Interkulturalnost BR.5

ISSN 2217-4893

ìñtèrkùltùràlnòst časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / MART 2013 / br. 05

1

INTERKULTURALNOST Časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije Izdavač: Zavod za kulturu Vojvodine, Vojvode Putnika 2, Novi Sad, tel. +381 21 4754148, 4754128, zkvrazvoj@nscable.net Za izdavača: Vladimir Kopicl, direktor Glavni i odgovorni urednik: mr Aleksandra Đurić Bosnić Uredništvo: dr Dušan Marinković, Novi Sad / dr Ivana Živančević Sekeruš, Novi Sad / dr Željko Vučković, Sombor / dr Aleksandra Jovićević, Beograd, Rim / mr Dragana Beleslijin, Novi Sad / mr Dragan Jelenković, Pančevo, Beograd / dr Ira Prodanov, Novi Sad / dr Andrej Mirčev, Osijek, Rijeka / Vera Kopicl, Novi Sad Stalni saradnici: Franja Petrinović, Novi Sad / Sava Stepanov, Novi Sad / Ivana Vujić, Beograd, dr Saša Brajović, Beograd / dr Nikolae Manolesku, Bukurešt / Serž Pej, Pariz / mr Majda Adlešić, Novi Sad / Tanja Kragujević, Beograd / dr Nada Savković, Novi Sad / dr Damir Smiljanić, Novi Sad / Tomislav Kargačin, Novi Sad / mr Boris Labudović, Novi Sad / Ivana Inđin, Novi Sad / dr Radmila Gikić Petrović, Novi Sad / dr Aleksandra Izgarjan, Novi Sad / mr Aleksandra Kolaković, Beograd / dr Aleksandra Đurić Milovanović, Beograd / Miroslav Keveždi MA, Novi Sad Savet: dr Jasna Jovanov / dr Gojko Tešić / mr Vasa Pavković / dr Milena Dragićević Šešić / dr Gordana Stokić Simončić / dr Predrag Mutavdžić / dr Nikola Grdinić / dr Vladislava Gordić Petković / Milorad Belančić / mr Mladen Marinkov / dr Mikloš Biro / dr Lidija Merenik / dr Kornelija Farago / dr Svenka Savić / dr Svetislav Jovanov / dr Milan Uzelac / dr Janoš Banjai / dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović / dr Žolt Lazar / dr Zoran Đerić / dr Zoran Kinđić / dr Dragan Koković / dr Dragan Žunić / dr Milenko Perović / dr Ildiko Erdei / mr Dinko Gruhonjić / Nedim Sajdinović Međunarodni savet: Nebojša Radić, Kembridž, Engleska / dr Ivana Milojević, Sanšajn Koust, Australija / dr Dragan Kujundžić, Gejnzvil, Florida, SAD / dr Branislav Radeljić, London, Engleska / dr Nataša Bakić Mirić, Alma Ata, Kazahstan / dr Samjuel Babatunde Moruvavon, Ado Ekiti, Nigerija / dr Marharita Fabrikant, Minsk, Belorusija / dr Nina Živančević, Pariz, Francuska / dr Nataša Urošević, Pula, Hrvatska / A. K. Džaješ, Hajderabad, Indija / dr Dušan Bijelić, Portland, SAD / dr Maria Kundura, Boston, SAD Pravni konsultant: Olivera Marinkov PR, komunikacije: Milica Razumenić Lektor: Ljudmila Pendelj Prevodi: Language&Translation Centre, Mirko Cvetković Tehnički urednik: Dunja Šašić Međunarodna saradnja: Ileana Ursu, Meral Tarar Tutuš Autor vizuelnog identiteta časopisa: Dragan Jelenković Urednik foto-editorijala: Vladimir Pavić Dizajn i prelom: Pavle Halupa Autori foto-editorijala: Raphael Schneider, Akira Asakura, Carla Fernández Andrade, Lara Alegre, Hannes Caspar Štampa: „Stojkov štamparija d.o.o.”, Laze Nančića 34–36, Novi Sad Copyright: Zavod za kulturu Vojvodine, 2012. Tiraž: 500 Časopis izlazi pod pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje Vlade AP Vojvodine Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije i Nacionalni savet za nauku i tehnološki razvoj su, 2011. godine, Interkulturalnost kategorizovali kao naučni časopis (M53).

2

INTERCULTURALITY Magazine for stimulation and affirmation of intercultural communication Publisher: Institute of culture for Vojvodina, Vojvode Putnika 2, Novi Sad, phone no. +381 21 4754148, 4754128, zkvrazvoj@nscable.net President and Chief Executive Officer: Vladimir Kopicl Editor-in-Chief: Aleksandra Đurić Bosnić, M.Phil.

Assistant Editors: Dušan Marinković, Ph.D, Novi Sad / Ivana Živančević Sekeruš, Ph.D, Novi Sad / Željko Vučković, Ph.D, Sombor / Aleksandra Jovićević, Ph.D, Belgrade, Rome / Dragana Beleslijin, M.Phil, Novi Sad / Dragan Jelenković, M.F.A, Pančevo, Belgrade / Ira Prodanov, Ph.D, Novi Sad, Andrej Mirčev, Ph.D, Osijek, Rijeka / Vera Kopicl, Novi Sad Contributing Authors: Franja Petrinović, Novi Sad / Sava Stepanov, Novi Sad / Ivana Vujić, Belgrade / Saša Brajović, Ph.D, Belgrade / Nicolae Manolescu, Ph.D, Bucharest / Serge Pey, Paris / Majda Adlešić, M.Phil, Novi Sad / Tanja Kragujević, Belgrade / Nada Savković, Ph.D, Novi Sad / Damir Smiljanić, Ph.D, Novi Sad / Tomislav Kargačin, Novi Sad / Boris Labudović, M.Phil, Novi Sad / Ivana Inđin, Novi Sad / Radmila Gikić Petrović, Ph.D, Novi Sad / Aleksandra Izgarjan, Ph.D, Novi Sad / Aleksandra Kolaković M.Phil, Beograd / Aleksandra Đurić Milovanović Ph.D, Beograd / Miroslav Keveždi MA, Novi Sad Council: Jasna Jovanov, Ph.D. / Gojko Tešić, Ph.D. / Vasa Pavković, M.Phil. / Milena Dragićević Šešić, Ph.D. / Gordana Stokić Simončić, Ph.D. / Predrag Mutavdžić, Ph.D. / Nikola Grdinić, Ph.D. / Vladislava Gordić Petković, Ph.D. / Milorad Belančić / Mladen Marinkov, M.F.A. / Mikloš Biro, Ph.D. / Lidija Merenik, Ph.D. / Kornelija Farago, Ph.D. / Svenka Savić, Ph.D. / Svetislav Jovanov, Ph.D. / Milan Uzelac, Ph.D. / Janoš Banjai, Ph.D. / Ljiljana Pešikan Ljuštanović, Ph.D. / Žolt Lazar, Ph.D. / Zoran Đerić, Ph.D. / Zoran Kinđić, Ph.D. / Dragan Koković, Ph.D. / Dragan Žunić, Ph.D. / Milenko Perović, Ph.D. / Ildiko Erdei, Ph.D. / Dinko Gruhonjić M.Phil. / Nedim Sajdinović International Council: Nebojša Radić, Cambridge, England / Ivana Milojević, Ph.D, Sunshine Coast, Australia / Dragan Kujundžić, Ph.D, Gainesville, Florida, USA / Branislav Radeljić, Ph.D, London, England / Nataša Bakić Mirić, Ph.D, Almaty, Kazakhstan / Samuel Babatunde Moruwawon, Ph.D, Ado Ekiti, Nigeria / Marharyta Fabrykant, Ph.D, Minsk, Belarus / Nina Živančević, Ph.D, Paris, France / Nataša Urošević, Ph.D, Pula, Croatia / A. K. Jayesh, M.Phil, Hyderabad, India / Dušan Bijelić, Ph.D, Portland / SAD, Maria Koundoura, Ph.D, Boston, SAD Legal Affairs: Olivera Marinkov PR Manager: Milica Razumenić Proofreading: Ljudmila Pendelj Translated by: Language&Translation Centre, Mirko Cvetković Technical Editor: Dunja Šašić International Cooperation: Ileana Ursu, Meral Tarar Tutuš Visual Identity: Dragan Jelenković Photography Director: Vladimir Pavić Layout: Pavle Halupa Editorial Photographers: Raphael Schneider, Akira Asakura, Carla Fernández Andrade, Lara Alegre, Hannes Caspar Printed by: “Stojkov Printing House”, Laze Nančića 34–36, Novi Sad Copyright: The Institute for culture of Vojvodina, 2012. Circulation: 500 The magazine is sponsored by the Provincial Secretariat for Culture and Public Information of AP Vojvodina Interculturality was categorized as a scientific publication (M53) in 2011 by the Ministry of Education, Science and Technological Development - Serbia and the National Council for Science and Technological Development.

3

4

sáðržâj

úvõdñik Aleksandra Đurić Bosnić, Ideološki govor kulture: Circulus vitiosus . . . . . . . . . . . . . . . 6 ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá Džeri Čidozi Čukvuokolo, Od imperijalizma do globalizacije: afričko iskustvo . . . . . . 12 Dragan Kujundžić, Arhivska groznica Aleksandra Sokurova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26 Predrag Mutavdžić, Miloš Tasić, Dušan Stamenković, Jezička i ideološka slika savremenog Balkana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54 Andrea Ratković, Multikulturalnost i nacionalna politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64 Maria Kundura, Autohtonosti: o polaganju prava na identitet između istorije i ideologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84 Darko Markovac, Ideologija i domaći film: uvođenje „civilnog društva” u domaću kinematografiju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98 Monika Milosavljević, Mitovi i nesporazumi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116 Kristina Stevanović, Jesu li sile patrijarhata zaista nemerljive sile? . . . . . . . . . . . . . . . . 136 Jelena Jovanović, Kreiranje Roma kao seksualnog drugog: zamišljanje Roma u evropskim diskursima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 Milan Micić, Refleksija ili gradivni element mitske matrice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160 Aleksandra Kolaković, Aspekti francuskog kulturnog modela u Srbiji u periodu la belle époque . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172 Milica Đokić Nikolić, Umetnost subverzije: fantastika u Kortasarovim pričama i Pinčonovom romanu Objava broja 49 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 190 Dragoljub A. Cucić, Paradoks – fenomen izražavanja u istoriji kulture . . . . . . . . . . . . . . 212 vîðeñjå Tomislav Z. Longinović, Zastrašujuće asimetrije: manifest kulturnog prevođenja . . 234 Vangelis Kalotihos, Budućnost Balkana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 242 Miroslav Keveždi, Ideologija i diskurs u teoriji Teuna van Dijka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 264 Nenad Daković, O istorijskom zadatku filozofije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 280 Nina Živančević, Žene i rat . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 282 dïjałøzí TOMISLAV LONGINOVIĆ (razgovorao Boris Buden) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 292 SVETISLAV JOVANOV (razgovorala Aleksandra Đurić Bosnić) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 306 kóòrdînäte Hasan Bulent Paksoj, Identiteti: Ko upravlja? Na čiji račun? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 318 Gordana Stokić Simončić, Ilustrovana istorija Biblioteke grada Beograda . . . . . . . . . . . . 334 Mila Medigović Stefanović, Putokaz do kompleksne istorije nacionalnog bibliotekarstva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 336

5

úvõdñik

Aleksandra Đurić Bosnić

Ideološki govor kulture: Circulus vitiosus Dovodeći u vezu kognitivne i ekspresivne sisteme simbola kao ekstrapersonalne mehanizme percepcije razumevanja i prosuđivanja sveta (ali i manipulacije njime) sa ideološkim govorom kulture, Kliford Gerc nalazi da religijski, filozofski, estetski, naučni i ideološki kulturni obrasci sadrže i nude šablon, tj. detaljnu šemu za organizaciju društvenih i psiholoških procesa. Ukoliko prihvatimo Gercovu tezu po kojoj obrascima čovekovog ponašanja upravljaju prevashodno kulturni, pa tek potom genetski šabloni, koji su podrazumljivi psihološki kontekst unutar kojeg se odvijaju realizacija i socijalna aktivnost, u isti mah smo prihvatili i pretpostavku po kojoj su simboličke forme i simbolički modeli koje individua gradi zapravo ključni konstituenti njene egzistencije. U tom smislu se ideološki potencijal kulture, nezavisno od svog vrednosnog predznaka ili kvalifikativa, ukazuje kao nedvosmisleno oblikotvoran u socijalno-psihološkom kontekstu. Tako, ono što bi moglo biti shvaćeno kao posledica – ideologizovana kultura, zapravo je i ishodište i rodno mesto rekreirane ili uvek iznova kreirane ideologije. Simboličke forme kao niz „ubedljivih slika” su, dakle, one koje čine mogućim mentalno obuhvatanje ili čulnu percepciju ideoloških konstrukata ili, kako bi rekao Gerc, „tamo gde je predeo emocionalno ili topografski nepoznat potrebne su nam pesme, odnosno karte puteva”.

Ako ustanovljenju novog kulturnog obrasca prethodi osećanje kolektivne nesigurnosti, napetosti i gubitka orijentacije kao nesposobnosti da se, usled deficita postojećih modela percepira društveni kontekst, onda je jasno da se novim ideološkim i kulturnim konstruktima eliminiše postojeća „pojmovna zbrka” i supstituišu oslabljene slike dodatašnjeg socio-političkog poretka. Otud je i stil ideološkog govora kulture nužno ekspresivan, tendenciozan i sugestivan, uvek u funkciji agitacije i motivacije.

Ako su, dakle, ideološki konstrukti svojevrsne intelektualne mape i orijentiri, nosioci određenih pogleda na svet koji u jednom trenutku neizbežno postaju i uputstvo za

6

úvõdñik

konkretno društveno delanje, onda bi i pitanje vrednosnih postulata na kojima su ovakvi ideološki konstrukti zasnovani moglo biti jedno od primarnih ontološko-distinktivnih pitanja ideologija, ali i njihovih praktičih emanacija. Tako bi kriterijumi istinitosti kao afirmacija civilizacijski prihvaćenih i poželjnih socijalnih vrednosti (etičko, solidarno, nenasilno, tolerantno, otvoreno, pluralističko) bili ujedno i kriterijumi koji omogućavaju vrednovanje i olakšavaju analitički pristup pojedinim ideološkim sistemima. Ovakav pristup onemogućava svako olako etiketiranje određenih ideoloških praksi i svako apriorno ili dodatno ideologizovanje ideologije izazvano ateorijskim pobudama potencijalno pristrasnih tumača.

Kraj dvadesetog veka, zajedno sa „ubrzavanjem” istorije i izazovima oličenim u promeni svetskog poretka, svakovrsnim postmodernim strujanjima, globalizacijskim procesima i nemogućnostima kontrole iz jednog centra moći, doneo je sa sobom i teze o „nepoverenju prema metanaracijama” i „kraju ideologije”. Savremeni svet se, zbog svoje permanentne samorefleksivnosti, sve brže menja, pretvarajući tako nekada stabilne, „jasne odnose” u kompleksan proces u kojem se kontinuirano pojavljuju novi izazovi. U tako nestabilnom svetu se, samim tim, radikalno menjaju i pretpostavke na kojima počivaju naša shvatanja kulture, tradicije, identiteta, ideologija... Otud, možda više nećemo tako često biti u poziciji da budemo suočavani sa izborom da li ćemo, kako formuliše Endrju Vinsent, biti „saputnici” ili tek „neutralni posmatrači” velikih ideoloških priča, ali jedno je sigurno - čak i ako ne bude izgledalo tako - „ribari ljudskih duša” će nastaviti da pletu svoje mreže...

7

8

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá 9

f o t o

R a p h a e l

s t r a n a :

8 ,

9 ,

1 1 ,

S c h n e i d e r

r a p h a e l _ s c h n e i d e r @ w e b . d e

2 3 ,

5 3 ,

2 4 ,

2 5 ,

5 2 ,

6 3 ,

8 3 ,

9 6 ,

9 7 ,

1 1 5

10

11

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 323(6) UDC 316.32

Džeri Čidozi Čukvuokolo Univerzitet u Eboniju, Abakaliki Odsek za filozofiju i religiju Eboni, Nigerija

Od imperijalizma do globalizacije: afričko iskustvo SA­ŽE­TAK: Ovaj rad ob­ra­đu­je te­zu da je rop­stvo ote­lo­tvo­re­nje ugnje­ta­va­nja. Sa­ mim tim, ono je od­u­vek bi­lo deo ljud­ske eg­zi­sten­ci­je. Na­še is­ku­stvo, is­ku­stvo jed­nog na­ro­da, ja­sno go­vo­ri da su ne­ki gra­do­vi po­ko­ri­li dru­ge i za­vla­da­li nji­ma čak i pre ru­žnog is­ku­stva im­pe­ri­jal­ne tr­go­vi­ne ro­bljem. Da bi se ova tvrd­nja pot­kre­pi­la, po­treb­no je re­vi­di­ra­ti (ili u pot­pu­no­sti od­ba­ci­ti) dva su­prot­sta­vlje­ na po­gle­da na svet – afro­cen­tri­zam i evro­cen­tri­zam – ka­ko bi­smo do­bi­li je­dan pri­hva­tljiv po­gled na Afri­ku. U ovom ra­du iz­la­že­mo te­zu da je za rop­stvo po­ treb­no tran­sge­ne­ra­cij­sko po­ka­ja­nje, da bi­smo uop­šte mo­gli da se po­za­ba­vi­mo ovom tra­ge­di­jom. Ova te­za oprav­da­na je ti­me što je pri­ro­da re­ak­ci­je afrič­kih pre­da­ka omo­gu­ći­la po­tvr­đi­va­nje kri­vi­ce. Do to­ga je do­šlo zbog sla­be ma­te­ri­ ja­li­stič­ke osno­ve, ko­ja se uru­ši­la pred na­va­lom jed­nog ma­te­ri­ja­li­zma ko­ji je obe­ća­vao mno­go vi­še. Afri­kan­ci ne bi tre­ba­lo da pri­hva­te sa­mo pre­im ­ uć­stva svo­jih pre­da­ka, ne­go i nji­ho­vu od­go­vor­nost: ne­ga­tiv­ne po­sle­di­ce rop­stva deo su ono­ga sa či­me bi sa­vre­me­ni Afri­ka­nac tre­ba­lo da se su­o­či.

KLJUČ­NE RE­ČI: im­pe­ri­ja­li­zam, ko­lo­ni­ja­li­zam, rop­stvo, glo­ba­li­za­ci­ja, afrič­ko is­ku­stvo.

Uvod Glo­ba­li­za­ci­ju ni­je mo­gu­će raz­u­me­ti uko­li­ko je ne po­sma­tra­mo sa aspek­ta eks­plo­a­ta­ci­je Afri­ke. Su­sret Afri­ke sa si­la­ma glo­ba­li­za­ci­je, još od nje­nog pr­vog do­di­ra sa Za­pa­dom, u 15. ve­ku, do­ve­lo je do ra­za­ra­nja vred­no­sti po ko­ji­ma su se Afri­kan­ci raz­li­ko­va­li od ostat­ka sve­ ta. Zbog to­ga je kon­ti­nent po­no­vo stvo­ren, i to na ta­kav na­čin da ve­ći­na Afri­ka­na­ca da­nas ima raz­li­či­te po­gle­de na glo­ba­li­za­ci­ju. Je­dan pri­mer za to je uni­šte­nje omla­din­ske kul­tu­re.

To zna­či da la­te­ral­na di­fu­zi­ja ide­ja, do ko­je do­la­zi glo­ba­li­za­ci­jom, do­vo­di do ne­ga­tiv­nih pro­me­na kod omla­di­ne, što za po­sle­di­cu ima po­pu­la­ri­za­ci­ju ži­vot­nih sti­lo­va na ko­je se ne­ka­da gle­da­lo sa neo­do­bra­va­njem. Pri­me­ri za ovo su ne­po­što­va­nje sta­ri­jih i uni­šta­va­nje ose­ća­ja za­jed­ni­štva, ko­je je ne­ka­da od­li­ko­va­lo Afri­kan­ce. Uti­caj je ose­tan i na po­lju pre­ 12

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

hram­be­nih na­vi­ka, mo­de, ali i mo­ral­nih vred­no­sti na­sta­lih zbog la­ko­će vr­še­nja fi­nan­sij­skih pre­va­ra, do če­ga su do­ve­li in­stru­men­ti glo­ba­li­za­ci­je. Mlad čo­vek, ko­ji za­hva­lju­ju­ći in­ter­netzlo­či­nu pre­va­rom do­đe do nov­ca, ve­ro­vat­no će re­de­fi­ni­sa­ti svoj si­stem vred­no­sti; ovo se čak mo­že po­sma­tra­ti i kao po­ro­blja­va­nje omla­di­ne. To je si­tu­a­ci­ja u ko­joj ni­šta afrič­ko ni­je do­bro – si­tu­a­ci­ja ko­ja je re­zul­tat glo­ba­li­za­ci­je. Ovo po­seb­no va­ži za bre­me ne­kon­tro­li­sa­ne raz­me­ne vred­no­sti iz­me­đu Za­pa­da i Afri­ke.

Knji­ga Vol­te­ra Rod­ni­ja (Wal­ter Rod­ney) pod na­slo­vom Ka­ko je Evro­pa do­ve­la do ne­ raz­vi­je­no­sti Afri­ke ti­pi­čan je pri­mer ka­ko lju­di po­sma­tra­ju afrič­ke pro­ble­me kao re­zul­tat kon­tak­ta sa Za­pa­dom. I. C. Onjen­ve­nji (I. C. Onyen­wenyi) ta­ko­đe je sklon ovom na­či­nu raz­mi­šlja­nja, pa vi­di Za­pad u ova­kvoj sve­tlo­sti: Nji­ho­va ko­lo­ni­za­ci­ja sred­sta­va ko­mu­ni­ka­ci­je, uz fi­zič­ku i eko­nom­sku ko­lo­ni­za­ci­ju Afri­ke, omo­gu­ći­la je si­la­ma Za­pa­da da Afri­ci odu­zmu ulo­gu maj­ke svet­ske ci­vi­li­ za­ci­je. Na­ve­li su svet da po­mi­sli ka­ko su Afri­kan­ci di­vlja­ci, pri­mi­tiv­ci sa „mrač­nog kon­ti­nen­ta”, ko­ji spa­va­ju na dr­ve­ću, je­du si­ro­vo vo­će i spa­ru­ju se sa maj­mu­ni­ma (21).

Onjen­ve­nji­je­va knji­ga po­ku­šaj je da se Afri­ci vra­ti ulo­ga cen­tra svet­ske ci­vi­li­za­ci­je. On za to ko­ri­sti kon­cept afro­cen­tri­zma, po­sma­tra­nja Afri­ke kao cen­tra ci­vi­li­za­ci­je. Ti­me se on svr­sta­ va u one či­je su ak­tiv­no­sti za­pra­vo sa­mo re­ak­ci­ja na sta­tus ni­žih bi­ća, ko­ji im je Za­pad do­de­lio.

Sa dru­ge stra­ne, mo­že­mo po­sma­tra­ti i te­zu ote­lo­tvo­re­nu u na­slo­vu „Ka­ko su Afri­kan­ ci do­ve­li do ne­raz­vi­je­no­sti Afri­ke”, is­tra­že­nu u Oje­bo­li­noj (Oyebo­la) Di­le­mi cr­nog čo­ve­ka, i Ode­je­vom (John Odey) de­lu pod na­slo­vom Afri­ka: ago­ni­ja kon­ti­nen­ta. U tom pe­ri­o­du po­ja­vi­la se no­va gru­pa lju­di, ko­ji su ve­ro­va­li da je glo­ba­li­za­ci­ja po­sle­di­ca ko­lo­ni­za­ci­je i tr­ go­vi­ne ro­bljem. Shod­no to­me, oni ve­ru­ju da je ko­lo­ni­za­ci­ja kao ote­lo­tvo­re­nje rop­stva pret­ ho­di­la sle­de­ćem ko­ra­ku, ko­ji se svo­di na pre­tva­ra­nje ce­log sve­ta u glo­bal­no se­lo. Cilj ovog ra­da je da is­pi­ta da li je ova te­za va­lid­na, ili pred­sta­vlja oprav­da­nje rop­stva. Sma­tra­mo da ova­kav po­gled la­ko za­vo­di na stran­pu­ti­cu, jer tri­vi­ja­li­zu­je tra­ge­di­ju tr­go­vi­ne ro­bljem i de­ hu­ma­ni­zu­je jed­nu ra­su kroz isto­ri­ju.

Isto­ri­ča­ri su pro­u­ča­va­li drev­nu isto­ri­ju ka­ko bi do­šli do isti­ne. Za­klju­či­li su da su 15. i 16. vek bi­li pe­riod ot­kri­ća, ka­da su se Evro­plja­ni i Afri­kan­ci me­ša­li i slo­bod­no tr­go­va­li, bez ika­kvih in­hi­bi­ci­ja ili ani­mo­zi­te­ta. Onjen­ve­nji to ova­ko opi­su­je: U pe­ri­o­du ot­kri­ća i tr­go­vi­ne iz­me­đu Evro­pe i afrič­kih car­sta­va, u 15. i 16. ve­ku, crn­ci i bel­ci slo­bod­no su se me­ša­li, ne ko­ri­ste­ći bo­ju ko­že kao kri­te­ri­jum za eva­ lu­a­ci­ju lju­di... Evro­plja­ni su u to vre­me ce­ni­li in­te­lek­tu­al­ni, ko­mer­ci­jal­ni i po­li­tič­ki zna­čaj Afri­ke. Ka­ko bi obez­be­di­la tr­go­vi­nu sa Afri­kan­ci­ma, evrop­ska car­stva, a po­seb­no Por­tu­gal, Špa­ni­ja i En­gle­ska, raz­me­ni­la su am­ba­sa­do­re sa Ma­ro­kom, Gvi­ne­jom, Ga­nom i Kon­gom, što je omo­gu­ći­lo Evro­plja­ni­ma da us­po­sta­ve tr­go­ vač­ke po­sta­je na oba­li Afri­ke (22–23).

Me­đu­tim, dok se ovaj od­nos raz­vi­jao, iz­ve­sna di­plo­mat­ska or­ga­ni­če­nja ni­su do­pu­šta­ la Evro­plja­ni­ma da pri­stu­pe bo­gat­stvi­ma Afri­ke ona­ko ka­ko su oni to že­le­li, što je do­ve­lo

13

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

do na­stan­ka ide­je o pre­o­ti­ma­nju Afri­ke i afrič­ke ze­mlje. Ovo je ne­ga­tiv­no uti­ca­lo na pri­ ja­telj­ske od­no­se ko­ji su ra­ni­je po­sto­ja­li. Ova no­va evrop­ska ori­jen­ta­ci­ja ka im­pe­ri­ja­li­zmu, ko­lo­ni­za­ci­ji i rop­stvu po­sta­la je ak­tu­el­na, ka­ko Dže­red Daj­mond (Ja­red Di­a­mond) tvr­di u svo­joj knji­zi Mi­kro­bi, pu­ške i če­lik1, za­to što su je Evro­plja­ni upo­tre­bi­li kao no­vi in­stru­ment za osva­ja­nja. Ovaj pe­riod po­klo­pio se sa pe­ri­o­dom evrop­ske isto­ri­je ka­da je aku­mu­la­ci­ja bo­gat­stva po­sta­la pre­o­vla­đu­ju­ća ide­o­lo­gi­ja. Afri­kan­ci su bro­do­vi­ma pre­vo­že­ni u Evro­pu i Se­ver­nu Ame­ri­ku da bi ta­mo ra­di­li na plan­ta­ža­ma. Na­o­ru­ža­na mi­kro­bi­ma, pu­ška­ma i če­ li­kom, evrop­ska po­hle­pa do­sti­gla je vr­hu­nac ka­da je, u pe­ri­o­du 1884–1885, na isto­rij­skoj Ber­lin­skoj kon­fe­ren­ci­ji, Afri­ka ras­par­ča­na na eko­nom­ske in­te­re­sne sfe­re. Afri­ka je po­de­lje­ na iz­me­đu Engleske, Ne­mač­ke, Por­tu­ga­la, Fran­cu­ske, Špa­ni­je, Bel­gi­je i Ita­li­je. No­va ori­jen­ ta­ci­ja uje­di­nje­ne Evro­pe do­ve­la je, vi­še ne­go ika­da ra­ni­je, do no­vih pra­va­ca u eti­ci, li­te­ra­tu­ri i re­li­gi­ji, či­ji je cilj bio da se oprav­da pljač­ka­nje Afri­ke. Dž. H. Klark (J. H. Clar­ke) tvr­di da „Evro­pa ne sa­mo što je po­če­la da ko­lo­ni­zu­je ve­ći deo sve­ta, ne­go je i in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­la ko­lo­ni­za­ci­ju in­for­ma­ci­ja o sve­tu” (xvii).

To­kom sa­sta­vlja­nja ovog ra­da pre­u­ze­li smo ulo­gu isto­ri­ča­ra, ka­ko bi­smo eva­lu­i­ra­li te­zu da je rop­stvo je­dan vid glo­ba­li­za­ci­je. Ve­ru­je­mo da je ne­u­me­re­no tvr­di­ti da je po­du­hvat ko­ji se te­me­ljio na eks­plo­a­ta­ci­ji, po­ko­ra­va­nju i pot­či­nja­va­nju na­ro­da bio an­ti­ci­pa­ci­ja na­stan­ka glo­bal­nog se­la. Va­žno je na­gla­si­ti da se ko­lo­ni­jal­ni od­no­si, u tom po­gle­du, ne mo­gu po­sma­ tra­ti kao ve­snik glo­ba­li­za­ci­je. To je zbog to­ga što rop­stvo po­sma­tra­mo kao ote­lo­tvo­re­nje ugnje­ta­va­nja. Sa­mim tim, ono je od­u­vek bi­lo deo ljud­ske eg­zi­sten­ci­je. Na­še is­ku­stvo, is­ku­ stvo jed­nog na­ro­da, ja­sno go­vo­ri da su ne­ki gra­do­vi po­ko­ri­li dru­ge i za­vla­da­li nji­ma čak i pre ru­žnog is­ku­stva im­pe­ri­jal­ne tr­go­vi­ne ro­bljem. Ovaj rad uvo­di i tre­ći pra­vac di­sku­si­je, ko­ji se ogle­da u te­zi o tran­sge­ne­ra­cij­skoj od­go­vor­no­sti. Ra­di bo­lje pre­gled­no­sti, esej de­li­mo na tri ce­li­ne: a) Im­pe­ri­ja­li­zam, ko­lo­ni­ja­li­zam, rop­stvo, i nji­hov uti­caj na Afri­ku. b) Glo­ba­li­za­ci­ja i njen uti­caj na Afri­ku. c) Od­go­vor na pi­ta­nje da li je rop­stvo vid glo­ba­li­za­ci­je.

Im­pe­ri­ja­li­zam, ko­lo­ni­ja­li­zam i rop­stvo Iako bi ovaj rad tre­ba­lo da se ba­vi pre sve­ga rop­stvom, to je prak­tič­no ne­mo­gu­ će ura­di­ti bez po­sma­tra­nja rop­stva u kon­tek­stu im­pe­ri­ja­li­zma i ko­lo­ni­ja­li­zma. Va­žno je na­gla­si­ti da po­sto­je raz­li­či­ta mi­šlje­nja o to­me da li su im­pe­ri­ja­li­zam i ko­lo­ni­ja­li­zam pret­ho­di­li rop­stvu. Dok ne­ki tvr­de da su im­pe­ri­ja­li­zam i ko­lo­ni­ja­li­zam do­ve­li do rop­ stva, dru­gi sma­tra­ju da je rop­stvo pret­ho­di­lo ide­ji im­pe­ri­ja­li­zma. Kao što je već re­če­no, mi ve­ru­je­mo da je rop­stvo ote­lo­tvo­re­nje ugnje­ta­va­nja, i da su ga im­pe­ri­ja­li­zam i ko­lo­ ni­ja­li­zam za­pra­vo ugro­zi­li. Za­to mo­že­mo re­ći da je ide­ja rop­stva na­sta­la iz kon­cep­ta pre­tva­ra­nja ljud­skih bi­ća u ro­bu, u sred­stvo za ostva­re­nje od­re­đe­nih ci­lje­va. Afri­kan­ci su po­sma­tra­ni kao ro­ba ko­ja se mo­že upo­tre­bi­ti za slu­že­nje, za rad na plan­ta­ža­ma. Do 1 Vi­di Dža­red Daj­mond, Mi­kro­bi, pu­ške i če­lik, Slu­žbe­ni list SCG, Be­o­grad, 2004.

14

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ovo­ga je do­šlo ka­da su Evro­plja­ni za­klju­či­li da se bo­gat­stvo Afri­ke sa­sto­ji od lju­di, pri­ ro­de i si­ro­vi­na. Ta­ko je ro­đe­na ide­ja eks­plo­a­ta­ci­je Afri­ka­na­ca. Na­rav­no, ova ori­jen­ta­ci­ja do­ve­la je do na­stan­ka kul­tu­re ko­lo­ni­zo­va­ne, po­ro­blje­ne lič­no­sti. Zbog to­ga P. P. Eke (P. P. Ekeh) tvr­di sle­de­će: Ko­lo­ni­za­ci­ju bi tre­ba­lo ana­li­zi­ra­ti kao si­tu­a­ci­ju ko­ja se sa­sto­ji od od­no­sa ko­lo­ ni­za­to­ra i ko­lo­ni­zo­va­nih, ele­me­na­ta evrop­ske kul­tu­re i sta­ro­se­de­lač­ke kul­tu­re...

Dru­štve­no kre­ta­nje epo­hal­nih di­men­zi­ja či­ji traj­ni zna­čaj, du­ži od ži­vot­nog ve­ka sa­me ko­lo­ni­jal­ne si­tu­a­ci­je, do­vo­di do dru­štve­nih for­ma­ci­ja po­din­di­vi­du­ al­nih en­ti­te­ta i kon­stru­ka­ta. Ove po­din­di­vi­du­al­ne for­ma­ci­je raz­vi­le su se iz di­ vov­skih so­ci­jal­nih pro­me­na do ko­jih je do­šlo zbog kon­fron­ta­ci­ja, kon­tra­dik­ci­ja i ne­kom­pa­ti­bil­no­sti u ko­lo­ni­jal­nim si­tu­a­ci­ja­ma (4–5).

Iz do­sad na­pi­sa­nog, mo­že se za­klju­či­ti da su ko­lo­ni­ja­li­zam i rop­stvo ugro­zi­li Afri­ku na psi­ho­lo­škom, kul­tur­nom i eko­nom­skom pla­nu. Na psi­ho­lo­škom pla­nu, Afri­ka­nac se­ be do­ži­vlja­va kao ne­ko­ga ko je ne­spo­so­ban, kao ro­ba ko­ji ni­je u sta­nju da raz­mi­šlja o se­bi da bi shva­tio ko je. To zna­či da je ro­bov­ska per­cep­ci­ja sop­stve­ne lič­no­sti uvek za­mu­će­na, jer on stvar­nost do­ži­vlja­va kroz pri­zmu svog vla­sni­ka. Isto se mo­že re­ći za Afri­kan­ce, či­ ja je psi­ha is­kri­vlje­na, pa po­zi­tiv­ne stva­ri vi­de je­di­no u stvar­no­sti svo­jih go­spo­da­ra. Ovo je ini­ci­jal­ni po­lo­žaj onih ro­bo­va ko­ji su ste­kli slo­bo­du, ali ni­su bi­li u sta­nju da se vra­te svo­jim ku­ća­ma, te su mo­ra­li da po­sta­nu deo dru­štva u ko­je su do­ve­de­ni. U pi­ta­nju je cr­na po­pu­la­ci­ja Evro­pe i Amerikâ. Do­šlo je do pot­pu­ne kul­tur­ne dis­lo­ka­ci­je Afri­kan­ca, i nje­go­vog raz­dva­ja­nja od si­ste­ma vred­no­sti. Dž. Č. Ču­kvu­o­ko­lo tvr­di sle­de­će: Di­ja­lek­tič­ka me­đu­fa­za, ko­ja je na­stu­pi­la za vre­me evrop­ske ko­lo­ni­za­ci­je, do­ve­la je do psi­ho­lo­škog, eko­nom­skog, kul­tur­nog i po­li­tič­kog slo­ma Afri­ke i nje­ne di­ ja­spo­re. Afri­ka je u to vre­me bi­la u ko­lo­ni­jal­nim oko­vi­ma, uklju­ču­ju­ći dru­štve­ no-po­li­tič­ku do­mi­na­ci­ju, rop­stvo, eko­nom­sku eks­plo­a­ta­ci­ju, ra­sno i kul­tur­no ra­za­ra­nje. Ko­lo­ni­za­to­ri su uni­šti­li fi­lo­zof­sku i re­li­gi­o­znu osno­vu Afri­ke, na­met­ nuv­ši evrop­ski si­stem kao al­ter­na­ti­vu. Ko­lo­ni­jal­no is­ku­stvo u Afri­ci osta­vi­lo je dve vr­ste na­sle­đa: po­ri­ca­nje afrič­kog iden­ti­te­ta i pro­mo­vi­sa­nje evrop­skog na­či­ na mi­šlje­nja, kul­tur­ne stvar­no­sti i do­ži­vlja­ja Afri­ke (28–29).

Dva glav­na pro­ble­ma u ve­zi sa mi­si­jom ko­lo­ni­za­to­ra su: a) Plan da se uni­šti sve što je afrič­ko, bez ob­zi­ra na to da li se ra­di o afrič­kom na­sle­đu i ci­vi­li­za­ci­ji, ili vred­no­sti­ma ko­je bi mo­gle do­ve­sti do pre­o­bra­ža­ja sve­ta u ovoj eri fun­da­men­ta­li­zma.2

2 Vi­di J. Chi­do­zie Chuk­wu­o­ko­lo, Ret­hin­king the idea of Hu­man Na­tu­re in Li­ne with Afri­can va­lue of Cre­a­ti­ve Evo­lu­tion, rad pred­sta­vljen na se­mi­na­ru Sa­ve­ta za is­tra­ži­va­nje vred­no­sti i fi­lo­zo­fi­je Ka­to­lič­kog uni­ver­zi­te­ta u Ame­ri­ci, Va­šing­ton (17. ok­to­bar – 19. no­vem­bar 2010), za de­talj­nu di­sku­si­ju o ko­ri­šće­nju ori­gi­nal­nih afrič­kih vred­no­sti za for­mi­ra­nje ljud­ske pri­ro­de li­še­ne fun­da­men­ta­li­zma.

15

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

b) Prav­da­nje ko­lo­ni­ja­li­zma i rop­stva, do­ka­zi­va­njem da Za­pad ima do­bre raz­lo­ge za uni­ šte­nje Afri­ke i nje­ne pro­šlo­sti ra­di us­po­sta­vlja­nja no­vog svet­skog po­ret­ka, u ko­me bi se evrop­ske ide­je mo­gle iz­vo­zi­ti u sve kra­je­ve sve­ta; iz­ve­sni na­uč­ni­ci ova­ko tu­ma­če i sam kon­cept glo­ba­li­za­ci­je. U na­stav­ku će­mo se po­za­ba­vi­ti is­pi­ti­va­njem tog kon­cep­ta.

Za­sad ne­ka bu­de do­volj­no re­ći da po­sta­vlja­nje Afri­ka­na­ca na ovaj pi­je­de­stal na­me­će iz­ve­sne fi­lo­zof­ske iza­zo­ve, pre sve­ga u po­gle­du ak­tiv­ne ulo­ge čo­ve­ka u do­no­še­nju od­ lu­ka u ve­zi sa sop­stve­nim raz­vit­kom.

Shod­no to­me, po­sto­je na­uč­ni­ci ko­ji ve­ru­ju da Afri­ka­nac ni­je u sta­nju da is­pro­jek­tu­je pra­vac sop­stve­nog raz­vo­ja, jer je nje­go­va kul­tu­ra for­mi­ra­na za vre­me ko­lo­ni­za­ci­je. Po­li­ karp Iku­e­no­be (Polycarp Iku­e­no­be) kri­ti­ku­je Mu­di-Adam­so­vu (Moody-Adams), tvr­de­ći sle­de­će: [...] sa­mo po­sto­ja­nje kul­tu­re pret­po­sta­vlja spo­sob­nost na­ro­da da se po­na­ša od­ go­vor­no, i da pri­hva­ti so­ci­jal­na pra­vi­la ko­ja či­ne tu kul­tu­ru. Za­stu­pa­nje te­ze o po­ve­za­no­sti kul­tu­re i lič­ne ak­tiv­no­sti ne zna­či da kul­tur­na ogra­ni­če­nja tre­ba da uma­nje od­go­vor­nost. Glav­no pi­ta­nje je da li mo­ral­no ne­zna­nje, do ko­ga do­la­zi vas­pi­ta­njem u okvi­ru jed­ne kul­tu­re, uma­nju­je epi­ste­mo­lo­ške zah­te­ve do­de­le od­ go­vor­no­sti i mo­guć­no­sti okri­vlja­va­nja (113).

Ovo je po­ve­za­no sa te­zom o ne­spo­sob­no­sti, ko­ju za­stu­pa Iku­e­no­be. On pret­po­sta­vlja da su struk­tu­re, ko­je je stvo­rio ko­lo­ni­ja­li­zam, do­ve­le do na­stan­ka mo­ral­nog ne­zna­nja, pa lju­di ni­su u sta­nju da raz­li­ku­ju is­prav­no od po­gre­šnog. Ti­me se Afri­ka­nac fak­tič­ki oslo­ ba­đa mo­ral­ne od­go­vor­no­sti za sop­stve­nu ne­spo­sob­nost da od­lu­či ka­ko će se raz­vi­ja­ti na na­čin ne­za­vi­san od struk­tu­ra na­sta­lih za vre­me ko­lo­ni­ja­li­zma.

Me­đu­tim, Mu­di-Adam­so­va tvr­di da za­stup­ni­ci te­ze o ne­spo­sob­no­sti sa­mo smi­šlja­ju oprav­da­nja, či­me eli­mi­ni­šu kri­vi­cu i uki­da­ju stan­dar­de za pri­pi­si­va­nje kri­vi­ce po­je­din­ci­ ma. Ona sma­tra da je mo­ral­no ne­zna­nje, na­sta­lo kao po­sle­di­ca kul­tu­re, isto što i „afek­ tiv­no ne­zna­nje”, ko­je se svo­di na „od­lu­ku da ne že­li­mo da bu­de­mo in­for­mi­sa­ni o ono­me što mo­že­mo da zna­mo, i što bi tre­ba­lo da zna­mo” (301). Ov­de mo­ra­mo pri­me­ti­ti da je ar­gu­ment mo­ral­ne od­go­vor­no­sti, i uop­šte ulo­ga afrič­ke kul­tu­re u nje­nom na­stan­ku, ne­što što je van gra­ni­ca ovog ra­da. Me­đu­tim, to kao da go­vo­ri u pri­log na­še te­ze da rop­stvo ni­je je­dan vid glo­ba­li­za­ci­je. Uko­li­ko raz­u­me­mo ak­tiv­nu ulo­gu ljud­skih bi­ća, po­seb­no ima­ju­ći u vi­du tvrd­nju Mu­di-Adam­so­ve da „po­se­do­va­nje kul­tu­re pred­sta­vlja pred­u­slov od­go­vor­ nog de­lo­va­nja” (304), mo­že­mo da kon­tek­stu­a­li­zu­je­mo afrič­ki pro­blem ko­ji je do­veo do ko­lo­ni­za­ci­je i po­ro­blja­va­nja, ka­ko bi­smo mo­gli da usta­no­vi­mo da li je rop­stvo, u naj­u­žem smi­slu re­či, ne­što što do­la­zi sa Za­pa­da, ili je nus­po­ja­va evo­lu­ci­je ljud­skog dru­štva, čemu je sva­ka kul­tu­ra do­pri­ne­la na ovaj ili onaj na­čin. U ovom tre­nut­ku, mo­že­mo po­tvr­di­ti da ide­ja oslo­ba­đa­ju­ćeg mo­ral­nog ne­zna­nja ne do­vo­di do raz­vo­ja lič­no­sti Afri­kan­ca. Da li se Afri­ka­nac raz­li­ku­je od osta­lih na­ro­da sve­ta? Afri­ka­nac tre­ba da pri­hva­ti od­go­vor­nost, da ob­ja­sni zbog če­ga je po­stao su­bjekt rop­stva. To će nam omo­gu­ći­ti da ot­kri­je­mo vred­no­ sti ko­je su do­ve­le do na­stan­ka ove sram­ne ulo­ge, i is­ko­re­ni­mo ih u bu­duć­no­sti. Mo­žda bi

16

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Afri­ka­nac tre­ba­lo da za­tra­ži opro­štaj od svo­je bra­će u di­ja­spo­ri, i ta­ko pri­hva­ti kri­vi­cu za to što ih je pro­dao ra­di fi­nan­sij­ske do­bi­ti. Ovo tran­sge­ne­ra­cij­sko is­pa­šta­nje oprav­da­no je zbog to­ga što čo­ve­čan­stvo funk­ci­o­ni­še kao kon­ti­nu­um. Zbog če­ga bi ina­če po­tom­ci na­ sle­đi­va­li raz­ba­šti­nje­nost svo­jih pre­da­ka? Ne tre­ba da go­vo­ri­mo sa­mo o re­sur­si­ma, ne­go i o od­go­vor­no­sti. Bre­me kri­vi­ce jed­na je od od­go­vor­no­sti ko­je bi tre­ba­lo re­ši­ti po­ka­ja­njem, jed­nom za svag­da. Ov­de je po­treb­no na­gla­si­ti da ni­su svi sta­ro­se­de­o­ci Afri­ke uče­stvo­va­ li u ro­bo­vla­sni­štvu. Zbog to­ga bi ne­ko mo­gao re­ći da je pre­no­še­nje ovog bre­me­na na sve čla­no­ve na­še ge­ne­ra­ci­je u stva­ri neo­prav­da­no. Me­đu­tim, taj ar­gu­ment ne sla­bi na­šu te­zu, jer čak ni pre­ci ko­ji ni­su bi­li ume­ša­ni u ro­bo­vla­sni­štvo ipak ni­su di­gli svoj glas pro­tiv ove sram­ne tr­go­vi­ne. Dru­gim re­či­ma, da su ima­li kre­di­bil­nu ide­o­lo­gi­ju ko­ja se ni­je za­sni­va­la na si­ro­vom ma­te­ri­ja­li­zmu, oni bi se od­u­pr­li ovom zlo­či­nu ona­ko ka­ko su to ura­di­li ne­ki dru­gi na­ro­di, na pri­mer Ki­ne­zi.

Glo­ba­li­za­ci­ja i njen uti­caj na Afri­ku Da li je glo­ba­li­za­ci­ja upa­ko­van pro­iz­vod, ko­ji se mo­že po­sma­tra­ti kao jed­na po­zni­ja ma­ni­fe­sta­ci­ja im­pe­ri­ja­li­stič­kog pro­gra­ma? Ili je to pro­ces ko­ji i da­lje tra­je, u kom slu­ča­ju je u pi­ta­nju deo uni­ver­zal­nog, evo­lu­i­ra­ju­ćeg ljud­skog is­ku­stva? Re­ak­ci­je na ovo su raz­li­či­te, od pri­hva­ta­nja do skep­ti­ci­zma. Zbog to­ga po­sto­ji ono­li­ko de­fi­ni­ci­ja glo­ba­li­za­ci­je ko­li­ko i na­uč­ni­ka ko­ji se njom ba­ve. Šta je glo­ba­li­za­ci­ja? Dž. S. Ču­kvo­lo de­fi­ni­še glo­ba­li­za­ci­ju kao „kon­cept ko­ji slu­ži za opi­si­va­nje uni­šte­nja ge­o­graf­skih, eko­nom­skih, dru­štve­no-po­li­tič­kih i re­li­gi­o­znih gra­ni­ca me­đu na­ro­di­ma. To zna­či da si­le teh­no­lo­gi­za­ci­je ukla­nja­ju do­sad ne­ pro­boj­ne gra­ni­ce iz­me­đu dru­šta­va” (60). Ovo omo­gu­ća­va efi­ka­sni­ju in­ter­ak­ci­ju, bez ogra­ ni­če­nja, me­đu na­ro­di­ma ši­rom sve­ta.

E. I. Eni (E. I. Ani) i C. O. Aba­ka­re (C. O. Aba­ka­re) ve­ru­ju da je glo­ba­li­za­ci­ja „na­me­ta­ nje neo­li­be­ral­ne agen­de tre­ćem sve­tu, u ci­lju eks­plo­a­ta­ci­je pri­rod­nih re­sur­sa i spre­ča­va­nja po­ja­ve pro­duk­tiv­ne sred­nje kla­se” (195). Iz­gle­da da su ne­pri­jat­na afrič­ka is­ku­stva ko­lo­ni­ za­ci­je, kao i im­pe­ri­ja­li­zma u ce­lo­sti, do­ve­la do to­ga da ve­ći­na afrič­kih na­uč­ni­ka po­sma­tra glo­ba­li­za­ci­ju kao ne­što ne­ga­tiv­no, po­sled­nju fa­zu im­pe­ri­ja­li­zma. Na pri­mer, D. U. Mba­gvu (D. U. Mbag­wu) i G. O. Obi­ja­ma­lu (G. O. Obi­a­ma­lu) ba­ve se štet­nim uti­ca­ji­ma glo­ba­li­za­ ci­je na je­zi­ke sta­ro­se­de­la­ca: Ovo zna­či da je glo­ba­li­za­ci­ja usme­re­na ka do­sti­za­nju uni­ver­zal­no­sti, ho­mo­ge­ ni­za­ci­je, in­te­gra­ci­je i cen­tra­li­za­ci­je: ovi fak­to­ri mo­gu da ugro­ze kul­tur­ni i lin­gvi­ stič­ki iden­ti­tet ve­ći­ne na­ro­da sve­ta, a to po­seb­no va­ži za afrič­ke na­ro­de. Zbog pred­no­sti o ko­ji­ma go­vo­re za­stup­ni­ci glo­ba­li­za­ci­je, ove opa­sno­sti te­ško je uoči­ti...

U pi­ta­nju je si­stem pod dru­štve­no-eko­nom­skom ma­skom, opre­mljen da uni­šti one ostat­ke afrič­kog kul­tur­nog i lin­gvi­stič­kog iden­ti­te­ta ko­ji su pre­o­sta­li po­sle ko­lo­ni­ja­li­zma (86).

Na­uč­ni­ci, a po­seb­no oni ko­ji na­gi­nju afro­cen­trič­noj ško­li, uka­za­li su na obla­sti u ko­ji­ma glo­ba­li­za­ci­ja gu­ši Afri­ku. Naj­go­ra od sve­ga je ide­o­lo­gi­za­ci­ja glo­ba­li­za­ci­je. Pod

17

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ovim pod­ra­zu­me­va­mo po­ja­vu da se glo­ba­li­za­ci­ja po­di­že na ni­vo ide­o­lo­gi­je, či­ji je cilj da osla­bi Afri­kan­ce. Iz­gle­da da se Obi­jo­ra Ike (Obi­o­ra Ike) za­la­že za ovaj stav, ka­da tvr­di sle­de­će: Glo­ba­li­za­ci­ja ko­ju da­nas ose­ća­mo pred­sta­vlja, pre sve­ga, in­kar­na­ci­ju neo­li­be­ra­li­ zma. U svom eks­trem­nom ob­li­ku, ova ide­o­lo­gi­ja je ne­ka vr­sta „eko­nom­skog te­ me­lja”, ko­ji pri­pi­su­je ap­so­lut­nu vred­nost funk­ci­o­ni­sa­nju tr­ži­šta, a spo­red­nu vred­ nost ljud­skim ži­vo­ti­ma, funk­ci­o­ni­sa­nju dru­štva, dr­žav­nim po­li­sa­ma i ulo­ga­ma dr­ža­ve u ovom neo­gra­ni­če­nom slo­bod­nom tr­ži­štu (9).

Ike da­lje ob­ja­šnja­va da glo­ba­li­za­ci­ja za­kla­nja tra­di­ci­o­nal­ne kul­tur­ne vred­no­sti do te me­re da ove vred­no­sti, ko­je su ne­ka­da ima­le vi­sok sta­tus u Afri­ci, ko­je su po­ve­zi­va­le Afri­ kan­ce u ne­po­no­vlji­voj so­li­dar­no­sti, sa­da od­ba­cu­je­mo i za­me­nju­je­mo vred­no­sti­ma uve­ze­ nim sa Za­pa­da. On ka­že: Tra­di­ci­o­nal­ne vred­no­sti, kao što su po­ro­di­ca, za­jed­ni­ca, po­što­va­nje ži­vo­ta, go­sto­ prim­stvo itd., do­la­ze u oštar su­kob i gu­be bit­ku pred vred­no­sti­ma ko­je nam sti­žu kroz mu­zi­ku Za­pa­da, fil­mo­ve, re­kla­me na ka­blov­skoj i sa­te­lit­skoj te­le­vi­zi­ji, kao i ido­li­zo­va­ne lič­no­sti iz sve­ta za­ba­ve i spor­ta. To je in­di­vi­du­a­li­zam, že­lja da se po­ se­du­je vi­še, čak i ako ti­me ne po­sta­je­mo ni­šta vi­še od ono­ga što već je­smo; no­vi kult na­si­lja, ne­za­u­zda­ni ži­vot u kom se sve mo­že ku­pi­ti nov­cem; sve ve­ći gu­bi­tak smi­sla ži­vo­ta i tra­di­ci­o­nal­nih vred­no­sti (10–11).

Fun­da­men­tal­no pi­ta­nje ko­je se na­me­će u ra­du ve­ći­ne afrič­kih na­uč­ni­ka je­ste te­za da je glo­ba­li­za­ci­ja sa­mo još je­dan na­čin da se Afri­kan­ci uklo­ne iz glo­bal­ne ci­vi­li­za­ci­je. Zbog če­ga afrič­ki na­uč­ni­ci uvek po­sma­tra­ju Afri­ku kao pri­ma­o­ca, kroz ce­lo­kup­nu isto­ri­ju? Za­ što oni, kao Po­li­karp Iku­e­no­be, za­stu­pa­ju te­zu o ne­spo­sob­no­sti? Či­nje­ni­ca je da svet po­sta­je glo­bal­no se­lo – i ovaj pro­ces ima broj­ne im­pli­ka­ci­je. Me­ đu­tim, pred­sta­va Afri­ke kao en­ti­te­ta li­še­nog ak­tiv­nih svoj­sta­va u pot­pu­no­sti je neo­dr­ži­va.3 Te­mi­san Ebi­džua (Te­mi­san Ebi­ju­wa) u pr­vi plan sta­vlja po­sle­di­ce pre­tva­ra­nja sve­ta u glo­ bal­no se­lo. On ka­že: Mno­ge or­ga­ni­za­ci­je ljud­skog dru­štva, ko­je su ne­ka­da bi­le raz­li­či­te i odvo­je­ne jed­ ne od dru­gih, sa­da su pri­si­lje­ne na bli­ži kon­takt i ve­ću me­đu­za­vi­snost. Ka­ko ljud­ ske or­ga­ni­za­ci­je i in­sti­tu­ci­je po­sta­ju sve vi­še za­vi­sne jed­ne od dru­gih, pa i sa­mi lju­di i ide­je po­sta­ju sve po­ve­za­ni­ji, do­la­zi do pod­ri­va­nja vred­no­sti ko­je su ne­ka­da de­fi­ni­sa­le nji­ho­va is­ku­stva i pre­ma ko­ji­ma su se for­mi­ra­li nji­ho­vi ži­vo­ti i iden­ti­ te­ti. Ove vred­no­sti za­me­nju­ju se ulo­ga­ma ko­je su glo­bal­ne, ire­ver­zi­bil­ne i oba­ve­ zu­ju­će za na­ro­de. To zna­či da unu­tra­šnja lo­gi­ka, osno­va za tka­nje sa­mog plat­na 3 Vi­di Jo­seph C. A. Ag­ba­ko­ba, rad pod na­slo­vom “Cho­i­ce, Re­spon­si­bi­lity and Tra­di­ti­o­nal Afri­can va­lu­es in the De­ve­lop­ment of Afri­ca“, za de­ta­ljan pri­kaz pro­ble­ma­ti­ke iz­bo­ra i od­go­vor­no­sti u raz­vo­ju dru­šta­va; Ag­ba­ko­ba tvr­di da sva­ka vred­nost raz­vi­je­na u ne­kom dru­štvu pred­sta­vlja re­zul­tat kon­sen­zu­sa o iz­bo­ru, i da je to dru­štvo od­go­vor­no za re­zul­ta­te tog iz­bo­ra.

18

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ljud­skih ži­vo­ta, vi­še ne­ma ni­ka­kvog smi­sla; ona se pre­tva­ra u sve­o­bu­hvat­ni ideal ko­ji dik­ti­ra­ju i kon­tro­li­šu na­ro­di sa Za­pa­da, na šte­tu ze­ma­lja u raz­vo­ju (166).

Sa­da je vre­me da se do­tak­ne­mo kon­cep­ta glo­ba­li­za­ci­je kao upa­ko­va­nog pro­iz­vo­da.

Sma­tra­mo da je glo­ba­li­za­ci­ja pro­iz­vod evo­lu­ci­je ljud­skog raz­voj­nog is­ku­stva. Pod ovim pod­ra­zu­me­va­mo da ne po­sto­ji ne­ki od­re­đe­ni na­rod ko­ji bi mo­gao da po­kre­ne glo­ba­li­za­ci­ ju kao sred­stvo za eks­plo­a­ta­ci­ju pla­ne­te. Na­pro­tiv, u pi­ta­nju je ne­što što na­sta­je op­štim do­ pri­no­si­ma is­ku­sta­va po­je­di­nač­nih na­ro­da, dok dru­štva evo­lu­i­ra­ju i stu­pa­ju u me­đu­sob­ne od­no­se. Ovi od­no­si po­kre­nu­ti su si­la­ma teh­no­lo­gi­za­ci­je, ko­je su re­zul­tat kom­bi­no­va­nog ra­da raz­li­či­tih dru­šta­va ši­rom sve­ta. Zbog to­ga je glo­ba­li­za­ci­ja za­jed­nič­ka stvar­nost, iako su joj od­re­đe­na dru­štva do­pri­ne­la vi­še od dru­gih. Ču­ko­vo­lo to ob­ja­šnja­va ova­ko: U su­prot­no­sti sa ide­ja­ma za­go­vor­ni­ka afro­cen­tri­zma – ko­ji tvr­de da je glo­ba­li­ za­ci­ja po­sled­nji sta­di­jum im­pe­ri­ja­li­zma, smi­šljen od stra­ne Za­pa­da za­rad do­mi­ na­ci­je Afri­kom – mi­šlje­nja smo da bi Afri­ka tre­ba­lo da bu­de upo­zna­ta sa či­nje­ ni­com da je čak i in­ter­net na­stao za­hva­lju­ju­ći Afri­ci, na osno­vu afrič­kih na­uč­nih prin­ci­pa ko­ji do­tad ni­su bi­li is­ko­ri­šće­ni. Za­klju­ču­je­mo da glo­ba­li­za­ci­ju ni­ko ne po­se­du­je, jer je u pi­ta­nju slo­bod­na are­na za is­po­lja­va­nje naj­spo­sob­ni­jih ele­me­na­ ta raz­li­či­tih dru­šta­va... Glo­ba­li­za­ci­ja se za­sni­va na prin­ci­pu kom­pa­ra­tiv­nih pred­ no­sti (69).

Ve­ru­je­mo da je sva­ko dru­štvo u sta­nju da uvi­di obla­sti u ko­ji­ma po­se­du­je kom­pa­ra­ tiv­nu pred­nost. To će do­ve­sti do uni­šte­nja pod­stan­dard­nih vred­no­sti, i do nji­ho­ve za­me­ne naj­bo­ljim vred­no­sti­ma. Zbog to­ga sma­tra­mo da je Iku­e­no­be­o­va te­za o ne­spo­sob­no­sti za­ pra­vo pro­jek­ci­ja objek­ti­vi­za­ci­je bi­va­nja Afri­kan­cem. Dru­štva ne­sum­nji­vo ima­ju ak­tiv­nu ulo­gu, ko­ja se za­sni­va na od­go­vor­no­sti i iz­bo­ru. Eks­trem­na pri­me­na te­ze o ne­spo­sob­no­sti od­u­ze­la bi Afri­kan­ci­ma od­go­vor­nost i spo­sob­nost da do­no­se od­lu­ke, ko­je bi mo­gle da im obez­be­de vi­so­ke po­zi­ci­je me­đu pred­stav­ni­ci­ma svo­jih obla­sti kom­pa­ra­tiv­nih pred­no­sti.

Azij­ski ti­gro­vi, kao i Bra­zil – da po­me­ne­mo sa­mo ne­ko­li­ko – do­ne­li su ade­kvat­ne od­lu­ke, ko­je su im obez­be­di­le od­go­va­ra­ju­ća me­sta na ska­li raz­vi­je­nih dru­šta­va. Sve u sve­mu, tre­ ba­lo bi ima­ti u vi­du da je an­glo-sak­son­ska ci­vi­li­za­ci­ja u vi­še na­vra­ta to­kom isto­ri­je na­me­ ta­la svo­ju vo­lju, do­no­se­ći od­lu­ke zbog ko­jih se sa­da na­la­zi ta­mo gde se na­la­zi. Sa­da će­mo is­pi­ta­ti da li rop­stvo pred­sta­vlja je­dan vid glo­ba­li­za­ci­je.

Za­klju­čak: Da li je rop­stvo vid glo­ba­li­za­ci­je?

Im­pe­ri­ja­li­zam, ko­lo­ni­ja­li­zam i rop­stvo ne­sum­nji­vo su do­ve­li do afrič­ke dis­lo­ci­ra­no­sti.

Ta­ko­đe, ne­ma sum­nje da raz­li­či­ti afrič­ki na­uč­ni­ci ovo tu­ma­če na raz­li­či­te na­či­ne. Zbog lo­še isto­ri­o­gra­fi­je i ne­ga­tiv­nog is­ku­stva, oni sma­tra­ju da su izo­la­ci­ja i boj­kot naj­bo­lja re­še­nja za Afri­ku. Me­đu­tim, mi sma­tra­mo da bi to pred­sta­vlja­lo ku­ka­vič­ko be­ža­nje od po­te­ško­ća. Pre sve­ga, svi smo mi kri­vi što su se na­še vred­no­sti uru­ši­le pred dru­gim, pre sve­ga evrop­skim i se­ ver­no­a­me­rič­kim vred­no­sti­ma. Osta­lo nam je sa­mo da re­kon­stru­i­še­mo vred­no­sti ko­je će nam obez­be­di­ti kom­pe­ti­tiv­nost u no­vom svet­skom po­ret­ku, ko­ji je još uvek u pro­ce­su for­mi­ra­nja.

19

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Shod­no to­me, rop­stvo po­sma­tra­mo kao vid im­pe­ri­ja­li­zma, a ne kao vid glo­ba­li­za­ci­ je. Kao što smo već na­gla­si­li, ro­bo­vla­sni­štvo je pred­sta­vlja­lo pre­tva­ra­nje ljud­skog bi­ća u ro­bu, ka­ko bi se nje­gov rad ko­ri­stio na plan­ta­ža­ma Evro­pe i Se­ver­ne Ame­ri­ke. Ove oso­be bi­le su is­te­ra­ne iz svo­jih do­mo­va, u ve­o­ma bi­zar­nim okol­no­sti­ma, i na­te­ra­ne da po­sta­nu alat i to­var­na mar­va. Po­sto­je na­uč­ni­ci ko­ji tvr­de da je rop­stvo bi­lo pred­u­slov za stva­ra­nje glo­bal­nog se­la. Mi ve­ru­je­mo da to ni­je tač­no, jer bi to pred­sta­vlja­lo ne­že­lje­no prav­da­nje de­hu­ma­ni­za­ci­je lju­di, ko­je su vr­ši­li ro­bo­vla­sni­ci.

Pre sve­ga, ovaj ne­rav­no­pra­van od­nos ne mo­že­mo po­sma­tra­ti jed­no­stav­no kao traj­no pre­se­lje­nje ro­bo­va iz nji­ho­vih se­la u dru­gi deo sve­ta. Mo­ra­mo ima­ti u vi­du i sta­tus tih ro­ bo­va kao to­var­ne mar­ve. Oni su po­sma­tra­ni kao in­fe­ri­or­na bi­ća, bez oso­bi­na lič­no­sti. Kao po­sle­di­ca to­ga, ve­ći­na Afri­ka­na­ca u di­ja­spo­ri se­be do­ži­vlja­va kao in­fe­ri­or­ne u od­no­su na svo­je do­ma­ći­ne. Za ta­kav stav ne po­sto­ji ni­ka­kvo ge­net­sko ili pri­rod­no oprav­da­nje. Crn­ci su bri­lji­ra­li ni­šta ma­nje od be­la­ca, i cr­ni na­ro­di su, u sa­sta­vu drev­nog Egip­ta, bi­li deo ko­ lev­ke ci­vi­li­za­ci­je. Oni su za­slu­žni za mno­ga ot­kri­ća. Na pri­mer, pr­vi dok­tor u isto­ri­ji bio je Im­ho­tep, a ne Hi­po­krat, Hi­pa­ti­ja je bi­la pr­va že­na fi­lo­zof i ta­ko da­lje.

Kon­cept glo­ba­li­za­ci­je po­kre­će pi­ta­nje slo­bod­ne vo­lje, u kon­tek­stu kom­pa­ra­tiv­nih pred­no­sti. To zna­či da dru­štva tra­ga­ju za vred­no­sti­ma ko­je bi mo­gle da pri­ka­žu kao ne­što naj­bo­lje što ima­ju, i pla­si­ra­ju ih me­đu dru­štve­nim na­u­ka­ma. Me­đu­tim, ro­bo­vi su bi­li pri­ si­lje­ni da se­be do­ži­vlja­va­ju kao ži­vo­ti­nje, in­fe­ri­or­ne pri­ro­de u od­no­su na svo­je go­spo­da­re.

Ele­men­ti kom­pa­ra­tiv­nih pred­no­sti kod njih ni­su ima­li pri­li­ku da se raz­vi­ju.

Ovo zna­či da je na­me­ra ro­bo­vla­sni­ka bi­la da ro­bo­ve ko­ri­ste kao sred­stvo za ostva­ri­va­ nje ci­lja. Po­gre­šno je tvr­di­ti da je rop­stvo bi­lo pre­te­ča glo­ba­li­za­ci­je, jer se ra­di­lo o pot­pu­no dru­ga­či­jim na­me­ra­ma. Ka­da je rop­stvo uki­nu­to, ro­bo­vi su oslo­bo­đe­ni jer nji­hov rad vi­še ni­je bio po­tre­ban. Oni čak ni u sop­stve­nim na­se­lji­ma ni­su do­bi­li jed­na­ka sta­nar­ska pra­va.

Osim to­ga, kon­cept glo­ba­li­za­ci­je za­sni­va se na ide­ji da je ona uklo­ni­la gra­ni­ce i raz­li­ke iz­me­đu dru­šta­va, ta­ko da ne­ko iz jed­nog de­la sve­ta mo­že da po­slu­je sa dru­gim ko­ri­ste­ ći sa­mo kom­pju­ter. Me­đu­tim, za rop­stvo je neo­p­hod­na fi­zič­ka bli­zi­na ro­ba i go­spo­da­ra.

Dru­gim re­či­ma, na­čin funk­ci­o­ni­sa­nja ni­je isti, te zbog to­ga jed­no ni­je mo­glo pred­sta­vlja­ti pre­te­ču dru­gog. Madž Dre­ser (Mad­ge Dres­ser) u jed­nom ne­dav­nom član­ku po­ve­zu­je rop­ stvo i glo­ba­li­za­ci­ju 19. ve­ka. Ona to na­zi­va „glo­ba­li­za­ci­ja po­kre­nu­ta rop­stvom”. Me­đu­tim, Dre­se­ro­va ni­je us­pe­la da ofor­mi ja­snu uzroč­no-po­sle­dič­nu ve­zu. Ma­ri­jan L. Tu­pi (Ma­rian L. Tupy) od­ba­cu­je ovaj stav kao fik­ti­van, što ob­ja­šnja­va ova­ko: Ve­za ko­ju je Dre­se­ro­va uoči­la iz­me­đu rop­stva i Smi­to­ve slo­bod­ne tr­go­vi­ne za­ pra­vo je fik­tiv­na. Tr­go­vi­na ro­bljem je­ste bi­la tr­go­vi­na, ali ni­je bi­la slo­bod­na. Slo­ bod­na tr­go­vi­na, ka­ko je de­fi­ni­še Smit, za­sni­va se na do­bro­volj­noj raz­me­ni i obo­ stra­noj ko­ri­sti. Po­red to­ga, ro­ba ko­jom se tr­gu­je mo­ra ima­ti za­kon­skog vla­sni­ka, a ni­je po­treb­no po­seb­no na­gla­ša­va­ti da ni­ko ne mo­že bi­ti vla­snik dru­gog čo­ve­ka.

Da­kle, tr­go­vi­na ro­bljem po de­fi­ni­ci­ji ni­je mo­gla bi­ti slo­bod­na tr­go­vi­na.

20

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Iz ovog ci­ta­ta ja­sno se vi­di da se rop­stvo, kao što smo već pri­me­ti­li, za­sni­va na ne­do­ stat­ku funk­ci­o­nal­ne slo­bod­ne vo­lje i uni­šta­va­nju ljud­skog bi­ća ko­je se svo­di na sta­tus pred­ me­ta. Glo­ba­li­za­ci­ja je, me­đu­tim, re­zul­tat ogrom­nog na­pret­ka teh­no­lo­gi­je, ko­ja je po­bolj­ ša­la pro­tok ra­da, ka­pi­ta­la, do­ba­ra i uslu­ga ši­rom pla­ne­te. Zbog to­ga mo­že­mo za­klju­či­ti da rop­stvo ni­ka­da ni­je pred­sta­vlja­lo vid glo­ba­li­za­ci­je, ni­ti je bi­lo pred­u­slov za njen na­sta­nak.

LI­TE­RA­TU­RA Ani E.I. and Aba­ka­re C.O. (2008), “Glo­ba­li­za­tion and We­stern Pa­tro­na­ge” in Ike Odi­meg­wu (ed) Ni­ ge­ria De­moc­racy and Glo­bal De­moc­racy, Aw­ka: Afab Edu­ca­ti­o­nal Bo­oks.

2. Chuk­wu­o­ko­lo J. Chi­do­zie (2009) “Afro­cen­trism or Euro­cen­trism: The Di­lem­ma of Afri­ca De­ve­lop­ ment” in Ogi­ri­si – a New Jo­ur­nal of Afri­can Stu­di­es, vol. 6.

---- (2010) “Glo­ba­li­za­tion and Afri­ca: To­wards on Afro-Con­struc­tu­rists Per­spec­ti­ve” in ABC Chi­eg­ bo­ka et al (Eds) The Hu­ma­ni­ti­es and Glo­ba­li­za­tion in the Third Mil­len­ni­um, NI­MO: Rex Char­les and Pa­trick INC. 3. Clar­ke John Hen­rick (1991) “For­ward” to Ci­vi­li­za­tion or Bar­ba­rism by Chekh An­ta Di­op New York: Law­ren­ce Hill Bo­oks.

4. Daj­mond, Dža­red (1999) Mi­kro­bi, pu­ške i če­lik, Slu­žbe­ni list SCG, Be­og­ rad, 2004.

5. Ebi­ju­na Te­mi­san (2007) “Glo­ba­li­za­tion and the De­ve­lop­ment of Po­si­ti­ve Hu­man Va­lu­es in Afri­ca” in Te­mi­san Ebi­ju­wa (ed) Phi­lo­sophy and So­cial Chan­ge, Iba­dan: Ho­pe Pu­bli­ca­tion.

6. Ekeh P.P. (1983) Co­lo­ni­a­lism and So­cial Struc­tu­re, An Ina­u­gu­ral Lec­tu­rer, Iba­dan: Uni­ver­sity of Iba­ dan Press.

7. Ike Obi­o­ra F. (2004) “The Im­pact of Glo­ba­li­za­tion in Afri­ca - A call to so­li­da­rity and Con­cern” in Obi­o­ra F. Ike (ed) Glo­ba­li­za­tion and Afri­can Self De­ter­mi­na­tion; what is our fu­tu­re? Enu­gu: CI­DJAP Pu­bli­ca­ti­ons.

8. Iku­e­no­be Polycarp, (1998) “Co­lo­ni­a­lism in Afri­ca, Cul­tu­rally In­du­ced Mo­re Ig­no­ran­ce and the Sco­ pe of Re­spon­si­bi­lity” in Jo­ur­nal for the The­ory of So­cial Be­ha­vi­o­ur, No 28: Vol. 2.

9. Mbag­wu D.U. and Obi­a­ma­lu G.O. (2009) “Do­cu­men­ta­tion of Afri­can Lan­gu­a­ges: A Pa­na­cea for the Ne­ga­ti­ve Ef­fects of Glo­ba­li­za­tion” in Ogi­ri­si – a New Jo­ur­nal of Afri­ca Stu­di­es, Vol. 6.

10. Moody-Adams, A.A. (1994) “Cul­tu­re, Re­spon­si­bi­lity and Af­fec­ted Ig­no­ran­ce”, Et­hics 104.

11. Onyewu­enyi, I.C. (1993) The Afri­can Ori­gin of Gre­ek Phi­lo­sophy: An Exer­ci­se in Afro­cen­trism, Nsuk­ ka: Uni­ver­sity of Ni­ge­ria Press.

12. Tupy, Ma­rian (2003) “Sla­very and Glo­ba­li­za­tion”, fo­und on www.ca­to.org/pu­bli­ca­ti­ons

1.

21

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

From Imperialism to Globalization: The African Experience SUMMARY: This paper argues that slavery is the objectification of oppression.

Thus, it has always been a part of human existence. Even in our experience as a people, it is clear that some cities dominated and domesticated others, even before the ugly experience of imperial slave trade. In advancing this view, it argues that the two competing views of Afrocentrism and Eurocentrism need revision or outright rejection in order to enthrone a viable view point for Africa. This is what this paper does by advancing that the experience of slavery needs an inter-generational penitence in order to redress this tragedy. This view is justified as the quality of response given by African forebears warranted the assertion of culpability. This results from a weak materialistic value base that caved in to the tantrum of a more promising materialism. Africans should not only accept the assets of their forebears but also their liabilities: the negative impact of slavery is a part of the brunt the contemporary Africans should bear.

KEY WORDS: imperialism, colonialism, slavery, globalization and African experience.

jerrychidozie@yahoo.com

22

23

24

25

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 791(47+57)(091) UDC 791.633-051 Sokurov A.N.

Dragan Kujundžić Studije germanistike i slavistike Studije filma i medija Centar za hebrejske studije Univerzitet na Floridi Gejnzvil, SAD

Arhivska groznica Aleksandra Sokurova* Povodom desetogodišnjice filma Ruska barka Aleksandra Sokurova SA­ŽE­TAK: Ru­ska bar­ka je je­din­stven film u isto­ri­ji fil­ma. Ura­đen jed­nim je­di­ nim du­gim snim­kom-ka­drom, ko­ji tra­je de­ve­de­set mi­nu­ta bez pre­ki­da, što je je­din­stve­no u isto­ri­ji ki­ne­ma­to­gra­fi­je, ovaj film na­pu­šta sni­ma­nje film­skom tra­kom i kla­sič­nu film­sku mon­ta­žu, i na ra­di­ka­lan na­čin za­po­či­nje no­vu eru sni­ma­nja vi­deo-ka­me­rom. Film je spek­ta­ku­lar­na po­le­mi­ka sa re­for­ma­ma Pe­tra Ve­li­kog, film­skom isto­ri­jom za­po­če­tom upra­vo u Sankt Pe­ter­bur­gu fil­mo­vi­ma Ej­zen­štaj­na i Pu­dov­ki­na, i Tar­kov­skog, kao i po­le­mi­ka sa Ru­si­jom, i raz­mi­ šlja­nje o nje­nom po­lo­ža­ju u vre­me glo­ba­li­za­ci­je i po­sle ras­pa­da So­vjet­skog Sa­ve­za. Ovaj esej pred­sta­vlja raz­mi­šlja­nje o uti­ca­ju i isto­rij­skom zna­ča­ju tog fil­ma po­vo­dom nje­go­ve de­se­to­go­di­šnji­ce.

KLJUČ­NE RE­ČI: Er­mi­taž, Sankt Pe­ter­burg, isto­ri­ja fil­ma, vi­deo-sni­mak, Re­vo­ lu­ci­ja 1917, Alek­san­dar So­ku­rov, Ser­gej Ej­zen­štajn, Vse­vo­lod Pu­dov­kin, Iber Ro­ber, Ru­si­ja i Za­pad, re­for­me Pe­tra Ve­li­kog, Ka­ta­ri­na Ve­li­ka, ru­ski me­si­ja­ni­ zam i na­ci­o­na­li­zam.

Ma­lo njih će shva­ti­ti ko­li­ko je tre­ba­lo bi­ti tu­žan da bi se oži­ve­la Kar­ta­gi­na.

Flo­ber (ci­tat Val­te­ra Be­nja­mi­na)

Šta ako bi isto­ri­ja tre­ba­lo da se do­ga­đa sa­mo jed­nom, ali kao po­na­vlja­nje? Šta ako isto­ri­ja ni­je ni­šta dru­go do ovo oso­be­no po­na­vlja­nje, do­ga­đa­nje pr­vi put kao sop­stve­no * U originalu arkive – autor izvodi pridev od imenice ark (barka, kovčeg) i na taj način, kako se vidi iz teksta, priziva Deridino shvatanje pojma archive (arhiva) i arhivske groznice.

26

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

du­pli­ra­nje? Do­ga­đaj sni­mljen iz jed­nog ka­dra, sa­mo oso­ben i ne­po­vra­tan pr­vi ka­dar, rez i raz­vi­ja­nje fil­ma?

Isto­ri­ja bi se on­da do­ga­đa­la kao ne­ka po­zo­ri­šna pred­sta­va, ali od­i­gra­na sa­mo jed­nom, ne­po­vrat­no, i bez mo­guć­no­sti po­na­vlja­nja ili is­pra­vlja­nja. Ona bi se­be kon­sti­tu­i­sa­la kao ar­hiv ko­ji ču­va sa­mo stva­ri ko­je su ori­gi­nal­ne, po­seb­ne i je­din­stve­ne, ali od­lo­že­ne ta­mo za bu­du­će su­sre­te. Mu­zej i po­na­vlja­nje bu­duć­no­sti.

Ka­kva bi vr­sta pri­zo­ra bi­la u sta­nju da po­no­vo pro­iz­ve­de ta­kav isto­rij­ski do­ga­đaj? Šta bi on dao ili do­zvo­lio da bu­de vi­đe­no? Pi­ta­nje ko­je tre­ba da nas dr­ži u ne­iz­ve­sno­sti je da li ta­kva isto­rij­ska kon­fi­gu­ra­ci­ja mo­že uop­šte bi­ti da­ta vi­dlji­vo­sti. Ka­ko ne­ko mo­že vi­de­ti isto­ri­ju?

Se­mjuel Ve­ber je sko­ro opi­sao ova­kvu struk­tu­ral­nu kon­fi­gu­ra­ci­ju u svo­joj knji­zi Mass Me­di­a­u­ras. Ko­men­ta­ri­šu­ći De­ri­di­no shva­ta­nje ite­ra­bil­no­sti (svoj­stvo zna­ka ili ozna­ke da pro­iz­vo­di se­be, ali sa­mo u vi­du po­na­vlja­nja), Ve­ber uka­zu­je na to da sva­ki isto­rij­ski do­ga­ đaj mo­že bi­ti pre­lo­mljen na svoj iz­vor­ni po­če­tak, ali mo­že bi­ti pre­po­znat kao ta­kav sa­mo ako se po­ja­vlju­je kao po­na­vlja­nje ko­je ni­je jed­na­ko sa­mom se­bi. Ve­ber da­lje ko­men­ta­ri­še: Za ono što De­ri­da zo­ve na fran­cu­skom le re­ste – ov­de pre­ve­de­no kao „osta­tak” – mo­že se re­ći da iz­mi­če „lo­gi­ci pri­su­stva”, za­to što, pa­ra­dok­sal­no, ne do­la­zi sa­mo po­sle ono­ga što se mo­že iden­ti­fi­ko­va­ti – „ozna­ke” ili „ele­men­ta” ko­ji „de­li”. Ono u isto vre­me do­la­zi pre nje­ga... Jer di­na­mi­ke ite­ra­bil­no­sti za­me­nju­ju lo­gi­ku pri­su­ stva onim što bi se mo­glo na­zva­ti gra­fi­ka­ma si­mul­ta­no­sti, u ko­ji­ma, npr. ono što do­la­zi po­sle isto ta­ko i si­mul­ta­no do­la­zi pre.

Apo­re­tič­ko shva­ta­nje ostat­ka i ite­ra­bil­no­sti, ona­ko ka­ko su ih raz­u­me­li Žak De­ri­da i Se­mjuel Ve­ber, obez­be­đu­je plo­do­no­sno tle za raz­u­me­va­nje isto­rij­skih do­ga­đa­ja.

Ta­kva po­zi­ci­ja omo­gu­ća­va da se uzme u ob­zir po­seb­nost do­ga­đa­ja. Na pri­mer, ka­ko je mo­gu­će da se ne­što do­ga­đa pr­vi put, je­din­stve­no i po­seb­no, a da se u isto vre­me mo­že in­ter­pre­ti­ra­ti u svo­joj isto­rič­no­sti, ko­ja ni­je za­tvo­re­na u pro­šlo­sti, po­sred­stvom ite­ra­bil­no­ sti, i ti­me omo­gu­ći­ti pre­po­zna­va­nje i bu­du­će ak­tu­e­li­za­ci­je.

Ova­kav pri­stup omo­gu­ća­va te­o­rij­sko uskla­đi­va­nje, ta­ko­re­ći, dve su­prot­sta­vlje­ne ten­ den­ci­je u isto­rij­skoj fi­lo­zo­fi­ji ili isto­ri­ji to­ut co­urt: me­si­jan­sku ten­den­ci­ju u svo­joj re­li­gij­ skoj, apo­ka­lip­tič­noj di­men­zi­ji (ko­ja bi uklju­či­va­la npr. „sla­bi me­si­ja­ni­zam” Val­te­ra Be­nja­ mi­na) i ide­je kra­ja isto­ri­je (shva­će­ne u he­ge­lov­skim ter­mi­ni­ma), ko­je li­ša­va­ju isto­ri­ju bi­lo ka­kve bu­duć­no­sti.

Pe­tro­ve re­for­me i ar­hiv bu­duć­no­sti Na ru­sku kul­tu­ru se u zna­čaj­noj me­ri mo­že pri­me­ni­ti ova­kav „sin­te­tič­ki” pri­stup. Po­ de­lje­na iz­me­đu me­si­jan­skih ten­den­ci­ja u svo­jim ni­hi­li­stič­kim ili ko­mu­ni­stič­kim po­ri­vi­ma, i sa ose­ća­njem da za­vr­ša­va isto­ri­ju svo­jom te­le­o­lo­škom is­pu­nje­no­šću, ru­ska kul­tu­ra se ne mo­že u pot­pu­no­sti raz­u­me­ti bez uzi­ma­nja u ob­zir kon­tra­dik­tor­ne ge­ne­a­lo­gi­je nje­nih mo­ der­nih za­če­ta­ka.

27

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Sa jed­ne stra­ne, ona je uto­plje­na u re­for­me Pe­tra Ve­li­kog iz osam­na­e­stog ve­ka, u stva­ri u Ru­sku bur­žo­a­sku re­vo­lu­ci­ju, ko­ja je otvo­ri­la pro­stor za oba sen­zi­bi­li­te­ta. Po­sle Pe­tro­vog stu­pa­nja u isto­ri­ju, na po­čet­ku osam­na­e­stog ve­ka, pod­stak­nu­tog sa­mo­o­pa­ža­ njem ru­ske za­o­sta­lo­sti (do­la­zi­ti „po­sle” svih dru­gih na­ci­ja), Ru­si­ja je na­sle­di­la ose­ćaj ima­nent­nog ubr­za­nja i me­si­jan­skog fu­tu­ri­zma.

Pre­ma to­me, Ru­si­ja je se­be do­ve­la u po­zi­ci­ju da je sle­de osta­le ze­mlje, ko­je će za­uz­ vrat za­u­vek bi­ti „po­sle” nje. U svo­joj re­li­gij­skoj for­mi, ta­kva sa­mo­per­cep­ci­ja ubr­za­nja i fu­tu­ri­zma – mo­de­la bu­duć­no­sti za osta­le na­ci­je – bi­la je ak­tu­e­li­zo­va­na kao hi­li­ja­zam, re­li­gi­o­zni za­nos ko­ji is­ti­če da se dru­gi do­la­zak Isu­sa Hri­sta već od­i­grao i na­šao svo­je istin­sko i stvar­no, svo­je bu­kval­no (Da li mo­že­mo re­ći „ma­te­ri­ja­li­stič­ko”?) is­pu­nje­nje u Ru­si­ji.

Sa­ma Ru­si­ja je, u ta­kvoj mi­le­na­ri­stič­koj sa­mo­per­cep­ci­ji, te­lo Hri­sto­vo ili nje­go­va uni­ver­zal­na cr­kva. U svom se­ku­lar­nom do­me­nu, ko­ji je ve­o­ma bli­zak mi­le­na­ri­zmu, ona uzi­ma ob­lik ru­skog/so­vjet­skog ko­mu­ni­zma.

Ru­ski/so­vjet­ski ko­mu­ni­zam ta­ko do­la­zi da ozna­či kraj epo­he Pe­tro­vih tra­di­ci­ja ko­je su ga omo­gu­ći­le. Na­glo ra­di­kal­no bri­sa­nje („kraj” isto­ri­je) i me­si­jan­sko, mo­der­ni­stič­ko ubr­za­nje, ko­je je učvr­sti­lo ce­zu­ru u ru­skoj isto­ri­ji i odvo­ji­lo se­be od sop­stve­nih te­me­lja ko­ji su je obra­zo­va­li.

Ali u isto vre­me, on slu­ži kao te­le­o­lo­ško is­pu­nje­nje Pe­tro­vih tra­di­ci­ja. Re­for­me Pe­ tra Ve­li­kog su isto­vre­me­no osna­ži­va­le Ru­si­ju i iza­zi­va­le de­mon­ti­ra­nje (mo­žda de­struk­ ci­ju/de­kon­struk­ci­ju/re­kon­struk­ci­ju) nje­nog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta svo­jim ra­di­kal­nim pri­hva­ta­njem kul­tur­nih mo­de­la Za­pa­da. So­vjet­ska re­vo­lu­ci­ja je na jed­nom ni­vou bi­la eks­pli­cit­no po­pu­li­stič­ko de­mon­ti­ra­nje tih mo­de­la, ali sred­stvi­ma istih tih mo­der­ni­stič­kih teh­no-fan­ta­zmi ko­je je hte­la da is­ko­re­ni.

So­vjet­ska re­vo­lu­ci­ja po­ku­ša­la je, na­lik sa­mo­i­mu­ni­za­ci­ji (u smi­slu u ko­jem me­ha­ni­ zam za za­šti­tu ra­za­ra te­lo ko­je na­sto­ji da za­šti­ti), da se za­šti­ti baš od one po­ja­ve ko­ja joj je do­zvo­li­la da se for­mi­ra, od Pe­tro­vih i svo­jih sop­stve­nih re­vo­lu­ci­o­nar­nih po­ri­va. Po­sle So­vjet­ske re­vo­lu­ci­je, ose­ćaj gu­bit­ka za­po­se­da pro­stor u ru­skom isto­rij­skom iden­ti­te­tu, po­što ono što joj je pret­ho­di­lo u pro­šlo­sti po­sta­je ne­pri­stu­pač­no za isto­rij­ski kon­ti­nu­i­ tet, ob­na­vlja­nje i ža­lje­nje.

Pe­trov pe­riod po­sta­je iz­jed­na­čen sa me­lan­ho­lič­nim gu­bit­kom: ni „ka­ko tre­ba” pre­ ža­ljen, ni pot­pu­no za­bo­ra­vljen. To je pe­riod me­lan­ho­lič­ne že­lje ko­ja još uvek osta­je da se „skroz raz­re­ši” u ru­skoj isto­ri­ji, po­li­ti­ci, kul­tu­ri i umet­no­sti. Ona, da­kle, obra­zu­je nejoš-pre­ža­lje­nu bu­duć­nost Ru­si­je.

Obra­zla­gao sam da je u mno­gim svo­jim struk­tu­ral­nim aspek­ti­ma Ru­si­ja pro­stor ko­ji do­la­zi „po­sle” isto­ri­je. Ka­kvo je umet­nič­ko de­lo ko­je bi bi­lo u sta­nju da se po­ja­vi ne sa­mo kao simp­tom ta­kvih isto­rij­skih okol­no­sti već i kao simp­tom sop­stve­ne sa­mo­ re­flek­siv­ne for­ma­li­za­ci­je?

Ru­ska bar­ka Alek­san­dra So­ku­ro­va je upra­vo ta­kav po­se­ban film, ko­ji se po­sta­vlja kao tra­že­nje „po­sle” isto­ri­je. On pred­sta­vlja isto­ri­ju, ali kao je­din­stven do­ga­đaj, ar­hi­vi­ 28

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

za­ci­ju ko­ja se ko­le­ba iz­me­đu „ži­vog” po­gle­da u isto­ri­ju i mu­zej­ske ite­ra­bil­no­sti, nje­nog sop­stve­nog po­vrat­ka kao „mr­tvog,” sa­mo­o­gra­ni­če­nog i sa­bla­snog pri­zo­ra.

Ili, da bu­de­mo pre­ci­zni­ji – reč je o fil­mu ko­ji ob­li­ku­je se­be pre­ma isto­ri­ji. To je, ta­ko­đe, film ko­ji bi mo­gao da ozna­či po­če­tak vred­no­va­nja Pe­tro­ve tra­di­ci­je kao obla­sti me­lan­ho­ lič­ne žud­nje, ta­ko ka­rak­te­ri­stič­ne za ru­sko tra­ga­nje za iden­ti­te­tom.

Ak­ci­ja bez re­za Šta se „do­ga­đa” u fil­mu? Ka­me­ra pre­la­zi iz ta­me u sve­tlo i „vi­di” gru­pu mla­dih ofi­ci­ra i le­pih že­na ka­ko ula­ze u za­mak. Za­mak je Er­mi­taž, što je bi­lo vi­dlji­vo u uvod­noj špi­ci, po­ što je ime Mu­ze­ja, ko­je slu­ži kao ime pro­du­cent­ske ku­će, jed­na­ko upa­dlji­vo ko­li­ko i sam na­slov fil­ma.

(Ovo uvo­di du­bo­ku sa­mo­re­fe­ren­ci­jal­nu di­men­zi­ju, ili je otva­ra već od sa­mog po­čet­ka fil­ma o mu­ze­ju, ko­ji je na­pra­vio Mu­zej. Frej­mo­vi fil­ma su du­pli­ra­ni od sa­mog po­čet­ka, čak i pre ne­go što se pr­va sce­na po­ja­vi na ekra­nu.)

Glas iz po­za­di­ne go­vo­ri nam da mo­ra da je po­če­tak de­vet­na­e­stog ve­ka, i da je sam taj glas se­ća­nje vi­zi­je ko­ja pri­pa­da ka­me­ri, dok po­gled1 go­vo­ri da je slep.

Od uvod­nog tre­nut­ka pa do kra­ja fil­ma ne­će bi­ti ni jed­nog je­di­nog re­za ili pre­ki­da.

Film je na­pra­vljen iz du­gač­kog ka­dra jed­nim, ne­mon­ti­ra­nim, ste­di­kem snim­kom.2 On pra­ti gru­pu kroz mno­štvo stup­nje­va i „sce­na” ru­ske isto­ri­je, od pe­ri­o­da Pe­tra Ve­li­kog do po­sled­njeg ba­la (gde gru­pa ko­nač­no skon­ča­va), ko­ji je pri­re­dio car Ni­ko­laj II ne­po­sred­no pred Pr­vi svet­ski rat 1913, i pre Re­vo­lu­ci­je 1917. (Glin­ki­nu mu­zi­ku, na­pi­sa­nu u čast ca­ra, iz­vo­dio je za vre­me po­sled­njeg ba­la or­ke­star Ma­ri­in­ski te­a­tra.)

Ka­me­ra za­tim pra­ti us­hi­će­nu go­mi­lu ko­ja na­pu­šta dvo­ra­nu i pre­la­zi na mut­nu Ne­vu i mrač­ne, pla­ve vo­de iz­van pa­la­te. Di­je­ge­tič­ko vre­me na taj na­čin pre­la­zi ce­lu epo­hu Pe­tro­ vih re­for­mi, od ra­nog osam­na­e­stog ve­ka do nje­nog kra­ja 1913. To­kom ce­log fil­ma, ka­me­ 1 Ga­ze – pi­lje­nje, zu­re­nje; iz stil­skih raz­lo­ga u da­ljem tek­stu pre­vo­đe­no kao po­gled, prim. prev.

2 Sni­ma­nje se od­i­gra­lo 23. de­cem­bra 2001. go­di­ne, a us­pe­šan ka­dar je iz­ve­den iz­me­đu po­dne­va i 1:30 po­sle pod­ne. Što se ti­če tog do­ga­đa­ja, po­gle­da­ti in­ter­vju sa So­ku­ro­vim i čla­nak Sve­tla­ne Pro­šku­ri­ne u ča­ so­pi­su Is­ku­stvo ki­no, 2, 2002. Do­ga­đaj je za­i­sta oso­ben po svim me­ri­li­ma. Uskla­đi­va­nje sni­ma­nja fil­ma iz jed­nog ka­dra osla­nja se na ne­iz­me­ran pro­fe­si­o­na­li­zam svih uče­sni­ka ko­ji su ov­de bi­li pla­će­ni iz mi­ni­ mal­nog bu­dže­ta. Na osno­vu pro­ce­ne sa­mog So­ku­ro­va, od de­vet sto­ti­na glu­ma­ca i sta­ti­sta ko­ji su obe­ća­li da će do­ći na dan sni­ma­nja, sa­mo se ma­li broj ni­je po­ja­vio. Sni­ma­nje se od­i­gra­lo iz­me­đu umet­ni­na ko­je su ne­pro­ce­nji­ve, npr. sni­mlje­ni su ori­gi­nal­ni vedž­vud pri­bor za ru­ča­va­nje i se­vres sta­kla­ri­ja Ka­ta­ri­ne Ve­ li­ke, a sto­ti­ne sta­ti­sta su tr­ča­le pa­ra­lel­nim pu­te­vi­ma da bi uhva­ti­le ko­rak sa ak­ci­jom i da bi se po­ja­vi­le u sce­na­ma ko­je će usle­di­ti. Ri­zi­ci ošte­će­nja bi­li su ogrom­ni, i mo­že­mo sa­mo da se di­vi­mo do­stig­nu­ću, ali i da se ču­di­mo po­ve­re­nju ko­je su uprav­ni­ci ima­li pre­ma So­ku­ro­vu i nje­go­voj eki­pi ko­ja je, sa svo­je stra­ne, mo­ra­la da ju­ri kroz so­be sa ste­di­ke­mom. Rad na ka­me­ri ni­je bio bez svo­jih he­roj­skih stra­na. Su­de­ći pre­ma So­ku­ro­vu, Til­man Bit­ner bio je iza­bran za ope­ra­te­ra na ste­di­ke­mu zbog svo­je spo­sob­no­sti da no­si i sni­ma te­škom ka­me­rom sa ži­ro­sko­pi­ma pri­ka­če­nim za te­lo (oko 9,5 ki­lo­gra­ma) sat i po vre­me­na. (Pro­seč­no vre­ me po­treb­no za ova­kvu ak­tiv­nost je, pre­ma So­ku­ro­vlje­vom is­ka­zu u in­ter­vjuu, oko pet, od­no­sno, naj­vi­še se­dam-osam mi­nu­ta.) Ov­de je glav­ni ka­mer­man mo­rao da no­si ste­di­kem ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra. To je, pre­ ma So­ku­ro­vlje­vom mi­šlje­nju, sma­nji­lo broj ka­mer­ma­na spo­sob­nih za ta­kav pod­vig na sve­ga ne­ko­li­ci­nu (So­ku­rov, Pro­šku­ri­na 2002: 12).

29

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ra ta­ko­đe pra­ti još jed­nog li­ka, ko­ji bi tre­ba­lo da bu­de Mar­kiz de Ku­stin – autor slav­nog pu­to­pi­sa Pi­smo iz Ru­si­je. Ru­si­ja 1839 (Cu­sti­ne 1975), ko­ji je uklju­čen u di­ja­log sa ru­skim gla­som iz po­za­di­ne, ko­ji je ve­zan za ki­ne­ma­to­graf­ski po­gled.3 Re­pli­ke su na ru­skom, po­što Ku­stin, na svo­je iz­ne­na­đe­nje, ta­ko­đe go­vo­ri tim je­zi­kom.

Pre­ma to­me, Ku­stin je taj ko­ga ka­me­ra pra­ti i ko­ji ne­sve­sno usme­ra­va po­kret i po­gled ka­ me­re, i stva­ra pri­li­ku da se rad­nja pre­me­šta iz so­be u so­bu i iz epo­he u epo­hu.

(Ovaj po­kret ni­je to­li­ko li­ne­a­ran i lo­gi­čan, i če­sto neo­d­luč­no za­la­zi u apo­re­tič­ne vre­ men­ske i pro­stor­ne otvo­re.)

Na kra­ju, u sce­ni u ko­joj ka­me­ra i glas iz po­za­di­ne na­pu­šta­ju bal­sku dvo­ra­nu (ka­me­ra se spu­šta niz slav­ne jor­dan­ske ste­pe­ni­ce, ko­je je na­pra­vio Ra­stre­li, a po­sle po­ža­ra re­sta­u­ri­ rao Sta­sov, pra­te­ći gru­pu ko­ju sa­da či­ne li­ko­vi iz raz­li­či­tih era – vi­di­mo Pu­ški­na za­jed­no sa ofi­ci­ri­ma u uni­for­ma­ma iz ra­znih epo­ha Pe­tro­vog car­stva), Ku­stin od­bi­ja da sle­di ka­me­ru i osta­je za­tvo­ren u isto­rij­skoj epo­hal­no­sti Pe­tro­ve tra­di­ci­je.

U vre­men­skim poj­mo­vi­ma, on od­bi­ja da pre­đe hro­no­top­ske i di­ja­ge­tič­ke gra­ni­ce (go­ di­na je 1913, osvit ra­ta i Re­vo­lu­ci­je) ko­je, tre­ba­lo bi da raz­u­me­mo, glas iz po­za­di­ne i ki­ ne­ma­to­graf­ski po­gled ne de­le. Oni pri­pa­da­ju „sa­da­šnjem” tre­nut­ku: oni zna­ju bu­du­ću isto­ri­ju (a sa­mim tim i vre­ba­ju­ću ka­ta­stro­fu).

Ar­hiv­ska gro­zni­ca Ru­ska bar­ka pri­ka­zu­je sce­ne iz ru­ske isto­ri­je ona­ko ka­ko se one „raz­vi­ja­ju” pred na­ šim sop­stve­nim oči­ma, i ko­je su po­sta­vlje­ne u zda­nje ko­je pred­sta­vlja, vi­še od bi­lo kog dru­gog, pri­zor ru­ske ve­li­či­ne za vre­me Pe­tro­vog pe­ri­o­da: Er­mi­taž, ili Zim­ski dvo­rac, na­ ru­čen za vre­me vla­da­vi­ne Eli­za­be­te, i za­tim Ka­ta­ri­ne Ve­li­ke, ko­ji je po­di­gao Ra­stre­li Mla­đi, sin pr­vog i naj­i­stak­nu­ti­jeg Pe­tro­vog ar­hi­tek­te, Bar­to­lo­mea Ra­stre­li­ja (sta­ri­jeg).

Zim­ski dvo­rac je od po­čet­ka bio za­mi­šljen kao mu­zej, po­što je Ka­ta­ri­na Ve­li­ka na­pra­ vi­la pr­ve po­rudž­bi­ne i iz­lo­ži­la ih u dvor­cu. Mo­že se bra­ni­ti tvrd­nja da se film Ru­ska bar­ka sme­šta iz­me­đu „bar­ke” ko­ja šti­ti „ži­ve” do­ga­đa­je isto­ri­je, i ar­hi­ve, sop­stve­ne fil­mič­ne i re­ pro­duk­tiv­ne ozna­ke.4 Još je­dan aspekt fil­ma zna­ča­jan je za raz­u­me­va­nje isto­ri­je kao po­sti­sto­rij­skog, ili u ovom slu­ča­ju, post­ka­ta­stro­fič­nog raz­vo­ja, a to je po­stav­ka na­zna­če­na u na­slo­vu. Ru­ska bar­ka je film ko­ji se de­ša­va po­sle isto­rij­ske ka­ta­stro­fe, po­što se apo­ka­lip­tič­ni po­top već od­ i­grao, i po­sle tre­nut­ka, ili u pred­vi­đa­nju tre­nut­ka, u ko­jem će oda­bra­ni kul­tur­ni i po­li­tič­ki ar­te­fak­ti bi­ti sa­ču­va­ni za bu­duć­nost.

Ne­pri­ka­za­na ka­ta­stro­fa, ko­ja je dra­ma­tur­ški pred­sta­vlje­na kao sle­pi­lo pri­po­ve­da­ča/ po­gle­da/gla­sa iz po­za­di­ne, je­ste Ru­ska re­vo­lu­ci­ja. Film, ko­ji di­je­ge­tič­ki pret­ho­di Re­vo­ 3 Ku­sti­na je glu­mio Ser­gej Dont­sov, glu­mac sa iz­van­red­nim ta­len­tom. Nje­gov Ku­stin je mr­zo­vo­ljan, grub i lu­ci­dan, ova­plo­će­nje za­pad­nja­ka iz­me­šte­nog u ana­hro­nij­sku pri­po­vest i u ze­mlju sa či­jim obi­ča­ji­ma se ne sla­že.

4 Ne­pre­vo­di­va igra re­či­ma auto­ra: ark – bar­ka, kov­čeg, ar­chi­ve – ar­hi­va, i mark – ozna­ka, prim. prev.

30

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

lu­ci­ji, „od­vi­ja se” isto­vre­me­no kao po­stre­vo­lu­ci­o­nar­no, post­ka­ta­stro­fič­no pred­sta­vlja­nje pre­lo­ma ru­ske isto­ri­je.

Film ko­ji pri­ka­zu­je Er­mi­taž de­li po­sti­sto­rij­ske okol­no­sti sa­mog Sankt Pe­ter­bur­ga, sme­šta­ju­ći se, kao i grad, „po­sle mo­der­ni­stič­ke uto­pi­je i po­sle avan­gard­ne/mo­der­ni­stič­ke ka­ta­stro­fe”.5 Dram­ska ten­zi­ja fil­ma ko­ji te­ži pi­ta­nju iden­ti­fi­ka­ci­je (i ru­skog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, na pri­mer) le­ži u či­nje­ni­ci da se pro­stor ko­me­mo­ra­ci­je osla­nja i na ar­te­fak­te ko­ji ne­ma­ju ni­ka­kve ve­ze sa Ru­si­jom, već su u pot­pu­no­sti usvo­je­ni sa Za­pa­da, i sa­mim tim struk­tu­ral­ no iz­van ovog „pro­sto­ra se­ća­nja”.

To je struk­tu­ral­ni po­lo­žaj ko­ji je Žak De­ri­da ozna­čio kao „arhiv­sku gro­zni­cu”: „Jer ar­ hi­va, uko­li­ko ova reč ili ova fi­gu­ra mo­že bi­ti sta­bi­li­zo­va­na ta­ko da pre­u­zme ulo­gu ozna­ke, ni­ka­da ne­će bi­ti ni se­ća­nje ni pri­se­ća­nje, ko­li­ko spon­ta­no, ži­vo i sve­o­bu­hvat­no is­ku­stvo.

Upra­vo su­prot­no: ar­hi­va se sme­šta na pro­sto­ru iskon­skog i struk­tu­ral­nog slo­ma po­ me­nu­tog se­ća­nja”.6 Ru­ska bar­ka je, u tom smi­slu, film ko­ji te­ma­ti­zu­je svo­ju sop­stve­nu po­sti­sto­rič­nost i ar­hi­vi­za­ci­ju, ali na sa­mom me­stu svo­jih isto­rij­skih ra­slo­ja­va­nja.7 Sve sce­ne u fil­mu sme­šte­ne su u Er­mi­taž, ili Zim­ski dvo­rac, po­što do­ga­đa­ji va­ri­ra­ju iz­me­đu mu­zej­skog pred­sta­vlja­nja isto­ri­je i nje­nog „ži­vog” raz­vo­ja i te­a­tra­li­za­ci­je. Ka­me­ra nas vo­di kroz raz­li­či­te so­be, od po­dru­ma do bal­ske dvo­ra­ne, i od sce­ne sa Pe­trom Ve­li­kim do po­sled­njeg car­skog ba­la.

Film istin­ski us­po­sta­vlja „ko je ko” u ru­skoj isto­ri­ji. Deo nje­go­ve dra­ži mo­ra se sa­ sto­ja­ti, po­seb­no za ru­skog gle­da­o­ca, u pre­po­zna­va­nju po­zna­tih fi­gu­ra iz ru­ske isto­ri­je i isto­vre­me­no u po­ku­ša­ju da se pre­po­zna­ju ili le­gi­ti­mi­šu ne­ke od naj­po­zna­ti­jih sli­ka ko­je se po­ja­vlju­ju u fil­mu i ko­je su iz­lo­že­ne u Er­mi­ta­žu da­nas: El Gre­ko­va sli­ka Pe­tar i Pa­vle, Van Daj­ko­va De­vi­ca sa ja­re­bi­ca­ma i Rem­bran­to­va sli­ka Žr­tvo­va­nje Isa­ka.

Film je, u tom smi­slu, ne­svo­di­vo po­de­ljen iz­me­đu pred­sta­vlja­nja isto­ri­je i nje­nih „ži­ vih” osno­va. Ali, pri­zor po­vrat­ka isto­ri­je u vi­du po­zna­tih sli­ka ni­ka­da se ne po­du­da­ra sa po­i­sto­ve­ći­va­njem. Isto­ri­ja se u fil­mu „vra­ća” na me­sto svog ne­pre­sta­nog otu­đe­nja.

Po­seb­na „do­ga­đaj­nost” rad­nje je pod­vu­če­na ne sa­mo sa­mim do­ga­đa­ji­ma već i sa­ mim sred­stvi­ma nje­nog obe­le­ža­va­nja i ar­hi­vi­ra­nja. Ceo film je sni­mljen iz jed­nog ka­dra sa vi­deo-ka­me­rom ko­ja ima vi­so­ku re­zo­lu­ci­ju, te pred­sta­vlja naj­du­ži sni­mak u film­skoj isto­ri­ji.

5 Groys 1993: 364.

6 Der­ri­da 1996: 11.

7 Mo­žda će iz­gle­da­ti pro­iz­volj­no, ali po­re­đe­nje se mo­ra na­pra­vi­ti: Ru­ska bar­ka se­be upi­su­je u red sko­ra­ šnjih fil­mo­va ko­ji se ba­ve ar­hi­vi­za­ci­jom, ar­he­o­lo­gi­jom i ar­ko­lo­gi­jom, ko­ji je naj­o­či­gled­ni­je za­po­čet Spil­ ber­go­vim fil­mom Oti­ma­či iz­gu­blje­nog kov­če­ga (1986). Ka­rak­te­ri­stič­no je da u ključ­noj sce­ni, u ko­joj je kov­čeg otvo­ren, In­di­ja­na Džons (Ha­ri­son Ford) upo­zo­ra­va Ma­rion (Ka­ren Alen) da „ne gle­da,” ima­mo da­kle hva­ta­nje ne­vi­dlji­vog po­re­kla film­ske pred­sta­vljač­ke lo­gi­ke, na­lik Ru­skoj bar­ci ko­ja se otva­ra iz sle­pi­la u sle­pi­lo isto­rij­skog ar­hi­va i kov­če­ga/bar­ke. Po­red to­ga, u Spil­ber­go­vom fil­mu, po­sled­nja sce­na pri­ka­zu­je skla­di­šte­nje za­vet­nog kov­če­ga u bi­ro­krat­sku ar­hi­vi­za­ci­ju ame­rič­ke Vla­de.

31

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Po­sma­tran iz ovog ugla, film se po­ka­zu­je kao za­di­vlju­ju­ći pod­vig, uspe­va­ju­ći da iz­ ve­de ko­lo­sal­nu ko­re­o­gra­fi­ju. Rad­nja fil­ma zah­te­va da ceo mi­se-en-sce­ne bu­de uve­žba­van i po­na­vljan za ovaj je­dan i je­din­stven ka­dar. To je us­pe­lo u tre­ćem du­blu, po­sle dva pro­pa­la po­čet­ka. Ceo pe­riod, po­znat kao Pe­trov pe­riod ru­ske isto­ri­je, sta­vljen je pred gle­da­o­ca to­ kom jed­nog je­din­stve­nog po­gle­da bez trep­ta­ja. „Ži­vi” sni­mak vi­deo-ka­me­re pri­hva­tio je i oži­veo ono što se či­ni da pri­pa­da isto­ri­ji i Mu­ze­ju.

Sle­pi­lo isto­ri­je Film po­či­nje iz sle­pi­la, ko­je pre­la­zi u bud­nost isto­ri­je, ili bo­lje re­če­no, već mu­zej­ske isto­ri­je, i u tom smi­slu – „isto­ri­je”. Film se mo­žda ne otva­ra, ili ne po­či­nje, već po­či­nje kao imi­ta­ci­ja isto­ri­je, ob­li­ku­ju­ći se­be po ugle­du na nju, kao nje­no po­na­vlja­nje, re­pe­ti­ci­ja, mi­ me­za. I, u isto vre­me, kao nje­na je­din­stve­na, po­seb­na i ne­mo­gu­ća za imi­ta­ci­ju za­be­le­ža­ka, se­ća­nje i ar­hi­vi­ra­nje. Ru­ska bar­ka je film o Ru­skoj ar­hiv­skoj gro­zni­ci.

Glas na­ra­to­ra iz po­za­di­ne uvo­di gu­bi­tak se­ća­nja od sa­mog po­čet­ka: „Otva­ram oči i ne vi­dim ni­šta, šta mi se do­go­di­lo, ne znam”.

Film o ar­hi­vi se na taj na­čin otva­ra pra­zni­nom i gu­bit­kom se­ća­nja, ili ne­mo­guć­no­šću ko­me­mo­ra­ci­je (ne se­ćam se ni­čeg), raz­vi­ja se kao svo­je sop­stve­no mne­mo­nič­ko i vi­zu­el­no bri­sa­nje. Re­če­no nam je da je ne­ki tre­nu­tak u de­vet­na­e­stom ve­ku i da smo u Sankt Pe­ter­ bur­gu.

Pri­po­ve­dač je ne­vi­dljiv za do­ga­đa­je, kao i mi, po­što tvr­di: „Oni me ne pri­me­ću­ju”.

Uti­sak utvar­no­sti, ko­ji je na­zvan „efe­kat vi­zi­ra”, do­pu­šta nam da po­sma­tra­mo, a da ne bu­de­mo pri­me­će­ni; on od pri­po­ve­da­ča i pri­po­ve­da­nja stva­ra utva­re ko­je bi se, od sa­mog po­čet­ka, kre­ta­le u od­lo­že­nom pro­sto­ru – vre­me­nu ne­iz­ve­sno­sti, utvar­no­sti i je­zo­vi­to­sti.

I, u isto vre­me, u od­la­ga­nju ko­je je ne­pod­no­šlji­vo i ko­je se ne mo­že iz­dr­ža­ti. U tom smi­slu film, po­put po­gle­da, lu­ta.

Ne­pre­sta­no zu­re­nje u ne­iz­ve­sno­sti i ka­ta­stro­fu isto­ri­je ne mo­že a da ne pod­se­ti na an­đe­la isto­ri­je – An­ge­lus No­vus – ka­ko ga je opi­sao Val­ter Be­nja­min: „Nje­go­ve oči zu­re... nje­go­vo li­ce je okre­nu­to pre­ma pro­šlo­sti... [i] vi­di jed­nu je­di­nu ka­ta­stro­fu...” (Be­nja­min 1968: 257).

Ne­za­tvo­re­ne oči an­đe­la isto­ri­je pred­sta­vlje­ne su u ovom fil­mu po­sred­stvom ne­za­ tvo­re­nog mo­no­ku­lar­nog zu­re­nja jed­nog je­di­nog ve­li­kog ka­dra ko­ji be­le­ži isto­ri­ju in sta­tu na­scen­di. To su, u tre­nut­ku nje­ne pro­iz­vod­nje i ko­me­mo­ra­ci­je, njen ži­vot i nje­ne ru­še­vi­ne.

An­đeo So­ku­ro­vlje­vog fil­ma je na taj na­čin i bu­dan i slep, on mo­že isto­vre­me­no i da vi­di i da ne vi­di isto­ri­ju. To mo­že da ob­ja­sni broj­ne re­fe­ren­ce na sle­pi­lo.

Film po­či­nje pri­po­ve­da­če­vim pri­zna­njem: „Otva­ram oči i ne vi­dim ni­šta”. Že­na po­ se­ti­lac je sle­pa i ma­zi an­đe­la, i ona je ta na ko­ju se upu­ću­je kao na an­đe­la; ti­me je us­po­ sta­vlje­na ana­lo­gi­ja pre­ma An­ge­lus No­vus. U dru­gom po­ja­vlji­va­nju Ka­ta­ri­ne Ve­li­ke u fil­mu vi­di­mo je sa de­com ko­ja se igra­ju ćo­ra­ve ba­ke i, ne ma­nje va­žno, sve to se sme­šta u Mu­zej ko­ji u svo­joj stan­dard­noj po­stav­ci ima ne­ke od naj­po­zna­ti­jih sli­ka sa te­mom sle­pi­la: Is­ce­ 32

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

lje­nje slep­ca na Je­ri­ho­nu Lu­ka­sa van Laj­de­na, Is­ce­lje­nje To­bi­ta Do­me­ni­ka Fe­ti­ja i Is­ce­lje­nje To­bi­ta Ber­nar­da Stro­ci­ja (jed­na od naj­vred­ni­jih iz ko­lek­ci­je Er­mi­ta­ža), Pej­zaž sa To­bi­jom i an­đe­lom Ker­štaj­na de Kju­e­ni­ka, An­đeo se odva­ja od To­bi­je Đo­va­ni­ja Bil­verl­ti­ja, i Pej­zaž sa To­bi­jom i an­đe­lom Abra­ha­ma Ble­mer­ti­ja (u apo­kri­fu Sta­rog za­ve­ta To­bit je bio sle­pac iz Izra­e­la, ko­me je vid po­vra­tio an­đeo Ra­fael po­sle he­roj­skih pod­vi­ga nje­go­vog si­na To­bi­je, ko­ji je uhva­tio ri­bu i upo­tre­bio nje­nu žuč da iz­le­či vid svog oca. Ve­za iz­me­đu po­gle­da i me­lan­ho­li­je [cr­na žuč – me­lain cho­le] bi­će raz­ma­tra­na ka­sni­je).

Ta­kva pre­te­ra­na in­ve­sti­ci­ja u ne­što što ni­je iz­lo­že­no po­gle­du pod­se­ća nas na či­nje­ni­cu da bi­lo ko­ji mu­zej, kao ta­kav, mo­že bi­ti „po­sma­tran” kao pro­stor u ko­me je sa­ma vi­dlji­ vost8 po­gle­da isto­vre­me­no iz­lo­že­na i sa­kri­ve­na i ko­nač­no pre­da­ta pik­to­ral­nim re­pre­zen­ta­ ci­ja­ma i mne­mo­nič­kim pro­te­za­ma vi­dlji­vo­sti.

Bi­blij­ska pri­ča o To­bi­ji go­vo­ri, ka­ko je to Žak De­ri­da pri­me­tio u knji­zi Se­ća­nja slep­ca o još jed­nom re­vo­lu­ci­o­nar­nom mu­ze­ju – Lu­vru, da ono „[...] što To­bit ko­nač­no vi­di [...] ni­je ni ova ni ona stvar, ova ili ona oso­ba, već sam nje­gov po­gled” (Der­ri­da 1993: 28).

Film iz jed­nog ka­dra (ko­ji je teh­nič­ki mo­guć je­di­no za­hva­lju­ju­ći vi­deu) ob­li­ku­je se pre­ma isto­ri­ji u ko­joj ne mo­že bi­ti mon­ta­že, ne mo­že bi­ti cut and pa­ste, pro­me­na, do­da­va­ nja, od­u­zi­ma­nja, do­ra­đi­va­nja.

Ne mo­že se po­pra­vi­ti u mik­su, kao što ka­žu u mu­zič­koj in­du­stri­ji. Šta je ura­đe­no, ura­ đe­no je. To je tač­ka gle­di­šta an­đe­la isto­ri­je, odu­va­nog na­zad u bu­duć­nost, ko­ji ne mo­že da sklo­ni svoj po­gled sa na­go­mi­la­nih ka­ta­stro­fa.

I ka­da pri­po­ve­dač go­vo­ri o to­me ka­ko se nje­go­vo sle­pi­lo po­ja­vi­lo u me­te­žu Re­vo­lu­ci­ je, to­kom na­si­lja na pre­ki­nu­tom ba­lu... to sle­pi­lo je ta­ko­đe i kri­za se­ća­nja. Po­sto­ji ka­ri­ka u struk­tu­ri fil­ma – po­sle ovog, ne­će­mo gle­da­ti uče­sni­ke isto­ri­je na isti na­čin.

Vi­di­mo ih kao po­se­ti­o­ce Mu­ze­ja, kao po­sma­tra­če. Isto­rij­ska sve­ča­na po­vor­ka sa bri­ žlji­vo osmi­šlje­nim ko­vi­tla­njem kroz vre­me i pro­stor, po­sta­je šet­nja kroz Mu­zej. Sle­pi­lo pri­po­ve­da­ča ozna­ča­va pre­kret­ni­cu iz­me­đu isto­rij­skih re­ži­ma, kao i sko­pič­kih.

Po­sma­tra­nje, kao pri­mar­ni na­čin de­lo­va­nja u izo­la­ci­ji po­stre­vo­lu­ci­je (za­jed­no sa re­to­ ri­kom mu­zej­skog iz­la­ga­nja i po­tro­šnje) na­sta­je kroz mo­men­tal­no sle­pi­lo i za­bo­rav, i pred­ sta­vlja tu re­to­ri­ku iz­la­ga­nja, po­tro­šnje, estet­ske me­ro­dav­no­sti itd.

Sle­pi vo­dič kroz Mu­zej je ov­de za­ni­mlji­va fi­gu­ra: kao da ga nje­go­vo pra­vo sle­pi­lo šti­ti od po­stre­vo­lu­ci­o­nar­nog sle­pi­la Mu­ze­ja i do­zvo­lja­va mu ana­hron uvid.

Zbog to­ga So­ku­ro­vljev an­đeo isto­ri­je mo­že u nje­go­voj/nje­noj pre­te­ra­noj bud­no­sti bi­ti slep, a sam film mo­že bi­ti shva­ćen kao osci­li­ra­nje iz­me­đu pot­pu­ne spo­sob­no­sti da se vi­di, i vi­dlji­vo­sti i ne­pre­sta­ne ta­me.

Ta­ko­đe, ču­je­mo da smo „sti­gli su­vi­še ka­sno” – do­la­zak u Mu­zej do­ga­đa se na kra­ju isto­ri­je. Iz pod­zem­nih oda­ja Zim­ske pa­la­te, u ko­ji­ma vi­di­mo Pe­tra Ve­li­kog, mi se uz­di­že­ mo spi­ral­nim ste­pe­ni­ca­ma i slu­ša­mo o „pr­vo­bit­nom po­ret­ku Pe­tra Ve­li­kog”.

8 U ori­gi­na­lu vi­si­bi­lity, prim. prev.

33

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Pri­po­ve­dač, is­po­sta­vlja se, ima bli­zan­ca, „Evro­plja­ni­na”, ko­ga „ru­ski” na­ra­tor pra­ti kroz film. Na­ra­tor „Rus” če­sto po­na­vlja po­sled­nje re­če­ni­ce, ili ce­la iz­la­ga­nja „Evro­plja­ ni­na”, ko­ga pra­ti kroz Mu­zej. Su­sret iz­me­đu Ru­si­je i Evro­pe, ona­ko ka­ko je po­sta­vljen u ovom di­ja­lo­gu iz­me­đu Ku­sti­na i ru­skog gla­sa iz po­za­di­ne/po­gle­da, pa­ro­dič­no je po­na­vlja­ nje, ko­je na­gri­za vi­zu­el­nu si­gur­nost i na­ra­tiv­nu auten­tič­nost.

On, ta­ko­đe, is­pu­nja­va či­ta­vu na­ra­tiv­nu struk­tu­ru pro­stor­no-vre­men­skim du­pli­ra­ njem ko­je spre­ča­va sva­ku po­seb­nost tu­ma­če­nja, pa čak i sva­ku pre­ci­znu pro­stor­nu i vre­ men­sku ori­jen­ta­ci­ju. Sve je du­pli­ra­no i neo­pi­plji­vo, auten­tič­ni i oso­be­ni do­ga­đaj, i nje­go­va sop­stve­na pa­ro­di­ja i po­na­vlja­nje.

Pri­po­ve­da­nje za­pra­vo po­či­nje u tom con­tre-temps na­či­nu, u kon­tra­tem­po­ral­no­sti, gde je po­če­tak, za­če­tak sni­ma­nja, po­de­ljen iz­me­đu dva pri­po­ve­da­ča, i od­vi­ja se kao de­lje­nje9 nje­go­ve dis­kur­ziv­ne i film­ske sce­ne.

Te­me od­la­ga­nja (uče­sni­ci ba­la žu­re, bu­du­ći da su sti­gli ka­sno na bal, i če­sto se gu­be u pa­la­ti) i za­ka­šnje­nja su po­ve­za­ne i tre­ba ih či­ta­ti u sve­tlu ove ne­svo­di­ve kon­tra­tem­po­ral­ne na­ra­ci­je, gde je­dan ili dru­gi pri­po­ve­dač, ili opi­sa­ni do­ga­đa­ji, ne­će bi­ti u vre­me­nu ili ne­će sti­ći na vre­me.

Sámo pri­po­ve­da­nje se neo­d­luč­no kre­će iz­me­đu po­gle­da i pri­zo­ra ko­ji ne­po­vrat­no ka­ sni za isto­ri­jom, u pro­sto­ru Mu­ze­ja, i dru­gog, ko­ji pri­pa­da ru­skom pri­po­ve­da­ču, ko­ji iz­la­že zna­nje isto­ri­je i nje­nih do­ga­đa­ja, i čak nje­nih „bu­du­ćih” is­ho­da.

De­lji­vost Kon­tra­tem­po­ral­nost i ra­slo­ja­va­nje fil­mič­nog po­gle­da su se, u pra­vlje­nju fil­ma ko­ji će ući u isto­ri­ju fil­ma, do­dat­no (ili ta­ko­đe po­no­vo, od sa­mog po­čet­ka) na­met­nu­li ru­skom re­ži­se­ru So­ku­ro­vu i di­rek­to­ru ka­me­re Nem­cu Til­ma­nu Bjut­ne­ru. Toj isto­ri­ji on pri­pa­da i, po­šte­no go­vo­re­ći, ne pri­pa­da, jer je me­di­jum ko­ji je ko­ri­šćen za pri­po­ve­da­nje i be­le­že­nje do­ga­đa­ja vi­deo, a ne film­ska ka­me­ra.

Film­ski sta­tiv ni­je upo­tre­bljen za ovaj du­ga­čak po­gled na ru­sku isto­ri­ju, i mo­že­mo re­ ći da, film­skim žar­go­nom, ka­me­ra ni­ka­da ne za­tva­ra svo­je oko. Dok se za teh­nič­ku stra­nu sni­ma­nja fil­ma mo­že re­ći da funk­ci­o­ni­še kao bes­kraj­ni po­gled ko­ji ni­ka­da ne trep­će – na­ su­prot ljud­skom, vi­deo-ka­me­ra be­le­ži vi­dlji­vu sve­tlost sred­stvi­ma ekra­ni­za­ci­je, čak i bez tre­pe­re­nja kap­ka film­ske ka­me­re 24 pu­ta u se­kun­di.

Ov­de otvo­re­no oko ka­me­re ne sa­mo da plu­ta bez re­za ili pre­ki­da, već nje­gov na­čin be­le­že­nja pri­pa­da ne­pre­kid­nom ar­hi­vi­ra­nju vi­deo-ka­me­re ko­ja ne trep­će. Na me­sto pre­ ki­da ko­re­o­gra­fi­je, mon­ta­že i fil­mič­no­sti po­sta­vljen je več­ni tok di­gi­tal­nog i elek­tron­skog po­gle­da.

I to­ku isto­ri­je su, ta­ko­đe, na te­mat­skom ni­vou, pri­dru­že­ni pre­ki­di mne­mo­nič­kog i mu­zej­skog, po­što film (zva­će­mo ga ta­ko iz prak­tič­nih raz­lo­ga, ali i zbog to­ga što on još 9 U ori­gi­na­lu – Di-vi­sion – de­lje­nje, ali ova­kvom tran­skrip­ci­jom autor pra­vi re­fe­ren­cu na vi­zu­el­ni aspekt me­di­ja.

34

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

uvek za­dr­ža­va ostat­ke ki­ne­ma­tič­no­sti, pre­o­bli­ko­van u film zbog pro­duk­ci­je i pri­ka­zi­va­nja, pri­ka­zu­je se u bi­o­skop­skim dvo­ra­na­ma itd.) osci­li­ra iz­me­đu pri­po­ve­da­nja isto­ri­je, u ko­joj on „ak­tiv­no uče­stvu­je”, i mu­zej­ske ili mu­ze­i­fi­ko­va­ne in­ter­ven­ci­je, sa­mo­re­flek­siv­nim pre­ ki­da­njem svo­je sop­stve­ne na­ra­ci­je.

Raz­mi­mo­i­la­že­nje u pro­duk­ci­ji pot­cr­ta­no je skan­da­lom ko­ji je usle­dio ubr­zo na­kon pri­ka­zi­va­nja fil­ma na film­skom fe­sti­va­lu. (Skan­da­li su svoj­stve­ni film­skim fe­sti­va­li­ma. Pa, ipak, pri­ro­da ovog po­seb­nog skan­da­la ve­za­nog za Ru­sku bar­ku ti­če se sna­ga ko­je on ta­ko sjaj­no te­ma­ti­zu­je: hi­ja­zma­tič­ka pu­ko­ti­na/ve­za iz­me­đu teh­no­lo­ško-na­uč­ne pa­ra­dig­me ru­ skih re­for­mi ko­je su po­de­li­le nje­nu kul­tu­ru i iden­ti­tet.)

Evrop­ska film­ska aka­de­mi­ja je ne­dav­no no­mi­no­va­la film za „teh­nič­ko do­stig­nu­će”, že­le­ći, bez sum­nje, da uka­že na sve za­slu­ge ko­je je je­dan ka­dar sni­mljen ste­di­ke­mom Til­ ma­na Bjut­ne­ra do­neo ovom fil­mu. (Bjut­ner je u pro­duk­ci­ju uneo is­ku­stva iz svog hva­lje­ nog i uspe­šnog ka­mer­man­skog ra­da u fil­mu Tr­či, Lo­la, tr­či To­ma Ti­kve­ra.)

No­mi­na­ci­ja je na­i­šla na ve­o­ma sna­žan zva­ni­čan pro­test od stra­ne Alek­san­dra So­ku­ ro­va, ko­ji je za­me­rio da se ono što iz nje­go­vog ugla pri­pa­da ce­lo­vi­to­sti umet­nič­kog ostva­ re­nja, de­li ili ras­par­ča­va ovom no­mi­na­ci­jom ko­ja iz­dva­ja teh­nič­ku iz­ved­bu, ko­ja je pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju neo­dvo­ji­vi deo estet­skog to­ta­li­te­ta: „Či­ni se da je ulo­ga ne­mač­kog spe­ci­ja­li­ste bi­la ve­štač­ki pre­ce­nje­na u ovom na­ci­o­nal­nom ru­skom pro­jek­tu – pro­jek­tu ko­ ji je bi­lo mo­gu­će re­a­li­zo­va­ti sa­mo u Ru­si­ji, sa uče­šćem Er­mi­ta­ža i ru­skog Mi­ni­star­stva za kul­tu­ru. Bez uče­šća ru­ske dr­ža­ve, ko­ja je da­va­la po­dr­šku u go­di­na­ma ko­je su bi­le te­ške za Ru­si­ju i evrop­ske pro­jek­te, pla­ni­ra­nje i rad na Ru­skoj bar­ci bi­li bi ne­mo­gu­ći...”10 Ru­ska bar­ka kroz ceo film pro­ble­ma­ti­zu­je strep­nju ko­ju po­gled dru­gog, ova­plo­će­nog u Ku­sti­nu, pod­sti­če u pri­po­ve­da­ču ko­ji slu­ži kao bla­ži dvoj­nik ne­kim od Ku­sti­no­vih naj­o­ štri­jih opa­ža­nja, i či­ja je šet­nja kroz Er­mi­taž/Zim­ski dvo­rac u ko­rak pra­će­na oso­bom ko­ja je opi­sa­na na špi­ci kao „špi­jun”.

Sve­u­kup­nost bud­no­sti ko­ju do­no­si je­dan ka­dar (pre­lo­mljen kroz Ku­sti­na i umno­žen raz­li­či­tim per­spek­ti­va­ma: na­ra­to­ro­vom, špi­ju­no­vom...) mo­že se sa­že­ti u Ča­a­da­je­vlje­voj ču­ve­noj iz­re­ci iz nje­go­ve Apo­lo­gi­je lu­da­ka (na­pi­sa­ne 1836) da je Ru­si­ja is­cr­pla se­be u ovoj bud­no­sti: ona ne mo­že da sklo­ni svo­je oči sa Za­pa­da.

Za ovu po­de­lje­nost ko­ju Za­pad uno­si u ru­ski iden­ti­tet mo­že se re­ći da kon­sti­tu­i­še re­pre­zen­ta­tiv­ni pro­stor Ru­ske bar­ke. U tom smi­slu, tekst fil­ma ko­ji je re­ži­rao So­ku­rov ar­ ti­ku­li­še uvid u apo­re­tič­ki kon­flikt ko­jim Ru­si­ja sti­če svoj iden­ti­tet.

I upra­vo je to ta sjaj­na ar­ti­ku­la­ci­ja ko­ja je od­ba­če­na i ko­ja tre­ba da bu­de oži­vlje­na na ide­o­lo­škom ni­vou od stra­ne auto­ra fil­ma, upra­vo u ime „sve­u­kup­no­sti umet­nič­kog pro­ce­

10 A. So­ku­rov, Film Di­rec­tor; A. Deryabin Pro­du­cer, St. Pe­ters­burg, Rus­sia, No­vem­ber 29, 2002 (So­ku­rov, Deryabin 2002).

35

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

sa” ko­ji je, u ovom slu­ča­ju, sva­ka­ko, ru­ski.11 Kao da re­ži­ser tre­ba da iz­dvo­ji upra­vo dru­gost teh­nič­kog maj­stor­stva iz sa­mog uspe­ha fil­ma u ime či­sto­te et­nič­kog po­re­kla.

Ova strep­nja, ni­je po­treb­no na­gla­ša­va­ti, ko­ja je u fil­mu pod­sti­ca­na i pre­o­kre­nu­ta u kre­a­tiv­ni po­let fil­ma, do­la­zi ov­de kao sle­pa mr­lja i ne­spo­sob­nost da se uoče ide­o­lo­ške im­pli­ka­ci­je pro­te­sta pro­tiv sa­me ge­ne­a­lo­gi­je fil­ma. So­ku­rov se po­ja­vlju­je kao lju­bo­mor­ni bli­za­nac svog evrop­skog bra­ta.12 Pr­vi uče­snik: Mu­zej Mo­der­ni­za­ci­ja Ru­si­je ko­ju je pred­u­zeo Pe­tar Ve­li­ki na­šla je svo­je ova­plo­će­nje na pro­ sto­ru pr­vog ru­skog mu­ze­ja Kunst­ka­me­re. U nje­mu je Pe­tar Ve­li­ki iz­lo­žio ko­lek­ci­ju pre­pa­ ri­ra­nih ži­vo­ti­nja, ka­me­nja i mi­ne­ra­la, kao i de­lo­ve te­la i fe­tu­se u for­ma­li­nu.

Na taj na­čin se ru­ska mo­der­ni­za­ci­ja i pr­va re­vo­lu­ci­ja us­po­sta­vlja­ju kao mu­ze­i­fi­ka­ci­ja Ru­si­je. Uvod u pro­sve­će­nost uzi­ma ob­lič­je mu­zej­skog pro­sto­ra, te tak­so­no­mi­je ži­vo­ti­nja, mi­ne­ra­la, ču­do­vi­šta i de­lo­va te­la u ki­se­li­ni ko­ji slu­že i kao re­vo­lu­ci­o­nar­ni otvor ko­ji obe­ le­ža­va ubr­za­nje isto­ri­je, i/ili isto ta­ko kao post­po­top­ska, post­ka­ta­stro­fič­na ko­me­mo­ra­ci­ja ru­skog ula­ska u isto­ri­ju.

(No­je­va bar­ka, sva­ka­ko, mo­že bi­ti shva­će­na kao pr­vi po­ku­šaj na­bra­ja­nja ži­vo­tinj­skog sve­ta, i kao mu­zej „pri­rod­ne” se­lek­ci­je. Ovo tre­ba ima­ti na umu ka­da po­ku­ša­va­mo da raz­u­me­mo ulo­gu mu­ze­ja u So­ku­ro­vlje­voj Ru­skoj bar­ci.)

Kunst­ka­me­ra ta­ko ne slu­ži kao me­sto na kom je Ru­si­ja sa­ku­pi­la se­ća­nje na svo­ju sop­ stve­nu pro­šlost, ili auru svog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, već kao pro­stor re­vo­lu­ci­o­nar­nog iš­ če­ki­va­nja svo­je sop­stve­ne eks­pan­zi­je i sla­ve. To ni­je po­lo­žaj ko­me­mo­ra­ci­je već, upra­vo su­prot­no, ka­ko je to bi­lo pri­me­će­no u ve­zi sa mu­ze­ji­ma uop­šte, pro­iz­vod „re­vo­lu­ci­o­nar­ne 11 „Pr­vi put smo, u od­jav­noj špi­ci Ru­ske bar­ke, usme­ri­li pa­žnju pro­fe­si­o­na­la­ca i gle­da­o­ca na ključ­ni aspekt mo­der­ne film­ske pro­duk­ci­je. Kao re­zul­tat raz­vo­ja no­vih teh­no­lo­gi­ja, če­sto je ne­mo­gu­će uoči­ti gra­ ni­cu na ko­joj se teh­nič­ke pri­pre­me pro­jek­ta za­vr­ša­va­ju, a kre­a­ti­vi čin ob­li­ko­va­nja ka­dro­va fil­ma kao ce­li­ne po­či­nje. Iz­ved­ba ove neo­če­ki­va­ne i slo­že­ne kon­cep­ci­je po­ka­za­la je da je ap­so­lut­ni autor ka­dro­va Ru­ske bar­ke, sva­ka­ko, re­di­telj, pre ne­go ste­di­kem sni­ma­telj” (So­ku­rov, Deryabin 2002).

12 Stva­ri se ni­su po­bolj­ša­le ni sa pro­mo­tiv­nim ma­te­ri­ja­lom ko­ji pra­ti film na ofi­ci­jel­nom saj­tu ame­rič­ke di­stri­bu­ci­je. Na nje­mu So­ku­rov ide da­lje u po­ku­ša­ju da oži­vi film za ide­o­lo­gi­ju ru­skog na­ci­o­nal­nog iden­ ti­te­ta, po­što go­vo­ri o Ame­ri­ci kao o mla­doj ze­mlji bez kul­tu­re, a o Ru­skoj bar­ci, Er­mi­ta­žu, kao o bro­du ko­ji će spa­si­ti svet: „I da je po­no­vo do­šlo vre­me da lju­di pra­ve bar­ke i da ne sme bi­ti odu­go­vla­če­nja, i da su Ru­si već sa­zda­li svo­ju bar­ku, ali ne sa­mo za se­be – oni će sa so­bom po­ve­sti sve, spa­si­će sve, za­to što ni Rem­brant, ni El Gre­ko, ni Sta­sov, ni Ra­fael, ni Gva­ren­gi, ni Ra­stre­li ne­će do­zvo­li­ti jed­noj ta­kvoj bar­ci da pro­pad­ne ili da lju­di umru...” Ovaj ari­sto­krat­ski, „ni­če­an­ski” i hi­pe­re­ste­tič­ki aspekt fil­ma, ko­ji uži­va u „evro­pe­i­za­ci­ji” ru­ske kul­tu­re, ili nje­nom uče­stvo­va­nju, u jed­na­koj me­ri, u ko­ar­hi­vi­za­ci­ji evrop­ske tra­di­ ci­je, na ide­o­lo­škom pla­nu mo­ra bi­ti de­nun­ci­ran i po­bi­jen, a ru­ski iden­ti­tet po­no­vo is­pi­san oče­ki­va­nim me­si­jan­skim i žr­tve­no-na­ci­o­nal­nim pri­po­ve­da­njem ko­je je su­prot­sta­vlje­no do­mi­nant­noj in­spi­ra­ci­ji i re­ži­ji Ru­ske bar­ke. Kao da Alek­san­dar So­ku­rov ni­je raz­u­meo naj­za­ni­mlji­vi­je ele­men­te ko­ji omo­gu­ća­va­ju da ovaj film funk­ci­o­ni­še, po­seb­no ka­da se od­no­se na raz­mi­šlja­nje o funk­ci­o­ni­sa­nju ru­ske kul­tu­re i isto­rij­skih im­ pli­ka­ci­ja Pe­tro­ve tra­di­ci­je. Ob­ra­ća­ju­ći se fil­mu sa „mo­je de­te”, on po­na­vlja pred­vi­dlji­vo Edi­po­vo sle­pi­lo i ne­ra­zu­me­va­nje ko­ji su u sr­cu sva­kog po­di­za­nja de­ce.

Ne­pre­vo­di­va igra re­či­ma: (br)ot­her – sa za­gra­da­ma se po­ten­ci­ra dru­gost, prim. prev.

36

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

di­men­zi­je mu­ze­ja i nji­ho­vog po­zi­va da po­no­vo pro­mi­sli­mo kul­tu­ru odvo­je­no od pa­to­sa po­re­kla, pri­pa­da­nja i iden­ti­te­ta” (Ma­le­u­vre 1999: 38).

Ma­levro­vo ko­ri­sno uop­šta­va­nje ko­je se ti­če mu­ze­ja pri­men­lji­vo je jed­na­ko do­bro na Kunst­ka­me­ru: „Kao ta­kav, mu­zej po­ka­zu­je da ne po­sto­ji kul­tu­ra bez za­ti­ra­nja, bez za­bo­ra­vlja­nja, i da je kul­tu­ra uvek, u (ni­če­ov­skom) smi­slu, umet­nič­ka kul­tu­ra” (Ma­le­u­vre 1999: 39).13 Ova re­vo­lu­ci­o­nar­na di­men­zi­ja Kunst­ka­me­re tre­ba da bu­de upam­će­na po­što je upra­vo Pe­tar Ve­li­ki bio pr­vi ko­ji je po­čeo sa po­di­za­njem mu­ze­ja u Ru­si­ji i ko­ji je dao pr­vi za­ma­jac sa­ku­plja­nju kul­tur­nih do­ba­ra, ko­ji će slu­ži­ti kao te­melj ono­ga što će po­sta­ti Er­mi­taž, slav­ no mu­zej­sko zda­nje i glav­ni uče­snik Ru­ske bar­ke.

Ovaj aspekt Kunst­ka­me­re, ta­ko­đe, osta­vlja trag isto­rij­ske pri­sut­no­sti na me­stu ar­hi­ vi­ra­nja – pr­vo­bit­no na­re­đe­nje da se spro­vo­di i sa­ču­va za­kon pro­sve­će­nog ti­ra­ni­na, i na taj na­čin da se sa­ču­va se­ća­nje na po­li­tič­ki uti­caj Kunst­ka­me­re kao po­kre­tač­ke i po­ti­snu­te ar­hi­ve Er­mi­ta­ža, Sankt Pe­ter­bur­ga i fil­ma o nji­ma.

Dru­gi glav­ni uče­snik u fil­mu, Evro­plja­nin Mar­kiz de Ku­stin, ima ja­ko oštro ču­lo mi­ ri­sa, i ono što on sve vre­me ose­ća je for­ma­lin. Taj mi­ris for­ma­li­na ko­ji pro­ži­ma Er­mi­taž pri­pa­da za­pra­vo dru­gom mu­ze­ju, Kunst­ka­me­ri, i mo­že se po­sma­tra­ti kao me­to­ni­mij­ski trag pr­ve ru­ske ar­hi­ve14.

For­ma­lin ko­ji pro­ži­ma Er­mi­taž, ona­ko ka­ko ga ose­ća Ku­stin, mo­že isto ta­ko da in­di­ ci­ra iz­ve­snu sa­mo­re­flek­siv­nu in­ter­ven­ci­ju od stra­ne So­ku­ro­va, upu­ću­ju­ći na sla­ga­nje iz­ me­đu to­tal­nog ču­va­nja „ži­vo­ta” u jed­nom je­di­nom snim­ku, ka­ko on to či­ni u ovom fil­mu, i ar­hi­vi­ra­nja po­sred­stvom ču­va­nja u for­ma­li­nu, ko­ji odr­ža­va for­mal­ne od­li­ke or­gan­skog ži­vo­ta ona­kve ka­kve su na­iz­gled bez bi­lo ka­kvog po­sred­ni­ka.

Po­ve­za­nost iz­me­đu sni­ma­nja i pre­pa­ra­ci­je ni­je pro­iz­volj­na. Kao što pre­pa­ra­ci­ja ču­va te­lo u for­ma­li­nu i na taj na­čin do­zvo­lja­va or­gan­skom da bu­de uhva­će­no u svo­joj več­noj ne-mr­tvoj, ave­tinj­skoj po­jav­no­sti, isto ta­ko se film, „ma­la ko­ža”, pe­li­cu­le, učvr­stio u post­ pro­duk­cij­skoj ob­ra­di ko­ja za­u­sta­vlja to­ko­ve he­mij­skog ras­pa­da­nja. Oba nu­de pred­sta­vlja­ nje ko­že i te­la, ka­ko Li­o­tar ka­že u svom ese­ju „Aci­ne­ma”, „kao [pro­vid­no] te­lo ko­je po­ka­ zu­je se­be” (Lyotard 1986: 358).

Da Er­mi­taž tre­ba da se shva­ti kao pa­limp­sest Kunst­ka­me­re, uoč­lji­vo je u fil­mu pre­ko či­nje­ni­ce da je na sa­mom nje­go­vom po­čet­ku, na sa­mom dnu, u naj­ve­ćim du­bi­na­ma i po­ dru­mi­ma Zim­ske pa­la­te/Er­mi­ta­ža, pr­va vla­dar­ska lič­nost ko­ju sre­će­mo Pe­tar Ve­li­ki.

13 Je­zgro­vi­tim re­či­ma Do­nal­da Pre­ci­o­zi­ja: „Iz­nad sve­ga, mu­ze­ji su so­ci­jal­ni in­stru­men­ti za fal­si­fi­ko­va­nje i odr­ža­va­nje mo­der­ni­te­ta” (Pre­zi­o­si 1994: 141).

14 Uze­ću slo­bo­du da ov­de usme­rim pa­žnju na svo­ju knji­gu Vra­ća­nja isto­ri­je: ru­ski ni­če­an­ci po­sle­mo­der­ no­sti, a po­seb­no na po­gla­vlje ko­je no­si na­slov „Mu­ze­ji”. U nje­mu raz­ma­tram vo­šta­nu fi­gu­ru Pe­tra Ve­li­kog ko­ja je sa­da iz­lo­že­na u Er­mi­ta­žu, kao i pi­ta­nja form(e)/al­de­hi­da isto­ri­je, kao i pro­ble­me Mu­ze­ja u do­ba teh­nič­ke re­pro­duk­tiv­no­sti. Mo­ja ana­li­za u ovom tek­stu osla­nja se i po­či­va na tom po­gla­vlju. Na dru­goj stra­ni, ba­vio sam se pi­ta­njem ru­ske „post” isto­rič­no­sti u svo­joj knji­zi Po­sle: ru­ski post­ko­lo­ni­jal­ni iden­ti­tet, ko­joj ovaj tekst slu­ži kao „post” skrip­tum.

37

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ta­ko, pr­va ar­hiv­ska po­sve­ta u zda­nju Mu­ze­ja, ka­ko pri­ka­zu­je So­ku­rov, pri­pa­da fi­gu­ri pr­vog ru­skog re­for­ma­to­ra. Po­red to­ga, upra­vo je Pe­tar Ve­li­ki bio taj ko­ji je pr­vi po­kre­nuo sa­ ku­plja­nje umet­ni­na, i či­ja je ko­lek­ci­ja po­slu­ži­la kao osno­va za po­di­za­nje Er­mi­ta­ža. Že­ral­din Nor­man, autor sko­ra­šnje pot­pu­ne isto­ri­je Er­mi­ta­ža, ta­ko­đe uka­zu­je na to da Er­mi­taž ču­va tra­go­ve iz­vor­nog dvoj­ni­štva iz­me­đu Pe­tro­vog mu­ze­ja i sle­de­ćeg sa­ku­plja­nja umet­nič­kih de­la ko­je je (naj­i­stak­nu­ti­je) pred­u­ze­la Ka­ta­ri­na Ve­li­ka.

Pe­tar je bio ta­ko­đe i ko­lek­ci­o­nar umet­nič­kih de­la i osni­vač pr­vog jav­nog mu­ze­ja, ta­ko­zva­ne Kunst­ka­me­re, či­jem se ele­gant­nom ba­rok­nom zda­nju i da­nas mo­že­mo di­vi­ti sa pro­zo­ra Er­mi­ta­ža, ma­lo niz­vod­no, na oba­la­ma ostr­va Va­si­lev­ski. Dok bla­ga Er­mi­ta­ža uklju­ču­ju car­ske po­rudž­bi­ne ko­je da­ti­ra­ju ko­li­ko i vla­da­vi­na Pe­tra Gro­ znog (1547–84), nje­go­va pr­va umet­nič­ka de­la po­ru­čio je Pe­tar. Sa njim za­pra­vo, vi­še ne­go sa Ka­ta­ri­nom, isto­ri­ja mu­ze­ja Er­mi­taž stvar­no po­či­nje (Nor­man 1998).

Er­mi­taž na taj na­čin osci­li­ra, i u fil­mu i u isto­ri­ji, iz­me­đu mu­zej­skog pro­sto­ra – pro­sto­ ra ko­ji slu­ži za ko­me­mo­ra­ci­ju pro­šlo­sti i pro­sto­ra po­li­tič­kog me­te­ža, re­vo­lu­ci­je i isto­rij­skog pre­ki­da. I film i Mu­zej osci­li­ra­ju iz­me­đu ova dva re­ži­ma pred­sta­vlja­nja.

Ne­po­pu­stlji­vost isto­ri­je Pred­sta­vljač­ko osci­li­ra­nje fil­ma da­lje je na­gla­še­no či­nje­ni­com da u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma uče­sni­ci ula­ze u isto­rij­ske epo­he na­kon Pe­tro­ve, iz­dvo­je­ne di­je­ge­tič­kim gra­ni­ca­ma fil­ma (ko­je po­či­nju sa Pe­trom Ve­li­kim, a za­vr­ša­va­ju se sa po­sled­njim pred­re­vo­lu­ci­o­nar­nim ba­lom iz 1913).

Po­sto­je tri oči­gled­na i za film em­ble­ma­tič­na15 upa­da u vre­me po­sle Re­vo­lu­ci­je: u jed­noj sce­ni Ku­stin ula­zi u so­bu to­kom op­sa­de Le­njin­gra­da, to­kom ko­je je mu­zej­ska ko­lek­ci­ja bi­la sko­ro pot­pu­no iz­me­šte­na u Si­bir, a Mu­zej osta­vljen sa pra­znim ra­mo­vi­ma. Pri­ka­zan je sto­lar ka­ko, po­što umi­re od gla­di, pra­vi san­duk za se­be, po­put hi­lja­de njih to­kom op­sa­de. Sce­na u ko­joj je pri­ka­zan sto­lar ka­ko pra­vi san­duk sto­ji, em­ble­mat­ski, u od­no­su na film kao sve­ ti­li­šte, taj­na, post­hum­ni isto­rij­ski spo­me­nik. Ona iz­la­že svo­ju sop­stve­nu post­ka­ta­stro­fič­nu pro­iz­vod­nju. Že­leo bih da su­ge­ri­šem da se pra­zni ra­mo­vi u ovoj sce­ni mo­gu me­to­ni­mij­ski pri­me­ ni­ti na či­tav Mu­zej ona­kav ka­kav je pred­sta­vljen u fil­mu: da nje­go­vo estet­sko ili po­li­tič­ko pred­sta­vlja­nje u fil­mu mo­žda ni­je ni­šta dru­go do pri­po­ve­da­nje o ura­mlji­va­nju ru­ske isto­ri­je. „Kao ta­kav”, Mu­zej i sa­ma Ru­ska bar­ka, mo­gu se shva­ti­ti kao pra­zan ram ru­ske isto­ri­je ili kao pri­po­vest o me­ha­ni­zmi­ma ko­ji­ma se ura­mlju­je isto­ri­ja.16 U dru­goj sce­ni, Ku­stin ula­zi u ode­ljak ga­le­ri­je „Ma­li ita­li­jan­ski ne­be­ski pa­vi­ljon” u da­na­šnjem Sankt Pe­ter­bur­gu i po­či­nje da raz­go­vo­ra sa dvo­ji­com pen­zi­o­ne­ra iz Sankt Pe­ 15 U ori­gi­na­lu em­ble­ma­tic, prim. prev.

16 Od­lič­nu ana­li­zu pro­ble­ma ka­dri­ra­nja u fil­mu po­gle­da­ti “The Fra­me of the Fra­me” in Screen/Play.Der­ ri­da and Film The­ory by Pe­ter Bru­net­te and Da­vid Wills.

38

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ter­bur­ga, sa ko­ji­ma ula­zi u ras­pra­vu o Tin­to­re­to­vom Ro­đe­nju sv. Jo­va­na Kr­sti­te­lja. Su­sret is­ti­če ana­hro­nij­sku hro­no­to­po­gra­fi­ju, ta­ko da Ku­stin ne shva­ta obi­ča­je sa­vre­me­nih sta­ nov­ni­ka Sankt Pe­ter­bur­ga i ču­di se jad­nom sti­lu sa­vre­me­ne mo­de.

Tre­ći eks­pli­cit­ni upad u sa­da­šnjost sje­di­nju­je oso­be iz tri raz­li­či­te epo­he isto­ri­je Mu­ze­ ja. U jed­noj od mu­zej­skih dvo­ra­na vi­di­mo Jo­si­fa Or­be­li­ja, uprav­ni­ka Er­mi­ta­ža od 1934. do 1951; Bo­ri­sa Pjo­trov­skog, uprav­ni­ka Er­mi­ta­ža od 1964. do 1990; i Mi­ha­i­la Bo­ri­so­vi­ča Pjo­ trov­skog, nje­go­vog si­na, ak­tu­el­nog uprav­ni­ka Mu­ze­ja (od 1992).

Li­ko­vi Or­be­li­ja i Bo­ri­sa Pjo­trov­skog (obo­ji­ca po­koj­ni) pred­sta­vlje­ni su po­mo­ću glu­ ma­ca, a Mi­hail Pjo­trov­ski se po­ja­vlju­je kao on sam. Ova troj­ka je uhva­će­na ka­ko raz­go­vo­ra o na­či­ni­ma re­sta­u­ra­ci­je pre­sto­la ko­ji su po­je­li cr­vi (ne baš sup­ti­lan ko­men­tar Re­vo­lu­ci­je), i o to­me da li su unu­tra­šnji zi­do­vi Er­mi­ta­ža mo­žda još uvek is­pu­nje­ni pri­slu­šnim ure­đa­ji­ma Taj­ne po­li­ci­je iz so­vjet­ske ere (KGB), sa­kri­ve­nim u mno­go­broj­nim ta­pi­se­ri­ja­ma, ko­je je za­to ne­mo­gu­će ot­kri­ti.17 (Da­nas su oni još uvek ta­mo, ali su is­klju­če­ni, ako je ve­ro­va­ti iz­ja­vi ko­ju je Mi­hail Bo­ri­so­vič dao bi­o­gra­fu Er­mi­ta­ža Že­ral­di­nu Nor­ma­nu.)18 Su­sret je pre­ki­nuo ne­či­ji po­ziv upu­ćen ak­tu­el­nom uprav­ni­ku, i on od­la­zi.

Ova sce­na mo­že bi­ti pa­ra­dig­ma­tič­na za funk­ci­o­ni­sa­nje ce­lo­kup­nog fil­ma, ko­ji či­ta pro­ stor Mu­ze­ja kao pa­limp­sest, na ko­ji su broj­ne epo­he osta­vi­le svo­je ave­tinj­ske tra­go­ve, i ko­eg­ zi­sti­ra­ju i nad­zi­ru jed­na dru­gu si­mul­ta­no.

Ova ana­hro­nij­ska pre­me­šta­nja u sa­da­šnjost po­sta­vlja­ju ce­zu­ru ili pre­kid u fil­mu, ko­ji is­ti­ču uda­lje­nost iz­me­đu po­sma­tra­ča i do­ga­đa­ja u okvi­ru sve­u­kup­ne zgra­de Er­mi­ta­ža. Tem­ po­ral­ni pre­kid či­ni da uda­lje­nost iz­me­đu do­ga­đa­ja, ko­ji pri­pa­da­ju Pe­tro­voj tra­di­ci­ji i onih ko­ji pri­pa­da­ju sa­da­šnji­ci, bu­de oči­gled­na.

Pre­kid iza­zvan so­vjet­skim pe­ri­o­dom bio je na­knad­no „is­pu­njen” mu­ze­i­fi­ka­ci­jom pro­ sto­ra i bri­sa­njem po­li­tič­kog po­ten­ci­ja­la Er­mi­ta­ža. Ka­rak­te­ri­stič­no je da dva sko­ka u sa­da­ šnjost upra­vo po­ku­ša­va­ju da „ob­no­ve” po­li­tič­ku di­men­zi­ju Mu­ze­ja (KGB i rat), dok se tre­ći su­sre­će sa, na ne­ki na­čin, aro­gant­nim Ku­sti­no­vim od­bi­ja­njem da pri­hva­ti Mu­zej kao ga­le­ri­ju.

U isto vre­me, te­ror isto­ri­je ko­ji na­gla­ša­va isto­rij­ski ula­zak Zim­skog dvor­ca u isto­ri­ju (po­red re­vo­lu­ci­o­nar­nog te­ro­ra ko­ji je po­čeo osva­ja­njem pa­la­te, broj­ni uprav­ni­ci su bi­li ubi­ je­ni za vre­me Sta­lji­no­vih čist­ki) upa­dlji­vo je od­su­tan iz fil­ma.

17 „Fla­man­ske ta­pi­se­ri­je iz 17. ve­ka na nje­go­vim zi­do­vi­ma da­va­le su ide­al­nu za­šti­tu pri­slu­šnim ure­đa­ ji­ma” (Nor­man: 314). Ta­ko se u fil­mu, ta­ko­đe, usme­ra­va pa­žnja na teh­no­lo­šku ar­hi­vi­za­ci­ju po­li­tič­kog – pri­slu­šni ure­đa­ji o ko­ji­ma go­vo­re Or­be­li i dva Pjo­trov­ska – i na dis­kret­no nad­me­ta­nje iz­me­đu este­tič­kog (film­skog) i po­li­tič­kog ar­hi­vi­ra­nja. Uz to, či­tav film je us­po­sta­vljen kao niz špi­ju­ni­ra­nja: Ku­stin špi­ju­ni­ra Ru­si­ju, a nje­ga pra­ti po­gled ka­me­re i oso­be ko­ja je na špi­ci ozna­če­na kao „špi­jun”. Epi­zo­da u ko­joj se go­vo­ri o pri­slu­šnim ure­đa­ji­ma mo­že da bu­de em­ble­ma­tič­na za ceo film ko­ji go­vo­ri o pot­pu­nom, ne­pre­ki­nu­tom sni­ma­nju na­či­na na ko­ji su ru­ska kul­tu­ra i isto­ri­ja be­le­ži­le i ar­hi­vi­ra­le sa­me se­be.

18 Sme­nji­va­nje oca i si­na na me­stu di­rek­to­ra naj­ve­će ru­ske kul­tur­ne in­sti­tu­ci­je za vre­me so­vjet­skog pe­ri­ o­da je­din­stve­na je i pri­lič­no ne­ve­ro­vat­na po­ja­va. Na­sle­đe Pjo­trov­skog i nje­go­vog si­na (ova epo­ha se i da­lje raz­vi­ja jer je Pjo­trov­ski mla­đi i da­lje na me­stu uprav­ni­ka) od­i­gra­lo je naj­di­na­mič­ni­ju ulo­gu u in­ter­na­ci­ o­nal­nom uti­ca­ju Er­mi­ta­ža, ko­ji se ve­zu­je za otva­ra­nje Ru­si­je ka Za­pa­du u ka­snom so­vjet­skom pe­ri­o­du i na­kon nje­ga. Sme­nji­va­nje oca i si­na ne mo­že da nas ne pod­se­ti na dru­ga dva slav­na kti­to­ra isto­ri­je Er­mi­ ta­ža – oca i si­na (Ra­stre­li).

39

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Upra­vo ne­ga­tiv­nost isto­ri­je ne mo­že da bu­de pred­sta­vlje­na – či­sta ce­zu­ra, vre­men­ski pre­kid ko­ji ume­će ka­ta­stro­fič­ni in­ter­val u vre­men­sku struk­tu­ru fil­ma i ru­ske isto­ri­je ne do­ zvo­lja­va da bu­de vi­đen.

Od­bi­ja­nje ili dis­kre­tan ot­por da se Er­mi­taž pri­hva­ti kao mu­zej mo­že na­go­ve­sti­ti ot­por sa­mog So­ku­ro­va da pri­hva­ti mu­zej kao ar­hiv ne­iz­be­žne pro­šlo­sti. Či­tav film se mo­že po­sma­ tra­ti kao pom­no bri­sa­nje ce­lo­kup­nog so­vjet­skog pe­ri­o­da, od ko­jeg, u stva­ri, ni­šta ni­je pri­ka­ za­no, osim nje­go­ve od­sut­no­sti.

Ta­ko­đe, film do­no­si bri­sa­nje do­mi­nant­ne ki­ne­ma­to­graf­ske tra­di­ci­je, „ori­gi­nal­nih” pro­ ce­du­ra stva­ra­nja fil­ma mon­ta­žom Ser­ge­ja Ej­zen­štaj­na, i sni­ma­nja ži­vo­ta ka­kav je­ste sa broj­ nim re­zo­vi­ma ko­je pred­u­zi­ma ki­no-oko Dzi­ge Ver­to­va.

Ta­kva vre­men­ska kon­ste­la­ci­ja po­sta­vlja ale­go­ri­ju sop­stve­ne ne­mo­guć­no­sti da se ob­u­ hva­ti smi­sao da­na­šnje isto­ri­je ili da se iz­bri­še na­di­ra­nje pro­šle isto­ri­je ko­ja se gu­ra kroz vre­ men­ske ra­mo­ve pri­po­ve­da­nja.

I upra­vo ova ale­go­rij­ska kon­fi­gu­ra­ci­ja na­gla­še­na je u sce­ni u ko­joj je pri­ka­za­no ka­ko Ku­stin naj­pre za­sta­je is­pred Rem­bran­to­vog Žr­tvo­va­nja Isa­ka i po­sle is­pred Po­vrat­ka blud­nog si­na, dve naj­po­zna­ti­je sli­ke iz ko­lek­ci­je Er­mi­ta­ža.

Za vre­me ovih raz­mi­šlja­nja, ču­je­mo zvu­ke avi­o­na, ko­ji upu­ću­ju na op­sa­du Le­njin­gra­da.

Po­sle te sce­ne, glas iz po­za­di­ne ka­že Ku­sti­nu da je mi­lion lju­di umr­lo za vre­me op­sa­de, i uče­ sni­ci ras­pra­vlja­ju o ce­ni pla­će­noj za isto­rij­sku žr­tvu. („Pre­sku­po”, ka­že Ku­stin, a on­da do­da­je, „ali, ipak, mo­žda i ni­je”.)

Pre­kid pri­ka­zan u fil­mu ne pri­pa­da, u tom smi­slu, for­mal­nim re­zo­vi­ma u mon­ta­ži, već ovim ale­go­rij­skim žr­tve­nim in­ter­ven­ci­ja­ma. Dok film bes­pre­kor­no i ne­pre­kid­no sni­ma „ži­ ve” do­ga­đa­je i isto­ri­ju, pre­ki­da­ju ga ale­go­rij­ska pred­sta­vlja­nja ko­ja pre­gra­đu­ju ne­po­sre­dan uvid u tem­po­ral­nost.

I obr­nu­to, mu­zej­ski pro­stor, kao pro­stor re­flek­si­je i me­di­ta­ci­je, ne­pre­sta­no pre­ki­da­ju upa­di isto­rij­skog i po­li­tič­kog, go­le ne­po­sred­no­sti. Ru­ska bar­ka, u stva­ri, ne sni­ma ni­šta, ili ni­ šta osim tog hi­ja­zma­tič­kog pre­se­ca­nja iz­me­đu „ži­ve isto­ri­je” i nje­nog mu­zej­skog ar­hi­vi­ra­nja.

Dru­gi uče­snik: Ku­stin Ne­pre­sta­na bud­nost ki­ne­ma­to­graf­skog/vi­deo-po­gle­da u ovom fil­mu re­zul­ti­ra bes­ko­ nač­nim bro­jem du­pli­ra­nja i de­lje­nja re­fe­rent­nog okvi­ra. Pred­sta­vljač­ka she­ma osci­li­ra iz­me­ đu po­na­vlja­nja isto­ri­je i nje­nog je­din­stve­nog do­ga­đa­nja; iz­me­đu iz­re­ži­ra­ne ko­re­o­gra­fi­je So­ ku­ro­va i teh­nič­kog maj­stor­stva Bjut­ne­ra; i iz­me­đu pa­ro­dij­ske ite­ra­ci­je ote­lo­vlje­ne u li­ko­vi­ma bli­zan­ci­ma pri­po­ve­da­ča i „Evro­plja­ni­na” – Ku­sti­na.

Ku­stin, ko­ji je pred­sta­vljen u ovom fil­mu, ima ne­ke do­dir­ne tač­ke sa „ori­gi­nal­nim” Ku­ sti­nom, auto­rom de­la Pi­sma iz Ru­si­je iz 1839. Na­pi­sa­ni od stra­ne va­tre­nog ka­to­li­ka i mo­nar­ hi­ste „ko­ji je oti­šao u Ru­si­ju u po­tra­zi za ar­gu­men­ti­ma pro­tiv pred­stav­nič­ke vla­sti, a vra­tio se kao va­tre­ni po­bor­nik usta­va” (Cu­sti­ne 1951: 23), pu­to­pi­si su ve­ro­vat­no je­dan od naj­o­štri­jih spi­sa (upo­re­di­vi je­di­no sa Mo­skov­skim dnev­ni­kom Val­te­ra Be­nja­mi­na) ko­je je ika­da na­pi­sao je­dan stra­nac na pu­to­va­nju kroz Ru­si­ju.

40

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Knji­ga sa­dr­ži ne­ve­ro­vat­na pred­vi­đa­nja i pro­roč­ke uvi­de u pri­ro­du Ru­si­je i nje­ne po­ to­nje isto­ri­je. Raz­mo­tri­mo, na pri­mer, Ku­sti­no­vo raz­mi­šlja­nje o pra­zni­ni pro­sto­ra u Sankt Pe­ter­bur­gu: „Ka­da se pr­vi put bu­de stvo­ri­la gu­žva u Sankt Pe­ter­bur­gu, grad će bi­ti skr­šen.

U ova­ko or­ga­ni­zo­va­nom dru­štvu, gu­žva bi zna­či­la re­vo­lu­ci­ju” (Cu­sti­ne 1951: 112).

So­ku­ro­vljev Ku­stin ne za­dr­ža­va pu­nu ener­gi­ju ovog kri­tič­kog na­bo­ja. Ipak, on je gun­ đa­lo, kri­ti­čan, ali i oža­lo­šćen, jer Ru­si­ja „stal­no po­na­vlja gre­ške Za­pa­da”. U Ru­skoj bar­ci Ku­stin osci­li­ra iz­me­đu este­te ko­ji se di­vi umet­no­sti („Ma­ma, ma­ma, ma­ma, Ka­no­vi­ne Tri gra­ci­je”, uz­vi­ku­je on u jed­nom mo­men­tu.) i uče­sni­ka u isto­rij­skim do­ga­đa­ji­ma ko­je pri­ hva­ta sa raz­li­či­tim ni­vo­i­ma raz­u­me­va­nja.

Nje­go­vo vi­đe­nje Ru­si­je kao ze­mlje ko­ja je ko­pi­ja Za­pa­da, sa­mo je ko­pi­ra­no i pa­ro­di­ra­ no od stra­ne pri­po­ve­da­ča, ko­ji stal­no po­na­vlja Ku­sti­no­ve re­či sa na­iz­me­nič­no pa­ro­dič­nim ili re­zig­ni­ra­nim pro­me­na­ma. Pri­po­ve­dač, na pri­mer, opo­mi­nje Ku­sti­na da ne ula­zi u so­bu ko­ja će otvo­ri­ti Le­njin­grad pod op­sa­dom, ili ga gr­di ka­da je su­vi­še oštar u pro­ce­ni Ru­si­je. („Či­tao sam va­šeg na­ci­o­nal­nog pe­sni­ka Pu­ški­na na fran­cu­skom: ni­šta po­seb­no”.)

Ku­stin je pri­ka­zan kao da isto­vre­me­no pri­pa­da „ži­vim” isto­rij­skim do­ga­đa­ji­ma u ko­ ji­ma uče­stvu­je, i kao da je mu­ze­i­fi­ko­va­na re­li­kvi­ja ili umet­nič­ko de­lo. U jed­noj sce­ni, on pu­ni usta va­zdu­hom i du­va u slu­žbe­ni­ka, ko­ji po­tom, na isti na­čin, po­ku­ša­va nje­ga da odu­va iz so­be. Si­mul­ta­no, što je zna­čaj­no za pred­sta­vljač­ku di­na­mi­ku fil­ma, sce­na pred­ sta­vlja Ku­sti­no­vo ak­tiv­no uče­šće u di­je­ge­tič­kim do­ga­đa­ji­ma, a isto­vre­me­no ga pre­tva­ra u znak, ale­go­ri­ju umet­nič­kog de­la.

Fi­gu­re sa na­du­va­nim obra­zi­ma ko­je is­pu­šta­ju va­zduh ili vo­du pod­se­ća­ju na mno­ go­broj­ne pred­sta­ve mor­skih ču­do­vi­šta – gla­ve Me­du­ze, Ze­fi­ra, Eola, Po­sej­do­na i Tri­to­na – ko­je či­ne pe­tro­grad­ski vo­do­vod, a ko­je su bi­le sa­gra­đe­ne u Pe­ter­go­fu kao ko­pi­ja Mar­li ka­ska­de u Ver­sa­ju Kar­la Bar­to­lo­mea Ra­stre­li­ja.

Ova sce­na pod­vla­či ale­go­rij­sku struk­tu­ru pri­po­ve­da­nja ko­je po­sta­vlja pred­sta­vlje­ne do­ga­đa­je kao po­na­vlja­nje fi­gu­ra ko­je ne mo­gu sa­me se­be se­man­tič­ki da za­tvo­re, već gu­ ra­ju pri­po­ve­da­nje da­lje u se­ri­ju iz­me­šta­nja, iz so­be u so­bu, od sli­ke do sli­ke, od isto­rij­ske epo­he do isto­rij­ske epo­he.

Ova sce­na je sim­bol pri­po­ve­da­nja u ko­me je zna­če­nje sce­ne uhva­će­no u niz iz­me­šta­ nja, či­je či­ta­nje ni­ka­ko ne po­sti­že her­me­tič­no se­man­tič­ko ostva­re­nje. U stva­ri, pri­po­ve­dač, ko­ji je sve­stan isto­rij­skih do­ga­đa­ja, ne raz­u­me ale­go­rij­ski efe­kat ove sce­ne i gr­di Ku­sti­na: „Ni­je mi se do­pa­lo to što ste ura­di­li, go­spo­di­ne!”

Film uma­nju­je ne­ka od naj­bo­ljih pred­vi­đa­nja ko­ja je Ku­stin iz­neo u svo­jim de­li­ma u ko­ji­ma ogra­ni­ča­va svo­je raz­u­me­va­nje sa­vre­me­ne Ru­si­je (ko­ju bi nje­gov dis­kur­ziv­ni ka­pa­ ci­tet u pot­pu­no­sti bio spo­so­ban da pro­tu­ma­či), a u isto vre­me po­ka­zu­je da on u pot­pu­no­ sti raz­u­me ka­ta­stro­fal­ni po­nor ka ko­me je Ru­si­ja kre­nu­la u zi­mu 1913.

U po­sled­njem di­ja­lo­gu iz­me­đu pri­po­ve­da­ča i Ku­sti­na, Ku­stin od­bi­ja da kro­či da­lje, osta­je za­tvo­ren unu­tar epo­hal­nih za­gra­da Pe­tro­ve tra­di­ci­je i ne že­li da pra­ti pri­po­ve­da­ča „da­lje” u isto­ri­ju ka da­na­šnjoj per­spek­ti­vi i „pot­pu­nom” raz­u­me­va­nju isto­ri­je.

41

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ali, isto­vre­me­no, u tre­nut­ku ka­da pri­po­ve­dač gu­bi Ku­sti­na, on do­ži­vlja­va gu­bi­tak u isto­ri­ji ili gu­bi­tak isto­ri­je, i po­sled­nja sce­na se za­tva­ra mo­no­lo­gom u ko­me pri­po­ve­dač pri­zna­je ne­mo­guć­nost da u pot­pu­no­sti raz­u­me ru­sku isto­ri­ju.

U ovom udva­ja­nju pri­po­ve­dač­kih fi­gu­ra, „pot­pu­no” raz­u­me­va­nje ru­ske isto­ri­je pri­ pa­da di­ja­lek­ti­ci obo­stra­ne že­lje i pre­zi­ra, sle­pi­la i uvi­da, ko­ji­ma Evro­pa i Ru­si­ja uti­ču jed­na na dru­gu.

Dug ka­dar Dug ka­dar do­zvo­lja­va vre­me­nu do­ga­đa­nja ili se­kven­ce da se is­po­lji: „Vre­me du­ gog ka­dra je vre­me do­ga­đa­ja” (Hen­der­son 1976: 315). U svo­joj ana­li­zi Žr­tvo­va­nja An­ dre­ja Tar­kov­skog (So­ku­rov je, i pre­ma sop­stve­noj tvrd­nji, po­znat kao uče­nik i šti­će­nik Tar­kov­skog), po­sve­će­noj baš pi­ta­nju du­gog ka­dra, Jon Be­a­sley Mur­ray tvr­di da je „[...] ’isti­ni­tost’ snim­ka du­gog ka­dra po­tvr­đe­na ne­po­na­vlja­njem sa­me se­kven­ce” (Be­a­sleyMur­ray 1997: 45).

So­ku­ro­vlje­va Ru­ska bar­ka ja­vlja se kao mo­del ko­ji po­tvr­đu­je ovaj te­o­rij­ski uvid, a isto­vre­me­no, svo­jim teh­no-mne­mo­nič­kim is­pa­dom – vre­me do­ga­đa­ja ob­u­hva­ta či­tav film – Ru­ska bar­ka po­sta­vlja ne­bro­je­ne pro­ble­me i te­ško­će te­o­ri­ji fil­ma kao te­o­ri­ji teh­ no-vi­dlji­vo­sti.

Ako sve­u­kup­nost film­skog vre­me­na za­o­kru­žu­je ili uokvi­ru­je du­ge ka­dro­ve u obič­ nim fil­mo­vi­ma, unu­tar ko­jih su ovi du­gi ka­dro­vi uka­le­mlje­ni, sve­u­kup­nost do­ga­đa­ja u Ru­skoj bar­ci je sam film. Sam film je uokvi­ren od stra­ne po­gle­da ko­ji ga či­ni mo­gu­ćim i po­sta­je ci­tat ili se­kven­ca unu­tar sa­mog vi­de­o­gra­ma19 .

Film je, da­kle, ka­dar unu­tar ka­dra, i pre­te­ra­na vi­dlji­vost ko­ja pra­ti do­ga­đa­je i eks­po­ ni­ra­nje i iz­la­ga­nje sa­me spo­sob­no­sti fil­ma da vi­di. Film gle­da sam po­gled i isto­vre­me­no je nje­gov agens bud­no­sti i sle­pa tač­ka. Ovo bi mo­glo da ob­ja­sni, još jed­nom, otva­ra­nje pri­po­ve­da­nja iz sle­pi­la pri­po­ve­da­ča u vi­dlji­vost.

Film je već pro­iz­ve­den (za­i­sta i bu­kval­no, Er­mi­taž je pro­du­cent fil­ma) od stra­ne Mu­ze­ja za ko­ji tvr­di da ga „vi­di” i sni­ma. Film je ta­ko ko­li­ko vi­dljiv trag svo­je isto­ri­je na­ stan­ka, to­li­ko i tvo­rac isto­ri­je ko­ja ga je uči­ni­la mo­gu­ćim. Kao Me­bi­ju­so­va tra­ka, Ru­ska bar­ka se us­po­sta­vlja kao bes­ko­nač­no de­lje­nje svog film­skog okvi­ra i re­fe­rent­nog okvi­ra.20 Pre­te­ra­na vi­dljli­vost ko­ju ini­ci­ra film po­ja­ča­na je naj­ma­nje u jed­noj pri­li­ci, ka­da po­sma­tra­mo po­zo­ri­šni spek­takl Ka­ta­ri­ne Ve­li­ke, pri­ka­zan u Er­mi­ta­žu. (Ka­ta­ri­na je bi­la 19 Vi­de­o­gram – frejm, iz­ve­de­ni­ca od re­či fo­to­gram, prim. prev.

20 U tom po­gle­du Ru­ska bar­ka se po­du­da­ra sa pa­ra­dig­mat­skim pro­me­na­ma u na­či­nu pred­sta­vlja­nja i ar­hi­vi­ra­nja ko­ji uti­ču na sa­vre­me­ni mu­zej, po­seb­no onih ko­ji se ti­ču na­me­ta­nja no­vih di­gi­tal­nih i vi­deoteh­no­lo­gi­ja. Wol­fgang Ernst pri­me­ću­je: „Ar­hi­tek­ton­ski oja­ča­no se­ća­nje na mu­ze­je ras­ta­pa se u do­ba ko­je per­ma­nent­no tran­sfor­mi­še objek­te u sli­ke” (Ernst 2000: 26). U Ru­skoj bar­ci ovaj te­o­rij­ski is­kaz mo­že bi­ti ilu­stro­van u po­sled­njoj sce­ni u ko­joj ka­me­ra pr­vi i po­sled­nji put iz­la­zi iz Mu­ze­ja i šven­ku­je na ma­glo­vi­ta, teč­na is­pa­re­nja Ne­ve. Po­gled na kra­ju fi­ma ras­ta­če ono­li­ko mu­zej­skih obje­ka­ta, ko­li­ko će do tog mo­men­ta di­gi­tal­na ob­ra­da i vi­deo-tok fil­ma mo­ći da za­be­le­že i pre­tvo­re u di­gi­tal­nu sli­ku.

42

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

i pi­sac i po­sta­vi­la je ne­ke od svo­jih ba­rok­nih pred­sta­va, Olga, na pri­mer.) Ti­me je pro­iz­ vod­nja vi­dlji­vo­sti i isto­ri­je po­sta­vlje­na na po­zor­ni­cu unu­tar sa­mog fil­ma (reč te­a­tar po­ti­ če od grč­ke re­či the­a­tron – vi­de­ti).21 Ova po­nor­na i pre­te­ra­na vi­dlji­vost je da­lje po­ja­ča­na sa­mim me­stom ko­je ču­va se­ća­ nje i kul­tu­ru gle­da­nja – Mu­ze­jom. Po­kret ka­me­re pra­ti Ku­sti­nov po­gled ko­ji se di­vi kva­ li­te­tu i le­po­ti sli­ka ko­je po­sma­tra us­put.

Ali, ova pre­te­ra­na vi­dlji­vost isto­ri­je i nje­no mne­mo­nič­no ar­hi­vi­ra­nje po­či­va na pot­ pu­nom sle­pi­lu i za­tva­ra­nju ili iz­o­sta­vlja­nju. Dok se iz­ve­stan broj do­ga­đa­ja de­ša­va u postPe­tro­vom pe­ri­o­du, ni­je­dan od njih se ni za tre­nu­tak ne od­no­si na šo­kant­nu slu­čaj­nost da ne sa­mo da se Er­mi­taž/Zim­ski dvo­rac na­la­zi na iz­vo­ru ru­skog im­pe­ri­jal­nog su­ve­re­ni­te­ta i ve­li­čan­stve­nog se­di­šta mo­ći, već da je Zim­ski dvo­rac, a ti­me i Er­mi­taž, pa­ra­dig­mat­sko me­sto so­vjet­ske re­vo­lu­ci­je. So­vje­ti su pre­u­ze­li vlast i ob­ja­vi­li re­vo­lu­ci­ju upra­vo na­pa­dom na Zim­ski dvo­rac.

Ovo bri­sa­nje isto­ri­je iz vid­nog po­lja ne zna­či da ka­ta­stro­fa, ko­ja je za­de­si­la zda­nje, in­sti­tu­ci­ju i epo­hu, ni­je pri­sut­na i da se ne ose­ća u fil­mu. (Na­ra­tor us­put po­mi­nje Ku­sti­ nu: „Naš spo­ra­zum tra­jao je 80 go­di­na, bi­lo je ja­ko, ja­ko tu­žno”.)

Upra­vo se u od­su­stvu ovog pe­ri­o­da naj­vi­še mo­že ose­ti­ti efe­kat te­ro­ra isto­ri­je. (U pri­ro­di je sva­ke isto­rij­ske ka­ta­stro­fe da se nje­ni naj­i­straj­ni­ji efek­ti ose­ća­ju sa­mo kroz po­ ti­snu­te tra­go­ve nje­nog ar­hi­vi­ra­nja.) Kroz či­tav film se ču­ju zvu­ci škri­pe i tre­nja, pro­ša­ra­ni po­vre­me­nim ve­o­ma li­rič­nim kla­vir­skim pa­sa­ži­ma Glin­ke ili Čaj­kov­skog.

Ovi zvu­ci od­je­ku­ju sa ka­ta­stro­fal­nom di­so­nan­com. Te­ror je na­go­ve­šten sa­mim kra­ jem, gde se pre­lom pod­vla­či Ku­sti­no­vim su­znim oči­ma i po­ma­lo iz­gu­blje­nim i me­lan­ho­ lič­nim iz­ra­zom li­ca dok od­bi­ja da pra­ti na­ra­to­ra van vre­men­ske ba­ri­je­re.

Od sa­mog po­čet­ka fil­ma, pre­lom isto­ri­je i pre­lom u isto­ri­ji na­gla­še­ni su bu­đe­njem na­ra­to­ra za­sle­plje­nog iz ka­ta­stro­fal­nog do­ga­đa­ja. On je­di­no mo­že da ka­že da se de­si­la ve­li­ka ka­ta­stro­fa ko­je se ne se­ća.

So­vjet­ski pe­riod pred­sta­vlja od­sut­ni uzrok Ru­ske bar­ke, nje­go­vi ka­ta­stro­fal­ni efek­ti na zda­nje stva­ra­ju po­ti­snut ili ne­vi­dljiv uzrok ko­ji či­ni ovaj film mo­gu­ćim.

Eks­pli­cit­na te­žnja fil­ma da se is­po­lji kao spa­se­nje uop­šte mo­že da ima smi­sla, za­to što se ra­di o po­sti­sto­rij­skom i post­ka­ta­stro­fič­nom do­ga­đa­ju. Er­mi­taž je Ru­ska bar­ka po­ sle ka­ta­stro­fal­ne po­pla­ve so­vjet­ske isto­ri­je.

Po­ti­snu­to po­re­klo se po­ka­zu­je kao još is­traj­ni­je, ako uzme­mo u ob­zir film­sku tra­di­ ci­ju ko­ja je prak­tič­no i na­sta­la u Sankt Pe­ter­bur­gu upra­vo na me­stu Zim­skog dvor­ca. Ona 21 Ovu sce­nu u po­zo­ri­štu tre­ba­lo bi upo­re­di­ti sa sni­ma­njem Ve­li­kog po­zo­ri­šta (Bolj­šoj te­a­tar) u Mo­skvi u fil­mu Dzi­ge Ver­to­va Čo­vek sa film­skom ka­me­rom. U jed­noj krat­koj se­kven­ci pri­ka­za­no je ka­ko se te­a­tar ce­pa i uru­ša­va u se­be, i na taj na­čin sim­bo­lič­no uzro­ku­je uni­šta­va­nje isto­ri­je i bur­žo­a­ske kul­tu­re, nje­no isto­rij­sko-po­li­tič­ko bri­sa­nje i uni­šte­nje, kao i bri­sa­nje sa­mog me­sta po­gle­da, me­sta u ko­me se pro­iz­vo­di sámo gle­da­nje (po­zo­ri­šte, the­a­tron, gle­da­ti). Dru­go „iz­be­ga­va­nje” re­vo­lu­ci­je mo­že se ogle­da­ti u sa­mom iz­bo­ru na­či­na sni­ma­nja. Dok film­ska ka­me­ra ra­di pu­tem re­vo­lu­ci­je obrt­ne oso­vi­ne ka­me­re, di­gi­tal­na vi­ deo-ka­me­ra prak­tič­no ne­ma po­kret­ne de­lo­ve.

43

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

se po­ja­vlju­je u ne­kim od naj­po­zna­ti­jih fil­mo­va ika­da sni­mlje­nih, Pu­dov­ki­no­vom Kra­ju Sankt Pe­ter­bur­ga i po­seb­no Ej­zen­štaj­no­vom Ok­to­bru.

Mo­glo bi se re­ći da isto­ri­ja fil­ma ne bi bi­la mo­gu­ća bez Ej­zen­štaj­no­vog Ok­to­bra i teh­ni­ke mon­ta­že ko­ju je on uveo u „sce­ni na mo­stu” u Ok­to­bru (od ove sce­ne po­zna­ti­ja i zna­čaj­ni­ja je je­di­no „sce­na na ste­pe­ni­štu” u Oklop­nja­či Po­tem­kin).22 Ok­to­bar se us­po­sta­vlja tač­no kao uni­šte­nje Zim­ske pa­la­te, ko­ja je još vi­še omra­že­na jer je i me­sto i po­gled23 Mu­ze­ja.

Sni­ma­nje Ok­to­bra je sámo po se­bi bi­lo ve­žba uni­šta­va­nja sa­me vi­dlji­vo­sti mu­zej­ skog pro­sto­ra. U Ok­to­bru Ej­zen­štajn se slu­ži ba­rok­nim sti­lom kao sim­bo­lom sta­rog i de­ka­dent­nog re­ži­ma i Zim­skog dvor­ca kao sim­bo­la Mu­ze­ja. U vr­lo krat­koj sce­ni za­u­zi­ ma­nja dvor­ca, ka­da bolj­še­vi­ci ula­ze u zgra­du kroz po­drum, ka­me­ra se za mo­me­nat za­u­ sta­vlja na stva­ri­ma ko­je se tu ču­va­ju, ko­je su pri­ka­za­ne kao mu­zej­ski objek­ti sa is­pi­sa­nim ozna­ka­ma „Egi­pat” i „Si­ri­ja”.

Ova sce­na da­kle pred­sta­vlja Zim­ski dvo­rac kao mu­zej­sko skla­di­šte. U svom Dnev­ ni­ku iz 1939. Vik­tor Šklov­ski se pri­se­ća ka­ko je „po­slu­ga u Zim­skom dvor­cu re­kla da je taj obje­kat ma­nje pre­tr­peo to­kom pr­vog upa­da ne­go to­kom dru­gog (za vre­me sni­ma­nja fil­ma). To je za­to što su se bolj­še­vi­ci bo­ri­li sa pri­vre­me­nom vla­dom, a ne sa na­me­šta­jem” (Shklovsky 1939: 150).

Pre­ma mi­šlje­nju Šklov­skog, pe­riod so­vjet­ske re­vo­lu­ci­je se isto­vre­me­no shva­ta kao po­li­tič­ka ne­u­tra­li­za­ci­ja Zim­skog dvor­ca i kao nje­go­vo kul­tur­no i umet­nič­ko uni­šte­nje.

Iz ova­kvog ka­ta­stro­fal­nog sle­pi­la Ru­ska bar­ka cr­pi re­sur­se za svo­ju vi­dlji­vost.

Dru­gi po­ti­snu­ti pod­tekst du­gog ka­dra upo­tre­blje­nog u fil­mu je či­tav mo­der­ni­stič­ki uti­caj ki­no-oka Dzi­ge Ver­to­va, neo­pa­že­nog hva­ta­nja ži­vo­ta, i nje­go­ve upo­tre­be re­za kao stva­ra­lač­kog oru­đa u nje­go­vim fi­mo­vi­ma. Čo­vek sa film­skom ka­me­rom ne sa­mo da se sa­sto­ji iz eks­trem­no krat­kih ka­dro­va mon­ti­ra­nih da stvo­re ne­ve­ro­vat­no brz sled do­ga­đa­ ja, sla­ma­ju­ći „re­gu­lar­ni” pro­tok isto­rij­skog vre­me­na, bri­šu­ći pro­šlost i isto­ri­ju (sru­še­no po­zo­ri­šte), već sa­dr­ži su­bli­mi­nal­ne i ne­vi­dlji­ve ka­dro­ve ko­ji su is­pod pra­ga vi­dlji­vo­sti jer su kra­ći od 24 frej­ma i ti­me mo­gu bi­ti per­ci­pi­ra­ni sa­mo kao vi­zu­el­no ne­sve­sno fil­ma.

Ru­ska bar­ka pred­sta­vlja ve­o­ma elo­kven­tan pri­mer raz­li­ke iz­me­đu ono­ga što je Žil De­lez zvao sli­ke-po­kre­ta mo­der­ni­stič­ke ki­ne­ma­to­gra­fi­je pre Dru­gog svet­skog ra­ta i sli­ke vre­me­na ko­je su ih na­sle­di­le.

Ono što film pri­ka­zu­je sâm je tre­nu­tak oču­va­nja tra­di­ci­je pu­tem „ži­vog” po­gle­da ka­ me­re. Živ po­gled vi­di či­ta­vu epo­hu uni­šte­nu i u ru­še­vi­na­ma. Upra­vo ova ten­zi­ja iz­me­đu pot­pu­ne vi­dlji­vo­sti i uni­šte­nja pred­sta­vlja­nja stva­ra naj­za­ni­mlji­vi­je efek­te u Ru­skoj bar­ci.

Da­le­ko od to­ga da je ona po­ku­šaj „ob­na­vlja­nja” car­ske pro­šlo­sti, ona je do­kaz ra­za­ra­ ju­će mo­ći isto­ri­je i ne­po­vrat­no­sti nje­nog pro­to­ka. Pe­riod i svet ko­je film „po­no­vo us­po­sta­ 22 Na pri­mer, Da­vid Bord­well je pri­me­tio da Ej­zen­štajn „do­vo­di rit­mič­nu mon­ta­žu do no­vih gra­ni­ca ka­da pri­ka­zu­je ko­zač­ki ples ka­dro­vi­ma du­gim sa­mo je­dan frejm” (Bord­well 1993: 84).

23 si­te and sight, prim. prev.

44

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

vlja” pa­te od mno­go­stru­kih isto­rij­sko-po­li­tič­kih i estet­skih bri­sa­nja. Ono če­mu dug ka­dar do­zvo­lja­va da iza­đe na vi­de­lo („vre­me do­ga­đa­ja” – Hen­der­son) u stva­ri je ne­vi­dlji­va ce­zu­ra i pre­lom iz­me­đu ka­me­re i „objek­ta” pred­sta­vlja­nja.

Ne­pre­sta­ni, te­o­ret­ski bes­kraj­ni ili ma­kar ne­re­za­ni po­gled bez trep­ta­ja otva­ra se ka ne­ po­pu­stlji­vom pre­ki­du i uni­šte­nju vi­dlji­vog i pred­sta­vlje­nog. On stva­ra struk­tu­ral­nu dez­o­ri­ jen­ta­ci­ju Ru­ske bar­ke, i ša­lje brod ka iz­ne­na­đu­ju­ćim i neo­če­ki­va­nim od­re­di­šti­ma (od­re­di­šti­ ma upr­kos i na­su­prot ide­o­lo­škim – vi­de­o­lo­škim? – in­ten­ci­ja­ma nje­go­vog auto­ra So­ku­ro­va).

Ras­kid Uni­šte­nje vi­dlji­vog je već du­že vre­me glav­na kre­a­tiv­na op­se­si­ja Alek­san­dra So­ku­ro­va.

Ne sa­mo da nje­go­vi fil­mo­vi ve­ći­nom go­vo­re o smr­ti i umi­ra­nju već u pr­vi plan sta­vlja­ju i sa­ mu vre­men­sku di­men­zi­ju umi­ra­nja; oni či­ne umi­ra­nje vi­dlji­vim kao da je to mo­gu­će. Ovo se po­seb­no is­ti­če u nje­go­va dva sko­ra­šnja fil­ma – Dru­gi krug i Maj­ka i sin – ko­ji su te­mat­ski po­sve­će­ni smr­ti ro­di­te­lja. U pr­vom fil­mu sin se vra­ća ku­ći i na­la­zi mr­tvog oca. Či­tav film je pri­po­ve­da­nje o pro­ce­du­ra­ma i ri­tu­a­li­ma pri­pre­ma za sa­hra­nu i sa­me sa­ hra­ne. Spe­ci­fič­nost So­ku­ro­vlje­vog film­skog ru­ko­pi­sa ve­za­nog za te­me smr­ti sa­sto­ji se u či­nje­ni­ci da on ne ko­ri­sti film kao asi­mi­la­ci­ju ili su­bli­ma­ci­ju mo­men­ta smr­ti ko­ja bi re­zul­ ti­ra­la gle­da­o­če­vom per­cep­ci­jom be­smrt­no­sti. Kao što je Mi­hail Jam­pol­ski pri­me­tio u jed­ noj od svo­jih mno­go­broj­nih bri­li­jant­nih ana­li­za So­ku­ro­vlje­vog ra­da, re­ži­ser Dru­gog kru­ga „nas ne su­o­ča­va sa fik­tiv­nim pre­o­vla­da­va­njem smr­ti, već sa smr­ću kao ta­kvom (Iam­pol’skii 1994: 274).

Efe­kat ta­kvog po­stup­ka je u to­me da se či­ni da sa­mi obri­si vi­dlji­vog sve­ta ne­sta­ju u fil­mo­vi­ma So­ku­ro­va, bi­lo da fo­kus ka­me­re osta­je oštar ili da li­ni­je obje­ka­ta po­sta­ju mut­ne (kao u slu­ča­ju Maj­ke i si­na, ili na kra­ju Ru­ske bar­ke).

Obri­si sve­ta po­sta­ju mut­ni usled sa­mog spa­ja­nja ži­vih de­lo­va te­la sa „mr­tvim” objek­ ti­ma u ne­si­gur­nu kon­fi­gu­ra­ci­ju. Dru­gi krug, u tom smi­slu, či­ni mut­nim gra­ni­ce iz­me­đu vi­ dlji­vog i ne­vi­dlji­vog, a ti­me i od­re­đu­ju­će ko­or­di­na­te pri­su­stva u po­jav­nom sve­tu, stva­ra­ju­ći fil­mo­ve sa „zo­na­ma sle­pi­la” (Iam­pol’skii 1994: 275).

Dru­gi va­žan ele­ment So­ku­ro­vlje­vog film­skog stva­ra­la­štva je nje­go­va eks­trem­na te­žnja ka me­lan­ho­lič­nim ose­ća­nji­ma. Upra­vo me­lan­ho­li­ja, a ne ža­lje­nje (da se pri­se­ti­mo Froj­do­ve ču­ve­ne di­stink­ci­je pre­ma ko­joj ža­lje­nje omo­gu­ća­va da iz­gu­blje­ni objek­ti bu­du pre­me­šte­ni i eks­te­ri­to­ri­ja­li­zo­va­ni ri­tu­a­li­ma ža­lje­nja ili sred­stvi­ma ve­štač­kog iz­me­šta­nja, kao što su umet­ nost ili film): me­lan­ho­li­ja je psi­hič­ko sta­nje u ko­jem sve­u­kup­nost že­lje­nog ali iz­gu­blje­nog objek­ta osta­je za­ro­blje­na u ono­me ko­ji ne­u­spe­šno ža­li, i u pot­pu­no­sti is­pu­nja­va psi­hič­ki sklop pra­zni­nom gu­bit­ka.

Kod me­lan­ho­li­je „JA” po­sta­je gu­bi­tak dru­gog. Mo­gli bi­smo re­ći, vo­de­ći se ovom di­ stink­ci­jom, da So­ku­ro­vlje­vi fil­mo­vi is­pu­nja­va­ju pri­ka­za­ni svet od­su­stvom, i po­u­nu­tru­ju ovo od­su­stvo sa op­se­siv­nim ar­hi­vi­ra­njem. Ta­ko film ne do­zvo­lja­va iz­me­šta­nje gu­bit­ka u film­ski sklop, već po­sta­je skla­di­šte, ar­hi­va ili mu­zej gu­bit­ka ko­ji ne mo­že bi­ti ili od­bi­ja da bu­de iz­gu­bljen.

45

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Film­sko vre­me je vre­me ko­je is­pu­nja­va frejm ni­šta­vi­lom gu­bit­ka objek­ta i što vi­še vi­ dlji­vog ula­zi u ka­me­ru, to film stva­ra vi­še gu­bit­ka. So­ku­ro­vljev film, u tom smi­slu, uzi­ma sve, i to mo­že da ob­ja­sni struk­tu­ral­nu i pred­sta­vljač­ku pre­di­spo­zi­ci­ju za sni­ma­nje u du­gim ka­dro­vi­ma, ili u sa­mo jed­nom du­gom ka­dru, kao u Ru­skoj bar­ci.

Na slič­noj afek­tiv­noj kon­fi­gu­ra­ci­ji ba­zi­ra­no je nje­go­vo ostva­re­nje Maj­ka i sin. Pr­vi ka­ dar tra­je oko osam mi­nu­ta, to­kom ko­jih se maj­ka na sa­mr­ti i njen sin ne po­me­ra­ju; sin na­pu­šta na­krat­ko ka­dar za vre­me ovih osam mi­nu­ta i po­tom se vra­ća da se pri­dru­ži maj­ci kraj nje­ne sa­mrt­ne po­ste­lje.

Film je na­pra­vljen iz neo­bič­no ma­log bro­ja ka­dro­va, sni­ma­nih kroz za­ma­zan, li­ša­je­ vi­ma za­mu­ćen objek­tiv, i če­sto sa is­kri­vlje­nom, ana­morf­nom mre­žom. Sámo po­sma­tra­nje po­sta­je teč­no, kao da je ono u su­za­ma, u su­za­ma u ko­ji­ma oko pli­va. U svom ese­ju o fil­mu Maj­ka i sin, Jam­pol­ski is­ti­če da So­ku­ro­vlje­va sli­ka „[...] iz­ra­nja iz ru­še­vi­na, iz ha­o­sa smr­ti kao iz­vr­nu­ta stra­na sa­mog ži­vo­ta, a ne nje­na pred­sta­va.

Kod So­ku­ro­va se mo­že ot­kri­ti ne­što slič­no, ali dru­gim ter­mi­ni­ma [...]. Sli­ka (pred­sta­va) po­ja­vlju­je se za­i­sta kao ži­vot­na, iz­ra­nja­ju­ći iz smr­ti kao iz ru­še­vi­na” (Iam­pol’skii 1994: 140).

Sam pro­ces So­ku­ro­vlje­vog sni­ma­nja stva­ra uti­sak ne biv­stvo­va­nja-ka-smr­ti, da se po­slu­ži­ mo haj­de­ge­rov­skom ter­mi­no­lo­gi­jom, već ne­što kao biv­stvo­va­nje-unu­tar-smr­ti, u ve­o­ma apo­re­tič­nom po­čet­ku umi­ra­nja.

Ili mo­žda biv­stvo­va­nje-sa smr­ću dru­go­ga. U fil­mu Maj­ka i sin kon­tra­tem­po­ral­nost umi­ra­nja i ose­ća­nje da se umi­re smr­ću dru­gog iz­van­red­no je pri­ka­za­no di­ja­lo­gom u ko­me maj­ka na sa­mr­ti go­vo­ri si­nu: „Ža­lim te, ne za­to što ćeš osta­ti sam na sve­tu, već za­to što ćeš mo­ra­ti da pro­la­ziš kroz ono gde sam ja sa­da, kroz mo­ju smrt”.

Tem­po­ral­nost fil­ma je, pre­ma to­me, po­de­lje­na u sa­mom po­kre­tu sli­ke, dok be­le­ži sámo raz­li­ko­va­nje i de­lje­nje ži­vo­ta u nje­go­voj smrt­no­sti. Ali ta smrt­nost se ne do­ži­vlja­va kao so­ lip­si­stič­ka iz­dvo­je­nost, već kao smrt dru­go­ga u me­ni, mo­ja smrt u dru­go­me.24 Upra­vo je to uni­šte­nje ži­vo­ta, udru­ži­va­nje sa smr­ću i de­lje­nje smr­ti, ono što je u su­šti­ni pred­sta­vljač­kog na­go­na So­ku­ro­vlje­vog stva­ra­la­štva. Za­to ru­še­vi­na (nji­hov dom je već uni­ šten lo­šim vre­me­nom, isto kao i dom mr­tvog oca ko­ji pro­ki­šnja­va u fil­mu Dru­gi krug), kao u fil­mu Maj­ka i sin, za­u­zi­ma ta­ko va­žno em­ble­mat­sko me­sto u So­ku­ro­vlje­vim fil­mo­vi­ma.

Ru­še­vi­na se naj­vi­še is­ti­če kao te­ma nje­go­vog fil­ma Ro­ber. Sre­tan ži­vot, krat­kog fil­ma ko­ji je sni­mio 1996. go­di­ne. Iz­bor Ro­be­ra je zna­ča­jan jer on je­ste sli­kar ko­ji je po­sve­tio svo­ ju ka­ri­je­ru sli­ka­nju ru­še­vi­na i či­je sli­ke – ni­ka­da ni­smo da­le­ko od Ru­ske bar­ke – za­u­zi­ma­ju zna­čaj­no me­sto u ko­lek­ci­ji Er­mi­ta­ža.

U stva­ri, upra­vo je Iber Ro­ber taj ko­ji je naj­vi­še za­stu­pljen u Er­mi­ta­žu i tak­mi­či se je­ di­no sa Rem­bran­tom po bro­ju sli­ka i zna­ča­ju sop­stve­nih de­la za ko­lek­ci­ju. I, što je va­žno za ana­li­zu, Iber Ro­ber je za­stu­pljen sa ve­li­kim bro­jem sli­ka ko­je pri­ka­zu­ju ru­še­vi­ne: An­ 24 B. V. Mar­kov po­re­di So­ku­ro­va sa Do­sto­jev­skim i ka­že da je u So­ku­ro­vlje­vim fil­mo­vi­ma „li­ce an­đe­la već po­kri­ve­no pa­uč­ i­nom smr­ti” (Mar­kov 2001: 79). A M. S. Pi­grov pri­me­tio je da se u So­ku­ro­vlje­vim fil­ mo­vi­ma „su­šti­na sve­ta raz­vi­ja u smrt”. So­ku­ro­va naj­vi­še za­ni­ma ne smrt kao ta­kva, kao pre­la­zak iz bi­ća u ne-bi­će, već taj­ni ži­vot ne-bi­ća, sámo bi­će ne-bi­ća” (Pi­grov 2001: 87).

46

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

tič­ke ru­še­vi­ne kao jav­na ku­pa­ti­la, Pej­zaž sa ru­še­vi­na­ma, Ru­še­vi­ne te­ra­sa u par­ku i, ne bez zna­ča­ja za film ko­ji se od­vi­ja u Er­mi­ta­žu, Kod is­po­sni­ka.25 Na Ibe­ro­vim sli­ka­ma, ka­ko je pri­me­tio Di­di­je Ma­le­vr, uni­šte­nje po­gle­da, sámo ras­ ta­ka­nje vi­dlji­vog, stva­ra pro­stor u ko­me po­sto­ji umet­nost „po­sle ka­ta­kli­zme, po­sle kra­ja isto­ri­je i umet­no­sti” (Ma­le­u­vre 1999: 86). I Iber Ro­ber je taj ko­ji je uči­nio vi­dlji­vim ono, što u svo­joj ana­li­zi, tvr­dim da So­ku­rov ra­di za Er­mi­taž.

Na sli­ci Ima­gi­nar­ni po­gled na ve­li­ku ga­le­ri­ju Lu­vra u ru­še­vi­na­ma, Iber Ro­ber sli­ka mu­zej kao pro­stor ko­ji je pre­o­stao na­kon ka­ta­stro­fe isto­ri­je, kao ono što osta­je. Ali ono što osta­je, osta­je kao ru­še­vi­na osta­ta­ka, a ovi osta­ci, ka­da su iz­lo­že­ni u mu­ze­ju, pod­se­ća­ ju nas da su mu­ze­ji za­i­sta ar­hi­ve i bar­ke u ko­ji­ma tak­so­nom­ska iz­lo­žba umet­nič­kih de­la stva­ra uni­šte­ni pro­stor ili je pro­iz­vod uni­šte­nja ko­je se već de­si­lo. „Ko­nač­no, ru­še­vi­na na sli­ci Ima­gi­nar­ni po­gled na ve­li­ku ga­le­ri­ju Lu­vra u ru­še­vi­na­ma je sa­ma sli­ka; šok-is­ku­stvo isto­ri­o­graf­skog otu­đe­nja je estet­ski po­jav­ni ob­lik umet­no­sti” (Ma­le­u­vre 1999: 87).

Ne sa­mo da Ro­ber sli­ka ru­še­vi­ne, sámo uni­šte­nje umet­no­sti, ka­ko se ja­vlja u isto­ri­ji, po­sta­je vi­dlji­vo na nje­go­vim sli­ka­ma.

Kao i Maj­ka i sin, Ro­bet. Sre­tan ži­vot i Ru­ska bar­ka do­zvo­lja­va da upra­vo ta vi­dlji­vost bu­de iz­lo­že­na. Je­dan du­ga­čak ka­dar u Mu­ze­ju sli­ka sámo uni­šte­nje kul­tu­re. Ce­lo­kup­na kul­tur­na ar­hi­va Ru­si­je mo­že se vi­de­ti pr­vi i po­sled­nji put isto­vre­me­no.

Pr­vi put: u či­ta­vom nje­nom „ži­vo­tu”, na me­stu i u vre­me­nu nje­nog na­stan­ka, uhva­će­ na „ži­vim” po­gle­dom vi­deo-ka­me­re. Ka­me­ra be­le­ži sam ži­vot kul­tu­re, či­ta­vu epo­hu na iz­ vo­ru i po­re­klo nje­nog isto­rij­skog i po­li­tič­kog po­jav­nog ob­li­ka. Isto­vre­me­no, Ru­ska bar­ka sli­ka sámo ru­še­nje te isto­ri­je, isto­ri­ju kao ru­še­vi­nu i ar­hiv­sko iz­o­bi­lje iz­gu­blje­nog sve­ta.

Rad­nja fil­ma „od­vi­ja se” kao pr­vi i po­sled­nji put, od­jed­nom. Isto­vre­me­no, kao je­din­ stve­ni do­ga­đaj ko­ji se ne mo­že imi­ti­ra­ti, do­ga­đaj bez mo­de­la, pre­se­da­na ili po­na­vlja­nja, i kao spo­me­nik, isto­ri­zo­van i tem­po­ra­li­zo­van pa­saž iz­me­đu pro­šlo­sti i bu­duć­no­sti, li­ni­ja to­ka isto­rij­ske po­ja­ve, po­na­vlja­nje, ite­ra­bil­ni znak, ar­hi­va.

Sva­ki ka­dar So­ku­ro­va je, da­kle, uvek već ras­kid. Ru­ska bar­ka po­sto­ji i pre ne­go što se do­go­di­la so­vjet­ska isto­ri­ja, i na nje­nom kra­ju, po­sle­di­ca­ma i ka­ta­stro­fal­noj pro­pa­sti. Ona je sme­šte­na i pre i na­kon što će se isto­ri­ja do­go­di­ti.

Ru­ska bar­ka je je­din­stven film jer sta­vlja na raz­ma­tra­nje ne­što što se ge­ne­ra­li­zo­va­no mo­že na­zva­ti sa­mim me­ha­ni­zmom isto­ri­je: od­vi­ja se je­din­stve­no, pr­vi put, i od­vi­ja se kao iskon­sko du­pli­ra­nje. Pod­se­ća nas da se sva­ko­li­ka isto­ri­ja de­ša­va kao je­din­stve­na ite­ra­ci­ja, kao po­na­vlja­nje, ali sa­mo jed­nom.26 25 Za ko­lek­ci­je Er­mi­ta­ža po­gle­da­ti iz­me­đu osta­log Pa­in­tings in the Er­mi­ta­ge – Co­lin Eisler, sa uvo­dom B. B. Pi­o­trov­skog i V. A. Su­slo­va.

At the Her­mit’s, her­mit – is­po­snik, Her­mi­ta­ge – Er­mi­taž, prim. prev.

26 Žil De­lez de­fi­ni­še ovu di­vi­zi­bil­nost vre­me­na sli­ke ko­je pro­iz­vo­di film kao „di­rekt­no pred­sta­vlja­nje, nje­no konstitutivno de­lje­nje na dva, na sa­da­šnjost ko­ja pro­la­zi i pro­šlost ko­ja je oču­va­na... stro­gu jed­no­ vre­me­nost sa­da­šnjeg sa pro­šlim ko­je je ne­kad bi­lo sa­da­šnje, pro­šlog sa sa­da­šnjim ko­je je ono ne­ka­da bi­lo... ne­pre­sta­no ot­po­či­nja­nje nje­nog de­lje­nja na dva bez za­vr­šet­ka” (De­le­u­ze: 274).

47

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Za Ru­sku bar­ku se mo­že re­ći da ak­tu­a­li­zu­je, ko­ri­sti i bri­še či­ta­vu epo­hu ko­ja je usa­đe­na unu­ tar nje kao iz­vor me­lan­ho­lič­nog gu­bit­ka. Po­ti­snu­to dru­go pred­sta­vlje­ne isto­ri­je, njen uni­šta­va­ju­ći pod­tekst, so­vjet­ska Ru­si­ja, ob­u­zi­ma film kao duh i vre­ba iz in­ter­tek­stu­al­nih in­ter­va­la Ru­ske bar­ke.

Film funk­ci­o­ni­še kao ko­lo­sa­lan po­ku­šaj da se uči­ni ne­mo­gu­će: da se iz­bri­še pe­riod isto­ri­je ko­ji je ka­sni­je uni­štio tra­di­ci­ju pri­ka­za­nu u fil­mu. So­vjet­ska umet­nost upor­no po­ ku­ša­va da iz­ro­ni kroz po­ti­snu­te re­fe­ren­ce na Ej­zen­štaj­na, Ma­lje­vi­ča ili Ver­to­va. Pot­pu­na mu­ze­i­fi­ka­ci­ja ži­vo­ta kao smr­ti ne mo­že da ne pod­se­ti na dug ka­dar ko­jim se Ver­tov opro­ stio od Le­nji­na u fil­mu Tri pe­sme o Le­nji­nu, ili na ra­di­ka­li­za­ci­ju mu­zej­skog pro­sto­ra ko­ju je ostva­rio Šču­še­vljev ma­u­zo­lej Vla­di­mi­ra Ili­ča Le­nji­na.

Film us­po­sta­vlja her­me­ne­u­ti­ku isto­rij­ske pro­iz­vod­nje (H)Er­mi­ta­ža i Sankt Pe­ter­bur­ga (ko­ji je ne­dav­no sla­vio 300. go­di­šnji­cu). Sankt Pe­ter­burg je sa­gra­đen kao pri­vi­đe­nje izo­lo­ va­nog, her­me­tič­nog su­ve­re­ni­te­ta. Film pod­vla­či to pri­vi­đe­nje pri­ka­zu­ju­ći Ru­si­ju u tre­nu­ ci­ma ka­da je op­se­da­ju stra­ne tru­pe, ne­mač­ke i per­sij­ske.

Tre­ba­lo bi se pod­se­ti­ti da je Sankt Pe­ter­burg sa­gra­đen tač­no kao „pro­zor ka Evro­pi”, otvor na te­lu Ru­si­je, ko­jim je Ru­si­ja isto­vre­me­no za­tvo­ri­la ru­pu kroz ko­ju Za­pad, to dru­go, ne­pre­sta­no cu­ri u nje­no te­lo.

U isto vre­me, grad ko­ji je iz­gra­đen na mo­čva­ri i ne­hi­gi­jen­skim ka­lju­ga­ma, učvr­šću­ju­ ći teč­no tlo car­stva tre­ba­lo je isto­vre­me­no da spre­ča­va mut­ne vo­de, bla­to i sa­mu Ru­si­ju da cu­ri u Za­pad. Ali iz­dvo­je­nost gra­da i Mu­ze­ja ni­je za­pe­ča­će­na.

Da­kle, od po­čet­ka ona je sa­mu se­be pro­gra­mi­ra­la kao ar­hi­vu svog sop­stve­nog ras­pa­ da­nja. Kao na sli­ci Ibe­ra Ro­be­ra Kod is­po­sni­ka, ko­ja je vi­si­la u so­bi Ka­ta­ri­ne Ve­li­ke (ta­ko je si­neg­do­hom či­ta­va zgra­da do­bi­la ime Er­mi­taž), na ko­joj je osa­mlje­nost is­po­sni­ka uokvi­ re­na ru­še­vi­nom, ap­so­lut­na odvo­je­nost i sa­mo­ća no­si u se­bi svo­je sop­stve­no uni­šte­nje. U tom smi­slu So­ku­ro­vljev film je bar­ka iz ko­je cu­ri isto­ri­ja.27 Te­čan po­gled Po­sled­nja sce­na Ru­ske bar­ke otva­ra se na ma­glo­vi­toj Ne­vi i ono što je iz­lo­že­no po­ gle­du je teč­no, mut­no i ma­glo­vi­to. Kao da je sa­ma emul­zi­ja fil­ma, u tre­nut­ku to­plje­nja, do­zvo­li­la da bu­de vi­đe­na.

Ru­ska bar­ka je ta­ko­đe okon­ča­la sni­ma­nje fil­mo­va sa sta­ti­vom. Ste­di­kem, mir­ni tok sli­ke, ko­ji je ko­ri­šćen da se na­pra­vi ovaj film, na­pu­šta film­sku pot­po­ru i stva­ra uteč­nja­va­ nje po­gle­da. Ovo je omo­gu­će­no di­gi­tal­nim i elek­tro­mag­net­nim, ko­ji su pot­po­ra ova­kvog fil­ma i sup­strat bu­duć­no­sti.

Ovaj na­čin pro­duk­ci­je fil­ma ozna­ča­va kraj isto­ri­je za či­ta­vu epo­hu ki­ne­ma­to­gra­fi­je.

Glas iz po­za­di­ne je pun ža­lje­nja dok raz­mi­šlja o bu­du­ćim od­re­di­šti­ma plo­vid­be. On za­ klju­ču­je film de­lje­njem tem­po­ral­no­sti sa ko­jim je i po­čeo.

27 Ka­ta­stro­fal­na po­pla­va ko­ja je po­to­pi­la Sankt Pe­ter­burg te­ma je „Bron­za­nog ko­nja­ni­ka” Alek­san­dra Pu­ ški­na, naj­po­zna­ti­je po­e­me o ovo­me gra­du, iz 19. ve­ka. Bu­du­ći da se Pu­škin eks­pli­cit­no po­ja­vlju­je u fil­mu, ova­kva aso­ci­ja­ci­ja je neo­p­hod­na i do­mi­nant­na. A ko­nja­nič­ka fi­gu­ra Pe­tra Ve­li­kog je cen­tral­ni trop ru­skog, a na ne­ki na­čin i so­vjet­skog mo­der­ni­zma.

48

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Sámo kon­tra­vre­men­sko raz­li­ko­va­nje gu­bit­ka, jed­nog pre dru­gog, či­ni se­be vi­dji­vim: ru­ska isto­ri­ja pre So­vjet­ske re­vo­lu­ci­je, So­vjet­ska re­vo­lu­ci­ja pre So­ku­ro­vlje­vog sni­ma­nja, Ru­si­ja pre Evro­pe, film pre vi­dea, Mu­zej po­sle isto­ri­je i sve jed­no za dru­gim: iz­lo­že­no kao se­ća­nje i kao ar­hi­va ovog de­lje­nja i ovog ra­sta­ja­nja.

Dok ka­me­ra pra­ti gru­pu ko­ja se spu­šta niz jor­dan­sko ste­pe­ni­šte (ti­me se do­dat­no pra­vi ve­za iz­me­đu Ru­ske bar­ke i za­vet­nog kov­če­ga28) ču­je­mo di­ja­log iz­me­đu uprav­ni­ka i nje­go­ve že­ne: „Ka­da se vra­ti­mo u Kursk, mo­ra­mo da na­pra­vi­mo ova­kav bal na pro­le­će”.

Ka­me­ra po­tom šven­ku­je na ma­glo­vi­te vo­de Ne­ve i Bal­tič­kog mo­ra, i stva­ra se ve­za sa na­ slo­vom fil­ma, ko­ji na­go­ve­šta­va da je Er­mi­taž brod ili bar­ka.

Ali to je brod ko­ji ni­je her­me­tič­ki za­tvo­ren, da na­sta­vi­mo aso­ci­ja­ci­ju sa ime­nom mu­ ze­ja u nje­go­voj za­pad­noj ver­zi­ji – Her­mi­ta­ge, i da­lje, sa naj­go­rom ne­sre­ćom ru­ske pod­ mor­ni­ce ika­da – Kursk. (Dis­kret­ni ali če­sti zvu­ci tre­nja me­ta­la, ko­ji se ja­vlja­ju kroz ceo film, pod­se­ća­ju na zvu­ke ko­je bi pro­iz­vo­dio brod ili pod­mor­ni­ca ko­ja to­ne. A u jed­noj od pret­hod­nih sce­na, dva mor­na­ra da­na­šnji­ce u voj­nim uni­for­ma­ma su­prot­sta­vlja­ju se i ula­ ze u ras­pra­vu sa Ku­sti­nom.) Ru­ska bar­ka je brod ko­ji cu­ri i pu­ni se se­ća­njem na sop­stve­ni gu­bi­tak, ko­ji je umno­go­me gu­bi­tak ru­ske vr­hov­ne, her­me­tič­ne „gvo­zde­ne za­ve­se”, na­ci­o­ nal­nog ili me­si­jan­skog su­ve­re­ni­te­ta.

Ru­ska bar­ka kon­sti­tu­i­še cu­re­nje gu­bit­ka ko­ji po­ku­ša­va da sa­ču­va. Film pre­o­kre­će sam gu­bi­tak u iz­vor po­sti­sto­rij­skog me­lan­ho­lič­nog su­ve­re­ni­te­ta, su­ve­re­ni­te­ta me­lan­ho­li­je.29 Bar­ka kao po­gled plu­ta kroz ne­is­tra­že­ne cr­ne vo­de po­sti­sto­ri­ci­zma. Film nu­di mo­guć­nost de­fi­ni­ci­je: post­mo­der­ni­zam je mo­der­ni­zam iz ko­ga i u ko­ji cu­ri isto­ri­ja, i šta­vi­še, post­mo­der­ni­zam je pri­po­ve­da­nje ko­je pri­ča pri­ču da je iz mo­der­ni­zma i u mo­der­ni­zam već od­u­vek cu­re­la isto­ri­ ja [mo­der­nism le­a­ked hi­story], upr­kos nje­go­vom her­me­tič­nom i hri­šćan­sko-is­po­snič­kom okvi­ru.

Ono što vi­di­mo na kra­ju fil­ma, dok se teč­ne kon­tu­re otva­ra­ju po­gle­du, po­gled je isto­ri­je ko­ja tek tre­ba da do­đe, is­pred nas da opla­ku­je ili da plo­vi, ali kao isto­ri­ja već pre­ži­vlje­na po­ sle nje­ne smr­ti, isto­ri­ja kao smrt pre­ži­vlja­va­nja. Dok plo­ve, bar­ka i ar­hi­va se pu­ne su­za­ma.30 U znak se­ća­nja na Ma­ri­nu Ka­njev­ska­ju, 1956–2002.

28 Ark of the Co­ve­nant – ark – bar­ka, kov­čeg, prim. prev.

29 Val­ter Be­nja­min u svo­jim „Isto­rij­sko-fi­lo­zof­skim te­za­ma” (epi­graf ovog ese­ja po­ti­če iz ovog tek­sta) pra­vi ana­lo­gi­ju iz­me­đu ta­kvih em­pa­tič­nih po­ku­ša­ja re­vi­ta­li­za­ci­je ru­ske isto­ri­je, ko­ji­ma So­ku­ro­vlje­va Ru­ ska bar­ka iz­van­red­no pri­pa­da, i me­lan­ho­li­je: „Fu­stel de Co­u­lan­ges pre­po­ru­ču­je isto­ri­ča­ru da se­bi iz­bi­je iz gla­ve sve što zna o da­ljem to­ku isto­ri­je ako ho­će po­no­vo da do­ži­vi ne­ku epo­hu. Ne mo­že se bo­lje obe­le­ži­ti po­stu­pak sa ko­jim je pre­ki­nuo isto­rij­ski ma­te­ri­ja­li­zam. To je po­stu­pak uži­vlja­va­nja. Nje­go­vo je po­re­klo le­njost sr­ca, ace­dia, ko­ja ne­ma hra­bro­sti da ovla­da pra­vom isto­rij­skom sli­kom što na­mah za­ble­sne. Sred­ njo­ve­kov­ni te­o­lo­zi sma­tra­li su je pra­o­sno­vom tu­ge. Flo­ber, ko­ji ju je upo­znao, pi­še: ‘Peu gens de­vi­ne­ront com­bien il a fal­lu etre tri­ste po­ur res­su­sci­ter Cart­ha­ge.’ (Ma­lo njih će shva­ti­ti ko­li­ko je tre­ba­lo bi­ti tu­žan da bi se oži­ve­la Kar­ta­gi­na.)” (V. Be­nja­min, Ese­ji, No­lit, Be­o­grad 1974, str. 82).

30 Ora Gel­ley, Mic­hael du Ples­sis, Su­san Jar­rett, De­bo­rah Le­vitt, Bliss Fe­li­ci­dad Lim, Ma­ja Ma­noj­lo­vić, Mary Re­illy, Bryan Reynolds, Iri­na San­do­mir­ska­ia i Bri­git­te Welt­man-Aron su da­li vr­lo ko­ri­sne su­ge­sti­je i po­de­li­li sa mnom svo­je vi­đe­nje fil­ma. Na to­me sam im ve­o­ma za­hva­lan.

49

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

LI­TE­RA­TU­RA Be­nja­min, Wal­ter. Il­lu­mi­na­ti­ons. “The­ses on the Phi­lo­sophy of Hi­story.” Tran­sla­ted by Ha­rry Zohn. Edi­ ted with in­tro­duc­tion by Han­nah Arendt. New York: Shoc­ken Bo­oks, 1968: 253-264.

2. Be­a­sley-Mur­ray, Jon. “Wha­te­ver Hap­pe­ned to Neo­re­a­lism?—Ba­zin, De­le­u­ze, and

Tar­kovsky’s Long Ta­ke,” in Gil­les De­le­u­ze, Phi­lo­sop­her of Ci­ne­ma, Iris--Re­vue de théorie de l’ima­ge et du son/A jo­ur­nal of the­ory on ima­ge and so­und, No 23, (Spring 1997): 37-52.

3. Bord­well Da­vid. The Ci­ne­ma of Eisen­stein. Cam­brid­ge: Har­vard Uni­ver­sity Press, 1993.

----. and Thomp­son, Kri­stin. “Du­ra­tion of the Ima­ge: the Long Ta­ke.” In Film: an In­tro­duc­tion. New York: McGraw-Hill, Inc., 1993: 234-238.

4. Bru­net­te, Pe­ter, and Wills, Da­vid. Screen/Play. Der­ri­da and Film The­ory. Prin­ce­ton:

Prin­ce­ton Uni­ver­sity Press, 1989: 99-138.

5. Cu­sti­ne, Mar­qu­is de. Jo­ur­ney for Our Ti­me. The Rus­sian Jo­ur­nals of Mar­qu­is de Cu­sti­ne. Edi­ted and tran­sla­ted by Ge­ne­ral Wal­ter Be­dell Smith. Chi­ca­go: He­nry Reg­nery Com­pany, 1951.

----. Let­tres de Rus­sie. La Rus­sie en 1839. Edi­tion pre­sen­te et eta­blie par Pi­er­re No­ra. Pa­ris: Gal­li­mard, 1975.

6. De­le­u­ze, Gil­les. Ci­ne­ma 2. The Ti­me-Ima­ge. Tran­sla­ted by Hugh To­mlin­son and Ro­bert

Ga­le­ta. Min­ne­a­po­lis: Uni­ver­sity of Min­ne­so­ta Press, 1997.

7. Der­ri­da, Jac­qu­es. Ar­chi­ve Fe­ver. A Fre­u­dian Im­pres­sion. Tran­sla­ted by Eric Pre­no­witz.

Chi­ca­go: The Uni­ver­sity of Chi­ca­go Press, 1996.

8. Eisler, Co­lin. Pa­in­tings in the Her­mi­ta­ge. New York: Ste­wart, Ta­bo­ri and Chang, 1990.

9. Ernst, Wol­fgang. “Ar­chi(ve)tex­tu­re of Mu­se­o­logy.” In Mu­se­um and Me­mory. Edi­ted by Su­san A.Cra­ne.

Stan­ford: Stan­ford Uni­ver­sity Press, 2000: 17-34.

10. Groys, Bo­ris. Uto­pi­ia i ob­men [U­to­pia and Ex­chan­ge]. Mo­skva: Iz­da­tel’stvo ZNAK, 1993.

11. Hen­der­son, Brian. “The Long Ta­ke.” In Mo­vi­es and Met­hods. An Ant­ho­logy. Edi­ted by Bill Nic­hols. Ber­ ke­ley: Uni­ver­sity of Ca­li­for­nia Press, 1976: 314-325.

12. Iam­pol’skii, Mik­hail. “Smert v ki­no” [De­ath in Ci­ne­ma]. In So­ku­rov. Sankt Pe­ter­burg: Se­ans Press, 1994: 237-279.

----. “Vo­zvrashche­ni­ie do­moi. Ra­zlic­hie i pov­to­re­ni­ie” [The Re­turn Ho­me: Dif­fe­ren­ce and Re­pe­ti­ti­on].

In De­mon i la­bi­rint. (Di­a­grammy, de­for­mat­sii, mi­me­sis) [The De­mon And the Labyrinth (Di­a­grams, De­for­ma­ti­ons, Mi­me­sis)]. Mo­skva: No­voe li­te­ra­tur­noe obo­zre­nie, 1996: 117-170.

----. “Re­pre­sen­ta­tion-Mi­mi­cry-De­ath: The La­test Films of Ale­xan­der So­ku­rov.” Tran­sla­ted by Bir­git Be­ u­mers. In Rus­sia on Re­els: The Rus­sian Idea in Post-So­vi­et Ci­ne­ma. Edi­ted by Bir­git Be­u­mers. New York: I.B.Ta­u­ris, 1999; 127-144.

----. “Smert i pro­stran­stvo (So­ku­rov, Iuber Ro­ber)” [De­ath and Spa­ce (So­ku­rov, Hu­bert Ro­bert)]. In O bliz­kom (Oc­her­ki ne­mi­me­tic­he­sko­go zre­ni­ia) [A­bo­ut Pro­xi­mity (Es­says On Non-mi­me­tic Per­cep­tion)].

Mo­skva: No­voe li­te­ra­tur­noe obo­zre­nie, 2001: 124-146.

13. Ku­jun­džić, Dra­gan. The Re­turns of Hi­story. Rus­sian Ni­etzsche­ans Af­ter Mo­der­nity. New York: Sta­te Uni­ ver­sity of New York Press, 1997.

----. “’Af­ter’: Rus­sian Post-Co­lo­nial Iden­tity,” Mo­dern Lan­gu­a­ge No­tes, Com­pa­ra­ti­ve Li­te­ra­tu­re Is­sue, De­ cem­ber, 2000, vo­lu­me 115, No. 5: 892-909.

14. Le­Fa­nu, Mark. “Me­taphysics of the ‘long ta­ke’: so­me post-Ba­zi­nian re­flec­ti­ons.” P.O.V., a Da­nish Jo­ur­nal of Film Stu­di­es, 4, De­cem­ber 1997, http://imv.au.dk/pu­bli­ka­ti­o­ner/pov/POV.html.

15. Lyotard, Fran­co­is. “Aci­ne­ma.” Tran­sla­ted by Pa­i­sley N. Li­ving­ston. In Nar­ra­ti­ve,Ap­pa­ra­tus, Ide­o­logy.

A Film The­ory Re­a­der. Edi­ted by Phi­lip Ro­sen. New York: Co­lum­bia Uni­ver­sity Press, 1986: 349-359.

16. Ma­le­u­vre, Di­di­er, Mu­se­um Me­mo­irs. Hi­story, Tec­hno­logy, Art. Stan­ford: Stan­ford Uni­ver­sity Press, 1999.

17. Mar­kov, B.V. “Zna­ki byti­ia [The Signs of Be­ing].” In Alek­san­dr So­ku­rov na fi­lo­sof­skom fa­kul­te­te [A­le­ xan­der So­ku­rov at the Fa­culty of Phi­lo­sophy]. Edi­ted by E.N. Us­ti­u­go­va. Sankt Pe­ter­burg: Sankt Pe­ter­ burg­skii Go­su­dar­stvenny Uni­ver­si­tet, Fi­lo­sof­skii fa­kul’tet [St. Pe­ters­burg Sta­te Uni­ver­sity, Fa­culty of Phi­lo­sophy], 2001: 75-85.

18. Nor­man, Ge­ral­di­ne. The Her­mi­ta­ge. The Bi­o­graphy of a Gre­at Mu­se­um. New York:Fromm In­ter­na­ti­o­nal Pu­blis­hing Cor­po­ra­tion, 1998.

1.

50

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

19. Pi­grov, K. S. “Na­ti­ur­mort s Le­ni­nim” [Still Li­fe With Le­nin]. In Alek­san­dr So­ku­rov na fi­lo­sof­skom fa­kul­ te­te [A­le­xan­der So­ku­rov at the Fa­culty of Phi­lo­sophy]. Edi­tedby E.N.Us­ti­u­go­va. Sankt Pe­ter­burg: Sankt Pe­ter­burg­skii Go­su­dar­stvennyUni­ver­si­tet, Fi­lo­sof­skii fa­kul’tet [St. Pe­ters­burg Sta­te Uni­ver­sity, Fa­culty of Phi­lo­sophy], 2001: 86-92.

20. Pre­zi­o­si, Do­nald. “Mo­der­nity Again: the Mu­se­um As Trom­pe L’oeil.” In De­con­struc­tion and the Vi­sual Arts. Edi­tors Pe­ter Bru­net­te and Da­vid Wills. Cam­brid­ge: Cam­brid­ge Uni­ver­sity Press, 1994: 141-150.

21. Pro­sku­ri­na, Sve­tla­na. “Gla­zamy oc­he­vid­tsa” [By the eyes of a wit­ness], Is­ku­stvo ki­no, 2, 2002, 16-19.

22. Shklovsky, Vik­tor. Dnev­nik. Mo­skva: So­vet­skii pi­sa­tel’, 1939.

23. So­ku­rov, Ale­xan­der. “Osta­net­sia tol’ko kul’tu­ra” [Only the cul­tu­re will re­ma­in], an in­ter­vi­ew with Sve­ tla­na Pro­sku­ri­na. Is­sku­stvo ki­no, 2, 2002, 5-15.

----. Rus­sian Ark. Film: 2002, 99 min., 35 mm, co­lor, Dolby Di­gi­tal Vi­deo: 2002, 95 min., HD, 16:9, Dolby Sur­ro­und. The Sta­te Her­mi­ta­ge Mu­se­um, Her­mi­ta­ge Brid­ge Stu­dio, Ego­li Tos­sell Film AG pro­ duc­tion, Mi­ni­stry of Cul­tu­re of the Rus­sian Fe­de­ra­tion, Fo­ra–Film M, Cel­lu­loid Dre­ams. Vi­deo/DVD re­le­a­se in the US: Wellspring Me­dia Inc., Sep­tem­ber 9, 2003.

----. “Sa­i­ling Rus­sian Ark to the New World,” http://www.land­mar­kthe­a­tres.com/Sto­ri­es/ark_fra­me. html

----. Deryabin, A. “Re­fu­sal to ta­ke part in the ce­re­mony for the awar­ding of pri­zes by the EFA in De­ cem­ber, 2002,” http://www.so­ku­rov.spb.ru/island_en/mnp.html 24. We­ber, Sa­muel. Mass Me­di­a­u­ras. Form. Tec­hnics. Me­dia. Edi­ted by Alan Cho­lo­den­ko. Stan­ford: Stan­ ford Uni­ver­sity Press, 1996.

Alexander Sokurov’s Arkive Fever* Commemorating the tenth anniversary of the film Russian Ark

by Alexander Sokurov SUMMARY: The Russian Ark is a singular film in the history of cinema. It was made in one take lasting 91 minutes, and thus unique in the history of cinematography, since the film abandoned filming with the film tape and classical film editing and started a radically new epoch of filming with a video camera in one take for the entire feature film. Film is also a spectacular polemics and dialogue with the reforms of Peter the Great, with the film history which began in St. Petersburg, with films by Eizenstein and Pudovkin, as well as Tarkovsky, as it is also a polemics with and a reflection on the role and destiny of Russia in the era of globalization after the fall of the Soviet Union. This essay represents a reflection on the historic meaning of this film, on the occasion of its ten-year anniversary.

KEY WORDS: Hermitage, St. Peterburg, history of cinema, video filming, one take filming, Revolution of 1917, Aleksandar Sokurov, Eisenstein, Pudovkin, Hubert Robert, Russia and the West, reforms of Peter the Great, Catherine the Great, Rastrelli Junior and Senior, Russian Messianism and nationalism. dragan@ufl.edu * The author coined the word using the noun ark (boat, chest) thus, as can be seen in the text, invoking Jacques Derida’s interpretation of the term archive, and archive fever.

51

52

53

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 930.85(497) UDC 811(497)(091)

Predrag Mutavdžić

Univerzitet u Beogradu, Srbija Filološki fakultet Katedra za neohelenske studije

Miloš Tasić

Dušan Stamenković

Univerzitet u Nišu, Srbija Univerzitet u Nišu, Srbija Mašinski fakultet Filozofski fakultet Katedra za društvene nauke Departman za anglistiku

Jezička i ideološka slika savremenog Balkana* SA­ŽE­TAK: Rad is­pi­tu­je ak­tu­el­ni od­nos iz­me­đu je­zi­ka i na­ci­o­nal­nih ide­o­lo­gi­ja u bal­kan­skim ze­mlja­ma u tre­nut­ku ka­da su ove ze­mlje ili čla­ni­ce Evrop­ske uni­je ili su na pu­tu da to po­sta­nu. Na­kon uvod­nih raz­ma­tra­nja, rad je­zič­ku sli­ku Evro­pe i Bal­kan­skog po­lu­o­str­va raz­ma­tra kroz pri­zmu fe­no­me­na di­glo­si­je i po­li­glo­si­je, fa­vo­ri­za­ci­je jed­nog i po­sto­ja­nja mno­štva je­zi­ka ko­ji se raz­vi­ ja­ju jed­ni po­red dru­gih. Rad se za­tim fo­ku­si­ra na ide­o­lo­ški sta­tus je­zi­ka na Bal­ka­nu i u Evrop­skoj uni­ji da­nas, sa po­seb­nim osvr­tom na for­mi­ra­nje no­vih na­ci­ja, ko­je svo­ju afir­ma­ci­ju tra­že i kroz je­zič­ki ka­nal, kao i na na­čin na ko­ji taj pro­ces uti­če na je­zič­ku sli­ku u tim ze­mlja­ma. Ko­nač­no, kroz za­vr­šna raz­ ma­tra­nja auto­ri uka­zu­ju na to ko­ji bi fak­to­ri mo­gli da uti­ču na da­lji raz­voj si­tu­a­ci­je u po­gle­du za­stu­plje­no­sti do­mi­nant­nih je­zi­ka i ne­sme­ta­nog raz­vo­ja je­zi­ka na­ci­o­nal­nih ma­nji­na.

KLJUČ­NE RE­ČI: Bal­kan, Evrop­ska uni­ja, na­ci­ja, ma­nji­ne, je­zič­ka po­li­ti­ka, ide­ o­lo­gi­ja.

1. Uvod­no raz­ma­tra­nje Slo­že­ni od­nos je­zi­ka, sa jed­ne, i kul­tu­re, na­ci­je i et­ni­ci­te­ta, sa dru­ge stra­ne, bio je pred­met raz­ma­tra­nja mno­gih lin­gvi­stič­kih ra­do­va. Iako lin­gvi­sti ma­hom is­klju­ču­ju nu­žnu i ne­iz­be­žnu uslo­vlje­nost je­zi­ka na­ci­jom ili od­re­đe­nost na­ci­je je­zi­kom (Hud­son 1981), ne mo­že se za­ne­ma­ri­ti uti­caj ko­ji su, pre sve­ga, evrop­ski je­zi­ci ima­li na for­mi­ra­nje, uje­ * Rad je napisan u okviru dva projekta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije – projekta broj 178002, Jezici i kulture u vremenu i prostoru i projekta179013, Održivost identiteta Srba i nacionalnih manjina u pograničnim opštinama istočne i jugoistočne Srbije.

54

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

di­nje­nje ili oži­vlja­va­nje po­je­di­nih na­ci­ja u da­ljoj (na pri­mer, u Ne­mač­koj i Ita­li­ji), ali i bli­žoj pro­šlo­sti (Ma­ke­do­ni­ja, Hr­vat­ska). Na­rav­no, sve­do­ci smo i či­nje­ni­ce da se po­ne­kad u to­me to­li­ko pre­te­ri­va­lo da se na­ci­o­nal­ni je­zik pro­gla­ša­vao svo­je­vr­snom sve­ti­njom, što je u ne­kim slu­ča­je­vi­ma do­bi­ja­lo ob­lik eks­trem­nog pu­ri­zma, od­no­sno stva­ra­nja im­pe­ra­ti­ va od­bra­ne na­ci­o­nal­nog je­zi­ka i pi­sma, pa i pre­zri­vog i is­klju­či­vog od­no­sa pre­ma dru­gim je­zi­ci­ma i go­vor­ni­ci­ma istih (An­to­vić et al. 2012: 1633–1634; Bu­gar­ski 2002: 65–78; Gre­ en­berg 2004: 9–12).

Ne­ke od uvre­že­nih sta­vo­va u po­gle­du ovih od­no­sa na­la­zi­mo kod pe­sni­ka Ma­ti­je Beć­ ko­vi­ća (Beć­ko­vić 1990), ko­ji je, ana­li­zi­ra­ju­ći od­nos je­zi­ka pre­ma dru­štvu i na­ro­du, sli­ko­ vi­to na­zna­čio tri funk­ci­je od mno­gih ko­je, pre­ma nje­go­vom sta­no­vi­štu, je­zik is­pu­nja­va: a) pr­va je kul­tur­no-na­ci­o­nal­na: „U skriv­ni­ci je­zi­ka je taj­na op­stan­ka i spa­sa” (49); b) dru­ga je idej­no-ide­o­lo­ška: „Naj­ve­ću ot­por­nost po­ka­zu­je duh, a naj­ve­ću no­si­vost zga­ že­ni je­zik” (76); c) tre­ća je et­nič­ka: „U cr­no­gor­sku pu­sti­nju ni­je iz­be­gao ceo na­rod, ne­go ceo je­zik, ču­var nje­go­vog bi­ća” (132).

Uko­li­ko ove po­e­tič­ne pre­mi­se ili ak­si­o­me sta­vi­mo u kon­tekst onih evrop­skih ze­ma­lja ko­je su pro­la­zi­le kroz pro­ces na­ci­o­nal­ne ob­no­ve, mo­že se sma­tra­ti da bi ih ve­ći­na lju­di iz da­tih ze­ma­lja raz­u­me­la, a ve­ro­vat­no i pri­hva­ti­la, ima­ju­ći u vi­du či­nje­ni­cu da se je­zik če­sto pred­sta­vlja kao je­dan od glav­nih ele­me­na­ta iden­ti­fi­ka­ci­je u kul­tur­nom, ide­o­lo­škom i na­ci­ o­nal­nom po­gle­du.1 Me­đu­tim, po­sta­vlja se osnov­no pi­ta­nje – po­što su se u me­đu­vre­me­nu u sve­tu znat­no pro­me­ni­li dru­štve­no-po­li­tič­ki uslo­vi – da li na­ve­de­ni ak­si­o­mi po­se­du­ju istu sna­gu i vred­nost u sa­vre­me­nom do­bu u ko­jem se po­seb­no in­si­sti­ra na ne­go­va­nju vi­še­ je­zič­no­sti i vi­še­kul­tu­ral­no­sti, kao i na uva­ža­va­nju je­zič­kog i kul­tur­nog di­ver­zi­te­ta. Kraj XX i po­če­tak XXI ve­ka obe­le­žen je broj­nim ko­re­ni­tim pro­me­na­ma ko­je su ta­kvog ka­rak­te­ra da idu u pri­log po­zi­tiv­noj afir­ma­ci­ji, za­šti­ti, po­dr­šci i ne­go­va­nju ka­ko ma­njin­skih i et­nič­ kih gru­pa/za­jed­ni­ca, ta­ko i nji­ho­vih je­zi­ka i nji­ho­vih ob­li­ka kul­tur­nog de­lo­va­nja.

Po­ja­va no­vih na­ci­ja i je­zi­ka na Sta­rom kon­ti­nen­tu mo­gla bi se po­sma­tra­ti kao kraj­ nja po­sle­di­ca da­le­ko­se­žnih ma­kro­e­ko­nom­skih i slo­že­nih, pre sve­ga glo­bal­nih, dru­štve­ no-po­li­tič­kih kre­ta­nja ko­ja su re­zul­tat kva­li­ta­tiv­nih pro­me­na u od­no­si­ma sna­ga unu­tar sa­mih dr­ža­va. I za Evro­pu i za Bal­kan ka­rak­te­ri­stič­no je stva­ra­nje no­vih dr­ža­va – uko­li­ko Evrop­sku uni­ju po­sma­tra­mo kao skup dr­ža­va stvo­ren na osno­vu spo­ra­zu­ma iz Ma­strih­ta, pre­ma ko­jem iz­me­đu dr­ža­va pot­pi­sni­ca ne po­sto­je ta­ko­zva­ne „unu­tra­šnje” gra­ni­ce, on­da se mo­ra­mo slo­ži­ti sa ti­me da je Evrop­ska uni­ja sa­svim no­va dr­ža­vo­tvor­na for­ma­ci­ja na tlu Evro­pe. Na Bal­ka­nu, po­seb­no na pod­ruč­ju biv­še SFRJ, stvo­re­ne su no­ve dr­žav­ne or­ ga­ni­za­ci­je iz­me­đu ko­jih su, me­đu­tim, ja­sno is­cr­ta­ne dr­žav­no-ad­mi­ni­stra­tiv­ne gra­ni­ce. Sa 1 Ja­sno je da je mno­go raz­lo­ga zbog ko­jih mo­ra­mo sa­gle­da­ti je­zik kao en­ti­tet odvo­jen od na­ci­je, pa i kul­tu­re – naj­pre, ima ze­ma­lja ko­je ne­ma­ju sop­stve­ni je­zik (SAD ko­ri­ste en­gle­ski, Bra­zil por­tu­gal­ski, ve­li­ki broj na­ci­ja Sred­nje i Ju­žne Ame­ri­ke špan­ski je­zik). S dru­ge stra­ne, u sa­moj Evro­pi na­la­zi­mo na­ci­je ko­je ima­ju slo­že­nu je­zič­ku sli­ku, kao na pri­mer Švaj­car­ska, Bel­gi­ja, Mal­ta ili Luk­sem­burg – u ovim ze­mlja­ma je u ve­ćoj ili ma­njoj me­ri te­ško go­vo­ri­ti o do­mi­nant­nom na­ci­o­nal­nom je­zi­ku ko­ji bi va­žio za ce­lu ze­mlju.

55

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ra­đa­njem no­vih dr­ža­va ra­đa­ju se no­vi pri­stu­pi i pre­ma vla­sti­tom i pre­ma tu­đem je­zič­kom i kul­tur­no-ci­vi­li­za­cij­skom vred­no­va­nju. U ce­lom tom pro­ce­su va­žnu ulo­gu igra ka­ko je­zič­ ko pla­ni­ra­nje ta­ko i je­zič­ka ide­o­lo­gi­ja sva­kog na­ro­da, ma­nji­ne i et­nič­ke gru­pe.

2. Sa­vre­me­na bal­kan­ska je­zič­ka pri­zma Fi­šman je svo­je­vre­me­no na­zna­čio da „je­zič­ki pro­blem et­nič­ki frag­men­ti­ra­ne ‘no­ve na­ci­je’ od­ra­ža­va njen re­la­tiv­no ve­ći na­gla­sak na po­li­tič­koj in­te­gra­ci­ji i efi­ka­snom na­ci­o­ ni­zmu na ko­jem se naj­pre za­sni­va” (Fis­hman 1968: 492). Ali, či­nje­ni­ca je i to da je Hajms bio sa­svim u pra­vu ka­da je na­veo sle­de­će: „(Č)ak i ka­da ne bi bi­lo po­li­tič­ke do­mi­na­ci­je ili dru­štve­ne stra­ti­fi­ka­ci­je u sve­tu, i da­lje bi po­sto­ja­la je­zič­ka ne­rav­no­prav­nost [...] (D)elo­ tvor­na pro­me­na u prav­cu ve­će rav­no­prav­no­sti sa­mo bi de­li­mič­no pred­sta­vlja­la pro­me­nu u sta­vo­vi­ma, ili ukla­nja­nje spo­lja­šnje do­mi­na­ci­je; u mno­gim slu­ča­je­vi­ma bi bi­la ne­raz­ dvo­ji­va od pro­me­ne dru­štve­nog si­ste­ma” (Hymes 1985: vii).

Je­zič­ka sli­ka i Evrop­ske uni­je i Bal­ka­na ogle­da se da­nas sve vi­še u dva fe­no­me­na – u fe­no­me­nu di­glo­si­je2 i u fe­no­me­nu po­li­glo­si­je. U Evrop­skoj uni­ji je u zva­nič­noj upo­tre­bi dva­de­set tri3 je­zi­ka, po­red još pet po­lu­zva­nič­nih slu­žbe­nih je­zi­ka (vel­ški, ge­lik, ka­ta­lon­ ski, ba­skij­ski, ga­li­cij­ski)4, ali je­di­no če­ti­ri je­zi­ka – en­gle­ski, fran­cu­ski, ne­mač­ki i ita­li­jan­ ski – ima­ju sta­tus glav­nih (oba­ve­zu­ju­ćih) je­zi­ka. Od njih, en­gle­ski i fran­cu­ski se sma­tra­ju je­zi­ci­ma for­mal­ne i po­seb­ne ko­mu­ni­ka­ci­je, dok je ne­mač­kom i ita­li­jan­skom, za­jed­no sa svim osta­lim je­zi­ci­ma, na­me­nje­na ulo­ga na lo­kal­nom ni­vou (Ri­cen­to 2000: 198). En­gle­ ski i fran­cu­ski je­zik u Evrop­skoj uni­ji do­bi­li su unu­tra­šnju funk­ci­o­nal­nu ulo­gu na op­štem dru­štve­nom pla­nu kao je­zi­ci ko­mu­ni­ka­ci­je i obra­zo­va­nja. To su i svo­je­vr­sni me­đu­et­nič­ki je­zi­ci u vi­du lin­gua fran­ca ko­ji omo­gu­ća­va­ju in­ter­na­ci­o­nal­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju te pri­stu­pe svet­skom zna­nju i nje­go­voj raz­me­ni. Na Bal­ka­nu, ge­ne­ral­no sa­gle­da­no, di­glo­si­ja se u sva­ kom dru­štvu ogle­da u to­me što se na­ci­o­nal­ni je­zi­ci fa­vo­ri­zu­ju u od­no­su na sve osta­le ma­ njin­ske i et­nič­ke, zva­nič­no pri­zna­te ili još ne­pri­zna­te je­zi­ke. Sa dru­ge stra­ne, ka­da je reč o je­zič­kim od­no­si­ma iz­me­đu bal­kan­skih na­ro­da, ni­je­dan sa­vre­me­ni bal­kan­ski na­ci­o­nal­ni je­zik ne­ma sta­tus oba­ve­zu­ju­ćeg je­zi­ka me­đu­na­rod­ne for­mal­ne i po­seb­ne ko­mu­ni­ka­ci­je, već se u tu svr­hu naj­če­šće upo­tre­blja­va en­gle­ski. Sa tre­će stra­ne, en­gle­ski je­zik na Bal­ka­ nu ne po­se­du­je unu­tra­šnju dru­štve­nu funk­ci­o­nal­nu ulo­gu kao u Evrop­skoj uni­ji, jer je uglav­nom re­zer­vi­san kao je­zik me­đu­na­rod­ne ko­mu­ni­ka­ci­je. Ta­ko­đe, či­nje­ni­ca je i to da ovim je­zi­kom ne vla­da ve­li­ki pro­ce­nat bal­kan­skog sta­nov­ni­štva u to­li­koj me­ri da mo­gu slo­bod­no či­ta­ti no­vi­ne ili pra­ti­ti struč­nu li­te­ra­tu­ru, čak i ka­da je reč o vi­so­ko­ško­lo­va­nom ka­dru. I na Bal­ka­nu i u Evrop­skoj uni­ji ide­ja o po­sto­ja­nju na­ci­je odav­no je is­kri­sta­li­sa­na, 2 Di­glo­si­ju ne po­sma­tra­mo u onom zna­če­nju ko­je je ob­ja­snio Fer­gu­son u vi­du va­ri­je­te­ta jed­nog je­zi­ka (Fer­gu­son, [1959] 1968: 375), već ka­ko je dao Ri­sen­to (Ri­cen­to) u svom na­ve­de­nom ra­du – kao ob­lik upo­ tre­be dva raz­li­či­ta je­zi­ka. Vi­de­ti vi­še o to­me da­lje u ra­du.

3 Ula­skom Hr­vat­ske u Evrop­sku uni­ju 1. 7. 2013. go­di­ne, hr­vat­ski će po­sta­ti dva­de­set če­tvr­ti zva­nič­ni je­zik.

4 Ovi je­zi­ci do­bi­li su na­ve­de­ni sta­tus od­lu­kom iz 2005. go­di­ne.

56

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ali je tač­no i to da u Evrop­skoj uni­ji na­ci­o­nal­ni je­zik vi­še ni­je onaj njen ključ­ni ele­ment ko­ji je od­re­đu­je. Na ni­žem (tač­ni­je re­če­no, kon­sti­tu­ci­o­nal­nom) ni­vou, me­đu­tim, pi­ta­nje upo­tre­be i op­stan­ka na­ci­o­nal­nog je­zi­ka i da­lje se sma­tra ve­o­ma va­žnim.

Po­li­glo­si­ja Evrop­ske uni­je i Bal­ka­na je vi­dlji­va i u či­nje­ni­ci da su oba ge­o­graf­ska pod­ruč­ja je­zič­ki ve­o­ma ša­ro­li­ka. Do pre sa­mo po­la ve­ka da­na­šnje dr­ža­ve Evrop­ske uni­je bi­le su pre­te­žno jed­no­na­ci­o­nal­ne i uglav­nom zva­nič­no jed­no­je­zič­ke. Sa dru­ge stra­ne, na Bal­ka­nu ni­jed­na dr­ža­va ni­je bi­la ni jed­no­na­ci­o­nal­na ni mo­no­lin­gval­na (bez ob­zi­ra na sve ta­da­šnje zva­nič­ne sta­ti­stič­ke po­dat­ke), jer su bal­kan­ske dr­ža­ve, kao re­la­tiv­no no­va isto­rij­ ska ka­te­go­ri­ja, na­sta­le na ta­kvoj te­ri­to­ri­ji ko­ja ni­ka­da ni­je mo­gla bi­ti ap­so­lut­no jed­no­na­ ci­o­nal­na i jed­no­je­zič­ka. Her­de­ro­va, i po­tom op­šte pri­hva­će­na ro­man­ti­čar­ska ide­ja o ta­ ko­zva­noj „jed­noj dr­ža­vi, jed­noj na­ci­ji, jed­nom je­zi­ku”, ko­ja je bi­la ključ­ni fak­tor pri­li­kom for­mi­ra­nja je­din­stve­ne ne­mač­ke dr­ža­ve i svih sa­vre­me­nih bal­kan­skih dr­ža­va, za­pra­vo je bi­la sa­mo jed­na na­ci­o­nal­no-ide­o­lo­ška ilu­zi­ja o ta­ko­zva­noj na­ci­o­nal­noj i je­zič­koj „či­sto­ti”.

Isti­na je da ni u to vre­me ni­je mo­glo bi­ti re­či o ap­so­lut­no mo­no­lin­gval­nim dru­štvi­ma i na­ci­ja­ma u Evro­pi. Sna­ga te ide­je ogle­da­la se pre­vas­hod­no u po­tre­bi za oču­va­njem i/ili po­vrat­kom onih te­ri­to­ri­ja ko­je su se sma­tra­le „svo­jim” iz isto­rij­skih, po­li­tič­kih, na­ci­o­nal­ nih, kul­tur­nih, ali i eko­nom­skih raz­lo­ga. U tom po­gle­du je do­volj­no se­ti­ti se ko­li­ko su Nem­ci i Fran­cu­zi vo­di­li ra­to­va oko spor­nih pod­ruč­ja Al­za­sa i Lo­re­ne, bo­ga­tih ru­da­ma i ugljem. Slič­no je bi­lo i na Bal­ka­nu: ra­to­vi iz­me­đu, na pri­mer, Sr­bi­je i Bu­gar­ske ili Grč­ke i Tur­ske bi­li su ne sa­mo mo­ti­vi­sa­ni po­vrat­kom „sta­re isto­rij­ske te­ri­to­ri­je” u okri­lje ma­ti­ce, kao i po­tre­bom za ho­mo­ge­ni­za­ci­jom na­ci­je, ne­go i od­re­đe­nim ge­o­stra­te­škim, ge­o­po­li­tič­ kim i eko­nom­skim mo­men­ti­ma u vi­du što bo­ljeg po­zi­ci­o­ni­ra­nja jed­ne na­ci­je u od­no­su na dru­gu. Ta­ko je od iz­u­zet­ne va­žno­sti bi­lo pi­ta­nje ko­ja će bal­kan­ska na­ci­ja kon­tro­li­sa­ti pro­laz kroz Mo­rav­sko-var­dar­sku ko­tli­nu ko­ja vo­di pre­ma So­lu­nu i stra­te­škom iz­la­zu na Egej­sko mo­re. U vre­me stva­ra­nja sa­vre­me­nih evrop­skih i bal­kan­skih dr­ža­va to­kom či­ta­ vog XIX ve­ka po­tre­ba za lin­gvi­stič­kom i dr­žav­nom cen­tra­li­za­ci­jom iz­jed­na­ča­va­la se sa po­tre­bom je­zič­ke uni­fi­ka­ci­je sva­ke na­ci­je, či­me se ona, uz te­ri­to­ri­ju, re­li­gi­ju, te kul­tur­noisto­rij­sku ba­šti­nu, po­ku­ša­va­la ja­sno odvo­ji­ti i raz­li­ko­va­ti od bi­lo ko­je dru­ge na­ci­je. Sva­ko ko se ni­je ukla­pao u ovo je­zič­ko vi­đe­nje bio je po­sma­tran u oči­ma ši­re za­jed­ni­ce kao „in­ saj­der” u či­ju se lo­jal­nost otvo­re­no sum­nja­lo. U tim slo­že­nim isto­rij­skim, dru­štve­nim i po­li­tič­kim tre­nu­ci­ma na­ro­či­to su bi­lin­gvi­sti bi­li na me­ti do­dat­nog na­ci­o­nal­no-po­li­tič­kog pre­i­spi­ti­va­nja i pro­ve­ra­va­nja, po­što je nji­ho­va lo­jal­nost dr­ža­vi uvek bi­la pod zna­kom pi­ ta­nja. To, sa dru­ge stra­ne, zna­či da je pi­ta­nje po­sto­ja­nja dru­gog/dru­gih je­zi­ka na te­ri­to­ri­ji jed­ne dr­ža­ve i da­nas ve­o­ma ose­tlji­vo dru­štve­no i na­ci­o­nal­no-po­li­tič­ko pi­ta­nje.

Bor­ba za sa­vre­me­ne na­ci­o­nal­ne je­zi­ke bal­kan­skih na­ro­da, ko­ja je, s od­re­đe­nim nu­žnim raz­li­ka­ma, ipak bi­la ma­nje ili vi­še iden­tič­na u svim dru­štvi­ma, po­ka­za­la je ko­li­ko je ona bi­la va­žna u pro­ce­su ko­nač­nog na­ci­o­nal­nog ute­me­lje­nja i uje­di­nje­nja. Ujed­no, ona se is­po­sta­vi­la i kao ni­šta ma­nje zna­čaj­na za da­lji isto­rij­ski, kul­tur­no-ci­vi­li­za­cij­ski i dru­štve­ no-po­li­tič­ki raz­voj sva­kog bal­kan­skog na­ro­da. U toj bor­bi, me­đu­tim, me­sta za dru­ge je­ zi­ke i dru­ge na­ro­de ni­je mo­glo bi­ti, što je ne­mi­nov­no vo­di­lo u dru­gu kraj­nost – u sve­sno 57

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

po­ti­ra­nje stvar­ne je­zič­ke sli­ke i u ne­gi­ra­nje je­zič­ke re­al­no­sti. Na taj na­čin su po­ku­ša­ne da se sve­du na naj­ma­nju mo­gu­ću me­ru sve po­ten­ci­jal­ne opa­sno­sti od mo­gu­ćih na­ci­o­nal­ nih (pot)po­de­la i su­ko­ba, pri če­mu je na­ci­o­nal­ni je­zik dr­ža­ve po­stao stub obra­zo­va­nja i pi­sme­no­sti, dru­štve­ne mo­bil­no­sti i na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Po­ti­ski­va­nje osta­lih je­zi­ka u dru­gi plan, ili nji­ho­vo ne­gi­ra­nje, sa­svim pre­ci­zno po­tvr­đu­je Haj­mso­vu tvrd­nju da „su svi je­zi­ci po­ten­ci­jal­no jed­na­ki – ali da zbog dru­štve­nih raz­lo­ga ni­je uvek ta­ko” (Hymes 1992: 2).

3. Ide­o­lo­ški sta­tus je­zi­ka na Bal­ka­nu i u Evrop­skoj uni­ji da­nas Po­ja­va no­vih bal­kan­skih dr­ža­va po­sle ras­pa­da SFRJ od sa­mog po­čet­ka ve­za­na je za je­zik, ko­ji se po­sma­tra kao va­žna isto­rij­ska spo­na sa isto­rij­skom pro­šlo­šću od pre na­stan­ ka ju­go­slo­ven­ske za­jed­ni­ce. Po­nov­no stva­ra­nje, oži­vlja­va­nje i/ili re­kon­stru­i­sa­nje je­zi­ka (ili od­re­đe­nih je­zič­kih mo­de­la) pu­tem je­zič­kog pu­ri­zma, tra­ga­nje za ta­ko­zva­nom „je­zič­kom auten­tič­no­šću” (po­seb­no onom lek­sič­kom), kao i in­si­sti­ra­nje na vla­sti­toj je­zič­koj ode­li­to­sti, a po­seb­no u sre­di­na­ma ko­je su et­nič­ki, re­li­gij­ski i kul­tur­no raz­li­či­te, do­dat­no iza­zi­va po­li­ tič­ke ten­zi­je u iona­ko krh­kim me­đu­na­ci­o­nal­nim i me­đu­ljud­skim od­no­si­ma. Ne­što sa­svim iden­tič­no mo­že se za­pa­zi­ti i u Evrop­skoj uni­ji – po sve­mu su­de­ći či­ni se da od tre­nut­ka ka­da je ka­ta­lon­ski je­zik do­bio sta­tus po­lu­zva­nič­nog je­zi­ka, sta­ra ide­ja o dr­žav­noj i na­ci­o­nal­noj sa­mo­stal­no­sti Ka­ta­lo­ni­je do­bi­ja sve vi­še na svom zna­ča­ju.

Ka­ko se u bor­bi za na­ci­o­nal­nu ne­za­vi­snost u po­sled­nje vre­me sve vi­še po­ten­ci­ra i po­ tvr­đi­va­nje svih lin­gvi­stič­kih pra­va po­je­din­ca, gru­pe i na­ci­je, u po­je­di­nim slu­ča­je­vi­ma iz­ gle­da kao da se to­čak isto­ri­je vra­ća una­zad. U po­sled­njih sto­ti­nu go­di­na krup­ni lo­mo­vi na svim po­lji­ma ljud­skog ži­vo­ta, ra­da i mi­sli bi­li su mo­ti­vi­sa­ni po­tre­bom za ko­re­ni­tom pro­me­ nom dru­štve­nog si­ste­ma vla­sti, za afir­ma­ci­jom no­vih, kva­li­tet­ni­jih i hu­ma­ni­jih dru­štve­nih pri­stu­pa u re­ša­va­nju sva­ko­dnev­nih pro­ble­ma, kao i za su­prot­sta­vlja­nje he­ge­mo­ni­stič­kim shva­ta­nji­ma o ljud­skoj pri­ro­di, o nje­noj dru­štve­noj, po­li­tič­koj, kul­tur­noj i ci­vi­li­za­cij­skoj ulo­zi. Od na­ci­o­nal­ne, ide­o­lo­ške, ver­ske, kul­tur­ne, pa i je­zič­ke is­klju­či­vo­sti, ko­ja je go­to­vo do še­zde­se­tih go­di­na pro­šlo­ga ve­ka obe­le­ža­va­la Za­pad­nu Evro­pu, sa­vre­me­na Evro­pa, oli­če­na u Evrop­skoj uni­ji, po­sta­la je na­ci­o­nal­no, ide­o­lo­ški, kul­tur­no, ver­ski i je­zič­ki to­le­rant­na, te sa­svim otvo­re­na pre­ma no­vim iza­zo­vi­ma. Ova to­le­ran­ci­ja se, na je­zič­kom pla­nu, mo­že po­ sma­tra­ti kao pro­pa­gi­ra­nje „lin­gvi­stič­kog de­tan­ta” ili, pre­ci­zni­je re­če­no, „lin­gvi­stič­kog mi­ra” ko­ji ima za cilj isto­rij­sko lin­gvi­stič­ko po­mi­re­nje i bor­bu pro­tiv he­ge­mo­ni­je sa­mo jed­nog (u ovom slu­ča­ju na­ci­o­nal­nog) je­zi­ka. Ali, stva­ra­nje no­vih na­ci­ja i dr­ža­va, ma ko­li­ko bi­lo oprav­da­no iz raz­li­či­tih aspe­ka­ta, po­ne­kad je ve­o­ma kon­tra­pro­duk­tiv­no, po­seb­no uko­li­ko je reč o onim pod­ruč­ji­ma gde pre­o­vla­đu­je ista je­zič­ka po­tka, kao što su ju­žno­slo­ven­ski lin­ gvi­stič­ki areal, bal­ka­no­ro­man­ski i ibe­rij­ski. Bor­ba za na­ci­o­nal­ni je­zik u tom slu­ča­ju di­rekt­ no ugro­ža­va dru­gu/dru­ge na­ci­je i iza­zi­va do­dat­na spo­re­nja ko­ja se auto­mat­ski pre­no­se na vi­še dru­štve­ne ni­voe – na­ci­o­nal­ne, po­li­tič­ke i ide­o­lo­ške. Dok je zva­nič­na sr­bi­sti­ka ne­ka­ko pri­hva­ti­la po­sto­ja­nje hr­vat­skog kao za­seb­nog ju­žno­slo­ven­skog je­zi­ka, ona i da­lje ne­gi­ra po­

58

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

sto­ja­nje bo­san­skog5 i cr­no­gor­skog6 je­zi­ka, bez ob­zi­ra na sve po­li­tič­ke i dru­ge pro­kla­ma­ci­je do­ne­se­ne u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni i u Cr­noj Go­ri, tvr­de­ći da za ta­ko ne­što ne­ma ni va­lja­nog je­zič­kog ni isto­rij­skog ute­me­lje­nja.

Jed­na je či­nje­ni­ca ipak pa­ra­dok­sal­na – u svim do­ku­men­ti­ma do­ne­se­nim u Evrop­skoj uni­ji, ko­ji se ti­ču je­zič­ke po­li­ti­ke i je­zič­kog pla­ni­ra­nja, uoča­va­ju se broj­ni stra­te­ški fak­to­ri, po­put onih o po­tre­bi oču­va­nja, ne­go­va­nja, da­ljeg raz­vi­ja­nja i uče­nja ugro­že­nih je­zi­ka (i kul­tu­ra), či­ji je za­da­tak da spre­či do­dat­nu in­ter­fe­ren­ci­ju i sva­ki ob­lik do­mi­na­ci­je ve­ćin­skog/ ve­ćin­skih je­zi­ka i kul­tu­re/kulturâ nad ma­njin­skim. Sa dru­ge stra­ne, ne mo­že se po­re­ći či­ nje­ni­ca da je­di­no ve­ćin­ski je­zi­ci ima­ju zna­čaj­ni­ju dru­štve­nu mo­bil­nost ko­ja je in­di­ko­va­na ve­ćim ste­pe­nom dru­štve­nih unu­tra­šnjih mi­gra­ci­ja pre­ma onim de­lo­vi­ma dr­ža­ve u ko­joj se upra­vo ve­ćin­ski je­zik go­vo­ri. Im­ple­men­ta­ci­ja na­ci­o­nal­nog je­zi­ka u ce­lo­ku­pan pro­ces obra­ zo­va­nja, po­seb­no vi­so­ko­škol­skog, mo­že se po­sma­tra­ti tek kao „de­li­mi­čan uspeh” (Wright 2004: 75). I po­red to­ga što su po­je­di­ne ana­li­ze po­ka­za­le ka­ko je na op­štem pla­nu uglav­nom svu­da za­be­le­žen eko­nom­ski pro­spe­ri­tet u onim pod­ruč­ji­ma (re­gi­o­ni­ma) gde je ve­ćin­ski je­zik do­mi­nan­tan u od­no­su na osta­le de­lo­ve u ko­ji­ma se zva­nič­no go­vo­re ma­njin­ski je­zi­ci (Bre­ton-Mi­es­zkow­ski 1977; Chi­swick-Re­pet­to 2001; Grin 2004), po­sto­je i broj­ni iz­u­ze­ci od na­ve­de­nog. Me­đu­tim, shod­no po­je­di­nim is­tra­ži­va­nji­ma (Grin 2006; Ve­do­vel­li et al. 2009), je­zik se da­nas sve vi­še po­sma­tra kao va­žan eko­nom­ski po­ka­za­telj, i to u vi­du dru­štve­ne is­ pla­ti­vo­sti i „hi­per­ko­lek­tiv­nog do­bra” (De Swa­an 2001). Ipak, kod po­je­di­nih auto­ra ova­kvo po­sma­tra­nje stva­ri ide na ru­ku uče­nju sa­mo ve­ćin­skog je­zi­ka (Jo­nes 2000).

Da­nas, da­le­ko vi­še ne­go ra­ni­je, su­o­če­ni smo sa po­ja­vom no­vih et­nič­kih iden­ti­te­ta ko­ji tra­že svo­je pu­no­prav­no pri­zna­nje. Me­đu­tim, nji­ho­vo po­sto­ja­nje po­kre­će niz pi­ta­nja. Od­ go­vor na pi­ta­nje ka­ko je mo­gu­ća ovo­li­ka „hi­per­pro­duk­ci­ja” et­ni­ci­te­ta tre­ba po­tra­ži­ti na unu­tra­šnjem pla­nu: po­što sve evrop­ske i do­brim de­lom bal­kan­ske dr­ža­ve te­že ka de­cen­ tra­li­za­ci­ji, ka pre­no­še­nju svo­jih broj­nih nad­le­žno­sti na re­gi­o­nal­ne i lo­kal­ne za­jed­ni­ce, to u prak­tič­nom smi­slu zna­či da sna­žna i ja­ka jed­no­na­ci­o­nal­na dr­ža­va vi­še ne po­sto­ji. Otu­da se mo­že re­ći ka­ko ide­o­lo­gi­ja jed­ne na­ci­je, ma ko­li­ko i da­lje ima­la upo­ri­šte u na­ro­du, za­hva­ lju­ju­ći na­ci­o­nal­nim i, do­ne­kle, ja­kim na­ci­o­na­li­stič­kim te­žnja­ma,7 vi­še ni­je ne­pri­ko­sno­ve­na.

5 Le­gi­sla­ti­va Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i Fe­de­ra­ci­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne po­mi­nje bo­san­ski, a ne bo­šnjač­ki je­zik, što je ve­ro­vat­no plod pre­vas­hod­no po­li­tič­kih na­me­ra da je­zik u ovoj po­de­lje­noj dr­ža­vi po­slu­ži kao svo­je­vr­sni in­te­gra­tiv­ni fak­tor.

6 Da li cr­no­gor­ski za­i­sta po­sto­ji kao po­se­ban je­zik ili ne, po­ka­zu­je i sle­de­ća zva­nič­na sta­ti­sti­ka: nа po­pi­su sta­nov­ni­štva spro­ve­de­nom 2011. go­di­ne tek 36% (ili 260.000) po­pi­sa­nih se iz­ja­sni­lo da go­vo­ri cr­no­gor­ski kao ma­ter­nji, dok se čak 42% opre­de­li­lo za srp­ski kao svoj ma­ter­nji je­zik. Vi­še o to­me vi­de­ti na na­red­noj in­ter­net-stra­ni­ci: http://www.mon­stat.org/user­fi­les/fi­le/po­pis2011/sa­op­ste­nje/sa­op­ste­nje(1).pdf.

Osim zva­nič­ne sr­bi­sti­ke, ni dru­gi me­đu­na­rod­ni stan­dar­di, po­put stan­dar­da ISO 639-4, ne pri­zna­ju cr­ no­gor­ski kao za­se­ban ju­žno­slo­ven­ski je­zik, već kao je­dan od va­ri­je­te­ta srp­skog je­zi­ka, pa on u okvi­ru tog stan­dar­da no­si obe­lež­je srp. Opet, sa­svim pa­ra­dok­sal­no, cr­no­gor­ski je u op­šti­ni Ma­li Iđoš u Re­pu­bli­ci Sr­ bi­ji pri­znat kao slu­žbe­ni je­zik, što se mo­že sma­tra­ti ak­tom ukla­pa­nja u evrop­ske ar­ši­ne, čak i on­da ka­da je to u su­prot­no­sti sa zva­nič­nim sta­no­vi­štem, a po­ne­kad i sa na­uč­nim za­ključ­ci­ma.

7 Naj­ve­će lu­čo­no­še na­ci­o­na­li­zma u bal­kan­skim ze­mlja­ma pred­sta­vlja­ju po­li­tič­ke stran­ke ul­tra­de­sni­čar­ skog usme­re­nja, po­put Zlat­ne zo­re (Χρισή Αυγή) u Grč­koj, Ata­ke (Ата­ка) u Bu­gar­skoj ili Dve­ri u Sr­bi­ji.

59

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Po­ja­va no­vih na­ci­o­nal­nih i et­nič­kih ide­o­lo­gi­ja unu­tar sva­kog bal­kan­skog dru­štva ne­mi­nov­ no vo­di ka po­ja­vi no­vih je­zič­kih, ali i po­li­tič­kih ide­o­lo­gi­ja ko­je se su­ko­blja­va­ju sa vla­da­ju­ ćom ide­o­lo­gi­jom na zva­nič­nom ad­mi­ni­stra­tiv­nom i in­sti­tu­ci­o­nal­nom ni­vou. Ka­da je reč o ide­o­lo­gi­ji je­zi­ka, tu pre­vas­hod­no mi­sli­mo na po­ja­vu ime­no­va­nja vla­sti­tog je­zič­kog idi­o­ma od­go­va­ra­ju­ćim na­zi­vom, po­put vla­škog je­zi­ka ko­ji, kao ta­kav, zva­nič­no još ne po­sto­ji u okvi­ri­ma ro­ma­ni­sti­ke, kao i na po­ja­vu nje­go­vog zva­nič­nog uvr­šta­va­nja u je­zič­ki re­gi­star. U tom po­gle­du či­nje­ni­ca je da je­zik funk­ci­o­ni­še tek kao jed­no od „mno­gih obe­lež­ja iden­ti­te­ ta” ko­je „ni­je rav­no­prav­no sa dru­gi­ma, pa čak ni kao pr­vo me­đu jed­na­ki­ma, ne­go mu je od vre­me­na Her­de­ra, Ru­soa i Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je pri­da­va­no po­ča­sno me­sto, kao ema­na­ci­ji i ogle­da­lu na­rod­nog du­ha, te ga­ran­tu sa­mo­bit­no­sti i pro­spe­ri­te­ta na­ci­ja u for­mi­ra­nju” (Bu­ gar­ski 2010: 21).

U da­na­šnje vre­me u je­zič­ku ide­o­lo­gi­ju, sa dru­ge stra­ne, sve vi­še ula­ze i dru­gi zna­čaj­ni eko­nom­ski fak­to­ri, kao što su svi pro­ce­si uklju­če­ni u di­rekt­nu je­zič­ku raz­me­nu, pro­iz­vod­ nju i po­tro­šnju u vi­du pre­vo­đe­nja, uče­nja stra­nog/stra­nih je­zi­ka, ko­ri­šće­nja di­dak­tič­kog ma­te­ri­ja­la, ste­pe­na is­ko­ri­šće­no­sti i do­stup­no­sti ljud­skih re­sur­sa, stva­ra­nja i vo­đe­nja je­zič­ke po­li­ti­ke (Pool 1996), a na kra­ju i ana­li­za kom­pa­ti­bil­no­sti iz­me­đu je­zič­kog pro­fi­la sa­mog po­sla ko­ji tre­ba da se oba­vlja u jed­noj kom­pa­ni­ji te je­zič­kog pro­fi­la za­po­sle­nog ko­ji će taj po­sao vo­di­ti (Sa­bo­u­rin 1985).

4. Za­ključ­na raz­ma­tra­nja Kao što je slu­čaj i sa mno­gim dru­gim dru­štve­nim sfe­ra­ma, od­no­si je­zi­ka i ide­o­lo­gi­je u bal­kan­skim ze­mlja­ma mo­gu se oka­rak­te­ri­sa­ti kao iz­u­zet­no kom­plek­sni. S jed­ne stra­ne, ima­mo či­nje­ni­cu da je de­skrip­tiv­na lin­gvi­sti­ka odav­no na­pu­sti­la ide­ju o po­ve­za­no­sti je­zi­ka, na­ci­je i dr­ža­ve (Hud­son 1981), dok s dru­ge stra­ne u sva­koj od ze­ma­lja sre­će­mo tra­di­ci­o­ nal­ne, a de­li­mič­no i kon­zer­va­tiv­ne aka­dem­ske kru­go­ve u ko­ji­ma pre­o­vla­đu­je ide­ja da je ova­kva ve­za nu­žna i ne­ras­ki­di­va. Ja­sno je da je je­zič­ki fak­tor imao i vi­še ne­go va­žnu ulo­ gu u pro­ce­su bu­đe­nja na­ci­o­nal­ne sve­sti i afir­ma­ci­je po­je­di­nih evrop­skih na­ci­ja (Bu­gar­ski 2002: 60), pa je i ra­zu­mlji­va te­žnja mla­dih na­ci­ja i et­nič­kih iden­ti­te­ta da se afir­mi­šu i na ovaj na­čin, s tim da se mo­ra na­po­me­nu­ti da ova­kve te­žnje ne­ret­ko vo­de i u dru­gu kraj­nost do­la­ze­ći na­do­mak fal­si­fi­ka­ci­je, jer če­sto ne­ma do­volj­no ja­ke pot­po­re u vi­du auten­tič­nog je­zič­kog ma­te­ri­ja­la. Uko­li­ko sve ovo po­ku­ša­mo da uklo­pi­mo u okvir po­dr­ške i pro­mo­ci­je ma­njin­skih je­zi­ka ko­je Evrop­ska uni­ja spro­vo­di u po­sled­nje dve de­ce­ni­je, shva­ta­mo da se na­la­zi­mo usred pro­ble­ma ko­ji je uslo­vljen te­žnja­ma da se isto­vre­me­no afir­mi­še je­dan do­ mi­nant­ni je­zik u okvi­ru sva­ke dr­ža­ve i da se pa­ra­lel­no oja­ča po­dr­ška je­zi­ci­ma ma­nji­na. Te­ ško je oče­ki­va­ti da se ove dve te­žnje mo­gu jed­no­stav­no i pa­ra­lel­no ostva­ri­ti, jer pr­va ma­kar jed­nim de­lom sla­bi po­zi­ci­ju dru­ge. Ka­ko će se stva­ri u ovom po­gle­du da­lje raz­vi­ja­ti, za­vi­si od sa­mih dr­ža­va i nji­ho­vih je­zič­kih po­li­ti­ka, ali i od uti­ca­ja evrop­skih in­sti­tu­ci­ja na kre­i­ra­ nje ovih po­li­ti­ka. Prem­da po­sto­je bit­ne raz­li­ke od dr­ža­ve do dr­ža­ve, po­čev­ši od tre­nut­nih sta­tu­sa nji­ho­vih na­ci­o­nal­nih je­zi­ka pa sve do sprem­no­sti da obez­be­de ne­sme­ta­nu upo­tre­bu

60

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

je­zi­ka ma­nji­ne,8 mo­že­mo re­ći da je nu­žno da Evrop­ska uni­ja za­uz­ me stav ko­ji će sva­ku od sa­da­šnjih i bu­du­ćih čla­ni­ca sta­vi­ti u istu ra­van.

LI­TE­RA­TU­RA 1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

8.

9.

10.

11.

12.

13.

14.

15.

16.

17.

An­to­vić, M., Sta­men­ko­vić, D. i Ta­sić, M. (2012). „Od­nos iz­me­đu zna­nja stra­nih je­zi­ka i per­cep­ci­je iden­ti­te­ta u po­gra­nič­nim op­šti­na­ma ju­go­i­stoč­ne Sr­bi­je”. Te­me 36 (4): 1631–1656.

Beć­ko­vić, M. (1990). Slu­žba. Be­o­grad: SKZ. Bre­ton, A. i Mi­es­zkow­ski, P. (1977). “The Eco­no­mics of Bi­lin­gu­a­lism“. W. E. Oates (ed.), The Po­li­ti­cal Eco­nomy of Fi­scal Fe­de­ra­lism. Le­xing­ton, MA: Le­xing­ton Bo­oks, 261–273.

Bu­gar­ski, R. (2002). No­va li­ca je­zi­ka – so­ci­o­lin­gvi­stič­ke te­me. Be­o­grad: Pla­to–XX vek.

----. (2010). Je­zik i iden­ti­tet. Be­o­grad: Pla­to-XX vek.

Chi­swick, B. i Re­pet­to, G. (2001). “Im­mi­grant Adjust­ment in Israel: The De­ter­mi­nants of Li­te­racy and Flu­ency in He­brew and The­ir Ef­fects on Ear­nings“. S. Dja­jic (ed.), In­ter­na­ti­o­nal Mi­gra­ tion: Trends, Po­li­ci­es and Eco­no­mic Im­pact. Lon­don: Ro­u­tled­ge, 204–288.

De Swa­an, A. (2001). Words of the World: the Glo­bal Lan­gu­a­ge System. Cam­brid­ge: Cam­brig­de Uni­ ver­sity Press.

Fer­gu­son, C. (1959/1968). “Myths abo­ut Ara­bic“. Lan­gu­a­ges and Lin­gu­i­stic Mo­no­graph Se­ri­es. Ge­or­ ge­town Uni­ver­sity, 12: 75–82. [Re­prin­ted in:] Jos­hua A. Fis­hman (ed.), Re­a­dings in the So­ci­o­logy of Lan­gu­a­ge: 375–381. The Ha­gue-Pa­ris: Mo­u­ton.

Fis­hman, J. A. (1968). So­ci­o­lin­gu­i­stics and the Lan­gu­a­ge Pro­blems of De­ve­lo­ping Co­un­tri­es. New York: John Wi­ley and Sons.

Gre­en­berg, R. D. (2004). Lan­gu­a­ge and Iden­tity in the Bal­kans. Ox­ford: Ox­ford Uni­ver­sity Press.

Grin, F. (2004). “On the costs of lin­gu­i­stic di­ver­sity“. P. van Pa­rijs (ed.), Cul­tu­ral di­ver­sity ver­sus eco­ no­mic so­li­da­rity. Brus­sels: De Bo­eck-Uni­ver­si­te, 193–206 .

----. (2006). “Eco­no­mic Con­si­de­ra­ti­ons in Lan­gu­a­ge Po­licy“. Tho­mas Ri­cen­to (ed.). An In­tro­duc­tion in Lan­gu­a­ge Po­licy. Ma­i­den-Ox­ford: Blac­kwell, 77–94.

Hud­son, R. (1981). „So­me is­su­es on which lin­gu­ists can agree“. Jo­ur­nal of Lin­gu­i­stics 17 (2), 333–343.

Hymes, D. H. (1985). Pre­fa­ce. N. Wol­fson & J. Ma­nes (eds.). Lan­gu­a­ge of Ine­qu­a­lity. Ber­lin: Mo­u­ton, v–vi­ii.

----. (1992). “Ine­qu­a­lity in Lan­gu­a­ge: Ta­king for Gran­ted“. Wor­king Pa­pers in Edu­ca­ti­o­nal Lin­gu­i­stics 8, 1–30.

Jo­nes, E. (2000). “The Ca­se for a Sha­red World Lan­gu­a­ge“. M. Cas­son & A. Go­dley (eds.). Cul­tu­ral Fac­tors in Eco­no­mic Growth. Ber­lin: Sprin­ger, 210–235.

Pool, J. (1996). “Ot­pi­mal Lan­gu­a­ge Re­gi­mes for the Euro­pean Union“. In­ter­na­ti­o­nal Jo­ur­nal of the So­ci­o­logy of Lan­gu­a­ge 121, 159–179.

Ri­cen­to, T. (2000). “Hi­sto­ri­cal and The­o­re­ti­cal Re­pre­sen­ta­ti­ves in Lan­gu­a­ge Po­licy and Plan­ning“.

Jo­ur­nal of So­ci­o­lin­gu­i­stics 4, 196–213.

Sa­bo­u­rin, C. (1985). “La the­o­rie des en­vi­ron­ne­ments lin­gu­i­sti­qu­es“. F. Va­il­lan­co­urt (ed.), Eco­no­mie et lan­gue. Qu­e­bec: Con­seil de la lan­gue française, 59–82.

Ve­do­vel­li, M. i Bar­ni, M. (2005). “Da ’Ita­li­a­no 2000’ all’Os­ser­va­to­rio Lin­gu­i­sti­co Per­ma­nen­te“. Me­ri­ ca. For­me del­la cul­tu­ra ita­lo­a­me­ri­ca­na (a cu­ra di N. Ce­ra­mel­la e G. Mas­sa­ra). Ro­ma: Co­smo Ian­no­ne Edi­to­re. 167–186.

8 U slu­ča­ju Cr­ne Go­re prak­tič­no se ra­di o omo­gu­ća­va­nju raz­vo­ja je­zi­ka ve­ći­ne, srp­skog je­zi­ka, ko­jem je u Usta­vu ove dr­ža­ve iz po­li­tič­kih raz­lo­ga pri­pa­lo me­sto ma­njin­skog je­zi­ka, iako ga po­sled­nja dva po­pi­sa be­le­že kao ve­ćin­ski je­zik.

61

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Saj­to­gra­fi­ja 1.

http://www.mon­stat.org/user­fi­les/fi­le/po­pis2011/sa­op­ste­nje/sa­op­ste­nje(1).pdf

(pre­u­ze­to 15. 12. 2012)

A Linguistic and Ideological Picture of the Contemporary Balkans* SUMMARY: The main aim of the paper is to provide an overview of the current linguistic and ideological picture of the contemporary Balkans, which, in its essence proves to be highly complex, just like many other aspects of life. In order to do this, the paper examines the current relation between languages and national minorities in the Balkan countries in the moment when these countries are either members of the European Union or are on their way of becoming ones. The introduction describes some of the relations between languages and nations and the ways in which they used to be link in the past. In the second section, the paper considers the linguistic picture of Europe and the Balkan Peninsula through a prism of phenomena of diglossia and polyglossia. The former phenomenon favours one dominant language of a nation, whereas the latter refers to the existence of many languages which develop next to each other. In its third section, the paper then focuses on the ideological status of language in the Balkans and the European Union today, with a special insight into the formation of new nations, which seek their affirmation through the linguistic channel as well, and the manner in which this process influences the linguistic picture in those countries. The methods chosen to do this are different and their degree of validity also varies. Finally, in the concluding remarks, the authors point to the factors that could affect the further development of the situation in the light of the presence of dominant languages and the unhindered development of minority languages. These factors mainly depend on the decisions made by the countries in question, as well as the European Union authorities.

KEY WORDS: Balkans, European Union, nation, minorities, language policy, ideology.

predrag.mutavdzic@fil.bg.ac.rs, tmilos@masfak.ni.ac.rs, dusan.stamenkovic@filfak.ni.ac.rs

* This paper is written as a part of the project supported by the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia, number 178002, “Languages and Cultures in Time and Space“.

62

63

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 316.722 UDC 304

Andrea Ratković Univerzitet u Novom Sadu, Srbija Filozofski fakultet

Multikulturalnost i nacionalna politika* SA­ŽE­TAK: U ra­du se uka­zu­je na či­nje­ni­cu da je sva­ko mul­ti­kul­tu­ral­no dru­štvo ozbilj­no ugro­že­no uko­li­ko je u nje­mu na de­lu ide­o­lo­gi­ja u ko­joj je ak­ce­nat na na­ci­o­nal­noj po­li­ti­ci. Na­i­me, u so­ci­je­te­ti­ma ko­ji su op­te­re­će­ni vo­đe­njem po­li­ti­ke ko­ja u pr­vi plan sta­vlja is­klju­či­vo jed­nu, a za­ne­ma­ru­je sve osta­le kul­tur­no-et­nič­ke gru­pe, sklad­na ko­eg­zi­sten­ci­ja onih ko­ji se me­đu so­bom raz­ li­ku­ju je ne­mo­gu­ća. Sto­ga autor­ka ra­da na­gla­ša­va da iako jed­no dru­štvo mo­že da bu­de iz­ra­zi­to mul­ti­kul­tu­ral­no to ni­ka­ko ne zna­či i da je u nje­mu na de­lu po­li­ti­ka ko­ja in­si­sti­ra na ci­vi­li­zo­va­nom i rav­no­prav­nom eg­zi­sti­ra­nju raz­li­či­tih kul­tur­nih, na­ci­o­nal­nih, re­li­gij­skih i dru­gih gru­pa. Me­đu­tim, uvi­đa­ju­ći da i sam mul­ti­kul­tu­ra­li­zam ima iz­ve­sna ogra­ni­če­nja, ona pred­la­že uvo­đe­nje kon­ cep­ci­je na­ci­o­nal­nih po­li­ti­ka ko­ja bi mo­gla da, uz uva­ža­va­nje raz­li­či­to­sti, te sta­vlja­ju­ći ak­ce­nat na pi­ta­nja prav­de i pra­va, sva­kom po­je­din­cu kao gra­đa­ni­ nu ga­ran­tu­je nje­go­va in­di­vi­du­al­na pra­va, kao i da mu u za­vi­sno­sti od nje­go­ve pri­pad­no­sti od­re­đe­noj bi­lo et­nič­koj bi­lo ne­et­nič­koj kul­tur­noj gru­pi pri­zna i nje­go­va po­seb­na pra­va.

KLJUČ­NE RE­ČI: na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka, mul­ti­kul­tu­ra­li­zam, kon­cep­ci­ja na­ci­o­nal­ nih po­li­ti­ka.

1. Uvod­ne na­po­me­ne Su­pre­ma­ci­ja na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke u ko­joj se glo­ri­fi­ku­ju one vred­no­sti, nor­me i na­če­la ko­ji se pri­pi­su­ju pred­stav­ni­ci­ma ta­ko­zva­ne ve­ći­ne do­pri­ne­la je, iz­me­đu osta­log, učvr­šći­ va­nju di­stink­ci­je iz­me­đu na­ših i svih osta­lih – ka­ko unu­tar ta­ko i iz­van gra­ni­ca od­re­đe­nog so­ci­je­te­ta. Na­i­me, za po­me­nu­tu po­li­ti­ku svoj­stve­no je na­me­ta­nje „iden­ti­tet­ske oba­ve­ze” na­ci­o­nal­nog, ver­skog i kul­tur­nog de­kla­ri­sa­nja dru­štve­nih su­bje­ka­ta, a po­tom i si­tu­i­ra­nja * Ovaj rad je izložen na VI Mediteranskim korijenima filozofije u Splitu, marta 2012. godine.

64

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

istih u raz­li­či­te gru­pa­ci­je. Za­to ne tre­ba ni da ču­di to što su svi oni su­bjek­ti ko­ji su se for­ mi­ra­li upra­vo pod uti­ca­jem jed­ne ta­kve re­tro­grad­ne po­li­ti­ke po­sta­li ne­to­le­rant­ni pre­ma sve­mu što je dru­go i dru­ga­či­je. Pri to­me je po­seb­no alar­mant­no to što po­me­nu­ta ne­to­ le­ran­ci­ja sve če­šće pre­ra­sta u ne­tr­pe­lji­vost, od­no­sno to što su za mno­go­broj­ne na­pe­to­sti ko­je se ja­vlja­ju unu­tar sve ve­ćeg bro­ja dru­šta­va od­go­vor­ne, pre sve­ga, one po­li­ti­ke ko­je (ne)sve­sno pro­mo­vi­šu na­ci­o­nal­ne ide­je sa na­ci­o­na­li­stič­kim pri­me­sa­ma. Sto­ga je vi­še ne­ go oči­gled­no da je u ta­kvim kon­ta­mi­ni­ra­nim dru­štvi­ma po­li­ti­ka ko­ja stre­mi rav­no­prav­ nom ko­eg­zi­sti­ra­nju pri­pad­ni­ka raz­li­či­tih ka­ko et­nič­kih ta­ko i ne­et­nič­kih kul­tur­nih gru­pa u star­tu osu­đe­na na ne­u­speh bu­du­ći da se sa­ma ra­zno­li­kost na­sto­ji u ve­li­koj me­ri re­du­ko­ va­ti, a po­ne­kad čak i u pot­pu­no­sti po­ni­šti­ti. Zbog to­ga, uko­li­ko su u jed­nom so­ci­je­te­tu svi ras­po­lo­ži­vi me­ha­ni­zmi sta­vlje­ni u funk­ci­ju pro­mo­vi­sa­nja et­no­sa, isto­ri­je, re­li­gi­je, kul­tu­re i je­zi­ka is­klju­či­vo ve­ćin­ske gru­pa­ci­je, a sa in­ten­ci­jom da se me­đu nje­nim pred­stav­ni­ci­ma i pred­stav­ni­ca­ma raz­vi­je ose­ćaj pri­rod­ne su­per­i­or­no­sti, on­da je ne­re­al­no od njih oče­ki­va­ti da pre­po­zna­ju se­be u dru­gi­ma i dru­ge u se­bi. Na osno­vu to­ga sa­svim oprav­da­no se mo­že kon­sta­to­va­ti da je u dru­štvi­ma ko­ja su op­te­re­će­na vo­đe­njem uske i ogra­ni­če­ne na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke, tj. po­li­ti­ke ko­ja u pr­vi plan sta­vlja sa­mo jed­nu a za­ne­ma­ru­je sve osta­le et­nič­ke i/ ili ne­et­nič­ke kul­tur­ne gru­pe, ne­mo­guć skla­dan su­ži­vot onih ko­ji se me­đu so­bom raz­li­ku­ju.

Upra­vo za­to se u tek­stu ko­ji sle­di na­sto­ji uka­za­ti na či­nje­ni­cu da je sva­ko mul­ti­kul­tu­ ral­no dru­štvo ozbilj­no ugro­že­no uko­li­ko je u nje­mu na de­lu ova­ko shva­će­na na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka. Na­i­me, autor­ka ra­da po­la­zi od sta­va da upr­kos to­me što jed­no dru­štvo mo­že da bu­de iz­ra­zi­to mul­ti­kul­tu­ral­no, to ni­ka­ko ne zna­či i da je u nje­mu na de­lu mul­ti­kul­tu­ra­li­ zam ko­ji kao spe­ci­fič­na po­li­ti­ka in­si­sti­ra na ci­vi­li­zo­va­nom i rav­no­prav­nom ko­eg­zi­sti­ra­nju raz­li­či­tih kul­tur­nih, na­ci­o­nal­nih, re­li­gij­skih i dru­gih gru­pa. Me­đu­tim, uvi­đa­ju­ći da i sam mul­ti­kul­tu­ra­li­zam ima iz­ve­sna ogra­ni­če­nja, ona pred­la­že uvo­đe­nje kon­cep­ci­je na­ci­o­nal­ nih po­li­ti­ka ko­ja bi mo­gla da, uz uva­ža­va­nje raz­li­či­to­sti, te sta­vlja­ju­ći ak­ce­nat na pi­ta­nja prav­de i pra­va, sva­kom po­je­din­cu kao gra­đa­ni­nu ga­ran­tu­je nje­go­va in­di­vi­du­al­na pra­va, ali i da mu u za­vi­sno­sti od nje­go­ve pri­pad­no­sti od­re­đe­noj bi­lo et­nič­koj bi­lo ne­et­nič­koj kul­tur­noj gru­pi pri­zna i nje­go­va po­seb­na pra­va. Za­hva­lju­ju­ći to­me, po­me­nu­ta kon­cep­ci­ja, kao spe­ci­fi­čan spoj osnov­nih na­če­la li­be­ral­ne de­mo­kra­ti­je i mul­ti­kul­tu­ra­li­zma, uspe­va da pre­vla­da ona ogra­ni­če­nja ko­ja su svoj­stve­na za sva­ku od po­me­nu­tih po­li­ti­ka po­na­o­sob.

2. Na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka i na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet kao iden­ti­tet iz­ma­ni­pu­li­sa­ne ma­se Na­ci­o­nal­nu po­li­ti­ku ka­rak­te­ri­še skup spe­ci­fič­nih ak­tiv­no­sti pri­mar­no usred­sre­đe­nih na raz­voj i učvr­šći­va­nje je­din­stve­nog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta. Me­đu­tim, sa sta­vlja­njem u pr­vi plan et­no­sa, je­zi­ka, ve­re, isto­ri­je, tra­di­ci­je i kul­tu­re kao svo­je­vr­snih eks­klu­zi­vi­te­ta svoj­stve­nih is­klju­či­vo pri­pad­ni­ci­ma od­re­đe­ne na­ci­o­nal­no­sti, po­me­nu­ta po­li­ti­ka sa­mo po­ tvr­đu­je svo­ju ne­za­in­te­re­so­va­nost da uzme u ob­zir sve ono što se na­la­zi iz­van uskih i ogra­ ni­če­nih okvi­ra unu­tar ko­jih je po­zi­ci­o­ni­ra­na. Pri to­me je va­žno na­po­me­nu­ti da se ov­de ne ra­di sa­mo o pu­koj ne­za­in­te­re­so­va­no­sti, već i o sve­snom, a ne­ret­ko i na­mer­nom od­bi­ja­nju 65

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

da se sve­mu što je dru­go i dru­ga­či­je pri­zna vred­nost i zna­čaj. Ti­me po­me­nu­ta po­li­ti­ka da­je do zna­nja da su je­di­no bit­ni me­đu­sob­no iden­tič­ni su­bjek­ti, te da za sve ono što se usled svo­je raz­li­či­to­sti ne ukla­pa u nji­ma svoj­stve­ne ka­te­go­ri­je ne tre­ba ima­ti slu­ha. Ta­ko­đe, va­žno je is­ta­ći i da svi oni ko­ji su na­klo­nje­ni ta­kvoj vr­sti po­li­tič­kog re­zo­no­va­nja, usled per­ ma­nent­ne iz­lo­že­no­sti za­vo­dlji­voj re­tor­skoj ve­šti­ni nje­nih pro­mo­te­ra, usva­ja­ju spe­ci­fi­čan i una­pred de­ter­mi­ni­san po­gled na svet. Na­i­me, iako sop­stve­no po­zi­tiv­no vred­no­va­nje od­ re­đe­ne na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke tu­ma­če kao re­zul­tat svog sve­snog odo­bra­va­nja osnov­nih ide­ja ko­je su pro­mo­vi­sa­ne od stra­ne iste, oni su u su­šti­ni ne­sve­sni u ko­li­koj me­ri su žr­tve ve­štih ma­ni­pu­la­ci­ja. Bu­du­ći da na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka za svoj kraj­nji cilj ne­ma pri­ka­zi­va­nje istin­ske re­al­no­sti1, on­da ne tre­ba ni da ču­di to što je re­al­nost pred­sta­vlje­na iz nje­ne per­spek­ti­ve sa­ mo po­li­tič­ki is­kon­stru­i­sa­na stvar­nost, a ne­ret­ko i naj­o­bič­ni­ja fik­ci­ja ko­ja re­al­ne ele­men­te pod­vr­ga­va po­li­tič­koj me­ta­mor­fo­zi ra­di što uspe­šni­je im­ple­men­ta­ci­je sta­vo­va, vred­no­sti, nor­mi po­na­ša­nja i sve­ga osta­log što je po­li­tič­ki po­želj­no.

Na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka, pre­u­zi­ma­ju­ći na se­be ulo­gu kre­a­to­ra i me­di­ja­to­ra kva­zi­re­al­no­sti, vr­ši uti­caj na čo­ve­kov lo­gos i pra­xis, ta­ko da ona u ve­li­koj me­ri od­re­đu­je po­je­din­če­vo po­i­ ma­nje ka­ko sa­mo­ga se­be ta­ko i vla­sti­tog okru­že­nja. Pri to­me, kao osnov­na ka­rak­te­ri­sti­ka ti­pič­nog sled­be­ni­ka na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke mo­že se ozna­či­ti iz­ra­zi­to od­su­stvo su­bjek­tiv­no­sti, s ob­zi­rom na to da on eg­zi­sti­ra­ju­ći u stvar­no­sti kao pu­koj pro­duk­ci­ji s vre­me­nom pre­sta­je da bu­de sa­mo­sve­sni su­bjekt. Pri­hva­ta­ju­ći sve što mu je „ser­vi­ra­no” od stra­ne po­li­ti­ke ko­ju fa­vo­ri­zu­je, on go­to­vo da ni­ka­da ne do­vo­di u pi­ta­nje nje­nu lo­gič­nost, te bez bi­lo ka­kvog kri­tič­kog osvr­ta usva­ja sve što mu je pre­zen­to­va­no kao isti­ni­to, is­prav­no, vred­no i to­me slič­no. Op­či­njen po­me­nu­tom po­li­ti­kom, on po­ti­sku­je „svo­je” i „lič­no”, te ne­sve­stan pri­ ti­ska ko­ji se na nje­ga vr­ši usva­ja „tu­đe”, pro­la­ze­ći pri to­me kroz či­tav niz tran­sfor­ma­ci­ja ko­je za svoj kraj­nji is­hod ima­ju pa­siv­nog su­bjek­ta kao pro­duk­ta sve­op­šte stan­dar­di­za­ci­je, ge­ne­ra­li­za­ci­je i de­gra­da­ci­je. Ali efek­ti na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke ni­su sa­mo ne­ga­tiv­ni po po­je­ din­ca ne­go i po so­ci­je­tet u ce­li­ni, i za­to je po­treb­no, ka­ko bi se spre­či­la de­ka­den­ci­ja onog ljud­skog, što pre za­po­če­ti sa pre­u­zi­ma­njem ade­kvat­nih ko­ra­ka. Me­đu­tim, po­li­ti­ka ko­ja do­de­lju­je ap­so­lut­ni pri­o­ri­tet is­klju­či­vo jed­noj na­ci­ji, a pri to­me sve osta­le tre­ti­ra kao na­ci­je dru­gog re­da, sa vi­še ili ma­nje uspe­ha još uvek, upr­kos su­prot­nim oče­ki­va­nji­ma, uspe­šno odo­le­va vre­me­nu.

Vo­de­ći ra­ču­na o to­me ko­je će od ide­ja unu­tar od­re­đe­nog so­ci­je­te­ta bi­ti sank­ci­o­ni­sa­ne a ko­je ne, na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka, za­hva­lju­ju­ći se­lek­ci­ji ko­ju spro­vo­di, vr­ši sna­žan uti­caj na svo­je sim­pa­ti­ze­re. Sto­ga je sa­mo pu­ki pri­vid da pro­se­čan čo­vek, iz­lo­žen dej­stvu po­me­nu­te po­li­ti­ke, ni­je spu­tan u svom ra­zum­skom ili pak čul­nom re­zo­no­va­nju se­be i sve­ta u ko­jem se na­la­zi, kao i u vr­še­nju od­re­đe­nih dru­štve­nih funk­ci­ja i ulo­ga. Na­rav­no, na­ci­o­nal­na po­li­ ti­ka ni­ka­da ne pre­pu­šta stva­ri slu­ča­ju, ta­ko da za­hva­lju­ju­ći ve­štom su­ge­ri­sa­nju na po­zi­ci­ju s ko­je tre­ba vr­ši­ti in­ter­pre­ta­ci­ju nje­nog pro­gra­ma, ona plan­ski pro­iz­vo­di ose­ćaj auto­nom­ 1 Iz­raz „istin­ska re­al­nost” tre­ba raz­u­me­ti kao re­al­nost u nje­noj „je­sto­sti” (re­al­nost ka­kva ona za­i­sta je­ste, a ne ka­kva se ne­ko­me či­ni da je­ste ili da bi mo­gla da bu­de).

66

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

no­sti me­đu svo­jim re­ci­pi­jen­ti­ma. Ipak, iz­me­đu ose­ća­ja auto­nom­no­sti i auto­nom­no­sti u pra­vom smi­slu te re­či ne­mo­gu­će je sta­vi­ti znak jed­na­ko­sti, ta­ko da je vi­še ne­go oči­gled­no da su sled­be­ni­ci od­re­đe­ne na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke za­pra­vo ma­ri­o­ne­te li­še­ne sva­kog vi­da volj­ne ak­tiv­no­sti. Ima­ju­ći to na umu, a ra­di što uspe­šni­je in­fil­tra­ci­je ide­o­lo­ški obo­je­nih pred­sta­va o na­ci­ji, ve­ro­i­spo­ve­sti, ide­al­nom dru­štve­nom ure­đe­nju i to­me slič­no, na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka po­la­zi upra­vo od či­nje­ni­ce da po­je­di­nac ni­ka­da ne sme da se ose­ti­ti iz­ma­ni­pu­li­sa­nim. Ve­ što se osla­nja­ju­ći na svo­je za­ra­zno i iz­ra­zi­to su­ge­sti­bil­no dej­stvo, po­me­nu­ta po­li­ti­ka uspe­ šno eli­mi­ni­še lič­no i in­di­vi­du­al­no, a ključ uspe­ha le­ži, pre sve­ga, u to­me što ona ni­ka­da ni­je usme­re­na na po­je­din­ca kao sa­mo­stal­nog in­di­vi­du­u­ma, već na po­je­din­ca uto­plje­nog u ma­su.

Po­la­ze­ći od sta­va da na­kon što su po­sta­li deo ma­se, in­di­vi­du­u­mi vi­še ne mo­gu da se po­sma­tra­ju kao su­bjek­ti ko­ji za­dr­ža­va­ju se­bi svoj­stve­ne na­či­ne ose­ća­nja, mi­šlje­nja i po­ na­ša­nja, Le Bon sma­tra da im je svoj­stve­na ne­ka vr­sta ko­lek­tiv­ne du­še u skla­du sa ko­jom oni ose­ća­ju, mi­sle i po­stu­pa­ju na je­dan sa­svim dru­ga­či­ji na­čin. Sto­ga je i ra­zu­mlji­vo što je ulo­ga čo­ve­ka ko­ji se uto­pio u ma­su bit­no re­du­ko­va­na, jer se on vi­še ne mo­že po­sma­tra­ti kao su­bjekt ko­ji ak­tiv­no i sa­mo­stal­no pro­mi­šlja se­be i svet u ko­jem se na­la­zi. Na­i­me, po­ me­nu­ti su­bjekt bi­va po­ti­snut od stra­ne pa­siv­nog re­ci­pi­jen­ta ko­ji kao sop­stve­no pri­hva­ta i usva­ja ono što mu je pre­zen­to­va­no od stra­ne ide­o­lo­gi­je pod či­ji je uti­caj pot­pao. Me­đu­tim, ono če­ga on ni­je sve­stan, a što se ne sme za­ne­ma­ri­ti, je­ste či­nje­ni­ca da pot­pa­da­nje pod uti­caj od­re­đe­ne ide­o­lo­gi­je mo­že bi­ti kraj­nje štet­no po nje­go­vu vla­sti­tu oso­be­nost. Pre­ma Le Bo­no­vom mi­šlje­nju, „[...] glav­na obe­lež­ja in­di­vi­due ko­ja se na­la­zi u ma­si je­su sle­de­ća: iš­če­za­va­nje sve­sne lič­no­sti, do­mi­na­ci­ja ne­sve­sne lič­no­sti, usme­ra­va­nje mi­sli i ose­ća­nja u istom prav­cu po­mo­ću su­ge­sti­je i za­ra­ze, ten­den­ci­ja pre­ma neo­d­lo­žnom ostva­ri­va­nju su­ge­ ri­sa­nih ide­ja. In­di­vi­dua vi­še ni­je ona sa­ma, ona je po­sta­la bez­volj­ni auto­mat”2.

Sta­vlja­ju­ći ak­ce­nat na ma­su a ne na in­di­vu­du­um, od­no­sno na ko­lek­tiv­no (za­jed­nič­ko) a ne na in­di­vi­du­al­no (oso­be­no), na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka uspe­šno ostva­ru­je ho­mo­ge­ni­za­ci­ju.

No, iako je raz­u­me­va­nje po­me­nu­te ho­mo­ge­no­sti kao od­su­stva raz­li­ke po pi­ta­nju na­ci­ o­nal­ne pri­pad­no­sti ko­ja ne­ret­ko sa so­bom po­vla­či i pi­ta­nje ra­sne, re­li­gij­ske i sek­su­al­ne opre­de­lje­no­sti sa­svim oprav­da­no, tre­ba ipak ima­ti na umu da to što su svi iste opre­de­lje­ no­sti i što se za­la­žu za iste vred­no­sti ni­ka­ko ne zna­či i da su svi jed­na­ki. S tim u ve­zi je zna­ čaj­no po­me­nu­ti i Froj­da ko­ji, u od­no­su na Le Bo­na, u svom pro­mi­šlja­nju ma­se ide ko­rak da­lje. Na­i­me, Frojd sma­tra da ma­su tre­ba po­sma­tra­ti kao su­mu sa­či­nje­nu od ve­li­kog bro­ja jed­na­kih ko­ji su se me­đu­sob­no iden­ti­fi­ko­va­li u svom egu i jed­nog je­di­nog ko­ji je u od­no­su na sve njih su­per­i­o­ran, te ko­ji je kao ta­kav po­sta­vljen na me­sto ide­a­la ega. Upra­vo za­to on is­ti­če da čo­ve­ka ne tre­ba po­sma­tra­ti kao ži­vo­ti­nju sta­da, već pre kao ži­vo­ti­nju hor­de, jer su u njoj po­je­di­nač­na bi­ća uvek pred­vo­đe­na od stra­ne sta­re­ši­ne. U ve­zi sa tim, in­te­re­sant­na je i Ča­ko­ti­no­va kon­sta­ta­ci­ja da su auto­ri­te­ti ko­ji stva­ra­ju i zlo­u­po­tre­blja­va­ju ma­su za­pra­vo 2 Le Bon, G., Psi­ho­lo­gi­ja go­mi­la, ci­ti­ra­no u: Frojd, S., Psi­ho­lo­gi­ja ma­se i ana­li­za ega, Fe­don, Be­o­grad, 2006, str. 136.

67

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

in­že­nje­ri du­ša. „Isti­na je da ma­sa mo­že bi­ti do­ve­de­na do pa­rok­si­zma, do eks­plo­zi­je, isti­ na je da je spo­sob­na za ne­ču­ve­na dje­la, kao i za naj­vi­ša he­roj­stva. No, ka­rak­te­ri­stič­no je da ona dje­lu­je sa­mo kad je vo­đe­na, ka­da su pri­sut­ni pro­ta­go­ni­sti ko­ji upra­vlja­ju nje­zi­nim re­ak­ci­ja­ma, a to su in­že­nje­ri du­še”3. Da­kle, ma­sa ni­je ne­što što se sa­mo od se­be stva­ra i jed­ na­ko ta­ko sa­mo od se­be ras­pa­da; za nje­no for­mi­ra­nje, a ti­me i za du­ži­nu nje­nog op­stan­ka pre­su­dan je auto­ri­tet ko­ji je, za­hva­lju­ju­ći svo­joj za­vo­dlji­voj ide­o­lo­gi­ji, u sta­nju da njo­me upra­vlja i da po­sti­že za­cr­ta­ne ci­lje­ve.

Bu­du­ći da su za na­ci­o­nal­nu po­li­ti­ku po­je­din­če­vo lič­no mi­šlje­nje i po­stu­pa­nje u skla­ du sa istim u pot­pu­no­sti ne­bit­ni, oni se na­sto­je ugu­ši­ti još u nji­ho­vim sa­mim za­če­ci­ma.

Vred­nost se pri­pi­su­je, pre sve­ga, mi­šlje­nju i po­na­ša­nju ko­ji su svoj­stve­ni ma­si i sto­ga se plan­ski i si­ste­mat­ski afir­mi­šu is­klju­či­vo mo­de­li ko­lek­tiv­nog mi­šlje­nja i de­lo­va­nja. Ali, zna­ ju­ći da čak i naj­ma­nja do­za sum­nje u is­prav­nost, od­no­sno oprav­da­nost na­met­nu­tih mo­ de­la, mo­že da do­pri­ne­se ras­pa­du ce­lo­kup­nog si­ste­ma, na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka se ko­ri­sti svim ras­po­lo­ži­vim sred­stvi­ma ka­ko bi ono po­želj­no po­je­din­ci­ma pred­sta­vi­la kao ne­što što im je istin­ski svoj­stve­no, tj. kao ne­što što pro­iz­i­la­zi iz njih sa­mih. Na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka u svom na­sto­ja­nju da ko­lo­ni­zu­je čo­ve­kov co­gi­to, za­hva­lju­ju­ći svom sna­žnom dej­stvu, uspe­va da ga uči­ni ovi­snim upra­vo o nju sa­mu, a to kao po­sle­di­cu ima stva­ra­nje su­bje­ka­ta ko­ji to­kom vre­me­na po­sta­ju in­di­fe­rent­ni pre­ma sve­mu onom što či­ni nji­ho­vu vla­sti­tu oso­be­nost. Ne­ sve­sno do­pu­šta­ju­ći da po­me­nu­ta po­li­ti­ka kre­i­ra nji­hov vla­sti­ti iden­ti­tet, in­di­vi­du­u­mi ne uvi­đa­ju da pri to­me gu­be sva­ki vid oso­be­no­sti, te da uta­pa­ju­ći se u iz­ma­ni­pu­li­sa­nu ma­su na se­be pre­u­zi­ma­ju je­dan isti i svi­ma za­jed­nič­ki, na­ci­o­nal­no obo­je­ni iden­ti­tet. Da­kle, sva­ki po­je­di­nac kao sa­stav­ni deo ma­se vi­še ne po­la­zi od se­be kao in­di­vi­du­u­ma, već is­klju­či­vo od ma­se ko­joj pri­pa­da, a to je ujed­no i osnov­ni raz­log zbog ko­jeg on u pr­vi plan sta­vlja uvek iden­ti­tet za či­ji fi­nal­ni iz­gled je za­slu­žna na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka, a ne on sam.

Iako se po­je­din­ci­ma ne mo­že pri­pi­sa­ti ni­ka­kav stva­ran udeo u stva­ra­nju na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, či­ni se da oni ne­ma­ju go­to­vo ni­ka­kav pro­blem da ga do­ži­vlja­va­ju kao vla­sti­tu kre­a­ci­ju, te da se nji­me po­no­se kao da se ra­di o uni­ka­tu ne­pro­ce­nji­ve vred­no­sti, a ne o ne­ če­mu što pred­sta­vlja ma­sov­nu po­ja­vu. No, uko­li­ko se po­đe od či­nje­ni­ce da iz kvan­ti­te­ta ne pro­iz­i­la­zi nu­žno i kva­li­tet, on­da je ja­sno u ko­joj me­ri na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka mo­že ne­ga­tiv­no da uti­če na in­di­vi­du­u­me kao no­si­o­ce je­din­stve­nog i svi­ma za­jed­nič­kog iden­ti­te­ta. Na­i­me, na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet, ko­ji ne pred­sta­vlja ni­šta dru­go do kva­zi­i­den­ti­tet, ne mo­že se iz­jed­ na­či­ti sa po­je­din­če­vim oso­be­nim iden­ti­te­tom, te je za­to ne­mo­gu­će go­vo­ri­ti o nje­mu kao ne­če­mu što je po­je­din­cu istin­ski pri­pa­da­ju­će. Upr­kos to­me, na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka per­ma­ nent­no na­sto­ji da me­đu svo­jim sled­be­ni­ci­ma raz­vi­je ose­ćaj nji­ho­ve iz­vor­ne po­ve­za­no­sti sa istim. Ali, po­me­nu­ti ose­ćaj ni­je ni­šta dru­go do pu­ki pri­vid, i sto­ga je ap­surd­no go­vo­ri­ti o nje­mu kao ne­če­mu što je ap­so­lut­no re­le­vant­no za čo­ve­ka i nje­go­vu eg­zi­sten­ci­ju. Zbog to­ ga, sva­ko ko se opre­de­li za iden­ti­tet is­kre­i­ran od stra­ne od­re­đe­ne ide­o­lo­gi­je i to, npr. ra­di 3 Tchak­ho­ti­ne, S., Le viol de la pro­pa­gan­de po­li­ti­que, ci­ti­ra­no u: Ador­no, T. W., Hork­he­i­mer, M., So­ci­o­lo­ške stu­di­je, Škol­ska knji­ga, Za­greb, 1980, str. 86.

68

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

to­ga da bi bio, ili ba­rem ose­ćao, da je pri­hva­ćen od stra­ne dru­gih, tre­ba da bu­de sve­stan ko­li­ko se ti­me gu­bi kao in­di­vi­du­um, te ko­li­ko se uta­pa u osred­njost. Me­đu­tim, či­ni se da je upra­vo pri­hva­ta­nje po­me­nu­te osred­njo­sti jed­na od pri­mar­nih ka­rak­te­ri­sti­ka in­di­vi­du­u­ma ko­ji su se od­re­kli vla­sti­tih iden­ti­te­ta. Ipak, ube­đe­ni da, za­hva­lju­ju­ći to­me što pri­pa­da­ju ne­ če­mu što je ve­ćin­sko, ima­ju ap­so­lut­no pra­vo na su­per­i­or­ni­je po­zi­ci­je, po­je­din­ci, na­ža­lost, ne uvi­đa­ju da po­me­nu­ti vid per­cep­ci­je ni­je ni­šta dru­go do pu­ka pro­jek­ci­ja ko­ja kao ta­kva ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa re­al­no­šću, kao i da je ap­surd­na nji­ho­va ve­ra u pri­rod­nu su­per­i­or­ nost na­ci­o­nal­nog na­spram oso­be­nog iden­ti­te­ta.

Ali to što iz­ve­sna po­li­ti­ka ko­ja se za­la­že za ap­so­lut­nu do­mi­na­ci­ju od­re­đe­nog na­ci­o­ nal­nog iden­ti­te­ta na­i­la­zi na odo­bra­va­nje ogrom­ne ve­ći­ne, ni­ka­ko ne tre­ba da se shva­ti kao ne­što što je imu­no na sva­ku vr­stu kri­ti­ke, a sa­mim tim i na pro­me­ne. U ve­zi sa tim zna­ čaj­na je sle­de­ća Mar­ku­ze­o­va mi­sao: „No, ni ka­ta­stro­fa ne­će do­ni­je­ti pro­mje­nu ako po­i­ma­ nje onog što se zbi­va i onog što je za­pri­je­če­no ne pre­o­kre­ne svi­jest i po­na­ša­nje čo­vje­ka.”4 Da­kle, sva­ki po­je­di­nac naj­pre tre­ba da shva­ti da ma­ni­pu­la­ci­ja ko­ja se spro­vo­di od stra­ne na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke ni­je ap­so­lut­na, te da je sva­ko u sta­nju da od­bi­je ulo­gu pa­siv­nog kon­zu­ men­ta ko­ji ni­ka­da ne zah­te­va vi­še od onog što mu je pu­tem po­me­nu­te po­li­ti­ke da­to. Iz tog raz­lo­ga, sva­ki put ka­da od­bi­je da na­met­nu­te pred­sta­ve stvar­no­sti i sa­mo­ga se­be pri­hva­ti kao ne­sum­nji­vo tač­ne i isti­ni­te, čo­vek se za­pra­vo po­tvr­đu­je kao auto­nom­ni su­bjekt. Zna­či, upr­kos to­me što na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka te­ži to­ta­li­ta­ri­zmu, ko­ji u za­vi­sno­sti od aspi­ra­ci­ja auto­ ri­te­ta ko­ji se na­la­zi na nje­nom če­lu mo­že da se ma­ni­fe­stu­je ili kao te­ro­ri­stič­ka po­li­tič­ka ko­or­di­na­ci­ja ili pak kao per­fid­na ma­ni­pu­la­ci­ja po­je­din­ci­ma, to ni­ka­ko ne zna­či da čo­vek ko­ji ne odo­bra­va ta­kav si­stem tre­ba jed­no­stav­no da se po­mi­ri sa svo­jom sud­bi­nom. Or­ga­ ni­zo­va­nje po­je­di­na­ca, vo­đe­nih sop­stve­nim sta­vo­vi­ma, mi­sli­ma i ose­ća­nji­ma, u opo­zi­ci­ju ra­di po­sti­za­nja od­re­đe­nih pro­me­na je vi­še ne­go po­želj­no, jer se ti­me, kao što je re­če­no, po­tvr­đu­je čo­ve­ko­va spo­sob­nost da bu­de auto­no­man, od­no­sno da slo­dod­no mi­sli i de­la.

Upr­kos to­me, uti­sak ko­ji se sti­če je­ste da se na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka, kao po­li­ti­ka za­sno­ va­na pre­vas­hod­no na mi­to­ma­ni­ji, mno­štvu pred­ra­su­da i ste­re­o­tip­nih pred­sta­va, ve­li­ča­ju­ći is­klju­či­vo jed­nu na­ci­ju i njoj oso­be­ni et­nos, re­li­gi­ju, tra­di­ci­ju i kul­tu­ru, još uvek uspe­šno su­prot­sta­vlja sva­kom vi­du mul­ti­kul­tu­ra­li­zma. Bu­du­ći da ova iz­ra­zi­to ide­o­lo­ški obo­je­na po­li­ti­ka mo­že da bu­de svoj­stve­na čak i onim dru­štvi­ma ko­ja su po svo­joj pri­ro­di mul­ti­kul­ tur­na, to za­pra­vo zna­či da mul­ti­kul­tu­ral­nost sa­ma po se­bi ni­je do­volj­na da bi se spro­ve­la de­kon­ta­mi­na­ci­ja dru­štva ogre­zlog u na­ci­o­nal­noj po­li­ti­ci. Da­kle, to što je jed­no dru­štvo po svo­joj pri­ro­di iz­ra­zi­to he­te­ro­ge­no ne zna­či još uvek i da je ono sprem­no da pri­hva­ti i uva­ži kul­tur­ne raz­li­či­to­sti kao svo­ju ne­mi­nov­nu re­al­nost. Upra­vo za­to se u dru­štvi­ma u ko­ji­ma je na de­lu na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka ne­ret­ko de­ša­va da svi­ma oni­ma ko­ji su dru­ge na­ci­o­nal­ne (et­nič­ke), a sa­mim tim i kul­tur­ne pri­pad­no­sti, ne pri­zna­ju čak ni nji­ho­va ele­men­tar­na pra­ 4 Mar­cu­se, H., Čo­vjek jed­ne di­men­zi­je. Ras­pra­ve o ide­o­lo­gi­ji raz­vi­je­nog in­du­strij­skog dru­štva, Ve­se­lin Ma­ sle­ša, Sa­ra­je­vo, 1989, str. 15. (Iako je Mar­ku­ze­o­va mi­sao iz­vu­če­na iz kon­tek­sta, sma­tra se da je ona jed­na­ ko re­le­vant­na i za pro­mi­šlja­nje dru­štva u ko­jem je na de­lu na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka, kao i od­no­sa in­di­vi­du­u­ma pre­ma is­toj.)

69

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

va. Za­pra­vo, za auto­ri­te­te od­re­đe­ne na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke, kao i za nji­ho­ve sled­be­ni­ke, ne­ret­ ko je ka­rak­te­ri­sti­čan i in­ten­zi­van ose­ćaj od­boj­no­sti pre­ma sve­mu što ne de­li isti na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet, od­no­sno pre­ma sve­mu što od­stu­pa od nji­ho­vih stan­dar­da. Ali, ne mo­že se i ne sme za­klju­či­ti da je ne­što u star­tu ma­nje zna­čaj­no ili ma­nje vred­no sa­mo na osno­vu to­ga što je dru­ga­či­je; i upra­vo za­to mul­ti­kul­tu­ra­li­zam sta­je na stra­nu onih ko­ji su sa­mo zbog svo­je raz­li­či­to­sti po­sta­li žr­tve na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke.

3. Mul­ti­kul­tu­ra­li­zam i nje­go­ve osnov­ne oso­bi­ne Mul­ti­kul­tu­ra­li­zam se naj­če­šće pred­sta­vlja kao spe­ci­fič­na po­li­tič­ka kon­cep­ci­ja ko­ja se za­la­že za skla­dan su­ži­vot raz­li­či­tih et­nič­kih i/ili ne­et­nič­kih kul­tur­nih gru­pa u okvi­ru jed­ nog mul­ti­kul­tur­nog dru­štva, a iz to­ga pro­iz­i­la­zi da je jed­no od nje­go­vih su­štin­skih pi­ta­ nja za­pra­vo pi­ta­nje o pra­vu na raz­li­či­tost. Po­sta­vlja­ju­ći mo­der­ni­te­tu po­me­nu­to pi­ta­nje, „mul­ti­kul­tu­ra­li­zam pre­va­zi­la­zi spe­ci­fič­no­sti sva­kog po­je­di­nač­nog na­ci­o­nal­nog kon­tek­sta i svim sa­vre­me­nim dru­štvi­ma upu­ću­je ve­li­čan­stven ci­vi­li­za­cij­ski iza­zov”5. Na­i­me, su­o­ča­ va­ju­ći mo­der­ni­tet sa mo­di­fi­ka­ci­jom dru­štve­nog pro­sto­ra i sa kri­zom uni­ver­za­li­zma, te sa či­nje­ni­com da raz­li­či­tost po­či­nje sve vi­še da se vred­nu­je, mul­ti­kul­tu­ra­li­zam po­sta­vlja sa­vre­me­nom dru­štvu zah­tev za pri­zna­va­njem i uva­ža­va­njem auten­tič­nih raz­li­či­to­sti. Ali, kao spe­ci­fič­na kon­cep­ci­ja, ko­ja je i sa­ma pro­iz­i­šla iz kri­ze mo­der­ni­te­ta, mul­ti­kul­tu­ra­li­ zam ne na­sto­ji da ga po sva­ku ce­nu ospo­ri, već da ga pod­vrg­ne pro­ce­su du­bo­ke pre­ra­de.

Kri­ti­ku­ju­ći mo­der­ni­tet, mul­ti­kul­tu­ra­li­zam ima za svoj cilj da is­pi­ta da li su mo­der­ni­te­tu svoj­stve­ne ka­te­go­ri­je ka­dre da raz­u­me­ju ak­tu­el­ne dru­štve­ne pro­me­ne, i da pro­ble­me ko­ji ne­mi­nov­no iz njih pro­iz­i­la­ze re­še na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin.

Pri­li­kom sva­kog svog uka­zi­va­nja na pro­tiv­reč­no­sti i pa­ra­dok­se sa­vre­me­nog dru­štva, mul­ti­kul­tu­ra­li­zam se pre­vas­hod­no osla­nja na pro­men­lji­ve pa­ra­dig­me, od­no­sno on kao svo­je osnov­no po­la­zi­šte po­sta­vlja stav da je sve re­la­tiv­no i ne­po­sto­ja­no. Na­i­me, za­go­vor­ ni­ci mul­ti­kul­tu­ra­li­zma sma­tra­ju da je stvar­nost, pre­ci­zni­je re­če­no po­i­ma­nje stvar­no­sti, naj­o­bič­ni­ja kon­struk­ci­ja, ta­ko da sva­ka objek­tiv­nost ni­je ni­šta dru­go do objek­tiv­nost u for­mi opi­sa, jer nu­di sa­mo jed­nu, vi­še ili ma­nje ne­pri­stra­snu, ver­zi­ju stvar­no­sti. A, ako u stvar­no­sti ne­ma objek­tiv­no­sti, on­da se ona, pre­ma nji­ho­vom mi­šlje­nju, nu­žno svo­di na mno­štvo raz­li­či­tih su­bjek­tiv­nih in­ter­pre­ta­ci­ja. To na­da­lje zna­či i da isti­na mo­že da bu­de is­klju­či­vo re­la­tiv­na, od­no­sno da vred­no­sni su­do­vi ne mo­gu da bu­du sa­vr­še­no uskla­đe­ni sa objek­tiv­no­šću, s ob­zi­rom na to da im ona uvek iz­mi­če. Ko­nač­no, zna­nje se, pre­ma mi­šlje­ nju mul­ti­kul­tu­ra­li­sta, mo­že raz­u­me­ti kao je­dan od po­gle­da na svet ko­ji je me­đu mno­gim dru­gi­ma je­di­ni objek­ti­van i vred­no­sno ne­u­tra­lan. Da­kle, za raz­li­ku od mo­der­ni­sta, ko­ji de­le ube­đe­nje da je stvar­nost objek­tiv­na, da po­sto­ji ne­za­vi­sno od po­je­din­ca i da mo­že da se spo­zna kroz ra­su­đi­va­nje, mul­ti­kul­tu­ra­li­sti sma­tra­ju da je stvar­nost stvar kon­ven­ci­je, da je čo­vek uklju­čen u nje­nu iz­grad­nju, te da zna­nje u se­bi ne­ma ni­čeg objek­tiv­nog i ko­nač­ nog. Me­đu­tim, uti­sak ko­ji se sti­če je­ste da uko­li­ko i mo­der­ni­sti – kao za­go­vor­ni­ci re­a­li­zma 5 Sem­pri­ni, A., Mul­ti­kul­tu­ra­li­zam, Clio, Be­o­grad 2004, str. 6.

70

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

i mul­ti­kul­tu­ra­li­sti, kao pro­mo­te­ri re­la­ti­vi­zma – na­sta­ve da se sle­po dr­že svo­jih po­zi­ci­ja, te­ško da će us­pe­ti da iz­beg­nu ona kre­ta­nja ko­ja ne­mi­nov­no vo­de iz kraj­no­sti u kraj­nost.

Va­žno je na­gla­si­ti i da za mul­ti­kul­tu­ra­li­ste pro­me­na sa­ma po se­bi ni­je do­volj­na, te da se sto­ga oni po­seb­no in­te­re­su­ju za me­ta­mor­fo­ze ko­je nu­žno vo­de ka mo­di­fi­ka­ci­ji. Da­kle, ono što je vi­še ne­go oči­gled­no je­ste da je svet u ce­li­ni pod­lo­žan pro­me­na­ma i sto­ga je sa­ svim lo­gič­no da ni ljud­ska pra­va ne mo­gu bi­ti imu­na na iste, a ideal ko­me mul­ti­kul­tu­ra­li­sti te­že je­ste da se ka­ko svet ta­ko i po­me­nu­ta pra­va me­nja­ju, pre sve­ga, na bo­lje. Na­i­me, mno­ ga sa­vre­me­na dru­štva iz­gra­đe­na na osno­va­ma „uni­ver­za­li­zma”, ka­ko bi pri­kri­la pre­ru­ša­va­ nje jed­ne mo­no­kul­tu­re u pri­vid­nu čo­več­nost, ne­ret­ko se slu­že tim istim uni­ver­za­li­zmom; od­no­sno in­si­sti­ra­ju­ći na jed­na­ko­sti svih svo­jih gra­đa­na ona za­pra­vo spro­vo­de per­fid­nu po­li­ti­ku ne­jed­na­ke jed­na­ko­sti. Su­prot­sta­vlja­ju­ći se su­vi­še ap­strakt­nom i po­jed­no­sta­vlje­ nom po­i­ma­nju čo­ve­ka, mul­ti­kul­tu­ra­li­zam upra­vo na­gla­ša­va da jed­nom pri­zna­ta pra­va, ko­ja za­do­vo­lja­va­ju po­tre­be i kri­te­ri­ju­me jed­ne gru­pe po­je­di­na­ca, ne mo­ra­ju bi­ti do­volj­na ni­ti za­do­vo­lja­va­ju­ća za sve dru­ge. Ta­ko­đe, jed­nom utvr­đen kor­pus pra­va ne mo­že da kao ta­kav va­ži za sva vre­me­na, ta­ko da je sa­svim mo­gu­će da se u ne­kom mo­men­tu pro­tiv nje­ga po­bu­ne čak i oni ko­ji su ga u svo­joj naj­sko­ri­joj pro­šlo­sti sma­tra­li ide­al­nim. Upra­vo za­to mul­ti­kul­tu­ra­li­sti uka­zu­ju na neo­p­hod­nost da se, za­rad ce­lo­kup­nog ljud­skog ro­da, ot­poč­ne sa me­nja­njem sve­ga onog što, u sta­nju u ko­jem tre­nut­no je­ste, po­sta­je pre­va­zi­đe­no i ne­ pri­hva­tlji­vo. A po­me­nu­te pro­me­ne tre­ba, pre sve­ga, da bu­du kva­li­ta­tiv­ne pro­me­ne ko­je će do­ne­ti bo­lji­tak čo­ve­čan­stvu u ce­li­ni, a ne sa­mo jed­nom nje­go­vom seg­men­tu.

Iako se mul­ti­kul­tu­ra­li­zam naj­če­šće do­vo­di u ve­zu sa poj­mom to­le­ran­ci­je pre­ma kul­ tur­nim raz­li­ka­ma, ko­ji se ve­zu­je za li­be­ral­nu tra­di­ci­ju i za, u okvi­ru nje, raz­vi­je­nu kon­ cep­ci­ju gra­đan­ske dr­ža­ve ko­ja se jed­na­ko op­ho­di pre­ma svim svo­jim gra­đa­ni­ma, to ipak ne zna­či da se za­go­vor­ni­ci mul­ti­kul­tu­ral­ne ori­jen­ta­ci­je u pot­pu­no­sti sla­žu sa svim po­stu­ la­ti­ma li­be­ral­nog uče­nja. Da­kle, s ob­zi­rom na to da mul­ti­kul­tu­ra­li­zam do­vo­di u pi­ta­nje ne­ke od osnov­nih ide­ja li­be­ra­li­zma, is­prav­ni­je ga je po­sma­tra­ti kao spe­ci­fič­nu kri­ti­ku po­me­nu­te ori­jen­ta­ci­je. No, ti­me što je mul­ti­kul­tu­ra­li­zam na se­be pre­u­zeo ulo­gu kri­ti­ča­ra li­be­ra­li­zma, to ni­ka­ko ne zna­či i da je on sa nji­me ne­spo­jiv. Sto­ga će u tek­stu, po­red uka­ zi­va­nja na osnov­ne ka­rak­te­ri­sti­ke mul­ti­kul­tu­ra­li­zma, bi­ti re­či i o sve oči­gled­ni­joj po­tre­bi da se ba­zič­ni li­be­ral­ni mo­del ko­ri­gu­je ta­ko što će mu bi­ti pri­do­da­ti ne­ki od ele­me­na­ta mul­ti­kul­tu­ral­nog mo­de­la. Ipak, va­žno je ima­ti na umu da no­vo­stvo­re­ni po­li­tič­ki mo­del ni­je uni­ver­zal­no pri­men­ljiv, s ob­zi­rom na to da je nje­go­va re­a­li­za­ci­ja uvek uslo­vlje­na spe­ci­fič­nim kon­tek­stom, te da ga je za­to po­treb­no „pri­la­go­đa­va­ti” kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji i nje­nim spe­ci­fič­nim okol­no­sti­ma. Ta­ko­đe, pi­ta­nja ova­kve po­li­ti­ke uvek tre­ba „da bu­du re­še­na u ar­gu­men­to­va­noj ras­pra­vi čla­no­va dru­štva ili nji­ho­vih pred­stav­ni­ka. Pri to­me, di­sku­si­ja i pru­že­na ar­gu­men­ta­ci­ja ne tre­ba da te­že po­sti­za­nju ve­ćin­ske od­lu­ke, već kon­ sen­zu­su”6, a to ne zna­či ni­šta dru­go ne­go da se „cen­tral­ni pro­blem sa­vre­me­nih plu­ra­li­ stič­kih dru­šta­va” od­no­si upra­vo na „pi­ta­nje ka­ko uskla­di­ti ak­tiv­no­sti gra­đa­na i do­ći do 6 Jo­va­no­vić, M. A., Ko­lek­tiv­na pra­va u mul­ti­kul­tur­nim za­jed­ni­ca­ma, Slu­žbe­ni gla­snik, Be­o­grad 2004, str. 194.

71

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ko­lek­tiv­no oba­ve­zu­ju­ćih spo­ra­zu­ma u si­tu­a­ci­ji ka­da se oni me­đu so­bom ra­zi­la­ze u uve­ re­nji­ma i shva­ta­nji­ma”7.

Mul­ti­kul­tu­ra­li­zam, kao što je re­če­no, te­ži rav­no­prav­noj ko­eg­zi­sten­ci­ji raz­li­či­tih kul­ tur­nih gru­pa unu­tar od­re­đe­nog so­ci­je­te­ta, i sto­ga je ja­sno da sva­ki po­ku­šaj da se mul­ti­ kul­tu­ra­li­zam ozna­či kao jed­no od vo­de­ćih na­če­la od­re­đe­ne na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke pro­iz­i­la­zi iz ne­a­de­kvat­nog po­i­ma­nja po­me­nu­tih fe­no­me­na. Na­i­me, uz sva­ko „raz­u­me­va­nje na­ci­je i kul­tur­ne tra­di­ci­je kao za­tvo­re­nih, sta­tič­nih, eks­ko­mu­ni­ci­ra­ju­ćih, pa­ro­hi­jal­nih iden­ti­te­ta nu­žno ide di­ja­bo­li­za­ci­ja Dru­go­ga, kse­no­fo­bi­ja kao strah od sve­ga onog što do­la­zi ,s one stra­ne br­da’, od ko­mu­ni­ka­ci­je i raz­me­ne sa od se­be raz­li­či­tim en­ti­te­ti­ma. In­si­sti­ra­nje na ra­di­kal­noj sa­mo­svoj­no­sti i sin­gu­la­ri­te­tu, tj. na ko­re­ni­toj ra­zli­ci u od­no­su na dru­ge ne­srod­ ne kul­tu­re im­pli­ci­ra zah­tev za ho­mo­ge­ni­za­ci­ju vla­sti­te kul­tu­re”8. Su­prot­no to­me, mul­ti­ kul­tu­ra­li­zam zah­te­va da se pre­va­zi­đu svi po­gle­di na svet i svi vred­no­sni si­ste­mi ko­ji su ute­me­lje­ni na sa­mo jed­noj kul­tu­ri, jer se je­di­no ta­ko mo­že pre­ki­nu­ti tra­di­ci­ja po­ri­ca­nja čo­več­no­sti dru­gih. Da­kle, za raz­li­ku od na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke ko­ja sve­sno i na­mer­no spro­ vo­di re­pre­si­ju ve­ćin­ske et­no­kul­tur­ne gru­pe nad ma­njin­skom, mul­ti­kul­tu­ra­li­zam se za­la­že da u he­te­ro­ge­nim dru­štvi­ma is­ko­re­ni prak­su op­ho­đe­nja pre­ma pri­pad­ni­ci­ma ma­njin­skih gru­pa kao da su bi­ća dru­gog re­da. Dru­gim re­či­ma, mul­ti­kul­tu­ra­li­zam se za­la­že za pre­va­ zi­la­že­nje uskog i ogra­ni­če­nog shva­ta­nja da su pri­pad­ni­ci ve­ćin­ske gru­pe, sa­mo na osno­vu to­ga što su deo ve­ći­ne, su­per­i­or­ni u od­no­su na sve osta­le, te da su u skla­du sa tim svi nji­ ho­vi po­stup­ci is­prav­ni, a sa­mim tim i oprav­da­ni.

Mul­ti­kul­tu­ra­li­sti če­sto na­gla­ša­va­ju da su pri­pad­ni­ci ma­njin­skih gru­pa gra­đa­na od­re­ đe­ne dr­ža­ve u pot­pu­no­sti sve­sni či­nje­ni­ce da se zbog svo­jih et­nič­kih, re­li­gij­skih, je­zič­kih i dru­gih ka­rak­te­ri­sti­ka, na osno­vu ko­jih se raz­li­ku­ju od ve­ćin­skog sta­nov­ni­štva, na­la­ze u ne­do­mi­nant­nom9 po­lo­ža­ju, i da su upra­vo zbog to­ga sna­žno mo­ti­vi­sa­ni ko­lek­tiv­nom vo­ ljom za op­stan­kom, te da kao svoj kraj­nji cilj po­sta­vlja­ju po­sti­za­nje fak­tič­ke i prav­ne jed­ na­ko­sti sa ve­ći­nom. Me­đu­tim, mul­ti­kul­tu­ra­li­sti po­seb­no is­ti­ču da pred­stav­ni­ci ma­nji­na ne mo­gu bi­ti stvar­no rav­no­prav­ni sa ve­ći­nom uko­li­ko se ne tre­ti­ra­ju ne­jed­na­ko, od­no­sno po­vla­šće­no od stra­ne dr­ža­ve. Uko­li­ko jed­no mul­ti­kul­tur­no dru­štvo te­ži ka ostva­ri­va­nju rav­no­prav­no­sti on­da je je­dan od osnov­nih za­da­ta­ka mul­ti­kul­tu­ra­li­sta da rav­no­prav­no po­stu­pa­nje pred­sta­ve ne kao nu­žno iden­tič­no, već kao po­stu­pa­nje ko­je mo­že da bu­de i raz­li­či­to, te da ra­di omo­gu­ća­va­nja ta­kve vr­ste po­stu­pa­nja uka­žu na po­tre­bu za raz­vo­jem ade­kvat­nih me­ha­ni­za­ma ko­ji bi omo­gu­ći­li da raz­li­či­to po­stu­pa­nje ne do­vo­di do po­vla­šće­ no­sti ili dis­kri­mi­na­ci­je. Pri to­me je va­žno na­gla­si­ti da ustav­no pri­zna­va­nje raz­li­či­to­sti i in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ja po­seb­nih pra­va sa­mi po se­bi ni­su do­volj­ni za su­ži­vot vi­še raz­li­či­tih et­ nič­kih i ne­et­nič­kih gru­pa ko­je po­sto­je unu­tar od­re­đe­ne dr­ža­ve, kao i da ne­for­mal­ni pu­te­vi 7 Isto de­lo, str. 196.

8 Di­vjak, S., Pro­blem iden­ti­te­ta. Kul­tur­no, et­nič­ko, na­ci­o­nal­no i in­di­vi­du­al­no, Slu­žbe­ni gla­snik, Be­o­grad 2006, str. 272–273.

9 Upo­tre­ba ter­mi­na kao što su „pot­či­njen” ili „pod­re­đen” sve­sno se iz­be­ga­va.

72

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ostva­ri­va­nja so­ci­jal­ne ko­he­zi­je u mul­ti­kul­tur­nim dru­štvi­ma uvek za­vi­se od spe­ci­fič­nog kon­tek­sta i nje­mu svoj­stve­nih okol­no­sti.

Na osno­vu sve­ga što je do sa­da re­če­no ja­sno je da jav­na (dr­žav­no-po­li­tič­ka) sfe­ra ne sme bi­ti oči­šće­na od et­nič­kih i kul­tur­nih ele­me­na­ta, jer ti­me što in­sti­tu­ci­o­nal­no šti­ti sup­ stan­ci­jal­na do­bra po­seb­nih kul­tu­ra ona i sa­ma za­do­bi­ja kul­tur­ni iden­ti­tet, od­no­sno us­po­ sta­vlja se ne sa­mo kao dr­ža­va gra­đa­na, već i kao istin­ski mul­ti­kul­tur­na dr­ža­va, tj. dr­ža­va ko­ja ne­gu­je, po­dr­ža­va i šti­ti pra­vo na raz­li­či­tost. Po­seb­na pra­va za či­je pri­zna­va­nje se za­la­ žu mul­ti­kul­tu­ra­li­sti naj­če­šće se raz­vr­sta­va­ju u tri osnov­ne gru­pe. Na­i­me, pr­vu gru­pu či­ne iden­ti­fi­ka­ci­o­na, tj. iden­ti­tet­ska pra­va, od­no­sno ona pra­va ko­ja omo­gu­ća­va­ju iz­ra­ža­va­nje kul­tur­no-et­nič­kog iden­ti­te­ta; u dru­gu gru­pu se ubra­ja­ju spe­ci­jal­na re­pre­zen­ta­ci­o­na pra­va, tj. pra­va ko­ja pred­stav­ni­ci­ma raz­li­či­tih kul­tur­nih gru­pa osi­gu­ra­va­ju me­sto u cen­tral­nim in­sti­tu­ci­ja­ma dr­ža­ve; i ko­nač­no, u tre­ću gru­pu pra­va se ubra­ja­ju pra­va na sa­mo­u­pra­vu.

Kri­ti­ča­ri mul­ti­kul­tu­ra­li­zma sma­tra­ju da su me­đu po­me­nu­tim pra­vi­ma naj­spor­ni­ja upra­vo pra­va na sa­mo­u­pra­vu jer, uko­li­ko su pre­ko­mer­na, ona mo­gu da ohra­bre raz­li­či­te ma­njin­ ske gru­pe da se­be po­sma­tra­ju kao se­pa­rat­ne en­ti­te­te ko­ji­ma je in­he­rent­no pra­vo da u pot­ pu­no­sti upra­vlja­ju sa­mi so­bom. Upr­kos to­me, mul­ti­kul­tu­ra­li­sti na­gla­ša­va­ju da pri­zna­nje po­me­nu­te vr­ste pra­va tre­ba po­sma­tra­ti, pre sve­ga, kao nor­ma­tiv­ni zah­tev od­re­đe­ne kul­ tur­no­et­nič­ke za­jed­ni­ce, ko­jim se za­do­vo­lja­va po­tre­ba za vla­dom ko­ju bi nje­ni čla­no­vi mo­ gli da sma­tra­ju svo­jom. „Nji­ma ne tre­ba da vla­da­ju stran­ci. Gra­ni­ce tre­ba da bu­du is­cr­ta­ne i in­sti­tu­ci­je ure­đe­ne na na­čin da do­zvo­le gru­pi slo­bo­du od do­mi­na­ci­je dru­gih gru­pa.”10 Mul­ti­kul­tu­ra­li­sti, ta­ko­đe, is­ti­ču da je iden­ti­tet čo­ve­ka neo­dvo­jiv od iden­ti­te­ta kul­tur­ne gru­pe ko­joj pri­pa­da, te da sa­mim tim on ne mo­že da se po­sma­tra kao ne­što što je ire­le­ vant­no za čo­ve­kov po­li­tič­ki iden­ti­tet. Dru­gim re­či­ma, pri­pad­nost po­je­din­ca od­re­đe­noj dr­ža­vi je uvek po­sre­do­va­na nje­go­vom pri­pad­no­šću po­seb­noj kul­tur­noj za­jed­ni­ci. Upra­vo za­to, ka­ko bi sva­ki čo­vek mo­gao da ne­gu­je i raz­vi­ja vla­sti­tu kul­tu­ru, mul­ti­kul­tu­ra­li­sti i in­ si­sti­ra­ju na pri­zna­va­nju po­seb­nih pra­va. Me­đu­tim, pro­tiv­ni­ci mul­ti­kul­tu­ra­li­zma sma­tra­ju da upra­vo u po­ni­šta­va­nju po­je­din­ca unu­tar od­re­đe­ne kul­tur­ne gru­pe, od­no­sno u fa­vo­ ri­zo­va­nju gru­pe i njoj svoj­stve­nog iden­ti­te­ta, te od­bi­ja­nju te iste gru­pe da se in­te­gri­še u ši­ru za­jed­ni­cu, po­či­va naj­o­zbilj­ni­ja pret­nja mul­ti­kul­tu­ra­li­zma de­mo­krat­skom po­li­tič­kom si­ste­mu. Da­kle, in­si­sti­ra­nje na iden­ti­te­tu gru­pe pred­sta­vlja osnov­ni ka­men spo­ti­ca­nja iz­ me­đu pred­stav­ni­ka mul­ti­kul­tu­ra­li­zma i li­be­ra­li­zma, s ob­zi­rom na to da li­be­ra­li sma­tra­ju da dr­ža­va tre­ba da bu­de ne­u­tral­na pre­ma kul­tur­nim raz­li­ka­ma, od­no­sno da po­li­tič­koprav­ni iden­ti­tet ni­je ne­što što tre­ba da se pri­la­go­đa­va kul­tur­nom iden­ti­te­tu. Na­i­me, dok mul­ti­kul­tu­ra­li­sti in­si­sti­ra­ju na pri­ma­tu po­seb­nih pra­va ko­ja se sti­ču na osno­vu kul­tur­nog pri­pad­ni­štva, li­be­ra­li se za­la­žu za uni­ver­zal­na pra­va ko­ja tre­ba da bu­du ne­za­vi­sna od sva­ke kul­tu­re. Sto­ga, sva­ki put ka­da se pri­zna­va­nje po­seb­nih pra­va tre­ti­ra kao nu­žan pred­u­slov li­be­ral­no-gra­đan­ske dr­ža­ve, od­no­sno ka­da se sma­tra da je jed­na dr­ža­va li­be­ral­ni­ja uko­li­ko 10 Le­vey, J. T., “Clas­sifying Cul­tu­ral Rights“ u: Sha­pi­ro, I., Kymlic­ka W. (ur.), Et­hni­city and Gro­up Rights, New York Uni­ver­sity Press, 1997, p. 33.

73

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

su u njoj po­seb­na pra­va pri­zna­ta i po­što­va­na, ne is­po­lja­va se ni­šta dru­go do ne­do­volj­na upu­će­nost u pra­vu pri­ro­du poj­mo­va kao što su li­be­ral­na i mul­ti­kul­tur­na po­li­ti­ka.

Na­i­me, ba­zič­ni for­mal­no-prav­ni okvir ko­jeg se dr­ži li­be­ral­na dr­ža­va ogle­da se u kul­ tur­no-et­nič­koj ne­u­tral­no­sti, a to za­pra­vo zna­či da je nje­no po­i­ma­nje na­ci­je uvek či­sto prav­nog ka­rak­te­ra. Dru­gim re­či­ma, pra­va nje­nih gra­đa­na su in­di­vi­du­al­na pra­va, ali isto­ vre­me­no i uni­ver­zal­na, bu­du­ći da ne za­vi­se od nji­ho­vog kul­tur­nog pri­pad­ni­štva. Na­rav­no, to ni­ka­ko ne tre­ba in­ter­pre­ti­ra­ti kao sklo­nost li­be­ra­la da ni­po­do­šta­va­ju po­seb­na pra­va, bu­du­ći da oni sma­tra­ju da upra­vo „in­di­vi­du­a­li­stič­ka pa­ra­dig­ma na po­sre­dan na­čin šti­ti i gru­pe, jer ga­ran­tu­je i ba­zič­na i po­li­tič­ka pra­va svim po­je­din­ci­ma, ne­za­vi­sno od to­ga ko­joj gru­pi oni pri­pa­da­ju”11. No, su­prot­no shva­ta­nji­ma li­be­ra­la, mul­ti­kul­tu­ra­li­sti ve­ru­ju da dr­ ža­va ne mo­že i ne sme da za­ne­ma­ri či­nje­ni­cu da nje­ni gra­đa­ni pri­pa­da­ju raz­li­či­tim kul­tur­ nim gru­pa­ma, te da im na osno­vu to­ga mo­ra pri­zna­ti i iz­ve­sna po­seb­na pra­va. Da­kle, dr­ža­ va ne sme da se ne­u­tral­no od­no­si pre­ma raz­li­ka­ma iz­me­đu kul­tur­nih iden­ti­te­ta, od­no­sno ona svoj prav­no-po­li­tič­ki iden­ti­tet tre­ba da pri­la­go­di upra­vo po­me­nu­tim iden­ti­te­ti­ma.

Me­đu­tim, svo­jim upor­nim in­si­sti­ra­njem na pri­zna­va­nju po­seb­nih pra­va, mul­ti­kul­tu­ ra­li­sti mo­gu la­ko da skre­nu s pr­vo­bit­no za­cr­ta­nog pu­ta. Na­i­me, u svom na­sto­ja­nju da kul­ tur­no pri­pad­ni­štvo po­sta­ve kao is­klju­čiv osnov za sti­ca­nje pra­va, oni, su­prot­no svo­jim in­ ten­ci­ja­ma, mo­gu da osta­ve uti­sak da se za­pra­vo za­la­žu za us­po­sta­vlja­nje pri­ma­ta grup­nih (ko­lek­tiv­nih) pra­va nad onim in­di­vi­du­al­nim. Upra­vo za­to je i va­žno da svo­je in­si­sti­ra­nje na pri­zna­va­nju po­seb­nih pra­va, ka­ko et­nič­kih ta­ko i ne­et­nič­kih kul­tur­nih gru­pa, pred­sta­ ve kao iz­raz slo­bod­no iz­ra­že­ne in­di­vi­du­al­ne vo­lje po­je­di­na­ca kao nji­ho­vih čla­no­va. Da­kle, ono što tre­ba da bu­de ja­sno je da mul­ti­kul­tu­ra­li­sti svo­jim za­la­ga­njem za pri­zna­va­nje i po­što­va­nje po­seb­nih (grup­nih) pra­va, za­pra­vo, na­sto­je da po­ka­žu da sva­ki po­je­di­nac ima pra­vo da kao član od­re­đe­ne gru­pe zah­te­va da mu se pri­zna­ju po­seb­na pra­va. A to zna­či da sva­ki po­je­di­nac, po­red svo­jih gra­đan­skih pra­va ko­ja sti­če ne­po­sred­no, tre­ba da uži­va i po­seb­na pra­va ko­ja za­do­bi­ja po­sred­stvom svog pri­pad­ni­štva od­re­đe­noj kul­tur­noj gru­pi.

Mul­ti­kul­tu­ra­li­sti če­sto u svo­ju od­bra­nu na­vo­de da ni­je­dan po­je­di­nac ne mo­že da ima svest o se­bi sa­mom ne­za­vi­sno od gru­pe ko­joj pri­pa­da, ta­ko da tek u in­ter­ak­ci­ji sa dru­gi­ma iz te iste gru­pe, pu­tem ko­je ot­kri­va svoj ko­lek­tiv­ni iden­ti­tet, on za­pra­vo bi­va spo­so­ban da iz­gra­di i svoj oso­be­ni iden­ti­tet.12 Da­kle, su­prot­no sta­vu da je pro­ble­ma­ti­ka in­di­vi­du­a­li­zma ne­spo­ji­va sa nji­ho­vim osnov­nim zah­te­vi­ma, mul­ti­kul­tu­ra­li­sti na­sto­je da je ipak pred­sta­ve kao je­dan od svo­jih glav­nih po­kre­ta­ča. No, uti­sak ko­ji se sti­če je­ste da je na­ve­de­na ar­gu­ men­ta­ci­ja od­vi­še sla­ba, jer to što po­je­di­nac pu­tem ko­lek­tiv­nog iden­ti­te­ta uspe­va da iz­gra­di i svoj vla­sti­ti iden­ti­tet, ni­ka­ko ne mo­že da re­ši pro­blem na­pe­to­sti ko­ji ne­mi­nov­no na­sta­je sva­ki put ka­da, pr­ven­stve­no usled nji­ho­vih raz­li­či­tih pri­ro­da, iz­me­đu po­me­nu­tih iden­ti­ te­ta do­đe do me­đu­sob­nog ra­zi­la­že­nja. Ti­me što po­je­din­ci iz­gra­đu­ju vla­sti­te iden­ti­te­te po­ sred­stvom gru­pe ne zna­či i da je cen­tral­na ulo­ga do­de­lje­na in­di­vi­du­al­noj di­men­zi­ji, kao ni 11 Di­vjak, S., Pro­blem iden­ti­te­ta. Kul­tur­no, et­nič­ko, na­ci­o­nal­no i in­di­vi­du­al­no, str. 237.

12 Upor. Sem­pri­ni, A., Mul­ti­kul­tu­ra­li­zam, str. 82.

74

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

da se sva­ka gru­pa jed­na­ko in­te­re­su­je za oso­be­ne iden­ti­te­te svo­jih čla­no­va, te da im pri­da­je po­se­ban zna­čaj. Da­kle, ono što mul­ti­kul­tu­ra­li­zam pre­vi­đa, a što u ve­li­koj me­ri do­vo­di u pi­ta­nje odr­ži­vost ne­kih od nje­go­vih osnov­nih ide­ja, je­ste či­nje­ni­ca da ni­je­dan iden­ti­tet ne mo­že i ne sme da pret­ho­di po­je­din­če­voj in­di­vi­du­al­noj vo­lji, tj. ne mo­že mu se na­me­ta­ti mi­mo nje­go­ve sa­gla­sno­sti.

Na­i­me, me­đu mno­gim me­đu­sob­no raz­li­či­tim, ka­ko et­nič­kim ta­ko i ne­et­nič­kim kul­ tur­nim gru­pa­ma, po­sto­je i one ko­je sma­tra­ju da ima­ju pra­vo da di­rekt­no uti­ču i na oso­be­ ni iden­ti­tet svo­jih čla­no­va. Za­pra­vo, me­đu po­me­nu­tim gru­pa­ma po­sto­je i one ne­li­be­ral­ne ko­ji­ma je svoj­stven kul­tur­ni obra­zac ko­ji se ne mo­že pod­ve­sti pod ta­ko­zva­na „uni­ver­zal­na pra­vi­la igre”, uto­li­ko što je po­me­nu­tom obra­scu „ima­nen­tan prin­cip ne­po­što­va­nja in­di­ vi­du­al­nih pra­va”, a što vla­da­ju­ćim struk­tu­ra­ma tih istih gru­pa „omo­gu­ću­je da po­vre­de in­di­vi­du­al­na pra­va”, od­no­sno da „re­pre­si­ju nad unu­tra­šnjim di­si­den­stvom in­ter­pre­ti­ra­ju kao ne­što što je neo­p­hod­no da bi se sa­ču­va­la kul­tur­na tra­di­ci­ja da­te za­jed­ni­ce”13. Da­kle, za ne­li­be­ral­ne gru­pe oču­va­nje iden­ti­te­ta nji­ma svoj­stve­ne kul­tu­re pred­sta­vlja nji­hov pri­ mar­ni cilj za­rad či­jeg ostva­re­nja ve­ru­ju da ima­ju pu­no pra­vo da se slu­že svim ras­po­lo­ži­vim sred­stvi­ma, a to zna­či i da je, pre­ma nji­ho­vom mi­šlje­nju, žr­tvo­va­nje oso­be­nog iden­ti­te­ta za­rad oču­va­nja onog ko­lek­tiv­nog naj­ma­nja ce­na ko­ju sva­ki po­je­di­nac tre­ba da pla­ti. Ti­ me što omo­gu­ću­je to­le­rant­nu eg­zi­sten­ci­ju raz­li­či­tih kul­tur­nih gru­pa unu­tar jed­ne dr­ža­ve, mul­ti­kul­tu­ra­li­zam „ne osta­vlja pro­sto­ra za in­stan­cu ko­ja bi po­je­din­ca šti­ti­la od re­pre­siv­ nih in­ter­ven­ci­ja nje­go­ve vla­sti­te za­jed­ni­ce u slu­ča­ju da on poč­ne da do­vo­di u pi­ta­nje do­bro ko­je joj je ima­nent­no”14. Dru­gim re­či­ma, po­je­di­ne gru­pe, ko­je pre­vas­hod­no ima­ju u vi­du ko­lek­tiv­no do­bro, ni­jed­nog tre­nut­ka ne po­mi­šlja­ju da ono što je do­bro za gru­pu ne mo­ra nu­žno bi­ti i do­bro za po­je­din­ca kao nje­nog čla­na.

4. Li­be­ral­no-de­mo­krat­ska mul­ti­kul­tu­ral­na dru­štva Pri­zna­ju­ći po­je­din­cu ka­ko gra­đan­ska ta­ko i po­seb­na pra­va, u za­vi­sno­sti od gru­pe ko­joj pri­pa­da, dr­ža­va vi­še ne mo­že da se po­sma­tra is­klju­či­vo kao kla­sič­na li­be­ral­na dr­ža­ va gra­đa­na, ne­go i kao dr­ža­va u ko­joj je na de­lu mul­ti­kul­tu­ra­li­zam kao spe­ci­fi­čan mo­del po­li­tič­kog de­lo­va­nja, ko­ji po­seb­nu pa­žnju po­sve­ću­je po­je­din­ci­ma kao čla­no­vi­ma raz­li­či­tih kul­tur­nih gru­pa. Pri to­me, u svom me­đu­sob­nom pro­ži­ma­nju, li­be­ra­li­zam i mul­ti­kul­tu­ ra­li­zam se za­pra­vo do­pu­nju­ju i na taj na­čin pre­va­zi­la­ze sva ona ogra­ni­če­nja ko­ja su svoj­ stve­na za sva­kog od njih po­na­o­sob, a ko­ja sa­mo­stal­no ne mo­gu da sa­vla­da­ju. Me­đu­tim, ka­da je reč o mo­de­lu po­li­tič­kog de­lo­va­nja ko­ji je na­stao kao „spoj” od­re­đe­nih li­be­ral­nih i mul­ti­kul­tu­ral­nih po­li­tič­kih ide­ja, va­žno je zna­ti da je „bla­ga” pred­nost ipak da­ta li­be­ral­noj po­li­tič­koj kon­cep­ci­ji. A to se pr­ven­stve­no či­ni za­to što se sma­tra da sva­ka mul­ti­kul­tu­ral­na dr­ža­va na pr­vom me­stu tre­ba da vo­di ra­ču­na o to­me da pra­va ko­ja se do­de­lju­ju po­je­din­cu kao nje­nom gra­đa­ni­nu ne sme­ju da bu­du uslo­vlje­na nje­go­vom et­nič­kom, re­li­gij­skom ili 13 Di­vjak, S., Pro­blem iden­ti­te­ta. Kul­tur­no, et­nič­ko, na­ci­o­nal­no i in­di­vi­du­al­no, str. 83.

14 Isto de­lo, str. 88.

75

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

pak ra­snom pri­pad­no­šću, od­no­sno da nje­gov oso­be­ni iden­ti­tet ne sme da bu­de pod­re­đen nje­go­vom kul­tur­nom iden­ti­te­tu. Do­sled­no spro­vo­đe­nje po­me­nu­tog zah­te­va je po­seb­no va­žno, pre sve­ga, za ona dru­štva u okvi­ru ko­jih po­sto­je iz­ra­zi­to ne­li­be­ral­ne kul­tur­ne gru­ pe ko­je svo­je čla­no­ve ne­ret­ko tre­ti­ta­ju kao pu­ke in­stru­men­te za re­pro­du­ko­va­nje oso­be­ne tra­di­ci­je ko­ja se na­la­zi u osno­vi nji­ho­vih kul­tur­nih iden­ti­te­ta.

S ob­zi­rom na to da ne­li­be­ral­ne kul­tu­re ima­ju iz­ra­zi­to ne­ga­ti­van stav pre­ma svim li­be­ ral­nim prin­ci­pi­ma, jer sma­tra­ju da do­vo­de u pi­ta­nje dig­ni­tet nji­ho­vih tra­di­ci­ja i da te­že da ih dez­in­te­gri­šu, ja­sno je da se po­re­dak ne­li­be­ral­nih sup­kul­tu­ra te­ško mo­že pod­ve­sti pod po­li­tič­ki po­re­dak ko­ji na­sto­ji da ob­je­di­ni te­melj­na na­če­la li­be­ral­ne de­mo­kra­ti­je i mul­ti­kul­ tu­ra­li­zma. Jed­no od mo­gu­ćih re­še­nja, ko­je bi omo­gu­ći­lo sva­ka­ko ne ide­a­lan ali ba­rem ko­li­ ko-to­li­ko skla­dan su­ži­vot ovih eks­trem­no raz­li­či­tih kul­tu­ra, gla­si da iako su lju­di „slo­bod­ni da ima­ju uve­re­nja ko­ja že­le, oni, me­đu­tim, ne­ma­ju pra­vo da de­lu­ju u skla­du sa svo­jim uve­re­nji­ma uko­li­ko su te nji­ho­ve ak­ci­je pro­tiv­za­ko­ni­te. Sve raz­li­ke su do­pu­sti­ve uko­li­ko su to raz­li­ke u mi­šlje­nju. Ni­jed­na ne tre­ba da bu­de za­bra­nje­na. Ali, shva­ta­nje da ta­kve raz­li­ke tre­ba da bu­du osno­va za se­lek­tiv­no oslo­ba­đa­nje od oba­ve­za pre­ma za­ko­nu bi­lo bi [...] sub­ ver­ziv­no po po­re­dak”15. To zna­či da pred­nost tre­ba da bu­de da­ta po­je­din­ci­ma i nji­ho­vim in­di­vi­du­al­nim pra­vi­ma, tj. da in­di­vi­du­al­na pra­va mo­gu i mo­ra­ju da ima­ju pri­mat nad ko­ lek­tiv­nim, i to sa­mo on­da ako ih po­je­din­ci ne sti­ču za­to što su pri­pad­ni­ci od­re­đe­nih kul­tur­ nih gru­pa, ne­go za­to što su na pr­vom me­stu ljud­ska bi­ća. Ov­de je zgod­no na­po­me­nu­ti da pri­mat po­me­nu­tih pra­va mo­že da se shva­ti i kao pra­vo sva­kog in­di­vi­du­u­ma da sa­mo­stal­no od­lu­ču­je o to­me da li će se pri­klo­ni­ti in­di­vi­du­al­noj ili pak ko­lek­ti­vi­stič­koj kon­cep­ci­ji.

Da­kle, sva­ki čo­vek kao gra­đa­nin od­re­đe­ne dr­ža­ve tre­ba naj­pre da bu­de pri­znat kao prav­na oso­ba, a to zna­či da on mo­ra da se po­sma­tra ne­za­vi­sno od spe­ci­fič­ne kul­tur­ne gru­pe či­ji je član. Dru­gim re­či­ma, on mo­ra da se tre­ti­ra, pre sve­ga, kao prav­ni su­bjekt, tj. kao no­ si­lac pra­va ko­ja su u pot­pu­no­sti ne­za­vi­sna od nje­go­vog kul­tur­no-et­nič­kog iden­ti­te­ta. I za­to, dr­ža­va kao po­li­tič­ko-prav­na za­jed­ni­ca naj­pre tre­ba da šti­ti in­di­vi­du­al­ne slo­bo­de po­je­di­na­ca kao su­bje­ka­ta pra­va, te da im omo­gu­ći da kao gra­đa­ni de­le za­jed­nič­ki cilj po­li­tič­ke prav­de.

Ali, po­red to­ga što su im kao prav­nim oso­ba­ma pri­zna­ta in­di­vi­du­al­na pra­va ko­ja ima­ju uni­ver­zal­no va­že­nje, po­je­din­ci­ma su, kao čla­no­vi­ma raz­li­či­tih et­nič­kih i/ili ne­et­nič­kih kul­ tur­nih gru­pa, pri­zna­ta i po­seb­na pra­va. Me­đu­tim, upra­žnja­va­nje po­seb­nih pra­va ni­ka­da ne sme da pre­va­zi­đe una­pred po­sta­vlje­ne okvi­re; ti­me mo­že da se pri­či­ni ne­prav­da ka­ko po­je­din­ci­ma ko­ji su nji­ho­vi no­si­o­ci ta­ko i po­je­din­ci­ma na ko­je se ona ne od­no­se. Sto­ga, da bi se u jed­noj mul­ti­kul­tu­ral­noj dr­ža­vi uspe­šno im­ple­men­ti­ra­le osnov­ne ide­je mul­ti­kul­tu­ra­ li­zma, neo­p­hod­no je da unu­tar nje naj­pre po­sto­ji svest o to­me da su svi po­je­din­ci kao nje­ni gra­đa­ni pr­ven­stve­no i pre­vas­hod­no prav­ni su­bjek­ti, te da su svi dru­gi iden­ti­te­ti se­kun­dar­ni.

Po­tom je po­treb­no da se u skla­du sa tom istom sve­šću osmi­sli, a za­tim i spro­ve­de, ade­kvat­ na po­li­ti­ka ko­ja bi po­mi­ri­la, s jed­ne stra­ne, zah­te­ve raz­li­či­to­sti i, s dru­ge stra­ne, zah­te­ve za dru­štve­nim je­din­stvom i ko­he­zi­jom.

15 Isto de­lo, str. 163.

76

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

No, da bi u to­me us­pe­la sva­ka dr­ža­va mo­ra po­seb­no da vo­di ra­ču­na da, ma ko­li­ko nje­ni gra­đa­ni, usled to­ga što pri­pa­da­ju raz­li­či­tim kul­tur­nim gru­pa­ma, me­đu so­bom bi­li raz­li­či­ti, nji­ho­vo za­jed­nič­ko po­li­tič­ko do­bro ne sme da pro­iz­i­la­zi iz od­re­đe­ne kul­tu­re, već iz ustav­nog aran­žma­na „ko­ji je ka­dar da urav­no­te­ži uni­ver­zal­no pri­zna­nje gra­đan­stva i uni­ver­za­li­zam ljud­skih pra­va, s jed­ne stra­ne, sa uza­jam­nim jav­nim pri­zna­njem po­seb­nih iden­ti­te­ta (u ob­li­ku ma­njin­skih pra­va, kul­tur­nih i/ili te­ri­to­ri­jal­nih auto­no­mi­ja, pro­por­ci­ o­nal­nog po­li­tič­kog pred­stav­ni­štva itd.), s dru­ge stra­ne”16. Sto­ga je ja­sno da je re­a­li­za­ci­ja po­me­nu­tog zah­te­va ne­mo­gu­ća uko­li­ko je u okvi­ru jed­ne mul­ti­kul­tur­ne dr­ža­ve na de­lu na­ ci­o­nal­na po­li­ti­ka ko­ja is­klju­či­vo fa­vo­ri­zu­je iden­ti­tet ve­ćin­ske kul­tur­no-et­nič­ke gru­pe, dok pre­ma pri­pad­ni­ci­ma svih osta­lih gru­pa ko­je se na­la­ze ka­ko unu­tar ta­ko i iz­van gra­ni­ca te iste, dr­ža­va u naj­bo­ljem slu­ča­ju (!) za­u­zi­ma in­di­fe­ren­tan stav. Po­red to­ga, tre­ba ima­ti na umu i da upr­kos to­me što po­je­di­ne dr­ža­ve pu­tem svo­jih zva­nič­nih po­li­ti­ka na­sto­je da se u jav­no­sti pre­zen­tu­ju kao za­jed­ni­ce ko­je uva­ža­va­ju pra­vo svo­jih gra­đa­na na raz­li­či­tost, kao i da im u skla­du sa tim pri­zna­ju i ga­ran­tu­ju po­što­va­nje nji­ho­vih po­seb­nih pra­va, u mno­gi­ ma od njih po­me­nu­ta pra­va po­sto­je sa­mo kao „pu­ko slo­vo na pa­pi­ru”, od ko­jeg po­je­din­ci ne­ma­ju stvar­ne ko­ri­sti.

A to zna­či da ustav­no pri­zna­nje raz­li­či­to­sti, iako je kru­ci­jal­no za sta­bil­nost sva­ke mul­ ti­kul­tur­ne dr­ža­ve, sa­mo po se­bi ne pred­sta­vlja do­vo­ljan raz­log za sklad­nu ko­eg­zi­sten­ci­ju vi­še me­đu­sob­no raz­li­či­tih et­nič­kih i/ili ne­et­nič­kih kul­tur­nih gru­pa unu­tar jed­ne dr­ža­ve.

Na­i­me, ono što dr­ža­vi obez­be­đu­je po­sto­ja­nost i du­go­več­nost ni­je sa­mo va­lja­ni ustav­ni po­re­dak, ne­go i od­go­va­ra­ju­ći od­nos po­je­di­na­ca kao gra­đa­na pre­ma raz­li­či­to­sti kao osnov­ nom svoj­stvu dr­ža­ve u ko­joj ži­ve. U ve­zi sa tim, Ki­mli­ka sma­tra da je ma­lo ve­ro­vat­no da će bi­lo ko­je mul­ti­kul­tur­no dru­štvo us­pe­ti da se odr­ži kao ta­kvo, uko­li­ko sa­mi po­je­din­ci kao nje­go­vi čla­no­vi, za­to što ne vred­nu­ju ni­šta što se mo­že ozna­či­ti kao dru­go i dru­ga­či­je, ne že­le da bu­du deo za­jed­ni­ce u ko­joj će raz­li­či­ti ob­li­ci kul­tur­nog pri­pad­ni­štva bi­ti jed­na­ko uva­ža­va­ni. Dru­gim re­či­ma, uko­li­ko se sa­mi in­di­vi­du­u­mi kao gra­đa­ni mul­ti­kul­tur­ne dr­ža­ ve me­đu­sob­no usa­gla­se, od­no­sno is­po­lje že­lju da ži­ve za­jed­no, a pri to­me su sve­sni ko­li­ko se me­đu­sob­no raz­li­ku­ju, on­da ni­jed­na na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka, ma ko­li­ko ona bi­la re­pre­siv­na i re­strik­tiv­na, ne­će bi­ti u sta­nju da ih spre­či i za­u­sta­vi u nji­ho­voj na­me­ri da us­po­sta­ve po­ li­tič­ki po­re­dak ko­ji će po­što­va­ti i uva­ža­va­ti raz­li­či­tost. Pri to­me, Ki­mli­ka po­seb­no is­ti­če da „ako po­sto­ji odr­živ na­čin da se una­pre­di ose­ćaj so­li­dar­no­sti i za­jed­nič­kog ci­lja u vi­še­ na­ci­o­nal­nim dr­ža­va­ma, on će sa­dr­ža­ti pri­la­go­đa­va­nje, pre ne­go pot­či­nja­va­nje na­ci­o­nal­nih iden­ti­te­ta”17.

Me­đu­tim, na­čin na ko­ji će se po­sti­ći so­ci­jal­na ko­he­zi­ja u mul­ti­kul­tur­nim dru­štvi­ma, kao što je u sa­mom ra­du na vi­še me­sta po­me­nu­to, za­vi­si pre­vas­hod­no od kon­kret­nog kon­tek­sta i nje­mu svoj­stve­nih okol­no­sti. Sto­ga se, na pri­mer, ogra­ni­če­no­sti na­ci­o­nal­ne 16 Di­mi­tri­je­vić, N., Con­sti­tu­ti­o­na­lism and the Pri­va­ti­zed Sta­tes, ci­ti­ra­no u: Jo­va­no­vić, M. A., Ko­lek­tiv­na pra­va u mul­ti­kul­tur­nim za­jed­ni­ca­ma, str. 247.

17 Kymlic­ka, W., “So­cial Unity in a Li­be­ral Sta­te“, u: So­cial Phi­lo­sophy & Po­licy, vol. 13, No. 1, 1996, p.119.

77

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

po­li­ti­ke u iz­ve­snoj me­ri mo­gu pre­va­zi­ći uko­li­ko se pre­ki­ne sa tra­di­ci­jom kon­sti­tu­i­sa­nja na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke na osno­va­ma18 ko­je su svoj­stve­ne is­klju­či­vo za jed­nu kul­tur­no-et­nič­ku gru­pu. Dru­gim re­či­ma, na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka kao zva­nič­na po­li­ti­ka jed­ne dr­ža­ve tre­ba jed­ na­ko da se od­no­si pre­ma svim po­je­din­ci­ma kao svo­jim gra­đa­ni­ma, a to zna­či ne­za­vi­sno od nji­ho­ve et­nič­ke, re­li­gij­ske, ra­sne ili ne­ke dru­ge pri­pad­no­sti. Da­kle, ono što je ne­do­pu­ sti­vo je­ste spro­vo­đe­nje po­li­ti­ke ko­ja, s jed­ne stra­ne, otvo­re­no fa­vo­ri­zu­je od­re­đe­nu kul­tur­ no-et­nič­ku za­jed­ni­cu a, s dru­ge stra­ne, sve­sno (a ne­ret­ko i na­mer­no) sta­vlja u pod­re­đen po­lo­žaj sve one ko­ji ne pri­pa­da­ju toj sa­mo­pro­zva­noj za­jed­ni­ci su­per­i­or­nih. Ti­me se od po svo­joj pri­ro­di iz­ra­zi­to mul­ti­kul­tur­nog dru­štva na si­lu po­ku­ša­va na­či­ni­ti jed­na ho­mo­ge­na za­jed­ni­ca u ko­joj se jed­na­ko uva­ža­va­ju is­klju­či­vo oni ko­ji su me­đu so­bom isti.

Sto­ga, sva­ka dr­ža­va ko­ja te­ži to­me da bu­de ute­me­lje­na na de­mo­kra­ti­ji i vla­da­vi­ni pra­ va ne mo­že i ne sme da spro­vo­di ni­ti na­ci­o­nal­nu ni­ti bi­lo ko­ju dru­gu po­li­ti­ku ko­ja se is­ klju­či­vo ba­vi pro­ble­mi­ma do­bra i vred­no­sti, te sma­tra da na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet uvek tre­ba da ima pri­mat u od­no­su na čo­ve­ko­vu vla­sti­tu oso­be­nost. U tom smi­slu, po­li­tič­ki po­re­dak za­sno­van na kon­cep­ci­ji na­ci­o­nal­nih po­li­ti­ka pred­sta­vlja je­dan od mo­gu­ćih mo­de­la po­li­ tič­kog de­lo­va­nja ko­je se ne ba­vi vred­no­va­njem, već pre­vas­hod­no pi­ta­nji­ma prav­de i pra­ va. Na­i­me, po­me­nu­ta kon­cep­ci­ja, kao spoj osnov­nih li­be­ral­no-de­mo­krat­skih na­če­la sa te­melj­nim ide­ja­ma mul­ti­kul­tu­ra­li­zma, po­la­zi od či­nje­ni­ce da unu­tar mno­gih sa­vre­me­nih dr­ža­va po­red ve­ćin­ske et­nič­ke za­jed­ni­ce eg­zi­sti­ra­ju i one ma­njin­ske, te da po­je­din­ci kao nji­ho­vi čla­no­vi ima­ju pra­vo na svo­ja po­seb­na, a ne sa­mo na in­di­vi­du­al­na pra­va ko­ja jed­ na­ko va­že za sve. Da­kle, raz­li­ke me­đu po­je­din­ci­ma se ne sme­ju od­ba­ci­ti u ko­rist bi­lo ko­je po­li­ti­ke ko­ja ne­ma slu­ha za ono što što je dru­go i dru­ga­či­je. „Otu­da, kon­cep­ti tzv. gra­đan­ ske na­ci­je i na­ci­je-dr­ža­ve po de­fi­ni­ci­ji po­sta­ju ne sa­mo ne­do­sti­žan le­gi­ti­ma­cij­ski te­melj za iz­grad­nju sta­bil­nih li­be­ral­no-de­mo­krat­skih po­re­da­ka u ovim dr­ža­va­ma, već u ne­kim sre­ di­na­ma slu­že i kao iz­go­vor za re­pre­si­ju ve­ćin­ske et­no­kul­tur­ne gru­pe nad ma­nji­na­ma.”19 A kon­cep­ci­ja na­ci­o­nal­nih po­li­ti­ka istu­pa upra­vo pro­tiv sva­ke po­li­ti­ke ko­ja, su­prot­no in­di­vi­ du­a­li­stič­koj mi­sli, sma­tra da ni­je­dan po­je­di­nac „ne mo­že ima­ti, u pr­vom re­du, svo­je lič­ne in­te­re­se, već in­te­re­se za­jed­ni­ce ko­joj pri­pa­da”, te da je­di­no „pot­či­nja­va­ju­ći se­be za­jed­ni­ci, ljud­ska je­din­ka po­sti­že pro­cvat za­jed­ni­ce, pa tek kroz to i svoj”20.

Zbog to­ga Di­vjak po­seb­no na­gla­ša­va da je skla­dan su­ži­vot me­đu­sob­no raz­li­či­tih et­ nič­kih i/ili ne­et­nič­kih kul­tur­nih gru­pa mo­guć je­di­no uko­li­ko po­je­din­ci, kao nji­ho­vi čla­ no­vi, us­pe­ju da po­stig­nu iz­me­đu se­be kom­pro­mis, tj. spo­ra­zum po pi­ta­nju na­če­la za ko­ja že­le da pred­sta­vlja­ju osno­vu po­li­tič­kog po­ret­ka nji­ho­ve dr­ža­ve. Pri to­me, sam kom­pro­mis tre­ba pr­ven­stve­no da tra­ga za for­mu­lom po­mo­ću ko­je će se po­sti­ći rav­no­te­ža iz­me­đu et­nič­kog i kon­sti­tu­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta od­no­sno su­ve­re­ni­te­ta gra­đa­ni­na. U tom smi­slu 18 Pod po­me­nu­tim osno­va­ma mi­sli se, pre sve­ga, na et­nos, re­li­gi­ju, je­zik, kul­tu­ru, tra­di­ci­ju itd.

19 Jo­va­no­vić, M. A., Ko­lek­tiv­na pra­va u mul­ti­kul­tur­nim za­jed­ni­ca­ma, str. 305.

20 Ljo­lić D., Za­kon ži­vo­ta, ci­ti­ra­no u: Di­vjak, S., Pro­blem iden­ti­te­ta. Kul­tur­no, et­nič­ko, na­ci­o­nal­no i in­di­ vi­du­al­no, str. 234.

78

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

zah­te­ve čla­no­va ne­ke ma­njin­ske za­jed­ni­ce ne tre­ba in­ter­pre­ti­ra­ti kao zah­te­ve ko­ji su pri­ mar­no usme­re­ni ka to­me da nji­ma oso­be­na kon­cep­ci­ja ži­vo­ta bu­de prav­no pri­zna­ta, ne­go da im se kao pri­pad­ni­ci­ma po­seb­ne kul­tur­no-et­nič­ke gru­pe pri­zna­ju ista pra­va kao i pri­ pad­ni­ci­ma osta­lih gru­pa. To zna­či da u osno­vi po­li­ti­ke ko­ja se za­la­že za ta­kva pra­va je­ste, pre sve­ga, bor­ba pro­tiv mo­ral­ne, prav­ne i/ili po­li­tič­ke dis­kri­mi­na­ci­je, a ne bor­ba da se od­re­đe­na kon­cep­ci­ja kul­tur­no-et­nič­kog iden­ti­te­ta iz­bo­ri za su­per­i­or­ni­ji sta­tus. Za­pra­vo, us­po­sta­vlja­njem po­me­nu­tog kom­pro­mi­sa stva­ra­ju se ade­kvat­ni uslo­vi za­hva­lju­ju­ći ko­ji­ma su svi po­je­din­ci kao gra­đa­ni jed­ne dr­ža­ve me­đu so­bom rav­no­prav­ni, tj. ni­ko vi­še ne mo­že da bu­de po­vla­šćen ili pod­re­đen u od­no­su na osta­le sa­mo za­to što pri­pa­da od­re­đe­noj kul­ tur­no-et­nič­koj gru­pi.

U ve­zi sa tim in­te­re­san­tan je Ha­ber­ma­sov stav da „[...] u plu­ra­li­stič­kim dru­štvi­ma ustav pred­sta­vlja iz­raz for­mal­nog kon­sen­zu­sa. Gra­đa­ni že­le da or­ga­ni­zu­ju svo­ju mi­ro­ lju­bi­vu ko­eg­zi­sten­ci­ju u skla­du s prin­ci­pi­ma ko­ji na­i­la­ze na oprav­da­nu sa­gla­snost svih – za­to što su oni u jed­na­kom in­te­re­su svih. Ta­kva aso­ci­ja­ci­ja je struk­tu­ri­ra­na od­no­si­ma uza­jam­nog pri­zna­nja i za­hva­lju­ju­ći tim od­no­si­ma sva­ko mo­že oče­ki­va­ti da bu­de po­što­ van od stra­ne sva­kog dru­gog kao slo­bo­dan i jed­nak”21. Upra­vo zbog to­ga, sva­ko ima pra­ vo da oče­ku­je ka­ko jed­na­ku za­šti­tu ta­ko i jed­na­ko po­što­va­nje sop­stve­nog in­te­gri­te­ta kao gra­đa­ni­na, za­tim kao čla­na ne­ke et­nič­ke ili ne­et­nič­ke gru­pe, i ko­nač­no kao je­din­stve­ne in­di­vi­due. Pri to­me, on na­gla­ša­va da „je­di­no unu­tar ustav­nog okvi­ra de­mo­krat­skog prav­ nog si­ste­ma mo­gu raz­li­či­ti na­či­ni ži­vo­ta ko­eg­zi­sti­ra­ti kao jed­na­ki”, ali da se oni me­đu­tim „mo­ra­ju pre­kla­pa­ti unu­tar za­jed­nič­ke po­li­tič­ke kul­tu­re, ko­ja opet da­je im­pul­se za to da se ti na­či­ni ži­vo­ta otvo­re jed­ni pre­ma dru­gi­ma”22. Na osno­vu re­če­nog, sa­svim oprav­da­no bi se mo­glo tvr­di­ti da se za­jed­nič­ka po­li­tič­ka kul­tu­ra o ko­joj go­vo­ri Ha­ber­mas i kon­cep­ci­ja na­ci­o­nal­nih po­li­ti­ka za­la­žu za iste prin­ci­pe, od­no­sno da stre­me ka istom ci­lju. Ta­ko­đe, po­me­nu­te po­li­ti­ke bi se mo­gle shva­ti­ti i kao srod­ne va­ri­jan­te in­ter­kul­tu­ra­li­zma. Na­i­me, in­ter­kul­tu­ra­li­zam pred­sta­vlja kul­tur­nu po­li­ti­ku ko­ja in­si­sti­ra na rav­no­prav­noj i pu­no­prav­ noj raz­me­ni me­đu svim kul­tu­ra­ma unu­tar jed­nog dru­štva. Pri to­me, on kao kul­tur­na stra­ te­gi­ja po­ku­ša­va da spro­ve­de in­te­gra­ci­ju „ma­njin­ske kul­tu­re u ve­ćin­sku, bez gu­bit­ka nje­nih osnov­nih od­li­ka i uz pre­u­zi­ma­nje ne­kih nje­nih oso­be­nih kva­li­te­ta ko­ji obo­ga­ću­ju do­ma­ću kul­tu­ru”23.

Na­rav­no, kon­cep­ci­ja na­ci­o­nal­nih po­li­ti­ka ni­ka­ko ne mo­že da se po­sma­tra kao je­di­no mo­gu­će sred­stvo po­mo­ću ko­jeg bi se po­mi­ri­le le­gi­tim­ne te­žnje ve­ćin­skog sta­nov­ni­štva i ma­njin­skih kul­tur­no-et­nič­kih za­jed­ni­ca unu­tar jed­ne dr­ža­ve. Ali, ono što je neo­spor­no je­ste da ona kao ta­kva pred­sta­vlja je­dan od in­stru­me­na­ta za iz­grad­nju li­be­ral­no-de­mo­ krat­ske mul­ti­kul­tu­ral­ne dr­ža­ve, ko­ji tre­nut­no sto­ji na ras­po­la­ga­nju sa­vre­me­nim dru­štvi­ 21 Ha­ber­mas, J., „Gra­đan­stvo i na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet: ne­ka raz­mi­šlja­nja o bu­duć­no­sti Evro­pe”, u: Di­vjak, S. (ur.), Na­ci­ja, kul­tu­ra i gra­đan­stvo, Jav­no pred­uz­ e­će slu­žbe­ni list SRJ, Be­o­grad 2002, str. 37.

22 Isto de­lo, str. 45.

23 Stoj­ko­vić, B., Iden­ti­tet i ko­mu­ni­ka­ci­ja, Fa­kul­tet po­li­tič­kih na­u­ka u Be­o­gra­du, Be­o­grad 2002, str. 42.

79

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ma. Po­me­nu­ta kon­cep­ci­ja je zna­čaj­na, pre sve­ga, zbog to­ga što uspe­va da uči­ni ono što ni­je u sta­nju ni­ti či­sto li­de­ral­no-de­mo­krat­ska po­li­ti­ka ni­ti stro­gi mul­ti­kul­tu­ra­li­zam, a to je da po­štu­ju­ći prin­ci­pe kao što su rav­no­prav­nost, slo­bo­da i pra­va, isto­vre­me­no po­štu­je i prin­ci­pe kao što su bez­bed­nost, raz­li­či­tost i so­li­dar­nost. Da­kle, spro­vo­đe­njem kon­cep­ci­je na­ci­o­nal­nih po­li­ti­ka dr­ža­va sva­kom in­di­vi­du­u­mu ja­sno da­je do zna­nja da svo­ja gra­đan­ska pra­va ne­će ste­ći za­hva­lju­ju­ći to­me što je pri­pad­nik od­re­đe­ne kul­tur­no-et­nič­ke gru­pe, ali mu isto ta­ko ga­ran­tu­je da se pre­ma raz­li­ka­ma iz­me­đu kul­tur­nih iden­ti­te­ta ne­će od­no­si­ti ne­u­tral­no. Dru­gim re­či­ma, dr­ža­va se oba­ve­zu­je da će im se u iz­ve­snom smi­slu i pri­la­go­ di­ti, i to ne sa­mo ti­me što će in­si­sti­ra­ti na pri­zna­va­nju po­seb­nih pra­va ne­go i na nji­ho­vom do­sled­nom spro­vo­đe­nju. Me­đu­tim, dr­ža­va sva­kom in­di­vi­du­u­mu ja­sno sta­vlja do zna­nja i da po­seb­na pra­va od­re­đe­nih et­nič­kih i/ili ne­et­nič­kih kul­tur­nih gru­pa ne sme­ju ni­jed­ nog tre­nut­ka da ugro­ža­va­ju nje­ne te­melj­ne pret­po­stav­ke, kao što su pri­mat in­di­vi­du­al­nih pra­va, je­din­stve­ni prav­no-po­li­tič­ki iden­ti­tet dr­ža­ve, slo­bo­da kre­ta­nja ro­be, rad­ne sna­ge, ka­pi­ta­la i to­me slič­no.

5. Za­ključ­na raz­mi­šlja­nja Sva­ki put ka­da go­vo­ri­mo o se­bi sa­mi­ma mi za­pra­vo go­vo­ri­mo uz po­moć na­ra­ti­va ko­ji su du­bo­ko od­re­đe­ni ko­do­vi­ma raz­li­či­tih iden­ti­te­ta. No, upr­kos to­me, sva­ko od nas ima pu­no pra­vo da se­be ne pre­zen­tu­je is­klju­či­vo kao eks­ten­zi­ju spe­ci­fič­ne isto­ri­je, re­li­gi­je, tra­di­ci­je i to­me slič­no. Dru­gim re­či­ma, sva­ko od nas ima pra­vo da go­vo­re­ći o se­bi sa­mom na­spram sop­stve­ne pri­če bu­de isto­vre­me­no i njen autor i njen ak­ter, a to zna­či da, iako je iden­ti­tet­ski de­ter­mi­ni­san, sva­ki su­bjekt za­dr­ža­va pra­vo na auto­nom­nost nad sa­mim so­ bom. Ti­me što je in­di­vi­du­um de­ter­mi­ni­san ne zna­či da on ne­ma pra­vo da do­ve­de u pi­ta­nje i da otvo­ri „pro­stor poj­mu, kao što je su­bjekt, za po­nov­nu upo­tre­bu ili pri­me­nu ko­ja ra­ni­ je ni­je ima­la auto­ri­tet”24. Da­kle, ni­šta u na­če­lu ne is­klju­ču­je mo­guć­nost da su­bjek­ti bu­du isto­vre­me­no i de­ter­mi­ni­sa­ni i spo­sob­ni za kri­ti­ku. Shva­ta­nje po ko­jem pro­iz­vod­nja su­bje­ ka­ta (su­bjek­ti­va­ci­ja) nu­žno po­vla­či sa so­bom i nji­ho­vo pod­re­đi­va­nje (su­bjek­ci­ju) usko je i ogra­ni­če­no jer za­ne­ma­ru­je či­nje­ni­cu da po­sto­je raz­li­či­te prak­se su­bjek­ti­va­ci­je.25 Na­i­me, iako je neo­spor­no da po­je­di­ne po­li­ti­ke za svoj pri­mar­ni cilj ima­ju fa­bri­ko­ va­nje po­je­di­na­ca ko­ji će pri­sta­ti da bu­du no­si­o­ci po­seb­no za njih i po nji­ho­voj me­ri (?) is­kre­i­ra­nog ko­lek­tiv­nog iden­ti­te­ta, ti isti po­je­din­ci, za­hva­lju­ju­ći auto­nom­no­sti ko­ja im je svoj­stve­na, mo­gu da se oslo­bo­de na­met­nu­tog, te da, osla­nja­ju­ći se is­klju­či­vo na sop­stve­ne spo­sob­no­sti, iz­gra­de svo­je oso­be­ne iden­ti­te­te. Ta­kvo auto­nom­no an­ga­žo­va­nje pred­sta­vlja 24 Ba­tler, Dž., „Kon­tin­gent­ni te­me­lji: fe­mi­ni­zam i pi­ta­nje ‘post­mo­der­ni­zma’” u: Ben­ha­bib, Š, Ba­tler, Dž., Kor­nel, D., Frej­zer, N., Fe­mi­ni­stič­ka spo­re­nja: fi­lo­zof­ska raz­me­na, Be­o­grad­ski krug, Be­og­ rad 2007, str. 69.

25 U pi­ta­nju je igra re­či ko­ju spro­vo­di Dž. Ba­tler: su­bjec­tion na en­gle­skom je­zi­ku zna­či pot­či­nja­va­nje, kao što sa­ma reč su­bject (to) zna­či bi­ti pod­lo­žan ne­če­mu, iz­lo­žen, pod­jarm­ljen. Sto­ga se i u tek­stu u za­gra­da­ma na­vo­de re­či su­bjek­ci­ja i su­bjek­ti­va­ci­ja ka­ko bi se uka­za­lo na od­nos pot­či­nje­no­sti i po­sta­ja­nja su­bjek­tom.

Ipak, va­žno je na­gla­si­ti da di­stink­ci­ja iz­me­đu raz­li­či­tih vr­sta su­bjek­ti­va­ci­je po­ti­če od Nen­si Frej­zer. Upo­re­ di­ti Frej­zer, N., „La­žne an­ti­te­ze: od­go­vor Šej­li Ben­ha­bib i Džu­dit Ba­tler”, isto de­lo, str. 89–92.

80

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

po­zi­ti­van vid su­bjek­ti­va­ci­je ko­ja kao spe­ci­fi­čan čin stva­ra­nja da­le­ko pre­va­zi­la­zi gra­ni­ce pu­ke pro­iz­vod­nje. U tom smi­slu, oslo­ba­đa­nje su­bjek­ta tre­ba, pre sve­ga, raz­u­me­ti kao oslo­ ba­đa­nje od na­met­nu­tog iden­ti­te­ta usled že­lje da se sa­mo­stal­no do­đe do vla­sti­te oso­be­no­ sti, te da se ne bu­de sa­mo „je­dan u ni­zu” ili „je­dan od”, ne­go – pre sve­ga – svoj. Me­đu­tim, svu­da gde je na de­lu na­ci­o­nal­na po­li­ti­ka, ili bi­lo ko­ja dru­ga po­li­ti­ka ko­ja re­pre­siv­no de­lu­je na in­di­vi­du­u­me, ta­kav su­bjekt je uvek ozna­čen kao Dru­gi. A svo­jim od­bi­ja­njem da pri­ hva­ti ono što mu je na­met­nu­to on nu­žno po­sta­je žr­tva si­ste­ma ko­ji sva­ki po­ku­šaj in­di­vi­ du­a­ci­je, i bor­be za istu, na­sto­ji da sa­se­če u sa­mom ko­re­nu, od­no­sno si­ste­ma ko­ji pu­tem ma­sov­ne iden­ti­fi­ka­ci­je stva­ra ilu­zi­ju o oprav­da­no­sti i odr­ži­vo­sti ide­je o pri­ma­tu za­jed­nič­ kog iden­ti­te­ta i ti­me ša­lje po­ru­ku da su raz­li­ke me­đu in­di­vi­du­u­mi­ma sa­mo se­kun­dar­ne.

Sto­ga po­nu­đe­nu kon­cep­ci­ju na­ci­o­nal­nih po­li­ti­ka tre­ba, pre sve­ga, shva­ti­ti kao efi­ka­ sno sred­stvo za uki­da­nje ne­ga­tiv­nih prak­si su­bjek­ti­va­ci­je i su­bjek­ci­je po­je­di­na­ca, tj. prak­si ko­je za svoj kraj­nji is­hod ima­ju od­stra­nji­va­nje sve­ga što je lič­no i oso­be­no. Na­i­me, kao spoj li­be­ral­no-de­mo­krat­ske po­li­ti­ke i mul­ti­kul­tu­ra­li­zma, po­me­nu­ta kon­cep­ci­ja uzi­ma u ob­zir po­je­din­ca i kao gra­đa­ni­na od­re­đe­ne dr­ža­ve i kao čla­na po­seb­ne et­nič­ke i/ili ne­et­nič­ke kul­ tur­ne gru­pe ko­ja se na­la­zi unu­tar te iste dr­ža­ve, te mu u skla­du sa ti­me pri­zna­je ka­ko in­di­ vi­du­al­na ta­ko i po­seb­na pra­va. Ali, uzi­ma­ju­ći u ob­zir, pre sve­ga, po­je­din­ca kao spe­ci­fič­nog su­bjek­ta, ona je sve­sna da nje­gov oso­be­ni iden­ti­tet uvek tre­ba da ima pri­mat u od­no­su na onaj ko­lek­tiv­ni, jer se u su­prot­nom pri­zna­va­nje i uva­ža­va­nje raz­li­či­to­sti ne bi spro­vo­di­lo na ade­kva­tan na­čin. Dru­gim re­či­ma, svest po­je­din­ca kao no­si­o­ca od­re­đe­nog, na pri­mer, kul­tur­nog iden­ti­te­ta o po­sto­ja­nju raz­li­ka iz­me­đu nje­go­ve vla­sti­te gru­pe i grupâ ko­je ga okru­žu­ju, kao i na­sto­ja­nje da se svoj­stve­na raz­li­či­tost nje­go­ve gru­pe oču­va po sva­ku ce­nu da­le­ko je is­pod ono­ga za šta se za­la­že kon­cep­ci­ja na­ci­o­nal­nih po­li­ti­ka. Za­hva­lju­ju­ći to­me što vi­so­ko vred­nu­je vi­še in­di­vi­du­al­nu ne­go ko­lek­tiv­nu oso­be­nost, po­me­nu­ta kon­cep­ci­ja na­gla­ša­va da po­je­di­nac, uko­li­ko že­li da spo­zna se­be sa­mog, tre­ba da bu­de spre­man da stu­pi u od­nos sa dru­gim i dru­ga­či­jim. A uko­li­ko pri ta­kvoj vr­sti od­no­sa uspe da pre­po­zna se­be u dru­go­me, ali i dru­go­ga u se­bi, nje­go­vo po­i­ma­nje raz­li­či­to­sti, kao i nje­gov od­nos pre­ma is­toj, bi­će po­dig­nu­ti na znat­no vi­ši ni­vo. Pre­po­zna­ju­ći „svo­je” u „tu­đem”, te „tu­đe” u „svo­jem”, po­je­di­nac po­sta­je sve­stan či­nje­ni­ce da i dru­gi obi­ta­va u nje­mu i da se i on sâm kad-tad mo­že na­ći u ulo­zi pri­pad­ni­ka ma­nji­ne, a iz uži­vlja­va­nja u tu ulo­gu cr­pi raz­u­me­ va­nje za sve one ko­je ta­kva si­tu­a­ci­ja za­de­si. Da­kle, kon­cep­ci­ja na­ci­o­nal­nih po­li­ti­ka u svom na­sto­ja­nju da pre­va­zi­đe ogra­ni­če­nja, ko­ja su svoj­stve­na ka­ko za li­be­ral­no-de­mo­krat­sku po­li­ti­ku ta­ko i za mul­ti­kul­tu­ra­li­zam, po­seb­no na­gla­ša­va da ni­je­dan pro­ces su­bjek­ti­va­ci­je su­bjek­ta ne po­vla­či sa so­bom nu­žno i nje­go­vu su­bjek­ci­ju bi­lo po­li­tič­kom bi­lo kul­tur­nom iden­ti­te­tu. Za po­me­nu­tu kon­cep­ci­ju na pr­vom me­stu je uvek po­je­di­nac kao sa­mo­stal­ni i ak­tiv­ni su­bjekt, tj. in­di­vi­du­um ko­ji u svom po­i­ma­nju se­be i sop­stve­nog okru­že­nja uvek po­la­zi od se­be sa­mog i ko­ji sto­ga ne do­zvo­lja­va da nje­go­va vla­sti­ta oso­be­nost bu­de po­ ti­snu­ta od stra­ne una­pred is­kre­i­ra­nih iden­ti­te­ta, ka­ko od stra­ne dr­žav­ne po­li­ti­ke ta­ko i od stra­ne kul­tur­nih gru­pa či­ji je on član. Sto­ga bi se pre mo­glo re­ći da kon­cep­ci­ja na­ci­o­ nal­nih po­li­ti­ka pr­ven­stve­no po­la­zi od raz­li­či­to­sti me­đu po­je­din­ci­ma, a da po­tom, sve­sna 81

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

či­nje­ni­ce da su ne­ke od tih raz­li­ka po­sle­di­ca to­ga što su ti isti po­je­din­ci čla­no­vi od­re­đe­nih po­li­tič­kih i/ili kul­tur­nih za­jed­ni­ca, pred­u­zi­ma sve neo­p­hod­ne ko­ra­ke ka­ko bi se raz­li­či­tost uoče­na na po­me­nu­tim ni­vo­i­ma po­što­va­la i uva­ža­va­la.

LI­TE­RA­TU­RA 1. Ador­no, T. W., Hork­he­i­mer, M., So­ci­o­lo­ške stu­di­je, Škol­ska knji­ga, Za­greb 1980.

2. Ben­ha­bib, Š., Ba­tler, Dž., Kor­nel, D., Frej­zer, N., Fe­mi­ni­stič­ka spo­re­nja: fi­lo­zof­ska raz­me­na, Be­o­grad­ ski krug, Be­o­grad 2007.

3. Di­vjak, S., Pro­blem iden­ti­te­ta. Kul­tur­no, et­nič­ko, na­ci­o­nal­no i in­di­vi­du­al­no, Slu­žbe­ni gla­snik, Be­o­grad 2006.

----, Na­ci­ja, kul­tu­ra i gra­đan­stvo, Jav­no pred­u­ze­će slu­žbe­ni list SRJ, Be­o­grad 2002.

4. Frojd, S., Psi­ho­lo­gi­ja ma­se i ana­li­za ega, Fe­don, Be­o­grad 2006.

5. Jo­va­no­vić, M. A., Ko­lek­tiv­na pra­va u mul­ti­kul­tur­nim za­jed­ni­ca­ma, Slu­žbe­ni gla­snik, Be­o­grad 2004.

6. Kymlic­ka, W., “So­cial Unity in a Li­be­ral Sta­te“, u: So­cial Phi­lo­sophy & Po­licy, vol. 13, No. 1, 1996.

7. Le­vey, J. T., “Clas­sifying Cul­tu­ral Rights“, u: Sha­pi­ro, I., Kymlic­ka W. (ur.), Et­hni­city and Gro­up Rights, New York Uni­ver­sity Press, 1997.

8. Maj­nhof, U. H., Tri­an­da­fi­li­du, A. (ur.), Tran­skul­tur­na Evro­pa. Kul­tur­na po­li­ti­ka u Evro­pi ko­ja se me­ nja, Clio, Be­og­ rad 2008.

9. Mar­cu­se, H., Čo­vjek jed­ne di­men­zi­je. Ras­pra­ve o ide­o­lo­gi­ji raz­vi­je­nog in­du­strij­skog dru­štva, Ve­se­lin Ma­sle­ša, Sa­ra­je­vo 1989.

10. Sem­pri­ni, A., Mul­ti­kul­tu­ra­li­zam, Clio, Be­og­ rad 2004.

11. Stoj­ko­vić, B., Iden­ti­tet i ko­mu­ni­ka­ci­ja, Fa­kul­tet po­li­tič­kih na­u­ka u Be­o­gra­du, Be­o­grad 2002.

12. To­do­ro­vić, M. (ur.), Kul­tu­ra ljud­skih pra­va, Be­o­grad­ski cen­tar za ljud­ska pra­va, Be­o­grad 2003.

Multiculturalism and National Policy SUMMARY: This paper highlights the fact that any multicultural society is seriously at risk if it is part of the ideology in which the emphasis is on national policy. Namely, in societies which are loaded with policy that puts the spotlight on only one and ignores all other cultural and ethnic groups, harmonious coexistence of those who ere among themselves different is impossible. Therefore, the author points out that althouth one society can be very multicultural, this does not mean that in that kind of society we deal with a policy that insists on equal and civilized coexistence of diverse cultural, ethnic, religious and other groups. However, seeing that multiculturalism by itself has limits the author proposes the introduction of the concept of national policies that would respect diversity and guarantee individual and special rights.

KEY WORDS: national policy, multiculturalism, the concept of national policies.

andrearatkovic08@gmail.com

82

83

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 323.1 UDC 930.85(38)

Maria Kundura Koledž Emerson Katedra za pisanje, književnost i izdavaštvo Boston, SAD

Autohtonosti: o polaganju prava na identitet između istorije i ideologije Sa­že­tak: Na­ci­o­nal­ne hi­je­rar­hi­je le­gi­tim­ne mo­ći i oda­no­sti, u či­jem je cen­tru dr­ža­va, po­re­me­će­ne su de­lo­va­njem glo­ba­li­za­ci­je; ovo uka­zu­je na pro­men­lji­ vost i va­ri­ja­bil­nost no­si­o­ca pra­va, su­bjek­ta ko­ji pred­sta­vlja gra­đa­ni­na. Autoh­ to­nost je ali­bi ko­ji se ko­ri­sti u ve­ći­ni po­ku­ša­ja da se imi­gran­ti is­klju­če iz pra­va na dr­ža­vljan­stvo. Isto­ri­ja ovog ide­o­lo­škog sta­va sta­ra je ko­li­ko i mit o Edi­pu, osnov­na pri­ča o evrop­skom čo­ve­ku u pe­ri­o­du po­sle pro­sve­ti­telj­stva – pri­ča ko­ja is­klju­ču­je Sfin­gu, upr­kos nje­nom le­gi­tim­nom pra­vu na autoh­to­ ni­zam. Nje­na pri­ča je pa­ra­dig­ma­tič­na za sta­ro­se­de­lač­ke na­ro­de sve­ta, či­ja je autoh­to­nost, u isto­rij­skom po­gle­du, pre­tvo­re­na u ro­bu i pre­ve­de­na, raz­me­ nje­na za ne­što dru­go – u sa­da­šnjoj Austra­li­ji za ide­ju mul­ti­kul­tu­ral­no­sti, a u ne­ka­da­šnjem ko­lo­ni­ja­li­zmu za di­vlja­štvo. Sfin­gi­na pri­ča uči nas da se u ide­ju gra­đan­stva mo­že upi­sa­ti je­dan več­ni ele­ment. Nje­go­ve tran­splan­ta­ci­je, kroz ono što je ka­sni­je de­fi­ni­sa­no kao lo­gos Gr­ka, sa­mo ilu­stru­ju tvrd­nju da se pra­ vo na autoh­to­nost mo­že tu­ma­či­ti na mno­štvo na­či­na: u mi­tu o Edi­pu ono se tu­ma­či kao deo na­še afek­tiv­ne eko­no­mi­je, u Kan­to­vom de­lu o gra­đan­stvu kao deo raz­me­ne do­ba­ra, a u austra­lij­skoj mul­ti­kul­tu­ral­noj po­li­si, kao i u de­fi­ni­ ci­ji grč­ko­sti ko­ju za­go­va­ra Zlat­na zo­ra, kao deo po­li­tič­ke eko­no­mi­je. Ot­kri­će nje­nog ogra­ni­ča­va­nja u grč­kom mi­tu pred­sta­vlja va­žnu lek­ci­ju: ta­ko shva­ta­ mo da mo­ra­mo da pre­i­spi­tu­je­mo sve one ko­ji sto­je pre­ko pu­ta nas, ne zbog nji­ho­ve stra­no­sti, ne­go zbog nji­ho­vog afi­ni­te­ta pre­ma na­šoj. Na­se­lja­va­njem ovog pro­sto­ra na­sta­je dru­ga­či­je shva­ta­nje „čo­ve­ka“ i dr­ža­vljan­stva, ko­je ne is­klju­ču­je – u po­ku­ša­ju da ih ob­u­hva­ti – one ko­ji, da se po­slu­ži­mo Kan­to­vom ter­mi­no­lo­gi­jom, ne mo­gu da pri­u­šte ce­nu svog pra­va na ljud­skost.

Ključ­ne re­či: autoh­to­nost, Grč­ka, gra­đan­stvo, imi­gran­ti, pra­va, mul­ti­kul­tur­ no, tran­sna­ci­o­nal­no.

84

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Pitanje ko može da polaže pravo na autohtonost (starosedelaštvo) u Grčkoj mnogo je starije od onoga što mnogi članovi organizacije Hrisi avgi (Zlatna zora) – nacističke partije nedavno legitimizovane prisustvom u grčkom parlamentu – koriste kao osnov autentičnosti svog grčkog identiteta. Njihova otrovna mešavina hibridnog vizantijskog pravoslavlja, homoerotskog narcizma i razređene, lokalne verzije grčkog klasicizma – mešavina koju preporučuju kao lek, farmakon, za levičarsku ideologiju Grčke posle vojne hunte iz 1974, zapravo je otrov, farmakon (ova reč istovremeno znači i lek i otrov), za kulturu koju tvrde da obnavljaju. Telesna politika koja danas propada u Grčkoj, u čije simptome spada opoziv nedavnog (Ragusisovog) zakona, koji garantuje grčko državljanstvo deci legalnih imigranata rođenoj u Grčkoj, kao i implementacija operacije paradoksalno nazvane Xenios Dias (Gostoljubivi Zevs), koja se sastoji od neselektivnog, nasilnog uklanjanja sa atinskih ulica svih koje policija smatra ilegalnim imigrantima, i njihovog smeštanja u „ugostiteljske” centre koji funkcionišu kao zatvori – dokaz je njihovog homeopatskog uspeha.1 Primeri onoga što se može tumačiti jedino kao autoktonia (samoubistvo) demokratskih vrednosti u ime autohtonosti suviše su brojni da bismo ih ovde mogli navesti; ako bacimo pogled na naslove u bilo kojim grčkim dnevnim novinama, dobićemo kratak pregled.2 Verzija grčke istorije za koju se zalaže Zlatna zora – istorije koja ne obuhvata nastanak moderne Grčke kao multietničke države građana nekadašnjeg Osmanlijskog carstva, od kojih su neki danas legalni ili ilegalni imigranti u modernoj Grčkoj – rekonstituiše tu istoriju kao narativ u čijem se centru nalazi „misterija” grčkosti, poznata i dostupna samo onima koji na nju imaju ontološko, subjektivno pravo. Valter Benjamin (Walter Benjamin) kaže nam da ovako funkcionišu zagonetke jer „postoji izražena namera da se jedan artefakt ili događaj, koji naizgled ne sadrži [...] ništa neuobičajeno, uzdigne na nivo simboličkog 1 Ovaj zakon nazvan je „Ragusisov” po Janisu Ragusisu (Yiannis Ragousis), ministru unutrašnjih poslova, koji ga je sastavio. Zakon je usvojen u skupštini početkom 2010, i dozvoljavao je deci imigranata koja su pet godina legalno boravila u Grčkoj da dobiju grčko državljanstvo, ukoliko su bar šest godina provela školujući se u nekoj grčkoj školi. Zakonu se u to vreme suprotstavila stranka Nova demokratija sa svojim liderom Antonisom Samarasom (Antonis Samaras), koji je sada premijer i deo trojne koalicije koja upravlja Grčkom od juna 2012. Državno veće ispitalo je, na zasedanju od 5. februara 2013, da li su ovi kriterijumi dovoljni da neko stekne državljanstvo, ili su potrebne jače veze sa Grčkom (ovde se misli na krvno srodstvo).

2 Neke od nedavnih akcija organizacije Zlatna zora: zauzimanje bolnice u Arkadiji, na Peloponezu, kako bi proverili „krvno poreklo” medicinskih sestara i izbacili one rođene u inostranstvu; zahtevanje da sva zabavišta na Kritu isključe decu imigranata; proglašavanje nedavno preminulog (posle doživotne robije zbog hladnokrvnog ubistva studenta za vreme protesta na Politehničkom fakultetu 1973) generala Nikolaosa Dertilisa za nacionalnog heroja; isto i Teodorosa Kolokotronisa, heroja revolucije iz 1821; puštanje muzike Nikosa Ksilurisa, veoma poznatog kritskog muzičara i protivnika vojne hunte, čiju su muziku studenti Politehničkog fakulteta puštali u znak sećanja na ustanak na Kipru (započet pod uticajem vojne hunte) koji je doveo do turske okupacije Kipra. Postoji bezbroj primera. Internet-prezentacija Nove zore, postmoderna mešavina kontradiktornih narativa o legitimitetu, dodatno ilustruje stradanje grčkog identiteta između ideologije i istorije. Pogledati veb-sajt Nove zore: http://www.xryshaygh.com.

85

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

značaja”, nivo sa koga se potom pokušava „otkriti ‘misteriozna’ dimenzija tog artefakta ili događaja”. On zaključuje da misterija nije sadržana u objektu, nego se nalazi u aktivnostima subjekta koji stvara zagonetku kroz njeno rešavanje. U slučaju zagonetke grčkosti Zlatne zore, njihovo rešenje je da unište sve strance na simboličnoj teritoriji grčkosti (da ih „izbace” uljudna je verzija, koju je usvojila grčka Vlada). Trenutni izraz ovog rešenja odjek je jednog drugog, mnogo starijeg pitanja, koje se takođe bavi autohtonošću, i možemo ga pronaći u mitu o Edipu, koji je postao jedna od fikcija o poreklu zapadne kulture – ili čovečanstva, kao što bi rekli zastupnici te kulture. „Postoji nešto na zemlji”, rekla je Sfinga Edipu u svojoj čuvenoj zagonetki, „sa jednim glasom, što ima dva stopala i četiri stopala i tri stopala. Od svih bića koja naseljavaju zemlju, nebo i more, samo ono menja svoju prirodu. Kada se kreće na najvećem broju stopala, tada su mu udovi najslabiji” (West 2003: 41).3 Edipov odgovor, koji je postao deo evrocentričnog diskursa o modernizmu kao o „jedinom idealu i jedinoj ideji o ‘čovekovim’ mogućnostima”, idealu koji je nedavno ponovo razmotren kroz postkolonijalne kritike modernizma, i dalje leži u srcu današnjeg evropskog identiteta (Lefebvre 1995: 226).4 Sve dok ovaj identitet doživljavamo kao nešto univerzalno, njegovi subjekti nastaviće da ga proizvode kao zagonetku, putem svojih današnjih rešenja. Zlatna zora ima jedno rešenje, koje se poklapa sa alarmantnim porastom neofašizma u Evropi, i evropskom nesposobnošću da reši problem multikulturnog, multinacionalnog sveta u kome živimo, vraćajući ga Kantovoj fantaziji o univerzalnom civilnom društvu – fantaziji koja ne može da sadrži trenutnu stvarnost. Moje tumačenje mita o Edipu takođe predstavlja jedno rešenje. Ovo tumačenje nije proizvod evrocentričnog posmatranja Evrope kao centra misterije identiteta, nego njene periferije: kao dvostruki imigrant, prvo u Australiji a zatim u SAD-u, kao Grkinja čija se akademska karijera zasniva na pitanjima multikulturalizma, nacionalizma, postkolonijalizma i nacionalizma, na zagonetku „čoveka” mogu da odgovorim samo iz perspektive autsajdera, što sam u Australiji i SAD-u, ali takođe i u Grčkoj.

Posmatrana sa ekscentrične tačke, Edipova priča zapravo je priča o Sfingi. To je priča o njenom identitetu i drugosti koju ona predstavlja. Potiskivanje ove drugosti dovodi do nastanka „noćnih mora, nagoveštaja predstojeće katastrofe”, za koju Anri Lefevr (Henri Lefebvre) smatra da prati snove o Grčkoj kao o „prvobitnom izvoru” čovečanstva (Lefebvre 1995: 226–227). Stajući na stranu Edipa, u svom Uvodu u modernizam (Introduction to Modernity), dok pokušava da redefiniše modernizam koristeći mit o Edipu, 3 Zapad koristi verziju Eskulapa iz Tragila, iz 4. veka pre nove ere. Istraživanjem porekla Sfinge bavi se Pjer Grimal (Pierre Grimal) u svom Rečniku klasične mitologije, prvi put objavljenom u Francuskoj 1951.

Kao izvore za svoje podatke o Sfingi, Grimal navodi Hesioda (Teogonija, 326), Apolodora (Biblioteka, 3, 5, 8), Sofokla (Kralj Edip, 391), Euripida (Feničanke, 45), Diodora sa Sicilije (4, 63), Pausaniju (IX, 26, 3–5), Higina (Fabulae, 67), Seneku (Edip, 92), Atenaja (10, 456) i Jovana Cecesa (Aleksandar, 7).

4 Vidi Marija Kundura, Grčka ideja: Formiranje nacionalnog i transnacionalnog identiteta (2007, 2012) u vezi sa podacima o postkolonijalnoj kritici modernizma i njenim posledicama na diskurs o Grčkoj kao izvoru zapadne kulture.

86

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

usredsređujući se na moć racionalnog, za njega ovaploćenu u Grčkoj, jedinom mestu gde su, kako kaže, „uspeli da zavire u totalitet ‘čoveka‘”, Lefevr zaključuje da je ove noćne more teško objasniti. Međutim, njegovo tumačenje Grčke nudi nam sredstva kojima to možemo uraditi. Sa druge strane, on Grčku vidi kao realizovanu – i samim tim otuđenu – apstrakciju protiv koje „mi” definišemo sebe. Ova ideja Grčke stvorila je klasicizam i njegove brojne fetišizacije, smatra Lefevr. Sa druge strane, on nam kaže da Grčka takođe funkcioniše i kao konkretan, iako nestalan, primer neotuđene univerzalnosti vrsta. Ovo shvatanje Grčke pokreće romantizam, težnju za poništavanjem otuđenja, za koherentnošću. U oba slučaja Lefevr smatra da Grčka dozvoljava sadašnjosti da se uobliči kao delimično realizovan totalitet koji je potrebno „predstaviti”, odnosno „staviti u sadašnje vreme” (Lefebvre 1995: 326–327). Lefevr pod totalitetom ne podrazumeva jedinstvo, nego „skup razlika”.

Današnja Grčka, u kojoj nasilni neoliberalizam dovodi do nastanka ekonomski spaljenje zemlje, na kojoj su nikli otrovni cvetovi Zlatne zore, naseljava sadašnjost kao delimično realizovani totalitet koji treba „predstaviti”, prikazati kao skup razlika koje ona sadrži, a ne samo kao ideološki pristrasnu, pa samim tim i ujedinjenu istoriju koju naizgled sadrži.

Priča o Sfingi predstavlja, dopušta totalitetu sadašnjosti da se uobliči, dopušta postojanje razlika u srcu identiteta – identiteta koji je dugo funkcionisao kao jedan primer univerzalnog.5 Iako Sfinga predstavlja deo mita o Edipu, njena priča nije uključena u nacionalno/ kulturno nasleđe helenizma (i zapadno orijentisanog neohelenizma), koje izjednačava Helena i „čoveka”, i posmatra helenizam kao ontološki uslov dostupan svima koji su spremni da ga prihvate ideološki. Mnogi su to i uradili. Od 18. veka ponovno otkrivanje Grčke kao izvora engleskih i evropskih narativa o identitetu – izvora originalnijeg od Rima – kao i izvora koji su ovaj narativ prihvatili kao svoj sopstveni, dovelo je do toga da se mnogi nazovu Helenima – što znači, savršenim Grcima (ideal iz kog su današnji Grci isključeni, iako su nevoljno prisutni kao njegovi naslednici). U svim ovim narativima, za razliku od priče o čoveku sa kojim je povezana, Sfingina priča predstavlja se kao beznačajna: ona se čita kao deo mythos-a ali ne i logos-a Grka, što znači da predstavlja deo noćne more, a ne utopijskog sna o helenizmu i njegovom obećanju totaliteta (Vernant 1982: 186–187).6 Kao i kod svih noćnih mora, učinjeni su svi napori da se ona racionalizuje i zaboravi.

Međutim, sećanje na nju je opstalo: tragovi ovog sećanja mogu se pronaći u anskioznosti Zapada u pogledu njegove drugosti, u grčkoj anskioznosti u pogledu njenog evropejstva 5 Za priču o onome što Gajatri Spivak (Gayatri Spivak) naziva „nestajućom istorijom sadašnjosti” modernizma, videti njenu Kritiku postkolonijalnog uma (1999).

6 Ova opozicija racionalnog i mitskog ima drevne korene. Kao što Žan-Pjer Vernan objašnjava: „Koncept mita koji smo nasledili od Grka pripada, po svom poreklu i istoriji, tradiciji misli karakterističnoj za zapadnu civilizaciju, u kojoj se mit definiše u odnosu na ono što nije mit, kao nešto što je suprotno stvarnosti (mit je fikcija) i, pored toga, suprotno racionalnom (mit je apsurd)... Koncept mita koji pripada antici tako je postao jasno definisan kroz uspostavljanje opozicije mythos-a i logos-a, koji se otad tumače kao dva različita, suprotstavljena pojma.”

87

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

i u njenom isključivanju iz (sopstvene) drugosti. Obavijeno tajnom, svako ponovno kazivanje Sfingine priče odaje pokušaje naratora da je sakrije. O njoj se ne zna mnogo, osim da je ona predstavljala sredstvo koje je Edipu poslužilo da artikuliše prirodu „čoveka”. Njena uloga u priči o Edipu tako je unapred definisana, ona postaje autsajder koji je poznat samo zahvaljujući zagonetki. Ako Edipov odgovor predstavlja mesto čovečanstva – iz kog je ona isključena zbog svoje čudovišnosti – on takođe označava i njegovu sličnost sa Sfingom. Kao što moderni klasičar Žan-Pjer Vernan (Jean-Pierre Vernant) kaže, „Edipova pobeda nad Sfingom ne pretvara ga u rešenje koje je pogodio, nego u samo pitanje koje mu je postavljeno, ne u ‘čoveka’ koji je kao i svi drugi, nego u biće konfuzije i haosa”, u čudovište nalik njoj.

Pausanija pronalazi ovu porodičnu vezu Edipa i Sfinge u svom Opisu Helade, tekstu iz 2. veka naše ere, koji ilustruje nelagodnost oko pitanja legitimiteta između imperijalnog Rima i Grčke. U njegovoj verziji, Sfinga je vanbračno dete Laja, Edipovog oca. On piše: Zato što se dopala [Laju], [on] joj je rekao da je Kadmo doneo proročanstvo iz Delfa. Laj je (kaže priča) imao sinove sa svojim konkubinama, pa je proročanstvo važilo samo za Epikastu i njene sinove. Kada bi bilo ko od njene braće došao da zatraži presto od Sfinge, ona bi pribegla trikovima, govoreći da bi pravi Lajovi sinovi znali proročanstvo koje je Kadmo doneo. Kada oni ne bi odgovorili, ona bi ih kažnjavala smrću, zbog toga što nisu mogli da polažu pravo na vezu i na kraljevstvo. Međutim, Edip je došao zato što mu je, izgleda, u snu rečeno proročanstvo... (Pausanija IX 26, §§ 2, 3–5)7 Ovde vidimo kako Sfinga testira sve kraljeve sinove kako bi razlikovala nothoi (kopilad/lažnjake) od gnesioi (legitimnih/autentičnih). Ona ubija sve osim Edipa koji, sa iskustvom stečenim na dvoru svog poočima Poliba, deli njenu čudovišnu genealogiju kao istovremeno i gnesios i nothos. On je Lajov zakoniti sin, ali kao stranac nije legitiman Tebanac – jer su jedini legitimni Tebanci autochthonoi, rođeni iz zemlje, nikli iz zmajevih zuba koje je posejao Kadmo, Edipov predak i osnivač Tebe. U ovoj verziji mita postoji još jedan detalj koji dovodi u pitanje njenu autohtonost, a po kome ona nije samo Lajova vanbračna ćerka nego je, takođe niknuvši iz zemlje, i legitimna Tebanka. Njena genealogija nekog ko je nikao iz zemlje, ko je autohton, može se potkrepiti Teokritovom verzijom o poreklu sa majčine strane, po kome je ona ćerka Himere, unuke Hidre i praunuke Ehidne; ili Ehidnina ćerka sa njenim sinom Ortrom, Himerina i Hidrina polusestra i nećaka.

Zanimljivo je to da je u Sofoklovoj tragediji, zahvaljujući kojoj je postala poznata, Sfinga jednostavno „grozna pevačica” koja postavlja zagonetku, koja dovodi do Edipovog uspona i pada.8 Međutim, kod Pausanije smo videli da je Sfinga genealoški povezana sa 7 Prev. Zora Đorđević u: Pausanija. Opis Helade, prevod sa starogrčkog i komentar Zora Đorđević, Novi Sad, Matica srpska, 1994.

8 Sofokle, Kralj Edip.

88

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Edipom, koji je iskoristio njeno znanje i moć da udalji nelegitimne. I Edip i Sfinga mogu da polažu pravo na autohtonost, i oboma preti opasnost da su nelegitimni. Ona odbija da sudi o pravu na moć, on koristi san da prisvoji tu moć. Međutim, njegova priča postala je priča o „čoveku”, a njena je samo fusnota. Samo pretvaranjem sna u rezonovanje – tako je došao do rešenja zagonetke – Edipova priča može se posmatrati kao priča o „čoveku”, dok je njena priča noćna mora. Shodno ovom tumačenju mita, upravo je mythos, a ne ono što je u transplantacijama tog mita postalo poznato kao logos Grka, glavni preduslov, osnov evropskog rezonovanja i kulture. Kroz rušenje ove dve kategorije čoveka – čoveka i nečoveka, autohtonog i autsajdera – priča o Sfingi pokazuje nam da je spoljašnjost kulture, kao i uvek, već zapisana/ugrađena u nju.9 Ovo je svakako istina ako pogledamo pregovore o državljanstvu u istoriji moderne Grčke. Prvi član prvog ustavnog teksta moderne Grčke, Epidaurski ustav iz 1822, Grke opisuje kao „lokalno [autohtono] stanovništvo koje veruje u Hrista”. U ovom i u druga dva revolucionarna ustava, nastala između 1822. i 1827, ne postoji jasna razlika između pojmova „državljanin Grčke” i „grčki pravoslavni hrišćanin” (Chrysoloras 2004). Ovo „lokalno stanovništvo koje veruje u Hrista” nisu bili samo Grci, nego i Srbi, Albanci i Bugari, da navedemo samo glavne grupe. Štaviše, pošto je na Balkanu pre 1850-ih socijalna mobilnost često podrazumevala akulturaciju u etničke grupe povezane sa određenom nišom u društvenoj podeli rada – nazvati nekoga Srbinom, Bugarinom ili Vlahom, na primer, obično je značilo nazvati ga seljakom – klasno razlikovanje predstavljalo je etničko razlikovanje, u kome je „Grk” bio ne samo termin koji označava etničke Grke nego i bogate Srbe i Bugare (Roudmentof 1998: 13). Danas se ovo klasno/etničko stapanje nastavlja, pa se termin „Vlah” ne koristi samo za istoimenu manjinu u Grčkoj, nego i za siromašne grčke seljake. Pored ove mešavine, oblici množine ethnoi i ethnikoi starogrčke reči ethnos (koja se danas prevodi kao „nacija“) korišćeni su među ranim hrišćanima i Vizantincima da opišu pagane, stanovnike ruralnih oblasti i strance (Zakynthinos 1976: 189). U skladu sa tim, kada se 1844. u Nacionalnoj skupštini diskutovalo o trećem članu Ustava, koji se odnosi na grčko državljanstvo, poslanici su se ostrašćeno podelili na osnovu toga ko je autohtoni (starosedelački) a ko heterohtoni (rođen u drugoj zemlji) Grk. Ova razlika je kasnije (1870-ih) preformulisana kao razlika između unutrašnjih i spoljašnjih Grka, ili Eladita (Grka koji žive u Grčkoj) i Elina (Grka koji ne žive u Grčkoj). Elini su takođe nazivani i homogeneis (oni koji pripadaju istom poreklu ili rasi), i predstavljali su celu grčku dijasporu (Skopetea 1988: 67). Reč Elini danas označava sve Grke, ma gde oni bili, dok grčki zakon reč homogeneis upotrebljava za ljude grčkog etničkog porekla koji nisu građani Grčke, nego predstavljaju grčke nacionalne manjine širom sveta.

9 Sfinga, ugrađena u zdanje evropske kulture, ponavlja priču graditelja, veoma čestu na Balkanu, po kojoj žena (u grčkoj verziji priče – supruga, a u srpskoj – bratovljeva žena) biva ugrađena u zgradu koja se gradi, da bi ona (zgrada) mogla da stoji. Za studiju funkcije ove priče na Balkanu, pogledati knjigu Tatjane Aleksić Žrtvovano telo: izgradnja balkanske zajednice i ograničenja slobode (u pripremi).

89

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Naravno, poreklo ima ključni značaj za regulisanje državljanstva u Grčkoj. Međutim, ljudi grčkog porekla takođe bi mogli biti isključeni iz svoje „zajednice krvi” zbog svojih političkih uverenja. To se dogodilo sa komunistima posle Građanskog rata (1946–1949), kada je, između 1948. i 1963, dekretom ministarstva 22.266 osoba izgubilo državljanstvo (Alivizatos 1982: 487, 491). Dokument koji je potpisao ministar unutrašnjih poslova (14. marta 1947) sadržao je stav da je Dekret o oduzimanju, iz 1927, mogao da se primeni na građane grčkog porekla koji su dokazali, svojim antinacionalnim ponašanjem, da ne poseduju adekvatnu nacionalnu svest (Chouliaras 1989). U pokušaju pomirenja, oni koji su za vreme Građanskog rata pobegli iz Grčke kasnije su dobili mogućnost repatrijacije.

Postali su deo zajednice homogeneis-a, zajedno sa grcima iz Istanbula, južne Albanije i Ruso-pontijcima (Grcima iz bivšeg SSSR-a). Svi ovi putevi kojima su homogeneis stigli do državljanstva bili su teški, uprkos njihovom grčkom poreklu. Neki, kao pontijski Grci, dobili su pristup državljanstvu i određenim vidovima socijalne pomoći koja je čak i grčkim državljanima bila nedostupna. Najvažnija od ovih prednosti, koja nas podseća na ono što se dešavalo 1840-ih, jeste da su mogli da dobiju posao u državnoj službi.10 Drugi, kao što su Grci iz Turske, imali su neobičan oblik kvazidržavljanstva: strogo poverljivom odlukom Saveta ministara od 2. januara 1976, svi Grci iz Turske, koji nemaju turske pasoše, mogli su dobiti grčke pasoše, ali ne i grčko državljanstvo. Grčki Albanci, za to vreme, nisu imali pristup državljanstvu, nego samo specijalnoj identifikacionoj kartici homogeneis-a (Chrisopoulos i Tsitselikis 2003; Pavlou 2004).11 Heterogenost državljanstva Grčke za većinu nacija ne predstavlja ništa atipično. Iako, u jednom pogledu, postoji samo jedna vrsta državljanstva (ono koje važi u očima države), u drugom ih postoji „onoliko koliko ima uloga u složenim ‘civilnim društvima’ organizovanim u nacije” (Balibar 2004: 5). Ove uloge se danas značajno razlikuju u odnosu na prošla vremena. Globalizacija je destabilizovala nacionalne hijerarhije u čijem je centru država, zasnovane na legitimnoj moći i odanosti, omogućavajući umnožavanje neformalizovanih ili samo delimično formalizovanih političkih mehanizama i aktera. Ovo narušavanje ilustruje promenljivost i varijabilnost građanina kao nosioca prava, i pokazuje potrebu za onim što Etjen Balibar naziva „državljanstvom bez zajednice”, a što on vidi kao dijalektiku između konstituenta i konstituisanog državljanstva, odnosno dijalektiku između činjenica na terenu i onoga što je Benedikt Anderson (Benedict Anderson) definisao kao zamišljene zajednice, a Ardžun Apaduraj (Arjun Appadurai) dodatno razvio kao zamišljene svetove (Anderson 1986, 1991). Apaduraj ove svetove posmatra kao rezultat istorijske imaginacije pojedinaca i grupa, raštrkanih po planeti u mnogostrukim „dijasporičnim javnim sferama”. Proizvod zajedničkog delovanja medija i migracija, ove 10 Zakon 2790/2000, dopunjen zakonima 2910/2001 i 3013/2002.

11 Zakon 1975/1991, član 17, dopunjen ministarskom odlukom broj 4000/3/10/1998 i opštom ministarskom odlukom 4000/3/10-e/2002 Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva javnog reda, Ministarstva rada i Ministarstva odbrane.

90

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

dijasporične javne sfere, smatra Apaduraj, funkcioniše kao preduslov za zamišljanje prostora transnacionalnih identiteta. Kao što je identitet Turaka na privremenom radu, koji gledaju turske filmove u svojim nemačkim stanovima, ili pakistanskih taksista u Čikagu koji kasno noću voze oko gradskih spomenika slušajući molitve snimljene na drugom mestu i u drugom vremenu – samo su neki od Apadurajevih primera. Takav je i identitet filipinske kućne pomoćnice koja gleda turske sapunice sa nasnimljenim grčkim prevodom na grčkoj televiziji, ili somalijskih uličnih prodavaca koji prodaju religiozne suvenire, napravljene u Kini, na pravoslavnim festivalima širom Grčke, ili identitet dece imigranata koja se pojavljuju u seriji koju je nedavno napravila Helenska liga za ljudska prava, u svom neuspelom pokušaju da zaustavi ukidanje zakona o njihovom državljanstvu.12 Izgleda da u Grčkoj činjenice na terenu prevazilaze dijasporičnu javnu sferu, koja je preduslov stvaranja prostora transnacionalnih identiteta. Ovaj koncept državljanstva, kao što je pokazalo nedavno ukidanje Ragusisovog zakona, država čvrsto drži u svojim rukama – država čiji se doživljaj stranaca i stranosti u odnosu na teritoriju zasniva na Kantovoj viziji prava u njegovim Političkim spisima, a posebno na „ideji univerzalne istorije sa kosmopolitskom svrhom” i „projektu večnog mira”. „Gostoprimstvo”, kaže Kant u pasusu koji objašnjava njegovo viđenje večnog mira, „znači da stranac ima pravo da ne bude dočekan neprijateljski kada dođe na tuđu teritoriju” (Kant 1991: 105–106). (Naravno, ironiju neprijateljstva, koja je deo operacije Gostoljubivi Zevs, ovde ne možemo zanemariti, baš kao ni mnoge izveštaje o policijskoj zloupotrebi, koji su podneti za vreme ove operacije.) Kant pravi razliku između prava stranca i prava gosta: prvi može samo da zatraži „pravo utočišta, jer svi ljudi mogu da se, u društvu drugih, pozovu na svoje pravo zajedničkog vlasništva nad zemljinom površinom”. Ipak, uprkos ovom pravu, stranac može da bude „odbijen”, po mogućstvu bez „izazivanja njegove smrti” – što pada u vodu u slučaju da njegovo ponašanje nije miroljubivo, ma gde on bio (Kant 1991: 105–106). Uslovna priroda prava u Kantovom tekstu vidi se u prelasku sa ideala građanstva sveta u „univerzalnoj istoriji” na nevoljno pristajanje, u interesu „večnog mira”, da strancima treba dozvoliti da putuju bez uznemiravanja, pod uslovom da ne ostaju predugo i da se ponašaju onako kako mi želimo.

Kantovska vizija savremenog života jasno se vidi u sadašnjim pregovorima o kosmopolitizmu i pravima građana (osavremenjena tako da se odnosi na multikulturalni, postnacionalni svet u kome živimo), koji iziskuju miroljubivo prepoznavanje, ili predstavljaju humanitarne molbe za uključivanje. Ovi pregovori, uprkos njihovoj dobronamernoj želji da se prepiše jedan esencijalni koncept i normativni sadržaj ljudskih prava za sva društva (što podseća na Kantovo delo), ironično upada u klopku kulturnog relativizma.

Kako bi se to uopšte moglo izbeći, imajući u vidu rasni kontekst Kantovog dela o kosmopolitizmu, kontekst koji je deo „Projekta večnog mira”, što je još očiglednije u njegovoj 12 Vidi http://www.hlhr.gr. Ovi video-snimci ili njihovi kadrovi pojavljivali su se i u grčkim novinama i na televiziji, kao i na sledećim kanalima na servisu Youtube: http://youtu.be/AE7AHs_cBis, http://youtu. be/KEj8rNUIMGQ, http://youtu.be/odrrEZ4wd0k, http://youtu.be/Kwff6fgNjpE

91

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

„Antropologiji iz praktičnog ugla”, u kojoj on definiše i klasifikuje karakter osoba, polova i nacija, istovremeno isključujući iz nacionalnosti južnoevropljane kao što su Španci, Italijani i Portugalci, zbog njihovog mešanja sa Arapima i Mavrima, isto tako ne smatrajući ni Grke, Ruse i Turke nacijama prvog, pa čak ni drugog reda?

Iako je Kant bio „prvi filozof koji se konzistentno držao distinkcije između deskriptivnih i preskriptivnih izjava”, on je u svojoj konstrukciji ugovora o civilnom društvu „prećutno uveo empirijske koncepte u normativni pristup” i, slično svojoj definiciji „čoveka”, „protivrečio bazičnim premisama transcendentalne konstrukcije” (Riedel 1981: 611–612). To je zbog toga što Kant, iako postulira a priori, dakle „čistu” prirodu svoja tri principa spoljašnjeg ljudskog prava – slobodu svakog člana društva kao ljudskog bića; jednakost svih sa svima; nezavisnost svakog člana društva kao građanina – on ipak podvodi svoj princip „nezavisnosti” građanina pod kategoriju „vlasništva” (Riedel 1981: 603).

Prema Kantovom mišljenju, građanin je neko ko „ne služi nikome osim zajednici”, a ne neko ko zarađuje za život „dopuštajući drugima da ga koriste” (Riedel 1981: 606–607). „Kalfa... domaći sluga... sve žene”, kaže on, „i uopšte svako ko ne zarađuje sopstvenim radom sredstva za svoju egzistenciju, nego mora to da uradi stavljajući se na raspolaganje drugima, nije građanin, i njegova egzistencija je, zapravo, samo slučajnost” (Riedel 1981: 69).13 Kant ovde ne kaže da su građani svi oni koji poseduju neki kapital; prema njegovom shvatanju, kako objašnjava Ridel, „vlasništvo nad domaćinstvom nije neophodno da bi neko, kao građanin, bio sam svoj gospodar”; dovoljno je da može da kupuje i prodaje vlasništvo, i tako napreduje „od pasivnog statusa do aktivnog” (Riedel 1981: 610–611). Tako se „nezavisnost” podvodi pod kategoriju „vlasništva” i, samim tim, postaje deo „moguće sfere robne razmene u društvu”. Kao posledica toga, „nezavisnost kao privilegija ‘građana’ postaje pravo ‘čoveka’, pravo koje ‘svako’ može da stekne”, naravno, uz odgovarajuću cenu (Riedel 1981: 611).

U kontekstu današnje jeftine rasprodaje svih državnih i poludržavnih kompanija, ostrva i energetskih prava u Grčkoj, moglo bi se reći da je biti Grk jedno (jeftino) pravo. Međutim, ni to ne može svako sebi da priušti. Ukidanje Ragusisovog zakona dovelo je legalne imigrante, koji imaju vlasništvo u Grčkoj, i koji su započeli proces dobijanja državljanstva za sebe i svoju decu rođenu u Grčkoj, ponovo u poziciju privremenih stanovnika, koji stalno moraju da plaćaju za produženje boravišnih dozvola, dok im opasnost da postanu ilegalni neprestano visi nad glavom. Za to vreme, nedavno uvedeni porez na sve vlasništvo, uključujući i nasleđene, dopola srušene seoske kuće, naterao je grčke emigrante širom sveta da plate za svoju sentimentalnu vezu sa Grčkom, tako što su ta sentimentalnost i njen materijalni izraz u vidu kuće postali roba (i to prilično skupa, jer se plaća neprestano). Imigranti, oni koji su došli u Grčku ili otišli iz nje, u oba slučaja plaćaju određenu cenu (različitu, ali ipak cenu) za svoje pravo da budu Grci. Zanimljivo je da pitanje autohtonosti, pitanje da li su rođeni u Grčkoj (kao što je slučaj sa albanskom, ganskom, filipinskom decom) ili negde drugde (kao 13 Ridel citira Kanta iz Gessemelte Schriften, izdanje Pruske akademije nauka, 22 toma (1902–38), precizno tomovi 6:314 i 8:295.

92

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

što je slučaj sa australijskom, američkom, nemačkom decom grčkih roditelja) nestaje kada se pravo na državljanstvo premesti u sferu robne razmene.

U mitu o Edipu, osnovnom prikazu čoveka u evropskom modernizmu posle prosvetiteljstva, cenu Edipovog uključivanja u njegovu zajednicu plaća Sfinga; ona je isključena iz tog prava, uprkos njenom legitimnom posedovanju onoga što se otad koristi kao alibi za legitimizaciju prava na državljanstvo – starosedelaštva, autohtonosti, rođenja iz zemlje. Njena je priča paradigma priče autohtonih naroda sveta, čija se autohtonost istorijski pretvara u robu i prevodi, menja u nešto drugo – danas u ideju multikulturalizma, a nekad ranije, u kolonijalno doba, u ideju divljaštva. Dobar primer za ovo može se naći u jednom izveštaju iz 1987, prvom takvom izveštaju u Australiji, sačinjenom od strane Komiteta za ocenjivanje australijskih studija na nivou visokog obrazovanja, čiji je cilj bio da „razvije osećaj građanstva, patriotizam i nacionalizam; obezbedi produktivnu kulturu; osnaži međunarodnu svest; dovede do intelektualnog obogaćivanja i kulturnog proširenja”. U ovom izveštaju se „razumevanje i proučavanje kultura iz kojih dolaze svi Australijanci, a ne samo oni anglo-keltskog porekla” pominje pod stavkom „osnaživanje međunarodne svesti”, a ne pod stavkom „razvijanje osećaja državljanstva, patriotizma i nacionalizma”.

Multikulturalizam se pominje pod stavkom „jačanje kulturne svesti”, kako bi se ukazalo na to da je Australija oduvek bila multikulturno društvo, a ne samo od sedamdesetih, kada je multikulturalizam usvojen kao zvanična politika.

Objašnjeno nam je da su Aboridžini, pošto nikada nisu bili homogeni, a i imali su tako „različit” način života, oduvek bili multikulturalni (Koundoura 2007, 2012: 112– 113). Ovo je bolje od prvobitne kolonijalne deklaracije po kojoj je Australija bila terra nullius (prazna, pusta, ničija zemlja) a Aboridžini su, sve do 1974, smatrani delom njene flore i faune. Dva manje davna primera ilustruju koliko su Aboridžini i dalje pioni u igri spolja/unutra, ne samo u kulturnom nego i u teritorijalnom smislu. Krajem 2005. australijska Vlada zvanično je izbrisala niz ostrva koja naseljavaju Ostrvljani Toresovog moreuza, a koja se nalaze nedaleko od jedne od najvećih australijskih država, Severne Teritorije, iz zvanične jurisdikcije i teritorijalnih granica. Neke izbeglice došle su na ova ostrva, zatraživši azil. Isključivši Ostrva Toresovog moreuza iz svoje teritorije, Australija više nema pravnu obavezu da izbeglicama obezbedi azil, ostavljajući ih umesto toga u limbu, u rukama Ujedinjenih nacija. Jednim neobičnim obrtom, ovaj potez australijske Vlade omogućio je Ostrvljanima Toresovog moreuza da dobiju svoju dugu bitku za pravo na zemlju – privremeno, razume se, jer je uključivanje i isključivanje ostrvâ obavljeno u skladu sa konkretnom potrebom i/ili onim što je voda izbacila, u ovom slučaju bukvalno, ljudskim olupinama. Televizijski snimak čamca punog većinom iračkih izbeglica, koji se prevrnuo na stenama jednog drugog ostrva u Australiji ili van nje u decembru 2010, dodatno potvrđuje da Australija te ljude posmatra kao plutajući otpad, a ne kao ljudska bića.

Amaterski i profesionalni snimci putnika koji očajnički pokušavaju da se uhvate za komade olupine, kako bi preživeli, jezivi su zbog toga što u prvi plan dovode logiku i logistiku koja je omogućila da ovaj prizor bude snimljen: razumni argument da bi bilo suviše opa93

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

sno pokušati da im se pomogne. Država je ponudila savetovanje lokalnim stanovnicima koji su posmatrali ovu ljudsku tragediju, i spasiocima koji su stajali i gledali.

Priča o Sfingi uči nas tome da je večnost element koji može biti upisan u ideju državljanstva. Njene transplantacije, i ono što je kasnije definisano kao logos Grka, govore nam da se polaganje prava na autohtonost može prevesti na različite načine: u Edipovom snu kao deo naše emocionalne ekonomije, u Kantovom delu o državljanstvu kao deo robne razmene, a u australijskoj multikulturalnoj politici, isto kao i u definiciji grčkosti koju propagira Zlatna zora, kao deo političke ekonomije. Otkrivanje njenog sputavanja, istorije ideologije koju ona krije, uči nas još nečemu: uči nas da moramo preispitivati sve one koji stoje naspram nas, ne zbog njihove stranosti, nego zbog njihovog afiniteta prema našoj. Naseljavanjem ovog prostora nastaju različita shvatanja „čoveka” i državljanstva, i to ne zato što to isključuje, u pokušaju da ih sadrži, one koji, rečeno Kantovim rečnikom, ne mogu da priušte cenu svojih prava da budu ljudi (i žene). U tom slučaju, svi bismo bili Grci, i to ne na romantični, apstraktni način koji je Persi Šeli imao na umu kada je, u naletu helenofilije, sve nas proglasio Grcima. Priča o Sfingi, kao i istorija napisana iz njenog ugla, govori nam da biti Grk takođe znači i biti Turčin, ili Srbin, ili Albanac, ili Ciganin, pa čak i Grk, ali ne onaj imaginarni, proizvod evropskog dugog dijaloga sa Grčkom kao mestom pomoću kog Evropa zamišlja sebe. To takođe znači i biti Pakistanac, Filipinac, Iračanin, bilo koji od imigranata i izbeglica u Grčkoj, čiji je status zbog trenutne definicije državljanstva pod znakom pitanja, uprkos njihovom pravu da imaju prava.

LITERATURA 1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

8.

9.

10.

11.

12.

13.

Aleksic, Tatjana. The Sacrificed Body: Balkan Community Building and the Limits of Freedom. Pittsburgh: University of Pittsburgh Press, forthcoming.

Alivizatos, Nikos. The Political Institutions in Crisis 1922-1974: Aspects of the Greek Experience. Athens: Themelio, 1982 (na grčkom).

Anderson, Benedict. Imagined Communities. London: Verso, 1991. First pub. in 1986.

Appadurai, Arjun. “Disjuncture and Difference in the Global Cultural Economy.” Public Culture Vol. 2 no. 2 (Spring 1990).

Balibar, Etiene. We, the People of Europe? Reflections on Transnational Citizenship. Trans. James Swenson. New Jersey: Princeton University Press, 2004.

Benjamin, Walter. Selected Writings Vol. I 1913-1926. Marcus Bullock and Michael Jennings, eds.

Cambridge: The Belknap Press of Harvard University Press, 1996.

Chouliaras, Yiorgos. “A History of Politics Versus a Politics of History: Greece 1936-1949.” Journal of Modern Hellenism 6 (1989).

Christopoulos, Dimitris and Konstantinos Tsitselikis. “Treatment of Minorities and Homogeneis in Greece: Relics and Challenges.” Athens: KEMO, 2003.

Chrysoloras, Nikos. “Religion and Nationalism in Greece.” Paper presented at the Second Pan-Euro­ pean Conference, Standing Group on EU Politics. Bologna, 24-26 June, 2004.

Habermas, Jurgen. The Inclusion of the Other. Cambridge: MIT Press, 1988.

Helenska liga za ljudska prava, http://www.hlhr.gr.

Lefebvre, Henri. Introduction to Modernity. London: Verso, 1995.

Kant, Immanuel. “Perpetual Peace: A Philosophical Sketch,” Political Writings. Trans.

94

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

14. Koundoura, Maria. The Greek Idea: The Formation of National And Transnational Identities. London: I. B. Tauris 2007, paperback 2012.

15. H. B. Nisbet. Hans Reiss, ed. Cambridge: Cambridge University Press, 1991.

16. Papasiopi-Pasia. Greek Citizenship Law. Athens: Sakkoulas, 1994 (na grčkom).

17. Pausanias. Description of Greece. Trans. W.H.S. Jones. Cambridge: Loeb Classical Library, Harvard University Press, 1969.

18. Pavlou, Miltos. “Greek State Policy from ‘irredentism’ to ‘homecoming’/ ‘immigration’: the case of two repatriated kin minority groups.” Athens: KEMO, 2002.

19. Riedel, Manfred. “Transcendental Politics? Political Legitimacy and the Concept of Civil Society in Kant.” Social Research 48 (1981).

20. Roudometof, Victor. “From Roum Millet to Greek Nation: Enlightenment, Secularization, and National Identity in Ottoman Balkan Society 1543-1821.” Journal of Modern Greek Studies 16/13 (1998).

21. Sophocles. Oidipodas Tyrranos. Athens: Greek Government Ministry of Education Editions, 1981.

22. Skopetea, Elli. To Protipo Vasileio kai i Megali Idea 1830-1880. Athens: Politypo, 1988 (na grčkom).

23. Spivak, Gayatri. A Critique of Postcolonial Reason: Towards a History of the Vanishing Present. Cambridge: Harvard University Press, 1999.

24. Vernant, Jean-Pierre. Myth and Society in Ancient Greece. London: Methuen, 1982.

25. Vernant, Jean-Pierre and Pierre Vidal-Naquet. Myth and Tragedy in Ancient Greece. Trans. Janet Lloyd. New York: Zone Books 1990.

26. Zakynthinos, D. A. The Making of Modern Greece: From Byzantium to Independence. Trans. K.R. Johnstone. Oxford: Blackwell, 1976.

27. West, Martin. Greek Epic Fragments from the 7th to the 5th BC. Cambridge: Harvard University Press, 2003.

Autochthonies: On Claiming Identity Between History and Ideology SUMMARY: Globalization’s unsettlement of national state-centered hierarchies of legitimate power and allegiance highlights the changeability and variability of the rights-bearing subject that is the citizen. Autochthony is a common alibi in most attempts to exclude immigrants from the right to citizenship. The history of this ideological move is as old as the myth of Oedipus, post-Enlightenment European modernity’s primal scene of man, and its exclusion, despite her legitimate claim to autochthonism, of the Sphinx. Hers is paradigmatic of the story of the indigenous people of the world whose autochthony has historically been commodified and translated, exchanged, as something else—the idea of multiculturalism in places like Australia now, that of savageness under colonialism then. The Sphinx’s story teaches us that the element of infinity can be inscribed in the idea of citizenship. Its transplantations through and in what has come to be defined as the logos of the Greeks illustrate that the claim of autochthony can be translated in multiple ways: in the myth of Oedipus as part of our affective economy, in Kant’s work on citizenship as part of commodity exchange, and in Australia’s multicultural policy and in Chrysi Avgi’s definition of Greekness as part of the political economy. The uncovering of her occlusion in the mythos of the Greeks teaches us another lesson: it teaches us that we must question all who stand across us not for their foreignness but for their affinity with ours.

Inhabiting this space produces a different understanding of ‘man’ and of citizenship because it does not foreclose—in an effort to contain them—those who, in Kant’s terms, cannot afford the price of their right to humanity.

Key words: autochthony, Greece, citizenship, immigrants, rights, multicultural, transnational.

Maria_K@verizon.net

95

96

97

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 791(497.11)(091)

Darko Markovac Zavod za kulturu Vojvodine Novi Sad, Srbija

Ideologija i domaći film: uvođenje „civilnog društva” u domaću kinematografiju SA­ŽE­TAK: Tekst ima na­me­ru da uka­že na ra­đa­nje ci­vil­nog dru­štva u do­ma­ćoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji. Neo­li­be­ra­li­zam raz­u­me ci­vil­no dru­štvo kao efi­ka­san me­ha­ni­ zam kon­tro­le jav­nog sek­to­ra. U tre­nut­ku ka­da na svet­skoj po­zor­ni­ci do­la­zi do tran­sfor­ma­ci­je dr­žav­nog ka­pi­ta­li­zma u neo­li­be­ra­li­zam – u pi­ta­nju su osam­de­ se­te go­di­ne XX ve­ka – u tom tre­nut­ku u po­li­tič­ku te­o­ri­ju ula­zi ter­min „ci­vil­no dru­štvo” kao po­jam za me­ha­ni­zam pu­tem ko­jeg se uvo­di ide­o­lo­gi­ja neo­li­be­ ral­nog ka­pi­ta­li­zma u sa­mo­u­prav­ni so­ci­ja­li­zam. Ova tran­sfor­ma­ci­ja se u tek­stu pra­ti na dva ni­voa i pu­tem dva naj­zna­čaj­ni­ja prav­ca do­ma­će ki­ne­ma­to­gra­fi­je: cr­nog ta­la­sa i kri­tič­kog fil­ma. Ono što po­sre­du­je iz­me­đu ova dva prav­ca je par­ti­zan­ski pro­pa­gand­ni film. Cilj ovog ra­da je da po­ka­že na ko­ji na­čin se ide­o­lo­gi­ja neo­li­be­ral­nog ka­pi­ta­li­zma pro­iz­vo­di pu­tem fil­ma, a sa na­me­rom da se do­ve­de u pi­ta­nje ide­o­lo­gi­ja sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma.

KLJUČ­NE RE­ČI: cr­ni ta­las, kri­tič­ki film, par­ti­zan­ski pro­pa­gand­ni film, ci­vil­no dru­štvo.

Uvod Kra­jem pe­de­se­tih de­ša­va se za­i­sta ne­ve­ro­vat­na no­vi­na u sve­tu fil­ma: do­la­zi do po­ja­ve fran­cu­skog no­vog ta­la­sa.1 Iako krat­kog ve­ka, ovaj film­ski pra­vac je ve­o­ma uti­cao na da­lji raz­voj na­ci­o­nal­nih ki­ne­ma­to­gra­fi­ja.2 Za­hva­lju­ju­ći no­vom ta­la­su fil­mo­vi su po­sta­li jed­no­ stav­ni­ji i zah­te­va­li su mno­go ma­nji bu­džet za sni­ma­nje. Me­đu­tim, po­sle po­čet­nog uspe­ha, odu­še­vlje­nje za fil­mo­ve no­vog ta­la­sa na­glo opa­da3, a to ne­ke od auto­ra ovog prav­ca do­vo­di i

1 Upor. Kuk 2007.

2 Ibid.

3 O zna­ča­ju no­vog ta­la­sa i nje­go­vom su­ko­bu sa tra­di­ci­o­nal­nom fran­cu­skom film­skom pro­duk­ci­jom upor.

De Bek, 2010.

98

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

na sam rub ban­krot­stva.4 Isto­vre­me­no sa opa­da­njem zna­ča­ja no­vog ta­la­sa u Fran­cu­skoj, ra­ ste nje­gov uti­caj u evrop­skim na­ci­o­nal­nim ki­ne­ma­to­gra­fi­ja­ma. Po­raz no­vog ta­la­sa u Fran­ cu­skoj ozna­čio je nje­go­vu po­be­du u Evro­pi, a sve ve­ći je bio broj onih auto­ra ko­ji su svo­ju in­spi­ra­ci­ju pro­na­la­zi­li u fil­mo­vi­ma ovog po­kre­ta. Upra­vo iz tih raz­lo­ga en­tu­zi­ja­zam auto­ra no­vog ta­la­sa (Žan-Lik Go­dar, Fran­soa Tri­fo, Klod Ša­brol, Erik Ro­mer, Ro­že Va­dim, Alen Re­ne, Luj Mal, Anjes Var­da itd.) ši­ri se kao epi­de­mi­ja na­ci­o­nal­nim bi­o­sko­pi­ma Evro­pe.5 U tom pe­ri­o­du se u Za­pad­noj Ne­mač­koj po­ja­vlju­je „no­vi bi­o­skop”, a zna­čaj­ni do­pri­ no­si fil­mu u ze­mlja­ma Is­toč­nog blo­ka do­la­ze i iz biv­še Če­ho­slo­vač­ke, Ju­go­sla­vi­je, SSSR-a, Ma­đar­ske, Polj­ske itd.6 U biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji se ta­da raz­vi­ja cr­ni ta­las. Po­red ne­mač­kog „no­ vog bi­o­sko­pa”, naj­do­mi­nant­ni­je i naj­u­ti­caj­ni­je ško­le fil­ma bi­le su u biv­šoj Če­ho­slo­vač­koj i Polj­skoj (pra­ška i polj­ska ško­la). S ob­zi­rom na iz­ve­sne teh­nič­ke no­vi­ne, fil­mo­vi ovih re­di­te­ lja ma­hom na­sta­ju u kraj­nje jed­no­stav­nim uslo­vi­ma i sa ve­o­ma ogra­ni­če­nim bu­dže­tom. To ni­ka­ko ni­je uti­ca­lo na kva­li­tet fil­mo­va ko­ji su svo­jim te­ma­ma du­bo­ko za­di­ra­li u so­ci­jal­ne pro­ble­me re­al­nog so­ci­ja­li­zma. Upra­vo taj no­vi ob­lik de­ma­ski­ra­nja po­li­tič­ke stvar­no­sti vla­ da­ju­ćim struk­tu­ra­ma u so­ci­ja­li­stič­kim ze­mlja­ma ni­je se ni­ma­lo do­pa­dao. To je sve če­šće iza­zi­va­lo re­ak­ci­ju si­ste­ma ko­ji je kraj­nje re­pre­siv­nim me­to­da­ma su­zbi­jao slič­ne po­ku­ša­je.

Mla­da­lač­ko do­ba, upra­vo iz tih raz­lo­ga, po­sta­je jed­no od naj­in­te­re­sant­ni­jih te­ma za pri­ka­zi­va­nje na fil­mu. Ume­sto da di­rekt­no kri­ti­ku­je vla­da­ju­će so­ci­ja­li­stič­ke struk­tu­re, i na taj na­čin sa­mog se­be uni­šti, film ot­kri­va po­sred­ne na­či­ne da ostva­ri svo­ju kri­ti­ku. To je raz­log zbog ko­jeg film is­tra­žu­je i ot­kri­va ži­vot­ne pro­ble­me mla­dih u re­al­so­ci­ja­li­zmu. U tom po­gle­du ve­o­ma su zna­čaj­na ostva­re­nja sle­de­ćih auto­ra: An­dže­ja Vaj­de7, Ro­ma­na Po­ lan­skog8, Mi­lo­ša For­ma­na9, Jir­ži­ja Men­cla10 itd.

S ob­zi­rom na to da nas ov­de in­te­re­su­je sa­mo si­tu­a­ci­ja u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, mi će­mo se u da­ljem tek­stu ogra­ni­či­ti na one pro­ble­me ko­ji su u di­rekt­noj ve­zi sa do­ma­ćom ki­ne­ma­ to­gra­fi­jom, i ko­ji će upra­vo ta­mo iza­zva­ti po­ja­vu ci­vil­nog dru­štva, to­kom osam­de­se­tih go­ di­na. O to­me šta je ci­vil­no dru­štvo i ka­ko ga raz­u­me­ti u okvi­ru sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma, bi­će go­vo­ra u ovo­me ra­du. Sa­da mo­že­mo re­ći još sa­mo to da će se iz­la­ga­nje na­šeg pro­ble­ ma kre­ta­ti u okvi­ru dva zna­čaj­na prav­ca do­ma­će ki­ne­ma­to­gra­fi­je: cr­nog ta­la­sa i kri­tič­kog fil­ma. Iz­me­đu njih, kao cr­ve­na de­mar­ka­ci­o­na li­ni­ja, pro­la­zi pro­pa­gand­ni par­ti­zan­ski film.

4 Upor. slu­čaj Klo­da Ša­bro­la u Kuk 2007.

5 Ne tre­ba ni­ka­ko pre­ne­breg­nu­ti či­nje­ni­cu ka­kvu je sna­gu u to vre­me imao film, kao i ne ta­ko ne­va­žne teh­nič­ke okol­no­sti ko­je su do­pri­ne­le ja­ča­nju na­ci­o­nal­nih film­skih pro­duk­ci­ja. O to­me vi­še po­gle­da­ti u Kuk 2007. Ali, isto ta­ko ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da je po­red tih teh­nič­kih no­vi­na, ko­je se pre sve­ga ti­ču dr­žav­ nih sub­ven­ci­ja za ja­ča­nje fil­ma, ve­o­ma mno­go do­pri­neo i op­ti­mi­zam re­no­mi­ra­nih film­skih auto­ra po­put Berg­ma­na, An­to­ni­o­ni­ja, Fe­li­ni­ja, Go­da­ra, Tri­foa itd.

6 Ibid.

7 Upor. Vaj­da: ­­­­­­­Kanal (1957) i Po­pió­ł i diament (P­epeo i Dijama­nti, 1958).

8 Upor. Po­lanski: Nóz w­ wodzi­e (No­ž u vodi, 1962).

9 Upor. Forman: Cerný P­et­r (Crn­i Peta­r,­1964) i Lásky jedné plavovlásky (Ljubavi jedne plavuše, 1965).

10 Upor. Mencl: ­­­­­­­­­­­­­Closely Watched Trains (­ Strog­o r­ezervis­an­i ­vo­zovi, 1966).

99

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Cr­ni ta­las Na po­ja­vu cr­nog ta­la­sa naj­ve­ći uti­caj ima­li su fil­mo­vi no­vog ta­la­sa. Me­đu nji­ma is­ti­ču se Go­da­ro­vi fil­mo­vi, ko­ji su bi­li ak­tu­el­ni zbog to­ga što su svo­jim teh­nič­kim mi­ni­ma­li­ zmom11 omo­gu­ća­va­li efekt­nu kri­ti­ku sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma. U tom po­gle­du naj­vi­še je na­pre­do­vao Jo­van Jo­va­no­vić u fil­mo­vi­ma Iz­ra­zi­to Ja (1969) i Mlad i zdrav kao ru­ža (1971).

Slič­nost sa Go­da­ro­vim kla­si­ci­ma kod nje­ga je vi­še ne­go oči­gled­na, ne sa­mo u teh­nič­kom po­gle­du (br­zi ka­dro­vi, ve­li­ki broj sce­na), ne­go i u sa­mom na­ra­tiv­nom po­stup­ku ko­ji glav­ni ju­nak pro­vo­di to­kom ce­log fil­ma, dok ho­da ili vo­zi ko­la uli­ca­ma Be­o­gra­da.

Mo­no­lo­zi glav­nog ju­na­ka ov­de či­ne osnov­nu struk­tu­ru fil­ma, a nji­hov po­le­mič­ki ka­rak­ ter svo­jom kri­tič­kom oštri­nom pro­bi­ja ide­o­lo­šku za­ve­su sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma. Fil­mo­vi ovog ti­pa usme­re­ni su na kri­ti­ku so­ci­ja­li­stič­ke ide­o­lo­gi­je. Sto­ga, oni naj­če­šće pa­ro­di­ra­ju iko­ no­gra­fi­ju sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma12 i ospo­ra­va­ju te­ko­vi­ne re­vo­lu­ci­je iz­vo­je­va­ne u Dru­ gom svet­skom ra­tu. Ali oni isto ta­ko do­vo­de u pi­ta­nje ide­o­lo­gi­ju mla­dih, nji­ho­vo raz­u­me­ va­nje se­be i dru­gih: „Ne vo­lim te­le­vi­zi­ju. Ta­mo mno­go so­le pa­met. To je za ma­lo­gra­đa­ne i pe­de­re. A mi ni­smo ma­lo­gra­đa­ni i pe­de­ri. Mi smo sve­ta so­ci­ja­li­stič­ka omla­di­na i stu­den­ti”.13 U ovim fil­mo­vi­ma se naj­vi­še kri­ti­ku­je li­ce­mer­je so­ci­ja­li­zma. Dok ide­o­lo­ške ste­ge u se­dam­de­se­tim po­sta­ju sve ja­če, ne­po­sred­no po­sle stu­dent­skog pro­te­sta iz ‘68, do­tle si­stem sve vi­še po­pri­ma ob­lik po­tro­šač­kog dru­štva, ame­rič­kog i za­pad­njač­kog kon­zu­me­ri­zma: „Ži­veo ju­go­slo­ven­ski stan­dard, ame­ri­can kind of li­fe!”14 Dru­gi zna­čaj­ni­ji auto­ri iz ovog pe­ ri­o­da su: Ži­vo­jin Pa­vlo­vić15, Du­šan Ma­ka­ve­jev16, Že­li­mir Žil­nik17, Mi­loš Ra­di­vo­je­vić18 itd. Ži­vo­jin Pa­vlo­vić, ta­ko­đe, ob­ra­đu­je ve­o­ma „vru­će te­me”. Bi­lo da je u pi­ta­nju ne­mo­ guć­nost iz­la­ska iz kri­mi­nal­nog okru­že­nja u Po­vrat­ku, ili da se ra­di o za­bra­nje­noj te­mi In­ for­mbi­roa u Bu­đe­nju pa­co­va, gde glav­ni ju­nak (Ve­li­mi­ra Bam­ber­ga u fil­mu igra Slo­bo­dan Pe­ro­vić) bi­va uce­njen od stra­ne biv­šeg ro­bi­ja­ša i in­for­mbi­rov­ca La­le­ta (Se­ve­rin Bje­lić) da „ras­tu­ra” por­no­graf­ske sli­ke. Zna­čaj­ni kri­tič­ki osvrt do­la­zi do iz­ra­ža­ja i u fil­mu Kad bu­ dem mr­tav i beo. Ov­de se go­vo­ri o ve­o­ma lo­šem od­no­su se­o­skog uprav­ni­ka pre­ma svo­jim 11 U­običajeni ­Godaro­v p­ostup­ak pod­raz­um­e­vao je­ da se­ poveže­ niz k­ra­ć­ih­ kadrova k­oji konsti­tu­išu s­mi­sao neke ­fi­lm­sk­e sit­uacije.­ To zna­či­ da, uk­oliko ­ž­eli­mo da pro­izvede­mo­ n­eko filmsko značenj­e,­ n­ije neop­hodno da­glumac­i­zgovo­ri ono št­o je u scen­ar­ij­u – mno­štvo svojih f­ilmova­Goda­r j­e radio b ­ ez s­cenarij­a –­nego se t­aj efeka­t ­mo­že posti­ći iz ­v­iš­e manji­h kadrova.­ Na p­rimer,­ prikaza­će se ­nek­i ideol­o­šk­i simbol (to­ ­može ­bi­ti snim­ak­ knjig­e ­uticajno­g ideologa – npr.­ Maova­ C­rvena­ kn­ji­ži­ca, ­Kamije­v Stra­na­c ­itd. ­– ­ili nek­a ­njegova k­ara­ kteristi­čn­a fraza, ispis­ana ve­likim sl­ov­ima na­ ka­rtons­koj­ podlozi) n­a ­št­a gluma­c može ­da ponu­di kr­itičk­i k­oment­ar ­– ­uz odr­eđ­ene zv­učn­e efe­kt­e ­– koji mo­gu dodatno iskr­iv­it­i značenj­e ­dotične­ rečenice ili dela.

12 Upor. Izrazito Ja, početak filma.

13 Ibid­, film, 4 min. i 43 sek.

14 Upor. Mlad i­ zd­rav kao­ ru­ža, film, 14 m­in­. i 13­s­ek.

15 Upor. Pav­lović:­Povratak (1966), Bu­đe­nje pacova (1967), Kad­ b­ud­em mrtav­ i ­beo (1­968), Zased­a ­(1­969).

16 U ­ p­or. Makavejev: Ljub­av­ni slučaj i­li ­tragedija slu­žbe­ni­ce PT­T-­a ­(1967), Nevinost bez zaš­tite (1­968),­ M­isterije organ­izma (1971).

17 Upor. Žilni­k:­R­an­i radovi (1­969) i Crni film­(1971).

18 Up­or. R­ad­ivojev­ić: Be­z reči­ (1972).

100

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

za­po­sle­ni­ma. Glav­ni lik u fil­mu je Dži­mi Bar­ka (Dra­gan Ni­ko­lić). Po­što bu­de ot­pu­šten kao se­zon­ski rad­nik, Bar­ka na­pu­šta se­lo i od­la­zi u grad da bi is­ku­šao sre­ću na raz­ne na­či­ne: kao rad­nik i šla­ger pe­vač, us­put se iz­dr­ža­va­ju­ći sit­nim kri­mi­nal­nim rad­nja­ma (lo­po­vlu­ci i pre­va­re). Na kra­ju fil­ma Bar­ka se vra­ća na se­lo i uce­nju­je uprav­ni­ka Mi­lu­ti­na (Slo­bo­dan Ali­gru­dić), ko­ji ga je na po­čet­ku fil­ma ot­pu­stio, da bi ga ovaj – po­što sa­zna za pre­va­ru – ubio na kraj­nje bru­ta­lan na­čin (lo­vač­kom pu­škom, u polj­skom to­a­le­tu).

Ma­ka­ve­jev i Žil­nik ta­ko­đe ob­ra­đu­ju „vru­će te­me” iz ži­vo­ta rad­ni­ka, a po­seb­no u fil­ mo­vi­ma Ra­ni ra­do­vi – tu se pri­ka­zu­je hu­mo­ri­stič­na avan­tu­ra mla­dih ro­man­ti­ka, ko­ji odu­ še­vlje­ni kul­tur­nom re­vo­lu­ci­jom na­sto­je da iz­ve­du istu u voj­vo­đan­skim se­li­ma – i Mi­ste­ri­je or­ga­ni­zma – gde se pa­ro­di­ra ide­o­lo­gi­ja sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma, na osno­vu Raj­ho­vog uče­nja o sek­su­al­noj re­pre­si­ji.

Zna­čaj cr­nog ta­la­sa bio je u to­me što je skre­nuo pa­žnju jav­no­sti na sve ve­ću ko­mer­ ci­ja­li­za­ci­ju sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma, na ne­re­še­ne so­ci­jal­ne i kla­sne pro­ble­me, a sve to kroz kri­ti­ku so­ci­ja­li­stič­ke ide­o­lo­gi­je i po­tro­šač­kog men­ta­li­te­ta. Kao sa­vre­me­nik i sve­dok stu­dent­skih po­kre­ta iz ‘68, cr­ni ta­las go­vo­ri u ime so­ci­ja­li­zma ko­ji mo­ra po­no­vo da pro­ iz­ve­de re­vo­lu­ci­ju. Uko­li­ko so­ci­ja­li­zam za­bo­ra­vi svo­je osnov­ne vred­no­sti, vred­no­sti u ime ko­jih se iz­vo­di­la re­vo­lu­ci­ja – a stu­dent­ski pro­te­sti su simp­tom da ih je po­čeo za­bo­ra­vlja­ti, oni su upo­zo­re­nje da je neo­p­hod­no da se kre­ne u prav­cu re­vo­lu­ci­je – uto­li­ko će i sam do­ ži­ve­ti sud­bi­nu sko­re pro­pa­sti. Ide­o­lo­gi­ja sa­mo­u­prav­nog i sa­mo­kri­tič­kog so­ci­ja­li­zma bi­la je su­vi­še otvo­re­na pre­ma za­pad­njač­kim stan­dar­di­ma po­tro­šač­kog ži­vo­ta, da bi mla­di lju­di – želj­ni jed­na­ko­sti – to la­ko iz­gu­bi­li iz vi­da. Sa dru­ge stra­ne, bez ob­zi­ra na to što je ugle­da­nje na Za­pad u tom pe­ri­o­du bi­lo ve­o­ma sna­žno, so­ci­ja­li­zam je još uvek ve­ro­vao u svo­je ide­a­le (hu­ma­ni­zam, jed­na­kost i sa­mo­u­pra­vlja­nje – „so­ci­ja­li­zam sa ljud­skim li­kom”) da bi ih tek ta­ko la­ko na­pu­stio. Stu­dent­ski pro­te­sti i cr­ni ta­las su ove ide­a­le po­no­vo do­ve­li u pi­ta­nje.

Ume­sto da shva­ti ove do­ga­đa­je kao upo­zo­re­nje i da pre­i­spi­ta vla­sti­te ten­den­ci­je, so­ci­ja­li­ zam po­stu­pa obrat­no i upra­vo ove do­ga­đa­je pre­po­zna­je kao naj­ve­ću opa­snost pro­tiv ko­je tre­ba sta­vi­ti u dej­stvo sve ras­po­lo­ži­ve ide­o­lo­ške ma­ši­ne.

Me­đu­tim, da­le­ko od to­ga da je bi­la sa­mo po­zi­tiv­no na­klo­nje­na sa­mo­u­prav­nom so­ci­ ja­li­zmu, kri­ti­ka cr­nog ta­la­sa je po­ne­kad vo­di­la ospo­ra­va­nju i ce­log si­ste­ma. U tom po­gle­du se na­ro­či­to is­ti­cao Ži­vo­jin Pa­vlo­vić, na­gla­ša­va­ju­ći i ne­ga­tiv­ne po­sle­di­ce so­ci­ja­li­stič­ke re­vo­ lu­ci­je i otva­ra­jući ta­bu te­me po­put kri­ti­ke In­for­mbi­roa (Bu­đe­nje pa­co­va) i te­ko­vi­na oslo­bo­ di­lač­ke re­vo­lu­ci­je (Za­se­da). Ove te­me će po­no­vo po­sta­ti ak­tu­el­ne osam­de­se­tih, a nji­ho­vo otva­ra­nje će sve vi­še vo­di­ti ospo­ra­va­nju ce­log si­ste­ma. Po­seb­no se to od­no­si na fil­mo­ve ko­ji su pra­vlje­ni pre­ma sce­na­ri­ji­ma Du­ša­na Ko­va­če­vi­ća i u ko­ji­ma se otvo­re­no kri­ti­ku­je sa­mo­u­prav­ni so­ci­ja­li­zam kao ob­lik to­ta­li­tar­nog dru­štva. Ta­ko će se kri­ti­ka so­ci­ja­li­stič­kog si­ste­ma – u jed­nom vre­men­skom tre­nut­ku, ka­snih osam­de­se­tih – po­ve­za­ti sa kri­ti­kom to­ ta­li­ta­ri­zma, a dve te­me će bi­ti zna­čaj­ne u tom po­gle­du: re­zo­lu­ci­ja In­for­mbi­roa (ospo­ra­va­nje Go­log oto­ka i kri­te­ri­jum se­lek­ci­je po­je­di­nač­nih slu­ča­je­va) i na­ci­o­na­li­za­ci­ja (na­sil­ne me­to­de ko­ji­ma su pri­ku­plja­na sred­stva za fi­nan­si­ra­nje ra­ta, kao i to ka­ko je i pod ko­jim uslo­vi­ma te­kao pro­ces na­ci­o­na­li­za­ci­je).

101

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Iako otvo­re­ne cr­nim ta­la­som, ove te­me će po­no­vo bi­ti po­ti­snu­te ide­o­lo­škom re­ak­ ci­jom si­ste­ma što će – već kra­jem še­zde­se­tih – iza­zva­ti ma­sov­nu pro­iz­vod­nju fil­mo­va sa te­ma­ma iz NOR-a. To je bio ka­ta­stro­fa­lan od­go­vor si­ste­ma na ne­mo­guć­nost da se iz­bo­ ri sa sop­stve­nim go­ru­ćim pi­ta­nji­ma, bu­du­ći da je taj po­stu­pak pod­ra­zu­me­vao uvo­đe­nje Ho­li­vu­da19 na ve­li­ka vra­ta u do­ma­ću ki­ne­ma­to­gra­fi­ju. Već sre­di­nom še­zde­se­tih u ju­go­ slo­ven­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji mo­gu se za­pa­zi­ti slič­ne ten­den­ci­je, ka­da na­sta­ju sle­de­će ko­me­ di­je: Put oko sve­ta (1964), Na­rod­ni po­sla­nik (1964), Po­pod­ne jed­nog fa­u­na (1965), Ser­vi­sna sta­ni­ca (1966), Zlat­na prać­ka (1967). Po­en­ta ovih ko­me­di­ja je u to­me da iz­no­va ve­li­ča­ju do­pri­no­se sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma, a isme­va­ju sve ono što mu sto­ji na pu­tu.

Svoj vr­hu­nac pro­pa­gand­ni film do­ži­vlja­va po­čet­kom se­dam­de­se­tih, ka­da se sni­ma­ju zna­me­ni­ti ep­ski spek­ta­kli, ko­ji zah­te­va­ju mno­go­broj­nu glu­mač­ku eki­pu i sku­pu film­sku pro­duk­ci­ju. Ota­da se stva­ra­ju sku­pi film­ski pro­jek­ti sa mno­štvom efe­ka­ta, što pod­sti­če nji­ho­vu gle­da­nost, ali im od­u­zi­ma umet­nič­ki kva­li­tet. Ugle­da­nje na Ho­li­vud re­zul­ti­ra­će sla­blje­njem ju­go­slo­ven­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je, a po­sle­di­ce tog sla­blje­nja bi­će vi­dlji­ve već kra­ jem se­dam­de­se­tih, ka­da mno­gi auto­ri po­no­vo po­či­nju da sni­ma­ju pod uti­ca­jem evrop­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je. Ta­da će se de­si­ti no­vi ve­li­ki umet­nič­ki pra­sak u ju­go­slo­ven­skoj film­skoj in­du­stri­ji. Sve će to vo­di­ti po­ste­pe­nom otva­ra­nju za­bra­nje­nih pi­ta­nja i te­ma, ali će oni ovog pu­ta do­bi­ja­ti ve­o­ma kva­li­te­tan umet­nič­ki ob­lik. Kao i sva­ki put ra­ni­je, ta­ko se i sa­da po­ka­za­lo da je uvo­đe­nje pro­pa­gan­de bi­lo po­gub­no za raz­voj fil­ma. Par­ti­zan­ski fil­mo­vi – stva­ra­ni u ma­ni­ru ve­ster­na, sta­rih for­dov­sko-ho­uk­sov­skih ka­dro­va – ni­su u sta­nju da pra­ te mo­der­na de­ša­va­nja u film­skoj in­du­stri­ji. Ju­go­slo­ven­ski so­ci­ja­li­zam je upra­vo na fil­mu iz­gu­bio pr­vu i od­lu­ču­ju­ću bit­ku, a ono što je usle­di­lo bi­lo je sa­mo od­jek tog po­ra­za.

I ne tre­ba se ču­di­ti što će ospo­ra­va­nje so­ci­ja­li­zma istin­ski vr­hu­nac ostva­ri­ti tek kra­ jem osam­de­se­tih, i to upra­vo na fil­mu. Film po­sta­je sred­stvo ko­jim se si­stem sve­ti sa­mom se­bi za pro­pu­šte­nu isto­rij­sku šan­su. Ali sa­da umet­nič­ki uzor do­bi­ja no­ve di­men­zi­je, a film istin­ski do­se­že stva­ra­lač­ke do­me­te. No, o to­me će bi­ti vi­še re­či ne­što ka­sni­je. Da bi­smo shva­ti­li kre­ta­nja na fil­mu ko­ja su obe­le­ži­la osam­de­se­te, neo­p­hod­no je da na­pra­vi­mo eks­ kurs o zna­me­ni­tom film­skom auto­ru sa ovih pro­sto­ra.

19 ­Ov­de se i­ma ­u vidu Holi­vud p­osl­e ­rata, ko­ji usle­d propas­ti amer­ičk­og sna snima raz­norazn­e f­i l­mske ­kli­šee.

R­aspad am­er­ičk­og sna, k­ao bitn­og­ pok­retača­ d­elatn­e ­slike­, u hol­ivuds­koj fi­lmsko­j ­in­du­str­ij­i izaz­iva poj­avu niza ­au­tora koji s­voju kinemat­ografiju grade upra­vo­ ­na pr­opast­i o­ve sl­ik­e (­upo­r. Dele­z ­1998­:173)­.­ U peri­odu k­ada n­as­taje j­ug­oslovens­ki prop­ag­and­ni bios­ko­p ­ni­je ­bi­lo mo­guće vratiti se ­takvo­j ­holivu­d­sk­oj­ kinema­togra­fiji zato š­to je ona­bi­la su­više ­razoča­ra­na ­u samu­s­ebe da bi mogla da ­zasnuje­b­ilo ­kakvo pozi­tivno ­značenje­. A n­a šta bi lič­io propag­an­dni­ film koji ­sumnja ­u seb­e­ samog? ­Zbo­g toga je­ pa­rtizansk­i f­i lm­ morao­ svo­je uzo­re da po­tr­aži u­ predratn­om i p­osl­eratno­m v­es­ternu. Tamo se­ velič­a ­čov­ek i njegov­ doprinos ­za­jednici. Š­ta je d­ru­go­ part­izans­ki­ f­ilm želeo ­da­razvi­je kod s­vo­ji­h gledalaca n­eg­o povere­nje u vredno­sti koje su izboren­e N ­ OB-om? M­eđu­tim, ­problem ­je u ­tom­e ­što ih je on s­pa­savao ­u­ tr­enutku k­ada je­ bilo ­pam­etnije da ih je­ ponov­o preis­pi­tao. ­Um­esto t­og­a,­postigao­je to da celu jedn­u ­istor­iju pon­ovo proizvede na f­ilm­u. A to ­mu f­ilm ni­kada nije opr­ostio.­

102

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Eks­kurs o Alek­san­dru Pe­tro­vi­ću Mo­žda naj­u­ti­caj­ni­ji autor ovog pe­ri­o­da, či­je film­sko stva­ra­la­štvo po­sred­no uče­stvu­ je u for­mi­ra­nju te­mat­skog okvi­ra pred­stav­ni­ka ta­ko­zva­ne ju­go­slo­ven­ske pra­ške ško­le, bio je Alek­san­dar Pe­tro­vić.20 Nje­gov stvar­ni do­pri­nos dru­goj ge­ne­ra­ci­ji film­skih auto­ra, ko­ji umet­nič­ki sta­sa­va­ju po­lo­vi­nom se­dam­de­se­tih go­di­na XX ve­ka, po­sta­je ne­mer­ljiv iz ne­ko­ li­ko raz­lo­ga. Pre svih, on uvo­di te­me ve­za­ne za si­ro­ma­štvo i be­du na se­lu.

Za raz­li­ku od ita­li­jan­skih neo­re­a­li­sta – ko­ji su svo­je fil­mo­ve če­sto sni­ma­li u po­sle­rat­ nim uslo­vi­ma, na­gla­ša­va­ju­ći sva­ko­dnev­ne ži­vot­ne ne­da­će grad­ske si­ro­ti­nje – on ume­sto gra­da pri­ka­zu­je se­lo kao me­sto si­ro­ma­štva i ma­te­ri­jal­ne be­de. Kao neo­re­a­li­sti, i on sni­ma na stvar­nim lo­ka­ci­ja­ma, uz ve­li­ku upo­tre­bu sta­ti­sta i sa mi­ni­mal­nim bro­jem pro­fe­si­o­nal­ nih glu­ma­ca. U tom pe­ri­o­du ovaj po­stu­pak i ni­je bio ne­ka no­vi­na – ve­ći­na auto­ra kod nas i u sve­tu je već odav­no pri­me­nji­va­la neo­re­a­li­stič­ke teh­ni­ke sni­ma­nja – ali se ita­li­jan­ski uti­caj u Pe­tro­vi­će­vom ra­du ogle­da i u jed­nom još zna­čaj­ni­jem smi­slu. Ume­sto ra­zo­re­nog gra­da – ko­ji po­sta­je pre­po­zna­tlji­va te­ma Ro­se­li­ni­je­vog fil­ma21 – Pe­tro­vić pri­ka­zu­je be­du i si­ro­ma­štvo voj­vo­đan­skih se­la.

Vul­ga­ran je­zik i na­čin ži­vo­ta u voj­vo­đan­skim se­li­ma po­sta­će ne­ke od glav­nih te­ma u nje­go­vim fil­mo­vi­ma sa kra­ja še­zde­se­tih: Sku­plja­či per­ja i Bi­će sko­ro pro­past sve­ta. Te­me ko­je Pe­tro­vić uvo­di ve­za­ne su za lju­de na gra­ni­ci eg­zi­sten­ci­je, aut­saj­de­re so­ci­ja­li­stič­kog si­ste­ma. U Sku­plja­či­ma per­ja Pe­tro­vić ovu te­mu do­vo­di do vr­hun­ca. Pra­ti­mo glav­nog ju­ na­ka, Ro­ma Bo­ru (Be­kim Feh­miu), ka­ko lu­ta voj­vo­đan­skim se­li­ma u po­tra­zi za jef­ti­nim per­jem. Pri­ka­zi­va­nje na­či­na ži­vlje­nja u sup­kul­tur­nim za­jed­ni­ca­ma, kao što je onaj u rom­ skim na­se­lji­ma, po­sta­će pre­po­zna­tlji­vo obe­lež­je ne­kih ka­sni­jih auto­ra ju­go­slo­ven­ske pra­ške ško­le (Go­ran Pa­ska­lje­vić, An­đeo ču­var, 1987; Emir Ku­stu­ri­ca, Dom za ve­ša­nje, 1988).

Zna­čaj Pe­tro­vi­će­vog ra­da ogle­da se u toj po­sred­noj kri­ti­ci so­ci­ja­li­stič­kog si­ste­ma.

Ume­sto da, kao ve­ći­na pred­stav­ni­ka cr­nog ta­la­sa, kri­ti­ku­je so­ci­ja­li­stič­ku ide­o­lo­gi­ju, am­ ble­me i iko­no­gra­fi­ju NOB-a, po­tro­šač­ki i ka­pi­ta­li­stič­ki men­ta­li­tet sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­ li­zma, kla­snu i bi­ro­krat­sku po­dvo­je­nost, on na­stu­pa ta­ko što pri­ka­zu­je ma­te­ri­jal­nu za­o­ sta­lost se­o­ske i sup­kul­tur­ne si­ro­ti­nje. Kri­ti­ku par­tij­skog li­ce­mer­stva on po­sta­vlja u stvar­ne ljud­ske okvi­re, u se­o­ske to­ro­ve i na blat­nja­ve voj­vo­đan­ske uli­ce.

Par­tij­sko li­ce­mer­stvo i bi­ro­kra­ti­za­ci­ja za nje­ga po­sta­ju ozbi­ljan ljud­ski pro­blem, a na pri­me­ru ma­lih lju­di on po­ka­zu­je ka­ko ovaj si­stem ra­di u prak­si.

Oku­pi­li smo se na ovoj po­lja­ni da nas svi vi­de i da se se­te da i mi po­sto­ji­mo. Ja mi­slim, dru­go­vi, da mi odav­de ne bi tre­ba­lo da se po­me­ri­mo dok i mi ne do­bi­je­ mo avion. Sva se­la oko nas ima­ju po avi­on­če, a mi ko si­ro­či­ći. Mo­re, ka­kav avion?

Ne­će­mo se mi odav­de ma­ći sve dok stva­ri ne kre­nu na­bo­lje. Kad mo­gu stu­den­ti, mo­že­mo i mi. Da se jed­nom za­ve­de red! Svi jed­na­ki da bu­de­mo. Je­bi­ga! Iz­vi­ni, dru­ že pred­sed­ni­če! Rad­ni čo­vek tre­ba da do­bi­je ono što mu pri­pa­da. Po­gle­daj­te ka­kvi 20 U­por. Pet­rović: Skuplja­či perja (­19­67­), Biće skoro propast sve­ta­(­1968),­ Majsto­r i Mar­garita (1972)­.

21 Upor. R. Roselini: Roma, città aperta (Rim, otvoreni grad, 1945) i Paisà (Peiza, 1946).

103

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

smo, ne­ma za šta pas da nas uje­de. Do­sta je bur­žu­ja, pa ma­kar bi­li i cr­ve­ni! Opa! Da mi po­ša­lje­mo, dru­go­vi, je­dan te­le­gram oni­ma go­re? A ko­ji­ma go­re, je l’ pi­lo­tu? 22 Ta­ko na pri­me­ru ma­log čo­ve­ka, sa ne­kom me­ša­vi­nom ko­mi­ke i glu­po­sti, Pe­tro­vić mno­go jed­no­stav­ni­je de­ma­ski­ra li­ce­mer­je sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma. Upra­vo ta­kav ob­lik kri­ti­ke si­ste­ma, po­sre­do­van ma­lim te­ma­ma i na­iz­gled ne­bit­nim ljud­skim sud­bi­na­ma, po­ sta­će ne­za­o­bi­la­zan u fil­mo­vi­ma ju­go­slo­ven­ske pra­ške ško­le.

Iz­me­đu Pra­ga i Be­o­gra­da Po­čet­kom se­dam­de­se­tih uvo­di se cr­na li­sta auto­ra u ju­go­slo­ven­skom fil­mu.23 Ve­ći­na auto­ra cr­nog ta­la­sa ta­da bi­va pri­mo­ra­na da me­nja sre­di­nu uko­li­ko že­li da ra­di na sta­ri na­čin. Lju­di po­put Žil­ni­ka i Ma­ka­ve­je­va sni­ma­ju po Za­pad­noj Ne­mač­koj, dok Jo­van Jo­ va­no­vić od­la­zi u Ame­ri­ku. Od auto­ra cr­nog ta­la­sa je­di­no su Mi­loš Ra­di­vo­je­vić24 i Ži­vo­jin Pa­vlo­vić25 na­sta­vi­li da sni­ma­ju fil­mo­ve u ze­mlji, sa pa­u­zom od ne­ko­li­ko go­di­na.

U tom pe­ri­o­du po­či­nju da se stva­ra­ju kla­si­ci par­ti­zan­skih fil­mo­va: Bit­ka na Ne­re­tvi, 1969; Val­ter bra­ni Sa­ra­je­vo, 1972; Su­tje­ska, 1973; Užič­ka re­pu­bli­ka, 1974; Ot­pi­sa­ni, 1974; Po­ vra­tak ot­pi­sa­nih, 1976. U pi­ta­nju je film­ski ža­nr isto­rij­sko-rat­ne dra­me, ka­rak­te­ri­sti­čan sa­mo za do­ma­će pod­ne­blje, ali te­mat­ski ve­o­ma sli­čan ame­rič­kom ve­ster­nu ili ja­pan­skom ji­da­i­ge­ki­ ju. Na­spram jef­ti­ne pro­duk­ci­je fil­mo­va cr­nog ta­la­sa, sa­da na­sta­ju sku­pi ep­ski pro­jek­ti iza či­je di­stri­bu­ci­je naj­če­šće sto­ji dr­ža­va. To su fil­mo­vi ep­skih na­ra­ti­va, u ko­ji­ma se ve­li­ča­ju te­ko­vi­ne NOB-a. Ta­kve fil­mo­ve ka­rak­te­ri­šu gi­gant­ski, ho­li­vud­sko-ep­ski efek­ti. Go­di­ne 1974, u sa­rad­ nji sa Ra­dio-te­le­vi­zi­jom Be­o­grad, na­sta­ju Ot­pi­sa­ni, na ovim pro­sto­ri­ma kult­na se­ri­ja, ko­ja go­vo­ri o raz­vo­ju ju­go­slo­ven­skog po­kre­ta ot­po­ra u oku­pi­ra­nom Be­o­gra­du.

Re­ak­ci­ja si­ste­ma ro­di­la se di­rekt­no iz su­ko­ba sa cr­nim ta­la­som. A, kao što smo vi­de­li, po­gre­ška si­ste­ma je bi­la u to­me što je na ve­li­ka vra­ta uveo Ho­li­vud u do­ma­će bi­o­sko­pe.

Ra­ni­je smo na­po­me­nu­li da pro­pa­gand­ni film ne pra­ti stvar­na de­ša­va­nja u Ho­li­vu­du, film na­si­lja ko­ji na­sta­je sa Se­mom Pe­kin­po­om26 i Ar­tu­rom Pe­nom27, već se vra­ća kla­sič­nom pred­rat­nom i po­sle­rat­nom ame­rič­kom ve­ster­nu. Ide­a­li­zam For­do­vih li­ko­va mo­žda naj­ bo­lje od­go­va­ra pro­pa­gand­nim po­tre­ba­ma par­ti­zan­skog fil­ma. Neo­p­hod­no je sa­da, pu­tem fil­ma, ot­kri­ti sva te­melj­na do­stig­nu­ća i za­slu­ge NOB-a. A za tu po­tre­bu su For­do­vi ka­dro­vi vi­še ne­go do­volj­ni.

22 Upor. Biće skoro propast sveta, film, 1 sat i 16 min.

23 Upor. Tirnanić 2011.

24 Upor. Radivojević: Testament (1975), Dečko koji obećava (1981), Živeti kao sav normalan svet (1982), Una (1984), Čavka (1988).

25 Upor. Pavlović: Crveno klasje (1972), Hajka (1976), Doviđenja u sledećem ratu (1980), Zadah tela (1983), Na putu za Katangu (1987), Dezerter (1992), Država mrtvih (1997).

26 Upor. Pekinpo: The Wild Bunch (Divlja horda, 1969), Straw Dogs (Psi od slame, 1971), Bring me the Head of Alfredo Garcia (Donesite mi glavu Alfreda Garsije, 1974).

27 Upor. Pen: Bonnie and Clyde (Boni i Klajd, 1967), Little Big Man (Mali veliki čovek, 1971), Night Moves (Noćni pokreti, 1975).

104

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Kri­ti­ka so­ci­ja­li­stič­kog si­ste­ma od stra­ne cr­nog ta­la­sa sa­da je su­zbi­je­na ja­ča­njem ide­o­ lo­škog apa­ra­ta na ki­ne­ma­to­graf­skom plat­nu. Da bi osla­bio kri­ti­ku sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­ li­zma, si­stem je ide­o­lo­gi­ju mo­rao po­no­vo da pro­iz­ve­de na fil­mu. U to­me le­ži raz­log za­što je film cr­nog ta­la­sa za­me­nio par­ti­zan­ski pro­pa­gand­ni film, neo­ve­ster­nov­skog ka­rak­te­ra.

U ta­kvim uslo­vi­ma iz­gle­da­lo je kao da je bi­lo svr­še­no sa autor­skim fil­mom na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je.

Ali, na svu sre­ću, to se ni­je do­go­di­lo. Na­pro­tiv, pri­vre­me­na do­mi­na­ci­ja re­ak­ci­je je za­ pra­vo uči­ni­la da autor­ski film do­ži­vi re­ne­san­su po­čet­kom osam­de­se­tih. Ta­kvom raz­vo­ju stva­ri po­go­do­va­le su i ne­ke teh­nič­ke mo­guć­no­sti: par­ti­zan­ski rat­ni spek­ta­kli zah­te­va­li su ve­li­ku glu­mač­ku eki­pu i ve­li­ki broj asi­ste­na­ta na sni­ma­nju. To je omo­gu­ći­lo po­ja­vu mla­đih auto­ra, ko­ji su di­rekt­no ili spo­red­no an­ga­žo­va­ni – u par­ti­zan­skim, ep­skim spek­ta­kli­ma – sti­ca­li ve­o­ma bo­ga­ta is­ku­stva, ko­ja će im ka­sni­je bi­ti od ne­pro­ce­nji­ve va­žno­sti u sni­ma­nju vla­sti­tih fil­mo­va. To je raz­log za­što se – od po­čet­ka osam­de­se­tih – do­ma­ća ki­ne­ma­to­gra­ fi­ja raz­vi­ja­la u dva prav­ca.

Pr­vu gru­pu či­ne oni auto­ri ko­ji kao asi­sten­ti uče­stvu­ju u sni­ma­nju par­ti­zan­skih fil­ mo­va, po­ha­đa­ju do­ma­ću Aka­de­mi­ju umet­no­sti, ili se iz ne­kog dru­gog raz­lo­ga od­lu­ču­ju za re­ži­ju. Naj­po­zna­ti­ji od njih su: Dra­gan Kre­so­ja28, Slo­bo­dan Ši­jan29, Dar­ko Ba­jić30, Bo­ro Dra­ško­vić31 itd. Dru­gu gru­pu su či­ni­li oni auto­ri ko­ji su stu­di­je re­ži­je za­vr­ša­va­li u ino­stran­ stvu, uglav­nom na FA­MU (Aca­demy of Film and Te­le­vi­sion, Pra­gue, Czech Re­pu­blic), i po­sta­li po­zna­ti kao pred­stav­ni­ci ju­go­slo­ven­ske pra­ške ško­le: Go­ran Pa­ska­lje­vić32, Go­ran Mar­ko­vić33, Sr­đan Ka­ra­no­vić34, Raj­ko Gr­lić35, Lor­dan Za­fra­no­vić36 i Emir Ku­stu­ri­ca.37

28 Upor. Kresoja: Još ovaj put (1983), Kraj rata (1984), Oktoberfest (1987).

29 Upor. Šijan: Kost od Mamuta (1979), Ko to tamo peva (1980), Maratonci trče počasni krug (1982), Kako sam sistematski uništen od idiota (1983), Davitelj protiv davitelja (1984), Tajna manastirske rakije (1988).

30 Upor. Bajić: Direktan prenos (1982), Sivi dom (TV serija, 1986) Zaboravljeni (1988), Početni udarac (1990), Crni bombarder (1992).

31 Upor. Drašković: Život je lep (1985) i Vukovar, jedna priča (1994).

32 Upor. Paskaljević: Čuvar plaže u zimskom periodu (1976), Pas koji je voleo vozove (1977), Zemaljski dani teku (1979), Poseban tretman (1980), Suton (1982), Varljivo leto ‘68 (1984), Anđeo čuvar (1987), Vreme čuda (1989), Tango argentino (1992).

33 Upor. Marković: Specijalno vaspitanje (1977), Nacionalna klasa (1979), Majstori, majstori (1980), Variola vera (1982), Tajvanska kanasta (1985), Već viđeno (1987), Sabirni centar (1989), Tito i ja (1992).

34 Upor. Karanović: Grlom u jagode (TV serija, 1976), Miris poljskog cveća (1977), Petrijin venac (1980), Nešto između (1983), Jagode u grlu (1985), Za sada bez dobrog naslova (1988), Virdžina (1991).

35 Upor. Grlić: Bravo, maestro (1978), Samo jednom se ljubi (1981), U raljama života (1984), To nije moj život, to je samo privremeno (1985), Za sreću je potrebno troje (1985), Čaruga (1991).

36 Upor. Zafranović: Muke po mati (1975), Okupacija u 26 slika (1978), Pad Italije (1981), Xaloa, praznik kurvi (1988).

37 Upor. Kusturica: Sjećaš li se Doli Bel (1981), Otac na službenom putu (1985), Dom za vešanje (1988), Arizona dream (1993), Podzemlje (1995).

105

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Uvo­đe­nje ci­vil­nog dru­štva Kon­cept ci­vil­nog dru­štva ja­vlja se po­čet­kom osam­de­se­tih go­di­na, ka­da do­la­zi do po­ ja­ve no­ve eko­nom­ske stra­te­gi­je (neo­li­be­ra­li­zam), ko­ja ce­lo­kup­no dru­štvo de­li na tri ni­voa: na jav­ni (dr­ža­va i jav­na pred­u­ze­ća), pri­vred­ni (po­ljo­pri­vre­da, in­du­stri­ja, uslu­ge i tu­ri­zam) i ci­vil­ni sek­tor (za­šti­ta ljud­skih pra­va). Sva­ki od ovih sek­to­ra po­se­du­je auto­nom­nu sfe­ru uti­ca­ja. Ci­vil­no dru­štvo se for­mi­ra u opo­zi­ci­ji pre­ma jav­nom sek­to­ru. Ono pred­sta­vlja skup teh­ni­ka i po­stu­pa­ka ko­ji­ma se vr­ši nad­zor jav­nog sek­to­ra. Upra­vo iz tog raz­lo­ga ci­ vil­no dru­štvo mo­ra bi­ti ne­za­vi­sno u od­no­su na dr­žav­ne or­ga­ne i in­sti­tu­ci­je. To zna­či da ci­vil­ni sek­tor svo­je iz­vo­re pri­ho­da tre­ba da uči­ni ne­za­vi­snim od jav­nih do­na­ci­ja i dr­žav­ nih sub­ven­ci­ja. Za­to ci­vil­no dru­štvo oku­plja naj­če­šće ne­pro­fi­ta­bil­ne or­ga­ni­za­ci­je ko­je se fi­nan­si­ra­ju uz po­moć pri­vat­nih do­na­ci­ja.38 Naj­bo­lji pri­mer za to su ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je (Non-Go­vern­men­tal Or­ga­ni­za­ti­ons – NGOs).

Tro­čla­na po­de­la dru­štva na jav­ni, pri­vred­ni i ci­vil­ni sek­tor za osno­vu ima no­vi kon­ cept eko­no­mi­je ko­ji se po­ja­vio po­čet­kom osam­de­se­tih go­di­na i ko­ji se na­zi­va neo­li­be­ra­li­ zam. Ovaj kon­cept pod­ra­zu­me­va to da je eko­nom­ska sfe­ra dru­štva ne­za­vi­sna od upli­ta­nja dr­ža­ve u eko­nom­ske to­ko­ve, tj. da je eko­no­mi­ja ne­za­vi­sna od dr­žav­nog in­ter­ven­ci­o­ni­zma.

Dr­žav­ni in­ter­ven­ci­o­ni­zam bio je ka­rak­te­ri­sti­čan za pe­riod pre­va­zi­la­že­nja ve­li­ke de­pre­ si­je, sa kra­ja dva­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, i pod­ra­zu­me­vao je ve­li­ka jav­na ula­ga­nja u pri­vre­du. Sa dru­ge stra­ne, cilj neo­li­be­ral­ne dr­ža­ve je u to­me da obez­be­di naj­po­volj­ni­je uslo­ve za ne­sme­ta­no eko­nom­sko funk­ci­o­ni­sa­nje si­ste­ma. Im­pe­ra­tiv neo­li­be­ral­ne dr­ža­ve je što ma­nje me­ša­nje u pri­vred­ne to­ko­ve (de­re­gu­la­ci­ja). Neo­li­be­ral­na pri­vre­da pred­sta­vlja sa­mo­stal­nu sfe­ru funk­ci­o­ni­sa­nja, ko­ju ni­ko ne sme da ome­ta ve­li­kim po­re­zi­ma ili bi­ro­ krat­skim na­me­ti­ma. U tu svr­hu slu­ži i ci­vil­no dru­štvo, ko­je ne­za­vi­sno od dr­ža­ve tre­ba da vr­ši kon­tro­lu jav­nog sek­to­ra. Ova kon­tro­la naj­vi­še se od­no­si na ogra­ni­ča­va­nje jav­ne po­tro­šnje, ali isto ta­ko ob­u­hva­ta i niz me­ha­ni­za­ma ko­ji­ma se re­gu­li­šu me­đu­ljud­ski od­no­ si u re­pre­siv­nim in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma (za­tvo­ri­ma, po­prav­nim do­mo­vi­ma, psi­hi­ja­trij­skim usta­no­va­ma).

Ka­ko se zah­te­vi za us­po­sta­vlja­njem ci­vil­nog dru­štva po­ja­vlju­ju i u onim dru­štvi­ma ko­ja su or­ga­ni­zo­va­na na na­čin sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma, kon­cept ci­vil­nog dru­štva ov­de igra sa­svim dru­gu ulo­gu ne­go u neo­li­be­ral­nom ka­pi­ta­li­zmu. Ov­de ono tre­ba da po­sta­ne me­ha­ni­zam za de­mo­kra­ti­za­ci­ju sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma. Iz tog raz­lo­ga se me­re i teh­ni­ ke ci­vil­nog dru­štva ov­de usme­ra­va­ju u ci­lju de­mo­kra­ti­za­ci­je so­ci­ja­li­stič­kog si­ste­ma.

U za­pad­nom i ka­pi­ta­li­stič­kom sve­tu po­čet­kom osam­de­se­tih go­di­na raz­vi­ja­ju se mre­že NGO-a, či­ja osnov­na de­lat­nost po­sta­je za­šti­ta ljud­skih pra­va i pra­va ugro­že­ne po­pu­la­ci­je sta­nov­ni­štva: že­na, de­ce, ma­njin­skih i sup­kul­tur­nih gru­pa. U do­ma­ćim uslo­vi­ma ta­kve se ten­den­ci­je ja­vlja­ju naj­če­šće u ob­li­ku kul­tur­nih i un­der­gro­und or­ga­ni­za­ci­ja: pank-rok ben­ 38 Evo šta o tome kaže Milton Fridman, jedan od utemeljivača ove ekonomske doktrine: „Oslanjajući se prvenstveno na dobrovoljnu saradnju i privatno preduzetništvo u ekonomskim i drugim aktivnostima, možemo osigurati da privatni sektor koči moći vladinog sektora i da bude efikasna zaštita slobode i govora, religije i misli” (Fridman 2012: 14).

106

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

do­va, umet­nič­ke po­sta­van­gar­de i no­vih ne­za­vi­snih sin­di­ka­ta (na­sta­ju po uzo­ru na polj­ski mo­del: So­li­dar­nost39). Ci­vil­no dru­štvo se u do­ma­ćim okvi­ri­ma uvo­di i pu­tem ki­ne­ma­to­ gra­fi­je. Pa­ra­lel­no sa ep­skim bi­o­sko­pom kod nas se raz­vi­ja i kri­tič­ki film.

Za raz­li­ku od ep­skog i pro­pa­gand­nog fil­ma, či­ja je funk­ci­ja u pro­iz­vo­đe­nju ide­o­lo­gi­je NOB-a, kri­tič­ki film ovu ide­o­lo­gi­ju do­vo­di u pi­ta­nje. Me­đu­tim, ume­sto da di­rekt­no kri­ ti­ku­je ide­o­lo­gi­ju so­ci­ja­li­zma, po­put cr­nog ta­la­sa, kri­tič­ki film to či­ni na po­sre­dan na­čin.

Zbog to­ga on pri­ka­zu­je one lju­de ko­ji u dru­štvu igra­ju ulo­gu so­ci­jal­nih slu­ča­je­va. Nje­go­vi li­ko­vi su: ma­lo­let­ni pre­stup­ni­ci, al­ko­ho­li­ča­ri, nar­ko­ma­ni, Ro­mi. Nje­go­ve te­me su: so­ci­jal­ na ne­pri­la­go­đe­nost, ot­pad­ni­štvo i ma­lo­let­na de­lin­kven­ci­ja. Kri­tič­ki film ta­ko pre­u­zi­ma te­me so­ci­jal­nog zbri­nja­va­nja, a oštri­cu svo­je kri­ti­ke usme­ra­va pre­ma ško­li, po­prav­nom do­mu, psi­hi­ja­trij­skoj usta­no­vi, bol­ni­ci, sup­kul­tur­noj za­jed­ni­ci itd.

Kri­ti­ku­ju­ći uslo­ve u ko­ji­ma se od­vi­ja ži­vot u ovim usta­no­va­ma, on po­sred­no ospo­ ra­va si­stem ko­ji pro­iz­vo­di ta­kve usta­no­ve. To je raz­log za­što se u fil­mo­vi­ma to­ga ti­pa ci­ vil­no dru­štvo sta­vlja kao opo­zi­ci­ja dr­ža­vi. Dr­žav­ne usta­no­ve su sa­mo sli­ka so­ci­jal­ne be­de i kri­ze so­ci­ja­li­stič­kog si­ste­ma. Po­re­me­će­nim po­ro­dič­nim od­no­si­ma od­go­va­ra za­vi­snost od al­ko­ho­li­zma i nar­ko­ma­ni­je. So­ci­jal­ni pro­ble­mi su od­raz kri­ze si­ste­ma, ne­re­še­nih po­ ro­dič­nih od­no­sa, kao i ne­do­stat­ka gra­đan­ske kul­tu­re. Ci­vil­no dru­štvo se, sto­ga, ne raz­vi­ja iz „so­ci­jal­ne dr­ža­ve” (tzv. dr­ža­ve bla­go­sta­nja), već u opo­zi­ci­ji pre­ma njoj. Ono „so­ci­jal­noj dr­ža­vi” pre­ba­cu­je ne­do­sta­tak od­re­đe­nog kor­pu­sa neo­tu­đi­vih ljud­skih pra­va, ko­ji sva­ka dr­ ža­va mo­ra ga­ran­to­va­ti svo­jim gra­đa­ni­ma. So­ci­jal­ne usta­no­ve su me­sta u ko­ji­ma se ljud­ska pra­va kr­še i gde su­ro­ve me­to­de tor­tu­re i te­ro­ra iz­no­va iz­la­ze na vi­de­lo.

Za­tvor, po­prav­ni dom, psi­hi­ja­tri­ja, bol­ni­ca – sve su to me­sta u ko­ja tre­ba da uđe ci­vil­ no dru­štvo. Na­spram auto­ri­tar­nih me­to­da, ko­je su po ne­koj lo­gi­ci na­sle­đe so­ci­ja­li­stič­kog si­ste­ma, tre­ba uve­sti de­mo­krat­ske me­to­de. Dru­štvo zah­te­va de­mo­kra­ti­za­ci­ju. To su po­ru­ ke kri­tič­kog fil­ma.

Po­sto­ji ne­ko­li­ko te­ma ko­je ovi fil­mo­vi ob­ra­đu­ju i ko­je će­mo sa­da, ukrat­ko, ana­li­zi­ra­ti.

To su: kri­ti­ka in­sti­tu­ci­ja, kri­ti­ka obič­nog ži­vo­ta, kri­ti­ka ‘68. i kri­ti­ka to­ta­li­ta­ri­zma. Pr­ve dve te­me ob­u­hva­ta­ju so­ci­jal­nu, dok dru­ge dve ob­ra­đu­ju po­li­tič­ku pro­ble­ma­ti­ku sa­mo­u­prav­ nog so­ci­ja­li­zma.

1. Kri­ti­ka in­sti­tu­ci­ja je ob­u­hvat­na kri­ti­ka ži­vo­ta u so­ci­jal­nom okru­že­nju, ali i si­ste­ma ko­ji stva­ra so­ci­jal­no okru­že­nje eg­zi­sten­ci­jal­nog mi­ni­mu­ma. Lju­di se ta­mo sta­vlja­ju u raz­ ne si­tu­a­ci­je a da ne po­zna­ju me­ha­ni­zme za nji­ho­vo re­ša­va­nje. So­ci­ja­li­stič­ko dru­štvo pro­ iz­vo­di kon­flik­te, a iz­o­sta­ju in­sti­tu­ci­o­nal­na re­še­nja. Ta­ko u Spe­ci­jal­nom vas­pi­ta­nju jed­na na­iz­gled sva­ko­dnev­na avan­tu­ra mla­di­će iz po­prav­nog do­ma mo­že da ko­šta ži­vo­ta.

Po­sta­vlja se pi­ta­nje: ko su slu­žbe­ni­ci u po­prav­nim do­mo­vi­ma i ko­ja je nji­ho­va svr­ha?

Da li su oni sa­mo nad­zor­ni­ci, ko­ji tre­ba da za­dr­že ma­lo­let­ni­ka ta­mo dok ne stek­ne pu­ no­let­stvo i ne pre­me­ste ga u stvar­ni za­tvor, ili oni tre­ba da bu­du i uzo­ri, vo­di­či kroz ži­vot u te­škim tre­nu­ci­ma i is­ku­še­nji­ma. Po­sto­je dva ti­pa nad­zor­ni­ka: ne­ga­ti­van i po­zi­ti­van tip.

39 Upor. film Czlowiek z zelaza (Čovek od čelika), Andžej Vajda, 1981.

107

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ne­ga­ti­van tip pred­sta­vlja zlog nad­zor­ni­ka, čo­ve­ka „sta­rog ko­va”, pod­lo­žnog di­sci­pli­no­va­ nju i na­sil­nim, auto­ri­tar­nim me­to­da­ma od­go­ja, raz­o­ča­ra­nog u ži­vot i svet oko se­be. Po­zi­ ti­van tip je oli­če­nje do­brog nad­zor­ni­ka, čo­ve­ka ko­ji pred­sta­vlja ži­vot­ni uzor i ko­ji je uvek spre­man na pri­ja­telj­ski od­nos sa svo­jim šti­će­ni­kom. Ova ti­po­lo­gi­ja ima smi­sla sa­mo uko­li­ ko je shva­ti­mo u od­no­su na opo­zi­ci­ju: dr­ža­va – ci­vil­no dru­štvo. Ne­ga­ti­van tip nad­zor­ni­ka pred­sta­vlja so­ci­ja­li­stič­ki si­stem i nje­go­ve auto­ri­tar­ne me­to­de; po­zi­ti­van tip je pred­stav­nik ci­vil­nog dru­štva i de­mo­krat­skih me­to­da.

U se­ri­ji Si­vi dom, auto­ra Dar­ka Ba­ji­ća, upra­vo sre­će­mo ta­kva dva ti­pa nad­zor­ni­ka: ne­ga­ti­van tip – Be­li (Mi­ša Jan­ke­tić) i po­zi­ti­van tip – Ze­ka (Dra­gan Ni­ko­lić). Vas­pi­tač Žar­ ko (Be­kim Feh­miu) iz Spe­ci­jal­nog vas­pi­ta­nja ta­ko­đe pri­pa­da po­zi­tiv­nom ti­pu nad­zor­ni­ ka, ko­ji ide ne­kad i pro­tiv vla­sti­tih ovla­šće­nja ka­ko bi za­šti­tio svo­je šti­će­ni­ke, iako će se upra­vo ta­kav od­nos na kra­ju fil­ma – zbog auto­ri­tar­no­sti i pred­ra­su­da dru­štva – po­ka­za­ ti kao ko­ban. U fil­mu Maj­sto­ri, maj­sto­ri te­ma je ško­la i nje­ni pro­ble­mi. Mi­ro­slav Si­mić (Bog­dan Di­klić) pro­svet­ni je in­spek­tor ko­ji do­la­zi u ško­lu da is­pi­ta gla­si­ne o sek­su­al­nom is­ko­ri­šća­va­nju na­stav­ni­ce en­gle­skog je­zi­ka Gor­da­ne (Sne­ža­na Nik­šić) od stra­ne za­me­ni­ka di­rek­to­ra Bog­da­na (Pre­drag La­ko­vić). Ci­vil­no dru­štvo ta­ko ula­zi u ško­lu pre­ko škol­skog in­spek­to­ra ko­ji kao sve­dok uče­stvu­je u broj­nim zlo­u­po­tre­ba­ma i pro­ne­ve­ra­ma škol­skog oso­blja. Ov­de se auto­ri­tar­nom so­ci­ja­li­stič­kom obra­zo­va­nju su­prot­sta­vlja neo­p­hod­na de­ mo­kra­ti­za­ci­ja od­no­sa u ško­li.

U Si­vom do­mu sre­će­mo i dva ti­pa pre­stup­ni­ka. Po­zi­ti­van lik je Ši­lja (Žar­ko La­u­še­vić), mla­dić ko­ji po­ku­ša­va da se iz­bo­ri sa svim te­ško­ća­ma ži­vlje­nja u „nor­mal­nim uslo­vi­ma”, u ko­ji­ma je obe­le­žen sram­nim ži­gom de­lin­kven­ta i pre­stup­ni­ka, sve­stan či­nje­ni­ce da ga i sa­mo je­dan po­gre­šan po­tez mo­že vra­ti­ti u „pa­kao po­prav­nog do­ma”, iz ko­jeg je po­ku­šao da po­beg­ne. Cr­ni (Bra­ni­slav Le­čić) ne­ga­ti­van je lik – on ne že­li da se uklo­pi u po­sto­je­ći si­ stem, on bi­ra avan­tu­ru i lu­ta­nje, bes­kraj­ne iz­le­te u de­lin­kven­ci­ju, bek­stvo i do­sa­du, iz ko­jih se spa­sa­va kraj­njim ma­zo­hi­zmom (sa­mo­u­bi­stvom).

Dva ti­pa pre­stup­ni­ka za­pra­vo kon­sti­tu­i­šu okvir ci­vil­nog dru­štva. Svr­ha ci­vil­nog dru­ štva je bez­bol­na so­ci­ja­li­za­ci­ja pre­stup­ni­ka. Po­čet­ne te­ško­će ne tre­ba da obes­hra­bre pre­ stup­ni­ka ne­go, na­pro­tiv, da ga pod­stak­nu da se pro­me­ni. Sa dru­ge stra­ne, ne­ga­ti­van tip pre­stup­ni­ka una­pred od­u­sta­je od igre so­ci­jal­nog uklju­či­va­nja, iako je on da­le­ko od to­ga da pre­zi­re po­sto­je­će dru­štvo (kao pre­stup­nik cr­nog ta­la­sa). On se sme­šta u ano­ma­li­ji: šću­ću­ren če­ka u ru­pi iz­me­đu za­ko­na i be­za­ko­nja, ume­sto da ano­ma­li­ju u si­ste­mu ko­ri­sti pro­tiv nje­ga sa­mog – to je ka­rak­te­ri­sti­ka fil­ma cr­nog ta­la­sa. Su­prot­no­sti su te ko­je po­kre­ću kri­tič­ki film. Opo­zi­ci­je cr­no-be­lo svu­da sre­će­mo po­no­vo. One iz­no­va pod­va­ja­ju dru­štvo.

Su­kob je uvek isti: na li­ni­ji dr­ža­va – ci­vil­no dru­štvo.

U fil­mu Po­se­ban tret­man gru­pa al­ko­ho­li­ča­ra na le­če­nju od­la­zi da po­se­ti fa­bri­ku za pro­iz­vod­nju pi­va, ka­ko bi ta­mo od­i­gra­li te­ra­pij­sku pred­sta­vu. U uslo­vi­ma ko­ji pod­sti­ču za­vi­snost, ve­ći­na li­ko­va se od­mah po­no­vo „na­vla­či” na al­ko­hol – a ka­ko rad­nja fil­ma od­ mi­če – sa­zna­je­mo za po­tre­sne ži­vot­ne si­tu­a­ci­je ko­je su ne­ke od njih (npr. Je­le­nu – Du­ši­ca Že­ga­rac) na­pra­vi­le al­ko­ho­li­ča­ri­ma. Psi­hi­ja­tar (dr Ilić – Lju­ba Ta­dić), ko­ji ih sve vre­me 108

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

pra­ti na pu­tu i di­sci­pli­nu­je, ot­kri­va se kao psi­hič­ki bo­le­stan čo­vek i sam za­vi­snik od al­ko­ ho­la, sklon tor­tu­ri i mal­tre­ti­ra­nju dru­gih, ve­o­ma pro­ble­ma­tič­ne mo­ral­ne na­ra­vi (us­peo je na osno­vu svo­je dru­štve­ne mo­ći da traj­no odvo­ji si­na od biv­še že­ne). Al­ko­ho­li­ča­ri po­sta­ju žr­tve si­ste­ma, dok al­ko­ho­li­zam pred­sta­vlja ozbi­ljan pro­blem sa ko­jim si­stem ni­je u sta­nju da se iz­bo­ri, bu­du­ći da kon­stant­no re­pro­du­ku­je uslo­ve nje­go­ve pro­iz­vod­nje. To zna­či da obič­ni ži­vot­ni pro­ble­mi – ko­ji uka­zu­ju na dru­štvo sve ve­ćih kla­snih raz­li­ka – ni­su u sta­nju da se re­še u po­sto­je­ćem si­ste­mu.

Pro­blem nar­ko­ma­ni­je ta­ko­đe če­sto bi­va pri­ka­zi­van na fil­mu. Film Još ovaj put pri­ ka­zu­je ži­vot­ne ne­da­će ko­je pra­te za­vi­snost od he­ro­i­na. Kroz film pro­ve­ja­va kri­ti­ka so­ci­ ja­li­stič­ke sa­mo­u­prav­ne eli­te, bu­du­ći da si­no­vi po­zna­tog po­li­tič­kog funk­ci­o­ne­ra – ob­u­ze­ti ča­ri­ma la­god­nog ži­vo­ta – po­se­žu za ra­zno­ra­znim uži­ci­ma, što će ih na kra­ju na­či­ni­ti za­vi­ sni­ci­ma od nar­ko­ti­ka (he­ro­i­na). Slič­ne te­me raz­vi­ja­ju i fil­mo­vi Pre­de­li u ma­gli (Jo­van Jo­va­ no­vić, 1984) i Ok­to­ber­fest (Dra­gan Kre­so­ja, 1987). Ta­mo se pri­ka­zu­je be­o­grad­ska omla­di­ na ko­ja iz raz­lo­ga ne­re­še­nih so­ci­jal­nih pro­ble­ma (ne­do­stat­ka po­sla i raz­bi­je­nih po­ro­dič­nih ve­za) sve vi­še sr­lja u dro­gu i al­ko­ho­li­zam.

Na po­mo­lu je kri­za vred­no­sti so­ci­ja­li­stič­kog si­ste­ma i ona se sve vi­še pri­ka­zu­je i na fil­mu. So­ci­jal­nu kri­zu osam­de­se­tih pra­ti eko­nom­ska kri­za, sve ve­ća ne­za­po­sle­nost, ali i gu­bi­tak in­te­re­sa mla­de ge­ne­ra­ci­je da na­sta­vi sa so­ci­jal­nim na­vi­ka­ma svo­jih ro­di­te­lja. Sve to će bi­ti uvod u kri­zu de­ve­de­se­tih, na fil­mu i u stvar­nom ži­vo­tu, ka­da će ro­man­tič­ne su­ ko­be sa­zre­va­nja sve vi­še pra­ti­ti na­sil­ne sce­ne zlo­sta­vlja­nja i mu­če­nja. Me­đu­tim, na na­šu sre­ću i sre­ću mno­go­broj­ne film­ske pu­bli­ke, u tre­nu­ci­ma o ko­ji­ma mi ras­prav­ljmo, Bu­re ba­ru­ta još ni­je eks­plo­di­ra­lo.

2. Kri­ti­ka sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta. Te­me iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta či­ni­le su oko­sni­cu do­ ma­će ki­ne­ma­to­gra­fi­je od sre­di­ne se­dam­de­se­tih. One se na­sta­vlja­ju na tra­di­ci­ju fil­mo­va če­ške i pra­ške ško­le, ko­ji pri­ka­zu­ju pro­ble­me od­ra­sta­nja mla­dog čo­ve­ka u so­ci­ja­li­stič­kom okru­že­nju. Ne­sum­nji­vo je da u tom po­gle­du mo­ra­mo na­ve­sti film uzor mno­gim ge­ne­ra­ ci­ja­ma film­skih auto­ra. To je bio Fe­li­ni­jev film Amar­kord (Se­ćam se, 1974). Se­ri­ja Gr­lom u ja­go­de pri­ča je o sa­zre­va­nju mla­do­sti na pre­la­sku u še­zde­se­te go­di­ne. To ni­je sa­mo ne­ka po­je­di­nač­na is­po­vest auto­ra, već is­po­vest ce­le jed­ne ki­ne­ma­to­gra­fi­je me­đu­ge­ne­ra­cij­skih su­ko­ba. Ali, kao i sva­ka po­ro­dič­na pri­ča, i ova na kra­ju osta­vlja go­rak ukus u usti­ma svo­ jih gle­da­la­ca.

Film Ču­var pla­že u zim­skom pe­ri­o­du ta­ko­đe se osla­nja na ovu po­ro­dič­nu pro­ble­ma­ ti­ku auto­ri­tar­nog oca i si­na želj­nog ne­za­vi­snog po­ro­dič­nog ži­vo­ta, ko­jeg ne­do­sta­tak po­ dr­ške vo­lje­ne oso­be od­vo­di na rad u ino­stran­stvo. Fil­mo­vi Se­ćaš li se Do­li Bel i Var­lji­vo le­to ‘68 na sli­čan na­čin opi­su­ju ove go­to­vo fe­li­ni­jev­ske film­ske pa­sa­že. Ge­ne­ra­cij­ski su­kob po­sta­je no­se­ća osno­va sup­til­nih tra­gi­ko­mič­nih ras­ple­ta fil­mo­va ove vr­ste. U nji­ma mla­ dost po­sta­je sim­bol sa­zre­va­nja, bor­be unu­tar ge­ne­ra­ci­ja, dok so­ci­jal­ne pro­me­ne zah­te­va­ju i po­li­tič­ki an­ga­žman. Zbog to­ga sre­di­šnji do­ga­đaj evrop­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je sva­ka­ko pred­ sta­vlja­ju stu­dent­ski pro­te­sti iz ‘68.

109

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Sa dru­ge stra­ne, fil­mo­vi po­put Na­ci­o­nal­ne kla­se, Deč­ka ko­ji obe­ća­va i Ži­ve­ti kao sav nor­ma­lan svet pri­ka­zu­ju bun­tov­nu mla­dost želj­nu pro­me­ne u se­bi i sve­tu oko se­be. Oni su bli­ski sa pank-mu­zi­kom, a ne­ki od pred­stav­ni­ka ju­go­slo­ven­skog no­vog ta­la­sa (Ko­ja, Šar­lo Akro­ba­ta) uče­stvu­ju u nji­ma kao glum­ci. Oni po­sta­ju sim­bol bun­tov­nič­ke mla­do­sti, a nji­ho­va glav­na na­če­la su ne­za­vi­snost i slo­bo­da: ne­za­vi­snost od sva­kog ob­li­ka dru­štve­ nih ste­ga (po­ro­di­ca, po­sao, dru­že­nje), a slo­bo­da u od­no­su na mo­guć­nost kre­i­ra­nja vla­sti­ tog ži­vo­ta (slo­bo­da u sek­su­al­nim od­no­si­ma, slo­bo­da u upo­tre­bi psi­ho­ak­tiv­nih sup­stan­ci).

Sop­stve­nu stva­ra­lač­ku sna­gu tre­ba oslo­bo­di­ti dru­štve­nih pa­ra­zi­ta (ro­di­te­lji, pro­fe­so­ri, di­ rek­to­ri) i dru­štve­nih kli­šea (usta­lje­nih so­ci­jal­nih ve­za).

Ali već u tim fil­mo­vi­ma do iz­ra­ža­ja do­la­ze an­ti­so­ci­ja­li­stič­ke ten­den­ci­je. Uzor mla­di­ ma po­sta­je uli­ca, ta­mo se uži­va bez ika­kvog ogra­ni­če­nja, seks, dro­ga i do­bra mu­zi­ka je­su im­pe­ra­ti­vi ko­ji se na­me­ću kao je­di­no oprav­da­ni. Dok ne­za­po­sle­nost sve vi­še uzi­ma ma­ha, so­ci­jal­ne ve­ze po­sta­ju sve slo­bod­ni­je. Film Ok­to­ber­fest vr­ti se oko dve kraj­no­sti; sa jed­ne stra­ne, glav­ni ju­nak Lu­ka Ba­nja­nin (Sve­ti­slav Gon­čić) sa­nja o to­me da ode na je­din­stve­nu svet­sku ma­ni­fe­sta­ci­ju pi­va Ok­to­ber­fest, ali mu, sa dru­ge stra­ne, po­sto­je­ća stvar­nost – pro­ ble­mi sa la­kim dro­ga­ma i ne­do­sta­tak nov­ca usled ne­za­po­sle­no­sti – od­u­zi­ma sva­ku ma­te­ ri­jal­nu mo­guć­nost da svoj san i ostva­ri. Film se za­vr­ša­va ta­ko što on u ek­sta­zi pi­jan­stva i dro­ge za­i­sta ima do­ži­vljaj kao da uče­stvu­je u toj je­din­stve­noj svet­skoj ma­ni­fe­sta­ci­ji.

Kri­ti­ka po­sto­je­ćeg si­ste­ma ov­de je upe­re­na pro­tiv na­či­na ži­vo­ta ko­ji se u se­bi su­ža­va, u sop­stve­nim stre­mlje­nji­ma i aspi­ra­ci­ja­ma. To je na­čin ži­vo­ta osu­đen na ogra­ni­če­na po­ znan­stva, na opro­ba­ne sta­re na­vi­ke i na pre­po­zna­tlji­ve noć­ne iz­la­ske od ko­jih su­tra bo­li gla­va, a cr­ne ru­pe u se­ća­nju su ne­mi­nov­ne. To je ži­vot sve­den na de­gra­da­ci­ju i pre­ži­vlja­ va­nje. I ni­je čud­no da u fil­mu Ja­go­de u gr­lu Sr­đa­na Ka­ra­no­vi­ća pra­ti­mo na­sta­vak do­go­ dov­šti­na li­ko­va iz se­ri­je Gr­lom u ja­go­de, ali ovog pu­ta dva­de­set go­di­na ka­sni­je. Iz nji­ho­vih sre­do­več­nih ži­vo­ta ne­sta­li su mla­da­lač­ki ide­a­li. Iako se za­jed­no sre­ću na ne­kom spla­vu, ka­ko bi pro­sla­vi­li svo­je po­nov­no oku­plja­nje, pro­sla­va če­sto bi­va pre­ki­da­na ne­u­ku­snim ko­men­ta­ri­ma, lič­nim i po­ro­dič­nim su­ko­bi­ma, strep­nja­ma zbog gu­bit­ka po­sla, lič­nim raz­ mi­ri­ca­ma ko­je se za­vr­ša­va­ju u op­štem i obez­na­nje­nom pi­jan­stvu. Mla­dost i op­ti­mi­zam še­zde­se­tih za­me­ni­lo je zre­lo do­ba i pe­si­mi­zam osam­de­se­tih. Da ne bu­de za­bu­ne, ovaj pe­si­ mi­zam je već pri­su­tan i u sa­moj se­ri­ji – ka­ko se bli­ži­la kra­ju. Me­đu­tim, dok u se­ri­ji su­šti­nu ovog su­ko­ba či­ne in­tim­ni spo­ro­vi i ne­re­še­ni ži­vot­ni iz­bo­ri ko­ji glav­ne ju­na­ke pri­pre­ma­ju za sre­do­več­no do­ba, do­tle, u fil­mu, u pr­vi plan iz­bi­ja nji­ho­va ne­sret­na i lo­šim iz­bo­ri­ma upro­pa­šće­na eg­zi­sten­ci­ja. To je film bez na­de i ute­he, tu­žna pri­ča jed­ne ge­ne­ra­ci­je, ko­ja je – u ta­ko krat­kom vre­me­nu – pro­koc­ka­la sve svo­je na­de i oče­ki­va­nja. Ali to ni­je sa­mo osu­da lju­di i vre­me­na, to je isto ta­ko osu­da onog si­ste­ma ko­ji je omo­gu­ćio da se ta­ko br­zo od­rek­ne­mo ide­a­la mla­do­sti, ra­di ži­vot­nog kon­for­mi­zma, br­ze za­ra­de i jef­ti­nog užit­ka. To je bio kraj jed­nog vre­me­na, ali i jed­nog si­ste­ma, kao i jed­ne ki­ne­ma­to­graf­ske te­me ko­ja se ne­mi­nov­no i ne­slav­no uga­si­la.

Sko­ro u isto vre­me sni­ma se film Bal na vo­di (Jo­van Aćin, 1986), ko­ji će u ne­što iz­me­ nje­noj for­mi pre­u­ze­ti te­mu Ame­rič­kih gra­fi­ta (Ame­ri­can Graf­fi­ti), fil­ma Džor­dža Lu­ka­sa 110

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

iz 1973. go­di­ne, ko­ji pri­ka­zu­je bu­ran ži­vot ame­rič­ke omla­di­ne u vre­me noć­nih iz­la­za­ka pe­de­se­tih go­di­na. U ovom fil­mu uvo­di se i po­li­tič­ka te­ma ve­za­na za iz­gnan­stvo oca glav­ne ju­na­ki­nje Ester (Ga­la Vi­de­no­vić). Ovaj film po­sta­je simp­tom jed­nog vre­me­na, ali i si­ste­ma ko­ji pod en­tro­pi­jom sop­stve­nih stva­ra­lač­kih na­da i aspi­ra­ci­ja be­ži u le­pe pe­de­se­te, ka­da je mla­dost još ima­la sna­ge da se ko­lek­tiv­nim na­po­rom oti­sne, mor­skim pro­stran­stvom, ka slo­bod­ni­jem i sret­ni­jem Za­pa­du. Kao da film ka­že tre­ba­lo je po­be­ći ra­ni­je, mno­go ra­ni­je ne­go što je sve kre­nu­lo po zlu. Kao da ni­ka­kav dru­gi is­hod ili sce­na­rio i ni­je bio mo­guć!

3. Kri­ti­ka še­zde­set i osme. To je za­seb­na po­li­tič­ka te­ma ko­ja je na raz­ne na­či­ne po­no­ vo otva­ra­na: bi­lo da se o njoj go­vo­ri di­rekt­no – pu­tem iz­ve­šta­ja i re­por­ta­ža ko­ji do­la­ze sa te­le­vi­zij­skog ekra­na iz ne­kog ma­log me­sta u pro­vin­ci­ji, dok glav­ni ju­nak Pe­tar Cvet­ko­vić (Slav­ko Šti­mac), ko­jeg ova te­ma mno­go ma­nje po­ga­đa ne­go nje­go­vog auto­ri­tar­nog oca Ve­se­li­na (Da­ni­lo Ba­ta Stoj­ko­vić), te­ži da is­ku­si svoj pr­vi pu­ni lju­bav­ni do­ži­vljaj – ili da o to­me sa­zna­je­mo po­sred­no – na osno­vu is­ka­za ne­kog od uče­sni­ka – ova te­ma po­sta­je pod­ jed­na­ko op­te­re­ću­ju­ća za film. Na raz­li­či­te na­či­ne i Var­lji­vo le­to ‘68. i Taj­van­ska ka­na­sta po­ku­ša­va­ju da pri­ka­žu ovaj je­din­stve­ni isto­rij­ski do­ga­đaj. Pr­vi slu­čaj že­li da ka­že: to je ono ka­ko smo mi vi­de­li ovaj do­ga­đaj u pro­vin­ci­ji sa ma­lih ekra­na, dok smo jur­ca­li u po­tra­zi za pr­vim lju­bav­nim is­ku­stvi­ma. Dru­gi slu­čaj ka­že: to je ono na osno­vu če­ga smo mi – uče­sni­ ci i sve­do­ci do­ga­đa­ja – ar­ti­ku­li­sa­li svo­je ci­lje­ve u ži­vo­tu. Oba is­ku­stva su po­ra­ža­va­ju­ća. U pr­vom slu­ča­ju do­ga­đaj je sa­svim po­ti­snut me­dij­skom pom­pom i pro­pa­gan­dom – oda­kle sa­zna­je­mo za re­pre­si­ju si­ste­ma, ali ne i za stvar­nost ono­ga što ovaj po­ti­sku­je – dok nas, u dru­gom slu­ča­ju, na­iv­nost i lo­ša sre­ća glav­nog ju­na­ka Sa­še Be­lo­po­ljan­skog (Bo­ris Kom­ne­ nić) po­u­ča­va­ju da ru­ko­vo­di­ti se re­vo­lu­ci­o­nar­nim na­če­li­ma u stvar­nom ži­vo­tu i ni­je bi­la baš naj­bo­lja ide­ja. Tre­ći pri­kaz ‘68. je ka­ri­ka­tu­ra­lan i is­pra­zan, i uop­šte ne do­se­že do pra­ vog pi­ta­nja pro­ble­ma. Ra­di se o fil­mu Ka­ko sam si­ste­mat­ski uni­šten od idi­o­ta.

Me­đu­tim, pra­vo pi­ta­nje je šta je za­pra­vo bi­la ‘68. Evo, ka­ko to vi­di uče­snik i sve­dok: To je bi­lo ne­ve­ro­vat­no! Jed­nom, bez ika­kvog do­go­vo­ra, bez pred­zna­ka, bez vi­dlji­vog raz­lo­ga, mla­di lju­di iz ce­log sve­ta, u Ame­ri­ci i ov­de u Be­o­gra­du, Pa­ri­zu, po­če­li su da se di­žu, da se bu­ne, da blo­ki­ra­ju fa­bri­ke, da pa­ra­li­šu vi­tal­ne in­sti­tu­ci­je dr­ža­ve.40 Da­kle, to je bio je­din­stven i svet­ski do­ga­đaj. Šta je me­đu­tim osta­lo od nje­ga? Evo šta o to­me ka­že još je­dan sve­dok i uče­snik: Ho­će­te da ka­že­te da ni­ste zna­li za šta ste iz­najm­lje­ni? Pa, ni­ste valj­da ve­ro­va­li da ne­ko u va­ma vi­di ar­hi­tek­tu? [...] Se­ćam se kad sam vas pr­vi put vi­de­la. Bi­lo je to dav­no, još na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu. Se­ćam se da ste ne­što vr­lo va­tre­no go­vo­ri­li! A ja sam... ja sam se sve pro­pi­nja­la na pr­ste da vas što bo­lje vi­dim i ču­jem. Če­kaj­te, šta ste ono go­vo­ri­li? Ne­što ova­ko... re­kli ste: „ Mi se vi­še ni­če­ga ne bo­ji­mo jer smo to­li­ko mla­di da još ni­smo na­u­či­li da se pla­ši­mo”.41 40 Upor. Tajvanska kanasta, film, 1 min. i 41 sek.

41 Ibid, 124 min. i 51 sek.

111

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ove re­či kao da od­zva­nja­ju u uši­ma auto­ra, po­što ih ču­je sko­ro de­ce­ni­ju i po po­sle slav­nog do­ga­đa­ja. Da li je u tom tre­nut­ku pri­znao se­bi: „Da, bi­li smo sa­svim mla­di! U me­ đu­vre­me­nu, ži­vot nas je na­u­čio da se pla­ši­mo! ” Iz fil­ma sa­zna­je­mo da je oti­šao da se ubi­je, i tu, na vr­hu zgra­de, ka­dar se iz­ne­na­da za­u­sta­vio i pre­ki­nuo.

Ta­ko je kri­ti­ka ‘68. pro­tut­nja­la fil­mom: pre­ki­nu­to, ne­do­re­če­no. Iz­gle­da da ci­vil­no dru­štvo mo­že mno­go lak­še da se uve­de uko­li­ko se za­bo­ra­ve is­ku­stva ‘68. Za­što? Za­to što je pro­je­kat ci­vil­nog dru­štva kon­zer­va­ti­van i le­ga­li­stič­ki. On mo­že da isme­je ide­a­le mla­do­sti (Taj­van­ska ka­na­sta) ili da ih pri­ka­že kao far­su (Ka­ko sam si­ste­mat­ski uni­šten od idi­o­ta) ili da ih kon­zer­vi­ra pu­tem se­ća­nja (Var­lji­vo le­to ‘68). Na taj na­čin ovaj po­li­tič­ki do­ga­đaj gu­bi na svom zna­ča­ju i vred­no­sti. Ta­mo gde je mla­dost po­sta­vlja­la svo­je zah­te­ve – tre­ba­lo je iza­ći u su­sret nje­nim že­lja­ma. Ume­sto da zah­te­va, mla­dost je tre­ba­lo na­u­či­ti da uži­va. A to se i de­si­lo. Od po­čet­ka osam­de­se­tih mla­dost sve ma­nje zah­te­va, a sve vi­še uži­va. Pu­tem mu­zi­ke, sek­sa i dro­ge mla­dost je pri­pi­to­mlje­na. Ako su to ne­ka­da i bi­li ob­li­ci nje­nog pro­ te­sta, da­nas su to po­sta­la nje­na pra­va. Otu­da po­sto­ji su­kob iz­me­đu Sa­še i nje­go­ve do­sta mla­đe de­voj­ke Va­nje (Ivo­na Ma­rin­kov). On još uvek ve­ru­je u zah­te­ve mla­do­sti, dok ona od nje­ga tra­ži uži­va­nje. I to je ge­ne­ral­no bio pro­blem sa še­zde­set i osmom.

Sa dru­ge stra­ne, ci­vil­no dru­štvo pre­zi­re uži­va­nje mla­do­sti ko­li­ko i nje­ne zah­te­ve. Za­to je naj­bo­lje da se sve za­bo­ra­vi. U fil­mu Di­rek­tan pre­nos dva mu­škar­ca i že­na ži­ve u jed­noj hi­pi-ko­mu­ni do tre­nut­ka dok se ne usta­no­vi da je že­na trud­na. U že­lji da osmi­sle ži­vot u no­vim okol­no­sti­ma, iz­me­đu njih po­la­ko do­la­zi do raz­la­za. Pa­ra­lel­no sa nji­ho­vom in­tim­ nom pri­čom Fi­lip (je­dan od uče­sni­ka lju­bav­nog tro­u­gla – Bo­ris Kom­ne­nić) pra­vi re­por­ ta­žu o uspe­hu mla­de spor­tist­ki­nje, ko­ja se sa svet­skog tak­mi­če­nja vra­ti­la sa me­da­ljom, a ko­ju klub na­me­ra­va da dis­kva­li­fi­ku­je zbog na­vod­nog do­pin­ga. Ka­ko te­če rad­nja fil­ma, po­ka­zu­je se da upra­va klu­ba če­sto ide i pro­tiv sport­skog uspe­ha uko­li­ko to ni­je u skla­du sa nje­nim po­li­tič­kim ci­lje­vi­ma (po­sta­vlja se pi­ta­nje šta bi mo­gli bi­ti po­li­tič­ki ci­lje­vi sport­skog udru­že­nja), i da je u to­me po­dr­ža­va jav­nost, bu­du­ći da re­por­ta­ža – ko­ja uka­zu­je na to da sve vi­še stra­nač­ka lo­jal­nost od­re­đu­je ko mo­že po­sti­za­ti uspe­he u spor­tu – ne­će bi­ti u ce­li­ni ob­ja­vlje­na, ne­go sa­mo se­lek­tiv­no i u skla­du sa tre­nut­nim in­te­re­si­ma klu­ba.

Po­ru­ka je da in­tim­no sva­ko mo­že da osmi­sli svoj ži­vot, ali uko­li­ko že­li da na­pre­du­je u dru­štvu neo­p­hod­no je da se dr­ži pro­pi­sa­nih pra­vi­la, što zna­či da mo­ra sva­ko ju­tro da se bri­je i ima re­do­van i ure­dan sek­su­al­ni ži­vot – ko­ji, isto­vre­me­no, mo­ra da se po­kla­pa sa par­tij­skom lo­jal­no­šću. Ide­a­li ‘68, ma ko­li­ko bi­li re­vo­lu­ci­o­nar­ni, de­lu­ju da su ne­pri­men­ lji­vi na dru­štvo ko­je u su­šti­ni ni­je sprem­no na pro­me­nu. Izo­lo­van ži­vot po­je­di­na­ca br­zo do­la­zi u kon­flikt sa dru­štve­nom stvar­no­šću, ko­ja na­me­će par­tij­sku lo­jal­nost kao je­di­ni osnov uspe­ha u dru­štvu. Ide­a­li su jed­no, a par­tij­ska stvar­nost ne­što sa­svim dru­go. Otu­da od re­vo­lu­ci­je iz ‘68. ni­je osta­lo ni­šta vi­še. Ci­vil­no dru­štvo ne­ma in­te­re­sa za re­vo­lu­ci­ju, ono zah­te­va re­for­me po­sto­je­ćeg si­ste­ma. Kri­tič­ki film igra na tu kar­tu. Kri­ti­ka si­ste­ma vo­di iz­van so­ci­ja­li­zma, i da je ta­ko, ne­će se nig­de bo­lje po­ka­za­ti ne­go na na­šoj po­sled­njoj te­mi.

4. Kri­ti­ka to­ta­li­ta­ri­zma. Po­sled­nji od­jek ju­go­slo­ven­skog fil­ma kra­jem osam­de­se­tih za­ vr­šio je u kri­ti­ci to­ta­li­ta­ri­zma. Ta­ko se krug za­tvo­rio. Sa tom kri­ti­kom ima­li smo na de­lu 112

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

sve pret­po­stav­ke ci­vil­nog dru­štva. Neo­p­hod­no je bi­lo da se kroz kri­ti­ku dr­žav­nih in­sti­tu­ ci­ja, pre­ko pri­ka­za sva­ko­dnev­nih pro­ble­ma gra­đa­ni­na, do­pre do sa­me sr­ži ju­go­slo­ven­skog so­ci­ja­li­zma. Na pi­ta­nje šta je bio ju­go­slo­ven­ski so­ci­ja­li­zam, film je od­go­vo­rio: to­ta­li­ta­ri­ zam, šta je dru­go mo­gao bi­ti! Dve te­me su u to­me smi­slu zna­čaj­ne: tre­ba­lo je is­tra­ži­ti i pri­ka­za­ti na ko­je na­či­ne i ko­jim sve sred­stvi­ma je spro­ve­de­na na­ci­o­na­li­za­ci­ja, i do ka­kvih je efe­ka­ta do­ve­la re­zo­lu­ci­ja In­for­mbi­roa.

Da­kle, film se vra­tio u pro­šlost. Da bi mo­gao da is­pri­ča šta se za­i­sta de­si­lo, film je mo­rao da po­seg­ne za isti­nom. Film je mo­rao da po­sta­vi ne­ug­ od­na pi­ta­nja. Upra­vo iz tog raz­lo­ga, zna­čaj­na isto­rij­ska po­gla­vlja ju­go­slo­ven­skog so­ci­ja­li­zma – ko­ja je pro­pa­gand­ni film po­ku­šao da za­u­vek za­tvo­ri – bi­će po­no­vo otvo­re­na, i to za­slu­ga­ma kri­tič­kog fil­ma.

Ovaj pe­riod po­čeo je upa­dlji­vo sa fil­mo­vi­ma: Bal­kan­ski špi­jun (Du­šan Ko­va­če­vić, 1984), Otac na slu­žbe­nom pu­tu (1985), Već vi­đe­no (1987), a za­vr­šio se ne­slav­no sa fil­mo­vi­ma: Vre­me ču­da (1989), Gra­ni­ca (Zo­ran Ma­si­re­vić, 1990), Ori­gi­nal fal­si­fi­ka­ta (Dra­gan Kre­so­ja, 1991). U pr­vom pe­ri­o­du se spon­ta­no kri­ti­ku­je par­tij­ska dr­ža­va („Par­ti­ja nas je uči­la: Ti­to, to je Par­ti­ja! Par­ti­ja, to je Ti­to, a Ti­to, to smo svi mi!”42), to­ta­li­tar­no na­sle­đe bolj­še­vi­zma („Sta­ljin vas je ubi­jao, ali vas ni­je ubi­jao do­volj­no!”43), dok se u dru­gom pe­ri­o­du re­to­ri­ka za­o­štra­va, a kri­ti­ka so­ci­ja­li­zma po­pri­ma sve vi­še na­ci­o­na­li­stič­ke pred­zna­ke. („Svi ste vi ne­ vi­ne žr­tve MA­SPOK-a. Na va­gi brat­stva i je­din­stva pre­vag­nu­la je srp­ska stra­na!”44) Kri­ti­ka so­ci­ja­li­zma od stra­ne kri­tič­kog fil­ma sve vi­še se vr­ši­la pu­tem uvo­đe­nja ci­vil­ nog dru­štva. Ospo­ra­va­nje so­ci­ja­li­stič­kog si­ste­ma je zah­te­va­lo uvo­đe­nje me­ri­la na osno­vu ko­jih će se vr­ši­ti pro­ce­na vred­no­sti da­tog si­ste­ma. Ci­vil­no dru­štvo je u to­me od­i­gra­lo ključ­nu ulo­gu. Ali, sa uvo­đe­njem ci­vil­nog dru­štva – ka­snih osam­de­se­tih – u fil­mu se sve vi­še za­o­štra­va na­ci­o­na­li­stič­ka re­to­ri­ka. Ova kre­ta­nja, kao ne­ka­da u vre­me pro­pa­gand­nog fil­ma, su­vi­še su ko­or­di­ni­ra­na da bi se mo­gla uze­ti za slu­čaj­na. Mo­že se pret­po­sta­vi­ti da je i ovo­ga pu­ta dr­ža­va ume­ša­la pr­ste. Iz tog raz­lo­ga, bez ob­zi­ra ko­li­ko to sa­da de­lo­va­lo ne­ve­ ro­vat­no, mo­že­mo pret­po­sta­vi­ti da je to dru­gi pe­riod u ko­jem je ju­go­slo­ven­ski film (ma­da, sa­da se za nje­ga slo­bod­no mo­že re­ći srp­ski) ušao u svo­ju dru­gu pro­pa­gand­nu fa­zu iz ko­je, na na­šu ve­li­ku ne­sre­ću, ni­ka­da ni­je iza­šao.

Ta­ko se stvar za­vr­ši­la. Po­ja­va ci­vil­nog dru­štva na fil­mu je spon­ta­no do­ve­la do na­ci­ o­na­li­zma. Oslo­ba­đa­nja, u ko­ja se to­li­ko ve­ro­va­lo, bi­la su oslo­ba­đa­nja i po­ti­snu­tog na­ci­o­ na­li­stič­kog re­van­ši­zma. Ci­vil­no dru­štvo je mo­ra­lo da se bo­ri na dva fron­ta. Na­ci­o­na­li­zam je u po­čet­ku bio sa­ve­znik ci­vil­nog dru­štva, ali je u me­đu­vre­me­nu oja­čao i od­met­nuo se.

Ci­vil­no dru­štvo će mo­ra­ti iz­no­va da kre­ne u rat sa na­ci­o­na­li­zmom, na­kon što je so­ci­ja­li­ zam iz­gu­bio svo­ju bit­ku.

42 Upor. Otac na službenom putu, film, 129 min. i 49 sek.

43 Upor. Balkanski špijun, film.

44 Upor. Original falsifikata, film, 146 min. i 54 sek.

113

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Za­klju­čak Stva­ri ne tre­ba uzi­ma­ti ka­ta­stro­fal­no. Po­ku­ša­li smo sle­di­ti jed­nu hro­ni­ku, i na osno­vu nje i ono­ga što ona pri­ka­zu­je, pro­ba­li smo is­cr­ta­ti iz­ve­sne kon­tu­re i li­ni­je mo­gu­ćih do­ga­đa­ ja. Mo­gu­će je da se ni­šta od to­ga ni­ka­da ni­je de­si­lo. Tre­ba re­ći da je vre­me stva­ra­nja ci­vil­nog dru­štva isto­vre­me­no pe­riod ka­da se na­ci­o­na­li­zam uvo­di na ve­li­ka vra­ta u ju­go­slo­ven­ski film. Kri­ti­ka to­ta­li­ta­ri­zma na fil­mu ni­je se uvek po­kla­pa­la sa sta­vo­vi­ma na­ci­o­na­li­sta – to se na­ro­či­to od­no­si na nje­go­vu pr­vu eta­pu – ali je na­ci­o­na­li­zam sle­dio za kri­ti­kom to­ta­li­ta­ri­ zma i još od­on­da ni­je prog­nan sa film­skog plat­na. A da li je film pra­vo sred­stvo za ta­ko ne­ što? Vi­še ni­smo si­gur­ni u to. Pr­vi put ne po­sto­je ško­le od ko­jih se mo­že uči­ti. Mo­ra se kre­ nu­ti sam i od po­čet­ka, a ko zna kud nas to mo­že od­ve­sti. U sva­kom slu­ča­ju, ne mo­že­mo bi­ti da­lje ne­go što tre­nut­no je­smo. To nam bar da­je na­du da stva­ri mo­gu iz­gle­da­ti i dru­ga­či­je!

LI­TE­RA­TU­RA 1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

De Bek, An­toan, No­vi ta­las – por­tret jed­ne mla­do­sti, Slu­žbe­ni gla­snik, Be­o­grad 2010.

De­le­u­ze, Gil­les, L’ima­ge-temps, Les édi­ti­ons de mi­nu­it, Pa­ris 1985.

De­lez, Žil, Po­kret­ne sli­ke, Iz­da­vač­ka knji­žar­ni­ca Zo­ra­na Sto­ja­no­vi­ća, Srem­ski Kar­lov­ci 1998.

Frid­man, Mil­ton, Ka­pi­ta­li­zam i slo­bo­da, Slu­žbe­ni gla­snik, Be­o­grad 2012.

Kuk, Dej­vid A., Isto­ri­ja fil­ma 2, Klio, Be­o­grad 2007.

Tir­na­nić, Bog­dan, Cr­ni ta­las, Film­ski cen­tar Sr­bi­je, Be­o­grad 2011.

Tur­ko­ni, Ser­đo (ur.), Neo­re­a­li­zam u ita­li­jan­skom fil­mu, Kul­tu­ra, Be­o­grad 1961.

Ideology and the National Film: Introducing "Civil Society" to the National Cinematography SUMMARY: The aim of this article is to explore the concept of civil society in national cinema. Neoliberalism sees civil society as an efficient mechanism for establishing control over the public sector. In the times when a global transformation of state capitalism into neoliberal state was taking place – the 1980's – the term 'civil society' entered the political theory, to describe a mechanism that should introduce the ideology of neoliberal capitalism to selfmanaged socialism. The article observes this transformation on two levels, and through two most important movements in national cinematography: the Black Wave, and the critical film. What mediates between the two genres is the partisan propaganda film. The aim of this paper is to show how the ideology of neoliberal capitalism is produced by means of film, with the intention of challenging the ideology of self-managed socialism.

KEY WORDS: Black Wave, critical film, partisan propaganda film, civil society.

darkomarkovac@yahoo.com

114

115

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 316.722 UDC 165

Monika Milosavljević Univerzitet u Beogradu, Srbija Filozofski fakultet Odeljenje za arheologiju

Mitovi i nesporazumi* SA­ŽE­TAK: Osno­vu ra­da pred­sta­vlja kri­tič­ka ana­li­za ar­he­o­a­stro­nom­skih is­tra­ ži­va­nja ko­ja se osla­nja­ju na po­ve­zi­va­nje mi­to­va i ka­ta­stro­fič­kih do­ga­đa­ja u pro­šlo­sti. Ši­re po­sma­tra­no, reč je o in­si­sti­ra­nju na od­go­vor­no­sti ar­he­o­lo­ške za­jed­ni­ce u Sr­bi­ji u pro­ce­si­ma pro­iz­vod­nje zna­nja i mo­gu­ćim ne­spo­ra­zu­mi­ma iz­me­đu ar­he­o­lo­ške za­jed­ni­ce i dru­gih na­uč­nih za­jed­ni­ca u in­ter­di­sci­pli­nar­nim pro­jek­ti­ma. Ako je ne­spo­ra­zum oki­dač bo­lje ko­mu­ni­ka­ci­je, on­da pri­mer ko­ji raz­ma­tram slu­ži pre­vo­đe­nju i tra­že­nju me­sta iz­me­đu di­sci­pli­na hu­ma­ni­stič­ke ori­jen­ta­ci­je i pri­rod­no-na­uč­nih obla­sti.

KLJUČ­NE RE­ČI: in­ter­kul­tur­ni ne­spo­ra­zu­mi, ar­he­o­lo­gi­ja, epi­ste­mo­lo­gi­ja, mi­to­ vi, ka­ta­stro­fi­zam.

Tekst zna­či Tka­nje; ali, dok smo do­sad ovo tka­nje uvek uzi­ma­li za ne­ki pro­iz­vod, go­tov veo, iza ko­jeg se dr­ži vi­še ili ma­nje skri­ven smi­sao (isti­na), sa­da u ovom tka­nju na­gla­ša­ va­mo ge­ne­ra­tiv­nu ide­ju da se tekst sa­či­nja­va, iz­ra­đu­je ne­pre­sta­nim ple­te­njem; iz­gu­bljen u tom tka­nju, toj tek­stu­ri, su­bjekt se oslo­ba­đa u nje­mu po­put pa­u­ka ko­ji se i sam ras­tva­ra u gra­di­telj­skom iz­lu­či­va­nju svo­je mre­že. Барт 2010: 142

Na­uč­ne za­jed­ni­ce, ne­spo­ra­zu­mi, pre­vo­đe­nje U okvi­ru Tri­bi­ne La­bo­ra­to­ri­je za eks­pe­ri­men­tal­nu psi­ho­lo­gi­ju na Fi­lo­zof­skom fa­kul­ te­tu 2011. go­di­ne, Edi Bon, dok­tor astro­fi­zi­ke, odr­žao je pre­da­va­nje „Ar­he­o­a­stro­nom­ska pred­vi­đa­nja ka­ta­stro­fa”. Iz­la­ga­nju sam, sa ne­ko­li­ci­nom ko­le­ga, pri­su­stvo­va­la i uoči­la niz pro­ble­ma­tič­nih za­klju­ča­ka sa sta­no­vi­šta ar­he­o­lo­gi­je, ko­ji ni­su bo­lje obra­zlo­že­ni ni to­kom di­sku­si­je ko­ja je usle­di­la na­kon pre­da­va­nja. Me­đu pri­sut­nom pu­bli­kom ar­he­o­lo­ške pri­ * Članak je nastao kao rezultat rada na projektu Arheološka kultura i identitet na Zapadnom Balkanu, finansiranom od strane Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije, pod brojem 177008.

116

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

med­be ni­su shva­će­ne ozbilj­no, već kao ne­ka vr­sta „uže­struč­nog sit­ni­ča­re­nja”, jer je do­ šlo do vi­še­stru­kog me­đu­di­sci­pli­nar­nog ne­spo­ra­zu­me­va­nja. U ci­lju bo­ljeg raz­u­me­va­nja u pro­sto­ri­ma ko­ji su za­jed­nič­ki raz­li­či­tim di­sci­pli­na­ma, na­me­ra mi je da ove pri­med­be po­ja­snim i raz­ra­dim. Pod­jed­na­ko že­lim da uka­žem na to da su pr­ven­stve­no ar­he­o­lo­zi od­go­vor­ni za po­jed­no­sta­vlje­na shva­ta­nja ko­ja na­uč­ni­ci iz dru­gih di­sci­pli­na ima­ju o ar­he­ o­lo­škom po­lju is­tra­ži­va­nja.

Pre­da­va­nje je na­ja­vlje­no pod na­slo­vom „Astro­no­mi­ja i ka­ta­stro­fi­zam kroz mi­to­ve i sta­re tek­sto­ve” za če­tvr­tak, 17. fe­bru­ar 2011. go­di­ne, sa po­čet­kom u 15 ča­so­va. Kao re­le­ vant­ne tek­stu­al­ne pred­lo­ške ko­ji pred­sta­vlja­ju okvir o ko­jem će autor go­vo­ri­ti, La­bo­ra­to­ri­ji za eks­pe­ri­men­tal­nu psi­ho­lo­gi­ju pre­da­ta su dva ra­da: „Astro­no­mi­ja i ka­ta­stro­fi­zam kroz mi­to­ve i sta­re tek­sto­ve”, ko­ji pot­pi­su­ju Edi Bon, Mi­lan Ćir­ko­vić i Igor Sto­jić, kao i „Mo­ti­vi astro­nom­skih po­ja­va u hri­šćan­skoj umet­no­sti”, ko­ji pot­pi­su­ju Edi Bon, Mi­lan S. Di­mi­tri­ je­vić, Igor Sto­jić i Ve­sna Mi­ja­to­vić1 (Бон et al. 2011).

U ovom ra­du bi­će kri­tič­ki pri­ka­zan pr­vi od dva na­ve­de­na član­ka, ko­ji go­vo­ri o astro­ no­mi­ji i ka­ta­stro­fi­zmu. Nje­mu je vr­lo sli­čan tekst ob­ja­vljen pod na­slo­vom „Na gra­ni­ci ar­he­o­lo­gi­je i astro­no­mi­je” 2007. go­di­ne. Pot­pi­su­je ga sa­mo Edi Bon (Бон 2007). Deo ov­de iz­ne­tih ide­ja, ko­je se od­no­se na mi­tra­i­stič­ke pred­sta­ve, pu­bli­ko­va­n je još 2002. go­di­ne u ča­so­pi­su Astro­no­mische Nac­hric­hten (Astro­no­mi­cal No­tes) (Bon et al. 2002).

Tekst „Astro­no­mi­ja i ka­ta­stro­fi­zam kroz mi­to­ve i sta­re tek­sto­ve” bi­će ana­li­zi­ran i sa na­me­rom da se osve­tli sa­dr­žaj onog što je iz­re­če­no na pre­da­va­nju ko­je je fe­bru­a­ra 2011. odr­žao Edi Bon. Po­što se na­uč­na pro­ble­ma­ti­za­ci­ja astro­nom­skih po­ja­va u pro­šlo­sti u do­ broj me­ri do­ti­če pi­ta­nja ar­he­o­lo­ške epi­ste­mo­lo­gi­je2, astro­nom­ska ob­ja­šnje­nja va­žno je osna­ži­ti kri­tič­kim osvr­tom iz ar­he­o­lo­ške per­spek­ti­ve (Ol­sen 2002: 13–27; Kos­so 2006: 3–22; Џон­сон 2008: 17–29). Pri­mar­ni cilj ra­da bi­će pre­i­spi­ti­va­nje na­uč­ne re­le­vant­no­sti iz­ ne­te ar­gu­men­ta­ci­je i za­klju­ča­ka ko­ji su za­sno­va­ni na njoj. Ova ana­li­za od­no­si se pre sve­ga na do­me­te i zna­nja ko­je mo­že da po­nu­di ar­he­o­lo­ška di­sci­pli­na da­nas. Odav­de pro­iz­la­ze i dru­gi se­to­vi pi­ta­nja ko­ji se ti­ču od­no­sa na­u­ka ka­kve su astro­no­mi­ja i ar­he­o­lo­gi­ja, od­no­sno za­la­že­nje u pro­blem pro­kla­mo­va­ne in­ter­di­sci­pli­nar­no­sti ko­ja se za­sni­va na pro­stom sa­bi­ ra­nju od­re­đe­nih re­zul­ta­ta vi­še di­sci­pli­na.

U ovom slu­ča­ju, in­ter­pre­ta­tiv­ni pro­ble­mi mo­gu se shva­ti­ti i kao po­sle­di­ce ne­spo­ra­zu­ ma dve na­uč­ne za­jed­ni­ce u Sr­bi­ji (ar­he­o­lo­ške i astro­nom­ske)3. Ti­me se otva­ra mo­guć­nost da raz­ma­tra­mo na­či­ne na ko­je na­uč­ne za­jed­ni­ce pro­iz­vo­de, pre­no­se, či­ne oda­bi­re u kor­ pu­si­ma zna­nja i ka­ko me­đu­sob­no ko­mu­ni­ci­ra­ju, na­ro­či­to sa pa­ra­dig­mat­ski ne­sa­mer­lji­vih po­zi­ci­ja. Osla­nja­ju­ći se na isto­ri­ča­ra na­u­ke Lu­dvi­ka Fle­ka (Lud­wik Fleck) i nje­go­vo shva­ 1 Za­hva­lju­jem se sa­rad­ni­ci­ma La­bo­ra­to­ri­je za eks­pe­ri­men­tal­nu psi­ho­lo­gi­ju za pre­ci­zne po­dat­ke o pre­ da­va­nju.

2 O ar­he­o­lo­škoj epi­ste­mo­lo­gi­ji i epi­ste­mo­lo­gi­ji uop­šte de­talj­ni­je vi­de­ti Fe­der 1999: 15–39; Wil­li­am 2002: 408–433; Fa­gan and Fe­der 2006, 718–729; Kos­so 2006: 3–22.

3 O an­tro­po­lo­škom/et­no­graf­skom pro­u­ča­va­nju ar­he­o­lo­gi­je i ar­he­o­lo­ških za­jed­ni­ca upo­re­di Lu­cas 2001; Ed­ge­worth 2006: 1–19; Yar­row 2006: 20–32.

117

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ta­nje ne­ra­zu­me­va­nja kao onog što je ne­mo­gu­će u pot­pu­no­sti uklo­ni­ti i što pred­sta­vlja su­ štin­ski uslov pro­me­ne i raz­vo­ja u na­u­ci, uve­re­na sam da ras­pra­va ove vr­ste mo­že po­tak­nu­ti di­sku­si­ju (Fleck 1979; Co­hen and Schnal­le 1986; Ško­rić 2010: 339–356). Re­či­ma Kri­sti­ja­na Đor­da­na (Chri­stian Gi­or­da­no): In­ter­kul­tur­ni ne­spo­ra­zu­mi su, shod­no to­me, je­dan pro­blem ko­ji se od­no­si i na „tu­đu bli­zi­nu”, od­no­sno „da­le­ku pri­sut­nost”. Pro­blem se, da­kle, da se po­slu­ži­mo Bur­di­je­o­vom ter­mi­no­lo­gi­jom, od­no­si na si­tu­a­ci­je „fi­nih raz­li­ka”, u ko­ji­ma se na­ slu­ću­ju sa­mo ma­le kul­tur­ne di­fe­ren­ci­je ko­je od­stu­pa­ju od uobi­ča­je­nog. Otu­da bi se, iz­gle­da, mo­glo re­ći da su ne­spo­ra­zu­mi kod in­ter­kul­tur­nih ko­mu­ni­ka­ci­o­nih pro­ce­sa pre pra­vi­lo ne­go iz­u­ze­tak (Đor­da­no 2001: 17).

Stra­te­gi­ja kri­tič­kog pri­ka­za Struk­tu­ra ra­da „Astro­no­mi­ja i ka­ta­stro­fi­zam kroz mi­to­ve i sta­re tek­sto­ve” je sle­de­ća: Re­zi­me, Uvod, Mi­to­vi o ve­li­koj po­pla­vi, Za­klju­čak i Li­te­ra­tu­ra. Krat­kim re­zi­me­om je uka­ za­no na pre­mi­se i ci­lje­ve ra­da: Na osno­vu astro­nom­skih da­ti­ra­nja kul­tu­ro­lo­ških i iko­no­graf­skih za­o­stav­šti­na kroz ljud­sku isto­ri­ju uka­zu­je­mo na hi­po­te­tič­ko za­jed­nič­ko po­re­klo naj­sta­ri­jih ka­ta­stro­fič­kih mi­to­va ko­ji ima­ju mo­ti­ve su­da­ra Ze­mlje sa ne­be­skim te­lom. Na osno­vu mul­ti­di­sci­pli­nar­ne ana­li­ze za­klju­či­li smo da se ve­ro­vat­no ovaj ka­ta­stro­ fič­ni do­ga­đaj od­i­grao na pre­la­zu iz­me­đu če­tvr­tog i tre­ćeg mi­le­ni­ju­ma pre no­ve ere (Бон et al. 2011: 555).

Re­zi­me je pre­net u ce­lo­sti jer on do­bro ilu­stru­je na­čin na ko­ji su auto­ri su­bli­mi­ra­li svo­je ide­je. Dva pre­o­sta­la ve­ća po­gla­vlja (Uvod i Mi­to­vi o ve­li­koj po­pla­vi) bi­će pod­vrg­nu­ ta epi­ste­mo­lo­škoj ana­li­zi i upo­re­đe­nju iz­ne­tih tvrd­nji u član­ku (ko­je se ti­ču ar­he­o­lo­gi­je i so­cio-kul­tur­ne an­tro­po­lo­gi­je) sa po­sto­je­ćim zna­nji­ma o te­ma­ma ko­je su po­kre­nu­te. Po­što su obla­sti ko­ji­ma se ovo ar­he­o­a­stro­nom­sko is­tra­ži­va­nje ba­vi ve­o­ma ši­ro­ke, Uvod je raš­čla­ njen na dve ce­li­ne. Pr­vi deo uvo­da ob­ja­šnja­va pre­mi­se i is­tra­ži­vač­ka pi­ta­nja, nu­di ogra­de od zlo­u­po­tre­be me­to­da ko­ji je pri­me­njen, da bi u dru­gom de­lu uvo­da bi­li po­nu­đe­ni broj­ni pri­me­ri ko­ji idu u ko­rist po­sta­vlje­ne hi­po­te­ze o ko­re­la­ci­ji iz­me­đu ka­ta­stro­fe (naj­ve­ro­vat­ ni­je iza­zva­ne upa­dom me­te­o­ra) i mi­to­va u ko­ji­ma auto­ri pre­po­zna­ju me­ta­fo­rič­ne opi­se ka­ta­stro­fe. Ce­li­na Mi­to­vi o ve­li­koj po­pla­vi za­pra­vo pred­sta­vlja deo član­ka kroz ko­ji se na osno­vu mi­tra­i­stič­kih iko­no­graf­skih pred­sta­va da­tu­je ka­ta­stro­fa o ko­joj je reč. Ovaj po­ stu­pak je za­sno­van na uve­re­nju da ove tip­ske mi­tra­i­stič­ke sce­ne pred­sta­vlja­ju za­be­le­ške o sa­zve­žđi­ma na ne­bu u tre­nut­ku ka­ta­stro­fe. U Za­ključ­ku je za­tim po­nu­đe­no kon­kret­no da­to­va­nje ka­ta­stro­fe (Бон et al. 2011).

Po­red ana­li­ze lo­gič­ke ko­he­rent­no­sti (Koen i Nej­gel 2006: 385–411), kao in­di­ka­tiv­no se po­ka­zu­je pro­ble­ma­ti­zo­va­ti pi­ta­nje šta je to tu­ma­če­nje mi­ta, jer se is­po­sta­vlja da auto­ri član­ka ne na­vo­de ni­je­dan me­tod, od­no­sno te­o­rij­ski okvir pri­li­kom ob­ja­šnje­nja mi­to­va (Lycan 2002: 409–411). Na­čin na ko­ji je mit uklju­čen u ce­lo­kup­nu in­ter­pre­ta­ci­ju u član­ku 118

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

o ka­ta­stro­fi­zmu ipak po­ka­zu­je da je ko­ri­šćen kom­pa­ra­tiv­ni pri­stup ana­li­zi mi­to­va, ko­ji je u ar­he­o­lo­gi­ji i an­tro­po­lo­gi­ji dis­kre­di­to­van (Lar­son 1974: 1–17), a da auto­ri član­ka ve­ro­vat­no ni­su sve­sni ni da po­sto­ji ne­ka dru­ga pa­ra­dig­ma ko­ja se ovom pro­ble­ma­ti­kom ba­vi (Ча­по 2008), ni ko­joj su oni ško­li mi­šlje­nja pri­stu­pi­li.

Mit i ma­te­ri­jal­na kul­tu­ra Is­tra­ži­va­či u od­re­đe­nim mi­to­vi­ma pre­po­zna­ju mo­ti­ve su­da­ra Ze­mlje sa ne­be­skim te­ lom, za­tim kul­tu­ro­lo­šku i iko­no­graf­sku za­o­stav­šti­nu ve­za­nu za ka­ta­stro­fič­ke mi­to­ve, da bi mul­ti­di­sci­pli­nar­nim pri­stu­pom astro­nom­ski da­to­va­li pret­po­sta­vlje­ni ka­ta­stro­fič­ni do­ga­ đaj. U pr­vom de­lu uvod­nog po­gla­vlja ar­gu­men­ta­ci­ja se gra­di na sle­de­ći na­čin: 1. Glo­bal­ne ka­ta­stro­fe su se u pro­šlo­sti de­ša­va­le, iako nam mno­ge da­nas ni­su po­zna­te.

2. Ka­ta­stro­fe sna­žno uti­ču na ljud­sku kul­tu­ru, pa se zbog to­ga sve­do­čan­stva o ka­ta­stro­ fa­ma ko­je su se do­go­di­le u pro­šlo­sti mo­ra­ju na­ći u sta­rim tek­sto­vi­ma i mi­to­vi­ma.

3. Ana­li­za mi­to­va je če­sto zlo­u­po­tre­blja­va­na u pse­u­do­na­uč­nim ra­do­vi­ma, ali mi­to­vi ima­ju od­re­đe­ne sa­znaj­ne vred­no­sti jer sve­do­če o pri­rod­nom okru­že­nju u pro­šlo­sti.

Hi­po­te­tič­ke ka­ta­stro­fe u jed­noj re­če­ni­ci u tek­stu (upo­re­di Бон et al. 2011: 556), u sle­ de­ćoj su se već de­si­le bez do­dat­ne ar­gu­men­ta­ci­je. I ne sa­mo to, ove ka­ta­stro­fe su mo­ra­le osta­vi­ti tra­ga u sta­rim tek­sto­vi­ma i mi­to­vi­ma. U ova­kvom za­klju­či­va­nju za­pa­ža se lo­gič­ka gre­ška pe­ti­tio prin­ci­pii ili ne­do­ka­za­no uzi­ma­ti za do­ka­za­no. To za­pra­vo zna­či da pret­po­sta­ vi­ti stav kao pre­mi­su ni­je isto što i do­ka­za­ti ga (Ко­ен и Неј­гел 2006: 387–388). Sa dru­ge stra­ne, či­ta­lac član­ka se uve­ra­va da ka­ta­stro­fič­ni do­ga­đa­ji ko­ji su za sa­da ne­i­den­ti­fi­ko­va­ni, naj­ve­ro­vat­ni­je mo­ra­ju uti­ca­ti na ljud­sku kul­tu­ru. Ono što je pro­ble­ma­tič­no je­ste to što se taj uti­caj pre­po­zna­je u sta­rim tek­sto­vi­ma i mi­to­vi­ma, ali ni­je ob­ja­šnje­no ka­ko mi to zna­mo. Nu­žno je obra­zlo­ži­ti na osno­vu ko­jih pa­ra­me­ta­ra bi­smo pre­po­zna­va­li po­sle­di­ce ka­ta­stro­fič­nih do­ga­đa­ja u pro­šlo­sti i raz­mo­tri­ti da re­ak­ci­ja na ovu vr­stu zbi­va­nja mo­že bi­ti ve­o­ma za­vi­sna od kon­tek­sta i kul­tur­no spe­ci­fič­na, od­no­sno da ne po­sto­ji uni­ver­zal­na re­ak­ci­ja na ova­kvu vr­stu pro­me­ne. Ta­ko­đe, pi­sa­ni iz­vo­ri i ma­te­ri­jal­na kul­tu­ra ko­ji su na­ sta­li u pro­šlo­sti ne­ma­ju fik­si­ra­no zna­če­nje, već nji­ho­ve in­ter­pre­ta­ci­je za­vi­se od te­o­rij­skome­to­do­lo­škog pri­stu­pa od ko­ga raz­li­či­ti is­tra­ži­va­či po­la­ze (Ol­sen 2002: 256–271). Od­no­ sno, uko­li­ko se za od­re­đe­ni mit sma­tra da je na­stao kao dru­štve­na ar­ti­ku­la­ci­ja od­re­đe­nih ne­be­skih po­ja­va ko­je su u iz­ve­snom smi­slu mo­gle bi­ti tra­u­ma­tič­ne, za­to što se u tom mi­tu po­mi­nje ne­bo, sun­ce, mu­nja ili pak mi­to­lo­ški li­ko­vi ko­ji no­se iden­tič­na ime­na kao i ne­ be­ska sa­zve­žđa, ova tvrd­nja se mo­ra oka­rak­te­ri­sa­ti kao ne­do­volj­no ar­gu­men­to­va­na jer je za­sno­va­na na za­klju­či­va­nju pre­ma for­mal­noj ana­lo­gi­ji. Ra­su­đi­va­nje po ana­lo­gi­ji je slu­čaj za­klju­či­va­nja po ve­ro­vat­no­ći, ko­je za­vi­si od uzi­ma­nja po­de­snih uzo­ra­ka, dok je for­mal­na ana­lo­gi­ja ob­lik za­klju­či­va­nja ko­je tvr­di da ako dva objek­ta ili dve si­tu­a­ci­je ima­ju od­re­đe­na za­jed­nič­ka svoj­stva on­da ve­ro­vat­no ima­ju i ne­ka dru­ga (Ко­ен и Неј­гел 2006: 303; Ku­zma­ no­vić 2009: 136–137). Da­kle, mi­to­vi u ko­ji­ma se po­mi­nju ne­bo i sun­ce ne mo­ra­ju bi­ti za­ be­le­ške o astro­nom­skim po­ja­va­ma lju­di iz pro­šlo­sti. Ovim ne od­ri­čem ta­kvu mo­guć­nost, ali ona ni­je ar­gu­men­to­va­na u član­ku.

119

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

U tek­stu se nu­di obra­zlo­že­nje za­što su baš mi­to­vi uze­ti kao re­le­vant­ni ma­te­ri­jal za pre­po­zna­va­nje do sa­da ne­po­zna­tih ka­ta­stro­fič­nih do­ga­đa­ja u pro­šlo­sti: S ob­zi­rom na či­nje­ni­cu da se to­kom naj­ve­ćeg de­la ljud­ske isto­ri­je ne mo­že go­ vo­ri­ti o po­u­zda­nom na­uč­nom uvi­du u pri­rod­no okru­že­nje čo­ve­ka, pri­rod­no je obra­ti­ti se je­di­nim aspek­ti­ma kul­tu­re ko­ji su u re­la­tiv­no sta­bil­nom ob­li­ku do­šli do nas kroz ve­ko­ve i mi­le­ni­ju­me: re­li­gij­skim i mi­to­lo­škim pred­sta­va­ma i sa nji­ma po­ve­za­nim aspek­ti­ma ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re (Бон et al. 2011: 556).

U pr­vom de­lu ovog tvr­đe­nja pri­sut­na je ma­te­ri­jal­na gre­ška, od­no­sno po­čet­na pre­mi­sa je ne­tač­na jer, za­pra­vo, po­sto­ji na­čin da ima­mo po­uz­dan na­uč­ni uvid u pri­rod­no okru­ že­nje čo­ve­ka u pro­šlo­sti. Ovo po­lje is­tra­ži­va­nja zo­ve se ar­he­o­lo­gi­ja ži­vot­ne sre­di­ne i ba­vi se upra­vo re­kon­struk­ci­jom pri­rod­nog okru­že­nja lju­di u pro­šlo­sti, uklju­ču­ju­ći po­ka­za­te­lje glo­bal­nih kli­mat­skih pro­me­na i tek­ton­ske po­re­me­ća­je pod­jed­na­ko ko­li­ko i za­ključ­ke o pri­su­stvu od­re­đe­nih bilj­nih i ži­vo­tinj­skih vr­sta i u vr­lo uskim ge­o­graf­sko-hro­no­lo­škim od­red­ni­ca­ma. Ovaj va­žan seg­ment ar­he­o­lo­gi­je pod­ra­zu­me­va i pro­u­ča­va­nje me­to­da ko­ji nam mo­gu omo­gu­ći­ti da od­go­vo­ri­mo na raz­li­či­ta i vr­lo ši­ro­ka pi­ta­nja o ži­vot­noj sre­di­ni u pro­šlo­sti (But­zer 1987; Ren­rew, Bahn 2000: 225–268; Din­ca­u­ze 2006).

Ni­je ja­sno šta za­pra­vo zna­či da je pri­rod­no obra­ti­ti se od­re­đe­nim aspek­ti­ma kul­tu­re, jer ne po­sto­je pri­rod­ni i ne­pri­rod­ni me­to­do­lo­ški oda­bi­ri. Oni tre­ba da pro­is­ti­ču iz de­fi­ni­sa­nja pro­ ble­ma ko­ji je po­vod za is­tra­ži­va­nje, a oda­bir či­ni is­tra­ži­vač (Ко­ен и Неј­гел 2006: 220). Ta­ko­đe, mi­to­vi ni­su do nas do­spe­li u sta­bil­nom ob­li­ku u od­no­su na tre­nu­tak nji­ho­vog na­stan­ka, jer su i u tre­nut­ku na­stan­ka bi­li vr­lo ne­sta­bil­na for­ma iz­ra­ža­va­nja4. For­mu­la­ci­ja re­la­tiv­no sta­bil­ ni ob­lik re­li­gij­skih i mi­to­lo­ških pred­sta­va či­ni nas još uda­lje­ni­jim od ak­tu­el­nih an­tro­po­lo­ških po­stu­pa­ka pri­li­kom ana­li­ze mi­to­va (Fa­bi­je­ti et al. 2002: 257–268; Ча­по 2008). Ni­je ja­sno na ko­ji na­čin bi­smo na osno­vu tog ob­li­ka mi­ta, ko­ji je do nas do­speo, i po ko­jim pa­ra­me­tri­ma, mo­gli iz­vu­ći ori­gi­nal­nu re­ak­ci­ju po­pu­la­ci­je ili po­je­din­ca na pro­me­nu u pri­rod­nom okru­že­nju.

Pod­jed­na­ko je va­žno uka­za­ti na to da je po­lje ko­je se is­tra­žu­je u ovom tek­stu – ozna­ če­no ter­mi­ni­ma kao što su mi­to­vi, sta­ri tek­sto­vi, re­li­gij­ske i mi­to­lo­ške pred­sta­ve, i sa nji­ma po­ve­za­ni aspek­ti ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re – ve­o­ma ši­ro­ko pa zah­te­va raz­li­či­te me­to­do­lo­ške pri­ stu­pe i raz­u­me­va­nje svih kon­tek­sta u ko­ji­ma su na­sta­ja­li (Ren­rew, Bahn 2000: 385–420).

Uko­li­ko je reč o svim mi­to­vi­ma, tek­sto­vi­ma, re­li­gij­skim, mi­to­lo­škim pred­sta­va­ma i aspek­ ti­ma ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re ko­ji su po­ve­za­ni sa mi­to­vi­ma, ko­ji se ana­li­zi­ra­ju da bi se iz­dvo­ji­li oni ko­ji se od­no­se na ka­ta­stro­fe (čak i ako bi­smo zna­li kri­te­ri­jum za to iz­dva­ja­nje), ta­ko ši­rok opus pred­sta­vlja ne­re­a­lan po­du­hvat. Uko­li­ko u okvi­ru ovog po­lja po­sto­ji uži oda­bir, on­da se mo­ra na­po­me­nu­ti ka­ko je taj oda­bir vr­šen. Od­no­sno, ni­je pri­hva­tlji­vo da oda­bir bu­de na­su­mi­čan, sem ako taj vid is­tra­ži­va­nja ni­je po­sle­di­ca od­re­đe­ne me­to­do­lo­gi­je, ko­ja se u tom slu­ča­ju mo­ra eks­pli­ci­ra­ti.

4 Ilustrativno je podsetiti se fenomena izmišljanja tradicija, dinamike koju u sebi nosi konstruisanje tradicionalnih sadržaja, kao i stalnog nastojanja da se pokaže da je tradicija nepromenljiva (Hobsbom 2002: 5–25) ili objašnjenja Rolana Barta zašto se mitom želi pokazati da su određeni fenomeni oduvek bili takvi (Belsi 2010: 33).

120

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Auto­ri član­ka uka­zu­ju i na mo­gu­će zlo­u­po­tre­be i pse­u­do­na­uč­ne po­stup­ke u ko­ji­ma je ko­ri­šće­na ana­li­za mi­to­va, na­po­mi­nju­ći da „ne tre­ba da nas na­ve­de na pot­pu­ni ni­hi­li­zam u po­gle­du sa­znaj­ne vred­no­sti drev­nih tek­sto­va i pre­da­nja” (Бон et al. 2011: 556).

Me­đu­tim, ni­je stvar u sa­znaj­noj vred­no­sti od­re­đe­ne vr­ste pi­sa­nih iz­vo­ra ili ma­te­ri­ jal­ne kul­tu­re, već u me­to­du ko­jim do sa­zna­nja na osno­vu te gra­đe do­la­zi. Sva­ki pred­met ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re (uklju­ču­ju­ći i tek­sto­ve) iz pro­šlo­sti mo­že bi­ti zlo­u­po­tre­bljen, a ni­je­dan ne mo­že­mo oka­rak­te­ri­sa­ti kao a pri­o­ri ne­re­le­van­tan za ne­ki do­men sa­zna­nja (Ol­sen 2002; Џон­сон 2008). Po­stu­pak ko­jim za­klju­ču­je­mo, od­no­sno nje­go­va za­sno­va­nost u na­uč­noj me­to­do­lo­gi­ji, ključ­na je za pro­ce­nu da li je reč o na­uč­nom ili pse­u­do­na­uč­nom de­lu (Fe­der 1999: 15–39). Ta­ko npr. ke­ra­mi­ka pri­pi­sa­na vin­čan­skoj kul­tu­ri mo­že da bu­de osnov za pse­u­do­na­uč­ne za­ključ­ke o po­sto­ja­nju vin­čan­skog pi­sma. Oni su ospo­re­ni upra­vo pre­i­spi­ ti­va­njem „me­to­do­lo­gi­je”, što ni­ka­ko ne dis­kre­di­tu­je do­ku­men­to­va­nu ma­te­ri­jal­nu kul­tu­ru već pse­u­do­na­ču­nu in­ter­pre­ta­ci­ju (Па­ла­ве­стра 2010: 239–258).

Mit i kru­žna ar­gu­men­ta­ci­ja Auto­ri se u dru­gom de­lu uvod­nog po­gla­vlja (Bon et al. 2011: 2–3) osvr­ću na broj­ne pri­me­re pre­da­nja i mi­to­va za ko­je sma­tra­ju da su na­sta­li pod uti­ca­jem do­ga­đa­ja ve­za­nih za ne­be­ske po­ja­ve. Pre po­bra­ja­nja raz­li­či­tih kor­pu­sa pri­ča ko­ji su oce­nje­ni kao re­le­vant­ni za ana­li­zu, dat je me­to­do­lo­ški okvir.

Naj­če­šće se mo­ti­vi ova­kvih do­ga­đa­ja mo­gu pri­me­ti­ti u mi­to­vi­ma i pre­da­nji­ma o kre­a­ci­ji sve­ta […] ili mi­to­vi­ma o kra­ju sve­ta, pa su ova pre­da­nja pra­će­na ra­znim ka­ta­stro­fič­nim do­ga­đa­ji­ma (Бон et al. 2011: 556).

Mo­gu­će je uvi­de­ti da se već iz­re­če­ni sta­vo­vi po­na­vlja­ju, ali i da su oni do­pu­nje­ni, i da ta­ko osna­že­ni vr­lo br­zo do­vo­de do ci­lja ra­da ka­ko je on de­fi­ni­san u ap­strak­tu. Iz­nu­ru­ju­će po­na­vlja­nje tre­ba da ube­di či­ta­o­ca i za­ma­gli me­to­do­lo­ške pro­ble­me. Osna­ži­va­nje po­čet­ nih ide­ja vi­di se u pro­ce­su pre­la­za: od pre­po­zna­va­nja mi­to­va u ko­ji­ma su opi­sa­ne ne­be­ske po­ja­ve i/ili ka­ta­stro­fe, ka pre­po­zna­va­nju tih mi­to­va i dru­gih srod­nih kor­pu­sa kao uzro­ ko­va­nih do­ga­đa­ji­ma ve­za­nim za ne­be­ske po­ja­ve. Da­kle, spe­ci­fi­čan ka­rak­ter mi­ta tj. nje­ gov od­nos pre­ma do­ga­đa­ji­ma ko­ji se ve­žu za re­al­nost ni­je pro­ble­ma­ti­zo­van, već je mit­ski sa­dr­žaj bez obra­zlo­že­nja oka­rak­te­ri­san kao ogle­da­lo do­ga­đa­ja iz pro­šlo­sti. Ako po­đe­mo i od sa­ži­ma­ju­ćih i po­jed­no­sta­vlje­nih de­fi­ni­ci­ja, ta­kav pri­stup je pre­vi­še jed­no­sta­van. Mit se obič­no sma­tra pot­pu­no fik­tiv­nom pri­čom (Am­strong 2005: 11–18). Pri­bli­žni­je na­šem raz­u­me­va­nju, mo­že­mo raz­mo­tri­ti sa­vre­me­nu knji­žev­nost i pri­če ko­je su nam ovim pu­tem sa­op­šte­ne. Jan Vot (Ian Watt) uka­zu­je na to da čak i pi­sa­nja ko­ja za cilj ima­ju naj­bu­kval­ ni­je i naj­po­drob­ni­je opi­si­va­nje svog dru­štve­nog kon­tek­sta ni iz­bli­za ni­su po­u­zda­ni od­ra­zi stvar­no­sti u ogle­da­lu, dok na pri­mer knji­žev­nost ko­ja ni­u­ko­li­ko ne ide za po­ka­zi­va­njem so­ci­jal­ne stvar­no­sti, ipak to u ne­kom ob­li­ku i či­ni, iako od­raz mo­že iz­gle­da­ti ap­strak­tan ili ne­re­a­li­stič­ki (Vot 1990: 294). U sva­kom slu­ča­ju, za tu­ma­če­nje pri­ča ili mi­to­va po­treb­na je me­to­do­lo­gi­ja, ka­da se spro­vo­di u okvi­ru na­u­ke.

121

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ne­ek­spli­ci­ra­nje na­či­na na ko­ji se tu­ma­či mit pod­ra­zu­me­va ne­gi­ra­nje či­ta­ve isto­ri­je an­tro­po­lo­gi­je, a na­ro­či­to onih an­tro­po­lo­ških te­o­ri­ja či­je va­žne aspek­te či­ni ana­li­za mi­to­va (Hač 1979; Mo­o­re 2002). Mo­guć­nost da se na ovaj na­čin mo­gu re­kon­stru­i­sa­ti do­ga­đa­ji iz pro­šlo­sti im­pli­cit­no bri­še do­me­te ar­he­o­lo­ške te­o­ri­je (Џон­сон 2008; Hod­der 2001). Sa dru­ ge stra­ne, ide­ja da tekst iz pro­šlo­sti di­rekt­no re­flek­tu­je zbi­va­nja iz pro­šlo­sti uka­zu­je na ne­ po­zna­va­nje kri­ti­ke pi­sa­nih iz­vo­ra (An­drén 1998; Тош 2008: 116–142) kao i ra­di­kal­ne pro­ me­ne u tu­ma­če­nju pro­šlo­sti do ko­je su do­ve­la post­mo­der­na shva­ta­nja tek­sta (Ol­sen 2002: 246–272). Ključ­no je da je oda­bra­nim mi­to­vi­ma ne­ar­gu­men­to­va­no pri­le­pljen do­ga­đaj za ko­ji auto­ri pod­ra­zu­me­va­ju da uzro­ku­je na­sta­nak ova­kvih mi­to­va i da je pret­po­sta­vlje­no da je ta­kav do­ga­đaj mo­rao da se de­si „po­čet­kom na­še ci­vi­li­za­ci­je”, oda­kle je pro­i­za­šlo da­to­va­ nje. Ka­ko je do­šlo do stva­ra­nja ovih dve­ju ka­ri­ka (shva­ta­nja mi­ta kao re­a­li­stič­nog ogle­da­la i da­to­va­nja ka­ta­stro­fič­nog do­ga­đa­ja) mo­žda naj­u­pe­ča­tlji­vi­je opi­su­je sin­tag­ma „na ne­ki na­ čin” (Бон et al. 2011: 2), ko­ju su auto­ri član­ka upo­tre­bi­li.

Ovaj neo­d­re­đe­ni me­to­do­lo­ški put auto­ri obra­zla­žu ti­me što sma­tra­ju da se po­sle­di­ce od­re­đe­nih ka­ta­stro­fič­nih do­ga­đa­ja ne mo­gu utvr­di­ti sem ka­da je u pi­ta­nju re­la­tiv­no hro­ no­lo­ški bli­zak do­ga­đaj, ka­kva je Tun­gu­ska eks­plo­zi­ja5 (Бон et al. 2011: 556–557).

Mo­žda na ovom me­stu ni­je lo­še na­po­me­nu­ti da se ar­he­o­lo­zi ne ba­ve sa­mo ru­še­vi­ na­ma spo­me­ni­ka ko­ji su nam vi­dlji­vi jer se na­la­ze pred na­šim oči­ma, već da je je­dan od osnov­nih oslo­na­ca ar­he­o­lo­gi­je još od nje­nih po­če­ta­ka is­ko­pa­va­nje slo­je­va ze­mlje ko­ji se na­la­ze is­pod sa­da­šnjih hod­nih po­vr­ši­na na osno­vu stra­ti­graf­skog me­to­da. To zna­či da je sva­ko ar­he­o­lo­ško is­ko­pa­va­nje za­sno­va­no na na­če­lu suk­ce­siv­nih ni­voa, ko­je po­la­zi od pret­po­stav­ke da su se slo­je­vi ze­mlje (ili bi­lo kog dru­gog ma­te­ri­ja­la) ta­lo­ži­li hro­no­lo­škim re­dom, ta­ko da je naj­sta­ri­ji sloj i naj­ni­ži. Sa ovog sta­no­vi­šta da­nas se po­la­zi bi­lo da je reč o naj­jed­no­stav­ni­joj ar­he­o­lo­škoj si­tu­a­ci­ji ili pak o du­gom ni­zu slo­je­va za­be­le­že­nih u pro­fi­ lu (Ren­frew and Bahn 2000; Грин 2003: 122). Na ovaj na­čin, ar­he­o­lo­zi se sre­ću i tu­ma­če ar­he­o­lo­ški za­pis iz pra­i­sto­rij­skih i dru­gih hro­no­lo­ški uda­lje­ni­jih raz­do­blja, pri če­mu ar­te­ fak­ti ni­su je­di­no što ar­he­o­lo­zi sa­ku­plja­ju. Ar­he­o­lo­ški za­pis pod­ra­zu­me­va spe­ci­fič­ne kon­ tek­ste u ko­ji­ma se pred­me­ti iz pro­šlo­sti na­la­ze, što pod­ra­zu­me­va i ana­li­zu onih osta­ta­ka ko­ji su po­ka­za­te­lji pri­rod­nog okru­že­nja u pro­šlo­sti (But­zer 1987: 3–313). Me­đu raz­li­či­tim se­to­vi­ma osta­ta­ka ar­he­o­lo­zi­ma su naj­u­be­dlji­vi­ji za in­ter­pre­ta­ci­ju oni kon­tek­sti ko­ji sve­ do­če o ne­kom ve­li­kom po­re­me­ća­ju si­ste­ma, od­no­sno o po­sle­di­ca­ma pri­rod­nih ka­ta­stro­fa ka­kve su po­pla­ve, ze­mljo­tre­si, vul­kan­ske erup­ci­je (Грин 2003: 273).

Slič­ni mo­ti­vi, ko­ji uka­zu­ju na go­to­vo iden­ti­čan sce­na­rio mo­gu se de­ši­fro­va­ti u mno­gim dru­gim mi­to­vi­ma. Naj­če­šće su pri­sut­ni upra­vo opi­si to­ga da je upa­lje­ni 5 Tun­gu­ska eks­plo­zi­ja do­go­di­la se 30. ju­na 1908. go­di­ne u is­toč­nom Si­bi­ru. Iza­zva­na je naj­ve­ro­vat­ni­je upa­ dom aste­ro­i­da ili ko­me­te u Ze­mlji­nu at­mos­fe­ru. Sna­ga ove eks­plo­zi­je je pro­ce­nje­na kao hi­lja­du pu­ta ve­ća od sna­ge atom­ske bom­be ba­če­ne na Hi­ro­ši­mu 1945. go­di­ne, a eks­plo­zi­ja se do­go­di­la u at­mos­fe­ri na vi­si­ni od 2.5 do 9 km. Iako do­sa­da ni­je pro­na­đen kra­ter ko­ji je mo­gao na­sta­ti na­kon ove eks­plo­zi­je, broj­ni su dru­gi po­ka­ za­te­lji ko­ji se mo­gu de­tekto­va­ti, kao što su če­sti­ce aste­ro­id­nog po­re­kla za­ro­blje­ne u smo­li po­ru­še­nog dr­ve­ća, ko­je su na­sta­le kon­den­za­ci­jom iz obla­ka stvo­re­nog na­kon eks­plo­zi­je (Mar­ja­nac 2008: 102–106).

122

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

obje­kat upao sa ne­ba, da je na­kon to­ga na­stu­pi­la ja­ko du­ga noć (od vi­še da­na) ili po­top ko­ji je usle­dio na­kon to­ga, kao i me­te­or­ski ro­je­vi ko­ji su pred­ska­zi­va­li i na­ sta­vi­li se na­kon sa­mog do­ga­đa­ja (Бон et al. 2011: 558, po­de­blja­la M.M.).

Ključ­no pi­ta­nje je ka­ko su auto­ri član­ka de­ši­fro­va­li ove mi­to­ve, od­no­sno oda­kle po­ti­ če „ne­u­pit­no uve­re­nje” da su mi­to­vi ne­ka vr­sta za­go­net­ke za ko­ju sa­mo tre­ba na­ći ade­kva­ tan ključ za raz­re­še­nje. Šta je za­pra­vo mit? Obič­no se on sma­tra pri­čom ko­ja je iz­mi­šlje­na i po­gre­šna. Me­đu­tim, ve­ći­na an­tro­po­lo­ga će da­nas re­ći da je u dru­štvi­ma u ko­ji­ma je mit za­i­sta mit nje­go­va vred­nost obič­no uslo­vlje­na ti­me što je on shva­ćen kao isti­na (Ча­по 2008: 13). Ako sa­mo osmo­tri­mo isto­ri­ju ar­he­o­lo­gi­je i an­tro­po­lo­gi­je, la­ko je uvi­de­ti da su iz­ra­že­ne opreč­no­sti iz­me­đu na­u­ke i mi­to­lo­gi­je, isti­ne i mi­ta, se­be i dru­gih ide­o­lo­ški čin osni­va­ča aka­dem­skih di­sci­pli­na (Ol­sen 2002: 258–264). Me­đu­tim, da­nas po­sto­ji opa­snost da u „post­mo­der­ni­stič­koj or­gi­ji sa­mo­po­ni­šta­va­nja i ho­mo­ge­ni­zu­ju­ćeg re­la­ti­vi­zma” po­ni­ šti­mo sva­ku raz­li­ku iz­me­đu na­u­ke i mi­ta, što je ta­ko­đe ide­o­lo­ški čin. Naj­va­žni­ji re­zul­tat kri­tič­kog osvr­ta na na­u­ku o mi­to­lo­gi­ji je od­ba­ci­va­nje upra­vo naj­o­či­gled­ni­jih mi­to­va o mi­ to­vi­ma (Ча­по 2008: 370), od­no­sno mi­to­vi­ma o me­to­do­lo­gi­ji nji­ho­vog pro­u­ča­va­nja pu­tem za­mi­šlje­ne i ne­ar­gu­men­to­va­ne „ra­ci­o­na­li­za­ci­je”. Ova vr­sta ra­ci­o­na­li­za­ci­je mi­to­va slič­na je po­stup­ku ko­ji se de­ša­va pre­po­zna­va­njem sli­ka i pri­ča u Ror­ša­ho­vim mr­lja­ma, što ne zna­ či da mi­to­ve tre­ba od­ba­ci­ti kao re­le­van­tan iz­vor za pro­u­ča­va­nje od­re­đe­nih is­tra­ži­vač­kih pi­ta­nja. Me­đu­tim, me­to­do­lo­ški po­stu­pak mo­ra bi­ti ko­he­ren­tan i pot­kre­pljen pod­jed­na­ko ko­li­ko i uklo­piv u pre­o­vla­da­va­ju­ća zna­nja na ovom po­lju u da­na­šnjoj na­u­ci.

Ako se vra­ti­mo pa­su­su ko­ji je pret­hod­no ci­ti­ran, uoča­va­mo da, iako ni­je ja­sno ka­ko su od­re­đe­ni mo­ti­vi u od­re­đe­nim mi­to­vi­ma pre­po­zna­ti, oni se u da­ljem tek­stu uzi­ma­ju kao či­nje­ni­ca a ne kao kon­struk­ci­ja auto­ra. Da­kle, pre­ne­bre­ga­va se da kla­si­fi­ka­ci­je i pre­po­zna­ va­nje od­re­đe­nih mo­ti­va ni­su „pri­rod­ne” i pod­ra­zu­mlji­ve da­to­sti, već da one even­tu­al­no mo­gu po­slu­ži­ti kao alat u raz­vr­sta­va­nju i da to­ga mo­ra­mo bi­ti sve­sni. Ka­ri­ka u tek­stu, is­ ka­za­na re­či­ma ko­je sle­de, us­po­sta­vlje­na je lo­gič­kom gre­škom pe­ti­tio prin­ci­pii: Ova­ko pre­ci­zni i do de­ta­lja is­prav­ni fi­zič­ki mo­de­li ni­su mo­gli bi­ti pu­ka slu­čaj­nost u ma­šti kre­a­to­ra ovih mi­to­va, već sa­mim tim što su pri­sut­ni svi mo­ti­vi ko­ji pra­te jed­nu ova­kvu ka­ta­stro­fu, kao i to da je sam re­do­sled do­ga­đa­ja pra­vi­lan, uka­zu­je na to da su u ne­kom tre­nut­ku u isto­ri­ji po­sto­ja­li oče­vi­ci ovih do­ga­đa­ja, a da su sa­mi do­ga­đa­ji bi­li to­li­ko stra­šni da su se ge­ne­ra­ci­ja­ma pre­pri­ča­va­li u ključ­nim mi­to­vi­ma sta­rih re­li­gi­ja (Бон et al. 2011: 558).

Mo­ti­ve ko­je su auto­ri kon­stru­i­sa­li kao re­le­vant­ne za svo­ju ana­li­zu oni pre­ba­cu­ju u pot­pu­no dru­gu ra­van pri­pi­su­ju­ći tu kon­struk­ci­ju kre­a­to­ri­ma mi­to­va u pro­šlo­sti i pre­po­ zna­ju­ći u nji­ma „do de­ta­lja is­prav­ne fi­zič­ke mo­de­le”. Ov­de se uvi­đa i cir­ku­lar­nost ar­gu­ men­ta­ci­je kao spe­ci­jal­na for­ma ove lo­gič­ke gre­ške (Ко­ен и Неј­гел 2006: 388). Na ovoj po­gre­šci gra­de se no­vi za­ključ­ci: 1. Mi­to­vi sve­do­če da su po­sto­ja­li oče­vi­ci ka­ta­stro­fa.

2. Ka­ta­stro­fe su bi­le stra­šne.

123

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

3. Ka­ta­stro­fe su se ge­ne­ra­ci­ja­ma pre­pri­ča­va­le kroz mi­to­ve sta­rih re­li­gi­ja.

Ovi za­ključ­ci su ne­ka vr­sta op­šteg me­ha­ni­zma ko­ji se na­da­lje u tek­stu po­tvr­đu­je ra­zno­rod­nim pri­me­ri­ma.

Mi­to­vi o ve­li­koj po­pla­vi Dru­go po­gla­vlje no­si na­slov Mi­to­vi o ve­li­koj po­pla­vi, ma­da je pro­ble­ma­ti­ka ko­ja se u nje­mu po­kre­će znat­no ra­zno­rod­ni­ja. Ova ce­li­na po­či­nje po­zi­va­njem na is­tra­ži­va­nja ar­ he­o­lo­ga Bru­sa Ma­sea (Bru­ce Mas­se), ko­ji na osno­vu broj­nih mi­to­va o ve­li­kim po­pla­va­ma re­kon­stru­i­še da­tu­me mo­gu­ćih ka­ta­stro­fa u pro­šlo­sti (Mas­se 1995; 2007). Me­đu­tim, upra­ vo ovaj is­tra­ži­vač u tek­stu “The Ar­cha­e­o­logy and An­thro­po­logy of Qu­a­ter­nary Pe­riod Co­smic Im­pact“ tvr­di da je deo tek­sta o usme­noj tra­di­ci­ji, mi­tu i ko­smič­kim uda­ri­ma za­ sno­van na upit­ni­jim osno­va­ma u od­no­su na dru­ge (Mas­se 2007: 26). Za­tim je uka­za­no na va­žnost pret­po­sta­vlje­nog pa­da aste­ro­i­da ko­ji je upao u okean bli­zu Ma­da­ga­ska­ra i iza­zvao niz cu­na­mi­ja. Či­ta­lac je upu­ćen na to da su ovaj upad po­tvr­di­li i ge­o­lo­zi, ana­li­zom obal­ skih use­ka. Ta­ko je pre­ma mi­šlje­nju auto­ra član­ka po­tvr­đe­no „za­jed­nič­ko po­re­klo ovih mi­to­va i obal­skih use­ka”, što je sa­svim ne­ja­sno sa­bi­ra­nje vr­lo raz­li­či­tih ka­te­go­ri­ja a ipak pred­sta­vlje­no kao va­žan za­klju­čak. Ovaj la­nac ar­gu­me­na­ta na­sta­vlja se ide­jom da sta­ri tek­sto­vi uka­zu­ju na to da su lju­di zna­li za ova­kve ka­ta­stro­fe i da su pra­vi­li ve­o­ma de­talj­ne ana­li­ze nji­ho­vih po­sle­di­ca. Kao pri­mer na­ve­den je Ti­maj i Pla­to­no­vi pro­nic­lji­vi za­ključ­ci, me­đu ko­ji­ma se na­ro­či­to is­ti­če „pro­to­so­ci­o­lo­ška ana­li­za” za­hva­lju­ju­ći ko­joj sa­zna­je­mo da lju­di zbog ve­li­ke sto­pe umi­ra­nja na­kon ka­ta­stro­fe „gu­be pret­hod­na zna­nja ili se ona sa­ mo pre­la­ma­ju kroz is­kri­vlje­no mi­to­lo­ško so­či­vo”. Po­no­vljen je stav da ima mno­go do­ka­za za to da upa­di te­la iz ko­smo­sa, ko­ji iza­zi­va­ju ka­ta­stro­fe, ima­ju uti­ca­ja na mo­ti­ve u sta­rim re­li­gi­ja­ma i mi­to­vi­ma, pa ne­do­sta­je sa­mo vre­men­sko lo­ci­ra­nje ovih do­ga­đa­ja. U pri­log tom hro­no­lo­škom opre­de­lje­nju po­nu­đe­no je tu­ma­če­nje ko­je se mo­že pot­po­mo­ći Mi­tri­ nim kul­tom (Бон et al. 2011: 560–564). Po­ve­zi­va­nje mi­tra­i­zma i astro­no­mi­je/astro­lo­gi­je u pro­šlo­sti jed­na je od osnov­nih ta­ča­ka ovog ra­da, ko­ja gru­pu auto­ra član­ka (Bon, Ćir­ko­vić, Sto­jić) do­vo­di do da­to­va­nja pret­po­sta­vlje­ne ka­ta­stro­fe, ali je isto­vre­me­no jed­na od naj­ kom­plek­sni­jih za ospo­ra­va­nje.

Ono što je in­te­re­sant­no u ovom mi­tu je to da se u nje­go­voj iko­no­gra­fi­ji na­la­ze sa­zve­žđa ko­ja opi­su­ju ne­ka­da­šnji po­lo­žaj Ne­be­skog ekva­to­ra, pa se na osno­vu pre­ra­ču­na pre­ce­si­je Ze­mlji­ne ose ro­ta­ci­je mo­že pre­ra­ču­na­ti vre­men­sko lo­ci­ra­nje do­ga­đa­ja na ko­ji ovaj mit uka­zu­je u svom opi­su na­stan­ka sve­ta (Бон et al. 2011: 560).

Me­đu­tim, kao što i sa­mi auto­ri na­vo­de, ova in­ter­pre­ta­ci­ja je za­stu­plje­na kod još ne­ ko­li­ci­ne auto­ra. Reč je o shva­ta­nju Kar­la Ber­nar­da Štar­ka (Karl Ber­nhard Stark), iz dru­ge po­lo­vi­ne XIX ve­ka, i Dej­vi­da Ju­len­si­ja (Da­vid Ulan­sey), ko­ji je ove ide­je re­in­ter­pre­ti­rao i do­ra­dio kra­jem osam­de­se­tih go­di­na XX ve­ka. Je­dan od naj­u­ti­caj­nih na­uč­ni­ka ko­ji su se u XIX ve­ku ba­vi­li mi­tra­i­zmom Franc Ki­mon (Franz Cu­mont) od­ba­cio je Štar­ko­vo shva­

124

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ta­nje mi­tra­i­zma, te je Ki­mo­no­vo tu­ma­če­nje iran­skog po­re­kla mi­tra­i­zma bi­lo do­mi­nant­na is­tra­ži­vač­ka li­ni­ja mi­tra­i­stič­kih stu­di­ja do pred kraj XX ve­ka. Pre­ma Štar­ko­vom mi­šlje­nju, fi­gu­re iz sce­ne ta­u­rok­to­ni­je ne pred­sta­vlja­ju ele­men­te iz iran­ske mi­to­lo­gi­je, ne­go zve­zde i ne­be­ske kon­ste­la­ci­je. Mi­tra­i­stič­ka iko­no­gra­fi­ja je, pre­ma to­me, ma­pa zve­zda, a fi­gu­re bi­ka, škor­pi­o­na, psa, zmi­je, ga­vra­na, la­va i ku­pe ko­je se ja­vlja­ju, ima­ju pa­ra­le­le sa kon­ste­la­ci­ja­ma ko­je su na ne­bu vi­dlji­ve to­kom go­di­ne (Pe­šte­rac 2007: 49). Tekst „Astro­no­mi­ja i ka­ta­stro­fi­ zam kroz sta­re tek­sto­ve i mi­to­ve” me­to­do­lo­ški je naj­vi­še oslo­njen na za­ključ­ke D. Ju­len­si­ja.

Is­tak­nu­ti isto­ri­čar astro­no­mi­je Noel Sver­dlou (Noel Swer­dlow) u kri­tič­kom pri­ka­zu 1991. go­di­ne ospo­ra­vao je Ju­len­si­je­vu knji­gu The Ori­gins of the Mit­hra­ic Myste­ri­es. Co­ smo­logy and the Sal­va­tion of the Mi­tra­ic Myste­ri­es in the An­ci­ent World, ko­ja je ob­ja­vlje­na 1989. go­di­ne (Swer­dlow 1991). On uka­zu­je na to da je u Ju­len­si­je­vom ra­du pro­blem bu­ kval­no pre­vo­đe­nje mi­tra­i­stič­ke iko­no­gra­fi­je u astro­nom­ske ter­mi­ne, a da pri­su­stvo zo­di­ jač­kih zna­ko­va ni­je spreg­nu­to eks­klu­ziv­no sa mi­tra­i­zmom, već da je to op­šta ten­den­ci­ja ka­sne an­ti­ke. Pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, mo­že se pro­ble­ma­ti­zo­va­ti da li je astro­lo­gi­ja/ astro­no­mi­ja ima­la cen­tral­nu ulo­gu u ovom kul­tu ili je pak je­dan od ele­me­na­ta. On do­vo­di u pi­ta­nje iden­ti­fi­ka­ci­ju Mi­tre kao Per­se­ja, ge­ne­ral­no su­ge­ri­šu­ći da je Ju­len­si­jev rad pun po­ želj­nih hi­po­te­za ali bez ar­gu­men­to­va­nih ob­ja­šnje­nja (Swer­dlow 1991: 48–63). R. Bek sma­ tra da je ve­za iz­me­đu mi­tra­i­zma i osma­tra­nja ne­be­skih po­ja­va va­žna, ali da po­sto­ji ključ­na raz­li­ka iz­me­đu mi­tra­i­stič­kih prak­si i astro­no­mi­je: an­tič­ko ba­vlje­nje ne­be­skim te­li­ma ni­je na­uč­ni si­stem, pa se ma­te­ri­jal­na kul­tu­ra ve­za­na za mi­tra­i­zam (čak iako je reč o tek­stu) ne mo­že sma­tra­ti rav­no­prav­nom za­be­le­škom astro­nom­skih po­ja­va u od­no­su na na­uč­ne ra­ do­ve. On ta­ko­đe is­ti­če da su Ju­len­si­je­vi sta­vo­vi eks­trem­ni i da neo­sno­va­no po­jed­no­sta­vlju­ ju kom­plek­snost mi­tra­i­zma, a u nje­go­voj stu­di­ji mo­gu se na­ći broj­ni pro­tiv­ni­ci i kri­ti­ča­ri Ju­len­si­je­vog ele­gant­nog ali po­vr­šnog me­to­da (Beck 2007: 44–62). U naj­ma­nju ru­ku mo­že se za­klju­či­ti da je kre­di­bi­li­tet Ju­len­si­je­vih za­klju­ča­ka upi­tan i da je za ute­me­lje­nje ide­ja na či­jem je tra­gu po­treb­no pot­kre­plje­nje.

Da­kle, či­ta­nje mi­to­va u astro­nom­skim ter­mi­ni­ma je ono što ih stva­ra „pre­ci­znim”, a na­kon to­ga se ta uči­ta­na pre­ci­znost uzi­ma kao ar­gu­ment za to da je iko­no­gra­fi­ja ogle­da­ lo od­re­đe­nih ne­be­skih po­ja­va. U svim iz­dvo­je­nim ci­ta­ti­ma član­ka po­sto­ji pod­ra­zu­mlji­va ide­ja da po­sto­ji do­ga­đaj na ko­ji se mit od­no­si/iko­no­gra­fi­ja mi­ta iz ko­ga se či­ta do­ga­đaj na ko­ji se mit od­no­si. Osnov­ni pro­blem ra­da, sa sta­no­vi­šta ar­he­o­lo­gi­je i an­tro­po­lo­gi­je, upra­vo je pod­ra­zu­me­va­nje i pre­vi­đa­nje pi­ta­nja ve­za­nih za tu­ma­če­nje mi­ta, „sa­op­šte­nog” kroz pi­ sa­ne iz­vo­re i ma­te­ri­jal­nu kul­tu­ru. Sto­ga će da­lja pro­ble­ma­ti­za­ci­ja ići upra­vo u tom prav­cu.

Tu­ma­če­nja mi­ta Za­la­ze­ći u pro­ble­ma­ti­za­ci­ju tu­ma­če­nja mi­to­va ko­je je ko­ri­šće­no u tek­stu „Astro­no­ mi­ja i ka­ta­stro­fi­zam kroz mi­to­ve i sta­re tek­sto­ve”, za­pra­vo se na­i­la­zi na pod­ruč­je tru­snih od­no­sa če­stih ne­spo­ra­zu­me­va­nja pri­rod­nih i dru­štve­nih na­u­ka. Za­pra­vo je­di­ni ar­he­o­lo­ški ra­do­vi ko­ji su u ovom član­ku ci­ti­ra­ni su već po­mi­nja­ni tek­sto­vi Bru­sa Ma­sea (Mas­se 1995; 2007), o ko­ji­ma je već bi­lo re­či i u knji­zi Lju­bi­ce Zo­to­vić Mi­tra­i­zam na tlu Ju­go­sla­vi­je.

125

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Iz ove knji­ge iz­dvo­je­na je i u pot­pu­no­sti de­kon­tek­stu­a­li­zo­va­na jed­na re­če­ni­ca (Зо­то­вић 1973; Бон et al. 2011: 562). Na­ve­de­na re­če­ni­ca je na­slo­nje­na na sta­vo­ve D. Ju­len­si­ja, ko­ji su u pot­pu­no­sti raz­li­či­ti od ide­ja na ko­ji­ma svo­je is­tra­ži­va­nje za­sni­va Lju­bi­ca Zo­to­vić, ko­ja se naj­če­šće po­zi­va­la na F. Ki­mo­na. Po nje­nom mi­šlje­nju, je­din­stven iko­no­graf­ski obra­zac mi­tra­i­stič­kih pred­sta­va uka­zu­je na po­sto­ja­nje stro­gog pra­vi­la u pr­vo­bit­noj or­ga­ni­za­ci­ji mi­tra­i­stič­kog kul­ta na pod­ruč­ju Rim­skog car­stva, a da od­stu­pa­nja re­gi­stro­va­na na tlu ne­ ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je uka­zu­ju na od­su­stvo kon­tro­le u or­ga­ni­za­ci­ji ovog kul­ta na tom pro­ sto­ru. Ta­ko­đe, nje­na is­tra­ži­vač­ka pi­ta­nja do­ti­ču se pro­di­ra­nja kul­ta bo­ga Mi­tre pa­ra­lel­no sa pro­ce­som ro­ma­ni­za­ci­je na pro­sto­ru ko­ji je is­tra­ži­va­la (Зо­то­вић 1973: 134–135). Da­kle, pi­ta­nja i za­ključ­ci ko­ji ne idu u pri­log te­zi a sa ko­ji­ma su se auto­ri mo­ra­li sre­sti či­ta­ju­ći knji­gu, ni­su ni na­po­me­nu­ti. Sa dru­ge stra­ne, te­o­rij­sko po­la­zi­šte Lju­bi­ce Zo­to­vić od­re­di­lo je nje­no is­tra­ži­va­nje, pi­ta­nja ko­ja je po­sta­vi­la i for­mu­la­ci­je za­klju­ča­ka. Sve ove di­men­zi­je jed­nog na­uč­nog is­ka­za pre­for­mu­li­sa­ne su u da­tost i li­še­ne su kon­tek­sta. An­tro­po­lo­ška li­ te­ra­tu­ra uop­šte ni­je ko­ri­šće­na, iako je ana­li­za mi­ta obi­la­to slu­ži­la za ar­gu­men­ta­ci­ju (Бон et al. 2011).

Ovo se mo­že uči­ni­ti kao tra­že­nje dla­ke u ja­je­tu, iako za­pra­vo otva­ra ozbilj­no pi­ta­nje o raz­u­me­va­nju ar­he­o­lo­gi­je i an­tro­po­lo­gi­je od stra­ne is­tra­ži­va­ča dru­gih na­uč­nih obla­sti.

Is­po­sta­vlja se da u ovom slu­ča­ju ove dve na­u­ke ni­su shva­će­ne kao one ko­je uop­šte ima­ju epi­ste­mo­lo­gi­je (Ol­sen 2002: 13–28; Хе­млин 2001: 9–26), već kao ne­ka vr­sta umet­no­sti kroz ko­ju na­sta­ju re­zul­ta­ti ko­ji mo­gu le­po ilu­stro­va­ti od­re­đe­ne na­uč­ne ide­je. U pri­me­ru o astro­no­mi­ji i ka­ta­stro­fi­zmu o ko­ji­ma se go­vo­ri na osno­vu mi­to­va (Бон et al. 2011), pret­ po­stav­ka o ka­ta­stro­fi ko­ja se do­go­di­la u pro­šlo­sti jed­no­stav­no je po­su­ta mi­to­vi­ma. Me­đu­ tim, sa za­mi­šlje­nim iz­dva­ja­njem mi­to­va ko­ji će na ne­ki na­čin li­či­ti na opis ka­ta­stro­fič­nih do­ga­đa­ja, usvo­je­ne su za­pra­vo in­ter­pre­ta­ci­je mi­to­va i pa­ra­dig­me iz ko­jih su one po­te­kle.

Bez ob­zi­ra na to da li su auto­ri sve­sni svog te­o­rij­skog po­la­zi­šta, sva­ko tu­ma­če­nje sa­ dr­ži okvir ko­ji od­re­đu­je iz­bor i na­čin raz­u­me­va­nja po­da­ta­ka. Na­čin na ko­ji se u iz­la­ga­nju i tek­stu Bo­na, Ćir­ko­vi­ća i Sto­ji­ća pri­stu­pa mi­to­vi­ma naj­slič­ni­ji je kom­pa­ra­tiv­nom me­to­du u pro­u­ča­va­nju mi­ta, od­no­sno raz­u­me­va­nju dru­šta­va u jed­no­li­nij­skom evo­lu­ci­o­ni­zmu so­ cio-kul­tur­ne an­tro­po­lo­gi­je (Po­ar­je 1999: 44; Lu­e­len 2001: 11–14). Ova po­la­zi­šta ve­za­na su za na­sta­nak mo­der­nih di­sci­pli­na u kri­lu evrop­skog ko­lo­ni­ja­li­zma i uz­ra­sta­nje ugle­da mi­ to­va ko­ji su svo­jom si­ro­vom, pred­knji­žev­nom for­mom osva­ja­li ma­štu Evro­plja­na (Ча­по 2008: 23). Iako se kom­pa­ra­tiv­nom tu­ma­če­nju mi­to­va ne mo­gu ospo­ri­ti za­slu­ge za skre­ta­ nje pa­žnje na pi­ta­nje mi­ta i se­to­ve kul­tu­ra ko­je do ta­da ni­su bi­le po­sma­tra­ne kao u toj me­ri va­žne, ja­sno je da su me­to­do­lo­ški po­stu­la­ti ko­ji su prak­ti­ko­va­ni u XIX ve­ku i po­čet­kom XX ve­ka u ovoj obla­sti pre­va­zi­đe­ni (Lar­son 1974: 3–7).

Kom­pa­ra­tiv­ni pri­stup pro­u­ča­va­nju mi­to­lo­gi­je bio je na svom vr­hun­cu u pe­ri­o­du iz­ me­đu 1850. i 1920. go­di­ne, a nje­go­vim ute­me­lji­va­čem sma­tra se Fri­drih Maks Mi­ler (Fri­ e­drich Max Müller) od­no­sno Maks Mi­ler (1823–1900). On je 1856. go­di­ne pu­bli­ko­vao pr­vu ver­zi­ju ese­ja o kom­pa­ra­tiv­noj mi­to­lo­gi­ji (Com­pa­ra­ti­ve Mytho­logy: An Es­say) i uneo je ta­da re­vo­lu­ci­o­nar­ne ide­je o shva­ta­nju po­re­kla mi­to­va. Po­kre­nuo je pi­ta­nja po­du­dar­no­sti 126

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

u fol­klo­ru, pra­zno­ver­ju i obi­ča­ji­ma naj­u­da­lje­ni­jih po­pu­la­ci­ja (u od­no­su na Evro­pu), ali i slič­no­sti iz­me­đu mi­to­va „pri­mi­tiv­nih” dru­šta­va i mi­to­va ko­je ra­do ba­šti­ne Evro­plja­ni, kao što su npr. grč­ki. Mi­ler je bio za­go­vor­nik so­lar­ne mi­to­lo­gi­je i ve­li­ki po­što­va­lac in­dij­ske kul­ tu­re, a in­do­e­vrop­ske po­čet­ke je pri­ka­zao u mi­to­lo­škim ter­mi­ni­ma. Pro­to­in­do­e­vro­plja­ni ili ari­jev­ci su, pre­ma nje­go­vom shva­ta­nju, ži­ve­li u zlat­nom do­bu kao ple­me­ni­ti i či­sti, a po nu­ždi su bi­li pe­sni­ci. In­te­re­sant­no je na­po­me­nu­ti da Mi­le­rov ari­je­vac pro­vo­di svo­je da­ne u osma­tra­nju ne­be­skih te­la i ka­zu­je pe­sme, ko­je se u srod­nim in­ter­pre­ta­ci­ja­ma pri­ka­zu­ju kao pri­bli­žne na­u­ci (Ча­по 2008: 33–45).

Po­red Mi­le­ra, i mno­gi dru­gi is­tra­ži­va­či XIX ve­ka bi­li su za­in­te­re­so­va­ni za pro­u­ča­va­nje re­li­gi­je i ma­gi­je. Svo­je ra­do­ve za­sni­va­li su na ra­ci­o­na­li­stič­kim i evo­lu­ci­o­ni­stič­kim sta­no­ vi­šti­ma. U kor­pu­su nji­ho­vih ide­ja jed­nu od pr­vih pred­stavlja shva­ta­nje da su mi­to­lo­gi­je i re­li­gi­je na­sta­le kao po­ku­šaj lju­di da ob­ja­sne fe­no­me­ne iz pri­ro­de kao što su sun­ce, olu­je, gro­mo­vi itd. (Lar­son 1974: 1–16). Me­đu pred­stav­ni­ci­ma jed­no­li­nij­skog evo­lu­ci­o­ni­zma i kom­pa­ra­tiv­nog pri­stu­pa, je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih je Džejms Džordž Frej­zer (Ja­mes Ge­or­ge Fra­zer) (Fa­bi­je­ti et al. 2002: 119). Nje­go­vo de­lo Zlat­na gra­na je naj­o­bim­ni­je i naj­u­ti­caj­ni­je, a u nje­mu su do kraj­no­sti do­ve­de­ne si­ste­ma­ti­za­ci­ja i kom­pa­ra­ti­zam (Po­ar­je 1999: 63–67).

Neo­spor­no je da je zna­čaj Frej­ze­ro­vog ra­da ve­li­k a da ne­do­sta­ci ko­je uvi­đa­mo sa ove vre­men­ske dis­tan­ce mo­ra­ju bi­ti raz­mo­tre­ni u kon­tek­stu u ko­jem je nje­go­vo de­lo na­sta­lo.

Ipak je ko­ri­sno uka­za­ti na kri­ti­ke ko­je su upu­će­ne ovom pri­stu­pu, na­ro­či­to uko­li­ko ni­je pod­ra­zu­mlji­vo da ne­ka od ono­vre­me­nih te­o­rij­skih i me­to­do­lo­ških na­če­la da­nas va­že kao ospo­re­na. Ka­ko ka­že Ted Lu­e­len (Ted Le­wel­len), jed­no­li­nij­ski evo­lu­ci­o­ni­sti ni­su pri­zna­ va­li gra­ni­ce svom upo­red­nom me­to­du i ve­se­lo su tu­ma­ra­li po sve­tu kao i po du­bi­na­ma pro­šlo­sti, is­tra­žu­ju­ći sve što im je bi­lo do­stup­no (Lu­e­len 2001: 11). Frej­ze­ru je za­me­ran po­jed­no­sta­vljen jed­no­li­nij­ski evo­lu­ci­o­ni­zam, na­če­lo uni­form­no­sti, pre­te­ra­na spe­ku­la­tiv­ nost, osla­nja­nje na pret­po­stav­ke ume­sto na čvr­ste do­ka­ze i „sa­lon­ski” rad (Па­ла­ве­стра 2011: 98). Pre­ma mi­šlje­nju Eri­ka Ča­pa (Eric Csa­po), ka­rak­te­ri­sti­ke Frej­ze­ro­vog po­stup­ka ar­gu­men­to­va­nja su sle­de­će: 1. slo­bo­da po­re­đe­nja; 2. osla­nja­nje na su­ge­stiv­ne i po­sred­ne de­ta­lje; 3. na­sto­ja­nje da se či­ta­lac uve­ri iz­no­še­njem ve­li­kog bro­ja al­ter­na­ti­va, ko­je sve idu u istom prav­cu, kao da su is­cr­plje­ne sve mo­guć­no­sti i sve una­pred od­re­đu­ju že­lje­nu re­la­ci­ju; 4. ra­zno­ro­dan kva­li­tet iz­vo­ra sve­do­čan­sta­va; 5. te­žnja da se na­bro­je svi mo­gu­ći pri­me­ri, ali bez ijed­nog ko­ji bi prot­vre­čio ili sa sa­mo ne­ko­li­ko njih. Frej­ze­ro­ve te­žnje su pre usme­re­ne ka ube­dlji­voj re­či­to­sti, ši­ro­ko ute­me­lje­nim is­tra­ži­va­nji­ma i de­talj­nim pri­me­ri­ma (Ча­по 2008: 53–61), pa su da­le­ko od la­kon­skog iz­ra­za ko­ji na­la­zi­mo u tek­stu ko­ji pot­pi­su­ju Bon, Ćir­ko­vić i Sto­jić. Me­đu­tim, u nji­ho­vom ra­du sre­će­mo sve sla­bo­sti de­vet­na­e­sto­ve­kov­nog kom­pa­ra­tiv­nog pri­stu­pa pro­u­ča­va­nju mi­to­va.

Slič­nost iz­me­đu ovih bo­go­va uka­zu­je na to da je ista le­gen­da pre­u­ze­ta i pre­pri­ ča­na (pre­pi­sa­na) iz sta­ri­jih re­li­gi­ja, ču­va­ju­ći ključ­ne mo­ti­ve, ko­je mi de­talj­ni­je ima­mo sa­ču­va­ne sa­mo iz po­sled­nje re­li­gi­je iz vre­me­na ovih ci­vi­li­za­ci­ja, a to je u ovom slu­ča­ju Enu­ma Eliš i pri­ča o Mar­du­ku. Pre­ma to­me, ovo po­ka­zu­je da su ovi

127

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

mo­ti­vi pri­sut­ni u svim naj­sta­ri­jim mi­to­vi­ma iz ovog pod­ruč­ja, što mo­že uka­zi­va­ti da sta­rost in­spi­ra­ci­je ovih mi­to­va pre­va­zi­la­zi sta­rost ovih ci­vi­li­za­ci­ja, od­no­sno da ve­ro­vat­no ove ci­vi­li­za­ci­je na­sta­ju po­sle ovog do­ga­đa­ja, što ga sme­šta pre po­čet­ka tre­ćeg mi­le­ni­ju­ma pre no­ve ere (Бон et al. 2011: 558–559).

Jed­na od osnov­nih pret­po­stav­ki kom­pa­ra­tiv­nog me­to­da, a ko­ja se mo­že na­zre­ti u pret­hod­nom ci­ta­tu, je­ste uve­re­nje o pra­mi­tu. Spe­ci­fič­nost u ana­li­zi­ra­nom član­ku je do­da­ tak ka­ta­stro­fe ko­ja je po mi­šlje­nju auto­ra iza­zva­la stva­ra­nje pr­vo­bit­nog mi­ta. Pret­po­stav­ka o nje­go­vom po­sto­ja­nju pod­ra­zu­me­va da je od­re­đen kor­pus pri­ča za­pra­vo „jed­na te ista pri­ča”, pa su za­to sve to ver­zi­je ili va­ri­jan­te iz­vor­ne pri­če. Ova­kvo shva­ta­nje pod­ra­zu­me­va po­sto­ja­nje ori­gi­nal­ne ver­zi­je mi­ta ili na­rod­ne pri­če u ko­ji­ma je pri­po­ve­dač­ka lo­gi­ka od­ re­đe­na i ja­sna. Iz ove per­spek­ti­ve, pr­ve pri­če su stva­ra­li na­ro­či­to ta­len­to­va­ni po­je­din­ci, a pre­ži­ve­le su jer ih je pre­no­sio na­rod, što je im­pli­ci­ra­lo gre­ške i iz­me­ne slo­bod­no uno­še­ne u tekst. Sma­tra­lo se da je ma­lo ve­ro­vat­no da će se pra­mit oču­va­ti u či­stom ob­li­ku, pa kom­ pa­ra­ti­vi­sta tre­ba da re­kon­stru­i­še ori­gi­nal­nu pri­ču na osno­vu frag­me­na­ta ko­ji su sa­ču­va­ni.

Ključ­ni pro­blem ova­kvog me­to­da je mo­guć­nost da po slo­bod­noj vo­lji osmi­sli­mo har­mo­ ni­ju pr­vo­bit­nog mi­ta i da ga iz­gra­di­mo na osno­vu pro­iz­volj­no oda­bra­nih mi­to­va, či­ja je srod­nost i slič­nost ta­ko­đe pret­po­sta­vlje­na (Ча­по 2008: 80–87).

Do sa­da iz­lo­že­no ni­je u funk­ci­ji ospo­ra­va­nja mo­guć­no­sti tu­ma­če­nja mi­ta u svr­hu re­ kon­struk­ci­je od­re­đe­nih seg­me­na­ta pro­šlo­sti. Na­pro­tiv, ko­ri­sti­ti mit kao iz­vor za raz­u­me­ va­nje pro­šlo­sti uz ade­kva­tan te­o­rij­ski pri­stup ve­o­ma je iza­zov­no i re­le­vant­no pi­ta­nje. Ni­je mi na­me­ra da se ovom pri­li­kom po­za­ba­vim isto­ri­jom pro­u­ča­va­nja mi­to­va ili te­o­ri­ja­ma mi­to­lo­gi­je, ali mi­slim da je va­žno vra­ti­ti se na de­ši­fro­va­nje mi­to­va i mo­ti­va u nji­ma (Бон et al: 2011).

Bjor­nar Ol­sen (Bjør­nar Ol­sen) uka­zao je na to da je raz­u­me­va­nje ar­he­o­lo­gi­je kroz nje­nu ide­o­lo­šku funk­ci­ju, ko­ju mo­že igra­ti u dru­štvu, pro­is­te­klo ko­li­ko iz kri­tič­ke te­o­ri­je i mark­si­stič­ke kri­ti­ke ide­o­lo­gi­je to­li­ko i iz ra­do­va Ro­la­na Bar­ta (Ro­land Bart­hes), a na­ro­či­ to nje­go­ve knji­ge Mi­to­lo­gi­je. Bart u njoj ana­li­zi­ra kul­tur­ne pro­iz­vo­de kao što su re­kla­ma, sport, mo­da, film, mu­ze­ji, hra­na i ob­ja­šnja­va na ko­ji na­čin oni uče­stvu­ju u ide­o­lo­škoj pro­ iz­vod­nji zna­ko­va u dru­štvu. Iz ove per­spek­ti­ve, i re­kla­me za pro­iz­vo­de za ne­gu ko­že odr­ ža­va­ju jav­ni po­re­dak. Ova­kvi pro­iz­vo­di i re­klam­ne pri­če o nji­ma po­sta­ju mi­to­vi ko­je sa­ vre­me­no dru­štvo ko­ri­sti da bi na­tu­ra­li­zo­va­li mnje­nja i ti­me do­pri­no­si­li ču­va­nju po­sto­je­ćih od­no­sa mo­ći. Mit pre­tva­ra isto­ri­ju u pri­ro­du, od­no­sno „opri­rod­nja­va” od­re­đe­ne kon­ven­ ci­je i vred­no­sti. Bar­to­vo shva­ta­nje mi­ta je po­ve­za­no sa mark­si­stič­kim poj­mom ide­o­lo­gi­je, od­no­sno pod­ra­zu­me­va da mi­to­vi do­pri­no­se sve­tu shva­će­nom kao da­tost bez su­prot­no­sti.

Ova­kvim pred­sta­vlja­njem, po­re­dak ko­ji je do­mi­nan­tan po­sta­je pri­ro­dan i je­di­ni mo­guć.

Bart sma­tra da po­sto­je dve zna­čenj­ske rav­ni mi­ta, jed­na ne­po­sred­na ili de­no­ta­tiv­na ra­van zna­če­nja i jed­na po­sred­na od­no­sno ko­no­ta­tiv­na. Me­đu­tim, ono što je naj­va­žni­je, mi­tom se ne iz­no­si ar­gu­men­ta­ci­ja, on nas ube­đu­je jed­nom vr­stom tak­ti­ke iz­nu­ri­va­nja. Bart ka­ že da mit da­je stva­ri­ma i mnje­nji­ma več­no oprav­da­nje, ja­sno­ću ko­ja se ne stva­ra ob­ja­

128

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

šnje­njem, već tvr­đe­njem či­nje­ni­ca (Tri­fo­nas 2002; Ol­sen 2002; Bel­si 2010; Bart­hes 1970).

Ako raz­ma­tra­mo tekst „Astro­no­mi­ja i ka­ta­stro­fi­zam kroz mi­to­ve i sta­re tek­sto­ve”, Bar­to­vo shva­ta­nje mo­že­mo is­ko­ri­sti na dva ni­voa. Je­dan je na­čin na ko­ji se čla­nak nu­di či­ta­o­cu, upra­vo stal­nim po­na­vlja­njem tvrd­nji i uka­zi­va­njem da je upra­vo ta­kav pri­stup je­di­ni mo­ guć, čak iako ni­je naj­bo­lji. Sa dru­ge stra­ne, ova sa­že­ta sli­ka Bar­to­vog sa­gle­da­va­nja mi­ta mo­že po­slu­ži­ti to­me da raz­u­me­mo o ko­jim na­uč­nim pro­ble­mi­ma mo­že­mo raz­go­va­ra­ti na osno­vu mi­to­va. Pod­ra­zu­me­va­ni od­nos ka­ta­stro­fe i mi­ta je mno­go pro­ble­ma­tič­ni­ji ne­go što bi se zdra­vo­ra­zum­ski mo­glo uči­ni­ti (Џон­сон 2008: 17–29).

U su­šti­ni, po­sta­vi­ti pi­ta­nje Na ko­ji se do­ga­đaj ovaj mit od­no­si? je­ste lo­gič­ka gre­ška la­ žnog pi­ta­nja, jer mi ne zna­mo da li mit na­sta­je po ne­kom do­ga­đa­ju. Na ovaj su na­čin auto­ri član­ka o ka­ta­stro­fi­zmu pro­kri­jum­ča­ri­li la­žne sta­vo­ve u pi­ta­nje, a sva­ki od­go­vor na nje­ga im­pli­ci­ra pri­zna­nje pro­kri­jum­ča­re­nog sta­va (Ко­ен и Неј­гел 2006: 388). Ne po­sto­ji ta­čan do­ga­đaj iza ne­ke pri­če ko­ja je sa­op­šte­na mit­ski i ne po­sto­ji je­dan re­zul­tat jed­na­či­ne ko­ji mit raz­re­ša­va ma­glo­vi­tih sa­op­šte­nja.

LI­TE­RA­TU­RA Am­strong, Ka­ren. Krat­ka isto­ri­ja mi­ta. Be­o­grad, Ge­o­po­e­ti­ka, 2005.

An­drén, An­ders. Bet­we­en Ar­ti­facts and Texts: Hi­sto­ri­cal Ar­cha­e­o­logy in Glo­bal Per­spec­ti­ve. New York, Sprin­ger, 1998.

3. Барт, Ро­лан. Ва­ри­ја­ци­је о пи­сму. За­до­вољ­ство у тек­сту. Бе­о­град, Слу­жбе­ни гла­сник, 2010.

----. Mi­to­lo­gi­je. Za­greb, Na­kla­da Pe­la­go, 1970.

4. Beck, Ro­ger. The Re­li­gion of the Mit­hras Cult in the Ro­man Em­pi­re. Myste­ri­es of the Un­co­un­te­red Sun. Ox­ford, Ox­ford Uni­ver­sity Press, 2007.

5. Bel­si, Ke­trin. Poststruk­tu­ra­li­zam. Sa­svim kra­tak uvod. Be­o­grad, Slu­žbe­ni gla­snik, 2010.

6. Бон, Еди, Ми­лан Ћир­ко­вић и Игор Сто­јић. „Астро­но­ми­ја и ка­та­стро­фи­зам кроз ми­то­ве и ста­ ре тек­сто­ве”. У Раз­вој астро­но­ми­је код Ср­ба VI (2011): 555–565.

----. http://ser ­vo.aob.rs/eedi­ti­ons/CDS/Raz­voj%20astro­no­mi­je%20kod%20Sr­ba/6/pdfs-s/30.pdf (19.1.2013.)

7. Bon, Edi, Mi­lan M. Ćir­ko­vić i Iva­na Mi­lo­sa­vlje­vić. “A new pro­po­si­tion for re­da­ting the Mit­hra­ic ta­u­ roc­tony sce­ne“. Astro­no­mische Nac­hric­hten-Astro­no­mi­cal No­tes 323 (2002): 579-580.

8. Бон, Еди. „На гра­ни­ци ар­хе­о­ло­ги­је и астро­но­ми­је”. Ва­си­о­на, ча­со­пис за астро­но­ми­ју 2 (2007): 66–71.

----. http://adrb.org/pdf/va­si­o­na02-2007.pdf (19.1.2013.)

9. But­zer, W. Karl. Ar­cha­e­o­logy as a Hu­man Eco­logy: Met­hod and The­ory for a Con­tex­tu­al Ap­pro­ach.

Cam­brid­ge, Cam­brid­ge Uni­ver­sity Press, 1987.

10. Co­hen, Ro­bert S. and Tho­mas Schnel­le (eds). “Cog­ni­tion and Fact, Ma­te­ri­als on Lud­wik Fleck“ (Bo­ ston Stu­di­es in the Phi­lo­sophy of Sci­en­ce, 87). Dor­drecht, Sprin­ger, 1986.

11. Ча­по, Ерик. Те­о­ри­је ми­то­ло­ги­је. Бе­о­град, Clio, 2008.

12. Din­ca­u­ze, F. De­na. En­vi­ron­men­tal Ar­cha­e­o­logy: Prin­ci­ples and Prac­ti­ce. Cam­brid­ge, Cam­brid­ge Uni­ ver­sity Press, 2000.

13. Џон­сон, Ме­тју. Ар­хе­о­ло­шка те­о­ри­ја. Бе­о­град, Clio, 2008.

14. Đor­da­no, Kri­sti­jan. Ogle­di o in­ter­kul­tur­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji. Be­o­grad, Bi­bli­o­te­ka XX ve­ka, 2001.

15. Ed­ge­worth, Matt. “Mul­ti­ple Ori­gins, De­ve­lop­ment, and Po­ten­tial of Et­hno­grap­hi­es of Ar­cha­e­o­logy“.

In Et­hno­grap­hi­es of Ar­cha­e­o­lo­gi­cal Prac­ti­ce, Cul­tu­ral En­co­un­ters, Ma­te­rial Tran­sfor­ma­tion, ed. Matt Ed­ge­worth, 1-19. Lan­hham, Row­man Al­ta­mi­ra, 2006.

1.

2.

129

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

16. Eko, Um­ber­to. Gra­ni­ce tu­ma­če­nja. Be­o­grad, Pa­i­de­ia, 2001.

17. Fa­bi­je­ti, Ugo, Ro­ber­to Ma­li­ge­ti i Vin­čen­co Ma­te­ra. Uvod u an­tro­po­lo­gi­ju. Od lo­kal­nog do glo­bal­nog.

Be­o­grad, Clio, 2002.

18. Fa­gan, G. Gar­rett and Ken­neth L. Fe­der. “Cru­sa­ding aga­inst Straw Men: An Al­ter­na­ti­ve Vi­ew of Al­ ter­na­ti­ve Ar­cha­e­o­lo­gi­es: Re­spon­se to Hol­torf (2005)“, World Ar­cha­e­o­logy 38/4 (2006): 718-729.

19. Fleck, Lud­wik. Ge­ne­sis and De­ve­lop­ment of a Sci­en­ti­fic Fact. Chi­ca­go, Uni­ver­sity of Chi­ca­go Press, 1979.

20. Fe­der, L. Ken­neth. “Epi­ste­mo­logy: How You Know What You Know“. In Fra­uds, Myths and Myste­ri­ es: Sci­en­ce and Pse­u­do­sci­en­ce in Ar­cha­e­o­logy, Ken­neth L. Fe­der, 15–39. Lon­don, Mayfi­eld Pu­blis­hing Com­pany, 1999.

21. Грин, Ке­вин. Увод у ар­хе­о­ло­ги­ју. Бе­о­град, Clio, 2003.

22. Hač, El­vin. An­tro­po­lo­ške te­o­ri­je. 1 i 2. Be­o­grad, Be­o­grad­ski iz­da­vač­ko-gra­fič­ki za­vod, 1979.

23. Хе­млин, Деј­вид. Те­о­ри­ја са­зна­ња. Ник­шић, Ја­сен, 2001.

24. Hob­sbom, Erik. „Uvod: Ka­ko se tra­di­ci­je iz­mi­šlja­ju”. U Iz­mi­šlja­nje tra­di­ci­je, ur. Erik Hob­sbom i Te­ rens Rejn­džer, 5–25. Be­o­grad, Bi­bli­o­te­ka XX vek, 2002.

25. Hod­der, Ian (ed.) Ar­cha­e­o­lo­gi­cal The­ory To­day. Cam­brid­ge, Po­lity Press, 2001.

26. Ко­ен, Мо­рис и Ер­нест Неј­гел. Увод у ло­ги­ку и на­уч­ни ме­тод. Бе­о­град, Ја­сен, 2006.

27. Kos­so, Pe­ter. “In­tro­duc­tion: The Epi­ste­mo­logy of Ar­cha­e­o­logy“. In Ar­cha­e­o­lo­gi­cal Fan­ta­si­es: How pse­u­do­ar­cha­e­o­logy mi­sre­pre­sents the past and mi­sle­ads the pu­blic, ed. Gar­rett G. Fa­gan, 3–22. Lon­don, Ro­u­tled­ge, 2006.

28. Ku­zma­no­vić, Zo­ri­ca. „Upo­tre­ba et­no­graf­skih ana­lo­gi­ja u ar­he­o­lo­škom za­klju­či­va­nju”. Ет­но­ан­тро­ по­ло­шки про­бле­ми 4/1 (2009): 133–148.

29. Lar­son, J. Ge­rald. “In­tro­duc­tion: The Study of Mytho­logy and Com­pa­ra­ti­ve Mytho­logy“. In Myth in In­do-Euro­pean An­ti­qu­ity, eds. Ge­rald J. Lar­son, C. Scott Lit­tle­ton and Jaan Pu­hvel, 1-16. Ber­ke­ley, Uni­ver­sity of Ca­li­for­nia Press, 1974.

30. Lu­cas, Ga­vin. Cri­ti­cal Ap­pro­ac­hes to Fi­eld­work: Con­tem­po­rary and Hi­sto­ri­cal Ar­cha­e­o­lo­gi­cal Prac­ti­ce.

Lon­don, Ro­u­tled­ge, 2001.

31. Lu­e­len, Ted. Uvod u po­li­tič­ku an­tro­po­lo­gi­ju. Ča­čak, Gra­dac, 2001.

32. Lycan, G. Wil­li­am. “Ex­pla­na­ti­on and Epi­ste­mo­logy“. In Ox­ford Hand­bo­ok of Epi­ste­mo­logy, ed. Paul K. Mo­ser, 408–433. Ox­ford, Ox­ford Uni­ver­sity Press, 2002.

33. Ma­ri­ja­nac, Ti­ho­mir. „Tun­gu­ska eks­plo­zi­ja”. Me­ri­di­ja­ni, 126 (2008): 102–106.

34. Mas­se, W. Bru­ce. “The Ar­cha­e­o­logy and An­thro­po­logy of Qu­a­ter­nary Pe­riod Co­smic Im­pact“. In Co­met/Aste­roid Im­pacts and Hu­man So­ci­ety: An In­ter­di­sci­pli­nary Ap­pro­ach, eds. Pe­ter T. Bo­bowsky and Hans Ric­kman, 25-70. Ber­lin, Sprin­ger Press, 2007.

35. Mas­se, W. Bru­ce. “The Ce­le­stial Ba­sis of Ci­vi­li­za­tion“. Vi­stas in Astro­nomy 39 (1995): 463–477.

36. Mo­o­re, D. Je­rry. Uvod u an­tro­po­lo­gi­ju – te­o­ri­je i te­o­re­ti­ča­ri kul­tu­re. Za­greb, Na­kla­da Je­sen­ski i Turk, 2002.

37. Ol­sen, Bjør­nar. Od pred­me­ta do tek­sta. Be­o­grad, Ge­o­po­e­ti­ka, 2002.

38. Па­ла­ве­стра, Алек­сан­дар. Кул­тур­ни кон­тек­сти ар­хе­о­ло­ги­је. Бе­о­град, Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет, 2011.

----. „Из­ми­шља­ње тра­ди­ци­је: ‘вин­чан­ско пи­смо’”. Ет­но­ан­тро­по­ло­шки про­бле­ми 5/2 (2010): 239–258.

39. Pe­šte­rac, Ti­ja­na. „Pri­lo­zi pro­u­ča­va­nja ri­tu­a­la u mi­tra­i­zmu”. Rad mu­ze­ja Voj­vo­di­ne, 49 (2007): 49–60.

40. Po­ar­je, Žan. Isto­ri­ja et­no­lo­gi­je. Be­o­grad, Pla­to, 1999.

41. Ren­frew, Co­lin and Paul Bahn. “What Was the En­vi­ron­ment? En­vi­ron­men­tal Ar­cha­e­o­logy“. In Ar­ cha­e­o­logy: The­o­ri­es, Met­hods and Prac­ti­ce, eds. Co­lin Ren­frew and Paul Bahn, 225-268. Lon­don, Tha­mes and Hud­son, 2000.

42. Ren­frew, Co­lin and Paul Bahn. “What Did They Think? Cog­ni­ti­ve Ar­cha­e­o­logy, Art, and Re­li­gion“.

In Ar­cha­e­o­logy: The­o­ri­es, Met­hods and Prac­ti­ce, eds. Co­lin Ren­frew and Paul Bahn, 385-420. Lon­don: Tha­mes and Hud­son, 2000.

43. Сре­јо­вић, Дра­го­слав и Алек­сан­дри­на Цер­ма­но­вић. „Ми­тра (Mit­hras)”. У Реч­ник грч­ке и рим­ске ар­хе­о­ло­ги­је, ур. Дра­го­слав Сре­јо­вић и Алек­сан­дри­на Цер­ма­но­вић, 270–272. Бе­о­град, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, 2000.

130

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

44. Swer­dlow, Noel M. “On the Co­smi­cal Myste­ri­es of Mit­hras“. The Ori­gins of the Mit­hra­ic Myste­ri­es: Co­smo­logy and Sal­va­tion in the An­ci­ent World by Da­vid Ulan­sey. Clas­si­cal Phi­lo­logy 86 /1 (1991): 48–63.

45. Ško­rić, Mar­ko. So­ci­o­lo­gi­ja na­u­ke. Mer­to­nov­ski i kon­struk­ti­vi­stič­ki pro­gra­mi. Srem­ski Kar­lov­ci, Iz­da­ vač­ka knji­žar­ni­ca Zo­ra­na Sto­ja­no­vi­ća, 2010.

46. Тош, Џон (са Шо­ном Лан­гом). У тра­га­њу за исто­ри­јом. Ци­ље­ви, ме­то­ди и но­ви прав­ци у про­ у­ча­ва­њу са­вре­ме­не исто­ри­је. Бе­о­град, Clio, 2008.

47. Tri­fo­nas, Pe­ter P. Bart­hes i car­stvo zna­ko­va. Za­greb, Je­sen­ski i Turk, 2002.

48. Vot, Jan. „Knji­žev­nost i dru­štvo”. U So­ci­o­lo­gi­ja knji­žev­no­sti, ur. Sre­ten Pe­tro­vić, 288–298. Be­o­grad, Za­vod za udž­be­ni­ke i na­stav­na sred­stva, 1990.

49. Зо­то­вић, Љу­би­ца. Ми­тра­и­зам на тлу Ју­го­сла­ви­је. Бе­о­град, Ар­хе­о­ло­шки ин­сти­т ут, 1973.

50. Yar­row, Tho­mas. “Si­tes of Know­led­ge: Dif­fe­rent Ways of Kno­wing an Ar­cha­e­o­lo­gi­cal Ex­ca­va­ti­on“. In Et­hno­grap­hi­es of Ar­cha­e­o­lo­gi­cal Prac­ti­ce, Cul­tu­ral En­co­un­ters, Ma­te­rial Tran­sfor­ma­tion, ed. Matt Ed­ ge­worth, 20–32. Lan­hham, Row­man Al­ta­mi­ra, 2006.

Myths and Misunderstandings SUMMARY: The subject of this paper is a critical analysis of archaeoastronomical researches that depend on the correlation between cosmic catastrophies and myths from the past. Broadly speaking, this research calls for the responsibility of the Serbian archaeological community in the processes of knowledge production and possible misunderstandings between archaeological and other scientific communities in interdisciplinary projects. If better communication could be triggered by misunderstandings, then the example tackled in this research could provide the possibilities of translation in-between humanities and science.

KEY WORDS: intercultural misunderstandings, archaeology, epistemology, myths, catastrophism.

monika.milosavljevic@gmail.com

131

f o t o

A k i r a

s t r a n a : 2 1 0 ,

1 3 3 ,

A s a k u r a 1 3 4 ,

1 3 5 ,

g u r u k u n 1 9 7 2 @ g m a i l . c o m

1 4 7 ,

1 5 8 ,

1 5 9 ,

1 8 7 ,

1 8 8 ,

1 8 9 ,

2 1 1

132

133

134

135

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 321.11(497.11) UDC 821.163.41-31.09 Petrović R.

Kristina Stevanović Univerzitet u Novom Sadu, Srbija Filozofski fakultet Odsek za srpsku književnost

Jesu li sile patrijarhata zaista nemerljive sile?

SA­ŽE­TAK: Na­še is­tra­ži­va­nje i ana­li­za ma­sku­li­ni­te­ta usme­re­ni su ka de­mi­sti­fi­ ka­ci­ji pro­iz­ve­de­ne sli­ke dru­štve­no po­želj­nog mo­de­la ma­sku­li­ni­te­ta. Po­ka­zu­je se da pa­tri­jar­hal­na ide­o­lo­gi­ja ras­po­la­že me­ha­ni­zmi­ma mo­ći ko­ji uti­ču na ob­ li­ko­va­nje knji­žev­nog ka­no­na. U tom smi­slu, ro­man Rast­ka Pe­tro­vi­ća Sa si­la­ma ne­mer­lji­vim ima dvo­stru­ko sub­ver­ziv­ni po­ten­ci­jal. Na­i­me, tek­stu­al­na ana­li­za ro­ma­na uka­zu­je na ra­slo­ja­va­nje i pro­ce­su­al­nost mu­škog iden­ti­te­ta ju­na­ka (svest o se­bi kao pro­iz­ve­de­nom Dru­gom), či­me se ugro­ža­va nor­ma­tiv­nost he­ ge­mo­nog ma­sku­li­ni­stič­kog ti­pa kao no­si­o­ca i ču­va­ra pa­tri­jar­hal­ne za­jed­ni­ce i pod­ri­va pa­tri­jar­hal­na ma­tri­ca ko­ja svo­je vred­no­sti na­sto­ji da pri­ka­že kao pri­rod­ne a ne kao kon­struk­te, što oni za­pra­vo je­su.

KLJUČ­NE RE­ČI: pa­tri­jar­hal­na ide­o­lo­gi­ja, fa­lo­go­cen­trič­ni me­ha­ni­zmi, ma­sku­li­ ni­tet, Rast­ko Pe­tro­vić, he­ge­mo­ni tip ma­sku­li­ni­te­ta, sub­ver­zi­ja, ne­moć.

Ma­sku­li­ni­tet ili ma­sku­li­ni­te­ti?

Ka­da pro­mi­šlja­mo vred­no­sni si­stem pa­tri­jar­hal­ne1 ide­o­lo­gi­je2 ko­ji ras­po­la­že fa­lo­go­ cen­trič­nim me­ha­ni­zmi­ma mo­ći, sklo­ni smo to­me da kao žr­tve nje­go­ve „lo­gi­ke do­mi­na­ci­ 1 U svom iz­vor­nom smi­slu ovaj po­jam se od­no­si na tip dru­štve­nog si­ste­ma u ko­jem do­mi­ni­ra prin­cip „očin­ skog pra­va” i is­klju­či­va kon­tro­la nad pri­vat­nim i jav­nim po­li­tič­kim do­me­nom od stra­ne sta­ri­jih mu­ška­ra­ca unu­tar gru­pe. Ovaj tip si­ste­ma ka­rak­te­ri­še do­mi­na­ci­ja mu­ška­ra­ca nad že­na­ma, srod­stvo po mu­škoj li­ni­ji kao osnov kon­ti­nu­i­te­ta pre­no­še­nja svo­ji­ne, auto­ri­te­ta, mo­ći i pri­vi­le­gi­ja me­đu mu­škim srod­ni­ci­ma. Ipak, pa­tri­jar­hat ne pred­sta­vlja jed­no­zna­čan po­jam, ni­ti po­sto­ji ge­ne­ral­no pri­hva­će­na ili ri­go­ro­zna de­fi­ni­ci­ja pa­tri­ jar­ha­ta. Pa­tri­jar­hat je isto­rij­ska ka­te­go­ri­ja, i kao ta­kva se mo­ra i po­sma­tra­ti ka­ko bi se u pot­pu­no­sti raz­u­meo nje­gov zna­čaj i sna­ga do­mi­na­ci­je nad pri­vat­nim i/ili jav­nim od­no­si­ma me­đu po­lo­vi­ma. Up. Ža­ra­na Pa­pić, „Pa­tri­jar­hat”, u: En­ci­klo­pe­di­ja po­li­tič­ke kul­tu­re, Sa­vre­me­na ad­mi­ni­stra­ci­ja, Be­o­grad 1993, str. 814–919.

2 Sva­ka ide­o­lo­gi­ja je la­tent­na u svo­joj ma­ni­fe­sta­ci­ji – jed­nom ka­da pre­po­zna­mo njen ide­o­lo­ški ka­rak­ter, ona pre­ sta­je bi­ti spo­sob­na da ostva­ru­je svo­ju funk­ci­ju. Ide­o­lo­gi­ja mo­ra po­se­do­va­ti le­gi­ti­man auto­ri­tet – na­tu­ra­li­za­ci­ja i po­sle­dič­na ne­u­tra­li­za­ci­ja do­mi­nant­nog sklo­pa mi­šlje­nja po­sti­že se upra­vo nje­go­vom pri­rod­no­šću. Opri­rod­nje­njem se uki­da po­sto­ja­nje al­ter­na­ti­ve. Dru­gim re­či­ma, sva­ka de­vi­ja­ci­ja, sva­ki pre­po­zna­ti, ime­no­va­ni i ute­lo­vlje­ni kon­cept je kon­strukt. Me­đu­tim, ide­o­lo­gi­ja po­se­du­je moć ar­ti­ku­la­ci­je stvar­no­sti, i kao ta­kva ona se­bi ni­ka­da ne­će pri­zna­ti sta­tus kon­struk­ta, jer bi tim či­nom moć ko­ju vr­ši ne­sta­la iz nje­ne nad­le­žno­sti. Pri­rod­no je ono ko­je je­ste, a kon­strukt ono ko­je mo­že i ne mo­ra bi­ti. Up. Du­nja Ma­tić, „Pro­pa­gan­da”, Dru­gost, br. 2, Ri­je­ka 2011, str. 56–57.

136

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

je” ima­mo u vi­du is­klju­či­vo že­ne. Ova­kva vr­sta raz­mi­šlja­nja ni­je bez osno­va; ona je ta­ko­đe pro­dukt de­lo­va­nja pa­tri­jar­hal­nih dog­mi. Jer, naj­po­želj­ni­ji mu­ški iden­ti­tet (no­si­lac i ču­var pa­tri­jar­hal­nih vred­no­sti) je­ste onaj ko­ji se ne do­vo­di u pi­ta­nje, onaj ko­ji ne go­vo­ri o svo­me spe­ci­fič­no mu­škom is­ku­stvu kao is­ku­stvu žr­tve.

Me­đu­tim, fa­lo­go­cen­trič­ni me­ha­ni­zmi mo­ći pro­iz­vo­de, re­gu­li­šu i re­pro­du­ku­ju skri­ve­ no, ali sa ja­čim in­ten­zi­te­tom, po­želj­ne mu­ške iden­ti­te­te. Da­kle, ni­je ov­de reč sa­mo o kon­ struk­ci­ji, od­no­sno o pro­iz­vod­nji i re­gu­la­ci­ji žen­skih iden­ti­te­ta od stra­ne čvr­sto struk­tu­ri­ ra­ne pa­tri­jar­hal­ne za­jed­ni­ce. Za op­sta­nak pa­tri­jar­hal­nog dru­štva da­le­ko je va­žni­je „na­či­ ni­ti” mu­škar­ca po me­ri ili po ide­al­nom pa­tri­jar­hal­nom obra­scu, ko­ji će na­da­lje opet slu­ži­ti kao uzor bu­du­ćim mu­škim čla­no­vi­ma za­jed­ni­ce. To, za­pra­vo, zna­či da mu­ška eko­no­mi­ja ozna­ča­va­nja ni­je de­lo­va­nje ne­kog on­to­lo­škog mu­škog iden­ti­te­ta već na­čin ko­jim se mu­ški iden­ti­tet sta­bi­li­zu­je u da­tom tre­nut­ku. Na­či­ni, od­no­sno me­ha­ni­zmi mo­ći, uspe­šni su ono­ li­ko ko­li­ko su pri­kri­ve­ni (Cr­nić 2011: 115,117).

U tom smi­slu, tekst ro­ma­na Sa si­la­ma ne­mer­lji­vim, ko­ji je Rast­ko Pe­tro­vić u osam na­ sta­va­ka ob­ja­vio 1927. go­di­ne u Srp­skom knji­žev­nom gla­sni­ku, ima sub­ver­ziv­ni po­ten­ci­jal u od­no­su na pa­tri­jar­hal­nu ma­tri­cu, jer raz­ot­kri­va pu­ko­ti­ne u kon­struk­ci­ji mo­no­lit­ne sli­ ke ne­do­dir­lji­vog pa­tri­jar­hal­nog ma­sku­li­ni­te­ta3. Isto­vre­me­no, Pe­tro­vi­ćev ro­man an­ti­ci­pi­ra te­zu da u isto vre­me, da­kle sin­hro­no, po­sto­je raz­li­či­ti ti­po­vi ma­sku­li­ni­te­ta u gra­ni­ca­ma jed­ne kul­tu­re, te je nu­žno upo­tre­blja­va­ti po­jam „ma­sku­li­ni­te­ti” (Ra­du­lo­vić 2009: 73; Ro­sić 2008: 33–34).4 U pa­tri­jar­hal­noj kul­tu­ri, ka­kva je i na­ša, po­jam ma­sku­li­ni­te­ta ima ne­di­skur­zi­van sta­ tus (Ro­sić 2008: 34). Pa­tri­jar­hal­ni si­stem poj­mu ma­sku­li­ni­te­ta obez­be­đu­je sta­tus vred­no­sti ko­ja se pod­ra­zu­me­va, dok se sta­tus ter­mi­na uki­da, po­seb­no ka­da se po­jam upo­tre­blja­va u plu­ra­lu – „ma­sku­li­ni­te­ti” (ibid: 34). Sto­ga ne ču­di to što ro­man Sa si­la­ma ne­mer­lji­vim ni­je pro­u­ča­van na ade­kva­tan na­čin u knji­žev­no-te­o­rij­skom smi­slu5, oso­bi­to ka­da su u pi­ ta­nju rod­na is­tra­ži­va­nja. Tre­ba ima­ti u vi­du da u tzv. ma­lim kul­tu­ra­ma knji­žev­nost još uvek mo­že da ima (u ra­ni­jim pe­ri­o­di­ma je si­gur­no ima­la) va­žnu ulo­gu u kon­sti­tu­i­sa­nju ko­lek­tiv­nog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, te se knji­žev­ni ka­non i na­či­ni na ko­je de­lo po­sta­je deo 3 Po­jam ma­sku­li­nost u svom naj­ši­rem zna­če­nju pod­ra­zu­me­va so­ci­jal­ne i kul­tur­ne kon­struk­ci­je ono­ga što se sma­tra kom­plek­som oso­bi­na, ka­rak­te­ri­stič­nih for­mi po­na­ša­nja oče­ki­va­nih od mu­ška­ra­ca ili že­na u da­tom dru­štvu u da­to vre­me. Up. Li­di­ja Ra­du­lo­vić, Pol/rod i re­li­gi­ja: kon­struk­ci­ja ro­da u na­rod­noj re­li­ gi­ji Sr­ba, Be­o­grad 2009. Poj­mo­vi „mu­škost” i „ma­sku­li­ni­tet” če­sto se br­ka­ju, tj. sma­tra­ju jed­nim te istim poj­mom. Tre­ba ima­ti u vi­du da je ma­sku­li­ni­tet dru­štve­na ka­te­go­ri­ja, dok se mu­škost sma­tra bi­o­lo­škom ka­te­go­ri­jom.

4 I u mno­gim dru­gim Rast­ko­vim tek­sto­vi­ma na­i­la­zi­mo na ra­slo­ja­va­nje i iz­ra­zi­tu ne­sta­bil­nost mu­škog iden­ti­te­ta, svo­je­vr­snu tek­stu­a­li­za­ci­ju ne­vo­lje s ro­dom. Up. Kri­sti­na Ste­va­no­vić, Osva­ja­nje mo­der­nog, Aka­ dem­ska knji­ga, No­vi Sad 2011.

5 Up. Bo­jan Jo­vić, „U po­tra­zi za iz­gu­blje­nim kon­tek­stom”, Sa si­la­ma ne­mer­lji­vim, No­lit, Be­o­grad 1994, str. 191–210. Ova stu­di­ja na­sta­la je kao po­go­vor tre­ćem iz­da­nju ro­ma­na Sa si­la­ma ne­mer­lji­vim i pred­sta­vlja no­vo, sa­vre­me­no či­ta­nje i raz­u­me­va­nje ovo­ga ro­ma­na ko­je je uka­za­lo na mo­gu­će (i po­treb­ne) prav­ce da­ljih is­tra­ži­va­nja.

137

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ka­no­na pom­no nad­gle­da­ju (Đu­rić 2009: 80–82 ); po­sto­ji ten­den­ci­ja da se ide­o­lo­ški funk­ ci­o­na­li­zu­je knji­žev­nost. Pri­tom: Kul­tu­ru mo­gu iz­mi­sli­ti sa­mo po­je­din­ci za ma­lo­broj­ne, za mu­škar­ce, ra­zu­mi­je se, čak kad se ra­di i o ne­koj ma­sov­noj re­li­gi­ji [...] da bi se svi­jet uči­nio kul­tur­nim kra­jo­bra­zom, mo­ra ne­sta­ti ono što ne­ma kul­tu­re, ova­ko ili ona­ko (Te­ve­lajt 1983: 206).

Sto­ga je za op­sta­nak pa­tri­jar­hal­nog si­ste­ma nu­žno sa­ču­va­ti ce­lo­vi­tost sli­ke ide­al­nog no­si­o­ca pa­tri­jar­ha­ta, od­no­sno he­ge­mo­nog ma­sku­li­ni­stič­kog ti­pa. Stu­di­je ma­sku­li­ni­te­ta pri­hva­ti­le su kon­cept he­ge­mo­nog ma­sku­li­ni­te­ta, ko­ji je uveo R. V. Ko­nel (R. W. Kon­nell)6, a ko­ji se u za­pad­nim kul­tu­ra­ma iz­jed­na­ča­va sa mu­škom do­mi­na­ci­jom i ugnje­ta­va­njem že­na i pod­re­đe­nih mu­ška­ra­ca. To je do­mi­nant­na for­ma ma­sku­li­ni­te­ta ko­ja pod­ra­zu­me­ va vlast i dru­štve­nu moć u od­no­su na osta­le for­me, tj. ti­po­ve ma­sku­li­ni­te­ta. He­ge­mo­na mu­škost, pre­ma re­či­ma V. Šma­lea, de­fi­ni­še se na osno­vu ne­ko­li­ko ključ­nih ta­ča­ka ili ste­ re­o­ti­pa: sli­ka sna­žnog mu­škog te­la ko­je pod­ra­zu­me­va fi­zič­ku ak­tiv­nost; moć ra­su­đi­va­nja i sa­mo­sa­vla­đi­va­nje, jed­nom reč­ju ra­zum­nost ko­ja go­spo­da­ri pri­ro­dom i in­stink­ti­ma, i re­ zul­tat to­ga je do­mi­na­ci­ja u kul­tu­ri; ak­tiv­na očin­ska ulo­ga u vi­du auto­ri­ta­tiv­nog oca kao no­si­o­ca Ime­na Za­ko­na (Šma­le 2011: 218).

U pe­ri­o­du ra­ta, a oso­bi­to na­kon nje­ga, he­ge­mo­ni mo­del ma­sku­li­ni­te­ta po­sta­je do­ mi­nan­tan, jer tre­ba iz­gra­di­ti ra­zo­re­no, i što je još va­žni­je, po­vra­ti­ti ve­ru u tra­di­ci­o­nal­ne vred­no­sti ko­je je rat obe­smi­slio. Bu­du­ći da se­be do­ži­vlja­va i na­me­će kao ga­ran­ci­ju sta­bil­ no­sti pa­tri­jar­hal­nog po­ret­ka, od­no­sno raz­vo­ja dru­štva i dr­ža­ve, he­ge­mo­ni ma­sku­li­ni­tet le­gi­tim­no po­tvr­đu­je svo­ju he­ge­mo­ni­jal­nost na či­ta­vu za­jed­ni­cu. U vre­me na­stan­ka Pe­tro­ vi­će­vog ro­ma­na, na­ša pa­tri­jar­hal­na za­jed­ni­ca bi­la je ozbilj­no ugro­že­na usled ogrom­nih rat­nih gu­bi­ta­ka, po­slo­vič­no ne­sta­bil­nih ge­o­po­li­tič­kih pri­li­ka itd., te je in­si­sti­ra­nje na pro­ iz­vod­nji he­ge­mo­nog ti­pa ma­sku­li­ni­te­ta bi­lo oče­ki­va­no. Pa­tri­jar­hal­ni kon­cep­tu­al­ni okvir sve ot­klo­ne od do­mi­nant­nog, ide­al­nog ti­pa po­zi­ci­o­ni­ra kao pret­nju op­stan­ku za­jed­ni­ce, i ova se ide­o­lo­gi­ja pro­iz­vo­di i po­dr­ža­va u svim obla­sti­ma de­lo­va­nja, a na­ro­či­to u kul­tu­ri.

Rast­ko Pe­tro­vić se od­va­žio da, upr­kos opre­siv­noj pa­tri­jar­hal­noj ma­tri­ci, ko­joj je i sam pri­ pa­dao, de­cen­tri­ra sli­ku ne­do­dir­lji­vog he­ge­mo­nog ma­sku­li­ni­te­ta i da pri­ka­že pro­ce­su­al­nost i li­mi­nal­nost rod­nog iden­ti­te­ta (Sto­ja­no­vić Pan­to­vić 2012: 21).

Sub­ver­zi­ja he­ge­mo­ni­je – me­ra ne­mo­ći Mu­škar­ci ko­ji ni­su u sta­nju ili ne že­le da od­go­vo­re zah­te­vi­ma ko­je pod­ra­zu­me­va he­ ge­mo­ni i do­mi­nant­ni mo­del ma­sku­li­ni­te­ta, kao i ne­u­mo­lji­va lo­gi­ka sa­mo­po­tvr­đi­va­nja, bi­va­ju is­klju­če­ni iz ko­lek­ti­va. Isto­vre­me­no, oni no­se „te­ret” svo­jih pri­vi­le­gi­ja, oba­ve­zu da u sva­koj pri­li­ci po­tvr­de svo­ju mu­škost i mu­žev­nost ko­ja će im obez­be­di­ti aku­mu­la­ci­ju ča­sti i is­ti­ca­nja u jav­noj sfe­ri (Bur­di­je 2001: 72). Ne­po­du­da­ra­nje sa obra­scem do­mi­nant­nog mo­ 6 Up. Vic­to­ria Kan­nen, The “Ot­her“ Fe­mi­nists : The Chal­len­ge of Fe­mi­nist Men and Ma­sku­li­ni­ti­es, 5-8.

138

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

de­la ma­sku­li­ni­te­ta uzro­ku­je re­volt, fru­stra­ci­ju ili hi­ste­ri­ju kao re­pre­zen­ta­ci­ju me­lan­ho­li­je, od­no­sno če­žnje za „istin­skom” mu­ško­šću. Na­sta­je mu­ška­rac sa cr­ta­ma ima­nent­nim žen­ skoj rod­noj ulo­zi u okvi­ru bi­nar­ne ma­tri­ce: ne­u­ro­ti­čan, ira­ci­o­na­lan, za­gle­dan u se­be kao u Dru­gog. I kao ta­kav, mar­gi­nal­ni tip ma­sku­li­ni­te­ta je iz per­spek­ti­ve tra­di­ci­o­nal­nog mu­škog mo­du­sa, ili još pre­ci­zni­je, iz fa­lo­go­cen­trič­ne per­spek­ti­ve, ozna­čen kao „ju­nak ne­mo­ći” ko­ ji nu­žno bi­va osu­đen na kraj­nje otu­đe­nje od sa­mo­ga se­be, lu­di­lo ili smrt.7 Ovu vr­stu mar­gi­nal­nog ti­pa ma­sku­li­ni­te­ta na­la­zi­mo u ro­ma­nu Sa si­la­ma ne­mer­lji­vim u li­ku Ir­ca, mla­di­ća ko­ji se ba­vi pre­i­spi­ti­va­njem sop­stve­nog bi­ća u okvi­ri­ma sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta (spu­ta­nog ma­lo­gra­đan­skim nor­ma­ma) i Ži­vo­ta (sna­žne bu­ji­ce ko­ja ne­mer­lji­vim si­ la­ma de­lu­je na čo­ve­ka). Već sâm čin pro­mi­šlja­nja, pre­i­spi­ti­va­nja iden­ti­tet­skih (ne)mo­guć­ no­sti pred­sta­vlja sub­ver­ziv­ni čin u od­no­su na do­mi­nant­ni ma­sku­li­ni mo­del.

Mi­sli­ti o mu­žev­no­sti zna­či po­sta­ti ma­nje mu­že­van. Jer je­dan od naj­sna­žni­jih ar­ he­ti­po­va mu­ško­sti je­ste ide­ja da je mu­ška­rac onaj ko­ji de­la, pre ne­go onaj ko­ji raz­mi­šlja (Šven­ger 2005: 50).

Ne­do­sta­tak ime­na kao me­sto od­su­stva Za sa­gle­da­va­nje am­bi­va­lent­nog do­ži­vlja­ja i re­pre­zen­ta­ci­je mu­škog iden­ti­te­ta u ro­ma­ nu Sa si­la­ma ne­mer­lji­vim od zna­ča­ja je di­stink­ci­ja iz­me­đu ma­sku­li­ni­te­ta kao dru­štve­ne ka­ te­go­ri­je i mu­ško­sti kao bi­o­lo­ške ka­te­go­ri­je. Ja­sno je da se mu­škost nor­mi­ra i upo­tre­blja­va u okvi­ru pro­ce­sa pro­iz­vod­nje ma­sku­li­ni­te­ta, od­no­sno he­ge­mo­nog i do­mi­nant­nog mo­de­la ma­sku­li­ni­te­ta. Pri­tom, tre­ba ima­ti u vi­du da se he­ge­mo­ni mo­del obra­zu­je i shva­ta u od­no­ su na kul­tu­ru, vre­me i pro­stor u ko­ji­ma se ma­sku­li­ni­tet prak­ti­ku­je.

Tre­ba, da­kle, ima­ti u vi­du da se pri­ča o Ir­cu od­i­gra­va u Be­o­gra­du, u, či­ni­lo se, već ogrom­noj va­ro­ši (Pe­tro­vić 1994: 5). Di­le­ma i na­do­la­ze­ća su­ko­blje­nost mi­sli i ide­ja na­go­ ve­šte­na je već na sa­mom po­čet­ku, jer je do­ži­vljaj ve­le­gra­da pod­ri­ven iz­nu­tra, kao či­nje­ ni­ca sta­vljen pod sum­nju. U ro­ma­nu će­mo ne­što ka­sni­je sa­zna­ti da je to vre­me mir­nog uve­ća­va­nja već ste­če­nog ka­pi­ta­la, vre­me u ko­me bi tre­ba­lo da oja­ča gra­đan­ska kla­sa. Mo­ ral ko­jim se ona ru­ko­vo­di čvr­sto je uko­re­njen u pa­tri­jar­hal­nom si­ste­mu vred­no­sti ko­ji je na­sle­đen, i tek ne­što ma­lo mo­di­fi­ko­van usled uti­ca­ja kul­tu­re, ali i mo­de ko­ja je sti­za­la iz evrop­skih cen­ta­ra. Ipak, u od­no­su na Evro­pu, Sr­bi­ja je bi­la za­šti­će­no pod­ruč­je ma­sku­li­ni­ te­ta jer se na­la­zi­la na pe­ri­fe­ri­ji Evro­pe, te su do nje ci­vi­li­za­cij­ska do­stig­nu­ća, ipak, ka­sni­je sti­za­la, če­sto sa­mo u tra­go­vi­ma ili obre­me­nje­na uti­ca­ji­ma ko­ji su, opet, bi­li pro­iz­vod raz­ li­či­tih me­ha­ni­za­ma mo­ći.

7 O ju­na­ci­ma ne­mo­ći ili o „čo­ve­ku dvo­u­mi­ce”, či­ja je moć ka­stri­ra­na, kao i o ne­do­stat­ku (utr­nu­ću) sek­ su­al­no­sti ju­na­ka vi­de­ti u: Mi­lo Lom­par, Mo­der­na vre­me­na u pro­zi Dra­gi­še Va­si­ća, Fi­lip Vi­šnjić, Be­o­grad 1996, str. 42–43. O mar­gi­nal­nom ti­pu ma­sku­li­ni­te­ta vi­de­ti u: Kri­sti­na Ste­va­no­vić, „Ti­po­vi ma­sku­li­ni­te­ta u pro­zi Dra­gi­še Va­si­ća, Sta­ni­sla­va Kra­ko­va i Rast­ka Pe­tro­vi­ća”, sa­op­šte­nje sa sku­pa Su­sret kul­tu­ra odr­ža­nog 1. 12. 2011. go­di­ne na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u No­vom Sa­du (Zbor­nik u štam­pi).

139

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

U sva­kom slu­ča­ju, he­ge­mo­ni ili do­mi­nant­ni tip ma­sku­li­ni­te­ta, u vre­me ka­da se do­ ga­đa Ir­če­va pri­ča, zah­te­vao je mu­škar­ca ko­ji bi bio na­sta­vljač pa­tri­li­ne­ar­ne i pa­tri­lo­kal­ne pa­ra­dig­me (hra­ni­lac po­ro­di­ce spo­so­ban da uve­ća po­ro­dič­ni ka­pi­tal i omo­gu­ći ro­di­te­lju spo­koj­nu sta­rost) i čvrst oslo­nac dr­žav­nom apa­ra­tu (no­si­lac sa­znaj­nog zna­nja, ra­ci­o­nal­ no­sti i krep­kog, na­ci­o­nal­nog du­ha). Irac ne­ma že­lju, ali ni na­ra­tiv­ni po­ten­ci­jal, da ostva­ri oče­ki­va­nu rod­nu ulo­gu ko­jom bi po­tvr­dio le­gi­ti­mi­tet pa­tri­jar­ha­ta.

Ni­je slu­čaj­no što glav­ni ju­nak ne­ma ime i pre­zi­me, već „sa­mo” na­di­mak. Ne­po­sto­ja­ nje ime­na uslo­vlja­va od­su­stvo kon­cep­ta srod­stva ko­ji se ja­vlja kao do­mi­nant­ni kon­cept kon­sti­tu­i­sa­nja su­bjek­ta (La­kan 1983: 60). Bez ime­na i pre­zi­me­na ne po­sto­ji mo­guć­nost sup­sti­tu­ci­je bi­o­lo­škog u Sim­bo­lič­ki po­re­dak (Ro­sić 2008: 42). Na tra­gu uče­nja Ža­ka La­ka­ na, Džu­dit Ba­tler is­ti­če dru­štve­nu funk­ci­ju ime­na ko­jom se te­ži us­po­sta­vlja­nju sta­bi­li­za­ci­je ni­za mno­go­stru­kih i pro­la­znih iden­ti­fi­ka­ci­ja. Do­de­lji­va­njem ime­na ne­po­sto­ja­nost ega je pod­ve­de­na pod sim­bo­lič­ku funk­ci­ju i na taj na­čin je sta­bi­li­zo­va­na: traj­no po­ja­vlji­va­nje su­bjek­ta u vre­me­nu pre­po­zna­tlji­vo je sa­mo po­sred­stvom ime­na. Tra­jan iden­ti­tet sti­če se pod­re­đi­va­njem pa­tro­ni­mu i su­bjek­ti­vi­za­ci­jom po­mo­ću pa­tro­ni­ma (Ba­tler 2001: 192–193).

Po­vi­no­va­nje pa­tri­jar­hal­nim re­gu­la­ma is­pu­nja­va se pre­ko Ma­ri­ce, že­ne ko­ja će se uda­ti za Ir­ca, i pu­tem ob­red­ne raz­me­ne ste­ći pra­vo na us­po­sta­vlja­nje pa­tro­nim­ske li­ni­je. U pri­log ovoj či­nje­ni­ci go­vo­ri i Ir­če­va tvrd­nja da se Ma­ri­ca u to­ku nji­ho­ve ve­ze bo­ga­ti­la kao že­na, a si­ro­ma­ši­la kao lju­bav­ni­ca (Pe­tro­vić 1994: 172). To za­pra­vo zna­či da je ona to­kom te „mu­ če­nič­ke lju­ba­vi” us­pe­la da ostva­ri svo­ju rod­nu ulo­gu u okvi­ru pa­tri­jar­hal­ne za­jed­ni­ce, da se po­tvr­di kao že­na ko­ja je oba­vi­la svoj naj­va­žni­ji za­da­tak, tj. po­sta­la ne­či­ja8 i obez­be­di­la po­tom­stvo. Nje­na sek­su­al­nost na taj na­čin po­sta­je opred­me­će­na i ome­đe­na brač­nom re­ gu­la­ti­vom. U tom smi­slu, ovaj ro­man i po­red pre­i­spi­ti­va­nja mo­de­la ma­sku­li­ni­te­ta i raz­ot­ kri­va­nja pu­ko­ti­na u pro­iz­vod­nji he­ge­mo­nog ma­sku­li­nog ti­pa, ne iz­la­zi iz tra­di­ci­o­nal­nih pa­tri­jar­hal­nih okvi­ra.

Me­đu­tim, na Ir­če­vo in­si­sti­ra­nje nje­gov i Ma­ri­čin brak je dis­funk­ci­o­na­lan, jer oni i nji­hov po­to­mak ne­će či­ni­ti po­ro­di­cu, a po­ro­di­ca je upra­vo ka­men te­me­ljac, ma­tič­na će­li­ja pa­tri­jar­hal­ne za­jed­ni­ce. Po­ro­di­ca pru­ža emo­tiv­no, eko­nom­sko i mo­ral­no uto­či­šte; ona je mo­del uče­nja o re­al­no­sti u ma­lom. Do­ve­sti po­ro­di­cu i nje­ne dog­me u pi­ta­nje, u pa­tri­jar­ hal­nom uni­ver­zu­mu zna­či pri­sta­ja­nje na ha­o­tič­ni i po­ten­ci­jal­no ne­mo­ral­ni po­re­dak ko­ji za so­bom po­vla­či uru­ša­va­nje dru­štve­nih vred­no­sti (Va­si­lje­vić 2008: 103). Dis­funk­ci­o­nal­ni brak vi­še ni­je in­sti­tu­ci­ja ko­ja mo­že da obez­be­di re­pro­du­ko­va­nje pro­pi­sa­nih rod­nih ulo­ga i ka­te­go­ri­ja, ni­ti da odr­ži od­re­đe­ne ob­li­ke dru­štve­ne hi­je­rar­hi­je. Ne­pri­sta­ja­njem na tra­di­ci­ o­nal­nu brač­nu za­jed­ni­cu, Irac se­bi uki­da mo­guć­nost da ostva­ri ro­di­telj­sko/očin­sku ulo­gu u bra­ku i po­ro­di­ci, oso­bi­to ulo­gu ve­za­nu za so­ci­ja­li­za­ci­ju, od­no­sno kon­tak­te sa jav­nim, ko­ji su u tra­di­ci­o­nal­nim za­jed­ni­ca­ma re­zer­vi­sa­ni is­klju­či­vo za oče­ve.

8 O že­ni kao on­to­lo­ški ne­sa­mo­stal­nom bi­ću ko­je se od­re­đu­je sa­mo u re­la­ci­ji pre­ma mu­škar­cu vi­de­ti u: Adri­a­na Za­ha­ri­je­vić, Po­sta­ja­nje že­nom, Re­kon­struk­ci­ja žen­ski fond, Be­o­grad 2010, str. 57–67.

140

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Krv, mu­škost i mi­zo­gi­ni­ja Isto­vre­me­no, iako Irac ne pri­hva­ta he­ge­mo­ni ili do­mi­nant­ni tip ma­sku­li­ni­te­ta kao ideal ko­me tre­ba da se sa­o­bra­zi, on u jed­nom tre­nut­ku ve­ri­fi­ku­je sna­gu bi­o­lo­ške, tj. krv­ne po­ro­dič­ne ve­ze. U raz­go­vo­ru sa Ma­ri­com, Irac se se­ća lju­bav­nog is­ku­stva sa jed­nom sta­ ri­jom že­nom, pro­sti­tut­kom: [...] i ona mi je re­kla da se ne­ka­da ba­vi­la iz­ve­snim za­na­tom i da, iako je ubr­zo bi­la iz­gu­bi­la ukus za iz­ve­sne stva­ri, moj joj je otac, ko­ji je sa­mo jed­nom bio kod nje, dao ta­kvo bes­pri­mer­no uži­va­nje da ni­je hte­la nov­ca od nje­ga, i da bi me­ni, nje­go­ vom si­nu – jer joj se či­ni da to­li­ko li­čim po pri­ro­di na oca – ra­do ustu­pi­la svo­ju kćer sa­mo da je ima. To je bio tre­nu­tak u ko­me sam bio naj­vi­še ohol na svo­ju krv i na svoj rod! I da je ta že­na uisti­nu po­ka­za­la da to još že­li, ja bih joj sa ra­do­šću uči­nio to uži­va­nje. Lju­ba­vi ra­di za ži­vot! (Pe­tro­vić 1994: 70) Ovom iz­ja­vom Irac po­ka­zu­je da su nje­gov do­ži­vljaj i shva­ta­nje ma­sku­li­ni­te­ta i mu­ ško­sti u ve­li­koj me­ri pro­dukt pa­tri­jar­ha­ta. Dru­gim re­či­ma, po­sto­ji sa­mo su­bjekt od stra­ne za­ko­na, da­kle uvek već unu­tar za­ko­na (Ilić 2001: 236). On svo­je bi­će shva­ta kao sek­su­al­ no, oslo­bo­đe­no re­gu­la i za­lju­blje­no u Ži­vot, ali ide­o­lo­gi­ja he­ge­mo­nog, zna­či tra­di­ci­o­nal­ nog ma­sku­li­nog obra­sca, na­knad­no mu struk­tu­ri­ra lič­ne sta­vo­ve i po­na­ša­nje. On že­li da je de­te pri­ro­de, že­li da bu­de slo­bo­dan i da u is­toj vr­sti slo­bo­de ra­ste nje­gov sin. Na Ma­ri­ či­no pi­ta­nje o bu­du­ćem vas­pi­ta­nju nji­ho­vog si­na, Irac od­go­va­ra: Ma šta da či­niš, mi­la Ma­ri­ce, pri­ro­da će u nje­mu po­be­di­ti, kao što je u na­ma. Za­ vi­si od če­ga smo ga na­či­ni­li. Pu­sti ga na slo­bo­du... (Pe­tro­vić 1994: 70) Irac ne­sum­nji­vo te­ži sop­stve­nom mo­de­lu ma­sku­li­ni­te­ta ko­ji bi bio oslo­bo­đen svih vr­sta he­ge­mo­nij­skih obra­za­ca, oso­bi­to ma­sku­li­ni­stič­kih, ko­ji su sim­bol mo­ći. Me­đu­tim, on je od­ra­stao u pa­tri­jar­hal­noj sre­di­ni u ko­joj se mu­škar­ci vas­pi­ta­va­ju po uzo­ru na he­ge­ mo­ni i do­mi­nant­ni ma­sku­li­ni­stič­ki mo­del. Ras­kol iz­me­đu nje­go­ve že­lje, mo­guć­no mla­da­ lač­ke, i nor­mi ko­je su već u nje­ga uti­snu­te, do­vo­di do iden­ti­tet­skih kri­za.

Ir­čev od­nos pre­ma Ma­ri­ci obe­le­žen je am­bi­va­lent­no­šću ko­ja pro­is­ti­če iz nje­go­ve „kri­ze” ma­sku­li­ni­te­ta. S jed­ne stra­ne, on Ma­ri­cu do­ži­vlja­va kao „ras­pu­šte­nu, upor­nu, glu­ pa­vu”, kao oso­bu „za ko­ju ni­šta ne pri­a­nja” (ibid: 135), ali bi zbog nje sve uči­nio. Iz­mu­čen sop­stve­nom ne­mo­ći da ras­ki­ne sa ma­lo­gra­đan­skim u se­bi, sa li­ci­ma svih onih sa ko­ji­ma se ni­ka­da ni­je mo­gao raz­u­me­ti (ibid: 140), su­o­čen sa ne­mo­guć­no­šću da pro­me­ni se­be, Irac upa­da u zam­ku mi­zo­gi­ni­je. Isto­vre­me­no, mla­dić se su­o­ča­va sa sop­stve­nim ne­do­sta­ ci­ma u do­sti­za­nju nor­mi rod­ne ulo­ge ko­je mu nje­go­va kul­tu­ra pro­pi­su­je. Na­sta­je „pu­ko­ti­ na” u pro­iz­vod­nji dru­štve­no po­želj­nog rod­nog iden­ti­te­ta, što ne­mi­nov­no vo­di ka ni­skom sa­mo­vred­no­va­nju (Ba­no­vić 2011: 164). Raz­o­ča­ran u se­be i sve­stan ne­spo­sob­no­sti da poj­ mi že­nu i žen­stve­nost u za­da­tim okvi­ri­ma, Irac po­či­nje da raz­mi­šlja o na­si­lju kao re­še­nju u od­no­su sa Ma­ri­com. Svo­jom iz­ja­vom is­ka­zu­je u ko­joj me­ri u nje­mu po­sto­ji po­ten­ci­jal re­tro­grad­nih ide­ja ima­nent­nih he­ge­mo­nom ma­sku­li­ni­stič­kom mo­de­lu:

141

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Tre­ba­lo je da sam iz­u­da­rao sve to što je gad­no, ru­žno i pro­stač­ko kod nje, pa bi sad druk­či­je u me­ne gle­da­la; i tre­ba­lo bi da je iz­u­da­ram pr­vi put kad ču­jem nje­nu reč (Pe­tro­vić 1994: 60).

No, bez ob­zi­ra na že­lju za na­si­ljem, Irac ne po­se­du­je do­volj­no kom­pe­ten­ci­je za is­pu­ nje­nje ovo­ga či­na. Tre­ba ima­ti na umu da je nor­ma iz­dr­žlji­vo­sti i gru­bo­sti, tj. upra­žnja­va­ nje na­si­lja bez okle­va­nja, sa­stav­ni deo tra­di­ci­o­nal­nog ma­sku­li­ni­stič­kog mo­de­la (Ba­no­vić 2011: 170). Že­nu tre­ba na­u­či­ti ili pri­si­li­ti da bu­de po­slu­šna, da vo­li ta­ko baš „ka­ko tre­ba”, sa­ve­ tu­ju Ir­cu (Pe­tro­vić 1994: 61). Ka­da ni­je kon­tro­li­sa­na, že­na se do­ži­vlja­va kao de­struk­tiv­na si­la ko­ja ugro­ža­va mu­šku eg­zi­sten­ci­ju. Isto­vre­me­no, mu­ška­rac je ne­mo­ćan da ra­ci­o­na­li­ zu­je sve­pro­ži­ma­ju­ći žen­ski prin­cip ko­ji pro­is­ti­če iz nje­ne pol­no­sti. I ko­nač­no, že­ni tre­ba od­u­ze­ti reč ko­jom ob­ja­vlju­je i ime­nu­je sa­zna­nje ko­je je dru­ge vr­ste. Ma­ri­ca je ne­ko ko je imao spo­sob­nost i že­lju da iz­ve­de Ir­ca iz li­mi­nal­nog, mla­dić­kog pe­ri­o­da: Po­ve­la ga je jed­nim le­stvi­ca­ma ko­je ni­su ple­li dru­štve­ni za­ko­ni, već ne­ke ne­ pojm­lji­ve i vi­so­ke isti­ne sa­zna­nja. Ali ko je bi­la ta de­voj­ka ko­ja je u se­bi, po svo­ me te­lu, po svo­jim usna­ma, oči­ma, po svo­jim ru­ka­ma no­si­la upor­nost i če­žnju ži­vo­ta iz ko­jeg ga je vu­kla [...] sa svo­jom po­kor­no­šću, jed­nom stra­šnom, tvr­do­ gla­vom po­kor­no­šću, ta je de­voj­ka to­li­ko uz­bur­ka­la i po­me­la nje­gov ži­vot, da je on bez­na­de­žno gu­bio ose­ća­nje nje­go­ve vred­no­sti i da se sva­ki čas hteo ubi­ja­ti (ibid: 174).

Ali, upra­vo ta če­žnja Ži­vo­ta ko­ju po­se­du­je Ma­ri­ca na­pro­sto ugro­ža­va Ir­čev vi­ta­li­zam, bu­de­ći u nje­mu strah od ne­pojm­lji­vih ži­vot­nih si­la, strah ko­ji je me­ta­fi­zič­ke pri­ro­de (Po­ po­vić Pe­ri­šić 1998: 98). Irac je re­vol­ti­ran Ma­ri­či­nom „tvr­do­gla­vom po­kor­no­šću”, tač­ni­je ov­de mu­ška­rac za­vi­di že­ni na nje­noj spo­sob­no­sti za pa­siv­no is­ku­stvo, spo­sob­no­sti da pod­no­si i pa­ti (Klajn, Ri­vi­jer 2008: 47), ili pak ne­sve­sno na­sta­vlja da re­pro­du­ku­je ste­re­o­ tip­nu sli­ku o že­ni kao pa­siv­noj, po­kor­noj, sklo­noj ma­zo­hi­zmu (Pe­ri­šić, Bu­kvić 2008: 361).

Do­la­zi­la je bez re­či, da­va­la se mli­ta­vo kao po­sle smr­ti, i osta­ja­la ne­po­mič­no, za­ tvo­re­nih oči­ju, kao ka­kva ži­vo­ti­nja, če­ka­ju­ći još (Pe­tro­vić 1994: 154).

Ir­čev strah od de­voj­ke ko­ja uspe­va da pri­hva­ti bu­ji­cu ne­mer­lji­vih ži­vot­nih si­la sa ko­ji­ ma se bo­ri vo­đe­na sop­stve­nom isti­nom, uka­zu­je na sub­ver­zi­ju u kon­struk­ci­ji he­ge­mo­nog ma­sku­li­ni­te­ta. Ma­ri­či­na spo­sob­nost ži­vlje­nja iza­zi­va u Ir­cu ne­pre­kid­no pre­i­spi­ti­va­nje, za­ gle­da­nje u se­be ko­je vo­di ka pod­ri­va­nju he­ge­mo­nog ti­pa ma­sku­li­ni­te­ta i sa­mo­de­struk­ci­ji.

Ra­ci­o­nal­no kao pret­nja Svest o sop­stve­noj ne­mo­ći ko­ju Irac gro­zni­ča­vo po­ka­zu­je i is­po­ve­da to­kom či­ta­vog ro­ma­na uka­zu­je na „pu­ko­ti­nu” u pro­iz­vod­nji tra­di­ci­o­nal­nog he­ge­mo­nog ma­sku­li­nog mo­de­la. Ta svest je na­sta­la iz stal­nog su­ko­ba i fa­tal­ne na­pe­to­sti iz­me­đu su­bjek­tiv­nog ži­ vo­ta i objek­tiv­ne stvar­no­sti (Jo­vić 1994: 206). Irac, za­pra­vo, po­ku­ša­va da tra­ga za sop­stve­

142

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

nom isti­nom ko­ja bi bi­la re­zul­tat nje­go­ve, i sa­mo nje­go­ve, bor­be sa si­la­ma ži­vo­ta ko­je on vr­lo sna­žno pred­o­se­ća ili do­ži­vlja­va.

Me­đu­tim, po­sto­je pra­vi­la pri­li­kom sa­vla­da­va­nja ži­vot­nih is­ku­še­nja, i ta pra­vi­la su vr­ lo čvr­sto struk­tu­ri­ra­na u okvi­ri­ma pa­tri­jar­hal­ne za­jed­ni­ce. Ide­o­lo­gi­ja he­ge­mo­ne i do­mi­ nant­ne ma­sku­li­ni­stič­ke ma­tri­ce ja­sno pro­pi­su­je si­stem obra­za­ca ko­ji de­fi­ni­šu pri­klad­ne ulo­ge, vred­no­sti i oče­ki­va­nja od mu­ška­ra­ca. Po­sto­je, da­kle, le­gi­tim­ni na­či­ni na ko­je rod­ni po­re­dak u okvi­ru bi­nar­nih struk­tu­ra de­fi­ni­še, sna­ži i ogra­ni­ča­va mu­škar­ce ko­ji će, na­kon ini­ci­ja­ci­je, po­sta­ti deo sim­bo­lič­kog po­ret­ka.

Kao što smo već utvr­di­li, Ir­če­ve šan­se da vla­sti­to bi­će shva­ti i struk­tu­ri­ra, da za­o­kru­ži i po­tvr­di mu­ški iden­ti­tet na te­me­lji­ma he­ge­mo­nog ma­sku­li­nog mo­de­la, ve­o­ma su ma­le.

Od­su­stvo ime­na, iz­ra­že­ni strah i spo­zna­ja žen­ske sna­ge ko­ju ne uspe­va, ali i ne že­li da kon­ tro­li­še, ne­spo­sob­nost kon­tro­le unu­tra­šnjih vred­no­sti uka­zu­ju na oso­be­ni tip ma­sku­li­no­sti, od­no­sno na al­ter­na­tiv­ni tip ma­sku­li­ni­te­ta.

Reč­ju, to su mu­škar­ci ko­ji ne mo­gu da iza­đu iz­van za­da­tih okvi­ra ma­sku­li­nog mo­de­ la, ali to po­ku­ša­va­ju, pru­ža­ju­ći ot­por. S jed­ne stra­ne, Irac žu­di za ap­so­lut­nom slo­bo­dom u ži­vo­tu, za je­din­stve­nim i ne­po­no­vlji­vim ose­ća­njem ži­vo­ta ko­ji se da na­slu­ti­ti sa­mo kroz ira­ci­o­nal­no, kroz bez­u­mlje, sli­ku i emo­ci­ju, več­nost. Po­sma­tra­no iz rod­ne vi­zu­re, ovo je sva­ka­ko bi­lo po­lje dru­štve­ne mar­gi­ne ko­jim se kre­ću že­ne. Za­to je Irac i bio u sta­nju da pre­po­zna Ma­ri­či­nu „vi­šu” ži­vot­nu isti­nu. Sko­ro ne­sve­sno, ova že­na je us­pe­la da pod­ri­je te­me­lje pa­tri­jar­ha­ta. Ona je re­še­na da sa­ču­va Ži­vot bez ob­zi­ra na dru­štve­ne ugo­vo­re (pa­ ro­di­ja ven­ča­nja i ži­vo­ta u brač­noj za­jed­ni­ci) i od­luč­na da is­tra­je bez ob­zi­ra na nje­no sta­nje.

Bez di­le­me, Ma­ri­ca od­ba­cu­je maj­ku, či­ja je je­di­na bri­ga da se iz­beg­ne „dru­štve­ni skan­dal”.

Maj­ka je ne­pri­ko­sno­ve­ni deo me­ha­ni­zma za pro­iz­vod­nju he­ge­mo­nog ma­sku­li­ni­stič­kog mo­de­la ko­ji odr­ža­va pa­tri­jar­hal­ni po­re­dak. Iz nji­ho­ve vi­zu­re, Ma­ri­či­no sta­nje se mo­ra, ma­kar na­knad­no, uklo­pi­ti u že­lje­nu rod­nu ulo­gu maj­ke i su­pru­ge, jer je Ma­ri­ca „te­ška” (Pe­tro­vić 1994: 126). Vi­di­mo da se i kroz je­zik uti­sku­je pa­tri­jar­hal­ni žig, jer ko­me je ona te­ška? Ov­de je oči­gled­no pod­sve­sni me­ha­ni­zam he­ge­mo­ne ma­sku­li­ni­stič­ke ma­tri­ce iz­ra­ žen je­zi­kom. Upra­vo ta­kvu Ma­ri­cu Irac mo­že da vo­li i da joj se di­vi.

S dru­ge stra­ne, on po­ku­ša­va da shva­ti, da de­fi­ni­še svoj od­nos pre­ma Ma­ri­ci. Nje­gov od­nos pre­ma de­voj­ci je, u stva­ri, i nje­gov od­nos pre­ma ži­vo­tu. Obo­ža­va ga, ose­ća nje­go­vu sna­gu, tr­pi po­sle­di­ce te sna­ge i že­li da uti­če na nju. Irac ho­će da iz­me­ri Ži­vot ne bi li ko­nač­ no spo­znao sop­stve­nu me­ru, dru­gim re­či­ma, on tra­ga za so­bom. U toj po­tra­zi, on pre­la­zi na mar­gi­nu gde se uki­da­ju ra­ci­o­nal­nost, li­ne­ar­no vre­me, rad i tzv. stvar­nost. Irac po­sta­je ne­što iz­me­đu pe­sni­ka i lu­da­ka, bli­že ovom dru­gom, u sva­kom slu­ča­ju, deo je žen­skog ima­gi­na­tiv­nog re­gi­stra. U su­ko­bu sa oče­vi­ma i pa­tri­jar­hal­nim po­ret­kom, si­no­vi su oti­šli u su­sed­no rod­no po­lje i oda­tle cr­pe­li svoj ot­por i po­bu­nu (Ora­ić To­lić 2005: 89).

No, upr­kos pro­ce­su sim­bo­lič­ne fe­mi­ni­za­ci­je, ko­ji ot­po­či­nje ka­da ju­nak pre­đe u tam­no car­stvo ne­su­bje­ka­ta (ibid: 87), u Ir­cu i da­lje po­sto­ji po­tre­ba za ra­ci­o­na­li­zo­va­njem. U nje­ mu je i da­lje trag kar­te­zi­jan­skog, vla­da­lač­kog mu­škar­ca ko­ji neo­do­lji­vo že­li da sa­zna svo­ju „me­ru ne­mo­ći”. Iako mu an­đeo iz nje­go­ve uobra­zi­lje, da­kle iz onog dru­gog, al­ter­na­tiv­nog 143

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

de­la se­be, ne­dvo­smi­sle­no po­ru­ču­je da je to ne­mo­gu­će, jer čo­vek me­ri ži­vot svo­jom sve­šću, ko­ja je „oho­la” i „se­bič­na”, ogra­ni­če­na u po­ku­ša­ju da se na­met­ne kao uni­ver­zal­na i iz­nad sa­mog Ži­vo­ta (Pe­tro­vić 1994: 166): – Jad­na je tvo­ja me­ra, oho­la i ne­sno­sna! – pre­ki­de ga an­đeo, ne po­me­ra­ju­ći se.

– Ni­ka­da ne­ćeš zna­ti vred­nost ži­vo­ta! Ka­ko mi­sliš da ga pro­ce­niš, kad to pro­ ce­nji­va­nje ko­je vr­šiš ose­ća­nji­ma stal­no mo­triš svo­jom na­preg­nu­tom pa­žnjom, sve­šću? [...] Ti bi hteo da pro­ce­niš ži­vot, pro­ce­nju­ju­ći i pro­ce­nji­va­nje ži­vo­ta jed­ no­vre­me­no; ti bi hteo da tvo­je me­re bu­du ose­ća­nja, a da ve­li­či­na tih me­ra bu­de tvo­ja mi­sao, što je sme­šno. Ti ni sam još ne znaš šta bi upra­vo hteo (ibid: 166).

Ovo je sa­svim oči­gled­na kri­ti­ka i sub­ver­zi­ja sve­ta i kul­tu­re ko­ji su isto­rij­sko de­lo ego­ cen­trič­nog, kru­to ra­ci­o­na­li­stič­kog, esen­ci­ja­li­stič­kog, mo­no­lo­škog i, ko­nač­no, mu­škog su­ bjek­ta. Ova unu­tra­šnja Ir­če­va isti­na mo­gla je bi­ti iz­go­vo­re­na je­di­no iz usta an­đe­la, an­dro­ gi­nog bi­ća več­no­sti. Spo­zna­ja sve­mo­ći ne­mer­lji­vih si­la Ži­vo­ta do­la­zi u tre­nu­ci­ma „mi­sa­o­ nog pi­jan­stva”, za­no­sa u ko­ji mla­dić se­be do­vo­di be­so­muč­nom i gro­zni­ča­vom sa­mo­re­flek­ si­jom; u tre­nut­ku ka­da je na pra­gu stva­ra­nja, pi­sa­nja pe­sme ko­ja će ste­ći pro­roč­ki ka­rak­ter sa­mo­u­bi­stvom mla­di­ća.

Do svo­je „me­re ne­mo­ći” Irac sti­že po­ste­pe­no, aku­mu­li­ra­ju­ći ne­za­do­volj­stvo u po­ra­ zi­ma ko­ji su re­zul­tat nje­go­vog ne­pri­hva­ta­nja stvar­no­sti ustro­je­ne u okvi­ri­ma ma­lo­gra­đan­ ske i kon­zer­va­tiv­ne sre­di­ne ko­joj je im­pe­ra­tiv me­re­nje i vred­no­sti: Uvek da­kle pi­ta­nje vre­d­no­sti i pi­ta­nje me­re­nja! Ne! Eto, on se na­vi­kao već bio da bez ču­đe­nja pri­ma sve što je tre­ba­lo da mu je tu­đe, i imao je čak ose­ća­nje kao da je uisti­nu po­či­nio sva ta de­la (ibid: 113).

On se ne­sum­nji­vo ose­ća kao stra­nac u sop­stve­nom do­mu i sop­stve­noj kul­tu­ri jer ni­je us­peo da sin­hro­ni­zu­je unu­tra­šnju, svo­ju i spo­lja­šnju, dru­štve­nu isti­nu. On jed­no­stav­no ne mo­že da pri­hva­ti na­met­nu­ti obra­zac po­na­ša­nja ko­ji se od nje­ga oče­ku­je kao od pred­ stav­ni­ka he­ge­mo­nog ma­sku­li­ni­te­ta, što mu po kr­vi pri­pa­da. Ključ­ne funk­ci­je na ko­ji­ma se te­me­lji do­mi­nant­ni ma­sku­li­ni­stič­ki tip to­ga pe­ri­o­da u toj sre­di­ni Irac ili is­pu­nja­va de­ li­mič­no, ili uop­šte ne is­pu­nja­va. Sin bez ime­na, u kon­flik­tu sa ocem ko­ji ga se u jed­nom tre­nut­ku od­ri­če, raz­ba­šti­nju­je ga i uki­da se­bi sta­tus le­gal­nog pre­tka. Očev po­stu­pak Irac po­na­vlja od­bi­ja­njem tra­di­ci­o­nal­nog brač­nog ži­vo­ta i očin­ske ulo­ge, bu­du­ći da je i sam po­stao bi­o­lo­ški otac. Dis­kon­ti­nu­i­tet pa­tri­li­ne­ar­no­sti i iz­ve­snost uki­da­nja pa­tri­lo­kal­no­sti (Ir­čev ko­nač­ni od­la­zak u Ame­ri­ku) ozbilj­no pod­ri­va pa­tri­jar­hal­ni ko­deks ko­ji je u re­la­ ci­ji sa he­ge­mo­nim ma­sku­li­nim mo­de­lom. I da je ko­jim slu­ča­jem ostao, Irac ne mo­že da ostva­ri ulo­gu oca – hra­ni­o­ca po­ro­di­ce, ko­ja je jed­na od nu­žnih atri­bu­ci­ja he­ge­mo­nog ti­pa ma­sku­li­ni­te­ta: Irac se raz­dra­ga­no pu­šta­še jed­nom sta­rom uži­va­nju: osta­vi­ti da dru­gi bri­nu o nje­mu, i o sva­čem (ibid: 149). Po­zna­to je da je fi­gu­ra oca ključ­na u pro­ce­su kon­sti­tu­i­sa­nja ma­sku­li­ni­te­ta u pa­tri­jar­hal­nim dru­štvi­ma (Ro­sić 2008: 359). U tom smi­slu, Irac je dvo­ stru­ko one­mo­gu­ćen, i kao sin i kao otac. Su­ko­blja­va­ju­ći se sa ocem, Irac se su­ko­blja­va sa

144

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

sop­stve­nom ma­sku­li­ni­za­ci­jom i po­ku­ša­va da po­beg­ne od sim­bo­lič­kih me­ha­ni­za­ma mo­ći ko­ji su u nje­ga već usa­đe­ni ro­đe­njem i vas­pi­ta­njem.

Nje­gov je iden­ti­tet, mu­ški iden­ti­tet, za­gle­dan u se­be kao u Dru­gog, pro­iz­ve­de­nog: On je gle­dao se­be, ma­le­nog, ma­le­nog i sme­šnog, ka­ko je tu ne­moć­no raz­mla­tan u bor­bi sa dži­nov­skim si­la­ma ži­vo­ta. I ne raz­u­me­va­še smi­sao to­ga ne­moć­no­ga mla­ ta­nja, ali sa istin­skom tu­gom i lju­ba­vlju po­sma­tra­še du­go to jad­no bi­će, osu­đe­no una­pred na pro­past i za­bo­rav (ibid: 183).

Od­nos otac–sin do­dat­no se kom­pli­ku­je, jer je sin po­ten­ci­jal­ni pi­sac ili kva­zi­pi­sac (iz oče­ve per­spek­ti­ve), po­što pi­še dnev­nik – taj „sra­mot­ni” ža­nr re­zer­vi­san za že­ne. Dnev­ nič­ka for­ma je sa­mo, i već una­pred, znak sla­bo­sti. Po­sto­ja­nje dnev­ni­ka uklju­ču­je i mno­ ge dru­ge bi­nar­ne opo­zi­ci­je: jav­no/in­tim­no, mu­žev­nost/žen­skost is­ku­stva, ra­ci­o­nal­nost/ emo­tiv­nost; na kra­ju, re­či raz­je­da­ju re­al­nost i ru­še mit o mu­škar­če­voj sna­zi i spo­sob­no­sti sa­mo­kon­tro­le. Re­či ot­kri­va­ju me­ha­ni­zme pro­iz­vod­nje sli­ke po­želj­nog ma­sku­li­ni­te­ta, za­to je po­treb­no ću­ta­ti o svo­me is­ku­stvu (ne)mu­žev­no­sti.

Sin ko­ji se ne pri­dr­ža­va pa­tri­jar­hal­nih pra­vi­la po­sta­je mar­gi­nal­ni ma­sku­li­ni tip jer ne is­pu­nja­va uslo­ve da bu­de na­sta­vljač ili na­sled­nik, no­si­lac pa­tri­li­ne­ar­ne pa­ra­dig­me. Ko­dek­ si pa­tri­jar­ha­ta ne­dvo­smi­sle­no na­la­žu da Ir­če­va ne­spo­sob­nost u pro­iz­vod­nji po­želj­nog, he­ ge­mo­nog ti­pa ma­sku­li­ni­te­ta mo­ra bi­ti ka­žnje­na. Irac ni­je us­peo da za­u­zme svo­je me­sto u sim­bo­lič­kom po­ret­ku u ko­me se kon­sti­tu­i­še do­mi­nant­na funk­ci­ja tra­di­ci­o­nal­nog mo­de­la ma­sku­li­ni­te­ta. Na tre­nu­tak, mo­glo bi se za­klju­či­ti da su pa­tri­jar­hal­ne si­le za­i­sta ne­mer­lji­ ve, jer je autor ju­na­ka osu­dio na smrt. Ipak, Rast­ko Pe­tro­vić je otvo­rio Pan­do­rin kov­čeg: mu­ški mo­dus je pro­go­vo­rio o svo­me is­ku­stvu.

LI­TE­RA­TU­RA 1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

8.

9.

Ba­no­vić, Bran­ko, „(Ne)mo­guć­no­sti is­tra­ži­va­nja cr­no­gor­skog tra­di­ci­o­nal­nog ma­sku­li­ni­te­ta”, An­tro­po­ lo­gi­ja II, sv. 1, 2011, str. 161–180.

Ba­tler, Džu­dit, Te­la ko­ja ne­što zna­če: o dis­kur­ziv­nim gra­ni­ca­ma „po­la”, prev. Sla­vi­ca Mi­le­tić, Sa­mi­zdat B92, Be­o­grad 2001.

Bur­di­je, Pjer, Vla­da­vi­na mu­ška­ra­ca, prev. Mi­le­va Fi­li­po­vić, Uni­ver­zi­tet CG-CID, Pod­go­ri­ca 2001.

Cr­nić, Sla­ven, „Pri­kri­ve­ni me­ha­ni­zmi pro­iz­vod­nje ma­sku­li­ni­te­ta”, Dru­gost, br. 2, Ri­je­ka, svi­banj 2011, str. 114–123. Đu­rić, Du­brav­ka, Po­e­zi­ja, te­o­ri­ja, rod: mo­der­ne i post­mo­der­ne ame­rič­ke pe­sni­ki­nje, Orion Art, Be­o­ grad 2009.

Ilić, De­jan, „Ra­se­ja­va­nje zo­ne ne­na­sta­nji­vo­sti”, u: Umet­ni­ca per­for­man­sa, Sa­mi­zdat B92, Be­o­grad 2001, str. 319–346.

Jo­vić, Bo­jan, „U po­tra­zi za iz­gu­blje­nim kon­tek­stom”, u: Pe­tro­vić, Rast­ko, Sa si­la­ma ne­mer­lji­vim, No­ lit, Be­o­grad 1994.

Kan­nen, Vic­to­ria: “The ‘Ot­her’ Fe­mi­nists: The chal­len­ge of Fe­mi­nist Men and Ma­sku­li­ni­ti­es“<http:// www.xyon­li­ne.net/dow­nlo­ads/Ka­nen-Ot­her­Fe­mi­nists3.doc> pri­stu­plje­no 6.12.2012.

Klajn, Me­la­ni, Džoan Ri­vi­jer, Lju­bav, mr­žnja i re­pa­ra­ci­ja, prev. Bo­ri­slav R. Ra­do­vić, Aka­dem­ska knji­ ga, No­vi Sad 2008.

145

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

10. La­kan, Žak: „Funk­ci­ja i po­lje je­zi­ka i go­vo­ra u psi­ho­a­na­li­zi”, prev. Da­ni­ca Mi­jo­vić i Fi­lip Fi­li­po­vić, Spi­si, Pro­sve­ta, Be­o­grad 1983.

11. Lom­par, Mi­lo, Mo­der­na vre­me­na u pro­zi Dra­gi­še Va­si­ća, Fi­lip Vi­šnjić, Be­o­grad 1996.

12. Ma­tić, Du­nja, „Pro­pa­gan­da”, Dru­gost, br. 2, Ri­je­ka 2011, str. 56–57.

13. Ora­ić To­lić, Du­brav­ka, Mu­ška mo­der­na i žen­ska post­mo­der­na, Škol­ska knji­ga, Za­greb 2005.

14. Pa­pić, Ža­ra­na, „Pa­tri­jar­hat”, u: En­ci­klo­pe­di­ja po­li­tič­ke kul­tu­re, Sa­vre­me­na ad­mi­ni­stra­ci­ja, Be­o­grad 1993, str. 814–919.

15. Pe­ri­šić, Kse­ni­ja, Bu­kvić, Ana, „Fe­mi­ni­zam i psi­ho­lo­gi­ja”, Ne­ko je re­kao fe­mi­ni­zam?, pri­re­di­la Adri­ja­na Za­ha­ri­je­vić, He­in­rich Böll Stif­tung, Be­o­grad, str. 348–363.

16. Pe­tro­vić, Rast­ko, Sa si­la­ma ne­mer­lji­vim, No­lit, Be­o­grad 1994.

17. Po­po­vić Pe­ri­šić, Na­da, Li­te­ra­tu­ra kao za­vo­đe­nje, Pro­sve­ta, Be­o­grad 1988.

18. Ra­du­lo­vić, Li­di­ja B., Pol/rod i re­li­gi­ja: kon­struk­ci­ja ro­da u na­rod­noj re­li­gi­ji Sr­ba, Či­go­ja štam­pa, Be­o­ grad 2009.

19. Ro­sić, Ta­tja­na, Mit o sa­vr­še­noj bi­o­gra­fi­ji: Da­ni­lo Kiš i fi­gu­ra pi­sca u srp­skoj kul­tu­ri, In­sti­tut za knji­žev­ nost i umet­nost, Be­og­ rad 2008.

20. Ste­va­no­vić, Kri­sti­na, Osva­ja­nje mo­der­nog, Aka­dem­ska knji­ga, No­vi Sad 2011.

----, „Ti­po­vi ma­sku­li­ni­te­ta u pro­zi Dra­gi­še Va­si­ća, Sta­ni­sla­va Kra­ko­va i Rast­ka Pe­tro­vi­ća”, sa­op­šte­nje sa sku­pa Su­sret kul­tu­ra odr­ža­nog 1. 12. 2011. na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, No­vi Sad. (u štam­pi) 21. Sto­ja­no­vić Pan­to­vić, Bo­ja­na, „Knji­žev­ni pro­je­kat Rast­ka Pe­tro­vi­ća: spoj ar­ha­ič­nog i mo­der­nog”, u: Rast­ko Pe­tro­vić, An­to­lo­gij­ska edi­ci­ja „De­set ve­ko­va srp­ske knji­žev­no­sti”, knj. 62, pri­re­di­la Bo­ja­na Sto­ ja­no­vić Pan­to­vić, Iz­da­vač­ki cen­tar Ma­ti­ce srp­ske, No­vi Sad 2012.

22. Šma­le, Vol­fgang: Isto­ri­ja mu­ško­sti u Evro­pi (1450–2000), prev. Vla­di­mir Ba­bić, Klio, Be­og­ rad 2011.

23. Šven­ger, Pi­ter, „Mu­ški mo­dus”, Ge­ne­ro, br. 6, 2005, str. 41–52.

24. The­we­le­it, Kla­us, Mu­ške fan­ta­zi­je, IV, Gra­fič­ki za­vod Hr­vat­ske, Za­greb 1983.

25. Va­si­lje­vić, Li­di­ja, „Fe­mi­ni­stič­ke kri­ti­ke pi­ta­nja bra­ka, po­ro­di­ce i ro­di­telj­stva”, Ne­ko je re­kao fe­mi­ni­ zam?, pri­re­di­la Adri­ja­na Za­ha­ri­je­vić, He­in­rich Böll Stif­tung, Be­o­grad, str. 94–119.

26. Za­ha­ri­je­vić, Adri­a­na, Po­sta­ja­nje že­nom, Re­kon­struk­ci­ja žen­ski fond, Be­o­grad 2010.

Are the Powers of Patriarchy Truly Immeasurable?

SUMMARY: The aim of this research and analysis of masculinity is to demystify the manufactured images of the socially favorable model of masculinity. It is evident that patriarchal ideology possesses certain mechanisms of power, which influence the formation of the literary canon. In that respect, the novel With Powers Immeasurable by Rastko Petrović has a double subversive potential. Namely, textual analysis of the novel points at stratificaton and processuality of the male identity of the hero (perception of self as a created Other), which imperils the normativity of the hegemonic, masculinist type as the carrier and keeper of patriarchal community, and undermines the patriarchal matrix that purports to present its values as natural and not constructs, which they actually are.

KEY WORDS: patriarchal ideology, phallogocentric mechanisms, masculinity, Rastko Petrović, hegemonic type of masculinity, subversion, powerlessness.

kristinastevanovic70@yahoo.com

146

147

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 316.7(=214.58) UDC 572 UDC 176.4(=214.58)

Jelena Jovanović Centralnoevropski univerzitet Rodne studije Budimpešta, Mađarska

Kreiranje Roma kao seksualnog drugog: zamišljanje Roma u evropskim diskursima SAŽETAK: Po­vod za ovaj rad je knji­ga pro­fe­so­ra sa jed­nog ma­đar­skog fa­kul­te­ta u ko­joj se iz­me­đu osta­log opi­su­ju Ro­mi u Ma­đar­skoj. Jed­na od iz­ja­va pro­fe­so­ ra od­no­si se na rom­sku kul­tu­ru ko­ja se de­fi­ni­še kao in­ce­stu­o­zna. Cilj ra­da je da se od­go­vo­ri na pi­ta­nje ka­kva zna­če­nja ova iz­ja­va kon­stru­i­še. Za­klju­ču­jem da je ona deo isto­rij­skog pro­ce­sa kre­i­ra­nja Ro­ma kao sek­su­al­nog dru­gog. Do ovog za­ključ­ka do­la­zim ana­li­zom aka­dem­ske li­te­ra­tu­re ko­ja se ba­vi pro­ce­som kre­i­ra­nja sek­su­al­nog dru­gog na raz­li­či­te na­či­ne, kao i od­no­som ovog kre­i­ra­nja i po­ja­ve na­ci­o­na­li­za­ma i nji­ho­vih po­li­ti­ka. Za­tim se usred­sre­đu­jem na iz­ja­vu pro­fe­so­ra i njen kon­tekst, a po­tom da­jem pri­me­re mo­der­nih me­dij­skih dis­kur­ sa o Ro­mi­ma. Pre­la­že­njem sa te­o­rij­skih raz­ma­tra­nja na prak­tič­ne po­sle­di­ce, od­no­sno re­le­vant­nost dis­kur­sa o Ro­mi­ma na ljud­ske ži­vo­te i nji­ho­ve me­đu­ sob­ne od­no­se, kao i od­no­se Ro­ma i ne­ro­ma, is­ti­čem da ovaj pro­ces for­mi­ra na­či­ne na ko­je Ro­mi do­ži­vlja­va­ju se­be, kao i od­lu­ke ko­je oni do­no­se.

KLJUČ­NE RE­ČI: Ro­mi, Rom­ki­nje, in­cest, na­ci­o­na­li­zam, sek­su­al­no dru­go, dis­ kurs raz­li­ke, ra­si­zam, an­ti­ci­ga­ni­zam.

UVOD Mno­gi Ro­mi su men­tal­no obo­le­li, zbog to­ga što je u rom­skoj kul­tu­ri do­pu­šte­no da se­stra i brat stu­pe u brak ili da ima­ju sek­su­al­ni od­nos.

Ge­za Je­sen­ski (Ge­za Jes­zenszky), Ma­nji­ne u Ma­đar­skoj: pi­ta­nje Roma (Cigana). Sa­mou­pra­va ma­nji­na u post­ko­mu­ni­stič­koj Evro­pi i nji­hov na­ci­o­nal­ni/et­nič­ki pro­blem, 2009, p. 2731

1 Re­fe­ren­ce su iz­o­sta­vlje­ne zbog to­ga što knji­ga vi­še ni­je ras­po­lo­ži­va za či­ta­nje.

148

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ova iz­ja­va iz knji­ge pro­fe­so­ra Je­sen­skog is­pro­vo­ci­ra­la je mno­ge – bi­li oni Ro­mi ili ne – iza­zvav­ši broj­ne di­sku­si­je na na­ci­o­nal­nom i me­đu­na­rod­nom ni­vou, ka­ko zbog tre­ nut­nog po­lo­ža­ja Je­sen­skog kao ma­đar­skog am­ba­sa­do­ra u Nor­ve­škoj, ta­ko i zbog me­dij­ske pro­pra­će­no­sti ove kon­tro­ver­ze. Po na­či­nu re­a­go­va­nja, mo­že­mo uoči­ti dve gru­pe uče­sni­ ka u ovoj di­sku­si­ji: one ko­ji tvr­de da iz­ja­va Ja­sen­skog pred­sta­vlja po­na­vlja­nje pred­ra­su­da pro­tiv Roma (od­la­ze­ći to­li­ko da­le­ko da pro­fe­so­ra op­tu­že za ra­si­zam) i one ko­ji ga bra­ne (gru­pa u ko­ju spa­da i on sam) tvr­de­ći da nje­go­va na­me­ra ni­je bi­la da po­na­vlja pred­ra­su­de.

Moj cilj ni­je da sta­nem na stra­nu ne­ke od ove dve gru­pe, ne­go da ana­li­zi­ram zna­če­nje sa­me iz­ja­ve, po­me­ra­ju­ći fo­kus sa ši­reg kri­ti­ko­va­nja pred­ra­su­da na po­se­ban pro­ces kre­i­ra­ nja sek­su­al­nog dru­gog. Šta­vi­še, ne na­me­ra­vam da se ba­vim mo­gu­ćim po­sle­di­ca­ma ovog pro­ce­sa, ne­go da ana­li­zi­ram sam pro­ces, ta­ko što ću svo­ju pa­žnju usme­ri­ti na nje­go­vu isto­ rič­nost i po­ku­ša­ti da od­go­vo­rim na pi­ta­nje ka­kva zna­če­nja on kon­stru­i­še.

Po­za­ba­vi­ću se, pre sve­ga, aka­dem­skom li­te­ra­tu­rom ko­ja se ba­vi pro­ce­som kre­i­ra­nja sek­su­al­nog dru­gog na raz­li­či­te na­či­ne, kao i od­no­som ovog kre­i­ra­nja sa jed­ne stra­ne, i po­ja­ve na­ci­o­na­li­zma i nje­go­ve po­li­ti­ke sa dru­ge (Sto­ler 2002, Ag­na­ni 2007, Mos­se 1985, Her­zog 2004, Bock 1983). Po­red to­ga, pred­sta­vi­ću dis­kur­se i li­te­ra­tu­ru u ve­zi sa kre­i­ra­ njem Ro­ma kao sek­su­al­nog dru­gog iz isto­rij­ske per­spek­ti­ve (Han­cock 1988). Za­tim ću se usred­sre­di­ti na iz­ja­vu Je­sen­skog i njen kon­tekst, a po­tom ću iz­ne­ti ne­ko­li­ko slič­nih pri­me­ ra sa­vre­me­nih dis­kur­sa ko­ji se ba­ve ovim pro­ce­som. Ana­li­zom iz­ja­ve Je­sen­skog i slič­nih dis­kur­sa, na­me­ra­vam da de­kon­stru­i­šem nji­ho­va zna­če­nja i na­gla­sim či­nje­ni­cu da su oni de­lo­vi isto­rij­skog pro­ce­sa kre­i­ra­nja Ro­ma kao sek­su­al­nog dru­gog. Skre­ta­njem pa­žnje na im­pli­ka­ci­je ovog pro­ce­sa, na kra­ju ovog ra­da, na­krat­ko ću se osvr­nu­ti na nje­go­vu re­le­ vant­nost za ljud­ske ži­vo­te i dru­štve­ne od­no­se, u po­gle­du to­ga ka­ko ovaj pro­ces for­mi­ra nji­ho­vu per­cep­ci­ju se­be, kao i od­lu­ke ko­je oni do­no­se.

Na­ci­o­na­li­zam i nje­go­va po­li­ti­ka u kre­i­ra­nju dru­gog Iako En Lo­ra Sto­ler (Ann La­u­ra Stol­ler) pro­u­ča­va od­no­se iz­me­đu po­znih ko­lo­ni­za­ to­ra i ko­lo­ni­zo­va­nih, kao i nji­ho­ve dis­kur­se i po­li­tič­ku kon­tro­lu u Azi­ji, ona obez­be­đu­je okvir za ana­li­zu od­no­sa Evropljana i Roma u da­na­šnjoj Evro­pi. Ona sma­tra da dis­kur­si o raz­li­ka­ma „ve­zu­ju stra­ho­ve od sek­su­al­ne kon­ta­mi­na­ci­je, fi­zič­ke opa­sno­sti [...], i mo­ral­nog slo­ma evrop­skog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta sa ra­si­stič­kim i kla­sno-spe­ci­fič­nim je­zgrom”, i po­sta­vlja fun­da­men­tal­no pi­ta­nje: „U kom ste­pe­nu su ovi stra­ho­vi me­di­cin­ski ili po­li­tič­ki ute­me­lje­ni?” (Stol­ler 2002: 46). Autor­ka za­klju­ču­je da je „sek­su­al­na kon­tro­la mno­go vi­še od zgod­ne me­ta­fo­re za ko­lo­ni­jal­nu do­mi­na­ci­ju”, i da je u pi­ta­nju „fun­da­men­tal­na kla­sna i ra­sna ozna­ka, ko­ja igra ulo­gu u ši­rem sku­pu od­no­sa mo­ći”. Po­tom ob­ja­šnja­va da su dis­ kur­si evrop­ske bur­žo­a­zi­je če­sto bi­li za­sno­va­ni na kon­cep­tu „de­ge­ne­ri­sa­no­sti” i da su po­ ve­za­ni sa kon­cep­tom dar­vi­nov­skog oda­bi­ra­nja. Kon­cept euge­ni­ke na­stao je ko­ri­šće­njem „mo­ral­nih, bi­o­lo­ških i sek­su­al­nih re­fe­ren­ci na ‘de­ge­ne­ri­sa­nost’” (Stol­ler 2002: 62). Ka­te­ go­ri­sa­nje lju­di jed­na je od stra­te­gi­ja ko­ri­šće­nih da se oprav­da moć ko­lo­ni­za­to­ra, i nji­ho­va im­pe­ri­jal­na kon­tro­la i in­ter­ven­ci­je: 149

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ko­lo­ni­jal­na po­li­ti­ka is­klju­či­va­nja bi­la je za­sno­va­na na kon­stru­i­sa­nju ka­te­go­ri­ja.

Ko­lo­ni­jal­na kon­tro­la ba­zi­ra­la se na iden­ti­fi­ko­va­nju ko je „beo”, ko je „uro­đe­nik”, či­ja de­ca mo­gu da po­sta­nu gra­đa­ni a ne sa­mo su­bjek­ti, ko spa­da u le­gi­tim­no po­ tom­stvo a ko ne (Stol­ler 2002: 43).

Ko su gra­đa­ni a ko su­bjek­ti, i na ka­kvim se obra­sci­ma za­sni­va­ju i nor­ma­li­zu­ju ove ka­te­go­ri­je? Mo­ral­na i sek­su­al­na ko­rekt­nost ni­je re­zul­tat ne­kog uni­ver­zal­nog uzro­ka, kao što tvr­di Mos (Mos­se). Da bih od­go­vo­ri­la na ovo pi­ta­nje, uka­za­ću na od­nos ko­ji on po­seb­ no na­gla­ša­va: od­nos iz­me­đu na­ci­o­na­li­zma i po­što­va­nja. On sma­tra da „po­što­va­nje ko­je da­nas pod­ra­zu­me­va­mo, ma­ni­ri, mo­ral i sek­su­al­ni sta­vo­vi ko­ji su u Evro­pi nor­ma­tiv­ni još od na­stan­ka mo­der­nog dru­štva, ima­ju isto­ri­jat u ko­me je na­ci­o­na­li­zam od­i­grao ključ­nu ulo­gu” (Mos­se 1985: 1). „Mo­ral­ne nor­me, fik­si­ra­ne i po­no­vo fik­si­ra­ne pre 19. ve­ka, sa­da su ko­nač­no fik­si­ra­ne ta­ko da pred­sta­vlja­ju ide­al­nu ljud­skost jed­nog En­gle­za ili Nem­ca. Čo­vek oslo­bo­đen stra­sti po­sta­je stan­dard, po­že­ljan u sred­njoj kla­si, a vi­te­štvo u bor­bi po­ sta­je znak na­ci­o­nal­ne su­per­i­or­no­sti” (Mos­se 1985: 13). Skup mo­ra­la, ma­ni­ra, in­te­lek­tu­ al­nih vred­no­sti i iz­gle­da od­lu­ču­je šta je nor­mal­no a šta ab­nor­mal­no. Kao po­sle­di­ca to­ga, aut­saj­de­ri ko­ji ne pri­hva­ta­ju ove nor­me sma­tra­ju se obo­le­li­ma.

Va­žno je spo­me­nu­ti da je Dag­mar Her­cog (Dag­mar Her­zog) na­pao kon­cept na­ci­o­nal­ nog ide­a­la pri­stoj­no­sti, za ko­ji se če­sto go­vo­ri da uka­zu­je na sek­su­al­nu po­li­ti­ku na­ci­zma.

On na­gla­ša­va da po­ku­šaj za­vre­đi­va­nja po­što­va­nja sred­nje kla­se pred­sta­vlja pret­po­stav­ku ko­ja bi mo­gla uči­ni­ti da oso­ba za­in­te­re­so­va­na za sek­su­al­nu po­li­ti­ku Tre­ćeg raj­ha vi­di sa­ mo jed­nu stra­nu isto­ri­je sek­su­al­no­sti. Dr Hof­man, kao i dru­gi auto­ri ko­ji su pi­sa­li o sek­su, iz­ra­zio je za­bri­nu­tost zbog to­ga što Nem­ci ko­ri­ste pre­vi­še kon­do­ma, upra­žnja­va­ju­ći pred­ brač­ni i van­brač­ni seks u auto­mo­bi­li­ma – kao što su to ra­di­li Ame­ri­kan­ci – za­jed­no sa dru­ gim ak­tiv­no­sti­ma ne­do­stoj­nim po­što­va­nja, do ko­jih do­la­zi zbog opa­snog uti­ca­ja Je­vre­ja.

Još je­dan ugao za is­tra­ži­va­nje isto­ri­je sek­su­al­no­sti do­bi­će­mo ako raz­mo­tri­mo od­nos iz­me­đu ra­si­zma i sek­si­zma u kon­tek­stu na­ci­stič­ke Ne­mač­ke. Ovaj ugao omo­gu­ća­va nam da uvi­di­mo slo­že­ne ve­ze iz­me­đu žen­ske isto­ri­je i de­fi­ni­ci­ja „ra­sne hi­gi­je­ne”. Gi­ze­la Bok (Gi­se­la Bock) tvr­di da je, iako su broj­ni auto­ri pi­sa­li o euge­nič­kom ra­si­zmu i nje­go­vim spe­ci­fič­nim pi­ta­nji­ma kao što su za­če­će, te­lo, obra­zo­va­nje i sek­su­al­nost, ipak do­šlo do pre­vi­da jed­nog ve­o­ma va­žnog fak­to­ra, a to je či­nje­ni­ca da se ova pi­ta­nja od­no­se na že­ne. „Le­nje”, „neo­bra­zo­va­ne” ili „de­vi­jant­ne”, že­ne dru­gih ra­sa ste­ri­li­sa­ne su kao pre­no­si­o­ci lu­ di­la, dok su ne­mač­ke že­ne okri­vlja­va­ne za sma­njen pri­rod­ni pri­ra­štaj ne­mač­kog na­ro­da: Ja­ča­nje ove po­li­ti­ke, sek­si­stič­ke zbog svog zah­te­va za dr­žav­nom kon­tro­lom za­ če­ća i ra­si­stič­ke zbog raz­li­či­tog od­no­sa pre­ma „su­per­i­or­nom” i „in­fe­ri­or­nom” za­če­ću, mo­že se po­sma­tra­ti kao dvo­stru­ki na­pad na „štrajk ra­đa­nja” po­želj­nih ele­men­ta po­pu­la­ci­je, usme­ren pro­tiv ne­pri­la­go­đe­no­sti onih ko­ji ne uži­va­ju u mo­ der­noj obu­ci is­prav­no­sti i rad­ne eti­ke, što je „pri­rod­ni” za­da­tak „vred­nih” maj­ki (Bock 1983: 406).

150

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

„Sin­drom pa­ri­je” Knji­ga Ija­na Hen­ko­ka (Ian Han­cock) pod na­slo­vom Sin­drom pa­ri­je (The Pa­ri­ah Syndro­ me) pred­sta­vlja ret­ku ko­lek­ci­ju in­for­ma­ci­ja o pe­ri­o­du „ci­gan­skog rop­stva”. Autor se pre sve­ ga ba­vi Is­toč­nom Evro­pom, naj­če­šće Mol­da­vi­jom i Ru­mu­ni­jom, i da­je po­dat­ke o si­tu­a­ci­ja­ma i dis­kur­si­ma u ve­zi sa Ci­ga­ni­ma. Iako je Ho­lo­ka­ust po­znat kao do­ga­đaj u ko­me su mno­gi Ro­mi bi­li žr­tve u 20. ve­ku, Hen­kok na­gla­ša­va da isto­ri­ja ci­gan­skog rop­stva se­že do 14. ve­ka.

Naj­sta­ri­ji prav­ni do­ku­men­ti u ko­ji­ma se Ci­ga­ni po­mi­nju kao ro­bo­vi po­ti­ču iz 1331. Hen­kok is­ti­če da u Is­toč­noj Evro­pi po­sto­ji pro­ces po­ro­blja­va­nja star pet ve­ko­va, i da Hi­tle­rov po­ku­ šaj ni­je ni­šta „je­din­stve­no”, ne­go sa­mo „još jed­na epi­zo­da na spi­sku pro­go­na ko­ji su Ci­ga­ne pra­ti­li to­kom isto­ri­je” (Han­cock 1998: 13).

Za­be­le­že­no je [...] da je mol­dav­ski princ Ste­fan Ve­li­ki, po­sle po­be­de nad svo­jim vla­škim su­se­di­ma 1471, do­veo u Mol­da­vi­ju 17.000 Ci­ga­na ka­ko bi ih ko­ri­stio kao rad­nu sna­gu. Ovaj broj je, mo­žda, pre­te­ran. Me­đu­tim, on uka­zu­je na to da je Ci­ga­ ni­ma pri­pi­si­va­na vi­so­ka eko­nom­ska vred­nost (ci­tat iz Han­cock 1988: 31).

Ci­ga­ni su po­kla­nja­ni kao ne­ka vr­sta svo­ji­ne, i ova prak­sa se po­ste­pe­no raz­vi­ja­la kao „na­ci­o­nal­na in­sti­tu­ci­ja”. Vi­ken­ha­u­er (Wic­ken­ha­u­er) tvr­di da su Ci­ga­ni tre­ti­ra­ni kao „obez­ vre­đe­na bi­ća, in­fe­ri­or­na čak i u od­no­su na ži­vo­ti­nje”, i to „uz oprav­da­nje da Ci­ga­ni, da su ima­li bi­lo ka­kve vred­ne oso­bi­ne, ne bi ni­ka­da ni po­sta­li ro­bo­vi” (Han­cock 1988: 31). Ka­da su po­sta­li ro­bo­vi, Ci­ga­ni su ka­te­go­ri­sa­ni kao kuć­ni ili polj­ski ro­bo­vi, ko­ji su da­lje kla­si­fi­ko­va­ni u skla­du sa vr­sta­ma po­slo­va ko­je su oba­vlja­li za svo­je go­spo­da­re. Bi­li su pot­či­nje­ni svo­jim vla­sni­ci­ma, a za­kon i gra­đan­ske nor­me sma­tra­li su ih ne­do­stoj­ni­ma slo­bo­de. Me­đu­tim, u skla­du sa Her­co­go­vim is­ti­ca­njem fu­ko­ov­skog ot­po­ra, kao i Ag­na­ni­je­vih (Ag­na­ni) in­ter­pre­ ta­ci­ja Di­dro­o­vog kon­cep­ta ukr­šta­nja, is­ta­kla bih da je slo­že­nost od­no­sa iz­me­đu go­spo­da­ra i ro­ba isu­vi­še bit­na da bi­smo sme­li da je pre­vi­di­mo. Hen­kok pi­še da se „ne­po­želj­ne sek­su­al­ne za­jed­ni­ce [između Ci­gan­ki i nji­ho­vih go­spo­da­ra] sma­tra­ju raz­lo­gom za to što mno­gi Ci­ga­ ni ima­ju sve­tlu ko­žu”. Čak je na­pra­vlje­na i pro­ce­na od 60% po­me­ša­no­sti sa ge­ni­ma be­la­ca.

Hen­kok ob­ja­šnja­va slo­že­ni od­nos iz­me­đu Evro­plja­na i Ci­ga­na: Po­je­din­ci [...] su mo­gli da pri­pi­šu bo­ju svo­je ko­že ukr­šta­nju sa Evro­plja­ni­ma. Dok su be­li go­spo­da­ri na ovaj na­čin ko­ri­sti­li Rom­ki­nje, rom­ski mu­škar­ci oči­gled­no su do­ži­vlja­va­ni kao sek­su­al­na pret­nja ru­mun­skim že­na­ma. Me­đu scla­vi dom­nes­hti po­ sto­ja­la je ka­te­go­ri­ja po ime­nu sko­pi­ci – Ci­ga­ni ko­ji su bi­li ka­stri­ra­ni kao de­ča­ci, i či­ji je po­sao bio da vo­ze ko­či­je ari­sto­krat­ki­nja, ko­je ta­ko ni­su mo­ra­le da stra­hu­ju od sek­su­al­nog zlo­sta­vlja­nja (Han­cock 1998: 41).

Iako su po­sto­ja­li za­ko­ni ko­ji su pro­pi­si­va­li da će „rob ko­ji si­lu­je že­nu bi­ti osu­đen da bu­ de živ spa­ljen”, ali da „[slo­bo­dan čovek] ko­ji, pre­da­ju­ći se lju­ba­vi, na pu­tu upo­zna de­voj­ku i ob­gr­li je, ne­će bi­ti ka­žnjen”, kao i da od­no­si iz­me­đu slo­bod­nih lju­di i ro­bo­va ni­su u skla­du ni sa Bož­jim, ni sa „pri­rod­nim za­ko­nom”, Hen­kok tvr­di da ovo ni­je spre­či­lo da do to­ga do­la­zi.

Upra­vo je za­to mol­dav­ski princ Kon­stan­tin 1776. pi­sao pro­tiv ovog „zlog i iz­o­pa­če­nog de­la”:

151

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

[S ob­zi­rom na to da] u ne­kim kra­je­vi­ma Ci­ga­ni stu­pa­ju u bra­ko­ve sa mol­dav­skim že­na­ma, kao i da se Mol­dav­ci že­ne Ci­gan­ka­ma, što je u su­prot­no­sti sa hri­šćan­ skom ve­rom, ne sa­mo zbog to­ga što su ovi lju­di ti­me se­be osu­di­li da ceo ži­vot pro­ve­du sa Ci­ga­ni­ma, ne­go i za­to što će nji­ho­va de­ca za­u­vek osta­ti ro­bo­vi... Ovo de­lo mr­sko je Bo­gu i u su­prot­no­sti sa ljud­skom pri­ro­dom... Sva­ki sve­šte­nik ko­ji se usu­di da uče­stvu­je u skla­pa­nju ta­kvih bra­ko­va, ko­ji su traj­no iz­o­pa­če­ni [...] bi­ će uklo­njen sa po­lo­ža­ja [i] stro­go ka­žnjen (ci­tat iz Han­cock 1998: 45).

U svo­joj knji­zi Sin­drom pa­ri­je Ijan Hen­kok sve­stan je slo­že­nih od­no­sa ko­ji su po­sto­ja­li u pro­šlo­sti. Me­đu­tim, ba­ve­ći se da­na­šnjim po­lo­ža­jem Roma, on se pre sve­ga usred­sre­đu­je na an­ti­ci­gan­ske po­li­tič­ke, aka­dem­ske i me­dij­ske dis­kur­se, kao kon­ti­nu­um ko­ji pro­iz­vo­di i re­pro­du­ku­je ne­pri­ja­telj­sko okru­že­nje ko­me se Ro­mi, zbog ne­do­stat­ka po­li­tič­ke mo­ći, ni­ ka­da ni­su su­prot­sta­vi­li. U na­stav­ku ću se po­za­ba­vi­ti kon­tek­stom i kon­tro­ver­zom na­sta­lim oko iz­ja­ve Je­sen­skog, ci­ti­ra­ne na sa­mom po­čet­ku ovog ra­da, ka­ko bih po­ka­za­la da ono što su mno­gi na­zva­li „an­ti­ci­gan­skom iz­ja­vom” mo­že da se tu­ma­či i kao so­ci­jal­ni do­ga­đaj, gde su na de­lu mno­go slo­že­ni­ji od­no­si mo­ći.

Rom­ski di­vlja­ci na mo­der­nom evrop­skom is­to­ku i za­pa­du Iz­gle­da da je ci­tat iz knji­ge pro­fe­so­ra Je­sen­skog iz­vu­čen iz kon­tek­sta – u sva­kom slu­ča­ ju, to je ono što je on re­kao ka­da je od nje­ga za­tra­že­no da oprav­da svo­ju iz­ja­vu. On je ta­da za­mo­lio one ko­ji su ga kri­ti­ko­va­li da pro­či­ta­ju ce­lu knji­gu, ili ma­kar ma­lo vi­še od jed­nog pa­su­sa. Zbog di­sku­si­je ko­ja je na­sta­la oko ove kon­tro­verz­ne iz­ja­ve, pro­či­ta­la sam ce­lo po­ gla­vlje; de­lo­va­lo mi je da po­me­nu­ta iz­ja­va ni­je ja­sno po­ve­za­na sa tek­stom pre i po­sle nje, pa čak ni sa re­če­ni­com ko­ja joj ne­po­sred­no pret­ho­di u istom pa­su­su.2 Je­sen­ski je re­kao da on ni­ka­da ni­je tvr­dio da su „lju­di pre­ma ko­ji­ma se ne­pra­ved­no po­stu­pa [...] sa­mi uzrok svo­je pat­nje”3, is­ta­kav­ši da je „su­šti­na tog pa­su­sa ža­lo­sna či­nje­ni­ca da se de­ca sa fi­zič­kim ili men­tal­nim po­re­me­ća­ji­ma, sa hen­di­ke­pom, mno­go će­šće ra­đa­ju me­đu Ro­mi­ma ne­go u dru­gim gru­pa­ma”, i da „se to tvr­di u mno­gim na­uč­nim pu­bli­ka­ci­ja­ma, i če­sto se pri­pi­ su­je krv­nom srod­stvu.” Do­dao je da je nje­go­va „pret­po­stav­ka da je ukr­šta­nje u srod­stvu bi­lo (i osta­lo) naj­ve­ro­vat­ni­ji raz­log za to, kao ne­što što se sto­le­ći­ma ne­iz­be­žno mo­ra­lo ja­vlja­ti u ma­lim, za­tvo­re­nim za­jed­ni­ca­ma.” Pod pri­ti­skom da se iz­vi­ni i obez­be­di re­fe­ren­ ce na na­uč­ne i/ili aka­dem­ske iz­vo­re, s ob­zi­rom na to da je pro­pu­stio da to ura­di u knji­zi, pro­fe­sor je pri­znao da „iz­bor re­či ni­je bio naj­sreć­ni­ji” i da je „[tu rečenicu] po­zaj­mio iz jed­nog iz­vo­ra, naj­ve­ro­vat­ni­je iz pa­su­sa u Vi­ki­pe­di­ji”. Ka­sni­je je pri­lo­žio tri iz­vo­ra: bri­tan­ ski ča­so­pis Lan­set (Lan­cet, gde se po­zi­va na me­di­cin­ske po­dat­ke o 58 Ci­ga­na u Bo­sto­nu, dr­ža­va Ma­sa­ču­sets), Žur­nal me­di­cin­ske ge­ne­ti­ke (Jo­ur­nal of Me­di­cal Ge­ne­tics, gde se po­zi­ 2 Pa­sus sa­dr­ži dve re­če­ni­ce. Ovo je pr­va: „Nji­hov ni­zak sta­tus na tr­ži­štu po­slo­va i po­vi­še­ne sto­pe ne­za­po­ sle­no­sti do­vo­de do odr­ža­va­nja si­ro­ma­štva, ras­pro­stra­nje­nih so­ci­jal­nih pro­ble­ma i zlo­či­na.”

3 Ci­ta­ti su pre­u­ze­ti iz štam­pa­nih ver­zi­ja di­sku­si­ja pu­tem elek­tron­ske po­šte, iz­me­đu pro­fe­so­ra Je­sen­skog i pro­fe­so­ra Pe­te­ra Mol­na­ra, ali i dru­gih lju­di ko­ji su se us­pro­ti­vi­li ono­me što je re­če­no u knji­zi.

152

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

va na ge­net­sku stu­di­ju o vel­škim Ci­ga­ni­ma) i link na je­dan ma­đar­ski na­uč­ni rad. Od ovih re­fe­ren­ci, dru­ga po re­du mi je po­seb­no pri­vu­kla pa­žnju. Je­sen­ski od­luč­no po­ri­če op­tu­žbe za ra­si­zam, tvr­de­ći da bi „ra­si­sta re­kao (i ka­že) da je ob­ja­šnje­nje [za ve­lik broj men­tal­no obo­le­lih Ro­ma] to što su Ro­mi ta­ko ge­net­ski pro­gra­mi­ra­ni”. U jed­noj od re­fe­ren­ci ko­je je na­veo pri­li­kom di­sku­si­je mo­že­mo pro­či­ta­ti sle­de­ću re­če­ni­cu: „Fe­nil­ke­to­nu­ri­ja i mno­gi dru­gi re­ce­siv­ni na­sled­ni po­re­me­ća­ji pri­me­će­ni su kod dru­gih rom­skih po­pu­la­ci­ja, ali ni­je ja­sno da li je to re­zul­tat vi­so­ke op­šte fre­kven­ci­je ge­na od­go­vor­nih za te po­re­me­ća­je, ili zbog ukr­šta­nja u srod­stvu i dru­gih lo­kal­nih fak­to­ra” (moj kur­ziv). Ne­sre­ćan iz­bor iz­vo­ra? Sva­ka od ovih oso­bi­na pri­pi­sa­nih Ro­mi­ma pred­sta­vlja od­stu­pa­nje od sku­pa ve­ćin­skih po­pu­la­ci­ja „pra­vih” Evro­plja­na. Od­stu­pa­nje od stan­dar­da opa­sno je u sva­kom stra­ti­fi­ko­va­nom dru­ štvu. A opa­sno je uvek pri­vlač­no, ako ne za do­dir, on­da ma­kar za pro­uč­ a­va­nje – i, uko­li­ko je mo­gu­će, za kon­tro­lu. Ro­mi ni­su opa­sni sa­mo za se­be, ali je­su za pra­ve Evro­plja­ne. Ne­ki od njih mo­žda ži­ve izo­lo­va­no na svo­jim mi­kro­ge­o­graf­skim te­ri­to­ri­ja­ma, ali i da­je su su­vi­še bli­zu, pa nji­hov od­nos sa Evro­plja­ni­ma mo­že bi­ti po­vod za za­bri­nu­tost.

Da bih se po­za­ba­vi­la pi­ta­njem ko­je je po­sta­vi­la Sto­le­ro­va – u kom je ste­pe­nu iz­ja­va Je­sen­skog me­di­cin­ski ili po­li­tič­ki ute­me­lje­na – mo­ram da na­gla­sim da je Je­sen­ski u svom ra­du re­kao da su mno­gi Ro­mi men­tal­no obo­le­li ka­da je po­ku­ša­vao da is­tak­ne pro­ble­me ma­đar­skog po­li­tič­kog si­ste­ma u pro­ce­su ta­ko­zva­ne in­klu­zi­je Roma („asi­mi­la­ci­ja” Roma ve­ro­vat­no je još jed­na od nje­go­vih ne­sreć­no iza­bra­nih re­či, ko­ja se ne ukla­pa u okvi­re ovog po­li­tič­kog po­kre­ta). Po­li­ti­ka in­klu­zi­je na­sta­je iz po­li­ti­ke is­klju­či­va­nja, ali ono što je za­ni­mlji­vo – i mno­go va­žni­je – je­ste to što po­li­ti­ka is­klju­či­va­nja ta­ko­đe na­sta­je iz po­li­ti­ke in­klu­zi­je. In­ten­zi­vi­ra­ni dis­kur­si o Ro­mi­ma do­ve­li su do po­tre­be da se oni pro­u­če. To je kul­mi­ni­ra­lo kroz po­ku­ša­je na­ci­o­nal­nih dr­ža­va da iz­gra­de i ob­no­ve ka­te­go­ri­je kao što su ve­ćin­sko i ma­njin­sko sta­nov­ni­štvo – pri če­mu se ma­nji­na ozna­ča­va kao ne­što raz­li­či­to i pro­ble­ma­tič­no. U svo­joj knji­zi, Je­sen­ski mno­go vre­me­na i pro­sto­ra po­sve­ću­je bro­je­vi­ma, ba­ve­ći se svet­skom rom­skom po­pu­la­ci­jom, pro­cen­tom Roma u Ma­đar­skoj i ta­ko da­lje.

Po­red ovih bro­je­va, po­sto­ji i pred­vi­đa­nje ko­li­ko će Roma ži­ve­ti u Ma­đar­skoj 2050. go­di­ ne. Pret­po­sta­vljam da bi pro­se­čan či­ta­lac la­ko mo­gao do­ći do za­ključ­ka da će 2050. bi­ti pre­vi­še men­tal­no obo­le­lih Ro­ma, zbog to­ga što pre­vi­še upra­žnja­va­ju seks i – što je još per­verz­ni­je – to ra­de sa svo­jim ro­đa­ci­ma, bra­ćom i se­stra­ma. Za­mi­šlja­nje i pro­u­ča­va­nje sek­su­al­no­sti Ci­ga­na pred­sta­vlja us­po­sta­vlja­nje sek­su­al­ne kon­tro­le. Euge­nič­ke iz­ja­ve na­sta­ le u Evro­pi (i, u ve­li­koj me­ri, u Ma­đar­skoj) če­sto su usme­re­ne pro­tiv Ci­ga­na, i pred­sta­vlja­ju prak­su pri­me­ne na­ci­o­nal­nog pra­vi­la na „kul­tu­ru” ne­pri­klad­nih gra­đa­na.4 Ka­te­go­ri­je su sna­žno di­fe­ren­ci­ra­ne kroz hi­je­rar­hi­je sek­su­al­no­sti. Rom­ska sek­su­al­nost na­la­zi se ni­sko na toj „ska­li”, pa su za­to Ro­mi, kao i dru­ge ma­njin­ske gru­pe, „iz­lo­že­ni pret­ po­stav­ci men­tal­ne obo­le­lo­sti, kao i ozlo­gla­še­no­sti, kri­mi­na­li­te­tu, sma­nje­noj dru­štve­noj i fi­zič­koj mo­bil­no­sti, gu­bit­ku in­sti­tu­ci­o­nal­ne po­dr­ške i eko­nom­skim sank­ci­ja­ma”, dok su 4 Zna­ko­ve na­vo­da ov­de ko­ri­stim sa­mo zbog to­ga što čvr­sto ve­ru­jem da ne po­sto­ji ni­ka­kva za­jed­nič­ka/ jed­na/uni­ver­zal­na rom­ska kul­tu­ra.

153

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

oni „či­je po­na­ša­nje za­u­zi­ma vi­so­ko me­sto u hi­je­rar­hi­ji, na­gra­đe­ni ser­ti­fi­ko­va­nim men­ tal­nim zdra­vljem, le­gal­no­šću, dru­štve­nom i fi­zič­kom mo­bil­no­šću, in­sti­tu­ci­o­nal­nom po­ dr­škom i ma­te­ri­jal­nom po­mo­ći” (Ru­bin 1993: 279). In­cest, kao je­dan od do­bro po­zna­tih sta­rih i mo­der­nih ta­bua, na­la­zi se ni­sko na ska­li sek­su­al­nog po­na­ša­nja, te je za­to pri­rod­no sme­šten u rom­sku „kul­tu­ru”, jer oni ni­su u sta­nju da na­ve­du svog is­prav­nog evrop­skog srod­ni­ka. Gejl Ru­bin (Gayle Ru­bin) ka­že da „ova vr­sta sek­su­al­ne mo­ral­no­sti ima mno­go vi­še slič­no­sti sa ide­o­lo­gi­jom ra­si­zma, ne­go sa istin­skom eti­kom”, kao i da ona „pri­pi­su­je vr­li­nu do­mi­nant­nim gru­pa­ma, a po­rok pod­re­đe­nim” (Ru­bin 1993: 279). Osim to­ga, ona pi­še i o kon­struk­ci­ji me­di­cin­skih dis­kur­sa: Sek­su­al­ne prak­se ni­žeg sta­tu­sa ocr­nju­ju se kao men­tal­na obo­lje­nja ili simp­to­ mi de­fekt­ne in­te­gra­ci­je lič­no­sti. Po­red to­ga, psi­ho­lo­ška ter­mi­no­lo­gi­ja uve­ća­va po­te­ško­će psi­ho­di­na­mič­kog funk­ci­o­ni­sa­nja, uno­se­ći u njih mo­da­li­te­te erot­skog po­na­ša­nja. Oni iz­jed­na­ča­va­ju sek­su­al­ni ma­zo­hi­zam sa auto­de­struk­tiv­nim obra­ sci­ma lič­no­sti, sek­su­al­ni sa­di­zam sa emo­ci­o­nal­nom agre­si­jom, a ho­mo­e­ro­tič­nost sa ne­zre­lo­šću. Ova ter­mi­no­lo­ška za­mu­će­nja po­sta­la su moć­ni ste­re­o­ti­pi, ko­ji se ne­se­lek­tiv­no pri­me­nju­ju na po­je­din­ce na osno­vu nji­ho­ve sek­su­al­ne ori­jen­ta­ci­je (Ru­bin 1993: 280).

Ov­de tre­ba po­me­nu­ti jed­nu va­žnu mi­sao. Ov­de se ne ra­di o is­pi­ti­va­nju lič­no­sti, ne­go gru­pe lju­di – Ro­ma. Ka­da se ve­ći deo jed­ne gru­pe ozna­či kao na­za­dan, gru­pa auto­mat­ski do­bi­ja tu oso­bi­nu. Kon­sti­tu­i­sa­nje Ro­ma kao sek­su­al­nog dru­gog po­sti­že se ta­ko što se on ozna­ča­va kao sek­su­al­no, mo­ral­no, dru­štve­no i, shod­no to­me, ka­u­zal­no i si­mul­ta­no bi­o­ lo­ški i psi­ho­lo­ški de­vi­jan­tan, u okvi­ru evrop­ske kli­me na­sta­le sta­pa­njem na­ci­o­na­li­zma i do­stoj­no­sti po­što­va­nja (Mos­se 1985). Me­đu­tim, dis­kur­si o Ro­mi­ma pre­va­zi­la­ze po­zna­te po­de­le na Is­tok i Za­pad, svoj­stve­ne ko­lo­ni­jal­nim dis­kur­si­ma, kao i di­ho­to­mi­ju na­ci­stič­ke Ne­mač­ke ko­ja lju­de de­li na do­stoj­ne i ne­do­stoj­ne po­što­va­nja. Bez ob­zi­ra na lo­ka­ci­ju na ko­joj ži­ve, oni uvek ugro­ža­va­ju stan­dar­de za po­što­va­nje.

Za­ključ­ci ko­je iz­vla­či­mo iz ove kon­tro­ver­ze omo­gu­ća­va­ju nam da vi­di­mo pro­ces kre­ i­ra­nja dru­gog kao ne­što jed­no­smer­no. Što je još va­žni­je, u kon­tek­stu ovog i dru­gih slič­nih do­ga­đa­ja, po­treb­no je po­ka­za­ti i dru­gu stra­nu isto­ri­ja­ta kre­i­ra­nja Ro­ma kao dru­gog. To ni­je sa­mo pro­ces ko­ji po­la­zi od ru­ke pro­fe­so­ra Je­sen­skog, i osta­lih ko­ji su Ro­me pred­sta­ vlja­li kao sek­su­al­ne dru­ge, po­tla­če­nu gru­pu ko­ja ne po­se­du­je moć da se su­prot­sta­vi ovim dis­kur­si­ma. Ovom pro­ce­su mo­gu da se su­prot­sta­ve lju­di, bi­li oni Ro­mi ili ne. Je­dan od njih je Ijan Hen­kok, ko­ji bi se sa­da ve­ro­vat­no slo­žio da je pro­me­na evrop­ske po­li­tič­ke kli­ me, po­seb­no u kon­tek­stu rom­skog po­kre­ta, ta­ko­đe ob­li­ko­va­la i pro­me­ni­la od­no­se sna­ga, omo­gu­ćiv­ši to da ot­por po­sta­ne vi­dljiv ne sa­mo na in­di­vi­du­al­nom ni­vou, ne­go i na je­dan or­ga­ni­zo­van, po­li­tič­ki na­čin.

154

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

U ki­ber­pro­sto­ru i iz nje­ga: za­bra­nje­ne prak­se i pre­kr­še­na pra­vi­la Sa­da bih že­le­la da po­me­rim fo­kus sa sred­sta­va po­li­tič­ke re­al­no­sti u kon­tek­stu na­ci­o­ nal­nih dr­ža­va na po­sle­di­ce ko­je ta re­al­nost ima na stvar­no ljud­sko is­ku­stvo. U skla­du sa Her­co­go­vim sa­ve­tom, na­pu­štam ka­te­go­ri­je kao što su kla­sa i ra­sa, i „is­tra­žu­jem sup­til­ni­je de­li­ne­a­ci­je sek­su­al­no­sti i po­ve­za­nih do­me­na kao što su uz­bu­đe­nje, in­hi­bi­ci­ja, ank­si­o­znost, ve­zi­va­nje, od­boj­nost, za­vist, če­žnja i do­sa­da”. Ako fo­kus po­me­ri­mo na že­lju, mo­že­mo iz dru­ga­či­je per­spek­ti­ve raz­mo­tri­ti pi­ta­nja ko­ja po­kre­će re­a­li­zo­va­ni ili na­me­ra­va­ni sek­su­al­ni od­nos me­đu Ro­mi­ma i Evro­plja­ni­ma.

Mo­je in­te­re­so­va­nje za dis­kur­se o Rom­ki­nja­ma ne­dav­no me je na­ve­lo da ana­li­zi­ram in­ter­net-fo­ru­me u Sr­bi­ji i Hr­vat­skoj, gde ne­rom­ski ko­ri­sni­ci di­sku­tu­ju o Rom­ki­nja­ma, uglav­nom kao o objek­ti­ma sek­su­al­ne že­lje. Usred­sre­di­la sam se na že­ne jer, ako sa aka­ dem­skih i po­li­tič­kih pre­đe­mo na me­dij­ske dis­kur­se, vi­di­mo da su di­sku­si­je o rom­skoj sek­ su­al­no­sti ogra­ni­če­ne na ra­ne ili pri­sil­ne bra­ko­ve (i to uvek na že­ne) i na trud­no­ću (Bi­tu, Mon­te­a­nu 2010: 80). In­ter­net je me­sto na ko­me ko­ri­sni­ci mo­gu da osta­nu ano­nim­ni i slo­ bod­no iz­no­se svo­ja mi­šlje­nja, što omo­gu­ća­va is­po­lja­va­nje sek­si­zma, ra­si­zma i mi­zo­gi­ni­je, i obez­be­đu­je pro­stor za pred­sta­vlja­nje Rom­ki­nja kao et­nič­kog dru­gog, do­stup­nog mu­ škar­ci­ma za kon­zu­ma­ci­ju kao pa­si­van obje­kat sek­su­al­ne že­lje. In­ter­net omo­gu­ća­va ne­kim ne­rom­skim mu­škar­ci­ma da iz­ra­ze svo­ju že­lju, ali ta­ko­đe i di­le­mu da li je nor­mal­no ima­ti sek­su­al­ni od­nos sa Rom­ki­njom: Moj fe­tiš su tam­no­pu­te, eg­zo­tič­ne de­voj­ke. Na Bal­ka­nu ne­ma mno­go crn­ki­nja i mu­lat­ki­nja, pa mi osta­ju sa­mo Ci­gan­ke. Mo­ja naj­ve­ća sek­su­al­na že­lja je da ne­ku Ci­gan­ku uni­štim od sek­sa. Da li još ne­ko ima ta­kav fe­tiš? Da li je to nor­mal­no?

Uop­šte, šta mi­sli­te o Ci­gan­ka­ma kao seks-bom­ba­ma?

Po­sle ovog ko­men­ta­ra 93 oso­be (uglav­nom mu­škar­ci) uče­stvo­va­le su u di­sku­si­ji o ovoj te­mi. Svi su Rom­ki­nje pred­sta­vi­li kao dru­ga­či­je, naj­če­šće kao pr­lja­ve, mo­ral­no za­o­sta­ le, pro­sti­tut­ke, ali i kao tra­di­ci­o­nal­ne, eg­zo­tič­ne, sa mi­stič­nim mo­ći­ma itd. S ob­zi­rom na to da od­stu­pa­ju od stan­dar­da – u ovom slu­ča­ju, stan­dar­da is­prav­nog gra­đa­ni­na Hr­vat­ske (ko­ji se ne raz­li­ku­je bit­no od onog u srp­skom ki­ber­pro­sto­ru) – po­žu­da ko­ju Hr­vat ose­ća pre­ma Ci­gan­ka­ma od­re­đu­je se kao ne­što što ni­je sa­svim „nor­mal­no”. Rom­ki­nje se isu­vi­še če­sto su­sre­ću sa ova­kvim dis­kur­si­ma, pa mno­ge od njih ni ne raz­mi­šlja­ju o mo­guć­no­sti ve­ze sa ne­kim ko ni­je Rom. Me­đu­tim, va­žno je raz­u­me­ti da sa obe stra­ne po­sto­ji ot­por sek­su­al­noj re­pre­si­ji. U ovom kon­tek­stu, mo­gli bi­smo da pri­me­ni­mo fu­ko­ov­ski kon­cept bi­o­mo­ći u su­bjek­ti­vi­te­tu. On je na­pi­sao: „Mi­le­ni­ju­mi­ma, čo­vek je ostao ono što je bio za Ari­sto­te­la: ži­va ži­vo­ti­nja sa do­dat­nom spo­sob­no­šću za po­li­tič­ko de­lo­va­nje; mo­de­ran čo­ vek je ži­vo­ti­nja, a po­li­ti­ka do­vo­di u pi­ta­nje eg­zi­sten­ci­ju te ži­vo­ti­nje kao ži­vog bi­ća” (ci­tat iz Laz­za­ra­to 2006: 9).

155

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Za­klju­čak Iz­ja­va Je­sen­skog da su mno­gi Ro­mi men­tal­no obo­le­li zbog svo­jih in­ce­stu­o­znih na­vi­ ka, pri­mer je dis­kur­sa raz­li­ke. U skla­du sa ar­gu­men­ta­ci­jom Sto­le­ro­ve i Mo­sa, do­šla sam do za­ključ­ka da bi se ova iz­ja­va mo­gla tu­ma­či­ti kao pri­mer od­stu­pa­nja od stan­dar­da. Ko­ri­ šće­njem poj­ma „de­ge­ne­ri­sa­no­sti”, Je­sen­ski, na­mer­no ili ne, po­sta­je deo pro­ce­sa kre­i­ra­nja sek­su­al­nog dru­gog. Iako je on svo­ju iz­ja­vu oprav­dao upo­tre­bom me­di­cin­skih dis­kur­sa o Ro­mi­ma, sma­tram da, ako raz­mo­tri­mo kon­tekst sa­me iz­ja­ve, mo­že­mo za­klju­či­ti da je ona u iz­ve­snoj me­ri po­li­tič­ki za­sno­va­na. Her­co­go­va dru­ga­či­ja per­spek­ti­va, kao i Ag­na­ni­ je­va tu­ma­če­nja Di­dro­o­vih ide­ja o ukr­šta­nju, na­ve­li su me da sa do­bro po­zna­tih dis­kur­sa ra­si­zma i an­ti­ci­ga­ni­zma pre­đem u do­men u ko­me su Ro­mi i ne­ro­mi iz­gra­di­li slo­že­ni­je me­đu­sob­ne od­no­se. Za­klju­či­la sam da je ovo još je­dan od na­či­na na ko­je mo­že­mo či­ta­ti Hen­ko­kov Sin­drom pa­ri­je, ali isto ta­ko i sa­vre­me­ne dis­kur­se o Ro­mi­ma i pro­ce­su kre­i­ra­nja Ro­ma kao sek­su­al­nog dru­gog. Moj cilj je bio da po­ka­žem da su iz­ja­va Je­sen­sko­ga i slič­ne iz­ja­ve po­ve­za­ne sa za­go­va­ra­njem su­per­i­or­no­sti iz­ve­snih gru­pa u kon­tek­stu mo­der­nih na­ ci­o­nal­nih dr­ža­va, ali i da pri­ka­žem raz­li­či­te uglo­ve za po­sma­tra­nje ovog pro­ble­ma. Va­lja­ nost ar­gu­me­na­ta i per­spek­ti­va ko­je sam ov­de iz­ne­la po­ti­ču od stvar­nih is­ku­sta­va lju­di či­ja je sek­su­al­nost iz­lo­že­na re­pre­si­ji, što ob­li­ku­je na­čin na ko­ji oni raz­mi­šlja­ju o se­bi i svo­jim od­no­si­ma sa dru­gi­ma. Fu­ko­o­va kon­cep­tu­a­li­za­ci­ja mo­ći ve­o­ma je va­žna u ovom kon­tek­stu.

To je kon­cept mo­ći ko­ja ni­je sta­tič­ka, ne­go pred­sta­vlja sup­strat ljud­skih od­no­sa i in­ter­ak­ ci­ja. Pi­ta­nje ko­je bih vo­le­la da po­sta­vim – ako smo sprem­ni da pre­va­zi­đe­mo kon­cep­te kao što su an­ti­ci­ga­ni­zam i ra­si­zam, ko­ji moć de­fi­ni­šu kao jed­no­smer­ni kon­cept – je­ste ono ko­je je i sam Fu­ko po­sta­vio pi­šu­ći svo­ju Isto­ri­ju sek­su­al­no­sti: „Zbog če­ga sa to­li­ko stra­sti i gor­či­ne, usme­re­nih pro­tiv na­še ne­dav­ne pro­šlo­sti, sa­da­šnjo­sti i nas sa­mih, tvr­di­mo da smo spu­ta­ni?” (Fu­ko 1978: 8,9)

LI­TE­RA­TU­RA: 1.

2.

3.

4.

5.

6.

Ag­na­ni, M. Su­nil. 2007. Do­ux Com­mer­ce, Do­u­ce Co­lo­ni­sa­tion: Di­de­rot and the Two In­di­es of the French En­lig­hten­ment. In The An­thro­po­logy of the En­lig­hten­ment, ed. by La­rry Wolff and Mar­co Ci­ po­lo­ni. Stan­ford: Stan­ford Uni­ver­sity Press (65–84).

Bi­tu, Ni­co­le­ta and Cri­na Mor­te­a­nu. 2010. Are the rights of the child ne­go­ti­a­ble? The ca­se of early mar­ ri­a­ges wit­hin Ro­ma com­mu­ni­ti­es in Ro­ma­nia. Buc­ha­rest: UNI­CEF Ro­ma­nia and Ro­ma­ni C.R.I.S.S. (76-83). Po­tra­ži­ti na adre­si http://www.uni­cef.org/ro­ma­nia/Early_mar­ri­a­ges_Ro­ma­ni_CRISS.pdf, De­cem­ber 14, 2012 Bock, Gi­se­la. 1983. ”Ra­cism and Se­xism in Na­zi Ger­many: Mot­her­hood, Com­pul­sory Ste­ri­li­za­tion, and the Sta­te”. In Chi­ca­go Jo­ur­nals Vol. 8, No. 3. Chi­ca­go: Uni­ver­sity of Chi­ca­go Press.

Fu­ko, Mi­šel. 1978. Isto­ri­ja sek­su­al­no­sti. Pro­sve­ta, Be­o­grad.

Han­cock, Ian. 1988. The Pa­ri­ah Syndro­me. Ann Ar­bor: Ka­ro­ma Pu­blis­hers, Inc. Her­zog, Dag­mar. 2004. Hu­bris and Hypoc­risy, In­ci­te­ment and Di­sa­vo­wal. In Se­xu­a­lity and Ger­man fa­scism. New York: Berg­hahn Bo­oks (3-21).

156

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Laz­za­ra­to, Ma­u­ri­zio. 2006. ”From bi­o­po­wer to bi­o­po­li­tics”. In Ta­i­lo­ring bi­o­tec­hno­lo­gi­es, vol. 2, is­sue 2.

(9-20). Po­tra­ži­ti na http://www.ijtds.com/2_2_laz­za­ra­to.pdf, De­cem­ber 14, 2012 8. Mos­se, L. Ge­or­ge. 1985. Na­ti­o­na­lism and Se­xu­a­lity: Mid­dle-Class Mo­ra­lity and Se­xu­al Norms in Mo­ dern Euro­pe. Ma­di­son: Uni­ver­sity of Wi­scon­sin Press (1-65).

9. Ru­bin, Gail. 1993. ”Thin­king Sex: No­tes for a Ra­di­cal The­ory of the Po­li­tics of Se­xu­a­lity”. In The Les­bian and gay stu­di­es re­a­der / edi­ted by He­nry Abe­lo­ve, Mic­he­le Aina Ba­ra­le, Da­vid M. Hal­pe­rin.

New York: Ro­u­tled­ge (268-312).

10. Sto­ler, Ann La­u­ra. 2002. Car­nal Know­led­ge and Im­pe­rial Po­wer: Ra­ce and the In­ti­ma­te in Co­lo­nial Ru­le. Ber­ke­ley, Los An­ge­les, Lon­don: Uni­ver­sity of Ca­li­for­nia Press (41–71).

7.

Creating the Roma as Sexual Other: Imagining Romanies in European Discourses SUMMARY: My motive for writing this paper was a book written by a Hungarian professor – a book which, among other things, describes the Romani people in Hungary. One of the professor’s statements in the book refers to Romani culture, which he described as incestuous. The aim of the study was to explore different meanings constructed by the statement. I concluded that it is a part of the historical process of creating the Roma as sexual other.

I came to this conclusion by analyzing academic literature on the process of creating sexual other in various ways, and the relationship between this phenomenon and the creation of nationalism and its politics. Secondly, I focused on the statement and its context. Furthermore, I gave examples of modern media discourses on Romani women. Finally, I turned from theoretical considerations to practical implications and relevance of those discourses for lives of Romani and non-Romani people, their social relations, as well as the relations between Romani and non-Romani people, pointing out that the process does form the ways in which Romanies perceive themselves, affecting the decisions they make.

KEY WORDS: Roma, Romani women, incest, nationalism, sexual other, discourse of difference, racism, antigypsism.

jelenajovanovic81@yahoo.com

157

158

159

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 821.163.41-14.09 Jakšić Đ.

Milan Micić Sekretarijat za kulturu i javno informisanje Novi Sad

Refleksija ili gradivni element mitske matrice (rodoljubiva poezija Đure Jakšića) SA­ŽE­TAK: Rad opi­su­je pe­snič­ku re­flek­si­ju u ro­do­lju­bi­voj po­e­zi­ji Đu­re Jak­ši­ća na ka­ ta­log isto­rij­skih do­ga­đa­ja na isto­rij­skom pro­sto­ru Bal­ka­na u pe­ri­o­du 1860–1878, ko­ji su pred­sta­vlja­li po­jav­nost du­gog i in­ten­ziv­nog isto­rij­skog kon­flik­ta iz­me­đu bal­kan­skih hri­šća­na i Osman­skog car­stva. Ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća či­ni­la je deo srp­skog jav­nog mnje­nja u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji i Ju­žnoj Ugar­skoj, i kao ta­kva iz­ra­ža­va­la je ko­lek­tiv­ne pred­sta­ve srp­skog gra­đan­stva, kao i njegove ko­lek­tiv­ne ilu­zi­je o sop­stve­noj sna­zi, sa­mo­do­volj­no­sti i ne­mo­ći Tur­skog car­stva u oče­ki­va­nju sko­rog rat­nog su­da­ra. Ro­do­lju­bi­ve pe­sme Đu­re Jak­ši­ća bi­le su u funk­ci­ji oče­ki­va­ nog ra­ta pro­tiv Tur­ske, pod­sti­ca­le su ener­gi­ju ra­ta, bi­le su in­stru­ment na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke Kne­že­vi­ne Sr­bi­je u ide­o­lo­škoj pri­pre­mi ma­sa za rat­ni su­kob. Pe­sme Đu­re Jak­ši­ća po­ku­ša­va­le su da di­na­mi­zu­ju na­ci­o­nal­nu po­li­ti­ku Kne­že­vi­ne Sr­bi­je u po­ sma­tra­nom pe­ri­o­du, a pe­snič­ka re­ak­ci­ja na od­re­đe­ne isto­rij­ske po­ja­ve i pro­ce­se zna­či­la je i svo­je­vr­sno mo­de­lo­va­nje no­vih mi­to­va u srp­skoj na­ci­o­nal­noj ide­o­lo­gi­ji (kult Cr­ne Go­re, an­ti­e­vrop­ski mit).

Po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća, u funk­ci­ji ho­mo­ge­ni­za­ci­je na­ci­o­nal­ne eg­zi­sten­ci­je, po­se­za­la je za već po­sto­je­ćom mit­skom ma­tri­com (ko­sov­ski mit, kult žr­tve i sa­mo­žr­tve) i da­va­la joj no­ve ob­li­ke pri­la­go­đe­ne ko­lek­tiv­nim po­tre­ba­ma i pred­sta­va­ma srp­skog gra­đan­stva dru­ge po­lo­vi­ne 19. ve­ka. Ko­sov­ski mit za­na­vljan je kao pa­ra­dig­ma bor­be za na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje, a kult sa­mo­žr­tvo­va­nja za na­ci­o­nal­nu slo­bo­du uz­di­zan je kao naj­vi­ši ljud­ski ideal. Po­sto­je­ćoj mit­skoj ma­tri­ci ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća da­va­la je no­vi gra­div­ni ele­ment. Nje­go­vi sti­ho­vi mo­de­lo­va­li su srp­sku jav­nost, ali su i uti­ca­li na sta­nja ko­lek­tiv­ne sve­sti, jer su se tran­spo­no­va­li u na­ ci­o­nal­nu za­jed­ni­cu ko­ja je bi­va­la u sta­nju du­ge isto­rij­ske osu­je­će­no­sti, u du­gom sta­nju ko­lek­tiv­nog afek­ta, i u na­ci­o­nal­nu za­jed­ni­cu ko­ja je svo­je „uče­šće u isto­ri­ji” u pr­voj po­lo­vi­ni 20. ve­ka pla­ća­la te­škom bi­o­lo­škom, eko­nom­skom, dru­štve­nom i mo­ral­nom de­kon­struk­ci­jom. Ta­ko su de­mon­stran­ti ko­ji su 27. mar­ta 1941. go­di­ne de­mon­stri­ra­li pro­tiv pri­klju­če­nja Ju­go­sla­vi­je Troj­nom pak­tu sti­ho­ve Đu­re Jak­ši­ća iz­ne­li na uli­ce kao deo svog autoh­to­nog sta­va („Bo­lje grob, ne­go rob!”).

KLJUČ­NE RE­ČI: ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja, jav­no mnje­nje, ro­man­ti­zam, mit, rat, re­flek­ si­ja, afe­kat, sa­mo­do­volj­nost, ilu­zi­ja.

160

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Pri­ro­da po­et­skog de­ter­mi­ni­še po­re­dak u ko­jem do­mi­ni­ra su­bjek­tiv­no tu­ma­če­nje sve­ ta; per­so­nal­ni pe­snič­ki ri­tual de­kon­stru­i­še pro­stor­nu i vre­men­sku od­re­đe­nost, i pu­tem ce­re­mo­ni­je me­ta­fi­zič­kog gra­di in­te­gri­sa­ni po­et­ski po­re­dak, de­tek­tu­je no­vu stvar­nost ko­ja op­sta­je kao pe­snič­ka, in­di­vi­du­al­na pre­ra­da sve­ta.

Tra­ga­nje za kon­fi­gu­ra­ci­jom isto­rij­skih i mit­skih struk­tu­ra u ro­do­lju­bi­vom pe­sni­štvu ni­je ne­ga­ci­ja aure po­et­skog in­di­vi­du­a­li­zma, već po­ku­šaj da se spo­zna sa­dr­žaj to­ta­li­te­ta pe­ snič­kog stva­ra­nja u ko­jem se oso­be­no pe­snič­ko po­i­ma­nje stvar­no­sti pro­ži­ma i kom­po­nu­je sa sta­nji­ma isto­rij­ske i mit­ske sve­sti, sa ko­lek­tiv­nim isto­rij­skim mi­šlje­njem i dru­štve­nim i ide­o­lo­škim po­tre­ba­ma jed­ne epo­he i jed­nog isto­rij­skog pro­sto­ra. Ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja ta­ko je funk­ci­o­nal­na i re­flek­siv­na u od­no­su na mo­za­ik po­tre­ba dru­štve­nog i po­li­tič­kog po­ret­ka; na emo­ti­van i afek­ti­van na­čin ona pre­no­si zna­kov­ni si­stem od­re­đe­nih isto­rij­skih na­pe­to­ sti, ali svo­jim kre­a­tiv­nim či­nom zgu­snu­tim ko­lek­tiv­no-isto­rij­skim slo­je­vi­ma da­je no­vo gra­div­no tki­vo, po­ja­ča­va i odr­ža­va isto­rij­ske ten­zi­je, po­ja­ve i pro­ce­se, če­sto da­je eks­tre­man od­go­vor na otvo­re­ne isto­rij­ske i ci­vi­li­za­cij­ske ne­do­u­mi­ce, gra­di i ob­li­ku­je no­ve na­ci­o­nal­ ne mi­to­ve ko­ji pro­iz­la­ze iz po­tre­ba isto­rij­skog tre­nut­ka i zah­te­va po­li­tič­ke, in­te­lek­tu­al­ne i dru­štve­ne eli­te u da­to­sti isto­rij­skog do­ga­đa­nja.

Ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća na­sta­la je na isto­rij­skoj rav­ni jed­ne uz­bur­ka­ne isto­ rij­ske epo­he, či­ji su ru­bo­vi bi­li dva ve­li­ka isto­rij­ska do­ga­đa­ja ko­ja su traj­no iz­me­ni­la svet Bal­ka­na i Po­du­na­vlja. Pr­vi do­ga­đaj je re­vo­lu­ci­ja 1848/49. go­di­ne, po­zna­ti­ja me­đu Sr­bi­ma Ju­žne Ugar­ske kao Ve­li­ka bu­na, a dru­gi do­ga­đaj je niz se­ljač­kih usta­na­ka i ra­to­va na Bal­ ka­nu, u pe­ri­o­du 1875–1878, ko­ji su osta­li po­zna­ti pod ime­nom Is­toč­na kri­za. To je epo­ ha grad­nje srp­skog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, na­ci­o­nal­nog sa­zre­va­nja i sa­mo­i­den­ti­fi­ka­ci­je, epo­ha mo­der­ni­za­ci­je i evro­pe­i­za­ci­je, ja­ča­nja gra­đan­skog slo­ja u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji i me­đu Sr­bi­ma u Ju­žnoj Ugar­skoj, sa­gle­da­va­nja sop­stve­ne pro­šlo­sti kao i bu­duć­no­sti u kor­pu­ su evrop­skih na­ro­da; to je vre­me na­ci­o­nal­nog ro­man­ti­zma, či­je je po­lje smi­sla pro­jek­to­ va­lo eman­ci­pa­ci­ju na­ro­da i po­je­din­ca u oslo­bo­di­lač­kom ra­tu pro­tiv Osman­skog car­stva.

Spolj­na po­li­ti­ka kne­za Mi­ha­i­la Obre­no­vi­ća (1860–1868), ra­to­vi Cr­ne Go­re pro­tiv Tur­ske (1852–1853, 1858. i 1862), po­ja­va Uje­di­nje­ne omla­di­ne srp­ske me­đu Sr­bi­ma Ju­žne Ugar­ ske i Is­toč­na kri­za (1875–1878) in­ten­zi­vi­ra­li su vre­li­nu epo­he u srp­skom gra­đan­stvu, ko­ja se ma­ni­fe­sto­va­la kao po­ja­ča­na „že­lja za isto­ri­jom”, tj. kao že­lja za ar­ti­ku­li­sa­njem sop­stve­ne na­ci­je kao su­bjek­ta i tvor­ca isto­ri­je ko­ja ra­tom pro­tiv Tur­skog car­stva, po­sle du­ge isto­rij­ske ćut­nje, u to­ta­li­te­tu isto­rij­skog, pre­kom­po­nu­je isto­rij­ski pro­stor za se­be i po se­bi. „Že­lja za isto­ri­jom” ma­ni­fe­sto­va­la se u srp­skom gra­đan­stvu u po­sma­tra­nom pe­ri­o­du (1860–1878) pu­tem ne­re­al­nog sa­mo­ra­zu­me­va­nja o sop­stve­noj mo­ći, pu­tem ko­lek­tiv­nih fan­ta­za­ma i na­si­lja vi­zi­ja, ko­ji su po­ri­ca­li re­al­na isto­rij­ska sta­nja, po­ja­ve i od­no­se. Pe­sni­ci i ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja bi­li su funk­ci­o­nal­ni deo tog jav­nog mnje­nja, u svo­joj su­šti­ni još ru­di­men­tar­nog, ko­je je pak emi­to­va­lo moć­nu ener­gi­ju sa­mo­op­se­nji­va­nja. Spo­lja ira­ci­o­nal­na po­ja­va, i asi­ me­trič­na u od­no­su na ja­vu isto­ri­je, ener­gi­ja sa­mo­op­se­nji­va­nja, usme­re­na ka ko­lek­tiv­noj eg­zi­sten­ci­ji na­ro­da, bi­la je ra­ci­o­nal­no in­stru­men­ta­li­zo­va­na i u funk­ci­ji ide­o­lo­škog an­ga­ žo­va­nja ener­gi­je ma­sa u bor­bi za na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje. Ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja se za­to 161

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

u epo­hi ro­man­ti­zma ja­vlja­la kao po­kre­tač i sli­ka srp­skog jav­nog mnje­nja ko­je je vi­so­ko po­sta­vi­lo že­lje­ne na­ci­o­nal­ne ci­lje­ve, an­ga­žo­va­lo ener­gi­ju ra­ta i pre­i­me­no­va­lo kar­to­gra­fi­ju stvar­no­sti po­ku­ša­va­ju­ći da ka­ta­log do­ga­đa­ja i isto­rij­skih to­ko­va ilu­zi­o­ni­stič­ki do­ve­de do ide­al­nog kra­ja, tj. do na­ci­o­nal­nog oslo­bo­đe­nja i uje­di­nje­nja.

Ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća, kao po­et­ski iz­raz ko­lek­tiv­nog sta­nja du­ha srp­skog gra­đan­stva po­sle 1860. go­di­ne, re­flek­siv­no je re­a­go­va­la na ceo mo­za­ik do­ga­đa­ja ko­ji su ta­la­sa­li srp­sko jav­no mnje­nje do 1878. go­di­ne, ko­ja je go­di­na pe­sni­ko­ve smr­ti, ali i go­di­na ula­ska u no­vo isto­rij­sko raz­do­blje na isto­rij­skom pro­sto­ru Ju­go­i­stoč­ne Evro­pe. (Te go­di­ ne od­lu­ke Ber­lin­skog kon­gre­sa is­cr­ta­le su ne sa­mo no­vu ge­o­gra­fi­ju Bal­ka­na ne­go i no­vu ma­pu dru­štve­nih, eko­nom­skih, kul­tur­nih i et­nič­kih od­no­sa na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu.)

Po­et­ski ru­ko­pis Đu­re Jak­ši­ća za­to je u pe­ri­o­du od dva­de­set go­di­na bio po­li­tič­ki i ide­o­lo­ ški funk­ci­o­na­lan, pra­tio je pro­sto­re raz­go­vet­ne i fre­kvent­ne isto­ri­je, pod­sti­cao i ob­li­ko­vao ko­lek­tiv­ne isto­rij­ske pred­sta­ve, bio po­et­ski por­tret du­hov­nih sta­nja epo­he ro­man­ti­zma. Đu­ra Jak­šić pi­sao je ro­do­lju­bi­vu po­e­zi­ju i pre do­la­ska na vlast kne­za Mi­ha­i­la Obre­no­vi­ća (1860), ali je tek sa nje­go­vom ak­tiv­nom na­ci­o­nal­nom po­li­ti­kom, ko­ja je pod­sti­ca­la i ob­ li­ko­va­la vre­nje i tem­pe­ra­tu­ru srp­ske ro­man­ti­čar­ske epo­he, gra­dio po­et­ski po­re­dak ko­ji je po­ja­ča­vao i pot­cr­ta­vao sta­re na­ci­o­nal­ne mi­to­ve i gra­dio kon­fi­gu­ra­ci­ju no­vih mit­skih sli­ka.

Pro­jek­ci­je bu­duć­no­sti kne­za Mi­ha­i­la Obre­no­vi­ća i tra­ga­nje za no­vim me­stom srp­kog na­ro­da u isto­ri­ji Bal­ka­na ni­su osta­li sa­mo isto­rij­ska me­ta­fi­zi­ka, već su u re­al­noj po­li­ti­ci mla­dog srp­skog kne­za do­bi­li for­mu prak­tič­nih po­li­tič­kih od­lu­ka ko­je su vo­di­le ra­tu pro­tiv Tur­skog car­stva. Knez Mi­ha­i­lo Obre­no­vić već 1861. go­di­ne na Pre­o­bra­žen­skoj skup­šti­ni do­neo je Za­kon o na­rod­noj voj­sci, ko­ji je pred­vi­đao op­štu voj­nu oba­ve­zu. Mar­ta 1862. go­di­ne sklo­pio je spo­ra­zum sa ru­skom Vla­dom o zaj­mu od 300.000 du­ka­ta pred­vi­đe­nih za na­bav­ku pu­ša­ka, a po­čet­kom 1862. go­di­ne for­mi­rao je Srp­ski od­bor, za­du­žen za na­ ci­o­nal­nu pro­pa­gan­du u su­sed­nim ze­mlja­ma. Iste 1862. go­di­ne pro­jek­to­va­ni su pla­no­vi o po­di­za­nju ustan­ka u Bo­sni, Her­ce­go­vi­ni, Sta­roj Sr­bi­ji i Bu­gar­skoj. Su­ko­bi srp­skog gra­ đan­stva i tur­skih voj­ni­ka u Be­o­gra­du 15–18. ju­na 1862, po­sle ra­nja­va­nja srp­skog de­ča­ka na Ču­kur-če­smi, po­ja­ča­li su ose­ćaj bli­skog rat­nog su­ko­ba. Od apri­la do sep­tem­bra 1862. go­di­ne tra­jao je rat iz­me­đu Cr­ne Go­re i Osman­skog car­stva, ko­ji je in­ten­zi­vi­rao zah­te­ve u srp­skom jav­nom mnje­nju za ra­tom pro­tiv Tur­ske. Po­ve­zi­va­nje i or­ga­ni­zo­va­nje hri­šća­na pod tur­skom vla­šću, stva­ra­nje sa­ve­za sa Cr­nom Go­rom, Ru­mu­ni­jom i Grč­kom, tur­ska pre­da­ja gra­do­va u Sr­bi­ji 1867. go­di­ne, u srp­skom jav­nom mnje­nju stva­ra­li su uti­sak ra­ta ko­ji sle­di.1 Po­sle ubi­stva kne­za Mi­ha­i­la Obre­no­vi­ća 1868. go­di­ne, srp­sko jav­no mnje­nje ta­ko­đe je po­ku­ša­va­lo da pod­stak­ne ula­zak Sr­bi­je u rat pro­tiv Tur­ske. Uje­di­nje­na omla­di­na srp­ska 1871–1872. go­di­ne čak je spre­ma­la usta­nak pro­tiv tur­ske vla­sti, a ustan­kom srp­skih ma­sa u za­pad­noj Bo­sni i is­toč­noj Her­ce­go­vi­ni 1875. apel za ra­tom pro­tiv Tur­skog car­stva u srp­skom jav­nom mnje­nju do­ve­den je do vr­hun­ca.2 1 Isto­ri­ja srp­skog na­ro­da V/1, Be­o­grad 1981, 295–298.

2 Isto, str. 347.

162

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

U okvi­ru pro­ce­sa ute­me­lje­nja na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta po­sle 1860. go­di­ne, či­ja je po­jav­ nost bi­la bor­ba za na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje, rat pro­tiv Tur­ske u srp­skom jav­nom mnje­nju do­ži­vlja­van je kao čin ko­ji ho­mo­ge­ni­zu­je na­ci­o­nal­nu eg­zi­sten­ci­ju. Po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća od 1862. go­di­ne, cr­no­gor­sko-tur­skog ra­ta i srp­sko-tur­skog su­ko­ba u Be­o­gra­du, iz­ra­zi­to je u funk­ci­ji ra­ta.

Sva­ko je vre­me mi­lo / le­po za kr­vav boj pe­vao je Đu­ra Jak­šić u pe­smi „Ra­ja” (1862).

Iste go­di­ne Đu­ra Jak­šić u pe­smi „Ose­ćam” tra­žio je „da pr­sne krv­ca za na­rod moj”. Go­di­ ne 1871, u vre­me ka­da je Uje­di­nje­na omla­di­na srp­ska pri­pre­ma­la usta­nak hri­šća­na pro­tiv tur­ske vla­sti u li­stu Mla­da Sr­ba­di­ja ob­ja­vlje­na je „Boj­na pe­sma” u ko­joj je Đu­ra Jak­šić ka­ zi­vao: Šta će nam ovaj mir, / ovaj bla­to­mir? Zar ni­je bo­lje bor­ba – i krv i nož, i kr­vav onaj pir. / Na oruž­je! / Sr­bin je ju­nak, ju­nak je grom, / smr­ska­će te­me du­šma­nu svom. / Na oruž­je!

Na oruž­je!... Zar ni­je bo­lja pu­ška, sa­blja, top, / ga­ra­vog pa­kla plam? / ...Vi­diš li bar­jak taj? / Si­na pod bar­jak daj! U vre­me po­kre­ta­nja se­ljač­kih usta­na­ka 1875. go­di­ne u Bo­sni i Her­ ce­go­vi­ni, Đu­ra Jak­šić spe­vao je „Er­ce­go­vač­ku boj­nu pe­smu” ob­ja­vlje­nu u li­stu Otadž­bi­na, u ko­joj po­zi­vao u rat (U boj! U boj! / U sve­ti haj­de rat!), a pred ob­ja­vu srp­sko-tur­skog ra­ta 1876. go­di­ne, da bi pod­sta­kao ener­gi­ju ra­ta, Đu­ra Jak­šić je spe­vao još jed­nu „uboj­nu” gde je gla­sno po­zi­vao: U rat, u rat! / U kr­vav haj­de boj!3 Po­ziv na rat pre­no­šen je srp­skom dru­štvu u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji kao „in­for­ma­ci­ja dis­tan­ ce”, jer 1815. go­di­ne (kraj Dru­gog srp­skog ustan­ka) i 1876. go­di­ne (po­če­tak pr­vog srp­skotur­skog ra­ta) srp­sko dru­štvo ni­je ima­lo is­ku­stvo rat­nog su­ko­ba. U or­ga­ni­za­ci­ji ko­lek­tiv­nog pam­će­nja srp­skog dru­štva u Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji u 19. ve­ku rat je bio niz sli­ka isto­ri­je ko­je su se vre­men­ski ve­zi­va­le za do­ba srp­skih usta­na­ka sa po­čet­ka 19. ve­ka, a ko­je su usled vre­ men­ske dis­tan­ce po­sta­ja­le me­ta­fi­zič­ka op­štost, bez čul­nih pri­zo­ra ra­ta ko­ji bi ja­vu rat­nog su­ko­ba pred­sta­vi­li u re­a­li­stič­noj te­gob­no­sti. Srp­sko dru­štvo še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­ di­na 19. ve­ka eko­nom­ski, po­li­tič­ki, voj­no, pri­vred­no i mo­ral­no ni­je bi­lo sprem­no za rat­ni su­kob, i to su ra­to­vi vo­đe­ni 1876–1877. go­di­ne sa Tur­skom i po­ka­za­li, iako je srp­sko jav­no mnje­nje, de­lom i pu­tem ro­do­lju­bi­ve po­e­zi­je, for­mi­ra­lo op­šti stav ko­ji je po­ri­cao stvar­nost gra­de­ći pa­ra­lel­nu, ide­o­lo­šku stvar­nost i ko­lek­tiv­ni na­ci­o­nal­ni nar­ci­zam u ko­jem se for­mi­ rao vi­šak ilu­zi­ja i mit­ska sli­ka o srp­skoj hra­bro­sti i sla­bo­sti­ma Tur­ske.4 Srp­sko jav­no mnje­nje sed­me i osme de­ce­ni­je 19. ve­ka, i ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja kao nje­ gov sa­stav­ni deo, u funk­ci­ji oče­ki­va­nog ra­ta pro­tiv Tur­ske, stva­ra­li su mit­sku pred­sta­vu o „ju­nač­koj i ni­kad po­ko­re­noj Cr­noj Go­ri”, ko­ja je vo­de­ći ra­to­ve pro­tiv Tur­ske u go­di­na­ma ka­da se Sr­bi­ja ni­je oda­zi­va­la na ape­le srp­skog jav­nog mnje­nja, pred­sta­vlja­la svo­je­vr­snu an­ti­te­zu ko­le­blji­voj na­ci­o­nal­noj po­li­ti­ci Kne­že­vi­ne Sr­bi­je. Osnov­ni uslov da bi se Cr­na Go­ 3 Đu­ra Jak­šić, Pe­sme, Be­og­ rad 1978, str. 73, 88, 97–99, 109, 120.

4 Sr­bi u Ju­žnoj Ugar­skoj po­se­do­va­li su ko­lek­tiv­no is­ku­stvo ra­ta u Ve­li­koj bu­ni 1848/49 go­di­ne. Sam Đu­ra Jak­šić uče­stvo­vao je u rat­nim su­ko­bi­ma srp­ske i ma­đar­ske voj­ske kao še­sna­e­sto­go­di­šnjak, što je is­ka­zao u pe­smi „Ću­ti­te, ćut’te!”, ob­ja­vlje­noj u li­stu Da­ni­ca 1860. go­di­ne, is­ti­ču­ći pri­mer svo­je ro­do­lju­bi­ ve žr­tve. (Ću­ti­te, ćut’te... S pe­rom u ru­ci / Ste­ko sam se­bi u ro­du glas; / S kr­va­vom sa­bljom na boj­noj mu­ci / Bo­lji sam bio – bo­lji od vas! Isto, str. 58.

163

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ra for­mi­ra­la kao dr­ža­va bio je da iza­đe iz svo­jih pla­nin­skih obla­sti ka plod­nim do­li­na­ma i da za­po­sed­ne gra­do­ve. Gra­do­ve i plod­no ze­mlji­šte u okru­že­nju Cr­ne Go­re po­se­do­va­la je Tur­ska, i cr­no­gor­ska dr­žav­na po­li­ti­ka bi­la je usme­re­na da pod­sti­če usta­nič­ke po­kre­te me­đu brd­skim i her­ce­go­vač­kim ple­me­ni­ma, ko­ji su i do­vo­di­li do ra­to­va sa Tur­skom, či­ ji je osnov­ni cilj bi­la po­tre­ba Cr­ne Go­re da se te­ri­to­ri­jal­no pro­ši­ri. Ti ra­to­vi (1852–1853, 1858. i 1862), vo­đe­ni su sa pro­men­lji­vim uspe­hom za Cr­nu Go­ru. In­ter­ven­ci­jom Ru­si­je i Austri­je 1853. go­di­ne Cr­na Go­ra je spa­se­na po­sle­di­ca po­ra­za u ovom ra­tu; 1858. go­di­ne cr­no­gor­ska voj­ska i her­ce­go­vač­ki usta­ni­ci po­tu­kli su tur­sku voj­sku u Bit­ki na Gra­hov­cu; kra­jem av­gu­sta 1862. go­di­ne Cr­na Go­ra je spa­se­na po­ra­za di­plo­mat­skom in­ter­ven­ci­jom Ru­si­je u Ca­ri­gra­du.5 Srp­sko jav­no mnje­nje, no­še­no po­tre­bom da di­na­mi­zu­je na­ci­o­nal­nu po­li­ti­ku Kne­že­vi­ne Sr­bi­je, stva­ra­lo je kult Cr­ne Go­re. Cr­na Go­ra po­sta­ja­la je u srp­skom jav­nom mnje­nju pro­stor ko­lek­tiv­ne iza­bra­no­sti, sim­bo­li­zo­van svet na­ci­o­nal­nih hte­nja; nje­na bor­ba pred­sta­vlja­na je kao čin na­ci­o­nal­nog sa­mo­po­tvr­đi­va­nja i zna­kov­nost ide­a­li­ zo­va­ne na­ci­o­nal­ne eg­zi­sten­ci­je. Po­tre­ba isto­rij­skog tre­nut­ka for­mi­ra­la je mit o Cr­noj Go­ri, kao je­dan od de­vet­na­e­sto­ve­kov­nih na­ci­o­nal­nih mi­to­va; bez ve­li­kog isto­rij­skog po­tre­sa, što je tre­ba­lo da bu­de op­šti rat s Tur­skom i oslo­bo­đe­nje bal­kan­skih hri­šća­na, ko­me je te­ žio mla­di srp­ski na­ci­o­na­li­zam, rub­ni do­ga­đa­ji, kao što je bor­ba Cr­ne Go­re pro­tiv Tur­ske u sed­moj de­ce­ni­ji 19. ve­ka, po­sta­ja­li su sre­di­šna na­ci­o­nal­na spo­zna­ja ko­ja je uka­zi­va­la na ide­a­li­zo­va­na na­ci­o­nal­no-ide­o­lo­ška6 stre­mlje­nja. Đu­ra Jak­šić je 1861. go­di­ne u li­stu Da­ni­ca ob­ja­vio pe­smu „Osi­li se”, ko­jom je po­čeo ob­li­ko­va­nje kul­ta Cr­ne Go­re (još o ro­blju cr­no­gor­skom sne­va / a o ste­ni sla­ba no­ga kle­ca).

U vre­me dok se Cr­na Go­ra bo­ri­la za op­sta­nak pod na­le­ti­ma voj­ske Omer-pa­še La­ta­sa 1862. go­di­ne, Đu­ra Jak­šić je in­ten­ziv­no pi­sao gra­de­ći svo­jom po­e­zi­jom kult Cr­ne Go­re u srp­skom jav­nom mnje­nju. Ta­da su ob­ja­vlje­ne pe­sme: „Pa­daj­te, bra­ćo”, „Cr­no­go­rac Cr­no­ gor­ki”, „Bar­jak­ta­ro­vi­ći”, „Ne­ve­sta Ba­ja Pi­vlja­ni­na”. U pe­smi „Pa­daj­te, bra­ćo” Đu­ra Jak­šić naj­ne­po­sred­ni­je je pri­zi­vao Sr­bi­ju da uđe u rat s Tur­ci­ma ko­ri­ste­ći su­kob u Cr­noj Go­ri (Ta zar bi ta­ko s Ava­le pla­ve / gle­da­li led­no u og­njen čas? / Ta zar bi ta­ko – oh, bra­ćo, dra­ga! / Ta zar bi ta­ko pre­zre­li vas?/ A gde je po­moć ili su­za brat­ska?/ Da­nas vas sa­me osta­vlja Bog! Pe­sma „Cr­no­go­rac Cr­no­gor­ki” iz­re­če­na je na jed­noj no­vo­sad­skoj be­se­di, 18. av­gu­sta 1862, za­jed­no s pe­smom La­ze Ko­sti­ća „Ra­nje­nik”, a ob­ja­vlje­na je u Da­ni­ci 31. av­gu­sta 1862. Pe­ sma je ve­li­ča­la kult bor­be Cr­no­go­ra­ca (Oh, sve­ti me, Cr­no­gor­ko! / ne ku­ka­njem i sa pla­čem / Već kr­va­vim lju­tim ma­čem / U boj, u boj, Cr­no­gor­ko. Mit o več­no ne­po­ko­re­noj Cr­noj Go­ri Đu­ra Jak­šić is­ta­kao je u pe­smi „Bar­jak­ta­ro­vi­ći” (Pet sto­ti­na kob­nih le­ta, / Mo­ji slav­ni pra­de­do­vi, / U pri­sen­ku bur­nog hla­da, / Što kr­va­vi bar­jak da­je, / Pro­le­va­hu krv­cu sve­tu... / Sto­je ste­ne cr­no­gor­ske, / ne­pro­hod­ne, ne­po­bed­ne...

Ta­ko se 1862. mo­že da­to­va­ti kao go­di­na u ko­joj je ute­me­ljen kult Cr­ne Go­re u srp­ skoj na­ci­o­nal­noj ide­o­lo­gi­ji, i ka­da je Cr­na Go­ra po­če­la do­bi­ja­ti obri­se „srp­ske Spar­te”. Rat 5 Isto­ri­ja srp­skog na­ro­da V/1, 429, 434, 438.

6 Đu­ra Jak­šić, Pe­sme, 68, 76, 90, 260–261.

164

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Cr­ne Go­re i Tur­ske 1862. go­di­ne (april–sep­tem­bar) po­du­da­rao se sa jun­skim su­ko­bom Sr­ba i Tu­ra­ka u Be­o­gra­du, i sa oče­ki­va­njem srp­skog jav­nog mnje­nja da će Sr­bi­ja ući u rat sa Tur­skom i da će do­ći do op­šte­hri­šćan­skog ustan­ka na Bal­ka­nu. Pe­sme ko­je su ve­li­ča­le Cr­nu Go­ru 1862. bi­le su usme­re­ne ka kne­zu Mi­ha­i­lu Obre­no­vi­ću i srp­skoj dr­žav­noj po­li­ ti­ci, i pred­sta­vlja­le su in­stru­ment ko­ji je tre­ba­lo da mo­bi­li­še po­sve­će­nost zva­nič­ne Sr­bi­je ide­ji ra­ta s Tur­skom, i ide­o­lo­gi­ji na­ci­o­nal­nog oslo­bo­đe­nja. Zva­nič­na Sr­bi­ja 1862. go­di­ne ra­ci­o­nal­no je amor­ti­zo­va­la kon­flikt s Tur­skom, sve­sna svo­jih voj­nič­kih, po­li­tič­kih i eko­ nom­skih sla­bo­sti; su­kob pre­ve­la u di­plo­mat­sku ak­ci­ju, raz­i­šla se sa sop­stve­nim jav­nim mnje­njem, ko­je još ni­je bi­lo do­volj­no sna­žno da bi na bi­lo ko­ji na­čin uti­ca­lo na dr­žav­nu po­li­ti­ku, i kao po­sle­di­cu pre­va­zi­đe­nog kon­flik­ta, pu­tem di­plo­mat­ske ak­ci­je, 1867. go­di­ne do­bi­la šest gra­do­va u ko­ji­ma su do ta­da bi­li tur­ski gar­ni­zo­ni.

Du­go oče­ki­va­ni rat Sr­bi­je pro­tiv Osman­skog car­stva bio je ini­ci­ran ve­li­kom Is­toč­nom kri­zom, za­če­tom 1875. go­di­ne ustan­ci­ma srp­skih ma­sa u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Kra­jem 1874. go­di­ne Đu­ra Jak­šić na­pi­sao je svo­ju naj­bo­lju ro­do­lju­bi­vu pe­smu „Otadž­bi­na”, ko­ju je 1875. ob­ja­vio u isto­i­me­nom ča­so­pi­su. I u ovoj pe­smi Đu­ra Jak­šić iz­neo je ro­man­ti­čar­sku pred­sta­vu srp­skog jav­nog mnje­nja o srp­skoj rat­nič­koj mo­ći pot­ce­nju­ju­ći bu­du­ćeg rat­nog pro­tiv­ni­ka – Tur­sku.7 Rat 1876. go­di­ne iz­me­đu Sr­bi­je i Tur­ske ne­gi­rao je ko­lek­tiv­ne ro­ man­ti­čar­ske fik­ci­je i him­nič­no sa­mo­pre­ce­nji­va­nje srp­skog jav­nog mnje­nja. Na­si­lje vizijâ i po­želj­na sli­ka stvar­no­sti su­da­ri­li su se sa pri­sut­no­šću isto­ri­je, sa nje­nom eg­zi­sten­ci­jal­nom su­šti­nom i sa ja­sno ras­po­re­đe­nom stvar­no­šću, ko­ja je oči­ta­va­la od­no­se stvar­ne mo­ći Kne­ že­vi­ne Sr­bi­je i Osman­skog car­stva. Sa­mo­op­sed­nu­tost srp­skog jav­nog mnje­nja sop­stve­nom ilu­zi­jom o mo­ći pri­si­lom isto­rij­ske ja­ve svo­di­la se na pa­nič­no po­se­za­nje za me­đu­na­rod­ nim fak­to­rom kao či­nje­ni­com op­stan­ka Kne­že­vi­ne Sr­bi­je u ra­tu ko­ji se gu­bio.

U rat 1876. go­di­ne Sr­bi­ja je ušla fi­nan­sij­ski, pri­vred­no, po­li­tič­ki i voj­no ne­pri­pre­mlje­ na. An­ga­žo­va­la je 123.000 lju­di, uz 2.500 ru­skih do­bro­vo­lja­ca i ma­nje gru­pe do­bro­vo­lja­ca iz bal­kan­skih ze­ma­lja i Ita­li­je. Kne­že­vi­na Sr­bi­ja ni­je ima­la kva­li­tet­no na­o­ru­ža­nje ni­ti do­volj­no kva­li­te­tan ofi­cir­ski ka­dar i ob­u­če­nu voj­sku. U srp­skoj voj­sci bi­lo je sve­ga 460 ofi­ci­ra, voj­ska je bi­la ne­u­ve­žba­na i ne­na­vi­kla na va­tre­ne okr­ša­je. Srp­ska voj­ska bi­la je od­bi­je­na od tur­ske u bor­ba­ma na pla­ni­ni Ja­vor. U do­li­ni Mo­ra­ve bi­la je za­u­sta­vlje­na i po­ra­že­na kod Ve­li­kog Iz­vo­ra u do­li­ni Ti­mo­ka. Tur­ci su za­u­ze­li Za­je­čar i Knja­že­vac. U do­li­ni Ju­žne Mo­ra­ve Tur­ci su 1. sep­tem­bra 1876. pro­bi­li srp­sku li­ni­ju od­bra­ne. Kra­jem ok­to­bra 1876. Tur­ci su osvo­ji­ li srp­ske po­lo­ža­je na Đu­ni­su i otvo­ri­li se­bi put ka Alek­sin­cu i Kru­šev­cu, a oda­tle do­li­nom Mo­ra­ve ka Be­o­gra­du. Pod pri­ti­skom ve­li­kih si­la i pret­njom Ru­si­je, Tur­ska je 1. no­vem­bra 1876. pri­hva­ti­la dvo­me­seč­no pri­mir­je sa Sr­bi­jom, i Sr­bi­ja se in­ter­ven­ci­jom me­đu­na­rod­nog fak­to­ra spa­si­la od pot­pu­nog voj­nog po­ra­za. Do­bro dr­ža­nje srp­ske voj­ske u bor­ba­ma kod Knja­žev­ca i u bo­ju na Šu­ma­tov­cu ni­je us­pe­lo da pro­me­ni go­rak ukus u srp­skom jav­nom 7 Dr­zneš li da­lje?... Ču­ćeš gro­mo­ve, / Ka­ko ti­ši­nu ze­mlje slo­bod­ne / Sa gr­mlja­vi­nom stra­šnom ki­da­ju, / Raz­u­me­ćeš ih sr­cem stra­šlji­vim / Šta ti sa sme­lim gla­som go­vo­re, / Pa ćeš od ste­nja tvr­dom ka­me­nu / Bri­ja­ ne gla­ve te­me će­la­vo / U za­no­sno­me stra­hu lu­pa­ti. Đu­ra Jak­šić, Pe­sme, 101–102.

165

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

mnje­nju usled rat­nog po­ra­za.8 Us­pe­si srp­ske voj­ske u dru­gom srp­sko-tur­skom ra­tu 1877. go­di­ne na­sta­li su ne kao re­zul­tat po­bolj­ša­nog kva­li­te­ta srp­ske voj­ske već pre sve­ga kao po­ sle­di­ca ra­su­la tur­skih tru­pa po­sle ru­skog za­u­zi­ma­nja tur­skog utvr­đe­nja Plev­na.9 Ru­ko­pis isto­ri­je is­pi­si­van to­kom srp­sko-tur­skog ra­ta 1876–1877. go­di­ne, na­šao je svoj od­sjaj i u po­e­zi­ji Đu­re Jak­ši­ća. Iz to­ta­li­te­ta isto­rij­skog, no­se­ći svo­ju po­et­sku eg­zi­sten­ci­ju u skla­du sa ro­man­ti­čar­skom pre­ra­dom stvar­no­sti, Đu­ra Jak­šić je po­se­zao za frag­men­ tar­nim isto­rij­skim po­ja­va­ma ko­je su svo­jom po­jav­no­šću odr­ža­va­le po­želj­nu i za­mi­šlje­nu ilu­zi­ju srp­ske ko­lek­tiv­ne eg­zi­sten­ci­je. Sve­že isto­rij­sko is­ku­stvo rat­nih su­ko­ba sa Tur­skom ni­je de­har­mo­ni­zo­va­lo raz­go­vet­nost i kon­fi­gu­ra­ci­ju mit­skih sli­ka u po­e­zi­ji Đu­re Jak­ši­ća.

Po­sto­ja­no voj­nič­ko dr­ža­nje srp­ske voj­ske i nje­nog ko­man­dan­ta Đu­re Hor­va­to­vi­ća u bor­ ba­ma na Tre­si­ba­bi 1876. go­di­ne, Đu­ra Jak­šić ope­vao je u pe­smi „Spo­men Đ. Hor­va­to­vi­ću i nje­go­vim ju­na­ci­ma na Tre­si­ba­bi”. Pu­kov­nik Hor­va­to­vić i nje­go­va voj­ska ope­va­ni su u ovoj pe­smi Đu­re Jak­ši­ća kao an­tič­ki ju­na­ci. (Al’ sto­ji voj­ska srp­skog kra­lja, / Si­no­vi hra­bri srp­skih ze­ma­lja, / Pred voj­skom sto­ji di­čan voj­vo­da, / Na ko­nju pe­na da­le­kog pu­ta, / Voj­ vo­da ste­na – ne­po­mak­nu­ta.). Nji­ho­vi pro­tiv­ni­ci u bo­ju su do­bi­li sle­de­će epi­te­te: „otrov­no se­me je­vrop­skih za­la”, „ne­sreć­na de­ca pi­ja­nog ca­ra”, „če­te sti­da i sra­ma”. Pe­sma „Po­zdrav”, ko­ju je Đu­ra Jak­šić ob­ja­vio u li­stu Is­tok 5. no­vem­bra 1876. go­di­ne, po­sve­će­na je ru­skim do­bro­volj­ci­ma u srp­sko-tur­skom ra­tu, ko­ji su u kri­tič­nim tre­nu­ci­ma po ras­pr­še­nu srp­sku voj­sku ule­ta­li u naj­te­že okr­ša­je i tr­pe­li ve­li­ke gu­bit­ke. Mit o ko­zač­koj hra­bro­sti Đu­ra Jak­šić je is­ta­kao u pe­smi „Po­zdrav” (Pro­tiv sto si ju­ri­šao, / na hi­lja­du sam išao... Na ko­zač­koj no­ voj sla­vi, / Na Ti­mo­ku i Mo­ra­vi). Ipak, Đu­ra Jak­šić je pu­tem jed­ne la­sciv­ne pe­sme opi­sao voj­nič­ke ne­spo­sob­no­sti Ran­ka Alim­pi­ća, ko­man­dan­ta Drin­ske voj­ske, što je pred­sta­vlja­lo pre­se­dan u nje­go­vom po­i­ma­nju isto­rij­ske stvar­no­sti.10 U vre­me ve­li­ke Is­toč­ne kri­ze (1875–1878) bal­kan­ski na­ro­di na­šli su se u fo­ku­su in­ tere­so­va­nja ve­li­kih si­la. In­te­re­si ma­lih bal­kan­skih dr­ža­va, ko­je su te­ži­le oslo­bo­đe­nju od tur­ske vla­sti, uple­li su se u po­re­dak od­no­sa ve­li­kih evrop­skih si­la (Austro­u­gar­ska, Ru­si­ja, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, Ne­mač­ka) i nji­ho­ve in­te­re­se na Bal­kan­skom po­lu­o­str­vu i Tur­skoj. Pro­ stor Bal­ka­na iz­la­zio je iz du­ge isto­rij­ske sta­ti­ke i ula­zio je u isto­rij­ske pro­ce­se u ko­ji­ma su bal­kan­ski na­ro­di po­ku­ša­va­li da bu­du su­bjek­ti i tvor­ci isto­ri­je su­če­lja­va­ju­ći se sa po­ret­kom do­mi­na­ci­je i od­no­sa ve­li­kih dr­ža­va. Du­ga isto­rij­ska te­žnja Ru­si­je da pre­ko po­kre­ta bal­ kan­skih hri­šća­na do­đe do mo­re­u­za (Bos­for i Dar­da­ne­li) i iza­đe na to­plo i otvo­re­no mo­re na­i­la­zi­la je na ot­por Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, ko­ja je iz stra­ha od Ru­si­je u to­plim mo­ri­ma ču­va­la op­sta­nak Osman­skog car­stva. Že­lja Austro­u­gar­ske da po­tvr­di le­gi­ti­mi­tet ve­li­ke si­le upu­ ći­va­la je Hab­zbur­šku mo­nar­hi­ju ka osva­ja­nji­ma bal­kan­skih te­ri­to­ri­ja. Me­đu­na­rod­ni či­ni­ lac u pro­ce­su oslo­bo­đe­nja de­lo­va srp­skog na­ro­da od tur­ske vla­sti na taj na­čin po­stao je 8 Isto­ri­ja srp­skog na­ro­da V/1, 382–390.

9 Srp­ska voj­ska de­cem­bra 1877 – ja­nu­a­ra 1878. go­di­ne oslo­bo­di­la je Niš, Pi­rot, Vra­nje, Isto­ri­ja srp­skog

na­ro­da V/1, 403–404.

10 Đ. Jak­šić, Pe­sme, 131, 177, 364.

166

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

od­lu­ču­ju­ći. U srp­skom jav­nom mnje­nju, pa i u ro­do­lju­bi­voj po­e­zi­ji, ter­min „Evro­pa”, pod ko­jim su se pod­ra­zu­me­va­le ve­li­ke evrop­ske si­le, sem Ru­si­je, od sed­me de­ce­ni­je 19. ve­ka po­stao je pri­su­tan ono­li­ko ko­li­ko je evrop­ski fak­tor bio zna­ča­jan za pro­jek­ci­ju ide­je na­ci­o­ nal­nog oslo­bo­đe­nja i uje­di­nje­nja. Svet na­ci­o­nal­nih ilu­zi­ja srp­skog ro­man­ti­čar­skog jav­nog mnje­nja su­če­lja­vao se sa ogra­ni­če­nim mo­ći­ma srp­ske na­ci­o­nal­ne kon­cep­ci­je i re­al­po­li­ tič­kim in­te­re­si­ma ve­li­kih si­la. Ve­li­ke že­lje, po­želj­na sli­ka isto­ri­je, na­si­lje ko­lek­tiv­nih ilu­ zi­ja i ko­lek­tiv­ni fan­ta­zmi su­da­ra­li su se sa ja­vom isto­ri­je i, usled isto­rij­skih ne­mo­guć­no­sti da se re­a­li­zu­je pro­jek­to­va­ni na­ci­o­nal­ni ideal, pro­iz­vo­di­li ko­lek­tiv­nu fru­stri­ra­nost srp­skog jav­nog mnje­nja. U ta­ko ob­li­ko­va­noj isto­rij­skoj stvar­no­sti, usled po­sto­je­ćeg po­ret­ka isto­ rij­skih od­no­sa, srp­sko ro­man­ti­čar­sko jav­no mnje­nje i ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja kao njen hi­per­ sen­zi­bil­ni či­ni­lac, ula­zi­li su u sta­nje afek­tiv­nog od­no­sa pre­ma „Evro­pi”, ko­ja je su­bjek­tiv­no do­ži­vlja­va­na kao isto­rij­ska pre­pre­ka ostva­re­nju srp­skog na­ci­o­nal­nog ide­a­la.

U po­e­zi­ji Đu­re Jak­ši­ća isto­rij­ske na­pe­to­sti epo­he u ko­joj je stva­rao i „gre­ške isto­ri­je” ko­je su ogra­ni­ča­va­le br­zo ostva­re­nje na­ci­o­nal­nih te­žnji, ra­đa­le su i gra­di­le an­ti­e­vrop­ski mit.

Te­bi da pe­vam – te­bi, ti­ran­ko! pe­vao je Đu­ra Jak­šić u pe­smi „Je­vro­pi” iz 1867. go­di­ne, alu­ di­ra­ju­ći na in­te­re­se ve­li­kih evrop­skih si­la da oču­va­ju Osman­sko car­stvo. U pe­smi „Je­vro­pi” Đu­ra Jak­šić osta­vio je pri­kaz evrop­ske po­li­ti­ke ko­ja je od­lu­či­va­la o sud­bi­ni bal­kan­skih na­ ro­da (I mi­li­ju­ni do­la­ze smer­no, / Je­vro­pi gor­doj na go­li sud). Afek­ti­van stav pre­ma po­li­ti­ci ve­li­kih evrop­skih dr­ža­va Đu­ra Jak­šić ob­ja­šnja­vao je „evrop­skim uvre­da­ma” (Uvre­da tvo­jih ža­o­ci jet­ki / pot­pa­lju­ju mi ple­me­nit spev). U „Er­ce­go­vač­koj boj­noj pe­smi” (1875), ka­da su po­če­li ustan­ci srp­skih se­ljač­kih ma­sa u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, Evro­pa je de­fi­ni­sa­na kao „sta­ra tvr­di­ca” sa „sme­hom pa­ko­snim”, ko­ja je pru­ža­la „var­lji­vu po­moć” ma­lim na­ro­di­ma. Od­lu­ka Ber­lin­skog kon­gre­sa 1878. go­di­ne da Austro­u­gar­ska oku­pi­ra Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, ze­mlju ko­ju je mla­di srp­ski na­ci­o­na­li­zam pro­jek­to­vao kao svoj sre­di­šnji pro­stor, na­šla je re­flek­si­ju u pe­smi Đu­re Jak­ši­ća „Stra­žar”, ko­ju je ob­ja­vio sep­tem­bra 1878. go­di­ne u ča­so­pi­su Stra­ža.

U po­me­nu­toj pe­smi stra­žar „gle­da Bo­snu po­ra­že­nu”, a Evro­pa u pe­smi Đu­re Jak­ši­ća do­ bi­la je sle­de­će epi­te­te: „tru­lež sta­ra”, „stvor na­ka­zan“, „beš­ča­šće­na“, „zbrč­ka­na sta­ra lut­ka”, „ogla­še­na pro­sti­tut­ka” što na „ti­ra­na na­mi­gu­je”, „pli­va u za­blu­di”, ima „to­var naj­stra­šni­jeg ne­po­šte­nja”. Od­lu­ke Ber­lin­skog kon­gre­sa Đu­ra Jak­šić opi­sao je sti­ho­vi­ma: Što kr­žlja­vim no­ži­ca­ma / Od ta­ba­ka na­pi­sa­nih / Pa­ra­gra­fa gad­nom ša­rom / Mu­stre kro­ji na­ro­di­ma... Na­su­ prot „Evro­pi”, Đu­ra Jak­šić je kao an­ti­te­zu na isto­rij­sku sce­nu po­sta­vio srp­ski na­rod: Nju da mo­li, njoj da kla­nja / Je­dan na­rod, na­rod zreo, / Što je sve već žr­tvo­vao / I žr­tve­nik iz­go­reo.11 Ta­ko je po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća u svom spolj­njem slo­ju u pe­ri­o­du 1860–1878. ka­ta­lo­gi­zi­ ra­la isto­rij­ska zbi­va­nja i pe­snič­ki re­a­go­va­la na isto­rij­ske do­ga­đa­je, po­ja­ve i pro­ce­se. Ona je afek­tiv­no iz­ra­ža­va­la op­šte­pri­hva­će­ne sta­vo­ve srp­skog jav­nog mnje­nja; tim sta­vo­vi­ma da­va­ la no­ve sa­dr­ža­je, po­ja­ča­va­la ko­lek­tiv­nu emo­ci­ju, na pri­vid­no ira­ci­o­na­lan na­čin ra­ci­o­nal­no raz­vi­ja­la ko­lek­tiv­ne rat­nič­ke im­pul­se po­treb­ne ener­gi­ji ra­ta i srp­skog oslo­bo­di­lač­kog mi­ta, ko­ji je bio tek u po­čet­noj fa­zi svog ro­man­ti­čar­skog ob­li­ko­va­nja. Ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja Đu­re 11 Đu­ra Jak­šić, Pe­sme, 74, 108, 135–138.

167

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Jak­ši­ća bi­la je in­stru­ment srp­ske na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke; ona je te­ži­la di­na­mi­za­ci­ji po­me­nu­te po­li­ti­ke, po­kre­ta­la je ener­gi­ju ra­ta u srp­skom jav­nom mnje­nju, pod­sti­ca­la i mo­de­lo­va­la sa­ mo­do­volj­nost i ilu­zi­o­ni­zam pred­sta­va o na­ci­o­nal­nom ko­lek­ti­vi­te­tu, o nje­go­vim mo­ći­ma, o pri­ro­di i ka­rak­te­ru nje­go­vih od­no­sa sa spolj­nim sve­tom. Ta vr­sta na­ci­o­nal­nih ko­lek­tiv­nih ilu­zi­ja i fik­ci­ja su­ko­blja­va­la se sa isto­rij­skom re­al­no­šću i te­ži­la je ho­mo­ge­ni­za­ci­ji na­ci­o­nal­ nog bi­ća i kraj­njem na­pre­za­nju ko­lek­tiv­nih sna­ga sa ci­ljem pre­va­zi­la­že­nja rav­ni isto­rij­ske stvar­no­sti. Iz po­tre­ba isto­rij­skog tre­nut­ka i te­žnji srp­ske dru­štve­ne, po­li­tič­ke i in­te­lek­tu­al­ ne eli­te mo­de­lo­va­ni su no­vi mi­to­vi ko­ji su spa­ja­ni sa sta­rom mit­skom ma­tri­com, a či­jem ob­li­ko­va­nju je i ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća da­va­la sa­dr­žaj, ton, bo­ju, mi­ris i ukus.

Ta­ko je u na­ci­o­nal­noj mi­to­lo­gi­ji še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na 19. ve­ka ob­li­ko­van kult ve­či­to ne­po­ko­re­ne i hra­bre Cr­ne Go­re, ko­ji je bio u funk­ci­ji pod­sti­ca­nja srp­ske dr­žav­ne po­li­ti­ke na od­luč­ni­je i sme­li­je ko­ra­ke u od­no­su na Tur­sku. Sta­nje isto­rij­ske osu­je­će­no­sti, usled pre­ce­nji­va­nja sop­stve­nih sna­ga, pot­ce­nji­va­nja mo­ći Osman­skog car­stva i in­te­re­sa ve­li­kih evrop­skih si­la, stva­ra­lo je ose­ćaj du­bo­ke na­ci­o­nal­ne fru­stra­ci­je, što je ob­li­ko­va­lo an­ti­e­vrop­ske sta­vo­ve de­la srp­skog jav­nog mnje­nja iz­ra­že­ne i pu­tem po­e­zi­je Đu­re Jak­ši­ća, a što je u ni­zu du­gog isto­rij­skog tra­ja­nja to­kom 19. i 20. ve­ka pred­sta­vlja­lo je­dan od kon­ti­ nu­i­te­ta u kom­po­no­va­nju i tra­ja­nju srp­skih ko­lek­tiv­nih pred­sta­va o se­bi i sve­tu.

Po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća u funk­ci­ji srp­skog oslo­bo­di­lač­kog mi­ta še­zde­se­tih i se­dam­de­se­ tih go­di­na 19. ve­ka svo­ju ener­gi­ju i sna­gu cr­pla je iz sta­re mit­ske ma­tri­ce, ko­joj su vre­li­ne ro­man­ti­čar­ske epo­he da­le no­vu zna­kov­nost, no­ve ob­li­ke, sa­dr­ža­je i po­ja­ve. Od­ra­stao u sve­šte­nič­koj po­ro­di­ci cr­njan­skog pa­ro­ha, Đu­ra Jak­šić vas­pi­ta­van je na te­me­lju na­ci­o­nal­nih tra­di­ci­ja, na emo­tiv­nim pej­za­ži­ma srp­ske isto­ri­je, na mit­skim na­sla­ga­ma srp­ske pro­šlo­sti, u ko­jim su sred­njo­ve­kov­ni pri­zo­ri hra­ni­li mit­sko bi­će na­ro­da (kult ne­ma­njić­ke dr­ža­ve, ide­ja Du­ša­no­vog car­stva, ko­sov­ski kult sa pri­me­ri­ma žr­tve i sa­mo­žr­tve itd.). Mit­sko bi­će srp­skog na­ro­da ni­je pro­iz­la­zi­lo iz re­al­nog isto­rij­skog is­ku­stva; ono je kao i sva­ki mit bi­lo na­si­lje vi­zi­ja, pa­žlji­vo or­ga­ni­zo­va­no ko­lek­tiv­no pam­će­nje u funk­ci­ji na­ci­o­nal­nog oslo­bo­ đe­nja, svo­je­vr­sno po­ri­ca­nje re­al­nog isto­rij­skog vre­me­na.

U po­e­zi­ji Đu­re Jak­ši­ća po­sto­jao je vre­men­ski ilu­zi­o­ni­zam ko­ji je po­jav­nost mit­ske isto­rij­ske sve­sti, u ko­jem su iš­če­zla vre­me­na i pro­hu­ja­le epo­he do­bi­ja­le ne­stvar­ne obri­se, gu­bi­le ma­te­ri­ju, po­sta­ja­le me­ta­fi­zič­ka ver­ti­ka­la.12 Pe­snič­ka ima­gi­na­ci­ja Đu­re Jak­ši­ća obri­se pro­šlih vre­me­na iz­vu­če­ne iz mit­skih na­sla­ga ko­lek­tiv­ne sve­sti tran­sfe­ri­sa­la je u čul­ne pri­ zo­re isto­ri­je u ko­ji­ma je pro­šla stvar­nost po­sma­tra­na pu­tem emo­tiv­ne i afek­tiv­ne per­cep­ ci­je. Svo­jom pe­snič­kom ima­gi­na­ci­jom Đu­ra Jak­šić je srp­skom gra­đa­ni­nu dru­ge po­lo­vi­ne 19. ve­ka stva­rao bli­ski­je i či­tlji­vi­je sli­ke isto­ri­je, a ko­lek­tiv­nu mit­sku ma­tri­cu pri­la­go­đa­vao je mi­sa­o­nom i emo­tiv­nom sve­tu srp­skog gra­đan­stva te epo­he.

12 Sve u mr­tvom sa­nu mr­ka po­noć pro­đe; / Sve je iz­u­mr­lo. Sad me­sec iza­đe... / Smrt­no ble­do li­ce go­re ne­bu le­ti: / Po­gi­nu­li vi­tez eno se po­sve­ti. Pe­sma „Ve­če”, Đu­ra Jak­šić, Pe­sme, 39.

Ti­him ho­dom pro­đe kroz dvo­ra­nu sta­ru, / Po­klo­ni se tri­put sve­to­me ol­ta­ru, / Pa iš­če­znu opet u po­noć­nom mra­ku... / Ta­ko ca­re La­zo po­ho­di Gor­nja­ku“ . Pe­sma „Noć u Gor­nja­ku”, Đu­ra Jak­šić, Pe­sme, 36.

168

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Na­ci­o­nal­ni ro­man­ti­zam 19. ve­ka pri­la­go­dio je ko­sov­ski kult po­tre­ba­ma ide­je srp­skog oslo­bo­di­lač­kog mi­ta i pre­veo ga u nje­go­vu pa­ra­dig­mu. Ko­sov­ski kult u ro­man­ti­čar­skoj epo­hi bio je mit­ski čin fik­si­ra­nja na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, na­čin da se učvr­sti jed­na in­ ter­pre­ta­ci­ja isto­rij­skog pam­će­nja, da se ne­raz­go­vet­na isto­ri­ja zgu­sne u mit, i da se je­dan isto­rij­ski do­ga­đaj (Ko­sov­ska bit­ka 1389. go­di­ne) pred­sta­vi kao kraj isto­ri­je, a po­če­tak no­ vog tra­ja­nja ko­je pre­sta­je da po­sto­ji kao re­al­no isto­rij­sko tra­ja­nje, a po­sta­je mit­sko, zna­či več­no, ire­al­no i sta­tič­no. Ko­sov­ski kult bio je kon­tro­verz­ni čin oka­me­nji­va­nja i za­tva­ra­nja vre­me­na u mit, ali for­mu­li­san ta­ko da bu­de pro­jek­to­van iz mit­ske, vre­men­ske sta­ti­ke u bu­duć­nost kao či­ni­lac oču­va­nja isto­rij­skog vi­ta­li­zma srp­skog na­ci­o­nal­nog bi­ća i ide­o­lo­ška pre­ra­da pro­šlo­sti ko­ja je po­kre­tač na­ci­o­nal­ne ener­gi­je u bor­bi za oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje srp­skog na­ro­da.

Pe­sma Đu­re Jak­ši­ća „Ko­so­vo” (1857) ilu­stro­va­la je mit­sko ose­ća­nje „kra­ja isto­ri­je” (Po­da mnom po­lje od kr­vi na­še, / Na nje­mu pa­de sve što be­ja­še). Mit­ski te­melj ko­sov­skog kul­ta pred­sta­vljao je po­kre­tač­ku si­lu him­nič­ne bor­be za slo­bo­du (Mno­gih ju­na­ka tu ko­sti le­že, / iz njih se po­sle oro iz­le­že). „Ko­sov­ska ti­ši­na” kao mit­sko, zna­či več­no vre­me, od­je­ ki­va­la je u po­e­zi­ji Đu­re Jak­ši­ća (Gde pre­sta za­kon, ne­sta­de gre­ha, / Ne ču­ješ pla­ča, ne ču­ješ sme­ha, / U pu­stu ze­mlju, u ste­ne go­le, / Sr­ce me zo­ve). Ko­sov­ski kult u dru­goj po­lo­vi­ni 19. ve­ka po­stao je po­ziv­ni kôd srp­skog oslo­bo­di­lač­kog mi­ta (Tu ve­tar hu­ji... vra­ni ga­vra­ni, / Una­pred grak­ću o no­voj hra­ni). Mit­ska me­ta­fi­zi­ka ko­sov­skog kul­ta u po­e­zi­ji Đu­re Jak­ši­ća ni­je sa­mo osli­ka­va­la ko­lek­tiv­na men­tal­no-emo­tiv­na sta­nja srp­skog gra­đan­stva te epo­he već je emo­tiv­nim i afek­tiv­nim po­et­skim iz­ra­zom pod­sti­ca­la vre­li­nu na­ci­o­nal­nih ose­ća­nja.

Iz osno­ve ko­sov­skog mi­ta Đu­ra Jak­šić je pre­u­zeo kult žr­tvo­va­nja i sa­mo­žr­tvo­va­nja, ko­ji je uz­neo kao naj­vi­šu vr­li­nu u bor­bi za na­ci­o­nal­ni ideal. U nje­go­voj pe­smi „Ve­če” (1857) po­gi­nu­li vi­tez se po­sve­tio, do­bi­ja­ju­ći me­ta­fi­zič­ku sve­tlost. U pe­smi „Ja” (1858) sti­ ho­vi Đu­re Jak­ši­ća ta­ko­đe su pe­va­li u tom du­hu (Pa ne­ka do­đe / Da gi­nem ja, / Za srp­stvo Sr­bin / Gi­nu­će, da!). Pe­sma „Ra­ja”, ko­ju je Đu­ra Jak­šić spe­vao 1862. go­di­ne, u vre­me oče­ ki­va­nog ra­ta sa Osman­skim car­stvom, na naj­ra­di­kal­ni­ji na­čin iz­ne­la je po­tre­bu žr­tve i sa­mo­žr­tve za na­ci­o­nal­nim oslo­bo­đe­njem (Šest sam ih mi­li im’o, / Pa svi su pa­li tu, / Na tom sve­tom po­lju, / Sve­tom bo­ji­štu. / Pa nek i sed­mi pa­da / U ra­ni kr­va­voj; / Ah, ne­ka, ne­ka, Bo­že! / Pa­šću za na­rod moj!). Iste 1862. go­di­ne na­sta­la je i pe­sma „Pa­daj­te, bra­ćo” (Pa­daj­te, bra­ćo! Plin’te u kr­vi! / Ostav’te se­la nek go­ri plam! Ba­caj­te sa­mi u oganj de­cu! / Stre­si­te s se­be rop­stvo i sram! / Gi­ni­te, bra­ćo, ju­na­ci, lju­di...). U naj­bo­ljoj Jak­ši­će­voj ro­do­lju­bi­voj pe­smi „Otadž­bi­na” (1875) kult sa­mo­žr­tvo­va­nja za na­ci­o­nal­nu slo­bo­du ta­ko­đe je po­sta­vljen kao naj­vi­ši ljud­ski ideal (Ko­sti­ju kr­šnih to je go­mi­la, / Što su de­do­vi tvo­ji volj­no sla­ga­li).13 Kult žr­tve i sa­mo­žr­tve u po­e­zi­ji Đu­re Jak­ši­ća bio je u funk­ci­ji bor­be za na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje. Čo­vek, po­je­di­nac, kao žr­tvo­va­na vred­nost, svo­jom žr­tvom ho­mo­ge­ni­zo­vao je na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet i gra­dio ide­o­lo­gi­ju bor­be za na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje. Tra­gič­na lič­na sud­bi­na, sa­mo­žr­tva je­din­ke, tran­spo­no­va­la se na taj na­čin u sve­tlo­snu, mit­sku di­men­zi­ju, 13 Đu­ra Jak­šić, Pe­sme, 39, 52, 72, 75.

169

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

u več­nost, u vre­men­sku sta­ti­ku, van isto­rij­skog i hu­ma­ni­stič­kog kon­tek­sta, a sa­ma žr­tva po­sta­ja­la je seg­ment mit­ske ma­tri­ce, ko­ja ni­je sa­dr­ža­va­la u se­bi vre­me i pro­me­nu, uzrok i po­sle­di­cu, po­če­tak i kraj, već se pro­jek­to­va­la u bu­duć­nost kao gra­div­no tki­vo ostva­re­nja na­ci­o­nal­nog ide­a­la. Mit­ska ma­tri­ca u ro­do­lju­bi­voj po­e­zi­ji Đu­re Jak­ši­ća rat ni­je sa­gle­da­va­la kao ljud­sko gu­bi­li­šte, već kao hra­ni­li­šte mi­ta. Mit­ski kod i kult žr­tve i sa­mo­žr­tve u nje­mu na taj na­čin po­sta­li su osnov­ni po­kre­tač ener­gi­je ra­ta u ma­sa­ma.

Ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća ni­je sa­mo pred­sta­vlja­la re­flek­si­ju mit­ske ma­tri­ce i od­raz epo­he u ko­joj je ži­veo. Ona je po­vrat­no ob­li­ko­va­la sta­nja srp­ske ko­lek­tiv­ne sve­sti i ko­lek­tiv­ne pred­sta­ve o na­ci­o­nal­nom bi­ću i nje­go­vom od­no­su pre­ma se­bi i sve­tu. Po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća do­da­va­la je mit­skoj ma­tri­ci no­ve for­me kon­cen­tri­šu­ći po­ru­ke ko­sov­skog mi­ta u poj­mo­ve bli­ske srp­skom čo­ve­ku 19. ve­ka. U pe­smi „Ću­ti­te, ćut’te!” (1860) Đu­ra Jak­šić je kult žr­tve i sa­mo­žr­tve, kao po­tre­bu bor­be za na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje, for­mu­li­sao sle­de­ćim sti­ho­vi­ma: Da ste me vi­d’li – to da ste­sa­mo! / Al’ on­de znaj­te ne be­še rob! / Uboj­ne sa­blje kad po­tr­za­mo: / Po­be­da! Ju­riš! Il’ bo­lje grob. Pe­sma „Je­vro­pi” (1867) na sli­čan na­čin je go­vo­ri­la o po­tre­bi sa­mo­žr­tvo­va­nja u bor­bi za slo­bo­du: Iz­gi­nu­će­mo – ali slo­bod­ni – / Jer Sr­bin ne­će da bu­de rob! / Ta­mo da­le­ko na sve­tom gro­blju / Po­tra­ži­će­mo ži­vot il’ grob. U pe­smi „Boj­na pe­sma” (1871) Đu­ra Jak­šić je na sli­čan na­čin pe­vao (Zar ni­je bo­lja smrt? / Ni­je li lep­ši grob, / No hla­dan la­nac, me­mla, tam­ni­ca, / Sra­mot­ni rob!). U slo­ga­nu iz­vi­ki­va­nom od stra­ne de­ mon­stra­na­ta 27. mar­ta 1941. go­di­ne pro­tiv pot­pi­si­va­nja Troj­nog pak­ta i pri­klju­če­nja si­la­ma Oso­vi­ne („Bo­lje grob, ne­go rob!”) vi­dljiv je uti­caj sti­ho­va Đu­re Jak­ši­ća. Fre­kvent­nost po­na­ vlja­nja sti­ho­va u tri nje­go­ve raz­li­či­te pe­sme, kao i dru­štve­ne, po­li­tič­ke i ide­o­lo­ške po­tre­be epo­he bal­kan­skih ra­to­va i Pr­vog svet­skog ra­ta (1912–1918. go­di­ne – zgu­snu­to isto­rij­sko vre­me), kao i de­ce­ni­ja iza njih, ko­ja je bi­o­lo­ški de­kon­stru­i­sa­la srp­ski na­rod, pot­cr­ta­va­li su u ko­lek­tiv­noj sve­sti sti­ho­ve Đu­re Jak­ši­ća. Nje­go­vi sti­ho­vi su na taj na­čin po­sta­ja­li deo mit­ske struk­tu­re i njen po­jav­ni ob­lik ko­jim su se pod­sti­ca­li i po­ja­ča­va­li na­go­ni ma­sa za sa­mo­žr­ tvo­va­njem u vre­me­ni­ma „te­ške i zgu­snu­te isto­ri­je”, ali ko­jim su se sa­mo­o­prav­da­va­le i sa­ mo­o­bra­zla­ga­le ogrom­ne bi­o­lo­ške žr­tve srp­skog na­ro­da u ra­to­vi­ma pr­ve po­lo­vi­ne 20. ve­ka.

Sa­mo sta­nje du­ge isto­rij­ske na­pe­to­sti i du­ge osu­je­će­no­sti na­ci­o­nal­nih stre­mlje­nja mo­glo je da ro­do­lju­bi­vu po­e­zi­ju, kao sa­stav­ni deo ro­man­ti­čar­skog vi­đe­nja sve­ta, uči­ni ak­tu­el­nom, i tran­spo­nu­je u ko­lek­tiv­nu svest ma­sa ko­je su sta­vo­ve ro­man­ti­čar­ske po­e­zi­je pri­hva­ta­le kao deo svog autoh­to­nog sta­va. Za­to su de­mon­stran­ti 27. mar­ta 1941. go­di­ne sti­ho­ve Đu­re Jak­ ši­ća na uli­ce ju­go­slo­ven­skih gra­do­va iz­ne­li kao sop­stve­nu pa­ro­lu.14 LI­TE­RA­TU­RA 1.

2.

3.

Đu­ra Jak­šić, Pe­sme, Be­o­grad 1978. Đu­ra Jak­šić – Zbor­nik ra­do­va, No­vi Sad 2012.

Isto­ri­ja srp­skog na­ro­da V/1, Be­o­grad 1983.

14 M. Mi­cić, „Ne­ki seg­men­ti mit­skog u ro­do­lju­bi­voj po­e­zi­ji Đu­re Jak­ši­ća”, Đu­ra Jakšć – Zbor­nik ra­do­va, No­vi Sad 2012, 95–96.

170

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Reflection or a building block of the mythical matrix (Patriotic poetry of Đura Jakšić)

SUMMARY: The paper describes the poetic reflection in Đura Jakšić’s patriotic poetry inspired by the historical events in the historical space of the Balkans between 1860 and 1878, which were a manifestation of a long, intense historical conflict between the Balkans Christians and the Ottoman Empire. The patriotic poetry of Đura Jakšić was a part of the Serbian public opinion in the Kingdom of Serbia and Southern Hungary, expressing, as such, the collective notions of Serbian bourgeoisie, as well as their collective illusions of their own strength, self-sufficiency and the impotence of the Ottoman empire, awaiting the impending war clash. Đura Jakšić’s patriotic poems were a part of the impending war against Turkey, inciting the war energy and serving as a tool of national policies of the Kingdom of Serbia in the ideological preparation of the masses for the conflict. In his poetry, Đura Jakšić tried to increase the dynamics of the national policies of the Kingdom of Serbia in the aforementioned period, and the poetic reaction to certain historical phenomena and processes also led to a specific modelling of new myths in Serbian national ideology (the cult of Montenegro, the anti-European myth). Đura Jakšić’s poetry, functioning as a tool for homogenizing the national existence, reached for the already existing mythical matrix (the Kosovo myth, the cult of victim and self-sacrifice) and gave it new forms, in accordance with the collective needs and notions of the Serbian bourgeoisie of the first half of the 19th century. The Kosovo myth was renewed as a paradigm of the battle for national liberation, and the cult of sacrificing one’s own life for national freedom was celebrated as the highest human ideal. The patriotic poetry of Đura Jakšić gave a new building block to the existing mythical matrix. His verses modelled the Serbian public, but also influenced the states of collective unconscious, by transposing themselves into the national community that was in a state of long-lasting historical frustration, in a long state of collective affect, and into a national community that paid for its „taking part in the history“ by extreme biological, social and moral deconstruction.

Similarly, the people who, on March 27th 1941, protested against Yugoslav government’s signing of the Tripartite Agreement, took Jakšić’s verses to the streets as a part of their autochtonous stance („Better a grave, than a slave!“) KEYWORDS: patriotic poetry, public opinion, romanticism, myth, war, reflection, affect, self-sufficiency, illusion.

milan.micic@vojvodina.gov.rs

171

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 930.85(497.11:44)

Aleksandra Kolaković Balkanološki institut SANU, Beograd, Srbija

Aspekti francuskog kulturnog modela u Srbiji u periodu la belle époque* SA­ŽE­TAK: Od pot­pi­si­va­nja Fran­cu­sko-ru­skog spo­ra­zu­ma (1894) Bal­kan po­sta­je pod­ruč­je pre­ma ko­me Fran­cu­ska po­ka­zu­je po­ja­ča­no in­te­re­so­va­nje. Ta­da je i Sr­bi­ja ušla u krug dr­ža­va u ko­ji­ma je na­sto­ja­la da ostva­ri zna­čaj­ni­ji kul­tur­ni uti­caj, ko­ji je vo­dio usto­li­ča­va­nju po­li­tič­kih i eko­nom­skih in­te­re­sa. Raz­voj me­đu­na­rod­nih od­no­sa, eks­pan­zi­ja im­pe­ri­ja­li­stič­kih pla­no­va i kri­ze na po­čet­ku 20. ve­ka, uti­ca­li su da Fran­cu­ska si­ste­mat­ski pri­stu­pi po­ste­pe­nom in­ten­zi­vi­ra­ nju svo­jih od­no­sa sa Sr­bi­jom. Sa dru­ge stra­ne, Sr­bi­ja u na­sto­ja­nju da na­pra­vi ot­klon od Austro­u­gar­ske za­rad ostva­ri­va­nja svo­jih na­ci­o­nal­nih ci­lje­va, opre­ de­li­la se, od kra­ja 19. ve­ka, za pri­bli­ža­va­nje Ru­si­ji i Fran­cu­skoj. Srp­ska eli­ta, ško­lo­va­na na Sor­bo­ni i dru­gim fran­cu­skim ško­la­ma, po po­vrat­ku u Sr­bi­ju na­ sto­ja­la je da se i u kul­tur­nom po­gle­du pri­bli­ži Fran­cu­skoj. Ovaj rad na­sto­ji da osve­tli pu­te­ve pri­hva­ta­nja fran­cu­skog kul­tur­nog mo­de­la u Sr­bi­ji, sa po­seb­nim osvr­tom na isto­rij­ske či­ni­o­ce ko­ji su uti­ca­li na pri­hva­ta­nje ide­ja i ide­o­lo­gi­ja fran­cu­skog kul­tur­nog kru­ga.

KLJUČ­NE RE­ČI: Fran­cu­ska, Sr­bi­ja, kul­tu­ra, ide­je, isto­ri­ja, kraj 19. i po­če­tak 20. ve­ka.

Iz­gra­đi­va­nje mo­der­ne srp­ske dr­ža­ve od pe­ri­o­da Pr­vog srp­skog ustan­ka, po­red osla­ nja­nja na tra­di­ci­ju srp­ske dr­žav­no­sti u sred­njem ve­ku, pod­ra­zu­me­va­lo je uno­še­nje i pri­la­ go­đa­va­nje stra­nih mo­de­la funk­ci­o­ni­sa­nja dr­ža­ve i dru­štva. Ško­lo­va­nje i po­zna­va­nje stra­ nih je­zi­ka, pre sve­ga ne­mač­kog i fran­cu­skog, uoče­no je kao naj­va­žni­ji pred­u­slov di­rekt­nog kon­tak­ta sa no­vim ide­ja­ma, ide­o­lo­gi­ja­ma i bo­ga­tom prak­som raz­vi­je­nih dr­ža­va Evro­pe.

Fran­cu­ski kul­tur­ni mo­del je još od vre­me­na usta­nič­ke Sr­bi­je bio je­dan od pri­me­ra ka­ko tre­ba pre­u­re­di­ti srp­sko dru­štvo. Sa osni­va­njem mo­der­ne srp­ske dr­ža­ve i do­la­skom obra­ * Ovaj rad je nastao kao rezultat rada autora na projektu Istorija političkih ideja i institucija na Balkanu u 19. i 20. veku (br. 177011) u Balkanološkom institutu SANU, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

172

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

zo­va­nih Sr­ba iz Austri­je i Ugar­ske, ši­ri­le su se i ide­je fran­cu­skog kul­tur­nog kru­ga (Ба­та­ ко­вић 1997: 73–94; Ko­vić 2010: 187–204).1 Že­lja i po­tre­ba da se po­li­tič­ko i dru­štve­no ure­đe­nje do­ve­du u sklad sa osnov­nim od­red­ba­ma De­kla­ra­ci­je o pra­vi­ma čo­ve­ka i gra­đa­ ni­na pr­o­ve­ja­va­ju već u pr­vom usta­vu Sr­bi­je, tzv. Sre­tenj­skom usta­vu (1835), u ko­me se mo­gu uoči­ti od­red­be re­vi­di­ra­ne fran­cu­ske Char­te (1830) (Ба­та­ко­вић 1997: 73; Svir­če­vić 2010: 105–110).2 Sla­njem dr­žav­nih pi­to­ma­ca, tzv. bla­go­de­ja­na­ca, na stra­ne uni­ver­zi­te­te, od 1839. go­di­ne Sr­bi­ja do­bi­ja eli­tu sprem­nu da do­pri­ne­se da­ljem raz­vo­ju dr­ža­ve (Ми­ли­ ће­вић 1960: 363–373; Ka­ra­no­vich 1995: 159; Тр­гов­че­вић 2003: 33–34). Po po­vrat­ku iz Pa­ri­za, i dru­gih fran­cu­skih uni­ver­zi­tet­skih sre­di­šta, ge­ne­ra­ci­je Sr­ba obra­zo­va­nih na na­ če­li­ma fran­cu­skog kul­tur­nog mo­de­la, u iz­vor­nom ili iz­me­nje­nom ob­li­ku, pre­no­se duh fran­cu­ske kul­tu­re u Sr­bi­ju. Ured­be, za­ko­ni, si­stem fi­nan­si­ra­nja, udž­be­ni­ci, na­čin iz­bo­ra na­stav­ni­ka, do­dat­no su uti­ca­li na to da obra­zo­va­nje po­sta­ne zna­ča­jan či­ni­lac po­li­tič­ke, pri­vred­ne i du­hov­ne eman­ci­pa­ci­je Sr­bi­je (Ћун­ко­вић 1982: 30–31; Те­шић 1983: 506–550; Тр­гов­че­вић 2003: 13–17).3 Po­li­tič­ki i eko­nom­ski či­ni­o­ci, po­lo­žaj i in­te­re­si Fran­cu­ske i Sr­bi­je do­dat­no su i zna­ čaj­no uti­ca­li na pr­o­ce­se pr­o­to­ka ide­ja i ide­o­lo­gi­ja iz­me­đu dve ge­o­graf­ski uda­lje­ne sre­di­ne.

Pa­ri­skim mi­rom (1856) ru­ski pr­o­tek­to­rat nad auto­no­mi­jom Sr­bi­je (od 1829. go­di­ne) pr­ o­ši­ren je me­đu­na­rod­nim jem­stvom svih evrop­skih si­la, što je uti­ca­lo na ak­ti­vi­ra­nje Fran­ cu­ske u re­ša­va­nju Is­toč­nog pi­ta­nja.4 Isto­vre­me­no srp­ska di­plo­ma­ti­ja, u na­sto­ja­nju da oja­ča svo­je de­lo­va­nje, u Pa­ri­zu, 1855. go­di­ne, odo­bra­va „ne­zva­nič­ni” od­la­zak ne­ka­da­šnjeg pr­ vog srp­skog dr­žav­nog sti­pen­di­ste Jo­va­na Ma­ri­no­vi­ća u Pa­riz.5 Po­red Ma­ri­no­vi­ća, u ovom pe­ri­o­du su po­li­tič­ki i dru­štve­no ve­o­ma ak­tiv­ni i dru­gi fran­cu­ski đa­ci: Je­vrem Gru­jić, Mi­ lo­van Jan­ko­vić, Di­mi­tri­je Ma­tić i Fi­lip Hri­stić. Oni su svo­jim de­li­ma, kao i lič­nim is­tu­pi­ ma, pre­no­si­li fran­cu­ski uti­caj u Sr­bi­ju, od po­li­tič­kih i di­plo­mat­skih do kul­tur­nih (Pa­vlo­vić 1999: 103–111). Na­kon Pa­ri­skog mi­ra ja­če po­li­tič­ko pri­su­stvo Fran­cu­ske u Sr­bi­ji oli­če­no je u lič­no­sti Ipo­li­ta Mon­de­na (Hyppo­li­te Mon­da­i­ne), ko­ga je fran­cu­ska Vla­da pr­vo po­sla­la 1 Pr­o­fe­sor Ba­ta­ko­vić u svom ra­du po­sve­će­nom po­li­ti­ča­ri­ma obra­zo­va­nim u Fran­cu­skoj sma­tra da uzro­ ke br­zog pri­hva­ta­nja i ši­re­nja ide­ja Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je me­đu Sr­bi­ma tre­ba tra­ži­ti u slič­no­sti­ma zah­te­va Fran­cu­ske i Srp­ske re­vo­lu­ci­je 1804–1835. Srp­ska re­vo­lu­ci­ja je ima­la sli­čan raz­voj kao i Fran­cu­ska re­vo­lu­ ci­ja, od dru­štve­nih i po­li­tič­kih zah­te­va na sa­mom po­čet­ku do du­bin­skog pre­o­bra­ža­ja na kra­ju re­vo­lu­ci­je, od­no­sno upo­red­ni tok so­ci­jal­ne i na­ci­o­nal­ne re­vo­lu­ci­je.

2 Pi­sac Sre­tenj­skog usta­va Di­mi­tri­je Da­vi­do­vić, po­što­va­lac fran­cu­ske ustav­no­sti, na ko­ga je uti­ca­lo i uče­ nje Ben­ža­mi­na Kon­sta­na (Be­nja­min Con­stant), uno­si fran­cu­ski duh u ovaj pr­vi srp­ski ustav­ni do­ku­ment.

3 Za­kon­ska re­gu­la­ti­va škol­stva u mo­der­noj Sr­bi­ji po­če­la je 1833. go­di­ne, ka­da je do­net „ustav na­rod­ nih ško­la u Knja­žev­stvu Sr­bi­je”. Po­tom je osno­va­no „Po­pe­či­telj­stvo” prav­de i pr­o­sve­te (1834) i do­net pr­vi na­stav­ni plan (1838). Pr­vi op­šti za­kon o ško­la­ma do­net je 1844. go­di­ne i bio je te­melj ustroj­stva srp­skog škol­skog si­ste­ma to­kom 19. ve­ka. Naj­zna­čaj­ni­je pr­o­me­ne u obra­zov­ni si­stem Sr­bi­je uneo je na­pred­njak, po­li­ti­čar i na­uč­nik Sto­jan No­va­ko­vić. Kao mi­ni­star pr­o­sve­te, po ugle­du na fran­cu­sko za­ko­no­dav­stvo Fe­ri­ ja, do­no­si „Za­kon o osnov­nim ško­la­ma” (1883), ko­jim je uve­de­no oba­ve­zno ško­lo­va­nje.

4 Čla­no­vi 28. i 29. Pa­ri­skog mi­rov­nog ugo­vo­ra od 30. mar­ta 1856. go­di­ne od­no­se se na Sr­bi­ju. MAE, Tratés, 18560010.

5 Arhiv SA­NU [u da­ljem tek­stu: ASA­NU], Сте­ван Кни­ћа­нин, 705l/1839.

173

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

u voj­nu mi­si­ju u Sr­bi­ju, a ko­ji je ka­sni­je po­stao i mi­ni­star voj­ni Sr­bi­je (Вук­са­но­вић-Анић 1990: 120–128; Вук­са­но­вић-Анић 1993: 35). U istom pe­ri­o­du, Ka­te­dra za fran­cu­ski je­zik, ko­ju je vo­dio pr­o­fe­sor Šarl Aren (Char­les Arè­ne), iz gim­na­zi­je pre­vo­di se na Li­cej (1856), što da­je na zna­ča­ju fran­cu­skom je­zi­ku u srp­skom dru­štvu (Па­вло­вић 2008: 9–10).

Iako je Pa­ri­skim mi­rom 1856. go­di­ne uve­ćan fran­cu­ski in­te­res na Bal­ka­nu, ipak po­ raz Fran­cu­ske u ra­tu sa Pru­skom 1871. go­di­ne okre­nuo je fran­cu­sku po­li­ti­ku u sme­ru unu­tra­šnjeg raz­vo­ja eko­no­mi­je i re­ša­va­nja ko­lo­ni­jal­nog pi­ta­nja (Mayeur 1984: 27–34; Wi­ nock 1999: 117–119; 122–123; Wi­nock 2003: 80–82). Od pot­pi­si­va­nja Fran­cu­sko-ru­skog spo­ra­zu­ma (1894) Bal­kan po­sta­je pod­ruč­je pre­ma ko­me Fran­cu­ska po­ka­zu­je po­ja­ča­no in­te­re­so­va­nje, što je uti­ca­lo i na to da Sr­bi­ja uđe u krug dr­ža­va u ko­ji­ma je na­sto­ja­la da ostva­ri zna­čaj­ni­ji kul­tur­ni uti­caj, kao put usto­li­ča­va­nja po­li­tič­kih i eko­nom­skih in­te­re­sa.

Raz­voj me­đu­na­rod­nih od­no­sa, eks­pan­zi­ja im­pe­ri­ja­li­stič­kih pla­no­va i kri­ze na po­čet­ku 20. ve­ka, uti­ca­li su na to da Fran­cu­ska si­ste­mat­ski pri­stu­pi po­ste­pe­nom in­ten­zi­vi­ra­nju svo­jih od­no­sa sa Sr­bi­jom. Isto­vre­me­no, po­li­ti­ka Sr­bi­je u to­ku bor­be za sti­ca­nje ne­za­vi­sno­sti, kao i ka­sni­je, bi­la je sve do 1895. go­di­ne sna­žno okre­nu­ta Austro­u­gar­skoj (Вој­во­дић 2007: 190; Ра­јић 2009: 43–58). Sr­bi­ja se u na­sto­ja­nju da na­pra­vi ot­klon od Austro­u­gar­ske za­rad ostva­ri­va­nja svo­jih na­ci­o­nal­nih ci­lje­va opre­de­li­la od kra­ja 19. ve­ka za pri­bli­ža­va­nje Ru­si­ji i Fran­cu­skoj. Srp­ska eli­ta, ško­lo­va­na u fran­cu­skim ško­la­ma, po po­vrat­ku u Sr­bi­ju na­sto­ja­la je da se i u kul­tur­nom po­gle­du pri­bli­ži Fran­cu­skoj. Spe­ci­fič­nost fran­cu­sko-srp­skih od­no­sa u 19. ve­ku je­ste uspo­ren pr­o­ces po­li­tič­ke po­ve­za­no­sti, na­stao kao ra­zul­tat me­đu­na­rod­nih od­no­sa i in­te­re­sa Fran­cu­ske na Bal­ka­nu. Uspo­re­no us­po­sta­vlja­nje po­li­tič­kog sa­ve­zni­štva omo­gu­ći­lo je sna­žni­je eko­nom­ske i kul­tur­ne uti­ca­je (Ба­та­ко­вић 1997: 73–95; Ба­та­ко­вић 1998: 307–328), ko­ji su osta­li traj­no utka­ni u od­no­se dva na­ro­da.

1. Fran­cu­ski kul­tur­ni pr­o­dor u Sr­bi­ju kra­jem 19. i po­čet­kom 20. ve­ka Fran­cu­ske di­plo­ma­te u svo­jim iz­ve­šta­ji­ma na­sta­lim u vre­me stva­ra­nja i za­ži­vlja­va­nja Fran­cu­sko-ru­skog spo­ra­zu­ma uoči­le su po­tre­bu da se oja­ča pri­su­stvo fran­cu­ske kul­tu­re u Sr­bi­ji. L’Al­li­an­ce française (Fran­cu­ska ali­jan­sa) od fran­cu­skih di­plo­mat­skih pred­stav­ni­ka u Be­o­gra­du 1893. go­di­ne do­bi­la je po­da­tak da od 6.748 đa­ka gim­na­zi­ja i žen­skih ško­la 1.889 uči fran­cu­ski.6 Za Fran­cu­ze je bio za­bri­nja­va­ju­ći po­da­tak da u Sr­bi­ji ne po­sto­ji ni­jed­na fran­cu­ska ško­la, iako se uoča­va­la ten­den­ci­ja da se fran­cu­ski je­zik uči u gra­đan­skim kru­ go­vi­ma. Iz­ve­štaj iz Be­o­gra­da za fran­cu­sku di­plo­ma­ti­ju ni­je bio za­do­vo­lja­va­ju­ći, a ka­ko je ne­go­va­nje fran­cu­skog je­zi­ka, ko­ji se u Sr­bi­ji na Li­ce­ju pre­da­vao još od 1839. go­di­ne, pred­ sta­vlja­lo va­žnu osno­vu za fran­cu­ska po­li­tič­ka, eko­nom­ska i kul­tur­na zra­če­nja, fran­cu­ske di­plo­ma­te kra­jem 19. ve­ka od­lu­ču­ju se na olak­ša­va­nje do­stup­no­sti uče­nja fran­cu­skog. Po­ seb­na pa­žnja po­sve­će­na je raz­vo­ju si­ste­ma za po­moć Sr­bi­ma da na­sta­ve ško­lo­va­nje i usa­ vr­ša­va­nje u Fran­cu­skoj, a sla­nje spe­ci­jal­nih mi­si­ja u Sr­bi­ju po­sta­lo je oso­be­ni put ja­ča­nja ne sa­mo kul­tur­nog uti­ca­ja Fran­cu­ske u Sr­bi­ji.

6 MAE, v. 35 (Iz­ve­štaj srp­skog po­slan­stva u Pa­ri­zu od 19. ju­na 1893, na zah­tev l Al­li­an­ce française).

174

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ja­či pr­o­dor fran­cu­ske kul­tu­re u Sr­bi­ji ose­tio se i na srp­skom dvo­ru. Iako je kralj Mi­lan Obre­no­vić vo­dio austro­fil­sku po­li­ti­ku, ve­ro­vao je da nje­gov sin Alek­san­dar kao bu­du­ ći srp­ski vla­dar mo­ra od­lič­no po­zna­va­ti pr­vi je­zik di­plo­ma­ti­je – fran­cu­ski. Isto­vre­me­no, mla­di Alek­san­dar Obre­no­vić imao je do­di­ra sa fran­cu­skom kul­tu­rom i na sa­mom iz­vo­ru – u Fran­cu­skoj, pri­li­kom po­se­ta Pa­ri­zu i Bi­ja­ri­cu, gde je na­kon raz­vo­da sa kra­ljem Mi­la­nom ži­ve­la kra­lji­ca Na­ta­li­ja Obre­no­vić. Od 1887. do 1893. go­di­ne, fran­cu­ski je­zik na Ve­li­koj ško­li u Be­o­gra­du pre­da­vao je Al­fons-De­zi­re Ma­gru (Alp­hon­se-Désiré Ma­grou), ne­ka­da­ šnji stu­dent pre­sti­žne L’Eco­le nor­ma­le supéri­e­u­re, ka­sni­je pr­o­fe­sor u Nan­si­ju (Ibro­vac 1929: 626; Па­вло­вић 2008: 12, 65–66). To­kom svog bo­rav­ka u Sr­bi­ji Ma­gru je bio i pr­o­fe­sor fran­cu­skog je­zi­ka bu­du­ćem srp­skom kra­lju Alek­san­dru Obre­no­vi­ću.7 Srp­ski i fran­cu­ski ra­di­ka­li, uz po­dr­šku fran­cu­ske di­plo­ma­ti­je, na­pra­vi­li su zna­ča­jan is­ko­rak u na­sto­ja­nju da bu­du­ći srp­ski vla­dar usvo­ji ne sa­mo fran­cu­ski je­zik, već i duh fran­cu­ske kul­tu­re.

Is­tak­nu­ti fran­cu­ski pr­o­fe­sor Ernest Le­vis pre­po­ru­čio je svog uče­ni­ka, pr­o­fe­so­ra Li­ce­ja „Sta­ni­slas” u Pa­ri­zu – Al­be­ra Ma­lea (Al­bert Ma­let 1864–1915) za mi­si­ju u Sr­bi­ji re­či­ma: „[...] vr­lo upu­ćen u di­plo­mat­sku isto­ri­ju, ve­o­ma spo­so­ban da nam uči­ni di­plo­mat­ske uslu­ ge, ho­ću re­ći da do­bro vi­di i da bu­de od uti­ca­ja”.8 Al­ber Ma­le pr­o­veo je u Be­o­gra­du dve go­di­ne (1892–1894) kao pr­o­fe­sor isto­ri­je di­plo­ma­ti­je srp­skog vla­da­ra Alek­san­dra Obre­ no­vi­ća.9 U Sr­bi­ju je do­šao ima­ju­ći na umu da su mu po­ve­re­ne dve mi­si­je: „Srp­ska vla­da po­ve­ra­va mi obra­zov­nu mi­si­ju, fran­cu­ska vla­da po­ve­ra­va mi po­li­tič­ku mi­si­ju”.10 Po­red svo­ je mi­si­je, Ma­le je po­ma­gao ši­re­nju fran­cu­skog je­zi­ka u Sr­bi­ji i otva­ra­nje fran­cu­ske knji­ ža­re u Be­o­gra­du. Slao je iz­ve­šta­je u Pa­riz o ras­po­lo­že­nju Sr­ba pre­ma Fran­cu­skoj, kao i o pr­o­do­ru fran­cu­ske kul­tu­re. Sma­trao je ka­ko pre­ma Fran­cu­skoj Sr­bi ga­je „ve­li­ku na­klo­nost, na­ro­či­to ra­di­ka­li” i ka­ko se fran­cu­ski je­zik ši­ri čak i u unu­tra­šnjo­sti, jer se „ne­po­sred­no is­ po­ru­ču­ju knji­ge u Be­o­grad, a me­seč­na pr­o­da­ja se uve­ća­la za dve go­di­ne”.11 To­kom bo­rav­ka u Be­o­gra­du Al­ber Ma­le je us­po­sta­vio br­oj­ne ve­ze i pri­ja­telj­stva sa is­tak­nu­tim lič­no­sti­ma po­li­tič­kog i in­te­lek­tu­al­nog ži­vo­ta Sr­bi­je: An­drom Ni­ko­li­ćem, Mi­lo­va­nom Mi­lo­va­no­vi­ćem, Mi­lu­ti­nom Ga­ra­ša­ni­nom, Sto­ja­nom No­va­ko­vi­ćem, Mi­len­kom Ve­sni­ćem i Gr­gu­rom Jak­ ši­ćem. Ove ve­ze bi­le su zna­čaj­ne za fran­cu­sko-srp­sko po­li­tič­ko pri­bli­ža­va­nje u dru­goj de­ ce­ni­ji 20. ve­ka.

Do­vo­đe­nje Al­be­ra Ma­lea 1892. go­di­ne za pr­o­fe­so­ra bu­du­ćem srp­skom kra­lju Alek­ san­dru Obre­no­vi­ću pred­sta­vlja pr­vi zna­ča­jan is­ko­rak ka­da je u pi­ta­nju di­rekt­no upli­ta­nje

7 Vi­še o obra­zo­va­nju i vla­da­vi­ni kra­lja Alek­san­dra Obre­no­vi­ća vi­de­ti: Ра­јић, Су­за­на (2011), Алек­сан­ дар Обре­но­вић: вла­дар на пре­ла­зу ве­ко­ва: су­ко­бље­ни све­то­ви, Бе­о­град: Срп­ска књи­жев­на за­дру­га.

8 ANF, F/17/23417, Dos­si­er Mal­let F/17/23417, 25. ju­il­let 1892; vid. i: Ma­le, 1999: 17-18.

9 MAE, Cor­re­spon­dan­ce po­li­ti­que Ser­bie 1892, 250-151.

10 ANF, F/17/23417, Dos­si­er Mal­let F/17/23417, 25. ju­il­let 1892; vid. i: Ma­le, 1999: 17-18.

11 Ma­le, 1999: 259.

175

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

fran­cu­ske dr­ža­ve da osna­ži pri­su­stvo u Sr­bi­ji.12 Ipak, ne mo­že se re­ći da je Ma­le ostva­rio pre­sud­ni uti­caj na svog uče­ni­ka, jer Alek­san­dar Obre­no­vić u kru­go­vi­ma fran­cu­skih di­ plo­ma­ta, sve do svo­je tra­gič­ne smr­ti 1903. go­di­ne, ni­je bio oso­ba od po­ve­re­nja. Ma­le­o­va mi­si­ja u Sr­bi­ji ipak je bi­la uspe­šna sa sta­no­vi­šta ja­ča­nja fran­cu­skog uti­ca­ja me­đu srp­skom eli­tom. Us­po­sta­vlja­nje pri­ja­telj­skih ve­za sa srp­skim in­te­lek­tu­al­ci­ma iz kru­go­va ra­di­ka­la, ali i dru­gih po­li­tič­kih par­ti­ja, vo­di­lo je stva­ra­nju kli­me po­god­ne za is­ti­ca­nje ide­ja da Sr­bi­ja mo­že ostva­ri­ti svo­je na­ci­o­nal­ne ci­lje­ve osla­nja­njem na Ru­si­ju i nje­nu sa­ve­zni­cu Fran­cu­sku (Ко­ва­че­вић 2004: 213–221; Вој­во­дић 2007: 190). Sto­ga je već 1895. go­di­ne Vla­da Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća kre­nu­la u po­tra­gu za fran­cu­skim pod­u­pi­ra­njem srp­skih eko­nom­skih i po­li­ tič­kih pla­no­va (Вој­во­дић 1999: 62–63). Upli­ta­nje biv­šeg kra­lja Mi­la­na u vla­da­vi­nu svog si­na Alek­san­dra Obre­no­vi­ća i vra­ća­nje na austro­fil­sku po­li­ti­ku Vla­dom Vla­da­na Đor­đe­ vi­ća, kao i pr­o­go­ni ra­di­ka­la, već osve­do­če­nih pri­ja­te­lja Fran­cu­ske, uti­ca­li su na ne­ga­tiv­nu sli­ku vla­da­vi­ne po­sled­njeg Obre­no­vi­ća u fran­cu­skoj jav­no­sti, kao i na svest o po­tre­bi još sna­žni­jeg kul­tur­nog zra­če­nja Fran­cu­ske na Bal­ka­nu (Ђор­ђе­вић 1905: 35–40, 65–66; Ra­jić 2009: 43–58).

Od pe­ri­o­da ka­da je na srp­ski pre­sto stu­pio Pe­tar I Ka­ra­đor­đe­vić, ko­ji je zbog do­ bro­volj­nog uče­šća u ra­tu sa Pru­skom 1870/71. go­di­ne bio iz­u­zet­no po­što­van od stra­ne fran­cu­skih dr­žav­ni­ka, do­šlo je i do po­ja­ča­nog fran­cu­skog eko­nom­skog i kul­tur­nog upli­ ta­nja u Sr­bi­ju (Sre­te­no­vić 2008: 39). Ipak, pr­o­ces eko­nom­skog i kul­tur­nog pr­o­do­ra ni­je od­mah do­neo i po­li­tič­ku sa­rad­nju. Fran­cu­ski eko­nom­ski in­te­re­si, ko­ji su bi­li oli­če­ni u vi­du 60% tur­skog dr­žav­nog du­ga u ru­ka­ma fran­cu­skog ka­pi­ta­la, kao i po­li­tič­ki, oli­če­ni u na­sto­ja­nji­ma da iz­beg­ne su­kob sa Ne­mač­kom i Austro­u­gar­skom, uti­ca­li su na to da se Fran­cu­ska opre­de­li da po­dr­ža­va vlast sul­ta­na u evrop­skom de­lu po­se­da Osman­skog car­ stva (Алек­сић-Пеј­ко­вић 1965: 26). Iz­ra­zi­to ne­ra­zu­me­va­nje za srp­ske na­ci­o­nal­ne in­te­re­se fran­cu­ske di­plo­ma­te i po­li­ti­ča­ri po­ka­za­li su to­kom Anek­si­o­ne kri­ze 1908. go­di­ne, ka­da ni­su po­dr­ža­li ni­je­dan srp­ski zah­tev (Ba­ta­ko­vić 1996: 447–459; Leyma­rie 1999: 252; Вој­во­ дић 1999: 227). Iako je fran­cu­ska spolj­na po­li­ti­ka 1908 – 1909. go­di­ne bi­la u su­prot­no­sti sa srp­skim na­ci­o­nal­nim i dr­žav­nim ci­lje­vi­ma, Fran­cu­ska se ipak ni­je opre­de­li­la da vo­di pot­pu­no inert­nu po­li­ti­ku pre­ma Sr­bi­ji. Kri­ze s po­čet­ka 20. ve­ka po­ka­za­le su da se po­sto­je­ će sta­nje na Bal­ka­nu ne­će još du­go odr­ža­ti, kao i da Austro­ug­ ar­ska, a po­sred­no i Ne­mač­ka, ima­ju zna­čaj­ne pla­no­ve na blo­kov­ski neo­pre­de­lje­nom pod­ruč­ju Bal­ka­na. Sto­ga se Fran­ cu­ska opre­de­li­la za to da Sr­bi­ju ve­že eko­nom­skim ula­ga­nji­ma (kre­di­ti, zaj­mo­vi, osni­va­nje Fran­cu­sko-srp­ske ban­ke 1910, tr­go­vi­na, pred­u­ze­ća, rud­ni­ci), kao i kul­tur­nim zra­če­nji­ma (Glenny 1999: 172, 221, 243; Па­вло­вић 2004: 200, 212, 224–225, 260, 269, 271; Mi­tro­vić 2010, 232–238).

12 MAE, Cor­re­spon­dan­ce po­li­ti­que Ser­bie, 1892, 13, 285, 291, te­le­gra­mi: Pa­riz 25. 08. 1892; Be­og­ rad 28.

08. 1892; ANF, AJ/16/6074, Dos­si­er Mal­let; F/17/2987a, A. Mal­let - Mis­sion en Macédo­i­ne étu­des éthno­ grap­hi­qu­es (1902)

176

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Upo­zna­va­nje sa prak­som funk­ci­o­ni­sa­nja fran­cu­ske dr­ža­ve, za­ko­no­dav­stvom, ad­mi­ ni­stra­ci­jom i voj­skom od pe­ri­o­da Anek­si­o­ne kri­ze po­sta­lo je sve in­ten­ziv­ni­je i mo­gu­će sa­rad­njom dve dr­ža­ve. U ovom pe­ri­o­du Sr­bi fran­ko­fi­li (Mi­lo­van Mi­lo­va­no­vić, Bog­dan Po­po­vić, Jo­van Sker­lić) bi­li su na vo­de­ćim dr­žav­nim ili dru­štve­nim po­zi­ci­ja­ma u Sr­bi­ ji. Srp­ska vla­da je 1909. go­di­ne za­tra­ži­la po­moć fran­cu­ske stra­ne oko do­vo­đe­nja stal­nog lek­to­ra za fran­cu­ski je­zik na Ka­te­dru Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta. Fran­cu­skom po­slan­stvu u Be­o­gra­du Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Be­o­gra­du pred­la­gao je da za lek­to­ra po­ša­lju ne­ko­ga od is­tak­nu­tih sla­vi­sta: Emi­la Oma­na (Emi­le Ha­u­mant) ili Lu­ja Le­žea (Lu­is Léger).� Iako su po­me­nu­ti fran­cu­ski na­uč­ni­ci bi­li upo­zna­ti sa srp­skom sre­di­nom, ipak se fran­cu­ska stra­na opre­de­li­la za tre­ću oso­bu. U to­ku 1909. go­di­ne za lek­to­ra fran­cu­skog je­zi­ka na Uni­ver­ zi­te­tu u Be­o­gra­du po­sta­vljen je Ga­ston Gra­vi­je (Ga­ston Gra­vi­er, 1886–1915). Ne­ka­da­ šnji stu­dent Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Li­lu, po­zna­va­lac ru­skog i srp­skog je­zi­ka, po­ka­zi­vao je ve­li­ko in­te­re­so­va­nje za an­tro­po­lo­ška, ge­o­graf­ska, po­li­tič­ka i eko­nom­ska pi­ta­nja Bal­ka­na (По­ли­ти­ка, 18. 6. 1955; 18. 6. 1965; Па­вло­вић 2008: 41; vid. i: Ла­и­но­вић 1975: 108–111; La­nux 1916: 69–70. По­ли­ти­ка, 18. 6. 1955; 18. 6. 1965). U okvi­ru ča­so­pi­sa La Re­vue de Pa­ris i Le Temps Gra­vi­je je pi­sao o ju­žno­slo­ven­skim na­ro­di­ma, isto­ri­ji i na­rod­nom ži­vo­tu, a ra­do­ve je pu­bli­ko­vao i u okvi­ru na­uč­nih pu­bli­ka­ci­ja: Bul­le­tin de la So­ciété de Géograp­hie, An­na­les de Géograp­hie i Gla­snik Srp­skog ge­o­graf­skog dru­štva.13 U vre­me Pr­vog bal­kan­skog ra­ta iz­ve­šta­vao je za Le Fi­ga­ro, a bio je ak­ti­van i u orga­ni­zo­va­nju ak­tiv­no­sti Fran­cu­skog knji­žev­nog dru­štva u Be­o­gra­du.

Naj­zna­čaj­ni­ji či­ni­lac kul­tur­nih zra­če­nja u Sr­bi­ji na po­čet­ku 20. ve­ka bi­le su ak­tiv­no­sti ve­za­ne za uče­nje fran­cu­skog je­zi­ka i omo­gu­ća­va­nje ve­ćem br­o­ju mla­dih Sr­ba da se ško­ lu­ju ili usa­vr­ša­va­ju u Fran­cu­skoj, a ko­je je pod­sti­ca­no od stra­ne fran­cu­ske di­plo­ma­ti­je.

Fran­cu­sko-srp­sko knji­žev­no dru­štvo (So­ciété littéra­i­re Fran­co-ser­be) osno­va­no je po­čet­kom ma­ja 1904. go­di­ne s ci­ljem da se oku­pe fran­ko­fo­ni Sr­bi, kao i da pr­o­pa­gi­ra fran­cu­ski je­zik i knji­žev­nost. Od 1911. go­di­ne fran­cu­ski lek­tor Ga­ston Gra­vi­je, fran­cu­ski po­sla­nik u Be­o­ gra­du Leon De­ko (Léon- Eugène Co­u­lard De­scos), uz fran­ko­fi­le iz vr­ha dr­žav­nog apa­ra­ta Sr­bi­je, po­sve­ti­li su zna­čaj­nu pa­žnju ak­tiv­no­sti­ma udru­že­nja. Re­or­ga­ni­zo­va­no Fran­cu­sko knji­žev­no dru­štvo, pod ime­nom So­ciété littéra­i­re de Bel­gra­de, po­sto­ja­lo je u Be­o­gra­du u pe­ri­o­du od 1911. do 1914. go­di­ne, a otvo­re­ne su i po­dru­žni­ce u unu­tra­šnjo­sti (Ša­bac, Niš i Va­lje­vo). Mi­si­ja po­sto­ja­nja ovog dru­štva – pr­o­pa­gi­ra­nje fran­cu­skog je­zi­ka i kul­tu­re vr­ še­na je pu­tem pre­da­va­nja, osni­va­nja bi­bli­o­te­ke i či­ta­o­ni­ce, bes­plat­nih te­ča­je­va fran­cu­skog je­zi­ka i ci­vi­li­za­ci­je, orga­ni­zo­va­nja umet­nič­kih iz­lo­žbi, sti­pen­di­ra­nja Sr­ba za let­nje kur­se­ve Fran­cu­ske ali­jan­se, do­de­lji­va­nja na­gra­da za naj­bo­lje pre­vo­de sa fran­cu­skog je­zi­ka i sa­rad­ njom umet­nič­kih i na­uč­nih in­sti­tu­ci­ja.

Do­na­to­ri Dru­štva bi­li su: Op­štin­sko ve­će Pa­ri­za, fran­cu­ski po­sla­nik u Sr­bi­ji Leon De­ko i knez Ro­lan Bo­na­part (Ro­land Bo­na­par­te) (Па­вло­вић 2005: 14). Po­ča­sni čla­no­vi bi­li su di­plo­ma­ta De­ko, voj­ni ata­še fran­cu­skog po­slan­stva u Sr­bi­ji pu­kov­nik Fur­ni­je (Fo­ 13 AS, MID Po­slan­stvo Pa­riz, f. 3, 1909, po­ver­lji­vo, pi­smo MID-a – Po­slan­stvu u Pa­ri­zu, 4. av­gust 1909.

177

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ur­ni­er), kao i ne­ko­li­ko fran­cu­skih ban­ka­ra. Od Sr­ba na li­sti čla­no­va So­ciété littéra­i­re de Bel­gra­de iz 1914. bio je kralj Pe­tar I Ka­ra­đor­đe­vić, mi­tro­po­lit Di­mi­tri­je, kao i: Ivan Đa­ja, Mi­o­drag Ibro­vac, Mi­lan Grol, po­zna­ti in­du­stri­jal­ci Ig­njat Baj­lo­ni i Mi­lan Va­pa. U Uprav­ nom od­bo­ru dru­štva bi­li su: Ivan Đa­ja, Mi­lan Grol, Mi­lo­van Mi­lo­va­no­vić, Bog­dan Po­po­ vić, Jo­van Sker­lić i Uroš Pe­tro­vić. Po­ča­sni pred­sed­nik bio je po­li­ti­čar, prav­nik, pr­o­fe­sor i mi­ni­star Đor­đe Pa­vlo­vić, pred­sed­nik Jo­van Žu­jo­vić, dok su se­kre­ta­ri bi­li: Ga­ston Gra­vi­je i Mi­le­ta No­va­ko­vić, sin Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća (Па­вло­вић 2005: 14). Fran­cu­zi i Sr­bi ak­tiv­ni u Dru­štvu bi­li su pri­pad­ni­ci srp­ske ma­son­ske lo­že „Uje­di­nje­nje”, ko­ja je bi­la pod Ve­li­kim Ori­jen­tom Fran­cu­ske, što je po­se­ban či­ni­lac u pr­o­do­ru fran­cu­ske kul­tu­re u Sr­bi­ju (Ne­ne­ zić 1984: 229, 239, 250–264). Ma­son­ske ve­ze sa svo­jim du­bo­kim i slo­že­nim de­lo­va­njem za sa­da su je­dan od naj­ne­i­stra­že­ni­jih či­ni­la­ca ko­ji su uti­ca­li na pr­o­dor i pri­hva­ta­nje fran­ cu­skog kul­tur­nog mo­de­la u Sr­bi­ji na po­čet­ku 20. ve­ka. Ipak, na osno­vu po­me­nu­tog mo­že se za­klju­či­ti da je uz na­sta­vu fran­cu­skog je­zi­ka, spe­ci­jal­ne mi­si­je Al­be­ra Ma­lea i Ga­sto­na Gra­vi­jea, kul­tur­na udru­že­nja i ak­tiv­no­sti Sr­ba ško­lo­va­nih u Fran­cu­skoj, ma­so­ne­ri­ja pe­ti stub na ko­me je ostva­ren pr­o­dor fran­cu­ske kul­tu­re u Sr­bi­ju.

2. Fran­cu­ska i srp­ska eli­ta Naj­zna­čaj­ni­ji pre­no­si­o­ci fran­cu­skog uti­ca­ja u Sr­bi­ji bi­le su tzv. „Pa­ri­zli­je” („pa­ri­si­ ens”), tj. ge­ne­ra­ci­je srp­skih in­te­lek­tu­a­la­ca ško­lo­va­nih od je­se­ni 1841. go­di­ne u Fran­cu­skoj (Па­вло­вић 1987: 187–202; Tr­gov­ce­vic 1999: 45–57; Тр­гов­че­вић 2003: 134). Po­red ste­če­ nog struč­nog zna­nja, nji­hov bo­ra­vak u Fran­cu­skoj uti­cao je i na nji­ho­vo po­li­tič­ko obra­ zo­va­nje i sta­vo­ve, ko­je su ma­ni­fe­sto­va­li po po­vrat­ku u do­mo­vi­nu, ka­da su pre­u­ze­li va­žne dr­žav­ne po­lo­ža­je, ka­te­dre, osni­va­li udru­že­nja, po­sta­vi­li te­me­lje na­u­ke i umet­no­sti. U pe­ ri­o­du od 1884. do 1914. go­di­ne stu­den­ti iz Sr­bi­je od­bra­ni­li su 72 dok­to­ra­ta na fran­cu­skim uni­ver­zi­te­ti­ma, a od to­ga su 14 dok­to­ra­ti Uni­ver­zi­te­ta (Doc­to­rats de l’Uni­ver­sité) (Тр­гов­ че­вић 2003: 123–125). Sti­ca­nje obra­zo­va­nja na Sor­bo­ni, i u dru­gim fran­cu­skim uni­ver­zi­ tet­skim sre­di­šti­ma, sna­žno je uti­ca­lo na ob­li­ko­va­nje srp­skog dru­štva, a svo­ju pr­vu vi­dlji­vu ma­ni­fe­sta­ci­ju po­ka­za­lo je kr­oz de­lo­va­nje srp­ske eli­te na pri­hva­ta­nje fran­cu­skog kul­tur­nog mo­de­la u srp­skom dru­štvu, kao uzo­ra ko­me tre­ba te­ži­ti. Is­tak­nu­ta srp­ska knji­žev­ni­ca Isi­ do­ra Se­ku­lić po­čet­kom 20. ve­ka pi­še da „Pa­riz sva­ko­me bez raz­li­ke da­je” slo­bo­du „svo­jom kri­la­tom in­te­li­gen­ci­jom, svo­jom arhi­tek­tu­rom i ras­po­re­dom; svo­jim je­zi­kom i knji­ga­ma, svo­jom kri­ti­kom, svo­jim obi­ča­ji­ma na uli­ci i po za­tvo­re­nim me­sti­ma ra­da i ži­vo­ta”, a na kra­ju za­klju­ču­je da „kao što je Bog sva­či­ji, ta­ko je i Pa­riz” (Ра­до­њић 2009: 77–79). Srp­ ski umet­ni­ci i na­uč­ni­ci to­kom bo­rav­ka u Pa­ri­zu, da­kle, ose­ti­li su pu­no zna­če­nje poj­ma slo­bo­da, kao naj­po­treb­ni­je esen­ci­je za na­sta­nak umet­nič­kih i na­uč­nih de­la. Srp­ska eli­ta u od­la­sku u Pa­riz vi­de­la je mo­guć­nost za obra­zo­va­nje, usa­vr­ša­va­nje, sti­ca­nje raz­li­či­tih zna­ nja i ve­šti­na, ko­je je po po­vrat­ku u otadž­bi­nu tre­ba­lo pri­me­ni­ti i utka­ti u srp­sku kul­tu­ru.

Od 114 dr­žav­nih pi­to­ma­ca ko­ji su u Fran­cu­skoj bo­ra­vi­li po­sle 1878. go­di­ne, njih 12 se opre­de­li­lo za po­li­tič­ku ka­ri­je­ru u okvi­ru ko­je su se na­šli na funk­ci­ja­ma pred­sed­ni­ka vla­de, mi­ni­sta­ra, po­sla­ni­ka u ino­stran­stvu i še­fo­va po­li­tič­kih stra­na­ka, a njih 28 po­sta­ 178

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

li su pr­o­fe­so­ri Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta (Тр­гов­че­вић 2003: 134). Ve­za­nost ne­ka­da­šnjih fran­cu­skih đa­ka za kul­tu­ru ko­ju su upo­zna­li u Pa­ri­zu i osta­lim uni­ver­zi­tet­skim sre­di­šti­ma Fran­cu­ske, kao i za svo­je fran­cu­ske pri­ja­te­lje, igra­la je pre­sud­nu ulo­gu u po­sre­do­va­nju i pre­no­še­nju fran­cu­skih mo­de­la u srp­sku sre­di­nu. Ge­ne­ra­ci­je srp­skih „Pa­ri­zli­ja” do­pri­ne­le su pr­o­do­ru fran­cu­skih uti­ca­ja i pre­u­zi­ma­nju po­li­tič­kih ide­ja iz Fran­cu­ske još od sre­di­ne 19. ve­ka, a Prav­ni fa­kul­tet u Pa­ri­zu bio je pra­va ško­la mi­ni­sta­ra za srp­sku vla­du (Па­вло­ вић 1990: 103–111). Fran­cu­sko-ru­ska ali­jan­sa, po­ma­lo ide­a­li­stič­ki shva­će­na u Sr­bi­ji, stvo­ ri­la je at­mos­fe­ru po ko­joj je ide­o­lo­ški mo­del, osna­žen eko­nom­skim uti­ca­ji­ma i kul­tur­nim zra­če­nji­ma, mo­gu­će za­o­kru­ži­ti spolj­no­po­li­tič­kom sa­rad­njom (Ба­та­ко­вић 1997: 76). Iako fran­cu­ski uti­caj ni­je uvek bio ne­po­sre­dan, na srp­sku eli­tu sna­žan uti­sak osta­vi­la su shva­ ta­nja dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja i po­li­tič­kih na­če­la ko­ja vo­de po­re­klo iz Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je (Ko­vić 2010: 187–204).

Fran­ko­fi­li su bi­li ras­po­re­đe­ni u svim po­li­tič­kim stran­ka­ma, što je uti­ca­lo na to da ide­ je fran­cu­skog kul­tur­nog kru­ga po­sta­nu čvr­sto uko­re­nje­ne u srp­skoj po­li­tič­koj i kul­tur­noj tra­di­ci­ji. Li­be­ra­li op­či­nje­ni zna­ča­jem „na­ci­o­nal­nog ge­ni­ja” Ži­la Mi­šlea ve­ro­va­li su u po­tre­ bu unu­tra­šnjeg pre­u­re­đe­nja ze­mlje i bor­be za na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje, dok je stran­ka srp­ ske in­te­li­gen­ci­je – Na­pred­nja­ci, ve­ro­va­la u moć po­ste­pe­ne pri­me­ne pr­o­sve­će­nih re­for­mi po uzo­ru na si­stem Jul­ske mo­nar­hi­je. Idej­no bli­ski Re­neu Ko­la­ru i Fran­soa Gi­zou, na­pred­ nja­ci su bi­li pred­vo­đe­ni oso­ba­ma ko­je su Fran­cu­zi vi­so­ko ce­ni­li: Mi­lu­ti­nom Ga­ra­ša­ni­nom i Sto­ja­nom No­va­ko­vi­ćem. Srp­ski ra­di­ka­li, jed­nim de­lom, na­sta­li su na ide­o­lo­škim po­stav­ ka­ma fran­cu­skog ra­di­ka­li­zma, pri­la­go­div­ši srp­skim po­tre­ba­ma pr­o­gra­me Le­o­na Gam­be­te i Žor­ža Kle­man­soa. Ume­re­ni ra­di­ka­li u Sr­bi­ji uži­va­li su po­seb­no po­ve­re­nje fran­cu­skih po­li­ti­ča­ra i di­plo­ma­ta (Пр­о­тић 1996: 141). Sa­mo­stal­ni ra­di­ka­li sta­vi­li su ide­o­lo­ške prin­ ci­pe is­pred po­li­tič­kih kom­pro­mi­sa, pred­vo­đe­ni fran­ko­fi­li­ma Jo­va­nom Žu­jo­vi­ćem i Jo­va­ nom Sker­li­ćem, i une­li su pre­po­zna­tlji­vu so­ci­jal­nu ni­jan­su u pri­me­ni ra­di­kal­skih na­če­la (Ба­та­ко­вић 1997: 91). Me­đu stran­ka­ma i is­tak­nu­tim lič­no­sti­ma po­li­tič­kog ži­vo­ta Sr­bi­je, na pre­la­zu iz 19. u 20. vek, po­sto­jao je go­to­vo sa­gla­san spo­ra­zum da je Fran­cu­ska ze­mlja na ko­ju se tre­ba ugle­da­ti.

Kra­jem 19. i po­čet­kom 20. ve­ka, srp­ski in­te­lek­tu­al­ci po­kre­nu­li su či­tav niz pi­ta­nja ka­ko bi ure­di­li dr­ža­vu na evrop­skim uzo­ri­ma. Pre­u­zi­ma­li su od Fran­cu­ske ide­je i obra­sce po­na­ša­nja u di­plo­mat­skoj i po­li­tič­koj prak­si. Fran­cu­ski pri­mer bio je po­seb­no pri­vla­čan, pa su se ja­vi­li zah­te­vi za slo­bo­dom štam­pe, zbo­ra i do­go­vo­ra, ne­za­vi­snost sud­stva, do­no­ še­nje mo­der­nih ustav­nih re­še­nja, re­for­mu škol­ske na­sta­ve, kao i kva­li­te­tan raz­voj na­u­ke i kul­tu­re (Ba­ta­ko­vić 2010: 13–99). Iako fran­cu­ski uti­caj u Sr­bi­ji ni­je uvek bio ne­po­sre­dan, oči­gled­no je pri­hva­ta­nje fran­cu­skog shva­ta­nja na­ci­je i de­mo­kra­ti­je, po­seb­no u ustav­nim re­še­nji­ma u Sr­bi­ji iz 1888. i 1903. go­di­ne. Po­me­nu­ta ustav­na re­še­nja, na či­joj iz­ra­di je ra­ dio fran­cu­ski dok­tor pra­va, mi­ni­star i pred­sed­nik Vla­de Sr­bi­je Mi­lo­van Mi­lo­va­no­vić, bi­la su „me­ša­vi­na fran­cu­ske par­la­men­tar­ne tra­di­ci­je (po­seb­no oko pi­ta­nja nad­le­žno­sti Skup­ šti­ne) i bri­tan­ske par­la­men­tar­ne de­mo­kra­ti­je” (Svir­če­vić 2010: 119–130). Sr­bi­ja se to­kom 19. i po­čet­kom 20. ve­ka osla­nja­la na za­ko­no­dav­stvo fran­cu­ske Tre­će re­pu­bli­ke, kao i na 179

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

po­li­tič­ke obra­sce po­na­ša­nja i iz­grad­nje dr­žav­nog apa­ra­ta. Fran­cu­ski po­sla­nik u Be­o­gra­du još je 1892. go­di­ne sma­trao da Fran­cu­zi me­đu ra­di­ka­li­ma ima­ju naj­vi­še pri­ja­te­lja, či­me je stvo­re­na ba­za pr­o­do­ra za pre­u­zi­ma­nje fran­cu­skih mo­de­la funk­ci­o­ni­sa­nja dr­ža­ve i dru­ štva.14 Fran­cu­ska di­plo­ma­ti­ja is­prav­no je oče­ki­va­la da će do­la­skom na vlast Ra­di­ka­la – lju­ di oda­nih na­če­li­ma fran­cu­ske kul­tu­re i ci­vi­li­za­ci­je, ostva­ri­ti ve­ći uti­caj na Sr­bi­ju ne­go što ga je ima­la na kra­ju 19. ve­ka. Me­đu­na­rod­ni od­no­si kra­jem 19. i po­čet­kom 20. ve­ka vo­di­li su po­ste­pe­nom pri­bli­ža­va­nju Fran­cu­ske i Sr­bi­je, a po­li­tič­ko pri­bli­ža­va­nje uz sve ja­če eko­ nom­ske i kul­tur­ne ve­ze do­ve­lo je pred iz­bi­ja­nje Pr­vog svet­skog ra­ta do zna­čaj­nog fran­cu­ skog uti­ca­ja u srp­skom dru­štvu (Ba­ta­ko­vić 2010: 17–44).

In­te­lek­tu­al­ci oku­plje­ni oko Stran­ke sa­mo­stal­nih ra­di­ka­la ostva­ri­li su sna­žan uti­caj pre sve­ga na raz­voj srp­ske kul­tu­re, kao i na pri­hva­ta­nje fran­cu­skog kul­tur­nog mo­de­la.

Od stra­ne fran­cu­skih di­plo­ma­ta Sa­mo­stal­ci su oce­nje­ni kao slo­ve­no­fil­ska i fran­ko­fil­ska stran­ka sa ja­snom kon­cep­ci­jom dr­ža­ve.15 Po­čet­kom 20. ve­ka u Pa­riz su sti­za­le ve­sti da su sa­mo­stal­ni ra­di­ka­li „vi­še za­pad­nja­ci, s ten­den­ci­jom so­ci­ja­li­zma, s afi­ni­te­ti­ma za ne­mač­ ki neo­sla­vi­zam”, kao i da su sa­mo­stal­ni ra­di­ka­li pre­pla­vi­li Uni­ver­zi­tet i da su „po pi­ta­nju spolj­ne po­li­ti­ke, mla­di ra­di­ka­li na Za­pa­du usvo­ji­li jed­nu ja­snu kon­cep­ci­ju dr­ža­ve”.16 Me­đu Sa­mo­stal­ci­ma, Jo­van Žu­jo­vić i Jo­van Sker­lić su ško­lo­va­ni na fran­cu­skim uzo­ri­ma, ali ka­ko je či­ta­va stran­ka od stra­ne fran­cu­skih di­plo­ma­ta oce­nje­na kao fran­ko­fil­ska stru­ja u srp­skoj po­li­ti­ci, mo­že se re­ći da su i osta­li Sa­mo­stal­ci pri­hva­ti­li pr­o­gram ra­di­kal­ne de­mo­kra­ti­je, či­me su se­be pri­bli­ži­li stru­ji ra­di­kal­no-so­ci­ja­li­stič­ke le­vi­ce u Fran­cu­skoj. Ide­je za ko­je su se za­la­ga­li bi­le su one ko­je su se kre­ta­le iz­me­đu za­la­ga­nja Kle­man­soa i Žo­re­sa u Fran­cu­skoj (Ба­та­ко­вић 1997: 92). Za Jo­va­na Sker­li­ća ni­je bi­lo di­le­me da je za­pad „iz­vor sve­tlo­sti”, i sto­ga je pr­o­pa­gi­rao čvr­sto ve­zi­va­nje za fran­cu­sku kul­tu­ru kao uzor (Скер­лић 1966: 95).

U jed­nom od svo­jih pi­sa­ma iz Sr­bi­je s kra­ja 19. ve­ka Al­ber Ma­le na­gla­ša­va: „Sr­bi ško­ lo­va­ni u Pa­ri­zu vr­še ak­tiv­nu pr­o­pa­gan­du u ko­rist Fran­cu­ske. Naj­rev­no­sni­ji su pr­o­fe­so­ri Ve­li­ke ško­le iza­šli iz na­še Sor­bo­ne. Oni se me­đu­sob­no po­dr­ža­va­ju i na upra­žnje­ne ka­te­dre do­pu­šta­ju pri­stup sa­mo fran­cu­skim đa­ci­ma” (Ма­ле 1999: 78). Ma­le­o­vo uve­re­nje bi­lo je is­ prav­no, jer su Sr­bi ško­lo­va­ni u Fran­cu­skoj 1894. go­di­ne osno­va­li Se­mi­nar za fran­cu­ski je­ zik, kao deo Se­mi­na­ra za op­štu knji­žev­nost na Ve­li­koj ško­li. Ka­da su 1896. go­di­ne do­ne­te no­ve ured­be o ustroj­stvu Ve­li­ke ško­le, stvo­re­ni su uslo­vi za osni­va­nje Ka­te­dre za fran­cu­ski je­zik i knji­žev­nost. Po­me­nu­te od­red­be pri­me­nju­ju se od 1897. go­di­ne, a pr­vi na­stav­nik no­vog Se­mi­na­ra bio je Bog­dan Po­po­vić (1863–1944), ne­ka­da­šnji dr­žav­ni sti­pen­di­sta u Pa­ri­zu (Па­вло­вић 2008: 10). Po­po­vi­će­va ra­zno­vr­sna de­lat­nost ima­la je kao re­zul­tat ve­li­ki uti­caj na una­pre­đe­nje na­sta­ve, srp­sku knji­žev­nost i kri­ti­ku, kao i na ob­li­ko­va­nje srp­ske kul­tu­re u ce­li­ni (ibid. 83). Kao este­ti­čar i knji­žev­ni kri­ti­čar do­pri­neo je pr­o­di­ra­nju fran­cu­ skih uti­ca­ja na srp­ski je­zik i knji­žev­nost. Pre­vo­dio je Šek­spi­ra, Mo­li­je­ra i dru­ge sa­vre­me­ne 14 MAE, Cor­re­spon­dan­ce po­li­ti­que, vol. 13, no. 80, 23 sep­tem­bre 1892.

15 MAE, NS, Ser­bie, v. 5, no. 8, Bel­gra­de 21 jan­vi­er 1909.

16 Ibid.

180

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

fran­cu­ske pi­sce i pe­sni­ke, a de­li­ma: O knji­žev­no­sti (1894), Iz te­o­ri­je knji­žev­no­sti (1910), An­to­lo­gi­ja no­vi­je srp­ske li­ri­ke (1911), Ogle­di iz knji­žev­no­sti i umet­no­sti (1914, 1927), Bo­ mar­še (1925) uda­rio je te­me­lje tzv. „be­o­grad­skom sti­lu”, po ugle­du na fran­cu­sku fra­zu (Гр­че­вић 1963: 304–323; Ви­та­но­вић 1965: 57–72; Гор­дић 1971: 18–27; Ла­и­но­вић 1975: 108–111; Па­вло­вић 2008: 84–85).

U pr­vim go­di­na­ma 20. ve­ka na­sta­vu fran­cu­skog je­zi­ka, fo­ne­ti­ke i te­o­ri­je knji­žev­ no­sti pre­u­ze­li su Po­po­vi­će­vi uče­ni­ci obra­zo­va­ni na fran­cu­skim uzo­ri­ma: Jo­van Sker­lić (1877–1914) i Uroš Pe­tro­vić (1880–1915) (Па­вло­вић 2008: 12). Sker­lić, ško­lo­van u Lo­za­ ni, pre­da­vao je fo­ne­ti­ku fran­cu­skog je­zi­ka, isto­ri­ju fran­cu­ske knji­žev­no­sti 19. ve­ka i te­o­ri­ ju knji­žev­no­sti (Џо­нић 1921: 567–572, 628–635; По­по­вић 1956: 359–363; Бог­да­но­вић 1966: 59; Гор­дић 1971: 18–27). Van na­sta­ve Sker­lić je bio ak­ti­van u Srp­skom knji­žev­nom gla­sni­ku, a po­kre­tao je i ča­so­pi­se u ko­ji­ma su pr­o­ve­ja­va­le ide­je fran­cu­skog so­ci­ja­li­zma.

Za­jed­no sa Bog­da­nom Po­po­vi­ćem, iz­gra­đi­vao je si­stem vred­no­sti na po­lju srp­ske kul­tu­re ko­me je frаncuski kul­tur­ni krug bio uzor ko­ji tre­ba sle­di­ti. Uroš Pe­tro­vić je 1908. go­di­ne, na­kon što je u Pa­ri­zu od­bra­nio dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju o Ipo­li­tu Te­nu i fran­cu­skoj knji­žev­ no­sti 17. ve­ka (H. Ta­i­ne. Hi­sto­rien littéra­i­re du XVII-e siè­cle), po­sta­vljen za do­cen­ta, kao pr­vi Sr­bin na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu ko­me je fran­cu­ska knji­žev­nost uz je­zik bi­la glav­na stru­ka. Pe­tro­vić je bio uče­nik isto­ri­ča­ra fran­cu­ske knji­žev­no­sti Gi­sta­va Lan­so­na i Emi­la Fa­gea, pod či­jim uti­ca­jem je za­po­čeo knji­žev­no-isto­rij­ske i kom­pa­ra­ti­vi­stič­ke stu­di­je u Sr­ bi­ji (Па­вло­вић 2008: 12, 81).

Bog­dan Po­po­vić, Jo­van Sker­lić i Uroš Pe­tro­vić, pri­pre­ma­ju­ći naj­zna­čaj­ni­ji ča­so­pis u Sr­bi­ji na po­čet­ku 20. ve­ka – Srp­ski knji­žev­ni gla­snik, dik­ti­ra­li su idej­ne prav­ce u srp­skoj knji­žev­no­sti, umet­no­sti i na­u­ci. Pre­o­bra­žaj srp­skog dru­štva na osno­vu fran­cu­ske kul­tu­re na­me­tan je od stra­ne Po­po­vi­ća i Sker­li­ća kao auto­ri­tet (Ко­вић 2001). Fran­cu­ska je me­đu pri­pad­ni­ci­ma srp­ske eli­te po­sta­la pri­mer ko­ji tre­ba sle­di­ti. Srp­ska eli­ta po­seb­no je ve­ro­va­la u ško­lo­va­nje i usa­vr­ša­va­nje u Fran­cu­skoj, kao je­dan od na­či­na na ko­ji je mo­gu­će iz­vr­ši­ti neo­p­hod­ne pr­o­me­ne u ci­lju ja­ča­nja srp­skog dru­štva i dr­ža­ve, od­no­sno stva­ra­nja mo­der­ nih in­sti­tu­ci­ja. Jo­van Žu­jo­vić, je­dan od fran­ko­fi­la, još kra­jem 19. ve­ka pred­la­gao je da se u Sr­bi­ji osnu­je Uni­ver­zi­tet, ka­ko bi još vi­še na­pre­do­va­la. Ipak, Žu­jo­vić je is­ta­kao i da Sr­bi­ja ne­ma do­volj­no fa­kul­te­ta ni­ti in­te­lek­tu­a­la­ca ko­ji su do­stoj­ni ti­tu­le uni­ver­zi­tet­skog pr­o­fe­ so­ra, te da tre­ba si­ste­mat­ski ra­di­ti na po­di­za­nju jed­nog po jed­nog fa­kul­te­ta i ti­me stvo­ri­ti uslo­ve za pr­o­gla­ša­va­nje Ve­li­ke ško­le za Uni­ver­zi­tet, jer „i ve­li­ka Fran­cu­ska po­di­gla je pr­vo po­je­di­ne fa­kul­te­te pa sad tek po­mi­šlja da ih u uni­ver­zi­tet­ske ce­li­ne sa­sta­vlja”.� Na po­me­nu­ ti na­čin je i u iz­grad­nji srp­skog Uni­ver­zi­te­ta, osno­va­nog 1905. go­di­ne, ko­ri­šćen fran­cu­ski obra­zac. Sto­ga ni­je slu­čaj­no, što se za ka­te­dra­ma, po­čet­kom 20. ve­ka, na­šao ve­li­ki br­oj fran­cu­skih đa­ka, ko­ji su pre­no­si­li zna­nja i is­ku­stva ste­če­na u Fran­cu­skoj.

Do­ba uspo­na „be­o­grad­skog sti­la”, ka­ko se na­zi­va pe­riod u raz­vo­ju srp­ske kul­tu­re pre Pr­vog svet­skog ra­ta, vre­me je naj­ja­čeg fran­cu­skog uti­ca­ja na knji­žev­ni je­zik kod Sr­ba. Opi­ je­nost fran­cu­skom kul­tu­rom, či­ta­nje fran­cu­skih knji­ga, kao i nji­ho­vi pre­vo­di na srp­ski je­ zik, ško­lo­va­nje ge­ne­ra­ci­ja srp­skih in­te­lek­tu­a­la­ca u Fran­cu­skoj, do­pri­ne­lo je to­me da ideal 181

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

srp­skog je­zi­ka po­sta­ne ja­snost i ele­gan­ci­ja fran­cu­skih fra­za. Usvo­je­ne su i od­li­ke naj­bo­ljih fran­cu­skih tek­sto­va, kao i mno­štvo fran­cu­skih re­či. Fran­cu­ska lek­si­ka ši­ri­la se na­ro­či­to u obla­sti kul­tu­re i u sa­lon­skom reč­ni­ku po­mod­nog dru­štva, usva­ja­le su se ide­je fran­cu­skih in­te­lek­tu­al­nih kru­go­va. Srp­ska eli­ta je či­ta­la fran­cu­sku štam­pu, dnev­ne li­sto­ve Le Temps i La Fi­ga­ro, kao i pe­ri­o­dič­ne pu­bli­ka­ci­je Le Jo­ur­nal des De­bats, La Re­vue des De­ux Mon­des i La Re­vue de Pa­ris. Iz ča­so­pi­sa je naj­zna­čaj­ni­je tek­sto­ve pre­vo­di­la i pu­bli­ko­va­la u ključ­nim ča­so­pi­si­ma epo­he: De­lu i Srp­skom knji­žev­nom gla­sni­ku (Ко­вић 2001; Ko­la­ko­vić 2010a, Ko­la­ko­vić 2010b). Pa­riz je od­u­vek bio sla­van kao grad umet­no­sti, a na pre­la­zu ve­ko­va u pe­ri­o­du la bel­le epo­que pa­ri­ski sa­lo­ni, ate­ljei i po­zo­ri­šta uno­si­li su u umet­nič­ki ži­vot Evro­ pe no­ve ide­je. Fran­cu­ske po­zo­ri­šne ten­den­ci­je za­hva­lju­ju­ći fran­ko­fi­li­ma Ri­sti Oda­vi­ću i Mi­la­nu Gr­o­lu sve sna­žni­je su pr­o­di­ra­le u srp­sko dru­štvo. Po­red go­sto­va­nja fran­cu­skih po­zo­ri­šnih tru­pa, na re­per­to­a­ru Na­rod­nog po­zo­ri­šta u po­sled­njoj de­ce­ni­ji 19. i po­čet­ka 20. ve­ka do­mi­ni­ra­li su fran­cu­ski ko­ma­di (Стој­ко­вић 1976: 271–315).17 Srp­ski umet­ni­ci Đor­đe Jo­va­no­vić, Mi­lan Mi­lo­va­no­vić i Na­de­žda Pe­tro­vić te­ži­li su usa­vr­ša­va­nju u gra­du sve­tlo­sti i po­tom duh fran­cu­ske umet­no­sti pre­no­si­li u Sr­bi­ju.

Fran­cu­ske ško­le i na­uč­ne usta­no­ve, kao i sa­rad­nja fran­cu­skih i srp­skih in­te­lek­tu­a­la­ca, ima­li su zna­ča­jan uti­caj na raz­voj srp­ske na­u­ke. Isto­ri­čar i fi­lo­log Sto­jan No­va­ko­vić sa­ra­ đi­vao je sa fran­cu­skim isto­ri­ča­ri­ma i sla­vi­sti­ma Al­be­rom Ma­le­om i Emi­lom Oma­nom.� Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić Alas, pr­vi Sr­bin ko­ji je po­ha­đao ču­ve­nu Eco­le Nor­ma­le Supéri­e­u­re, ka­ sni­je pr­o­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, bio je uče­nik, a ka­sni­je i sa­rad­nik ugled­nih ma­te­ma­ ti­ča­ra Šar­la Ermi­ta, Emi­la Pi­ka­ra i Po­la Pan­la­vea. Sa­mo­stal­no i u sa­rad­nji sa fran­cu­skim na­uč­ni­ci­ma ob­ja­vio je ve­li­ki br­oj pr­o­na­la­za­ka, na­uč­nih ra­do­va, udž­be­ni­ka i pu­to­pi­sa sa svo­jih pu­to­va­nja. Sa­rad­nja sa na­uč­ni­ci­ma iz Pa­ri­za, kon­sul­to­va­nje fran­cu­ske li­te­ra­tu­re i pre­zen­to­va­nje ra­da ge­o­lo­ške na­u­ke po­kre­ta­li su ak­tiv­no­sti Jo­va­na Žu­jo­vi­ća, de­lom i kao re­zul­tat lič­nih i po­li­tič­kih afi­ni­te­ta pre­ma Fran­cu­skoj.18 Žu­jo­vić je pi­sao da se fran­cu­ski duh naj­bo­lje ogle­da u fran­cu­skom je­zi­ku, ko­ji je „ja­san, me­lo­di­čan, kra­tak i vr­lo pri­go­dan za teč­no iz­ra­ža­va­nje sva­ke mi­sli i poj­mo­va, po­go­dan za sve na­u­ke i ve­šti­ne, za sve ob­li­ke knji­žev­no­sti i be­sed­ni­štva” (Ра­до­њић 2009: 84). Pri­hva­ta­nje fran­cu­skog kul­tur­nog mo­de­ la ova­kvim sta­vo­vi­ma vo­de­ćih Sr­ba na po­čet­ku 20. ve­ka bio je put for­mi­ra­nja stu­ba srp­ske kul­tu­re na fran­cu­skom uzo­ru.

Za­ključ­na raz­ma­tra­nja De­lo­va­nje fran­cu­ske dr­ža­ve na pr­o­ši­re­nje svog kul­tur­nog, a po­sred­no i po­li­tič­kog uti­ca­ja, uz ak­tiv­no­sti Sr­ba obra­zo­va­nih na fran­cu­skim uzo­ri­ma, pre­sud­no su uti­ca­li na usto­li­če­nje fran­cu­skog kul­tur­nog mo­de­la u srp­skom dru­štvu u pe­ri­o­du la bel­le épo­que, a 17 AS, JŽ-91, Audi­jen­ci­ja kod kra­lja Alek­san­dra Obre­no­vi­ća, 13. de­cem­bra 1893.

18 Vid. vi­še: Ни­ко­лић М. 1968. Сто го­ди­на На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду: 1868–1968, Бе­о­град, Му­зеј по­зо­ри­шне умет­но­сти; Ра­ји­чић С. 1997. 125 го­ди­на На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду, Бе­о­град, Срп­ска ака­де­ми­ја на­у­ка и умет­но­сти; Ђо­ко­вић, М. 1968. Је­дан век На­род­ног по­зо­ри­шта: 1868–1968, Бе­о­град.

182

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

po­sred­no i na da­lje pu­te­ve for­mi­ra­nja srp­ske kul­tu­re. Na­sta­va fran­cu­skog je­zi­ka, do­la­zak is­tak­nu­tih fran­cu­skih na­uč­ni­ka u Sr­bi­ju, od­la­zak Sr­ba na ško­lo­va­nje u Fran­cu­sku, sa­rad­ nja fran­cu­skih i srp­skih in­te­lek­tu­a­la­ca i po­li­tič­ko-eko­nom­ski či­ni­o­ci epo­he im­pe­ri­ja­li­zma ob­li­ko­va­li su fran­cu­sko-srp­ske od­no­se i stvo­ri­li uslo­ve za to da fran­cu­ski kul­tur­ni mo­del pr­o­na­đe spe­ci­fi­čan iz­raz na srp­skom kul­tur­nom pr­o­sto­ru. Još jed­nom je na pri­me­ru Fran­ cu­ske i Sr­bi­je po­tvr­đe­no da ide­je i ide­o­lo­gi­je ne po­zna­ju gra­ni­ce i pre­pre­ke ko­je stva­ra ge­o­graf­ska uda­lje­nost. Isto­vre­me­no, traj­nost pr­o­me­na ko­je su se do­go­di­le kra­jem 19. i po­čet­kom 20. ve­ka, u pe­ri­o­du sna­žnog po­li­tič­kog za­o­štra­va­nja me­đu­na­rod­nih od­no­sa i pr­o­cva­ta na­u­ke i umet­no­sti, isto­rij­ski je po­tvr­đe­na pri­hva­ta­njem ide­ja fran­cu­skog kul­tur­ nog kru­ga u srp­skom dru­štvu, ko­je se mo­gu uoči­ti i u da­na­šnjoj srp­skoj kul­tu­ri.

Na­sta­va fran­cu­skog je­zi­ka u Sr­bi­ji od 1839. go­di­ne bi­la je osno­va za pri­hva­ta­nje fran­ cu­skih uti­ca­ja u srp­skoj kul­tu­ri i od­i­gra­la je zna­čaj­nu ulo­gu u for­mi­ra­nju nje­nog oso­be­nog i auten­tič­nog iz­ra­za. Ge­ne­ra­ci­je fran­cu­skih lek­to­ra na Ve­li­koj ško­li, ka­sni­je Uni­ver­zi­te­tu, omo­gu­ći­le su di­rek­tan kon­takt uče­nog Sr­bi­na sa fran­cu­skom pi­sa­nom reč­ju. Be­o­grad­ski lek­to­ri fran­cu­skog je­zi­ka Šarl Aren, Al­fons-De­zi­re Ma­gru i od 1909. go­di­ne Ga­ston Gra­ vi­je kao stal­ni lek­tor, do­pri­ne­li su ši­re­nju fran­cu­skog je­zi­ka i kul­tu­re. Spe­ci­jal­na mi­si­ja Al­ be­ra Ma­lea u Sr­bi­ji po­sta­vi­la je te­me­lje sa­rad­nje fran­cu­skih i srp­skih dr­žav­nih struk­tu­ra, ko­ja je pre­va­zi­šla kul­tur­ne uti­ca­je u ci­lju iz­grad­nje fran­cu­sko-srp­ske eko­nom­ske i po­li­tič­ ke po­ve­za­no­sti. Fran­cu­sko-srp­sko knji­žev­no dru­štvo, po­čet­kom 20. ve­ka, oku­plja­lo je fran­ ko­fo­ne Sr­be i pr­o­pa­gi­ra­lo je fran­cu­ski je­zik i knji­žev­nost, a Fran­cu­ska ali­jan­sa pr­o­ši­ri­la je br­oj bes­plat­nih kur­se­va, či­me su fran­cu­ska kul­tur­na zra­če­nja po­sta­la mo­del po­že­ljan i pri­hva­tljiv u Sr­bi­ji. Fran­cu­ska i srp­ska dr­ža­va, uz sa­rad­nju i de­lo­va­nje fran­cu­skih i srp­skih in­te­le­tu­a­la­ca, kao i uz de­lo­va­nje ma­son­skih ve­za, uti­ca­li su na pri­hva­ta­nje fran­cu­skih kul­ tur­nih mo­de­la u Sr­bi­ji i na nji­ho­vu taj­nu im­ple­men­ta­ci­ju u srp­sku kul­tu­ru.

Po­zna­va­nje fran­cu­skog je­zi­ka i kul­tu­re, kao i re­dov­na oba­ve­šte­nost o fran­cu­skom dru­štve­nom i po­li­tič­kom ži­vo­tu, či­ni­li su da fran­cu­ski kul­tur­ni mo­del po­sta­ne zna­čaj­na ve­za Fran­cu­ske i Sr­bi­je. Bog­dan Po­po­vić i nje­go­vi uče­ni­ci Jo­van Sker­lić i Uroš Pe­tro­vić pru­ži­li su po­se­ban do­pri­nos za pri­hva­ta­nje fran­cu­skog kul­tur­nog mo­de­la u Sr­bi­ji. Naj­ zna­čaj­ni­ji uti­caj na pri­hva­ta­nje fran­cu­ske kul­tu­re ima­li su pri­pad­ni­ci srp­ske eli­te ko­ji su to­kom svog bo­rav­ka u Pa­ri­zu do­ži­ve­li idej­ni pre­o­bra­žaj. Fran­cu­ska štam­pa, li­te­ra­tu­ra i po­ se­te fran­cu­skim po­zo­ri­šti­ma, po­red ško­lo­va­nja, u idej­nom smi­slu uob­li­či­li su srp­sku eli­tu.

Fran­cu­ska kul­tu­ra na­dah­nji­va­la je srp­skog in­te­lek­tu­al­ca, i po­ne­kad se či­ni­lo da je srp­ski in­te­lek­tu­a­lac svet upo­znat u Pa­ri­zu po­ku­ša­vao da oži­vi u Be­o­gra­du. Srp­ski in­te­lek­tu­al­ci pi­sa­li su o nad­moć­no­sti fran­cu­skog du­ha u svim obla­sti­ma: po­li­ti­ci, na­u­ci i umet­no­sti.

Fran­ko­fi­li su is­ti­ca­li da je „Pre­ko svo­jih ve­li­kih lju­di Fran­cu­ska bi­la sa­vest čo­ve­čan­stva.

Ve­ći­na bor­bi vo­đe­nih oruž­jem ili pe­rom za od­bra­nu po­li­ti­ke i dru­štve­ne prav­de ro­đe­na je u Fran­cu­skoj” (Ра­до­њић 2009: 80). Či­ni se da je upra­vo po­me­nu­to bi­lo pre­sud­no za to da srp­ska eli­ta kre­ne pu­tem pri­hva­ta­nja i pri­la­go­đa­va­nja fran­cu­skog kul­tur­nog mo­de­la u Sr­bi­ji u pe­ri­o­du la bel­le épo­que. Fran­cu­ski po­li­tič­ki, eko­nom­ski i kul­tur­ni uti­ca­ji u Sr­bi­ji, sa jed­ne stra­ne, i ak­tiv­nost Sr­ba ško­lo­va­nih na fran­cu­skim uzo­ri­ma, sa dru­ge stra­ne, do­ve­li 183

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

su do stva­ra­nja spe­ci­fič­ne kom­bi­na­ci­je či­ta­vog ni­za dok­tri­nar­nih uti­ca­ja i pr­o­ce­sa fran­cu­ skog kul­tur­nog kru­ga u srp­skoj kul­tu­ri u pred­ve­čer­je Pr­vog svet­skog ra­ta.

Iz­vo­ri Arc­hi­ves des Mi­nistère des Af­fa­i­res étran­gères – La Co­ur­ne­u­ve, Pa­ris (Fran­ce): AMAE, Cor­re­spon­dan­ce po­li­ti­que Ser­bie, 1892, 13, 285, 291, te­le­gra­mi.

AMAE, Cor­re­spon­dan­ce po­li­ti­que Ser­bie, No­vel­le série, v. 5, 36, 37.

AMAE, Ser­bie, v. 35.

AMAE, Tratés, 18560010.

AMAE, Tur­qu­ie, v.9, 283.

Arc­hi­ves na­ti­o­na­les Fran­ce, Pa­ris: ANF, AJ/16/6074, Dos­si­er Mal­let.

ANF, F/17/2987a, A. Mal­let - Mis­sion en Macédo­i­ne étu­des éthno­grap­hi­qu­es (1902).

Arhiv Sr­bi­je Po­slan­stvo Pa­riz 1898–1914.

Lič­ni fond Jo­va­na Žu­jo­vi­ća Lič­ni fond Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća

LI­TE­RA­TU­RA Алек­сић-Пеј­ко­вић, Љ. 1965. Од­но­си Ср­би­је са Фран­цу­ском и Ен­гле­ском 1903–1914, Бе­о­град. Ба­та­ко­вић, Д. Т. 1996. „Европ­ски по­ре­дак и срп­ско пи­та­ње: Фран­цу­ска пер­спек­ти­ва”, у: Евро­ па и Ср­би, Исто­риј­ски ин­сти­т ут СА­НУ, Бе­о­град, 447–459.

----. 1997. „Фран­цу­ски ути­ца­ји у Ср­би­ји 1835–1914. Че­ти­ри ге­не­ра­ци­је Па­ри­зли­ја”, Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за исто­ри­ју 57, 73–94.

----. 1998. „Ср­би­ја на За­па­ду: о фран­цу­ским ути­ца­ји­ма на по­ли­тич­ки раз­вој мо­дер­не Ср­би­је”, у: Су­срет или су­коб ци­ви­ли­за­ци­ја на Бал­ка­ну, Бе­о­град, 307–328.

----. 2010. “La mod­èle français en Ser­bie avant 1914“, u: La Ser­bie et la Fran­ce: une al­li­an­ce atypi­que : re­la­ti­ons po­li­ti­qu­es, éco­no­mi­qu­es et cul­tu­rel­les, 1870-1940, dir. Du­šan T. Ba­ta­ko­vić, Bel­gra­de, Académie ser­be des Sci­en­ces et des Arts, In­sti­tut des Étu­des bal­ka­ni­qu­es, 13-99.

3. Бог­да­но­вић, К. 1966. „Јо­ван Скер­лић као пр­о­фе­сор”, Ко­ра­ци, 1.

4. Ду­чић, Ј. 2009. „Пи­смо из Фран­цу­ске”, у: М. Ра­до­њић, При­ча о при­ја­тељ­ству Ср­ба и Фран­цу­ за, Бе­о­град.

5. Џо­нић, У. 1921. „Би­бли­о­гра­фи­ја ра­до­ва др Јо­ва­на Скер­ли­ћа”, Пр­о­свет­ни гла­сник, XXXVI­II, 567–572, 628–635.

6. Ђо­ко­вић, М. 1968. Је­дан век На­род­ног по­зо­ри­шта: 1868–1968, Бе­о­град.

7. Гор­дић, С. 1971. „Књи­жев­на ме­ри­ла Бог­да­на По­по­ви­ћа и Јо­ва­на Скер­ли­ћа (Па­ра­ле­ла)”, Књи­ жев­ност и је­зик, XLI­II, 3–4, 18–27.

8. Гр­че­вић, Ф. 1963. „Шко­ло­ва­ње Бог­да­на По­по­ви­ћа у Па­ри­зу”, При­ло­зи за књи­жев­ност, је­зик, исто­ри­ју и фол­к лор, XXIX, 3–4, 304–323.

9. Јак­шић, Г. 1938. Фран­цу­ска и Ју­го­сла­ви­ја у пр­о­шло­сти, Бе­о­град.

10. Ko­la­ko­vić, A. 2010a. “The Aspects of French Li­te­ra­tu­re in the Bel­gra­de Jo­ur­nal De­lo 1894-1915“, Bal­ca­ni­ca, 40, 147-166.

1.

2.

184

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

11.

12.

13.

14.

15.

16.

17.

18.

19.

20.

21.

22.

23.

24.

25.

26.

27.

28.

29.

30.

31.

32.

----. 2010б. “L’Eli­te ser­be et le mod­èle cul­tu­rel français dans la re­vue De­lo (L’Oevre) de 1894 à 1915“ u: La Ser­bie et la Fran­ce: une al­li­an­ce atypi­que : re­la­ti­ons po­li­ti­qu­es, éco­no­mi­qu­es et cul­tu­rel­les, 18701940 (sur la di­rec­tion par Du­šan T. Ba­ta­ko­vić), Bel­gra­de, Académie ser­be des Sci­en­ces et des Arts, In­sti­tut des Étu­des bal­ka­ni­qu­es, 205–216. Ко­ва­че­вић, Д. 2004. „Ра­ди­кал­ска вла­да Са­ве Гру­ји­ћа и Ру­си­ја (31. де­цем­бар 1887 − 26. април 1888). При­лог за би­о­гра­фи­ју Са­ве Гру­ји­ћа”, Ис­тра­жи­ва­ња, бр. 15, 213−221.

Ko­vić, M. 2001. „Is­toč­no pi­ta­nje kao kul­tur­ni pr­o­blem: Sve­ti­slav Si­mić i Srp­ski knji­žev­ni gla­snik 1901–1911”, u: Evro­pa i is­toč­no pi­ta­nje: (1878–1923): po­li­tič­ke i ci­vi­li­za­cij­ske pr­o­me­ne, Be­o­grad, Isto­ rij­ski in­sti­tut SA­NU. ----. 2010. “La Révo­lu­tion française et l’éli­te ser­be (1889–1935)“, u: La Ser­bie et Fran­ce Une al­li­an­ce ati­pi­que, dir. D. T. Ba­ta­ko­vić, Bel­gra­de, In­sti­tut des etu­des bal­ka­ni­qu­es, 187–204. Ла­и­но­вић, А. 1975. „Бог­дан По­по­вић и Га­стон Гра­ви­је”, При­ло­зи за књи­жев­ност, је­зик, исто­ ри­ју и фол­клор, XVI, 1–2, 108–111.

Leyma­rie, M. 1999. De la Bel­le Épo­que à la Gran­de Gu­er­re 1893-1918. Le tri­omp­he de la Répu­bli­que, Pa­ris. Ма­ле, А. 1999. Днев­ник са срп­ског дво­ра, Бе­о­град, Клио. Ма­тић, Љ. 1966. „Шарл Арен, пр­о­фе­сор на Ве­ли­кој шко­ли”, Ле­то­пис Ма­ти­це срп­ске, књ. 457, св. 4, 557–572. Ми­ли­ће­вић, Ј. 1959. „Пр­ва гру­па ср­би­јан­ских сту­де­на­та, др­жав­них пи­то­ма­ца, шко­ло­ва­них у ино­стран­ству (1839–1842)”, Исто­риј­ски ча­со­пис, IX–X, 363–373. Мла­де­но­вић, Ж. 1999. „Жи­вот и де­ло Јо­ва­на Скер­ли­ћа”, Са­вре­ме­ник, XИX, 463–473.

Mayeur, J-M. 1984. La vie po­li­ti­que so­us la Tr­o­i­siè­me Répu­bli­que 1870–1940, Pa­ris.

Mi­tro­vić, A. 2010. “Les intérêt français en Ser­bie à la ve­il­le de la Pre­miè­re Gu­er­re mon­di­a­le“, у: La Ser­bie et la Fran­ce Une al­li­an­ce ati­pi­que, Bel­gra­de, dir. D. T. Ba­ta­ko­vić, Bel­gra­de, In­sti­tut des etu­des balkaniques, 231–251. Ни­ко­лић М. 1968. Сто го­ди­на На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду: 1868–1968, Бе­о­град, Му­зеј по­ зо­ри­шне умет­но­сти.

----. 1966. „Пр­ве го­ди­не ра­да Јо­ва­на Скер­ли­ћа на Ве­ли­кој шко­ли у Бе­о­гра­ду”, На­ста­ва и вас­ пи­та­ње, XIV, 3–4, Бе­о­град. Па­вло­вић, М. 1994. Од Ескла­во­ни­је ка Ју­го­сла­ви­ји, Срем­ски Кар­лов­ци – Но­ви Сад.

----. 2005, „При­лог исто­ри­ји Дру­штва за кул­тур­ну са­рад­њу Ср­би­ја – Фран­цу­ска”, у Срп­скофран­цу­ски од­но­си, Бе­о­град.

----. 2008. Ка­те­дра за фран­цу­ски је­зик и књи­жев­ност, Бе­о­град, Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет. Па­вло­вић, В. 1987. „Срп­ски сту­ден­ти у Па­ри­зу 1839–1856”, Исто­риј­ски ча­со­пис, 33, 187–202.

----. 1990. “In­flu­en­ce cul­tu­rel­le de la Fran­ce en Ser­bie a l’epo­que des Usta­vo­bra­ni­te­lji“, u: Ју­го­сло­вен­ ско-фран­цу­ски од­но­си, ур. Сла­вен­ко Тер­зић, Бе­о­град, Исто­риј­ски ин­сти­т ут, 103–111. По­ло­ви­на, П. 1964. Фран­цу­ски уџ­бе­ни­ци код Ср­ба до 1914. го­ди­не, Бе­о­град. (док­тор­ска ди­сер­ та­ци­ја) По­ло­ви­на, П. Ви­та­но­вић, С. 1963. „Ка­те­дра за ро­ман­ске је­зи­ке и књи­жев­но­сти”, у: Сто го­ди­на Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та, Бе­о­град. По­по­вић, Љ. 1956. „Скер­ли­ће­ве књи­ге у Фран­цу­ском се­ми­на­ру”, При­ло­зи за књи­жев­ност, је­ зик, исто­ри­ју и фол­клор, XXII, 3–4, 359–363. Пр­о­тић, М. 1996. Ра­ди­ка­ли у Ср­би­ји. Иде­је и по­крет 1881–1903, Бе­о­град. Ра­до­њић М. 2009. При­ча о при­ја­тељ­ству Ср­ба и Фран­цу­за, Бе­о­град. Ра­ји­чић, С. 1997. 125 го­ди­на На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду, Бе­о­град, Срп­ска ака­де­ми­ја на­у­ка и умет­но­сти. Ра­јић, С. 2009. „Ми­лан Обре­но­вић – краљ по­ли­ти­чар”, Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за исто­ри­ју, 79/80, 43–58.

Sre­te­no­vić, S. 2008. Fran­cu­ska i Kra­lje­vi­na Sr­ba Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, In­sti­tut za sa­vre­me­nu isto­ri­ju.

Svir­če­vić, M. 2010. “La con­sti­tu­ti­o­na­li­sme de Ser­bie (1835–1903): l’in­flu­en­ce de Be­nja­min Con­ stant“, u: La Ser­bie et Fran­ce: une al­li­an­ce ati­pi­que, dir. D. T. Ba­ta­ko­vić, Bel­gra­de, In­sti­tut des Etu­des Bal­ka­ni­qu­es, Bel­gra­de 2010, 101–132.

185

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

33. Tr­gov­ce­vic, Lj. 1999. “Les bur­si­ers ser­bes en Fran­ce de 1878 à 1914“, Re­vue d’Euro­pe Cen­tra­le, t. VII, № 1 (1999), Stras­bo­urg 1999, 45–57.

----. 2003. Пла­ни­ра­на ели­та, Бе­о­град, Исто­риј­ски ин­сти­т ут.

34. Ви­та­но­вић, С. 1965. „Још је­дан при­лог по­зна­ва­њу шко­ло­ва­ња Бог­да­на По­по­ви­ћа у Па­ри­зу”, При­ло­зи за књи­жев­ност, је­зик, исто­ри­ју и фол­к лор, XXXI, 1–2, 57–72.

35. Вит­ко­вић-Жи­кић, М. 2005. „При­ме­ње­на умет­ност и срп­ско-фран­цу­ски од­но­си 1904–1944”, Срп­ско-фран­цу­ски од­но­си 1904–1944, Бе­о­град, 185–187.

36. Вој­во­дић, М. 1999. „О по­ли­тич­ким и еко­ном­ским од­но­си­ма Ср­би­је и Фран­цу­ске од 1895. до 1914. го­ди­не”, у: Пу­те­ви срп­ске ди­пло­ма­ти­је, Бе­о­град, Клио, 217–230.

37. Вук­са­но­вић-Анић, Д. 1990. „Фран­цу­ске вој­не ми­си­је у Ср­би­ји 1853–1886 и пи­та­ње на­род­не вој­ске”, у: Ју­го­сло­вен­ско-фран­цу­ски од­но­си, Бе­о­град 1990, 120–128.

----. 1993. Ства­ра­ње мо­дер­не срп­ске вој­ске, Бе­о­град.

38. Жу­јо­вић, Ј. 2009. „О фран­цу­ском ду­ху и ка­рак­те­ру” у: М. Ра­до­њић, При­ча о при­ја­тељ­ству Ср­ба и Фран­цу­за, Бе­о­град.

39. Wi­nock, M. 1999. La fiè­vre he­xa­go­na­le Les gran­des cri­ses po­li­ti­qu­es 1871–1968, Pa­ris.

----. 2003. La Fran­ce po­li­ti­que XI­Xe–XXe siè­cle, Pa­ris.

Aspects of the French cultural models in Serbia in La Belle Époque* SUMMARY: After the signing of the French-Russian treaty in 1894, France started exhibiting increased interest in the Balkans region. At that time, Serbia became one of the states in which France tried to establish significant cultural influence, leading to the entrenchment of its political and economic interests. The development of foreign relations, the expansion of imperialist plans and the early 20th century crises led to France systematically approaching a gradual intensification of its relations with Serbia. On the other hand, Serbia, trying to distance itself from the Austria-Hungary in order to achieve its national goals, opted, since the late 18th century, for closer affiliation with Russia and France. The Serbian elite, educated in Sorbonne and other French schools, tried to get culturally closer to France upon their return to Serbia. This paper attempts to shed some light on various ways of accepting the French cultural model in Serbia, with special focus on the historical factors that influenced the acceptance of ideas and ideologies of the French cultural circle.

KEYWORDS: France, Serbia, culture, ideas, history, late 19th century, early 20th century.

kolakovicaleksandra@gmail.com * This paper is a result of its author's work on the project entitled The History of Political Ideas and Institutions in the Balkans in the 19th and 20th Centuries (no. 177011) for the SANU Institute for Balkanology, financed by the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia.

186

187

188

189

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 821-311.9.09 UDC 821.111(73)-31.09 Cortázar H. UDC 821.111(73)-31.09 Pynchon T.

Milica Đokić Nikolić Univerzitet u Beogradu Filološki fakultet Katedra za opštu književnost i teoriju književnosti

Umetnost subverzije: fantastika u Kortasarovim pričama i Pinčonovom romanu Objava broja 49 SA­ŽE­TAK: Pre­i­spi­ti­va­nje knji­žev­ne fan­ta­sti­ke iz per­spek­ti­ve sa­vre­me­nog či­ta­ o­ca. Kroz raz­li­či­te te­o­ri­je pri­ka­za­no je shva­ta­nje fan­ta­sti­ke kao spe­ci­fič­nog žan­ra; ne­mi­me­tič­kog mo­du­sa pi­sa­nja; ne­po­u­zda­nog dis­kur­sa. Pro­ble­ma­ti­zu­je se opo­zi­ci­ja stvar­no/ne­stvar­no u knji­žev­no­sti. Po­sta­vlja­ju se fun­da­men­tal­na pi­ta­nja o fan­ta­stič­nom dis­kur­su i nje­go­vom sub­ver­ziv­nom ka­rak­te­ru. Post­mo­ der­ni­zam je pred­sta­vljen kao plod­no tle za fan­ta­sti­ku. Kroz tek­sto­ve Kor­ta­sa­ra i Pin­čo­na da­ju se raz­li­či­ti pri­me­ri pod­ri­va­nja usa­gla­si­ve stvar­no­sti.

KLJUČ­NE RE­ČI: fan­ta­sti­ka, ne­po­u­zda­nost, pod­ri­va­nje, stvar­nost, re­al­nost, fru­ stra­ci­ja, Kor­ta­sar, Pin­čon, post­mo­der­ni­zam.

Uvod Od­li­ke fan­ta­sti­ke pro­na­la­ze se, ako po­gle­da­mo isto­ri­ju knji­žev­no­sti Evro­pe, u mi­to­vi­ma sta­re Grč­ke, na­rod­nim knji­žev­no­sti­ma, ro­man­ti­čar­skim pri­ča­ma, an­ti­u­to­pij­skim ro­ma­ni­ma.

Iz da­na­šnje per­spek­ti­ve sklo­ni smo to­me da pri­hva­ti­mo pri­su­stvo fan­ta­stič­nih ele­me­na­ta u go­to­vo svim žan­ro­vi­ma, bez us­te­za­nja, čak i bez udu­blji­va­nja u su­štin­ska od­re­đe­nja fan­ta­sti­ke.

Sa­ma reč fan­ta­sti­ka po­ti­če od la­tin­skog phan­ta­sti­cus, a ova od grč­kog phan­ta­sti­kos, i zna­či: ono što je pred­sta­vlje­no u umu; ono što je uči­nje­no vi­dlji­vim; vi­zi­o­nar­sko; ne­stvar­ no. Od­red­ni­ce re­či usme­ra­va­ju ne sa­mo na spo­sob­nost za­mi­šlja­nja stva­ri već i na pro­iz­vod te spo­sob­no­sti. Fan­ta­sti­ka je za­po­če­la da se od­re­đu­je pa­ra­dok­som u sa­moj de­fi­ni­ci­ji: ona je ima­gi­nar­no, ne­vi­dlji­vo go­lim okom, ali je isto­vre­me­no i vi­dlji­vost za­mi­šlje­nog.

Fan­ta­sti­ka je uobi­ča­jen ter­min ko­ji se ko­ri­sti u mno­gim va­ri­ja­ci­ja­ma. Zbog to­ga, is­pi­ ti­va­nje se mo­že uči­ni­ti la­kim. S dru­ge stra­ne, fan­ta­sti­ka se opi­re de­fi­ni­sa­nju, pa je po­du­ hvat od­re­đi­va­nja nje­nih od­li­ka i ob­li­ka u ko­ji­ma se po­ja­vlju­je pri­lič­no te­žak.

190

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Na­la­zi­mo se u knji­žev­noj epo­hi ko­ja iz­i­sku­je po­seb­no oba­zri­vo i te­melj­no ba­vlje­nje poj­mom fan­ta­sti­ke. Ta knji­žev­na epo­ha je post­mo­der­ni­zam, a po­lje pre­se­ka sa fan­ta­sti­ kom da­je post­mo­der­nu fan­ta­sti­ku. Post­mo­der­na fan­ta­sti­ka vi­đe­na je kao me­ta­ža­nr ko­ji za­di­re u pod­ruč­ja baj­ke, ro­man­se, por­no­gra­fi­je, mi­ta, le­gen­de, ro­ma­na no­u­ve­au, pulp fic­ tion, na­uč­ne fan­ta­sti­ke, sa­ti­re, uto­pi­je, dis­to­pi­je, de­tek­tiv­skih pri­ča, ale­go­ri­ja, got­skih pri­ ča, eks­pre­si­o­ni­stič­kih tek­sto­va, ho­ror pri­ča i ta­ko da­lje.

Kao pri­me­re post­mo­der­ne fan­ta­sti­ke, sve­sni svih nji­ho­vih po­seb­no­sti, raz­mo­tri­li smo Kor­ta­sa­ro­ve pri­če (Za­po­sed­nu­ta ku­ća, Za­pis u be­le­žni­ci, Pi­smo jed­noj go­spo­đi­ci u Pa­ri­zu, Đa­vo­lje ba­le, Apo­ka­lip­sa u So­len­ti­na­meu) i Pin­čo­nov ro­man Ob­ja­va bro­ja 49.

Pre ne­go što smo se oti­snu­li u du­go pu­to­va­nje bez usa­gla­še­ne i usa­gla­si­ve stvar­no­ sti, pre ne­go što su ju­na­ci po­sta­li fru­stri­ra­ni po­stin­du­strij­skim gu­blje­njem iden­ti­te­ta, ili za­ro­blje­ni u oni­rič­kim, mrač­nim hod­ni­ci­ma, mo­ra­li smo se obra­ti­ti, te­me­lji­to­sti ra­di, te­ o­ri­ja­ma ko­je od­re­đu­ju fan­ta­stič­no kao po­jam, ža­nr i ugra­đu­ju ga u kul­tur­ne ma­tri­ce. Raz­ mo­tri­li smo stu­di­je Uvod u fan­ta­stič­nu knji­žev­nost Cve­ta­na To­do­ro­va i Fan­ta­sti­ka: knji­žev­ nost sub­ver­zi­je te­o­re­ti­čar­ke Ro­zme­ri Džek­son. Da bi se, pre­ma To­do­ro­vlje­vom mi­šlje­nju, po­ja­vio fan­ta­stič­ni do­ga­đaj, po­treb­ni su slu­ča­je­vi ili bi­ća ko­ji ne pri­pa­da­ju na­šem sve­tu.

U re­fe­rent­nu stvar­nost či­ta­o­ca upli­će se do­ga­đaj ko­ji toj stvar­no­sti ne pri­pa­da i za­to bi­va tu­ma­čen kao ne­po­zna­ni­ca. Me­đu­tim, po­što go­vo­ri­mo o fan­ta­stič­nom u knji­žev­nom de­lu, du­žni smo da se za­pi­ta­mo da li je re­al­nost kon­cept ko­ji pod­ra­zu­me­va li­te­rar­no na­sle­đe XIX ve­ka, da li su se či­ta­o­ci i auto­ri usa­gla­si­li u to­me šta bi stvar­nost tre­ba­lo da bu­de, ili je pri­kla­nja­nje isti­ni mo­žda sa­mo stvar sti­la. To­do­rov po­le­mi­še s Nor­tro­pom Fra­jom, jed­ nim od naj­i­stak­nu­ti­jih an­glo­sak­son­skih kri­ti­ča­ra po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, i na­vo­di ga: Po­put ma­te­ma­ti­ke, knji­žev­nost je je­zik, a je­zik sam po se­bi ne pred­sta­vlja isti­nu, prem­da mo­že osi­gu­ra­ti sred­stva da se iz­ra­zi ma ko­ji broj isti­na.1 Ovo Fra­je­vo sta­no­vi­šte vo­di kraj­njem re­la­ti­vi­zmu, ali im­pli­cit­no po­ka­zu­je da su u fan­ta­sti­ci sa­dr­ža­na pi­ta­nja ko­ja se ti­ču knji­žev­no­sti uop­šte: da li isti­na po­sto­ji iz­van re­či; da li je sva­ka re­či­ma stvo­re­na stvar­nost pod­jed­na­ko va­že­ća; šta je mo­gu­će a šta ne­mo­gu­će uko­li­ko je već uob­li­če­no je­zi­kom? To­do­rov je svo­ju stu­di­ju po­čeo sme­šta­ju­ći fan­ta­stič­ni ža­nr iz­me­đu čud­nog i ču­de­snog2, a za­vr­šio je go­vo­re­ći o fan­ta­sti­ci ko­ja nas, ne­za­do­vo­lje­ne, osta­vlja pred poj­mo­vi­ma „re­al­nost” i „knji­žev­nost”.

Dok To­do­rov vi­di fan­ta­sti­ku u ne­zgod­noj po­zi­ci­ji iz­me­đu re­al­no­sti i li­te­ra­tu­re, iz­me­ đu čud­nog i ču­de­snog, pred­vi­đa­ju­ći joj iz­u­mi­ra­nje, Ro­zme­ri Džek­son, ko­ja se ba­vi­la i mo­ 1 To­do­rov, Cve­tan, Uvod u fan­ta­stič­nu knji­žev­nost, Rad, Be­o­grad 1987, str. 14.

2 Pre­ma To­do­ro­vlje­vom mi­šlje­nju, čud­no, ču­de­sno, ale­go­rij­sko i po­et­sko u ne­ku ru­ku for­mi­ra­ju gra­ni­ce oko fan­ta­sti­ke, ma­me­ći je da ih pre­stu­pi. Ka­da se neo­bi­čan do­ga­đaj ipak opi­še za­ko­ni­ma stvar­no­sti, ne­ do­u­mi­ca pro­la­zi, i na sce­nu stu­pa no­vi ža­nr – čud­no. Ako se, da bi se do­ga­đaj ob­ja­snio, mo­ra­ju pri­hva­ti­ti no­vi za­ko­ni ko­ji nam ni­su po­zna­ti, on­da se ra­di o ču­de­snom. U tom smi­slu, fan­ta­stič­no za­vi­si od ju­na­ko­ve neo­d­luč­no­sti pred do­ga­đa­jem i po­seb­no od na­či­na na ko­ji se či­ta­lač­ka in­stan­ca na osno­vu ele­me­na­ta iz tek­sta od­no­si pre­ma nje­mu. Ju­nak ne­pre­sta­no raz­go­vet­no ose­ća pro­tiv­reč­nost iz­me­đu dva sve­ta, stvar­nog i fan­ta­stič­nog, i sam je za­ču­đen pred neo­bič­nim stva­ri­ma ko­je ga okru­žu­ju.

191

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

der­nom fan­ta­sti­kom, uoča­va po­tre­bu pro­me­ne nje­ne for­me. Bez na­me­re da pred­sta­vi ko­ nač­nu ver­zi­ju isti­ne ili re­al­no­sti, mo­der­na fan­ta­sti­ka se za­sni­va na pre­i­spi­ti­va­nju re­al­nog i ne­re­al­nog, pro­ble­ma­ti­zu­ju­ći gra­ni­ce iz­me­đu njih. Po­što je u mo­der­nu fan­ta­sti­ku uklju­či­la de­la Kor­ta­sa­ra i Pin­čo­na, Džek­so­no­va je na­ve­la ono što im je za­jed­nič­ko. Nji­ho­ve fik­ci­je: Pred­sta­vlja­ju ne­za­do­volj­stvo i fru­stra­ci­ju kul­tur­nim po­ret­kom, ko­ji is­kri­vlju­je ili po­be­đu­je že­lju, a ipak od­bi­ja­ju da se okre­nu sve­tu is­ku­plje­nja i tran­scen­den­ci­je.3 Fan­ta­sti­ka je za Džek­so­no­vu mo­der­na on­da ka­da je bli­ska mi­me­tič­kom mo­du­su. Mi­ me­tič­ki ili re­a­li­stič­ki mo­dus ob­li­ku­je i pred­sta­vlja sve­ko­li­ko ljud­sko is­ku­stvo kao pri­hva­ tlji­vo, ja­sno, lo­gič­ki ute­me­lje­no. On po­dr­ža­va ono što je od an­ti­ke na­o­va­mo na­zi­va­no ra­ci­ om. Ob­li­ku­je is­ku­stvo u ra­zu­mlji­ve ma­tri­ce. Ve­ru­je u svet ko­ji je struk­tu­ri­ran, ko­he­ren­tan, ra­zu­mljiv, i po­li­tič­ki i psi­ho­lo­ški.

Dok je­zik ču­de­snog pri­zi­va ide­o­lo­gi­ju ne­če­ga što je ta­mo, nu­di is­ku­plje­nje u ob­li­ku dru­ga­či­jeg sve­ta, mi­me­tič­ki mo­del ne­gu­je po­li­ti­ku, psi­ho­lo­gi­ju, za­jed­ni­cu u ko­joj po­sto­je za­o­kru­že­ni ka­rak­te­ri, hro­no­lo­gi­ja, ja­san od­nos op­šteg i po­je­di­nač­nog. Mi­me­tič­ki mo­del pi­sa­nja pot­kre­plju­je tvrd­nju „reč je ogle­da­lo sve­ta”. On je, či­ni se, uvek bio su­per­i­o­ran u od­no­su na ne-mi­me­tič­ki, jer je nu­dio za­o­blje­ne li­ko­ve ko­ji su po­li­ti­ci­zi­ra­li, ima­li gra­đan­ ske du­žno­sti, bur­žo­a­sku kul­tu­ru, do­no­si­li za­ključ­ke. U Sten­da­lo­vom ogle­da­lu, ko­je je po­ sta­lo sim­bol re­a­li­zma, vi­di se sa­mo ne­bo i put, ma­nje ili vi­še blat­njav.

Fan­ta­sti­ka je, s dru­ge stra­ne, pre­stup­nič­ki ori­jen­ti­sa­na pre­ma zah­te­vi­ma mi­me­zi­sa, i pre­ma re­a­li­stič­kom mo­du­su ko­ji bi bio ute­me­ljen mo­ral­nim i hu­ma­ni­stič­kim zah­te­vi­ma.

Ne­ki od uslo­va za stva­ra­nje fan­ta­sti­ke su po­ziv da se po­beg­ne od re­al­no­sti, upo­zna­va­nje sa no­vim re­al­no­sti­ma, de­for­mi­sa­nje po­zna­tog do ne­pre­po­zna­tlji­vo­sti. Na­la­zi­mo se u pod­ ruč­ju fan­ta­sti­ke sva­ki put ka­da je oni­rič­ko pri­sut­no u re­a­li­stič­kom dis­kur­su, a lo­gi­ka se pre­tva­ra u ap­surd.

Ume­sto da nu­di no­vi po­re­dak, ko­ji bi čo­ve­ku do­neo ne­što su­štin­ski dru­ga­či­je, mo­der­ na fan­ta­sti­ka stva­ra mno­go­znač­ne, de­for­mi­sa­ne ob­li­ke ono­ga što je po­zna­to. Že­lje i stra­ ho­vi mo­der­nog čo­ve­ka uti­ču na pro­me­nu per­cep­ci­je sve­ta. Su­bjek­tiv­no vi­đe­nje stvar­no­sti u mo­der­noj fan­ta­sti­ci uzro­ku­je sa­znaj­nu ne­si­gur­nost, ne­mo­guć­nost za­sni­va­nja po­u­zda­ne isti­ne.

Pre­o­kre­ti Pro­me­na u raz­mi­šlja­nju o stvar­no­sti, vre­me­nu i pro­sto­ru uslo­vi­la je, ma­kar i in­di­rekt­ no, dru­ga­či­je tre­ti­ra­nje „ne­pro­men­lji­vih” či­nje­ni­ca. Ne­si­gur­nost i stal­no iz­mi­ca­nje re­še­nja i smi­sla u po­tra­zi za ko­nač­nim od­go­vo­ri­ma uti­če na na­šu per­cep­ci­ju sve­ta. U mo­der­ni­zmu se de­si­la re­ak­ci­ja pro­tiv vo­de­ćih pret­po­stav­ki de­vet­na­e­stog ve­ka. Ne­ke od njih su: op­ti­mi­ zam i me­ta­fi­zič­ka sta­bil­nost ote­lo­tvo­re­na u in­du­stri­ja­li­za­ci­ji, ur­ba­ni­za­ci­ji i pro­gre­su; njut­ nov­ska fi­zi­ka; Dar­vi­no­va te­o­ri­ja o na­pret­ku vr­ste. Po­čet­kom XX ve­ka po­ja­vlju­ju se te­o­ri­je 3 Na­ve­de­no de­lo, str. 180.

192

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ko­je po­tvr­đu­ju ne­sta­bil­nost vre­me­na i pro­sto­ra, uni­ver­zu­ma. Plan­ko­va kvant­na me­ha­ni­ka po­bi­ja njut­nov­ski ka­u­za­li­tet uzro­ka i po­sle­di­ce; Ajn­štaj­no­va te­o­ri­ja re­la­ti­vi­te­ta uni­šta­va Njut­no­vu pret­po­stav­ku ap­so­lut­nog vre­me­na i pro­sto­ra.

U fi­lo­zo­fi­ji i dru­štve­noj isto­ri­ji post­mo­der­no do­ba je po­stin­du­strij­sko do­ba ko­me se i da­lje od­re­đu­ju „di­jag­no­ze”. Post­mo­der­ni­zam ima po­se­ban od­nos pre­ma isti­ni i smi­slu.

Na­i­me, on ih ra­za­ra, nu­de­ći bes­kraj­nu tek­stu­al­nu igru i vi­še­smi­sle­nost kao na­dok­na­du.

Post­mo­der­ni­zam, pre­ma mi­šlje­nju Zo­ra­na Mi­lu­ti­no­vi­ća4, za­jed­nič­ki je na­ziv za ra­zno­vr­snost umet­nič­kih sti­lo­va ko­ji se po­ja­vlju­ju od pe­de­se­tih go­di­na XX ve­ka i po­sto­je do da­nas. U njih spa­da­ju: „neo­a­van­gard­ni po­kre­ti, pop-art, hi­per­re­a­li­zam, bo­di-art, fran­cu­ ski no­vi ro­man, knji­žev­nost me­ta­fik­ci­je, bit­nič­ka knji­žev­nost, la­ti­no­a­me­rič­ki fan­ta­stič­ni re­a­li­zam itd.”5 Post­mo­der­ni­stič­ke tek­sto­ve ka­rak­te­ri­šu: otvo­re­nost, he­te­ro­dok­si­ja, plu­ra­li­zam, eklek­ ti­ci­zam, bes­cilj­nost, bunt, de­for­ma­ci­ja. De­kre­a­ci­ja, dis­kon­ti­nu­i­tet i de­kom­po­zi­ci­ja kao od­ li­ke tek­sta od­go­va­ra­ju de­kon­struk­cij­skom im­pul­su knji­žev­no­sti u do­ba post­mo­der­ni­zma.

Mi­lu­ti­no­vić pa­ra­fra­zi­ra Iha­ba Ha­sa­na, jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih pro­u­ča­va­la­ca post­mo­der­ ni­zma osam­de­se­tih go­di­na: Post­mo­der­ni­stič­ka knji­žev­nost u ve­zi je sa de­kon­struk­ci­o­ni­stič­kim kon­cep­tom de­cen­tri­ra­nog sve­ta, vo­đe­na ra­di­kal­nom epi­ste­mo­lo­škom i on­to­lo­škom sum­ njom, za raz­li­ku od mo­der­ni­zma, ko­ji je stva­rao vla­sti­te for­me ar­ti­stič­kog auto­ ri­te­ta, i baš zbog to­ga što se cen­tar vi­še ni­je mo­gao ot­kri­ti, post­mo­der­ni­zam na­ gi­nje ar­ti­stič­koj anar­hi­ji.6 Ne­mo­gu­će je pro­na­ći gra­ni­cu gde se za­vr­ša­va­ju mo­der­ni­zam i avan­gar­da, a po­či­nje post­mo­der­ni­zam. Od­li­ke kao što su „gu­blje­nje spo­lja­šnje re­al­no­sti, na­pu­šta­nje mi­to­tvor­stva, pri­hva­ta­nje otu­đe­nja kao nor­mal­nog sta­nja”7, pri­pa­da­ju i mo­der­ni­zmu. Uosta­lom, pa­ro­di­ja od­li­ku­je i mo­der­ni­zam i post­mo­der­ni­zam, a ten­den­ci­ja umet­no­sti da se sa­mo­i­scr­plju­je i go­ vo­ri o ne-go­vo­ru ne mo­že se sta­vi­ti sa­mo na je­dan tas. Mno­go­znač­nost, ne­po­ve­re­nje pre­ma jed­noj isti­ni i smi­slu, ne­do­sta­tak po­uz­da­nja u stvar­nost ko­ja gu­bi kre­di­bi­li­tet u od­no­su na su­bjek­tiv­ne stvar­no­sti, kli­ma je u ko­joj se ra­đa post­mo­der­na fan­ta­sti­ka.

Te­ror ap­sur­da Ob­ja­va bro­ja 49 je post­mo­der­ni ro­man To­ma­sa Pin­čo­na, ko­ji se te­me­lji na sa­vre­me­ nom vi­du fan­ta­sti­ke. Ju­na­ki­nja po­ku­ša­va da pro­na­đe re­še­nje sve­op­šte, mrač­ne za­go­net­ke u ame­rič­koj kon­zu­ment­sko-po­tro­šač­koj kul­tu­ri, a je­di­no što mo­že je pri­hva­ta­nje mno­štva be­smi­sle­nih zna­ko­va ko­ji ne vo­de ni­ku­da, osim du­blje u ha­os ozna­ča­va­nja. Upor­no i do­ 4 Mi­lu­ti­no­vić, Zo­ran, Ne­ga­tiv­na i po­zi­tiv­na po­e­ti­ka, No­vi Sad, Ma­ti­ca srp­ska, 1992.

5 Na­ve­de­no de­lo, str. 71.

6 Na­ve­de­no de­lo, str. 11–12 .

7 Na­ve­de­no de­lo, str. 20.

193

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ne­kle be­smi­sle­no po­ve­zi­va­nje svih stva­ri i te­žnja za us­po­sta­vlja­njem skla­da otva­ra­ju zo­nu, gra­nič­no pod­ruč­je u ko­jem se ju­na­ki­nja kre­će. U njoj vla­da na­pe­tost iz­me­đu pa­ra­no­ič­ne po­tra­ge za oni­ma ko­ji ima­ju sve od­go­vo­re i sve­sti da je od­go­vor upra­vo u gu­bit­ku ener­gi­je, smi­sla i stvar­no­sti.

Pin­čo­nov ro­man Ob­ja­va bro­ja 49 pred­sta­vlja vid fan­ta­sti­ke ko­ji ujed­no pre­do­ča­va i strah i uži­tak u epi­ste­mo­lo­škoj ne­si­gur­no­sti. Tu ne­si­gur­nost, pre­ma Ol­se­no­vom mi­šlje­ nju8, Pin­čon pro­iz­vo­di pr­vo na je­zič­kom pla­nu, su­spen­du­ju­ći tra­di­ci­o­nal­ne za­ko­ne lek­ si­ke, ne­u­spe­lim po­ku­ša­jem na­ra­to­ra da stvo­ri sa­mo­po­u­zda­nu sin­tak­su.9 Uoča­va­nje uče­ sta­le po­ja­ve zna­ka pi­ta­nja, re­či kao što su čud­no, mo­žda, ve­ro­vat­nost, sig­na­li­zi­ra­ju či­ta­o­ cu kom­plek­snost iz­gra­đe­nih si­tu­a­ci­ja. Re­če­ni­ce od­li­ku­je ep­sko ka­ta­lo­gi­zi­ra­nje po­ja­va iz gro­tesk­no-de­ka­dent­nog sve­ta. U pod­ruč­je ne­iz­ve­sno­sti uvo­di se kom­plek­sna me­ša­vi­na zna­če­nja, pot­hra­nje­na gu­sti­nom in­for­ma­ci­ja ko­je se ne mo­gu is­ko­ri­sti­ti, osim za pra­će­nje no­vih tra­go­va. Ova­kva gu­sti­na sin­tak­se10 ne­po­vrat­no uda­lja­va Pin­čo­na od na­ra­tiv­ne po­tke jed­no­stav­ne de­tek­tiv­ske pri­če. Pin­čon se kre­će u lek­sič­kom po­lju ma­te­ma­ti­ča­ra, fi­zi­ča­ra, pop-fi­lo­zo­fa, per­verz­nja­ka su­o­če­nog sa sop­stve­nim de­lom. Po­ku­ša­va da pro­iz­ve­de je­zič­ki ekvi­va­lent bu­ji­ci mi­sli, gde su re­či „kli­za­vog” zna­če­nja: Sve­tac či­ja vo­da mo­že da se za­pa­li u lam­pa­ma, vi­dov­njak či­ji je pro­pust u pri­se­ ća­nju na dah Bo­ži­ji, pra­vi pa­ra­no­ik za ko­ga je sve or­ga­ni­zo­va­no u ra­do­snim ili za­stra­šu­ju­ćim sfe­ra­ma oko nje­go­vog sre­di­šnjeg pul­sa, sne­vač či­je igre re­či pro­ di­ru kroz drev­ne smr­dlji­ve pro­la­ze i tu­ne­le isti­ne, svi oni de­lu­ju u is­toj po­seb­noj re­le­vant­no­sti pre­ma re­či, ili pre­ma ono­me od če­ga ta reč tre­ba da nas za­šti­ti. Čin me­ta­fo­re, da­kle, je­ste na­sr­taj na isti­nu ili laž, u za­vi­sno­sti od to­ga gde se na­la­zi­te: unu­tra – bez­bed­ni, ili na­po­lju – iz­gu­blje­ni.11 Po­tra­ga za re­še­njem jed­ne ne­do­ku­či­ve me­ta­fo­re i je­ste pred­met ovog ro­ma­na. Me­đu­ tim, me­ta­fo­ri uvek ne­do­sta­je dru­gi kraj, onaj ko­me se ju­na­ki­nja pri­bli­ži­la. Edi­pa se pro­bi­ja kroz tra­go­ve, kao kroz ma­tri­ce ve­li­kog di­gi­tal­nog si­ste­ma. Uli­ce či­ne gra­do­ve, gra­do­vi se pru­ža­ju od oba­le do oba­le kon­ti­nen­ta, a Edi­pa vi­di sva­kog nje­go­vog sta­nov­ni­ka kao fak­tor u jed­na­či­ni. Sva­ki pred­met ne­što go­vo­ri, mo­ra da tvo­ri zna­če­nje, ali je re­zul­tat, pa­ra­dok­ sal­no, sa­mo ne­iz­ve­snost i lu­ta­nje unu­tar sa­vre­me­nog uža­sa.

Ono što Edi­pa ot­kri­va svet je bez sta­bil­nog utvr­đe­nja, uni­ver­zum u ko­me se cen­tar po­me­ra, upra­vljan ano­nim­nom i zlo­ćud­nom ma­gi­jom. Ta ma­gi­ja le­ži u re­či­ma ko­je se ne mo­gu od­go­net­nu­ti do kra­ja, ali se iza njih na­slu­ću­je si­stem ko­mu­ni­ka­ci­je „pod­ze­mlja” – O.T.P.A.D. Iza nje­ga sto­ji Tri­ste­ro, pro­jek­ci­ja uža­sa, strah od me­ta­mor­fo­ze i sta­pa­nja 8 Ol­sen, Lan­ce, El­lip­se of Un­cer­ta­inty: An In­tro­duc­tion to Post­mo­dern Fan­tasy, Gre­en­wo­od Press, New York, 1987.

9 Na­ve­de­no de­lo, str 9.

10 Na­ve­de­no de­lo, str. 77.

11 Pin­čon, To­mas, Ob­ja­va bro­ja 49, Rad, Be­o­grad 1992, str. 120.

194

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

ućut­ka­nog pod­ruč­ja kul­tu­re. Njen sim­bol je za­če­plje­na tru­ba, ko­ja se na­mer­no, zlo­ćud­no umno­ža­va: Sva­ko otu­đe­nje, sva­ku vr­stu po­vla­če­nja uvek je kra­si­la nje­na po­štan­ska tru­ba, u ob­li­ku dug­me­ta za man­žet­ne, na­lep­ni­ce, bes­cilj­ne žvr­ljo­ti­ne. To­li­ko je po­če­la da je oče­ku­je, da je mo­žda i ni­je vi­de­la to­li­ko če­sto kao što se ka­sni­je pri­se­ća­la.12 Ne­ki ta­jan­stve­ni oni, opi­sa­ni kao gro­tesk­ni noć­ni put­ni­ci, po­ve­zu­ju se i či­ne si­stem, da­ju­ći svo­jim dnev­nim ne­ga­ti­vi­ma du­bi­nu per­spek­ti­ve. Je­dan od put­ni­ka je „crn­ki­nja sa za­mr­še­nim ožilj­kom na jed­nom obra­zu, ko­ja je pro­la­zi­la kroz ri­tu­a­le po­ba­ča­ja sva­ki put iz dru­gih raz­lo­ga, na­mer­no kao što bi dru­gi pro­la­zi­li kroz ri­tu­a­le ra­đa­nja.”13 Dru­štvo je stvo­ri­lo lju­de ko­ji se ose­ća­ju kao ot­pa­ci, a oni su stvo­ri­li si­stem ko­ji se taj­no i auto­nom­no raz­vi­ja i ži­vi na sa­mim nje­go­vim ivi­ca­ma.

Ot­pad ima ve­li­ku ulo­gu u ovom Pin­čo­no­vom ro­ma­nu, bi­lo da je gro­tesk­na sli­ka autoot­pa­da, ili se kri­je iza ta­jan­stve­nih slo­va odvo­je­nih tač­ka­ma. Ro­zme­ri Džek­son ka­že: Pin­čo­no­ve pri­če i ro­ma­ni su iz­gra­đe­ni na ok­si­mo­ron­skoj struk­tu­ri, us­po­sta­vlje­ ni na uza­jam­no kon­tra­dik­tor­nim is­ka­zi­ma i ne­mo­guć­no­sti­ma. Sa­ma Pin­čo­no­va pro­za sa­ku­plja ve­li­ku ko­li­či­nu kul­tur­nog ma­te­ri­ja­la kao da se ra­di o ve­li­koj ko­li­ či­ni ot­pa­da, kul­tur­nog ot­pa­da, kul­tu­re kao ot­pa­da, ili đu­bre­ta, iz­lu­če­vi­na is­pra­ žnje­nih na har­ti­ju.14 U du­gač­koj Pin­čo­no­voj re­če­ni­ci o đu­bri­štu15 uče­stvu­je či­ta­va ame­rič­ka kon­zu­ment­ ska kul­tu­ra. U njoj knji­žev­ni lik po­ka­zu­je ga­đe­nje, ali i pri­pad­ni­štvo toj kul­tu­ri. Li­ko­vi u Ob­ja­vi bro­ja 49 u svoj su psi­ho­lo­ški pro­fil uklju­či­li ovu „sa­la­tu od oča­ja”. Edi­pa Mas je pri­gr­li­la pr­ljav­šti­nu gra­da i nje­go­ve pod­zem­ne ka­na­le ko­mu­ni­ka­ci­je. Po­tra­ga za re­še­njem za­go­net­ke iza slo­va O.T.P.A.D. pre­tva­ra se u po­tra­gu za iden­ti­te­tom. Sa Edi­pi­nog sta­no­vi­ šta, sa­ma eg­zi­sten­ci­ja mo­ra ima­ti ne­ki smi­sao skri­ve­nog zna­če­nja, a on je u hi­je­ro­gli­fi­ma sa­vre­me­nog is­ku­stva, u po­tre­bi čo­ve­ka da ko­mu­ni­ci­ra. Pred si­ste­mom ko­ji je ta­ko ne­do­ sti­žan da je iz­jed­na­čen sa taj­nom, Edi­pa se do­ži­vlja­va kao bi­će iz­ba­če­no iz svog sre­di­šta, pa­ra­no­ič­na ju­na­ki­nja sprem­na da po sva­ku ce­nu re­ši ne­mo­gu­ću jed­na­či­nu. Ta jed­na­či­na, o ko­joj pi­še i Džek­so­no­va: Ni­je vi­še ogra­ni­če­na na in­di­vi­duu, na ne­ra­zu­me­va­ju­ći su­bjekt, već ob­u­hva­ta i ne­mo­guć­nost usta­no­vlja­va­nja bi­lo če­ga ne­za­vi­snog od kon­tra­dik­tor­nog si­ste­ma ozna­ča­va­nja. Edi­pa če­zne za ce­li­nom, že­li da je sve što se de­si­lo bu­de deo nje­ne fan­ta­zi­je, jer je sa­ma mo­guć­nost da je sve bi­lo stvar­no, su­vi­še uz­ne­mi­ra­va­ju­ća.16 12 Na­ve­de­no de­lo, str. 115.

13 Isto.

14 Jac­kson, Ro­se­mary, The Li­te­ra­tu­re of Sub­ver­sion, Lon­don and New York, Met­huen, 1981, p. 166.

15 Vi­di u: Pin­čon, To­mas, Ob­ja­va bro­ja 49, str. 9–10.

16 Na­ve­de­no de­lo, str. 167.

195

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Ob­ja­va bro­ja 49 raz­ot­kri­va sva­ko­dnev­no sa­vre­me­no sta­nje i pri­ka­zu­je ga kao ne­sa­ zna­tlji­vo. Ono se opi­re in­ter­pre­ta­ci­ji, osta­vlja­ju­ći stvar­nost ne­gde iz­me­đu po­tre­be pro­ta­ go­ni­ste da pro­na­đe bes­pre­kor­nu ure­đe­nost si­ste­ma, i stra­ha od ono­ga što će mo­žda pro­na­ ći. Sa jed­ne stra­ne, u ure­đe­no­sti se na­la­zi smrt si­ste­ma, mi­ni­mum ener­gi­je u mak­si­mu­mu en­tro­pi­je; sa dru­ge stra­ne, vre­ba ap­surd, ne­pod­no­šljiv za ra­ci­o­nal­ni um.

Pre­ma Ol­se­no­vom mi­šlje­nju, neo­d­re­đe­nost17 ob­li­ku­je ne sa­mo na­ra­tiv­ni ob­lik To­ma­ sa Pin­čo­na ne­go i osta­lih post­mo­der­nih pi­sa­ca fan­ta­sti­ke. Uti­če na nji­ho­vu pro­duk­tiv­nost, a ni­je u tom smi­slu pri­vla­či­la pa­žnju sve do jed­nog ka­sni­jeg Pin­čo­no­vog ro­ma­na, Du­ga gra­vi­ta­ci­je (Gra­vity Ra­in­bow), iz 1973. go­di­ne, gde se di­rekt­no upu­ću­je na Haj­zen­ber­gov prin­cip neo­d­re­đe­no­sti.

Po­jam neo­d­re­đe­no­sti u atom­skoj fi­zi­ci vo­di još od sta­ro­grč­kih tek­sto­va.18 Bez ma­log ste­pe­na ne­si­gur­no­sti u fe­no­me­nal­nom sve­tu ni­šta se ni­kad ne bi do­ga­đa­lo, ni­šta ne bi bi­lo stvo­re­no, ne bi mo­glo lo­gič­ki da po­sto­ji. Sa­vr­še­no od­re­đe­ni svet, sta­ti­čan uni­ver­zum, bio bi mr­tav. Ovo sta­no­vi­šte od­zva­nja Pin­čo­no­vim po­gle­dom na svet. Kri­tič­ki tek­sto­vi, ta­ko­ đe, raz­ma­tra­ju zna­če­nja ko­mu­ni­ka­cij­skog ko­lap­sa, hla­đe­nja, eg­zi­sten­ci­jal­ne ne­iz­ve­sno­sti, te­o­ri­je re­la­ti­vi­te­ta u Pin­čo­no­vim ro­ma­ni­ma i pri­ča­ma. U ko­ri­šće­nju No­ve Fi­zi­ke do­la­zi do ra­di­kal­nog raz­gra­ni­če­nja iz­me­đu Pin­čo­no­vih fik­ci­o­nal­nih sve­to­va, i onog ko­ji pri­pa­da mo­der­ni­sti­ma. Na­su­prot njut­nov­skom po­gle­du, de­ter­mi­ni­zmu ko­ji je za­vla­dao pred kraj XVII ve­ka, nu­de­ći sta­tič­ni i pred­vi­di­vi uni­ver­zum, po­ja­vi­la se, dve sto­ti­ne go­di­na ka­sni­je, ide­ja da se svet za­sni­va na slu­ča­ju. Šre­din­ger i Haj­zen­berg for­mu­li­šu pro­blem neo­d­re­đe­ no­sti.19 Na­sta­je ne­po­mir­ljiv du­a­li­zam iz­me­đu mi­sli i re­al­no­sti: kad se re­al­nost raz­u­me, ona se pro­me­ni, i ta­ko u ne­do­gled. Po­stu­lat ka­u­zal­no­sti po­stao je pra­zno tvr­đe­nje, a dis­kurs ko­ji se ba­vi gra­ni­ca­ma zna­nja po­sta­je fan­ta­stič­ni dis­kurs.

Pin­čon ko­ri­sti na­uč­na do­stig­nu­ća kao osno­vu za svoj rad, estet­ska po­la­zi­šta. To su: be­la bu­ka, en­tro­pi­ja, Mak­sve­lov de­mon, dis­tor­zi­ja u in­for­ma­ci­o­nim si­ste­mi­ma. Mak­sve­ lov de­mon, ko­ji se po­ja­vlju­je u Ob­ja­vi bro­ja 49, ide­ja je Džej­msa Kler­ka Mak­sve­la, fi­zi­ča­ra iz de­vet­na­e­stog ve­ka, ko­ji je pret­po­sta­vio po­sto­ja­nje ma­log in­te­li­gent­nog bi­ća ko­je mo­že da raz­vr­sta­va mo­le­ku­le po br­zi­ni. Raz­dva­ja­ju­ći u ku­ti­ji sa pre­gra­dom br­že mo­le­ku­le od spo­ri­jih, pro­iz­vo­di se ne­jed­na­ka ko­li­či­na ener­gi­je (to­plo­te), bez utro­ška ener­gi­je. Pre­ma mi­šlje­nju te­o­re­ti­čar­ke Ro­zme­ri Džek­son, Pin­čon ko­ri­sti na­uč­nu ra­ci­o­na­li­za­ci­ju en­tro­pi­je ko­ja se pro­na­la­zi u fan­ta­stič­nim tek­sto­vi­ma i uka­zu­je na ne­mo­guć­nost efi­ka­snog ot­po­ra: 17 U ori­gi­na­lu un­cer­ta­inty.

18 Pre­ma Pla­to­no­vom mi­šlje­nju, De­mi­jurg je na­pra­vio fe­no­me­nal­ni svet po ne­pro­men­lji­voj she­mi, i sa­mo o ovoj sa­vr­še­noj she­mi mo­že se go­vo­ri­ti sa si­gur­no­šću. Fe­no­me­nal­ni svet, ko­pi­ja, mo­že bi­ti ar­ti­ku­li­ sa­na sa­mo je­zi­kom ne­si­gur­no­sti.

19 Pri po­sma­tra­nju ta­la­snog sno­pa mo­ra se utro­ši­ti ma­kar je­dan kvan­tum ener­gi­je, ko­ji ne­mi­nov­no po­re­ me­ti pre­ci­znost me­re­nja ener­gi­je, ma­se, br­zi­ne če­sti­ca. Na­i­me, ne mo­gu se si­mul­ta­no iz­me­ri­ti sa že­lje­nom pre­ci­zno­šću po­lo­žaj i mo­men­tum (ener­gi­ja, ma­sa, br­zi­na če­sti­ca) pred­me­ta po­sma­tra­nja, bez ob­zi­ra na to ko­li­ko su pre­ci­zni in­stru­men­ti za me­re­nje. Ako se od­re­di po­lo­žaj če­sti­ce a ne mo­men­tum – ener­gi­ja, ma­sa, br­zi­na, ne mo­že se pred­vi­de­ti bu­du­ći po­lo­žaj ili mo­men­tum, i obrat­no.

196

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Jer sva­ka bor­ba na kra­ju bi­va re­še­na u ne­di­fe­ren­ci­ja­ci­ji, tom to­ni­ku mra­ka i ko­ nač­nog od­su­stva kre­ta­nja. En­tro­pi­ja ne funk­ci­o­ni­še me­ta­fo­rič­ki za Pin­čo­na, već li­te­rar­no: shva­će­na je kao ži­vot­no sta­nje, po­god­no kao iz­raz sve­ta ko­ji se tro­ši u kon­zu­ment­skoj kul­tu­ri. On go­vo­ri o sve­tim i se­ku­lar­nim si­ste­mi­ma na umo­ru.20 Ju­na­ki­nja iz svo­je per­spek­ti­ve obe­le­ža­va stvar­nost. Ta stvar­nost ni­je da­ta, već je re­ la­tiv­na, stal­no pod­lo­žna pre­i­spi­ti­va­nju. Na­me­tlji­ve ko­in­ci­den­ci­je pre­te da po­sta­nu is­po­ lja­va­nje ta­jan­stve­ne nu­žno­sti. Bi­zar­ne po­ve­za­no­sti mo­ti­va u ro­ma­nu obe­ća­va­ju ras­plet: iz­me­na u tek­stu u kva­tro iz­da­nju; re­di­telj ko­ji se uto­pio u Pa­ci­fi­ku; sti­ho­vi ko­ji po­mi­nju mi­ste­ri­o­znu lič­nost Tri­ste­ra; or­ga­ni­za­ci­ja O.T.P.A.D.; ko­smič­ki in­ži­nje­ring; ko­sti iz je­ze­ra Pi­je­ta, od ko­jih se pra­ve fil­te­ri za ci­ga­re­te; fal­si­fi­ko­va­ne po­štan­ske mar­ke; an­ti­he­ro­ji Dru­ štva Pi­te­ra Pin­gvi­da, ko­ji ve­ru­ju u pa­ra­lel­nu isto­ri­ju po­ti­snu­tu od stra­ne zva­nič­ne isto­ri­je.

Sve ve­ze ko­je na­sta­ju iz­me­đu ovih i dru­gih či­ni­o­ca ni­su do­ve­le ni do ka­kvog re­še­nja, i pri­ ča ko­ju Edi­pa sa­sta­vlja uvek je je­dan ko­rak do ce­lo­vi­to­sti.

Ku­ri­ro­va tra­ge­di­ja, dra­ma unu­tar ro­ma­na, s ko­jom se te­ško mo­že iza­ći na kraj, u stva­ri go­vo­ri o sa­moj tek­stu­al­noj za­mr­še­no­sti. Ta za­mr­še­nost po­sta­je Edi­pi­na stvar­nost: čud­ni niz za­klju­ča­ka ko­jem se Edi­pa pot­pu­no pre­da­je.

Edi­pa se pre­pu­šta kraj­no­sti­ma – ili sve ima smi­sla, ili ni­šta ne­ma smi­sla, svet je za­ ro­bljen iz­me­đu ap­surd­ne stvar­no­sti i ne­pri­me­nji­ve lo­gi­ke. Ona ili mo­ra na­ći smi­sao ko­ji na­di­la­zi oči­gled­no, ili ni­če­ga ne­ma sem ap­sur­da. Edi­pa že­li da ve­ru­je u po­sto­ja­nje re­da kao na ma­tič­noj plo­či, i nje­na po­tre­ba je auten­tič­na kao i epi­fa­ni­ja21 ko­ju je do­ži­ve­la gle­da­ju­ći u uli­ce gra­da San Nar­ci­sa.

Ako se se­ti­mo To­do­ro­vlje­vih te­ma psi­ho­ze22, vi­de­će­mo da se ovaj ro­man ukla­pa u te­mat­sku she­mu, jer pri­mer­no pod­ra­zu­me­va op­šta sa­gla­sja, mi­stič­no ogle­da­nje stva­ri jed­ nih u dru­gi­ma, taj­nu ko­ja se umno­ža­va, za­ve­ru sa svr­hom da se po­stig­ne sve­op­šti sklad.

Džek­so­no­va, da­ju­ći ne­ku vr­stu za­ključ­ka o Pin­čo­no­voj fan­ta­sti­ci, ka­že: Pin­čo­no­va fan­ta­sti­ka osta­vlja ne­re­še­no pi­ta­nje, po­sta­vlja­ju­ći po­tra­gu za ozna­ča­ va­njem usred ha­o­sa zna­ko­va, kao nje­nu cen­tral­nu pre­o­ku­pa­ci­ju. Nje­no po­i­ma­nje pra­zni­ne, od­su­stva, is­pra­zno­sti, su­sre­će se sa ra­di­kal­nim pre­i­spi­ti­va­njem sa­vre­ me­ne kul­tu­re i nje­nog uz­di­za­nja ma­te­ri­je i ma­te­ri­ja­li­zma iz­nad svih dru­gih vred­ no­sti.23 Edi­pa funk­ci­o­ni­še u eri bez­i­me­nih stva­ri i bes­pred­met­nih ime­na. Zbog psi­ho­ze ko­ ja se ne na­la­zi sa­mo u su­bjek­tu, ne mo­že­mo bi­ti si­gur­ni da ta­jan­stve­ni lju­di u si­ste­mu O.T.P.A.D. ni­su u sve­op­štem me­đu­sob­nom do­slu­hu, ali ni da sve ima jed­no svo­je va­žno, ne­vi­dlji­vo za­to.

20 Jac­kson, Ro­se­mary, The Li­te­ra­tu­re of Sub­ver­sion, p. 167.

21 U džoj­sov­skom smi­slu.

22 To­do­rov, Cve­tan, Uvod u fan­ta­stič­nu knji­žev­nost, str. 159.

23 Jac­kson, Ro­se­mary, The Li­te­ra­tu­re of Sub­ver­sion, , p. 170.

197

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Do kra­ja osta­je ne­po­zna­ta pri­ro­da fan­ta­sti­ke u ro­ma­nu. Da li je fan­ta­stič­no sa­dr­ža­no sa­mo u ne­po­u­zda­no­sti ono­ga što se pred­sta­vlja kao stvar­nost, ili je u pri­ro­di do­ga­đa­ja obe­le­že­nih mi­stič­nim ozna­či­te­ljem ko­ji sto­ji iza sve­ga? Mo­žda je u od­ba­če­nom seg­men­tu kul­tu­re ko­ji bu­ja, pre­te­ći da uni­šti sve što je po­zna­to. Mo­že­mo da oče­ku­je­mo fan­ta­stič­nu po­ja­vu iza sva­kog pa­su­sa, ali smo osu­đe­ni da do kra­ja ne sa­zna­mo šta se na­la­zi iza bro­ja 49, ko­lič­ni­ka na­še po­tra­ge i Edi­pi­nog ra­zu­ma. Pre­o­sta­je sa­ma po­tra­ga, fru­stra­ci­ja u ko­ju su uklju­če­ni i ju­na­ki­nja i či­ta­o­ci, maj­stor­ski tri­ko­vi post­mo­der­nog auto­ra.

Pri­če na gra­ni­ci Dru­ga­či­ja vr­sta fan­ta­sti­ke pri­pa­da Hu­li­ju Kor­ta­sa­ru, ko­ji je iz svog tek­sta Ne­ki aspek­ ti pri­če, na Ku­bi, 1962. go­di­ne, pro­či­tao: [Mo­je pri­če su] su­prot­sta­vlje­ne la­žnom re­a­li­zmu ko­ji se sa­sto­ji od ve­ro­va­nja da se sve mo­že opi­sa­ti i ob­ja­sni­ti, kao što su pret­po­sta­vlja­le de­vet­na­e­sto­ve­kov­na fi­lo­zo­fi­ja i na­u­ka, ta­ko kao da je deo sve­ta vo­đen ma­nje ili vi­še har­mo­nič­no sku­pom za­ko­na, prin­ci­pa, od­no­sa uzro­ka i po­sle­di­ca, do­bro skro­je­nih psi­ho­lo­ gi­ja, ma­pi­ra­nih ge­o­gra­fi­ja. U mom slu­ča­ju, sum­nja da po­sto­ji dru­ga­či­ji po­re­dak, vi­še ta­jan, ma­nje spre­man da ko­mu­ni­ci­ra, i de­lom ot­kri­će Al­fre­da Dže­ri­ja od ko­ga pra­vo pro­u­ča­va­nje re­al­no­sti ne le­ži u nje­nim za­ko­ni­ma, već u iz­u­ze­ci­ma tih za­ko­na, bi­li su vo­de­ći prin­ci­pi u mo­joj po­tra­zi za li­te­ra­tu­rom iz­van na­iv­nog re­a­li­zma.24 Jed­na od Kor­ta­sa­ro­vih osnov­nih ide­ja je da je ne­mo­gu­će ja­sno raz­dvo­ji­ti stvar­no i ne­stvar­no. Fan­ta­stič­no je za Kor­ta­sa­ra osve­do­če­nje čo­ve­ko­ve ne­mo­ći da ovla­da po­ja­vom stvar­nog i ne­stvar­nog. Fan­ta­stič­na knji­žev­nost je je­dan od ob­li­ka spo­zna­je, ko­ji otva­ra pri­stup u mrač­ne obla­sti ko­je se na­la­ze u sva­ko­dne­vi­ci.

Pre ne­go što je bri­žlji­vo pred­sta­vlje­na kroz for­mu do­stup­nu dru­gi­ma, fan­ta­stič­na pri­ča na­sta­je u muč­nom pro­ce­su „is­te­ri­va­nja đa­vo­la”25. Me­đu­tim, iako je pri­ča na­sta­la u ka­rak­te­ri­stič­nom rit­mu, kao „pro­iz­vod ne­u­ro­ze, ko­šma­ra ili ha­lu­ci­na­ci­ja”26, fan­ta­stič­ni do­ga­đaj tre­ba da osta­ne me­đu obič­nim lju­di­ma, da zah­te­va obi­čan raz­voj vre­me­na, da bu­de pro­iz­vod sva­ko­dnev­nih si­tu­a­ci­ja. Na­pe­tost ni­je sa­mo te­mat­ska oso­bi­na fan­ta­stič­ne pri­če, već je uklju­če­na u struk­tu­ru de­la i po­sta­je nje­gov de­fi­ni­šu­ći ele­ment. U Kor­ta­sa­ ro­vim pri­ča­ma sve je na­iz­gled pod kon­tro­lom re­a­li­stič­ke na­ra­ci­je, a on­da ne­ki be­za­zle­ni pred­met otvo­ri ne­do­ku­či­ve hod­ni­ke, bes­kraj­nu ta­mu ko­ja je pro­iz­vod za­bra­nje­nih sek­ su­al­nih že­lja, stra­šnih sno­va o vra­ća­nju u maj­či­nu utro­bu. Mrač­ni, uski pro­la­zi, hod­ni­ci ko­ji iza­zi­va­ju strah, pra­te mno­ge Kor­ta­sa­ro­ve pri­če. Oni se mo­gu tu­ma­či­ti kao naj­du­blje 24 Pre­ma: Cor­ta­zar, Ju­lio, ”So­me Aspects of the Short Story”, in: Ca­sa de las Ame­ri­cas, nums. IS16, 19621963, tran­sla­ted by Na­o­mi Lind­strom,1983, pa­ge 1.

25 Kor­ta­sar, Hu­lio, „O krat­koj pri­či i nje­noj oko­li­ni”, u: Dru­go pu­to­va­nje, Rad, Be­og­ rad 2003, str. 185.

26 Isto.

198

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

pod­sve­sne kret­nje ka vra­ća­nju u pre­na­tal­no sta­nje, kao strah od iz­gnan­stva iz bez­bed­nog sve­ta pri­mal­nih te­žnji.27 Ne­ke pri­če (npr. Idol Ki­kla­da, ko­ja se do­vo­di u te­mat­sku ve­zu sa Bor­he­so­vom pri­čom El-Za­hir), go­vo­re o pred­me­tu ko­ji iza­zi­va čud­no­va­tu op­sed­nu­tost, dok se ne­ke dru­ge tu­ ma­če kroz sim­bo­le sek­su­al­no­sti, po­ti­snu­tog li­bi­da (Zve­ri­njak, Vrat cr­nog ma­če­ta).

Od­re­đu­ju­ći svo­je krat­ke pri­če, Kor­ta­sar do­la­zi do pa­ra­le­le pri­ča-fo­to­gra­fi­ja: do­bri fo­ to­gra­fi de­fi­ni­šu stvar­nost kao pri­vid­ni pa­ra­doks: ise­ca se je­dan ko­ma­dić stvar­no­sti, utvr­de mu se gra­ni­ce, ali ta­ko da taj ise­čak de­lu­je kao eks­plo­zi­ja ko­ja ši­rom otva­ra mno­go pro­ stra­ni­ju stvar­nost, kao ne­ka di­na­mič­na vi­zi­ja ko­ja du­hov­no pre­va­zi­la­zi po­lje ob­u­hva­će­no objek­ti­vom. Dve auto­po­e­tič­ke pri­če upra­vo po­ni­ru u fan­ta­sti­ku pre­ko fo­to­gra­fi­je. To su Apo­ka­lip­sa u So­len­ti­na­meu i Đa­vo­lje ba­le, u ko­ji­ma se otva­ra „pro­stra­ni­ja stvar­nost” od stvar­no­sti.

Mi­me­tič­ki mo­dus pra­ti sa­mo jed­nu li­ni­ju stvar­no­sti: fo­to­gra­fi­ja je fo­to­gra­fi­ja, ono što je na njoj ne mo­že po­sta­ti ne­što dru­go, bez ob­zi­ra na to ko pred njom sto­ji. U fan­ta­stič­nom mo­du­su ak­tu­a­li­zu­je se ono što se de­ša­va u pri­po­ve­da­če­voj pod­sve­sti, ili se oži­vlja­va­ju de­ ša­va­nja iz dru­ge vre­men­sko-pro­stor­ne rav­ni. Ko­šma­ri i vi­zi­je po­sta­ju ote­lo­tvo­re­ni, iz­la­ze na po­vr­ši­nu sa­či­nje­nu po re­a­li­stič­kom klju­ču pu­tem raz­li­či­tih me­di­ju­ma. Kao sred­stva ko­ji­ma se re­la­ti­vi­zu­je gra­ni­ca ilu­zi­je i stvar­no­sti, ko­ri­ste se fo­to­gra­fi­ja, film, sli­ka, dra­ma.

Jed­no umet­nič­ko de­lo unu­tar dru­gog umno­ža­va var­lji­vu sli­ku sve­ta po­put dva ogle­da­la po­sta­vlje­na jed­no na­spram dru­gog. „Kor­ta­sa­ro­ve fan­ta­stič­ne pri­če su ne­što sa­svim raz­li­či­to i od fan­ta­stič­nih pri­ča XIX ve­ka, kao i od Bor­he­so­vih”28, na­po­mi­nje se u po­go­vo­ru Alek­san­dre Man­čić Mi­lić, pro­ u­ča­va­o­ca i pre­vo­di­o­ca knji­žev­no­sti pi­sa­ne na špan­skom je­zi­ku, pri­re­đi­va­ča iz­bo­ra pri­ča na­zva­nog Dru­go pu­to­va­nje. U oba slu­ča­ja, ka­že se u tom po­go­vo­ru, fan­ta­stič­no je osnov­ni raz­log iz ko­jeg pri­ča na­sta­je. Kod Kor­ta­sa­ra, me­đu­tim, fan­ta­stič­no ula­zi u pri­ču sa­svim ne­na­da­no. U tek­stu „O krat­koj pri­či i nje­noj oko­li­ni”, ko­ji je pri­dru­žen iz­bo­ru Dru­go pu­ to­va­nje, Kor­ta­sar ka­že: Sa­mo tre­nut­na pro­me­na u okvi­ru re­dov­nog oda­je fan­ta­stič­no, ali neo­p­hod­no je da ono što je iz­u­zet­no po­sta­ne i pra­vi­lo ne po­me­ra­ju­ći uobi­ča­je­ne struk­tu­re u ko­je se uvu­klo.29

27 Pri­če Ne kri­vi­te ni­ko­ga, Vrat cr­nog ma­če­ta i Noć na­u­znak ima­ju spe­ci­fič­ne pro­sto­re „ta­me”, ko­ji za pro­ta­go­ni­stu zna­če užas i neo­bja­šnji­vi strah, a ujed­no pru­ža­ju uto­či­šte. Pro­ta­go­ni­sta po­ku­ša­va da se vra­ti „unu­tra”. Pri­ro­da stra­ha i že­lje tu­ma­či se sa sta­no­vi­šta psi­ho­a­na­li­ze kao po­tre­ba po­vrat­ka u maj­či­nu utro­ bu, oslo­ba­đa­nje sek­su­al­ne že­lje.

28 Man­čić Mi­lić, Alek­san­dra, „Po­go­vor”, u: Kor­ta­sar, Hu­lio, Dru­go pu­to­va­nje, Rad, Be­og­ rad 2003, str.

204.

29 Kor­ta­sar, Hu­lio, „O krat­koj pri­či i nje­noj oko­li­ni”, u knji­zi: Dru­go pu­to­va­nje, str. 191.

199

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Do­bra fan­ta­stič­na pri­ča je ona u ko­joj ima „osmo­ze”30 iz­me­đu fan­ta­stič­nog i uobi­ča­je­ nog, ka­že Kor­ta­sar u na­ve­de­nom tek­stu. Va­žno je, zna­či, ima­ti u vi­du pro­pu­stlji­vost mem­ bra­na fan­ta­sti­ke i stvar­no­sti, kao i gra­ni­cu ko­ja po­sto­ji upra­vo da bi se po­me­ra­la od jed­ne ka dru­goj rav­ni i na­trag.

Svo­je pri­če Kor­ta­sar je vi­deo i kao dra­ma­ti­za­ci­je ar­he­tip­skih te­ma i fi­gu­ra.31 Kroz fan­ ta­sti­ku se oslo­ba­đa­ju po­ti­snu­te že­lje, do­la­zi do erup­ci­je dru­štve­no ne­pri­hva­tlji­vih hte­nja, u am­bi­va­lent­nom od­no­su pre­ma naj­du­bljim stra­ho­vi­ma – nji­ho­vom od­ba­ci­va­nju i pri­zi­va­ nju. Zah­te­vi Kor­ta­sa­ro­vih pri­ča su stva­ra­nje emo­ci­o­nal­ne ten­zi­je, zgu­snu­tost pri­po­ve­da­nja, ne­do­re­če­nost i osta­vlja­nje či­ta­o­ca u pro­sto­ru ne­do­u­mi­ce. Kor­ta­sar je, ka­ko se na­vo­di u po­go­vo­ru iz­bo­ra Dru­go pu­to­va­nje, ob­ja­snio ka­ko je pri­ča Za­po­sed­nu­ta ku­ća na­sta­la po­sle jed­nog ne­la­god­nog sna. „To je jed­na od naj­o­ni­rič­ni­jih pri­ča”32, ka­že Kor­ta­sar. Na­sta­la je iz sna o ku­ći i nje­nim šu­mo­vi­ma, ko­ji iz ne­kog neo­bja­šnji­vog raz­lo­ga iza­zi­va­ju užas.

Sam na­slov Za­po­sed­nu­ta ku­ća su­ge­ri­ra da se ra­di o pri­či o du­ho­vi­ma iz bo­ga­te got­ske knji­žev­no­sti. Me­đu­tim, do kra­ja se ne sa­zna­je ka­kve je pri­ro­de uzur­pa­tor ku­će. Fan­ta­stič­no je ov­de, ka­ko bi re­kao To­do­rov, „po­sle­di­ca uzro­ka ko­ji nam iz­mi­če”.33 Rad­nja je sme­šte­na u re­a­li­stič­ki okvir. On­da ka­da u pri­ču ula­zi čud­no, re­a­li­stič­ku mo­ ti­va­ci­ju ra­za­ra neo­bja­šnji­vi strah pro­ta­go­ni­sta. Na­la­zi­mo se u pra­vom pod­ruč­ju fan­ta­sti­ke, jer se si­tu­a­ci­ja re­a­li­stič­ki ne oprav­da­va, ni­ti se iza ta­jan­stve­nih šu­mo­va na­zi­ru bi­ća ko­ja ni­su od ovog sve­ta.

Za­po­sed­nu­ta ku­ća is­pri­po­ve­da­na je u pr­vom li­cu kao i ve­ći­na Kor­ta­sa­ro­vih pri­ča. Već na pr­voj stra­ni­ci, jed­no­stav­nim po­te­zi­ma, ali bes­pre­kor­no pro­fi­li­sa­ni, da­ti su sta­na­ri ku­će.

Brat i se­stra, utvr­đe­nim re­dom, mir­no i tač­no iz­vr­ša­va­ju svo­je oba­ve­ze pre­ma ku­ći. Ne­ma­ju ni­kog osim jed­no dru­go. Ima­ju pre­ćut­ne spo­ra­zu­me. Ži­ve u ma­njem de­lu ku­će ko­ji je od osta­lih pro­sto­ri­ja odvo­jen hra­sto­vim vra­ti­ma. Brat i se­stra go­to­vo ni­kad ni­su za­la­zi­li s dru­ ge stra­ne hra­sto­vih vra­ta.

Na­sta­je po­met­nja jed­no­stav­no i bez su­vi­šnih po­je­di­no­sti. Na­ra­tor ču­je „neo­d­re­đen ili pri­gu­šen zvuk”34 iza hra­sto­vih vra­ta, ko­ji je kao šu­ška­nje pri­gu­še­nog go­vo­ra. Re­ak­ci­ja pri­po­ ve­da­ča upu­ću­je na to da on zna ne­što što na­ma ni­je re­če­no, ili da je ono što se de­ša­va re­zul­ tan­ta po­ti­snu­tih ose­ća­nja. Po­što je ne­što ili ne­ko za­po­seo deo ku­će (za­po­se­da­nje se od­i­gra­lo u po­te­zu zvuk–re­za–sa­op­šta­va­nje či­nje­ni­ce), na­sta­je pri­vid­no mi­re­nje sa no­vo­na­sta­lim sta­ njem. Te­ri­to­ri­ja je po­de­lje­na, kao i ulo­ge: oni ko­ji za­u­zi­ma­ju i oni ko­ji se bez­u­slov­no po­ vla­če. „Bi­lo nam je do­bro, i ma­lo-po­ma­lo smo pre­sta­li da raz­mi­šlja­mo”35, ka­že pri­po­ve­dač.

30 Na­ve­de­no de­lo, 192.

31 Na­ve­de­no pre­ma: Pri­e­to, Re­ne, ”Body of wri­ting”, Fi­gu­ring De­si­re in Spa­nish Ame­ri­can li­te­ra­tu­re, Du­ ke Uni­ver­sity Press, Dur­ham, NC, 2000, pp. 79-80.

32 Na­ve­de­no de­lo, str. 204–205.

33 To­do­rov, Cve­tan, Uvod u fan­ta­stič­nu knji­žev­nost , str. 114.

34 Kor­ta­sar, Hu­lio: Dru­go pu­to­va­nje, str. 7.

35 Na­ve­de­no de­lo, str. 9.

200

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Uzur­pa­to­ri su pri­ka­za­ni sa­mo kao pri­gu­še­ni zvu­ci. Oni se ši­re i pre­la­ze s dru­ge stra­ne vra­ta. Bez okle­va­nja, brat i se­stra su otr­ča­li do spolj­nih vra­ta, do tre­ma, pa na­po­lje. Bi­lo je ka­sno da se bi­lo šta do­ne­se iz ku­će, ona je ko­nač­no pri­pa­la ne­če­mu dru­gom. U br­zom rit­mu, po­štu­ju­ći pra­vi­lo na­pe­tog pi­sa­nja ko­me je bio odan, Kor­ta­sar za­vr­ša­va ba­ca­njem klju­ča u sliv­nik.

Otvo­re­no je mno­go mo­guć­no­sti za tu­ma­če­nja. Kad bi smo hte­li da re­a­li­stič­ki oprav­ da­mo ova­kav is­hod pri­če, mo­gli bi­smo da sum­nja­mo u to ka­ko su u ku­ću ušli ne­ki oba­zri­ vi sta­na­ri, ko­ji su se ko­ri­sti­li stra­hom i usa­mlje­no­šću dvo­je sre­do­več­nih lju­di. Ipak, ono što nas spre­ča­va da na­met­ne­mo re­a­li­stič­ku mo­ti­va­ci­ju ovoj bor­bi za osva­ja­nje pro­sto­ra, je­ste auten­ti­čan, po­sto­jan strah sta­na­ra ku­će. Sa uzur­pa­to­ri­ma se ne pre­go­va­ra, oni se pri­hva­ ta­ju kao osva­ja­či in­tim­nih pro­sto­ra, si­la ko­ja me­nja iz­nu­tra. Oni su, mo­gu­će, deo sa­mih pro­ta­go­ni­sta, nji­ho­va pod­sve­sna te­žnja za iz­la­skom iz jed­nog i stu­pa­njem u dru­gi ži­vot.

Apo­ka­lip­sa u So­len­ti­na­meu je od­go­vor na An­to­ni­o­ni­jev film Blow up, sni­mljen po pri­či Đa­vo­lje ba­le. Ove dve pri­če, Apo­ka­lip­sa i Đa­vo­lje ba­le ko­re­spon­di­ra­ju – obe se ba­ve fo­to­gra­fi­jom, po­sred­stvom ko­je na­stu­pa fan­ta­stič­ni do­ga­đaj. Kor­ta­sar ko­ri­sti re­a­li­stič­ke po­stup­ke da na­pra­vi fan­ta­stič­ni efe­kat. Fan­ta­stič­ni ele­ment pro­di­re pro­jek­ci­jom pod­sve­ snih sli­ka ko­je za­me­nju­ju stvar­ne sli­ke, na­me­ću­ći sop­stve­nu stvar­nost.

Fo­to­gra­fi­ja bi­va su­bjek­ti­vi­zo­va­na gle­da­o­če­vim že­lja­ma, se­ća­nji­ma, aso­ci­ja­ci­ja­ma.

Slajd-šou po­sta­je mrač­na ek­fra­za, pro­stor kroz ko­ji či­ta­lac vi­di na­si­lje. Ovo je vr­sta su­ per­re­por­ta­že ko­ja pre­va­zi­la­zi vre­men­sko-pro­stor­na ogra­ni­če­nja, i mo­že bi­ti či­ta­na i kao ne­u­spe­šan po­ku­šaj da se pro­mo­vi­še pro­me­na.

Pri­po­ve­dač Apo­ka­lip­se je ujed­no i pro­ta­go­ni­sta. Iz­me­đu pri­po­ve­da­ča i auto­ra us­po­ sta­vlje­ne su eks­pli­cit­ne ve­ze. Po­sle su­sre­ta sa pri­ja­te­lji­ma i knji­žev­ne kon­fe­ren­ci­je, pri­po­ ve­dač do­la­zi u ma­lo me­sto So­len­ti­na­me, u Ni­ka­ra­gvi. Pro­ta­go­ni­sta fo­to­gra­fi­še sli­ke se­lja­ka iz tog kra­ja: Sve to­li­ko le­pe, još jed­nom pr­vo­bit­na vi­zi­ja sve­ta, čist po­gled ono­ga ko opi­su­je svo­ju oko­li­nu kao da pe­va hva­lo­spev: ma­ju­šne kra­vi­ce na po­lji­ma pre­kri­ve­nim bul­ka­ma, ko­li­ba od še­će­ra iz ko­je lju­di iz­la­ze kao mra­vi, konj ze­le­nih oči­ju u či­joj po­za­di­ni je po­lje tr­ske [...] jed­na ogrom­na ri­ba na­sme­ja­nih usa­na tir­ki­zne bo­je.36 Od­no­si ih sa so­bom, kao kri­jum­čar pri­zo­ra, u Pa­riz, gde pra­vi di­ja­po­zi­ti­ve. Po­či­nje di­ ja­log umet­no­sti i ži­vo­ta, pro­ži­ma­nje mo­guć­no­sti fo­to­gra­fi­je i pod­sve­sti, per­cep­ci­je i se­ća­ nja. Mi­sao po­sta­je opi­plji­va, ka­ko je pi­sao To­do­rov, a psi­hič­ke pro­me­ne po­sta­ju vi­dlji­ve.37 Plat­no na ko­me su bi­li pro­jek­to­va­ni pri­zo­ri funk­ci­o­ni­še kao ma­gič­ni okvir.

U po­re­dak stvar­no­sti, pri­zo­re fik­si­ra­ne fo­to­gra­fi­jom, uvla­či se mo­guć­nost pro­jek­to­ va­nja sli­ka iz dru­ge rav­ni. Ono što za­me­nju­je sli­ke ko­je je ju­nak za­i­sta fo­to­gra­fi­sao i raz­vio na di­ja­po­zi­ti­ve je­ste, pa­ra­dok­sal­no, isto­rij­ska naj­su­ro­vi­ja stvar­nost. Ona se na­me­će, pre­o­ 36 Kor­ta­sar, Hu­lio, Apo­ka­lip­sa u So­len­ti­na­meu, Rad, Be­o­grad 1998, str. 7.

37 To­do­rov, Cve­tan, Uvod u fan­ta­stič­nu knji­žev­nost, str. 119.

201

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

bli­ku­je sni­mlje­no, i na kra­ju se po­vla­či kao al­ter isti­na, pa­ra­lel­na sa onom ko­ja je fik­si­ra­na bo­jom na plat­nu se­o­skih sli­ka­ra. U „op­štu” re­al­nost se vi­še ne mo­že ve­ro­va­ti, po­što su nje­ni pa­ra­me­tri po­me­re­ni ili ra­zo­re­ni.

Jed­no od osnov­nih Kor­ta­sa­ro­vih pi­ta­nja je od­nos umet­no­sti i re­al­no­sti, nji­ho­vo sa­ je­din­stvo i ri­val­stvo. Za­ni­mlji­vo je da Kor­ta­sar ne da­je pr­ven­stvo ni umet­no­sti ni do­ ku­men­tar­no­sti. On se po­i­gra­va mo­guć­no­sti­ma, sve­stan us­po­sta­vlja­nja ve­ze pro­iz­volj­nog i ak­tu­el­nog, po­li­tič­kog stre­mlje­nja sa ose­ća­njem ko­je tvo­ri umet­nost. Sli­ke na­sli­ka­ne u So­len­ti­na­meu po­ka­zu­ju ka­kvo oko ima čo­vek iz Ni­ka­ra­gve, ka­kve su nje­go­ve bo­je, mo­ žda stvar­ni­je od ne­kih re­a­li­stič­nih fo­to­gra­fi­ja. Di­ja­po­zi­ti­vi ko­ji su fik­si­ra­li sli­ke po­sta­ju sve­do­čan­stva dru­ga­či­je vr­ste. Su­ro­va re­al­nost dva­de­se­to­ve­kov­ne isto­ri­je Ni­ka­ra­gve i El Sal­va­do­ra iz­bi­ja na po­vr­ši­nu.

Po­sma­trač – pri­po­ve­dač vi­di u dru­gom pla­nu de­ča­ka sa ru­pom na­sred če­la; sle­de­ći di­ja­po­zi­tiv, ume­sto jar­kih bo­ja na sli­ka­ma – te­la na ze­mlji, uni­for­mi­sa­na gru­pa lju­di u po­za­di­ni, si­vo ne­bo, pre­po­zna­va­nje Bu­e­nos Aj­re­sa, Sao Pa­o­la, gva­te­mal­skih pa­di­na, bo­li­ vij­skih pre­de­la u ge­ril­skim ra­to­vi­ma, eks­plo­zi­ja­ma, jur­nja­vi i smr­ti. Ne­bo pre­pu­no zve­zda sa sli­ke se­lja­ka pre­tvo­ri­lo se u re­al­ni do­ku­ment: Pr­lja­va sve­tlost ko­ja pa­da sa vi­so­kog pro­zor­či­ća sa re­šet­ka­ma, sto sa na­gom de­ voj­kom okre­nu­tom na le­đa i ko­som ko­ja joj vi­si do po­da, sen­ka ko­ja joj sta­vlja ži­cu iz­me­đu ra­ši­re­nih no­gu, dvo­ji­ca sa stra­ne raz­go­va­ra­ju iz­me­đu se­be, jed­na pla­va kra­va­ta i je­dan ze­le­ni pu­lo­ver.38 Isto­rij­ske či­nje­ni­ce iz­bi­ja­ju u svet sli­ke, me­nja­ju­ći su­šti­nu fo­to­gra­fi­je kao me­di­ja, do­ ku­men­ta. Fo­to­gra­fi­ja pre­mo­šća­va vre­me i pro­stor, pri­ka­zu­ju­ći kon­ti­nu­i­tet bo­la i ne­prav­de, na­si­lja u La­tin­skoj Ame­ri­ci. Ra­ci­o­nal­no ob­ja­šnje­nje je da po­sma­trač pro­jek­tu­je sli­ke iz pod­sve­sti na ono što tre­nut­no gle­da. Do­šlo je do de­for­ma­ci­je od unu­tra ka spo­lja. Ta­ko fo­ to­gra­fi­ja vi­še ni­je za­mr­za­va­nje do­ga­đa­ja, već ak­tu­e­li­zo­va­nje ono­ga što bi mo­glo da se de­si, ili ono­ga što se već to­li­ko pu­ta de­ša­va­lo.

Po­sta­vlja se pi­ta­nje da li je stvar­nost skup zna­nja o sve­tu, o sa­moj stvar­no­sti. Ako je mo­gu­će pro­jek­to­va­ti, u ovom slu­ča­ju za­i­sta vi­de­ti stra­da­nje lju­di, ume­sto onog što je fo­ to­gra­fi­sa­no, mo­gu­će je vi­de­ti i Na­po­le­o­na na ko­nju na po­ro­dič­noj fo­to­gra­fi­ji. Kor­ta­sa­ro­va fo­to­gra­fi­ja, iako je fik­si­ra­la stvar­nost, otva­ra ono iza pri­zo­ra, ona je eks­plo­zi­ja raz­li­či­tih vre­men­sko-pro­stor­nih rav­ni. Kao iro­ni­čan za­klju­čak po­le­mi­ke umet­no­sti i stvar­no­sti, sto­ ji či­nje­ni­ca da je, sko­ro dve go­di­ne po­što je Kor­ta­sar na­pi­sao Apo­ka­lip­su, Na­ci­o­nal­na gar­ da Ana­sta­si­ja So­mo­ze uni­šti­la So­len­ti­na­me. Đa­vo­lje ba­le je pri­ča ko­ja od sa­mog po­čet­ka po­ka­zu­je oso­bi­ne post­mo­der­ni­zma: auto­re­fe­ren­ci­jal­nost, me­ta­tek­stu­al­nost, od­nos na­ra­to­ra pre­ma či­ta­o­cu kao sa­go­vor­ni­ku.

Pri­po­ve­dač iz­la­zi iz okvi­ra pri­če da bi ko­men­ta­ri­sao sop­stve­ni po­stu­pak i raz­mo­trio nje­ go­ve mo­guć­no­sti: 38 Kor­ta­sar, Hu­lio, Apo­ka­lip­sa u So­len­ti­na­meu, str. 10.

202

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Bi­će te­ško jer ni­ko ne zna do­bro ko je taj ko­ji u stva­ri pri­ča, da li sam to ja ili ono što se do­go­di­lo, ili ono što vi­dim (obla­ci, po­ne­kad ne­ki go­lub) ili na­pro­sto pri­ čam jed­nu isti­nu ko­ja je sa­mo mo­ja isti­na, a on­da to ni­je isti­na ni za ko­ga osim za moj sto­mak, za ovu že­lju da to is­tre­sem iz se­be i na ne­ki na­čin za­vr­šim s tim, šta bi­lo da bi­lo.39 Op­šta je ten­den­ci­ja post­mo­der­ni­stič­kih tek­sto­va da ko­ri­ste me­ha­ni­zme ko­ji či­ta­o­ca uda­lja­va­ju od ilu­zi­je da je ono što pi­šu stvar­no, da ima­ju re­fe­ren­ci­jal­nu vred­nost. Li­ko­vi se če­sto ko­ri­ste u svr­hu uda­lja­va­nja od ta­kve ilu­zi­je, ali za­vi­se, pa­ra­dok­sal­no, od sa­da već krh­kog ve­ri­zma. Či­ta­lac je sve­stan da fik­ci­ja de­lu­je kao me­ha­ni­zam unu­tar pri­če. U ra­nom dva­de­se­tom ve­ku, ova­kva te­ma­ti­za­ci­ja pro­ce­sa stva­ra­nja fik­ci­je, či­ta­o­čev gu­bi­tak ilu­zi­je, mo­žda se mo­že tu­ma­či­ti kao li­te­rar­na ino­va­ci­ja ko­ja nad­vla­da­va moć na­ra­ci­je re­a­li­stič­kog mo­de­la. Ka­ko se vek bli­ži kra­ju, auto­re­fe­ren­ci­jal­nost po­sta­je ti­pič­no me­sto u tek­stu.

Pi­ta­nje je da li je uobi­ča­va­nje da se pi­še o pi­sa­nju mo­žda od­raz mo­der­nog skep­ti­ci­ zma ko­ji pre­va­zi­la­zi umet­nost i pre­la­zi u so­cio-po­li­tič­ke sfe­re, ili je to sa­mo još je­dan od na­či­na umno­ža­va­nja ilu­zi­je. „Kor­ta­sar is­pi­tu­je mo­guć­no­sti ot­kri­va­nja isti­ne kroz fik­ci­ju, oče­ku­ju­ći da u nje­go­vim na­pe­tim pri­ča­ma svi bu­de­mo sa­u­če­sni­ci, kre­ću­ći se u po­zna­tom tro­u­glu pri­po­ve­dač – autor – či­ta­lac.”40 Ako ne za­la­zi­mo u mo­ti­ve pri­po­ve­da­ča, ras­krin­ka­va­nje na­me­re da se je­dan de­čak za­ve­de i sek­su­al­no zlo­u­po­tre­bi, za­dr­ža­će­mo se na pla­nu vi­dlji­vog. Spo­lja­šnjost se mo­že fo­ to­gra­fi­sa­ti: pa­ri­ski kej, de­čak, že­na, čo­vek u autu ma­lo da­lje. Mi­šel, pri­po­ve­dač, fo­to­gra­fi­še pâr, de­čak be­ži, že­na je be­sna jer joj je pro­pao ne­ki plan, ma ka­kav on bio. Čo­vek je iza­šao iz auta. Ka­sni­je, Mi­šel ka­či uve­li­ča­nu fo­to­gra­fi­ju neo­bič­nog pa­ra, gle­da je. Tu pre­sta­je plan stvar­no­sti iz­gra­đe­ne po­sma­tra­njem pre­ko objek­ti­va.

Po­sma­tra­nje pre­ko so­či­va, na­me­ta­nje okvi­ra, bi­ra­nje ka­dro­va, ogra­đu­je Mi­še­la od pri­zo­ra, a sa­mim tim i in­ter­ak­ci­je. Ulo­ga fo­to­gra­fa ne pret­po­sta­vlja upli­ta­nje u de­ša­va­nja ko­ja se fo­to­gra­fi­šu. Mi­šel pr­vi put me­nja svoj fo­to­graf­ski ko­deks, od­stu­pa od estet­ske di­ sci­pli­no­va­no­sti.

Upr­kos pa­siv­no­sti, Mi­šel uspe­va da sa­mim fo­to­gra­fi­sa­njem po­sta­ne ak­ter ma­le dra­me na ke­ju. Šta­vi­še, uspe­va da pre­o­kre­ne tok zbi­va­nja. Po­što je sni­mio ta­kvu fo­to­gra­fi­ju, ona pre­sta­je da po­sto­ji kao obi­čan do­ku­ment. Na fo­to­gra­fi­ji se čo­vek, že­na i de­čak mi­ču. Od me­lan­ho­lič­nog se­ća­nja, ska­me­nje­nog pri­zo­ra, na­sta­je ne­što po­kret­no: li­ko­vi na sli­ci po­ sta­ju ži­vi, a on, fo­to­graf, osta­je za­ro­bljen u jed­noj dru­goj rav­ni. Fo­to­graf ko­ga je objek­tiv emo­ci­o­nal­no uda­lja­vao od pri­zo­ra, po­sta­je po­sma­trač sklon em­pa­ti­ji: Ka­da sam vi­deo da čo­vek do­la­zi, za­sta­je kraj njih i gle­da ih, sa ru­ka­ma u dže­po­ vi­ma i sa iz­ra­zom li­ca iz­me­đu do­sa­de i za­po­ve­sti, kao ga­zda ko­ji zvi­zne psu ko­ji 39 Na­ve­de­no de­lo, str. 118.

40 ”Struc­tu­res of Po­wer”, in: Es­says on Twen­ti­eth-Cen­tury Spa­nish-Ame­ri­can Fic­tion, Te­rry J. Pe­a­vler, Pe­ ter Stan­dish; Sta­te Uni­ver­sity of New York Press, 1996, p. 76.

203

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

je ska­ku­tao po tr­gu, shva­tio sam, ako je to zna­či­lo shva­ti­ti, šta tre­ba da se do­go­di, šta je tre­ba­lo da se do­go­di u tom tre­nut­ku, me­đu tim lju­di­ma, tu gde sam ja do­šao da po­re­me­tim ne­ki red, be­za­zle­no se ume­šav­ši u ono što se ni­je de­si­lo, ali što će se sa­da do­go­di­ti, sa­da će se is­pu­ni­ti. I ono što sam ta­da za­mi­šljao bi­lo je mno­go ma­nje uža­sno od stvar­no­sti [...]41 U obe pri­če, Đa­vo­lje ba­le i Apo­ka­lip­sa u So­len­ti­na­meu, otva­ra­ju se vi­zu­el­ne mo­guć­ no­sti kroz fo­to­gra­fi­ju, kao po­se­ban me­dij ko­ji fik­si­ra si­tu­a­ci­ju. U Đa­vo­ljim ba­la­ma fo­ to­gra­fi­ja otva­ra pro­zor u du­bi­nu, u stvar­ni­ju stvar­nost ko­ja je Mi­še­lu bi­la ne­do­stup­na.

Kroz fo­to­gra­fi­ju, ko­ja mu pru­ža moć da po­no­vo bu­kval­no oži­vi či­tav do­ga­đaj, po­ku­ša­va da spre­či no­ve po­ku­ša­je zlo­u­po­tre­be mla­di­ća. Ula­zi u fo­to­gra­fi­ju, po­sta­je fo­ka­li­za­tor u naj­ kon­kret­ni­jem vi­du: De­set san­ti­me­ta­ra, je­dan ko­rak, dru­gi ko­rak, dr­vo je rit­mič­no vr­te­lo svo­je gra­nje u pr­vom pla­nu, jed­na mr­lja sa ka­me­ne ogra­de iza­šla je sa sli­ke, li­ce že­ne ko­ja se okre­nu­la pre­ma me­ni, kao da je iz­ne­na­đe­na, ra­slo je, i on­da sam se ma­lo okre­ nuo, ho­ću da ka­žem da se apa­rat ma­lo okre­nuo, ne gu­be­ći iz vi­da že­nu po­čeo je da se pri­bli­ža­va čo­ve­ku ko­ji me je gle­dao cr­nim ru­pa­ma ume­sto oči­ju [...]42 Pred­me­ti ula­ze i iz­la­ze iz fo­ku­sa, apa­rat je oko. Objek­tiv fo­to-apa­ra­ta ne sa­mo da be­ le­ži već i me­nja stvar­nost. U jed­nom tre­nut­ku ak­ter slu­ti da bi se ne­što mo­glo do­go­di­ti, a u sle­de­ćem, u ovom slu­ča­ju po­sre­do­va­njem fo­to­gra­fi­je/di­ja­po­zi­ti­va, to se za­i­sta de­ša­va – vi­ di se du­blja stvar­nost, ili se si­tu­a­ci­je sa­gle­da­va­ju iz dru­ge, do ta­da ne­do­stup­ne per­spek­ti­ve.

Otva­ra se ho­ri­zont ne­po­znat po­sma­tra­ču ko­ji je ogra­ni­čen me­stom i vre­me­nom.

U Đa­vo­ljim ba­la­ma i Apo­ka­lip­si čud­no­va­to ne­po­kla­pa­nje iz­me­đu stvar­nih sce­na za­ be­le­že­nih apa­ra­tom i sli­ka ko­je vi­di po­sma­trač, otva­ra plan lič­nog, pod­sve­snog, po­li­va­ lent­nog zna­če­nja. Ono što se vi­di iza, što bi se mo­glo vi­de­ti, pod­jed­na­ko je va­žno kao ono što je me­ha­nič­ki usvo­je­no kao stvar­no.

Pri­ča Za­pis u be­le­žni­ci na­sta­vlja da po­ka­zu­je ka­ko po­je­di­nač­na svest re­a­gu­je na re­al­ nost, in­ter­pre­ti­ra je, uda­lja­va se od re­a­li­stič­kog ob­ja­šnje­nja. U njoj se, kao u Pin­čo­no­vom ro­ma­nu Ob­ja­va bro­ja 49, pro­na­la­ze kva­zi­do­ka­zi i tu­ma­če se u ko­rist jed­ne po­seb­ne, su­bjek­tiv­ne te­o­ri­je.

Ne­la­go­da i ne­iz­ve­snost, strah od sa­zna­nja i kra­ja po­tra­ge pra­te pri­po­ve­da­ča. Re­zul­tat in­ter­ven­ci­je nje­go­ve sve­sti je si­stem ko­ji bes­pre­kor­no funk­ci­o­ni­še i is­kri­vlju­je sva­ko­dne­ vi­cu.

Pr­vi sig­nal po­seb­no­sti upra­vo je pro­na­la­že­nje pra­vil­no­sti, skri­ve­nih za­ko­na u ne­če­ mu što bi se iz ne­ke dru­ge per­spek­ti­ve mo­glo de­fi­ni­sa­ti kao obič­no. Poj­mo­vi „po­seb­no” i „obič­no” sve vre­me su pred­met raz­ma­tra­nja, ali ipak osta­ju pro­iz­volj­ni. Su­bjek­tiv­na per­ spek­ti­va je ta ko­ja dik­ti­ra gra­ni­cu. Pri­po­ve­dač pra­ti po­ma­lo ble­de i usa­mlje­ne lju­de kao 41 Kor­ta­sar, Hu­lio, Apo­ka­lip­sa u So­len­ti­na­meu, str. 130.

42 Na­ve­de­no de­lo, str. 131.

204

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

zna­ke ko­ji po­tvr­đu­ju po­sto­ja­nje či­ta­ve jed­ne mi­ste­ri­o­zne po­pu­la­ci­je. On ve­ru­je da se ta po­pu­la­ci­ja iz ne­kog raz­lo­ga iz­dvo­ji­la iz sve­ta na po­vr­ši­ni. Za­u­ze­la je vo­zo­ve, ima sop­stve­ne me­ha­ni­zme funk­ci­o­ni­sa­nja i ši­ri te­ri­to­ri­ju duž li­ni­je me­troa Bu­e­nos Aj­re­sa. Čak i sta­ti­sti­ ka pre­vo­znog pred­u­ze­ća mo­že po­sta­ti oki­dač, po­če­tak raz­vo­ja ne­ve­ro­vat­ne pri­če. Vre­me, pro­stor, me­to­da pra­će­nja broj­no­sti put­ni­ka i cilj ana­li­ze pre­ci­zno su na­ve­de­ni. Ano­ma­li­ja je na­sta­la jed­ne sre­de, ka­da je u me­tro si­šlo 113.987, a iza­šlo 113.983. put­ni­ka. Te­o­ri­ja Lu­ i­sa M. Ba­u­di­so­nea oprav­da­va gu­bi­tak od ne­ko­li­ko lju­di pri iz­la­sku, i to tro­še­njem ato­ma, pred­vi­dlji­vim u ve­li­kom mno­štvu. Ta­ko se ple­te mre­ža fan­ta­stič­nog slu­ča­ja u ko­ju se hva­ ta­ju pri­po­ve­dač i či­ta­lac: To što se lju­di ta­ru jed­ni o dru­ge na uli­ci Flo­ri­da ma­lo-po­ma­lo, li­nja ru­ka­ve na ka­pu­ti­ma, na­dla­ni­ce na ru­ka­vi­ca­ma. Tre­nje 113.987 put­ni­ka u pre­pu­nim vo­zo­vi­ ma, ko­ji ih dr­mu­sa­ju i tr­lja­ju jed­ne o dru­ge na sva­koj kri­vi­ni i pri sva­kim ko­če­nju, mo­že za is­hod ima­ti (za­to što se po­ni­šta­va in­di­vi­du­al­nost pa tro­še­nje de­lu­je na en­ti­tet mno­štva) po­ni­šte­nje od če­ti­ri je­di­ni­ce po­sle dva­de­set sa­ti.43 Pri­po­ve­dač uoča­va „čud­ne” po­ja­ve. Ne­što se kob­no uob­li­ča­va u ju­na­ko­voj sve­sti, raz­ u­me­va­nje ne­do­stup­no dru­gi­ma. Ta­kav na­čin raz­mi­šlja­nja sre­će se i kod Edi­pe Mas u Ob­ ja­vi bro­ja 49. Po­ste­pe­no se uob­li­ča­va isti­na: Za­tim je usle­di­lo ne­ja­sno raz­do­blje u ko­me se me­ša­ju sve ve­ća že­lja da se sum­nje pro­ve­re [...] i po­ste­pe­no i opre­zno spu­šta­nje u pod­zem­nu že­le­zni­cu – shva­će­nu kao ne­što dru­go, kao ne­ko raz­li­či­to spo­ro di­sa­nje, kao bi­lo ko­je na ne­ki sko­ro ne­za­mi­sliv na­čin ni­je ku­ca­lo za grad – vi­še ni­je bi­la sa­mo jed­no od pre­vo­znih sred­sta­va u gra­du.44 Je­dan sloj zna­če­nja ko­ji ju­nak mo­že od­go­net­nu­ti po­tra­gom, vo­di no­vom sle­de­ćem ni­vou ne­po­zna­tog i za­stra­šu­ju­ćeg. Do­la­zi do „ja­sne i uža­sne isti­ne, u tom car­stvu su­mra­ka u ko­jem se po­jam ostat­ka uvek iz­no­va vra­ćao”.45 Na kra­ju, ju­nak osta­je za­ro­bljen u in­ter­ nom pa­klu, ne­mo­ćan da se otrg­ne stra­hu i da pro­me­ni per­spek­ti­vu pa­ra­no­ič­ne fan­ta­zi­je.

Ap­surd­no i ujed­no tu­žno, ta fan­ta­zi­ja te­ži da bu­de pri­hva­će­na: „Ima ne­ko ko se do­le še­ta, ne­ko ko ide pe­ro­ni­ma”46, ka­že upla­še­ni pri­po­ve­dač. Nje­go­va izo­lo­va­nost či­ni ga go­to­vo tra­gič­nim li­kom: „Sa­mo ja to mo­gu da znam i ču­jem”47, go­vo­ri on, još jed­nom pod­se­ća­ju­ći na po­se­ban fil­ter kroz ko­ji je pro­pu­šte­na stvar­nost. Iz ono­ga što bi se iz per­spek­ti­ve obič­ nog zva­lo slu­čaj­nost, u per­spek­ti­vi po­seb­nog je pra­vil­nost. Usa­mlje­nost u gra­du od pre­ko de­set mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, otu­đe­nost, kre­ta­nje sa­vre­me­nog čo­ve­ka, ov­de je sa­gle­da­no kao 43 Na­ve­de­no de­lo, str. 146.

44 Isto, ita­lik moj.

45 Na­ve­de­no de­lo, str. 147.

46 Na­ve­de­no de­lo, str. 158.

47 Isto.

205

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

pre­ci­znost ta­jan­stve­nog me­ha­ni­zma, deo ši­fri­ra­ne po­ru­ke. U tek­stu De­na Ru­se­ka, ko­ji se ba­vio Kor­ta­sa­ro­vim od­no­som pre­ma fo­to­gra­fi­ji kao umet­nič­kom me­di­ju­mu, pi­še: Kor­ta­sa­ro­ve pri­če od­li­ku­ju za­do­volj­stva i ri­zi­ci iz­me­šta­nja iz sta­bil­no­sti, baš kao i za­di­vlju­ju­ća, šo­kant­na pro­va­la fan­ta­sti­ke u nit ko­ja pret­po­sta­vlja nor­ma­lan kon­ ti­nu­i­tet.48 U od­re­đe­nim seg­men­ti­ma Kor­ta­sa­ro­vog de­la fik­ci­ja se pre­li­va pre­ko re­al­no­sti ona­kve ka­kva je, uslov­no go­vo­re­ći, svi­ma do­stup­na. Mrač­ni za­kon dr­ži ju­na­ke u stal­noj za­pi­ta­no­ sti, ne­la­god­no­sti, fru­stra­ci­ji od ne­po­zna­tog. Oni ne pro­na­la­ze smi­re­nje u svo­jim fan­ta­zi­ja­ ma, a ne­moć­ni su da se vra­te u okri­lje op­šte­pri­hva­će­ne stvar­no­sti.

U pri­či Uput­stva za Džo­na Ha­u­e­la, ju­nak po­ka­zu­je go­to­vo isto­ve­tan strah Edi­pe iz Pin­čo­no­vog ro­ma­na: „Ne­moj­te me osta­vlja­ti ova­ko”, mo­lio je, „ne mo­gu ve­či­to da be­žim, a da ne znam”49. Iz­gle­da da su ju­na­ci post­mo­der­nih fan­ta­zi­ja osu­đe­ni da ne zna­ju. Bi­lo da su u be­gu kao Džon Ha­uel, u po­te­ri kao ju­nak Za­pi­sa u be­le­žni­ci i Ob­ja­ve bro­ja 49, ne zna­ju po­u­zda­no u če­mu je gre­ška – u dru­štve­nom si­ste­mu ili nji­ma sa­mi­ma, ne zna­ju čak ni da li is­prav­no tu­ma­če i pra­te tra­go­ve. Pra­te­ći ne­po­u­zda­ni dis­kurs ovih post­mo­der­nih fan­ta­zi­ja, i mi sa­mi se na­la­zi­mo u po­lju iz­me­đu stvar­nog i ne­stvar­nog, u pro­sto­ru de­lo­va­ nja fan­ta­sti­ke.

Za­klju­čak Fan­ta­sti­ka, ka­žu te­o­re­ti­ča­ri, na­sta­je u po­tra­zi za ne­iz­go­vo­re­nim u kul­tu­ri, kroz de­for­ ma­ci­je na­iz­gled sta­bil­ne stvar­no­sti. Ipak, ni­ka­kva te­o­ri­ja ne mo­že ob­u­hva­ti­ti fan­ta­stič­no kao po­ja­vu ili ža­nr, i ni­jed­na je ne mo­že ob­ja­sni­ti do kra­ja. „Ne po­sto­ji za­tvo­re­no fan­ta­stič­ no, jer ono što o nje­mu uspe­va­mo da sa­zna­mo uvek je sa­mo deo, i za­to mi i mi­sli­mo da je to fan­ta­stič­no”50, ka­že Kor­ta­sar.

Na­ža­lost, pra­va de­fi­ni­ci­ja post­mo­der­ne fan­ta­sti­ke po­ste­pe­no se is­tro­ši­la u iz­ra­ža­va­ nju op­štih me­sta. Svest o ru­še­nju Ve­li­kog ci­vi­li­za­cij­skog ko­da – ra­zu­ma, lo­gi­ke, stvar­no­sti i sve­ta ko­ji pro­sto funk­ci­o­ni­še u svo­joj za­tvo­re­noj eko­no­mi­ji – ni­je do­volj­na da ob­ja­sni sta­nje da­na­šnje knji­žev­no­sti. Za­di­ra­nje u žan­ro­ve ko­je je te­ško po­bro­ja­ti i upo­tre­ba ne­po­ u­zda­nog dis­kur­sa po­ka­zu­ju da je post­mo­der­na fan­ta­sti­ka sve­pri­sut­na u knji­žev­no­sti dru­ ge po­lo­vi­ne XX ve­ka. Ka­da se fan­ta­stič­ni do­ga­đaj pot­kra­de sva­ko­dne­vi­ci, on ni­je, kao u tek­sto­vi­ma XVI­II i XIX ve­ka51 oprav­dan lu­di­lom, već lu­cid­no­šću, i ni­je pred­met ču­đe­nja, već nji­me sa­mo po­či­nje iz­ba­ci­va­nje ju­na­ka iz le­ži­šta sta­re, po­u­zda­ne stvar­no­sti.

48 Pre­ma: Rus­sek, Dan, ”Ver­bal/vi­sual Bra­ids: The Pho­to­grap­hic Me­di­um in the work of Ju­lio Cor­ta­zar”, in Mo­sa­ic (Win­ni­peg), vol. 37, 2004, p. 8.

49 Kor­ta­sar, Hu­lio, Dru­go pu­to­va­nje, str. 100.

50 Kor­ta­sar, Hu­lio, „O ose­ća­ju za fan­ta­stič­no” u knji­zi: Dru­go pu­to­va­nje, str. 180.

51 Mo­pa­sa­no­va pri­ča Lu­dak, Or­la, Ner­va­lo­va Aure­li­ja, Hof­ma­nov Zlat­ni ćup.

206

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

De­la Kor­ta­sa­ra i Pin­čo­na ra­ču­na­ju na od­ba­ci­va­nje udob­no­sti u ko­joj li­ko­vi ne­ma­ju spo­sob­nost da ospo­lja­va­ju svo­je noć­ne mo­re. Uvek je mo­gu­će u sva­kom naj­be­zna­čaj­ni­ jem do­ga­đa­ju uoči­ti pro­dor jed­ne dru­ga­či­je, ne­po­zna­te i sto­ga za­stra­šu­ju­će lo­gi­ke. U do­ba vla­da­vi­ne epi­ste­mo­lo­ške i on­to­lo­ške ne­si­gur­no­sti, knji­žev­nost je op­sed­nu­ta onim što se pred­sta­vlja kao re­al­nost. Na­i­me, bez­re­zer­vno po­ve­re­nje u po­jam „re­al­no” bes­po­vrat­no se na­ru­ša­va. Svi pri­vi­di, svi iz­mi­šlje­ni sve­to­vi, iz­jed­na­ča­va­ju se na vred­no­snoj rav­ni, i kao re­ zul­tat, do­bi­ja se bez­broj mo­gu­ćih stvar­no­sti.

Fru­stra­ci­ja pro­iz­i­šla iz po­tra­ge za sta­bil­no­šću zna­če­nja oči­gled­na je u post­mo­der­nim fan­ta­stič­nim na­ra­tiv­nim struk­tu­ra­ma. Nji­hov pred­stav­nik je ro­man Ob­ja­va bro­ja 49 sa ne­ po­u­zda­nom stvar­no­šću i pre­ko­mer­nim mno­že­njem zna­ko­va u kon­zu­ment­skom dru­štvu.

Strah od uta­pa­nja u nje­gov ha­os i po­tra­ga za od­go­vo­ri­ma u sa­mim nje­go­vim du­bi­na­ma nad­ja­ča­va­ju se u ro­ma­nu.

Sva­ko pri­stu­pa­nje tek­stu pod­ra­zu­me­va pri­sta­ja­nje na pra­vi­la igre – for­mi­ra­nje stvar­ no­sti ko­ja u nje­mu funk­ci­o­ni­še. Pu­ko­ti­na u stvar­no­sti u de­li­ma ko­ja či­ta­mo je na­sta­la i ra­ ste, i ju­na­ci pro­na­la­ze mno­go­znač­nost sve­ga što ih okru­žu­je. Stru­ja post­mo­der­ni­zma, ko­ja pot­hra­nju­je mno­ge (čak bes­ko­nač­ne) mo­guć­no­sti tu­ma­če­nja tek­sta, po­go­du­je raz­li­či­tim ob­li­ci­ma fan­ta­sti­ke. Kor­ta­sa­ro­va fan­ta­sti­ka je spe­ci­fič­na, jer se u re­a­li­stič­nim okvi­ri­ma po­ja­vlju­je sum­nja u sve: Fan­ta­stič­no pro­bi­ja lju­štu­ru pri­vi­da i po to­me pod­se­ća na je­dre­nu tač­ku; po­sto­ji ne­što što pod­me­će ra­me da bi nas iz­ba­ci­lo iz rav­no­te­že. Uvek sam znao da nas ve­li­ka iz­ne­na­đe­nja če­ka­ju ta­mo gde smo ko­nač­no na­u­či­li da nas ni­šta ne iz­ne­na­ đu­je, a pod ti­me pod­ra­zu­me­vam da se ne ču­di­mo ru­še­nju ne­kog re­da.52 Tre­ba, pre­ma Kor­ta­sa­ro­vom mi­šlje­nju, hra­bro is­tra­ži­va­ti mo­guć­no­sti stvar­no­sti, tre­ba pri­hva­ta­ti da slu­čaj pre­sta­je da bu­de sa­mo slu­čaj. Pri­hva­ta­nje da se iza sve­ga što nas okru­ žu­je mo­že kri­ti ne­slu­će­na mo­guć­nost, da se ne­pred­vi­di­vi sled do­ga­đa­ja mo­že pro­tu­ma­či­ti na naj­ne­o­bič­ni­je na­či­ne, re­zul­ti­ra fan­ta­sti­kom. Pi­sac je mag, re­kao je Ko­ra­ta­sar, ali u ovom slu­ča­ju, ne onaj ko­ji po­se­du­je isti­nu, ne­go onaj ko­ji uz­ne­mu­ru­je i otva­ra mo­guć­no­sti.53 Či­ta­lac fan­ta­stič­nih tek­sto­va je pre­pu­šten ne­iz­ve­sno­sti do kra­ja. Re­me­te se nje­go­ve pret­po­stav­ke, a re­še­nje ni­je da­to. Osim to­ga: „Za gra­ni­ce iz­me­đu sna i ja­ve, već nam je po­zna­to: do­volj­no je upi­ta­ti ki­ne­skog fi­lo­zo­fa ili ne­kog lep­ti­ra”.54 For­mu­li­sa­no dru­ga­či­je, na­če­la na ko­ji­ma je za­sno­van či­tav za­pad­ni ra­ci­o­na­li­zam, la­nac uzroč­no­sti, na­če­lo iden­ tič­no­sti, ne­pro­ti­vreč­no­sti i is­klju­če­nja tre­ćeg – ne funk­ci­o­ni­šu u fan­ta­stič­nom dis­kur­su.

Iz­re­ci Ter­ti­um non da­tur tre­ba od­go­vo­ri­ti: mo­gu­će je da ne­što isto­vre­me­no i je­ste i ni­je.

Ne bi­ra­mo vi­še iz­me­đu la­žnog i isti­ni­tog, uvek je da­to tre­će – pod­ruč­je flu­id­nog zna­če­nja.

52 Kor­ta­sar, Hu­lio, „O ose­ća­ju za fan­ta­stič­no”, u: Dru­go pu­to­va­nje, str. 181.

53 Pre­ma: Struc­tu­res of Po­wer: Es­says on Twen­ti­eth-Cen­tury Spa­nish-Ame­ri­can Fic­tion, Te­rry J. Pe­a­vler, Pe­ter Stan­dish, Sta­te Uni­ver­sity of New York Press, 1996, p. 84.

54 Kor­ta­sar, Hu­lio, „O krat­koj pri­či i nje­noj oko­li­ni”, u: Dru­go pu­to­va­nje, str. 188.

207

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

LI­TE­RA­TU­RA Cor­ta­zar, Ju­lio, ”So­me Aspects of the Short Story”, in: Ca­sa de las Ame­ri­cas, nums. IS16, 1962-1963, tran­sla­ted by Na­o­mi Lind­strom,1983.

2. Egil­sdot­tir, As­dis, ”The Fan­ta­stic Re­a­lity: Ha­gi­o­graphy, Mi­rac­les and Fan­tasy”, Ha­sko­li Islands, Reykja­vik 2006.

3. Jac­kson, Ro­se­mary, The Li­te­ra­tu­re of Sub­ver­sion, Lon­don and New York, Met­huen, 1981.

4. Kor­ta­sar, Hu­lio, Dru­go pu­to­va­nje, Rad, Be­o­grad 2003.

----, Apo­ka­lip­sa u So­len­ti­na­meu, Rad, Be­o­grad 1998.

5. Li­o­tar, Žan-Fran­soa, Post­mo­der­no sta­nje, Brat­stvo-je­din­stvo, No­vi Sad 1988.

----, Šta je post­mo­der­na, Kiz „Art Press”, Be­o­grad 1995.

6. Mi­lu­ti­no­vić, Zo­ran, Ne­ga­tiv­na i po­zi­tiv­na po­e­ti­ka, Ma­ti­ca srp­ska, No­vi Sad 1992.

7. Nis­bet, Pa­tri­cia, The Short Sto­ri­es of Sil­vi­na Ocam­po, Buc­knell Uni­ver­sity Press, Kling­berg 1999.

8. Ol­sen, Lan­ce, El­lip­se of Un­cer­ta­inty: An In­tro­duc­tion to Post­mo­dern Fan­tasy, Gre­en­wo­od Press, New York 1987.

9. Pe­a­vler, Te­rry J., Pe­ter Stan­dish, ”Struc­tu­res of Po­wer” in: Es­says on Twen­ti­eth-Cen­tury Spa­nish-Ame­ ri­can Fic­tion, Sta­te Uni­ver­sity of New York Press, 1996.

10. Pin­čon, To­mas: Ob­ja­va bro­ja 49, Rad, Be­o­grad 1992.

11. Pri­e­to, Re­ne, Body of wri­ting: Fi­gu­ring De­si­re in Spa­nish Ame­ri­can li­te­ra­tu­re, Du­ke Uni­ver­sity Press, Dur­ham, NC 2000.

12. Rus­sek, Dan, ”Ver­bal/vi­sual Bra­ids: The Pho­to­grap­hic Me­di­um in the work of Ju­lio Cor­ta­zar”, in Mo­sa­ic (Win­ni­peg), vol. 37, 2004.

13. To­do­rov, Cve­tan, Uvod u fan­ta­stič­nu knji­žev­nost, Rad, Be­o­grad 1987.

1.

208

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Art of subversion: Fantasy in Cortazar’s Stories and Pinchon’s Novel Crying of Lot 49

SUMMARY: This study consists of an introduction, review of theories by Cvetan Todorov, Rosemary Jackson, Lance Olsen and postmodern theories, in order to explain manifestations of fantasy in Cortazar’s and Pinchon’s works.

We insisted on characteristics of “modern” fantasies, presented in capitalistic culture, which coexist with models of realism, and operate in hesitation between two narrative modes: mimetic and marvelous. The postmodern fantasies are presented as fantastic modes subversive to unique meaning and concept of reality, as well as narratives in complex relations with realistic patterns. We also insisted that by offering a problematic re-presentation of an empirically “real’’ world, fantastic mode raises the question of the nature of the real and unreal, becoming an essence of the literature itself.

The novel The Crying of Lot 49 is critically reviewed according postulated theories and questions. The main subject of this reconsideration is the narrator’s treatment of the “real” world, in its seek for all the answers and general sense, which leads to uncertainty, and represents frustration of modern protagonists.

The stories (House Taken Over; Apocalypse in Solentiname; the Devil’s Drivel, Text in a Notebook) by Hulio Cortazar have been considered in context of his auto poetical texts. Some of the characteristic of these stories are: violation of conventional assumptions of realism (e.g. time and space consistency), narrator’s distortion of perspectives, mixture of fantasy and reality. All examples pointed out in this study show that the “great code” of realism in western culture has been overcame by epistemological uncertainty, in which fantasies of all kind are commonly used.

KEY WORDS: fiction, unreliability, subversion, reality, frustration, Cortazar, Pynchon, postmodernism.

milica.n@prometej.co.rs

209

210

211

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

UDC 165.412

Dragoljub A. Cucić* Regionalni centar za talente „Mihajlo Pupin” Pančevo, Srbija

Paradoks – fenomen izražavanja u istoriji kulture SA­ŽE­TAK: Pa­ra­dok­si su ne­za­o­bi­la­zno pri­sut­ni u ljud­skoj sva­ko­dnev­ni­ci. Sa­ stav­ni su deo svih obla­sti ljud­skog de­lo­va­nja: umet­nost, na­u­ka, fi­lo­zo­fi­ja, re­ li­gi­ja, po­li­ti­ka... Oni su kul­tu­ro­lo­ški fe­no­men ali i na­uč­na či­nje­ni­ca, re­li­gij­ska ne­do­sled­nost ali i so­ci­o­lo­ški ap­surd. Za mno­ge auto­re pa­ra­dok­si su po­sle­di­ca ne­ke gre­ške, ali po­sto­je auto­ri ko­ji na njih gle­da­ju kao na on­to­lo­šku i epi­ste­ mo­lo­šku nu­žnost. Pa­ra­dok­si kao na­čin iz­ra­ža­va­nja, ali i kao objek­tiv­na ne­mo­ guć­nost kon­zi­stent­ne spo­zna­je fi­zič­ke re­al­no­sti. Pa­ra­dok­si su ne­stan­dard­ni fe­no­me­ni ko­ji iz­i­sku­ju mul­ti­di­sci­pli­na­ran pri­stup. U ra­du će bi­ti obra­zlo­žen fe­no­men pa­ra­dok­sa kao na­čin iz­ra­ža­va­nja čo­ve­ka ali i kao na­čin iz­ra­ža­va­nja pri­ro­de.

KLJUČ­NE RE­ČI: pa­ra­doks, fe­no­men, mul­ti­di­sci­pli­nar­nost, ne­kon­zi­stent­nost, kul­tu­ra.

Uzmi­mo da je na Ze­mlji 01.01.1600. ži­ve­lo ne­što vi­še od 500.000.000 lju­di.

Ako se vam­pi­ri hra­ne ljud­skom kr­vlju bar je­dan­put me­seč­no i nji­ho­va žr­tva i sa­ma po­sta­je vam­pir, sle­di jed­no­stav­na ma­te­ma­ti­ka: pret­po­stav­ka je da se pr­vi vam­pir po­ja­vio baš 01.01.1600. go­di­ne, 01.02.1600. na Ze­mlji bi bi­lo već dva vam­pi­ra... kroz dve i po go­di­ne po toj ma­te­ma­ti­ci bi na Ze­mlji bi­lo 536.870.911 vam­pi­ra, što zna­či da ne bi bi­lo lju­di i ne bi bi­lo mo­guć­no­sti da se oni hra­ne.

Ko­stas Efi­ti­mi­ju – Lajv Sa­jens1

* Zahvaljujem se dr Časlavu Koprivici na pomoći prilikom pisanja ovog teksta.

1 Pre­u­ze­to iz Po­li­ti­ke, 26. 11. 2006.

212

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Kul­tu­ra po­ku­ša­va da iz­ra­zi ne­iz­re­ci­vo; po­ne­kad, što je svo­je­vr­stan pa­ra­doks, ona i uspe­va u to­me; ali, čim je ne­što is­ka­za­no, ob­ja­šnje­nje gu­bi svo­ju vred­nost.

Ežen Jo­ne­sko – Čo­vek pod zna­kom pi­ta­nja

Uvod O pa­ra­dok­su – kao sta­vu ili na­či­nu raz­mi­šlja­nja ko­ji se su­prot­sta­vlja usta­no­vlje­nom zna­nju i kao ta­kav sto­ji u opo­zi­ci­ji pre­ma va­že­ćim stan­dar­di­ma – mno­go je pi­sa­no. Da bi pa­ra­doks bio pred­sta­vljen kao fe­no­men, mo­ra se pret­hod­no po­ja­sni­ti sa­mo zna­če­nje re­či „pa­ra­doks” kao i zna­če­nje re­či „fe­no­men”.

Pa­ra­doks je istin­sko ču­đe­nje, on pred­sta­vlja još uvek raz­vi­je­no ume­će za­pi­ta­ti se za­što su od­re­đe­ne ne­ja­sno­će ta­ko ja­sno iz­ra­že­ne, a pre­ma mno­go če­mu ta­ko ne bi tre­ba­lo bi­ti.

Pa­ra­dok­sa­lan mo­že bi­ti na­čin iz­ra­ža­va­nja, ali pa­ra­dok­si mo­gu bi­ti i op­ser­va­bil­ne po­ja­ve.

Fe­no­me­ni se ob­ja­šnja­va­ju za­ko­ni­ma, dok je sâm me­ha­ni­zam op­ser­va­ci­je fe­no­me­na ne­što što ni­je, pre­ma mi­šlje­nju Alek­san­dra Ko­a­rea (Ale­xan­dre Koyre, 1892–1964), po­ve­ za­no sa za­ko­nom.2 Fe­no­men je sve što se mo­že op­ser­vi­ra­ti. Fe­no­men je po­ja­va i ona vre­ me­nom sti­če raz­li­či­ta zna­če­nja.

Pa­ra­doks je mul­ti­di­sci­pli­nar­ni fe­no­men. Fe­no­men je on­da ka­da se od­re­đe­ni do­ga­đaj re­a­li­zu­je neo­če­ki­va­no, a an­ti­ci­pa­ci­ja do­ga­đa­ja je bi­la za­sno­va­na na ja­snim pret­po­stav­ka­ ma. Pa­ra­doks je ta­ko­đe i fe­no­men u iz­ra­ža­va­nju čo­ve­ka, ko­ji po­ne­kad na­sta­je s ci­ljem da se od­re­đe­ni do­ga­đaj pred­sta­vi na in­tri­gan­tan na­čin. Pa­ra­dok­si se ja­vlja­ju u svim obla­sti­ ma ljud­skog de­lo­va­nja. Pa­ra­doks se ja­vlja u fi­lo­zo­fi­ji, ma­te­ma­ti­ci, lo­gi­ci, fi­zi­ci, psi­ho­lo­gi­ji, knji­žev­no­sti, sli­kar­stvu, eko­no­mi­ji, so­ci­o­lo­gi­ji... Uop­šte­no po­sma­tra­no, jed­na­ko je pri­su­ tan ka­ko u pri­rod­nim ta­ko i u hu­ma­ni­stič­kim na­u­ka­ma, umet­no­sti i re­li­gi­ji.

Pa­ra­doks je i ob­lik iz­ra­ža­va­nja. Ta­kav, on pred­sta­vlja je­dan od osnov­nih na­či­na kri­ti­ ke ide­ja zdra­vo­ra­zum­skog raz­mi­šlja­nja. Naj­ra­ni­ji pa­ra­dok­si se pro­na­la­ze u sta­roj Grč­koj ka­da Ze­non (oko 490–430. pre Hr.) kri­ti­ku­je „zdra­vo­ra­zum­ske ide­je da ži­vi­mo u kon­ti­nu­ u­mu – bes­ko­nač­no de­lji­vom, na fin na­čin iz­gra­đe­nog pro­sto­ra”, ka­ko u jed­noj pri­li­ci ka­že Dej­vid Dojč (Da­vid De­utsch).3 Pr­vi pa­ra­dok­si for­mu­li­šu pro­blem­sku si­tu­a­ci­ju, ko­ja je u „su­ko­bu” sa zdra­vo­ra­zum­skim jav­nim mi­šlje­njem. Pa­ra­doks, kao ob­lik iz­ra­ža­va­nja, na­ stao je s na­me­rom da se po­mo­ću nje­ga for­mu­li­še su­prot­sta­vlja­nje op­štem, zdra­vo­ra­zum­ skom sta­vu. S vre­me­nom, kroz isto­ri­ju, me­njao se i smi­sao pa­ra­dok­sa.

2 Ko­a­re, A. (1981), str. 152.

3 Skra­će­na ver­zi­ja ovog član­ka po­ja­vlju­je se 5. ja­nu­a­ra 2001. go­di­ne u ča­so­pi­su The Ti­mes Hig­her Edu­ca­ ti­o­nal.

213

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Do na­stan­ka pa­ra­dok­sa u svim obla­sti­ma ljud­skog de­lo­va­nja do­la­zi usled „kog­ni­tiv­ne di­so­nan­ce” ili „sa­znaj­nog ne­skla­da”4 iz­me­đu su­bjek­ta kao op­ser­va­to­ra, i istog tog su­bjek­ta kao eta­lo­na zna­nja.

Pa­ra­dok­si se naj­če­šće ja­vlja­ju u si­tu­a­ci­ja­ma, dok „us­po­sta­vlja­ju­ći duh” još ni­je ovla­ dao či­nje­ni­ca­ma i re­la­ci­ja­ma ko­je ih po­ve­zu­ju, i dok još uvek po­sto­ji me­ša­nje dva ili vi­še pa­ra­dig­ma­tič­nih sta­vo­va. Ide­a­lan te­ren, npr. u na­u­ci, za na­sta­nak pa­ra­dok­sa je si­tu­a­ci­ja u ko­joj još ne po­sto­ji ja­sno na­uč­no ob­ja­šnje­nje i dok još vla­da ko­me­ša­nje u po­gle­du is­ho­da te­o­rij­skih pa­ra­dig­mi.

Ko­re­ni zna­če­nja re­či pa­ra­doks po­ti­ču od grč­ke re­či pa­ra­do­xos. Sa istim zna­če­njem pre­u­ze­ta iz grč­kog je­zi­ka, na la­tin­skom je­zi­ku ta reč gla­si pa­ra­do­xum. Ta reč je na­sta­la kao ko­va­ni­ca od dve re­či pa­ra i do­xa. Pa­ra na grč­kom je­zi­ku ima zna­če­nje su­prot­no­sti, kao što su na pri­mer: na­su­prot, pre­ma to­me, pro­tiv, po­gre­ška, za­blu­da. Do­xa je ime­ni­ca či­je je zna­če­nje: sla­va, ugled, glas... mo­že da ima pre­ne­se­no zna­če­nje: ono što se do­bi­ja; što je naj­ve­ro­vat­ni­je u ovom na­šem slu­ča­ju: mi­šlje­nje ili mnje­nje. Ta­ko da ko­va­ni­ca pa­ra­doks tre­ba da ima u iz­vor­nom ob­li­ku zna­če­nje pro­tiv mi­šlje­nja ili pro­tiv mnje­nja. Pa­ra­dok­si su su­štin­ski su­prot­sta­vlje­ni op­šte­u­svo­je­nom sa­zna­nju.

Mi­lan Bo­žić u tek­stu Ulo­ga pa­ra­dok­sa u raz­vo­ju ma­te­ma­ti­ke5 za ter­min pa­ra­doks pi­še da je to neo­he­le­ni­zam „sko­van od stra­ne sred­njo­ve­kov­nih pre­pi­si­va­ča i tu­ma­ča na­u­ke i kul­tu­re”6 ko­ji, ka­da se pre­ve­de na srp­ski je­zik, ima zna­če­nje van pa­me­ti. Za nje­ga je pa­ra­ doks pro­tiv­re­čan stav i tvrd­nja u smi­sle­noj in­ter­pre­ta­ci­ji. On sma­tra da pa­ra­dok­se tre­ba raz­li­ko­va­ti od „obič­nih lo­gič­kih pro­tiv­reč­nih is­ka­za”. Mo­ra po­sto­ja­ti „pri­rod­nost” pri for­ mi­ra­nju is­ka­za ko­ji vo­di do pro­tiv­reč­no­sti, i ima ta­kvu for­mu da ni­je la­ko uoč­lji­vo me­sto ko­je omo­gu­ća­va na­sta­nak pro­tiv­reč­no­sti.

Po­red poj­ma pa­ra­doks mo­gu se pro­na­ći poj­mo­vi ko­ji pred­sta­vlja­ju si­no­ni­me. U sred­ njem ve­ku upo­tre­blja­va­ni su ter­mi­ni in­so­lu­bi­li­ja, an­ti­no­mi­ja i so­fi­sma­ta u smi­slu zna­če­nja re­či pa­ra­doks.

Za ter­min „an­ti­no­mi­ja” Mi­lan Bo­žić pi­še da se ko­ri­sti od sre­di­ne pr­vog mi­le­ni­ju­ma i da je na­stao kao „neo­la­ti­ni­zo­va­na ko­va­ni­ca” iz sred­njo­ve­kov­nog la­tin­skog je­zi­ka. Ni­je naj­ ja­sni­je šta je Bo­žić ovom tvrd­njom že­leo da ka­že. An­ti­no­mi­ja je grč­ka reč – ¢ντινομία.7 Na­sta­la je od re­či an­ti što zna­či pro­tiv i no­mos što zna­či za­kon. Ko­va­ni­ca re­či an­ti­no­mos zna­či ne­što što je pro­tiv­za­ko­ni­to. Upo­tre­blja­va­la se u slu­ča­je­vi­ma ka­da po­sto­ji su­kob dva prin­ci­pa ili za­ko­na, pro­tiv­reč­nost za­ko­na ili kon­tra­dik­ci­ja su­do­va (sa pod­jed­na­ko oprav­ 4 Ан­то­нић, С. (2000). стр. 328.

5 Бо­жић, М. (2002): Уло­га па­ра­док­са у раз­во­ју ма­те­ма­ти­ке, стр. 81–101.

6 Što je ne­kon­zi­stent­na tvrd­nja u po­re­đe­nju sa ne­kim iz­vo­ri­ma. Na pri­mer: Rit­ter, J., Gründer K. und Ga­briel, G. (1971–2005). U nji­ho­vom reč­ni­ku fi­lo­zo­fi­je mo­že se pro­na­ći da je reč „pa­ra­doks” grč­ki pri­dev ko­ji se mo­že ko­ri­sti­ti kao ime­ni­ca, da je do­ku­men­to­van kao reč u kla­sič­nom pe­ri­o­du, pri­hva­ćen kao stra­ na reč iz grč­kog u la­tin­skom je­zi­ku. Kao iz­vo­re ko­ji su se ko­ri­sti­li reč­ju „pa­ra­doks” po­mi­nju se Kse­no­font, De­mo­sten, Me­nan­dar, Plu­tarh i Ci­ce­ron.

7 Бо­жић, М. (2002). Фло­ги­стон. бр.10. стр. 82.

214

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

da­nim raz­lo­zi­ma za usta­no­vlje­nje i tu­ma­če­nje). An­ti­no­mi­ja – to su dva su­prot­sta­vlje­na is­ka­za o istom pro­ble­mu. Po­jam an­ti­no­mi­je u fi­lo­zo­fi­ju uvo­di 1781. go­di­ne Ne­mac Ima­ nuel Kant (Im­ma­nuel Kant, 1724–1804) u knji­zi Kri­ti­ka či­stog uma. Ču­ve­ne su če­ti­ri an­ ti­no­mi­je u ko­ji­ma se ba­vi us­po­sta­vlja­njem te­ze i an­ti­te­ze, pri če­mu po­ku­ša­va da do­ka­že i jed­no i dru­go.

In­so­lu­bi­li­ja je sred­njo­ve­kov­ni ter­min i la­tin­ska ko­va­ni­ca ko­ja po­ti­če od la­tin­ske re­či in­so­lu­bi­lis, ko­ju či­ne sa­stav­ci in i sol­ve­re. Sta­ri­ji ob­lik je in­dis­so­lu­ble, što je ozna­ča­va­lo ne­ re­ši­vost, da ne­ma ob­ja­šnje­nja. Je­dan od ne­za­o­bi­la­znih auto­ra ko­ji se ba­vi in­so­lu­bi­li­ja­ma je To­mas Bra­dvar­din (Tho­mas Brad­war­di­ne, 1290/95?–1349), či­ja je knji­ga In­so­lu­bles, pi­ sa­na iz­me­đu 1321. i 1324. go­di­ne, iz­vr­ši­la ve­li­ki uti­caj na po­to­nje auto­re. Bra­dvar­din za po­jam „in­so­lu­bi­li­ja” usva­ja de­fi­ni­ci­ju: Te­žak pa­ra­lo­gi­zam [...] ko­ji na­ra­sta iz ne­kog či­na [priče] re­f lek­to­van na se­be sa nu­žnom de­ter­mi­ni­sa­no­šću.8 Kao ter­min po­ja­vlju­je se u na­slo­vu knji­ge Fran­cu­za Pje­ra od Eli­ja (Pi­er­re d’Ailly [lat.: Pe­trus Ali­a­cen­sis], 1350–1420/21?) Kon­cept i in­so­lu­bi­li­je, 1372. go­di­ne.9 Mo­že se pro­na­ći i kod Vi­li­ja­ma Okam­skog (Wil­li­am of Oc­kham, 1287–1347) u knji­zi Sum­ma lo­gi­cae, pi­sa­ noj 1323. go­di­ne, gde on za in­so­lu­bi­li­ju ka­že: [...] da se ne­ke stva­ri na­zi­va­ju in­so­lu­bi­li­ja­ma ne za­to što ne po­sto­ji na­čin da bu­du re­še­ne, već pre za­to što ih je te­ško re­ši­ti.10 In­so­lu­bi­li­ja­ma se ba­ve i dru­gi ak­tu­el­ni auto­ri iz tog pe­ri­o­da, po­put Ro­dže­ra Svin­ši­ da (Ro­ger Swynes­hed/Swi­nes­he­ad, ?–1365?), Vi­li­ja­ma Hej­tsbe­ri­ja (Wil­li­am Heytes­bury, 1305/13?–1372/73?), Gri­go­ri­ja iz Ri­mi­ni­ja (Gre­go­rio da Ri­mi­ni [lat.: Gre­go­ri­us de Ari­mi­ no], 1300–1358) i Džo­na Vi­kli­fa (John Wyclif, 1320/30–1384).11 So­fi­sma­ta je po­jam ko­ji ta­ko­đe do­la­zi iz sred­njo­ve­kov­ne fi­lo­zo­fi­je, ve­o­ma upo­tre­blja­ van i raz­vi­jan u tri­na­e­stom i če­tr­na­e­stom ve­ku. Po­ti­če od grč­ke re­či sop­hi­sma što zna­či: iz­mu­dro­va­ti, iz­lu­ka­vi­ti. So­fi­sma­ta ili so­fi­zma­ta (no­vi­ji tip iz­go­vo­ra) pred­sta­vlja mno­ži­nu od re­či so­fi­zma, što je al­ter­na­tiv­ni ob­lik od re­či so­fi­zam, da­kle so­fi­stič­ki, što će re­ći: lu­ka­vi, pri­vid­ni, ali i ce­pi­dlač­ki za­klju­čak. Bo­lje je ume­sto so­fi­sma­ta re­ći so­fi­sma, ili još bo­lje so­fi­ zam, uko­li­ko se ne ozna­ča­va mno­ži­na. So­fi­zam pred­sta­vlja ob­lik dvo­smi­sle­no­sti i iz­ra­žaj­ ne te­ško­će ili za­go­net­ne re­če­ni­ce (lo­gič­ke ana­li­ze ko­je se re­ša­va­ju). Bi­le su va­žan ele­ment pri­li­kom uče­nja, kao škol­ski tre­ning na uni­ver­zi­te­ti­ma i nji­ho­va glav­na ulo­ga je pe­da­go­ škog ka­rak­te­ra. Raz­li­ko­va­la su se tri ti­pa so­fi­za­ma: lo­gič­ki, gra­ma­tič­ki i fi­zič­ki. Ta­ko­zva­ni fi­zič­ki so­fi­zam (pri­rod­no­na­uč­ni, fi­zi­ka ta­da ni­je bi­la de­fi­ni­sa­na kao po­seb­na na­u­ka) slu­žio 8 Pre­u­ze­to iz: http://pla­to.stan­ford.edu/en­tri­es/in­so­lu­bles/ 9 Spa­de, P. V. (1996).

10 Oc­kham, Sum­ma lo­gi­cae III-3, 46.

11 http://pla­to.stan­ford.edu/en­tri­es/in­so­lu­bles/

215

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

je za di­sku­si­ju o op­štim fi­zič­kim kon­cep­ti­ma. Broj­ni su auto­ri tih fi­zič­kih so­fi­sma iz 14. ve­ka, pre­po­zna­tlji­vi kao „Oks­ford­ske ra­čun­dži­je” ili „Mer­to­ni­jan­ci”, po­put Ri­čar­da Kil­ ving­to­na (Ric­hard Kil­ving­ton, 1302/05–1361), Vi­li­ja­ma Hej­tsbe­ri­ja, To­ma­sa Bra­dvar­di­na, Ro­dže­ra i Ri­čar­da Svin­ši­da (Ric­hard Swi­nes­he­ad/Swynes­hed, ?–1354/5).12 I Za Sve­ti­sla­va Ma­ri­ća (1895–1973) pa­ra­doks je tvrd­nja su­prot­na oče­ki­va­nju po­je­din­ ca, ili su­prot­na oče­ki­va­nju op­šte­pri­hva­će­nog mi­šlje­nja. Pa­ra­doks mo­že bi­ti no­va isti­na, ali i ne mo­ra. Pa­ra­doks mo­že bi­ti i ne­i­sti­na ko­ja je sa­mo in­te­lek­tu­al­na spe­ku­la­ci­ja, i kao in­te­ lek­tu­al­na igra slu­ži da za­ba­vi.13 Vla­di­mir Fi­li­po­vić pi­še ka­ko pa­ra­doks, i po­red sve svo­je neo­bič­no­sti, je­ste isti­nit is­ kaz, uko­li­ko se vi­še po­tru­di­mo i bo­lje ga is­pi­ta­mo i pro­u­či­mo.14 U Reč­ni­ku knji­žev­nih ter­mi­na Dra­gi­še Živ­ko­vi­ća mo­že se pro­na­ći da pa­ra­doks, u pre­ vo­du sa grč­kog je­zi­ka, zna­či neo­če­ki­van ili neo­bi­čan. Pa­ra­dok­som su se na­zi­va­le par­ni­ce kod ko­jih je pred­met bio pro­tiv­re­čan prav­nom ose­ća­nju. U re­to­ri­ci se pa­ra­dok­som na­zi­va­ ju poj­mo­vi ko­ji su pro­tiv­reč­ni, i u ško­la­ma u ko­ji­ma se iz­u­ča­va­la re­to­ri­ka bi­li su iz­mi­šlja­ni pa­ra­dok­sal­ni slu­ča­je­vi, ka­ko bi uče­ni­ci na nji­ma raz­vi­ja­li svo­je go­vor­nič­ke ve­šti­ne.

Alek­san­dar Bo­go­je­vić (In­sti­tut za fi­zi­ku) je­dan je od ret­kih auto­ra ko­ji se na srp­skom je­zi­ku ba­vi pa­ra­dok­som kao fe­no­me­nom. On pod pa­ra­dok­som pod­ra­zu­me­va isti­nit is­kaz ko­ji se na­iz­gled pro­ti­vi zdra­vo­ra­zum­skom raz­mi­šlja­nju. Pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, kod pa­ra­dok­sa je sve ne­ka­ko „na­iz­gled”. Ta „na­iz­gled­nost” na­me­će se kao za­klju­čak za­sno­van na pret­po­stav­ka­ma ko­je sa­mo li­če na va­lja­ne i isti­ni­te. Pre­ma Bo­go­je­vi­će­vom mi­šlje­nju, pa­ra­dok­si su gre­ške u na­či­nu raz­mi­šlja­nja. Ta­kav stav se mo­že pro­na­ći i kod Ri­čar­da Fajn­ ma­na u Lek­ci­ja­ma fi­zi­ke.15 Ova­kvo shva­ta­nje pa­ra­dok­sa im­pli­ci­ra da je gre­ška osnov­ni uslov for­mi­ra­nja pa­ra­dok­sa. Gre­ške su ot­klo­nji­ve, a pa­ra­dok­si, uko­li­ko ni­su pri­vid­ni (pri­ vid­ni pa­ra­doks ta­ko­đe ni­je „gre­ška”), ot­klo­nji­vi su sa­mo uslov­no ili, čak, ni­su ni­ka­ko ot­ klo­nji­vi.

Mi­o­mir Jak­šić na­pi­sao je knji­gu Pa­ra­dok­si i za­go­net­ke u eko­no­mi­ji, ko­ju je po­sve­tio pa­ra­dok­si­ma u eko­no­mi­ji. On na pa­ra­dok­se u eko­no­mi­ji gle­da na sle­de­ći na­čin: Eko­nom­ski pa­ra­dok­si su fe­no­me­ni ne­pot­pu­no ob­ja­šnje­ni na eko­nom­skim na­če­ li­ma i unu­tar struk­tu­re po­sto­je­ćih te­o­ri­ja. Za­jed­nič­ki im je ime­ni­telj pret­po­stav­ ka, ko­ja ni­je de­fi­ni­tiv­no do­ka­za­na, da se ho­mo oeco­no­mi­cus ra­ci­o­nal­no po­na­ša i da se ne­pra­vil­no­sti i ne­lo­gič­no­sti eko­nom­skih pa­ra­dok­sa ra­zi­la­ze sa ovom ba­zič­ nom pre­mi­som.16 12 Sop­hi­sma­ta (Stan­ford Encyclo­pe­dia of Phi­lo­sophy).

13 Maрић, С. (1991). стр. 107.

14 Fi­li­po­vić, V. (1989). str. 243.

15 Feynman, R. P, Le­ig­hton, R. B. and Sands, M. (1964). Chap. 17-4.

16 Јак­шић, M. (1998). стр. 3.

216

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Pre­ma Jak­ši­će­vom mi­šlje­nju po­sto­je tri ti­pa pa­ra­dok­sa u eko­no­mi­ji: 1. Oni ko­ji se sva­ko­dnev­no pri­me­ću­ju, ko­ji su re­ši­vi pri­me­nom osnov­nih prin­ci­pa u eko­no­mi­ji, a ina­če su ne­po­zna­ti lju­di­ma ne­u­pu­će­nim u eko­no­mi­ju (pri­mer: Za­što se ve­ća pa­ko­va­nja po je­di­ni­ci me­re sku­plje pro­da­ju?); 2. Ne­ka­da­šnji pa­ra­dok­si, ko­ji su re­še­ni na­pret­kom zna­nja u eko­no­mi­ji (pri­mer: Smi­tov pa­ra­doks vo­da – di­ja­mant); 3. Ne­re­še­ni pa­ra­dok­si, ko­ji su i da­nas iza­zov da bu­du raz­re­še­ni (pri­mer: Pa­ra­doks gla­ sa­nja bi­ra­ča).

Pre­ci­zno od­re­đi­va­nje vr­ste pa­ra­dok­sa mo­že da do­ve­de do ne­sla­ga­nja – na to skre­će pa­žnju fi­lo­zof Vi­lard Kvajn (Wil­lard Van Or­man Qu­i­ne, 1908–2000) ka­da go­vo­ri o Ze­no­ no­vim pa­ra­dok­si­ma: Ono što je ne­kom čo­ve­ku an­ti­no­mi­ja, dru­gom čo­ve­ku je pa­ra­doks gre­ške, do­da­ va­njem ili uzi­ma­njem ne­ko­li­ko hi­lja­da go­di­na.17 Ili ka­da go­vo­ri o Ra­se­lo­vom pa­ra­dok­su: Ne­kom čo­ve­ku an­ti­no­mi­ja mo­že bi­ti ono što je dru­gom čo­ve­ku pa­ra­doks po­tvr­de, ili ono što je ne­kom pa­ra­doks po­tvr­de, ne­kom dru­gom mo­že bi­ti plit­kost du­ha.18 Nje­ga Roj So­ren­sen sma­tra glav­nim u po­stup­ku de­fi­ni­sa­nja poj­ma pa­ra­dok­sa.19 Pa­ra­doks je ka­te­go­ri­ja ko­ja je du­bo­ko po­ve­za­na sa osnov­nim usvo­je­nim prin­ci­pi­ma ko­ji se raz­li­ku­ju od čo­ve­ka do čo­ve­ka, od gru­pe do gru­pe lju­di. Ka­da se for­mi­ra op­šta pred­sta­va o pa­ra­dok­si­ma, po­sto­ji opa­snost da se upad­ne u zam­ku su­bjek­ti­vi­zma, re­la­ti­vi­ zi­ra­njem či­nje­ni­ca. U to­me i je­ste du­al­nost fe­no­me­na pa­ra­dok­sa. Pa­ra­doks po­kre­će sum­ nju, ali isto­vre­me­no ute­me­lju­je isti­nu.

U pre­da­va­nji­ma Lo­ren­sa Gold­štaj­na (La­u­ren­ce Gold­stein), u koj­ma se on ba­vi fe­no­ me­nom pa­ra­dok­sa, ka­že se da je pa­ra­doks deo ra­su­đi­va­nja, ko­ji vo­di od oči­gled­nih i isti­ni­tih pret­po­stav­ki, po­mo­ću oči­gled­nih i pri­hva­tlji­vih ko­ra­ka, ka za­ključ­ku ko­ji je kon­tra­dik­to­ran ili je lu­dost.

Gold­štajn pri­me­ću­je da pa­ra­dok­si stva­ra­ju mo­guć­nost za na­sta­nak pi­ta­nja ko­ja vo­de u ne­kon­zi­stent­nost, pa je za re­ša­va­nje pa­ra­dok­sa po­ne­kad neo­p­hod­no pre­i­spi­ti­va­nje fun­ da­men­tal­nih pret­po­stav­ki. Zna­čaj­na je Gold­štaj­no­va pre­po­ru­ka da se pa­ra­dok­si ne re­ša­ va­ju za­sni­va­njem na „lo­šim ar­gu­men­ti­ma”. On svoj stav obra­zla­že za­pa­ža­nji­ma raz­li­či­tih auto­ra na pri­me­ru Epi­me­ni­do­vog pa­ra­dok­sa la­žljiv­ca.20 Gold­štajn ta­ko­đe pra­vi gra­da­ci­ju

17 The Ways of Pa­ra­dox. Qu­i­ne, W. V. (1976). р. 9.

18 Ibid. р. 12.

19 So­ren­sen, R. (2003). р. 350.

20 http://la­u­ren­ce­gold­stein.net/in­dex.html (2511)

217

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

pa­ra­dok­sa21 po „du­bi­ni”, pri če­mu su oni du­blji pa­ra­dok­si zna­čaj­ni­ji od ma­nje du­bo­kih, ba­vi se ana­li­zom ra­znih op­šte­po­zna­tih pa­ra­dok­sa, ti­po­va pa­ra­dok­sa, i sta­vo­vi­ma auto­ra ko­ji pi­šu o pa­ra­dok­si­ma.

Mark Sejn­sbe­ri (Ric­hard Mark Sa­in­sbury) pa­ra­dok­si­ma se ba­vi op­šir­ni­je, ozbilj­ni­je i kom­plek­sni­je, ne­go mno­gi u ovom ra­du spo­me­nu­ti auto­ri, i on za pa­ra­dok­se ka­že sle­de­će: Ovo je ono što ja pod­ra­zu­me­vam pod pa­ra­dok­som: je­dan oči­gled­no ne­pri­hva­tljiv za­klju­čak, pro­is­te­kao iz oči­gled­no pri­hva­tlji­vog re­zo­na i od oči­gled­no pri­hvatlji­vih pret­po­stav­ki. Po­ja­ve ob­ma­nju­ju, dok pri­hva­tlji­vost ne mo­že bi­ti vo­đe­na pri­hva­tlji­vim ko­ra­ci­ma do ne­pri­hva­tlji­vo­sti. Ta­ko, uop­šte­no, mi ima­mo iz­bor: bi­lo ko­ji od za­klju­ča­ka je do­i­sta ne­pri­hva­tljiv, ili je to po­čet­na na­zna­ka, ili re­zon ima ne­ki neo­če­vid­ni ne­do­sta­tak.22 Pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, pa­ra­dok­si su ob­lik „ozbilj­ne za­ba­ve”. Sejn­sbe­ri raz­li­ku­je pa­ra­dok­se pre­ma ste­pe­nu za­vi­sno­sti ka­ko im for­mu­li­sa­na po­jav­nost ka­mu­fli­ra re­al­nost. Čak ih pre­ma to­me nor­ma­ti­vu vred­nu­je nu­me­rič­ki. Po­rast fre­kven­ci­je po­ja­ve pa­ra­dok­sa uoča­va se pri­li­kom kri­za i re­vo­lu­ci­o­nar­nih po­ma­ka u mi­šlje­nju. Sejn­sbe­ri­jev stav se po­ kla­pa sa Ku­no­vim (Tho­mas Sa­muel Kuhn, 1922–1996) da je „tru­snost” mi­sa­o­nih si­ste­ma ja­sno pre­po­zna­tlji­va pri­li­kom kri­ze po­sto­je­će pa­ra­dig­me ili, u eks­trem­ni­jem slu­ča­ju, nje­ nom iz­me­nom! Uoča­va da se pa­ra­dok­si gru­pi­šu pre­ma obla­sti: 1. pro­stor, vre­me i bes­ko­nač­nost; 2. no­si­o­ci iz­nad na­zna­ka ra­ci­o­nal­ne ak­ci­je; 3. spor­ni; 4. Ra­sel i Ram­si.

Roj So­ren­sen (Roy So­ren­sen) shva­ta pa­ra­doks kao po­seb­nu vr­stu za­go­net­ke. On iden­ ti­fi­ku­je i de­lo­ve za­go­net­ke kao pa­ra­dok­se. Tvrd­nju po­re­di sa pri­me­rom da i de­lo­vi ru­že mo­ gu bi­ti na­zva­ni ru­žom, pri če­mu na­gla­ša­va ka­ko ni­je bit­no da li se go­vo­ri o ru­ži kao gr­mu ru­že ili ru­ži kao vr­sti cve­ća. Pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, raz­log zbog ko­jeg pa­ra­dok­si če­sto ne mo­gu da bu­du re­še­ni le­ži u či­nje­ni­ci da pred­sta­vlje­ni pred­u­slo­vi, ko­ji do­vo­de do pa­ra­ dok­sa, ne ob­u­hva­ta­ju sve mo­guć­no­sti, što isto­vre­me­no uslo­vlja­va i na­sta­nak pa­ra­dok­sa: Oni ko­ji raz­vi­ja­ju lo­gi­ku pi­ta­nja od­re­đu­ju di­rekt­ni od­go­vor kao od­go­vor po­nu­ đen tač­no sa to­li­ko in­for­ma­ci­ja kao što je upi­ta­ni zah­te­vao.23 Pre­ma mi­šlje­nju Ga­re­ta Me­tju­sa (Ga­reth Mat­thews) pa­ra­doks je kon­flikt sa kon­cep­ tu­al­nom isti­nom.

21 Slič­no Sejn­sbe­ri­ju.

22 Sa­in­sbury, R. M. (1995). p. 1.

23 So­ren­sen, R. (2003).

218

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Džon Eče­men­di (John Etche­mendy), u Cam­brid­ge Dic­ti­o­nary-ju, pi­še: Pa­ra­doks, na­iz­gled deo gla­sa re­zo­no­va­nja za­sno­va­nog na na­iz­gled isti­ni­tim pret­ po­stav­ka­ma ko­je vo­di kon­tra­dik­ci­ji (ili dru­ga­či­je oči­gled­no po­gre­šnom za­ključ­ ku). Pa­ra­doks po­ka­zu­je da su ili prin­ci­pi re­zo­no­va­nja ili pret­po­stav­ke, na ko­jim je za­sno­van, po­gre­šni.

Pre­ma mi­šlje­nju Džo­na Me­kija (John Le­slie Mac­kie, 1917–1981) pa­ra­doks je sa­dr­žan u do­ka­zu, što pred­sta­vlja je­dan kla­si­čan stav for­mal­ne lo­gi­ke, ko­ja je po­sve­će­na iz­u­ča­va­nju isti­ni­to­sti do­ka­za i do­ka­zi­va­nja, kao sku­pa pra­vil­no­sti.

Je­dan od na­čel­ni­ka „pa­ra­dok­si­zma”24, Da­glas Hof­šte­ter (Do­u­glas R. Hof­stad­ter), uoča­va ka­ko je na­por da se po sva­ku ce­nu od­stra­ne pa­ra­dok­si, na­ro­či­to ka­da to zah­te­va stva­ra­nje jed­nog kraj­nje iz­ve­šta­če­nog for­ma­li­zma, ko­ji su­vi­še mno­go na­gla­ša­va ne­du­žnu ne­pro­ti­vreč­nost, a su­vi­še ma­lo raz­ne zač­ko­lji­ce i bi­zar­no­sti [...]25 A to nas opet uvo­di u je­dan svet pot­pu­no stran ljud­skom po­i­ma­nju stvar­no­sti. Knji­ga Da­gla­sa Hof­šte­te­ra GEB: jed­na bes­kraj­na zlat­na nit istin­ska je oda pa­ra­dok­su kao na­či­nu mi­šlje­nja i od­no­su pre­ma ži­vo­tu. Te­žnja da se ob­ja­sni na­sta­nak sve­sti po prin­ci­pu „čud­ ne pe­tlje” upu­ću­je na sa­mo jed­no: da je pa­ra­doks ne­za­o­bi­la­zan či­ni­lac u ljud­skom ži­vo­ tu. Kom­pleks sa­mo­po­ziv­nih struk­tu­ra pri me­ša­nju hi­je­rar­hij­skih ni­voa for­ma­li­zu­je se u struk­tu­ru za ko­ju ni­ko ne bi mo­gao da tvr­di da či­ta­va stvar­nost sa­ma po se­bi ni­je ni­šta dru­go ne­go je­dan ve­o­ma slo­žen for­mal­ni si­stem.

Ti­me se Hof­šte­ter sa­mo­po­tvr­đu­je u svom osnov­nom sta­vu da je GEB... je­dan po­ku­šaj da be­smi­sle­ni sim­bo­li do­bi­ju smi­sao upr­kos se­bi sa­mim.

Ma­ri­ja­na Lu­is (Ma­ri­an­ne W. Le­wis), sa Sin­si­na­ti uni­ver­zi­te­ta u SAD, ba­vi se fe­no­me­ nom pa­ra­dok­sa u or­ga­ni­za­ci­o­nim te­o­ri­ja­ma, is­tra­ži­vač­kim me­to­da­ma, teh­no­lo­gi­ji i ino­ va­ci­o­nom me­nadž­men­tu. Ona is­tra­žu­je fe­no­men pa­ra­dok­sa ko­ji ome­ta i one­mo­gu­ća­va ino­va­ci­je. Za nju je pa­ra­doks „alat­ka” za de­fi­ni­sa­nje pro­ble­ma i una­pre­đe­nje uspe­šno­sti u obla­sti­ma de­lo­va­nja. Lu­i­so­va opi­su­je pa­ra­doks kao kon­tra­dik­tor­nost či­ji su ele­men­ti u me­đu­sob­noj ve­zi, ko­ja je sa­mo na­iz­gled lo­gič­na, a ko­ja je isto­vre­me­no ap­surd­na. Pre­ma nje­nom mi­šlje­nju, smi­sao pa­ra­dok­sa ni­je da bu­du re­še­ni, ne­go da da­ju do­pri­nos u tra­že­ nju isti­ne i pri­li­kom uče­nja. Ona pa­ra­dok­se sma­tra objek­ti­ma ko­je je mo­gu­će ot­kri­ti. Za nju je pa­ra­doks: 1. su­prot­na in­ter­pre­ta­ci­ja po­je­di­nač­nog fe­no­me­na; 2. su­prot­no mi­šlje­nje; 3. po­moć pri raz­u­me­va­nju in­ter­pre­ta­ci­ja ko­je se ra­zi­la­ze; 24 Iz­mi­šljen iz­raz ko­ji tre­ba da ozna­ča­va te­žnju da se po­ja­ve po­sma­tra­ju i ana­li­zi­ra­ju po­mo­ću pa­ra­dok­sa.

25 Хоф­ште­тер, Д. Р. (2002). стр. 75.

219

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

4.

5.

6.

7.

8.

opa­ža­jan; pri­kla­dan pri­vid ko­ji je na­stao usled so­ci­jal­ne in­ter­ak­ci­je; obe­le­ža­va­nje raz­li­či­tih gle­di­šta; svoj­stve­nost po­sma­tra­ča – ne po­sma­tra­nog; mo­gu­ća po­sle­di­ca ko­ri­šće­na u ne­ga­tiv­nom smi­slu da se ne­što de­fi­ni­še.

Majk Met­kalf (Mi­ke Met­cal­fe), pro­fe­sor sa Uni­ver­zi­te­ta Ju­žne Austra­li­je, i je­dan od vo­de­ćih eks­pe­ra­ta u stra­te­gij­skom mi­šlje­nju ko­ri­šće­njem prag­ma­tič­nih si­ste­ma, o Lu­i­so­ vom shva­ta­nju pa­ra­dok­sa pi­še: Pa­ra­dok­si se ko­ri­ste da pro­na­đu, ob­ja­sne i po­tvr­de po­sto­ja­nje al­ter­na­tiv­nih in­ter­ pre­ta­ci­ja či­je mi­šlje­nje uvek eg­zi­sti­ra ne­gde oko raz­u­me­va­nja... Na­sto­ja­nje da se pro­na­đu pa­ra­dok­si, da se oni uklo­ne, ili da se ra­di po­mo­ću njih, ne­do­volj­no je; tač­ni­je, pa­ra­doks tre­ba da iz­gle­da kao pro­zor kroz ko­ji se kre­a­tiv­no shva­ta svet.26 Mo­ris Koen (Mor­ris Rap­hael Co­hen, 1880–1947) i Er­nest Nej­gel (Er­nest Na­gel, 1901–1985) sma­tra­ju da pre­mi­se im­pli­ci­ra­ju za­klju­čak. Tvr­đe­nje da se za­klju­čak sa­dr­ži u pre­mi­sa­ma im­pli­ci­ra da do pa­ra­dok­sa do­la­zi usled ne­kon­zi­stent­no­sti pre­mi­sa i za­ključ­ka.

Da bi in­ter­pre­ta­ci­ja pa­ra­dok­sa bi­la uspe­šna, oni tu­ma­če ka­ko: Pa­ra­doks na­sta­je ka­da se jed­nom uvi­di da je re­la­ci­ja im­pli­ka­ci­je iz­me­đu sta­vo­va ta­kvog je­din­stve­nog ti­pa da se sa­mo pra­vi zbr­ka ka­da se ona za­me­ni ne­kom ana­ log­nom re­la­ci­jom ko­ja ima ne­ka nje­na for­mal­na svoj­stva.27 II Pa­ra­dok­si na­sta­ju i ka­da se ne upo­tre­blja­va­ju pre­ci­zni i od­go­va­ra­ju­ći ter­mi­ni. Stva­ra se kon­fu­zi­ja pri­li­kom tu­ma­če­nja po­ja­va upo­tre­bom ter­mi­na či­ja su zna­če­nja ne­a­de­kvat­ na. Ta­ko raz­mi­šlja i Ber­trand Ra­sel (Ber­trand Art­hur Wil­li­am Rus­sell, 3rd Earl Rus­sell, 1872–1970), ka­da uka­zu­je na to da je jed­na od naj­te­žih stva­ri u sva­koj di­sku­si­ji raz­li­ko­va­nje spo­ro­va oko re­či od spo­ ro­va oko či­nje­ni­ca.28 De­fi­ni­še se di­stink­ci­ja za po­sto­ja­nje se­man­tič­kih i on­to­lo­ških ne­do­u­mi­ca na či­jim osno­va­ma na­sta­ju pa­ra­dok­si. Poj­mo­vi ko­ji ima­ju jed­no zna­če­nje u jed­noj obla­sti ne­ke di­ sci­pli­ne, na pri­mer ma­te­ma­ti­ke ili fi­zi­ke, ne­ma­ju isto zna­če­nje u dru­goj obla­sti (npr. shva­ ta­nje vre­me­na u kla­sič­noj fi­zi­ci raz­li­ku­je se od shva­ta­nja vre­me­na u re­la­ti­vi­stič­koj fi­zi­ci).

Osnov­na za­blu­da na­sta­je iz že­lje da se ge­ne­ra­li­zu­je prin­cip je­din­stva, či­me se po­sti­žu uslo­vi za stva­ra­nje ne­kon­zi­stent­no­sti (iz ko­jih pro­is­ti­ču pa­ra­dok­si).

26 Met­cal­fe, M. (2005).

27 Ко­ен, М. и Неј­гел, Е. (1979). стр. 195.

28 Ра­сел, Б. (1962), 112.

220

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

Me­to­di za­klju­či­va­nja de­fi­ni­sa­ni su pra­vi­li­ma. Raz­li­či­ti me­to­di za­klju­či­va­nja se „po­ko­ ra­va­ju” raz­li­či­tim pra­vi­li­ma. Ne po­sto­ji uni­ver­zal­ni me­tod za­klju­či­va­nja ko­ji u raz­li­či­tim si­tu­a­ci­ja­ma do­vo­di do is­prav­nog za­ključ­ka. Ne po­sto­ji zbir pra­vi­la po­mo­ću ko­jih su­bjekt mo­že do­ći do isti­ni­tog za­ključ­ka. Bi­lo da se do us­po­sta­vlje­nog za­ključ­ka do­la­zi de­duk­tiv­ no ili in­duk­tiv­no, po­mo­ću si­lo­gi­za­ma, so­fi­stič­ki, za­sni­va­ju­ći raz­mi­šlja­nje na ra­ci­o­na­li­stič­ kim nor­ma­ti­vi­ma ili em­pi­ri­ji – po­ka­za­lo se da ne po­sto­ji pri­vi­le­go­va­ni na­čin mi­šlje­nja, i da sva­ki ima i vr­li­ne i ma­ne, ko­je se is­po­lja­va­ju u raz­li­či­tim si­tu­a­ci­ja­ma, i ko­je se shod­no si­tu­a­ci­ji „na­me­ću” kao va­ljan ob­lik mi­šlje­nja.

Pa­ra­dok­si­ma su se lju­di slu­ži­li još u sta­roj Grč­koj, i je­dan re­la­tiv­no du­ži pe­riod, iako ne za­bo­ra­vlje­ni, bi­li su pri­lič­no za­po­sta­vlje­ni u pri­rod­nim na­u­ka­ma. U fi­zi­ci, po­go­to­vo u fi­zi­ci od po­lo­vi­ne 19. ve­ka, pa­ra­dok­si po­sta­ju ve­o­ma za­stu­plje­ni, naj­vi­še za­hva­lju­ju­ći sta­ ti­stič­koj fi­zi­ci, a po­tom za­hva­lju­ju­ći te­o­ri­ji re­la­ti­vi­te­ta. Te­žnja za for­ma­li­zo­va­njem mi­šlje­ nja da­ti­ra još od vre­me­na sta­re Grč­ke i Ari­sto­te­la (384–322. pre Hr.), pri če­mu je „do­kaz isti­ne” onog što je bi­lo, i što još uvek je­ste – ne­do­stig­nu­ti Sve­ti gral – te­žnja za sa­zna­njem.

Shod­no to­me u ko­joj se obla­sti in­te­lek­tu­al­nog stva­ra­la­štva pa­ra­dok­si po­ja­vlju­ju, raz­ li­ku­ju se: epi­ste­mo­lo­ški pa­ra­dok­si, on­to­lo­ški pa­ra­dok­si, me­ta­fi­zič­ki pa­ra­dok­si, se­man­tič­ki pa­ra­dok­si, pri­rod­no­na­uč­ni pa­ra­dok­si i lo­gič­ko-ma­te­ma­tič­ki pa­ra­dok­si... Ta­ko­đe, pa­ra­ dok­sa­lan na­čin iz­ra­ža­va­nja če­sto je pri­su­tan kao du­hov­na for­ma iz­ra­ža­va­nja, bi­lo u ob­li­ku je­zgro­vi­tih zen­bu­di­stič­kih krat­kih di­ja­lo­ga i mi­sli o kul­tu­ri Is­to­ka kroz ko­a­ne, bi­lo u for­mi umet­nič­kih pa­ra­dok­sa Za­pa­da: kao stil­ska fi­gu­ra u knji­žev­no­sti kroz ok­si­mo­ro­ne ili na pri­ me­ru li­kov­nog iz­ra­za Eše­ro­vih cr­te­ža.

Koan u zen-bu­di­zmu pred­sta­vlja krat­ku pa­ra­dok­sal­nu re­če­ni­cu, ko­ja mo­že bi­ti i u ob­ li­ku pi­ta­nja, i ko­ri­sti se u me­di­ta­tiv­ne svr­he. Koan ima re­še­nje i pri­li­kom re­ša­va­nja ko­a­na do­la­zi do „uma­ra­nja” in­te­lek­ta, či­me se „otva­ra pro­stor” za in­tu­i­tiv­nu op­ser­va­ci­ju. Pri­mer: Ka­da obe ru­ke plje­snu ču­je se zvuk, slu­šaj­te zvuk jed­ne ru­ke ka­da plje­ska.

Ok­si­mo­ron je stil­ska fi­gu­ra ko­ja se ko­ri­sti pri opi­si­va­nju po­seb­nih sta­nja, ka­da ne po­ sto­ji ra­ci­o­na­lan iz­raz ko­ji bi ga mo­gao opi­sa­ti, ko­jim se spa­ja­ju dva pro­tiv­reč­na, uoč­lji­vo raz­li­či­ta poj­ma u ob­li­ku ime­ni­ce ili atri­bu­ta.29 Ok­si­mo­ron je po­jam ko­ji po­či­va na kon­ tra­dik­ci­ji. Pa­ra­doks u ok­si­mo­ro­nu ni­je sa­dr­žan u za­klju­či­va­nju, već u sa­moj su­šti­ni ne­ke (ne­mo­gu­će) „stva­ri”. Eti­mo­lo­ški, ok­si­mo­ron je ko­va­ni­ca ko­ja po­ti­če od gr­čih re­či oxys, što zna­či oštar ili bri­dak, i mo­ros, što zna­či lud ili glup. Za­jed­no u ko­va­ni­ci to bi mo­glo da zna­či ne­što po­put oštro­um­ne lu­do­sti ili brit­ke glu­po­sti. Če­sto je bio upo­tre­blja­van u sred­ njo­ve­kov­noj mi­stič­noj li­te­ra­tu­ri, ali je če­sto pri­su­tan i u da­na­šnjoj knji­žev­no­sti. Pri­me­ri ok­si­mo­ri­na su: hlad­na to­pli­na, pro­la­zna več­nost...

U od­re­đe­nim vre­men­skim pe­ri­o­di­ma, ra­đa­li su se kre­a­tiv­ni auto­ri mi­sli­o­ci ko­ji su se svo­jim ide­ja­ma su­prot­sta­vlja­li jav­nom mnje­nju. Škot Dej­vid Hjum (Da­vid Hu­me, 1711– 1776) iz­ja­vio je da ni­šta ne mo­že bi­ti ja­či po­ka­za­telj la­žno­sti od odo­bra­va­nja go­mi­le. Ita­li­jan Le­o­nar­do da Vin­či (Le­o­nar­do da Vin­ci, 1452–1519) bio je sve­stran stva­ra­lac i „tek po­ne­ 29 Реч­ник срп­ско­хр­ват­ско­га књи­жев­но­га је­зи­ка (1971).

221

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

što” je us­peo da za­vr­ši za ži­vo­ta, ali i to „tek po­ne­što” bi­lo je do­volj­no da po­sta­ne je­dan od naj­ču­ve­ni­jih stva­ra­la­ca svih vre­me­na. Svo­jim sta­vom, pre­ma se­bi i ži­vo­tu, oni su sti­ca­li epi­tet pa­ra­dok­sal­nih auto­ra.

Na jed­nom me­stu ja­pan­ski este­ti­čar Ka­ku­zo Oka­ku­ra (Ka­ku­zo Oka­ku­ra, 1863–1919) ova­ko je opi­sao zen-uči­te­lje: Drev­ni mu­dra­ci ni­kad svo­ja uče­nja ni­su iz­no­si­li si­ste­mat­ski i do­sled­no. Go­vo­ri­li su u pa­ra­dok­si­ma da ne bi iz­ri­ca­li po­lu­i­sti­ne.30 U knji­žev­no­sti po­sto­je do­bri pri­me­ri či­je je glav­no obe­lež­je pa­ra­doks. Ci­tat iz Ge­te­o­ vog (Jo­hann Wol­fgang Go­et­he, 1749–1832) Fa­u­sta: No, da­kle, ko si ti? Deo sam one si­le što več­no že­li zlo, a uvek do­bro stva­ra, iz­ra­zi­to je de­mon­skog, ali i pa­ra­dok­sal­nog ka­rak­te­ra.

Ci­tat aso­ci­ra na ro­man-pa­ra­doks ru­skog pi­sca Mi­haj­la Bul­ga­ko­va (Mi­hail Afa­na­si­je­vič Bul­ga­kov, 1891–1940) Maj­stor i Mar­ga­ri­ta. Li­ko­vi ovog ro­ma­na či­ne zlo ko­je je ap­surd­no u od­no­su na zlo ko­je vla­da so­vjet­skom Ru­si­jom. De­mon­ska svi­ta „msje” Vo­lan­da (Aza­ ze­lo, Be­he­mot, Ko­ro­vjov-Fa­got) osva­ja Mo­skvu, a vre­me ro­ma­na ob­u­hva­ta naj­tu­rob­ni­ji pe­riod u ru­skoj isto­ri­ji. Ova svi­ta ko­ja po­sto­ji da či­ni zlo, či­ni za­pra­vo mno­go to­ga do­ brog, a sve što či­ni di­ja­me­tral­no je su­prot­no eg­zi­sti­ra­ju­ćem zlu ko­je u tom pe­ri­o­du vla­da Mo­skvom. Či­nje­ni­ca je da ova đa­vo­lja dru­ži­na, u jed­nom ja­sno pre­po­zna­tlji­vom kri­znom vre­me­nu po ru­ski na­rod, ka­da je, za­hva­lju­ju­ći „vul­gar­no ma­te­ri­ja­li­stič­kim” tu­ma­če­nji­ma jed­nog ti­pa ide­o­lo­gi­je, de­gra­di­rao upra­vo onaj deo ljud­skog du­ha ko­ji ople­me­nju­je i ko­ji čo­ve­ka na­vo­di da či­ni do­bro, po­sta­la pro­tiv­te­ža. Oni su pot­pu­no ne­pri­hva­tlji­vi, u mi­ljeu tog vre­me­na, pa mo­gu po­sto­ja­ti i kao mo­guć­nost; i ma­da pred­stav­ni­ci zla, ova „svi­ta” je pa­ra­bo­la ve­re i iz­van­pri­rod­ne si­le. Oni su mo­gu­ća te­za ko­ja ob­ja­šnja­va neo­bja­šnji­va de­ ša­va­nja u So­vjet­skom Sa­ve­zu tri­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog ve­ka. Oni pred­sta­vlja­ju per­so­ ni­fi­ka­ci­ju sve­ga što je ne­po­zna­to i kao ta­kvo pla­ši – vu­ka ko­ji se stra­hom hra­ni i li­ku­je u svo­joj sve­mo­ći pred pa­ra­li­zo­va­nim ov­ca­ma. Ta gru­pa „ču­da­ka” pred­sta­vlja do­bro, i sve što ra­de, či­ne u ime do­bra. Švaj­car­ski pi­sac i dra­ma­turg Fri­drih Di­ren­mat (Fri­e­drich Dürren­matt, 1921–1990) u svo­joj ču­ve­noj dra­mi Fi­zi­ča­ri ba­vi se mo­ral­nim aspek­ti­ma onih pri­pad­ni­ka ljud­skog dru­štva ko­ji ge­ne­ri­šu na­pre­dak čo­ve­čan­stva, ali u či­jim je ru­ka­ma moć da to čo­ve­čan­stvo i uni­šte. Pa­ra­doks kao da iz­vi­re iz sa­me su­šti­ne da sva­ki štap ima dva kra­ja – od ko­jih se jed­nim pod­u­pi­re­mo, a dru­gi na­no­si bol. Du­a­li­zam mo­guć­no­sti, ana­li­zi­ran kroz za­plet u Fi­zi­ča­ri­ma, sa­mo po­tvr­đu­je ono u šta je autor te­ze du­bo­ko ube­đen, da je sam ži­vot je­dan in­te­gral­ni pa­ra­doks, a da su sve osta­lo što ži­vot obo­ga­ću­je nje­go­vi sa­dr­ža­ji.

Pret­hod­ni uvod na­či­njen je zbog na­me­re da se iz­dvo­je ne­ki od na­bro­ja­nih prin­ci­pa u dra­mi Fi­zi­ča­ri, ko­je Di­ren­mat na­bra­ja na kra­ju dram­skog ko­ma­da, i ko­ji su i prin­ci­pi­jel­na osno­va za ovaj rad – ti­ču se pa­ra­dok­sa:

30 Oka­ku­ra, K. (1983). str. 48.

222

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

8.

9.

Kao ni lo­gi­ča­ri, ni dra­ma­ti­ča­ri ne mo­gu iz­be­ći pa­ra­dok­se.

Kao ni lo­gi­ča­ri, ni fi­zi­ča­ri ne mo­gu iz­be­ći pa­ra­dok­se.

Dra­ma o fi­zi­ča­ri­ma mo­ra bi­ti pa­ra­dok­sal­na.

Ona ne mo­že ima­ti za cilj sa­dr­ži­nu fi­zi­ke, već sa­mo nje­no dej­stvo.

Sa­dr­ži­na fi­zi­ke ti­če se fi­zi­ča­ra, a nje­no dej­stvo ti­če se svih lju­di.

Ono što se ti­če svih, sa­mo svi mo­gu re­ša­va­ti.

Sva­ki po­ku­šaj ne­kog po­je­din­ca da sam za se­be re­ši ono što se ti­če svih – mo­ra pro­pa­sti.

Stvar­nost se ogle­da u pa­ra­dok­si­ma.

Onaj ko se su­prot­sta­vlja pa­ra­dok­si­ma, su­prot­sta­vlja se stvar­no­sti.

Po­sled­nja, dva­de­se­ta tač­ka na­bro­ja­nih prin­ci­pa a de­ve­ta ko­ja se ti­če pa­ra­dok­sa, ujed­ no je i su­šti­na na­pi­sa­ne knji­ge Stvar­nost ne po­sto­ji bez pa­ra­dok­sa.

Ono što ko­mad fi­zi­ča­ri­ma či­ni in­te­re­sant­nim je­ste da su me­đu glav­nim ak­te­ri­ma dra­ me Njutn, Ajn­štajn i Me­bi­jus.31 Na 6. kon­fe­ren­ci­ji fi­zi­ča­ra Bal­ka­na, 2006. go­di­ne u Is­tan­ bu­lu, Dar­ko Ka­por je imao rad po­sve­ćen ovom de­lu. On is­ti­če go­re­na­ve­de­na Di­ren­ma­to­va raz­mi­šlja­nja, ko­ja sam Di­ren­mat do­da­je u pro­gra­mu za pre­mi­je­ru, i ko­ja je na­zvao „21 tač­ka o Fi­zi­ča­ri­ma”. Ti­me že­li da uka­že na pi­ta­nje mo­ra­la i od­go­vor­no­sti na­uč­ni­ka. Ko­li­ko ta­kav je­dan „iz­van­red­no ljud­ski čin” kao što je na­uč­no stva­ra­la­štvo, ko­jim se di­rekt­no uti­ če na du­hov­nu i ma­te­ri­jal­nu struk­tu­ru čo­ve­ka, sme da bu­de bi­znis i oruž­je za spro­vo­đe­nje vo­lje ja­čeg, i ko­li­ko su oni ko­ji su spo­sob­ni da stva­ra­ju te „teh­no­lo­ške i pri­rod­no­na­uč­ne no­vi­ne” za­i­sta od­go­vor­ni zbog svo­je ne­za­in­te­re­so­va­no­sti za to ko­me nji­ho­vi re­zul­ta­ti do­ spe­va­ju u ru­ke i na ko­ji na­čin se ma­te­ri­ja­li­zu­ju u ljud­skoj sva­ko­dnev­ni­ci?

Ho­land­ski sli­kar i gra­fi­čar Ma­u­rits Kor­ne­li­us Ešer (Ma­u­rits Cor­ne­li­us Escher, 1902– 1972) svo­jim cr­te­ži­ma i gra­fi­ka­ma iz­me­nio je od­nos pre­ma per­cep­ci­ji stvar­no­sti mno­gih.

On je umet­nik ko­ji je us­peo da se na­met­ne sa­vre­me­nim mi­sli­o­ci­ma i na­uč­ni­ci­ma, po­put Da­gla­sa Hof­šte­te­ra i Ro­dže­ra Pen­ro­u­za, i da bu­de ozbilj­no shva­ćen pri­li­kom iz­grad­nje no­ vih na­uč­nih i mi­sa­o­nih pa­ra­dig­mi.

Pa­ra­doks je i ne­iz­o­stav­na for­ma iz­ra­ža­va­nja kod lju­di. Je­dan od za­da­ta­ka ko­je je čo­vek se­bi po­sta­vio je­ste da se taj zbu­nju­ju­ći od­nos pre­ma oko­li­ni uma­nji, ka­ko bi se u ne­kom čo­več­ni­jem i bo­lje ure­đe­nom sta­nju (čo­ve­ku bli­žem, a ti­me i lak­šem za de­lo­va­nje) us­po­ sta­vi­le kon­tro­li­sa­ne re­la­ci­je ko­je su da­nas još uvek ta­ko da­le­ke.

Kurt Ge­del (Kurt Gödel, 1906–1978), 1931. go­di­ne, u ra­du O for­mal­no neo­d­lu­či­vim te­o­re­ma­ma u Prin­ci­pia Mat­he­ma­ti­ca i srod­nim si­ste­mi­ma32 for­mu­li­še no­vi mo­del ma­te­ma­ tič­ko-lo­gič­kog raz­mi­šlja­nja. U dve te­o­re­me do­ka­zu­je da u sva­kom stro­gom for­mal­nom ma­te­ma­tič­kom si­ste­mu po­sto­je is­ka­zi ko­ji ne mo­gu bi­ti ni­ti po­tvr­đe­ni ni­ti ospo­re­ni, iako 31 Pro­fe­sor Dar­ko Ka­por sa No­vo­sad­skog uni­ver­zi­te­ta, ka­da na pre­da­va­nju ima na­me­ru da pri­ča o ovom ko­ma­du, po­sta­vlja pi­ta­nje: Ko­je je to me­sto gde mo­gu da se sret­nu Njutn, Ajn­štajn i Me­bi­jus? Od­go­ vor je: lud­ni­ca.

32 Gödel, K. (1931).

223

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

su us­po­sta­vlje­ni na osno­vu ak­si­o­ma ko­ji su u taj si­stem ugra­đe­ni. To jed­no­stav­ni­je re­če­no zna­či da ak­si­o­mi for­mal­nog si­ste­ma ne iz­o­sta­vlja­ju mo­guć­nost da se ostva­ri pro­tiv­reč­nost.

Ovo pret­po­sta­vlja re­al­nu mo­guć­nost po­sto­ja­nja pa­ra­dok­sa u svim for­ma­li­zo­va­nim mi­sa­o­ nim si­ste­mi­ma. Te­o­re­me na ko­je se osla­nja u ovim pret­po­stav­ka­ma su: − Uko­li­ko su ak­si­o­mi od­re­đe­ne te­o­ri­je ne­pro­ti­vreč­ni, po­sto­je te­o­re­me ko­ji­ma se ne mo­ že do­ka­za­ti ni isti­ni­tost ni ne­i­sti­ni­tost. − Ne po­sto­ji pre­ci­zan na­čin po­mo­ću ko­jeg se mo­že do­ka­za­ti da su ak­si­o­mi od­re­đe­ne te­o­ri­je ne­pro­ti­vreč­ni.

Te­o­re­me se ov­de na­vo­de kao prin­ci­pi­jel­na osno­va ko­ja omo­gu­ća­va i uslo­vlja­va po­sto­ ja­nje raz­lo­ga za for­mi­ra­nje pa­ra­dok­sa u fi­zi­ci.

Pa­ra­doks po­ma­že Ajn­štaj­nu, ali i nje­go­vim sa­vre­me­ni­ci­ma, da ja­sni­je for­mu­li­šu je­dan u mno­go če­mu dru­ga­či­ji po­gled na fi­zič­ku re­al­nost, za­sno­van na dru­ga­či­jim prin­ci­pi­ma, po­mo­ću ko­jih je bi­la for­mi­ra­na kla­sič­na fi­zi­ka. Lin­tel (Ha­rald van Lin­tel) i Gru­ber (Chri­ stian Gru­ber) is­ti­ču da broj­ni pa­ra­dok­si u te­o­ri­ji re­la­ti­vi­te­ta na­sta­ju usled in­ti­u­tiv­nog ne­ sla­ga­nja su­bjek­ta sa po­sle­di­ca­ma nje­nih prin­ci­pa.

Za­klju­čak Ka­da se za za­klju­čak ka­že da je pa­ra­dok­sa­lan, to zna­či da je, pre­ma su­bjek­tu ko­ji o pa­ ra­dok­su su­di, taj za­klju­čak in­kom­pa­ti­bi­lan sa op­šte­pri­hva­će­nom isti­nom u jav­nom mnje­ nju. Raz­lo­zi in­kom­pa­ti­bil­no­sti za­ključ­ka sa jav­nim su­dom mo­gu da bu­du ra­zni: − Pre­vi­đe­ni su ne­ki uslo­vi, pa je pret­po­stav­ka od ko­je se po­la­zi pri­li­kom do­no­še­nja za­ ključ­ka bi­la po­gre­šna. − Mo­del raz­mi­šlja­nja, upo­tre­bljen pri­li­kom do­no­še­nja za­ključ­ka je po­gre­šan – na­vo­di na za­klju­čak ko­ji ne od­go­va­ra za­pa­ža­nju. − Pret­po­stav­ke su is­prav­ne, mo­del raz­mi­šlja­nja je pro­ve­re­no is­pra­van, ali se iz­ve­de­ni za­klju­čak pro­ti­vi oče­ki­va­nom – ne ukla­pa se u „sli­ku sve­ta” na osno­vu već ste­če­nih sa­zna­nja.

Za­jed­nič­ko za sva tri na­ve­de­na raz­lo­ga da se „do­ve­de” do pa­ra­dok­sal­ne si­tu­a­ci­je je­ste to da za­ključ­ni is­kaz ni­je oče­ki­van. Pa­ra­dok­sal­na si­tu­a­ci­ja sle­di iz za­ključ­ka ko­ji je od­go­ vor na po­sta­vlje­no pi­ta­nje, a ko­ji zbu­nju­je su­bjek­ta. Ova tvrd­nja je za­sno­va­na na pret­po­ stav­ci da je do na­stan­ka pa­ra­dok­sa do­šlo usled či­nje­ni­ce da ni­je pro­na­đen od­go­va­ra­ju­ći na­čin da se ob­ja­sni do­ga­đaj iz ko­jeg je pa­ra­doks pro­is­te­kao. O pa­ra­dok­su se mo­že re­ći: − Pa­ra­doks na­sta­je usled ne­zna­nja ili usled pri­hva­ta­nja ne­a­de­kvat­nog mo­de­la sa­zna­nja. − Ka­da se ne­ko na­la­zi u pa­ra­dok­sal­noj si­tu­a­ci­ji, on shva­ta da se de­ša­va ne­što što se pro­ ti­vi nje­go­vom oče­ki­va­nju. − Pret­po­stav­ke, pred­vi­đa­nja i po­zna­va­nje uzro­ka ne­do­u­mi­ce – u ne­koj me­ri su po­gre­šni. − Do pa­ra­dok­sa se do­la­zi i usled po­gre­ške, npr. po­gre­šnom ana­li­zom pret­po­sta­vlje­ne si­tu­a­ci­je.

224

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

− − − − − −

Pa­ra­doks na­sta­je ka­da se oče­ku­je jed­no, a do­bi­je dru­go.

Pa­ra­doks je po­ne­kad an­tro­po­morf­na po­ja­va. Čo­vek od­re­đu­je šta je pa­ra­doks.

Do pa­ra­dok­sa do­la­zi ka­da ne mo­gu da se shva­te raz­lo­zi ne­kog de­ša­va­nja.

Pa­ra­doks ob­u­hva­ta i tvrd­nje ko­je su in­tu­i­tiv­nog ka­rak­te­ra.

Si­tu­a­ci­ja se na­zi­va pa­ra­dok­sal­nom ka­da se do­ga­đaj, bio on re­a­lan ili fik­ti­van, pro­ti­vi na­čel­nom na­či­nu raz­mi­šlja­nja. − Pa­ra­doks na­vo­di na sum­nju u isti­ni­tost su­da. − Pa­ra­doks je di­le­ma ko­ju tre­ba re­ši­ti. − Pa­ra­doks na­sta­je pri­li­kom ko­li­zi­je pa­ra­dig­mi.

Svi go­re­na­ve­de­ni po­ku­ša­ji da se o pa­ra­dok­su ne­što is­ka­že zah­te­va­ju pre­ci­zni­je ob­ ja­šnje­nje (če­sto su is­ka­zi ne­pre­ci­zni i sa­mo opi­si­va­nje kva­li­te­ta poj­ma ili fe­no­me­na vi­še ka­zu­je ne­go po­ku­šaj da se po­jam de­fi­ni­še).

Ka­da se ka­že da se oče­ku­je jed­no a do­bi­je dru­go, pod­ra­zu­me­va se da se pri­li­kom oče­ ki­va­nja jed­nih re­zul­ta­ta pri­ka­zu­ju dru­gi. U pa­ra­dok­sal­nu si­tu­a­ci­ju za­pa­da su­bjekt za­te­čen neo­če­ki­va­nim. Po­gre­šno bi bi­lo tu­ma­če­nje ka­da bi se pa­ra­doks shva­tao upro­šće­no kao iz­ ne­na­đe­nje, jer iz­ne­na­đe­nje no­si u se­bi psi­ho­lo­ški fak­tor, dok pa­ra­doks ne bi smeo da bu­de par­ti­ku­lar­no su­bjek­ti­van. Ono što je iz­ne­na­đe­nje za ne­kog ne mo­ra da bu­de iz­ne­na­đe­nje za ne­kog dru­gog. Pa­ra­doks je op­šta ka­rak­te­ri­sti­ka. Re­ša­va­njem pa­ra­dok­sa se stva­ra­ju mo­ guć­no­sti za na­sta­nak no­vih pa­ra­dok­sa.

Pa­ra­dok­sal­nost mo­že da va­ži za po­je­din­ca ili gru­pu. Ono što je pa­ra­dok­sal­no za jed­nu gru­pu, ne mo­ra da bu­de pa­ra­dok­sal­no za ne­ku dru­gu gru­pu. Ova vr­sta su­bjek­tiv­ne ne­kon­ zi­stent­no­sti ja­vlja se usled ne­zna­nja, op­se­na (pri­vi­da) ili ne­kog ob­li­ka ne­pre­ci­zno­sti. Kad se ra­di o ovim slu­ča­je­vi­ma, to su pri­vid­ni pa­ra­dok­si, i uko­li­ko se po­sma­tra po­je­di­nac ili gru­ pa, mo­že se za­klju­či­ti da je pri­vid­ni pa­ra­doks uglav­nom po­ja­va ko­ja je fe­no­men re­la­ci­je za od­re­đe­ne sku­po­ve op­ser­va­to­ra, ali ne za sve. Na pri­mer, fa­ta­mor­ga­na ni­je fe­no­men ko­ji svi vi­de na jed­nak na­čin, ili po­zna­va­njem za­ko­na fi­zi­ke hi­dro­sta­tič­ki pa­ra­doks je la­ko ob­ja­šnjiv.

Vred­no je spo­me­nu­ti i upo­treb­nu vred­nost pa­ra­dok­sa u pro­ce­su uče­nja. Po­sta­vlja­nje pa­ra­dok­sa uče­ni­ci­ma u pro­ce­su pro­blem­ske na­sta­ve pred­sta­vlja od­li­čan na­čin da se pro­ce­ ni nji­ho­va kri­tič­ka spo­sob­nost i in­tu­i­ci­ja. Kroz pri­me­re se sta­vlja­ju na pro­bu nji­ho­ve mo­ guć­no­sti da re­še pro­blem­sku pro­vo­ka­ci­ju. Uče­ni­ci tre­ba da pro­na­đu od­go­vo­re ko­ji­ma se ob­ja­šnja­va­ju pa­ra­dok­sal­ne si­tu­a­ci­je. Pa­ra­dok­si u obra­zo­va­nju ima­ju mo­ti­va­ci­o­ni ka­rak­ter.

Oni da­ju pod­strek uče­ni­ci­ma da sa­mi, na osno­vu svo­ga zna­nja, po­nu­de re­še­nja.

Mo­žda je pre­vi­še slo­bod­na pa­ra­le­la tre­nut­no ak­tu­el­ni pa­ra­doks sa­vre­me­ne fi­zi­ke, kroz ko­ji se ču­je krik fizičarâ „s pr­ve li­ni­je fron­ta”, ko­ji na­glas raz­mi­šlja­ju o sum­nja­ma ko­je ih mu­če. Va­paj je vr­lo ja­sno vi­dljiv u član­ku Kri­za u fun­da­men­tal­noj fi­zi­ci Li­ja Smo­li­ na (Lee Smo­lin).33 On iz­no­si svoj stav da je sa­vre­me­na te­o­rij­ska fi­zi­ka iz­gu­bi­la kon­takt sa 33 Smo­lin, L. (2006).

225

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

eks­pe­ri­men­tal­nom fi­zi­kom, sma­tra­ju­ći pri­tom da su te­o­rij­ski fi­zi­ča­ri da­na­šnji­ce do­spe­li u neo­bič­nu si­tu­a­ci­ju, u ko­joj su nji­ho­ve te­o­ri­je ma­te­ma­tič­ki isti­ni­te i kon­zi­stent­ne, ali eks­pe­ ri­men­tal­no bez mo­guć­no­sti po­tvr­de. Si­tu­a­ci­ja u sa­vre­me­noj fi­zi­ci uno­si sum­nju u tač­nost osnov­nih prin­ci­pa ak­tu­el­nih fun­da­men­tal­nih te­o­ri­ja. Kao je­dan od mo­gu­ćih iz­la­za, spo­ mi­nje do­la­zak no­ve ere u na­u­ci u ko­joj će ma­te­ma­tič­ka kon­zi­stent­nost za­me­ni­ti re­al­ni eks­pe­ri­ ment kao kraj­njeg su­di­ju ko­rekt­no­sti te­o­ri­je.34 Iako Smo­lin ve­ru­je da se mo­di­fi­ka­ci­jom osnov­nih me­to­do­lo­ških prin­ci­pa ne mo­gu sa­ču­va­ti od­re­đe­ne te­o­ri­je ko­je su mno­go obe­ća­va­le, on ipak mi­sli da je pro­blem u ce­loj me­to­do­lo­gi­ji i sti­lu is­tra­ži­va­nja.

Na osno­vu go­re­na­ve­de­nog, ja­sno je da je pa­ra­doks fe­no­men ko­ji je neo­p­hod­no raz­ ma­tra­ti mul­ti­di­sci­pli­nar­no. Ma­te­ma­ti­ča­ri, lo­gi­ča­ri i fi­lo­zo­fi su do sa­da bi­li naj­u­spe­šni­ji pri­li­kom ana­li­ze fe­no­me­na pa­ra­dok­sa u ljud­skom sa­zna­nju i oni su naj­vi­še uz­na­pre­do­va­li u for­mu­li­sa­nju kla­si­fi­ka­ci­o­ne pre­po­zna­tlji­vo­sti pa­ra­dok­sa – de­fi­ni­sa­nju raz­li­či­to­sti pa­ra­ dok­sal­nih si­tu­a­ci­ja.

LI­TE­RA­TU­RA 1. Антонић, В. (2000). ДА ЛИ ПОСТОЈЕ СТВАРИ КОЈЕ НЕ ПОСТОЈЕ: Водич за критичко размишљање. Публикум, Београд.

2. Борстин, Д. Џ. (2002). Свет открића. Геопоетика, Београд.

3. Божић, М. (2002). „Улога парадокса у развоју математике”. Флогистон, бр. 10, Београд.

---- (2002). Преглед историје и филозофије математике. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.

4. Диренмат, Ф. (1969). Посета старе даме. Физичари. Рад, Београд.

5. Feynman, R. P, Leighton, R. B. and Sands, M. (1964). The Feynman Lectures on Physics. Addison– Wesley, Reading, MA, Vol. II. 6. Filipović, V. (1989). Filozofijski rečnik. NZMH, Zagreb.

7. Gödel, K. (1931). On Formally undecidable Propositions of Principia Mathematica and related Systems. e-print: http://www.research.ibm.com/people/h/hirzel/papers/canon00-goedel.pdf 8. Хофштетер, Д. Р. (2002). Гедел, Ешер, Бах: једна бескрајна златна нит. Просвета, Београд.

9. Јакшић, M. (1998). Парадокси и загонетке у економији. Чигоја штампа, Београд.

10. Капор, Д. (1993). „Један заборављени комад”. Млади физичар, 48. стр. 16–18.

---- (2006). “Dürrenmatt’s ’Physicists’ as a Tool in understanding the Etics of Science“. 6th International Conference of the Balkan Physical Union BPU6, Istanbul – Turkey 22–26. August 2006. (Poster 18-P005, Book of Abstracts 1197) 11. Koаре, A. (1981). Научна револуција. Нолит, Београд.

12. Коен, М. и Нејгел, Е. (1979). Увод у логику и научни метод. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.

13. Maрић, С. (1991). Филозофски речник. Дерета, Београд.

14. Metcalfe, M. (2005). Contradiction and Systems Thinking. e-print: http://isce.edu/ISCE_Group_Site/ web-content/ISCE_Events/Christchurch_2005/Papers/Metcalfe.pdf 34 Isto.

226

ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

15. Okakura, K. (1983). Knjiga o čaju. Grafički zavod Hrvatske, Zagreb.

16. Quine, W. V. (1976). The Ways of Paradox and Other Essays (2nd Edition). Cambridge, Mass.: Harvard University Press.

17. Расел, Б. (1962). АБЦ теорије релативности. Савремена школа, Београд.

18. Rescher, N. (2001). Paradoxes: Their Roots, Range and Resolution. Chicago: Open Court.

19. Ritter, J, Gründer, K. und Gabriel, G. (1971–2005). Historisches Wörterbuch der Philosophie. Verlag: Schwabe, Basel.

20. Sainsbury, R. M. (1995). Paradoxes. Cambidge University Press. http://laurencegoldstein.net/index.html 21. Smolin, L. (2006). “A Crisis in Fundamental Physics“. Magazin of the New York Academy of Science.

Jan/Feb issue.

22. Sorensen, R. (2003). A Brief History of the Paradox: philosophy and the labyrints of the mind. Oxford University Press.

23. Spade, P. V. (1996). Thoughts, Words and Things: An Introduction to Late Mediaeval Logic and Semantic Theory. e-print: http://pvspade.com/Logic/docs/thoughts1_1a.pdf 24. Шешић, Б. (1962). Логика. Научна књига, Београд.

Paradox – the Phenomenon of Expression in the History of Culture SUMMARY: Paradoxes are inevitably present in human everyday life. They are an integral part of all spheres of human activity, such as art, science, philosophy, religion, politics etc. They are a cultural phenomenon and a scientific fact, a religious inconsistence and a sociological absurdity. For many authors, paradox is a consequence of an error, but some authors see them as an ontological, epistemological necessity. Paradoxes are a way of expression, but also an objective impossibility of a consistent cognition of physical reality. Paradoxes are non-standard phenomena that call for a multidisciplinary approach. This paper explains the phenomenon of paradox as a way of human expression, but also as a way nature manifests itself.

KEY WORDS: paradox, phenomenon, multidisciplinarity, inconsistence, culture.

dragoljub.cucic@gmail.com

227

228

vîðeñjå 229

f o t o

C a r l a

F e r n รก n d e z

A n d r a d e

c a r l a . f d e z . a n d r a d e @ g m a i l . c o m s t r a n a : 2 7 8 ,

2 2 8 ,

2 2 9 ,

2 3 1 ,

2 3 2 ,

2 3 3 ,

2 4 0 ,

2 4 1 ,

2 6 2 ,

2 6 3 ,

2 7 9

230

231

232

233

vîðeñjå

UDC 81'25.2 UDC 81'27

Tomislav Z. Longinović, Madison, SAD

Zastrašujuće asimetrije: manifest kulturnog prevođenja I U al­he­mi­ji, kao i u pre­vo­đe­nju iz jed­ne kul­ tu­re u dru­gu, zna­nje ko­je se sti­če pri pre­mo­šći­va­ nju ja­za do­ma­će/stra­no za­mi­šlja se kao ne­ka taj­na for­mu­la ko­ja omo­gu­ća­va pre­la­zak iz jed­nog sta­nja u dru­go, uz pri­da­va­nje ve­će vred­no­sti ori­gi­na­lu. U kul­tur­nom pre­vo­đe­nju, no­vi en­ti­tet, pro­iz­vod ove tran­sfor­ma­ci­je, otva­ra me­đu­pro­stor na­ci­o­nal­nog, zla­to hi­brid­nih i mo­bil­nih iden­ti­te­ta usred sa­vre­me­ nih ka­ta­stro­fa u ob­li­ku ra­ta i dru­gih uža­sa. Ovaj tip kul­tur­nog vi­ška vred­no­sti do­bi­ja se u ši­ro­ko shva­ će­nom pre­vo­đe­nju, u že­lji pre­vo­di­o­ca da bu­kval­ no tran­sfor­mi­še svet kao reč u mno­štvo zna­če­nja i vred­no­sti ko­je do­pi­ru da­lje od no­stal­gič­ne že­lje za po­vrat­kom u pri­mar­no i pr­vo­bit­no. Ko­lo­ni­jal­ ni pro­jek­ti da­na­šnjih i drev­nih im­pe­ri­ja, ko­ji ima­ju upo­ri­šte u du­hu mi­si­o­nar­stva i osva­ja­nja, po­ku­ša­va­ li su da pri­svo­je pre­vo­đe­nje kao sred­stvo is­ka­zi­va­ nja mo­ći ko­je ni­je ra­ču­na­lo na nus­po­ja­ve hi­brid­nih kul­tu­ra či­je pa­ra­dok­sal­no ustroj­stvo pro­bi­ja gra­ni­ce bi­nar­nih spo­je­va do­mi­na­ci­je i pod­re­đi­va­nja.

II Pre­vo­đe­nje stva­ra pri­mar­ni pro­blem ra­zno­li­ kom po­lju knji­žev­nog i kul­tu­ro­lo­škog pro­u­ča­va­

nja, po­što ne­pred­vi­di­vi efek­ti glo­bal­nih kul­tur­nih to­ko­va ne mo­gu vi­še da se pro­u­ča­va­ju u za­tvo­re­ nim di­sci­pli­nar­nim i lin­g vi­stič­kim kon­tek­sti­ma.

Cilj kul­tur­nog pre­vo­đe­nja je­ste da ini­ci­ra di­ja­log iz­me­đu od­re­đe­nih kul­tur­nih lo­ka­li­te­ta i mno­štvo raz­li­či­tih pro­je­ka­ta ko­ji­ma se po­dr­ža­va­ju su­če­lje­ ni po­li­tič­ki pro­gra­mi. Ne­ka od pi­ta­nja ko­ja su se po­ja­vi­la pri su­sre­tu kul­tu­ra u pre­vo­đe­nju su: Šta se de­si ka­da se raz­li­či­te „na­ci­o­nal­ne pri­če” po­sta­ve u in­ter­ak­ci­ju u slu­ča­je­vi­ma pri­nud­ne se­lid­be sta­ nov­ni­štva zbog ra­ta i eko­nom­skih mi­gra­ci­ja? Ka­ ko od­no­si iz­me­đu kul­tu­ra ro­đe­nja i eg­zi­la uti­ču na ba­zič­ne de­fi­ni­ci­je „do­ma­ćeg”? Ka­ko se ove no­ve, hi­brid­ne for­me kul­tur­ne in­ter­ak­ci­je „pre­vo­de” i ubla­ža­va­ju od­re­đe­ne po­li­tič­ke po­te­ze?

Mo­guć­no­sti za kul­tur­ne su­sre­te ko­ji pod­ri­ va­ju bi­lo ko­ji na­ci­o­nal­ni ili kul­tur­ni ose­ćaj pri­ pad­no­sti zah­te­va­ju ar­ti­ku­la­ci­ju iden­ti­te­ta iz­van gra­ni­ca dvoj­ne po­de­le glo­bal­no/lo­kal­no. Hi­brid­ nu iz­ved­bu kul­tur­nog „me­đu­pro­sto­ra” sre­ću pre­ vo­di­o­ci ko­ji se ba­ve pre­mo­šći­va­njem ja­za iz­me­đu je­zi­ka i kul­tu­ra, dok se mo­bil­ni uni­ver­zum po­ ma­lja iz­me­đu eko­no­mi­ja u in­ter­ak­ci­ji kao po­sle­ di­ca pri­ti­sa­ka eko­nom­ske glo­ba­li­za­ci­je. De­lat­nost kul­tur­nih pre­vo­di­la­ca ne ogra­ni­ča­va se na no­vo

234

vîðeñjå

po­lje aka­dem­skih stu­di­ja po­sve­će­nih kul­tur­nom „me­đu­pro­sto­ru”, ne­go uvek uklju­ču­je i te­o­ri­ju o sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu za raz­li­či­te lo­ka­ci­je od­re­đe­ nih lin­g vi­stič­kih za­jed­ni­ca. Aka­dem­ski struč­nja­ci za­in­te­re­so­va­ni za pre­la­zak gra­ni­ca tra­di­ci­o­nal­nih po­lja iz­u­ča­va­nja raz­vi­ja­ju ova­kav tip iz­u­ča­va­nja, či­ne­ći eks­per­ti­zu je­zi­ka ko­ji se ma­nje uče sred­ stvom za pod­sti­ca­nje no­vih ob­li­ka mi­sli u dru­ štve­nim i fi­lo­lo­škim na­u­ka­ma.

III Se­mi­o­za je lin­g vi­stič­ko po­na­ša­nje ko­jim zna­ če­nje pro­la­zi kroz mre­žu dis­kur­ziv­nih či­no­va ko­ji je­su ri­tu­a­li od­re­đe­nih za­jed­ni­ca usred­sre­đe­ni na da­ti po­jam iden­ti­te­ta ka­ko bi stvo­ri­li no­vo zna­če­ nje. Iden­ti­tet ko­ji je ostao ne­dir­nut od stra­ne ra­stu­ ćeg mul­ti­lin­g va­li­zma glo­bal­nog et­nič­kog kra­jo­li­ka dr­ži se gra­ni­ca na­met­nu­tih od­re­đe­nim se­mi­o­tič­ kim ko­dom kao mar­ker lič­nog. Po­što su lič­na ime­ na naj­ma­nje pre­vo­di­va, ona su naj­bit­ni­ja u na­stan­ ku i in­di­vi­du­al­nih i ko­lek­tiv­nih ob­li­ka iden­ti­te­ta.

Od­vi­ka­va­ju­ći efe­kat „stra­nog” pri­li­kom upo­tre­be od­re­đe­nog je­zi­ka stva­ra pro­stor za kul­tur­no ne­pri­ pa­da­nje u ko­me se kre­ću le­gal­ni i ile­gal­ni imi­gran­ ti, iz­be­gli­ce, po­ten­ci­jal­ni azi­lan­ti, kao i pu­tu­ju­ći struč­nja­ci.

Pro­ces se­mi­o­ze u pre­vo­đe­nju naj­bli­ži je me­ ta­fo­ri o fi­lo­zo­fo­vom ka­me­nu. Kon­takt iz­me­đu dva raz­li­či­ta se­mi­o­tič­ka re­gi­stra mo­že bi­ti lin­g vi­stič­ki i kul­tur­ni, vi­zu­el­ni i iz­ve­de­ni, ali će re­zul­ta­ti pre­ vo­đe­nja zna­čaj­no za­vi­si­ti od na­či­na na ko­ji te­la, stvar­na ili tek­stu­al­na, ar­ti­ku­li­šu pro­ces uza­jam­ ne iden­ti­fi­ka­ci­je. Po­što se iz­vo­đa­či i umet­nič­kog i obič­nog po­re­kla upu­šta­ju u pre­la­zak iz nor­ma­tiv­ nog ko­da ìoneís ownî u sfe­ru ono­ga što je do­ži­vlje­ no kao stra­na i ne­po­zna­ta se­mi­o­tič­ka ar­ti­ku­la­ci­ja iden­ti­te­ta, pre­vo­đe­nje je uvek op­te­re­će­no ovom dvo­stru­kom glo­bal­nom ne­jed­na­ko­šću ili za­stra­šu­ ju­ćom asi­me­tri­jom, u ste­pe­nu i vred­no­sti u ko­joj je pred­sta­vlja kul­tu­ra.

235

IV Ja­ka po­tre­ba za struč­no­šću u „stra­nim” je­zi­ci­ ma ni­je sa­mo esen­ci­jal­na za svr­he uza­jam­nog raz­u­ me­va­nja iz­me­đu je­zi­ka i tra­di­ci­ja raz­li­či­nih „na­ci­ja”, već ta­ko­đe i za sve­o­bu­hvat­ni­je pro­ce­se me­đu­kul­tur­ ne hi­bri­di­za­ci­je, ko­ji pro­iz­vo­de no­ve raz­li­či­te ti­po­ ve iden­ti­te­ta. I „do­slov­no” i „teh­nič­ko” pre­vo­đe­nje su ka­na­li ko­ji­ma se pre­la­ze glo­bal­ne po­de­le, a ipak sfe­ra kul­tur­nog pre­vo­đe­nja osta­je ma­nje is­tra­že­na na po­lju kul­tu­ro­lo­ških stu­di­ja i stu­di­ja o pre­vo­đe­ nju. Ako će kla­sa, ra­sa i pol osta­ti neo­spo­ri­vo troj­ stvo kul­tu­ro­lo­ških stu­di­ja, one mo­ra­ju da se okre­nu pre­ko po­treb­nom, ma­da pot­ce­nje­nom se­mi­o­tič­kom is­ku­stvu pre­vo­đe­nja kao „sva­ko­dnev­ne prak­se” za one iden­ti­te­te ko­ji se na­đu me­đu imi­gran­ti­ma, iz­be­ gli­ca­ma ili u eg­zi­lu.

Ovi iden­ti­te­ti-u-pre­vo­đe­nju do­ži­vlja­va­ju iz­me­ šta­nje kao re­zul­tat et­nič­kih kon­fli­ka­ta, eko­nom­skih pro­pa­da­nja i dru­gih ob­li­ka na­si­lja ko­ji do­pri­no­se stva­ra­nju glo­ba­li­za­ci­je ka­kvu ne že­li­mo. Že­lja za pri­zna­va­njem, ko­ja do­la­zi od ovog sve ve­ćeg seg­ men­ta hi­brid­ne kul­tur­ne po­pu­la­ci­je ra­štr­ka­ne po ce­loj ze­mlji­noj ku­gli, simp­tom je no­vih iden­ti­te­ta ko­ji pre­ži­vlja­va­ju na pe­ri­fe­ri­ji raz­li­či­tih na­ci­o­nal­nih pro­je­ka­ta. Ovi iden­ti­te­ti zah­te­va­ju po­se­ban ob­lik pre­vo­đe­nja, onaj ko­ji ne po­se­že za la­kim ekvi­va­len­ ti­ma ka­ko bi br­zo odo­ma­ćio stra­no, već že­li da ži­vi sa uda­lja­va­ju­ćim efek­ti­ma raz­li­či­to­sti iden­ti­te­ta iz­ van sop­stve­nog.

V Pro­blem ekvi­va­len­ci­je iz­me­đu od­re­đe­nih lin­ gvi­stič­kih ter­mi­na no­si u se­bi ob­lik iden­ti­te­ta ko­ji sva­ki po­je­di­nač­ni slu­čaj pre­vo­đe­nja pret­po­sta­vlja da bi se pro­mo­vi­sa­lo raz­u­me­va­nje iz­me­đu uza­ jam­no „stra­nih” kul­tur­nih kon­tek­sta. Ovaj kva­li­tet „stra­no­sti”, ko­ji ka­rak­te­ri­še istin­ski stra­no na­su­prot lo­kal­nog, iz­mi­če po­tra­zi za ekvi­va­len­ci­jom ta­ko što iz­vo­di raz­ne či­no­ve u prav­cu taj­no­vi­to­sti oko „je­zgra svog iden­ti­te­ta”. Iden­ti­tet-u-raz­li­či­to­sti na­stao pri pre­vod­nom či­nu pre­mo­šći­va­nja če­sto se do­ži­vlja­

vîðeñjå

va kao ob­lik na­si­lja nad od­re­đe­nim lin­gvi­stič­kim, umet­nič­kim, kul­tur­nim i na­po­slet­ku na­ci­o­nal­nim ob­li­kom biv­stvo­va­nja i pri­pad­no­sti. Ova mu­ka i bri­ ga, usled ne­mo­guć­no­sti pre­vo­da da po­stig­ne mno­ štvo lin­gvi­stič­kih upa­ri­va­nja, iz­ra­že­na je u mno­gim te­o­ri­ja­ma o ne­pre­vo­di­vo­sti. Lo­kal­no jed­no­stav­no iz­mi­če pre­vo­du po­mo­ću ra­znih taj­nih ma­ne­va­ra ko­ji su simp­to­ma­tič­ni za kul­tur­ni stav ko­ji u isto vre­me is­klju­ču­je svo­je zna­če­nje iz­van svo­jih iz­nu­tra usta­no­vlje­nih gra­ni­ca i kao iz oča­ja po­ka­zu­je ne­ku vr­stu na­ci­o­na­li­zma ne bi li se od­u­preo glo­ba­li­za­ci­ji.

Po­seb­nost lin­gvi­stič­kog na­či­na iz­ra­ža­va­nja ugra­đe­nog u ovaj iz­u­ze­tan ob­lik iden­ti­te­ta če­sto ne do­zvo­lja­va do­slov­no pre­vo­đe­nje „reč po reč”, ne­ go upo­tre­blja­va me­ha­ni­zam sli­čan me­ta­fo­rič­kom iz­me­šta­nju, ko­je je mo­gu­će u okvi­ru se­mi­o­tič­kog okvi­ra jed­nog je­zi­ka, ka­ko bi se oprav­dao ne­u­speh u po­sti­za­nju ekvi­va­len­ci­je. Ne­mo­gu­ća ali i neo­p­hod­ na po­tra­ga za ekvi­va­len­ci­jom u pre­vo­đe­nju zah­te­va sko­ko­ve i sla­ga­nje iz­me­đu je­zi­ka, što je pro­ces či­ja slo­že­nost za­vi­si od ni­voa do ko­ga je do­šao kul­tur­ni pre­vo­di­lac. Pro­ces se­mi­o­tič­kog be­ga mo­že da za­va­ ra po­što on oda­je ap­so­lut­nu po­tre­bu za iden­ti­te­tom iz­me­đu uza­jam­no „stra­nih” lin­gvi­stič­kih zna­ko­va, po­tre­bu ko­ja do­la­zi iz mo­no­lin­gval­nog kon­tek­sta istin­skog iden­ti­te­ta. Hi­brid­na pri­ro­da si­tu­a­ci­ja ko­je uklju­ču­ju dve ili vi­še kul­tu­ra ni­ka­da ne po­sta­vlja pi­ ta­nje ekvi­va­len­ci­je, po­što je ono što iz­gle­da kao ne­ sa­vr­šen­stvo pre­vo­da od sa­mog po­čet­ka ugra­đe­no u sâm iden­ti­tet us­po­sta­vljen mo­sto­vi­ma iz­me­đu kul­ tu­ra. Ne­mo­guć­nost ap­so­lut­ne iden­tič­no­sti pre­vo­da otva­ra po­lja za no­ve iz­ved­be kul­tur­nog iden­ti­te­ta kao pro­ce­sa di­na­mič­ne raz­me­ne iz­me­đu se­mi­o­tič­kih re­gi­sta­ra mo­ti­vi­sa­nih ne­hi­je­rar­hij­skom otvo­re­ no­šću i kre­ta­njem zna­če­nja i iden­ti­te­ta.

VI Iz­van post­ko­lo­ni­jal­nog kon­tek­sta, kul­tur­ni pre­ vo­di­o­ci igra­ju ulo­gu glo­bal­nog „fi­lo­zo­fo­vog ka­me­ na”, kao ote­lo­tvo­re­nje pa­ra­dok­sa na­sta­lih iz­me­đu

po­lo­va sa­rad­nje sa do­mi­nant­nim kul­tur­nim sna­ga­ ma i ot­po­ra iz­ra­že­nog kroz in­ter­ven­ci­ju u po­sto­je­ćoj se­mi­o­zi hi­je­rar­hi­ja u okvi­ru glo­bal­nog et­nič­kog kra­ jo­li­ka. Od kul­tur­nog pre­vo­đe­nja oče­ku­je se da bu­de do­bro­volj­ni su­sret dve­ju ili vi­še tra­di­ci­ja uokvi­re­nih uto­pij­skim ho­ri­zon­tom mi­ro­lju­bi­ve ko­eg­zi­sten­ci­je, ko­ji se či­ni da je na­do­hvat ru­ke na­kon pa­da Ber­lin­ skog zi­da 1989. go­di­ne. Vi­zi­ja su­če­lje­nih kul­tur­nih si­la pse­u­do­re­li­gi­o­znog po­re­kla (npr. hri­šćan­sko/ mu­sli­man­sko) na­tu­ra­li­zu­je raz­li­ke ka­ko bi se usta­ no­vi­la naj­de­lo­tvor­ni­ja stra­te­gi­ja po­li­tič­ke do­mi­na­ ci­je SAD. Ne­is­pri­ča­na pri­ča o iden­ti­te­tu, ko­ja sto­ji iza te­ku­će ide­o­lo­gi­je glo­ba­li­za­ci­je, sta­vlja Dru­go na me­sto že­lje­nog pred­me­ta bi­lo kul­tur­ne asi­mi­la­ci­je bi­lo is­klju­či­va­nja. Post­ko­mu­ni­stič­ki uni­ver­zum je ne­go­vao slič­nu lo­gi­ku pri­rod­nog za­ko­na, za­vi­je­nu u po­vra­tak kul­tu­ri po­je­di­nih et­ni­ci­te­ta ili re­li­gi­ja.

Ne­za­kom­pli­ko­va­na mno­štvom iden­ti­te­ta ko­ji na­ sta­vlja­ju da se po­ja­vlju­ju u post­na­ci­o­nal­nim su­sre­ ti­ma da bi iz­vo­di­li ma­nje bor­be­nu ver­zi­ju kul­tur­nih me­mo­rij­skih kra­jo­li­ka, ova za­jed­nič­ka po­li­tič­ka vi­ zi­ja pro­ma­šu­je kul­tur­ne kom­plek­sno­sti za­rad gla­di za do­mi­na­ci­jom.

Mo­der­nu že­lju da se na­pu­sti svo­ja ča­u­ra i da se sto­pi s dru­gim iden­ti­te­ti­ma kroz stra­ne kul­tu­re ka­ rak­te­ri­še asi­mi­la­ci­ja ko­ja za­stra­šu­je Dru­gog gu­bit­ kom iden­ti­te­ta i nje­go­vim anu­li­ra­njem. Nar­ci­so­id­no pre­po­zna­va­nje „mog lič­nog” se­be u Dru­gom po­ti­ re slič­na za­do­volj­stva Dru­gog, po­što ga osu­đu­je na po­zi­ci­ju ogle­da­la ili ekra­na na ko­me su­bje­kat mo­ći kon­tem­pli­ra o svom od­ra­zu u nje­mu. Ova mu­ška te­o­ri­ja kul­tur­nog pre­vo­đe­nja usvo­je­na je od stra­ne ko­lo­ni­jal­nih pro­je­ka­ta u ko­ji­ma se Dru­go vo­li, da bi u tom za­gr­lja­ju tran­sfor­mi­sa­lo svo­ju Dru­gost u funk­ci­ju sa­mog se­be, a to Dru­go osta­vi­lo od­ba­če­no i pre­zre­no kao ni­že i ma­nje vred­no.

Ot­por kul­tur­nog pre­vo­di­o­ca od­i­gra­va se kao hi­brid­na kul­tur­na iz­ved­ba ko­ja pru­ža al­ter­na­ti­ vu ago­ni­stič­nom po­gle­du „su­ko­ba ci­vi­li­za­ci­ja” ko­ji po­mu­ću­je sa­da­šnje vi­đe­nje na­še naj­glo­bal­ni­je eko­ 236

vîðeñjå

nom­ske i voj­ne si­le, a, ipak, ta­kva iz­ved­ba u isto vre­ me pred­vi­đa no­ve ho­ri­zon­te kul­tur­nog pre­vo­đe­nja uko­re­nje­nog u oču­va­nju raz­li­či­to­sti kao po­ten­ci­ja­la za pot­pu­ni spek­tar hi­brid­ne kul­tur­ne prak­se – vi­zi­ ju Dru­go­sti ko­ja funk­ci­o­ni­še pu­tem stra­te­gi­ja ko­je ne ko­ri­ste pam­će­nje u svo­jim žr­tve­nim mo­du­si­ma.

Pre­da­nost Dru­go­me zah­te­va ar­ti­ku­la­ci­ju ko­lek­tiv­ nog iden­ti­te­ta iz­van na­ci­je i nje­nih kor­po­ra­cij­skih fi­nan­si­je­ra. Če­sto ne­vi­dlji­vi čin kul­tur­nog pre­vo­đe­ nja prak­sa je za pri­mer, u ko­joj su­če­lja­va­nje raz­li­ka na­sta­vlja da bu­de iza­zov na­či­nu na ko­ji se gra­ni­ce iz­me­đu et­nič­kih, kul­tur­nih, ra­snih i na­ci­o­nal­nih iden­ti­te­ta usta­no­vlja­va­ju na­kon za­vr­šet­ka Hlad­nog ra­ta. In­te­lek­tu­al­ne mre­že, ko­je su pri­hva­ti­le is­tro­še­ no na­sle­đe hu­ma­ni­zma kao svoj pro­fe­si­o­nal­ni te­ret, okre­ću se kul­tur­nom pre­vo­đe­nju kao sred­stvu ko­je po­ma­že da se po­mi­ri­mo s raz­li­ka­ma, u okvi­ru da­te kul­tu­re i van nje.

VII Po­ja­va post­na­ci­o­nal­nih iden­ti­te­ta je, mo­gu­će je, uko­re­nje­na u du­goj pred­i­sto­ri­ji ko­smo­po­lit­skog ko­eg­zi­sti­ra­nja u pe­ri­o­di­ma pre mo­der­ne. Isto­rij­ski mo­del ko­lek­tiv­nog iden­ti­te­ta pret­po­sta­vlja mo­nu­ men­tal­no se­ća­nje na na­ci­ju kao osnov­no iz­vo­ri­šte i su­šti­nu je­zič­ke, ra­sne ili kul­tur­ne osno­ve lju­di, a da, pri to­me, ne pri­ka­zu­je kom­plek­snost pri­pa­da­ nja vi­še­za­jed­ni­štvu. Kul­tur­no po­re­klo raz­li­či­tih na­ci­ja obič­no se pri­ka­zu­je kroz ag­no­stič­ku vi­zi­ju „sop­stve­ne” po­seb­ne pri­če o ko­lek­tiv­nom iden­ti­ te­tu, pro­šlim, sa­da­šnjim i bu­du­ćim ne­pri­ja­te­lji­ma.

Te sta­tič­ne me­to­do­lo­gi­je pred­sta­vlja­ju se­ća­nje kao spo­me­nik po­dig­nut u kr­vi lju­di, i one za­o­bi­la­ze pre­ vo­đe­nje kao na­čin da se shva­ti kom­plek­san pro­ces stva­ra­nja na­ci­je.

Od­go­vor­nost pre­vo­di­o­ca pri­sut­na je kad god či­ta­mo i gde god da gle­da­mo; i u ne­po­ko­le­blji­vom ne­pri­ja­telj­stvu po­vre­đe­nog po­no­sa po­sled­nje pre­ o­sta­le ve­le­si­le, i u ha­o­tič­nom mno­štvu ra­to­va ko­ji sve sna­žni­je lju­lja­ju glo­bal­ni po­li­tič­ki brod. Sve­do­ 237

če­nje o raz­li­či­to­sti se­mi­o­tič­kih iz­ra­za ko­ji odo­le­va­ju la­kom pre­vo­du po­tak­nu­to je ne­pre­sta­nim is­pi­ti­va­ njem pro­sto­ra „iz­me­đu” i pre­po­zna­va­njem slo­je­va mo­gu­ćih zna­če­nja ko­ja mo­gu i da pri­kri­ju i da ra­ sve­tle „ori­gi­nal”. Ovi iz­ra­zi, ko­ji po­sto­je van do­ma­ ša­ja ori­gi­nal­no­sti, ra­đa­ju se kao pro­men­lji­ve ce­li­ne ko­je mo­gu da pro­no­se dru­ga­či­ji na­čin bi­ti­sa­nja i pri­pa­da­nja, jer iz­ra­nja­ju iz lo­kal­nih i glo­bal­nih tra­ u­ma da bi ob­li­ko­va­le pred­sta­ve o svom sop­stve­nom ko­lek­tiv­nom iden­ti­te­tu u okvi­ru no­vih kon­tek­sta se­ mi­o­tič­kog na­stan­ka.

VI­II Pro­ces me­ta­fo­rič­ke za­me­ne bu­kval­nog sa fi­gu­ ra­tiv­nim ana­lo­gan je se­mi­o­zi svoj­stve­noj pro­ce­su kul­tur­nog pre­vo­đe­nja. Ho­ri­zont „pre­vo­di­vo­sti” nu­ di iden­ti­tet ko­ji ima mo­guć­nost da is­ti­sne žr­tve­no raz­u­me­va­nje svog po­re­kla. Na ovaj na­čin iz­be­ga­va se raz­li­ka kao ra­zor­ni ele­ment iza­zvan po­sre­do­va­ njem iz­me­đu bu­kval­nog/ori­gi­nal­nog i fi­gu­ra­tiv­nog/ pre­ve­de­nog. Ono što se po­sti­že u pre­vo­du, pret­hod­ no ne­vi­dlji­vom aspek­tu ori­gi­nal­nog ko­ji se ogle­da u dru­gom, je­ste stva­ra­nje pro­sto­ra i vre­me­na ko­ji su van kul­tur­ne po­de­le i kon­ti­nu­u­ma tran­zi­ci­je iz­me­ đu raz­li­či­tih re­gi­sta­ra kul­tur­ne raz­me­ne.

Iza­zva­ni te­ri­to­ri­jal­nim ra­to­vi­ma, ko­lo­ni­jal­nim ide­ja­ma, eko­nom­skim rop­stvom i dru­gim pro­ce­si­ ma do ko­jih su do­ve­li pu­to­va­nje i pre­vo­đe­nje, za­jed­ ni­ce iz­be­glih li­ca ši­rom sve­ta za­mi­šlja­ju svo­je iden­ ti­te­te kao niz kre­ta­nja duž ose do­la­ska/na­se­lja­va­nja/ po­vrat­ka pri­vre­me­nog i pro­stor­nog kre­ta­nja. Ovaj na­met­nu­ti no­mad­ski na­čin ži­vo­ta te­ra na ra­di­kal­no is­pi­ti­va­nje iden­ti­te­ta kao ka­te­go­ri­je ko­ja je po­ve­za­na sa hro­no­to­pi­ma ho­mo­ge­ne te­ri­to­ri­je i po­je­di­nač­nim na­ci­o­nal­nim na­ra­ti­vom.

Za­me­na ori­gi­na­la pre­vo­dom stva­ra po­mak u kul­tu­ri ko­ji re­me­ti ti­ši­nu na­ci­je. Ovim po­ma­ci­ma, či­ji raz­li­či­ti kul­tur­ni ko­re­ni pr­ko­se na­ra­ti­vi­ma o pri­pad­no­sti od­re­đe­nom ob­li­ku iden­ti­te­ta, kul­tur­ni pre­vo­di­o­ci do­no­se seg­ment ne­ka­kvog ima­gi­nar­nog

vîðeñjå

do­ma ko­ji je uvek van do­ma­ša­ja se­ća­nja kao gu­bi­ tak i žr­tva. Se­mi­o­tič­ki pre­laz iz­me­đu je­zi­ka, kul­tu­ re i iden­ti­te­ta ni­ka­da se ne mo­že sve­sti na ono što stva­ri, do­ga­đa­ji i kon­cep­ti „zna­če” pre­ma jed­no­stav­ nim de­fi­ni­ci­ja­ma iz reč­ni­ka. Ovo je na­ro­či­to tač­no za­to što pro­ces pre­vo­đe­nja pod­ra­zu­me­va pre­no­še­ nje jed­nog ni­za „stra­nih” kul­tur­nih ko­do­va na no­ve „do­ma­će” ni­zo­ve kul­tur­nih zna­če­nja, dok je re­fe­ren­ ci­jal­ni uni­ver­zum na­ro­či­to ob­u­sta­vljen. Ova ob­u­sta­ va „stvar­no­sti” u pro­ce­su pre­vo­đe­nja pod­ra­zu­me­va ne­pre­mo­sti­ve raz­li­ke ko­je kra­se sva­ki od re­gi­sta­ra pri­li­kom kul­tur­nog pre­mo­šći­va­nja ko­je od­je­ku­je ne­mo­guć­no­šću pot­pu­nog pre­vo­da iz­me­đu kul­tu­ra.

IX I sim­bo­lič­ki i ma­te­ri­jal­ni aspek­ti „ono­ga što još uvek ne zna­či” u pre­vo­du mo­gu se po­re­di­ti sa kon­ cep­ti­ma traj­ne ne­pre­vo­di­vo­sti. Ovi ob­li­ci lo­kal­nog, sna­žno prot­ka­ni po­tre­bom da se sa­kri­ju od ne­u­to­ lji­ve že­lje za zna­njem, pri­sut­ni u sva­kom pre­vo­du, za­mi­šlje­ni su kao iz­vor­ni i slu­že za od­u­pi­ra­nje kul­ tur­noj do­mi­na­ci­ji pri­zi­va­njem taj­ne. Ne­pre­vo­di­vost ove taj­ne je­ste taj­na pre­vo­đe­nja, nje­gov ži­vot i op­ sta­nak ove naj­pot­ce­nje­ni­je ljud­ske ve­šti­ne. Ni­ka­da u pot­pu­no­sti sve­de­ni na po­je­di­na­čan okvir zna­če­nja, kul­tur­ni pre­vo­di­o­ci stva­ra­ju me­ta­fo­ru taj­ne da bi is­ pi­ta­li gra­ni­ce „ljud­ske/hu­ma­ni­stič­ke” ma­šte ta­ko što ne­pre­sta­no pre­la­ze iz jed­nog re­gi­stra u dru­gi, be­le­ že­ći ta­ko kul­tur­ne gra­ni­ce pre­vo­di­vo­sti iz­me­đu iz­ ra­za iden­ti­te­ta i dru­go­sti u od­re­đe­nom je­zi­ku.

Ovaj pro­ces bes­kraj­nog pre­vo­đe­nja iz­me­đu po­li­tič­ki ne­jed­na­kih kul­tur­nih tra­di­ci­ja stva­ra za­ jed­ni­ce ko­je na­sto­je da se sa­kri­ju i po­beg­nu od bi­lo ka­kvog ob­li­ka zna­nja za­sno­va­nog na pot­pu­noj do­ mi­na­ci­ji SAD. Ono što je lič­no i što uob­li­ča­va lju­ de, kao što je ra­na od 11. sep­tem­bra, oba­vi­ja bol im­pe­ri­jal­nog iden­ti­te­ta su­o­če­nog sa na­sil­nim ob­ li­ci­ma ne­pre­vo­di­vo­sti. Muk i taj­nost sva­ke tra­u­me ko­ju de­le „na­ci­o­nal­ni” su­bjek­ti, ko­ji, sva­ki za se­be, za­mi­šlja­ju Gro­und Ze­ro kao žr­tve­nu te­ri­to­ri­ju za za­

jed­ni­cu oža­lo­šće­nih, uni­ver­zal­ni su simp­to­mi tra­ u­ma­ti­zo­va­nog iden­ti­te­ta. Na­ci­o­nal­ne ćut­nje me­sta su stvar­ne opa­sno­sti, ljut­nje pre­ma la­ko pre­vo­di­vim ne­pri­ja­te­lji­ma, gde na­ra­ti­vi pra­ved­nič­ke osve­te za­ ma­glju­ju vi­zi­ju kul­tur­ne kom­plek­sno­sti ko­ja je us­ kra­će­na Dru­go­me.

X Op­sta­nak lo­kal­nih na­ra­ti­va i ri­tu­a­la kao ne­ pre­vo­di­vih do­ga­đa­ja ne ga­ran­tu­je nji­ho­vu stal­nost i či­sto­tu kao obi­ča­ja za­jed­ni­ce ko­ji sla­ve ži­vot. Ne­ pre­kid­no ba­vlje­nje glo­bal­nim uslo­vlja­va po­seb­nu iz­ved­bu kul­tur­nog pre­vo­đe­nja sa na­gla­skom na po­ tra­zi za lo­ka­ci­ja­ma ko­je ne­ke kul­tu­re sma­tra­ju ne­ pre­vo­di­vi­ma. Ne­is­kre­ni ob­li­ci iden­ti­te­ta dra­ma­ti­zu­ ju gu­bi­tak na­ci­o­nal­nih na­ra­ti­va, a za­o­bi­la­ze di­ja­lek­ ti­ku taj­no­sti. Bez ob­zi­ra na to ko­li­ko upor­no ne­pre­ kid­ni ko­lo­ni­jal­ni pro­jek­ti pre­ru­še­ni u glo­ba­li­za­ci­ju po­ku­ša­va­ju da uzur­pi­ra­ju na­šu tre­nut­nu tem­po­ral­ nost, bol­no raz­u­me­va­nje od­re­đe­nih „na­ci­o­nal­nih” sle­pih uve­re­nja (kao što je Ko­so­vo mo­jih pre­da­ka) kao žr­tve­nih lo­ka­ci­ja iz­van ko­jih na­si­lje mo­že da bu­de pri­kla­dan od­go­vor na ra­di­kal­nu kul­tur­nu dru­ gost „te­ro­ri­ste” zah­te­va ra­di­kal­no is­pi­ti­va­nje na­ci­o­ nal­nog iden­ti­te­ta kao ho­mo­ge­nog kul­tur­nog kon­ struk­ta. Oni ko­ji se od­u­pi­ru do­mi­na­ci­ji ta­ko što se čvr­sto dr­že za je­zgro ko­je je za­mi­šlje­no kao neo­tu­đi­ vo i lič­no za jed­nu na­ci­ju, upa­da­ju u zam­ku ko­ri­šće­ nja ti­ši­ne kao uto­či­šta ne­pre­vo­di­vog ko­je pred­sta­ vlja naj­sve­ti­ji pro­stor „na­ci­o­nal­nog” iden­ti­te­ta kao simp­to­ma ne­pre­kid­ne tra­u­me žr­tvo­va­nja svoj­stve­ne sa­mo oni­ma ko­ji ža­le ili se sve­te bez mno­go re­či.

XI Ho­ri­zont kul­tur­ne raz­me­ne za­mi­šljen je kao dru­ga­či­ja ak­tiv­nost ko­ja is­te­ru­je „ti­ši­ne” iz oda­ja nji­ho­vog iden­ti­te­ta da bi sve­do­či­le o pro­la­zno­sti i ne­si­gur­no­sti Dru­ga­či­jeg. Otva­ra­nje pu­ta Dru­ga­či­ jem, uz isto­vre­me­nu svest da Dru­ga­či­ji mo­žda ne­će pri­ka­za­ti sve svo­je taj­ne, uti­če na ar­ti­ku­la­ci­ju iden­ 238

vîðeñjå

ti­te­ta kao kre­ta­nja me­đu raz­li­či­tim li­ci­ma dru­go­sti.

Veo ko­ji oba­vi­ja taj­nu za­jed­ni­ca, či­ji se iden­ti­tet ja­ vlja kao re­zul­tat sku­če­no­sti, sla­bo­sti i po­ko­ra­va­nja, osen­čen je „lo­kal­nom bo­jom” kao po­sle­di­ca pu­to­va­ nja i pre­vo­đe­nja. Ako kul­tu­ra či­ni ove aspek­te iden­ ti­te­ta ko­ji se la­ko pre­tva­ra­ju u omi­lje­ne tu­ri­stič­ke de­sti­na­ci­je vi­dlji­vim, za­da­tak kul­tur­nog pre­vo­đe­nja je­ste da po­tra­ži no­mad­sku ar­ti­ku­la­ci­ju i li­ni­je be­ga, ko­ji či­ne da taj iden­ti­tet ima mo­guć­nost da se sa­kri­je od glo­bal­nog po­gle­da.

No­vi na­či­ni upo­zna­va­nja, uko­li­ko pri­su­stvo Dru­ga­či­jeg po­sta­ne te­ret ili bol­no, omo­gu­ća­va­ju sva­koj kul­tu­ri da osta­ne za­vi­je­na u ne­pre­vo­div plašt ti­ši­ne. To što ne­pre­sta­no is­pi­tu­je bi­lo ka­kav sta­lan ili ide­o­lo­ški pro­je­kat ko­ji mo­bi­li­še „na­rod” i te­ra ga da po­či­ni na­si­lje, či­ni ovu prak­su bes­kraj­no od­go­ vor­nom kao ho­ri­zont eti­ke iz­van li­be­ral­ne za­bri­nu­ to­sti za­sno­va­ne na „do­broj sa­ve­sti”. Njen za­da­tak je da ras­krin­ka glo­bal­no li­ce­mer­je iz­gra­đe­no na ja­snoj vi­zi­ji iz­me­đu po­zna­tog „ov­de” i ne­po­zna­tog „ta­mo”.

Prak­sa kul­tur­nog pre­vo­đe­nja iz­i­sku­je ne­pred­vi­đe­ne struk­tu­re is­ku­stva i ma­šte iz­van jed­no­stav­ne bi­nar­ no­sti svoj­stve­nog i stra­nog u do­me­nu je­din­stve­nog kul­tur­nog idi­o­ma ili je­zič­ke prak­se.

Ne­žan plašt ti­ši­ne ne ga­ran­tu­je oču­va­nje kul­tur­ nog je­din­stva kao lo­ka­ci­je ko­ja ni­je otvo­re­na pre­ma epi­ste­mo­lo­škom pri­lo­go­đa­va­nju Dru­gog. Po­me­ra­ nje zna­če­nja od­vi­ja se u pro­ce­su se­mi­o­ze, a vr­še ga kul­tur­ni pre­vo­di­o­ci ko­ji pre­po­zna­ju spo­ra­dič­nu i ne­pred­vi­dlji­vu že­lju dru­gog da osta­ne oba­vi­jen taj­ nom. Prak­sa kul­tur­nog pre­vo­đe­nja od­no­si se i na ov­de i na ta­mo, na vi­še lo­ka­ci­ja gde se ogra­ni­če­nja kul­tur­ne pre­vo­di­vo­sti ne po­kla­pa­ju sa etič­kim ogra­ ni­če­nji­ma bez­ob­zir­ne kor­po­ra­tiv­ne glo­ba­li­za­ci­je.

239

XII He­te­ro­ge­na sfe­ra ljud­skih kul­tu­ra je me­sto na ko­me taj­na pre­vo­đe­nja vre­ba iza na­ra­ti­va o iz­vor­ nom gu­bit­ku ne­vi­no­sti i stva­ra­nju iden­ti­te­ta kroz žr­tve­ne ri­tu­a­le za­jed­ni­štva. Ovaj sa­bla­sni ob­lik na­ ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta za­mi­šlja se­be kroz lo­gi­ku ko­ja iz­o­sta­vlja ge­ne­ra­li­zo­va­ne for­me dru­go­sti da bi osvo­ ji­la se­mi­o­tič­ki pro­stor svoj­stve­nog i po­la­ga­la pra­vo na or­ga­ni­za­ci­ju na­si­lja pre­ma onim kul­tu­ra­ma či­ja su zna­če­nja za­ma­glje­na i okr­nje­na bru­tal­nim ob­ li­ci­ma pri­pi­to­mlja­va­nja. Dru­ga­či­ji po­sta­je gra­ni­ca iz­van ko­je iden­ti­tet mo­že sa­mo da se bra­ni i ba­vi pre­vo­đe­njem kul­tur­nih raz­li­ka ko­je za re­zul­tat ima smi­sle­ne, ali i za­stra­šu­ju­će asi­me­tri­je.

Ovo je prak­sa pre­vo­đe­nja ko­ja pre­po­zna­je veo ko­ji raz­dva­ja uče­sni­ke za­vo­dlji­vog su­sre­ta kul­tu­ra, gde pre­pu­šta­nje Dru­ga­či­jem ni­je pro­pi­sa­no i nor­ ma­tiv­no, već si­tu­a­ci­o­no i iz­bor­no. Ovaj na­čin in­ ter­ak­ci­je ka­rak­te­ri­sti­čan je za di­ja­spo­ru i mi­grant­ ske kul­tu­re ko­je spa­ja­ju op­sta­nak sa pred­sta­vom o onom što je iz­me­đu je­zi­ka i iden­ti­te­ta. Ako al­he­mi­ja kri­je taj­nu že­lju pri­rod­nih na­u­ka da pre­i­na­če ma­te­ ri­jal­ni uni­ver­zum i vla­da­ju nji­me, on­da pre­vo­đe­nje kri­je po­re­klo hu­ma­ni­stič­kih na­u­ka u pro­ce­su ne­pre­ kid­ne po­tra­ge za no­vim ob­li­ci­ma zna­nja u do­me­nu kul­tu­re.

Kli­vlend – Be­o­grad – Me­di­son – Bu­e­nos Aj­res – Kem­bridž – Nju Del­hi, 1999–2002.

The Journal of the Midwest Modern Language Association, sveska 35, broj 2, Translating in and across Cultures (Autumn, 2002), strane 5-12, Midwest Modern Language Association, Chicago http://www.jstor.org/stable/131516

240

241

vîðeñjå

UDC 323(495)"20" UDC 94(497)

Vangelis Kalotihos, Njujork, SAD

Budućnost Balkana Identitet, kultura i politika u Grčkoj posle 1989.

Od pa­da Ber­lin­skog zi­da i pro­pa­sti ko­mu­ni­zma otvo­re­no je sámo zna­če­nje Evro­pe i na­la­zi se u pro­ ce­su re­de­fi­ni­sa­nja. Evrop­ske dr­ža­ve i dru­štva rvu se sa eks­pan­zi­jom Se­ver­no­a­tlant­ske ali­jan­se (NA­TO) i Evrop­skom uni­jom, kao i sa no­vim ta­la­som imi­gra­ ci­je, a isto­vre­me­no se po­ja­vi­la i ob­no­vlje­na i oja­ča­na kul­tur­na an­ga­žo­va­nost iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da. Ali ovaj br­zi pre­o­bra­žaj u po­sled­njih 15 go­di­na ta­ko­ đe ima i du­blje ko­re­ne. Re­struk­tu­ri­ra­nje sa­vre­me­ne Evro­pe prot­ka­no je ka­ta­kli­zmič­nim do­ga­đa­ji­ma 20. ve­ka – dva svet­ska ra­ta, Ho­lo­ka­ust – kao i mo­der­ ni­za­ci­jom ko­ja je od 18. ve­ka ob­li­ko­va­la Evro­pu i nje­ne ve­ze sa ostat­kom sve­ta. „Stu­di­je o evrop­skoj kul­tu­ri i isto­ri­ji” po­sve­će­ ne su iz­da­va­nju knji­ga ko­je se ba­ve is­tra­ži­va­njem naj­va­žni­jih pi­ta­nja o pro­šlo­sti i sa­da­šnjo­sti Evro­pe iz ugla ve­li­kog bro­ja raz­li­či­tih di­sci­pli­na. Ra­do­vi u ovom se­ri­ja­lu su in­ter­di­sci­pli­nar­ni; ba­ve se kul­tu­ rom i dru­štvom, kao i va­žnim do­ga­đa­ji­ma u Za­pad­ noj i Is­toč­noj Evro­pi od 18. ve­ka do da­nas u okvi­ru so­ci­jal­nog i isto­rij­skog kon­tek­sta. Uz ši­rok ras­pon te­ma, ge­o­gra­fi­ju i hro­no­lo­gi­ju, ovaj se­ri­jal ima za cilj da ob­ja­vi naj­in­te­re­sant­ni­je i na­ji­no­va­tiv­ni­je ra­do­ve o mo­der­noj Evro­pi.

Pr­vo po­gla­vlje Ovo je Bal­kan, ov­de ne­ma ša­le εδώ δεν είναι παίξε γέλασε: εδώ είναι Μπαλκάνια Ov­de ne­ma ša­le: ovo je Bal­kan1 Ni­kos En­go­no­pu­los „Le­ši­nar 1748. (sli­kar­ska in­ter­pre­ta­ci­ja)” iz zbir­ke Po­vra­tak pti­ca, 1946.

Ve­ći­na Gr­ka zna stro­fe ovog epi­gra­fa. Pa ipak, ve­ro­vat­no ma­lo njih zna da ih je na­pi­sao pe­snik nad­re­a­li­sta Ni­kos En­go­no­pu­los. Gr­ci su pr­vo ču­ li kan­ta­u­to­ra pod Di­la­no­vim uti­ca­jem, Di­o­ni­si­sa Sa­vo­pu­lo­sa, ka­ko pe­va ove sti­ho­ve u svo­joj pe­smi „Ba­los” iz 1971. go­di­ne. U ovoj pe­smi Sa­vo­pu­los obr­će sti­ho­ve, pe­va­ju­ći „ovo je Bal­kan, ov­de ne­ma ša­le”. Da­nas, mla­đa ge­ne­ra­ci­ja, iako ni­je upo­zna­ta sa ovim lir­skim in­ter­tek­stom, upo­tre­blja­va ovu idi­ 1 Al­ter­na­tiv­ni pre­vod bio bi „ov­de ne­ma igre”. Po­sto­je­ći pre­ vod En­go­no­pu­lo­so­ve po­e­me (2007) Dej­vi­da Ko­no­li­ja gla­si „ovo ni­je igra­li­šte”, što je sa­svim pri­hva­tlji­vo jer uka­zu­je na pri­ro­du Bal­ka­na.

242

vîðeñjå

o­mat­sku fra­zu u pot­pu­no­sti shva­ta­ju­ći svo­ju sa­mo­ pot­ce­nje­nu i sa­mo­pre­ce­nje­nu pri­ro­du. Ovi sti­ho­vi uka­zu­ju na to ka­ko se stva­ri re­ša­va­ju u Grč­koj (na osno­vu po­lo­ža­ja na Bal­ka­nu): gru­bo, na­glo, ne­si­ste­ mat­ski, bez pro­pi­sa­nog po­stup­ka, mo­žda čak i oštro i na­sil­no, ali pre sve­ga neo­r­ga­ni­zo­va­no. Stro­fa ja­sno uka­zu­je na to da ne­gde dru­gde, van Grč­ke, po­sto­ ji pro­spe­ri­tet­no, ve­dro gra­đan­stvo sa oprav­da­nim oče­ki­va­njem pro­pi­sa­nog po­stup­ka, na bla­go­slo­ve­ nom me­stu ko­jim vla­da­ju ra­zum i pra­vo. Ona ta­ko­ đe uka­zu­je i na to da ova­kva po­u­zda­na po­li­ti­ka ne mo­že da se na­đe ov­de, jer ov­de smo mi na Bal­ka­nu i ov­de stva­ri pro­sto ta­ko ne funk­ci­o­ni­šu. Pra­vi Grk za­i­sta pri­me­ću­je da stva­ri bu­kval­no „ni­su za igru i smeh” – „ov­de ne­ma ša­le”. Ov­de, na Bal­ka­nu, mu­ka je i be­da. En­go­no­pu­los, u stva­ri, ide da­lje od Sa­vo­ pu­lo­sa u ko­ri­šće­nju grč­kog plu­ra­la za „Bal­kan”, jer ne ko­ri­sti bi­la­bi­jal­ni fri­ka­tiv uobi­ča­je­ne grč­ke re­či za „Bal­kan”, već „gru­blji” bi­la­bi­jal­ni plo­ziv ko­ji zvu­či stra­no i ko­ji se mo­že na­ći u dru­gim je­zi­ci­ma Bal­ka­ na (kao i u en­gle­skoj re­či) za „Bal­kan”.

En­go­no­pu­lo­sov pr­vi slog mo­žda ni­je to­li­ko otu­đu­ju­ći ko­li­ko se na pr­vi po­gled či­ni. Iako oda­ je uti­sak uda­lje­ne tu­đi­ne, pa čak i gru­bo­sti ko­ja se po­ve­zu­je sa Bal­ka­nom, iro­nič­nu upo­tre­bu stra­nog pr­vog slo­ga pre­po­zna­ju oni ko­ji shva­ta­ju ša­lu. Gru­ bo iz­go­vo­ren „Bal­kan” po­ne­kad se či­ni na­šim, čak i ka­da ga mi iz­go­va­ra­mo kao oni (na Bal­ka­nu). Ova tvrd­nja pod­ra­zu­me­va od­re­đe­nu slič­nost u ra­zli­ci.

Me­đu­tim, pri­hva­tlji­va je sa­mo dok onaj ko­ji pri­ča ša­lu za­dr­ža­va kon­tro­lu ta­ko što po­sta­vlja uslo­ve me­ đu­sob­nog pre­po­zna­va­nja. Isto­vet­nost na­gla­ša­va i naj­ma­nju raz­li­ku na nar­ci­so­i­dan na­čin. Go­vor­nik, ta­da, sa­svim pri­klad­no, tmur­nu i ne­po­pu­stlji­vu do­ mo­vi­nu pred­sta­vlja, pa mo­žda i sla­vi, na ša­ljiv na­čin.

Ne­ko­me ko po­sma­tra sa stra­ne – ne­ko­me ko ne shva­ta ovu ša­lu – si­ner­gi­ja iz­me­đu slič­no­sti i raz­li­ke mo­že bi­ti zbu­nju­ju­ća. An­tro­po­log Sa­ra F. Grin pri­ se­ća se ka­ko su joj na po­čet­ku is­tra­ži­va­nja u Epi­ru, bli­zu grč­ko-al­ban­ske gra­ni­ce, na pi­ta­nja od­go­va­ra­li 243

ra­znim va­ri­ja­ci­ja­ma sle­de­će fra­ze: „Ovo je Bal­kan, Sa­ro, šta ste oče­ki­va­li?” Lo­kal­no sta­nov­ni­štvo od­go­ va­ra­lo bi čak i na pi­ta­nja ko­ja ni­su ima­la ni­ka­kve ve­ze sa Bal­ka­nom uz „is­kri­vljen osmeh i sa do­zom ci­ni­zma ko­ja pod­se­ća na ’igru’ i ozbilj­nost te igre” (Green 2007: 263 fn. 19). „Re­če­no mi je”, za­klju­ču­ je Sa­ra, „da mo­gu oče­ki­va­ti da bu­dem zbu­nje­na, jer ovo je Bal­kan; u sva­kom slu­ča­ju, ne tre­ba da oče­ ku­jem da do­prem do sr­ži stva­ri; to je na Bal­ka­nu ne­mo­gu­će” (Green: 12). Na po­čet­ku, Sa­ra pret­po­ sta­vlja da ne­sprem­nost da se stva­ri ja­sno de­fi­ni­šu pre­o­vla­da­va u re­gi­o­nu i za­klju­ču­je da lju­di po­ku­ša­ va­ju da joj ka­žu da ih se oka­ne. Vre­me­nom, shva­ ta da je ovo u stva­ri po­ku­šaj da se na uč­tiv na­čin iz­beg­ne od­go­vor na po­ten­ci­jal­no ne­u­god­na pi­ta­nja o „kom­plek­sno­sti od­no­sa i raz­dva­ja­nja iz­me­đu kon­ cep­ta Grč­ke i onog što je grč­ko, ’Bal­ka­na’ i na­či­na na ko­ji su raz­li­či­ti de­lo­vi Grč­ke ra­zno­li­ko u sve­mu ovo­me is­pre­ple­te­ni” (Green: 263). Ova­kva stra­te­gi­ja je uobi­ča­je­na u pri­su­stvu stran­ca, po­seb­no ne­kog iz po­gra­nič­ne zo­ne ko se ras­pi­tu­je o lju­di­ma, nji­ho­voj kul­tu­ri i isto­ri­ji.

U to­ku svog is­tra­ži­va­nja an­tro­po­log Sa­ra Grin, me­đu­tim, uvi­đa za­što se lju­di i kul­tu­re na Bal­ka­nu po­sma­tra­či­ma sa Za­pa­da či­ne „ha­o­tič­nim” i „ne­ sta­bil­nim”. Po nje­nom mi­šlje­nju, to ni­je za­to što je Bal­kan pro­sto ta­kav. Ona se pak ba­vi ti­me ka­ko su nje­na oče­ki­va­nja u ne­skla­du sa oče­ki­va­nji­ma su­bje­ ka­ta (a ne obje­ka­ta) ko­je pro­u­ča­va. Obi­ča­ji u re­gi­o­ nu ni­su u skla­du sa mo­der­nim na­či­nom raz­mi­šlja­ nja ko­men­ta­to­ra sa Za­pa­da iz de­vet­na­e­stog i ra­nog dva­de­se­tog ve­ka. Na Bal­ka­nu isti­na je re­la­tiv­na, pod­lo­žna raz­li­či­tim tu­ma­če­nji­ma i ne ukla­pa se u ka­te­go­ri­je mo­der­ni­za­ci­je (ili na­ci­o­na­li­zma): „Kom­ bi­na­ci­ja ne­spo­sob­no­sti da se učvr­ste gra­ni­ce na Bal­ka­nu i is­pre­ple­te­nost odva­ja­nja i od­no­sa (stva­ri su isto­vre­me­no iste i raz­li­či­te) ote­ža­va mo­guć­nost da se utvr­di da li po­sto­ji ’Bal­kan’ ko­ji je ja­sno raz­ li­čit na bi­lo ko­ji na­čin” (Green: 132). Ni­ka­da ni­je u pot­pu­no­sti ja­sno da li je ovaj Bal­kan za­pad­ni ili

vîðeñjå

is­toč­ni, evrop­ski ili ne­e­vrop­ski, hri­šćan­ski ili ne baš (tj. is­toč­no) hri­šćan­ski, ra­ci­o­na­lan ili ira­ci­o­na­lan, ci­vi­li­zo­van ili var­var­ski.

Na­ža­lost, pre­o­vla­đu­ju­ća sli­ka „Bal­ka­na” na Za­ pa­du u dva­de­se­tom ve­ku ne pro­is­ti­če iz fi­nih de­ta­ lja En­go­no­pu­lo­so­ve pe­sme, Sa­vo­pu­lo­so­ve adap­ta­ ci­je ili pro­mi­šlje­ne i emo­tiv­ne an­tro­po­lo­ške stu­di­je Sa­re Grin. Na­pro­tiv, ova sli­ka je stvo­re­na u vre­me et­nič­kih su­ko­ba i ide­o­lo­ške po­la­ri­za­ci­je. Uop­šte­no go­vo­re­ći, stran­ci se usred­sre­đu­ju na ovaj re­gion u tre­nu­ci­ma kri­ze, do­kle god ovi do­ga­đa­ji ima­ju uti­ ca­ja na jav­no mnje­nje Za­pa­da. Čim se kri­za za­vr­ši, Bal­kan pa­da u za­se­nak. Ili, po dru­gom ste­re­o­ti­pu, ovaj re­gion je kao vam­pir ko­ji se po­ja­vlju­je i ne­sta­je na me­đu­na­rod­noj sce­ni. U to­ku kri­ze, glav­ni ak­te­ ri – bi­lo da su do­ma­ći ili stra­ni, a obič­no su i jed­ ni i dru­gi – uma­nju­ju re­la­ci­o­na­li­zam Bal­ka­na na­ me­ću­ći stro­go mo­der­ni­stič­ku i et­no­na­ci­o­na­li­stič­ku lo­gi­ku. U ta­kvim tre­nu­ci­ma, stran­ke iz re­gi­o­na se dr­že na od­sto­ja­nju u od­no­su na na­si­lje ko­je se vr­ši na nji­ho­vom pra­gu i ta­ko se dis­tan­ci­ra­ju od svo­jih su­se­da. Mno­gi ko­men­ta­to­ri pri­me­ti­li su da se lju­di na Bal­ka­nu od­ri­ču ova­kvog obe­le­ža­va­nja i odva­ja­ju svoj iden­ti­tet od „bal­kan­šti­ne” svo­jih su­se­da. Ka­da do­đe do su­ko­ba unu­tar re­gi­o­na, nar­ci­so­id­na igra ma­lim raz­li­ka­ma u slič­no­sti bi­va za­me­nje­na opo­zi­ ci­o­nom re­to­ri­kom ko­ja pre­u­ve­li­ča­va ma­le raz­li­ke i bri­še za­jed­ni­štvo. Gra­đa­ni jed­nog re­gi­o­na sme­šta­ju „Bal­kan” ne­gde dru­gde, če­sto od­mah pre­ko gra­ni­ce, ju­žno ili is­toč­no (ili, u slu­ča­ju Grč­ke, se­ver­no). Na ovaj na­čin, oni ori­jen­ta­li­zu­ju svo­je su­se­de i pro­jek­ tu­ju po­sto­ja­nje Bal­ka­na ne­gde dru­gde.

Ovi po­sled­nji fak­to­ri od­no­se se i na Grč­ku, či­ ji je od­nos sa Bal­ka­nom kraj­nje ne­ja­san. Grč­ka na­ ci­o­nal­na eta­ti­stič­ka ide­o­lo­gi­ja mo­der­nog pe­ri­o­da po­ku­ša­va da pre­va­zi­đe „raz­li­ke u eks­tre­mi­ma” Bal­ kan­skog po­lu­o­str­va is­ti­ču­ći, a po­vre­me­no i stva­ra­ ju­ći iz­u­zet­nu ho­mo­ge­nost za svo­ju sop­stve­nu po­ pu­la­ci­ju. Ovaj pro­ces na­ci­o­na­li­za­ci­je/he­le­ni­za­ci­je iz­vr­šen je ra­ni­je ne­go u ne­kim dru­gim bal­kan­skim

dr­ža­va­ma. Osim to­ga, grč­ka ge­o­po­li­tič­ka, kul­tur­na i voj­na ori­jen­ta­ci­ja to­kom dva­de­se­tog ve­ka utvr­di­la ju je kao za­pad­nu na­ci­ju ko­ja je pre­va­zi­šla svoj ne­ ka­da­šnji bal­kan­ski iden­ti­tet.

Ne­ja­sno­će ovih pro­me­na in­ter­na­li­zo­va­ne su u ve­će ka­te­go­ri­je iden­ti­te­ta na­ci­je. „Bal­kan­ska” di­men­ zi­ja je sa­mo jed­no u ni­zu sa­mo­o­be­lež­ja ko­ja uklju­ču­ ju „grč­ko”, „lo­kal­no”, „me­di­te­ran­sko”, „le­van­tin­sko”, „is­toč­no”, „pra­vo­slav­no”. Bal­kan (kao me­to­ni­mi­ja za grč­ko) na­su­prot Za­pa­du (ili, na pri­mer, evrop­skom) sa­mo je jed­na ver­zi­ja bi­nar­no­sti obe­le­že­ne ten­zi­ jom kroz či­ta­vu grč­ku isto­ri­ju. Ona pod­ra­zu­me­va po­ku­šaj da se do­stig­ne kla­sič­ni pret­hod­nik (ko­jeg Za­pad po­štu­je). Bi­nar­nost je iz­ra­že­na u raz­li­či­tim ob­li­ci­ma; naj­če­šća po­lar­nost pra­vi raz­li­ku iz­me­ đu kla­sič­nog mo­de­la (He­le­ni) i vi­zan­tij­sko-tur­skog mo­de­la (Ri­mlja­ni). Ona su­prot­sta­vlja nor­ma­tiv­nu i ide­a­li­zo­va­nu ver­zi­ju grč­kog iden­ti­te­ta, pre­ma za­pad­ noj isto­ri­o­gra­fi­ji ote­lo­tvo­re­nu u kla­sič­noj Grč­koj, lo­kal­noj i prak­tič­noj isto­ri­ji grč­kog is­ku­stva. Majkl Her­cfeld (Her­zfeld 1987) po­ve­zu­je ovu „di­se­mi­ju” sa an­tro­po­lo­škim okvi­rom ko­ji pra­vi raz­li­ku iz­me­ đu eks­tro­vert­ne, ko­lek­tiv­ne sa­mo­pre­zen­ta­ci­je i in­ tro­spek­tiv­ne, ko­lek­tiv­ne sa­mo­spo­zna­je, iz­ra­že­ne kroz je­zik, ar­hi­tek­tu­ru i po­pu­lar­nu kul­tu­ru. Dru­ga, srod­na ver­zi­ja ovog sa­mo­po­sma­tra­nja po­re­di grč­ke so­ci­jal­ne, eko­nom­ske i po­li­tič­ke struk­tu­re sa za­pad­ nom sa­mo­u­pra­vom, što je u su­prot­no­sti sa ra­ši­re­ nom prak­som. Ovaj flek­si­bil­ni mo­del (sa­mo)po­zi­ ci­o­ni­ra­nja kri­vi oto­man­sku vla­da­vi­nu i tur­ski uti­caj za ne­do­stat­ke grč­ke mo­der­ni­za­ci­je, kao što se i ovi sma­tra­ju od­go­vor­nim u od­no­su na dru­ge bal­kan­ske na­ro­de. Kri­ti­ča­ri smi­šlja­ju prin­ci­pe pra­vi­la/stra­te­gi­ja i dr­žav­ne/lo­kal­ne mo­ći duž he­len­sko/ri­mljan­ske ose ka­ko bi va­lo­ri­zo­va­li je­dan ili dru­gi pol u na­di da će po­me­ri­ti se­be, ili Gr­ke u ce­li­ni, na Bal­kan, u Evro­pu, na Za­pad, ili van njih. Ova re­to­rič­ka stra­te­gi­ja iz­la­že se vi­še ili ma­nje ozbilj­no (u za­vi­sno­sti od kon­tek­sta).

Ona ima istu he­u­ri­stič­ku vred­nost za gra­đa­ne kao po­je­din­ce i za dru­štve­ne ak­te­re. Po­e­ma i pe­sma iz 244

vîðeñjå

uvod­nog de­la ovog po­gla­vlja pra­vi su pri­mer. Her­ cfel­do­vo an­tro­po­lo­ško de­lo va­lo­ri­zu­je smi­sle­nu ide­ ju raz­li­či­to­sti na ri­mljan­skom po­lu (Her­zfeld 1987: 94). Na­su­prot to­me, pro­u­ča­va­ju­ći grč­ku po­li­tič­ku kul­tu­ru, po­li­ti­ko­log Ni­ki­fo­ros Di­a­man­du­ros fa­vo­ ri­zu­je dru­gi pol u svom bi­nar­nom mo­de­lu ko­ji su­ prot­sta­vlja ve­ster­ni­za­ci­ju re­for­ma­tor­skih „mo­der­ni­ za­to­ra” na­ti­vi­stič­kim, re­ak­ci­o­nar­nim „gu­bit­ni­ci­ma” (Di­a­man­do­u­ros 1993: 1–26; 2000). „Mo­der­ni­za­to­ri” kao što su Di­a­man­du­ros (1994; 1997) i dru­gi po­li­ ti­ko­lo­zi (Fe­at­her­sto­ne 1998) po­ku­ša­va­ju da iz­vr­še re­for­mu ko­rum­pi­ra­ne dr­ža­ve op­ti­mi­za­ci­jom po­re­ za, pod­sti­ca­njem tran­spa­rent­no­sti, me­ri­to­krat­skog za­po­šlja­va­nja i de­mo­krat­skih prin­ci­pa, za raz­li­ku od se­bi okre­nu­tih, tra­di­ci­o­nal­nih, pro­tek­ci­o­ni­stič­kih fa­ mi­li­sta „gu­bit­ni­ka”. Ovaj obra­zac na­ro­či­to je bio po­ pu­la­ran na­kon pri­stu­pa Grč­ke Evrop­skoj uni­ji 1981. go­di­ne i bio je pri­su­tan u jav­noj de­ba­ti to­kom pe­ri­ o­da ko­jim se ova knji­ga ba­vi, to­kom pri­va­ti­za­ci­je i neo­li­be­ra­li­za­ci­je de­ve­de­se­tih go­di­na.

Slič­no di­se­mij­sko sa­mo­po­sma­tra­nje de­ša­va se i u dru­gim de­lo­vi­ma Bal­ka­na. Na kra­ju kra­je­va, „di­se­mi­ja je igra kul­tu­ro­lo­škim kon­tra­dik­ci­ja­ma ko­je su na­sta­le usled uslov­ne ne­za­vi­sno­sti – ne­za­ vi­sno­sti, kul­tur­ne i po­li­tič­ke, ko­ja se, pa­ra­dok­sal­no, uži­va sa­mo uz do­pu­šte­nje ne­kog moć­nog en­ti­te­ta” (Her­zfeld 1987: 123). Ona funk­ci­o­ni­še u okvi­ru ni­ za od­no­sa mo­ći, po­gle­da i in­te­re­sa in­saj­de­ra i aut­ saj­de­ra. Mno­ge ne­jed­na­ko­sti u mo­ći spram Tu­ra­ ka, a ka­sni­je i Za­pa­da, uti­ca­le su na Gr­ke i osta­le bal­kan­ske na­ro­de. Po­jam „bal­ka­ni­zam” ko­ri­sti se da bi se opi­sa­li ovi od­no­si. Nje­go­va upo­tre­ba du­ gu­je mno­go knji­zi Ma­ri­je To­do­ro­ve „Ima­gi­nar­ni Bal­kan” (1997). U po­čet­ku, ovaj po­jam je u stva­ri tre­ba­lo da bu­de na­slov ove knji­ge. Od­ra­ža­va­ju­ći Sa­ i­dov mo­del ori­jen­ta­li­zma, a isto­vre­me­no se i dis­tan­ ci­ra­ju­ći od nje­ga, „bal­ka­ni­zam je iz­ra­ža­vao ide­ju da ob­ja­šnje­nje fe­no­me­na u Ju­go­i­stoč­noj Evro­pi, tj. na Bal­ka­nu, če­sto po­či­va na dis­kur­su (u fu­ko­ov­skom smi­slu) ili na usta­lje­nom si­ste­mu ste­re­o­ti­pa (za one 245

ko­ji od­ba­cu­ju po­jam ’dis­kur­sa’), ko­ji obla­če Bal­kan u kog­ni­tiv­nu lu­dač­ku ko­šu­lju” (2010: 176). Na­da­lje ću ko­ri­sti­ti po­jam u ovom smi­slu (iako to či­nim ne de­le­ći ose­tlji­vost Ma­ri­je To­do­ro­ve pre­ma dis­kur­ziv­ no­sti). Pre­ma to­me, za­pad­ni me­di­ji pre­no­se­ći rat u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji ni­su na­vo­di­li na­si­lje, frag­men­ta­ci­ ju i vi­še­ve­kov­nu mr­žnju – pr­vi, naj­pre­po­zna­tlji­vi­ji i naj­i­skon­ski­ji sloj bal­ka­ni­stič­kog dis­kur­sa – oni su se fo­ku­si­ra­li na pre­mo­der­ni­za­ci­ju i ne­spo­sob­nost da se do­stig­nu za­pad­njač­ke nor­me po­sle ra­ta. Ne­ki ko­men­ta­to­ri pri­pi­si­va­li su ovu ne­spo­sob­nost Hlad­ nom ra­tu, a ne­ki du­bljim psi­ho­lo­škim, mo­ral­nim i kul­tur­nim ne­do­sta­ci­ma.

Po­sto­je ja­sne sklo­no­sti iz­me­đu vi­do­va di­se­mi­ je pri­me­nje­nih na Grč­ku i Bal­kan. Grč­ko bez­oč­no po­na­ša­nje je če­sto, ali ne uvek otvo­re­no, opi­si­va­no pre­ma bal­kan­skom po­i­ma­nju kao „tra­di­ci­o­nal­no, ko­rum­pi­ra­no, fa­mi­li­stič­ko, le­njo, ne­po­slu­šno, neo­r­ga­ni­zo­va­no i ne­spo­sob­no (a po­ne­kad i na­ci­o­na­ li­stič­ko, po­pu­li­stič­ko, re­li­gij­sko, ira­ci­o­nal­no i an­ti­ pro­sve­ti­telj­sko, ka­ko je grč­ko pra­vo­sla­vlje oka­rak­te­ ri­sa­no)” (Xe­na­kis 2010: 181). Ova­kvi ste­re­o­ti­pi su ši­ro­ko pri­hva­će­ni u re­gi­o­nu. U od­lič­nom pri­me­ru Sa­i­do­ve he­ge­mo­ni­je bal­kan­ski su­bjek­ti pri­hva­ta­ju sli­ku ko­ju dru­gi ima­ju o nji­ho­voj sop­stve­noj ci­vi­li­ za­ci­ji i kroz nju pe­si­mi­stič­no ce­ne do­ma­će in­sti­tu­ ci­je u od­no­su na ide­al­ne, ne­bal­kan­ske (uglav­nom ne­mač­ke i ame­rič­ke) mo­de­le efi­ka­sno­sti. U oči­ma mno­gih lju­di do­ma­će ka­rak­te­ri­sti­ke ome­ta­ju ra­ci­o­ nal­ni put ka mo­der­ni­za­ci­ji. Bal­kan­ski na­ro­di sma­ tra­ju se ne­spo­sob­nim da spro­vo­de po­li­ti­ku Evrop­ ske za­jed­ni­ce ko­ja bi ogra­ni­či­la ne­for­mal­nu si­vu eko­no­mi­ju i ko­rup­ci­ju jav­nog sek­to­ra. U pe­ri­o­du pri­va­ti­za­ci­je i neo­li­be­ra­li­za­ci­je, po­sle 1989. go­di­ne, ovoj kri­ti­ci pri­dru­ži­la se po­li­ti­ka usme­re­na pro­tiv pri­vre­de uko­re­nje­ne u ma­lom po­ro­dič­nom bi­zni­su.

Dva­de­set go­di­na ka­sni­je, ovaj mo­del je i da­ lje pri­su­tan upr­kos bol­no oči­gled­nim unu­tra­šnjim kon­tra­dik­ci­ja­ma. Pe­riod osam­de­se­tih go­di­na obe­le­ žio je niz skan­da­la ko­je su iza­zva­li „mo­der­ni­za­to­ri”

vîðeñjå

iz grč­ke po­li­tič­ke, kor­po­ra­tiv­ne kla­se. Ovi skan­da­li raz­bi­li su bi­nar­ne nor­ma­tiv­ne raz­li­ke u pa­ram­par­ čad. Od afe­re „Ko­sko­tas” ka­snih osam­de­se­tih go­ di­na, pre­ko pri­va­ti­za­ci­je de­ve­de­se­tih, skan­da­la na ber­zi 1999–2000. go­di­ne, ko­ji su se do­go­di­li pod okri­ljem na­vod­no teh­no­krat­ske vla­de Ko­stasa Si­ mi­ti­sa, pa sve do du­žnič­ke kri­ze 2008. go­di­ne, fa­ mi­li­ja­ri­zam, pa­tro­nat i ko­rup­ci­ja „mo­der­ni­za­to­ra” do­mi­ni­ra­ju jav­nim ži­vo­tom. Na­čin raz­ot­kri­va­nja i pri­kri­va­nja ove ko­rup­ci­je od stra­ne me­dij­ske eli­te, ko­ju če­sto vo­de po­slov­ni in­te­re­si, či­ni da ona iz­no­va bi­va ne­ka­žnje­na. „Mo­der­ni­za­to­ri” sim­bo­li­šu upra­vo ono „bal­kan­sko” po­na­ša­nje ko­je osu­đu­ju.

U sve­tlu sko­ra­šnjih do­ga­đa­ja ja­vlja se raz­log da se „bal­kan­šti­ni” dâ dru­ga­či­je, pro­gre­siv­ni­je zna­če­ nje. Po­li­ti­ko­log Sa­fo Kse­na­kis (Xe­na­kis 2010) pred­ la­že su­ge­stiv­ni mo­del tvr­de­ći da „za­pad­njač­ko” i ono što se na­zi­va „bal­kan­skim” ide­ja­ma „do­bra” ni­ su ne­spo­ji­vi vred­no­sni si­ste­mi u kon­tek­stu Grč­ke.

Ko­ri­ste­ći reč „bal­kan­ski” Kse­na­kis za­ne­ma­ru­je na­ čin na ko­ji To­do­ro­va upo­tre­blja­va ovaj po­jam. Da bi se iz­be­gla za­bu­na, ne­ću ko­ri­sti­ti ter­min „bal­kan­ski”, ko­ji upo­tre­blja­va Ksenakis, već ću ga pre­i­me­no­va­ti u „bal­kan­sko do­bro” da bih, pri to­me, za­dr­žao ne­što od nje­nog poj­ma. Jer „bal­kan­sko do­bro” se od­no­ si na neo­p­hod­nu od­bra­nu od stra­nog pro­di­ra­nja i pret­nji ne­za­vi­sno­sti. Ono pod­ra­zu­me­va ne­na­sil­ne „sta­vo­ve i po­na­ša­nja Gr­ka ko­ji se mo­gu tu­ma­či­ti kao ti­pič­ni (za ’bal­kan­sko do­bro’) jer se opi­ru, na­ ro­či­to neo­li­be­ra­li­zmu i osta­lim po­li­tič­kim na­če­li­ma „za­pad­njač­kim i evrop­skim mo­der­ni­stič­kim pla­ no­vi­ma” (Xe­na­kis 181). „Bal­kan­sko do­bro” po­ma­ že to­me da se mo­bi­li­zu­je na­rod pro­tiv neo­li­be­ral­ ne po­li­ti­ke ko­ja je u po­sled­njih 20 go­di­na pro­iz­ve­la ve­ću ne­jed­na­kost, ne­si­gur­nost pri za­po­šlja­va­nju i kor­po­ra­tiv­ne re­gu­la­ti­ve. Mo­gu­će je da je ova­kav ne­ kon­for­mi­zam pre­vi­še de­fan­zi­van i da ide u pri­log du­bo­ko usa­đe­nim in­te­re­si­ma, ali si­gur­no ne vi­še za­ in­te­re­so­van za se­be ne­go za mo­der­ni­stič­ke iz­bor­ne je­di­ni­ce. To­kom ne­dav­ne du­žnič­ke kri­ze u Grč­koj i

ce­loj Evro­pi osta­je nam da vi­di­mo da li će ovaj ne­ kon­for­mi­zam pre­ma mo­der­ni­stič­kom pro­na­ći po­li­ tič­ke alat­ke da pod­stak­ne ot­por ne­gde dru­gde, ili da se s njim udru­ži i iza­zo­ve ve­ću pro­me­nu. Vra­ti­ću se poj­mu „bal­kan­sko do­bro” u kon­tek­stu tre­nut­ne kri­ ze u epi­lo­gu ove knji­ge.

Oči­gled­no je da sâm po­jam „Bal­kan” u Grč­koj pod­ra­zu­me­va ši­rok spek­tar kon­tra­dik­tor­nih ko­no­ ta­ci­ja u sva­kom da­tom tre­nut­ku. Sle­de­ći ode­ljak ovog po­gla­vlja ide iz­van ovih ini­ci­jal­nih, sko­ri­jih de­fi­ni­ci­ja poj­ma da bi se fo­ku­si­rao na va­lent­nost poj­ma to­kom du­gog pe­ri­o­da i iz grč­ke ge­ne­a­lo­ške per­spek­ti­ve. Ovo će nam omo­gu­ći­ti da bo­lje od­re­di­ mo spe­ci­fi­čan tre­nu­tak od de­ve­de­se­tih go­di­na ka­da su zna­če­nja Bal­ka­na no­si­la po­ten­ci­jal no­vog pu­ta. „Pod­no­šlji­va te­ži­na po­sto­ja­nja na Bal­ka­nu” Ni­je ni­ma­lo jed­no­stav­no re­ći da li je „Bal­kan” ov­de ili ta­mo.2 Ge­o­gra­fi i kar­to­gra­fi se ža­le na lo­še obe­le­že­ne i ne­pre­sta­no me­nja­ne gra­ni­ce re­gi­o­na.3 Ulje­zi sa za­pa­da, kao i grč­ki ili pra­vo­slav­ni hri­šća­ni, ra­di­je su upo­tre­blja­va­li ter­mi­ne sta­ri „Em” (za he­ le­no­fi­le) i „Hem” (za la­ti­ni­ste) ne­go „Bal­kan”. Ni­je da je tur­ska reč „Bal­kan” bi­la ne­po­zna­ta, To­do­ro­va na­vo­di pri­me­re još iz 1490, već se ter­min po­ja­vlju­ je če­šće po­što ga je Džon Mo­rit upo­tre­bio u knji­ zi Ve­li­ka tur­ne­ja: pi­sma i pu­to­va­nja 1749–96. Iako mu se ter­min ni­je svi­deo, on na­vo­di da re­gion „sa­da 2 Sla­voj Ži­žek na pro­vo­ka­ti­van na­čin pa­ro­di­ra ovu ten­den­ ci­ju u po­pu­lar­nom vi­deo-kli­pu na ju­tju­bu. Sto­je­ći na mo­stu u Lju­blja­ni, Ži­žek uka­zu­je na ge­o­graf­sku gra­ni­cu ko­ja odva­ja Bal­kan od Cen­tral­ne Evro­pe. Na jed­noj stra­ni mo­sta, tvr­di fi­lo­zof, po­sto­ji „užas, ori­jen­tal­ni de­spo­ti­zam i že­ne ko­je se ba­ ti­na­ju i si­lu­ju, i to im se svi­đa”; na dru­goj stra­ni je „Evro­pa, Mit­tel Euro­pa (Sred­nja Evro­pa), ci­vi­li­za­ci­ja i že­ne ko­je se ba­ ti­na­ju i si­lu­ju i to im se ne svi­đa”. Vi­de­ti: „Ge­o­graf­ska gra­ni­ ca iz­me­đu Bal­ka­na (sic) i Cen­tral­ne Evro­pe” na http://www. youtu­be.com/watch?v=bwDrHqNZ9lo.

3 The Pel­gra­ve Con­ci­se Hi­sto­ri­cal Atlas of the Bal­kans je ve­ o­ma ko­ri­stan. U pred­go­vo­ru pri­re­đi­va­či da­ju ra­zu­man niz kva­li­fi­ka­ci­ja (Hupchick & Cox 2001).

246

vîðeñjå

uni­žen ime­nom Bal. Kan i da­lje ima ka­rak­ter kao i sta­ri Hem” (To­do­ro­va 1997: 22)4. Ter­min se ka­sni­je po­ja­vlju­je za­jed­no sa „Hem” kao „Hem ko­ga Tur­ ci zo­vu Bal­kan” (To­do­ro­va 1997: 24)5. On ozna­ča­va pla­nin­ski ve­nac ko­ji de­li Bu­gar­sku na is­tok i za­pad i ide pa­ra­lel­no sa Du­na­vom (Gol­dsworthy 1998: 3).

Ova spe­ci­fič­nost na­su­prot je He­mu, ko­ji se od­no­si na pre­deo van pla­nin­skog ven­ca i pro­te­že se od Ja­ dran­skog do Cr­nog mo­ra. U me­đu­ve­me­nu, na­uč­na tra­di­ci­ja opre­de­li­la se za ter­min „Ju­go­i­stoč­na Evro­ pa” da bi opi­sa­la re­gion kao ce­li­nu, a ta­ko­đe i ogra­ ni­či­la ter­min „Bal­kan” na pla­nin­ski ve­nac (Boué 1827; 1832; Hahn 1861; Fischer 1893)6.

Ne­mač­ki ge­o­graf Av­gust Coj­ne 1808. go­di­ne sko­vao je ter­min „Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo” (Bal­kan­ hal­be­i­land). Me­đu­tim, tre­ba­lo je vre­me­na da ter­min „Bal­kan” poč­ne da ozna­ča­va po­lu­o­str­vo u ce­li­ni i pre­va­zi­đe drev­na/sred­njo­ve­kov­na ili et­nič­ka obe­ lež­ja kao što su „he­len­sko”, „ilir­sko”, „dar­dan­sko”, „ri­mljan­sko”, „vi­zan­tij­sko” i „tra­čan­sko”.7 Mno­gi za­ pad­nja­ci fa­vo­ri­zo­va­li su ozna­ke „iz­ve­de­ne iz pri­su­ stva Oto­man­skog car­stva na po­lu­o­str­vu, kao što je ’evrop­ska Tur­ska’, ’Tur­ska u Evro­pi’, ’evrop­ska oto­ man­ska Tur­ska’, ’evrop­ski Le­vant’, ’ori­jen­tal­no po­ lu­o­str­vo’” (To­do­ro­va 1997: 27). Či­ne­ći ovo, oni su za­pra­vo za­u­zi­ma­li stav o Is­toč­nom pi­ta­nju, po­dr­ ža­va­ju­ći ono što je iza Oto­man­skog car­stva (Boué 1840). „Ju­go­i­stoč­na Evro­pa” iz­gu­bi­la je pri­vlač­nost po­čet­kom dva­de­se­tog ve­ka ka­da je, za­hva­lju­ju­ći no­ vi­nar­skim iz­ve­šta­ji­ma o zlo­či­ni­ma po­či­nje­nim u Ma­ke­do­ni­ji, a za­tim i u to­ku Bal­kan­skih ra­to­va, ter­ 4 Ovo je pr­vo­bit­no na­veo Džon B. S. Mo­rit od Ro­ke­bi­ja. Vi­ de­ti Mor­ritt 1985: 65.

min „Bal­kan” po­no­vo za­ži­veo.8 Upr­kos hra­brim po­ ku­ša­ji­ma mi­ni­ra se uje­di­nju­ju­ći po­ten­ci­jal ter­mi­na „Ju­go­i­stoč­na Evro­pa”9, „kon­flik­ti se na­zi­va­ju ’Bal­ kan’, dok za­pad­ne vla­de (i in­te­lek­tu­al­ci) pra­ve pla­ no­ve za sta­bil­nost i re­kon­struk­ci­ju ko­ji su po­zna­ti pod ime­nom ’Ju­go­i­stoč­na Evro­pa’” (Dra­ce – Fran­cis 1999: 32). Bal­kan­ski ra­to­vi ta­ko­đe su po­mo­gli to­ me da se stvo­ri sli­ka o Bal­ka­nu kao ši­rem pod­ruč­ju, jer su mno­gi na­ro­di uče­stvo­va­li u kon­flik­tu. Isto­ vre­me­no, reč „bal­ka­ni­za­ci­ja” ušla je u reč­nik no­vi­ na­ra i po­li­ti­ča­ra na kra­ju Pr­vog svet­skog ra­ta, ka­da ih je dez­in­te­gra­ci­ja Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je i car­stva di­na­sti­je Ro­ma­no­vih na niz ma­lih dr­ža­va pod­se­ti­la na se­ce­si­ju bal­kan­skih ze­ma­lja od Oto­man­skog car­ stva, ko­ja je po­če­la znat­no ra­ni­je” (To­do­ro­va 1997: 34). Dru­gim re­či­ma, stva­ra­nje dr­ža­va kao što su Polj­ska, Austri­ja, Ma­đar­ska, Če­ho­slo­vač­ka, Le­to­ni­ ja, Esto­ni­ja i Li­tva­ni­ja ima­lo je za mo­del bal­kan­ski pri­mer iz pret­hod­nog ve­ka. Pre­ma to­me, reč je sko­ va­na na­kon što su se bal­kan­ski na­ro­di ot­ce­pi­li od Oto­man­skog car­stva. Na kra­ju Pr­vog svet­skog ra­ta, ova frag­men­ta­ci­ja u ma­nje jed­ni­ce vi­še ni­je bi­la pri­ men­lji­va na Bal­kan. Kao što to To­do­ro­va is­prav­no pri­me­ću­je, sa­mo se Al­ba­ni­ja pri­dru­ži­la na­ro­di­ma re­gi­o­na, a Ju­go­sla­vi­ja je re­kon­stru­i­sa­na u ve­ći en­ ti­tet. U tom tre­nut­ku, re­či se pri­pi­su­ju ide­je frag­ men­ta­ci­je i ne­sre­đe­no­sti, a vre­me­nom po­či­nje da se ko­ri­sti po sve­tu u kon­tek­stu de­ko­lo­ni­za­ci­je i uti­ca­ja ve­li­kih si­la. Ma­le dr­ža­ve ko­je su se od­u­pi­ra­le ši­rim in­te­re­si­ma bi­le su „bal­ka­ni­zo­va­ne” – bi­le su ne­po­u­ zda­ne, neo­d­go­vor­ne i ko­rum­pi­ra­ne.

6 Ovoj te­mi po­sve­će­no je po­seb­no iz­da­nje ča­so­pi­sa Bal­ka­ no­lo­gie (1999).

8 Iz­ve­šta­ji Kar­ne­gi­je­ve za­du­žbi­ne po­no­vo su štam­pa­ni de­ ve­de­se­tih go­di­na, u to­ku ra­ta u Ju­go­sla­vi­ji. Iz­da­nje Osta­li bal­ kan­ski ra­to­vi sa­dr­ži no­vi uvod Džor­dža F. Ke­na­na i nje­go­va raz­mi­šlja­nja o tre­nut­nom kon­flik­tu. Vi­de­ti mo­je ko­men­ta­re u dru­gom po­gla­vlju.

7 Što se sa­mog po­lu­o­str­va ti­če, po­sto­ja­li su na­zi­vi kao što je „Grč­ko po­lu­o­str­vo”, „Sla­vo-grč­ko po­lu­o­str­vo” i „Ju­žno­slo­ ven­sko po­lu­o­str­vo” (To­do­ro­va 1997: 27).

9 Po­sle bal­kan­skih ra­to­va Ni­ko­la Jor­ga, ima­ju­ći ovo u vi­ du, osno­vao je u Bu­ku­re­štu „In­sti­tut za ju­go­i­stoč­ne evrop­ske stu­di­je”.

5 To­do­ro­va ci­ti­ra Ka­pe­ta­na Ša­da iz 1740. go­di­ne (ci­ti­ra­no u Jo­nov 1986).

247

vîðeñjå

Iste ove ka­rak­te­ri­sti­ke osli­ka­va­ju fra­zu „ovo je Bal­kan”, ko­jom po­gla­vlje za­po­či­nje. Na­rav­no, Gr­ci su mo­gli da ig­no­ri­šu njen eho do­kle god se to­kom Hlad­nog ra­ta Bal­kan na­la­zio na dru­goj stra­ni gvo­ zde­ne za­ve­se. Me­đu­tim, od 1989. go­di­ne, fra­za se sa osve­tom vra­ti­la svom ge­o­graf­skom do­mu. Ra­to­ vi u Ju­go­sla­vi­ji uni­šti­li su lo­še za­sno­va­ne ar­gu­men­ te o po­sti­de­o­lo­škom sve­tu pre­te­ći ha­o­som u sr­cu Evro­pe. Reč „bal­ka­ni­za­ci­ja” pri­pi­sa­na je Bal­ka­nu sa do­zom is­klju­či­vo­sti, bez ob­zi­ra na to što je ne­pri­ ja­telj­stvo bi­lo ogra­ni­če­no na eks-Ju­go­sla­vi­ju i ni­je ima­lo pu­no ve­ze sa osta­lim bal­kan­skim dr­ža­va­ma.10 Pri­če o di­vljem „bal­kan­skom men­ta­li­te­tu” omo­gu­ ći­le su za­pad­njač­kim po­li­ti­ča­ri­ma da ju­go­slo­ven­ski pro­blem pri­ka­žu kao ši­ru bal­kan­sku pret­nju. Ova­ kva ti­po­lo­gi­ja ozna­ča­va­la je ne­hu­ma­nost i et­nič­ko či­šće­nje ko­ji su ka­rak­te­ri­stič­ni za re­gion, a nje­no ko­ri­šće­nje u me­di­ji­ma i vla­da­ma za­se­ni­lo je si­ste­ ma­tič­ni­ju ana­li­zu po­treb­nu u do­me­ni­ma kao što su sa­mo­o­pre­de­lje­nje, pra­va ma­nji­na i gra­đa­na, me­đu­ na­rod­no pra­vo i se­ce­si­ja itd.

Pre­ma to­me, ra­zu­mlji­vo je da grč­ka jav­nost, u že­lji da se po­i­sto­ve­ti sa Za­pa­dom, dr­ži ge­ne­a­lo­gi­ju bal­kan­skog iden­ti­te­ta na od­sto­ja­nju i sa­mo je de­li­ mič­no pri­zna­je. Me­đu­tim, ova knji­ga ne me­ri ova­kvu iden­ti­fi­ka­ci­ju ta­ko što ko­ri­sti me­to­do­lo­gi­je ko­je fa­vo­ ri­zu­ju et­no­gra­fi i an­tro­po­lo­zi ko­ji pro­u­ča­va­ju ta­kve sa­mo­a­tri­bu­ci­je u tre­nut­ku iz­go­va­ra­nja i u vi­še­stru­ kim kon­tek­sti­ma. Na­rav­no, mo­že se re­ći da je ova bal­kan­ska svest in­ten­ziv­ni­ja u se­ver­noj Grč­koj, bli­zu gra­ni­ce sa re­gi­o­nom. Bal­kan­ski ra­to­vi vo­đe­ni su ov­de pre ma­nje od 100 go­di­na. Po­ro­dič­ne isto­ri­je be­le­že pro­gon i re­lo­ci­ra­nje pre­ko gra­ni­ce pre, u to­ku kon­ flik­ta i po­sle nje­ga. To­kom Dru­gog svet­skog ra­ta, sa­ ve­zni­ci si­la oso­vi­ne, bu­gar­ske sna­ge oku­pi­ra­le su grč­ 10 Ne­mač­ka od­luč­nost da ne­gu­je sfe­ru uti­ca­ja na Ja­dra­nu do­ ve­la je do br­zog pri­zna­va­nja Hr­vat­ske. Ovo je pot­ko­pa­lo ra­ne mi­rov­ne ini­ci­ja­ti­ve Saj­ru­sa Ven­sa iz­me­đu Hr­va­ta i Sr­ba, kao i do is­traj­ni­jeg pri­stu­pa ha­škim pre­go­vo­ri­ma. Ove ini­ci­ja­ti­ve mo­gle su spre­či­ti zver­stva u Bo­sni u ok­to­bru i no­vem­bru 1991.

ku pro­vin­ci­ju Ma­ke­do­ni­ju. Da­lje za­pad­no, u Epi­ru, po­red al­ban­ske gra­ni­ce, mno­gi lju­di ima­li su ro­đa­ke ko­ji su sta­no­va­li u et­nič­ki či­stim grč­kim za­jed­ni­ca­ma u ju­žnoj Al­ba­ni­ji, de­lu ko­ji su Gr­ci na­zi­va­li „se­ver­ni Epir”. Do pre sa­mo 20 go­di­na, čla­no­vi po­ro­di­ca bi­li su raz­dvo­je­ni jed­ni od dru­gih ne­pro­boj­nim na­ci­o­ nal­nim gra­ni­ca­ma. Iako je bal­kan­sko pam­će­nje ja­če u ovim de­lo­vi­ma ne­go da­lje na ju­gu, go­di­ne ra­ta ni­ ko­ga ni­su osta­vi­le rav­no­du­šnim. Ostr­vlja­ni od naj­za­ pad­ni­jih jon­skih ostr­va pa do naj­i­stoč­ni­jih egej­skih ostr­va bi­li su re­gru­to­va­ni da se bo­re na fron­to­vi­ma spor­nog i ospo­re­nog ra­ta na Bal­ka­nu. Kla­si­čan ro­ man Stra­ti­sa Mi­ri­vi­li­sa Ži­vot u grob­ni­ci (1930) pri­ka­ zu­je mla­dog čo­ve­ka tra­u­mi­ra­nog ra­tom, ko­ji se vra­ća re­la­tiv­nom spo­ko­ju svo­ga ostrv­skog do­ma.

Bal­kan­ska svest po­sto­ja­la je pre do­ba na­ci­o­na­ li­zma. Pod oto­man­skom vla­šću, pra­vo­slav­na cr­kva ima­la je ulo­gu ad­mi­ni­stra­tiv­nog prin­ci­pa za sve pra­ vo­slav­ne hri­šća­ne u si­ste­mu oto­man­skih mi­le­ta. Ova po­pu­la­ci­ja de­li­la je ne sa­mo ver­ske ri­tu­a­le ne­go i osta­ le obi­ča­je i pro­sto­re ko­ji su pre­va­zi­la­zi­li re­li­gij­sku sfe­ ru. Isto­ri­ča­ri i po­li­ti­ko­lo­zi pre­po­zna­ju bal­kan­sku ili pra­vo­slav­nu svest, tem­po­ral­nost i pro­stor­nost u okvi­ ru Oto­man­ske im­pe­ri­je u osam­na­e­stom ve­ku (Sko­ pe­tea 1992; Ki­tro­mi­li­des 1996, 2003; Ma­zo­wer 2000).

Mla­di­ći hri­šća­ni uči­li su u ma­na­stir­skim ško­la­ma, a za­tim na­pu­šta­li svo­ja se­la da bi pu­to­va­li po ko­smo­po­ lit­skim ur­ba­nim cen­tri­ma (uz vi­tal­no he­len­sko pri­ su­stvo) kao što su Kon­stan­ti­no­polj, Smir­na i Vla­ške kne­že­vi­ne, Bu­ku­rešt i Kon­stan­ca u da­na­šnjoj Ru­mu­ ni­ji. Iz ovih cen­ta­ra ras­pro­stra­nje­na kla­sa tr­go­va­ca pod­sti­ca­la je grč­ku že­lju da se oslo­bo­di oto­man­ske vla­sti. Tran­shu­mant­ski pa­sti­ri Ku­co­vla­si sa rav­ni­ca u Te­sa­li­ji le­ti su vo­di­li svo­ja sta­da na se­ver sve do da­ našnje se­ver­ne Bu­gar­ske ra­di is­pa­še u pla­ni­na­ma, a zi­mi se vra­ća­li ku­ći u rav­ni­cu.11 11 Ku­co­vla­si ni­su bi­li usa­mlje­ni u ovo­me. U jed­noj od pr­ vih et­no­gra­fi­ja mo­der­ne Grč­ke na en­gle­skom je­zi­ku, Džo­zef Kemp­bel (Camp­bell 1964) na­bra­ja slič­ne obi­ča­je me­đu Sa­ra­ ka­ča­ni­ma.

248

vîðeñjå

Zbog to­ga je te­ško od­re­di­ti iden­ti­te­te ovih po­ pu­la­ci­ja pre po­ja­ve na­ci­o­na­li­zma. U pr­vih 50 go­di­ na mo­der­ne grč­ke dr­ža­ve, oblast se­ver­no od grč­ke gra­ni­ce bi­la je dom hri­šćan­skoj po­pu­la­ci­ji. Sa­mo tre­ći­na grč­kih go­vor­ni­ka Oto­man­skog car­stva ži­ ve­la je u no­voj, ne­za­vi­snoj grč­koj dr­ža­vi u do­ba nje­nog osni­va­nja 1830. go­di­ne. Ši­re­njem et­no­na­ ci­o­na­li­zma bal­kan­ske dr­ža­ve zah­te­va­le su oda­nost po­pu­la­ci­je na po­lu­o­str­vu. Na­ci­o­na­li­stič­ka isto­ri­ o­gra­fi­ja utvr­di­la je uslo­ve ko­ji su uči­ni­li to da se lič­na se­ća­nja pri­la­go­de ve­ćim ko­lek­tiv­nim na­ra­ti­ vi­ma. Ovo je če­sto te­ra­lo Gr­ke da uve­ća­ju ose­ćaj pr­ven­stva i ne­gu­ju nar­ci­so­id­na pre­u­ve­li­ča­va­nja ma­lih raz­li­ka na ra­čun svo­jih bal­kan­skih su­se­da.

Gr­ci su uvek ne­go­va­li ova­kva ose­ća­nja me­đu Bal­ kan­ci­ma. To­kom pro­sve­ti­telj­stva uče­nja­ci i uči­te­lji po­sta­vi­li su grč­ki je­zik i he­len­sko kul­tur­no na­sle­đe na pi­je­de­stal. Isto­vre­me­na do­mi­na­ci­ja grč­kih tr­go­ va­ca ta­ko­đe je po­ja­ča­la ova­kva ose­ća­nja. Či­nje­ni­ ca da su Gr­ci pr­vi ostva­ri­li su­ve­re­ni­tet bi­la je, za njih, do­dat­ni do­kaz nji­ho­vog su­per­i­or­nog mo­de­ la ko­ji osta­li bal­kan­ski na­ro­di tre­ba da opo­na­ša­ju.

Po po­pu­lar­nom ve­ro­va­nju, za­jed­nič­ka vi­zan­tij­ska tra­di­ci­ja i da­lje se u ne­kim kru­go­vi­ma tu­ma­či kao is­klju­či­vo grč­ka stvar. Ova­kva tu­ma­če­nja na­gla­ša­ va­ju he­len­ski na­čin iz­ra­ža­va­nja ko­ji je za­go­va­ra­la vi­zan­tij­ska kon­stan­ti­no­polj­ska eli­ta: Ći­ri­lov i Me­ to­di­jev pre­vod No­vog za­ve­ta na ći­ri­li­cu i sta­tus grč­kog kao lin­g ve fran­ke na Bal­ka­nu. Ti­po­lo­gi­ja bal­kan­skog iden­ti­te­ta kli­zi u ne­is­pi­ta­ne, sa­mo­a­u­ to­ri­zo­va­ne nor­me. Ne iz­ne­na­đu­je či­nje­ni­ca da su se mno­gi Gr­ci ose­ća­li oma­lo­va­že­nim ka­da je Ba­ va­rac Ja­kob Fi­lip fon Fal­me­ra­jer ne­gi­rao nji­ho­vo ne­pri­ko­sno­ve­no po­re­klo od sta­rih Gr­ka. Fal­me­ra­ jer je 1835. go­di­ne tvr­dio da su Gr­ci u sred­njem ve­ku pot­pu­no iz­me­ša­ni to­kom in­va­zi­ja Slo­ve­na sa

249

Bal­kan­skog po­lu­o­str­va.12 Fal­me­ra­je­ro­va ozlo­gla­ še­na kle­ve­ta o slo­ve­ni­za­ci­ji pod­sta­kla je kul­tur­ne in­sti­tu­ci­je no­ve re­pu­bli­ke He­le­na da do­ka­žu te­zu o kon­ti­nu­i­te­tu i po­bi­ju ove ar­gu­men­te (Her­zfeld 1980). Fol­klor, et­no­gra­fi­ja i isto­ri­o­gra­fi­ja u Grč­koj bi­li su pred­sta­vlje­ni sa ovom ide­o­lo­škom mi­si­jom na umu. Gr­ci su na to od­go­vo­ri­li tvr­de­ći da su Al­ ban­ci i Bu­ga­ri var­va­ri.

Po­kre­tač­ka ide­o­lo­gi­ja no­ve grč­ke na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve – Me­ga­li idea ili Ve­li­ka ide­ja – te­ži­la je da kon­so­li­du­je na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet ta­ko što će uklju­ či­ti ove po­pu­la­ci­je u pro­ši­re­nu te­ri­to­ri­ju is­pu­nje­nu oči­gled­nom ve­li­či­nom ta­ko sta­rog na­ro­da. Mno­gi od ovih „ne­is­ku­plje­nih” na­ro­da, ka­ko su na­zi­va­ni, na­la­zi­li su se na Bal­ka­nu, ali još vi­še njih ži­ve­lo je da­lje na is­to­ku u Ma­loj Azi­ji i na Bli­skom is­to­ku, u Egip­tu i na Ni­lu, na Sve­toj ze­mlji, u ju­žnoj Ru­si­ji i na Kav­ka­zu. Gr­ci na Bal­ka­nu bi­li su deo ve­ćeg kon­cep­ ta Vi­zan­ti­je i is­toč­nog he­le­ni­zma, po­zna­tih po ar­ ha­ič­nom iz­ra­zu ko­ji bu­kval­no zna­či „naš is­tok”, ili, još pre­ci­zni­je, „grč­ki is­tok”: tj. isto­rij­sko grč­ko pri­ su­stvo na Bli­skom i Sred­njem is­to­ku (Clogg 2004).

U de­vet­na­e­stom ve­ku do­šlo je do spo­rog ras­ par­ča­va­nja ogrom­ne obla­sti ko­jom je ve­ko­vi­ma vla­da­la jed­na im­pe­ri­ja, pr­vo Vi­zan­ti­ja, a za­tim Oto­ man­sko car­stvo. Bu­gar­ska na­ci­o­na­li­za­ci­ja cr­kve i ras­kid sa kon­stan­ti­no­polj­skim pra­vo­slav­nim pa­ tri­jar­ha­tom 1870. go­di­ne obe­le­ži­li su po­če­tak no­ 12 Fal­me­ra­je­ro­va naj­slav­ni­ja iz­ja­va to­kom pre­da­va­nja na Ba­var­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka te go­di­ne. On je tvr­dio da su se po­tom­ci sta­rih Gr­ka još uvek mo­gli na­ći u Grč­koj do še­stog ve­ka, do­du­še u lo­šem sta­nju, ali da su pred­sto­je­ći na­pa­di Slo­ ve­na u na­red­na tri ve­ka iz­bri­sa­li sva­ki trag ovog na­sle­đa. Ovo je po­seb­no va­ži­lo za kop­ne­ni deo i Pe­lo­po­nez. Čak i ako su obla­sti oko Ati­ne iz­be­gle ova­kvu sud­bi­nu, ka­sni­ji na­pa­di Al­ ba­na­ca, u 14. i 15. ve­ku, us­po­sta­vi­li su „al­ban­sku Ati­nu” – vi­ de­ti Fal­lme­rayer (1861); i (grč­ki pre­vod) 1984. Fal­me­ra­je­ro­ve iz­ja­ve o ne­po­sto­ja­nju či­ste ra­se mo­der­nih Gr­ka pr­ven­stve­no su vo­đe­ne nje­go­vim an­ti­ru­skim, a ta­ko­đe i pro­o­to­man­skim po­li­tič­kim iz­bo­ri­ma (vi­de­ti Her­zfeld 1986: 77–78); Ro­ma­nov uvod u Fal­me­ra­je­ra 1984: 10–16. O nje­go­vom ši­rem uti­ca­ju vi­de­ti Sko­pe­tea 1997.

vîðeñjå

ve na­ci­o­nal­ne fa­ze u sve­tlu kra­ja im­pe­ri­je. Ka­ko su kon­ku­rent­ni na­ci­o­na­li­zmi raz­ru­ši­li pret­hod­no me­ đu­za­vi­snu svest, ne­ka­da mi­ro­lju­bi­vi su­se­di u okvi­ru Car­stva sa­da su se sva­đa­li. Is­toč­na kri­za 1875–78. go­di­ne po­ja­ča­la je stra­ho­ve i ten­zi­je kod svih stra­ na. Baš u ovim ostra­šće­nim po­li­tič­kim kon­tek­sti­ma grč­ka jav­nost po­če­la je vi­še da uči o Bal­ka­nu. U Grč­ kom Bal­ka­nu (2007) isto­ri­čar Va­si­lis Gu­na­ris go­vo­ri o na­či­ni­ma na ko­je su uči­te­lji, no­vi­na­ri, isto­ri­ča­ri i po­li­ti­ča­ri usa­đi­va­li sli­ke Bal­ka­na grč­koj jav­no­sti u to­ku in­ten­ziv­no na­ci­o­na­li­stič­kog pe­ri­o­da. Ovo je pot­hra­ni­lo kr­va­vi su­kob oko ge­o­graf­ske obla­sti Ma­ ke­do­ni­je (1904–1908), po­sle kog su usle­dil­li Pr­vi i Dru­gi bal­kan­ski rat (1912–1913), za­tim po­sle­di­ce Pr­vog svet­skog ra­ta i grč­ka rat­na kam­pa­nja u Ma­loj Azi­ji. Po­seb­no su oba bal­kan­ska ra­ta, 1912. i 1913, osta­vi­la trag na re­gion: dok je za vre­me pr­vog ra­ta sklo­pljen sa­vez iz­me­đu grč­kih, srp­skih i bu­gar­skih sna­ga u bor­bi pro­tiv Tu­ra­ka, za vre­me dru­gog ra­ta ko­a­li­ci­ja se ras­pa­la, a do­ta­da­šnji bal­kan­ski sa­ve­zni­ci bo­ri­li su se oko ple­na. U me­đu­vre­me­nu, no­vi­na­ri i po­sma­tra­či sa Za­pa­da sla­li su uz­ne­mi­ru­ju­će iz­ve­šta­ je (i pr­vi put fo­to­gra­fi­je) var­var­stva ko­je se od­vi­ja­lo pred nji­ho­vim oči­ma.13 Za Grč­ku, Ve­li­ka ide­ja do­ne­la je im­pre­siv­ne te­ri­to­ri­jal­ne do­bit­ke po­seb­no za vre­me bal­kan­skih ra­to­va. Grč­ka je udvo­stru­či­la svo­ju te­ri­to­ri­ju od 1844. do 1912. go­di­ne. Ali ove te­žnje za­vr­ši­le su se ne­slav­nim po­ra­zom od stra­ne Tu­ra­ka 1922. go­di­ ne. Ma­sov­na de­por­ta­ci­ja od mi­lion do mi­lion i po grč­kih iz­be­gli­ca iz Ma­le Azi­je u Grč­ku, za­hva­lju­ju­ ći do­go­vo­re­noj raz­me­ni sta­nov­ni­štva 1923. go­di­ne, ozna­či­la je kraj Ve­li­ke ide­je. To je uči­nje­no na iro­ni­ čan na­čin, po­što su se iz­be­gli­ce sme­sti­le unu­tar gra­ ni­ca na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve, a bez upo­red­ne eks­pan­zi­je 13 O pri­ro­di bor­be vi­de­ti Li­va­ni­os 2004. Ma­zo­ver (Ma­zo­ wer 2000: 145–156) po­sve­ću­je epi­log svo­je knji­ge „Bal­kan” pro­ble­mu na­vod­nog var­va­ri­zma Bal­ka­na. On go­vo­ri o transkul­tu­ral­nom raz­u­me­va­nju raz­li­či­tih (kul­tu­ro­lo­ških) ob­li­ka na­si­lja i nji­ho­voj za­stu­plje­no­sti.

tih gra­ni­ca. Iz­be­gli­ce su se na­se­li­le ši­rom Grč­ke, a po­seb­no u se­ver­noj Grč­koj, gde su mno­gi ra­se­lje­ ni za­u­ze­li do­mo­ve lju­di sa ko­ji­ma su raz­me­nje­ni – 400.000 mu­sli­ma­na, uglav­nom iz Ma­ke­do­ni­je. Ovi mu­sli­ma­ni su po­sla­ti u Tur­sku. Ovi do­ga­đa­ji ni­su raz­vi­li no­stal­gi­ju za Bal­kan­skim po­lu­o­str­vom, ne­ go za Ma­lom Azi­jom, ur­ba­nim cen­trom Smir­nom, a pre sve­ga, ko­smo­po­li­ta­ni­zmom Kon­stan­ti­no­po­lja.

To­kom dva­de­se­tog ve­ka ne­sta­li su pre­o­sta­ li cen­tri grč­ke tr­go­vi­ne i za­jed­ni­ce u Alek­san­dri­ji i Kon­stan­ti­no­po­lju. Po­rast arap­skog na­ci­o­na­li­zma u Egip­tu do­veo je do is­te­ri­va­nja za­jed­ni­ce Gr­ka iz Alek­san­dri­je 1956. go­di­ne. Po­sle po­gro­ma grč­ke za­ jed­ni­ce u Is­tan­bu­lu 1955. i de­por­ta­ci­je 1964. go­di­ne, u ne­ka­da­šnjem cen­tru Vi­zan­tij­skog car­stva osta­lo je sa­mo op­ko­lje­no sta­ro sta­nov­ni­štvo u sve ma­njem bro­ju. Na­po­slet­ku, očaj­ni po­ku­ša­ji grč­ke hun­te da pri­svo­ji Ki­par i ostva­ri eno­sis, ili uni­ju, sa grč­kom otadž­bi­nom, ne sa­mo da su pro­pa­li ne­go su i slu­ži­li kao oki­dač tur­ske in­va­zi­je i oku­pa­ci­je ostr­va 1974. go­di­ne.

U sve­tlu pro­pa­sti „na­šeg Is­to­ka”, li­be­ral­na in­ te­lek­tu­al­na eli­ta okre­nu­la je s jed­ne stra­ne le­đa na­ci­o­na­li­zmu i s dru­ge stra­ne sve ve­ćoj pret­nji od in­ter­na­ci­o­na­li­stič­kog ko­mu­ni­zma. Autor Džordž Te­o­to­kas go­vo­rio je isto­vre­me­no o na­zad­nom pra­ vo­sla­vlju i sla­vi­zmu14, i sma­trao ko­mu­ni­zam „ma­ te­ri­jal­nim mi­sti­ci­zmom, čud­nom me­ša­vi­nom slo­ ven­skog i azij­skog fa­na­ti­zma i ne­mač­ke sko­la­sti­ke” (The­o­to­kas 1988: 26). On je 1929. go­di­ne in­si­sti­rao na to­me da se nje­go­vi su­na­rod­ni­ci od­rek­nu Bal­ka­na i vi­zan­tij­skih pa­ra­dig­mi i da se, ume­sto to­ga, fo­ku­si­ ra­ju na me­sto Grč­ke u Za­pad­noj Evro­pi (The­o­to­kas 14 Pr­va re­če­ni­ca u „Na­šem so­ci­jal­nom pro­ble­mu” Jor­go­sa Skli­ro­sa (1907) i pr­va mark­si­stič­ka ras­pra­va u grč­kom dru­ štvu do­de­lju­ju po­ča­sno me­sto „Vi­zan­ti­ji sa ko­jom ima­mo naj­ve­ću isto­rij­sku i psi­ho­lo­šku ve­zu” (1989: 109). Za Skli­ro­sa (1976: 109–110), „fe­u­dal­no-ari­sto­krat­ska” vi­zan­tij­ska dr­ža­va je isto­rij­ski i psi­ho­lo­ški pre­dak neo­he­le­ni­zma. Le­vi­ča­ri su po­ vre­me­no ne­ra­do tvr­di­li da je pra­vo­sla­vlje pre­pre­ka asi­mi­la­ci­ji u evrop­ske i za­pad­njač­ke mo­de­le.

250

vîðeñjå

1988: 6). Grč­ka bi se re­kon­stru­i­sa­la na mo­der­nom Za­pa­du i ne bi išla pu­tem ko­mu­ni­zma, sla­vi­zma i (ba­rem u po­čet­ku, 1930. go­di­ne) Vi­zan­ti­je. Tre­ba­lo je po­ti­snu­ti oto­man­sku pro­šlost i nje­no na­sle­đe. S ob­zi­rom na to da je za­jed­nič­ka bal­kan­ska pro­šlost bi­la za­sno­va­na na za­jed­nič­kom oto­man­skom is­ku­ stvu, i nju je tre­ba­lo po­ti­snu­ti: kri­vi­ca po aso­ci­ja­ci­ji (Ko­u­lo­u­ri 2004).

Po­dr­ška sa­ve­zni­ci­ma to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta čvr­sto je ve­za­la Grč­ku za Za­pad i odvo­ji­la je od nje­nih bal­kan­skih su­se­da. Kao po­mor­ska dr­ža­va, Grč­ka je uvek bi­la pod bri­tan­skim uti­ca­jem, a Bri­ tan­ci su je do­ži­vlja­va­li kao me­di­te­ran­sku dr­ža­vu uz Bli­ski is­tok, a ne kao iz­laz na Bal­kan­sko po­lu­o­str­vo.

U Mo­skvi, 1944. go­di­ne, iako je Vin­ston Čer­čil pri­ stao da Sta­lji­nu po­nu­di 90 % Ru­mu­ni­je, 75 % Bu­ gar­ske i 50 % Ma­đar­ske i Ju­go­sla­vi­je, za­dr­žao je Grč­ku. Dve go­di­ne ka­sni­je, ka­da je sko­vao „gvo­zde­nu za­ve­su” ko­ja je tre­ba­lo da raz­dvo­ji Is­toč­nu Evro­pu od Za­pa­da, Čer­čil je odvo­jio Grč­ku od nje­nih su­se­ da, iz­ja­viv­ši: „Ati­na – Grč­ka sa svo­jom be­smrt­nom sla­vom – slo­bod­na je” (Chur­chill 1989: 303–305).

Na kra­ju kra­je­va, u gla­va­ma mno­gih za­pad­nja­ka, kla­sič­ni he­le­ni­zam iz­dvo­jio je Grč­ku od Is­toč­ne Evro­pe. Tri go­di­ne ka­sni­je, ra­zor­ni Grč­ki gra­đan­ski rat – ko­ji je ospo­rio Čer­či­lo­ve ge­o­po­li­tič­ke iz­bo­re – pod­sta­kao je pred­sed­ni­ka SAD da pro­gla­si Tru­ ma­no­vu dok­tri­nu i Mar­ša­lov plan, i oba­ve­že se na voj­nu i teh­nič­ku po­dr­šku grč­koj Vla­di u bor­bi pro­ tiv grč­kih ko­mu­ni­sta. Ka­da je Ti­to, na kra­ju, po­vu­ kao po­dr­šku i po­kre­nuo pro­tok oruž­ja i za­li­ha pre­ko grč­ke gra­ni­ce, ot­por grč­kih ko­mu­ni­sta po­ka­zao se neo­dr­ži­vim. Po­raz ko­mu­ni­sta bol­no je po­de­lio grč­ko dru­štvo i ova po­de­la tra­ja­la je go­di­na­ma. Re­zul­ tat ovog ra­ta je, ta­ko­đe, učvr­stio grč­ku za­pad­njač­ku ori­jen­ta­ci­ju. A svet se po­de­lio na li­be­ral­ni Za­pad i Is­toč­ni blok. Grč­ka se odvo­ji­la od svo­jih bal­kan­skih su­se­da – osim Tur­ske – jer su pre­o­sta­le ze­mlje pa­ le pod so­vjet­ski ge­o­po­li­tič­ki uti­caj, na­šle se iza gvo­ zde­ne za­ve­se i po­sta­le deo Is­toč­nog blo­ka. Ovo se 251

do­go­di­lo i grč­kim ko­mu­ni­sti­ma iz gra­đan­skog ra­ta, ko­ji su po­tra­ži­li uto­či­šte u ze­mlja­ma Is­toč­nog blo­ka.

Ta­mo su osta­li do po­vrat­ka u Grč­ku ra­nih osam­de­ se­tih go­di­na. Ta­ko je po­jam „Bal­kan” bio po­ti­snut iz grč­ke ima­gi­na­ci­je u go­di­na­ma gvo­zde­ne za­ve­se.

Upr­kos grč­koj auto­ri­ta­tiv­noj de­sni­čar­skoj vla­di pe­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na, kao i dr­ski­jem to­ta­li­ ta­ri­zmu dik­ta­tu­re, po­li­ti­ka ve­li­kih si­la Hlad­nog ra­ta dr­ža­la je Grč­ku pod uti­ca­jem Za­pa­da, čak i ka­da se oglu­ši­va­la na grč­ki auto­ri­ta­ri­zam i re­pre­si­ju. Usled to­ga u Grč­koj cve­ta an­ti­za­pad­njač­ka i an­ti­a­me­rič­ka stru­ja, a u po­sled­nje vre­me i an­ti­glo­bal­na, iako ve­ ći­na Gr­ka pri­hva­ta put Za­pa­da kao i bi­lo ko­ji dru­gi evrop­ski gra­đa­nin. Iako is­pi­ti­va­nja jav­nog mnje­nja i da­lje uka­zu­ju na ne­sla­ga­nje sa ame­rič­kim ge­o­po­li­ tič­kim i voj­nim uti­ca­jem, uvek je po­sto­ja­la sna­žna po­dr­ška grč­kom pu­tu unu­tar Evrop­ske uni­je (EU),15 ba­rem do ne­dav­ne du­žnič­ke kri­ze. Evrop­ska uni­ja pred­sta­vlja­la je naj­ja­sni­ji iz­raz za­pad­njač­kog iden­ ti­te­ta. Pri­stu­pa­nje Grč­ke Evrop­skoj uni­ji pod­ra­zu­ me­va­lo je dug put, ko­ji je kul­mi­ni­rao 1981. go­di­ne.

Ta­ko­đe, po­sto­ji i po­seb­na sim­bo­li­ka u uklju­či­va­nju „ko­lev­ke de­mo­kra­ti­je” u evrop­ski ideal. Pa ipak, mno­gi Evro­plja­ni do­ži­ve­li su pri­stu­pa­nje Grč­ke kao pre­u­ra­nje­no, jer je Grč­ka pri­hva­će­na de­lom i iz po­li­ tič­kih raz­lo­ga da bi se oja­ča­la de­mo­kra­ti­ja po­sle pa­ da sed­mo­go­di­šnje voj­ne dik­ta­tu­re od 1967. do 1974.

U to­ku pr­ve de­ce­ni­je član­stva evrop­ski part­ ne­ri če­sto su op­tu­ži­va­li Grč­ku da za­o­sta­je u svom ukup­nom učin­ku. Gr­ci su bi­li za­bri­nu­ti zbog uče­ stvo­va­nja u nad­na­ci­o­nal­nom en­ti­te­tu, ali su, ta­ko­đe, ima­li ko­ri­sti od eko­nom­skih sub­ven­ci­ja, po­seb­no u po­ljo­pri­vre­di. Po­ste­pe­no, Grč­ka je za­u­ze­la sred­nje me­sto u Uni­ji, ko­ja se ši­ri­la. Osta­la je je­di­na bal­kan­ ska dr­ža­va ko­ja ima pu­no član­stvo do pri­stu­pa­nja Bu­gar­ske i Ru­mu­ni­je 2007. go­di­ne. Ste­če­no po­ve­ re­nje do­zvo­li­lo je Grč­koj luk­suz da pri­zna ve­zu sa 15 O ras­pra­vi o grč­kom pro­ti­vlje­nju evrop­skim in­te­gra­ci­ja­ ma, ili o evro­skep­ti­ci­zmu, vi­de­ti Ver­ney 2011: 51–79.

vîðeñjå

Bal­ka­nom. To­do­ro­va ovo na­zi­va „pod­no­šlji­vom te­ ži­nom po­sto­ja­nja na Bal­ka­nu” (To­do­ro­va 1997: 45).

U sve­tlu no­ve to­po­gra­fi­je iz 1989. go­di­ne, ne­ki su čak na­krat­ko ve­ro­va­li u to da Grč­ka mo­že da bu­de li­der u re­gi­o­nu. Kao je­di­na dr­ža­va čla­ni­ca Evrop­ske uni­je i Se­ver­no­a­tlant­skog sa­ve­za (NA­TO), Grč­ka je slu­ži­la kao ko­ri­stan mo­del ze­mlja­ma ko­je su že­le­le da pri­stu­pe Evro­pi i za­pad­nim sa­ve­zi­ma. Grč­ka je mo­gla da pre­u­zme ulo­gu do­ma­ći­na i vo­di svo­je su­ se­de u mir­ni­je i sta­bil­ni­je struk­tu­re. Grč­ki bi­znis je, ta­ko­đe, bio do­bro po­zi­ci­o­ni­ran da se u nje­ga ula­že i imao bi ko­ri­sti od no­vog bal­kan­skog tr­ži­šta. Osim to­ga, po­sto­ja­li su po­volj­ni kul­tur­ni fak­to­ri. Grč­ka je od­u­vek bi­la „pro­vod­nik kul­tur­ne pro­me­ne, kao i in­te­lek­tu­al­nih i dru­štve­nih kre­ta­nja za dru­štve­ne gru­pe i in­di­vi­due na mar­gi­na­ma evrop­ske ci­vi­li­za­ ci­je” (Ki­tro­mi­li­des 1996). Po­sto­ja­la je grč­ka di­ja­spo­ ra na Bal­ka­nu, po­seb­no u Ru­mu­ni­ji i Bu­gar­skoj: ma ko­li­ko da je da­nas da­le­ka, po­sle izo­la­ci­je iza­zva­ne Hlad­nim ra­tom, nje­ni čla­no­vi i da­lje no­se grč­ka ime­na i že­le­li su da po­no­vo us­po­sta­ve ve­ze. Mno­gi su ži­ve­li i obo­ga­ti­li se u luč­kim gra­do­vi­ma i od­u­vek su se ba­vi­li tr­go­vi­nom. Za njih je pri­stu­pa­nje Grč­ke Evrop­skoj uni­ji bi­lo ne­pro­ce­nji­vo. Vla­si sa ve­za­ma sa grč­kim sve­tom, kao i zna­čaj­na grč­ka ma­nji­na od pre­ko 100.000 lju­di u Al­ba­ni­ji, obez­be­di­li su po­sta­je za grč­ko po­slo­va­nje u mno­gim bu­dža­ci­ma re­gi­o­na.

No­vi­je grč­ke po­li­tič­ke iz­be­gli­ce iz Gra­đan­skog ra­ta ta­ko­đe su ži­ve­le ši­rom re­gi­o­na, teč­no go­vo­ri­le grč­ki i mo­gle su da is­ko­ri­ste svo­ju bi­kul­tu­ral­nost.

Me­đu­tim, po­sto­ja­li su kon­tra­ar­gu­men­ti ova­ kvom za­la­ga­nju. Pre sve­ga, he­len­sko vođ­stvo mo­glo se po­sma­tra­ti kao aro­gant­na da­re­žlji­vost. Ta­ko­đe, ra­nih de­ve­de­se­tih go­di­na, u tre­nut­ku kad je grč­ka zlo­u­po­tre­ba evrop­skih fon­do­va gur­nu­la ze­mlju u niz skan­da­la i raz­lju­ti­la evrop­ske part­ne­re, ova­kve am­bi­ci­je mo­gle su iz­gle­da­ti kao za­va­ra­va­nje. Osim to­ga, mno­gi Gr­ci su ve­ro­va­li da je put mo­der­ni­za­ ci­je ostva­riv sa­mo uz pre­va­zi­la­že­nje na­zad­ne oto­ man­ske i, im­pli­cit­no, bal­kan­ske pro­šlo­sti. Dru­gim

re­či­ma, da bi se Gr­ci kon­so­li­do­va­li u oči­ma Evro­pe i uži­va­li ta­mo, po En­go­no­pu­lo­so­vom i Sa­vo­pu­lo­ so­vom mi­šlje­nju, mo­ra­li su da osta­ve op­te­re­ću­ju­ću pro­šlost ov­de.

Kao da ovi fak­to­ri ni­su bi­li do­volj­ni da za­u­sta­ve grč­ku re­gi­o­nal­nu re­in­te­gra­ci­ju na Bal­ka­nu ili u Ju­go­ i­stoč­noj Evro­pi, te je iz­bio rat na pra­gu Grč­ke ko­ji je pre­tio no­vom po­ret­ku. Eko­nom­ska tran­sfor­ma­ci­ja bi­la je isu­vi­še zah­tev­na; te­ško da se mo­glo oče­ki­va­ti da će se isto­vre­me­ne kul­tur­ne pro­me­ne, ko­je su na Za­pa­du tra­ja­le de­ce­ni­ja­ma od 1945. go­di­ne, do­go­ di­ti pre­ko no­ći; a po­li­tič­ka frag­men­ta­ci­ja ko­ja je u po­četku bi­la mi­ro­lju­bi­va (na pri­mer, u So­vjet­skom sa­ve­zu) po­sta­la je iz­ra­zi­to na­sil­na (u Ju­go­sla­vi­ji) (Eco­no­mi­des 1995). Ne­mo­guć­nost da se stvar­nost i ideal po­mi­re stvo­ri­la je va­ku­um ko­ji je ubr­zo is­pu­ njen uz­ne­mi­ru­ju­ćim na­ci­o­na­li­zmom, pre sve­ga u Ju­go­sla­vi­ji. Kao što će­mo vi­de­ti u dru­gom po­gla­vlju, na­ci­o­na­li­zam ko­ji je mo­žda bio ma­nje za­pa­ljiv, ali ne i ma­nje de­fan­zi­van, pra­tio je ne­iz­ve­snost u Grč­koj, pa je Za­pad­na Evro­pa po­če­la da sum­nja u grč­ko vođ­stvo – de­li­mič­no zbog grč­ke ne­spo­sob­no­sti da kon­tro­li­še do­ma­će, ul­tra­na­ci­o­na­li­stič­ke sta­vo­ve o bal­kan­skim pi­ta­nji­ma, a de­li­mič­no jer su se grč­ka sa­ve­zni­štva ko­si­la sa in­te­re­si­ma Za­pa­da u re­gi­o­nu. Na­ža­lost – a ovim će­mo se ba­vi­ti u dru­gom po­gla­vlju – ge­o­po­li­ tič­ke pro­me­ne 1989. go­di­ne po­klo­pi­le su se sa ve­ćom, do­ma­ćom kri­zom grč­kog dru­štva.

Bal­ka­ni­zam i he­le­ni­zam, post­ko­lo­ni­ja­li­zam i kul­tu­ro­lo­ške stu­di­je Ipak nam osta­je pi­ta­nje ka­ko naj­bo­lje da pro­u­ ča­va­mo ove tran­sfor­ma­ci­je. Ra­nih de­ve­de­se­tih pra­ će­nje de­ša­va­nja na Bal­ka­nu od stra­ne me­đu­na­rod­ne štam­pe bi­lo je li­stom ne­ga­tiv­no, a Grč­ka je sve du­blje to­nu­la u vir „bal­kan­ske kri­ze”. Ovi uglav­nom no­vi­ nar­ski iz­ve­šta­ji za­slu­žu­ju na­šu pa­žnju iz ne­ko­li­ko raz­lo­ga. Pr­vo, oni uti­ču na jav­no mnje­nje i pod­sti­ ču po­dr­šku po­li­tič­kim op­ci­ja­ma u re­gi­o­nu. Dru­go, obez­be­đi­va­nje sa­zna­nja o Bal­ka­nu uglav­nom se ne 252

vîðeñjå

ge­ne­ri­ra od stra­ne aka­dem­skih kru­go­va već od stra­ ne ra­znih struč­nja­ka „či­ja struč­nost po­ti­če iz nji­ho­ vog is­ku­stva kao no­vi­na­ra, put­ni­ka ili po­li­tič­kih stra­ te­ga” (Fle­ming 2002: 1226). U kri­znim tre­nu­ci­ma (i uglav­nom sa­mo u to vre­me) ova­kvi struč­nja­ci, ko­ji su na br­zi­nu pro­iz­ve­de­ni u struč­nja­ke, obra­ća­ju se ši­roj jav­no­sti svo­jim vi­đe­njem sa­vre­me­nih do­ga­đa­ja.

U dru­gom po­gla­vlju ću po­ve­za­ti ova­kva de­la sa pre­ o­vla­đu­ju­ćim pred­sta­vlja­njem Bal­ka­na na Za­pa­du.

Ovaj „bal­ka­ni­zam”, uve­den ra­ni­je u ovom po­gla­vlju, raz­li­ku­je se od od­no­sa pre­ma dru­gim ge­o­graf­skim re­gi­ja­ma. Fle­ming (2002) iden­ti­fi­ku­je epi­ste­mo­lo­ške raz­li­ke iz­me­đu „bal­ka­ni­zma” i „ori­jen­ta­li­zma”, na pri­mer. „Bal­ka­ni­zam” ne mo­že da se po­hva­li utvr­ đe­nim i uti­caj­nim aka­dem­skim po­ljem de­lo­va­nja, za raz­li­ku od ori­jen­ta­li­sti­ke, ko­ja je bi­la pot­po­ra za Na­po­le­o­no­vo osva­ja­nje Egip­ta i fran­cu­sku im­pe­ri­ ja­li­stič­ku eks­pan­zi­ju u 19. ve­ku. Bal­ka­ni­zam, ta­ko­ đe, kra­si po­manj­ka­nje utvr­đe­ne epi­ste­mo­lo­gi­je ko­ju ima ori­jen­ta­li­zam na po­lji­ma fi­lo­lo­gi­je, ana­li­ze tek­ sta, isto­ri­je, re­li­gi­je, je­zi­ka i knji­žev­no­sti. Iako ovo ne zna­či da po­lje bal­kan­skih stu­di­ja uop­šte ne­ma svo­ju epi­ste­mo­lo­gi­ju, ko­ja se vre­me­nom pro­me­ni­la u smi­ slu po­me­ra­nja fo­ku­sa i pri­stu­pa16. U po­čet­ku, Bal­ ka­no­lo­gie je fa­vo­ri­zo­va­la fi­lo­lo­gi­ju, et­no­lin­gvi­sti­ku, fol­klor i et­no­gra­fi­ju u slu­žbi na­ci­o­nal­nih pro­gra­ma.

Na­ci­o­nal­ne aka­de­mi­je su nad­gle­da­le pro­jek­te sa­sta­ vlja­nja an­to­lo­gi­ja, ge­o­graf­skih i isto­rij­skih stu­di­ja, uz an­ga­žo­va­nje od­go­va­ra­ju­ćih od­se­ka, dok su tra­di­ci­o­ nal­no na­stro­je­ni isto­ri­ča­ri ama­te­ri, uglav­nom na­ci­o­ na­li­stič­kih sklo­no­sti, uvek bi­li ak­tiv­ni i pro­duk­tiv­ni u na­ci­o­nal­nim dr­ža­va­ma. Ne­što ve­ći aka­dem­ski iz­let u tran­sna­ci­o­nal­no de­sio se u me­đu­rat­nim go­di­na­ ma 20. ve­ka. Ča­so­pis Révue In­ter­na­ti­o­na­le des Etu­ 16 Veb­sajt Ka­ka­nien re­vi­si­ted je plat­for­ma po­sve­će­na in­ter­ di­sci­pli­nar­nom ra­du na stu­di­ja­ma Cen­tral­ne i Ju­go­i­stoč­ne Evro­pe. Ona sa­dr­ži se­ri­ju krat­kih ali ko­ri­snih ko­men­ta­ra o ovom po­lju. Vi­de­ti, na­rav­no, Fischer 2009, Hart­muth 2009.

Ta­ko­đe, vi­de­ti Bla­že­vić 2012 iz Be­o­grad­skog is­tra­ži­vač­kog cen­tra za dru­štve­ne na­u­ke i umet­no­sti.

253

des Bal­ka­ni­qu­es je po­seb­no slo­vio za pri­mer ova­kve ko­o­pe­ra­ci­je pre ne­go što je in­sti­tu­ci­ja stu­di­ja obla­ sti za vre­me Hlad­nog ra­ta sta­vi­la stu­di­je o re­gi­o­nu u kon­tekst stu­di­ja o Is­toč­noj Evro­pi. Tu su bal­kan­ske stu­di­je bi­le po­ti­snu­te od stra­ne ru­skih stu­di­ja i so­vje­ to­lo­gi­je. Me­đu­tim, ova oblast na­sta­vi­la je da ka­ska.

Po­sto­je bit­ne re­gi­o­nal­ne raz­li­ke u ob­li­ci­ma ko­je ova di­sci­pli­na ima ši­rom sve­ta. U Sje­di­nje­nim Dr­ža­ va­ma ni­ka­da ni­je bi­lo broj­ni­jeg ka­dra za­pad­nih aka­ dem­skih struč­nja­ka za bal­kan­ske stu­di­je. Nji­hov broj je po­ras­tao za vre­me ili ne­po­sred­no na­kon ra­to­va u Ju­go­sla­vi­ji de­ve­de­se­tih go­di­na, ali ta­kvi po­ma­ci ni­su pro­šli test vre­me­na, eko­no­mi­je, kao ni aka­dem­ske su­ ko­be na po­lju in­ter­di­sci­pli­nar­no­sti. Bal­kan­ski na­uč­ ni­ci na­sta­vlja­ju da fa­vo­ri­zu­ju tra­di­ci­o­nal­ne po­li­tič­ke isto­ri­je i mo­no­gra­fi­je na po­lju me­đu­na­rod­nih od­no­ sa. Od 1989. go­di­ne ter­mi­ni iz ori­jen­ta­li­sti­ke uze­ti iz post­ko­lo­ni­jal­nih stu­di­ja ta­ko­đe se ko­ri­ste u ana­li­zi al­ ter­na­tiv­nog (ako ne i su­bal­ter­na­tiv­nog) sta­tu­sa re­gi­o­ na u od­no­su na Za­pad­nu Evro­pu. Pr­vi bi­tan po­ku­šaj u ovom prav­cu je bio krat­ki čla­nak Ba­kić-Hej­den i Hej­de­na (1992), ko­ji je ras­pra­vljao o Bal­ka­nu kao o op­štem me­stu za „gne­zdo ori­jen­ta­li­zma” i go­vo­rio da nje­go­va ko­lo­ni­jal­na sa­zna­nja mo­gu bi­ti pri­me­nje­na u okvi­ru Evro­pe. Auto­ri su uzi­ma­li u ob­zir Sa­i­dov stav da je ori­jen­ta­li­zam usa­đen u pred­sta­vu nje­go­vih žr­ta­va o se­bi; oni su po­ka­za­li ka­ko je ta ista ori­jen­ ta­li­za­ci­ja u bal­kan­skim okvi­ri­ma usvo­je­na od stra­ne se­ver­nih i za­pad­nih de­lo­va Ju­go­sla­vi­je na­su­prot nje­ nim ju­žnim i is­toč­nim de­lo­vi­ma: ne­ka­da­šnjih „pro­ gre­siv­ni­jih, na­pred­nih, vred­nih, to­le­rant­nih, de­mo­ kra­tič­nih... jed­nom reč­ju, evrop­skih, u po­re­đe­nju sa pri­mi­tiv­nim, le­njim, ne­to­le­rant­nim Bal­ka­nom” (8).

Ne­ki dru­gi na­uč­ni­ci su ota­da nad­gra­di­li ovu še­mu ka­ko bi stvo­ri­li no­ve bal­kan­ske to­po­gra­fi­je na baš ta­ kvim osno­va­ma.17 17 Ži­žek (1992) ra­sve­tlja­va ovu ten­den­ci­ju; To­do­ro­va (1997: dru­go po­gla­vlje) da­je pri­kaz pre­o­vla­đu­ju­ćih ten­den­ci­ja u stu­ di­ja­ma svih bal­kan­skih ze­ma­lja.

vîðeñjå

Ovo pri­be­ga­va­nje ori­jen­ta­li­zmu bi­lo je krat­kog ve­ka, uglav­nom za­hva­lju­ju­ći Ima­gi­nar­nom Bal­ka­ nu (1997) To­do­ro­ve, de­lu od ve­li­kog zna­ča­ja, ko­je je na­sta­lo dok je ju­go­slo­ven­ski kon­flikt još uvek bio no­vost za za­pad­njač­ku ima­gi­na­ci­ju. To­do­ro­va ko­ ri­sti me­to­do­lo­gi­ju kul­tu­ro­lo­ških stu­di­ja, ma­da uz isto­ri­čar­sku, ne­sa­vi­tlji­vu, em­pi­rij­sku osno­vu. Ona iz­be­ga­va, ka­ko sa­ma ka­že, „avan­gar­di­stič­ku kul­tur­ nu te­o­ri­ju” u ko­rist pri­zna­ti­je isto­ri­je kon­cep­ci­ja, ili Be­griffsgeschic­hte. U svom pri­stu­pu To­do­ro­va se pa­žlji­vo po­zi­ci­o­ni­ra iz­me­đu ge­o­graf­sko-isto­rij­skog me­sta i nje­go­vih ja­snih kul­tur­nih ozna­ka, to jest, iz­ me­đu isto­rij­skih i kul­tu­ro­lo­ških stu­di­ja. Nje­na ana­ li­za se tru­di da za­dr­ži raz­li­ku za ko­ju ona ot­kri­va da se po­ja­vlju­je u ra­nom 20. ve­ku, ka­da bal­ka­ni­zam do­la­zi na svo­je: to jest, „u isto vre­me ka­da ’Bal­kan’ bi­va pri­hva­ćen i ko­ri­šćen kao ge­o­graf­ska zna­čaj­ka, već je ta­da po­sta­jao za­si­ćen dru­štve­nim i kul­tur­nim zna­če­nji­ma ko­ja su ši­ri­la nje­go­vu ozna­ku da­le­ko iz­ van nje­go­vog ne­po­sred­nog, kon­kret­nog zna­če­nja” (To­do­ro­va 1997: 21). To­do­ro­va dr­ži ove dve obla­sti raz­dvo­je­ne u svo­joj knji­zi ta­ko što bal­ka­ni­zam de­li na dve fa­ze: na pr­vu, isto­rij­sko-ge­o­graf­sku, i na ka­ sni­ju, vi­še kul­tur­no-dis­kur­ziv­nu fa­zu. Ovo gra­na­nje ozna­ča­va nje­nu či­ta­lač­ku prak­su: kon­takt isto­ri­ča­ ra sa Bal­ka­nom uda­lja­va se­be od ka­sni­jih kul­tur­ no-dis­kur­ziv­nih na­me­ta­nja. Mo­že se re­ći da se ona hva­ta u ko­štac s ova dva srod­na za­dat­ka u raz­li­či­tim po­gla­vlji­ma svog de­la. Dis­kur­ziv­na ge­ne­a­lo­gi­ja ter­ mi­na „Bal­kan”, is­crp­no i in­te­re­sant­no raz­ma­tra­na u ra­nim po­gla­vlji­ma (po­seb­no po­gla­vlji­ma 2 i 3), pret­ho­di nje­nom po­sled­njem po­gla­vlju, po­gla­vlju 7, ko­je no­si na­slov „Bal­kan: Re­a­li­ja: Qu’est ce qu’il y a de hors tex­te?” Ono okre­će De­ri­din sud na­gla­ vač­ke, že­le­ći da ot­kri­je re­a­li­ju ko­ja re­al­no po­sto­ji iz­van tek­sta. Em­pi­ri­ci­zam To­do­ro­ve, nje­na sklo­ nost ka kon­kret­no­sti – ili je to sklo­nost ka me­ta­fo­ri kon­kret­no­sti – je­ste, ka­že ona, ka­rak­te­ri­sti­ka ko­ja de­fi­ni­še Bal­kan. Nje­no je ve­ro­va­nje da po­zi­ti­vi­stič­ka eg­zi­sten­ci­ja Bal­ka­na iz­van na­vod­ni­ka po­kre­će i

po­sled­nje po­gla­vlje knji­ge i nje­no ukup­no te­o­rij­sko gle­di­šte. Nje­na di­stink­ci­ja ot­kri­va du­bo­ko, pre­da­no ve­ro­va­nje u vi­zan­tij­sku i, pre sve­ga, oto­man­sku re­ al­nost, ko­ju de­le svi bal­kan­ski na­ro­di pre mo­der­nog do­ba. Ova „kon­kret­na isto­rij­ska eg­zi­sten­ci­ja” se gu­ bi ka­da „Bal­kan po­či­nje da gu­bi svoj iden­ti­tet na­kon što po­či­nje da se evro­pe­i­zu­je.” Jer pod „evro­pe­i­za­ci­ jom” To­do­ro­va tvr­di, „pro­ces ’evro­pe­i­za­ci­je’, ’ve­ster­ ni­za­ci­je’ ili ’mo­der­ni­za­ci­je’ Bal­ka­na u 19. i 20. ve­ku uklju­či­vao je i ši­re­nje ra­ci­o­na­li­za­ci­je i se­ku­la­ri­za­ci­je, in­ten­zi­vi­ra­nje ko­mer­ci­jal­nih ak­tiv­no­sti i in­du­stri­ja­ li­za­ci­ju, for­mi­ra­nje bur­žo­a­zi­je i dru­gih dru­štve­nih gru­pa u eko­nom­skoj i dru­štve­noj sfe­ri” (To­do­ro­va 1997: 13). Ovaj pro­ces de­na­tu­ra­li­zu­je Bal­kan ta­ko što ga ode­lju­je od nje­go­ve pred­sta­ve, a po­kre­ću ga sna­ge ko­je do­la­ze van re­gi­o­na. To­do­ro­va eks­pli­cit­no go­vo­ri o nje­go­vim efek­ti­ma: „Dok su isto­ri­ča­ri pot­ pu­no sve­sni da su se dra­ma­tič­ne pro­me­ne de­si­le na ovom po­lu­o­str­vu, nji­hov dis­kurs o Bal­ka­nu kao o ge­ o­graf­skom i kul­tur­nom en­ti­te­tu je nad­vla­dao dis­kurs ko­ji ko­ri­sti taj kon­cept kao sna­žan sim­bol po­god­no lo­ci­ran iz­van isto­rij­skog vre­me­na. A sa­ma nje­go­va upo­tre­ba je re­zul­tat go­to­vo dva ve­ka evo­lu­ci­je” (To­ do­ro­va 1997: 7; moj kur­ziv).

Pro­u­ča­va­ju­ći evo­lu­ci­ju ove pa­ra­dig­me, To­do­ro­ va od­bi­ja stav da je bal­ka­ni­zam pod­vr­sta Sa­i­do­vog ori­jen­ta­li­zma i dis­tan­ci­ra se od ra­do­va na­uč­ni­ka kao što su Ba­kić-Hej­den i Hej­den, ili Eli Sko­pe­tea. Ona in­si­sti­ra na to­me da kon­kret­nost da­je re­gi­o­nu nje­ go­vu po­seb­nost. Dok je Sa­i­dov Ori­jent ge­o­graf­ski lo­še de­fi­ni­san ili isto­rij­ski neo­d­re­đen, Bal­kan To­ do­ro­ve ima kon­kret­no isto­rij­sko po­sto­ja­nje. Dok je Ori­jent stvo­ren kroz ču­de­sne le­gen­de i fan­ta­sti­ku, Bal­kan je ote­lo­vlje­nje „ne­ma­što­vi­te kon­kret­no­sti” i „sko­ro ap­so­lut­nog po­manj­ka­nja bo­gat­stva”, ta­ko da on ne po­bu­đu­je ni su­vi­šak ni že­lju, ne­go „di­rek­ tan od­nos, obič­no ne­ga­ti­van, ali ret­ko iz­ni­jan­si­ran” (To­do­ro­va 1997: 14). Dok Ori­jent pru­ža uto­či­šte za­ pad­nja­ci­ma u za­bra­nje­noj, eska­pi­stič­koj sfe­ri sek­su­ al­no­sti, žen­stve­no­sti i eks­tra­va­gan­ci­je, nji­hov beg na 254

vîðeñjå

Bal­kan – osim po­vre­me­nih za­pa­da­nja u de­ka­dent­ni he­le­ni­zam, ro­man­tič­ni na­ci­o­na­li­zam ili od­la­ske u raz­u­zda­ne ha­ma­me ili tur­ska ku­pa­ti­la – ogra­ni­čen je na ne­eg­zo­tič­nu sred­njo­ve­kov­nost, in­di­vi­du­al­ nu mu­škost i asek­su­al­nu is­prav­nost. Sve u sve­mu, eg­zo­tič­na raz­li­či­tost Ori­jen­ta oprav­da­va nje­go­vu po­seb­nost za za­pad­nja­ke. Na­su­prot ovo­me, „tran­ zi­ci­o­ni sta­tus” Bal­ka­na, če­sto me­ta­fo­rič­no pri­ka­zan mo­stom ili ras­kr­šćem, sme­šta Bal­kan u okvi­re Za­ pa­da: (1) od­ba­cu­ju­ći eg­zo­tič­nost re­gi­o­na, To­do­ro­va Bal­ka­nu obez­be­đu­je me­sto u okvi­ru Evro­pe, ma­da u svoj­stvu evrop­ske al­ter­na­ti­ve; (2) tvr­de­ći na ra­snim, kao i na ver­skim osno­va­ma da Bal­kan ima do­volj­no kav­ka­skog i hri­šćan­skog u se­bi, To­do­ro­va ima pri­ mar­no na umu bal­kan­ske pra­vo­slav­ce, a ne mu­sli­ ma­ne; i (3) sta­vlja­ju­ći Bal­kan u pod­re­đe­ni po­lo­žaj u okvi­ru Za­pad­ne Evro­pe, To­do­ro­va se iz­ja­šnja­va pro­tiv post­ko­lo­ni­jal­nih me­to­do­lo­gi­ja „isto­rij­ski de­ fi­ni­sa­nih, vre­men­ski od­re­đe­nih i ogra­ni­če­nih ka­te­ go­ri­ja ko­lo­ni­ja­li­zma i im­pe­ri­ja­li­zma”, gde se ove ne pri­me­nju­ju (To­do­ro­va 1997 :16–17).

Sin­te­za To­do­ro­ve pru­ža iz­u­zet­no uver­lji­ve tvrd­ nje. Za­ni­mlji­vo je da ona ne­gi­ra „za­mi­šlje­nu” di­ men­zi­ju bal­ka­ni­zma ka­ko bi nas uve­ri­la u „fi­zič­ku” i „stvar­nu” po­zi­ci­o­ni­ra­nost Bal­ka­na. Ona bi se ne­ sum­nji­vo slo­ži­la da se „Bal­kan, ko­ji je u 17. ve­ku bio sma­tran za oči­gled­no ’ori­jen­ta­lan’, pr­vo pro­me­nio u ’evrop­sku Tur­sku’, a na kra­ju u deo ’Evro­pe’, ma­da je to bio je­dan ma­glo­vit i ne­do­volj­no de­fi­ni­san deo” (Fle­ming 2002: 1229). Ipak, dok ana­li­za To­do­ro­ve pri­hva­ta ta­kve kon­cep­tu­al­ne i isto­rij­ske tran­sfor­ma­ ci­je, ona ta­ko­đe uma­nju­je zna­čaj sva­kog po­i­ma­nja „za­mi­šlje­nog” odvo­je­no od isto­ri­o­gra­fi­je i ge­o­gra­ fi­je. Ni­je ja­sno ka­ko se uti­če na pro­me­ne to­kom vre­me­na (ka­ko ni­je us­pe­la u ovo­me, ona mo­žda u se­bi ima isu­vi­še fu­ko­ov­skog). Za­tim, nje­no otvo­re­ no od­bi­ja­nje post­ko­lo­ni­ja­li­stič­kih me­to­da po­ne­kad se či­ni kon­tra­dik­tor­no i dog­mat­sko, po­što ona la­ men­ti­ra nad ti­me ko­li­ko je ma­lo na­u­ke na Bal­ka­ nu uklju­či­lo post­ko­lo­ni­jal­na shva­ta­nja: „Ovo se ni­je 255

do­go­di­lo na Bal­ka­nu, mo­žda za­to što ga je nje­gov ne­ko­lo­ni­jal­ni sta­tus osta­vio van sfe­re in­te­re­so­va­ nja post­ko­lo­ni­jal­ne kri­ti­ke, i za­to što je bal­kan­ska, a ge­ne­ral­no i evrop­ska an­tro­po­lo­gi­ja ne­ko vre­me bi­ la mar­gi­nal­na” (19). Ona je ta­ko in­di­rekt­no od­bi­la post­ko­lo­ni­jal­nu pa­ra­dig­mu za ko­ju pri­zna­je da bi osve­tli­la aspek­te bal­kan­skog is­ku­stva ko­ji su osta­ li van sa­vre­me­nih na­uč­nih to­ko­va. Da li je mo­gu­ će da post­ko­lo­ni­ja­li­zam ne mo­že da se pri­me­ni na Bal­kan, a da ga u isto vre­me ob­ja­šnja­va? Re­zul­tat bi pod­ra­zu­me­vao to da post­ko­lo­ni­ja­li­zam mo­že bi­ ti pri­menj­ljiv pa­ra­dig­mat­ski ako je u sta­nju da nam pru­ži an­tro­po­lo­ška i kul­tu­ro­lo­ška sa­zna­nja.

Ka­da se po­gle­da una­zad, To­do­ro­voj se mo­že opro­sti­ti nje­no prag­ma­tič­no in­si­sti­ra­nje da se Bal­ kan za­dr­ži, od­no­sno pri­mi u evrop­sku po­ro­di­cu na­kon 1989. u jed­nom isto­rij­skom mo­men­tu ka­da su iz­gle­di za to bi­li ma­li. Ra­zu­mlji­vo, nje­no in­si­sti­ ra­nje na kon­kret­no­sti vi­še ne­go kom­pen­zu­je opa­ snu ne­sta­bil­nost u to­ku ove de­ce­ni­je. Me­đu­tim, ova kon­kret­nost je ta­ko­đe u pot­pu­noj su­prot­no­sti sa ne­sta­bil­nom re­pu­ta­ci­jom Bal­ka­na, nje­go­vom unu­ tra­šnjom i spo­lja­šnjom ori­jen­ti­sa­no­šću, nje­go­vom bli­zi­nom na dis­tan­ci i dis­tan­ci­ra­no­šću u bli­zi­ni.

Za­pad­njač­ka eks­ter­na­li­za­ci­ja do­ga­đa­ja na Bal­ka­nu im­pli­ci­ra pri­hva­ta­nje to­ga da po­sto­je slič­no­sti iz­ me­đu Bal­ka­na i Za­pa­da: „U slu­ča­ju Bal­ka­na, in­tim­ nost na­sta­je baš iz ta­kvih usta­no­vlje­nih slič­no­sti, dok uda­lja­va­nje po­ti­če iz ne­la­go­de i za­bri­nu­to­sti sa ko­ji­ma ta slič­nost bi­va do­če­ka­na” (Fle­ming 2002: 1229). Grč­ka, naj­ne­u­hva­tlji­vi­je op­šte me­sto, ka­ko unu­tar, ta­ko i iz­van Bal­ka­na, u se­bi no­si pa­ra­doks u ovom smi­slu i pred­sta­vlja me­sto od ko­ga kre­ću te­o­ri­je o od­no­su unu­tar re­gi­o­na i sa nji­me, kao i od­no­si re­gi­o­na s no­vom Evro­pom. Grč­ka je uhva­ će­na u bal­kan­sku pa­ra­dig­mu, lo­ci­ra­nu kroz nju ali i na­spram nje u od­no­su na Evro­pu. Mno­ge od ne­iz­ ve­sno­sti iz de­ve­de­se­tih po­te­kle su iz po­tre­be da se usta­no­vi da li Grč­ka pri­pa­da re­gi­ji ili je tre­ba uda­ lji­ti iz re­gi­je i iz Evro­pe.

vîðeñjå

Za raz­li­ku pak od nje­nih bal­kan­skih su­se­da, Grč­ka je bi­la u fo­ku­su do­sled­nog i sve­o­bu­hvat­nog na­uč­nog re­ži­ma na Za­pa­du, pre­ci­zni­je, kla­sič­nog he­le­ni­zma. U evrop­skom od­no­su pre­ma he­len­skom ide­a­lu, kla­sič­na fi­lo­lo­gi­ja, este­ti­ka, lo­gi­ka mu­ze­ja i pu­to­pi­snih nat­pi­sa bi­li su ti ko­ji su uob­li­ča­va­li za­ pad­njač­ko raz­u­me­va­nje Grč­ke. Usva­ja­njem kla­sič­ nog Bil­dung-a na ne­mač­kim uni­ver­zi­te­ti­ma (a za­ tim i u za­pad­njač­kom aka­dem­skom sve­tu, kao i u grč­kom obra­zov­nom si­ste­mu) svo­ja­ta­nje he­len­ske kul­tu­re do­ve­lo je do „eks­pli­cit­ne i pro­gram­ske ko­ lo­ni­za­ci­je ovog ide­a­la”, ka­ko je Gur­gu­ris ta­ko ube­ dlji­vo pri­ka­zao u svo­joj Sa­nja­noj na­ci­ji (Go­ur­go­u­ris 1996: 124). Grč­ki ideal je pru­žio osno­ve za je­din­ stvo Ne­mač­ke i Za­pa­da i isto­rič­nost u 18. i da­lje u 19. ve­ku. On je ta­ko­đe usme­rio po­gled za­pad­nih si­ la una­zad u vre­me­nu, ka­ko bi se po­sti­gla oči­gled­no ne­u­jed­na­če­na iden­ti­fi­ka­ci­ja iz­me­đu Grč­ke i Za­pa­ da. Ne­sum­nji­vo, ovo je Grč­koj u oči­ma Za­pa­da osi­ gu­ra­lo pri­vi­le­go­va­ni sta­tus ko­ji ni­je pru­žen nje­nim bal­kan­skim su­se­di­ma. Ni­je on­da iz­ne­na­đe­nje to što je Pr­vi srp­ski usta­nak pro­tiv tur­ske vla­sti 1804. go­ di­ne iz­ma­mio ta­ko ma­lo po­dr­ške od eli­te sa Za­pa­ da. Za raz­li­ku od to­ga, Grč­ka re­vo­lu­ci­ja 1821. mo­ bi­li­sa­la je iz­li­ve po­dr­ške na­sled­ni­ci­ma he­len­skog du­ha kroz po­kret he­le­no­fi­li­zma. Te­za o kon­ti­nu­u­ mu je umno­go­me do­pri­ne­la ostva­ri­va­nju grč­ke na­ ci­o­nal­ne dr­ža­ve, da­ju­ći ob­lik uslo­vi­ma pod ko­ji­ma je Grč­ka kre­nu­la pu­tem svo­je mo­der­ni­za­ci­je. Me­ đu­tim, po­sto­ja­le su iz­ve­sne ote­ža­va­ju­će okol­no­sti u in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ji mo­der­ne dr­ža­ve na ba­zi drev­nih ide­a­la i he­le­no­fi­li­zma. Gur­gu­ris (1996) su­ge­stiv­no opi­su­je uobra­zi­lju he­le­no­fi­li­zma i njen uti­caj na mo­der­nu Grč­ku. Mo­je de­lo di­sku­tu­je o to­me ka­ko ovaj al­ter­na­tiv­ni mo­der­ni­stič­ki ob­lik u grč­koj na­ci­ o­nal­noj dr­ža­vi sla­bi pred­sta­vu o sa­da­šnjo­sti i ve­ru u nju (Ca­lotychos 2003). Ovo ta­ko­đe ima po­sle­di­ce za raz­voj od­no­sa Grč­ke sa Bal­ka­nom u mo­der­noj eri. Fal­me­ra­jer je znao da ne­ma bo­ljeg na­či­na da se Grč­ka uda­lji od nje­nih slo­ven­skih su­se­da (i iz is-

tih raz­lo­ga od Ru­sa) ne­go da se dis­kre­di­tu­je te­za o kon­ti­nu­u­mu i da se tvr­di da po­sto­ji pot­pu­na iden­ ti­fi­ka­ci­ja Gr­ka sa Slo­ve­ni­ma. Ova di­le­ma sko­ro tač­ no do­ča­ra­va ono što je Rast­ko Moč­nik (2002: 105) oka­te­go­ri­zo­vao kao „du­pli me­ha­ni­zam bal­ka­ni­stič­ke ide­o­lo­gi­je (ho­ri­zon­tal­ni an­ta­go­ni­zam, ver­ti­kal­ na pod­re­đe­nost)”. Pre­ma ovom mo­de­lu „Evro­pa” i „Bal­kan” im­pli­ci­ra­ju „dva sku­pa ve­ro­va­nja (uklju­ ču­ju­ći prin­ci­pe prak­tič­nog de­lo­va­nja) uz raz­li­či­te do­me­ne pri­me­ne... [i] do­men­[e] funk­ci­o­ni­sa­nja: an­ta­go­ni­zam na ’Bal­ka­nu’, ko­o­pe­ra­ci­ja u ’Evro­pi’” (84). Ova ori­jen­ta­li­stič­ka ide­o­lo­gi­ja „vu­če na­do­le” re­gion kao ce­li­nu i uz­di­že lo­kal­ne vla­sti, ko­je opet de­lu­ju u ime me­đu­na­rod­nog si­ste­ma (85).

Ko­ri­ste­ći Sa­i­dov rad o ori­jen­ta­li­zmu i nje­go­vim efek­ti­ma u svo­jim post­ko­lo­ni­jal­nim stu­di­ja­ma, na­ uč­ni­ci ko­ji se ba­ve he­le­ni­sti­kom ta­ko­đe ana­li­zi­ra­ju od­no­se sna­ga, stra­te­gi­je pred­sta­vlja­nja i tro­po­lo­ške iz­ra­ze ko­ji se ja­vlja­ju u he­len­skom slu­ča­ju. Kri­ti­ča­ri su po­la­ko pro­ši­ri­li svo­je is­tra­ži­va­nje na Bal­kan, ta­ ko što su pro­ce­nji­va­li ko­lo­ni­za­ci­ju ima­gi­na­ci­je ko­ ja se od­i­gra­la u Grč­koj i na Bal­ka­nu. Ta­kva kri­ti­ka od stra­ne kul­tu­ro­lo­ških stu­di­ja tre­ba­lo bi da od­re­di isto­rij­ske mo­guć­no­sti ko­je da­ju okvir za ko­lo­ni­za­ci­ju uma, ne sa­mo na Za­pa­du ne­go ta­ko­đe i u Oto­man­ skom car­stvu. Pro­mi­šlje­ni­ji kri­ti­ča­ri pa­žlji­vo pra­ve raz­li­ku iz­me­đu ovo­ga i dru­štve­ne, po­li­tič­ke i eko­ nom­ske ko­lo­ni­za­ci­je (što se uglav­nom ne od­no­si na slu­čaj Oto­man­skog car­stva).

Ne­što sko­ri­ja fa­sci­na­ci­ja car­stvom u za­pad­njač­kim aka­dem­skim kru­go­vi­ma do­ve­la je do us­po­sta­ vlja­nja ana­lo­gi­ja iz­me­đu Oto­man­skog car­stva i da­ na­šnje si­tu­a­ci­je. Re­zul­ti­ra­ju­ća re­ha­bi­li­ta­ci­ja car­stva pru­ži­la je ko­rek­tiv ri­gid­nim na­ci­o­na­li­stič­kim isto­ ri­o­gra­fi­ja­ma iz re­gi­o­na, a po­seb­no ide­ji o oto­man­ skom po­ko­ra­va­nju, ko­ja je ka­rak­te­ri­sa­la na­ci­o­nal­ne psi­he pra­vo­slav­nih bal­kan­skih na­ro­da. Od­no­si re­ gi­je sa Oto­man­skim car­stvom zah­te­va­ju slo­že­ni­ju ana­li­zu du­go­več­no­sti i pri­la­go­dlji­vo­sti ovog car­stva, nje­go­vih po­li­tič­kih in­sti­tu­ci­ja i dru­štve­no-eko­nom­ 256

vîðeñjå

skih struk­tu­ra, kao i na­či­na na ko­je su mre­že po­ sred­ni­ka i lo­kal­ne eli­te pre­go­va­ra­le sa su­če­lje­nim zah­te­vi­ma cen­tra i pe­ri­fe­ri­je, in­te­gra­ci­je i seg­men­ta­ ci­je. U ovo­me le­ži pri­ča o to­le­ran­ci­ji o pro­ga­nja­nju u raz­li­či­tim de­lo­vi­ma Car­stva i u raz­li­či­tim vre­me­ ni­ma u to­ku nje­go­vog du­gog tra­ja­nja. Ta­kvo de­lo je pro­iz­ve­lo ne­što flu­id­ni­ji kon­cept o to­me šta zna­či bi­ti tur­ski po­da­nik.18 Me­đu­tim, per­cep­ci­ja tur­skog pod­jarm­lji­va­nja je i da­lje stvar­na i opi­plji­va (vi­ di po­gla­vlje 5). Du­šan Bje­lić (2002: 6) alu­di­ra na isto­rij­ske mo­guć­no­sti ko­je su bi­le pot­po­ra za kon­ cep­te ovog pod­re­đi­va­nja: pa­ra­fra­zi­ra­ju­ći Fle­min­ga (2002), on na­vo­di: „Po­li­ti­ku po­nov­nog na­se­lja­va­ nja, za­jed­no sa po­li­ti­kom ver­skog po­kr­šta­va­nja i po­la­ri­za­ci­je, pot­po­mog­nu­te stal­nim po­du­hva­ti­ma.”

Sle­de­ća po­gla­vlja ove knji­ge, po­seb­no po­gla­vlje 4, de­mon­stri­ra­će ka­ko su ove ka­rak­te­ri­sti­ke ne­pre­sta­ no hra­ni­le knji­žev­nu ima­gi­na­ci­ju re­gi­je, od slav­ne tra­di­ci­je na­rod­nih pe­sa­ma, pa sve do post­mo­der­ni­ stičkog ro­ma­na. Pre­ma Bje­li­će­vom mi­šlje­nju (2002: 6), ovo is­ku­stvo stva­ra je­din­stve­nu (sa­mo)ko­lo­ni­za­ ci­ju re­gi­o­na: Lju­di na Bal­ka­nu vi­de jed­ni dru­ge kao ko­ lo­ni­jal­ne vla­da­re i kao ko­lo­ni­jal­ne po­da­ni­ ke. Srp­ski na­ci­o­na­li­zam, na pri­mer, sla­vi svo­je sred­njo­ve­kov­no car­stvo i pam­ti rop­ stvo pod Tur­ci­ma, što je dvo­ja­ko ose­ća­nje ko­je on­da do­vo­di do to­ga da se bo­san­ski mu­sli­ma­ni na­zi­va­ju „Tur­ci­ma” – što će re­ći, ko­lo­ni­za­to­ri­ma – dok se u isto vre­me Ko­ so­vo sma­tra za va­žan deo srp­skog car­stva.

Bi­lo da je bal­kan­ski na­ci­o­na­li­zam po­stim­ pe­ri­ja­li­stič­ki ili post­ko­lo­ni­jal­ni, mo­že se re­ći da on osta­je iz­ra­zi­to ne­sta­bi­lan.

18 Pi­ta­nje je ko­ji oto­man­ski su­bjekt: Bar­ki­je­va (Bar­key 2008) iz­vr­ša­va mno­ge od ovih za­da­ta­ka u Car­stvu raz­li­ka. Qu­a­ta­ert 2009 i Göçek 2010 tvr­de da se nje­na stu­di­ja ma­nje ba­vi pred­ sta­vlja­njem dru­štve­nih ak­te­ra unu­tar Car­stva, a vi­še ti­me ka­ ko je taj fe­no­men uti­cao na ma­lu eli­tu.

257

Kao što se mo­že pret­po­sta­vi­ti, ova pre­la­zna ko­ lo­ni­za­ci­ja na­i­la­zi na neo­do­bra­va­nje To­do­ro­ve. Ipak ona bi­va pri­hva­će­na dru­gde, u ra­do­vi­ma ne­is­to­ri­ ča­ra, ko­ji se vi­še tru­de da uklo­ne ri­gid­ne gra­ni­ce iz­me­đu ko­lo­ni­za­to­ra i ko­lo­ni­zo­va­nih. An­tro­po­log Mi­hael Her­cfeld (2002) tru­di se da pro­na­đe te­o­ri­ju ko­ja će omo­gu­ći­ti raz­u­me­va­nje ne­ko­lo­ni­jal­nih si­ tu­a­ci­ja, ko­je u isto vre­me ima­ju ozna­ke no­mi­nal­ne ne­za­vi­sno­sti i du­go­več­nog, prak­tič­nog pri­dru­že­nog sta­tu­sa. On je sko­vao ter­min „krip­to­ko­lo­ni­ja­li­zam” ka­ko bi de­fi­ni­sao „neo­bič­nu al­he­mi­ju ko­jom se iz­ ve­sne ze­mlje, tam­pon zo­ne iz­me­đu ko­lo­ni­zo­va­nih ze­ma­lja i onih ko­je još ni­su pri­pi­to­mlje­ne, pri­mo­ra­ va­ju da pri­hva­te svo­ju po­li­tič­ku ne­za­vi­snost po ce­nu ogrom­ne eko­nom­ske za­vi­sno­sti, što je od­nos ko­ji se ar­ti­ku­li­še u sim­bo­lič­nom ob­li­ku agre­siv­ne na­ci­o­nal­ ne kul­tu­re skro­je­ne ta­ko da od­go­va­ra stra­nim mo­ de­li­ma” (Her­zfeld 2002: 900–901). Ova­kav pri­stup na­mer­no pod­ri­va dvo­ja­ku po­de­lu na ko­lo­ni­za­to­re i ko­lo­ni­zo­va­ne, što je već po se­bi na­sle­đe pro­ble­ma­ tič­ne epi­ste­mo­lo­ške ba­šti­ne „da se ot­kri­je pri­su­stvo dru­gih he­ge­mo­ni­ja, ko­je je te­že de­kom­po­no­va­ti baš za­to što su ve­o­ma do­bro pri­kri­ve­ne” (Her­zfeld 2002: 922). Epi­ste­mo­lo­ška re­flek­siv­nost ne mo­ra da žr­tvu­ je kom­plek­snost lo­kal­nog is­ku­stva na pu­tu ot­kri­va­ nja al­ter­na­tiv­nih mo­der­ni­za­ma. Da­lje, kom­pa­ra­tiv­ ni slu­čaj Grč­ke i Bal­ka­na su­ge­ri­še afi­ni­te­te iz­me­đu „pre­la­zne ko­lo­ni­za­ci­je” i „sa­mo­ko­lo­ni­za­ci­je” u sr­cu grč­ke mo­der­no­sti. „Za Gr­ke, ’sa­mo­ko­lo­ni­za­ci­ja’ se ra­đa iz nji­ho­ve in­ter­na­li­za­ci­je po­u­ka he­le­ni­zma, ko­je oni do­ži­vlja­va­ju i kao stra­ne i kao do­ma­će, i Druk­či­je i Iste” (Ca­lotychos 2003: 52). Gr­ci če­znu za svo­jim pra­vom da bu­du iz­vor za­pad­ne ci­vi­li­za­ ci­je ili njen za­ka­sne­li pri­ma­lac, za­štit­nik uni­ver­zal­ nog zna­nja ili nje­gov uspo­re­ni imi­ta­tor (Just 1995: 289). U isto vre­me su­bjek­ti i objek­ti, ko­lo­ni­za­to­ri i (sa­mo)ko­lo­ni­zo­va­ni, Gr­ci su uhva­će­ni u „dvo­stru­ku ne­vo­lju”: ako se he­le­ni­zam us­po­sta­vi kao glo­bal­na kul­tu­ra, oni će se či­ni­ti aro­gant­nim i pre­ce­nje­nim; a ako tvr­de da je grč­ka ci­vi­li­za­ci­ja nji­ho­va, on­da će

vîðeñjå

is­pa­sti pa­ro­hi­jal­ni. Her­cfeld na­vo­di isti pro­blem sa bal­kan­skim re­fe­ren­ca­ma: „Ako su [Gr­ci] na­gla­ša­ va­li po­zna­te kul­tur­ne iz­ra­ze, oni su bi­li ’kon­ta­mi­ ni­ra­ni’ tur­skim i slo­ven­skim uti­ca­ji­ma; sva­ko­dne­vi­ ca ni­je bi­la stvar­no grč­ka. Ali ako su ume­sto to­ga išli za he­len­skim ide­a­li­ma, on­da su bi­va­li isme­va­ni zbog svo­je neo­ri­gi­nal­ne oda­no­sti pro­šlo­sti za ko­ju se sma­tra­lo da je iz­gu­blje­na i za či­ji su po­vra­ćaj bi­li du­žni­ci baš onih ko­ji su im se ru­ga­li” (2002: 920).

U bi­lo kom slu­ča­ju, onaj ko ovo po­sma­tra sa stra­ne, sva­ki po­tez vi­di kao su­bjek­to­vu ak­ci­ju ili re­ak­ci­ju. A im­pli­cit­na tvrd­nja da tu po­sto­ji ne­ki ne­do­sta­tak na­ šla je na­či­na da pro­dre u po­e­ti­ku iden­ti­te­ta. Upr­kos to­me, sta­nov­nik Bal­ka­na je i za­hva­lan i pr­ko­san pre­ ma Za­pa­du. U te­škim vre­me­ni­ma „kul­tu­ra hro­nič­ nog de­fi­ci­ta mo­der­ne uni­ver­zal­no­sti je za­me­nje­na kul­tu­rom hro­nič­ne po­tra­žnje za lo­kal­nim i po­seb­ nim [...] iden­ti­tet se vi­še ne ba­zi­ra na uni­ver­zal­nom raz­dvo­je­nom od po­seb­nog, već na este­ti­zo­va­nom lo­kal­nom ko­je se od­u­pi­re bez­lič­nom glo­bal­nom” (Ditchev 2002: 246). Po­e­ti­ka ova­kvog kom­pro­mi­ snog po­da­ni­štva de­talj­no se raz­ma­tra u po­gla­vlju 3.

Bez ob­zi­ra na ovo, To­do­ro­va i da­lje ne­volj­no po­ve­zu­je bal­ka­ni­zam i post­ko­lo­ni­ja­li­zam. U po­go­ vo­ru no­vi­jeg iz­da­nja svo­je zna­me­ni­te knji­ge (2009: 190–202), ona in­si­sti­ra da „on­to­lo­gi­ja Bal­ka­na” osta­ne raz­li­či­ta od nje­ne me­ta­fo­ri­za­ci­je u „bal­ka­ni­ zam”. U bi­ti, ili kon­kret­no, u ime isto­rič­no­sti, To­do­ ro­va sank­ci­o­ni­še upo­tre­bu ori­jen­ta­li­zma i post­ko­ lo­ni­ja­li­zma, do­kle god se to od­no­si na me­ta­fo­rič­ne, ma­hom sim­bo­lič­ne, aspek­te dis­kur­sa. Njen cilj je da za­šti­ti dru­štve­no-eko­nom­sku i isto­rij­sku ana­li­zu od te­o­ret­skih i se­mi­o­tič­kih ten­den­ci­ja post­ko­lo­ni­jal­nih i glo­bal­nih stu­di­ja, jer joj to omo­gu­ću­je da pro­u­ča­ va isto­rij­sko na­sle­đe mi­mo „ap­strakt­nih obra­za­ca zna­nja i mo­ći”, ka­ko ona to ob­ja­šnja­va (2009: 200). Či­ne­ći to, ona ču­va objek­ti­vi­stič­ko je­zgro oko ko­ga sa­vi­ja kon­struk­ci­je iz svo­jih is­tra­ži­va­nja.

U bi­ti, To­do­ro­va dr­ži iz­ve­snu dis­tan­cu iz­me­đu svog ra­da i dru­ge zna­čaj­ne, i vi­še in­ter­di­sci­pli­nar­

ne, Bje­li­će­ve i Sa­vi­će­ve knji­ge Bal­kan kao me­ta­fo­ra (2002). Oči­gled­no, ona ima tu knji­gu na umu ka­ da go­vo­ri o ve­ćem „di­sci­pli­nar­nom po­ma­ku u na­ u­ci tre­ćeg sve­ta” do­vo­de­ći to u ve­zu s Bal­ka­nom.

To­do­ro­va pri­pi­su­je ovo po­me­ra­nje pre­di­spo­zi­ci­ji is­toč­no­e­vrop­skih na­uč­ni­ka, po­seb­no onih iz biv­še Ju­go­sla­vi­je, da re­pro­du­ku­ju ti­to­i­stič­ki, post­so­ci­ja­li­ stič­ki glo­ba­li­zam. U neo­bič­nom ko­men­ta­ru ko­ji je da­la o „kog­ni­tiv­nim gre­ška­ma” ta­kvih uni­ver­za­li­ stič­kih ka­te­go­ri­ja, To­do­ro­va ta­ko­đe pro­na­la­zi etič­ku gre­šku u „eman­ci­pa­cij­skoj odo­ri post­ko­lo­ni­ja­li­zma”, ko­ja „ve­o­ma če­sto slu­ži kao ku­li­sa za ne­pre­sta­no la­ men­ti­ra­nje o žr­tvo­va­nju se­be” (2002: 196). Ona kao da že­li da sa­ču­va kri­ti­ča­re od nji­ho­ve lič­ne sa­mo­ko­ lo­ni­za­ci­je: Dok shva­ta­nja se­be kao ko­lo­ni­jal­nih po­ da­ni­ka ni­je bi­lo na Bal­ka­nu, sa­vre­me­ni is­toč­no­e­vrop­ski in­te­lek­tu­al­ci (u sve­tu ka­ kav je bio na­kon 1989) sve vi­še vi­de se­be u pod­re­đe­nom po­lo­ža­ju na­spram cen­ta­ra stva­ra­nja i ši­re­nja zna­nja na Za­pa­du, a ne­ ki i eks­pli­cit­no go­vo­re o in­te­lek­tu­al­nom neo­im­pe­ri­ja­li­zmu, neo­ko­lo­ni­ja­li­zmu i sa­ mo­ko­lo­ni­ja­li­zmu. Ovo, sma­tram, pro­iz­vo­ di pro­cep kroz ko­ji post­ko­lo­ni­jal­na te­o­ri­ja pro­na­la­zi slu­ša­o­ce me­đu no­vom in­te­lek­tu­ al­nom kli­jen­te­lom (2002: 201).

Kri­ti­ka To­do­ro­ve ne­gu­je svo­je etič­ke i po­li­tič­ke pret­po­stav­ke kao i strah da bi „na­u­ka iz tre­ćeg sve­ta” mo­gla da uma­nji sta­tus Bal­ka­na u Evro­pi za ko­ji se nje­na knji­ga ta­ko upor­no za­la­ga­la i, mo­žda, kul­tur­ne isto­ri­je (ako ne i stu­di­ja) Bal­ka­na. „Iako je Ima­gi­nar­ni Bal­kan Ma­ri­je To­do­ro­ve tre­ba­lo da pru­ ži jed­nu dru­gu sli­ku Bal­ka­na, ona je ipak osta­la da čvr­sto sto­ji u je­zi­ku pro­sve­ti­telj­stva i nje­na ana­li­za na­gla­ša­va bal­ka­ni­zam, je­zik ko­ji go­vo­ri o ge­o­gra­fi­ji, a ne je­zik kao ge­o­gra­fi­ja.” Po­ti­ču­ći od auto­ra knji­ge Bal­kan kao me­ta­fo­ra, ova za­mer­ka nas pod­se­ća na to da me­ta­fo­ra mo­že oslo­bo­di­ti je­zik „epi­ste­mič­kog

258

vîðeñjå

na­si­lja she­mat­skog pred­sta­vlja­nja […] jer Bal­kan ni­je sa­mo obje­kat li­te­ra­li­za­ci­je, ne­go i knji­žev­na in­ ven­ci­ja, to jest, ni­je co­gi­to već je me­ta­fo­ra deo auto­ po­e­tič­ne isto­ri­je-u-to­ku” (Bje­lić 2011: 65). Da­le­ko od to­ga da je sim­bol ne­kog žr­tvo­va­nja ili pod­re­đe­ no­sti, ovaj te­o­ret­ski stav pre­ma kog­ni­tiv­nim manj­ ka­vo­sti­ma kon­kret­no­sti i de­fi­ni­tiv­ne iz­ve­sno­sti ko­je idu za­jed­no sa di­sci­pli­nar­nom i epi­ste­mič­kom ra­ci­ o­nal­no­šću i raz­de­lje­nim mi­šlje­njem, uti­re put, ako ne eman­ci­pa­ci­ji, on­da bo­ljem raz­u­me­va­nju se­be.

Po­zi­tiv­ni­je gle­da­no, ono be­le­ži is­ku­še­nja ko­ja do­no­ si in­ter­di­sci­pli­nar­no po­lje ose­tlji­vo na svo­ju le­pe­zu di­sci­pli­na. De­la ko­ja ima­ju post­ko­lo­ni­jal­no is­ku­stvo tre­ba da pri­me­nju­ju svo­je na­či­ne ana­li­ze – pod­re­đe­ nost, raz­li­či­tost, mi­mi­kri­ju – uz kraj­nju ose­tlji­vost na mo­guć­no­sti na Bal­ka­nu. Hit­nost tre­nut­ka to­kom de­ve­de­se­tih je zna­či­la da je ta­las stu­di­ja o Bal­ka­ nu na­pi­sa­nih iz per­spek­ti­ve kul­tu­ro­lo­ških stu­di­ja igno­ri­sao pre­ci­znu ana­li­zu da bi is­ko­ri­stio tre­nu­tak ko­ji je bio po­go­dan za in­ter­ven­ci­ju. Ra­do­vi kul­tu­ ro­lo­ških stu­di­ja sa­da mo­ra­ju da od­ba­ce di­ho­to­mi­je ko­je su im­pli­cit­ne u di­sci­pli­nar­noj ras­po­de­li ra­da.

Ko­lo­ni­za­ci­ja ima­gi­na­ci­je, ili „men­ta­li­te­ta” i kul­tu­ re Bal­ka­na, ne tre­ba da bu­de izo­lo­va­na od nje­go­vih isto­rij­skih, po­li­tič­kih i dru­štve­no-eko­nom­skih spe­ ci­fič­no­sti.

259

LI­TE­RA­TU­RA

1.

Ba­kić-Hayden, Mi­li­ca and Ro­bert M. Hayden, 1992.

“Ori­en­ta­list Va­ri­a­ti­ons on the The­me ‘Bal­kans’: Symbo­ lic Ge­o­graphy in Re­cent Yugo­slav Cul­tu­ral Po­li­tics.” Sla­ vic Re­vi­ew 51 (Spring): 1–15.

2. Ba­kić-Hayden, Mi­li­ca. 1995. “Ne­sting Ori­en­ta­lisms.”

Sla­vic Re­vi­ew 54 (4): 917–932.

3. Bar­key, Ka­ren. 2008. Em­pi­re of Dif­fe­ren­ce: The Ot­to­mans in Com­pa­ra­ti­ve Per­spec­ti­ve. Cam­brid­ge, New York: Cam­ brid­ge Uni­ver­sity Press.

4. Bje­lić, Du­šan I. 2011. Nor­ma­li­zing the Bal­kans: Ge­o­po­ li­tics of Psycho­a­nalysis and Psychi­a­try. Far­nham, Sur­rey; Bur­ling­ton, VT: As­hga­te.

5. Bje­lić, Du­šan I. and Ob­rad Sa­vić, eds. 2002. Bal­kan As Me­tap­hor: Bet­we­en Glo­ba­li­za­tion and Frag­men­ta­tion.

Cam­brid­ge, MA; Lon­don, En­gland: The MIT Press.

6. Bla­že­vić, Zrin­ka. 2012. “Glo­ba­li­zing the Bal­kans: Pro­ le­go­me­na to New Bal­kan Stu­di­es.” Fe­bru­ary 29. http:// www.bal­kan­sin­sti­tu­te.com/ca­so­pi­sEN.php 7. Boué, Ami. 1827. “Synop­tische Dar­stel­lung der die Er­ drin­de ausmac­hen­den For­ma­ti­o­nen, so wie der wic­htig­ sten, ih­nen un­ter-ge­ord­ne­ten, Mas­sen” (Synop­tic De­ scrip­tion Of The For­ma­ti­ons Con­sti­tu­ting The Earth’s Crust As Well As Of The Most Im­por­tant Mas­ses Sub­or­ di­na­ted To Them). Ze­itschrift für Mi­ne­ra­lo­gie 2.

----. 1832. “Con­sidéra­ti­ons généra­les sur la di­stri­bu­ tion géograp­hi­que, la na­tu­re et l’ori­gi­ne des ter­ra­ins de l’Euro­pe.” (Ge­ne­ral Con­si­de­ra­ti­ons On The Ge­o­grap­hi­ cal Di­stri­bu­tion, The Na­tu­re And Ori­gins Of Euro­pe’s Lands.) Mémo­i­res géolo­gi­qu­es et pa­la­e­on­to­lo­gi­qu­es, t.1.

Pa­ris: L’aute­ur.

8. Bra­ce­well, Wendy and Alex Dra­ce-Fran­cis. 1999. “So­ uth-Eastern Euro­pe: Hi­story, Con­cepts, Bo­un­da­ri­es.”

Bal­ka­no­lo­gie: Re­vue d’étu­des plu­ri­di­sci­pli­na­i­res III:2 (De­ cem­ber): http://bal­ka­no­lo­gie.re­vu­es.org/in­dex741.html.

9. Bra­ce­well, W. 2003. “The Proud Na­me of Haj­duks: Ban­ dits as Am­bi­gu­o­us He­ro­es in Bal­kan Po­li­tics and Cul­tu­ re.” In Yugo­sla­via and Its Hi­sto­ri­ans: Un­der­stan­ding the Bal­kan Wars of the 1990s, edi­ted by N. M. Na­i­mark and H. Cha­se, 22–36. Pa­lo Al­to, CA: Stan­ford Press.

10. Ca­lotychos, Van­ge­lis. 2003. Mo­dern Gre­e­ce: A Cul­tu­ral Po­e­tics. Ox­ford, UK; New York: Berg.

11. Camp­bell, Jo­seph K.1964. Ho­no­ur, Fa­mily, and Pa­tro­na­ ge: A Study of In­sti­tu­ti­ons and Mo­ral Va­lu­es in a Gre­ek Mo­un­tain Com­mu­nity. Ox­ford, UK: Cla­ren­don Press.

12. Chur­chill, Win­ston. 1989. “The Iron Cur­tain.” In Blood, Toil, Te­ars, and Swe­at: The Spe­ec­hes of Win­ston Chur­chill, edi­ted by Da­vid Can­na­di­ne, 303–305. Bo­ston, MA: Ho­ ug­hton Mif­flin.

vîðeñjå

13. Clogg, R. 2004. I Kath’Imas Ana­to­li: Stu­di­es in Ot­to­man Gre­ek Hi­story. Is­tan­bul: Isis Press.

14. Di­a­man­do­u­ros, Ni­kip­ho­ros. 1993. “Po­li­tics and Cul­tu­re in Gre­e­ce, 1974-91: An In­ter­pre­ta­tion.” In Gre­e­ce 1981-89: The Po­pu­list De­ca­de, edi­ted by Ric­hard Clogg, 1-25. New York: St. Mar­tin’s Press.

----. 1994. Cul­tu­ral Du­a­lism and Po­li­ti­cal Chan­ge in Po­sta­ ut­ho­ri­ta­rian Gre­e­ce. Ma­drid, Spain: In­sti­tu­to Juan March.

----. 2000. Πολιτισμικός δυισμός και πολιτική αλλαγή της μεταπολίτευσης – πλαίσ­ιο ερμηνείας. Trans. D. A. So­te­ro­ po­u­los. At­hens: Ale­xan­dre­ia.

15. Ditchev, Ivalya. 2002. “The Eros of Iden­tity.” In Bal­kan As Me­tap­hor: Bet­we­en Glo­ba­li­za­tion and Frag­men­ta­tion, edi­ ted by D. I. Bje­lić and O. Sa­vić, 235-250. Cam­brid­ge, MA; Lon­don, En­gland: The MIT Press.

16. Dra­ce-Fran­cis, Alex. 1999. “The Pre­hi­story of a Neo­lo­ gism: ‘So­uth-Eastern Euro­pe.’” Bal­ka­no­lo­gie: Re­vue d’ etu­des plu­ri­di­sci­pli­na­i­res III:2, http://bal­ka­no­lo­gie.re­vu­es. org/in­dex751.html.

17. Eco­no­mi­des, Spyros. 1995. “Gre­e­ce and the New Euro­pe in the 1990s.” In Gre­e­ce and Euro­pe in the Mo­dern Pe­riod: Aspects of a Tro­u­bled Re­la­ti­on­ship, edi­ted by P. Ca­ra­bott, 107–130. Lon­don: Cen­ter for Hel­le­nic Stu­di­es, King’s Col­ le­ge.

18. En­go­no­po­u­los, Ni­kos. 2007. Ωραίος σαν Έλληνας: Ποιήματα (The Be­a­uty of a Gre­ek: Po­ems). Se­lec­ted and tran­sla­ted by Da­vid Con­nolly. At­hens: Ypsi­lon.

19. Fal­lme­rayer, Ja­kob Von. 1861. Ge­sam­mel­te Wer­ke von Ja­cob Phi­lipp Fal­lme­rayer. Bd. 1–3. (Col­lec­ted Works of Ja­cob Phi­lipp Fal­lme­rayer.) Le­ip­zig: Ver­lag von Wil­helm En­gel­man.

----. 1984. Περί της Καταγωγής των Σημερινών Ελλήνων.

(On the Ori­gins of To­day’s Gre­eks). At­hens: Ne­fe­li.

20. Fe­at­her­sto­ne, Ke­vin. 1998. “‘Euro­pe­a­ni­sa­tion’ and the Cen­tre Pe­rip­hery: The Ca­se of Gre­e­ce in the 1990s.” So­uth Euro­pean Po­li­tics and So­ci­ety 3, no. 1: 23–39.

21. Fischer, The­o­bald. 1893. “Die Südosteuropäischen Hal­ bin­sel” (The So­ut­he­ast Euro­pean Pe­nin­su­la). In Un­ser Wis­sen von der Er­de. All­ge­me­i­ne Erd­kun­de und Län­ derkunde.

22. Drit­ter Band: Länderkunde von Euro­pa. Zwe­i­ter Teil, zwe­ i­te hälfte (Our Know­led­ge of the Earth: Ge­ne­ral Ge­o­logy and the Earth; Third Vo­lu­me: Ge­o­graphy of Euro­pe), edi­ ted by Al­fred Kir­choff. Vi­en­na, Pra­gue: K. Lempsky; Le­ ip­zig: G. Freytag.

23. Fle­ming, K. E. 2002. “Ori­en­ta­lism, the Bal­kans, and Bal­ kan Hi­sto­ri­o­graphy.” Ame­ri­can Hi­sto­ri­cal Re­vi­ew 105, no.

4 (Oc­to­ber): 1218–1233.

24. Göçek, Fat­ma Müge. 2010. Re­vi­ew of K. Bar­key Em­pi­re of Dif­fe­ren­ce: The Ot­to­mans in Com­pa­ra­ti­ve Per­spec­ti­ve.

Ame­ri­can Jo­ur­nal of So­ci­o­logy 116, no. 2 (Sep­tem­ber): 705–707.

25. Gol­dsworthy, Ve­sna. 1998. In­ven­ting Ru­ri­ta­nia: The Im­ pe­ri­a­lism of the Ima­gi­na­tion. New Ha­ven, CT: Yale Uni­ ver­sity Press.

26. Go­u­na­ris, Vas­si­lis K. 2007. Τα Βαλκάνια των Ελλήνων: Από το Διαφωτισμό έως τον Α’ Παγκό­σ­μιο Πόλεμο (The Bal­ kans of the Gre­ eks: From the En­ lig­ hten­ ment to World War I). Thes­sa­lo­ni­ki: Epi­ken­tro.

27. Go­ur­go­u­ris, Stat­his. 1996. Dre­am Na­tion: En­lig­hten­ ment, Co­lo­ni­za­tion and the In­sti­tu­tion of Mo­dern Gre­e­ce.

Stan­ford, CA: Stan­ford Uni­ver­sity Press.

28. Green, Sa­rah F. 2007. No­tes From the Bal­kans. Prin­ce­ ton, NJ: Prin­ce­ton Uni­ver­sity Press.

29. Hahn, Jo­hann Ge­org von. 1861. “Re­i­se von Bel­grad nach Sa­lo­nik”: Denkschrif­ten der ka­i­ser­lic­hen Aka­de­ mie der Wis­sen­schaf­ten. (Jo­ur­ney from Bel­gra­de to Sa­ lo­ni­ka: Me­mo­ran­da of the Im­pe­rial Aca­demy of Sci­en­ ces). Phi­lo­sop­hish-Hi­sto­rische Clas­se 11, no. 2.

30. Hart­muth, Ma­xi­mi­li­an. 2009. “Is The­re a Cri­sis in Bal­ kan Stu­di­es?” April 15. http://www.ka­ka­nien.ac.at/be­i­ tr/bal­kans/Mhart­muth1.pdf.

31. Her­zfeld, Mic­hael. 1986. Ours On­ce Mo­re: Fol­klo­re, Ide­ o­logy and the Ma­king of Mo­dern Gre­e­ce [1982]. New York: Pel­la.

----. 1987. An­thro­po­logy thro­ugh the Lo­o­king Glass: Cri­ti­cal Et­hno­graphy in the Mar­gins of Euro­pe. Cam­ brid­ge: Cam­brid­ge Uni­ver­sity Press.

----. 2002. “The Ab­sent Pre­sen­ce: Di­sco­ur­ses of CryptoCo­lo­ni­a­lism.” The So­uth Atlan­tic Qu­ar­terly 101, no. 4 (Fall): 899–926.

32. Hupchick, Den­nis P. & Ha­rold E. Cox. 2001. The Pal­gra­ ve Con­ci­se Hi­sto­ri­cal Atlas of the Bal­kans. Ba­sing­sto­ke, Hants. U.K.; New York: Pal­gra­ve.

33. Jo­nov, Mic­hail, ed., 1986. Nem­ski I av­stri­i­ski pîtepisi za Bal­ka­ni­te (Ger­man and Austrian tra­vel wri­tings abo­ut the Bal­kans in the 17th and 18th cen­tu­ri­es), XVII-XVI­II v. So­fia: Na­u­ka i iz­ku­stvo.

34. Just, Ro­ger. 1995. “Cul­tu­ral Cer­ta­in­ti­es and Pri­va­te Do­ ubts.” In The Pur­su­it of Cer­ta­inty: Re­li­gi­o­us and Cul­tu­ ral For­mu­la­ti­ons, edi­ted by W. Ja­mes, 285–308. Lon­don; New York: Ro­u­tled­ge.

35. Ken­nan, Ge­or­ge Q. 1993. The Ot­her Bal­kan Wars: A 1913 Car­ne­gie En­dow­ment In­qu­iry in Re­tro­spect with a New In­tro­duc­tion and Re­f lec­ti­ons on the Pre­sent Con­f lict

by Ge­or­ge F. Ken­nan. Was­hing­ton D.C.: Car­ne­gie En­ dow­ment for In­ter­na­ti­o­nal Pe­a­ce.

36. Ki­tro­mi­li­des, Pascha­lis. 1996. “‘Bal­kan Men­ta­lity’: Hi­ story, Le­gend, Ima­gi­na­tion.” Na­ti­ons and Na­ti­o­na­lism 2, no. 2 (July): 163–191.

----. 1999. “The Gre­ek Cul­tu­ral Pre­sen­ce in the Bal­ kans.” In Gre­e­ce and the New Bal­kans: Chal­len­ges and Op­por­tu­ni­ti­es, eds. V. Co­u­fo­u­da­kis, Ha­rry J. Pso­mi­a­des, An­dré Ge­rolyma­tos, 193-212. New York: Pel­la.

260

vîðeñjå

37.

38.

39.

40.

41.

42.

43.

44.

45.

46.

----. 2003. “In the Pre-Mo­dern Bal­kans…: Loyal­ti­es, Iden­ti­ti­es, Anac­hro­nisms.” In Gre­e­ce and the Bal­kans: Iden­ti­ti­es, Per­cep­ti­ons and Cul­tu­ral En­co­un­ters sin­ce the En­lig­hten­ment, edi­ted by D. Tzi­o­vas, 19–29. Abing­don, Oxon: As­hga­te.

Ko­u­lo­u­ri, Chri­sti­na. 2004. “Ελληνική βαλκανικότητα ή βαλκανική ελληνικότητα;” (Hel­le­nic Bal­ka­nism or Bal­ kan Hel­le­nism?). To Vi­ma, 10 Oc­to­ber.

Li­va­ni­os, Di­mi­tri­os. 2004. “Beyond Et­hnic Cle­an­sing: So­me Aspects of the Fun­cti­o­ning of Vi­o­len­ce in the Bal­kans, 1820s-1940s.” Pa­per de­li­ve­red at a wor­kshop on “In­ter­et­hnic Co­e­xi­sten­ce and Vi­o­len­ce in Euro­pe’s Eastern Bor­der­lands: The Lo­cal Com­mu­nity and the Sta­te,” May 15, at the Wat­son In­sti­tu­te, Brown Uni­ver­ sity. http://www.wat­so­nin­sti­tu­te.org/bor­der­lands/par­ti­ ci­pants/Li­va­ni­os0504.doc.

Ma­zo­wer, Mark. 2000. The Bal­kans: A Short Hi­story. A Mo­dern Li­brary Chro­nic­les Bo­ok. New York: The Mo­ dern Li­brary.

Moč­nik, Rast­ko. 2002. “The Bal­kans as an Ele­ment in Ide­o­lo­gi­cal Mec­ha­nisms.” In Bal­kan As Me­tap­hor: Bet­ we­en Glo­ba­li­za­tion and Frag­men­ta­tion, edi­ted by D. I. Bje­lić and O. Sa­vić, 79–116. Cam­brid­ge, MA; Lon­don, En­gland: The MIT Press.

Mor­ritt of Ro­keby and John B. S. 1985. A Grand To­ur.

Let­ters and Jo­ur­neys 1794–96. Edi­ted by G. E. Ma­rin­din, Lon­don: Cen­tury.

Myri­vi­lis, Stra­tis. 2004. Li­fe in the Tomb [1930]. Tran­ sla­ted by Pe­ter Bien. Fo­re­word by Van­ge­lis Ca­lotychos.

Ri­ver Va­le, NJ: Co­smos Pu­blis­hing.

Pa­pan­dre­ou, An­dre­as. 1970. De­moc­racy at Gun­po­int.

New York: Do­u­ble­day.

Qu­a­ta­ert, Do­nald. 2009. Re­vi­ew of K. Bar­key’s Em­pi­re of Dif­fe­ren­ce: The Ot­to­mans in Com­pa­ra­ti­ve Per­spec­ti­ ve. The Ame­ri­can Hi­sto­ri­cal Re­vi­ew 114, no. 2 (April): 413–415.

Said, Ed­ward. 1978. Ori­en­ta­lism. New York: Vin­ta­ge.

Sko­pe­tea, Ele­ni. 1992. Η Δύση της Ανατολής. (The Set­ ting of the East). At­hens: Gno­si.

----. 1997. Φαλμεράυερ: Τεχνάσματα του αντιπάλου δέους (Fal­lme­rayer: Ploys of the Co­un­ter­va­i­ling For­ce).

At­hens: The­me­lio.

----. 2003. “The Bal­kans and the No­tion of ‘the Cros­sro­ ads Bet­we­en East and West.’” In Gre­e­ce and the Bal­kans:

261

47.

48.

49.

50.

51.

52.

53.

Iden­ti­ti­es, Per­cep­ti­ons and Cul­tu­ral En­co­un­ters sin­ce The En­lig­hten­ment, edi­ted by D.N. Tzi­o­vas, 171-178. Far­ nham, Sur­rey: As­hga­te.

Skli­ros, Gi­or­gos. 1932. Εμπρός στο Κοινωνικό μας Πρόβλημα (For­ward with Our So­cial Pro­blem). At­hens: Pyrsos.

----. 1976. Το Κοινωνικόν Μας Ζήτημα (Our So­cial Pro­ blem) [1907], In Έργα (Works), edi­ted by Lo­u­kas Axe­ los, 79–138. At­hens: Ke­i­me­na, The­o­to­kas, Ge­or­ge. 1988. Το Ελεύθερο Πνεύμα (The Free Spi­rit). [1929]. Edi­ted by K. T. Di­ma­ras. Nea El­li­ni­ ki Vi­vli­ot­he­ke se­ri­es, 22. At­hens: Er­mis.

To­do­ro­va, Ma­ria. 1997. Ima­gi­ning the Bal­kans. New York; Lon­don: Ox­ford Uni­ver­sity Press. v. 1998. “‘Frag­ ments of Cul­tu­ral Hi­story’? Re­cent Work on So­uth-East Euro­pean Cul­tu­ral Hi­story.” Byzan­ti­ne and Mo­dern Gre­ ek Stu­di­es 22: 280–289.

---- ed., 2004. Bal­kan Iden­ti­ti­es: Na­tion and Me­mory.

New York: NYU Press.

-------. 2009. Ima­gi­ning the Bal­kans. Up­da­ted Edi­tion.

New York; Lon­don: Ox­ford Uni­ver­sity Press.

----. 2010. “Bal­ka­nism and Post­co­lo­ni­a­lism: Or on the Be­a­uty of the Air­pla­ne Vi­ew.” In In Marx’s Sha­dow: Know­led­ge, Po­wer, and In­tel­lec­tu­als in Eastern Euro­ pe and Rus­sia, edi­ted by Co­sti­ca Bra­da­tan and Ser­gu­ ei Alex. Ous­ha­ki­ne, 175–196. Lan­ham, MD: Le­xing­ton Bo­oks.

Tzi­o­vas, Di­mi­tris, ed. 2003. Gre­e­ce and the Bal­kans: Iden­ti­ti­es, Per­cep­ti­ons and Cul­tu­ral En­co­un­ters sin­ce the En­lig­hten­ment. Far­nham, Sur­rey: As­hga­te.

Ver­ney, Su­san­nah. 2011. “An Ex­cep­ti­o­nal Ca­se?: Party and Po­pu­lar Euro­scep­ti­cism in Gre­e­ce, 1959–2009. So­ uth Euro­pean So­ci­ety and Po­li­tics 16, no. 1: 51–79.

Xe­na­kis, Sap­pho. 2010. “Re­si­sting Sub­mis­sion?: The Ob­sti­nacy of ‘Bal­kan’ Cha­rac­te­ri­stics in Gre­e­ce as Dis­si­ den­ce aga­inst the West.” In Ro­ots, Ri­tes, and Si­tes of Re­ si­stan­ce: The Ba­na­lity of Good, edi­ted by L. K. Che­li­o­tis.

178–196. Ba­sing­sto­ke, UK: Pal­gra­ve Mac­Mil­lan. Ži­žek, Sla­voj. 1992. “Et­hnic Dan­ce Ma­ca­bre.” The Gu­ar­ dian, August 28.

Pre­u­ze­to iz: Van­ge­lis Ca­lotychos, The Bal­kan Pro­spect, Pal­gra­ve Mac­mil­lan, New York, USA, 2013.

262

263

vîðeñjå

UDC 316.75:929 Dijk T.A.

Miroslav Keveždi Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, Srbija

Ideologija i diskurs u teoriji Teuna van Dijka Uvod Cilj ra­da je pri­kaz te­o­ret­skih po­la­zi­šta sa­vre­ me­nog ho­land­skog na­uč­ni­ka Te­u­na Adri­a­nu­sa van Dij­ka iz­ne­se­nih u nje­go­vom ključ­nom de­lu Ide­o­lo­gi­ ja – mul­ti­di­sci­pli­nar­ni pri­stup, ob­ja­vlje­nom od stra­ ne iz­da­vač­ke ku­će SA­GE Pu­bli­ca­ti­ons 1998. go­di­ne.

Ova pu­bli­ka­ci­ja sa­mo je je­dan seg­ment Van Dij­ko­ vog na­uč­nog an­ga­žma­na, ko­ji ob­u­hva­ta ra­do­ve na pod­ruč­ju lin­gvi­sti­ke, dis­kurs ana­li­ze i kri­tič­ke dis­ kurs ana­li­ze. Te­me nje­go­vih ra­do­va fo­ku­si­ra­ju se na pro­ble­me ide­o­lo­gi­je (po­seb­no ra­si­zma), dis­kur­sa, ve­sti i sl.

Na­ve­de­no de­lo po­ja­vlju­je se kao ak­tu­el­no u dru­štve­noj si­tu­a­ci­ji ko­ja se mo­že opi­sa­ti kao vre­me kri­ze, za­to što kri­za pod­ra­zu­me­va sma­nje­nje i ogra­ ni­če­nje re­sur­sa i bor­bu oko njih iz­me­đu raz­li­či­tih in­te­re­snih gru­pa ko­je svo­ju bor­bu mo­ra­ju uči­ni­ti po­li­tič­ki pri­hva­tlji­vom i pri­vlač­nom. Vre­me kri­ze mo­že se po­sma­tra­ti u ši­rem smi­slu kao vre­me ko­je na­sta­je po­sle 1989. go­di­ne i za­vr­šet­ka blo­kov­ske po­ de­le, gde se otva­ra pro­stor za le­gi­ti­ma­ci­ju no­vog po­ ret­ka pre­ma ko­jem se na­stu­pa u tran­zi­ci­ji. U užem smi­slu vre­me kri­ze pri­sut­no je u ze­mlja­ma ko­je su ima­le otvo­re­nu imi­grant­sku po­li­ti­ku, ta­ko da se na­ stu­pa­ju­ćom eko­nom­skom kri­zom otva­ra pro­stor

za ra­si­zam. Isto ta­ko, pro­stor biv­še SFR Ju­go­sla­vi­ je du­bo­ko je uto­nuo u ide­o­lo­gi­je na­ci­o­na­li­zma, gde se bor­ba oko re­sur­sa vr­ši­la iz­me­đu raz­li­či­tih na­ro­da SFRJ. Pri­me­re iz ovih kon­tek­sta ko­ri­sti i Van Dijk u svo­jim ra­do­vi­ma. Spo­me­nu­te ide­o­lo­gi­je na de­lu su i da­nas, na vi­šem ili ni­žem ni­vou, ta­ko da Van Dij­ko­ va te­o­ri­ja da­je upo­tre­bljiv okvir za ana­li­zu sa­vre­me­ nih dru­štve­nih do­ga­đa­nja.

Te­o­ret­ski okvir Teun van Dijk na­sto­ji da pru­ži no­vu, mul­ti­di­sci­ pli­nar­nu te­o­ri­ju ide­o­lo­gi­je i ski­ci­ra op­šte cr­te na­či­na na ko­ji se ide­o­lo­gi­je iz­ra­ža­va­ju i re­pro­du­ku­ju kroz dis­kurs. U tom na­sto­ja­nju slu­ži se te­o­ret­skim okvi­ rom ko­ji se mo­že sve­sti na tro­u­gao poj­mo­va: Spo­ zna­ja (Kog­ni­ci­ja), Dru­štvo i Dis­kurs. Sta­tus, unu­tra­ šnja or­ga­ni­za­ci­ja i men­tal­ne funk­ci­je ide­o­lo­gi­ja zah­ te­va­ju da bu­du pro­u­ča­va­ne kao dru­štve­ne spo­zna­je.

Van Dijk na­gla­ša­va da uslo­vi i funk­ci­je ide­o­lo­gi­ja ni­su sa­mo spo­znaj­ne, već i dru­štve­ne, po­li­tič­ke, kul­tur­ne i isto­rij­ske pri­ro­de. Isto ta­ko, ide­o­lo­gi­je su for­mi­ra­ne, me­nja­ne i re­pro­du­ko­va­ne u ve­li­koj me­ ri kroz dru­štve­no uslo­vljen dis­kurs i ko­mu­ni­ka­ci­ju.

Ono što Van Dijk na­sto­ji da po­nu­di svo­jom te­o­ri­ jom je­ste re­for­mu­la­ci­ja i in­te­gra­ci­ja ovih poj­mo­va

264

vîðeñjå

u je­dan te­o­ret­ski okvir, ta­ko da dis­kurs bu­de eks­pli­ cit­no po­ve­zan sa struk­tu­ra­ma i stra­te­gi­ja­ma lič­nog i dru­štve­nog mi­šlje­nja, isto kao što je ono po­ve­za­no sa dru­štve­nim si­tu­a­ci­ja­ma, in­ter­ak­ci­ja­ma i struk­tu­ ra­ma. Spo­zna­ja ta­ko bi­va po­ve­za­na i sa dis­kur­som i dru­štvom, slu­že­ći kao neo­p­hod­ni po­ve­znik (in­ter­ fejs) pre­ko ko­jeg je dru­štve­na struk­tu­ra po­ve­za­na sa struk­tu­rom dis­kur­sa.

Raz­li­ka ko­ju Van Dijk na­sto­ji da po­nu­di u od­ no­su na osta­le auto­re ko­ji se ba­ve ide­o­lo­gi­ja­ma je­ ste od­go­vor na pi­ta­nje ka­ko ide­o­lo­gi­je za­i­sta ob­li­ ku­ju tek­sto­ve i go­vor, i obrat­no – ka­ko su ide­o­lo­gi­je for­mi­ra­ne, ste­če­ne ili pro­me­nje­ne kroz dis­kurs i ko­mu­ni­ka­ci­ju. Vi­dik ko­ji on na ta­kav na­čin us­po­ sta­vlja je­ste dis­kurs i ana­li­za dis­kur­sa. Pri po­i­ma­nju dis­kur­sa Van Dijk vr­ši ot­klon od po­i­ma­nja dis­kur­sa ko­je je uobi­ča­je­no u sve­tu pro­u­ča­va­nja li­te­ra­tu­re, fi­lo­zo­fi­je ili post­mo­der­nih ozna­ka dis­kur­sa i tek­ sta. Nje­gov po­ku­šaj je na­sto­ja­nje da se pre­va­zi­đe isto­ri­ja i fi­lo­zo­fi­ja ide­o­lo­gi­je, i in­te­gri­šu no­ve ide­je sa­vre­me­nih stu­di­ja dis­kur­sa, lin­gvi­sti­ke, kog­ni­tiv­ ne i po­li­tič­ke na­u­ke uz osta­le raz­voj­ne mo­men­te iz dru­gih na­u­ka.

Ova­kav pri­stup ipak ne od­ba­cu­je ne­ke od od­ re­đe­nja ko­je je po­jam ide­o­lo­gi­je ste­kao do sa­da.

Uobi­ča­je­no zna­če­nje ovog poj­ma Van Dijk vi­di kao „si­stem po­gre­šnog, is­kri­vlje­nog ve­ro­va­nja, ti­pič­ no po­ve­za­nog sa na­šim dru­štve­nim ili po­li­tič­kim opo­nen­ti­ma” (Van Dijk 1998: 2). Kad su u pi­ta­nju na­uč­na od­re­đe­nja, Van Dijk se ru­tin­ski po­zi­va na pred­log fran­cu­skog osam­na­e­sto­ve­kov­nog fi­lo­zo­fa Destija de Tra­si­ja (De­stutt de Tracy) da se ide­o­lo­ gi­jom na­zo­ve ’na­u­ka o ide­ja­ma’. Da­lje, svo­je me­sto u Van Dij­ko­vom pro­u­ča­va­nju ide­o­lo­gi­ja za­slu­žu­ju sva­ka­ko Marks (Marx), a od nemark­si­sta tu su Dir­ kem (Durk­he­im) i Man­hajm (Man­nhe­im). Pre­ma Mark­so­vom mi­šlje­nju, ide­o­lo­gi­je su vla­da­ju­će ide­je jed­nog do­ba, a te do­mi­nant­ne ide­je po­ve­za­ne su sa vla­da­ju­ćom kla­som. Ono što se po­ja­vlju­je kao iro­ ni­ja sud­bi­ne je­ste to da se na Za­pa­du po­jam ide­o­ 265

lo­gi­je uglav­nom po­ve­zu­je sa ko­mu­ni­zmom, da­kle sa si­ste­mom ko­ji je upra­vo tre­ba­lo da bu­de oslo­bo­ đen od ide­o­lo­ških is­kri­vlje­nja. Ovu iro­ni­ju ubla­žu­je spo­zna­ja da ide­o­lo­gi­je iz­ra­ža­va­ju ili sa­kri­va­ju ne­či­ ju dru­štve­nu ili po­li­tič­ku po­zi­ci­ju, per­spek­ti­vu ili in­te­res, i to na ta­kav na­čin da ’Mi’ uvek ima­mo Isti­ nu, a ’Oni’ ima­ju Ide­o­lo­gi­ju. Dru­gim re­či­ma – iz­be­ ga­va­mo da svo­ju po­zi­ci­ju na­zo­ve­mo ide­o­lo­gi­jom, dok to la­ko či­ni­mo kad je tu­đa po­zi­ci­ja u pi­ta­nju.

Uz Mark­so­vo po­i­ma­nje ide­o­lo­gi­je kao de­la ’nad­grad­nje’ od­re­đe­nog ma­te­ri­jal­nom ba­zom, Van Dijk opi­su­je i vi­še in­klu­ziv­no, a ma­nje pe­žo­ra­tiv­no po­i­ma­nje ide­o­lo­gi­je kao po­li­tič­kog ili dru­štve­nog si­ste­ma ide­ja, vred­no­sti i pro­pi­sa gru­pe ili dru­gih ko­lek­ti­vi­te­ta, ko­ji ima funk­ci­ju da or­ga­ni­zu­je i le­ gi­ti­mi­še ak­tiv­no­sti gru­pe. Ovo je po­čet­na po­zi­ci­ ja nje­go­vog is­tra­ži­va­nja. Ono što Van Dijk do­da­je de­fi­ni­ci­ji je­ste to da si­stem ide­ja je­ste isto­vre­me­no i dru­štve­ni, po­li­tič­ki i kul­tur­ni a ne sa­mo psi­ho­lo­ ški, ka­ko bi se mo­glo pret­po­sta­vi­ti. Otu­da pro­is­ti­če po­tre­ba da se ide­je raz­ma­tra­ju kroz stu­dij dru­štve­ ne re­pre­zen­ta­ci­je i nji­ho­ve funk­ci­je u od­no­su na dru­štve­nu spo­zna­ju. Isto ta­ko, otu­da po­ti­če nje­gov zah­tev za mul­ti­di­sci­pli­nar­nim pri­stu­pom poj­mu ide­o­lo­gi­je. Obo­stra­na po­ve­za­nost ide­o­lo­gi­ja kao de­lo­va dru­štve­ne struk­tu­re i men­tal­ne di­men­zi­je ide­o­lo­gi­ja od­re­đu­je Van Dij­ko­vu te­o­ri­ju ide­o­lo­gi­je pr­ven­stve­no kao „dru­štve­no mi­šlje­nje u nje­go­vom dru­štve­nom (po­li­tič­kom, kul­tur­nom) kon­tek­stu” (ibid: 6).

Van Dijk kri­ti­ku­je pri­stu­pe ide­o­lo­gi­ja­ma ko­ji sa­mo opi­su­ju ka­ko one iz­gle­da­ju ili ka­ko one funk­ ci­o­ni­šu za čla­no­ve gru­pe, dru­štva i kul­tu­re. Ka­ko bi dao osno­vu za ši­ra is­tra­ži­va­nja, on na­sto­ji da raz­vi­je no­vi po­jam ide­o­lo­gi­je. U tom okvi­ru ide­o­lo­gi­ja mo­ že bi­ti de­fi­ni­sa­na kao ’osno­va dru­štve­ne re­pre­zen­ ta­ci­je de­lje­na od stra­ne čla­no­va gru­pe’. Ovo zna­či da ide­o­lo­gi­je omo­gu­ća­va­ju lju­di­ma da, kao čla­no­vi gru­pe, or­ga­ni­zu­ju mno­štvo dru­štve­nih ve­ro­va­nja o ne­če­mu o če­mu je reč, do­bru i zlu, is­prav­nom i po­

vîðeñjå

gre­šnom, za njih, i da de­lu­ju u skla­du s tim. One mo­gu od­re­đi­va­ti i šta je isti­na ili laž, i na toj osno­vi kre­i­ra­ti ar­gu­men­te o sve­tu uop­šte.

Dru­štve­ne prak­se ko­je su kru­ci­jal­ne u for­mu­li­ sa­nju ide­o­lo­gi­ja u nji­ho­voj dru­štve­noj re­pro­duk­ci­ji su dis­kur­si. Upo­tre­ba je­zi­ka, tekst, go­vor i ko­mu­ni­ ka­ci­ja po­treb­ni su ka­ko bi gru­pa uči­la, sti­ca­la, me­ nja­la, po­tvr­đi­va­la, ar­ti­ku­li­sa­la i ube­dlji­vo pre­no­si­la ide­o­lo­gi­je dru­goj gru­pi, uli­va­la im no­vi­ne, bra­ni­la ih ili sa­kri­va­la od stra­na­ca, ili ih je pro­pa­gi­ra­la oni­ma ko­ji još ne ve­ru­ju. Dru­gim re­či­ma – ako že­li­mo da zna­mo ka­ko ide­o­lo­gi­je iz­gle­da­ju, ka­ko ra­de, i ka­ko su stvo­re­ne, pro­me­nje­ne i re­pro­du­ko­va­ne, mo­ra­mo po­gle­da­ti iz­bli­za nji­ho­ve dis­kur­ziv­ne ma­ni­fe­sta­ci­je.

Ove ma­ni­fe­sta­ci­je, po Van Dij­ko­vom mi­šlje­nju, bo­lje ar­ti­ku­li­šu ide­o­lo­gi­je od dru­štve­nih prak­si ka­kve su, na pri­mer, prak­tič­na dis­kri­mi­na­ci­ja ma­nji­na ili že­na.

Spo­zna­ja Gde god su pri­sut­ne ide­o­lo­gi­je one su uvek po­ve­za­ne sa dru­štve­no de­lje­nim ide­ja­ma. Ide­je u sva­ko­dnev­nom smi­slu ima­ju sle­de­ća zna­če­nja: 1. one su objek­ti ili pro­ce­si uma, 2. one su re­zul­ta­ ti mi­šlje­nja, 3. one su de­lo­vi zna­nja, 4. one mo­gu bi­ti lič­ne ili dru­štve­no de­lje­ne i 5. spe­ci­fič­no, ide­ je su no­ve, ori­gi­nal­ne in­te­re­sant­ne mi­sli o va­žnim stva­ri­ma. Na osno­vu ovih zna­če­nja ’si­stem ide­ja’ bio bi jed­no­stav­no iz­jed­na­čen sa so­cio-kul­tur­nim, fi­lo­ zof­skim, umet­nič­kim ili na­uč­nim mi­sli­ma ili te­o­ri­ ja­ma. Ide­ja­ma su po svom ka­rak­te­ru bli­ske mi­sli, a ovi­ma ve­ro­va­nja. Ve­ro­va­nja su su­prot­sta­vlje­na zna­ nju, subjek­tiv­na su i mo­gu otu­da bi­ti po­gre­šna, ne­ u­te­me­lje­na i u za­blu­di. Zna­nje je re­zul­tat mi­šlje­nja za ko­je je utvr­đe­no da je isti­ni­to. Ve­ro­va­nja su za Van Dij­ka ipak ’gra­div­ni ma­te­ri­jal mi­šlje­nja’. Zna­nje je otu­da spe­ci­fič­na vr­sta ve­ro­va­nja, ona za ko­ja mi (kao gru­pa, kul­tu­ra, in­sti­tu­ci­ja…) uzi­ma­mo da su ’istin­ska ve­ro­va­nja’, u sa­gla­sju sa od­re­đe­nim osno­ va­ma ili kri­te­ri­ju­mi­ma isti­ne. Ovi kri­te­ri­ju­mi su dru­štve­no, kul­tur­no i isto­rij­ski va­ri­ja­bil­ni, pa ta­ko

i zna­nje ko­je se za­sni­va na nji­ma. Ovo zna­či da ve­ ro­va­nja u teh­nič­kom smi­slu ni­su sa­mo su­bjek­tiv­ni ili čak ne­u­te­me­lje­ni ili ne­i­sti­ni­ti pro­duk­ti mi­šlje­nja, već ta­ko­đe uklju­ču­ju ono što na­zi­va­mo zna­njem.

Ve­ro­va­nja ni­su ogra­ni­če­na sa­mo na ono što po­sto­ji, ili ono što mo­že bi­ti isti­ni­to ili la­žno. Ona se mo­gu od­no­si­ti i na ono za šta mi­sli­mo da je do­ bro ili lo­še, le­po ili ru­žno, do­zvo­lje­no ili za­bra­nje­no, pri­hva­tlji­vo ili ne­pri­hva­tlji­vo, pa su ta­ko ve­ro­va­nja pred­me­ti su­đe­nja za­sno­va­nog na vred­no­sti­ma i nor­ ma­ma. Ova­kva ve­ro­va­nja se obič­no na­zi­va­ju mi­šlje­ nji­ma, a nji­ho­va raz­li­ka u od­no­su na zna­nje je ona kla­sič­na raz­li­ka iz­me­đu epistéme i do­xa. Mi­šlje­nja ni­su ve­ro­va­nja ko­ja nam go­vo­re ne­što o sve­tu, već ra­di­je o lju­di­ma ko­ji ih ima­ju, ili o ve­za­ma (su­do­vi­ ma) ko­je lju­di ima­ju o sve­tu. Dok su dru­štve­na mi­ šlje­nja ba­zi­ra­na na vred­no­sti­ma i otu­da na mo­ral­ nom po­ret­ku dru­štva, fak­tič­ka ve­ro­va­nja za­sni­va­ju se na ono­me što na­zi­va­mo ’epi­ste­mič­ki po­re­dak’, to jest, na osnov­ni­jem si­ste­mu ko­ji sa­dr­ži kri­te­ri­ju­me isti­ni­to­sti za ve­ro­va­nja o sve­tu (ibid: 33–34).

Van Dijk za ve­ro­va­nja ko­ri­sti i lo­gič­ki i fi­lo­ zof­ski po­jam pro­po­zi­ci­je kao for­mat ko­jim ope­ri­še unu­tar te­o­ri­je. Na pod­ruč­ju is­tra­ži­va­nja ve­ro­va­nja nji­ho­vo me­sto lo­ci­ra­mo u umu, ili po­seb­no u onom de­lu ko­ji na­zi­va­mo me­mo­ri­ja. Me­mo­ri­ja je, u skla­du sa me­ta­fo­rom uma kao ra­ču­na­ra, te­o­ret­ska lo­ka­ci­ ja gde se in­for­ma­ci­je skla­di­šte i pro­ce­si­ra­ju. Po­red me­ta­fo­re ra­ču­na­ra Van Dijk ko­ri­sti se i ne­u­ral­nim mo­de­lom, ko­ji ve­ze iz­me­đu pro­po­zi­ci­ja vi­di kao mre­žu. Ne­ke od pro­po­zi­ci­ja mo­gu bi­ti po­ve­za­ne sa mno­gim dru­gim pro­po­zi­ci­ja­ma, npr. „Bo­sna je re­ pu­bli­ka unu­tar biv­še SFR Ju­go­sla­vi­je”, ali ona mo­že bi­ti po­ve­za­na sa dru­gim pro­po­zi­ci­ja­ma na raz­li­či­ te na­či­ne. Van Dijk ko­ri­sti pri­me­re iz biv­še SFRJ, pa ta­ko pret­hod­na pro­po­zi­ci­ja mo­že bi­ti po­ve­za­na sa pro­po­zi­ci­jom „Ma­sov­na ubi­stva ne­vi­nih lju­di u Bo­sni mo­ra­ju bi­ti za­u­sta­vlje­na”. Isto ta­ko, mo­gu­će je po­ve­za­ti sa tom pro­po­zi­ci­jom i mno­štvo dru­gih pro­po­zi­ci­ja, sa­svim su­prot­nih zna­če­nja.

266

vîðeñjå

Ono što je pred­nost mre­žnog mo­de­la je­ste to da se uoča­va da se ne­ke pro­po­zi­ci­je ko­ri­ste če­šće i da se nji­ho­ve ve­ze sa dru­gim pro­po­zi­ci­ja­ma mo­gu opi­ sa­ti kao po­zi­tiv­no ili ne­ga­tiv­no obo­je­ne.1 Van Dijk uoča­va da se mo­že go­vo­ri­ti i o ni­vo­i­ma ap­strak­ci­je, gde pod od­re­đe­nim poj­mom mo­že po­sto­ja­ti či­ta­vo ja­to pro­po­zi­ci­ja, npr. ’ge­no­cid’ ili ’gra­đan­ski rat’. Jed­ no­stav­na ve­ro­va­nja mo­gu se po­ve­zi­va­ti u slo­že­na ve­ro­va­nja. Kom­pleks ve­ro­va­nja (kla­ster) mo­že­mo zva­ti zna­njem ili sta­vom. Sve što zna­mo, npr. o Bo­ sni, ta­kav je kla­ster ve­ro­va­nja, i „sve što mi­sli­mo o ge­no­ci­du i ka­ko da ga spre­či­mo, sle­de­ći je kla­ster ve­ro­va­nja” (ibid: 25).

Ve­ro­va­nja su po­ve­za­na sa spolj­nim sve­tom. U nje­mu po­sto­je či­nje­ni­ce a pa­siv­na ve­ro­va­nja su mo­ de­li, sim­bo­li, sli­ke itd. Ak­tiv­na ve­ro­va­nja su men­tal­ ni kon­struk­ti ko­ji kon­sti­tu­i­šu či­nje­ni­ce, ti­pič­no dru­ štve­nu ili kul­tur­nu ’stvar­nost’. Kon­sti­tu­i­sa­nje či­nje­ ni­ca uklju­ču­je in­ter­pre­ta­ci­ju i raz­u­me­va­nje sve­ta u poj­mo­vi­ma dru­štve­no ste­če­nih kon­cep­tu­al­nih ka­te­ go­ri­ja. U tom smi­slu ve­ro­va­nja stva­ra­ju svet-za-nas.

Ide­o­lo­gi­je su kla­ste­ri ve­ro­va­nja u na­šem mi­šlje­ nju. Ovo ne is­klju­ču­je da su ide­o­lo­gi­je i dru­štve­ni fe­no­men. Svr­ha te­o­ret­ske ana­li­ze je raz­li­ko­va­nje iz­me­đu raz­li­či­tih (men­tal­nih, dru­štve­nih, kul­tu­ral­ nih) di­men­zi­ja ide­ja i ide­o­lo­gi­ja, i us­po­sta­vlja­nje ve­ za iz­me­đu njih. Van Dijk uka­zu­je na to da mno­gi pri­stu­pi ide­o­lo­gi­ja­ma dr­že da ide­o­lo­gi­je ni­su sa­mo si­ste­mi ve­ro­va­nja, već i ta­kvih fe­no­me­na kao što su sim­bo­li, ri­tu­a­li i dis­kurs. On ipak dr­ži da je ko­ri­sni­je da se o nji­ma go­vo­ri kao o dru­štve­no de­lje­nim ve­ ro­va­nji­ma od­re­đe­ne vr­ste, u jed­nu ru­ku, i nji­ho­vog 1 Pro­po­zi­ci­ja ko­ja je ide­o­lo­ški iz­raz sva­ka­ko bi bio nat­pis na tran­spa­ren­tu pri­li­kom de­mon­stra­ci­ja. In­te­re­sant­no bi bi­lo upo­re­di­ti i pro­po­zi­ci­je is­ka­za­ne u go­vo­ri­ma po­li­ti­ča­ra u od­ no­su na pro­po­zi­ci­je ko­je se na­la­ze is­ka­za­ne na tran­spa­ren­ti­ ma. Pret­po­stav­ka je da bi se one u od­no­su na nat­pi­se od­no­si­le kao ma­ni­fest­na i la­tent­na funk­ci­ja od­re­đe­ne po­li­tič­ke ide­o­lo­ gi­je. Isto ta­ko, in­te­re­sant­no bi bi­lo po­re­di­ti ko­li­či­nu pro­po­ zi­ci­ja raz­li­či­tog ni­voa ap­strak­ci­je. Pret­po­stav­ka je da ’čvr­šće’ ide­o­lo­gi­je ima­ju kon­kret­ni­je pro­po­zi­ci­je.

267

iz­ra­ža­va­nja i iz­vr­ša­va­nja u sim­bo­lu, ri­tu­a­lu, dis­kur­ su i dru­gim dru­štve­nim i kul­tu­ral­nim prak­sa­ma, s dru­ge stra­ne.

Ide­o­lo­gi­je kao dru­štve­na ve­ro­va­nja S ob­zi­rom na to da se sko­ro sve što lju­di mi­sle mo­že na­zva­ti ve­ro­va­njem, po­treb­no je raz­li­ko­va­ti ide­o­lo­ška od ne-ide­o­lo­ških ve­ro­va­nja. U tu svr­hu se mo­gu is­ko­ri­sti­ti ka­te­go­ri­je da­te u psi­ho­lo­gi­ji s ob­ zi­rom na funk­ci­je me­mo­ri­je, kao što su epi­zod­na i se­man­tič­ka me­mo­ri­ja. Epi­zod­na me­mo­ri­ja je deo me­mo­ri­je u ko­jem su po­hra­nje­na ve­ro­va­nja o kon­ kret­nim epi­zo­da­ma (či­nje­ni­ca­ma, do­ga­đa­ji­ma, si­tu­ a­ci­ja­ma itd.) ko­ji­ma smo pri­su­stvo­va­li ili sve­do­či­li, ili o ko­ji­ma ima­mo in­for­ma­ci­je pre­ko dis­kur­sa dru­ gih. Ova me­mo­ri­ja se mo­že na­zva­ti ’lič­nom’ me­mo­ ri­jom. S dru­ge stra­ne, po­sto­je ve­ro­va­nja ko­ja ti­pič­no de­li­mo sa mno­gi­ma dru­gi­ma, na pri­mer kao čla­no­vi gru­pe, or­ga­ni­za­ci­je ili či­ta­ve kul­tu­re, i ko­ja se otu­da mo­gu na­zva­ti dru­štve­nim (ili dru­štve­no-kul­tur­nim) ve­ro­va­nji­ma (ibid: 29). Ogro­man deo na­šeg ’zna­nja o sve­tu’ kon­sti­tu­i­san je pre­ko ta­kvih dru­štve­no ili kul­tur­no for­mi­ra­nih ve­ro­va­nja. Ova­kva ve­ro­va­nja sme­šte­na su u onu me­mo­ri­ju ko­ju kog­ni­tiv­na psi­ho­ lo­gi­ja na­zi­va ’se­man­tič­kom me­mo­ri­jom’. Ide­o­lo­gi­je ti­pič­no pri­pa­da­ju dru­štve­nim ve­ro­va­nji­ma, lo­ci­ra­ nim u se­man­tič­koj me­mo­ri­ji.

S ob­zi­rom na to da su ide­o­lo­gi­je vla­sni­štvo dru­ štve­ne gru­pe, po­je­din­ci mo­gu da ima­ju ili par­ti­ci­ pi­ra­ju na ide­o­lo­gi­ji kao čla­no­vi gru­pe. Oni je mo­gu odo­bra­va­ti, pri­hva­ta­ti ili ko­ri­sti­ti u svo­jim sva­ko­ dnev­nim prak­sa­ma. U ovom smi­slu ide­o­lo­gi­je su kao pri­rod­ni je­zi­ci. Ti je­zi­ci su si­ste­mi (zna­nja) ko­ji su de­lje­ni dru­štve­no i od stra­ne čla­no­va go­vor­ni­ka tog je­zi­ka. Ne pod­ra­zu­me­va se da svi čla­no­vi ima­ ju iden­tič­nu ko­pi­ju ve­ro­va­nja ili ide­o­lo­gi­je. Mo­že se pre re­ći da sva­ko ima svo­ju lič­nu ver­zi­ju de­lje­ne ide­o­lo­gi­je. Ova ver­zi­ja je sva­ka­ko funk­ci­ja in­di­vi­ du­al­ne so­ci­ja­li­za­ci­je ili ide­o­lo­škog raz­vo­ja gde ne­ki mo­gu ima­ti ru­di­men­tar­nu tj. ne­ko­he­rent­nu ver­zi­ju

vîðeñjå

ide­o­lo­gi­je, dok dru­gi mo­gu ima­ti mno­go de­talj­ni­ju i kon­zi­stent­ni­ju ver­zi­ju.

Van Dijk nu­di još jed­nu di­stink­ci­ju na par­ti­ku­ lar­na i op­šta ve­ro­va­nja. Op­šta su ona oslo­bo­đe­na kon­tek­sta i ap­strakt­na, a par­ti­ku­lar­na epi­zo­dič­na i ve­za­na za kon­tekst.2 Na­kon ovih di­stink­ci­ja mo­že se re­ći da su ide­o­lo­gi­je dru­štve­no de­lje­na op­šta ve­ro­ va­nja.

Te­ško­ća na­sta­je kad tre­ba prak­tič­no raz­li­ko­va­ ti ve­ro­va­nja ko­ja na­zi­va­mo zna­nji­ma od onih ko­ja na­zi­va­mo mi­šlje­nji­ma. Van Dijk pred­la­že da mi­šlje­ nji­ma na­zi­va­mo one pro­po­zi­ci­je ko­je u se­bi sa­dr­že kva­li­fi­ka­ci­je, dok zna­nja ta­kve ’eva­lu­a­tiv­ne pre­di­ka­ te’ ne sa­dr­že. U kraj­njoj li­ni­ji, Van Dijk dr­ži da ne po­sto­ji zna­nje ko­je ni­je dru­štve­no uslo­vlje­no ve­ro­ va­nje, jer za­jed­ni­ca utvr­đu­je kri­te­ri­ju­me isti­ni­to­sti (ibid: 36).

Van Dijk vr­ši di­stink­ci­ju i na kul­tu­ral­na i grup­ na ve­ro­va­nja. Kul­tu­ral­na su ona ko­ja se uzi­ma­ju kao ga­ran­to­va­na od stra­ne či­ta­vog dru­štva ili kul­tu­re, a grup­na su ona spe­ci­fič­na ve­ro­va­nja dru­štve­nih gru­ pa unu­tar ta­kve kul­tu­re. Ide­o­lo­gi­je ti­pič­no pri­pa­da­ju ovoj dru­goj vr­sti ve­ro­va­nja. Kul­tu­ral­no zna­nje mo­že se de­fi­ni­sa­ti kao (ne­ja­san) set ta­kvih ve­ro­va­nja ko­ ja su de­lje­na (vir­tu­al­no) od stra­ne svih kom­pe­tent­ nih čla­no­va kul­tu­re, i za ko­ja se dr­ži da su isti­ni­ta od stra­ne tih čla­no­va na sli­čan na­čin de­lje­nim kri­ te­ri­ju­mi­ma isti­ni­to­sti. Ne­ki od me­to­da kri­te­ri­ju­ma pro­ce­ne i ve­ri­fi­ka­ci­je isti­ni­to­sti za ovu vr­stu zna­nja mo­gu bi­ti po­sma­tra­nje, po­u­zda­ni iz­vo­ri, ar­gu­men­ ta­ci­ja, do­kaz ili eks­pe­ri­ment (ibid: 60). Ovo zna­nje se sti­če uče­njem to­kom so­ci­ja­li­za­ci­je, for­mal­nog obra­zo­va­nja, pu­tem me­di­ja i na dru­ge na­či­ne ka­ko bi se po­sta­lo kom­pe­tent­nim čla­nom gru­pe. Iz­vo­ri ovog zna­nja su no­vi­ne, tek­sto­vi, atla­si, sva­ko­dnev­ na kon­ver­za­ci­ja i po­sma­tra­nje, ili iz­vo­di iz dru­gih

zna­nja o je­zi­ci­ma, re­li­gi­ja­ma, po­li­ti­ci itd. Kul­tur­na kom­pe­ten­ci­ja čla­no­va mo­že se me­ri­ti ko­li­či­nom ste­če­nog kul­tu­ral­nog zna­nja. Na­su­prot ovo­me, raz­ li­či­te gru­pe mo­gu ima­ti ve­ro­va­nja ko­ja su za njih ne­u­pit­na zna­nja, na isti na­čin kao što su kul­tu­ral­na zna­nja pri­hva­će­na od stra­ne či­ta­ve kul­tur­ne za­jed­ ni­ce. Ovo grup­no zna­nje mo­že bi­ti pro­ve­re­no kri­te­ ri­ju­mom isti­ne ko­ji je ili op­šte kul­tu­ral­ni, ali raz­li­či­ to is­ko­ri­šćen, ili spe­ci­fič­no grup­nim kri­te­ri­ju­mom.

Mi­šlje­nja su kon­stru­i­sa­na i kom­bi­no­va­na na raz­li­čit na­čin u od­no­su na kul­tu­ral­na zna­nja i sle­de dru­ga­ či­je kri­te­ri­ju­me, kao što su vred­no­sti, grup­ni ci­lje­vi i in­te­re­si i dru­štve­ne grup­ne ve­ze. Mi­šlje­nja po­put pred­ra­su­da pre­ci­zno za­o­bi­la­ze me­to­de i kri­te­ri­ju­me zna­nja, i ve­ze sa dru­gim zna­nji­ma. Ge­ne­ra­li­za­ci­je se iz­vo­de iz jed­ne ili dve op­ser­va­ci­je, gre­ške iz­vr­še­ne u ar­gu­men­ta­ci­ji, ne­po­u­zda­nih iz­vo­ra (ako su uop­šte ko­ri­šte­ni). Ono što je osno­va mi­šlje­nja je­su ci­lje­vi, in­te­re­si i vred­no­sti gru­pe.

Ono što je kul­tu­ral­no zna­nje za jed­nu kul­tu­ru mo­že se po­ja­vi­ti kao spe­ci­fič­no grup­no zna­nje na vi­šem ni­vou. Kul­tu­ral­ni kon­flik­ti kao i po­te­ško­će u in­ter­kul­tu­ral­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji i in­ter­ak­ci­ji sve­do­če o ovoj re­la­tiv­no­sti (ibid: 38). Raz­li­či­te gru­pe mo­gu raz­vi­ti spe­ci­fič­na zna­nja i mi­šlje­nja, i mo­gu se tak­ mi­či­ti za epi­ste­mič­ku ili dok­sič­ku he­ge­mo­ni­ju, ili za­i­sta čak i za pri­hva­ta­nje u op­štu osno­vu kul­tu­re u ko­joj par­ti­ci­pi­ra­ju.3 Ide­o­lo­gi­je na­sto­je da kon­tro­ li­šu mi­šlje­nja i sta­vo­ve gru­pe, kao i nji­ho­va zna­nja, za­to što spe­ci­fič­na grup­na zna­nja mo­gu bi­ti po­ve­ za­na sa in­te­re­si­ma i dru­gim svoj­stvi­ma gru­pe, i za­ tim uklju­če­na u tak­mi­če­nje, bor­bu ili do­mi­na­ci­ju.

Ova­kav na­čin or­ga­ni­zo­va­nja dru­štve­nog mi­šlje­nja im­pli­ci­ra da isto ta­ko br­zo kao što dru­štve­na ve­ro­ va­nja ula­ze u set op­štih kul­tur­nih ve­ro­va­nja, ona po de­fi­ni­ci­ji ni­su vi­še ide­o­lo­ška za tu kul­tu­ru, već

2 Ho­lo­ka­ust, na pri­mer, mo­že vre­me­nom pre­la­zi­ti iz epi­ zo­dič­nih u ap­strakt­na ve­ro­va­nja. Do to­ga do­la­zi umi­ra­njem po­je­di­na­ca ko­ji su ima­li stvar­na is­ku­stva Ho­lo­ka­u­sta.

3 Na pri­mer, ovo bi mo­gao bi­ti slu­čaj jed­ne pot­kul­tu­re ili gru­ pe ko­ja je or­ga­ni­zo­va­na u stran­ku „Dve­ri” u No­vom Sa­du, gde se nji­hov set ve­ro­va­nja sme­šta u osno­vu no­vo­sad­ske kul­tu­re.

268

vîðeñjå

jed­no­stav­no osnov­na zna­nja ili mi­šlje­nja ko­ja su za­jed­nič­ka svi­ma, uze­ta za ga­ran­to­va­na, i ne­u­pit­ na. Na­rav­no, dru­ga kul­tu­ra (ili ista kul­tu­ra u du­ žem pe­ri­o­du) mo­že po­no­vo uči­ni­ti ta­kva ve­ro­va­ nja ide­o­lo­škim. Dru­gim re­či­ma, uvek je po­treb­no pret­po­sta­vi­ti spe­ci­fič­no­sti gru­pe ili kul­tu­re, i otu­da tak­mi­če­nje, kon­fron­ta­ci­ju, ili bar eva­lu­a­tiv­nu kom­ pa­ra­ci­ju, vi­šem ni­vou ili dru­goj tač­ki gle­di­šta iz­van gru­pe ili kul­tu­re (ibid: 40). Ovo zna­či da ono što ni­ je ide­o­lo­gi­ja za ne­ku gru­pu (jer je deo nje­nih op­štih zna­nja) je­ste ide­o­lo­gi­ja po­sma­tra­no sa tač­ke gle­di­ šta iz­van gru­pe (ibid: 51).

Dru­štve­ne re­pre­zen­ta­ci­je De­fi­ni­šu­ći ve­ro­va­nje i utvr­div­ši di­stink­ci­je i ve­ ze sa dru­gim ve­ro­va­nji­ma Van Dijk za­u­zi­ma stav da su ta­kvi si­ste­mi zna­nja i sta­vo­va or­ga­ni­zo­va­ni na mno­go raz­li­či­tih na­či­na, na pri­mer kao še­mat­ ske struk­tu­re kao što su skrip­ta, sce­na­ri­ja, okvi­ri ili dru­gi or­ga­ni­za­ci­o­ni obra­sci me­mo­ri­je. U na­sto­ja­nju da us­po­sta­vi op­šti kon­cept ko­ji se spe­ci­fič­no pri­me­ nju­je na or­ga­ni­zo­va­ne kla­ste­re dru­štve­no de­lje­nih ve­ro­va­nja (zna­nja, sta­vo­ve, ide­o­lo­gi­je itd.) ona­ko ka­ko su lo­ci­ra­ne u dru­štve­noj me­mo­ri­ji Van Dijk ko­ri­sti po­jam dru­štve­ne re­pre­zen­ta­ci­je, gde su dru­ štve­na ve­ro­va­nja kon­sti­tu­tiv­ni ele­men­ti. Nje­go­vo na­sto­ja­nje ne sa­sto­ji se sa­mo u to­me da opi­še struk­ tu­re men­tal­ne re­pre­zen­ta­ci­je, već i pro­ce­se i stra­ te­gi­je nji­ho­vog dru­štve­nog pri­hva­ta­nja, ko­ri­šće­nja i pro­me­ne. Van Dijk ko­ri­sti po­jam ’so­ci­jal­na kog­ ni­ci­ja’ ka­ko bi re­fe­ri­sao na kom­bi­na­ci­ju dru­štve­no de­lje­nih men­tal­nih re­pre­zen­ta­ci­ja i pro­ce­sa nji­ho­ vog ko­ri­šće­nja u dru­štve­nom kon­tek­stu. Oni mo­ra­ ju bi­ti opi­sa­ni u eks­pli­cit­nim de­ta­lji­ma, a so­ci­jal­na kog­ni­ci­ja, i po­seb­no ide­o­lo­gi­ja, mo­gu bi­ti pot­pu­no ra­zu­mlje­ne je­di­no u poj­mo­vi­ma nji­ho­ve dru­štve­ ne funk­ci­je za dru­štve­ne ak­te­re kao čla­no­ve gru­pe u dru­štve­nim si­tu­a­ci­ja­ma. Pro­po­zi­ci­je ko­je kon­sti­ tu­i­šu ide­o­lo­gi­ju mo­ra­ju bi­ti iz­ve­de­ne iz va­ri­ja­bil­nog zna­nja i mi­šlje­nja o raz­li­či­tim do­me­ni­ma dru­štve­ 269

nog ži­vo­ta. Na pri­mer, et­nič­ke pred­ra­su­de po­ve­za­ne su sa ljud­skim pra­vi­ma, imi­gra­ci­jom, in­te­gra­ci­jom, edu­ka­ci­jom, sta­no­va­njem, pri­stu­pom re­sur­si­ma ma­nji­na i imi­gra­na­ta.

Ka­ko bi se raz­mo­tri­lo pi­ta­nje ide­o­lo­gi­je u dru­ štve­nom smi­slu, Van Dijk po­stu­li­ra dru­štve­nu in­ter­ ak­ci­ju, de­lje­nje, dru­štve­ne in­sti­tu­ci­je, or­ga­ni­za­ci­je i in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ju. U či­sto kog­ni­tiv­nom smi­slu pod­ ra­zu­me­va se da dru­štve­ne re­pre­zen­ta­ci­je ni­su li­mi­ti­ ra­ne sa­mo na po­je­din­ce, već iz­me­đu mno­gih po­je­di­ na­ca. Ovo pret­po­sta­vlja pro­ces raz­me­ne in­for­ma­ci­ja, na pri­mer kroz per­cep­ci­ju, dis­kurs ili in­ter­ak­ci­ju.

Struk­tu­re eva­lu­a­tiv­ne dru­štve­ne re­pre­zen­ta­ci­je, kao što su to sta­vo­vi (i ide­o­lo­gi­je), or­ga­ni­zo­va­ne su na na­čin ko­ji re­flek­tu­je ili iz­vo­di nji­ho­vu dru­štve­ nu (grup­no za­sno­va­nu) funk­ci­ju, nji­ho­vu dru­štve­nu kon­struk­ci­ju, i nji­ho­vu dru­štve­nu upo­tre­bu u sva­ ko­dnev­nim dru­štve­nim prak­sa­ma. Van Dijk ko­ri­sti pri­mer ra­si­zma gde uka­zu­je na to da ako je bo­ja ko­ že re­le­vant­na za ka­te­go­ri­za­ci­ju i ne­ga­tiv­no pro­su­đi­ va­nje dru­gih gru­pa ka­ko bi se mo­gli dis­kri­mi­ni­sa­ti ili vr­ši­ti pri­ti­sak nad nji­ma, ta­da će ta­kva re­al­na (ili čak ima­gi­nar­na) ka­rak­te­ri­sti­ka mo­ći po­sta­ti ka­te­go­ ri­ja eva­lu­a­tiv­ne še­me ko­ja de­fi­ni­še (et­nič­ke) sta­vo­ve uop­šte i pred­ra­su­de po­seb­no (ibid: 61). Ono što bi­va iza­bra­no i po­sta­vlje­no kao ka­te­go­ri­ja pro­su­đi­va­nja, ni­je po­sta­vlje­no pro­iz­volj­no, već je u funk­ci­ji dru­ štve­ne po­zi­ci­je, ci­lje­va, re­sur­sa, ak­tiv­no­sti i dru­gih in­te­re­sa gru­pe ko­ja de­li stav. Pri­mer za to su ne­za­ po­sle­ni ko­ji ima­ju in­te­res da do­bi­ju po­sao, a pred­ra­ su­da mo­že bi­ti iz­ra­že­na pro­po­zi­ci­jom: „Oni uzi­ma­ ju naš po­sao”. Ovi pro­ce­si ni­su ka­rak­te­ri­stič­ni sa­mo za po­zi­ci­je do­mi­na­ci­je, već i za po­zi­ci­je ot­po­ra. Za je­zič­ke ma­nji­ne, je­zik lin­gvi­stič­ki do­mi­nant­ne gru­ pe bi­će glav­na ka­te­go­ri­ja pro­su­đi­va­nja.

Struk­tu­re ide­o­lo­gi­je Ka­da pro­mi­šlja struk­tu­ru ide­o­lo­gi­je Van Dijk pred­la­že da je upo­re­di­mo sa struk­tu­rom sta­va. Pr­va struk­tu­ra je ar­gu­men­ta­ci­o­na struk­tu­ra. Pri­mer ko­ji

vîðeñjå

Van Dijk ko­ri­sti od­no­si se na imi­gra­ci­ju. Ar­gu­ment ko­ji se mo­že pro­na­ći u struk­tu­ri ide­o­lo­gi­je je na pri­ mer: „Pre­vi­še lju­di do­la­zi u ovu dr­ža­vu”.

Na od­re­đe­nom ni­vou ap­strak­ci­je sta­vo­vi mo­gu bi­ti struk­tu­ri­ra­ni osnov­nim ka­te­go­ri­ja­ma pro­ble­ ma i re­še­nja, gde je ka­te­go­ri­ja pro­ble­ma re­kur­ziv­na.

Imi­gra­ci­ja je, na pri­mer, kon­ci­pi­ra­na kao set pro­ ble­ma ko­ji su po­sle­di­ca imi­gra­ci­je: pre­na­se­lje­nost, ne­do­sta­tak po­slo­va i sta­no­va, ra­stu­ća ozlo­je­đe­nost i ta­ko da­lje. Ka­te­go­ri­ja re­še­nja, ono što mo­ra da se ura­di da se re­ši pro­blem, u ovom slu­ča­ju ko­in­ci­di­ra sa za­ključ­ci­ma po­put sle­de­ćih: „Vla­da mo­ra vra­ti­ti na­zad ile­gal­ne imi­gran­te” ili „Imi­gra­ci­ja mo­ra bi­ti ogra­ni­če­na sa­mo na pra­ve ise­lje­ni­ke”. Ovo ne zna­či da sve ide­o­lo­gi­je ima­ju ovu pro­blem/re­še­nje struk­ tu­ru. Gru­pe pod do­mi­na­ci­jom ili di­si­dent­ske gru­pe or­ga­ni­zu­ju se oko osnov­nih ve­ro­va­nja o ono­me šta je po­gre­šno i šta bi tre­ba­lo ura­di­ti s ob­zi­rom na to.

Po­red ova­kve struk­tu­re, Van Dijk uka­zu­je na to da ide­o­lo­gi­je mo­gu bi­ti or­ga­ni­zo­va­ne kao pri­če, gde bi na spo­me­nu­tom pri­me­ru ona gla­si­la – (ori­jen­ta­ ci­ja): „Na­ša dr­ža­va ne­ma mno­go pro­ble­ma i imi­gra­ na­ta”, (kom­pli­ka­ci­ja): „Iz­ne­na­da mno­go imi­gra­na­ta do­la­zi u ze­mlju i iza­zi­va mno­go pro­ble­ma”, (re­še­ nje): „Sma­nji­ti broj imi­gra­na­ta“.

Sle­de­ća še­ma je­ste grup­na, gde se imi­gran­ti iz pri­me­ra ka­rak­te­ri­zu­ju ka­te­go­ri­ja­ma ko­je sa­dr­že ve­ ro­va­nja ti­pič­na za ste­re­o­ti­pe: po­re­klo imi­gra­na­ta je tre­ći svet; po­ja­vlju­ju se obo­je­ne ko­že (ni­su kao mi); nji­ho­ve so­cio-eko­nom­ske ka­rak­te­ri­sti­ke su ta­kve da su oni si­ro­ma­šni i že­le da po­sta­nu bo­ga­ti; kul­ tur­ne ka­rak­te­ri­sti­ke su ta­kve da go­vo­re dru­ge je­zi­ ke, sko­ro uvek su mu­sli­ma­ni i ima­ju čud­ne obi­ča­je; lič­ne ka­rak­te­ri­sti­ke su ta­kve da su oni ile­gal­ci/kri­ mi­nal­ci, ne mo­že im se ve­ro­va­ti, ne že­le da na­por­no ra­de itd.

Za pred­lo­že­ne struk­tu­re Van Dijk upo­zo­ra­va da mo­gu bi­ti vr­lo pro­vi­zor­ne, ta­ko da pred­la­že da se fo­ku­si­ra­mo na for­ma­te ide­o­lo­gi­ja kao što su: pro­ blem/re­še­nje, kon­flikt i grup­na po­la­ri­za­ci­ja.

For­ma­ti kao što su na­ve­de­ni pro­iz­la­ze iz sa­mog smi­sla ide­o­lo­gi­je. Oni su po­treb­ni ka­ko bi­smo or­ ga­ni­zo­va­li dru­štve­ne prak­se na ta­kav na­čin da slu­že na­šim naj­va­žni­jim in­te­re­si­ma i da bra­ne dru­gi­ma da po­vre­đu­ju ove in­te­re­se (ibid: 69). Struk­tu­ra ide­o­lo­ gi­je ot­kri­va se po­mo­ću sle­de­ćih pi­ta­nja: – član­stvo: Ko smo mi? Oda­kle smo do­šli? Ka­ko iz­gle­da­mo? Ko nam pri­pa­da? Ko mo­že po­sta­ti član gru­pe?

– ak­tiv­no­sti: Šta mi ra­di­mo? Šta se od nas oče­ku­ je? Ko smo mi ov­de?

– ci­lje­vi: Za­što ovo ra­di­mo? Šta že­li­mo da po­stig­ ne­mo?

– vred­no­sti/nor­me: Ko­je su na­še glav­ne vred­no­ sti? Ka­ko pro­ce­nju­je­mo se­be i dru­ge? Šta se ne sme ra­di­ti?

– po­zi­ci­je i grup­ne ve­ze: Ko­ja je na­ša dru­štve­na po­zi­ci­ja? Ko­ji su na­ši ne­pri­ja­te­lji ili opo­nen­ti?

Ko je po­put nas, a ko je raz­li­čit?

– re­sur­si: Ko­ji su na­ši naj­va­žni­ji re­sur­si ili ko­je re­ sur­se mo­ra­mo ima­ti?

Ova­kve ka­te­go­ri­je su osnov­ne ka­te­go­ri­je dru­ štve­ne gru­pe i uslo­vi nje­nog po­sto­ja­nja i re­pro­duk­ ci­je. Van Dijk pred­la­že da se ide­o­lo­gi­je raz­vr­sta­va­ju pre­ma ovim ka­te­go­ri­ja­ma na ide­o­lo­gi­je ci­lja, ka­kva je re­ci­mo fe­mi­ni­stič­ka ide­o­lo­gi­ja, ili ide­o­lo­gi­je re­ sur­sa, ka­kav je ka­pi­ta­li­zam itd.

Ide­o­lo­gi­je ni­su kon­zi­stent­ne, po Van Dij­ko­vom mi­šlje­nju, na ni­vou po­je­din­ca. S ob­zi­rom na to da dru­štve­ni ak­te­ri mo­gu bi­ti čla­no­vi mno­gih dru­štve­ nih gru­pa, oni otu­da mo­gu ima­ti vi­še­stru­ke iden­ ti­te­te, ko­ji su po­ne­kad u unu­tra­šnjem kon­flik­tu. S dru­ge stra­ne, o nji­ma se mo­že go­vo­ri­ti kao o ko­he­ rent­nim i sta­bil­nim na ni­vou gru­pe. Va­ri­ja­ci­je ide­ o­lo­gi­je su lič­ne ili si­tu­a­ci­o­ne, ta­ko da se za­ključ­ci o sa­dr­ža­ju i struk­tu­ra­ma ide­o­lo­gi­ja mo­ra­ju ba­zi­ra­ti na upo­re­đi­va­nju mno­gih do­ga­đa­ja u ko­ji­ma se is­ka­zu­je ide­o­lo­gi­ja. Uslo­vi zbog ko­jih ide­o­lo­gi­je va­ri­ra­ju pro­ na­la­ze se u to­me što čla­no­vi gru­pe u svom sva­ko­ dnev­nom ži­vo­tu ope­ri­šu na sred­njem ni­vou grup­ 270

vîðeñjå

nih ve­ro­va­nja, dok se ap­strakt­ni ide­o­lo­ški prin­ci­pi ko­ri­ste u ar­gu­men­ta­ci­ji ili dis­kur­su eli­ta. Isto ta­ko, čla­no­vi gru­pe pri­la­go­đa­va­ju se dnev­nim po­tre­ba­ma, što zna­či da zbog nji­ho­ve pro­men­lji­vo­sti po­ne­kad u svom po­na­ša­nju od­stu­pa­ju od ide­o­lo­ških zah­te­va.

Po­red to­ga, zbog član­stva u ve­ćem bro­ju gru­pa, ide­ o­lo­ški sa­dr­ža­ji se me­ša­ju (ibid: 93).

Pro­me­na ide­o­lo­gi­je zah­te­va vre­me, jer zah­te­va mno­go jav­nog dis­kur­sa i de­ba­te. Isto ta­ko, ako ne­ka ide­o­lo­gi­ja po­sta­ne „de­mo­de”, ta­da čla­no­vi me­nja­ju svo­ju ba­zič­nu ide­lo­gi­ju (pri­mer je ide­o­lo­gi­ja ko­mu­ ni­zma po­sle 1990). Kon­ti­nu­i­tet ili pro­me­ne ide­o­ lo­gi­je na­sta­ju usled me­nja­nja dru­štve­nih in­te­re­sa, usled sva­ko­dnev­nog is­ku­stva čla­no­va gru­pe i usled per­su­a­ziv­nog ide­o­lo­škog dis­kur­sa.

Svest Va­žna kog­ni­tiv­na di­men­zi­ja ide­o­lo­gi­je je­ste svest. Uobi­ča­je­no se svest i ide­o­lo­gi­ja po­ve­zu­ju u for­mi „la­žne sve­sti”, ko­ja ne re­fe­ri­še pre­ma „objek­ tiv­nim” dru­štve­no-eko­nom­skim in­te­re­si­ma gru­ pe već re­fe­ri­še pre­ma in­te­re­si­ma „vla­da­ju­će kla­se”, eli­ta, vla­sni­ka i slič­nom. Ona na­sta­je kao re­zul­tat me­ša­vi­ne ne­zna­nja, in­di­fe­ren­ci­je, ma­ni­pu­la­ci­je, po­ pu­stlji­vo­sti ili bri­ge za krat­ko­roč­ne in­te­re­se (po­sao, pla­ta itd.) na ra­čun du­go­roč­nih, struk­tu­ral­nih in­te­ re­sa, kao što je po­sed nad sred­stvi­ma pro­iz­vod­nje ili uče­stvo­va­nje u pla­ni­ra­nju i do­no­še­nju od­lu­ka. Sa­ vre­me­no „otu­đe­nje” vi­dlji­vo je u to­me što ’rad­nič­ka kla­sa’ ne gla­sa za so­ci­ja­li­stič­ke ili čak so­ci­jal-de­mo­ krat­ske ide­je već za mi­ni­mum si­gur­no­sti pri­hva­ta kon­zer­va­tiv­nu tr­ži­šnu ide­o­lo­gi­ju u for­mi li­be­ral­nog in­di­vi­du­a­li­zma. Po­jam „la­žne sve­sti” po Van Dij­ko­ vom mi­šlje­nju im­pli­ci­ra da po­sto­je dva zna­če­nja: 1. po­gre­šna, par­ci­jal­na, ne­kom­plet­na, is­kri­vlje­na ili na dru­gi na­čin za­blu­de­la fak­tič­ka ve­ro­va­nja (što pret­ po­sta­vlja da po­sto­ji ’tač­no’ ili ’istin­sko’ zna­nje) i 2. eva­lu­a­tiv­na ve­ro­va­nja ko­ja vo­de pro­su­đi­va­nji­ma i dru­štve­nim prak­sa­ma ko­ji ni­su u in­te­re­su sop­stve­ne gru­pe i mo­gu bi­ti u in­te­re­su do­mi­nant­ne gru­pe. Van 271

Dijk do­vo­di u pi­ta­nje mark­si­stič­ku te­zu jer sma­tra da po­sto­ji kom­plek­sna struk­tu­ra elit­nih ide­o­lo­gi­ja ko­je se iz­me­đu se­be bo­re za kon­tro­lu ili he­ge­mo­ ni­ju. Isto ta­ko, ni­je ga­ran­to­va­no da do­mi­ni­ra­na gru­pa za­i­sta pri­hva­ta dru­štve­ne pre­zen­ta­ci­je vla­da­ ju­će ide­o­lo­gi­je, što je po­go­to­vo slu­čaj ta­mo gde se uoča­va­ju kon­tra­dik­ci­je iz­me­đu na­met­nu­tih sta­vo­va i sva­ko­dnev­nih is­ku­sta­va (ibid: 97).

Van Dijk uoča­va da svest ne mo­ra da zna­či sve­ snost. Opo­zi­ci­o­ne ide­o­lo­gi­je ima­ju ten­den­ci­ju da bu­du eks­pli­cit­ni­je i po­sve­šte­ni­je unu­tar gru­pe, dok do­mi­nant­ne ide­o­lo­gi­je že­le da bu­du im­pli­cit­ne i pri­ hva­će­ne kao ’pri­rod­ne’ me­đu čla­no­vi­ma (ovo je ti­ pič­no za mu­ški šo­vi­ni­zam ili ra­si­zam npr.) sve dok ne bu­du iza­zva­ne od stra­ne dru­ge gru­pe.

Svest ima svo­je ste­pe­ne, ta­ko da sve­ga ne­ko­ li­ko čla­no­va gru­pe ne sa­mo da de­li ide­o­lo­gi­ju već eks­pli­cit­no i po­zna­je nje­na glav­na na­če­la, ta­ko da je spo­sob­na da go­vo­ri o nji­ma kao ta­kvi­ma ili da za njih ar­gu­men­tu­je. Ni­ži ni­vo pod­ra­zu­me­va da ne­ka, ali ne sva, od osnov­nih ide­o­lo­ških ve­ro­va­nja mo­gu bi­ti do­stup­na kao mi­šlje­nja u po­seb­nim sta­vo­vi­ma.

Još ni­ži ni­vo je­ste stav u kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji ko­ji se ne mo­že ob­ja­sni­ti i ar­gu­men­to­va­ti na ap­strakt­ ni­ji na­čin. Mno­ge gru­pe or­ga­ni­zu­ju ’tak­mi­če­nja’ u sve­sno­sti ili ’tre­nin­ge’ po­sve­šta­va­nja, što pred­sta­vlja zna­ča­jan mo­ment nji­ho­ve or­ga­ni­za­ci­o­ne struk­tu­ re (po­go­to­vo za do­mi­ni­ra­nu gru­pu).4 Ako pre­ma­ 4 Va­žan mo­ment je sva­ka­ko i od­nos sve­sti i com­mon sen­se (na­iv­na te­o­ri­ja o sve­tu). Van Dijk uka­zu­je na to da lju­di jed­ no­stav­no vr­še svo­je sva­ko­dnev­ne po­slo­ve i spon­ta­no sa­gle­da­ va­ju i pro­su­đu­ju stvar­nost i do­ga­đa­je u poj­mo­vi­ma si­ste­ma ve­ro­va­nja ko­ji je nor­ma­lan i ne­pro­ble­ma­ti­čan, i za ko­ji mi­sle da ga de­le za­jed­no sa dru­gim čla­no­vi­ma gru­pe. U si­tu­a­ci­ja­ ma kom­pli­ka­ci­ja, iza­zo­va ili dru­gih de­vi­ja­ci­ja od pri­hva­će­nog si­ste­ma zna­nja, čla­no­vi gru­pe mo­gu po­sta­ti sve­sni pro­ble­ma­ tič­ne pri­ro­de svo­jih com­mon sen­se ili ide­o­lo­ških ve­ro­va­nja.

In­ter­kul­tu­ral­ni kon­flik­ti či­ne da lju­di po­sta­nu sve­sni com­mon sen­se svo­je sop­stve­ne kul­tu­re. Ide­o­lo­gi­je se s njim ne mo­gu iden­ti­fi­ko­va­ti, već ra­di­je sa ’un­com­mon sen­se’ ili sa ’non­sen­ se’ – ne­u­o­bi­ča­je­na svest ili, kroz igru re­či, ne­ra­zum tj. glu­post (ibid: 104–107).

vîðeñjå

la gru­pa po­zna­je i de­li ide­o­lo­gi­ju gru­pe, ta­ko da se ne mo­že po­sti­ći pu­na re­pro­duk­ci­ja ide­o­lo­gi­je me­đu no­vim čla­no­vi­ma, mo­že se oče­ki­va­ti za­la­zak ide­o­lo­ gi­je, nje­na pro­me­na ili ras­pad gru­pe (ibid: 149).

Van Dijk je pri­sta­li­ca ’sla­be’ ver­zi­je ide­o­lo­škog re­la­ti­vi­zma, što zna­či da je po nje­go­vom mi­šlje­nju te­za da su ne­ka zna­nja u dru­štvu u funk­ci­ji ide­o­lo­ ške po­zi­ci­je ili mo­ći gru­pe (ibid: 111). Na­čin na ko­ji ide­o­lo­gi­je kon­tro­li­šu zna­nje je na­čin na ko­ji one nad­ gle­da­ju kon­cep­tu­al­ne struk­tu­re i otu­da zna­če­nja re­ či. Ono što je zna­nje u ne­kom pe­ri­o­du ili za­jed­ni­ci od­re­đe­no je ti­me ko ima moć u dru­štvu da de­fi­ni­še ili od­re­đu­je isti­nu (cr­kva, me­di­ji, na­u­ka, par­ti­ja…).

Ide­o­lo­gi­je su­štin­ski kon­tro­li­šu spe­ci­fič­ne su­do­ve o to­me šta je do­bro i lo­še, i isto ta­ko šta je isti­na ili za­ blu­da za nas. Ide­o­lo­ška kon­tro­la zna­nja sa­sto­ji se od bi­ra­nja kon­ce­pa­ta i kri­te­ri­ju­ma isti­ni­to­sti ko­ji mo­gu bi­ti spe­ci­fič­ni za gru­pu, i mo­gu uklju­či­va­ti po­seb­ni kre­di­bi­li­tet dat spe­ci­fič­noj isti­ni­to­snoj in­stan­ci kao što je to Bog, Par­ti­ja itd. Unu­tar gru­pe se ovo zna­nje ne pre­po­zna­je kao ide­o­lo­ško, već kao zna­nje ko­je je kao i sva­ko dru­go. Sa stra­ne se ta­kva zna­nja i kri­te­ ri­ju­mi isti­ne pre­po­zna­ju kao ide­o­lo­ški. Zna­nje je, po Van Dij­ko­vom mi­šlje­nju, uvek po de­fi­ni­ci­ji re­la­tiv­no.

Iden­ti­tet Ide­o­lo­gi­je sa­dr­že osnov­nu še­mu u ko­joj pr­ va ka­te­go­ri­ja de­fi­ni­še član­stvo u gru­pi. Za­jed­no sa sa­dr­ža­jem osta­lih ka­te­go­ri­ja ta­kav kri­te­ri­jum de­fi­ ni­še dru­štve­ni iden­ti­tet gru­pe. Kao po­je­din­ci, lju­di kon­stru­i­šu se­be kao bi­ća ko­ja su čla­no­vi raz­li­či­tih gru­pa. Ova sa­mo­re­pre­zen­ta­ci­ja lo­ci­ra­na je u epi­ zod­noj me­mo­ri­ji i po­ja­vlju­je se kao po­ste­pe­no iz­ gra­đe­na ap­strak­ci­ja iz lič­nih is­ku­sta­va ili do­ga­đa­ja.

Lič­ni iden­ti­tet pod­ra­zu­me­va dve for­me: 1. men­tal­ nu re­pre­zen­ta­ci­ju (lič­nog) sop­stva kao je­din­stve­nog ljud­skog bi­ća ko­je ima svo­ja sop­stve­na, lič­na is­ku­ stva i bi­o­gra­fi­ju (ona­ko ka­ko je pred­sta­vlje­no unu­ tar aku­mu­li­ra­nih men­tal­nih mo­de­la i ap­strakt­nog poj­ma o se­bi iz­ve­de­nog iz nje­ga, uvek u in­ter­ak­ci­ji

sa dru­gi­ma), i 2. men­tal­na re­pre­zen­ta­ci­ja (dru­štve­ nog) sop­stva kao ko­lek­ci­je grup­nih član­sta­va, uz iden­ti­fi­ka­ci­o­ne pro­ce­se ko­ji su po­ve­za­ni uz sva­ku re­pre­zen­ta­ci­ju član­stva. Ovi iden­ti­fi­ka­ci­o­ni pro­ce­ si za­vi­se od po­re­đe­nja iz­me­đu lič­nog i dru­štve­nog sop­stva. Ako kri­te­ri­ju­mi član­stva kao što su ak­tiv­ no­sti, ci­lje­vi, nor­me, vred­no­sti, po­zi­ci­je ili re­sur­si gru­pe je­su uskla­đe­ni sa oni­ma lič­ne kon­struk­ci­je sop­stva, iden­ti­fi­ka­ci­ja mo­že bi­ti ma­nje ili vi­še ja­ka.

Ako ni­je, na­sta­je pro­ces ra­zi­la­že­nja, uz po­ve­zi­va­nje sa dru­gim gru­pa­ma.

Grup­ni iden­ti­tet mo­že se de­fi­ni­sa­ti u poj­mo­vi­ ma ka­rak­te­ri­stič­ne dru­štve­ne prak­se čla­no­va gru­pe, uklju­ču­ju­ći ko­lek­tiv­nu ak­ci­ju. Čla­no­vi gru­pe mo­gu se iden­ti­fi­ko­va­ti ne sa­mo pre­ma ide­ja­ma ko­je gru­ pa de­li, već i po ti­pič­nim grup­nim ak­tiv­no­sti­ma kao što su de­mon­stra­ci­je, štraj­ko­vi, sa­stan­ci i ri­tu­a­li. Ri­ tu­a­li ini­ci­ja­ci­je mo­gu bi­ti glav­ni kri­te­ri­jum član­stva u gru­pi i otu­da ose­ća­ja pri­pa­da­nja. Isto va­ži i za sim­ bo­le ko­ji su grup­ni iden­ti­fi­ka­to­ri, kao što su to uni­ for­me, za­sta­ve, be­dže­vi i dru­go. Ovi sim­bo­li tre­ba da ima­ju stal­nu, op­štu ili ru­tin­sku pri­ro­du. Na­ci­o­ nal­ni po­kre­ti na­sto­je da pro­na­đu isto­rij­ske do­ga­đa­ je, lič­no­sti, spo­me­ni­ke, me­sta kao sim­bo­le grup­nog iden­ti­te­ta. Pre­ci­zno da­te isto­rij­ske pri­ro­de, oni se ču­va­ju kao deo ko­lek­tiv­ne me­mo­ri­je i otu­da po­no­vo kva­li­fi­ku­ju kao kri­te­ri­jum iden­ti­fi­ka­ci­je (ibid: 123).5 Dru­štvo Za raz­li­ku od spo­znaj­ne kom­po­nen­te, dru­štve­ na je pri­sut­na u tra­di­ci­o­nal­nim pri­stu­pi­ma ide­o­lo­ gi­ja­ma. Pre­ma Van Dij­ko­vom mi­šlje­nju, ide­o­lo­gi­je ni­su sa­mo sku­po­vi ve­ro­va­nja, već dru­štve­no de­lje­na 5 Van Dijk po­sta­vlja pi­ta­nje od­no­sa iden­ti­te­ta i dru­štve­nih struk­tu­ra i or­ga­ni­za­ci­ja. Pri­me­ću­je da ako uklju­či­mo i njih u po­jam iden­ti­te­ta ta­da ga po­i­sto­ve­ću­je­mo sa poj­mom kul­tu­re.

Dru­štve­ne prak­se, sim­bo­li, for­me or­ga­ni­za­ci­je ko­je su ti­pič­ne za gru­pu, i sa ko­ji­ma se čla­no­vi gru­pe iden­ti­fi­ku­ju, u tom slu­ ča­ju bi­li bi kon­tek­stu­al­no va­ri­ja­bil­ne ma­ni­fe­sta­ci­je dru­štve­ nog iden­ti­te­ta (ibid: 124).

272

vîðeñjå

ve­ro­va­nja gru­pa. Ve­ro­va­nja se sti­ču, ko­ri­ste i me­nja­ ju u dru­štve­nim si­tu­a­ci­ja­ma, na osno­vi dru­štve­nih in­te­re­sa gru­pa i nji­ho­vog od­no­sa pre­ma kom­plek­ snim dru­štve­nim struk­tu­ra­ma. Van Dijk ne že­li da sve­de dru­štve­no na spo­znaj­no. Nje­go­va že­lja je da in­te­gri­še ove dve raz­li­či­te di­men­zi­je.

Ka­da je reč o dru­štve­nim funk­ci­ja­ma ide­o­lo­gi­je ta­da se kao kla­sič­ne pre­po­zna­ju funk­ci­je le­gi­ti­ma­ci­ je od­no­sa mo­ći i ne­jed­na­ko­sti. Slič­no, ide­o­lo­gi­je su us­po­sta­vlje­ne da pri­kri­ju, sa­kri­ju ili na dru­gi na­čin za­ma­gle isti­nu, stvar­nost ili objek­tiv­ne, ma­te­ri­jal­ne uslo­ve eg­zi­sten­ci­je ili in­te­re­sa dru­štve­nih for­ma­ci­ja.

Po­red ne­ga­tiv­nih funk­ci­ja, mo­gu se do­da­ti da osna­ že do­mi­ni­ra­nu gru­pu, da kre­i­ra­ju so­li­dar­nost, da or­ga­ni­zu­ju bor­bu i da us­po­sta­ve opo­zi­ci­ju. I s jed­ne i dru­ge stra­ne, ide­o­lo­gi­je slu­že da za­šti­te in­te­re­se i re­sur­se (ibid: 138).

Ide­o­lo­gi­ja ne mo­že bi­ti po­je­di­nač­na, već sa­mo grup­na. Kri­te­ri­ju­mi ko­ji či­ne gru­pu kao ta­kvu mo­ gu bi­ti za­jed­nič­ki pro­blem, ili za­jed­nič­ka sud­bi­na, u ko­joj lju­di mo­gu po­sta­ti me­đu­sob­no za­vi­sni, i gde mo­gu da de­lu­ju ko­lek­tiv­no ka­ko bi pre­va­zi­šli svo­je pri­li­ke. Raz­li­či­te vr­ste kon­fli­ka­ta iz­me­đu ko­lek­ti­vi­te­ ta ti­pič­no kre­i­ra­ju gru­pe. Čla­no­vi gru­pe ima­ju zna­nja (ili ve­ro­va­nja) o čla­no­vi­ma dru­gih gru­pa, o pro­ble­mu i kon­flik­tu, ili o mo­gu­ćoj ko­lek­tiv­noj ak­ci­ji. Šta­vi­še, oni mo­gu de­li­ti mi­šlje­nja o svo­jim uobi­ča­je­nim is­ku­ stvi­ma, kon­flik­ti­ma i ak­ci­ja­ma. Na kra­ju, oni ima­ju ose­ćaj pri­pa­da­nja gru­pi. Skup lju­di kon­sti­tu­i­še gru­pu ako i sa­mo ako oni, kao ko­lek­ti­vi­tet, de­le dru­štve­ne re­pre­zen­ta­ci­je. Osim ovo­ga, gru­pe ka­rak­te­ri­še nji­hov pri­stup ma­te­ri­jal­nim ili sim­bo­lič­kim re­sur­si­ma, ali i po­red ovih so­cio-eko­nom­skih uslo­va gru­pa se kon­ sti­tu­i­še je­di­no ako de­li dru­štve­nu re­pre­zen­ta­ci­ju ko­ja da­je ko­lek­tiv­no zna­če­nje dru­štve­nim uslo­vi­ma.

Ka­te­go­ri­je u ko­ji­ma se raz­vi­ja­ju gru­pe su pol, ra­sa, pro­fe­si­ja, dob, po­re­klo, kla­sa, je­zik, re­li­gi­ja, sek­su­al­na ori­jen­ta­ci­ja i slič­no. Unu­tar ovih op­štih ka­te­go­ri­ja po­sto­je gru­pe lju­di ko­je kon­sti­tu­i­šu or­ ga­ni­za­ci­je i in­sti­tu­ci­je, kao što su po­li­tič­ke par­ti­je, 273

par­la­men­ti, uni­ver­zi­te­ti, uni­je i dru­ge. De­lje­nje istih ve­ro­va­nja, ko­or­di­na­ci­ja dru­štve­ne ak­ci­je i in­ter­ak­ ci­je, omo­gu­ća­va­nje iden­ti­fi­ka­ci­je, za­jed­nič­ki ci­lje­vi, or­ga­ni­za­ci­ja i od­bra­na grup­nih in­te­re­sa glav­ni su uslo­vi za kon­sti­tu­i­sa­nje ide­o­lo­ške gru­pe. Gru­pe se in­sti­tu­ci­o­na­li­zu­ju po­sta­ju­ći par­ti­je, cr­kve, sek­te, ne­ vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je i ta­ko da­lje. One ima­ju iza­bra­ ne li­de­re, skup­šti­ne, čla­na­ri­nu, pu­bli­ka­ci­je, sa­stan­ke i slič­no. Dru­štve­na gru­pa otu­da mo­ra bi­ti stal­na, or­ ga­ni­zo­va­na ili in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­na, re­pro­du­ko­va­na re­gru­to­va­njem član­stva na ba­zi iden­ti­fi­ka­ci­je spram spe­ci­fič­nih, ma­nje ili vi­še stal­nih sku­po­va svoj­sta­va, za­jed­nič­kih ak­tiv­no­sti i ci­lje­va, nor­mi i vred­no­sti, re­sur­sa i po­seb­nog po­lo­ža­ja (tak­mi­če­nja ili kon­flik­ ta) u od­no­su na osta­le dru­štve­ne gru­pe. Ovi uslo­vi omo­gu­ća­va­ju da se raz­vi­je za­jed­nič­ka ide­o­lo­gi­ja ko­ ja slu­ži kao osno­va or­ga­ni­zo­va­nja ak­ci­ja i spo­zna­ je čla­no­va usme­re­ne pre­ma op­ti­mal­nom do­se­za­nju ci­lje­va. Gru­pe raz­vi­ja­ju i re­pro­du­ku­ju ide­o­lo­gi­ju u od­no­su na svo­ju isto­ri­ju, ko­lek­tiv­no is­ku­stvo, dru­ štve­nu po­zi­ci­ju i dru­štve­ne ve­ze sa dru­gim gru­pa­ ma (ibid: 146–147).6 Raz­li­ke iz­me­đu gru­pa uoča­va­ ju se u od­no­su na sle­de­ća pi­ta­nja: Ko su oni? Šta oni ra­de? Šta oni že­le? U šta oni ve­ru­ju? Ko­ja im je (dru­štve­na) po­zi­ci­ja? Šta ima­ju ili šta ne­ma­ju? (ibid: 154). Još je­dan va­žan mo­me­nat su prin­ci­pi i stra­te­ gi­je uklju­či­va­nja, od­no­sno is­klju­či­va­nja – ide­o­lo­gi­je prak­tič­no ci­lja­ju na to da dr­že Dru­go­ga van: iz­van ze­mlje, iz­van gra­da, iz­van su­sed­stva, iz­van po­ro­ di­ce, ško­le, po­sla i slič­no. Uko­li­ko gru­pa po­se­du­je nu­žni­je ili že­lje­ni­je re­sur­se, nje­ne stra­te­gi­je is­klju­či­ va­nja bi­će moć­ni­je (ibid: 159).

Moć je spe­ci­fič­na vr­sta od­no­sa iz­me­đu gru­pa.

Ne­ka gru­pa ima moć nad dru­gom ako mo­že da je kon­tro­li­še. Ovo pod­ra­zu­me­va kon­tro­lu ak­ci­ja dru­ ge gru­pe i nje­nih čla­no­va, u smi­slu da dru­gi vi­še ne 6 Ide­o­lo­gi­je mo­gu bi­ti upi­sa­ne u tek­sto­ve kao što su Bi­bli­ja, ka­te­hi­zam, isto­ri­ja po­kre­ta, pro­gram par­ti­je, mi­si­ja i slič­no, što omo­gu­ća­va nje­no tra­ja­nje i po­nov­no oži­vlja­va­nje.

vîðeñjå

mo­gu da či­ne ono što oni že­le, već su do­ve­de­ni u sta­nje da de­lu­ju u sa­gla­sno­sti sa in­te­re­si­ma moć­ni­ je gru­pe, na­su­prot svo­jim in­te­re­si­ma (i uobi­ča­je­no pro­tiv svo­je vo­lje). Po­se­do­va­nje i iz­vr­ša­va­nje mo­ći upu­ću­je na gu­bi­tak ili ogra­ni­če­nje slo­bo­de dru­ge gru­pe. Ide­o­lo­ški zah­te­vi za slo­bo­dom, kao što je slo­ bo­da štam­pe ili tr­ži­šta, otu­da je­su zah­te­vi za moć.

Da bi se dru­gi pri­si­li­li da se po­na­ša­ju u skla­du sa na­ šom vo­ljom, po­treb­ni su re­sur­si. Re­sur­si mo­gu bi­ti ele­men­tar­ni, po­put fi­zič­kih (te­lo), ili in­sti­tu­ci­o­nal­ni (po­li­ci­ja, voj­ska). So­fi­sti­ci­ra­ni­ji pri­stup je kon­tro­la neo­p­hod­nih re­sur­sa kao što su hra­na, sta­no­va­nje, po­sao, pre­ko ko­jih se po­je­di­nac mo­že na­te­ra­ti da po­stu­pa u skla­du sa že­lja­ma. Od­bi­ja­nje zna­či gu­blje­ nje re­sur­sa. Van Dijk na­sto­ji da raz­ot­kri­je so­fi­sti­ci­ ra­ni­je for­me mo­ći, one ko­je se uobi­ča­je­no na­zi­va­ju per­su­a­ziv­nim, i ko­je su tra­di­ci­o­nal­no po­ve­za­ne sa ide­o­lo­gi­jom i he­ge­mo­ni­jom. U tom slu­ča­ju, kon­tro­ la se ne po­sti­že pr­ven­stve­no pu­tem so­cio-eko­nom­ skog pri­ti­ska, već kon­tro­lom mi­šlje­nja do­mi­ni­ra­nih.

Kon­tro­lom pri­stu­pa jav­nom dis­kur­su po­sti­že se da sa­mo spe­ci­fič­ne for­me zna­nja i mi­šlje­nja mo­gu bi­ti iz­ra­že­ne i na­ši­ro­ko ob­ja­vlji­va­ne, i to mo­že per­su­a­ ziv­no vo­di­ti pre­ma men­tal­nim mo­de­li­ma i dru­štve­ nim re­pre­zen­ta­ci­ja­ma ko­je su u in­te­re­su moć­ni­jeg.

Ta­da ka­da su ta­kve men­tal­ne re­pre­zen­ta­ci­je pri­sut­ ne do­mi­ni­ra­na gru­pa i nje­ni čla­no­vi po­na­ša­će se u in­te­re­su do­mi­nant­ne gru­pe. Do­mi­ni­ra­na gru­pa mo­ že ima­ti us­kra­će­no zna­nje ili obra­zo­va­nje ka­ko bi se pro­iz­ve­le al­ter­na­ti­ve, ili mo­že pri­hva­ti­ti do­mi­na­ci­ju kao pri­rod­nu ili ne­mi­nov­nu, a ot­por be­smi­slen ili ne­za­mi­sliv (ibid: 162).

Po Van Dij­ko­vom mi­šlje­nju, tra­di­ci­o­nal­ni si­ ste­mi mo­ći bi­li su fun­di­ra­ni na fi­zič­koj kon­tro­li ak­ ci­je, na­si­lju, voj­noj mo­ći ili prak­sa­ma taj­ne po­li­ci­je ili moć­ni­ka. Mo­der­na moć je per­su­a­ziv­na, dis­kur­ ziv­na i otu­da ide­o­lo­ška (ibid: 168). Ključ­nu ulo­gu u kre­i­ra­nju ide­o­lo­gi­ja ima­ju eli­te, ko­je ar­ti­ku­li­šu dru­ štve­nu si­tu­a­ci­ju i in­te­re­se. Pri­hva­ta­nje, to­le­ran­ci­ja i ra­zno­li­kost ti­pič­no pri­pa­da­ju eli­ta­ma, pa ta­ko na

pri­mer „sve dok eli­te ne pri­hva­te svim sr­cem mul­ti­ kul­tu­ra­li­za­ci­ju be­lih Za­pad­nih dru­šta­va, te­ško da će to bi­ti slu­čaj na ni­vou op­šte po­pu­la­ci­je” (ibid: 178).

Uko­li­ko ne­ki čla­no­vi do­mi­ni­ra­ne gru­pe ne pri­hva­ ta­ju ide­o­lo­ška po­la­zi­šta, i uko­li­ko su ste­kli sim­bo­ lič­ke re­sur­se da pro­pa­gi­ra­ju kon­tra­i­de­o­lo­gi­je, ide­o­ lo­ška pro­me­na bi­će ne­iz­be­žna i usle­di­će pro­me­ne unu­tar dru­štve­ne prak­se.

Stra­te­gi­je ide­o­lo­ške kon­tro­le zah­te­va­ju od­re­đe­ ne uslo­ve ka­ko bi bi­le do­bro pri­hva­će­ne: 1. spo­sob­nost da po­de­le ne­do­mi­nant­nu gru­pu spre­ča­va­ju­ći unu­tar­grup­nu so­li­dar­nost i or­ga­ ni­za­ci­ju pro­tiv­mo­ći (na taj na­čin što po­sta­ju pri­vlač­ne ili od in­te­re­sa za ne­ku ne­do­mi­nant­nu gru­pu); 2. spre­ča­va­ju­ći unu­tar­grup­nu so­li­dar­nost ne­do­mi­ nant­ne gru­pe kre­i­ra­njem po­de­la unu­tar gru­pe i obra­ća­njem čla­no­vi­ma gru­pe kao po­je­din­ci­ma (na pri­mer, de­le­ći že­ne na fe­mi­nist­ki­nje i osta­le); 3. ne po­sto­ji (ja­ka) po­pu­lar­na al­ter­na­ti­va elit­noj ide­o­lo­gi­ji, ili su te al­ter­na­ti­ve ne­po­zna­te ili mar­ gi­na­li­zo­va­ne; 4. eli­te, a po­seb­no ured­ni­ci me­di­ja, spre­ča­va­ju ili ogra­ni­ča­va­ju pri­stup li­de­ri­ma ne­do­mi­nant­nih gru­pa jav­nom dis­kur­su, ili ih mar­gi­na­li­zu­ju, ili dis­kre­di­tu­ju unu­tar ši­re po­pu­la­ci­je, ili čak unu­ tar nji­ho­ve sop­stve­ne gru­pe; 5. po­pu­lar­ne ide­o­lo­gi­je na­iz­gled su pri­hva­će­ne od stra­ne eli­ta, ali na ume­ren na­čin, i ti­me iz­be­ga­ va­ju glav­ni kon­flikt sa in­te­re­si­ma eli­te (gru­pe za za­šti­tu oko­li­ne ili fe­mi­ni­zam); 6. kad su ide­o­lo­gi­je eli­ta u ve­li­kom ne­sa­gla­sju sa re­la­tiv­no sna­žnom i po­zna­tom ide­o­lo­gi­jom do­ mi­ni­ra­ne gru­pe, a eli­te ima­ju po­seb­na sred­stva me­dij­skog pri­stu­pa i kon­tro­le, uz dis­kur­ziv­ne stra­te­gi­je ma­ni­pu­la­ci­je zna­njem i mi­šlje­njem (na pri­mer, na­gla­ša­va­ju­ći ide­o­lo­ške im­pli­ka­ci­je ko­je su ma­nje ne­sa­gla­sne sa in­te­re­si­ma do­mi­ni­ra­ne gru­pe, ili uti­ša­va­ju­ći ne­sa­gla­sja sa in­te­re­si­ma do­ mi­ni­ra­nih – neo­li­be­ra­li­zam).

274

vîðeñjå

Dru­gim re­či­ma, ide­o­lo­gi­je po­sta­ju do­mi­nant­ ne uko­li­ko ima­ju ši­ro­ku po­dr­šku ne­ko­li­ko do­mi­ni­ ra­nih gru­pa, ako li­de­ri ta­kvih gru­pa ima­ju pri­stup jav­nom dis­kur­su, a po­seb­no ma­sov­nim me­di­ji­ma i uko­li­ko te ide­o­lo­gi­je ni­su u osno­vi ne­sa­gla­sne sa in­ te­re­si­ma elit­ne ve­ći­ne (ibid: 185). Ulo­ga ma­sov­nih me­di­ja je upit­na, ali Van Dijk uka­zu­je na to da oni ne mo­gu re­ći lju­di­ma šta da mi­sle, ali su vr­lo efi­ka­ sni da uti­ču na to o če­mu će lju­di mi­sli­ti (ibid: 243).

Ulo­ga in­sti­tu­ci­ja je u to­me da re­a­li­zu­ju ide­o­lo­ gi­je. Kao što ide­o­lo­gi­je or­ga­ni­zu­ju grup­na zna­nja, ta­ko in­sti­tu­ci­je i or­ga­ni­za­ci­je or­ga­ni­zu­ju dru­štve­ne prak­se i dru­štve­ne de­lat­ni­ke. Me­di­ji ima­ju cen­tral­ nu ulo­gu u re­pro­duk­ci­ji do­mi­nant­ne ide­o­lo­gi­je. U sa­vre­me­nom in­for­ma­ci­o­nom dru­štvu ve­ći­na ide­o­ lo­škog de­lo­va­nja po­ro­di­ce, cr­kve i ško­le pre­u­ze­ta je od stra­ne ma­sov­nih me­di­ja kao in­sti­tu­ci­ja.

Dis­kurs Van Dijk ne svo­di ide­o­lo­gi­je na dis­kurs i dis­ kurs ana­li­zu. Po nje­go­vom mi­šlje­nju ide­o­lo­gi­je se iz­ra­ža­va­ju i re­pro­du­ku­ju i kroz pro­ce­se ko­ji se raz­li­ ku­ju od tek­sta i go­vo­ra – „Iako je dis­kurs uvek kru­ ci­ja­lan u iz­ra­ža­va­nju i re­pro­duk­ci­ji ide­o­lo­gi­je, on ni­ti je nu­žan ni­ti do­vo­ljan ’me­di­jum’ re­pro­duk­ci­je” (ibid: 192).

Po Van Dij­ko­vom shva­ta­nju dis­kurs pred­sta­vlja ko­mu­ni­ka­ci­o­ni do­ga­đaj. Ovaj do­ga­đaj u eks­ten­ziv­ nom smi­slu re­dov­no uklju­ču­je dru­štve­ne ak­te­re (u ulo­ga­ma go­vor­ni­ka/slu­ša­o­ca i pi­sca/či­ta­o­ca...) ko­ji uzi­ma­ju uče­šća u ko­mu­ni­ka­tiv­nom či­nu po­sta­vlje­ nom u spe­ci­fič­nu si­tu­a­ci­ju (vre­me, me­sto, okol­no­ sti) i za­sno­va­nom na dru­gim fak­to­ri­ma kon­tek­sta.

U užem smi­slu dis­kurs se od­no­si na go­vor ili tekst kao pi­sa­ni ili iz­go­vo­re­ni pro­dukt ko­mu­ni­ka­ci­o­nog či­na (ibid: 194).

Dis­kurs omo­gu­ća­va dru­štve­nim de­lat­ni­ci­ma da for­mu­li­šu za­ključ­ke za­sno­va­ne na ma­njem bro­ju po­sma­tra­nja i is­ku­sta­va. Dis­kurs iz­ra­ža­va ide­o­lo­gi­ je ne sa­mo in­di­rekt­no, kao dru­ge dru­štve­ne prak­se, 275

već i eks­pli­cit­no di­rekt­no for­mu­li­še ide­o­lo­ška ve­ro­ va­nja. Su­štin­ska funk­ci­ja iz­ra­ža­va­nja kroz dis­kurs je­su dru­štve­ne po­sle­di­ce kao što su sti­ca­nje, pro­me­ na ili po­tvr­da dru­štve­nih ve­ro­va­nja.

Ide­o­lo­gi­je se mo­gu po­ja­vi­ti na raz­li­či­tim ni­vo­ i­ma i di­men­zi­ja­ma dis­kur­sa. Ne­sum­nji­vo kru­ci­jal­ na u svim ana­li­za­ma dis­kur­sa je­su zna­če­nja iz­ra­že­ na ili do­da­ta od stra­ne uče­sni­ka dis­kur­sa. Van Dijk pred­la­že da raz­lo­ži­mo zna­če­nje na: zna­če­nje re­či ili re­če­ni­ce; zna­če­nje is­ka­za; zna­če­nje za go­vor­ni­ ka; zna­če­nje za slu­ša­o­ca i so­cio-kul­tur­no zna­če­nje (uklju­ču­ju­ći ide­o­lo­ška zna­če­nja). Zna­če­nja za­vi­se od in­ter­pre­ta­ci­je, a otu­da zna­če­nja dis­kur­sa ili je­zi­ ka u upo­tre­bi je­su kon­tek­stu­al­na ili si­tu­i­ra­na i za­vi­se od (in­ter­pre­ta­ci­je) uče­sni­ka.

Zna­če­nja dis­kur­sa su re­zul­tat se­lek­ci­je re­le­vant­ nih de­lo­va men­tal­nih mo­de­la uče­sni­ka o do­ga­đa­ji­ ma. To jest, zna­nje o do­ga­đa­ji­ma je ma­pi­ra­no ver­ bal­no iz­ra­že­nim zna­če­nji­ma tek­sta i go­vo­ra, i ta­ko de­lom ogra­ni­če­no mo­gu­ćim zna­če­nji­ma re­či i re­če­ ni­ca u da­tom je­zi­ku ili kul­tu­ri. S ob­zi­rom na to da mo­de­li sa­dr­že mi­šlje­nja, ko­ja za­uz­vrat mo­gu ima­ti ide­o­lo­šku ba­zu, isto ta­ko zna­če­nja ko­ja pro­iz­la­ze iz ta­kvih ide­o­lo­ških osno­va mo­gu ima­ti ide­o­lo­ške aspek­te.7 Kon­tekst je za Van Dij­ka struk­tu­ri­ra­ni set svih svoj­sta­va dru­štve­ne si­tu­a­ci­je ko­ja su po­ten­ci­jal­no re­le­vant­na za pro­duk­ci­ju, struk­tu­re, in­ter­pre­ta­ci­ju i funk­ci­je tek­sta i go­vo­ra. Kon­tekst se su­bjek­tiv­no kon­stru­i­še od stra­ne go­vor­ni­ka, što zna­či da ni­je kon­tekst sam po se­bi taj ko­ji uti­če na tekst, već pre kon­tek­stu­al­ni mo­del go­vor­ni­ka. Ta­kav mo­del po­ hra­njen je u epi­zod­noj me­mo­ri­ji, isto kao i mo­de­li 7 Mno­ga od tih mi­šlje­nja mo­gu bi­ti kon­ven­ci­o­na­li­zo­va­na i ko­di­fi­ko­va­na u lek­si­ko­ni­ma. Ana­li­za lek­si­ko­na je otu­da po Van Dij­ko­vom mi­šlje­nju naj­o­či­gled­ni­ja i još uvek plod­na kom­po­nen­ta u ana­li­zi ide­o­lo­škog dis­kur­sa. Va­ri­ja­ci­ja lek­sič­ke je­di­ni­ce je glav­no sred­stvo ide­o­lo­škog iz­ra­ža­ja u dis­kur­su.

Lič­na i grup­na mi­šlje­nja, to jest, sta­vo­vi i ide­o­lo­gi­je uče­sni­ka su is­tak­nu­ta kon­tek­stu­al­na ogra­ni­če­nja, i otu­da glav­ni iz­vor lek­sič­ke va­ri­ja­ci­je (ibid: 205).

vîðeñjå

do­ga­đa­ja ko­ji se ko­ri­ste da re­pre­zen­tu­ju o če­mu je dis­kurs. Kon­tek­stu­al­ni mo­del kon­stru­i­še se iz sle­ de­ćih iz­vo­ra: 1. op­šte še­me, ili ci­lje­va i oče­ki­va­nja ve­za­nih za te­ku­ću si­tu­a­ci­ju; 2. ak­ti­vi­ra­nih pret­hod­ nih mo­de­la; 3. op­štih po­je­din­če­vih ve­ro­va­nja o da­ toj si­tu­a­ci­ji; 4. so­cio-kul­tur­nog zna­nja i ve­ro­va­nja o ko­mu­ni­ka­tiv­nim do­ga­đa­ji­ma; 5. pret­hod­nim de­lo­ vi­ma te­ku­ćeg dis­kur­sa; i 6. pret­hod­nog de­la tek­sta.

Ko­mu­ni­ka­ci­o­ni do­ga­đa­ji po­sta­vlja­ju se u od­ re­đe­nom do­me­nu (pra­vo, po­li­ti­ka itd.). Do­ga­đa­ji se ka­te­go­ri­zu­ju po žan­ru (raz­go­vor, ča­vr­lja­nje, sa­ sta­nak, na­sta­va…). Žan­ro­vi ima­ju svo­je funk­ci­je unu­tar do­me­na (kao što su uslov, po­sle­di­ca, svr­ha ili cilj). Po­zna­te ide­o­lo­ške funk­ci­je dis­kur­sa su le­ gi­ti­ma­ci­ja, od­bra­na i kon­tro­la. Ko­mu­ni­ka­ci­o­ni ak­ti su in­ten­ci­o­nal­ne pri­ro­de. To zna­či da uče­sni­ci kon­ stru­i­šu men­tal­ne mo­de­le onog što že­le da is­ka­žu u da­tom kon­tek­stu. Dis­kurs je ta­ko sa­či­njen da re­a­li­ zu­je na­me­ru i re­pre­zen­to­va­ne is­ho­de.

Dis­kur­ziv­ni do­ga­đa­ji od­re­đe­ni su već spo­me­ nu­tim men­tal­nim di­men­zi­ja­ma a so­ci­jal­no vre­me­ nom i me­stom, okol­no­sti­ma, pri­ruč­nim objek­ti­ma, ulo­ga­ma uče­sni­ka (pro­fe­si­o­nal­na, dru­štve­na), afi­li­ ja­ci­jom i član­stvom uče­sni­ka, ’dru­štve­nim dru­gim’.

Re­pro­duk­ci­ja ide­ol­ o­gi­ja Ide­o­lo­gi­je se ti­pič­no re­pro­du­ku­ju dru­štve­nim prak­sa­ma, a po­seb­no dis­kur­som. Re­pro­duk­ci­ja zna­ či da ide­ol­gi­ja ima kon­ti­nu­i­tet. Re­pro­duk­ci­ja ide­o­ lo­gi­je na­lik je re­pro­duk­ci­ji je­zi­ka, tj. gru­pe go­vor­ni­ ka tog je­zi­ka.

Su­mi­ra­ju­ći raz­li­či­te aspek­te re­pro­duk­ci­je ide­o­lo­ gi­ja Van Dijk na­vo­di pet mo­de­la: 1. od si­ste­ma pre­ma ak­ci­ji (ko­ri­šće­njem op­štih, ap­strakt­nih ide­o­lo­ških ve­ ro­va­nja u kon­kret­nim dru­štve­nim prak­sa­ma); 2. od ak­ci­je pre­ma si­ste­mu (na­sta­vlja­njem i me­nja­njem dru­štve­no de­lje­nog si­ste­ma dnev­nom upo­tre­bom u dru­štve­nim prak­sa­ma, uklju­ču­ju­ći dis­kurs); 3. od gru­pe pre­ma čla­no­vi­ma (ide­o­lo­škom ko­mu­ni­ka­ci­ jom, uli­va­njem ve­ro­va­nja uče­njem, so­ci­ja­li­za­ci­jom i

ini­ci­ja­ci­jom no­vih čla­no­va); 4. od čla­no­va pre­ma gru­ pi (pri­hva­ta­njem i sa­gla­ša­va­njem ili ne­pri­hva­ta­njem, ot­po­rom ili di­si­dent­stvom čla­na ili čla­no­va gru­pe, na­spram ide­o­lo­gi­je gru­pe ili eli­ta); 5. od lo­kal­nog ka glo­bal­nom (ge­ne­ra­li­za­ci­ja, de­kon­tek­stu­a­li­za­ci­ja spe­ ci­fič­nih is­ku­sta­va i mi­šlje­nja pre­ma jed­no­stav­nim ili ap­strakt­nim kon­tek­sti­ma, is­ku­stvi­ma, slu­ča­je­vi­ma ili okol­no­sti­ma, ste­re­o­ti­pi­za­ci­ja, for­mi­ra­nje pred­ra­su­da i kon­struk­ci­ja ide­o­lo­gi­je) (ibid: 229–230).

Da li će ili ne­će lju­di bi­ti za­hva­će­ni uti­ca­jem tek­sta i go­vo­ra za­vi­si od onog što oni već zna­ju ili u šta ve­ru­ju. Dis­kurs ima uti­caj na eva­lu­a­tiv­na ve­ro­ va­nja sa­mo ako su ona bar ovlaš shvaćena. Van Dijk sma­tra da struk­tu­re dis­kur­sa ja­če uti­ču na pri­hva­ta­ nje dru­štve­nih re­pre­zen­ta­ci­ja od ka­te­go­ri­ja kon­tek­ sta.8 Ide­o­lo­ško ube­đi­va­nje (per­su­a­zi­ja) je iz­vo­dlji­vo ta­da kad je us­kra­će­no od­re­đe­no dru­štve­no i po­li­ tič­ko zna­nje, ako pri­ma­o­ci ne­ma­ju al­ter­na­tiv­na mi­ šlje­nja, i ako se ide­o­lo­ške pro­po­zi­ci­je oči­gled­no ne su­da­ra­ju sa nji­ho­vim lič­nim is­ku­stvi­ma.

De­kon­tek­stu­a­li­za­ci­ja je va­žan me­ha­ni­zam za pre­tva­ra­nje lič­nog zna­nja u dru­štve­no zna­nje. Na ovaj na­čin se ide­o­lo­gi­je sti­ču ’em­pi­rij­ski’ ali in­di­ rekt­no. Dru­gi na­čin je da one bu­du sti­ca­ne di­rekt­no pu­tem eks­pli­cit­no iz­ra­že­nih dru­štve­nih ve­ro­va­nja.

Eva­lu­a­ci­ja dru­štve­nih ve­ro­va­nja uobi­ča­je­no zah­te­va de­kon­tek­stu­a­li­za­ci­ju. Pre ne­go što ide­o­lo­gi­ja bu­de pri­hva­će­na po­treb­no je vi­še pu­ta po­no­vi­ti sa­dr­žaj od stra­ne raz­li­či­tih i kre­di­bil­nih iz­vo­ra. Naj­va­žni­je je da one ’ra­de’, to jest da bu­du pri­men­lji­ve u sva­ko­dnev­ nim ži­vo­ti­ma, u ade­kvat­nom iz­vr­ša­va­nju dru­šte­nih prak­si, u raz­um ­ e­va­nju tih prak­si i dru­gih lju­di, i u uspe­šnom uče­stvo­va­nju u dis­kur­su (ibid: 254).9 8 Kad su u pi­ta­nju struk­tu­re tek­sta ili go­vo­ra ko­je ima­ju naj­ i­stak­nu­ti­ji efekt na kon­struk­ci­ju i da­lju ob­ra­du mo­de­la, ta­da se iz­dva­ja te­ma. Te­ma ute­lo­vlju­je u dis­kur­su ono što je naj­re­ le­vant­ni­je ili va­žno za uče­sni­ka.

9 Pri­mer je na­me­ta­nje islam­skog ko­da obla­če­nja gde že­ne ko­je ga pri­hva­ta­ju ima­ju raz­li­či­te vi­do­ve ko­ri­sti u za­jed­ni­ci, za raz­li­ku od onih ko­je ga od­bi­ju.

276

vîðeñjå

Jed­na od glav­nih funk­ci­ja ide­o­lo­gi­ja je le­gi­ ti­ma­ci­ja. Le­gi­ti­ma­ci­ja je dru­štve­ni i po­li­tič­ki akt iz­vr­šen uobi­ča­je­no tek­stom ili pri­čom. Njo­me se bra­ni se­be na na­čin da go­vor­nik da­je do­bre raz­ lo­ge, osno­vu ili pri­hva­tlji­vu mo­ti­va­ci­ju za pro­šle ili sa­da­šnje ak­tiv­no­sti ko­je su ili ko­je bi mo­gle bi­ ti kri­ti­ko­va­ne od stra­ne dru­gih. Le­gi­ti­mi­za­ci­ja se obi­ča­je­no vr­ši u in­sti­tu­ci­o­nal­nom kon­tek­stu. Oni ko­ji ne­ma­ju ap­so­lut­nu moć ru­tin­ski po­tre­bu­ju le­ gi­ti­ma­ci­ju svo­jih ak­ci­ja (pa čak i dik­ta­to­ri). Ona po­sta­je im­pe­ra­tiv u vre­me kri­ze, u ne­ru­tin­skom sta­nju. Otu­da je le­gi­ti­ma­ci­ja deo stra­te­gi­je kri­znog me­nadž­men­ta, u vre­me kad se unu­tar gru­pe i nje­ nih in­sti­tu­ci­ja tra­ži sa­mo­le­gi­ti­ma­ci­ja, a oni van gru­pe mo­ra­ju bi­ti de­le­gi­ti­mi­sa­ni. Ide­o­lo­gi­je for­ mi­ra­ju osnov­ne prin­ci­pe unu­tra­šnje grup­ne le­gi­ti­ mi­za­ci­je, dok se de­le­gi­ti­mi­za­ci­ja vr­ši kroz raz­li­či­te stra­te­gi­je: 1. de­le­gi­ti­mi­za­ci­je član­stva (oni ne pri­ pa­da­ju ov­de, na­ma, na­šoj dr­ža­vi i slič­no); 2. de­ le­gi­ti­mi­za­ci­je ak­tiv­no­sti, uklju­ču­ju­ći dis­kurs (oni ne­ma­ju pra­vo da se an­ga­žu­ju u to­me što ra­de ili go­vo­re, na pri­mer da ra­de ov­de ili nas op­tu­žu­ju); 3. de­le­gi­ti­mi­za­ci­je ci­lje­va (oni do­la­ze sa­mo da uži­ va­ju bla­go­de­ti na­šeg si­ste­ma); 4. de­le­gi­ti­mi­za­ci­je nor­mi i vred­no­sti (nji­ho­ve vred­no­sti ni­su na­še, oni tre­ba da se adap­ti­ra­ju na na­šu kul­tu­ru itd.); 5. de­le­ gi­ti­mi­za­ci­je dru­štve­ne po­zi­ci­je (oni ni­su pra­ve iz­ be­gli­ce, i slič­no); 6. de­le­gi­ti­mi­sa­ni pri­stup jav­nim re­sur­si­ma (oni ne­ma­ju pra­vo na po­slo­ve, sta­no­va­ nje, obra­zo­va­nje, zna­nje, i slič­no) (ibid: 259).

Stra­te­gi­je de­le­gi­ti­ma­ci­je uop­šte pret­po­sta­vlja­ ju nor­me, vred­no­sti i ide­o­lo­gi­je za ko­je se tvr­di da su uni­ver­zal­ne ili ši­ro­ko pri­hva­će­ne u dru­štvu. Ide­ o­log će kroz dis­kurs naj­pre bra­ni­ti op­šte do­bro, pa ta­ko i svo­je in­te­re­se.

277

U ide­o­lo­škoj si­tu­a­ci­ji do­mi­na­ci­je, zlo­u­po­tre­be mo­ći, grup­nog kon­flik­ta ili tak­mi­če­nja, čla­no­vi gru­ pe ko­ja ni­je na­ša tre­ti­ra­ni su ta­ko da bu­du por­tre­ti­ sa­ni ne­ga­tiv­no, a čla­no­vi na­še gru­pe po­zi­tiv­no. Ovaj prin­cip pri­me­nju­je se i na prag­ma­tič­ki i in­ter­ak­ci­ o­ni kon­tekst, isto kao i na for­me i zna­če­nja tek­sta i go­vo­ra. Na sva­kom ni­vou ana­li­ze pro­na­la­zi­mo za­ to na­gla­ša­va­nja (va­žno­sti, fo­ku­sa itd.) na­ših do­brih stra­na i nji­ho­vih lo­ših stra­na, i su­prot­no, kad su u pi­ta­nju na­še lo­še stra­ne i nji­ho­ve do­bre stra­ne.

De­le­gi­ti­mi­za­ci­ja se mo­že vr­ši­ti u dis­kur­su do­ vo­đe­njem u pi­ta­nje le­gi­ti­mi­te­ta uče­sni­ka ko­mu­ni­ ka­ci­je, nji­ho­vih ulo­ga, ci­lje­va, zna­nja, eks­per­ti­ze i slič­nog. Uko­li­ko pri­stup jav­nom dis­kur­su ne mo­že bi­ti za­bra­njen, opo­nent­ski dis­kurs mo­že bi­ti de­le­ gi­ti­mi­san ci­ti­ra­njem iz­van kon­tek­sta, fo­ku­si­ra­njem na ne­ga­tiv­ne ili pre­te­će ele­men­te dis­kur­sa, na­gla­ša­ va­njem ugro­ža­va­nja op­štih vred­no­sti, ili uokvi­ra­va­ njem ta­kvog dis­kur­sa na spe­ci­fi­čan na­čin (’ra­di­kal’, ’fun­da­men­ta­li­sta’ itd.). Sle­de­ća stra­te­gi­ja je ko­ri­šće­ nje auto­ri­ta­tiv­nog go­vor­ni­ka (po­li­cij­skog slu­žbe­ni­ ka ili slič­no). Ko­nač­no, stra­te­gi­ja uka­zi­va­nja na mo­ gu­će po­sle­di­ce opo­nent­skog dis­kur­sa je­ste ta­ko­đe stra­te­gi­ja de­le­gi­ti­mi­za­ci­je (ibid: 261).

Stra­te­gi­je de­le­gi­ti­mi­za­ci­je pret­po­sta­vlja­ju moć i pod­ra­zu­me­va­ju do­mi­na­ci­ju. Do­mi­nant­ni dis­kurs mo­že se pred­sta­vi­ti kao le­gi­ti­man za­to što ima auto­ ri­tet i pre­stiž, pa je otu­da po­ve­zan sa isti­nom. Ide­ o­lo­ški moć­ne eli­te kon­tro­li­šu in­sti­tu­ci­je ko­je ima­ju po­se­ban pri­stup zna­nju, isti­ni ili mi­šlje­nju, kao što su to uni­ver­zi­te­ti, la­bo­ra­to­ri­je, think tan­ko­vi, oba­ve­ štaj­ne slu­žbe itd. Stra­te­gi­je le­gi­ti­mi­za­ci­je su naj­e­fi­ ka­sni­je kad uspe­va­ju da us­po­sta­ve nor­me, vred­no­sti i ide­o­lo­gi­je po ko­ji­ma i do­mi­nant­na i do­mi­ni­ra­na gru­pa i nji­ho­ve ak­tiv­no­sti bi­va­ju su­đe­ne (ibid: 262).

278

279

vîðeñjå

UDC 1(091)

Nenad Daković, Beograd, Srbija

O istorijskom zadatku filozofije Raz­mi­šljao sam o to­me da li da ovu reč „zna­nje” sta­vim pod zna­ke na­vo­da. Ni­sam, jer ona u stva­ri ne­ ma al­ter­na­ti­vu kao što je ima esej. Ni­je te­ško na­pi­sa­ti esej, ili mo­žda je­ste. Ali je ja­ko te­ško na­pi­sa­ti, ili pi­ sa­ti, u žan­ru ko­ji je, mi­slim, usta­no­vio Bo­ra Ćo­sić, i či­ji je na­slov ili ime – „ume­sto ese­ja”. Ni­sam si­gu­ran da je Bo­ra Ćo­sić na­sta­vio da pi­še u ovom žan­ru ko­ ji po­či­va na ovoj bes­ko­nač­noj sup­sti­tu­ci­ji ese­ja, ko­ji je for­ma ili je­zik, i sa­me re­al­no­sti – znam je­di­no da sam, po­što sam u Hel­sin­škoj po­ve­lji, či­ji sam ko­lum­ ni­sta vi­še de­ce­ni­ja, pro­či­tao Ćo­si­ćev „ume­sto esej”, i svo­joj ko­lum­ni dao ovaj na­slov, i ta­ko je već ne­ko­li­ko go­di­na.

Ko­li­ko se se­ćam, u ovom „ume­sto ese­ju” sâm Ćo­sić je dao pred­nost ži­vo­tu u od­no­su na esej ili mo­žda i sa­mu knji­žev­nost, ta­ko da je ova sup­sti­tu­ ci­ja ese­ja i sa­mog ži­vo­ta ima­la ja­snu po­ru­ku da je ži­vot ne sa­mo va­žni­ji od ese­ja ne­go i je­di­no va­žan, čak i jed­na ma­la ži­vot­na epi­zo­da ili ne­vo­lja, ko­ju je pod ovim na­slo­vom, ili u ovom žan­ru, opi­sao Bo­ra Ćo­sić. A šta je tek sa ve­li­kim i dra­ma­tič­nim do­ga­ đa­ji­ma ži­vo­ta ko­je ni­je­dan esej, čak i sa ovom sve­ šću o svo­joj ne­mo­ći, ni­je u sta­nju da opi­še?

Na­pi­sao sam „do­ga­đaj” i, po­što je ovo fi­lo­zof­ ski esej, mo­ja je na­me­ra da ne­što ka­žem, kao što je red na po­čet­ku jed­nog po­du­hva­ta ova­kve vr­ste, o od­no­su fi­lo­zo­fi­je i sa­mog ži­vo­ta, kao da je u pi­ta­

nju ža­nr či­ji je mo­gu­ći na­slov sa­da mo­gao da bu­de „ume­sto fi­lo­zo­fi­je”. I to na pri­me­ru Hu­ser­lo­ve i Haj­ de­ge­ro­ve fi­lo­zo­fi­je ili dva sti­la fi­lo­zo­fi­ra­nja, mo­žda naj­u­ti­caj­ni­ja u pro­šlom ve­ku, jer se na sud­bi­ni ovih fi­lo­zo­fi­ja i nji­ho­vih mno­go­broj­nih sled­be­ni­ka mo­ žda mo­že i sa­gle­da­ti isto­rij­ski za­da­tak pred ko­jim se na­la­zi fi­lo­zo­fi­ja na­šeg još uvek post­mo­der­nog do­ba, ako je to još uvek „isto­rij­ski za­da­tak” ko­ji bi fi­lo­zo­fi­ja ima­la u na­šem do­bu. Uosta­lom, ka­da go­ vo­rim o tzv. post­mo­der­nom do­bu, on­da je pre reč o „post­mo­der­nom sta­nju” ili uslov­no­sti vre­me­na, a ne o ne­koj ja­sno pro­fi­li­sa­noj fi­lo­zo­fi­ji, zna­nju ili sti­lu fi­lo­zo­fi­ra­nja ko­je je ka­rak­te­ri­sti­ka na­šeg do­ba.

Bi­će ov­de re­či o ovom od­no­su Hu­ser­lo­ve i Haj­ de­ge­ro­ve fi­lo­zo­fi­je, na­rav­no na na­čin što ja­sni­ji i po­pu­lar­ni­ji, ka­ko se to ina­če ka­že i oče­ku­je od fi­ lo­zof­skog pi­sca ko­ji se od­va­žio da o fi­lo­zo­fi­ji pi­še za je­dan ne­delj­nik či­ji je sa­rad­nik to­li­ke de­ce­ni­je, do­du­še u do­me­nu te­o­rij­ske kri­ti­ke, po­što je i sam ter­min „fi­lo­zo­fi­ja” da­nas po­stao spo­ran, kao i sam za­da­tak fi­lo­zo­fi­je u na­šoj sa­vre­me­no­sti. To sa­mo zna­či da se, po­red ese­ja, i fi­lo­zo­fi­ja da­nas na­šla u ovoj po­zi­ci­ji uz­mi­ca­nja pred iza­zo­vi­ma ži­vo­ta ili op­stan­ka, ko­je je ko­le­ga Mi­le Sa­vić u svo­joj knji­zi s pra­vom na­zvao „iza­zo­vi­ma mar­gi­nal­nog”, ili opa­ sno­sti­ma i is­ku­še­nji­ma sa­mog op­stan­ka, sa­me eg­ zi­sten­ci­je.

280

vîðeñjå

Da li se fi­lo­zo­fi­ja da­nas ipak oslo­bo­di­la ove uobra­že­ne nad­me­no­sti o svo­joj va­žno­sti ili „uzor­no­ sti”, što je ter­min ko­ji je opet u svo­joj knji­zi o Haj­de­ ge­ru Bi­će i sud­bi­na upo­tre­bio Ča­slav Ko­pri­vi­ca, pi­šu­ ći o to­me da je ovaj ter­min „do­ga­đaj” (Ere­ig­nis) kod Haj­de­ge­ra, u stva­ri, za­me­na za naj­va­žni­ji on­to­lo­ški pro­blem ute­me­lje­nja ko­ji je Haj­de­ger po­sle Ed­mun­ da Hu­ser­la na­sto­jao da re­ši, idu­ći da­lje od Hu­ser­la, u ovoj uzor­no­sti ili nor­ma­tiv­no­sti.

Jer, pro­blem sa fi­lo­zo­fi­jom je, pre­ma mom mi­ šlje­nju, upra­vo u to­me što ona ne mo­že bez ove uzor­ no­sti, od­no­sno nor­ma­tiv­no­sti. Dru­gim re­či­ma, „do­ ga­đaj” je u toj me­ri kon­tin­gen­tan, i po­pred svo­je pret­ po­sta­vlje­ne fi­lo­zof­ske nor­ma­tiv­no­sti, da ni­je u sta­nju da za­snu­je „zna­nje” ko­je bi bi­lo nu­žno i sto­ga za­slu­ži­ lo dig­ni­tet ko­ji da­nas ne­sum­nji­vo ima jed­no na­uč­no zna­nje. Uop­šte, i pre­ma Li­o­ta­ro­vom mi­šlje­nju, či­ji je esej „Post­mo­der­no sta­nje” po­kre­nuo fi­lo­zof­sku post­ mo­der­nu, ova do­mi­na­ci­ja na­u­ke pred­sta­vlja osnov­nu ka­rak­te­ri­sti­ku post­mo­der­nog do­ba. Fi­lo­zo­fi­ja je da­ nas u sen­ci na­u­ke, ako ne i an­cil­la na­u­ke, ka­ko se ne­ kad go­vo­ri­lo za od­nos fi­lo­zo­fi­je i te­o­lo­gi­je.

Hu­serl je ovaj osnov­ni fe­no­me­no­lo­ški pro­blem od­no­sa iz­me­đu kon­tin­gen­ci­je i nu­žno­sti, na­u­ke i fi­lo­zo­fi­je na­sto­jao da re­ši, ako je to bi­lo re­še­nje, ta­ ko­zva­nom fe­no­me­no­lo­škom re­duk­ci­jom, od­no­sno, „sta­vlja­njem sve­ta (,sve­ta ži­vo­ta’) u za­gra­de” i „hi­ po­te­zom o fi­lo­zof­skom zna­nju”, ko­je je fi­lo­zof­ski nu­ žno „zna­nje”, ne­za­vi­sno čak i od to­ga da li svet i sa­me na­u­ke ko­je ga opi­su­ju do­i­sta po­sto­je ili ne. To je bio pro­je­kat ko­ji je do­šao u pi­ta­nje ili zapao u kri­zu ka­ da je Hu­serl po­ku­šao da re­ši pro­blem od­no­sa ovog hi­po­sta­zi­ra­nog zna­nja pre­ma sve­tu ži­vo­ta i isto­ri­ji, jer pre­laz, ili kop­ča, pre­ma sve­tu po­sle fe­no­me­no­lo­ ške re­duk­ci­je ni­je bio mo­guć, ali su za­to „sva fi­lo­zof­ ska sta­no­vi­šta po­sta­la mo­gu­ća” a „san o fi­lo­zo­fi­ji kao stro­goj na­u­ci od­sa­njan”, ka­ko je re­zig­ni­ra­no pri­znao Hu­serl. To je, pre­ma mom mi­šlje­nju, da­nas jed­na post­fi­lo­zof­ska si­tu­a­ci­ja u ko­joj je fi­lo­zo­fi­ja osta­la bez ja­snog isto­rij­skog za­dat­ka po­e­zi­je.

281

Vi­di se to i na Haj­de­ge­ro­vom pri­me­ru, ko­ji je re­ša­va­ju­ći ovaj epo­hal­ni pro­blem od­no­sa fi­lo­zo­fi­je i na­u­ke na­pi­sao da „na­u­ka ne mi­sli”. Ali, ova pa­te­tič­ na iz­ja­va ni­je re­ši­la ovaj pro­blem. Ne od­u­sta­ju­ći od nu­žno­sti fi­lo­zof­skog zna­nja, ko­je je još za Hu­ser­la bi­lo ne­do­sti­žan ideal, Haj­de­ger se na­šao u ne­mo­ gu­ćoj po­e­zi­ji da re­ša­va­ju­ći pro­blem fe­no­me­no­lo­ške re­duk­ci­je i fe­no­me­no­lo­škog pre­ki­da sa onim kon­ tin­gent­nim, isto­rij­skim i fak­tič­kim, sa­mu čo­ve­ko­ vu eg­zi­sten­ci­ju, pu­tem ta­ko­zva­ne „eg­zi­sten­ci­jal­ne ana­li­ze” u no­voj fi­lo­zof­skoj ter­mi­no­lo­gi­ji (Da Sein i Ere­ig­nis – „bi­ti tu”, ili „bi­će bi­ća” i „do­ga­đaj”) hi­ po­sta­zi­ra u „nu­žno” fi­lo­zof­sko zna­nje, na­sto­je­ći da vra­ti dig­ni­tet isto­rij­skom za­dat­ku fi­lo­zo­fi­je.

Mi­slim da ovaj pro­je­kat ni­je us­peo, jer je sa­ma „raz­li­ka” iz­me­đu fak­tič­ke i fi­lo­zof­ske eg­zi­sten­ci­je, uosta­lom, kao i u slu­ča­ju fe­no­me­no­lo­gi­je, bi­la pro­ ble­ma­tič­ni te­melj sa­mog pro­jek­ta ko­ji je ta­ko ostao bez ute­me­lje­nja. Haj­de­ge­ro­va me­ta­fo­ra o „do­ga­ đa­ju” je za­to po­sta­la po­et­sko i mi­stič­ko zna­me­nje ovog isto­rij­skog ne­u­spe­ha sa­vre­me­ne fi­lo­zo­fi­je da re­ši pro­blem vla­sti­tog ute­me­lje­nja i ta­ko od­go­vo­ri na „ur­gent­ni zah­tev vre­me­na”. „Po­sle Haj­de­ge­ra”, pi­še Agam­ben, „po­ka­za­ lo se da je mo­guć­nost ve­li­kog pre­lo­ma isto­rij­ske eg­zi­sten­ci­je iš­če­zla i da (h)ra­mo­vi, sli­ke i obi­ča­ji ni­su vi­še spo­sob­ni da pre­u­zmu isto­rij­ski po­ziv da bi pri­si­li­li lju­de na no­vi isto­rij­ski za­da­tak. Tra­di­ci­ o­nal­ni isto­rij­ski po­ten­ci­ja­li – po­e­zi­ja, re­li­gi­ja i fi­ lo­zo­fi­ja – iz­gu­bi­li su sva­ku po­li­tič­ku de­lo­tvor­nost i tran­sfor­mi­sa­li su se u kul­tur­ne spek­ta­kle i pri­vat­ na is­ku­stva. U ime tri­jum­fa eko­no­mi­je na­pu­šte­ ni su isto­rij­ski za­da­ci, od­no­sno re­du­ko­va­ni su na jed­no­stav­ne funk­ci­je unu­tra­šnje ili me­đu­na­rod­ne po­li­ti­ke. Pri­rod­ni ži­vot, upra­vlja­nje vla­sti­tom fi­zi­ o­lo­gi­jom, pre­u­zi­ma­nje te­re­ta i to­tal­nog me­nadž­ men­ta bi­o­lo­škog ži­vo­ta, to jest sa­me ani­mal­no­sti čo­ve­ka, iz­gle­da­ju sa­da kao po­sled­nji ozbilj­ni isto­ rij­ski za­da­tak i je­di­ni pre­o­sta­li (ne)po­li­tič­ki man­ dat lju­di”.

vîðeñjå

UDC 355.1-055.2 UDC 821.163.41-4

Nina Živančević Njujork–Pariz 2000–2011.

Žene i rat (deo integralnog teksta izloženog na Barnard koledžu, pri Kolumbija univerzitetu, aprila 2000, i na INALCO-u u Parizu, oktobra 2011)

Po­što je knji­žev­nost mo­ja su­štin­ska pre­o­ku­pa­ ci­ja, i to u svim svo­jim ob­li­ci­ma is­po­lja­va­nja, ipak ću pri­zna­ti da već go­di­na­ma po­ku­ša­vam, pri­li­kom dru­štve­no-te­o­rij­skog is­tra­ži­va­nja knji­žev­no­sti, da u pr­vi plan sta­vim nje­nu estet­sku funk­ci­ju. To ne zna­či da me ne­ke nje­ne dru­ge ulo­ge i funk­ci­je ne za­ni­ma­ju, ili da ih u pre­sud­nom tre­nut­ku pot­pu­no za­po­sta­vljam – na­pro­tiv! Me­đu­tim, ne­dav­no sam se na­šla u si­tu­a­ci­ji u ko­joj sam se po­tru­di­la da istin­ski pro­a­na­li­zi­ram sa­svim opi­plji­va i stvar­na ose­ća­nja GA­ĐE­NJA i OD­VRAT­NO­STI ko­ja se u me­ni, kao pi­scu, ja­vlja­ju u tre­nut­ku ka­da se su­o­ča­vam sa mo­ guć­no­šću pi­sa­nja tek­sta o ci­vil­nom ra­tu u ne­ka­da­ šnjoj Ju­go­sla­vi­ji. Raz­lo­zi za ova­kva ose­ća­nja su broj­ ni, i ne­ko nji­ho­vo po­re­klo sam u sta­nju sa­svim pre­ ci­zno da od­re­dim: da pod­vu­čem či­nje­ni­cu da rat­ni tek­sto­vi raz­li­či­tih epo­ha i auto­ra ni­su u me­ni uvek iza­zi­va­li od­boj­nost; ne­ke od mo­jih naj­dra­žih knji­ga ko­je sam pro­či­ta­la (He­min­gvej, Tol­stoj, Jin­ger itd.) pri­pa­da­ju žan­ru rat­ne li­te­ra­tu­re. Je­dan pak od raz­ lo­ga ko­ji me spre­ča­va­ju da se sa stra­šću po­sve­tim fe­no­me­nu tra­gič­nog su­ko­ba u mo­joj do­mo­vi­ni u pi­sa­noj for­mi ko­ja na­di­la­zi no­vi­nar­sku tek­stu­al­nu do­ku­men­ta­ci­ju, po­či­va u ne­iz­mer­nom go­mi­la­nju ne­tač­no­sti i la­žnih in­for­ma­ci­ja ko­je su upor­no pra­

ti­le gra­đan­ske su­ko­be u ze­mlji od po­čet­ka de­ve­de­ se­tih pa na­o­va­mo. Pa­te­ti­ka, ostra­šće­nost, iz­vr­ta­nje osnov­nih po­li­tič­kih i dru­štve­nih ak­ci­ja sa­mo su ne­ ki od do­dat­nih ele­me­na­ta ko­ji pri­gu­šu­ju mo­guć­nost ozbilj­ni­jeg ba­vlje­nja ovim fe­no­me­nom u ne­kom iole estet­ski pri­stu­pač­nom ob­li­ku.

Dru­gi raz­log, ko­ji je mo­žda za pi­sca još su­štin­ ski­ji i le­gi­tim­ni­ji – u smi­slu ne­ba­vlje­nja ovom vr­ stom te­ma­ti­ke, na­me­tao mi se in­tu­i­tiv­no, iako do­ sko­ra ni­sam bi­la u sta­nju da ga pre­ci­zno for­mu­li­ šem, tač­ni­je, sve do tre­nut­ka ka­da sam na­i­šla na kri­ tič­ki tekst Lo­ra­na Ko­va­ča (La­u­rand Ko­vacs), fran­ cu­skog in­ter­pre­ta­to­ra knji­žev­no­sti, ko­ji je ana­li­zi­rao isec­ka­ne tek­sto­ve mo­der­ni­sta i nji­ho­vu iz­lo­mlje­nu i is­frag­men­ti­ra­nu re­če­ni­cu. Ovu vr­stu me­an­dri­ra­ nja re­če­ni­ce, ko­ja če­sto do­vo­di do uti­ska da je tekst ne­ko­he­ren­tan i ne­po­ve­zan, za­ti­če­mo kod svih zna­ čaj­nih mo­der­ni­sta ko­ji su pre­ži­ve­li stra­ho­te Pr­vog svet­skog ra­ta – na pri­mer kod Džoj­sa i San­dra­ra, ali i kod Mi­lo­ša Cr­njan­skog, o či­jem je de­lu Ko­vač ozbilj­ni­je pi­sao u Fran­cu­skoj. U svom tek­stu o ro­ ma­nu Dnev­nik o Čar­no­je­vi­ću Mi­lo­ša Cr­njan­skog, Ko­vač je odi­sta smi­sle­no pri­me­tio da je za pi­sce mo­ der­ni­ste ko­ji su pre­ži­ve­li Pr­vi i Dru­gi svet­ski rat bi­lo sa­svim NOR­MAL­NO da pi­šu vr­stu re­če­ni­ce i tek­sta

282

vîðeñjå

ko­ji su bi­li po ob­li­ku is­frag­men­ti­ra­ni i ne­ko­he­rent­ ni, i ko­ji su po­sle­dič­no zvu­ča­li ne­lo­gič­no, jer bi i sa­ ma že­lja da si­ste­ma­ti­zu­ju uža­sna rat­na is­ku­stva i da ih za­be­le­že i oku­pe u vi­du ko­he­rent­nog se­ća­nja, ili tek­sta, pod­ra­zu­me­va­la nji­ho­vo oprav­da­va­nje, da­kle, oprav­da­va­nje fe­no­me­na ko­ji se ne mo­že oprav­da­ti, kao i što bi ta­kav čin pi­sa­nja zna­čio da­ri­va­nje smi­sla ne­če­mu što po svo­joj pri­ro­di ne­gi­ra lo­gi­ku, ko­he­ rent­nost i smi­sao po­sto­ja­nja.

Ovaj hu­ma­ni­stič­ki stav no­si­la sam u se­bi go­ to­vo in­tu­i­tiv­no to­kom ce­le po­sled­nje dve de­ce­ni­je.

Gra­đan­ski rat u ne­ka­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji je tra­jao a ja ni­sam mo­gla da opi­šem i si­ste­ma­ti­zu­jem raz­li­či­ta ljud­ska, po­li­tič­ka i dru­štve­na is­ku­stva ko­ja su iz­ne­ ve­ra­va­la lo­gi­ku na te­ri­to­ri­ji mo­je do­mo­vi­ne, te sam se če­sto na­la­zi­la u si­tu­a­ci­ji da si­ste­mat­ski od­bi­jam po­nu­de ra­znih do­ma­ćih i stra­nih ured­ni­ka i iz­da­va­ ča da ta is­ku­stva u ob­li­ku ne­kog tek­sta sta­vim na pa­ pir. Me­đu­tim, u pe­ri­o­du 1992–1993, u tre­nut­ku naj­ ve­ćeg se­ce­si­o­ni­stič­kog su­ko­ba u Bo­sni i Hr­vat­skoj, moj ame­rič­ki iz­da­vač SE­MI­O­TEXT(E) za­mo­lio me je da na­pi­šem pri­ču, krat­ku pri­ču o ono­me što se do­ga­đa­lo na te­ri­to­ri­ji ta­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Na­šla sam se, kao že­na i pi­sac, u ve­o­ma de­li­kat­nom po­lo­ ža­ju – mo­ja maj­ka, Srp­ki­nja iz Bo­sne, pre­ži­vlja­va­la je ve­o­ma te­žak tre­nu­tak: u njoj su, op­ko­lje­na svim ta­da­šnjim me­dij­skim in­for­ma­ci­ja­ma, ži­ve­la se­ća­nja na Dru­gi svet­ski rat, u ko­me su joj u Ja­se­nov­cu usta­ še po­kla­le sko­ro ce­lu po­ro­di­cu.

Iako sam, go­to­vo su­lu­do, že­le­la da pri­li­kom pi­ sa­nja pri­če za­u­zmem ne­pri­stra­snu po­zi­ci­ju, tač­ku gle­di­šta na ko­ju ne bi uti­ca­la ni po­ro­dič­na ose­ća­ nja, a ni mno­go­broj­na me­dij­ska oba­ve­šte­nja ko­ja su sva­ko­dnev­no pri­sti­za­la sa svi­ju stra­na, za­da­tak je pre­va­zi­la­zio mo­je mo­ći. Ni­sam že­le­la da bu­dem pri­stra­sna, ali ni­sam pri pi­sa­nju pri­če ni mo­gla da osta­nem ne­pri­stra­sna. Na­pi­sa­la sam pri­ču sa sa­svim ade­kvat­nim na­slo­vom Pan­do­ri­na ku­ti­ja, či­ja je te­ma ob­ra­đi­va­la an­ga­žo­va­ni rad na­še ta­ko­zva­ne srp­ske in­te­li­gen­ci­je, u Pa­ri­zu po­čet­kom de­ve­de­se­tih. Rad 283

ne­ko­li­ci­ne ovih lju­di po­ku­ša­vao je da u mo­ru an­ti­ srp­ske me­dij­ske pro­pa­gan­de do­ka­že ne­što (ako ne da „do­ka­že”, a ono bar da „ka­že”), na pri­mer: da su u se­ce­si­o­ni­stič­kim su­ko­bi­ma na te­ri­to­ri­ji ne­ka­da­ šnjih re­pu­bli­ka bi­le si­lo­va­ne i ubi­ja­ne mu­sli­man­ske že­ne, ali ta­ko­đe i hr­vat­ske i srp­ske. U sva­kom ra­tu si­stem od­ma­zde i osve­te je stra­šan, po­sto­je uvek ba­ rem dve isti­ne, dve stra­ne me­da­lje, i kao što po­sto­ je fi­zič­ki na­net bol i sa­ka­će­nja žr­ta­va, pri­sut­ni su i fe­no­me­ni dru­štve­ne, ko­lek­tiv­ne, psi­ho­lo­ške osve­te, fe­no­men sa­ta­ni­za­ci­je jed­nog na­ro­da ko­jem će tek u po­sled­nje vre­me za­pad­na štam­pa po­sve­ti­ti pa­žnju.

Me­dij­ski rat ko­ji se vo­dio ce­lu de­ce­ni­ju na Za­pa­du pro­tiv pri­pad­ni­ka srp­skog na­ro­da po­pri­mio je ne­ slu­će­ne di­men­zi­je. Po­sle­di­ce ko­je tr­pe žr­tve ta­kvog zva­nič­nog mnje­nja već se po te­ži­ni pri­bli­ža­va­ju po­sle­di­ca­ma fi­zič­kog ra­ta ko­ji se vo­dio na te­ri­to­ri­ ji ne­ka­da­šnje ju­go­slo­ven­ske fe­de­ra­ci­je. Uput­no je po­me­nu­ti da su žr­tve ovog me­dij­skog ra­ta naj­če­šće baš že­ne, da­kle oso­be ko­je već tra­di­ci­o­nal­no u svim sa­vre­me­nim dru­štvi­ma tr­pe po­sle­di­ce se­gre­ga­ci­je, pa­tri­jar­hal­nog dru­štve­nog ustroj­stva i dvo­stru­kih stan­dar­da.1 U pe­ri­o­du de­ve­de­se­tih u Fran­cu­skoj, u ko­joj sam bo­ra­vi­la, že­na­ma srp­skog po­re­kla bi­lo je ne­mo­gu­će da ostva­re naj­o­snov­ni­ja for­mal­na ljud­ska pra­va: mno­ge od njih su bi­le pri­nu­đe­ne da pro­me­ ne pre­zi­me­na, iden­ti­tet, mno­ge od njih su ra­di­le na cr­no, uko­li­ko bi ih po­slo­da­vac uop­šte pri­hva­tio. Bi­le su sprem­ne da is­tr­pe najg­nu­sni­ja po­ni­že­nja, naj­te­že fi­zič­ke po­slo­ve i naj­muč­ni­je uslo­ve pre­ži­vlja­va­nja da bi uop­šte op­sta­le u kli­mi ne­ve­ro­vat­nih dru­štve­nih pred­ra­su­da, a mno­ge od tih mla­dih de­vo­ja­ka su za­ vr­ši­le na uli­ci i svo­jim te­škim slo­ven­skim ak­cen­ti­ma 1 O ta­ko­zva­nom „me­dij­skom te­ro­ru”, stig­ma­ti­za­ci­ji od­re­ đe­ne po­pu­la­ci­je i dvo­stru­kim stan­dar­di­ma u pri­ka­zi­va­nju žr­ta­va dru­štve­no-po­li­tič­ke si­tu­a­ci­je u od­re­đe­nom ge­o­graf­ skom pod­ruč­ju po­go­đe­nom gra­đan­skim ra­tom, naj­bo­lje go­ vo­ri knji­ga Po­la Vi­ri­li­ja Stra­te­gi­ja de­cep­ci­je (o „ko­sov­skom” is­ku­stvu sa pred­stav­ni­ci­ma NA­TO-a), kao i knji­ga Ig­na­ci­ja Ra­mo­ne­ta, glav­nog ured­ni­ka “Le Mon­de Di­plo­ma­ti­que”, na­ slo­vlje­na Ti­ra­ni­ja ko­mu­ni­ka­ci­je.

vîðeñjå

pre­pla­vi­le „rad­ne” kvar­to­ve Pi­ga­la, Bu­lonj­ske šu­me, Mon­tro­ja i Ober­vi­li­jea.

Ka­da raz­ma­tra­mo dvo­stru­ke stan­dar­de pri tre­ ti­ra­nju že­na iz raz­li­či­tih re­pu­bli­ka ne­ka­da­šnje ju­go­ slo­ven­ske fe­de­ra­ci­je u pe­ri­o­du ra­nih de­ve­de­se­tih, osvr­nu­la bih se ovom pri­li­kom na jed­no lič­no is­ku­ stvo: kra­jem 1994, u svoj­stvu zva­nič­nog pre­vo­di­o­ ca, po­zva­na sam u Ha­ški tri­bu­nal, gde sam ra­di­la kao deo elit­nog ti­ma ko­ji je pri­pre­mao i pre­vo­dio ar­hiv­sku gra­đu za bu­du­ća sa­slu­ša­nja i su­đe­nja rat­ nim zlo­čin­ci­ma sa te­ri­to­ri­je ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je.

Na­kon dva me­se­ca ra­da sa ko­le­gi­ni­ca­ma pre­vo­di­o­ ci­ma, ko­je su is­klju­či­vo bi­le re­gru­to­va­ne sa te­ri­to­ ri­je Hr­vat­ske, tač­ni­je iz Tuđ­ma­no­vog ka­bi­ne­ta, da­ kle, na­kon mno­go­broj­nih pro­fe­si­o­nal­nih smi­ca­li­ca, lič­nog vre­đa­nja i ne­pro­fe­si­o­nal­nog po­na­ša­nja, ne­ do­lič­nog osnov­noj svr­si i za­da­ci­ma ko­je je ovaj sud po­sta­vio u svo­me ra­du, ja sam da­la ot­kaz, upr­kos mol­ba­ma ne­kih ne­pri­stra­snih su­di­ja da osta­nem na da­tom rad­nom me­stu. Je­dan su­di­ja, po po­re­klu Irac, po­zvao me je u svoj ka­bi­net na ozbi­ljan raz­go­ vor i go­to­vo me je po­ko­le­bao u od­lu­ci da na­pu­stim sud: „Vi ste je­di­ni ov­de sa srp­skog go­vor­nog pod­ ruč­ja”, re­kao je, „ako Vi ode­te, je­dan deo isti­ne oti­ći će sa Va­ma – iona­ko slu­ša­mo iz­ja­ve is­klju­či­vo jed­ne za­ra­će­ne stra­ne, iona­ko do­ku­men­ta­ci­ja do­la­zi is­ klju­či­vo sa jed­nog iz­vo­ra”. Od­go­vo­ri­la sam mu da je upra­vo taj po­da­tak je­dan od raz­lo­ga zbog ko­jih že­ lim oda­tle da odem: sva­ko­dnev­na vre­đa­nja i po­ni­ ža­va­nja ko­ja su do­la­zi­la od stra­ne mo­jih ko­le­gi­ni­ca, sa hu­ma­ne, ljud­ske stra­ne mo­gla sam i da raz­u­mem – rat je još tra­jao, tra­ge­di­ja je još bi­la sve­ža, svi smo me­đu­sob­no mr­ze­li či­nje­ni­cu da sam ja pre­vo­di­lač­ ki tim sva­ko­ga da­na po­zdra­vlja­la sa „Do­bro ju­tro!” ili „Zdra­vo!”, a oni me­ne sa „Bok!”, me­đu­tim, či­ nje­ni­ca ko­ja je me­ne pot­pu­no one­spo­ko­ja­va­la je da u ce­lo­kup­nom zva­nič­nom ar­hi­vu Ha­škog tri­bu­na­la za pre­vo­đe­nje na en­gle­ski i fran­cu­ski je­zik ni­je bi­lo NI­JED­NE iz­ja­ve ne­kog Sr­bi­na ili Sr­bi­jan­ca o mo­gu­ ćim rat­nim stra­ho­ta­ma ko­je su se do­ga­đa­le svi­ma.

Tek­sto­vi svih iz­ja­va iz­mi­ca­li su naj­o­bič­ni­joj Ari­sto­ te­lo­voj lo­gi­ci.

Ka­da sam upi­ta­la ko­le­gi­ni­cu pre­vo­di­o­ca, ko­ja je ra­di­la po­red me­ne, da li je odi­sta mo­gu­će, kao što se u iz­ja­vama tvr­di, da su si­lo­va­ne i kla­ne je­ di­no mu­sli­man­ske že­ne, ona je re­kla: „Ne”. Ali je za­tim do­da­la: „Znaš, Ni­na, svi su či­ni­li na­si­lja, ali ne bi tre­ba­lo za­bo­ra­vi­ti da su ipak sve to za­po­če­li Sr­bi. Valj­da su se ne­ke po­ro­di­ce sve­ti­le za ono što im se do­go­di­lo u Dru­gom svet­skom ra­tu…”

Rat­ne pri­če uvek do­la­ze iz ne­kih sta­ri­jih vre­ me­na, iz ne­kih drev­nih pri­ča, iz ne­kih pret­hod­ nih ra­to­va ko­ji opet po­ti­ču iz ne­kih još drev­ni­jih vre­me­na. Mno­go to­ga je već na­pi­sa­no o ovom po­ sled­njem su­ko­bu na Bal­ka­nu i to od stra­ne že­na, mo­jih ko­le­gi­ni­ca, ko­je ni­su po­ku­ša­va­le da is­tra­že lo­gi­ku ra­ta, već ko­je su po­ku­ša­le da otvo­re i olak­ ša­ju svo­ja sr­ca: Sne­ža­na Bu­kal i Du­brav­ka Ugre­šić su u Ho­lan­di­ji, u ze­mlji u ko­joj se na­la­zio naj­ve­ ći broj kam­po­va za iz­be­gli­ce iz Bo­sne, ba­rem one 1995, ka­da sam po­ku­ša­la da ne­ke od njih po­se­tim i ofor­mim svo­ju pri­ču. Za raz­li­ku od Ho­lan­di­je, fran­cu­ska i en­gle­ska Vla­da ni­su ohra­bri­va­le pri­liv iz­be­gli­ca u iz­be­glič­ke kam­po­ve, na­ro­či­to ne iz­be­ gli­ca že­na. Ka­da sam pre ne­ko­li­ko da­na oti­šla na Pi­gal, ko­ji je pra­vi iz­be­glič­ki kamp za mla­de pro­ sti­tut­ke ko­je su pri­sti­gle sa te­ri­to­ri­je ne­ka­da­šnje Ju­ go­sla­vi­je, jed­na sta­ri­ja že­na, Tu­ni­šan­ka, iskre­no mi se po­ža­li­la: „Vi­di­te, sve ove KLIN­KE iz Ju­go­sla­vi­je oti­ma­ju nam po­sao i na­še sta­re mu­šte­ri­je… jef­ti­ne su, oba­ra­ju nam ce­nu, sa­mo da bi pre­ži­ve­le, još su uz to ne­is­ku­sne, ne zna­ju ni da se ču­va­ju, sve su već za­ra­že­ne…” Ve­ći­na hu­ma­ni­tar­nih or­ga­ni­za­ci­ ja obez­be­di že­na­ma iz­be­gli­ca­ma sa ju­go­slo­ven­ske te­ri­to­ri­je pri­vre­me­ni bo­ra­vak i sme­štaj u ne­koj za­ pad­no­e­vrop­skoj ze­mlji; me­đu­tim, is­ku­stvo je po­ ka­za­lo da je pri­ro­da ta­kve bri­ge i ra­da so­ci­jal­nih rad­ni­ka isu­vi­še krat­ko­traj­na – po­ka­za­lo se, na­i­me, da ni­je do­volj­no obez­be­di­ti tim že­na­ma sa­mo po­ čet­ni krov nad gla­vom i mi­ni­mal­na sred­stva za is­ 284

vîðeñjå

hra­nu; bez ne­kog da­le­ko­se­žni­jeg pla­na i pro­gra­ma u po­gle­du nji­ho­ve akli­ma­ti­za­ci­je i bu­duć­no­sti ove že­ne su upu­će­ne na kri­mi­nal i uli­cu.

Ja­smi­na Te­sa­no­vić i Lji­lja­na Đur­đić, ko­je ži­ve u Be­o­gra­du, po­ku­ša­le su da svo­ja is­ku­stva uob­li­če u ne­ku vr­stu rat­ne pro­ze ko­ja je okvir­no ob­u­hva­ ti­la pe­riod NA­TO agre­si­je i bom­bar­do­va­nja gra­da; Du­brav­ka Đu­rić je u svo­joj po­e­zi­ji pra­ti­la ne sa­ mo te­mat­ske pro­me­ne ko­je je iza­zvao fe­no­men ra­ ta već je i se­man­tič­ki me­nja­la svoj knji­žev­ni iz­raz: na­ža­lost, to­kom gra­đan­skog ra­ta u Ju­go­sla­vi­ji od­ i­gra­lo se ne­ko­li­ko „et­nič­kih či­šće­nja” – osim onog naj­vi­dlji­vi­jeg i naj­bru­tal­ni­jeg, fi­zič­kog eli­mi­ni­sa­nja pri­pad­ni­ka od­re­đe­nih et­nič­kih za­jed­ni­ca, do­šlo je i do et­nič­kog „či­šće­nja” je­zi­ka, kul­tu­re, tra­di­ci­je i isto­ri­je. Kao pi­sac i kao že­na, ove po­sled­nje vr­ste či­šće­nja – o ko­ji­ma pak naj­ma­nje lju­di i go­vo­re – ne mo­gu ni­ko­me opro­sti­ti. Po­sto­je vr­ste si­lo­va­ nja ko­je su mno­go sup­til­ni­je od onih do­bro zna­ nih jav­nih me­di­ji­ma: mo­me de­te­tu sva­ko­dnev­no u Fran­cu­skoj od­u­zi­ma­ju ma­ter­nji je­zik. To Fran­ cu­ske vla­sti na­zi­va­ju „adap­ta­ci­jom” i „en­kul­tu­ra­ ci­jom”. Mo­ga si­na obes­hra­bru­ju da, ka­da do­đem da ga po­tra­žim na­kon ča­so­va, go­vo­ri ma­ter­nji mu je­zik, srp­ski, čak i u škol­skom dvo­ri­štu, „da bi se bo­lje uklo­pio u sre­di­nu u ko­joj ži­vi”. Bes­po­moć­no sam po­ku­ša­va­la da ob­ja­snim škol­skim auto­ri­te­ti­ ma da je me­ni, kao že­ni pi­scu i no­vi­na­ru, to­li­ko va­žan sva­ki JE­ZIK, pa sto­ga i ma­ter­nji, i da mi je neo­bič­no va­žno da sa svo­jim de­te­tom go­vo­rim na srp­skom… O ovom dru­štve­nom fe­no­me­nu, kao i o mno­gim dru­gim na­si­lji­ma ko­ja su se sva­ko­dnev­ no na­da mnom vr­ši­la, ni­sam du­go go­vo­ri­la, iako u se­ća­nju no­sim dva pe­ri­o­da – onaj PRE 1991, tj.

285

pre gra­đan­skog ra­ta, ka­da sam u sve­tu pri­pa­da­la od­re­đe­nom kru­gu me­đu­na­rod­nih pi­sa­ca i no­vi­ na­ra, kao i onaj PO­SLE – da­kle pe­riod ko­ji tra­je već dve de­ce­ni­je, obe­le­žen et­nič­kim su­ko­bi­ma, ne­ pre­sta­nim vre­đa­nji­ma i po­ni­ža­va­nji­ma me­ne lič­ no kao že­ne (pred­stav­ni­ce jed­nog stig­ma­ti­zo­va­nog na­ro­da) i kao pi­sca, pri­pad­ni­ka jed­ne pro­fe­si­je ko­ji po­ku­ša­va, po­put Gin­te­ra Gra­sa, da pro­dre u su­šti­ nu jed­ne iz­vi­to­pe­re­ne po­jav­no­sti, is­kom­pli­ko­va­ne ko­mu­ni­ka­ci­je i po­re­me­će­nih ljud­skih od­no­sa. U pro­fe­si­o­nal­nom po­gle­du, ako ste u to­ku ove pro­ te­kle de­ce­ni­je kao že­na pi­sac od­bi­ja­li da pi­še­te ko­ mer­ci­jal­nu li­te­ra­tu­ru, ako ste ve­ro­va­li u od­re­đe­ni estet­ski kri­te­ri­jum ko­ji vam je za­bra­nji­vao da pi­še­ te član­ke o gra­đan­skom ra­tu pam­flet­ske ori­jen­ta­ci­ je, ima­li ste šan­se da bu­de­te „mo­ral­no” osu­đe­ni od stra­ne ši­re pu­bli­ke, ili sa­hra­nje­ni od stra­ne sen­za­ci­ o­na­li­stič­ki ori­jen­ti­sa­nih iz­da­va­ča. Ka­da sam 1999. go­di­ne, na Kolumbiјa uni­ver­zi­te­tu, na uvod­nom pre­da­va­nju Du­brav­ke Ugre­šić, upi­ta­la kri­ti­čar­ku Su­zan Zon­tag (ko­ja je Du­brav­ku pred­sta­vi­la pu­bli­ ci) za­što ne bi po­zva­la i ne­ku srp­sku spi­sa­te­lji­cu da odr­ži na istom me­stu knji­žev­no ve­če, jer bi i ta­kva že­na ima­la šta da ka­že, Zon­ta­go­va mi ni­je od­go­ vo­ri­la. Od­mah­nu­la je ru­kom, mi­sle­ći pri­tom da je u pi­ta­nju ve­ro­vat­no ne­ka pro­vo­ka­ci­ja; me­đu­tim, pi­ta­nje sam po­sta­vi­la iz pu­ke ra­do­zna­lo­sti, sa­svim iskre­no, jer znam da su srp­ske že­ne pi­sci ima­le na mno­ge te­me, pa i na ove rat­ne, mno­go šta da ka­žu.

One pak če­sto ni­su ni po­zi­va­ne da iz­ra­ze mi­šlje­nje, ko­je osta­je pre­pu­šte­no ću­ta­nju jav­nog mnje­nja, u kli­mi du­plog stan­dar­da, ko­ja je zna­čaj­no obe­le­ži­la na­uč­no, dru­štve­no i umet­nič­ko mi­šlje­nje na kra­ju pret­hod­nog, ali i na po­čet­ku ovog ve­ka.

286

dïjałøzí 287

f o t o

L a r a

s t r a n a :

2 8 6 ,

A l e g r e

l a r a a l e g r e @ g m a i l . c o m

2 8 7 ,

2 9 0 ,

2 8 9 ,

2 9 1 ,

3 0 2 ,

3 0 3 ,

3 0 4 ,

3 0 5

288

289

290

291

dïjałøzí

UDC 81'255:929 Longinović T. (047.53)

Sa Tomislavom Longinovićem razgovarao Boris Buden

Odgovor je u prevodu

•

Naj­in­te­re­sant­ni­je pi­ta­nje ko­je po­sta­vlja Vaš „Ma­ni­fest kul­tur­nog pre­vo­đe­nja”1 je­ste nje­go­va knji­žev­na for­ma, ti­pič­na mo­der­ni­stič­ka for­ma ma­ni­fe­sta. Bi­lo da su ko­mu­ni­stič­ki ili fu­tu­ri­stič­ ki, nad­re­a­li­stič­ki ili da­da­i­stič­ki, ma­ni­fe­sti se pi­šu u ve­zi sa ne­čim no­vim u isto­rij­skom smi­slu. Oni se obra­ća­ju ši­roj jav­no­sti, ne da bi in­for­mi­sa­li ili ob­ja­šnja­va­li, ne­go da bi de­lo­va­li. Ovaj prak­tič­ ni kva­li­tet je ka­rak­te­ri­sti­čan za sva­ki ma­ni­fest.

Sto­ga će­mo uza­lud tra­ga­ti za ja­snom de­fi­ni­ci­jom ovog fe­no­me­na u „Ma­ni­fe­stu kul­tur­nog pre­vo­đe­ nja”. Kul­tur­no pre­vo­đe­nje je za Vas pre ak­tiv­ nost, pra­xis ili „sva­ko­dnev­na prak­sa”. Vi otvo­ re­no na­gla­ša­va­te nje­gov prak­tič­ni ka­rak­ter. Za­to je ono ta­ko­đe i ob­lik su­bjek­ti­vi­za­ci­je. U svom pr­ vom ma­ni­fe­stu, ru­ski fu­tu­ri­sti is­ti­ču svo­je pra­vo da „sto­je na ste­ni re­či mi”. Po­sto­ji jed­no slič­no „mi” u Va­šem ma­ni­fe­stu, „mi” „kul­tur­nih pre­vo­ di­la­ca”.

Mo­ja pi­ta­nja su ve­o­ma jed­no­stav­na: Ko su ti kul­tur­ni pre­vo­di­o­ci?

1 To­mi­slav Z. Lon­gi­no­vic, “Fe­ar­ful Asymme­tri­es: A Ma­ni­ fe­sto of Cul­tu­ral Tran­sla­tion,” The Jo­ur­nal of the Mid­west Mo­ dern Lan­gu­a­ge As­so­ci­a­tion, sv. 35, br. 2, “Tran­sla­ting in and ac­ross Cul­tu­res” (je­sen, 2002), str. 5–12.

Tač­no je da iz­ved­be­no po­na­vlja­nje pri­ro­đe­no ob­li­ku ma­ni­fe­sta zah­te­va no­ve su­bjek­te i no­ve po­ stan­ke pri­ro­đe­ne za­dat­ku kul­tur­nog pre­vo­đe­nja. Pi­ ta­nje iden­ti­te­ta pre­vo­di­la­ca osta­je u sva­kom tre­nut­ ku u okvi­ru pre­la­ska gra­ni­ca iz­me­đu za­jed­ni­ca i nje­ nih po­seb­nih mo­du­sa, ka­rak­te­ri­šu­ći pri ra­se­lja­va­nju nji­ho­ve po­seb­ne pu­te­ve kul­tur­ne raz­me­ne. Ta­ko­đe, u okvi­ru per­spek­ti­ve mo­gu­ćih raz­vo­ja u bu­duć­no­ sti je­ste ve­ro­vat­no­ća na­stan­ka no­vih za­jed­ni­ca, ba­ zi­ra­nih na is­ku­stvu iden­ti­te­ta-u-pre­vo­du, te­o­rij­ski po­sta­vlje­na pu­tem ma­ni­fe­sta, kon­ver­gen­ci­je pre­vo­ di­la­ca kul­tu­re iz­van eks­ten­zi­ja od­re­đe­nih et­nič­kih za­jed­ni­ca ka­rak­te­ri­stič­nih za do­mi­nant­no is­ku­stvo imi­gra­na­ta da­nas. Ve­o­ma je bit­no da se ovaj po­ kret te­o­ret­ski uda­lji od et­nič­ki ba­zi­ra­nih di­ja­spo­ ra, po­što su one če­sto od­go­vor­ne za raz­voj čvr­stog et­nič­kog je­zgra po­li­ti­ke iden­ti­te­ta.

•

Šta je nji­hov cilj?

Bi­lo da su ga­star­baj­te­ri, go­stu­ju­ći in­te­lek­tu­al­ ci ili iz­be­gli­ce, ovi su­bjek­ti do­ži­vlja­va­ju oštri­cu kul­ tur­nih po­de­la dok se bo­re da stek­nu ne­ki iden­ti­tet u igri kul­tur­nog i lin­gvi­stič­kog op­stan­ka. Nji­hov cilj sto­ga ka­rak­te­ri­še he­te­ro­no­mi­ja ži­vo­ta u kon­ti­nu­u­mu i za­to se ne mo­že sve­sti na sa­mo jed­nu te­le­o­lo­gi­ju.

292

dïjałøzí

Po­ka­zi­va­nje raz­li­ke je deo ovog sle­da po­sta­ja­nja u ra­ znim kul­tu­ra­ma, ka­da se no­vi su­bjek­ti stva­ra­ju pu­to­ va­njem i pre­vo­đe­njem. Po­što je i sa­mo raz­mi­šlja­nje do­spe­lo u du­bo­ku kri­zu u uslo­vi­ma post­mo­der­nog kul­tur­nog re­ži­ma, ma­ni­fest pri­zi­va gra­ni­cu mo­gu­ će so­li­dar­no­sti ba­zi­ra­ne na za­jed­nič­kom is­ku­stvu kul­tur­nih raz­li­ka, pa otu­da upo­tre­ba pro­ble­ma­tič­ne za­me­ni­ce mi, ko­ju su to­li­ko zlo­u­po­tre­blja­va­le ma­ sov­ne ide­o­lo­gi­je pro­šlog ve­ka. Za­mi­šlje­ni ob­li­ci mo­ gu­će mi­sli su za­to pro­tiv­te­ža pe­si­mi­zmu, ko­ji op­se­ da post­mo­der­nog in­te­lek­tu­al­ca, če­sto za­klju­ča­nog u sta­kle­nu ku­ti­ju aka­dem­skog is­tra­ži­va­nja i struč­no­sti.

•

Ka­ko oni na­me­ra­va­ju da po­stig­nu taj cilj?

Oba­vlja­nje kul­tur­nog pre­vo­đe­nja je is­ku­stvo ko­je do­no­si raz­me­na iz­me­đu su­bje­ka­ta uhva­će­nih u tok glo­bal­nih iden­ti­fi­ka­ci­ja. Ovaj cilj mo­že da se te­o­ret­ski raz­mo­tri a po­ste­ri­o­ri kao po­ku­šaj da se pri­ svo­ji dru­štve­na moć iz­vo­đe­njem kul­tur­nog pre­vo­ đe­nja, što je po­zi­ci­ja ko­ju pri­želj­ku­ju u okvi­ru usvo­ je­ne kul­tu­re i ko­ju im us­kra­ću­ju mo­no­kul­tu­ral­ne pri­stra­sno­sti do­ma­ćih ko­ji že­le da ih uči­ne svo­ji­ma.

Ok­si­mo­ron­ski pri­zvuk fra­ze ko­ji po­sto­ji u kon­cep­tu „usvo­je­na do­mo­vi­na” simp­to­ma­ti­čan je za te­šku si­ tu­a­ci­ju u ko­joj se na­la­ze kul­tur­ni pre­vo­di­o­ci, za­u­vek uhva­će­ni u me­đu­pro­sto­ru. Re­še­nje bi­nar­no­sti asi­ mi­la­ci­ja/od­bi­ja­nje u okvi­ru kul­tu­re do­ma­ći­na od­re­ đu­je uspeh ili ne­u­speh iden­ti­te­ta stvo­re­nog u pro­ ce­su pre­vo­đe­nja, što je fi­lo­zof­ska ka­te­go­ri­ja ko­ja će po­sta­ti do­mi­nant­na u glo­ba­li­zu­ju­ćem uni­ver­zu­mu, sa ko­jim se sve vi­še su­o­ča­va­mo.

•

Vi že­li­te da ka­že­te da o kul­tur­nom pre­vo­đe­nju mo­že­mo da raz­mi­šlja­mo u okvi­ru od­re­đe­nog kul­tur­nog is­ku­stva i da to kul­tur­no is­ku­stvo ima svoj ne­vi­dlji­vi dru­štve­ni sloj – prog­na­ne, imi­ gran­te i iz­be­gli­ce, ukrat­ko, lju­de ko­ji de­le is­ku­ stvo pre­vo­đe­nja kao „sva­ko­dnev­ne prak­se”. Ipak, oni ne sa­či­nja­va­ju za­jed­nič­ki po­li­tič­ki su­bje­kat, 293

ili ba­rem, ne još. Ovo, na­rav­no, ne zna­či da oni ne de­le iz­ve­sno po­li­tič­ko is­ku­stvo, npr. is­ku­stvo, ka­ko ste Vi na­pi­sa­li, „glo­bal­ne ne­jed­na­ko­sti” ili „za­stra­šu­ju­će asi­me­tri­je u vred­no­sti i re­pre­zen­ to­va­no­sti ma­nje kul­tu­re”. Šta tač­no pod­ra­zu­ me­va­te pod ovim? Mo­že­mo li ov­de raz­mi­šlja­ti o iz­ve­snom „pre­la­zu u po­li­ti­ku” kao o stal­nom po­ten­ci­ja­lu za kul­tur­no pre­vo­đe­nje?

Iz­bor ko­ji će ob­lik ima­ti ma­ni­fest de­fi­ni­tiv­no je bio od­re­đen že­ljom da se ar­ti­ku­li­še iz­ve­stan tip prak­se ko­ja na­sta­je kao po­sle­di­ca eko­nom­ske glo­ba­ li­za­ci­je i nje­nih uglav­nom ra­zor­nih efe­ka­ta. Ta­ko­đe je ne­iz­be­žno da se za­u­zme iz­ve­stan stav, po­što da­nas na­iv­na ve­ra u po­sto­ja­nje iz­van po­li­ti­ke mo­že do­ći sa­mo od stra­ne onih ko­ji ima­ju moć i ima­ju po­tre­ bu da pri­kri­ju me­ha­ni­zme vla­sti ko­je ko­ri­ste. Pro­ces kul­tur­nog pre­vo­đe­nja „ogo­lja­va” me­ha­ni­zme ko­ ji uvo­de po­sto­je­će asi­me­tri­je i ne­jed­na­ko­sti, po­što ve­ći­na či­ni­la­ca kul­tur­nog pre­vo­đe­nja pre­po­zna­je ne­do­stat­ke mo­no­lin­gval­nih fan­ta­zi­ja za­hva­lju­ju­ći nji­ho­voj po­sred­nič­koj po­zi­ci­ji na raz­me­đi raz­li­či­tih na­ci­o­nal­nih dis­kur­sa. Tač­no je da se uhva­tim ka­ko go­vo­rim „u ime” onih ko­ji ni­su sprem­ni da go­vo­re u svo­je ime, na­da­ju­ći se da uka­zu­jem na mo­guć­nost na­stan­ka no­vog ti­pa tran­sna­ci­o­nal­nog/pre­vod­nog po­li­tič­kog ho­ri­zon­ta iz­van bi­nar­no­sti glo­bal­no/lo­ kal­no, ka­pi­ta­li­stič­ko/ko­mu­ni­stič­ko, ko­smo­po­lit­sko/ pro­vin­ci­jal­no itd. Ova­kva vr­sta po­li­tič­ke mo­ti­va­ci­je ta­ko­đe je po­la­zna tač­ka mog is­tra­ži­vač­kog pro­jek­ta Taj­na pre­vo­đe­nja: ma­ni­fest gra­nič­nih kul­tu­ra, ko­ji je bio go­to­vo je­di­ni pred­met mog raz­mi­šlja­nja u to­ku pro­te­kle de­ce­ni­je. Ko­ri­ste­ći oru­đa te­o­ri­je pre­vo­đe­ nja, tru­dim se da pro­ši­rim njen do­met u sfe­ru po­ li­ti­ke re­pre­zen­to­va­nja i da de­na­tu­ra­li­zu­jem hi­je­rar­ hi­je ko­je se nu­de da­na­šnjim kon­zu­men­ti­ma ve­sti, sli­ka i zvu­ko­va. I ta­ko, na­dam se da se mo­je pi­sa­nje „u ime” ne­će pre­tvo­ri­ti ni u hi­po­kri­zi­ju mo­der­nih ko­me­sa­ra ni u apa­ti­ju mo­der­nih jo­gi­na, da upo­tre­ bim me­ta­fo­ru Ar­tu­ra Ke­stle­ra. Pre­laz u po­li­ti­ku ba­

dïjałøzí

zi­ran na za­jed­nič­koj eko­lo­škoj plat­for­mi ta­ko bi bio ve­o­ma po­že­ljan is­hod kul­tur­nog pre­vo­đe­nja, po­što hu­ma­ni­stič­ki ba­zi­ra­na mi­sao mo­ra da se su­o­či sa gra­ni­ca­ma svog pla­ne­tar­nog op­stan­ka i da se uda­lji od mi­to­va ko­je pro­mo­vi­šu i na­ci­o­na­li­sti i glo­ba­li­sti u te­ku­ćoj si­mu­la­ci­ji po­li­ti­ke bez pra­vog su­bjek­ta.

•

Mo­že­te li nam re­ći ne­što vi­še o ovom is­tra­ži­vač­ kom pro­jek­tu Taj­na pre­vo­đe­nja: ma­ni­fest gra­nič­ nih kul­tu­ra? Šta je tač­no nje­go­vo po­lje is­tra­ži­va­ nja, i te­o­ret­ski i – u ši­rem smi­slu – kul­tu­ro­lo­ški?

Ko­ja je ulo­ga knji­žev­no­sti – uklju­ču­ju­ći tu is­ku­ stvo knji­žev­nog pre­vo­đe­nja – i knji­žev­ne te­o­ri­je u pro­jek­tu?

Mo­ja za­in­te­re­so­va­nost i mo­ti­va­ci­ja da na­pi­šem knji­gu po­sve­će­nu pre­vo­đe­nju, ši­re shva­će­nom, na­ sta­la je u Pro­jek­tu kul­tur­nog pre­vo­đe­nja (Cul­tu­ral Tran­sla­tion Pro­ject – CTP), ko­ji je is­tra­ži­vač­ka ini­ci­ ja­ti­va fi­nan­si­ra­na od stra­ne Me­đu­na­rod­nog in­sti­tu­ ta na Uni­ver­zi­te­tu Vi­skon­si­na – Ma­di­son, u tra­ja­nju od tri go­di­ne, iz­me­đu 1999. i 2001. U svoj­stvu di­rek­ to­ra ove vi­so­ko­o­bra­zov­ne ini­ci­ja­ti­ve, ura­dio sam sve što sam mo­gao da uve­dem stu­di­je pre­vo­đe­nja u tra­ di­ci­o­nal­ni ku­ri­ku­lum hu­ma­ni­stič­kih na­u­ka ba­zi­ran na „na­ci­o­nal­noj” pa­ra­dig­mi. Pro­je­kat je bio za­mi­ šljen kao skup či­ji uče­sni­ci do­la­ze s raz­li­či­tih ka­te­dri i iz­u­ča­va­ju raz­li­či­te di­sci­pli­ne hu­ma­ni­stič­kih na­u­ka.

Ra­zno­li­ki pri­stu­pi poj­mo­vi­ma „kul­tu­re” i „pre­vo­đe­ nja” stvo­ri­li su no­vi na­čin gle­da­nja na na­či­ne na ko­je se po­i­ma­ju iden­ti­te­ti i po­je­din­ca i gru­pe, npr. pre kao na kre­ta­nje i raz­me­nu iz­van gra­ni­ca od­re­đe­nog po­i­ma­nja kul­tu­re, ne­go kao mo­nu­men­tal­ne ka­te­go­ ri­je oka­me­nje­nih ma­lig­nih na­ci­o­na­li­stič­kih za­mi­sli.

Ra­di­o­ni­ce, se­ri­je pre­da­va­nja i se­mi­na­ra po­sve­će­ne su pre­la­sku pre­ko kul­tur­nih ve­za da bi­smo se osve­ do­či­li o prak­si no­vih tran­sna­ci­o­nal­nih iden­ti­te­ta i o hi­brid­noj umet­nič­koj i in­te­lek­tu­al­noj prak­si.

CTP de­lom je osno­van kao od­go­vor na po­ziv Uni­ver­zi­te­ta Vi­skon­si­na da se hu­ma­ni­stič­ke na­u­ke

po­no­vo osmi­sle u kon­tek­stu glo­bal­nog, post­na­ci­o­ nal­nog i post­di­sci­pli­nar­nog in­te­lek­tu­al­nog okru­že­ nja. De­li­mič­no, po­tre­ba da se stvo­ri ovaj na­pred­ni na­uč­ni en­ti­tet ba­zi­ra­na je na is­tra­ži­va­nju ko­je ide da­lje od tra­di­ci­o­nal­nih mo­de­la raz­u­me­va­nja tran­ sna­ci­o­nal­nih kul­tur­nih raz­me­na (De­ri­da, Spi­vak, Ba­ba, Apa­du­rai itd.). Re­strik­tiv­ni mo­de­li ili vi­so­ko idi­o­sin­kra­tič­na shva­ta­nja ma­te­ri­ja­la ko­ji se „raz­me­ nju­je” iz­me­đu kul­tu­ra, sa­mih kul­tu­ra, kao i ma­te­ri­ jal­nih i in­te­lek­tu­al­nih sred­sta­va ko­ri­šće­nih u ovim raz­me­na­ma, po­bi­je­ni su ne­u­spe­hom kon­cep­ta na­ ci­je. Ka­ko je glo­bal­na su­bjek­tiv­nost bi­va­la sve vi­še od­re­đi­va­na ko­mu­ni­ka­ci­jom iz­me­đu je­zi­ka i kul­tu­ra, uni­ver­zum ko­ji se po­ja­vlji­vao iz­me­đu eko­no­mi­ja u in­ter­ak­ci­ji bio je uko­re­njen u pre­vod­nim pro­ce­si­ma iz­van onih lin­gvi­stič­kih. Da­le­ko ši­ri op­seg i ri­tam kul­tur­ne raz­me­ne po­ja­vio se na kra­ju pro­la­zne ere na­ci­ja i nji­ho­vih po­jed­no­sta­vlje­nih za­mi­šlje­nih to­ ta­li­te­ta.

Ovo je zna­či­lo da ve­li­ka struč­nost u „stra­nim” je­zi­ci­ma ni­je bi­la sa­mo esen­ci­jal­na za svr­hu uza­ jam­ne ra­zu­mlji­vo­sti iz­me­đu raz­li­či­tih „na­ci­o­nal­ nih” kul­tu­ra, već ta­ko­đe za obim­ni­je pro­ce­se in­ ter­kul­tu­ral­ne hi­bri­di­za­ci­je, ko­ji pro­iz­vo­de no­ve i raz­li­či­te ti­po­ve iden­ti­te­ta kru­ci­jal­nih za raz­u­me­ va­nje pra­va­ca raz­vo­ja kul­tu­re u post­hu­ma­ni­stič­ kom uni­ver­zu­mu. Pre­vo­đe­nje ta­ko­đe po­ve­ća­va sve­snost i po­tre­bu za ne­pre­vo­đe­njem, za du­bin­ skim pro­u­ča­va­njem je­zi­ka ko­je ar­ti­ku­li­še ne­ku vi­zi­ju kul­tu­re ta­ko što odo­le­va pre­la­sku na dru­ gu stra­nu ima­ju­ći raz­ne stra­te­gi­je ne­pre­vo­di­vo­sti.

CTP je po­sta­vio kon­cept da „pre­vo­đe­nje” ozna­ ča­va ne sa­mo umet­nost i ve­šti­nu „knji­žev­nog” ili „teh­nič­kog” pre­vo­di­o­ca ne­go i ve­će kul­tur­ne tvo­re­vi­ne, ko­je se po­ja­vlju­ju u glo­bal­nom pro­to­ ku emi­gra­na­ta, iz­be­gli­ca i prog­na­nih, ko­je sam već po­me­nuo. I za­to, kon­cept kul­tur­nog pre­vo­đe­nja je u isto vre­me ob­u­hva­tao no­vo po­lje hu­ma­ni­stič­kog is­tra­ži­va­nja i osmi­slio mo­del sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta za svet­sku za­jed­ni­cu.

294

dïjałøzí

•

Da bi ostva­rio svoj za­da­tak, da­na­šnji kul­tur­ni pre­vo­di­lac tre­ba da se, ka­ko Vi to pi­še­te, iden­ti­fi­ ku­je sa ulo­gom sred­njo­ve­kov­nog al­he­mi­ča­ra. Ko­ je je zna­če­nje ovog po­re­đe­nja?

Me­ta­fo­ra al­he­mi­ča­ra je upo­tre­blje­na da bi se do­ča­ra­la i po­li­tič­ka po­zi­ci­ja oso­be ko­ja je uklju­če­na u pro­ce­se kul­tur­nog pre­vo­đe­nja i da bi se od­re­di­ lo i sa­mo po­lje. S dru­ge stra­ne, al­he­mi­čar sto­ji na sa­mom pra­gu pro­me­ne iz­me­đu sred­njo­ve­kov­nog i mo­der­nog shva­ta­nja uni­ver­zu­ma i nje­go­ve re­al­no­ sti, spa­ja­ju­ći du­hov­no i ma­te­ri­jal­no, ve­ru i na­u­ku kroz de­lo­va­nje tran­sfor­ma­tio. Ve­ru­jem da mi ta­ko­đe sto­ji­mo na pra­gu pro­me­na u isto­rij­skoj are­ni – post­ mo­der­ni uslo­vi op­sta­ju upr­kos to­me što se či­ni da su is­cr­plje­ni ob­li­ci i mo­de­li ko­je oni re­ci­kli­ra­ju, pa ipak pro­me­ne u po­li­tič­koj are­ni ko­je vi­di­mo na ho­ri­zon­ tu, ka­kvo je, na pri­mer, po­me­ra­nje La­tin­ske Ame­ri­ ke pre­ma le­vi­ci, ozna­ča­va­ju iz­ve­sni od­go­vor ko­ji ide da­lje od oče­ki­va­nog u neo­li­be­ral­nom uni­ver­zu­mu eko­nom­skog de­ter­mi­ni­zma. In­te­re­san­tan pro­je­kat kul­tur­nog pre­vo­đe­nja bi­lo bi pra­će­nje iz­me­šta­nja „Mark­so­vih du­ho­va” od Is­toč­ne Evro­pe do La­tin­ske Ame­ri­ke, da bi se vi­de­lo ka­ko se ide­o­lo­gi­ja ba­zi­ra­na na ko­mu­ni­zmu kre­će s jed­nog kon­ti­nen­ta na dru­gi i pom­no pra­ti­lo kroz ko­je tran­sfor­ma­ci­je ona pro­la­zi i u ko­jim ob­li­ci­ma se po­ja­vlju­je. Ovo je po­ve­za­no sa dru­gim raz­lo­gom da se oslo­ni­mo na al­he­mi­ju: sa pro­men­lji­vom pri­ro­dom sa­me kul­tu­re, či­ji ne­pred­ vi­di­vi to­ko­vi, či­ni se, skri­va­ju taj­nu sva­kog ko­lek­ tiv­nog iden­ti­te­ta za­o­gr­nu­tog u veo ne­pre­vo­di­vo­sti.

Ova taj­na se če­sto ba­zi­ra na ne­kim na­sil­nič­kim i tra­u­mat­skim ar­te­fak­ti­ma, ko­je de­lo­va­nje kul­tur­nog pre­vo­đe­nja na­sto­ji da eks­ter­na­li­zu­je i uči­ni či­tlji­vim ka­ko bi se ubla­ži­li efek­ti ti­ši­ne i taj­no­vi­to­sti na ko­ji­ ma naj­a­u­to­ri­tar­ni­je po­li­ti­ke ba­zi­ra­ju svo­ju moć.

•

Po­me­nu­li ste Ar­tu­ra Ke­stle­ra, ko­ji je je­dan od naj­bo­ljih pri­me­ra „mul­ti­lin­gval­nog” in­te­lek­tu­ al­ca 20. ve­ka. In­te­re­sant­no, nje­gov naj­po­zna­ti­ji 295

ro­man Ta­ma u pod­ne po­sto­ji sa­mo u pre­vo­du, bez ori­gi­na­la. Nje­gov ori­gi­nal na ne­mač­kom je­zi­ku je iz­gu­bljen, ta­ko da je ne­mač­ki na­slov Son­nen­fin­ster­nis ne­ka vr­sta „pre­vo­da pre­vo­da” ili Rücküber­set­zung (po­vrat­nog pre­vo­da) na ne­ mač­ki. Ali sa­ma te­ma ro­ma­na – is­ku­stvo te­ro­ra ko­je da­nas na­zi­va­mo to­ta­li­ta­ri­zmom – iz­gle­da da pre­va­zi­la­zi od­re­đe­ne kul­tur­ne i isto­rij­ske kon­ tek­ste. Mo­že­te li za­mi­sli­ti, u fi­gu­ra­tiv­nom smi­slu na­rav­no, na osno­vu svog lič­nog is­ku­stva sa „ta­ mom u pod­ne” da­nas, zna­če­nje kr­va­vog ras­pa­da biv­še Ju­go­sla­vi­je na­kon „de­mo­krat­skih re­vo­lu­ci­ ja” iz 1989. go­di­ne? Pi­tam Vas za lič­nu mo­ti­va­ci­ ju za za­dat­ke kul­tur­nog pre­vo­đe­nja, mo­ti­va­ci­ju ko­ja je lič­na baš za­to što ima isto­rij­sko zna­če­nje, ili kra­će, do­ži­vlja­va­nje isto­ri­je u nje­go­vom naj­ lič­ni­jem smi­slu.

Mo­ja pri­ča je slič­na Ke­stle­ro­voj ka­da se ra­di o mom pr­vom ro­ma­nu Mo­ment of Si­len­ce (Bur­ning Bo­oks: San Fran­ci­sko 1990), ko­ji je pr­vo ob­ja­vljen na en­gle­skom, a tek se­dam go­di­na ka­sni­je na srp­ sko­hr­vat­skom kao Mi­nut ću­ta­nja (Ra­dio B92: Be­ o­grad 1997). Ro­man je tu­žba­li­ca za iz­gu­blje­nom ge­ne­ra­ci­jom ju­go­slo­ven­ske omla­di­ne. To je bio još je­dan slu­čaj Rücküber­set­zung-a, a ta­ko­đe i slu­ čaj pre­vo­đe­nja na­pred-na­zad, pri če­mu se ose­ćaj za to šta je ori­gi­nal a šta pre­vod ra­di­kal­no gu­bi. I pret­po­sta­vljam da se ra­di o is­to­me u po­gle­du mog sop­stve­nog iden­ti­te­ta i lič­nih po­zi­ci­ja u od­no­su na pre­vo­đe­nje. Ovo pi­ta­nje zbi­lja uka­zu­je na pra­vu mo­ti­va­ci­ju ko­ja sto­ji iza ovog pro­jek­ta, po­što je ras­ pad Ju­go­sla­vi­je imao ve­li­ki uti­caj na me­ne, na mo­je pi­sa­nje i na na­čin na ko­ji se od­no­sim pre­ma te­o­rij­ skim stva­ri­ma. Iako sam ze­mlju na­pu­stio 1982. go­ di­ne ka­ko bih uče­stvo­vao u Me­đu­na­rod­nom pro­ gra­mu pi­sa­nja na Uni­ver­zi­te­tu Ajo­ve, do­ga­đa­ji ko­ji su usle­di­li u sle­de­ćoj de­ce­ni­ji du­bo­ko su me pro­ tre­sli i uti­ca­li na moj ose­ćaj po­sto­ja­nja i pri­pa­da­ nja. Iskre­no mo­gu da ka­žem da sam Ju­go­sla­vi­ju na­

dïjałøzí

pu­stio u po­sled­njim tre­nu­ci­ma nje­nog po­sto­ja­nja, ba­rem za ge­ne­ra­ci­ju mla­dih ko­jom sam se ba­vio u to vre­me. In­ten­zi­tet kul­tur­ne raz­me­ne iz­me­đu ta­ da­šnjih lju­di u dva­de­se­tim go­di­na­ma iz Be­o­gra­da, Lju­blja­ne, Sa­ra­je­va i Za­gre­ba uka­zi­vao je na ja­snu evrop­sku in­te­gra­ci­ju či­ta­ve ze­mlje. Na­rav­no da ve­ ći­na ove kre­a­tiv­ne de­ce ni­je po­dr­ža­va­la uni­fi­ko­va­ ni kul­tur­ni pro­stor Ju­go­sla­vi­je kao ne­ki ne­bu­lo­zni pro­je­kat par­tij­ske ide­o­lo­gi­je – oni su jed­no­stav­no ži­ve­li idu­ći pre­ma za­jed­nič­koj bu­duć­no­sti ba­zi­ra­ noj na pop-kul­tu­ri (ta­ko­zva­ni no­vi ta­las u mu­zi­ ci pred­sta­vljao je je­din­stve­ni kul­tur­ni me­di­jum za raz­me­nu) i bi­li su za­in­te­re­so­va­ni za pre­va­zi­la­že­nje usko­gru­dih po­te­za apa­rat­či­ka ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je iz tog vre­me­na. Pa­ra­dok­sal­no, oni su svi de­li­li za­ jed­nič­ku ori­jen­ta­ci­ju le­vo-od-cen­tra iz mi­rov­nih i hi­pi-po­kre­ta, uob­li­če­nu iz­ve­snom post­pank iro­ni­ jom. Odi­sta je bi­lo tra­gič­no gle­da­ti sta­ri­ju ge­ne­ra­ci­ ju ka­ko po­či­nje da ras­par­ča­va ze­mlju, pr­vo svo­jom re­tro­grad­nom re­to­ri­kom, a on­da i po­mo­ću snaj­pe­ ra i bom­bi. Lju­di su bi­li pri­si­lje­ni da bi­ra­ju na ko­ju će stra­nu sta­ti u na­ci­o­na­li­stič­kim spo­re­nji­ma, dok su do ta­da ne­čuj­na je­zgra tra­u­ma­ti­zo­va­nog se­ća­nja do­bi­la pu­nu slo­bo­du da pro­na­la­ze su­ro­gat­ne žr­tve.

Spolj­ni svet je re­a­go­vao svo­jim kul­tur­nim eti­ke­ta­ ma za re­gion, ob­na­vlja­ju­ći gle­da­nje na Bal­kan kao na evrop­sko „bu­re ba­ru­ta” i kao na pod­ruč­je en­ dem­skih et­nič­kih su­ko­ba. U me­đu­vre­me­nu, ne­vi­ ni ci­vi­li su gi­nu­li dok je na­ci­o­na­li­stič­ka eli­ta pu­ni­la dže­po­ve po­kra­de­nim bo­gat­stvi­ma biv­še za­jed­nič­ke dr­ža­ve. Ta­ko, dok je gle­di­šte glo­bal­nih me­di­ja stva­ ra­lo vi­zi­ju „ple­men­skog ra­to­va­nja”, a lo­kal­ni me­di­ji se ba­vi­li de­mo­ni­za­ci­jom svo­jih no­vih et­nič­ki „dru­ gih”, od­lu­čio sam da po­ku­šam da pro­na­đem na­čin na ko­ji će mo­ći da se ču­je i „tre­ći glas”. Pre­vo­đe­nje se kao me­di­jum či­ni­lo kao naj­bo­lji na­čin da se pri­ stu­pi ovom min­skom po­lju, po­što uvek po­sto­ji ri­zik da bu­de­te op­tu­že­ni za ne­ko­li­ko in­te­lek­tu­al­nih zlo­ či­na od stra­ne svih ko­ji su u to uklju­če­ni. Sto­ga, ka­ da po­se­tim svoj rod­ni Be­o­grad, oni me gle­da­ju kao „Ame­ri­kan­ca” čim po­dig­nem glas pro­tiv nji­ho­vih na­ci­o­na­li­stič­kih fan­ta­zma­go­ri­ja – dok mi u SAD ni­ka­da ne do­zvo­lja­va­ju da se iz­ja­snim kao „Ju­go­ slo­ven” a da me uvek ne pi­ta­ju dva-tri pu­ta: „Šta si ti, u stva­ri?” Mi­slim da je od­go­vor sa­mo u pre­vo­du.

Iz­vor: http://eipcp.net/tran­sver­sal/0908/lon­gi­no­vic-bu­den/en

296

dïjałøzí

Tomislav Z. Longinović Pro­fe­sor slo­ven­ske i kom­pa­ra­tiv­ne knji­žev­no­sti i vi­zu­el­ne kul­tu­re. Di­plo­mi­rao na Fi­lo­zof­skom fa­ kul­te­tu u Be­o­gra­du (kli­nič­ka psi­ho­lo­gi­ja) sa te­zom: The Im­pact of Psyche­de­lic Re­se­arch on Iden­tity The­ ory and The­rapy (men­tor dr Jo­sip Ber­ger), 1981.

Ma­ster stu­di­je za­vr­šio 1984, na Uni­ver­zi­te­tu Ajo­ve, Ka­te­dra za en­gle­ski je­zik i knji­žev­nost (kre­a­tiv­no pi­sa­nje). Te­za: Mo­ment of Si­len­ce (men­tor Džejms A. Mak­fer­son). Dok­to­ri­rao na Uni­ver­zi­te­tu Ajo­ve, Pro­gram kom­pa­ra­tiv­ne knji­žev­no­sti. Di­ser­ta­ci­ja: The Im­pro­ba­ble Uni­ver­se: Ide­o­logy, Iden­tity and Bor­ der­li­ne Po­e­tics in the Twen­ti­eth Cen­tury Sla­vic No­vel (men­tor Da­niel Vaj­sbort), 1990. Stu­dij­ski pro­gra­ mi u ino­stran­stvu: Oks­ford­ska aka­de­mi­ja za en­gle­ ski, Oks­ford, En­gle­ska (1972–1973). Zva­nja ko­ja je imao i po­nu­đe­na: asi­stent-is­tra­ži­vač, Uni­ver­zi­tet Ajo­ve, Pro­gram kre­a­tiv­nog pi­sa­nja, 1983; asi­stent, Uni­ver­zi­tet Ajo­ve, Pro­gram op­šteg knji­žev­nog obra­ zo­va­nja, 1984–1987; Ko­or­di­na­tor za pre­vo­đe­nje, Uni­ver­zi­tet Ajo­ve, Me­đu­na­rod­ni pro­gram pi­sa­nja (USIA), 1988–1989; asi­stent, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­ na – Ma­di­son, 1990–1996; van­red­ni pro­fe­sor, Uni­ ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son, 1996–2001; šef ka­te­ dre, Slo­ven­ski je­zi­ci, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­ di­son, 1997–1999; di­rek­tor, Me­đu­na­rod­ni pro­gram pi­sa­nja, Uni­ver­zi­tet Ajo­ve (od­bio ime­no­va­nje), 1999; di­rek­tor, Pro­je­kat kul­tur­nog pre­vo­đe­nja (Glo­ bal­ne stu­di­je, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son), 1999–2001; go­stu­ju­ći pro­fe­sor, Cen­tral­no­e­vrop­ski uni­ver­zi­tet (Bu­dim­pe­šta), Pro­gram rod­nih stu­di­ja, 1999–2000; šef ka­te­dre, Slo­ven­ski je­zi­ci, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son, 2000; go­stu­ju­ći pro­fe­sor, Uni­ver­zi­tet Har­vard (Ka­te­dra za sla­vi­sti­ku), 2001; pro­fe­sor slo­ven­ske i kom­pa­ra­tiv­ne knji­žev­no­sti, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son, od 2001. do da­ nas; go­stu­ju­ći pro­fe­sor, Cen­tral­no­e­vrop­ski uni­ver­ zi­tet (an­tro­po­lo­gi­ja, kurs Na­si­lje i kul­tu­ra, 2003; re­ zi­den­ci­jal­ni di­rek­tor, Me­đu­na­rod­ni se­mi­nar Uni­ 297

ver­zi­te­ta Vi­skon­si­na – Ma­di­son (Ro­vinj, Hr­vat­ska), od 2004. do da­nas; šef ka­te­dre, Slo­ven­ski je­zi­ci i knji­žev­nost, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son, 2008‒2011. Na­gra­de i po­ča­sti: Član knji­žev­nog dru­štva, Me­đu­na­rod­ni pro­gram pi­sa­nja, Uni­ver­zi­tet Ajo­ve, 1982; Naj­bo­lji knji­žev­ni pri­log u Ju­go­sla­vi­ji, 1990; Fa­kul­tet Hil­dejl – član­stvo u di­plom­skim is­ tra­ži­va­nji­ma, 1991, 2008; Ko­mi­tet za is­tra­ži­va­nja na di­plom­skim stu­di­ja­ma, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na– Ma­di­son, Sti­pen­di­ja za is­tra­ži­va­nja 1993, 1994, 1997‒1999, 2001‒2006, 2008‒2011; Na­gra­da za raz­ voj kur­sa glo­bal­ne kul­tu­re, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son, 1994; član, In­sti­tut za is­tra­ži­va­nje u hu­ ma­ni­stič­kim na­u­ka­ma, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son, 1995; IREX Krat­ko­roč­na sti­pen­di­ja za pu­ to­va­nje, 1995. (SR Ju­go­sla­vi­ja); Ka­nad­ski sa­vet, Sti­ pen­di­ja za pro­je­kat isto­ri­je knji­žev­no­sti (Uni­ver­zi­tet u To­ron­tu), 1996-2000; Fon­da­ci­ja Ford, ”Me­dia, Per­for­man­ce, Iden­tity”, Sti­pen­di­ja gru­pe za is­tra­ži­ va­nje 1998‒1999; Fon­da­ci­ja Ford, ”Le­ga­ci­es of Aut­ ho­ri­ta­ri­a­nism”, Sti­pen­di­ja gru­pe za is­tra­ži­va­nje 1998‒1999; Vi­las As­so­ci­a­te, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son, 1999‒2000; Fon­da­ci­ja Me­lon, ”Mon­ stro­sity and Al­te­rity”, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­ di­son, 2006‒2007; Fon­da­ci­ja Me­lon, ”Post-Hu­man”, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son, 2008‒2009; Fon­ da­ci­ja Me­lon, ”Mu­sic, Ra­ce, Em­pi­re”, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son, 2010‒2011; Fon­da­ci­ja Me­ lon, ”Aest­he­tic Re­la­ti­ons”, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son, 2012‒2013; Sti­pen­di­ja me­đu­na­rod­ne na­ uč­ne za­jed­ni­ce, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son, „Cul­tu­re of Cri­me in Ser­bia”, 2012. Pro­fe­si­o­nal­na de­lat­nost: di­rek­tor, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­ son, Se­mi­nar o raz­vo­ju spo­sob­no­sti: psi­ho­a­na­li­za i kul­tu­ra, 2012; Glav­ni ured­nik, Ser­bian Li­te­rary Re­ se­arch, No­vi Sad; član na­uč­nog ve­ća, Uni­ver­zi­tet u Ohri­du, 2003–2008; član na­uč­nog ve­ća, Ko­mu­ni­ko­ lo­ški ko­ledž u Ba­nja­lu­ci, 2001 – do da­nas; PMLA Ko­mi­tet za sa­ve­to­va­nje, 1998–2000; re­cen­zent za: The Com­pa­ra­tist, Nor­thwe­stern Uni­ver­sity Press,

dïjałøzí

Penn Sta­te Uni­ver­sity, Cen­tral Euro­pean Uni­ver­sity Press, Har­co­urt Bra­ce Jo­va­no­vich, Pe­ter Lang’s „Bal­kan Se­ri­es”, Stan­ford Uni­ver­sity Press, PMLA, Sla­vic and East Euro­pean Jo­ur­nal, Sla­vic Re­vi­ew, Jo­ ur­nal of Po­pu­lar Cul­tu­re. Član: MLA, AAASS, NASSS, AC­LA, IC­LA, M/MLA, AWP, Phi Be­ta Del­ ta. B i b l i o g r a f i j a – Knji­ge: Bor­der­li­ne Cul­tu­re: The Po­li­tics of Iden­tity in Fo­ur Twen­ti­eth Cen­tury Sla­vic No­vels, Fayet­te­vil­le, 1993; Vam­pi­res Li­ke Us: Wri­ting Down ‘the serbs’, Be­o­grad, 2005; Vam­pi­res Na­tion: Vi­o­len­ce As Cul­tu­ral Ima­gi­nary, Dur­ham, 2011; Vam­pi­res in Li­te­ra­tu­re and Film (udž­be­nik), San Di­e­go, 2011; Red Knight: Ser­bian Wo­men Songs (ur. i prev. sa Da­ni­e­lom Vaj­sbo­rom), Lon­don, 1992; Da­vid Al­ba­ha­ri, Words are So­met­hing El­se (ur., prev.

El­len Eli­as-Bur­sać), Evan­ston, 1996. Član­ci u se­rij­ skim pu­bli­ka­ci­ja­ma: Vi­di­ci, 1980, 1981; Ser­bian Stu­di­es, 1986, 1991; Mo­dern Po­e­try in Tran­sla­tion: New Se­ri­es, 1993; Col­le­ge Li­te­ra­tu­re, 1994; Bel­gra­de Cir­cle, 1995; New Mo­ment, 1997; The Re­vi­ew of Con­ tem­po­rary Fic­tion, 1998; So­cial Iden­ti­ti­es, 2001; The Jo­ur­nal of the Mid­west Mo­dern Lan­gu­a­ge As­so­ci­a­ tion, 2002; Art­Mar­gins, 2004; Euro­zi­ne, 2004; Di­ wan, 2004; Ko­re­ni, 2005, 2006; East Euro­pean Po­li­ tics and So­ci­e­ti­es, 2009; A Jo­ur­nal of Sla­vic and East Euro­pean Im­mi­grant Ex­pe­ri­en­ce, 2010. Član­ci u mo­no­graf­skim pu­bli­ka­ci­ja­ma: Dham­ma­pa­da: sta­ za sa­vr­šen­stva, Be­o­grad, 1981; Mi­lan Kun­de­ra and the Art of Fic­tion (ur. Aron Aji), New York, 1992; Pe­ri­plus (ur. Da­niel We­is­sbort i A. K. Me­hro­tra), Del­hi, 1993; Ivo An­dric Re­vi­si­ted: The Brid­ge Still Stands, Ber­ke­ley, 1996; Gom­bro­wicz,s Gri­ma­ces: Form, Se­xu­a­lity, Exi­le (ur. Ewa Zi­ a­ rek), Al­ bany, 1998; Mo­ral­nost i dru­štve­na kri­za (sa Ro­bert En­ right, Eli­sa­beth Gas­sin, Da­vid Lo­u­don), Be­o­grad, 1995; Char­les Si­mic: Un­der Di­scus­sion (ur. Bru­ce We­igl), Ann Ar­bor, 1996 (re­print); Že­ne, sli­ke, umi­ šlja­ji (ur. Bran­ka Ar­sić), Be­o­grad, 2000; Mu­sic and Ra­cial Ima­gi­na­tion (ur. Ron Ra­da­no, Phil Bohlman), Chi­ca­go, 2001; Spec­ter of the Na­tion (ur. Ob­

rad Sa­vić), Bel­gra­de, 2001; The Pu­blic Do­main, Am­ ster­dam, New Del­hi, 2001; Bal­kan as a Me­tap­hor (ur. D Bje­lić, O. Sa­vić), Cam­brid­ge, 2002; Tres­holds of We­stern Cul­tu­re: Identity, Post­co­lo­ni­a­lity, Tran­ sna­ti­o­na­lism (ur. J. B. Fo­ster, W. J. Fro­man), Lon­ don, 2002; The Art of Truth-Tel­ling abo­ut Aut­ho­ri­ta­ rian Ru­le (ur. Bil­bi­ja, Mil­ton, Fa­ir, Payn), Ma­di­son, 2005; East Euro­pean Ci­ne­mas (ur. Ani­ko Imre), New York, 2005; Mythhi­story and Nar­ra­ti­ves of the Na­ tion in The Bal­kans, Cam­brid­ge, 2007; Über­set­zung.

Das Versprechen Eines Be­griffs, Vi­en­na, 2008; Bal­ kan Li­te­ra­tu­res in the Age of Na­ti­o­na­lism (ur. Mu­rat Bel­ge, Ja­le Par­la), Is­tan­bul, 2009; Wi­told Gom­bro­ wicz, Nacz Wspol­czesny, Kra­kow, 2010; Tran­sla­tion and Op­po­si­tion (ur. Di­mi­tis Asi­ma­ko­u­las), Bri­stol, 2011. Na­pi­sao en­ci­klo­pe­dij­ske član­ke o Da­ni­lu Ki­ šu i Mi­lo­ra­du Pa­vi­ću u So­uth Sla­vic Wri­ters Af­ter World War II, De­tro­it, 1997. Pri­ka­zi knji­ga i knji­ žev­ne ko­lum­ne: Pi­smo, 1987, 1988; Gra­di­na, 1988; San Fran­ci­sco Re­vi­ew of Bo­oks, 1990, 1992; Ser­bian Stu­di­es, 1991; Sla­vic and East Euro­pean Jo­ur­nal, 1998; Bo­oks in Ca­na­da, 1998; Sla­vic Re­vi­ew, 2005; Art­Mar­gins, 2009. Pre­da­va­nja i pre­zen­to­va­ni na­ uč­ni član­ci (iz­bor): ”East Euro­pean Pro­se”, Me­đu­ na­rod­na kon­fe­ren­ci­ja knji­žev­ni­ka, Uni­ver­zi­tet Ajo­ ve, 1984; ”The De­ath of Kra­lje­vić Mar­ko”, Kon­fe­ren­ ci­ja M/MLA, Či­ka­go, 1985; ”Yugo­slav Fic­tion”, Uni­ ver­zi­tet Cen­tral­ne Flo­ri­de, 1986; ”An­ti-Apol­lo”, Kon­fe­ren­ci­ja M/MLA, Sent Lu­is, 1986; ”A Dic­ti­o­ nary of Tec­hno­logy: Vi­di­ci (1978-1981)” AAASS, Bo­ston, 1987; „Ne­mu­šti je­zik”, Uni­ver­zi­tet Har­vard, 1988; ”Tran­sla­ting from the Ser­bo-Cro­a­tian Oral Tra­di­tion”, AL­TA (Ame­rič­ka aso­ci­ja­ci­ja knji­žev­nih pre­vo­di­la­ca), Ajo­va Si­ti, 1989; ”Bor­der­li­ne Fic­tion: Tri­als of Cen­tral Euro­pean Cul­tu­ral Iden­tity”, MLA, Va­šing­ton, 1989; ”Ho­lo­ca­ust and Mad­ness in Da­ni­ lo Kiš’s Ho­ur­glass”, Kon­fe­ren­ci­ja Vi­skon­sin AAT­ SEEL, 1991; ”Li­te­ra­tu­re and War in Yugo­sla­via”, Uni­ver­zi­tet Ajo­ve, 1991; ”Ori­en­ta­list The­mes in Pro­kle­ta Avli­ja”, Uni­ver­zi­tet Stan­ford, 1992; ”Vi­si­ 298

dïjałøzí

ons of Iden­tity: ‘Ot­hers’ in Li­te­ra­tu­re”, AAASS, Ho­ no­lu­lu, 1993; ”Post-Yugo­slav Spa­ce: Li­te­ra­tu­re, Cul­ tu­re, Iden­tity”, AAASS, Ho­no­lu­lu, 1993; ”He­a­venly Pe­o­ple: Li­te­ra­tu­re and Na­ti­o­na­lism in Ser­bia”, Uni­ ver­zi­tet Ajo­ve, 1994; ”Na­tion and Epic: The Ko­so­vo Myth and in the Ser­bian Oral Tra­di­tion”, Kon­fe­ren­ ci­ja o Bal­ka­nu u In­di­ja­ni, Blu­ming­ton, 1994; ”Me­ša Se­li­mo­vić: The For­got­ten mer­ha­met of Bo­ snia”, AAASS, Fi­la­del­fi­ja, 1994; ”Mu­sic Wars: The Ro­le of Po­pu­lar Cul­tu­re in the De­struc­tion of Yugo­sla­via”, M/MLA, 1994; ”The Po­e­tics of Hor­ror in Da­ni­lo Kiš’s The Tomb for Bo­ris Da­vi­do­vich”, AAT­SEEL, San Di­je­go, 1994; ”Na­tion and Ima­gi­na­tion: The Vi­ cis­si­tu­des of Iden­tity in East-Cen­tral Euro­pe”, MLA, San Di­je­go, 1994; ”Bal­kans: A Mul­ti­cul­tu­ral Pow­der Keg?”, UV Alum­ni Uni­ver­zi­tet, 1994; ”Cha­os The­ ory and the Fan­ta­stic: Nar­ra­ti­ve Stra­te­gi­es in Mi­lo­ rad Pa­vić’s Dic­ti­o­nary of the Kha­zars”, Kon­fe­ren­ci­ja AC­LA, Ati­na, Džor­dži­ja, 1995; ”Li­te­rary In­ven­tion and Na­ti­o­nal Iden­tity: The Ca­se of For­mer Yugo­sla­ via”, Se­ver­no­za­pad­ni Uni­ver­zi­tet, 1995; ”Af­ter the Yugo­slav War: So­me Im­pli­ca­ti­ons for a New Euro­ pean Iden­tity”, Svet­ski kon­gres me­đu­na­rod­ne aso­ci­ ja­ci­je za kom­pa­ra­tiv­nu knji­žev­nost, Le­i­den (Ho­lan­ di­ja), 1997; ”Ti­me and Me­mory of ‘Ot­her’ Euro­pe”, MLA, pre­zen­ta­ci­ja na fo­ru­mu, To­ron­to, 1997; ”Postco­lo­nial Li­te­ra­tu­res of East Cen­tral Euro­pe”, MLA, To­ron­to, 1997; ”Vam­pi­res Li­ke Us”, Kon­fe­ren­ci­ja o evrop­skom pro­sto­ru i iden­ti­te­tu, UV – Ma­di­son, 1998; ”Blood and Song at the End of Yugo­sla­via”, Uni­ver­zi­tet u So­fi­ji, 1998; ”The Ko­so­vo Myth and Re­a­lity”, No­vi bu­gar­ski uni­ver­zi­tet, 1998; ”Bal­kan Con­flicts: A Cul­tu­ral Analysis”, In­sti­tut za glo­bal­ne stu­di­je, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Mil­vo­ki, 1998; ”The Ko­so­vo Myth and Ser­bian Na­ti­o­nal Iden­tity”, Se­mi­nar fa­kul­te­ta za sla­vi­sti­ku, Uni­ver­zi­tet Vi­skon­ si­na – Ma­di­son, 1998; ”The East, the West and the Cen­ter: A Ca­se for the Post-Co­lo­nial Stu­di­es Of Euro­pe”, Od­sek za kom­pa­ra­tiv­nu knji­žev­nost, Uni­ ver­zi­tet Vi­skon­si­na – Ma­di­son, 1998; ”From the 299

Pre-Hi­story of Glo­ba­li­za­tion: Ora­lity and Li­te­racy among ‘the serbs’”, „Sim­po­zi­jum kru­ga za me­di­je, per­for­mans i is­tra­ži­va­nja iden­ti­te­ta, 1998; ”Tran­sla­ ting Cul­tu­res in a Glo­bal Con­text”, Krug za pro­u­ča­ va­nje gra­nič­nih stu­di­ja, 1999; ”Le­nin or La­can: The Styles of Sla­voj Ži­žek”, Kon­ven­ci­ja MLA, Va­šing­ton, 2000; ”In­ter­net Na­tion: The Ca­se of CyberYugo­sla­ via”, Sa­raj, Nju Del­hi, 2001; ”Cyber­to­pia: Post-Yugo­ slavs in Se­arch of a Com­mu­nity”, In­sti­tut Vot­son, Uni­ver­zi­tet Braun, 2001; ”Cul­tu­ral Tran­sla­tion and Na­ti­o­nal Iden­tity”, Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet, Ba­nja Lu­ka, 2001; ”Glo­bal Ru­ins: Me­mory and Tran­sla­tion Af­ter Yugo­sla­via”, Al­ter­na­tiv­na aka­dem­ska mre­ža, Be­o­ grad, 2001; ”In­fi­ni­te Re­spon­si­bi­lity: Euro­pean Re­ spon­si­bi­lity in the Wa­ke of Yugo­sla­via”, Uni­ver­zi­tet Ka­li­for­ni­je – Ir­vin, 2001 (re­spon­dent Žak De­ri­da); ”Fe­ar­ful Assyme­tri­es: Iden­tity and Al­te­rity in a Glo­ bal Age”, Na­ci­o­nal­na kon­ven­ci­ja M/MLA, 2001; ”Serbs, Mo­slems, Vam­pi­res: Euro­pean Cul­tu­res Af­ ter the Cold War”, Uni­ver­zi­tet Har­vard, Se­mi­nar o umet­no­sti i po­li­ti­ci, 2001; ”Al­te­red Sta­tes: Lan­gu­a­ge and Vi­o­len­ce Af­ter Yugo­sla­via”, Uni­ver­zi­tet u Či­ka­ gu, In­sti­tut za hu­ma­ni­stič­ke na­u­ke, 2002; ”Tra­duc­ cion Cul­tu­ral in Edad Glo­bal”, Bu­e­nos Aj­res, MAL­ BA, 2002 (na špan­skom); ”War and Iden­tity in the For­mer Yugo­sla­via”, Od­sek za sla­vi­sti­ku na UC­LA, 2003; ”Beyond Vi­o­len­ce: Strug­gle for Me­mory”, SUNY – Ol­be­ni, 2003; ”Bal­kan or the Bal­kans”, 16. evrop­ski skup o kul­tur­nim ča­so­pi­si­ma, Be­o­grad, 2003; ”Bal­kan Ma­scu­li­ne Mo­ur­ning”, In­sti­tut za hu­ ma­ni­stič­ke na­u­ke Fran­ke, 2004; ”Bal­ka­ni­za­tion or Glo­ba­li­za­tion?” Uni­ver­zi­tet u So­lu­nu, 2004; ”Al­ba­ ha­ri’s Cal­gary”, Hr­vat­sko-ka­nad­ski kul­tur­ni sim­po­ zi­jum, Opa­ti­ja, 2004; ”Post-Ori­en­tal Con­di­tion: Serbs and Turks Re­vi­si­ted”, 2005, Kon­gres Euro­zi­na, Is­tan­bul, 2005, uvod­no obra­ća­nje (sa Or­ha­nom Pa­ mu­kom); „Uvod u vam­pi­ro­lo­gi­ju”, Na­rod­na bi­bli­o­ te­ka Sr­bi­je, Be­o­grad, 2005; ”This is a Man’s World: On Bal­kan Ma­scu­li­nity”, Pen dr­žav­ni uni­ver­zi­tet, Kom­pa­ra­tiv­na knji­žev­nost, 2005; ”Vam­pi­re Na­tion:

dïjałøzí

Blood and Sex in the Bal­kans”, MLA 2005; ”Myth and Hi­story in Bal­kan Li­te­ra­tu­re”, MLA 2005; ”The Ot­to­man Le­gacy in Li­te­rary Ima­gi­na­tion: The Ca­se of Bo­snia”, Uni­ver­zi­tet Bil­gi (Is­tan­bul), 2006; ”New Euro­pe, Old Euro­pe”, Uni­ver­zi­tet Flo­ri­de, 2005; ”Vam­pi­re and the We­stern Ima­gi­na­tion”, UV – Ma­ di­son CRE­E­CA, 2005; „Le­ga­ti auto­ri­tar­nih re­ži­ma”, Na­rod­na bi­bli­o­te­ka Sr­bi­je, Be­o­grad, 2006; ”Af­ter Ori­en­ta­lism: War­ring Cul­tu­res in the Bal­kans”, Uni­ ver­zi­tet Bil­gi (Is­tan­bul), 2006; ”Ope­ning Pro­vo­ca­ti­ ons”, Kon­fe­ren­ci­ja TRANS, UV – Ma­di­son, 2006; ”Mar­gi­nal Ci­ne­ma”, Kon­fe­ren­ci­ja TRANS, UV – Ma­di­son, 2006; ”Tran­sla­ting Cul­tu­res”, Kon­fe­ren­ci­ ja TRANS, UV – Ma­di­son, 2006; ”Clo­sing Re­marks”, Kon­fe­ren­ci­ja TRANS, UV Ma­di­son, 2006; ”De­cen­ te­ring: Ser­bian Li­te­ra­tu­re in Di­a­spo­ra”, Na­ci­o­nal­na kon­ven­ci­ja AAASS, 2006; ”The Evil Ma­gic of Hi­ story: J. L. Bor­ges and D. Kiš”, Na­ci­o­nal­na Kon­ven­ ci­ja AAASS, 2006; ”Vam­pi­re Phan­tasm”, Dr­žav­ni uni­ver­zi­tet Flo­ri­de, 2007; ”The Gre­at Vam­pi­re De­ cep­tion”, Uni­ver­zi­tet Či­ka­go, 2008; ”Pro­jec­ti­ve No­ stal­gia”, Kon­fe­ren­ci­ja Sa­ve­ta za evrop­ske stu­di­je, Či­ ka­go, 2008; ”Qu­i­e­ting the Vam­pi­re: Le­gacy of Vi­o­ len­ce in the Bal­kans”, Uni­ver­zi­tet Ko­lum­bi­ja, 2008; ”Bloody Bi­eng: Vam­pi­re in the Age of Na­ti­o­na­lism”, Uni­ver­zi­tet Braun, 2008; ”The Post-Ori­en­tal Con­di­ tion: The­o­ri­zing the Bal­kan Phan­tasm”, Uni­ver­zi­tet Al­ber­te, 2008; ”Is­trian Enig­ma: The Ca­se of Ju­re Gran­ do in Krin­ ga”, MLA, San Fran­ ci­ sko, 2008; ”Bor­der­li­ne Po­e­tics in the Hi­sto­ri­cal Con­text of Sla­ vic Cul­tu­res”, Uni­ver­zi­tet To­ki­jo, 2009; ”Sin­ging the Na­tion: Yugo­slav Iden­tity and Po­pu­lar Mu­sic”, Uni­ ver­zi­tet Osa­ka, 2009; ”Ma­scu­li­nity and Epic in the Bal­kans”, Kon­ven­ci­ja AAASS, 2009; ”Wayne Vu­ci­ nich Ro­und­ta­ble”, Kon­ven­ci­ja AAASS, 2009; ”Rhe­ to­ric of Re­sem­blan­ce”, Rad­kli­fov se­mi­nar o na­pred­ nim stu­di­ja­ma, Uni­ver­zi­tet Har­vard, 2009; ”Vi­o­lent Tran­si­ti­ons: Post-Yugo­slav Emer­gen­ce and the Cre­ a­tion of Dif­fe­ren­ce”, In­sti­tut Ha­ri­man, Uni­ver­zi­tet Ko­lum­bi­ja, 2010; ”The Post-Ori­en­tal Mu­se: Vo­i­cing

Blood in the Bal­kans”, In­sti­tut za hu­ma­ni­stič­ke na­u­ ke Fran­ke, Uni­ver­zi­tet Či­ka­go, 2010; ”Com­mon Blood: Vam­pi­re and Vi­o­len­ce in the Age of Na­ti­o­na­ lism”, Uni­ver­zi­tet Tek­sa­sa – Ostin, 2011. Or­ga­ni­zo­ va­ne kon­fe­ren­ci­je: ”Brot­hers No Mo­re”, UV – Ma­ di­son, 1999; ”Tran­sla­ting Iden­ti­ti­es”, Ma­di­son, 1999; ”Tran­sla­ting Cul­tu­res”, Ma­di­son, 2000; ”The Sla­vic Got­hic”, UV – Ma­di­son (Kom­pa­ra­tiv­ni sla­vi­stič­ki ko­lo­kvi­jum), 2007. Kre­a­tiv­no pi­sa­nje – Knji­ge: Mo­ment of Si­len­ce, San Fran­ci­sco, 1990; Sa­ma Ame­ ri­ka: Be­le­ške iz pod­ze­mlja, Be­o­grad, 1994; Mi­nut ću­ ta­nja, Be­o­grad, 1997. Krat­ka pro­za i po­e­zi­ja: Pi­ta­ nja, 1978; Stu­dent, 1979, 1980; Po­let, 1980; Vi­di­ci, 1980, 1982; Knji­žev­na reč, 1981, 1983, 1986, 1988; Naj­no­vi­ja be­o­grad­ska pri­ča, Be­o­grad, 1981; Mla­ dost, 1982; Qu­o­rum, 1984; Be­ef, 1985; Mun­dus Ar­ti­ um, 1985; The World Co­mes to Iowa, Ames, 1987; Gra­di­na, 1987, 1989; Wit­ness, 1987; De­mi­tas­se, 1988; Anot­her Chi­ca­go Ma­ga­zi­ne, 1989; Kul­tu­re Is­to­ ka, 1989; Ink, 1989; Por­tland Ma­ga­zi­ne, 1990; Lo­vely Jobly, 1990; Po­li­ti­ka, 1993; Be­o­grad­ski pu­to­pi­si, Be­o­ grad, 1994; De­scant, 1996; A Mil­le­ni­um of Ser­bian Li­te­ra­tu­re, Be­o­grad, 1999; Por­tland Ma­ga­zi­ne, 2010.

Pre­vo­di pri­ča: „Zgod­be: Čr­na pot, Od­por­ni­ško gi­ ba­nje, Bo­gu za hrb­tom, Gla­vo­nja” (prev. na slo­ve­ nač­ki Dra­ga­na Bo­ja­nić), Li­te­ra­tu­ra, 1988; ”La Dan­ za de Yama­na”, La voz de la in­ter­i­or (prev. na špan­ski Kar­los Gar­di­ni), Cor­do­ba, 1987; ”The Story of a Boy and the Cut on His Knee” (prev. na en­gle­ski Da­ ni­jel Va­is­bort), Iowa Re­vi­ew, 1984; ”Black Road” (prev. na en­gle­ski Kse­ni­ja Bil­bi­ja), Ci­mar­ron Re­vi­ ew, 1991. Pre­vo­di – Knji­ge: Shif­ting Bor­ders (Far­le­ igh Dic­kin­son Uni­ver­sity Press, 1993), srp­sko­hr­vat­ ski deo; Red Knight (sa Da­ni­je­lom Vaj­sbor­tom), Lon­don, 1992; Sta­za sa­vr­šen­stva, Be­o­grad, 1981; R. K. Mer­ton, O te­o­rij­skoj so­ci­o­lo­gi­ji, Za­greb, 1979.

Krat­ka pro­za i po­e­zi­ja (iz­bor): Alek­san­dr Tkac­ hen­ko, ”Moth”, The Se­at­tle Re­vi­ew, 1990; Sla­ven­ka Dra­ku­lić, ”Mo­onk­ni­fe”, Stan­ford Hu­ma­ni­ti­es Re­vi­ ew, 1990; ”Yugo­slav Wo­men’s Songs” (je­ dan od 300

dïjałøzí

prev. i prir.), Po­e­try World, 1986; ”Ser­bian Wo­men’s Songs”, Po­e­try Mi­scel­lany (sa Da­ni­je­lom Vaj­sbor­ tom), 1986. Pre­ko pe­de­set ob­ja­vlje­nih pre­vo­da pri­ po­vet­ki, pe­sa­ma i čla­na­ka sa en­gle­skog na srp­sko­hr­ vat­ski (u Knji­žev­nim no­vi­na­ma, Knji­žev­noj re­či, Pi­ smu, Pro Fe­mi­ni itd.), uklju­ču­ju­ći i de­la Rej­mon­da Kar­ve­ra, Do­nal­da Bar­tel­ma i Mar­vi­na Be­la. Sce­na­ rio za igra­ni film: Du­šan Ko­va­če­vić, Pa­pa, New York, 1997. Pre­da­vač: Kre­a­tiv­no pi­sa­nje: Pi­sa­nje ro­ma­na, Ra­di­o­ni­ce o krat­koj pro­zi. Knji­žev­na te­o­ ri­ja: Tu­ma­če­nje knji­žev­no­sti, Na­ra­tiv­na knji­žev­ nost, Knji­žev­nost i psi­ho­lo­gi­ja, Sa­vre­me­ni ro­man Cen­tral­ne i Is­toč­ne Evro­pe, Slo­ven­ska fan­ta­sti­ka, Isto­ri­ja srp­ske i hr­vat­ske knji­žev­no­sti, Kul­tu­re Cen­tral­ne Evro­pe, Sla­vi­stič­ka kri­tič­ka te­o­ri­ja i prak­sa, Knji­žev­no­sti i kul­tu­re Is­toč­ne Evro­pe, Bal­ kan­ske mu­ške stu­di­je, Pre­vo­đe­nje: te­o­ri­ja i prak­sa, Sa­vre­me­na srp­ska i hr­vat­ska knji­žev­nost, Rod i na­ ci­ja po­sle Ju­go­sla­vi­je, Kom­pa­ra­tiv­na isto­ri­ja ju­žno­

301

slo­ven­skih knji­žev­no­sti, Psi­ho­a­na­li­za i knji­žev­ nost, Za­mi­šlje­ne slo­ven­ske za­jed­ni­ce, Na­si­lje i kul­ tu­ra, Te­o­ri­je in­ter­kul­tu­ral­ne ko­mu­ni­ka­ci­je, Vam­pi­ ri u knji­žev­no­sti i na fil­mu, Knji­žev­nost i na­ci­ja ši­rom slo­ven­skog sve­ta. Je­zik: In­ten­ziv­ni ele­men­ tar­ni srp­sko­hr­vat­ski, In­ten­ziv­ni sred­nji srp­sko­hr­ vat­ski. De­la u na­sta­ja­nju: a) Kre­a­tiv­no pi­sa­nje: Knji­ge: Se­cond World, ro­man (na engl.); S/M, ro­ man (na srpskohrv.); Adop­ting Ame­ri­ca (na engl.); b) Pre­vo­di: Du­šan Ko­va­če­vić and Emir Ku­stu­ri­ca, The Whi­te Ho­tel, New York, 1998, sce­na­rio (sa srpskohrv. na engl.); c) Kri­ti­ka i te­o­ri­ja – Knji­ge: The Sec­ret of Tran­sla­tion: A Ma­ni­fe­sto of Bor­der Cul­tu­ res. Član­ci: ”Će­le Ku­la: Na­tion as Tra­u­ma Com­me­ mo­ra­tion”; ”Et­hnic Por­no­graphy in the Bal­kans: S/M of Na­ti­o­nal Iden­tity”; ”Kiš and Al­ba­ha­ri: Je­ wish sub­texts of Ser­bian Pro­se”.

Priredila: G. Đilas

302

303

304

305

dïjałøzí

UDC 792.071.2:929 Jovanov S. (047.53)

Sa Svetislavom Jovanovim razgovarala Aleksandra Đurić Bosnić

Ide­o­lo­ško po­ro­blja­va­nje za­po­či­nje obe­ća­njem ap­so­lut­ne slo­bo­de •

Is­ku­stvo de­ve­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog ve­ka u srp­skoj kul­tu­ri je isto­vre­me­no is­ku­stvo ri­gid­ne i sve­pro­ži­ma­ju­će ide­o­lo­gi­za­ci­je ali i ade­kvat­nog od­go­vo­ra – go­to­vo he­roj­ske, sa­mo­sve­sne i sa­ve­ sne in­te­lek­tu­al­ne po­bu­ne... Ka­ko da­nas, iz per­ spek­ti­ve iz­me­nje­nih dis­kur­sa, vi­di­te ovo dvoj­ stvo?

Ako se ma­kar za (te­o­rij­ski) tre­nu­tak i za­ne­ma­ri ona – od (zlo)upo­tre­be umno­go­me iz­li­za­na – Milj­ ko­vi­će­va di­le­ma o spo­sob­no­sti slo­bo­de da pe­va („kao što su su­žnji pe­va­li o njoj”), čak će i ne­sklo­ni­ ma skep­ti­ci­zmu bi­ti ja­sno: sa­mo­sve­sni, a po­go­to­vo he­roj­ski po­bu­nje­ni­ci su, to­kom de­ve­de­se­tih, naj­ve­ ći deo vre­me­na bi­li u ma­nji­ni – ba­rem što se ti­če dra­me i po­zo­ri­šta, a ve­li­kim de­lom i knji­žev­no­sti.

Me­đu­tim, u na­šoj sre­di­ni hro­nič­no pri­sut­na sklo­ nost ka ide­a­li­za­ci­ji pro­šlo­sti (čak i one naj­sko­ri­je) te­ži – sve­sno ili ne­sve­sno – da re­la­ti­vi­zu­je ovu či­ nje­ni­cu. Ali, što bi re­kao Čen­dle­rov Fi­lip Mar­lou, či­nje­ni­ce su ne­u­mo­lji­ve, čak i ka­da su usme­ne. Ako se raz­gr­nu ob­man­lji­vi ve­lo­vi „ilu­zi­o­ni­zma se­ća­nja”, osve­do­či­će­mo se da su se – u pro­ce­su bu­đe­nja iz opi­je­no­sti ko­ju je in­du­ko­va­la Mi­lo­še­vi­će­va „ide­o­ lo­ška ma­ši­na” – po­zo­ri­šte i dra­ma kre­ta­li vr­lo raz­ li­či­tim tem­pom. Pa­ra­dok­sal­no, sâm po­zo­ri­šni me­

ha­ni­zam, prem­da kon­kret­ni­je uslo­vljen re­al­no­šću i sa­mim tim krh­ki­ji na­spram jed­nog po­lu­mi­li­ta­ri­ stič­kog ide­o­lo­škog ko­šma­ra, br­že se i di­na­mič­ni­je okre­nuo pu­ta­nji umet­nič­ke kri­tič­no­sti i in­te­lek­tu­ al­ne auto­no­mi­je: na­kon uni­ver­za­li­stič­kog iro­nič­ nog ot­klo­na Og­nje­no­vić­ki­nog pro­jek­ta Je li bi­lo kne­že­ve ve­če­re? (1991), ovu pu­ta­nju sle­de i raz­vi­ja­ju Ču­do u Šar­ga­nu Ego­na Sa­vi­na (1993), Mi­ja­čev La­ žni car Šće­pan Ma­li (1994), kao i Raz­voj­ni put Bo­ re Šnaj­de­ra Ko­ka­na Mla­de­no­vi­ća (1995): ni­je reč o pro­stom an­ti­i­de­o­lo­škom go­vo­ru, već o bo­ga­tom re­ gi­stru an­ga­žma­na, ko­ji uklju­ču­je alu­ziv­nost gro­te­ ske, uboj­nost sa­ti­re i slo­je­vi­tost so­ci­jal­ne ana­li­ze. S dru­ge stra­ne, dram­ska knji­žev­nost se mno­go muč­ ni­je i spo­ri­je oslo­ba­đa oko­va la­žnog ro­do­lju­blja, tu­ pe na­iv­no­sti i ugod­nog eska­pi­zma, do­se­žu­ći ni­vo kri­tič­ke auto­no­mi­je tek kroz „ta­las 1997”: Sr­blja­no­ vić­ki­na Be­o­grad­ska tri­lo­gi­ja, Mar­ko­vi­će­va Tur­ne­ja, Ko­va­če­vi­ćev La­ri Tomp­son i, kao sna­žni sim­bol po­ nov­nog su­sre­ta dra­me i po­zo­ri­šta, Mi­hi­zov Ba­no­vić Stra­hi­nja u ver­zi­ji Ni­ki­te Mi­li­vo­je­vi­ća. Sve što sle­di ovo­me – bez ob­zi­ra da li je reč o jed­na­ko do­brom, ili, če­šće, o još bo­ljem – je­ste (po­zna­ta) isto­ri­ja; no, isto­ri­ja se na ovim pro­sto­ri­ma po­ja­vlju­je kao ali­ bi za za­blu­de i ne­či­nje­nja, i to sa uče­sta­lo­šću ko­ja pred­sta­vlja uvre­du za zdrav ra­zum.

306

dïjałøzí

•

Ko­li­ko je i ka­da knji­žev­nost imu­na na ide­o­lo­ške uzur­pa­ci­je?

U raz­ma­tra­nju ovog pro­ble­ma, uput­no je po­ći od mak­si­me, na­sle­đe­ne iz po­le­mi­ke Sta­rih i No­vih u do­ba fran­cu­skog (neo)kla­si­ci­zma: ne po­sto­ji ta­ko rđav re­žim ko­ji ne­će me­đu umet­ni­ci­ma us­pe­ti da pro­na­đe svo­je sla­vi­te­lje. Knji­žev­nost još i mo­že op­ sto­ja­va­ti „vre­me­nu na­su­prot”, pre­ži­vlja­va­ju­ći u skro­ vi­to­sti autor­skih fi­o­ka, ili unu­tar za­ve­re­nič­kih cir­ku­ li­sa­nja „sa­mi­zda­ta”. Po­zo­ri­šte pak, a s njim i dram­ ska knji­žev­nost, mo­že op­sto­ja­ti sa­mo unu­tar sve­ta.

To zna­či da su, osim sle­pog po­ko­ra­va­nja ide­o­lo­škoj dog­mi – to jest, na­su­prot nje­mu, pla­kat­skog i jed­no­ di­men­zi­o­nal­nog „idej­nog ot­po­ra” – na ras­po­la­ga­nju ipak i ne­ka dru­ga, du­go­roč­no čak efi­ka­sni­ja re­še­nja: mi­mi­kri­ja, iro­ni­ja i, ko­nač­no, la­kr­di­ja. Već je i Mo­ li­jer – ako uzi­ma­mo u ob­zir sa­mo „No­vi svet” – to shva­tao. Da za­vr­šim po­mo­ću neo­kla­si­ci­stič­kog pri­ me­ra: prem­da je Ar­man Žan di Ple­si (po­zna­ti­ji nam kao kar­di­nal Ri­še­lje) uspe­vao da svo­je si­ste­mat­sko ci­vi­li­zo­va­nje fran­cu­skog je­zi­ka i pod­sti­ca­nje kul­tu­ re „na­pla­ti” bes­pri­mer­nom ide­o­lo­škom kon­tro­lom („pra­vi­la uku­sa” kao ge­ni­jal­ni me­tod cen­zu­re), ni­je mo­gao da isu­ši pod­zem­ne to­ko­ve ima­gi­na­ci­je ko­ji su kul­mi­ni­ra­li u Don Žu­a­nu i Tar­ti­fu. Mo­li­jer je „u od­ go­vor” pri­me­nio pa­ra­dig­mat­sko oru­đe auten­tič­nog umet­ni­ka – stva­rao je kao da ide­o­lo­gi­ja ni ne po­sto­ji.

Nu­žno je opo­me­nu­ti se da ni da­nas ta­kva stra­te­gi­ja ni­je ni­ma­lo iz­gu­bi­la na ak­tu­el­no­sti.

•

Ka­ko u kon­tek­stu ak­tu­el­nih po­li­tič­kih i so­ci­o­lo­škokul­tu­ro­lo­ških pa­ra­dig­mi vi­di­te va­len­štaj­nov­ski sa­ mo­sve­snu te­žnju za, ka­ko ka­že­te, uni­ver­zal­nom slo­bo­dom ide­o­lo­škog sta­va?

Sve de­lat­ne ko­mu­ni­ka­cij­ske in­stan­ce da­na­šnji­ ce – od daj­dže­sti­ra­nih pri­ruč­ni­ka za „us­pe­šan ži­ vot” (ili „kre­a­tiv­no pi­sa­nje”) do mon­den­skih ru­bri­ ka, od pro­vin­cij­skih knji­žev­nih (sa­mo)pro­mo­ci­ja 307

do „ego­tri­per­skih” blo­go­va, od ana­hro­nih tr­tlja­nja aka­de­mi­ka o „na­ci­o­nal­nom du­hu” do po­vr­šnog ša­ ma­ni­zma naj­ra­zli­či­ti­jih wor­kshop-ova – svi nas oni uve­ra­va­ju da ži­vi­mo u do­bu/sve­tu ap­so­lut­ne slo­bo­de (da­kle, i slo­bo­de umet­nič­kog stva­ra­nja). Ali, ako su nas iče­mu pod­u­či­li sin­hro­ni­zo­va­ni pro­gre­si teh­no­ lo­gi­je (A-bom­ba), ide­o­lo­gi­je (Gu­lag i Aušvic) i ko­ mu­ni­ka­ci­ja (in­ter­net), on­da je to sle­de­ća ne­u­god­na isti­na: ide­o­lo­ško (kao i teh­no­lo­ško) po­ro­blja­va­nje uvek za­po­či­nje obe­ća­njem ap­so­lut­ne slo­bo­de. Ka­da sa­mo de­li­mič­no uklo­ni­mo ma­sku „uni­ver­zal­ne slo­bo­de”, spo­zna­je­mo (po pra­vi­lu, ka­sno) da vla­da­ju­će oslo­ bo­di­telj­ske stra­te­gi­je uglav­nom pro­po­ve­da­ju slo­bo­ du od Dru­gog, da­kle, ili se­bič­nu sa­mo­pro­mo­ci­ju Ja, ili uta­pa­nje u hi­ste­ri­ju Ru­lje – ali ni­ka­ko slo­bo­du (i) za Dru­gog. Ne­vi­dlji­vi, za mno­ge ne­u­hva­tlji­vi te­melj umet­nič­kog an­ga­žma­na, me­đu­tim, upra­vo i pred­sta­ vlja sum­nja u uni­ver­zal­ne isti­ne – pa sa­mim tim i u „uni­ver­zal­nu slo­bo­du”. Slo­bo­da ne­ma de­fi­ni­ci­ju, ali je njen krh­ki, ne­u­hva­tlji­vi te­melj uvek u frag­men­tar­ nom, ne­do­vr­še­nom – da­kle u otvo­re­nom, u ri­zi­ku. Čak i vir­tu­e­li­stič­ki tok kul­tu­ro­lo­ških uče­nja – oli­čen u Bo­dri­ja­ru – mo­rao je do­spe­ti do spo­zna­je (ko­ju mno­gi ni da­nas ne že­le da ču­ju): da­nas ni­šta ne „ra­ di” na re­pre­si­ju, sve „ra­di” na slo­bo­du – ali to je ista stvar. Bu­njuel, taj za­bo­ra­vlje­ni film­ski vrač mo­der­ne, ka­že ovo isto u svom usa­mlje­nič­ki nam­ćo­ra­stom sti­ lu: „Mr­zim sve ko­ji zna­ju isti­nu, bi­lo ko da su.”

•

U ko­joj me­ri se po­zo­ri­šte u Sr­bi­ji i Voj­vo­di­ni „pri­ la­go­đa­va­lo” ide­o­lo­škim ko­or­di­na­ta­ma od sre­di­ne dva­de­se­tog ve­ka do da­nas?

Pa­ra­dok­sal­no ili ne, te­ze o spe­ci­fič­no­sti­ma voj­ vo­đan­skog kul­tur­nog i umet­nič­kog pro­sto­ra mo­gu se pri­lič­no ube­dlji­vo sa­gle­da­ti na pri­me­ru po­ve­ sti voj­vo­đan­skog po­zo­ri­šnog ži­vo­ta u po­sled­njih po­la ve­ka. Sa da­na­šnjeg sta­no­vi­šta, u tom po­lu­ve­ kov­nom ra­spo­nu da­ju se uoči­ti, gru­bo (i po­ma­lo ci­nič­ki) re­če­no, tri fa­ze. Naj­pre, u raz­do­blju cen­

dïjałøzí

tra­li­stič­ki raz­vi­ja­nog (i po­tom sti­dlji­vo de­cen­tra­ li­zo­va­nog) ulju­đe­nog so­ci­ja­li­zma i nje­go­vog ot­ me­nog su­ži­vo­ta ka­ko sa kul­tu­ra­ma ma­nji­na, ta­ko i sa mi­to­ma­ni­ja­ma pro­vin­ci­jal­nog „ma­ti­čar­stva” (1955–1985), me­ru po­zo­ri­šnih vred­no­sti oli­ča­va­lo je Srp­sko na­rod­no po­zo­ri­šte – kon­tra­dik­tor­ni sim­ bol jed­ne ne­mo­gu­će na­god­be (od Trif­ko­vi­ća kao pro­me­na­de do gor­kog Mi­ja­če­vog Ste­ri­je). Ka­da se – od­la­skom Mar­ša­la, ras­pa­dom SFRJ, gra­đan­skim ra­tom i uru­ša­va­njem (osvo­je­ne, ali ni­ka­da iskre­no da­te) auto­no­mi­je – No­vi Sad pre­o­bra­ža­va iz (ni­ka­da do­ka­za­ne) srp­ske Ati­ne u gr­meč­ku ko­ri­du, og­nji­ šte srp­stva i če­kić­stva, i, naj­zad (Ka­kvog li vr­hun­ca!) u „naj­po­zna­ti­ju de­sti­na­ci­ju rok fe­sti­va­la” – eta­lo­ni voj­vo­đan­skih po­zo­ri­šnih vred­no­sti („mejnstri­ma”, ali i is­ko­ra­ka) se­le se u Su­bo­ti­cu, Zre­nja­nin i, po­naj­ vi­še, Som­bor; ovo do­ba rat­nih is­ku­še­nja i po­rat­nih tre­žnje­nja (1985–2005) još uvek da­je oka­sne­le plo­ do­ve (ko­je mno­gi po­gre­šno vi­de kao no­vi pro­cvat).

Na­kon 2005. go­di­ne, re­dov­no sta­nje – ka­ko u ne­što ma­njim po­zo­ri­šti­ma, ta­ko i u „me­zim­če­tu srp­skom” – je­ste en­tro­pi­ja. Je­di­no ak­tiv­no je­zgro po­zo­ri­šne ener­gi­je na voj­vo­đan­skom tlu – An­draš Ur­ban i De­ si­re Cen­tral sta­tion – ema­ni­ra iz gra­nič­nog pod­ruč­ ja – da­kle, i bu­kval­no sa mar­gi­ne. Jer, ve­li­ke zgra­de su pra­zne – za­to što su „ve­li­ke ide­je” po­tro­še­ne. Ali, ni­sam pe­si­mi­sta – voj­vo­đan­skoj kul­tu­ri i po­zo­ri­štu ni­je pr­vi put da po­či­nju od nu­le: ko vi­di, otvo­ri­će mu se.

•

Za­što to­kom raz­vo­ja mo­der­ni­stič­ke i post­mo­der­ ni­stič­ke knji­žev­no­sti tra­gič­ki ža­nr po­ste­pe­no ali iz­ve­sno atro­fi­ra?

U te­a­tru, za raz­li­ku od osta­lih umet­nič­kih di­ sci­pli­na, po­sto­ji je­dan žan­rov­ski pa­ra­doks: tra­ge­di­ ja, ko­ja, za­jed­no sa ko­me­di­jom, pred­sta­vlja je­dan od dva­ju te­melj­nih žan­ro­va, u po­ve­sti dra­me i po­zo­ri­šta ni­je pra­vi­lo – već iz­u­ze­tak. Tra­ge­di­ja se, na­i­me, u po­ ve­sti evro­po­cen­trič­ne kul­tu­re, a pre­ma kon­sen­zu­su

svih re­le­vant­nih tu­ma­ča, ja­vlja u sve­ga tri (ili če­ti­ri) na­vra­ta: u he­len­skoj Ati­ni, u Šek­spi­ro­voj re­ne­san­snoj En­gle­skoj, za vre­me neo­kla­si­ci­zma Kor­ne­ja, Ra­si­na i Mo­li­je­ra, i naj­zad (po ne­ki­ma u ko­je spa­da i mo­ja ma­len­kost) u ne­mač­kom ro­man­ti­zmu. Zbog če­ga, upr­kos is­ku­stvu tra­gi­zma Be­ke­to­vih me­ta­fi­zič­kih klov­no­va i Jo­ne­sko­vih ap­surd­nih iga­ra je­zi­ka, upr­ kos tra­gič­nom sle­pi­lu Breh­to­ve Maj­ke Hra­brost ili pro­roč­kom lu­di­lu Vaj­so­vog Ma­ra/Sa­da, ne mo­že­mo re­ći da u dva­de­se­tom, kao ni na po­čet­ku dva­de­set pr­vog ve­ka, ima­mo tra­ge­di­ju? Uobi­ča­je­na ar­gu­men­ ta­ci­ja se usred­sre­đu­je na re­la­ci­ju ju­nak/sud­bi­na – to jest, na či­nje­ni­cu da je iz na­šeg sve­ta iš­če­zla ne sa­mo ti­tan­ska po­bu­na, ne­go i ap­so­lut pro­tiv ko­je­ga se tre­ba po­bu­ni­ti. Čak i naj­skep­tič­ni­ji mi­sli­lac me­đu sa­vre­ me­ni­jim fi­lo­zo­fi­ma Emil Si­o­ran tvr­di da „de­la­ti, zna­ či ogre­ši­ti se o ap­so­lut”. Ipak, či­ni mi se da su uzro­ci (sa­mo ak­tu­el­nog, na­da­ti se je) ne­po­sto­ja­nja tra­ge­di­je slo­že­ni­ji. An­tič­ki tvor­ci tra­ge­di­je su, na­i­me, ose­ća­li da pri­kaz tra­gič­kog su­ko­ba ni­je sa­mo umet­nič­ka di­ sci­pli­na već i di­men­zi­ja op­šte­ljud­skog na­sto­ja­nja da se grad – po­lis, dru­štvo – sa­gle­da kao vrt: ne pro­stor idi­le, već me­sto na ko­jem se slo­bo­da ra­đa iz kon­flik­ ta. Kod Šek­spi­ra, svet je i da­lje stre­mio pre­o­bra­zbi u vrt, iako se stvar­nost opa­sno če­sto po­i­sto­ve­ći­va­la sa po­zor­ni­com – da­kle, sa ilu­zi­jom. Ali, iz­me­đu stro­ gog ra­si­nov­skog su­da­ra stra­sti i du­žno­sti, i ši­le­rov­ske di­le­me ju­na­ka su­o­če­nog sa Isto­ri­jom, zbi­la se – za mno­ge neo­set­no – epo­hal­na tran­sfor­ma­ci­ja: čo­vek je po­stao de­kar­tov­ski co­gi­to ko­ji sum­nja, grad-vrt se pre­o­bra­zio u grad-ma­ši­nu. Su­o­če­ni sa epo­hal­nom pro­me­nom umet­nič­ke i ži­vot­ne re­la­ci­je, Ge­te, Ši­ler i Bih­ner su, ti­tan­skim na­po­ri­ma, do­se­gli do ru­še­vi­na tra­ge­di­je. Da­na­šnji svet ne­ma tra­ge­di­ju pr­ven­stve­no sto­ga što ne ose­ća po­tre­bu za njom – jer, mi ima­mo grad-ma­ši­nu i ti­me se za­do­vo­lja­va­mo. Na­rav­no, ta­ kva si­tu­a­ci­ja je, sa­ma po se­bi, već plo­dan pre­tekst za tra­gič­ko ose­ća­nje sve­ta, pi­ta­nje je sa­mo ho­će li se do te spo­zna­je vi­nu­ti, su­tra, ako ne da­nas, onih Se­ne­ ki­nih ipak ne­ko­li­ko iza­bra­nih (pa­u­ci, ali­qui ta­men).

308

dïjałøzí

•

Su­kob na re­la­ci­ji in­di­vi­dua – ko­lek­tiv u vre­me­nu po­sti­de­o­lo­gi­ja ne­iz­be­žno je ozna­čen sva­ko­vr­snim va­ri­jan­ta­ma ra­slo­ja­va­nja oka­me­nje­nih iden­ti­te­ta a ko­nač­na ne­u­hva­tlji­vost su­bjek­ti­vi­te­ta po­kre­nu­la je ti­hu ali, či­ni se, ne­u­mo­lji­vu ero­zi­ju i sub­ver­zi­ju ide­je ko­lek­ti­vi­te­ta kao pre­te­ćeg i nad­re­đe­nog... Ka­ kve su dra­ma­tur­ške kon­se­kven­ce, ka­ko su se ove on­to­lo­ške me­tar­mo­fo­ze re­flek­to­va­le na sa­vre­me­nu svet­sku dram­sku knji­žev­nost?

U pro­te­klih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja pre­ži­ve­li smo – ako se ne ra­ču­na­ju „sma­ko­vi sve­ta” ko­je, obič­ no, lan­si­ra­ju op­skur­ni pro­po­ved­ni­ci ver­skih ra­diosta­ni­ca iz Do­nje Bes­tra­gi­je, zad­nja po­šta Pa­lan­ka/ Vi­skon­sin – krah broj­nih (post)mo­der­nih vi­zi­ja, u dru­štvu kao i u umet­no­sti: de­man­to­va­na je Frid­ ma­no­va „eko­no­mi­ja pri­vat­ne po­hle­pe”, baš kao i Fu­ku­ja­min „kraj Isto­ri­je”, iz­ble­de­la je ma­gi­ja me­ ta­pro­znog Pin­čo­na (ili Bar­ta), Vor­ho­lov epo­hal­ni bez­o­bra­zluk se sro­zao do tra­če­va „žu­te štam­pe”, a De­mi­jan Herst se raz­ot­krio kao me­ki por­no­graf an­ tro­po­lo­škog đu­bre­ta. Isto­ri­ja, ta Ši­le­ro­va un­ster­blic­

309

he Bürge­rin je iz­no­va po­ka­za­la zu­be, po­tvr­đu­ju­ći se još je­dan­put kao „be­smrt­na gra­đan­ka svi­ju na­ro­da i vre­me­na”. I upra­vo je kraj kra­ja Isto­ri­je ono što će sa­ču­va­ti dra­mu i po­zo­ri­šte: blo­go­vi i re­a­lity show mo­gu cve­ta­ti u okvi­ru pa­ra­li­ze i/ili en­tro­pi­je, dok se dra­ma – baš kao i ži­vot – hra­ni pro­tiv­reč­no­sti­ma.

Po­red to­ga, na­ša ma­sme­dij­ska ma­ši­ne­ri­ja, bez ob­zi­ ra na ha­la­bu­ku nje­nih pro­mo­te­ra o „oslo­ba­đa­nju”, su­štin­ski funk­ci­o­ni­še kao ri­tual „usa­mlje­ne go­mi­ le”. Dra­ma i po­zo­ri­šte – i tu je nji­ho­va (za­ču­do, još ne­pro­koc­ka­na) šan­sa – op­sto­ja­va­ju na dru­goj vr­sti iden­ti­fi­ka­ci­je: dok nas ta­ma gle­da­li­šta sva­kog tre­ nut­ka op­te­re­ću­je umi­ru­ju­ćim mre­ža­ma ko­lek­ti­vi­te­ ta, u isto vre­me, u sva­kom od tih tre­nu­ta­ka, ri­zič­na sve­tlost te­a­tar­ske ilu­zi­je uz­di­že – sva­kog od nas na druk­či­ji na­čin – pre­ma ne­is­tra­že­nim vi­si­na­ma otvo­ re­nog, ne­spu­ta­nog iden­ti­te­ta. Da li se, me­đu­tim, u sve­tu u ko­jem je, ka­ko ka­že Fu­ko, „isti­na na stra­ni bez­u­mlja i svi­re­po­sti, a ra­zum – na stra­ni hi­me­re i zlo­be”, još uvek mo­že­mo na­da­ti ova­kvoj pu­sto­lo­ vi­ni? Uve­ren sam da je i sa­mo po­sta­vlja­nje ta­kvog pi­ta­nja do­volj­no za po­če­tak.

dïjałøzí

Svetislav Jovanov Dra­ma­turg, pi­sac, knji­žev­ni te­o­re­ti­čar, te­o­re­ti­čar dra­me, po­zo­ri­šta i ma­sme­di­ja. Ro­đen je 30. I 1953. go­ di­ne u Ja­sku, gim­na­zi­ju za­vr­šio u Ru­mi, a di­plo­mi­rao na Ka­te­dri za dra­ma­tur­gi­ju Fa­kul­te­ta dram­skih umet­ no­sti u Be­o­gra­du 1975. go­di­ne. Dok­to­ri­rao na istom fa­ kul­te­tu 2011. go­di­ne sa te­mom Su­bjekt i ža­nr u ro­man­ ti­čar­skoj dra­mi. Od 1977. do 1992. i od 1996. do 2001. go­di­ne ra­di kao dra­ma­turg i ured­nik dram­skog pro­gra­ ma Te­le­vi­zi­je No­vi Sad. Di­rek­tor je Dra­me Srp­skog na­ rod­nog po­zo­ri­šta u No­vom Sa­du 2000/2001. go­di­ne, a 2003/2004. go­di­ne je za­me­nik uprav­ni­ka ovog po­zo­ ri­šta. Od 2004. do 2007. go­di­ne bio je di­rek­tor Dra­me na srp­skom je­zi­ku Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Su­bo­ti­ci. Od 2007. go­di­ne ra­di kao dra­ma­turg u Srp­skom na­rod­ nom po­zo­ri­štu. U pe­ri­o­du 1998–2000. go­di­ne oba­ vljao je funk­ci­ju se­lek­to­ra Ste­ri­ji­nog Po­zor­ja. Bio je član ured­ni­šta­va „Le­to­pi­sa Ma­ti­ce srp­ske” i „Lu­du­sa”, a od 2002. član je re­dak­ci­je „Sce­ne”. U pe­ri­o­du 2006–2001. ured­nik je iz­da­vač­ke de­lat­no­sti Ste­ri­ji­nog Po­zor­ja, a od 2010. do 2012. član Umet­nič­kog ve­ća Po­zor­ja. Po­čev od 2005. go­di­ne pred­sed­nik je ži­ri­ja na­gra­de za dram­ sko stva­ra­la­štvo „Bo­ri­slav Mi­haj­lo­vić Mi­hiz”. Član je Aso­ci­ja­ci­je po­zo­ri­šnih kri­ti­ča­ra Sr­bi­je i Srp­skog knji­ žev­nog dru­štva, a od 2011. pred­sed­nik Srp­skog cen­tra Me­đu­na­rod­nog po­zo­ri­šnog in­sti­tu­ta (ITI). Do­bit­nik je Ste­ri­ji­ne na­gra­de za te­a­tro­lo­gi­ju 2000. go­di­ne (za knji­ gu Ob­ma­nu­ti Eros). Ože­njen je, otac dvo­je de­ce. Ži­vi u No­vom Sa­du.

Knji­ge: (iz obla­sti knji­žev­ne te­o­ri­je, te­o­ri­je dra­me, po­zo­ri­šta i ma­sme­di­ja): Raj­ski tro­va­či: ese­ji o dra­ma­tur­ gi­ji raz­li­ke, Be­o­grad, 1987; Је­ре­тик у ол­та­ру: има­ги­ нак­ци­је, Вр­шац, 1994; Hu­di­ni­je­va ula­zni­ca: (po­sve­te iz film­skog spo­me­na­ra), No­vi Sad, 1994; Pik­nik na Gol­go­ti: svet­ska knji­žev­nost Bo­ri­sla­va Pe­ki­ća, Be­o­grad, 1994; Čas lo­bo­to­mi­je: en­ci­klo­pe­dij­ski zve­ri­njak Da­ni­la Ki­ša: za­pi­ si iz hi­per­tek­sta, Be­o­grad, 1997; Ob­ma­nu­ti eros: žen­sko pi­ta­nje u srp­skoj dra­mi, Be­o­grad, 1999; Reč­nik post­mo­ der­ne: sa uput­stvi­ma za ra­do­zna­le či­ta­o­ce, Be­o­grad,

1999; Mi­to­vi XX ve­ka, No­vi Sad, 2002; Шек­спир, Кот и ја: ан­ти­те­а­тро­ло­шке сту­ди­је, Кра­ље­во, 2003; Ju­ nak i sud­bi­na: po­e­ti­ka ne­mač­ke ro­man­ti­čar­ske tra­ge­di­je, No­vi Sad, 2011.

Sa­sta­vio an­to­lo­gi­je: Ан­то­ло­ги­ја кри­ми­на­ли­ стич­ке при­че. Део 1, 2, Бе­о­град, 1995; Ubij me ne­žno: an­to­lo­gi­ja „tvr­de” kri­mi-pri­če (prir. i predg.), No­vi Sad, 1996; Pred­smrt­na mla­dost: an­to­lo­gi­ja naj­no­vi­je srp­ske dra­me 1995–2005. Deo 1 (pri­re­di­li Ve­sna Je­zer­kić, Sve­ ti­slav Jo­va­nov), No­vi Sad, 2006; Isto­ri­ja & ilu­zi­ja: an­ to­lo­gi­ja naj­no­vi­je srp­ske dra­me 1995–2005. Deo 2 (prir.

Ve­sna Je­zer­kić, Sve­ti­slav Jo­va­nov), No­vi Sad, 2007.

Pri­re­dio knji­ge: Re­gi­o­na­li­zam kao put ka otvo­re­ nom dru­štvu (prir. Slo­bo­dan Be­ljan­ski, Ne­nad Di­mi­ tri­je­vić, Dra­gan Go­lu­bo­vić, Sve­ti­slav Jo­va­nov, Al­par Lo­šonc i Alek­san­dar Mol­nar), No­vi Sad, 1994; En­to­ni Bar­džis, Mo­dus di­a­bo­li [The De­vil’s Mo­de]: iza­bra­ne pri­ če (prev. Vla­di­sla­va Gor­dić, iza­brao S. Jo­va­nov), Be­o­ grad, 1995; Ми­хи­зо­ва дра­ма у европ­ском кон­тек­сту : збор­ник тек­сто­ва (Сим­по­зи­јум о драм­ском опу­су Бо­ри­сла­ва Ми­хај­ло­ви­ћа Михизa), Ириг, 2006; Bo­ri­ slav Pe­kić, Ro­bo­ti i sa­bla­sti: iz­bor iz neo­bja­vlje­nih dra­ma (iz­bor i po­go­vor), No­vi Sad, 2006; Ми­о­драг Ку­јун­џић, Објек­тив­ност ис­кљу­че­на: по­зо­ри­шне ана­ли­зе, Но­ви Сад, 2008; S obe stra­ne ilu­zi­je: zbor­nik tek­sto­va (Sim­po­zi­jum o dra­ma­ti­za­ci­ja­ma Bo­ri­sla­va Mi­haj­lo­vi­ća Mi­hi­za), Irig, 2008; ; Ma­rio Var­gas Ljo­sa, Dra­me (prev.

Bo­ja­na Ko­va­če­vić Pe­tro­vić), Zre­nja­nin, 2010; Ma­rio Var­gas Ljo­sa, Dra­me (prev. Bo­ja­na Ko­va­če­vić Pe­tro­vić), 2. izd., Zre­nja­nin, 2011.

Pre­veo: Rej­mond Čen­dler, Playback (pre­ve­li s en­ gle­skog Ja­sna i Sve­ti­slav Jo­va­nov), No­vi Sad, 1994; Ed­ gar Alan Po, Mel­ce­lov ša­hist i dru­ge po­uč­ne pri­če (iz­bor i pre­vod s en­gle­skog Ne­ma­nja i Sve­ti­slav Jo­va­nov), No­vi Sad, 1999; Ed­gar Alan Po, Sa­bra­ne pri­če i pe­sme (pre­ve­li Sve­ti­slav Ste­fa­no­vić ... [et al.], Be­o­grad, 2006.

Tek­sto­vi u knji­ga­ma: Ђор­ђе Ле­бо­вић, Дол­ ња зе­ мља: [драма у два де­ ла по де­ ли­ ма Ја­ ко­ ва Игњатовића], Но­ви Сад, 1981; Mi­la­din Še­var­lić, Pro­past car­stva srp­sko­ga, Be­o­grad, 1983; H. P. Lav­kraft, 310

dïjałøzí

S onu stra­nu sna: iza­bra­ne pri­če (s en­gle­skog pre­ve­ la Ja­sna Jo­va­nov), Be­o­grad, 1989; Du­ško Bog­da­no­vić, Go­di­na psa, No­vi Sad, 1995; Алек­сан­дар Ти­шма, Ис­ ку­ше­ња љу­ба­ви, Бе­о­град, 1995; Бо­ри­слав В. Пе­кић, Атлан­ти­да: епос. Књ. 2, Но­ви Сад, 1995; Đor­đe Pi­ sa­rev, Po­sla­ni­ce iz No­vog Je­ru­sa­li­ma: iza­bra­ne pri­če, Be­ o­grad, 1996; Alek­san­dar Ti­šma, Šta sam go­vo­rio (pri­re­ dio Lju­bi­sav An­drić), No­vi Sad, 1996; Ду­шко Бог­да­ но­вић, Зи­до­ви и љу­ди, Но­ви Сад, 1997; Ро­ман као пе­шча­ник: при­по­ве­дач­ка умет­ност Да­ни­ла Ки­ша: збор­ник ра­до­ва, Но­ви Сад, 1998; Књи­га ве­ка (прир. Алек­сан­дар Јер­ков, Дра­ган Бо­гу­то­вић), Пан­че­ во, 2001; Спо­ме­ни­ца Но­во­са­ђа­на : 78 да­на ра­та и стра­да­ња (прир. Ђор­ђе Ран­дељ), Но­ви Сад, 2001; Végel-sympo­sion: tanulmányok Végel László mű­ve­i­ről (ur. Virág Zoltán), Bu­da­pest, 2005; Knji­žev­nost Vo­ji­sla­ va De­spo­to­va: zbor­nik ra­do­va (ur. Goj­ko Bo­žo­vić), Zre­ nja­nin, 2005; Knji­žev­nost Vo­ji­sla­va De­spo­to­va: zbor­nik ra­do­va (ur. Goj­ko Bo­žo­vić), Zre­nja­nin, 2005; Ми­ли­во­ је Мла­ђе­но­вић, Сцен­ске бај­ке Алек­сан­дра По­по­ви­ ћа, Но­ви Сад, 2005; Спо­ме­ни­ца Да­ни­ла Ки­ша : по­ во­дом се­дам­де­се­то­го­ди­шњи­це ро­ђе­ња (ур. Пре­драг Па­ла­ве­стра), Бе­о­град, 2005; Mi­le­na Mar­ko­vić, Dra­ me, Irig, 2006; Ma­ja Pe­le­vić, Dra­me, Irig, 2006; Ma­ri­ja Ka­ra­kla­jić, Dra­me, Irig, 2007; Ma­ja Pe­le­vić, Ja ili ne­ko dru­gi, No­vi Sad, 2007; H. F. Lav­kraft, S onu stra­nu sna (pre­vod sa en­gle­skog Ja­sna Jo­va­nov), Srem­ska Mi­tro­ vi­ca, 2008; Mi­le­na Bo­ga­vac, Dra­me, Irig, 2009; Mi­li­ca Pi­le­tić, Dra­me, Irig, 2010; Jor­dan Cve­ta­no­vić, Dra­me, Irig, 2011; Ta­nja Šlji­var, Dra­me, Irig, 2012.

Po­zo­ri­šne i film­ske kri­ti­ke, ogle­de i ese­je ob­ja­ vlji­vao u li­sto­vi­ma: „Na­ša bor­ba”, „Vre­me”, „Da­nas”, „Dnev­nik”, „Ne­za­vi­sni” i ča­so­pi­si­ma: „Ле­то­пис Ма­ ти­це срп­ске”, „Vi­di­ci”, „Si­ne­ast”, „Knji­žev­na reč”, „De­ lo”, „Knji­žev­ne no­vi­ne”, „Po­lja”, „Књи­жев­ност”, „Qu­o­ rum”, „Pro­log”, „Te­a­tron”, „Sce­na”, „Ìñt­èr­kùl­tù­ràlnòst”, „No­va mi­sao”, „Баг­да­ла”, „По­зо­ри­ште”, „Ula­zni­ca”, „Sta­nje stva­ri”, „Im­puls”, „Кро­во­ви”, „Рад Му­зе­ја Вој­ во­ди­не”, „Ru­ko­vet”, „Све­ске”. Ogle­di o knji­žev­no­sti i dra­mi su mu pre­vo­đe­ni na en­gle­ski i ma­đar­ski.

311

U po­zo­ri­štu su mu iz­ve­de­ni tek­sto­vi: Da­le­ko od Pe­šte, Ki­kin­da, 2000; Če­ti­ri ma­le že­ne (dra­ma­ti­za­ci­ja ro­ma­na Lji­lja­ne Jo­kić-Ka­spar, Zre­nja­nin, 2006; Ro­bo­ ljup­ci (dra­ma­ti­za­ci­ja IV to­ma Pe­ki­će­vog Zlat­nog ru­na, Vra­nje, 2010). Pre­vo­de tek­sto­va Džu­li­jena Dju­plejna, Alis Žar­den, Re­ne Ži­rara, Sju­zen In­gram, Majklа Ri­fa­ terа, Ke­rol Dže­kobs, Kler Džon­ston i dru­gih ob­ja­vlji­ vao u ča­so­pi­si­ma.

Tek­sto­vi u po­zo­ri­šnim pro­gra­mi­ma, ka­ta­lo­zi­ma iz­lo­žbi, ka­ta­lo­zi­ma (iz­bor): Ран­ко Ма­рин­ко­вић, Ин­ спек­то­ро­ве сплет­ке (ре­ди­тељ Ми­лен­ко Ма­ри­чић), Но­ви Сад, 1978; Но­ви Сад – за сва вре­ме­на: Га­ле­ри­ја Пе­чат, Но­ви Сад, 1996; Јо­ван Сте­ри­ја По­по­вић, По­ кон­ди­ре­на ти­ква (ре­жи­ја Ксе­ни­ја Кр­нај­ски; про­ грам при­ре­ди­ли Све­ти­слав Јо­ва­нов и Алек­сан­дар Ми­ло­са­вље­вић), Но­ви Сад, 2003/2004; No­va voj­vo­ đan­ska film­ska pro­duk­ci­ja. Vol. 1, Re­vi­ja do­ku­men­tar­ no-igra­nog krat­kog i ani­mi­ra­nog fil­ma: 11–13. ok­to­bar 2005, No­vi Sad, 2005; Мар­тин Кримп, На­ср­та­ји на њен жи­вот (пре­вод, ре­жи­ја, адап­та­ци­ја и сце­но­ гра­фи­ја Ан­ђел­ка Ни­ко­лић; уред­ник Све­ти­слав Јо­ ва­нов), Но­ви Сад, 2009; Би­ља­на Ср­бља­но­вић: Бар­ ба­ре­ло, о пси­ма и де­ци: [премијера 30. апри­ла 2010, сце­на „Пе­ра До­бри­но­вић”] (уред­ник Све­ти­слав Јо­ва­нов), Но­ви Сад, 2010; Сло­бо­дан Об­ра­до­вић: Ју­ цу­ца: [премијера 8. мај 2010], ка­мер­на сце­на СНП (уред­ник Све­ти­слав Јо­ва­нов; об­ли­ко­ва­ње Ра­ду­ ле Бо­шко­вић), Но­ви Сад, 2010; Ви­ли­јам Шек­спир, Ти­мон Ати­ња­нин (пре­вод Жи­во­јин Си­мић, Си­ма Пан­ду­ро­вић; ре­жи­ја Гор­чин Сто­ја­но­вић), Но­ви Сад, 2011.

Tek­sto­ve o Jo­va­no­vu ob­ja­vi­li (iz­bor): Igor Bu­rić, „Днев­ник”, 23. март 2012; Vla­di­sla­va Gor­dić, „Ле­то­ пис Ма­ти­це срп­ске”, jul-av­gust 1999; Vla­di­mir Ko­ picl, „Sce­na”, ja­nu­ar–mart 2004; Bo­ško Mi­lin, „Sce­na”, jul–sep­tem­bar 2006; Va­sa Pav­ko­vić, Kri­tič­ki tek­sto­vi : sa­vre­me­na srp­ska pro­za, Be­o­grad, 1997; Te­o­fil Pan­čić, Na har­tij­skom za­dat­ku, No­vi Sad, 2006; Na­ta­ša Pej­čić, „Днев­ник”, 5. мај 2012.

Priredila: G. Đilas

312

kóòrdînäte 313

f o t o

H a n n e s

s t r a n a :

3 1 2 ,

3 1 5 ,

C a s p a r 3 1 6 ,

3 1 7 ,

i n f o @ h a n n e s c a s p a r . c o m 3 3 0 ,

3 3 1 ,

3 3 2 ,

3 3 3

314

315

316

317

kóòrdînäte

UDC 316.7 UDC 323.15

Hasan Bulent Paksoj, Labok, SAD

Identiteti: Ko upravlja? Na čiji račun?

1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

Uvod Ovo je sa­mo ske­let, da ta­ko ka­že­mo, ko­ji či­ta­ lac mo­že upot­pu­ni­ti pri­me­ri­ma oda­bra­nim po sop­stve­nom na­ho­đe­nju.

Svi lju­di gre­še. Mo­ja je gre­ška u to­me što sam ovo na­pi­sao.

Su­de­ći po mo­jim po­da­ci­ma, ovaj rad za­po­čet je 1983. To­kom go­di­na ko­je su usle­di­le, is­pu­ nio sam de­se­ti­nu sve­za­ka pi­šu­ći o raz­li­či­tim aspek­ti­ma iden­ti­te­ta. Pr­vih še­sna­est go­di­na ovog pro­ce­sa, moj glav­ni cilj bio je da bo­lje raz­u­mem pri­ro­du ovog pi­ta­nja.

Dok sam pre­da­vao svet­sku isto­ri­ju i in­ter­kul­ tu­ral­ne stu­di­je na če­ti­ri raz­li­či­ta uni­ver­zi­te­ta, lu­cid­na stu­dent­ska pi­ta­nja u ve­zi sa ovim te­ ma­ma po­slu­ži­la su mi kao do­dat­na sti­mu­la­ci­ja za ovaj rad.

Ono što me je na­po­slet­ku ube­di­lo da sre­dim ove sve­ske i na­pra­vim ovo što je pred va­ma bi­lo je shva­ta­nje da su go­to­vo sve štam­pa­ne di­sku­ si­je o iden­ti­te­tu – ako ne i sve – pred­sta­vlja­le pri­me­nu na kon­kret­ne slu­ča­je­ve.

I sâm sam u pro­šlo­sti ob­ja­vlji­vao ra­do­ve o pri­ me­ni iden­ti­te­ta. Ne­ki su štam­pa­ni u raz­li­či­tim ze­mlja­ma, na tri kon­ti­nen­ta.

Po­sle či­ta­nja naj­no­vi­jih ko­men­ta­ra na stu­di­ je pri­me­nje­nog iden­ti­te­ta, po­mi­slio sam da bi jed­na op­šti­ja di­sku­si­ja mo­gla bi­ti ko­ri­sna za

sve, ne­za­vi­sno od di­sci­pli­ne, na­ci­o­nal­no­sti, et­ nič­ke pri­pad­no­sti ili bi­lo če­ga dru­gog.

8. Kao pr­vi ko­rak, mo­že­mo re­ći da go­to­vo svi auto­ri ko­ji svo­ju ener­gi­ju ula­žu u ba­vlje­nje ovom te­mom te­že da se fo­ku­si­ra­ju na jed­nu dr­ža­vu, ili na od­no­se jed­nog iden­ti­te­ta sa su­se­ di­ma, tak­ma­ci­ma ili sa­ve­zni­ci­ma.

9. Sa aspe­ka­ta ovog pro­jek­ta to je po­zi­tiv­na stvar, jer po­ku­šaj da se bu­de uni­ver­za­lan te­ško da mo­že ima­ti smi­sla bez pri­stu­pa po­je­di­no­sti­ma.

Upra­vo je obi­lje kon­kret­nih slu­ča­je­va obez­be­ di­lo po­dat­ke neo­p­hod­ne za te­sti­ra­nje uni­ver­ zal­no­sti pred­lo­ga ko­ji su ov­de iz­ne­ti.

10. Na­po­ri usme­re­ni ka de­fi­ni­sa­nju uni­ver­za­li­ja sa ci­ljem bo­ljeg raz­u­me­va­nja te­me mo­gu da­ti do­ bre re­zul­ta­te.

11. Pro­ces upo­tre­be mi­sli od­vi­ja se uz pot­pu­nu sve­snost i sa­gla­snost onih ko­ji se kre­ću tra­gom upotrebljavačâ mi­sli, sa ili bez zna­nja sa­mih upotrebljavačâ mi­sli.

12. Ret­ki su oni upo­tre­blja­va­či mi­sli – po­je­din­ci ili in­sti­tu­ci­je či­ji mi­sa­o­ni pro­iz­vod zah­te­va na­por, i u mno­gim slu­ča­je­vi­ma, re­sur­se dru­gih po­je­ di­na­ca ili dr­ža­va – ko­ji su svo­ju pa­žnju usme­ri­ li na iden­ti­tet. Di­zaj­ner­ska za­jed­ni­ca, sa dru­ge stra­ne, utro­ši­la je do­bar deo svo­jih re­sur­sa na ba­vlje­nje ovim pi­ta­njem.

318

kóòrdînäte

13. Cilj ovo­ga je da se bo­lje raz­u­me pri­ro­da i upo­ tre­ba iden­ti­te­ta, bez ob­zi­ra na to da li taj iden­ ti­tet ima pri­rod­ne ko­re­ne, ili je sin­te­tič­ka kre­a­ ci­ja upotrebljavačâ mi­sli.

14. Ov­de se na­me­će pi­ta­nje da li po­sto­ji skup uni­ ver­zal­nih prin­ci­pa ko­ji upra­vlja iden­ti­te­tom.

15. Ve­ći­na iden­ti­te­ta ko­ji da­nas po­sto­je uspe­šno su se tran­sfor­mi­sa­li u od­no­su na svo­je po­čet­ ke, za­hva­lju­ju­ći or­ga­ni­za­ci­ji, neo­p­hod­no­sti i mar­lji­vo­sti. Adap­ta­ci­ja ili no­vi ob­lik re­zul­tat je sve­snih iz­bo­ra i me­to­da ko­ji su stvo­re­ni, po­ zajm­lje­ni ili pri­la­go­đe­ni ovoj upo­tre­bi.

16. Ni­su svi iden­ti­te­ti pre­šli isti put do svo­jih sa­da­ šnjih po­zi­ci­ja.

17. Me­đu­tim, ka­da ovo pro­u­či­mo, pri­me­ću­je­mo ša­ro­li­ko mno­štvo prin­ci­pa i ak­tiv­no­sti, ko­je bi se, u naj­ma­nju ru­ku, mo­glo na­zva­ti za­jed­nič­kim ime­ni­te­ljem.

18. Shva­ta­nje ovih za­jed­nič­kih ele­me­na­ta, ili na­ po­ra ko­ji vo­de ka tom ci­lju, po­mo­ći će nam da usta­no­vi­mo sta­bil­ni­ju za­jed­nič­ku osno­vu, bez emo­ci­ja i po­seb­nih zah­te­va.

19. Ukrat­ko o struk­tu­ri: sva­ki pa­sus za­mi­šljen je kao po­čet­na tač­ka di­sku­si­je o jed­nom kon­kret­ nom pred­lo­gu.

20. Mo­žda će ova pa­su­sna struk­tu­ra po­mo­ći da se po­ja­sne ko­ra­ci pro­ce­sa, omo­gu­ća­va­ju­ći ta­ko kon­struk­ci­ju jed­ne ši­re sli­ke do­da­va­njem od­ go­va­ra­ju­ćih ele­me­na­ta. Ovaj me­tod ve­o­ma je star; ko­ri­sti­li su ga po­je­di­ni upo­tre­blja­va­či mi­ sli, kao što su Mar­ko Aure­li­je, Ba­la­sa­gun­lu Ju­ suf i Vit­gen­štajn.

21. Naj­če­šće je ve­o­ma te­ško štam­pa­ti je­dan ova­kav rad za auto­ro­vog ži­vo­ta, osim uko­li­ko nje­go­va te­ma i sa­dr­žaj već ni­su do­bro po­zna­ti. To je za­ to što su iz­da­va­či na­vi­kli da pred­lo­ge pro­je­ka­ta ša­lju spo­lja­šnjim eru­dit­nim eva­lu­a­to­ri­ma. Ako ti či­ta­o­ci ni­su upo­zna­ti sa te­mom i sa­dr­ža­jem, ako se sa­mi ne ba­ve tom te­ma­ti­kom, pro­ces pre­po­ru­ke bi­će zna­čaj­no uspo­ren.

319

22. Ove po­te­ško­će do­dat­no se kom­pli­ku­ju uko­li­ko sa­dr­žaj pro­jek­ta spa­da u oblast ko­jom se ba­vi ne­ko­li­ko do­bro de­fi­ni­sa­nih di­sci­pli­na.

23. Ka­da se pro­na­đu spon­zo­ri za­in­te­re­so­va­ni za ova­kav rad, ova po­te­ško­ća u ve­li­koj me­ri bi­va pre­va­zi­đe­na.

Upo­tre­be iden­ti­te­ta 1. Na­vi­ja­či pro­fe­si­o­nal­nih „sport­skih” klu­bo­va če­sto se dr­že za­jed­no. U SAD-u, na­vi­ja­či jed­ nog bej­zbol ti­ma ko­lek­tiv­no se iden­ti­fi­ku­ju kao „ple­me”. Oni uži­va­ju u po­be­da­ma i sa­o­se­ ća­ju u po­ra­zi­ma svo­jih iza­bra­nih zve­zda. Po­je­ di­ni čla­no­vi ove gru­pe iz­ja­vi­li su da se iden­ti­fi­ ku­ju sa svim ele­men­ti­ma ti­ma ko­ji po­dr­ža­va­ju, uklju­ču­ju­ći sim­bo­le (za­sta­ve, bo­je, uni­for­me, pe­sme, po­vi­ke bo­dre­nja i bro­je­ve dre­so­va naj­ bo­ljih igra­ča). Nji­hov od­nos sa ovom gru­pom po­sta­je deo to­ga „ko” i „šta” su oni. Ovo je do­ da­tak sve­mu osta­lom što oni već je­su: ro­di­telj, po­to­mak, brat ili se­stra, po­re­ski ob­ve­znik, gra­ đa­nin ne­ke dr­ža­ve, čo­vek iz­ve­sne pro­fe­si­je ili po­li­tič­kog opre­de­lje­nja. Upr­kos to­me, sva­ki po­je­di­nac ko­ji se­be sma­tra istin­skim čla­nom ovog „ple­me­na” mo­že ima­ti mi­šlje­nja i vred­ no­sti ko­ji ne mo­ra­ju bi­ti u sa­gla­sno­sti sa onim što mi­sle osta­li čla­no­vi – u tre­nu­ci­ma ka­da se ne na­la­ze na fud­bal­skom sta­di­o­nu.

2. Po­čet­kom dva­de­se­tog ve­ka po­pu­lar­na štam­pa pi­sa­la je da ono što se de­ša­va na sport­skom te­ re­nu, ka­da se dva pro­fe­si­o­nal­na ti­ma su­ko­be, ni­je ni­šta dru­go do istin­ski rat. Ova­ko se po­ seb­no go­vo­ri­lo o ame­rič­kom fud­ba­lu.

3. Ovo nas pod­se­ća, iz­me­đu osta­log, na in­di­vi­ du­al­ne bit­ke u dav­nim vre­me­ni­ma, u ko­ji­ma je po jed­na oso­ba iz sva­ke od su­ko­blje­nih gru­pa ima­la za­da­tak da raz­re­ši kon­flikt. Po­bed­nički rat­nik od­lu­či­vao je o sud­bi­ni stra­ne ko­ja je iz­ gu­bi­la. Ovo ta­ko­đe va­ži i za dva su­ko­blje­na ti­ ma u Ju­žnoj Ame­ri­ci, u slu­ča­ju ma­jan­ske igre

kóòrdînäte

gu­me­nom lop­tom (a ta­ko­đe nas pod­se­ća i na „Fud­bal­ski rat”1 ko­ji se 1970-ih od­vi­jao u Ju­ žnoj Ame­ri­ci). U svim ovim slu­ča­je­vi­ma, cilj igre ni­su jed­no­stav­no po­e­ni na ta­bli. Re­zul­tat je, do­slov­no, pi­ta­nje ži­vo­ta i smr­ti. Zbog to­ga se po­sma­tra­či na­vi­ja­či emo­tiv­no ve­zu­ju za svo­je ti­mo­ve.

4. Da li se mo­žda ova ve­za­nost na­la­zi u osno­vi fe­no­me­na ko­ji je ka­sni­je na­zvan „na­ci­o­na­li­ zam”? Šta je sta­ri­je: iden­ti­tet ili oda­nost?

5. Mo­glo bi se re­ći da po­bed­nič­ki tim osva­ja pri­ vr­že­nost, po­dr­ža­va­o­ce, na­vi­ja­če. Me­đu­tim, u po­čet­noj na­rod­noj ma­si sva­ka­ko je mo­ra­lo već po­sto­ja­ti je­zgro iden­ti­te­ta, da bi „tim” uop­šte mo­gao da se for­mi­ra.

6. Ne­ka­da dav­no, for­mi­ra­nje na­o­ru­ža­ne gru­pe mo­glo je bi­ti re­zul­tat po­tre­be od­re­đe­ne gru­ pa­ci­je da pre­ži­vi na­pa­de svo­jih su­se­da. Ka­da su us­pe­li da od­bi­ju oru­ža­ne po­se­te svo­jih su­ sed­nih „dru­gih”, mo­žda su od­lu­či­li da uz­vra­te po­se­tu. Ili su, jed­no­stav­no, po­že­le­li da is­pi­ta­ ju svo­je mo­guć­no­sti. Ta­ko su na­sta­la kra­ljev­ stva, od ko­jih su ne­ka pre­ra­sla u car­stva, ka­da su se za to ste­kli uslo­vi. Sva ova kra­ljev­stva i car­stva ne­iz­be­žno su se me­đu­sob­no su­ko­blja­ va­la, zbog to­ga što su sva ima­la slič­ne obra­sce ši­re­nja.

7. To­kom pri­me­ne „voj­ne” si­le, za­po­ved­nik ko­ man­du­ju­ćeg te­la ve­ro­vat­no je ose­tio po­tre­bu da raz­mi­sli. Pro­tiv­ni­ci mo­žda ras­po­la­žu slič­ nom si­lom, ne sa­mo u bro­ju i spo­sob­no­sti rat­ ni­ka, ne­go i u na­o­ru­ža­nju i na­me­ra­ma. Pri­be­ ga­va­nje „stra­te­gi­ja­ma” mo­žda je po­sta­lo neo-­ p­hod­no da bi pr­vo­bit­ni „tim” po­be­dio u ra­tu.

8. Ka­da po­ko­ri svog bli­žeg ili da­ljeg su­se­da, tim će se su­o­či­ti sa pro­ble­mom vla­da­vi­ne gru­pom 1 Rat iz­me­đu Sal­va­do­ra i Hon­du­ra­sa, či­ji se po­če­tak (1969) po­klo­pio sa ne­mi­ri­ma na kva­li­fi­ka­ci­o­noj utak­mi­ci za Svet­sko pr­ven­stvo u fud­ba­lu 1970.

9.

10.

11.

12.

13.

14.

15.

stra­nih lju­di. Ovi no­vi po­da­ni­ci mo­žda go­vo­ re dru­ga­či­jim je­zi­kom, je­du ne­po­zna­tu hra­nu, ima­ju si­ste­me ve­ro­va­nja sa ka­kvi­ma osva­jač ni­je upo­znat. Ako po­bed­nič­ki tim na­me­ra­va sa­mo da pljač­ka, on će uze­ti plen i vra­ti­ti se na svo­je za­vi­čaj­no tlo. Me­đu­tim, uko­li­ko po­ že­li da osta­ne na no­voj ze­mlji (uko­li­ko mu se do­pa­la kli­ma, mor­ska oba­la, hra­na ili, uop­šte, sre­di­na), mo­ra­će da iza­đe na kraj sa uslo­vi­ma ko­je je ta­mo za­te­kao. Ba­bur se u svo­jim me­ mo­a­ri­ma ža­lio na kli­mu, po­seb­no na vla­žnost In­di­je, ko­ja je ne­po­volj­no uti­ca­la na lu­ko­ve nje­go­vih voj­ni­ka.

Pr­va od­lu­ka sa ko­jom se tim su­o­ča­va je­ste da li će asi­mi­lo­va­ti po­ko­re­ni na­rod, ili do­pu­sti­ti da ga ovaj asi­mi­lu­je.

Ovo ni­je uvek sve­sna od­lu­ka, iako se do nje če­ sto do­la­zi raz­mi­šlja­njem.

Od če­ga za­vi­si is­hod? Ne ra­di se sa­mo o do­dat­ nom is­pi­tu fi­zič­ke sprem­no­sti, iako se to mo­že do­go­di­ti us­put, s ob­zi­rom na po­sle­di­ce kom­bi­ na­ci­je osta­lih fak­to­ra. Ovi fak­to­ri su naj­ve­ćim de­lom in­ter­ak­tiv­ni, i uklju­ču­ju sve­u­kup­nost od­no­sa sa po­ko­re­nim na­ro­dom.

Od če­ga za­vi­si po­na­ša­nje i re­ak­ci­ja po­ko­re­ne stra­ne, ko­ja je iz­gu­bi­la ne­za­vi­snost i slo­bo­du?

Da li že­le da im se to vra­ti, ili se mi­re sa asi­mi­ la­ci­jom? Da li ima­ju sred­stva da se po­bu­ne i fi­zič­ki na­pad­nu osva­ja­če, ili su pre­tr­pe­li ve­li­ke gu­bit­ke u ljud­stvu, te sto­ga mo­ra­ju da sa­če­ka­ju jed­nu ili dve ge­ne­ra­ci­je?

Mo­gu­će je da osva­jač­ki tim, ma­kar u pe­ri­o­du ne­po­sred­no po osva­ja­nju, ima ube­dlji­vu nad­ moć. Da li će uvek bi­ti ta­ko? Šta odr­ža­va one ko­ji su iz­gu­bi­li, dok če­ka­ju usta­nak ko­ji će ih oslo­bo­di­ti? Imaj­mo u vi­du da to če­ka­nje mo­že da po­tra­je ve­o­ma du­go; u ne­kim slu­ča­je­vi­ma, ne­ko­li­ko sto­le­ća.

Da li je če­žnja za pro­šlo­šću, za ne­za­vi­sno­šću (sa­mo­o­pre­de­lje­njem) ono što odr­ža­va u ži­vo­tu 320

kóòrdînäte

16.

17.

18.

19.

20.

21.

22.

23.

321

sta­re na­či­ne ži­vo­ta i mi­šlje­nja? Oni se ne­pre­ sta­no po­na­vlja­ju kroz raz­li­či­te me­di­ju­me, kao što su pe­sme, knji­žev­nost (pi­sa­na ili usme­na), fi­zič­ke ma­ni­fe­sta­ci­je umet­no­sti, upra­žnja­va­nje ver­skih ob­re­da.

Po­na­vlja­nje ma­ni­fe­sta­ci­ja ovih usta­lje­nih prak­ si i spe­ci­fič­na kom­bi­na­ci­ja ovih ele­me­na­ta do­ vo­de do for­mi­ra­nja je­din­stve­nog sku­pa vi­zi­ja ži­vo­ta u bu­duć­no­sti.

Ne­ki gu­bit­nič­ki ti­mo­vi po­či­nju da se obra­ća­ju nat­pri­rod­nom auto­ri­te­tu tra­že­ći od nje­ga ute­hu i po­moć, ako već ne­ma­ju sop­stve­ne usta­lje­ne prak­ se, ili ako nji­hov si­stem ve­ro­va­nja to ohra­bru­je.

Pod­gru­pe gu­bit­nič­ke gru­pe mo­gu po­tra­ži­ ti spas u sop­stve­nom si­ste­mu ve­ro­va­nja. Ovo mo­že do­ne­ti krat­ko­traj­nu ute­hu, ali ne i neo­ p­hod­no olak­ša­nje. Osim, na­rav­no, uko­li­ko na­ po­ri usme­re­ni ka tra­že­nju ute­he ne pre­ra­stu u ak­ci­ju za sti­ca­nje ne­za­vi­sno­sti, za ostva­re­nje kon­kret­nog ci­lja.

Ka­da se si­stem ve­ro­va­nja ko­ri­sti kao po­dr­ška ostva­re­nju ci­lja, kao što je sti­ca­nje ne­za­vi­sno­ sti, pri­ro­da i struk­tu­ra tog si­ste­ma di­rekt­no uti­ču na do­ga­đa­je ko­ji će usle­di­ti.

Da li si­stem ve­ro­va­nja po­ti­če iz gru­pe ko­ja ga upra­žnja­va? Dru­gim re­či­ma, da li ga je to dru­ štvo stvo­ri­lo? Ili je usvo­jen, po­zajm­ljen od ne­ ke dru­ge gru­pe?

Da li si­stem ve­ro­va­nja od­go­va­ra zah­te­vi­ma ko­ je umo­vi ver­ni­ka pred nje­ga po­sta­vlja­ju u slu­ ča­ju ce­lo­kup­ne po­pu­la­ci­je, ili sa­mo jed­nog nje­ nog de­la? „Re­ak­ci­ja” si­ste­ma ve­ro­va­nja na emo­ci­o­nal­ne i du­hov­ne po­tre­be onih ko­ji ga upra­žnja­va­ju mo­ra bi­ti flek­si­bil­na. U pro­tiv­nom, sta­ri si­stem mo­gao bi bi­ti za­me­njen no­vim.

Ako je si­stem ve­ro­va­nja na­stao spo­lja pre ne­go što je uve­zen u dru­štvo, go­to­vo je iz­ve­sno da su li­tur­gi­ja i dok­tri­na iz­gu­bi­li deo svo­je ori­gi­nal­ne este­ti­ke i zna­če­nja.

24. Uve­ze­ni eku­men­ski ri­tu­a­li i li­tur­gi­ja sa­dr­ža­ će vred­no­sti dru­gog dru­štva – onog ko­je ih je stvo­ri­lo. Ove uve­ze­ne vred­no­sti la­ko mo­gu bi­ti u su­prot­no­sti sa prak­som i ve­ro­va­nji­ma onih ko­ji su ih uve­zli. Čak i ako te su­prot­no­sti ni­ su ne­po­sred­no vi­dlji­ve ili uoč­lji­ve spo­lja, one će do­ve­sti do ne­za­do­volj­stva me­đu ver­ni­ci­ma, ka­da se is­po­sta­vi da je du­hov­na ute­ha ko­ju tra­ že za­pra­vo ne­do­sti­žna.

25. Zbog če­ga bi ne­ka gru­pa uve­zla si­stem ve­ro­ va­nja? Za­što ga ne bi sa­ma stvo­ri­la? Da li se is­po­sta­vi­lo da je no­vi si­stem jed­no­stav­no moć­ ni­ji od sta­rog? Ili je bio na­met­nut oru­ža­nom si­lom?

26. Uve­ze­ni si­stem ve­ro­va­nja ne­ka­da po­se­du­je pri­vlač­nost zbog to­ga što mo­žda „od­go­va­ra” ne­po­sred­nim po­tre­ba­ma, obez­be­đu­ju­ći po­za­ di­nu ili oprav­da­nje za po­sto­je­ću prak­su. Ovo je po­seb­no va­žno ka­da po­sto­je­ći si­stem ve­ro­va­ nja sa­dr­ži pre­vi­še oba­ve­za ili pre­pre­ka za uži­ va­nje u ži­vo­tu.

27. „Uz­bu­đe­nje” do ko­ga do­la­zi to­kom uče­nja no­ ve „taj­ne” mo­že do­pri­ne­ti uvo­zu i pri­hva­ta­nju no­vog si­ste­ma ve­ro­va­nja.

28. Osva­ja­či če­sto pri­hva­ta­ju si­ste­me ve­ro­va­nja po­ko­re­nih; to je go­to­vo uvek čin unu­tra­šnjeg po­ko­ra­va­nja. Osva­jač po­sta­je po­ko­re­ni on­da ka­da poč­ne da gu­bi svoj si­stem ve­ro­va­nja. Ovo će do­pri­ne­ti asi­mi­la­ci­ji osva­ja­ča od stra­ne po­ ko­re­nog na­ro­da. Taj pro­ces mo­že tra­ja­ti iz­me­ đu jed­ne i tri ge­ne­ra­ci­je.

29. Vođ­stvo osva­jač­ke gru­pe po­sta­će sve­sno ove pro­me­ne, ali mo­žda ne­će bi­ti do­volj­no sna­žno da je spre­či. To mo­že bi­ti re­zul­tat nji­ho­ve is­ kre­ne že­lje da odr­že pri­ja­telj­ske od­no­se sa po­ ko­re­ni­ma, ali i po­sle­di­ca to­ga što su po­ko­re­ni da­le­ko broj­ni­ji.

30. Deo vo­đa osva­jač­ke gru­pe mo­že po­že­le­ti da za­dr­ži svo­je „sta­re” obi­ča­je i si­ste­me vred­no­sti, vr­še­ći pri­ti­sak na po­ko­re­ne da pri­hva­te ta­kav

kóòrdînäte

31.

32.

33.

34.

35.

36.

37.

38.

39.

40.

po­lo­žaj. Dru­gi deo osva­ja­ča ve­ro­vat­no će sta­ti na stra­nu po­ko­re­nih. To će do­ve­sti do raz­do­ra me­đu vo­đa­ma osva­ja­ča.

Raz­dor u re­do­vi­ma osva­ja­ča pre­ne­će se i na po­ ko­re­ne: deo njih bi­će vo­ljan da pri­hva­ti si­stem vred­no­sti osva­ja­ča, dok će dru­gi že­le­ti da za­dr­ že vred­no­sti ko­je su po­sto­ja­le pre osva­ja­nja.

Raz­dor me­đu po­ko­re­ni­ma mo­že bi­ti po­sle­di­ ca že­lje za eko­nom­skom do­bi­ti. Raz­li­či­ti prav­ci de­lo­va­nja da­će raz­li­či­te re­zul­ta­te. Obe stra­ne će se­bi po­sta­vi­ti pi­ta­nje ko­ji je pra­vac po­volj­ni­ ji za njih.

Po­ko­re­ni tre­ba da do­ne­su od­lu­ku. Oni ko­ji pri­hva­te si­stem vred­no­sti osva­ja­ča ve­ro­vat­no sma­tra­ju da će po­bed­nič­ke vred­no­sti po­be­di­ti, kao što su osva­ja­či njih po­be­di­li.

Oni ko­ji od­bi­ja­ju si­stem vred­no­sti osva­ja­ča dr­ že se svo­jih obi­ča­ja, že­le­ći da im po­ve­ća­ju moć ta­ko što će pro­či­sti­ti se­be i svoj si­stem na sva­ki mo­gu­ći na­čin.

Pri­me­će­no je i da, iako osva­jač uspe­va da na­ met­ne po­ko­re­nom svo­ju po­li­ti­ku, si­stem ve­ro­ va­nja po­ko­re­nog po­ko­ra­va osva­ja­ča.

Tran­sfor­ma­ci­ja dru­štva mo­že se od­i­gra­ti u okvi­ru jed­ne ge­ne­ra­ci­je. Sa dru­ge stra­ne, dru­ štvo joj se mo­že opi­ra­ti sto­le­ći­ma. Re­zul­tat će za­vi­si­ti od vo­lje dru­štva ko­je se na­šlo u ovim okol­no­sti­ma.

Ako vla­da ta­ko od­lu­či, uz ra­zum­no ru­ko­vod­ stvo, ona za ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja mo­že spro­ve­sti eko­nom­sku tran­sfor­ma­ci­ju.

Po­li­tič­ke tran­sfor­ma­ci­je, kao i tran­sfor­ma­ci­je si­ste­ma ve­ro­va­nja, obič­no zah­te­va­ju mno­go vi­ še vre­me­na, čak i u slu­ča­ju da po­sto­ji sna­žan spo­lja­šnji pri­ti­sak.

Sva­ka tran­sfor­ma­ci­ja ima svo­ju ce­nu. Što se pro­me­na br­že od­vi­ja, ra­čun će bi­ti ve­ći.

Mo­ti­ve onih ko­ji po­ku­ša­va­ju da tran­sfor­mi­šu dru­štvo tre­ba da raz­u­me­ju pre sve­ga oni na či­je će ži­vo­te to uti­ca­ti.

41. Stil i na­čin de­lo­va­nja onih ko­ji že­le da tran­sfor­ mi­šu dru­štvo po­treb­no je pa­žlji­vo raz­mo­tri­ti.

Po­sto­je ve­li­ke raz­li­ke iz­me­đu dik­ta­to­ra, re­for­ ma­to­ra (ona­ko ka­ko to ra­de po­li­tič­ki an­ga­žo­ va­na štam­pa i nje­ne va­ri­ja­ci­je) i al­tru­i­stič­nih po­je­di­na­ca.

42. Br­že eko­nom­ske tran­sfor­ma­ci­je ima­će vi­šu ce­nu na po­lju si­ste­ma vred­no­sti; dru­gim re­či­ ma, do­ve­šće do br­žeg gu­blje­nja tra­di­ci­o­nal­nih vred­no­sti.

43. Ako eko­nom­ska tran­sfor­ma­ci­ja bu­de uspe­šna u okvi­ru jed­ne ge­ne­ra­ci­je, on­da će ba­ke i de­de mo­ći da pre­ne­su sop­stve­ne vred­no­sti svo­jim unu­ci­ma, efek­tiv­no sma­nju­ju­ći gu­bi­tak.

44. Unu­ci mo­žda ne­će uvek uvi­đa­ti zna­čaj tra­di­ ci­o­nal­nih si­ste­ma vred­no­sti, po­seb­no u pe­ri­o­ du ado­le­scen­ci­je. To je zbog to­ga što se unu­ci ra­di­je opre­de­lju­ju za vred­no­sti ko­je vi­de oko se­be.

45. „Sta­ri po­re­dak” (ko­ji se po­ne­kad mo­že vi­de­ti kod sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je) obič­no uklju­ču­je stav da su vred­no­sti nji­ho­vog dru­štva de­gra­di­ra­ ne. Ova­kav stav ne mo­ra nu­žno bi­ti po­gre­šan.

Ošte­će­nja ko­ja je pre­tr­pe­la sre­di­na mo­gu bi­ti do­kaz za to.

46. Ka­da poč­ne pro­ces „re­for­mi­sa­nja”, oni ko­ji za­ go­va­ra­ju „no­ve vred­no­sti” pro­gla­si­će ih „po­ bed­nič­kim”. Ovo mo­že po­slu­ži­ti kao oprav­da­ nje ak­tu­el­nog po­na­ša­nja ru­ko­vod­stva.

47. U od­re­đe­nom tre­nut­ku, „sta­re” vred­no­sti po­ no­vo će po­sta­ti pri­ma­mlji­ve; one će bi­ti u svo­ joj ubla­že­noj, pri­gu­še­noj for­mi, slič­no efek­tu klat­na.

48. U broj­nim slu­ča­je­vi­ma, „re­for­ma” ni­je ni­šta dru­go do okre­ta­nje zdra­vom ra­zu­mu i po­nov­ no ot­kri­va­nje či­nje­ni­ca. Iz­gle­da da je Vi­klif (Wyclif­fe) uočio ovaj efe­kat.

49. Isti­na je krh­ka, čak i ako je ni­je mo­gu­će pro­na­ći u nje­nom ap­so­lut­nom sta­nju. Isti­na je bez­boj­ na i bez­mi­ri­sna, zbog če­ga ju je la­ko pre­vi­de­ti.

322

kóòrdînäte

50.

51.

52.

53.

54.

55.

56.

57.

58.

323

Ona sa­ma po se­bi ni­je štet­na, ni­ti pred­sta­vlja pret­nju. U to­me je ob­ja­šnje­nje nje­ne krh­ko­sti.

Isti­na se mo­že za­ga­di­ti ve­o­ma la­ko, go­to­vo bez na­po­ra. Do­da­tak bo­je ili da­šak mi­ri­sa bi­će do­ volj­ni za to. Na kra­ju kra­je­va, osim onih ko­ji su upo­zna­ti sa isti­nom u nje­nom ap­so­lut­nom sta­nju, ko dru­gi mo­že da pri­me­ti ovaj pro­ces?

Ako je isti­na to­li­ko tran­spa­rent­na, ka­ko čo­vek da se iz­ve­šti u pre­po­zna­va­nju nje­ne su­šti­ne upr­kos gu­stom li­šću ko­je je oba­vi­ja?

Umet­nost za­ga­đi­va­nja isti­ne mo­že se na­zva­ti pro­pa­gan­dom ili, ako ra­di­je ko­ri­sti­mo eufe­mi­ zam, od­no­si­ma sa jav­no­šću. Ni­je pre­vi­še te­ško sa­kri­ti isti­nu u go­mi­li se­man­ti­ke i lek­si­ko­na.

Sva­ki ta­kav po­ku­šaj po­treb­no je is­tra­ži­ti do sr­ ži.

Isti­na i iden­ti­tet ima­ju mno­go to­ga za­jed­nič­ kog. Da­nas po­sto­je broj­ne dr­ža­ve či­ja ne­do­ku­ men­to­va­na tra­di­ci­ja tvr­di da one, kao „et­no­ ge­ne­ze”, kon­ti­nu­al­no po­sto­je već vi­še od de­ set hi­lja­da go­di­na. Ne­ki pri­pad­ni­ci tih dr­ža­va iskre­no ve­ru­ju u to. Za njih, to je „isti­na”. Za one ko­ji tra­že ma­te­ri­jal­ne do­ka­ze, to je mit.

Ova dva prav­ca mo­žda ni­je mo­gu­će po­mi­ri­ti.

Iden­ti­te­ti se odr­ža­va­ju sa­mi od se­be. Oni se pre­no­se sa ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju.

Ka­da se iden­ti­tet pre­ne­se na na­red­nu ge­ne­ra­ ci­ju, on će ili na­sta­vi­ti da se raz­vi­ja, ili će ste­ći ne­či­sto­će u od­no­su na svo­ju ori­gi­nal­nu ver­zi­ju.

U ve­ći­ni slu­ča­je­va, iden­ti­tet se mo­že iz­jed­na­či­ ti sa kul­tu­rom.

Po­sto­ji sta­no­vi­šte da kon­tak­ti iz­me­đu kul­tu­ra do­vo­de do sta­pa­nja, či­ji je re­zul­tat no­va kul­tu­ra.

Ter­min „kul­tu­ra”, u zna­če­nju ko­je da­nas ima, po­ti­če od rim­ske upo­tre­be te re­či. Ini­ci­jal­no se od­no­sio na po­ljo­pri­vre­du (agri­kul­tu­ru), kul­ti­ va­ci­ju ze­mlje. Ka­sni­je je isti ter­min po­čeo da ozna­ča­va raz­voj spo­sob­no­sti, uma.

Sir i vi­no ima­ju sop­stve­ne, spe­ci­fič­ne kul­tu­ re. Ako se vin­ska kul­tu­ra (ume­sto one za sir)

uba­ci u bu­re sa si­rom u pe­ri­o­du nje­go­vog for­ mi­ra­nja (vre­nja), ono što na­sta­ne ne­će mo­ći ni da se je­de, ni da se pi­je. U sva­kom slu­ča­ju, ne sa za­do­volj­stvom ko­je pra­ti ori­gi­nal­ne en­ti­te­te (ovo se ne od­no­si na po­se­ban por­to sir, u ko­ji se vi­no do­da­je ka­da se za­vr­ši vre­nje si­ra, ra­di po­bolj­ša­nja uku­sa).

59. Čo­vek mo­že isto­vre­me­no da je­de sir i pi­je vi­no.

To je za­to što se nji­ho­vi uku­si od­lič­no na­do­ pu­nju­ju, a ne za­to što su agen­ti ko­ji iza­zi­va­ju vre­nje bi­li raz­me­nje­ni u pe­ri­o­du for­mi­ra­nja.

60. I vin­ska kul­tu­ra, i kul­tu­ra si­ra, ovi neo­p­hod­ni iza­zi­va­či vre­nja, mo­gu bi­ti pro­či­šće­ni ili raz­vi­ je­ni za­jed­no. Zbog to­ga po­sto­je sto­ti­ne vr­sta si­ra, da i ne po­mi­nje­mo vr­ste vi­na.

61. Kao i kod dru­gih kul­tu­ra (onih za jo­gurt, pi­ vo ili hleb), po­re­klo kul­tu­ra za sir i vi­no ni­je po­zna­to. U sva­kom slu­ča­ju, ni­je po­zna­to da­ na­šnjoj teh­no­lo­gi­ji. Ista ma­gla oba­vi­ja i ljud­ske kul­tu­re.

62. Ma ka­kvo bi­lo nji­ho­vo po­re­klo, i ljud­ske kul­tu­ re mo­gu se raz­vi­ja­ti ta­ko da po­sta­nu raz­li­či­te.

Mo­gu se do­dat­no tran­sfor­mi­sa­ti. Da li će ovo bi­ti ko­ri­sno ili štet­no, za­vi­si od nji­ho­vih od­no­ sa sa dru­gi­ma, kao i od vi­dlji­vih po­sle­di­ca.

63. Od­no­si me­đu kul­tu­ra­ma uvek do­vode do na­ stan­ka ci­vi­li­za­ci­ja. Ne­ke ci­vi­li­za­ci­je su iš­če­zle, dru­ge su i da­lje u pro­cva­tu.

64. Ter­min „ci­vi­li­za­ci­ja” ta­ko­đe je rim­skog po­re­ kla. Ini­ci­jal­no se od­no­sio na gra­đa­ne i nji­ho­va lič­na pra­va, na gru­pa­ci­ju gra­đa­na ili na­ci­ju, na va­ljan jav­ni ili dru­štve­ni po­re­dak pod vla­da­vi­ nom za­ko­na, na ljud­sko dru­štvo, za raz­li­ku od voj­nič­kog dru­štva.

65. Te­ško je go­vo­ri­ti o ne­koj kon­kret­noj ci­vi­li­za­ci­ji dok ne raz­mo­tri­mo in­di­vi­du­al­ne kul­tu­re ko­je su do­pri­ne­le nje­nom na­stan­ku.

66. Sva­ka za­jed­ni­ca ima svoj spe­ci­fič­ni iden­ti­tet.

Taj iden­ti­tet ob­u­hva­ta po­je­din­ce ko­ji ži­ve u okvi­ru te za­jed­ni­ce. Ka­ko sva­ki po­je­di­nac, ko­

kóòrdînäte

ji je sa­stav­ni deo za­jed­ni­ce, ima svoj iden­ti­tet, za­jed­ni­ca pred­sta­vlja mo­za­ik svo­jih kom­po­ne­ na­ta.

67. Mo­za­ič­ki iden­ti­tet za­jed­ni­ce zna­čaj­no se raz­li­ ku­je od mo­za­ič­kog iden­ti­te­ta na­sta­log pod pri­ si­lom.

Mo­za­ič­ki iden­ti­tet 1. Sva­ka dr­ža­va sa­dr­ži mno­štvo raz­li­či­tih iden­ti­ te­ta.

2. Ka­da se dr­ža­va for­mi­ra, ona za­u­zi­ma od­re­đe­ nu te­ri­to­ri­ju, do­mo­vi­nu.

3. Ka­da dr­ža­va kon­so­li­du­je svo­ju vlast nad do­ mo­vi­nom, bra­ne­ći nje­ne gra­ni­ce, ona će po­ste­ pe­no raz­vi­ti svoj pri­rod­ni iden­ti­tet.

4. Iako se u ze­mlji for­mi­ra pri­mar­ni iden­ti­tet, u njoj po­sto­je i pod­gru­pe.

5. Pod­gru­pe ima­ju sop­stve­ne iden­ti­te­te, usled pr­ vo­bit­nih raz­li­ka kao što su et­nič­ko po­re­klo, ve­ ro­va­nja, na­čin vla­da­vi­ne i eko­nom­ski si­ste­mi.

6. Zbog ovih raz­li­ka, pod­gru­pe će se od­u­pi­ra­ti asi­ mi­la­ci­ji od stra­ne iden­ti­te­ta do­mi­nant­ne gru­pe.

7. Ka­da je do­mi­nant­ni iden­ti­tet ne­to­le­ran­tan pre­ ma te­žnji pod­gru­pa da oču­va­ju svo­je spe­ci­fič­ ne, raz­li­či­te iden­ti­te­te i svoj ot­por, te gru­pe će stu­pi­ti u bor­bu, ili će emi­gri­ra­ti.

8. Ka­da je do­mi­nant­ni iden­ti­tet to­le­ran­tan pre­ma pod­gru­pa­ma i po­di­den­ti­te­ti­ma u svo­joj dr­ža­vi, čla­no­vi ovih gru­pa za­u­ze­će vi­so­ka me­sta u hi­je­ rar­hi­ji. Oni će ovo ura­di­ti ka­ko bi mo­gli da za­ ga­ran­tu­ju op­sta­nak svo­jih spe­ci­fič­nih iden­ti­te­ta.

9. Ka­da po­sta­ne op­šte po­zna­to da je do­mi­nant­ni iden­ti­tet to­le­ran­tan, dru­ge pod­gru­pe te­ži­će da mi­gri­ra­ju u do­men te dr­ža­ve.

10. Imi­gra­ci­ja pod­gru­pa u dr­ža­vu do­mi­nant­nog iden­ti­te­ta uve­ća­će udeo ne­do­mi­nant­nih gru­pa u toj dr­ža­vi.

11. Imi­gra­ci­ja pod­gru­pa u dr­ža­vu do­ži­ve­će po­rast uko­li­ko do­mi­nant­ni iden­ti­tet za­poč­ne kam­pa­ nju pro­ši­re­nja.

12. Pro­ces mi­gra­ci­je do­bi­će no­vi pod­sti­caj ka­da dru­gi do­mi­nant­ni iden­ti­te­ti po­sta­nu ne­to­le­ rant­ni pre­ma gru­pa­ma u svo­jim dr­ža­va­ma.

13. Ne­ki do­mi­nant­ni iden­ti­te­ti čak pri­si­lja­va­ju pod­gru­pe da emi­gri­ra­ju iz nji­ho­vog do­me­na.

14. Iz­ba­če­ne pod­gru­pe te­ži­će osni­va­nju sa­ve­za i ko­a­li­ci­ja ka­da se na­se­le na te­ri­to­ri­ji to­le­rant­ne dr­ža­ve.

15. U sva­koj pod­gru­pi u okvi­ru do­me­na to­le­rant­ nog iden­ti­te­ta po­sto­ja­će ba­rem dve stran­ke.

16. Pr­va ge­ne­ra­ci­ja jed­ne od stra­na­ka imi­grant­ske pod­gru­pe bi­će volj­na da do­pu­sti da je asi­mi­lu­je do­mi­nant­ni iden­ti­tet.

17. Su­par­nič­ka stran­ka od­u­pi­ra­će se asi­mi­la­ci­ji od stra­ne do­mi­nant­nog iden­ti­te­ta, što će ima­ti vi­ so­ku ce­nu.

18. U tre­ćoj ge­ne­ra­ci­ji, po­tom­ci pr­vih imi­gra­na­ta tru­di­će se da oži­ve svoj pr­vo­bit­ni iden­ti­tet.

19. Ka­da ko­lek­tiv­na po­pu­la­ci­ja pod­gru­pa do­mi­ nant­nog iden­ti­te­ta po­sta­ne ot­pri­li­ke jed­na­ka po­pu­la­ci­ji glav­nog iden­ti­te­ta, u dr­ža­vi će ne­iz­ be­žno do­ći do raz­vo­ja mo­za­ič­kog iden­ti­te­ta.

20. Pre­po­zna­va­nje mo­za­ič­kog iden­ti­te­ta u dr­ža­vi iz­me­ni­će po­li­ti­ku do­mi­nant­nog iden­ti­te­ta u toj dr­ža­vi.

21. Iden­ti­tet pod­gru­pa iz­ve­den je iz ma­tič­nog iden­ti­te­ta, ko­ji mo­že i ne mo­ra ima­ti de­fi­ni­sa­ nu dr­ža­vu i bra­nje­ne gra­ni­ce.

22. Ako ma­tič­ni iden­ti­tet ne po­se­du­je de­fi­ni­sa­ nu i ne­za­vi­snu dr­ža­vu, naj­ve­ći deo ener­gi­je pod­gru­pa ko­je pri­pa­da­ju tom iden­ti­te­tu bi­će usme­ren ka kon­sti­tu­i­sa­nju dr­ža­ve sa sop­stve­ nom te­ri­to­ri­jom.

23. Ma­tič­ni iden­ti­tet mo­že po­sto­ja­ti u dr­ža­vi ko­ja se od nje­ga zna­čaj­no raz­li­ku­je.

24. Iden­ti­te­ti do­spe­va­ju u dr­ža­ve či­ji deo ni­ka­da ni­su bi­li, ka­da jed­na dr­ža­va pre­đe u eks­pan­ziv­ ni re­žim funk­ci­o­ni­sa­nja, pre­pla­vlju­ju­ći dru­ge.

25. Ka­da ma­tič­ni iden­ti­tet, pre­pla­vljen stra­nim iden­ti­te­tom, kre­ne sta­zom sti­ca­nja te­ri­to­ri­jal­ne 324

kóòrdînäte

26.

27.

28.

29.

30.

31.

32.

33.

34.

35.

36.

37.

38.

39.

40.

325

ne­za­vi­sno­sti, to će do­ve­sti do uje­di­nje­nja ra­štr­ ka­nih pod­gru­pa.

Im­puls ma­tič­nog iden­ti­te­ta da stek­ne ne­za­vi­ snost če­sto će i po­te­ći od ra­štr­ka­nih pod­gru­pa.

Sva­koj ak­ci­ji pret­ho­di ide­ja. Ide­je ko­je se ba­ ve ne­za­vi­sno­šću iden­ti­te­ta pr­vo se ši­re pu­tem knji­žev­no­sti.

Ako pre­pla­vlje­ni ma­tič­ni iden­ti­tet po­se­du­ je du­bo­ko uko­re­nje­nu knji­žev­nost, ona će se štam­pa­ti u ino­stran­stvu i ta­mo oži­ve­ti.

Ako ne­ki iden­ti­tet po­se­du­je knji­žev­nost u na­ stan­ku, do­ći će do po­ku­ša­ja pla­gi­ra­nja, ka­ko bi se ta knji­žev­nost pred­sta­vi­la kao ne­što drev­no.

Fal­si­fi­ko­va­na knji­žev­nost bi­će otvo­re­no pro­tiv svih osta­lih iden­ti­te­ta, a u ko­rist iden­ti­te­ta ko­ji po­ku­ša­va da pro­mo­vi­še.

Po svo­joj pri­ro­di, fal­si­fi­ko­va­na knji­žev­nost ne mo­že se pri­pi­sa­ti ni­jed­nom ži­vom auto­ru, čak i ako po­sto­je do­ka­zi.

Fal­si­fi­ko­va­na knji­žev­nost ima­će ulo­gu ku­li­sa, pred ko­ji­ma će se raz­vi­ja­ti no­va knji­žev­nost.

No­va knji­žev­nost bi­će usme­re­na ka stva­ra­nju ne­za­vi­sne knji­žev­no­sti.

Do­mi­nant­na dr­ža­va u ko­joj do­la­zi do ovog oži­vlja­va­nja mo­že re­a­go­va­ti na dva na­či­na.

Ako do­mi­nant­na dr­ža­va po­se­du­je otvo­ren mo­za­ič­ki iden­ti­tet, nje­go­vo oži­vlja­va­nje bi­će do­če­ka­no po­zi­tiv­no. Ovo se ret­ko de­ša­va.

Ako je do­mi­nant­ni iden­ti­tet auto­ri­ta­ran, no­vi auto­ri bi­će pro­go­nje­ni.

Pod­gru­pe ko­je ži­ve u ino­stran­stvu za­tra­ži­će po­moć me­đu­na­rod­nih or­ga­ni­za­ci­ja, oče­ku­ju­ći da do­pri­ne­su oži­vlja­va­nju iden­ti­te­ta.

Do­ći će do sta­pa­nja no­ve knji­žev­no­sti i no­vih na­po­ra da se for­mi­ra no­va dr­ža­va.

Ka­da ma­tič­ni iden­ti­tet ko­nač­no do­bi­je ne­za­vi­ snu dr­ža­vu, on će po­zva­ti pod­gru­pe ko­je ži­ve u ino­stran­stvu da se vra­te u ze­mlju.

Ne­ke pod­gru­pe ne­će se oda­zva­ti po­zi­vu da se vra­te.

41. Ka­da ma­tič­na dr­ža­va po­sta­ne pri­zna­ta, a po­ seb­no ka­da do­stig­ne eko­nom­sku odr­ži­vost, pod­gru­pe u ino­stran­stvu ose­ti­će njen uti­caj.

42. Ma­tič­na dr­ža­va po­ku­ša­će da uti­če na ak­tiv­no­ sti do­mi­nat­nog iden­ti­te­ta u me­sti­ma gde ži­ve nje­ne pod­gru­pe.

43. Iden­ti­tet do­ma­ći­na bi­će do­ve­den u pi­ta­nje.

44. Do­mi­nant­ni iden­ti­tet ze­mlje u ko­joj pod­gru­pe ži­ve re­a­go­va­će ta­ko što će in­si­sti­ra­ti na raz­vo­ju zva­nič­nog iden­ti­te­ta, i pu­tem sup­til­nih ili agre­ siv­nih me­ra zah­te­va­ti oda­nost tom iden­ti­te­tu.

45. Ili će iden­ti­tet do­ma­ćin us­pe­ti u svo­jim na­po­ri­ ma da se na­met­ne kao zva­nič­ni iden­ti­tet, ili će do­ći do dez­in­te­gra­ci­je do­mi­nant­ne dr­ža­ve.

46. U eks­trem­nim slu­ča­je­vi­ma, do­mi­nant­na dr­ ža­va zah­te­va­će pot­pu­nu asi­mi­la­ci­ju od stra­ne zva­nič­nog iden­ti­te­ta, ili će čak iz­ba­ci­ti pod­gru­ pe ko­je se to­me opi­ru.

47. Do­mi­nant­ni iden­ti­tet mo­žda ne­će us­pe­ti u svo­jim na­po­ri­ma da na­met­ne no­vo­stvo­re­ni (ili iz­me­nje­ni) zva­nič­ni iden­ti­tet.

48. Ka­da zva­nič­ni iden­ti­tet do­ži­vi ne­u­speh, do­mi­ nant­na dr­ža­va ras­pa­šće se na ma­nje iden­ti­te­te.

49. Frag­men­ta­ci­ja iden­ti­te­ta do­ve­šće do frag­men­ta­ ci­je dr­ža­ve na ma­nje, ja­sno odvo­je­ne iden­ti­te­te.

50. Mo­za­ič­ki iden­ti­te­ti, kao što su im­pe­ri­je, po de­ fi­ni­ci­ji sa­dr­že mno­štvo iden­ti­te­ta.

51. Im­pe­ri­ja­ma upra­vlja vla­da­ju­ći sloj, uz po­moć pot­či­nje­ne mu bi­ro­kra­ti­je.

52. Vla­da­ju­ći sloj for­mi­ra­će do­mi­nant­ni iden­ti­tet im­pe­ri­je.

53. Čla­no­vi bi­ro­kra­ti­je bi­će bi­ra­ni pre sve­ga iz re­ do­va do­mi­nant­nog iden­ti­te­ta, što po­seb­no va­ ži za gor­nje slo­je­ve hi­je­rar­hi­je, uz od­go­va­ra­ju­ći po­sto­tak po­je­di­na­ca iz pod­gru­pa dr­ža­ve.

54. Vla­da­ju­ći sloj us­po­sta­vi­će obra­zac sa­mo­o­dr­ža­ nja, ka­ko bi sa­ču­vao im­pe­ri­ju.

55. Osnov­no sred­stvo sa­mo­o­dr­ža­nja vla­da­ju­ćeg slo­ja je­ste obra­zov­ni si­stem ko­ji po­sto­ji u da­ tom tre­nut­ku.

kóòrdînäte

56. U in­te­re­su vla­da­ju­ćeg slo­ja bi­će da za­dr­ži mo­ za­ič­ki iden­ti­tet pu­tem uni­fi­ko­va­nog si­ste­ma ve­ro­va­nja.

57. Si­stem ve­ro­va­nja ob­u­hva­ta vi­še od „re­li­gi­je”.

58. Pre­o­vla­đu­ju­ći stav me­đu pri­pad­ni­ci­ma vla­da­ ju­ćeg slo­ja je­ste da, ka­da ve­ći deo po­pu­la­ci­je pri­pa­da istom si­ste­mu ve­ro­va­nja, dr­ža­va ima ja­či osnov za za­jed­ni­štvo, ko­je vo­di uni­form­ni­ jem iden­ti­te­tu.

59. Ka­da vla­da­ju­ći sloj mo­za­ič­kog iden­ti­te­ta po­ sta­ne si­gu­ran u svoj iden­ti­tet, obra­zov­ni si­stem ne­će bi­ti čvr­ste ru­ke, i ne­će pri­si­lja­va­ti pod­gru­ pe da uče sve o do­mi­nant­nom iden­ti­te­tu.

60. Ako je vla­da­ju­ći sloj pre­vi­še okre­nut ka atri­bu­ ti­ma sop­stve­nog iden­ti­te­ta, on će in­si­sti­ra­ti da pod­gru­pe na­u­če sve o do­mi­nant­nom iden­ti­te­ tu. Obra­zov­ni si­stem bi­će pro­jek­to­van pre­vas­ hod­no sa tim ci­ljem.

61. Što je ve­ća po­pu­la­ci­ja pri­pad­ni­ka pod­gru­pa u ne­kom iden­ti­te­tu, to će ja­če kon­trol­ne me­ha­ni­ zme vla­da­ju­ći sloj ko­ri­sti­ti u dr­ža­vi.

62. Ako se dr­ža­va opre­de­li za si­stem je­din­stve­nog vla­da­ju­ćeg apa­ra­ta, taj apa­rat će te­ži­ti da se odr­ži ne­za­vi­sno od bi­ro­kra­ti­je ili dru­gih or­ga­na dr­ža­ve.

63. Je­din­stve­ni vla­da­ju­ći apa­rat po­ku­ša­će da uba­ci sop­stve­ne čla­no­ve i pred­stav­ni­ke u sve in­sti­tu­ ci­je dr­ža­ve.

64. S ob­zi­rom na ve­lik broj pod­re­đe­nih iden­ti­te­ ta u dr­ža­vi, je­din­stve­ni vla­da­ju­ći apa­rat te­ži­će to­me da uklju­či od­re­đen broj pa­žlji­vo oda­bra­ nih i ob­u­če­nih pred­stav­ni­ka iz iden­ti­te­ta sva­ke pod­gru­pe.

65. Je­din­stve­ni vla­da­ju­ći apa­rat će, bi­ra­ju­ći čla­no­ ve iz pod­re­đe­nih iden­ti­te­ta, po­ku­ša­ti da pro­ši­ri svoj uti­caj i iden­ti­tet na iden­ti­te­te pod­gru­pa.

66. Što je gru­blja po­li­ti­ka vla­da­ju­ćeg slo­ja, to će že­ šća bi­ti re­ak­ci­ja pod­gru­pa.

67. Vla­da­ju­ći sloj on­da mo­že ili po­sta­ti po­pu­stlji­ vi­ji, ubr­za­va­ju­ći ti­me ras­pad mo­za­ič­kog iden­ti­ te­ta, ili po­ve­ća­ti sna­gu auto­ri­tar­ne upra­ve.

68. Ako pod­gru­pe mo­za­ič­kog iden­ti­te­ta zah­te­va­ju ve­ću auto­no­mi­ju u svim obla­sti­ma ži­vo­ta, vla­ da­ju­ći sloj mo­že, na po­vr­ši­ni, to da do­pu­sti u ci­lju us­po­sta­vlja­nja har­mo­ni­je.

69. Ka­da do­đe do že­lje­ne auto­no­mi­je, pod­gru­pe će da­ti odu­ška svom sen­ti­men­tu pu­tem raz­li­či­tih fo­ru­ma, kao što su me­di­ji i pu­bli­ka­ci­je.

70. Ka­ko bi ovi iz­li­vi osta­li pod kon­tro­lom, da ne bi do­šlo do ras­pa­da­nja mo­za­ič­kog iden­ti­te­ ta, vla­da­ju­ći sloj i je­din­stve­ni vla­da­ju­ći apa­rat uve­šće do­dat­ne in­sti­tu­ci­je, ka­ko bi uma­nji­li uti­caj ovih iz­li­va. I ovo će bi­ti uči­nje­no u ime je­din­stva i har­mo­ni­je.

71. No­vo­na­sta­le in­sti­tu­ci­je, či­ja je svr­ha da kon­tro­li­ šu no­ve po­be­de pod­gru­pa, bi­će omra­že­ne me­đu pri­pad­ni­ci­ma pod­gru­pa. Pod­gru­pe će tra­ži­ti na­ či­ne da za­o­bi­đu de­lo­va­nje ovih no­vih in­sti­tu­ci­ja.

72. Vla­da­ju­ći sloj će re­a­go­va­ti uvo­đe­njem re­strik­ ci­ja na hra­nu i dru­ge neo­p­hod­ne stva­ri ko­je pod­gru­pe do­bi­ja­ju od cen­tral­ne upra­ve, ka­ko bi us­po­sta­vio kon­tro­lu.

73. Vla­da­ju­ći sloj stvo­ri­će zva­nič­ni iden­ti­tet mo­za­ ič­ke dr­ža­ve, uko­li­ko on već ne po­sto­ji, kao do­ dat­no sred­stvo za kon­tro­lu nad pod­gru­pa­ma.

74. Zva­nič­ni iden­ti­tet naj­ve­ro­vat­ni­je će bi­ti va­ri­ ja­ci­ja do­mi­nant­nog iden­ti­te­ta, mo­di­fi­ko­va­nog ta­ko da na­ve­de pod­gru­pe da ga pri­hva­te.

75. Je­din­stve­ni vla­da­ju­ći apa­rat i dru­ge in­sti­tu­ci­ je mo­za­ič­kog iden­ti­te­ta jav­no će hva­li­ti i na­ gra­đi­va­ti one čla­no­ve pod­gru­pa ko­ji otvo­re­no pri­hva­ta­ju zva­nič­ni iden­ti­tet i tru­de se da ga pro­ši­re. Isto­vre­me­no će ka­žnja­va­ti one ko­ji ga od­ba­cu­ju i ra­de pro­tiv nje­ga.

76. Vla­da­ju­ći sloj pro­ši­ri­će i pri­me­ni­ti zva­nič­ni si­ stem ve­ro­va­nja kao deo zva­nič­nog iden­ti­te­ta.

77. Uspeh svih po­li­ti­ka kon­tro­le ko­je vla­da­ju­ći sloj uvo­di za­vi­si­će od stan­dar­da i kva­li­te­ta ži­vo­ta u dr­ža­vi.

78. Ako po­sto­je upa­dlji­ve, zna­čaj­ne raz­li­ke u ži­ vot­nom stan­dar­du iz­me­đu čla­no­va do­mi­nant­ 326

kóòrdînäte

nog iden­ti­te­ta i čla­no­va pod­gru­pa, ni­ka­kva po­ li­ti­ka ne­će da­ti re­zul­ta­te. Ovo va­ži bez ob­zi­ra na to ko­ja stra­na po­se­du­je vi­ši ži­vot­ni stan­dard – pod­gru­pe ili do­mi­nant­ni iden­ti­tet.

79. Ako oče­ki­va­nja ne bu­du za­do­vo­lje­na, do­ći će do ne­slo­ge iz­me­đu iden­ti­te­ta.

80. Ka­da poč­ne otvo­re­na ne­slo­ga, ni­ka­kvi ustup­ci od stra­ne vla­da­ju­ćeg slo­ja ne­će za­do­vo­lji­ti dr­ ža­vu u ce­li­ni.

81. Sa po­ra­stom bro­ja ustu­pa­ka pod­gru­pa­ma, čla­ no­vi vla­da­ju­ćeg iden­ti­te­ta po­če­će da is­po­lja­va­ ju ne­za­do­volj­stvo.

82. Pri­pad­ni­ci do­mi­nant­nog iden­ti­te­ta pri­ti­ska­će vla­da­ju­ći sloj da ogra­ni­či ili uki­ne ustup­ke čla­ no­vi­ma pod­gru­pa.

83. Uki­da­nje bi­lo kog od ovih ustu­pa­ka pod­gru­ pa­ma ne­će ni­ko­ga za­do­vo­lji­ti. U tom tre­nut­ku već je su­vi­še ka­sno da se pro­ces za­u­sta­vi.

84. Ras­pa­da­nje mo­za­ič­kog iden­ti­te­ta ne mo­ra da zna­či da će se pod­gru­pe od­mah odvo­ji­ti od dr­ ža­ve.

85. Pod­gru­pe ko­je že­le da po­tvr­de sop­stve­ni iden­ ti­tet u okvi­ru mo­za­ič­kog iden­ti­te­ta do­ći će u po­sed ze­mlje sa­mo za se­be, za sop­stve­nu upo­ tre­bu.

86. Ze­mlja u vla­sni­štvu pod­gru­pa, is­klju­či­vo za nji­ho­vu upo­tre­bu, pre­ra­šće u ogra­đe­ne, odvo­ je­ne za­jed­ni­ce, me­sta sa ogra­ni­če­nim pri­stu­ pom, kao što su let­nji kam­po­vi, škol­ski kom­ plek­si, objek­ti zdrav­stve­ne slu­žbe, gro­blja i sa­ kral­ni objek­ti, u okvi­ru mo­za­ič­kog iden­ti­te­ta.

87. Apa­rat za taj­no pri­ku­plja­nje in­for­ma­ci­ja, u po­ se­du zva­nič­ne vla­de i dru­gih zva­nič­nih in­sti­tu­ ci­ja, ne sme se pot­ce­ni­ti ka­da pod­gru­pe poč­nu da se za­la­žu za svoj iden­ti­tet.

88. Ako je po­pu­la­ci­ja mo­za­ič­kog iden­ti­te­ta ot­pri­li­ ke rav­no­mer­no po­de­lje­na iz­me­đu do­mi­nant­nog iden­ti­te­ta i pod­gru­pa, po­sto­ja­će ne­ko­li­ko unu­ tra­šnjih or­ga­ni­za­ci­ja za pri­ku­plja­nje in­for­ma­ci­ja, ka­ko bi vla­da­ju­ći sloj dr­ža­ve bio in­for­mi­san.

327

89. Ve­li­ka ve­ći­na or­ga­ni­za­ci­ja ko­je se ba­ve pri­ku­ plja­njem in­for­ma­ci­ja bi­će zva­nič­no sank­ci­o­ni­ sa­na.

90. Po­sto­ja­će i ne­sank­ci­o­ni­sa­ne or­ga­ni­za­ci­je za pri­ku­plja­nje in­for­ma­ci­ja; njih će ad hoc for­mi­ ra­ti raz­li­či­te for­mal­no pri­zna­te in­sti­tu­ci­je.

91. Istin­ski ili na­vod­ni ci­lje­vi svih or­ga­ni­za­ci­ja ko­ je pri­ku­plja­ju in­for­ma­ci­je bi­će da in­for­mi­šu i po­sa­ve­tu­ju vla­da­ju­ći sloj u po­gle­du ten­den­ci­ja unu­tar dr­ža­ve.

92. Su­sed­ne dr­ža­ve, kao i dru­ge dr­ža­ve u okvi­ru me­đu­na­rod­nog si­ste­ma, pa­žlji­vo će po­sma­tra­ti raz­voj si­tu­a­ci­je. U iz­ve­snim ret­kim slu­ča­je­vi­ ma mo­že se do­go­di­ti da sa­vla­da­ju svo­ju po­tre­ bu da uče­stvu­ju u de­ša­va­nji­ma.

93. Uti­caj ko­ji po­ti­če iz­van dr­ža­ve će se po­ja­ča­ti, na­vo­de­ći dr­ža­vu da re­a­gu­je, uko­li­ko je u sta­ nju.

94. Vla­da­ju­ći sloj i pod­re­đe­ne mu in­sti­tu­ci­je mo­ za­ič­kog iden­ti­te­ta for­mu­li­sa­će re­ak­ci­o­nar­ne po­li­se, usme­re­ne ka­ko ka spo­lja­šnjim, ta­ko i ka unu­tra­šnjim gru­pa­ma.

95. Kao deo tih re­ak­ci­o­nar­nih po­li­sa, vla­da­ju­ći sloj stu­pi­će u ko­a­li­ci­je sa su­sed­nim ili da­ljim dr­ža­ va­ma u okvi­ru me­đu­na­rod­nog si­ste­ma.

96. Ka­da čla­no­vi ko­a­li­ci­je ili ko­a­li­ci­ja na­sta­lih ovim pu­tem po­sta­nu broj­no i eko­nom­ski do­volj­no sna­žni, do­ći će do glo­ba­li­za­ci­je kon­fli­ka­ta.

97. Po­slo­dav­ci i nji­ho­va udru­že­nja bi­će u ve­li­koj me­ri ume­ša­ni u ko­a­li­ci­je, da li zbog to­ga što će sma­tra­ti da je to neo­p­hod­no za kon­ku­rent­nost i op­sta­nak nji­ho­vog iden­ti­te­ta, ili za­to što će ih na to pri­si­li­ti vla­da­ju­ći sloj.

98. Po­red ope­ra­ti­va­ca sank­ci­o­ni­sa­nih i ne­sank­ci­o­ ni­sa­nih or­ga­ni­za­ci­ja za pri­ku­plja­nje in­for­ma­ci­ ja, na­o­ru­ža­ne pa­ra­voj­ne for­ma­ci­je bi­će for­mi­ ra­ne unu­tar dr­ža­ve.

99. Po­zna­te ili taj­ne pa­ra­voj­ne for­ma­ci­je ba­vi­će se gu­še­njem ak­tiv­no­sti pod­gru­pa, ili će pod­sti­ca­ti te ak­tiv­no­sti, sa istim ci­ljem.

kóòrdînäte

100. Ka­da se po­ja­ča na­pe­tost iz­me­đu do­mi­nant­nog iden­ti­te­ta i pod­gru­pa, do­ći će do for­mi­ra­nja pri­vat­nih gru­pa unu­tar dr­ža­ve, što će omo­gu­ ći­ti pod­gru­pa­ma da do­bi­ju pri­stup ro­bi i ser­vi­ si­ma ko­ji su im us­kra­će­ni zbog in­sti­tu­ci­o­nal­ nih ba­ri­je­ra do­mi­nant­nog iden­ti­te­ta.

101. Pri­vat­ne or­ga­ni­za­ci­je na­sta­le u pod­gru­pa­ma sa ci­ljem do­bi­ja­nja pri­stu­pa ro­bi i ser­vi­si­ma po­ sto­ja­će pre sve­ga da bi nji­ho­vi osni­va­či i ope­ra­ tiv­ci ostva­ri­li pro­fit. Čla­no­vi pod­gru­pa ne­će u pot­pu­no­sti sank­ci­o­ni­sa­ti ove or­ga­ni­za­ci­je.

102. Pri­vat­ne or­ga­ni­za­ci­je pod­gru­pa bi­će pro­tiv po­ sto­je­ćih za­ko­na i re­gu­la­ti­va ko­je vla­da­ju u dr­ža­vi.

103. Uspeh pri­vat­nih or­ga­ni­za­ci­ja pod­gru­pa do­ve­ šće do na­stan­ka no­vih or­ga­ni­za­ci­ja ovog ti­pa.

103. U po­ku­ša­ju da pra­te de­ša­va­nja, unu­tra­šnje or­ ga­ni­za­ci­je za pri­ku­plja­nje in­for­ma­ci­ja in­fil­tri­ ra­će se u pri­vat­ne or­ga­ni­za­ci­je pod­gru­pa, ali će im ipak do­pu­sti­ti da na­sta­ve sa ra­dom.

105. S vre­me­nom, pri­vat­ne or­ga­ni­za­ci­je pod­gru­pa pro­ši­ri­će svo­je ope­ra­ci­je ta­ko da uklju­če i pod­ sti­ca­nje po­bu­ne.

106. Do­ći će do nad­me­ta­nja me­đu pri­vat­nim or­ga­ ni­za­ci­ja­ma pod­gru­pa, što će do­ve­sti do na­stan­ ka oru­ža­nih for­ma­ci­ja u sva­koj od njih.

107. Nad­me­ta­nje pri­vat­nih or­ga­ni­za­ci­ja pod­gru­pa pre­ra­šće u oru­ža­ni su­kob ma­njih raz­me­ra.

108. Nad­me­ta­nje me­đu pri­vat­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma pod­gru­pa do­ve­šće do to­ga da će sva­ka od njih za­tra­ži­ti sa­rad­nju in­sti­tu­ci­ja i or­ga­ni­za­ci­ja za pri­ku­plja­nje in­for­ma­ci­ja ko­je pri­pa­da­ju do­mi­ nant­nom iden­ti­te­tu, ka­ko bi ste­kla pred­nost nad svo­jim kon­ku­ren­ti­ma.

109. Pri­vat­ne or­ga­ni­za­ci­je pod­gru­pa će, za­hva­lju­ju­ći svo­jim ak­tiv­no­sti­ma, aku­mu­li­ra­ti sve vi­še re­ sur­sa, pa će is­po­lji­ti ten­den­ci­ju da u svo­je ope­ ra­ci­je uklju­če čla­no­ve vla­da­ju­ćeg slo­ja, ta­ko što će čla­no­vi­ma vla­da­ju­ćeg slo­ja ras­po­lo­že­nim za sa­rad­nju po­nu­di­ti nov­ča­nu do­bit.

110. Zbog sa­rad­nje vla­da­ju­ćeg slo­ja i pri­vat­nih or­ga­ ni­za­ci­ja pod­gru­pa, do­ći će do po­ja­ve mo­no­po­ la na ro­bu ši­ro­ke po­tro­šnje.

111. No­vi mo­no­po­li funk­ci­o­ni­sa­će, po de­fi­ni­ci­ji, u pot­pu­no­sti van in­sti­tu­ci­o­nal­nih i za­kon­skih ka­na­la di­stri­bu­ci­je.

112. No­vi mo­no­po­li snab­de­va­će pri­pad­ni­ke ce­le dr­ ža­ve; iro­nič­no je to što ov­de ne­će bi­ti dis­kri­ mi­na­ci­je. U pi­ta­nju je snab­de­va­nje eks­tra­prav­ nom ro­bom i uslu­ga­ma ko­ji vi­še ni­su do­stup­ni, ili ko­ji ni­ka­da ni­su ni bi­li do­stup­ni kroz re­gu­ lar­ne ka­na­le.

113. Vla­da­ju­ći sloj po­kre­nu­će kam­pa­nju pro­tiv ko­ rup­ci­je, ka­ko bi po­tvr­dio svoj auto­ri­tet.

114. Ako pri­vat­ne or­ga­ni­za­ci­je pod­gru­pa us­pe­ju da pro­dru u do­volj­no vi­so­ke ni­voe vla­da­ju­ćeg slo­ ja, sve kam­pa­nje pro­tiv ko­rup­ci­je bi­će osu­đe­ne na ne­u­speh.

115. Je­di­no is­pra­van, slo­bo­dan eko­nom­ski iden­ti­tet mo­že spre­či­ti ili uma­nji­ti uti­caj i ak­tiv­no­sti pri­ vat­nih or­ga­ni­za­ci­ja, bez ob­zi­ra na to da li su mo­no­po­li­stič­ke ili oru­ža­ne.

116. Ka­da se us­po­sta­vi ko­mer­ci­jal­ni iden­ti­tet dr­ža­ ve i ka­da on poč­ne da funk­ci­o­ni­še, po­ja­vi­će se no­ve unu­tra­šnje i spo­lja­šnje ko­a­li­ci­je u ob­li­ku kar­te­la i do­go­vo­ra o na­me­šta­nju ce­na.

117. Sud­ski i prav­ni iden­ti­tet su­o­či­će se sa no­vim iza­zo­vi­ma, i mo­ra­će da se po­za­ba­ve stva­ri­ma ko­je ni­su nu­žno za­kon­ske, ne­go se od­no­se na tu­ma­če­nja za­ko­na i ru­pa u za­ko­ni­ma.

118. Di­na­mi­ka iden­ti­te­ta kre­ta­će se u prav­cu da­ljih po­de­la iden­ti­te­ta dr­ža­ve, sve dok sva­ka pod­ gru­pa ne bu­de za­do­volj­na sop­stve­nim iden­ti­ te­tom i uslo­vi­ma ži­vo­ta.

119. Ma­lo je ve­ro­vat­no da će se ovo do­go­di­ti, jer do­ mi­nant­ni iden­ti­te­ti i za njih ve­za­ne dr­ža­ve ne­će svo­je­volj­no do­pu­sti­ti ras­pa­da­nje.

328

kóòrdînäte

120. Ne sme­mo za­bo­ra­vi­ti da će se tran­sfor­ma­ci­je iden­ti­te­ta od­vi­ja­ti ili kroz raz­voj ko­ji za­go­va­ ra­ju ili spro­vo­de nje­go­vi pri­rod­ni čla­no­vi, ili pu­tem in­ter­ven­ci­je spo­lja.

121. Do in­ter­ven­ci­je spo­lja, pri­me­nje­ne na od­re­ đe­ni iden­ti­tet, mo­že da do­đe pod oku­pa­ci­jom ne­ke stra­ne si­le, ili pu­tem ma­ni­pu­la­ci­je me­đu­ na­rod­nog po­ret­ka.

122. Po­red zna­čaj­nih i struk­tur­nih tran­sfor­ma­ci­ja, bi­će iz­me­njen i na­čin na ko­ji vla­sni­ci do­ži­vlja­ va­ju svoj iden­ti­tet, ali i ka­ko ga do­ži­vlja­va­ju oni ko­ji ni­su nje­gov deo.

123. Per­cep­ci­ja i pri­hva­ta­nje pro­me­ne iden­ti­te­ta bi­ će iz­me­nje­ni u skla­du sa onim što se do­ži­vlja­ va kao va­lja­na pro­me­na.

124. Ono što se ne­će pro­me­ni­ti je­ste či­nje­ni­ca da je iden­ti­tet ko­lek­ci­ja iden­ti­te­ta, i da se nji­ho­va in­ter­ak­ci­ja na­sta­vlja.

125. Još jed­na kon­stan­ta je to što će iden­ti­te­ti bi­ti iz­lo­že­ni spo­lja­šnjem na­pa­du, bi­lo na­mer­nom ili slu­čaj­nom.

126. Pro­ces pri­rod­ne evo­lu­ci­je i spo­lja­šnjih na­pa­da na iden­ti­tet do­ve­šće ne sa­mo do tran­sfor­ma­ ci­je iden­ti­te­ta, ne­go i do pro­me­ne na­či­na na ko­ji se ti iden­ti­te­ti do­ži­vlja­va­ju spo­lja i iz­nu­tra.

127. To­kom tran­sfor­ma­ci­je iden­ti­tet­skog pro­ce­sa, broj­ne pod­gru­pe uje­di­ni­će se ka­ko bi oču­va­le ono što sma­tra­ju za­jed­nič­kim oso­bi­na­ma svo­ jih iden­ti­te­ta, da bi svi ima­li ko­ri­sti od ak­tiv­ no­sti ve­li­kih raz­me­ra.

329

128. Pod­gru­pe ko­je sa­ra­đu­ju mo­gu bi­ti oru­ža­ne, ili ci­vil­nog po­re­kla.

129. Di­na­mi­ka pod­gru­pa ko­je sa­ra­đu­ju pred­sta­vlja pri­mer di­na­mi­ke sa du­go­traj­nim ci­klu­si­ma uje­di­nje­nja i de­lje­nja.

130. Do­sad se po­ka­zi­va­lo da vla­da­ju­ći sloj shva­ta aku­mu­li­ra­ne in­for­ma­ci­je ko­je se od­no­se na di­na­mi­ku iden­ti­te­ta.

131. Sa dru­ge stra­ne, vla­da­ju­ći sloj ve­ru­je da mo­že da kon­tro­li­še ni­voe sa­rad­nje i po­de­la iden­ti­te­ ta. Kon­tro­la se spro­vo­di raz­li­či­tim sred­stvi­ma, kao što su eko­no­mi­ja i teh­no­lo­gi­ja.

132. Pri­rod­ni iden­ti­te­ti evo­lu­i­ra­ju i me­nja­ju se zbog po­tre­be i že­lje da do­bi­ju pri­stup ve­ćem ude­lu u po­sto­je­ćim bo­gat­stvi­ma i ži­vot­nom stan­dar­ du.

133. Ka­da je pri­stup ne­kog iden­ti­te­ta ve­li­kom de­lu po­sto­je­ćih re­sur­sa ogra­ni­čen, me­to­di pri­stu­pa će se pro­me­ni­ti.

134. Kod mo­za­ič­kog iden­ti­te­ta, ka­da su re­sur­si ogra­ni­če­ni, pri­stup pod­gru­pa ras­po­lo­ži­vim re­sur­si­ma bi­će ogra­ni­čen od stra­ne do­mi­nant­ nog iden­ti­te­ta.

135. Do­mi­nant­ni iden­ti­tet pre sve­ga će se po­bri­nu­ti za sop­stve­ne in­te­re­se.

Hasan Bülent Paksoy, Identities: how Governed, Who pays?, Entelequia, Malaga, 2006.

330

331

332

333

kóòrdînäte

UDC 027.52(497.11 Beograd)

Gordana Stokić Simončić Univerzitet u Beogradu Filološki fakultet Katedra za bibliotekarstvo i informatiku

Ilustrovana istorija Biblioteke grada Beograda Ilustrovana istorija Biblioteke grada Beograda, Ljubica M. Ćorović . – Beograd : Biblioteka grada Beograda, 2011 (Beograd : Čigoja štampa) . – 168 str. : ilustr. ; 25 cm

Go­to­vo 120 go­di­na, od 1894. go­di­ne, ka­da je Dru­štvo Be­o­grad­ske či­ta­o­ni­ce do­ne­lo od­lu­ku da Op­šti­ni be­o­grad­skoj pre­da svo­ju Či­ta­o­ni­cu ka­ko bi se ova pre­u­re­di­la za do­bro­bit svih gra­đa­na, tra­je ide­ja jav­no­sti knji­ge i bi­bli­o­te­ka u srp­skom glav­nom gra­du. Otva­ra­njem za jav­nost, 11. ja­nu­a­ra 1931. go­ di­ne, po­če­la je, me­đu­tim, isto­ri­ja in­sti­tu­ci­je grad­ske bi­bli­o­te­ke. Knji­ga Ilu­stro­va­na isto­ri­ja Bi­bli­o­te­ke gra­ da Be­o­gra­da pred­sta­vlja us­pe­šan po­ku­šaj da se sve­ de­no, ja­sno i za­ni­mlji­vo pred­sta­vi po­vest in­sti­tu­ci­je ko­ja je, pre­ko 80 go­di­na, za­jed­no sa Be­o­gra­đa­ni­ma, pro­ži­vlja­va­la sme­ne ide­o­lo­gi­ja, ra­to­ve, po­li­tič­ka pre­ vi­ra­nja, eko­nom­ske kri­ze… Na­rav­no, bi­lo je i bo­ljih vre­me­na, i, u smi­slu op­šteg dru­štve­nog raz­vo­ja – mir­ni­jih, ali za sa­mu bi­bli­o­te­ku ona ni­ka­da ni­su bi­la mir­na: se­lid­be i ne­do­sta­tak pro­sto­ra, re­or­ga­ni­za­ci­je, sig­ni­ra­nja i pre­sig­ni­ra­nja gra­đe, uma­nje­nja bu­dže­ta, umre­ža­va­nje, auto­ma­ti­za­ci­ja, ne­do­sled­na ka­drov­ ska po­li­ti­ka, sme­ne di­rek­to­ra... sve su to fak­to­ri ko­ji

re­me­te kon­ti­nu­i­tet i ne do­pri­no­se sta­bil­no­sti, i ko­ ji ne mo­ti­vi­šu. Ako pu­bli­ka­ci­ja ko­ja je pred na­ma išta ilu­stru­je, on­da je to ilu­stra­ci­ja jed­ne do­sled­no spro­vo­đe­ne ide­je da se knji­gom i reč­ju slu­ži gra­đan­ stvu – bez ob­zi­ra na uslo­ve. Čak bi se re­klo, upr­kos to­me što se zna, da su po­li­tič­ka ne­sta­bil­nost, kri­ze, si­ro­ma­štvo i re­pre­si­ja ne­pri­ja­te­lji knji­ga i bi­bli­o­te­ka.

Na­slov Ilu­stro­va­na isto­ri­ja Bi­bli­o­te­ke gra­da Be­o­gra­da ne­mi­nov­no iza­zi­va aso­ci­ja­ci­je: a) na Ilu­ stro­va­nu isto­ri­ju Be­o­gra­da i na autor­ku Ma­ri­ju Ilić Aga­po­vu, i b) na Vo­dič kroz Be­o­grad i Uli­ce i tr­go­ve Be­o­gra­da i na autor­ku Lju­bi­cu Ćo­ro­vić.

Ne­sum­nji­vo je da je knji­ga Lju­bi­ce Ćo­ro­vić omaž osni­va­či­ma i pr­voj uprav­ni­ci Ma­ri­ji Ilić Aga­ po­voj, ko­ja je go­to­vo 20 go­di­na svo­ga ži­vo­ta po­sve­ti­la ute­me­lje­nju Bi­bli­o­te­ke gra­da, a po­tom če­ti­ri de­ce­ni­ je ži­ve­la u Be­o­gra­du, za­bo­ra­vlje­na od do­ma­će struč­ ne jav­no­sti. Po­vra­tak na po­čet­ke BGB ne­mi­nov­no je pri­ča o sna­zi, upor­no­sti, ela­nu, zna­nju, vi­zi­o­nar­stvu i

334

kóòrdînäte

hra­bro­sti jed­ne že­ne, o nje­noj ve­za­no­sti za Be­o­grad, ali i za pro­fe­si­ju bi­bli­o­te­ka­ra. Nje­na Ilu­stro­va­na isto­ ri­ja Be­o­gra­da (za bi­bli­o­te­ka­re je još va­žni­ja knji­ga Jav­ne bi­bli­o­te­ke) pod­u­ča­va­la je, pro­mi­šlja­la i sve­do­či­ la sa ka­kvom se ozbilj­no­šću, u smi­slu us­po­sta­vlja­nja prak­se i te­o­rij­ske pot­ko­va­no­sti, pri­stu­pa­lo iz­grad­nji grad­ske bi­bli­o­te­ke kao pre­sto­nič­ke in­sti­tu­ci­je kul­tu­re.

Ilu­stro­va­na isto­ri­ja BGB je i omaž na­šem tre­ nut­ku: ži­vom i za­huk­ta­lom vre­me­nu u ko­me Bi­bli­ o­te­ka još jed­nom hva­ta ko­rak sa stru­kom na me­đu­ na­rod­nom pla­nu – hva­ta ko­rak sa no­vim teh­no­lo­ gi­ja­ma u slu­žbi či­ta­la­ca, ali i no­vim ti­pom či­ta­la­ca.

Pri­ča o kli­kov­nom či­ta­nju i o kli­kov­nom mi­šlje­nju, o no­vom kog­ni­tiv­nom sti­lu, u osno­vi je svih ne­do­ u­mi­ca ve­za­nih za sud­bi­nu knji­ga i bi­bli­o­te­ka u 21. ve­ku, i jed­na od onih u či­jem se cen­tru na­la­zi Bi­ bli­o­te­ka gra­da Be­o­gra­da. To je iza­zov sa ko­jim se su­o­ča­va­ju sve ko­le­ge ko­je da­nas ra­de u Bi­bli­o­te­ci.

Re­kla bih ka­ko Ilu­stro­va­na isto­ri­ja BGB po­tvr­ đu­je da taj no­vi kog­ni­tiv­ni stil ni­je in­fe­ri­o­ran. Ra­đe­ na ko­la­žno: go­di­na, klik, fo­to­gra­fi­ja, klik, re­če­ni­ca, klik, do­ku­ment, klik, ise­čak iz no­vi­na, klik... ona za­pra­vo ide na ru­ku sa­vre­me­nom či­ta­o­cu – i bi­bli­o­ te­ka­ru i sva­kom dru­gom – da br­zo uđe u pri­ču, iz­ vu­če ak­cen­te, do­bi­je po­da­tak i... ide da­lje. No, taj put da­lje ne zna­či da će svi na­pu­sti­ti ovu pro­ble­ma­ti­ku i okre­nu­ti se dru­gim sa­dr­ža­ji­ma. Sva­ka re­če­ni­ca ove knji­ge, i to tre­ba is­ta­ći kao ogrom­nu za­slu­gu auto­ ra, po­ziv je, za­pra­vo ma­li ma­mac, da sa­zna­te vi­še o ide­ji osni­va­nja mu­ze­ja knji­ge, za­pa­lji­vim bom­ba­ma na kro­vu Bi­bli­o­te­ke, cen­tra­li­zo­va­noj ka­ta­lo­gi­za­ci­ ji knji­ga u Be­o­gra­du, tri­bi­na­ma u Ma­na­ko­voj ku­ći, sme­na­ma dru­ga­ri­ca i go­spo­đa uprav­ni­ca, re­on­skim bi­bli­o­te­ka­ma, kon­fi­ska­ci­ji knji­ga i cen­zu­ri, ma­ni­fe­ sta­ci­ji Se­dam da­na be­o­grad­skih bi­bli­o­te­ka, mo­der­ nim zgra­da­ma jav­nih bi­bli­o­te­ka, od­no­su grad­ske vla­sti pre­ma bi­bli­o­te­ka­ma... Sve to plod je eru­di­ci­je ko­ja se za­tim mo­že „po­i­gra­va­ti” re­či­ma i sli­ka­ma, i ko­ja nam ja­sno go­vo­ri šta nam va­lja či­ni­ti.

335

Sa­svim je si­gur­no da će ova knji­ga ima­ti broj­ne či­ta­o­ce i ko­ri­sni­ke raz­li­či­tih pro­fi­la. Ona je zgod­na i re­pre­zen­ta­tiv­na kao vo­dič kroz bi­bli­o­te­ku, kao po­ klon ko­le­ga­ma bi­bli­o­te­ka­ri­ma, kao deo pro­mo­tiv­nog ma­te­ri­ja­la u raz­li­či­te svr­he. No, za bi­bli­o­te­ka­re i is­ tra­ži­va­če u obla­sti isto­ri­je bi­bli­o­te­ka i te­o­ri­je bi­bli­o­te­ kar­stva ona je su­ro­vi pod­set­nik na ono što ni­je ura­đe­ no, i na još ne­na­pi­sa­nu isto­ri­ju srp­skih bi­bli­o­te­ka, u ko­joj bi Bi­bli­o­te­ci gra­da pri­pa­lo od­go­va­ra­ju­će me­sto; na či­nje­ni­cu da srp­sko bi­bli­o­te­kar­stvo ne ras­po­la­že ni­ka­kvom, a ka­mo­li usa­gla­še­nom oce­nom o do­me­ ti­ma bi­bli­o­te­kar­stva u Sr­bi­ji u 20. ve­ku; da ne­ma lek­ si­ko­na bi­bli­o­te­ka­ra ili bi­o­graf­skog reč­ni­ka u ko­ji bi se uklo­pi­le sud­bi­ne i do­pri­no­si sva­ko­ga od de­lat­ni­ka u BGB i ta­ko osta­li sa­ču­va­ni za bu­duć­nost. Ilu­stro­ va­na isto­ri­ja BGB autor­ke Lju­bi­ce Ćo­ro­vić na­vo­di na raz­mi­šlja­nje bar u dva prav­ca: a) po­tre­be za do­dat­ nim is­tra­ži­va­njem či­nje­ni­ca i pre­vred­no­va­njem sta­ vo­va (Ka­ko to da i da­lje sla­vi­mo 1948. kao go­di­nu osni­va­nja BDS, ka­da je 1930. u Be­o­gra­du osno­va­no Dru­štvo ju­go­slo­ven­skih bi­bli­o­te­ka­ra, i ka­da je gđa Ilić Aga­po­va od po­čet­ka uče­stvo­va­la u ra­du nje­go­ve be­o­grad­ske sek­ci­je?); i b) po­tre­be za pro­fe­si­o­nal­nom afir­ma­ci­jom bi­bli­o­te­ka­ra (Ko­li­ko to još tre­ba da se bo­ri­mo za pro­fe­si­o­na­li­za­ci­ju bi­bli­o­teč­ke de­lat­no­sti, ka­da se još 1954. u go­di­šnjem iz­ve­šta­ju BGB is­ti­če pro­blem ka­dro­va ko­ji „osta­ju krat­ko u Bi­bli­o­te­ci na ra­du dok se ne ospo­so­be, a po­sle na­đu bo­lje me­sto, sa ve­ćom pla­tom ili gde se ma­nje ra­di?”)

Iz­no­se­ći na uvid jav­no­sti gra­đu, or­ga­ni­zu­ju­ći je i ko­men­ta­ri­šu­ći mi­nu­ci­o­zno, Lju­bi­ca Ćo­ro­vić po­da­ri­la je srp­skoj bi­bli­o­teč­koj jav­no­sti pra­vi isto­rij­ski ana­li­ tič­ko-sin­te­tič­ki dra­gulj, ko­ji u for­mi le­to­pi­sa pro­šlih vre­me­na nu­di in­te­lek­tu­al­ni okvir za bu­du­će do­ba. A Bi­bli­o­te­ka gra­da je, Ilu­stro­va­nom isto­ri­jom Bi­bli­o­te­ke gra­da Be­o­gra­da, na naj­bo­lji na­čin obe­le­ži­la svoj ve­li­ki ju­bi­lej – 80 go­di­na ak­tiv­no­sti u slu­žbi Be­o­gra­đa­na. gor­da­na.sto­kic.si­mon­cic­@gmail.com

kóòrdînäte

UDC 02(497.11)

Mila Medigović Stefanović Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta u Kragujevcu

Putokaz do kompleksne istorije nacionalnog bibliotekarstva Gordana Stokić Simončić i Željko Vučković, Biblioteke i identitet: prolegomena za istoriju modernog srpskog bibliotekarstva, Pančevo: Gradska biblioteka; Novi Sad: Filozofski fakultet Univerziteta, 2012.

Po pri­ro­di svo­je dru­štve­ne i in­sti­tu­ci­o­nal­ne mi­ si­je, bi­bli­o­te­ke su pret­po­stav­ka i te­melj ka­ko in­di­vi­ du­al­nog ta­ko i ko­lek­tiv­nog iden­ti­te­ta. „Re­ci mi šta či­taš, pa ću ti re­ći ko si” – sva­ka lič­na bi­bli­o­te­ka ot­ kri­va ukus i stil svo­ga vla­sni­ka, nje­go­ve pre­fe­ren­ci­je, ide­a­le i ži­vot­ne vred­no­sti, jed­nom reč­ju, sve­do­či o lič­nom iden­ti­te­tu. S dru­ge stra­ne, jav­ne bi­bli­o­te­ke pred­sta­vlja­ju iz­lo­ge i ogle­da­la svo­jih na­ci­ja i kul­tu­ra, nji­ho­vih isto­rij­skih ko­re­na i naj­vred­ni­jih kul­tur­nih, umet­nič­kih i na­uč­nih do­pri­no­sa čo­ve­čan­stvu. Ko­ lek­tiv­ni iden­ti­tet kon­sti­tu­i­še se po­sred­stvom ose­ća­ nja kon­ti­nu­i­te­ta, za­jed­nič­kog pam­će­nja i ko­lek­tiv­ne sud­bi­ne, tj. na osno­vu kul­tur­ne srod­no­sti ote­lo­tvo­ re­ne u mi­to­vi­ma, se­ća­nji­ma, sim­bo­li­ma i vred­no­sti­ ma ko­je za­dr­ža­va od­re­đe­na kul­tur­na je­di­ni­ca ljud­ ske po­pu­la­ci­je. U ova­kvom kon­tek­stu bi­bli­o­te­ke se mo­gu raz­u­me­ti kao svo­je­vr­sna ko­lek­tiv­na de­fi­ni­ci­ja jed­ne na­ci­je. Na glo­bal­nom pla­nu, bi­bli­o­te­ke do­pri­ no­se iden­ti­te­tu ljud­ske vr­ste kao pam­će­nje sve­ta. Ci­ vi­li­za­ci­ja i čo­vek mo­gu da iš­če­znu, ali ako se sa­ču­ va­ju pu­bli­ka­ci­je i bi­bli­o­te­ke kao no­si­o­ci objek­tiv­nog zna­nja, mo­gu­će je za­mi­sli­ti da ne­ka dru­ga in­te­li­ gent­na bi­ća re­kon­stru­i­šu isto­ri­ju, kul­tu­ru, ci­vi­li­za­ci­

ju, čak i spo­lja­šnji ob­lik ljud­skih bi­ća, jed­nom reč­ju, da ob­no­ve naš glo­bal­ni iden­ti­tet.

Knji­ga Bi­bli­o­te­ke i iden­ti­tet Gor­da­ne Sto­kić Si­ mon­čić i Želj­ka Vuč­ko­vi­ća re­zul­tat je is­tra­ži­va­nja u okvi­ru pro­jek­ta Di­gi­tal­ne me­dij­ske teh­no­lo­gi­je i dru­ štve­no-obra­zov­ne pro­me­ne, ko­ji se re­a­li­zu­je u pe­ri­o­ du 2011–2014, uz po­dr­šku Mi­ni­star­stva za na­u­ku i teh­no­lo­ški raz­voj Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Na­uč­nost i re­fe­ rent­nost pri­lo­že­nih tek­sto­va pre­zen­ti­ra­ju auto­ri­te­ti bi­bli­o­teč­ke te­o­rij­ske mi­sli, pret­hod­no do­ka­za­ni kroz bo­ga­tu bi­bli­o­gra­fi­ju, pe­da­go­ški, struč­ni i na­uč­ni rad i prak­su. U pri­lo­že­nim tek­sto­vi­ma iz­ra­žen je pri­su­ tan mo­de­ran struč­ni sen­zi­bi­li­tet, moć unu­tra­šnjih ana­li­tič­kih za­hva­ta, sklo­nost ka na­uč­nom is­tra­ži­va­ nju i pre­zen­to­va­nju prak­tič­nih fe­no­me­na. U na­uč­ nom pri­stu­pu fe­no­me­nu na­ci­o­nal­nog bi­bli­o­teč­kog iden­ti­te­ta pri­sut­ni su svi ar­gu­men­ti na­uč­ne i struč­ne apa­ra­tu­re, kroz op­ser­va­ci­ju i moć tran­spo­no­va­nja i apli­ci­ra­nja naj­slo­že­ni­jih ele­me­na­ta kon­kret­no ela­ bo­ri­ra­nih u šest ese­ja.

Pro­ces tu­ma­če­nja ba­zi­ran je na po­ve­zi­va­nju sa slič­nim te­o­rij­sko-me­to­do­lo­škim sta­vo­vi­ma svet­skih na­uč­nih i struč­nih auto­ri­te­ta, a ov­de su oni iz­ve­de­ni 336

kóòrdînäte

kao ko­pu­la­tiv­ni i me­to­do­lo­ški pri­men­lji­vi na bi­bli­ o­te­kar­stvo u Sr­bi­ji. Ka­ko je u uvo­du knji­ge is­tak­nu­ to: […] ra­do­vi oku­plje­ni u ovoj knji­zi pred­sta­vlja­ju po­ku­šaj da se re­kon­stru­i­še raz­voj­ni put mo­der­nog srp­skog bi­bli­o­te­kar­stva, kroz is­tra­ži­va­nje i kri­tič­ko pre­i­spi­ti­va­nje nje­go­vog dis­kur­sa, te­o­rij­skih te­me­lja, struč­nih i dru­štve­nih do­pri­no­sa, pro­fe­si­o­na­li­za­ci­je, vred­no­sti i nor­mi na ko­ji­ma je za­sno­va­no.

Za­mi­šlje­ne kon­struk­tiv­ne i kom­po­zi­ci­o­ne eta­pe po­seb­nih ode­lja­ka na­sta­ja­le su hro­no­lo­ški kao po­tre­ba da se struč­nim i na­uč­nim kru­go­vi­ma evrop­skih i svet­skih bi­bli­o­teč­kih aso­ci­ja­ci­ja osve­tli ne­do­volj­no po­zna­to vre­me i na­čin „us­po­sta­vlja­nja bi­bli­o­te­kar­skog dis­kur­sa kod Sr­ba”. Apo­te­kar­stvu du­še, ka­ko se bi­bli­o­te­ke na­zi­va­ju, po­sve­ćen je tekst „Ledž­be­ni­ca du­še: us­po­sta­vlja­nje bi­bli­o­te­kar­skog dis­kur­sa kod Sr­ba”, pret­hod­no ob­ja­vljen u ča­so­pi­su Ra­do­vi Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta: fi­lo­lo­ške na­u­ke, broj 13, knji­ga 1 (2012).

Na me­đu­na­rod­nim sku­po­vi­ma iz­lo­že­ne su te­ me: „Srp­ska knji­ga i bi­bli­o­te­ke na Ko­so­vu i Me­to­ hi­ji” i „In­for­ma­ci­o­na pi­sme­nost u Sr­bi­ji: stra­te­gi­ja i ini­ci­ja­ti­ve”. Po­seb­no za ovu pu­bli­ka­ci­ju su pri­pre­ mlje­ni tek­sto­vi „Osnov­ni prav­ci raz­vo­ja bi­bli­o­te­kar­ stva u Sr­bi­ji 1945–1990” i „U po­tra­zi za pro­fe­si­o­ nal­nim iden­ti­te­tom: bi­bli­o­te­kar­stvo u Sr­bi­ji 1991– 2011”, kao do­kaz kon­ti­nu­i­te­ta svet­ske bi­bli­o­teč­ke te­ o­ri­je i prak­se, ob­ra­de, ko­ri­šće­nja, do­stup­no­sti knji­ge i raz­vi­ja­nja fe­no­me­na či­ta­nja u na­šoj ze­mlji.

Kao i po­sle sva­kog či­ta­nja, ta­ko i nad ovom sklo­plje­nom knji­gom no­va upi­ta­nost i mo­gu­ći od­ go­vo­ri! Gde su do­me­ti srp­skog bi­bli­o­te­kar­stva da­ nas i ka­kav je naš lič­ni, ko­lek­tiv­ni i pro­fe­si­o­nal­ni iden­ti­tet u ovoj obla­sti? Upo­zo­re­nje da još uvek ne­ ma ce­lo­vi­te isto­ri­je srp­skog bi­bli­o­te­kar­stva mo­že bi­ ti pod­sti­caj­no za no­vi pro­je­kat; po­sto­je­ća li­te­ra­tu­ra

337

ni­je kom­plet­no i na­uč­no ute­me­lje­no sin­te­ti­zo­va­la te­me iz isto­ri­je bi­bli­o­te­kar­stva. Iz­me­đu sa­vre­me­nog po­i­ma­nja bi­bli­o­te­kar­stva i raz­vo­ja u tra­di­ci­o­nal­nim okvi­ri­ma, a u ob­zor­ju isto­rič­no­sti, pro­ve­li su nas auto­ri kul­tu­ro­lo­ško-evo­lu­tiv­nog pri­stu­pa bi­bli­o­te­ kar­stvu.

U naj­no­vi­joj pu­bli­ka­ci­ji raz­ra­đe­ni su pro­ble­mi iz­u­ča­va­nja i is­tra­ži­va­nja isto­ri­je srp­skih bi­bli­o­te­ka do da­nas, i ni­je na od­met po­no­vi­ti sta­vo­ve ko­ji bi mo­bi­li­sa­li no­ve is­tra­ži­va­če i stva­ra­o­ce tog ko­lek­ tiv­nog de­la. „Isto­ri­jom srp­skih bi­bli­o­te­ka ba­vi se sra­zmer­no ma­li broj bi­bli­o­te­ka­ra, a iz­van stru­ke – go­to­vo ni­ko. Sa­mo ma­lo­broj­ni od onih ko­ji su se upu­sti­li u ova­kvu vr­stu is­tra­ži­va­nja ima­ju re­le­vant­ na zna­nja o isto­rij­skom me­to­du i teh­ni­ka­ma is­tra­ ži­va­nja, a iz­ra­đe­ne stu­di­je po pra­vi­lu sa­svim sve­de­ no ba­ra­ta­ju de­mo­graf­skim po­da­ci­ma, ne osvr­ću se na dru­štve­nu struk­tu­ru, ne ba­ve se u znat­noj me­ri eko­nom­skim po­ka­za­te­lji­ma, ni­ti po­ku­ša­ji­ma da se is­tra­ži­va­na te­ma sta­vi u kon­tekst raz­vo­ja srp­skog bi­ bli­o­te­kar­stva. Naj­ma­nje je onih is­tra­ži­va­ča i onih is­ tra­ži­va­nja ko­ji omo­gu­ća­va­ju da se isto­ri­ja do­ma­ćih bi­bli­o­te­ka sa­gle­da u kon­tek­stu dru­štve­ne i kul­tur­ne isto­ri­je Sr­ba, s jed­ne stra­ne, i glo­bal­ne isto­ri­je bi­bli­ o­te­ka, s dru­ge stra­ne”.

Auto­ri knji­ge Bi­bli­o­te­ke i iden­ti­tet Gor­da­na Sto­ kić Si­mon­čić i Želj­ko Vuč­ko­vić afir­mi­šu neo­p­hod­ nost pra­će­nja spek­tra sa­vre­me­nih te­o­rij­skih to­ko­va u bi­bli­o­te­kar­stvu, upi­su­ju­ći se u ime­nik re­le­vant­nih na­uč­ni­ka i struč­nja­ka iz ove obla­sti. Nji­ho­vo tra­ ga­nje za te­me­lji­ma bi­bli­o­te­kar­skog pro­fe­si­o­nal­nog iden­ti­te­ta u isti mah ima za cilj i da osve­tli pro­šlost i da na­go­ve­sti put ka bu­duć­no­sti, da iz­dvo­ji ono što je traj­no i kul­tu­ro­lo­ški ne­za­o­bi­la­zno i da ohra­bri pro­ me­ne kao su­štin­ski ele­ment sva­ke od­go­vor­ne iden­ ti­tet­ske stra­te­gi­je.

UPUTSTVO AUTORIMA

Mo­li­mo sa­rad­ni­ke da tek­sto­ve i dru­ge pri­lo­ge do­ sta­ve u di­gi­tal­noj for­mi na e-mail adre­su Ured­ni­štva zkvrazvoj@nscable.net, opremljene na sledeći način: 1. Opšte odrednice Tekstovi treba da budu pisani latinicom, font Times New Roman, veličina slova 12, prored 1.5, na stranici A4 formata.

Svaki tekst, ukoliko je viđen kao doprinos Interkulturalnim istraživanjima, treba da sadrži podatke o autoru teksta: ime i prezime, pun naziv i sedište ustanove u kojoj je autor zaposlen, ili naziv ustanove u kojoj je autor obavio istraživanje (u složenim organizacijama navodi se ukupna hijerarhija, npr. Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet – Odsek za srpsku književnost, Novi Sad), naslov, sažetak na srpskom i engleskom jeziku (do 250 reči), ključne reči (do 7 na srpskom i isto toliko na engleskom jeziku), osnovni tekst i popis literature. Tekst ne treba da prelazi obim od 24 kompjuterske stranice, a 16 stranica je minimum.

Ukoliko je tekst namenjen Viđenjima (eseji, ogledi), treba da sadrži sažetak na srpskom i engleskom jeziku (do 250 reči) i popis literature, a obim teksta može biti od 10 do 24 kompjuterske stranice.

2. Obeležavanje u tekstu – Imena dela treba da budu navedena u kurzivu.

– Prilikom citiranja ili pozivanja na izvor, on treba, u osnovnom tekstu, da bude naveden na sledeći način: prezime autora, godina izdanja, dvotačka i strana – u zagradi, a na kraju, u popisu literature, da bude naveden sa svim podacima.

– U popisu literature, ako je reč o monografskoj publikaciji, navodi se prezime i ime autora, naslov teksta u kurzivu, mesto, izdavač i godina izdanja. U popisu literature, ako je reč o serijskoj publikaciji, navodi se prezime i ime autora, naslov teksta pod navodima, ime serijske publikacije u kurzivu, broj sveske ili toma, (godina ili potpuni datum), posle dvotačke strane na kojima se tekst nalazi. Tekstovi preuzeti sa interneta navode se na sledeći način: monografske publikacije – prezime i ime autora, naslov u kurzivu, internet-adresa sa koje je tekst preuzet, datum preuzimanja.

Periodične publikacije – ime i prezime autora, naslov teksta pod navodima, naslov periodične publikacije kurzivom, broj i datum publikacije (ukoliko nije sadržana u internet-adresi), internet-adresa, datum preuzimanja.

338

ìñtèrkùltùràlnòst časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / mart 2013 / br. 05

– U popisu literature bibliografske jedinice treba da budu pisane na jeziku i pismu na kojem su i objavljene, poređane po abecednom redu.

– Napomene (fusnote) daju se na dnu strane i koriste se za propratne komentare. Numeracija kontinuirano ide arapskim brojevima od 1 nadalje, iza znaka interpunkcije.

– Strana imena i termini pišu se u transkripciji prilagođenoj srpskom jeziku (prema pravilima Pravopisa srpskog jezika), a kada se strano ime ili termin prvi put navode, u zagradi se daje izvorno pisanje. Kada se sledeći put pominju u tekstu, treba da budu dosledno, istovetno transkribovani, bez pominjanja u originalu.

Izuzetak su latinski termini, koji se pišu u originalu. Kod navođenja stranih izraza prevod treba da se nađe u odgovarajućoj napomeni (fusnoti). * Fotografije koje autori prilažu uz rad treba slati kao fotografije visoke rezolucije u jpeg ili tiff formatu, sa potpisima autora i godinom nastanka.

Napomena Radove objavljene u časopisu nije dozvoljeno preštampavati ni u delovima, ni u celosti, bez saglasnosti izdavača. Rukopisi se recenziraju i ne vraćaju autorima.

Struktura časopisa Molimo saradnike da svoje priloge prilagode tematskoj i formalnoj strukturi časopisa, kao i da na poslatim prilozima naznače za koju su rubriku pisani. ïñtérkûltúråłna ìsträživanjá

– naučno-istraživački tekstovi iz oblasti filozofije, antropologije, sociologije, muzikologije, teatrologije, kulturne politike, književnosti i umetnosti... vîðeñjå – eseji, ogledi dïjałøzí – naučni intervju kóòrdînäte – prevodi, prikazi

Časopis izlazi dva puta godišnje (mart, oktobar).

339

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 316.72 ÍÑTÈRKÙLTÙRÀLNÒST : časopis za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije / glavni i odgovorni urednik Aleksandra Đurić Bosnić. - 2011, br. 1 (mart)- . - Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine, 2011-. - Ilustr. ; 30 cm Dva puta godišnje.

ISSN 2217-4893 = Interkulturalnost COBISS.SR-ID 261430535

340