Епископ Николај, протођакон Љубомир Ранковић, СРПСКЕ СЛАВЕ и ВЕРСКИ ОБИЧАЈИ

Епископ Николај СРПСКЕ СЛАВЕ протођакон Љубомир Ранковић ВЕРСКИ ОБИЧАЈИ

1

САДРЖАЈ СРПСКЕ СЛАВЕ Свети Игњатије Богоносац ............................................................................. Свети Првомученик и Архиђакон Стефан ....................................................... Свети Василије Велики ............................................................................. Свети Јован Крститељ ............................................................................. Свети Сава Архиепископ Српски ............................................................ Свети Апостол Петар – Часне Вериге ............................................................ Света Три Јерарха ............................................................................. Свети Мученик Трифун ............................................................................. Свети Симеон Богопримац ............................................................................. Свети Великомученик Георгије – Ђурђевдан ................................................. Свети Апостол и Јеванђелист Марко ............................................................ Свети Василије Острошки ............................................................ Свети Пророк Јеремија ............................................................ Свети Јован Богослов, Апостол и Јеванђелист ........................................... Свети Николај Мирликијски – Пренос Моштију ........................................... Свети Ћирило и Методије ....................................................... Свети Цар Константин и Царица Јелена ....................................................... Свети Великомученик Цар Лазар ....................................................... Рођење Светог Јована Претече и Крститеља Господњег – Ивањдан ......... Свети Апостоли Петар и Павле – Петровдан ................................................. Свети Великомученик Прокопије ....................................................... Свети Арханђел Гаврило ....................................................... Свети Пророк Илија ....................................................... Свети Великомученик Пантелејмон ....................................................... Усековање Главе Светог Јована Крститеља ................................................. Свети Јоким и Ана ............................................................................. Преподобни Кириак Отшелник – Михољдан ................................................. Покров Пресвете Богородице ............................................................ Свети Апостол Тома – Томиндан ............................................................ Свети Мученици Сергије и Вакхо – Срђевдан ........................................... Преподобна Петка – Параскева, Света Петка ........................................... Свети Апостол и Јеванђелист Лука ........................................... Свети Великомученик Димитрије – Митровдан ........................................... Преподобни Аврамије Затворник ............................................................ Свети Козма и Дамјан – Врачеви ............................................................ Свети Великомученик Георгије – Ђурђиц ........................................... Сабор Светoг Архангела Михаила – Аранђеловдан ................................ Свети Мученик Стефан Дечански, Краљ Српски – Свети Мрата ......... Свети Јован Милостиви ............................................................ Свети Јован Златоусти ............................................................ Свети Апостол и Јеванћелист Матеј ............................................................ Ваведење Пресвете Богородице ............................................................ Свети Алимпије Столпник ............................................................ Свети Апостол Андреј Првозвани ............................................................ Свети Николај Чудотворац, Мирликијски – Никољдан ................................

4 4 4 5 5 5 6 6 6 7 7 7 8 8 8 9 9 9 10 10 10 11 11 11 12 12 12 13 13 13 14 14 14 15 15 15 16 16 16 17 17 17 18 18 18

ВЕРСКИ ОБИЧАЈИ Крсна слава ....................................................................................................... Божићни празници и обичаји ........................................................................... Обичаји за васкрс ............................................................................................ Верски празници ............................................................................................ Храм ....................................................................................................... Хришћански дом ............................................................................................ Савети и упутства ............................................................................................ Крштење ....................................................................................................... Венчање ....................................................................................................... Култ мртвих .......................................................................................................

19 20 27 32 35 39 42 44 46 48

2

Део први: Епископ Николај СРПСКЕ СЛАВЕ

3

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БОГОНОСАЦ 2. јануар Овај светитељ назван је богоносцем јер је стално у срцу и на уснама носио име Бога живога, а и зато што га је, као малог, Исус Христос држао на рукама. По предању, Господ је учећи своје ученике смерности, узео једно дете, ставио међу своје ученике и рекао: Ко се понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небескоме (Мат. 18,4). То дете био је Игњатије. Када је одрастао био је ученик светог Јована Богослова, а касније епископ у Антиохији где је први увео антифонски начин појања у цркви. То је појање за две певнице, тако да кад на једној страни појање престане, на другој почиње, а овај се начин светом Игњатију чудотворно открио. У то време је цар Трајан, пролазећи кроз Антиохију у ратном походу против Персије, чуо за светог Игњатија и покушао да га, саветима и претњама, чак и понудом сенаторске титуле, окрене од вере. Кад није успео, наредио је да га окованог пошаљу у Рим и баце у арену пред звери. Тешки пут од Антиохије до Рима светитељ је провео у молитвама и жељи да страда за свога Господа. Лавови су га растргли у римској арени 106. године. Од светитеља и мученика остало је само неколико костију и његово срце испуњено за Господа Исуса. СВЕТИ ПРВОМУЧЕНИК И АРХИЂАКОН СТЕФАН 9. јануар

Свети првомученик и архиђакон Стефан, био је Јеврејин и сродник апостола Павла. Први је од седам ђакона које су свети апостоли рукоположили и поставили на службу око помагања сиротиње у Јерусалиму. Зато је и прозван архиђаконом. Својом вером чинио је многа чудеса међу људима, а својим противницима Јеврејима супротстављао се мудрошћу и силом Светог Духа. Оптужен је да је хулио на Бога и на Мојсија, а уз помоћ лажних сведока и осуђен. Светитељ се, озарен својом вером обратио народу и говорио о многим доброчинствима која је Бог учинио народу Израиља и назвао их издајницима и крвницима Христовим. Убрзо после тога извели су га из града и каменовали. Међу мучитељима налазио се и његов сродник Савле, касније апостол Павле. Стефанову мученичку погибељ гледала је са неког удаљеног места и Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом и усрдно се молила Богу за овог страдалника истине и вере. Тело светог Стефана кришом је узео и сахранио на свом имању потајни хришћанин и кнез јеврејски Гамалил. СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ 14. јануар

Свети Василије Велики, архиепископ кесаријски, рођен је у време цара Константина. Још док је био некрштен школовао се у Атини и био је врло образован, јер је петнаест година учио философију, реторику, астрологију и остале науке тога времена. Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан – касније цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Поставши чврсти поборник православља,луча моралне чистоте и верске ревности, овај умни богослов се с правом назива Велики. Живео је само педесет година, али је био чврсти стуб Цркве и њен ревносни стројитељ. Десет година је служио као епископ Кесарије кападокијске, и називан пчелом цркве Христове. Сачувана су многобројна дела овог оца Цркве, богословска, канонска, апологетска као и служба названа по његовом имену. Ова служба се служи десет пута у години и то: 14. јануара, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста, осим Цветне, на Велики четвртак и на Велику суботу. Свети Василије мирно се упокојио и преселио у царство Христово 14. јануара 379. године.

4

СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ 20. јануар Прославља се неколико пута у години, али највише свечара је овога дана 20. јануара. Међу личностима јеванђелским које окружују Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима посебно место, како по свом чудесном доласку на свет и начину живота, тако и по улози у крштавању људи и крштењу Месије, а и по свом трагичном изласку из овога живота. Он је био такве моралне чистоте да се пре могао назвати анђелом него смртним човеком, а једини је од свих пророка који је свету могао и руком показати онога кога је пророковао. Јованова главна улога у животу била је на дан Богојављења, па је Црква од давнина, дан по Богојављењу посветила његовом спомену. За овај дан везује се и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука хтео је да пренесе тело Јованово из Севастије где је великог пророка посекао цар Ирод. Успео је само да пренесе једну руку у Антиохију, своје родно место, где је чувана до десетог века, а после пренета у Цариград одакле је нестала у време Турака. Прича се да је сваке године на дан светитељев, архијереј износио пред народ његову руку. Када би се јављала раширена најављивала је родну и обилну годину, а када би била згрчена предсказивала је неродну и гладну. СВЕТИ САВА АРХИЕПИСКОП СРПСКИ 27. јануар Растко Немањић, Свети Сава, син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен је 1169. године. Док је био још сасвим млад тежио је духовном животу због чега је одбегао у Свету Гору и замонашио се, а потом прешао цео подвижнички устав. Следећи пример свога сина, Стефан Немања отишао је такође на Свету Гору, ту се замонашио и умро као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност српске цркве и постао први Архиепископ српски. Заједно са својим оцем подигао је манастир Хиландар, а потом и друге манастире, цркве и школе по целој Србији. Путовао је два пута на поклоњење у Свету Земљу, мирио своју браћу завађену око власти, мирио Србе са њиховим суседима. Стварајући српску цркву стварао је тиме и српску државу и културу. Уносио је мир међу балканске народе због чега су га сви они волели и поштoвали, а српском народу је дао хришћански дух који није пропао са пропашћу српске државе. Свети Сава умро је у Трнову на Богојављење 1236. године. Краљ Владислав пренео је његово тело у манастир Милешеву. После 359 година, силни Синан-паша спалио је светитељеве мошти на Врачару, али је светосавски дух од тада још јаче заживео у народу. СВЕТИ АПОСТОЛ ПЕТАР – ЧАСНЕ ВЕРИГЕ 29. јануар На овај дан спомиње се свети апостол Петар због верига у које је био окован по наредби цара Ирода. У његовој тамници појави се анђео и вериге спадоше са Петра (Дел. ап. 17, 7). Те вериге хришћани су сачували колико због успомена на светог Петра, толико због њихове исцелитељске моћи. Прича се, да су се многи болесници излечили само додирнувши вериге (као и убрус апостола Павла – дела апостолска 19, 12). Патријарх Јерусалимски, свети Јувенал, дао је те вериге на дар царици Евдокији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег. Царица их је преполовила, па једну половину послала Цркви Светих апостола у Цариград, а другу половину дала својој кћери Евдоксији, жени Валентиновој у Рим. Евдоксија је сазидала цркву Св. Петра и положила у њу ове вериге, заједно са оним у које је свети Петар, пред своју смрт, био окован од опаког цара Нерона.

5

СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА 12. фебруар Света три јерарха, заправо су светитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти, а сваки од њих има свој дан празновања у месецу јануару. Овај заједнички празник сва три светитеља установљен је у XI веку у време цара Алексија Комнена због чудне расправе у народу око тога који је од тројице светих највећи: Григорије због дубине ума, Василије због чистоте и храбрости или Златоусти због чудесне речитости и јасноће излагања вере. Њихове присталице су се чак и различито називали: Василијани, Григоријани и Јованити. Промислом Божјим овај спор је решен на корист Цркве и славу светитеља, јер се они, сваки понаособ, а потом сва тројица, јавише епископу евхаитском Јовану речима да су они једно у Бога и да међу њима нема ништа противречно. Посаветовали су епископа да им напише једну заједничку службу и одреди заједнички дан празника. Тако је међу народом спор срећно решен и одређен 12. фебруар, као заједнички празник ових светитеља. Прослављају га сви православни, а у Грчкој је то највећи национални и школски празник. СВЕТИ МУЧЕНИК ТРИФУН 14. фебруар Рођен је у селу Кампсади у Фригији, у сиромашној сељачкој кући. У детињству је чувао гуске, али је увек носио у себи велику благодат Божју, јер је могао исцељивати болести на људима и стоци и истеривати из њих зле духове. У то време завладао је Римским царством цар Гордијан чија се ћерка Гордијана тешко разболела пореметивши умом. Многи лекари покушали су да јој помогну, али нису успели. Зли дух једном из ње проговори и рече да га само Трифун може истерати, те доведоше многе људе из царства са тим именом. Тек кад се, по Божјем промислу, појавио млади Трифун из Кампсаде, успео је да излечи девојку, а срећни цар га је обасуо многим даровима Све то богатство, младић је на повратку разделио сиромасима, а наставио да чува гуске и да се моли Богу. Када је на римски престо дошао христоборни цар Декије, свети Трифун је много пострадао и много мучен за Христа, али је сва та мучења радо подносио говорећи: “О кад би се могао удостојити, да огњем и мукама скончам у име Христа Господа и Бога мога“. Мучитељи су га најзад осудили да буде посечен мачем. Пред смрт он се помолио и предао душу своме Творцу, 250. године. СВЕТИ СИМЕОН БОГОПРИМАЦ 16. фебруар У време цара Птоломеја Филаделфа светитељ Симеон је, као један од знамените седамдесеторице, изабран да преведе Библију са јеврејског на грчки језик. Радио је савесно свој посао, али кад је преводио пророка Исаију збунио се од речи „дјева ће затрудњети и родиће сина“, и одлучио да напише „млада жена“. У том тренутку јавио се Симеону анђео Божји и објаснио му да је пророчанство истинито и да ће се у њега уверити јер, по Божјој вољи, неће умрети док не види Месију рођеног од девојке. Обрадован овим гласом са неба, праведни Симеон оставио је пророчанство неизмењено и захвалио Богу што ће видети Обећанога. Када је Дева са Младенцем дошла у храм јерусалимски Дух Божји јавио је Симеону срећни догађај. Радосни старац узео је Христа у руке, а потом замолио Бога да га срећног, отпусти из овог живота. Убрзо затим издахнуо је свети Симеон, и овај праведни старац сматра се и данас заштитником мале деце.

6

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ – ЂУРЂЕВДАН 6. мај Овај славни светитељ родио се у кући богатих и часних родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину где је дечак одрастао и већ у двадесетој години доспео до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, али је млади Ђорђе ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру. Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића. Он се непрестано, усрдно и искрено молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру, а међу њима и царева жена Александра, главни жрец Атанасије, земљорадник Гликерије, потом Валерије, Донат и Тирин. Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а свети Ђорђе посечен је 303. године. Многа чудеса дешавала су се од тада на његовом гробу. Господ га је, због његове искрене и непоколебиве вере, учинио моћним да помаже свима који су у невољи и који га искрено славе и призивају његово име. СВЕТИ АПОСТОЛ И ЈЕВАНЂЕЛИСТ МАРКО 8.мај Био је сапутник и помоћник апостола Петра који је у својој посланици Марка назвао својим духовним сином. Кад је Марко био са Петром у Риму, замолише га верници да им напише спасоносну науку Господа Исуса и Његов живот и чудеса. Марко је написао Свето Јеванђеље које је и апостол Петар посведочио као истинито, и тада Марка поставио за епископа и проповедника у Мисиру. Мисир је у то време био у мраку незнабоштва, гатарства и идолопоклонства, али је Марко уз помоћ Божју посејао семе хришћанства по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дошао је Марко у Александрију и ту основао цркву, поставио епископа, свештенике и ђаконе, те и овде учврстио хришћанство. Своје проповеди поткрепљивао је многим чудесима и добрим делима. Бежао је од прогона у Пентапољ, а потом поново у Александрију. Незнабошци су тада ухватили Марка и уз силне погрде вукли га улицама Александрије. Сав рањав и крвав доспео је у тамницу где му се јавио анђео небески, а потом и Господ Исус крепећи га речима: „Мир теби Марко, јеванђелисте мој!“ Марко ја одговорио:“Мир и Теби Господе мој, Исусе Христе!“ Сутрадан су поново почели да га муче, али он је издахнуо и отишао у бољи свет. СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ 12. мај Рођен, је у Поповом Селу у Херцеговини, од простих и благородних родитеља. Од малена био је испуњен љубављу према вери и Цркви, а када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог озбиљног подвижничког живота, а доцније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског. Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у православљу своје вернике чувајући их од турске свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој строги подвижнички живот, уз топле молитве и бригу за своје вернике. Умро је у XVI веку, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцељења и утехе верују и притичу им и хришћани и муслимани. У Острогу се, сваке године на Тројице, одржава велики народни сабор.

7

СВЕТИ ПРОРОК ЈЕРЕМИЈА 14. мај Рођен је шест векова пре Христа у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео је да пророкује у време цара Јосије, у својој 15 години. Стално је прогањан, јер је пророковао многе несреће царевима и великашима због њихове вере у лажне идоле и приношења деце на жртву тим идолима. Цару Јоакиму је прорекао да ће му се тело вући несахрањено изван зидина Јерусалима; потоњем цару Јехонију да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом и тамо умрети. Кад је на престо у Јерусалим дошао цар Седекија, Јеремија је прорекао пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилонаца. У долини Тотеф под Јерусалимом, на месту где су деца клана као жртве идолима, прорекао је скори пад Јудејског царства. Ускоро Вавилонци заузму Јерусалим, град разоре и опљачкају, много људи убију, а робље одведу у Вавилон. Пророк Јеремија узео је кивот из храма и сакрио га на брду Нават где је умро Мојсије, а огањ из храма сакрио је у један дубок бунар. Неки Јевреји одвели су га у Мисир, где је пророковао пропаст мисирских идола и долазак Деве са Младенцем. Ту, у Мисиру, Јевреји су каменовали светог Јеремију и ту је сахрањен. По предању, цар Александар Велики посетио је гроб пророка Јеремије. По царевој наредби Јеремијино тело је пренето и сахрањено у Александрији. СВЕТИ ЈОВАН БОГОСЛОВ, АПОСТОЛ И ЈЕВАНЂЕЛИСТ 21. мај Син је рибара Заведеја и мајке Саломије. Јован је, са својим братом Јаковом кренуо за Христом и никад га више није напустио. Једини је са светом Богомајком остао под крстом распетог Господа, а потом је брижно чувао и служио светој Деви све до њеног успенија. Касније је отишао у Ефес и надахнуто проповедајући, многе је преобратио у хришћанство. У прогонству на острву Патмос написао је чувено Јеванђеље и Откровење. У време цара Нерве поново је био слободан и вратио се у Ефес где је наставио своје дело христијанизације незнабожаца. Кад је свети Јован имао већ више од сто година, изашао је са својих седам ученика из Ефеса и наредио им да ископају гроб у облику крста. Потом је старац легао у гроб и његови ученици су га сахранили. Верници су касније отворили Јованов гроб, али тело није било у њему. Једино се, сваке године 21. маја, од његовог гроба дизао неки ситни прах, мирисан и лековит. Тим прахом народ је лечио многе болести. СВЕТИ НИКОЛАЈ МИРЛИКИЈСКИ -ПРЕНОС МОШТИЈУ 22. мај Овај славни светитељ, милостив, мудар и неустрашив свештеник, провео је свој век као анђео Божји. За живота су га већ сматрали светитељем и призивали у помоћ коју је несебично пружао. Замонашио се у манастиру „Нови Сион“ а касније је изабран за архиепископа града Мира у Ликији. У том граду налазиле су се његове мошти од 343. године када се упокојио па све до 1087. године. Те године је, у време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика, тело светог Николаја пренето из Мира, ликијскога града, у град Бари у Италији. То је било време најезде муслимана на Ликију. Светитељ се, у једном чудесном сну јавио неком часном свештенику из Барија и наредио да му се мошти пренесу у Бари који је у то време био православни град и под православним патријархом. При преносу светитељских моштију десила су се многа чудеса, а у овај дан најчешће се спомиње како је свети Никола повратио вид слепом српском краљу Стефану Дечанском.

8

СВЕТИ ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ 24. мај Ова два брата рођена су у Солуну, у кући знаменитих и богатих родитеља Старији брат Методије провео, је као официр, десет година међу Словенима (македонским) и тако научио словенски језик. По повратку у Грчку замонашио се, а мало иза тога придружио му се и млађи брат Кирило (Константин). Када је хазарски цар Каган тражио од цара Михаила проповеднике хришћанства, цар му је послао браћу Ћирила и Методија. Они су убедили прво Кагана и његове доглавнике, а затим и много народа превели у хришћанство. По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку од 38 слова, и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски. На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире веру Христову, а умножене црквене књиге поделили су свештеницима да уче омладину. На папин позив стигли су у Рим, где се Ћирило разболео и умро 14. фебруара 869. године. Методије се потом вратио у Моравију и наставио са ширење вере међу Словенима све до смрти 6. априла 885. године. Његово дело наставили су његови ученици са светим Климентом, као епископом на челу. Прешли су Дунав и стигли на југ, у Македонију (Охрид) и ту продужили започети посао браће Ћирила и Методија. Ширили су веру и писменост међу Словенима. СВЕТИ ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА 3. јун Одмах по доласку на престо, имао је цар Константин три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву, и Византију. Пред борбу са Максенцијем, по предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Он је наредио да се искује велики крст који је ношен пред војском, и ову борбу окончао је као своју велику победу. Одмах потом Константин је издао знаменити Едикт у Милану 313. године, којим је престао прогон хришћана После победе над Византијом, саградио је диван престони град на Босфору и назвао га Константинопољем. Када се цар тешко разболео, јавили су му се апостоли Петар и Павле и саветовали да га епископ Силвестар крсти. После тога страшна болест нестала је са његовог тела. Света Јелена, царева мајка, радила је много за веру Христову, а када је била у Јерусалиму пронашла је часни крст Господњи и сазидала цркву Васкрсења на Голготи, а потом и многе друге цркве на Светој Земљи. У својој 80. години умрла је ова света жена 327. године, а цар Константин поживео је још десет година иза своје мајке. Умро је у граду Никомидији 337. године, а сахрањен у цркви Светих апостола у Цариграду. СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ЦАР ЛАЗАР 28. јун Један је од српских великаша који су владали српским царством после Душана Силног. По смрти цара Уроша, патријарх Јефрем је, тадашњег кнеза Лазара, крунисао за српског цара. Лазар је слао: изасланство у Цариград са монахом Исаијом и молио да се скине анатема са српског народа. Саградио је многе цркве, а најпознатије су Раваница и Лазарица. Обновио је Хиландар и Горњак, а био је ктитор и руског манастира Пантелејмона, Лазар је стално ратовао са тадашњом моћном турском силом, али је, 28. јуна на Косову, српска војска изгубила битку, а турски цар Мурат посекао је светог мученика Лазара. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје. Када је почела сеоба Срба, народ је носио са собом и његове свете мошти и склонио их у манастир Раваницу на Фрушкој гори. За време Другог светског рата 1942. године, његово тело пренето је у Београд, где је почивало све до 1988. године, када је преко свих српских земаља и области кренуло поново на Косово у ман. Грачаницу. Одатле је 1989. пренето у Лазареву задужбину ман. Раваницу, код Ћуприје, где и данас почива.

9

РОЂЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ – ИВАЊДАН 7. јул Шест месеци пре свог јављања у Назарету Пресветој Деви Марији, велики Гаврил, анђео Божји, јавио се првосвештенику Захарији у храму јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, анђео је објавио чудесно зачеће бездетне старице, Захаријине жене Јелисавете. Захарија није одмах поверовао речима које је чуо и остао је нем све до осмог дана по рођењу детета. Кад су се сакупили рођаци због обрезања и давања имена младенцу, отац Захарија, будући нем, написао је на дашчици име Јован и истога тренутка проговорио. Из Захаријиног дома који се налазио између Витлејема и Хеврона, расчуло се о овим чудним догађајима по целом Израиљу, те је глас стигао и до Ирода, који је наредио да се покољу деца по Витлејему. Наредио је да пронађу и Јована, али је Јелисавета успела да сакрије дете. Разјарен Ирод послао је џелате у храм по Захарију, и они су га уз пут убили. Јелисавета је, са својим сином Јованом, успела да побегне и да се сакрије у некој пештери. Ту је ускоро преминула и дечак је остао сам у пустињи на старању Бога и анђела Божјих. СВЕТИ АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ – ПЕТРОВДАН 12. јул Свети апостол, Петар, рођен је у Витсаиди. Био је рибар и звао се прво Симон. Господ му је дао име Киф или Петар (Јов. 1,42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мат.

16, 16). Његова вера се постепено утврђивала, јер када је Господ изведен пред суд, Петар га се три пута одрекао, али се због тога покајао и постао потом силни и неустрашиви проповедник Јеванђеља После једне његове беседе три хиљаде људи се обратило у веру. Проповедао је у Палестини, малој Азији, Илирику и Италији. Помагао је и вером исцељивао људе. По заповести цара Нерона Петар је разапет на крст, а он сам молио је џелате да га разапну главом окренутом на доле, сматрајући себе недостојним да умре као његов Господ. Свети апостол Павле, рођен је у Тарсу у племену Венијаминову. Најпре се звао Савле, учио код Гамалила и био фарисеј и прогонитељ хришћана. Када се чудесно обратио у веру постао је апостол и ватрени поборник и проповедник Јеванђеља, од граница Арабије до Шпаније. Много је страдао и стрпљиво подносио муке, чврст и стамен у својој вери у Господа достигавши такво савршенство да је могао рећи: „Не живим ја, него Христос у мени“. Посечен је у Риму у време цара Нерона као и апостол Петар. СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ПРОКОПИЈЕ 21. јул Рођен је у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке и звао се Неаније. По очевој смрти мајка га је васпитавала потпуно у духу идолопоклонства, па је у војничкој служби код цара Диоклецијана достигао чин војводе. Прогонио је хришћане и на једном таквом задатку на путу према Александрији десио се у ноћи јак земљотрес, а војводи се јавио Господ и показао му крст на небу. Од тог тренутка цео његов живот постао је борба за крст и хришћанство. Када је због тога доспео у тамницу јавио му се поново Господ и крстио га именом Прокопије. Незнабошци су тада бацили у тамницу и дванаест хришћанки, које је Прокопије учио вери Христовој и томе како ће примити мученички венац. Зато се у чину венчања спомиње и свети Прокопије. Ове жене су страшно мучене, а Прокопијева мајка, гледајући њихове муке и храброст, примила је крштење и свих тринаест жена су погубљене. Свети Прокопије се усрдно молио за њих и за све друге невољнике. Посечен је 21. јула 303. године у Кесарији палестинској.

10

СВЕТИ АРХАНЂЕЛ ГАВРИЛО 26. јул Мисли се да је празновање овог дана установљено још у Светој Гори у IX веку поводом јављања овога арханђела у једној ћелији, где је прстом у камену написао песму Богородици. Песма се звала „Достојно јест“ па се ова ћелија и данас тако зове. У вези са овим помињу се и остала јављања арханђела Гаврила као јављање Мојсију кад је саопштио овом изабранику Божјем како је створен свет, а Мојсије то записао у књизи Постања. Јавио се и пророку Данилу и јавио тајне о будућим царствима и доласку Спаситеља, а потом светој Ани да ће родити преблагословену и пречисту Деву Марију. Много пута јављао се Светој Деви док је боравила у храму јерусалимском. Првосвештенику Захарији јавио је рођење сина, светог Јована Крститеља, а Светој Деви у Назарету саопштио је благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа. Јавио се праведном Јосифу, пастирима код Витлејема, женама мироносицама и, најзад, самом Господу у врту Гетсиманском када га је, као човека, крепио пред његово страдање. СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА 2. август Боговидац и чудотворац, родом из племена Аронова из града Тесвита, због чега се још зове и Тесвићанин. Када се Илија родио његов отац Савах, видео је око њега анђеле који га повијају огњем и хране пламеном, што је било знамење његовог пламеног карактера и силе огњене. Младост је провео у дубоком размишљању и молитви, често сам у пустињи. У то време јеврејско царство било је подељено на два дела: једно са престоницом у Јерусалиму, а друго у Самарији. Свети пророк Илија ту се сукобио са израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Они су се клањали идолима и одвраћали народ од праве вере. Великим чудесима Илија је доказао силу и власт Божју. Затворио је небо и киша није падала три и по године, а огњем са неба запалио је жртву Богу своме. Молитвом је потом послао кишу на земљу, чудесно умножио брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсао јој умрлог сина. Цару Ахаву и његовој жени Језавељи прорекао је ружну смрт, што им се и десило. На Хориву разговарао је пророк Илија са Богом и чуо му глас. Пред смрт је узео за наследника у пророчком звању Јелисија и, најзад, отишао на небо у огњеним колима, са огњеним коњима СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ПАНТЕЛЕЈМОН 9. август Рођен је у Никомидији од мајке хришћанке и оца незнабошца. Већ сасвим млад постао је лекар, а свештеник Ермолај крстио га је и научио вери Христовој. Пантелејмон – што значи свемилостиви, излечио је чудотворно, именом Христовим, једнога слепца кога су други лекари узалуд покушавали да излече, и тада га они, из зависти, пријаве као хришћанина. Светитељ је изашао пред суд цара Максимијана где је такође излечио једног изузетног човека од дуготрајне болести што је многе незнабошце привукло хришћанству. Осудили су га и све муке подносио је мирно и трпељиво уз помоћ Господа коме се усрдно молио. Осуђен је на посечење мачем, заједно са свештеником Ермолајем. Пострадао је врло млад, 9. августа 304. године, под неком маслином која се потом цела окитила плодовима. Његове мошти су постале целебне, а име светог Пантелејмона призива се при водоосвећењу и јелеосвећењу заједно са светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Најлепши храм посвећен овом светитељу налази се на Светој Гори.

11

УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА 11. септембар У време цара Ирода Антипе, сина старог Ирода, убице витлејемске деце, проповедао је у Галилеји свети Јован Крститељ. Пошто је цар отерао своју закониту жену и узео жену свога живог брата Филипа, Иродијаду, свети Јован устао је против овог безакоња и због тога је доспео у тамницу. На једној свечаности, занесен игром Иродијадине кћери Саломије, цар јој обећа да ће јој испунити сваку жељу. Она је, по наговору своје зле мајке затражила светитељеву главу, а пијани цар јој је испунио жељу и посекао светог Јована. Његови ученици узели су у ноћи његово тело и часно га сахранили, а бесна Иродијада је избола иглом језик Јованов и главу закопала на неко нечисто место. Ускоро је све ове злотворе стигла заслужена казна, па су скончали свој живот у беди и понижењу. Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху, а празновање 11. септембра, установљено је зато што је тога дана освећена црква коју су над Јовановим моштима у Севастији, подигли цар Константин и царица Јелена. СВЕТИ ЈОАКИМ И АНА 22. септембар Свети Јоаким био је син Варпафира, од колена Јудиног и потомак цара Давида, а Ана, кћи свештеника Матана из колена Левијева, из којег је и првосвештеник Арон. Свештеник Матан имао је три кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удала у Витлејем и родила Саломију, Совија се такође удала у Витлејем и родила Јелисавету мајку светог Јована Крститеља, а Ана се удала у Назарет за Јоакима. Педесет година живели су у браку Јоаким и Ана, али без деце. Били су врло имућни, али скромни и тихи људи који су много давали сиромасима и храму. Под старост отишли су заједно у Јерусалим у храм да принесу жртву Богу и тада их је укорио првосвештеник Исахар речима упућеним Јоакиму: „Ниси достојан да се из твојих руку прими дар јер си бездетан“. Стари људи су се много ражалостили због ових речи и опет се дадоше на молитву Богу да и њима учини чудо као некада Авраму и Сари, и подари им једно дете за утеху у старости. Бог им је послао анђела небеског да им објави рођење „кћери преблагословене којом ће се благословити сви народи на земљи и кроз коју ће доћи спасење свету“. И заиста кроз девет месеци, Ана је донела на свет Свету Деву Марију, мајку Исуса Христа. Јоаким је поживео 80, а Ана 79 година. ПРЕПОДОБНИ КИРИЈАК ОТШЕЛНИК -МИХОЉДАН 12. октобар Свети Кириак је рођен у Коринту од родитеља Јована и Евдокије. Јован је био презвитер, а месни епископ Петар његов рођак. Овај епископ поставио је младог Кириака за чтеца Саборне цркве, те је младић читајући Свето писмо врло рано почео да се диви Божјем промислу и устројству спасења људског рода. Жеља за духовним животом одвела га је у Јерусалим где је ступио у манастир и од Божјег човека Евстогорија добио почетна упуства о монашком животу. Боравио је у више манастира, ревновао је много за православну цркву и разобличавао разне јереси, а пост и бдење у пустињи били су уобичајени начин његовог дугог живота. Био је крупан и снажан човек иако је често јео само сирово зеље. Пред крај живота боравио је у обитељи светог Харитона где су монаси јели једанпут дневно и то по заласку сунца. Кириак је био понос међу монасима, моћни исцелитељ болних и благи утешитељ невољних. Поживео је сто девет година и упокојио су у Господу 557. године.

12

ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ 14. октобар Црква је одувек прослављала Пресвету Богородицу као покровитељицу и заштитницу хришћана, која својим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута помагала је појединцима и народима у рату и миру, и свуда у невољама. Догађај који црква празнује десио се 14. октобра 911. године, у време цара Лава Мудрога (Философа). Било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа, а негде у позадини стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четири сата после поноћи, угледао је свети Андреј Пресвету Богородицу са распростртим омофором изнад народа, као да том одећом покрива народ. Била је одевена у златокрасну порфиру, и блистала окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Свети Андреј показа руком Епифанију и упита га да ли и он види “Царицу и госпођу, како се моли за сав свет“, што Епифаније зачуђен потврди. Због тога догађаја уведено је празновање, да нас подсећа на тај тренутак и на стално покровитељство Пресвете Богородице кад год то, у невољама, од ње молитвено тражимо. СВЕТИ АПОСТОЛ ТОМА – ТОМИНДАН 19. октобар Један је од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Господа Христа, добила се нова потврда тог чудесног догађаја. Васкрсли Господ поново се јавио ученицима да би уверио Тому. Господ му рече: „Пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран“. Тома узвикну: „Господ мој и Бог Moј“ (Јов. 20). После силаска Духа светог, апостоли су коцком одлучивали куда ће ићи на проповед и свети Тома доби Индију. Иако тужан што одлази тако далеко, охрабрен Господом, много је народа тамо обратио хришћанској вери, установио цркву и поставио свештенике и епископе. Између осталих, обратио је и две сестре, жене двојице кнежева Тертијану и Мигдонију. Обе сестре, после много невоља, ослобођене брака поживеле су богоугодно и у подвигу до смрти. Кнез Муздије, Тертијанин муж, коме је апостол крстио жену и сина Азана, осудио је светитеља на смрт. Тако је свети Тома окончао свој земни живот. Пре смрти и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Пошто је стигао касно замолио је да отворе гроб Пречисте, али њено тело не беше тамо. Господ је већ узео своју мајку у насеље небеско. Тако свети Тома својим неповерењем утврди веру у васкрсење Господа, а својом доцњом откри чудесно прослављање Матере Божје. СВЕТИ МУЧЕНИЦИ СЕРГИЈЕ И ВАКХО – СРЂЕВДАН 20. октобар Ова два светитеља били су прваци и великаши на двору цара Максимијана који их је поштовао и уважавао због њихове храбрости, верности и мудрости. Када је цар сазнао да су они хришћани сва његова љубав претворила се у гнев нарочито када су отворено одбили да учествују у свечаностима жртвоприношења идолима. Наредио је да им се одузму војничка одела и сви знаци части, достојанства и чина. Потом их је послао у изгнанство у Азију свом намеснику Антиоху. Намесник је по-кушао да их убеди да се одрекну Христа да би себе спасли бешчашћа, мука и смрти, али оба светитеља остали су чврсти у својој вери. Свети Вакхо издахнуо је под батинама намесникових војника, а свети Сергије одмах потом био је мучен и посечен у граду Росафу у Сирији. Оба ова мученика и витеза вере Христова страдали су око 303. године.

13

ПРЕПОДОБНА ПЕТКА – ПАРАСКЕВА, СВЕТА ПЕТКА 27. октобар Ова славна светитељка српског порекла рођена је у Епивату, између Силинаврије и Цариграда. Родитељи Свете Петке, имућни и побожни хришћани, имали су једног сина Јевтимија који се, још за живота родитеља замонашио, а касније постао знаменити епископ мадитски. По смрти родитеља, девица Петка напустила је родитељски дом и започела, Христа ради, подвижнички живот какав је одувек желела. Отишла је прво у Цариград, а потом, до своје старости, живела у Јорданској пустињи у посту и молитви прошавши небројена искушења и патње. У старости, глас са неба позвао је да се врати у родни крај и она је напустила омиљену пустињу. Упокојила се у XI веку, две године по повратку у родни Епиват. Њене чудотворне мошти, током времена преношене су у: Цариград, Трново, опет у Цариград, а одатле у Београд. Сада почивају у Румунији у граду Јашу. У београдској тврђави налази се црква свете Петке где постоји вода (агиазма) која чудотворно лечи све оне који је узимају са вером у Бога и љубављу према овој светитељки. СВЕТИ АПОСТОЛ И ЈЕВАНЂЕЛИСТ ЛУКА 31. октобар Свети апостол и јеванђелист Лука, рођен је у Антиохији, и био врло образован. У младости је изучио грчку философију, медицину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи, свети Лука је, у Јерусалиму, видео Спаситеља лицем у лице, чуо његову спасоносну науку и поверовао у њу. Убрзо је увршћен међу седамдесет апостола и послан на проповед, а на путу за Емаус видео васкрслог Господа (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се вратио у Антиохију и тамо радио са апостолом Павлом с којим је путовао у Рим обраћајући у веру Христову незнабошце и Јевреје. На молбу хришћана написао је Јеванђеље око 60 године. По смрти апостола Павла, Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији и Македонији. Живописао је три иконе Пресвете Богородице и иконе светих апостола Петра и Павла. Зато се свети Лука сматра оснивачем Хришћанског иконописа И у дубокој старости наставио је да путује и проповеда и Ливији, Горњем Мисиру и Грчкој и да људе обраћа хришћанској вери. Написао је и Дела апостолска и то посветио Теофилу, кнезу Ахаје. Имао је 84 године када су га незнабошци ставили на муке, а потом обесили на једну маслину у граду Теби. У време цара Констанција мошти овог светитеља пренете су у Цариград. СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ДИМИТРИЈЕ – МИТРОВДАН 8. новембар Рођен је у Солуну. Овај славни чудотворни светитељ био је једино дете добрих и благородних, али бездетних родитеља. Измољен од Бога, као једини и дуго очекивани, с великом пажњом је однегован и васпитаван. Отац му је био војвода, а када је он умро, христоборни Максимијан поставио је Димитрија, уместо оца, за солунског војводу, Посебно царево наређење односило се на прогон хришћана, али Димитрије је супротно наредби, чак јавно исповедао своју веру у Господа Христа. Кад је цар то сазнао, Димитрије је, знајући шта га чека, разделио сав свој иметак и мирно ступио у тамницу спреман на страдање које му предстоји. После неколико дана војници су изболи копљима светитеља, иако су га нашли на молитви. Ту, у Солуну, хришћани су крадом сахранили његово тело и на том гробу су се многи исцељивали. Над тим гробом подигнута је мала црква, а некакав велможа Леонтије, након што се излечио од тешке болести, подигао је над светитељевим моштима много већу цркву. Свети Димитрије сматра се заштитником Солуна, а Руси га сматрају и покровитељем Сибира.

14

ПРЕПОДОБНИ АВРАМИЈЕ ЗАТВОРНИК 11. новембар Присиљен од родитеља он се венча, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизавао се 50 година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. године у 70. години живота на земљи.

СВЕТИ КОЗМА И ДАМЈАН – ВРАЧЕВИ 14. новембар Бесребреници и чудотворци, рођени су негде у Азији од оца незнабошца и мајке хришћанке. По очевој смрти, мајка Теодотија посветила је све своје време и труд да синове васпита и подигне као истините хришћане. Младићи су стасали и изучили лекарске вештине па су колико својим знањем и вештином, толико и именом Господа помагали многим болесницима. Прозвани су безмедним врачима, тј. бесплатним лекарима који су примили Христову заповест: бадава примистe, бадава дајите (Мт. 10, 8), а никада нису наплаћивали своје услуге. Толико су били опрезни у бесплатном лечењу, да се свети Козма наљутио на брата што је од неке болеснице узео три јајета, а Дамјан их је, уствари, узео кад га је исцељена жена заклела Пресветом Тројицом. По смрти светитеља, сахрањени су заједно у месту Фереману сходно откровењу Божјем, те остадоше чудотворци како за живота, тако и после смрти. Народ је наставио да их призива у болести и невољи и до данас. СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ -ЂУРЂИЦ 16. новембар Овога дана празнује се пренос моштију светог Ђорђа из Никомидије у Лиду палестинску. Свети Ђорђе пострадао је за време цара Диоклецијана, а пре своје смрти замолио је једног слугу да му тело пренесе у Палестину одакле му је била и мајка и где је имао велико богатство које је по његовој жељи, раздељено сиротињи. Слуга је учинио све како му је било наређено и ту га сахранио. У време цара Константина, побожни хришћани сазидали су красан храм светог Ђорђа у Лиди палестинској, и приликом освећења тога храма, пренели су и сахранили у том храму чудотворне мошти овог светитељa и великомученика Христoвог.

15

САБОР СВЕТOГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА – АРАНЂЕЛОВДАН 21. новембар Од давнина су људи празновали анђеле Божије, али се то често изметало у њихово обожавање. Јеретици су их понекад тумачили као богове или сматрали створитељима читавог видљивог света. На четири до пет година пре Првог васељенског сабора одржан је Лаодикијски помесни сабор, који је својим 35. правилом, установио исправно поштовање анђела. У време римског папе Силвестра и александријског патријарха Александра установљен је празник архистратига Михаила и прочих сила небесних у новембру. Зашто баш у Новембру? Новембар је заправо девети месец од месеца марта који се сматра тренутком стварања света. А девети месец после марта узет је због девет анђелских чинова који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, описао је, ових девет чинова у књизи „О нeбeсној Јерархији“. У тој строгој анђелској хијерархији, војвода анђелске војске је архистратиг Михаил, јер је својим деловањем спасао многе анђеле отпале од Бога, које је Луцифер повукао собом у пропаст. Међу анђелима влада савршена једнодушност и строга хијерархија у послушности нижих чинова вишим, а свих укупно светој Божјој вољи. Многи хришћани славе светог архистратига Михаила кога сматрају живим светитељем, али се припрема жито за славу. СВЕТИ МУЧЕНИК СТЕФАН ДЕЧАНСКИ, КРАЉ СРПСКИ – СВЕТИ МРАТА 24. новембар Син је краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда. Кад је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе. Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 1336. године. Са светим Савом и кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ. СВЕТИ ЈОВАН МИЛОСТИВИ 25. новембар Рођен је на Кипру у кнежевској породици и од детињства васпитаван је као хришћанин. Имао је породицу, али су му рано умрли и жена и деца и он је остао сам. Чувен је због милосрђа и благочешћа. Јован је изабран за патријарха александријског у време цара Иларија и управљао је Црквом десет година као истински пастир и чувао је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља и говорио је: „Ако желиш благородства, не тражи га у крви него у добродетељи, јер је то право благородство“. Његово милосрђе и доброта били су главна одлика његове личности, па је мислио да Бог не може послушати њега ако он не послуша и не помогне убогима и невољницима. Када су Персијанци кренули на Мисир патријарх је отпловио на Кипар, али се уз пут разболео и у свом родном месту на Кипру преминуо 620. године. Његове мошти пренете су најпре у Цариград, потом у Будимпешту и најзад у Пресбург.

16

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ 26. новембар Рођен је у Антиохији 354. године као син војводе. Учио је грчку философију и схвативши грчко незнабоштво, усвојио је хришћанску веру. Крстио га је антиохијски патријарх Мелетија, а мало иза тога и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља, Јован се замонашио, написао књигу “О свештенству“, а убрзо потом патријарх га је рукоположио за свештеника. Прославио се својим подвигом, блиставим умом и снажном речи, а по жељи цара Аркадија Јован је изабран за патријарха цариградског. Шест година управљао је Црквом мудро и ревносно и за то кратко време много учинио. Послао је мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; раширио милосрдну делатност цркве; сузбио симонију (продаја опроста за новац) у цркви; написао нарочити чин свете Литургије; постидео јеретике и изобличио царицу Евдоксију; растумачио Свето писмо својим бистрим умом и невероватном речитошћу и оставио Цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га је поштовао, завидљивци су га мрзели, а царица га је два пута послала у изгнанство. У месту Коману у Јерменији, на Крстовдан 407. године, са Божјим именом на уснама, душа златоустог патријарха преселила се у рај. Његове мошти почивају у Ватикану сем главе која се налази у успенском храму у Москви. СВЕТИ АПОСТОЛ И ЈЕВАНЂЕЛИСТ МАТЕЈ 29. новембар Био је цариник и сакупљач пореза, али на први позив Господа у Капернауму Матеј је кренуо приљежно и пуним срцем за Христом. Написао је Јеванђеље на јеврејском језику и оно је, преведено на грчки, дошло и до нас. По силаску Светога Духа, апостол Матеј проповедао је Јеванђеље у Етиопији, Партији и Мидеји. У Етиопији поставио је за епископа неког Платона, а затим се повукао у молитвену самоћу. Крстио је жену и сина кнеза те земље и кнез нареди војницима да га доведу на суд. Војници никада нису успевали да виде јеванђелисту иако су му чули глас, па је најзад сам кнез одлучио да га ухвати. Мучио га је палећи му ватру на грудима и светитељ најзад помоливши се Богу издахну. Кнез је наредио да Матејево тело, у оловном сандуку, баце у море, али се Матеј чудотворно јавио епископу Платону и рекао му где да нађе његово тело. Видевши сва ова чудеса, кнез се најзад крстио и примио име Матеја напустивши сва своја земаљска добра, а када је постао и епископ богоугодно је служио Цркви до краја свог живота. ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ 4. децембар Када је Пресвета Дева Марија навршила три године, њени родитељи, свети Јоаким и Ана, довели су је из Назарета у Јерусалим, да је предају Богу у храм како су раније и обећали. Била је то свечана поворка Јоакимових и Аниних сродника: напред су ишле девице са упаљеним свећама, па онда Пресвета Дева свечано одевена и украшена, између своје мајке и оца, а иза њих остали сродници и пријатељи. На улазу у храм Деву је сачекао првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, и увео је не само у храм него и у Светињу над Светињама, у најсветије место храма иза друге завесе где улазе само архијереји и то једном годишње. Родитељи су тада принели жртву Богу, примили благослов од свештеника и вратили се кући, а Пресвета Дева остала је у храму. Ту је боравила девет година и родитељи су је често посећивали. Када су они умрли Деву Марију су са дванаест година дали Јосифу, њеном сроднику у Назарету да, под видом обручнице, живи у девствености иако то није био обичај у Израиљу. Пресвета Дева Марија је била прва доживотно завештана девојка, а касније су је следиле многе хиљаде девојака и младића.

17

СВЕТИ АЛИМПИЈЕ СТОЛПНИК 9. децембар Рођен је у Андријанопољу и од малена предан на службу Богу. Као ђакон служио је у цркви у Андријанопољу код епископа Теодора. Свети Алимпије желео је да се повуче и да живи у молитви и усамљеништву па се повукао на једно јелинско гробље од којег су људи бежали због демонских привиђења. Ту је поставио крст и саградио храм свете Ефимије која му се јавила у сну. Поткрај храма подигао је стуб, попео се на њега и ту, у посту и молитви, провео 53 године. Ни подсмех људи, ни зла демонска нису га могла одатле померити. Од свега се ограђивао крсним знамењем и именом Христовим. Најзад, људи су почели да га поштују и да му долазе ради утехе, поуке и исцељења Око његовог стуба подигнута су два манастира, један мушки и један женски. У женском манастиру живеле су светитељеве мајка и сестра, а он је са свог стуба, примером и речима, указивао људима пут ка спасењу. Свети Алимпије поживео је сто година и упокојио се 640. године у време цара Ираклија. Од његових моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Светој Гори. СВЕТИ АПОСТОЛ АНДРЕЈ ПРВОЗВАНИ 13. децембар Рођен је у Витсаиди, био је рибар као и његов брат апостол Петар. Најпре је био ученик Јована Крститеља, али када је видео Господа Исуса пошао је за њим као први апостол и привео вери и свога брата Петра. По силаску Светога Духа, првом апостолу Андреји пало је у део да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, затим Подунављу и Русији око Црног мора и, најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу где је и пострадао. У Византији је поставио првог епископа – светог Стахија; у Кијеву је побо крст на висину и прорекао сјајну хришћанску будућност руском народу; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу превео је много народа у веру и поставио им свештенике и епископе. У граду Патрасу придобио је многе за веру Христову, а међу њима су били брат и жена царског намесника Егеата. Намесник је због тога наредио да се свети Андреј разапне на крст. Докле год је био жив, са крста је говорио окупљеним хришћанима многе корисне поуке и усрдно се молио Богу. Предао је своју душу Господу 62. године, а његове мошти пренете су у Цариград. Светитељева глава сада се налази у Риму, а једна рука у Москви. СВЕТИ НИКОЛАЈ ЧУДОТВОРАЦ, МИРЛИКИЈСКИ – НИКОЉДАН 19. децембар Овај славни светитељ рођен је у граду Патари у Ликији као јединац син богатих и угледних родитеља, који су га као дар од Бога посветили Богу. Свој духовни живот започео је у манастиру „Нови Сион“ код свог стрица, светог Николаја епископа патарског. По смрти родитеља, вођен чудесним небеским гласом, кренуо је у народ да шири веру, правду и милосрђе. Убрзо после тога постао је архиепископ мирликијски те је у време прогона хришћана, под царевима Диоклецијаном и Максимијаном, доспео у тамницу али је и тамо настављао своје проповеди. Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји, и ту, у борби за истину ударио једног јеретика Арија због чега је одстрањен са Сабора и од архијерејске службе. Чудесним јављањем Господа Христа и Пресвете Богородице неколицини првих архијереја, враћен је овај правдољубиви светитељ на Сабор и у службу. Још за живота људи су га сматрали светитељем и призивали у помоћ у мукама и невољама, а он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости кратко је боловао и упокојио се 343. године.

18

Део други: протођакон Љубомир Ранковић ВЕРСКИ ОБИЧАЈИ

19

КРСНА СЛАВА Једна од главних одлика српског Православља, за коју не зна остали хришћански свет, јесте крсна слава. Пре примања хришћанства Срби су били многобожачки народ. Поред врховног бога Перуна, кога су сви поштовали, сваки дом је имао и своје домаће божанство. По природи сентиментални и везани за домаће навике и обичаје, у сусрету са хришћанством, Срби су се најтеже одрицали тих домаћих божанстава. Мудри и практични Немањин син, Свети Сава, многобожачке кумире и идоле, заменио је великим светитељима Цркве Христове, који постадоше заштитници и помоћници српских домова, цркава и манастира, породица и племена, села и градова, па и читавих покрајина и области. Тако је настала крсна слава, Црква је, имајући у виду практичне разлоге, саветовала и препоручивала породицама које светитеље да узимају за своју крсну славу. Бирани су велики светитељи који се празнују у јесен, зиму и пролеће, када је мање радова у њиви, пошто су Срби били народ који се бавио земљорадњом и сточарством. Поједине породице, опет, бирале су дан када ће се крстити, и светитеља који се тога дана слави, узимале за своју крсну славу. Значај славе, Слављење крсне славе је остала једина непрекинута традиција код Срба од времена покрштавања до данас. Много је штошта промењено у народном животу и обичајима, али се слава сачувала као највећа светиња нашег народа. Србин је славио славу у најславнијим данима своје историје, али исто тако и у току петвековног робовања под Турцима.Слављена је слава у време и невреме – у рату и изгнанству, у тамници и болници, у жалости и радости, у беди и сирома штву исто као у богатству и изобиљу. Наши војници су у јеку најжешћих битака у рову ломили бајати војники хлеб (тајин) певали тропар своје славе, палили комадић воштанице који су од куће понели, молили се Богу за помоћ и срећније дане. После П светског рата у време невиђене безбожничке и антиверске пропаганде, Срби се нису одрицали своје славе и, слободно се може рећи, да је крсна слава сачувала православну веру и традицију у нашем народу. Када један дом, једна породица, почиње да слави крсну славу?Слава се преносила и настављала са колена на колено са оца на сина тако, да се данас може лако закључити које су породице са истим презименима од једног претка, само по томе коју славу славе. Уколико славе исту славу онда су од истог претка, али су се током времена и расељавања удаљиле једне од других, и постале непознате. Када отац предаје славу синовима? Уколико синови живе са оцем у једној кући, онда сви заједно славе славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он треба одмах да почне да у свом дому слави крсну славу. Сасвим је погрешно, што поједини данас, не славе, зговарајући се: жив ми је отац и он слави. Значи, чим неко живи засебно и има своју породицу, дужан је да слави своју славу, јер је слава заштитник домаћег огњишта и помоћник у сваком раду, велики Божији благослов и заштитник свих укућана, нарочито деце. Како се прима крсна слава од оца? Прве године, када син заснује самостално домаћинство, он долази код оца на славу. Кад се колач исече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другом честитају славу, а отац пожели сину да са својом женом и децом, будућим унуцима и потомцима, дуго у здрављу и добром расположењу слави славу. Син носи део колача кући, подели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју крсну славу. Припреме за славу. На неколико дана пред славу, у дому у коме се слави почињу припреме како би се слава што свечаније и достојније дочекала. Кућа се распрема, чисти и сређује. Укућанима, 20

деци нарочито, купује се понешто ново, од одела, да то „понове“ на дан славе. У кући влада свечана атмосфера, ведро духовно расположење и радост у ишчекивању славе. Свећење водице По древној и устаљеној пракси наше цркве, у време пред славу свештеник освећује водицу у домовима који славе. За освећење водице домаћица припреми следеће: једну посуду (чинију) са водом, букет босиљка, мању свећицу, кадионицу са жаром или брикетом, тамјана и списак укућана у кући. Све се то постави на сто у соби где је славска икона, која је на источном зиду собе. Пожељно је да на обреду освећења водице буду сви укућани са домаћином. Зато свештеник, бар на дан раније, „заказује“ водицу, то јест, најављује домаћину у које време тачно долази, како би сви били на окупу и молитви. У селу се обично зна кад ће у тај крај наићи свештеник, па се водица не „заказује“. Кад се водица освети, сви укућани се мало напију ове освећене водице, а од остатка се меси славски колач. Уколико се водица свети на дан славе, заједно са резањем колача, пошто се укућани по мало напију, остатак се сипа за неку калемљену воћку, или цвеће у кући. Зашто се освећује водица у домовима за славу и Васкрс? Поред заједничких молитава и богослужења, који се обављају у храму, црква је одредила да се два пута у години одржавају обреди и молитве у домовима верника, за духовни напредак свакога дома. А то је све везано за два велика и најсвечанија дана – за славу и Васкрс. Освећењем водице и кропљењем дома, благодат Божија и свети Дух улазе у тај дом и његове житеље, и он им даје благослов и духовну снагу у њиховом свеукупном животу и раду. Молитва се приноси за напредак свих чељади у кући, и за покој душа умрлих сродника. Позивање на славу У неким нашим крајевима, гости се на посебан начин позивају на славу. Домаћин или неко од млађих, оде у кућу онога кога жели позвати, или кога годинама позива, и уз пригодан разговор, позове пријатеља на славу. Негде се уочи славе, у куће које се позивају, шаље лепиња или мањи хлеб који се пече за славу, и на тај начин гости се позивају на славу. Негде се, опет каже: „на славу се не зове“. Исправно је и једно и друго, али добро је, на неколико дана пред славу, потсетити своје пријатеље и званице, и у знак пажње и поштовања позвати их на славу. То се данас може учинити и телефоном, мада је прикладније и учтивије то учинити лично и непосредно. Поздрављање и дочек гостију Домаћин госте дочекује пред кућом или на прагу свог дома. Најсвечаније обучен и свечарски располежен он госте дочекује речима: Добро дошли! Гости честитају Славу речима: Срећна слава домаћине, теби и твом дому и твојим укућанима, много година у здрављу и весељу. Домаћин одговара: Хвала добро дошли и вама нека Бог и … (каже име славе) помогну да доста година долазите, и да славимо у здрављу и весељу. Гости улазе у кућу, и по старештву седају за сто где се обавља славски ручак, или у неку другу просторију где седе до почетка ручка. Шта све треба припремити за славу? За славу је најважније спремити следеће: славски колач, кувано жито, црно вино и свећу. Славски колач. На један дан уочи славе домаћица меси славски колач. Колач се меси од чистог пшеничног брашна. Тесто се закувава са водом, и додаје се мало богојављенске и освећене водице, коју је свештеник светио пред славу. Колач се украшава разним украсима од теста. На његовом централном делу и на четири стране у знаку крста одозго утискује се печат (слово) са словима ИС ХС НИ КА, што скраћено и преведено значи: Исус Христос побеђује. Сам колач символише Христа који је хлеб живота, а вино, којим се прелива, символише крв која је текла из Христових

21

рана. После сечења колача, колач се исече на кришке као хлеб. Најпре домаћин и укућани узимају и једу по део колача, а остатак се поставља на трпезу. Славска свећа За славу се купује већа свећа, по могућству од правог воска, обично дужине 50 -60 см, може и већа, или мања, зависно од прилика и могућности. Она се ставља у чирак (свећњак) и посебно украшава, Свећа се пали на дан славе, непосредно пред резање колача. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, целива свећу и пали је шибицом. Свећа и њена светлост символизују светлост науке Христове. Свећа гори целог дана на дан славе, а када изгори на неколико сантиметара до свећњака, свећа се гаси на следећи начин: Домаћин се прекрсти, узме чашу са вином, из ње захвати једну кафену кашичицу вина и њу излије уз фитиљ свеће која гори. Вино полако угаси свећу. Потом се свећа и чирак стављају пред икону, или на неко друго свечано место у кући, и ту стоји до следеће године, и пали се приликом заједничких кућних молитви. Славско жито Уочи славе домаћица припрема славско жито – кољиво или панаију. Славско жито се кува од чистог и отребљеног пшеничног зрна. Један килограм или пола килограма жита (зависно од броја гостију), укува се у чистој води, затим се процеди и мало просуши. Просушено жито се, затим, меље. У самлевено жито додаје се шећер, млевени ораси, мало ванилин шећера и мало морског ораха ради лепшег укуса. То се ставља у неку плитку чинију или тацну, лепо обликује , и по површини се поспе шећером у праху или млевеним орасима. Приликом резања славског колача, у жито се, одозго у центар, ставља мања свећица која гори док траје обред резања славског колача. По завршетку обреда жито се прелива црним вином, свећица се гаси и вади из жита, а на њено место може се ставити неки цвет – каранфил, ружа, босиљак… Служење житом. Када се заврши резање колача и жито прелије вином, најпре се домаћин послужи житом, а затим сви укућани. Онда се служе сви гости. И како који гост долази на славу, прво се послужује славским житом. Жито обично служи домаћица или ако има девојка у кући, ћерка или унука, а може и нека девојка или млађа жена од пријатеља или комшија те куће. Жито стоји на већем послужавнику са неколико кашичица на посебној тацни, затим једна чаша са водом у коју се стављају кашичице после послужења житом. У неким крајевима уз жито ставља се и чаша са вином, али обзиром да је жито преливено вином, ова чаша вина није обавезна. Жито се служи на следећи начин: Домаћица принесе жито, гост устане, прекрсти се, окрене се домаћину и домаћици и честита славу и узима жито. После послужења опет се прекрсти и поново седне. Житом се прво служе старији па млађи. Послужавник са житом стоји поред славске свеће док траје слава. Уколико жита преостане, оно се даје деци, или се спрема деци присутних гостију. Познато је да деца воле славско жито због његовог лепог укуса. Славско жито се кува и приноси у славу Божију, у част светитеља који се слави, за здравље и напредак дома и његових укућана, као и за покој душа свих предака у том дому. Пшенично зрно у хришћанству је символ вечног живота – смрти и васкрсења. Јер када се сеје оно умире и клија, али из њега се рађа нови живот који доноси стоструки род. Жито се спрема за све славе овде посебно наглашавамо да се жито припрема за све славе. Нажалост, има у неким крајевима погрешна навика да се жито не спрема за Аранђеловдан, Гавриловдан и светог Илију, јер ти свеци су „живи“, како кажу у тим крајевима. Пре свега сви свеци су живи и од Бога прослављени. Значи, за све славе треба спремати жито. Наши манастири и цркве који славе светог Архангела Михаила или светог Илију, припремају жито и то мора бити пример како треба радити, јер се традиција и обичаји у цркви чувају неповређени. Неприпремање жита, и поред упозорења цркве, може се у том случају сматрати чак и грехом.

22

Обред резања славског колача и освећења славског жита. Колач и жито се на дан славе доносе у цркву на освећење. У поједине домове уколико свештеник може да стигне, а који то изричито желе, долази свештеник и у њима освећује жито и реже славски колач. Када свештеник изреже колач и прелије вином, онда сви укућани на челу са домаћином учествују у окретању славског колача уз певање црквених песама.Онда свештеник ломи колач са домаћином. Ако се колач окреће и ломи ван стола, домаћица на под простере мањи бели чаршав или већу салвету да би се покупиле мрве од колача, јер би био грех да падну на под куда се гази ногама. „Дизање славе“ У неким крајевима се само носи жито у цркву на освећење, а домаћин реже и ломи колач код куће са својим укућанима и пријатељима. Тај својеврсни народни свештени обред се у народу назива „дизање славе“. Он се врши на следећи начин: Сви присутни се окупе око стола на коме је славски колач, жито, свећа и вино у чаши, мушкарци поскидају капе, и устану. Домаћин се прекрсти, помене Бога и светитеља кога слави, целива славску свећу и упали је. Онда „долибаша“ (гост који стоји у предњем челу, обично старији и отменији гост), прекрсти се, окади икону, колач, жито, свећу и домаћина, предаје му кадионицу, који окади све присутне који се како кога кади клањају и побожно крсте. Долибаша, затим, у дубокој побожности, и домаћинској озбиљности, редом изговара „дизање славе“: „У име Оца и Сина и Светога Духа.

– Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја, и на земљи као што је на небу; хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше, као што ми опраштамо дужницима нашим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла.

– Састали смо се, браћо и сестре, да се сетимо тврде славе часне и небесне: Господа Бога, свете Живоначалне, Једносушне и Неразделне Тројице: Оца и Сина и Светога Духа, Највећег Имена и славе која може да поможе.

– Молимо се Светој Живоначалној Тројици: Ово да кажемо за Благог Христа и Часног Крста: Благог Христа кога верујемо и Часног Крста којим се крстимо, да се Часним Крстом прекрстимо и Господу Хисту замолимо. Господе Христе и Часни Крсте помозите нама молимо се вама.

– Да се замолимо и поклонимо Пресветој Богородици, Хришћанској заштитници; ми се молимо њој, а она сину свом Исусу Христу, за све православне хришћане широм целог света, а нарочито за нас и, нашег домаћина.

– Како рекосмо добро рекосмо; ово да кажемо за два дана одабрана, Свете Петке и Свете Недеље. Свете Петке Христова Распећа и Недеље Христова Васкрсења, који нама често долазе. Ми се њима молимо и поклањамо. Света Петко и Света Недељо, помозите нама и нашем домаћину.

– Ово да кажемо за свију лепих крсних хришћанских имена које православни хришћани славе од истока до запада и од севера до југа. Ако их не можемо све по реду побројити, који је млађи који старији, можемо им се свима помолити и поклонити: Господе Христе и сва лепа крсна хришћанска имена, помозите нама и нашем домаћину.

– Молисмо се свима лепим крсним хришћанским именима и помоће ако Бог да, ово да речемо за домаћина славе (овде поменути славу која се тога дана слави) кога наш домаћин слави и служи свећом и литурђијом, њега свети (опет рећи име славе) даровао сваким добрим благом и даром.

– Ово да кажемо за три Божија мира без којих се не може: белице пшенице, винове лозице и пчелице. Да нам роди у пољу белица пшеница, у брду винова лозица, да се ројчи и паројчи пчелица, мушке и женске главе које о њима радиле живе и здраве биле.

– Како рекосмо добро, рекосмо. Ово да кажемо за колача и ломача, Колач ломити Богу се молити и од Бога свако добро добити“.

23

У селима се додаје још и ово: „Домаћине сеци колач; срећан ти био орач и копач!“ и „Влат к’о у долибаше врат“. Ову дивну народну молитву, која се изговара приликом резања славског колача, у ваљевск ом крају, забележио је прота Живко Тодоровић, свештеник лелићски и ваљевски. На исти начин може се ломити колач у целом нашем народу, тамо где свештеник није у стању да стигне. Резање колача. Док долибаша изговара ову молитву, присутни гости стоје и крсте се заједно са долибашом при завршетку сваког одељка молитве. Кад се заврши молитва домаћин узима колач, пресече га унакрст (крстообразно) одоздо и онда са једним од гостију, који стоје уз долибашу, обично то буде најстарији, најдражи гост или пријатељ, сродник или комшија, ломи колач на следећи начин: „Долибаша“ вином прелије центар колача. Домаћин и гост окрећу колач, онда сркну мало вина са колача, најпре домаћин а онда његов гост, пољубе се и кажу: „Христос!“ Онда долибаша прелије вином центар колача и два печата, лево и десно. Домаћин и гост окрећу колач, онда стану, затим гост, па домаћин, сркну са преливена три печата и говоре: „Христос, посредје нас!“ Поново окрећу колач, а долибаша прелије сад поново колач, почев од централног печата крстообразно сва четири слова (печата). Домаћин и гост сркну вино са печата, целивају се и говоре: „Христос, посредје нас, на векове амин, и догодине у здрављу и весељу.“ Гости сви говоре: амин, Боже дај. Онда ломе колач. Кад се колач изломи, гост део колача из леве руке спушта на сто поред свеће и жита, а четвртину колача из десне руке подиже високо, благосиља и предаје домаћици. У неким крајевима, домаћица приноси сито покривено белим пешкиром или салветом у којој се налази дар за долибашу и госта који је ломио колач. Гост спушта четвртину колача у сито и говори: Влат к’о у долибаше врат. Домаћица дарива долибашу и госта, обично јабуком, неким слаткишом, чарапама или неким другим прикладним поклоном. За то време гости стоје, онда се послужују житом које је освећено у цркви. У неким крајевима гости се служе и вином. Вино се сипа у чашу, па најпре домаћин, пошто се прекрсти, помене Бога и светитеља кога слави, отпије један гутљај. Онда се сви на исти начин послуже по старештву, од најстаријих до најмлађих. Кад се деца служе, њима долибаша досипа вино у чашу „да порасту“. За то време домаћица исече колач, доноси га на трпезу и сви прво узимају кришку хлеба од колача, и почиње славски ручак. У току славског ручка, у неким крајевима, долибаша и домаћин измењују здравице. Да напоменемо, да посебно служење са вином за славу није обавезно, јер су и колач и жито преливени вином. Вино, иначе, символизује благодат и силу Духа Светога који све освећује, а такође символише невину крв Христову која је текла из његових рана на крсту. Домаћиново дворење славе У нашем народу сачуван је један леп обичај, дворење славе. Наиме, домаћин, на дан славе, обучен у свечано одело, гологлав, ведар и расположен, дочекује госте и цео дан не седа док свећа гори. Не седа из поштовања према светитељу кога тога дана слави, и који је главни гост у његовој кући, и он стоји пред њим као у цркви на молитви. Уколико је домаћин у старијим годинама, и физички није у стању да престоји цео дан, по његовом допуштењу славу двори неко од млађих мушкараца, син или унук. Он уједно брине о послужењу и распореду гостију и о свему што доприноси да се гости осећају пријатно и расположено. Домаћин на исти начин испраћа госте, са жељом да се догодине опет састану у још бољем здрављу и расположењу. Славска трпеза Поред набројанога што чини славу: славски колач, славско жито, свећа и вино, по нашем народном обичају домаћин припрема славски ручак који се обавља на дан славе. У неким крајевима се припрема и вечера уочи славе, на коју долазе гости, и то се зове навечерје празника. Негде се слави и други, па чак, и трећи дан славе. Одсуство веронауке условило је да се слава 24

претворила скоро искључиво у славску гозбу, на којој, нити домаћин, нити гости знају о правом смислу и суштини славе, па чак ништа ни о светитељу који се слави. Пошто се то претворило, дакле, у обилну гозбу, сиромашније породице данас нису у стању да финансијски издрже толики трошак. Подвлачимо поново овде, да је слава пре свега духовни догађај и доживљај уз оно што је неопходно за сам обред резања колача, а све остало је ствар воље и могућности сваке породице. Посне славе Овде ваља упозорити на још један погубан и штетан обичај, који се полако из неупућености у неким нашим крајевима, увлачи у наш народ. Наиме, када нека слава падне уз пост, или у среду или петак, на пример Никољдан који је увек у Божићном посту, тај дан се обавезно пости, без обзира да ли породица из неких разлога не пости тај пост. Спремати мрсну храну за славу је велики и погубни грех ако је пост. Боље је не славити, него правити јавну саблазан и наводити на грех друге (госте) да мрсе на велики празник у време када црква наређује пост. Кад слава падне у среду или петак, а није пост, гозба и мрсни славски ручак може се одложити за наредни дан. Погрешно је, како то неки чине, на дан славе када је пост, „п риказати“ на трпези мало рибе и посне хране, а после постављати и служити мрсну храну. То је својеврсно лицемерје, и није достојно хришћанина, Србина и православца, погово када се зна да се може чак лепше и јефтиније припремити ручак од рибе и посне хране. Постоји, чак и кувар са рецептима за припремање посних јела, кога би требало да користе домаћице које припремају посну славу. Црквена слава Поред светитеља и славе коју слави свака породица, заједничка слава свих парохијана и верника који припадају одређеном храму у месту у коме живе, јесте храмовна слава те цркве. Сваки храм је посвећен неком светитељу, или празнику, и он на тај дан слави своју храмовну славу. Пошто је храм највећа светиња у једном месту и заједнички духовни дом и огњиште свих мештана, пожељно је да сви узму учешћа у тој слави. Велики је грех не отићи тога дана својој цркви, поготово ако за то нема оправданог разлога. Домаћин црквене славе На дан храмовне славе служи се света литургија, звоне сва звона, око цркве се носе барјаци (литије) иконе и други свети предмети, и после трократног опхода сече се славски колач. Храмовна слава, такође, има свог домаћина. То је један од мештана, а може и више њих, који се добровољно јаве. Он припреми колач и жито, свећу и вино и ако је у могућности и славски ручак, на кога позива све присутне тога дана у цркви. Ако он није сам у могућности да сноси све трошкове славе, у припремању ручка учествује делом и црква. На сечењу славског колача у цркви, помиње се његово име и имена његових сродника и укућана. Он тај дан, као и у кући на дан славе, двори славу и служи госте. Пред резање славског колача, свештеник пита, ко се јавља за домаћина за наредну славу. Ономе који се јави, домаћин предаје једну четвртину славског колача, коју овај носи кући и дели са својим укућанима. Окупљање народа око цркве Неопходно би било обновити обичај и традицију окупљања народа око своје цркве. Знамо да су се Срби кроз историју и у тешким временима окупљали и састајали код својих храмова и манастира. Нарочито око ве-ликих светиња које су познате у нашем народу: Жича, Студеница, Грачаница, Љубостиња, Девич и др. На тим саборима доношене су судбоносне одлуке за народ и будућност. То саборовање, у овом времену опште отуђености, требало би обновити, да се духовно боље упознамо и зближимо. А то је Србима данас и те како потребно. Преслава – заветина Поједина села и градови имају своју славу која се зове преслава или заветина. Они су узели једнога светитеља или празник и преко њега се моле Богу за свако добро и напредак. Затим се моле Богу да их чува од болести, поплава, суше, града, земљотреса и других непогода и несрећа.

25

Литија Тога дана скупља се народ око цркве и после свечане службе полази литија. За црквеним заставама, крстовима и иконама и за свештеником иде побожни народ. Ту су и ђаци са својим учитељима и наставницима, иду у реду и певају црквене песме. Литија иде кроз улице, преко поља, кроз воћњаке и винограде. Свештеник благосиља, а народ се искрено моли да Бог сачува од непогода плодове њиховог рада. Литија се у неким крајевима заустави код записа. То је унапред одређено дрво, обично на раскршћу. Свештеник чита молитву и у запису (на дрвету) урезује, записује, крст сваке године на истом месту. Литија се потом враћа у цркву. Тога дана мештани села или вароши, припремају свечани ручак на који долазе гости из суседних места. То се зове преслава, то јест слава преко оне главне славе. У местима где нема цркве, на дан преславе, на одређеном месту се освећује водица и сече славски колач за цело то место. Та преслава има, такође, свог домаћина, који се сваке године смењује. У неким крајевима за преславу се пали свећа и ломи колач као и за славу. Занатлијске славе Поред домаће и црквене славе, или преславе, у нашој је традицији, да поједина занатлијска удружења (пекари, столари, трговци итд), еснафи, предузећа, спортски и други клубови, братства, заједнице, друштва лекара и разна удружења могу имати и славити своју славу. Они за своју славу, за свога покровитеља и заштитника узимају неког светитеља који је прикладан тој делатности или занимању. Лекари обично узимају свете Враче (лекаре), столари св. и Праведног Јосифа, јер је био столар итд. Слави се слава, као црквена или школска, има свога домаћина, или сви заједно припремају славу, па сви су домаћини. Колач и жито сe носе у цркву, или свештеник долази да пресече колач и освешта жито. Све остало је као на домаћој или црквеној слави.

26

БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ И ОБИЧАЈИ Иако је Васкрс највећи хришћански празник – празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години. Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситељa света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства – очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“ Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На неколико недеља пред Божић (већ од Никољдана) и неколико недеља после Божића (до Савиндана) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осећа неко тихо празнично блаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанете преко године и цео народ постаје једна душа. У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић, Нова Година, Богојављење, Јовањдан и Савиндан. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји. Пођимо редом. Детинци У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусрбно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и „дреше“ се онима који их вежу. Материце У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се „дреши“. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују 27

присутне старије жене. Оне им се „дреше“ поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао. Оци или Очеви У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се „дреше“ поклонима, исто као и мајке. Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва, државе и цркве. Туциндан На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница „тукла“ – убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње кла-ло и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прих-ватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу „не ваља“ тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева. Бадњидан Дан Дан уочи Божића. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић. Шта је бадњак? Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима, јелово или борово), које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу, Ув ече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу. Како се сече бадњак? Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече. Шта символише бадњак? Бадњак символички представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

28

Бадње вече Бадње вече, практично спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као „Божић и Бадњидан“. Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: „Добро вече! Честит Божић, Бадње вече!“ Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: „Добро вече! Честити ви и ваша печеница!“ Печеница се уноси у собу где ce обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило. Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице. Слама- После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио. Вечера уочи Божића- Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар „Рождество твоје…“, помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другiма празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела. Божић Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља. Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима: „Христос се роди!“ и отпоздрављају: „Ваи-стину се роди!“ Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења .Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник. Положајник- На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник. Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: „Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај“. Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

29

Чесница- Рaно ујутро на Божић, домаћица замеси теcто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља метални новчић – златни, сребрни или обични, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, негде и главу, део од ребара и срце. Срце се исече на онолико делова колико у кући има укућана, и сваки члан породице прво поједе по парче срца. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се „Оче наш“ наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана. Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу. Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво. и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима – у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама. Уместо великог дрвета узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће. Запали се свећа и кандило што символише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече се проводи у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике и песама са касета, или уз гледање филмова верске или моралне садржине. Зато је веома важно да Божић буде нерадан дан – државни празник, да би се празнична атмосфера употпунила. Само онај ко лично није доживео ту предивну божићну атмосферу у којој се душа, захваћена неким унутрашњим блаженством, надима и шири у висине свемирских простора, када се сви људи воле и све се прашта, не може схватити црногорског владику Његоша и његове стихове: „Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића!“ Божић-празник деце Божић је првенствено празник деце. На Божић се родило најлепше и најсветије дете у историји људског рода. Зато, они родитељи који своју децу, из било којих разлога лишавају празновања Божића и доживљаја везаних за тај празник, чине према својој деци неопростиви грех. Уосталом Божић је празник и привилегија деце у целом цивилизованом хришћанском свету. Српска Нова Година Овај празник се празнује 14. јануара по новом календару а по старом 1. јануара. Зато се зове Нова Година. Обновљен је обичај „чекања Нове Године“. Уочи Нове Године, спрема се свечана вечера, где сви укућани са својим гостима, кумовима, пријатељима и сродницима уз весеље и песму чекају поноћ, када стиже Нова Година. Негде се то ради организовано у ресторанима, хотелима, салама и сл. У поноћ, тачно у 12 сати, сви се љубе и једни другима честитају долазак Нове године са жељама за дуг и миран живот, добро здравље и успех у послу. Сутрадан се одлази у цркву на службу. После службе се обавља свечани ручак. Домаћица меси погачу „василицу“ (василица се

30

зове јер је тога дана празник и Светог Василија Великог). Негде се василица меси од кукурузног брашна. Крстовдан Овај празник пада 18. јануара, и празнује се у спомен Христовог крштења. Тај дан је постан и то је први посни дан од Божића. У храмовима се тога дана врши велико водоосвећење. У неким крајевима се поздрављају са речима: „Христос се крсти“ и „Ваистину се крсти“. Богојављење Богојављење се празнује 19. јануара. Тада се по црквама широм православља и српства врше велика и свечана освећења воде. Народ долази цркви са флашама и другим мањим судовима, узима освећену богојављенску водицу и носи је у своје домове. Ова водица, обзиром да је освећена на велики празник, има велика духовна и лековита својства. Иначе овога дана слави се успомена на Христово крштење, на реци Јордану, и јављање Бога у виду голуба и гласи: „Ово је Син мој љубљени, њега послушајте“. Јовањдан Јовањдан је у низу богојављенских празника, јер је свети Јован Крститељ, на реци Јордану, крстио Господа Христа. Многи Срби тога дана славе. После Никољдана и Ђурђевдана, ово је светитељ који се код Срба највише поштује и слави. Савиндан Овај празник пада 27. јануара. Свети Сава је први српски просветитељ, духовни отац српске нације и творац српске црквене самосталности. Зато је Савиндан и верски и национални празник. То је крсна слава српских школа. Тога дана се у свим српским школама ломи славски кoлач, изводи прикладан светосавски програм у коме учествују ђаци са својим учитељима и родитељима. Резање колача исто је као и на дан црквене славе. Свака слава има свога домаћина, који се добровољно јавља, и сваке године се бира домаћин. Обично се на Савиндан увече у школама или домовима културе наставља народно весеље у коме учествује наша омладина.

31

ОБИЧАЈИ ЗА ВАСКРС Теодорова субота У суботу прве недеље Часног поста, пада празник светог Великомученика Теодора Тирона. Тога дана се у православним домовима кува жито као за славу. Тако се слави успомена на један догађај из првих векова хришћанства. Наиме, у време римског цара Јулијана Апостате 362. године, када је било гоњење хришћана као у време Нерона, нареди овај цар да се све намирнице по цариградским пијацама и радњама попршћу крвљу од жртвених животиња, како би се хришћани оскрнавили и не би могли да се причесте. Међутим, свети Теодор Тирон јави архиепископу цариградском Евдоксију, да хришћани Цариграда не купују ништа од намирница, него да у својим домовима, те недеље кувају пшенично жито и мешају са медом, и то узимају уместо хране. Хришћани тако и ураде, и достојни се причесте у недељу Православља. Као успомену на тај догађај, у овај дан, домаћице кувају жито као за славу, и служе своје укућане и госте који тога дана дођу у кућу. Лазарева субота – Врбица Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек улистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници. Велика недеља - Ова недеља се зове још и Страсна седмица, у којој се слави успомена на издају, хватање (хапшење) и страдање Господа Исуса Христа. Ове седмице се у нашим храмовима врше посебна богослужења, и пожељно је да верници у њима редовно учествују. У овој недељи су најважнији празници – Велики четвртак и Велики петак. На Велики четвртак служи се литургија светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио свету тајну причешћа, зато је добро тога дана примити причешће. На тај дан увече, читају се дванаест јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају јеванђеља народ у цркви клечи. На Велики петак, када се слави успомена на Христово распеће, у нашим храмовима, поподне износи се плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју верници целивају све до Васкрса. Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (гроб Христов), испред олтара. У неким нашим крајевима, обичај је да се верници после целивања плаштанице, провлаче испод стола на који је положена плаштаница. По народном веровању приликом провлачења, треба се помолити Богу и помислити неку лепу жељу, и та жеља ће бити испуњена Ове недеље црква заповеда најстрожи пост без рибе и уља. На Велики петак пожељно је ништа не јести. Васкрс - Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске 32

Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару. За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везан обичај даривања јајима. Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају. Фарбање васкршњих јаја - Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио, чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја боји (фарба) на Велики петак, у дан када се, иначе, ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и Јерусалиму. Како се фарбају јаја? Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у коме ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице – васкршње или богојављенске. На шпорету ври вода са бојом (варзилом), домаћица у њега спушта јаја, пазећи да равномерно буду обојена, а деца обигравају око матере, и броје свеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове „чуваркућа“. Пре фарбања јаја се могу „шарати“. Наиме, са растопљеним воском и пером за писање, или нечим сличним, на јаје се наноси топљени восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, после, приликом фарбања, на јајету остају беле нацртане фигурице и слова. На јајету се обично пише X. В. и В. В. (Христос Васкрсе и Ваистину Васкрсе), цртају крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја. Символика фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања, и којој се Христос првој јавио по васкрсењу), путовала у Рим да проповеда Јеванђеље, и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје, и поздравила га речима: „Христос Васкрсе“. Црвена боја символише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки појединци и покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје и компромитују. Васкршње славље Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: „Христос Васкрсе!“ и „Ваистину Васкрсе!“ Тај поздрав траје све до Спасовдана. Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита „Оче наш“ и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

33

Туцање јајима- На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јaјe, a за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, – „Христос Васкрсе“ и „Ваистину Васкрсе“. На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело. Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама. У неким нашим крајевима, сачуван је дирљив обичај, да се фарбана васкршња јаја носе на гробове преминулих предака. То сведочи о народној вери, да су сви људи пред Богом живи, и да умрли наши преци треба да осете васкршњу радост и славље. Побусани понедељак Први понедељак после Васкрса зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном веровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обележава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана васршња јаја на гроб, и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима. Ђурђевдан- Ђурђевдан је дан пролећа, дан преображаја природе, рађања новог живота, празник цвећа и зеленила. До Ђурђевдана су сва поља засејана усевима и ђурђевске кише облагорођују земљу да би донела стоструки род и хлеб наш насушни. Да би Бог благословио усеве, воћњаке и винограде, и дао родну и плодну годину, наш народ на Ђурђевдан прави дрвене крстове и њима закршћава њиве и поља, да моћ и благодат Часнога Крста чува усеве од сваке непогоде и штете. Обично се одсече лескова грана – прут, на средини се оштрим врхом ножа расцепи, и у тај расцеп ставља пречка од дрвета дужине 20 сантиметара, и тако се прави крст. То се забада у њиву засејану пшеницом или кукурузом, ставља се у башту, на кућу, обично се закачи изнад врата, или за рог од крова. Негде се овај обичај обавља на Спасовдан. Духови (Тројице) - На овај празник силаска Светог Духа на апостоле, у наше храмове, уноси се свежа зелена трава и цвеће. После свете литургије служи се вечерње, на коме се клечи и плету венци од траве и цвећа. Ти венци се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид. Ивањдан На овај дан се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Њима се ките хришћански домови, зграде и обори. Ови венци се стављају на зграде поред ђурђевданских крстова. Венац цвећа символизује лепоту природе коју је Бог створио и човеку даровао на уживање и коришћење. Цвеће у венцу подсећа хришћанина да његов живот треба да буде украшен врлинама и добрим делима и да на крају свога живота заслужи вечни венац у Царству небеском. Петровдан Уочи овог великог празника посвећеног светим апостолима Петру и Павлу, у нашем народу постоји леп обичај паљења лиле. Лила је млада кора која се скида са дивље трешње или брезе, ниже се на сиров дрвени штап и суши на сунцу. Уочи Петровдана, када падне мрак, изађе се на место где се народ обично окупља, тргове, раскршћа, сеоска узвишења и пали се лила. То је обичај у коме учествује омладина. На тим местима се могу ложити ватре и од другоg материјала, дрвета, гуме и сл. Наравно, треба водити рачуна, да не дође до пожара, зато треба лилу палити далеко од стогова сламе, сена и жита. Паљење лиле и петровданске ватре подсећају хришћане на време гоњења хришћана у апостолско доба. У време апостола Петра и Павла, хришћане су римски цареви везивали за дрвене стубов е, натапали смолом и палили. Њихова су тела горела као буктиње и осветљавала градске тргове и паркове у Риму.

34

ВЕРСКИ ПРАЗНИЦИ Црвено слово у календару - Поједине дане у току јeдне календарске године, црква је посветила значајним догађајима из Спаситељевог живота, и великим светитељима, и ти дани су уписани црвеним словом у православном календару. То су верски празници, и у тај дан православни хришћани празнују, односно, не раде. Дакле, сваки дан који је у календару уписан као црвено слово, по црквеном правилу је нерадан дан. Тога дана хришћани одлазе у цркву на света богослужења, воде се озбиљни и побожни разговори у вези са празником, и не обављају се уобичајени послови у њиви, радионици или на неком другом радном месту. У кући се обављају само нужни послови – припремање хране и сл. Наравно од ове обавезе изузети су они који раде у државним предузећима, где се увек преко недеље ради, али по доласку кући, треба да празнују, значи да изоставе неке своје послове које обављају код куће. За дан своје крсне славе, сваки радник има право да узме слободан дан из предузећа, и да тај дан на миру, са својим укућанима, посвети својој слави и празнику. Недеља- Васкрс је највећи хришћански празник, јер је тога дана Господ Исус Христос васкрсао из мртвих и то је најзначајнији догађај у историји света на коме почива хришћанство. Да Христос није васкрсао не би било ни хришћанства. Зато је Васкрс празник над празницима. Због толиког значаја и свака недеља у току године посвећена је Васкрсењу. Руси недељу зову „воскресеније“. Недеља је, дакле, поновљени празник Васкрса, и као таква спада у највеће хришћанске празнике. У нашем народу, у појединим крајевима, ослабила је та свест, и врло често се дешава, да се у недељу ради као на најобичнијем радном дану. То је велики грех. Још у Старом завету, у Десет Божијих заповести је наређено: „Шест дана ради и посвршавај све своје послове, а седми дан посвети Господу Богу своме“. Недеља је тај седми дан, и хришћани су дужни да се држе ове заповести као највеће светиње. Треба, дакде, знати, да је недеља већи празник од свих светитељских празника, од Никољдана, Ђурђевдана, Јовањдана итд. и да је њено празновање заповедио сам Бог у заповестима које је предао људима. Заветни празници- Поред дана које је црква одредила за празновање, појединци, читаве породице, па и поједина села или крајеви имају неке дане које празнују и у које не раде. То су наши преци, из одређених разлога почели да празнују и то се претворило у завет који има снагу црквене заповести. Такви празници су у нашем народу – Блага и Огњена Марија, свети Прокопије, свети Јеремија итд. Празновање ових дана толико је ушло у праксу, да то и не треба мењати, јер су ти светитељи на тај начин постали заштитници оних који их празнују. Неки од тих дана постали су и народне и сеоске преславе. Петак пред велике празнике- Познато је да у неким нашим крајевима народ празнује и петак који пада уочи неког Bеликог празника – Илиндана, Крстовдана, Никољдана, Ђурђевдана итд. Како црква гледа на празновање петка? Као што је свака недеља у једној години посвећена васкрсењу, тако је и сваки петак посвећен Христовом страдању на Голготи. Сваки петак је успомена на Велики Петак. Вероватно су се наши преци у старим временима, због те символике, уздражавали од рада у петак пред велике празнике, да би тиме одали поштовање и обновили успомену на Христово страдање. Јер да Христос није пострадао и васкрсао, не би било светитеља, нити би било хришћана. Црква није заповедила да се петак празнује, осим што је заповедила пост у петак и среду, јер је и среда посвећена страдању Христовом. Али то празновање наших предака временом се претворило у једну врсту завета. И како данас поступати? Најбоље је да они, који су до сада празновали, празнују и даље, а ко сматра да не треба да празнује може тај дан радити. Има 35

случајева, где су неки покушали да прекину традицију празновања петка, нарочито на селу, и дешавала им се увек нека штета на имању. Значи да је празновање већ примило снагу завета. Зато је најбоље поступити ослањајући се на властито искуство. Овде још, треба додати, да празновање петка нема никакве везе са претпоставком да је то остало од Турака, пошто је „петак турски светац“. Срби су све примали од Турака, и ношњу и обичаје, и навике, али веру су чували као зеницу ока. И ништа није од ислама продрло у православље.

ХРАМ

Понашање у храму Одсуство веронауке у нашим школама, и вишегодишња насилна атеизација и борба против цркве и вере, допринели су да је наш народ прилично постао нецрквен и верски непросвећен. Данас, када се полако враћа својој цркви, примећено је да не зна како се треба у појединим ситуацијама, на верским обредима и богослужењима понашати. Ево неколико упутстава о понашању у храму. Пре свега, храм је свето место, и када човек улази у њега мора улазити тихо, лагано и са дубоким страхопоштовањем. Када се дође на црквена врата, мало се застане, прекрсти се и лагано поклони према храму. Негде је обичај да се целивају црквена врата. Пошто се у већини случајева свеће продају у цркви, стане се у ред, и стрпљиво чека, ако је гужва, да се купи свећа. Када се купи свећа, одлази се месту где се пале свеће. Свећа се целива и намени се зашто се пали. Свеће за здравље пале се у горњем делу свећњака или палионице, а за покој душа у доњем делу. Када се свеће запале, онда тихо, као сенка, а поготову ако је богослужење у току, одлази се и целива икона

36

која је у централном делу храма. Зато је најбоље доћи на службу пре почетка богослужења, јер се касније ходањем кроз храм омета свето богослужење. Како се целива икона? Стане се пред икону, два пута се прекрсти, поклони, затим целива икона и још једном се прекрсти и поклони. Затим се одлази на неко слободно место у храму. Понашање на богослужењу Мушкарци обично стоје на десној, а жене на левој страни лађе храма. На том месту се стоји мирно, без окретања, шетања или разговора са неким ко стоји у близини. На тај начин се омета богослужење, а и други који су присутни у храму. Боље је изаћи из храма, ако се осети умор и ослаби воља, него ометати друге. Најбоље је када се осети умор, појачати молитву и напрегнути вољу да се замор савлада, јер све то ствара ђаво, да би човека спречио у молитви. Руке за време молитве стоје прекрштене на грудима или спуштене низ тело. Молитве се изговарају у себи (тзв, умне молитве). Дискретно се пази на свештеникове радње, и када се он прекрсти, и када се у молитви и песми помињу имена Оца и Сина и Светога Духа, и када свештеник кади, сви се у цркви крсте и благо клањају. За време читања Јеванђеља, Входа и проповеди, где се ко затекао ту стоји док се та радња не заврши. Уколико неко зна да пева, он пева тихо и полако, да не омета хор или појце који певају за певницом. Све у свему, својим понашањем треба настојати да се у храму буде као невидљива сенка, а никако настојати да будеш примећен и запажен. Надмено понашање фарисеја у храму, Христос је осудио, а похвалио је скромно држање и скрушену молитву цариника. У данима причешћа, или када се дели нафора постала је пракса да се народ гура ко ће пре да дође на ред. Велики је грех стварати гужву и неред у храму. Боље је сачекати неколико минута, и тиме показати своју свест, стрпљење и скромност, и тиме заслужити награду пред Богом. Приликом изласка из храма, опет се целива икона, изађе се на врата храма, тихо и нечујно, поново се окрене према унутрашњости храма и смерно се прекрсти и поклони. Одевање Потребно је овде рећи да и одевање мора бити пристојно када се иде у цркву. Мушкарци у храм улазе гологлави, а жене покривене главе, дакле, са марамом. Одело мора бити свечано и озбиљно. Неприкладно је у храм долазити у фармеркама, папучама, мајицама, шортцевима, кратким сукњама, голих руку и слично. Такође, жене треба да избегавају шминку, руж на уснама, нарочито када хоће да се причесте. Исповест- Света тајна покајања и исповести је једна од најважнијих, благодатних средстава у животу једног хришћанина. У свакодневном животу човек чини ситније или крупније грехе. Они су као блато које каља душу човекову и његов морални лик. Зато је Црква одредила средство којим се то блато и прљавштина греха спира са човека – то је Света тајна покајања и исповести. Исповест је потребна што чешће, а обавезно уочи сваког причешћа. Нажалост, ова света тајна није довољно заступљена у нашем народу, а можда је одсуство покајне дисциплине један од битнијих узрока нашег моралног и духовног посрнућа. Исповест се врши у храму или исповедаоници, пред свештеником. Верник исповеда све оно што га мучи у души, и што му оптерећује савест, све грехе, чак и оне који су почињени у мислима или жељама. Колико је важна исповест знају они који се исповедају, јер они после исповести осете велико олакшање , као да им је неки велики терет пао са душе и срца, а цело њихово биће прожима неизрециво блаженство. Не треба се плашити исповести, јер свештеник, по својој заклетви не сме да открије ни један грех који му је исповеђен, по цену живота. Причешће- Најузвишенија и најсветија света тајна, јесте Света тајна причешћа или Евхаристија. У њој се човек потпуно, физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско тело и крв Христова. Зато се за примање светог причешћа, хришћанин мора припремити

37

на најдостојнији начин. Седам дана се пости строги пост, без уља, дакле, на води. Деца и болесници могу и мање, са одобрењем и благословом надлежног свештеника. У неким нашим крајевима, пред причешће на десетак дана не пије се вино, нити се једе грожђе, па чак ни купине, ни било које друго воће црвене боје, јер потсећа на крв Христову, којом се верници причешћују. Ујутро пре причешћа, не узима се ништа од јела, нити се пуши, све док се не причести, и не узме нафора. Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којима је неко у завади, чињење добрих дела и давања милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздражавање од гре-ха. Како се причешћује? Када се приђе свештенику који причешћује, изговара се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи чаша (путир) из кога се причешћује, и да се тако проспе причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од чаше. Свештенику се тада не љуби рука, ни путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице. Ако се неко причести на Божић, Васкрс, или који други мрсни дан, тога дана се не пости. Пости се само онда, када се причешћује на посном дану. Нафора- Нафора је хлеб које се верницима дели на крају свете литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави, – агапе, где се заједно вечерало, певале се црквене песме и делила милостиња. Нафора се узима на следећи начин: Полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се дође на ред, прво се прекрсти, а затим на длан леве руке прекрсти се десни длан и приђе се свештенику, који на испружени длан ставља коцкицу нафоре. Онда се свештенику целива рука, нафора се узима у уста и поједе, и полако се излази из цркве. Свештена лица- Свештена лица су од Бога изабрана лица, и на посебан начин посвећена да врше света богослужења, свете тајне и обреде. У најчешћем контакту са народом су парохијски свештеници, који служе при црквама и обављају потребне верске обреде својим верницима. Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Јер одређено црквено подручје, које опслужује свештеник, зове се парохија. Свештеник се поздравља при сусрету: „Помози Бог оче, благословите!“ Свештенику се целива рука без обзира на године свештеника и онога који целива. Свештеник се у разговору ословљава са „оче“, рецимо „оче Марко“, или ако је прота, може „оче прото“. Владика се ословљава речима: „Ваше Преосвештенство“, или „Преосвећени Владико“, или ако је неформални разговор само „Преосвећени“. Патријарх се ословљава са: „Ваша Светости“, или „Свјатјејши Владико“ или само: „Свјатјејши“. Монахиње се ословљавају са „сестро“, а игуманија са „мати“. Од женског монаштва се не тражи благослов и не љуби се рука. Монашка лица се такође ословљавају са „оче“. Млађима се каже „оче“ и његово име, а старешини манастира се може рећи „оче игумане“ или „оче архимандрите“. Искушеници се ословљавају са „брате“.

38

ХРИШЋАНСКИ ДОМ Најбитније обележје једног хришћанског и православног дома, пре свега, јесте да је дом освећен. Поред тога, хришћански дом треба да има: икону, кандило, чирак и свећу, слово, кадионицу, босиљак и тамјан, Свето писмо и Молитвеник. Освећење дома Када се једна кућа или стан сагради, окречи, улепша, и када се наместе ствари, и када у њему породица започне живот, потребно је извршити освећење дома. То освећење врши надлежни свештеник. Освећење се врши на следећи начин: Позове се надлежни свештеник, у неким крајевима се позива обавезно и кум. На столу у најсвечанијој просторији где су иконе, постави се сто покривен столњаком, а на столу – свећа, кадионица, тамјан, чинија са водом за освећење, босиљак, једна посуда са мало брашна, једна чаша уља (зејтина), четири мале свећице које се на освећењу пале и лепе на зидове стана и један мали штапић, на врху обавијен ватом, за помазивање зидова освећеним уљем. Освећење се врши обично пре подне, али може у свако доба дана. Пошто је овај чин спојен са свечаним ручком, треба га обављати у мрсне дане, или ако се освећење обавља у посту, обавезно спремати посну храну. У молитвама на освећењу, свештеник се моли за напредак дома, за здравље и срећу укућана, нарочито деце, за слогу, за љубав, разумевање међу укућанима и за свако добро које хришћани моле од Бога. Икона Сваки хришћански дом треба да има икону своје крсне славе. Икона се поставља у најсвечанијој просторији, Трпезарији или дневној соби и то увек на источном зиду. Поред иконе крсне славе, пожељно је да у кући стоји икона Христа Спаситеља и икона Мајке Божије, а може и икона неког другог светитеља који се у том дому посебно поштује – икона Светог Саве, икона преславе и слично. На зиду на коме је икона не могу стајати неке друге слике, гоблени, постери и сл. Православна црква има своје правило у иконографији. Највише је заступљен византијски стил у сликању иконе, а може бити и реализам, али само ако то раде прави уметници и сликари. Нажалост, иконе се код нас продају по пијацама и вашарима, па је и ту завладао невиђени кич и неукус, па ликови на таквим иконама више личе на карикатуре него на светитеље. Зато је препоручљиво иконе куповати у црквама и црквеним продавницама. Када се икона купи, носи се свештенику на освећење. Негде се практикује да икона стоји у цркви неколико недеља. Тек освећена икона се поставља у хришћански дом. Добро је да пред иконом стоји мањи сточић на коме би стајале све горе поменуте ствари и предмети. Испред иконе се обављају сви хришћански обреди и молитве у кући. Кандило Кандило се поставља испред иконе. Пали се уочи, и на дан свакога празника и сваке недеље, а може горети непрестано. Кандило обично пали и одржава домаћица. У кандилу гори чисто сунцокретово уље, на чију се површину ставља специјални жижак за кандило. Кандило и пламен на њему символизују светлост науке Христове и светлост живота светитеља пред којим се кандило пали. Истовремено подсећа, све у кући да и они треба да живе светлим и чистим животом. Они који имају у кући кандило знају какву непоновљиву духовну атмосферу уочи празника и недеље ствара дрхтави пламичак кандила. Нарочито се то урезује у детињу душу, и остаје као најдража успомена из детињства до краја живота. Та атмосфера је непресушна 39

инспирација свим уметничким и песничким душама и многа велика дела су створена инспирисана том дрхтавом и незаборавном светлошћу и игром сенки домаћег кандила. Чирак и свећа Без свеће се не може извршити ни један обред, ни молитва у кући. Чирак и свећа стоје на почасном месту у кући и пале се увек пред молитву. Домаћин пали свећу на следећи начин: Најпре се прекрсти, помене Бога и своју крcну славу, целива свећу и пали је по могућству шибицом. Свећа за славу се гаси помоћу вина, а мања свећа дувањем, или се влажним палцем и кажипрстом стисне пламен и фитиљ који гори. Пламен свеће има исту символику као и кандило. Слово, анафорник, просфорним То је дрвени печат који се утискује у славски колач. Слово се, исто као икона, носи у цркву на освећење. На печату су урезана слова: ИС ХС НИ КА што значи – Исус Христос побеђује. Босиљак је ароматична биљка, пријатног мириса, која се гаји у баштама и цвећњацима. Босиљак се набере сложи у букет (киту) увеже се у струку и осуши. Такав се чува преко целе године и износи се када свештеник свети водицу да њиме кропи укућане. Босиљак и његов пријатни мирис символизују благодат Духа Светога. Кадионица, жар, тамјан Кадионица у дому је обично ручна, направљена од земље или метала, и има разних облика који су у складу са хришћанским духом. У кадионицу се ставља жар од дрвета (од угља има непријатан мирис) и на жар се ставља тамјан који шири пријатан и благоухан мирис. Пошто у градовима често нема жара, потребно је набавити специјални брикет у колутићима који замењује жар и врло је практичан. Кадионица и жар у њој, символизују нашу жарку љубав према вери и топлоту наше хришћанске душе. Мирис тамјана символизује благодат Светога Духа. Кадионица се употребљава приликом сваке молитве. Домаћин кади, држећи у десној руци кадионицу и њоме чини знак крста. Кади се прво старији па млађи. Кадионица се такође држи на свечаном месту у кући. Свето писмо – Библија Не може се у хришћанском свету замислити дом без Светог писма. На хришћанском Западу у свакој хотелској соби, крај узглавља, има Свето писмо, које стоји госту на располагању да може да прочита један одељак из ове свете књиге и да се тако духовно окрепи. Нажалост, код нас Свето писмо, није баш честа књига у домовима. Зато треба настојати да сваки дом има ову књигу. На томе, наравно, треба највише да раде свештеници и црква. Нарочито због наше деце, омладине и будућности овог народа. Не може се разумети историја, философија, уметност, књижевност, музика, једном речју свеукупна цивилизација, без Библије. Библија или Свето писмо (то су називи за исту књигу), има не само културни, већ, пре свега, духовни, молитвени, религиозни и васпитни карактер. Да би млад човек лакше ушао у чудесни свет Библије, наша црква је штампала књигу „Илустрована Библија за младе“, са којом се дух Светог писма лако разумева и брзо схвата. Зато је добро, да ову књигу има свака српска кућа, првенствено због деце и омладине. Иначе, Свето писмо је најсветија, највреднија, најстарија и најраспрострањенија књига у историји света, штампана и данас се штампа у милионским тиражима широм наше планете. Молитвеник Молитвеник је обично мања џепна књижица , у којој су штампане молитве за разне прилике, потребе, и време у животу једног хришћанина. Пожељно би било да ту књижицу има свака кућа. Молитвеник стоји пред иконом. Када се обавља кућна молитва, из молитвеника се читају моли тве. Чита их домаћин, а може и неко од млађих укућана са пријатним и умилним гласом. Док се 40

молитве читају остали стоје, пажљиво слушају и моле се у себи. Важније молитве као што су: Оче наш, Богородице Дјево, Пресвјатаја Тројице, Символ вере, Царју небесниј – сваки хришћанин треба да научи напамет, и да их изговара и изван свога дома. Домаћа молитва Поред заједничких богослужења у храму, у којима присуствују сви мештани једног села или града, сваки дом, свака породица, треба да има своју домаћу молитву. Јер породица је домаћа црква. Добро би било, када би се те домаће молиtве одржавале свако вече пре вечере, или, када породица полази на спавање, и свако јутро. Али, ако не сваког дана, обавезно је одржавати домаћу молитву уочи недеље и празника. Како се обавља домаћа молитва? Домаћин стане пред икону пред којом је домаћица већ упалила кандило, иза њега стану сви укућани. Он се прекрсти, упали свећу, узме кадионицу са жаром, стави мало тамјана, окади најпре иконе, затим себе, своје укућане по старештву, и кадионицу предаје неком млађем који кади целу кућу. Онда домаћин или неко од млађих чита молитве из молитвеника, или одељке из Светог писма, или оне молитве које зна напамет: Оче наш, Богородице Дјево, Пресвјатаја Тројице итд. После завршене молитве домаћин говори: Наздравље молитва, а млађи говоре; Амин, Боже дај. Лична молитва- Поред заједничке молитве, сваки хришћанин има и своју личну, интимну молитву. Пре свакога посла, пре и после јела, увече кад се леже и ујутро кад се устаје, у невољи и у добру, увек се треба прекрстити и прочитати одговарајућу молитву, и искрено, из дубине душе, помолити се и заблагодарити Богу. Пост Заједно са молитвом пост спада у најважнији садржај живота сваког хришћанина. Пост је, као што је познато, уздржавање од мрсне хране и прекомерног јела и пића. Међутим неједење мрсне хране није суштина поста. Најважнија одлика поста је уздржавање од рђавих и злих дела, затим чињење добрих дела и вежбање у врлини, праштању, скромности, смирењу, у обуздавању свих телесних страсти које разарају духовни живот сваког хришћанина. Значи, пост је не само телесно уздржавање, него и духовно. Црква је прописала четири поста годишње: Ускршњи или Часни пост, Петровски, Госпојински и Божићни. Ови постови се зову вишедневни, а једнодневни је пост сваке среде и петка, осим разрешених седмица (које се штампају у календару) и још: Крстовдан уочи Богојављења 18. јануара; Усекованије 11. септембра и Крстовдан 27. септембра. У ове дане се не једе месо и маст, јела од млека и друго што је, мање више познато. Једе се, дакле, посна храна спремљена на уљу. Када неко жели да се причести, обавезан је да, седам дана уочи причешћа, пости „на води“, значи без уља. Све што се спрема од биљних намирница, припрема се на води (куван пасуљ, кромпир, шаргарепа, грашак и сл.) и не запржава се. Велики Петак се, такође, обавезно, пости на води. Овде је важно нагласити да, уколико слава падне уз пост, у среду или петак, или неки други посни дан, – обавезно се спрема посна слава. Исто тако, уколико се обавља сахрана или даћа, спрема се посна храна, без обзира да ли се у тој кући пости цео пост. Неки верници посте само прву и последњу недељу поста, сматрајући да је то довољно. То је исто као кад би зидали мост преко реке, па озидали са једне и друге стране обале, а средину оставили несаграђену.

41

САВЕТИ И УПУТСТВА Завет - Завет значи обећање. Заветовати се може сваки хришћанин, рецимо да празнује неког светитеља који пада у дан када му се нешто значајно, добро или лоше, догодило, када му је тај светитељ помогао. Заветовати се може човек да помаже сиротињу, да пости одређени дан или временски период, да даје одређени износ годишње прилога за добро своје куће и здравље својих укућана. Хришћанин даје завет сам пред собом и пред Богом. Када се једном да завет, није добро да се обећање не одржи. Обично тада човека стиже казна. Наравно, заветовати се може само за неки позитиван посао. Не може се човек заветовати да убија, пљачка пали итд. Аманет Аманет је завештање или тестамент. Аманет се оставља писмено или усмено. Обично то ради отац када умире. Он тада оставља својој породици извесне савете, упутства, жеље и наредбе. Све је то аманет. Аманет родитеља се у нашем народу дубоко поштује. То је када је аманет у складу са хришћанским моралом. Међутим, ако је аманет уперен против некога или на штету некога, он се не мора поштовати и испуњавати. Најбоље је тада, посаветовати се са свештеником. Заклетва Заклетва није у складу са хришћанским моралом. Христос је рекао: ‘Не куните се! Ваша реч нека буде да – да и не – не, што је више од тога од зла је“. Ово се односи на свакодневни живот човеков. Али има момената када црква одобрава заклетву. Например, заклетва у војсци, свештеничка заклетва, заклетва на суду и сл. То је онда, када су у питању виши интереси једне заједнице, и тада у томе учествује црква на начин који је прописан и одређен. Клетва Клетва или проклињање, није одобрена од стране цркве. Пре свега, што проклињање излази из душе која је пуна гнева и мржње, жеље за осветом, оправдане или неоправдане, свеједно. У Светом писму је речено: благосиљајте оне који вас куну. Увек се треба молити Богу за све људе, па и за своје непријатеље. Своје срце не треба тровати мржњом и осветом. Божија правда је увек достижна. Врачање- Црква од најстаријих времена најенергичније осуђује свако врачање и сваке враџбине. Врачање се увек врши помоћу злих духова – ђавола. Таквим примера има много у Светом писму. Свако сујеверје, празноверје, веровање у хороскоп, гатање у шољу, карте, длан, пасуљ, прорицање судбине, чини, црна и бела магија, разни пророци и пророчице, све то црква најоштрије осуђује и црквени канони предвиђају чак искључење из црквене заједнице, за оне хришћане који у томе учествују. Човек данас, опседнут разним недаћама, невољама, болестима и физичким и психичким, тражи лека свуда и од свакога. Треба знати, да је црква неисцрпна ризница лекова, пре свега духовних и благодатних, и да има две хиљаде година дуго искуство како помоћи својим члановима. У богослужбеној књизи Требник постоје молитве за разне прилике и случајеве. Зато се у свакој прилици треба обратити својој цркви и од ње тражити помоћ. То знају чак и врачари и гатари, па и они шаљу народ у цркву да пале свеће, дају прилоге итд. Па зашто би се онда радило посредно, кад је боље обратити се директно своме свештенику и својој цркви. Ношење медаљона, крстића, иконица Пошто је човек у овоземаљском животу изложен насртајима злих духова и сила, потребно је да поред вере коју носи у свом срцу и души, има и видљива хришћанска знамења и светиње као одбрану од злих сила. Зато хришћани око врата на ланчићу носе, крстиће, медаљоне са ликом Господа Христа, мајке Божије или некога светитеља. Треба знати да се то не носи због моде и украса, него са дубоком вером, да светиња помаже и штити човека у свакодневном животу. Није хришћански носити велике крстове преко нападне одеће, који више делују саблажњавајуће и обесвећују цео смисао ношења крста и иконица 42

Поклоничка путовања – хаџилуци Поред поштовања и одлажења на богослужења у свој месни храм или манастир, добро је, једанпут бар годишње, да сваки хришћанин посети неко свето место – ближе или даље. Познато је да постоје велике светиње, где верници долазе на поклоњење. Код Срба су то: манастир Острог, Девич, Студеница, Жича, Хиландар итд. Поклоњење тим светињама је велико духовно освежење и велика потпора у животу сваког хришћанина. Зато треба што чешће, организовано или појединачно посећивати те светиње и поклонити се у њима. То је радио и наш свети Сава, посетио је сва мeста од Свете Горе до Јерусалима, и то у времену тешких комуникација, и тешких услова за путовање на такве даљине. Најбоље је ако се може посетити највеће хришћанско светилиште – Јерусалим, када поклоник добије звање хаџије. Однос верника према секташима и припадницима друге вере Српски народ је одувек красила верска толерантност. Са друге стране, Срби никада на силу нису прекрштавали друге народе и наметали им своју веру. Напротив, увек се гледало, да се према ономе, ко је друге вере, топлије и учтивије понаша, да не би осетио некакву нелагодност и непријатност међу православнима. Али српски народ је због своје широке душе био често мета насртаја других вера, вероисповести, секти и вер-ских заједница, који су се појављивали у данима великих духовних пометњи, недаћа и тешкоћа, који су настојали да Србе одврате од своје вере и да им наметну своје учење. То су пет векова радили Турци, а у најновије време то раде бројне хришћанске секте чије су централе на Западу. Какав однос треба наш верник да има према секташима? Пре свега са њима не треба водити никакве расправе, нити се са њима препирати и свађати. Једноставно са њима треба избегавати сваки контакт и не треба узимати њихове књиге на читање, које они, често, бесплатно деле, будући да су финансијски веома јаки. Књиге њихове не треба читати јер, због недостатка веронауке, знање нашег народа о вери је недовољно, па се некоме може учинити како је учење неке секте боље од наше светосавске вере. Нема те вере, нити религије на свету, која српском човеку и српској души може пружити оно што пружа православна вера и наши лепи хришћански обичаји. Све друго је неприродно и вештачко калемљење, које се губи већ у другом колену. Однос верника према безбожницима Вера је моћ човекове душе – тврдио је један велики француски философ. Није сваком човеку у довољној мери та моћ и способност подарена. Као што неко нема слуха за музику, талента за сликање, дара за књижевност или неку другу уметност, тако неко нема довољно духовне моћи да верује у Бога. Зато невернике и безбожнике (они себе зову атеисти) не треба осуђивати, и са њима се препирати и свађати. Њима треба помоћи да ону малу искру способности за веру, без које није ниједно људско биће, распале и душу своју осветле пламеном љубави и вере. Према њима се треба односити као према својој браћи. Молити се Богу, да им Бог пробуди веру да би и они поверовали. А топлотом наше хришћанске душе настојати да загрејемо њихову верски охладнелу душу да би и они били под окриљем Божијим и своје бесмртне мајке цркве православне. Често се данас може чути, од појединих наших верника, како, ето, они не могу сада да уђу у цркву од оних који су до јуче гонили цркву, били неверници, и говорили против Бога. То не сме да говори прави и искрени православац и хришћанин. Нема веће радости за цркву и за Бога, када се неки грешник каје и поправља. Зато са радошћу морамо примати оне, који до јуче нису били у цркви, и треба да им помогнемо, да и они буду прави хришћани и деца Божија. Сваки хришћанин се мора молити Богу непрестано, да док има и једног Србина и човека, који је ван цркве и своје вере, да се врати себи и Богу, како би сви били заједно деца Божија и браћа међу собом.

43

КРШТЕЊЕ Крштење је Света тајна којом човек постаје хришћанин и члан цркве. Само крштен човек има право на све остале тајне и обреде у цркви. Бројни су обичаји везани за ову Свету тајну, а ми ћемо овде изнети оно, што је верски потребно и исправно, и што је важно за цркву, почев од самог рођења детета. По правилу цркве, требало би да свештеник чита молитву породиљи у први дан када роди дете, затим у осми дан после рођења, када се детету даје име, и када постаје оглашени, и затим у четрдесети дан, када се врши оцрковљење детета (уношење у цркву). Међутим, прилике и околности су у пракси задржале само два момента везана за ову Свету тајну, а то су: знамење и крштење. Знамење После неколико дана од порођаја, када мајка и дете изађу из породилишта, врши се знамење детета. Наиме, неко од млађих укућана, сродника или комшија, одлази код надлежног свештеника, са једном флашом за воду по знамење. Свештеник освети водицу, наспе у флашу, стави у њу један стручак босиљка, и даје детету име, које дете носи до крштења. То име се зове „име на знамењу“. Ово се врши у спомен, када су малог Христа, однели у осми дан у храм и када је добио име. Водица у флаши се доноси кући, и по народном обичају та водица се додаје четрдесет дана у воду којом се купа дете, или све до крштења. Чим дете мало ојача, после недељу две, може се извршити крштење. Црква препоручује да се крштење обави што пре, јер уколико би се десио несрећан случај, да дете умре некрштено, над њим се не може извршити опело. Крштење се врши у храму или у манастирима и црквама где има крстионица, а може и у дому родитеља. Пошто се код нас уобичајило да се дете крштава у дому, навешћемо овде шта је све потребно спремити за крштење. Шта је потребно за крштење Најпре се кућа и просторија у којој дете треба да буде крштено, мора свечано опремити, јер је крштење велика и свечана Света тајна. Затим треба припремити чинију са водом, као.за славу, босиљак, кадионицу, жар, тамјан и свећу. Треба припремити и крсницу. Крсница је платно беле боје, величине од једног до једног и по метра, у које се дете увија после крштења. Од те крснице се потом детету сашије кошуљица, бенкица или јастучић за спавање. Обичај је у неким крајевима, да кад почне крштење, дете се завија у очеву белу кошуљу све док не буде крштено водом. Бела кошуља и крсница символизују невиност, чедност и безгрешност, јер је бела боја символ чистоће духовне и телесне. Вода којом ће се дете крстити може се мало подгрејати, нарочито у хладним данима, да се дете не би прехладило. После крштења, вода се просипа на место где се не гази, или се излије уз неки калем или у цвеће у кући. Косица коју свештеник постриже при крштењу, ставља се у восак, па се и она ставља на неки калем, или се чува у кући као успомена на овај велики догађај у животу детета. Свећа која се пали на крштењу, такође се чува у кући као драга успомена. Мајка на крштењу Уколико се дете крштава пре четрдесетог дана, од рођења, мајка не може да присуствује крштењу, јер се жена четрдесет дана после порођаја сматра нечистом. Иначе, ако се крштење обавља после 44

четрдесет дана, препо-ручљиво је и пожељно да мајка присуствује крштењу, јер је то велики дан и за њено дете и за њу. Време крштења Имајући у виду, да свечани догађај крштења прате обавезно и гозбе, дакле, припреме свечаног ручка, црква препоручује, да се крштења обављају у дане када се мрси, а у противном, ако се крштење обавља уз пост, обавезно треба спремати посну храну. Велики грех чине они родитељи, који за тако важан и велики дан и догађај свога детета, уз пост припремају мрсну храну, и тако врше јавну саблазан и навлаче проклетство на себе и своје недужно дете. Иначе, крштење се може извршити у сваки дан, и у свако доба дана и ноћи. Добро је уколико се може крштење обавити празником, и то пре подне „док напредује дан“, и када свештеник заврши свету литургију, и када се причести, и добро би било да се и родитељи тај дан причесте, уколико није у оних првих четрдесет дана, када мајка не сме у цркву. Кум на крштењу Поред свештеника који крштава, важан чинилац и важна личност на крштењу јесте кум. Кум даје име детету. Он је сведок крштења и духовни отаc детета, које се крштава. Зато кум мора бити православне вере, крштен, чистога и моралнога живота, мора бити пунолетан, дакле, телесно и духовно зрела особа, и да има физичку могућност да учествује у светој тајни крштења. Родитељи не могу бити кумови својој деци, а такође и монаси не могу кумовати на крштењу. Кум на крштењу се у име детета одриче сатане, и сједињује са Христом, чита, односно, исповеда Символ православне вере у име кумчета. Зато је његова дужност, да у даљем животу брине о верском васпитању свога кумчета. У нашем народу је због тога институција кумства на великој висини. Народ не каже узалуд: „Бог на небу – кум на земљи“. Крштавање одраслих Из познатих разлога, у последњих неколико деценија, остало је доста некрштених особа у нашем народу. Данас, срећом, многи се интересују за своју веру и цркву, и желе да се крсте. Шта је важно када је у питању крштење одраслих особа? Важно је најпре то, да особа која жели да се крсти, жели то искрено и по слободној вољи. Затим, треба да се упозна са основним истинама своје вере, и да на своме крштењу она чита Символ вере, а не кум, као код деце. Такође, треба да се припреми за крштење, тако што ће постити бар седам дана, и после крштења примити причешће. Одрасли такође треба да имају кума. Црква је снисходећи према одраслима, применила праксу, да се одрасли могу крстити и обливањем воде, а тамо где има крстионоца и где се врши погружење, постоје свлачионице и специјалне беле хаљине у које се облаче одрасли. Крштење у нужди Ако се деси, да дете у случају болести, дође у животну опасност, врши се тзв. крштење у нужди. То крштење може да изврши свака крштена особа на следећи начин: Дете се полије, или покропи водом и говоре се речи: Крштава се слуга Божји (име) у име Оца Амин, и Сина Амин, и Светога Духа, Амин, сада и увек и кроза све векове, Амин. То је формула крштења, коју после свештеник, ако дете остане живо не изговара, а све остале молитве и радње врши по поретку.

45

ВЕНЧАЊЕ За овај радосни и свечани догађај у животу православних хришћана, везано је мноштво народних обичаја. Наравно, суштина Свете тајне брака, није у свадбеном весељу, већ, пре свега, у једном озбиљном приступу светињи брачне заједнице, која је темељ и основа породице, а тиме, и цркве и државе. У вези са овом светом тајном, венчањем и свадбом, изнећемо оно што је битно за цркву, православну веру и њено учење. Овде су важна два момента: предбрачни испит и венчање у цркви. Предбрачни испит - Двоје пунолетних, мушко и женско, који испуњавају све остале услове које црква прописује за склапање црквеног брака, најпре обављају предбрачни испит. Сама реч каже, шта је предбрачни испит. То је поступак, где црква испитује, да ли двоје кандидата за брак, испуњавају све услове које прописују црквени канони за склапање брака. Предбрачни испит обавља надлежни свеште-ник девојке. За испит младенци треба да припреме: црквену крштеницу, мушкарац потврду од свог надлежног свештеника о слободном брачном стању. Родитељи могу бити присутни, а не морају, ако су спречени. О извршеном предбрачном испиту добијају потврду, коју предају надлежном свештенику младожење, на основу које овај може вршити венчање младенаца. Ова потврда (записник) важи шест месеци. Предбрачни испит мора бити обављен на три недеље пре венчања, како би свештеник могао на три литургије у цркви, да огласи жељу кандидата за венчање, и да пита народ, да ли постоји нека сметња за њихов брак. Оглашавање се може вршити и на литургијама на празнике, и тада огласни рок од три недеље, краће траје. Венчање 3а дан венчања или свадбу, у нашем народу је везан обичај свадбеног пира и весеља, али обзиром на велику светињу брака, овом се догађају и дану мора дати потребна озбиљност и хришћанско православно обележје. Код правих српских хришћанских домаћина, свечана сала, нека друга просторија или шатра, где се обавља свадбено весеље, украшена је православним символима и српским знамењима. У челу стоји икона крсне славе тога дома, и кандило, или икона Христа или Богородице, а може и икона светога Саве. Лево и десно српска тробојка са крстом и златним оцилима. Икона и знамења опомињу на озбиљност и пристојност. Молитва - Пpe него што сватови крену од младожењине куће по младу, треба обавити молитву. Домаћин упали овећу, узме кадионицу и жар, стави мало тамјана, окади икону, себе и младожењу и све сватове по реду. Затим се прочита молитва Оче наш, Богородице Дјево, или нека друга молитва из молитвеника, помоли се за сретна пута и сретна венчања, за сложан и срећан живот младенаца и тек онда се креће на пут по младу. Испред свадбене колоне иде стари сват, то јест неко од младожењине фамилије, ујак или неки други сродник или пријатељ, који ће уједно бити са младожењиним кумом други сведок на венчању у цркви. Иза њега иде младожењин кум, а иза њих младожења са оцем. Обручење - Када се млада поведе на венчање иде се истим редом. Колона стаје пред црквом, а младенци, кумови и сви сватови са потпуном озбиљношћу, у тишини и пристојности, каква доликује дому Божијем, улазе у храм. Младенци, праћени кумом и старим сватом, одлазе право 46

пред двери на олтару. Ту се врши обручење. Бурме и сам чин обручења символизују верност. Младенци тада, на своју руку, четврти прст десне шаке, стављају бурму и не скидају је до краја живота. Она их подсећа на завет верности који су дали у цркви пред Богом и свештеником. У току обручења, младенци, кум и стари сват, држе у рукама свеће, обично беле боје, као символ чистоте и невиности. Те свеће касније остају у цркви, а могу се понети и чувати као драга успомена на дан венчања. Св. тајна венчања - После обручења, младенци и кумови одлазе у централни део храма, и ту се врши света тајна венчања. На венчању се белом марамицом младенцима вежу десне руке, у знак вечите животне везаности, слоге и верности, узајамног помагања и љубави. Негде се млади купује платно за хаљину, и тада се то платно пребаци преко везаних руку марамицом. Та марамица се, такође, чува као успомена. Младенцима се на венчању стављају венци на главу. Отуда и назив венчање. Венци символизују целомудрени живот младенаца до венчања, и благослов цркве за њихов заједнички живот у славу Бога и својих ближњих. Вино које се даје младенцима, негде и кумовима, на венчању, символизује догађај у Кани Галилејској, када је Христос са својом Мајком, Пресветом Богородицом и својим ученицима био на свадби и претворио воду у вино. Трократни опход око стола на коме стоји крст и остало што је потребно за венчање, символише вечну везу супружника, јер круг значи вечно трајање, а трократно обилажење је у славу Свете Тројице – Оца и Сина и Светога Духа. Брак који није склопљен на начин прописан црквом, за цркву није брак. Зато, деца из нецрквених бракова, за цркву су ванбрачна. Неки епископи и свештеници ускраћују причешће супружницима који живе невенчано. Зато је добро, да се данас, када је то слободно и могуће, сви они који се, из ма којих разлога до сад нису венчали, учине то, и тако себе уведу у списак правих и доследних православаца и хришћана. Време венчања - Црквена заповест хришћанима забрањује прављење свадбе уз пост. Јер, због свадбене гозбе, која је редовно мрсна, прави се јавна саблазан и грех. Такође, венчање и свадба се не врше у среду и петак, на Крстовдан 18. јануара, Усековање 11. септембра и Крстовдан 27. септембра. Венчање се не врши на Васкрс, нити светле седмице, јер тада су свечани дани који су посвећени славном Христовом васкрсењу, и никакво друго славље није примерено тим данима. Место венчања Место венчања је искључиво храм. Али по одобрењу епископа, а на предлог надлежног свештеника, може се, у нужди, (због болести младе или младожење) извршити и у дому једног од њих. За разлику од крштења, где се може крштавати по неколико деце одједанпут, венчавати се могу само једни младенци. Младенци - Овај празник се празнује 22. марта, а посвећен је успомени страдања светих четрдесет Мученика Севастијских, који су за Христову веру цострадали 320. године. Сви ови мученици беху младићи, па је наш народ тај дан узео као празник у који млади супружници (младенци) у своме дому примају госте, а ови им доносе поклоне и на тај начин им помажу на почетку њиховог брака и живота у брачној заједници. Младе домаћице тога дана дочекују госте у својој кући и показују своје умеће и спретност домаћице. Овде ваља напоменути да Младенци увек падају уз пост, јер Часни пост почиње обично почетком или средином марта, и зато свака гозба која се спрема овога дана, мора бити посна, ради здравља и напретка деце младих супружника.

47

КУЛТ МРТВИХ Смрт По хришћанском веровању и учењу цркве, смрт je прелазак из овоземаљског привременог живота у небески вечни живот. Зато се сваки хришћанин целога свога живота припрема за тај прелазак. Сваки човек, још за живота, одреди место где жели да буде сахрањен, а када дође у старе године, он са својим укућанима или пријатељима припрема све шта је потребно за сахрану једног хришћанина. Самртна постеља се у нашем народу зове место и сам догађај када се покојникова душа раздвоји од тела. Обично се може на основу тежине болести, и болесникова стања закључити и предвидети скора смрт. Тада треба позвати свештеника да исповеди и причести болесника, да би се душа лакше растала од тела. Негде се сачувао обичај да се родбина и пријатељи са болесником пред смрт опраштају. Он њима опрашта њихове увреде и грехе према њему и обратно. Из народног искуства се зна, да душа покојникова који је исповеђен и причешћен, и који се опростио са својим најближима, лагано и тихо излази из тела, као птица из кавеза, и растерећена лети небеским просторима у царство небеско. Опраштање се врши на следећи начин: Болесник позове оне, за које сматра да се о њих огрешио, и један по један прилазе постељи. Онда болесник говори: „Опрости ми, брате“ (каже име, обично каже и који грех осећа на души). Овај скине капу, лагано се поклони према болеснику и говори: „Бог да ти опрости и овога и онога света“. Опремање мртваца Чим се самртник почне раздвајати са душом, почне, дакле, лагано издисати, припрема се свећа која се пали, и ставља изнад његове главе, или му се стави у руке. Свећу пали најближи и најдражи сродник. Оцу или мајци свећу пали син или кћерка итд. Свећа се пали на следећи начин: Онај који пали узме је, прекрсти се, целива свећу, пали је шибицом и говори: За покој душе мога (каже сродство и име). Бог да му душу прости. Остали присутни тихо, шапатом изговарају – Бог да му душу прости, и крсте се. Свећа и њена светлост символишу самога Христа који је светлост и који осветљава пут души свакога човека који у њега верује. У народу се сматра за велику казну и проклетство ако неко умре без свеће. Чим покојник испусти душу, приступа се припреми за укоп. Најпре се изврши купање, бријање и облачење покојника у свечано укопно рухо. Купање врши неки старији човек из комшилука или жена уколико је женско умрло. Обично се тело истрља влажним пешкирима, мушкарац се обрије, посеку нокти и обуче се ново одело, које покојник припреми још за живота. Тако оп ремљен покојник се поставља на сто у некој великој соби, или остаје у постељи у којој је преминуо, док се не припреми ковчег. Постави му се десна рука преко леве на грудима, и руке му се свежу марамицом, тањим пешкиром или дебљим вуненим концем; вежу му се ноге око чланака, и глава испод браде и преко темена, а очи му се склопе. Припреме за сахрану Пошто од часа смрти па до сахране треба да прође 24 сата, покојник преноћи и кући, и око њега седе његови укућани или пријатељи, и дању и ноћу. Воде се озбиљни разговори, читају молитве за покој душе, и евоцирају лепе успомене на покојника. Ово се обично ради у селу пошто покојник преноћи у кући. У градовима ређе, јер тело покојника преноћи у капели. Сутрадан, један дан после смрти, обавља се сахрана. Рано, неколико комшија и пријатеља одлазе да копају гроб. Обичај је да нико од родбине не копа раку.

48

Родбина, пријатељи и комшије се одмах обавештавају чим неко умре, и заказује се тачно време сахране. Одмах се обавештава и свештеник који треба да изврши опело над покојником. Благовремено се штампају плакате и евентуално предаје читуља у новине. Пошто смрт, често може бити изненадна, домаћин или та кућа нису спремни брзо сами организовати погреб, пријатељи и комшије притичу у помоћ. Када се долази у кућу где је неко умро, изјављује се укућанима и родбини саучешће на следећи начин: Онај који долази, како кога сретне од родбине, у кући или дворишту, поздравља се са њим, ако су блискији, пољубе се три пута у образ и говори следеће речи: „примите моје искрено саучешће“. Домаћи се захваљују, и одводе госте у собу где је покојник. Овај затим целива покојника или икону и крст, запали свећу, положи цвеће, одстоји мало поред одра и одлази у другу просторију за госте. Опело У заказано време долази свештеник. Њега дочекује домаћин и води га у просторију где је покојник. Пошто свештеник узме потребне податке о умрломе, ковчег са покојником се износи у двориште, где се врши опело. У местима где има капела, сви долазе у заказано време на сахрану, и у одређено време се врши опело. Најпре се поделе свећице свима присутнима, које се упале и држе у току опела. За време опела, родбина стоји са десне стране ковчега, а ковчег је окренут тако да покојник гледа према истоку. Док траје опело влада потпуна тишина, и разуме се, потпуна озбиљност. Крст стоји чело главе покојника. Такође, чело главе поставља се мањи сточић на који се ставља жито, скувано као за славу. У жито се ставља једна свећица Поред жита потребна је и једна флашица у којој је помешано вино и уље, (успомена на свету тајну јелеосвећења), којим се после опела прелива покојник. На сточић се ставља и једна чаша са чистим вином и кашичицом, да свештеник на крају опела прелије жито. Ту се још ставља погача и тацна са медом. Погача символизује самога Христа који је хлеб живота, а мед сладост раја и вечног блаженог живота. Целивање покојника Када се опело заврши, најпре родбина, а затим сви остали целивају покојника или икону и крст који стоје на покојниковим грудима. Целивање се врши тако, што се полако прилази ковчегу, и кад се дође до њега, застане се, прекрсти и поклони, па се онда целива покојник, и тихо се каже: „Бог да му душу прости“. Погребна поворка Кад се заврши целивање, ковчег се затвара, али се не закива, јер се на гробу поново отвара. Одмах се ковчег диже на кола, или се носи на рукама. Формира се погребна поворка. На челу поворке иде крст са десне стране, а жито, вино и уље са леве стране. Иза крста и жита долазе литије – барјаци и рипиде. Иза њих иду млађе особе које носе цвеће. Иза цвећа иде свештеник који успут пева одговарајуће посмртне песме. Иза свештеника носи се ковчег са покојником, чије су ноге окренуте напред, а иза ковчега иде родбина распоређена по степену блискости са покојником. Иза родбине иде народ. Од куће до гробља, стаје се два пута и чита се мали помен. Обично се стаје код раскршћа, или код неког места које је везано за покојника. Трећи помен се врши на самом гробу. Спуштање у гроб - Када се стигне до гроба, ковчег се спушта поред раке, дреше се руке, ноге и глава. Укопници то јест људи који су копали раку целивају покојника, и неко од ближе родбине. Затим ce ковчег затвара, закива или заврће поклопац и спушта се помоћу конопаца у раку. Где је то обичај, свештеник прелије остатком вина и уља ковчег у раки, разбије флашицу о неку алатку којом је копана рака, узима груменчић од првог ископаног комада земље и баца на ковчег. Такође и присутни бацају по комадић земље, а негде се баца и понеки новчић говорећи: „Бог да му душу прости“.

49

Освећење водице После повратка са гробља свештеник код куће освети водицу у просторији где је покојник издахнуо, и где је лежао док је био у кући.Водица се освећује за здравље и напредак осталих у кући. Обичај је у неким крајевима, када народ долази са гробља, да се сачекује у дворишту, ту сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе. То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и на тај начин се по наредби грађанских власти вршила дезинфекција. То данас није обавезно чинити. Добро је, можда, припремити воду и пешкир ако нема чесма или купатило, да народ опере руке. Када са гробља стигну укопници, обавља се обично вечера за покој душе умрлога. За ту су вечеру везани бројни обичаји. На њој се негде присутни служе житом, медом и погачом, а негде се то ради на гробу. Што се тиче става цркве око опела и сахране покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела. Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника, и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. Важни су помени који се врше од куће до гробља, јер је помен, такође молитва. Сувишни обичаји Међутим, у неким нашим крајевима, за погреб су везани бројни сувишни, погрешни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је, разуме се, у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни. Али у новије време, заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати. Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискује велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било, да се новац за куповину венаца преда домаћину, или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране. Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава, да, када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, и учесници се почну у пијаном стању недолично и неприкладно понашати, што је недопустиви грех према покојнику и његовој родбини. Против оваквих појава треба да се бори свештеник и сви озбиљни и богомољни људи у нашем народу. Црнина и време после сахране У знак жалости за покојником, родбина од смрти почиње да носи црно одело. Жене црну мараму, а мушкарци црну кошуљу или флор. То се носи годину дана, и за то време родбина не учествује у весељима, не игра и не пева. Овде треба нагласити да се, без обзира, када се десио смртни случај у породици, обавезно слави крсна слава, на исти начин као и увек. Чак, шта више, потребније је, управо, славити обзиром да се у молитвама за славу молимо за покој душа наших умрлих сродника. Не треба у години дана после смрти покојника правити весеље у кући, свадбе, журке, игранке и сл. У свим овим случајевима и о свему што је везано за обичаје о сахранама, добро је посаветовати се свештеником, јер су обичаји различити у разним крајевима, па је овде немогуће поменути и указати да ли је неки обичај добар или није. Трећина Сутрадан по сахрани, ужа родбина излази на гроб, где пали свеће за покој душе умрлога. Трећина се зове, јер је то трећи дан од смрти. На гроб се износи жито, вино, св еће, мед, погача, кадионица и тамјан. Негде се трећина обавља са свештеником који врши парастос или мали помен на гробу. У неким крајевима, излази се на гроб у седми дан по смрти, или у прву суботу по смрти, и то се зове седмина. Све се врши исто као и на трећини. Четрдесетодневни помен - Од свих молитава за умрле које црква прописује после опела, најважнији је четрдесетодневни помен или парастос. По учењу цркве, у четрдесети дан после 50

смрти, душа човекова излази пред Божији суд. Најбоље је ако се тај парастос врши тачно у четрдесети дан, а ако је немогуће, онда је добро у суботу која пада пре тога дана. Зашто субота? Субота је дан који је црква посветила мртвима, када се посебно молимо за покој њихових душа и када излазимо на гробља. За тај парастос се припрема жито и вино, мед и погача, кадионица и тамјан, и свеће које се пале на гробу и које присутни држе у рукама.Свештеник се позива да изврши парастос на гробу, или се доноси жито у цркву па над житом свештеник врши парастос, а родбина после тога иде на гробље, прелива гроб вином, носи освећено жито и служе се њиме на гробу. За овај четрдесетодневни парастос, такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање „душног брава“. То не спада у црквене и верске обичаје. Под те обичаје се једино може подвести и оправдати, уколико је циљ клања да се нахрани сиротиња и сиромашни, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански обичај везан за жртвоприношење. Полугодишњица и годишњица После шест месеци и једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као за четрдесети дан припрема жито које освећује свештеник, излази се на гробље и пале се свеће и прекађује гроб. Парастоси се могу одржавати и чешће. Гозбе и остало није црквени обичај. Задушнице Четири пута годишње црква је прописала посебне дане који су посвећени молитви за умрле. То су задушнице: у суботу пред Месне покладе – зимске задушнице, субота пред Духове – летње задушнице, субота пред Михољдан.- михољске задушнице и субота пред Митровдан – јесење или митровске задушнице. Тада се излази на гробље, обавља се парастос или помен, освећује се жито, прекађује гроб, пале се свеће за покој душа умрлих сродника и пријатеља и уређује гроб. Гробља Гробља су места где се сахрањују наши умрли сродници. Дужност хришћанска налаже, да се у молитвама сећамо наших покојника, да се молимо Богу за покој њихових душа, палимо свеће, држимо парастосе и помене, подижемо им обележја на гробовима (споменике) и да њихове гробове држимо у пристојном и уредном стању. Нажалост, ни један народ нема тако немаран однос према гробовима својих сродника као Срби. Да би се ту ствари поправиле, треба заједно да ради и црква и држава. С друге стране, у појединим нашим крајевима се иде у другу крајност. На гробљима се подижу скупоцени споменици, капеле новокомпоноване архитектуре, које више личе на викендице у којима имају фрижидери, телевизори, кревети итд. То је ружан обичај. Споменик треба да буде скроман са хришћанским обележјем у облику крста. Живот на земљи је кратак и споменик не може символисати вечност и везаност за земљу. Много је важније сећати се својих умрлих у молитвама, чинити добра дела за покој њихових душа, помагати сиротињу, давати прилоге црквама, болницама, домовима за незбринуту децу и другим хуманитарним установама. Кремација Важно је напоменути, да спаљивање мртваца није хришћански обичај. Црква крајње снисходећи, према родбини покојника, одобрава опело над оним који ће бити спаљен. Кремација или спаљивање је велики грех пред Богом. Самоубиство Самоубиство је највећи грех, јер самоубица нема прилику да свој грех окаје. Некада се самоубице нису сахрањивале на гробљима. Црква лишава самоубицу права на хришћанске посмртне почасти. По дозволи архијереја само се може обавити кратак помен на гробу самоубице, и то не на дан погреба.

51

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

Издато: 2000. Место: Шабац Издаје: „Глас Цркве“ Издање: друго Уредник издања: Милан Пантелић, протонам. Серија: Посебна издања, књига XLVI Рецензент: Томислав Лукић, протонам. Главни и одговорни уредник: Љубомир Ранковић, протођакон Штампа: „Драган Срнић“ а.д. Шабац Тираж: 5000

Објављено: 21. април 2005. Издаје: © Svetosavlje.org Уредник: прот. Љубо Милошевић Основни формат: Владимир Благојевић Дизајн странице: Гојко Средовић Дигитализација: Раденко Петковић Коректура: Гојко Средовић

52