I ПОЈАМ ФИЛОЗОФИЈЕ
По завршетку обраде овог поглавља моћи ћете да:
» дефинишете филозофију;
» препознате главне филозофске дисциплине и њихове карактеристике;
» објасните основне филозофске појмове;
» опишете предмет и метод филозофије;
» разликујете филозофске проблеме;
» објасните основне дихотомије у филозофији;
» примените епистемолошке појмове
» користите знања о различитости етичких теорија
дилемама;
» анализирате различита одређења филозофије;
» процените значај филозофије у савременом друштву;
» осмислите истраживања, користећи филозофске методе.
већ о термину грч. deonta – дужност) етика подразумева да је
(в.
На пример, Платон мит види као савезника у разради филозофских ставова. Такође, не-
спорно је да мит има уједињујућу (кохезивну) улогу у друштву јер пред-
ставља духовни
око 2000. год. п.
око 1200. год. п.
3.1.1. Талесова „вода”
Полазећи од овог општег одређења, требало би да и Aнаксимандар сматра да
ништа „не настаје нити нестаје”, и да апејрон „вечно постоји”, као и да од њега све
„друго настаје”. Напоменимо овде да су самодовољне „непропадљиве ствари”
које се налазе у темељу стварности у средњовековној филозофији добиле латинско име „супстанција” (грч. „оно што лежи испод ствари”).
„Безгранично” не може имати неки свој посебан основ, јер кад би то било могуће онда би апејрон имао своју границу. Питање границе подразумевало би да од апејрона има нешто основније, али сам појам безграничног не дозвољава такво одређење. „Одређивање”, наиме, подразумева постављање границе. Овде имамо слутњу принципа „свако одређење је негација” (в. Спиноза). Апејрон, као и сваки „архе”, уклања бесконачни регрес из објашњења. Такође, граница (ограничење било које врсте) „основног” подразумевала би да и ап
настаје
настаје. Међутим, ту се подразумева принцип
период. Овакве периодизације, иако плод „накнадне памети”, понекада заиста имају смисла као водичи у усвајању знања. Уз то, конкретна квалификација фиолозофије Платона и Аристотела (као „систематских” филозофа) има и филозофског смисла. Наиме, обојица су своје филозофије одиста градили као систем који је обухватао међусобно повезане делове различитих грана филозофије. Ипак, треба рећи да је само Аристотел самог себе, слично Хегелу касније,
ничег материјалног. Наиме, основна разлика између земаљског
од материје, која је чиста могућност (потенцијалност) која тек може или треба да се оствари, у Богу нема ничег неоствареног (потенцијалног). Због тога је Бог чиста форма или чисто делање (акт). Међутим, супротно Аристотелу, Тома сматра да материја није вечна, већ да је и она створена Божјом вољом. Друго, Аристотелов Бог „мисли самог себе”. Он са светом не одржава никакве везе, осим што га је као „непокренути покретач” створио. У Богу су сједињени интелект и садржај интелекта. Међутим, Тома Аквински сматра да Бог, пошто је његово сазнање узрок свега постојећег, мора да сазнаје и нешто ван себе самог. Иначе бисмо имали посла са јеретичким пантеизмом. Бог јесте сопствена суштина, али је (управо зато) и (комплетна) истина. Стога божје сазнање уједно обухвата и опште истине и појединачне ствари.
својства.
(Entia non sunt multiplicanda, praeter necessitatem.)
(универзалија)
ослања на Аристотелову критику Платонове теорије идеја, према
којој замисао реално постојећих идеја води у бесконачно умногостручавање реалности (Ово је Аристотелов аргумент, тзв. трећи човек).
Наиме, ако свака идеја има своју „копију” у материјалном свету, мора
постојати идеја која омогућава увид у међусобну сличност између
оригиналне идеје и њене копије, што води у питање по чему је ова
слична
Модерна епоха настаје као унутрашње превредновање хришћанске цивилизације на Западу.
Тај процес се развијао посредством ренесансе, прелазног историјског периода који се обично
везује за развијене италијанске градове с краја 14. до средине 16. века. Међутим, савремени истори-
след и место неког збивања
зависе од правца и
кретања посматрача. Осим тога, Њутн је, ради дефинисања својих закона, у физику увео појам масе. Маса тела за њега представља константу. Њутнове замисли о апсолутном карактеру простора, времена и масе, у својеврсним „коперниканским обртима” или „научним револуцијама”, оспорили су и Алберт Ајнштајн и савремени „квантни механичари”. Њутн је значајно утицао и на историју филозофије. Идеја математичког знања као узора сазнања јавља се код Декарта. Кант ју је видео као једини доступан (мада ипак ограничен) начин сазнања
2.2. Реакција на промене слике света:
тике, а са
својеврсног „рационализовања” или „рашчаравања” света, ренесанса је преживљавала и најдубље сујеверје, због
обдареном критичким духом у историји. Реч је о времену у коме је „све могуће”, па отуда не треба да чуди да истовремено и упоредо цветају, чак међусобно се ослањајући једно на друго: филозофија и магија, астрологија и астрономија, хемија и алхемија, Платон уз кабалу
питања о пореклу, врстама, степену тачности, начину стицања и границама са-
знања. С друге стране, истраживање првих принципа и устројства стварности нису
инспирисана пуком радозналошћу и не воде ка савршеном знању. Стварност, а посебно природа, у нововековној филозофији истражују се са циљем да се подреде човеку, тачније његовим потребама и тежњама. У центар своје филозофије Декарт ставља два проблема: проблем метода и проблем супстанције.
матерњем (француском) језику, а не на латинском како је тада било уобичајено.
учењака. Са
свештенства на истину и сазнање, употребом латинског језика.
математичке проблеме. Уједно, био је убеђен да су мат
да је она – конкретна.
Наиме, немогуће је замислити троугао који није ни
једнакостраничан, ни једнакокрак, ни разностран, који није ни правоугли, ни оштроугли, ни тупоугли итд.
Увек у свести постоји неки одређени троугао. Ап-
страктне идеје, штавише, уопште нису неопходне за
проширење знања, већ само за споразумевање. Стога је Баркли стриктни номиналиста.
нас својим уверењима упућује
садржајима ума Хјум разликује „утиске” („импресије”) и „идеје”. Импресије су исто што и „утисци” и има их три врсте. Импресије сензације су утисци који се добијају путем чула; импресије рефлексије добијају се самопосматрањем (страсти, емоције, осећаји као што је бол
за „конструисање позитивног права” (тј. различитих закона). „Позитивно
право” (систем закона и правосудни систем) настаје тек по закључењу друштвеног уговора. Постоје индиције да је Лок, за разлику од Хобса, закључење „друштвеног уговора” схватао као реалан историјски догађај. Ако се прави паралела са хобсовским концептом друштвеног уговора, долази се до закључка да се Лок од
Хобса разликује по идеји да је и сама држава „уговорна страна”, тако да појединци, под одређеним околностима, имају права да пруже отпор властима. Другим речима, по Локу, централни ауторитет није неприкосновен.
Политичком филозофијом бавили су се и представници тзв. француског просветитељства. Поменимо овде Жан-Жака Русоа (Jean-Jacques Rousseau, 1712–1778) и његову верзију друштвеног уговора.
У светлу актуелне социјалне климе и опадања снаге моралних вредности, Русо на почетним странама
(Jeremy Bentham, 1748–1832)
(John Stuart Mill, 1806–1873).
блеме. Наиме, квантификација социјалног живота у „коме се сви рачунају као један и нико као више од једног” противи се неким нашим уобичајеним моралним представама. Наиме, уколико се утилитаризам прихвати као принцип организације
политичког живота, он неминовно води у ограничење политичких слобода. Принцип корисности не даје никакав разлог због којег неко не би био „жртвован” зарад
општег добра, јер само је коначан „скор” битан. Појединац и његова слобода тако
Милови списи на трагу су оптимизма у погледу људске природе и домета разума који је донело просветитељство. Ни Мил не прави неку изразиту разлику између задовољства и среће. И он, слично Бентаму, сматра
литетнија,
да се „судари” са принципом (политичке)
слободе, јер ако срећа лежи у задовољењу жеља, слобода такође мора да буде „корисна” у том смислу
обезбеди задовољење тих жеља. Међутим, ми можемо желети и нешто што другима наноси
Nozick, 1938–2002).
се подразумева научно-техничко овладавање природом. Овакво виђење света, зачето у
ренесанси а довршено у просветитељству,
