponovo da okupim ljude oko sebe.” „Ljudi su se već okupili,” ističe Džoana. „I to ne oko osobe, već oko želje da ponovo uspostave frakcije. Ko kaže da si nam potreban?” „Ne bih da umanjim vaša dostignuća, ali Odani i dalje nisu ništa više do sitnih ustanika,” kaže Markus. „Otpadnika ima više nego što smo mogli da zamislimo. Potreban sam ti. I sama to znaš.”

Moj otac je oduvek bio dobar u ubeđivanju, iako bez trunke šarma, i to ne prestaje da me buni. Izlaže svoja mišljenja kao činjenice, i to potpuno odsustvo sumnje kojim odiše čini da mu se veruje. Ta osobina me sada plaši, jer se sećam šta mi je rekao: da sam slomljen, da sam bezvredan, da sam ništavan. U šta me je od svega toga zaista i uverio?

Već vidim da Džoana počinje da mu veruje i razmišlja o maloj grupi ljudi koju je okupila oko ideje Odanih. Razmišlja i o grupi koju je poslala izvan ograde s Karom, a o kojoj ništa više nije čula. Razmišlja i o tome kako je sama i kako on ima veliko iskustvo u vođstvu. Želim da dreknem da mu ni slučajno ne poveruje, da joj kažem da on želi da uspostavi frakcije da bi opet mogao da postane vođa. Ali moj glas ne može da dopre do nje, ne bi dopro ni da sam tamo.

Džoana mu oprezno odgovara: „Možeš li da mi obećaš da ćeš, kad god je to moguće, uništenje svesti na minimum?” „Naravno,” kaže Markus.

Ona ponovo klima glavom, ali ovoga puta deluje kao da klima samoj sebi. „Ponekad za mir mora da se ratuje,” izgovara ona, više u pločnik nego Markusu. „Mislim da je sada došlo to vreme. A mislim i da ćeš ti biti od koristi u okupljanju ljudi.”

Još otkad sam prvi put čuo da se obrazovala grupa Odanih, očekivao sam njihovu pobunu. Iako je delovalo neizbežno, imajući u vidu način na koji je Evelin odabrala da vlada, pripadne mi muka. Izgleda da pobune nikad ne prestaju, ni u gradu, ni u štabu, nigde. Razdvajaju ih samo kratke pauze, koje mi budalasto nazivamo „mirom.”

Odmičem se od ekrana u nameri da napustim kontrolnu sobu i odem negde na vazduh.

Ali odlazeći, krajičkom oka hvatam drugi ekran, koji prikazuje tamnokosu ženu koja šparta napred-nazad po kancelariji Učenih. Evelin - naravno da jedan od najistaknutijih ekrana u sobi prikazuje Evelin, skroz logično.

Evelin prolazi rukama kroz kosu i prstima mrsi guste kovrdže. Spušta se u čučanj i svuda oko nje su raštrkani papiri ni sam ne znam zašto, ali na pamet mi pada da možda plače, iako ne vidim da joj se tresu ramena.

Začujem kucanje na vratima. Evelin se ispravi, namesti kosu, obriše lice i kaže: „Slobodno!”

Ulazi Tereza, s nakrivljenim obeležjem otpadnika preko ruke. „Išla sam do patrolne službe po nove informacije. Ni traga od njega.” „Sjajno.” Evelin odmahuje glavom. „Pošaljem ga u egzil, a on ostane u gradu. Iz inata mi to radi.” „Ili se priključio Odanima, pa mu oni pružaju utočište,” odgovori Tereza i stropošta se na jednu od kancelarijskih stolica. Đonom čizme nagužva jedan od papira na podu. „Pa, očito.” Evelin pruža ruku na prozor i podupire se, posmatrajući grad i močvaru koja se prostire u daljini. „Hvala ti na novim informacijama.” „Naći ćemo ga,” kaže Tereza. „Nije mogao da stigne daleko.

Kunem ti se da ćemo ga naći.” „Samo želim da nestane,” izgovara Evelin, stegnuto i tiho, kao dete. Pitam se da li ga se i dalje plaši onako kako ga se i ja

plašim, kao košmara koji ni danju ne miruje. Pitam se koliko smo, u dubini duše, slični moja majka i ja. „Znam,” izgovara Tereza i izlazi.

Stojim tako još dugo vremena i posmatram Evelin kako gleda kroz prozor dok joj prsti podrhtavaju.

Osećam se kao da sam ispao nešto između majke i oca: nasilan i impulsivan, i očajan i uplašen. Izgubio sam kontrolu nad time što sam postao.

32 Tris Sledećeg dana, Dejvid me poziva u svoju kancelariju i ja sam u strahu da će se setiti kako sam ga iskoristila kao štit dok sam izlazila iz Laboratorije za oružje, kako sam mu uperila pištolj u glavu i rekla da me nije briga da li će živeti ili umreti.

Zoi me čeka u hotelskom predvorju i vodi kroz glavni hodnik, pa onda kroz još jedan, dugačak i uzak, s prozorima na desnoj strani kroz koje se vidi mala flota aviona poređana u niz.

Sitan sneg, rani znak zime, dodiruje staklo i istog trenutka se topi.

Gledam je na kvarno dok hodamo, u nadi da ću videti kako se ponaša kad misli da je niko ne posmatra, ali deluje isto kao uvek - živahno ali poslovno. Kao da se napad nikada nije dogodio. „U kolicima je,” izgovara kad stignemo do kraja uzanog hodnika. „Najbolje bi bilo da to ne komentarišeš. Ne voli da ga sažaljevaju.”

„I ne sažaljevam ga.” Borim se da potisnem bes iz svog tona, Postaće sumnjičava. „Nije on prva osoba koju je pogodio metak.” „Redovno zaboravljam da si iskusila mnogo više nasilja nego mi,” odgovara Zoi i na sledećem bezbednosnom punktu skenira karticu. Kroz staklo zurim u stražare preko puta mene stoje mirno, s puškama preko ramena, frontalno okrenuti. Imam neki osećaj da su primorani da ceo dan tako stoje.

Osećam se kao da nosim neki teret i sve me boli, kao da mojim mišićima prolazi neki dublji, emotivni bol. Juraja je i dalje u komi. I dalje ne mogu da pogledam Tobajasa, ni u spavaonici, ni u trpezariji, ni u hodniku - ne a da ne vidim eksploziju kraj Jurajine glave. Nisam sigurna ni kada ni da li će ikada biti bolje; nisam sigurna da ovakve rane uopšte mogu da zacele.

Prolazimo pored stražara i pločice pod mojim nogama pretvaraju se u drvo, Po zidovima vise male slike s pozlaćenim ramovima, a tik ispred Dejvidove kancelarije nalazi se stalak s buketom cveća. Sitni su to detalji, ali učine da se osetim kao da sam musava i prljava.

Zoi kuca i glas iza vrata kaže: „Slobodno!”

Otvara mi vrata ali ne ulazi sa mnom unutra. Dejvidova kancelarija je prostrana i topla, a zidovi su, na mestima gde nema prozora, ispunjeni knjigama. S leve strane je sto iznad koga vise stakleni ekrani, a sa desne je mala laboratorija s drvenim nameštajem.

Dejvid sedi u kolicima, a noge su mu obavijene tvrdim materijalom - pretpostavljam da mu to drži kosti nepomičnim da bi mogle da zarastu. Deluje bledo i iscrpljeno, ali dovoljno

zdravo. Iako znam da je umešao prste i u napad simulacijom i u sve ostale smrti koje je time izazvao, teško mi je da to povežem s čovekom ispred sebe. Pitam se da li je tako sa svim zlim ljudima, i postoji li neko kome deluju kao da su dobri, kome govore kao da su dobri i kome su dopadljivi kao da su dobri. „Tris.” Odgurne se da dođe do mene i stegne mi šaku između svojih. Čvrsto zadržim ruku u njegovoj, iako mu je koža suva kao papir i gadi mi se. „Jako si hrabra,” kaže on i ispušta mi ruku. „Kakvo je stanje s tvojim povredama?”

Sležem ramenima. „Bilo mi je i gore. A s vašim?” „Biće mi potrebno neko vreme da prohodam, ali uvereni su da će do toga doći. Mada neki od naših naučnika rade na sofisticiranim protezama za noge, pa ako budem morao, biću im pokusni kunić,” izgovara dok mu se uglovi očiju nabiraju. „Možeš li da me odguraš do stola? I dalje mi je teško da upravljam ovim.”

To i radim, gurnem ga za sto i njegove ukočene noge se podvlače ispod. Kad sam sigurna da sam ga dobro namestila, sedam u stolicu preko puta njega i pokušavam da se osmehnem.

Ako planiram da nađem način da osvetim svoje roditelje, moram da održim njegovo poverenje i simpatije. To mi neće uspeti ako nastavim da se mrštim. „Zamolio sam te da dođeš da bih ti se zahvalio,” kaže on. „Ne znam koliko bi se mladih ljudi vratilo po mene umesto da traži zaklon, ili ko bi uspeo da spase ovaj štab onako kako si ti to učinila.”

Pada mi na pamet kako sam mu uperila pištolj u glavu i pretila, i teško gutam. „Nažalost, otkad ste došli, ti i tvoji prijatelji ste u neprestanoj akciji,” kaže on. „Da budem iskren, ni sam ne znam šta da radim s vama i siguran sam da ni vi ne znate šta ćete sa sobom, ali mislim da znam šta bih voleo ti da radiš. Ja jesam zvanični vođa ovog štaba, ali uprkos tome, naš sistem vladavine sličan je onome u Nesebičnima, te sam okružen malom grupom savetnika. Voleo bih da započneš obuku za tu poziciju.” Čvrsto stežem rukohvate. „Vidiš, sad kad smo napadnuti, moramo da uvedemo neke promene,” objašnjava. „Čvrstom rukom moramo da se borimo za naš cilj. A mislim da ćeš ti znati kako to da izvedemo.”

S tim se vala slažem. „Pa…” nakašljavam se. „Kako bi izgledala ta obuka?” „Pre svega prisustvo na svim našim sastancima,” odgovara, „i informisanje o svim aspektima ovog štaba - o tome kako funkcionišemo, od vrha ka dnu, o našoj istoriji, vrednostima i tako to, Previše si mlada da bih mogao da dopustim da i zvanično budeš deo veća, ali postoji put koji tamo vodi - možeš da asistiraš postojećim članovima veća - i zovem te da, ukoliko želiš, tim putem i kreneš.”

Pitanje ne postavlja njegov glas, već njegove oči. Savetnici su verovatno isti oni koji su odobrili napad simulacijom i pobrinuli se da serum na vreme stigne u Džaninine ruke. A on želi da sedim među njima, da naučim da budem kao oni. Uprkos gorčini koju osećam u ustima, bez problema odgovaram.

„Naravno,” kažem s osmehom. „Biće mi čast.”

Ako vam neko pruži priliku da se približite neprijatelju, ne treba da je odbijete. To niko nije morao da me nauči.

Mora da je pao na moj osmeh, pošto se sav ozario. „I mislio sam da ćeš da pristaneš,” kaže on. „Nekada sam želeo da tvoja majka bude na tom mestu, pre nego što se dobrovoljno javila za odlazak u grad. Ali mislim da se ona izdaleka zaljubila u grad i da nije mogla da mu odoli.” „Zaljubila u... grad?” pitam. „Izgleda da nije baš imala ukusa.”

Iako je to samo šala, ne izgovaram je od srca. Dejvid se ipak nasmeje i jasno mi je da sam rekla pravu stvar. „Vi ste bili... bliski s mojom majkom dok je bila ovde?” pitam. „Čitala sam njen dnevnik, ali bila je prilično štura.” „Da, tako nekako. Kod Natali je uvek bilo što na um to na drum. Da, tvoja majka i ja smo bili bliski.” Glas mu nekako smekša dok priča o njoj - ne bude više onaj snažni vođa štaba, već stariji čovek koji se rado priseća prošlosti.

Prošlosti koja se izdešavala pre nego što ju je ubio. „Imali smo sličnu prošlost. Mene su izvukli iz opasnog sveta dok sam bio dete... roditelji su mi bili ozbiljno poremećeni ljudi koje su zatvorili još dok sam bio mali. Da nas ne bi poslali u usvojiteljski sistem pretrpan siročićima, moja braća, sestre i ja smo pobegli na obod - na isto mesto gde je izbegla i tvoja majka godinama kasnije - i ja sam jedini koji je izvukao živu glavu.”

Ne znam šta da kažem na to - ne znam šta da radim s ovim saosećanjem koje se rađa u meni, saosećanjem za čoveka koji je počinio strašne stvari. Zurim u svoje ruke i zamišljam kako mi utroba postaje tečni metal koji se steže na vazduhu i uzima oblik koji se više nikad neće vratiti na staro. „Moraćeš sutra s patrolom da odeš tamo. Da svojim očima vidiš obod,” kaže on. „Veoma je važno za budućeg člana veća da to vidi.” „Baš me zanima,” kažem. „Divno. Pa, žao mi je što moram ovo da prekinem, ali čeka me dosta zaostalog posla,” kaže on. „Neko će te već obavestiti o patroli, a prvi sastanak veća je u petak u deset ujutru, pa se vidimo tada.”

Hvata me panika - nisam ga pitala ono što sam želela. Nije bilo prilike. Sad je ionako prekasno. Ustajem i krećem ka vratima, a on opet progovara. „Tris, ako ćemo već da verujemo jedno drugom, mislim da treba da budem iskren prema tebi,” kaže on.

Prvi put otkad sam ga upoznala, Dejvid deluje gotovo... uplašeno. Oči su mu širom otvorene, kao detetu. Ali već trenutak kasnije, tog pogleda nestaje. „Iako sam bio pod dejstvom koktela seruma,” kaže on, „znam šta si im rekla da bi prestali da pucaju u nas. Znam da si im rekla da bi me ubila da bi zaštitila ono što je u Laboratoriji s oružjem.”

Grlo mi se toliko steglo da jedva dišem.

„Nemoj da se plašiš,” kaže on. „To i jeste jedan od razloga što sam ti ovo ponudio.” „Za... zašto?” „Ispoljila si najvažniju vrlinu koja mi je u saradniku potrebna,” odgovara. „A to je sposobnost da činiš žrtve za veće dobro. Ako nameravamo da pobedimo u ovom ratu protiv genetskih oštećenja, ako nameravamo da spasimo eksperimente od raspuštanja, moramo prineti neke žrtve. Ti to razumeš, zar ne?”

Osetim nalet besa i na silu klimnem glavom. Nita nam je već rekla da eksperimentima preti raspuštanje, pa nisam iznenađena što to čujem. Ali njegovo očajničko nastojanje da spasi svoje životno delo nije opravdanje što je pobio celu frakciju, moju frakciju.

Na trenutak samo tako stojim s rukom na kvaki, pokušavajući da se saberem i odlučim na rizik. „Šta bi se desilo da je postavljena još jedna eksplozija da bi se dočepali Laboratorije s oružjem?” pitam. „Nita je rekla da bi to izazvalo rezervnu bezbednosnu meru, ali meni se čini da bi to njima rešilo problem.” „Vazduhom bi se rasprsnuo serum... serum od koga nisu mogle da ih zaštite maske jer ga koža apsorbuje,” kaže Dejvid. „Serum na koji nisu imuni ni genetski čisti. Ne znam kako Nita za to zna, jer to nije javna stvar, ali verujem da ćemo i to saznati u nekom trenutku.” „Kako deluje taj serum?”

Osmeh mu se pretvara u grimasu. „Reći ću samo da deluje tako da bi Nita radije provela ceo život u zatvoru nego to da oseti.”

U pravu je. Ne treba mi dodatno pojašnjenje.

33 Tobajas „Vidi ko nam to ide,” izgovara Piter dok ulazim u svlačionicu. „Izdajnik.”

Preko njegovog ležaja i onog do njega rasprostrte su mape.

Obojene su belom, svetloplavom i zagasitozelenom bojom, i vuku me ka sebi kao magnet. Na svakoj od njih Piter je ucrtao po nepravilni krug - oko našeg grada, oko Čikaga. Obeležava granice koje je prešao.

Gledam kako se krug na svakoj od mapa smanjuje, sve dok ne postane crvena tačka, kao kap krvi.

A onda se odmičem, uplašen od činjenice da sam toliko mali. „Grešiš ako misliš da si ti dovoljno moralan da imaš pravo nešto da mi kažeš,” izgovaram. „Čemu ovolike mape?” „Teško mi ide privikavanje na to koliki je svet u stvari,” odgovara on. „Ljudi iz Biroa mi pomažu da saznam nešto više o njemu. O planetama, zvezdama, vodenim površinama i tako to.”

Opušteno to izgovara, ali besomučno ižvrljane mape odaju da njegov interes i nije tako opušten - pre će biti da je opsesivan.

I ja sam nekad bio opsesivan kad su u pitanju moji strahovi, neprekidno pokušavajući da ih shvatim, iznova i iznova. „Pomaže li?” pitam. Shvatam da nikada ranije nisam vodio razgovor s Piterom koji nije uključivao vikanje. Nije da ga svaki

put nije zaslužio, ali ništa o njemu ne znam. Jedva da se sećam i koje je prezime pisalo na onom spisku početnika. Hejs. Piter Hejs. „Onako.” Uzima jednu od većih mapa. Na njoj je prikazana cela zemlja, sravnjena kao umešeno testo. Zurim u nju dovoljno dugo da skapiram oblike. plave vodene površine i raznobojne zemljane. Na jednu od površina ucrtana je crvena tačka. Piter pokazuje na nju. „Ova tačka pokriva sva mesta na kojima smo bili. To parčence bi mogao i da ukloniš s lica zemlje i potopiš u okean i niko ne bi ni primetio.”

Ponovo osećam onaj strah, strah od sopstvene veličine. „Dobro. Pa?” „Pa? Pa sve o čemu sam ikad brinuo, govorio ili radio, da li je uopšte važno?” Odmahuje glavom. „Nije.” „Naravno da jeste,” kažem. „Sav taj prostor je ispunjen ljudima, a svaki čovek je priča za sebe, i stvari koje ljudi čine jedni drugima jesu važne.”

Ponovo odmahuje glavom i najednom se pitam da li se on to tako teši: ubeđuje sebe da ništa od onih ružnih stvari koje je počinio nije važno. Vidim da ova ogromna planeta, koja i mene plaši, njemu u stvari deluje kao utočište, mesto na kome se utapa u veliki prostor, ne ističe u odnosu na druge i ne snosi posledice za svoje postupke.

Saginje se da odveže pertle. „Nego, jel' te to prognala tvoja mala grupa poklonika?” „Ne,” automatski izgovaram. A onda dodajem: „Možda. Ali nisu oni moji poklonici.”

„Ma daj. Samo što nisu osnovali sektu zvanu Četiri.”

Ne mogu da se ne nasmejem. „Ljubomoran si? Voleo bi da imaš sopstvenu sektu psihopata?”

Podiže jednu obrvu. „Da sam psihopata, dosad bih te ubio na spavanju.” „I dodao moje očne jabučice gomili očnih jabučica koje sakupljaš, a?”

Piter se nasmeje, i shvatim da se šalim i pričam s početnikom koji je ubo Edvarda u oko i pokušao da ubije moju devojku - ako mi je još devojka. S druge strane, on je ipak pripadnik Neustrašivih koji nam je pomogao da zaustavimo napad simulacijom i spasio Tris one užasne smrti. Nisam siguran koji bi od tih postupaka trebalo da prevagne u mojoj glavi.

Možda bi trebalo sve da ih zaboravim i dopustim mu da krene od nule. „Možda bi trebalo da se priključiš mojoj grupici omraženih,” kaže Piter. „Za sada smo jedini članovi Kejleb i ja, ali imajući u vidu kako je lako zameriti se toj devojci, siguran sam da će grupa brzo da se uveća.“ Kočim se. „U pravu si, lako je zameriti joj se. Sve što treba da učiniš je da pokušaš da je ubiješ.”

Prevrće mi se utroba. I ja sam je umalo ubio. Da je bila bliže eksploziji, bila bi u istom stanju kao Juraja, priključena na cevčice u bolnici, napola ugašenog uma.

Nije ni čudo što razmišlja da li da ostane sa mnom.

Opuštenosti malopređašnjeg trenutka nestaje. Ne mogu da zaboravim šta je Piter učinio, jer se nije ni malo promenio. I

dalje je ista ona osoba spremna da ubije, osakati i uništi ne bi li se dokopao vrha početničke liste. A ne mogu da zaboravim ni ovo što sam ja učinio. Ustajem.

Piter se naslanja na zid i prepliće prste preko stomaka „Samo kažem - čim ona odluči da je neko bezvredan, svi je u stopu prate. Redak je to dar za nekoga ko je nekad bio samo dosadni Uštogljeni, zar ne? Da nije to prevelika moć za jednu osobu?” „Nema ona dar da kontroliše tuđe mišljenje,” kažem, „nego da dobro proceni ljude.”

Zatvara oči. „Kako ti kažeš, Četiri.”

I ruke i noge mi bride od napetosti. Napuštam spavaonicu i mape s ucrtanim crvenim krugovima, iako ne znam kuda sam krenuo.

Mene je Tris oduvek magnetski privlačila na način koji ne umem da opišem a koga ona nije ni bila svesna. Nikad se toga nisam plašio niti sam je zbog toga mrzeo, kao Piter, ali to je zato što je i moja pozicija uvek bila jaka, nisam se osećao ugroženo.

Sad kad više nisam u toj poziciji, osećam kako me preplavljuje talas ogorčenja.

Ponovo se nađem u dvorištu atrijuma, ali ovoga puta svetlost pada s druge strane prozora. Cveće danju izgleda prelepo i divlje, poput nekih nepripitomljenih bića zaleđenih u vremenu, nepomičnih.

Kara uleće u atrijum, kosa joj je razbarušena i kao da joj lebdi iznad čela. „A tu si. Zastrašujuće je lako izgubiti ljude na ovom mestu.” „Šta je?”

„Pa... jesi li dobro, Četiri?”

Grizem se za usnu toliko jako da osetim bol. Dobro sam. Šta je bilo?” „Organizujemo sastanak i važno je da se i ti priključiš.” „Ko ste to Vi?” „GO i njihovi simpatizeri koji ne žele da dopuste Birou da im neke stvari prođu,” kaže ona i naginje glavu u stranu. „Doduše, bolji su stratezi od onih prethodnih s kojima si se spajtao.”

Pitam se ko joj je rekao. „Poznate su ti informacije o napadu simulacijom?” „Ne samo to, nego sam još i prepoznala serum pod mikroskopom kad mi ga je Tris pokazala,” kaže Kara, „Tako da jeste, poznate su mi.”

Odmahujem glavom. „Pa, više se ne mešam ni u šta.” „Ne budi budala,” kaže ona. „Istina koju si čuo i dalje stoji.

Ti ljudi su i dalje odgovorni za smrt većine Nesebičnih, za mentalno porobljavanje Neustrašivih i potpuno uništenje našeg načina života - nešto se mora učiniti.”

Nisam siguran želim li da budem u istoj sobi s Tris, znajući da smo možda na ivici kraja, da stojimo na litici. Kad nisam blizu nje, lakše mi je da se pretvaram da se sve ovo ne događa.

Ali Kara to izgovara tako opušteno da moram da se složim s njom: da, nešto se mora učiniti.

Uzima me za ruku i vodi niz hotelsko predvorje. Znam da je u pravu, ali nesiguran sam, nije mi prijatno da učestvujem u još

jednom pokretu otpora. Ipak, već sam na korak do toga, a deo mene je nestrpljiv da se ponovo aktivira umesto da stoji kao kip ispred ekrana koji prikazuju naš grad.

Kad se uveri da sam joj za petama, pusti mi ruku i zadene kosu iza uveta. „I dalje mi je neobično što nisi obučena u plavo,” kažem. „Mislim da je vreme da se oprostimo s tim,” odgovara ona. „Čak i da mogu da se vratim, mislim da ne bih htela.” „Ne nedostaju ti frakcije?” „Zapravo mi nedostaju.” Baca pogled ka meni. Dosta je vremena prošlo od Vilove smrti i sad više ne vidim njega kad je pogledam, vidim samo nju. Poznajem je mnogo duže nego što sam poznavao njega. Ima u njoj mrvice njegove dobroćudnosti, dovoljno da mogu da je začikavam a da se ne naljuti. „Ja sam u Učenima cvetala. Toliko ljudi posvećenih otkrićima i inovacijama - bilo je divno. Ali sad kad znam koliko je svet veliki... hm. Mislim da je posledica svega ovoga to da sam prerasla svoju frakciju.” Mršti se, „Izvini, jel' ovo zvučalo arogantno?” „Koga briga?” „Neke ljude je briga. Lepo je znati da nisi jedan od njih.”

Ne mogu a da ne primetim da me neki prolaznici gledaju ispod oka ili zaobilaze u širokom luku. I ranije su me mrzeli i izbegavali, onda kad sam bio posmatran samo kao sin Evelin Džonson - otpadničkog tiranina, ali sada mi to teže pada. Sada sam ja taj koji je učinio nešto vredno mržnje; izdao sam ih.

„Ignoriši ih. Ne znaju oni šta znači doneti tešku odluku,” kaže Kara. „Kladim se da ti to ne bi učinila.” „To je zato što sam naučena na oprez ukoliko nemam sve informacije, dok si ti naučen da rizik vodi do neslućenih uspeha.” Gleda me krajičkom oka. „Ili u ovom slučaju, neuspeha.”

Zastaje kraj vrata laboratorije koju koriste Metju i njegov supervizor, i kuca. Metju ih otvara i gricka jabuku. Sledimo ga ka prostoriji u kojoj sam saznao da nisam Divergentan.

I Tris je tu, stoji kraj Kristine, koja me gleda kao da sam šugav. U ćošku kraj vrata stoji Kejleb, lica prekrivenog modricama. Zaustim da ga pitam šta mu se desilo, a onda primetim da su i Trisine nadlanice prilično šarene, kao i da namerno ne skreće pogled u njegovom pravcu.

A ni u mom. „Mislim da su svi tu,” izgovara Metju. „Dobro… hm. Tris, meni ovo ne ide od ruke.” „Ma ne, sjajno ti ide,” kaže ona široko se osmehnuvši.

Osetim nalet ljubomore. Tris se nakašljava. „Pa, svima nam je jasno da su ovi ljudi odgovorni za napad u Nesebičnima i da im se više ne može verovati u rukovođenju našim gradom. Znamo da nešto treba da uradimo, a da je prethodni pokušaj bio...”

Skreće pogled ka meni i učini da se osetim majušno, „Nesrećan,” završava. „Možemo mi to bolje.” „Šta predlažeš?” pita Kara.

„Sve što trenutno znam je da želim da razotkrijem kakvi su zapravo,” kaže Tris. „Ostatak štaba sigurno ne zna šta su njihove vođe učinile i mislim da to treba da im pokažemo. Možda će odabrati neke nove vođe, neke koji se prema ljudima unutar eksperimenta neće odnositi kao prema potrošnoj robi. Mislila sam da možda raširimo ’infekciju’ seruma istine, da tako kažem…”

Sećam se težine seruma istine, sećam se kako mi je popunio sva prazna mesta u plućima, stomaku i licu. Sećam se kako je delovalo nemoguće to što je Tris kadra da prevaziđe tu težinu i slaže. „Neće upaliti,” kažem, „Oni su GČ, zar si zaboravila? GČ populacija može da se odupre serumu.” „To baš i nije istina,” ubacuje se Metju, igrajući se uzicom oko vrata. „Nema mnogo Divergentnih koji mogu da se odupru tom serumu. U poslednje vreme, Tris je jedina na koju sam naišao da to može. Kapacitet za opiranje serumu je kod nekih veći a kod nekih manji - kao što je slučaj s tobom, Tobajase,” Metju sleže ramenima. „To i jeste razlog što sam pozvao tebe, Kejlebe. Ti si nekada radio na serumima. Znaš o njima koliko i ja. Možda možemo da razvijemo serum istine kome je teško odupreti se.” „Ne želim više time da se bavim,” odgovara Kejleb. „Ma daj bre...” zausti Tris, ali Metju je prekida. „Molim te, Kejlebe,” kaže on.

Kejleb i Tris razmenjuju poglede. Boja kože na njegovom licu i na njenim nadlanicama skoro je iste boje, purpurno-plavozelena, kao mastilom iscrtana. Eto šta se desi kad se sudare brat

i sestra - jedno drugom izazovu identične povrede. Kejleb se naslanja na ivicu pulta i temenom dodiruje gornje elemente od metala. „Dobro,” kaže Kejleb. „Ali samo ako obećaš da nećeš to upotrebiti protiv mene, Beatris.” „A zašto bih?” pita Tris. „Ja mogu da pomognem,” upada Kara podižući ruku. „I ja sam u Učenima radila na serumima.” „Sjajno.” Metju sklapa ruke. „U međuvremenu,Tris će biti u ulozi špijuna.” „A ja?” pita Kristina. „Mislila sam da ti i Tobajas ispitate Redžija,” kaže Tris. „Dejvid neće da mi kaže ništa što ima veze s rezervnim merama bezbednosti u laboratoriji s oružjem, ali nema šanse da je Nita jedina koja o njima nešto zna.” „Hoćeš da ispitam tipa koji je aktivirao eksplozije koje su Juraju bacile u komu?” pita Kristina. „Ne morate da se sprijateljite,” kaže Tris, „samo ga pitaj šta zna. Tobajas će ti pomoći.” „Nije mi potreban Četiri; mogu to i sama,” kaže Kristina.

Migolji se po stolu za preglede, butinama cepa papir ispod sebe i ponovo mi upućuje pogled ispod oka. Znam da je svaki pogled na mene podseća na Jurajino bezizrazno lice. Osećam se kao da mi je nešto zapelo u grlu.

„Zapravo ti jesam potreban, jer on meni već veruje,” kažem. „A ti ljudi su veoma tajanstveni, što znači da treba biti suptilan.” „Umem ja da budem suptilna,” kaže Kristina. „Ne, ne umeš.” „U pravu je...” upada Tris s osmehom.

Kristina je tresne po ruci i Tris joj uzvrati udarac. „Onda smo se dogovorili,” kaže Metju. „Mislim da bi sledeći sastanak trebalo da se održi nakon što Tris završi s okupljanjem veća, u petak. Vidimo se u pet.”

Metju prilazi Kari i Kejlebu i govori nešto o hemijskim jedinjenjima, ne razumem ni reč Kristina izlazi i u prolazu me udara ramenom. Tris podiže pogled ka meni. „Trebalo bi da porazgovaramo,” kažem. „Dobro,” odgovara, i sledim je ka hodniku.

Sačekamo da svi izađu. Skupila je ramena kao da želi da ispadne još sitnija, da ispari na mestu, i stajemo daleko jedno od drugog - deli nas čitava širina hodnika. Pokušavam da se setim kad sam je poslednji put poljubio, ali ne ide mi.

Konačno ostajemo sami i hodnik postaje tih. Ruke mi utrnu i potpuno obamru, kao kad naiđe napad panike. „Da li ćeš ikada moći da mi oprostiš?” pitam.

Ona odmahuje glavom, ali kaže: „Ne znam. Ni sama ne znam šta mogu a šta ne, moram da provalim.”

„Ali znaš... znaš da nisam želeo da povredim Juraju, jelda?”

Gledam u šavove na njenom čelu i dodajem: „Ili tebe. Ni tebe nisam želeo da povredim.”

Tapka stopalom o pod, a telo joj prati taj pokret. Klima glavom. „Znam.” „Morao sam nešto da učinim,” kažem. „Morao sam.” „Mnogo ljudi je povređeno,” kaže ona. „Samo zato što si odbacio ono što sam ti rekla, jer - a ovo je najgori deo, Tobajase - jer si mislio da sam sitničava i ljubomorna. Obična budalasta šesnaestogodišnjakinja, jelda?” Odmahuje glavom. „Nikad za tebe ne bih rekao da si budalasta ili sitničava,” odlučno izgovaram. „Istina je da sam mislio da ti je rasuđivanje pomućeno. Ali to je sve.” „I to je dovoljno.” Prolazi prstima kroz kosu i mrsi je. „Svaki put ista priča, zar ne? Ne poštuješ me onoliko koliko tvrdiš. Kad se nađemo na raskrsnici, i dalje ne veruješ da mogu racionalno da razmišljam...” „Uopšte nije tako!” vatreno izgovaram. „Poštujem te više nego bilo koga. Ali trenutno se pitam Šta te ovde više mori, to što sam doneo glupu odluku ili što nisam postupio kako si mi ti rekla.” „Šta hoćeš da kažeš?” „Hoću da kažem,” odgovaram, „da si, iako si rekla da želiš da budemo iskreni jedno prema drugome, u stvari želela da se u svemu složim s tobom.” „Ne mogu da verujem da to misliš! Pogrešio si...”

„Jeste, pogrešio sam!” Sad već vičem i ne znam odakle dolazi ovoliki bes. ali osećam kako se kovitla u meni, nasilan i opak i jači nego ikada pre. „Pogrešio sam. Načinio sam ogromnu grešku! Brat mog najboljeg prijatelja je na samrti! A ti se ponašaš kao da si mi roditelj, kažnjavaš me jer nisam uradio ono što mi je rečeno. E pa ti nisi moj roditelj, Tris, i nemaš pravo da mi govoriš šta treba da uradim i šta da odaberem...!” „Prestani da se dereš na mene,” tiho izgovara i konačno podiže pogled ka meni. Nekada sam u njenim očima svašta mogao da vidim, i ljubav i čežnju i radoznalost, ali sve što sada vidim je bes. „Prestani već jednom.”

Njen tihi glas umiruje moj bes i opuštam se uza zid iza sebe, stavljajući ruke u džepove. Nisam hteo da se derem na nju.

Nisam uopšte hteo da se razbesnim. Šokiran zurim u njene obraze niz koje se slivaju suze, Dugo vremena je nisam video da plače. Šmrca i guta i pokušava da zvuči normalno, ali ne ide joj. „Potrebno mi je vreme,” kaže ona, grcajući pri svakoj izgovorenoj reči. „U redu?” „U redu,” kažem.

Dlanovima briše obraze i odlazi niz hodnik. Posmatram njenu plavu glavu sve dok ne nestane iza ugla i osećam se ogoljeno, kao da nema više ničega da me zaštiti od bola. A najteže od svega mi pada njeno odsustvo.

34 Tris „Evo je,” čujem Amara dok prilazim grupi. „Evo, ja ću da ti nađem prsluk, Tris.”

„Prsluk?” Kao što sam juče obećala Dejvidu, danas idem na obod. Ne znam šta da očekujem, što me obično čini nervoznom, ali prethodni dani su me toliko iscrpeli da više ništa ni ne osećam. „Neprobojni prsluk. Obod baš i nije bezbedan,” kaže on dok prevrće po gajbici prepunoj pancira, u potrazi za pravom veličinom. Ipak izvuče neki koji deluje preveliko. „Izvini, ali nije baš neki izbor. Ovaj će da vrši posao. Podigni ruke.”

Navlači mi pancir i zateže ga sa strane. „Nisam znala da ćeš i ti biti ovde,” kažem. „A Šta si mislila da radim u Birou? Da se švrćkam i pričam viceve?” Osmehuje se. „Pametno su iskoristili moje iskustvo iz Neustrašivih. Sada sam deo obezbeđenja. Kao i Džordž.

Uglavnom se bavimo samo bezbednošću štaba, ali kad god neko treba da ide na obod, ja se prijavim.” „O meni pričate?“ čuje se Džordž iz grupe kraj vrata. „Zdravo, Tris. Nadam se da me nije ocrnio.”

Džordž ga zagrli i nasmeju se jedan drugome. Džordž izgleda bolje nego poslednji put kad sam ga videla, ali bol je ipak ostavio traga na njegovom licu, oduzevši mu borice oko očiju kad se smeje, oduzevši mu rupice na obrazima. „Mislio sam da joj damo pištolj,” kaže Amar. Skreće pogled ka meni. „Obično ne dajemo pištolje potencijalnim članovima veća jer oni nemaju pojma šta bi s njima. ali svima nam je jasno da ti znaš.” „Ma nema veze,” kažem. „Ne treba mi.”

„Neka, siguran sam da bolje ciljaš nego većina ljudi s oboda,” kaže Džordž. „Dobro bi nam došao još jedan Neustrašivi u ekipi. Odoh ja po pištolj.”

Nekoliko trenutaka kasnije, Amar i ja naoružani idemo ka kamionu. Nas dvoje sedamo skroz pozadi, Džordž i žena po imenu En sedaju u sredinu, a dvoje starijih pozornika po imenu Džek i Vajolet sedaju napred. Pozadina kamiona je prekrivena čvrstim crnim materijalom. Gledano spolja, zadnja vrata deluju zatamnjeno i crno, ali iznutra se provide, pa možemo da vidimo šta se dešava. Ugnezdila sam se između Amara i naslagane opreme koja nam zaklanja pogled ka prednjem delu kamiona.

Džordž viri preko opreme i široko se smeši kad kamion krene, ali može se reći da deluje kao da smo Amar i ja sami.

Gledam kako iza nas nestaje štab. Vozimo se kroz bašte i sporedne zgrade koje ih okružuju, a iza ivica štaba izviruju avioni, beli i nepomični. Pre nego što se zaputimo u divljinu, čujem kako Džek nešto govori vojniku na spoljnoj ogradi, prepričava mu naše planove i nabraja ko se sve nalazi u vozilu niz reči koje uopšte ne razumem. „Koja je svrha ove patrole? Mislim, osim što treba da mi objasnite kako sve ovo funkcioniše,” pitam. „Oduvek smo obod držali na oku, jer predstavlja štabu najbližu oblast nastanjenu GO populacijom. Uglavnom se sve svodi na istraživanje, na proučavanje ponašanja genetski oštećenih,” odgovara Amar. „Ali nakon napada, Dejvid i veće su odlučili da moramo da pojačamo nadzor na obodu da bismo uspeli da sprečimo eventualne buduće napade.”

Prolazimo pored istih onakvih ruševina koje sam videla kad smo napuštali grad - pored zgrada urušenih pod sopstvenom težinom i divljih biljaka koje se šire zemljom i probijaju beton.

Ne poznajem Amara, a ne može se reći ni da mu verujem, ali moram da ga pitam: „Ti znači veruješ u sve to? U priče da je uzrok svega ovoga... genetsko oštećenje?”

Svi njegovi stari prijatelji u eksperimentu bili su GO. Da li je moguće da on veruje da su zaista oštećeni, da s njima nešto nije u redu? „Zar ti ne veruješ?” pita on. „Ja to ovako gledam: zemlja postoji već dugo, dugo vremena. Duže nego što možemo i da zamislimo. A pre Rata čistote, ovo se nije dešavalo, jelda?”

Rukama pokazuje na spoljni svet. „Ne znam,” kažem. „Teško mi je da poverujem da nije.” „Kakav tmuran pogled na ljudsku prirodu,” kaže on.

Ne odgovaram.

Ali on nastavlja: „Sve u svemu, da se tako nešto ranije događalo, Biro bi za to znao.”

Za nekoga ko je nekada živeo u mom gradu i, makar na ekranima, video sve tajne koje ljudi jedni od drugih skrivaju, to mi se čini prilično naivnim pogledom na svet. Evelin je pokušala da kontroliše ljude kontrolišući oružje, ali Džanin je bila ambicioznija - ona je znala da ako kontrolišeš informacije, ili manipulišeš njima, ne moraš ljude silom da držiš pod svojom vlašću. Dobrovoljno će te pratiti.

To je ono što Biro - i verovatno vlada - rade: uslovljavaju ljude da budu srećni pod njihovom vladavinom.

Neko vreme se vozimo u tišini, koju povremeno prekida kloparanje opreme i motora. Isprva gledam u svaku zgradu koju prođemo, pitajući se šta je u njoj nekada bilo, ali ubrzo mi sve postaju iste. Koliko različitih ruina moraš da vidiš da bi ih uopšte nazvao „ruinama”? „Još malo pa smo stigli na obod,” uzvikuje Džordž iz sredine. „Ovde ćemo se zaustaviti i dalje ćemo peške. Svi uzmite nešto od opreme i postavite je - svi sem Amara, koji treba da pazi na Tris. Tris, slobodno izađi i baci pogled, ali ne odvajaj se od Amara.”

Osećam se kao da mi nervi izbijaju na površinu i da će ih i najnežniji dodir zapaliti. Obod je mesto u koje se moja majka povukla nakon što je prisustvovala ubistvu - mesto na kome ju je Biro pronašao i spasao jer su mislili da njen genetski kod nečemu valja. A sada ću i ja koračati tim mestom na kome je, ako se tako može reći, sve počelo.

Kamion zastaje i Amar otvara vrata. U jednoj ruci drži pištolj a drugom me poziva da krenem za njim. Iskačem.

I ovde ima zgrada, ali nisu ni izbliza uočljive kao privremene konstrukcije sačinjene od ostataka metala i plastificirane cirade, poređanih tako da izgledaju kao da jedne druge održavaju uspravno. Uzani prolazi između njih ispunjeni su ljudima, uglavnom decom, koji prodaju raznorazne stvari na poslužavnicima, nose balone s vodom ili spremaju hranu nad vatrom.

Kad nas uoči, dečak koji nam je najbliži jurne i zavrišti: „Racija! Racija!”

„Nemoj da te ovo brine,” kaže Amar. „Misle da smo vojnici.

Oni ponekad naprave raciju da bi razdelili decu po sirotištima.”

Pravim se da ga nisam čula. Zato i krećem niz jedan od prolaza, dok se većina ljudi sklanja i skriva iza kartona i cirada.

Vidim ih kroz pukotine u zidovima, kuće im se sastoje uglavnom od nagomilane hrane i namirnica s jedne, i dušeka za spavanje s druge strane. Pitam se šta li čine zimi. Ili gde idu u toalet.

Pomišljam na cveće ispred štaba i drvene podove i sve one nepopunjene ležajeve u hotelu, i pitam: „Da li im ikad pomažete?” „Mi verujemo da je najveća pomoć koju ovom našem svetu možemo da pružimo ta da popravimo genetsku manjkavost,” odgovara Amar. „Ako ih nahranimo, to je kao da stavimo malecni zavoj na otvorenu ranu. Možda i zaustavi krvarenje nakratko, ali rana neće nestati.”

Ne mogu da mu odgovorim. Sve što uspevam je da odmahnem glavom i nastavim da hodam. Počinjem da shvatam zašto je moja majka odabrala Nesebične umesto Učenih. Da je zaista samo želela da utekne primetno većoj korupciji Učenih, mogla je da ode u Miroljubive ili u Čestite. Ali odabrala je frakciju u kojoj je mogla da pomogne bespomoćnima, i provela veći deo života starajući se o tome da otpadnici budu zbrinuti.

Mora da su je podsećali na ovo mesto, na obod. Okrećem glavu od Amara da mi ne vidi suze u očima. „Ajde da se vratimo u kamion.” „Jesi li dobro?” „Aha.”

Okrećemo se da se vratimo u kamion,ali onda začujemo pucnje.

I odmah nakon njih, poziv: „Upomoć!”

Svi oko nas su se raštrkali. „To je Džordž,” kaže Amar, i potrči ka jednom od prolaza s naše desne strane. Pojurim za njim ka pokrpljenim metalnim konstrukcijama, ali on je prebrz, a ovo mesto je kao lavirint gubim ga u roku od nekoliko sekundi i ostajem sama.

Iako osećam to automatsko sažaljenje za ljude koji ovde žive, a koje mi je usađeno u Nesebičnima, ja ih se i plašim. Ako su imalo nalik otpadnicima, onda su isto toliko i očajni, a potezi očajnika dobro su mi poznati.

Neko me hvata za ruku i vuče unazad, u jednu od straćara. U straćari je sve obojeno u plavo, pa i cirada koja prekriva zidove i deluje kao izolacija od hladnoće. Pod je prekriven šperpločom a ispred mene je sitna, mršava ženica musavog lika. „Ne smeš ovde da stojiš,” kaže ona. „Na svakoga će nasrnuti, koliko god da je mlad.” „Oni?” pitam. „Mnogo je besnih ljudi na obodu,” odgovara. „Neke od njih bes nagoni da ubiju svakoga ko im zaliči na neprijatelja. A neke čini konstruktivnijima.” „Pa, hvala vam na pomoći,” kažem. „Moje ime je Tris.” „Ejmi. Sedi.” „Ne mogu,” kažem. „Prijatelji su mi tamo.”

„Onda bi trebalo da sačekaš dok ove horde ljudi ne prođu u pravcu u kome su se zaputili i tvoji prijatelji, pa da im se prišunjaš otpozadi.”

To zvuči pametno.

Spuštam se na pod i pištolj mi se zariva u nogu. Pancir je toliko grub da ne mogu udobno da se namestim, ali iz petnih žila se trudim da delujem opušteno. Čujem ljude napolju kako se dernjaju. Ejmi zavrće delić cirade da vidi šta se dešava. „Dakle, ti i tvoji prijatelji niste vojnici?” pita Ejmi vireći kroz ciradu. „Što znači da ste oni iz Unapređenja genetike, jelda?” „Ne,” kažem. „Mislim, oni jesu, ali ja sam iz grada. Mislim, iz Čikaga.”

Ejmi podiže obrve. „Prokletstvo. Jel' raspušten?” „Ne još.” „Šteta.” „Šteta?” mrštim se, „To je moj dom, znaš.” „E pa tvoj dom i održava verovanje da genetski oštećeni ljudi treba da se izleče - da su oštećeni i tačka, a nisu - nismo.

Tako da - da, šteta je što taj eksperiment i dalje postoji Neću da se izvinjavam što tako mislim.”

Nikad nisam razmišljala na taj način. Ja želim da Čikago nastavi da živi jer su tamo živeli ljudi koje sam izgubila, jer se život koji sam nekada volela tamo odvija i dalje, doduše upropašćen. Ali nije mi palo na pamet da samo postojanje

Čikaga čini štetu ovim ljudima izvan njega koji žele da se osećaju celovitim. „Vreme je da kreneš,” kaže Ejmi i spušta ciradu. „Verovatno su na nekoj od lokacija predviđenih za okupljanja, severozapadno odavde.” „Hvala još jednom,” kažem.

Ona klimne glavom i ja, uz škripu dasaka pod nogama, izađem iz njenog privremenog doma.

Užurbano se krećem prolazima, zadovoljna što su se ljudi po našem dolasku razbežali i sad nema ko da mi preseče put.

Preskačem baricu - pa, ne želim da znam od čega je ta barica - i stižem u neku vrstu dvorišta u kome je visok vižljast dečak uperio pištolj u Džordža.

Okružen je grupom ljudi. Među sobom su podelili opremu za nadzor koju je Džordž nosio, udaraju je i uništavaju, cipelama, kamenjem i čekićima.

Džordž skreće pogled ka meni ali ja brzo dotičem usne prstima. Trenutno stojim iza gomile; dečak s pištoljem i ne zna da sam ovde. „Spusti pištolj,” kaže Džordž. „Ne?” odgovara dečak. Njegove svetle oči prelaze od Džordža do ljudi iza njega i nazad. „Mnogo sam se namučio da ga nabavim, ne pada mi na pamet da ti ga dam.” „Onda me samo... pusti. Pištolj zadrži.” „Ne dok mi me kažeš gde to vodite naše ljude!” uzvikuje dečak.

„Nismo nikoga oteli,” odgovara Džordž. „Mi nismo vojnici.

Mi smo naučnici.” „Aha, važi,” kaže dečak. „A pancir? Ako to nije vojničko sranje, onda sam ja najbogatiji klinac u zemlji. Brzo odgovaraj na pitanje!”

Povlačim se unazad da bih stala iza jedne od straćara, a onda proguravam pištolj iza ugla. „Hej!” Svi se okreću u istom trenutku, ali dečko nije spustio pištolj kao što sam se nadala. „Imam te na nišanu,” kažem. „Spusti pištolj i pustiću te da odeš.” „Upucaću ga!” kaže dečak. „A ja ću upucati tebe,” kažem. „Mi jesmo predstavnici vlade, ali nismo vojnici. Ne znamo gde su vaši ljudi. Ako ga pustiš, otići ćemo mirno. Ako ga ubiješ, garantujem ti da će vojnici doći da te uhapse i neće biti ovako blagonakloni kao mi.”

U tom trenutku, iza Džordža se pojavljuje Amar i neko iz gomile vrisne: „Ima ih još!” I svi se razbeže. Dečak s pištoljem nestaje u najbližem prolazu, ostavljajući Džordža, Amara i mene same. Ja ipak ne ispuštam pištolj, za slučaj da odluče da se vrate.

Amar obavije ruke oko Džordža, koji ga potapše po leđima.

Gleda me preko Džordžovog ramena, „I dalje ne misliš da je za ovo odgovorno genetsko oštećenje?”

Prolazim pored jedne od straćara i vidim devojčicu koja čuči unutar vrata, ruku obavijenih oko kolena. Pogleda me kroz otvor na slojevitoj ciradi i zacvili. Pitam se ko ih je naučio da se toliko

plaše vojnika. Pitam se koliki je očaj naterao onog malog dečaka da uperi pištolj u jednog od njih. „Ne,” kažem. „Ne mislim.”

Znam ja ko je odgovoran.

Kad se vratimo u kamion, Džek i Vajolet postavljaju kameru za nadzor koju ljudi iz oboda nisu uspeli da ukradu. Vajolet u rukama drži ekran na kome je dugačka lista s brojevima koje iščitava Džeku, koji ih potom programira u sistem. „Gde ste bre vi?” pita on. „Napali su nas,” odgovara Džordž. „Moramo da krenemo istog trenutka.” „Sreća pa su ovo bile poslednje koordinate,” kaže Vajolet. „Idemo.”

Ponovo se smeštamo u kamion, Amar zatvara vrata za nama i ja vraćam zakočen pištolj na pod, srećna što sam ga se otarasila. Kad sam se probudila, nisam ni sanjala da ću danas u nekoga uperiti oružje. Doduše, nisam sanjala ni da ću videti onakve uslove života. „To je Nesebični u tebi,” kaže Amar. „Čini da zamrziš ovo mesto. Vidim ja to.” „Svašta je nešto u meni.” „Isto to ima i Četiri. Nesebični odgajaju veoma ozbiljne ljude. Ljude koji istog trenutka primećuju potrebu,” nastavlja. „Primetio sam da se, kad se prebace u Neustrašive, ljudi pretvaraju u određene tipove. Učeni koji se prebace u Neustrašive postanu okrutni i brutalni. Čestiti koji se prebace u

Neustrašive postanu naprasiti i navučeni na svađe. Ali Nesebični koji se prebace u Neustrašive postanu... ne znam, nešto kao vojnici. Revolucionari.” „To bi on mogao da bude. kad bi malo više verovao u sebe,” dodaje. „Da nije toliko nagrižen sumnjom u sebe, mislim da bi Četiri bio đavolski dobar vođa. Oduvek sam to mislio.” „Mislim da si u pravu,” kažem. „On upada u nevolju samo onda kad sledi druge. Kao s Nitom. I s Evelin” A kako stoji stvar s tobom? pitam samu sebe i ti si htela da te sledi.

Ne, nisam, odgovaram sama sebi, ali nisam sigurna da verujem u to što pričam.

Amar klima glavom.

Prizori iz oboda ne prestaju da me more, kao štucanje su.

Zamišljam svoju majku kad je bila dete, zgurenu u nekoj od straćara, kako se bori za oružje, jedinu sigurnost koju ovde može da ima, i kako se guši od dima pokušavajući da se ugreje u zimu. Ne znam zašto je tako spremno napustila štab nakon što je spasena. Potpuno se utopila u njega, a onda je za njega i radila ostatak života. Da li je zaboravila odakle je potekla?

Ne verujem. Provela je životni vek pomažući otpadnicima.

Možda to nije bilo ispunjavanje dužnosti pripadnika Nesebičnih - možda je to poteklo iz želje da pomogne ljudima nalik onima koje je ostavila za sobom.

Najednom više ne mogu da podnesem da razmišljam ni o njoj ni o tom mestu ni o stvarima koje sam tamo videla.

Izgovaram prvo što mi pada na pamet, samo da skrenem misli.

„Jeste li Tobajas i ti bili bliski prijatelji?” „Da li je iko blizak s njim?” odmahuje Amar glavom. „Doduše, ja sam taj koji mu je dao nadimak. Video sam njegovo uplakano lice i nemire koji njime vladaju, i shvatio da bi mu dobro došao novi život, te sam počeo da ga zovem ’Četiri’. Ali ne, ne mogu da kažem da smo bili bliski. Bar ne onoliko koliko sam želeo.”

Amar naslanja glavu na zid i zatvara oči. Usne mu se izvijaju i jedva primetan smešak. „O” kažem. „Jel' ti se... sviđao?” „Otkud ti to?”

Sležem ramenima. „Zbog načina na koji pričaš o njemu.” „Više mi se ne sviđa, ako te to zanima. Ali da, u jednom trenutku jeste, iako je bilo jasno da on ne može da mi uzvrati osećanja, pa sam odustao,” odgovara Amar. „Molio bih te da to prećutiš.” „Da mu ne kažem? Naravno da neću.” „Hoću da kažem, nikome ni reči. I ne mislim samo na Tobajasa.”

Skreće pogled ka Džordžovoj glavi, sada vidljivoj iza prilično smanjene gomile opreme.

Upitno podižem obrve. Ne iznenađuje me što on i Džordž privlače jedan drugoga. Obojica su Divergentni koji su morali da lažiraju sopstvenu smrt da bi preživeli. Obojica su autsajderi u nepoznatom svetu.

„I moraš da znaš,” kaže Amar, „da je Biro opsednut prokreacijom - prenošenjem gena na sledeće generacije. A i Džordž i ja smo GČ, pa se na sve veze iz kojih ne može da se izrodi jači genetski kod... gleda popreko, to je sve.” „Aha.” Klimam glavom. „Ne moraš mene da se plašiš.

Nisam opsednuta stvaranjem snažnih gena.” Obešenjački se nasmejem. „Hvala ti,” kaže.

Nekoliko trenutaka sedimo tako ćutke i gledamo kako ruševine nestaju u daljini dok kamion ubrzava. „Mislim da si ti dobra za njega,” izgovara Amar.

Zurim u svoje šake, preklopljene u krilu. Nemam želju da mu objasnim da smo na ivici raskida - ne poznajem ga, mada i da ga poznajem ne bih želela o tome da pričam. Sve što uspevam da izgovorim je: „O?” „Aha. Vidim šta izazivaš u njemu. Ti ne znaš jer nikad to nisi iskusila, ali Četiri je bez tebe mnogo drugačija osoba. Opsesivan je, eksplozivan, nesiguran...” „Opsesivan?” „Kako bi drugačije nazvala nekoga ko nebrojeno puta prolazi kroz svoj pejzaž strahova?” „Ne znam... možda odlučan.” Zastajem. „Hrabar.” „Aha, i to. Ali pomalo i lud, jelda? Mislim. Većina Neustrašivih bi radije skočila u provaliju nego što bi ponovo prošla kroz svoj pejzaž strahova. Ima tu i hrabrosti i mazohizma, kod njega je linija između to dvoje jedva vidljiva.”

„Poznata mi je ta linija,” kažem. „Znam.” Amar se kezi. „Sve u svemu, hoću da kažem, kad god slepiš dvoje različitih ljudi nastanu problemi, ali meni se čini da to što vas dvoje imate nečemu vredi, to je sve.”

Nabiram nos. „Kad slepiš dvoje ljudi, stvarno?”

Amar spaja dlanove i stisne ih jedan uz drugi, da mi pokaže.

Smejem se, ali ne mogu da ne primetim bol koji me žacne u grudima.

35 Tobajas Stižem do stolica nagomilanih kraj prozora u kontrolnoj sobi i puštam nekoliko snimaka grada, jedan po jedan, u potrazi za svojim roditeljima. Prvo pronalazim Evelin - u predvorju je odaja Učenih i prigušeno razgovara s Terezom i još jednim otpadnikom, koji su nakon mog odlaska postali njeni zamenici.

Pojačavam zvuk, ali i dalje se čuje samo mrmljanje.

Kroz prozore kontrolne sobe vidim isto ono prazno noćno nebo koje prekriva i grad, ispresecano majušnim plavim i crvenim svetlima uz aerodromske piste. Neobično je što nam je to nebo jedino što imamo zajedničko, sve ostalo se toliko razlikuje.

Ljudi u kontrolnoj sobi dosad su već saznali da sam ja taj koji je onesposobio bezbednosni sistem u noći pre napada, iako nisam odgovoran za serum koji je dat noćnoj smeni - za to je odgovorna Nita. Sve dok se držim podalje od njihovih stolova, uglavnom me ignorišu.

Na drugom ekranu ponovo prolazim kroz snimke u potrazi za Markusom i Džoanom, ne bih li saznao šta se dešava s Odanima. Na ekranima se vide svi delovi grada, i most kraj

Okrutne pijace i Pajer i glavna saobraćajnica odseka Nesebičnih, i Središte i Panoramski točak i polja Miroljubivih u kojima sada rade sve frakcije. Ali ništa ne mogu da nađem. „Često dolaziš ovamo,” prilazi Kara. „Da li se to plašiš ostalih delova štaba? Ili je u pitanju nešto drugo?”

U pravu je, dosta vremena provodim u kontrolnoj sobi. Tako ubijam vreme dok čekam Trisinu presudu, dok čekam da se obrazuje naš plan za napad na Biro, dok čekam nešto, bilo šta. „Ne,” odgovaram. „Samo držim svoje roditelje na oku,” „Roditelje koje mrziš?” Staje kraj mene prekrštenih ruku. „Da, savršeno mi je jasno što svaki slobodan trenutak provodiš blenući u ljude s kojima ne želiš da imaš posla. Baš je to logično.” „Njih dvoje su opasni,” kažem. „A još su opasniji zato što niko sem mene toga nije ni svestan.” „A šta pa možeš da uradiš odavde, čak i ako urade nešto užasno? Da pošalješ dimni signal?”

Streljam je pogledom. „Dobro, dobro,” podiže ruke kao da se predaje. „Tu sam da te podsetim da više nisi u njihovom svetu, nego u ovom. To je sve.” „Primljeno k znanju.”

Nikada ranije nisam primetio lakoću s kojom Učeni opažaju odnose ili emocije, a Karine pronicljive oči svašta primete. Strah koji osećam. Činjenicu da prošlošću odvraćam pažnju od sadašnjosti. Gotovo da mi je neprijatno.

Prelazim preko jedne od kamera, a onda zastajem i vraćam se. Prizor je taman, jer je kasno, ali primećujem ljude okupljene kao u jatu kako se, savršeno ujednačenim korakom, primiču zgradi koju ne prepoznajem. „Uspeli su da se organizuju,” uzbuđeno izgovara Kara. „Odani su krenuli u napad.” „Hej!” vičem ka jednoj od žena za stolom. Ka toj starijoj, koja me uvek gleda ispod oka kad uđem, i ona podiže glavu. „Kamera broj dvadeset četiri! Požuri!”

Klikne na ekran i svi koji se motaju tuda okupe se oko nje.

Ljudi koji prolaze hodnikom zastaju da vide šta se dešava, i ja se okrećem ka Kari, „Možeš li da odeš po ostale?” pitam. „Mislim da i oni treba ovo da vide.”

Unezverenog pogleda klimne glavom i izleti iz kontrolne sobe.

Ljudi okupljeni oko nepoznate zgrade ne nose prepoznatljive uniforme, ali ni otpadnička obeležja - nose pištolje. Pokušavam da razaznam neko od lica, da uočim nekog poznatog, ali snimak je prilično nejasan. Gledam kako se raspoređuju, komuniciraju pokretima, vidim tamne ruke koje gestikuliraju u još tamnijoj noći.

Grizem palac, nestrpljiv da vidim bilo kakvo dešavanje. Kara se pojavljuje nekoliko minuta kasnije s ostatkom ekipe. Kad stignu do gomile koja se okupila oko glavnih ekrana, čujem Pitera kako kaže: „Izvinite?” dovoljno glasno da se svi okrenu.

Kad ga prepoznaju, naprave mu mesta da prođe.

„Šta ima?” pita on kad se približi. „Šta se to dešava?“ „Odani su okupili vojsku,” odgovaram i pokazujem na levi ekran. „Sačinjena je od ljudi iz svih frakcija, čak i od Miroljubivih i Učenih. Dosta ih posmatram u poslednje vreme.” „Od Učenih?” pita Kejleb. „Odani su neprijatelji novih neprijatelja, otpadnika,” odgovara Kara. „Što Učene i Odane okuplja oko zajedničkog cilja: da uzurpiraju Evelin.” „Hoćeš da kažeš da postoji vojska u kojoj ima i Miroljubivih?” pita me Kristina. „Oni zapravo ne učestvuju u nasilju,” odgovaram. „Ali učestvuju u zajedničkom poduhvatu.” „Odani su svoje prve komade oružja oteli iz skladišta pre nekoliko dana,” izgovara preko ramena devojka za stolom do nas. „Ovo im je već drugi napad, Tako su i nabavili oružje.

Nakon prvog, Evelin je uspela da premesti ono što je ostalo, ali do ovog još nisu stigli.”

Moj otac zna isto što i Evelin: da je jedina moć koja ti je potrebna moć da te se ljudi plaše. A rešenje za to leži u oružju. „Šta im je cilj?” pita Kejleb. „Odane motiviše želja da gradu vrate prvobitnu svrhu,” odgovara Kara. „Bilo da to znači da pošalju grupu ljudi izvan grada, po instrukcijama Edit Prajor - a što smo mi tada smatrali značajnim, iako smo ovde čuli da njena uputstva ničemu ne vrede - bilo da ponovo silom uvedu frakcije. Spremaju se za napad na otpadničko uporište. O tome smo Džoana i ja

razgovarale pred moj odlazak. Nismo ni pomenule udruživanje s tvojim ocem, Tobajase, ali pretpostavljam da ona zna šta radi.”

Umalo da zaboravim da je i Kara bila vođa Odanih pre nego što smo napustili grad. Više nisam siguran ni da li joj je uopšte stalo da frakcije prežive, ali je očito da joj je stalo do ljudi.

Vidim po tome kako posmatra ekrane, nestrpljivo i s dozom straha. Čak i uz ovaj žamor ljudi oko nas jasno začujem pucanj, pucketanje i lupanje koje prenose zvučnici. Nekoliko puta lupnem u staklo ispred sebe da prebacim sliku na unutrašnjost zgrade u koju su napadači upravo uleteli. Na stolu kraj ulaza poređane su male kutije s municijom i nekoliko pištolja. To nije ništa u poređenju s oružjem koga ovde imamo na tone, ali u gradu je to neprocenjivo.

Nekoliko muškaraca i žena s otpadničkim obeležjima čuva sto, ali pošto su nadjačani Odanima, brzo padaju. Među njima vidim i poznato lice - Zika, kako drškom pištolja nabada otpadnika u vilicu. Otpadnici bivaju savladani u roku od dva minuta, pokošeni mecima koje vidim tek kad se zariju u meso.

Odani se razmile prostorijom, preskačući preko tela kao da su obične krhotine, i skupljaju sve što im padne pod ruku. Zik gomila odlutale pištolje na sto, s nepokolebljivim izrazom lica kakav sam kod njega video samo nekoliko puta.

A nema predstavu šta se desilo Juraji. Žena za stolom nekoliko puta klikne po ekranu. Jedan od manjih ekrana iznad nje prikazuje sliku, delić snimka s nadzora koji smo upravo odgledali, pauziran u određenom trenutku.

Ponovo klikne i zumira, te se na ekranu pojave kratko ošišan

muškarac i žena duge tamne kose koja joj prekriva jednu stranu lica. Naravno, Markus i Džoana - koja nosi pištolj. „Njih dvoje su uspeli da okupe najlojalnije članove frakcija.

Ali ono što iznenađuje je da Odani i dalje nisu brojniji od otpadnika.” Žena se naslanja na stolicu i odmahuje glavom. „Otpadnika ima mnogo više nego što smo predvideli. Ipak je teško popisati tako raštrkanu populaciju.” „Džoana? Vodi pobunu? S oružjem u ruci? To nema nikakvog smisla,” izgovara Kejleb.

Džoana mi je jednom rekla da bi, da je bilo do nje, podržala akciju protiv Učenih umesto što se priklonila pasivnosti koju je zagovarao ostatak njene frakcije. Ali bila je u vlasti svoje frakcije i njihovog straha. Sada kada su frakcije raspuštene, ona izgleda postaje nešto više od portparola Miroljubivih, ili čak vođe Odanih. Postaje vojnik. „Ima mnogo više smisla nego što misliš,” kažem, a Kara me podržava klimanjem glavom.

Posmatram kako prazne prostoriju s oružjem i municijom i užurbano odlaze, raštrkani kao seme na vetru. Osećam neku težinu, kao da mi je dodat novi teret na pleća. Pitam se da li i ljudi oko mene - Kara, Kristina. Piter, pa i Kejleb - osećaju isto.

Grad, naš grad, sada je bliži uništenju nego ikada ranije.

Dok živimo u relativnoj sigurnosti ovog mesta, možemo se praviti da mu više ne pripadamo; ali pripadamo mu. Zauvek.

36 Tris Kad se dovezemo do ulaza u štab, već su pali i mrak i sneg.

Pahuljice lete po putu, lagane kao šećer u prahu. Ovo je jesenji sneg; ujutru ga već neće biti. Čim izađem iz vozila skidam

pancir i predajem i njega i pištolj Amaru. Više mi nije prijatno da ga držim, pa iako sam mislila da će ta nelagoda s vremenom nestati, nisam baš sigurna. Možda nikad i neće, a možda je to i dobro.

Dok prolazim kroz vrata okružuje me topao vazduh. Sad kad sam videla obod, štab mi izgleda čistije nego ikad. I samo poređenje je uznemirujuće. Kako da koračam ovim škripavim podovima i nosim ovu uštirkanu odeću kad znam da su tamo negde ljudi koji obmotavaju sopstvene kuće ciradom da bi se zagrejali?

Ali dok stignem do hotelske spavaonice, taj uznemirujući osećaj iščili.

Prelazim pogledom preko sobe da nađem Kristinu ili Tobajasa, ali nema ih. Tu su samo Piter i Kejleb, Piter s ogromnom knjigom na krilu beleži nešto u notes, a Kejleb, staklastih očiju, čita dnevnik naše majke. Pokušavam da ga ignorišem. „Da li je neko od vas zna gde je...” Ali s kim to želim da popričam, s Kristinom ili s Tobajasom? „Četiri?” odlučuje Kejleb umesto mene. „Malopre sam ga video u genealoškoj sobi.” „U... kojoj sobi?” „Postoji soba u kojoj su izložena imena svih naših predaka.

Možeš li da mi daš parče papira?“ pita on Pitera.

Piter cepa list iz notesa i dodaje ga Kejlebu, koji nešto zapisuje na njega - uputstva. „Našao sam i imena naših roditelja.

S desne strane prostorije, druga ploča od vrata,” objašnjava.

Predaje mi papirić ne gledajući me. Posmatram njegove uredno, pravilno ispisane reči. Pre onog udarca Kejleb bi insistirao da me otprati, u očajničkom pokušaju da mi se opravda. Ali u poslednje vreme drži se podalje od mene, ili zato što me se plaši ili zato što je odustao.

Ni jedno ni drugo mi ne prija. „Hvala ti,” kažem. „Hm... kako ti je nos?” „Dobro je,” odgovara. „Mislim da mi ova modrica ističe boju očiju, slažeš li se?”

Jedva primetno mi se nasmeši, i ja mu uzvratim osmeh. Ali oboma nam je jasno da nemamo pojma šta ćemo dalje; oboje smo ostali bez reči. „Čekaj, nije te bilo ceo dan, jelda?” ubrzo pita. „Nešto se dešava u gradu. Odani su se podigli protiv Evelin, napali su jedno od njenih skladišta s oružjem.”

Blenem u njega. Ima već nekoliko dana kako nisam ni pomislila na grad; bila sam zaokupljena ovdašnjim dešavanjima. „Odani?” pitam. „Ljudi koje trenutno vodi Džoana Rejes... su napali skladište?”

Pre nego što smo napustili grad bila sam sigurna da će svakog trenutka da započne novi sukob. I bila sam u pravu. Ali više ga ne osećam - skoro svi do kojih mi je stalo sada su ovde. „Ljudi koje vode Džoana Rejes i Markus Iton,” kaže Kejleb. „Ali i Džoana je bila tamo, s pištoljem u ruci. Bilo je gotovo komično. Ljudi iz Biroa su bili prilično uzrujani.”

„Opa.” Odmahujem glavom. „Izgleda da je to bilo samo pitanje vremena.”

Ponovo nastupa tišina, a onda se u isto vreme udaljavamo jedno od drugog, Kejleb se vraća na svoj ležaj a ja hitam niz hodnik, sledeći uputstva koja mi je ispisao.

Iz daljine ugledam genealošku sobu. Bronzani zidovi sjaje toplom svetlošću. Dok stojim na vratima osećam se kao da stojim usred zalaska sunca, okupana njegovom svetlošću.

Tobajas prelazi prstima preko imena na svom porodičnom stablu - ali usporeno, kao da su mu misli negde drugde.

Mislim da vidim tu opsesivnost koju je Amar pominjao.

Znam da je Tobajas na ekranima posmatrao svoje roditelje, a sada zuri u njihova imena, iako u ovoj sobi neće naći ništa što već ne zna. Bila sam u pravu kad sam rekla da mu je očajnički potrebna veza s Evelin i da mu je očajnički potrebno da zna da nije oštećen, ali nisam ni pomišljala da su te dve stvari povezane. Ne znam kakav je osećaj mrzeti sopstvenu prošlost a čeznuti za ljubavlju ljudi koji su je krojili. Kako nikada ranije nisam primetila taj raskol u njegovom srcu? Kako nikada ranije nisam primetila da uz sve ono što je u njemu dobro i jako dolazi ono što je povređeno i slomljeno?

Kejleb mi je rekao da je naša majka govorila kako u svakome ima zla i da je prvi korak ka ljubavi i opraštanju prepoznavanje tog zla u nama samima. Kako onda da mu zamerim na tom očaju, kao da sam ja bolja od njega, kao da nikada nisam dozvolila da me to što sam slomljena zaslepi? „Hej,” kažem, zavlačeći Kejlebova uputstva u zadnji džep.

Okreće se, ozbiljnog izraza lica, meni dobro poznatog. Takvo njegovo lice sam viđala onih prvih nedelja kad sam ga upoznala; ono je kao stražar čuvalo njegove skrivene misli. „Slušaj,” kažem. „Mislila sam da moram da provalim hoću li biti u stanju da ti oprostim, ali sad shvatam da ti meni nisi uradio ništa što treba da ti oprostim, osim što si me optužio da sam ljubomorna na Nitu...”

Otvara usta da me prekine, ali ja podižem ruku da ga zaustavim. „Ako ostanemo zajedno, moraću neprestano da ti opraštam, a ako si i ti i dalje u ovoj priči, i ti ćeš meni morati neprestano nešto da opraštaš,” kažem. „Dakle, nije poenta u opraštanju.

Ono što bi stvarno trebalo da provalim jeste da li smo i dalje dobri jedno za drugo.”

Ceo put ka kući provela sam razmišljajući o onome što je Amar rekao, da u svakoj vezi ima problema. Na pamet su mi pali i moji roditelji, koji su se prepirali više nego bilo koji roditelji iz Nesebičnih koje poznajem, a koji su ostali zajedno do poslednjeg daha.

A onda mi na pamet pada i koliko sam postala jaka, koliko se sada osećam sigurno u ovoj koži u kojoj sam, I kako mi on sve vreme govori da sam hrabra, poštovana, voljena i vredna ljubavi. „I?” pita, drhtavih ruku, pogleda i glasa. „I,” kažem, „mislim da si ti i dalje jedina osoba koja je dovoljno oštra da može da me izbrusi.” „Jesam,” kaže promuklo.

I ja ga poljubim.

Grli me i čvrsto me drži, odižući me na prste. Zarivam lice u njegovo rame i zatvaram oči, udišući njegov čisti miris, miris vetra.

Nekada sam mislila da, kad se ljudi zaljube, slete tamo gde slete i više se ne pitaju ni o čemu. Možda je tako u početku, ali kasnije nije, sada više nije.

Zaljubila sam se u njega. Ali ne ostajem s njim iz navike ili jer nemam nikog drugog na raspolaganju. Ostajem s njim jer je to moj izbor, svakog jutra kad se probudim, svakog dana kad se svađamo ili lažemo jedno drugo ili razočaravamo jedno drugo.

On iznova ostaje moj izbor, i ja iznova ostajem njegov.

37 Tris Kad mi sat pokaže deset, stižem u Dejvidovu kancelariju na svoj prvi sastanak veća, a ubrzo vidim i njega kako se dovozi niz hodnik. Još je bleđi nego poslednji put kad smo se videli, tamni kolutovi ispod očiju još su mu više izraženi, kao modrice. „Zdravo Tris,” kaže. „Nestrpljiva si, jelda? Tačna si u minut.”

I dalje osećam težinu u udovima od seruma istine koji su na meni malopre testirali Kara, Kejleb i Metju. kao deo našeg plana. Pokušavaju da razviju moćan serum istine na koji čak ni GČ poput mene neće biti imuni. Ignorišem osećaj težine i kažem: „Naravno da sam nestrpljiva. Ovo mi je prvi sastanak.

Treba li vam pomoć? Delujete umorno.” „Lepo, lepo.”

Stajem iza njega i pritiskam ručke na kolicima da ih pokrenem.

Uzdiše. „I jesam umoran. Celu noć sam bio budan i bavio se najnovijim problemima. Ovde skreni levo.” „Kakvim problemima?” „O, čućeš uskoro, neću još ništa da pričam.”

Manevrišemo kroz zamračene hodnike na kojima piše Terminal 5 - „to mu je staro ime” kaže Dejvid - a koji nemaju ni prozora ni bilo kakve naznake o spoljnem svetu. Gotovo da osećam paranoju kojom zidovi odišu, kao da je i sam terminal prestravljen od nepoznatih pogleda. Kad bi samo znali za čime moje oči ovde tragaju.

Dok hodam, pogled mi pada na Dejvidove ruke. Koža oko noktiju mu je izrovana i crvena, kao da ju je izgrizao tokom noći. Nokti su mu iskrzani, Sećam se kad su i moje ruke tako izgledale, kad su mi sećanja na simulacije straha opsedale svaki san i svaku razboritu misao. Možda i njega opsedaju sećanja na napad. Šta me briga, mislim se. Seti se šta je učinio. I šta bi ponovo učinio. „Evo nas,” kaže. Guram ga kroz dupla vrata poduprta graničnicima. Izgleda da je većina članova veća tu - uglavnom su to muškarci i žene Dejvidovih godina, koji umaču svoje minijaturne štapiće u svoje minijaturne šolje kafe. Ima i mlađih tu je i Zoi, koja mi, kad uđem, upućuje stisnut ali uljudan osmeh.

„Umirimo se!” kaže Dejvid dok se odgurava ka čelu stola za sastanke, Sedam kraj Zoi, u jednu od stolica na rubu prostorije.

Jasno je kao dan da nama nije mesto za stolom sa svim ovim važnim ljudima, i to je u redu - biće mi lakše da zapalim ako postane dosadno, mada, ako je ovaj novi problem dovoljno ozbiljan da Dejvid ostane budan celu noć, sumnjam da će to biti slučaj. „Sinoć sam dobio paničan poziv iz kontrolne sobe,” počinje Dejvid, „Čikagu ponovo preti nasilje. Poklonici frakcija koji sebe nazivaju Odanima pobunili su se protiv otpadničke kontrole i napadaju sigurne kuće u kojima se nalazi oružje. Ali oni ne znaju da je Evelin Džonson otkrila novo oružje - gomile seruma smrti skrivene u odajama Učenih. Kao što znamo, niko nije imun na serum smrti, čak ni Divergentni. Ako Odani napadnu otpadničku vladu, a Evelin Džonson odluči da uzvrati napad, broj žrtava će dostići katastrofalne razmere,” Zurim u tlo pod nogama dok po sobi odzvanjaju glasovi. „Tiho,” prekida ih Dejvid. „Eksperimenti su ionako u opasnosti od raspuštanja ukoliko ne pokažemo nadređenima da smo kadri da ih kontrolišemo. Još jedna revolucija u Čikagu samo će učvrstiti njihovo ubeđenje da su ovi napori prevazišli svoju svrhu - a to je nešto što ne smemo da dozvolimo ukoliko želimo da se izborimo s genetskim oštećenjima.”

Negde iza Dejvidovog izmučenog, unezverenog lica vidim nešto čvrsto, odlučno. Verujem mu. Verujem da neće dozvoliti da se to dogodi. „Došlo je vreme da iskoristimo virus seruma pamćenja da ih masovno resetujemo,” kaže on. „Mislim da to treba uraditi u sva četiri eksperimenta.”

„Da ih resetujemo?” pitam jer ne mogu da odolim.

Odjednom su sve oči uprte u mene. Izgleda da su zaboravili da sam ja, nekadašnji deo eksperimenta o kome pričaju, u istoj sobi s njima. „’Resetovanje’ je reč koju koristimo za brisanje pamćenja,” odgovara Dejvid. „To je ono što radimo u eksperimentima s bihejvioralnom modifikacijom kojima preti raspad. To smo uradili pri osnivanju svakog od eksperimenata s bihejvioralnom komponentom, a poslednji put je to u Čikagu urađeno nekoliko generacija pre tvoje.” Uputi mi čudan osmeh. „Šta si ti mislila, otkuda onoliko fizičkog uništenja u otpadničkom odseku? Došlo je do pobune koju smo morali da ugušimo što je neprimetnije moguće.”

Zabezeknuto sedim u stolici i zamišljam razrušene puteve, smrskane prozore i viseće bandere u otpadničkom delu grada, uništenje kojeg nigde drugde nije bilo - čak ni severno od mosta, gde su zgrade prazne ali dobrovoljno napuštene. Ti urušeni delovi Čikaga uvek su mi služili za primer kako izgleda kad ljudi ne žive u zajednici. Nisam ni sanjala da je to u stvari rezultat ustanka - i resetovanja koje je usledilo.

Osetim mučninu od besa. Već i to što su hteli da suzbiju revoluciju ne da bi spasli živote, nego da bi sačuvali svoj dragoceni eksperiment, dovoljno je loše. Ali odakle im pravo da otimaju ljudima iz glava sećanja i identitet samo zato što im tako odgovara?

Ali znam odgovor na to pitanje. Za njih su ljudi u našem gradu samo nosioci genetskog materijala - obični GO kod kojih nešto vrede samo popravljeni geni koje mogu da prenesu, a ne pamet u glavi ili srce u grudima.

„Kada?” pita jedan od članova veća. „U narednih četrdeset osam sati,” kaže Dejvid.

Svi klimaju glavom, kao da je u pitanju najrazumnija moguća odluka.

Sećam se šta mi je rekao u kancelariji. Ako nameravamo da odnesemo pobedu u ovoj bici protiv genetskog oštećenja, moraćemo nešto i da žrtvujemo. Ti to razumeš, zar ne? Još tada je trebalo da znam da bi on rado menjao na hiljade uspomena GO populacije - na hiljade života - za kontrolu nad eksperimentom. Da bi ih menjao i ne pomislivši na alternativu ne osetivši potrebu da se zamara pokušajem da ih spase.

Ipak su oni oštećeni.

38 Tobajas Digao sam nogu na ivicu Trisinog kreveta i vezujem pertle.

Kroz velike prozore gledam kako popodnevno svetlo trepće po bokovima parkiranih aviona na stazi za sletanje. GO radnici u zelenim odelima koračaju po krilima i saginju se pod noseve aviona, vrše poslednje provere pred uzletanje. „Kako ide tvoj projekat s Metjuom?” pitam Karu, dva kreveta udaljenu od mene. Tris je jutros dopustila Kari, Kejlebu i Metjuu da na njoj testiraju novi serum istine, ali od tada je nisam video.

Kara provlači četku kroz kosu. Pre nego što mi odgovori, prelazi pogledom po sobi da se uveri da nema nikoga. „Ne ide kako treba. Tris je imuna na novu verziju seruma koju smo napravili - uopšte nije delovao na nju. Veoma je čudno kako čoveka geni mogu da učine tako otpornim na sve vrste manipulacije umom.”

„Možda nema veze s genima,” kažem, sležući ramenima.

Propinjem i drugu nogu da zategnem pertle. „Možda je to neka nadljudska bandoglavost.” „O, jesmo li to u fazi raskida kad počinje vređanje?” pita, „Jer sam se ja dobrano izvežbala nakon onoga što se desilo s Vilom. Imam na lageru nekoliko uvreda koje se tiču njenog nosa.” „Nismo raskinuli.” Kezim se. „Ali lepo je čuti da gajiš tako topla osećanja prema mojoj devojci.” „Izvinjavam se, ne znam zašto sam tako istrčala pred rudu.”

Pocrveni. „Moja osećanja prema tvojoj devojci su pomešana, istina, ali uglavnom prevagne poštovanje.” „Znam. Šalim se. Ali lepo je tu i tamo videti te usplahirenu.”

Netremice me gleda. „Osim toga,” kažem, „šta ne valja s njenim nosom?”

Vrata spavaonice se otvaraju i ulazi Tris, razbarušene kose i unezverenog pogleda. Uznemirim se kad je vidim tako uzrujanu, kao da mi je neko izmakao tlo pod nogama. Ustajem i prolazim rukom kroz njenu kosu da je namestim. “Šta se desilo?” pitam, i stavljam joj ruku na rame. „Sastanak veća,” odgovara ona. Nakratko stavlja ruku preko moje, a onda seda na jedan od kreveta i pušta ruke da joj vise između kolena. „Mrzim da ponavljam za drugima,” kaže Kara, „ali... šta se desilo?”

Tris odmahuje glavom kao da pokušava da dođe k sebi. „Veće je napravilo planove. Velike.”

Priča nam, uz manje pauze, sve o planu veća da resetuje eksperimente. Dok govori, uglavljuje šake pod butine i stiska ih sve dok joj zglobovi ne pocrvene.

Kad završi, sednem pored nje i zagrlim je. Gledam kroz prozor kako po pisti svetlucaju poređani avioni, spremni za let.

Za manje od dva dana ti isti avioni će na gradove ispustiti virus seruma pamćenja. „Šta nameravaš da učiniš povodom toga?” pita Kara. „Ne znam,” odgovara Tris. „Više nemam osećaj ni šta je ispravno a šta nije.”

Slične su njih dve, Kara i Tris, žene pogođene gubitkom.

Razlika je u tome što je taj bol učvrstio Karina ubeđenja, dok je Tris svoju neubeđenost čuvala i štitila je, uprkos svemu kroz šta je prošla. I dalje svemu radije prilazi s pitanjem nego s odgovorom. Divim se tome - a trebalo bi da se divim još više.

Nekoliko sekundi samo sedimo tako u tišini i ja bludim u svojim mislima prevrćući ih po glavi. „Ne smeju to da učine,” kažem. „Ne smeju sve da ih izbrišu.

Ne smeju imati moć to da učine.” Zastajem. „Ne mogu da prestanem da mislim kako bi sve ovo bilo mnogo lakše kad bismo imali posla s potpuno drugačijim ljudima, razumnim ljudima. Onda bismo mogli da pronađemo ravnotežu između toga da zaštitimo eksperimente i njima otvorimo oči.” „Možda bi trebalo da uvezemo novu grupu naučnika,” izgovara Kara uzdišući. „I otarasimo se ovih starih.”

Tris pravi grimasu i dotiče čelo, kao da trljanjem pokušava da ukloni neki trenutni neprijatan bol. „Ne,” kaže ona. „Ne moramo čak ni to da učinimo.”

Podiže pogled ka meni i ne skreće te svoje svetle oči s mojih. „Serum sećanja,” kaže ona. „Alan i Metju su smislili način da serumi počnu da se ponašaju kao virusi, kako bi mogli da ih rašire po celoj populaciji a da ne moraju svakog ponaosob da vakcinišu. Tako planiraju da resetuju eksperimente. Ali mi možemo da resetujemo njih.” Kako joj se ideja uobličava u glavi sve brže priča, i njeno uzbuđenje postaje zarazno; bubri u meni kao da je moja, a ne njena. Ali meni to ne deluje kao rešenje našeg problema. Deluje mi kao predlog za stvaranje još jednog problema. „Resetovaćemo Biro i reprogramirati ih tako da ne znaju ništa o ovoj propagandi - da zaborave na svoju oholost prema GO populaciji. Onda se više nikad neće igrati sećanjima ljudi u eksperimentima. Opasnost će biti zauvek otklonjena.”

Kara podiže obrve. „Zar neće brisanje pamćenja prouzrokovati i brisanje znanja? I učiniti ih potpuno beskorisnim?” „Ne znam. Mislim da postoji način da se ciljaju samo sećanja, u zavisnosti od toga gde se znanje u mozgu tačno nalazi, u suprotnom ni prvobitni članovi frakcija ne bi znali ni da govore ni da vežu pertle.” Tris se podiže na noge. „Trebalo bi da pitamo Metjua. On bolje zna kako to funkcioniše.”

Ustajem i ja i krećem za njom. Zaslepljuju me sunčevi zraci koji se odbijaju o krila aviona, pa ne mogu dobro da joj vidim lice.

„Tris,” kažem. „Čekaj. Zar zaista želiš da izbrišeš pamćenje celokupnoj populaciji protiv njihove volje? To je isto ono što oni planiraju da učine našim prijateljima i porodici.” Štitim oči od sunca da vidim njen hladni pogled - pogled koji sam video i pre nego što sam je pogledao. Izgleda starije nego ikada, i strogo i jako i istrošenom pre vremena. I ja se isto osećam. „Ti ljudi nemaju nikakvog obzira prema ljudskim životima,” kaže ona. „Spremaju se da izbrišu sećanja svih naših prijatelja i komšija. Odgovorni su za smrt velike većine naše stare frakcije.” Prođe pored mene i odmaršira ka vratima. „Imaju sreće što neću sve da ih pobijem.”

39 Tris Metju sklapa ruke iza leđa. „Ne, ne, serum ne briše znanje,” kaže on. „Zar mislite da bismo izumeli serum koji čini da ljudi zaborave da govore ili hodaju?” odmahuje glavom. „On cilja na eksplicitne segmente pamćenja, kao što su lično ime, mesto na kome su odrasli i ime prvog učitelja, a implicitne - moć govora, sposobnost da se vežu pertle ili vozi bicikl - ostavlja netaknutim.” „Zanimljivo,” kaže Kara. „To zaista funkcioniše?”

Tobajas i ja se zgledamo. Nema ničeg nalik razgovoru između pripadnika Učenih i nekoga ko u dubini duše to jeste.

Kara i Metju stoje preblizu jedno drugome, i što duže pričaju to više gestikuliraju. „Neizbežno je da se izgube i neka važna sećanja,” objašnjava Metju. „Ali ako snimimo njihova naučna dostignuća ili prošlost,

mogu ih ponovo naučiti u tom maglovitom periodu nakon brisanja. Tada su veoma prilagodljivi.”

Naslanjam se na zid. „Čekaj” kažem. „Ako Biro planira da napuni sve one avione virusom seruma pamćenja, da li će ga uopšte ostati dovoljno za nas?” „Trebalo bi prvi da ga se dokopamo,” kaže Metju. „U roku od četrdeset osam sati.”

Kara kao da nije ni čula šta sam pitala. „Nakon što im izbrišeš sećanja, zar nećeš morati da im isprogramiraš nova?

Kako to ide?” „Samo treba ponovo da ih naučimo. Kao što sam rekao, ljudi prvih nekoliko dana budu dezorijentisani, što znači da ih je lakše kontrolisati.” Metju sedne i okrene se u stolici. „Možemo da im organizujemo čas istorije. Čas na kome će naučiti činjenice, a ne propagandu.” „Možemo i da iskoristimo slajdove s oboda, da im dopunimo osnovna znanja iz istorije,” kažem ja. „Oni poseduju fotografije iz rata koji je izazvala GČ populacija.” „Sjajno.” Metju klima glavom. „Doduše, tu nailazimo na veliki problem. Virus seruma pamćenja je u Laboratoriji s oružjem. U onoj u koju je Nita pokušala - bezuspešno - da provali.” „Kristina i ja treba da popričamo s Redžijem,” kaže Tobajas, „ali, u svetlu ovog novog plana, mislim da bi bilo bolje da popričamo s Nitom.”

„Mislim da si u pravu,” kažem. „Ajde da saznamo šta je u njihovom planu pošlo naopako.”

Kad sam prvi put ušla u štab imala sam osećaj da je zgrada ogromna i da će biti nemoguće naučiti gde je šta. Sad mi više znakovi nisu potrebni da bih stigla do bolnice, a nisu ni Tobajasu, koji me prati u stopu. čudno kako s vremenom mesta postaju manja a nepoznanice svakodnevica.

Ne progovaramo ni reč, iako osećam kako među nama kuvaju pitanja. Konačno odlučujem da progovorim. „Šta nije u redu?” pitam. „Ni reč nisi progovorio tokom sastanka.” „Čuj...” Odmahuje glavom. „Nisam siguran da radimo pravu stvar. Oni namere da izbrišu sećanja naših prijatelja, pa mi odlučimo da izbrišemo njihova?”

Okrećem se ka njemu i lagano mu dotičem rame. „Tobajase, imamo četrdeset osam sati da ih zaustavimo. Ako uspeš da smisliš nešto drugo, bilo šta što može da spasi naš grad, ja sam otvorena za nove ideje.” „Ne mogu.” Njegove tamnoplave oči deluju poraženo, tužno. „Ali da bismo došli do nečega što nam je važno, postupamo očajnički - baš kao i Biro. U čemu je razlika?” „Razlika je u tome što je to ispravno,” čvrsto izgovaram. „Ljudi iz grada su mahom nevini. A ljudi iz Biroa, koji su Džanin Metjuz dostavili serum, nisu.”

Stiska usne i jasno mi je da za njega ova priča ne drži vodu.

Uzdišem. „Situacija nije savršena. Ali kad moraš da biraš između dve loše opcije, biraš onu koja će spasiti živote ljudi koje voliš i u koju više veruješ. Jednostavno je tako. U redu?”

Posegne za mojom rukom, svojom toplom i snažnom. „U redu.” „Tris!” Kristina protrči kroz pokretna vrata bolnice i dojuri do nas. Za petama joj je i Piter, tamne kose uredno počešljane na stranu.

Isprva pomislim da je uzbuđena i osetim tračak nade - šta ako se Juraja probudio?

Ali što se više približava, sve je jasnije da nije uzbuđena. U panici je. Piter stoji iza nje, prekrštenih ruku. „Upravo sam pričala s doktorima” izgovara bez daha. „Doktor kaže da se Juraja neće probuditi. Kaže nešto da... nema moždanih talasa.”

Neka težina mi pada na ramena. Naravno da sam znala da postoji mogućnost da se Juraja neće probuditi. Ali nada koja je bol odgurnula u stranu sada iščezava. i sve više se udaljava što više Kristina priča. „Hteli su odmah da ga skinu s aparata koji ga drže u životu, ali ja sam ih preklinjala.” Dlanom snažno briše jedno oko, hvata suzu i pre nego što je pala. „Doktor se na kraju složio da nam da još četiri dana. Da bih mogla da obavestim njegovu porodicu.”

Njegovu porodicu. Zik je i dalje u gradu. kao i njihova majka, koja je pripadnica Neustrašivih. Nije mi ni palo na pamet da oni pojma nemaju Šta mu se desilo, a ni da se mi nismo ni potrudili da im javimo, i sve to jer smo bili usredsređeni na...

„Planiraju da u roku od četrdeset osam sati resetuju ceo grad,” neočekivano izgovaram i hvatam Tobajasa za ruku. On deluje zapanjeno. „Ako ih ne zaustavimo, Zik i njegova majka će ga zaboraviti.”

Zaboraviće ga pre nego što uspeju da se oproste od njega.

Ispašće kao da nikada nije ni postojao. „Šta?” zahteva Kristina odgovor, razrogačenih očiju. „Moja porodica je tamo. Ne mogu sve da ih resetuju! Kako mogu da učine tako nešto?” „Zapravo, vrlo lako,” upada Piter. Ja sam i zaboravila da je tu. „Šta ti uopšte tražiš ovde?” odlučno pitam. „Išao sam da posetim Juraju,” kaže on. „Da nije možda zabranjeno zakonom?” „Tebe nije bilo briga za njega,” brecnem se. „Odakle ti pravo...” „Tris.” Kristina odmahuje glavom. „Nemoj sad, u redu?”

Tobajas okleva i zausti da nešto kaže, kao da mu u ustima stoje reči koje čekaju da budu izrečene. „Moramo da uđemo,” kaže on. „Metju je rekao da ljudi mogu da se vakcinišu protiv seruma sećanja, jel da? Onda ćemo da se ušunjamo u grad, da za svaki slučaj vakcinišemo Jurajinu porodicu i dovedemo ih u štab da se s njim oproste. Doduše, moramo sve to da odradimo već sutra, da ne bude kasno.”

Zastaje. „A možemo da vakcinišemo i tvoju porodicu, Kristina.

Ionako sam ja taj koji treba da saopšti vesti Ziku i Hani.”

Kristina klima glavom. Stežem je za ruku da je umirim. „I ja ću s tobom,” kaže Piter. „Ukoliko nećeš da ispričam Dejvidu šta planirate.”

Svi zastanemo i pogledamo ga. Ne znam šta Piter očekuje od tog puta u grad, ali sigurno ne sluti na dobro. Ipak, ne možemo da rizikujemo da Dejvid sazna šta radimo, ne sad kad nam vreme ističe. „Dobro,” kaže Tobajas. „Ali budeš li izazvao neku nevolju zadržavam pravo da te iznabadam i zaključam u neku napuštenu zgradu.”

Piter zakoluta očima. „Kako ćemo da stignemo u grad?” pita Kristina. „Nije baš da možemo da pozajmimo auto.” „Kladim se da možemo nagovoriti Amara da vas odveze,” kažem. „Danas mi je rekao da se redovno dobrovoljno javlja za patroliranje. Tako da zna prave ljude. A sigurna sam da će pristati da pomogne Juraji i njegovoj porodici.” „Odoh ja da ga pitam. Neko bi trebalo da ostane s Jurajom... da se postara da doktor ne prekrši datu reč. Kristina, nikako Piter.” Tobajas se češe po vratu, grebe po tetovaži Neustrašivih kao da hoće da je odere s kože. „A onda treba da smislim kako da objasnim Jurajinoj porodici da je poginuo, iako sam ja taj koji je trebalo da povede računa o njemu.” „Tobajase...” zaustim, ali on podigne ruku da me zaustavi.

Odmiče se od mene. „Ionako sumnjam da bi me pustili kod Nite.”

Ponekad je teško naći pravi način da brineš o nekome. Dok gledam kako Piter i Tobajas odlaze - ne prilazeći jedan drugome - shvatam da je Tobajasu potreban neko ko će da pojuri za njim, jer su ga svi celog života puštali da ode i puštali ga da se povlači. Ali u jednom je u pravu: mora ovo učiniti za Zika, a ja moram da porazgovaram s Nitom. „Ajde,” kaže Kristina. „Vreme za posete ističe. Odoh ja kod Juraje.”

Pre nego što uđem u Nitinu sobu - koju sam prepoznala po stražaru ispred vrata - svraćam s Kristinom do Juraje. Ona seda u stolicu do njegovog kreveta u kojoj su se već napravila udubljenja od njenih nogu.

Dugo je vremena prošlo otkad sam joj se obratila kao prijatelj, dugo je vremena prošlo otkad smo se zajedno smejale.

Ja sam se načisto izgubila u ovoj magli Biroa, u lažnom obećanju pripadnosti koje mi je dao.

Stajem kraj nje i spuštam pogled na Juraju. Više i ne deluje povređeno - ima nekoliko modrica i posekotina - ali ništa toliko ozbiljno da bi ga ubilo. Naginjem glavu i bacam pogled na tetovažu zmije oko njegovog uveta. Znam da je on, ali ne liči na onog uvek nasmejanog Juraju, svetlucavih i živih tamnih očiju. „Nismo bili nešto bliski,” kaže ona. „Tek na... samom kraju.

Jer smo oboje izgubili nekoga...” „Znam,” kažem. „Stvarno si mu pomogla.”

Dovlačim stolicu i sedam pored nje. Uzima Juraju za obamrlu ruku. „Nekad mi se čini da sam izgubila sve prijatelje.” kaže ona.

„Nisi izgubila Karu,” kažem. „Ni Tobajasa. I, Kristina, nisi izgubila ni mene. Mene nikad nećeš izgubiti.”

Okreće se ka meni i, usred ovog bola koji osećamo grlimo jedna drugu isto onako očajnički kao kad mi je oprostila što sam ubila Vila. Naše prijateljstvo je podnelo veliki teret, teret života koji sam oduzela Vilu, teret onolikih gubitaka. Neke druge veze bi pukle. Iz nekog razloga, ova naša nije.

Dugo tako sedimo zagrljene, sve dok taj očaj ne iščezne. „Hvala ti,” kaže. „Ni ti mene nećeš izgubiti.” „Da je tako trebalo da bude, sigurna sam da bih te dosad izgubila.” Smešim se. „Slušaj. imam da ti ispričam neke novosti.”

Pričam joj o našem planu da zaustavimo Biro od resetovanja eksperimenata. Dok govorim, na pamet mi padaju svi oni ljudi koje može da izgubi - njeni otac i majka, njena sestra - sve te veze koje mogu biti zauvek izgubljene u ime genetske čistote. „Žao mi je,” kažem kad završim. „Znam da verovatno želiš da nam pomogneš, ali…” „Nemoj da ti bude žao.” Zuri u Juraju. „Ipak mi je drago što idem u grad.” Nekoliko puta klimne glavom. „Zaustavićete resetovanje eksperimenata. Znam da hoćete.”

Nadam se da je u pravu.

Kad stignem do Nitine sobe vidim da je preostalo još samo deset minuta do kraja posete. Stražar podiže pogled s knjige i upitno me gleda. „Mogu li da uđem?” pitam.

„Ne bi trebalo nikoga da puštam,” kaže on. „Ja sam ta koja ju je upucala,” kažem. „Znači li to išta?” „Pa.” Sleže ramenima. „Samo ako obećaš da je nećeš ponovo upucati. I da ćeš izaći za deset minuta.” „Dogovoreno.”

Tera me da skinem jaknu da proveri da nemam oružje, a onda me pušta u sobu. Nita se trgne kad me vidi - onoliko koliko može. Polovina tela joj je prekrivena gipsom, a jedna ruka joj je lisicama vezana za krevet, kao da bi inače mogla da pobegne.

Kosa joj je neuredna i umršena, ali naravno i dalje je lepa. „Šta tražiš ovde?” pita.

Ne odgovaram joj - proveravam ćoškove da vidim ima li kamera, i uočim jednu preko puta mene, uperenu u Nitin krevet. „Nema mikrofona,” kaže ona. „Ne prisluškuju baš i u sobama.” „Dobro je.” Dovlačim stolicu i sedam kraj nje. „Došla sam jer mi je potrebna važna informacija.” „Već sam im rekla sve što mi se govorilo.” Zuri u mene. „Nemam više šta da kažem. Pogotovo ne osobi koja je pucala u mene.” „Da nisam pucala u tebe ne bih bila Dejvidova miljenica i ne bih znala ono što sada znam.” Bacam pogled na vrata, više zato što sam paranoična nego zato što zaista brinem da nas neko sluša. „Imamo novi plan. Metju i ja. I Tobajas. I moramo da se dokopamo Laboratorije s oružjem.”

„I mislila si da ću ja da ti pomognem?” Odmahuje glavom. „Ja ni prošli put nisam uspela da uđem, sećaš li se?” „Moram da znam kako je obezbeđena. Da li je Dejvid jedina osoba koja zna lozinku?” „Pa, ono, nije... jedini na svetu,” odgovara.“To bi bilo glupo.

Njegovi nadređeni takođe znaju, ali da, on je jedina osoba u štabu.” „U redu, kakva je to rezervna mera bezbednosti? Ona koja se aktivira u slučaju eksplozije vrata?”

Stisne usne toliko jako da se gotovo ne vide, i zuri u gips koji joj prekriva polovinu tela. „Serum smrti,” odgovara. „U formi gasa je praktično nezaustavljiv. Čak i ako obučeš zaštitno odelo, opet u nekom trenutku nađe put do tebe. U tom slučaju mu samo treba malo više vremena. Tako bar kažu izveštaji iz laboratorije.” „Znači oni automatski ubijaju svakoga ko pokuša da ode u prostoriju bez lozinke?” pitam. „Da li te to iznenađuje?” „Ne baš.” Naslanjam se laktovima na kolena. „I nema drugog načina da se uđe osim pomoću Dejvidove lozinke.” „Koju, kao što si imala prilike da vidiš, nema nameru da podeli s drugima,” dodaje ona. „Nema šanse da GČ osoba može da se odupre serumu smrti?” pitam. „Ne. Nema šanse.”

„Većina GČ populacije ne može da se odupre ni serumu istine,” kažem. „Ali ja mogu.” „Ako želiš da očijukaš sa smrću, slobodno izvoli.” Naslanja se na jastuke. „Ja sam s tim završila.” „Imam još jedno pitanje,” kažem. „Recimo da hoću da očijukam sa smrću. Gde se nalaze eksplozivi kojima mogu da se sruše vrata?” „Baš ću da ti kažem.” „Mislim da ne kapiraš,” kažem. „Ako ovaj plan uspe više nećeš biti zatvorena. Oporavićeš se i bićeš slobodna. Tako da ti je u interesu da mi pomogneš.”

Zuri u mene kao da mi uzima meru i procenjuje me.

Zglobovima cimne lisice, taman toliko da joj na koži ostane urezana linija od metala. „Eksploziv je kod Redžija,” odgovara. „Može da te nauči kako se koristi, ali on baš i nije čovek od akcije. pa ga, ako boga znaš, nemoj vući sa sobom ukoliko ne planiraš da ga nadgledaš.” „Zapamtila,” kažem. „I reci mu da mu da za ta vrata treba duplo više eksploziva nego za bilo koja druga. Izuzetno su robusna.”

Klimam glavom. Sat mi zapišti da me obavesti da mi je vreme isteklo. Ustajem i vraćam stolicu tamo gde sam je našla. „Hvala ti na pomoći,” kažem. „Koji je plan?” pita. „Ako hoćeš da mi kažeš.”

Zastajem i oklevam. „Pa” konačno izgovaram. „Recimo da planiramo da frazu ’genetski oštećeni’ izbrišemo iz svačijeg rečnika.”

Stražar otvara vrata, verovatno da se izdere što sam prekoračila dobrodošlicu, ali ja sam već na izlazu. Bacim pogled preko ramena i na Nitinom licu vidim jedva primetan osmeh.

40 Tobajas Amar bez mnogo ubeđivanja pristaje da nam pomogne da se vratimo u grad, jer je, kao što sam i pretpostavio - željan avanture. Dogovaramo se da se nađemo za večerom i još jednom prođemo kroz plan s Kristinom, Piterom i Džordžom, koji će nam pomoći da pronađemo vozilo.

Nakon razgovora s Amarom odlazim do spavaonice i dugo ležim s jastukom preko glave, unedogled ponavljajući scenario koji sam smislio za susret sa Zikom. Izvini, radio sam ono što sam mislio da treba, a svi drugi su pazili na Juraju, i nisam mislio...

Ljudi dolaze i odlaze, ventilacija se uključuje i propušta toplotu a onda se ponovo isključuje, i ja sve to vreme ležim i prolazim kroz taj scenario, smišljajući izgovore i onda ih odbacujući u potrazi za pravim tonom i pravim gestom. Na kraju se toliko iznerviram da bacim jastuk s lica i zafrljačim ga u susedni zid. Kara, koja rukama ispravlja čistu košulju preko kukova, poskoči. „Mislila sam da spavaš,” kaže ona. „Izvini.”

Prolazi rukama kroz kosu da se uveri da joj je svaka dlaka na svom mestu. Pokreti su joj tako pažljivi, tako precizni - podseća me na muzičare Miroljubivih koji povlače žice bendža. „Imam jedno pitanje.” Uspravljam se. „Lično je.” „U redu.” Seda preko puta mene, na Trisin krevet. „Pitaj.” „Kako si uspela da oprostiš Tris nakon onoga što je učinila tvom bratu?” pitam, „Pod pretpostavkom da joj jesi oprostila.” „Hm.” Kara privlači ruke još bliže sebi. „Ponekad mislim da sam joj oprostila. A ponekad nisam sigurna da jesam. Ne znam kako - to je kao da pitaš nekoga kako nastavlja da živi nakon nečije smrti. Jednostavno živiš, i onda opet isto sledeći dan.” „Da li je... postojao način da ti nekako olakša? Jel' ti nečim olakšala?” „Zašto me to pitaš?” Spušta mi ruku na koleno. „Zbog Juraje?” „Da,” nategnuto odgovaram i odmičem nogu taman toliko da joj ruka sklizne s nje. Ne treba mi da me gladi i teši kao da sam dete. Nisu mi potrebne ni te njene podignute obrve ni njen nežni glas da iz mene izmame emocije koje želim da zadržim u sebi. „U redu.” ispravlja se i ponovo progovara, opušteno, kao i uvek. „Mislim da je najvažnija stvar koju je uradila - iako nije planirala - to što se ispovedila. Velika je razlika između priznavanja krivice i ispovedanja. Priznanje uključuje ublažavanje i smišljanje izgovora za ono što se opravdati ne može; ispovediti se znači izneti počinjeni zločin s dužnom ozbiljnošću. A to je ono što je meni bilo potrebno.”

Klimam glavom.

„Nakon što se budeš ispovedio Ziku,” kaže ona, „mislim da će biti od pomoći da ga ostaviš na miru koliko god mu bude trebalo. To je sve što možeš da učiniš.”

Ponovo klimam glavom. „Ali, Četiri,” dodaje, „nisi ti ubio Juraju. Nisi ti aktivirao bombu koja ga je povredila. Nisi napravio plan koji je doveo do eksplozije.” „Ali sam u njemu učestvovao.” „O, ućuti više!” Nežno to izgovara, smešeći se. „Desilo se. I bilo je užasno. Nisi savršen. I to je sve. Nemoj da mešaš sopstveni bol i krivicu.”

Još nekoliko minuta tako sedimo u tišini i samoći prazne spavaonice, dok ja pokušavam da upijem njene reči.

Nalazim se u trpezariji na večeri s Amarom, Džordžom, Kristinom i Piterom, između pulta s pićem i niza kanti za smeće.

Supa se ohladila i pre nego što sam uspeo da pojedem i nju i krutone koji i dalje plutaju po njoj.

Amar nas obaveštava kada i gde se nalazimo, a onda odlazimo do hodnika kraj kuhinje da nas niko ne bi video, i on vadi malu crnu kutiju sa špricevima. Daje po jednu Kristini, Piteru i meni, zajedno s pojedinačno zapakovanim antibakterijskim maramicama - to samo na njega liči. „Šta je ovo?” pita Kristina. „Neću ovo sebi da ubrizgam ako mi ne kažeš šta je.” „Dobro.” Amar sklapa ruke. „Postoji šansa da ćemo biti u gradu i kad budu raspršili virus seruma pamćenja. Ukoliko ne

želiš da zaboraviš sve što ti je u glavi, moraš da se vakcinišeš.

Isto to ćeš da ubrizgaš i svojima, tako da ne beri brigu.”

Kristina pruži ruku i potapka unutrašnjost lakta da se ukažu vene. Ja po navici ubadam iglu u vrat, kao i svaki put kad sam išao na pejzaž strahova - što je u nekom trenutku bilo i po nekoliko puta nedeljno. Amar čini isto.

Međutim, primećujem da se Piter samo pravi da ubrizgava serum - kad pritisne špric, tečnost mu odlazi niz grlo i on je opušteno briše rukavom.

Pitam se kakav li je osećaj dobrovoljno se prijaviti da sve zaboraviš.

Posle večere, Kristina dolazi do mene i kaže: „Moramo da porazgovaramo.” Silazimo niz dugi niz stepenica koji vodi ka podzemlju u kome obitava GO populacija, pa niz raznobojni hodnik, dok nam kolena ujednačeno poskakuju. Kad stignemo do kraja, Kristina prekršta ruke dok joj ljubičasto svetlo igra po nosu i ustima. „Amar ne zna da ćemo pokušati da zaustavimo resetovanje?” pita. „Ne,” odgovaram. „Lojalan je Birou. Ne želim da ga uplićem.” „Znaš, grad je i dalje na ivici revolucije,” kaže ona, a svetlo postaje plavo, „Razlog zbog koga Biro želi da resetuje naše prijatelje i porodicu jeste da bi ih sprečio da se međusobno poubijaju. Ako zaustavimo resetovanje, Odani će napasti Evelin, a Evelin će onda pustiti serum smrti i pobiti mnogo ljudi. Ja jesam ljuta na tebe, ali mislim da ne želiš da toliko ljudi u gradu pomre. Pogotovo ne tvoji roditelji.”

Uzdišem. „Iskreno? Baš me briga za njih.” „Ne verujem ti,” kaže ona mršteći se. „To su ti roditelji.” „E pa veruj mi,” odgovaram. „Sve što želim je da kažem Ziku i njegovoj majci šta sam uradio Juraji. A šta će da se desi s Evelin i Markusom, to me uopšte nije briga.” „Možda te i nije briga za tvoju trenutno zeznutu porodicu, ali trebalo bi da te bude briga za ostale!” kaže ona. Rukom me snažno hvata za nadlakticu i povlači k sebi da je pogledam. „Četiri, moja mlađa sestra je tamo. Ako dođe do okršaja između Evelin i Odanih, ona može biti povređena - a ja nisam tamo da je zaštitim.”

Na Dan posete, dok sam je još smatrao lajavom pripadnicom Čestitih, video sam je s porodicom. Gledao sam kako joj majka s ponosnim osmehom namešta okovratnik na majici. Ako se virus seruma sećanja proširi, to sećanje će biti izbrisano iz glave njene majke. Ako se ne proširi, njena porodica će se naći usred bitke za prevlast koja će se voditi po celom gradu. „Šta onda predlažeš?” pitam.

Pušta mi ruku. „Mora da postoji način da sprečimo sukob a da ne izbrišemo nasilno tolika sećanja.” „Možda,” popuštam. Nisam o tome razmišljao jer se nije činilo neophodnim. Ali jeste neophodno, naravno da jeste. „Imaš li ideju kako da ih zaustavimo?” „U suštini, to je sukob između tvojih roditelja” odgovara Kristina. „Zar ne postoji nešto što možeš da im kažeš da bi prestali s pokušajima da ubiju jedno drugo?”

„Nešto da im kažem,” pitam. „Jel' ti to mene zezaš? Oni nikoga ne slušaju. Ne rade ništa što njima lično nije od koristi.” „Znači ništa ne možeš da učiniš? Pustićeš da grad sam sebe razori?”

Zurim u svoje cipele, okupane zelenim svetlom koje igra po njima. Da su mi roditelji drugačiji - da su razumni, da ih ne vode bol i bes i želja za osvetom - možda bi i uspelo. Možda bi i pristali da saslušaju svog sina. Nažalost, nisu drugačiji.

Ali mogao bih. Mogao bih kad bih hteo. Dovoljna je jedan kap seruma sećanja u jutarnjoj kafi ili večernjoj čaši vode da od njih napravi nove ljude koji mogu da krenu od nule, neuprljani svojom prošlošću. Ponovo bi morali da shvate da imaju sina; ponovo bi morali da nauče moje ime.

To je ista ona tehnika koju koristimo da bismo zalečili štab.

Mogao bih i ja njih da zalečim.

Podižem pogled ka Kristini. „Nabavi mi nešto seruma sećanja,” kažem. „Dok ti, Amar i Piter budete tražili tvoju i Jurajinu porodicu, ja ću se pobrinuti za to. Verovatno neću imati dovoljno vremena da stignem do oboje, ali biće dovoljno da stignem do jednog.” „Kako ćeš da se rešiš nas ostalih?” „Treba mi... ne znam, treba mi neka komplikacija. Nešto zbog čega će jedan od nas morati da se izdvoji od čopora.” „Recimo puknuta guma?” Pita Kristina. „Putovaćemo noću zar ne? Mogu da kažem Amaru da stane da odem do toaleta ili tako nešto, a onda mogu da isečem gume pa ćemo morati da se razdvojimo, i ti možeš da pronađeš drugi kamion.”

Na trenutak razmišljam o tome. Mogao bih Amaru da ispričam šta se stvarno dešava, ali to bi onda raspetljalo sve one čvorove propagande i laži koje je Biro vezao u njegovom mozgu. Čak i da uspem, nemamo dovoljno vremena.

Ali imamo vremena za dobro ispričanu laž. Amar zna da me je otac u detinjstvu naučio da upalim auto žicama. Neće posumnjati ako se javim da pronađem drugo vozilo. „To može da uspe,” kažem. „Dobro.” Nakrivi glavu. „Znači stvarno ćeš da izbrišeš pamćenje jednom od roditelja?” „A šta inače radiš kad su ti roditelji zli?” pitam. „Nabaviš nove. Ako jedno od njih dvoje ostane bez tereta koji nosi na plećima, možda mogu mirno da se sporazumeju ili tako nešto.”

Namršti se kao da bi još nešto rekla, ali na kraju samo klimne glavom.

41 Tris Miris izbeljivača mi peče nozdrve. Stojim kraj četke za čišćenje u podrumskom skladištu; upravo sam ostalima obznanila da onaj ko odluči da provali u Laboratoriju s oružjem ide u samoubilačku misiju. Serum smrti je nezaustavljiv. „Pitanje je,” kaže Metju, „da li vredi za to dati život.”

Ovo je prostorija u kojoj su, pre nego što smo promenili plan, Metju, Kejleb i Kara radili na novom serumu. Po laboratorijskom stolu ispred Metjua razbacane su ampule, epruvete i iškrabane sveske. Uzicu koju nosi oko vrata stavio je u usta i odsutno je žvaće.

Tobajas je naslonjen na vrata, prekrštenih ruku. Sećam se da je tako stajao i tokom inicijacije dok je gledao kako se borimo između sebe, tako visok i snažan da sam mislila da nema šanse da me udostoji pogleda. „Nije u pitanju samo osveta,” kažem. „Niti ono što su uradili Nesebičnima. Treba ih zaustaviti pre nego što ovako nešto učine ljudima u svim eksperimentima - treba im oduzeti moć da kontrolišu hiljade života.” „Vredi,” kaže Kara. „Jedna smrt da bi se hiljade ljudi spaslo užasne sudbine? I takoreći u korenu sasekla moć štaba? Čemu to pitanje?”

Jasno mi je šta radi - premerava jedan život u odnosu na hiljade drugih života i sećanja, i izvlači očigledan zaključak.

Tako funkcioniše mozak Učenih, ali i Nesebičnih, mada nisam sigurna da nam je takav način razmišljanja potreban ovog trenutka. Jedan život spram hiljade uspomena, naravno da je odgovor lak, ali mora li to da bude život jednog od nas?

Moramo li baš mi biti ti koji delaju?

Ali pošto već znam sopstveni odgovor na to pitanje, skrećem misli u drugom pravcu. Ako i mora da bude jedan od nas, onda ko?

Prelazim pogledom preko Metjua i Kare, koji stoje kraj stola, preko Tobajasa i Kristine, koja je prebacila ruku preko metle, i zaustavljam se na Kejlebu.

On. Sekund kasnije muka mi je od same sebe.

„O, reci već jednom,” kaže Kejleb podižući pogled ka meni. „Želiš da ja budem taj. Svi to želite.” „Niko to nije rekao,” kaže Metju ispljunivši ogrlicu. „Svi blenu u mene,” odvrati mu Kejleb. „Nemojte misliti da ne znam, Ja sam taj koji je odabrao pogrešnu stranu, koji je radio uz Džanin Metjuz; ja sam taj koji nikog ne zanima, pa samim tim treba da budem taj koji će da umre.” „A zašto misliš da se Tobajas ponudio da te izbavi iz grada pre pogubljenja?” izgovaram to hladno, tiho. Miris izbeljivača golica me u nozdrvama. „Zato što me ne zanima da li ćeš živeti ili umreti? Zato što me nije briga za tebe?”

On bi trebalo da bude taj koji će da umre, misli deo mene.

Ne želim da ga izgubim, ne slaže se drugi deo.

Ne znam na koji deo da se oslonim, ne znam kojem da verujem. „Misliš da ne umem da prepoznam mržnju kad je vidim?” odmahuje Kejleb glavom. „A vidim je kadgod me pogledaš. U tim retkim trenucima kad me uopšte i pogledaš.”

Oči mu se zacakle od suza. Ovo je prvi put od mog neuspelog pogubljenja da ga vidim da se kaje umesto da se brani ili opravdava. Može biti da je ovo i prvi put od tada da ga gledam kao svog brata, umesto kao kukavicu koja me je prodala Džanin Metjuz. Najednom mi postaje teško da gutam. „Ako pristanem…” počinje.

Odrečno odmahujem glavom, ali on podiže ruku. „Prestani,” kaže on. „Beatris, ako pristanem… hoćeš li moći da mi oprostiš?”

Ja verujem da, kad se neko ogreši o tebe, oboje nosite teret tog greha - težina vam oboma pritiska pleća. Stoga oproštaj znači da si odabrao da sav taj teret poneseš sam. Mi oboje nosimo teret Kejlebove izdaje, a pošto je on taj koji ju je počinio, sve što sam želela je da mi ga smakne s leđa. Nisam sigurna da mogu sama da ga nosim - nisam sigurna ni da sam dovoljno jaka, ni dovoljno dobra.

Ali vidim da se on trudi da očvrsne i znam da, ukoliko već planira da se žrtvuje za sve nas, moram da postanem dovoljno jaka i dovoljno dobra.

Klimam glavom. „Da,” jedva izgovaram. „Ali to nije pravi razlog da ovo učiniš.” „Imam ja dovoljno svojih razloga,” odgovara on, „Učiniću to. Naravno da hoću.”

Nisam sigurna šta se upravo dogodilo.

Metju i Kejleb su pozadi i oblače Kejlebu zaštitno odelo odelo koje će ga dovoljno dugo održati u životu u Laboratoriji s oružjem da uspe da ispusti virus seruma pamćenja čekam da ostali odu pre nego što i ja krenem. Želim da ostanem sama sa svojim mislima na putu ka spavaonici.

Pre nekoliko nedelja, ja bih se sama prijavila za samoubilačku misiju - što jednom i jesam učinila. Dobrovoljno sam se javila da odem u odaje Učenih znajući da me tamo čeka smrt. Ali nisam to učinila zato što sam bila nesebična. ili zato što sam bila hrabra. Učinila sam to zato što sam osećala krivicu i

zato što je deo mene želeo sve da izgubi; deo mene zaokupljen žalošću i bolom želeo je da umre. Da li je to ono što sada motiviše Kejleba? Treba li da mu dopustim da umre da bi osetio kako je odužio svoj dug prema meni?

Koračam niz hodnik osvetljen duginim bojama i penjem se uz stepenice. Nikakva alternativa mi ne pada na pamet - da li bi mi bilo lakše da izgubim Kristinu ili Karu ili Metjua? Ne. istina je da bi mi još teže palo da izgubim nekog od njih, jer su mi oni bili dobri prijatelji, što mi Kejleb nije već dugo. čak i pre nego što me je izdao, napustio me je zbog Učenih i nije se ni osvrnuo.

Ja sam bila ta koja je njemu otišla u posetu tokom inicijacije, a on se sve vreme samo čudio otkud ja.

A i više ne želim da umrem. Nosiću se s teretom krivice i bola, suočavaću se s teškoćama koje će život postavljati na moj put. Neki dani budu teži, neki lakši, ali sam spremna da ih sve odživim. Ovoga puta ne mogu da se žrtvujem.

U najiskrenijem delu sebe, kadra sam sebi da priznam da sam osetila olakšanje kad sam čula da se Kejleb dobrovoljno prijavio.

Najednom više ne mogu ni da razmišljam o tome. Stižem do ulaza u hotel i odlazim ka spavaonici u nadi da ću se baciti u krevet i zaspati, ali u hodniku me čeka Tobajas. „Jesi li dobro?” pita. „Jesam,” odgovaram. „A ne bi trebalo da budem.” Nakratko dotičem čelo. „Osećam se kao da sam ga već prežalila. Kao da je umro još onda kad sam ga videla u odajama Učenih.

Shvataš?”

Kažem mu da sam izgubila sve što sam imala od porodice. A on me uverava da je sada on moja porodica.

Tako se i osećam. Kao da je sve među nama isprepletano, i prijateljstvo i ljubav i porodica, i da više ne mogu to ni da razlučim jedno od drugog. „Nesebični imaju i obuku za ovo, znaš,” kaže on. „Obuku za trenutak u kome treba drugima da prepustiš da se žrtvuju za tebe, čak i ako to deluje sebično. Kažu da, ukoliko ta žrtva predstavlja poslednji način da ti neko pokaže da te voli, treba da je dopustiš.” Jednim ramenom se naslanja na zid. „U takvoj situaciji to je i najveći poklon koji možeš da im daš. Kao onda kad su tvoji roditelji dali svoj život za tebe.” „Ali ja nisam sigurna da njega motiviše ljubav.” Zatvaram oči. „Pre bih rekla da je u pitanju krivica.” „Možda,” priznaje Tobajas. „Ali zašto bi osećao krivicu zbog izdaje ako te ne voli?”

Klimam glavom. Znam da me Kejleb voli i da me je oduvek voleo, čak i kad me je povređivao. Znam i da ja volim njega.

Uprkos tome, imam osećaj da ovo nije ispravno.

Ipak nekako uspevam da se smirim, znajući da bi moji roditelji, da su ovde, ovo razumeli. „Možda ovo i nije pravi trenutak,” kaže on, „ali želim nešto da ti kažem.”

Istog trenutka se ukočim, preplašena da će me prozvati za nešto loše što sam učinila a što je tek saznao. da će mi priznati nešto što ga izjeda, ili već nešto tako neugodno.

„Želim da ti se zahvalim,” tiho izgovara. „Grupa naučnika ti je rekla da su mi geni oštećeni, da nešto sa mnom nije u redu pokazali su ti i rezultate koji to dokazuju. Čak i ja sam im poverovao.”

Dodiruje mi lice, palcem prelazi preko mojih jagodica i ne skreće svoj dubok i uporan pogled. „A ti im nisi poverovala,” kaže on. „Nijednog trenutka.

Uporno si tvrdila da sam... ne znam ni sam, celovit.”

Prekrivam njegovu ruku svojom. „Pa kad jesi.” „Niko mi to nikada nije rekao,” nežno izgovara. „Ali zaslužuješ to da čuješ,” čvrsto izgovaram, očiju zamagljenih od suza. „Da si celovit, da si vredan ljubavi, da si najbolja osoba koju sam ikada upoznala.” Čim izgovorim tu poslednju reč, on me poljubi.

Toliko snažno mu uzvraćam poljubac da me zaboli, i uvijam prste u njegovu majicu. Guram ga niz hodnik kroz vrata koja vode u oskudno nameštenu sobu kraj naše spavaonice. Petama šutiram vrata da ih zatvorim s istom žestinom s kojom ja tvrdim da on nečemu vredi, i on tvrdi da sam ja jaka, da su mi kapaciteti veći nego što mislim. A i jasno mi je da je to ono što radi prava ljubav - čini da budeš nešto više nego što si bio, više nego što si sanjao da možeš da budeš.

Ovo se čini ispravnim.

Prsti mu klize kroz moju kosu i zadržavaju se u njoj. Ruke mi se tresu, ali nije me briga da li će da primeti, nije me briga zna li koliko se plašim snage ovih osećanja. Grabim ga za majicu i privlačim sebi, uzdišući njegovo ime dok se ljubimo.

Potpuno zaboravljam da nismo jedno; naprotiv, osećam da je on deo mene, neophodan koliko i srce ili oko ili ruka. Podižem mu majicu i skidam mu je preko glave. Prelazim rukama preko gole kože kao da je moja.

On grabi i moju majicu, pa i nju skidam, ali kad se setim koliko sam sitna i ravna i bledunjava, uzmaknem.

Gleda me, ne kao da čeka objašnjenje, već kao da sam ja jedino gledanja vredno u toj sobi.

Uzvraćam mu pogled, ali baš to što vidim čini da se osećam još gore - toliko je zgodan da ga čak i te tetovaže čine remekdelom. Još maločas sam bila ubeđena da smo savršen par, što možda i jesmo - obučeni.

Ali on me i dalje tako posmatra.

Osmehuje se, jedva primetno, stidljivo. A onda me obgrli oko struka i privuče k sebi. Saginje se i ljubi me između prstiju i šapuće „prelepo” u moj stomak.

I ja mu poverujem.

Ustaje i primiče usne mojima, ruke mu počivaju na mojim golim kukovima a palac klizi u moje farmerke. Dodirujem mu grudi i privijam se uz njega, osećam njegove uzdisaje u sopstvenim kostima. „Volim te, znaš,” izgovaram. „Znam,”odgovara.

Obešenjački podigne obrvu, sagne se i obgrli mi noge da me prebaci preko ramena. Prasnem u smeh, delom od radosti delom

od nervoze, i on me odnese preko sobe i bez mnogo prenemaganja baci na kauč.

Leže kraj mene i prstima prelazim preko plamenova koji mu krase grudi. Snažan je i vitak i pouzdan.

I moj.

Pripijam usne uz njegove.

Plašila sam se da, ako ostanemo zajedno, sukobi među nama nikada neće prestati, i da će me to u nekom trenutku slomiti. Ali sad mi je jasno da sam ja sečivo a on brus...

Previše sam jaka da bih se tek tako slomila, i postajem sve oštrija i sve bolja svaki put kad ga dodirnem.

42 Tobajas Prvo što vidim kad se probudim na kauču u hotelskoj sobi su ptice na njenoj ključnoj kosti. Majica, koju je usred noći podigla s poda jer joj je bilo hladno, rastegla se na strani na kojoj leži.

I ranije smo spavali jedno do drugog, ali ovoga puta osećaj je drugačiji. Ranije smo tešili jedno drugo da bismo zaštitili jedno drugo, ovoga puta smo ovde jer želimo da budemo ovde i jer smo zaspali pre nego što smo uspeli da se dokopamo spavaonice.

Pružam ruku i dodirujem njene tetovaže, a ona otvara oči.

Grli me i privija se preko jastuka uz mene, topla i nežna i gipka. „Dobro jutro,” kažem. „Ššš,“ odgovara. „Ako ga ne konstatuješ, možda nestane.”

Stavljam joj ruke na kukove i privlačim je k sebi. Oči su joj širom otvorene, na oprezu, iako ih je tek otvorila. Ljubim je u obraz, potom u bradu, a onda se zaustavljam na vratu. Ona steže zagrljaj oko mog struka i uzdiše mi u uvo.

Samokontrole će mi ponestati za tačno pet, četiri, tri... „Tobajase,” šapuće. „Mrzim što moram ovo da kažem, ali... mislim da imamo nekoliko sitnica da obavimo danas.” „Mogu da čekaju,” izgovaram u njeno rame i polako ljubim prvu tetovažu. „Ne, ne mogu!” kaže ona.

Bacim se nazad na jastuke i osetim hladnoću bez njenog tela priljubljenog uz moje. „Da. Inače - mislio sam da bi tvom bratu dobrodošlo malo vežbe u pucanju. Za svaki slučaj.” „To je dobra ideja” tiho izgovara. „On je iz pištolja pucao samo... jednom, možda? Dvaput?” „Ja ću ga naučiti,” kažem. „Ako sam u nečemu dobar, onda je to ciljanje. A i bolje će se osećati ako ima čime da se zabavi ” „Hvala ti,” kaže ona. Uspravlja se u sedeći položaj i rukama prolazi kroz kosu da je počešlja. Na jutarnjem svetlu kosa joj deluje svetlije, kao da je prošarana zlatom. „Znam da ga baš ne simpatišeš...” „Ali ako si ti rada da pređeš preko onoga što je učinio,” kažem, uzimajući je za ruku, „onda i ja moram da se potrudim.”

Osmehuje se i ljubi me u obraz.

Dlanom uklanjam s vrata višak vode posle tuširanja. Tris, Kejleb, Kristina i ja se nalazimo u sobi za treninge u podzemnom delu nastanjenom GO populacijom - hladno je i mračno i prepuno opreme, oružja, prostirki za vežbanje, kaciga i meta, svega što može da nam zatreba. Biram odgovarajuće oružje za vežbu, manji ali kabast pištolj, i pružam ga Kejlebu.

Tris prepliće prste s mojima. Sve nam lako ide ovog jutra, svaki osmeh i svako smejanje, svaka reč i svaki pokret.

Ukoliko večeras uspemo u svojoj nameri, Čikago će sutra biti bezbedan grad, Biro će zauvek biti promenjen, a Tris i ja ćemo negde moći da krenemo iz početka. Možda negde gde ću svoje pištolje i noževe zameniti nekim efikasnijim oruđem, šrafcigerima, ekserima i lopatama. Ovog jutra mi se čini da bih mogao da budem te sreće. Mogao bih. „Ovaj ne ispaljuje prave metke,” objašnjavam, „ali je napravljen da što više liči na pištolje koje ćeš imati prilike da koristiš. U svakom slučaju deluje kao da je pravi.” Kejleb ga pridržava vrhovima prstiju, kao da se plaši da će mu se raspasti u rukama.

Smejem se. „Prva lekcija: nemoj da ga se plašiš. Zgrabi ga.

Jednom si ga već držao, sećaš se? Tim pucnjem si nas i izbavio iz odaja Miroljubivih.” „To je bila čista sreća,” kaže Kejleb, prevrćući ga po rukama da mu osmotri svaki ugao. Zamišljen je, kao da rešava neki veliki problem, „Nije bilo do veštine.” „I čista sreća je bolja nego čista nesreća,” kažem. „A sad ćemo da poradimo na veštini.”

Bacam pogled na Tris. Smeši mi se i naginje ka Kristini da joj nešto šapne. „Jesi li došla ovamo da pomogneš ili šta, Uštogljena?“ pitam. Čujem sebe kako koristim isti onaj ton koji sam uvežbao kao instruktor na inicijaciji, samo što se sada žalim. „I tebi bi dobro došlo malo vežbe za tu desnu ruku, koliko se sećam. A i tebi, Kristina.”

Tris pravi grimasu, pa ona i Kristina prelaze sobu da uzmu oružje za sebe. „Dobro, sad se okreni ka meti i otkoči pištolj,” kažem. Meta se nalazi na drugom kraju prostorije i mnogo je sofisticiranija od drvene table u sobama za trening u Neustrašivima. Na njoj su iscrtana tri kruga u različitim bojama, zelenoj, žutoj i crvenoj, da bi se lakše razaznalo gde je metak tačno pogodio. „Ajde da vidim kako odokativno gađaš.”

Jednom rukom podigne pištolj, ukruti stopala i ramena kao da se sprema da podigne nešto teško i puca. Pištolj se cimne, prvo unazad a onda i uvis, i metak gotovo da pogodi tavanicu.

Stavljam ruku na usta da prikrijem osmeh. „Ne moraš baš da se kikoćeš,” razdražljivo će Kejleb. „Izgleda da knjige ne mogu baš svemu da te nauče,” upada Kristina. „Moraš da ga držiš s obe ruke. Ne izgleda kul, ali ni napad na tavanicu ne izgleda baš kul.” „Nisam ni hteo da izgledam kul!”

Kristina stane, izbaci jednu nogu napred, i podigne obe ruke.

Na trenutak gleda u metu, a onda puca. Ćorak pogodi spoljni krug, odbije se o njega i otkotrlja na pod. Na meti ostane svetli

trag koji obeležava mesto pogotka. Voleo bih da sam ovu tehnologiju imao i tokom obuke na inicijaciji. „Ma super,” kažem. „Pogodila si vazduh oko središta. Baš korisno.” „Malo sam zarđala,” priznaje Kristina, široko se smešeći. „Mislim da ćeš najlakše naučiti ako me budeš imitirao,” kažem Kejlebu. Stajem onako kako stojim i inače, lako i prirodno, i podižem obe ruke, jednom pridržavam pištolj, a drugom ga umirujem.

Kejleb pokušava da stane u isti stav, počevši od stopala pa nadalje. Uprkos Kristininom začikavanju, ono što ga čini uspešnim jeste upravo sposobnost da analizira - vidim kako me posmatra i u skladu s tim menja uglove, razdaljinu, ukrućenost i odstupanje, u pokušaju da sve uradi kako treba. „Dobro,” kažem kad završi. „Sad se usredsredi samo na ono što želiš da pogodiš, ni na šta drugo.”

Zurim u središte mete i dopuštam da me proguta. Razdaljina me ne brine - metak svakako leti pravo, koliko god da sam daleko. Uzdišem, spremam se, izdišem i pucam, i metak pogađa tačno tamo gde sam i hteo: u crveni krug u središtu mete.

Odmičem se i dopuštam Kejlebu da proba. Stoji kako treba i drži pištolj kako treba, ali je krut kao kip s pištoljem u ruci.

Glasno udahne i zadrži vazduh dok puca. Ovog puta trzaj ga ne prene i metak okrzne vrh mete. „Dobro je,” ponavljam. „Mislim da samo treba da se opustiš.

Prilično si napet.”

„Ne možeš mi zameriti,” kaže. Glas mu podrhtava na kraju svake reči. Izgleda kao da se bori s nekim unutrašnjim strahom.

Video sam dve generacije početnika s tim izrazom lica, ali niko od njih se nije suočavao s onim s čime se sada suočava Kejleb.

Odmahujem glavom i tiho izgovaram: „Naravno da ne mogu. Ali moraš da shvatiš da, ne budeš li večeras mogao da se opustiš, nećeš ni uspeti da se domogneš Laboratorije s oružjem, i čemu onda sve ovo?”

Uzdiše. „Tehnika pokreta jeste važna,” kažem. „Ali ovo je igra uma, što je za tebe srećna okolnost jer takve igre umeš da igraš. Ne vežba se samo pucanje, vežba se i fokusiranje. A onda, kad budeš u situaciji da se boriš za život, taj fokus će postati deo tebe i sve će teći prirodno.” „Nisam znao da su Neustrašivi toliko zainteresovani za vežbanje mozga,” kaže Kejleb. „Mogu li da vidim kako ti pucaš, Tris? Mislim da te nikad nisam video da pucaš bez one rane u ramenu.”

Tris se jedva primetno smeši i okreće se ka meti, Kad sam je prvi put video kako puca, na obuci u Neustrašivima, delovala je čudno, kao ptičica. Ali njeno mršavo i krhko telo sada je mišićavo, pa deluje prirodno dok drži pištolj. Malo zaškilji jednim okom, prebaci težinu i opali. Promaši središte za samo nekoliko centimetara. Kejleb, očito impresioniran, podiže obrve. „Nemoj da si toliko iznenađen!” kaže Tris. „Izvini,” kaže on. „Samo... nekad si bila tako trapava, sećaš se? Ne znam kako mi je promaklo da više nisi.”

Tris sleže ramenima, ali kad skrene pogled vidim da su joj obrazi crveni i da deluje zadovoljno. Kristina ponovo puca, i ovoga puta pogađa blizu središta.

Zakoračim unazad da pustim Kejleba da vežba i posmatram Tris kako ponovo puca, gledam prave linije njenog tela dok podiže pištolj i kako mirno stoji dok okida. Dodirujem joj rame i naginjem se ka njenom uvetu. „Sećaš li se kad te je, na početku obuke, pištolj umalo udario o glavu?”

Klima glavom i prevrće očima. „A sećaš li se kad sam ti na početku obuke uradio ovo?” pitam i obavijam ruke oko nje da joj dodirnem stomak. Ostaje bez daha. „Neću skoro to da zaboravim,” mumla ona.

Okreće se i privlači moje lice svome, vrhovi prstiju joj počivaju na mojoj bradi. Ljubimo se i čujem Kristinu da nešto komentariše, ali prvi put u životu me baš briga.

Nema šta drugo da se radi posle vežbi gađanja nego da se čeka. Tris i Kristina od Redžija uzimaju eksploziv i uče Kejleba kako se koristi. Metju i Kara vršljaju po mapi da pronađu kojim se sve putevima može doći do Laboratorije s oružjem. Kristina i ja se nalazimo s Amarom, Džordžom i Piterom da još jednom pređemo plan kojom rutom ćemo do grada. Tris je pozvana na iznenadni sastanak veća. Metju provodi dan vakcinišući ljude protiv seruma sećanja, Karu, Kejleba, Tris, Nitu. Redžija i sebe.

Nemamo dovoljno vremena da porazmislimo o značaju ovoga što radimo: pokušavamo da zaustavimo revoluciju, da spasimo eksperimente i da zauvek promenimo Biro.

Dok je Tris na sastanku, odlazim do bolnice da još jednom posetim Juraju pre nego što mu dovedem porodicu.

Ali kad stignem, ne da mi se da uđem. Odavde, s druge strane stakla, mogu da se pravim da spava, i da bi se, kad bih ga dodirnuo, probudio i nasmešio i ispričao neki vic. Tamo unutra, video bih kako je zapravo beživotan, i kako mu je povreda mozga oduzela sve što je nekada bio.

Stiskam šake u pesnice da prikrijem njihovo drhtanje.

S druge strane hodnika pojavljuje se Metju, s rukama u džepovima tamnoplave uniforme. Stav mu je opušten, ali koraci su mu teški. „Hej.” „Zdravo,” uzvraćam. „Baš sam bio da vakcinišem Nitu,” kaže on. „Danas je mnogo bolje volje.” „Dobro je.”

Metju kucka o staklo. „Pa... ideš posle po njegovu porodicu?

Tris mi je rekla.”

Klimam glavom. „Po brata i majku.”

Imao sam prilike da upoznam Zikovu i Jurajinu majku. Sitna je to žena energičnog stava, jedna od retkih pripadnica Neustrašivih koja se u svemu drži tiho i bez prenemaganja.

Izazivala je u meni i simpatije i strah. „Nema tatu?” pita Metju. „Umro je kad su bili mali. Što u Neustrašivima nije redak slučaj.”

„Tačno.”

Stojimo tako u tišini neko vreme i zahvalan sam mu što je pored mene, jer njegovo prisustvo ne dopušta da me preplavi osećaj tuge. Znam da je Kara bila u pravu kad mi je juče rekla da nisam ja taj koji je ubio Juraju, ne baš, ali ja se osećam kao da jesam, i taj osećaj možda nikad ne prođe. „Hteo sam da te pitam,” izgovaram nakon nekog vremena. „Zašto mi pomažeš s ovim? Ovo je ipak veliki rizik za nekoga koga se ishod lično ne tiče.” „Ali tiče me se,” odgovara Metju. „Duga je to priča.”

Prekršta ruke, a onda podiže palac i igra se s uzicom oko vrata. „Bila je tu jedna devojka,” kaže on. „Genetski oštećena, što je značilo da ne bi trebalo s njom da se viđam, jelte. Obavezni smo da nađemo ’optimalne’ partnere da bi naši potomci bili genetski superiorni, ili tako nešto. E pa,ja sam bio u nekoj buntovničkoj fazi,a bilo je i nečega privlačnog u tom zabranjenom voću, pa smo počeli da se zabavljamo. Nisam planirao da postane ozbiljno, ali...” „Ali jeste,” dodajem.

Klima glavom. „Jeste. Ona je ta koja me je i ubedila da je stav štaba prema genetskom oštećenju potpuno naopak. Bila je bolja osoba od mene, bolja nego što ću ja ikada biti. A onda su je napali. Prebila ju je grupa GČ ljudi. Istina je da je imala dug jezik i da nije se zadovoljavala time da ostane gde su je smestili - mislim da je to imalo neke veze s tim; a možda i nije, možda ljudi takve stvari čine ni zbog čega, a pokušaji da ih shvatiš mogu samo da te izlude.”

Izbliza gledam uzicu kojom se igra. Činilo mi se da je crna, ali kad pogledam bliže, vidim da je u stvari zelena - boje uniformi pomoćnog osoblja. „Sve u svemu. bila je gadno povređena, ali jedan član GČ grupe bio je sin člana veća. On je tvrdio da je ona ta koja je izazvala napad, i tako su on i ostali GČ članovi te grupice prošli samo s društveno-korisnim radom umesto kazne, ali ja sam znao istinu.” Sve vreme dok govori, klima glavom. „Znao sam da su ih pustili jer su smatrali da je ona manje vredna od njih. Kao da su prebili životinju.”

Niz kičmu mi prolazi drhtaj. „Šta...” „Šta joj se desilo?” Netremice me gleda, „Umrla je godinu dana kasnije tokom hirurške procedure koja je trebalo da joj popravi nanetu štetu. Desilo se slučajno - infekcija.” Spušta ruke. „Tog dana kad je umrla, ja sam počeo da pomažem Niti.

Doduše, nisam se složio s njenim prethodnim planom, te im zato nisam ni pomogao, ali opet, nisam se baš ni izlomio da ih zaustavim.”

Prebiram po glavi da nađem prigodne reči, saučešća ili saosećanja, ali ne uspevam da pronađem ni jednu jedinu reč koja mi se čini prikladnom. Umesto toga puštam da nas prekrije tišina. Ona je jedini adekvatan odgovor na ovo što mi je upravo ispričao, jedino što deluje ispravno kad je takva tragedija u pitanju, umesto da se samo nešto kaže reda radi i nastavi dalje. „Znam da se tebi ne čini tako,” kaže Metju, „ali ja ih mrzim.”

Zaigraju mu mišići vilice. Nikad mi nije delovao kao topla osoba, ali nikad nije bio ni hladan. A sada je baš takav, muškarac ogrezao u jed, strogih očiju i glasa iz koga izbija ledeni dah.

„I javio bih se kao dobrovoljac umesto Kejleba... da nema u meni želje da ih gledam kako snose posledice. Želim da ih gledam kako se migolje pod serumom pamćenja ne znajući ni ko su ni šta su, jer to je ono što se meni desilo kad je ona umrla.” „To i deluje kao prigodna kazna,” kažem ja. „Prigodnija nego da ih ubijem,” složi se on. „Uostalom, ja i nisam ubica.”

Osetim neku nelagodu. Ne dešava se često da naiđeš na pravo lice čoveka ispod dobroćudne maske, na nečiji najmračniji deo. Nije prijatno kad se to desi. „Žao mi je zbog ovoga što se desilo Juraji,” kaže Metju. „Ostaviću vas nasamo.”

Vraća ruke u džepove i nastavlja niz hodnik, skupljenih usana kao da se sprema da zazviždi.

43 Tris Na hitno sazvanom sastanku veća opet ista priča: potvrda da će večeras iznad gradova biti ispušteni virusi, diskusija o tome koji će avioni biti korišćeni i u koje vreme. Kad se sastanak završi, Dejvid i ja razmenimo nekoliko prijateljskih reči i dok ostali pijuckaju kafu, iskradem se i vratim u hotel.

Tobajas me vodi do atrijuma kraj hotelske spavaonice i malo posedimo tamo, razgovarajući i ljubeći se i posmatrajući čudne biljke. Ovo deluje kao nešto što rade normalni ljudi - izlaze zajedno, razgovaraju o koječemu, smeju se. Mi smo imali tako malo takvih trenutaka. Većinu vremena proveli smo bežeći pred raznoraznim pretnjama, ili jureći im u susret. Ali sada jasno vidim vreme koje sledi, a u kome to više nećemo morati.

Resetovaćemo ljude iz štaba i zajedno raditi na tome da ovo

mesto podignemo iz temelja. Možda ćemo tada saznati da li i u mirnim vremenima funkcionišemo ovako dobro kao u burnim.

Radujem se tome.

Konačno je kucnuo čas da Tobajas krene. Stojimo u dvorani i ja sam stepenik iznad njega da bismo bili u istoj ravni. „Ne volim što večeras ne možemo da budemo zajedno,” kaže on. „Ne čini mi se ispravnim što te ostavljam samu usred nečeg ovako značajnog.” „Šta je, misliš da ne mogu s ovim da se nosim?“ odbrambeno pitam. „Naravno da ne mislim.” Dotiče mi lice rukama i naslanja čelo na moje. „Samo ne želim da sama prolaziš kroz sve to.” „Ni ja ne želim da se ti sam suočiš s Jurajinom porodicom,” nežno izgovaram. „Ali mislim da je to nešto što moramo da uradimo, sami. Srećna sam što ću imati prilike da provedem malo vremena s Kejlebom pre nego što... znaš. Biće lepo što bar o tebi neću morati da brinem.” „Aha.” Zatvara oči. „Ne mogu da dočekam sutra, da se vratim i da svako uradi svoj deo posla i da sednemo i odlučimo šta dalje.” „Ono što znam je da će biti dosta ovoga,” kažem i primičem usne njegovima.

Njegove ruke skliznu s mojih obraza ka ramenima, a onda i savesno niz moja leđa. Prstima pronalazi rub moje majice i zavlači ih ispod, tople i uporne.

Najednom postajem svesna svega, i pritiska njegovih usana i ukusa njegovog poljupca i teksture njegove kože i narandžastog svetla na svojim zatvorenim kapcima i mirisa zelenih biljaka koje rastu u vazduhu oko nas. Kad se odmaknem, on otvara oči i vidim sve što može da se vidi, trunku svetloplavog u njegovom levom oku i tamnoplavog koje čini da se osećam bezbedno, kao da sanjam. „Volim te,” kažem. „I ja tebe,” kaže on. „Vidimo se uskoro.”

Ponovo me poljubi, nežno, a onda izađe iz dvorane. Ja ostanem da stojim usred snopa sunčeve svetlosti sve dok sunce ne zađe.

Vreme je da malo budem sa svojim bratom.

44 Tobajas Pre nego što krenem da se nađem s Amarom i Džordžom, proveravam ekrane. Evelin je u sigurnosti odaja Učenih okružena svojim otpadničkim pristalicama - posmatra mapu grada. Markus i Džoana su na sastanku u zgradi na Aveniji Mičigen, severno od zgrade Henkok.

Nadam se da će oboje biti na istom mestu i za nekoliko sati, kad donesem odluku koje od njih dvoje da resetujem. Amar nam je dao nešto više od sat vremena da vakcinišemo Jurajinu porodicu i neprimetno se vratimo u štab, pa imam vremena samo za jednog od roditelja.

Pahuljice snega kotrljaju se po pločniku, vetar ih kovitla.

Džordž mi pruža pištolj.

„Tamo je sada opasno,” kaže on. „Sa svim tim planovima koje Odani imaju.”

Uzimam pištolj i ne pogledavši ga.. „Jesi li upoznat s planom?” pita Džordž. „Ja ću da vas nadgledam odavde, iz male kontrolne sobe. Doduše, videćemo koliko ću vam biti od koristi s ovim snegom koji muti sliku.” „A gde će biti ostatak obezbeđenja?” „Na nekoj pijanci, verovatno,” slegne ramenima Džordž. „Rekao sam im da uzmu slobodno veče. Niko neće ni primetiti da nema kamiona. Obećavam da će sve biti u redu.”

Amar se nasmeši od uva do uva. „Dobro onda, put pod noge.”

Džordž stiska Amara za ruku, a nama maše. Dok ostali slede Amara ka vozilu koje je parkirano napolju, ja grabim Džordža i zadržavam ga. Upitno me gleda. „Nemoj ništa da me pitaš jer ne mogu ništa da ti kažem,” izgovaram. „Ali, vakciniši se protiv seruma sećanja, važi? Što je pre moguće. Metju može da ti pomogne.”

Mršti se. „Učini to,” izgovaram i odlazim ka kamionu.

Pahulje mi se zadržavaju u kosi, a vazduh ispred mene se magli sa svakim izdahom. Na putu ka kamionu sudarim se s Kristinom i ona mi nešto ugura u džep. Ampulu sa serumom.

Kad sednem na suvozačko mesto vidim da Piter ne skida pogled s nas. I dalje ne razumem zašto je toliko želeo da krene s nama, ali znam da treba da ga se pazim.

Unutrašnjost kamiona je topla i uskoro ćemo biti prekriveni kapljicama vode umesto snegom. „Blago tebi,” izgovara Amar. Dodaje mi stakleni ekran s izukrštanim svetlucavim linijicama, poput vena. Približim ga i vidim da su na njemu iscrtane ulice, a najsvetlija linija predstavlja našu rutu. „Tebi je zapalo da čitaš mapu.” „Potrebna ti je mapa?” upitno podižem obrve. „Nije ti palo na pamet da samo... pratiš visoke zgrade?”

Amar pravi grimasu. „Nećemo da idemo regularnim putem, nego tajnim. A sad umukni i čitaj tu mapu.”

Na mapi pronalazim plavu tačkicu koja pokazuje gde se nalazimo. Amar manevriše po snegu koji toliko brzo pada da je vidljivost opala na samo nekoliko metara.

Zgrade kraj kojih prolazimo izgledaju kao tamne figure koje vire iza belog zastora. Amar vozi brzo, u nadi da će težina kamiona da nas održi na putu. Ispred nas, kroz pahulje se naziru svetla grada. Izvan njegovih granica je sve toliko drugačije da zaboravljam koliko smo mu u stvari blizu. „Ne mogu da verujem da se vraćamo,” tiho izgovara Piter, kao da ne očekuje da iko drugi to prokomentariše. „Ni ja.” Izgovaram iskreno.

Ta distanca na kojoj se Biro drži prema ostatku sveta je prilično podla, čak i da nema ovog rata koji planiraju da povedu protiv naših sećanja - manje je primetna, ali na svoj način

podjednako opaka. Imali su mogućnosti da pomognu nama koji smo tavorili u frakcijama, ali odabrali su da nas puste da se raspadnemo. Da nas puste da umremo. Da se međusobno poubijamo. Tek sad, kad se spremamo da uništimo neprihvatljivo veliku količinu genetskog materijala, odlučuju da se umešaju.

Truckamo se dok nas Amar vozi preko šina, ne odmičući se mnogo od cementnog zida s desne strane.

Posmatram Kristinu u retrovizoru. Desno koleno joj nervozno poskakuje.

I dalje ne znam čije pamćenje da izbrišem: Markusovo ili Evelinino?

U svakoj drugoj situaciji pokušao bih da donesem što nesebičniju odluku, ali sada oba izbora deluju sebično.

Resetovanje Markusovog pamćenja izbrisalo bi s lica zemlje čoveka koga mrzim i koga se plašim. Oslobodio bih se uticaja koji ima na mene.

Resetovanje Evelininog pamćenja napravilo bi od nje novu majku - majku koja me ne bi napustila ili donosila odluke iz osvete, koja ne bi kontrolisala sve oko sebe samo da ne bi morala nekome da veruje.

U svakom slučaju, biće mi bolje bez jednog od njih. Ali šta bi gradu bilo od veće pomoći?

Više ne znam ni sam.

Držim ruke iznad ventilacije da ih zagrejem, a Amar vozi preko šina i pored napuštenog vagona koga smo videli i kad smo dolazili, bacajući svetla na srebrni lim od koga je sačinjen.

Stižemo do mesta na kome se završava spoljni svet i počinje eksperiment, i promena je toliko očigledna da izgleda kao da je neko kredom iscrtao linije po zemlji.

Amar prelazi tu liniju kao da ne postoji. Pretpostavljam da je za njega s vremenom izbledela, da se on sve bolje i bolje navikava na svoj novi svet. Ja se, s druge strane, osećam kao da prelazim iz istine u laž, iz sveta odraslih nazad u detinjstvo.

Posmatram kako se pločnici, staklo i metal pretvaraju u prazna polja. Sneg sada slabo pada i nešto jasnije vidim obrise grada i zgrade koje su tek za nijansu tamnije od oblaka. „Gde ćemo da nađemo Zika?” pita Amar. „Zik i njegova majka su se pridružili ustanicima,” odgovaram. „Tako da mi je najsigurnije da za njima tragam tamo gde se okupila većina.” „Ljudi iz kontrolne sobe su rekli da se većina smestila severno od reke, u blizini zgrade Henkok,” kaže Amar. „Da nisi za spuštanje niz sajlu?” „Ni u ludilu,” odgovaram.

Amar se smeje.

Potreban nam je još jedan sat da se približimo. Unervozim se tek kad u daljini uočim zgradu Henkok. „Uh - Amare?” začuje se Kristina iz zadnjeg dela kamiona. „Mrzim što te cimam, ali stvarno moram da siđem. Ono, da... znaš. Piškim.” „Baš sad?” pita Amar. „Aha, odjednom mi se ide.”

Amar uzdahne, ali ipak zaustavi kamion. „Ne mrdajte odatle i ne gledajte!” izgovara ona dok izlazi.

Posmatram njenu siluetu dok odlazi ka zadnjem delu kamiona i čekam. Sve što osetim kad probuši gume je neznatan trzaj kamiona, toliko slabašan da sam ga verovatno osetio samo zato što sam ga očekivao. Kad se vrati, otresajući pahulje s jakne, na licu joj igra jedva primetan osmeh.

Ponekad, da bi se ljudi spasli od strašne sudbine, dovoljna je samo jedna osoba voljna da nešto učini. Pa i ako je to „nešto” samo lažni izlazak na pišanje.

Amar vozi još nekoliko minuta pre nego što išta primeti.

Kamion se zatrese i počne da trucka kao da prelazimo preko nekih neravnina. „Sranje,” izgovara Amar, mršteći se ka brzinomeru. „Ne mogu da verujem.” „Pukla guma?” pitam. „Aha.” Uzdiše i koči da bi se zaustavio kraj puta. „Daj da ja proverim,” kažem. Iskačem sa suvozačkog sedišta i krećem ka zadnjem delu kamiona. Zadnje gume su načisto izduvane, isečene nožem koji je Kristina ponela sa sobom.

Zurim kroz prozore zadnjeg dela kamiona da se uverim da je tamo samo jedna rezervna guma, a onda se vraćam da im saopštim vesti. „Pukle su obe zadnje, a imamo samo jednu rezervnu,” kažem. „Moraćemo da ostavimo ovaj kamion ovde i da nabavimo novi.”

„Sranje!” Amar lupa rukom o volan. „Nemamo vremena za ovo. Moramo da se postaramo da se Zik, njegova majka i Kristinina porodica vakcinišu pre nego što ispuste serum.” „Smiri se,” kažem. „Znam gde možemo da nađemo drugo vozilo. Nastavite vi peške, a ja ću da pronađem čime ćemo da nastavimo put, u redu?”

Amar se najednom oraspoloži. „Dobra ideja.”

Pre nego što se udaljim od kamiona proverim da li mi je pištolj napunjen, iako sam siguran da mi neće biti potreban. Svi izlaze iz kamiona, a Amar se trese od hladnoće i hoda na vrhovima prstiju, Gledam na sat. „Do koliko najkasnije treba da ih vakcinišemo?” „Džordžov raspored kaže da imamo sat vremena do resetovanja grada,” odgovara Amar i proverava vreme. „Neću te kriviti ako odlučiš da poštediš Zika i njegovu majku bola i dopustiš da ih resetuju. Ako hoćeš, mogu ja da ih resetujem.”

Odmahujem glavom. „Ne mogu to da im uradim. Ne bi bili u žalosti, ali to bi bilo nerealno.” „Lepo ja kažem,” izgovara Amar smešeći se, „jednom Uštogljeni, uvek Uštogljeni.” „Možeš li... da im prećutiš šta se desilo? Makar dok ja ne stignem,” pitam. „Samo ih vakciniši. A ja ću sve da im ispričam.”

Amarov osmeh polako iščezava. „Naravno. Nego šta.”

Cipele su mi mokre od proveravanja guma, pa me stopala zabole kad god dotaknem ledenu zemlju. Samo što nisam krenuo, kad začujem Pitera. „I ja idem s tobom,” kaže. „Šta? Zašto?” blenem u njega. „Biće ti potrebna pomoć da pronađeš kamion,” kaže on. „Veliki je ovo grad.”

Skrećem pogled ka Amaru, koji sleže ramenima „Ima čovek pravo.”

Piter se naginje i tiho izgovara, da samo ja čujem: „A ako nećeš da mu kažem da nešto planiraš, nemoj da se protiviš.”

Skreće pogled ka mom džepu od jakne u kome je serum pamćenja.

Uzdišem. „Dobro. Ali radićeš ono što ti kažem.”

Gledam kako se Amar i Kristina udaljavaju jedno od drugog i odlaze ka zgradi Henkok. Kad se dovoljno udalje od nas, vraćam se nekoliko koraka unazad i stavljam ruku u džep da zaštitim bočicu sa serumom. „Ne idem u potragu za kamionom,” kažem. To si valjda i sam zaključio. Hoćeš li da mi pomogneš u ovome ili moram da te upucam?” „Zavisi šta je u pitanju.”

Teško je objasniti mu nešto u šta ni sam nisam siguran.

Stojim okrenut ka zgradi Henkok. S desne strane su mi

otpadnici, Evelin i njena kolekcija seruma smrti. S leve su Odani, Markus i planovi za ustanak.

Gde imam veći uticaj? Šta mogu da promenim? To su pitanja koja bi trebalo sebi da postavim. Umesto toga, pitam se za čijim uništenjem više žudim. „Idem da zaustavim revoluciju,” kažem.

Okrećem se nadesno i Piter kreće za mnom.

45 Tris Moj brat stoji za mikroskopom, očiju prislonjenih na okular.

Svetlo s platforme mikroskopa baca neobične senke na njegovo lice i čini da izgleda starije. „To je definitivno to,” kaže on. „Mislim, serum simulacije napada. Nema sumnje.” „Uvek je bolje kad još neko potvrdi,” kaže Metju.

Stojim sa svojim bratom u tim satima pred njegovu smrt. A on analizira serume. Koja glupost.

Znam zašto je Kejleb želeo da dođe ovamo: želeo je da se uveri da daje život za nešto smisleno. Ne krivim ga. Koliko znam, nakon što umreš za neki cilj, više nema nazad. „Ponovi mi koji je beše aktivacioni kod,” kaže Metju.

Aktivacioni kod će aktivirati oružje sa serumom pamćenja, a pritisak na dugme će ga istog trenutka raspršiti. Otkad je kročio nogom u laboratoriju, Metju tera Kejleba da na svakih nekoliko minuta ponovi kod. „Nije mi teško da zapamtim niz brojeva!” buni se Kejleb.

„Ne sumnjam u to. Ali ne znamo u kakvom ćeš stanju biti kad serum smrti počne da se širi, i zato kod treba da bude duboko ukorenjen u tvom mozgu.”

Kejleb se trgne na pomen „seruma smrti.” A ja blenem u svoje cipele. „080712,” kaže Kejleb. „A onda zeleno dugme.”

Kara je otišla u kontrolnu sobu s namerom da ljudima koji su tamo začini piće serumom mira i, kad budu previše opijeni da bi primetili, pogasi svetla po štabu, kao što su učinili Nita i Tobajas pre nekoliko nedelja. Kad to odradi, mi ćemo da odjurimo u Laboratoriju s oružjem, jer po mraku kamere ne mogu da nas snime, Na laboratorijskom stolu preko puta mene su eksplozivi koje nam je dao Redži. Izgledaju tako obično - nalaze se u crnoj kutiji s metalnim kandžama na ivicama i daljinskim detonatorom. Kandže služe da se kutija zakači na drugi niz duplih laboratorijskih vrata. Prvi niz još nije osposobljen od prethodnog napada. „Mislim da je to to,” kaže Metju. „Sad je još samo ostalo da neko vreme pričekamo.” „Metju,” kažem. „Da li bi mogao nakratko da nas ostaviš same?” „Naravno,” smeši se Metju. „Vratiću se kad bude vreme za pokret.”

Zatvara vrata za sobom. Kejleb prolazi rukama preko zaštitnog odela, eksploziva i ranca u koji oni treba da se spakuju.

Uredno ih ređa, gleda da budu poslagani po ravnoj liniji.

„Ne mogu da prestanem da razmišljam o onome kad smo bili mali i igrali se ’Čestitih’,” kaže. „Kad sam te držao u stolici i postavljao pitanja? Sećaš se?” „Da,” odgovaram. Kukovima se naslanjam na laboratorijski sto. „Proveravao si mi puls i govorio da ćeš me provaliti ukoliko budem lagala jer Čestiti umeju da pročitaju ljude koji lažu. Nije bilo prijatno.”

Kejleb se smeje. „Jednom si čak priznala da si ukrala knjigu iz školske biblioteke, i to baš u trenutku kad je mama ulazila u kuću...” „I morala sam da odem u biblioteku da se izvinim!” smejem se zajedno s njim. „Bibliotekarka je bila užasna. Sve nas je zvala ’mladiću’ i ’devojko’” „Mene je, doduše, volela. Znaš li da sam se, dok sam radio kao volonter u biblioteci i bio zadužen za slaganje knjiga u toku pauze za ručak, zapravo skrivao među policama i čitao?

Nekoliko puta me je uhvatila, ali ni reč nije rekla.” „Stvarno?” Nešto me je pecnulo u grudima. „Nisam to znala.” „Izgleda da je dosta toga što ne znamo jedno o drugom.”

Lupka prstima po stolu. „Voleo bih da smo bili otvoreniji.” „I ja.” „A sada je kasno, zar ne?” Podiže pogled. „Ne za sve.” Dovlačim stolicu od laboratorijskog stola i sedam. „Ajde da se igramo Čestitih. Prvo ja odgovaram na pitanje, a onda ti. Iskreno, naravno.”

Nerado pristaje. „U redu. Kako si stvarno polomila one čaše u kuhinji kad si tvrdila da ih nosiš da očistiš mrlje od vode?”

Prevrćem očima. „To je pitanje na koje želiš iskreni odgovor? Daj, Kejlebe.” „Dobro onda.” Nakašljava se i njegove ozbiljne zelene oči pronalaze moje. „Jesi li mi stvarno oprostila ili to samo kažeš zato što se spremam da umrem?”

Zurim u svoje ruke na krilu. Uspevala sam da budem pristojna i ljubazna s njim jer sam se trudila da ne mislim na ono što se desilo u odajama Učenih. Ali to nije oproštaj - da sam mu stvarno oprostila, mogla bih o tom incidentu da razmišljam bez ove mržnje koju osećam u sebi, zar ne?

Ili je možda oproštaj neprestano odvraćanje misli s gorkih sećanja, sve dok vreme ne ublaži bol i bes, te gresi budu oprošteni.

Samo zbog Kejleba, biram da verujem u potonje. „Da, jesam,” odgovaram. Zastajem. „Ili makar očajnički želim da jesam, pa mu to dođe na isto,” izgleda kao mu je kamen pao sa srca. Sklanjam se u stranu da bi sad on seo u stolicu Znam šta želim da ga pitam, i to još otkad se dobrovoljno prijavio za ovu žrtvu. „Koji je glavni razlog što ovo radiš?” pitam. „Najvažniji.” „Nemoj to da me pitaš, Beatris.” „Ne pokušavam da te prevarim,” objašnjavam. „Neću povući oproštaj. Ali moram da znam.”

Dele nas zaštitno odelo, eksplozivi i ranac, uredno poređani po izbrušenom čeliku. Alatke koje odlaze s njim i ne vraćaju se. „Mislim da je to jedini način da pobegnem od ove krivice koju osećam zbog svega što sam učinio,” odgovara. „Ništa ne želim toliko koliko želim nje da se otarasim.”

Njegove reči mi izazivaju unutrašnji bol. Toga sam se i plašila. Sve vreme sam znala da će to da kaže. A volela bih da nije.

Na interfonu u ćošku sobe se začuje glas. „Stanovnici štaba, pažnja. Procedura prinudnog zaključavanja štaba u slučaju opasnosti počinje ovog trenutka i trajaće do pet sati ujutru.

Ponavljam, procedura prinudnog zaključavanja štaba u slučaju opasnosti počinje ovog trenutka i trajaće do pet sati ujutru.”

Kejleb i ja se uspaničeno pogledamo. Metju uleće u laboratoriju. „Sranje,” kaže on. A onda još glasnije: „Sranje!” „Zaključavanje u slučaju opasnosti?” pitam. „Jel' to isto što i vežba napada?” „U suštini da. I znači da moramo da se pokrenemo odmah, dok je u hodnicima još uvek haos i dok ne pojačaju obezbeđenje,” kaže Metju, „Zašto ovo rade?” pita Kejleb. „Možda žele da pojačaju obezbeđenje pre nego što rašire virus,” odgovara Metju. „Ili su ukapirali da pokušavamo nešto da uradimo - mada, da išta znaju, dosad bi došli da nas pohapse.”

Skrećem pogled ka Kejlebu. Minuti koji su mi s njim ostali opadaju kao suvo lišće s grana.

Odlazim u drugi kraj prostorije i s pulta uzimam naše oružje, dok iz malog mozga vadim ono što je Tobajas juče rekao Nesebični tvrde da nekome smeš da dopustiš da se žrtvuje za tebe samo ukoliko je to krajnji čin ljubavi prema tebi. Što s Kejlebom nije slučaj.

46 Tobajas Klizam se po pločniku prekrivenom snegom. „Ti se juče nisi vakcinisao,” kažem Piteru. „Nisam,” odgovara on. „Zašto?” „Zašto bih ti rekao?”

Prelazim palcem preko ampule sa serumom i kažem: „Pošao si sa mnom jer znaš da je serum pamćenja kod mene, jel da?

Ako želiš da ga dobiješ, onda bi bar mogao da mi kažeš razlog.”

Ponovo skreće pogled ka mom džepu, isto kao malopre.

Mora da je video kad mi ga je Kristina dala. Kaže: „Radije bih ga oteo od tebe.” „Ma daj” Podižem pogled a gledam kako sneg pada na ivice zgrada. Mračno je, ali mesečina nam sasvim dovoljno osvetljava put. „Možda misliš da ti borba ide od ruke, ali smem da se zakunem da nisi bolji od mene.”

Gurne me bez ikakvog upozorenja, i ja se okliznem i padnem. Pištolj mi tresne o zemlju i dopola se zarije u sneg.

Valjda me ovo nauči da ne budem drčan, pomišljam i dižem se na noge. On me zgrabi za okovratnik i ponovo me gurne nazad i ja se okliznem, samo što ovoga puta uspem da održim ravnotežu i nabodem ga u stomak. Snažno me šutne u nogu, od čega ona potpuno utrne, i ščepa me za jaknu da me privuče k sebi.

Rukom pretura po džepu u kome se nalazi serum. Pokušam da ga odgurnem, ali, za razliku od mene kome je noga potpuno utrnula, on je stabilno uzemljen. Razdražljivo prostenjem i približim slobodnu ruku licu da ga munem laktom u usta.

Rukom mi prođe oštar bol - boli kad nekoga udariš u zube - ali vredelo je. Piter jaukne i sklizne nazad na ulicu, lica prekrivenog rukama. „Znaš li zašto si pobeđivao u borbama kad si bio početnik?” pitam kad se podignem na noge. „Jer si okrutan. Jer voliš da povređuješ ljude. I jer misliš da si poseban, da su svi oko tebe obične sekaperse koje ne mogu tako kao ti da donose teške odluke.”

Pokuša da ustane, ali ja ga šutnem u bok i on se ponovo zgrči. A onda mu stopalom pritisnem grudi, tik ispod grla i pogledam ga u oči - razrogačene i nedužne, ni nalik onome što se iza njih krije. „Uopšte nisi poseban,” kažem. „I ja volim da povređujem ljude. I ja umem da donosim okrutne odluke. Razlika je u tome što ponekad to ne činim, a ti to radiš stalno - to je ono što te čini zlim.”

Pređem preko njega i krećem niz Aveniju Mičigen. Ali već nakon nekoliko koraka začujem njegov glas. „Zato ga i želim,” izgovara drhtavim glasom. Zastanem. Ali se ne okrećem.

Trenutno ne mogu očima da ga vidim.

„Treba mi serum jer mi je muka od sebe ovakvog.” kaže. „Muka mi je da radim grozne stvari i da uživam u njima, a posle da se pitam šta to sa mnom nije u redu. Želim da se to završi. želim da krenem iz početka.” „I ne misliš da je to kukavički način da se izvučeš?”. pitam ga preko ramena. „Mislim da me zabole da li je,” odgovara Piter. Osećam kako malopređašnji bes u meni splašnjava i prstima se igram s ampulom sa serumom. Čujem da se podiže na noge i briše sneg s odeće. „Nemoj više da mi se zameraš,” kažem, „i obećavam da ću ti, kad sve ovo završim, dopustiti da se resetuješ. Nemam razloga da to ne uradim.”

Piter klima glavom, i kroz netaknuti sneg krećemo ka zgradi u kojoj sam poslednji put video svoju majku.

47 Tris Iako su ljudi na sve strane, neki nervozan muk pritiska hodnik. Neka žena naleti ramenom na mene i promumla izvinjenje, i ja priđem bliže Kejlebu da ga ne izgubim iz vida.

Ponekad poželim da sam koji centimetar viša, da svet prestane da mi izgleda kao gusta kolekcija torzoa.

Krećemo se brzo, ali ne prebrzo. Što više radnika obezbeđenja vidim, to veći pritisak osećam. Kejlebov ranac, u kome su zaštitno odelo i eksplozivi, odskače po donjem delu njegovih leđa kako hodamo. Ljudi se kreću u svim pravcima, ali uskoro stižemo do hodnika kojim niko nema razloga da ide. „Mora da se Kari nešto desilo,” izgovara Metju. „Dosad je trebalo da pogasi svetla.”

Klimam glavom. Osećam kako mi se pištolj, prikriven širokom majicom, zabija u leđa. Nadala sam se da neću morati da ga upotrebim, a po svoj prilici hoću, no čak ni to možda ne bude dovoljno da se dočepamo Laboratorije s oružjem.

Hvatam Kejleba i Metjua za ruku i sve troje se zaustavljamo usred hodnika. „Imam ideju,” kažem. „Ajde da se razdvojimo. Kejleb i ja ćemo otrčati do laboratorije, a Metju može da izvede neku diverziju.” „Diverziju?” „Imaš pištolj, zar ne?” pitam. „Pucaj u vazduh.”

Okleva. „Ajde,” izgovaram kroz zube.

Metju vadi pištolj. Ja grabim Kejleba za lakat i vučem ga niz hodnik. Preko ramena gledam kako Metju diže pištolj iznad glave i puca uvis, u jedan od staklenih panela. Kad se začuje oštar prasak, ubrzavam u trk i vučem Kejleba za sobom. Vazduh ispune vrisci i pucanje stakla, pa radnici obezbeđenja i ne primete da mi trčimo u pravcu suprotnom od spavaonica, ka mestu na kome ne bi trebalo da budemo.

Neobično je ponovo osetiti nagon koji je u meni razvila obuka u Neustrašivima. Dok se krećemo rutom koju smo jutros definisali, disanje mi postaje sve dublje, sve ujednačenije. Misli mi se razbistre i sve postane jasnije. Skrenem pogled ka Kejlebu u iščekivanju da se i u njemu dešava isto, ali on je bled kao krpa, jedva hvata vazduh. Čvrsto ga držim da ga umirim.

Skrenemo za ugao, cipele nam zaškripe po pločicama, i naiđemo na prazan hodnik s prozirnom tavanicom. Osetim neki pobednički nalet. Poznato mi je ovo mesto. Nismo daleko, uspećemo. „Stoj!” uzvikne neko iza mene.

Obezbeđenje. Pronašli su nas. „Stoj ili pucamo!”

Kejleb se strese i podigne ruke uvis. I ja dižem svoje i skrećem pogled ka njemu.

Osećam kako sve u meni usporava - i misli koje su mi brujale glavom i otkucaji srca.

Kad ga pogledam, više ne vidim onu kukavicu koja me je prodala Džanin Metjuz i ne čujem izgovore koji su posle toga usledili.

Kad ga pogledam, vidim dečaka koji mi je držao ruku u bolnici kad nam je majka slomila zglob i koji me je uveravao da će sve biti u redu. Vidim brata koji me je, noć uoči Ceremonije odabira, posavetovao da sama odlučim šta ću odabrati.

Pomišljam na sve ono izuzetno što on jeste - na to da je pametan i pun entuzijazma i pronicljiv, tih i ozbiljan i ljubazan.

On je deo mene i uvek će to biti, ali i ja sam deo njega Ne pripadam ja ni Nesebičnima ni Neustrašivima, pa čak ni Divergentnima. Ne pripadam ni Birou ni eksperimentu ni obodu.

Pripadam ljudima koje volim i koji meni pripadaju - oni, i ljubav i odanost koju im pružam, čine neuporedivo više moj identitet nego nekakva reč ili grupa.

Volim svog brata. Volim ga, a on se trese od straha pri pomisli na smrt. Volim ga, i jedino što mi pada na pamet. Jedino što mi se vrzma po glavi su reči koje sam mu uputila pre nekoliko dana: Nikad te ne bih odvela na pogubljenje. „Kejlebe,” kažem, „Daj mi ranac.” „Šta?“ pita.

Zavlačim ruku pod majicu i vadim pištolj. Uperim ga u njega. „Daj mi ranac.” „Tris, ne.” Odmahuje glavom. „Ne, ne dam ti to da učiniš.” „Spustite oružje!” urla stražar s drugog kraja hodnika, „Spustite oružje ili ću pucati!” „Ja možda i preživim serum smrti,” objašnjavam. „Dobro mi ide opiranje serumima. Postoji šansa da preživim. Ti nema šanse da ga preživiš. Daj mi ranac ili ću ti pucati u nogu i oteti ga.”

A onda se proderem da me čuju i stražari. „On mi je talac!

Približite se i ubiću ga!”

U tom trenutku podseti me na oca. Oči su mu umorne i tužne. Lice mu prekriva senka tek iznikle brade. Ruke mu se tresu dok skida ranac i pruža mi ga.

Uzimam ga i prebacujem ga preko ramena. I dalje držim pištolj uperen u njega, ali pronalazim položaj u kome mi on zaklanja stražare. „Kejlebe” kažem, „volim te” Oči mu se zacakle od suza i kaže: „I ja tebe volim, Beatris.” „Na pod!” derem se, da me stražari čuju.

Kejleb se spušta na kolena. „Ako ne preživim, reci Tobajasu da nisam imala nameru da ga napustim.”

Ispravljam se i ciljam preko Kejlebovog ramena ka jednom od stražara. Udišem i umirujem ruku. Izdišem i pucam. Začujem bolni krik i jurnem u suprotnom pravcu, dok mi pucanj još odzvanja u ušima. Ne trčim po pravoj liniji pa me nije lako nanišaniti, a onda zalazim za ugao. Metak pogađa zid iza mene i pravi rupu.

Dok trčim, skidam ranac i otvaram ga. Vadim eksploziv i detonator. Iza sebe čujem povike i korake. Nemam dovoljno vremena. Nemam dovoljno vremena.

Ubrzam još više i trčim brže nego što sam ikad zamišljala da mogu. Svaki korak koji načinim celu me protrese i skrećem za sledeći ugao, i kraj vrata koja su probili Nita i napadači vidim dva stražara. Slobodnom rukom na grudima pridržavam eksplozive i detonator, a drugom pucam u stražare, jednom u nogu drugom u grudi.

Onaj koga sam pogodila u nogu poseže za pištoljem, i ja ponovo pucam, zatvorivši oči nakon okidanja obarača. Ne pomera se.

Prolazim kroz razvaljena vrata ka hodniku. Nabijam eksplozive u metalnu šipku na kojoj se vrata spajaju i pričvršćujem ih kandžama. Vratim se na kraj hodnika, odem iza ćoška i čučnem, leđima okrenuta ka vratima, pritisnem dugme detonatora i dlanovima prekrijem uši.

Nakon eksplozije male bombe osetim buku i u kostima, a eksplozivna sila me baca u stranu te mi pištolj otkliza po podu.

Komadići stakla i metala lete po vazduhu i padaju na pod na kome izbezumljeno ležim. Iako sam ih prekrila rukama, uši mi zvone i kad ih sklonim, i nisam baš sigurna na nogama.

Na kraju hodnika vidim stražare koji su uspeli da me sustignu. Pucaju i metak me pogađa u mesnati deo ruke.

Vrisnem i rukama prekrijem ranu, suženog vidnog polja, ali se ipak ponovo bacim iza ugla i teturajući se vratim ka razvaljenim vratima.

Iza njih se nalazi malo predsoblje s nizom zaptivenih vrata bez brave. Kroz prozorčiće na vratima vidim Laboratoriju s oružjem, pravilne nizove mašinerije i tamne uređaje i ampule sa serumom, osvetljene kao u izlogu. Začujem zvuk prskanja i shvatim da je serum smrti već počeo da se širi vazduhom, ali stražari su mi za petama i nemam vremena da obučem zaštitno odelo koje će da odloži njegovo dejstvo.

A znam, sigurna sam, da mogu ovo da preživim.

Zakoračim u predsoblje.

48 Tobajas Otpadnički štab - mada će za mene ovo uvek biti štab Učenih, šta god da se desi - utihnuo stoji pod snegom, i jedino što ukazuje na ljude u njemu jesu osvetljeni prozori. Zastajem na ulaznim vratima i nakašljavam se. „Šta je?” pita Piter. „Mrzim ovo mesto,” odgovaram.

Piter sklanja s očiju kosu, natopljenu snegom. „Pa šta ćemo onda, da polomimo prozor? Da odemo na zadnji ulaz?”

„Ma samo ću da uđem,” kažem. „Ja sam joj sin.” „Sin koji ju je izdao i napustio grad onda kad je ona to svima zabranila,” dodaje on, „i poslala ljude u potragu za njim. Ljude s pištoljima.” „Ako hoćeš, ti možeš da ostaneš ovde,” kažem. „Ja idem tamo gde je serum,” kaže on. „Ali ako te upucaju, ja ga ščepah i pobegoh.” „Ništa drugo od tebe i ne očekujem.” Čudna je on osoba.

Ulazim u predvorje u kome je neko ponovo sastavio portret Džanin Metjuz i preko njenih očiju crvenom farbom iscrtao X i u dnu napisao „frakcijski ološ”.

Prilazi nam nekoliko ljudi s frakcijskim obeležjima i drži oružje na gotovs. Neke prepoznajem s otpadničkih logorskih vatri održavanih po skladištima, a neke iz vremena koje sam pored Evelin proveo kao vođa Neustrašivih. Ostali su mi potpuno nepoznati i podsećaju me na činjenicu da je otpadnička populacija veća nego što je iko mogao da zamisli.

Podižem ruke uvis. „Došao sam da vidim Evelin.” „Nego šta,” kaže on. „Mi inače imamo običaj da propustimo svakoga ko poželi da je vidi.” „Imam poruku od ljudi iz spoljneg sveta,” kažem. „Poruku za koju sam siguran da želi da je čuje.”

„Tobajase?” izgovara jedna od otpadnica. Prepoznajem je, ali ne iz skladišta u kome su boravili otpadnici - već iz odseka Nesebičnih. Bili smo komšije. Zove se Grejs. „Zdravo. Grejs,” kažem. „Samo želim da popričam s mamom.”

Ona grize unutrašnjost obraza i premišlja se. Čak joj i stisak pištolja slabi: „Pa, ipak ne smemo nikoga da propustimo.” „Za ime boga,” izgovara Piter. „Onda idi pa joj reci da smo ovde i vidi šta će da kaže! Mi možemo da pričekamo.”

Grejs se vraća ka gomili koja se već okupila oko nas, spušta pištolj i juri niz obližnji hodnik. čini mi se da dugo čekamo na njen povratak jer već počinju da me bole ramena od podignutih ruku. Grejs se vraća i doziva nas prstima. Dok ostali spuštaju pištolje, ja spuštam ruke i zalazim u predvorje, prolazeći kroz gužvu kao konac kroz iglu. Idemo za njom ka liftovima. „Šta će ti taj pištolj, Grejs?” pitam. Nikad ranije nisam video nekog iz Nesebičnih s pištoljem. „Više se ne poštuju frakcijski običaji,” odgovara ona. „Sad imam pravo da se branim. Dozvoljeno mi je da osećam nagon za preživljavanjem.” „Dobro je,” iskreno izgovaram. Nesebični su bili oštećeni koliko i drugi, ali njihova zla dela nisu bila toliko očigledna, bila su prikrivena prividom nesebičnosti. Ali tražiti od ljudi da nestanu, da se utope u svaku okolinu u kojoj se nađu, isto je što i ohrabrivati ih da se međusobno mlate.

Vozimo se do sprata na kome se ranije nalazila Džaninina uprava - ali Grejs nas ne vodi tamo. Vodi nas ka velikoj sali za

sastanke ispunjenoj stolovima, kaučima i stolicama poređanim u kvadrat. Ogromni prozori na zidu preko puta nas propuštaju mesečinu. Evelin sedi za stolom s desne strane i zuri kroz prozor. „Možeš da ideš, Grejs,” kaže Evelin. „Imaš neku poruku za mene. Tobajase?”

Ne skreće pogled ka meni. Njena gusta kosa je vezana u čvor i nosi sivu majicu s otpadničkim obeležjem. Deluje iscrpljeno. „Jel' ti nije problem da me sačekaš u hodniku?” kažem Piteru, koji se, na moje iznenađenje, ne buni. Bez reči izlazi iz prostorije i zatvara vrata za sobom.

Sam sam sa svojom majkom. „Ljudi iz spoljnog sveta nemaju poruku za nas,” izgovaram približavajući joj se. „Planirali su da celom gradu izbrišu pamćenje. Misle da ne mogu ni da nas urazume ni da apeluju na našu dobru stranu. Odlučili su da je bolje da nas resetuju nego da s nama porazgovaraju.” „Možda su i u pravu,” odgovara Evelin. Konačno se okrene ka meni i podboči lice na svoje sklopljene ruke. Na mestu na kome bi trebalo da stoji burma ima tetovažu praznog kruga. „Šta onda tražiš ovde?”

Oklevam i ne sklanjam ruku s ampule u džepu. Posmatram je i vidim kako ju je vreme pregazilo - kao staru krpu iz koje vire poderani konci. Ali istovremeno vidim i ženu koju sam poznavao kao dete, usana raširenih u osmeh, očiju koje cakle od radosti. Ali što je duže gledam sve mi je jasnije da ta srećna žena nikad nije ni postojala. Ta žena je samo bleda verzija moje prave majke, koju sam posmatrao svojim samoživim dečjim očima.

Sedam za sto preko puta nje i vadim serum sećanja. „Došao sam da te nateram da popiješ ovo,” kažem.

Spušta pogled na ampulu i čini mi se da joj u očima vidim suze, mada je to možda samo odsjaj. „Palo mi je na pamet da je to jedini način da se spreči potpuno uništenje,” kažem. „Znam da su Markus, Džoana i njihovi ljudi spremni za napad, a znam i da ćeš ti učiniti sve što je u tvojoj moći da ih zaustaviš, uključujući i korišćenje seruma smrti.” Naginjem glavu. „Grešim li?” „Ne,” kaže ona, „Frakcije su zlo. Ne smeju se ponovo uspostaviti Radije bih da nas sve unište.”

Rukom pritiska ivicu stola, bledih nadlanica. „Frakcije su bile zlo jer se iz njih nije moglo,” kažem. „Pružili su nam samo privid izbora, pravog izbora nije ni bilo.

Isto to činiš i ti, uskraćuješ izbor. Govoriš im da načine svoje.

Ali da to nikako ne budu frakcije, inače ćeš da ih samelješ!” „Ako si tako mislio, zašto mi ništa nisi rekao?” izgovara glasnije, iako mi i dalje izbegava pogled, i pogled i mene. „Zašto mi nisi rekao, umesto što si me izdao?” „Jer sam te se plašio!” Reči samo izlete iz mene i, mada se pokajem zbog njih, drago mi je što su na otvorenom, drago mi je što, pre nego što je zamolim da se odrekne svog identiteta, mogu bar da budem iskren. „Ti... podsećaš me na njega!” „Nemoj da si se usudio.” Stiska šake u pesnice i gotovo da bljuje reči koje izgovara. „Nemoj da si se usudio.”

„Baš me briga ako ne želiš to da čuješ,” izgovaram i ustajem. „On je bio tiranin unutar naše kuće, a ti si tiranin unutar ovog grada, slep da to uoči!” „Dakle zato si ovo doneo,” kaže ona i uzima ampulu da je bolje vidi. „Jer misliš da je ovo jedini način da se stvari reše.” „Ja...” zaustim da kažem da je to najlakši način, najbolji način, jedini način da ponovo počnem da joj verujem.

Ako joj obrišem pamćenje, mogu sebi da stvorim novu majku, ali.

Ali ona nije samo moja majka. Ona je osoba za sebe i ne pripada meni.

Nije na meni da odaberem šta će od nje da postane samo zato što ja ne mogu da prevaziđem to što jeste. „Ne,” kažem. „Ne, došao sam da ti dam izbor.”

Najednom se uplašim - ruke su mi obamrle, srce mi lupa kao ludo... „Hteo sam večeras da odem do Markusa, ali nisam,” Jedva gutam. „Umesto toga sam došao do tebe jer… jer mislim da ima nade za naše pomirenje. Ne sada, ne uskoro, ali jednog dana. A s njim nema nade, s njim izmirenje nije moguće.”

Ona samo zuri u mene, pogled joj je jarostan ali su joj oči pune suza. „Nije fer što ti pružam ovakav izbor,” nastavljam. „Ali moram. Ti možeš da vodiš otpadnike, možeš da se boriš protiv Odanih, ali zanavek ćeš tu borbu voditi bez mene. A možeš i da se odrekneš tog pohoda i... i da dobiješ natrag svog sina.”

Mršav je ovaj izbor koji joj dajem i svestan sam toga, zato se i plašim - plašim se da će odbiti da bira, da će umesto mene odabrati moć, da će me nazvati budalastim detetom, što i jesam.

Dete sam. Visok skoro dva metra, a tražim da mi pokaže koliko me voli.

Evelin ne skreće pogled, očiju tamnih kao vlažna zemlja.

A onda ustaje i preko stola me žestoko povlači u zagrljaj, iznenađujuće snažno, kao da sam zatočen u kavezu. „Neka im ga i grad i sve u njemu,” izgovara u moju kosu.

Ne mogu da se pomerim, ne mogu da progovorim. Izabrala je mene. Izabrala je mene.

49 Tris Serum smrti miriše na dim i začine, i moja pluća ga već pri prvom udahu odbacuju. Kašljem i grcam, i guta me tama.

Padam na kolena. Osećam se kao da mi je neko krv zamenio šećernim sirupom, a kosti olovom. Nevidljiva uzica me vuče u san, ali ja želim da ostanem budna. Važno je da ostanem budna.

Zamišljam tu potrebu, tu želju kako mi kao plamen gori u grudima.

Uzica me vuče sve jače i ja potpirujem plamen imenima.

Tobajas. Kejleb. Kristina. Metju. Kara. Zik. Juraja.

Ali ne mogu da ponesem težinu ovog seruma. Telo mi se stropoštava u stranu i ranjene ruke dodiruju hladnu zemlju.

Plutam...

Bilo bi lepo da me struja odnese, izgovara neki glas u mojoj glavi. Da vidim kuda bi me povela...

Ali vatra, vatra. Želja za životom.

Još nisam gotova, nisam.

Osećam se kao da kopam po sopstvenoj glavi. Teško mi je da se setim otkud ja ovde i zašto sam toliko uprla da se oslobodim ovog divnog tereta. Ali onda uspevam rukama da iskopam razlog, sećanje na lice moje majke i neprirodan položaj njenih udova i njenog tela na pločniku, kao i na krv koja je lila iz tela moga oca.

Ali oni su mrtvi, kaže glas. Mogla bi da im se pridružiš.

Zbog mene su i umrli, odgovaram. I sad moram nešto da učinim zauzvrat. Moram da se postaram da i ostali ne izgube sve. Moram da spasem grad i ljude koje su moji otac i majka voleli.

Ako i odem kod svojih roditelja, želim sa sobom da ponesem dovoljno dobar razlog, a ne ovo - ovo besmisleno posustajanje na pragu rešenja.

Vatra, vatra, izgara u meni, počinje tinjanjem a onda se pretvara u pakao, moje telo je njeno gorivo. Osećam kako kola u meni, kako izjeda tu težinu koju osećam. Nema toga što sad može da me ubije; moćna sam, nepobediva, večna.

Osećam kako mi se serum lepi za kožu kao ulje, ali tama ipak ustukne. Postavljam svoju tešku ruku na pod da se podignem.

Savijena u struku, ramenom otvaram dupla vrata i ona zaškripe po podu dok im zaptivka puca. Udišem čist vazduh i ispravljam se. Tu sam, tu sam.

Ali nisam sama. „Ne mrdaj,” kaže Dejvid i podiže pištolj. „Zdravo,Tris.”

50 Tris „Kako si se vakcinisala protiv seruma smrti?” pita. I dalje sedi u kolicima, ali ne moraš da hodaš da bi mogao da opališ pištoljem.

Trepćem, i dalje u magnovenju. „Ne budi glupa,” kaže Dejvid. „Serum smrti ne može da se preživi ako se ne vakciniše, a ja sam jedini u štabu koji ima tu vakcinu.”

Zurim u njega i ne znam šta bih rekla. Nisam se vakcinisala.

To što sam još na nogama samo je po sebi nemoguće. Nemam šta da dodam. „Mada, nije ni važno,” kaže on. „Sada smo tu.” „Šta tražiš ovde?” mumlam. Imam osećaj da su mi usne ogromne, teško mi je da progovorim. I dalje na koži osećam taj uljani teret, kao da se smrt ne skida s mene, iako sam je porazila.

Kao kroz maglu se prisećam da sam pištolj zaboravila u hodniku, jer sam mislila da mi, ukoliko dođem dovde, neće ni trebati. „Znao sam da se nešto dešava,” kaže on. „Cele nedelje trčkaraš s genetski oštećenima, Tris, zar si stvarno mislila da neću da primetim?” Odmahuje glavom. „A onda smo tvoju prijateljicu Karu uhvatili kako se igra sa svetlima, pa je ona uspela samu sebe da baci u nesvest da nam ništa ne bi odala. Pa

sam ja onda došao ovamo, za svaki slučaj. Žao mi je što moram da kažem da uopšte nisam iznenađen što te vidim.” „Došao si sam?” pitam. „Nisi baš pametan, jelda?”

Zaškilji svojim svetlim očima. „Pa, vidiš, ja imam i otpornost na serum smrti i oružje, tako da ne postoji način da se izboriš sa mnom. Ne postoji šansa da ukradeš četiri uređaja s virusima dok si mi na nišanu. Plašim se da si ovoliki put prešla nizašta, što ćeš platiti svojim životom. Serum smrti te nije ubio, ali ja svakako hoću. Siguran sam da ćeš me razumeti - iako zvanično ne podržavamo smrtnu kaznu, ne smem da dozvolim da ovo preživiš.”

On misli da sam došla da pokradem oružje kojim planiraju da resetuju eksperimente, a ne da ga aktiviram. Naravno.

Trudim se da ništa ne odam svojim izrazom lica, mada je ono ionako bezizrazno. Prelazim pogledom po sobi u potrazi za uređajem koji će da rasprši virus seruma pamćenja. Bila sam prisutna kad ga je Metju u najsitnije detalje opisivao Kejlebu: crna kutija sa srebrnim priveskom, obeležena plavom nalepnicom na kojoj je ispisan broj modela. To je gotovo jedini uređaj na pultu uz levi zid, udaljen od mene samo nekoliko metara. Ali ne mogu da se pomerim da ne bi pucao u mene.

Moraću da sačekam pravi momenat i brzo da delam. „Znam šta si učinio,” kažem. Zakoračim unazad, u nadi da će mu moje optužbe skrenuti pažnju. „Znam da si ti izumeo simulaciju napada. Znam da si odgovoran za smrt mojih roditelja - za smrt moje majke. Znam.” „Nisam ja odgovoran za njenu smrt!” sikće Dejvid, previše glasno i previše iznenadno. „Rekao sam joj šta se sprema i da treba svoje voljene da povede u sigurnu kuću. Da je ostala

mirna, preživela bi. Ali ona je bila jedna budalasta žena koja nije razumela šta znači žrtvovati se za veće dobro, to je nju ubilo!”

Mrštim se na njega. Ima nečega u njegovoj reakciji - u tome kako mu oči cakle- nečega što je promrmljao kad mu je Nita ubrizgala serum straha - nešto o njoj. „Pa vi ste nju voleli?” pitam. „Sve one godine vam je slala pisma... i to je razlog zbog koga niste želeli da ostane tamo... to je razlog zbog koga ste joj rekli da više ne želite da budete osoba kojoj se šalju informacije nakon što se udala za mog oca…

Dejvid je nepomičan, kao statua, kao da je sačinjen od kamena. „Jesam,” odgovara. „Ali to je sada prošlost.”

Mora da me je zato primio u svoj najuži krug, da mi je zato dao onoliko prilika. Jer sam deo nje, jer imam njenu kosu i govorim njenim glasom. Jer je proveo život pokušavajući da je uhvati i svaki put ostajao praznih šaka.

U spoljnom hodniku se začuju koraci. Dolaze vojnici. Dobro je - potrebni su mi. Potrebno mi je da budu izloženi vazduhu kojim će se raspršiti serum, da ga prenesu dalje. Nadam se da će sačekati da serum smrti ispari. „Moja majka nije bila budala,” kažem. „Ona je shvatila nešto što ti nisi. Da, kad žrtvuješ tuđe živote, to zapravo nije žrtvovanje, to je čisto zlo.”

Načinim još jedan korak unazad i kažem: „Ona me je i naučila pravoj žrtvi. Da je treba činiti iz ljubavi, a ne iz gađenja prema tuđoj genetici. Da je treba činiti iz nužde. tek kad se sve ostale opcije iscrpe. Da je treba činiti za ljude kojima manjka

snage i kojima je potrebna tvoja. Zato i treba da te zaustavim u ’žrtvovanju’ svih onih ljudi i njihovih uspomena. Zato i treba da te zbrišem više s ovog sveta.”

Odmahujem glavom. „Nisam došla ovamo da bih nešto ukrala, Dejvide.”

Okrećem se i bacam se na uređaj. Pištolj opali i telom mi se prolomi bol. Ne znam ni gde me je metak pogodio.

I dalje čujem Kejleba kako Metjuu ponavlja kod. Drhtavom rukom ukucavam brojeve.

Pištolj ponovo opali.

Još bola, i vidno polje mi se muti, ali Kejlebov glas ne iščezava. Zeleno dugme.

Kakav bol.

Ali kako, kad osećam da sam sva utrnula?

Padam, i na putu ka zemlji lupam o tastaturu. Iza zelenog dugmeta se pali svetlo. Čujem pištanje i talasanje.

Skliznem na pod. Osećam nešto toplo za vratom i pod obrazom. Crveno. Krv je neobične boje. Tamne.

Krajičkom oka vidim Dejvida strovaljenog preko stolice.

I moju majku kako se pojavljuje iza njega.

Obučena je isto kao i poslednji put kad sam je videla, u sivu boju Nesebičnih, umrljanu njenom krvlju. golih ruku koje otkrivaju tetovaže. Na majici su joj i dalje rupe od metaka; kroz

njih se jasno vidi njena ranjena koža, crvena ali ne i krvava, kao da je zamrznuta u vremenu. Njena plava kosa boje žita povezana je u punđu, ali nekoliko zlatastih pramenova je ipak uspelo da ispadne.

Znam da nije moguće da je živa, ali nije mi jasno da li je vidim jer sam obeznanjena od gubitka krvi, ili mi je serum smrti pomutio um, ili je ovde iz nekog drugog razloga.

Klekne kraj mene i hladnom rukom mi dotakne obraz. „Zdravo, Beatris,” izgovara smešeći se. „Jesam li gotova?” pitam, iako ne znam jesam li to izgovorila ili sam samo pomislila a ona je nekako uspela da čuje. „Jesi,” odgovara, očiju staklastih od suza. „Drago moje dete, tako si se dobro pokazala.” „Šta će biti s ostalima?” izgovaram uz jecaj dok mi na pamet padaju Tobajas i njegove tamne, nepomične oči, njegove snažne i tople ruke kad smo prvi put stali jedno ispred drugog. Tobajas, Kejleb, moji prijatelji?” „Brinuće oni jedni o drugima,” odgovara ona. „Tako ljudi preživljavaju.”

Smešim se i zatvaram oči.

Osećam kako me ona uzica i dalje vuče, ali ovoga puta mi je jasno da to nije neka zlokobna sila koja me vodi u smrt.

Ovog puta mi je jasno da je to ruka moje majke koja me privija sebi u naručje.

Rado joj uzvraćam zagrljaj.

Može li da mi bude oprošteno za sve što sam učinila da dođem dovde? Želim da bude.

Može.

Verujem u to.

51 Tobajas Evelin briše suze s lica. Stojimo kraj prozora, rame uz rame, i gledamo kako vetar nosi sneg. Neke od pahulja završavaju na simsu i skupljaju se po ćoškovima.

Ruke mi više nisu utrnule. Dok zurim u svet ispred nas, svet prekriven belim, osećam kao da je sve počelo iz početka. samo što će ovoga puta biti bolje. „Mislim da mogu da kontaktiram s Markusom preko radija, da uspostavimo mir,” kaže Evelin. „Osluškivaće on radio; nije glup da ga ne osluškuje.” „Pre nego što to učiniš, moram da ispunim jedno obećanje,” kažem. Dodirujem joj rame, Očekujem da vidim uzdržanost u njenom osmehu, ali nema je.

Osećam grižu savesti. Nisam došao ovamo da je zamolim da se preda zbog mene, da se zbog mene odrekne svega onoga za šta je toliko radila. Ali s druge strane, nisam došao ni da joj pružim izbor. Izgleda da je Tris bila u pravu - kad si prinuđen da biraš između dve loše opcije, moraš da odabereš onu koja će spasiti ljude koje voliš. Serum ne bi spasao Evelin. Uništio bi je.

Piter sedi u hodniku, leđima naslonjen na zid. Kad se nagnem nad njega, diže pogled, otopljeni sneg mu je zalepio kosu na čelo. „Jesi li je resetovao?” pita. „Ne,” odgovaram. „Nisam ni mislio da ćeš imati petlje.” „Nema to veze s petljom. Znaš šta? Boli me uvo.”

Odmahujem glavom i podižem ampulu sa serumom pamćenja, „i dalje ovo planiraš?”

Klima glavom. „Mogao bi da se malo više potrudiš, znaš,” kažem. „Da donosiš bolje odluke, da načiniš svoj život boljim.” „Aha, mogao bih,” kaže on. „Ali neću. Obojici nam je to jasno.”

I jeste mi jasno. Znam da je teško promeniti se, da ide sporo, i da na tome mora naporno da se radi, jako dugo, sve dok se početak ne zaboravi. On se plaši da neće biti kadar za to, da će protraćiti te dane i da će mu biti još gore nego sad. Razumem ja taj osećaj - razumem ljude koji se plaše sami sebe.

Postavljam ga na kauč i pitam ga šta želi da čuje o sebi nakon što mu sećanja ispare kao dim. On samo odmahuje glavom. Ništa. Ne želi ništa da zna.

Uzima ampulu drhtavom rukom i otvara je. Tečnost unutar nje se zatalasa, samo što se ne prospe. On je postavi ispod nosa da je pomiriše.

„Koliko da popijem,” pita, i učini mi se da čujem kako cvokoće. „Mislim da nije važno,” odgovaram. „U redu. Dobro... idemo.” Podiže bočicu uvis, kao da nazdravlja.

Kad dotakne usta, kažem mu: „Budi hrabar.”

Proguta.

I vidim ga kako nestaje.

Spoljašnji vazduh ima ukus leda. „Hej! Pitere!” dreknem, a izdah mi se pretvara u paru.

Piter stoji kraj ulaznih vrata štaba Učenih i deluje izgubljeno.

Na pomen svog imena - koje sam mu ponovio jedno deset puta otkad je popio serum - podiže obrve i prstom upire u svoje grudi. Metju nam je rekao da ljudi neko vreme umeju da budu dezorijentisani nakon što ispiju seruma pamćenja, ali sve dosad nisam kapirao da „dezorijentisan” u stvari znači „glup”.

Uzdišem. „Da, ti si Piter! Jedanaesti put ti ponavljam! Ajde, idemo.”

Mislio sam da ću, nakon što ispije serum, u njemu i dalje videti početnika koji je Edvardu zario nož za puter u oko, ili momka koji je pokušao da ubije moju devojku, ili sve one druge stvari koje je učinio otkad sam ga upoznao. Ali posmatrati ga kako nema pojma ko je mnogo je lakše nego što sam mislio. Oči su mu i dalje onako razrogačene i nedužne, ovoga puta stvarno.

Evelin i ja hodamo jedno do drugog, a Piter kaska za nama.

Sneg je prestao da pada, ali napadalo ga je dovoljno da mi škripi pod cipelama.

Prolazimo pored parka Milenijum. u kome skulptura gigantskog zrna pasulja reflektuje mesečevu svetlost, a onda niz stepenište. Dok silazimo, Evelin me hvata za ruku da održi ravnotežu i pogledamo se. Pitam se da li je, kao i ja, nervozna zbog susreta s mojim ocem. Pitam se da li je uvek nervozna kad se suočava s njim.

U dnu stepenica nalazi se paviljon s dva staklena bloka, od kojih je svaki bar triput viši od mene. Tu smo se dogovorili da se sastanemo s Markusom i Džoanom - obe strane će biti naoružane; da budemo realni ali i da imamo jednake šanse.

Oni su već stigli. Džoana nema pištolj, ali Markus ima, i uperio ga je ka Evelin. Ja sam pištolj koji mi je dala Evelin uperio u njega, čisto da budem siguran. Primećujem glatku kožu njegove lobanje koja proviruje ispod obrijane kose, i put krivog nosa koji se proteže duž njegovog lica. „Tobajase!” izgovara Džoana. Obučena je u kaput crvene boje Miroljubivih, prekriven pahuljama snega. „Šta ti tražiš ovde?” „Pokušavam da vas sprečim da se međusobno poubijate,” odgovaram. „Čudi me da ti nosiš pištolj.”

Pokazujem glavom na budžu u džepu njenog kaputa, na nepogrešive konture oružja. „Ponekad moraš da doneseš teške odluke da bi osigurao mir,” odgovara ona. „Verujem da se ti u načelu s tim slažeš.”

„Nismo došli ovamo da ćaskamo,” kaže Markus gledajući u Evelin. „Rekla si da hoćeš da popričamo o sporazumu.”

Ove protekle nedelje su ga pregazile. Vidim to u opuštenim uglovima njegovih usana u ljubičastoj koži ispod njegovih očiju.

Vidim sopstvene oči usađene u njegovu lobanju, i na pamet mi pada moj odraz u pejzažu strahova, to koliko sam bio prestravljen i posmatrao kako se njegova koža širi mojom kao osip. I dalje sam nervozan pri pomisli da mogu da postanem on, čak i sad kad stojim preko puta njega s majkom na svojoj strani, o čemu sam kao dete maštao.

Ali mislim da se više ne plašim. „Da,” izgovara Evelin. Imam neke uslove na koje oboje treba da pristanemo. Mislim da ćeš se složiti da su pravični. Ako pristaneš, odstupiću i predati sve oružje koje imam a koje moji ljudi ne koriste za ličnu zaštitu. Napustiću grad i više se neću vraćati.”

Markus se nasmeje. Nisam sigurna jel’ se to ruga ili ne može da veruje. Sklon je i jednom i drugom osećanju, arogantan i duboko sumnjičav. „Pusti je da završi,” tiho izgovara Džoana i nabija ruke u rukave. „Zauzvrat,” izgovara Evelin, „ti nećeš napasti grad niti ćeš pokušati da preuzmeš kontrolu nad njime. Dopustićeš ljudima koji žele da potraže život negde drugde da to i učine.

Omogućićeš ljudima koji odaberu da ostanu da glasaju za nove vođe i novi društveni sistem. I što je najvažnije, ti Markuse. nećeš biti prihvatljiv kandidat za vođu.”

To je jedini sebični uslov ovog dogovora. Rekla mi je da ne može da podnese pomisao na Markusa s gomilom koja ga slepo prati, a ja se nisam pobunio.

Džoana podiže obrve. Primećujem da je s obe strane podigla kosu i da joj je ožiljak potpuno otkriven. I bolje izgleda tako snažnije, jer se ne krije iza zavese od kose, jer ne krije ko je zapravo. „Ništa od dogovora,” kaže Markus. „Ja sam vođa ovih ljudi.” „Markuse,” kaže Džoana.

Ali on ne obraća pažnju na nju. „Nećeš ti da odlučiš da li ću ja da ih vodim ili ne samo zato što si ljuta na mene?” „Izvini,” glasno izgovara Džoana. „Markuse, ovo što nam nudi je toliko dobro da ne mogu da verujem da je istinito dobijamo sve što smo hteli, i to bez nasilja - Kako možeš to da odbiješ?” „Zato što sam ja legitimni vođa ovih ljudi.” Odgovara Markus. „Ja sam vođa Odanih! Ja...” „Ne. nisi,” mirno izgovara Džoana. „Ja sam vođa Odanih. A ti ćeš ili da pristaneš na ovaj sporazum ili ću da im kažem da si zbog svog ponosa propustio šansu da sukob rešiš bez krvi.”

Markusove pasivne maske je nestalo, i otkrilo se zlobno lice ispod nje. Ali čak ni on ne može da protivreči Džoani, čija ga savršena smirenost i pretnje pokoravaju. Odmahuje glavom ali više se ne javlja. „Slažemo se s tvojim uslovima,” izgovara Džoana i pruža ruku, dok joj koraci škripe po snegu.

Evelin skida rukavicu prst po prst, poseže za Džoaninom rukom i rukuje se. „Ujutru ćemo okupiti ljude i s njima podeliti novi plan,” kaže Džoana. „Možeš li da garantuješ mirno okupljanje?” „Daću sve od sebe,” odgovara Evelin.

Proveravam vreme. Prošlo je sat vremena otkad smo se u blizini zgrade Henkok odvojili od Amara i Kristine, što znači da on verovatno već zna da virus seruma nije raspršen. A možda i ne zna. U svakom slučaju, moram da odradim ono zbog čega sam došao - moram da pronađem Zika i njegovu majku i ispričam im šta se desilo s Jurajom. „Trebalo bi da krenem,“ kažem Evelin. „Moram još nešto da obavim. Pokupiću te sutra popodne kod granične ograde?” „Može,” odgovara ona i živahno me protrlja po ruci, sa sve rukavicama, kao nekada u detinjstvu, kada bih ušao sa hladnoće. „Pretpostavljam da se nećeš vraćati,” pita me Džoana. „Stvorio si sebi život u spoljnom svetu?” „Jesam,” odgovaram. „Nek vam je sa srećom ovde. Ljudi u spoljnom svetu će pokušati da raspuste grad. Trebalo bi da budete spremni na to.”

Džoana se osmehuje. „Sigurna sam da ćemo uspeti s njima da pregovaramo.”

Rukujemo se. Osećam Markusov pogled na sebi, teret višegodišnjeg ugnjetavanja koji preti da me smrvi. Nateram se da mu uzvratim pogled. „Zbogom,” kažem, i stvarno to mislim.

Hana, Zikova majka, ima mala stopala koja ne dodiruju zemlju dok sedi na stolici u njihovoj dnevnoj sobi. Na sebi ima ofucani crni kućni ogrtač i papuče, ali u energiji kojom odiše, s tim rukama sklopljenim u krilu i podignutim obrvama, ima toliko dostojanstva da imam osećaj da stojim pred vođom svetskog kalibra. Bacam pogled na Zika, koji trlja lice pesnicama ne bi li se probudio.

Pronašli su ih Amar i Kristina - ne među ostalim revolucionarima u blizini zgrade Henkok, već u njihovom porodičnom stanu u Pajeru, iznad štaba Neustrašivih.

Ja sam uspeo da ih pronađem tako što se Kristina setila da Piteru i meni ostavi poruku u onom beskorisnom kamionu. Piter nas čeka u novom kamionetu koji je Evelin pronašla da nas odveze do Biroa. „Žao mi je,” kažem. „Ne znam odakle da počnem.” „Počni od najgoreg,” odgovara Hana. „Od toga šta se tačno desilo mom sinu.” „Zadobio je ozbiljne povrede tokom napada,” kažem. „Desila se eksplozija, a on se našao u neposrednoj blizini.” „O, bože,” izgovara Zik i klati se napred-nazad, kao dete kad želi da se umiri i uteši.

Ali Hana samo sagne glavu i sakrije lice od mene.

Dnevna soba im miriše na beli i crni luk, zaostale mirise večere. Ramenom se naslanjam na beli zid u predsoblju. Na zidu do mene je iskrivljena porodična slika - Zik kad je bio dete, Juraja kad je bio beba, obojica na majčinom krilu. Njihov otac ima pirsinge na nekoliko mesta na licu, na nosu i u uvetu i na

usnama, ali njegov širok, bleštav osmeh i taman ten deluju poznato, preneo ih je na oba sina „Od tada je u komi,” kažem. „I…” „I neće se probuditi,” nategnuto procedi Hana. „I to si došao da nam kažeš, jel’ da?” „Da,” odgovaram. „Došao sam po vas da biste mogli da donesete odluku u njegovo ime.” „Odluku?” pita Zik. „Misliš, da li da ga isključimo ili ne?” „Zik,” prekida ga Hana i odmahuje glavom. Zik utone u kauč. Jastuci kao da su ga progutali. „Naravno da ne želimo da ga na takav održavaju u životu,” odgovara Hana. „On bi želeo da ga pustimo. Ali želimo prvo da ga vidimo.”

Klimam glavom. „Naravno. Ali moram još nešto da vam kažem. Napad... zapravo je to bila neka vrsta pobune koju su organizovali određeni ljudi odande. Pobuna u kojoj sam i ja učestvovao.”

Zurim u pukotinu drvenog poda ispred sebe, u prašinu koja se u njoj s vremenom sakupila, i čekam reakciju, bilo kakvu. Ali suočen sam s tišinom. „Nisam uradio ono što si od mene tražio,” kažem Ziku. „Nisam ga pazio onako kako je trebalo. I žao mi je zbog toga.”

Skupim snagu da ga pogledam i vidim kako nepomično sedi, zuri u praznu vazu na stočiću. Oslikana je bledoružičastim ružama.

„Mislim da nam treba malo vremena da ovo svarimo,” progovara Hana. Nakašlje se, ali ni to ne ublažava drhtaje u njenom glasu. „Voleo bih da mogu da vam ga dam,” kažem. „Ali uskoro se vraćamo u štab i morate da krenete s nama.” „U redu,” kaže ona. „Samo nas malo sačekajte ispred, izaći ćemo za pet minuta.”

Po mrklom mraku se polako vozimo ka štabu. Dok se truckamo, posmatram mesec kako nestaje i ponovo se pojavljuje iza oblaka. Kad stignemo do spoljnih granica grada, ponovo počne da pada sneg, krupne lagane pahulje kovitlaju se pred svetlima kamioneta. Pitam se da li ih i Tris posmatra kako se lepe za tlo i nagomilavaju kraj aviona. Pitam se živi li u boljem svetu nego što je onaj u kome sam je ostavio, među ljudima koji se više ne sećaju šta to behu čisti geni.

Kristina se naginje i šapuće mi u uvo; „Uradio si to? Jel' uspelo?”

Klimam glavom. U retrovizoru je vidim kako obema rukama dodiruje lice i smeši se u svoje dlanove. Znam kako se oseća: sigurno. Svi smo na sigurnom. „Jesi li vakcinisala svoju porodicu?” pitam. „Aha. Pronašli smo ih među Odanima, u zgradi Henkok” odgovara ona. „Ali vreme za resetovanje je već prošlo - izgleda da su Tris i Kejleb uspeli da ga zaustave.”

Hana i Zik mumlajući razgovaraju jedno s drugim, čudeći se neobičnom mračnom svetu kroz koji se vozimo Amar im objašnjava osnovne stvari, prečesto se okrećući ka njima umesto da gleda ispred sebe. Napade panike dok se on zaleće u bandere

i bankine pokušavam da suzbijem tako što se usredsređujem na sneg.

Oduvek sam mrzeo prazninu koju donosi zima, bezizražajni pejzaž i oštru razliku između neba i zemlje, kao i to što drveće pretvara u skelete a gradove u pustahije. Možda će ova zima uspeti da me uveri u suprotno.

Prolazimo ogradu i zaustavljamo se kraj ulaznih vrata ispred kojih više nema stražara. Izlazimo iz kola, a Zik pridržava svoju majku dok se kreće kroz sneg. Na putu ka štabu mi postaje jasno da je Kejleb uspeo jer nikoga nema na vidiku. To znači da su resetovani i da im je pamćenje zauvek izmenjeno. „Gde su svi?” pita Amar.

Prolazimo kroz praznu bezbednosnu proveru ne zaustavljajući se. S druge strane punkta vidim Karu. Jedan obraz joj je sav u modricama, glava joj je u zavoju. ali nije to ono što me brine. Brine me izbezumljen izraz na njenom licu. „Šta je?” pitam.

Kara odmahuje glavom, „Gde je Tris?” pitam. „Žao mi je, Tobajase.” „Šta ti je žao?” grubo je pita Kristina. „Reci nam šta se desilo.” „Tris je otišla u Laboratoriju s oružjem umesto Kejleba,” kaže Kara. „Preživela je serum smrti i pustila serum pamćenja, ali je... upucana, i nije preživela. žao mi je.”

Ja uglavnom umem da provalim kad ljudi lažu, a ovo je očito laž, jer Tris je i dalje živa, oči joj cakle i obrazi su joj zarumenjeni, a njeno sitno telo je moćno i snažno, stoji pod snopom svetlosti u dvorani. Tris je živa, ne bi ona mene ostavila samog, ne bi ona otišla u Laboratoriju s oružjem umesto Kejleba. „Ne,” izgovara Kristina odmahujući glavom. „Nema šanse.

To mora da je neka greška.”

Karine oči se pune suzama.

I tek onda shvatam: naravno da je Tris otišla u Laboratoriju s oružjem umesto Kejleba.

Naravno da jeste.

Kristina urla, ali ja čujem samo prigušen zvuk, kao da sam zaronio pod vodu. Teško mi je da razaznam detalje na Karinom licu, ceo svet mi se muti nekim umrljanim bojama.

Sve što mogu je da nepomično stojim - možda tako nepomičan mogu da promenim istinu, mogu da se napravim da je sve u redu. Kristina presamićena pada, ne mogavši da podnese sopstveni bol, a Kara je grli, a ja, ja samo tako nepomično stojim.

52 Tobajas Kad je prvi put pala u mrežu, sve što sam video bilo je neko sivilo. Povukao sam je i uhvatio njenu malu, toplu ruku, a onda je stala ispred mene, niska i žgoljava i obična i u svakom smislu neupadljiva - osim što je prva skočila. Uštogljena koja je skočila prva. Čak ni ja nisam skočio prvi.

Pogled joj je bio tako strog, tako uporan.

Oči prelepe.

53 Tobajas Ali nisam je tada video prvi put. Video sam je u školskom hodniku i na lažnoj sahrani moje majke i dok je Šetala trotoarom odseka Nesebičnih. Video sam je, ali je nisam video; niko nije video ko je ona zapravo bila dok nije skočila.

Izgleda da tako blistav plamen ne može da gori dugo.

54 Tobajas Odlazim da vidim njeno telo... u nekom trenutku. Ne znam koliko je vremena prošlo dok mi Kara nije ispričala šta se desilo.

Kristina i ja hodamo rame uz rame; ukorak pratimo Karu. Ne sećam se puta od ulaza do mrtvačnice, stvarno, u glavi mi je samo nekoliko mutnih slika i poneki zvuk koji razaznajem između barijera postavljenih u mojoj glavi.

Polegnuta je na sto i na trenutak mi se čini kao da spava i da će se, kad je dodirnem, probuditi i nasmešiti i poljubiti me. Ali kad je dotaknem osetim kako je hladna, kako joj je telo ukočeno i kruto.

Kristina šmrca i jeca. Stiskam Trisinu ruku u nadi da će taj stisak, ukoliko bude dovoljno snažan, ponovo udahnuti život u nju i da će joj se vratiti boja i da će se probuditi.

Ne znam koliko mi vremena treba da shvatim da se to neće desiti, da je više nema. A kad shvatim, osetim kako me sva snaga napušta i padam na kolena kraj stola i čini mi se da zaplačem, ili makar želim da zaplačem, sve u meni vrišti za

samo još jednim poljupcem, za samo još jednom reči, za samo još jednim pogledom, samo još jednim.

55 U danima koji uslede, kretanje - a ne nepomičnost mi pomaže da odagnam bol; šetam hodnicima štaba umesto da spavam. Iz daljine posmatram ljude kako se oporavljaju od seruma pamćenja koji ih je zauvek izmenio.

Oni koji su izgubljeni u magnovenju od seruma okupljeni su u grupe i rečena im je istina: da je ljudska priroda složena, da su nam geni različiti, ali da nisu ni oštećeni ni čisti. Rečena im je i laž: da im je pamćenje izbrisano nesrećnim slučajem i da su bili na korak od lobiranja vlade da se izdejstvuje jednakost za GO populaciju.

I dalje mi je neprijatno u društvu, ali kad ga napustim osećam kako me lomi usamljenost. Prestravljen sam a ne znam od čega jer sam ionako već sve izgubio. Kad zastanem kraj kontrolne sobe da osmotrim grad na ekranima, zadrhte mi ruke.

Džoana organizuje prevoz za one koji žele da napuste grad. Doći će ovamo da saznaju istinu. Ne znam šta će se desiti s onima koji ostanu u Čikagu, a i nije me briga.

Zavlačim ruke u džepove i nekoliko minuta posmatram ekrane, a onda ponovo odlazim u pokušaju da korake uskladim s otkucajima srca, ili da izbegnem pukotine na pločicama.

Prolazeći pored ulaza uočim grupicu ljudi koja stoji kraj kamene skulpture, a usred koje je i neko u kolicima - Nita.

Prolazim kroz sada beskorisnu bezbednosnu proveru i stajem na pristojnu razdaljinu da ih osmotrim. Redži staje na kamenu ploču i odvrće ventil na dnu tanka s vodom. Kapljice se

pretvaraju u mlaz i voda uskoro počinje da lipti iz tanka, prskajući po ploči i kvaseći Redžijeve pantalone. „Tobajase!”

Stresem se. Kejleb. Okrećem se u smeru suprotnom od glasa, u potrazi za izlazom. „Čekaj. Molim te,” kaže.

Ne želim da ga gledam i da odmeravam koliko ili kolicno pati za njom. A ne želim ni da razmišljam o tome kako je dala život za tu bednu kukavicu; kako nije on vredan njenog života.

Ipak ga pogledam, pitajući se mogu li da je pronađem na njegovom licu, gladan za njom i sada kada je više nema.

Kosa mu je prljava i neuredna, zelene oči zakrvavljene od popucalih kapilara, usne čvrsto stisnute.

Nimalo ne liči na nju. „Nisam hteo da ti smetam,” kaže on. „Ali moram nešto da ti kažem. Nešto... što mi je ona rekla da ti kažem pre nego...” „Ajde više,” prekidam ga pre nego što nastavi dalje. „Rekla mi je da ti, u slučaju da ne preživi, kažem...” Kejleb se zagrcne, a onda se ispravlja i bori se sa suzama. „Da nije imala nameru da te napusti.”

Trebalo bi da nešto osetim u trenutku kad čujem poslednje reči upućene meni, zar ne? Ne osećam ništa. Osećam se daljim od svega nego ikad. „Jelda?” brecam se. „Zašto me je onda ostavila? Zašto nije tebe pustila da umreš?”

„Misliš da ja sebi ne postavljam to pitanje?” kaže Kejleb. „Volela me je. Dovoljno da me drži na nišanu da bi mogla da umre za mene. Pojma nemam zašto, ali je tako.”

Odlazi ne dopuštajući mi da išta dodam, što je i bolje, jer ne mogu da izgovorim ništa što bi bilo ravno gnevu koji osećam.

Trepnem da oteram suze i sednem na pod, usred predvorja.

Znam zašto mi je poručila da nije nameravala da me napusti. Želela je da znam kako ovo nije isto ono što se desilo u štabu Učenih, da ovo nije laž koja služi da me uspava dok ona odlazi u smrt, da ovo nije čin bespotrebnog žrtvovanja. Nabijam dlanove u oči kao da pokušavam da vratim suze u lobanju. Nema plakanja, grdim sam sebe. Ako dopustim ovom osećanju da samo malo izađe na površinu, izaći će sve, a onda tome neće biti kraja.

Nešto kasnije, u blizini začujem glasove - Karin i Piterov. „Ova skulptura je bila simbol promene.” objašnjava mu ona. „Postepene promene, ali sad je ruše.” „O, stvarno?” nestrpljivo će Piter. „A zašto?” „Hm... ako nije problem, kasnije ću ti objasniti,” odgovara Kara. „Znaš li kako da se vratiš u spavaonicu?” „Aha.” „Onda... idi malo tamo. Neko će već doći da ti pomogne.”

Kara dolazi do mene i ja se sav zgrčim u iščekivanju njenog glasa. Ali ona samo sedne, ruku prekrštenih u krilu, ispravljenih leđa. Na oprezu. ali opuštena, gleda u skulpturu pod čijim mlazom vode stoji Redži.

„Ne moraš da ostaneš ovde,” kažem. „Nemam nikakvih obaveza,” odgovara ona. „A i prija mi tišina.”

Sedimo tako jedno do drugog u tišini i zurimo u vodu. „A, tu ste,” čujem Kristinu dok trči ka nama. Lice joj je naduveno a glas monoton, kao težak uzdah. „Ajde, vreme je.

Skidaju ga s aparata.”

Stresem se na te reči, ali ipak ustanem. Hana i Zik bdiju nad Jurajinim telom otkad su došli, prstiju prepletenih s njegovim, pogledom tragajući za životom u njemu. Ali nema u njemu više života, samo mašina uz pomoć koje mu kuca srce.

Na putu ka bolnici, Kara korača iza Kristine i mene. Danima nisam spavao ali ne osećam umor, ne kao obično, iako me telo boli dok hodam. Kristina i ja ne progovaramo, ali jasno mi je da o istome razmišljamo - misli su nam usredsređene na Juraju i njegove poslednje udahe.

Stižemo do prozora njegove sobe i vidim da je i Evelin tamo – Amar je pre nekoliko dana preuzeo brigu o njoj umesto mene.

Pokušava da mi dotakne rame ali ja se izmičem, nije mi potrebna uteha.

Zik i Hana stoje kraj Jurajinog kreveta, jedno preko puta drugog. Hana ga drži za jednu a Zik za drugu ruku. Doktor stoji u blizini srčanog monitora, s kartonom u ruci koju ne pruža ni Hani ni Ziku, već Dejvidu. Koji sedi u kolicima. Pogrbljen i izbezumljen, kao i ostali koji su izgubili pamćenje. „Šta on traži ovde?” osećam kao da su mi se upalili svi mišići, kosti i nervi.

„On je i dalje zvanično vođa Biroa, makar dok mu ne nađemo zamenu,” odgovara Kara iza mene. „Tobajase. on se ničega ne seća. Čovek koga si poznavao više ne postoji; kao da je mrtav. Taj čovek se ne seća da je ubio...” „Umukni!” brecnem se. Dejvid potpisuje karton, okreće se i odvozi iz sobe. Vrata se otvaraju i ja ne mogu da se suzdržim bacam se na njega i samo me Evelino tanano telo deli od toga da ga udavim. On me gleda s čuđenjem i nastavlja niz hodnik dok se ja cimam iz majčinog stiska, koji je kao šipka preko mojih ramena. „Tobajase,” kaže ona. „Smiri se.” „Zašto ga neko nije zatvorio?” zahtevam odgovor očiju zamagljenih od besa. „Jer i dalje radi za vladu,” odgovara Kara. „To što su ovo proglasili nesrećnim slučajem ne znači da su ih sve otpustili. A vlada neće da ga zatvori samo zato što je bio prinuđen da ubije pobunjenika.” „Pobunjenika,” ponavlja. „To vam je ona sada?” „Misliš, to je bila,” nežno izgovara. „Ne, naravno da nije, ali tako to posmatra vlada.”

Zaustim da odgovorim, ali Kristina me prekida. „Ljudi, vreme je.”

U Jurajinoj sobi, Zik i Hana se hvataju slobodnom rukom iznad Jurajinog tela. Vidim Hanine usne kako se pomeraju ali ne mogu da provalim šta govori - imaju li Neustrašivi molitve za umrle? Nesebični na smrt reaguju tišinom i opelom, ne rečima.

Osećam kako moj bes uminjuje i ponovo tonem u prigušenu

žalost, ali ovoga puta ne samo za Tris nego i za Jurajom, čiji će mi osmeh večno biti utisnut u sećanje. Brat moga prijatelja, a potom i moj prijatelj, doduše ne dovoljno dugo da mi svojim šarmom priđe bliže, ne dovoljno dugo.

Doktor pritisne neke prekidače, kartona prilepljenog za stomak, i mašine prestanu da dišu mesto Juraje. Ziku se zatresu ramena, a Hana ga čvrsto stiska, sve dok joj šake ne pobele.

A onda mu nešto kaže i pusti ga, i udalji se od Jurajinog tela.

Pusti ga da ode.

Odmaknem se od prozora i zakoračim, a onda i potrčim, pa potom odgurnem sve što mi se nađe na putu dok tako jurcam hodnicima, bezobziran, slep, prazan.

56 Narednog dana uzimam auto koji pripada štabu. Tamo se svi i dalje oporavljaju od gubitka pamćenja, pa niko ne pokušava da me zaustavi. Vozim se ka gradu preko šina - pogled mi luta po horizontu ali ništa ne upija.

Kad stignem do polja koja odvajaju grad od spoljnog sveta, dajem gas. Kamion mrvi suvu travu i sneg pod točkovima, a zemlja se pretvara u pločnik odseka Nesebičnih u kome kao da je vreme stalo. Sve ulice su iste, ali moje ruke i stopala znaju put, iako se moj mozak ne trudi da ih vodi. Zaustavljam se ispred kuće s ispucalim puteljkom, kraj znaka za zaustavljanje.

Moje kuće.

Prolazim kroz ulazna vrata i penjem se uz stepenice, i dalje onako zaglušenog sluha, kao da iščezavam iz ovog sveta. Ljudi govore o bolu koji prati žalost, ali ja ne znam o čemu pričaju.

Žalost je za mene razorna obamrlost u kojoj mi je svako čulo utrnulo.

Dlanom pritiskam pregradu koja prekriva ogledalo na spratu i sklanjam je u stranu. Iako je svetlost od zalaska sunca narandžaste boje i prelama se po podu tako da mi odozdo osvetli lice, nikada nisam bio bleđi; kolutovi ispod očiju nikad mi nisu bili izraženiji. Poslednjih nekoliko dana proveo sam u magnovenju između sna i kretanja, ne uspevši valjano da se posvetim ni jednom ni drugom.

Uključujem mašinicu za šišanje u utikač kraj ogledala.

Graničnik koji mi odgovara već je postavljen, te je sve što treba da uradim da pređem njome kroz kosu, savijem uši da ih zaštitim od sečiva i okrenem glavu da proverim šta sam pozadi propustio. Odrezana kosa mi pada na stopala i ramena, peckajući tamo gde padne na golu kožu. Prolazim rukama preko glave da budem siguran da je sve ujednačeno, ali i ne moram da proveravam, ne baš, još kao klinac sam naučio sam da se ošišam.

Mnogo vremena mi odlazi na uklanjanje kose s ramena i stopala, a onda i na čišćenje. Kad završim, ponovo stajem ispred ogledala i posmatram ivice svoje tetovaže, plamen Neustrašivih.

Iz džepa vadim ampulu sa serumom pamćenja. Znam da ona može da mi izbriše veći deo života, ali ja ću da ciljam sećanja, ne činjenice. I dalje ću znati kako da pišem, kako da govorim, kako da sastavim računar - ti podaci su uskladišteni u drugom delu mog mozga. Ali ničega se drugog neću sećati.

Eksperiment je završen, Džoana je uspešno pregovarala s vladom - Dejvidovim nadređenima - da dozvole nekadašnjim članovima frakcija da ostanu u gradu, pod uslovom da mogu

sami da se izdržavaju i ostanu pod vladinom nadležnošću, kao i da dozvole onima iz spoljnog sveta da im se priključe ako žele, učinivši tako Čikago još jednom velegradskom oblašću kao što je Milvoki. Biro, nekada zadužen za eksperiment, više neće čuvati granice grada Čikaga.

Biće to jedina velegradska oblast u zemlji koju vode ljudi koji ne veruju u genetska oštećenja. Neka vrsta raja. Metju mi je rekao da se nada da će ljudi iz oboda popuniti prazan prostor, i da će u gradu naći bolji život od onog koji ostavljaju iza sebe.

Sve što želim je da postanem neko nov. U ovom slučaju, to je Tobajas Džonson, sin Evelin Džonson. Tobajas Džonson možda jeste živeo dosadnim i praznim životom, ali je makar celovita osoba, a ne ovaj delić osobe koji sam sad, previše oštećen bolom da bih ikome bio od koristi. „Metju mi je rekao da si ukrao nešto seruma pamćenja i kamion,” začujem glas s kraja hodnika. Kristinin. „Moram priznati da mu nisam poverovala.”

Verovatno je zbog ove zaglušenosti nisam ni čuo kako ulazi. Čak i njen glas zvuči kao da prvo prolazi kroz vodu dok ne dopre do mojih ušiju, i treba mi nekoliko sekundi da pohvatam o čemu priča. Kad uspem, skrenem pogled ka njoj i kažem: „Zašto si onda došla, kad mu nisi poverovala?” „Za svaki slučaj,” odgovara i kreće ka meni, „A i htela sam da još jednom vidim grad pre nego što se sve promeni. Daj mi tu ampulu, Tobajase.” „Ne.” Stiskam je da je zaštitim od nje. „Ovo je moja oduka, a ne tvoja.”

Razrogači svoje tamne oči, a lice joj zacakli pod odsjajem sunca. Svaka dlaka njene guste tamne kose blešti narandžastim svetlom, kao da gori. „Nije to tvoja odluka,” kaže ona. „To je odluka jedne kukavice, a ti si mnogo toga, Četiri, ali kukavica nisi. Nikad bio.” „Možda sada jesam,” pasivno odgovaram. „Stvari su se promenile. I ja sam se s tim pomirio.” „Ne, nisi.”

Toliko sam iscrpljen da samo prevrnem očima. „Ne smeš da postaneš osoba koju bi ona prezrela,” ovog puta tiho izgovara Kristina. „A ovo bi prezrela.”

U meni ključa bes, vreo i živ, i prigušenosti u ušima nestaje, pa se čak i ova tiha ulica u Nesebičnima čini bučnom. Stresem se od siline besa koji osećam, „Umukni,” zaurlam. „Umukni! Pojma ti nemaš šta bi ona prezrela; nisi je ni poznavala, ti...” „Imam pojma!” odbrusi mi ona. „Znam da ne bi volela da je izbrišeš iz sećanja kao da ti ništa nije značila.” Nasrnem na nju, ramenom je prikujem za zid i unesem joj se u lice. „Ako se samo još jednom usudiš da to ponoviš,” izgovaram, „ja ću...” „Šta ćeš?” odguruje me ona snažno. „Da me povrediš? Znaš šta, postoji reč za ogromne snažne muškarce koji napadaju žene, a to je kukavica.”

Sećam se vremena kad se ovom kućom orilo urlanje mog oca, sećam se njegove ruke oko njenog vrata i kako ju je treskao o zidove i vrata. Sećam se kako sam to posmatrao iza svojih vrata, držeći se za dovratak. Sećam se i tihih jecaja koji su dopirali iz njene spavaće sobe, sećam se da se zaključavala da ja ne bih mogao da uđem.

Odmičem se i s treskom se naslanjam na zid, a onda se i stropoštam niz njega. „Žao mi je,” kažem. „Znam,” odgovara ona.

Nekoliko sekundi stojimo tako nepomični i samo gledamo jedno u drugo. Sećam se koliko sam je mrzeo kad sam je upoznao jer je došla iz Čestitih, jer su iz njenih usta reči tekle neobazrivo i nepromišljeno. Ali s vremenom mi je pokazala ko je zapravo, prijatelj koji ume da oprašta, koji ceni istinu i koji je dovoljno hrabar da dela. I sada mi se dopada, i jasno vidim ono što je i Tris u njoj videla. „Znam kako izgleda kad sve želiš da zaboraviš,” kaže ona. „A znam i kako je kad neko koga voliš bez ikakvog razloga pogine, i želiš sve uspomene na njega da zameniš samo za trenutak mira.”

Hvata me za ruku kojom držim bočicu. „Ja Vila nisam poznavala dugo,” nastavlja, „ali on mi je promenio život. Promenio je mene. A znam da je Tris tebe promenila još više.”

Malopređašnji tegobni izraz lica joj bledi, i sasvim lagano mi dotiče ramena.

„Pored nje si postao osoba vredna života,” kaže. „Ako progutaš taj serum, nikada više nećeš moći da pronađeš put ka toj osobi.”

Ponovo mi nadolaze suze, kao onda kad sam video Trisino telo, ali ovoga puta su praćene bolom u grudima, vrelim i oštrim. Pesnicama stiskam serum, u očajničkoj potrebi za olakšanjem koje može da mi donese i zaštiti koju može da mi pruži od uspomena koje me kao životinjske kandže paraju iznutra.

Kristina me grli i bol postaje još jači, jer me podseća na ono kad me je Tris grlila svojim mršavim rukama, isprva nesigurnim a potom snažnijim, sigurnijim, i u sebe i u mene. Podseća me na to da više nikad neću osetiti takav zagrljaj, jer niko nikada neće biti kao ona, a nje više nema.

Nema je, a plakanje je tako beskorisno, tako glupo, ali to je jedino što sam u stanju da radim. Kristina me čvrsto drži i dugo vremena ne progovara.

U nekom trenutku se odmičem, ali njene šake ostaju na mojim ramenima, tople i ogrubele od žuljeva. Možda i ljudi, kao i koža, od neprestanog bola mogu da očvrsnu. Ali ne želim da se pretvorim u ogrubeli žulj.

Postoje i drugačiji ljudi. Postoje oni kao Tris, koji i nakon patnje i izdaje mogu u sebi da pronađu dovoljno ljubavi da oproste svom bratu. Ili oni kao Kara, koji mogu da oproste onome ko je njenom bratu pucao u glavu ili Kristina, koja gubi prijatelja za prijateljem, ali ostaje otvorena za sklapanje novih prijateljstava. Pred mene se postavlja još jedan izbor, svetliji i jači od onih koje sam sebi predočio.

Otvaram oči i predajem joj bočicu. Uzima je i stavlja u džep.

„Znam da je Ziku i dalje teško da bude u tvojoj blizini,” kaže ona i prebacuje mi ruku preko ramena. „Ali u međuvremenu ja mogu da ti budem prijatelj. Ako hoćeš, možemo da razmenimo i narukvice prijateljstva, kao one devojke iz Miroljubivih.” „Mislim da to neće biti neophodno.”

Silazimo niz stepenice i izlazimo na ulicu. Sunce je zašlo za čikaške zgrade i u daljini čujem voz koji juri šinama, ali mi se udaljavamo od ovog mesta i svega što je ono značilo; i to je sasvim u redu.

Toliko je načina da se na ovom svetu iskaže hrabrost.

Nekada je to dati sopstveni život za nešto što je veće od nas ili od drugih. Nekada je to odreći se svega što si poznavao ili svih koje si voleo za dobrobit nečeg važnijeg i većeg.

A nekad i nije.

Ponekad je hrabrost samo stisnuti zube dok bol ne prođe, i svaki dan, korak po korak, ići u susret boljem životu.

To je hrabrost kakvu ja sada moram da ispoljim.

EPILOG DVE I PO GODINE KASNIJE Evelin stoji na međi naša dva sveta. U zemlji su se već napravili tragovi guma od neprestanih dolazaka i odlazaka ljudi koji se useljavaju i iseljavaju iz oboda, i ljudi iz nekadašnjeg štaba Biroa koji putuju tamo-amo. Torba joj je polegnuta kraj nogu, u jedno od udubljenja. Kad se približim, podigne ruku da me pozdravi.

Kad se popne u kamion, poljubi me u obraz i ja je puštam.

Osećam kako mi se licem širi osmeh i dopuštam mu da tu i ostane. „Dobro nam došla ponovo,” kažem.

Dogovor koji sam joj ponudio pre više od dve godine, a koji je ona dalje učvrstila sa Džoanom, bio je da napusti grad. Sada se u Čikagu toliko toga promenilo da više ni ona ni ja ne vidimo kako bi njen povratak bilo kome naškodio. Iako su prošle dve godine, ona izgleda mlađe, lice joj je punije a osmeh širi. Očito joj je prijalo to što se malo izmakla. „Kako si?” pita. „Pa... dobro,” odgovaram. „Danas ćemo da prospemo njen pepeo.”

Bacam pogled na urnu, koja je postavljena na zadnje sedište kao putnik. Trisin pepeo je proveo dosta vremena u mrtvačnici Biroa jer nisam bio siguran kakvu bi sahranu ona želela, a nisam bio siguran ni da bih ja uspeo da je preživim. Ali danas bi, da još postoje frakcije, bio Dan odabira i vreme je da se učini još jedan korak napred, ma koliko mali.

Evelin mi stavlja ruku na rame i gleda ka poljima. Usevi koji su nekad bili ograničeni na okolinu odaja Miroljubivih sada se prostiru još dalje, ka svim travnatim površinama oko grada.

Ponekad mi nedostaje pusta, prazna zemlja. Ali sada mi nije problem da vozim kroz nepregledne redove kukuruza i pšenice.

Među biljkama vidim i ljude koji proveravaju tlo uređajima koje su razvili nekadašnji naučnici Biroa. Obučeni su u crveno, plavo, zeleno i ljubičasto. „Kakav je život bez frakcija?” pita Evelin.

„Prilično običan,” odgovaram. Smešim joj se, „Svideće ti se.”

Vodim je u svoj stan severno od reke. Nalazi se na jednom od nižih spratova, ali kroz ogromne prozore se ipak vidi niz zgrada. Ja sam bio jedan od prvih koji su se nastanili u Čikagu, pa sam mogao da biram gde ću da živim. Zik, Šona, Kristina, Amar i Džordž su odlučili da se nastane na višim spratovima zgrade Henkok. Kejleb i Kara su se vratili u stanove blizu parka Milenijum, ali ja sam ovamo došao jer je divno i jer nije ni blizu mojih prethodnih domova. „Komšija mi je stručnjak za istoriju, potiče iz oboda,” objašnjavam joj dok preturam po džepovima u potrazi za ključevima. „On Čikago zove ’četvrtim gradom’ - jer je, između ostalog, bio uništen i u požaru, te ovo ispade četvrti pokušaj da se u njemu nastanimo“ „Četvrti grad,” ponavlja Evelin dok otvaram vrata. „Sviđa mi se.”

U stanu gotovo da nema nameštaja, samo kauč i stočić, nekoliko stolica i kuhinja. Po prozorima zgrade koja se nalazi preko puta močvarne reke treperi sunčeva svetlost. Neki od naučnika koji su radili za Biro pokušavaju da oporave reku i jezero da izgledaju kao nekada, ali to će potrajati. Promena, kao i zaceljivanje rana, traži mnogo vremena.

Evelin spušta torbu na kauč. „Hvala ti što si mi dopustio da neko vreme ostanem s tobom. Obećavam da ću ubrzo pronaći stan za sebe.” „Nema problema,” odgovaram, Nervozan sam što je ovde i što brlja po mojim malobrojnim stvarima i što jezdi mojim

hodnicima, ali ne možemo zauvek ostati na distanci. Ne kad sam joj obećao da ću pokušati da prevaziđem taj jaz među nama. „Džordž mi je rekao da mu je potrebna pomoć za obuku policijskih snaga,” kaže Evelin. „Nisi se ponudio?” „Ne,” odgovaram. „Kao što sam ti već rekao, završio sam s pištoljima.” „A, da. Sad koristiš reči,” izgovara ona nabranog nosa. „Samo da znaš, ništa ne verujem političarima.” „Ali meni ćeš da veruješ jer sam tvoj sin,” kažem. „Kako god, ja i nisam političar. Makar ne još. Za sada sam samo asistent.”

Seda za sto i prelazi pogledom preko sobe, živahno i okretno, kao mačka. „Znaš li gde ti je otac?” pita.

Sležem ramenima. „Neko mi reče da je otišao. Nisam pitao gde.”

Rukom podboči bradu. „Nisi imao potrebu ništa da mu kažeš? Baš ništa?” „Ne,” odgovaram. Okrećem ključeve oko prsta. „Samo sam želeo da ga ostavim u prošlosti, gde i pripada.”

Pre dve godine, dok sam stajao ispred njega u parku okružen pahuljama, shvatio sam da, budući da to što sam ga napao pred Neustrašivima na Okrutnoj pijaci nije učinilo da se osetim bolje nakon sveg bola koji mi je on zadao, ne bi u tome pomogle ni dreka i uvrede. Ostala mi je samo jedna opcija, a to je da ga zaboravim.

Evelin me začuđeno gleda, prelazi pogledom preko mog lica a onda ustaje i odlazi po torbu koju je ostavila na kauču. Vadi figuricu od plavog stakla. Izgleda kao zaleđeni vodopad.

Sećam se kad mi ju je dala. Bio sam mali, ali ne toliko da ne shvatim da je to za jednu kuću u Neustrašivima bilo zabranjeno jer nije bilo korisno, i samim tim je predstavljalo udovoljavanje sebi. Pitao sam je koja je njena svrha, a onda mi je rekla da Ne predstavlja nešto očigledno. Ali može nešto da promeni ovde. A onda je rukama dotakla srce. Lepe stvari to često čine.

Godinama je to bio simbol mog tihog prkosa, moje sićušno odbijanje da budem poslušno, smerno dete Neustrašivih, ali bio je to i simbol prkosa moje majke, iako sam verovao da je mrtva.

Skrivao sam ga ispod kreveta i, na dan kad sam odlučio da napustim Nesebične, stavio sam ga na sto da moj otac može da vidi koliko smo ona i ja zapravo bili jaki. „Dok si bio odsutan, ovo me je podsećalo na tebe,” kaže ona privijajući figuricu uz sebe. „Podsećalo me na to koliko si bio hrabar, oduvek.” Jedva primetno se smeši. „Mislila sam da bi možda želeo da je ovde negde staviš, ionako je bila tebi namenjena.”

Pošto bih se verovatno slomio da sad progovorim, samo joj uzvratim osmeh i klimnem glavom.

Prolećni vazduh je hladan ali ipak ne zatvaram prozore na kamionu, da bih mogao da ga osetim u grudima, da osetim kako mi pecka prste i podseća na zimu koja odlazi. Zaustavljam se kraj platforme za vozove u blizini Okrutne pijace i uzimam urnu sa zadnjeg sedišta. Jednostavna je i srebrne boje, bez ičega ugraviranog. Nisam je ja odabrao, već Kristina.

Hodam niz platformu ka grupi koja se već okupila.

Kristina stoji sa Zikom i Šonom, koja je u kolicima s ćebencetom prebačenim preko kolena. Sada ima bolja kolica, bez drški, pa može lakše da upravlja. Metju stoji na ivici platforme. „Zdravo,” kažem i stajem kraj Šoninog ramena.

Kristina mi se osmehne, a Zik me potapše po ramenu.

Juraja je umro samo nekoliko dana nakon Tris, ali Zik i Hana su se s njim oprostili nekoliko nedelja kasnije, prosuvši njegov pepeo preko provalije u prisustvu prijatelja i porodice. Vrištali smo njegovo ime u jami, u odaji koja odzvanja. Ipak, znam da i Zik i ostali danas razmišljaju o njemu, iako je ovaj poslednji čin hrabrosti Neustrašivih posvećen Tris. „Hoću nešto da ti pokažem,” kaže Šona i sklanja ćebe u stranu, otkrivajući složene metalne proteze na nogama. Protežu se sve do kukova i obavijaju joj stomak, kao kavez. Smeši mi se i uz zvuk koji pravi klepetanje metala spušta stopala na zemlju i neočekivano se podiže na noge.

Uprkos ozbiljnosti situacije, osmehnem se. „Vidi ti to,” kažem. „Zaboravio sam koliko si visoka.” „Kejleb i njegovi ortaci iz laboratorije su mi ovo napravili,” kaže. „I dalje se vežbam, ali kažu da ću jednog dana možda moći i da potrčim.” „Lepo,” kažem. „Kad smo već kod toga, gde je on?” „On i Amar će nas čekati na kraju sajle,” odgovara. „Neko mora i tamo da bude, da uhvati prvog koji sleti.” „I dalje je strašljivko,” kaže Zik. „Ali očeličiću ga ja već.”

„Hm,” odsutno izgovaram. Iako smo se pomirili, ne mogu dugo da budem u njegovom društvu. Njegova gestikulacija, izrazi lica, maniri, sve je to njeno. Za mene on predstavlja šapat koji je ostao iza nje, i to mi je s jedne strane nedovoljno, a sa druge previše.

Rekao bih nešto, ali nailazi voz. Uglačanim šinama juri ka nama, a onda zaškripi, uspori i stane na platformu. Iz lokomotive izviri nečija glava - Karina, kosa joj je upletena u čvrstu kiku. „Upadajte!” kaže. Šona ponovo seda u stolicu i odvozi se do vrata. Metju, Kristina i Zik kreću za njom. Ja upadam poslednji, dajem urnu Šoni da je pridrži i ostajem na vratima držeći se za dršku. Voz kreće, sve brže i brže, čujem ga kako kotrlja po šinama i pišti po pruzi i osetim nalet snage u sebi. Vazduh mi šiba lice i lepi mi odeću za telo, i gledam kako suncem okupane zgrade ostaju za nama.

Nije isto kao nekada, ali to sam odavno prevazišao. Svi smo našli svoje mesto. Kara i Kejleb rade u laboratorijama u štabu, koji je sad deo Odeljenja za poljoprivredu, koji se brine da ona bude što efikasnija i nahrani što više ljudi. Metju radi negde u gradu na psihijatrijskim istraživanjima - poslednji put kad sam ga pitao, proučavao je pamćenje. Kristina radi u kancelariji koja se bavi preseljenjem ljudi iz oboda koji žele da dođu u grad. Zik i Amar su policajci, a Džordž obučava policijske snage - poslovi Neustrašivih, kako ih ja zovem. Ja sam pomoćnik jednog od gradskih predstavnika u vladi: Džoane Rejes.

Pružam ruku da se dokopam i druge ručke, i naginjem se dok voz skreće, praktično visim iznad ulice dva sprata ispod mene.

U stomaku osećam uzbuđenje pomešano sa strahom, uzbuđenje koje Neustrašivi toliko vole. „Hej,” čujem Kristinu kako mi se približava. „Kako ti je majka?” „Dobro,” odgovaram. „Pa, videćemo.” „Hoćeš li da se spustiš niz sajlu?”

Gledam kako se šine pod nama spuštaju na nivo ulice. „Da,” odgovaram. „Mislim da bi Tris volela da bar jednom probam.”

I dalje me zaboli kad joj izgovorim ime, i taj bol me podseća na to koliko mi je važna uspomena na nju.

Kristina posmatra šine ispred nas i naslanja rame na moje, samo na nekoliko sekundi. „Mislim da si u pravu.”

Moje uspomene na Tris, najmoćnije uspomene koje imam, s vremenom su izbledele, kao i sve uspomene, i više ne bole kao nekada. Ponekad čak i uživam dok ih prevrćem po glavi, doduše ne često. Ponekad ih podelim s Kristinom, koja me sluša pažljivije nego što sam očekivao, imajući u vidu taj njen pametnjakovićki stav Čestitih.

Kara zaustavlja voz i ja skačem na platformu. Na vrhu stepenica, Šona ustaje iz stolice i spušta se s protezama, stepenik po stepenik. Metju i ja nosimo njenu praznu stolicu, glomaznu i tešku ali ne i nemoguću za transport. „Ima li glasa od Pitera?” pitam Metjua kad stignemo do poslednjeg stepenika.

Nakon što je isplivao iz magnovenja koje je izazvao serum pamćenja, ipak su se povratili neki od oštrijih i grubljih aspekata njegove ličnosti, doduše ne svi. Nakon toga smo prekinuli kontakt. Više ga ne mrzim, ali to ne znači da moram da ga volim. „U Milvokiju je,” odgovara Metju. „Doduše, ne znam čime se bavi.” „Radi u nekoj kancelariji,” odgovara Kara s najnižeg stepenika. Urna je sada u njenim rukama, uzela ju je iz Šoninog krila kad smo sišli s voza. „Mislim da je to dobro za njega.” „Ja sam mislio da će se pridružiti GO pobunjenicima s oboda,” upada Zik. „Ali šta ja pa znam.” „Promenio se,” izgovara Kara i sleže ramenima.

Na obodu i dalje postoje GO buntovnici koji misle da je rat jedini način da dođemo do onoga što želimo. Ja pripadam onima koji misle da se stvari menjaju radom, ne nasiljem. Dosta mi je nasilja za ceo život, još taj teret nosim na plećima - ne u vidu ožiljaka, već kao sećanja koja se u meni bude kad najmanje želim: pesnica moga oca koja me nabada u vilicu, pištolj koji podižem da pogubim Erika, tela Nesebičnih rasuta po ulicama mog starog doma.

Prolazimo ulicama da dođemo do sajle za spuštanje.

Otpadnika više nema, ali u ovom delu grada je više Neustrašivih nego u bilo kom drugom, lako ih je prepoznati po izbušenim licima i tetoviranoj koži, ali ne i po odeći koju nose, koja sada ume da bude i drečava. Neki tumaraju trotoarima s nama, ali većina je na poslu - ukoliko su sposobni, u Čikagu svi moraju da rade. Ispred mene, zgrada Henkok para nebo, šira pri vrhu nego

pri dnu. Crne grede se prepliću sve do vrha, ukrštene, čvrsto stegnute, rasprostrte. Dugo joj nisam bio ovako blizu.

Ulazimo u predvorje s bleštavim ispoliranim podovima i zidovima oslikanim grafitima Neustrašivih, koje su stanari zgrade ostavili kao neku vrstu relikvije. Ovo je mesto Neustrašivih, oni su ti koji su ga prigrlili, što zbog visine što zbog, tako bar mislim, samotnosti kojom je odisalo. Neustrašivi vole svojom bukom da ispune prazne prostore. To mi se kod njih uvek dopadalo.

Zik kažiprstom poziva lift. Ulećemo i Kara pritiska broj 99.

Dok se lift diže uvis, zatvaram oči. Gotovo da vidim kako se poda mnom otvara mračni ambis, i kako me samo nekoliko centimetara čvrstog tla deli od propadanja, pada, strovaljivanja.

Lift se zatrese i stane, i ja se pridržim za zid dok se vrata otvaraju.

Zik mi dotiče rame. „Ne brini, brate, nekad smo ovo stalno radili, sećaš se?”

Klimam glavom. Kroz rupu na tavanici šiba vazduh, a iznad mene je nebo, svetloplavo. Sledim grupu ka lestvama, toliko obamro od straha da ne mogu da se nateram da budem brži.

Rukama opipavam lestve i usredsređujem se na svaku prečku ponaosob. Iznad mene je Šona, koja se čudnjikavo penje, koristeći se mahom snagom koju ima u rukama.

Jednom sam pitao Tori, dok mi je tetovirala leđa, misli li da smo mi poslednji ljudi na zemlji. Možda, odgovorila je. Mislim da nije volela o tome da razmišlja. Ali ovde, na krovu, moguće je poverovati u to da smo poslednji koji su ostali.

Zurim u zgrade poređane duž močvare i grudi mi se stežu i pucaju, kao da će da otkažu.

Zik trči preko krova ka sajli i kači jedan od pojaseva na nju.

Potkoči je da ne pobegne i s iščekivanjem baca pogled na grupu. „Kristina,” kaže. „Put pod noge.”

Kristina dolazi do pojasa i prstom lupka bradu. „Šta misliš? Licem nadole ili naopako?” „Naopako,” kaže Metju. „Ja sam želeo da idem licem nadole da se ne bih upišao u gaće, a ne želim da me imitiraš.” „Veće su šanse da se to dogodi ako budeš krenuo licem nadole, znaš,” kaže Kristina. „Tako da, ajde kreći, pa da konačno mogu da počnem da te zovem Upišanko.”

Kristina protura noge kroz pojas i leže potrbuške, tako da može da gleda kako zgrade pored kojih proleće postaju sve manje i manje. Stresem se.

Ne mogu da gledam. Dok se Kristina sve više i više udaljava od nas, zatvaram oči, pa čak i kad na red dođu Metju i Šona. Čujem njihove radosne krike koje nosi vetar, kao zov ptica. „Ti si na redu, Četiri,” kaže Zik. Odmahujem glavom. „Ajde,” kaže Kara. „Bolje da što pre završiš, zar ne?” „Ne,” odgovaram. „Ajde ti. Molim te.”

Pruža mi urnu i duboko udiše. Priljubljujem urnu uz sebe.

Metal je topao jer su ga svi redom dodirivali. Kara nesigurno

navlači pojas i Zik je vezuje. Prekršta ruke preko grudi i gura je, preko Lejk Šor Drajva, preko grada. Ne ispušta nikakav zvuk, čak ni ne uzdahne.

Ostali smo samo Zik i ja, zurimo jedan u drugog. „Mislim da ipak ne mogu,” kažem, pa iako mi glas deluje mirno, telo mi podrhtava. „Naravno da možeš,” kaže on. „Ti si Četiri, legenda Neustrašivih! Nema toga s čime ti ne možeš da se suočiš.”

Prekrštam ruke i primičem se ivici krova. Iako sam udaljen nekoliko metara, osećam da moje telo preteže ka ivici, i iznova i iznova i iznova odmahujem glavom. „Hej.” Zik mi stavlja ruke na ramena. „Ne radiš ovo zbog sebe, sećaš se? Ovo radiš zbog nje. Radiš nešto što bi ona volela, nešto na šta bi bila ponosna. U redu?”

To je to. Nema šanse ovo da izbegnem, nema šanse sad da odustanem, ne kad ne mogu da zaboravim njen osmeh kad smo se peli na panoramski točak, ili njenu stegnutu vilicu dok se suočavala sa strahovima u simulacijama.” „Kako se ona spustila?” „Licem nadole,” kaže Zik. „Dobro,” Dodajem mu urnu. „Stavi je iza mene, važi? I otvori je.”

Obavijam pojas oko sebe, a ruke mi se toliko tresu da jedva uspevam da se uhvatim za njega. Zik mi zateže sigurnosne pojaseve na leđima i nogama, a onda i uglavi urnu iza mene u

položaj koji će pepelu omogućiti da izleti. Bacim pogled na Lejk Šor Drajv, progutam knedlu i krenem niz sajlu.

Odjednom poželim da se predomislim, ali je prekasno. već jezdim ka zemlji. Toliko glasno vrištim da poželim da pokrijem sopstvene uši. Osećam taj vrisak duboko u sebi, ispunjava mi grudi, grlo i glavu.

Vetar mi šiba u oči ali ja se teram da ih otvorim i u trenutku slepe panike shvatam zašto se ovako spustila, licem nadole - da bi imala osećaj da leti,da je ptica.

I dalje osećam prazninu pod sobom, koja je nalik ovoj praznini u meni, poput nekih usta koja prete da me progutaju.

A onda shvatim da sam prestao da se krećem. Vetar je odneo i poslednje čestice pepela, koje iščezavaju kao pahulje.

Zemlja je samo nekoliko metara ispod mene, dovoljno blizu da mogu da skočim. Ostali stoje okupljeni u krug, isprepletanih ruku koje čine mrežu od kostiju i mišića koja će me uhvatiti.

Naslanjam lice na pojas i smejem se.

Dobacujem im praznu urnu, a onda uvrćem ruke iza leđa da otkačim sigurnosne pojaseve. Kao kamen padam u ruke svojih prijatelja. Hvataju me, a njihove čvrste kosti mi se zarivaju u leđa i noge i spuštaju me na zemlju.

Okružuje me neprijatna tišina i, dok ja u čudu blenem u zgradu Henkok, niko ne zna šta bi rekao. Kejleb mi se oprezno osmehne.

Kristina trepne da otera suze i kaže: „O! Evo i Zika.”

Zik jezdi ka nama povezan crnim pojasom. Isprva izgleda kao tačka, pa kao grudva, a onda i kao osoba okupana crnilom.

Likuje od radosti dok se zaustavlja, i ja se primičem da uhvatim Amara za podlakticu. S druge strane hvatam Karinu bledu ruku.

Smeši mi se osmehom punim tuge.

Zik ramenom sleće na naše ruke, snažno, i divlje se osmehuje dok ga držimo kao malo dete. „Ovo je bilo dobro. Hoćemo li opet, Četiri?” pita.

Ni trenutka ne oklevam. „Nema šanse.”

Raštrkani se vraćamo ka vozu. Šona hoda uz pomoć proteza, Zik gura prazna kolica. a ja ćaskam s Amarom. Metju, Kara i Kejleb hodaju uporedo i razgovaraju o nečemu što ih uzbuđuje, srodne duše na delu. Kristina se progura kraj mene i stavi mi ruku na rame. „Srećan Dan odabira,” kaže ona. „Pitaću te kako se stvarno osećaš. A ti ćeš biti iskren.”

Ponekad tako razgovaramo, naređujemo jedno drugom.

Uprkos čestim prepirkama, postala mi jedan od najbližih prijatelja. „Dobro sam,” odgovaram. „Teško mi je. I uvek će biti.” „Znam,” kaže ona.

Koračamo na začelju i prolazimo pored napuštenih zgrada s tamnim prozorima, s druge strane mosta koji prelazi preko močvarne reke. „Aha, život je ponekad baš sranje,” kaže. „Ali znaš li šta me održava?”

Upitno podignem obrve.

I ona podigne svoje, imitira me. „Trenuci koji nisu sranje,” odgovara. „Fora je da ih prepoznaš kad naiđu.”

A onda se osmehne i ja joj uzvratim osmeh, i rame uz rame penjemo se stepenicama ka platformi.

Još od malih nogu mi je postalo jasno: život nas povređuje, sve redom. Ne možemo od toga da pobegnemo, Ali sada sam naučio još nešto: možemo da zacelimo. Možemo da zalečimo jedni druge.