DO VISOKOGORSKIH VRHOVA

ДО ВИСОКОГОРСКИХ ВРХОВА

МИРКО ДЕТИЧЕК, НИКОЛА РАДОЈЕВИЋ, РАДМИЛО МАРИЋ

МИРКО ДЕТИЧЕК, НИКОЛА РАДОЈЕВИЋ, РАДМИЛО МАРИЋ

ДО ВИСОКОГОРСКИХ ВРХОВА

Мирко Детичек Никола Радојевић Радмило Марић

До високогорских врхова

Планинарски клуб Железничар Планинарски савез Србије Планинарски Савез Београда

Београд, 2014. година

До високогорских врхова Аутори Мирко Детичек Никола Радојевић Радмило Марић Издавачи Планинарски Клуб Железничар Планинарски Савез Србије Планинарски Савез Београд За ПК Железничар Небојша Станић Рецензенти Драган Јаћимовић Слободан Гочманац Лектори Драган Божовић Бранка Здравковић Графичка припрема и дизајн Хелена Митић Штампа Школски сервис Гајић, Београд Тираж 1.000 примерака ISBN 978-86-911109-1-8 (ПКЖ) Београд, 2014.

Садржај Предговор Увод

7 8

1. Историја планинарске организације

1.1. Планинарски савез србије данас 1.2. Планинарскa организација – Планинарски савез Србије

11 19 20

2. Правила понашања планинара

21

3. Настанак планина

31 34 37 38

4. Заштита и чување планина

39 40 42 43

5. Оријентација у планини

47 48

6. Основи метеорологије у планини

69 70 72

3.1. Планински масиви у свету 3.2. Планине балканског полуострва 3.3. Приказ рељефа 4.1. Увод 4.2. Зашто треба чувати планине 4.3. Улога планинара у чувању планина

5.1. Оријентација помоћу разних метода 5.1.1. Одређивање страна света извиђачким посматрањем

карактеристика и знакова на терену 48 5.1.2. Одређивање страна света посматрањем неба 49 5.1.3. Одређивање страна света помоћу приручних

средстава 50 5.1.4. Оријентација помоћу карте 52 5.1.5. Компас 56 5.1.6. Азимут 57 5.2. Навигација помоћу гпс уређаја 60 6.1. Временска прогноза 6.2. Планинска клима

3

6.3. Циклон и антициклон 6.3.1. Облаци 6.4. Атмосферске појаве 6.5. Знаци доброг и лошег времена 6.5.1. Знаци доброг времена 6.5.2. Знаци лошег времена

73 76 81 83 83 84

7. Планинарска опрема

87 89 103 107

8. Чворови (врсте, намена и употреба)

113 115 116 122

9. Опасности у планини и превентивно деловање

123 125 126 127 128 129 129 130 132 133 133 133 134 136 138 143

10. Припреме за одлазак у планину

147 149 154

7.1. Основна планинарска опрема 7.2. Опрема за биваковање 7.3. Техничка опрема 8.1. Ужад 8.2. Чворови 8.3. Карабинери

9.1. Објективне опасности 9.1.1. Опасности од рељефа 9.1.2. Опасности од временских прилика 9.1.3. Снежне опасности 9.1.4. Снежне стрехе 9.1.5. Глечерске пукотине 9.1.6. Опасности од великих висина – висинска болест 9.1.7. Опасности од животињског света 9.1.8. Опасности од биљака 9.1.9. Опасности од воде 9.1.10. Смањење ризика 9.2. Субјективне опасности 9.3. Лавине 9.3.1. Препознавање опасности од лавине 9.3.2. Смањење ризика 10.1. Избор циља 10.2. Избор хране 4

10.2.1. Исхрана у планини 10.2.2. Исхрана на великим висинама 10.3 Психофизичка припрема 10.3.1. Психичка припрема 10.3.2. Физичка припрема 10.3.3. Припрема за велике висине

155 160 163 163 166 174

11. Боравак и склоништа у планини

175 176 178 179 182 183 185 186

12. Кретање по планини

189 192 195 198 198 200 202 205 205 208 208 211 212 215 216 217 218 220 222 225

11.1. Планинарски домови 11.2. Изграђена склоништа и биваци 11.3. Принудна склоништа за биваковање 11.4. Cклоништа у снегу у условима преживљавања 11.4.1. Бивак у вучјој јами 11.4.2. Снежна пећина 11.4.3. Бивак у иглоу 12.1. Планинарске стазе 12.1.1. Осигурани планинарски пут („Виа ферата“) 12.2. Кретање планинарским стазама 12.2.1. Општа правила кретања 12.2.2. Технике кретања у летњим условима 12.2.3. Употреба планинарских (трекинг) штапова 12.3. Кретање тежим теренима 12.3.1. Кретање сипаром 12.3.2. Кретање кроз макију 12.3.3. Прелазак потока – мањих водотока 12.4. Пењање у сувој стени 12.4.1. Успон 12.4.2. Повратак у летњим условима 12.5. Кретање у снежним / зимским условима 12.5.1. Ходање по дубоком снегу 12.5.2. Ходање по снежној кори 12.5.3. Успон по снежној стрмини 12.5.4. Кретање уз употребу цепина и дереза 12.5.5. Заустављање клизања цепином после падова

5

13. Прва помоћ, повреде и болести на планини

13.1. Прва помоћ 13.1.1. Приступ повређеном 13.1.2. Крварење и заустављање крварења 13.1.3. Шок 13.1.4. Повреде костију и зглобова 13.1.5. Имобилизација 13.1.6. Пробојна рана 13.1.7. Повреде трбуха 13.1.8. Повреде изазване ниским температурама 13.1.9. Ујед змије 13.1.10. Повреде од грома 13.2. Утицај великих висина на здравље планинара 13.2.1. Промрзлине 13.2.2. Пад температуре целог тела – хипотермија 13.2.3. Сунчане опекотине 13.2.4. Сунчано слепило 13.2.5. Висинска болест

229 230 232 232 235 236 237 239 240 240 241 242 244 245 247 250 251 252

14. Спасавање на планини

14.1. Основи спасавања 14.2. Организовање спасавања 14.2.1. Транспорт унесрећеног 14.2.1.1. Основна правила транспорта 14.2.1.2. Транспортна средства и начини 14.3. Горска служба спасавања 14.3.1. Горска служба спасавања у Србији 14.3.2. Горска служба спасавања у другим земљама

259 260 261 262 262 263 267 267 273

14. Литература

276

Аутори фотографија

6

277

Предговор

П

ланинарство je покрет богатог садржаја и сложене струк­ туре. Планинарење јe кретање по планини по планинар­ ским правилма. Идеја која нас је водила у припреми овe књигe била је да на једном месту објединимо сва неопходна знања – теоријска и практична – за људе који желе да се баве планинарењем. Књига ове врсте досад није објављена на нашим просторима, можда и због тога што је веома тешко написати књигу кoja истовремено информише, образује и васпитава. Молимо читаоце да уваже чињеницу да су све текстове напи­ сали планинари за планинаре, трудећи се да пренесу и своје лично искуство из планине, те да су многа преклапања тема уну­ тар различитих поглавља последица њихове жеље да се важне информације истакну што више и сагледају са више страна. Аутори изражавају посебну захвалност свим сарадницима плани­нарима и писцима појединих делова текста и доприносу при изради ове књиге, и то: Станиши Јовановићу, Срђану Бе­ лију, Јовану Ераковићу, Зорану Контићу, Недељку Тодоровићу, Радославу Милојевићу, Бојани Жујовић. Дугујемо захвалност издавачком савету Планинарског са­ве­за Србије, као и рецезентима који су својим саветима допри­нели да се обогати и употпуни садржај књиге. Аутори су настојали да књигу не пишу стилом којим се пи­ шу уџбеници већ да се планинару, течајцу, читаоцу обрате као у непосредном разговору. Такође настојали су да подрже термино­ логију нa српском, избегавајући помодне стране изразе. У нади да ће ова књига допринети ширењу знања о плани­ нарењу, а уз посебан нагласак на безбедности – будући да у плани­ нарењу могу настати опасности по здравље и живот плани­нара – морамо да скренемо пажњу читаоцима да ниједна књига не може да замени практично знање стечено обуком, вежбом и искуством.

7

Историја планинарске организације

1.1. Планинарски савез Србије данас 1.2. Планинарскa организација – Планинарски савез Србије

1.

1.

О

д првих успона на планине чија сврха није била стицање материјалне користи кроз неку економску активност, већ радозналост, истраживање и упознавање планине, непознатога у оно време тајанственог, као и духовно и спортско усавршавање пењача, планинарство се развило у спорт, међународни покрет и начин живота који упражњавају милиони људи, упознајући се и дружећи се при томе. Овај као и други спортови и покрети који имају бројне пок­ ло­нике, организован је и развија се на националном и интер­ националном плану. У историји су забележени појединачни планинарски успони од најранијих времена, рецимо: успон Растка Немањићњна на Атос, вероватно 1191. године, који је након замонашења до­ био име Свети Сава, и касније Дантеа и Петрарке у XIV веку. Развој планинарства тече као последица покрета повратка чо­ века природи, чији је носилац био француски филозоф Жан Жак Русо (1712–1778). Природњаци, пре свега они из алпских земаља, почињу да проучавају своје планине, да би убрзо научно интересовање било допуњено естетским, спортским и општим духовним доживљајем планине. Колонијалне силе, Велика Британија пре свих, ширећи своје територије и утицај, шире и навику одласка у планине ради њихо­ вог упознавања и успона на врхове и планинарство постепено осваја све континенте. У Лондону је 1857. године основанa прва планинарска организација – Алпинистички клуб (Alpine Club); потом клубови ничу у Аустрији, Швајцарској, Италији, Фран­ цуској итд. Множењем националних удружења и клубова и њиховим шире­њем на све већем простору, настаје потреба за развојем сарадње на међународном нивоу, па је 1932. године оснивана Међународна планинарска федерација – UIAA (Union Inter­ nationale des Association d’Alpinisme, енг. International Moun­ taineering and Climbing Federation), чије је седиште у Берну, у Швајцарској. УИАА данас окупља око осамдесет планинарских организација из више од педесет земаља, координирајући 12

њихов рад преко својих комисија. Оне дају највећи допринос изграђујући стандарде у обуци, техничкој опреми, заштити при­ 1. роде и безбедности пењача и контролишући њихову примену. Планинарски савез Србије је члан UIAA и врло активно учествује у њеном раду преко својих представника, тежећи достизању свих постојећих стандарда. Стварањем модерне српске државе током XIX и почетком XX века створени су и услови за организовано планинарење на нашим просторима. Тежећи обнови свих сфера дру­ штве­ног живота, најумнији људи Ср­ бије, међу којима и професор Јосиф Панчић (1814–1888), професор Велике школе и председник Српске краљевске академије 1887. године, и професор док­тор Јован Жујовић (1856–1939), ректор Велике школе, секретар Српске краљевске академије 1887, потом њен председник од 1915. до 1921. године, министар иностраних послова 1903, министар просвете и црквених дела Проф. Јосиф Панчић 1907. и професор Београдског универ­ зитета од 1909. године, стварају услове за оснивање СРПСКОГ ПЛАНИН­ СКОГ ДРУШТВА 1901. године. Његов први и дугогодишњи председник био је професор др Јован Жујовић. Дру­ ш­ тво са мањим прекидима ради до Другог светског рата. Друштва су осни­ вана и на северу Србије (дана­ шња Војводина, тада под влашћу Угар­ске) и у другим деловима Србије. После Другог светског рата власт је кра­ ће време имала резерве према Проф. др Јован Жујовић Срп­ ском планинском друштву као 13

спасавања, Комисија за спелеологију, Комисија за планинарску 1.2. оријентацију, Комисија за алпинизам, Комисија за планинарске објекте, Комисија за спортско пењање у природној стени, Коми­ сија за планинарске путеве (трансверзале) и др. Стаут ПСС омогућава интересно повезивање друштава у оквиру Савеза, па тако постоје и делују Планинарски савез Вој­ водине, Планинарски савез Београда и други градски и регионални савези. Планинарски савез Србије преко Међу­наро­ дне планинарске федерације (UIAA), Европске пешачке феде­ рације, Балканске планинарске уније и самостално, оства­рује широку међународну сарадњу.

1.2. Планинарскa организација – Планинарски савез Србије Планинарски савез Србије је грански савез удружених плани­ нарских, планинарско-скијашких и других правних лица и орга­ низација.Самостална је и ванстраначка организација која своје циљеве и дужности остварује преко основних планинар­ских организација удружених у Савез. Савез своје циљеве и задатке остварује тако што ствара и развија услове за развој свих облика планинарских активности. Савез преко својих организационох делова, као што су комисија за акције, комисија за алпинизам, комисија за водиче, комисија за спелеологију, комисија за ГСС и друге, спроводи образовање и усавршавање кадрова у планинарству и организује акције. Чланом планинарске организације Србије постаје се учла­ њивањем у планинарско друшво/клуб, што се доказује чланском књижицом и маркицом Савеза за текућу годину. Припадност друштву/клубу је основ за изборне функције и за учешће у планинарским и такмичарским активностима. Но­ сио­ци активности у планинарским организацијама/клубо­вима су водичи. Члан планинарског друштва/клуба има права, дужности и обавезе. Врло важна обавеза планинара је примена и поштовање правила понашања.

20

Правила понашања планинара

2.

2.

– за време одмора или предаха на врху или у планинарском дому, уступамо удобније место слабијем; – када ноћимо, нарочито ако су планинарски дом или склониште пренатрпани, уступићемо кревет или бољи лежај слабијем. За ходање у групи важе следећа правила: – за време хода у групи водич мора да се равна према најслабијем; – када се водич заустави ради одмора, не сме то да учини на првом њему згодном месту, већ тако да сви планинари иза њега могу удобно да предахну; – ако је време хладно, ветровито или пада снег, треба скренути пажњу свима, а нарочито онима који се зноје, да се пресвуку, огрну или обуку, како се не би хладили и захтевали да се што пре крене даље, без обзира на одмор који је потребан другима. Никада не крећите узбрдо нагло, показујући евентуално своју већу способност, већ умереном брзином, а за време хода можете да убрзате темпо ако је потребно и ако то могу и остали. (Врло је ружно да јурите напред, одмарате се сами, а када вас остали достигну, опет одјурите напред и не омогућите одмор осталима којима је потребан исто толико, ако не и више него вама.) У свим оваквим и сличним случајевима мора владати начело солидарности.

Планинарски домови

Планинарски домови (куће, склоништа, биваци, заклони) у првом реду су намењени одмору, исхрани и окрепљењу пла­ нинара. У том погледу се жеље и потребе планинара доста разли­ кују, а планинарски домови – чак и најудобнији – ни издалека нису опремљени и снабдевени тако да удовоље свим захтевима. Зато се од планинара захтева да се строго придржава пра­ вилника о пословању и управљању планинарским домовима и кућног реда, да буде скроман, увиђаван и обзиран према другим гостима и особљу. Принципи другарства и солидарности треба овде да дођу до пуног изражаја. Атмосфера присности и топлине помаже да се савладају све тешкоће.

26

2.

Планинарски дом Штудлхуте (Studlhutte) на Гросглокнеру

За овакву атмосферу посебно је важно да узмемо у обзир потребе и жеље осталих планинара, а још више да својим жељама и навикама не изазивамо незадовољство других. Потребно је ускла­ђивање, па је стога нарочито важно обзирно понашање у следећим случајевима.

1. У гужви се не гурајте и не тражите предност, већ се стисните колико је то могуће; апсолутну предност имају болесни, стари, деца и жене.

2. Свака бука смета оном ко жели мир, а такви су у планинама у већини – зато у дому не правите буку, не вичите, не правите галаму и не оштећујте објекат.

3. Певање и свирање нека буду тихи и прилагођени општој атмосфери у дому.

4. Уживање у алкохолним пићима мора да буде умерено. Весело расположење, уобичајено и пожељно у планинама, не сме да се претвори у опијање и банчење, које смета осталима, а и иначе није у духу планинарства.

5. Изнад свега је важно чувати ноћни мир, то јест потпуну тишину ноћу, као што је утврђено кућним редом; ко леже касније или устаје раније, мора да буде посебно пажљив.

6. Само у изузетним приликама, ако су сви сагласни, планинар­ ски разговор у пријатном друштву може да се продужи који сат; вођа акције или успона одређује за своју групу време одласка на починак, време устајања и постројавање – преглед обуће, одеће и опреме непосредно пред почетак успона.

27

2.

Однос према водичу Што је ваше планинарско (или животно) искуство мање, то је већа ваша обавеза да се стриктно држите програма, наређења, савета или упутстава водича. Не „трчите“ испред групе, не заостајте иза групе, а да се нисте јавили водичу; не идите „на своју страну“, или на своју „акцију“, а да се с тим није сагласио водич. Не мешајте се у рад водича, сем ако он не затражи ваше миш­ љење или вашу помоћ. Не правите проблеме на путу или у дому.

Настанак планина

3.1. Планински масиви у свету 3.2. Планине балканског полуострва 3.3. Приказ рељефа 30

3.

3.1.

Веначна планина – Хималаји

Вулканске планине настају нагомилавањем лаве и стенови­ тог материјала избаченог приликом вулканске ерупције. Најпо­ знатији вулкани, односно вулканске планине су Фуџијама (Ја­ пан), Попокатепетл (средња Америка), Етна (Сицилија), Везув (Италија), Килиманџаро (источна Африка)...

Кров Африке – Килиманџаро

Фуџијама – Јапан

3.1. Планински масиви у свету Планински масиви Европе чине 17% њене територије. Издва­ јају се сва три типа планина. Међу громадним планинама, које се углавном налазе на северу Европе, најпознатије су планине Велике Британије, Ирске, Скандинавије, Урал, Средишњи ма­ сив, Вогези, Немачко и Чешко горје и Родопи. Ове планине нису више од 1.000 m. Веначне планине заузимају југ Европе. На Пиринејском полуострву су Пиринеји (врх Ането, 3.404 m) и Бетијски Кордиљери. Према истоку наставља се највећи планински систем Европе, Алпи, са другим највишим врхом западне Европе, Монбланом (4.810 m). Затим следе Апенини (Гран 34

Сасо, 2.912 m), Динариди, Шарско-пиндске планине, Карпат­ско-балканске планине и, на крајњем истоку, на граници Европе 3.1. и Азије, Кавказ. На Кавказу се налази и највиши врх Европе, Елбрус, висок 5.642 m. Међу активним вулканима у Европи издвајају се Етна (3.550 m) на Сицилији и Стромболи (924 m) на Липарским острвима. Територија Азије је подручје са највишим планинама света. Ту се налазе планине које прелазе висину од 7.000 m. То су: Хималаји, Каракорум, Хиндукуш, Памир, Кунлун и Тиjеншан (Tian Shan). На овим планинама налази се 117 врхова висине преко 7.200 m. Планински венци уоквирују Тибетанску висо­ раван која се налази на 4.000 m. Захваљујући својој висини про­ стор који обухватају ове планине се назива „кров света“. На Хималајима се налази и највиша тачка на Земљиној површини, односно планински врх Монт Еверест, висок 8.848 m. Други познати врх Хималаја је К2, који је са својом висином од 8.611 m други највиши врх света. Монт Еверест први пут је освојен 29. маја 1953. године. На тибетанском језику носи назив Чомолунгма – „богиња мајка света“. На врх су се попели Ново­зеланђанин Едмунд Хила­ ри (Edmund Hillary) и Непалац из племена Шерпаса Тензинг Норгај (Tenzing Norgay). Од Едмунд Хилари и Тензинг Норгај тада до данас на овај планински врх се попело девет алпиниста из Србије, а први је био Драган Јаћимовић, који се на кров света попео 26. маја 2000. године. Африка са просечном висином од 750 m је после Азије највиши континент. Овде нема великих планинских система, као другде у свету, али има већи број висоравни. Издвајају се 3 планинска ланца: Атлас (Тубкал, 4.165 m), Дракенске и Капске планине. Највиши врх Африке је Килиманџаро (5.895 m), који је, као и планина Кенија, вулканског порекла.

35

у Бугарској – врх Мусала са 2.925 m. Затим следе Олимп – 2.918 3.3. m, Пирин – 2.914 m, Кораб – 2.764 m, Шара – 2.748 m, Проклетије – 2.694 m, Дурмитор – 2.522 m, итд.

Заштита и чување планина

Проклетије – Jeзерски Врх 2.694 m

3.3. Приказ рељефа

Приказ рељефа на карти: 1) умерено стрма отворена падина – простор за логор; 2) линија снега, завршава се под гребеном; 3) ослона греда – промена структуре планинске стране, омогу­ ћава прилаз до гребена; 4) дупли врх, блиски врхови; 5) зупци, шпицеви, торњеви... 6) кулоар, јаруга; 7) седло, превој; 8) плоча; 9) врх; 10) гребен; 11) источна падина – пази на сенке акумулације леда; 12) стране цирка, амфитеатар, глечер је у цирку; 13) ров између глечера и стеновите стране; 14) глечерске пукотине; 15) огромна пукотина.

38

4.1. Увод 4.2. Зашто треба чувати планине 4.3. Улога планинара у чувању планина

4.

4.2.

На врху Острвице, код Рудника

4.2. Зашто треба чувати планине Планине се простиру на само 20% површине копна на нашој планети и на њима живи само 10% становништва, али оне непо­ средно или посредно утичу на преко 50% становништва. На Светском еколошком самиту у Рио де Жанеиру, одржаном у организацији УН 1992. године, означене су као угрожени простори којима прети све већа опасност од претераних људских актив­ ности и неразумног понашања и којима у будућности треба пажљивије газдовати. Обезбеђена су знатна средства и започета су бројна комплексна истраживања којима је осветљен њихов значај и утицај на локално становништво, као и укупна вредност њихове стабилности за читаву планету. Схваћено је да највећи планински системи утичу на време и климу већег дела света, да је клима здравија на средњим и већим висинама него у подножју, да представљају просторе са највећим резервама питке воде, да је на њима преко 70% свих центара биодиверзитета. Такође је констатовано да су то одлична места за духовну и физичку рекреацију и одмор. У свету угроженом прекомерном индустријализацијом и урбанизацијом, пред­ста­ вљају праве оазе очуване природе, због чега је и највећи број заштићених природних добара на планинама.

42

И код нас се око великих градова и у речним долинама, где су најважније комуникације, развијају идустријски комплекси и 4.3. градови се убрзано шире, често без икакве контроле и планске документације. У руралним просторима пољопривреда заузима нове површине, све се више крче шуме и преоравају ливаде... Неразумна агресија човека осваја нове просторе нападајући и планинске просторе на све већим висинама. Иако је доказано да савремени тренд глобалног отопљавања не оставља довољно снега на нашим планинама за пуну скијашку сезону, све је више планова и амбиција за изградњу нових скијашких центара и развој зимског туризма. Поред Копаоника и Златибора, све се више гради на Див­ чибарама, Голији, Старој планини, Бесној кобили, а у новије време и на Бељаници, иако на овим планинама нема довољно снега (што, међутим, у плановима и није неки проблем, јер се многа крашка врела и вредни локалитети са водопадима и бигреним каскадама могу уништити и вода преусмерити за рад снежних топова)! Национални парк „Копаоник“ је у опасности да изгуби статус заштићеног подручја од националног значаја због неразумног пустошења предела и арчења природе, као и претеране урбанизације која је већ довела до ивице еколошке катастрофе. Уосталом, свима је позната чињеница да у турис­ тичком центру на Равном Копаонику више нема питке воде и да су сви некад бистри и чисти планински потоци загађени отпадним водама.

4.3. Улога планинара у чувању планина Формалноправном процедуром издвајања, проучавања, пред­ лагања за заштиту и усвајања предлога о заштити бави се Завод за заштиту природе Србије, а акте о новим заштићеним подру­ чјима доноси Министарство заштите животне средине. Међутим, од заштите на папиру до стварне заштите је дуг и мукотрпан пут. Само први корак је утврђивање управљача заштићеним простором. У основи свих проблема рада на заштити природе су материјалне могућности. У условима сиромашне државе, када 43

Оријентација у планини

5.1. Оријентација помоћу разних метода 5.2. Навигација помоћу гпс уређаја

5.

5.2.

скале не поклопи са северним крајем магнетне игле. Ако ком­ пас има огледало, тада ћете поклапање пратити преко огледала.

• Поделак на скали који се налази директно наспрам индекса компаса представља тражени азимут циљне тачке. За усмеравање по азимуту на терену поступак је инверзан у односу на претходно описан. Сада имате азимут неког правца, али не видите оријентир према коме идете (када бисте га видели, не би вам требао компас). Типичан пример је када сте одређени правац скинули са карте и сада сте наумили да се крећете по том правцу.

• Окретањем прстена компаса поставите подељак скале који одго­вара азимуту наспрам индекса компаса.

• Поставите компас хоризонтално испред себе, у висини очију, на даљину узице од очију. Ово важи за случај компаса са огле­ далом и узицом, а ако имате компас без огледала, држите га хоризонтално испред себе, тако да можете приближно ниша­ нити жељени правац.

• Ако је ваш компас са огледалом, тада подесите угао огледала тако да у њему видите кућиште, скалу и иглу компаса.

• Држећи компас на претходно описани начин, окрећите се око своје осе (окретање целог тела, не само руку), све док се север­ ни крај магнетне игле не поклопи са 0-тим поделком на скали компаса. Не сме се дирати прстен компаса.

• Правац према коме сте окренути лицем (ваше усмерење) је правац којим желите да идете.

5.2. Навигација помоћу гпс уређаја Зашто гпс уређај? Могућности ГПС технике далеко превазилазе могућности класичних метода навигације (нпр. помоћу компаса и мапе, да не помињемо оријентисање помоћу знакова и карактеристичних детаља у природи). ГПС сигнал је без надокнаде доступан свима, у свим временским условима, 24 часа дневно.

60

Како ради? ГПС је скраћеница за Систем за глобално позиционирање, енг. Glo­ bal Positioning System – GPS („џи-пи-ес“). Овај систем служи за тачно одређивање положаја неке тачке (или положаја у односу на неку тач­ ку) на Земљиној кугли. Основу сис­ тема чини мрежа ГПС сателита чији је власник Пентагон. Оче­ кује се да у догледно време проради и систем Галилео који ће припадати Европској унији, али је за сада једини оперативни систем Пентагонов NAVSTAR GPS (Navigation Signal Timing and Ranging Global Positioning System) који је оригинално био намењен за војне свр­хе, али је 1980. стављен на располагање и за цивилне потребе. Раз­вој система је почео 1973. године, први сателит лансиран је 1978; садашњи број од 24 активна сателита(*) достигнут је 1994. Систем је проглашен потпуно оперативним 1995. године. Про­се­чан век једног сателита је десетак година, а одржавају се и замењују средствима из буџета америчког мини­ старства одбране. Уз 24 сателита који се сматрају основним ГПС системом, у новије време су постављени и додатни сате­ лити који служе за повећање тачности позиционирања. Осим свемирског сегмента, сис­ тем чине и контролни сегмент – мре­ жа земаљских контролних ста­ ница са главним центром у Коло­ радо Спрингсу, Калифорнија, и корис­ нички сегмент – ГПС пријемници корис­ника широм света. ГПС сателити обиђу један круг око Земље за 12 сати, на висини од 20.200 km и крећући се брзином 61

5.2.

Треба имати у виду и то да по хладном времену „Ni-MH“ бате­ 5.2. рије какве користе данашњи уређаји брзо губе капацитет, па на температурама испод нуле чак ни брижљиво планирани број резервних батерија није гаранција да ћемо ГПС уређај имати у функцији онда када нам буде највише потребан. Резервне батерије треба увек држати уз само тело, у најпогоднијем џепу или нпр. у посебној врећици окаченој око врата. Такође препоручујемо употребу пуњивих батерија („Eneloop“ Sanyo), које имају низак коефицијент самопражњења, нису подложне тзв. „меморијском ефекту“, а капацитет задржавају и на темпе­ ратурама до -20 степени.

Основи метеорологије у планини

6.1. Временска прогноза 6.2. Планинска клима 6.3. Циклон и антициклон 6.4. Атмосферске појаве 6.5. Знаци доброг и лошег времена

6.

6.3.

Код нас постоје многи типични ветрови: кошава, југо, севе­рац, бура, западњак... На планинама, такође, настају типичне врсте ветра: фенски ветар, југовина, долински и планински ветар. Фен је познати ветар у Алпима и на нашем подручју – повре­ мени ветар, изазван неједнаким загревањем тла на неком под­ ручју. Обично настаје када са једне стране планинског масива постоји поље ниског притиска. То поље „увлачи“ околни ваздух, а ако је усисавање снажно оно ће захватити и ваздух са друге стране планине, и тада се тај ваздух пење према врху, уздиже се, хлади, одбацује влагу у облику кише. Потом се, просушен и охлађен, спушта са друге стране, загрева и дува у облику врло снажног топлог ветра. Фенски ветар нагло отапа снег и изазива лавине и пад камења. Бура је назив за северни снажан и хладан ветар који долази из Сибира и иде према Медитерану. На свом путу прелази преко наших планина и може да достигне брзину и до 200 km/h. Овакав ветар достиже олујну снагу на превојима, седлима, гребенима, ломи се преко планина, док у долинама може да буде потпуно мирно, (што зависи од рељефа саме планине). Бура је, као и кошава, повремени ветар који може бити праћен падавинама, али по завршетку најчешће доноси лепо време.

80

Југовина је повремени ве­ 6.4. тар који дува са Медитерана према копну. Није тако сна­ жан, али је константан и при­ лично топао, па изазива нагло топљење снега. Удари овог ветра на изложеним местима могу бити врло снажни. Увек је праћен лошим временом које потраје, и делује летар­ гично на људе, изазива нер­ возу, тромост и замор. Планински и долински ве­ тар локалног карактера сре­ ћемо у високим планина­ ма. Од јутра па до заласка сунца ветар дува из долине ка врховима и то је благ и топао ветар. Топао ваздух се са планине уздиже, а на његово место долази хладнији ваздух из долине. Тај циклус траје све док Сунце загрева планину. У току дана струјање постаје све јаче, влага се кондензује изнад врхова и појављују се облаци, често прави кумулуси. По заласку Сунца мења се циклус: ваздух се хлади, постаје све тежи и спушта се у долину. Сада хладан ветар дува у долину. Када овај типичан ритам престане, можемо да очекујемо про­ мену времена, тј. погоршање.

6.4. Атмосферске појаве Најпознатије атмосферске појаве оптичког, термичког и елек­ тричног порекла су дуга, фатаморгана и електрично пражњење. Различите таласне дужине зрачења Сунчеве светлости омо­ гућавају да небо под одређеним околностима добије модру, љубичасту или црвену боју. Муња је електрично пражњење, а гром експлозија која је његова последица. Само пражњење настаје као последица вели­ ке разлике у електричном потенцијалу тла и кондензоване влаге 81

Планинарска опрема

7.1. Основна планинарска опрема 7.2. Опрема за биваковање 7.3. Техничка опрема

7.

Ципела мора да буде савршено удобна – и 7.1. ту нема компромиса. Планинарска ципела се разгази тек после пет до шест година! При избору модела и величине примењује се једноставан тест: док су ципеле одвезане, гурнете ногу напред, до краја – иза пете треба да остане простор за један прст; кад су ципеле завезане, врхови прстију нам не смеју ударати у врх ципеле. Пробајте их обавезно са два пара чарапа (уз ногу тање, па преко њих дебље). У бољим радњама постоји могућност да их пробате на стрмој равни која симулира терен и по којој можете да ходате и да испитате како пријањају, колико су удобне, како се понашају под оптерећењем и да ли сметају кад се хода узбрдо и низбрдо. Ципела треба да равномерно пријања уз цело стопало, тако да не склизне на прсте при ходању низбрдо, или на пете на узбрдици. Треба обратити пажњу и на калуп ципеле: да ли је прављена за широко или уско стопало. Ако имате проблем спуштеног свода стопала, треба купити и одговарајуће улошке (нису јефтини али вреде уложеног новца). Ако ципеле на проби не ваљају, сигурно касније неће бити боље! Ципеле израђене од дебље коже су уз правилно одржавање врло отпорне на влагу. Тканина кордура (Cordura®) је водоотпорна, али такве ципеле по правилу имају више шавова, који су најпрoблематичнији што се тиче водоотпорности. За најбољу заштиту од влаге изабраћемо ципеле које имају на унутрашњој страни материјал гортекс (Gore-Tex®), код којег су сви унутрашњи шавови лепљени, тако да се влага, ако и продре кроз шавове и спољашњи материјал, заустави на гортекс мембрани. Ђон правих гојзерица има на себи жуту овалну ознаку на којој пише „Vibram®“. Вибрам ђон осигурава мекше ходање, тј. амортизацију код ходања. Са њиме неће доћи до подбијања стопала јер се притисак распоређује по целој дужини ђона. Осим тога, овај ђон има ивице које се не хабају и остају дуго у првобитном облику, тако да се лако усеца у подлогу преко које се хода!

90

Коначно, најозбиљније ципеле за снег и лед се данас праве практично и искључиво од тврде пластике, са улошком сличним 7.1. оном у скијашким ципелама. Незгодне су за ходање по обичном терену и са њима се обично у пакету носе лакше ципеле, за употребу на мањим надморским висинама, прилазима на успон и за уобичајено „мување“ по логору. Ципеле се најбоље суше (да се што брже осуше, а да се не оштете) тако што се у њих ставе згужване старе новине па се окаче на уже у шатору или у планинарској кући. Не треба ходати по влажној трави, ма како то било удобно, ако постоје делови суве стазе. Импрегнација ципела ће се брже изгубити него кад се хода по води или снегу!

Чарапе

Ако имате добре чарапе – и добре ципеле ће имати своју пуну употребну вредност. Чарапе се такође праве од вештачких материјала, али је то једини део одеће код кога се још увек велики број планинара одлучује за природне материјале. Планинари најчешће носе два пара чарапа: памучне (или од неког вештачког материјала) до ноге, а преко њих вунене. Ако користимо савремене материјале, први слој треба да буде танка синтетичка чарапа, ткана капиларно, као термоактивни веш, чија је једина сврха да упија влагу (зној). Други слој може да буде било која дебља чарапа. За трекинг су врло популарне чарапе од мерино вуне и данас их посебно праве са прегибима и задебљањима тамо где је потребно, тј. где се најчешће јављају жуљеви. Чарапе треба да су увек лепо сложене и затегнуте око ноге, јер наборана чарапа може да већ после првог километра направи жуљеве. Ако желимо да избегнемо жуљеве, најважније је да један комплет чарапа користитмо само током једне туре. За вишедневне туре сваког дана се користи нов комплет чистих чарапа! Жуљеви настају од прљавих и натопљених знојем чара­ па, или ако нога клизи у ципели. Клизање се спречава кад се тај вишак простора попуни чарапама одређене дебљине. По правилу и лети и зими носите чарапе исте дебљине, јер се 91

Чворови (врсте, намена и употреба)

8.1. Ужад 8.2. Чворови 8.3. Карабинери

8.

8.2.

Прусици су ужад пречника мaњег од 8 mm. У наставку је дат назив, намена и начин везивања најчешће коришћених чворова у планинарењу и високогорству.

8.2.

8.2. Чворови

1

2

4

5

3

Чвор осмица Према покретљивости спада у чврсте чворове Везују се на било ком делу ужета. Прави се везивањем или плетењем у оба смера. Према намени користи се за прављење сидришта, навезивање на сре­ дини ужета, навезивање ужета на појас за самоосигурање, за прављење разних импровизација, спасавање, продужавање ужета исте дебљине. Сигурно најчешће Несложен и сложен чвор примењиван чвор у планинарењу. Пред­ ности: изузетно сигуран, лак за учење и везивање. Мане: троши доста ужета, тешко се развезује ако се јако затегне, а посебно ако је уже влажно или глатко.

Прусиков чвор Чвор је добио назив по др Карлу Пру­ сику који га је осмислио 1931. године. Описао га је као чвор за пењање у аус­ тријском планинарском приручнику. За чвор се сазнало када је чувени Верти­ кални Бил (Бил Кадингтон) почео да га користи у лето 1952. године. Према по­ кре­тљивости спада у клизајуће (покре­ тљиве) чворове.

1 1

2

3

4

5

2

3

4

6

Прављење „осмице“ везивањем

Спајање два ужета „осмицом“ Овај чвор користимо за наставље ужади исте дебљине. На примеру су коришћени прусици различитих дебљина да би се лакше уочио начин везивања чвора.

116

5

6

7

Прусиков чвор везивањем

Изглед сложеног чвора 117

провући је кроз последњу омчу и повлачењем ушице нагоре 8.3. размотати прусик. Ово је само један од начина паковања прусика који може да вам користи у току боравка на планини.

Опасности у планини и превентивно деловање

8.3. Карабинери Карабинер је основни, незаменљиви део техничке опреме. Кара­­бинери се праве од разних врста челика, алуминијумских легу­ра и легура титанијума. Могу бити различитих облика (овал­ ни, трапезасти, крушкасти) а увек имају матицу која се отвара и за­твара и која може, али не мора имати могућност забрављивања (осигурања). Облик карабинера и облик матице карабинера одре­ђен је његовом наменом. Карабинери који се могу забравити зо­ву се карабинери са матицом или матичњаци.

Kрушкасти овални, „HMS“, комплет карабинера

1

2

3

1. Карабинер са матицом, 2. карабинер са аутоматском матицом, 3. карабинер без матицe

Карабинер мора имати ознаке издржљивости које поставља произвођач. „Безимене“ карабинере не треба користити. Више сазнања о овој опреми добија се на алпинистичким, спе­ лео­лошким, спортскопењачким курсевима, у школама за во­диче, зимској школи високогорства.... Запамтите да се сви чворови и све технике рада са ужетом брзо уче, а још брже заборављају ако их редовно не понављате на тренингу или на планини!

122

9.1. Објективне опасности 9.2. Субјективне опасности 9.3. Лавине

9.

само терасица изнад које је стрмија падина. Коначно, плани­ нари су склони прецењивању нагиба падина по снегу. (За вашу 9.3. инфор­мацију, Балканска улица у Београду, са које никада нису ишле лавине, изграђена је под углом од 30º.)

9.3.

О лавинама и спасавању из лавина

Лавина растреситог снега (пршићаста лавина)

Грудваста лавина у Јулијским Алпима испод врха Мала мојстровка

9.3.1. Препознавање опасности од лавине Лако је уочити велике падине или очигледна места лавинске активности. Са друге стране, знајући које је доба године, какво је време сада и какво је било, како дувају доминантни ветрови, на којој страни света лежи потенцијална рута, каква је карактеристка и количина снега и какав је рељеф на рути, можете сасвим добро проценити потенцијалну опасност од лавине. Класично правило за планинаре каже да је опасност најмања на гребенима, нешто већа у долинама, а највећа на отвореним падинама и кулоарима. Посветимо се прво најопаснијим зонама.

Падина

Нагиб падине између 30º и 55º је најчешће место за појаву лавине, иако се потенцијално опасним сматрају и нагиби од 25º до 30º. Нагиби стрмији од 55º су већ такви да ретко задржавају снег. На таквим падинама снег склизне већ док пада, или непосредно по завршетку падања. Нагиби мањи од 25º степени – ливаде, најчешће су безбедни у погледу настанка лавине, осим ако то нису лавине врло мокрог снега које су и споре. Наравно, говоримо о падинама на којима лавина започиње, што никако не значи да сте безбедни на нагибу од 15º ако је он 138

Облик падине битно утиче на уочавање опасности од лавине. На падини која је умерено стрма, лавина је очигледна опасност. Међутим, снег на падини која се конвексно завршава склонији је лавини од онога на падини која се завршава конкавно. Про­ сто, конвексност – кривина је та која помаже пуцању снега и раздвајању слојева. Тај притисак снега не треба потцењивати. Цела се ствар драматизује приликом спуштања по каскадној падини, када приступајући ивици каскаде не видите колико је стрмо, дугачко и дубоко испод вас, а већ сте ногом на конвексној површини која је и најосетљивија.

Утицај облика падине на вероватноћу појаве лавине

Вртаче и циркови су идеални за нагомилавање снежног на­ носа. Једном када лавина крене на оваквом рељефу, најчешће се брзо рашири по целој површини и свим странама, и набаца огромне количине снега. Кулоари су омиљени за пењање јер омогућавају директан ус­ пон, али и изазовни јер представљају природне путеве лавина. Кад год желимо да се пењемо кулоаром добро треба да проце­ нимо предности са једне стране и опасности од лавина са друге стране. Кулоарима можемо да се пењемо само у одређеним усло­ вима и у одређено доба дана.

Мапа лавинског подручја

Проценимо квалитет и количину снега у кулоару и на њего­вим странама. Сетимо се да и мала лавина на некој од падина кулоа­ ра може изазвати лавину у самом кулоару. Посебно се треба чу­вати мањих стрмих кулоара у којима се може акумулирати много снега. Шумовите падине обезбеђују какву-такву заштиту, али не­ мојмо се превише поуздати у дрвеће и жбуње. Није вероватно 139

Шта је најбитније када нас 9.3. понесе лавина? Најбитније је да се одржимо на повр­ шини и да нас примете други планинари. Једини начин да нас примете је да вичемо и то док смо на површини. Ако смо на репу односно крају лавине, покушајмо Кретање по лавинозном терену да останемо на ногама, да одр­ жи­ мо равнотежу, да се изву­чемо из њене матице. Ако видимо лавину како долази пре­ ма нама, поку­шајмо да побегнемо у страну или покушајмо да пронађемо неки заклон (стена, шума). Када смо у лавини, почнимо да се боримо тако што ћемо по­ чети са одбацивањем опреме и ствари. Одбацимо ранац, шта­ пове, цепин, скије, непотребне делове опреме. Ако имамо лавин­ ско уже, оно треба да је већ одавно испуштено из руке – бачено. Заштитимо уста и нос. Покушајмо да се окренемо на леђа, да останемо на површини и да пливамо! Не смемо да дозволимо да нам ноге буду у снегу, јер ће нас лавина увући. Сетимо се да лавина од пршића гуши. Сетимо се да лавина теш­ког снега гњечи. Циљ је остати на површини, а ако се то не до­годи, онда треба имати што више простора око груди и главе. Када осетимо да лавина успорава и стаје, покушајмо да устанемо. То су одлучујући моменти јер може да се до покрене нова лавина. Основно што можемо да закључимо за лавине јесте да су изу­ зетно опасне. И да морамо да водимо рачуна о процедурама и свим мерама безбедности пре него што се упутимо у терене који могу бити лавинозни. За више детаља и техника преживљавања у лавинама пот­реб­но је похађати специјалистичке курсеве који се баве овом облашћу.

146

Припреме за одлазак у планину

10.1. Избор циља 10.2. Избор хране 10.3. Психофизичка припрема

10.

Не треба никад сметнути са ума принцип постепености – корак 10.1. по корак. (Постепеност мора бити поштована такође на почетку сваке сезоне или после дужег прекида планинарске активности.) Ако планирамо лакшу пролетњу целодневну акцију са дуга­ чким приступом до неког нижег врха, али са дуготрајним пешачењем, морамо бити сигурни да смо способни за дуготрајно пешачење. Ако је то прва акција после зиме, треба претходно да обавимо неколико лакших излета пре него што кренемо у теже планинарске акције.

Монблан

Триглав зими

Док год немамо сопствено искуство и знање за пут у планине, придружимо се организованим излетима са оспособљеним осо­ бама – водичима. Исто важи и за захтевне и врло захтевне туре – обезбедимо водичa одговарајуће оспособљености. За планирану акцију водич обично припреми писани програм са одређеним упутствима (нпр. опрема, одећа, обућа, исхрана, превоз, тежина стазе, висинске разлике, време успона итд.). Ове информације сигурно нису потпуне, поготово ако нам је то један од првих излета, па зато додатно разговарамо са водичем, као и са неким ко је тај пут недавно прошао (пријатељи, пла­ нинари ...). Прикупљамо све информације које нам помажу да се у потпуности упознамо и припремимо за планирану акцију. Уживања у планини могу да нам пруже разни планински мо­ тиви, шуме, ливаде, потоци, слапови, водопади, биљни и живо­ тињски свет, разни природни облици, пећине, прерасти, стене, 150

врхови, па и сам мирис планинског ваздуха. Циљ одласка на акцију не мора да буде искључиво успон на врх (и пуко праћење и 10.1. поглед на ранац планинара испред), већ то може да буде визуелни и емотивни доживљај природе, забележен фотографијом, краћим видео-записом, писаном репортажом и сл. Основна знања, искуства и навике можемо стећи на органи­ зованим излетима, акцијама, као и укључивањем у планинарске школе и течајеве које организују планинарска друштва или планинарски савези, те самообразовањем (планинарска лите­ ратура, ревије, интернет...). Циљ различитих врста оспо­ соб­ љавања је примена безбедног планинарења и очување наученог у даљој планинарској пракси. Избор циља на више или високе врхове у удаљеним крајевима следи после дужег планинарског стажа и стеченог искуства на претходним акцијама. При избору циља веће тежине имамо у виду принцип постепености. Приликом избора циља планинарске акције треба, поред досад реченог, обратити пажњу и на: временске прилике (боравак у планини може да буде праћен наглим погоршањем времена), организацију смештаја (планинарски дом, шатор, бивак), орга­ низацију исхране, могућности коришћења јавног превоза и на крају, спремност планинара из друштва да с нама поделе недаће и уживања на планираној акцији. (Старије особе и особе са хроничним болестима кардиоваскуларног система морају пре поласка на планинарску акцију да се посаветују са лекаром.) Непосредно пре поласка треба да проверимо најновију вре­ менску прогнозу за планинску регију коју посећујемо. Ако желимо да остваримо планинарску акцију без обзира на вре­ менске прилике, онда морамо да планирамо и резервну вари­ јанту излета. За теже и дуже путеве водич, са помоћницима, организује припремне или тренинг акције на којима се планинари међусобно упознају и утврђује се знање и оспособљеност учесника. Водич упознаје учеснике са свим детаљима наредне акције и даје реалан приказ тешкоћа у њеном извођењу.

151

10.2.

• предвидети и упаковати сваки оброк посебно; • с паковати намирнице минималне запремине и максималне вредности; • не носити кварљиве и намирнице које се могу згњечити; •н е носити у планину намирнице или јела која пре тога нисмо пробали; • не узимати обилне оброке; • понети довољно воде. Треба прво потрошити лако кварљиву храну, а конзерве оста­ вити за дужи боравак. Уз храну носимо и прибор за јело, посуђе за кување, воду, прибор за чишћење и кувало. Дневна потреба планинара би овако изгледала: житарице 35%, млечни производи 15%, месо 10%, масти 15%, поврће 12%, воће 10% и шећери 3% од укупне количине хране. Житарице које најчешће носимо су: хлеб, двопек, макарони, гриз од кукурузног и пшеничног брашна, пиринач, разне врсте кекса, итд. Од житарица најзаступљенији је хлеб, чију количину треба пажљиво планирати. Никако не носити хлеб који се већ сутрадан распада (тзв. обогаћени). Такође се препоручују разне врсте макробиотичких произ­ вода јер дуго остају свежи. Хлеб у себи садржи неку количину влаге и брзо убуђа ако се држи стално затворен. Ово избегавамо тако што хлеб ставимо у дебљу папирну кесу која упија влагу, а то све ставимо у најлон кесу. Коришћење двопека је боље иако мало скупље решење и важно је да се он не навлажи. Поврће је пуно корисних витамина и минерала неопходних за метаболичке процесе. Воће је потребно организму, али је врло незгодно за ношење и лако кварљиво. Евентуално се може понети нешто јабука, која банана, поморанџа или лимун. У току напора добро је имати додатке у износу од 20% енер­ гетске вредности планиране једнодневне прехране, и то: суво грожђе, орахе, смокве, урме, суве шљиве, медењаке, чоколаду, 158

витаминске комплексе, може и заслађени чај, кафа и какао. Код великих напора потребна је већа количина витамина, посебно 10.2. Це-витамина и Бе-комплекса.

Вода и напици

Вода чини 50–60% наше телесне масе. Обичан човек при опти­ малним условима унесе дневно храном и пићем око 2 литра течности. Порeд чисте воде кoja je најбоља, мoже се користити вода са додацима. Препоручује се и чај (који не треба носити од куће јер се различито лековито биље већ налази у природи). За ефикасан опоравак добро је да скувамо какао, који брзо враћа снагу јер је пун гвожђа и минерала. Напитком је неопходно надокнадити воду, електролите и енергију потрошену током пењања. При томе се мора водити рачуна да концентрација шећера не буде превелика. За надокнаду је најпогоднији раствор 6–7% глукозе, фруктозе и глукозних полимера. Ови напици зову се изотоници (Isostar, Hydrofuel, Endura). Изотоници надокнађују материје које се ослобађају зно­јењем, а имају исту концентрацију соли као и крв, те се вода из њих најлакше и најбрже апсорбује. Они су бољи избор од енергетских напитака, који су набијени шећерима, а не садрже витамине и електролите. Према мишљењу стручњака, за напорне активности које трају максимално до 90 минута (према неким ауторима, до 60 минута) најбоље је користити воду, а након тога изотонике. Ако нисмо сигурни шта је најбоље за наш организам, треба изабрати воду. Вода је алфа и омега свих пића. Са уношењем течности не сме се претеривати. Mање количине у краћим вре­ менским размацима су боље него велике количине одjедном. Превентивно се треба држати следећих правила: – носити довољно воде, али је плански користити; – пре туре попити више течности; – на сваком одмору попити неколико гутљаја енергетски обо­ гаћене течности; 159

Најбоље је да поново урадимо направимо тест „12 минута“ и 10.3. утврдимо какав смо напредак остварили.

10.3.3. Припрема за велике висине На великим висинама, комбинација физичких напора и недо­ статка кисеоника представља за организам планинара огроман стрес. Такве физичке припреме су кључне за тренинг пењача на велике висине. Оне су сличне претходно описаним припремама, наравно јачег интензитета и трајања. Пењање је најбољи тренинг за експедицију. Пењимо се што чешће у разним временским условима, носећи тежак ранац. Ако можемо да одемо на типичне дводневне-тродневне излете, носећи сав потребан товар за зимски бивак, а да при томе постигнемо 700 и више метара висинске разлике, сваки дан, и да осећамо да имамо још резерве, сигурно смо у форми, чак и за експедицију на велике висине. Ово не само да помаже у припреми тела за све изазове, већ такође доприноси заштити здравља у условима планинарења на великим висинама. Планинар који се припрема за експедицију мора имати упорности, издржљивости и снаге за ношење ранца од око 10 kg (често вукући и други пртљаг), и уз то прелажење 700–1.000 m висинске разлике дневно, често на врло великој надморској висини (3.000, 5.000 метара надморске висине). Уколико планирани успон захтева више употребу руку, поред описаних вежби препоручују се два-три пута недељно тренинзи на вештачкој стени, у трајању од једног до два сата. Реакција планинара на тренажни процес је различита и зависи од многих фактора као што су: године старости, здравствено стање, исхрана, генетски потенцијал и почетно кондиционо стање. Према тим факторима планира се тренажни процес. Један од фактора који има највећи утицај је почетно кондиционо стање планинара.

174

Боравак и склоништа у планини

11.1. Планинарски домови 11.2. Изграђена склоништа и биваци 11.3. Принудна склоништа за биваковање 11.4. Cклоништа у снегу у условима преживљавања

11.

11.4.

Израда вучје јаме

По уласку у јаму улаз се затвара блоковима снега. Овако на­ прављена јама пружа добар заклон од спољашњих утицаја. Паљењем свеће температура у јами може знатно да се повиси. Виша температура и влага од дисања која се кондензује зале­ ђује се на хладним зидовима јаме и ствара слој који не про­пушта ваздух. Ово може да буде веома опасно, да доведе до гушења планинара у јами. Због тога свака вучја јама мора да има отвор за вентилацију. Приликом боравка у вучјој јами, неопходно је направити изо­лацију у односу на подлогу и према зидовима. Према зиду може се поставити ранац, који уједно служи као наслон. Ради чувања топлоте важно је да се планинари збију и чувају-преносе топлоту један на другога. Подизање температуре ваздуха може се остварити паљењем свеће, примуса.

Израда вучје јаме

На равном терену или благо косом терену вучја јама се копа одозго. Ископани снег – блокови се одлажу око јаме, односно блоковима се озида улаз у јаму. Дубина копања је за седећи по­ ложај. Начини се клупа на којој може усправно да се седи и направи нижи део за ноге.

184

Кров вучје јаме прави се тако 11.4. што се дуж отвора поставе скије а попреко поставе штапови, одно­ сно направи решетка од приру­ чног материјала. Преко ове реше­ тке може да се постави ша­торско крило и преко тога поре­ђају бло­ кови снега,ради по­бољ­­шања изо­ лације. Улаз у вучју јаму затвара се блоковима снега. Исто тако, важно је направити изолацију од директног додира са снегом или водом која може да на­ стане топљењем снега. Седи се на ужету или на већ по­ менутим средствима. Добро је ноге ставити у ранац како би се зашти­тиле од хладноће. Збијени по­ ло­жај планинара је неопходан ради што мањег губљења топлоте.

11.4.2. Снежна пећина Када висина снега није ве­ лика и када је мекан, нема усло­ ва за копање вучје јаме. Тада се приступа изради сне­ ж­ не пећине (вучја јама на равном). У снег се пободе дуга­чак штап, преко 2 m, и око њега се кружно доноси и наба­ цује снег. Подразумева се да се за овај посао располаже лопа­ том за снег и другим алатом (цепином, скијама, крп­ љама, посудама и сл.). При наба­ ци­вању на гомилу повећава се компактност и чврстина снега. Висина набацаног снега требало би да буде до врха штапа.

185

Када се блокови међусобно повежу и наслажу до врха, плани­ 11.4. нар који је унутра затвара свод иглоа придржавајући последњи блок. Треба водити рачуна при изради свода да се блокови добро повежу како се свод не би срушио. Свод иглоа треба по завршетку углачати са унутрашње стране, да вода не би капала по планинарима.Уз зид треба направити канал, тако да вода која се слива не кваси под иглоа. Са спољне стране треба попунити шупљине ради боље изолације. Ваздух се загрева на већ поменути начин. Са стране заветрине прокопа се тунел за улазак у игло, оставља се на улазу нижи део због таложења угљен-моноксида. Исто као и код јаме, мора се водити рачуна о проветравању. Ради проветравања се на бочној страни избуши отвор за вентилацију. Улаз се затвара блоковима снега.

Кретање по планини

12.1. Планинарске стазе 12.2. Кретање планинарским стазама 12.3. Кретање тежим теренима 12.4. Пењање у сувој стени 12.5. Кретање у снежним / зимским условима

12.

12.3.

12.3.2. Кретање кроз макију На преласку из шумовитог предела ка планинским ливадама, на успону, наилазимо веома често на области ниског густог растиња клеке, бора кривуље и др. – макију. Кретање кроз ма­ кију је веома тешко и мукотрпно и најбоље је ако то може да се избегне. Нарочито је непријатно када је јако топло, јер је у макији још топлије, а полен у ваздуху може да отежа дисање. У ређој макији уклањамо гране, газимо по тлу и обилазимо жбуње, тражећи најкраћи пут за излазак. У густој макији, гле­ дамо да нађемо најкраћи излаз, газимо по гранама стабала, при­ хватамо се за јаче гране.

12.3.3. Прелазак потока – мањих водотока Добро је пре одласка на туру знати где се налазе потоци, реке и прелази преко њих. Најчешће се са неуређеним прелазом по­ тока сусрећемо у дивљим планинским пределима. После обил­ них падавина или наглог топљења снега набујали потоци могу да буду опасне и непремостиве препреке. Дешава се да и на стазама на мањим висинама имамо сличне промене количине воде у потоцима. Најбоље је ако такве ситуације можемо да избегнемо. Ако ипак морамо непланирано да прелазимо набујале водо­ токе, морамо бити свесни опасности и знати начин како их прећи. Водич и вођени морају да буду физички спремни, технички опремљени и оспособљени за прелазак водотока. Због клизавог камења и околног терена поред потока и у водо­ току може се оклизнути и пасти. Пад може имати мале, али и веома озбиљне последице: повреде костију, ударац главе о камен и губитак свести, што може довести чак и до дављења... Пад у вир такође може бити фаталан. Приликом пада се потпуно поквасимо, наравно са ранцем и свим стварима у њему, па уко­ лико је хладно може се добити озбиљна прехлада. Избор места и начини преласка. – Избор места преласка и оцена ситуације су веома важни. Основно је да се прелази: – тамо где бујица није јака и где материјал који ток носи не може да угрози планинара који прелази; 208

– што ближе извору; 12.3.

– тамо где се корито сужава, да се, ако је могуће, поток прескочи; – тамо где се корито сужава, тако да је могуће направити прелаз од приручног материјала – брвно; – тамо где се корито водотока шири, где је струја слабија, а дубина мања; – тамо где на обали можемо наћи добра места за осигурање итд. Из претходног разликујемо сув и мокар прелазак са једне обале на другу. Најједноставнији прелаз је преска­кање с ка­ме­на на камен, ако је камење до­ вољно велико и стабилно и тако распо­ређено да су ско­кови ла­ко изводљиви. Важно је при томе да и нај­ сла­бији пла­нинар буде спо­ собан за прелазак скоко­ вима. Током преласка помажемо се штаповима. Камење тре­ба да буде суво, јер уколико се покваси постаје клизаво и за наредног у групи уместо сувог постаје мокри прелаз. Ако је обала потока положена, долина потока шира, струја воде не превише јака, поток може појединачно да се прегази. При томе се штаповима одржава равнотежа. Први у воду улази водич односно најспособнији и прелази поток, при опипава дно и проналази најповољнији пут, те тако трасира пут за остале планинаре у групи. Поток може да прегази истовремено и група од два, три, че­ тири планинара. При томе се међусобно држе за појасеве – каишеве, за каишеве ранчева. Најснажнији у групи мора да буде први члан групе. Њега подупиру остали чланови групе који се полако, опипавајући дно и равномерним кретањем померају у ритму кретања узводног и тако прелазе поток.

209

претходног. При томе сваким кораком подижемо ноге изнад снега.

12.5. На тај начин засипамо прет­ ходни газ и повећавамо висину и ширину стазе. Ово је доста спор начин савла­давања влажног снега, али мање напоран. Уколико је снег јако дубок, изнад колена, до паса, онда се читавим телом нагињемо унапред и притискамо снег. По таквој дубини снега кретање је веома напорно, тако да и добро при­ премљени планинари могу да посу­ стану. Исцрпљивање доводи до пада отпорности на хладноћу и влагу, што је врло опасно. Вероватноћа појаве лавина на бочним падинама је већа. Ако пада снег, ситуација је још тежа. У том случају боље је одложити успон Ход у крпљама док се снег и време не стабилизују. Кретање по дубоком снегу је исцр­ пљујуће и зато се често замењује чеони тако што одлази на зачеље, а смењује га други у колони. Тако се обавља сме­ на, један за другим, свих осталих до год траје кретање по дубоком снегу. За дугачке прилазе по свежем ду­ бо­ком снегу користимо се крпљама. У сличним ситуацијама као и на већим удаљеностима, користе се такође тур­ не скије.

12.5.2. Ходање по снежној кори

Ход у дубоком снегу

Услед промене температуре и хлад­ ног ветра дешава се да се на површини дубоког снега створи ледена кора. Кора углавном није довољно чврста да би стално држала планинара у покрету. Кретање по таквом снегу је једно од најнепријатнијих, јер никад не знамо кад ће ледена кора да пукне – неколико корака држи, па наједном пукне и онда 218

пропадамо у мекани снег под кором. Поготово је непријатно кад, пропадајући, цеваницом ударимо о ледену кору. Кретање је врло 12.5. заморно јер потребно доста напора да се поново стане на кору која после корак-два поново пуца. За кретање по снежној кори нема неке посебне технике. Прелази се стрпљиво и уз знатан утрошак енергије. Употребљава се опрема за кретање по дубоком снегу. Крпље. – Када је снег дубок (сув, влажан, кораст) и доста се пропада, могу веома добро да послуже крпље. Модерне крпље праве се од пластичних материјала, дужине 50–80 cm, ширине око 35 cm, тежине око 2 kg, са једноставним причвршћивањем ципеле за везове, слично као на дерезама. У предњем делу по­ стоји осовина око које се вез подиже/спушта, што омогућује да се пета при ходу подиже. Напред су крпље лучно савијене, слично као код скија, што омогућује лакше кретање. Крпљама се креће тако што се оне вуку по снегу, слично као код турног скијања, кад се клиза једном па другом ногом. Наизменично се кре­ ће, у нешто ширем ставу ногу, лева рука – десна нога. У рукама су планинарски Крпље шта­пови. Кретање крпљама је лакше него скијама јер не захтева посебна знања. Планински штапови. – Све што је написано о упо­треби шта­ пова у летњим условима у начелу важи и за употребу у снегу. Треба обратити пажњу на то да зими корпе (крпље) треба да буду веће и мекше и на већој удаљености од врха штапа. Турне скије. – Турне скије користе се за прелажење већих растојања, обично између планинарских домова, по валовитом, не претерано стрмом терену, преко долина, гребена и врхова. Конструкција турних скија се разликује од алпских по тежини и прилагођености кретању по мекшем снегу. Ради лакшег кре­ тања везови у које се углављује ципела, слично као код крпљи, 219

12.5.

Прва помоћ, повреде

и болести на планини

13.1. Прва помоћ 13.2. Утицај великих висина на здравље планинара

13.

Бављење разним видовима планинарења, поготово високо­ 13.1. горством или алпинизмом, јесте потенцијално опасан спорт у коме су могуће разне врста повреда. У тим условима од планинара се захтева да знају како да пруже прву медицинску помоћ. Циљ овог текста је да се планинари упознају са основама пру­ жања прве помоћи, а сваки планинар високогорац мора да научи пружање прве помоћи на специјализованим курсевима.

13.1.1. Приступ повређеном По доласку код повређеног покушава се да се успоставити вербални контакт ако је то могуће. Уколико је без свести, про­ веравамо дисање и рад срца. У врло кратком року потребно је сагледати обим повреда и одлучити којим редом их санирати. У случају несреће обично има више повређених особа. На пр­ви поглед врло је тешко оценити тежину њихових повреда. У приступу унесрећенима и даљем раду треба се држати следећих принципа. Повређенима прилазите одлучно, смирено и трудите се да све што радите буде корисно и ефикасно. Уколико имате поред себе још неколико неповређених особа, које желе да учествују у спа­савању, постављате се као вођа акције и врло ауторитативно командујете и захтевате од осталих да раде са вама синхроно и по договору. Само оваквим начином у спасавању од овако тешких повреда се може очекивати било какав позитиван исход. Повреде у планини можемо сврстати на лакше и теже. Односе се на повреде меког ткива и коштаног ткива. Повреде меког тки­ ва су најчешће огуљотине, одеротине и посекотине, праћене ма­ њим или већим крварењем.

13.1.2. Крварење и заустављање крварења Крварење је истицање крви из крвних судова (срца, артерија, вена и капилара) у ткиво, телесне дупље или ван тела. Количина крви износи 1/11 (једну једанаестину) телесне тежине, што је око 5 литара код одраслих људи. Здрав човек може да изгуби и до 20% (око 1.000 ml) крви без нарочитих последица. Губитак крви 232

од 30 до 50% доводи до стања шока, док губитак веће количине крви доводи до смртног исхода. Подела крварења према месту 13.1. изливања крви је на спољашња и унутрашња.

• Спољашња крварења су она код којих се крв излива у спољашњу средину и јасно је уочљива. Крварење у телесне шупљине које комуницирају са спољашњом средином су такође спољашња крварења.

• Унутрашња крварења су она код којих се крв излива у орга­ низам, ткива и телесне шупљине, и не даје никакве споља видљиве знакове. Подела крварења према врсти може бити следећа.

• Артеријско крварење настаје изласком крви из повређених артеријских крвних судова. Крв истиче из артерија у млазу, синхроно срчаној радњи, док је боја крви јарко црвена.

• Венско крварење настаје изливањем крви из повређене вене, а препознаје се по томе што је изливена крв тамне боје. Лагано истиче из суда, готово равномерно, а јаче крвари доњи део повређеног суда.

• Капиларно крварење је истицање крви из мноштва ситних судова – капилара. Капиларно крварење је најмање опасно и лако се зауставља, чак само по себи.

Заустављање крварења – хемостаза Сва заустављања крварења можемо поделити у привремена и коначна или хируршка. Привремено заустављање крварења. У контакту са повре­ ђенима који крваре треба се држати неколико правила.

• Скидањем или цепањем одеће треба врло брзо уочити пов­ре­ду која крвари. Тиме стичемо прави увид у величину повреде и колико је обилно крварење. Понекад и врло мале посекотине могу да дају погрешну слику о „великом крварењу“ (нпр. повре­ де главе). Наравно, обрнути случајеви су много опаснији, на пример код убодних рана, када је крварење незнатно, а ду­бину ране на први поглед не можемо да проценимо. Такве пов­реде захтевају транспорт по првом реду хитности.

233

13.1.

Прва помоћ: Уједеног треба смирити и не дозволити било какво кретање. Уједеном никако не давати алкохол (због убрзавања крвотока услед дejствa алкохола). Угрижени део удa имобилисати и др­ жати у благо уздигнутом положају, у висини срца. Унесрећеног треба што хитније транспортовати у најближу амбуланту, обезбедивши притом што је могуће више његово мировање. Описати изглед змије при доласку у здравствену установу.

13.1.10. Повреде од грома Ове повреде су доста честе, нарочито у лето и рану јесен. Више од половине повређених страдају ван насеља, у пољу, на друму. Нарочито често страдају они који се од олује, грмљавине и пљуска склањају под усамљено дрво. Опасност је велика и ако сте у близини медалних делова опреме. У планини су чест узрок несреће нагле промене времена са олујом, падом температуре, маглом или електричним пра­ жње­ њем (удар грома). Грмљавина се може чути на 25 km удаљености, што нам даје довољно времена да предузмемо одговарајуће заштитне мере. Поред страдања од директног удара гро­ ма, може бити одба­чeно телo и на даљину од више метара – са ударом, падом низ стену кao пoследицoм. Електрицитет после удара грома се рас­ простире по површини земље путевима најмањег отпора, а то су правци дуж којих се налазе добри проводници електрицитета: јаруге пуне влажне земље и траве, стене Положај тела богате рудом, пукотине у стенама низ које се при грмљавини слива вода. На таквим местима задржавање 242

је опасно. Преко превиса или отвора пећине електрицитет може да прескочи ширећи се преко млаза воде који се слива, или преко 13.1. тела човека који стоји у отвору или под превисом. Ако стојимо или седимо у средини довољно велике пећине, не ослањајући се нити рукама, нити телом о стране, нема могућности да електрицитет на свом путу прође кроз наше тело. Уколико седимо на неком изолатору (сув ранац, синтетичко планинарско уже и сл.), још је мања могућност. Поред одговарајућег положаја, од посебног је значаја да са­ чувамо кожу и одећу сувима. То се постиже покривањем кабаницом и има вишеструку предност. Поред тога што ће кожа и одећа и даље бити добар изолатор, површински електрицитет ће, уколико се нађемо на његовом путу ширења после удара грома, заобићи наше тело крећући се влажном површином огртача – кабанице (Фарадејев кавез). Очигледно је да се морамо покрити кабаницом пре него што покиснемо!

Правила о заштити од удара грома у планини

• У планину не полазити уколико постоје наговештаји да ће се покварити време.

• Уколико смо се затекли у планини када се приближава невреме, треба туру прекинути и настојати пре наступања невремена сићи што ниже или доћи до обезбеђеног објекта; • Уколико нас ухвати невреме у планини, треба прекинути кре­ тање, не задржавати се у групи већ се раштркати и потражити одговарајуће место за заштиту. Избегавати по сваку цену иста­ кнута места: врхове, гребене, усамљено дрво или стену; • Не склањати се испод превиса, у мале пећине – окапине, не задржавати се у јаругама низ које се слива вода; • Не ослањати се главом, рукама или телом о стране падине или зидове пећине; • Не стајати, већ сести на изолатор (ранац, уже), или камен који је издигнут изнад околне површине, ноге скупити заједно на том камену или изолатору, покрити се кишном кабаницом или другим покривачем који ће нам сачувати суву одећу; 243

Дексаметазон (4 mg сваких 6 сати) смањује појаву и тежину 13.2 акутне висинске болести изнад 4.000 m. Ниже дозе или иста доза на сваких 12 сати мање су ефикасне. Лечење почиње неколико сати пре успона. Ово није први лек избора због низа могућних нуспојава. Ипак, може бити користан код особа које се морају нагло попети а врло су склоне развоју акутне висинске болести или су алергичне на ацетазоламид. Ласикс (фуросемид) је снажан диуретик који спречава задр­ жавање соли (хлорида и натријума) у бубрезима и на тај на­чин омогућава елиминисање велике количине течности из организ­ма. Користи се код лечења стања са вишком воде у организму (едеми).

Спасавање на планини

Боца са кисеоником за прву помоћ Хипербарична комора на Хималајима

Хипербарична комора 258

14.1. Основи спасавања 14.2. Организовање спасавања 14.3. Горска служба спасавања

14.

Прављење носила изгледа као једно­ 14.2. ставна операција. Ипак, искуство по­ ка­зује да је необученим спасиоцима потребно врло много времена за изра­ ду носила врло сумњивог квалитета. Просечно време потребно да два спа­ сиоца направе носило је око 30 минута. Када се једном направи, носило се може користити на разне начине: носити, вући или дизати и спуштати уз уже (мало ређе). Наравно, за сваку од ових радњи потребно је нaпpaвити допуне. Увек је потребно учврстити Припрема импровизованог повређеног за носило (прусицима). меког носила Ако га је потребно вући, тада се но­сило може надградити са две дугачке и еластичне гране на задњем делу, чиме се повећава удобност повређеног.

Приказ повезивања две гране у један целовит систем

Чврсто импровизовано носило 266

14.3.

Испитивање импровизованог носила

14.3. Горска служба спасавања 14.3.1. Горска служба спасавања у Србији Горска служба спасавања (ГСС) је добро­ вољна и непрофитна организација која је специјализована за спасавање људи са не­ при­ ступачних терена, по тешким вре­ мен­ским приликама, од­носно у свим си­ туа­цијама у којима треба применити по­се­ бно стручно знање и опрему за спа­сава­ње. То укључује спасавање у случају не­сре­ће у неприступачним планинским подручјима, стенама, спе­ лео­ лошким објектима, стрмим и тешко проходним теренима, као и у случајевима несрећа у посебно тешким времен­ским при­ли­кама (снег, хладноћа, лед, магла и сл.). ГСС изводи своје активности и када друге, цивилне и војне службе остану без адекватних решења. Спасити људски живот, помоћи човеку у невољи основни је задатак ГСС-а. Подручја рада Горске службе спасавања често су и урбане средине и друга непланинска подручја. То су акције на високим објектима, у тунелима, бунарима и цевима, у саобраћајним не­ сре­ ћама, елементарним катастрофама као и код низа 267

Литература 1. С мерке, З.: Планинарство и алпинизам, Планинарски Савез Хрватске, Загреб, 1989.

2. Група аутора: Приручник из прве помоћи за спасиоце Горске службе ГСС, Београд, 1977.

4. Аутори и сарадници: Скрипта зимске школе високогорства, ПСД Железничар, Београд, 2010.

5. Живковић, З.: Природа, алпинизам, аклиматизација и лого­ ровање, Савез за физичку културу, Београд, 1979.

6. Зборник радова: Планинарство у трећем миленијуму, Пла­ нинарски Савез Србије , Београд, 2001.

7. Зборник радова: 100 година планинарства Србије 1901–2001, Планинарски Савез Србије , Београд, 2002.

8. Рогановић З., проф. др Савић М.: Медицински проблеми на великој надморској висини, Планинарски Савез Србије, Београд, 2004.

9. Беле, Ј.: Проти врховом, Планинска звеза Словеније, Љу­ бљана, 2005.

10. Вукашиновић, В.: Еверест за свакога и за одабране, Земун, 2003.

11. Група аутора: Воднишки учбеник, Планинска звеза Словеније, Љубљана, 2006.

12. Казазовић Е., Чаплар, А.: Планинарство уџбеник, Факултет спорта и тјелесног одгоја, Сарајево, 2010.

13. Каталог са упутствима: Пецл, Пецл Франце, 2010.

14. Каталог са упутствима разних произвођача планинарске опреме, 2010/2011.

15. Чланци из планинарских часописа Планинарски гласник ПС Србије, Планински вестник Планинска звеза Словеније.

16. Разни чланци о опреми и планинарству са Интернета.

276

Аутори фотографија

– Никола Радојевић – Мирко Детичек – Бранко Зорко – Бојан Дулејан

– Драган Јаћимовић – Немања Јовановић – Јован Ераковић – Милош Павић

– Велимир Лукачин – Снежана Ковачевић – Жељко Цветић

– Давор Циганковић – Зорица Богдановић – Интернет

Фотографијe на корицама: Бранко Зорко 277

Гранд Парадизо 4.061 m јул 2010. Грос Венедигер 3.668 m јул 2012.

Гребен Триглава 2.864 m јануар 2012.

1.1.

Северна стена Триглава 2010. Ка Грос Глокнеру 2011.

285

Издавање ове књиге помогло је:

Министарство омладине и спорта Републике Србије

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 796.5 ДЕТИЧЕК, Мирко, 1940До високогорских врхова / Мирко Детичек, Никола Радојевић, Радмило Марић ; [аутори фотографија Никола Радојевић и др.]. - Београд : Планинарски клуб „Железничар“ : Планинарски савез Србије : Планинарски савез Београд, 2014 (Београд : Школски сервис Гајић). - 277, [6] стр. : илустр. ; 21 cm Тираж 1.000. - Библиографија: стр. 276.

ISBN 978-86-911109-1-8 (ПКЖ) 1. Радојевић, Никола, 1983- [аутор] [фотограф] 2. Марић, Радмило, 1955- [аутор] a) Планинарство COBISS.SR-ID 205958668

Рођен је 11. септембра 1940. године у Зрењанину. По професији дипл. саобраћајни инжењер. Планинарством се бави из средњошколских дана, као члан ДТВ Партизан. Члан ПК Железничар од 1976. Завршио летњи и зимски алпинистички курс, курс Горске Службе Спасавања 1982, курс за инструктора скијања и скијашког судију. Радио једно време као скијашки инструктор. Мирко Детичек Планинарио успонима на највише врхове планина Балкана, Словеначких, Аустријских и Италијанских Алпа, као и поједине врхове у Француској и СССР-у. По успону на Кавказу остварио скијашки спуст. Радио у ГСС-у од 1983. Дуго година предавач и инструктор у зимској школи високогорства. Члан Управног одбора ПСС-а и потпредседник Планинарског клуба Железничар. Рођен је 15. фебруара 1983. године у Београду. Завршио је почетни курс ГСС, Школу за водиче у летњим условима ПСС, Зимску школу високогорства ПК Железничар Београд и ПСБ, Почетни летњи течај алпинизма АОБ, Зимску школу за водиче ПСС, Почетни зимски алпинистички течај АОБ и Течај за вођење успона типа Via ferrata (Словенија). Никола Радојевић Значајнији успони у Алпима које је водио или био један од водича: Monterosa (Дуфоршпиц), Matterhorn (Хорнли гребен), Monblan (два пута), Grand Paradiso, Grossglokner, Grossvenediger и зимски успон на Триглав (два пута). Успон на врх Torre di Tomblino околина Tre Cime у Dolomitima и ферате у Picolo Dolomitima. Учествовао је у Међународном алпинистичком кампу Ергаки 2009. у јужном Сибиру испред ПСС и Републике Србије. Предавач је и инструктор у Зимској школи високогорства. Од 2008. организатор је предавања у оквиру ПК Железничар Београд под покровитељством ПСБ где је самостално одржао преко двадесет предавања на тему планинарства. Поред организовања и вођења акција бави се снимањем и монтажом филмова на тему планинарења. Рођен је 7. маја 1955. године у Приштини. Планинарством се бави 43 године. Прва планинарска искуства стекао у Мајданпеку на планинама Северног Кучаја и Хомоља. Члан ПСД Железничар од 1985 године. Као члан Друштва учествовао на бројним акцијама као учесник и водич. Био је члан алпинистичке експедиције ПСС-е Анапурна IV – Непал и Аконкагва 1990 – Аргентина. Попео се на Радмило Марић вулкане Попокатепетл – Мексико, Котопакси и Чимборазо – Еквадор, Иљимани – Боливија и алпске врхове Матерхорн и Монблан 4 пута (3 пута као вођа експедиције). Руководилац Зимске школе високогорства ПК Железничар. Завршио зимски и летњи алпинистички течај. Начелник ПК Железничар од 2008. године. Живи у Београду.