kapidžić – krivac – novković
Smeće extended
play
Zigo Rijeka, 2005.
ČEMU UVIJEK GLEDATI UNATRAG KAD SVE ŠTO VIDIŠ JE SVE VIŠE I VIŠE SMEĆA?
Manic Street Preachers
Keb . . . . . . . . . . . . . . . . grubi font Foks . . . . . . . . . . . sjetni font
Jan . . . . . . . . . . . . . . mudri font
Marta . . . . . . . . . . . divni font
JEBEŠ SVE TO Mislim, ono, bezveze je poč’o c’jeli taj usrani dan! Nekakva usrana sr’jeda, šta-ja-znam, ovo-ono! Totalni šit, čovječe. Ne znam je li padala kiša il’ nije, al’ dan je bio sjeban k’o da je. Probudim se ujutro i smrde mi noge. Fuj! Smrdile su mi i sinoć al’ sam bio tol’ko umoran da me je bolio kurac. Al’ ujutro!? Jebote, probudio me smrad mojih vlastitih nogu! Za popizdit’! I onda se dignem sav nadobudan, kao opra’ću se i sve – mislim, trebala bi bit’ fešta u kantini navečer, pa da operem jaja – možda mi se posreći? – kad nema tople vode u bojleru! Popizdio sam sto na sat! Znao sam sto posto da je stari izdruk’o svu vodu u čet’ri ujutro! Debeli kreten! Pere svoju usranu šupčinu svaki dan prije posla. A da je barem neki direktor, pa da ujutro ševi jebežljivu sekretaricu. Ne! On radi u smrdljivom Autotroleju k’o šole. Ono, valjda se pere da ne smrdi šljakerima kad ih fura na pos’o. Zadnji šit! Tako sam se pokupio na Faks. Ej, predavanja ne da su bila dosadna nego sam se čudio kako se ona debela predavačica nije zal’jepila za stolicu od silnih sranja što je izblebetala. Prije bi se cezij rasp’o nego što bi ona rekla blaženu r’ječ: “Pauza”, pa da se pokupim u kantinu i provjerim još jednom za to smeće od fešte. Jebem ti i taj faks! Gomila jebozovnih pušačica gleda me svaki dan, frustrirana nejebicom. Kao, ono, intelektualke, šta-ja-znam, a kurca nisu vidile osim na slikama! Trebalo bi ih sve izjebat’ i to ravno u te njihove uske šupčiće. Neka vrište, drolje!!! Bože, kako bi bilo dobro da se desi na Faksu neki grupnjak! Ono, sve te jebene štreberice pukne neko zračenje s Venere, il’ tako nešto slično – i ‘ajmo se svi jebat’! Mislim da bi to bilo barem malo zanimljivije od predavanja… Ma u kurac i one! Zapravo mi se sve gade! Tol’ko priglupog snobizma može bit’ koncentrirano samo na Filozofskom faksu. Ne, ipak su najveći snobovi na Ekonomskom. Jure za lovom, krave! Jurite za mojim kurcem, to bi vam bilo pametnije! Jebote, skoro sam zaboravio Pravni! To!!! To je snobizam i štreberaj pravi pravcati!!! Rimsko pravo, Ustavno pravo, Zakon ovaj, Zakon onaj, šta-ja-znam! Telefonski imenik im daj i 5
nauči’će ga za petnajst dana! Nema goreg sranja od njihovog. Lako za kvaziintelektualke, lako za mlade japijevke, al’ ove pizdurine s Pravnog, to je najveći ološ, snobizam i pušikurčenje! Jebotebog, te će sve kravetine bit’ k’o Vokićka, Kosorica i šta-ja-znam… Političarke, majku im jebem parazitsku! Dođe mi da viknem na Korzu: “Živio drug Tito u tri pizde materine!!!” Ma, jebeš sve to… Kad je asistentica, izjebana u mozak što još nije doktorirala, obznanila da je doš’o Isus i donio spasenje svima koji su vjerovali u Pauzu, tako sam se nevjerojatno brzo pokupio u pravcu kantine da to nije bilo istina. U kantini neke koke s prve godine, tek stasale mlade punoljetnice. Brucošice. Kao sad su face jer idu na faks i piju kavu u kantini usisavajuć’ dim cigareta poput usisavača Elektrolux model šest mil’jardi tristo devedeset dva B povlaka XT bla. Seru bezveze i kikoću se. Jebiga, nema sva’ko indeks u ovom smrdljivom lučkom gradu! Nema kurac! Znam jednog koji ima čet’ri! I nijedan faks još nije završio – e to je pos’o, a ne preseravat’ se ovdje u priglupoj kantini i pit’ kafetinoidne proizvode da bi se kao ono nešto razbudili. Smeće. Sjeo sam prekoputa njih. Kasnije sam skužio po spikama da idu na Likovni. Kvaziumjetnice. Slikaju po platnima. Za deset godina će jedna od njih razmazat’ štapićem govno po poklopcu od margarina i to će bit’ vrhunsko dostignuće u umjetnosti. Avangarda i slična sranja! Skoro sam se ispovrać’o slušajuć’ ih. Starom sam zdipio deset kuna od cvikalica što ih dila onim kretenima koji ne znaju da je jeftinije cvikalicu kupit’ na kiosku i koji onda zadržavaju bas po dvadeset minuta jer nemaju sitno. Tako sad imam za pivo. Da ga jebeš, ni Union nije ono što je nekad bio… Čak se ni ne pjeni. Al’ šta da uzmem!? Smrdljivi Pan!? Od te govnaste tekućine, koju samo idioti nazivaju rajskim imenom Pivo, dobijem proljev, a u kurčevoj kantini automat ne radi! A i da radi nikakve koristi! Toči se smrdljivo Karlovačko. Reklama: “Idemo na Karlovačko!” Ma, idite u 6
kurac i vi i Karlovačko i jedanajst živčanih budala koji kao “brane nam čast Domovine jedine na Svjetskom prvenstvu u Francuskoj”. Kakvi šupci! Još su gori oni koji ih gledaju i još se živciraju kad neki tamo šupak od Šukera fali gol. Ma, boli njega kurac i za gol i za vas što grizete nokte ispred televizije i za Hrvatsku i za sve živo! Badža ima novaca da kupi tri banane k’o što je ova naša Država i jebe se njemu živo za sve… No, dakle, slinio sam nezapjenjeni Union i pokušav’o se koncentrirat’ na Novi list i tzv. v’jesti i novosti. Uglavnom ništa kurčevo novo. HDZ i dalje radi što mu se sprdne, opozicija pizdi neučinkovito, raja trpi i tripa se il’ Dnevnikom i Globusom (Tjednikom-isti-kurac) il’ Novim listom i Feralom. Svi iščekuju da će se neki kurac desit’ i da će doć’ Moribund the Burgermeister i sve nas spasit’, al’ doć’ će kurac od Freddyja Mercuryja i izjebat’ nas sve u šupak tako gadno da ćemo svi pocrkat’ od SIDE. Eto šta će se dogodit’. Ništa! Apsolutno ništa se neće dogodit’! I onda… Odjednom! Naglo! Bez da me je i’ko telefonski obav’jestio. Ulazi ONA! Ako to nije bila najjebežljivija žena koju sam ikad vidio, onda je moja pokojna stara bila djevica. Ost’o sam glup k’o tegla! Prvi put da mi se kurac dig’o samo od pogleda na ženu! Jebotebog, to nije bila žena, to je bio Armagedon u ženskom obliku. Ne znam kako nisam tresn’o sa stolice il’ barem svršio u gaće kad me je pogledala. Da sam kojim slučajem penzić, dent’jera bi mi sto posto upala u pivo. Nasm’ješila mi se. Zubi su bljesnuli k’o reflektori, al’ usne… Usne su dovele moju erekciju do astronomskih visina. Jeb’o mu pas mater glupu, poč’o mi je čupkat’ dlačice tako da su mi suze krenule na oči. Žena je vjerojatno mislila da plačem od sreće što me pogledala, a ustvari sam suzio zbog njenih usana. Debele, sočne, pune, srcolike, crvene, vlažne, podatne, nježne, mekane poput jagoda, blage k’o poljubac Sjeverne Vile, ružom iscrtane do savršenstva. USNE. Da je 7
kojim slučajem poljubila njima Snjeguljicu, ne da bi se probudila nego bi proletila kroz strop i zabila se u Mjesec. Dok je ona tako jedrila pored mene k’o u kakvoj reklami s MTV-a, ja sam prolio svoj raznježenosuzni pogled po njenim nogama koje su izranjale iz kaputa i otkrivale svu raskoš koju može otkrit’ samo jedna – kurac jedna – dvije! (da ih se ja nauživam na ramenima svojim) savršeno oblikovane noge. Mislim, da takva žena ne nosi minicu bio bi apsolutni gr’jeh, a ona se, vjerojatno iskrena vjernica koja svake usrane božje nedjelje ide u crkvu, nije željela ogr’ješit’ o Jehovu, pa je štovala njegove zapov’jedi. Zamišlj’o sam njene maloprijespomenute usne kako se sklapaju oko mog usijanog glavića, kad je ona sjela pored onih kvaziumjetnica. Ispizdio sam se! Kokoš se vratila u svoj kokošinjac!!! Tako se usrano raskokodakala da mi je na licu mjesta idiot splasn’o. Počela se preseravat’ nenormalno! Ne znam šta se dogodilo toj ljepoti sišloj s Olimpa. Mislim, ono, Afrodita je za nju bila ružno pače, da ga jebeš! Al’ zgadila mi se. Tol’ko je bila usrano prokleto kurčevo glupa da joj nijedna kokoš na sv’jetu nije bila ravna! Kokoš? Ma kakva kokoš!? Tuka, purica iz Pazina, jebote. Počela je srat’ u stilu: “Bila sam u Genovi, u Romi, u Milanu…” U PIZDI MATERINOJ, KRAVO IDIOTSKA!!!!!! Bljak! Ovo je bilo gadnije nego da mi je pušila neopran kurac, il’ da sam se ja njoj naliz’o usirene pizde! Izblesavio sam se! Trgn’o sam pivo k’o lozu i otiš’o se doma oprat’… Kad sam, posl’je tuširanja, pokupio svoj smrdljivi donji veš i spermom isflekanu majicu (nejebica, stari moj, nejebica je u Selu!), i bacio ga, bolje rečeno ugur’o u prenatrpanu vešmašinu, odgeg’o sam se u sobu. (Onaj moj ćelavac od oca mog’o bi koji jebeni put i uključit’ tu prastaru mašinu i iskuhat’ naše smrdljive gaće i čarape! Ako ja već peglam!) Foks mi je nešto pizdio danas na pauzi (prije nego sam zdimio u kantinu) da moram zvat’ ljude da nam daju svoje smrdljive tekstove za novi broj Fanzina. Malo mi je falilo da ga ne pošaljem u tri pizde te mile materine, al’ sam se predomislio u zadnji tren. Skužio sam da ništa 8
kurčevo ne bi’ dobio s tim. On je jednostavno tip koji je kurac od organizatora! Sve jebene dogovore, kontakte, grebanje za fotokopiranje, kalkuliranje o lovi, sve usrane poslove radim ja! On samo uzme jebeno ljepilo, škarice i tekstove koje ja nabavim i nakucam, gomilu časopisa i k’o fol nešto dizajnira. Seronja! Serem se ja na taj njegov dizajn! Mada, moram priznat’, što mi je izuzetno mrsko, da je dobar u tom svom kurčevom poslu. Peder smrdljivi! “Uv’jek dobije najbolje sise u disku!”, k’o što bi rek’o Kule. Da ga jebeš! Osim toga, da sam ga i posl’o u kurac on bi mi sigurno odgovorio: “Ma šta!? Pa neću valjda ja zvat’ iz pošte!” Uv’jek se izvuče na taj telefon, a ustvari prikriva svoj strah od komuniciranja s ljudima. Jebeš ga! Taj se nikad neće naučit’ da ti ljudi nisu velociraptori koji proždiru malu djecu, nego najobičnija govna kakva smo i on i ja na kraju krajeva. Zbog sveg tog sranja, ja sam sad treb’o naleć’ na telefon i nabijat’ impulse za koje bi mi stari prdonja, koji mi je jutros potrošio svu vodu iz bojlera, pizdio! Umjesto toga okren’o sam broj koji ne vrtim često i dobio moju tzv. sekicu. SEKICU!? Ta usrana spika vrti se još od prvog razreda srednje. Jebem ti tu usranu prošlost! Svako malo mi izleti iza ugla i iskezi mi se prokleto zlobno i podmuklo, u stilu: “Šta je pederu? Si zaboravio sranja što si radio? Gle, tu su!!!”, naslađujuć’ se mojim samoizgrizanjem. Sjećam se tog šita kad sam k’o mulac “popušio” kod te već onda strahovito jebežljive djevojke. Doduše, tad je išla u sedmi razred, al’ je izgledala čak i bolje nego sad. Mlado meso! Naravno, ja k’o ja, potpuno “nezaljubljiv” i apsolutno “hladan” tip, kojem inače treba strahovito puno da se zablemba u neku trebu, plan’o sam u trenu k’o zadnji idiot kad me je ta djevojka dodirnula svojom ručicom na Ljetnoj pozornici u Opatiji, tog jebenog ljeta. Vrtio se onaj kvazidobar film “Tanka linija smrti”, s jebežljivofrčkastom Juliom Roberts. Nije vr’jedno spomena da je Julia Roberts izgledala k’o lignja u usporedbi s mojom budućom “sekicom”. Tada sam još mislio da djevojke nehotice čine neke određene stvari, al’ tad sam još bio naivan i tek pokušav’o bit’ ciničan. No, sve u svemu, zaljubio sam se (ekspresno k’o 9
i uv’jek) i popušio (ekspresno k’o i uv’jek), a ona je prohodala s mojim najboljim frendom (ekspresno k’o i uv’jek). Tako mi je postala “sekica”. Ne može se reć’, a pogotovo ne tvrdit’, da sam još uv’jek bio zaljubljen u nju. Ne, to bi bilo zaista previše čak i s moje šupske strane, al’ da mi nije bila zgodna i da nisam provodio određene noći maštajuć’ o njoj i flekajuć’ majice… To se može. Šta sad!? Kurac! Žena je zgodna! Ima prel’jepo t’jelo, velike sise i duge noge. Faca može proć’ (pogotovo one plave oči), a ako previše ne insistiraš možeš nešto skoro pametno i popričat’ s njom. Barem dok te ne skine njen glas! Mater pedersku!!! Ono, neka eksplozivno kroznosna zajebancija od glasa me je znala često sjebat’ erotski, da ga jebeš! Al’ šta je tu je! Nisam je čuo pun kurac i osamsto vremena, a i fešta je u onoj akvarijskoj kantini, pa da ne dolazim sam… Bolje rečeno: idem se pokazat’ u društvu s jako zgodnom ženom. Malo imponiranja samom sebi i mom egu neće štetit’, jer ionako ni’ko živ neće skužit’ da je ona sa mnom. Ni’ko ne bi ni vjerov’o da takve žene uopće mogu i poznavat’ kretena kakav sam ja, a ne još i ić’ s njim negdje. Al’ boli me kurac!!! Osim toga, Sekica radi i dobija plaću, a ja sam usrani student koji krade starom lovu od cvikalica pa bi bilo onda i u redu da ona skešira lovu za nekoliko pivica. Eto, tako sam je nazv’o. Uvalio sam joj spiku da se nismo vidili, ono, mac vremena, a pošto joj je dečko u vojsci bilo bi okej da ne čami doma… bla… bla… kenj… kenj… Išli smo zajedno. No, treb’o sam prije pijančevanja otić’ na kurčevo otvaranje nekog Riječkog Europskog Centra. Smrdljiva pederčuga od mog najboljeg prijatelja nije htjela ni čut’ da ide u HKD. Ne! Koji će to njemu kurac!? Nekakva klasika, balet, Morčići, Radojka Šverko i šta-ja-znam… To on ne voli i gospodin to neće ić’ ni gledat’, jer on ne može svoje smrdljivo dupe dovuć’ na neko mjesto koje se njegovom dupetu ne sviđa, bez obzira što bi posl’je iz toga mog’o izvuć’ neku korist. Nedajbože! To će napravit’ Keb! A on će se opijat’ u kantini i posl’je d’jelit’ eventualnu lovu s njim, govoreć’ mu kako je bilo ful dobro što je iš’o tamo. Govno crvljivo! Uv’jek ja moram radit’ te usrane poslove! On ne može jer je on umjetnik i on kao takav 10
ima pravo bit’ oslobođen tih prizemnih stvari. Bez obzira što bi nam taj REC mog’o skeširat’ lovu za roman i što bi on s tom usranom lovom najzad mog’o ostvarit’ svoj frustrirani san da napokon postane “faca” i jebe sve žene na koje mu se digne. Ne! On svejedno ne želi ić’ na promociju. On se ne želi popet’ na jebeni stejdž i pokazat’ svoju facu. On to neće jer se njemu to ne sviđa i ne da mu se! Jer je on l’jen i sramežljiv. Došlo mi je da mu rascopam glavu betonskim bloketom, i to doslovce! Tako mi je dig’o živac taj dan da mi je malo falilo da ga pošaljem ukurac do kraja života, al’ – naravno – opet nisam! Samo sam se dobro izdrečio na njega. Jednostavno, naš odnos se zasniva na međusobnom nadopunjavanju. On radi stvari koje ja ne mogu, a ja one koje on ne može! I to je to! Zapravo, nas dvojica smo dva skoro potpuno jednaka pedera. I jedan i drugi smo l’jeni i ne da nam se radit’ ništa što nam ne paše; i onda, kad ja stalno obavljam te govnarluke, jednostavno mi dopizdi i digne mi kurac to što on to ne radi umjesto mene… Sranje! Al’ govnjar je ipak odlučio otić’ na prezentaciju jer su svi išli, pa bi mu bilo glupo ostat’ sam u kantini. Kakav seronja! Naravno, na stejdž nije izaš’o. Uostalom, možda mu je tako bilo i pametnije, jer sam ja tamo isp’o k’o neki veliki osnivač tog kurčevog REC-a, a za njega nisam čuo dok mi Marta nije prodala spiku. Neću reć’ da sam se polakomio na lovu, al’ zašto ne probat’ ako ništa ne košta. Staj’o sam tamo na stejdžu k’o kakva morončina, šapćuć’ Marti kvazišaljive provale i kreveljeć’ se Morčićima, dok me je snimala HTV, slikali za novine i ta sranja. Posl’je se na stejdž uspentr’o i Linić. Jebote, bilo je pun kurac tih nekih faca, konzula, pizdi materini, šta-ja-znam, nemam pojma koji sam kurac ja tamo radio!? Totalni šit!!! Marta se kreveljila sa svojom sestričnom koja nešto krešti skupa s onim Mor(on)čićima. Jebotebog, mala sad u sedmom razredu izgleda totalno u kurcu! Dok čaga i pjeva ima potpuno mote k’o neka najjebežljivija spajsgrlsica, a njezina želja za eksponiranjem i prepotencija tol’ko mi idu nakurac da bi’ joj stres’o šaku u glavu. To je vjerojatno zato jer sam sjeban što k’o mulac nisam bio k’o ona. ‘Ko zna? Jebena podsv’jest! 11
Posl’je tog sranja od prezentacije, svi smo zajedno pokupili naša smrdljiva dupeta i pokupili se u smjeru kantine… Nepotrebno je napominjat’ da je Kafku opet skin’o njegov mega trip “ne voli me ni’ko” i da je odleprš’o sa svojim admiralskim kaputom u pravcu Rastočina. Kakav kreten! Al’ boli me kurac za njega, isto k’o što njega boli kurac za mene. Uostalom, c’jelo to smrdljivo nazovidruštvo se pokazalo u svom pravom svjetlu kad smo prošle godine radili onaj očajno-ozbiljno-usrano-ulagivački časopis za književnost. “Najbolji prijatelji”. Dlakava moja jaja nakrcana spermom, a ne najbolji prijatelji!!! Bilo je jednostavno jasno i glasno rečeno: “Čuj, Keb, ti i sam znaš da časopis može funkcionirati savršeno dobro i bez tebe i Foksa.” Jasno da sam znao! Zato sam se i pokupio. Jebite si mater svi jedni drugima! Mislite da ja želim imat’ svoje ime u nečem takvom usranom k’o što je taj vaš časopis za književnost? Ma dajte, molim vas! Napravili ste miks svih “ozbiljnih i priznatih” časopisa u Hrvatskoj, što bi kao trebalo kurčevo značit’ da to nešto i valja. Sva sreća da to nije istina! Jedino što ste uspjeli pokazat’ je to da ste bespr’jekorno uvazelinizirani u šupak mašine za mljevenje mesa, i svoje pravo lice. Bezmuda stoko! Otiš’o sam pod spikom da to nije ono što želim radit’. Zapravo, to i jest bila istina, al’ samo dio. Nisam se, između ostalog, više želio svađat’ s tim ljudima i gubit’ živce. U tri pizde materine, ipak smo mi bili neki frendovi!!! Foks je ost’o. On, pak, misli da je bolje trpit’ i bit’ “faca” u nekim nazovielitnim krugovima u književnosti, nego jebat’ svima mater i bit’ svoj. Koja sranja, čovječe! Zaglibio sam. Fešta je bitna! Kurčeva fešta na kojoj sam ispušio k’o zadnja usrana, smrdljiva, neoprana šupčina. Ono, sve se zahuktavalo – zapravo, bilo se odavno zahuktalo kad smo mi banuli unutra. Svi su već bili pod dobrim gasom i pičili 300 na sat gonjeni alkoholnim isparenjima. Nas prekonekoliko pokušavalo je dostić’ pijanu gomilu u kantini. Jan je dopelj’o votku. Trusila se nemilo. Staj’o sam po strani jer mi se votka zamjerila pred 12
dosta godina, nakon što sam se ja zamjerio njoj. Sekica i ja smo pičili neke pive. I to onaj smrdljivi Pan! Stoka je polokala sav Union i svo kurčevo Karlovačko. Onda je u đir s tzv. društvom uletio i Šeki. Isuse, koji je to šupak nad šupcima! Posljednji rok dinosaur. A i iz usta mu smrdi k’o da jede govna. Mislim, da je, ono, šta-ja-znam, tip zbilja neki roker, ne bi’ ništa rek’o, e, al’ on je čista isfurotina, da ga jebeš! A ljudi koji se isfuravaju i još seru po drugima koji rade isto što i oni – ti mi posebno idu nakurac. Malo mi je puta falila samo r’ječ da ga zakantam šakom, al’, da ga jebeš, nisam agresivac. I tako se Šeki uvalio u balavljenje boce votke s ostalima. Čudim se kako su uopće mogli d’jelit’ tu bocu s njim. Ja bi’ se ispovrać’o od njegovih bala. Nešto sam mumljario sa Sekicom. Pomalo nam je konverzacija otišla ukurac. Osjeć’o sam se bezveze, okružen pijanom studentskom bagrom bez dovoljne količine alkohola u žilama. Čak me je i moja hiperzgodna Sekica pitala u jednom trenutku je li mi dosadno. Pokušav’o sam čim prije sasut’ pivu u sebe da me što prije zvizne, tako da me je zabolio želudac. No, nije me pucalo. Poč’o sam se podrigivat’. Ul’jetale su, u prolazu, nacvrcane kolegice, psihićke, u spike. Sekici je počelo bit’ dosadnjikavo. Meni već odavno, al’ ni’ko nije ništa govorio o tome. Pravili smo se da se zabavljamo. Moje društvo skinulo je votku. Prešli su na pivo. Šeki se pobr’o doma. Ne znam koji mu je bio kurac. Mislio sam da će se uvalit’ do ujutro, kakav je im’o običaj. Sekica je predložila da ide spavat’ kod bake. Nagovar’o sam je da ostane. Bilo mi je usrano što sam je zvao van, a sad je kurac od zabave. Treb’o sam se napit’ još doma. Onda smo strusili još nekoliko pivica i prekin’o sam niz lozom. Već mi je bilo bolje. A i Sekica se počela kreveljit’. Skinule su je dvije pive. Ja sam, ipak, bio veći kapacitet. Mislio sam, ono, da ćemo se svi uvalit’ kod Sofi na spavanje, pa da se uvalim Sekici u krevet. Jebeš ga! I meni treba tu i tamo toplo žensko t’jelo da se stisnem uz njega. Kurčina debela k’o dorski stup. Slabosti su opet isplivale. Onda smo se sklonili ća s prolaza. Pridružili su se Jan i Foks. Počeli smo svi skupa kenjat’. Uletila je i Marta. Počelo je bit’ dobro. Smijali smo se i kre13
veljili. Tad je uletila i Janova sestra. Nešto je pizdila o Martinom Vampiru. Marta se pravila nevješta, nevino naivna. Kao – nju to ne zanima. Kulirala je. Posl’je je otprašila s tim kretenom doma. Najobičnija beskarakterna kuja. Mislim, kao, ono, bolio me kurac, a zapravo, bio sam pijan i to me zaista zabolilo… Nabila mi je nogu kad je taj potpuno šupalj i prazan tip uletio između nas. Govna, govna, govna i govna iz prošlosti me stalno zatrpavaju. Samo mi još ogromna nosina viri iz njih. Kao dišem, a zapravo guši me njihov smrad. To je bio drugi šut te večeri, al’ to je ionako bio samo egotrip začinjen mazohizmom. ‘Ajmo malo patit’! Nismo dugo! Ko ga jebe! Idemo dalje. Malo kasnije mi je Foks uletio sa spikom da je u drugom d’jelu kantine Bekvokal. Onda je doš’o malo red na mene da ja kuliram i imputiram nevještost. Kao, sad mene nije bilo briga. Kakav seronja!? Malo potom ostavio sam Sekicu i društvo, i zašalablazio u drugi dio. Neka gitara je bila u điru, Balašević, šta-ja-znam. Kurčeve depresivne pjesme. To mi uopće nije bilo potrebno. “NEKA NE’KO PUSTI JEBENI RAGE AGAINST THE MACHINE!!!” Bekvokala nije bilo. Odahn’o sam. Čak je nisam ni želio vidit’, al’ sam iš’o. I onda, kad sam se vratio i skulir’o, naletio je taj prvi razjebavajući šut k’o uragan. Prvo je Foks, a onda i Jan, poč’o pizdit’ za nekom zgodnom psihićkom s prve godine. Da ga jebeš, mala je zgodna za ispalit’ na živce. Slin! Slin! Al’ mene je interesirala jedino k’o predmet dobre zajebancije. Ja sam bio u drugoj prostoriji s Bekvokalom. Marta mi je zdipila ideju ispred nosa. Taman se je Jan ufur’o blizu te strahovito-jebežljivo-napaljive psihićke, kad ju je ona zgrabila za ruku i privukla k nama na upoznavanje. Foks je prvi uletio sa svojom znojavom rukom u njezinu. Uletile su neke ubibože šatro komične spike, a onda se žena pokupila nazad u svoje društvance. Čagala je k’o zadnja fuksa. Uvijala se k’o kakva Šeherezada. Pokupio sam se u WC. Šok je bio iznenadan i time dobio na jačini. Kresnulo me k’o pegla! U WC-u bila je ona. Moj jedini i najdraži Bekvokal na sv’jetu. Inspiracija jedinog dobrog soneta koji sam napis’o – ja, kurčevo usrani prozaist, zabluđen u vodama lirike i poezije. Totalno sam bio u kurcu, kad je ona zabila prvi čaval u moj mrtvački sanduk: 14
“Ajoooj, evo moje noćne more!” Popiš’o sam se i otiš’o pokis’o k’o da je voda iz vodokotlića l’jevala po meni, a ne po WC školjki. Nevjerojatno! Šut u srce! “Bye, bye love! Bye, bye happyness, hello emptyness, I think I’m gonna cry…” Sjebitis na kvadrat. Vratio sam se i pojad’o ostalima. Foks me tješio, a Janova sestra se iščuđavala. Smijali smo se. I ja sam se smij’o. Kurac, najrađe bi’ se bio rasplak’o! A onda sam si poč’o objašnjavat’ da je ne poznajem dovoljno i da bi me treb’o bolit’ kurac. Uspjelo je malo, al’ grč je ost’o. Nemalo sam bio u kurcu. Onda je Marta odlepršala doma s onim stupidnim novogodišnjim ukrasom oko glave i s tipom jednakog kvoc’jenta inteligencije k’o i ukras. Drugi šut! Još sam moj Bekvokal viđ’o te večeri, i to redovito u muškom društvu i s tipovima koji su joj se alkoholičarski upucavali. Smij’o sam se vrteć’ Watersov stih: “Ha, ha charade you are…”, no daleko je to bilo od sm’ješnog. Došlo je vr’jeme fajronta. Nikad mi nije bilo jasno kako ne pogubim sve stvari iz jakne, uključujuć’ i nju samu, u ovakvim balonskim situacijama. Naš’o sam jaknu i zapizdio van. Sofi se pokupila s najvećom intelektualno-seksualnom ljubavlju svog života, a Foks, Sekica i ja ostali na cesti. Jan je odlučio zajedno sa sestrom zapalit’ pješke na Sušak kod strica, a Sekica u Stari grad kod none. Foks i ja smo ostali k’o dva šugava pseta. Izjebana i ostavljena. Predlag’o sam da idemo kod Sofi i razjebemo joj divlji seks s njenim likom, al’ Foksu se nije dalo uzbrdo do Brašćina. Totalni debil, al’ je ipak doš’o na briljantnu ideju da se zabijemo na Radio. Rečeno – učinjeno. Trip do pakla. Nisam izdrž’o dugo u čavrlji s luđacima koji briju do šest ujutro. Zasp’o sam u pomoćnom studiju. Ujutro me ona luđakinja od Gite, što je došla u jutarnju šihtu, nešto podjebavala, al’ pošto sam bio strahovito pospan nisam je jeb’o ni dva posto…
15
B-strane
1. u l t r a v i o l e t
Feel like trash You make me feel clean…
Ovo se desilo neki dan, u dvorištu moga sna. Kebova djevojka konačno je ostala sama kod kuće na nekoliko dana. Bilo je to veselje za sve nas, jer bilo je i više nego očito da će se desit još jedna ok fešta u ok stanu. Povlačilo je to za sobom dosad mnogo puta viđene situacije, pa je filing bio pozitivan. Bilo je to ko da čitamo knjigu, mnogo puta pročitanu, a opet ponovno iščitavanu zbog njene priraslosti srcu. Jan i ja ušli smo, noseć svaki po flašu domaćega, a dočeko nas je široki osmjeh velikoga dnevnoga boravka koji je svojim mnogobrojnim grafikama i tepisonima zračio dobrodošlicom. Keb je već bio tamo. Ložio se na Asterixa zavaljen u veliku fotelju. Smjeh njegovih glasnica njihao je zavjese. Njegova djevojka pozdravila nas je svojim poznatim širokim dječjim smješkom. Vlatko je sviro mandolinu. Niko ga nije mogo izvadit iz svjeta u kojeg je upao. Ostali su bili tu negdje. Neki neobičan podbadajući bas iz ogromnih woofera odbijao se od naših tjela. Prepozno sam Howiea B-a. Nije mi bilo ništa jasno. “Zašto ovakva glazba?” - upito sam. Odgovor je bio zbunjujuć. To one vole. Kad su se pojavile u dnevnom sve mi je bilo jasno. Kebova djevojka imala je dvije starije sestre. Ne blizanke. Svaka od drugog oca. Duga priča. Nebitna priča. Sve se dogodilo brže nego obično. Razgovor, pogled, alkohol, al ne previše, pronalaženje iste notne crte, ruka u mozgu, rovarenje po znatiželji, smjeli poljubac i natruha budućnosti. 121
Ljepota dodira i način na koji je milovala vanjskom stranom šake, poput Holly Hunter u “Pianu”, zajedno s njenim očima u kojima su se, čini se zauvjek, nastanila dva kestena, bili su odlučujući da mlađu od njih dvije, izranjavan i razoren dotadašnjim ljubavnim masakrima, zavolim brže od ljetne kiše. Drugo jutro shvatio sam da je Jan zbog manje-više sličnih razloga zavolio stariju. Stvari su nekako krenule i ja nisam mogo zaustavit suze koje nisu tekle prema van, nego prema mom srcu, u kojem je, odjednom, bilo mjesta za deset tisuća jata ptica. I jednu neobičnu djevojku. Bio sam zapleten u njenu kosu ko u beskrajne tamne vlati morske trave, dok je Jan volio njenu sestru, nježno pokušavajuć je naučit na kišu njegovih jagodica. Postojale su tri sestre za tri hobita slavna. Postojale su, al samo u dvorištu moga sna su postojale.
122
2. z o o s t a t i o n
I’m ready… ready for the laughing gas… I’m ready… ready for what’s next…
Spreman sam. Spreman sam i čekam. Veliki val svježe sluzi za koju ću mislit da je kiša. Otkad sam se vratio moje arterije su ponovno začepljene. U meni se nakupila jedna velika i, poput podova autobusnih stanica, prljava spoznaja. Trebaš osjetit pritisak. Trebaš odživjet tu pulsirajuću potrebu da pobjegneš iz grada. Kad pobjegneš iz grada, shvatiš da si napravio dobru stvar. Donio dobru odluku. Ubrzo ti je jasno da bi i odavde trebalo trčat, kolikogod je lakše i zrak je ugodniji. Ne može se pobjeć od sebe. Među redove napisanih poluistina, klišejiziranih stihovnih pokušaja primirenja, isproducirane zvukove ovog umirućeg desetljeća. Među zgrade, među drveće, među ljude od kojih je dobro ispod kože. Al od sebe nikako. Pijem na tone hladnog čaja za kojeg mislim da će mi natjerat bubrege na rad. Opet je prevruće za moj pojam. Kako da objasnim sebi to pročišćenje? Kako si pomoć s kopljem kroz volju? Kako da objasnim to što se osjećam lagano načet od nove situacije koju razvijam sam i prvi put bez pomoći mojih prijatelja? Treba se znojit. Otrovi napuštaju moje tjelo i vrište mi niz vrat. Kakva zagušljiva autocesta. Kad sam htio zvat nisam mogo; nisu mi dali. Rekli su mi za moje dobro. Ja sam svejedno zvao. Rastezo osobni mrtvački sanduk da mi bude ugodnije u njemu. Sada više ne zovem. Tu sam potrebu nekako ubio. Ili se ubila sama. (Ubio ju je taj predivni grad, taj predivni san od kojeg mi suze oči i otvara se srce inevjerujemdaznabittolkotužnomeđuovimdivnimljudimanisuonikrivizato…) Od te sam se 123
potrebe očistio. Spreman sam. Spreman sam i nesiguran. Ta djevojka izlječila me brže od najjačeg i najskupljeg antibiotika. U sekundi nestala je sva bol koju sam nagomilo u sebi u proteklih pet-šest mjeseci. U sekundi nestale su sve lažne nade, podhranjena projiciranja, iscjeđene želje i ustajala nepokretnost, sav gorki teret kukavičluka i sebičnosti, sva neugodna bliska prošlost i sva agonija koja je ostala od nekadašnje sreće. Postojao je samo visoki kat periferijskog hotela i razbijeni okovi svud oko nas. Ne želim se u nju zaljubit. Da i želim, ne mogu. Daleko od toga. Al, bojim se i mrzim se i osjećam se dovoljno izmrcvaren i glup jer… spreman sam. Spreman sam to učinit. U vidu kapi za nos u mene ulazi još jedna samouništavalačka situacija. On veli da sam ovisan. To nije istina. To je istina. To nije istina. To je istina. To nije istina. To je istina. Odvagujem i ne spavam. Ovakav, spreman za novi svježi val sluzi za kojeg ću mislit da je kiša, nisam, u biti, spreman ni za šta.
124
BILJEŠKA O AUTORIMA
Alen Kapidžić je rođen 1974. Nakon završene srednje Elektrotehničke škole u Rijeci upisao (nakon avanture s Tehničkim) Filozofski fakultet u Rijeci smjer Hrvatski jezik i književnost. U ljeto 2002. godine diplomira na temi “Fanzini u hrvatskoj književnosti i hrvatska književnost u fanizinima”. Za vrijeme studija uređivao i pisao u artzinu “Off Skroz”, uređivao blok proze u studentskom časopisu za kulturu i književnost “Iže”, surađivao sa studentskim listom “Kacot”, radio kao novinar na radio postaji Svid Radio, objavljivao prozne radove u književnim časopisima: “Književna rijeka”, “Rival”, “Aleph”, napisao (u suradnji s Enverom Krivcem) roman “Piknik”; s proznim tekstom “EP Junk” na natječajima Drago Gervais i Biblioteke 90° ušao u uži izbor za nagrade i dobio preporuku izdavačima, na natječaju za kratku priču Književnog kruga iz Karlovca 2002. osvojio drugu nagradu, a 2003. i 2004. ušao među deset najboljih, na Monitorovom natječaju “Ekran priče” za 2002. uspio se ugurati među 100 priča po izboru publike, a na natječajima “Istrakon 2003. i 2004.” za kratku SF/F priču, uvrštene su mu po jedna priča u zbirkama “Bolja polovica” i “Ispod i iznad”. Speleologijom se aktivno bavi od proljeća 1997. godine.
125
Enver Krivac je kajkavac rođen u Rijeci 1976. što ga čini legalnim gorskokotarskim alienom. Iz te oprečnosti crpi lijenu energiju za pisanje tekstova sumnjive kvalitete, crtanje crno-bijelih stripova, ilustriranje mnogih tiskanih formi, guranje kvadratića po ekranu (što neki zovu i “rađenjem” elektronske glazbe), radijsko blebetanje, nekomercijalno dj-anje i gledanje Zvjezdanih Staza. Ne voli pričat o riječkom Filozofskom Faksu, voli pričat o glazbi. Sa stanovitim prijateljem je koautor “Piknika”, najopskurnijeg riječkog romana za srednjoškolce. Zovite ga na Svid. Ne zovite ga doma.
Mišo Novković je rođen 1973. godine u Vinežu kraj Labina. Apsolvent Studija hrvatskog jezika i književnosti – nedostaje mu samo još Diplomski. Autor zbirke pjesama “Mjeseckiša”, supokretač i imenovatelj projekata kao što su: “Iže”, prvi časopis za književnost i kulturu na Filozofskom fakultetu u Rijeci; “Kacot”, nekadašnji mjesečnik za studente u Rijeci; “Radio ničija budala”, radijski program koji je “na divlje” nekoliko dana išao u eter na području Rijeke i okolice; sudjelovao još u pokretanju i radu “OFF Skroza”, prvog fanzina na Filozofskom fakultetu te SKIP-a, prve radijske emisije namijenjene studentima u okviru SVID radija.
126
O UDRUZI KATAPULT
Udruga Katapult je osnovana u Rijeci početkom 2006. godine s ciljem poticanja stvaralaštva i kulture mladih, promoviranja mladih autorica i autora te suradnje u izdavaštvu. Udruga svoje ciljeve provodi kroz promocije mladih autorica i autora, kreativne radionice i seminare, pružanje logističke i edukacijske potpore članovima u kreativnom pisanju, lekturi, grafičkom dizajnu, web dizajnu, uredništvu, grafičkoj pripremi, crtanju stripova, marketingu itd. Drugim riječima, udruga Katapult educira mlade u svim segmentima izdavačkog procesa, potiče njihovu kreativnost, međusobno i zajedničko djelovanje i suradnju te volonterstvo kao temeljnu vrijednost modernog, aktivnog i snažnog civilnog društva. Također kreira kulturni prostor u kojem mladi mogu ostvariti svoju kreativnost, osigurava im potporu i daje povratnu informaciju o njihovom radu. Jednako tako želi razviti odgovornost autora prema knjizi kao proizvodu svojeg i tuđeg kreativnog rada.
kontakt e-mail katapult@katapult.com.hr
C O M M O N S
D E E D
Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada 2.5 Slobodno smijete: • umnožavati, distribuirati i javnosti priopćavati djelo Pod sljedećim uvjetima:
Imenovanje. Morate priznati i označiti izvornog autora ili davatelja licence. Nekomercijalno. Ovo djelo ne smijete koristiti u komercijalne svrhe. Bez prerada. Ne smijete mijenjati, preoblikovati ili prerađivati ovo djelo.
• U slučaju daljnjeg korištenja ili distribuiranja morate drugima jasno dati do znanja licencne uvjete ovog djela. • Od svakog od tih uvjeta moguće je odstupiti, ako dobijete dopuštenje nositelja autorskog prava. Prethodno ni na koji način ne utječe na zakonska ograničenja autorskog prava. Ovo je svima čitljiv sažetak Pravnog teksta (pune licence).
Alen Kapidžić, Enver Krivac, Mišo Novković • Smeće
creative commons
Izdavač Zigo Rijeka
Za izdavača Zlatko Ožanić
Urednik Diego Sobol
Posebna gošća Lea Stoiljković
Lektura i korektura Mišo Novković
Dizajn ovitka i foto Sanja Antolič
ISBN 953-7142-08-6 www.katapult.com.hr