Do visokogorskih vrhova

Do visokogorskih vrhova

Mirko Detiček Nikola Radojević Radmilo Marić

mirko Detiček nikola raDojević raDmilo marić

Do visokogorskih vrhova DrUGO DOPUNJeNO iZDaNJe

Planinarsko DruŠtvo Železničar BeograD Planinarski savez srBije Planinarski savez BeograDa

BeograD, 2017. goDina

Do visokogorskih vrhova Drugo dopunjeno izdanje Autori Mirko Detiček Nikola Radojević Radmilo Marić Izdavači Planinarsko društvo Železničar Beograd Planinarski savez Srbije Planinarski savez Beograd Za PD Železničar Beograd Nebojša Stanić Recenzenti Dragan Jaćimović Slobodan Gočmanac Lektori Dragan Božović Branka Zdravković Grafička priprema i dizajn Helena Mitić Štampa Školski servis Gajić, Beograd Tiraž 1.000 primeraka ISBN 978-86-911109-1-8 (PKŽ) Beograd, 2017.

Sadržaj Predgovor Uvod

7 8

1. Istorija planinarske organizacije

1.1. Planinarski savez Srbije danas 1.2. Planinarska organizacija – Planinarski savez Srbije

11 19 20

2. Pravila ponašanja planinara

21

3. Nastanak planina

31 34 37 38

4. Zaštita i čuvanje planina

39 40 42 43

5. Orijentacija u planini

47 48

3.1. Planinski masivi u svetu 3.2. Planine Balkanskog poluostrva 3.3. Prikaz reljefa 4.1. Uvod 4.2. Zašto treba čuvati planine 4.3. Uloga planinara u čuvanju planina 5.1. Orijentacija pomoću raznih metoda 5.1.1. O dređivanje strana sveta izviđačkim posmatranjem

karakteristika i znakova na terenu 5.1.2. Određivanje strana sveta posmatranjem neba 5.1.3. Određivanje strana sveta pomoću priručnih

sredstava 5.1.4. Orijentacija pomoću karte 5.1.5. Kompas 5.1.6. Azimut 5.2. Navigacija pomoću GPS uređaja

6. Osnovi meteorologije u planini 6.1. Vremenska prognoza 6.2. Planinska klima

48 49 50 52 56 57 60 69 70 72 3

6.3. Ciklon i anticiklon 6.3.1. Oblaci 6.4. Atmosferske pojave 6.5. Znaci dobrog i lošeg vremena 6.5.1. Znaci dobrog vremena 6.5.2. Znaci lošeg vremena

73 75 81 82 82 83

7. Planinarska oprema

87 89 102 106

8. Čvorovi (vrste, namena i upotreba)

111 113 114 120

9. Opasnosti u planini i preventivno delovanje

121 123 124 125 126 127 127 128 130 130 131 131 132 134 136 141

10. Pripreme za odlazak u planinu

145 147 152

7.1. Osnovna planinarska oprema 7.2. Oprema za bivakovanje 7.3. Tehnička oprema 8.1. Užad 8.2. Čvorovi 8.3. Karabineri

9.1. Objektivne opasnosti 9.1.1. Opasnosti od reljefa 9.1.2. Opasnosti od vremenskih prilika 9.1.3. Snežne opasnosti 9.1.4. Snežne strehe 9.1.5. Glečerske pukotine 9.1.6. Opasnosti od velikih visina – visinska bolest 9.1.7. Opasnosti od životinjskog sveta 9.1.8. Opasnosti od biljaka 9.1.9. Opasnosti od vode 9.1.10. Smanjenje rizika 9.2. Subjektivne opasnosti 9.3. Lavine 9.3.1. Prepoznavanje opasnosti od lavine 9.3.2. Smanjenje rizika 10.1. Izbor cilja 10.2. Izbor hrane 4

10.2.1. Ishrana u planini 10.2.2. Ishrana na velikim visinama 10.3 Psihofizička priprema 10.3.1. Psihička priprema 10.3.2. Fizička priprema 10.3.3. Priprema za velike visine

153 157 160 160 163 170

11. Boravak i skloništa u planini

171 172 174 175 178 179 181 182

12. Kretanje po planini

185 188 191 193 194 195 197 201 201 203 203 206 207 210 211 212 213 215 216 219

11.1. Planinarski domovi 11.2. Izgrađena skloništa i bivaci 11.3. Prinudna skloništa za bivakovanje 11.4. Ckloništa u snegu u uslovima preživljavanja 11.4.1. Bivak u vučjoj jami 11.4.2. Snežna pećina 11.4.3. Bivak u iglou 12.1. Planinarske staze 12.1.1. Osigurani planinarski put (via ferrata) 12.2. Kretanje planinarskim stazama 12.2.1. Opšta pravila kretanja 12.2.2. Tehnike kretanja u letnjim uslovima 12.2.3. Upotreba planinarskih (treking) štapova 12.3. Kretanje težim terenima 12.3.1. Kretanje siparom 12.3.2. Kretanje kroz makiju 12.3.3. Prelazak potoka – manjih vodotoka 12.4. Penjanje u suvoj steni 12.4.1. Uspon 12.4.2. Povratak u letnjim uslovima 12.5. Kretanje u snežnim/zimskim uslovima 12.5.1. Hodanje po dubokom snegu 12.5.2. Hodanje po snežnoj kori 12.5.3. Uspon po snežnoj strmini 12.5.4. Kretanje uz upotrebu cepina i dereza 12.5.5. Zaustavljanje klizanja cepinom posle padova

5

13. Prva pomoć, povrede i bolesti na planini

223 224 226 226 228 229 230 233 233 233 234 235 237 238 240 243 243 244

14. Spasavanje na planini

14.1. Osnovi spasavanja 14.2. Organizovanje spasavanja 14.2.1. Transport unesrećenog 14.2.1.1. Osnovna pravila transporta 14.2.1.2. Transportna sredstva i načini 14.3. Gorska služba spasavanja 14.3.1. Gorska služba spasavanja u Srbiji 14.3.2. Gorska služba spasavanja u drugim zemljama

251 252 253 254 254 255 259 259 265

14. Literatura

267

13.1. Prva pomoć 13.1.1. Pristup povređenom 13.1.2. Krvarenje i zaustavljanje krvarenja 13.1.3. Šok 13.1.4. Povrede kostiju i zglobova 13.1.5. Imobilizacija 13.1.6. Probojna rana 13.1.7. Povrede trbuha 13.1.8. Povrede izazvane niskim temperaturama 13.1.9. Ujed zmije 13.1.10. Povrede od groma 13.2. Uticaj velikih visina na zdravlje planinara 13.2.1. Promrzline 13.2.2. Pad temperature celog tela – hipotermija 13.2.3. Sunčane opekotine 13.2.4. Sunčano slepilo 13.2.5. Visinska bolest

Autori fotografija

6

268

PRAVILA PONAÅ ANJA PLANINARA

2.

2.

Runolist – jedan od simbola planinarstva

Opuštanje u planinskom ambijentu je najprirodniji i naj­efi­kasniji način psihičkog i fizičkog okrepljenja. Vreme pro­vedeno u planini sa porodicom i prijateljima je najkorisnije provedeno slobodno vreme, koje pogoduje čoveku od detinjstva do starosti. Sa ovim uverenjem, ciljem i svrhom, planinarska društva i njihovi članovi treba da nastoje da u svet planina privuku što više sadašnjih i budućih ljubitelja prirode. Priv­lačnost i lepotu planina treba dopunjavati prisnim ljud­skim odnosima u pravoj planinarskoj atmosferi. Takva atmo­sfera stvara se samo pravim drugarstvom i solidarnošću i u najtežim situacijama, nesebičnom pomoći, obzirnošću, samo­sav­lađivanjem, disciplinom, hrabrošću, požrtvovanošću, skrom­ nošću, spontanošću. Ukratko, među planinarima mora da vlada humanost.

Pomoć u planini

Iskrena i nesebična pomoć u planini ogleda se u: – savetima i upozorenjima iskusnih neiskusnim ili neoprez­nim planinarima o pravilnom hodanju, predahu, ishrani, oblačenju, opremi, orijentaciji, opasnostima, postupcima ako se desi nesreća, – neposrednoj pomoći umornim, iscrpljenim, ugroženim ili po­v­ ređenim planinarima, a naročito u brzoj pomoći u nesreći.

Svako prema svojoj snazi, znanju, iskustvu i sredstvima koji­ma raspolaže, treba da pomogne drugome u nevolji. Pružanje pomoći nije dužnost samo planinarskog vodiča ili gorske slu­žbe spasavanja, već moralna obaveza svakog planinara!

23

obuku, kako se ne bi hladili i zahtevali da se što pre krene dalje, bez obzira na odmor koji je potreban drugima.

2.

Nikada ne krećite uzbrdo naglo, pokazujući eventualno svoju veću sposobnost, već umerenom brzinom, a za vreme hoda možete da ubrzate tempo ako je potrebno i ako to mogu i ostali. (Vrlo je ružno da jurite napred, odmarate se sami, a kada vas ostali dostignu, opet odjurite napred i ne omogućite odmor ostalima kojima je potreban isto toliko, ako ne i više nego vama.)

U svim ovakvim i sličnim slučajevima mora vladati načelo solidarnosti.

Planinarski domovi

Planinarski domovi (kuće, skloništa, bivaci, zakloni) u prvom redu su namenjeni odmoru, ishrani i okrepljenju pla­ninara. U tom pogledu se želje i potrebe planinara dosta razli­kuju, a planinarski domovi – čak i najudobniji – ni izdaleka nisu opremljeni i snabdeveni tako da udovolje svim zahtevima.

Zato se od planinara zahteva da se strogo pridržava pra­vilnika o poslovanju i upravljanju planinarskim domovima i kućnog reda, da bude skroman, uviđavan i obziran prema drugim gostima i osoblju.

Principi drugarstva i solidarnosti treba ovde da dođu do punog izražaja. Atmosfera prisnosti i topline pomaže da se savladaju sve teškoće.

Planinarski dom na Grosglokneru, Študlhute (Studlhutte) na 2.801 m 26

2.

Planinarska kolona

Akcije na visoke planine (planinarske, visokogorske, alpi­nističke, skijaške i druge) u zemlji i inostranstvu, podra­zumevaju organizovane pripreme učesnika i sticanje potrebne fizičke kondicije, o čemu vodič, bez ikakve improvizacije, mo­ra da vodi računa!

Odnos prema vodiču

Što je vaše planinarsko (ili životno) iskustvo manje, to je veća vaša obaveza da se striktno držite programa, naređenja, saveta ili uputstava vodiča.

Ne „trčite“ ispred grupe, ne zaostajte iza grupe, a da se niste javili vodiču; ne idite „na svoju stranu“, ili na svoju „akciju“, a da se s tim nije saglasio vodič.

Ne mešajte se u rad vodiča, sem ako on ne zatraži vaše miš­ljenje ili vašu pomoć. Ne pravite probleme na putu ili u domu.

29

ORIJENTACIJA U PLANINI

5.1. Orijentacija pomoću raznih metoda 5.2. Navigacija pomoću GPS uređaja

5.

vrhu, podižemo tkaninu i ponovo krećemo od ušice. Ovaj pokret je potrebno ponoviti 50–100 puta.

Ovako naelektrisan pre­ d­ met postavimo tako da može slobo­dno da se okre­će – okačimo ga o konac ili ga postavimo na list koji potom sta­ vimo na mirnu vodenu površinu. Možemo i da ga 5.1. protrljamo tamo gde ima dosta lojnih žlezda – kroz kosu ili na mestu gde nos prelazi u usnu – pa će ga, kada ga postavimo na vodu, masni sloj koji smo preneli na njega držati na površini.

Predmet će se postaviti u pravcu sever–jug. Ako smo kori­stili iglu i naelektrisali je prema gornjem uputstvu, vrh igle će pokazivati jug ako smo na severnoj hemisferi, a sever ako smo na južnoj hemisferi.

Pomoću simbola na nekim verskim objektima

Crkve, džamije i groblja obično su izgrađeni ovako: – pravoslavne – oltar istočno, ulaz zapadno, – katoličke – obrnuto, – krst je kod svih crkava približno u smeru sever–jug, – džamije – minareti na jugu, ulazi na severu, – hrišćanski grobovi – pravac istok–zapad, sa krstom (spome­nikom) na zapadu, – muslimanski grobovi – pravac sever–jug, sa spomenikom u pravcu juga.

5.1.4. Orijentacija pomoću karte Nijedan planinar ne bi trebalo da krene u planinu bez karte terena i bez znanja čitanja karte. To važi čak i za one terene na kojima smo bili više puta i mislimo da ih dobro poznajemo. Bitno je kada je karta izdata (crtana), jer od toga zavise tačnost njenih informacija i ucrtani objekti.

52

Postoje vrlo različite karte, od skica drugih planinara do modifikovanih topografskih karata u vodičima, maksimalno obogaćenih potrebnim podacima. Planinari najčešće i najra­dije koriste topografske karte. One predstavljaju reljef – povr­šinu Zemlje u određenom segmentu, projektovanu na ravnu površ.

Topografske karte prikazuju oblik Zemljine površine uz pomoć izohipsi – linija koje povezuju tačke sa istim nadmorskim visinama i dočaravaju konture terena. Topografska karta je srazmerno umanjen i uprošćen prikaz nekog dela Zemljine površine, ortogonalno projektovan na horizontalnu ravan, na kojem su utvrđenim znaci- 5.1. ma predstavljeni najvažniji prirodni i veštački objekti. Ove karte ili mape su osnova za kretanje po terenu i na sličan način se publikuju u svim zemljama.

Izgled tipične topografske karte

Trodimenzionalni izgled iste sekcije

Reljefne karte pokušavaju da prikažu teren u tri dimenzije koristeći nijanse zelene, sive i braon boje. Ovakve karte pomažu da se stekne bolja predstava o uzvišenjima i udubljenjima na terenu.

Turističke i vodičke karte veoma variraju u kvalitetu. Neke su samo skice, dok su druge precizne modifikacije topo­grafskih karata. One generalno sadrže korisne detalje puteva, staza i penjačkih smerova.

Sa karte se lako dobijaju podaci o terenu koji su nam inače nedostupni (relativne i apsolutne visine, vidljivost tačaka, udaljenosti, nazivi i sl.). Najvažniji elementi karte, koji su neophodni za njeno korišćenje, jesu: razmera, sadržaj i legenda.

53

Za usmeravanje po azimutu na terenu postupak je inverzan u odnosu na prethodno opisan. Sada imate azimut nekog pravca, ali ne vidite orijentir prema kome idete (kada biste ga videli, ne bi vam trebao kompas). Tipičan primer je kada ste određeni pravac skinuli sa karte i sada ste naumili da se krećete po tom pravcu: • okretanjem prstena kompasa postavite podeljak skale koji odgo­vara azimutu naspram indeksa kompasa, • postavite kompas horizontalno ispred sebe, u visini očiju, na daljinu uzice od očiju; ovo važi za slučaj kompasa sa ogle­dalom i uzicom, a 5.2. ako imate kompas bez ogledala, držite ga horizontalno ispred sebe, tako da možete približno niša­niti željeni pravac, • ako je vaš kompas sa ogledalom, tada podesite ugao ogledala tako da u njemu vidite kućište, skalu i iglu kompasa, • držeći kompas na prethodno opisani način, okrećite se oko svoje ose (okretanje celog tela, ne samo ruku), sve dok se sever­ni kraj magnetne igle ne poklopi sa 0-tim podelkom na skali kompasa; ne sme se dirati prsten kompasa, • pravac prema kome ste okrenuti licem (vaše usmerenje) je pravac kojim želite da idete.

5.2. Navigacija pomoću GPS uređaja Zašto GPS uređaj?

Mogućnosti GPS tehnike daleko prevazilaze mogućnosti klasičnih metoda navigacije (npr. pomoću kompasa i mape, da ne pominjemo orijentisanje pomoću znakova i karakterističnih detalja u prirodi).

GPS signal je bez nadoknade dostupan svima, u svim vremenskim uslovima, 24 časa dnevno.

Kako radi?

GPS je skraćenica za Sistem za globalno pozicioniranje, eng. Glo­bal Positioning System. Ovaj sistem služi za tačno određivanje položaja neke tačke (ili položaja u odnosu na neku tač­ku) na Zemljinoj kugli.

Osnovu sis­tema čini mreža GPS satelita čiji je vlasnik Pentagon. Oče­ kuje se da u dogledno vreme proradi i sistem Galileo koji će pripadati Evropskoj uniji, ali je za sada jedini operativni sistem Pentagonov 60

Svaki od satelita neprestano emituje signale u kojima su sme­štene tri osnovne vrste informacije: pseudorandom kôd, efemeris podaci i tzv. almanah.

Pseudorandom kôd je „ime i prezime“, odnosno oznaka satelita koji šalje signal, i može se pročitati na GPS prijemniku. Efe­meris podaci sadrže informacije o statusu satelita („healthy“ ili „unhealthy“, tj. može li se u datom trenutku koristiti za navigaciju ili ne), datum i vrlo precizno vreme slanja signala. Ovaj sadržaj je suštinski važan za određivanje pozicije.

5.2.

Almanah je skup podataka koji pokazuje našem GPS prijemniku gde bi na nebu svaki od satelita trebalo da bude tokom 24 časa. Emituju ga svi sateliti, pa naš GPS dobija informaciju o svim orbitama u sistemu ako uhvati signal sa makar jednog od satelita. A to znači da signale ostalih satelita ne mora da traži „napamet“, skenirajući celo nebo, nego u zonama koje sugeriše almanah – ovim se značajno skraćuje vreme koje je po uključivanju prijemnika potrebno za dobijanje dovoljnog broja signala (vidi niže).

Kada naš prijemnik dobije signal sa satelita, upoređuje raz­liku između momenta slanja i trenutnog vremena. Na osnovu te razlike, koja predstavlja vreme putovanja signala od satelita do GPS prijemnika, određuje se udaljenost satelita. Obradom signala sa najmanje tri satelita, metodom triangulacije (u osno­vi ono što su Nemci radili vozeći se po Beogradu u kamionu sa antenom, ne bi li otkrili odakle Prle i Tihi saveznicima emituju informacije koje će srušiti Treći rajh), moguće je precizno utvrditi poziciju prijemnika na Zemljinoj kugli. A ako se potrudimo da budemo uz svoj GPS, onda će to biti i naša pozicija.

Tri satelita su u stvari dovoljna za određivanje 2D koor­dinata, odnosno geografske širine i dužine (eng. 2D fix). Za određivanje i treće dimenzije – nadmorske visine (tzv. 3D fiks) – potrebni su signali sa najmanje četiri satelita. No, što je veći broj primljenih signala sa različitih satelita, to je veća tačnost izračunate pozicije. Zbog toga današnji uređaji imaju 12-kanalni paralelni prijemnik, koji može da istovremeno prati do 12 satelita.

Kad se primljeni podaci kombinuju sa vremenom, mogu se izračunati brzina kretanja, pređeni put, brzina penjanja ili spuštanja, vreme 62

Da li nam je potreban?

Generalno gledano, ulaganje u GPS je opravdano za sve koji često odlaze u divljinu, u planinske zabiti ili na morsku pučinu, iz hobija ili zbog profesije. Granice između potreba profesionalaca i amatera brišu se pred neumoljivošću pri­rodnih elementata i srazmerno udaljenosti od čvrstog krova, lekara i pekara.

A u prirodi... Planinarilo se, skijalo, plovilo... i pre nego što je napravljen prvi GPS. Šumski putevi su bivali nad­mudreni a topli kreveti, vidikovci, izvori i druge skrivene lepote vešto pronalaženi. Uglav- 5.2. nom. Jer, često se i lutalo – u stvari mnogo više nego što smo obično spremni da se setimo. I kao što se moglo živeti bez mobilnog telefona ali on danas tako dobro dođe, može se skitati i bez GPS-a – ali i on tako dobro dođe. Ako se nađemo usred šume, hladnoće i vejavice a pada mrak, neizmerno vredi vodič koji će nas i u potpunoj tami sigurno dovesti do osvetljenih prozora za kojima žudimo. Onima koji se muvaju po kojekakvim nedođijama, stvarčice poput ove mogu zaista da zatrebaju samo jednom u životu. A ako do toga dođe, vrlo je zgodno imati ih kod sebe...

Šta treba znati, o čemu treba voditi računa?

• treba pažljivo i detaljno proučiti uputstvo koje dobijete uz uređaj, a potom vežbati na terenu, da bi se ovladalo tehnikom korišćenja GPS-a do te mere da tačno znamo šta radimo, da tačno znamo šta možemo da očekujemo od njega, i da možemo dovoljno brzo da baratamo njime, potrebno je bar mesec dana intenzivnog rada; pre nego što dostignemo ovu fazu, treba da ga koristimo u navigaciji samo kao ispomoć jer nije tačno da sa njime svako može da ode u neku planinsku pustoš i bez problema stigne tamo kuda je krenuo; u dokumentaciji proizvođača se uvek kaže da on ne može da zameni ostala sred­stva za navigaciju – on ih samo dopunjuje, a najvažnija „sred­stva“ za navigaciju, pored karte, kompasa i umeća njihove upo­trebe, bili su i ostali razum, iskustvo i respekt prema izazo­vima okruženja; isto tako, višak elektronike ne može da kompenzuje manjak znanja, ili inteligencije – pamet u glavu! – to je najbolji savet za sve aktivnosti u prirodi, pa je tako i u ovom slučaju, 65

Kratkoročne prognoze (one za 2 do 3 dana) smatraju se prilično pouzdanim (70–90%), dok su prognoze na duži rok (7–10 dana) nepouzdane, tj. tek 40% verovatne. Veoma je važno obratiti pažnju na svaki detalj koji dobijete od ove službe, kao i to da se raspitate više puta u više navrata. Čak i iz one manje verovatne prognoze možete dobiti neke bitne, a vama do tada nepoznate informacije (globalne promene vremena).

Naročito su kritični periodi na početku i na kraju zimskog perioda, pogotovo ako krećete na put iz gradske sredine u pla­ninske predele.

Poželjno bi bilo da pored upoznavanja sa sinoptičkom prognozom nabavite i sinoptičke karte – preko interneta ili nekih drugih izvora javnih informacija. Karte i podatke treba detaljno da proučite i poku- 6.1. šajte da predvidite kretanje određenih klimatskih frontova. Konačno, i infor­ma­cije koje dobijete od ljudi koji češće odlaze u planine su veoma značajne (pitajte ih koga treba potražiti, odnosno pozvati radi dobijanja podataka, recimo domara planinarskog doma). Pojedini tereni i oblasti imaju karakteristične zakonitosti koje se u očekivanim intervalima ponavljaju.

Zapamtite, uvek se dobro raspitajte, tada ćete imati mnogo više podataka za donošenje odluke.

Primer vremenske prognoze za tri dana na području Triglava 71

relativna vlažnost vazduha smanjuje. Zbog toga nema oblaka ni padavina. Posle zatišja ponovo dolazi do promene. Vesnici promene su novi cikloni i oblaci – cirusi.

Dolazak niskog priti­ska, ciklona, označava nes­ta­bilno i loše vreme.

Raz­voj oblačnosti na visinama obično prati dola­­zak niskog pritiska.

Oblač­nost se kreće u pravcu polja niskog pritiska, a polje niskog pritiska se u viso­kim slojevima kreće u istom pravcu kao i vetar.

6.3.

Podela oblaka

6.3.1. Oblaci Oblaci čine najvidljiviji meteorološki element. Formi­raju se hlađenjem zasićenog vlažnog vazduha i kondenzacijom pare u kapljice i kristale. Kristali se spajaju određenim fizičkim procesima i kada se steknu uslovi, pod dejstvom zemljine teže padaju na zemlju kao kiša, sneg, ili grad.

Oblaci se razlikuju prema načinu stvaranja i prema visini na kojoj se nalaze. Mogu nastati uzlaznim strujanjem i hlađenjem vazduha, ili hlađenjem bez uzlaznog strujanja i mogu se nalaziti na raznim visinama.

75

• nimbusi su sivocrni oblaci koji, kada se spuste, izazivaju pljus­kove; lako ih je prepoznati.

U planinama možete sresti i sasvim drugačije oblake, karak­ teristične za planinu, npr. oblak oko vrhova, kao pojas, ili oblak kao zastava, kada taj pojas razbije jak vetar.

Ponekad se vide izolovani nepokretni kumulusi, a kada je jak vetar oni „trče“ nebom i menjaju položaj. Ako se takvi nago­milaju, može biti oluje.

Leti su oblaci uvek na većim visinama nego u ostalim godi­šnjim dobima.

6.3. Magla – Kada je oblačnost niska, formira se magla. Sloj vazduha do zemlje ohladi se is­pod tačke rose i pojavi se kon­ denzat.

Magla se javlja uveče, a nestaje sa suncem.

Padavine – Padavine su pro­ izvod kondenzacije vazdu­šne vlage i pravljenja kris­tala dovoljne težine da pa­daju. Kondenzati se mogu stvoriti blizu zemlje, ili u višim slojevima. Kiša, hladna kiša, sneg i grad su padavine koje prepoznajemo.

Kiša može biti vrlo raz­ličita i zavisi od kondenza­cije i uslova u atmosferi. Kla­si­čna kiša predstavlja ka­pi vode nastale u oblacima sku­ p­ ljanjem manjih kristala u veće kapi. Kiša drizla (rosu­lja, sitna kiša) pada u vrlo sitnim kapima, dosadno, la­gano i konstantno. Često se či­ni da pada iz magle.

Sneg čine pravilno raspoređeni kristali. Nastaje kada je temperatura oblaka ispod 0°C i kada je temperatura vazduha dovoljno niska da se pahulje ne otope.

78

PLANINARSKA OPREMA

7.1. Osnovna planinarska oprema 7.2. Oprema za bivakovanje 7.3. TehniÄ?ka oprema

7.

K

ada se govori o značaju planinarske opreme, može se zapo­četi sa „Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“, ali isto tako važi i poslovica „Bez alata nema zanata“. Ponekad, možemo da imamo i volju i želju i upornost, ali ako nismo odgovarajuće i dobro opremljeni ne možemo da ostvarimo planinarski cilj koji smo sebi zadali.

Planinarstvo pripada grupi sportova koji se odvijaju u prirodi, na otvorenom prostoru (outdoor sports), pa samim tim i oprema treba da bude prilagođena dejstvu spoljašnjih uticaja: godišnjem dobu, dobu dana, vremenskim i terenskim uslovima, trajanju i dužini planinarske ture itd.

Planinarska oprema se koristi u svim planinskim prili­kama, bilo da se radi o klasičnom planinarenju, visokogor­stvu, alpinizmu, skijanju, speleologiji, penjanju ili spasavanju.

7.

Oprema sve više postaje ključni faktor uspeha svakog pla­ninarskog uspona. U skladu sa tim, od opreme se sve više oče­kuje. Ona mora biti što praktičnija, jednostavnija, lakša, izdr­žljivija, mora da zadovolji sve zahteve koje postavlja stena, led, i teški vremenski uslovi, a naročito bezbednost. Zato ćemo govoriti više o savremenoj planinarskoj opremi i materijalima od kojih se izrađuje nego o klasičnoj opremi. Iako zbog cene savremena oprema još uvek nije dostupna mnogim pla­ ninarima, ona će svakako uskoro postojeću opremu potpuno istisnuti iz upotrebe. Kao što je vreme cepina sa drvenom drškom odavno prošlo, tako su i flanelske košulje i pamučni duksevi ustupili mesto tehnološki naprednijim materijalima i funkcionalnijoj odeći.

Pravilan izbor opreme i način na koji ćemo je upotrebiti doprinosi uspešnosti našeg bavljenja planinarenjem.

Ustaljena je podela na ličnu, zajedničku i tehničku opremu.

Lična oprema je ona koju za vreme trajanja akcije koristi samo jedan planinar. Ona ne mora biti njegova svojina, ali je za njeno podešavanje, čuvanje i održavanje odgovoran pojedinac.

Zajednička oprema – ona je koju za vreme trajanje akcije kori­sti više planinara, odnosno koja se zbog svoje namene, cene i glomaznosti smatra posedom i odgovornošću grupe. Zajednička oprema može a ne mora biti svojina nekog od članova.

88

za jedan prst; kad su cipele zavezane, vrhovi prstiju nam ne smeju udarati u vrh cipele. Probajte ih obavezno sa dva para čarapa (uz nogu tanje, pa preko njih deblje). U boljim radnjama postoji mogućnost da ih probate na strmoj ravni koja simulira teren i po kojoj možete da hodate i da ispitate kako prijanjaju, koliko su udobne, kako se ponašaju pod opterećenjem i da li smetaju kad se hoda uzbrdo i nizbrdo. Cipela treba da ravnomerno prijanja uz celo stopalo, tako da ne sklizne na prste pri hodanju nizbrdo, ili na pete na uzbrdici.

Treba obratiti pažnju i na kalup cipele: da li je pravljena za široko ili usko stopalo. Ako imate problem spuštenog svoda stopala, treba kupiti i odgovarajuće uloške (nisu jeftini ali vrede uloženog novca).

7.1. Ako cipele na probi ne valjaju, sigurno kasnije neće biti bolje! Cipele izrađene od deblje kože su uz pravilno održavanje vrlo otporne na vlagu. Tkanina kordura (Cordura®) je vodootporna, ali takve cipele po pravilu imaju više šavova, koji su najproblematičniji što se tiče vodootpornosti. Za najbolju zaštitu od vlage izabraćemo cipele koje imaju na unutrašnjoj strani materijal goroteks (Gore-Tex®), kod kojeg su svi unutrašnji šavovi lepljeni, tako da se vlaga, ako i prodre kroz šavove i spoljašnji materijal, zaustavi na goroteks membrani. Đon pravih gojzerica ima na sebi žutu ovalnu oznaku na kojoj piše „Vibram®“. Vibram đon osigurava mekše hodanje, tj. amortizaciju kod hodanja. Sa njime neće doći do podbijanja stopala jer se pritisak raspoređuje po celoj dužini đona.

Osim toga, ovaj đon ima ivice koje se ne habaju i ostaju dugo u prvobitnom obliku, tako da se lako useca u podlogu preko koje se hoda!

Konačno, najozbiljnije cipele za sneg i led se danas prave praktično i isključivo od tvrde plastike, sa uloškom sličnim onom u skijaškim cipelama. Nezgodne su za hodanje po običnom terenu i sa njima se obično u paketu nose lakše cipele, za upotrebu na manjim nadmorskim visinama, prilazima na uspon i za uobičajeno „muvanje“ po logoru.

90

Konačno, treći sloj rukavica je nezaobilazni šel. Obično je od goroteksa i uloga mu je da ruke zaštiti od vetra i vlage. Poželjno je da su ove rukavice što duže, tako da mogu da se navuku preko manžetne na jakni i da se privežu pertlicama koje su na njima.

Rukavice je bitno održati suvim, naročito one tanke koje su uz samu kožu. Ako se pokvase, treba ih staviti uz polar unutar jakne. Za ne daj bože situacije, kad osetimo da nam rukavice više ne pomažu, nije loše imati u rancu nekoliko hemijskih grejača (izgledaju kao mirišljave maramice koje, kad se otvore i dođu u dodir sa vazduhom, proizvode toplotu). Međutim, kad dođe do toga da moramo da se služimo ovakvim metodama, znači da je vreme da se razmišlja o povlačenju na „rezervni položaj“ i traženju boljeg rešenja – bilo da je to podizanje logora, bilo da je bežanje nazad u planinarski dom.

7.1.

Treba misliti i na to da se rukavice često gube. Kada se skinu, rukavice se nikad ne drže ispod pazuha, već u džepovima ili, ako se mora, i u zubima. Takođe, treba se uvežbati da sve radimo sa rukavicama, naročito preciznije stvari kao što su nameštanje dereza ili fotografisanje.

Savet Planinarstvo je ekskluzivan sport i u to ćete se uveriti kad krenete da kupujete često neopravdano skupu opremu. Međutim, do nekih delova opreme, čak i boljeg kvaliteta od planinarskih, možete doći i u radnjama koje su inače specijalizovane za druge delatnosti. Recimo, švajcarska gorska služba spasavanja iz Cermata, za eva­ kuaciju helikopterom u zimskim uslovima, svoje ekipe (koje rade na izvlačećoj sajli) opremila je „Shova 451 Thermo“ rukavicama. To su petoprsne rukavice, vrlo elastične i tople, pogodne za rad na niskim temparaturama a koriste se u naftnoj industriji, u hladnim predelima. Koštaju samo 5 evra!

Ili, može se desiti da na planini u kritičnom trenutku ošte­tite ili izgubite deo opreme – npr. rukavice vam je odneo vetar! Pla­ninari tada često dođu i do bolnice, zbog teških promrzlina prstiju, a ne sete se da su u rancu imali par uredno složenih vunenih čarapa!

98

Jedno je pitanje šta stavititi u ranac, a drugo – kako ga spa­kovati.

Najvažnije je da to što spakujete, možete ne samo da ponesete, već i da satima nosite! Večito pravilo je – mnoge stvari koje ponesemo često i ne upotrebimo, a ono što se odbaci kod pakovanja kao suvišno, najčešće zafali na planini.

Ove stvari treba da su vam uvek u rancu: baterijska lampa sa rezervnim ulošcima, astrofolija ili bivak vreća, perorez, prva pomoć, pištaljka, upaljač ili kutija fosfornih šibica, napunjen mobilni telefon, kutija sardina, rukavice, kapa, kompas, sredstva za ličnu hi­gijenu. Sve ovo može da stoji u kapi od ranca godinama, kao njegov sastavni deo (osim rezervnih uložaka za baterijsku lam­pu i prve pomoći).

U odlučivanju o tome šta poneti, mogla bi da nam pomognu sledeća pitanja i odgovori.

7.1.

1) Koliko dana traje akcija, i u kom godišnjem dobu se realizuje? (Na planinama višim od 1.500 m i usred leta može da se dogodi zima.)

2) Da li se prevozom ili pešice dolazi do doma i koliko bi to trajalo?

3) Da li u domu ima hrane i vode, kakav je smeštaj – treba li vreća, podmetač, ima li grejanja?

4) Da li se direktno ide na vrh ili se spava u domu?

5) Ako u domu nema hrane i vode, treba napraviti listu obroka sa proverenom težinom svakog obroka i vode!

6) Poneti zaštitu od kiše i vetra! (leti za preko 1.500 m rukavice i kapu, a zimi obavezno – topliju jaknu).

Ovo su samo neki osnovni saveti. Pravi recept stiče se na obuci i ličnim iskustvom.

Kako spakovati ranac?

1) sve stvari se pakuju u kese (koje ne šuškaju i poželjno je da su providne), tako što se na dno ranca i uz leđa stavljaju najteže stvari i one koje će najkasnije zatrebati, 2) ili, unutrašnjost ranca se obloži velikom kesom u koju se „utiskuje“ oprema, dok se ne popuni svaka šupljina; to pod­ra­zumeva da se u cipele mogu staviti lomljivi predmeti – naočare, elektronski uređaji; to što će sve biti izgužvano, neke čarape rasparene i u društvu 101

ne sme da se odvrće sve dok se kartuša ne potroši. Niske temparature utiču na rad primusa pa je zato potrebno kartuše držati zaklonjene od vetra, ili ih nekako ugrejati pre upotrebe.

7.3. Tehnička oprema Dereze Naprava sa oštrim zupcima, koja se mon­ tira na planinarske cipele i koja olakšava hodanje po snegu i ledu. Pos­toje auto­matske, poluautomatske i de­reze na ručno vezivanje. Auto­matske i poluautomatske zahte­vaju i odgovarajuće cipele na koje se mogu montirati.

7.3. Postoji više varijanti dereza, u zavisnosti za koju vrstu penjanja su namenjene (sneg, led, kombinacija snega i leda i sl.). Prave se od lakih metalnih legura. Od njih se očekuje da budu čvrste, lake, jednostavne za stavljanje, skidanje i transport. Imaju 6–12 oštrih zubaca koji se prilikom transporta zašti­ćuju. Mogu biti iz jednog ili dva komada.

Dereze moraju dobro da priležu uz cipelu, koja se u njima ne sme pomerati. One ne smeju biti suviše zategnute, niti suviše labave, da ne bi spadale. Mogu se podešavati prema veličini cipela. Dereze se kupuju tako što se u radnju ponesu cipele i tamo isproba da li dobro naležu. Obavezno treba kupiti i plastičnu podlogu koja se montira sa donje strane dereza i sprečava da se lepi sneg za njih. Dereze se uvek nose u kombinaciji sa cepinom! Ne unose se u šator ili bivak.

Cepin

Cepin služi za lakše pe­njanje uz padine, za kopanje ste­penica u snegu i ledu kao i za osiguranje ili kočenje i zaustavljanje kod pa­dova i kli­zanja. Koristi se i kao alatka za pravljenje osiguravališta – štandova. Pos­toje razli­čite varijante, u zavisnosti od uslo­va za koje su namenjeni.

106

8.

U ovoj knjizi planinari i viso­ko­gorci se upoznaju sa raznim vr­sta­ma čvorova, nji­hovom namenom i naj­važ­nije, njihovom upotrebom na terenu tj. u planini. Ove čvo­rove takođe mo­žete upotrebiti i u raznim drugim prilikama. Čvorovi koji se koriste u planina­renju su jedan podskup vrlo bogatog skupa čvorova u okviru nekih drugih aktiv­nosti koje uključuju rad sa užetom. Čvorovi u planinarstvu se dele prema nameni na: 1. ČVOROVE ZA NAVEZIVANJE 2. ČVOROVE ZA PRODUŽAVANJE UŽETA 3. ČVOROVE ZA PRAVLJENJE SIDRIŠTA Prema pokretljivosti čvorovi se dele na: ČVRSTE i KLI­ZAJUĆE (koji se zatežu prilikom opterećenja). Čvorovi se izrađuju VEZIVANJEM i PLETENJEM. U zavisnosti od tipa i namene, čvor mora da ima sledeće osobine: • mora biti jednostavan i lak za pamćenje • brzo se vezuje i plete • siguran je i trpi velika opterećenja bez zaglavljivanja i zate­zanja, bez obzira na glatkoću užeta • žrelativno lako se razvezuje kad je uže mokro i jako zategnuto.

Da bi primena čvora našla svoj puni smisao, i mi moramo da ispunimo nekoliko uslova: • da čvorove stalno uvežbavamo, jer se oni lako zaboravljaju • da čvorove lako, brzo i sigurno vezujemo i razvezujemo levom i desnom rukom u svakoj situaciji • da u svakoj situaciji pravilno procenimo koji čvor treba primeniti • da krajeve čvora ostavimo paralelne, odnosno, za čvorove koji se vezuju na kraju užeta ili kod pomoćnih prusika, ostavljamo oko 15 cm pre kraja užeta 112

8.2. Čvorovi Čvor osmica Prema pokretljivosti spada u čvrste čvorove. Vezuju se na bilo kom delu užeta. Pravi se vezivanjem, ili pletenjem u oba smera.

Prema nameni koristi se za pravljenje sidrišta, navezivanje na sre­ dini užeta, navezivanje užeta na pojas za samoosiguranje, za pravljenje raznih improvizacija, spasavanje, produžavanje užeta iste debljine. Sigurno najčešće primenjivan čvor u planinarenju.

Pred­nosti: izuzetno siguran, lak za učenje i vezivanje. Mane: troši dosta užeta, teško se razvezuje ako se jako zategne, a posebno ako 8.2. je uže vlažno ili glatko.

1

2

3

4

Nesložen i složen čvor

5

6

Pravljenje „osmice“ vezivanjem

Spajanje dva užeta „osmicom“ Ovaj čvor koristimo za nastavlje užadi iste debljine.

Na primeru su korišćeni prusici različitih debljina da bi se lakše uočio način vezivanja čvora.

114

Lađarski čvor („lađarac“) Spada u čvorove koji se češće koriste. Prema nameni koristi se za: samoosiguranje za čvrstu tačku, prav­ljenje raznih improviza­cija, izradu im­pro­ vizovanih sredstava i nosila.

Prednosti: omogućava lako podeša­vanje du­žine užeta. Siguran je i krajnje jednostavno se vezuje.

Sam se zateže pri­likom opterećenja užadi, gubi se malo užeta, lako se razvezuje u svim uslovima. Čvor blokira na obe strane kretanja užeta. Ako se pravi na kraju užeta, potrebno ga je dodatno osigurati.

Mane: pri pomeranju pramenova užeta, čvor može da popusti.

8.2.

1

4

2

Izrada „lađarca“ namicanjem

3

Izgled složenog čvora

Polulađarac Prema pokretljivosti spada u klizajuće (pokretljive) čvo­rove. Izrađuje se namicanjem i pletenjem.

Koristi se za osiguranje penjača pri penjanju i spuštanju. Može se koristiti i za spuštanje povređenog, tereta ili za samospuštanje, ali se ne preporučuje, jer ošte­ćuje uže.

117

Ovo je samo jedan od načina pakovanja prusika koji može da vam koristi u toku boravka na planini.

8.3. Karabineri Karabiner je osnovni, nezamenljivi deo tehničke opreme. Kara­­ bineri se prave od raznih vrsta čelika, aluminijumskih legu­ra i legura titanijuma. Mogu biti različitih oblika (oval­ni, trapezasti, kruškasti) a uvek imaju maticu koja se otvara i za­tvara i koja može, ali ne mora imati mogućnost zabravljivanja (osiguranja). Oblik karabinera i oblik matice karabinera odre­đen je njegovom namenom. Karabineri koji se mogu zabraviti zo­vu se karabineri sa maticom ili matičnjaci.

8.3.

Kruškasti ovalni, „HMS“, komplet karabinera

1

2

3

1. Karabiner sa maticom, 2. karabiner sa automatskom maticom, 3. karabiner bez matice

Karabiner mora imati oznake izdržljivosti koje postavlja proizvođač. „Bezimene“ karabinere ne treba koristiti.

Više saznanja o ovoj opremi dobija se na alpinističkim, spe­leo­ loškim, sportskopenjačkim kursevima, u školama za vo­diče, zimskoj školi visokogorstva...

Zapamtite da se svi čvorovi i sve tehnike rada sa užetom brzo uče, a još brže zaboravljaju, ako ih redovno ne ponavljate na treningu ili na planini!

120

okruženja – planine, da je poštuje, uvažava i u svakom trenutku zna šta je i koliko opasno.

Upravo u tom smislu pričamo o kontrolisanom riziku u pla­ ninarenju u bilo kojoj formi: kada budemo svesni opasnosti i budemo spoznali njihove uzroke i posledice, saznali kako ih pred­videti, kako zaobići, kako izbeći, kako prevazići, šta činiti – tada ćemo kontrolisati sopstvenu sigurnost. Jasno je, govorimo o preventivi: bolje sprečiti nego lečiti – opasnosti predviđamo unapred (kratkoročno ili dugoročno) i izbegavamo ih koliko je moguće. Moramo se naučiti da uočavamo, predviđamo i unapred razvijamo bezbedna rešenja. To je ono što će nam omogućiti kasnije dobre procene i dobre odluke.

Procenjuje se novonastala situacija, i to sa aspekta iskustva grupe sa kojom ste. Potom dolazi odluka o tome šta činiti.

Opasnosti

Planinari se prilikom boravka u planinama suočavaju sa dve osnovne grupe opasnosti: objektivne opasnosti (opasnosti pla­ninskog okruženja), i subjektivne opasnosti (opasnosti kojima je planinar uzrok).

U objektivne opasnosti spadaju: olu­je, hladnoća, visina, mrak, lavine, 9.1. životinje, biljke, sunce... Subjek­ti­vne opasnosti su mnogo manje predvidive, manje mer­ljive, jer zavise od stanja, iskustva i veštine (obučenosti), znanja i mogućnosti procene svakog pojedinog planinara.

U stvari, planinar je taj koji objedinjuje uzroke opasnosti i koji trpi posledice tih opasnosti.

9.1. Objektivne opasnosti Potencijalne opasnosti okruženja su prirodni procesi i deša­vanja u planini koji mogu, sami ili u kombinaciji sa dru­gim činiocima, biti opasni za ljude zahvaćene njima.

Mrak, hladnoća, vetar, grmljavina, oluja, mećava, padavine, la­vine, strehe, visina, padanje kamenja, glečerske pukotine, sunce, životinje, biljke itd., jesu snažne i moćne prirodne pojave ili sastavni deo okruženja, odnosno stanje okruženja koje vrlo lako može ugroziti čoveka.

Prirodnim silama ne mo­žemo upravljati, ali ih možemo biti svesni, prepoznavati ih i izbegavati ili umanjiti mogućnost da postanemo njihova žrtva i konačno, umeti da saniramo posledice njihovog dejstva.

123

9.1.2. Opasnosti od vremenskih prilika Vremenske prilike se na planini brzo menjaju. Potrebno ih je predvideti i imati tačne prognoze. Ako lošeg vremena postanemo svesni tek kad smo mu već izloženi, tad je kasno.

• padavine – menjaju uslove boravka u planini i znatno pove­ćavaju rizik u penjanju, traženju puta, bivakovanju, • vetar – otežava korišćenje užeta, umanjuje komunikaciju izme­­đu planinara i ugrožava ravnotežu, • magla i noć – ugrožavaju vidljivost i orijentaciju, • mećava ili hladnoća – može biti po život opasna (blaga i izrazita hipotermija), • toplota ili jako sunce – mogu dovesti do premora, dehidra­cije ili opekotina, • grom – svakako predstavlja razlog za brigu.

9.1.

Opekotine od sunca

Grom Postoje sinoptičke službe, in­ for­ mišite se. Pogedajte sate­li­tske snimke frontova polja niskog pritiska (ciklona) i polja visokog pritiska (anticiklona) kao i po­ te­ n­ cijalnih grmljavinskih nepo­goda. Ras­pi­tajte se kod plani­nara sa dugim iskustvom, kao i kod lo­kal­nog stanovništva. Nau­či­te da pre­poznajete znake dobrog i lošeg 125

na 3.500–4.000 m manji za oko 40% nego na površini mora. Iz toga proizlazi da se u jednakoj zapre­­mini udahnutog vazduha, na visini nalazi znatno manji pro­ cenat kiseonika neophodnog za organizam.

Otok-uticaj visinkse bolesti

9.1.

Verovatnoća visinske bolesti raste sa porastom nadmorske visine. U zonama 1.500–2.500 m primetne su fiziološke pro­me­ne, zasićenje arterijske krvi kiseonikom je veće od 90%, visin­ska bolest je individualno moguća, ali retka. U zonama 2.500–3.500 m visinska bolest je česta prilikom brzog uspona. U zonama 3.500–5.800 m visinska bolest je vrlo česta, zasićenje arterijske krvi kiseonikom je manje od 90%, primetan je manjak kiseonika u krvi (hipoksemija) tokom napora. U zonama preko 5.800 m osetan je manjak kiseonika u krvi tokom mirovanja, visinska bolest se pogoršava uprkos aklimatizaciji, duže preživljavanje teš­ko je moguće. Na visinama preko 6.000 m duže čekanje u visin­ skim logorima na lepo vreme, 129

9.3. Lavine Lavine su velika opasnost kada je u pitanju kretanje i penjanje po snegu.

Lavinozni teren i uslovi koji na­go­ veštavaju pojavu lavina su rela­tivno laki za prepoznavanje, iako se za neke lokacije ni na koji način ne može sa sigurnošću tvrditi da li će se lavina pokrenuti.

Kada god je masa snega takva da se ne može zadržati na određenoj padini, postoje uslovi za pojavu lavine. Kohezione (vezivne) sile su te koje održavaju kompaktnost snega i vezuju dva njegova sloja.

Merenje stabilnosti snežne površine je pretežno stručan posao.

Samo površno poznavanje i analiziranje snežnih slojeva i strukture kristala može uliti lažnu sigurnost planinarima. Svaki planinar mora biti obučen i svestan opasnosti pri kretanju po lavinoznom terenu.

9.3. Korisno je da naučimo kako se prepoznaju lavinozni tereni, umesto da se bavimo procenom kakve su nam šanse da preko takvog terena pređemo bezbedno.

Merenje stabilnosti snega

Četiri od pet lavina pokrenu se za vreme, ili neposredno na­kon snežne mećave. Opasnost od lavina se znatno uvećava ako je obim snežnih padavina veći od 3 cm na sat, odnosno ako nastaju nanosi od 30 cm i više u istom periodu vremena. Mećave koje započinju niskim temperaturama, jakim vetrom i suvim snegom, ako u toku mećave temperatura raste, posebno su pogodne za pojavu lavina. Suvi sneg – pršić ima vrlo slabe kohezione (ve­zivne) sile – često nedovoljne da zadrži sam sebe, a pogotovu je opasan kao sloj ispod težeg snega (onog koji se dobija porastom temperature). Kišne oluje ili prolećno vreme sa toplim vetro­vima (jugovinom) i toplim tmurnim noćima, izazivaju naglo topljenje snega i voda koja podliva snežni pokrivač po dubini izaziva lavine teškog snega. Uopšte, kritični faktor kod lavina je heterogenost snežnih slojeva, tako da opasnost od lavine uvek postoji prilikom naglih promena temperature ili vetra (pogotovo kada nastane naglo povećanje). Kao što smo videli, postoje dve osnovne vrste lavina.

134

9.3.2. smanjenje rizika Postoji veliki broj načina za smanjenje rizika i izbegavanje opasnosti od lavina, kao i više mogućnosti da se lavina preživi. Svi napori u tom cilju počinju još u fazi pripreme za put, i traju u toku boravka na planini. Prvi savet je da se informišemo kod meteorologa i sinoptičara o vremenskim uslovima za teren na koji idemo. Ne zaboravimo, zanima vas kako je bilo, kako je sada i kako će biti. Vrlo su važna obaveštenja dobijena od ljudi koji žive na terenu koji posećujemo.

Maršrutu treba isplanirati prethodno, ali treba biti spreman na alternativu, ili odustajanje ako su uslovi loši.

Tokom perioda stalne lavinske opasnosti treba biti spreman da se na uspon krene rano ujutru, ili kasno uveče.

Kada je opasnost od lavina u pitanju, ne treba dozvoliti da bilo koji vrh bude prioritet nad bezbednošću!

kako Preći lavinoznu PaDinu

Nije prijatno, ali je ponekad neophodno preći baš padinu na kojoj preti opasnost od lavine. Treba je preći tako da se ne izazove lavina i 9.3. tako da se smanje posledice ukoliko ona nastane.

PriPrema

Proverimo ispravnost prethodnog plana maršrute! Da li postoji alternativa? Mora li se ovuda? Da li treba krenuti veoma rano pre izlaska sunca, ili kasno uveče?

Pre nego što krenemo preko lavinozne padine, uverimo se da smo uključili lavinski radio-prijemnik na predaju, odnosno, ako taj uređaj nemamo, tada moramo imati lavinsko uže. Uverimo se i da neko u grupi ima lavinsku lopatu.

Lavinski test

141

• izbegavati jako masnu hranu, jer zahtava mnogo više kiseonika za varenje, • stalno uzimati male količine hrane u čestim intervalima, čime se održava potreban nivo energije. Iskusni planinari i alpinisti često tokom uspona žvaću mešavine suvog voća, slatkiša i drugih visokokaloričnih sastojaka, • izbegavati hranu koja stvara gasove (tipa kupusa i pasulja), • proveravati da li ste dovoljno hidratizvani po boji mokraće; treba da bude svetla i normalne količine.

Na ekstremno velikim visinama, gde je vlažnost vazduha manja (usled niske temperature vazduha), isparavanje vode tokom disanja (respiratorno isparavanje) se povećava, što izaziva gubitak od najmanje pola litra vode na sat (iz iskustva srpskih himalajskih ekspedicija).

Održavanje odgovarajuće hi­ dratacije je od vitalne važno­sti za smanjenje rizika od pregrevanja, hlađenja i visinske dezorijentisanosti. Zato je potrebno da se organiz10.2. mu stalno nadoknađuje najmanje od 5 do 7 litara izgubljene vode u toku uspona, neophodne za rehidrataciju i privikavanje na visinu.

Dehidratacija smanjuje zapre­minu krvi i povećava njenu gustinu.

To dovodi do smanjenja dotoka kiseonika i hranljivih materija u mišiće i mozak, sma­njuje efikasnost izbacivanja ugljen-dioksida i mlečne kise­line (izaziva zamor, grčeve i upa­le mišića), smanjuje cirkulaciju u ekstremitetima, što može dovesti do lakših povreda.

Vodi se mogu povremeno dodavati multivitaminsko-izoto­nične tablete.

U cilju postizanja što boljih sportskih rezultata, koji se ne mogu ostvariti uobičajenim sred­stvima i metodama, već duži niz godina koriste se razna sti­mula­tivna sredstva.

159

11.1. Planinarski domovi

N

a planinama koje se posećuju masovnije i češće podignuti su zidani objekti za smeštaj planinara – planinarski domovi (kuće).

Treba odmah napomenuti da nije na svim planinama tako, bu­dući da gradnja planinarskih domova iziskuje znatna mate­rijalna sredstva.

Zbog nepostojanja planinarskih domova mnoge planine ostaju slabo posećene i nepoznate.

Planinarski domovi obično su čvrsto zidani objekti, od cigala ili kamena u kombinaciji sa betonskim ili čeličnim konstrukcijama, uz čestu konstruktivnu i dekorativnu upotrebu drveta. Izgrađeni su na mestima koja su u najmanjoj mogućoj meri izložena uticaju vremenskih promena (zavejavanju, toku bujica, lavina, jakih vetrova itd.).

Njihova arhitektura teži da se uklopi u planinski ambijent okoline.

Uspešno realizovani planinarski domovi svojim spolja­š­njim i unutrašnjim izgledom pružaju posetiocu osećaj i uti­sak pripadnosti prirodi, odnosno okolini u kojoj su podignuti.

11.1.

Dom na Kredarici podno Triglava – Slovenija

Svrha planinarskog doma nije da bude komforan za dugotrajan boravak, već da svojim sadržajem obezbedi neophodan smeštaj, odmor i ishranu planinara koji se tu nađu na putu po planini.

Obično dom ima veliku trpezariju u prizemlju, u kojoj mo­že da se smesti i sedne veći broj planinara, često veći od kapaciteta ležaja.

172

Domovima gazduju planinarska društva i za posetu domu treba se blagovremeno najaviti planinarskom društvu, ili nepo­sredno domaru. Domar je domaćin doma, prima planinare na prenoćište i raspoređuje ih po ležajima. Stara se da se poštuju pravila kućnog reda i ponašanja u domu. Kućni red odnosi se na ponašanje planinara/ alpinista od momenta ulaska pa do momenta izlaska iz doma. Osnovno je da se vodi računa o redu, čistoći i urednosti. Cipele se odlažu na ulazu u dom. Ulazi se u dnevni boravak – trpezariju, zauzima se mesto tako da i svi drugi mogu da uđu, sednu ili priđu peći, zagreju se i presvuku i osuše svoje stvari. Obično je povečerje – leganje u 22:00.

Tada prestaje aktivnost i započinje odmor (vidi Pravila ponašanja).

Domar prima i one koji dolaze posle tog vremena, ali oni u najvećoj mogućoj tišini zauzimaju u spavaonici mesta, koja im domar odredi.

Poštovanje i neometanje drugih važi i za one koji rano pre zore odlaze iz doma. U principu poštuje se pravilo: budi skroman i nezahtevan; ostavi za sobom sve kako si zatekao, ili još bolje.

Svi domovi ne rade preko cele godine, što zavisi od pri­stupačnosti i prohodnosti u zimskim uslovima. Da bi se saznalo da li je dom otvoren u zimskim uslovima, najbolje je pitati planinarsko društvo.

Neki planinarski domovi imaju zimsku sobu. To je obično prizemna prostorija sa zasebnim ulazom, zaklonjenim od zave­javanja, 11.2. ponegde mali zaseban objekat. Stoji na raspolaganju planinarima u zimskim uslovima kada dom ne radi. Opremljena je neophodnim inventarom za nužni boravak, između ostalog i drvima za loženje peći.

11.2. Izgrađena skloništa i bivaci Planinska skloništa pružaju privremeni zaklon plani­narima i alpinistima za boravak u planini. Izgrađena su od drveta, lima ili kamena.

To su skloništa otvorenog tipa, pri­stupačna svakom namerniku.

Ne pružaju neku posebnu udobnost. Obično od nameštaja ima­ju drvene klupe, retko ležajeve i često peć za zagrevanje i pripremanje tople hrane. (Očekuje se od planinara da dopune zalihe drva, kao i potrošene hrane.) Na Zapadu, u Alpima, nešto su bolje opremljena.

Namenjena su za kratkotrajan boravak. Isto kao i u planinarskim domovima, i za skloništa i bivake važi pravilo reda, čistoće i urednosti.

174

Izrada vučje jame

Izrada vučje jame Na ravnom terenu ili blago kosom terenu vučja jama se kopa odozgo.

Iskopani sneg – blokovi se odlažu oko jame, odnosno blokovima se ozida ulaz u jamu. Dubina kopanja je za 11.4. sedeći po­ložaj. Načini se klupa na kojoj može uspravno da se sedi i napravi niži deo za noge.

Krov vučje jame pravi se tako što se duž otvora postave skije a popreko postave štapovi, odno­sno napravi rešetka od priru­ čnog materijala.

Preko ove reše­tke može da se postavi ša­torsko krilo i preko toga pore­đaju blo­kovi snega, radi po­bolj­­šanja izo­ lacije. Ulaz u vučju jamu zatvara se blokovima snega.

Isto tako, važno je napraviti izolaciju od direktnog dodira sa snegom ili vodom koja može da na­stane topljenjem snega.

180

se kreće veliki broj planinara, do nekog doma ili do nekog češće posećenog vrha. Staze kojima se ređe kreću planinari često nisu markirane. (U nekim zemljama se izgled markacija i oznaka staza razlikuje pa je neophodno dobro se upo­znati sa načinom obeležavanja staza.)

Putokazi – oznake staza

Oznaka teže staze

Zimske markacije se postavljaju na stubove visoke 3 do 4 m, koji na sebi imaju oznaku staze u vidu obojene strelice. Treba imati u vidu da se ove markacije ne poklapaju sa letnjim markacijama. Ponegde su kao markacija postavljene kamene piramide, koje se vide i po većem snegu.

12.1. Klasifikacija planinarskih staza. – Radi lakšeg plani­ranja, izbora smera uspona i silaska, potrebne pripremlje­nosti i opremljenosti, planinske staze klasifikuju se prema te­žini i reljefnoj složenosti i to na sledeće: – lake staze – nagibi nisu veliki, nema tehnički teških delova, savlađuju se hodanjem, bez upotrebe ruku, – teške staze – trasirane su uglavnom preko stena i često imaju tehnička pomagala kao što su klinovi, metalna užad-sajle, uklesani nogostupi, drvene ili metalne lestve-nogostupi, rukohvati itd.; nagibi na pojedinim delovima su veći; hodanje se dopunjuje penjanjem uz poštovanje principa tri tačke oslo­nca; (u principu ove staze su obeležene tablama koje upo­zoravaju na njihovu zahtevnost), 190

12.3. Kretanje težim terenima 12.3.1. Kretanje siparom Kretanje siparom može da bude veoma naporno. Sipari obi­čno nastaju na strmim kamenitim padinama, kao i u strmim žlebovima, usled drobljenja stena. Kamena masa – drobina klizi ili se kotrlja padinom. Sipari mogu biti mlađi i stariji; stariji su stabilniji, mlađi nestabilni.

Stabilnost kamena u siparu retko je dobra, tako da se prili­kom kretanja po njemu kamenje pomera i klizi ispod nogu.

Gle­dano popreko, na sredini sipara je obično sitnije kamenje koje se veoma lako pokreće. Kretanje tim delom je veoma otežano i ne kaže se slučajno: jedan korak napred – dva koraka nazad. Pri dnu sipara kamenje je najkrupnije, često sa delovima polomlje­nih stabala i šipražjem.

Razlikujemo tri vrste kretanja po siparu: uspon, prečenje i silazak.

Za uspon po siparu gde se kamena masa pomera, treba tražiti deo sipara sa većim komadima kamena, koji stabil12.3. nije leže. To je uglavnom uz ivicu sipara, gde se tu i tamo nailazi na relativno stabilnije Na siparu kamenje. Po mogućstvu gazi se po horizontalnim površinama kamena. Ako smo prinuđeni na uspon po siparu, moramo voditi računa o tome da se kamenje pomera i pada bez obzira koliko pojedinac pazio. Zbog toga se penjemo blizu jedan drugome, tako da kamenje nema veliku brzinu, a time ni snagu udara, ili se krećemo jedan za drugim tako da to bude van putanje pada kamenja.

Prečenje sipara je najbolje na mestima gde je uhodan, odnosno na sličan način kao na usponu, tražeći što sta­bil­nije i polo­ženije oslo­nce.

201

12.5. Kretanje u snežnim / zimskim uslovima Planinarenje zimi je logičan nastavak planinarenja u osta­lim godišnjim dobima. U organizaciji zimske ture mora se, međutim, voditi računa o daleko više faktora koji mogu uticati da se tura izvede bezbedno i uspešno. Osnovno je praćenje vre­menske situacije, količina napadalog snega, temperatura vaz­duha, prisustvo vetra itd.

Pristup planini zimi, kada ima snega, razlikuje se od letnjeg. Izgled terena je potpuno promenjen. Lako prohodna staza leti, pokriven debelim mekim snegom zimi postaje teško prohodna.

Vrlo često na većim visinama godišnja doba menjaju se u toku jednog dana, tako da i leti ima snežnih padavina. Na visinama iznad 3.000 metara ima stalnog snega i leda, tako da i leti imamo zimske uslove.

Zimi je dan mnogo kraći.

Zbog otežnih uslova terena, kretanje je sporije i napornije. Trajanje dnevnog svetla je upola kraće od letnjeg. Zato isto rastojanje zimi mora da se prelazi dvostruko brže, potrebna je veća veština i iskustvo. Veće visine viso­kogorskih terena zahtevaju aklimatizaciju i privikavanje orga­nizma na meteoro12.5. loške uslove koji vladaju u zoni uspona.

Za izvođenje dužeg zim­skog uspona potrebno je ima­ti mnogo više opreme. Svaki nedostatak dela neo­phodne opreme može da bude fatalan. Neophodna opre­ma za uspon i boravak u planini je veliki trans­ por­tni ra­nac, šator, bivak oprema, dobra vreća, podmetač, ce­pin, dereze, lopata za sneg, pribor za jelo, pribor za kuvanje, hrana i mnogo dru­gih „sitnica“.

Sve u svemu, jasno je da u odnosu na letnje uslove, planinar u zimskim uslo­vima mora da poseduje znatno više izdržljivosti, snage, znanja, iskustva i volje.

Tehnika kretanja u snež­nim uslovima zavisi od vr­ste snega, konfiguracije terena i ostalih, već pome­nutih faktora. Trase zimskih staza 211

Krplje – Kada je sneg dubok (suv, vlažan, korast) i dosta se propada, mogu veoma dobro da posluže krplje. Moderne krplje prave se od plastičnih materijala, dužine 50–80 cm, širine oko 35 cm, težine oko 2 kg, sa jednostavnim pričvršćivaKrplje njem cipele za vezove, slično kao na derezama. U prednjem delu po­stoji osovina oko koje se vez podiže/spušta, što omogućuje da se peta pri hodu podiže. Napred su krplje lučno savijene, slično kao kod skija, što omogućuje lakše kretanje.

Krpljama se kreće tako što se one vuku po snegu, slično kao kod turnog skijanja, kad se kliza jednom pa drugom nogom. Naizmenično se kre­će, u nešto širem stavu nogu, leva ruka – desna noga. U rukama su planinarski šta­povi. Kretanje krpljama je lakše nego skijama jer ne zahteva posebna znanja.

Planinski štapovi – Sve što je napisano o upo­trebi šta­pova u letnjim uslovima u načelu važi i za upotrebu u snegu. Treba obratiti pažnju na to da zimi korpe (krplje) treba da budu veće i mekše i na većoj udaljenosti od vrha štapa.

Turno skije – Turno skije se koriste za prelaženje većih rastojanja, obično između planinarskih domova, po valovitom, ne preterano str12.5. mom terenu, preko dolina, grebena i vrhova.

Konstrukcija turno skija se razlikuje od alpskih po težini i prilagođenosti kretanju po mekšem snegu. Radi lakšeg kre­tanja vezovi u koje se uglavljuje cipela, slično kao kod krplji, imaju mehanizam koji omogućuje podizanje pete. Podizanje pete olakšava pokrete pri klizanju skija. Pored toga, pri usponima se na donju stranu skija pričvršćuju kožice („krzno“) – trake koje su tako napravljene da sprečavaju klizanje unazad. Prili­kom spuštanja vezovi se u petnom delu fiksiraju, tako da se spust izvodi kao i u alpskom skijanju.

(Turno skijanje je sve popularnije u alpskim zemljama. Izvodi se u grupama od tri i više planinara po utvrđenim maršrutama. Više o turnom skijanju naći ćete u specijalističkim kursevima i literaturi.)

214

Po padu klizimo niz strminu. Odmah nakon pada brzina kli­zanja se povećava i posle nekoliko desetina metara može da dostigne preko 80 km/h.

Jasno je da se uspešno zaustavljanje može ostvariti neposredno posle pada, a da se sa kasnom reakcijom pad teško zaustavlja. Prema tome, zaustavljanje se započinje munjevitom reakcijom i može se izvršiti u prvim metrima pada, uz primenu odgo­varajuće tehnike.

Prema položaju tela pri padu, padovi mogu biti različiti: pad na stomak glavom nagore, pad na bok, pad na leđa glavom nagore, pad na stomak glavom nadole, pad na leđa glavom nadole.

Pad na stomak glavom nagore je najpogodniji za zaustavljanje. U svim ostalim padovima nastoji se da se dođe u ovaj položaj, nazovimo ga „normalan“ položaj.

Još u toku pada ili neposredno po padu, zgrabi se cepin u pravilan položaj za zaustavljanje. Jednom rukom, u visini ramena, držimo glavu cepina udaljenu od sebe, šakom više na lopati cepina, i palcem obuhvatamo lopatu. Bitno je da šaka nije na rogu, jer bi pri kočenju tada povredili šaku.

Drugom rukom držimo dršku cepina približno oko 10 cm od šiljka cepina, pri čemu je ruka nešto iznad struka. Znači, linija cepina je približno u položaju rame–struk. Gla­va cepina, rog i lopatica mo­­raju biti izvan domašaja tela i glave planinara, da ne bi povredio glavu.

12.5. Kočenje je zaustavljanje kli­zanja tako što rog cepina sna­žno zabijemo u sneg. Silu pritiska povećamo izdi­zanjem stomaka iznad snega i pritisak prenesemo na ra­meni pojas. Svi pokreti su usaglašeni, bez trzaja.

U padu, odmah raširimo noge, savijamo ih u kole­nima, dižemo dereze iz sne­ga i time povećavamo pri­ti­sak na kolena. Ukoliko bi dereze ostale u snegu, došlo bi do zapi­njanja dereza, okretanja ili prevrtanja, što bi znatno ugro­ zilo uspešnost zaustavljanja.

Položaj tela pri zaustavljanju pada 220

Zaustavljanje pri padu na stomak glavom nadole je najefikasnije ako se što brže obrnemo u tzv. normalni položaj, glavom nagore. U padu odmah rog pritisnemo sa strane tela, tako da se okrenemo oko cepina, a onda, na već opisani način u položaju na stomaku i glavom nagore, kočimo i zaustavljamo pad.

Zaustavljanje pri padu na leđa sa glavom nagore izvodimo tako što zabodemo cepin sa strane iznad i okrenemo se na stomak. Bitno je da se što pre dođe u normalan položaj, a zatim sledi ista radnja kao i u slučaju pada na stomak glavom nagore, tj. cepin se dovede u položaj za kočenje – rog pored ramena, drška prema struku itd.

Najteže je zaustavljanje pri padu na leđa glavom nadole. Cepin držimo obema rukama, rog cepina zabodemo bočno, podižemo gornji deo tela i povećavamo pritisak na cepin. Ovim pokretom, telo se obrće oko roga. Kada je telo bočno na padini, obrćemo se na stomak i zaustavljamo pad kako je ranije opisano.

Greške prilikom zaustavljanja klizanja posle pada: – pogrešno držanje cepina i duža priprema (umesto rogom kočimo lopaticom), – hvatanje cepina donjom rukom daleko od šiljka može prouz­rokovati ubadanje šiljka u telo, – kada smo već na stomaku, držimo noge skupljene umesto da ih raširimo – skupljene noge dovode do okretanja i bržeg klizanja, – rog zabadamo kad su ruke ispružene, zbog čega nemamo dovoljno 12.5. snage za efikasno zaustavljanje, – rog zabadamo u led jakim udarcem – na smrznutom snegu cepin se odbija, što može da dovede do povrede i produžava vreme zaustavljanja, – rog zabadamo u led jakim udarcem – zbog čega može doći do trzaja i ispadanja cepina iz ruke, – rog se zabada pod uglom, i posledice su slične kao u prethodnom primeru, – pokreti sa suviše trzaja, što može da izazove obrtanje i kotrljanje, – kada klizimo na stomaku, ne savijamo noge u kolenima i ne podižemo pete uvis, posledica je okretanje, odnosno, kotrljanje.

221

PRVA POMOĆ, POVREDE I BOLESTI NA PLANINI

13.1. Prva pomoć 13.2. Uticaj velikih visina na zdravlje planinara

13.

14.1. Osnovi spasavanja Kada se dogodi nesreća u planini, dužni smo da pomognemo odmah i efikasno, u skladu sa svojim znanjem i mogućnostima.

U toku spasavanja moramo voditi računa da sebe i druge planinare ne dovedemo u opasnost. Spasavanje se izvodi zajed­ničkim snagama, uz krajnju pribranost i staloženost svih uklju­čenih, bez obzira na vremenske uslove.

Procenjujemo situaciju u kojoj se nalazi unesrećeni i kako ćemo mu pružiti efikasnu i brzu prvu pomoć, pri čemu sagle­davamo koji je način spasavanja najbezbedniji za celu ekipu.

Osiguravamo povređenog od daljih povreda.

Pružamo mu prvu pomoć.

Zaštićujemo ga od vremenskih uslova (kiša, sneg).

S obzirom na mogućnosti u datom trenutku, odlučujemo se da li ćemo pozvati pomoć (mobilni telefon, radio-stanica, glas, signal), ili poslati kurira po pomoć (ako nas ima dovoljno u grupi), ili sami organizovati transport povređenog.

Svaki poziv za pomoć mora da sadrži sledeće podatke: – gde se dogodila nesreća, – kakvo je stanje i broj povređenih, – kada se dogodila nesreća, – šta se dogodilo,

14.1.

– ko je povređen, – uslovi pristupa mestu nesreće, – mogućnost prilaza helikoptera, – razvoj vremenske situacije, – ko obaveštava o nesreći (osnovni lični podaci, radi dodatnih informacija).

252

Različiti načini nošenja unesrećenog

Improvizovani „graminger“. – Ovo je nosiljka koja se pravi od užeta. Slično Gramingerovoj nosiljci, spa­silac nosi povređenog „na krkače“, pre­ko konstrukcije od užeta. Nara­vno, ova nosiljka se može koristiti samo za povrede koji zahtevaju prenošenje samo u sedećem položaju.

Slično „gra­mingeru“, ova nosiljka je veoma teška za spasioca koji nosi, ali ju je mogu­ će koristiti na svim terenima na kojima se kratko i bezbedno hoda. Ona je dodatno neudobna. Postoji po­ sebna tehnika podizanja povređenog sa zemlje.

Obavezno je učvrstiti povre­đenog za spa- Improvizovani „graminger“ sioca i celu improvizaciju.

Improvizovano meko nosilo. – Meko nosilo koje se impro­vizuje od užeta omogućava nošenje povređenog na dugačkim relacijama po 14.2. terenu koji podrazumeva kretanje pla­ninarskim stazama. Pre nego što se odlučite za izradu nosila, razmotrite sposobnost povređenog da podnese takav transport. Biti u nosilima je vrlo neudobno i naporno za povređenog. Ako pos­toji mogućnost za pojavu novih povreda ili pogoršanja stanja, sačekajte da na lice mesta dođu obučeni spasioci sa for­macijskom opremom.

Jedan od načina da napravite meko nosilo od užeta prikazan je fotografijom. Razmotajte uže i postavite ga na zemlju (najbolje je koristiti 256

Rođen je 11. septembra 1940. godine u Zrenjaninu. Po profesiji dipl. saobraćajni inženjer. Planinarstvom se bavi iz srednjo­školskih dana, kao član DTV Partizan. Član PK Železničar od 1976. Završio letnji i zimski alpinistički kurs, kurs Gorske službe spasavanja 1982, kurs za instruktora skijanja i skijaškog sudiju. Radio jedno vreme kao skijaški instruktor. Planinario usponima na najviše vrhove Mirko Detiček planina Balkana, slovenačkih, au­strijskih i italijanskih Alpa, kao i pojedine vrhove u Francuskoj i SSSR-u. Po usponu na Kavkaz ostvario skijaški spust. Radio u GSS-u od 1983. Dugo godina predavač i instruktor u Zimskoj školi visokogorstva. Član Upravnog odbora PSS-a i potpredsednik Planinarskog kluba Železničar.

Rođen je 15. februara 1983. godine u Beogradu. Završio je početni kurs GSS, Školu za vodiče u letnjim uslovima PSS, Zimsku školu visokogorstva PK Železničar Beograd i PSB, Početni letnji tečaj alpinizma AOB, Zimsku školu za vodiče PSS, Početni zimski alpini­stički tečaj AOB i Tečaj za vođenje uspona tipa Via ferrata (Slovenija). Značajniji usponi u Alpima koje je vodio ili bio jedan od vodiča: Nikola Radojević Monterosa (Duforšpic), Matterhorn (Hornli greben), Monblan (dva puta), Grand Paradiso, Grossglokner, Grossvenediger i zimski uspon na Triglav (dva puta). Uspon na vrh Torre di Tomblino okolina Tre Cime u Dolomitima i ferate u Picolo Dolomitima. Učestvovao je u Međunarodnom alpinističkom kampu Ergaki 2009. u južnom Sibiru ispred PSS i Republike Srbije.

Predavač je i instruktor u Zimskoj školi visokogorstva. Od 2008. organizator je predavanja u okviru PK Železničar Beograd pod pokroviteljstvom PSB gde je samostalno održao preko dvadeset predavanja na temu planinarstva. Pored organizovanja i vođenja akcija bavi se snimanjem i montažom filmova na temu planinarenja.

Rođen je 7. maja 1955. godine u Prištini. Planinarstvom se bavi 43 godine. Prva planinarska iskustva stekao u Majdanpeku na planinama Severnog Kučaja i Homolja. Član PSD Železničar od 1985. godine. Kao član Društva učestvovao na brojnim akcijama kao učesnik i vodič.

Bio je član alpinističke ekspedicije PSS-e Anapurna IV – Nepal i Akonkagva 1990 – Argentina. Popeo se na Radmilo Marić vulkane Popokatepetl – Meksiko, Kotopaksi i Čimborazo – Ekva­dor, Iljimani – Bolivija i alpske vrhove Materhorn i Monblan 4 puta (3 puta kao vođa ekspedicije). Rukovodilac Zimske škole visokogorstva PK Železničar.

Završio zimski i letnji alpinistički tečaj. Načelnik PK Železničar od 2008. godine. Živi u Beogradu.