САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР ……………………………………………………………………….. ПОЧЕТАК ……………………………………………………………………….. ОТАЦ ЈОВАН ……………………………………………………………………….. АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ …………………………………………………... НЕЗГОДНИ ОТАЦ НАТАНАИЛО …………………………………………………... СХИИГУМАН МЕЛХИСЕДЕК …………………………………………………... ОТАЦ АНТИПА ……………………………………………………………………. ПЕШТЕРЕ ……………………………………………………………………. ИСКУШЕНИШТВО ……………………………………………………………………. КАКО СМО ОДЛАЗИЛИ У МАНАСТИР …………………………………………... О НАШИМ ВРШЊАЦИМА ………………………………………………….……... ОТАЦ ГАВРИЛО …………………………………………………….…... ВЕЛИКИ НАСТОЈАТЕЉ ………………………………………………………... АВГУСТИН ……………………………………………………………………. ШТА СЕ У ТИМ ТРЕНУЦИМА ДОГАЂАЛО У ДУХОВНОМ СВЕТУ ……......... БОГОСЛОВИ ……………………………………………………………………. ПРОПОВЕД У НЕДЕЉУ 23. ПО ДУХОВИМА …………………………………... О МОЛИТВИ И ЛИСИЦИ ………………………………………….……………... О АНЂЕЛУ ЧУВАРУ ………………………………………….……………... О ЈЕДНОЈ СВЕТОЈ ОБИТЕЉИ ………...……………………………………………... О НАЈДИВНИЈОЈ СЛУЖБИ У МОМ ЖИВОТУ ……………………………….….. МАТИ ФРОСЈА ……………………………………………………………………. АУТЕНТИЧНА ПРИЧА МАТИ ФРОСЈЕ ……………………………….….. ЈЕДНОМ У ГОСТИМА КОД МАТИ ФРОСЈЕ ……………………………….….. СВЕЋА ……………………………………………………………………. НА БОГОЈАВЉЕЊЕ ВОДА У ЦЕЛОМ СВЕТУ ПОСТАЈЕ СВЕТА …………. ОТАЦ АВАКУМ И ПСКОВСКИ ОПУНОМОЋЕНИК ………………………...….. ЦРНА ПУДЛА ……………………………………………………………………. О ЈЕДНОЈ ХРИШЋАНСКОЈ СМРТИ ……………………………………………….. ТАШТА МАРШАЛА ЖУКОВА ……………………………………………….. АРХИМАНДРИТ КЛАУДИЈАН ……………………………………………….. СМРТ „ТАСТЕРА“ ……………………………………………………………………. ЕТО ШТА СЕ СВЕ ДАНАС У МОСКВИ ДОГАЂА ……………………………… ЉУБОВ ТИМОФЕЈЕВНА ЧЕРЕДОВА ……………………………………………….. МИТРОПОЛИТОВА ЋЕРКА …………………………………………………….…... КАКО ЈЕ БУЛАТ ОКУЏАВА ПОСТАО ИВАН ……………………………… ПРЕДСКАЗАЊЕ ОЦА НИКОЛАЈА О МОНАШТВУ ……………………………… ОВО ПОГЛАВЉЕ МОГУ ДА ПРЕСКОЧЕ ЧИТАОЦИ КОЈИ НИСУ УПОЗНАТИ С ДОГМАТСКИМ БОГОСЛОВЉЕМ …………...…….. ИСТЕРИВАЊЕ ДЕМОНА …………………………………………………….…... БЕСЕДА НА ЛИТУРГИЈИ ПОСЛЕ ЗАМОНАШЕЊА ……………………………… ПРИЧА О ЕПИСКОПУ КОЈИ ЈЕ ПАО У БЛУД ……………………………… МОШТИ СВЕТОГ ТИХОНА ……………………………………………………….... КРШЕЊЕ ЦРКВЕНОГ ТИПИКА ИЛИ КАКО СМО КНЕЗ ЗУРАБ ЧАВЧАВАДЗЕ И ЈА ПРЕКРШИЛИ ВЕЛИКИ ПОСТ …………...…….. СЛУЖЕЊЕ РЕЧИ БОЖЈОЈ НЕ ТРЕБА КОРИСТИТИ КАО ИЗВОР ЗАРАДЕ …………...…….. ЈОШ ЈЕДНО КРШЕЊЕ ТИПИКА ИЛИ КАКО ЈЕ ОТАЦ РАФАИЛО ПОСТАО АНЂЕО ……………………………… МАЧАК ………………………………………………………………….….. АНДРЕЈ БИТОВ ……………………………………………………………………... ПРЕОСВЕЋЕНИ ПОСЛУШНИК …………………………………………………….. О ГЛУПИМ ГРАЂАНИМА …………………………………………………..... ЛИТУРГИЈА СЕ СЛУЖИ САМО ЈЕДНОМ НА ИСТОМ ОЛТАРУ ………..... КАКО СМО КУПОВАЛИ КОМБАЈНЕ ………………………………….. ВАСИЛИЈЕ И ВАСИЛИЈЕ ВАСИЉЕВИЧ ………………………………….. ЖИВОТ, НЕОБИЧНЕ ПУСТОЛОВИНЕ И СМРТ ЈЕРОМОНАХА РАФАИЛА, КАМЕНА КОЈИ ЈЕ ПОВИКАО ……………………… ПАРОХИЈСКИ ДОМ У ЛОСИЦАМА И ЊЕГОВИ ЖИТЕЉИ …..………………... СЛУЧАЈ НА ПУТУ ……………………………………………………….……….….. О СМЕРНОСТИ ………………………………………………………….…….….. КАКО JЕ ОТАЦ РАФАИЛО ПИО ЧАЈ …………………………………………….. НЕСВЕТИ А СВЕТИ …………………………………………………………………. ПОЈМОВНИК ………………………………………………………………….
2
3 4 11 20 22 28 30 32 34 38 39 40 48 55 66 69 71 73 74 75 76 78 79 86 87 88 89 91 94 98 100 101 102 103 104 105 106 107 108 112 113 114 118 120 123 124 125 126 137 138 139 143 145 149 154 156 159 167 170
ПРЕДГОВОР Једне топле септембарске вечери, као још сасвим млади искушеници Псковско-Печорског манастира, ми смо се, преко прелаза и галерија, испели на древне манастирске зидине и удобно сместили високо изнад врта и поља. Уз разговор почели смо се присећати како се свако од нас нашао у манастирском братству. Што смо дуже слушали једни друге, све смо се више чудили. Збивало се то 1984. године. Нас је било петорица. Четворица су расла у нецрквеним породицама, а и пети, свештенички син, имао је о људима што одлазе у манастир представе по мало чему различите од наших, правих-правцатих совјетских. Још само годину пре тога сви смо веровали да у наше време у манастир одлазе или фанатици или они који су безнадежно пропали у животу. А-да! И жртве неузвраћене љубави. Тада, посматрајући један другога, видели смо нешто сасвим другачије. Најмлађи од нас навршио је осамнаест година, најстарији – двадесет шест. Сви смо били здрави, снажни, симпатични млади људи. Један је бриљантно завршио студије на математичком факултету, други је, без обзира на своју доб, био већ познат сликар у Лењинграду. Трећи је највећи део живота провео у Њујорку, где му је отац радио, а у манастир је дошао с треће године високе школе. Најмлађи, свештенички син, даровити дрводеља, тек што је био завршио уметничку школу. Ја сам пак пре кратког времена дипломирао драматургију на ВГИК-у. Све у свему, световна каријера свакога од нас обећавала је да ће бити више него сјајна за младиће какви смо онда били. Па зашто смо онда дошли у манастир и свим срцем желели да ту заувек останемо? Одговор на то питање добро смо знали. Зато што се свакоме од нас отворио дивни свет који се ни са чим није могао упоредити. Испоставило се да је тај свет био неизмерно привлачнији од онога у којем смо до тада проживели своје малобројне и на свој начин ипак срећне године. У овој књизи желим да причам о томе дивноме свету, где се живи према законима сасвим другачијим од оних у обичном животу, о свету безгранично светлом, пуном љубави и радосних открића, наде и среће, провера, победа и проналажења смисла пораза, а што је најважније – о моћним изливима Божје силе и Божје помоћи. Нисам имао потребе да било шта измишљам – све што ћете овде прочитати догађало се у животу. Многи од оних о којима ће се приповедати и дан-данас су живи. Превео Петар Буњак
3
ПОЧЕТАК Крстио сам се одмах по завршетку студија, 1982. године. Тад сам већ био навршио двадесет четврту. Да ли сам био крштен у детињству, то нико није знао. Тих година доста се често дешавало да баке и тетке дете крсте кришом од родитеља-атеиста. У таквим случајевима, вршећи Свету тајну свештеник изговара: „Ашче не крешчен, крешчајетсја“, то јест, „ако није крштен, крштава се“ слуга Божји тај и тај. До вере сам, као и многи моји другови, дошао током студија. На ВГИК-у је било доста изузетних наставника. Пружали су нам озбиљно хуманистичко образовање и приморавали нас да се удубимо у кључна животна питања. Дискутујући о тим вечним питањима, о збивањима минулих векова, проблемима наших седамдесетихосамдесетих година – у слушаоницама, студентским домовима, по јефтиним кафетеријама тако драгим студентском срцу и за време дугих ноћних лутања по древним московским уличицама – стекли смо уверење да нас држава обмањује: она нам своја груба и бесмислена тумачења не намеће само у области историје и политике; врло смо добро разумели да је, по нечијем моћном налогу, учињено све да би нам се одузела чак и могућност да сами потражимо решење питања Бога и Цркве. Та је тема била потпуно јасна, чини се, једино нашем наставнику атеизма или, рецимо, моме пионирском руководиоцу из основне школе – Марини. Она је апсолутно убеђено пружала одговоре на то, као уосталом и на свако друго животно питање. Али ми смо, постепено, с изненађењем открили да су све велике личности светске и руске историје с којима смо се током школовања духовно упознавали, којима смо веровали, које смо волели и поштовали, о Богу мислиле сасвим другачије. Једноставно речено, да су сви били верници. Достојевски, Кант, Пушкин, Толстој, Гете, Паскал, Хегел, Лосев – не могу се сви ни побројати. Да и не говоримо о научницима – Њутну, Планку, Линеу, Мендељејеву. О њима смо, због опредељења за хуманистичке науке, знали мање, али и ту се ипак уобличавала иста слика. Премда су, наравно, ти људи Бога могли доживљавати врло различито, за већину њих питање вере било је најважније, иако не и најкомпликованије у животу. А ето, ликови који у нама нису будили никакве симпатије, за које се везивало све оно најзлокобније и најодбојније у судбини Русије и у светској историји – Маркс, Лењин, Троцки, Хитлер, руководиоци наше атеистичке државе, рушитељи-револуционари – сви су, као један, били атеисти. И тада смо се суочили с још једним питањем, које смо формулисали грубо, али сасвим одређено: или су Пушкини, Достојевски и Њутни били толико примитивни, ограничени, то јест будале, кад нису успели да се изборе с тим проблемом, или смо ипак будале – ми и наш пионирски руководилац Марина? Све то представљало је озбиљну храну нашим младим умовима. Тих година у великим библиотекама високошколских установа није било чак ни Библије, да не говоримо о делима црквених и религиозних писаца. Били смо принуђени да податке о вери проналазимо зрно по зрно: нешто у уџбеницима атеизма, нешто у делима класичних филозофа. Наравно, огроман утицај извршила је на нас велика руска књижевност. Веома ми се допадало да с вечери идем на службе у московске храмове, иако сам мало шта тамо могао да разумем. Велики је утисак на мене оставило прво читање Библије. Узео сам је од једног баптисте, да прочитам, али сам једнако одуговлачио с враћањем добро знајући да ту књигу више нигде нећу наћи. Уосталом, тај баптиста и није наваљивао да му је вратим, већ је неколико месеци чак покушавао да ме преобрати. У њиховом молитвеном дому, у Малој Вузовској, некако ми се на први поглед није свидело, али сам до дана данашњег захвалан томе искреном човеку јер је дозволио да његову књигу задржим. Као и сви млади људи, моји другови и ја проводили смо доста времена у расправама, поред осталог, о вери и Богу, у читању Светог писма, до којег сам дошао ја, и духовних књига које смо упркос свему успели да пронађемо. С крштењем и придруживањем Цркви већина нас је међутим одуговлачила: чинило нам се да лепо можемо и без ње – имамо, што се каже, Бога у души. Све би се можда тако и продужило да нам једном није сасвим јасно стављено до знања шта је то Црква и зашто је она потребна. Историју стране уметности предавала нам је Паола Дмитријевна Волкова. Предавала је веома занимљиво, али, из неког разлога, можда зато што је и сама трагала, говорила је много о својим личним духовним и мистичким експериментима. На пример, једно или два предавања посветила је древној кинеској књизи прорицања Ји ђит. Паола је у слушаоницу донела чак и штапиће од сандаловог и бамбусовог дрвета и учила нас како да их користимо, како да завиримо у будућност. Један од часова посветила је теми која је била позната само уско специјализованим стручњацима: вишегодишњим истраживањима спиритизма великих руских научника Д. И. Мендељејева и В. И. Вернадског. 4
И премда је Паола поштено упозорила да страст према опитима такве врсте може имати непредвидиве последице, ми смо са свом својом младалачком радозналошћу похрлили у те тајанствене, узбудљиве сфере. Нећу се удубљивати у опис техничких процедура с којима смо се упознали захваљујући Мендељејевљевим научним трактатима а и о којима смо сазнали од сарадника музеја Вернадског у Москви. Применили смо неке од њих и открили да можемо успоставити нарочиту везу са за нас неспознатљивим али сасвим реалним бићима. Ти нови тајанствени знанци, с којима смо се упуштали У дуге ноћне разговоре, представљали су се различито. Једном као Наполеон, други пут као Сократ, па као недавно преминула бака једног нашег пријатеља. Понекад су нам приповедали необично занимљиве ствари. И, на наше неизмерно чуђење, знали су и најскривеније тајне свакога од присутних. На пример, могли смо да упитамо с ким то до дубоко у ноћ шета наш другар, будући познати редитељ Александар Рогошкин, и одмах бисмо добили одговор: „С Каћом с друге године.“ Саша је руменео, дурио се, па је било сасвим јасно да је одговор погодио у среду. Али догађала су се још шокантнија „откровења“. Једном је, у паузи између предавања, један од мојих московских пријатеља којег су нарочито понели ти експерименти, очију црвених од бесаних ноћи, салетао час једног час другог школског друга и језивим шапатом испитивао ко је тај Михаил Горбачов. Ни мени ни мојим друговима то име тада ништа није говорило. А пријатељ је објаснио: „Ноћас смо питали ‘Стаљина’ ко ће владати нашом земљом. Одговорио је да ће то бити неки Горбачов. Треба да сазнамо какав је то тип!“ Три месеца касније запањила нас је вест на коју раније не бисмо обратили никакву пажњу: на место кандидата за члана Политбироа изабран је Михаил Сергејевич Горбачов, бивши први секретар Ставропољског окружног комитета Партије. Ипак, што смо се више заносили тим узбудљивим опитима, то смо јасније осећали да нам се догађа нешто и необично и узнемирујуће. Без икаквог разлога све су нас више плавиле невољна и нехотична меланхолија и суморна туга. Ништа нам није ишло од руке. Спопадало нас је неумољиво очајање. Ово стање нарастало је из месеца у месец, док напослетку нисмо почели да сумњамо да оно има везе с нашим ноћним „саговорницима“. Уз то, из Библије, коју оном баптисти никада нисам вратио, наједном смо дознали да та врста занимања не само што се не одобрава већ је, како тамо пише, од Бога проклета. Но ипак нисмо били истински свесни да смо се суочили с немилосрдним и невероватно злокобним силама што су провалиле у наш весели, безбрижни живот и од којих нико од нас није имао никакву заштиту. Једном сам остао да спавам код другова у студентском дому. Мој колега с факултета Иван Лошчилин и студент режије Саша Ољков предали су се својим мистичким опитима. Дотле смо се већ неколико пута зарицали да ћемо се оканити свега тога, али ништа нисмо могли: општење са загонетним сферама вукло нас је као наркотик. Овога пута моји другови наставили су претходне ноћи прекинути разговор с „Гогољевим духом“. Тај лик је увек говорио веома сликовито, језиком с почетка XIX века. Данас, међутим, из неког разлога није одговарао на наша питања, већ се жалио. Роптао је и тужио да се срце кидало. Причао је како му је неподношљиво тешко. И, што је најважније, тражио је помоћ. – Али шта се то с вама догађа? – чудили су се моји другови. – Помозите ми! Грозно, грозно!… – преклињаше загонетно биће. – О, како ми је неиздрживо тешко! Молим вас, помозите ми! Сви смо ми искрено волели Николаја Васиљевича Гогоља и исто тако искрено веровали да разговарамо управо с њим. – Па шта можемо за вас да учинимо? – упитасмо, од свег срца желећи да помогнемо писцу тако драгом нашем срцу. – Помозите ми! Молим вас, не напуштајте ме! Језиви пламен, сумпор, патње… О, ово је неподношљиво, помозите ми… – Али како? Како можемо да вам помогнемо?! – Да ли заиста желите да ме спасете? Јесте ли спремни? – Да, да, јесмо! – ватрено пожурисмо. – Шта треба да учинимо? Па ви сте у другом свету. Дух направи паузу и опрезно одврати: – Честити младићи! Ако сте уистину спремни да се сажалите над патником… – Наравно! Реците само како! – О, ако је тако!… Онда… Онда бих вам дао… отров… Кад смо појмили смисао тих речи, скаменили смо се. А кад подигосмо погледе један на другога и под пригушеном светлошћу комадића свеће спазисмо да су нам лица бела као креч, па, претуривши столице, излетесмо из собе као из топа. 5
Кад дођох себи, рекох: – Види ти то. Да бисмо му помогли, морамо најпре постати исти као он. То јест… умрети! – И мени је све јасно – прозбори испрепадани Саша Ољков цвокоћући зубима. – Он хоће да ми… извршимо самоубиство. – Готово сам уверен да ћу, кад се сада вратим у собу, на столу угледати некакву таблету – додаде Иван Лошчилин сав зелен од страха. – И схватићу да обавезно морам да је прогутам. Или ћу пожелети да се бацим кроз прозор… Тераће нас да то урадимо. Нисмо могли да заспимо целу ту ноћ. Изјутра одосмо у храм у суседству, посвећен чудотворној икони Богородице Тихвинске. Нисмо знали где бисмо другде затражили савет и помоћ. Спаситељ… То име од пречесте употребе понекад чак и за хришћане губи изворни смисао, али за нас тада оно је било и најпожељније и најважније – Спаситељ. Схватили смо, колико год то фантастично звучало, да су у лов на нас пошле моћне, нама незнане силе, и да нас може спасти једино Бог. Плашили смо се да ће нас у цркви исмејати с нашим „гогољима“, али млади свештеник, отац Владимир Чувикин, сасвим је озбиљно потврдио све наше најгоре зебње. Објаснио је да ми, наравно, нисмо општили с Гогољем, нити са Сократом, већ с правим-правцатим злодусима, демонима. Признајем да нам се то учинило бесмисленим, али, истовремено, ни на трен нисмо посумњали да смо чули сушту истину. Свештеник је био одлучан: такве мистичке радње тежак су грех. Најтоплије нас је посаветовао: они међу нама који нису крштени, да се без одлагања припреме за Свету тајну и крсте, а остали да се исповеде и причесте. Но опет смо све одложили. Истина, од тога дана више се никада нисмо вратили пређашњим експериментима. Почело је спремање завршних испита, дипломског рада, прављење планова за будућност, па опет лагодан студентски живот… Ипак, Јеванђеље сам читао сваки дан, постепено ми је то постало истинска потреба. Утолико пре што се испоставило да је Јеванђеље једини лек од помрчине и очајања што су се с времена на време враћали, немилосрдно салећући душу. Тек годину потом коначно сам себи признао да ће живот без Бога за мене бити лишен свакога смисла. Крстио ме је дивни свештеник отац Алексије Зотов у храму Св. Николе у Кузнецима. Са мном се крстило десетак-петнаест новорођенчади и неколико одраслих. Деца су се драла из петних жила а свештеник је молитве изговарао толико неразговетно да за тај сат и по ништа нисам схватио. Моја кума, чистачица у том храму, рече: – Имаћеш неколико веома благодатних дана, чувај их. – Како то благодатних? – упитах је. – Бог ће ти бити врло близу. Помоли се, молим те, за мене. Док је не истрошиш, имаћеш врло делотворну молитву. – Какву молитву? – поново је упитах. – Сам ћеш открити – рече кума. – Ако узмогнеш, обавезно отиди у Псковско-Печорски манастир. Тамо има један старац, Јован, презива се Крестјанкин. Добро би било да се видиш с њим. Све ће ти објаснити, одговорити на сва твоја питања. Али кад стигнеш у манастир, немој да журиш, остани тамо бар десет дана. – Добро – рекох – видећемо. Изишао сам из храма и одмах осетио нешто нарочито. Остаци тегобног безизлаза и помрчине нетрагом су нестали. Ипак, нисам се превише удубљивао у нова осећања већ сам одлучио да своју радост сместа поделим с мени тада најближим човеком – нашим наставником и сјајним сценаристом Јевгенијем Александровичем Григорјевим. Бивали смо код њега у уметничком студију, био је идол целе наше класе. Живео је близу метро станице „Бељајево“, на периферији Москве. Нисам знао да ли је код куће (телефоне онда нису сви имали), па сам одлучио да у посету пођем наслепо. Дуго али узалудно звонио сам на вратима његовог једнособног стана – Јевгеније Александрович није био код куће. Разочаран, кренух натраг, на метро. И наједном се сетих „благодатне молитве“ о којој ми је говорила кума. Зауставио сам се, подигао главу према небу и изговорио: Исусе Христе, Боже у чију сам се веру данас крстио! Сада више од свега на свету желим да видим Јевгенија Александровича Григорјева, свога учитеља. Знам да не треба да Те узнемиравам за ситнице, али, ако је могуће, учини ми то данас. Сиђох у метро с чврстом надом да ћу свакако угледати Јевгенија Александровича и стадох да чекам воз из центра града. Кад путници изиђоше из вагона, почех да у људској бујици пажљиво тражим свога наставника. Наједном ме неко отпозади потапша по рамену. Био је то Јевгеније Александрович. – Кога ти то изгледаш тим орловским погледом? – као сад памтим његове речи. – Вас – одговорих нимало изненађен. – Па хајдемо онда – рече Јевгеније Александрович. 6
И кренусмо његовој кући. Испричао сам му о свему што се тога дана догодило у мом животу. Јевгеније Александрович пажљиво је саслушао. Он сам у то време још није био крштен, али је с поштовањем примио мој избор. Занимали су га детаљи обављања Свете тајне. Затим ме је упитао зашто сам се одлучио на тај корак. – Зато што Бог постоји – одговорих – у то сам се уверио. И све што је у Цркви, све је исправно. – Мислиш?… – неповерљиво ће Григорјев. – Знаш, тамо има много… свакојаког. – Несумњиво. Али зато тамо постоји оно најважније. – Можда – рече Јевгеније Александрович. Свратили смо у продавницу, купили боцу „столичне“, неколико паклица цигарета, нешто да презалогајимо, и до вечери седели дискутујући о новом сценарију. Док сам се враћао кући, сетио сам се онога што се десило у метроу, како сам очитао молитву и одмах после ње срео Јевгенија Александровича. Да ли је то подударност или није? – упитах самога себе. – На то се не може тако просто одговорити. Али веза између догађаја свакако постоји. Премда… у животу свашта бива. С друге стране, мени се такво што никада раније није догађало… Требало би се тиме позабавити. Дан касније, памтећи кумин савет, узео сам возну карту и кренуо у Псковско-Печорски манастир. У Печорама Воз Москва-Талин је на железничку станицу града Печоре Псковске стигао око пет саги изјутра. Труцкајући се у времешном аутобусу путем према манастиру разгледао сам ту зачуђујуће дотерану западноруску варошицу, њене невелике лепе куће с кулама и уредним вртовима. Печоре се налазе свега пет километара од границе с Естонијом. После Револуције и до 1940. варошица је била на територији Естоније, па је зато манастир остао читав, а ни начин живота није се ту превише мењао. Заједно с другим путницима из московског воза пришао сам стаменим заштитним зидинама. Манастир је још био затворен, морало се сачекати да чувар у предвиђено време отвори древне, гвожђем оковане вратнице. Простор унутар манастира неочекивано се показа тако пријатним и лепим да човек није могао друго до да се задиви. Све је ту одавало утисак ако не бајке, јер очигледно је било јава, а оно нечег необичног. Путем поплочаним облуцима сишао сам на манастирски трг, разгледајући успут разнобојне манастирске зграде и силне леје с прелепим ружама. А цркве су овде биле тако пријатне и топле, какве не видех нигде другде. У главној манастирској цркви – пећинском храму Успења Пресвете Богородице – било је готово мрачно. Кад сам ушао, два искушеника у црним расама До пода и коса скупљених у кике палила су кандила. Ниска окречена таваница мутно је одблескивала светлост коју су лучила кандила. Ликови с икона у старинским металним оковима пажљиво су ме посматрали. У храму су се лагано окупљали монаси – мноштво мантија и панакамилавки – а пристизали су и мирјани. Почела је служба – и прошла, чини ми се, У Једном даху. Кад сам сазнао да ће ускоро отпочети нова литургија и да ће стићи и архијереј, попео сам се до Михајловског храма, на високом брду, и одстајао још једну службу. Све ме је запањивало: и ђакони с распуштеном дугачком косом и лепим орарима преко рамена, и опасни настојатељ, и свештеномонаси – постарији и млади, чија су лица била потпуно другачија него у световњака. И архијереј – огроман, веома стар, величанствен у својој старинској одежди, мудрог и необично добродушног лица. По завршетку дуге службе монаси су се постројили, по двојица, и уз складно појање свечано се упутили у трпезарију. Ја сам изишао у манастирско двориште и код богомољаца се распитао како се у манастиру може одсести. Објаснили су ми да треба да се обратим благочином намеснику. Први пут сам тада чуо ту реч, и стао да је понављам у себи да је не бих заборавио. Кад су монаси почели да излазе из трпезарије, све редом питао сам ко је од њих благочини намесник. Благочини намесник сад је с владиком, али можеш да се обратиш његовим помоћницима, оцу Паладију или оцу Иринеју – посаветоваше ме. Одмах сам признао да никад у животу не бих запамтио таква имена. Неки монах сажали се тада нада мном и отпрати ме помоћнику благочиног намесника, а овај у келију за ходочаснике. Мојих десет дана. Десет дана. Прва послушања Келија у коју сам био смештен налазила се у приземљу конака самога настојатеља манастира – његове су одаје биле тик изнад нас. У суседству је, као што су ме одмах упозорили, живео строги манастирски благајник отац 7
Натанаило. Приметио сам, за себе, да не би било лоше да се монасима дају једноставнија имена. Срећа да онај којег ми је предстојало да пронађем нема тако компликовано име – отац Јован. У пространој светлој келији било је десетак кревета, старински ормари у дуборезу, ноћни сточићи; речју – све што је потребно да би човек преноћио и одморио се. Ту се сабрао различит свет, из целе земље, и, како се одмах видело, успостављани су најбољи и најљубазнији међусобни односи. Објаснили су ми да ујутру и увече сви иду на службу, а преко дана – на послушања. Каква – обавестиће ме. Можда ћу цепати дрва, помагати у кухињи или остави, а можда ћу мести стазе. Увече смо кренули на службу. Овога пута ми је, из ко зна ког разлога, било прилично тешко да је одстојим. Никако да се заврши, а и трајала је, на мој ужас, дуже од четири сата. Но имао сам прилику да добро осмотрим људе који су испунили храм. Највише је било жена, обичних, старијих од средњих година, мушкараца мало. Али молио се и поприличан број младих људи, чак би се могло рећи: омладина се овде могла срести чешће него у московским црквама. И наравно – ходочасници, јуродиви, сви они који творе неупоредиви дух руског манастира и варошице израсле око њега. После службе сви су пошли на вечеру. Кренула су тамо и само петорица монаха; остали су, како ми је објашњено, јели само једном или двапут дневно. Трпезарију су испунили углавном искушеници и ходочасници. Послужили су храну скромну, али веома укусну. Посебно одређени калуђер читао је из житија светих. Заједно са свима, за трпезу је сео и строги благајник отац Натанаило. Тад му је било неких шездесет пет година. Сувоњав, сед, ништа није јео, само је пазио на ред и исправљао чтеца кад би овај погрешио у нагласку или неправилно изговорио неко византијско име. По завршетку оброка сви су остали на својим местима и опет је почела молитва – вечерња. Затим су сви тихо запевали нешто старинско и мелодично и један за другим кренули да целивају крст у јеромонаховој руци. Кад сам изишао из трпезарије, први пут сам угледао манастир ноћу. Био је необично леп. Светиљке су обасјавале стазе и крошње дрвећа, на конацима су такође светлуцале сијалице. Све је то ноћ у манастиру чинило не застрашујућом, већ загонетном и спокојном. Није ми се ишло унутра, али речено ми је да није обичај да се ноћу шета манастирским двориштем. Уз то, сутра треба рано устати. Кад сам питао у колико сати, баш сам се забринуо: да човек не поверује – у пет и тридесет! Код куће се никада тако рано нисам будио. У пола шест, како што је и речено, пробудила ме је гласна звоњава. „Молитвами свјатих отец наших, Господи Исусе Христе, помилуј нас!“ То је будилац отворио врата наше келије, сањивим гласом очитао прописану молитву и кренуо даље, да буди остале. Како је само тешко и нелагодно било устајати тако рано, у пространој умиваоници леденом водом прати зубе. Већ сам стопут зажалио што само овамо дошао, а још више што сам Богу обећао да ћу ту остати читавих десет дана. Ма, коме требају та устајања у цик зоре? Богу? Не, наравно! Нама? Ни нама. Мучење без разлога… Напољу је још био мрак. Монаси у лепршавим црним мантијама ћутке су се кривудавим степеницама дизали на високо брдо, ка Михајловској цркви. Ми, ходочасници, хитали смо за њима. При светлости кандила и свећа почео је саборни молебан. Сви су молили Господа, Богородицу и покровитеља манастира, преподобномученика Корнилија, да дану који отпочиње подаре благослов. На кандилу које виси крај чудотворне иконе запаљена је свећа у старинском фењеру, а фењер су одмах потом понели у манастирску кухињу, да запале ватру у пећима. После саборног молебана сви су саслушали јутарње молитве, прочитали цедуље с именима, које су приложили ходочасници, с молбама за здравље и покој душа својих ближњих. Најпосле, они који нису учествовали у даљој служби пођоше на доручак; међу њима био сам и ја. Кад сам видео чиме се ходочасници овде хране, расположење ми се поправило. Риба која се ни у Москви не виђа често, усољене гљиве, тиквице, каше – и растресита хељдина, и овсена, а све с прженим луком. Једном речју, свега у изобиљу. Касније сам сазнао да су у Печорама традиционално настојали да од срца погосте и посетиоце и манастирске аргате. То је започело још за управе претходног старешине, оца Алипија. И садашњи, архимандрит Гаврило, одржава тај обичај. За доручком су монаси и искушеници пријатељски разговарали, помало се и шалили. То ми се веома допало: такву мирну добронамерност у световноме животу нисам сретао. У осам сати смо се ми, ходочасници, сакупили у економском дворишту. Отац Максим, бригадир (тако су га, онако по совјетски, овде називали), очитао је кратку молитву па почео да дели послушања. Мени је рекао кратко: „Ићи ћеш да чистиш.“ Шта да „чистим“ – нисам знао, али када сам схватио, толико сам се разљутио да само што се нисам окренуо и отишао: запало ми је да чистим септичке јаме. Али нашао сам снаге да се уздржим, нагнао себе да навучем понуђену ми прљаву одећу и чизме и пошао да се завлачим у сенкрупе. Нећу описивати остатак дана. Провео сам га у смрдљивим јамама скупљајући, до пет по подне, житку масу измешану с песком и товарећи је у кофе. 8
Кад бих се, ту и тамо, искобељао из своје јаме да удахнем свеж ваздух, гледао сам монахе како се залудно, како ми се чинило, мувају по манастиру, па бих се присетио предавања из атеизма и прича о задриглим експлоататорима у мантијама, лицемерима и притворицама што угњетавају поверљив, прост народ. То јест, у датом случају, мене. Тад још нисам знао да сваки монах има не једно, већ мноштво послушања, и да се читав монашки живот састоји од рада и молитве. Али то је од туђег погледа скривено. Монаси раде у ковачници, у столарским радионицама, у пекари, у библиотеци, на припремању просфоре. Ризничар чисти олтар, припрема све што је потребно за службу, чисти одежду и утвари. Неко иде у набавку намирница, спрема храну за стотине људи – монаха и мирјана. Други раде у башти, на пољима, у складиштима за поврће. И тако даље, и тако даље. Да и не говоримо о томе да сви учествују у вишесатним богослужењима, а свештеномонаси уз то исповедају људе, понекад до дубоко у ноћ, и извршавају још мноштво других обавеза. Кад си на дну канализационе јаме, свет ти изгледа и туробан и неправедан! Увече сам опет стајао на служби, ишчитавао бесконачна имена из дебељушних свезака-поменика и са цедуљица које ми је додавао стари монах. За здравље, за покој душе… За здравље, за покој душе… Ивани, Агрипине, Петрови, Надежде, болесне Јекатерине, плодом благословене Ане, отпутовали Николаји… пролазили су као живи пред мојим очима. Осећајући одговорност трудио сам се не само да набрајам имена већ и да се, како и колико могу, молим за њих. Само сам се на једном месту развеселио: кад ми је допала цедуља исписана старачким рукописом, молба за здравље „заблуделог дечака Григорија“. Одмах сам замислио тога злочестог дечка који је до очајања довео своју несрећну баку. Силно сам пожелео да одем кући! Још осам дана ове бесмислице! Уза све то, никако да се сретнем с оцем Јованом и с њим расправим своја питања. Следећег дана ставили су ме да цепам дрва и цепанице слажем на огромне дрвљанике, који су се у економском дворишту уздизали као необичне вишеспратне дрвене куће. Никад у животу нисам чистио канализацију, нисам цепао дрва, нисам чистио за кравама нити мео калдрму од облутака, тако да се пред крај мога десетодневног боравка у манастиру накупило баш много утисака. Љутине и умора такође. Сва та „егзотика“ попела ми се била наврх главе. Али искусио сам непознати свет и он ме је запањио. С оцем Јованом сусрео сам се у пролазу, на само неколико минута. Тада ми се учинио као обичан декица, наравно врло добродушан, али сасвим једноставан и не нарочито занимљив. Питања која сам му поставио била су, изгледа, потпуно будаласта. Али отац Јован ипак ме је саслушао и, с обзиром на своју заузетост, посаветовао да се обратим игуману Тавриону. Ту већ по ко зна који пут малодушно закључих да то име никако нећу моћи да запамтим. Међутим, на питање које ме је тада нарочито бринуло – о филму, то јест могу ли се њиме бавити и како Црква гледа на то – отац Јован пружио ми је потпуно неочекиван одговор. Рекао је: Па филм је језик. Њиме се може обзнанити: „Распни га, распни!“ А може се и Бог прославити. Одмах сам го запамтио, али и помислио: „декица“, боме, и није баш тако једноставан… Како сам тада могао знати да ће тај човек одредити целу моју судбину, постати једно од највећих откровења у мом животу и за мене заувек остати образац хришћанина, монаха и свештеника. Тај ме је старчић на растанку топло загрлио, благословио и наложио да свакако још једном дођем у манастир. У ово сам одмах посумњао. Један пут у Печорама, чинило се, биће више него довољно. Дан пред одлазак напокон сам се на једвите јаде сетио имена свештеномонаха којем је, по савету оца Јована, требало да се обратим – игуман Таврион – и пронашао га. Испоставило се да је то монах онижег раста, од четрдесетак година, високо образован (схватио сам замисао оца Јована – у тадашњем стању био ми је потребан „интелектуалан разговор“). Отац Таврион понео се према мени крајње благонаклоно. Озбиљно је одговарао на моја многобројна питања, а на крају разговора посаветовао ми је да читам Свето писмо и Свете Оце, да се ујутру и увече молим, према молитвенику, да се редовно исповедам и причешћујем и, што је најважније – да нађем духовника. Отац Таврион ми је онда поклонио молитвеник са Псалтиром – праву драгоценост у она времена. И он ме је позвао да поново дођем. Издржао сам читавих десет дана – рано устајање, послушања, бесконачне службе, с демонима који су ми сваки час вриштали у уво. Не могу да кажем да сам жалио за изгубљеним временом. Међутим, последњег дана нешто из дна душе вукло ме је у Москву. Опростили су се са мном веома топло. По настојатељевом благослову, благајник ми је за пут издао читавих тридесет рубаља. Добио сам још и зембиљ са свакојаким ђаконијама. Пошто свратих у храм да се помолим, с тренутном захвалном сетом али и с радосним предосећајем повратка у Москву, изиђох из манастира. И онда се догоди нешто што је у мени изазвало прави правцати шок. Кад сам се први пут после десет дана нашао с оне стране манастирске капије, први осећај који ме је обузео била је незадржива жеља да бацим 9
зембиље и главом безобзирце побегнем назад! Нешто такво од себе никако нисам очекивао. Учинивши над собом истинску присилу, полагано сам кренуо на аутобуску станицу, сваким треном све јаче осећајући да се налазим у другом свету, потпуно другачијем од онога који сам оставио пре десет дана. Било је рано вече. Обичан свет ишао је улицом. У сусрет ми је долазио момчић који је у ходу жвакао час пирошку час јабуку. Сећам се како ме је та свакодневна слика ужаснула. Нисам могао да схватим зашто је тако. Коначно сам се досетио: за ових десет дана толико сам навикао да оброку приступам тек пошто се помолим Богу да ми се човек који овако с ногу муља храну у устима – учинио као нешто незамисливо. Омладина је излазила из биоскопа. Неко се гласно церекао. Заљубљени парови, загрљени, прошли су поред мене. Све је било потпуно нормално. Сем што се мени, из неког разлога, чинило да сам овде туђинац. У купеу су са мном биле две девојке и момак, мој вршњак. Попео сам се на горњи лежај, а они су у међувремену извадили храну и пиће. Очигледно очекујући весело путовање, почели су да наваљују да им се придружим. Пре десет дана учинио бих то без размишљања, и дивно бисмо провели време. Сада сам, међутим, промрмљао некакав изговор, померио се дубље ка зиду и целим путем, уз веселе прекоре мојих сапутника и њихове позиве да сиђем на грешну земљу, срицао неразумљиве црквенословенске речи из молитвеника који ми је поклонио отац Таврион. Не, ниједног тренутка нисам осуђивао то троје младих, нити сам, Боже сачувај, себе видео као праведника а њих као грешнике. Нисам чак ни помислио на то. Једноставно – све је постало другачије. У Москви И стварно – све је постало другачије. Не знам шта се заправо догодило, али свет је за мене изгубио сву своју занимљивост и привлачност. Оно што ми се још колико јуче чинило жељеним и вредним, сад ми се открило ако не као бесмислено (нисам се усуђивао да много шта тако назовем), оно сасвим далеко. Нисам себе могао да препознам. Ни пријатељи нису могли да ме препознају. Како сам се вратио у Москву, с изненађењем сам схватио да свих десет дана не само што нисам пушио него нисам ни помишљао на ту своју вишегодишњу навику. А пушио сам обично најмање две паклице дневно. Једино место где сам се добро осећао био је храм. Ни другови, ни забаве, ни некад жељени посао – ништа више до мога срца допирало није. Чак ни књиге, ни вољени Достојевски и Толстој нису могли да ми задрже пажњу. Схватио сам да сам се сасвим променио. Или сам се можда безнадежно покварио за свет који сам некад толико волео. Открио ми се други живот, и све оно што сам проживео током пређашње двадесет четири године с њим се није могло поредити. Заправо, тај стари свет искрено сам волео, жалио га, свим срцем саосећао с њим!… Али суштина је била управо у срцу: оно више није припадало старим заветима, већ новоме, неочекивано откривеном тајанственом и несавладивом завету човека и Бога. Следећи добар савет оца Тавриона открио сам самоме себи дела Светих Отаца. Запањила су ме. Најжалије ми се чинило то што, иако поседујемо такво непроцењиво благо, о њему не знамо ништа. Преда мном се отворио читав континент великих посвећеника који су столећима прикупљали искуство спознаје живота другачије од оне коју су нудили најбољи умови филозофске мисли и генији класичне књижевности. Исак Сирин, Јован Лествичник, ава Доротеј, Јован Златоусти, па наши Игњатије (Брјанчанинов) и Теофан Затворник, Тихон Задонски, цела та истинска духовна плејада – законито наслеђе које су од нас тако дуго крили. После само месец дана служба у цркви постала ми је разумљива, црквенословенске речи – дубоке и пуне смисла. Јутарње и вечерње молитве постале су једино за чим сам жудео, а причешће и исповест – потреба. Ускоро сам опет отишао у Печоре. И од тада сам почео онде да боравим чим би ми околности дозволиле. За филм сам изгубио свако занимање – а то за филм, мислим, и није неки губитак. Искрено говорећи, само сам отаљавао обавезе прихваћене по завршетку студија. Моји руководиоци вајкали су се уочавајући то, али убрзо су схватили да ништа не могу да промене. Кад бих обавио текући посао у филмском студију, добио бих једно две недеље слободног времена – и одмах сам седао на воз и одлазио у манастир, Шта ме је то у њему толико привлачило? У првом реду људи. Управо бих о њима сада да говорим.
10
ОТАЦ ЈОВАН Архимандрита Јована (Крестјанкина) први пут сам видео 1982. године, кад сам дошао у Псковско-Печорски манастир. Тада, рекао бих, није на мене оставио нарочит утисак: један јако добродушан старчић, врло крепак (у то време биле су му само седамдесет две године), једнако нешто ужурбан, чак устумаран, увек окружен гомилом ходочасника. Други житељи манастира деловали су знатно строже, аскетскије, чак и достојанственије. Пред почетак вечерње службе из конака у којем је смештена братија Псковско-Печорског манастира често би излетала необична процесија. Млади манастирски економ отац Филарет држао је под руку оца Јована и готово га трком вукао за собом, тако да је овај свога келејника једва сустизао. За њима би се малтене у исти час бацала гомила ходочасника што су оца вребали напољу. И тако би они, сви заједно, јурнули преко манастирског дворишта. Вијориле су се монашке мантије и панакамилавке, отац се сваки час спотицао, гушио се од трчања и упркос јурњави једнако покушавао да благослови некога од ходочасника, да одговори на нека питања. Отац Филарет се због тога страховито љутио, викао својим продорним фалсетом – час на архимандрита час на ходочаснике, а понекад их је чак кишобраном разгонио. Кад би напокон успео да оца Јована угура у цркву, одвлачио би га брже-боље у олтар. Треба рећи да економ то уопште није чинио из злобе, већ зато што је у хладно доба године отац Јован напољу знао врло брзо да се прехлади. Кад је пак било топло, постојао је ризик да и не дође до храма: људи га дословце сатима нису пуштали. Моји другови-искушеници и ја посматрали смо ову слику из дана у дан и од срца се смејали, све док с временом нисмо почели мало-помало да схватамо да је тај отац Јован – који се онако смешно вуче за љутитим манастирским економом заправо један од ретких људи на земљи пред којима се померају границе простора и времена: Господ им даје да прошлост и будућност виде као садашњост. С чуђењем и не без страха, из властитог искуства уверавали смо се да су пред тим старчићем – а злонамерници су га подсмешљиво звали „доктор Јојболи“ – људске душе потпуно отворене, са свим њиховим скровитим тајнама, најинтимнијим тежњама, пажљиво прикриваним делима и мислима. У старини су такве људе називали пророцима. Код нас у Православној цркви зову их старцима. Сам отац Јован себе, међутим, никада није називао старцем. Чак и кад би му неко нешто у том смислу рекао, он би само ужаснуто пљеснуо рукама: „Какви старци?! Ми смо у најбољем случају искусни старчићи.“ Он је до краја живота, захваљујући својој најдубљој смерности, у то био искрено убеђен. Као што су, уосталом, многи који су познавали оца Јована били убеђени да им кроз њега Господ шаље правога старца, да он истински познаје вољу Божју. Да, то је било оно најважније! Оцу Јовану откривала се воља Божја о људима. То смо схватили тек после много времена. Најпре је изгледало да је архимандрит напросто стар и веома мудар човек и да управо због те фамозне „мудрости“ њему хрли народ из свих крајева Русије. Тек доцније смо са запрепашћењем открили, за себе, да све те силне хиљаде људи од оца Јована уопште нису очекивале мудар савет. Саветника ослоњених на људско искуство на свету има напретек. Али људи који су се јављали оцу Јовану, по правилу у најтрагичнијим, преломним моментима своје судбине, нису хтели да од њега чују како да поступе мудро, већ како да поступе једино исправно. По томе – по спознаји воље Божје – старац се заправо и разликовао од свих осталих људи. Чак и од славних мудраца, интелектуалаца-богослова, па и од најбољих искусних свештеника. Сећам се, кад сам био још сасвим млад искушеник, пришао ми је један од ходочасника-Московљана и испричао причу чији је сведок управо био. Отац Јован, окружен, као и обично, мноштвом људи, журио је кроз манастирско двориште ка храму. Наједном му је прилетела уплакана жена с дечаком од своје три године у наручју. – Оче, благословите дете за операцију! Лекари захтевају хитно, у Москви… Отац Јован се заустави и упути жени речи које су напросто запрепастиле ходочасника-Московљанина: – Нипошто! Умреће на операционом столу. Моли се, лечи га, али ни случајно га не дај на операцију. Оздравиће. И прекрсти дете. Седели смо заједно тај ходочасник и ја и сами се плашили својих размишљања. Шта ако је отац погрешио? Шта ако дете умре? Шта ће мати учинити оцу Јовану ако се такво што догоди? Наравно, нисмо могли да оца Јована сумњичимо за вулгарни отпор медицини – који се, премда врло ретко, може срести у духовној средини. Знали смо за мноштво случајева кад је благословио хируршки захват, понекад чак инсистирао на њему. Уосталом, међу његовом духовном децом било је познатих лекара. 11
Са стрепњом смо чекали шта ће се даље десити. Да ли ће се у манастиру појавити мати опхрвана болом и направити чудовишни скандал или ће све бити управо онако како је отац Јован предсказао? Судећи по томе што је отац спокојно наставио свој свакодневни пут од келије до храма, и назад, преостајало нам је само да закључимо како је старац, дајући тако одлучан савет, знао шта говори. Поверење и послушност – то су главна правила општења између православног хришћанина и његовог духовног оца. Наравно, потпуна послушност не може се, ни издалека, исказивати према свакоме духовнику. Такви се духовници на прсте могу избројати. То је доиста сложено питање. Догађају се трагедије кад неразумни свештеници умисле да су старци, па почну при томе и да заповедају, самоуверено налажу и, напослетку, чине оно што је у духовном животу апсолутно недопустиво – да гуше слободу своје духовне деце. Отац Јован никада ништа није ни наређивао нити је своју вољу наметао. Он је бесконачно ценио људску слободу – односио се према њој с некаквим нарочитим готово страхопоштовањем. Био је спреман да наговара, убеђује, чак и да преклиње да се учини оно што је, како је њему знано, нужно за човека који му се обратио. Али ако је овај упорно остајао при своме, отац би обично уздахнуо и рекао: Па добро, покушајте. Радите како знате… И увек су се, колико ми је познато, они који нису послушали савете оца Јована на крају крајева због тога горко кајали. По правилу, следећи пут долазили су оцу с чврстом одлуком да учине све како он буде рекао. А он је с непромењеним саосећањем и љубављу примао ове људе, није за њих жалио ни времена ни снаге, на сваки начин настојећи да поправи њихове грешке. Прича о дечаку и његовој операцији подсетила ме је на сличан случај, а догодио се десетак година касније. И завршио потпуно другачије. Тих година у Москви је живела необично интересантна и необична жена – Валентина Павловна Коновалова. Изгледала је као да је сишла с платана Кустодијева – права московска трговкиња. Била је то удовица од шездесетак година и директор велепродаје прехрамбених производа на Проспекту мира. Пуна, здепаста, Валентина Павловна обично је свечано седела за великим писаћим столом у својој канцеларији. Свугде по зидовима, чак и у најтежа совјетска времена, висиле су повелике урамљене папирне репродукције икона, а на поду испод писаћег стола лежала огромна целофанска врећа набијена новцем. Њиме је Валентина Павловна располагала по сопственом нахођењу – једном би потчињене послала да купе партију свежег поврћа, други пут удељивала просјацима и путницима што су се у гомилама стицали у њено складиште. Потчињени су се Валентине Павловне бојали, али су је волели. За Велики пост приређивала је заједничко јелеосвећење у своме кабинету. Јелеосвећењу су увек, с молитвеним поштовањем, присуствовали и Татари који су радили у складишту. Често су тих година несташице њој свраћали и настојатељи московских храмова, па чак и архијереји. С некима је била суздржано учтива, с другима, којима је пребацивала „због екуменизма“, оштра, па и груба. Мене су из Печора више пута слали великим камионом у престоницу, по намирнице за манастир за Ускрс и Божић. Валентина Павловна увек је с нарочитом топлином, матерински примала нас, младе искушенике: одавно је већ била сахранила сина-јединца. Спријатељили смо се, утолико пре што смо одмах нашли заједничку тему за разговор – нашег заједничког духовног оца Јована. Он је био ваљда једини човек на свету пред којим се Валентина Павловна снебивала, али којег је притом бесконачно волела и поштовала. Двапут годишње она је са својим најближим сарадницима долазила у Печоре, постила и исповедала се. Тих дана било ју је немогуће познати – тиха, кротка, стидљива, ничим није подсећала на „московску господарицу“. У јесен 1993. године у мом се животу догодила промена: био сам одређен за старешину Псковско-Печорског подворја у Москви. Оно је требало да буде смештено у древном Сретењском манастиру. Ради прибављања мноштва докумената често сам путовао на релацији Печоре-Москва. Валентина Павловна имала је проблема с очима, ништа нарочито – старачка катаракта. Једном ме је замолила да јој прибавим благослов оца Јована за малу операцију у славном Институту Фјодорова. Зачудио ме је, морам признати, одговор оца Јована: „Не, не, нипошто не сад, нека прође време“ – рекао је с дубоким уверењем. По повратку у Москву, пренео сам те речи Валентини Павловној. Она се веома ражалостила. У Институту Фјодорова све је већ било уговорено. Валентина Павловна зато је оцу Јовану написала исцрпно писмо, поново молећи благослов за операцију и објашњавајући да је то ствар безначајна, да не заслужује пажњу. Отац Јован је, наравно, једнако као и она, знао колико је безопасна операција катаракте, али кад је прочитао писмо које сам донео, веома се узнемирио. Отац и ја смо дуго седели и он ме је узбуђено уверавао да Валентину Павловну пошто-пото наговорим да сад одустане од операције. И још једном јој је написао дугачку 12
посланицу у којој је преклињао и својом влашћу духовника благословио да се операција одложи на неко време. У то време моји су послови текли тако да сам добио две слободне недеље. Како већ више од десет година нисам имао одмора, отац Јован благословио ми је да на две недеље отпутујем на Крим и мало се полечим у санаторијуму. И да неизоставно поведем Валентину Павловну. Исто то написао је и њој, додавши да на операцију треба да оде потом, месец дана после одмора. – Ако се сад буде оперисала, умреће… – тужно рече отац док смо се опраштали. У Москви сам, међутим, схватио да је ударио тук на лук: Валентина Павловна се, ваљда први пут у животу, побунила против воље свога духовника. Последњи пут била је на одмору у далекој младости и сад је, киптећи од љутине, само понављала: – Отац је то баш лепо смислио! Одмор!… А коме да оставим складиште? Била је озбиљно узрујана што због неке „тричаве операције очију“ отац Јован „диже толику фртутму“. Али ја тад више ништа нисам хтео да чујем: рекао сам јој да почињем да радим на аранжманима за санаторијум, те да ћемо у најскорије време на Крим. Напослетку се Валентина Павловна, чинило се, помирила са судбином. Прошло је неколико дана. Добио сам од Његове Светости благослов за одмор, резервисао два аранжмана (у касну јесен није их било тешко пронаћи) и телефонирао у складиште да Валентини Павловној јавим датум нашег путовања. – Валентина Павловна је у болници. Данас се оперише – обавестио ме је њен помоћник. – Како?! – повиках. – Па отац Јован јој је забранио!… Испоставило се да је пре неколико дана у складиште свратила нека монахиња. У миру је била лекар, па кад је сазнала за причу о катаракти, такође је негодовала против одлуке оца Јована. Потпуно је подржала Валентину Павловну, чак је на себе преузела да благослов за операцију измоли од једнога од духовника ТројицеСергијеве лавре и истога дана га и добила. Валентина Павловна је задовољна отишла на Институт Фјодорова рачунајући да ће два-три дана после те брзе и једноставне операције отпутовати са мном на Крим. Међутим, током операције догодио јој се тежак излив крви у мозак и остала је потпуно паралисана. Сазнавши за то одјурио сам да телефонирам у Печоре економу манастира оцу Филарету, очевом келејнику. У изузетним случајевима отац Јован долазио је оцу Филарету и користио се његовим телефоном. – Па како можете тако? Зашто ме не слушате? – само што се није заплакао отац кад је саслушао моју збркану и тужну причу. – Па кад ја нешто захтевам, значи да знам шта радим! Шта сам могао да му одговорим? Питао је само како може да помогне – Валентина Павловна још је била без свести. Онда ми је отац Јован наложио да из храма у келију пренесем резервне Свете дарове да бих чим Валентина Павловна дође к себи, било то у по дана или у по ноћи, могао хитно да одем да је исповедим и причестим. Молитвама оца Јована, Валентина Павловна сутрадан је дошла свести. Родбина ме је одмах обавестила, за пола сата био сам у болници. Валентину Павловну су к мени, у ходник блока за реанимацију, довезли на огромном металном кревету с точковима. Лежала је под белим покривачем – сићушна и беспомоћна. Кад ме је угледала, склопила је очи и заплакала. Није могла да говори. Али и без речи, њена је исповест била разумљива. Очитао сам над њом разрешну молитву и причестио је. Опростили смо се. Сутрадан ју је још једном причестио отац Владимир Чувикин. Умрла је исте вечери. Валентину Павловну сахрањивали смо са осећајем ведрине и спокојства. Јер, према древном црквеном предању, душа човека који се удостоји причешћа на дан своје смрти одмах се узноси до престола Господњег. Нераскидиво је за оца Јована везано и све што се тиче препорода и васпостављања монашког живота у нашем Сретењском манастиру. У јесен 1993. године, у веома компликованом периоду свога живота, за празник иконе Богородице Иверске дошао сам оцу Јовану. Био сам у то време већ јеромонах московског Донског манастира, али моји односи са старешином манастира архимандритом Агатодором мојом су се кривицом толико покварили да никако нисам знао шта ми је чинити и како поступати. Отац Агатодор ме је сам послао у Печоре духовнику, не би ли овај разрешио моје проблеме. Отац ме је дуго тешио и позивао на монашко стрпљење. Умео је да нађе такве речи, а што је најважније – његова љубав према човеку, вера и нада у Божју Промисао биле су толико велике да би људи који су му долазили чак и са, рекло би се, нерешивим проблемима из његове келије излазили не само испуњени утехом већ и новом животном снагом. У томе је била још једна ретка особина оца Јована: говорио је као неко ко је од Бога овлашћен да улива животну снагу и води за Христом. Заседели смо се тада прилично дуго. Већ је било време за вечерње. Отац Јован је погледао на сат, устумарао се и послао ме у храм рекавши да ће ускоро и сам доћи. 13
Заједно с младим манастирским јеромонасима, већ у одежди, чекао сам у древном олтару подземне Успењске цркве излаз на почетак акатиста. Наједном, приђе нам отац Јован. Растали смо се пре само пола сата, али сад ми се намах учини некако необичан – усредсређено строг. Не изговарајући ни речи, отац ме ухвати за руку и одведе у средиште олтара, пред часну трпезу. Овде начини три велике метаније, молитвено целива часну трпезу и наложи ми да учиним исто. Затим, окренувши се лицем према мени, изговори: – А сад слушај вољу Божју… Никад пре тога од оца Јована нисам чуо такве речи. – Вратићеш се у Москву и одмах отићи Његовој Светости – обзнани ми отац Јован. – Моли га да те благослови да из Донског пређеш у братство Псковско-Печорског манастира. Моли Његову Светост да благослови оснивање подворја Псковско-Печорског манастира у Москви, па ћеш ти то подворје градити. Нисам знао шта да кажем!… С једне стране, било је као дан јасно да се управо сада, овога трена, мења мој живот. И истовремено сам умом схватао да је оно што је отац изговорио било потпуно нереално остварити. – Оче – прозборих – али то је немогуће!… Његова Светост патријарх баш је недавно објавио да се у Москви неће отворити ниједно подворје манастира из других епархија. И најстроже је забранио да му се такве молбе чак и упућују. Овде је потребно кратко објашњење. У то време у Руској цркви било је обновљено већ триста шездесет манастира, и свакога се месеца њихов број увећавао. Доста тих провинцијских манастира хтело је да има своја подворја у престоници и толико су додијавали Његовој Светости да је патријарх на једном сабору свештенства веома одлучно упозорио да му се такве молбе убудуће не упућују: ако се московски храмови почну делити манастирима, у престоници неће остати ниједна парохијска црква. Све сам то ја објаснио оцу Јовану. Али овај ни обрву није померио. – Ништа се не бој! – рече он. – Иди Његовој Светости и пренеси му што сам ти рекао. Његова ће Светост све благословити. А затим – сад отац настави већ сасвим конкретно, страствено и одушевљено – понудиће ти неколико храмова, да изабереш. Први не узимај! А од осталих изабери који ти се допадне. Само немој да јуриш велике и познате. Време је било да се пође на акатист. – После службе чекам те у келији! – наложи отац. Током целога акатиста и остатка службе једва сам савладавао узбуђење због речи које је изговорио отац Јован, а после вечерња одмах сам одјурио к њему. Отац ми је још неколико пута поновио оно што сам већ чуо у олтару. Умирио ме је, ободрио и наложио да без предомишљања поступам тачно онако како он каже. Отац Јован никад се није разметао великим и страшним речима, попут онога „пренећу ћу ти вољу Божју“. Ни пре ни касније такво што од њега нисам чуо. Зато сам оно што ми је казао узео више него озбиљно и, савлађујући страх, одлучио да учиним све како је старац рекао. У Москви се ускоро појавила добра прилика да се састанем с патријархом, па сам, док ми је дах застајао, Његовој Светости од речи до речи пренео оно што ми је наложио отац: и о моме преласку у братство Псковско-Печорског манастира, и о оснивању манастирског подворја у Москви… На моје изненађење, Његова Светост је, потпуно неочекивано, мисао о подворју Псковско-Печорског манастира оценила као врло актуелну и исправну. Испоставило се да је управо тих дана отворено питање увођења посебног пограничног режима у граду Печоре, који је на три километра од недавно успостављене границе с Естонијом, па, дакле, и могуће ограничавање слободног приступа ходочасника у Псковско-Печорски манастир. Подворје би, према патријарховом мишљењу, могло да преузме обавезе везане за помоћ манастиру уколико се уведе погранични режим неповољан за поклонике. Његова Светост чак одмах наложи владици Арсенију (Јепифанову) и протојереју Владимиру Дивакову да се побрину за избор храма за подворје. Прво место које ми је владика Арсеније понудио био је Покровски манастир, недавно враћен Цркви. Са задовољством сам прихватио да га погледам, али, имајући на уму речи оца Јована да први храм треба одбити, изговорио сам се објективном чињеницом: Покровски манастир је за подворје превелик. Онда ми је владика дао још две адресе: храма Покрова Пресвете Богородице у Измајлову и Сретењског манастира на Лубјанки. Измајловска црква учинила ми се сувише пространа и велелепна, а Сретењски – баш онакав као што је рекао отац Јован. Сем тога, то није био само храм већ манастир затворен 1925. године, у којем је ионако ваљало обнављати монашки живот. Телефонирао сам оцу Филарету у Печоре и он ме је повезао с оцем Јованом. Сретењски? Онај иза Трубног трга? – Отац је одлично познавао цркве по Москви. – Е, тај да узмеш! Од отварања подворја прошло је, ево, осамнаест година, али увек су нас – у дане радости и искушења – одржавали молитва, благослов, а понекад и строги укор оца Јована. Дао нам је мноштво својих икона, поред осталих и омиљену – Владимирску. Отац Јован благословио је оснивање манастирске издавачке куће, 14
интернет-сајта богословије, дечјег дома, подручне економије. Уопште узев, нарочито првих, најтежих година, отац је бдео над дословце сваким кораком у манастиру који се препорађао. А пошто су нестали разлози за бригу да ће се Печоре затворити за ходочаснике, управо је отац Јован благословио да се Његова Светост умоли да подворје претвори у Сретењски манастир. Братство сретењске обитељи поштује оца Јована као старца који је благословио стварање нашег манастира, као свог молитвеника, духовног учитеља и доброчинитеља. Свакога дана узносимо молитве за покој његове душе. Његове проповеди, писма и поуке свакодневно су штиво братства обитељи, студената богословије и многих наших парохијана. Посебно бих сада желео да покажем како су се преображавале, васкрсавале људске душе после општења са оцем Јованом, али тешко је чак и побројати све што се догађало током тих двадесет пет година колико сам знао оца Јована. Премда је и то – тврдити да сам га знао – у ствари вероватно нетачно: отац Јован сав је био једна задивљујућа и лепа тајна. Понекад нам се отварао с тако неочекиване стране да смо се само чудом чудили. Једном сам, на пример, на своје велико изненађење, чуо од њега прави затворски, робијашки израз. Уз то изговорен је био тако обично и мирно, некако успут, да нисам веровао сопственим ушима! Једном је у забачену сеоску парохију, на сто километара од Пскова, моме пријатељу јеромонаху Рафаилу стигао сестрић Валера. На први поглед јасно је било да момчића не краси нарочита приврженост Цркви и да ујаку није навратио ради постова и молитава. Тако је и било. Валерка се, у ствари, крио од милиције. Није могао дуго да крије ту тајну – већ прве вечери све нам је испричао. У родном граду оптужен је за врло тежак злочин, који он, како каже, није починио. Иако се видело да је гост жесток момак, ми смо му поверовали. Узгред, напослетку је његова невиност потврђена: у злочин за који су га оптуживали Валера заиста није био умешан. Одвезли смо га у манастир, оцу Јовану, да молимо за помоћ како с њим даље да поступимо. Отац га је срдачно примио. А онда је, изненада, сасвим неочекивано, рекао: – Али, Валерије, ипак ћеш морати да пострадаш. – Због чега?! – љутну се Валерка. Отац Јован позва га прстом и нешто му шапну на уво. Валерка одскочи и пренеражено се избечи у оца. Овај онда замоли оца Рафаила и мене да изиђемо из келије, те они остадоше сами. Кад нас је после пола сата отац Јован позвао, Валера је седео на маленом каучу – уплакан, али први пут током свих ових дана нашега познанства умирен, чак срећан. Отац је, пошто је завршио исповест, скидао епитрахиљ и наруквице. Отац Јован замолио нас је да Валери помогнемо да три дана пости у манастиру, да се миропомаже и причести. После тога отац га је благословио да се врати у Чистопољ. Зашто? – чудили смо се ми, али Валери је отац Јован, изгледа, све објаснио. Опраштајући се с оцем, Валера упита: – А како да се понашам у затвору? И тад отац Јован рече, врло оштро: – Врло просто: не веруј, не бој се, не мољакај. – А затим додаде, сад већ другачије, као и обично. – Најважније је да се молиш. Тамо је Бог близу. Видећеш! Отац Јован знао је шта говори. Пријаву против свештеника Јована Крестјанкина, 1950. године, написала су тројица: настојатељ храма где је отац Јован служио, регент истога храма и протођакон. Оптужили су оца Јована да око себе окупља омладину, не благосиља их да ступају у комсомол и бави се антисовјетском агитацијом. Отац Јован је био ухапшен. У истражном затвору на Лубјанки, у притворској самици, провео је скоро годину дана. За време ислеђивања немилосрдно су га мучили. Током истраге оптужени Крестјанкин признао је да се око њега доиста окупља много омладине. Али као пастир Цркве не може да их тера од себе и престане да им поклања потребну пажњу. На питање о комсомолу Крестјанкин је такође признао да не даје благослов за ступање у редове те организације јер је атеистичка, а хришћанин не може бити у таквим удружењима. А што се тиче антисовјетске пропаганде, притвореник је порицао своју кривицу говорећи да га као свештеника та врста активности не занима. Целе те године Крестјанкин на испитивањима није навео ниједно име, сем оних која је спомињао иследник. Знао је да ће сваки човек којег спомене бити ухапшен. Једном нам је отац испричао о том свом иследнику. Били су вршњаци: те, 1950, обојица су напунила четрдесету. И иследник се звао, као и отац, Иван. Чак су им и имена по оцу била иста – Михајлович. Отац Јован ту је додао да га сваки дан спомиње у својим молитвама. И да не може да га заборави. 15
– Све ми је прсте изломио! – као с неким чуђењем причао је отац приносећи слабовидим очима своје унакажене руке. Да – мислили смо тада – молитва оца Јована, па још целоживотна, то није шала! Било би баш занимљиво сазнати судбину тога иследника Ивана Михајловича, за којег се, ето, усрдно моли његов бивши оптуженик Иван Михајлович Крестјанкин. Да би се злочинац коначно раскринкао, иследник је заказао суочавање са истим оним настојатељем храма. Отац Јован већ је знао да је тај човек узрок његовог хапшења и патњи. Али, кад је настојатељ ушао у кабинет, отац Јован се тако обрадовао угледавши сабрата-свештеника, с којим је много пута служио Свету литургију, да му се бацио у загрљај!… Настојатељ се пак сручио у наручје оца Јована – изгубио је свест. До суочавања није дошло. Но оца Јована су и без тога осудили на осам година логора. О једноме од древних Светих Отаца написано је да је од сувишка љубави сасвим заборавио шта је то зло. Ми, искушеници, размишљали смо тих година: зашто, због каквих то подвига, због каквих квалитета душе Господ подвижнике дарује прозорљивошћу, творењем чуда, чини их заједничарима својих тајни? Јер страшно је и помислити да онај коме се откривају најскривеније људске мисли и поступци буде било шта друго до бесконачно милосрдан према свакоме без изузетка, да његово срце не буде испуњено оном силном, тајанственом и свепраштајућом љубављу коју је у наш свет донео распети Син Божји. А кад је о затворској причи оца Јована реч, сваки пут би ме запрепастило како се сећао времена проведеног у логорима: говорио је да су то биле најсрећније године његовог живота. – Јер Бог је био близу! – одушевљено је објашњавао отац, премда је, нема сумње, био свестан да га ми нећемо до краја разумети. – Из некога разлога не сећам се ничег лошег – причао је о логору. – Сећам се само: небо отворено, анђели на небесима певају! Сад више немам такву молитву…1 Чврсто сам му тада поверовао. И стрпљиво чекао, најпре као искушеник у Псковско-Печорском манастиру, а затим у Издавачком одељењу, код митрополита Питирима. Једном, кад сам дошао у Печоре да га обиђем, испричао сам му, поред осталог, да се ускоро отвара Донски манастир, који су Московљани нарочито волели. И тад је отац Јован рекао: Е па, дошло је твоје време. Иди моли маму за благослов. Мислим да те она сад неће одбити. А за то што си девет година трпео и ниси радио на своју руку, видећеш како ти од Бога неће изостати нарочита милост. Добићеш дар. Затим је отац причао о Донском манастиру из времена своје младости, о Светом патријарху Тихону, који је тамо био заточен, а којег је отац бесконачно волео и поштовао. Испричао ми је и како му се 1990. године, у истој овој келији где сад разговарамо, јавио Свети патријарх Тихон и упозорио на поделу која је чекала Руску цркву. (То се затим и догодило, у Украјини.) На крају се отац Јован помолио пред својом келејном иконом Пресвете Богородице „Взисканије погибших“ („Призивање оних који су у смртним опасностима“) и наложио ми да пожурим кући, а кад добијем мајчин благослов, да идем Његовој Светости и да молим за постриг. Заиста, молитвама оца Јована мама је овога пута одобрила моју жељу и благословила ме иконом Богородице. А Његова Светост патријарх Алексије II одредио ме је у тада малобројно братство московског Донског манастира. Обистиниле су се и речи оца Јована о „дару“. Догодило се да је старешина Донског манастира архимандрит Агатодор двапут морао одложити мој монашки постриг, због хитних путовања по пословима обитељи.
1
Келију у којој је примао своје многобројне посетиоце улазио је увек веома бучно. Отац Јован је у ствари улетао – да, да, управо улетао – и кад му је било седамдесет година, и осамдесет, па чак и деведесет. Мало се поводећи од старачке слабости, притрчао би икони и, не обраћајући пажњу ни на кога, на тренутак се пред њом скаменио, цео удубљен у молитву за људе који су му дошли. Кад би обавио ту главну ствар, окретао се гостима. Обухватио би све радосним погледом и одмах хитао да свакога благослови. Некоме би зашапутао. Узбуђивао се, објашњавао. Тешио, вајкао се, бодрио. Саосећајно уздисао. Пљескао. Све у свему, највише је у тим тренуцима подсећао на квочку која се труди да збрине бројни насад. И тек пошто све то обави, готово је падао на мали стари кауч, па би поред себе посадио првога посетиоца. Свако је имао своје проблеме. За друге не могу рећи, али се врло добро сећам с чим сам ја одлазио оцу. Отац Јован ми девет година није давао благослов за монашки постриг. Држао ме је као искушеника поставивши услов да сачекам благослов мајке. Али мама, Бог да јој душу прости, иако ме је благословила да служим Цркви у свештеничком звању, није желела да идем монашким путем. Отац је, међутим, чврсто остајао при услову: дочекај мајчин пристанак. Говорио је: ако стварно хоћеш да будеш монах, моли Бога за то, па ће Он све уредити кад му дође време.
16
Напокон ме је постригао на сам мој рођендан, кад сам навршавао тридесет три године, па још с именом Тихон – у част мог омиљеног светитеља и покровитеља Донског манастира. Још много тога може се рећи… Рецимо, убрзо по смрти Валентине Павловне Коновалове нашао сам се у болници. Болест је била тешка, па ми је отац Јован у писму послатом преко његове духовне кћери Настје Горјунове дозволио да, без обзира на Божићни пост, у болници једем и рибу и млечне производе. Пријатељи су ме тада сместили у добру клинику, у соби је био чак и телевизор. Дошавши мало к себи одлучио сам да погледам вести, нисам их гледао неколико година. Затим сам наишао на интересантан филм… Истога дана, предвече, из Печора је допутовала Настја Горјунова и код медицинске сестре оставила ми ново писмо од оца Јована. Сећам се како сам, лежећи у постељи, завршавао гледање филма и читао очево писмо. На крају писма било је дописано: „Оче Тихоне, благословио сам те да ублажиш пост, али те нисам благословио да гледаш телевизију.“ Дословце сам се стрмоглавио с кревета и кабл телевизора ишчупао из утичнице. Тад сам већ добро знао шта бива кад се не послуша отац Јован. Отац Јован имао је и непријатеља. Једни, из неких само њима знаних разлога, једноставно нису признавали његову службу као старца. А било је и оних који су га с гневом опадали. Отац Јован је с болом у срцу трпео њихову мржњу, клевете, понекад и издају, али никад није губио најискренију хришћанску љубав према њима. Док сам жив остаће ми у сећању речи из његове проповеди изговорене у Михајловској цркви ПсковскоПечорског манастира 1987. године: „Дата нам је од Господа заповест љубави према људима, нашим ближњима. А да ли они нас воле или не – ми за то не треба да бринемо! Треба да бринемо само о томе да ми њих заволимо!“ Један московски свештеник, бивши духовни син оца Јована, једном ми је упутио страшну молбу: да оцу Јовану вратим епитрахиљ, симбол свештеничке службе, који му је отац с благословом и поукама уручио пред рукоположење. Тај је свештеник изјавио да се разочарао у оца Јована јер овај није подржао његове црквенодисидентске погледе. Какве све љутите, горке речи није изговорио овај свештенослужитељ! При томе, он сам ништа није узимао у обзир: ни то што је отац Јован много година провео у логорима, ни што је био изложен тортури а није сломљен, нити да се за конформизам може сумњичити било ко други, само не он. Тешка срца предао сам епитрахиљ оцу Јовану. Његова реакција запрепастила ме је. Прекрстио се, побожно примио и целивао свештену одежду. И изговорио: „С љубављу сам дао – с љубављу примам.“ Касније је тај свештеник прешао под другу јурисдикцију; но ни тамо му се није допало, сад је под трећом… Ево и другог сведочанства – успомена старог Московљанина Адријана Александровича Јегорова. Он пише: „Већи део пута прошао сам заједно с покојним патријархом Пименом. Једном сам га питао о духовницима. И он ми је рекао да ми у целој Русији имамо ваљда само једнога – то је отац Јован.“ Сам патријарх Пимен је, за време ретких боравака оца Јована у Москви, овога увек звао себи у Переделкино, где су водили дуге разговоре. Отац Јован се с великом побожношћу, љубављу и послушношћу односио према црквеној јерархији. До свести о томе да истина на земљи постоји само у Цркви, дошао је дубоким осећањем. Отац није трпео никакве расколе, никакве побуне, и увек је неустрашиво устајао против њих иако је врло добро знао колико ће чаша клевете, а понекад и мржње, због тога морати да испије. Био је уистину човек Цркве. Много пута поучавао нас је да поступамо управо онако како одлучи Његова Светост, како благослови епископ или настојатељ. Све то, међутим, никако није значило да се тражи аутоматско, слепо покоравање. Десило се једном да су један од старешина манастира и надлежни архијереј убеђивали оца да благослови одлуку коју су већ донели, а с којом се отац Јован принципијелно није слагао. Било им је стало да потребну им одлуку поткрепе старчевим ауторитетом. Али огромно, безмало столетно искуство у црквеном животу (Вања Крестјанкин је од своје пете године прислуживао у храму) говорило је оцу Јовану да такав начин управљања не води ничему добром. Оца су тада озбиљно притегли, што се каже: ставили му нож под грло. Свештеници и монаси могу само да замисле шта значи супротставити се притиску надлежног архијереја и старешине. Отац Јован стрпљиво је издржавао вишедневни притисак. С поштовањем је објашњавао да не може дати благослов за оно што не наилази на пристанак у његовој души. Ако архијереји сматрају нужним да поступе управо тако, он ће се без речи покорити њиховој одлуци – они за њу одговарају пред Богом и пред братијом. Ипак, он држи да се у овом случају одлука доноси из страсти. Такву одлуку благословити – дати своје „благо слово“, „добру реч“ – не може. Сви који се сећају оца Јована обично говоре како је био пријатан, нежан, благ, срдачан. Да, сушта је истина да човека који би очинску, хришћанску љубав боље умео да искаже – у свом животу нисам срео. Али не може се прећутати и да је отац Јован, кад је требало, знао да буде толико строг и умео да нађе такве речи да раскринка – да се после тога његовом саговорнику чисто људски није могло позавидети. Док сам још био искушеник у 17
Печорама, чуо сам, сећам се, како је отац Јован рекао двојици младих јеромонаха: „Ма какви сте ми ви монаси? Ви сте само добри момци!“ Отац Јован никада се није бојао да у лице каже истину, без обзира на то о коме је реч, и чинио је то првенствено за добро свога саговорника, па био овај архијереј, мирјанин или обичан искушеник. Чврстина и духовна принципијелност усађене су у душу оца Јована још у раном детињству, кад је општио с великим подвижницима и будућим новомученицима. Сад бих навео његов одговор на једно од мојих питања у писму из 1997: „А ево вам још једног примера за истоветну ситуацију, из шкриње мога сећања. Било ми је тада дванаест година, али утисак је био толико запањујуће снажан да и дан-данас видим све што се онда догодило и све учеснике памтим поименце. Код нас у Орелу служио је изузетан владика, архиепископ Серафим (Остроумов), необично уман, добронамеран, срдачан – не могу се ни побројати похвални епитети који му приличе. И својим животом као да се припремао за свештеномученика, што се потом и догодило. Елем, на Белу недељу тај Божји архијереј истера из манастира двојицу браће – игумана Калиста и јерођакона Тихона – због некаквог огрешења. Истера их јавно и ауторитативно, не би ли остале заштитио од саблазни, па одмах одржа слово о Белој недељи и замоли за опроштај све и свакога. Моја детиња свест била је једноставно запрепашћена свим што се догодило, најпре зато што се све збило једно за другим: и истеривање – то јест одсуство праштања, и покорна молба за опроштај себи, и опроштај свима. Схватио сам онда само једно: казна може бити почетак праштања, а без ње опроштаја не може бити. Сад се пак клањам владичиној храбрости и мудрости, јер час који је одржао остао је живи пример за све тада присутне, као што видите, за цео живот.“ Отац Јован увек је непоколебљиво и радосно исповедао драгоцену и за њега очигледну истину: живот хришћанина на земљи и живот Цркве Небеске повезани су нераскидивим духовним везама. Та његова вера дирљиво се потврдила и у, за оца Јована великом, часу његове смрти. Отац је Господу отишао у деведесет шестој години живота. Догодило се то на празник који је лично оцу Јовану био нарочито важан – на дан спомена новомученика и исповедника руских. Многи од тих светитеља који су током година сурових прогона у XX веку живот дали за Христа били су његови учитељи и блиски пријатељи. Па и сам је он био један од њих. На празник новомученика, 5. фебруара 2006. године ујутру, пошто се причестио Светим Христовим тајнама, Господ га је позвао к Себи. Чак и после смрти оца Јована, они који су имали среће да дођу у додир с њиме – осећају његову љубав, подршку, молитве и бригу: оне нас не напуштају ни сада кад је отац Јован већ на ономе свету. Године 2007. имендан Његове Светости патријарха Алексија II пао је у прву недељу Великог поста, на празник Недеље православља. Целе недеље пре тога провео сам с братијом Сретењског манастира у незаборавним богослужењима прве седмице поста. У суботу, после литургије, почели су да пристижу гости на патријархов имендан. Време пре вечерња и после њега, до дубоко у ноћ, прошло је у старању око пријема и смештаја свештеника и архијереја – они обично одседају код нас, у Сретењском манастиру. Кад нисам више могао да издржим, толико ми се спавало, одлучио сам да прописане каноне и молитвено правило пред причешће прочитам ујутру. Али, на своју срамоту, ујутру сам се успавао и журно кренуо у Храм Христа Спаса, на литургију, не прочитавши, дакле, молитвено правило. Два или три пута за двадесет година свога свештеничког живота нашао сам се у прилици да служим неприпремљен. И сваки пут оправдања или изговори околностима, а утолико пре умором, нису могли да пригуше сурова пребацивања савести. Сад сам пак покушавао да себе убедим како сам, на крају крајева, иако неопходно правило нисам прочитао, читаве недеље и ујутру и увече много сати боравио у храму, да сам се у среду, петак и суботу – значи, дословце и јуче – причешћивао и читао сва правила и молитве. Обукавши се у одежду и полазећи у олтар Храма Христа Спаса, већ препун свештенства, преметао сам по глави да данас, упрошћено говорећи, неки богослови на гласу чак тврде како правила пред причешће и нису баш неопходна… Укратко, чинило се да сам скоро успео да се договорим с унутрашњим гласом који ми је пребацивао. Кад, неочекивано, приђе митрополит чувашки Варнава. Много пута виђао сам на патријарховим службама тога времешног, од свих поштованог архипастира, али ниједном с њим нисам ступио у разговор. А сад ми митрополит сам приђе и благослови ме. Затим рече: – Спасао те Господ, оче Тихоне, за филм о Печорском манастиру. Много ми се допао. Знао сам оца Јована педесет година и долазио к њему у Печоре. Владика је у виду имао мој филм о Псковско-Печорском манастиру, у коме је било много документарних кадрова са оцем Јованом. 18
– Знаш ли шта ми сада пада на ум? – настави владика. – Сигурно си чуо како су, кад је отац Јован педесетих година служио у једној сеоској парохији, једне вечери, после свеноћног бденија, пљачкаши упали у његову кућу, везали га и претукли. Тако везаног, оставили су га да умре. Знаш ли за то? – Да, владико, знам ту причу. Тек ујутру, пред литургију, парохијани су нашли оца Јована и ослободили га. – Да, да, тако је било! Отац Јован дошао је к себи, захвалио Богу на искушењу и избављењу и пошао да служи литургију. А знаш ли шта ми је после рекао? Да је то био једини пут у целом његовом животу кад је литургију служио без припреме, без предвиђених правила и молитава. Ето тако… Иди с Богом! Близу је стајао архимандрит Дионисије (Шишигин). Пришао сам му и све испричао: и о своме немару, и о разговору с владиком Варнавом. Исповедио сам се оцу Дионисију, па смо заједно, очекујући почетак службе, причали како је велика милост Божја према нама и како је недокучива Промисао Божја. Ко зна чему смо управо били сведоци?… Или томе како је отац Јован с другог света, кроз владичине речи, поучио „једно од својих чеда неразумних“, како ме је једаред у једноме од својих писама назвао, или смо, могућно, данас срели још једног скровитог подвижника и слугу Божјег, којима Христова Православна црква неће оскудевати докле је света и века.
19
АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ Отац Серафим био је за мене најзагонетнији човек у Псковско-Печорском манастиру. Потицао је од остзејских барона. У манастир је дошао тридесетих година и ставио се на послушање великом старцу јеросхимонаху Симеону. Отац Серафим је мало општио с људима. Живео је у пећини прилагођеној за становање, веома влажној и тамној. На служби је стајао сав удубљен у молитву, ниско оборене главе, ретко се, на свој начин, лако и молитвено крстећи. Отац Серафим је исто тако и по манастиру ступао увек усредсређен. Нама, искушеницима, чинило се да би одвратити му пажњу било равно злочину. Истина, понекад нам се он сам накратко обраћао. На пример, враћајући се у келију с литургије, увек је давао просфору дежурном на манастирском тргу. Једном се један искушеник – Саша Швецов – ломио да ли да напусти манастир. Отац Серафим неочекивано му је пришао и, трупнувши ногом, строго подвикнуо: „Нема теби пута из манастира!“ А он сам, који је овде проживео целих шездесет година, знао је рећи: „Ја ни у примисли нисам излазио из обитељи.“ Додуше, наши су га војници 1945, као Немца, изводили из манастира на стрељање, али после су се предомислили и нису га стрељали. Уопште узев, без обзира на затвореност и строгост, отац Серафим је био необично благ човек, пун љубави. У манастиру су га сви поштовали и волели. Премда, осећали су и страх, тачније, устрепталост, као према човеку који на земљи живи с Богом, као према живом свецу. Сећам се једног свог запажања из тих година. Неко време био сам ипођакон код оца настојатеља архимандрита Гаврила и приметио сам да је настојатељ, кад би отац Серафим улазио у олтар, ужурбано устајао са свога игуманског места њему у сусрет и поздрављао се с нарочитим поштовањем. Ни према коме другоме није се тако односио. Зими и лети, тачно у четири ујутру, отац Серафим излазио је из своје пећинске келије и кратко осматрао манастир – да види да ли је све у реду. Тек после тога враћао се у келију да потпали пећ, коју је, због пећинске влаге, морао да ложи безмало целе године. Мислим да је отац Серафим себе доживљавао као неког нарочитог чувара печорске обитељи, а можда му је то и било заповеђено. У сваком случају, глас тога немачког барона, великог монаха-аскете, прозорљивог подвижника, увек је био преломан при решавању најсложенијих питања што су се отварала пред братијом манастира. Отац Серафим ретко је упућивао неке нарочите поуке. У предворју његове строге пећинске келије висили су листови са цитатима из дела Светог Тихона Задонског, па се онај који је долазио к њему често задовољавао већ тим цитатима, као и честим саветом оца Серафима: „Више читајте Светог Тихона.“ Током свих година живота у манастиру отац Серафим је био задовољан најмањим, не само кад је о храни, сну или општењу реч, већ и с људима. На пример, у купатилу се никад није прао под тушем, биле су му довољне две-три ведрице воде. Кад су га искушеници питали зашто не користи туш кад воде има колико ти душа хоће, он је промрсио да је купати се под тушем исто што и јести чоколаду. Једном, негде 1983, имао сам прилике да посетим Дивејево. Тада је то било много теже него данас: у близини се налазио затворен војни град. Старе дивејевске монахиње поклониле су ми делић камена на ком се молио преподобни Серафим Саровски. Кад сам се вратио у Печоре, одлучих да приђем оцу Серафиму и поклоним му ту светињу везану за његовога духовног покровитеља. Пошто је примио овај неочекивани поклон, отац Серафим најпре је дуго стајао ћутке, а затим упитао: – Шта могу да вам учиним за ово? Мало сам се запрепастио. – Ма ништа… А онда ми је излетело оно најскровитије: – Помолите се да постанем монах! Сећам се како ме је отац Серафим пажљиво погледао. – За то је најпотребнија – рече он тихо – ваша сопствена воља. Вољу за монаштво поменуо ми је још једном, после много година, у сасвим другачијим околностима. Тад сам већ био у Москви, на послушању код владике Питирима, а отац Серафим је проживљавао последњу годину свога земаљског живота и већ готово да и није устајао. Кад сам дошао у манастир, свратио сам да видим старца у његовој пећинској келији. И, неочекивано, он сам заподенуо је разговор о манастиру, о данашњем положају монаштва. То је било за њега веома необично, и утолико драгоценије. Из тога разговора запамтио сам неколико главних мисли. Прво, отац Серафим је о манастиру говорио с огромном, неизрецивом љубављу, као о највећем благу: 20
– Не можете ни да замислите шта је то манастир! То је… бисер, то је невероватна драгоценост у нашем свету! Тек ћете доцније ово моћи да оцените и разумете. Затим је навео и главни проблем данашњег монаштва: – Невоља данашњих манастира лежи у томе што људи овамо долазе са слабом вољом. Сад све више схватам колико је дубокоумно било ово запажање оца Серафима. У нама је све мање жртвеног самоодрицања и решености на монашки подвиг – то је оца Серафима тиштало док је посматрао младе чланове обитељи. Напослетку је изговорио за мене најважније: – Прошло је време великих манастира. Сад ће плода давати мале обитељи, У којима је игуман кадар да се стара о духовном животу свакога монаха. Упамтите то. Ако будете настојатељ, не узимајте много братије. То је био наш последњи разговор, 1989. године. Тада сам био обичан искушеник, не чак ни монах. Моји манастирски другови и ја нисмо ни најмање сумњали у прозорљивост оца Серафима. Сам он врло је мирно, чак помало скептички, гледао на разговоре о чудесима и прозорљивости. Једном је рекао: – Сад сви кажу да је отац Симеон био чудотворац, прозорљив. А ја, ето колико сам живео поред њега, нисам примећивао ништа. Једноставно – добар монах. Ја сам, међутим, више пута, у сопственом животу искусио снагу духовног дара оца Серафима. Једном, у лето 1986, пролазио сам поред старчеве келије и опазио да се спрема да замени сијалицу у светиљци на своме трему. Принео сам му хоклицу и помогао. Отац Серафим је захвалио и рекао: – Једнога искушеника архијереј узео у Москву на послушање. Мислили смо накратко, а он онде и остао. – И шта с тим? – упитах. – Ништа, то ти је! – рече отац Серафим, окрете се и оде у своју келију. Збуњено сам пошао својим путем. Каквог искушеника? Какав архијереј?… Три дана касније позове ме старешина манастира архимандрит Гаврило. Каже: из престонице му данас телефонирао архиепископ волокаламски Питирим, председник Издавачког савета Московске патријаршије. Владика Питирим дознао је да у печорском манастиру има један искушеник с високим филмским образовањем, па моли оца настојатеља да овога пошаље у Москву – хитно су потребни стручњаци за припрему филмова и телевизијских програма поводом хиљадугодишњице крштења Русије. Прослава ће бити за две године. Искушеник о којем се разговарало био сам ја. Не сећам се страшнијег дана у животу: молио сам оца Гаврила да ме не шаље у Москву, али он је одлуку већ донео: – Нећу ваљда због тебе да се свађам с Питиримом! – пресекао је сва моја преклињања. Тек касније сазнао сам да је за мој повратак у Москву још давно молила и моја мама, с надом да ће ме одговорити од монаштва. Отац Гаврило веома ју је жалио и само чекао повод да ме врати неутешној родитељки. А тврде формулације – то је био његов уобичајени стил. Наравно, одмах сам се сетио свога последњег разговора са оцем Серафимом о искушенику, као и о архијереју и Москви, па сам одјурио њему у келију. – Воља Божја! Немојте туговати. Све ће изићи на добро, сами ћете видети и схватити – нежно ме је дочекао старац. Како ми је било тешко, нарочито у прво време, да опет живим у Москви! Тешко управо зато што ме је, сваки пут кад се ноћу пробудим, пресецало сазнање: задивљујући, неупоредиви свет манастира – са оцима Серафимима, Јованима, Натанаилима, Теофанима, Александрима – далеко је стотинама километара. А ја сам овде, у овој Москви, где ничега сличнога нема.
21
НЕЗГОДНИ ОТАЦ НАТАНАИЛО Кад би неко у то време затражио да се наведе име најзлобнијег човека у Печорама, чуо би, без сумње, само једно – благајник Псковско-Печорског манастира архимандрит отац Натанаило. При томе, у овоме избору једногласни би били и свештеници и искушеници, монаси и мирјани, комунисти из Печорске управе КГБ-а и локални дисиденти. Најчудније у свему јесте то да отац Натанаило није био само злобан – био је веома злобан. У време кад сам га упознао, био је то времешни сувоњави старац оштрог, продорног погледа. И зими и лети био је одевен у стару, од прања избледелу мантију искрзаних рубова. На леђима је обично носио платнену врећу, а у њој се могло наћи шта хоћете – од двопека који је приложила нека бакица до милион рубаља. И једно и друго у очима оца благајника представљало је изузетну вредност, јер ]е то обитељи послао Господ Бог. Све наведено благо отац Натанаило превлачио је и сакривао по својим многобројним тајним келијама и складиштима. Финансије манастира потпуно су биле поверене бризи и управљању оца Натанаила. А имало се на шта трошити: сваки дан у обитељи би за сто село до четири стотине ходочасника и стотину монаха. Било је потребно обезбеђивати бескрајне манастирске поправке, нову градњу. Поврх свега тога ту су свакодневне животне потребе братије, па помоћ сиротињи, па пријем гостију, па поклони чиновницима… И много тога још. Како је отац Натанаило излазио на крај са свим тим финансијским проблемима, нико није знао. Уосталом, на његовим је леђима било и целокупно вођење канцеларијских послова манастира. Уз то, бринуо је о свакодневним дугим богослужењима, обављао послове манастирског секретара, одговарао на писма људи који су се манастиру обраћали поводом најразличитијих питања. И најпосле, делио је са оцем настојатељем напоре комуницирања – по правилу врло непријатног – са званичним совјетским органима. Све те обавезе, од чијег се пуког набрајања нормалном човеку мора слошити, отац Натанаило испуњавао је толико надахнуто и скрупулозно да смо понекад помишљали да у њему не постоји ништа сем црквеног бирократе. Поред свега осталог, отац благајник имао је и обавезу да надгледа нас, искушенике. И нема места сумњи да је он то обављао са свим себи својственим цепидлачењем: уходио је, мотрио, прислушкивао – да случајно не учинимо нешто против правила или на штету манастиру. Премда, руку на срце, доиста је и било неопходно искушенике држати на оку: у обитељ смо из спољног света дошли као тешки аљкавци. Отац Натанаило имао је још једну фантастичну особину: увек се појављивао управо оног трена када сте га најмање очекивали. Рецимо, ескивира манастирска омладина послушања: само што се сместила на неки од тремова дуж древних зидина – да се одмори, поприча, огреје се на сунцу – готово истога трена се, као из земље изникао, појављује отац Натанаило и, тресући брадом, почиње да чита буквицу оним својим напрслим, у тим тренуцима готово несносним гласом. Чини то тако да би искушеници радо пропали у земљу, само да тортура престане. Услед своје усрдности отац Натанаило дословце није стизао ни да једе ни да спава. Није он био обичан аскета: нико га, на пример, никад није видео да пије чај – само обичну воду. А и за ручак би појео једва петину онога што се служило. Обавезно је сваке вечери долазио на вечеру, у трпезарију, али само да би, седећи пред празним тањиром, ситничаво пазио на ред. Његова је енергија била при томе изузетна. Нисмо знали ни да ли спава: и ноћу је кроз капке на прозорима његове келије продирала светлост. Стари монаси говорили су да се он то у келији или моли или броји гомиле новчаница од по једну или три рубље, сакупљене током дана. Све то баснословно богатство требало је уредно спаковати у свежњеве, ситнину преручити у врећице. Кад би завршио с тим, лаћао би се куцања упутстава и објашњења за сутрашњу службу: нико се као отац Натанаило није разумео у све постојеће детаље и заврзламе богослужења прописане манастирским типиком. Међутим, чак и ако се светло у његовој келији гасило, то никако није значило да смо бар на неко време могли да се сматрамо слободним од његовога надзора. Не, целе боговетне ноћи, у свакоме тренутку, отац Натанаило био је спреман да се појави час овде час онде, проверавао да се неко не мува по манастиру – што је било најстроже забрањено. Сећам се, једне зимске ноћи, пошто смо до касно седели на именданском слављу код некога од братије, кренули смо у своје келије. И наједном, на цигло пет корака од нас, из помрчине изрони прилика оца Натанаила. Скаменисмо се од страха. Али врло брзо са изненађењем схватисмо да нас овога пута благајник не види. И понашао се некако чудно: једва је вукао ноге, готово се тетурао погрбљен под својом врећом. Потом опазисмо како закорачи преко ниске ограде баштице и наједном леже у снег, право у леју. Умро! – проструја нам кроз главе.
22
Сачекасмо мало па, задржавајући дах, опрезно приђосмо. Отац Натанаило лежао је на снегу и спавао. Напросто спавао. Дисао је равномерно, чак и хркутао. Под главом му беше врећа, коју је обгрлио обема рукама. Одлучисмо да се одатле не мрдамо док не видимо шта ће даље бити. Заузели смо бусију иза капеле у којој је вршено освећење водице и стали да чекамо. Прође пун сат кад, потпуно скочањени, спазисмо како отац Натанаило изненада чило устаје, отреса снег који је нападао по њему, забацује врећу на леђа и, као да се ништа није догодило, наставља својим путем. Тада баш ништа нисмо схватили. Тек касније су нам монаси који су одавно знали благајника објаснили да се то отац Натанаило једноставно толико уморио да је пожелео да одспава удобно. Удобно, значи лежећи. У својој је келији он спавао само седећи. Да се не би протезао по кревету, више је волео да одспава у снегу. Уосталом, све што се тицало начина живота печорског благајника чинила су само наша нагађања. У свој скровити унутрашњи свет злобни отац Натанаило није пуштао никога. Ма, ни у своју келију никог никад није пустио! Чак ни свемоћног оца настојатеља – иако се чинило апсолутно немогућим да старешина, отац Гаврило, у своме манастиру негде не може да уђе, утолико пре што се благајникова келија налазила непосредно испод његових одаја. Наравно, управитељ манастира с таквим стањем ствари није могао да се помири. И тако је, једном, отац настојатељ, после неког празничног ручка, дивно расположен, објавио оцу Натанаилу да из ових стопа иде код њега у посету, да попије чај. Неколицина монаха која се тада нашла у близини одмах је схватила да ће се сада догодити нешто што потреса ум, душу и сваку људску фантазију. Било би неопростиво не присуствовати таквоме догађају. Дакле, захваљујући овим сведоцима сачуван је опис наведенога догађања. Отац настојатељ свечано је и неумољиво кренуо кроз манастирско двориште, право према келији оца Натанаила. Благајник је тапкао иза његових леђа и уз огромну дреку убеђивао оца настојатеља да се окане своје намере. Преклињао га је да се позабави нечим душеспасоносним, корисним, а не залудним шетњама по оронулим собичцима који никоме нису занимљиви. Сликовито је описивао какав му је неред у келији, како у њој није чишћено двадесет шест година, како је тамо неиздрживо устајао ваздух… Напослетку, у потпуном очајању, отац Натанаило је прешао готово на претње, гласно размишљајући како се драгоцени живот оца настојатеља нипошто не сме излагати опасности која вероватно вреба из крша и лома у благајниковом обитавалишту. – Доста више, оче благајниче! – прекиде га сад већ узрујано старешина, пред самим вратима келије. – Отварајте и показујте шта тамо имате! Без обзира на љутити тон, могло се приметити да оца настојатеља изједа истинска радозналост. Схвативши напокон да више нема куд, отац Натанаило као да се наједном развесели, па, пошто је монаху јуначно рапортирао прописано „Благословите, оче настојатељу“, зачангрља кључевима и претпостављеном отвори љубоморно чувана врата, која су се до тога тренутка, четири деценије отварала тек толико да пропусте мршавога оца Натанаила. Иза широм раскриљених врата зјапила је потпуна, непрозирна помрчина: на прозорима тајанствене келије и дању и ноћу капци су били затворени. Сам отац Натанаило први је шмугнуо у ту црну тмину. И одмах нестао, као да је у земљу пропао. Другим речима, из келије није допирао ни најмањи звук. Отац настојатељ тада опрезно прекорачи преко прага, несигурно се накашља и пробрунда дубоким гласом: – Што је овде код вас оволико мрачно? Па ваљда има струје? Где је прекидач? – Десно од вас, оче настојатељу! – из густог мрака услужно задрхта благајников глас. – Само пружите руку! У следећем тренутку проломи се продоран урлик оца настојатеља и некаква незнана сила га из таме благајничке келије избаци у ходник. За њим на светлост муњевито изрони и отац Натанаило. У делићу секунде забрави за собом врата трипут окренувши кључ и прискочи ошамућеном старешини. С дубоким уздасима благајник стаде да одувава прашину, поправља мантију оца настојатеља и узбуђено јадикује: – Каква невоља, Господе помилуј! Тај прекидач… на њега се ваља навићи. Сломио се још шездесет четврте, на Покров Пресвете Богородице, баш на дан кад су смењивали Хрушчова. То је било знамење! Ујутру се одвалио прекидач, увече Никита смењен! Од тада ја тај прекидач не враћам назад. И ни помислити на електричара, све сам сам уредио. Две жичице вире из зида: кад их спојиш – светло гори, кад их раздвојиш – гаси се. Али, наравно, треба се навићи, истина је! Но не може све одмах, не може све одмах!… Тако да, оче настојатељу, изволите, сад ћу ја врата опет да отворим, па хајдемо с миром! Сада знате како се користи мој прекидач. А тамо има још охо-хо интересантних ствари! Кад дође крај овом суманутом говору, од настојатеља више није било ни трага ни гласа. 23
Но упркос свему овоме, отац Натанаило био је доиста образац послушности, а састављао је и страховито дугачке оде у част оца настојатеља и Псковско-Печорског манастира, па поучне проповеди у стиху, на целих пет листова. Злобност оца Натанаила усмерена је била и на моћну совјетску државу, нарочито кад би се она сувише безобзирно мешала у манастирски живот. Кажу да је управо отац Натанаило дао посебно деликатан савет великоме печорском старешини архимандриту Алипију кад је чак и овај био у извесној неприлици услед притиска и дрскости власти. Догодило се то крајем шездесетих година. Као што се зна, тада су сви грађани Совјетског Савеза морали да излазе на изборе. Гласачку кутију доносили су, зато, у манастирску трпезарију, где је братија после ручка, под надзором старешине, незадовољно гунђајући давала цару царево. Кад, једном, први секретар Псковског обласног комитета КПСС дознаде да је за неке тамо затуцане монахе направљен бесмислен уступак: они за нераскидив блок комуниста и ванпартијаца гласају у свом манастиру, који је иживео свој историјски век, а не на бирачком месту. Први секретар био је револтиран и своје потчињене немилосрдно је изрибао због гледања кроз прсте непривредном елементу, да би истога часа наредио да одсад па довека мантијаши има да на изборе за Врховни совјет СССР долазе као и сви совјетски људи: на бирачка места према адреси становања. Управо тада је, како се прича, отац Натанаило старешини манастира оцу Алипију дошапнуо необично деликатан савет. На дан избора (а то је била недеља) после празничне манастирске литургије на капију је из обитељи кренула литија. Постројени по двојица у дугачку колону, уз складно певање тропара, монаси су кренули кроз град, на изборно место. Изнад глава лепршали су им тешки барјаци, напред су, по пропису, ношени крстови и древне иконе. Ипак, ни то још није било све. Као што налаже ред пред сваки важан посао – у сали где су одржавани избори калуђери су започели молебан. Насмрт препаднути чиновници покушавали су да протестују, али ту их је отац Алипије строго прекинуо: не треба да ометају грађане да своју уставну обавезу изврше онако како је то код њих ред. Гласавши, братија се исто тако достојанствено, у литији, вратила у свету обитељ. Није потребно напомињати да је за следеће изборе гласачка кутија монахе од раног јутра чекала у манастирској трпезарији. Истовремено с овим, отац Натанаило, који нас је онако строго надгледао, у корену је сасецао свако јавно испољавање опозиционог става према држави и, утолико пре – било какве дисидентске покушаје. То нам се у почетку чинило безмало срамним. Мислили смо да се благајник превише додворава властима. Касније смо постепено сазнавали да се отац Натанаило много пута сусретао с провокаторима или прерушеним оперативцима инфилтрираним у манастир. Зато је, чак и кад је јасно видео да су пред њим искрени људи, отац Натанаило сваки пут прекидао изливе слободоумља које смо толико волели. И то не само зато што је чувао манастир већ – што је нас саме чувао од наше неразумности, уображености и младалачке жестине, израсле из најобичније гордости. Није високо ценио речи, чак ни оне најхрабрије, а совјетску власт и све што се дешавало у земљи познавао је другачије од нас, који смо о томе знали већином по чувењу и из књига. Отац Натанаило имао је трезвен и веома личан однос према совјетској власти. Ако ни због чега другог, а оно због тога што је његов отац, свештеник Николај Поспелов, стрељан само због вере, тридесет седме. Пошто је цео рат прошао као војник, отац Натанаило постао је искушеник код великог настојатеља архимандрита Алипија и духовни син светог печорског старца и чудотворца јеросхимонаха Симеона. Препознавши у њему човека кристалног поштења и необично живог ума, њих двојица су га у најтежим годинама Хрушчовљевих прогона Цркве начинили благајником и секретаром манастира и поверили му најскровитије манастирске тајне. И још нешто у вези са совјетском влашћу. Једне летње ноћи вршио сам послушање дежурног на тргу испред Успењског храма. Звезде су слабашно искриле на северном небу. Тишина и спокој. Трипут је бучно избио сат на кули… И наједном осетих да ми иза леђа неко стоји. Уплашено се окренух. Био је то отац Натанаило. Замишљено је гледао у звездано небо. Затим је упитао: – Георгије, шта ти мислиш о главном принципу комунизма? Псковско-Печорски манастир. Успењски трг. Година 1983. Три сата по поноћи. Звезде… Не сачекавши одговор, отац Натанаило замишљено наставља: – Главни је принцип комунизма „од сваког према способностима, свакоме према потребама“. Али „способности“, „потребе“, то ће, мора бити, као и увек, одређивати некаква комисија. А каква комисија?… Засигурно „тројка“! И тако ће они мене позвати и рећи: „Па, Натанаило, какве су ти способности? Можеш Да настружеш једно двадесет кубика дрвета на дан! А потребе? Чорба од пасуља!… И ето ти главног принципа…“ 24
Иако је отац Натанаило увек вредно истицао да он није ништа друго до педантни администратор и суви бирократа, чак и ми, искушеници, с временом смо почели да наслућујемо да он свој духовни дар напросто марљиво крије. Као што су то, уосталом, чинили сви прави монаси у обитељи. Отац благајник није био званични манастирски духовник. На исповест му је долазило, из града, свега неколико печорских староседелаца, тек понеко издалека. Остале као духовник није примао изговарајући се својом неспособношћу за тај посао. Али једном је, ипак, на тренутак одшкринуо скровити део своје душе, премда се одмах потом брзо сакрио иза уобичајене строгости и џангризавости. Једном сам нешто скривио на послушању – изгледа да сам поверени ми посао обавио врло немарно. Због тога ме је отац настојатељ ставио да три дана чистим снег са целог Успењског трга. То ме је силно увредило. А, као за инат, снег је падао и падао, тако да трећег дана не да сам био уморан, него сам ноге једва вукао. Толико ми је било жао себе, толико сам се наљутио на цео свет да сам се чак озбиљно носио мишљу да се осветим. Али како се искушеник може осветити старешини манастира? Сразмере су више него неподударне. Па ипак, измахујући лопатом последњим снагама, гајио сам у срцу следећу слику. Кад старешина буде пролазио поред мене, на ручак у манастирску трпезарију, сигурно ће успут упитати: „Па како ти иде, Георгије?“ А ја ћу му онда одговорити, весело и безбрижно, као да није било ова три дана робије: „Не може бити боље, оче настојатељу! Захваљујући вашим светим молитвама!“ Он ту мора схватити да мене није тако лако сломити! Слика те страховите освете толико је огрејала моје срце да сам се, иако снег није престајао да пада, осећао знатно веселије. Тад поред мене наиђе отац Натанаило. Непрестано се смешећи приђох по благослов. И он мени упути врло пријатељски осмех и осени ме крсним знамењем. Кад се сагнух да му пољубим руку, ненадано зачух шкрипутав глас над собом: – Значи тако: „Не може бити боље, оче настојатељу! Захваљујући вашим светим молитвама?!“ Укочио сам се, повијен, као да ме је нешто пресекло у крстима. Кад се напокон усудих да подигнем поглед, видех да ме старац посматра с нескривеном злурадошћу. Но кад спази моју престрављеност, проговори, али овога пута истински добродушно: – Пази, Георгије, безобразлук још никога није добру одвео! Затим је забацио своју врећу с милионом, а можда с двопеком, и по мразном снегу зашкрипутао ка манастирском конаку. А ја сам остао да стојим отворених уста и само пратио како се при сваком кораку превија поцепани ђон на благајниковој ципели. Ма, прави Пљушкин! Свети. Као што рече један уважени петербуршки протојереј: „Једна година Псковско-Печорског манастира, то је као педесет година духовне академије.“ Посебна је ствар како смо ми те лекције савладали… Али то је већ друго и, морам признати, врло горко питање. Узгред, отац Натанаило био је један нимало наиван Пљушкин. Осим што је дрхтао над сваком манастирском копејком, сумануто је хрлио да искључује све сијалице које су непотребно гореле, штедео воду, гас и све друго што се могло причувати и притегнути. Уз то је строго бдео над вековним обичајима манастирским и древним монашким правилима. На пример, није му се допадало кад би неко од братије хтео да оде на какав допуст. Иако је на допуст за лечење, рецимо, имао права свако коме је то било неопходно, отац Натанаило ни то није ни прихватао нити подносио. Он сам, разуме се, ниједном, током свих педесет година колико је провео у обитељи, допуст није користио. Настојатељ архимандрит Гаврило такође никада није био на допусту и испод ока је гледао све који би му дошли с таквим молбама. Једном је, сећам се, настојатељ једнога јеромонаха ипак благословио да оде на летњи допуст. Благословио га јесте, али онда га је послао благајнику да узме новац за пут. Тада сам дежурао на Успењском тргу, па сам био сведок те сцене. Почело је од тога што је јеромонах који се спремао на допуст дуго и узалудно куцао на врата келије оца Натанаила. Благајник је одмах схватио о чему је реч па се притајио и није отварао. Онда је јеромонах одлучио да оца благајника ухвати помоћу исцрпљивања. Сео је на клупу, поиздаље, и стао да чека. После једно четири сата отац Натанаило изиђе на трг, бојажљиво се осврћући, кад, истога га часа салете отпуштеник с настојатељевим писменим благословом да му се изда новац за пут. Кад виде папир, отац Натанаило претрну, потпуно сатрвен, а затим се с криком стровали на земљу па, дигавши и руке и ноге ка небу (притом се испод доње мантије открише поцепане ципеле и плаве избледеле дугачке гаће), повика колико га грло носи: Упомоћ! Помагајте! Пљачка!!! Траже паре! Хоће на допуст! Уморили се од манастира! Од Богородице се уморили! Пљачка! Упомоћ! Помагајте!!! 25
Сироти јеромонах чучну од запрепашћења. Страни туристи на тргу застадоше избезумљени, а јеромонах, ухвативши се за главу, као ветар одјури у своју келију. Старешина манастира је, стојећи на балкону настојатељског конака, целу ову сцену посматрао страховито задовољан. Схвативши да је опасност прошла, отац Натанаило мирно устаде, отресе се од прашине и оде својим послом. Нарочиту радост причињавало нам је кад добијемо послушање да оцу Натанаилу помажемо у вођењу екскурзија по манастиру. По правилу, поверавано му је да у разгледање води посебно важне личности. У наше искушеничке обавезе пак спадало је само да откључавамо древне засове и отварамо тешка црквена врата. Све преостало време слушали смо оца Натанаила. А имало се шта и чути. Отац Натанаило био је настављач традиција свога учитеља – архимандрита Алипија, који је манастир и веру у Бога бранио у доба Хрушчовљевих прогона. Алипијев дар мудре, понекад и немилосрдне речи прешао је у наслеђе оцу Натанаилу. Тих атеистичких година совјетски активисти који су долазили у манастир очекивали су да виде и мрачњаке, и препредене лопуже, и затуцане полуљуде – све, само не оне које су заиста сретали: самосвојне али веома занимљиво образоване и паметне људе, необично смеле, које краси унутрашња слобода и који знају нешто о чему гости нису могли ни сањати. Већ после само неколико минута посетиоцима је било јасно да такве људе у животу дотад нису срели. Једном, а било је то 1986. године, псковски партијски руководиоци довели су у манастир високог чиновника Министарства саобраћаја. Испоставило се да је то један изненађујуће миран и пристојан човек: није постављао идиотска питања – као, рецимо, у којој згради живе жене калуђера, није га занимало како то да је Гагарин летео у космос а није видео Бога. Напослетку, после двочасовне шетње са оцем Натанаилом, чиновник, задивљен својим новим саговорником, ипак не издржа: – Чујте, ја сам напросто фасциниран дружењем с вама! Тако занимљивог и необичног човека у животу нисам срео! Али, дозволите, како ви, с вашим умом, можете да верујете у… Ма, сами знате у шта! Јер наука човечанству једнако отвара нове и нове хоризонте. А у њима Бога нема! Он, извините, једноставно није ни потребан. Ево, ове године Земљи се из дубина васионе приближава Халејева комета. И научници су, замислите, прецизно прорачунали целу њену путању! И брзину! И трајекторију! За то, извините, уопште није била потребна идеја Бога! – Комета, велите?… Халејева?… – затресе брадом отац Натанаило. – Значи, ако су с кометом све обрачунали, онда Господ Бог није потребан? Хм, да, разумем!… А сад замислите овако: сместите мене поред железничке пруге и дате ми папир и оловку; за недељу дана ја ћу са сигурношћу моћи да вам кажем када ће и у ком смеру проћи који воз. А да ли то онда значи да не требају кондуктери, диспечери, машиновође?… Министри саобраћаја? Је ли да не значи? Свугде мора бити власти! Нису се, међутим, слични разговори увек завршавали овако пријатно. Једанпут је у манастир стигла група о чијем се саставу пронело: деца чланова ЦК. Не знам да ли је тако и било, али ови млади људи показали су се као врло неваспитани – она златна московска омладина средине осамдесетих, коју сам врло добро познавао. Омладинци су се свако мало превијали од смеха, прстом упиреш у монахе и постављали позната идиотска питања. Али ту се ништа није могло: отац Натанаило повео их је по манастиру. Разгледање је почело од пештера. Тамо је, на улазу, минијатурна келија с Малим прозором. У тој келији се почетком XIX века подвизавао затворник јеросхимонах Лазар. Ту је он и сахрањен. Изнад његове надгробне плоче висе његове вериге и тешки гвоздени крст. – Затворен у овој келији двадесет и пет година, подвизавао се јеросхимонах Лазар – започе отац Натанаило. – Сад ћу вам испричати о томе необичном подвижнику. – А где је тај ваш Лазар ишао у тоалет? – гласно упита један од младих посетилаца. Његови другари готово попадаше од смеха. Отац Натанаило стрпљиво сачека да се умире. – Где је ишао у тоалет? Добро, сад ћу вам показати! Затим је забринуте посетиоце извео из пештере и повео их преко целог манастира, до економског дворишта скривеног од туђих погледа. Онде се, украј дворишта, шћућурио стари пољски клозет. Постројивши их у полукруг испред ове институције, као што се то обично чини у музејима, отац Натанаило свечано показа руком у њеном правцу и рече: – Ево овде је јеросхимонах Лазар ишао у тоалет! А сад стојте и гледајте! Па окрену леђа запањеним младим људима и остави их саме. Кад су дошли к себи, вођа групе пронађе старешину и изрази негодовање због онога што се збило. На то му отац настојатељ одговори: 26
– Архимандрит Натанаило обавестио ме је шта је вас занимало. Он вам је то и показао. Не видим како бисмо више могли да вам помогнемо! Треба узети у обзир да се то збивало 1984. године. Ништа тада није било тако једноставно, могле су уследити озбиљне непријатности. Али настојатељи Псковско-Печорског манастира били су, традиционално, јаки људи. Отац Натанаило умирао је необично тихо и смерно. Кад су лекари предложили да му ставе пејсмејкер, замолио је оца настојатеља да то не чине: Оци, замислите – рекао је – душа хоће Богу, а неки мали електрични зврк на силу је утрпава натраг у тело! Пустите ми душу да оде кад јој буде време! Имао сам срећу да се са оцем Натанаилом видим непосредно пред његову смрт; био сам задивљен бесконачном добротом и љубављу које су из старца зрачиле. И тада је, уместо да последње преостале снаге чува за живот, тај у свему другом невероватно штедљив црквени шкртац давао целога себе човеку којег му је Господ Бог послао на свега неколико минута. Као што је, уосталом, поступао целога свога живота. Само што ми то некад нисмо баш разумели.
27
СХИИГУМАН МЕЛХИСЕДЕК Две године сам, свакодневно, после послушања, читао акимитски Псалтир. То је нарочита традиција: молитва се у манастиру не прекида ни дању ни ноћу тако што се Псалтир чита на смену, а потом се из посебних диптиха ишчитавају имена људи, за здравље и за покој душе. На мене је ред стизао касно увече – од једанаест до поноћи. На смену ми је долазио схиигуман Мелхиседек. Он је имао да чита до два по поноћи. Отац Мелхиседек био је изванредан и тајанствен подвижник. Осим на службама, једва да се и могао срести у манастиру. За монашком трпезом појављивао се само о празницима. Али и за столом је седео оборене главе у великосхимничком кукулиону и готово се ничега није дотицао. Велика схима у Руској цркви представља највиши степен одрицања од света. Прихватајући великосхимнички постриг, монах оставља сва остала послушања, изузев молитве. Као и код монашког пострига, мења му се име. Епископи-схимници скидају са себе управљање епархијом, свештеномонаси се такође ослобађају свих обавеза, сем служења литургије и духовништва. Отац Мелхиседек се под сводовима малог и слабо осветљеног Лазаревског храма, где је читан акимитски Псалтир, појављивао увек минут пре но што сат на манастирској звонари откуца дванаест. Крај царских двери полако би се трипут поклонио до земље и чекао да приђем. Онда би ми дао благослов и знак да одем, како би у осами приступио молитви. За пуну годину дана није ми упутио ни реч. У древном монашком Патерику постоји прича: „Три монаха имала су обичај да сваке године долазе ави Антонију Великом. Двојица од њих водила су душеспасоносне разговоре, а трећи је увек ћутао и ништа није питао. После доста времена ава Антоније га упита: ‘Ево колико већ времена долазиш овамо, зашто никад ништа не питаш?’ Монах му одговори: ‘Мени је, оче, довољно да те гледам.’ У то време и ја сам схватио какву необичну срећу имам што сваке ноћи могу бар да видим овога подвижника. Ипак, једном сам скупио храброст и дрзнуо се да нарушим уобичајени ритуал. Штавише, кад ме је отац Мелхиседек, као и обично, благословио крај царских двери, усудио сам се да га упитам оно што су желели, али се нису усуђивали да питају, сви искушеници и млади монаси у манастиру. Реч је о следећем. Отац Мелхиседек је пре примања велике схиме служио у манастиру као и сви свештеномонаси и звао се игуман Михаило. Био је вешт и усрдан столар. У храмовима и келијама монаха још увек се чувају кивоти, налоњи, разни рамови за иконе, столице, ормари и други намештај начињен његовом руком. Радио је, на радост манастирских власти, од раног јутра до мркле ноћи. Једном су га благословили да за обитељ обави велики столарски посао. Неколико месеци радио је готово и не излазећи из радионице. А кад је завршио, осетио се толико лоше да је, како казују очевици, на месту пао и – умро. На узнемирене повике сведока несреће притрчало је неколико монаха, међу којима је био и отац Јован (Крестјанкин). Отац Михаило није давао никакве знаке живота. Сви окупљени тужно су се надвили над њим. Наједном отац Јован рече: Не, ово није покојник. Још ће он поживети! И стаде да се моли. Манастирски столар, који је дотле лежао непомично, отвори очи и оживе. Сви одмах приметише да га је нешто до дна душе потресло. Дошавши мало к себи, отац Михаило поче да моли да му позову старешину манастира. Када овај најзад дође, болесник са сузама у очима поче да га моли за постриг у велику схиму. Прича се да је отац настојатељ, кад је чуо тако самовољну жељу свога монаха, на себи својствен отрежњујући начин наредио овоме да престане да изиграва будалу, већ да што пре оздрави и настави посао – кад већ није био у стању ни да умре како ваља. Али, каже исто то манастирско предање, следећег јутра старешина је сам, без икаквог позива и приметно сметен, дошао у келију оца Михаила и обзнанио му да ће у најскорије време над њим обавити постриг у велику схиму. То је било тако несвојствено уобичајеном понашању строгог оца Гаврила да је на братију оставило утисак малтене снажнији од васкрсења умрлога. По манастиру се рашири прича да се старешини ноћу јавио свети покровитељ Псковско-Печорског манастира преподобни игуман Корнилије, којем је у XVI веку Иван Грозни својеручно одрубио главу, и старешини строго наложио да из тих стопа испуни молбу монаха који се вратио с онога света. Поновићу: све ово је манастирско предање. Но, било како било, над оцем Михаилом ускоро је заиста обављен постриг у велику схиму, па је отад постао схиигуман Мелхиседек. Отац настојатељ схимнику је дао име врло ретко, а у част древног и најзагонетнијег библијског пророка. Зашто га је настојатељ нарекао управо тако – остаје такође велика загонетка. Ако ни због чега другог, оно стога што ни на постригу, ни током свих каснијих година отац Гаврило ни један једини пут није успео 28
правилно да изговори ово старозаветно име. Колико год се трудио, тумбао га је немилице. Притом би му се сваки пут кварило расположење, па смо му се са зебњом склањали с пута. У манастиру се знало да се за оно кратко време док је отац Мелхиседек био мртав, пред њим открило нешто после чега се у живот вратио као потпуно измењен човек. Неколицини своје најближе сабраће и духовне деце отац Мелхиседек испричао је шта је онда преживео. Али чак и далеки одјеци те приче били су толико необични да смо сви моји другови и ја, разуме се, силно желели да тајну дознамо од самога оца Мелхиседека. И тако сам те ноћи, кад сам у Лазаревском храму скупио храброст да се први пут обратим схимнику, упитао управо о томе – шта је то видео тамо одакле се обично нико не враћа. Саслушавши моје питање отац Мелхиседек дуго је крај царских двери стајао ћутке, погнуте главе. А ја сам се све више кочио од страха, исправно слутећи да сам дрско себи дао слободу да учиним нешто потпуно недопустиво. Најзад схимник, гласом слабим од ретке употребе, поче да говори. Испричао ми је да је наједном видео себе усред огромног зеленог поља. Кренуо је тим пољем не знајући куда, све док се пред њим није испречио огроман ров. У њему се усред блата и бусења земље нашло наваљено мноштво црквених кивота, налоња, оквира за иконе. Ту су били и хроми столови, изломљене столице, некакви ормари. Кад је боље погледао, монах је у страху почео да разазнаје ствари које су његових властитих руку дело. Стајао је, ужаснут, над тим плодовима свога манастирског живота. Наједном је осетио да поред њега неког има. Подигао је очи и угледао Богородицу. И она је тужно посматрала вишегодишње плодове рада овога инока. Потом Она рече: Ти си монах, од тебе смо очекивали најважније: покајање и молитву. А ти си донео само ово… Визија је нестала. Преминули се освестио, у манастиру. После свега што се догодило, отац Мелхиседек сасвим се променио. Најважније у животу постало му је оно о чему је говорила Пресвета Богородица – покајање и молитва. Плодови сад већ духовног рада одмах су се одразили у његовој најдубљој скрушености, јадиковки због својих греха, искреној љубави према свима, у потпуном самоодрицању и аскетским подвизима који надмашују људске снаге. А касније и у прозорљивости, коју су други брзо приметили, и у активној молитвеној помоћи људима. Пратећи како се у потпуном отуђењу од света подвизава у за нас невидљивим и непојмљивим духовним биткама, ми, искушеници, одлучили смо да му се обраћамо само у сасвим изузетним ситуацијама. Уз то, помало смо га се и прибојавали: у манастиру се знало да је отац Мелхиседек веома строг као духовник. Он је на то и имао право. Његови ригорозни захтеви у вези с чистотом душе сваког хришћанина хранили су се само великом љубављу према људима, дубоким познавањем закона духовног света и схватањем колико је човеку животно нужна непомирљива борба с грехом. Овај схимник живео је у свом, вишем свету, где нема места компромисима. Али кад је отац Мелхиседек налазио одговоре, они су били потпуно неуобичајени и испуњени некаквом нарочитом, самобитном снагом. Једном се на мене у манастиру сручила лавина незаслужених и, како ми се чинило, сурових искушења. Тада сам одлучио да савет потражим од најстрожег монаха у обитељи – од схиигумана Мелхиседека. Одговарајући на куцање и предвиђену молитву, отац Мелхиседек изишао је на праг келије. Био је у монашкој мантији и с епитрахиљем: затекао сам га како обавља схимничко правило. Испричао сам му о својим невољама и нерешивим проблемима. Отац Мелхиседек саслушао је све то непомично стојећи преда мном, као и увек погнуте главе. А затим је подигао очи према мени и наједном веома горко заплакао… Брате! – рече с неизрецивим болом. – Што мене питаш? Ја сам пропадам! Старац схиигуман, тај велики подвижник и аскета светачког живота, стајао је преда мном и плакао од искрене туге због тога што је он сам најгори и најгрешнији човек на земљи! А ја сам свакога трена све разговетније и са све већом радошћу схватао да мноштво мојих проблема, узетих заједно, не вреде ама баш ништа! Штавише, ти су проблеми на лицу места, и то тако да сам то могао јасно да осетим, неповратно испаравали из моје душе. Није више било потребе да старца ма шта питам или да молим за помоћ. Учинио је за мене све што је могао. Поклонио сам му се са захвалношћу и отишао. Све на нашој земљи – једноставно и сложено, сви мали људски проблеми и проналажење великог пута ка Богу, тајне садашњег и будућег века – све се решава само загонетном, непојмљиво лепом и моћном скрушеношћу. И чак и ако не разумемо њену истину и смисао, ако нисмо способни за ту тајанствену и свемогућу скрушеност, она нам се сама смерно открива кроз оне дивне људе који је могу примити у себе.
29
ОТАЦ АНТИПА Осим акиминског Псалтира, у манастирима постоји још једна нарочита служба – читање молебана с акатистима. То значи да се уобичајеном молебану додају службе овим или оним светитељима. Ни у древним уставима, ни у пракси других православних земаља тога, чини се, нема, већ само код нас, у Русији. Али народ је те службе веома заволео па су у Печорама наручивали много акатиста, понекад по петнаест-двадесет, тако да је богослужење понекад трајало и више од три сата. За младе монахе ове једноличне, дуготрајне службе биле су велики терет. То је и могло да се разуме: акатисти су намењени домаћем читању а састављали су их врло различити људи – понекад велики црквени песници, а понекад благочестиве провинцијске госпођице, тако да текстови акатиста, најблаже речено, нису увек савршени. Млади јеромонаси зато су често покушавали да се тих молебана некако ослободе. На њихову срећу, био је у Печорама један човек који је у сваком тренутку био спреман да замени таквога образованог сабрата кад на њега дође ред да служи службу. Звао се архимандрит Антипа. У манастир је дошао одавно, после рата, груди пуних ратних одликовања, и постао духовни син старца схиигумана Саве, којем је био одан, што се каже, до гроба. Без обзира на импозантну спољашњост (а изгледао је отац Антипа као силни стари лав пламенориђе густе гриве), овај је свештеномонах био необично доброћудан и увек са свима љубазан. Нико га није видео љутитог или раздражљивог упркос томе што му је мноштво најразличитијих људи свакога дана Долазило на исповест, по савет, а често и само на разговор одушка ради. Због те његове доброте многи су настојали да допадну њему на исповест. А њему самом драго – све ће грехе опростити и својом свештеничком влашћу од њих их заувек разрешити! Е, то је била срећа! Уза све то, отац Антипа читао је и Псалтир по Акимитском типику. Ако се догађало да неко од братије због болести или послушања, а каткад и из немара, пропусти свој сат читања, отац Антипа сам ће све обавити уместо њега и никада никога неће прекорити иако га је и самог чекало, током ноћи, бар три сата читања Псалтира. Па ипак, највећу милину оцу Антипи доносили су молебани с акатистима. Он је на тим бесконачним службама сав сијао и притом обавезно додавао још три до пет поменика, сваки тежак бар килограм. Тако се радовао и тако дубоко осећао колико су црквене молитве важне и за живе и усопше! Народ је такође веома волео те његове службе. Али дошао је дан кад отац Антипа, због тегоба с ногама, више није могао да стоји на молебанима. Отац намесник обзнанио је тада да се архимандрит Антипа ослобађа вршења тих обавеза. Последњу своју службу отац је одржао сав у сузама. Плакао је и верни народ, жалио што на акатистима више неће бити таквога молитвеника. Озбиљно су се забринули и млади јеромонаси, одмах проценивши колико ће дугачких молебана сад они морати да служе, без оца Антипе. Радовали су се само искушеници-прислужници: међу свештеномонасима више није било оних који су волели да читају акатисте и поменике тако да им се не види ни краја ни конца. Сад ће искушеници коначно на време стизати на ручак. Али ипак, највише од свих жалио је отац Антипа. Он не само што је сада служио свој последњи молебан него се и у будућности лишавао прилика да чита толико му за срце прирасле акатисте. Ствар је била у томе што се књиге с акатистима (тако се и зову – акатисници) у то време нису штампале у нашој земљи – манастири су имали само дебеле свеске с тим текстовима, које су преписали марљиви парохијани. Драгоцене свеске чувале су се у нарочитом коферчету, а коферче, некад потпуно на располагању оцу Антипи, од сада прелази у надлежност других свештеномонаха. Пред крај те најтужније службе у животу оца Антипе у Михајловски храм ушла је група страних туриста. Изгледа да су то били потомци руских емиграната јер су се – мада су изгледали као однеговани странци – и крстили и иконе целивали исправно, као наши. Пошто су се помолили, поклоници се спремише да иду, кад једна жена из ташне извади неку књигу и, издалека је показавши оцу Антипи, спусти на степеник амвона испред олтара. Кад је отац Антипа напуштао храм, праћен уплаканим старицама, сетио се остављене књиге. Сагнуо се стењући, подигао је и отворио. Био је то акатисник на црквенословенском језику, издат у Бриселу. Од тада па до саме своје смрти отац Антипа није се одвајао од те књижице – заменила му је цело оно драгоцено коферче. Књига, иако мала, била је штампана на танком папиру, па је, на радост старог оца, садржала мноштво акатиста. Виђали смо отад овог огромног риђег монаха како са својом књижицом седи удобно смештен на клупици, на Светом брду, и ставивши велике наочари усрдно се моли. 30
Пред смрт, отац Антипа пао је у постељу. У манастирској болници често су га исповедали и причешћивали, али на сам дан своје смрти скупио је снагу да устане. Узео је крст с Јеванђељем и отишао у пештеру – на гроб свога духовника, схиигумана Саве. Онде се отац Антипа исповедио давно умрлом омиљеном старцу за цео проживљени живот и измолио његове молитве за далек пут. А затим се вратио у болницу – да умре. Кад сам стигао из Москве, на његову сахрану, био сам изненађен што ковчег нисам нашао тамо где се у Печорама новопрестављени ставља за тродневну молитву пред сахрану – у капели за освећење водице. Испоставило се да се капела кречи, па су ковчег оца Антипе ставили у пештеру, тик уз гроб схиигумана Саве. Чак ни смрт, колико год се трудила, није, ето, могла да их раздвоји. Ту су га, одмах поред, и сахранили. Сада су отац Антипа и његов духовник отац Сава заједно: и моштима – на земљи, и духом – у Царству Небеском. Не кажем „моштима“ зато што не знам да се пре црквене канонизације нико не може прогласити за светитеља, већ само стога што се земни остаци сваког преминулог православног хришћанина у Цркви називају моштима. Премда то мало ко зна.
31
ПЕШТЕРЕ Задивљујућа посебност Псковско-Печорског манастира јесу свете пештере. Од њих је, пре шест стотина година, и настала обитељ. Подземни лавиринти протежу се километрима испод цркава, келија, вртова, поља. У њима су и живели први монаси. Под земљом су сазидали храмове, а, према древном библијском обичају, у нишама од пешчара сахрањивали почившу браћу. Тек касније, када се број инока увећао, почела је изградња манастира и на површини. Од тих давних времена пештере су почели да називају „Богом зданим“, то јест саграђеним, створеним од Бога. Тај се назив појавио не толико због природног порекла пештера (касније су сами монаси знатно проширили мрежу подземних ходника), колико због онога што је одмах примећено: тела покојника, чим се унесу онамо, одмах престају да шире мирис својствен мртвоме телу. До нашега времена у пештерама је сахрањено више од четрнаест хиљада људи – монаха, печорских житеља, ратника који су штитили манастир у годинама средњовековних непријатељских насртаја. Ковчези се овде не закопавају, већ се једноставно, један на други, слажу у нишама и шпиљама. Посетиоце који, свећама осветљавајући пут, пролазе кроз дугачке лавиринте, сваки пут задивљује свежина и чистоћа пештерског ваздуха. „Бог идјеже хошчет, побеждајетсја јестества чин“ – каже једна црквена песма. Преводи се отприлике овако: „Ако Бог пожели, побеђује се поредак природе.“ А туристи-неверници пештере напуштају веома зачуђени, али ипак одбијају да верују својим очима, тачније, своме чулу мириса. Онима међу њима који су образованији, не преостаје ништа друго до да дубокомислено цитирају: „Има много ствари на небу и земљи о којима наша мудрост и не сања, мој Хорацио.“ За овај подземни простор везано је мноштво анегдота. Једна релативно недавна збила се 1995. године, када је у Печоре стигао Борис Николајевич Јељцин. По манастиру, и наравно пештерама, водио га је благајник архимандрит Натанаило. Мршав, сед, у изгаженим ципелама и овешталој мантији, осветљавајући пут свећом, спроводио је подземним ходницима шефа државе и његову свиту. Борис Николајевич напослетку схвати да се око њега догађа нешто несхватљиво па изрази чуђење што се нимало не осећа мирис трулежи иако ковчези с покојницима стоје у нишама – могу се и руком дотаћи. Отац Натанаило објасни председнику: – То је чудо Божје. Екскурзија је настављена. Али после неког времена Борис Николајевич, збуњен, поново постави исто питање. – Ето, тако је Господ уредио – поново кротко одговори отац Натанаило. Прође неколико минута кад председник, већ на излазу из пештера, прошапута старцу: – Оче, откријте ми тајну, чиме их помазујете? – Борисе Николајевичу – одговори на то архимандрит – има ли у вашем најближем окружењу оних који смрде? – Наравно да нема! – Па зар мислите да у окружењу Цара Небеског ико сме да смрди? Прича се да је тај одговор сасвим задовољио Бориса Николајевича. У време службеног атеизма, а и данас, многи су настојали и настоје да бар некако објасне ову загонетну одлику печорских пештера. Шта све није измишљано! Почев од фантастичне варијанте која је наум пала Борису Николајевичу Јељцину – монаси, свакодневно, мирисима помазују четрнаест хиљада покојника – па све до хипотезе о јединственим особинама локалног пешчара који, тобоже, апсорбује све мирисе. Ова последња верзија била је најпопуларнија, а у совјетско доба обично се она и нудила туристима. Стари монаси приповедали су како је велики настојатељ Псковско-Печорског манастира архимандрит Алипије, кад би био у прилици да по пећинама спроводи делегације високих совјетских руководилаца, увек узимао марамицу обилато натопљену колоњском водом. Кад би посетиоци почели надмено да дискутују о пешчару и апсорбовању мириса, отац Алипије би им једноставно под нос гурнуо марамицу импрегнирану совјетском парфимеријом, од које се падало с ногу. Уз то нудио им је да пажњу обрате и на цвеће које је мирисало у вазама крај гробова поштованих стараца. – Шта је – питао је – нећете да се помирите с тим да макар нешто у животу не разумете? А да будете присутни када се у пештере уноси покојник и сваки пут потпуно нестаје мирис труљења, шта бисте рекли? Опет бисте нешто измислили? Пештере се простиру километрима. Колика је њихова стварна дужина у манастиру нико није знао, чак ни старешина. Слутили смо да је то било познато само оцу Натанаилу и архимандриту Серафиму, који у манастиру живи најдуже. 32
Једном су моји тада још сасвим млади другови, јеромонаси Рафаило и Никита, пронашли кључ од старог монашког гробља. Наиме, у томе делу пећинског лавиринта није се сахрањивало од 1700. године па су улаз у њега затварала гвоздена врата. Осветљавајући пут фењерима са свећама, монаси су ступали под ниским сводовима радознало гледајући око себе. Лево и десно у нишама биле су издубљене кладе, у каквима се у Русији некад сахрањивало, а које су се сада, услед протеклог времена, расипале у прах. У њима су се жутеле кости претходника оца Никите и оца Рафаила – сабраће овог манастира. После неког времена трагачи су натрапали на потпуно сачувану затворену кладу. Радозналост је надјачала: монаси су, клечећи, опрезно одшкринули тежак поклопац. Пред њима је лежао игуман. Његово тело остало је потпуно недирнуто, прсти жути као восак стискали су, на грудима, велик изрезбарен крст. Само је лице из неког разлога било зелено. Дошавши к себи од првог изненађења, јеромонаси се досетише да је узрок те чудне појаве иструлели покров зелене боје, којим се, по древном обичају, прекривало лице умрлога свештеника. Током неколико столећа тканина се претворила у прах. Један од монаха тада дуну: зелени облак подиже се у ваздух и пред очима другова откри се нетакнуто лице старца. Чинило се да ће сваког трена отворити очи и строго погледати радознале иноке што су се дрзнули на наруше његов свети покој. Појмивши да пред њима, у нетљеним моштима, почива свету незнани светитељ, јеромонаси се тако препадоше сопствене дрскости да брже-боље затворише поклопац кладе и стрмоглавце побегоше натраг, у свој двадесети век. Ми, искушеници, у пећине смо одлазили кад бисмо запали у некакве озбиљне проблеме – да велике подвижнике молимо за помоћ. Клекнули бисмо и додирујући ковчег каквога старца, молили за заступништво и поуку. И помоћ није изостајала. Нарочито смо својим молбама додијавали старцу Симеону: он је умро 1960. године и недавно је проглашен за светитеља. Исто тако молили смо се и великом настојатељу архимандриту Алипију. Али и другим старцима што су, један за другим, после тегоба земаљског живота душом одлазили Богу, а телом у пештере. А једна нарочита одлика и посебна мисија Псковско-Печорског манастира откривена је тек у XX веку. Тројице-Сергијева лавра, Оптин скит, Кијево-Печорска лавра, Соловки, Валаам, Саров – били су познати не само у Русији већ и у целом хришћанском свету. А Печоре Псковске су, током многих векова, биле напросто провинцијска монашка обитељ. Међутим, током послератних година, кад је Црква почела да диже главу од разарања која су је снашла после Револуције, неочекивано се открило да је тај забачени манастир од Бога изабран за нарочиту и велику мисију. Испоставило се, наједном, да је једини манастир, на територији целе Русије, који се никада, ни у совјетско време, није затварао и који је, дакле, сачувао драгоцени континуитет монашког живота – био управо Псковско-Печорски. До 1940. године манастир је био на територији Естоније, а после њенога припајања СССР-у бољшевици напросто нису стигли да се с њиме обрачунају – почео је рат. Касније, у време Хрушчовљевих хајки против Цркве, велики настојатељ архимандрит Алипије успео је да се супротстави гигантској државној машинерији – није дозволио растурање обитељи. То што је у манастиру непрекинуто чувана духовна баштина, било је од непроцењивог значаја. Није случајно што је управо овде, у Печорама, совјетских педесетих година препорођено стараштво – једно од најлепших блага Руске цркве.
33
ИСКУШЕНИШТВО Непоновљиво и може бити најсрећније време монашког живота јесте, мора се признати, искушеништво. Касније ће монах имати и духовне узлете, и доживљаје какви превазилазе сваку фантазију, што световни човек не може ни да замисли. Биће победа и пораза на невидљивом аскетском разбојишту, изузетних открића света и себе самога. Али, упркос свему, године искушеништва не могу се поредити ни са чим. Једном су остарелог патријарха Пимена упитали: Ваша Светости, доспели сте на највиши ступањ црквене јерархије. Али, кад бисте сада могли да бирате, шта бисте желели да будете? Обично ћутљиви, у себе повучени патријарх без размишљања одговори: Искушеник, чувар на доњој капији Псковско-Печорског манастира. Ако је од свих поштовани старац-патријарх у својим скровитим, премда неостварљивим сновима изабрао чак и место искушеништва, несумњива је његова истинска жеља да се врати у оно давно искушеничко стање, кад човек први пут и у свакоме трену осећа очинску бригу свемогуће Промисли Божје. То се може упоредити само с ведром радошћу безбрижног детињства – живот се састоји само од чудесних открића у новоме бесконачном и неистраженом свету. Узгред, пре две хиљаде година апостоли су, у суштини, три године били прави-правцати првоискушеници код Исуса Христа. Њихово главно занимање било је да прате свога Учитеља и да у, радосном запрепашћењу, за себе откривају Његову свемоћ и љубав. Управо исто то догађа се са искушеницима наших дана. Апостол Павле начинио је велико откриће: Исус Христос је и јуче и данас и заувек исти. Те речи потврђује читава историја хришћанства: мењају се времена и људи, а Христос и за поколење првих хришћана и за наше савременике остаје увек исти. Прави искушеници од Бога добијају непроцењив дар – свету безбрижност, а она је боља и слађа од сваке друге слободе. Таквих, правих искушеника имао сам среће да видим много, а они су могли бити у било ком звању – од манастирског трудбеника до епископа. Једном су, средином лета, негде у Галилеји, сећа се апостол Матеј, стазом између пшеничних поља ученици ступали за својим младим Божанским Учитељем. Успут су сви прилично огладнели. Али то није била никаква невоља: апостоли су, у ходу, кренули да кидају класје, трљају га између дланова и једу зрела зрна. Но тада су се, као за невољу, на њиховоме путу нашли фарисеји. Они су с грдњом насрнули на гладне младе људе. У њиховим очима апостоли су починили страховит злочин: био је суботњи дан, а књижевници и фарисеји учили су да је суботом и најнеопходнији рад забрањен – зарад хвале вредног циља: да се човекове мисли не скрећу од Бога. Простодушни ученици, међутим, нису обраћали пажњу на разгневљене фарисеје, наставили су свој успутни оброк. У њиховим душама били су мир и слобода. Схватали су да ничим не крше Божански закон, већ само бесмислено људско тумачење. Па и више од тога: идући за својим Учитељем управо су дословно испуњавали заповест да опште с Богом и следе Га. Опојни осећај безбрижне среће и слободе коју нико не може одузети, свест о крајњој заштићености на овом свету – јер Бог те је сам узео за руку и повео необичном, само Њему знаном циљу – управо све то чини непоновљиво стање искушеништва. То стање пролази. Али, кажу, после многих година подвижништва оно се враћа у умноженој снази и умудреном духу. Ја сам имао неизрециву срећу: четири месеца био сам дежурни у стражарској кућици код доње капије Псковско-Печорског манастира, управо оној о којој је тако маштао патријарх Пимен. И могу да кажем да је стари патријарх знао шта говори: то је доиста најлепше место на свету! Чувар нема много обавеза: отвара капију за пролаз аутомобила и запрега са сеном/затвара је и чисти за стадом крава што је ујутру и увече пролазило древном калдрмом од облутака полазећи из манастирског економског дворишта на пашу и враћајући се назад. Током тих дежурстава ишчитао сам мноштво занимљивих књига и свом душом заволео усамљеност. Истина, кад је дошла јесен и испаша се завршила, добио сам ново послушање – да радим у стаји. То је већ било компликованије. У Манастиру се строго пази на чистоћу и ред, па је захтевана велика пажња – требало је без одлагања уклонити свежу балегу и одмах посути чисту пиљевину. У противном крава може лећи на балегу, од ње јој се виме може скорети и риђуша се разболети. У манастирском стаду било је тридесет пет крава. Сена је било припремљено у изобиљу, тако да је производња стајњака ишла весело, уредно и целодневно – само гледај да постигнеш! Сећам се, једне мразовите зимске ноћи, негде око четири сата, једва сам вукао ноге, очи су ми се лепиле, а краве сваки час – туп па туп, пљус па пљус!… Напокон као да је настало затишје. Ја се стровалим на излизани 34
кауч који је памтио и боља времена и одмах задремам. Али ускоро, кроза сан, до мене допре захтевно: пљуступ! Затим опет упорно: туп-пљус! Попридигао сам капке и при мутној светлости електричне сијалице угледао краву како стоји у свом одељку право насупрот мене, изнад гомиле свеже балеге која се пушила, и позива ме измахујући репом. Како да се и не радује: најела се мирисног сена, одспавала до миле воље, обавила посао и сад чека да ја покупим. А ја нисам имао ни трунчице снаге! Кравица је чекала, чекала, па бучно уздахнула и легла. Али прилегла је, паметница једна, на чисту пиљевину, само кићанка репа лежи умочена у балегу и мртка по њој тамо-вамо. Кићанка се све више натапа, али то није виме, крава се неће разболети. Тада сам, иако градски човек, то већ добро знао, па сам мирне савести утонуо у сан. На крају је ипак морало доћи време да протрљам очи и латим се лопате. Благо сам чизмом подгурнуо исту ону краву да устане, да почистим испод ње. А кравица се ту сасвим разигра: премеће се с ноге на ногу, врти репом у широким замасима и наједном, баш кад сам се сагнуо – шљисну ме посред лица набубрелом, отежалом кићанком репа! Истог часа уста, очи, нос, уши – све ми се залепи од балеге! Најпре сам био толико запањен да сам се скаменио од изненађења и озлојеђености. Али затим, сав ван себе, из све снаге замахнух на краву лопатом и… И умах се сетих да нам је Христос заповедио да подметнемо други образ. То ако нас увреди човек. А ово је створ неразуман. Лопата се спусти сама од себе. Обрисао сам балегу и сузе рукавом јакне, окренуо се избледелим папирним иконама на зиду, прекрстио се и, још увек плачући од увреде, латио се чишћења… Занимљиво премда сложено послушање било је у пекари. Обично су за печење просфоре, у пет сати изјутра, из града долазили печорски старци, као испомоћ монасима и искушеницима. Пекар би још током ноћи почео да спрема тесто, а док се месило, сви су радили ћутке и слушали Псалтир. Читао га је нарочито за то постављен искушеник или монах. Просфора се увек пече уз молитву. У пекари је најнапетије пред Ускрс. Треба напећи на хиљаде просфора за предстојеће две недеље – Страдалну и Светлу, када се сви послови у манастиру остављају ради молитве и празновања. Уз то ваља испећи и артосе – нарочите велике васкршње хлебове, који траже много труда, али не само за манастир већ и за владичански двор и све храмове у епархији. Даље је требало умесити и велику количину ускршњих колача, за целу Светлу седмицу – и опет не само за манастир већ и за владичину трпезу. С послом смо почињали у понедељак Страдалне седмице, рано изјутра, још по мраку. Из пекаре смо на светлост Божјег дана излазили тек на Велики четвртак, за литургију. Спавали смо с прекидима, по реду, наслоњени на сто. Велика би радост наступила кад би келар игуман Анастасије искушеницима донео теглу укусних конзервисаних бресака, које смо јели с врућим мирисним хлебом. Једном ми је та пекара дословно спасла живот. Током свог првог Великог поста у манастиру разболео сам се, и то врло озбиљно: утврђено је обострано запаљење плућа. Што је најтужније, знао сам да се у Печорама нећу излечити због онога што се зове „резистентност“ – обични антибиотици, који су се могли наћи у манастирском стационару или градској апотеци, код мене нису деловали. Али одлучио сам: боље да умрем у манастиру, него да живим у профаном свету. И никуд нисам отишао. Онога дана кад сам донео ту одлуку, упали плућа придружила се још и упала мишића. Од болова сам једва устајао из кревета. Па ипак, тврдоглаво сам одлазио на послушање. Температура ми није падала испод тридесет осам. На све то, док смо премештали тешке облице, једна од њих пала ми је право на главу. Тада сам се ухватио за своју несрећну главу и завукао иза дрвљаника. У таквим случајевима једна монахиња из Дивејева, мати Фросја, знала је да каже: „Ето! Људи на нас, и Господ на нас!“ И тако сам неко време туговао, а затим устао и кренуо даље на послушање – да носим облице. Спасао ме је стари монах отац Дионисије. Видевши моје стање, латио се да ме излечи на старински начин. Предускршње печење дотле је било завршено. Отац Дионисије застро је сеном огромну пећ која се хладила и наложио ми да легнем право у њу. У пећи је било тако тегобно вруће да сам од изнемоглости брзо заспао. Кад сам се сутрадан пробудио, мокар од главе до пете, осетио сам се потпуно здрав. Прхнуо сам из пећи као птичица и те ноћи сам, као да није било ништа, стајао на васкршњем јутрењу. Иако је послушања било много, у манастиру је главна ствар била и остала молитва. Увече после посла одмарали смо се четрдесетак минута па онда на службу. Обичним данима она је трајала отприлике четири сата, за празнике – више од пет сати. Начитавши се древних патерика, нагледавши се надахнутог пастирства оца Јована, аскетске племенитости и прозорљивости оца Серафима, подвижништва схиигумана Мелхиседека, мудрости благајника оца Натанаила, молитава које је игуман Адријан читао над главама неизбројивога мноштва верника и необичне кротости оца Теофана, одушевљавајући се још многим другим печорским оцима који се овде не спомињу, ми, искушеници, маштали смо да их у свему подражавамо. Чак и кад бисмо, пролазећи манастирским ходницима, наилазили 35
поред келија стараца, заћутали бисмо у молитвеном страхопоштовању: иза тих врата одвијале су се невидљиве битке са исконским силама зла, рушиле се и стварале васељене! Наше неумешно подвижништво било је, може бити, смешно, али искрено. Нећу препричавати многе наивне молитвене „подвиге“ тадашњих печорских искушеника. Не желим да се томе подсмехнем, ни добронамерно, јер верујем: Господ је и тај, крајње несавршен духовни труд примао и благосиљао. Јер Бог гледа човеково срце, његове намере. А намере младих искушеника биле су искрене и чисте. Тежње искушеника ка подвизима строго су регулисали духовници и манастирске власти. То је неопходно да би се избегло искушење гордог и лажног мишљења о самоме себи. Сећам се како је старешина архимандрит Гаврило строго укорио искушеника који је по манастиру парадирао с бројаницама. И био је старешина у праву. Колико је само жалосних случајева кад људи почну глупо и опасно да глуматају или се надмено, без скрушености и дужног руководства залећу у истраживање духовног света. Ипак, бојазан од западања у искушење није се у манастиру претварала у некакав ступор духовног живота. Напротив, нас су пажљиво и будно пратили, усмеравали према молитви и подстицали нашу тежњу Богу. Сећам се како сам се зачудио кад ме је једном, у олтару, старешина неочекивано упитао: – Георгије, а молиш ли се ти ноћу? – Не, оче настојатељу! Ноћу само спавам – рапортирао сам. Отац Гаврило погледао ме је с неодобравањем: – Штета. Ноћу се треба молити. Затим, једно десетак година касније, исте речи упутио ми је митрополит Питирим: – Сећај се правила преподобног Јосифа Волоцког: дан је за рад, ноћ за молитву. Ноћна молитва је, кажу, монахова посебна снага. Једном ме је отац Јован, мислим, да би ме учврстио на изабраном путу и помогао ми да макар малчице видим шта је то духовни свет, благословио да обављам нарочито молитвено правило, и то углавном ноћу. Отац Јован изабрао је управо време када је моје општење са спољашњим светом било сведено на минимум. Од два сата после подне до десет увече био сам на послушању у стаји, а после тога целу ноћ до јутра дежурао на Успењском тргу. Отац Јован благословио ме је да обављам посебно правило Исусове молитве, да покушавам да њоме испуним ум и срце и одбацим све друге мисли, макар биле исправне и хвале вредне. Необично је то, али ако се човек осами у молитви, и притом колико може ограничава себе у храни, сну и општењу с људима, ако не пушта у свој ум доконе мисли а у срце страсна осећања, врло брзо ће открити да је у свету сем њега и других људи присутан још Неко. Тај Неко стрпљиво чека да, у нашој непрестаној јурњави по животу, на Њега обратимо пажњу. Да, стрпљиво чека. Бог никад и никоме не намеће Своје друштво. И ако човек наставља правилно да се моли (овде треба обавезно истаћи – правилно, то јест не на своју руку, већ вођен искусним руководиоцем), пред његовим духовним видом откриће се задивљујуће појаве и слике. Свети Игњатије (Брјанчанинов) пише: „Снаге и време употреби за стицање молитве која свештенодејствује у клети твоје душе. Тамо, у теби самоме, откриће молитва призор који ће на себе привући сву твоју пажњу: пружиће ти спознаје које свет није кадар да у себе смести и чије постојање чак и не слути. Тамо, у дубини срца, угледаћеш пад човечанства, угледаћеш своју душу грехом убијену… угледаћеш многе друге тајне, скривене од света и од синова света. Кад се открије тај призор, приковаће се за њега твоји погледи; охладићеш се према свему привременом и пропадљивом, што ти је досад било блиско.“ Ноћ је у молитви коју је одредио отац Јован, и у читању Псалтира, брзо пролазила. А кад би ум почео да се досађује и лута, кренуо бих да се, крај улаза у пештере, клањам до земље. Постио сам притом како сам могао, али сам био веома гладан! Зато сам одлучио да смислим обед који засигурно не би подстицао апетит. Кад сам мало размислио, зауставио сам се на просфорама потопљеним у свету воду. То је био мој властити аскетски изум. Јело је испало веома благочестиво, али страховито неукусно – гњецаво и бљутаво – управо оно што ми је и требало. После маленог тањира тога јестива више нисам осећао глад. Отац Јован насмешио се моме изуму, али није протестовао. Само је строго наредио да што чешће долазим на исповест и казујем му све што се током дана догађа. А збивања су стварно почела да се готово нижу. После другог или трећег дана осетио сам да ми се скоро уопште не спава. Тачније, за сан су ми била довољна четири сата. Мој уобичајени дружељубиви карактер такође је некуд нестао: желео сам да што више будем сам. Затим сам, једног по једног, почео да се сећам грехова покопаних у сећању, давно заборављених догађаја из живота. Чим бих завршио с дежурством, отрчао бих на исповест. Занимљиво, од тих горких открића у срцу почео сам да осећам, без обзира на тугу, неописиво спокојство и лакоћу. 36
После недеље дана таквога живота догодило се нешто још необичније. Док сам се ноћу, осетивши досаду од дугих молитава, клањао крај улаза у пештере, иза мојих леђа наједном се чу страшна ломљава, као да се негде, с неописивом буком, сручило хиљаду табли лима. Од страха сам се само укочио на месту. А кад сам се усудио да се окренем, угледао сам, непромењен, исти онај мирни манастирски трг на месечини. До јутра се нисам удаљавао од пештера, једнако се молећи светим угодницима и ишчекујући, сваког трена, да се страховити прасак понови. У зору, у четири сата, на трг је, као и обично, из своје пећинске келије изишао отац Серафим. Притрчао сам му и муцајући од узбуђења испричао шта ми се десило. Отац Серафим само одмахну руком: Не обраћај пажњу, то су злодуси. И пошто је погледом домаћински обухватио цео манастир, вратио се у своју келију. Лако је њему да каже „не обраћај пажњу“! Преостало време дежурства провео сам дрхтећи као прут. Наредног дана догодило се нешто још необичније. Увече, кад сам ступио на дежурство на Успењском тргу и већ по навици почео да у себи читам Исусову молитву, спазих да је према мени кренуо наш искушеник Пашка-Чуваш, познати силеџија којег су у манастир, на преваспитавање, послали родитељи, одмах после војске. Растужих се јер је Пашка наилазио с отвореном жељом да о нечему са мном поразговара. Ја то тад никако нисам желео. Кад наједном, негде унутар себе разговетно зачух Пашкин глас. Поставио ми је питање које се тицало за њега врло важне ствари. И одмах, опет унутар себе, чух одговор на његово питање и схватих да управо то Павлу треба да објасним. Павлов глас, међутим, није пристајао, негодовао је. Други глас стрпљиво га је убеђивао водећи га ка исправној мисли. Такав ми дијалог, а потрајао је бар неколико минута, у једном тренутку проструја кроз главу. Пашка приђе, а ја се скоро и не изненадих кад ми постави управо питање које сам већ чуо. Одговарао сам му речима које су ми минут раније пројуриле кроза свест. Наш дијалог текао је управо онако, од речи до речи, како је малочас звучао у мојој души. То је било запањујуће! Сутрадан нахрупим оцу Јовану и упитам шта се то са мном збило. Отац Јован је одговорио да је то мени Господ, по милости Својој, допустио да крајичком ока завирим у духовни свет који је скривен од нас, људи. Мени је пак било јасно да се то збило захваљујући молитвама оца Јована. Отац ми је уз то строго наложио да се не преузносим и упозорио ме да ће ово ново стање ускоро проћи. Да бих стално био у њему, објаснио је, неопходан је прави подвиг. У најдословнијем смислу речи. Какав? Свако на свој начин, ко како може, покушава да одржи ту загонетну везу с Богом. Прави подвижници Духа свету изгледају сумануто, апсурдно, луцкасто, јер из неког разлога одлазе од људи, траже непроходне пустиње, пењу се на стубове, постају јуродиви, годинама клече на камену, не спавају, не пију, не једу, пружају други образ ономе ко их увреди, воле непријатеље, себе ниподаштавају. „Они којих свијет не бјеше достојан, по пустињама потуцаше се, и по горама и по пећинама и по рупама земаљским“ – вели о њима апостол Павле. На крају је отац Јован поновио да не тугујем кад, ускоро, ово стање прође, али да увек памтим шта се догодило. У истинитост речи оца Јована уверио сам се већ сутрадан. Без обзира на силину утиска, који ме није напуштао после запањујућег разговора с Павлом, ускоро су ми се мисли некако расејале, нешто сам сувишно појео за трпезом, с неким мало поразговарао, нешто нечисто примио у срце – и онај неупоредиви осећај Божје близине неприметно се истопио. Остао сам на ономе што је изабрало моје сладострасно и грешно срце: на својој омиљеној чорби од грашка, привлачном блебетању с мојим дивним друговима, на најразличитијим занимљивим мислима и маштаријама. На свему томе, само без Њега. То ме је толико пунило горчином да ми се у души сама од себе склопила песма: Тужан сам и ведар, Туга ми је светла. Туга ми је Тебе пуна, Тебе, Тебе само… Потом се тргох – као да је неко други већ написао ове дивне редове. Ћелави Пашка-Чуваш је после неколико година отишао из манастира; убијен је негде у Чебоксарима. Бог нека му душу прости! Међу осталим мојим друговима – тадашњим печорским искушеницима – малобројни су остали на монашком путу.
37
КАКО СМО ОДЛАЗИЛИ У МАНАСТИР Уопште узев, у манастир почетком осамдесетих година нисмо одлазили, него бежали. Мислим да су нас сматрали помало лудим. А каткад и не баш помало. По нас су долазили несрећни родитељи, неутешне веренице, љутити професори високих школа на којима смо некад студирали. По једног монаха (а он је побегао пошто се пензионисао и до пунолетства подигао последње од своје деце) дошли су синови и кћери. Викали су да се орио манастир како ће татицу из ових стопа одвести кући. Крили смо га иза огромних корпи у старој шупи за кочије. Деца су нас убеђивала да је њихов отац, заслужни рудар, сишао с ума. А он је пуних тридесет година, дању и ноћу, маштао само о томе како ће почети да се подвизава у манастиру. Одлично смо га разумели јер смо и сами бежали од света који нам је постао бесмислен – да тражимо Бога који нам се ненадано открио, готово као што су дечаци некада бежали на бродове као мали од палубе и кретали на дугу пловидбу. Само што је зов Бога био неупоредиво јачи – нисмо могли да му се одупремо. Тачније, непогрешиво смо осећали да ћемо, ако се не одазовемо на тај зов, не оставимо све и не пођемо за Њим, неповратно изгубити себе. Чак и ако добијемо сав остали свет, са свим његовим радостима и утехама, он нам неће бити потребан, нити драг. Наравно, страховито нам је било жао у првом реду родитеља, који, изгубљени пред нашом чврстом решеношћу, ништа нису разумели. Затим – другова и Другарица. Наших омиљених факултетских професора, који су, не жалећи ни времена ни снаге, у Печоре долазили да нас „спасавају“. Ми смо за њих били спремни живот да дамо. Али не и манастир. Нашима најближима све се то чинило бесмислено и потпуно необјашњиво. Сећам се, већ сам неколико месеци живео у манастиру кад је овамо стигао Саша Шевцов. Била је недеља – једини слободан дан у седмици. После дивне недељне службе и манастирског ручка ми, млади искушеници, лежали смо блажено се истежући на креветима, у нашој великој и сунчаној искушеничкој келији. Наједном су се врата широм отворила и на прагу се појавио висок младић, наш вршњак, од своје двадесет две, у фирмираним фармеркама и скупоценој јакни. Мени се овде свиђа! – изјави он и не поздравивши нас. – Ја ћу овде да останем! Ако те сутра пошаљу у стају или ти дају да чистиш канализацију, видећемо хоћеш ли да останеш или нећеш – помислио сам зевуцкајући. Сигурно је нешто слично прошло кроз главу свима који су заједно са мном разгледали ову престоничку птичицу што је улетела у древни манастир. Како се испоставило, Саша је био син трговинског представника, живео је с родитељима у Пекингу, Лондону и Њујорку и тек се недавно вратио у Русију _ Да студира, За Бога је сазнао пре пола године – нешто мало, али оно најважније. И то је, биће, заиста сазнао. Управо од тада почео је да га мучи потпуни бесмисао сопственог живота и неспокоја – све док није натрапао на манастир. Одмах је проценио да је нашао управо оно што је тражио, није чак ни журио да родитеље обавести о своме новом месту боравка. Кад смо Александра прекорили због суровости, умирио нас је рекавши: „Обрни-окрени, ћале свакако има ускоро да ме нађе.“ Тако се и догодило. Сашин тата у Печоре је стигао црном „волгом“ и направио примеран скандал с милицијом и КГБ-ом у главним улогама, школским друговима и другарицама с факултета у епизодним – са свим знаним нам инструментима за ослобађање из манастира. То је трајало прилично дуго, док се отац, престрављен, није уверио да је заиста све узалуд, да Сашка одавде никуд не иде. Благајник, архимандрит Натанаило, настојећи да бар некако утеши московског госта, нежно му рече: „Ето, жртвоваћете лепо свога синка Богу. Постаће печорски јеромонах, још ћете се поносити њиме… Још се сећам дивљачког крика који је тада одјекнуо манастиром: Никад!!! То је викнуо Сашкин тата. Он само још није знао да је отац Натанаило прозорљив, иначе се не би толико нервирао. Сашка је сада стварно јеромонах, и то једини од нас што смо се у искушеничкој келији налазили онда кад је он дошао, и остао је да служи у Псковско-Печорском манастиру. А Сашин тата, Александар Михајлович, десет година касније почео је да ради са мном у Москви, у Донском манастиру, а затим и у Сретењском – као шеф магацина књига. Постао је најискренији молитвеник и боготражитељ и са те црквене дужности отишао Господу.
38
О НАШИМ ВРШЊАЦИМА ИЗ ПРОЛОГА У манастирској библиотеци једном сам наишао на огромну стару књигу на црквенословенском, с насловом „Проло1“. У њој је било сакупљено мноштво поука и прича из живота хришћана, почев од јеванђељских времена па до отприлике осамнаестога века. Та је књига настајала постепено, више од хиљаду година, и била је намењена свакодневном читању у храму и код куће. У VI веку у Константинопољу, огромном граду на водама Босфора, с најлепшим храмовима на земљи, с дворцима и кућама од снежно белог мермера, живела су, за владавине цара Јустинијана, два млада човека и једна девојка. Деца богатих патриција, образована, весела, друговала су од малих ногу. Родитељи девојке и једног од младића још су на рођењу своје деце уговорили да њихови дечак и девојчица у будућности обавезно постану муж и жена. То је време дошло и срећни пар се венчао. Њихов друг био је кум на свадби и радовао се срећи својих пријатеља. Ништа није наговештавало несрећу, али само годину по венчању млади муж изненада умре. Када је прошло прописаних четрдесет дана жалости, у кућу младе удовице дође њен друг. Клече пред њом и рече: Госпођо! Сад кад су прошли дани дубоке жалости, не могу а да ти не откријем оно што се раније нисам усуђивао ни да наговестим. Волим те откад знам за себе. Дан кад сам сазнао да твоји родитељи и родитељи нашег покојног друга намеравају да склопе ваш брак, био је најнесрећнији у мом животу. Од тада се ни у најскровитијим мислима нисам усуђивао да маштам о својој срећи. Знаш како сам искрено волео твог мужа и мог друга. Али ево, догодило се што се догодило… И сад не могу а да ти не кажем да су моја осећања постала још јача и преклињем те да будеш моја жена! Млада жена замисли се и рече: – Дакле… Овакве се одлуке доносе после дугих молитава и поста. Врати ми се за десет дана. Али за све то време немој ништа да окусиш, пиј само воду. За десет дана даћу ти одговор. Тачно у одређено време младић је опет био у дому своје љубљене. Само, сада су га слуге унеле на носилима, толико је ослабио од поста. У пространој дворани угледао је с једне стране постављен сто који се угибао од јестива, а с друге – раскошну размештену постељу. – Дакле, господине – обрати му се домаћица – од чега ћемо почети? И упитно му показа најпре сто, а затим постељу. – Госпођо! – проговори младић. – Опрости, али морам најпре да се окрепим… – Ето видиш – рече мудра млада жена – како си брзо спреман да ме замениш за другу страст… И у томе је цео човек! Ја такође морам да признам да те одавно волим. Али пошто сам знала за вољу родитеља, нисам хтела да се о њу оглушим и постала сам супруга нашег друга. Његова смрт много ми је открила, најпре то да је све у нашем животу променљиво и тренутно!… Шта ћемо ти и ја данас изабрати? Да служимо привременом свету или вечном Богу? Седоше за празничну трпезу. Ту одлучише да своја имања поделе сиротињи и пођу за Христом, свако у своме манастиру.
39
ОТАЦ ГАВРИЛО Апсолутни владар и домаћин Псковско-Печорског манастира био је тих година старешина архимандрит Гаврило. О његовом преком карактеру и дан-данас се испредају приче, а прошло је, ево, већ више од двадесет година како је напустио Печоре и постао епископ на Далеком истоку. Испричао ми је ово келар Псковско-Печорског манастира игуман Анастасије. Једном, крајем седамдесетих година, на псковској пијаци, куда је отац Анастасије редовно одлазио ради набавке намирница, приђу њему два војна лица. Обавесте га да су послати са задатком да њега, друга Попова, Алексеја Ивановича (тако се отац Анастасије звао пре замонашења), приведу у градски војни комесаријат. Тамо свештеномонаху би обзнањено да га, по наређењу војног комесара а као војног обвезника, позивају у војску, на допунску обуку у трајању од шест месеци. Од данас. Обесхрабреног и потиштеног оца Анастасија увели су потом У неку канцеларију и наложили му да попуни упитник. Ускоро у собу уђе неки човек у цивилу. Седе поред оца Анастасија, показа му легитимацију официра КГБ-а и без увијања поче оца да наговара да дуготрајни боравак у војним логорима замени сарадњом. Рачуница је била проста: човек запањен вешћу да га надуго отржу од уобичајеног живота, пристаће на све. Више од три сата отац Анастасије се како је знао и умео одупирао наговорима и претњама. Разговор би вероватно потрајао и дуже да се, ненадано, у ходнику не зачуше повици, нечији одлучни кораци и у канцеларију без куцања груну настојатељ Псковско-Печорског манастира архимандрит Гаврило. Дивовског стаса, у раскошној горњој мантији, огромне црне браде, с настојатељским штапом – био је ван себе од беса. Официр је већ поскочио са столице, али отац настојатељ је тако разјарено рикнуо на њега да се овај скаменио од ужаса. Зграбивши оца Анастасија за оковратник, као какав Карабас-Барабас Пјероа, старешина стаде да га вуче из војног комесаријата. При томе је на све стране, свима који би му се нашли на путу, претио најстрашнијим казнама. Како је старешина дознао да је његов келар у војном комесаријату – остало је непознато. Иако је после овога избио такав скандал да је отац настојатељ морао чак у Москву, да заташкава ствар, отац Анастасије ни на какву допунску обуку није отишао и никад га више чекисти нису узнемиравали. Старешину оца Гаврила, као и његовог претходника, великог настојатеља архимандрита Алипија, псковске, а поготово рејонске печорске власти схватале су врло озбиљно. Такав однос био је сам по себи јединствен у совјетско доба. Архимандрит Гаврило није се према властодршцима држао изазивачки, али у неким ситуацијама није се баш ни снебивао. Успео је да ствари постави тако да једини он, од свих у манастиру, буде одговоран за лојалност властима. И није толерисао чак ни покушаје сарадника органа безбедности да с било ким другим успоставе своје специфичне контакте. Како је успевао да собом заклони сву осталу братију, његова је ствар. У сваком случају, ми смо му и данас, после много година, захвални на томе. Ми, искушеници, бојали смо се оца настојатеља више него смрти. А и много смо га осуђивали, неправедно! И прилично се чудили што се старци према њему односе с толико благонаклоности. Оцу Јовану (Крестјанкину) из године у годину долазило је све више људи, из целе земље. Они би у Печорама остајали и по неколико дана чекајући пријем код старца. Ред за оца протезао се поред монашког конака од раног јутра до касне вечери. То није могло да не забрине одговарајуће органе који су надгледали манастир. Притисак на намесника, по свему судећи, није био ни најмање наиван. Једном се на гомилу ходочасника која је стајала дуж конака изненада стушти отац Гаврило. Издрао се на несрећне, испрепадане људе и, као кобац, све их растерао, а онда позвао столара и наредио да се закују врата собе у којој је отац Јован примао народ. Неколико дана у Печорама се причало само о томе да старешина, заједно с властима, Божји народ не пушта старцима. Само је отац Јован (који је од старешине изгутао највише) био безбрижан. Чак је и нас умиривао: – Ништа, ништа! Ја радим свој посао, а отац настојатељ свој. И доиста, три дана доцније, исти онај монах-столар који је по настојатељевом налогу заковао врата дошао је са својом дрвеном кутијом, уредно повадио ексере и отац Јован је наставио да прима народ као пре. Да споменем и најболнији догађај у манастиру који сам упамтио, када је из обитељи у исти мах отишло десет монаха. Они су написали писмо патријарху и у њему изјавили да манастир напуштају у знак протеста против грубог, деспотског понашања настојатеља, уз захтев да се из обитељи без одлагања удаљи архимандрит Гаврило. Сви ти монаси били су углавном дивни млади људи. Сад су се настанили у Печорама, у кућама парохијана, и чекали одговор на своју посланицу. Настојатељ је одлазак братије примио као истински потрес. Схватио је, чини ми се, да је баш прекардашио са самовласном и крутом управом. Како било да било, недодирљиви печорски старешина пође у град да тражи 40
монахе. И пронашао их је, али уз прилично напора. Замолио их је за опроштај, наговарао да се врате у обитељ. Али монаси су остали при своме. Захтевали су једно те једно: настојатељ мора бити удаљен из манастира. Ускоро је у Печоре стигла висока комисија из Патријаршије, с указом о разрешењу архимандрита Гаврила с дужности. Остарели псковски владика, митрополит Јован, сазвао је манастирски сабор. Сва братија окупила се у трпезарији и архијереј који је стигао из Москве постави питање о односу према старешини. Наступила је тегобна тишина. Први затражи реч благајник архимандрит Натанаило. Прочитао је представку коју је сам саставио, за патријарха – молбу да се настојатељ остави у обитељи. Московски архијереј прилично се на то зачуди, а онда упита да ли би још неко да потпише ту посланицу. Опет је завладала тишина. Наједном са свог места устаде најпоштованији старац у обитељи, архимандрит Серафим. – Где да потпишем? – упита он, као и увек кратко. Пришао је и потписао. За њим су потписали духовници и остали монаси. Неколико монаха се уздржало. Приче о такозваној „десеторици“ – о одбеглој братији – још дуго су се с горчином сећали у обитељи. Нарочито је тешко било првих дана после њиховог одласка, кад су за монашком трпезом зјапила празна места. Много година потом један од те „десеторице“, јеромонах Антоније, који је и сам постао старешина манастира Светог Герасима Болдинског, овако је говорио обраћајући се својој не увек преданој братији (овај његов монолог објављен је у једним православним новинама): „Нема вама настојатеља Гаврила! Ваљао би вама Гаврило бар на месец дана! Схватили бисте шта је то манастир. Владика Гаврило није похлепан човек, већ напротив, врло добродушан, волео је да дели поклоне, прима госте, али имао је жесток карактер. И још: владика Гаврило је дубоко религиозан човек. Сећам се како се молио: службе су увек биле садржајне, свечане, дуготрајне. А његов карактер, наравно, није био сладак. Уосталом, кад бих се ја нашао у његовој кожи, сматрам да бих поступао управо као он. Јер тада се другачије и није могло поступати.“ Да ли се уистину морало поступати тако или није, то је, наравно, друго питање. Како је говорио један мој познаник лекар, „карактер се не лечи“: после релативно кратког затишја које је наступило после напуштања „десеторице“, свима у манастиру било је јасно да се настојатељ није нимало променио. За оца Гаврила, који је монашки пут изабрао у шеснаестој години, храм и уопште Црква били су у правом смислу родна кућа. И сасвим је природно да се он осећао као апсолутни господар и свемоћни домоуправитељ, којег је на послушање старешине поставила Сама Царица Небеска, Покровитељка обитељи. Он је, на неки свој начин, живо и болно осећао одговорност пред Господом и за манастир и за поверену му братију. А шта други о њему мисле – то га није нимало интересовало. За тринаест година старешинства ниједном није узео ни дана одмора и све је строго држао на узди. Међутим, и данас се многи у Печорама присећају да се иза те његове суровости, и чак грубости, крило уистину самилосно срце. Отац Гаврило је, како се касније показало, тајно помагао многим људима, без претеривања – стотинама Печораца. Тек сада ми, тадашњи искушеници, схватамо да старешина није имао нити каквог интереса а ни времена да нас злобно шиканира, како нам се онда чинило. Једноставно, отац Гаврило није трпео јавашлук, а још мање – неодговорност и немар у Божјим стварима. Па ипак, карактер му, благо речено, заиста није био мед и млеко. Оних дана кад сам усрдно проницао у мудрост чувања крава и телади и усавршавао технику чишћења балеге, позвао ме је отац намесник и саопштио да од сутра постајем и ипођакон код настојатеља архимандрита Гаврила. То је за мене било као гром из ведра неба. Бити ипођакон код настојатеља сматрало се најстрашнијим послушањем у манастиру. Премда обавезе ипођакона уопште нису биле компликоване: за време богослужења помагати старешини да навуче свештеничку одежду, држати пред њим Служебник с молитвама и додавати му настојатељски штап. Али знајући преку нарав оца Гаврила, сви су ме веома жалили. Отац Јован испратио ме је на прву службу као што се испраћа у рат. И доиста, ниједан мој, макар и незнатно погрешан корак није прошао некажњено. Дакле, после ноћне смене у стаји требало је да се пре литургије доведем у ред и одем на послушање у олтар. Али колико год да сам се рибао испод туша, крављи воњ, који ме је свег прожео, нисам успевао да сперем. Фуј, Георгије, ма зашто се од тебе шири задах на балегу?! – мрштио би се отац настојатељ сваки пут, као да није знао да сам управо по његовом благослову целу боговетну ноћ чистио иза тридесет крава, бика и десетине телади. Чак је нарочито у олтар доносио бочицу француске колоњске воде и обилно ме шкропио пре но што бих приступио својим обавезама. Док сам на службу ипођакона долазио ширећи око себе изворне сеоске мирисе, дотле сам се у стају, после службе, враћао одишући најфинијим француским парфемима, на велико незадовољство мојих крава. У једној древној монашкој књизи приповеда се ово: 41
„Једном старац узео суво дрво, забо га на планини а Јовану наредио да то суво дрво свакодневно полива кофом воде, све док не донесе плода. Вода је била далеко од њих: да би се донела до вечери, требало је јутром поћи по њу. По истеку треће године дрво је живнуло и донело плода. Старац је узео плод, донео га у цркву и братији рекао: ‘Приђите, кушајте од плода послушања.'“ То се збило пре хиљаду петсто година у једном египатском манастиру, у време првог и великог хришћанског монаштва. И у каснијим столећима, све до наших дана, сличних примера снаге искреног послушања има много. Само, духовници данас, ако и траже беспоговорно послушање, чине то само у изузетним случајевима. И то не зато што је сада мање подвижника-стараца, већ зато што нема правих искушеника. Уопште узев, истински духовник, а не онај који глуми старца, увек ће саветовати, убеђивати, понекад инсистирати, али никада неће гушити вољу хришћанина. А од свештеника који наметљиво захтева беспоговорну послушност у свему – треба бежати што даље, као од ђавола. У Цркви се разликује оно што се зове благодатно духовно послушање старцима и духовницима (наравно, ако су то прави старци и духовници) од дисциплинске, административне послушности црквеној јерархији. Сећам се како су у неким случајевима отац Јован и други старци по одговор на нека питања слали оцу настојатељу, говорећи да ће кроз њега као игумана манастира Господ открити Своју вољу. Има ли монашко послушање границе? Како је говорио отац Јован, јерархију треба слушати увек и у свему, све и да наређење, на пример игуманово, изгледа неразумљиво, нелогично, чак и опасно по живот. На свету постоји само један разлог да искушеник не само може него и мора да покаже непослушност, говорио је отац Јован: ако наређење противречи јеванђељским заповестима. Али то се у мом животу, хвала Богу, није догодило. А у свему осталом – послушање до смрти. Догађало се и то. Печоре су биле необично чиста и пријатна варошица с посебним начином живота, који се око древног манастира изграђивао вековима. Овде су се на срећан начин допуњавале православна култура црквене Русије и уредност суседне Естоније. Осим што је све у Печорама, за разлику од већине совјетских градова, било необично уређено и лепо, овде су још осамдесетих година млади који су се увече окупљали и седели на клупама, устајали кад би поред њих пролазио старији човек. Највећи део Печораца били су верници. Ружне речи на улицама нису се могле чути. Кад би одлазили од куће, они би, по правилу, врата подупирали штапом, а ако би их закључавали, кључ би, не кријући се, остављали испод отирача. Све се то некоме од одговорних другова мора бити учинило ненормалним. Да би поправили ситуацију, једног су лепог дана одлучили да у овај неискварени кутак сместе „хемичаре“. Тако су тих година звали криминалце који су после затвора и логора морали још неколико година да проведу у насељу под специјалним режимом. Ови „досељеници“ одмах су животу вароши дали свој допринос. Почеле су туче, псовке, обрачуни ножевима, овде дотад незнан лоповлук. Дошло је дотле да су пљачкаши чак кружили око манастира и черупали поклонике. Једном је неколико бандита дошло и до самога манастира, на Свету капију. Ставили су нож под грло чувару оцу Авакуму и затражили да им сутрадан донесе сто рубаља. Авакум је одјурио оцу настојатељу колико су га ноге носиле. – Ради са мном, настојатељу, шта ти је воља, али ја онамо више не идем на дежурство! – запомагао је деда. Отац Гаврило само га је тужно погледао и дигао руке према небу. – Јао мени! – узвикнуо је. – Какве сам дане доживео! Монах може да умре на светом послушању, а одриче се тога. Ко умре на послушању, одмах се узноси у Царство Небеско! Јао мени, шта сам доживео… Те речи старога су Авакума пресекле као муња. – Опрости, оче настојатељу! – повика он. – Све сам разумео! Ма, ја бих за свето послушање… Благослови! И добивши од оца настојатеља благослов, Авакум одлучно крену према Светој капији – да умре. Кад смо упитали шта би било да су Авакума стварно заклали, отац настојатељ мирно одговори: – Опојали бисмо га. Хвала Богу, дотле није дошло. И премда је, као што је познато, старешина предузео све мере да Авакум остане жив и здрав, стари схимник није, наравно, изгубио своју награду. Како су говорили Свети Оци, Господ не прима само наша дела, већ и искрене намере и одлучност. Послушност старешини у манастиру, као надређеноме, за све нас била је безусловна и подразумевала се сама по себи. Истичем управо ово безусловна, колико год то световним људима изгледало чудно, глупо и бесмислено. Чак и међу црквеним људима таква праволинијска послушност понекад изазива шок, озлојеђеност, бујице гневних осуда. Читаве књиге написане су о томе колико је послушност апсурдна и 42
штетна. То није кривица просвећених аутора таквих дела. Они напросто не разумеју да је у манастирима посебан живот, потчињен нарочитим законима. Циљ и смисао тих закона не може свако осетити. Прича се (то се догодило пре мог доласка у манастир) како је једном, на празник, у обитељ стигао недавно рукоположени ђакон из Лењинградске духовне академије. Био је учен, охол и с висине је гледао некултивисане монахе провинцијског манастира. Старешина је у олтару имао омиљену, необично лепу кадионицу, и велику толико да смо је звали вавилонска пећ. У њу је могло да стане пола кофе усијаног угљевља. Том кадионицом користио се отац настојатељ искључиво сам. А и била је толико тешка – метал, позлата, полудраго камење, ланци – да је само снажни отац Гаврило могао с њоме да изиђе на крај. Понекад би се само, у нарочитом расположењу, отац настојатељ током вечерњег обратио, на пример, оцу Јовану: – Оче архимандрите, окадите! Отац Јован, којем није било лако ни да подигне такву кадионицу, скрушено се клањао (ово улази у оквире послушности надређеном), узимао то језовито оруђе и почињао да кади. Али врло брзо би се толико уморио да је кађење довршавао обема рукама, једва држећи ланце. То је оца настојатеља силно забављало. А ако би неко покушао да оцу Јовану изрази своје саосећање, овај би с чуђењем одговарао: – Што се толико узбуђујете? Ко ће ме учити покори ако не отац настојатељ? Али вратимо се лењинградском госту. Кад је међу осталим утварима угледао чудесну кадионицу, у њему је планула жеља да је одмах употреби. Црквењаци су му у страху објаснили да том кадионицом може свештенодејствовати само отац настојатељ. Академац је извргао смеху глупе провинцијалце и одлучно наредио да му се дода управо та кадионица. Искушеници-црквењаци, за које је свршени студент духовне академије био нешто попут идола, предадоше се. И тако је лењинградски ђакон стао у олтар дижући пред оцем настојатељем скупоцену кадионицу у којој је пламтело угљевље и димио се племенити тамјан. И свечано изговорио, како је прописано: – Благослови, владико, кадило! Настојатељ по навици подиже руку за благослов и… скамени се! Напросто није веровао својим очима! Појмивши најзад да се некакав лењинградски ђакончић усудио да узме његову омиљену кадионицу, отац настојатељ изговори шапатом од којег се крв ледила: – Ко ти је то дао?! Ђакон се следи с управо подигнутом кадионицом. Само му се рука зањихала и олтаром се пронесе злослутни звон скупоцених ланаца. – Баци је, одмах! – наложи му настојатељ. Академац је сад већ сасвим претрнуо од страха. И у чему је смисао овога? – питаће ме неко. – Зар то није пример правог правцатог мрачњаштва, тираније и деспотизма? Зар су о таквом послушању говорили Свети Оци? А ја немам шта да приговорим… Сем можда то да смо ми, монаси, доиста неки ненормални људи кад прихватамо такве ствари, уопштено речено, као нешто што тако и треба да буде. Нешто слично догодило се и мени. Али отац настојатељ тада само што није платио због тога што ми је сам усадио беспоговорну послушност. Једном у касну јесен боловао сам недељу дана и, кад сам дошао на вечерње, у олтар, на сточићу где су обично стајале књиге и личне ствари оца настојатеља, угледао сам нову и врло лепу стварчицу – старински златом опточени свећњак од малахита, с воштаницом. Печоре су руски север, у јесен се овде рано смркава. Настојатељ је свећњак донео у олтар да би молитве предвиђене за вечерње могао да чита по књизи. За моје младе очи, међутим, у олтару је било довољно светло, па сам све то схватио сувише касно. У одговарајућем тренутку ја сам, као и обично, узео Служебник и отворио га пред оцем настојатељем. Али он ми рече: – Узми свећу. Послушно сам спустио књигу и узео свећњак, чекајући даља упутства. – Па? – мргодно ће старешина, незадовољан због моје недомишљатости. – А шта с њим да радим? – наивно упитах ја. Отац настојатељ још се више озлоједи. – Шта, шта… Па баци га напоље! И данас се сећам радости коју сам тада осетио. У тренутку сам се сетио старих подвижника који су на игуманово наређење за послушање заливали суве штапове, бацали се у море, ходали по води, златне полуге нађене на путу бацали у провалију… 43
Замислио сам како ћу ево сада истрчати из храма и о камену припрату из све снаге заврљачити овај драгоцени, али свакако, са становишта вечности, пропадљив свећњак! И малахит ће зеленим прскотинама да се разлети по ваздуху… Толико сам нагло нахрупио на врата да је старешина једва стигао да ме зграби за доњу мантију. – Шта је с тобом? Јеси ти луд? – уплашено ће он, одузимајући ми брже-боље антиквитет. – Па сами сте рекли! – зачудих се ја. Старешина ме осмотри доиста као душевног болесника па изусти: – Георгије, немој да ме плашиш. Упали свећу. Зар не видиш да је овде мрачно? Напокон сам схватио шта је требало да урадим. Жалећи што нећу моћи да обавим право древно послушање, а уједно и што нећу бити сведок тако несвакидашњег призора као што је ватромет од малахита, упалио сам свећу и пред оцем настојатељем са уздахом отворио књигу. Већ је било речи о томе да старешина није подносио кад се његова наређења не извршавају. Али ево загонетке – ми заправо никад нисмо извршавали сва наређења старешине манастира, већ смо, напротив, понекад поступали потпуно супротно. Он се притом нимало није љутио, чак се правио да ништа не примећује. А и ми смо се према тој својој непослушности односили сасвим мирно, без и најмање гриже савести. Рецимо, наљути се настојатељ на неког ходочасника који му се није свидео или на глупог и дрског туристу, па тек дрекне љутито упирући прстом: – Хватајте га! Избаците га из манастира!!! Ми се, разуме се, растрчимо колико нас ноге носе да наредбу извршимо. А кад притрчимо несрећнику, шапатом га умирујемо и мирно пратимо до капије. Старешина је све то добро видео и ћутке одобравао: послушање испунили, а с будаластом усрдношћу нису претерали. Уопште узев, настојатељ је одлично схватао шта је његовим монасима потребно. А њима је требало само умножавање вере и смерности. У древним монашким патерицима много се приповеда о томе како су игумани манастира чак савршеним иноцима пружали прилике за скрушеност и незлобивост. Једном, лети, дежурао сам на Успењском тргу. Настојатељ је у одређено време, као и обично, изишао из своје куће да би обишао манастир. Тад му приђе некакав мени непознат снажан момак. Чуо сам га како моли да буде примљен у обитељ. – А јеси ли ти спреман да извршаваш послушања? – строго га упита старешина. – Како да нисам, оче, било које! – Баш било које? – упита старешина. – Тако је! Било које! – увери га младић са жаром. У том је тренутку преко Успењског трга зашепесао стари монах отац М. – Е па, ако си стварно спреман за било које послушање, приђи оном деди и одвали га тако да одлети што даље! – наложи настојатељ. Момак за трен ока притрча старом монаху и тако га снажно распали да старац као ивер одлете неколико корака. Али готово истога часа бодро поскочи и паде момку пред ноге. – Опрости ми грешноме, синко! Опрости! – само што није плакао монах, по свој прилици уверен да је нечим увредио младића. – Ма чекај, бре! – откачи се момак од њега. И опет стаде пред старешину, спремно ишчекујући нова наређења. Отац настојатељ са искреном збуњеношћу осмотри момка од главе до пете. – Хм да… – развуче он. – Страшна си ти будала, брате! ‘ Рекавши то старешина из џепа извади двадесет пет рубаља: – Ево ти за карту. Да идеш ти, благо мени, кући. А отац М. се поклони настојатељу, па, ћопуцајући, оде својим путем. Овај догађај у манастиру је изазвао буру негодовања према оцу Гаврилу, док један уважен и образован монах, веома независног темперамента, не рече: – Ви заправо ништа не разумете. Ево, сад сте кренули да осуђујете настојатеља. А ја нећу ни да одобравам, ни да осуђујем његов поступак. Није моје да судим о настојатељевим делима. Наравно, сви код нас воле и поштују оца М. Често можете чути како га хвале, а каткад и истичу као пример. Све је то отац М. сасвим заслужио. Али за њега као монаха то је потпуно некорисно. Са занимањем смо чекали шта ће даље рећи. – С једне стране – наставио је наш саговорник – отац настојатељ се у односу на оца М. понео потпуно дивљачки. Али, с друге стране, желео то настојатељ или не, учинио је за оца М. најдрагоценије и најкорисније што се за монаха може учинити: поклонио му је оно што се у манастиру више нико не би усудио да за њега 44
учини – могућност да испољи скрушеност. Да ли је он то учинио грубо? Да! Веома грубо? Слажем се! Али сећате ли се приче о великом ави Арсенију, истом оном који је пре одласка у манастир био моћни велможа на царском двору у Константинопољу и чак васпитач царске деце? Једном је игуман, у присуству све братије, од свих поштованог аву Арсенија из чиста мира отерао од братске трпезе – није му дозволио чак ни да седне за сто, већ га је оставио да стоји поред врата. И тек кад се оброк приближио крају, бацио му је двопек, као псу. Братија манастира касније је упитала аву Арсенија шта је осећао у том тренутку. Старац је одговорио: „Помислио сам да је игуман, налик анђелу Божјем, појмио да сам ја налик на пса, и чак гори од пса. И то је истина! Зато ми је и дао хлеб онако како се даје псу.“ А сам игуман, кад је видео велику скрушеност Арсенијеву, рекао је: „Од њега ће бити одличан инок.“ Наш саговорник мало поћута, па настави: – Ето тако, кроз неразумљиву, свету загонетну скрушеност, и само кроз њу, хришћанин се приближава једноме од двају најважнијих открића у животу. Прво од тих открића састоји се у томе да спозна истину о самоме себи, да угледа себе онаквим какав уистину јесте. Да се упозна сам са собом. А то је, верујте, веома важно познанство. Огроман број људи, наиме, проживи цео век а да себе и не упозна. Јер, ми имамо само овакве или онакве представе и фантазије о себи самима – у зависности од наше славољубивости, охолости, увредљивости, амбиција. А истина, колико год нам то горко изгледало, јесте да смо ми „несрећни, и невољни, и сиромаси, и слијепи, и голи“… Сећате ли се тих речи из Апокалипсе? То се открива само кроз јеванђељски, крајње поштен однос према себи. Ако хоћете, управо је то права скрушеност. Она нимало не понижава човека. Напротив, сви који прођу кроз искушење ове последње и страховите истине, постају светитељи, онакви прозорљиви пророци и чудотворци каквима се ви толико одушевљавате. – А друго откриће? – упитасмо. – Споменули сте два главна открића у човековом животу. Прво је упознавање са самим собом. А друго, шта је друго? – Друго откриће? – насмеши се монах. – Заправо га знате једнако као и ја. На ту истину Црква стрпљиво подсећа на свакој служби, без изузетка: „Христос, истиниј Бог наш, молитвами Пречистија Својеја Матери и всјех Свјатих, помилујет и спасет нас, јако Благ и Человекољубец. („Христос, истинити Бог наш, молитвама Пречисте Своје Матере и свих Светих, да нас помилује и спасе, као добар и човекољубив.“) Од срца смо захвалили нашем саговорнику. На растанку он нам је рекао: – Али ако неки од вас постане игуман, немојте ни на крај памети да вам падне да се угледате на оца Гаврила, па да на такав начин утерујете братији скрушеност! Наш старешина има нарочиту харизму за тај посао – додаде са осмехом. – И не треба мени да захваљујете, већ оцу М. за ону лекцију смерности коју нам је свима очитао. Сећате ли се како је у древном патерику један подвижник одговорио на питање како се може постати прави монах? Тај велики подвижник узео је своју мантију, бацио је на земљу, изгазио је у прашини и рекао: „Ако човек не буде скрушен ево овако, он монах неће постати. Ако човек не буде скрушен, монах неће постати. Неће му се открити Бог онакав какав јесте, не из књига и прича других људи, већ спознат сопственим искуством. И бесциљно ће проћи године и деценије. За осуду ће нам бити највиша духовна звања – свештенство, игуманство, архијерејство. Убрзо пошто ме је митрополит Питирим узео у Москву, моји односи с архимандритом Гаврилом почели су да се кваре. Узрок томе био је филм који сам неколико година снимао у Псковско-Печорском манастиру. Митрополит Питирим је за Издавачки центар купио аматерску видео-камеру, што је тих осамдесетих година било права реткост. Узимао сам је кад сам ишао у Печоре како бих овековечио манастирски живот што је неумољиво одлазио у вечност, а у првом реду старце. После много година, од тако снимљеног материјала начињен је филм о псковскопечорској обитељи. Али једном (да ли је неко подбунио оца настојатеља, да ли му је та мисао дошла сама) архимандрит Гаврило помисли да ја то, на захтев патријарха, по манастиру снимам свакојаке недостатке па материјал достављам Његовој Светости. Колико год да ми је било жао што чујем нешто такво, колико год да сам се трудио да објасним како ми ни на крај памети ништа слично није било, моји доласци у обитељ – чак и само оцу Јовану – почели су да се претварају у озбиљан проблем. Тад сам се и сетио многобројних прича о суровости и самовољи настојатеља, жалби на његову сумњичавост. Моја увређеност и суморне мисли нису, разуме се, ишле наруку поправљању наших односа. Убрзо су архимандрита Гаврила поставили за епископа на Далеком истоку, али ни тад се ништа није променило: дошло је до тога да смо се једва поздрављали кад се сретнемо на службама у Москви, чега се са стидом присећам. Ко сам био ја, а ко он – епископ Цркве Христове?! Међутим, шта је – ту је, из своје се коже не може… Прошле су три године. Без проблема сам долазио у манастир, сад већ под управом других старешина. А у судбини епископа Гаврила дошло је до промена. 45
Свештеници на Далеком истоку били су људи сасвим другачији од печорских монаха. О беспоговорној послушности, на коју је владика Гаврило навикао у манастиру, овде је било врло тешко говорити. И тако је једном, у храму, неки свештеник заподенуо врло дрску чарку с владиком Гаврилом. Овај га је, по свом обичају, претећи сасекао. У Печорама би то било уобичајено. Али овде је свештеник пао у ватру и са изразима далеким црквеном језику зграбио један од богослужбених предмета – свето копље – и с њим кренуо на свога архијереја. Треба знати владику Гаврила: иако прилично изненађен – могу то да замислим – нимало се није уплашио. Дрског свештеника само је за крагну извукао из храма и бацио низа степенице. Свештеник је написао жалбу у Патријаршију, обратио се чак световним властима. Поново је формирана патријаршијска судска комисија, али овога пута завршило се строгом црквеном пресудом. Владика Гаврило био је лишен епархије и забрањено му је свештенослужење на три године. Суђење је било у Москви. Онога дана кад је изрицана пресуда, ни сам не знајући на шта ће све изићи, дошао сам у хотел у коме је владика одсео. Ипак је он био мој први старешина, примио ме је у манастир, и било ми је тешко од помисли да су га у овако тешком часу сви, може бити, напустили, био невин или крив. Сетио сам се свега доброг што је било везано за оца настојатеља, па сам одлучио да му макар некако (не знајући додуше како) пружим подршку. Пронашао сам његову собу у хотелу и већ се спремао да покуцам кад, наједном, изнутра зачух гласан разговор, тачније – праву препирку. Већ одлучих да побегнем док сам здрав и читав, али врата се бучно отворише и из собе изиђоше Двојица, нечим крајње незадовољна. За њима се појави владика Гаврило с речима: Марш напоље, мрцине једне, док вас нисам бацио низа степенице! Почиње! – помислих. – Изгледа да му је на Далеком истоку ушло у навику да баца људе низа степенице. У Печорама, колико се сећам, тога није било. Сад има, не дај Боже, и мене да дохвати! – А шта ћеш ти овде?! – љутито ће владика Гаврило чим ме спази. – Дошао сам само да вас обиђем – измуцах преплашено. Владика ме натуштено одмери од главе до пете. – Па изволи – рече пуштајући ме у собу. Седели смо до касно увече. Владика више никуд није журио. Наручио је у собу боцу коњака и некакву храну. Сећали смо се Печора, владика је причао како је отварао храмове у својој далекој епархији. Испричао је како су она двојица, коју је малочас онако неучтиво избацио из собе, били представници некакве алтернативне „цркве“, да себе називају „катакомбницима“. Дознавши да је епископ Гаврило смењен с дужности, дошли су осуђеном и, природно, увређеном архијереју с понудом да постане епископ њихове „цркве“. На то им је владика одговорио: „Е то, богме, не! Ја сам се у нашој Цркви крстио, овде постао монах, презвитер, епископ. Иако можда лош епископ, кад ми је Црква изрекла забрану. Али родио сам се у тој Цркви, у тој Цркви ћу и умрети! Зато… Даље је следила она тирада – наравно, потпуно недолична епископу – о мрцинама и њиховом бацању низа степенице, чији сам нехотични сведок био. Владика је отпутовао у Хабаровск. Остали смо у преписци, премда реткој. У писмима ми се открио с потпуно непознате стране. Једно од писама почињало је речима из Псалтира којима се цар Давид са захвалношћу обраћао Богу у тренутку најтежег искушења у свом животу: „Благо мње, јако смирил мја јеси!“ („Добро ми је, јер си ми дао смирење.“) То је било задивљујуће писмо. Али чини ми се да сам у журби и вртлогу послова пропустио да одговорим на њега. Три године касније владици Гаврилу скинута је забрана па је послат, као епископ, у град Благовешченск. У то време већ сам служио у Сретењском манастиру. Кад је долазио у Москву послом, владика је почео да одседа у нашем манастиру, чему смо се братија и ја искрено радовали. Једном је владика Гаврило отпутовао и у Печоре. Прича се да се на његовој служби окупило мноштво људи. Као што је и ред, заборављене су све старе увреде. Неки монаси и парохијани плакали су док су му прилазили ради благослова. И владика је био дирнут. Отада тамо више није одлазио. Код нас у Сретењском манастиру често су одседали и свештеници из Благовешченске епархије. Једном се нисам уздржао да не упитам какав им је архијереј. Доброћудан или суров? Он је онако врло доброћудан… Али тако је суров! Даље су уследиле приче из којих сам коначно закључио да се карактер не може променити. Много година касније пратио сам Његову Светост патријарха Кирила на путу по Далеком истоку. У ЈужноСахалинск је на службу патријарху стигао и владика Гаврило. Већ је био напунио седамдесет година. (За време мог боравка у манастиру било му је, сећам се, нешто преко четрдесет.) После патријархових служби и 46
званичних састанака, окупили смо се, невелико друштво, да вечерамо. Била су ту неколицина свештеника и један млади епископ. Присутан је био и владика Гаврило. Атмосфера за столом – топла и братска. Присећајући се прошлости одлучио сам да владику Гаврила питам како је живео док је био под забраном. Сви, међу њима и млади епископ, са занимањем су ишчекивали шта ће владика испричати. Јер свако је знао да живот није једноставан, те да се свашта може догодити с било ким од нас. Што се каже, никад не реци да нећеш допасти затвора или просјачког штапа. Владика није избегао одговор, а своју причу испричао је једноставно, без имало удешавања. После одлуке Синода о забрани, вратио се у Хабаровск. За неколико месеци исцрпла су се сва његова средства, па је покушавао да се у бившој својој епархији запосли као црквењак или чувар. Али нови архијереј није свештеницима дозволио да пређашњег епископа узму на посао у храмове, забранио је чак и да га пуштају у олтар. Све те године владика Гаврило приступао је Светом причешћу као и сав верни народ, тако што би стао у ред за путир. Склопивши руке у облику крста, говорио би свештенику своје име: „Епископ Гаврило“ – и причешћивао се Христовим тајнама. Тих година, како је причао владика, веома су му биле важне љубав и подршка његове пастве, те писма оних који су га знали раније, у првом реду архимандрита Јована (Крестјанкина). Владика је и посао нашао код својих парохијана: од пролећа до касне јесени плевио је и чувао њихове повртњаке на некаквом острву на Амуру, недалеко од Хабаровска. А зими је живео од новца зарађеног током лета. Потом га упитах: – Владико, проживели сте невероватан, занимљив живот. Били сте млади искушеник у одеском манастиру кад се тамо подвизавао старац схиигуман Кукша. Живели сте у Светој Земљи, радили као секретар Руске мисије у Јерусалиму. Дуго година били сте на челу Псковско-Печорског манастира, свакодневно сте бивали у друштву стараца чија би имена дуго било набрајати. Затим сте стварали Далекоисточну епархију. Сад сте епископ у Благовешченску. Које је време вама било најсрећније? Владика се замислио и напослетку одговорио: – Најсрећније су ми биле године које сам проживео под забраном. Никад ми у животу Господ није био толико близу! Можда ће вас то зачудити, али поверујте да је управо тако. Наравно, кад су ме вратили свештенослужењу и послали у Благовешченск, било ми је драго и пријатно. Али она молитва, а што је најважније – она близина Христа, које сам доживео у својим повртњацима, не могу се ни са чим поредити. То је било најбоље време у мом животу. Затим мало поћута, па рече: – Браћо! Не бојте се казне Господње! Јер Он нас не кажњава као злочинце, већ као Своју децу. Више ништа није додао. Али сигурно је да смо – не само ја, него сви ми, млади и не више тако млади свештеници, који смо тада седели с владиком – ове речи запамтили за цео живот.
47
ВЕЛИКИ НАСТОЈАТЕЉ Говорећи о себи, велики настојатељ Псковско-Печорског манастира отац Алипије имао је обичај да јавно обзнани: „Ја сам совјетски архимандрит.“ И радо је ову изјаву потврђивао и речју и делом. Почетком шездесетих година у манастир су – са задатком да пронађу повод за затварање обитељи – стигли чланови обласне комисије. Шеткајући манастиром угледали су ходочаснике како обрађују цветне леје, па одмах салетеше оца Алипија: А по ком основу ови људи овде раде? Совјетски архимандрит одговори: То народ-домаћин ради на својој земљи! Питања више није било. Други пут је из Пскова са истим циљем послата нова – овога пута финансијска – комисија народне контроле. Старешина манастира упита ко је овластио пристигла лица. Ми представљамо финансијски орган који… Отац Алипије их прекиде. Ја имам само једног надређеног, епископа псковског Јована. Идите код њега по одобрење. Без тога вам не могу дозволити приступ финансијским Документима. Контролори су отишли, а после неколико сати псковски архијереј телефонирао је оцу Алипију и збуњено замолио да им омогући да обаве проверу. Телефонски позив не може да се прикачи уз предмет, владико. Пошаљите Ми телеграм – одговори отац Алипије. Ускоро је стигао и телеграм. Кад су се народни контролори поново појавили код оца настојатеља, овај их, држећи телеграм, упита: – Реците ми, јесте ли ви комунисти? – Да, углавном смо комунисти… – И добили сте благослов од епископа? Владике псковског? Хм, да… Сад ћу ја, боме, да пошаљем овај телеграм у обласни комитет Партије… На томе се финансијска контрола манастира завршила. Иван Михајлович Воронов – тако се архимандрит Алипије звао пре пострига – четири године ратовао је на фронтовима Великог отаџбинског рата и прошао пут од Москве до Берлина. А после је тринаест година био на бранику Псковско-Печорског манастира, штитећи га од државе за коју је некад проливао крв. И у Првом и у Другом рату отац Алипије био је принуђен да се бори на живот и смрт. Тадашњем првом секретару ЦК КПСС Никити Хрушчову потребна је била, пошто-пото, велика победа. Ништа мања од победе његовог претходника, којем је на слави болесно завидео. За свој тријумф у будућим биткама Хрушчов је одабрао хиљадугодишњу Руску цркву, па је, објављујући јој рат, целом свету свечано обећао да ће на телевизији ускоро приказати и последњег руског попа. Одмах потом дигнуто је у ваздух, затворено, претворено у складишта и машинско-тракторске станице хиљаде храмова. Укинут је већи дао високих духовних школа. Расељени су скоро сви манастири. Мноштво свештеника нашло се у затворима. На територији Русије активне су биле свега две обитељи – ТројицеСергијева лавра, коју су власти биле принуђене да чувају као црквени резерват, ради приказивања странцима, и провинцијски Псковско-Печорски манастир. Овде се гигантској сили атеистичке државе супротставио велики настојатељ. И, што је најлепше од свега, он ју је победио! Тих је година цела прогоњена Руска црква пратила исход тога неједнаког двобоја. Вести из Печора преносиле су се од уста до уста, тек касније су очевици тих догађаја забележили своја сведочанства. Ево свега неколико хроничарских записа о тим већ давним биткама. Једне зимске вечери у кабинет оца Алипија ушло је неколико људи у цивилу и уручило му званичну одлуку: Псковско-Печорски манастир проглашава се затвореним. Старешина се обавезује да о томе обавести братију. Кад се упознао с документом, отац Алипије је одмах ту, пред чиновницима, све папире бацио У распаљени камин, а пренераженим посетиоцима мирно објаснио: – Боље да умрем мученичком смрћу. А манастир не затварам. Узгред буди речено, спаљени документ био је одлука Владе СССР-а, на дну је стајао потпис Н. С. Хрушчова. Тај догађај описао је очевидац и одани ученик великог настојатеља архимандрит Натанаило. Ја лично оца Алипија нисам затекао у животу. Али говорити о Псковско-Печорском манастиру а не споменути га – једноставно није могуће. 48
Ипак сам имао и среће – затекао сам у манастиру многе монахе који су ту живели у време великог настојатеља. А исто тако и познате сликаре, писце, научнике, рестаураторе из Москве, Лењинграда, Риге, који су се тих година окупљали у његовом гостопримљивом дому. За њих је он заувек остао пример неустрашивог духовника, монаха-ратника, идеал строгог и брижног оца. Без обзира на сву прагматичност и чак наглашену приземност оца Алипија, његову чврсту практичну бистрину, сјајну, често врло луцидну духовитост, задивљујућу сналажљивост, многи савременици (међу њима и истакнути монаси-подвижници) поштовали су га као свеца. Архимандрит Серафим, чији је ауторитет у манастиру био безуслован, већ одмах по смрти оца Алипија искрено се чудио монасима који су сањарили о далеким ходочашћима до места подвига великих светитеља: „Шта има да се путује далеко?“ – није могао да појми. – „Идите у пештере, тамо су мошти оца Алипија.“ Господ бојажљиве не воли. Тај духовни закон открио ми је отац Рафаило, а њему је о томе говорио отац Алипије. У једној проповеди рекао је: „Имао сам прилике да будем очевидац како су у рату неки, бојећи се смрти од глади, на леђима носили вреће с двопеком еда би продужили живот а не да би се борили против непријатеља; и ти су људи гинули са својим двопеком, нису видели много дана. А они који су скидали блузе и тукли се с непријатељем – остајали су живи.“ Кад су власти дошле да одузму кључеве манастирских пештера, отац Алипије је командовао своме келејнику: – Оче Корнилије, секиру овамо, сад ћемо да сечемо главе! Службена лица дадоше се у бег: заиста, ко зна на шта су све спремни ови фанатици и мрачњаци?! Сам је пак старешина знао да сличне наредбе не издаје у ветар. Једном, кад су већ по ко зна који пут дошли да захтевају затварање манастира, без увијања је обзнанио: – Код мене половину братије чине ратни ветерани. Наоружани смо и борићемо се до последњег метка. Погледајте манастир, видите каква је ово диспозиција. Тенкови неће проћи. Можете нас савладати само с неба, авијацијом. Али први авион неће честито стићи ни да надлети манастир, то ће већ целом свету обзнанити „Глас Америке“. Тако, поразмислите добро! Не могу рећи какав се арсенал заиста чувао у манастиру. Биће да је то пре ратно лукавство великог настојатеља, његова нова сурова шала. Али, што се каже, у свакој шали има и делић збиље. Тих је година братија обитељи несумњиво пружала упечатљив призор: више од половине монаха били су одликовани војници и ветерани Великог отаџбинског рата; други део, исто не мали, прошао је Стаљинове логоре; трећи су искусили и једно и друго. „Побеђује онај ко прелази у напад“ – говорио је отац Алипије и сам се чврсто држао те стратегије. Управо тих година, ратујући за манастир свакодневно, старешина је из рушевина подигао моћне заштитне зидине, рестаурисао опустошене храмове, беспрекорно професионално очистио древне фреске, упристојио настојатељски и конак за смештај братије. Пошто је и сам био ликовни уметник, спасао је од продаје у иностранству бројна дела руских и страних сликара. У његовој огромној колекцији били су Левитан, Поленов. Пред смрт, отац Алипије је, без накнаде, сва та ремек-дела уступио Руском музеју. Напослетку, засадио је по целој обитељи тако дивне вртове, цветњаке и вењаке да се манастир претворио у једно од најлепших места у Русији. Човеку који би се први пут нашао у Печорама – без обзира на то да ли је поклоник или туриста – обитељ би се открила као чудесни, заносни свет, нешто потпуно нестварно у окружењу неугледне совјетске стварности. Али главни подвиг оца Алипија било је оживљавање стараштва у Псковско-Печорском манастиру. Стараштво је изузетна појава још и стога што није везана за једно место, рецимо за неки конкретан манастир. Оно путује по земљи доживљавајући неочекивани процват час у прековолшким скитовима Северне Тиваиде, час у Белоберешком скиту у брјанским шумама, час у Сарову, час у Оптином скиту. А средином XX века нашло је себи уточиште у псковскопечорској обитељи. Отац Алипије оштровидо је назрео тај загонетни пут. Као најдрагоценије благо чувао је и умножавао стараштво у своме манастиру. Настојатељ је најпре нашао начина да испослује дозволу да се у Печоре из Финске преселе велики валаамски старци. Примио је, после одлежане робије и прогонства, јеромонаха Јована (Крестјанкина), који је био у великој немилости: тајно га је у манастир довео епископ Питирим (Нечајев). Пригрлио је оца Адријана, који је био принуђен да напусти Тројице-Сергијеву лавру. За време старешинства оца Алипија израсло је читаво поколење стараца-духовника, а о некима од њих говори се у овој књизи. Створити и очувати нешто такво био је у то време прави подвиг. Тих година острвљене антирелигиозне пропаганде, представе о манастирима код већине наших суграђана биле су готово невероватне. Зато се отац Алипије није чудио што му постављају најбудаластија могућа питања. С добродушним хумором, неодољиво приступачно, откривао је људима њихову властиту простодушност и неразумно поверење у прљаве лажи и апсурдне измишљотине. 49
Једном је група туриста, искрених совјетских људи, зауставила оца Алипија на прагу храма. У налету праведног гнева захтевали су да им изнесе истину о експлоатацији обичних монаха од стране вишег клира, о тлачењу и, уопште, о страхотама манастирског живота – онако како су читали по новинама. Уместо одговора отац Алипије загонетно упита: – Чујете ли? – А шта то? – зачудише се туристи. – Да ли нешто чујете? – Чујемо како монаси певају. – Ето вам! Кад би лоше живели, не би певали. Комуниста, гост из Финске, у присуству својих совјетских пријатеља постави оцу Алипију питање које је било заштитни знак тога времена: – А можете ли ми објаснити како то да су космонаути летели у космос, а Бога нису видели? Отац архимандрит саосећајно примети: – Таква несрећа и вас може да задеси: дођете у Хелсинки, а не видите председника. Они који су тих година имали прилике да бораве у Печорама, нарочито се сећају знаменитих излазака великог настојатеља на балкон његовог настојатељског конака. Ти изласци могли су бити веома различити. Понекад, нарочито с пролећа, чавке и вране су својим продорним крицима толико додијавале оцу Алипију да је на балкон излазио с пиштољем и пуцао на птице све док се ове, у паници, не разлете куд која. Пиштољ, наравно, није био прави, већ мајсторски израђен плашљивац. Али читава слика – сунчано јутро у манастиру, на балкону отац настојатељ с по пропису испруженом руком, нишани из пиштоља респектабилне величине – све то остављало је на гледаоце неизбрисив утисак. Али, разуме се, нису се само по овоме памтили изласци великог настојатеља на његов омиљени балкон. Још дубља осећања рађала су се у посетиоцима манастира ако су били сведоци разговора оца Алипија – он на балкону, нагнут преко ограде – с окупљеним људима. Балкон је гледао на манастирски трг. С њега је отац настојатељ за лепа времена могао да ужива гледајући свој манастир, да разговара с народом а да истовремено пази и на ред. Чим би га угледали, на тргу би се стали окупљати ходочасници, туристи и становници Печора. Дискусије о вери или напросто разговор са оцем Алипијем могли су трајати сатима. При свему томе старешина манастира није пропуштао прилику да помогне свакоме ко му упути молбу која се тиче обичног, свакодневног живота. Премда је онда важила категоричка забрана онога што се зове црквени добротворни рад, отац Алипије поступао је у тим питањима само онако како је сматрао да је потребно. Ево чега се сећа архимандрит Натанаило: „Отац Алипије увек је помагао сиромашнима, делио је милостињу, мноштво молилаца добијало је од њега помоћ. Због тога је много морао да пропати. Отац Алипије бранио се тада речима из Светог писма о неопходности да се чине милосрдна дела и тврдио да милосрђе не може да се забрани, јер то је неодвојиви део живота Свете Православне цркве.“ Ево и сећања ђакона Георгија Малкова, тада младог историчара уметности, који је често долазио у Печоре: „Заповест љубави према ближњем архимандрит Алипије настојао је да извршава у свом властитом животу. Многи болесни, сиромашни и они који су материјално пострадали често су од њега добијали скромну, а понекад и значајну помоћ. Под балконом његовог настојатељског конака виђали су се и богаљи, сиротиња, најразличитији људи које је задесила зла судбина. Старешина манастира им је, без обзира на сталне забране које су долазиле од власти, помагао чиме је могао: једног је хранио, другог лечио, трећем помагао новцем, а кад новца не би било при руци, шалио се: ‘Још Није спреман, суши се! Него, дођи ти, слуго Божји, сутра!’ У неким случајевима сразмере помоћи биле су и више него знатне: старешина је, тако, погорелцу помогао да сагради кућу, а кад коме липше стока, давао је новац за куповину краве. Кад је једном сазнао да је у близини, у Изборску, познатом месном сликару П. Д. Мељникову несрећним случајем изгорела кућа, послао му је за оно време прилично велику новчану дознаку: ‘Бар за прво време.'“ „Отац Алипије имао је несвакидашњи беседнички дар“ – сећао се отац Натанаило. – Често смо од поклоника могли чути: ‘Остаћемо још једно недељу дана, можда ћемо чути проповед оца Алипија’ У својим поукама подржавао је клонуле духом, тешио малодушне: ‘Браћо и сестре, чули сте позиве за јачање антирелигиозне пропаганде; не сагињите главе, не падајте духом, то значи да им је пригустило’; ‘Страшна је ствар придружити се гомили. Она данас виче: Осана!, а за четири дана: Узми, узми, распни Га! Зато тамо где је неистина, немој викати ура, не пљескај рукама. А ако те питају због чега, одговори: Јер је с вама неистина. – А зашто? – Зато што ми моја савест тако каже. – Како препознати Јуду? – Који умочи руку са мном у здјелу, онај 50
ће ме издати – рекао је Спаситељ на Тајној вечери. Ученик је дрски који хоће да се поравна с учитељем, надређеним, да заузме прво место, да се први лати бокала: старији још нису доручковали, а малац се већ облизује, већ се најео – расте будући Јуда. На дванаесторицу је један Јуда. Ако старији нису сели за сто, немој ни ти. Ако су старији сели, седи по молитви и ти. Ако старији нису узели кашику, немој ни ти. Ако су старији узели кашику, онда узми и ти. Ако су старији почели с Јелом, онда почни и ти.'“ Али нису сви разговори крај балкона били овако мирољубиви и дирљиви. Једном је Псковску област посетила дама на високој дужности и веома утицајна – министарка културе Фурцева, са свитом престоничких и обласних чиновника. Од те даме тада су стрепели многи, и то не само културни радници. Као што је ред, организовали су јој посету Псковско-Печорском манастиру. Али отац Алипије, знајући од својих пријатеља-сликара шта све министарка ради и како патолошки мрзи Цркву, није ни изишао да је дочека – екскурзију је имао да води отац Натанаило. Висока делегација већ је кретала према излазу кад Фурцева угледа старешину: стоји на балкону и разговара с окупљеним људима. Дама намах одлучи да очита буквицу том монаху који се дрзнуо да је не дочека, а успут и да обласном руководству пружи очигледну наставу како се политика Партије и Владе у области сузбијања религиозне омаме одлучно спроводи у живот. Пришавши балкону, прекидајући све, она довикну: – Иване Михајловичу! Могу ли нешто да вас питам? Отац Алипије зловољно је погледа, али ипак одговори: – Па добро, питајте. – Реците ми, како сте ви, образован човек, сликар, могли да се нађете овде, У друштву ових мрачњака? Отац Алипије био је човек веома стрпљив. Али ако би когод пред њим почео да вређа монахе, то никад није остављао без одговора. – Што сам ја овде? – понови питање отац Алипије. И погледа важну гошћу онако како је некад гледао у нишан оруђа гардиста, редов-артиљерац Иван Воронов. – Добро, објаснићу вам… Чули сте да сам био у рату? – Па, рецимо да јесам. – Јесте ли чули да сам дошао до Берлина? – опет упита отац настојатељ. – И о томе су ми причали. Мада не разумем какве то везе има с мојим питањем. Утолико је необичније што сте ви, совјетски човек, прошавши рат… – Елем – без журбе настави отац настојатељ – ствар је у томе што ми је код Берлина… експлозија откинула… (овде се Иван Михајлович Воронов изрази баш онако… грубо). Тако да ми није преостало ништа до да одем у манастир. После језиве тишине која је настала, одјекну женски врисак, затим узвици негодовања, повици, претње и чланови делегације на челу с важном дамом одјурише према манастирској капији. Сат времена доцније старешину позваше у Москву. Мирисало је на озбиљне проблеме. Али на сва питања отац Алипије одговорио је мирно и темељито: – Било ми је постављено конкретно питање. И ја сам на њега одговорио исто тако конкретно и јасно – да би наша гошћа добро разумела. Било како било, тога пута све је прошло глатко. И то је био и једини случај кад је отац Алипије проценио да може да употреби овакво оружје. А тај славни и, благо речено, необични одговор касније је постао узрок разноврсних сплетака и нагађања. Сава Јамшчиков, познати рестауратор и историчар уметности, према којем је отац Алипије био посебно благонаклон, причао је. „Питали су ме: зашто је тако леп мушкарац отишао у манастир? Ето, прича се да је био тешко рањен, изгубио способност за репродукцију… Једном је он сам додирнуо ту тему и рекао ми: ‘Саво, све су то празне приче. Једноставно, рат је био толико чудовиштан, толико грозан, да сам Богу дао реч: ако преживим ову стравичну битку, обавезно ћу отићи у манастир. Замислите: води се жесток бој, на наше прве борбене линије надиру немачки тенкови газећи све пред собом, и у том правом правцатом паклу ја наједном видим како наш комесар батаљона скида шлем с главе, пада на колена и почиње… да се моли. Да, да, плачући је мрмљао полузаборављене, од детињства неизговаране речи молитве и молио Свевишњега, којег је до јуче омаловажавао, да га поштеди и спасе. Тада сам схватио: сваки човек у души има Бога и једном ће му прићи.. Власти су се довијале како су знале и умеле настојећи да на сваки начин униште манастир. Једном је, одлуком Печорског совјета, обитељи одузето све пољопривредно земљиште, укључујући и пашњаке. Био је почетак лета. Краве тек беху истеране на испашу и сад је несрећна стока опет морала да се врати у боксове. Некако у исто то време по налогу из Москве људи из обласног комитета довели су у манастир велику делегацију изасланика братских комунистичких партија. Да их послуже, што би се рекло, руском старином. У почетку је све ишло лепо. Али док су „деца разних народа“, ганута тишином и лепотом обитељи, шетала 51
између цветних леја, наједном се, уз шкрипу, отворише врата економског дворишта и оданде с риком улетеше свих тридесет манастирских крава и огроман бик, ошамућени од слободе: отац Алипије издао је команду за унапред припремљену операцију. Животиње су, уз мукање, дигнутих репова, сумануто јурнуле на цветњаке гутајући траву и цвеће, а представници међународног комунистичког покрета, испуњавајући манастир јауцима на различитим језицима, разбежали су се куд који. Људи из обласног комитета одјурили су право оцу Алипију. Имајте обзира – уздахну отац настојатељ. – Много ми је жао стоке! Сад немамо друге пашњаке, па, шта ћемо, морамо да је напасамо унутар манастира. Истога дана манастиру су враћени сви пашњаци. Као једнога од најтежих искушења отац Натанаило сећао се дана када је у манастир послат указ којим се забрањивало служење заупокојених литургија у пештерама. То је значило да се онемогућује приступ главној светињи обитељи, а за тим је следило и затварање самог манастира. Указ је потписао владика псковски. Али без обзира на то, отац Алипије наложи да се заупокојене литургије служе као и дотад. Кад су за то сазнали, градски властодршци дојурили су у манастир и упитали да ли је отац Алипије добио указ од свога надлежног архијереја. Отац Алипије одговорио је потврдно. – И зашто га не извршавате? – гневно ће чиновници. На то отац Алипије одговори да указ не извршава зато што је написан под притиском и из слабости духа. – А ја слабе духом не слушам – закључи он. – Слушам само јаке духом. Служење заупокојених литургија у пештерама није се прекидало. Рат против манастира вођен је свакодневно. Псковски писац Валентин Курбатов сећа се: „Кад је требало да дође ко зна која по реду државна комисија за затварање манастира, архимандрит Алипије на главну је капију окачио обавештење да се у обитељи појавила куга, те да стога комисију не може пустити у манастир. На челу комисије била је председница обласног Комитета за културу Ана Ивановна Медведева. И управо њу је отац Алипије ословио: – Мени ових мојих монаха, будала, да простите, није жао. Јер они ионако имају сређено боравиште у Царству Небеском. А вас, Ана Ивановна, и ваше главешине не могу да пустим. Па ја за вас на Страшном суду нећу моћи да нађем речи кад буде требало да одговарам. Зато, извините, али капију нећу да вам отворим. А потом – опет на авион, па у Москву. И опет да мољака, обија прагове и да по ко зна који пут односи победу.“ Као што прави ратник увек непогрешиво препознаје непријатеље, тако је и отац Алипије према свесним рушиоцима био непомирљив. С обичним пак људима понашао се сасвим другачије, чак и ако ови из глупости нису знали шта чине. Иако се после овде испричаних прича то може учинити чудно, али – најважније у животу оца Алипија, према његовим властитим речима, била је љубав. Управо је она била оно његово непобедиво и свету непојмљиво оружје. „Љубав“ – говорио је велики настојатељ – „јесте најузвишенија молитва. Ако је молитва царица врлина, онда је хришћанска љубав Бог, јер Бог јесте Љубав.. Посматрајте свет само кроз призму љубави, и нестаће сви ваши проблеми: у себи ћете угледати Царство Божје, у човеку – икону, у земаљској лепоти – сенку рајског живота. Ви ћете приговорити да је волети непријатеље немогуће. Сетите се шта нам је Исус Христос рекао: ‘Све што учинисте људима, учинисте Мени’ Запишите те речи златним словима на таблицама ваших срдаца, запишите и окачите их поред иконе, да читате сваки дан.“ Једне вечери, кад су манастирске капије већ одавно биле затворене, оцу настојатељу дотрчао је испрепадани чувар и обавестио га да у манастир проваљују пијана војна лица. Касније се испоставило да су то били новопечени дипломци Псковске десантне академије, који су бучно славили завршетак школовања у својој драгој школској установи. Без обзира на ситне сате, млади потпоручници захтевали су да им се сместа отворе сви храмови манастира, организује разгледање и омогући им се да сазнају где то своје монахиње крију попови који су се овде укопали. Чувар је престрављено испричао да су пијани официри већ пронашли огромну облицу и да овог часа, користећи је као овна, разваљују капију. Отац Алипије сместа оде у своје одаје и врати се огрнут, преко расе, војничком блузом с низовима борбених одликовања и медаља. Умота преко униформе калуђерску мантију, тако да се ордење не види, па с чуваром крену према главној капији. Још издалека настојатељ је схватио да се на манастир јуриша доста озбиљно. Кад је пришао, наложио је чувару да извуче засове. Тренутак касније гомила побеснелих потпоручника, једно десетак њих, нахрупи у обитељ. Претећи опколише старца-монаха умотаног у црну мантију и почеше, прекидајући један другога, 52
захтевати да им се покаже манастир, да се не успостављају на совјетској земљи своји црквени закони и да се од будућих хероја не скрива свенародна музејска баштина. Отац Алипије саслушао их је погнуте главе. Затим подиже поглед и збаци мантију… Потпоручници се испрсише у ставу мирно и занемеше. Отац Алипије оштро осмотри све и од најближег официра затражи његову шапку. Овај је покорно пружи монаху. Отац Алипије увери се да је на унутрашњој страни обода мастилом исписано презиме официра, па се окрете и пође у своје одаје. Растрежњени потпоручници невољно кренуше за њим. Мрмљали су извињења и молили га да врати шапку: младићи су већ почели да схватају да им предстоје озбиљне непријатности. Али отац Алипије није одговарао. Тако млади официри стигоше и до настојатељевог двора и ту неодлучно застадоше. Настојатељ отвори врата и покретом свима наложи да уђу. Те је вечери до касно седео с њима. Почастио их је онако како је то могао само велики настојатељ. Сам је потпоручнике провео по манастиру, показао им древне светиње приповедајући о славној прошлости и невероватној садашњости обитељи. Напослетку је очински загрлио свакога од тих младих људи и нештедимице их даривао новцем. Ови су збуњено одбијали, али отац Алипије рече да ће им на добро изићи баш тај новац који су скупиле њихове бабе, деде и мајке. Ово је, наравно, био нарочит случај, али никако усамљен. Отац Алипије никад није губио веру у снагу Божју, која преображава људе, ко год они били. Из сопственога искуства знао је колики су дојучерашњи прогонитељи Цркве постали тајни, па и отворени хришћани – можда управо захваљујући суровим речима истине које су имали прилике да чују од оца настојатеља. Месецима, а понекад и годинама касније дојучерашњи непријатељи враћали су се оцу Алипију не више ради угњетавања манастира, већ што у великом настојатељу виде сведока другог света, мудрог пастира и духовника. Истина изречена без страха, колико се год чинила горка и испрва неразумљива, заувек остаје у човековом сећању. И разоткриваће га све дотле до је он не прихвати или заувек одбаци. И о једноме и о другоме одлучује свако сам за себе. У писмима епископу псковском Јовану архимандрит Алипије је реферисао: „Новински чланци крцати су непојмљивим увредама и клеветама поштених, благих и добрих људи, увредама мајки и удовица палих ратника. Ето шта подразумева њихова ‘идеолошка борба’ – стотине и хиљаде свештеника и клирика, и то најбољих, избацити на улицу. Колико је њих к нама дошло у сузама зато што нигде не могу да нађу посао, макар и светован. Њихове жене и деца немају за кору хлеба. Ево само наслова централних и локалних издања тога доба: „Псковско-Печорски манастир жариште је религиозног мрачњаштва“, „Алилуја уз чучњеве , „Готовани у мантијама“, „Лицемери у мантијама“. Навешћу још једну посланицу епископу. У њој отац Алипије описује овакав догађај: „У уторак 14. маја текуће 1963. године економ игуман Иринеј организовао је, као и свих ранијих година манастирског живота, поливање и прскање манастирског врта кишницом и водом од отопљеног снега, коју скупљамо захваљујући јазу који смо начинили поред сенице изван зидина. Док су наши људи радили, пришла су им шесторица мушкараца, затим још двојица; један је у рукама држао инструмент којим су парцелисали бивши манастирски повртњак. Почео је да грди раднике и брани им да пумпају воду, говорећи: то није ваша вода, и наређујући да се с пумпањем престане. Наши људи покушавали су да наставе с радом, али он им је притрчао, ухватио црево и почео да га отима, а други – с фото-апаратом – кренуо је да слика наше људе… Економ је тим непознатим људима рекао да је и настојатељ ту, па нек приђу и њему све објасне. Пришао је један од њих. Остала су тројица стајала поиздаље, фотографишући нас. – Ко сте ви и шта то захтевате од нас? – упитао сам их ја. Тај човек са шеширом није рекао своје име и чин, већ је одмах почео: ми немамо права на ту воду и на земљу на којој стојимо. Ја сам додао: – Не смете да дишете ваздух и не смете да се грејете на сунцу, јер сунце, и ваздух, и вода – све је то ваше. А где је наше? – И поновио сам питање. – Ко си и што си дошао? Ни сад није казао своје име. Ја сам наставио: – Ја, Воронов Иван Михајлович, грађанин Совјетског Савеза, учесник Великог отаџбинског рата, и моји другови који живе иза ових зидина, ветерани и инвалиди Отаџбинског рата, од којих су многи изгубили руке и ноге, задобили тешке ране и контузије, натапали смо ову земљу својом крвљу, чистили овај ваздух од фашистичке гамади; а исто су тако моји другови који овде живе трудбеници фабрика и поља, стари инвалиди и пензионери, стари очеви који су погубили своје синове у биткама за ослобођење ове земље и ове воде, и сви ми који смо лили своју крв и давали своје животе да немамо права да се користимо својом земљом, водом, ваздухом и сунцем – свим оним што смо отели фашистима за себе и свој народ? Ко сте ви? – опет сам упитао. – И у чије име ово чините? 53
Они су замуцали потежући рајкоме, обкоме итд. Одлазећи од нас, постранце, човек са шеширом рече: ‘Е, мој оче!’ Одговорио сам да сам ја отац за ено оне људе, а за њих сам Рус Иван који још има снаге да тамани стенице, буве, фашисте и сваку другу гамад.“ „Почетком 1975. отац Алипије имао је трећи инфаркт“ – причао је архимандрит Натанаило на проповеди за годишњи помен великом настојатељу. – „Сећање на смрт већ је имао. Одраније му направљени ковчег, по његовом благослову, стајао је у ходнику. Кад би га ко упитао: Где ти је келија?’ – показивао је на ковчег и говорио: ‘Ево моје келије.’ Последњих дана живота уз њега је непрекидно био јеромонах отац Теодорит, који је свакодневно причешћивао оца Алипија и као санитар пружао му медицинску помоћ. А онда, 12. марта 1975. године, у два сата после поноћи, отац Алипије рече: ‘Мати Божја је дошла; како је само лепа, дајте боје, да насликамо’ Пружили су му боје, али руке га више нису слушале – колико ли је само тешких граната он тим рукама превукао до линије фронта током Великог отаџбинског рата. У четири изјутра архимандрит Алипије тихо је и спокојно преминуо.“ Тих година оцу Алипију, совјетском архимандриту, који је имао поуздане и верне помоћнике и у војним круговима и у високим кабинетима власти, долазило је мноштво сликара, научника, политичара, писаца. У животу неких од њих узео је најактивније учешће – и то не само у материјалном погледу већ првенствено као свештеник, духовни пастир. Али и они – људи најразличитијих, великих и обичних судбина – духовно су учвршћивали њега. У архиви архимандрита Алипија у псковскопечорској обитељи чува се и одломак рукописа А. И. Солжењицина. То је кратка молитва и животни принцип који је увек следио и сам велики настојатељ: Како ми је лако да живим с Тобом, Господе! Како ми је лако да верујем у Тебе! Кад се расплињава у збуњености или вене ум мој, кад најумнији људи не виде даље од данашње вечери и не знају шта да чине сутра – Ти ми шаљеш јасно убеђење да постојиш и да ћеш се постарати да не буду затворени сви путеви добра. На хрпту земаљске славе с чуђењем се осврћем на онај пут који никад нисам могао пронаћи сам – чудесни пут кроз безнађе, одакле сам успео да човечанству пошаљем одсјај зрака Твојих. И колико ми буде требало да их још одражавам – Ти ми дајеш. А колико не стигнем – значи да си то одредио другима.
54
АВГУСТИН Ово се догодило 1986. године. Тачно месец дана пре тога ја сам из Псковско-Печорског манастира пребачен у Москву. Архиепископу Питириму, руководиоцу Издавачког одељења Московске патријаршије, причали су да у Псковско-Печорском манастиру, у стаји с кравама, има један искушеник с високим филмским образовањем. Управо су те године државне власти Цркви коначно дозволиле да припреми прославу Хиљадугодишњице крштења Русије. Хитно су затребали стручњаци: први пут је требало приказати живот Цркве на телевизији, снимати филмове о православљу. И тако сам се ја нашао као погодан за то. За мене је селидба у град из којег сам пре неколико година отишао у Псковско-Печорски манастир – била права трагедија, али мој духовник отац Јован рекао ми је: „Послушање је изнад свега. Буди тамо где те је јерархија поставила. Па ипак, кад сам се нашао у Москви, користио сам сваку прилику да се бар на један дан вратим у вољену обитељ. И тако ми једном телефонира игуман Зинон, монах-иконописац који је тада живео у Псковско-Печорском манастиру, и крајње узбуђено, не објашњавајући ништа преко телефона, замоли ме да хитно дођем у манастир. Не сећам се више чиме сам се изговорио владици Питириму, али већ следећег јутра био сам у Печорама, у келији оца Зинона. А шта ми је отац Зинон испричао? У великој тајности обавестио ме је како је пре неколико недеља с планина Абхазије, оданде где илегално већ неколико Деценија, у дубокој тајности, живе монаси, био принуђен да у свет сиђе један инок. И да је у озбиљној опасности. Монаси већ одавно, још од првих година совјетске власти, илегално живе у Планинама код Сухумија. Из света су у тешко приступачне пределе одлазили заувек, кријући се од световних, а каткад и од црквених власти. Међу њима било је много правих подвижника, који су тражили осаму ради општења с Богом, непрестану молитву и созерцање. Други су одлазили из протеста против државних и црквених неистина, цепали своје совјетске личне карте, борили се против екуменизма, пристајања на све могуће компромисе – једном речју, против свега онога од чега је пригушено роптао тадашњи црквени народ. Једно три године пре тога имао сам прилике да боравим у тим планинама. По благослову духовника ТројицеСергијеве лавре архимандрита Кирила и намесника Лавре архимандрита Онуфрија, моји другови и ја тајно смо онамо у илегалу одвели једнога монаха Тројице-Сергијеве лавре. Но то је посебна прича. Овде је важно рећи да сам добро знао и дом ђакона Григорија у Сухумију, у Казбегијевој улици, одакле је започињало готово свако путовање на кавкаске врхове, из легалног живота у илегални, и два-три склоништа у којима су, на путу у планине, хришћани крили монахе. Стрменим планинским стазама, од једне келије до друге, путници су се кретали кроз тешко проходне и необично лепе пределе у којима су живели подвижници. Власти су те монахе, наравно, беспоштедно прогониле. Хватали су их, бацали у затворе, али они су упркос свему настављали онде да живе и за многе су били један од симбола непокорености Цркве. И тако, прича отац Зинон, један од тих монаха био је принуђен да сиђе с планина и, ево, нашао се у Печорама. Био је то још сасвим млад човек, биле су му тек двадесет две. Звао се Августин. Чуо сам био за њега од монаха у Сухумију, али лично га никад нисам видео. Кад је имао само четири године, његова мати постала је монахиња. Отишла је у планине и дете повела са собом. Дечак је био васпитан међу подвижницима, а у осамнаестој пострижен у монаштво. Живео је у келији заједно с мајком, васпитавао се под руководством горских стараца и није ни помишљао да икада напусти своју пустињску осаму. Али једном кад је радио на планинским терасама у повртњаку, а мати се бавила домаћим пословима, на њихову келију натрапали су абхаски ловци. Били су пијани и бахато су од Августинове мајке затражили да им спреми да једу. Жена, која је била свесна свога незаконитог положаја (кад се врате у село, ловци су њу и сина могли да пријаве властима), поставила им је сто. Али незвани гости, пошто су се најели и прилично попили, почели су овој жени да досађују. Тад им је рекла да је боље да је спале него да је обешчасте. И ловци, суманути од пића и страсти, полили су је петролејом и запалили… Августин је издалека чуо језиве крике своје мајке. Сјурио се до келије и наишао на стравичну слику: његова мајка сва у пламену баца се по њиховој убогој кровињари, а ловци, растрежњени, у паници јуре за њом покушавајући да утуле пламен. Кад угледаше непознатога који је улетео у кућу, ловци се још више препадоше па брже-боље побегоше. Августин је некако успео да угаси упаљену мајку. Она је, међутим, била на самрти. Августин ју је пренео у најближе село, у кућу пријатеља, али њој се више ничим није могло помоћи. Монахиња је умрла причестивши се Светим Христовим тајнама и завештавши сину да се не свети за њу, већ да се моли за њене несрећне убице. Ловци пак кад су дошли к себи после свега што се догодило, озбиљно су се узнемирили. Без обзира на то да ли је та жена била монахиња или није, да ли је у планини живела легално или није, њима је било јасно да ће, 55
сазна ли се за то, морати да, по закону, одговарају за убиство. И зато су пошли у лов на јединога сведока, то јест на Августина. Дознавши за то, старци који су се старали о младићевом животу рекоше му: „Они ће те свакако наћи. Боље да сиђеш с планине. Подвизавај се негде где можеш, овде ће те убити.“ Августин је послушао њихов савет. Најпре су му помогли да стигне до Тројице-Сергијеве лавре. Али тамо је без личних докумената било сувише опасно живети. Упутили су га у Псковско-Печорски манастир. Треба овде рећи да је у Печорском манастиру већ живео један монах који је сишао с планина. Био је веома стар, провео је у планинама више од четрдесет година, а кад се тешко разболео, старци су га благословили да се лечи у свету. Псковскопечорски настојатељ архимандрит Гаврило, тадашњи сурови и свемоћни владалац Печора, сажалио се на њега и нашао начин да, преко обласних власти, милиције и КГБ-а, испослује дозволу да болесни монах без икаквих докумената слободно борави у манастиру. Старањем оца настојатеља издата му је чак и лична карта. И тако је он живео у прихватилишту у Лазаревском конаку манастира. Надајући се и сада истој таквој помоћи, отац Зинон, којем је доведен Августин, отишао је с њим оцу настојатељу. Али овај је тога дана био изгледа јако лоше воље. Само што је бацио поглед на Августина, гневно је дрекнуо: „Какав је то па монах? Доводе ми ту свакојаке скитнице и битанге! У милицију с њим!“ Отац Зинон једва је стигао да изгубљеног и преплашеног Августина одвуче у своју келију. – Јо-ој, тај је Гаврило прави чекиста! – вајкао се отац Зинон. – И како ми је уопште и пало на памет да му одведем овог анђела? А то да је млади монах просто биће равно анђелу, отац Зинон приповедао је с великим узбуђењем: – Не можеш ни да замислиш какав је то човек! Он преко дана не Једе више од петогодишњег детета. Очи су му необично бистре, анђеоске. Без престанка је у молитви! Отац Зинон чак додаде: То је једини прави монах којег сам срео у целом свом животу. Наравно, то је рекао у жару, веома огорчен због грубог пријема код старешине манастира. Али како било да било, према његовим речима, сви који су само сусрели Августина, били су истински потресени. Штета што тих дана у манастиру није био духовник братије архимандрит Јован (Крестјанкин). Он би као нико други могао да да добар савет шта да се даље чини с необичним младићем – монахом. Упитао сам где је сад отац Августин. Испоставило се да га је отац Зинон, после инцидента са старешином, одмах главом без обзира послао у Москву, својој духовној деци – Владимиру Вигиљанском и његовој жени. Сутрадан, чим сам стигао у престоницу, упознао сам се с овим брачним паром. Данас оца Владимира Вигиљанског знају многи – он руководи патријарховом прес-службом. У оно време био је само Волођа, научни сарадник Института за историју уметности, и са својом женом Олесјом и троје мале деце живео је у дому књижевника на Проспекту мира. Њихови суседи били су славне личности као што је Булат Окуџава, космонаут Леонов, спортски коментатор Николај Озеров. У стану Вигиљанских на деветом спрату, као неку нарочиту драгоценост крили су, дакле, оца Августина. Наравно, нисам могао да дочекам да га видим. Напослетку у собу је, као човек из другог света, ушао млад монах дугачке, преко леђа распуштене косе, с огромним кристалномодрим очима. Поздравили смо се на начин како то чине планински монаси. Олесја и Волођа посматрали су нас с одушевљењем. Поседали смо за сто а ја сам почео да се распитујем за заједничке познанике који живе тамо, крај планинске реке Псоу – оце Мардарија, Ореста, Пајсија, малог оца Рафаила (Берестова). Августин је одговарао шкрто и мирно: знао је те људе од детињства. Завршивши разговор, повукао се у своју собу. Ми смо остали под невероватно ведрим утиском тога сусрета и теретом нерешивог питања: шта учинити да би му се помогло? Подсећам, била је то хиљаду деветсто осамдесет шеста година. Ако њега, човека у доњој мантији (а категорички је одбијао да напоље излази у световном оделу), без докумената, милиција заустави ради провере, одмах ће бити ухапшен. Како су Волођи Вигиљанском објаснили познаници-правници, оца Августина ће најпре „прорешетати“ за сва нерасветљена кривична дела од Калињинграда до Владивостока у последњих пет година. Треба имати на уму и ово: ако хоће, лако ће му пришити не један тежак злочин. На помисао да ће се овај монах-подвижник, анђео-Могли, који ништа од световног живота не схвата, који је васпитан у планинама, на књигама Светих Отаца, наћи у ћелији истражног затвора или у нашој армији, куда би двадесетдвогодишњи здрав млад човек доспео и овако и онако – хватао нас је ужас! А ако се догоди најстрашније и он доспе у затвор – чисти, безгрешни подвижник који је сав свој живот дао Богу?… Током неколико дана грчевито смо покушавали да нађемо излаз из ове ситуације. Владимир је ишао да се посаветује и с духовницима из Лавре. Покренули смо своје пријатеље који су имали познанике правнике. Неко је обећао да ће молити чак Алу Пугачову – за случај да Августина буде потребно вадити из милиције… 56
А отац Августин живео је својим животом. Молио се у својој соби, коју смо одмах почели да зовемо келијом, и чекао нашу одлуку. Посматрајући га, приметио сам колико се покаткад разликују традиције у обичним манастирима и у планинским келијама. На пример, случајно сам спазио да отац Августин испод подрасника носи украшен свештенички крст. – Откуд ти? Да ти ниси тајни свештеник? – упитах знајући да се понекад и то дешава. – Не, нисам свештеник – одговори Августин. – То ми је мој старац на самрти благословио свој крст. И рекао да, кад постанем свештеник, почнем да га носим отворено. А дотле ће ме крст чувати. Онда, имао је лепу кадионицу и њоме је сваки дан кадио своју келију, а нас је молио да му набавимо брикете и тамјан. Такво нешто нисам видео у нашим манастирима. Или – кад сам му једном понудио да заједно читамо катизме, веома сам се зачудио што отац Августин чини подоста грешака: само што га нисам прекорио што тако слабо зна Псалтир. Али брже-боље сам се освестио, досетивши се да у абхаским планинама напросто није имао ко да га учи исправном црквенословенском језику. Тако су пролазили дани. И тако смо постепено почели да примећујемо како се отац Августин мења. Тачније, назовимо ствари својим именима: како се у нашем друштву квари! За разлику од њега, ми ни издалека нисмо били анђели. А као што стоји у Псалтиру: „С преподобним преподобен будеши, с мужем неповиним неповињен будеши, со избраним избран будеши, а со строптивим развратишисја.“ („Са светима поступаш свето, с човјеком вјерним вјерно, с чистим чисто, а с неваљалим насупрот њему.“) Ово последње тицало се управо нас: свакога дана опажали смо нове плодове свога погубног утицаја. Рецимо, једанпут, после дуге дискусије о свакојаким плановима за спасавање оца Августина, не дошавши опет ни до каквог решења, одлучили смо да се макар засладимо сладоледом. Сладолед с орасима за двадесет осам копејки изненада се толико допао нашем монаху да је појео, једну за другом, пет порција, а после је Волођиног синчића Нику почео свакодневно да шаље у оближњи киоск. Непријатно је било одбити га, па смо ужаснути посматрали како смо у правом правцатом смислу речи саблазнили оца Августина: могао је тај проклети сладолед јести двадесет четири сата дневно! Дечак Ника је сада порастао, завршио факултет и служи као ђакон, али врло се добро сећа како се са сузама у очима кајао што је планинском подвижнику испоручио онолику количину сладоледа. Или, на пример, ово: Олесјин брат имао је касетофон. Кад, наједном, имамо шта да видимо: Августин седи крај њега и заједно слушају „Битлсе“!… То нас је бацило у истински очај. Суморни и беспомоћни, изнова и изнова скупљали смо се на саветовање у стану Вигиљанских. У то време придружили су нам се и моји пријатељи, брачни пар Чавчавадзе, Јелена и Зураб, и игуман Димитрије из Тројице-Сергијеве лавре (сад је он архиепископ витепски). Последњи ударац, за мене бар, дошао је кад је отац Августин изненада радосно повикао с балкона: – Гледајте, Николај Озеров! Био сам пренеражен. На балкону суседног стана, само спрат ниже, заиста је стајао легендарни спортски коментатор и уз добродушан смешак климао главом монаху који га је препознао. Али није у томе била ствар. – Какав Николај Озеров? Откуд ти то знаш? Даћу ја теби николаје озерове! – повиках вукући га с балкона. Све се брзо разјаснило: отац Августин нашао је укоричене комплете Огоњока и у својој келији је, по читаве сате, у осами убијајући време, много пута прелиставао часопис. Схватио сам да без одлагања, што је пре могуће, непорочног монаха морамо да спасемо од нашег друштва. Иначе за нас неће бити опроштаја. Између свих тих суморних догађаја наједном је искрсло решење. Нашао га је Зураб Чавчавадзе. (Он и његова супруга Јелена и данас су парохијани нашег, Сретењског манастира.) Зураб је предложио да оца Августина одведе у Тбилиси грузијском патријарху Илији. То је била доиста изврсна идеја. Они који су живели у Совјетском Савезу памте да је Грузија у много чему била сасвим засебна територија у нашој огромној земљи. Тамо је било могуће много тога што се није могло ни замислити, рецимо, у Псковској области, у Сибиру или на Далеком истоку. На пример, „натурализовати“ човека, направити му документа. Ово утолико пре што је отац Августин цео свој свесни живот проживео баш на канонској територији Грузијске патријаршије. Сам Зураб служио је код патријарха Илије неколико година као ипођакон. Патријарх је поштовао древну лозу кнежева Чавчавадзе, па је Зураб био убеђен да ће он бити вољан и кадар да нам помогне, да ће учинити оно што је у Москви било практично немогуће. Пошто смо, дакле, одбацили сумњиву варијанту с куповином лажне личне карте, затим и другу, која је рачунала на разумевање и милост државних органа, па и трећу, по којој бисмо без краја и конца оца Августина скривали по становима, одлучили смо да се зауставимо на путовању у Грузију. Отац Августин се, пошто се помолио, сагласио с тим. Преостајало је још само једно: да бих се на недељу дана запутио у Грузију, потребан ми је био озбиљан аргумент. 57
Нисам сматрао могућим да своме старешини владици Питириму испричам о илегалном монаху Августину – највише зато да одговорног црквеног јерарха, којег су специјалне службе ионако стално држале на оку, не бих доводио у незгодан положај. И тад ми сину идеја: у склопу програма припреме за хиљадугодишњицу крштења Русије снимићу филм о јединству цркава Грузије и Русије. Треба рећи да су ме чиновници Савета за послове верских заједница – надзорни орган црквеног живота – заиста упорно молили да направим један екуменистички филм. Васпитан у Печорама у духу апсолутног монашког антиекуменизма, категорички сам одбијао све њихове предлоге. Сад је у мени, ето, настао план да филм о црквеном јединству Грузије и Русије представим као екуменски и добијем подршку Савета и за пут и за снимање. Сценарио сам написао за једну ноћ. Слике су у филму биле следеће: симболи Русије – пшеница и хлеб, симболи Грузије – грожђе и вино. Руски сељак обрађује земљу, сеје жито, жање, сакупља снопље, млати, меље брашно… У Грузији – сељак сади чокот лозе у топлу земљу, расте лоза, затим беру гроздове, у огромним кацама газе грожђе… Све је то веома лепо и – то се осећа – води некаквом важном циљу. Најпосле се све и разјашњава: највиши циљ тога древног и великог посла јесте литургија, Хлеб и Вино, свето приношење Евхаристије! Ето нашег истинског јединства! Владици Питириму сценарио се веома допао па је, како је то само он умео, чиновника Савета за послове верских заједница брзо убедио да ће се коначно снимати дуго ишчекивани екуменски филм. Мада, да је чиновник био нешто образованији, схватио би да тај сценарио с екуменизмом нема никакве везе, јер су Руска и Грузијска црква православне, а екуменизам подразумева општење с инославним црквама. Али најважније је било да је питање путовања у Грузију муњевито регулисано. Премда се одмах појавило друго: пре путовања у Грузију хитно ваља снимити жетву пшенице у Русији. У противном би се морало чекати читаву годину, До следеће жетве. То је заиста био проблем: почетак је септембра и у централној зони, да и не говоримо о југу земље, сва пшеница одавно је пожњевена. Телефонирао сам у Министарство пољопривреде да се обавестим где се сада жање пшеница. Они тамо су, као за невољу, помислили да нешто проверавам па су рапортирали: житарице су на целој територији Совјетског Савеза успешно пожњевене и смештене у силосе. Колико год ја мољакао да ми открију макар један забачени, немарни колхоз где се у овом тренутку може снимити жетва пшенице, радници министарства укопали су се и клели да такав безобразлук ни по коју цену не би толерисали. Ипак, имао сам среће: у редакцији листа Сеоски живот сажалили су се нада мном и рекли да је, према њиховим подацима, једино место у СССР-у где се још жање жито – Сибир, тачније, један од рејона Омске области. Ако онамо одлетим још данас, можда ћу успети. Исте вечери камерман (који се звао, сећам се као да је јуче било, Валериј Шајтанов) и ја одјурисмо на Домодедово и тамо успесмо да ухватимо први авион за Омск. За то време Зураб Чавчавадзе требало је да купи карте за експрес до Тбилисија, који је кретао за два дана. У оно време за куповину железничких карата, за разлику од авионских, нису биле потребне личне карте, па за Августина нисмо морали да страхујемо. У Омску, обавештени од Савета за послове верских заједница, дочекали су нас с обавештењем да на триста километара од града постоји газдинство где ће се још дан или два жњети пшеница. У тај удаљени колхоз архијерејском „волгом“ повезао нас је возач омског архиепископа Максима, ђакон Јован. Самог архијереја није било. Недавно је, одлуком Синода, пребачен у једну од белоруских епархија, а у Омск је био распоређен архиепископ Теодосије из Берлина, како се онда говорило, „у Сибир на црвењење . Али он се, изгледа, „на црвењење није журио – још није био стигао у град – тако да је сву власт у омској епархији за нас представљао ђакон Јован, уједно и наш возач. Шајтанов и ја све смо одлично снимили – и непрегледно пшенично поље на заласку, и набубрело класје, и сложну жетву комбајнима, и гумно, и злаћана зрна, и радосна, лепа лица сељака… Предвече, задовољни и уморни, појурили смо архијерејским аутомобилом у Омск да бисмо исте ноћи полетели за Москву. Сутрадан увече предстојао је пут у Тбилиси. Шајтанов је дремао на задњем седишту, а ђакон и ја блебетали смо о свему и свачему. Кад су се све теме исцрпле, ђакон ће: – Молим те, причај ми нешто, иначе ћу заспати за воланом. Схватио сам да напросто жели да чује неке престоничке приче, па одлучим да оцу ђакону не ускратим то задовољство. Причао сам све чега сам се сетио из московског црквеног живота, док напослетку нисам исприповедао о томе како се око владике Питирима недавно врзмала нека вуцибатина која се издавала за сина последњег императора. Ђакон живну: – И код нас исто има вуцибатина! Пре једно годину дана у једном храму се створио момчић-сироче. Бакице му пружиле уточиште. Почео је да помаже – цепао дрва, чистио свећњаке, научио да прислужује, да чита на клиросу. Такво је поверење старешине храма и председника црквеноопштинског одбора стекао да су му чак новац поверили – да уплати прилог у Фонд мира. То је било баш на њихову храмовну славу. Владика и ја смо 58
тога дана одслужили вечерње; ујутру стижемо на литургију – кад оно: црква опљачкана! Тај је момчић украо и црквене паре, узео крст са часне трпезе и још много штошта. – Ма није ваљда са часне трпезе? – запрепастих се ја. – А што је најважније – ђакон се ту сасвим узруја – украо моју доњу мантију! Ја је, будала, оставио у храму после вечерњег. А каква је то мантија била! Дугмад за њу владика ми је из иностранства донео. Каква дугмад! Никад више такву нећу имати. Кад их погледаш с једне стране, преливају се зелено, с друге – црвено… Да, воле неки представници нашег духовног сталежа такве кицошке ђинђуве – размишљао сам не слушајући више ђакона. – Појас везени да му покрива пола трбуха, па ево сад дугмад… Дугмад… Наједном ми сину да сам негде, и то баш ту недавно, видео доњу мантију баш с таквом необичном дугмади… Али где, код кога? И онда се слика потпуно избистри: таква су дугмад на доњој мантији… оца Августина. Сетих се и како сам се онда веома зачудио: монах с планине па у тако „помодној“ доњој мантији. На моје питање отац Августин одговорио је тада врло једноставно: – Какву су ми мантију добротвори поклонили, онакву и носим. У планинама продавница нема. Још се ја тада у себи кајао: „Ево, опет сам га осуђивао!… Дугмад, молим те, не одговарају!“ Онда – ни због чега другог, само зато да некако распршим глупу мисао што ми је тако мимогредно пала на ум – упитах ђакона како изгледа тај момчић-сироче који је из храма однео и олтарски крст и доњу мантију. И што ми га је даље отац Јован детаљно описивао, то сам ја све више полагано клизио са седишта. Описивао је Августина!… Нисам веровао својим ушима. Прекинувши ђакона, готово да сам повикао: – А воли ли сладолед?! Возач ме зачуђено погледа и одговори: – Воли? Ма, сто порција да му даш, све ће да их смаже! Бакице су терале шегу с њим да би за сладолед рођену мајку продао. У то је било апсолутно немогуће поверовати! – Чекај – рекох – а шта је још украо у храму? – Шта је још украо? – ђакон понови питање. – Сад ћу да се сетим, због тога су нас једно два месеца развлачили по милицији. Узео је кадионицу, златну, архијерејску… – С прапорчићима? – прошапутах. – С прапорчићима. Орден кнеза Владимира другог степена, старешина храма добио прошле године. Да… шта још?… Новац, три хиљаде, скупљали смо за Фонд мира. И украшени напрсни крст. – А како је крст изгледао? Да није имао каква оштећења? – За крст не знам. А шта ће то теби? – Треба ми јер чини ми се да то сироче у твојој мантији сад седи код мене у Москви! Сад је на ђакона дошао ред да се зачуди. Како сам могао, испричао сам целу причу и замолио га да ме што пре одвезе ономе старешини чији је храм похаран. Свештенички крст, који му је, како је рекао Августин, у аманет оставио његов старац, имао је једну особеност: привезак од зеленог камена допола је одломљен. Свештеник испрва уопште није хтео да разговара с нама – толико је био испрепадан за време истраге. Њега су, наиме, сумњичили за крађу из властитог храма. Али напокон је ипак описао украдени крст. Камен на привеску јесте одломљен… Те ноћи враћао сам се авионом кући. Али нисам, разуме се, могао да спавам. Једино место у Совјетском Савезу где се до јуче жњела пшеница била је Омска област. Једини човек који је био вољан да прича о том лопову био је мој возач-ђакон, и то само зато што није могао да заборави своју драгоцену дугмад. Још је један разлог што сам био у прилици да све ово од њега чујем: стари омски архијереј пребачен је у другу епархију, нови још није дошао; да није тако било, отац ђакон не би возио московског балавца-искушеника него свога владику. А и како ми је уопште на памет пао тај сценарио с вином и хлебом? Није ваљда само зато да бих долетео овамо и све сазнао?… Али шта ја уопште знам? И у шта сам то убеђен? Ко је Августин? Злотвор који на души можда носи убиства, крв, насиље? Или је све то демонско искушавање?! Ма, наш Августин је прави монах и подвижник, човек који зна моје познанике и драге монахе у планини: оца Пајсија, оца Рафаила?… Што сам дуже размишљао о свему томе те бесане ноћи, гледајући кроз прозор авиона у црно звездано небо, утолико ми је јасније бивало: у далеки сибирски град довела ме је из Москве свемоћна рука Промисли Божје! И ништа, ништа није било случајно! Сад су ми у јарким блесцима постајале разумљиве све Августинове необичности: лоше читање црквенословенског текста, свештенички крст, архијерејска кадионица, љубав према сладоледу, одушевљење сусретом са славним спортским коментатором Николајем Озеровим и много шта друго. А ми сви смо, из све 59
снаге, за све то чудно и неразумљиво налазили оправдање! И још се бринули да га ни случајно не осуђујемо! Можда нам баш због тога страха од осуђивања Господ тако чудесно и открива истину? А можда још и стога што би сувише страшно било да смо га Зураб Чавчавадзе и ја стварно одвели патријарху Илији, да се овај за њега заузео и помогао да добије документа. Како бисмо ми то насамарили патријарха, страх ме је и да замислим!… И изнова и изнова враћао сам се наметљивој мисли: какав је то човек? Зашто крије? Зашто је све време око Цркве? Какве злочине заиста носи на души? Мада ми је разум дошаптавао да је све што сам сазнао у Омску, где сам био први пут у животу, на свега један дан, сушта истина – срце је одбијало да поверује. Сувише би монструозно и незамисливо било и наше разочарање, и његова, Августинова, поквареност. Треба још једном, на миру и у целини размотрити ствар. Сетио сам се да је Августин причао како је пре доласка у Печоре живео у Тројице-Сергијевој лаври. Одмах пошто сам слетео у Москву, опростио сам се са својим сниматељем и с аеродрома, таксијем, појурио у Загорск. Добро сам знао тадашњег намесника Лавре архимандрита Онуфрија, изврсног монаха и духовника, који данас обавља послушање митрополита черновицког и буковинског. Кад сам му испричао целу причу, одмах се сетио да је неки прилично чудан млади јерођакон из омске епархије, по опису сличан Августину, заиста боравио у Лаври, пре једно три месеца. Отац Онуфрије позвао је свог помоћника јеромонаха Данила (он је сад архиепископ у Архангелску), па смо га детаљно испитали. Управо он тада је бринуо о омском госту. Отац Данило испричао је да је почетком лета у Лавру стигао ником знани млади јерођакон из Омске епархије. Представио се као отац Владимир. Успут су га, рече, покрали, па зато није имао ни докумената, ни новца, а од одежде – само доњу мантију. Добростиви монаси одвели су га у манастирско спремиште и тамо му брзо нашли одговарајућу камилавку, горњу и доњу мантију. Тако је само пола сата касније гост пред старешину Лавре изишао већ у потпуном монашком руху. Дат му је благослов да остане у Лаври док не извади нова документа. Отац Данило рече и да је то био обичан млад монах, мада у понечему чудан. Уосталом, као и многи други провинцијалци које архијереји рукополажу у тако младим годинама. Имао је, на пример, Орден кнеза Владимира – врло високо признање, какво не добијају често ни искусни протојереји. На зачуђено питање у вези с тим одговорио је да су га одликовали због васпостављања храма у омској епархији. „Овако млад, а већ стигао да учини тако велико дело!“ – одушевљавали су се монаси. Али више од свега оца Данила чудило је то што јерођакон уопште није учествовао у богослужењима, већ само скромно стајао негде по страни. А кад су му нудили да служи, одбијао је изговарајући се да му није добро или да није достојан да стане пред олтар. Напослетку су монаси Лавре, бринући за духовни живот млађаног сабрата, свим силама навалили да служи недељну литургију. – И служио је?! – углас упитасмо отац намесник и ја. – Служио – одговори отац Данило. – Додуше, не код нас у Лаври, већ у суседном парохијском храму. Али каква је то служба била?… Архијереји у епархијама стварно имају потпуно необучене кандидате. Ма, ништа живо није знао! Ни како да обуче одежду, ни како да изиђе на јектеније. Све смо морали с њим да радимо. Код нас у богословији с таквом спремом не да га не би пустили на рукоположење, него ни на испите! Тад ми је било већ сасвим нелагодно. Служити службу, причешћивати се по поретку установљеном за свештенике, а не бити рукоположен… То ми напросто није ишло у главу. – А шта је после било с њим? – упита отац Онуфрије. – С документима му нешто није ишло. Жалио се да одуговлаче омске бирократе. Питао је да ли се некако могу извадити документа овде, у Загорску, па је чак и нашао некога. Али, на крају, од тога није било ништа. Остао је у граду једно месец дана, изнајмио преноћиште код неких бакица. Спријатељио сам се с њим, помагао му колико сам могао. А после је отпутовао у Абхазију, у планине. Веома се занимао за живот пустињака, све време се за њих распитивао. Узгред, пре једно месец дана добио сам од њега разгледницу. Пише да је срећно стигао у Сухуми, али на крају је додао прилично необичан пост скриптум: „А сад имам нови надимак – Августин.“ Тако се ситуација, уз Божју помоћ, сасвим разјаснила. Известан човек, чију предисторију не знамо, појављује се у Омску. Тамо се издаје за сироче и осам месеци живи при храму. Затим изврши пљачку, стиже у ТројицеСергијеву лавру и ту се представља као јерођакон Владимир. Покушава некако да прибави документа, а кад му то не успева, одлази за Сухуми. По свему судећи, живот планинских монаха – изван совјетског бирократског апарата и, што је нарочито важно, без икаквих докумената – чини му се веома занимљивим. Али пошто је неко време проборавио међу пустињацима, схвата да у тим аскетским условима (па још уз потпуно одсуство сладоледа) неће дуго издржати. И онда, чувши за трагичну причу монаха Августина, која се стварно догодила, одлучује да се издаје за њега. Дознаје да је старешина Псковско-Печорског манастира Гаврило, без обзира на 60
своју репутацију окрутног деспота, не само с љубављу примио болесног старог монаха који је сишао с планина већ је заобишао све препреке и за њега испословао лична документа. Одлази у Печоре. Тамо у почетку све иде као по лоју – монаси верују у његову легенду и са жаром се прихватају да му помогну. Али онда је ствар изненада затајила: једини човек који га је одмах прозрео – „Какав је то монах? То је битанга! У милицију с њим!“ – био је управо онај „недуховник“, „звер“ и „деспот“ архимандрит Гаврило. Како ми је доцније објаснио отац Јован (Крестјанкин), Мати Божја, Небеска Покровитељка псковскопечорске обитељи, духовно је оцу Гаврилу, као своме намеснику, открила какав је то човек. А дотле добродушни иноци, огорчени суровошћу мрачњака-настојатеља, спасавају Августина из његових канџи и шаљу га брже-боље у Москву. Даље све већ знамо. Па ипак, није јасно ни издалека све! Непознато нам је оно главно – ко је Августин заправо? Шта је радио пре но што се нашао у Омску? И на шта ће се одлучити кад схвати да нам се открила истина о њему? Шта ако је наоружан? И шта ако он, кад га раскринкамо, дограби дете – на пример, четворогодишњу Настју, Волођину ћерку – прислони му пиштољ или нож и каже: „Добро, момци, доста је било игре, сад ћете да радите шта вам ја кажем!“ Без обзира на све необориве доказе, у дубини душе никако нисам могао да поверујем да је наш отац Августин лажов и криминалац! Отац Августин којег смо стигли да заволимо, с којим смо се заједно молили, пили чај, дискутовали, претресали духовна питања? Можда је то некаква језива саблазан? Само низ невероватних случајности, па ја, грешник, осуђујем чистог, невиног човека? Те сумње ни на трен нису напуштале моју несрећну главу. Напослетку сам дошао до чврсте решености да га нећу оптужити све док се сам, и до краја, у све не уверим. Како ће се то догодити? Ма, ако је већ Господ открио све оно што се сазнало за последња два дана, откриће и остатак! Увече нас је чекао воз за Тбилиси, а у Издавачком одељењу писмо владике Питирима патријарху Илији, у којем је архиепископ овога молио да ми пружи помоћ у снимању филма „Евхаристија“. Телефонирао сам свим својим пријатељима који су учествовали у решавању судбине оца Августина и замолио их да се те вечери окупимо у стану Волође Вигиљанског, да бисмо, пред пут, све још једном расправили. Већ сам знао шта ћу учинити. Кад се сви ми, заједно с Августином, окупимо и поседамо за сто, обзнанићу да сам се управо вратио из Омска. А испотаје ћу пажљиво пратити реакцију оца Августина. Затим ћу предложити да сви саслушају причу о томе како се у Омску пре десет месеци појавио млад човек, како је дошао у цркву и представио се као сироче. Испричаћу како су се над њим сажалили, помогли тако што су му дали кров над главом и посао, како је задобио поверење старешине храма и председника црквеног одбора, те како је затим немилосрдно опљачкао храм, однео утвари, новац који су скупили парохијани, а узео је чак и крст, и то ни мање ни више него са часне трпезе! Свима ће се отимати уздаси негодовања против таквог богохулног поступка. А ја ћу наставити: Ево вам још једне приче – рећи ћу. – Дође у Тројице-Сергијеву лавру човек, издаје се за јерођакона иако није рукоположен. Штавише, усуђује се и литургију да служи! У том тренутку сви ће, наравно, бити пренеражени! А ја ћу опет наставити, Августина и даље једнако држећи на оку: А ево још једне приче. Појави се један човек у планинама, баш онамо где си се ти подвизавао, оче Августине. И, пошто је дознао подоста појединости о животу калуђера, поче и сам да се издаје за планинског монаха како би замео трагове свога прошлог живота и покушао да добије лична документа на туђе име. И замислите, јунак свих ових прича један је те исти човек! Неко ће обавезно узвикнути, понајпре Олесја или Лена Чавчавадзе: „Па ко је то?“ А ја ћу се окренути Августину: Оче Августине, шта ти мислиш, ко би то могао бити? Ту неће моћи да се не изда! „Ко?“ – поновиће питање Августин једва мичући уснама. И тад ћу ја да одговорим, као истражитељ Порфирије Петрович у Злочину и казни код мога вољеног Достојевског: Како ко? Па то си ти, оче Августине! Ко би други? Е, овде све већ мора постати јасно, по његовој реакцији: биће напросто немогуће да своја осећања сакрије! До окупљања позваних пријатеља остала су два сата. Кад сам ушао у стан Вигиљанских, одмах сам оцу Августину предложио да се нас двојица таксијем одвеземо у Издавачко одељење по писмо патријарху Илији. Он радо пристаде да се провоза колима и о истом трошку види издавачку кућу. Тад ми прође кроз главу да ће му после раскринкавања, могућно, поћи за руком да побегне, па ће наставити да чини злочине у Цркви. Зато сам предложио: Оче Августине, како би било да се сликамо! Да Олесји и Волођи оставимо фотографију за успомену. Он размисли, па преко воље пристаде. А ја, не знам шта ми би, лупих и остадох жив: – А и ако нас милиција похапси, неће морати да арчи филм: усликаћемо се и из профила и анфас. 61
И чим то изустих, зажалих. Августин ме погледа тако непријатељски да сам се осетио лоше. Како сам знао и умео, обрнуо сам речи своје глупе сујете на шалу. На срећу, успело ми је. Августин нам је допустио да се фотографишемо с њим, премда је и даље на мене бацао неповерљиве погледе. Било је очигледно да почиње да осећа узнемиреност. Улучивши тренутак док се он спремао, одвукох Волођу у кухињу, затворих врата за собом и шапатом рекох: – Августин, по свему судећи, није онај за кога се издаје! Врло је могуће да је чак неки окорели злочинац! Не шалим се. Он и ја сад идемо, а ти сместа претреси његове ствари, види да случајно нема оружје или такво нешто. Волођа само исколачи очи и читав минут није могао реч да изговори. Коначно прозбори: – Схваташ ли ти шта причаш?! Јеси полудео? Како ти то уопште замишљаш да претресам туђе ствари? – Слушај! – рекох. – Окани се тих интелигентских будалаштина! Све је исувише озбиљно. Може бити реч и о животу твоје деце. Волођа напокон поче понешто да схвата. Не рекавши више ни реч, извео сам оца Августина и повезао се с њим, таксијем, у Издавачко одељење. Успут смо чаврљали о овом и оном, затим појели сладолед – хтео сам Волођи да дам што више времена. А кад смо се вратили, домаћин је изишао пред нас бео као креч. Брзо сам га повукао у кухињу, а Августину довикнуо да он дочекује госте. У кухињи, Волођа једва ишапута: – Тамо су документа на име неког Сергеја (Волођа рече презиме), олтарски крст, новац – две и по хиљаде рубаља, Орден кнеза Владимира… Шта се то уопште догађа?! – Има ли оружја? – упитах. – Оружја нема. Из предсобља се огласи звоно. Стигао је игуман Димитрије из Тројице-Сергијеве лавре. Чули смо како га је Августин дочекао и како су ушли у дневну собу. А ја, без обзира на све нове оптужујуће доказе, ипак нисам до краја веровао у стварност онога што се догађало! Поделио сам с Волођом своја осећања. Ни он, који је рођеним очима управо видео документа и велику суму новца, није био у стању да поверује да Августин није човек за ког се издаје. Стигли су и Зураб и Лена Чавчавадзе. Кад смо Волођа и ја ушли у дневну собу, на окупу су били сви. Децу смо послали у шетњу. – И што си нас окупио? – незадовољно упита игуман Димитрије. Он је имао најдаље да путује, чак из Лавре. Погледао сам оца Августина. И одмах ми постаде јасно: он је све схватио и све је стварно – истина! И још сам појмио да ће се, ако сад почнем своју причу глумећи истражитеља Порфирија Петровича, ситуација развијати управо онако како сам предвиђао, укључујући и оно: „Па то си ти, оче Августине! Ко би други?“ С одговарајућом реакцијом како Августина, тако и осталих присутних. И наједном ми га би истински жао. Мада, морам признати да се јавио још један осећај – осећај тријумфа. Тријумфа ловца који види: још само тренутак и плен је у његовим рукама. А тај осећај није нимало хришћански. Зато му се, одбацивши све што сам смислио и тако марљиво увежбао, обратих једном једином речју: – Серјожа! Он смртно пребледе. И шта се онда догоди!… Сви скочише на ноге и сви повикаше: – Какав Серјожа?! Шта се то овде догађа?! Обојица, одмах да сте све објаснили!!! Само смо он и ја седели и ћутке гледали један другог. Кад се напокон сви мало стишаше, рекох му: – Јутрос сам се вратио из Омска. Тамо сам добио последње, недостајуће податке за твоју причу. Најисправније што сада треба да урадим јесте да окренем број 02 – и за пет минута овде ће бити милиција. Али ми ти ипак дајемо последњу шансу. Видео си како смо се искрено трудили да ти помогнемо. Ако сада кажеш целу истину, од почетка до краја, можда ћемо опет одлучити да ти помогнемо. Али ако слажеш макар једну једину реч, одмах дижем слушалицу и телефонирам у милицију. Не треба да ти објашњавам шта те у том случају чека. Сад све зависи само од тебе. Сергеј је дуго ћутао. Моји пријатељи такође су ћутали и збуњено зурили у њега, свога вољеног „планинског монаха“, „анђела-Моглија“… А ја сам стегнута срца у тој мртвој тишини ишчекивао његову одлуку. Најзад он рече: – Добро, све ћу испричати. Али уз један услов: да ми гарантујете да ме нећете предати милицији. – Сада ти, Сергеју, имаш само једну гаранцију: своју апсолутну искреност. Чим помислим да лажеш, овамо стиже милиција. 62
Опет се дуго премишљао. Видело се да нешто грозничаво калкулише, процењује да ли ће моћи некако да се измигољи или макар нешто ућари. Посматрати то било је толико непријатно да су нетрагом нестајали и последњи остаци сажаљења према њему. – Одакле да почнем? – напокон упита, бацивши испитивачки поглед на мене. Било је то очигледно трик-питање. Хтео је да испипа шта ја стварно знам. – Одакле хоћеш. Можеш од Омска. Можеш од Сухумија. А можеш и од својих авантура у Лаври. Али најбоље почни од самог почетка! По томе како је незадовољно погнуо главу схватио сам с олакшањем да сам погодио у мету. Премда последњим хицима – у резерви нисам имао више ништа. И Сергеј поче да прича. Био је криминалац, варалица, лопов. Крао је од детињства, а у осамнаестој се од неминовног затвора избавио захваљујући регрутацији у војску. Тамо је одмах запео за око сналажљивом начелнику складишта пука, па су заједно врло марљиво кренули да крчме војну имовину. Међу њиховим муштеријама нашао се, поред осталих, и парох који се бавио оправком рушевног храма. Тих година било је немогуће грађевински материјал за потребе цркве купити без нарочите дозволе опуномоћеника Савета за послове верских заједница, па је свештеник, по свагдашњој совјетској навици, преко Сергеја набављао и циглу, и цемент, и даске. Сергеј је понекад одлазио пароху кући и био је истински дирнут његовом искреном добротом и саосећајношћу, очинском бригом за „војничића“. А додатно га је чудило то што свештеник све то није чинио за себе – живео је сиротињски – већ за храм, за веру. Кад, једног дана, у пук бану контрола. Врло је брзо Сергеј схватио да ће га ортак-начелник, да би се сам спасао, пустити низ мутну реку. Зато без много размишљања покупи пазар, ухвати први воз и одвезе се куд било, само да је што даље. Воз га је довезао до Омска. Бегунац није имао куда даље, али се наједном сетио доброхотног пароха. Пронашао је храм, а онда је, представивши се као сироче, на више месеци стекао луку спаса у којој није знао за глад и несигурност. А почео је и да се мало-помало укључује у црквени живот, учи за њега нове речи и изразе, чуди се незнаној му благости и поверењу у односима међу људима. Ипак, с пролећа, осећајући да га убија чамотиња међу омским времешним црквеним светом, Сергеј поче да машта о слободи. А на све то старица-председница црквеног одбора, која га је звала унучетом, у знак пуног поверења повери му да плати годишњи прилог… Украо је новац иако је знао да је то био харач Совјетском фонду мира, сакупљен с великом муком, копејку по копејку. Покупио је из храма и све што му се свидело. И отиснуо се у слободу. Забављајући се до миле воље неколико дана, само што није доспео у милицију. И од страха опет одјури верницима, тим чудацима, лаковерним и необичним људима који су се као од шале могли мотати око прста. Допутовао је у древну Тројице-Сергијеву лавру, представио се као јерођакон Владимир и искрено се и сам зачудио како се брзо нашао у комплетном монашком руху, на све то још окружен пријатном, премда помало заморном пријатељском бригом. Међутим, његове наде да ће овде испословати нова лична документа никако да се обистине. Штавише, постајало је све опасније живети у Загорску, који су милиција и КГБ надгледали као на длану. – Али како си се усудио да служиш литургију? – упитах. Заиста сам то желео да схватим. Уз то, корисно је да му покажем да знам чак и такве детаље. – Добро, па шта сам могао? – утучено ће Сергеј. – Монаси су једнако наваљивали: „Како то, јерођакон си а не служиш?“ Па сам, ето… – Страхота! – узвикну Олесја. Сергеј уздахну и настави своју причу. Дознавши да у нашој земљи постоји место где се живи без икаквих докумената, где је топло и слободно, отпутовао је у Сухуми. За месец и по дана боравка на Кавказу обишао је подоста планинских келија и скитова. Њега, који се представио као јерођакон Владимир и донео вести и поздраве од монаха из Лавре, водили су онамо куда многе нису пуштали, испричали му оно што су мало коме казивали. Али Сергеју, наравно, ни на крај памети није било да у планинама остане. Ипак, овде је сазнао нешто важно: печорски старешина помогао је једноме монаху који је због болести сишао с планина да извади документа. Сазнао је и за трагедију монаха Августина… Све остало било нам је познато. Кад је Сергеј завршио причу, отишао је у своју „келију“. А ми смо остали. И опет нам је над главом висило питање, исто оно које нас је мучило последње две-три недеље: шта с њим да радимо? Али сад већ услед потпуно нових околности. 63
Кад сам на почетку данашњег разговора рекао Сергеју да сваког трена могу позвати милицију, нисам говорио истину. Нипошто га нисмо смели предати милицији! И то не стога што је Сергеј могао да иследнику исприча како смо више него озбиљно разматрали могућност куповине фалсификоване личне карте за њега. То је ситница. Највећа опасност била је у томе што је овај човек, боравећи у планинама, сазнао све основне путеве преласка Цркве из легалног положаја у илегалу. Познавао је ђаконицу Олгу и ђакона Григорија из Сухумија и знао за њихове везе с готово свим тајним келијама. Боравио је у планинским скровиштима, дознао путеве до стараца који су у планинама проживели читаве деценије. Органи реда много би му понудили за такве информације. А није било могуће ни пустити га сада тек онако: иди, брате, с милим Богом – он ће сигурно опет кренути да оперише по црквама и манастирима. Сутрадан смо се упутили у Лавру да за савет замолимо најугледније духовнике. Оци су се згражали од наше приче, дивили се путевима Промисли Божје, али никако да понуде конкретно решење. Ситуација је постајала све безизлазнија. А на све то наш се јунак, пошто је осетио да смо неодлучни, малопомало привикао, осетио се сигурнији, поново почео да шаље децу по сладолед… Утолико пре што је за њих и пред њима и даље био отац Августин. И тако нам после неког времена постаде очигледно да из целе те приче ипак постоји излаз. И то један једини. Састојао се у томе да Сергеј сам мора да се промени: да се покаје пред Богом и оде у милицију да све призна. Шансе да се све може десити управо тако, колико год то изгледало чудно, биле су знатне. Сергеја је дубоко погодила Промисао Божја кад је о његовом раскринкавању реч. Схватио је да му се на животном путу испречила свемоћна, непојмљива сила Божја. И у њој му се јавио Христос, који љуби и пружа спас. Видели смо да је, без обзира на све своје проблеме, Сергеј проживљавао прави духовни потрес. А и готово цела година живота у православној средини, покаткад врло наивној и лаковерној али ипак неупоредивој ни са чим, такође је утицала на њега. Озбиљно се замислио. И тако је, после дугих разговора, после исповести у Лаври, код архимандрита Наума, чему смо се неизмерно радовали, одлучио да прихвати казну за своје грехе. Али и кад је преломио, он је, сећам се, једнако одуговлачио. Зураб и ја отпутовали смо у Грузију да снимамо наш злосрећни филм, вратили се, а он је и даље живео код Вигиљанских. Кад је ипак смогао снаге, дуго се и врло дирљиво опраштао с децом и напокон отишао, поневши са собом, без питања наравно, неколико духовних књига и стари молитвеник. Из свеже штампаних књига, како је говорио, тешко му је да се моли. Недељу дана касније телефонирао је и рекао да иде да се преда. После месец дана у Москву је стигао истражитељ војног тужилаштва. Пошто се све што је Августин покрао чувало у мом стану, истражитељ је онде и одсео, да се не би трошио за хотел. Био је то натпоручник отприлике мојих година. На његову молбу показао сам му све главне московске робне куће, где је за своју натпоручничку плату накуповао поклоне за жену, две мрежице напунио димљеним кобасицама, инстант кафом и боксовима цигарета „марлборо“. Наравно, испричао је и о Августину, то јест о Сергеју. Испоставило се да се овај у истражном затвору понаша „чудновато“: не псује, не игра карте. Моли се. Зато су му криминалци већ прилепили надимак Светац (он му је остао током свих година робије). Сергеј је сарађивао са истражитељима, није крио кривицу. Ускоро је изведен пред суд; за сва дела изречена му је обједињена казна од осам година општег режима. Током свих година заточеништва Олесја и Волођа помагали су Сергеју. Слали су му новац, књиге, храну. Чак, на његову молбу, и бројеве Гласника Московске патријаршије. После осам година Сергеј се опет појавио у Москви. С радошћу смо га прихватили и дуго се присећали прошлости. Пред нама је био други човек – као гадарински бесни кад је Господ из њега истерао легион ђавола. Ђаволи су ушли у свиње, свиње се бациле с хриди у море, те је све пређашње – обмане, злочини, дволичност – све је било потопљено у морски бездан, све заборављено… Опет је живео код Вигиљанских. Деца – Николај, Александра и Настја – порасла су и већ знала праву причу о свом необичном пријатељу, „планинском монаху“ оцу Августину. Иако је горка истина децу веома потресла – дуго су плакала – све што се збило само је на крају учврстило њихову веру. Рекли су да Серјожу воле исто као што су некад волели оца Августина. Годину дана касније Сергеј је изненада обзнанио да је примио монашки постриг с именом Владимир, у архијерејском дому једне провинцијске епархије. Ускоро је рукоположен за јерођакона, потом унапређен у чин јеромонаха и поверено му је да обнови једну парохију. Руку на срце, све што се збивало с њим примали смо са извесном зебњом. С једне стране, наравно, радовали смо се због њега, а, с друге – понекад се у ту радост утискивао прави страх. 64
Био сам у то време већ јеромонах Донског манастира. Једном је тек рукоположени отац Владимир допутовао у Москву и свратио к мени у посету. У престоницу је стигао за то време скупоценим страним аутомобилом и то, како је сам објаснио, „да обави посао са спонзором“. Одлучио сам да озбиљно поразговарам с њим. Разговор је био компликован и дуготрајан, али учинило ми се да сам допро до њега. Подсетио сам га на то како му је сам Господ Исус Христос Својом нарочитом Промишљу омогућио нову спознају света. Како га је брижно водио спасењу, учио живој, некњишкој вери. Рекао му да сад, кад је постао прави монах и свештеник, постоји огромна опасност лажне уљуљканости, погубног самозадовољства, кад спољашње благостање може одвести у велику невољу, чак и пропаст. „Кад кажу: Мир је и немате се шта бојати, онда ће изненада напасти на њих погибао“ – упозорава нас све Христос. Наиме, с прихватањем монаштва и свештеничког чина у нашем се животу мења веома много тога, али не све. Исконско зло, што се гнезди у нутрини, увек ће нас прогонити и никад се неће одрећи покушаја да се увуче и дочепа свога главног циља – наше душе. И тек нас храбра борба са злом ради дивнога и многима несхватљивог циља – чистоте нашега срца – оправдава пред Богом. Али ако ту борбу Христос не види, он се од таквог свештеника, монаха, мирјанина удаљава и оставља га самог с оним што овај упорно бира за себе. А тај је избор увек један те исти – незасита гордост и жеља за задовољствима овога света. Време пролази, па те страсти, пре или касније, окрећу човеку који је напустио Бога своју праву, језовиту страну. Тад се уздиже Генисаретско језеро и из бездана на обалу почињу да излазе одавно утопљене, побеснеле свиње и бацају се на несрећника који је сам учинио свој избор између њих и Бога. „А кад нечисти дух изиђе из човјека, иде кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не нађе га. Онда рече: да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе празан, пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши живе ондје; и буде потоње горе човјеку ономе од првога“ (Јеванђеље по Матеју, глава 12,43-45). То се, на несрећу, догодило и Августину-Сергеју-Владимиру. Године 2001. прочитали смо у новинама да је јеромонах Владимир, који је служио у једном од провинцијских градова и тамо био чврсто повезан с локалном криминалном, разузданом, за једног монаха потпуно немогућом дружином, пронађен монструозно убијен у својој кући. Упокоји, Господе, душу уснулог слуге Твога убијеног јеромонаха Владимира!
65
ШТА СЕ У ТИМ ТРЕНУЦИМА ДОГАЂАЛО У ДУХОВНОМ СВЕТУ Шта је то случајност? Зашто цигла пада на главу управо одређеноме пролазнику – једноме од хиљаду? Оваква и слична дубокомислена размишљања муче човечанство хиљадама година. Једном су ми намесник архимандрит Онуфрије и духовник Лавре архимандрит Кирил поверили да помогнем да се на Кавказ, у планине, тамо где се већ много година у илегали подвижу монаси-пустињаци, превезе један од монаха из Лавре, јерођакон Рафаило (Берестов). Био је то монах потпуно ниског, дечјег раста, без браде, танушног гласа и уистину простодушан као дете. Завереничким шапатом отац Рафаилчић повери ми се да је по благослову оца Кирила принуђен да бежи у планине зато што се потпуно сам бори против екуменизма. На довратку своје ћелије у лаври прикуцао је лист из школске свеске с натписом: УА ЕКУМЕНИСТИ!!! Ни ја нисам осећао никакву наклоност према екуменизму, те се зато заузех Да му помогнем, премда сам јако сумњао у реалност изузетне опасности што се надвила над оцем јерођаконом. Нарочито не такве да се морало бежати из манастира. За мном ће сигурно кренути у жестоку потеру не би ли ме заточили у казамат! – страшним шапатом откри ми Рафаило. Он се изражавао ватрено, сликовито и веома високим стилом. Искрено говорећи, ни у „казамат“ нисам баш поверовао. Коме треба мали јерођакон? Отац Рафаило био је и сликар. Осим личних ствари он је канио да у планине понесе и прибор за иконописање, штафелај, боје и даске за иконе, да их има у резерви. Схватио сам да све то ја нећу моћи сам, те одлучих да позовем и свога друга, печорског искушеника Сашу Швецова, који је тада био на одсуству код родитеља у Москви. Уз благослов архимандрита Кирила придружио нам се још један младић са завршеном Московском духовном академијом, Константин. Сад је он игуман Никита и служи у Брјанској епархији. На железничкој станици у Сухумију дочекао нас је ђакон Григорије, маљав човек натмуреног изгледа, са својом супругом, ђаконицом Олгом, која је сушта супротност њему – веома брижна и предусретљива. Одсели смо у њиховој кући у улици Казбеги. Испоставило се да су ту налазили уточиште сви који су тајно одлазили монасима у планине. Отац Рафаило једва је чекао да се што пре докопа планинских келија, али то није могло да прође тако лако. Ђаконица Олга примила је телефонски позив из Загорска с упозорењем да градом већ колају гласине о томе како се јерођакон Рафаило запутио у Сухуми и како се спрема да оде у планине, где се живи слободно од совјетских власти, без икаквих личних докумената, пријава боравка и регистрација. Ако се о томе прича у Загорску, то ће ускоро знати и локалне власти. Тако је и било. Православци су у Сухумију радили на разним дужностима, зато смо већ сутрадан сазнали да је у сухумску милицију стигла директива да се ухвати опасни злочинац јерођакон Рафаило (Берестов), који намерава да пређе у илегалу еда би се бавио антисовјетском делатношћу и живео као лезилебовић. Врло ме је зачудило што су се узнемирујуће слутње маленог оца Рафаила показале тачне. А он се, мада се некако већ припремио на такав обрт у следу догађаја, тако испрепадао када је сазнао да су кренули у лов на њега, да се, баш као дете, од страха завукао под кревет и никако није хтео да изиђе. Ми смо се смејали, покушавајући да га извучемо. Све у свему, улога суровог зликовца и страшног државног непријатеља, на кога се обрушила велика милицијска потера, уз оца Рафаилчића апсолутно није ишла. Али, како било да било, поход у планине морао се одложити. Посаветовали смо се с печорским игуманом Адријаном, који је у Сухумију био у гостима код својих духовних чеда, и он је наложио да треба сачекати док будност милиције не ослаби. Нашој младој тројци – искушенику Саши Швецову, академцу Константину и мени – то је само ишло наруку. Целе недеље нисмо радили ништа, сем што смо се купали у мору и сунчали, све док то грозно беспосличење најзад није довело до најмрачнијег беса домаћина куће, оца Григорија. Кад нас једно јутро на ноге подиже у цик зоре, он свечано објави да су за беспосличаре прошла слатка времена. Најзад се и за нас нашло посла. Дан је као ретко кад био сунчан и врео. Мало даље од нас мрешкало се нежно море. Кад се све сабере, мени се ништа није радило. Но кад је морање, није питање: после доручка се одвукосмо за оцем Григоријем преко читавог града према месту које нам је он одредио за радне подвиге. Било је то на самој периферији Сухумија. Ђакон нас је довео до напола срушене зграде од цигала, коју је недавно купио будзашто. Издао нам је задатак да педантно раскрчимо ту рушевину, да би се од цигала које издвојимо могла направити летња кухиња. Предстојао нам је дуг, тежак и у дословном смислу прљав посао. Одваљивали бисмо део зида, затим изваљивали циглу по циглу, сваку чистили од старог осушеног цемента и педантно слагали за утовар у камион. Како нам је задао шта да радимо, отац Григорије се одмах орасположио. Повезао је главу великом белом марамом, због чега је дефинитивно почео да личи на брадатог разбојника, оседлао свој мотоцикл и кренуо за камионом, наговестивши да ће се вратити за неких пет сати. 66
Читавих пет сати ми смо, дакле, снуждено растурали високи зид, сложили читаво брдо очишћених цигала. А врућинчина – неподношљива. Зној нас је обливао, прашина од цемента разједала нам је кожу од главе до пете. Најзад се, нешто пре три поподне, појави отац Григорије, на камиону. На нашу срећу, ипак је одлучио да се побрине за нас: донео нам воде у канистеру од десет литара како бисмо стигли да му цигле сложимо пре него што умремо од жеђи. Пошто сам се напио воде, пожурио сам да се сместим на једино место где је била хладовина – под напола срушен зид. Хлада је било тачно за једног човека и ја сам се сместио таман како треба. Али срећа није дуго трајала: ђакон ме је позвао и нерадо сам морао да напустим то место у хладовини. Не сећам се више шта ми је отац Григорије рекао да радим, нешто ситно. Али када сам се поново запутио у хлад, тамо је већ уживао млади богослов Константин. Ја се мало устумарах и потрупках, али није било места чак ни да се тик уз њега наместим. Удаљих се. У том тренутку Константин примети како Саша Швецов натеже већ четврту или пету шољу воде. – Еј, па ти ћеш све да попијеш! – повика млади богослов. – Остави нам бар мало! Али овај га и не погледа, већ демонстративно настави да налива следећу. Константин крену на њега, оте му шољу, а лукави Саша предаде му посуду без борбе, па шмугну према спасоносноме зиду и свали се у хлад. Гледали смо га са завишћу. Али ни Саши није било суђено да ужива дуго. ‘ђакон Григорије виде да опет ништа не радимо, па зарежа: – Шта се ви тамо хладите?! Брзо, да се товаре цигле! Шоферу сам платио само за један сат. Нећу због вас да му дајем још три рубље! Ми се послушно одвукосмо на извршење задатка, а отац Григорије сада сам приђе спасоносној хладовини и задовољан се завали уза зид. Даље се све одиграло у једном трену. Товарили смо цигле у камион кад се наједном разлеже заглушујући тресак. Окренусмо се и видесмо да се над местом на које само што је сео отац Григорије, подиже густ облак прашине. Зид се неочекивано срушио. Када смо притрчали, кроз мутну завесу угледали смо несрећног ђакона затрпаног гомилом разбијених цигала. Тада ме је, сећам се, запрепастио повез на његовој глави: на наше очи он је од белог постајао црвен. Било је то као у филмовима о црвеним командантима, а прво што ми је пало на памет било је: „Ко је већ стигао тако брзо да га превије?“ Но пошто сам одмах схватио да се то крвљу пуни марама којом је отац Григорије скупио косу, ја, заједно са осталима, јурнух према њему. Отац ђакон био је без свести. Прионули смо да најпре поскидамо цигле с њега. Возач камиона пожурио је по хитну помоћ. Лекари су дошли за пола сата. Пошто су прегледали оца Григорија, суморно су промрмљали да је све то јако лоше и одмах га одвезли на операцију. После свега што се догодило отац Григорије је осам месеци прележао у разним болницама, издржао неколико операција, али још дуго није могао ни да служи нити да се врати у нормално стање. Те исте вечери Константин, Александар и ја поставили смо себи питање: зашто се управо отац Григорије нашао испод зида у тренутку када се он срушио? Па сваки од нас је, макар и накратко, седео под њим. Зашто се срушио управо на ђакона? И шта се то дешавало у духовном свету да нас наши Анђели чувари разноразним поводима одвлаче од тог проклетог места? Или је све то што се десило једноставно – случајност? Та питања су нас толико узнемирила да смо по одговор кренули оцу Адријану. Свештеник се замислио и рекао: Нећу моћи да одговорим на ваше питање. Рећи ћу само (то није тајна исповести нити нешто непознато) да отац Григорије већ неколико година литургију служи без претходног исповедања. И не само ја лично, већ и свештеници његовог храма више пута су МУ говорили да ће то на лоше Да изиђе. Али отац Григорије би само одмахивао: „Не морам, није обавезно. Касније ћу се исповедити.“ И једнако је одлагао и одлагао исповест. А ја сам знао да ће му се нека несрећа десити. С таквим се стварима не сме играти. После неколико дана, пошто смо напокон добили благослов од оца Адријана, кренусмо у планине, теглећи потешке руксаке са стварима оца Рафаила. Локална монахиња, невероватно снажна жена од неких четрдесет година, прихватила се да нас прати и сама на своја плећа навалила најтежи пртљаг. Ишли смо само ноћу, по месечини се ломатали стрмим планинским стазама и богазама, хватајући се за камење и шибље рододендрона. Дању смо боравили у монашким келијама, да нас ловци не примете. Видели смо трагове медведа и јелена. Јели смо укусни планински мед. Упознали се с планинским монасима. Неки од њих били су прави подвижници. Разговарали смо с њима, помагали у поправкама келија саграђених од стабала исцепаних секиром. Код једне предобре старе великосхимнице морали смо да останемо два дана: по околини су се мували ловци. За та два дана смазали смо све резерве намирница које је монахиња спремила за зиму. Није нам била намера да 67
се преједамо, али планински ваздух је у нама младима пробудио такав зверски апетит да ништа друго нисмо могли него да као омађијани таманимо и конзерве и пржени кромпир и некакве каше. Кротка монахиња једва је стизала да нам наспрема хране. Ни речи нам није рекла, али је после нашег одласка (како смо касније сазнали, на нашу срамоту) морала да сиђе с планине и поново спрема провијант за зиму. Напокон, шестог дана пута, крај планинског потока сретосмо друга оца Рафаила, јеромонаха Пајсија, веселог и ученог монаха, који већ неколико година ту живи. Пајсије!!! – продорно повика Рафаилчић и похрли к њему, газећи поток. Ту се и завршила ова прича. Преко силовитог брзака пренели смо ствари оца Рафаила. Пошто смо се опростили, кренули смо натраг и путем расправљали због чега и ради чега су се у нашим животима одједном појавиле ове планине, нови људи и сви ови необични догађаји.
68
БОГОСЛОВИ Једном приликом Јовану (Крестјанкину) приђе неки надмени младић са завршеном духовном академијом и, приликом представљања, између осталог изјави: „Ја сам богослов.“ Отац Јован веома се зачуди и упита: – Како то? Четврти? – Шта – „четврти“? – не схвати академац. Отац Јован му објасни: – Ми у Цркви знамо за три богослова: први је Јован Богослов, апостол и омиљени ученик Спаситељев. Други је Григорије Богослов. И трећи је Симеон Нови Богослов. Само њима је Света црква за две хиљаде година своје историје одлучила да додели име „Богослов“. А Ви сте, значи, четврти? Коме, дакле, и како Господ шаље духовну мудрост? У ствари, да би неко био богослов, уопште не мора да носи мантију и завршава духовне академије. „Дух дише где хоће! – задивљено понавља Христове речи апостол Јован. Једном смо с хором нашег Сретењског манастира били на нашем Далеком истоку, у војној бази стратешке авијације. После службе и концерта официри СУ нас позвали на вечеру. Та православна служба била је прва која је после много година одржана у том далеком војном граду. Разумљиво је што су нас људи гледали заинтересовано, као да смо неко чудо невиђено. Пред трпезом смо, као што је код хришћана нормално, очитали „Оче наш“. Заједно с нама молио се и крстио општепоштовани генерал. После нека два сата, када се гозби већ ближио крај, официри му се обратише: – Друже генерале, ево видели смо да сте се крстили. Ми Вас поштујемо, али Вас не разумемо. Вероватно сте стигли да мислите о многим стварима о којима ми још нисмо размишљали. Реците нам јесте ли за све ове године које сте проживели схватили шта је најважније у животу, у чему је његов смисао? Јасно је да се таква питања постављају тек онда када људи лепо, онако „по руски“ поседе за столом и прожму се међусобним поверењем и добронамерношћу. Ту генерал, прави-правцати армијски генерал, мало размисли па рече: У животу је најважније одржати чисто срце пред Богом! Био сам запрепашћен: по својој дубини и богословској прецизности тако нешто могао је да каже само прави беспрекорни богослов, мислилац и практичар. Али ја мислим да армијски генерал тога никако није био свестан. Уопште узев, свештеник може много да научи од људи који су, чини се, далеки од богословских наука, па чак и да се пред њима постиди. Током преговора о поновном уједињењу с Руском заграничном црквом поверио ми се архиепископ берлинсконемачки и великобритански Марко и признао да му се у Русији догодио један случај који га је натерао да поверује у то да духовне промене у нашој земљи нису пропаганда, већ реалност. Неком приликом возио га је по Подмосковљу један свештеник. Владика Марко је Немац и за њега је било необично да аутомобил јури брзином од сто четрдесет километара на сат иако знаци на тој траси прописују ограничење брзине на деведесет. Владика се дуго уздржавао, да би најзад на деликатан начин возачусвештенику указао на ту нелогичност. Овај се на то само насмејао наивној простодушности овога странца и убедио га да је све у савршеном реду. – А шта ако нас заустави полиција? – у недоумици ће владика. – И с њом је све у реду! – самоуверено одговори свештеник запањеном госту. После неког времена заиста их заустави саобраћајна милиција. Свештеник отвори прозор аутомобила па се крајње добродушно и самоуверено обрати младоме милиционеру: – Добар дан, шефе! Извини, журимо. Али милиционер није одговарајуће одреаговао на овај његов поздрав. – Ваша документа! – затражи му он. – Ма добро де, батали то, шефе! – узврпољи се свештеник. – Је л’ ти не видиш?.. Дакле, све у свему, ми се журимо! – Ваша документа! – понови милиционер. Свештенику би криво, а и срамота га је било пред гостом; међутим, ништа му друго није преостајало. Пружио је милиционеру возачку и саобраћајну дозволу, али није се уздржао да јетко дода: – Добро, ево! Ви сте ту да кажњавате, а ми смо ту да праштамо! На то га милиционер окрзну хладним погледом и рече: – Прво, не кажњавамо ми, него закон. А прашта Господ Бог! Не ви. 69
И ето тада је, како рече, владика Марко схватио да ако сада чак и милиционери на путевима по Русији размишљају у таквим категоријама, онда се све опет променило у овој „земљи која се умом не да појмити“.
70
ПРОПОВЕД У НЕДЕЉУ 23. ПО ДУХОВИМА 6/19. НОВЕМБАР 1995. ГОДИНЕ Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа! Црква нас данас на литургији подсећа на причу јеванђелисте Луке о догађају коме је апостол био сведок у рибарском градићу, о томе како је Господ Исус Христос исцелио жену која је скоро двадесет година патила од неизлечиве болести. Исцељење се одиграло некако необично: око Исуса Христа тискало се мноштво народа, сви су од Њега нешто хтели – једни да их избави од болести, други неко чудо, а неки ни сами нису знали шта би. Усред тог невероватног гурања, у гужви, Господ се окрену и Својим ученицима изненада постави необично питање: Ко Ме је малопре дотакао? Ученици се зачудише: Народ Те са свих страна беспоштедно гура, сви би да бар на трен освоје Твоју пажњу. А Ти питаш: ко Ме је дотакао? Христос одговори да све то јесте тако, али у свој тој гужви и тискању осетио је да је Његова Божанска сила одједном потекла ка једној особи. И тада је жена која је стајала у близини стидљиво признала да је она дотакла одежду Учитељеву. Стидљиво – зато што се по јудејским законима сматрало да је нечиста због своје женске болести и није смела да дотиче људе како их не би скрнавила. А признала је зато што је од тог тренутка непогрешиво осетила да болести у њој више нема! Као одговор на то Христос јој упути речи које су биле довољне да и њој и ученицима, и свима нама, објасне чудо које се десило: Велика је вера твоја! Иди у миру! Тако се занавек преплићу скрушена и свесилна вера у Бога и привремени човекови закони, који ни пет пара не вреде, лажни стид и бојазан од људске осуде. Наравно, сви се ви, браћо и сестре, сећате како смо пре два месеца славили шестсто година од догађаја у чију част је основан наш манастир – Сретење Владимирске иконе Мајке Божје – избављења Москве од најезде кана Тамерлана. Какав је то празник био! Тада је из Третјаковске галерије у наш манастир била донета древна чудотворна Владимирска икона Пресвете Богородице, највећа светиња Русије. У литији која је почела у Кремљу а завршила се овде, у Сретењском манастиру, учествовало је више од тридесет хиљада људи. Лила је септембарска киша. Његова Светост патријарх и многобројно свештенство у потпуно мокрим одорама лагано су ишли за иконом, а људи су стајали дуж улица и када би велику светињу проносили поред њих, падали су на колена, у баре, на мокри асфалт – нико није пазио на то како ће да клекне. Већ је било прошло два сата по поноћи када је најзад и последњи човек п огромног реда ушао у наш храм и поклонио се пред светињом. У опустелој Цркви, пред чудотворном иконом, која се издизала на постаменту, остали су само они који су обезбеђивали њено доношење и чување: историчари уметности из Третјаковске галерије, службена лица из градске администрације, високи чинови из милиције. Сви су стајали и ћутали. Слика народне вере која се то ком тих сати разоткрила пред њима била је запањујућа. Заједно с братством последњи пут сам се и ја до земље поклонио пред иконом. Потом смо целивали светињу, а ја сам рекао чиновницима: – Ево сада имате јединствену прилику у свом животу: да на овај дан и на оваквом месту можете прићи великој икони, да се помолите Царици Небеској. За неколико минута икону ће пребацити у музеј. Све разумем: ви сте људи с високим чиновима, али немојте пропустити прилику која вам се пружа. Чиновници су се згледали између себе, премештали се с ноге на ногу, збуњено се осмехивали, али се с места нису померали. Мислим да би се сваки од њих, да је овде сам, с радошћу поклонио овој древној великој светињи и молио се Мајци Божјој за нешто најинтимније. Али сада су, како каже Јеванђеље, „због страха од Јудеја“ сви стајали као да су се удрвенили. А онда један високи милицијски чин, намах поцрвеневши у лицу као совјетска застава, неочекивано иступи напред. Љутито се накашља, тутну своју шапку неком мајору, попе се степеницама до иконе и невешто се пред њом три пута поклони. Звучно цмокну армирано стакло и свесрдно поче нешто да шапуће Мајци Божјој. Још једном се потом незграпно поклони до земље и, идући натрашке, сиђе низа степенице. Истргну шапку из руку милиционера, који је сав запрепашћен зинуо од чуда, те се склони у страну, смркнуто прешавши погледом преко свију. – Браво, друже генерале! – рекох му. – Због овога Вас Мајка Божја никада неће оставити. – И окренух се према људима из музеја. – Готово, можете однети икону. 71
Прошло је недељу дана. За празничном трпезом окупили смо оне који су учествовали у припремама за наш празник – братију, многобројне људе из манастира, историчаре уметности из Третјаковске, градске чиновнике, наш хор. Напросто – да бисмо им свима захвалили. Дошао је и онај генерал. – А да знате, мени се онда десило чудо! – рече он, подижући чашу за здравицу.Поверио нам се, испричао шта му се то десило. Када је генерал те ноћи у храму чуо предлог и позив да се приђе чудотворној икони, он се у први мах једноставно уплашио, као и сви. Поред њега су стајали људи његовог ранга, чак и они од којих је зависио. Али управо тих дана генерала је задесила мука: његова старија сестра, која је живела у Владимиру, доживела је саобраћајну несрећу и биле су јој смрскане обе ноге. Одмах у Владимиру урадили су јој операцију која је трајала више сати, једну ногу су саставили и ставили је у гипс. Предстојала је нова операција, на другој нози, под дуготрајном наркозом. Како је генералова сестра у већ поодмаклим годинама, лекари су се плашили да њено болесно срце то можда неће издржати. Те ноћи је, зато, генерал одлучио да приђе икони Божје Мајке и да Јој шапатом каже: Мајко Божја, мени ништа не треба, све имам. Али ето моја сестра… Сутра мора на операцију. Бојим се да неће издржати… Помози јој! Сутрадан ујутро генерал је телефонирао у болницу да сазна како протиче операција. Међутим, рекли су му да операције није било, нити ће је бити. Пошто је он изразио неверицу, лекари су му одговорили да су јој јутрос, пре него што ће је одвести у операциону салу, урадили рендгенски снимак и он је показао да су смрскане кости ноге распоређене управо онако како треба да би правилно срасле. По свему судећи, те ноћи се болесница подесно окренула, кости су се разместиле на најпогоднији начин и докторима је преостало само да јој, не губећи време, ставе гипс. Оно што смо данас из јеванђељског читања о исцељеној жени чули, догодило се пре две хиљаде година на периферији Римске империје, у забаченом галилејском градићу Капернауму. А случај с генералом милиције и његовом сестром – пре два месеца, код нас у Москви. Јеванђељски догађаји се многима чине као чудесна и неостварива бајка. Узвишена, лепа, која човека (ма шта човека – човечанство!) чини бољим. Све-све, али ипак – бајка… А то је погрешно! Апостол Павле је једном дошао до великог открића – тако важног да свако од нас треба да га увек има на памети. Јер – нама се то само чини да се открића дешавају једино у физици или медицини. Елем, апостол Павле открио је најважнији, фундаментални закон нашег света. И формулисао га овако: „Господ Исус Христос је исти јуче и данас и вавек!“ Шта овоме може да се дода? Само једно древно и радосно: амин!
72
О МОЛИТВИ И ЛИСИЦИ ИЗ ПРОЛОГА У Египту, где је у дубокој давној хришћанској старини било доста великих манастира, један монах дружио се с неуким простодушним сељаком-фелахом. Сељак једном рече монаху: И ја поштујем Бога, који је створио овај свет! Свако вече сипам козје млеко У чанче и стављам га испод палме. Ноћу Бог долази и испија моје млекце. Оно се Њему јако допада! Никад се није десило да у чанчету остане млека. Када је чуо те речи, монах није могао да се не насмеје. Он добродушно и једноставним речима објасни своме пријатељу да Богу није потребно козје млеко. Ипак, сељак се тврдоглаво држао своје приче. Онда је монах предложио да следеће ноћи кришом прате шта се догађа пошто чанче с млеком оставе под палмом. Речено – учињено: те ноћи су се монах и сељак притајили мало даље и по месечини ускоро видели како се чанчету прикрала лисица и полаптала млеко до последње капи. Сељака као гром да је ударио када је то видео. Да – скрушено признаде он – сад видим – то није био Бог! Монах је покушао да утеши сељака па му стаде објашњавати како је Бог заправо Дух, како је Он потпуно другачији од нашег света, да Њега људи спознају на нарочит начин… Али сељак је само стајао пред њим оборене главе. А онда је заплакао и пошао у своју колибу. И монах се запутио у келију. Али кад јој се приближио, крај врата, запрепашћен, угледа Анђела како му препречује пут. Монах у страху паде на колена, а Анђео рече: Тај обични човек из народа нема ни васпитања, ни начитаности, ни мудрости да би Бога поштовао другачије од онога како је он то радио. А ти си му својом мудрошћу и књишком начитаношћу одузео ту могућност. Рећи ћеш да си несумњиво исправно расудио? Али једно ти не знаш, о, мудраче: Бог је сваке ноћи, гледајући искрено срце овог сељака, слао лисицу до палме да би га утешио и примио његову жртву.
73
О АНЂЕЛУ ЧУВАРУ Анђели чувари не само да нас надахњују на добре мисли о вечном спасењу већ нас заиста чувају у разним животним ситуацијама. Реч „чувар“ није никаква алегорија, то је драгоцено искуство многих генерација хришћана. Није без разлога, на пример, то што нас Црква позива да се у молитвама за путнике Господу молимо за посебну бригу Анђела чувара. И заиста, да ли нам је игде толико потребно да нас Бог посебно чува колико на путовањима, која каткад могу бити испуњена непредвиђеним опасностима? Пре неких тринаест година био сам у Псковско-Печорском манастиру заједно с нашим парохијаном Николајем Сергејевичем Леоновом, професором историје, генерал-потпуковником обавештајне службе, с којим сам током више година учествовао у телевизијској емисији „Руски дом“. Тамо се Николај Сергејевич први пут срео и упознао са оцем Јованом (Крестјанкином), који не само што је на њега оставио огроман утисак већ му је, како је сам Леонов причао, својим молитвама доста помогао. Николај Сергејевич је тих година тек почео да улази у живот Цркве и у њему су се појављивала бројна питања. Посебно ме је замолио да му објасним учење Цркве о анђеоском свету, о анђелима чуварима. Ја се јесам трудио, али без обзира на сву деликатност Николаја Сергејевича, осећао сам да је разочаран мојим невештим објашњењима. Било ми је криво, али шта ми је друго преостало сем да се ослоним на помоћ Божју. За Москву смо из Псковско-Печорског манастира кренули у рано летње јутро, уз добре жеље и поуке оца Јована. Предстојао нам је дуг пут те сам, пред сам полазак, замолио механичаре из манастирске гараже да погледају ауто и доспу уље у мотор. Онда смо појурили празним друмом. Док сам се возио, помно сам слушао причу Николаја Сергејевича о једноме од његових далеких службених путовања. Николај Сергејевич ми је ту причу одавно обећао, а ја у животу нисам срео интересантнијег приповедача од Николаја Сергејевича. Њега увек слушаш без даха. Тако је било и овога пута. Одједном ухватих себе у чудној мисли да се ево сада, овога трена, с нама дешава нешто посебно. Ауто је ишао нормално, као обично. Ништа, ни уређаји, ни равномерно кретање аутомобила, ни мирис у путничкој кабини нису будили стрепњу. Но, без обзира на све то, осећао сам се све нелагодније. – Николаје Сергејевичу, чини ми се да се с колима нешто дешава – рекох, одлучивши да прекинем свог сувозача. Леонов је веома искусан возач с дугогодишњим стажом. Пошто је пажљиво проценио ситуацију, уверавао ме је да је све у реду. Моја необјашњива узнемиреност није, међутим, пролазила, већ је, напротив, из секунде у секунду бивала све јача. – Мислим да треба да се зауставимо – рекох најзад. Николај Сергејевич опет пажљиво погледа уређаје на табли. Ослушну мотор, зачуђено ме погледа и понови да, по његовом мишљењу, немамо о чему да бринемо. Међутим, када сам трећи пут, већ потпуно збуњен, почео да понављам како морамо да станемо, Николај Сергејевич ме послуша. Само што смо закочили, испод хаубе покуља црн дим. Искочисмо на пут. Отворио сам хаубу а из мотора сукну уљани пламен. Николај Сергејевич са задњег седишта дохвати свој сако и њиме угаси ватру. Када се дим разишао, схватили смо у чему је ствар. Механичари у манастиру сипали су уље у мотор, али су заборавили да затворе поклопац, остао је поред акумулатора. Из незатвореног отвора уље се читавим путем изливало на усијани мотор, али због велике брзине дим и мирис су пролазили испод точкова кола, тако да ми у затвореном аутомобилу ништа нисмо осећали. Да смо још километар-два тако возили, све је могло трагично да се заврши. Пошто смо кола колико-толико довели у ред, полако смо кренули назад, у манастир; ја тада упитах Николаја Сергејевича да ли су му потребна додатна објашњења у вези с анђелима чуварима и њиховим учешћем у нашој судбини. Николај Сергејевич одговори да је за данас сасвим довољно и да је то догматско питање потпуно схватио.
74
О ЈЕДНОЈ СВЕТОЈ ОБИТЕЉИ ПРИЧА КОЈА МОЖЕ ДА УЂЕ У БУДУЋИ ПРОЛОГ Негде у дубини Русије био је, пред Револуцију, један манастир о коме су колале ружне гласине да су монаси у њему листом ленчуге и пијанице. Током грађанског рата у градић поред кога се налазио манастир бануше бољшевици. Окупише становништво на пијачном тргу, а у строју дотераше и монахе. Комесар се тада гласно обрати народу, показујући на црнорисце: Грађани, становници града! Сви ви боље од мене знате ове пијанице, ждероње и нераднике! Сада је њиховој власти дошао крај. Али да бисте посве схватили како су ови лезилебовићи вековима магарчили радни народ, ми сад на ову земљу пред њима стављамо њихов Крст и њихово Јеванђеље. Сада, на ваше очи, нека сваки од њих изгази ово оруђе обмане и поробљавања народа. Онда ћемо их пустити, нека се носе куд који. Неки у гомили се на то насмејаше. И тада, уз повике и гласно исмевање, иступи игуман – крупан мушкарац широка испијена лица и црвена носа, те рече, обраћајући се својим монасима: – Е па, браћо, живели смо као свиње, да бар умремо као хришћани! Ниједан се монах не помери с места. Све су их истог дана посекли сабљама.
75
О НАЈДИВНИЈОЈ СЛУЖБИ У МОМ ЖИВОТУ За Руску цркву у совјетско доба није било, чини се, ужаснијег симбола разарања од разарања Дивејевског манастира. Ова обитељ, коју је основао преподобни Серафим Саровски, била је претворена у страшне рушевине што су штрчале изнад убогог совјетског рејонског центра, у шта се претворио некад славни и радосни град Дивејево. Власти нису манастир разориле до темеља. Оставили су ове руине као симбол своје победе и вечног поробљавања Цркве. Поред главне капије манастирске обитељи подигли су споменик вођи револуције, који је строго дочекивао свакога ко би пришао уништеном манастиру. Све је овде говорило да повратка у прошлост нема. Чинило се да су пророчанства преподобног Серафима о величанственој судбини Дивејевског манастира, тако омиљена у целој православној Русији, заувек погажена и исмејана. Нигде, ни у ближој ни у даљој околини Дивејева, није остало ни трага каквог активног Божјег храма – сви су били уништени. А у некад славном Саровском манастиру, као и у граду око њега, смештен је један од најбрижљивије чуваних тајних објеката Совјетског Савеза под називом „Арзамас-16“. У њему се производило нуклеарно оружје. Ако би и долазили на тајно поклоњење у Дивејево, свештеници би то чинили кришом, преобучени у световно одело. Али и тако би им улазили у траг. Оне године кад ме је судбина први пут довела у рушевни манастир, ту су ухапшена двојица јеромонаха која су дошла да се поклоне дивејевским светињама. У милицији су их сурово претукли и петнаест дана држали у ћелији на залеђеном поду. Те зиме ме је сјајни, веома благи монах Тројице-Сергијеве лавре, архимандрит Вонифатије, замолио да га пратим на путу у Дивејево. Према црквеним правилима, свештеник који на далеки пут носи Свете дарове – Тело и Крв Христову – мора да са собом обавезно поведе помоћника како би велику светињу заједно штитили и чували у случају непредвиђених околности. Отац Вонифатије тада се у Дивејево спремао да би причестио старе монахиње које су становале у околини манастира, последње живе, још из времена оне предреволуционарне обитељи. Требало је да путујемо возом, преко Нижњег Новгорода, ондашњег Горког, па колима за Дивејево. У возу, отац целе ноћи није ни легао јер је о врату, на свиленом концу, носио дарохранилницу са Светим даровима. Ја сам спавао на лежају поред њега, будио се с времена на време уз клопарање точкова и сваки пут видео исто: отац Вонифатије седи за сточићем и под слабом ноћном светиљком вагона чита Јеванђеље. Стигли смо у Нижњи Новгород – родно место оца Вонифатија – и одсели у кући његових родитеља. Отац Вонифатије дао ми је да читам књигу од пре Револуције – први том дела Игњатија (Брјанчанинова), те до зоре нисам ока склопио, откривајући, за себе, овог изузетног хришћанског писца. Изјутра смо кренули пут Дивејева. Требало је превалити осамдесетак километара. Отац Вонифатије потрудио се да се обуче тако да у њему не би могли познати свештеника: пажљиво је скуте доње мантије задигао под капут а дугачку браду заклонио шалом и крагном. Већ се смркавало када смо коначно стигли на циљ нашег путовања. Кроз прозор аутомобила и повесма фебруарске мећаве, узбуђен, назрео сам високи звоник без куполе и скелете порушених храмова. И поред ове претужне слике, фасцинирала ме је необична моћ и тајанствена енергија ове велике обитељи, а ништа мање и мисао о томе да дивејевска обитељ није пропала већ живи свој скровити живот, незнан овоме свету. Тако и јесте било! У оронулој брвнари, на крају Дивејева, наишао сам на нешто што ни у најсветлијим сновима нисам могао да замислим. Затекао сам увек победоносну, несломљену Цркву, радосну у свом Богу – Промислитељу и Спасу. Управо сам овде почео да схватам велику снагу смелих речи апостола Павла: „Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје!“ И још нешто: најдивнија и најупечатљивија црквена служба у мом животу није служена у некој величанственој саборној цркви, нити у храму славном због своје старине, већ управо у рејонском центру Дивејеву, у нахереном кућерку у улици Лесној, број шеснаест. Тачније, није то био чак ни кућерак, већ старо дрвено купатило преуређено за становање. Кад сам се први пут овде нашао, заједно са оцем Вонифатијем, угледао сам собицу с необично ниском таваницом, а у њој десет баш времешних старица. Најмлађе су одавно биле превалиле осамдесету, а најстаријима је, сасвим сигурно, било и преко сто. Све су оне биле у простим хаљинама, какве иначе носе старице, и с обичним марамама. Никаквих мантија, монашких апостолника и камилавки. Какве црне монахиње! Најобичнији бапци – помислио бих кад не бих знао да ове бакице можемо сматрати најхрабријим нашим савременицима, правим подвижницама, које су дуге године и деценије провеле по затворима и логорима. И без обзира на сва та искушења, у души само увећале веру и верност Богу. 76
Био сам дирнут што је, на моје очи, отац Вонифатије – тај уважени архимандрит, настојатељ храмова у патријарховим одајама Тројице-Сергијеве лавре, заслужни и познати московски духовник – пре него што ће благословити ове старице, клекао пред њима и поклонио им се до земље! Истину говорећи, нисам веровао својим очима. А свештеник је тада, већ уставши, почео да благосиља старице што су му, трапаво шепесајући, прилазиле једна за другом. Видело се како се искрено радују његовом доласку. Док су отац Вонифатије и старице размењивали поздраве, погледао сам око себе. По зидовима собичка, испред икона, слабашно су горела кандила. Једна икона одмах је падала у очи. То је био дивно осликани лик преподобног Серафима Саровског. Лик старца зрачио је таквом добротом и топлином да је тешко било одвојити поглед од њега. Како сам касније сазнао, ова је икона насликана пред саму Револуцију, за нову Дивејевску цркву, коју нису стигли да освештају. Икону су чудом спасли скрнављења. У међувремену почеле су припреме за вечерње. Остао сам без даха када монахиње из својих тајних скровишта стадоше да ваде аутентичне ствари преподобног Серафима Саровског и ређају их на грубо склепан дрвени сто. Ту је био келијски епитрахиљ, његове вериге – тежак гвоздени крст на ланцима, кожна рукавица, старинска тучана шерпа у којој је старац спремао себи храну. Ове светиње су после разарања манастира ишле из руке у руку, од једних дивејевских сестара другима. Кад отац Вонифатије обуче одежду и изговори возглас за почетак бденија, монахиње наједном некако живнуше и запеваше. Како је то чудесан, задивљујући хор био! „Господи, возвах к тебје, услиши мја“ – возгласи грубим, храпавим, старачким гласом монахиња-канонарх. Имала је сто две године, а скоро двадесет проживела је у тамновању и прогонству. Све те величанствене старице запевале су заједно с њом: „Господи, возвах к тебје, услиши мја. Услиши мја, Господи!“ Била је то служба која се речима описати не може. Гореле су свеће. Преподобни Серафим посматрао нас је с иконе својим бескрајно благим и мудрим погледом. Несвакидашње монахиње скоро су целу службу појале напамет. Тек покаткад би понека од њих погледала у дебеле књиге, служећи се не наочарима, већ лупама с дрвеним дршкама. Исто су тако служиле у логорима, у прогонству, а и после логора, када су се вратиле овамо, у Дивејево, и скућиле се у овим страћарама на крају вароши. Све то било је за њих уобичајено; ја пак нисам знао да ли сам на небу или на земљи. Ове старице-монахиње поседовале су толику духовну снагу, такву силу молитве, такву храброст, кротост, доброту и љубав, такву веру, да сам управо тада, на тој служби, схватио: оне ће одолети свему – и безбожној власти, и целокупној њеној моћи, и неверовању спољног света, и самој смрти, које се нимало не плаше.
77
МАТИ ФРОСЈА Домаћица кућерка у Лесној улици у Дивејеву, где су се чувале личне ствари преподобног Серафима, била је схимонахиња Маргарита. Годинама, међутим, нико није знао да је она потајна монахиња и схимница. Сви су је звали мати Фросја, или само Фросја, мада је била вршњакиња века: године 1983, када сам први пут дошао у Дивејево, мати је била управо напунила осамдесет три године. Тајно монаштво појавило се током последњих прогона Цркве у двадесетом веку. Монах или монахиња би, по примању тајног пострига, остајали у спољном свету, носили би обичну одећу, често радили у световним установама, али су се строго придржавали монашких завета. О постригу, као и о новом имену требало је да зна само духовник. Чак су и за време причешћа у обичним храмовима ови подвижници изговарали име које су имали као мирјани. Тајни монах био је, на пример, знаменити руски филозоф и академик Алексеј Фјодорович Лосев – у монаштву је наречен монах Андроник. На свим фотографијама академик Лосев обично је имао неку чудну црну капицу и наочари дебелих стакала. Алексеј Фјодорович такве је наочари носио јер је био скоро изгубио вид после неколико година проведених у логору на Беломорско-балтичком каналу. А чудну црну капицу није носио зато што се плашио прехладе, као што су сви мислили. То је била скуфија, једини део монашке одежде који је монах Андроник себи допуштао да носи, увек. После рата отпочео је другачији период црквеног живота. Кренуло се с отварањем храмова и манастира. Нови постризи у тајно монаштво почели су да губе значај. И управо се тада у пуној мери испољио закон који каже да се историја понавља прво као трагедија, а затим као фарса. У црквеним круговима колају анегдоте како се на литургији једна жена, сва у црном, одлучно пробија кроз смерну гомилу парохијана да би била прва на причешћу, гласно изговарајући своје име: „Тајна монахиња Лукерија!“ Митрополит Питирим испричао је виц који је црквеним круговима кружио педесетих година. Једна московска дама дође својој познаници у посету. Ова је седела за столом и ређала пасијанс. Узбуђена гошћа крену да шапуће: „Марија Петровна! Марија Петровна! Никоме не смем да кажем, то је тајна, баш велика тајна! Али вама ћу рећи… Јуче сам примила тајни постриг, с именом Конкордија.“ Домаћица мирно спусти карту па одговори: „Па шта? Ја сам ево већ другу годину у великој схими!“ За мати Фросју сви су годинама мислили да је бивша манастирска искушеница. И кад би радозналци започели с питањима о монаштву, мати би одговарала, и то сасвим искрено, да је некад била удостојена да постане искушеница у Дивејевском манастиру. Своје монашко име принуђена је да открије тек почетком деведесетих година, по благослову игуманије Сергије, настојатељке обновљеног Дивејевског манастира, у који се мати Фросја преселила три године пре свог упокојења. Све до тада била је једноставно Фросја. Притом се према самој себи односила прилично скептично, понекад чак као презриво. Једном смо у Издавачком одељењу објавили врло лепу илустровану публикацију посвећену преподобном Серафиму и историји Дивејевског манастира. То је било прво издање такве врсте у совјетско доба. Чим ми се указала прилика, однео сам књигу матери Фросји. Била је толико модерна, толико су блештали гланц папир и јарке боје, да се чинило да је у ову сиромашну колибу у Лесној улици дошла из друге галаксије. Али матери се публикација веома допала. Почела је да разгледа слике и радознало листа странице. – Гле, отац Серафим! – пљесну она рукама кад угледа лепу икону преподобног. – Мајчица Александра, наша добротворка – то је мати Фросја препознала Агафју Семјоновну Мељгунову, прву управитељку Дивејевског сестринства. Мати Фросја је одлично познавала целу, скоро двестагодишњу историју Дивејева. – А ко ли је ово?! Николај Александрович! Мотовилов! Напослетку је мати отворила последњу страницу и угледала своју сопствену фотографију. За секунд је остала без речи. А потом пљесну рукама, искрено негодујући: – Фросјо, бре, шта ћеш ти ту?! Срам те било! Још кад сам први пут, са оцем Вонифатијем, дошао у Дивејево и када смо се тада поздрављали на одласку, мати Фросја ме је врло непосредно замолила да поново дођем како бих оправио кров и шупу. Обећао сам да ћу то свакако учинити. Преко лета сам се заиста вратио у Дивејево и повео са собом двојицу пријатеља. Ноћивали смо у шупи, на сењаку, преко дана обављали поправке, а увече шетали по порушеном манастиру, молили се с овим дивним монахињама и слушали приче мати Фросје, које ни са чим не могу да упоредим. Приповедала нам је о старом Дивејеву, о томе како је током деценија совјетске власти манастир живео под руковођењем оца Серафима, што у затворима, што у логорима, што у прогонству. Или ево, као сада – око разорене обитељи. Видело се да је мати хтела да пренесе све што је чувала у свом сећању како то не би с њом нестало. 78
АУТЕНТИЧНА ПРИЧА МАТИ ФРОСЈЕ, КОЈУ САМ СНИМИО НА МАГНЕТОФОН И ПАЖЉИВО ПРЕКУЦАО, УЗ НЕЗНАТНЕ ИСПРАВКЕ Још кад сам била мала, родила се у мени онако једна жеља: да се не удајем! Отац је знао често да попије. Често је бивало да кад не дође за видела, можеш бити сигурна да ће ноћу да направи русвај. И тако ти, ето, мама и ја чекамо, стрепимо… Чујемо, куку, Мајко Божја – трас! – залупи се капија. Отац се враћа пијан. Улази. – Дај вечеру! – у које год доба да дође. Мама служи вечеру… Свидело му се јело или не, обавезно на крају заврљачи тањир на мајку! Гледам ти ја све то, гледам, па велим: – Света Богородице, сачувај ме од такве удаје! Имали ми комшиницу, звала се Улита. Негде јој нешто однело два прста на руци. Па ја тако помислим: „Господе Боже, е да ми је да и мени нешто тако отфикари, само да ме нико не узме! Јер, хтела ја или не хтела, удаће ме, па Бог!“ Стално сам молила Свету Богородицу: „Мајко Божја, Ти ме удоми.“ Али никоме ништа нисам говорила. Само мајци. Онда прође време, кад: мој братучед Гриша и тетка, очева сестра Марија, одлучише да оду у манастир. У Саров и у Дивејево. Били су старији од мене, а ја баш млада. Окупим ти ја да их молим: – Поведите и мене! Они ни да чују. А ја онда: „Света Богородице! Владичице! Е, ако ме сад не поведу, свеједно ћу да побегнем!“ Тако сам била расположена. Не желим да живим у грађанству. Ови се већ спремају, а ја сва дрхтим: „Оче Серафиме, помагај! Једном су се мама и отац одмарали, беше неки празник, не баш велики. Па мајка, иако ју је био страх да каже, ипак вели: – Знаш, тато, Маша путује за манастир и Гриша… – Па шта? – Па дај и Фросју да спремимо, да иду заједно… Отац ће на то. – Шта ти је, да ниси полудела? Па ућуташе… Мајка се бојала да још нешто каже, отац је био много строг. Ћуте. Отац ћути, ћути, па наједаред вели: – Фросјо, јеси л’ чула шта каже мајка? – Чула сам… – Па, шта ти кажеш? Ја велим: – Нисам против. Слажем се ја… И ништа више. Ћутим. Овамо сва дрхтим: „Света Богородице, сад ми се решава судбина! Оче Серафиме, помози!“ А се тата замислио. Ипак је у њему било страха Господњег. Никоме ништа није рекао, него је овако преломио. Имали смо три јунице. Отац их је чувао јер у породици су биле три девојке за удају – за сваку треба по једна крава. У ондашња времена био је обичај: кад удају девојку, уз њу иде и крава као мираз. Кад, отац узе краву намењену за мој мираз и одведе је на вашар. На продају. Па после прича: – Узмем ти ја да врачам: – вели – има да тражим за твоју јуницу дупле паре. Ако даду – пуштам те у Дивејево. Ако ме дигну на спрдњу – остајеш код куће. Стигне ти он на вашар. Тамо марве колико ти душа ‘оће. Шта ће куд ће, таја се смести онако с краја. „Осврнем се ја унаоколо – прича он. – Ма каква наша јуница! Има ту бољих кол’ко ‘оћеш! Ал’ тек што сам осмотрио, кад, одједном видим трчи неки чича – у гуњчету, капа му се накривила. Нит шта гледа, нит кога пита, него правац до мене. ‘Добра ти је јуница! – рече. – Колико кошта?’ Ја не стигнем ни да се опасуљим, ал’ лупим дупло – двадесет четири рубље! Двадесет четири!!! А јуница вреди дванаест увр’ главе. Чича, међутим, ништа, још се обрадовао. Реч није рек’о, да му је скупо и тако то, него само: ‘Дај!’ И ‘ајд’, пљас-пљас, рука руци!“ 79
Одведе чича јуницу. Отац је био ко да је пао с крушке. Само тако стоји, држи оне паре у руци. Вратио се кући. Ћути. Сео да вечера. Мајка га служи, а отац је пита: – Па шта бива, ‘оће ли Маша у Дивејево? Мајка му: – ‘Оће… – А Гриша у Саров? – ‘Оће… – А Фросја? Мајка сва уздрхта. – Е то већ како ти… Отац погледа у њу, па вели: – Спремај је, жено! И тако ти ми кренемо утроје. Петог маја. Деветсто петнаесте. Стигнемо ми у Дивејево… Колико ми се само свидело то место! Свуда је чистоћа, ред. Нико ништа није урадио а да прво није промислио. Од келија до саме цркве направили рампе од дрвета. Дивота је била, да! А тек како су појали – ма, ко прави анђели! Појаца је било много. Имало је одакле и да се бира – читавих хиљаду сестара! Дали су ми послушање да чувам јунице на салашу, на речици Сатис. Онде смо и живеле. Оно, моја се тетка Маша ускоро вратила кући. Није остала овде да живи. Јер какав је био наш манастир? О манастирском трошку ама једну блузицу, једну одрпину да су дали – ма ништа, него оно што си понела из родитељске куће, то ти је. А и брат Гриша је напустио Саров кроз једно годину и по дана. А Гриша је једаред свратио до мене на Сатис, није да није. Додуше, не баш код мене, него су били овде у пролазу, кад су ишли по сено. Види мене Гриша код крава у лаптима па се само смешка: Ти у лаптима, а? Не бих ја то обуо! Баш тако је рекао! Монаси су од манастира добијали одећу, чак и чизме. Зато се он уобразио. Е, а како се тек показао као богат човек? Дао ми десет копејки! Монахиње су потом терале шегу: гле ти њега, веле, богаташа, кол’ке је паре сестри оставио. Ма нека га… Узохолио се! Није му, ваљда, било суђено. И мука га нека уватила, није остао у манастиру, отишао, ништа ми није рекао. А мени је Бог дао снаге! Да… Само, кад је Гриша стигао кући па испричао родитељима како сам у лаптима и како тамо тешко живим, мајка ми се расплакала. Сели су за сто, Гриша узео погачу у руке, па каже: – Е, ово ти је Царство Небеско! А тамо њега нема! Испада као да му је погача Царство Небеско! Мама се ту још више расплакала. А Гриша још није ни био окусио монашки живот. Није имао тешко послушање: у пекари је пекао хлеб. Када би дошао неки архијереј, само је држао његов штап. Коса му је била дугачка, сва онако гргурава, до рамена! Зато га је ђаво узео под своје. Али Гриша то није схватао. Да… Ево, децо, шта ћу да вам кажем, и да ми то опростите, кумим вас Христом Богом! Спремате се за манастир? Је л’? Спремате се… Онда овако – прво да знате: не осуђујте ни монахе, ни старије. Будете ли осуђивали, нећете ви тамо пустити корење. Одмах има да летите! Дошао ту скоро код нас, из Загорска, из Лавре, један Василије, јерођакон. Чујем ти ја од њега како осуђује монахе: погрешан, вели, живот воде. Те му ово не ваља, те му оно не ваља. А ја ти њему: – X брате, стани мало! Ни сам ти – кажем – нећеш остати да живиш у манастиру. Тако и би! Напустио је он Лавру. Да… Има правило: кад видиш неки грех код неког монаха или јеромонаха или старији нешто ради наопако, твоје је да не обраћаш пажњу! Окрени се на другу страну и не гледај никога! Нека их, нека греше. Како је отац Серафим говорио: „Нека живе колико треба, једу наш хлеб. А кад дође време, склониће их Сам Господ.“ Клоните се тога – осуђивања! Не осуђујте! Није то на нама – Господ ће Сам све исправити. Каквих ли само слабости нема код људи! Ал’ није то твоја ствар. Не гледај таквога. Нико му није судија. Ето, тако вам је то, децо! А Гриша је био такав да је све осуђивао. „Ово му није добро! Оно му не ваља! А ни треће му није по вољи! Него треба овако! Какав је то монах? И Бог ти њему лепо – чибе! И избаци га из манастира. Кад ‘оћеш да живиш ко да си Бог, па онда, брате, живи сам. Само, као што је блажена старица Агаша понекад знала да каже: „Моли се на сваком кораку: ‘Света Богородице, заштити моју чедност, не одузми ми Царство Небеско, не одузми ми свету Твоју обитељ!'“ Онда ћеш да ојачаш и остаћеш жив. Јер од ђавола се роји на све стране. 80
Негде сам видела сличицу: преподобни Сергије, а унаоколо све неке страшне зверке, разни крокодили око њега. А он, човек, стоји и моли се. Јесте и ви видели? Који ли су оно крокодили? Знате? Па то су ђаволи и људска похлепа! Али молитва све спасава. Будеш ли осуђивао другога, нигде се нећеш скрасити, јер то је Богу гадно. Гледај шта ти радиш! А сада се ја већ молим ево овако: „Света Богородице, стиже и смрт… Не остави ме!“ Само Она, Владичица, помаже и чува нас све, где год човек да се нађе. И у затвору сам била, и у прогонству. Стално сам понављала: „Возбраној војеводје победитељнаја!“ Само сам се тако молила и сачува ме Господ. Тада смо живели на Сатиском салашу. Земљишта смо имали много, од неког дародавца. И стоке смо много гајили. Тамо сам напасала телад. Једном доведоше из Сарова једну јуницу. Хтели су да се и код нас запате такве краве. Онде су биле белкасте, онако крупне! А наше су биле руменкасте, поситне. Ову саровску јуницу много смо пазили. Било је забрањено да је две године пуштамо у велико стадо. Може, значи, тек од треће године. И једаред, кад је тој јуници било једно две године, зачује ти она велико стадо на другој обали – ричу краве. Моја ти се јуница распамети! Сва се успали, па уд’ри тамо, код њих, у велико стадо. А то се не сме! Ја за њом! Трчим, трчим, кад она – бућ! – у реку, у Сатис, и заплива. А тај наш Сатис, боме, дубок! Јуница ти преплива на другу обалу па потрчи ка великом стаду. А ја на обали! Пала сам на колена и вапим: Оче Серафиме! Шта ти је, бре, зар не видиш ти ово! Побеже јуница! Баш сам оваквим тоном почела да грдим преподобног: „Зар не видиш ти ово?!“ И, шта мислите? Јуница истог часа стаде. Као укопана. Онда устукну корак-два, па се миц по миц окрену и полако пође натраг. Као да је неко вуче! Загази у реку па полако заплива овамо. Ја сам је на обали везала конопцем. „Дођи, бестиднице једна, ала ме намучи! Само, ја сматрам да је то њу отац Серафим зауставио! После нигде није бежала. И израсла је потом у праву добрицу! Ал’ ускоро и све нас протераше с реке Сатис… Да… Прегурали смо страшна времена. Тада је био велики рат, потом су збацили цара. Револуција. Нисте ви то закачили, не знате. На почетку сам манастир нису дирали, пљачкали су само салаше. Стигли пљачкаши и код нас. И нама стигло да отпатимо своје. И, шта мислите, ко је то пљачкао? Па, наша сопствена села су се дигла. Наша села! Село Ломасово, на само шест километара од Сатиса. Сељаке и сељанке из тог села звали смо „Лома си“. И шта су људи желели? Да нас опљачкају до голе коже, све да узму! Али благовремено смо сазнале за то. Дојавили нам. Из манастира послали раднике да краве преко ноћи отерамо тамо. Јер ће иначе сутра бити готово – узеће их! И тако ти ми целу ноћ – Боже мили, целу-целцату ноћ – терамо стадо. Како смо се само намучили с кравама! А тек с теоцима!… Оне најмање, било их је тамо и од по пет дана, сместили смо да легну у таљиге. Крава је било много, и телади много! Док смо пролазили кроз шуму, погрешисмо пут. А шума је непроходна. Толико смо се намучили! Прво смо мислили: неће то дуго, кад испаде добрих двадесетак километара. Још смо заобилазили имање неког властелина Лажкина. Имао је он своју пецару. Тамо су већ почели с пљачком. Из целог краја нагрнули, јер пију сви! Неколико њих се и удавило, упали у каблове с ракијом. Многима су изгореле куће. Дошло безвлашће, па свако почео да граби шта му под Руку Дође. Да… Краве једва иду, а теоци уморни, падају. Шта се збивало – не могу да заборавим! Али смо ипак некако, на једвите јаде, стигли у Дивејево. У седам сати. Код нас служба почиње касно, а ми таман упадамо у двориште, и то још с кравама. Цело стадо нагурали смо у економско двориште. Ипак, све смо их довели потпуно читаве. Онда је мати игуманија наредила да се вратимо. Само смо попиле чај и кренуле натраг. Ја и Паша, моја другарица, целу ноћ и дан нисмо спавале, ходале смо, ходале, без заустављања… И толико смо се умориле – ни трунке снаге више нисмо имале! Ајде, само мало да седнемо… Како смо селе, тамо где смо се затекле, насред друма, тако смо и заспале. Јер смо биле веома уморне. Колико смо спавале – не знам. Кад, ево ти сељака на таљигама. Дуго нас је, пре тога, дозивао, да ослободимо пут, али ништа нисмо чуле, могао је и да нас прегази. Ми спавамо ли спавамо. И шта је урадио? Кад нас ошину бичем! Ми се уплашиле: „Господе, Исусе Христе, где смо ми то?“ Шума свуд око нас, ништа не схватамо, уплашиле се. – Чико, кажи, тако ти Бога, где смо ми то? Где смо се то задесиле? А он псује! И оде… Ако… Просто му било! Мало смо поседеле, никако да дођемо к себи. Одакле идемо? Куда?… Онда видимо, близу смо имања где „Ломаси“ пљачкају Лажкина и његову пецару. Мора да је и онај сељак ишао тамо. Гледамо, а они вуку тигање, 81
оклагије, што год се нашло код Лажкина у кући. Нисмо кренуле онуда, да нас не убију. А шта мислиш, кад смо монахиње… Чујемо како вичу: ,,’Ајдемо сад код монахиња!“ Побегле смо главом без обзира. А сестре већ чекају. – Где сте тако дуго? Испричасмо све: како смо изгубиле пут, па како задремале, како стигле. И то да ће сад доћи нас да пљачкају. Тек што смо завршиле причу, чујемо сестре вичу: – „Ломаси“ стижу! Са црвеном заставом! Нахрупили. Много их је било! Имали смо тамо амбар са житом па су нагрнули на амбар. – Дај кључеве! Најстарија од нас изиђе пред њих: – Добро, сад ћу, шта вам треба? – Све нам треба! Све! Узећемо све жито!! Дај све што имаш! Мати, сирота, мислила да ће моћи с њима да изиђе на крај… Ма какви! Откључали. Тамо смо чували и просо, и прекрупу, и брашно… Почели смо да им сипамо сваком по мерицу. Ал’ не пада њима на памет да чекају – ма иди, каква мерица! Изгурали нас па почели да сипају сами. Отеше нам све! Један се чикица попео право у преграду за брашно. Куку! Не знаш да л’ да се смејеш ил’ да плачеш! Сав бео! Сипају у џакове. Онда чујемо: дум-дум – пуцњава! Шта би? Гледамо тамо, кад се одонуд дигли вертјански сељаци да бране манастир, да отерају ове „Ломасе“. Ми запомажемо: – Упомоћ! Има све да нас побију! А ови вертјански нама: – Шта се дерете, будале, неће вас да побију него ено, оне тамо! Али никога нису убили, Богу хвала. Само су мало пуцали у ваздух. Ипак су разјурили ове „Ломасе“. А колико су само свега однели!.. Каква је то отимачина била!… Да Бог сачува… Јесен је то била. Октобар. Деветсто седамнаесте. Да… већ је хладно било. Већ смо ставиле печурке, купус – целу зимницу. Кад, сећам се као сад, један ситан човек упао у подрум, изнео буренце од једно двадесет пет литара. Баш му се допало то буренце. Биле су у њему само најлепше печурке, пажљиво пробране. И шта ће ти он? Изручио печурке и, пљас-пљас, згази, погази он те печурке! Како никоме не би биле од користи. Печурке му нису требале, него буренце! Још је тамо био и неки Татарин. И њему се такође свидело буренце, само друго, с парадајзом. – Шта је то? – пита. А била је код нас једна сестра, Мордовка пореклом, знала је да се нашали: – То је – каже – један наш лек! – Какав лек? – Кад се крава увашљиви, перемо је с тим леком. Баш је тако рекла! А он поверовао. Није ни чуо за парадајз. Имали смо пуно посуђа за млеко, доброг, стакленог. Ех, Боже мили! Једно момче се попело на таван, види тамо те флаше. Натрпао их у џак па ‘ајд’ с тим низа степенице, кврц-кврц, све их поразбијао. У двориште изручио срчу! „Знам где има још!“ Па се још вратио. И сви трештени пијани! Пиће су покупили код Лажкина у пецари. Шта су све радили – не може се ни испричати! Усред нашег дворишта један се онесвестио, лежи сав модар! Отров’о се од пића!.. Господе Боже, опрости нама грешнима! А после се појавила нека… овај… како беше?… власт. Дошла власт, једно четрнаест људи. Одржали су састанак код нас, у великој кухињи. Одлучивали шта да раде с алкохолом. „Ако – кажу – оставимо све како јесте, не знамо шта ће све људи још учинити!“ Лупали главе, лупали, па одлучили: ‘ајде да тај алкохол проспемо. Баш као воду, у земљу. А други веле: „Не може то тако! Алкохол је свуда потребан, то је лек.“ Други одговарају: „Не, у ово време нема могућности да га држимо близу људи! Зато што ће пијани народ направити велике невоље.“ Те су ипак решили да у земљу проспу сав тај алкохол. Прављен је од кромпира. Тамо у пецару су довозили кромпир, па су правили алкохол. Онако, бела вотка. Само, пре него што су просули, та власт је дошла код нас, па кажу: – Имате флаше? 82
Флаше смо имале, велике, са светом водом. Показале смо им. – Шта је тамо? – питају. – Света вода. Узели они флаше. И све просули! На под! Шта ће њима света вода? Себи су сипали алкохол у флаше, а оно што је остало алкохола просули право на земљу. У песак. После тога су сви мушкарци, а и жене из свих села у крају, долазили да испирају тај песак. И пили су ту воду, децо!… А шта се света у пецари подавило! Један упао у кабао цео, па га спржио шпиритус ко неки чварак… Много је било свега… Сатис су сав оробили, а нас избацили. Када је то било? Па, јесте, деветсто седамнаесте, на сам почетак Револуције. А манастир су затворили деветсто двадесет седме… Тада већ није било такве страхоте јер је успостављена власт. Све оближње манастире још пре су растурили, а нас тада нису дирали. У Москви је неко помогао. Јавили су нам криомице: „Немојте за сада никуда да одлазите. Држите се.“ Направили смо овде занатску задругу. И нисмо се више звали манастир, него задруга. Е, а двадесет седме власти су почеле да траже од мати игуманије списак свих сестара и документе за сваку. Ми кажемо: – Немамо никакве документе! То је била жива истина јер су нас у манастир примали без докумената. Мада нас јесу бројали, о броју се водило рачуна. Пре Револуције било је код нас више од хиљаду сестара. Ја сам, ево, дошла још деветсто петнаесте. ,Чија си, одакле си?“ А тад је била већ у манастиру једна Агаша из нашег села, старија од мене. – Из истог сам села као и Агаша… – Агашина земљакиња! Лепо! И готово. Такав је то био докуменат: „Агашина земљакиња“. Причале су старице: „Када су сестре живеле, давно, још за преподобног Серафима, рачунај пре око сто педесет година, отац Серафим је рекао сестрама: ‘Доћи ће време када ће се моји сирочићи расути кроз Рождественску капију као грашак!’ Ми смо се често премишљале: ‘Која ће то капија бити? Нема у манастиру такве капије.'“ Кад, ево, двадесет седме године дошао наш престони празник Рождество Пресвете Богородице. У два сата је било мало вечерње. Послушање ми је тада било да звоним. Дотрчали смо до звонаре, да звонимо. Баш кад сам хтела да откључам, неко ме с леђа шчепа за руку. Ох, мајчице мила, милиционер!… „Шапка црвена“! Нисам ни видела одакле се појавио. Ухватио катанац и не пушта нас у звоник. – Не може – каже. – Како не може?! – рекох. – Већ нам је време да звонимо. – Вама – каже – можда и јесте време. Али нама – није. Дотрчале оне што певају у хору, питају: – Је ли, шта би, што не звоните? Ми обориле главе: – Ево, не да нам „црвена шапка“! Нису нам дали да звонимо за празник, али су нам дали седам дана да се спремимо за одлазак. То је било двадесет седме. У септембру. По старом календару осмог, а по новом не знам. Осмог септембра је Рождество Пресвете Богородице, празник. Тада се сестре сетише како је отац Серафим рекао: „Доћи ће време када ће се моје сиротице расути кроз Рождественску капију као грашак! Ето вам Рождественска капија. Сетиле су се речи преподобног! Сестре су онда замолиле: – Дозволите преосталих седам дана да све завршимо како ваља. Значи и да служимо службу и да звонимо. – Добро, радите како знате и умете. Нису одбили. Кроз недељу дана одзвониле смо за вечерње у сва звона! Последњи пут! Одзвониле смо, привеле службу крају… И, као птичице – свака на своју страну. Тако ти је то… Киша је пљуштала! Пре пута… Исусе, и људи на нас, и Господ на нас! Света Богородице!… Али шта ћеш? Јер не може оно што су понудили, та власт њихова: значи, да не облачимо више монашку одећу! Да идемо као мирјани. И да нема икона, него да метнемо Лењина. Нико није пристао на тако нешто! У Тихвинској цркви чувало се све за нови саборни храм. Још док смо тамо биле, све су то почели да износе. Одежде, крстове – ама, однели све до последњег. Сељаци, које су натерали да дођу са запрегама, били су 83
тужни: „Овамо смо возили с радошћу, за нови храм, а сада тугујемо.“ Неки од сељака оборили главе, плачу. Па жао им било! Само су плакали, шта могу против власти? Мати игуманију су сутрадан одвели у затвор. И тако смо отишле куд која… Био је уз нас, потајно, један архијереј. Он нам је рекао: Из манастира сте избачене, али не разрешавамо вас монаштва. Не знам за људе, али монахиње су овако сматрале: „Све је то Божја казна. Господ нам је такву власт послао.“ Тридесет седма година. Ми, монахиње, живеле смо све у близини манастира. Ја сам, ево овде, у Калгановки. И с оне стране улице исто су још биле кућице, исто су живеле монахиње. Неке су се удале плашећи се затвора… Помози им, Господе! Наступило је време кад су почели да нас одводе у затворе. Тридесет седме се појавила нека „тројка“, судије неке. Сећам се, било је то у једној собици. Седе они – крупни неки мушкарци. И милиционер нас приводи, двадесет монахиња одједном. – Ау, брате, колико си их довео! – И знам где их има још. – Па, добро, шта ћемо девојке? – Кажу „девојке“… – Како да вам судимо? Добро, јесте ли ишле у цркву? – Јесмо. – Пиши – „скитнице“. Таква је била наша кривица, значи, „скитнице“. Отерали нас за Ташкент. Вагони сточни, дува одасвуд. И у том се вагону ја разболим. Једнако сам плакала. Мислим се: „Господе, због чега у затвор? Што постадох робијашица? Тол’ко ме некако погађало што сам у затвору. Па сам плакала. А и сви су плакали, кол’ко се сећам. Лице ми је било влажно од суза. А онда, када је воз кренуо, настала је промаја и глава ми одмах назебла. Добила сам „црвени ветар“! Све ми је отекло. Ништа већ нисам схватала кад смо стигли у Ташкент. Сместили су ме у болницу. Али ипак умрла нисам, остала сам жива… Кад су нас довезли у Ташкент, свуд је била чистина. А кад су почели да пуштају на слободу – ми изградили цео град. Бесплатна радна снага. После је била још генерална провера. У ходнику мркли мрак. С обе стране чувари с копљима. Таква је то била страва! Гомила чувара, свуда пси лају! Господе, шта ли су само чували, какву то вредност, монахе? Има да пролазиш овако узаним путем, између чувара. Кад прођеш, на крају те чека претрес. Скидају крстове! Господе, опрости им! Мајко Божја… Милиционер покидао крст, изгазио ногама: „Шта има то да носиш?!“ И ето, када су нам поскидали крстиће, имале смо такав осећај – као да је пред нама заиста Сам Господ распети! Као да то Сам Господ пати на Крсту! Поскидали нам крстове – брука једна! А шта ћеш после, како без крста? Прели смо тада памук, то је азијско предиво. Стабљике су имале малецне ракљице, само је требало мало засећи па да испадне прави крстић. Свака од нас направила је себи крстић. Пошле ми на купање, с крстићима. А тамо је било и таквих што одмах дојављују надлежнима: Опет су све монахиње с крстовима! Али више нам нису одузимали. Не вреди, ако и узму, ми ћемо свеједно наћи нешто друго. А и Господ нас је крепио! Једна сестра, дивејевска, још пре нас је била у заточеништву и сањала је како отац Серафим доводи овде у затвор цео конвој монахиња. И радосно тако рече: „Отварајте врата! Доводим вам сестре!“ Нас, значи! А пре тога, још на слободи, у Дивејеву, била је код нас једна блажена Марја Ивановна. Била сам и ја уз њу кад је умирала, убрзо по избацивању из манастира. Све смо је питале тада: „Мајчице мила, када ћемо у манастир? Чекамо манастир!“ Кад она: „Биће. Имаћете манастир. Ускоро ћемо покојна мати благајница и ја почети да вас позивамо у тај манастир!“ А знате ли шта ми је још рекла? „Само, каже, неће сваку од вас у том манастиру звати по имену, већ по броју. Ево, Фросја, мати благајница и ја тебе ћемо позвати као број триста тридесет осам!“ Триста тридесет осам… Чудно ми би, али запамтих. И када су ме ухапсили, добила сам баш тај број! Сећам се тог мог броја – триста тридесет осам. Да… то ми је она рекла, Марја Ивановна, блажена! Ето ти манастира! Шта ћеш, такво је то било време… Којекако смо опстајале. Нисмо баш строго држале пост. Боже, опрости! Када, на пример, скувају нешто од костију. -Али у време Часног поста трпеле смо. Водицу или ако дају нешто посно – узимамо. Када је мрсно, нисмо узимале. Ипак је било добро што нас је тамо онолико било. Четрдесет сестара. Како који празник, ми седимо на горњим лежајима и осећамо: Благовештење! Господе, помилуј, а у бараци све крцато! На доњим лежајима све саме криминалке! Ту оне царују. Ми смо морале горе. А нама још боље! Нека их, Бог с њима! Међу нама су биле и сестре-појци. Понекад се скупимо горе и тихо појемо „Архангелски глас“. 84
Биле су и неке које су све знале напамет – и службу, и акатисте. Књиге су нам биле забрањене, књиге су одузимали, да… А једном су нас све заједно у премештај. Путовали смо дуго. У вагону до нас биле су криминалке. И баш су се грдно потукле! Монахиње су транспортовали одвојено. Те су криминалке изломиле све лежаје. И тако су једну утрпали код нас. Она је сва била… како да кажем… само што није гола! Ничег на њој није било, једва је прекривена понегде. Ни завежљаја нема, ничега. А монахиње су све биле с торбама. И кошуљицу за промену, и покоји двопек, и све шта затреба – све смо имале. Криминалке нису имале ништа! Би нам жао ове. Нека од нас понуди јој нешто да грицне, нека даде сукњу, нека марамицу, и тако смо је обукле целу. Е па, добро… Путујемо. Кад, на једној станици, врата отвори војно лице. Бољшевици нас нису пратили, него војна лица, војници. – Здраво, сестре, како иде? – пита. – Све је добро. Хвала Богу! – Да ли можда некој треба нешто? Има ли болесних? – Ништа, у реду је. Гурамо! Одједном ова криминалка рече: – Друже начелниче! Монахиње се моле Богу. Певају! Кад он: – Баш добро! Певај и ти с њима. Оне су због тога и кажњене. Ако, нека се моле. Путујемо. На сваком вагону по један војник. Чувају нас. Ми смо у вагону, а стражар на крову. Хладно му је. Стално хода, трупка ногама. Беше нам га много жао! Господе, ми овде у топлом, а њему тамо хладно, чува нас човек! Чим воз крене, војник нам лупа: – Хеј, сестре! Отпевајте „Барињу“! Ми смо пак певале „Благослови, душе моја, Господа“. Или, на пример – литургију. Он би увек, чим кренемо, мада не зна како се то зове, лупао у таван: – Певајте „Барињу“, не бојте се! Да… Боже мили, било је и добрих људи. Свакојаких је било… Потом су нас, монахиње, преместили у прихватилиште за децу. Тамо је, уз затвор, било и прихватилиште. Мајке те деце биле су у логору. Криминалкама нису могли да поверавају децу. Оне, кад лудују, могу и да убију дете. Зато су за Децу доводили монахиње. Нама је тамо било добро! За Васкрс, када успавамо дечицу, сакупимо се у Дванаест у оном… како беше… заборавих… тешко за изговор… у павиљону! Деца се у том павиљону играју преко дана. Ми се тамо сакупимо и почнемо тихо да певамо: „Воскресеније Твоје, Христе Спасе…“ и „Христос воскресе“. Тихо-тихо… Једном су нас чуле медицинска сестра и директорка. „Где се то тако пева? Певају као анђели! Кренуле да виде па налетеле на нас. – Значи, то ви овде певате? Препале смо се! А директорка је била Јеврејка. Али никоме ништа није рекла. – Певајте, нека, само тихо. А боме и децу смо крштавале! Ох, опрости ми, Боже, требало је то да кажем свештеницима… Крштавале смо их на купању. Читале „Вјерују“, још друге молитве, не сећам се више. У један мах крштавале смо по четири детета. А ако је које дете јако болесно, онда бисмо га крстиле посебно, да не пређе нека зараза. Ето тако. Колико је тамо деце настрадало! Ох, много… Одатле су нас пустили на слободу. Ох, Господе, Боже мој! Шта све само нисмо радиле! Каквих се само послова нисмо прихватале! И преле смо, и ткале, и децу васпитавале! Монахиње… Шта ћеш! Ех, затвор никога не штеди! Кажу: „Ко није био – биће, а ко је био – тај заборавити неће.“ Сад само да ми је још митарства да прегурам… Помози, Боже! Света Богородице!… Е, баш сам вам овде свашта натрућала!… На растанку, док нас је испраћала, мати застаде, раздреши мараму и испод оковратника доње мантије извуче дрвени крстић. Још је са мном! Некако сам успела да га не изгубим. Ех, крстићу, затворска заслуго моја … Ето ти – обично дрвце. Рећи ћу вам нешто, онако народски. Не замерите ако кажем нешто како не треба! Провели смо читавих седамдесет година у ропству! Да ли ви то схватате? Поробила нас совјетска власт. Јер то јесте било ропство! За даље не знам шта ће да буде… На шта ће да изиђе… Али сам чула од једног човека, не могу име да му кажем, тек рекао човек ово: „Готово је царство Хамово!“ 85
ЈЕДНОМ У ГОСТИМА КОД МАТИ ФРОСЈЕ Прошло је неколико година. Једне зиме, као тек рукоположени свештеник, требало је да идем у Дивејевску обитељ, која је тек почињала да се обнавља. Када сам завршио послове у манастиру, одмах пожурим матери, у Лесну улицу. Али капија познатог кућерка била је замандаљена великим катанцем. То ми се учинило чудно. Мати никуд није излазила у то време: већ је била напунила деведесет две године. Покупих скуте своје доње мантије па прескочих ограду. Закуцах на врата. Одазва се мати Фросја рекавши да је сада закључавају у кући и ни кључ јој чак не дају: толико се појавило посетилаца, стално долазе, од јутра до мрака. Али смо ипак хтели да се видимо. Мати је отворила прозорче и ја сам се, као Ромео, увукао у кућу. Тихоне! Знам да си већ поп! – то је прво што мати рече. – ‘Ајде, брзо да ме исповедиш јер не могу да се исповедам код ових белих попова. После исповести мати ме посади за сто и поче да се стара око мене. Испржи јаја, угреја кромпир. И одједном извуче испод стола флашу алкохола. Дружили смо се скоро десет година, а ја нисам могао ни да замислим да она може да окуси алкохолно пиће. А камоли чист шпиритус! ‘Оћеш? – упита она кад виде моје запрепашћење. – Раније нисам хтела да те збуњујем, плашила сам се да ћеш се саблазнити, а сада си већ велики, постао си свештеник, па ме нећеш осудити. Нама, старима, то треба да нам проструји крв. Насула је себи у чашицу тридесетак грама, понудила и мене, па је са задовољством испила неразблажени алкохол. Мени је то било невероватно, али ми је одшкринуло још једну страну живота велике монахиње, живота који се не може појмити једноставним „аритметичким“ законима.
86
СВЕЋА У шкрињи са светињама монахиње су, поред осталих ствари преподобног Серафима, пажљиво чувале и једну малу свећу. Када је мати Фросја вадила реликвије да ходочасници могу да им се поклоне, свећица се обично налазила по страни и нико је није примећивао. Једном сам је питао каква је то нарочита свећа. Онда је она испричала овако. Свећа се код сестара чува од времена преподобног Серафима. Он им је ту свећу дао пред смрт и рекао: „Једна од вас дочекаће моје тело уз ову свећу – оно ће бити пренето и сахрањено у Дивејеву. Јер ја својим моштима нећу лежати у Сарову, већ ћу се преселити к вама, у Дивејево.“ После упокојења, 1833. године, преподобни је био сахрањен у Саровском манастиру. Тамо су и почели да га поштују као светитеља. Тамо су хрлиле хиљаде ходочасника, из целе Русије. Године 1903. Свети Серафим проглашен је за преподобног. И његове мошти смештене су у Саровски храм Свете Тројице, у велелепну гробницу. Наравно, православни верници чули су за пророчанство преподобног Серафима, о томе да ће он својим моштима прећи у Дивејево, али то се чинило потпуно непојмљивим, особито после Револуције, када се сматрало Да су мошти уништене и да је ово пророчанство најпримереније примати као чисто симболично. Осим тога, мати Фросја испричала је како је 1927. године, пре затварања Дивејевског манастира, блажена Марја Ивановна, окупивши последњи пут све дивејевске сестре, узела заветовану свећу, коју је оставио преподобни, и запалила је пред свима. Потом је и она прорекла да ће једна од окупљених сестара, она која буде последња поживела, дочекати мошти преподобног Серафима у Дивејеву, ево, управо с овом свећом – у име свих упокојених, настрадалих, убијених монахиња које су, упркос свему, остале верне Господу Богу. Када ми је мати Фросја ово испричала, било је, чини ми се, још десет дивејевских сестара у животу. Сваке следеће године остајало их је све мање. Преостале су, међутим, чврсто веровале у испуњење пророчанства. На крају, од скоро хиљаду сестара које су пре Револуције живеле у Дивејеву, мати Фросја остала је сама. Године 1990. у тадашњем су Лењинграду пронађене мошти преподобног Серафима Саровског, за које су сви мислили да су заувек изгубљене. Годину дана касније, уз највеће свечаности и литију кроз целу Русију, свете мошти пренете су у Дивејево јер у Сарову у то време већ деценијама није било ниједног активног храма, а Дивејевски манастир се почео обнављати. Када су архијереји, на челу с патријархом Алексијем, праћени хиљадама и хиљадама људи, уз појање хорова, уносили мошти преподобног Серафима у дивејевски храм, на вратима је стајала послушница Фросја – схимонахиња Маргарита – и у рукама држала упаљену свећу. Мати се упокојила 9. фебруара 1997. године, на дан када се Руска црква сећа својих новомученика и исповедника. Она је и сама била исповедница и новомученица. Као и отац Јован (Крестјанкин), који се упокојио на исти празник, пет година касније.
87
НА БОГОЈАВЉЕЊЕ ВОДА У ЦЕЛОМ СВЕТУ ПОСТАЈЕ СВЕТА ПРИЧА КОЈА МОЖЕ УЋИ У БУДУЋИ ПРОЛОГ Једног познатог руског духовника питали су како је током дугих година заточеништва служио Божанствену литургију. Старац је одговорио: – Многи свештеници знали су текст литургије напамет. Хлеб, иако није био пшенични, могао се наћи. Вино смо морали заменити соком од кљукве. Уместо антиминса са честицама моштију хришћанског мученика, на коме се, по црквеним правилима, служи литургија, узимали бисмо оног међу заточеним свештеницима с најширим раменима. Он би се скинуо до појаса, легао и ми смо на његовим грудима служили литургију. У логору су сви били мученици и исповедници и у свакоме тренутку могли су пострадати за Христа. – А како сте, оче, освештавали воду за Богојављење? Јер док се литургија служи често, и може се знати напамет, молитве за Богојављење читају се једном годишње, а веома су дуге. – Није нам ни било потребно да памтимо те молитве. Јер ако се бар на једном месту у васиони у православном храму врши чин великог освећења воде, молитвама Свете цркве, освештава се и „всјех вод јестество“ – сва вода у свету постаје богојављенска и света. На тај дан узимали смо воду из било ког извора и она је била непропадљива, благодатна, богојављенска. И као свака богојављенска вода, није се кварила годинама. Стручњаци за антирелигиозну пропаганду доскора су тврдили да се богојављенска вода не квари годинама због тога што свештеници у њу криомице полажу сребрне полуге, новчиће, крстове. Тим поводом црквене шаљивџије смислиле су овакву загонетку: „Колико јона сребра садржи литар богојављенске воде ако је освећење вршено у рупи на леду избушеној на средини Волге, на месту где ширина реке достиже километар, дубина седам метара, брзина протока пет километара на час, а крст којим је сеоски свештеник освећивао воду, због сиромаштва цркве, начињен од дрвета?
88
ОТАЦ АВАКУМ И ПСКОВСКИ ОПУНОМОЋЕНИК Једног лета један од печорских стараца, чувар монах Авакум, објави у трпезарији, после вечерњих молитви, да у манастир више неће пуштати неправославне. Доста је било! Манастиром се шећкају час нафракане дамицетуристкиње под руку с мушкарцима-безбожницима, од којих на километар базди на дуван, час комунисти и баптисти, час новопечени екуменисти, час муслимани заједно с некрстима-Чивутима. Време је да се томе стане на крај! Братија није обратила пажњу на старчево гунђање, али га је неко ипак упитао: – А како ћеш знати улази ли православац или не? Авакум се озбиљно замисли. Накратко. – Ко буде знао Символ вере, тог ћу пустити! А ако не зна, нека шета напољу, нема у манастиру шта да тражи! Сви су се насмејали његовим речима и заборавили на то. Међутим, следећег јутра, док су монаси одлазили на своја послушања, изненађени приметише да је обитељ необично празна. Шетају манастиром и крсте се пред црквама благочестиви ходочасници, познате бакице долазе по благослов. Путници са својим завежљајима одмарају се после литургије. Јуродиви трчи око бунара. А оне уобичајене досадне гомиле туриста некуд су нестале. Ма, права Света Русија! Мора бити да то отац Авакум лудује, држи реч. Тако је и било. Од раног јутра, како је ступио на дежурство крај Свете капије, отац Авакум је од сваког посетиоца тражио да изговори никејско-цариградски Символ вере, који су саставили оци прва два васељенска сабора, у IV веку. Рачуница је била генијално проста: сваки цркви близак православац зна овај текст напамет. Од пола шест до десет ујутру нико од посетилаца манастира није имао проблема са Символом вере. Али после десет из Пскова је пристигао први аутобус с туристима. Нико од совјетских туриста није, наравно, могао да прође Авакумов тест. Сви су они могли само да псују и прете стојећи испред затворене капије. За старог војника оца Авакума, који је крај рата дочекао у околини Будимпеште, те су претње биле више него смешне. Стиже још један аутобус. За њим још један, са страним туристима… До поднева је пред капијом обитељи стајала већ огромна наелектрисана гомила. И то је кроз прозор своје црне „волге“ гледао главни псковски надзорник свеколиког црквеног живота, који је био дошао на ручак у манастир, код оца настојатеља, опуномоћеник за питања верских заједница Псковске области Николај Александрович Јудин. У манастиру су се сви трудили да презиме опуномоћеника изговоре као „Јудин“. Није то било зато што је овај опуномоћеник био гори од других. Једноставно, сваки надзорник црквеног живота представљао је симбол тлачења Цркве споља. Истине ради, Николај Александрович био је прилично добродушан човек, који већ много година ради у органима али се није острвио од обиља моћи. Па ипак, био је стварни газда и господар судбина свих свештенослужитеља што су потпадали под његову надлежност. Свакоме је свештенику могао, по сопственом нахођењу, одузети такозвану „регистрацију и тај више не би имао права да служи у храму. И то је најмање што је могло да му се догоди. Немилост опуномоћеника могла се по свештеника врло лако завршити репертоаром свих оних непријатности које је проверени кадар КГБ-а могао да обезбеди ономе за кога је проценио да је опасан за совјетски систем. Због тога су се све старешине храмова, да не говоримо о обичним свештеницима, у опуномоћеников кабинет јављале на цигли његов миг. Сви осим настојатеља архимандрита Гаврила. Он је био једини коме је Јудин сам долазио уколико би се указала потреба за решавањем каквог проблема. Што ли је то тако било? Мислим да је старешина манастира успео да се тако постави. Сем тога, отац Гаврило био је јак и независан настојатељ. И веома чврст: кад би штогод наумио, увек би и истерао. Истина, неки су јетко претпостављали да опуномоћеник Јудин сам одлази у манастир „на разговор“ јер је настојатељ старији по чину. Били су то, ипак, само зли језици иако је сасвим разумљиво да су у та времена старешине манастира и храмова морале одржавати односе с представницима државне власти. Када је опазио очигледан неред у свом „дворишту“, Николај Александрович Јудин одмах је изишао из кола. Брзо је схватио о чему је реч, одлучно се кроз масу пробио до капије и ту из све снаге песницом почео да удара по старинским, гвожђем окованим храстовим даскама. – Ко је тамо?! Хајде, сместа отварај! – Изговори Символ вере! – зачу се с друге стране капије претећи глас монаха Авакума. – Шта?! – опуномоћеник није веровао сопственим ушима. – Какав, бре, Символ вере? Отварај, кад ти кажем! – Изговори Символ вере! – исто онако непомирљиво допре с друге стране. Николај Александрович изгуби дах од негодовања: – Ма ко си, бре, ти? Шта ти себи допушташ? Ја сам, опуномоћеник! Ја сам, Јудин! Из ових стопа отварај или ћеш горко зажалити!!! – Изговори Символ вере! 89
Овај узвишени дијалог трајао је десетак минута. Најзад, пошто је погледао на сат, опуномоћеник попусти: – Отвори, молим те! Већ читавих четврт сата касним код вашег старешине. Можеш ли да замислиш како ће сад да ме дочека? С друге стране капије завладала је тишина. Изгледа да је отац Авакум живо замислио шта овог несрећника чека. – Да, нећеш се добро провести… – уздахну с разумевањем. Али одмах опет неумољиво затражи. – Изговори Символ вере! – Ма не знам ја тај ваш Символ! – завапи опуномоћеник. – Шта ли ти је сад па то? Отац Авакум поново се дубоко замисли и напокон одлучи: – Добро, нека ти буде. Понављај за мном. С друге стране капије зачуше се древне величанствене речи никејско-цариградског Символа вере. – „Вјерују! – поче Авакум. – „Вјерују… – унезверено се осврћући према туристима процеди опуномоћеник. – „Во јединаго Бога Отца!…“ – свечано настави Авакум. – „Во јединаго Бога Отца… понови Јудин, помирен са судбином. – „Вседержитеља! – „Вседержитеља…“ – „Творца небу и земљи!“ – „Творца… небу и земљи…“ Пошто је опуномоћеник Савета за послове верских заједница Псковске области јавно посведочио последњи догмат која је садржан у великој молитви: „Чају воскресенија мертвих и жизни будушчаго вјека. Амин“, капија се одшкрину и чиновника пропусти у манастирско двориште. Ошинувши погледом свог инквизитора и опсовавши кроза зубе, опуномоћеник пожури према настојатељском двору, где га је узбуркана духа дочекао отац настојатељ. – Шта је то, Николаје Александровичу, ви помислили што да мало не закасните? Чекам вас већ пола сата! – незадовољно прекори он госта. – Оставите се ви мене! – насрну опуномоћеник. – Код вас је овде луда кућа! Ставили сте душевног болесника на капију. Никог не пушта, од свих тражи да очитају неки Символ вере! А тамо испред на тргу стоје аутобуси, туристи! Странци!!! Можете ли да замислите какав се то сад скандал спрема? На то се и старешина забрину. Без одлагања посла оца економа да види о чему је реч и заведе ред, а да му Авакума из истих стопа доведе у кабинет како би се с њиме обрачунао. Када је Авакум ушао у одају за ручавање, опуномоћеник је, захваљујући старању оца настојатеља, као и обилним јелима и француском коњаку, био делимично умирен. Угледавши чувара, отац настојатељ се љутито придиже из фотеље. – Шта си то направио?! Без благослова, самовољно уводиш неки свој ред у манастир?! Е, самовоља јесте заиста тежак грех за монаха. Отац настојатељ био је потпуно у праву. И Авакум је у тренутку постао свестан тога свог греха. Одлучно је закорачио према столу и бацио се пред ноге оца Гаврила. – Крив сам! Опрости, оче настојатељу! – Губи се напоље, самовољниче један! – загрме настојатељ над њим и чак га одгурну чизмом. Опуномоћеник је осветнички ликовао. Када је он отишао, настојатељ поново затражи да му се доведе Авакум. А Авакум, како закорачи унутра, баци се настојатељу пред ноге. Отац настојатељ га, међутим, уопште није звао да му чита буквицу: – Нека, свака ти част! Ево, узми ово! – добродушно ће отац Гаврило и тутну Авакуму боцу „наполеона“. Те вечери Авакум и још неколико старијих монаха, некадашњих војника, са задовољством окусише знаменити настојатељски коњак.
90
ЦРНА ПУДЛА Рекло би се: шта би се занимљиво и важно могло догодити током освештања куће или стана? Али и током такве скромне службе, људи, макар и накратко, ипак излазе пред Господа Бога. За оне који су још увек далеки од Цркве, довољно је и толико да им се, понекад заиста у тренутку и ненадано, отворе невероватни и неистражени хоризонти. У животу сваког човека бар једанпут, а може бити и више пута, извесно ће се десити ствари које је, ма колико се трудили, немогуће рационално објаснити. Уосталом, ако баш стварно желимо себе да заваравамо, такви случајеви могу се сматрати невероватним коинциденцијама или чак болесном фантазијом. Истина, уколико постоје и други сведоци такве незамисливе приче, ствар се компликује. Но и тада има могућности да све што се догодило буде представљено, рецимо, као колективна измишљотина, као химера. Колико год се трудили да објаснимо, заборавимо или, још боље, исмејемо своје лично загонетно духовно искуство, никада нећемо бити у стању да своје памћење до краја ослободимо моћног продора друге реалности у нашу свакодневицу. А оно што потом следи – да ли ћемо се замислити о ономе што се догодило или више волимо да се претварамо да се ништа није десило – то већ зависи од нас. Само, људска душа, после смрти и растанка с телом, када се суочи с новим светом, неће никога моћи да криви за своју необавештеност. Не може се надурити као ђак: „То нисмо учили! То нам нисте рекли!“ И учили су вас и речено вам је. И било је објашњено све што је требало, свакоме на свој начин. Уз то, овакви догађаји, иако несумњиво значајни, повремено делују врло иронично и чак и забавно. Деведесетих година свако кога није мрзело подсмевао се новим богомољцима, који су крајње озбиљно долазили на службе у православним црквама. Крстили су се марљиво али трапаво, неумесно се клањали и тешко да су разумели ишта од онога што се дешавало. Волели су и поштено да исмеју оне који су позвали свештенике да им освештају куће и станове. „Мода!“ – оцрњивали су их подругљивци. А ја сам се, морам признати, увек радовао да видим те „свећњаке“, како су их саркастично крстиле шаљивџије. Радовао сам се због њих јер су, иако невешто, пред Бога излазили ипак усрдно и смерно. А то никад не прође без трага. Чак и најнеискуснији богомољци обавезно од Бога добију нарочите духовне дарове, долазе до открића која су само њима намењена, о којима лакрдијаши-подсмешљивци не могу ни сањати. Имао сам доброг познаника, Олега Александровича Никитина, заслужног научника енергетичара још из доба Совјетског Савеза. Деведесетих година био је на челу великог предузећа за експлоатацију и ремонт далековода, који су се простирали од Далеког истока до Калињинграда. Олег Александрович и његове колеге били су необично занимљиви људи, али су се у црквени живот, благо речено, слабо разумели. Класични совјетски научници и директори-привредници старог кова. Но, без обзира на то, почели су да се повремено појављују у цркви. Ти су другови на службама стајали као кипови. Баш као фамозни „свећњаци“. Дахтали су, знојили се, али се нису предавали иако је за њих сат и по стајања, током богослужења, представљало истински подвиг. Једном је Олег Александрович јавио својим пријатељима и познаницима да их позива на усељење: невелика викендица у Калушкој области, коју је градио годинама, спремна је да прими госте. Мене је замолио да освештам нови дом. После освештања била је предвиђена вечера за пријатеље. На поклон породици Никитиних донео сам старински самовар и сеоско слатко уз чај. Мора се рећи да је у главама већине наших земљака тада владала потпуна религиозна збуњеност. Почев од најтврђег атеизма па све до вере у новинске хороскопе и ванземаљце. Ћерка Олега Александровича, Јелена, веома лепа, образована девојка, озбиљно се бавила примењеном магијом. То није било нимало чудно после деценија државног атеизма. (Мада је код нас у Русији и пре Револуције, руку на срце, било више него довољно таквих ствари.) Када сам стигао у викендицу Олега Александровича, прва ме је дочекала патуљаста пудлица. Волим псе, али тада сам се суочио с необично злим бићем. Зацењујући се од бесног лавежа, пудлица је јурнула на мене, покушала да ме уједе за ногу и зацепила ми доњу мантију, тако да сам је морао прилично јако одгурнути ципелом. Домаћине је зачудило понашање пса, а ћерка Олега Александровича пожурила је да га узме у наручје. Бојажљиво сам испод ока погледао псића, који се отимао Јелени из руку и шкљоцао зубима према мени. Одмах сам их упозорио да, док будемо освештавали кућу, пас не сме бити у просторији, и то не само зато што ми се овај патуљасти кербер већ на први поглед некако није допао. Напросто, такво је црквено правило, што сам домаћинима и рекао. 91
– Врло чудно правило – увређено ће Јелена. Хистерична пудлица била је њен љубимац. – Пас се сматра нечистом животињом – смркнуто објасних. Јелена се још више узбуни. – А мачке? Јесу ли и мачке нечисте животиње? – Не. Само пси. Пси и свиње. То сам, наравно, додао у љутњи. Свиње су биле нечисте животиње од давнина, још у доба Старог завета, а сада се православци с великим задовољством њима хране. Баш ме је наљутила та размажена пудлица. – Свиње?! – узвикну Јелена. – Па како можете то да поредите?! Подржа је и супруга Олега Александровича: – И шта сад, зар после вашег освећења ни пса нећемо смети да држимо у кући? – упита. – Наравно да ћете моћи! Али постоје разлози због којих се у Цркви пас сматра нечистом животињом. Нисмо ми успостављали та правила и није наше да их укидамо. То никако не значи да вашу пудлицу треба избацити из куће. Обред, међутим, не могу обавити док је она ту. Тако да ћете за време освештања негде морати да је затворите. – Можете ли ипак некако објаснити зашто је код вас у Цркви баш пас нечист? – није се заустављала Јелена. – Каква је то дискриминација? У другим езотеријским учењима тога нема. То мора да су напросто случајне и немотивисане измишљотине. – Ничег случајног нема – одговорих. – Што се пак езотеријских учења тиче… Нисте ли се понекад, Јелена, питали зашто, на пример, имајући у виду вашу нарочиту страст према мистици, у вашој кући живи баш црна пудлица? – Шта је ту чудно? – Па рецимо то што се Мефистофел Фаусту јавио управо у облику црне пудлице. – Ко се то, извините, јавио? Мефистофел? – Баш он. Демон из Гетеове трагедије Фауст. Гете је прерадио једну стару западну легенду. Када је Фауст одлучио да склопи уговор с ђаволом, Мефистофел му је у госте дошао управо у обличју црне пудлице. – Ви то озбиљно говорите о Мефистофелу? У наше време? – За онога ко се непромишљено одао игри с лошом мистиком, Мефистофел ће бити актуелан и у наше и у било које друго време. У суштини, то је веома опасна забава. Мефистофел немилосрдно пеца све који му се лакомислено предају. Тако да вам се црна пудлица није без разлога уселила у кућу. – Није се она уселила. Ја сам је купила у елитном московском клубу. – Наравно. Али нисте купили ни болоњезера, ни патуљастог теријера, ни белу пудлицу, већ управо црну! Сви гости су се досад већ окупили око нас и с нескривеним интересовањем пратили расправу. Јелена се насмејала. – Оче, ви се шалите! Какве везе с овим има Мефистофел? Једноставно, ви сте православни свештеник и не допада вам се када људи другачијим, вама можда и непознатим путевима, истражују тајне духовног света. А сад сте се ухватили за мог пса. Сигурно сте се толико препали када само што вас није ујела да сте сад спремни да нам распредате о ђаволима, паклу и котловима. И још нас Мефистофелом плашите! Није било једноставно расправљати се с девојком. Али у помоћ ми прискочи Олег Александрович. Дохвати пудлицу под мишку и, иако је скичала, однесе је у шупу. А ја се са извесном унутрашњом сумњом латих припрема за освештање. Хвала Богу, у кући није било никаквих езотеријских цртежа, слика ни симбола. У супротном морао бих, што ми се већ догађало, најпре да их убедим да их скину са зидова. Освештању су, уз домаћине, присуствовали и гости. Када је обред завршен, сви окупљени осетили су: у кући се нешто неосетно променило. Тако то бива увек после овог свештенодејства. Ни Јелена и ја више се нисмо онако нарогушено гледали. На крају су сви гласно, иако нескладно, Олегу Александровичу и његовој породици отпевали „Многаја љета“. Један од енергетичара који је живео у суседству позвао ме је да освештам и његову кућу. Нисам га, наравно, одбио, иако је Олег Александрович упозоравао да пожуримо: већ је било време да се седне за празничну трпезу. Када сам изишао у башту, срео сам госта који је закаснио на усељење. Возач иза њега теглио је некакав огроман поклон умотан у бео чаршав. Четрдесетак минута касније, пошто сам обавио и друго освештање, вратио сам се Олегу Александровичу, унапред уживајући у ручку. Међутим, како сам ушао у дневну собу, затекао сам чудан призор: гости, преплашени и бледи, стајали су и ћутали. А Никитини, Олег Александрович, Галина Дмитријевна и Лена, били су избезумљени. 92
Прво што ми је пало на памет било је да су свеће упаљене током освештања нешто запалиле, да је можда избио мањи пожар. Узнемирено се осврнух тражећи последице пламена и наједном у углу спазих… Мефистофела! Да, да, био је то прави-правцати Мефистофел – вешто израђена скулптура од црног лива, висока као пола човека. Мефистофел је био представљен као шпански племић, с мачем и тананим, злобним смешком на уснама. Поред скулптуре седела је црна пудлица. Занесено се трљала слабинама о хладно гвожђе. Сав сам се најежио. – Шта је ово?! – прошапутах сетивши се недавног разговора. Изрази лица присутних јасно су говорили да ни они нису заборавили о чему смо причали. Испоставило се да је закаснели гост, кога сам успут срео – а то је био Леонид Владимирович Макаревич, руководилац гигантског московског Електрозавода – на поклон за усељење донео управо ову скупоцену скулптуру из славне Каслинске ливнице. Ту је, дакле, фигуру, умотану у чаршав, за њим у кућу уносио његов возач. Када Леонид Владимирович свечано откри свој изузетни поклон, гости се напросто скаменише. Њихово чуђење и ужас само се појачаше када црна пудлица, дотад већ пуштена из заточеништва, одједном приђе скулптури, оњуши је и седе поред ње. Поврх тога поче још и нежно да се трља о гвожђе, као да је мачка. Управо тај сам призор затекао кад сам ушао у собу. Само је Макаревич, потпуно збуњен, по ко зна који пут питао: – Слушајте, хоће ли ми неко најзад објаснити шта се дешава? Сви заједно, прекидајући једни друге, испричасмо изненађеном Леониду Владимировичу ову чудну причу. Најпре је помислио да с њим збијамо шалу, али нам је на крају морао поверовати – превише смо узнемирени и искрени били. А и пудлица се понашала потпуно невероватно. Олег Александрович и цела његова породица извинили су се Леониду Владимировичу, а мене замолили да ту скулптуру узмем и однесем је куд било. Макаревич се млако бунио: – Али чујте, другови! Па то је једноставно коинциденција! – Да, да, наравно да је случајност! – ватрено се сложи Олег Александрович, а онда се окрену к мени и поново ме замоли. – Оче Тихоне, молим вас, носите је одмах одавде. Макаревич је само раширио руке. Спаковали смо скулптуру у пртљажник мојих кола. Свима се истог трена расположење поправило, па смо сели да ручамо. На повратку кући некако сам потпуно сметнуо с ума скулптуру па сам је још дан-два возао по целој Москви. На крају, када сам се сетио какав ми је предмет у пртљажнику, мој пријатељ, отац Анастасије и ја касно увече одвезли смо тучаног Мефистофела до кеја на Јаузи и бацили га у реку. Прича је, наравно, апсурдна. И нека баш много чудна коинциденција. Али – после овога Јелена се манула бављења езотеријом. А Олег Александрович Никитин одлучио је да почне да иде у цркву. Премда је то чинио по неком само њему знаном календару и тврдоглаво се у цркви појављивао само за празник Иконе Богородице Казанске. Али о томе ћемо у некој следећој причи.
93
О ЈЕДНОЈ ХРИШЋАНСКОЈ СМРТИ Свештенику његова служба открива нешто што није доступно више никоме. Нећу овде спомињати служење Божанствене литургије: оно што се догађа крај престола Божјег у тренуцима Евхаристије – не може се описати. Али и мимо литургије свештенство има изузетне могућности спознаје нашег света и човека, какве су другим људима незамисливе. Лекар и свештеник неретко присуствују последњим тренуцима земаљског живота хришћанина. Али свештеник је једини сведок последње исповести. Није важно због чега се конкретно каје самртник: људски греси су, по правилу, увек исти. Свештеник тако постаје очевидац, а често и учесник запањујућих догађаја откривања тајне Божје Промисли о човеку. Древно предање преноси нам Христове речи: „У чему вас нађем, у томе ћу вам судити.“ Међу људима приврженим Цркви од давнина се верује да ако се човек пред смрт удостоји да се причести Светим Христовим тајнама, његова се душа одмах узноси Богу, мимоилази сва посмртна митарства. Често сам се чудио због чега су неки људи (а примера има много) целога живота ишли у цркву, били чак монаси, свештеници или епископи, а стицај околности пред њихову смрт удесио је да умру без причешћа. Други у цркву уопште нису ишли, живели су баш као неверници, а у последње дане не само што су испољавали дубоку веру и покајање него их је, мимо сваког очекивања, 1оспод удостојио причешћа Својим Телом и Крвљу. Једном сам ово питање поставио оцу Рафаилу (Огородникову). Уздахнуо је и рекао: – Да, причестити се пред смрт!… О томе се може само маштати! Ја пак мислим да уколико је човек цео свој век проживео ван Цркве, али се у последњем тренутку покајао, па још и причестио, онда га је сигурно Господ тиме даривао за неку тајну врлину. За милосрђе, на пример. Размисливши мало, отац Рафаило се исправи: – Мада, о чему ми причамо? Ко може знати путеве Божје Промисли? Сетите се код пророка Исаије: „Мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви, моји путеви.“ Ми повремено веома сурово судимо људима који су далеко од Цркве! А, у ствари, не знамо ништа… У јесен 1994. године мени је, у Сретењски манастир, у посету дошао друг с факултета Дмитриј Таланкин. Нисмо се видели много година. Дима је донео тужну вест: професор нашег факултета, велики глумац и режисер Сер геј Фјодорович Бондарчук је на самрти. Дмитриј је у ствари дошао да ме позове да исповедим и причестим самртника – он је био и породични пријатељ Таланкиних. Нисам имао прилике да Сергеја Фјодоровича сретнем још од студентских дана, али знао сам да је последњих година његов живот био под сенком одвратне хајке коју су на познатог уметника дигле колеге из кинематографског цеха. Сергеј Фјодорович стоички је све издржао. Бондарчук није био само свестрано талентован већ и веома јак, одважан човек. Међутим, његово здравље неповратно је попустило. Што се тиче духовног живота Сергеја Фјодоровича, он је, иако крштен у детињству, био васпитан и живео у атеистичкој средини, а под старе дане сам спознао Бога. Међутим, вероучење није добио у Цркви, већ из религиозних дела Лава Николајевича Толстоја, чији је геније дубоко поштовао. Толстој је, као што је познато, крајем XIX века свету понудио религију коју је сам створио. Неколико поколења руских интелектуалаца преживело је искушење толстојевства. Код неких је однос према идолу каткад попримао облик правог религиозног поштовања. Дима ми је испричао да последњих недеља Сергеј Фјодорович не трпи више само физичку бол већ и веома чудне, тешке духовне муке. Пред њега, као на јави, излазе ликови давно умрлих људи, некадашњих познаника – познатих глумаца и колега уметника. Али појављују се у неким чудовишним, застрашујућим облицима и муче болесника не дајући му мира ни дању ни ноћу. Лекари су покушавали да помогну, али безуспешно. Измучен кошмарима, Сергеј Фјодорович кренуо је да уточиште потражи у Толстојевој религији. Но чудновати дошљаци, који су проваљивали у његову свест, само су га још више мучили и ругали му се. Сутрадан изјутра у стану Бондарчукових дочекала ме је супруга Сергеја Фјодоровича, Ирина Константиновна Скобцева, и њихова деца Аљона и Феђа. У кући је владала тужна полутама. Изгледало је да је ту све испуњено патњом – самога самртника и блиских људи који су га волели. Сергеј Фјодорович лежао је у пространој соби, потпуно замраченој дебелим завесама. Болест га је веома променила. Преко пута кревета, право пред очима болесника, висио је велик и изврсно насликан Толстојев портрет. Пошто сам се поздравио са Сергејем Фјодоровичем, сео сам уз његову постељу и нисам могао а да му најпре не кажем с коликом захвалношћу се ми, свршени студенти разних факултета ВГИК-а, сећамо сусрета с њим. Он ми је захвално стегао руку. То ме је охрабрило и прешао сам на оно што је био циљ мога доласка. 94
Рекао сам му да сам ту да бих га подсетио на драгоцено знање које Црква чува и преноси из поколења у поколење. Црква Христова не само да верује него зна да физичка смрт никако није крај нашег постојања, већ почетак новог живота, за који је човек предодређен. Тај је нови живот бесконачан, а људима га је открио оваплоћени Бог – Господ Исус Христос. Испричао сам и о предивном чудесном свету, бескрајно добром и светлом, у који Спаситељ уводи сваког ко Му се од свег срца повери. И о томе да се за велики догађај смрти и преласка у нови живот мора припремити. Што се тиче застрашујућих привиђења која сурово муче болесника, потрудио сам се да без околишења изложим учење и искуство Цркве о деловању палих духова на нас. Модеран човек тешко прихвата ову тему. Али Сергеј Фјодорович је из сопственог искуства знао за реалност присуства тих немилосрдних духовних бића у нашем свету, па је слушао веома пажљиво. У предворју смрти, када се човек приближава граници између овог и другог света, некад непровидни духовни застор међу њима копни. Неочекивано, човек почиње да види за њега нову стварност. Главни потрес често потиче од тога што та стварност, која се управо открива, може бити не само агресивна него и уистину ужасна. Људи далеки од Цркве не схватају да човек због неокајаних грехова и страсти постаје доступан духовним бићима која се у православљу називају ђаволима. Они су ти који самртника плаше, између осталог и тиме што попримају облике људи које је некада познавао. Њихов је циљ да човека уплаше, збуне, ужасну и доведу га до крајњег очајања. Душа онда на други свет прелази у стању безнадежности, очаја, без вере у Бога и наде у спасење. Сергеј Фјодорович саслушао је све то приметно узнемирен. Било је очигледно да је много шта већ и он сам схватио и спознао. Кад сам завршио, он рече да би од свег срца желео да се исповеди и причести Христовим тајнама. Пре него што ћу остати насамо с њим, морао сам учинити још две важне ствари. Прва од њих није била тешка. Аљона и ја размакли смо тешке завесе на прозорима. Сунчева светлост нагрнула је у собу. Затим сам с укућанима Фјодора Сергејевича за тренутак изишао и, како сам могао, објаснио им да неутешна туга и очајање породице само појачавају душевну бол самртника. Прелазак блиских људи у други живот сигурно јесте тужан догађај, али никако није повод за очајање. Смрт није само туга за човеком који нас напушта већ и велики празник за хришћанина – прелазак у живот вечни. Потребно је свим снагама помоћи му да се припреми за тај најважнији догађај. И никако не треба пред њега излазити малодушан и очајан. Замолио сам Ирину Константиновну и Аљону да поставе празничну трпезу, а Феђу да спреми најбоља пића која имају у кући. Када сам се вратио Сергеју Фјодоровичу, рекао сам му да ћемо се сада припремити за исповест и причешће. – Али ја не знам како се то ради – упозори ме Бондарчук у поверењу. – Ја ћу вам помоћи. Само, да ли ви верујете у Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа? – Да, да! Верујем у Њега! – од срца ће Сергеј Фјодорович. Затим, као да се нечег сетио, збуни се и додаде: – Али ја… ја сам све време помоћ тражио од Толстоја… – Сергеју Фјодоровичу! – рекох ватрено. – Толстој је био велики, изванредан писац! Али он вас не може заштитити од ових страшних привиђења. Од њих вас може сачувати само Господ! Бондарчук климну главом. Требало се припремити за обављање Тајне. Међутим, на зиду, пред болесниковим очима и даље је, попут иконе, висио портрет његовог генија. Припремајући се за причешће, Свете дарове могао сам ставити само на комоду испод пишчевог портрета. То ми је било незамисливо! Толстој за живота не само да је одбио да верује у Тајне Цркве већ им се дуги низ година свесно и сурово ругао. И то посебно домишљато управо Тајни причешћа. Бондарчук је све то знао и схватао ништа мање од мене. С његовом дозволом пренео сам портрет у дневну собу, и то је била друга ствар која се морала учинити. У дому Бондарчукових била је старинска икона Спаситеља у потамнелом сребрном окову. Феђа и ја ставили смо је тако да је болесник види и Сергеј Фјодорович је најзад, оставивши за собом све старо и привремено, извршио оно чему га је Господ Својом Промисли водио годинама и деценијама. Бондарчук се веома дубоко, храбро и искрено исповедао пред Богом, за читав свој живот. Затим је у собу ушла цела породица и Сергеј Фјодорович се, први пут од свог далеког детињства, причестио Светим Христовим тајнама. Све је изненадило с каквим је ганућем он то учинио. Чак је израз бола и муке, који није силазио с његовог лица, сада нестао. Када смо завршили најважније, поставили смо прелеп сто крај болесникове постеље. Феђа је свима сипао по мало црног вина и старог очевог коњака. Направили смо прави безбрижни и радосни празник честитајући Сергеју Фјодоровичу прво причешће и испраћајући га на тајанствени „пут всеја земљи“, којим је ускоро морао поћи. 95
Пре него што сам отишао, Сергеј Фјодорович и ја поново смо остали насамо. Написао сам на листићу, који сам спустио крај њега, веома једноставан текст Исусове молитве: „Господи Исусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго.“ Сергеј Фјодорович није знао ниједну молитву. Наравно, више није ни био у стању да научи нешто сложеније од овога. Али за тим није ни било потребе! Скинуо сам с руке своју монашку бројаницу и научио Сергеја Фјодоровича како да се с њом моли. Опростили смо се. Прошло је неколико дана. Онда ме је позвала Аљона Бондарчук и испричала ми да се очево стање запањујуће променило. Страшна привиђења више га нису мучила. Постао је спокојан, али се некако видљиво удаљио од света. Аљона ми је рекла да често запажа како отац лежи и дуго посматра икону Спаситеља или затворених очију пребира бројаницу и шапуће молитву. Повремено је уснама приносио крстић с бројанице. Био је то знак да физичка бол постаје неиздржива. Прошло је још недељу дана. На позив начелника неурохирургије у Московској обласној болници, освештавао сам рано изјутра операционе сале и интензивну негу. Тамо су ме нашли Дима Таланкин и Феђа Бондарчук. Сергеја Фјодоровича пребацили су у Централну клиничку болницу; лекари су им саопштили да је сада све питање дана. Код себе сам имао Свете дарове за причест болесника, па смо одмах кренули у ЦКБ. Сергеј Фјодорович био је у неиздрживим мукама. Када сам му се приближио, очима је дао знак да ме је препознао. У рукама му је била бројаница. Питао сам га да ли жели да се причести. Сергеј Фјодорович јасно је климнуо. Више није могао да говори. Прочитао сам разрешујућу молитву и причестио га. Затим смо, на коленима са целом породицом, крај постеље изговорили канон за исход душе. У Цркви постоји и посебно молепствије које се зове „Кад се човек дуго мучи“. Ова молитва чита се када се душа самртника дуго и мучно растаје с телом, када човек жели, али не може умрети. Када сам видео у каквом је стању болесник, очитао сам и ту молитву крај његовог узглавља. У њој Црква сина свог предаје у Божје руке и моли да га ослободи патње и привременог живота. Пошто сам последњи пут крсним знамењем осенио Сергеја Фјодоровича, опростио сам се с њим. Дима Таланкин и ја напустили смо болничку собу а болесника оставили у кругу породице. Тешко је бити сведок предсмртних мука, али живот тражи своје. Дима и ја од јутра ништа не бесмо ставили у уста, па смо одлучили да свратимо у Мосфилмску улицу, код Таланкиних, да ручамо. На прагу су нас дочекали уплакани Дмитријеви родитељи, Игор Васиљевич и Лидија Михајловна. Само што им је телефонирала Аљона и јавила им да је Сергеј Фјодорович преминуо. У стану смо одмах одслужили заупокојену. Овде бисмо могли завршити казивање о хришћанској смрти изванредног човека и великог уметника Сергеја Фјодоровича Бондарчука – да није било једног више него чудног догађаја који су Дмитрију и мени испричали његови родитељи. Поштено да кажем, дуго сам размишљао вреди ли да то и помињем. Не знам како ће се према причи Диминих родитеља поставити чак и црквени људи, да ли ће је назвати фантазијом или једноставном коинциденцијом… Али, Напослетку, ова прича била је и остаје само тајно породично предање Таланкиних, а они су ми дозволили да напишем. Дешавају се необичне али сасвим реалне ствари у животу људи, ствари које човеку са стране морају изгледати као случајност или смешна бесмислица. Међутим, за оне којима се то десило, ти догађаји остају као истинска откровења која мењају читав живот и пређашњи поглед на свет. То је разлог због којег ипак нећу скратити хронику тога дана. Причу двоје потпуно разумних људи – народног уметника Совјетског Савеза, режисера Игора Васиљевича Таланкина, и његове супруге, професорке Лилије Михајловне Таланкине – пренећу у оном облику у ком смо је Дмитриј и ја чули. Када смо завршили прву заупокојену за Сергеја Фјодоровича, Димини родитељи су нам сметени испричали како се, неколико минута пре него што им је телефонирала Аљона Бондарчук, догодила неразумљива и изузетно чудна ствар. Седели су у соби и још увек нису знали за смрт свога пријатеља. Одједном се споља зачуло јако, па све јаче грактање врана. Звук се појачао толико да је постао готово заглушан. Чинило се да се изнад зграде нашло небројено јато врана. Зачуђени супружници изишли су на балкон и пред очима им се указала слика какву никада раније нису видели. Небо је дословно прекрио црн облак птица. Њихови продорни крици били су неподношљиви. Балкон је гледао на парк и на болницу где је, као што су Таланкини знали, на самрти лежао њихов пријатељ. Безбројна хорда летела је управо са те стране. Тај призор навео је Игора Васиљевича на мисао коју он наједном, апсолутно убеђен, саопшти жени: Сергеј је овог часа умро… То су ђаволи напустили његову душу! Рече, па се и сам зачуди ономе што је изговорио. 96
Јато је пролетело изнад њих и нестало међу облацима изнад Москве. Неколико минута касније телефонирала им је Аљона… Све што се тог дана догодило – и смрт Сергеја Фјодоровича и необичну појаву у тренутку његове смрти – Игор Васиљевич и Лилија Михајловна Таланкини схватили су као поруку умрлог пријатеља. Нисмо их могли разуверити – ни пријатељи, ни Дима и ја, па чак ни сопствена интелектуална скепса. Мада, колико се ја сећам, супружници Таланкини никада више нису говорили о догађајима у којима би се могла назрети некаква мистика. Мени је пало у удео да их крстим и они су постепено постали хришћани, људи дубоке и искрене вере.
97
ТАШТА МАРШАЛА ЖУКОВА Парохијанка нашег манастира Марија Георгијевна Жукова, ћерка познатог маршала Георгија Константиновича Жукова, једном приликом ми је с тугом испричала да се њена баба по мајци, Клаудија Јевгењевна, која је напунила већ осамдесет девет година, није причешћивала још од детињства. Невоља је била тим већа што Клаудија Јевгењевна већ неколико година пати од старачке деменције. Догађало се да не препозна чак ни вољену унуку и да гледајући Марију Георгијевну потпуно мирно упита: „Ко сте ви? Где је моја унука? Где је Маша? На велику жалост Марије Георгијевне, лекари су рекли да је процес неповратан. Зато није било могуће чак ни разумети да ли Клаудија Јевгењевна има жељу да се исповеди и причести, да ли ће уопште хтети да у својој соби види свештеника. Знани јој свештеници, којима се Марија Георгијевна обраћала, само су немоћно ширили руке: нико се није усуђивао да причести старицу а да не зна верује ли она у Бога (целог свог свесног живота Клаудија Јевгењевна била је члан Комунистичке партије и атеисткиња). Марија Георгијевна и ја дуго смо размишљали о овој необичној ситуацији, али ништа нисмо успели да смислимо. Напослетку не нађох ништа боље до да кажем: Знате, Машо, једно су наша људска размишљања, а друго када дођемо вашој баки са Светим Христовим тајнама. Можда ће Господ на неки начин Сам све уредити. Ни на шта друго ми и не можемо рачунати. Марија Георгијевна се сложи. Предложио сам шта сам могао, али сам, искрено говорећи, мало веровао у Успех. И управо сам због тога, на своју срамоту, дуго одлагао посету болесници: било ми је некако непријатно да са Светим причешћем идем особи која највероватније неће ни схватити шта ја тражим у њеној кући. Сем тога, као и увек, искрсавали су хитни послови: час један, час други… Најзад је Марија Георгијевна испољила праву очеву, жуковску, упорност. А и ја сам се стидео због своје малодушности. На крају смо одлучили да наредних дана обавимо две ствари одједном: да освештамо маршалов стан и да покушамо да исповедимо и причестимо баку. Наравно, ако она то сама пожели и правилно схвати сврху моје посете. Ово последње било је прилично важно: Марија Георгијевна упозорила ме је да бака може да се наљути. Испоставило се још и да она никако не подноси људе у црној одећи. Све горе од горег! Морао сам на брзину да сашијем белу доњу мантију. Најзад смо кренули да освештамо стан маршала Жукова и причестимо његову ташту. Узгред, није то била било каква ташта: то је ваљда једина ташта у читавој историји човечанства којој је зет (и то какав зет! Георгиј Константинович Жуков био је веома захтеван према људима) изразио јавну захвалност, на полеђини насловне стране својих мемоара. Признајем да сам са стрепњом, у белој мантији, са Светим даровима у дарохранилници, ушао у собу где је у постељи лежала мала мршава старица, веома уредна и достојанствена. Бојажљиво се осврћући ка Маши, приђох кревету и пажљиво изустих: – Овај… Добар дан, Клаудија Јевгењевна. Бака је гледала у плафон расејаним, одсутним погледом. Затим се полако окренула према мени. И у том тренутку поглед јој постаде сасвим другачији. – Оче! – узвикну. – Коначно сте дошли! Колико сам вас чекала! Збунио сам се. Речено ми је да је старица потпуно сенилна (назовимо ствари својим именом), да има већ неколико година како је изгубила разум, кад одједном… Потпуно пометен, окренуо сам се Марији Георгијевној. Ако сам ја био зачуђен, Маша и другарица коју је позвала на освештање стана биле су потпуно запрепашћене! Марија Георгијевна ту заплака и истрча из собе, а другарица ми је објаснила да ништа слично, то јест никакав разуман говор, нису од Клаудије Јевгењевне чули, ево, већ трећу годину. Међутим, старица настави: – Оче! Зашто вас тако дуго није било? – Извините, молим вас, Клаудија Јевгењевна! – замолих је из дубине душе. – Моја кривица! Али сад сам, ево, ипак дошао… – Да, да! Ви и ја морамо урадити нешто веома важно! – рече Жуковљева ташта. И узнемирено додаде. – Само не могу да се сетим шта. – Требало би да се исповедимо и причестимо. Управо тако. Само ми, молим вас, помозите. Оставили су нас саме. Сео сам на столичицу уз кревет и, наравно, уз моју помоћ, Клаудија Јевгењевна се пола сата искрено и храбро исповедала о целом свом животу, почев од своје десете година када је, као 98
гимназијалка, последњи пут била на исповести. Притом је показала такво запањујуће памћење да сам се само чудом чудио. Када је Клаудија Јевгењевна завршила, позвао сам Машу и њену другарицу и у њиховом присуству прочитао разрешну молитву. Она је седећи у кревету просто сијала. На крају смо је причестили Светим Христовим тајнама. Када сам почео да читам молитву која се изговара пред причешће: „Вјерују, Господи, и исповједују…“ Клаудија Јевгењевна сама прекрсти руке на грудима, како и треба. Сигурно су јој се вратиле у сећање слике давнашњег детињег причешћа. Дали смо баки просфору умочену у свету воду и Клаудија Јевгењевна је легла, спокојна и умирена, са задовољством жваћући просфору безубим устима. Приступили смо освештавању стана. Када сам са сасудом свете воде поново ушао у собу Клаудије Јевгењевне, извадила је просфору из уста и пријатељски ми климнула. После освештања смо Марија Георгијевна, њен син Јегор, њена другарица и ја сели за сто да се заложимо. У разговору је прошло сигурно једно сат и по времена. Када сам се спремио да кренем кући, ушао сам да се опростим с Клаудијом Јевгењевном. Старица је лежала у кревету као и пре, али одмах сам приметио да јој се с лицем нешто десило. Лева половина као да се опустила и постала потпуно непомична. Позвао сам Марију Георгијевну. Ова је притрчала баки и питала је шта се догодило, али Клаудија Јевгењевна није одговарала. Схватили смо да је имала мождани удар. Тако је и било. Речи покајања на исповести биле су последње које је Клаудија Јевгењевна изговорила у свом животу. Убрзо је преминула. По благослову Његове Светости опојали смо је код нас у Сретењском манастиру. Министарство одбране одредило је за сахрану таште маршала Жукова специјалан војни тим.
99
АРХИМАНДРИТ КЛАУДИЈАН У граду Стара Руса служио је стари свештеник архимандрит Клаудијан (Моденов). Био је дубоко у деветој деценији, али је имао феноменално памћење. Не само што је лично познавао скоро све архијереје и многе свештенике Руске православне цркве, посебно оне старије, већ је могао прецизно рећи када је који од њих рукоположен у свештенички чин, како се звала попадија неког свештеника, колико година је одређени монах био у затвору, по ком параграфу и у којим логорима. Укратко, отац Клаудијан био је, како се то каже, жива црквена енциклопедија. Једном приликом задесио сам се с њим на манастирској слави у Тројице-Сергијевој лаври. Пред нама су полако корачала два позната митрополита. Погледај како иду ови дечаци! – примети отац Клаудијан. Који „дечаци“? – изненадих се. Ма ево ови, испред нас. Па то су архијереји, владике! А за мене су они балавци! – рече отац Клаудијан у шали. – Обојицу сам водио око престола на њиховој свештеничкој хиротонији. То је значило да је отац Клаудијан био најстарији свештеник на оној литургији отпре много година када су млади ђакони, будући архијереји, били рукополагани у свештенички чин. Већ сам говорио о томе да смо се ми, искушеници, веома скептично и критички односили према екуменској делатности митрополита Никодима (Ротова). Једном је отац Клаудијан нехотично био сведок управо таквог разговора. Зачувши наше осуде, он срдито трупну ногом и претећи нам нареди: Ућутите! Ништа не схватате! Како ви уопште можете да судите о томе архијереју? Отац Клаудијан упокојио се на празник Рођења Пресвете Богородице. Тог дана одслужио је Божанствену литургију, па се дакле и причестио Светим Христовим тајнама. Затим је исповедао, служио опело. Код куће је, уморан, легао у кревет и, уз бројанице, напамет поменуо све које је познавао у току свог дугог живота – обично би, по сећању, само за покој душе могао да наброји имена око две хиљаде људи, што је спадало у његово свакодневно молитвено правило. Пошто је то учинио, позвао је свог васпитаника, ђакона Василија Середу, да се опросте, али није га дочекао: умро је, с бројаницама у рукама. Сахрањен је у пештерама Псковско-Печорског манастира. Често је овамо долазио да се помоли и поразговара са оцем Јованом.
100
СМРТ „ТАСТЕРА“ Време уочи смрти чудно је и загонетно у човековом животу. Код некога, као код Сергеја Фјодоровича Бондарчука, почиње да се затире граница између овог и оног света. А људи који су раније живели подвижничким животом, понекад од Бога буду даровани виђењем које им је раније било недоступно. Живео је у Псковско-Печорском манастиру страховито стар схимник отац Кипријан. Није се издвајао ни по чему нарочитом, у манастир је дошао у позним годинама и чинило се да је неприметно трошио своје монашке дане. Постојала је, истина, једна непријатна околност: сумњичили су га да шпијунира братију и све преноси старешини манастира. Да ли је то стварно било тако или није, не знам. Можда је неко имао разлога да тако мисли, а можда су се гласине појавиле зато што се погрбљени Кипријан, вукући ноге, вечито мувао по манастиру, те се могао неочекивано појавити час овде, час тамо. У сваком случају, неки су га отворено звали тастер. Сам отац Кипријан односио се према томе с крајњом добродушношћу. Мало пре његове смрти почели смо код њега примећивати чудне ствари. Једном је настојатељ још изјутра отпутовао, послом. Био сам одређен да дежурам на Успењском тргу. У моје дужности спадало је, поред осталог, да за аутомобиле који би пристигли хитро отварам малу капију. Једини аутомобил који је могао доћи до Успењског трга био је, по правилу, онај настојатељев. Ако би дежурни закаснио да отвори капију па је старешина морао да чека, оштар укор био би неизбежан. Међутим, чим сам сазнао да је настојатељ отишао за Псков, одлучио сам да свратим до стаје, где је на послушању био мој друг Сергеј Горохов. Седели смо на сунцу удубљени у неки живахан разговор – кад, поред нас, стружући ногама и испомажући се штапом, наиђе отац Кипријан. Кад се поравна с нама, неочекивано се заустави и, обраћајући се мени, подвикну: – Еј, Георгије, трчи да отвориш капију! Настојатељ се враћа, тешко теби ако ниси онде! Сергеј и ја се погледасмо. О чему он прича? Старешина тек што је отишао, ни до Пскова још није стигао. Није било никаквих знакова да се ауто приближава. – Трчи, трчи, иначе тешко теби! – опет подвикну отац Кипријан и чак припрети својим штапом. Иако му нисам поверовао, процених да би најбоље било да се опростим са својим другом, па без журбе кренух ка свом месту на Успењском тргу. Мом чуђењу није било краја кад иза себе зачух познати звук аутомобилске сирене. Није било сумње: настојатељев ауто стигао је до доње капије манастира и за мање од минут биће на Успењском тргу. Изгледа да се настојатељ због нечег вратио, у журби. Потрчах и једва стигох да аутомобил пустим кроз поверену ми капију. Увече смо у келији искушеника расправљали о томе на који је начин Кипријан могао сазнати да се настојатељев аутомобил враћа, кад је у тренутку кад ме је схимник на то упозорио ауто био сигурно једно два километра од манастира. Моји другови присетише се да су и они код оца Кипријана почели примећивати такве особине. Ускоро је схимник пао у постељу, па смо пошли да га обиђемо у Лазаревској болници. Искрено говорећи, очекивали смо да ће нам он, кад је већ постао прозорљив, рећи нешто посебно мудро и важно. Али отац Кипријан се, посматрајући нас благим очима човека који трне, само смешио и понављао: Господ ће вас благословити, дечице моја!
101
ЕТО ШТА СЕ СВЕ ДАНАС У МОСКВИ ДОГАЂА Олег Александрович Никитин није био нарочито црквен човек. У овој књизи већ постоји прича о освештавању његове куће, о црној пудли и скулптури Мефистофела, коју је добио за усељење. Али много година Олег Александрович свим силама се борио за обнову једног разореног храма: Казанске иконе Мајке Божје у Рјазањској области. Због чега му је баш та црква толико запала за око, не могу рећи. Међутим, два пута годишње, на летњу и зимску Казанску, обавезно је присуствовао служби у том рушевном сеоском храму, у који смо ми, монаси Сретењског манастира, долазили да служимо литургију. Неколико пута Олег Александрович се овде и исповедио и причестио. То је трајало много година, али његово уцрковљење даље никако није ишло. А на празник Казанске иконе Мајке Божје Господ је себи узео Олега Александровича: 21. јула 2003. године, на летњу Казанску, Никитин из неког разлога први пут није дошао у цркву на вечерње. Телефонирао је, изговорио се неодложним пословима. Увече истог дана јавили су нам да је Олег Александрович преминуо: на путу, у Подмосковљу, његов возач изгубио је контролу над аутомобилом. Желим да испричам причу којом је Олег Александрович зачудио нас, своје пријатеље, али већ после своје смрти. Неколико месеци по упокојењу, јавио се он у сну својој ћерки Јелени. У томе нема ничег посебног, али сан је био толико упечатљив да га је Јелена до детаља запамтила. Олег Александрович упутио је ћерки усрдну молбу: „Молим те, обавезно пренеси Демиртчану моје честитке. Данас слави јубилеј!“ – одлучно је молио покојни Олег Александрович. Требало би напоменути да он за живота никада није заборављао своје пријатеље и увек их је звао за рођендан. „Ком Демиртчану?“, чудила се Јелена и у сну и када се пробудила. Колико год чудновата била цела ова прича, она и мама, Галина Дмитријевна, одлучиле су да ипак позову блиског пријатеља и колегу Олега Александровича, бившег заменика министра за енергетику Виктора Васиљевича Кудрјавог. Овај је одмах лако одговорио на питање жена јер се управо у том тренутку и сам спремао за прославу поводом осамдесетог рођендана његовог и Никитиновог колеге академика Кама Серобовича Демиртчана. Молба Олега Александровича била је, наравно, испуњена. Виктор Васиљевич Кудрјави саопштио је гостима да има нарочит, веома важан задатак, па је потресеном слављенику пренео честитку покојног Олега Александровича. Ето шта се све данас у Москви догађа.
102
ЉУБОВ ТИМОФЕЈЕВНА ЧЕРЕДОВА Кад смо тек почињали да обнављамо Сретењски манастир, искрсао је један озбиљан проблем: у парохији готово да није било старица. Сви парохијани били су или млади или средовечни људи. Када су пак у храму почеле да се појављују прве бакице, ми смо се силно обрадовали, само што их на рукама нисмо носили. Како и не бисмо! Њихово појављивање значило је да су стари Московљани наш манастир прихватили. Међу овим бакицама била је и Љубов Тимофејевна Чередова. Године 1996. свечано смо прославили њен рођендан – сто година! Али није то било оно главно. Испоставило се да је Љубов Тимофејевна једина дотад жива духовна кћер настојатеља нашег Сретењског манастира, новомученика архиепископа Илариона. Двадесетих година прошлог века она је храбро кренула за владиком Иларионом у прогонство. Није могла да продре за њим само када је стигао у Соловке, где је владика провео већи део свог тамновања. Била је и међу онима који су, 1929. године, сахрањивали овог чврстог, несаломивог подвижника. Сачувала је дубоку приврженост владици Илариону и необично духовно јединство с њим до последњих дана свога живота. Љубов Тимофејевна никада се није удавала. Да ли је била тајна монахиња, не знам, али водила је прави испоснички живот. Врло је могуће да ју је владика Иларион, у те за Цркву страшне године, рукоположио у монахињу, уз завет да то никад ником не открије. Љубов Тимофејевна никада није сумњала у светост свог духовног оца и молила је Господа да доживи дан када ће га Црква прославити. Док је Љубов Тимофејвна била на ногама, долазила је у манастир. Ми смо по њу слали кола, а у храму смо јој постављали столицу. И тако се она молила на литургији. Љубов Тимофејевна врло се добро сећала службе владике Илариона у овом храму и ми у Сретењском манастиру доживљавали смо њено присуство као посебан благослов нашег великог настојатеља. Неколико година спремали смо документа за канонизацију Светог великомученика Илариона и морам рећи да смо се плашили да Љубов Тимофејевна тај заветни дан неће доживети. Дошли су дани кад она више није могла да долази у манастир. Почели смо да је причешћујемо код куће. И сваки пут би с надом питала како стоје ствари с проглашењем њеног духовног оца за светитеља – већ је била закорачила у сто другу годину. У међувремену смо у манастирском храму обновили малу капелу и почели тамо да правимо иконостас. Поред других икона, од иконописца смо наручили и лик свештеномученика Илариона. Наравно да смо икону спремили унапред, још пре проглашења, јер, према црквеним правилима, икона се сматра освештаном тек када се на њу стави натпис с именом светитеља. Наша икона још је била без натписа – чекала је час када ће црквена власт прогласити слављење свештеномученика нашег настојатеља и небеског покровитеља. У сваком случају, када је иконостас био постављен, наш храм је постао јединствено место у Русији: у њему се налазила икона овог засад непроглашеног, али од црквеног народа веома поштованог новомученика. Напослетку, пре почетка редовног заседања Комисије за канонизацију, митрополит Јувеналије, њен председник, рекао ми је да је проглашење архиепископа Илариона скоро решено. Следећег дана посетио сам Љубов Тимофејевну и саопштио јој радосну вест. Знала сам да нећу умрети док не сазнам да се то догодило! – једва чујно изусти она. То је личило на оно у Јеванђељу када је старац Симеон дочекао сусрет са Христом и изговорио: „Ниње отпушчајеши раба Твојего, Владико…“ Неколико дана доцније Љубов Тимофејевна отишла је Господу. Љубов Тимофејевна је пренета на опело у Сретењски манастир, и то баш у малу капелу где смо тек завршили нови иконостас с ликом владике Илариона. Тако је, ето, наша најстарија парохијанка лежала у ковчегу управо испред иконе свог духовног оца. Године 1929. она је била на опелу владици, а сад је пак он својом иконом пратио духовну кћер „на пут којим проходи све што на земљи живи“. Године 1998, 11. фебруара, око једанаест сати, управо у време када смо служили опело Љубови Тимофејевној, на седници Комисије за канонизацију светитеља, која се одржавала у Новодевичком манастиру, званично je донета дуго очекивана одлука о томе да се документи за канонизацију свештеномученика Илариона проследе Архијерејском сабору Руске православне цркве. У тренутку када су нам, у Сретењском манастиру, преко телефона саопштили радосну вест, ковчег с телом Љубове Тимофејевне обношен је око храма, уз звуке звона и свечано појање „Свјати Боже…“
103
МИТРОПОЛИТОВА ЋЕРКА Има грехова који се лече покајањем, а има и других, посебних, који су против Цркве. Ови други толико могу да одвоје човека од Бога да му онемогућавају и само покајање. Једном, док сам служио у Донском манастиру, заустави ме поред храма висока госпођа средњих година. Оче, могу ли ја да се молим за свог покојног оца? – упита. Можете, наравно! – добацих ја у пролазу. Али затим ипак застадох и за сваки случај приупитах: Извините, а ко је ваш отац? Мој тата је био митрополит – одговори жена. Ово још нисам чуо! Како митрополит? – зачуђено упитах. – Који митрополит? Митрополит Александар Веденски – одговори она. Ово је било још жешће! Име свештеника Александра Веденског сви у Цркви добро знају. Он је био један од инспиратора такозваног покрета обновљенства у Руској цркви двадесетих-тридесетих година. Веденски и његови следбеници били су спремни да револуционарно мењају основна правила и уредбе Руске цркве. Многи од њих су на души носили дојаве у НКВД и сарадњу у репресалијама против православних мирјана, свештеника и епископа. Следбеници обновљенства су у Цркви направили раскол, а грех раскола, по речима Светог Јована Златоустог, не спира се ни мученичком крвљу. Жена која ми се обратила звала се Тамара Александровна. Веденски се оженио по други пут већ када је био обновљенски „митрополит“ и у том браку је добио сина и ћерку. – Шта да вам кажем? – рекох јој на крају. – Ви сте ћерка свога оца и не иде да се не молите за њега. Штавише, ви сте и дужни да се за њега молите. Али помињање вашега оца на литургији није могуће. Он је свесно раскинуо са Црквом и, колико је познато, није се ни покајао, нити васпоставио јединство с њом. Но ви можете, и дужни сте, да га помињете код куће, у личној молитви. На томе и остаде. После је она више пута долазила у манастир и показала се као дивна и предусретљива хришћанка. Много и пожртвовано помагала је болесницима, бескућницима и старим људима. Мислим да је то била најделатнија молитва за њеног оца. Једном дође она код мене с молбом да причестим њену стару мајку, баш ону другу жену Александра Веденског. Договорисмо се да следећег јутра дођем у храм сат пре почетка службе, да бисмо имали довољно времена за исповест. По Тамариним речима, њена мајка се никада није причешћивала у православној цркви и само оних година када је њен муж био на челу обновљенства учествовала је у његовим службама, мада се те службе никако не могу посматрати као Свете тајне. Међутим, изјутра сам их узалуд чекао. Тамара ме онда позва телефоном и потиштено ми исприча: кад су она и њен брат отишли по маму, она је навукла покривач на главу и одлучно одбила да пође. А претходног дана је, чинило се, била спремна да се исповеди и причести. Знајући да стари људи могу бити хировити, ја рекох да свеједно треба узети Свете дарове и причестити је код куће. Тамара са жаљењем одбаци и ту могућност. – То је немогуће, оче – рече ми. – Нећете моћи да уђете у њен стан. – Како мислите „нећу моћи“? – Једноставно, нећете моћи. – А зашто? Тамара онда објасни да у стану њене мајке живе мачке, нико не зна колико их је. Мачке се тамо коте и скапавају и већ много година старица не дозвољава чак ни да јој неко очисти стан. Само син и ћерка кадри су да јој пређу праг. Ја замислих ту слику и сав се најежих. А има и један посебан разлог због кога нисам био нимало вољан да идем у тај стан – од детињства болујем од страшне алергије на мачје крзно. Па ипак, Тамара нађе решење: рече да ће сутра мајку пребацити код брата у стан, где ћу моћи неометано да је причестим. Остало је само да чекам њен позив. Међутим, касно увече Тамара се јави и рече да је пре неколико сати њена мајка умрла…
104
КАКО ЈЕ БУЛАТ ОКУЏАВА ПОСТАО ИВАН Жена познатог песника и естрадног уметника Булата Окуџаве, Олга, често је долазила код оца Јована (Крестјанкина) у Псковско-Печорски манастир. Једном, у разговору са оцем Јованом, она се пожали да њен чувени муж није крштен, да чак и не жели да се крсти јер је равнодушан према вери. Отац Јован рече јој: – Не жалости се, крстиће се он. Сама ћеш га крстити. Олга се прилично зачуди и упита: – Како бих ја могла да га крстим? – Па ето тако, ти ћеш га крстити! – А како ће се звати? Булат није православно име.2 – Зваће се као и ја, Иван! – рече отац Јован2 и пожури некуд својим послом. Много година касније, када је Булат Окуџава умирао у Паризу, неколико минута пре смрти рече жени да жели да се крсти. Било је већ касно да се зове свештеник, али Олга је знала да човека на самрти може крстити сваки мирјанин. Она само упита мужа: „Како ћеш да се зовеш?“ Он размисли, па рече: „Иван.“ И Олга га сама крсти и нарече му име Јован. Тек касније, стојећи над већ упокојеним мужем, она се сети да јој је пре петнаест година све ово најавио архимандрит Јован у Псковско-Печорском манастиру.
2
Руској православној цркви постоји обичај да се на крштењу дају само имена из црквеног календара. – Прим. прев. Иван и Јован су у рускоме варијанте истог имена. Иван је народна, тј. световна варијанта, а Јован се користи у узвишеном стилу и црквеној пракси. – Прим. прев.
105
ПРЕДСКАЗАЊЕ ОЦА НИКОЛАЈА О МОНАШТВУ Прве године после крштења био сам гост у парохији својих нових пријатеља – оца Рафаила и оца Никите. У међувремену сам почео често да посећујем манастир, али још увек нисам помишљао на монашки живот. Напротив, озбиљно сам планирао да се женим. Моја вереница је била можда најлепша девојка у Москви. Бар су многи тако мислили, што је мени, наравно, годило. Свадба је била на видику. Ја сам се увелико наслађивао открићем духовног живота, а поврх тога сам маштао и о предстојећим срећним временима. Ишао сам на пецање, сушио рибу, излежавао се на сунцу и унапред замишљао нови, породични живот, који је ускоро требало да почне. А како ће тек добро бити кад у јесен с пријатељима заседнем негде у Замоскворечју, па попијемо пивце уз рибу, и то рибу коју сам лично упецао и осушио. У таквим маштањима, један за другим, пролазили су дани топлога лета. Једном оци Никита и Рафаило намислише да посете старца Николаја на острву Залиту. Старац је имао већ око осамдесет година и већи део свог живота свештенослужио је на рибарском острву Псковског језера. И ја одлучих да пођем с њима, мада сам се мало и прибојавао: ипак је старац прозорљив, види те целог као рендген! Страхови се, међутим, развејаше већ у првим тренуцима познанства са оцем Николајем. Испоставило се да је то добар и предусретљив човек. Лепо нас је примио у своме убогом обитавалишту близу храма. Изнео је чај, понудио нам још понешто… Моји оци остадоше насамо с њим, да поразговарају и посаветују се, а ја нисам ни имао ништа посебно да га питам. На растанку, један за другим приђосмо му за благослов, а он свакоме с љубављу даде савет. Кад дође мој ред, отац Николај ме неочекивано дохвати за прамен косе. Не знам да ли је то било у шали или озбиљно, тек – поче снажно Да ме цима за косу, па крену: Немој да пијеш, немој да пијеш! Ти не смеш да пијеш! Истини за вољу, тих година ја сам стварно волео да потегнем, нарочито у Друштву добрих пријатеља. То се, међутим, на мени никако није видело: био сам чак прилично младолик за своје године. Али старац, изгледа, није много марио за мој изглед. Држећи ме тако за прамен он ми изненада подиже главу и пажљиво ме погледа у очи: – Јеси ли монах? Још ниси? А ваљало би ти да одеш у манастир! У манастир?! Не издржах и гласно му се насмејах у лице! Добар је овај дедица! – помислих. Шта каже: у манастир? Па ја се ускоро женим! Хтедох да му то кажем, али отац Николај ми затвори уста руком, као да ионако већ зна сваку моју реч. – Ћути, ћути! Стварно би ти ваљало да одеш у манастир! Ја опет прснух у смех. – Ма какви… – заустих да још нешто кажем. Али старац ми опет не даде. – Пази, Георгијушка – рече ми – када будеш у манастиру, снаћи ће те искушење. Али не очајавај! И поче детаљно да ми прича о некаквом искушењу везаном за манастирску управу, које је снашло неког монаха. Тек десет година касније схватио сам да је говорио о мени. А тада сам само снисходљиво слушао необичне речи оца Николаја. И доживљавао сам их као „несташлук“ необичног старца. Најзад ме отац Николај благослови и отпусти с миром. Затим нас отпрати до пристаништа. Међутим, док се наш чамац удаљавао од обале, старац ми је све време довикивао: – Георгијушка, буди љубвеобилан! Та тешка и ретка реч урезала ми се у сећање, исто као и старац коме ветар, док он стоји на обали и благосиља нас крсним знамењем, вија седе власи. Отац Рафаило посаветова ме да речи оца Николаја схватим озбиљно, али ја се на то само осмехнух. Све ми је то тада било несхватљиво, па убрзо и заборавих читав догађај. Међутим, у Москви се моји односи с вереницом неочекивано променише: наша веза се најпре охлади, а затим потпуно угаси. И обоје смо некако били чак и задовољни таквим исходом. Ја сам тада све чешће и све јаче осећао потребу да одем у манастир, да боравим тамо неко време, да се помолим, да једноставно живим тамо. Неколико месеци касније већ сам тачно знао да ме ништа у овом животу не занима осим манастира и служења Богу. И с дивљењем се присетих речи оца Николаја, коме сам, по промислу Божјем, касније још много пута одлазио.
106
ОВО ПОГЛАВЉЕ МОГУ ДА ПРЕСКОЧЕ ЧИТАОЦИ КОЈИ НИСУ УПОЗНАТИ С ДОГМАТСКИМ БОГОСЛОВЉЕМ Кад се само сетим каквих је стараца у она совјетска времена било! Један мој познаник, иначе старообредник, причао је како су га једном, у својству службеника централне управе Староправославне цркве, послали у главни град округа, да ли беше Кујбишев или Свердловск, није ни битно, да кришом обави неке старообредничке послове. По доласку, као што је ред, он пре свега оде у Извршни комитет округа провинције, да се јави локалном референту за верска питања. Иван Спиридонович Толстопјатов (тако се звао надлежни) прими госта у свом кабинету и до најситнијих детаља испита га о циљу доласка. Затим га је дуго цедио о ситуацији у старообредничким фракцијама, чак се распитао и за јужноамеричке заједнице. И тек кад из посетиоца исцеди све што му је било потребно, он му великодушно објасни како да дође до Улице Кларе Цеткин, где се налазила локална беспоповска црквица. Ослободивши се Ивана Спиридоновича Толстопјатова мој познаник се упути у град, брзо пронађе ту уличицу, а у њој накривљену дрвену кућицу, преправљену у храм, с куполицом и крстом. А поред црквице, на узвишењу од земље – седи неки деда. Биће да му је близу деведесет. Брада широка, кратак капут, све као што је ред. Греје се деда на сунцу и моли се Богу. Између прстију полако провлачи „лестовку11, старообредничке бројанице од коже. Посматра непознатог дошљака добродушним погледом, али потпуно равнодушно. Одмах је било јасно: тај деда је у животу свашта видео. – Помоз Бог, оче! – поздрави га мој познаник. – Бог и теби помогао, ако се не спрдаш. – Ти си, изгледа, настојатељ3 овдашњи? – Тако некако – прихвати деда. – И? Како је? Како се ви овде борите? Иде ли народ у цркву? – Иду старци. – А омладина? – Омладина све више на игранке и у биоскоп. – М-хм… А осим вас и Патријаршијске цркве, има ли још кога у граду? – Од свега по пар, као у Нојевој барци – замишљено одговори старац. – Сви смо ту: и ми, и никоновци, и католици, и баптисти, и јудаисти, и муслимани. А над свима нама један и недељив: Иван Спиридонович Толстопјатов!
3
Код старообредника-беспоповаца настојатељ храма је лаик (цивилно лице). – Прим. прев.
107
ИСТЕРИВАЊЕ ДЕМОНА Само сам једном присуствовао молитви за истеривање демона, код игумана Адријана, и то ми је више него довољно. У препуном храму одјекивали су ужасни и буквално нељудски крици. Људи су урлали, блејали, вречали и кокодакали. И псовали су да је срамота било слушати. Неки би се завртели као чигра, па би онда целом тежином грунули на под. И видело се да они ни сами не знају шта ће им се следећег тренутка десити. Један интелектуалац, сав престрављен, јурио је по храму и гроктао као вепар. Тек кад га силом доведоше свештенику и окропише светом водом, он се, сав изнемогао, спусти на под. Истеривање демона је нарочити молебан, који се врши над људима обузетим нечистом силом. Језиво је чак и описивати оно што се ту дешава, а још је страшније присуствовати таквоме молебану. Стварно не знам како је отац Адријан све то издржавао. Свој монашки пут отац Адријан започео је у Тројице-Сергијевој лаври. Тамо је такође вршио ове молебане, али не баш јавно, него по страни, у некој црквици у коју туристи нису залазили. Прича се како су једном у манастир допутовали високи совјетски званичници и хтели су, на своју несрећу, детаљно да погледају све „културно-историјске споменике“, без изузетка. Између осталих и храм из кога су допирали чудни крици. Није се имало куд, монаси их одведоше у цркву где је отац Адријан, сав разбарушен, замуцкујући читао егзорцистичке молитве. Званичници се скаменише угледавши људе како се, уз дивљачко урлање, ваљају по поду. Е сад замислите на шта су тек личили високи званичници када једна дама из њихове групе, иначе високи совјетски чиновник, изненада стаде да сикће, затим да на сав глас мјауче, као мачор у фебруару, па се закотрља по поду, а на крају, поврх свега, поче да се дерња, и то су били такви непристојни изрази какве ни људи упућени у те ствари у животу нису чули! Неколико дана касније дотична дама поново допутова у манастир. Овога пута је дошла сама. Нађе муцавог игумана Адријана и постави му само једно питање: шта јој се то догодило. Отац Адријан био је прост човек, па јој просто и одговори: – У теби чучи демон! Од њега су ти све невоље. – Зашто баш у мени?! – успротиви се дама. – Е, то немој мене да питаш, питај њега! – и отац Адријан показа прстом према икони Страшног суда, право у језиви приказ рогатог, одвратног бића. Али чим виде како гошћа пребледе, пожури да је утеши: – Чекај, стани мало, није све тако црно. Можда је Господ то допустио да би те кроз болест привео вери. Као да је слутио! Дама поче да долази у Лавру, исповеди се за цео дотадашњи живот, причести се и напади ђавоиманости више јој се нису понављали. Ускоро јој отац Адријан саопшти да више не долази на молитве за истеривање демона, није потребно: вера у Христа и живот по заповестима Божјим, учешће у Светим тајнама Цркве – све то нечисту силу изгони из људске душе. Али сам игуман Адријан је после тога имао нових проблема: дама није скривала свој нови однос према вери. Избио је скандал, те је, на крају крајева, старешина Лавре под притиском власти игумана Адријана послао далеко одатле, у провинцијски Печорски манастир, како би одговорни совјетски другови могли безбрижно да долазе на екскурзије у Тројице-Сергијеву лавру, да пијуцкају ликер са оцем економом и дубокомислено расуђују како, ето, и у Цркви ипак „има нешто“. Мала дигресија. Сећам се како је, у својој проповеди, један млађи архијереј евоцирао успомене на минула времена, па рече и то да су се црквени администратори његове генерације борили за интересе Цркве, између осталог, и по цену сопствене јетре. Рече, и заплака! Не знам да ли му је било много жао самога себе или је стварно већ имао проблема с јетром. Али знам да никада нећу бацити камен на такве архијереје и свештенике. Прво, зато што ни сам нисам безгрешан. А друго, ти архијереји и свештеници, који су у црквеним трпезаријама чествовали важне државне чиновнике, референте за верска питања и спонзоре, само су радили свој посао. Нису они само на себе преузимали терет привредног и административног регулисања црквеног живота, они су омогућавали неким другим оцима, неком Јовану, Кирилу, Науму или Адријану, да врше своју службу, а милионима парохијана и поклоника да долазе у храмове и манастире. Молим вас, немојте ни ви на њих бацати камење: они су свој посао радили како су могли. У Тројице-Сергијевој лаври био је чувени економ, отац НН. Братија га и данас са захвалношћу помиње. Памте не само његову доброту и предусретљивост него и то што је на себе преузимао терет општења са спољашњим светом, штитећи тако остале монахе у Лаври од сличних брига. Ако би се над манастиром надвила напаст у виду некакве контроле или посете високих и хировитих гостију, или искрсао захтев за хитно решавање неког компликованог питања у вези с манастирском економијом, сви су знали да је ту отац НН и да ће то он преузети. 108
Него, да се вратимо истеривању демона. Касније, после много година, причали су ми лекари-психијатри на који су начин у Царској Русији разликовали душевне болеснике од ђавоиманих. Врло једноставно: лекар би пред болесника ставио неколико идентичних чашица, све с обичном водом, а једну с богојављенском. Ако би пацијент спокојно пробао воду из свих чашица, упућивали су га у болницу. Ако би одбио да пије из чаше са светом водом и почињао да бесни и пада у несвест, то је већ био случај за егзорцисту. Истеривање демона је узнемирујућа и веома опасна ствар. Довољно је да једном присуствујеш таквом обреду па да се у то увериш. Уосталом, то важи само за право истеривање демона. Сигурно су чести и обични симуланти, људи с нападима хистерије или прави душевни болесници. Нарочито је одвратно када сам „исцелитељ“ глуми истеривање демона. Али, хвала Богу, тако нешто дешава се ретко. Свети Игњатије (Брјанчанинов) писао је о таквим типовима: „То је глума, погубна за душу, то је најтужнија комедија када старци преузимају улогу древних светих стараца иако немају њихове духовне дарове. Демони су као паразити у људском телу. Можеш да ништа не знаш о њима, чак и да не верујеш у њихово постојање, али они стварно бораве, као паразити, у душама људским. Њихов домаћин и не примећује како они управљају његовим мислима и поступцима. И не може да схвати зашто му се дешавају чудне, рђаве и апсурдне ствари и зашто му се сав живот претворио у срљање из једне грешке у другу. Црква има све могућности за исправљање таквог живота. Само, ствар је у томе што човек може да се исцели једино ако промени себе. Свештеникова молитва јесте делотворна, али ипак је то само помоћ. Наравно, нису сви свештеници способни за чин истеривања демона. Отац Адријан је тих, осамдесетих година био можда и једини који се тога прихватао. Не, чини ми се да је био још један: отац Василије у Васк-Нарву у Естонији. Архимандрит Јован (Крестјанкин) био је скептичан према таквој пракси. Није он сматрао да је то нешто погрешно, него је био убеђен да од погубних духовних утицаја човек мора да се лечи личним покајањем, учешћем у Светим тајнама Цркве и улагањем напора у испуњавање Христових заповести. Он, додуше, није одрицао корист коју може донети учешће у молебанима с егзорцистичким молитвама, него се жалостио што они који на такве молитве долазе, желе да се исцеле, али без сопственог труда. А тако нешто се у духовном животу не дешава. Рекох већ да је истеривање демона и тешко и веома опасно. Једном сам, као послушник, имао прилику да се нађем у парохији оца Рафаила (Огородникова), на слави његовог сеоског храма, посвећеног Светом Митрофану Вороњешком. На свеноћну службу пристигло је било неколико свештеника из суседних парохија. Једнога од њих сам посебно запазио. Прво због тога што су му уста била пуна златних зуба. А друго, када смо се спремали за спавање (а сви смо били у истој соби, једни на креветима, други на поду), он скиде своју доњу мантију и обуче другу, нарочиту доњу мантију беле боје, коју је специјално понео, за спавање. На моје збуњено питање шта то ради, он озбиљно одговори да ја, дериште, могу да спавам у гаћицама и мајици, а он, свештеник, мора да заспи у доњој мантији. Шта ако се баш ове ноћи догоди Други долазак Исуса Христа? Зар он, јереј Божји, да Господа дочека у гаћама? Тада ми се веома допала таква његова вера. Још је занимљивије било порекло његових златних зуба. Иначе, код свештеника је то реткост. Добро, можда и није, понеко има један или два златна зуба, али овоме пуна уста… Углавном, још неко не издржа, упита га откуд му такви „украси . Свештеник седе на кревет, у својој белој доњој мантији, подиже и ноге на кревет, па при светлости ноћне лампе исприповеда окупљенима своју животну причу. Пре него што ће постати свештеник, руководио је мрежом обласних биоскопа. На тој високој дужности је и позлатио своја уста. Свиђало се човеку. Али био је веома побожан, с обзиром на то чиме се бавио. Живео је само с мајком и обоје су имали старца-духовника негде у Белгородској области. Настаде време и старац му благослови да се спрема за примање свештеничког чина. Годину дана касније рукоположише га и поставише за настојатеља сеоске цркве близу једног већег града. Ту је служио десетак година. У међувремену је сахранио мајку и с времена на време одлазио код свог духовника а и код стараца у Псковско-Печорски манастир. Једном му из града доведоше ђавоиману девојчицу. Свештеник најпре врло одлучно одби да чита молитве за истеривање демона, тврдећи да још није спреман за тако велико дело. Али на крају мајка те девојчице и остала родбина ипак га наговорише. Схватајући да је посреди врло озбиљна ствар, свештеник целу недељу посвети посту и молитви и тек тада, први пут у животу, изврши поменути обред. Девојчица се исцелила. Свештенику беше веома мило. И због девојчице, а и због себе. Због девојчице, јер је дете престало да се мучи и да страда због грехова својих родитеља, а због себе, јер је осетио да није мачји кашаљ!
109
Прође неколико недеља. Једном после ручка он се завали у фотељу крај прозора и отвори обласне новине – да види вести. Прочита неки занимљив чланак, спусти новине, и… заледи се од ужаса! Пред њим је стајао… он. Онај што је био истеран из девојчице. Само је стајао и пажљиво гледао свештеника право у очи. Од самог његовог погледа свештеник у великој пометњи искочи кроз прозор и удари да бежи без освртања, колико га ноге носе. Био је прилично крупан, нимало спортски тип, али ипак претрча неколико километара пре него што поче да долази к себи. Не свраћајући кући, он оде најпре у Псков, позајми од пријатеља новац и запуца код свог старца-духовника. Старац, за почетак, прописно изгрди своје чедо због самовоље. Тако чему, као што је истеривање демона, не треба приступати без посебног благослова и молитава духовника. А то је наш свештеник самоуверено и лакомислено занемарио. Исто тако, после привремених победа, које нам се дају по благодати Божјој и молитвама Цркве а не због наших врлина, не треба се опуштати, прелиставати новине, а у дубини душе се гордити и дивити се својим несвакидашњим духовним подвизима. Старац га подсети на речи преподобног Серафима Саровског о томе како би ђаво, кад би му Бог дозволио, могао да, у својој мржњи, цео свет уништи за само један трен. На крају разговора старац своме духовном чеду посаветова да буде спреман за нова искушења. Авантура се неће завршити само посматрањем непријатеља рода људског. Ђаво ће обавезно наћи прилику да се брутално освети свештенику који се, иако још духовно веома слаб, поуздао у своје снаге и неприпремљен ступио у отворени бој са силама зла. Старац му обећа да ће се молити за њега и посла га кући. Прође око месец и по дана. Свештеник је ове догађаје већ готово сметнуо с ума кад, једне ноћи, неко закуца на врата. Живео је сам. На питање ко куца тако касно и шта треба, иза врата испричаше како су дошли да га позову у суседно село да причести човека на самрти. Он отвори, а људи испред врата одмах насрнуше на њега. Било их је неколико. Тукли су га немилосрдно. Тражили су да им каже где чува новац. Он им показа све, осим места где је чувао кључеве од храма. Злочинци узеше што су могли и на крају му клештима ишчупаше златне зубе. Кад га парохијани нађоше, свештеник је био једва жив. Од бола у устима чак није могао ни да виче, само је јечао. Провео је у болници неколико месеци. А када су пронашли бандите, позову и њега, као жртву, да их препозна. Кад их угледа, он не издржа: бризну у плач као мало дете. Међутим, не каже се узалуд да време све лечи. Свештеник се с временом опоравио и поново почео да служи у своме храму. А парохијани, захвални што није одао где стоје кључеви и што је јуначки заштитио њихов храм, скупише новац за нове зубе своме свештенику. И опет златне! Шта да се ради, о укусима не вреди расправљати. А можда ни сам свештеник себе више није могао да замисли без златних зуба. Ја лично само сам једном прихватио да учиним нешто налик на егзорцизам. Али то, наравно, није био молебан за истеривање демона. У ствари, само сам До краја извршио Свету тајну крштења једног детета, јер мени непознати свештеник, који је крстио то дете, није био прочитао све молитве. У то време служио сам У Донском манастиру. Једном ми, тако, приђе човек од неких четрдесет година, потпуковник милиције Валерије Иванович Постојев. Није био верујући, чак није био ни крштен, али осим у Цркву није имао куд да оде. Његовом десетогодишњем сину јединцу Валери дешавале су се незамисливе ствари. У дечаковом присуству ствари су једноставно гореле. Саме од себе. Где год се мали Валера појави, све почиње да гори: фрижидери, јастуци, столице, кревети, ормари. Породица Постојевих већ одавно никоме није ишла у госте: пожар би био загарантован у року од двадесет минута. Из истог разлога дечака нису слали ни у школу. Валеру су водали по лекарима и врачарама, прегледали су га стручњаци из тајне полиције и неких других посебних институција затвореног типа, и све узалуд. Неколико новина објавило је сензационалистичке чланке с фотографијама згаришта и самог дечака Валере. Родитељима, међутим, није било до славе. За сваки случај одвели су га и у цркву и крстили га. Али све унаоколо горело је као и раније. Очајни потпуковник дође зато и у Донски манастир. Неко му је посаветовао да се помоли крај тек откривених моштију Светог Тихона. Ту смо се и срели. Нисам могао да појмим зашто пожари после крштења нису престали – док нисам питао колико је трајало крштење детета. Мање од петнаест минута, одговори потпуковник. Крштење обично траје знатно дуже. Одмах ми је било јасно: свештеник који је извршио Свету тајну, пропустио је нарочите, древне молитве, које се у цркви називају егзорцистичким. Има их свега четири, а неке прилично дуго трају. Нажалост, дешава се да свештеници, нарочито ако су, како се то данас каже, модернистички настројени, изостављају те молитве, сматрају да нису потребне. А управо у њима Црква датом јој од Бога влашћу моли за избављење људске душе од древнога зла што се гнезди у њој. Нашим модернистима то се чини необичним и архаичним. Они се боје да у очима парохијана не испадну застарели и смешни. Ја, међутим, никада нисам приметио да те молитве приликом крштења изазивају подсмех присутних, чак ни оних који у цркву не долазе често. 110
Написах оцу Јовану о Валери Постојеву; он ми одговори да над дечаком треба допунити пропуштене езгорцистичке молитве. Тако и учинисмо, у храму Донског манастира. Од тога дана пожари престадоше. Потпуковник Валерије Иванович се после тога и сам крстио, а сви његови укућани постали су наши парохијани. Дечак је одавно одрастао. И он је завршио полицијску академију. Сада је мајор и предаје у Московској вишој полицијској школи; ових се догађаја сећа само по фотографијама згаришта у њиховом стану, сачуваним у породичном архиву.
111
БЕСЕДА НА ЛИТУРГИЈИ ПОСЛЕ ЗАМОНАШЕЊА У СРЕТЕЊСКОМ МАНАСТИРУ 19. ДЕЦЕМБРА 1997. Господ од нас очекује верност. Верност и ништа друго. Верност Духу Божјем. Верност нашој вери. Верност Христу. Данас је у нашој обитељи посебан празник. Појавио се на овом свету нов монах. У јеванђељској причи, коју чусмо данас на литургији, Господ је ставио пред Себе дете и рекао: „Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.“ Сваки је монах после пострижења као дете пред Господом, као безгрешно дете пред којим се открива нов живот. Само од њега сада зависи хоће ли остати исто такво дете, с тако чистим срцем, како сада стоји пред Господом. А по Предању, ми знамо да је управо такав дечачић био и будући светитељ Игњатије Богоносац, који је претрпео мучеништво за Христа и остао Му веран без обзира на све невоље. Или ће изабрати нешто друго: да буде веран само својим жељама, које ће прогласити законом – и за самога себе и за цео свет. У овом другом случају ће пожелети да доскочи свима, а у ствари ће постићи само једно: обмануће самога себе… Господ од нас очекује верност. И од тебе, брате наш НН! Управо верност. Верност монашким заветима. Послушању. Верност у смирењу. Верност у томе да више од свега на свету заволиш Спаситеља нашега, Господа Исуса Христа, и нико и ништа на овоме свету да ти од Њега не буде важнији. Ако испуниш тај свој завет с Богом, који си данас дао, многи ће људи преко тебе моћи да досегну спасење и вечност. Ако се, не дај Боже, срце људско и срце монаха обрати самоме себи, ако верност Богу у њему не видимо, онда ће се десити нешто најстрашније што може да нам се деси, а то је бесмислен монашки живот. Нема ништа страшније од тога! Ево, дата су ти сва оружја потребна за победу. Господ те је охрабрио задивљујућим речима, чуо си их током замонашења. Сви смо се за тебе молили. Пред тобом се отвара посебан пут, испуњен борбом и искушењима, али и нарочитим смислом, који се ни са чим не може поредити: испуњен радошћу и срећом коју свет не може појмити. Нека би дао Бог свима нама, браћо и сестре, да чувамо верност своме призвању. Јер завет верности не односи се само на монахе. Господ, по речима Светог Јефрема Сирина, не тражи ни монаха ни мирјанина, ни учењака ни простака, ни богатог ни сиромаха, него само срце које жуди за Богом, срце испуњено искреном жељом да буде верно Њему и Његовим заповестима! Нека би Господ свима нама дао разумевање те верности. Она наш живот чини осмишљеним. Због такве верности Христос Својим ученицима даје радост, снагу и храброст за одолевање искушењима с којима се морамо суочити на нашем животном путу. Амин. Напомена: Пет година касније тај монах је напустио обитељ. У Цркви нема никаквих механизама принуде који би човека задржали у манастиру. Код нас, у Сретењском манастиру, за непуних двадесет година имали смо три оваква случаја. Кад кажу да то уопште није много у поређењу с другим манастирима, ми не верујемо. Чак и један такав догађај трагедија је за манастир. Али то је пре свега трагедија за самог монаха, који је своје завете изневерио. Бескрајно нам је жао таквих људи. Црквене уредбе их воде као самоубице и прописују да се такви не сахрањују на хришћанском гробљу. Црква њихове бракове не признаје. Имао сам прилике да читам богословска објашњења таквих прописа и канона и увек ми се чинило да су сувише строги. Међутим, једном сам чуо нешто што није било богословско објашњење, нити параграф из древних канона. Била су то свега четири стиха. И схватио сам да црквена правила само описују стање у које себе, и не само себе, гура монах када се одриче изабраног пута. Наравно, Господ је милостив, за свакога постоји покајање, али ево како је свој живот сумирао Арсеније Чанишев, професор Филозофског факултета Ломоносовљевог државног универзитета, аутор књига о античкој филозофији. Он није био монах, па према томе није имао никакве потребе да се каје због кршења завета датих Богу. Али био је син монаха… Ово су његови стихови. Плод сам Греха – син монаха. Прекршени ја сам завет. Од Бога сам зато проклет: Сва ми дела – шака праха.
112
ПРИЧА О ЕПИСКОПУ КОЈИ ЈЕ ПАО У БЛУД ИЗ ПРОЛОГА Живео у једном византијском граду епископ кога је народ много волео. Али једном се догоди ужасна ствар: по својој слабости или лакомислености и, наравно, по демонском нашаптају, тај епископ паде у блуд. У недељни дан, када се сав град стиче у цркву на Божанствену литургију, епископ изиђе пред народ, скиде са себе омофор, знак епископског достојанства, и рече: Не могу више да вам будем епископ, пао сам у блуд. Најпре завлада тајац. Затим се по целоме храму зачу ридање. Људи су стајали и плакали. Епископ је такође плакао, погнувши главу пред својим верницима. Најзад се присутни мало смирише, па рекоше: Шта сад да радимо? Ми тебе свеједно волимо! Зато обуци своје одежде и служи литургију, за нас ти остајеш епископ и пастир. На то епископ одговори: Хвала вам за великодушне речи, али ја заиста више не могу да будем епископ. Епископ који учини овакав грех, по уредбама Светих Отаца није достојан да приступи вршењу Божанствене литургије. Народ му одговори: Ми не знамо те ваше уредбе. Вероватно су оне врло исправне и важне. Али ми смо тебе заволели током ових година откако служиш у нашем граду. У животу свашта човеку може да се деси. Облачи своје одежде и служи. Ми ти опраштамо. Епископ се горко осмехну: – Опростили сте ми ви… Али ја сам себи никада опростити нећу, ни Црква ми неће опростити. Нема за мене оправдања пред Богом. Зато, направите пролаз, идем у пустињу – да плачем и да се кајем за своје грехе. Народ се, међутим, још више згусну испред епископа, не дозволи му чак ни да сиђе с амвона. – Не! – инсистирали су верници. – Ти си наш епископ, облачи се и служи! Тако је то трајало до касно увече. Народ је био непоколебљив, несрећни епископ није знао шта да чини. Схвативши најзад да га људи неће пустити, рече: – Кад је тако, нека буде како ви кажете! Остаћу, али само под једним условом. Сад ћете сви лепо да изиђете из храма, а ја ћу да легнем преко прага. И нека се свако од вас врати у цркву газећи по мени. Да свима буде јасно какав сам грешник и колико вредим. Кад већ епископ није хтео да одустане, народ би принуђен да попусти. Верници напустише храм, епископ леже на праг и сви парохијани, старо и младо, ужаснути, а многи и са сузама, уђоше у цркву газећи архијереја. А када се и последњи верник нађе унутар храма, сви зачуше глас с неба: „Ради великог смирења опрашта му се грех његов!“ Ипођакони обукоше епископа у свештене одежде и он одслужи Божанствену литургију.
113
МОШТИ СВЕТОГ ТИХОНА Једна од тајни црквеног живота совјетског времена била је и судбина моштију Светог патријарха Тихона, сахрањеног 1925. године у Малом храму московског Донског манастира. Године 1946. на парастосу крај његове гробнице митрополит крутицки и коломенски Николај (Јарушевич) с тугом је рекао: „Сада смо се молили само над гробом Његове Светости. Његово тело није овде.“ Постојали су озбиљни разлози за овакво уверење. Никога не би зачудило да су посмртни остаци патријарха Тихона уништени. Јер, ако су православни упокојеног предстојатеља Руске цркве доживљавали као светитеља, то мора значити да је мржња бољшевика била превелика чак и за острвљени совјетски милитантни атеизам. На списку непријатеља совјетске власти, објављеном у једном од бројева Известија, патријарх Тихон био је под бројем један. Причало се да је 1927. године, после затварања Донског манастира, патријархов ковчег по налогу власти извађен из гробнице и спаљен у крематоријуму, због бојазни да ће његове мошти и гроб постати место поклоњења. По другим информацијама, монахиње су посмртне остатке Његове Светости тајно изнеле и сахраниле на Немачком гробљу у Лефортову. Поборници треће верзије тврдили су следеће: монаси су схватали да власти могу да оскрнаве патријархове посмртне остатке, па су их убрзо после погреба извадили и поново сахранили негде у некрополи Донског манастира. Све ове претпоставке као да су потврђене када се, 1932. године, предводник црквених расколникаобновљенаца, подржаваних од совјетске власти, „митрополит“ Александар Веденски пред својим следбеницима појавио у архијерејским одеждама у којима Московљани одмах препознаше драгоцене одежде сашивене специјално за патријарха Тихона, у чувеној фабрици познатих трговаца, браће Оловјанишњикових. У тим је одеждама патријарх Тихон и био сахрањен. Па ипак, нада да ће мошти толико вољеног патријарха једног дана бити пронађене, у Цркви је и даље била жива. Чим је монашки живот у Донском манастиру почео да се обнавља, једна од првих молби с којом се малобројна братија обитељи обратила своме настојатељу, патријарху Алексију II, била је да се започне трагање за моштима Светог Тихона. Његова Светост с радошћу благослови тај наш труд. Да смо само могли знати с каквим ће догађајима то бити повезано и како ће се све лепо завршити! Убрзо се указа згодна прилика. Наиме, почело је реновирање Малог храма Донског манастира. Храм је затворен на неколико месеци и то је било згодно време да се започну ископавања… Ипак, некако су се увек појављивали неки разлози да се трагање одложи, а реновирање храма је у међувремену завршено. Службе у храму поново кренуше својим редом, ми не искористисмо погодне часе. У ствари, искрено говорећи, тада смо се заиста лакомислено, чак веома глупо понели према патријарховом благослову, правдајући се којекаквим „разлозима и околностима“. И то нам се убрзо олупало о главу. Мада, као и увек, Господ је и наше грешке усмерио на опште уразумљење и прослављање Свога верног Светог новомученика, патријарха Тихона. Био је новембар 1991. године. Манастирски намесник, архимандрит Агатодор, по завршетку реновирања оде на службено путовање а мене, као најстаријег, остави у манастиру. Није било нарочито много посла, ако се не рачуна непријатан конфликт с некаквим чудним људима који нам се натоварише на врат. Они су се представили као свештеници и мирјани Руске заграничне цркве, мада, како се касније испоставило, нису с њом имали никакве везе. Правили су неред и скандале у покушају да по сваку цену у манастиру заведу своја богослужења, без патријарховог благослова. Ми смо их наговарали и саветовали колико смо могли, али кад на крају схватисмо да ништа не помаже, незване госте одлучно избацисмо из манастира. Они су нам, изгледа, то добро запамтили. Осамнаестог новембра празновали смо дан када је, 1918. године, на Помесном сабору Свети Тихон изабран за сверуског патријарха (он је био један од тројице кандидата и жреб је пао на њега). Био сам доста прехлађен, али сам тога дана ипак служио литургију, а затим и парастос: била је то и годишњица смрти оца Рафаила (Огородњикова). И иначе, 18. новембар је за мене некако необичан датум. На тај дан 1988. године погинуо је отац Рафаило, а 1993. умрла Валентина Павловна Коновалова, „жена московског трговца“, духовна ћерка оца Јована. Случај о коме причам такође се догодио 18. новембра. Али све ово помињем само успут. Тада сам први пут у свом свештеничком животу на литургији припремао Дарове који се чувају за причешћивање болесника. Јесте да се по црквеним правилима то ради на Велики четвртак, али претходне ноћи ми је дошао пријатељ, вајар Вјачеслав Михаилович Кликов, с молбом да хитно причестим његовог болесног познаника и над њим извршим Свету тајну јелеосвећења. Испоставило се, међутим, да у нашем храму нема Светих дарова који се чувају за причешћивање болесника, тачније: никада их није ни било. 114
Хвала Богу, с Кликовљевим болесним пријатељем све се добро завршило. Током ноћи сам над њим извршио јелеосвећење, а ујутро га је причестио свештеник из другог храма. Али да се више ништа слично овоме не би догађало, ја, под руководством нашег старог јеромонаха оца Данила, припремим Свете дарове за болеснике и положим их у специјални реликвијар на престолу. После вечерње службе дође ми у посету мој друг Зураб Чавчавадзе и донесе теглу слатког од малине. То слатко је много добро против прехладе. Седимо тако уз слатко и чај, кад зове дежурни телефоном и узнемирено саопштава да пред капијом стоји неколико ватрогасних кола а њихов командир тврди да хитно морају у манастир, да угасе неки пожар. – Зар код нас нешто гори? – зачудих се. – Не, наравно! – рече дежурни. – Једино ако њиховом командиру нешто у глави не гори… Све ми одмах постаде јасно. Близу нас има једна ватрогасна станица, а њени руководиоци се друже са оцем Агатодором. Један од официра много воли да заседне с њим и да филозофира о животу. Једном је он, под дејством појачане концентрације алкохола, у тој филозофији већ покушавао да усред ноћи продре у манастир. Сад се, очигледно, ситуација понавља. Спустим слушалицу, али не прође ни минут, опет зазвони телефон. Дежурни рече да ватрогасци и даље насрћу. То је већ било превише. Зураб и ја се обукосмо, а ја се већ презнојио од чаја и слатког па се огрнух мало топлије, и пођосмо да видимо о чему је реч. – Шта се то догађа? – викнем ја тако да се чује с друге стране капије. – Пожар! Код вас је пожар! – вичу они. – Шала вам није нимало занимљива. – Стварно вам кажемо, имали смо позив! – То је грешка, можете сами да се уверите – рекох им и одшкринух капију. Крај манастирских зидина стварно су стајала двоја ватрогасна кола с комплетним екипама. Људи у блиставим шлемовима уђоше у манастир. И сами су били у недоумици. – Звала је нека жена, мислили смо да је од вас. Каже: „У Донском је пожар, крените одмах.“ Ја им понудим да заједно обиђемо манастир не би ли се уверили да је заиста посреди неспоразум. Кренусмо према централном тргу. Већ се хватао сумрак, али све се још јасно видело. Уобичајена тишина и мир, нигде ништа необично. – Ето видите – осмехнух се ја ватрогасцима. И управо у том тренутку на прозорима Малог храма Донског манастира нешто јако севну, стакла се распршташе и кроз прозорске оквире покуља наранџаст пламен с колутовима црног дима. Ватрогасци појурише према својим колима, а Зураб и ја остадосмо да бленемо у пожар. Затим као помахнитали повикасмо: – Пожар!!! Пожар!!! – и јурнусмо према храму. Поред нас протутњаше ватрогасна кола. Храм је већ сав био у пламену. Ватра је беснела у прозорским окнима, а мрачни стуб дима куљао је према вечерњем московском небу. Нећу много да описујем ту страшну ноћ. Тек у два по поноћи ватрогасци нам дозволише да уђемо у храм. Оно што смо угледали било је заиста ужасно. Црни зидови и свод, угљенисани оквири за иконе, угљенисане иконе, све заливено водом, неподношљив мирис гарежи… Један ватрогасац поведе ме у дубину храма и успут изложи прву верзију о могућем узроку пожара. Најпре је, по његовим речима, плануло крај патријарховог надгробног споменика, а пошто су зидови храма били офарбани запаљивом уљаном бојом, пламен се моментално проширио. – А ово је стварно чудно – рече ватрогасац показујући иконостас. Дрвене греде и иконе нису изгореле, само су од гарежи поцрнеле. Иконостас је остао читав. Сав узбуђен уђем у олтар и видим да је и овде, осим што има гарежи, све нетакнуто. Вратим се до официра, а он стоји и у недоумици гледа око себе. – Све испред иконостаса изгорело је, а он је због нечега остао читав. Није ваљда од метала? Колико ми се чини, требало би да је од дрвета… – Од врло старог дрвета. – Па како онда није изгорео? Чудно… – А да!.. Па ми смо јутрос на престо ставили Свете дарове! – сетих се ја. – Шта сте ставили? Покушах да му објасним. Официр учтиво саслуша, мало се накашља и упита: – Ви озбиљно мислите да то има везе са заштитом дрвета од ватре? – Не знам. Једноставно констатујем да смо јутрос на престо ставили Свете дарове. 115
– М-хм… да – промрмља официр. – Уосталом, то се понекад дешава. Све унаоколо гори, а поједини предмети остају читави. У нашем послу свашта можеш да видиш. Истога дана покренута је истрага. Испоставило се да је жариште пожара заиста било поред саме гробнице Светог Тихона. Прозор је ту увек одшкринут и, по претпоставци иследника, починилац је кроз прозор убацио најобичнију запаљиву бомбу. Зидови, офарбани уљаном бојом, одмах су захваћени ватром. Злочинац је имао довољно времена да непримећен изиђе из манастира, заједно с последњим посетиоцима. Разјашњено је и то како је пожар тако брзо откривен. Једна наша парохијанка станује преко пута Донског манастира и има обичај да вечерње молитве чита на тераси. Она је угледала блесак кроз прозор храма и одмах телефонирала ватрогасној служби. Два дана доцније у изгорелом смо храму служили свеноћно бденије уочи Сабора Светог архистратига Михаила. Хор пева „Хвалите име Господње“, ја обављам празнично кађење, а људи стоје у своме вољеном храму и не могу да задрже сузе гледајући зидове поцрнеле од чађи и оквире за иконе претворене у угарке. Нисмо службу пренели у други манастирски храм, нисмо желели да верници схвате овај догађај као неко велико искушење. Једноставно се десило, најобичнија случајност, а Господ ће нашу збуњеност и жалост окренути на радост и тријумф вере, на уздање у Његов свеблаги и недокучиви Промисао. Управо о томе сам нашим парохијанима те вечери у проповеди и говорио. Требало је поново приступити реновирању храма. Није прошло ни недељу дана откако је реновиран и откако вршимо службе у њему, а ево, већ други пут, пружа нам се могућност да започнемо трагање за моштима Светог Тихона. Поново се тим поводом обратисмо Његовој Светости и он потврди свој благослов да се врши ископавање, само нам наложи да дејствујемо опрезно и промишљено. Разумели смо његову забринутост. Било је оних који су га наговарали да уопште не дозволи ископавање јер су шансе да пронађемо светитељеве посмртне остатке биле врло мале. А ако се рашире гласине, упозоравали су опрезни саветодавци, да смо тражили мошти патријарха Тихона и нисмо нашли, онда ће проблема бити напретек. Расколници и недоброжелатељи Цркве одмах ће разгласити како сам Свети Тихон није хтео да његове мошти бораве у патријарашкој цркви. Али, хвала Богу, патријарх Алексије одлучно рече: ако откријемо мошти биће велики празник, а ако их тамо нема, нећемо то ни од кога крити. Подметачи пожара нису пронађени. Манастирска братија и поједини парохијани претпостављали су ко би то могао бити, али се чак некако у души сажалише на те људе и препустише их милостивом суду Божјем. Утолико пре што је сада, кад је време протекло, постало јасно да је злочин био допуштен по Промислу Божјем. Управо у време другог реновирања Малог храма Донског манастира, које је прилично потрајало, пронађене су светитељеве мошти. На празник Сретења Господњег увече одслужисмо молебан пред гробницом патријарха Тихона и приступисмо ископавању. За то је знао врло мали број људи: Његова Светост патријарх Алексије II, неколико монаха, два старца – архимандрит Кирил из Тројице-Сергијеве лавре и архимандрит Јован из Псковско-Печорског манастира – и они које смо замолили да нам помогну: Вјачеслав Михаилович Кликов са својим радницима и уметник Алексеј Валерјевич Артемјев. Радовима је руководио научник-археолог Сергеј Алексејевич Бељајев. Он је учествовао и у откривању моштију преподобног Амвросија Оптинског, бавио се ископавањима у Дивејеву и Херсонесу. Најпре смо скинули надгробну плочу. Мермер је од пожара постао готово смеђ. На дубини од око тридесет центиметара наиђосмо на масивну мермерну плочу с натписом: „Свјатјејши Тихон, Патријарх Московски и целе Русије“. Управо таква је била титула руских патријараха почетком двадесетог века. Проналазак нам даде нову снагу. Настависмо копање и на дубини од око пола метра угледасмо оно што смо тражили: камени свод гробнице. Утрострученом снагом прионусмо на посао – до јутра смо били пажљиво рашчистили целу гробницу. А када нам пође за руком да из свода извучемо неколико каменова, ја у отвор гурнем упаљену свећу и завирим. Гробница је била празна. Светлост свеће обасја само прашњаве праменове старе паучине. Кад то рекох друговима, сви у изнемоглости клонуше на под, ко се где затекао. Неколико минута сви су покуњено седели и ћутали. Затим, један за другим, почеше да прилазе и проверавају: можда ја нисам добро видео, можда су у пространој гробници остале бар честице моштију или комадићи ковчега, ако су евентуално отпали приликом отварања патријарховог гроба! Међутим, баш ништа нису нашли… Потврђивале су се наше најгоре зебње. Кад мало дођосмо к себи, одлучисмо да бар документујемо размере и стање гробнице. Неко крену да мери дужину и притом шипка, дуга два метра, неочекивано цела прође некуд у десну, а затим и у леву страну. Исто се поновило и са шипком дугом осам метара. Журно прегледасмо подземни објекат и убрзо нам постаде јасно да нисмо наишли на гробницу, него на део подземног система за грејање храма. То су камене цеви, узидане 116
испод пода, кроз које је пролазио врућ ваздух из пећи. Тај „калорифер“ је на месту патријарховог гроба из неког разлога знатно проширен, тако да заиста личи на гробницу. Осим тога, судећи по изгледу, тај део је био озидан скорије од осталих делова подземног објекта. Можда је то стварно била растурена гробница? А можда се гроб налази на много већој дубини, а ово што смо нашли само је лажна гробница, озидана да збуни бољшевике и наведе их на помисао да је сандук с патријарховим телом већ извађен и закопан негде другде? Поврх свега, отац Данило доведе неког дедицу који нам је „гарантовао“ да Свети Тихон није сахрањен на том месту, него пет метара источније. Мишљења се поделише па ујутру отидосмо код Његове Светости да нам он благосиља шта даље да радимо. Испитавши све детаљно, патријарх благослови да копање наставимо на истом месту. Најзад, негде предвече пред нама се појави права патријархова гробница. Овога пута дилеме није било. То је био велики објекат покривен огромном плочом, која, срећом, није била монолитна, него се састојала од неколико масивних камених блокова. Подигосмо један од њих, ја се пружих на стомак и спустих свећу унутра. Из подземне гробнице одмах ме запахну мирис пролећне свежине, тога се добро сећам. Сви остали сабише се око отвора. Испред мене се налазио фино изрезбарен храстов сандук. По опису ми је био добро познат. На њему – мермерна таблица. Уз треперење свеће прочитах: „Патријарх Московски и целе Русије Тихон“. Нисмо могли да верујемо колику смо срећу имали. Отац Агатодор одмах оде да телефонира патријарху Алексију. Било је већ касно, око поноћи, али у патријаршији је тек била окончана седница Светог синода. Двадесетак минута касније Његова Светост већ је био у Донском манастиру. До његовог доласка успели смо да остале камене блокове подигнемо изнад гробнице и патријарха смо дочекали празничним звонима. Била је поноћ, звонила су звона, све као да је Васкрс. Тешко је описати шта смо све осећали те ноћи, стојећи крај отвореног гроба Светога Тихона. Чинило се невероватним да се све завршило и да су мошти пред нама. Засигурно се и патријарх Алексије осећао исто тако. Упркос томе, он ми рече: Па ипак, треба погледати да ли су мошти стварно ту. Ја узмем епитрахиљ, јер се мошти могу додиривати само у свештеним одеждама, сиђем у гробницу, отпустим ексере и придигнем изрезбарени поклопац ковчега. Срце ми је стало кад сам увукао руку. Под прстима осетих најпре тканину, а затим раме… – Ту су!!! – викнем из свег гласа. – Станите! Довољно је! Назад, одмах назад! Брже затварајте! – допирао је одозго узбуђени патријархов глас. То се догодило 19. фебруара. После три дана у манастир дођоше Његова Светост, чланови Синода и духовници Тројице-Сергијеве лавре: архимандрит Кирил и архимандрит Наум. Подигосмо трошни поклопац сандука, с кога су се осипали изрезбарени детаљи, и пред нама се појавише нетрулежне мошти Светог Тихона, покривене патријарашком мандијом од кадифе. Неколико дана касније обавили смо омивење светих моштију, по древном обреду, обукли их у нове архијерејске одежде и сместили у кивот израђен специјално за ту прилику. На патријарху су биле оне чувене одежде, сашивене у фабрици Оловјанишњикових. После тога смо још дуго лупали главу како су исте те одежде могле да се нађу код лажног митрополита Веденског. Иако је влажност у гробници била веома висока, иако је тело патријарха Тихона под земљом било шездесет седам година, мошти су биле потпуно сачуване. Занимљиво је да се једна од панагија (напрсна икона, симбол архијерејске власти) на грудима Светог Тихона, направљена од мамутове кости, потпуно претворила у прах – остао је само сребрни оков. Тада се нехотице сетисмо стиха из Псалтира: Чува Господ све кости њихове.“ Овде је, међутим, осим костију Светог патријарха, очуван и већи део тела. А такође и велики патријарашки параман, бројанице, монашки параман, крстић који је носио око врата, драгоцена златна панагија коју је патријарх, још као архиепископ јарославски, добио на поклон од свештенства и парохијана те епархије. Чак је пронађена и гранчица врбе (Свети Тихон сахрањен је на Цвети) и бочица с миомирисним ружиним уљем, које су на патријархово тело пре погребења излили. После извесног времена наш археолог Сергеј Алексејевич Бељајев ипак је успео да се докопа информације како су се патријарашке одежде нашле код лажног митрополита Александра Веденског. У фабрици Оловјанишњикових сашивене су две такве одежде, а не једна. Она која је заиста припадала Светом Тихону сада је изложена у музеју московског Донског манастира.
117
КРШЕЊЕ ЦРКВЕНОГ ТИПИКА ИЛИ КАКО СМО КНЕЗ ЗУРАБ ЧАВЧАВАДЗЕ И ЈА ПРЕКРШИЛИ ВЕЛИКИ ПОСТ Године 1998. префект централног округа Москве, где се налази наш Сретењски манастир, Александар Иљич Музикантски, причао ми је о свом путовању у град Грозни (у Чеченији) и о ужасним условима у којима је тамо живела тада већ малобројна православна заједница. Кад сам чуо ту причу, заједно с братијом манастира затражим од Његове Светости патријарха Алексија благослов да прикупљамо помоћ за храмове Грозног. У року од три дана до врха смо напунили огромну камионску приколицу намирницама, лековима и одећом. Уз то, наши парохијани дали су и доста новца, ми смо додали од манастирских средстава, тако да је добијена сума била, за она времена, поприлична. Било је дирљиво гледати како су људи давали понекад и оно што им је најнеопходније, радујући се што бар нечим могу да помогну својој сабраћи. Александар Иљич Музикантски успео је преко московских власти да се с властима тадашњег чеченског лидера Масхадова договори о нашем путовању и подели ускршње помоћи хришћанима Грозног. Јевгеније Алексејевич Пархајев, директор патријарашких радионица у Софрину, приложио је за бомбардовани и опљачкани храм у Грозном све што је неопходно за богослужење. Полазак је био планиран за понедељак Страдалне седмице. Два дана уочи поласка испричам свом другу Зурабу Чавчавадзеу о том свом путовању и замолим га да се побрине о мојој мајци ако ми се нешто деси. Али Зураб одмах одлучи да и он обавезно мора са мном. Наговарао сам га и убеђивао да он као муж и отац никако не треба да ризикује – ништа није помогло. Кнез је био непоколебљив. Чак се позвао на то да су његову прабабу, кнегињу Нино Чавчавадзе, крајем XIX века отели Черкези, али је убрзо била ослобођена. Тобоже, то је добар знак да ће путовање бити успешно. На крају морадох да пристанем, тако да мој верни друг и ја, праћени молитвама Његове Светости патријарха Алексија, оца Јована (Крестјанкина) и других печорских стараца, кренусмо на пут, у град Грозни. Пред нама се открио ужасан призор. Грозни је после бомбардовања био у рушевинама, нисмо наишли ни на једну читаву вишеспратницу. Једва смо некако од чеченске царине измолили дозволу да пренесемо неколико флаша кахорског црног вина за службу у храму. У Ичкерији (тако се у том кратком периоду Чеченија звала) алкохол је био забрањен. Хвала Богу, добро смо прошли и с новцем који сам ја везао око тела и кришом пренео преко границе. Та средства била су намењена пре свега руским становницима Грозног, јер они већ неколико година не добијају ни п/к те ни пензије, нити било какву новчану помоћ. Један део новца био је за свештеника, други за мајке које су по Чеченији тражиле своје заробљене синове. Сместили смо се у седишту групе званичног представника председника Русије у Чеченији. Био је то мали плац иза аеродрома Северни, с две дрвене касарне. У првој је било званично представништво председника Русије у Ичкерији. Ту је живело неколико генерала и официра, ту сместише и нас двојицу. У другој касарни било је смештено шездесет специјалаца. Њихов задатак, како ми је објашњено, био је да, у случају напада, одбрану држе петнаест минута – док официри не униште документа и машине за шифровање. Дочекани смо веома топло. Дали су нам једног од наших официра као пратњу, али руководство нас је поштено упозорило да у сложеној ситуацији тај официр тешко може да нам помогне, осим што може јуначки да умре за нас. По наређењу Масхадова, у пратњу су нам додата четири наоружана Чеченца. На наше узнемирено питање да ли је то обезбеђење поуздано, одговор је био следећи: будите срећни ако вас успут не продају за ситне паре. Зураб и ја одлучисмо да то схватимо као шалу јер бисмо у противном пали у депресију. До касних вечерњих сати развозили смо намирнице и ствари, делили новац. Део хране и лекова однели смо у дечји вртић. У разрушеном храму Архистратига Михаила срели смо се са свештеником, оцем Јевтимијем, и договорили да за два дана, на Велики четвртак, вршимо службу. На литургији је требало да се окупи неколико стотина преосталих хришћана из целог Грозног. Држава их је препустила на милост и немилост судбине. Тешко се може описати оно што су ти људи преживели у протеклих неколико година. Били смо срећни што бар нечим можемо да им помогнемо. После рата је степен мржње према Русима био такав да им је понекад било забрањено чак и да засаде баштицу како би се колико-толико прехранили. Док смо пролазили кроз град, доња мантија била ми је сва испљувана, али Зураб и ја трудили смо се да не обраћамо пажњу, да не изазовемо нешто горе. Требало је да решимо још нека питања, па нам је предложено да уместо у представништву председника Русије преноћимо негде у граду, и то без пратње нашег официра. Официр се, наравно, томе категорично успротивио, али Зураб и ја одлучисмо да се ослонимо на вољу Божју и на поштење представника чеченске владе који је био у нашој пратњи. Официр нас упозори да у том случају он са себе скида сваку одговорност, а затим нас невољно остави и оде. А нас повезоше некуд на периферију Грозног, у приватну кућу. 118
Наравно, није нам било свеједно. Али све је добро прошло. Љубазно смо примљени у великој чеченској породици. Глава породице је човек веома утицајан у овим крајевима, а иначе је одрастао у централној Русији и био инжењер у граду Иванову. Добар део ноћи провели смо у разговору и пред нама се отворила друга страна ове трагедије, страна која се тицала мноштва обичних чеченских породица. Решили смо готово све своје недоумице. Поноћ је одавно прошла кад сам очистио испљувану доњу мантију и после усрдне молитве Зураб и ја заспасмо чврстим сном. Кад је свануло, а то је била Велика среда, са истом оном групом Чечена-пратилаца кренусмо назад, кроз разрушени град. Приметих да наши пратиоци данас изгледају већ дружељубивије. Изгледа да им је импоновало што нисмо одбили да ради својих послова преноћимо у непознатој кући. Тек касно увече, уморни од мноштва догађаја (међу којима је, нажалост, била и једночасовна потера за нашим аутомобилом: јурили су нас неки наоружани типови у маскирним униформама, потпуно непознати чак и нашим пратиоцима), стигосмо на аеродром Северни, у војну базу. Прилазећи касарни, Зураб и ја већ смо се припремали за врућ чај с хлебом и једва смо чекали да прочитамо службу на Велики четвртак коју смо понели из Москве, затим правило пред Свето причешће, а после тога – у хоризонталу до јутра. Да смо само знали шта нас у касарни чека! На вратима нас нестрпљиво сачекаше два официра, снажно нас изгрлише и испричаше како се војници нису више надали да ће нас видети живе, а кад су сазнали да смо здрави и читави, припремили су нам свечани дочек. Закорачисмо у касарну и обојица се скаменисмо: огроман сто насред касарне био је претрпан небројеним јелима. Били су ту и врући комади јагњетине, и печено прасе, и специјално припремљена риба… На једној великој полици стајала је папирна икона у оквиру, а пред њом је горела парафинска свећа… Домаћини су за нас учинили све што је било у њиховој моћи. А ми смо са ужасом посматрали то гастрономско изобиље и официре, радосне због нашег повратка, како нас опкољавају и бучно позивају да седнемо за сто. Ја стварно не могу… Никад у животу нисам прекршио Велики пост! – прошапута Зураб. Шта смо могли? Да се упуштамо у објашњавање строгости Страдалне седмице? Да тим људима, који су се од свег срца потрудили ради нас, очитамо буквицу како се по црквеним правилима данас не једе ни уље, а камоли месо? Морам признати, ни у најгорем кошмару Зураб и ја нисмо могли тако нешто да сањамо… Али обојица смо осећали да ће сва та наша потпуно исправна објашњења у овом тренутку пред Богом бити далеко већи грех него што је ово неочекивано кршење поста. За цео живот смо Зураб и ја запамтили ту дугачку и предивну трпезу, пуну истинске хришћанске љубави. Наредних година је братија нашег манастира више пута имала прилику да посети Чеченију и друге војне гарнизоне и ако би путовање падало у време поста, увек смо унапред усрдно молили да се наша гастрономска ограничења узму у обзир.
119
СЛУЖЕЊЕ РЕЧИ БОЖЈОЈ НЕ ТРЕБА КОРИСТИТИ КАО ИЗВОР ЗАРАДЕ Коља Блохин је данас познати православни писац, а у то време је тек био изишао с робије, где је као политички затвореник провео пет година, по члану 139: за незаконито штампање и ширење православне литературе. Тих дана он и ја одлучимо да зарадимо нешто новца. Била је 1988. година. Коља предложи да направимо репринт (наравно, илегално) Библије с илустрацијама Гистава Дореа. Та књига у Русији није деценијама поново штампана и, наравно, била је потребна. У том смислу је замисао била добра. Даље, за тираж од хиљаду примерака могла се добити за оно време прилично велика сума новца, а новац ни мени ни Кољи не би шкодио. И то смо такође имали у виду. Но у том смислу наша идеја није била нимало благочестива. Била је то, у ствари, најобичнија рачуница. Ни у једној библиотеци, како се испоставило, нису давали да се износи Библија с илустрацијама Гистава Дореа. Једном приликом ја искористим згодан тренутак и наш план у поверењу откријем владици Питириму. Нисам се преварио: владика је био издавач и одмах се за ту идеју загрејао, иако је такав подухват у оно време могао бити и веома опасан. Сутрадан ми је предао предиван примерак из своје домаће библиотеке, упозоривши да му је та књига веома драга – припадала је његовом покојном оцу, иначе свештенику. Својом чашћу гарантовао сам владици да је књига у сигурним рукама и предао је Кољи на недељу дана, да је пресними. Наредне недеље позовем Николаја да видим како иде посао. Он одговори да су му потребна још три дана. Но после три дана он са жаљењем саопшти да искрсавају проблеми – потребна је још цела недеља. Кроз недељу дана опет иста прича. Углавном, Николај не враћа књигу. У међувремену се владика Питирим распитивао може ли да добије Библију назад и када ће тираж бити одштампан. Читавих десет минута драо сам се на Кољу у телефонску слушалицу. Али он је прошао затворска саслушања и „прес-коморе“, па ми као малом детету објасни да он све разуме, само му треба још једна недеља да заврши и не звао се он Николај ако за недељу дана архијереју не врати књигу, целу и потпуно очувану. Кроз недељу дана Коља књигу није вратио. Био сам очајан. Владици нисам смео да погледам у очи. И да бих бар колико-толико схватио шта се дешава, одем код Виктора Бурдјука, мог и Кољиног заједничког друга. Он је с Кољом робијао због исте ствари. – Ма он је књигу продао! – рече Виктор без размишљања, чим је чуо о чему се ради. – Како продао?! То је немогуће! – Какви немогуће! Продао књигу и сад пијанчи за тај новац. Видим ја, не трезни се човек и пије само коњак… Треба рећи и то да смо сви ми знали за ту слабост нашег друга. Кад се он дохвати флаше, ништа на овом свету не може да га заустави. Нарочито после пет година робије. Виктор у потпуности сагледа моју ужасну ситуацију и одмах пристаде да оде са мном код Николаја. Коља је увек био истинољубив и одмах се за све покајао. Архијерејску Библију продао је истог дана, чим ју је од мене добио. Тачније, четрдесет минута касније. Толико му је требало да дође до Кузњецког моста и тамо, на познатој московској „црној пијаци“, поред књижаре „Букинист“, утопи књигу за петсто рубаља. На моје очајничко питање зашто је то урадио, Коља пијаним гласом одговори да га је ђаво наговорио. Виктор Бурдјук га ништа није питао. Он је свог друга познавао много боље него ја. За мене је то била катастрофа. Такву књигу практично није било могуће купити. А и да јесте, откуд ми новац? Ако би се којим чудом негде и нашао примерак, он би, рекоше ми упућени људи, коштао најмање хиљаду и по рубаља. Толики новац је за мене био незамислив. А што ће владика Питирим одмах схватити да то није књига његовог оца – о томе да и не говоримо… Без обзира на све, покушао сам да од московских зеленаша добијем новац, али узалуд – једноставно нисам имао шта да заложим. Кроз три дана, у понедељак, требало је да изиђем пред владику и више нисам могао да одуговлачим. Купим возну карту и преко викенда отпутујем у Печоре, оцу Јовану. Међутим, у Печорама ме дочека нов ударац: отац Јован затворио се у келију и већ неколико дана никога не прима. Та вест ме је дотукла. Како да ме у овако тешком тренутку не прими, да ми не каже бар једну реч?! У очајању одем у парохију оца Рафаила и испричам му о својој невољи. Срећа моја, отац Рафаило био је човек који никада, ни у најгорим ситуацијама, није падао у очајање. Он је очајање сматрао најглупљим од свих седам смртних грехова. Зато се најпре немилосрдно наруга моме маловерју, а затим ме подсети да сам заборавио најједноставније и најпознатије средство, а то је да прочитам молитвено правило за проналазак изгубљене ствари.
120
Као да ме је полио хладном водом. Како сам то могао да заборавим?! А добро је познато да постоји проверени начин, сасвим једноставно правило: читај педесети псалам цара Давида и Символ вере и изгубљена ствар ће се пронаћи. Узгред, поменуто правило је пре извесног времена поново постало актуелно. Ирина Владимировна Крутова, жена Александра Крутова, главног уредника часописа Руски дом, купила је нов аутомобил. Ја сам га освештао, а сутрадан је ауто украден. У полицији одмах рекоше да се тај модел највише краде и да ауто, највероватније, у некој гаражи већ растурају у делове. Али Ирина се, за разлику од мене, одмах сетила нарочите молитве. Осмехнула се полицајцима, вратила се кући и почела да чита поменуто молитвено правило. Два дана касније ауто је пронађен, све је било на своме месту, осим што је брава за паљење била потпуно ишчупана. А ја се те молитве нисам сетио! Штавише, отац Рафаило био је потпуно у праву: због очајања и маловерја потпуно сам заборавио најпростију ствар – није требало да се обраћам Виктору Бурдјуку, продавцима књига и московским зеленашима, него Самоме Господу Богу и ником другом! Али отац Рафаило ме је, дакле, на време подсетио, па сам увече, на свеноћној служби, и затим на литургији, и после тога у возу, на путу за Москву, све време без престанка понављао: „Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој“ и „Верујем у Једнога Бога Оца, Сведржитеља“, док нисам, пред зору, заспао у купеу, уз монотоно клопарање точкова. Господ је удесио да и у купеу будем сам, па сам могао на миру да се молим. Ујутру право са станице одем у Издавачко одељење Патријаршије, а тамо – чека ме Виктор Бурдјук. С књигом! Била је завијена у свилену тканину и потпуно нетакнута. И то баш она која је припадала владици, она коју је он наследио од свога оца-свештеника. Виктор није рекао како ју је нашао. А и ја, уочивши уморан и суров израз на његовом лицу, ништа нисам питао. Касније сам, по извесним детаљима, схватио да је Виктор у помоћ позвао неке своје познанике из ранијег, затворског живота. Предао сам књигу владици Питириму. Хвала Богу, он ме није чак ни прекорео. То је права племенитост и право снисхођење! То је права хришћанска љубав! Сав радостан одмах позовем оца Рафаила. Јесте ли видели, Георгије Александровичу, како је Господ близу?! – надахнуто рече отац Рафаило. Још ме пита јесам ли видео?! Коља Блохин успешно је пропио петсто рубаља и наши односи се вратише у ранији колосек. С том разликом што ми више није падало на памет да штампам књиге заједно с њим. Само сам његове приче, које је писао у затвору, касније објавио у нашем манастирском издању. То ми је био наук једном засвагда: не треба истовремено служити Богу и мамону. На својој кожи осетио сам шта то значи. Ако се човек не труди да комбинује једно и друго, Господ ће у своје време Сам послати све што је потребно. То није само моје искуство. Један мој друг је својевремено запао у сличну ситуацију, само што је улог у његовом случају био далеко озбиљнији. И сад га ја понекад позовем телефоном и питам: „Хоћеш ли да спасеш душу и зарадиш милион?“ – а он одговара: „Звучи примамљиво!“ – а обојица знамо да је то само шала.
121
ЈОШ ЈЕДНО КРШЕЊЕ ТИПИКА ИЛИ КАКО ЈЕ ОТАЦ РАФАИЛО ПОСТАО АНЂЕО По правилу Светих апостола, кад свештеник удари човека, следује му канонска казна и забрана свештенослужења. Догодило се то 1977. године. Отац Рафаило је тада био врло млад јеромонах, недавно рукоположен у Псковско-Печорском манастиру. Једног сунчаног летњег јутра он у најлепшем могућем расположењу уђе у пећински храм Успења Пресвете Богородице да служи литургију. Али прво што тамо угледа била су три пијана хулигана. Двојица се грохотом смеју док трећи покушава да припали цигару на кандилу испред иконе Пресвете Богородице. Оно што је уследило отац Рафаило памти као кроз маглу. Верници који су присуствовали сцени касније су причали да је млади јеромонах веселог пушача дохватио под мишку (отац Рафаило имао је изузетну физичку снагу), изнео га напоље, у порту храма, и ударио га тако да се и дан-данас о томе прича… И тек тада отац Рафаило дође к себи. Он се сећа само да је, као на успореном снимку, видео да се несрећни хулиган одвојио од земље, винуо у ваздух, а затим свом тежином треснуо доле и остао непомичан… Друга двојица притрчаше, брже-боље дохватише пријатеља за руке и у великом страху стадоше да га вуку према манастирској капији, све време се обазирући на оца Рафаила. Тада он схвати да се догодило нешто непоправљиво и да за њега више нема служења литургије. Ухвати се за главу и колико га ноге носе појури у келију оца Јована, свога духовника. Старац је у том тренутку обављао своје монашко правило. Отац Рафаило упаде без куцања, баци се пред њим на колена и у очајању му исприча шта је учинио. А онда стаде духовника молити да му опрости тај грех и да му каже шта сада да ради. Отац Јован пажљиво саслуша свога послушника, а затим му „очита буквицу“: Немој да ми се ту пренемажеш! Што одмах трчиш под епитрахиљ? Ниси њега ти ударио, ударио га је Анђео! Онда ипак прочита разрешну молитву, благослови оца Рафаила и посла га да служи литургију.
122
МАЧАК Сувишно је и говорити колико наши људи воле да дискутују о свештеницима и да их критикују. Зато сам био прилично изненађен кад ми једном, у време док сам још служио у Донском манастиру, приђе наш парохијан по имену Николај и рече: Сад сам схватио једну ствар: свештеници су најбољи, највећи, најтрпељивији и најдивнији људи на свету! Зачудих се и упитах га откуд му одједном такво мишљење. Николај одговори: – Имам једног мачка. Много је добар, паметан, леп… Али има чудну навику: кад жена и ја одемо на посао, он се попне на нашу постељу и, да простиш, направи штету. На све начине смо покушавали да га одвикнемо, претили му, кажњавали га, али све узалуд. На крају саградимо читаву барикаду око кревета. Вратим се кући, а тамо хаос: барикада растурена, мачак се попео на постељу и поново обавио радњу. Ја се разбесним и одерем га од батина! Увређени мачак побеже под сто, седе и поче да плаче. Стварно је плакао! Први пут сам тако нешто видео, текле су му праве сузе. Утом дође жена и нападе ме: „Како те није срамота? Ти си ми неки православни хришћанин! Нећу с тобом ни да разговарам док се не покајеш, пред свештеником, за свој зверски, одвратни, нехришћански поступак!“ Није било друге, а и савест ме је мучила, те сутрадан одем у манастир, на исповест. Исповедао је игуман Глеб. Сачекам у реду и све му испричам. Отац Глеб био је много добар човек, средњих година, игуман из Тројице-Сергијеве лавре, тада привремено на испомоћи у Донском манастиру. Имао је обичај да се за време исповести ослони на налоњ: подметне песницу под браду и слуша грехе парохијана. Николај му детаљно и искрено исприповеда своју тужну причу. Дуго је причао јер се трудио да ништа не сакрије. А кад је завршио, отац Глеб мало поћута, уздахну, па рече: -Хммм-да… Ружно је све испало, нема шта!.. Само, нисам схватио, тај Копт, је л’ он овде студира? Зар на универзитету немају студентски дом? – Који Копт? – упита Николај. – Па тај што живи код вас, о коме си сад причао. „Мени пуче пред Мачак – припадник древног народа који живи у Египту очима – заврши своју причу Николај. Отац Глеб је био мало наглув, па је уместо речи ‘кот'4 мислио да ја говорим ‘Копт'5 Испало је да неки Копт због нечега живи у нашем стану и физиолошке потребе обавља на нашој постељи и да сам ја тог Копта зверски умлатио, а он се завукао под сто, седео тамо и плакао… И такву је небулозу отац Глеб мирно слушао целих десет минута. Тада сам схватио да су наши свештеници најдивнији, најневероватнији, најтрпељивији и највећи људи на свету.“
4 5
На руском, „мачак“. – Прим. прев. Припадник древног народа који живи у Египту. – Прим. прев.
123
АНДРЕЈ БИТОВ Једном сам послом кренуо у Патријаршију, па успут свратио до свог пријатеља, протојереја Владимира Вигиљанског, иначе патријарховог секретара за односе с јавношћу. Тек што смо сели да пијемо чај, придружи нам се архиепископ рјазањски Павле јер је морао некако да прекрати време до сусрета с патријархом. У неко доба оцу Владимиру зазвони мобилни и он изиђе у ходник, да нам не смета. Кад се вратио, још увек је био под утиском разговора. Исприча нам да га је позвао познаник, писац Андреј Битов. Сам отац Владимир је пре ступања у свештенички чин био познати новинар и члан Удружења књижевника. Андреј Георгијевич Битов некада се крстио у Грузији – код свештеника који се на грузинском звао „мамао Торнике“ и кога су често посећивали представници московске интелигенције – али после тога није баш често долазио у цркву. Но његова је мајка била и остала дубоко верујућа. Упокојила се пре годину дана. И сада Битов зове оца Владимира управо поводом своје мајке. Каже, дошла му прошле ноћи у сан. Цео дан га је прогонио тај сан. Најзад одлучи да се посаветује са свештеником, својим познаником. Ствар је у томе што је мајка у сну била врло строга према сину. Рекла му је: „Андреју, мораш обавезно да урадиш оно што ћу ти сад рећи. Треба да се исповедиш и причестиш.“ – „Па није ми баш лако да се исповедам код наших свештеника, то је за мене проблем“ – поче син да врда, као и увек у таквим случајевима. Чак и у сну руска интелигенција остаје верна себи! – стигох да помислим с одушевљењем. А отац Владимир настави своју причу: мајка је, међутим, била непоколебљива, „Мораш да одеш у Рјазањску област. Тамо има један стари монах, архимандрит“ – рече она одлучно и помену ретко и старинско име, које Андреј Георгијевич одмах заборави. „Обавезно да се код њега исповедиш и причестиш!“ На томе се виђење завршило. Ујутро, када се пробудио, живо се сећао свега што је видео у сну. Само није могао да се сети невероватно ретког и старинског библијског имена монаха код кога он сада због нечега треба да оде. Дуго је Битов размишљао о своме сну. Све му је то изгледало чудно и неозбиљно. Ипак, мајка је била тако упорна… Најзад одлучи да телефонира свештенику Владимиру Вигиљанском, свом старом познанику. Отац Владимир саслушао је Андрејеву причу и рекао: – Покушај да се сетиш имена тога архимандрита. – Нема шансе. Сећам се да живи негде у Рјазањском округу. А зове се некако као у Старом завету. – Наум? – упита отац Владимир, имајући у виду познатог духовника из Тројице-Сергијеве лавре. – Н-не, није Наум… – Е па, онда је Авељ! – закључи отац Владимир. – Других стараца са старозаветним именима нешто и немамо. – Јесте, Авељ! – обрадова се Битов. – А откуд ти њега знаш? – Многи знају оца Авеља. – А где он служи? – заинтересова се Битов. – У манастиру Светог Јована Богослова близу Рјазања. – Невероватно!… И мама је говорила да треба да идем код монаха Авеља у Рјазањском округу! – А има још нешто: код мене сада у кабинету седе два човека – настави отац Владимир. – Један је архиепископ Павле, он управља баш Рјазањском епархијом, а други је архимандрит Тихон, он има скит близу Рјазања и само што нам је испричао како је недавно ишао да посети оца Авеља. Све у свему, Андреј, теби је сам Бог заповедио да се што брже спремиш и кренеш. Да се најзад исповедиш и причестиш. Веруј, није шала ако је чак и твоја мајка морала да дође да ти то каже! – Ма знам, знам… – одговори Битов. – Само, све је то некако чудно… Отац Владимир настави: – Ево, замолићу владику Павла да те приме у манастир и одведу код оца Авеља. Колима се из Москве стиже за непуна три сата. Договорено? – Како да не! Битов се за пут припремао… месецима. А кад се наврши пола године, отац Авељ престави се у Господу.
124
ПРЕОСВЕЋЕНИ ПОСЛУШНИК Седамнаестог септембра 1999. године у Вашингтону је умро руски епископ Василије (Родзјанко). У ствари, владика Василије је само дочекао тренутак када ће кренути на пут за који се целога живота усрдно припремао. Често је покушавао да прича о томе, али га готово нико није разумео. Саговорници су сматрали да је боље ако им његове речи на једно уво уђу а на друго изиђу, или су са озбиљним изразом лица и као навијени понављали разне сентименталне глупости: „Таман посла, владико, још ћете ви да поживите! Бог је милостив…“ Али сам владика је с нестрпљењем и живим интересовањем предосећао то путовање. И иначе, он је за живота био страствен путник. Рекао бих чак да је управо то и био његов прави призив, па и више од тога: био је то његов начин живота. Његова странствовања започела су, заправо, када се 1915. године на наследном племићком имању „Отрада“ родило дете које ће касније постати епископ Василије, а коме су привремено наденули име Владимир. Деда новорођенчета по очевој линији био је председник Државне думе Руске империје Михаил Владимирович Родзјанко. Мајка је потицала из древног рода кнежева Голициних и Сумарокових. И иначе, тај новорођени раб Божји био је у ближем или даљем сродству с многим руским племићким породицама. Већ 1920. године, кад је напунио пет година, уследило је друго велико путовање. Кренуо је на далеке путе: копном и морем кроз Турску и Грчку до Србије. Нужда га је на такво путешествије натерала: нови господари Русије нису имали намеру да у животу оставе породицу бившег председника Државне думе. Породица Родзјанко настанила се у Београду, где је будући владика и одрастао. Бог му је дао велике учитеље. У Југославији се и иначе стекао крем руске емиграције, али његови лични васпитачи били су заиста посебни. Први је био јеромонах Јован (Максимович), који је тридесет година касније постао знаменити архиепископ санфранцискански, а још тридесет година потом канонизован је у Руској дијаспори. Други је био велики предстојатељ Руске заграничне цркве, митрополит Антоније (Храповицки). То су били такви гиганти духа да су неизбежно морали имати силан и благодатан утицај на свога васпитаника. Али пре њих је будући владика добио још једног васпитача, исто толико важног. Њега је такође за цео живот запамтио. Био је то његов домаћи учитељ, бивши официр Беле армије. Тај је свакога дана мучио и тукао малог Волођу, и то тако вешто да нису остајали никакви трагови мучења и нико за то није знао. Тај несрећни официр гајио је стравичну мржњу према Михаилу Васиљевичу Родзјанку, деди свога васпитаника, јер га је сматрао кривим за пропаст Русије. А пошто ту своју мржњу није могао да искали на деди, за све је морао да плати унук. Много година касније владика се сећао: „Мати ми је пред смрт говорила: ‘Опрости ми што сам непажњом дозволила да те муче док си био дете.’ – ‘Мама, то је било по Промислу Божјем’ – одговарао сам јој. – ‘Да није било тога што ми се десило у детињству, не бих постао ово што јесам…'“ Већ у позним годинама, опет током једног путовања, Господ је владику упутио у Царско Село. Добио је благослов да ту одслужи литургију у храму Теодоровске иконе Пресвете Богородице, дакле баш у храму који је саградио император Николај II и који је толико волела цела царска породица. По завршетку службе владика изиђе пред народ и принесе покајање за кривицу у којој се од детињства осећао као саучесник само зато што је био унук свога вољеног деде: Мој деда је Русији хтео само добро, али, као слаб човек, често је грешио. Погрешио је када је своје парламентарце послао цару с молбом да се одрекне престола. Он није мислио да ће се цар одрећи и у своје име и у име свога сина. А када је то сазнао, горко је заплакао рекавши: „Сад више ништа не може да се учини. Сад је Русија пропала.“ Постао је нехотични кривац за тујекатеринбуршку трагедију. Али и нехотични грех је ипак грех. И ево сада, на овом светом месту, ја пред Русијом, пред њеним народом и пред царском породицом молим опроштај за свога деду и за себе. И као епископ, влашћу која ми је дата од Бога, опраштам и разрешујем његову душу од тог нехотичног греха. Породица Родзјанко трајно се настанила у Југославији. Владимир је стасао у доброг, високог и веома лепог младића. Стекао је изванредно образовање, заволео дивну девојку, оженио се њоме и у двадесет петој години рукоположен је за свештеника Српске цркве. Кад је почео рат, отац Владимир Родзјанко неустрашиво је учествовао у покрету отпора. Исто тако је без трунке страха остао у Југославији по доласку комуниста на власт мада су многи емигранти напустили земљу, пре свега они за које је совјетска власт била посебно заинтересована. Отац Владимир служио је као свештеник у српској парохији и за њега је било незамисливо да напусти своју паству, чак и ако му је претила робија или стрељање. Стрељали га нису, али без робије није могло да прође. Добио је осам година. Треба знати да Брозови логори нису били ништа мање страшни од оних у СССР-у. На срећу, Броз се ускоро посвађао са Стаљином и онда, њему у инат, на слободу пустио све руске емигранте: да колико-толико напакости своме бившем покровитељу. 125
Тако је владика у југословенским затворима провео само (или боље рећи: читаве) две године. Чим је изишао из логора, одмах је кренуо на нов пут. Најпре се обрео у Паризу, код свога духовника архиепископа Јована (Максимовича). Затим у Лондону, где је почео да служи у српском православном храму. Ту, у Лондону, отац Владимир је на радију Би-Би-Сија почео да води своје црквене емисије, намењене Русији. Неколико поколења грађана СССР-а стицало је кроз те емисије знања о Богу, о православној вери, историји Цркве и своје земље. Прођоше године, отац Владимир постаде удовац. Црква му благослови да се замонаши, а као монах доби ново име – Василије, а затим и архијерејски чин. И отисну се на следеће путовање, у Америку, сада већ као епископ Василије. Тамо је православљу привео хиљаде протестаната, католика и људи који једноставно ни у шта нису веровали. Али као што то често бива, и тамо је некоме сметао, не толико због своје енергичне делатности колико због отвореног супротстављања моћном, али за Цркву потпуно неприхватљивом лобију. Завршило се тако што су преосвећеног епископа Василија „умировили“, тј. оставили га без икаквих средстава за живот. И оваква депримирајућа ситуација за владику је била само наставак странствовања, толико драгог његовом срцу, и повод за нове подвиге. Тих година се отворила могућност путовања у Русију. То је била давна и страсна владичина жеља и он с одушевљењем похита у своју родну груду – у свету руску земљу. Ја сам имао срећу да будем сведок и учесник неких догађаја из тога доба. У мом животу и животу мога друга, вајара Вјачеслава Михаиловича Кликова, владика Василије појавио се као несвакидашња и неочекивана радост. Било је то 1987. године. Ближио се 17. јул, незаборавни дан страдања царске породице. Вјачеслав Михаилович и ја имали смо силну жељу да се одслужи парастос Цару, али у оно време то је био готово нерешив проблем. Било би незамисливо отићи у московски храм и рећи свештенику: „Молимо вас, одслужите помен Николају Н.“ Ако би свештеник то и прихватио, јасно је да би се одмах све сазнало и он би запао у велике неприлике, од којих би најмањи проблем било отпуштање из храма. А нисмо хтели ни да помен вршимо у кући јер су многи наши пријатељи желели томе да присуствују. Баш тих дана је Вјачеслав Михаилович Кликов завршио монументални надгробни споменик Александру Пересвету и Андреју Осљабји – великосхимницима који су, по благослову преподобног Сергија, отишли с војском Димитрија Донског да ратују на Куликовом пољу. Тај споменик је после дуготрајног противљења власти био постављен на гробу двојице великосхимника, у бившем Симоновом манастиру, где је у совјетско време била смештена фабрика „Динамо“. Е, ту мени паде на памет: пошто је званична дозвола за освештавање надгробног споменика Пересвету и Осљабји већ добијена, ми за време тога освећења можемо да извршимо и парастос царској породици. Наравно, они ће обавезно послати некога да мотри на нас, али тешко да ће уходе разумети богослужбене нијансе. За њих ће сав догађај бити тек једна дугачка и њима несхватљива црквена служба. И Вјачеславу Михаиловичу се та идеја веома допаде. Остала је само једна ситница: да нађемо свештеника који би пристао да ризикује. Ризик можда и није био толико велики, али је ипак постојао. Јер, ако неко од ухода схвати шта се заправо дешава… Морам признати, трудили смо се да о томе и не размишљамо. Али нисмо хтели ни да опасности излажемо наше драге свештенике. Тада неко успут помену да је у Москву ових дана из Америке допутовао епископ Василије (Родзјанко). Многи од нас чули су за тог владику, знали га по црквеним емисијама на „непријатељским“ радио-станицама с програмом на руском језику. Посаветовавши се дођосмо до закључка да бољег кандидата за служење парастоса царској породици нећемо наћи. Прво, он је бели емигрант. Друго, он као странац ризикује мање од наших свештеника. „Комора глобалног бургијања“, како смо тада звали КГБ, не би требало да њему нешто посебно науди. Осим, можда… У сваком случају, лакше ће се извући, ипак је он Американац – тако смо се тешили. Уосталом, како се говорило у помало циничној, али популарној изреци тог доба: „Деда је ионако стар, њему је свеједно.“ На крају крајева, других варијанти једноставно није било. Исте вечери Вјачеслав Михаилович и ја запутили смо се у хотел „Космос“, у коме је одсео владика Василије с групом поклоника, православних Американаца. Владика изиђе пред нас у хол… Кад нисмо попадали од чуда! Пред нама је стајао необично леп, наочит старац, с невероватно добродушним изразом лица. Једном речју, благообразни старац, како се говорило у стара времена. Такве архијереје нисмо досад имали прилике да видимо. У њему се могла назрети друга Русија, и изгубљена култура. Овај архијереј био је потпуно другачији од оних с којима смо имали прилике да контактирамо. Нису наши били лошији, не у том смислу! Него је овај стварно био сасвим другачији. Стајао је пред нама онако висок, поглед му је био пун доброте и искрености, без имало подозрења. Вјачеслав Михаилович и ја се одмах постидесмо што смо оваквог човека хтели да изложимо опасности. Упознали смо се и разменили неколико уопштених фраза, али пре него што смо поменули разлог нашег доласка, извинили смо 126
се и мало се одвојили ради договора. Чврсто одлучисмо: усрдно ћемо молити владику да добро размисли пре него што прихвати наш предлог. Сва тројица изиђосмо онда да се прошетамо, што даље од хотелских микрофона. Чим владика сазнаде за циљ наше посете, он у одушевљењу стаде насред тротоара и чврсто ме ухвати за руку, као да сам ја имао намеру да побегнем. Он предлог не само да прихвати него нас ватрено стаде убеђивати како нас је Сам Господ Бог послао њему. Док сам ја трљао лакат, питајући се колику ћу масницу имати испод рукава, владика нам исприча да он већ готово педесет година, откако је постао свештеник, сваке године на тај дан обавезно служи помен царској породици. А овога пута се затекао у Москви и ево већ неколико дана лупа главу где ће и како ће у Совјетском Савезу одслужити тај помен. И ту се појављујемо ми с нашом „благочестивом авантуром“. Владика нас је гледао као анђеле послате с неба. А кад га упозорисмо на опасност, он само немарно одмахну руком. Остало је још неколико питања, али и њих владика Василије истога тренутка разреши. По древним црквеним канонима, када епископ дође у туђу епархију, он богослужење не може да врши без благослова локалног надлежног архијереја. А за Москву је то био сам патријарх. Међутим, владика саопшти да му је колико јуче Његова Светост патријарх Пимен дозволио да служи такозване приватне требе, тј. молебане и парастосе. А баш то нам је и требало. За службу је био потребан и хор. Испоставило се тада да готово сви поклоници који су допутовали с владиком певају у црквеним хоровима. Рано ујутро, на дан спомена страдања царске породице, окуписмо се на улазу у фабрику „Динамо“, испред портирнице. Било је ту педесетак мојих и Кликовљевих пријатеља и двадесетак верника из Америке. Сви они били су углавном православни Англосаксонци, говорили су само енглески и црквенословенски. Требало је с тим у вези нешто одмах смислити, јер ће власти послати људе да мотре на нас, и ако ти агенти схвате да су на територију фабрике ушли странци, биће то додатна главобоља. Зато смо, ради сваке сигурности, насмрт преплашили нашу америчку браћу по вери, уверавајући их да ће, ако само писну, завршити у подземним просторијама Лубјанке. Строго смо им забранили да уопште отварају уста, осим кад буду певали на парастосу. Узгред, стварно су се показали као солидан хор и целу службу отпевали су напамет, готово без страног нагласка. Представници фабричке управе и још неки мрачни типови спроведоше нас, дугим ходницима и пролазима, до места где су сахрањени Пересвет и Осљабја. Срце ми застаде кад видех како људи у цивилу подозриво посматрају наочитог архијереја и његову паству, преплашену и ћутљиву, али ипак толико различиту од обичних совјетских људи. Срећом, све је добро прошло. Кликовљев надгробни споменик Пересвету и Осљабји био је необично леп – аскетски строг и величанствен. Почесмо освећењем, а затим, као што је био договор, полако, да људи на задатку ништа не примете, пређосмо на помен. Владика је служио тако надахнуто, а његови верници певали у таквом заносу да је цело богослужење прошло као један трен. Владика није изговарао речи „император“, „императорка“, „царевић“, помињао је само најпре ратнике Андреја Осљабју и Александра Пересвета, а затим убијеног Николаја, убијену Александру, убијеног дечака Алексија, убијене девојке Олгу, Татјану, Марију и девојчицу Анастасију, а такође и своје и наше упокојене ближње. Ко зна, можда су људи у цивилу све схватили. Није искључено. Али нико од њих није реаговао. На растанку нам још и захвалише. И та захвалност, како се учинило Вјачеславу Михаиловичу и мени, била је потпуно искрена. Када прођосмо кроз фабричку капију и поново се нађосмо у граду, владика Василије ми изненада приђе и врло чврсто ме загрли. А затим изговори речи које ће ми заувек остати у сећању. Рече да ће ми до краја живота бити захвалан за ово што сам данас за њега учинио. И мада ја уопште нисам схватао шта сам то тако посебно учинио, ипак су ми владичине речи веома пријале. Заиста, владика је до краја живота био крајње милостив према мени, што је за мене био један од драгоцених и незаслужених дарова Божјих. Тих година тек смо откривали истину о Цару-мукотрпнику6 и његовој породици. О новомученицима и исповедницима руским сазнавали смо из књига које су пристизале из иностранства и из прича старијег поколења православних хришћана. Што се императора Николаја II и његове породице тиче, баш тих година вођени су бурни спорови о њему. Неки људи које веома поштујем, више него скептички односили су се према канонизацији царске породице. Међу њима били су изванредни архијереј, митрополит нижегородски Николај, и Алексеј Иљич Осипов, 6
Мукотрпник, на руском страстотерпец – светитељ који је мученички пострадао због непротивљења злу, а не због исповедања вере у Христа. – Прим. прев.
127
професор Московске духовне академије. Ништа нисам могао да приговорим аргументима тих мудрих људи, осим једне чињенице: ја сам једноставно знао да су император Николај и његова породица свети. Прошло је скоро две године од првог сусрета с владиком када сам доживео један од најтежих тренутака у свом животу. Био сам још искушеник. У крајње потиштеном душевном стању одем у Донски манастир, на гроб патријарха Тихона. Тог дана био је помен страдања царске породице, а те године им је парастос први пут служен јавно, без скривања. Ту се ја од свег срца помолим царским мученицима да ми они помогну, ако имају слободу пред Богом. Парастос је завршен а ја из храма изиђох у истом, очајно тешком стању. На вратима наиђем на свештеника кога нисам видео неколико година. Ништа га нисам питао, сам он започе са мном разговор и разреши све моје проблеме, тј. јасно и конкретно ми рече шта треба да радим. То је, без претеривања, умногоме предодредило моју даљу судбину. И питање о поштовању царске породице никада се више није покретало у мојој души, ма колико ми овај и онај говорио о слабостима, грешкама и гресима последњег руског императора. Наравно, наше појединачно духовно искуство нема неку вредност без потврде Цркве. Али на моју срећу, Црква је Цара-мукотрпника и његову Породицу канонизовала и то ми даје право да и своје мало, лично и ненаметљиво искуство сматрам истинитим. У круговима мојих пријатеља и познаника нико није сумњао да је за Русију монархија најприроднији облик државне управе, али смо били више него скептични према разноразним јогунастим монархистичким покретима тога времена. Једном, док сам био у послушању код митрополита Питирима, дођу у Издавачко одељење неки људи у официрским униформама Царске Русије. Сијају се на мундирима царске медаље, ордење и георгијевски крстови. Ја се зачудих и приупитах: – Како сте могли да окачите та одликовања? Она су се додељивала само за личну храброст на бојном пољу. Гости ме уверише да је, што се одликовања тиче, „све под контролом“ и затражише да се одмах виде с митрополитом. На моје чуђење, владика их је примио и читавих сат и по пажљиво их слушао, чак са извесним интересовањем. Тема посете није била не знам како нејасна: гости су захтевали да им владика пружи свестрану помоћ у хитном васпостављању монархије. Ни мање ни више. Испраћајући погледом посетиоце, владика Питирим замишљено рече: – Сад да вам неко доведе цара, ви бисте га за недељу дана поново стрељали… Од тога доба, кад год се владика Василије спремао за Русију, увек ми се унапред јављао телефоном. И ја сам га, сваки пут, драге воље пратио на новим и занимљивим путешествијима. Најмањи је проблем био пронаћи повод за путовање. Мада, колико год чудно звучало, ни на једно од њих владика није кренуо по сопственој вољи. Ово је посебна прича. Њу ми је сам владика испричао. Године 1978. умрла му је супруга, Марија Васиљевна. Њена смрт је за оца Владимира била страшан ударац. Он ју је бескрајно волео. И догодило му се оно што се правим Русима често догађа: одао се пићу. О том периоду свога живота владика ми је причао крајње отворено. Било је то за њега велико искушење. Почео је много да пије. Додуше, био је огромног раста, пун снаге и здрав као дрен, па се у прво време ништа није примећивало ни у његовом свештеничком раду ни у његовим емисијама на радију. Тугу је отац Владимир, по српском обичају, лечио ракијом. Нико више није могао да му помогне – ни духовник, ни родбина, ни пријатељи. И ко зна како би се све завршило да му се сама покојница, протиница Марија Васиљевна, није јавила с онога света. Она је за живота, кажу, била велика подвижница и молитвеница. А сад се јавила своме мужу и строго му припретила. Толико је отац Владимир био потресен јављањем, а нарочито строгошћу своје протинице, да одмах дође к себи и моментално оздрави од своје руске болести. Пиће је оставио. Али требало је даље некако живети. Тада су деца већ била велика а о другом браку, наравно, није могло бити ни говора. Црквени канони свештеницима забрањују други брак. Ако свештеник-удовац склопи нову брачну заједницу, заувек се лишава права служења. Отац Владимир је и без тога био толико привржен својој покојној жени да је његово срце у погледу овоземаљске љубави остало заувек резервисано за Марију Васиљевну. Он се стаде усрдно молити и Господ услиши његове молитве. Духовник оца Владимира био је најпре архиепископ Јован (Максимович), а после његовог упокојења лондонски митрополит Антоније Сурошки, стари пријатељ породице Родзјанко. Управо он је оцу Владимиру саопштио да архијереји Америчке православне цркве опрезно али упорно раде на томе да се протојереј-удовац Владимир Родзјанко некако убеди да прими монашки постриг, а после тога, ради послушања, да га учине архијерејом и упуте у Сједињене Америчке Државе као епископа престоног града Вашингтона! 128
Отац Владимир одлично је знао да истинско архијерејско служење не подразумева поштовање и висок положај, него мноштво свакодневних брига, које никада не престају, а уз то и апсолутну немогућност да човек припада самоме себи. То је огроман, за мирјане несхватљив терет одговорности. А у руској емиграцији епископски чин подразумева још и немаштину, чак пуко сиромаштво. Осим тога, ни по годинама није био најпогоднији за претендента на архијерејство – крочио је у шездесет шесту годину, а већ је четрдесет служио као свештеник. Па ипак, предлог да се замонаши и постане епископ схватио је као Божју вољу и Божји одговор на своје молитве и дао своју сагласност. Јерарси у Америци и Енглеској задовољно су трљали руке – судбина оца Владимира била је решена. Пред само примање пострига будући монах своме духовнику, митрополиту сурошком Антонију, постави неочекивано и простодушно питање: – Ево сад ћу ја од тебе, владико, да примим постриг. Даћу Господу Богу и Његовој Светој Цркви велике монашке завете. Што се тиче завета целомудрености, ту ми је све јасно. И завет нестицања, и завет који се тиче молитве, све то разумем. Али у погледу завета послушања, ту ми баш ништа није јасно! – Како то? – зачуди се митрополит Антоније. – Па ево како – узе да објашњава отац Владимир. – Мене ће одмах после замонашења да поставе за епископа. Значи, ја ћу сам, по својој дужности, морати да управљам и руководим. Кога ћу онда ја да слушам? Заповеди, коме ја да будем у послушању? Митрополит се замисли. Затим рече: – Буди ти у послушању свакоме, кога год сретнеш на своме животном путу. Само ако његова молба буде изводљива и ако није у супротности с Јеванђељем. Оцу Владимиру се таква заповест веома допаде, али зато су касније често испаштали они који су владику пратили – нимало их није одушевљавала његова свагдашња спремност и одлучност да непоколебљиво испуњава тај монашки завет. Имам у виду и себе, између осталих. То владичино свето послушање много пута је за мене било права робија! Рецимо, идемо он и ја кроз Москву. Дан кишовит, време никакво. А ми журимо. И одједном владику зауставља нека баба с цегером. – Оче про-ото!.. – шкрипи она својим старачким гласом, не знајући, наравно, да то није никакав прота, него епископ, и то још из Америке. – Оче прото, бар ти помози, освештај ми собу! Ево трећа година како нашег оца Ивана молим, а он никако да дође. Је л’ ‘оћеш да се смилујеш? Да ми освешташ собу, а? Ја не стижем ни уста да отворим, а владика већ ватрено исказује спремност да молбу испуни, као да је целог живота само чекао прилику да освешта бабину собу. – Владико!.. – вапим ја као осуђеник. – Па ви чак и не знате где је та соба! Бакице, је л’ то далеко? – Ма какви далеко! У Орехово-Борисову! Од метроа четрес’ минута аутобусом!… Није далеко! – радосно објашњава бакица. И владика остави наше важне послове (у таквим случајевима није вредело противречити му) и запуца на други крај Москве, у храм непознатог свештеника, да узме све што је неопходно за чин освећења (наравно, ја шипчим за њим). А баба (откуд јој само толика енергија!) од радости још не верује својим очима, уситнила за нама и везе ли везе владици о деци и унуцима, који јој већ одавно не долазе. Из храма излазимо у најгорем саобраћајном шпицу, силазимо у метро и, уз преседања, стижемо на периферију Москве. Одатле се тресемо четрдесет минута, како је баба и најавила, стешњени у препуном аутобусу. И најзад, владика освештава собичак од осам квадратних метара у типичној московској деветоспратници, а служи онако молитвено, величанствено, свечано и непоновљиво, како је и иначе вршио сва богослужења. Затим седи за столом с пресрећном бакицом (и види се да су једно другом по вољи) и хвали послужење – чај са сувим пецивом и старо, ушећерено слатко од вишања, с коштицама. На крају не одбија ни новчић који она кришом гура у руку „проти“ на растанку, па још и захваљује. – Бог да те погледа! – каже старица владици. – Сад ће ми лепо бити и да умрем у овој собици. Стално су се понављале сцене у којима се владика Василије на моје очи поставља буквално као послушник свакоме ко му се обрати. Али видело се да иза тога, поред најискреније жеље да служи људима, стоји и нешто сасвим друго, нека посебна, само њему позната побуда. Размишљајући о овоме сетих се да реч послушање потиче од глагола слушати. Постепено сам почео да повезујем како је кроз то смирено послушање владика у ствари научио да брзо осети и разуме вољу Божју. Од тога је читав његов живот постајао непрестана спознаја Промисла Божјег, непрестани тајанствени разговор са Спаситељем. И тај разговор био је истинска стварност, у којој Бог с човеком не разговара речима, него 129
животним околностима и дарује Своме сабеседнику највећу могућу награду – чини га Својим оруђем у овоме свету. Негде у лето 1990. године, током једне владичине посете Москви, приђе му млад свештеник са изгледом гардисте, представи се и без пардона позва владику да дође у његову парохију да одслужи литургију. Владици, као и увек, није требало два пута рећи. Мени је, међутим, одмах било јасно да почињу нови проблеми. – А где је та твоја парохија? – питам га сав намрачен, а истовремено га мерим од главе до пете. По моме тону гардиста одмах схвати да му ја нисам савезник. – Није далеко! – хладно одговори он. Тај наизглед обичан одговор могао је да подразумева сва непрегледна пространства наше бескрајне отаџбине. – Ето видиш, Георгије, није далеко! – покуша владика да ме умири. – Није много далеко… – прецизира гардиста. – Говори где је! – намргођено подвикнух на њега. Свештеник се мало збуни. – То је храм из осамнаестог века, у Русији је то права реткост! Село Горелац… У околини Костроме… Моје слутње почеше да се потврђују. – Тако значи? А колико има од Костроме до тог твог Горелца? – Око сто педесет километара… Тачније, двеста… – поштено признаде свештеник. – Дође му тачно између Чухломе и Кологрива. Мене подиђе језа. Узех наглас да рачунам: – Четиристо километара до Костроме, затим још двеста… Владико, имате ли ви бар неку представу какви су тамо путеви, између Чухломе и Кологрива? Је ли, оче, а имаш ли ти благослов од Костромског архијереја да владика служи код вас? – ухватих се ја за последњу сламку наде. – Знаш ли ти да он без благослова не може да служи у туђој епархији? – Да немам благослов, не бих ни долазио – немилосрдно ће гардиста. – Сви благослови од нашег архијереја унапред су обезбеђени. И тако се, ето, владика Василије обрео на некаквом забаченом путу који води у сеоце загубљено негде у непрегледним костромским шумама. Испоставило се да је отац Андреј Вороњин (тако се звао гардиста) изванредан прегалац на њиви Господњој, прегалац каквих је много пришло Цркви тих година. Дипломирао је на Ломоносовљевом државном универзитету, обнављао разрушен храм, основао парохију, школу, дивно дечје одмаралиште… Пут до његовог села био је заиста дуг, тако да су се путници прилично уморили. Изненада, ауто којим су се возили стаде. Само неколико минута раније на путу се догодила саобраћајна несрећа: чеони судар камиона и мотоцикла. На земљи је у прашини лежао мртав човек. Над њим је, сав скамењен, стајао младић. По страни је пушио снуждени камионџија. Сви ми, заједно с владиком, журно изиђосмо из аутомобила, али било је касно за било какву помоћ. Сурови бесмисао за трен ока тријумфално провали у наш живот и слика непоправљиве људске трагедије дубоко потресе све нас који се у том тренутку нађосмо на путу. Млади мотоциклиста стезао је у рукама шлем и плакао. Погинуо му је отац. Владика загрли младића. – Ја сам свештеник. Ако је ваш отац био верујући човек, могу да одслужим молитве које су му сада неопходне. – Да, да! – прену се младић. – Молим вас, учините све што треба! Отац је био православни хришћанин. Он никад није ишао у цркву, све цркве у околини су порушене… али увек је говорио да има духовника! Учините, молим вас, све како је предвиђено! Из аута одмах донесоше свештеничке одежде. Владика не издржа и опрезно упита младића: – Како се догодило да ваш отац није ишао у цркву а имао је духовника? – Тако је испало… Отац је годинама слушао верске емисије које се емитују из Лондона. Водио их је неки свештеник Родзјанко. Тога свештеника тата је сматрао својим духовником мада га никад у животу није видео. Владика заплака и паде на колена пред својим упокојеним духовним чедом. Странствовати, бити на путу, далеко или близу… Заиста је странствовање благословено за ученике Христове, јер је и Бог странствовао. И сам Његов овоземаљски живот био је једно велико путовање. Најпре из горњег света на грешну земљу. Затим по брдима и долинама Галилеје, по врелим пустињама и узаврелим градовима… По помрчини људских душа… По свету који је створио, међу људима који су заборавили да су Његова деца и наследници. Можда је владика странствовање волео још и због тога што је на путовањима, усред неочекиваних, а понекад и опасних ситуација, осећао присуство Божје. Не моли се Црква узалуд, на свакој служби, посебно за „оне који плове и који су на путу“. Због тога и у овој скромној књизи има доста прича везаних за путовање. Колико се само задивљујућих, а понекад и апсолутно непоновљивих догађаја збива током путовања! 130
Бићу искрен: ми смо владичино кротко и беспоговорно послушање искоришћавали. Године 1992. Вјачеслав Михаилович Кликов и ја, а с нама и наш старији друг, феноменални Никита Иљич Толстој, академик и председник Међународног фонда словенске писмености, припремимо поклоничко путовање велике делегације у Свету Земљу са циљем да отуд у Русију, први пут, донесемо Благодатни огањ. Било је планирано да после пасхалне ноћи у Јерусалиму поклоници аутобусом крену назад, у Русију, проносећи Благодатни огањ кроз успутне православне земље: Кипар, Грчку, Југославију, Румунију, Бугарску, Украјину, Белорусију, и тако све до Москве. Данас је друго. У данашње време Благодатни огањ сваке године авионом стиже у многе градове директно на васкршњу службу. А први пут, у оно време, то путовање нас је коштало многих брига и напора. Пре свега, требало је да траје целих месец дана. Његова Светост патријарх Алексије послао је на тај пут двојицу архимандрита: Панкратија, садашњег епископа и намесника Валаамског манастира, и Сергија, који је убрзо затим био изабран за епископа и постављен на Новосибирску катедру. Ћерка маршала Жукова, Марија Георгијевна, такође је требало да буде у тој поклоничкој групи. Али она се разболе уочи самог поласка. Требало је хитно пронаћи некога ко би могао да крене уместо ње. Тешкоћа се састојала у томе што за тако кратко време није било могуће добити визе, и то одједном за толики број земаља. Тада се поново сетисмо владике Василија, који се управо тог дана појавио у Москви. На нашу срамоту, нисмо ни размишљали о томе да владика може имати каква посла у Москви, нити да је тада већ напунио седамдесет седам година и неће му бити нимало лако да целих месец дана живи у аутобусу. За нас је најважније било, прво, што ће владика позив као и увек прихватити, а друго, што ће се проблеми с визама решити сами од себе с обзиром на то да је владика био држављанин Велике Британије па с његовим пасошем у поменутим земљама не би било проблема. Осим тога, учешћем владике Василија поклоничко путовање добијало је духовника о каквоме нисмо могли ни да сањамо. Чак нам је било криво што га се нисмо раније сетили. Поврх свега, владика зна енглески, за разлику од већине других учесника поклоничког путовања. А зна још и немачки и француски, па српски, грчки, бугарски и помало румунски. Његова Светост патријарх Алексије благослови му да предводи групу поклоника, што је владику испунило радошћу и осећањем особите одговорности. Узгред да кажем, здравље је владику, хвала Богу, добро послужило. Један учесник путовања, Александар Николајевич Крутов, свакога дана превијао му је болесне ноге и водио рачуна да владика на време узима лекове. Укратко, по речима самог владике Василија, гледао га је као најрођенијег. Али то је било касније, у путу. А тада, пред полазак, сећам се да смо муњевито покупили архијереја и с олакшањем се отиснули на далек пут. Сви наши проблеми били су решени! Зато су проблеми почели касније и при повратку, када је требало прелазити државне границе. Наша делегација имала је групну визу и једино с њом је могла да прође граничну контролу. А у ту визу била је уписана Марија Георгијевна Жукова. Никакав епископ Василије (Родзјанко) у визи није поменут. Све је почело у Израелу, који је чувен по окрутној граничној и царинској контроли. Агенти аеродромске службе безбедности одмах на аеродрому издвојише необичну групу из Русије и почеше да нас прозивају поименце. Није било никаквих проблема док су прозивали архимандрита Панкратија, архимандрита Сергија, Александра Николајевича Крутова и остале. Али када прозваше Марију Георгијевну Жукову – устаде владика Василије. Он се уз благ наклон дружељубиво осмехну израелском агенту. – Шта то сад значи? – не схвати агент. – Прозвао сам Марију Георгијевну Жукову. – Ја сам Марија Георгијевна Жукова – простодушно одговори владика. – Како то мислите? – пренеражено упита агент. – Ко сте ви? – Је л’ ја? Ја сам руски епископ Василије! – Значи, Марија Георгијевна Жукова је руски епископ?! Није вам ово место за шалу! Како вам је име? – По пасошу или… – По пасошу, наравно! – фркну на њега агент. – По пасошу Владимир Родзјанко. -Марија Жукова, епископ Василије, Владимир Родзјанко?… Како сте ви уопште доспели овамо? – Па ја иначе живим у Америци… – поче владика да приповеда. – Сад ћемо ми све да вам објаснимо! – покушаше остали чланови делегације да се умешају у разговор. Али агент их оштро прекиде. – Вас ништа нисам питао! И поново се претећим тоном обрати владици. – Дакле, ви тврдите да сте руски епископ али због нечега живите у Америци? Занимљиво! Покажите ваш пасош. 131
– Пасош ми је британски – унапред ће владика, пружајући документ. – Мо-олим?! – разгоропади се агент и поче да оном групном визом маше испред владичиног носа. – А како се ви водите у овом документу? – Како да вам објасним? – проговори владика чудећи се самоме себи. – Ствар је у томе што се ја у том документу водим као Марија Георгијевна Жукова. – Доста! – продера се агент. – Одмах одговорите ко сте! Владици беше много криво што је он узрок узрујаности овога младића. Али и поред све своје кротости, ипак није волео да неко на њега виче. – Ја сам руски свештеник, епископ Василије! – рече он достојанствено. – Епископ Василије? А ко је онда Владимир Родзјанко? – И то сам ја. – А Марија Георгијевна Жукова? – Па ја сам и Марија Георгијевна – владика немоћно рашири руке. – Аха!.. А живите… где? – У Америци. – А пасош? – А пасош ми је британски. – А овде сте… ко? – А овде сам Марија Георгијевна Жукова… Та сцена понављала се на свакој граници. Ипак, без обзира на сва та митарства, владика Василије био је пресрећан – и зато што му се испунила давнашња жеља да се на Васкрс помоли крај Гроба Господњег, и што се после толиких година бар у пролазу поново обрео у својој вољеној Југославији. А уза све то, добро је извршио и дато му важно послушање – предводио је поклоничко путовање у Свету Земљу, а у Москви, на празник Свете браће Кирила и Методија, ишао је поред патријарха Алексија у литији од Успењске саборне цркве у Кремљу до Словенског трга, свечано носећи испред себе светиљку с пламичком Благодатног огња. Иако се владика о томе никада није посебно изјашњавао, ипак се знало да је служење на корист Русије и Руске цркве било његова највећа животна жеља. Тако је био васпитан. Једном нам је пошло за руком да на Првом каналу Централне телевизије снимимо циклус емисија/разговора о Богу и Цркви, о древним светитељима, новомученицима, о Русији и руској емиграцији. Владика Василије био је болестан, али је дојурио у Москву и последњим атомима снаге даноноћно радио на тим емисијама. Били су то први разговори такве врсте на совјетској телевизији. Емисије су имале огроман успех и много су пута репризиране. Где год би се после тога владика појавио, људи су му благодарили јер су се, захваљујући његовим разговорима, обратили у веру. Таква сведочанства он је доживљавао као највећу награду. Многе догађаје црквене историје XX века сагледали смо у новом светлу захваљујући владичиним причама. Једном се у његовом присуству некако покрену дискусија о тада популарној теми: о епископу совјетског периода. Неке изјаве су чак превазилазиле обично осуђивање и одисале отвореном злобом и непомирљивим непријатељством. Владика је ћутке слушао разговор. А кад се неустрашиве судије руских архијереја обратише њему, рачунајући на његову потпуну подршку као на готову ствар, владика само исприча један давнашњи догађај. Почетком шездесетих година, док је он још био свештеник у Лондону, дође му у кућну посету митрополит Никодим, председник Одељења за спољне црквене односе. Обојица су морали да легну на под и тако обаве разговор, јер совјетска обавештајна служба митрополита није скидала с ока, снимала је његове разговоре чак и кроз прозор. Владика Никодим шапатом исприча оцу Владимиру како се совјетске власти данима већ спремају да затворе Почајевску лавру, а јерарси у Отаџбини исцрпли су све могућности у покушајима да до тога не дође. Зато је молио оца Владимира да на Би-Би-Сију и „Гласу Америке“ организује специјалне емисије и тако онемогући совјетско руководство да се обрачуна с Почајевом. Обојица су одлично схватали колико владика Никодим ризикује обраћајући се с таквом молбом оцу Владимиру. Већ сутрадан је Почајев постао главна тема у верским емисијама Би-Би-Сија и „Гласа Америке“. Хиљаде писама протеста из целог света почеше да пристижу у ОУН и на адресу совјетског руководства. Утицај таквога притиска на совјетску власт био је велики, можда чак одлучујући, и она је била принуђена да још једном одобри активан монашки живот у Почајевској лаври.
132
Године 1990. имао сам прилику да заједно с владиком посетим Почајев. Њему је то била прва посета. Одслужио је литургију и срео се с људима који су, као и он, били учесници тих драматичних догађаја од пре тридесет година. Шта бих још могао да испричам о владици? Некако би се сваки његов долазак подударио с каквим несвакидашњим догађајем. Хиљадугодишњица крштења Русије, прво доношење Благодатног огња, парастос царској породици, прве верске емисије на Централној телевизији… Сам владика волео је да каже: „Кад престајем да се молим, онда престају и подударности.“ Није у том погледу био изузетак ни владичин долазак у Москву у лето 1991. године. Тада је дошао у саставу велике делегације из Сједињених Америчких Држава, на први Светски конгрес сународника. Први пут су званично позвани у Москву представници руске емиграције из многих земаља света, независно од њихових политичких убеђења. Власти су тај сусрет замислиле као почетак нове етапе у животу посткомунистичке Русије. Стекло се велико мноштво народа. Одважили су се да дођу и они емигранти који раније ни нос нису могли да помоле у Совјетски Савез. Дошли су и такви „недотучени белогардејци“ који целог живота нису могли да смисле совјетску власт. Допутовали су чак и чланови покрета генерала Власова. Ко је њих убедио да дођу – то ни данас не могу да схватим. Сви су, изгледа, жарко желели да посете Отаџбину! Хотел „Интурист“ био је крцат. Емигранти и њихови потомци шетали су Москвом, разгледали град и лица пролазника. Били су веома тронути тиме што њихова појава изазива велико интересовање. А још више начином на који су били овде примљени и превеликим очекивањима везиваним за њихов долазак. Та очекивања су понекад прерастала у необуздано фантазирање. „Емиграција ће нам помоћи“ – често се тада говорило. И заиста, било је подоста дивних душа које су чврсто веровале у ту причу. Кад смо већ код тога, ако је неко из руске емиграције заиста допринео духовном препороду Русије, не речима, него делима, онда је то био управо тај скромни, пензионисани епископ Василије, заједно с неколицином емиграната-саподвижника – архијереја, свештеника и мирјана. Главни догађај Конгреса сународника била је Божанствена литургија у Успењском храму Московског Кремља. После многих деценија забране вршења богослужења у кремаљским храмовима, литургију је служио Његова Светост патријарх Алексије. Патријарху је, између осталих, саслуживао и владика Василије. На несрећу, недељу дана пре поласка у Москву владика је код куће, у Вашингтону, сломио ногу. А пошто никако није могао да пропусти тако важан догађај, у Отаџбину је дошао с ногом у гипсу и смешно скакутао на штакама, трудећи се да не заостане за бучном гомилом руских емиграната. Рано ујутру 19. августа, на Преображење Господње, од хотела „Интурист кренуле су десетине аутобуса с емигрантима пристиглим са свих континената. Аутобуси су их довезли до Кремља, до Кутафје куле. Очију пуних суза, они с неверицом прођоше кроз кремаљску капију до Успењског храма, где Његова Светост патријарх Алексије, са осталим архијерејима (а међу њима је био и владика Василије на штакама), отпоче Божанствену литургију. Као што је познато, баш у то време, 19. августа 1991. године, у јутарњим часовима, десило се оно што ће у историји Русије бити запамћено по четири почетна слова: ГКЧП. Да-да, државни удар извршен је баш у часу када се Његова Светост патријарх молио у Успењском храму. И кад разнежени и пресрећни емигранти по завршетку литургије изиђоше из Кремља, стадоше запањени: уместо туристичких аутобуса чекао их је живи зид специјалаца с аутоматима, а иза њих колона тенкова и оклопних возила. Најпре нико ништа није схватио. А онда неко са ужасом повика: – Превара!!! Тачно сам знао!! Бољшевици су нас преварили! Ово је замка! Војници у обручу збуњено се згледаше. У гомили емиграната зачуше се очајнички повици: – Шта сам ја говорио?! Није требало долазити! Намамили су нас! Замка, замка!!! Све је ово изрежирано! У том тренутку успаниченим емигрантима жустро приђе официр, коме су већ била издата наређења у вези с делегатима Конгреса сународника. Требало их је хитно спровести на Лубјански трг, где су их чекали аутобуси (речено им је да се тамо препаркирају кад се испред Кремља појавила војска). А затим је странце требало пребацити у хотел „Интурист“ што је могуће пре. – Другови, без панике! – рече официр као да издаје команду. – Предлажем да сви организовано кренете на Лубјанку! Ови људи ће вас спровести! Официр упери прст у одред специјалаца с аутоматима. – Не, не! Нећемо на Лубјанку!!! – заграјаше емигранти. – Али тамо вас чекају! – искрено се зачуди официр. – Нее!!! Никако на Лубјанку! Ни случајно! – вапили су сви. 133
Официр још неколико пута покуша да дозове здравом разуму те чудне људе, али пошто није било много времена, он својим војницима издаде наређење а ови енергично потераше емигранте према Лубјанском тргу, гурајући их час рукама, час цевима аутомата. Сви су били у таквом шоку да и заборавише на владику Василија. Он, на штакама, остаде крај Кутафје куле окружен војском и оклопном механизацијом. У том тренутку још нико није знао да је у току државни удар. Ко се тада нашао у близини Кремља, застајао је и гледао, људи су нагађали шта то може бити, али никоме ништа није било јасно. Многи препознаше владику Василија и стадоше му прилазити да га питају шта се дешава. Убрзо се око збуњеног архијереја створи читав митинг, али он се и даље истицао: био је за главу виши од свих. У међувремену емигранти стигоше на Лубјански трг и схватише да су спроведени до аутобуса, да следеће одредиште нису подруми КГБ-а него њихов хотел. Тада се најзад сетише и свога епископа. Владичина секретарица Мерилин Суизи искочи из аутобуса и по калдрми ове загонетне земље одважно се упути према Кремљу, према тенковима и оклопним возилима, по свог драгог владику Василија. Одмах га је угледала: штрчао је у самом центру бурног митинга. Подсећао је на седокосог вођу окруженог ватреним присталицама. Мерилин се прогура до њега и кратко али одсечно показа му пут спасења – правац Лубјанка. Али владика, онако на штакама, напросто физички није могао да превали тај пут. Он објасни Мерилин да је потребно пронаћи неко превозно средство. Мерилин тада изрони из ускомешане гомиле и обазре се око себе. Ни трага од превозног средства, ако се не рачуна оклопна механизација од чијих мотора се тресло све унаоколо. Она онда приђе младом официру и, натуцајући руски, објасни да се ту налази стари свештеник из Америке кога хитно треба пребацити на Лубјански трг. Официр немоћно рашири руке: „Шта могу да вам понудим? Само тенк! Или самохотку!“ У том тренутку Мерилин примети да се недалеко одатле зауставља једно сасвим прихватљиво возило. – А може ли онај комби?! – Она „марица“? – обрадова се официр. – То може. Сад ћемо да се договоримо с милицијом. Он се искрено заузе да реши проблем групе странаца и „марица“ ускоро приђе и стаде поред гомиле у чијој је средини доминирао владика. Први пође да се пробија официр, а за њим два полицајца и Мерилин. Она се владици обрати вичући, не би ли надјачала бучну гомилу и још бучније тенкове: рече му да их чека одличан комби, који може да их одвезе на Лубјанку. Милиционери, официр и Мерилин дохватише владику под руке и поведоше кроз гомилу. Видећи то, људи се ускомешаше. – Шта је то? Где га водите? Одведоше свештеника! – подигоше галаму они унаоколо. А кад сви лепо видеше како старог свештеника с ногом у гипсу милиција гура у „марицу“, разјарена гомила јурну да брани владику: – Људи, почело је!!! Хапсе свештенике! Не дамо оца! Даље руке од њега! – Не, не! – очајнички је викао владика, бранећи се од својих спасилаца. – Пустите ме, молим вас! Журим на Лубјанку! Једва некако владику са штакама и ногом у гипсу увукоше у возило и извезоше кроз гневну гомилу. Очију пуних суза, са осећањем дубоке захвалности, владика је гледао кроз прозор „марице“ и понављао: – Ово су људи! Ово су људи! Убрзо затим архијереј стиже на Лубјанку, где га с пуно љубави дочека његова верна паства. И у последњим годинама живота, иако већ болестан, владика је имао јаку жељу да дође у Русију, у нади да јој на неки начин може бити од користи. Последњи пут је у Москву дошао када је већ готово сасвим занемоћао. Неколико недеља провео је у постељи. Наталија Васиљевна Нестерова, чији је гост био, обезбедила му је брижљиву негу. Ја сам схватао да владика можда више никада неће доћи у Русију, па сам замолио да уместо болничарки крај његове постеље на смену дежурају монаси и искушеници нашег Сретењског манастира. За младе монахе то би била прилика да попричају с владиком, да затраже од њега савет или му поставе питања на која може да одговори само свештенослужитељ с дугим и богатим животним искуством. Највероватније се монаси нису показали као добри болничари. Они су болесном архијереју сигурно постављали премного питања и још више црпли његове снаге. Али колико је за њих било необично важно да са старим архијерејом проведу те дане и ноћи, толико је и владици било важно да општи с онима који у Цркви долазе њему на смену. Био је срећан што може, макар и последњим силама, да одговара на питања, да поучава, да преноси своје искуство и знање на друге, тј. да врши ону службу ради које је живео и без које није могао себе замислити. 134
На своје последње путовање, на невидљиви пут из своје земаљске отаџбине у дуго очекивану Отаџбину Небеску, владика Василије отишао је потпуно сам. Једнога јутра затекли су га без знакова живота на поду вашингтонске собе, у којој је годинама живео. Имао је једну једину собицу, мајушну и тесну, али у њу је могао да стане и сам владика, и студио за радио-програм, и архив његових радио-емисија током неколико деценија. Та собица била му је и радна соба, и домаћа капела, и гостопримљива трпезарија за честе госте. Било је места чак и за госте: кад би ко допутовао из Русије, често се дешавало да остане код владике на преноћишту, понекад и на целу недељу. Чак и после смрти владика није себи ускратио задовољство да још мало пропутује. Његова родбина дуго није могла да се одлучи за место упокојења. Било је разних предлога где да се сахрани: у Русији, јер ипак – отаџбина је отаџбина, у Енглеској – поред мајке, или у Србији коју је толико волео. Замишљам у каквом усхићењу је била владичина душа на небу: свако од тих путовања много је обећавало. Међутим, покојника су, на крају, само превезли из Вашингтона у Њујорк, зато што је неко од рођака инсистирао да владика буде сахрањен у манастиру Ново Дивејево близу Њујорка. Ипак, ни тамо нешто није било усклађено, па се владика поново вратио у Вашингтон. И ту коначно дође крај његовим овоземаљским путовањима – сахрањен је на православној парцели гробља Rock Creek. За живота, владика је понекад, у шали, себе називао „покојним“ епископом. По статусу, он је заиста био обичан пензионисани архијереј Америчке аутокефалне цркве. Такав епископ ничим не руководи и у званичном црквеном животу не пита се ама баш ништа. Зато се владика понекад тако и представљао: „покојни епископ Василије“. Али био је то прави владика! Он је умео истински да влада људским душама. Несаломива снага те задивљујуће власти потиче од његове незаборавне доброте, вере и љубави. Она се и данас простире на све који су имали срећу да познају владику Василија.
135
О ГЛУПИМ ГРАЂАНИМА ИЗ ПРОЛОГА У једном византијском граду преједени, лењи житељи толико су изгубили сваки стид да су самозадовољно чинили свакојака безакоња и ни на крај памети им није било да слушају свога старог добродушног епископа, колико год их овај преклињао да се поправе. Грађани су једнако терали шегу са старцем и гурали га од себе као досадну муву. Напослетку стари епископ умре. На његово место дође млади архијереј и поче да живи тако да су се згрозили чак и искусни житељи тога града. Е, тад се сетише свога доброг и кротког старца-епископа. Најзад, не издржавши непрестано убирање прилога, увреде, батине и најневероватнија непочинства новога архијереја, становници града стадоше се као један молити: Господе, па зашто си баш к нама послао овакво чудовиште? Нису знали ни како ваља да се помоле, али се после њихових дугих јадиковки Господ ипак јави једноме грађанину и одговори: „Тражио сам за вас горега, али нисам га нашао!“
136
ЛИТУРГИЈА СЕ СЛУЖИ САМО ЈЕДНОМ НА ИСТОМ ОЛТАРУ Како Господ чува нас, свештенике, од наших властитих грешака, расејаности, непажње, па понекад и од глупости! Црква има строги пропис: у храму се на једном олтару може служити само једна литургија током дана. Ми у Сретењском манастиру веома волимо ноћне службе, кад се монасима пружа прилика да се помоле у осами, не расипајући пажњу ни на шта друго. Мирјана нема на таквим службама, изузев оних које ми сами каткад позивамо. Једном сам током Великог поста нашао мало времена да служим ноћну литургију Пређеосвећених дарова. И мада се за такву службу треба спремати тако што се цео дан строго пости, тј. готово цео дан се ништа не једе и не пије, неколико наших старих парохијана замолило је да се причести баш на тој ноћној служби. Цео дан провео сам у пословима у рјазањском скиту, те сам се касно увече вратио у манастир и кренуо право у цркву. Пошто је на главном олтару литургија, као и обично, већ служена тога јутра, преостало ми је да служим на малом помоћном олтару Светог Јована Крститеља, где се богослужења врше врло ретко. Све је било спремно за службу. Четворица бруцоша-богослова певала су на клиросу. Једно шесторо мојих пријатеља, који су се те ноћи окупили да се причесте, молило се у маленој капели. Међутим, од самог почетка службе почело је да се дешава нешто необично. Обузео ме је неподношљив немир. Нисам био кадар да се саберем: бркао сам возгласе свештеника, тешко сам из Служебника читао одавно ми знане молитве, нимало не разумевајући њихов смисао. С хором се догађало готово исто: као да се труде да не заостану за мном, студенти су певали тако лоше да горе бити не може, сваки час се збуњивали, почињали из почетка, и то упорно погрешно. Најзад, кад је на олтару, на царским дверима, требало размаћи завесу, она се – а само сам је дотакао – с треском стровалила на под заједно с тешким држачем. У животу ми се нешто тако никад није догодило! Морао сам да прекинем службу. Потпуно збуњен изиђох из олтара. Присутни су били забринути ништа мање од мене. Губећи се у нагађањима упитах појце-бруцоше – онако, за сваки случај – да није којим случајем овде, на олтару Светог Јована, данас већ служена служба. – Како да није! – одговорише бруцоши. – Овде смо већ певали литургију – у четири по подне. А служио је отац благајник. Ухватио сам се за главу – још мало па бих на истом олтару одржао другу литургију! – Зашто ми то нисте рекли?! – насрнух на студенте. – Па нисмо знали да не сме други пут – збуњено се згледаше бруцоши. – Ми то још нисмо учили… Лепо, богами – не само што сам сам крив него сам још изгрдио ове мале. Добар старешина, нема шта! Јер, требало је да управо ја зараније обавестим нашег намесника (он одговара за распоред богослужења) да ћу служити ноћу, а не да се лакомислено уздам у то да овде, у капели Јована Претече, вечерњу литургију Пређеосвећених дарова пре мене нико није служио. На срећу, још нису била извршена главна тајнодејства. Наместио сам покретну трпезу у суседном олтару и тамо довршио службу. Кад смо се скупили за вечерњи оброк, изнова смо доживљавали оно што се догодило и одушевљавали се тиме колико Господ чува Свој храм од нашег немара и тешког греха, па био он и невољан. Како после свега не благодарити Господу на стрпљењу и бризи? После овог догађаја чврсто смо решили да ће, од сада, све службе у манастиру најстроже контролисати отац намесник. Јер – неће сваки пут падати гарнишне. Или ће већ тако лупити по глави да ћемо, хтели – не хтели, морати да се замислимо… Нема се ту шта рећи: своје обавезе и свакодневне бриге не смемо да пребацујемо на Господа. Што се каже: ко ради и Бог му помаже. Премда, морам да признам, човек увек потајно рачуна да га Он неће напустити, да ће га сачувати, осигурати…
137
КАКО СМО КУПОВАЛИ КОМБАЈНЕ У лето 2001. године у нашу Сретењску богословију поднео је документа младић по имену Јарослав Н. Потицао је од натурализованих Немаца. Родио се и живео на Алтају, одакле се с родитељима преселио у Немачку. Тамо је добио немачко држављанство, те је, на наше чуђење, имао два пасоша, руски и немачки. До пријемног испита остало је још више од месец дана па је младић молио за допуштење да то време борави у манастиру. Упитао сам га шта уме да ради. Испоставило се да је Јарослав у Немачкој завршио курс за рачуновођу. Па ти се, значи, разумеш у програме за рачуноводство? – обрадовах се ја. – Наравно, оче! Компјутерски програми су моја струка. Управо то нам је онда требало! Доделили смо Јарославу радни сто у рачуноводству и он се латио посла, и то тако да нисмо могли да се нарадујемо! Треба рећи да смо те године сва средства од манастирских прихода – књига које издајемо – одлучили да одвајамо за куповину пољопривредних машина. Имамо скит у Рјазањској области. Сва околна газдинства, која смо по навици називали колхозима, пропала су током последње деценије или запала у такво стање да је било мучно гледати села како умиру. Једне зимске вечери у скит су дошли сељаци из суседног села. Људи су били доведени до потпуног очајања. Испричали су нам да им се већ три године не исплаћује чак ни најбеднија плата. Од технике је у газдинству остао један пропали трактор и стари џип „газ“ бившег председника колхоза. Колхозну стоку је, због недостатка крмива, требало најкасније за недељу дана у бесцење продати кланици. У неким су породицама, чак, децу хранили сточном храном зготовљеном на пари… Најежили смо се кад смо све то чули. И нисмо могли да одбијемо наше суседе кад су почели да нас моле да преузмемо њихово пропало газдинство, заједно с њима самима. Како рекоше, на наше згражање, „макар као крепосне“. Било је јасно да немају више коме да се обрате. Узели их јесмо, али кад смо мало зашли у проблеме газдинства, схватили смо да овде све морамо почињати од нуле. Иако смо исплатили плате, купили храну за стоку, за најнужнију технику била је потребна огромна сума – двеста хиљада долара. И управо смо та средства почели да прибирамо ставивши на лед све поправке у манастиру и неке издавачке пројекте. Своју уштеђевину нисмо носили у банку. Сви су одвећ добро памтили кризу и дефолт из 1998. године. Наши парохијани који су се разумели у финансије посаветовали су нас да новац за технику не штедимо у рубљама, већ у доларима. И не да их чувамо на банковном рачуну, већ на неком сигурном месту. Отац благајник и ја направили смо дивно тајно спремиште. У зиду једне од просторија рачуноводства издубили смо нишу, у нишу уградили сеф, кључ од сефа сакрили у самом рачуноводству, у најдубљој фиоци писаћег стола, испод свежња Гласника Московске патријаршије. А кључ од фиоке гурнули смо испод једне даске у поду! Били смо страховито задовољни собом и убеђени да ће се сада тај новац чувати боље него у Сбербанку. До јесени смо сакупили читавих сто осамдесет хиљада. Још мало па ћемо моћи да наручимо и комбајн, и тракторе, и сејалице. Већ смо разгледали каталоге с пољопривредном техником, разговарали о изгледима за будуће приносе, кад ми ненадано, а то се збило 14. септембра 2001. године, док сам био на нашем газдинству, телефонира манастирски благајник и дрхтавим, узбуђеним гласом једва изусти: – Оче, само се немојте узрујавати!… У сефу нема новца… Ни Јарослава нема! Вратите се, молим вас, што пре! Кад сам дојурио у манастир, све је било управо тако – новца у сефу није било. И Јарослав је нестао. Само су оба кључа уредно стајала, сваки на свом месту: испод подне дашчице и у фиоци писаћег стола. Колико год да је страшан био тај ударац, морало се нешто предузети. Позвао сам нашег парохијана Владимира Васиљевича Устинова, који је тада био на дужности врховног државног тужиоца Руске Федерације. Владимир Васиљевич довезао се у манастир с неколицином истражитеља. Милиционери су почели свој посао: узимање изјава, скидање отисака, испитивање лица места, а отац благајник и ја, утучени, тумарали смо по манастиру и чекали резултате. Најзад ме Владимир Васиљевич позва у благајникову канцеларију. Кад сам онамо ушао, одмах сам по лицима присутних схватио да ми ништа лепо неће рећи. Стављајући ме да седнем на столицу, Владимир Васиљевич рече: – Добро је, оче, што сте сели. Немојте много да се нервирате и припремите се да чујете шта ћемо вам рећи. Тај ваш студент, Јарослав Н“ већ је напустио Русију. Новац је готово сигурно узео баш он. А ако је тако, ми, нажалост, нећемо моћи да га вратимо. – Зашто? – прошапутах. 138
– Зато што је лопов држављанин Немачке – стрпљиво објасни Устинов – а Немачка никад не изручује своје држављане. Као што, уосталом, ни ми не бисмо њима изручили свога држављанина. – Али он је криминалац! – изустих запрепашћено. – Да је криминалац, јесте – уздахну Устинов – али постоје ствари које нисмо ми успоставили нити ћемо их ми укидати. Никад у историји руског, а пре тога совјетског правосуђа није се догодило да нам је држављанина Немачке његова влада изручила ради суђења. – А где је сад Јарослав? – Највероватније код куће, у Немачкој. Па он има немачки пасош. Мирно је прешао границу, кроз излаз за оне који немају шта да пријаве за царину, и то заједно с вашим новцем. Немачког држављанина нико неће претресати. Па ви то разумете, летели сте у иностранство. Наравно, ми ћемо покренути кривични поступак, послаћемо захтев Интерполу. Али најбоље, драги оче, што можете да учините јесте да не губите време и живце, већ да заборавите на тај новац и одмах почнете наново да штедите за ваш пољопривредни хоби – закључи врховни тужилац. На те речи само што нисам изгубио дар говора! – Како то мислите да заборавимо?! Па то је сто осамдесет хиљада! Па то су наши комбајни!… Не, Владимире Васиљевичу, ми не можемо то да заборавимо! – Верујте ми, ништа се не може учинити. – Е па ако ви ништа не можете, ми… Ми ћемо се молити! Ако нам ни држава ни милиција не могу помоћи, Мати Божја може! У мени је све кључало. Заиста, ни у шта се, сем у молитву, нисмо могли уздати. Испричао сам братији све што се збило и почесмо да се молимо. Најпре пред иконом у чију је част основан наш манастир – Богородице Владимирске. Прошле су две недеље. У новинама су на првим странама већ осванули сензационалистички чланци о томе како су старешини Сретењског манастира украли милион долара. Кад, једног заиста лепог дана у манастир изненада долази Владимир Васиљевич Устинов. Изгледао је више него зачуђен, рекао бих чак: запрепашћен. – Замислите, оче – с прага поче он – онај ваш крадљивац комбајна ипак је пронађен! – Како пронађен?! – од изненађења нисам могао да верујем у то што чујем. – Да, замислите! Данас је из Интерпола стигло обавештење: звучи невероватно, али неваљалац је задржан на граничном прелазу у Франкфурту на Одри. Како је испричао Устинов, Јарослав се из Русије аутостопом превезао преко Украјине у Пољску, а одатле је кренуо у Немачку. Преко граничног прелаза у Франкфурту на Одри пре тога је прелазио више пута. С његовим немачким пасошем никада није било никаквих проблема. И овог пута све би ишло глатко да ово његово путовање није пало 14. септембра 2001. године, то јест трећи дан од познатих експлозија у Њујорку. Трагајући за терористима, преплашени немачки граничари претресали су све од главе до пете – и своје и туђе. Тако је код Јарослава пронађено сто осамдесет хиљада непријављених долара, чије порекло, наравно, није могао да објасни. Новац му је одузет – о томе је сачињен записник – и послат на чување у тужилаштво Франкфурта на Одри. – Кад ће нам вратити? – повиках ја чим Владимир Васиљевич заврши своју причу. – Из ових стопа крећемо за Франкфурт! – Не бих, оче, да вас разочарам, али ствар је у томе што се тај новац неће вратити – уздахну Устинов. – Како то мислите? – Па објаснио сам вам: прво и прво, нећемо моћи да докажемо да је то тај исти новац. – Како нећемо? Сто осамдесет хиљада украдено је у Сретењском манастиру и тамо има сто осамдесет хиљада. Јарослав Н. овде и Јарослав Н. тамо! Све се подудара! – Код вас и мене се подудара – саосећајно изусти тужилац. – Те чињенице може да установи само суд. А до суда никад неће доћи. – Зашто неће? – Па зато што ће Немци одуговлачити до у бесконачност. И тај Јарослав ће до у бесконачност објашњавати порекло тога новца час овако, час онако. И што је најважније, суђење се мора одржавати у присуству окривљеног. А њега онамо, разуме се, ничим не можете да намамите. – Како?! Па зар га нису ухапсили на граници? – Наравно да нису! Новац су одузели а Н-а пустили. Немојте се, оче, бавити илузијама. Тешите се тиме да неваљалац неће моћи да се користи вашим новцем. – Лепа ми је то утеха! А ми? Зар ни ми нећемо моћи да се њиме користимо? Нама требају комбајни! – Е, оче Тихоне, за то вам нисам надлежан. 139
– Па добро – уздахнух. – Молићемо се! – Молите се колико хоћете – наљути се Устинов – само знајте да нам током читаве историје ни Немци, ни Французи, ни Енглези, ни Американци нису изручивали злочинце. Нити су им судили за злочине. А ни ми своје гадове њима никад нећемо изручити! – Онда ћемо се молити! – понових ја. Прошло је скоро годину дана. То је било управо оно време кад смо ми успостављали посебне, врло компликоване, али толико важне односе с Руском заграничном црквом. Једног дана архиепископ берлински и Велике Британије Марко позва ме у Минхен: припремали смо сусрет патријарха Алексија и митрополита Лавра, првојерарха Заграничне цркве. С благословом Његове Светости одлетео сам у Баварску. На аеродрому ме је дочекао најближи помоћник владике Марка отац Николај Артјомов и својим ме колима повезао у владичину резиденцију – малени манастир преподобног Јова Почајевског на периферији Минхена. У Немачкој живи, мислим, осамдесет милиона људи. Али први кога сам угледао кад сам изишао из аутомобила био је Јарослав Н! Одмах сам скочио и шчепао га. Да будем искрен, осталога се присећам помало кроз маглу. Јарослав је био толико запањен сусретом са мном да се није чак ни бранио. На очиглед згранутог оца Николаја, ништа мање затечених монаха и самога архиепископа Марка, повукао сам Јарослава у манастир. Тамо сам га угурао у неку собу и за њим затворио врата. И тек тада дошао сам к себи. – Шта то радите, оче Тихоне?… – беше једино што успе да изусти владика Марко, гледајући ме запрепашћено. – Овај човек украо нам је огромну суму новца! – То мора да је нека грешка! Он треба да добије посао рачуновође у нашем манастиру. Око нас се окупише монаси. Тек тада појмих пренераженост владике Марка: из Русије, дојучерашњег Совјетског Савеза, стиже свештеник, граби немачког држављанина и затвара га у туђ манастир. Исприповедао сам владици и његовим монасима случај који се збио с Јарославом, али видело се да никако не могу да ми поверују. Онда сам замолио за допуштење да телефонирам и окренуо број државног тужиоца. – Владимире Васиљевичу, ухватио сам га! – повиках у слушалицу. – Ухватили? Кога? – зачу се Устиновљев збуњени глас. – Како кога? Оног разбојника који нам је украо новац. – Чекајте… Како то ухватили? Где? – У Минхену! – У Немачкој?! Шалите се? Како сте успели да га нађете? – Па ето… Излазим из кола… Видим – он. Зграбио сам га, одвукао у манастир и затворио! У келију! Наста мучна пауза. Уплашио сам се да Устинов не помисли како се шегачим с њим. Али већ следећег трена схватих да није тако. С другог краја жице проломи се прави урлик: – Одмах да сте га пустили!!! Претрнух. – Како то мислите да га пустим?… – Пустите га из ових стопа!!! – изгледало је да Устинов грми тако да га чује цела Москва. – Схватате ли шта сте урадили?! – Владимире Васиљевичу!… Па како могу да га… Али тужилац ме није слушао: – Управо сте лишили слободе држављанина Немачке! За то ће вас затворити на две године! Намучићемо се после да вас извадимо из затвора! Пустите га одмах, нек иде куд га ноге носе! Промислих и рекох: – А не, боме! Мени га је Господ послао у руке, како да га пустим?… Чините што вам драго, Владимире Васиљевичу, али ја га држим овде све док не дође полиција. Колико год Устинов викао, колико год негодовао, ја сам остајао при своме. А он ми из свог московског кабинета врховног тужиоца није могао ништа. Напослетку Владимир Васиљевич диже руке: – Нек вам буде, сад ћу да контактирам с немачким Интерполом. Али ако завршите у затвору, себе кривите! После неког времена у манастир стиже представник баварског Интерпола. Међутим, уместо да ухапси Јарослава, он поче да испитује – мене. Наш је разговор текао овако: – Јесте ли ви то обављали истражне радње на територији Немачке? – Какве истражне радње? 140
– Како сте пронашли тог човека? – Изиђем из аутомобила и имам шта да видим: Јарослав! И онда га ухватим. – Јесте ли прикупљали податке о њему? Пратили га? Лоцирали? – Наравно да нисам! Напросто ми га је Господ послао у руке. – Извините, ко вам га је послао? – Господ! – Још једном, извините, ко?! – Господ Бог ми га је послао у руке! – Јасно – рече Баварац подозриво ме гледајући. Поново ме је питао о свим детаљима случаја. Потом још једном. Неповерење на његовом лицу замењивало је све веће запрепашћење. Напокон рече: – Знате, ако је све било онако како сте испричали, спреман сам да вам понудим фотељу директора баварског Интерпола. На то рекох: – Захваљујем, али већ имам једну цивилну професију. Ја сам председник колхоза. Зато никако не могу да прихватим вашу понуду. Сви ови догађаји, који су се један за другим, неизбежно као предодређеност, обрушавали на Јарослава, оставили су на њега страховит утисак. И изненадна конфискација новца, и то не било где, већ у Немачкој, кад је изгледало да су све опасности прошле и он у себи ликовао осећајући свој потпуни тријумф. И то што се то догодило управо на царини Франкфурта на Одри, на месту које је Јарослав циљано одабрао јер је ту границу прелазио много пута. И наш сусрет у минхенском манастиру, где се готово већ био запослио као рачуновођа… И напокон његово притварање, опет не било где, већ опет у манастирску келију, налик на ону из које је годину дана раније онако срамно побегао. Уз то, мислим да је после свога онако жалосног и несмотреног поступка у Сретењском манастиру Јарослав мора бити осећао грижу савести. Врло је добро знао за шта је скупљан новац који је узео и не сумњам да је осећао истински бол и стид, ма колико се трудио да се оправда. Али што је најважније, осетио је деловање у свету, у Цркви и на самоме себи тајанствене и свеблаге Промисли Божје. То га је уздрмало. То га је нагнало да се дубоко замисли. И на концу је све признао. Стављен је у притвор. После неког времена одржано је суђење. Јарослав је осуђен на четири године затвора и казну је издржао у целини, и то управо у Баварској. Монаси и искушеници манастира Јова Почајевског у Минхену све то време посећивали су га и помагали му како су и колико могли. Врховно тужилаштво и Министарство правде Русије званичним путем ступили су у контакт с Министарством правде Немачке, те је по судској пресуди сто осамдесет хиљада долара похрањених у тужилаштву Франкфурта на Одри предато радницима нашег Министарства правде, који су ради тога допутовали у Франкфурт. Године 2003, 6. јула рано изјутра, кутија с новцем донета је у Сретењски манастир и на признаницу дата оцу благајнику. То је био дан наше храмовне славе, празник иконе Богородице Владимирске, исте оне пред којом смо се молили Пресветој Богородици да успешно пребродимо несрећу која нас је снашла. На празничној литургији нисам морао да размишљам о теми проповеди. Испричао сам парохијанима случај који нам се догодио и пред целим храмом победнички показао јутрос пристиглу кутију. Ускоро смо купили неопходну пољопривредну технику.
141
ВАСИЛИЈЕ И ВАСИЛИЈЕ ВАСИЉЕВИЧ На почетку деведесетих година у Донски манастир је с времена на време долазио један парохијан. Назваћемо га Василије. Био је то чврсто набијен дебељко, успешан приватник и, несумњиво, верник. Али имао је једну чудну особину. Навадио се да пошто-пото све у свом животу чини по молитвама и благослову нарочитих духоносних свештеника и стараца. Прочитао је то у некој књизи. Неко би се упитао – шта је у томе лоше. Ево шта. Ако би свештеник Василију саветовао нешто што му не би било по вољи, овај би се одмах бацао на потрагу за другим духовником, све док напослетку не би истерао потребне му „благослове“. Тада би се потпуно умирио а тога свештенослужитеља одмах проглашавао за исправног и духоносног. На сваки начин настојали смо да га због овога постидимо. Али Василије је био префриган и на наше прекоре само се лукаво смешкао. Мада, руку на срце, његова је вера у те, на силу прибављене (а неретко, зашто крити, и даровима купљене) благослове била више него жестока! Василију су у породици расле три малене ћерке, али он је дуго и страсно сањао о наследнику. Чак му је и име смислио – Васјењка. У част Василија Великог, наравно! Не би ваљда било у његову част, како би неки грешници, склони страсти осуђивања, могли да помисле… Василије је сваки час улагивачки одлазио свим свештеномонасима у манастиру и мољакао их да му дају некакве нарочите благослове како би му жена најзад родила дечака. Сасвим смо му разборито одговарали да о таквим благословима не може бити ни говора, већ да Василије сам треба усрдно да се моли како би Господ, ако Му је угодно, испунио његову молбу. Али Василија овакви одговори нису нимало задовољавали. Биле су му потребне гаранције. Одводио је свештенике у страну, убеђивао их да му дају „исправан“ благослов и шапатом уверавао у своју спремност да плати шта год да кошта, само да се у породици појави дечак. Пошто код нас није успео, отишао је у Печоре, али је и тамо добио исти одговор. Сви су мислили да ће се најзад смирити. Али нисмо га добро знали. Василије се тада бацио у потрагу за „истинским“ молитвеницима, духовницима и старцима. И, као што то већ бива, прилично брзо их је нашао. Један мудар човек потпуно је тачно приметио: „Врло је лако постати старац: потребно је само пожелети.“ То јест, човек треба да натушти обрве, заузме достојанствену позу, прочује се као неумољив, склон јавном раскринкавању, да почне мало-помало да пророкује и дели благослове лево и десно – за таквим ћудљивцем навалиће многи. Али, наравно, то није старац, то је обичан човекоугодник. Укратко, Василије се у Москву вратио тријумфално, с гомилом благослова и пророчанстава о рођењу дечака. Његова жена убрзо је доиста занела. Непосредно пред порођај Василије је намислио да оде на поклоничко путовање у Свету Земљу. И то обавезно утроје! Он сам, његова супруга, која је тада била у деветом месецу, и, наравно, дуго очекивани наследник – Василије Васиљевич, који је још био у материној утроби. Лето је било у јеку. Ни здравоме човеку у то доба године у Светој Земљи није лако због неиздржљиве жеге, а да не говоримо о жени у последњем месецу трудноће! Али побожни Василије био је неумољив. Увртео је себи у главу да са својим још нерођеним наследником мора обићи сва света места. Били су код Гроба Господњег. Попели су се, са сином, на Голготу. Василије, који је већ тада нежно комуницирао с наследником, тапкао је дланом по женином трбуху и, погнут, мрмљао: – Василије Васиљевичу! Осећаш ли, ево нас на Голготи! Упуте се затим у Јудејску пустињу. Лутају тако, лутају светим стазама жежени припеком. И пењу се на Гору искушења. Василије се и овде обраћа своме синчићу: – Василије Васиљевичу! Ево нас на Гори искушења! Пред сам повратак попели су се чак и на планину Тавор. Као прави ходочасник, Василије је, наравно, презрео арапске таксисте, који су позивали туристе, па је заједно с Василијем Васиљевичем врх Тавора освојио пешице. Онде је погледом обухватио чудесан призор који се пружао с висине орловог лета и узвикнуо: – Василије Васиљевичу! Ми смо на Тавору! На аеродрому „Бен Гурион“ било је јасно да Василијевој жени сваког часа могу почети трудови. Али одлучили су да се породи, наравно, у Москви. Ствар се додатно искомпликовала тиме што нашег Василија израелска царина није пуштала у авион. У Светој Земљи он је одасвуд узимао светиње. А какве светиње може скупљати православни ходочасник? Камен с Горе искушења, вода из Генисаретског језера, вода из реке Јордан, песак из Јудејске пустиње, камен из Назарета, земља из Витлејема, и тако даље, и тако даље. Други ходочасници узимали су помало, рецимо, цветић из Галилеје или камичак из Јерусалима, а код Василија се тих светиња накупило бар тридесетак килограма. 142
Али док су то за њега биле светиње, дотле су за запрепашћене израелске царинике били узорци тла и воде са целе територије Израела. Нешто такво видели су први пут и категорички одбили да Василија с таквим товаром пусте у Русију. Но и наш Василије је категорички одбијао да се из древног Јерусалима без светиња враћа у свој Трећи Рим. Напослетку цариници су схватили да је пред њима, благо речено, велик чудак. И да његова активност неће безбедности државе Израел нанети ненадокнадиву штету. Василије је пропуштен, а у Москви, право с аеродрома, његова жена пребачена је у породилиште, где је срећно родила – девојчицу. Пренераженост нашег јунака није се могла описати. Заменили су децу! – викао је. – Лекари-штеточине! Где је мој Василије Васиљевич?! Имам благослов! Старци су рекли да ће бити дечак! Вратите мог Василија Васиљевича! На томе се ова прича завршила. Василије ми је ускоро нестао из видокруга. Не знам шта је сада с њим. Надам се да се уразумио и измолио себи наследника. Или се пак помирио с тим да је Господ благословио да се у његовој породици рађају само дивне представнице слабог пола.
143
ЖИВОТ, НЕОБИЧНЕ ПУСТОЛОВИНЕ И СМРТ ЈЕРОМОНАХА РАФАИЛА, КАМЕНА КОЈИ ЈЕ ПОВИКАО Наш јунак родио се у варошици Чистопољ на Ками 1951. године. Његов отац био је директор некаквог совјетског предузећа, мати домаћица, старији брат комсомолски руководилац и романтичар праведне и лепе будућности. Ништа у животу Бориса Огородникова није наговештавало нарочите догађаје, непредвиђене једноличним током тадашњег совјетског живота. Борис је био први спортиста међу ученицима старијих разреда, симпатичан тип и весељак у којег су се позаљубљивале све девојчице у разреду. По завршетку школе отишао је у војску и цео трогодишњи рок јуначки одслужио на пограничном Даманском острву, у јеку крвавог конфликта с Кином. Вратио се у свој Чистопољ жив и здрав, с одликовањима од војних команди и с наредничким еполетама. Пред њим је био факултет. Борис је одлучио да полаже пријемни за Саобраћајни, како би у будућности конструисао дивне нове аутомобиле, па их после сам испробавао и одушевљено јурио у њима, заборављајући све на свету. Али једног дана у родној варошици је демобилисаном граничару у руке доспела, ко зна како, Књига, која нипошто није смела да изиђе на очи ни њему ни његовим вршњацима. За то се даноноћно бринуо уходан и суров државни систем. Међутим, нешто је, изгледа, и код њих омануло. И тако наш јунак, осамивши се на обали реке, радознало и неповерљиво стаде да разгледа ту Књигу. Ево, отвара је. Ево, почиње да чита прве редове: „У почетку створи Бог небо и земљу…“ Како се брзо руше светови! Још пре једног тренутка пред нама је био примеран совјетски младић исправне прошлости и ништа мање исправне светле будућности. Ал’ наједном нестадоше и прошлост и будућност. Поче – садашњост. „Ево све ново творим.“ – не само што обећава већ и озбиљно упозорава Онај о Којем казује Књига што ју је први пут, редак за ретком, на обали Каме читао Борис Огородников, будући отац Рафаило. Али он онда још није схватао шта се то с њим збива. У Борису се наједном родило мноштво питања и он је покушавао да их поставља месним свештеницима. Ови су се, међутим, уплашено трзали од младог човека. Било је тешко време и свештеницима се допуштало да опште само са старицама које су одживљавале свој век. Борис је кренуо у Москву да се упише на факултет који га више није занимао. У престоници је почео да обилази храмове и поставља питања која су се тако неочекивано родила у његовом уму, а на која је узалуд тражио одговоре од чистопољских свештеника. Но свуда је наилазио на истоветан опрез и неповерење, све док, у Замоскворечју, није наишао на забачену цркву. Овде му је неочекивано пружен разговор од читава два сата. И Борис је остао у том храму зарађујући у њему за живот као чувар и пазећи поверени му простор као најважнију границу у животу. Књигу која је тако силно преокренула цео његов живот Борис је, на прилично чуђење парохијских свештеника, за кратко време ишчитао двапут од корице до корице. Старешина храма је младића чак ставио за пример својим саслужитељима. Ми који смо позвани да проучавамо и благовестимо реч Божју, немарни смо и малодушно ћутимо! – тужно примети старешина својим свештеницима. – А овај момчић, који није добио хришћанско васпитање и који до смрти није морао ништа да зна о Богу, испољава тако велику ревност и веру… Такви млади људи нагоне нас да се стидимо – нас, јереје Божје, због наше бојажљивости, лењости и ћутања о Христу. Како ћемо, оци, одговарати? Шта ће бити са Црквом кад има овакве пастире? Али жив је Господ! Остварују се речи Спаситељеве: „Ако ученици Моји ућуте, камење ће повикати.“ Овај обични младић управо и јесте тај камен који је повикао! А ми још негде тражимо чудеса!… Борис родитељима није говорио ништа, али уместо на факултет, почео је да се спрема за упис у богословију. Испите у Загорску положио је доиста сјајно. Али се, наравно, није уписао. С његовом јуначком војном прошлошћу, с његовим комсомолом, с његовом светлом совјетском будућношћу – о богословији тих година није могло бити говора. Одговорни другови, који су у то време надзирали духовно образовање, из истих су се стопа састали с кандидатом Огородниковим. Осећали су личну кривицу због тога што су начинили превид и младића с таквом биографијом пустили на пријемне испите за богословију. Другови су од младог човека строго захтевали да збаци са себе религиозну омаму и врати се нормалном животу. Подилазили су младићу с најслађим понудама. Претили најстрашнијим казнама. Борис је на то само гледао некуд у једино њему знану даљину и напослетку, после два дана убеђивања, предао наговарачима запечаћен 144
коверат. Ови га нестрпљиво отворише, али пронађоше онде само изјаву Бориса Огородникова о искључењу из Комсомола „из религиозних разлога“. Од муке, наговарачи наобећаваше Борису све могуће и немогуће непријатности: и на послу, и у школовању, и на слободи, и на неслободи, и у доживотној душевној болници… Уопште узев, све оно најстрашније и у овом, и чак у будућем животу… Пребачени на религиозни фронт, наговарачи су, хтели – не хтели, попримили мистички дух. Али Борису је у свим тим застрашивањима било јасно само једно – неће му дати да се упише у богословију. И тад је на савет старешине храма отишао у Псковско-Печорски манастир иако уопште није могао да замисли шта ће и кога онде срести. Али Онај Који је тако ауторитативно у Своје руке узео живот и судбину Бориса Огородникова, знао је за сваки његов корак и за сваки корак људи које му је слао у сусрет. У манастиру је Бориса из укупне гомиле ходочасника одмах издвојио велики настојатељ архимандрит Алипије. Одговорни другови додељени Псковско-Печорском манастиру упозорили су оца Алипија да нипошто не прима хероја-граничара. Архимандрит Алипије, тада већ смртно болестан, пажљиво их је саслушао и сутрадан издао указ о пријему искушеника Бориса Огородникова у братство. Тај је указ био безмало последње што је архимандрит Алипије потписао. Убрзо је умро, па је искушеника Бориса у монаштво постригао већ нови старешина – архимандрит Гаврило. Одговорни другови нису дуго чекали да и архимандрита Гаврила упозоре како у најскорије време мора учинити све не би ли Борис Огородников напустио Печоре. Старешина их је уверио да, са своје стране, врло добро разуме тежину настале ситуације, те да ће за тога младића учинити све. И доиста је учинио све што је могао јер је већ после неколико дана обавио монашки постриг, тако да је на свет дошао нов човек – млади монах Рафаило. На муње и громове до крајности расрђених одговорних другова отац настојатељ одговорио је више него разумним аргументима: бринући се за добро државе, за миран и тих живот, постригао је младића у монаштво, јер то је најбоља варијанта за све. Зашто? Врло једноставно. Ствар је у томе што је старији брат новопеченога монаха Рафаила, Александар, током ових година постао познати дисидент. О њему су и дању и ноћу говориле стране радио-станице у емисијама за Совјетски Савез. И кад би се млађи брат, протеран из манастира, придружио Александру (а то би се сигурно догодило), свима би због тога било само горе. И доиста, Александар Огородников, једнако као и његов млађи брат, истих тих година храбро се отиснуо на најопојније, али и најопасније путовање у нашем свету – у потрагу за вишим значењима и циљевима. Додуше, кренуо је другим путем. Оно што је отац настојатељ говорио о Александровом дисидентству било је сушта истина и одговорни другови врло добро су за то знали. Александрова душа, која је жудела за моменталном победом правде, одвела је тога, некад ватреног комсомолског руководиоца, после бурних духовних трагања, опет у редове страсних бораца за светлу будућност. Али сад се нашао с друге стране барикада и у Москви основао дисидентски хришћански семинар. После тога, готово истога трена пронашли су га одговорни другови, нарочито задужени управо за тражитеље светле праведне будућности. Александра су ухапсили. На све начине, па и на врло једностране, покушали су да промене његова убеђења. Но пошто им ништа није пошло за руком, младог човека су, ради даљих трагања и размишљања, на девет година отерали у зону за политичке затворенике која је носила назив „Перм-6“ и тих година била с најтежим режимом. Разумни аргументи оца настојатеља начинили су утисак на одговорне другове: младог монаха Рафаила оставили су у манастиру, те је ускоро произведен у јерођакона, а затим у јеромонаха. И отац Рафаило постао је најсрећнији човек на свету. Борис Огородников био је први којег је архимандрит Гаврило као старешина манастира постригао у монаштво. И чак му је име Рафаило дао, у част арханђела. Небески покровитељ самога настојатеља био је такође арханђел – Гаврило. Међу монаштвом такво што не чини се тек онако. Изгледа да је старешина много полагао на тог младог, ватреног, искрено верујућег јеромонаха. Како било да било, током читавих тридесет година свога старешинства никога више није назвао у част арханђела. Код пострига, сваки новопечени монах предаје се на послушање искусном духовнику. Први старац оца Рафаила постао је архимандрит Атиноген, монах већ у врло дубоким годинама, који је преживео прогоне, ратове, затворе и прогонства. У деведесет осмој отац Атиноген није изгубио ништа од узвишености и снаге новога човека који се преобразио у вери и вечно спојио с Христом, својим Богом и Спаситељем. Општење оца Рафаила с првим духовником није потрајало: ускоро је архимандрит Атиноген отишао Господу. Отац Рафаило причао је о њему наводећи само два догађаја која је нарочито упамтио. 145
Када се на имендан оца Атиногена сва братија манастира искупила у великој трпезарији, он је, сићушан и погурен, саслушавши речи поштовања и захвалности, дуго стајао и ћутао. Сви су задржали дах ишчекујући његов одговор. Старац онда обухвати погледом монахе који су стајали пред њим и рече: – Шта да вам кажем, браћо? Једноставно, ја вас све волим! Сви присутни у трпезарији, чак и они најчвршћи, стајали су и плакали. Другу причу треба почети од тога да је архимандрит Атиноген скоро до саме своје смрти прихватао да истерује ђаволе из људи у тешким патњама. Било би понекад довољно таквог несрећника само довући у келију оца Атиногена па да ђаволи остану иза врата. А болесник би долазио к себи не верујући ни сам да се ослободио вишегодишњих мука. Али чешће би за исцељење био потребан дуг пастирски рад оца Атиногена и нарочите црквене молитве. То врло компликовано и из много разлога опасно послушање изнуривало је старца до крајњих граница. Једном, кад је био дан за купање, отац Рафаило помагао је своме духовнику у манастирском купатилу. Таква брига о старијим монасима увек је била на младим послушницима. Отац Рафаило се окренуо за тренутак, да насапуња луфу, а кад је опет погледао преда се, претрнуо је од призора: његов старац виси у ваздуху изнад клупе у купатилу. Млади монах скаменио се с луфом у подигнутој руци. На његове очи отац Атиноген се полагано и равномерно спустио на камену клупу, а онда незадовољно упитао послушника: – Шта је, видео си? Ћути, будало, никоме ни речи! То су ђаволи! Хтели су да ме баце о камен. Али Мати Божја није дала. Ћути, до моје смрти ником ништа не казуј! „Ево све ново творим!“ – те речи непрестано су се остваривале у животу оца Рафаила. Као и већина новопечених монаха, он је постепено откривао бесконачно загонетни нови свет, који се није могао упоредити ни са чим, а који му се први пут приказао онда, на обали реке Каме, кад је почео да чита непознату му Књигу. Тај свет, испуњен радошћу и светлошћу, живео је по својим, сасвим посебним законима. Овде се Божја помоћ јављала управо онда кад би то постало неопходно. Богатство је било смешно, а скромност – лепа. Овде су велики праведници себе искрено сматрали нижим и горим од сваког човека. Овде су најпоштованији били они који су бежали од људске славе. А најмоћнији они који су свим срцем појмили своју људску немоћ. Овде се снага крила у немоћним старцима, а понекад је бити стар и болестан било боље неголи млад и здрав. Овде су млади, нимало не жалећи, напуштали задовољства уобичајена за њихове вршњаке, само да не би напустили свет без којег више нису могли да живе. Овде је смрт свакога постајала поука за све, а крај земаљског живота – само почетак. Кад је отац Рафаило био онако одлучно и моћно истргнут из свога пређашњег живота, с радошћу је Богу дао све – и обичну људску срећу, и животне радости, и каријеру, па чак и своју немирну слободу. Али од једнога никако није успео да се растане… Да, била је једна околност која се, колико год ми то желели, не може прећутати. То звучи неозбиљно, али отац Рафаило није могао да савлада само једно – своју страст према брзини! Да, да… Само то! Али прво морамо испричати како је после шест година у манастиру отац Рафаило из обитељи послат у прогонство, у забачену сеоску парохију. Узрок немилости опет је био његов старији брат. Александар је тада био већ широм света познат дисидент. И већ неколико година био је затворен, при чему је знатан део времена проводио, за казну, у самици. Разлог тако сурових казни били су Александрови немогуће дрски и у очима власти напросто незамисливи захтеви упућивани затворској управи. Затвореник је инсистирао да му се дозволи да у ћелији држи Библију и омогући сусрет са свештеником, ради исповести и причешћа. Као одговор на очекивана одбијања затворске управе Александар је одлучио да не пристаје да живи по њиховим правилима. Кад би му наредили да устане, он би сео. Кад би наредили да одговори, тврдоглаво би ћутао. Разуме се да је за такве хирове била потребна завидна храброст. Од девет година заточеништва, он је целе две провео у штрајковима глађу, а трећину времена у казненим јединицама. (Узгред треба приметити да је Александар из те битке ипак изишао као победник: постао је први совјетски затвореник којем је у затвору званично дозвољено да има Библију и да позива свештеника у ћелију.) Док је трајао процес Александру, старешина је оца Рафаила пуштао на суђење и тајно слао новац његовој породици. Али касније су власти већ веома озбиљно поставиле захтев да се из манастира удаљи брат познатог дисидента. Напослетку је или старешина одлучио да не заоштрава сукоб с властима или су се односи самога оца Гаврила и младог јеромонаха покварили (биће да је посреди било и једно и друго), тек отац Рафаило отпослат је из манастира у забачену сеоску парохију до које није било чак ни аутобуског саобраћаја, већ се до тамо морало пешачити неколико километара, од суседног села. Затим је пребачен на исто тако далеко, али нешто 146
насељеније место, у храм Светог Митрофана у селу Лосице, где се у цркви недељом окупљало највише десетак људи. Једина имовина оца Рафаила, сем иконе, неколико књига и монашке одеће, био је касетофон. Али какав! Страни, огроман, транзисторски, с уграђеним радио-пријемником. Коштао је у то време у московским комисионима читаво богатство – хиљаду рубаља. Ову вредну ствар донели су оцу Рафаилу баш уочи одласка у парохију – Александар је замолио своје другове да његов касетофон дају млађем брату, не би ли га подржао макар материјално. И тако се остварио давнашњи сан оца Рафаила о аутомобилу. Касетофон је моментално продат, па се отац Рафаило на ауто-пијаци у Пскову исцењкао за један стари „запорожац“. Ауто је био одвратне прљавонаранџасте боје. Отац Рафаило сам се латио оправке тих кршевних таљига. Завукао се у утробу „запорошца“ и на светлост дана изишао тек после месец дана. Аутомобил је доиста испао уникатан. Не знам како је то успео, али кола су постизала брзину од сто педесет километара на сат. Преостајало је само променити језиву боју. Отац Рафаило одвезао се у Псков у жутонаранџастој накази, а вратио се у село безмало у лимузини црне, државничке боје, с белим завесицама на задњим прозорима. На питање зашто је изабрао управо црну боју, отац Рафаило је објаснио да је сервис имао само две боје – црну и црвену. И природно, изабрао је црну, монашку, јер не може да вози кола боје комунистичке заставе. Мислим да је то био једини „запорожац“ у СССР-у боје резервисане за руководство. Никоме другоме на памет не би пало да такву шклопоцију обоји у црно, па још и да на задња стакла обеси беле завесице, што је онда била одлика чиновничких аутомобила. Колико год то тешко било признати, од јеромонаха Рафаила све то није било ништа друго до отворено и предумишљено мангупирање. Нарочито се оцу Рафаилу свиђало да изазива важне обласне функционере. Прилепио би се, одостраг, за црне „волге“, дуго се вукао за њима, а после, кад би оне покушавале да му измакну, обилазио их својим „запорошцем“ на млазни погон и муњевито грабио напред. А ако би то била „волга“ псковског повереника за послове верских заједница Јудина, сматрало се да дан није прошао узалуд.
147
ПАРОХИЈСКИ ДОМ У ЛОСИЦАМА И ЊЕГОВИ ЖИТЕЉИ Парохијски дом оца Рафаила у селу Лосице био је најобичнија сеоска брвнара с једним одељењем. Али у свему осталом овде је све било необично. На пећи је живео сулуди Иља Данилович, снажан старац који је на земљу ретко силазио. Никада – ни пре ни после – нисам срео никога налик на Иљу Даниловича. Кад је почињао да прича – небитно да ли о давно прошлим годинама или о недавним догађајима – слушаоцима је нехотице застајао дах: схватали су да су сведоци нечега потпуно јединственог. Иља Данилович поседовао је заиста епски ментални склоп. Биће да су током целе светске историје тако казивали само Хомер, Толстој и сулуди Иља Данилович. Имао је невероватну меморију. Кад би се присећао, рецимо, неког догађаја из своје ратне прошлости, набрајао би имена официра и војника, њихова звања, године рођења и погибије, имена жена и вереница, називе њихових родних градова и села. А оружје којим су се борили, било да је реч о карабину или хаубици, Иља Данилович описивао је ништа мање чаробно него што је Ахилов штит опеван у Илијади. До вере је Иља Данилович дошао на нарочит начин и управо захваљујући сулудости. Јер, што рекао отац Рафаило, без лудила Иља Данилович – лепотан и горостас који се није бојао ничег на овоме свету и који је живео само у складу са својим телесним прохтевима – никад у животу не би се окренуо Богу. А захтеви пути, према речима самога Иље Даниловича, знали су код њега да буду толико снажни да је – на страну љубавне авантуре – једном, четрдесет прве, ноћу, на првој борбеној линији, толико огладнео да није издржао па је, као сомнамбул, за мирисом динстаног меса кренуо према непријатељским рововима. Немци су се прво испрепадали, али ипак нису припуцали. Одлучили су да сачекају док им тај Рус не упадне у ров. Кад су схватили зашто је дошао, дали су му кашу с месом. И тако, Иља не само да се сам најео већ је кашом напунио шлем и џепове за гладне другове. Кад се вратио с фронта, овај одважни војник је, решен да одради све што треба, изабрао себи најлепшу невесту. Врло брзо се, међутим, испоставило да је карактер младе жене, а посебно њене мамице – ретко гадан. Иљу је спопала туга, али разводи, па још у радничком насељу, нису били уобичајени тих година. Утеха се, наравно, брзо нашла. Иља је радио као возач на далеким турама и, кад је причао о својој прошлости, покајнички се сећао како је, не само у сопственом насељу, него и у сваком граду на својим сталним маршрутама имао „љубавне другарице“. Жена је за то брзо сазнала. Међутим, на Иљу нису деловале ни сцене, ни наговарања, ни синдикални комитети, ни другарски судови. Онда се увређена супруга одлучила на екстреман корак. Нашла је врачару и ова је Иљу, што каже народ, забајала на смрт. Сећам се да сам с великом неверицом слушао тај део приче Иље Даниловича. А он на то није ни трепнуо, већ је наставио по старом. Једном, кад се вратио с вожње, пришао је својој капији и у дворишту угледао непознату жену. У томе не би било ничег чудног да жена није била висока око пет метара – главом је досезала до крова! Постарија, гологлава, с дугачком седом киком, одевена у старомодни сарафан. Не обраћајући на Иљу никакву пажњу, џиновска гошћа обиђе кућу мумлајући нешто себи у браду, без по муке пређе преко плота и изгуби се у помрчини. Иља, као обичан совјетски грађанин, у мистику није веровао откад зна за себе. Уза све то, био је потпуно трезан. Кад је попустило прво запрепашћење, докучио је да му се све то привидело од умора после дугог пута. Кад је ушао у кућу, угледао је жену и ташту како брижно послују око богато постављеног стола. То му се учинило чудно: одавно није искусио такву пажњу од жена, које су иначе знале само да дижу галаму. Љубазно га посадише за сто, ташта му насу вотке и поче невиђено гошћење. Сетивши се неразумљивог привиђења у дворишту, Иља ипак упита није ли се догодило штогод необично пре његовог доласка. Жене сложно стадоше одмахивати рукама и убедише га да се ништа нарочито нити збило, нити могло збити. Вотка потече још обилније па Иља ускоро заборави на све. Пробудио се ујутру у брачној постељи. Жене није било. Иља схвати да је време за устајање, али, на своје велико изненађење, није могао да устане: нису га слушале руке и ноге. Од страха покуша да повиче, но издаде од себе само слабашно стењање. После једног сата, који се Иљи учини као вечност, дођоше жена, ташта и још нека жена, запањујуће налик на ону која му се причинила синоћ у башти. Само што она сад беше уобичајеног људског раста. Не обраћајући пажњу на Иљино јечање, жене су га без зазора разгледале и нешто се шапатом домунђавале. Затим одоше и Иља остаде сам. Жена се вратила тек предвече, али сад већ с месним лекаром. Иља је чуо где кроз плач прича како се муж вратио с вожње, добро попио, легао да спава и ево од јутрос не може да устане. Сутрадан су болесника пребацили у рејонску болницу. Тамо је провео више од месец дана. Обрни-окрени, лекари никако нису могли да открију узроке необичне болести и отпустили су као сарагу усуканог Иљу да умре код куће. 148
Код куће га је чекао прави пакао: жена и ташта нису криле ликовање и нестрпљиво су чекале смрт неверног мужа и увредиоца. Кад је Иљи било већ сасвим лоше, жена је чак позвала погребника да узме меру још живоме немоћном супругу. Никако не схватајући шта се то с њим збива, Иља се помирио с мишљу о скорој смрти и ишчекивао је крај готово без роптања. Али једном, улучивши тренутак кад жене нису биле код куће, Иљи, већ потпуно непокретном и немом, дође његов ратни друг и доведе са собом цивилно обученог свештеника. Овај човеку на умору предложи да се одмах ту, на самртничком одру, крсти и замоли Бога за помоћ. Болесник, иако није баш најбоље схватао шта то значи, јединим покретом који је могао да начини – климањем главе – даде пристанак. После крштења нису се догодила никаква чудеса, не рачунајући то што Иља ипак није умро. Жена и ташта биле су ван себе од беса. Прошао је још један месец, кад, на његовом истеку, Иља је, премда с тешком муком, почео да се придиже с постеље и да једва чујно говори. У свему осталоме његово стање остајало је неподношљиво. Једног дана опет му је дошао ратни друг, спаковао Иљу, сместио га у путнички воз и повезао од станице до станице, преко целе земље, у Псковско-Печорски манастир, старцу архимандриту Атиногену. Иља је доспео у незнани му и необични свет. Али после разговора са оцем Атиногеном, иза којег је уследила прва исповест и причешће, он је у правом смислу речи васкрснуо. Недељу дана касније Иља је био сасвим на ногама и сваким даном све више јачао. Брзо је нашао заједнички језик са старцем: обојица су били обични људи, сељаци. Зато је Иља одмах поверовао кад му је отац Атиноген рекао да га је жена урекла те да је, немајући никакву духовну заштиту, био осуђен да умре. А коме и да верује на овоме свету кад је једино стари монах успео да га спасе? Више се Иља Данилович није враћао кући. Постао је ходочасник: повремено је живео и радио у манастиру, повремено пешачио по Русији – од цркве до цркве. Личну карту одавно више није имао. Тако је постепено остарио, али физички остао снажан и здрав. Таквог сам га затекао у парохији код оца Рафаила. Други житељ парохијске кућице у Лосицама био је инок Александар. Као студент Брјанске више педагошке школе нашао је веру пре неколико година, па је напустио све и, такође као ходочасник, кренуо по Русији. Мада му се, хвала Богу, није десило ништа налик на оно Иље Даниловича, Александар се нашао у ПсковскоПечорском манастиру, а ту, после две године, пришао групи монаха који су се побунили против старешине, па је опет почео да лута. Напослетку му је отац Рафаило пружио уточиште у својој парохији. Тада је Александру било двадесет осам година. На зглобовима шака видели су се тврди жуљеви, трагови вишегодишњег бављења каратеом. Волели смо да шетамо пољима и шумама, па смо себи за шетње правили лаке штапове од лесковог дрвета. Код свих су они били квргави и криви, само је Александров штап био идеално прав, обојен у црно. Једном за време предаха одлучих да изближе осмотрим ту лепу стварцу, али, на своје изненађење, једва успех да је подигнем. Штап је заправо био претешка челична мацола. Кад га упитах шта ће му тако опасно оружје, инок Александар одговори да му тај штап омогућава да бар колико-толико остане у физичкој форми. Отац Александар био је ћутљив и све слободно време посвећивао је читању списа древних Светих Отаца. Спавао је у засебном собичку ограђеном даскама. Своје обитавалиште Александар је закључавао, што је било помало необично имајући у виду да се брвнара оца Рафаила затварала чисто симболички – на засов. Једном сам прао под у кући, а Александар је некуд отишао оставивши свој собичак отворен. Нисам издржао па сам онамо завирио. У собичку је на поду стајао од грубих дасака склепан мртвачки ковчег. Пошто сам очекивао све, само не то, толико сам се уплашио да сам из његовог скровишта искочио као опарен. Кад сам дошао до даха, упитах Иљу Даниловича шта то значи. Овај са своје пећи одговори да у том ковчегу инок Александар спава, јер монах увек треба да има на уму смрт. Тако су, испоставило се, поступали многи подвижници. Без обзира на тако суров начин живота, Александар је писао заиста даровите стихове и музику за њих. Те су песме данас добро познате, дистрибуиране на дисковима и касетама, објављене у бројним збиркама с предговорима наших најпознатијих писаца. Инок Александар одавно је замонашен с именом Роман – у част древног светог византијског песника Романа Слаткопевца. Онда пак, у Лосицама, састављао је и певао песме увече, уз гитару. Наравно, ако би дозволио отац Рафаило, а он је, премда ово занимање није сматрао нимало монашким, понекад волео да чује Александра. Ево једне од тих песама. Већ вече је, пријатељи, вече, И месец фењер ужег’о свој. Хајд’ пустимо сада празне речи, Оставимо ми овај наш сто. 149
Без ветра је, тихо сад и мирно, Лишће у овај не шушти час, Ко да душу јесењу је широм Природа отворила за нас. Негде можда, мислим у самоћи, Тешким путем путник крочи сам, Ал’ блажен се исповеда ноћи, Да стић’ће – наде греје га плам. Благодати препуне су крошње, С језера магле диже се кад, Мир теби, о, уморном од ношње, И оном ко те угости сад. Ко ли си ти, путниче незнани, Да л’ си далеко пошао ти? Што спокоја никако не да ми Тај твој блажени, замишљен лик? Из срца ти молитва упија Душевне таме последњу кап. Да очитам, па ћу можда и ја У руке своје узети штап. И кренути само Бог зна камо Крстове обесивши о врат, Успут села да посетим само, А изокола обиђем град. Снимали смо те песме на магнетофон, а затим сам их ја однео у Москву. Једном, много касније, послат сам по задатку патријарху Пимену у његов двор у Чистој улици. Тамо сам, чекајући у предворју, из патријархових одаја чуо снимке песама оца Романа. Патријарх Пимен и сам је био одличан певач, па је свакако могао да оцени право црквено стваралаштво. Чести гости у Лосицкој парохији била су још два човека – јеромонах Никита, најближи пријатељ оца Рафаила, и ђакон Виктор. Отац Никита такође је био постриженик Псковско-Печорског манастира. С тринаест година, као лењинградски пионир, отишао је од куће, где никоме није требао. Отац Никита је баш тако и говорио: „Још тада сам схватио да човек на овоме свету не треба никоме, до себи самоме и Господу Богу.“ Како је пионир могао доћи до тога – остаје загонетка, али како год то било, тек дечак се убрзо нашао у парохији необичног подвижника јеромонаха Доситеја, у сеоцету Боровик, шездесет километара од Пскова. Тамо је и порастао уз старца, на Псалтиру и древним патерицима, учећи књижевност из аскетских књига написаних у V веку – Лествице и Аве Доротеја. Световни живот готово да уопште није знао. Дечак више није ишао у школу, али израстао је у паметног, на својствен начин веома образованог и добродушног младића. А уз то високог, складног и необично лепог. Пре служења војске отац Доситеј послао га је на годину дана у Псковско-Печорски манастир – да се мало снађе у животу XX века. И тамо се он спријатељио са оцем Рафаилом. А кад се вратио из војске, одмах је поднео молбу да се замонаши. Исте године кад је отац Рафаило отпослат из манастира, старац оца Никите, јеромонах Доситеј, замолио је псковског владику митрополита Јована за благослов да се удаљи у скит – кућу два километра низ реку од села Боровик, у псковским шумама и мочварама. Знајући за подвижников примеран живот, митрополит је благословио ту осаму, а на упражњено свештеничко место одредио оца Никиту, који је најбоље познавао и храм и људе у Боровику. Тако су се двојица младих јеромонаха нашли у парохијама двестотинак километара један од другог, па су, чим би узмогли, навраћали час у један, час у други храм – не би ли се заједно помолили, служили литургију, помогли један другоме у домаћинству. Напослетку, још један редовни посетилац у Лосицама био је недавно рукоположени ђакон Виктор, који је оцу Никити послат у парохију да обави ђаконску праксу. Отац Виктор недавно је изишао из затвора. Одслужио је седам и по година из политичких разлога. Ђакон је жарко желео да се замонаши, али митрополит Јован – времешни и добродушни старац – успео је да од псковског опуномоћеника за послове верских заједница испослује дозволу само за то да бивши робијаш постане ђакон. И то у најзабаченијој парохији, никако у посећеном манастиру. Додуше, и рукоположење бившег политичког осуђеника за ђакона у то доба било је већ само по себи изузетан догађај. 150
Из затвора је отац Виктор изнео непоколебљиву веру у Бога, потпуни презир према тешкоћама било које врсте и тако веселу нарав да смо од његових непресушних прича у најдословнијем смислу речи изнемогли падали под сто од смеха. Ова последња околност некако уопште није доликовала монасима, па смо се трудили да се с тиме боримо колико су нам снаге допуштале. Али оне су нам то допуштале само до наредне приче оца Виктора. А, сем тога, у наш богобојажљиви живот он је унео затворску лексику које, колико год да смо га корили, никада није успео да се ослободи. Од те филолошке непогоде највише је настрадао безазлени отац Никита. 1Јакон Виктор провалио је у његов тихи кутак са својим грохотним смехом, неизмерним оптимизмом и оним језивим робијашким жаргоном, који је, на наше згражање, отац Никита истог часа прихватио. Отац Виктор је наједном, неочекивано, добио надимак Старчишка. То је било необично већ само по себи: ми никад никоме нисмо давали надимке. Али за овога осуђеника надимак је настао некако сам од себе, потпуно природно. Сећам се, једном сам, почетком јесени, допутовао у Боровик оцу Никити. Намирнице и новац које сам донео из Москве понестали су врло брзо, јер ту у гостима нисам био само ја. Скупили су се исто тако млади и после Великогоспојинског поста гладни отац Рафаило, инок Александар, ђакон Виктор и сулуди Иља Данилович. Овај последњи био је, додуше, од нас старији тридесет година, али имао је још врло млад зверски апетит. Дакле, пошто смо начисто потаманили намирнице допремљене из Москве и до алергије се прејели јабука новог рода, коначно смо клонули духом. И одлучили се на крајњи корак у таквим случајевима – да отпутујемо у Псков и за новац замолимо нашега владику, митрополита Јована. Овај је владика био тих година сигурно најстарији архијереј Руске православне цркве. Шта он све није искусио у животу! Био је висок, крупан, потпуно сед, а необично добродушан, нарочито према монасима, тако да смо били убеђени: мало ће да гунђа, али на крају нас неће одбити. Владика четрдесетак година није мрднуо из своје епархије и бавио се само црквеним пословима. Он је био једини архијереј у васколикој Руској цркви који је себи могао дозволити да не путује у Москву на архијерејске, па чак ни на помесне саборе. Тамо су од њега, изгледа, одавно дигли руке. Митрополит је добро знао и волео оца Никиту, јер узимао је учешћа у његовом васпитању откад је овај као ђак побегао од куће у парохију старцу Доситеју. Наравно, владика је имао јасну представу о томе колико сиромашно живе његови монаси у удаљеним парохијама. Знао је то, али их је ипак слао да тамо служе. Јер само зато што су се у храмовима вршила богослужења, власти се нису одлучивале да их затворе или поруше. Уопште узев, готово у свим удаљеним парохијама псковске епархије у служби су били или монаси или свештеници без породице. Ожењеним паросима, па још с децом, овде би било врло тешко. Отац Никита причао је да му се за месец дана тешком муком знало скупити отприлике двадесет пет рубаља плате. То је и разумљиво: старе сељанке, које су обично чиниле паству таквих храмова, нису стајале ништа боље од својих пароха. Свештеници су тим старицама, које су, по правилу, напустила рођена деца и унуци, помагали да нацепају дрва или да поправе кров. А понекад су им за последње копејке куповали храну и лекове. Новац би се код пароха нашао само онда кад је сеоски, готово сасвим неверујући свет долазио на крштења или доносио покојника у храм на опело. Али монаси нису размишљали о новцу. Или, ако ћемо сасвим поштено, о новцу су размишљали понајмање. Тако смо, дакле, позајмили рубљу за аутобус и, не бисмо ли како изазвали сажаљење, сви заједно кренули владици. Код куће смо оставили само Иљу Даниловича, да чува храм. У целом псковском крају лопови из других места сваки час су пљачкали цркве. У аутобусу није било много света, па смо се нас четворица – отац Рафаило, отац Никита, отац Виктор и ја – удобно сместили. Путници су нас загледали заинтересовано, а неки и ганутљиво: тих година ретко су се могли срести млади монаси који тако безбрижно, у мантијама и са штаповима, путују по совјетској земљи. До епархије смо стигли срећно. Истина, толико смо се занели у разговор да у Пскову само што нисмо промашили станицу на којој је требало да сиђемо. Али отац Виктор је у последњи час повикао да га је чуо цео аутобус: – Оци! Брзо – кидавела! Иако смо наврат-нанос излетели из аутобуса, ипак смо успели да приметимо запањена лица путника… Али није нам било до њих. Пред нама се простирала улица која нам је толико значила. Без обзира на то што је носила име бољшевика Јана Фабрицијуса, ту је била епархијска управа и архијерејски дом. (Совјетска власт је, уопште узев, волела да места за епархије издваја час у 2. комунистичком ћорсокаку, час у Улици Карла Липкнехта.) Владика нас је дочекао у свом кабинету, седећи у дубокој фотељи. Редом смо му прилазили по благослов и жалостиво зацвилели о својој горкој судбини. Владика је слушао, али није мрднуо с места. Можда је желео да што подробније проучи све околности нашег јадног житија, а можда ни он баш није био при парама. Како 151
било да било, ми се устумарасмо. Отац Рафаило мене – као најмањег и најмршавијег – чак истури напред. Али ни то није деловало. И тад пред архијерејем реч узе отац Никита. Никада није био говорник, на све то још је и муцао, али сада га је – биће од глади – обузело надахнуће: – В-високопреосвећени владико! – поче он очајнички. – Какав нам је живот, ал’ оно па стварно?! У чабру смо скроз наскроз! Уши отпадају! Нема кинте! Нема клопе! Који ће нам зуби кад нема шта да жваћу! А, ко за инат, ни једног јединог п-покојника! П-покојника ни од корова! Владика само клону у фотељу. А нама се говор допао, па смо сви заједно почели да климамо главом. Премда је, истина, отац Никита од узбуђења помало непромишљено употребљавао изразе преузете од оца Виктора. А кад је говорио о покојницима, разуме се, имао је у виду новчана средства која наш храм приходује од опела. Све заједно ово је, изгледа, било прејако за времешног архијереја. – Оче драги!… Где си ти покупио такве речи? – обрати се пренеражени владика оцу Никити. Архијереј није чуо овакве изразе већ једно шездесет година, откад је и сам тамновао, двадесетих година. Тад иступи Старчишка Виктор да ватру прихвати на себе. – Високопреосвећени владико, то сам ја, лапрдало маторо, пустио пред њим језичину, никако да се одвикнем. Не љутите се на Никиту. Ја сам за све крив – покајнички забрунда он басом и чак се лупи у груди. Али говор оца Никите оставио је на архијереја снажан утисак. Он подиже отежало тело из фотеље, приђе столу, мало се одува и из фиоке извади сто рубаља. Толики новац нисмо ни сањали! Архијереј неколико пута обрну новчанице у рукама, премишљајући се није ли превише, али одлучи да не ситничари, па пружи новац оцу Рафаилу, као најстаријем. Дајући нам благослов за пут, ипак рече: Знаш, Никитушка, боље би било оно… да више читаш књиге на црквенословенском! Отац Никита ватрено обећа да ће се поправити, па ми, срећни, напустисмо архијерејски дом. Живот се наставио! Истина, био је постан дан, среда, па нисмо могли одмах да једемо сладолед, али били смо спремни да се стрпимо до сутра. Покуповали смо храну за себе и слаткише за сеоске старице и вратили се кући. А сутрадан изјутра стиже телеграм из епархијске управе којим се саопштава да се решењем митрополита Јована ђакон Виктор из Покровског храма села Боровик премешта у храм Архангела Михаила села Толбице. У том храму служио је од свих поштовани времешни парох отац Андреј. Архијерејева рачуница била је једноставна – на оца Андреја ђаконов жаргон сасвим сигурно неће утицати. Тај образовани, интелигентни парох провео је у логорима, чини се, двадесетак година. При томе нико никада од њега није чуо онакве речи каквима је своје слушаоце частио Старчишка ђакон Виктор.
152
СЛУЧАЈ НА ПУТУ Једне касне зимске вечери седели смо у малој завејаној брвнари парохије у Боровику, код оца Никите, и пијуцкали чај. Напољу је пуцало дрво и камен на минус тридесет. Било је око једанаест сати, али уопште нам се није спавало. А да се одвеземо у Толбице Старчишки Виктору? – предложи отац Рафаило. Наравно, радо сам прихватио предлог да обиђемо нашег Старчишку Виктора, највеселијег човека на свету! Отац Никита одбио је да се вози с нама – хтео је да до сутрадан на магнетофон пресними све песме инока Александра које сам се спремао да однесем у Москву. Сам Александар помагао му је – те такође није пошао с нама. Сулуди Иља Данилович читао је Псалтир и на наш предлог уопште није реаговао. Отац Рафаило изишао је да загреје мотор и укључи грејање, које код „запорошца“ ради независно од мотора. Кад је све било готово, седосмо у црни „запорожац“ – само у доњим мантијама, јер отац Рафаило је у колима направио праву сауну – и појурисмо Старчишки. Пред нама је био пут од шездесетак километара. Била је веома мразовита звездана ноћ. Јурили смо, фаровима осветљавајући снег, и сваки час проклизавајући на окукама – на „запорошцу“ су се гуме излизале још летос. Без обзира на касне сате, Старчишка нас је дочекао уобичајено срдачно. Седосмо да пијемо чај с белим хлебом и слатким, па се у разговору задржасмо отприлике до два сата. Сутрадан нико није имао у плану службу, па се нисмо плашили да се пробудимо касније него обично. Напокон почесмо да се спремамо натраг. Чим се нађох напољу, намах се скочањих у својој доњој мантији – мраз се није шалио, стегао је још жешће. Одлучивши да не чекамо да се загреје кабина, опростисмо се од Старчишке и полетесмо назад у Боровик. Али грејање из неког разлога никако да се укључи. Студен нам се пробијала до костију. Отац Рафаило заустављао је ауто неколико пута, покушавао да нешто учини с проклетим грејањем, али узалуд. Он је и раније возио као луд, а сад је од хладноће кола возио најбрже што је могао. Летели смо пустим путем у леденој црној канти дрхтећи од зиме и цвокоћући зубима. Изненада, „запорожац“ се оштро занесе у страну. Смрзнутом оцу Рафаилу не пође за руком да одржи правац, па слетесмо у јарак дижући облак снежне прашине. Ауто се није преврнуо, али га је са свих страна оковао снег. Једва смо отворили врата и извукли се напоље. „Запорожац“ се до самих прозора зарио у снег два метра од пута. Одмах смо схватили да га сами нећемо извући. Положај је постајао безизлазан. Само у доњим мантијама на тридесет пет испод нуле, после два ноћу, стајали смо на друму на којем не беше ни живе душе. До најближег села било је петнаестак километара. Први аутомобили проћи ће у најбољем случају око шест ујутру. Појмивши све то, уплаших се. Истински. – Оче! – прозборих дрхтећи целим телом од страха и циче зиме. – Шта је ово? Па ми ћемо овде пропасти! Можда можемо некако да се помолимо?… Али за шта да молимо? Боже, извади нам кола из снега? Али то је некако чак… Отац Рафаило ме наједном тако строго погледа да на тренутак заборавих хладноћу. – Како вас није срамота, Георгије Александровичу! – љутито изговори (отац Рафаило увек ме је ословљавао с Георгије Александрович). – Како можете и да посумњате да ће нам Господ помоћи у оваквом часу? Одмах се молите! То је било изговорено толико захтевно и чак гневно, па је он још трупнуо ногом, да се ја послушно прекрстих и промуцах: – Господе, помози нам!… Учини нешто! Иначе ћемо се овде посмрзавати и пропасти!… Отац Рафаило такође се прекрсти и удуби у молитву. И наједном… Најпре издалека, а затим све ближе разговетно се зачу чудесна песма неког мотора. Од изненађења и чуђења напросто се скамених. Поновићу се: ни на путу ка оцу Виктору, ни на повратку нисмо наишли ни на једно возило. Отац Рафаило и ја згледасмо се, те схватих да његово запрепашћење није ништа мање од мога. Звук мотора појачавао се и најпосле на кривини изрони „москвич“. Као луди стадосмо да машемо рукама и кола се зауставише. Господ Бог послао нам је ради спасења четири анђела – у обличју четворице пијаних официра који су се враћали с некакве теревенке. Сва шесторица прионусмо на „запорожац“ и једва, али ипак успесмо да га извучемо на пут. Отац Рафаило одли официрима бензина из нашег канистра – испоставило се да им је 153
резервоар скоро празан. Захваливши од свег срца војницима (а и они нама), сад већ крајње опрезно повезосмо се пут Боровика. Још увек под утиском онога што се збило, дуго смо успут ћутали. Напокон отац Рафаило рече: Ето видите, Георгије Александровичу, како брзо Господ чује молитве мирјана! Држао је да нас је Господ спасао управо због мојих молитава. Е, тај се монах увек и у свему трудио да не пропусти прилику да испољи смерност. Такав је то човек био. Или је можда једноставно одвећ дубоко осетио да је смерност једини поуздан ослонац духовног живота. После овог путовања озбиљно сам се нахладио и три дана сам лежао на пећи код оца Никите. А оцу Рафаилу није било ништа, ниједном није ни кинуо.
154
О СМЕРНОСТИ Отац Рафаило никад није пропуштао прилику да испољи смерност, пред било киме, чак и пред првим кога сретне. И то се збивало увек лако, као само од себе, никад није деловало намештено. Свуда је, ако се тако може рећи, похлепно тражио поводе за смерност. То се догађало зато што је отац Рафаило својом осетљивом душом одгонетнуо запањујућу тајну: од смерности чак и најобичнији грешни човек доспева ближе Богу. И то одмах, истог часа. Тако да се отац Рафаило чак и у ситницама трудио да нађе било какав повод да испољи смерност. На пример, када бисмо сели за сто, отац Рафаило би одмах узимао најгору, натрулу јабучицу, а боље остављао нама. Или – дођем к њему у парохију, а он ми одмах уступа своју постељу. А сам, не слушајући моје протесте, леже на под. Али није он то чинио, на пример, зато што сам ја гост из престонице. Исто је то у његовој парохијској брвнари чекало и старца-ходочасника, и некаквога црквењака из суседне парохије. Једном смо отац Рафаило и ја стигли возом у Псков. Из сурог северног неба росила је досадна кишица. Нисмо стигли ни да изиђемо на перон, кад нам се прилепи некакав Циганин: Попе, попе, помози! Дај бар три рубље! Сматрало се да свештеник увек има новца. Али ми, као и обично, нисмо имали ни пребијене паре. Објаснио сам то Циганину. Он није одустајао: Како нема? Има ли бар нешто? Попе, попе, дај бар нешто! Отац Рафаило застаде и пажљиво осмотри просјака. На ногама је имао дроњаве, исцепане ципеле. Отац Рафаило уздахну и без речи стаде да изува дивне чизме од бокса. Пре месец дана поклонио му их је један официр. Оцу Рафаилу биле су веома драге. – Ћале, шта то радиш? Да ниси болестан? – уплаши се Циганин. Али отац Рафаило већ је изуо лаке чизме, спустио их испред пренераженог Циганина, уредно преко њих сложио фланелске обојке и мртав-хладан стао бос да шљапка по барама. – То је човек! То је човек! Какав човек! – раздра се Циганин да га чује цела станица. Смерност оца Рафаила имала је, додуше, одређене границе. Та гранична линија била је савршено разговетна: могао је да истрпи било шта што се односило на њега самога, али није подносио кад су се увреде тицале Господа Бога и Његове Цркве. Једном смо – отац Рафаило, ђакон Виктор, још један наш пријатељ, слабовиди монах Серафим, инок Александар и ја – касно увече шетали Псковом. Наша монашка одећа привукла је пажњу пијаног друштванца. Прво почеше да нас засипају подсмесима, затим пређоше на увреде и претње. Отац Рафаило физички је био необично снажан, као какав помало трапав млад медвед. Ни отац Виктор није био мачји кашаљ, а после затвора добро је знао како треба одговорити у оваквој ситуацији. Серафим је био напросто див, без обзира на своју слабовидост. Напослетку, инок Александар, најистакнутији међу нама у борилачком смислу, имао је висок степен у каратеу. На мене с мојим килавим трећим јуниорским у боксу у овом се друштву није рачунало. Али ми смо, не одговарајући барабама, мирно продужили даље. Чак и кад су на нас полетели бусење земље, камење и некакви штапови, трудили смо се да на то не обраћамо пажњу. Сваки успешан погодак пратили су смех иза наших леђа и најприземније псовке. Инок Александар сав се тресао од негодовања. Најзад не издржа: дрхтавим гласом кратко замоли оца Рафаила за благослов да застане и поприча са заблуделим младим људима. Али отац Рафаило је само безбрижно корачао, као да се ништа не догађа. Напокон су безобразници сасвим прекардашили. Видећи да на нас не делују ни увреде ни бусење блата, почеше да вређају Господа Бога и Мајку Божју. Отац Рафаило стаде. Ја не могу – уздахну он – свештеник сам. Отац Виктор је ђакон, не може ни он. Отац Серафим и Георгије Александрович су резерва. Шта да се ради, остајеш само ти, оче Александре! Иноку Александру није требало двапут говорити. Стрже са себе монашки појас, збаци доњу мантију и, нашавши се у дугачкој кошуљи, широким чакширама и чизмама од непромочивог платна, окрену се према изгредницима. Ови – било их је неколицина – зачуђено застадоше. Следећег тренутка инок Александар испусти дивљачки, варварски крик, скочи у ваздух и баци се ногама међу пијано друштво. Даље настаде крваво разбојиште. Несрећни хулигани само су бауљали на различите стране бришући крв и пљујући избијене зубе. Пожурисмо да задржимо оца Александра, али и ми добисмо своје у жару борбе. Пошто смо с тешком муком умирили нашег јунака, као бул-теријера после борбе, и уверили се да за неваљалце не треба да зовемо хитну помоћ, поново обукосмо инока Александра у доњу мантију и настависмо својим путем. 155
Ова прича није, наравно, најбољи пример смерности, али у монашком животу оца Рафаила живих примера праве смерности било је напретек. Узмимо само архимандрита Јована (Крестјанкина), који је духовник оца Рафаила постао после смрти оца Атиногена. Било је и других, као на пример готово сасвим незнани подвижник, васпитач оца Никите, јеромонах Доситеј (Пашков). И он је прошао кроз Псковско-Печорску школу. Отац Доситеј, као и многи монаси Псковско-Печорског манастира његова узраста, претурио је преко главе цео рат. Ти још сасвим млади ратници, који су ослободили своју земљу и освојили пола Европе, вратили су своје земаљске дугове и дошли да служе Богу Свемогућем. Добро су знали зашто су доспели у манастир и због чега се овде подвизавају на живот и смрт, у духовној бици за себе и за оне живе и мртве своје исписнике којима није било дато да буду позвани у овај најважнији, свету невидљив рат. Отац Доситеј био је заиста велик монах, готово неприметан у манастиру. То је, узгред буди речено, поуздано обележје истинског узвишеног подвижника. У парохију је доспео по послушању архијереју. Овај је једном јеромонаха Доситеја упутио да привремено служи у удаљеном селу Боровик, у Покровском храму, затим још једном и још једном, да би га најзад оставио као пароха у томе селу. Кад је отац Доситеј отишао у испосницу, сместио се два километра низводно, у напуштеној кући на острвцу међу мочварама; долазио је само недељом: да се причести Светим Христовим тајнама, и то чунићем од издубљеног јеловог стабла. (У том чамцу нико сем старца није могао да плови ни десет метара, одмах би се преврнуо.) Остале дане отац Доситеј проводио је потпуно усамљен. У своју кућу у непроходној забити отац Доситеј довукао је храстово стабло с огромном дупљом. У ту се дупљу старац завлачио да би сате проводио у Исусовој молитви, потпуно се издвојивши чак и од оне своје мале скитске свакодневице. Али пошто је сасвим отишао од света, загонетни пустињак је свим силама своје душе испуњене љубављу наставио да брине о томе свету – и ватреном молитвом, и радовима који су откривени тек после његове смрти. Прегледајући ствари оца Доситеја, отац Никита и ја нашли смо писаћу машину и његовом руком прекуцане, преко индига, у четири примерка – Нови завет, књиге древних подвижника Лествица и Дела Исака Сирина и пет томова дела епископа Игњатија (Брјанчанинова). Тих година, кад је готово сва духовна литература била уништена, било је то право откровење. Због своје прозорљивости, отац Доситеј је још дуго пре одласка десеторице монаха из Псковско-Печорског манастира, у назнакама почео да говори о том догађају. Није одобравао поступак инока, али жалио их је, вајкао се предвиђајући у каквој ће се нужди наћи, па је чак почео да спрема намирнице за њих – прекрупу, конзерве и остале залихе. Отац Доситеј, као ратни ветеран, имао је доста добру пензију. Кад се, већ после његове смрти, доиста догодило да су десеторица монаха отишла из манастирске обитељи, ове намирнице помогле су некима од њих. Локалне сеоске пијанице дознале су и по округу разгласиле да поп добија велику пензију. Једном су се тројица снажних момака, познати провалници и лопови из рејонског центра, чамцем одвезла до њега – да га опљачкају. Упали су у старчеву келију и претећи затражили новац и уопште све што има. Отац Доситеј рече им мирно: Узмите шта год хоћете. Само да вас најпре благословим. И начини над њима знак јерејског благослова. Истог тренутка провалнике спопаде такав ужас да само нахрупише на врата и у паници побегоше куд који. Старац је био висок, сув и жилав, па је и у дубокој старости поседовао необичну снагу. Дуго је успевао да се снађе у свом скиту сасвим сам. Али последњих година помагали су му отац Никита и отац Рафаило. Једном приликом њих тројица спремали су дрва за зиму. Два млада монаха подизали су облице, а отац Доситеј их је секао старом моторном тестером. Кад су се млади људи поприлично уморили, и старац је пристао да се одмори. Отац Рафаило одлучи да придржи препотопску моторну тестеру и кад осети њену велику тежину, остаде запрепашћен како отац Доситеј може да ради тако дуго без предаха. Истога дана, како је причао отац Рафаило, старац и он заједно су ушли у шупу по некакав алат, кад, наједном, млади монах крај свога босог стопала спази шарку-мочварушу. Претрну, али одмах зачу старчев спокојан глас: Не бој се, неће ти ништа. Узми ренде, па да идемо. Једном упитах оца Никиту: Мора бити да је твој старац-аскета имао тешку нарав? На то отац Никита одговори да може испричати једну згоду. Као шеснаестогодишњи деран био је из неког разлога страховито љут на оца Доситеја, па је чак и викнуо на њега. Старац му се бацио у ноге и са сузама почео да моли за опроштај што је васпитанику допустио да западне у толики гнев. Господу је отац Доситеј отишао на Велики четвртак. Тога јутра допловио је у свом чунићу преко хладне пролећне воде у храм, причестио се на литургији и опет отпловио у скит. А сутрадан су му тело нашли у реци. Поред њега је плутао преврнути чамац-брвно. Кад су у мртвачници обављали обдукцију, лекари су се 156
зачудили што у покојниковој утроби нису нашли никакве остатке хране. Отац Никита објаснио им је да старац током целог Великог поста није окушао ништа изузев Светог причешћа и воде. У милицијски записник о смрти унели су стога: „утопио се у реци услед потпуне физичке исцрпљености“. Отац Доситеј сахрањен је васкршње недеље, у манастиру, у пештерама. Кад ковчегу приђе отац Јован, само што погледа покојника, пљесну рукама и узвикну: Убише те, мој Доситеју! И доиста, ускоро се у околини пронео глас да су се пијани ловци из Пскова хвалили како су, док су се возили реком у моторном чамцу, из забаве у воду претурили старог попа који је пловио на брвну. Отац Доситеј је целим својим животом тежио циљу који се у нашем свету открива тек малобројним изабраницима Божјим – својој Голготи. За нас, обичне људе, то је непојмљиво. Касније смо, међу старчевим папирима, нашли песмицу коју је написао себи самоме: Не сиђи мишљу са Голготе, Сећања увек нек те кроте На искупљења тог дивоте Којим је Христос дарив’о те. Много тога било је непојмљиво у његовом животу. Али у једно нисмо сумњали – Бог му је учинио да у последњем тренутку очита молитву Његовога сина Исуса Христа на Голготи – за оне који су га разапели и за сав људски род: „Оче, опрости им јер не знају шта чине.“ Архимандрит Јован (Крестјанкин) називао је оца Доситеја последњим великим руским пустињаком.
157
КАКО ЈЕ ОТАЦ РАФАИЛО ПИО ЧАЈ Људи су имали различит однос према оцу Рафаилу. Сретали су се они који очима нису могли да га виде. Други – а таквих је било много више – тврдили су да је отац Рафаило променио читав њихов живот. На пример, један од тројице младих монаха који су убијени на Ускрс 1993. године у Оптином скиту, јеромонах Василије (Росљаков), говорио је: „Ја оцу Рафаилу дугујем монаштво, дугујем му свештенство, ма дугујем му све!“ У чему је била тајна тако необичног деловања оца Рафаила на људске душе? Чиме се он то бавио осим црквеном службом за празнике и недељом, пословима уобичајеним за сеоске свештенике? Није тешко одговорити на то питање. Они који су га познавали рећи ће да се отац Рафаило углавном бавио само пијењем чаја. Са свима који су му долазили. И ништа више. Заправо, не! Понекад је поправљао свој црни „запорожац“ да би имао чиме да се одвезе некоме у госте – да пије чај. Е сад стварно нема више ништа! Са становишта спољашњег света, то је био прави правцати бадаваџија. Неки су га тако и звали. Али биће да је отац Рафаило имао некакав нарочит споразум с Господом Богом. Јер сви с којима је он пио чај постајали су православни хришћани. Сви без изузетка! Од загриженог безбожника или интелектуалца који је стигао да се сасвим разочара у црквени живот па до криминалца од којег су сви дигли руке. Не знам ниједног човека који се, кад би се упознао са оцем Рафаилом, не би из корена препородио у духовни живот. При томе, истину говорећи, отац Рафаило није умео ни проповед честито да састави. У најбољем случају: „Аа-а… М-м-м… Браћо, сестре, овај… Срећан вам празник, православни!“ Једном смо га, додуше, прекорили и убедили да одржи проповед за престони празник. С ентузијазмом се латио тога посла, али све се претворило у такву бруку да сви само што нису пропали у земљу од стида, премда је сам отац Рафаило био врло задовољан собом. Али док је пијуцкао чај за сељачким столом застрвеним мушемом, он би се, кад су му долазили намучени и уморни мирјани, потпуно преображавао. Обичан човек напросто не би могао да издржи такву бескрајну навалу посетилаца, често хировитих, љутих на све и свакога, наметљивих, с гомилом нерешених проблема, с бескрајним питањима. Али отац Рафаило трпео је све и свакога. Чак не да је трпео, то је непрецизна реч. Њега нико никада није оптерећивао. И дивно је проводио време уз чај с било којим човеком, евоцирајући нешто занимљиво из живота Псковско-Печорског манастира, приповедајући о древним подвижницима, о печорским старцима. Зато је немогуће било прекинути седење за чајем. Иако се, право речено, само разговорима не могу изменити људи безнадно залутали у нашем хладном свету и, што је још горе, у себи самима. Да би се то постигло, потребно је открити им другачији живот, у којем без остатка тријумфује свемоћна и бесконачна вера, нада и љубав, а не бесмисао, патња и сурова неправда. Али не само открити, показати издалека и намамити, већ увести човека у тај свет, ухватити га за руку и одвести пред Самога Господа Бога. И тек онда човек наједном разазнаје Онога Којег је одавно, како се испоставља, знао и волео – јединога свог Творца, Спаситеља и Оца. Само се тада живот истински мења. Али главно је питање – како доспети у тај чудесни свет. То се не може ни на један обичан људски начин. Не може у томе помоћи никаква земаљска власт. Никаква веза. Никакав новац. У тај се свет не може завирити ни крајичком ока, па чак и да вам у томе помажу све обавештајне и специјалне службе. А испоставља се да се онамо не може поносно крочити ни рецимо тако што човек заврши духовну академију и добије свештеничко и епископско достојанство. Али онамо се без проблема могло стићи са оцем Рафаилом, у његовом црном „запорошцу“! Или се тај свет наједном откривао ономе који је седео у парохијском дому у Лосицама и пијуцкао чај са оцем Рафаилом. Због чега се то догађало? Једноставно, отац Рафаило био је генијални водич по томе свету. Бог је за њега био Онај за Кога је живео и с Ким је живео у сваком трену. И Коме је водио свакога ко би му био послат у његову убогу брвнарицу при храму. Ето, то је незадрживо привлачило људе оцу Рафаилу! А њих се, нарочито последњих година, код њега окупљало подоста. Омладину су му слали и отац Јован, и неки московски духовници. Отац Рафаило примао је све, нико у његовом дому није био сувишан. Многима је напросто посувраћао наопако сав њихов дотадашњи поглед на свет. Умео је, иако у њему својственом, готово лакомисленом маниру (и то зато да га људи не би схватали преозбиљно), да даје тако прецизне, неочекиване одговоре на питања саговорника да би им покаткад застајао дах – колика би им се животна истина наједном откривала! А то се могло испољити у најобичнијим ситницама. Једном смо у „запорожац“ примили некаквог намерника, да га повеземо до Пскова. Уместо да захвали оцу Рафаилу, овај љутити чудак почео је да на пасја кола псује свештенике: – Ви, попови, сви сте лопови! Од чега живите? Варате старе жене! Отац Рафаило, као и обично, добродушно прихвати његову грдњу, али му одмах понуди: 158
– Хајде ти пробај да превариш бакицу. Бакица је стара, цео живот проживела, хајде чик је превари! То си се ти наслушао којечега на партијским састанцима, па си се заглавио и понављаш као покварена плоча. Путника је та мисао напросто оборила с ногу. – Па јесте!… Пробај ти да превариш моју бабу… Или, рецимо, ташту!… После целим путем није пуштао на миру оца Рафаила запиткујући о свему живоме, али већином о црквеним нејасноћама, о празницима и дедовским обичајима који су за њега прекривени помрчином. На растанку га отац Рафаило позва да дође у парохију да попију чај. Или једном тако отац Рафаило иде поред гробља и чује како с оне стране ограде нека жена вришти, завија, очајава на гробу. Страхота и безизлазност потресле су сапутнике оца Рафаила, прешавши и на њих. – Како језиво плаче ова слушкиња Божја… – рече неко. Али отац Рафаило одговори: – Не, ово није слушкиња Божја! Овако плаче неправославни човек. Хришћанин не може да тугује у очајању. Могао је незлобиво, али и непогрешиво да каже свештенику: – Јој, каква ти је њушка данас! Шта је, опет си до бесвести буљио у телевизор? Или да одговори девојци кад га је питала којем је свештенику боље да оде на исповест: – Изабери најдебљег! Он ће бити свестан своје недостојности и боље ће те исповедити. Једном смо, уочи Духова, отац Рафаило, Иља Данилович и ја зором пошли у шумарак по младе брезе, да бисмо њима, као што је обичај за тај празник, украсили храм. Али кад почесмо да сечемо стабаоца, одједном ми их би жао – расла, расла, а ми их сад наједном сечемо, само да би два дана стајала у цркви. Моја вајкања наљутише оца Рафаила. – Ништа ви не разумете, Георгије Александровичу! Млада бреза биће напросто срећна што ће украсити Божји храм. Отац Рафаило могао је да одговара не само у име некаквог дрвећа већ и у име целе васионе. Сећам се како смо једне пролећне ноћи он, отац Никита и ја ишли чудесним шумским путем у околини Боровика. Звездано небо у тај касни час било је толико величанствено да смо се мимо воље загледали у њега. Зар је лепу, погледом необухватну васиону, бесконачни број светова, Бог створио само за нас, људе, који живимо на сићушној планети, неупоредивој с безграничношћу васионе? – помислих. Поделих ова лирска размишљања са својим сапутницима, а отац Рафаило истога часа, изазовно и без двоумљења, разреши моје сумње. – Разумног живота, осим на Земљи, нема више нигде – рече он. И објасни. – Јер кад би га било још негде, Господ би то обавезно открио Мојсију кад је овај писао Књигу постања. А Мојсије би нам то дошапнуо бар неким наговештајем. Тако да немојте ни да сумњате, Георгије Александровичу, Бог је васиону створио само за човека! – Али чему онда ова бескрајна мноштва звезда над нама?! – То је због тога да бисмо ми, док их гледамо, поимали свемоћ Божју. Али то још није било све! Отац Рафаило је понекад одговарао не само у име васионе него и у име Самога Господа Бога! Једном се заподенуо разговор о томе да ли постоје на свету они које Господ не воли. Сви су углас пожурили да пруже уџбенички исправан одговор: „Господ воли све.“ Али отац Рафаило наједном рече: – Е, па и није тако! Господ не воли бојажљиве! Имао је најједноставније односе с људима. Једном је сусетка донела оцу Рафаилу теглу краставаца. – Хајде, оче, бар ти их узми! Јер краставци су ионако пропали – уздахну она. – Добро, дај! – великодушно се сложи отац Рафаило. – Ако ти је толико жао да их бациш, сам ћу их однети на сметлиште. Једна московска гошћа долазила је оцу Рафаилу, али никако није хтела да носи мараму. Отац Рафаило јој строго рече: – Опет сте без мараме? Ја ћу вам поњаву ексером прикуцати за главу! Девојка се толико уплашила да мараму више није скидала. Кажу да је чак спавала с њом. Чудили смо се како се отац Рафаило опходи с онима који су га вређали и мрзели. А таквих је у његовом животу било подоста. Поред осталог, и међу сабраћом-свештеницима. Отац Рафаило никад себи није допустио да им се обрати не само речима прожетим непријатељством већ ни осуђујућим тоном. Уопште узев, он никада 159
никог није осуђивао. Једино што би понекад гунђао на совјетску власт. С њоме је отац Рафаило имао нарочит однос. Совјетска власт се тих година, с једне стране, наравно, стално назирала негде ту, близу, и понекад нам жестоко тровала живот. Али, с друге стране, она за нас као да и није постојала. Ми смо једноставно живели не обраћајући пажњу на њу. И у том смислу нисмо сасвим разумели, рецимо, ондашње дисиденте-вернике, који су себи као главни циљ поставили борбу против те власти. Нама је било сасвим јасно да ће се совјетска власт сама врло брзо иживети и свечано се срушити. Мада је, наравно, у међувремену могла озбиљно да искомпликује живот: на пример, да човека баци у затвор или душевну болницу, да организује хајку на њега или да га једноставно убије. Али веровали смо да без Промисли Божје ништа слично ионако не може да се догоди. Како рече монах-подвижник из далеке прошлости ава Форст: „Ако је Богу угодно да живим, Он зна како ће то уредити. А ако Му није угодно, зашто онда да живим? Отац Рафаило је с времена на време са задовољством изазивао псковске обласне и рејонске власти. Нарочито кад би се нашао у ситуацији да буде старешина неког сеоског храма и истовремено једини свештеник у њему. По службеној дужности морао је сваке године да пише извештаје о броју крштења и венчања. У тим извештајима отац Рафаило је наводио тако велике четвророцифрене бројеве парова које је венчао и деце коју је крстио да се у локалном Савету за послове верских заједница дизала права паника. Напослетку, кад би изишао на крај с његовим лудоријама, псковски Савет би му у пуној мери одговарао најискренијом мржњом и суровом хајком: и због те рафаиловске математике, и због црног „запорошца“ на млазни погон, с белим завесицама, и због стотина људи који су му долазили у парохију. Али отац Рафаило није падао духом чак ни кад је, на захтев чиновника Савета за послове верских заједница, морао и по неколико пута током године да се сели с једног места на друго. Веома смо жалили што је у Русији тако мало духовне литературе. Издавање црквених књига, осим мизерних тиража које су власти допуштале, не само што је било забрањено већ је и кривично гоњено. Једном смо пустили машти на вољу и разговарали како би било добро у скиту оца Доситеја монтирати штампарију и тамо штампати духовну литературу. Толико су нас понеле наше маштарије да смо о будућој издавачкој кући почели да дискутујемо с многобројним познаницима. Једном, уочи 7. новембра, отац Рафаило навратио је у Москву по делове за ауто и на један дан одсео у мојој кући. Одлучили смо да заједно одемо у његову парохију захваљујући томе што сам с викендом и новембарским празницима накупио готово недељу дана одмора. Увече је отац Рафаило седео у мојој московској соби и, не би ли прекратио време до воза, телефоном ћаскао с познаницима. Али у слушалици је све време нешто пуцкетало и гроктало. Досетивши се да је разлог томе прислушкивање КГБ-а, отац Рафаило поче да сипа дрвље и камење на совјетску власт. Ето, вели, не може да постави чак ни квалитетне апарате за прислушкивање. Узнемирио сам се и дао знак оцу да се телефон можда стварно прислушкује. Али оца Рафаила то је само додатно подстицало. – Ево се и Георгије Александрович већ насмрт испрепадао! – гласно је негодовао у слушалицу. – Нема везе, комсомолци, бољшевичићи! Ускоро ће се срушити совјетска власт. Шта ћете ви онда? А ми ћемо у међувремену да почнемо с припремама, издаваћемо књиге, у скиту ћемо илегалну штампарију покренути! Још ћемо ми вас, бољшевичићи-комсомолци, да крштавамо и венчавамо! И даље све тако. Ја сам се нервирао неко време, а после дигао руке и чак престао да га слушам. Као и увек, на станицу смо дојурили у последњем тренутку. За врхунски ваздушни маневар отац Рафаило сматрао је то да се попнемо на папучицу последњег вагона воза који је већ кретао. А дотле је свима једноставно вадио душу на памук. – Оче, остало је сат времена до поласка воза! – упозоравали смо га. – Како, још читав сат? Турамо мањерку! Имао је у виду чајник. „Мањерка“ у том значењу логорашки је израз који нам је донео отац Виктор. Стављали смо чајник, па смо уз нервозне уздахе сапутника који су били толико неопрезни да се спремају на пут са оцем Рафаилом, седали да пијемо чај. – Оче! Само пола сата до одласка воза! А треба нам до станице двадесет пет минута! – кукумавчили су путници у очајању. – Ево, још само шољу-две – није се предавао отац Рафаило. Ако неког не би ухватила хистерија, све би, по правилу, испадало како треба. Отац Рафаило би тек у једном, само њему знаном тренутку зачуђено упитао: – Па што ми још седимо? Овако, боме, може и да се закасни!
160
Тад би сви, неизмерно му захвални на пруженој шанси да отпутују, поскакали с места и појурили на железничку станицу. И мада смо неколико пута погледом испраћали воз који је одлазио, ова забава понављала се сваки пут. Те вечери, после телефонског ћеретања о скитовима и издаваштву, срећно смо стигли на воз. Допутовали смо у Псков и одмах кренули у госте оцу Никити. Донели смо му књиге, намирнице и, окупивши се заједно, почели наглас да читамо нову књигу коју смо управо пронашли у Москви – Старац Силуан. Време је тих новембарских дана било сунчано – слаб мраз, сунце је сијало из све снаге. Ујутру смо прочитали молитвено правило и поново сели да слушамо читање. Али наше спокојно уживање неочекивано је прекинуто: споља се зачу звук неколико аутомобила који су се приближавали. То је било необично за такву забит као што је Боровик. Погледасмо кроз прозор и схватисмо да су се довезли к нама. Из двеју „волги“ и теренског „газа“ изиђоше милиционери и цивили у мантилима и са шеширима. Искрено говорећи, баш сам се уплашио. Отац Никита исто. Зато отац Рафаило, Иља Данилович и отац Виктор нису ни трепнули. Само се Старчишка некако злокобно осмехну непогрешиво одгонетнувши ко нам је то дошао у посету. – Стој, не мрдај! Спреми документа! С таквим урликом упаде у кућу локални позорник, милиционер дебеле трбушине, којег смо сви врло добро знали. Остали гости, а њих у собу нахрупише једно шесторица, претећи су зурили у нас. Само што нису повадили пиштоље. – Контрола докумената! Сви да спреме документа! – избезумљено је урлао наш некад добродушни позорник, и то тако да је неки друг у цивилу чак почео да га смирује. Заправо, документа су проверили само мени. Неколицина придошлица почеше углас да ми постављају питања: ко сам ја, на којој сам адреси пријављен, где радим и зашто сам овде а нисам се регистровао, као што је прописано, код локалних органа. Први пут се нашавши у таквој неприлици, нисам знао шта да им одговорим. Али још сам се више плашио да ће пријатељи приметити мој кукавичлук. Изненада ми поможе исти онај позорник. Опет се издрао, али овај пут потежући нешто жешће. – Где је илегална штампарија?! Признајте! Да чујем! Све знамо! Узалуд кријете! Завијао је као пожарна сирена, а лице му је на наше очи постајало гримизно црвено. Најпре смо га само запрепашћено гледали и ништа нисмо разумели. Каква штампарија? Шта ми то кријемо? Али затим отац Рафаило и ја почесмо да схватамо како је разлог свему наше блебетање с познаницима, а можда и оно преко телефона, о фамозној штампарији. Громогласни милиционер одмах потврди ова домишљања. – Све знамо!… Имате штампарију. У илегалном скиту. Нико да није мрднуо! Напоље!… Рекао сам, напоље! Са стварима! Да покажете пут! Ти си овде домаћин! – упре прстом у груди оца Никите. – Напред! Да покажеш пут! – Никуд он не иде – прекиде ту дреку отац Рафаило. – И нико од нас не иде. – Шта-а-а?! – поново прогрме чувар реда. – А ни своју штампарију нећемо да вам покажемо! – додаде отац Рафаило. Као мимогред споменуо је штампарију као да стварно постоји. Одмах сам схватио да то није учинио тек онако. Још једно двадесетак минута незвани гости час су захтевали, час нас наговарали да све признамо, одведемо их у скит и покажемо словослагачке машине. Али ми смо, гледајући испод ока оца Рафаила, тврдоглаво ћутали. Напослетку се цело незвано друштво удаљи у двориште, да се посаветује. А кад се вратише, обзнанише да ће штампарију наћи и без нас. Само су затражили да им се објасни како што пре да стигну до тог скита. Неочекивано, отац Рафаило поче сам да им објашњава пут. Немилосрдно је истражитеље упућивао најдаљим и најтежим путем – петнаестак километара кроз мочваре и шуму. Био је почетак новембра. Мочваре у околини прекрио је танушни лед. Осокољени гости изиђоше напоље и кренуше на свој трновити пут. Тада упитах оца Рафаила: – А шта ако се подаве у мочварама? – Да ће се подавити – неће – одговори он. – Али ће један другога херојски да спасавају. Било је око осам ујутру. Напили смо се чаја, нацепали дрва једној бакици, парохијанки оца Никите. Почистили храм. Почела је да пада дуготрајна ситна киша. Али стигли смо на време да прошетамо, па смо, док је падала киша, и ручали, натенане размишљајући како наши шерлоци холмси траже штампарију.
161
Тек око седам увече, кад се већ спустио влажан сумрак а ми удобно седели око самовара, у кући се опет појавише јутарњи посетиоци. Али на шта су сада личили! Мокри од главе до пете, промрзли, преморени, изгледали су тако јадно да само што се не загрцнусмо врућим чајем. – Па где је штампарија? – жалостиво, без икакве наде упита један од цивила. – Каква штампарија? – упита отац Рафаило сркућући чај. – Илегална… – поближе објасни један од цивила, све више свестан глупости властитих речи. – А, илегална!… Па зар је не нађосте у скиту? – Разумем… – чемерно ће цивил. – Дајте нам макар чаја да се згрејемо! – Пићете у сеоском совјету – одговори добродушни отац Рафаило. – Разумем… – понови цивил и смркнуто уздахну. На одласку уморно рече оцу Рафаилу. – Пази да после не зажалиш! Цивил није изневерио, остварио је претњу. Недељу дана касније отац Рафаило упућен је у нову парохију. Али то за њега већ и није било ништа необично. Моја породица никад није имала кола, па сам зато, док смо савлађивали псковске раздаљине, мислио да је његов стил вожње потпуно нормалан. Тек знатно касније почео сам да се домишљам да то није баш тако. Уосталом, отац Рафаило је био одличан возач: у Чистопољу не само што се бавио бициклизмом већ је возио и обласне релије. Отац Рафаило кочио је тек кад је заустављао кола. У свим осталим случајевима залетао се напред. Настојао је да не употребљава кочницу како се, према његовим речима, не би хабале плочице. Или је могао да у пуној брзини наједном почне да поправља управљач, скине волан и чачка око летве. И да тек у последњем тренутку врати точак управљача и скрене. Ја сам на такву вожњу навикао, али други путници одмах би се следили од страха. Једном приликом отац Рафаило и ја кренули смо за Псков. На седамдесетак километара од града наишли смо на свештеника који је стопирао крај друма. То је био наш познаник, отац Георгије, сликар из Петрограда, који је постао свештеник и отишао у парохију у Псковској епархији. Прешао сам на задње седиште, отац Георгије сео је поред оца Рафаила. И ми појурисмо. Отац Георгије одмах стиште своју торбу и стаде напето да гледа преда се. А ми смо, схвативши да саговорник није склон одржавању разговора, торокали о нашим проблемима. После неког времена отац Рафаило поче да гунђа како се ауто заноси у страну – опет неки проблеми с управљачем. На правој деоници пута он, не смањујући, по свом обичају, брзину, скиде точак управљача, завуче нос у механизам волана и лати се отклањања неисправности, бацајући с времена на време поглед на пут. Уз то је, по навици, проклињао совјетску власт што није кадра да направи нормалан аутомобил. Приближавали смо се скретању, па упозорих на то оца Рафаила. Он погледа пут, још нешто дотегну у систему управљача и најзад стаде да ставља волан. Али овај никако да упадне у лежиште… Оче, већ је близу – приметих имајући у виду да без волана нећемо моћи да скренемо. Отац Рафаило се устумара, али није смањивао брзину. У последњем тренутку ипак успе да намести волан, оштро скрену, те срећно савладасмо опасну деоницу. Пошто смо још мало грдили нашу домаћу аутоиндустрију, пређосмо на неку другу, ништа мање инспиративну тему. И већ заборависмо шта се збило кад се, с предњег седишта, наједном проломи нељудски крик оца Георгија: – Заустави!!! Заустави!!! Отац Рафаило се толико препаде од тог језивог урлика да истог часа жртвова све своје принципе и нагази на кочницу. – Шта вам је, оче?! – углас преплашено узвикнусмо отац Рафаило и ја. Уместо одговора отац Георгије искочи из кола. Нашавши се на путу, он протури главу кроз отвор врата и повика: – Никад! Јеси ли чуо? Никад више нећу сести у твоја кола! Тада почесмо да схватамо да је све време од почетка манипулације воланом отац Георгије био у готово полусвесном стању. Стадосмо да га молимо за опроштај, обећасмо да ћемо даље возити полако и опрезно, али отац Георгије одлучно одби да се врати у црни „запорожац“. Он се удаљи и поче да стопира друге аутомобиле, упућујући нам с времена на време продоран поглед. И поред све, мора се признати, склоности ка изгредима оца Рафаила, сви су истицали не само необичну делотворност његових молитава него и снагу његовог свештеничког благослова. Једном сам се с њиме посвађао. Сад се више и не сећам шта је томе био повод, али сам се прилично надурио. Били смо на престоном празнику Успења у Печорама, а ја сам се толико наљутио да сам одлучио да отпутујем у Москву не чекајући 162
службу Погребења плаштанице Пресвете Богородице. Она се обавља трећег дана по Успењу. Пред пут сам на сваки начин глумио равнодушност и независност, али сам ипак пришао оцу Рафаилу по благослов за пут. – Како се то ви, Георгије Александровичу, усуђујете да одете с погреба Мајке Божје? – запањи се он. – Нипошто вам нећу дати благослов! Прво се помолите вечерас на погребењу, па онда путујте. – А тако?! – разгневих се ја. – Па нек вам буде! Уосталом, главни празник, Успење, већ је прошао. А благослов ћу без проблема добити од било ког манастирског оца. Рекавши то, окренух се и пођох. Али, за невољу, никако да сретнем ниједнога свештеника. Сви су се или спремали за дуготрајну вечерњу службу или били негде на послушањима. До воза је остало мало времена, па сам одмахнуо руком и пожурио на аутобус. На аутобуској станици чекало ме је још једно изненађење: није било карата до Пскова. Али ни то ме није зауставило. Некако намолих касирку и она ми ипак пронађе карту за најнеподеснију вожњу: аутобус, премда је по реду вожње стизао на мој воз, до Пскова је правио велики круг кроз околна села. Сместих се у првом реду до прозора и ускоро преда мном почеше да промичу искисле дрвене куће и јадни северни пашњаци. Расположење ми је било грозно. Горе се не може ни замислити. Срце ми је притискао терет свађе са оцем Рафаилом, којег сам ипак веома волео. И још ми, наравно, савест није давала мира зато што сам тек тако отишао с Погребења плаштанице. Па ни благослов за пут нисам добио… Шта сам доживео! – струјало ми је кроз главу док смо се труцкали у препотопском аутобусу који се једва вукао. Кад смо завршили крут по оближњим селима, извезли смо се на псковски пут и аутобус је кренуо бодрије. Прошли смо већ скретање за Печоре, кад, на друму, одмах испод мог прозора, поче да нас претиче црвена „лада“. Пратио сам то расејаним погледом, уочио како је „лада“ дала гас, али је одмах после претицања нагло скренула удесно и – нашла се под точковима нашег „икаруса“. Одјекну продорна шкрипа метала, вриснуше кочнице. Путници полетеше напред. Сви повикаше… А најгласније повиках ја – у тренутку ме згроми страховито сазнање: То је због мене-е-е!!! Можда је то глупо и смешно, али кад год се сетим те давне згоде, увек сам себи потврдим да се све то збило због мојих грехова, због моје тврдоглавости и непослушности. А онда, у оној општој паници, на мој повик нико није обратио пажњу. Аутобус је још неколико метара гурао аутомобил пред собом, по асфалту, и зауставио се. Наш возач отвори врата и полете према смрсканом ауту. Аутобус се дословце надвио над гомилу остатака згужваног путничког возила. За возачем истрчаше путници. Запрепашћени, сви се скаменише испред унакажене „ладе“. Наједном се њена врата уз шкрипу отворише и оданде искочи огроман црни њуфаундлендер. Пас продорно затули и одмах зажди друмом. Никад у животу нисам видео да керу буде тако подвијен реп, чак ни кад је веома уплашен – до самог грла. За њуфаундлендером из аутомобила провири девојчица од неких дванаест година. Хвала Богу, била је потпуно читава! Девојчица повика за псом који је бежао: „Принче! Принче! Овамо!“ – и одјури за њим. Наш возач онда поможе шоферу „ладе“ да изиђе. У колима није било више никога. Мушкарац такође на први поглед није имао озбиљне повреде – само се тресао после удеса, а на лицу су му се црвенели свежи убоји. „Лада“ несрећног човека била је безнадежно упропашћена. Схвативши да су сви живи и здрави, путници који су изишли из аутобуса с олакшањем су међу собом зажагорили. А ја се, наједном, још више разбеснех на своју судбину. Заједно с десетак својих сапутника почех да стопирам аутомобиле који су нас сустизали, надајући се да ћу стићи у Псков. Имао сам утисак да ме опчињава сопствена тврдоглавост: ипак ће бити по моме! Отпутоваћу у Москву пошто-пото! Стопирао сам тако и поскакивао на друму петнаестак минута, али нико од возача није се зауставио видећи да се крај нашег аутобуса накупило превише оних који би да некако стигну у Псков. На крају погледах на сат и схватих да сад већ никако не стижем на воз. После неколико минута поред места несреће заустави се аутобус из супротног правца, из Пскова, и возач понуди да повезе оне који би да се врате у Печоре. Ништа ми друго није преостајало, па се убрзо нађох онде одакле недавно онако срамно побегох. У манастиру је већ трајала служба Погребења плаштанице Мајке Божје. То се традиционално одвија под ведрим небом, на тргу испред Михајловске цркве. Пронађох оца Рафаила. Нимало се не изненади кад ме спази. – А, Георгије Александровичу, то сте ви! – Опростите, оче! – рекох. – Хоћемо ли после службе Старчишки у госте? Климнух главом, стадох поред њега и даље се с пажњом предадосмо молитви. Једном кад сам већ био на послушању у Издавачком одељењу, митрополит Питирим замолио ме је да у Псковско-Печорски манастир одведем његове рођаке – сестру, њену кћер и две унуке његове сестре. 163
Митрополитова сестра Олга Владимировна била је сјајан архитекта, њена кћи такође се бавила архитектуром, а девојчице су завршавале школу. Све су оне, наравно, биле блиске Цркви, али долазиле су у додир углавном с московским свештеницима и архијерејима и никада нису виделе ништа налик на Печоре. У Москву су се враћале пуне утисака из манастира, нарочито од сусрета са оцем Јованом. У возу ја сам им пак толико причао о својим доживљајима са оцем Рафаилом и оцем Никитом да моје сапутнице, кад се воз приближи Порхову, где је тада управо служио отац Рафаило, рекоше да би са задовољством да виде тако необичне оце. Одговорих да се од оца Рафаила и оца Никите свашта може очекивати, а ко зна – можда ћемо их баш сад срести. Даме неповерљиво дочекаше моје речи, а ја за сваки случај изиђох у ходник да видим: да се то моји пријатељи ипак наједном не појаве на станици. И то „наједном“ се, наравно, збило! Воз је у Порхову стајао свега два минута. Кад је композиција већ кренула, на перон истрчаше отац Рафаило и отац Никита, па појурише за возом у покрету. Довикнух им, стадох да им машем и они срећно наскочише на папучицу нашег вагона. Испоставило се да су кренули у Москву по резервне делове за кола али да су имали само једну карту за кушет. А ја сам имао карту више. Кад се пред својим сапутницама победнички исправих у друштву двојице монаха, оне тешком муком повероваше да су пред њима управо исти онај отац Рафаило и отац Никита. Даме позваше оце за сто, повадише сав свој путни провијант и наручише чај. Ухвативши се држача за чашу отац Рафаило осети се на своме. Даме су га засуле питањима. Између осталог, распитивале су се и за тешкоће живота у удаљеним парохијама у псковским шумама. – У селу код оца Никите медведи понекад дођу на сам трем храма! – рече отац Рафаило сркућући чај. – Није ваљда баш на трем? – запрепастише се даме погледавши с поштовањем повученог оца Никиту. Овај, као и увек благо замуцкујући, искрено одговори: – Пре једно пет година на трем мога храма заиста је дотрчао зец. Од тада се у причама оца Рафаила он постепено претварао најпре у лисицу, затим у вука, а ево данас је постао медвед. – Заиста, најопасније звери су медвед и дивљи вепар – не обраћајући пажњу на то настави отац Рафаило. – Јер само се чини да је дивљи вепар обично свињче које ришка земљу и грокће. А да је медвед обичан плишани меда. А ствари уопште не стоје тако. Медвед је страшна, лукава, немилосрдна зверина! Баца се на човека и моментално му стрже скалп. А затим га целог мрви, понекад чак откида главу! Од овако живописне слике дамама би непријатно. Отац Рафаило је то, изгледа, приметио, па одлучи да им подигне расположење. – Али има један начин да се одбраните од медведа. – Па какав је то начин?! – узвикну митрополитова сестра Олга Владимировна с таквом надом у гласу као да је воз у том тренутку није возио у Москву, него право у шуме препуне гладних медведа. Отац Рафаило није чекао да га моле већ поверљиво изусти: – Чим сретнете медведа, треба да станете и чекате. Ако није гладан, мало ће само неко време да брунда, па ће отићи. – А ако је гладан?! – Е, то је већ горе… Онда ћете морати да трчите из све снаге! – Да трчимо?… Али куда? – Куд вас ноге носе! Али треба, наравно, имати на уму да ће вас медвед појурити. – Па шта да радимо? – узвикнуше даме у очајању. – Постоји само један пут. Треба брзо одабрати што више дрво и без размишљања се попети на њега! Даме су широм отворених очију гледале оца Рафаила и слушале задржавајући дах. Видело се да живо замишљају како се пењу уза стабло спасавајући се од гладне животиње. Отац Рафаило није се смиривао. – Али медвед ће одмах почети да се пење за вама! – упозори он. – Па шта да се ради?! – Преостаје само један начин да се спасете. Треба да стигнете да се попнете што више, па када медвед буде већ сасвим близу вас, да свучете јакну и да је заврљачите право на медведа! Медвед неће схватити да је то јакна, помислиће да сте то ви! Зариће у њу све четири шапе и, наравно, пустити стабло. И одмах ће се стрмоглавити! Треснуће о земљу колико је тежак и сломити вратне пршљенове! Онда можете без журбе да сиђете с дрвета и чизмом свечано станете на његову дебелу трбушину. Од тако срећног исхода сви се радосно осмехнуше. Али отац Рафаило није слушатељкама дозволио да се опусте. 164
– Још је опасније на свом путу набасати на дивљег вепра! – неумољиво је настављао он, те осмех с лица његових слушатељки одмах ишчезе. – Вепар је један страховит механизам од челичних мишића и сечивакљова. Ако насрне на човека, обавезно ће га прождерати целог, до последњег парчета одеће. Прождераће чак и земљу где је канула људска маст! Био човек у васељени, и нема га… Па ипак, има начина да се спасете и од дивљег вепра. – Па какав је то начин?! – преклињаху московске путнице. Отац Рафаило покровитељски нас све обухвати погледом и, налик на учитеља у школи, постави питање: – У шуми сте срели дивљег вепра. Шта треба да радите? – Да трчимо из све снаге! – углас одговорише даме. И одмах уплашено прошапуташе. – Али вепар ће сигурно потрчати за нама?… – Тако је! – похвали их отац Рафаило. – И шта ћете после? – Видимо одговарајуће дрво и пењемо се на њега? – Тачно! – Ал’ вепар крене за нама? – Не! – отац Рафаило утеши своје слушатељке. – Вепрови се не пењу на дрвеће. – Каква срећа! – од срца се обрадоваше даме. Али – очигледно истрчаше пред руду. – Вепрови се не пењу на дрвеће – понови отац Рафаило поучним тоном – али никада не одустају од свог плена. Вепар ће вас ухватити на други начин. Почеће да поткопава корен дрвета на које сте се попели. Сумануто ће копати земљу, неће спавати, неће јести, неће пити све док дрво не падне. – Па шта да радимо?! – у потпуном очајању повикаше његове саговорнице. Али отац Рафаило их умири. – Постоји излаз. Само један једини. Морате изабрати најдебљу грану на своме дрвету и отпузати по њој што даље од стабла. Вепар јесте страховито снажна животиња, али и страшно глупа. Он ће копати само непосредно испод свога плена, то јест испод вас. Гришће земљу дан и ноћ. Два дана, три дана! Можда и четири. Ви се само морате одржати на својој грани. За четири дана вепар ће ископати огроман ров и скапати у њему од изнемоглости. Е, вама онда преостаје само да опрезно отпузите назад до стабла и сиђете на земљу. И после много година, при сваком сусрету с тим дамама присећали смо се овог путовања и тих неколико сати које смо провели са оцем Рафаилом као нечега необично ведрог и радосног, премда су умне жене врло добро знале да се сеоски парох с њима весело и незлобиво нашалио. Онда сам оца Рафаила срео у Москви, у пролазу. Био је некако неуобичајено усредсређен и далек. А затим је напустио овај свет.
165
НЕСВЕТИ А СВЕТИ Поп се слупао у „мерцедесу“! Поп се слупао у „мерцедесу“! – викала је дечурлија трчећи испод прозора куће оца Рафаила. Седели смо у његовој соби и знали да је то истина. Многоме учи тајна смрти. Многоме уче и околности под којима се та тајна збила. Смрт оца Рафаила такође нас је многоме научила. Напослетку, то је било сасвим у његовом стилу: као свештеник, отац Рафаило ако је и поучавао, онда је то чинио успут, без сувишних придика и ненаметљиво. Мислим да је предосећао скору смрт: годину дана пре но што ће се све догодити, отац Рафаило је из црквене радње узео и изнад свог кревета обесио погребни покров. И од тада је постао некако озбиљнији, ћутљивији. Сви смо то приметили. Иако бујица људи ка његовој кућици у варошици Порхов, где је служио последње три године, не само што се није смањивала већ је приметно порасла, и то толико да је један познаник, свештеник, свративши к њему прогунђао: Шта се ово код тебе догађа? Скупило се с коца и конопца, саме мачке и женскадија! Одиста, и једних и других у кући оца Рафаила било је колико ти душа иште. Уосталом, као и младих људи са својим духовним и животним проблемима. Као и брачних парова који су долазили из Москве, а код којих су ствари дошле готово до развода. Уопште узев, у тој сте кући могли срести свакога. И свако је љубоморно сматрао да са оцем има сопствене – јединствене и апсолутно нарочите – узајамне односе. Све у свему, однос наших благочестивих парохијана према омиљеним свештеницима може се окарактерисати само једном речју – „беспоштедан“. Отац Рафаило искусио је то на себи, у пуној мери. Али примао је такво стање ствари потпуно мирно. Он је и сам у своје време додијавао старцима, нарочито оцу Јовану, и сматрао је да је то и исправно и врло корисно за спасење душе. „А због чега другог постоје на свету старци и свештеници?“ – говорио је. Тек се касно увече отац Рафаило затварао у своју „келију“ – даскама ограђени малени простор, у који се никоме није допуштало да уђе – и исцрпљен падао на кревет. А пошто полежи неко време, готово до зоре се молио и извршавао монашко правило. Што се пак тиче „мачака“ и „женскадије“, како се изразио онај свештеник, доиста је отац Рафаило запатио подоста мачака у својој кући, премда их није мазио. Седећи на хромој столици миловао је ногом своју љубимицу, која се појавила после мартовског провода и успут причао: – Ти, блуднице, опет си се проводила све у шеснаест. И у њено име одговарао: – Не, ти си монах, ти имаш завете. А ја сам безгрешан створ. А што се жена тиче, треба поштено рећи да су се оне, чак и у време кад је већ био монах, у оца Рафаила сваки час смртно заљубљивале, а да не говоримо о времену кад је, пре манастира, живео у Чистопољу. Тад, напросто, од девојака није могао да се одбрани. Свет никако није хтео да пусти Бориса Огородникова. У младости отац Рафаило је веома волео да јурца на мотоциклу. Једном, кад је већ спознао Бога, толико га је са својим осећањима салетала нека девојчица да ју је на крају посадио иза себе на мотоцикл, залетео се и, окренувши се у пуној брзини према њој, предложио: – А сад хајде да се љубимо! – Будало!!! – повика девојка. И одмах се одљуби. Сам отац Рафаило тако је поверовао у Бога, тако га је заволео, да му се срце препунило и више никога није могло да у себе пусти. Отац Рафаило био је прави монах. Премда и велики мангуп. А због девојака које су се у њега заљубљивале патио је више од њих самих. Не, главно искушење за оца Рафаила није била слабост те врсте. Такво искушење за њега је постала, рекло би се, чиста глупост, бесмислица, потпуно неозбиљна страст. Постоји закон у духовном животу: монах не сме ништа да жели силно, осим Бога. Ни у ком случају. Небитно је шта је посреди – архијерејство, ученост, здравље, нека материјална ствар. Или чак стараштво, духовни дар. Све ће доћи ако то буде воља Божја. Отац Рафаило је то, наравно, врло добро знао. Па ипак, имао је свој страсни сан. Његова смерност тицала се свега осим, колико год то чудно било, колико год то било смешно и изговорити… аутомобила. Ту он са собом није могао ништа. Јурцао је својим црним „запорошцем“ псковским путевима с таквим усхићењем да је, засигурно, имао некакав нарочит осећај слободе. Отац Јован, кад год би га срео, упозоравао је: Буди пажљив! Не заноси се својим колима. 166
Отац Рафаило на то се само накашљавао и збуњено смејуљио. И све се настављало по старом. Напослетку, кад га је дословце опсео сан да пошто-пото набави страни аутомобил, духовник се озбиљно забринуо. Категорички се успротивио таквој жељи свога духовног сина и дуго је оца Рафаила убеђивао да одустане од своје замисли. Отац је говорио: ако се и купују нова кола уместо старог крша, треба се задовољити најједноставнијим аутомобилом. Али отац Рафаило вешто је духовникове речи истумачио на свој начин. Ватрено је доказивао, и нама и самоме себи да, ако узме страну марку, он управо послушно и апсолутно дословно испуњава дати му благослов: хоће себи да приушти једноставан аутомобил. Најобичнији. А совјетска превозна средства ниједан разуман човек не би назвао аутомобилом. То су, у најбољем случају, усавршене бољшевичке тарнице, механичке таљиге. Ако човек нешто силно и упорно жели, притом на своју штету, Господ га дуго и стрпљиво, преко људи и животних околности, одвраћа од погубног циља. Али када ми ипак непоколебљиво остајемо при своме, Господ се повлачи и допушта да се догоди оно што бира наша слепа и немоћна слобода. Једном је тај духовни закон почео да делује и у животу оца Рафаила. У некој прилици много је помогао једноме човеку у решавању његових по родичних проблема. И то баш помогао: сачувао му је породицу. Из захвалности, овај му је, не памтим тачно да ли поклонио или за симболичну суму продао свој стари „мерцедес“. Ауто је био јаркоцрвене боје. Отац Рафаило био је, упркос томе, силно одушевљен поклоном. Ми нисмо пропустили да срећног власника возила стране марке подсетимо на недавна времена, кад нас је ватрено убеђивао како ни за шта на свету неће возити кола боје комунистичке заставе. На то је отац Рафаило, чак са извесном надменошћу, објаснио да ми ништа не разумемо: његов нови аутомобил обојен је у идеалну ускршњу боју… Најпре је Господ на читаву годину дана одагнао невољу. Отац Рафаило никад није био циција. Већ на прву молбу позајмио је „мерцедес“, на недељу дана, нашем заједничком пријатељу Кољи Филатову. Овај је за тих неколико дана аутомобил упропастио, чак је успео да намртво заглави мотор. Била је потребна дуготрајна и веома скупа поправка. Али ни то није зауставило оца Рафаила. Скоро годину дана, док су се у некаквој московској кооперативној радионици млатили с тим злосрећним аутомобилом, отац Рафаило је у зноју лица свога јурцао по крштењима, свадбама и опелима, узимао новац на зајам… С болом смо све то гледали, али ништа нисмо могли да учинимо. Мислили смо: па добро, проћи ће и то, добиће свој аутомобил, поиграти се и опет ће нам се вратити – пређашњи отац Рафаило. Напослетку се његов сан обистинио. У московској радионици направили су управо онакав аутомобил о каквом је маштао. Ремонтовали су и саставили мотор. Ставили нове точкове. Чак су и каросерију обојили у црну – монашку боју. Напослетку је отац Рафаило негде пронашао оригиналне „мерцедесове“ брисаче… У рано јутро 18. новембра 1988. године сео је за волан аутомобила из својих снова. Повезао се у своју парохију и слупао на четиристо петнаестом километру Лењинградског ауто-пута код Новгорода. Сахрана оца Рафаила обављена је, као што је обичај, три дана касније. Био је његов имендан – празник Архистратига Михаила и свих анђела и арханђела. Отац Рафаило често је говорио: „Само да ми је да умрем, а да не отпаднем од Цркве! Највећа срећа за сваког православног хришћанина јесте да умре оставши у Цркви. За њега ће се служити литургија. Црква има огромну снагу да грешнике вади с дна пакла.“ На његов погреб дошло је мноштво потресених људи, изгубљених због изненадне несреће. Отац Јован, којег су духовна чеда оца Рафаила збуњено питала зашто се све тако одиграло, одговорио је, у писму: „Путовање оца Рафаила завршило се. Али код Господа нема мртвих, код Господа су сви живи. И само Он зна када и кога да позове из овога живота.“ Кратко време пре тога страшног дана отац Рафаило долазио је оцу Јовану: кућерак у којем се шћућурио у Порхову одавно је оронуо и отац Рафаило молио је за благослов – да ли да тражи замену или да купује нову кућу? Отац Јован му уморно одговори: Куповао или се мењао, свеједно је… Само бирај кућицу насупрот олтару. Отац Рафаило је, наравно, осећао грижу савести што не слуша оца у вези с аутомобилом. Зато је он тада послушно обишао све куће у суседству с порховским храмом. Али нико није намеравао да продаје. Кад је недуго потом отац Рафаило погинуо и отворило се питање његове сахране, сви су били убеђени да ће га, као постриженика Псковско-Печорског манастира, сахранити у пештерама. Али архиепископ Владимир, који је у то време већ заменио старог митрополита Јована на псковској катедри, благословио је да се отац Рафаило сахрани на месту свог последњег службовања, крај храма у Порхову. И тамо су га и укопали – право насупрот олтару. 167
Десет година после погибије оца Рафаила умро је отац Никита. Он је највише од свих патио због губитка пријатеља. Сулуди Иља Данилович примио је монашки постриг у нашем Сретењском манастиру, под именом Исаија. Отишао је Господу пре четири године. Весели осуђеник ђакон Виктор дочекао је испуњење своје скровите жеље – да буде пострижен у монаха. То се догодило такође код нас у Сретењском манастиру. Сад је он јеромонах Нил, свештеник у удаљеној псковској парохији, у селу Хохлове Горке. Отац Роман, некад инок Александар, већ много година живи као испосник у скиту оца Доситеја, усред псковских мочвара. Недавно смо издали још једну збирку његових дивних песама. Назвао сам ову последњу главу „Несвети а свети“ иако су моји пријатељи обични људи. Таквих је много у нашој Цркви. Наравно, они су веома далеко од канонизације. О томе нема ни говора. Али, ето, на крају Божанствене литургије, када је велика Тајна већ обављена и Свети дарови стоје у олтару, на часној трпези, свештеник изговара: „Свјатаја – свјатим! (Светиње – светима!) То значи да ће се Телом и Крвљу Христовом сада причешћивати свети људи. Ко су они? То су они који су сада у храму, свештеници и мирјани што су с вером овамо дошли и чекају причешће. Јер они су верни хришћани, који теже Богу. Испоставља се да су, без обзира на све своје слабости и грехе, људи који чине земаљску Цркву за Бога – свети. У нашем малом друштву отац Рафаило био је најстарији. И то чак не стога што је у то време већ седам година био свештеник, што нам се тада чинило огромним временом. Најважније је било то што смо у њему видели изузетан пример живе вере. Та духовна снага не може се побркати ни са чим, ма каква особењаштва или слабости понекад оптерећивале човека који је такву веру стекао. Због чега смо тако волели оца Рафаила? Био је мангуп, ни проповед није умео честито да изговори, бавио се својим аутомобилом често више него нама. Али ето, напустио нас је, и како за њим чезне душа! Прошло је више од двадесет година од његове смрти. У тренуцима кад се густо и лепљиво безнађе прикрада и прети да испуни душу, кад се исто дешава с мени блиским људима, сећам се догађаја везаних за чудесну Промисао Божју. Један подвижник рекао је неком приликом да сваки православни хришћанин може исприповедати своје Јеванђеље, своју Радосну вест о сусрету с Богом. Наравно, нико таква сведочанства не пореди с књигама апостола, који су својим очима видели Сина Божјег док је живео на земљи. Па ипак, иако слаби и грешни, ми смо Његови ученици и нема ничег дивнијег од рефлексије о чудесним поступцима Промисли Спаситељеве у нашем свету. Ове приче казивао сам братији Сретењског манастира, затим својим студентима, многе од њих – на проповедима. Захвалан сам свим тим својим слушаоцима који су ме подвигли да напишем ову књигу. Нарочито бих замолио читаоце за опроштај због тога што сам у књизи морао да говорим и о себи самоме. Али без тога не може бити документарног приповедања у првом лицу. Као што је писао отац архимандрит Јован (Крестјанкин): „Моја расута, епизодна приповедања нису била приче о мени, већ илустрације неких животних ситуација. Сада пак кад се тај покривач од крпа сложио, а ја га преписао и прелистао враћајући се у прошлост, и сам сам осетио гануће угледавши богатство милости Божје…“
168
ПОЈМОВНИК ава Доротеј – монах манастира Сериде у Сирији, затим настојатељ манастира У близини Газе; упокојио се 620. године. Аутор аскетских поука својим ученицима и 30 беседа о подвижништву. Забележио је аскетске поуке других великих стараца чији је ученик био – Зосиме, Варсонуфија и Јована. акатист – првобитно: песма патријарха Сергија састављена у част Мајке Божје, инспирисана избављењем Цариграда од непријатеља Њеним заступништвом, 626. године. Сваки акатист састоји се од 12 кондака (в.) и исто толико икоса (в.). Текст акатиста дели се на два дела. Прва половина је историјске садржине, друга догматске. Због важности предмета ових песама, за време њиховог појања у цркви се не сме седети, већ их присутни морају слушати стојећи и с дубоком пажњом. С временом су, по примеру Акатиста Пресветој Богородици, састављени и бројни други акатисти, као што су Акатист Исусу Сладчајшем, Акатист Светитељу Николају Чудотворцу и бројним другим светима. акимитски Псалтир – свакодневно читање целог Псалтира (в.), које се још увек држи у хиландарској келији Светог Саве у Кареји (Света Гора) и у неким другим манастирима. Акимитски тип Псалтира на крају сваке катизме (в.) има посебне тропаре и молитве. То је такозвани Псалтир с молитвама. акимитски типик – типик инспирисан покушајем да се оствари идеал непрестане молитве, по препоруци Апостола Павла: „Молите се непрестано“ (1 Сол. 5, 17). Иницијатор примене овог идеала био је монах Александар (упокојио се око 430. године), који је зато прозван „неспавајући“, „неуспављиви“, грч. „акимит“. Остварење овога идеала преподобни Александар достигао је У оквиру братства свог манастира на Босфору, пошто га је поделио у шест хорова који су, смењујући се дан и ноћ, непрестано вршили богослужење. Аљона и Феђа – деца Сергеја Бондарчука (в. Бондарчук, Сергеј Фјодорович). антиминс – покретна освећена трпеза (в. часна трпеза), од дрвета или ланеног платна; обавезно се освећује приликом освећења храма или посебним обредом заступљеним у требницима. апостолник – покривка за главу код монахиња. У келији и на раду монахиња носи апостолник или мараму, а на богослужењу носи камилавку (в.). аргати – радници у манастиру, које главни манастирски економ најми на годину, месец или дан. Њима се даје иста храна као и братији, али станују изван манастирске ограде, у нарочитим зградама. архијереј – највиши чин у Православној цркви. Архијереји (епископи, архиепископи, митрополити) непосредни су наследници апостола. Они имају пуноћу свештене благодати и учитељи су вере и морала. Једино архијереји имају право да рукополажу свештенике и ђаконе. Архијереј је управитељ поверене му црквене области – епархије (или архиепископије, или митрополије). Архијерејски сабор – највише јерархијско тело Руске православне цркве, сачињено искључиво од архијереја (в.). Одржава се једанпут у четири године. Сазив, припрему и одржавање Архијерејског сабора врше Свети синод и патријарх. Као највиша јерархијска судска власт у Руској православној цркви, Архијерејски сабор између осталог доноси одлуке које се тичу промена или допуна црквеног Устава. Архијерејском сабору председава патријарх. архимандрит – највише одликовање у свештеномонашком чину. Архимандрит има право ношења напрсног крста (в). Сама реч ахримандрит потиче од грчке речи архи са значењем изнад, над и египатске речи мандра, која значи стадо. Архимандрит је, дакле, онај који надгледа стадо (в. жезал). Ово одликовање даје се заслужним свештеномонасима, углавном у позним годинама њиховог живота, у знак захвалности за жртву коју су принели за напредак црквеног живота. Архимандрит Тихон – световно име Георгиј Александрович Шевкунов (рођ. 1958); рођен у породици медицинских радника, дипломирао на Драматуршком факултету ВГИК-а (в.). Свештенослужитељ Руске православне цркве, настојатељ московског Сретењског манастира (в.), одговорни секретар Патријаршијског савета за културу, члан Савета председника Русије за културу и уметност. Бариња – назив руске народне песме и игре, живе и изазовне по свом карактеру. Бела недеља – Сиропусна недеља, последња уочи Великог поста, након које се прекида узимање млечних производа. Током Сиропусне седмице поју се посебне богослужбене песме које вернике припремају за пост. Зарад постепене припреме за уздржање током Великог поста, ове недеље забрањено је узимање меса, а допуштено кушање млечних производа и уља. Бељајев, Сергеј Алексејевич – историчар и археолог, магистар историјских наука, виши научни сарадник Института за општу историју РАН. Пуних 15 година предводио је Херсонеску експедицију Академије наука, која је ископавала ранохришћанске споменике. Био је, поред осталог, у групи научника који су открили цркву у којој је руски кнез Владимир Свјатославович (око 960-1015) крштен (986-89). 169
Битов, Андреј (рођ. 1937) – познати писац, члан Савеза писаца СССР-а од 1965. Дела су му преведена на готово све европске језике. Од 1991. председник је руског Пен-клуба. Битовљеве књиге настале последњих петнаестак година јесу: Пред крштењеми Прва ауторова књига (1996), Учетвртак после кишеи Нови Гуливер (1997), Неизбежност ненаписанога (1998), Дрвои Претпоставка живота, 1836 (1999), Одузимање зеца, 1825 (2001). Добитник је многих међународних и руских награда. блажени – чин светости који се додељује јуродивима Христа ради (в. јуродство). Бондарчук, Сергеј Фјодорович (1920-1994) – истакнути совјетски филмски редитељ и глумац, народни уметник СССР (1952), Јунак социјалистичког рада (1980), добитник Лењинове (1960) и Државне награде СССР (1952, 1977, 1984), заслужни културни радник ЧССР, добитник „Оскара“ и бројних награда на међународним фестивалима, педагог – руководио је глумачком радионицом у ВГИК-у (в.). Међу најпознатијим његовим делима јесу филмови Човекова судбина (1959), Рат и мир (1965-1967), Они су бранили отаџбину (1975), Степа (1978), Борис Годунов (1985). – Супруга му је била Ирина Константиновна Скобцева (рођ. 1927), позоришна и филмска глумица; кћи – Јелена Сергејевна Бондарчук, Аљона, (1962-2009), позоришна и филмска глумица, првакиња МХАТ-а; син – Фјодор Сергејевич Бондарчук, Феђа, (рођ. 1967), филмски редитељ, глумац, продуцент. – У причи „О једној хришћанској смрти“ аутор ове књиге помиње догађаје који су кренули на самом почетку „перестројке“, у мају 1986. На чувеном Петом конгресу филмских радника СССР-а Сергеја Бондарчука и друге представнике његове филмске генерације (Ростоцки Станислав, 1922-2001; Јевгениј Матвејев, 1922-2003) жестоко су критиковале млађи колеге: за њих је он тада био оличење званичног совјетског филма и велике филмске каријере изграђене у комунистичко доба. Последица тога била је да је Бондарчук смењен с дужности председника Савеза филмских радника СССР-а. Једини човек који се супротставио општој еуфорији на томе конгресу био је Никита Михалков; у своме говору он је иступио у одбрану Сергеја Бондарчука као правог уметника, великог мајстора и светског филмског класика. Валаамски манастир – манастир Преображења Господњег, који се налази у северозападном делу Ладошког језера. Оснивачи манастира су преподобни Сергије и Герман. Не зна се тачно када је манастир основан. Неки сматрају да је постојао већ у X веку. Друга претпоставка је да је манастир основан у XII веку. Пошто се налазио на граници Новгородске кнежевине и шведских поседа, манастир је често био паљен и разаран. Последњи пут разорен је 1611, а обновљен је 1715. ВГИК (Всероссийский государственный университет кинематографии имени С. А. Герасимова) – Свесавезни државни кинематографски институт „С. А. Герасимов“. Нагли развој совјетског филма 20-их година почиње с отварањем ове, прве државне филмске школе у свету, 1. септембра 1919. У организовању ВГИК-а учествовала су светски призната филмска имена попут Сергеја Ејзенштајна, Лава Кулешова и др. Од почетка до данас све најбоље у професионалној филмској индустрији Русије чине дипломирани студенти ВГИК-а; 2008. трансформисан је у универзитет, али је задржао ранију скраћеницу. велика метанија – сагиб главе и тела до земље, при чему се поклоници придржавају трима прстима руку али не и коленима, односно не клече. Велике метаније (земне поклоне) црквени устав прописује приликом најусрднијих молитава. Постоји и мали поклон, под којим се подразумева обичан сагиб главе до појаса, какав се чини, на пример, приликом читања Јеванђеља, преноса часних Дарова, читања молитава, примања благослова и у другим молитвама. велика схима – највиши степен монашког подвизавања. Док се у искушеништву подвижник духовно чисти и одвраћа од земаљских мисли, у малосхимништву ослобађа од утицаја света и вежба у врлини, великосхимник је анђео у телу, он је постигао за човека највећи степен савршенства и живот му у овом степену представља непрестану молитву, созерцање (в.) о Господу и потпуни мир. Носиоци овог степена разликују се од других монаха и оделом: искушеници носе камилавку (в.), расу и појас, малосхимници мандију (в.), великосхимници аналав и кукуљ (в. кукулион), што су знаци великосхимничког достојанства, пуног монаштва. вечерње – богослужење које се врши увече, у коме Црква обнавља успомену на стварање света, долазак Спаситеља у свет и цео домострој (Божански план) људског спасења. Вигиљански, Владимир (рођ. 1951) – старешина Храма Св. Василија Великог у селу Зајцево, у Московској области, и духовник Гимназије Св. Василија Великог; рукоположен 1995, протојереј од 2010. Од 2005. до 2012. руководилац Службе за медије Московске патријаршије (2009. реорганизована у Службу за медије патријарха московског и целе Русије). Члан Савеза руских писаца. Супруга му је Олесја Николајева (в.). Власов, Андреј Андрејевич (1901-1946) – руководилац Руске ослободилачке армије (РОА). Од 1920. служио је у Црвеној армији – дошао до чина генерал-лајтнанта. За време Другог светског рата командовао је корпусом и армијом, био заменик команданта Волховског фронта, командант Друге ударне армије (Волховски фронт), која се у пролеће 1942. нашла у окружењу непријатеља. Допао је заробљеништва и пристао да се бори на страни Рајха. Стао је на чело Комитета ослобођења народа Русије (КОНР) и Руске ослободилачке армије 170
(РОА), састављене од ратних заробљеника, чији су се војници широм поробљене Европе називали „власовцима“. У мају 1945. заробиле су га совјетске јединице. Према пресуди Војног колегијума Врховног суда СССР, Власов је обешен 1946. водоосвећење – молитвословље којим Црква призива на воду Божји благослов, тако да вода добија силу која служи на исцељење душе и тела, на одагнање видљивих и невидљивих непријатеља, на освећење храмова и других зграда и предмета, а освештана вода зато се зове света вода или агиазма. Постоје два освећења воде – мало и велико. Велико освећење воде, које се у народу зове и водокршће, врши се у навечерје Богојављења (на Крстовдан) и на само Богојављење, а мало се освећење воде обавља у другим приликама, укључујући и требе у домовима парохијана. Возбраној Војеводје побједитељнаја – први кондак Акатиста Пресветој Богородици. Текст овог кондака у преводу на српски језик гласи: „Теби, Богородице, Војвоткињи која се бори за нас, ми, слуге Твоје, узносимо победне захвалне песме, јер смо се избавили од зала. Но и сада, пошто имаш непобедиву моћ, ослободи нас од свих опасности да ти кличемо: ‘Радуј се, Невесто неневесна.'“ Због своје молитвене силе и дубине овај текст поје се на крају јутарњег богослужења, а често се изговара и у оквиру индивидуалног молитвеног правила. возглас – уздизање тона или гласа при изговарању формула којима се завршавају молитве и јектеније (в.). Најчешћи возгласи су: „Јер је Твоја моћ и сила и слава…“, „Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење…“, „Јер си благ и човекољубиви Бог.. „Јер Тебе хвале све силе небеске…“ и тако даље. Волкова, Паола Дмитријевна (рођ. 1930) – историчар уметности. Од 1960. до 1987. држала је предавања у ВГИК-у из опште историје уметности и материјалне културе. Од 1979. до данас на Високој школи за сценаристе и режисере предаје предмете Ликовни елементи филма и Културологија. Од 1989. директор је Фонда Андреја Тарковског у Москви. Аутор је бројних радова из области савремене уметности и стваралаштва А. Тарковског, те прве монографије о Тарковскима Арсениј и Андреј Тарковски (2002). Године 1991. за свој рад добила је звање заслужног радника на пољу уметности Руске Федерације (в. заслужни радник на пољу уметности Руске Федерације). Врховни совјет СССР – највиши орган државне власти у СССР (в.), створен у складу с Уставом СССР из 1936. Чинила су га два дома: Совјет Савеза и Совјет народности. Герасимо-Болдински манастир – манастир на Болдиној гори код Смољенска, задужбина преподобног Герасима Болдинског (1490-1554). ГКЧП (Государственнми комитет по чрезвмчаиному положениго) – Државни одбор за ванредно стање. Тако је названо самопроглашено административно тело које су 19. августа 1991. године формирали потпредседник, премијер, министар унутрашњих послова, руководиоци војске и КГБ-а (в. органи безбедности) и други високи државно-партијски чиновници, који су прогласили да се, због „болести“ М. С. Горбачова, уводи ванредно стање. Захваљујући масовном отпору становника Москве и подршци јединица војске и КГБ-а које су стале на страну Б. Н. Јељцина, трећег дана пуч је пропао и завереници су ухапшени. После неуспеха пуча, Јељцин је донео указ о распуштању Комунистичке партије Совјетског Савеза (в.), конфисковању њене имовине и преносу основних државних функција у Русији у руке председника. Искористивши пуч, већина председника других савезних република учинила је исто: изјаснили су се за напуштање савезне државе. Јесен 1991. последњи је период у историји СССР (в.). Господи, возвах к Тебје, услиши мја! – 140. псалам, који се поје на вечерњој служби, док свештеник кади (в. вечерње). Данилов манастир – најстарији манастир у Москви, основан 1282. заслугом Светог благоверног кнеза Данила Александровича (1261-1303), родоначелника московских кнезова, млађег сина благоверног кнеза Александра Невског. Син Светог кнеза Данила, Јован Калита је, године 1330, манастирску братију преселио у Кремљ, тако да је до 1560. године манастир био пуст. У доба цара Ивана Васиљевича Грозног отпочела је обнова манастира – саграђен је Храм Светих Отаца Седам васељенских сабора (1555-1560) – а 18331838. у оквиру манастира изграђен је и Храм Живоначалне Тројице. Најмлађи храм је саграђен 1872. и посвећен је преподобном Симеону Столпнику. Од 1930. до маја 1983. године овај манастир био је затворен. Осамдесетих година у оквиру манастира саграђен је Духовно-административни центар Руске православне цркве. дарохранилница – дрвена или метална кутија која се користи за чување Светог причешћа за ванредне потребе, изван Свете литургије, углавном за болеснике и самртнике. Украшава се одговарајућим представама, а ради истицања важности њеног садржаја, или ради заштите, ова кутија ставља се у дрвени или метални кивот у облику храма. Демиртчан, Камо Себорович (рођ. 1928) – руски енергетичар, члан АН СССР (од 1984), академик РАН (од 1991). 171
Дефолт из 1998. – економска криза у Русији, једна од најдраматичнијих у њеној најновијој историји, изазвана великим државним дугом, насталим у првом реду пирамидалном трговином краткорочним државним обвезницама. Мораторијум на државни дуг, тј. банкрот државе на унутрашњем плану, објављен је 17. августа 1998. Курс рубље према долару за пола године пао је више од три пута. Изгубљено је поверење становништва и страних инвеститора у руске банке и државу, а нарочито у националну валуту. Пропало је мноштво малих предузећа, али и банака. Све светске агенције обориле су рејтинг Русије до нивоа несолвентности. Колапс банкарског система трајао је најмање пола године. Становништво је изгубило знатан део својих штедних улога и драстично је опао животни стандард. Ипак, девалвација рубље на краћи рок помогла је конкурентности руске привреде, а тиме и њеноме опоравку. Дивејево – село у Нижегородском округу на реци Вичкинзи; основано је средином XVI века. Крајем XVIII века овде је саграђена дрвена, а затим и зидана црква у част Казанске Мајке Божје. При храму је створена женска монашка заједница под духовним руководством стараца (в.) из саровске обитељи. Између 1825. и 1833. активно учешће у благоустројењу дивејевског сестринства узео је саровски старац Серафим. Од 1861. године дивејевска обитељ прерасла је у Серафимо-дивејевски манастир. Године 1885. овде је саграђен петокуполни саборни храм Свете Тројице. Године 1927. манастир је затворен. Овај манастир данас је активан. Од 1991. године у његовом Тројицком сабору налази се кивот с моштима преподобног Серафима Саровског (в.). Донски манастир – манастир у Москви, основан 1593. године заслугом цара Михаила Фјодоровича. Главну манастирску цркву, посвећену чудотворној Донској икони Пресвете Богородице, сазидала је царица Катарина, уз учешће цара Фјодора Алексејевича (1698). Манастир је вековима имао статус места поклоништва руских царева. Данас се у њему налази резиденција патријарха московског и све Русије. Духовна академија – највиша црквена просветна установа у којој теолошко образовање стичу будући свештенослужитељи. Обука на духовним академијама траје пет година, а услов је претходно завршена семинарија (богословија). Духовне академије у надлежности су патријарха, а о њима се непосредно стара Просветни комитет Светог синода. Евхаристија – најважнија Света тајна Цркве (в. причешће). еклисијарх – члан манастирске управе који се стара о свештеним одеждама, сасудима, прекривачима, просфорама, чистоћи храма и осталим потребама. С намесником (в.) сабира приход у храму и потписује, уз настојатеља (в.) и намесника, новчана документа која се односе на храм. економ – члан манастирске управе који се стара да манастирска економија добро и на време ради, стара се о снабдевању, залихама хране и огреву, чува инвентар; с настојатељем (в.) и намесником (в.) потписује новчана документа која се односе на економију. епархија – основна духовна и црквено-административна јединица која стоји под духовним руководством и старањем одређеног архијереја као њеног непосредног поглавара. Он је по црквено-канонским прописима главни представник и руководилац целокупног црквено-духовног живота и црквеног поретка у својој епархији. У административном погледу, епархија се дели на архијерејска намесништва, црквене општине, парохије и манастире. епитрахиљ – најважнија свештеничка одежда, коју свештеник ставља око врата, тако да преко груди пада до ногу, односно до дужине стихара (в.). Без епитрахиља свештеник не може извршити ниједну свештену радњу нити богослужење. Епитрахиљ означава бреме Христово, благодат Светога Духа која почива на свештенику и узе којима је Христос био свезан око врата за време Свога страдања. жезал – лепо украшен метални штап који епископ држи у руци у одређеним моментима на богослужењу. Он симболизује пастирски штап, односно бригу епископа о повереном му народу. Право ношења жезла припада и игуману (в.) манастира. Жуков, Георгије Константинович (1896-1974) – совјетски војсковођа, маршал Совјетског Савеза (1943), четвороструки херој Совјетског Савеза (1939,1944, 1945,1956). Учесник је битке на реци Халкин Гол (1939). Од 1940. командовао је јединицама Кијевског војног округа, од јануара до јула 1941. био је начелник Генералштаба и заменик наркома (министра) одбране СССР. За време Другог светског рата показао се као талентован војсковођа који је одиграо изузетно важну улогу у кључним победама над немачким окупационим снагама у биткама за Москву и Лењинград (1941-42), у пробоју блокаде Лењинграда, у Стаљинградској и Курској бици (1942-43), у офанзиви на Западну Украјину, односно у Белоруској (1943-44), Висло-одранској и Берлинској операцији (1944-45). Од августа 1942. заменик је наркома одбране СССР и заменик Врховног команданта. У име Врховне команде 8. маја 1945. примио је капитулацију нацистичке Немачке. Током 194546. био је главнокомандујући Групе совјетских снага и начелник Совјетске војне администрације у Немачкој, од марта 1946. командант Копнене војске и заменик министра Оружаних снага СССР. Исте године Стаљин га је опозвао с ових дужности и поставио за команданта Одеског војног округа. Од 1948. командује Уралским 172
војним округом. После Стаљинове смрти (1953) постаје први заменик министра, а од 1955. министар одбране СССР. Одиграо је, по свој прилици, кључну улогу у „пучу“ против Л. П. Берије и помогао Хрушчову (в.) да учврсти власт. У октобру 1957, по Хрушчовљевој наредби, „ослобођен“ је дужности министра, а 1958. отпуштен из Оружаних снага. Аутор је књиге Успомене и размишљања (1969). завет девствености – овај завет састоји је у томе да се монах ослободи и самих пожудних помисли. Уопште узев, овај завет подразумева сваку уздржљивост у храни, одмору, оделу, свим угађањима телесним – према речи Светог апостола Павла: „Сваки који се бори од свега се уздржава“ (1 Кор. 9,25). завет послушности – овај завет састоји се од одрицања своје воље. Монах се одриче себе и своје воље на основу речи Спаситељевих: „И који не узме крста својега и не пође за Мном, није Мене достојан“ (Мат. 10, 38). Зато сваки искушеник и монах било ког чина увек има над собом власт којој се драговољно потчињава. Ни монах ни искушеник не смеју никуд ићи ван манастира нити било шта радити без знања и благослова настојатеља (в.) или његовог заменика. Први плод послушности јесте смиреност, једна од најспасоноснијих врлина. Зато је монах не само без роптања послушан архијереју (в.), настојатељу и осталој братији него се не гневи, не препире, не истерује своје право, трпељиво подноси увреде, укоре, не враћајући злом за зло, ни ружењем за ружење (1 Пет. 3, 9): он зна да га тим невољама Сам Господ смирава, видећи да он не смирава сам себе (Свети Антоније Велики). завет сиромаштва – по речи Господњој: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу“ (Мат. 19, 21), сваки искушеник (в.), ступајући у манастир, мора предати управи манастира сав новац и покретне ствари, а задржати може само оно што му се одобри. Ни монаси не могу имати ништа своје, него је, по примеру првих хришћана (Дјел. 4, 32), у обитељи све манастирско, заједничко. Ниједан сабрат ни искушеник не може без одобрења ни најмање поклоне примати ни давати (Св. Пахомије Велики). Уколико монах после монашења стекне или наследи неку имовину, новац и слично, предаће то у својину манастиру чијем братству припада, а задржати може што му се одобри. заслужни радник на пољу уметности Руске Федерације – почасно звање којим се одликују појединци за значајан допринос развоју културе и уметности, за заслуге у образовању уметничког подмлатка, научни рад, уз услов да на пољу уметности раде најмање 15 година. затворник – искусан подвижник, обично великосхимник (в. велика схима) који се подвизава у потпуној осами, не ступајући у контакт с другим људима. Свети Јован Лествичник (в. Лествица), хвалећи мир затворништва, вели: „Велику будност духа треба да има безмолвник (затворник) и напрегнуту мисао. Општежитељу помаже братија, а затворнику само анђео; затворник је слика земаљског анђела.“ заупокојна литургија – литургија која се служи поводом упокојења неког клирика или истакнутог верника, с посебним јектенијама – прозбама за душу умрлог, које се ређају у низу (в. јектеније) и помињањем умрлог на најсвечанијем делу литургије – Великом входу (за време појања Херувимске песме). земља која се умом не да појмити – стих из песме познатог руског песника Фјодора Ивановича Тјутчева (1803-1873): Русију умом појмити нећеш, Свеопшти аршин њу не прати. Русија к друкчем циљу креће, У њу тек можеш – веровати. (Препев Владимира Димитријевића) Игњатије (Брјанчанинов) – световно име Димитрије Александрович Брјанчанинов, (1807-1867); епископ кавкаски и црноморски, плодан духовни писац и преводилац. Аутор Аскетских огледа, Приноса савременом монаштву, Слова о смрти и других дела из области аскетике и догматике. игуман – старешина манастира који се истакао својим ревносним служењем и зато је одликован посебним чином, што значи да није сваки старешина игуман. икос – богослужбена химна, саставни део канона (в.) и акатиста (в.); за тему има прослављање светитеља или свештеног догађаја који се празнује, опширније него у кондаку (в.). Иларион Тројицки – световно име Василије Александрович Тројицки (18661929); руски теолог и духовни писац, доцент Московске духовне академије, архиепископ верејски (од 1923), члан Помесног сабора 1917-18, блиски сарадник патријарха Тихона Московског (в.). Године 1923. ухапшен је и послат у Соловецки логор. Канонизован је 1999. године. Његове мошти налазе се у Сретењском манастиру (в.) у Москви. имендан – празник свеца чије име неко носи. У репертоару руских личних имена апсолутно преовладавају календарска (канонска) имена. Од почетка XVIII века па све до првих година XX века у Русији је чак и законом било забрањено давати ма каква друга имена осим канонских, али су и пре доношења оваквог закона та имена у народу била најзаступљенија. Обичај је био да се детету на крштењу да име оног Светог чији би се 173
спомен прослављао у дан када је дете дошло на свет. Имендан се прославља примањем Светог причешћа на литургији, а затим и прославом у кругу породице и пријатеља. Институт Фјодорова – в. Фјодоров, Свјатослав Николајевич. ипођакон – клирик степена који је нижи од ђаконског. ирмос – строфа од неколико стихова, која по ритму и мелодији служи за углед другим строфама унутар веће богослужбене химне – канона (в.). искушеник – лице које дође у манастир са жељом да се посвети монашком животу и да буде примљено у обитељ. По речи Спаситељевој: „Који долази к мени нећу га истјерати напоље“ (Јован 6,37), у манастир може бити примљен свако, без обзира на свој дотадашњи живот, јер је живот монашки – живот покајања. Сваки искушеник даје се на духовно старање неком искусном монаху – старцу (в.). За време искушеништва искушеник учи како да се моли Богу, како да се влада у Цркви, трпезарији, келији, привикава се послушности и свим монашким врлинама, укључујући ту и разне послове корисне за манастир. Обавезно проучава и Свето писмо, црквено појање с правилом, литургику. Искушеништво по правилу траје три године. Тај рок може се скратити у изузетном случајевима: ако је искушеник још од раније дуже времена био познат настојатељу или је завршио богословску школу, ако је још пре ступања у манастир био познат по строгости живота који се не разликује од монашког и у случају смртне опасности. Без искушеништва нико не може примити ни расу ни монашки чин. Исусова молитва – монолошка молитва чији текст гласи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.“ Ова молитва инспирисана је Новим заветом, где се среће скоро дословно (Мат. 9,27; 15,22; 20,30-31; Мар. 10,47-48; Лк. 17,13). Ова молитва кратка је и лака за памћење и може се упражњавати у сваком моменту дана и ноћи, у часовима рада и починка, болести и путовања, а доступна је и писменима и неписменима. У почетку је употребљавана као замена за богослужења када није постојала могућност учествовања у њима. Ичкерија – в. Чеченија. Јамшчиков, Сава (Савелиј) Васиљевич (1938-2009) – рестауратор, историчар уметности, публициста. Открио је жанр руског провинцијског портрета ХУШ-Х1Х в., увео у савремени свет имена и дела заборављених руских сликара и иконописаца. Био је консултант А. Тарковског на снимању филма Андреј Рубљов. Аутор је бројних научних радова о руској уметности. Његово име везује се за борбу за очување културног наслеђа Русије. Успео је да сачува стотине иконописних дела. Међу првима је почео да се бави питањем реституције културних добара однетих у Немачку за време Другог светског рата. Последњих година живота активно се борио за очување историјског изгледа старог Пскова и културног резервата Пушкинске горе. Умро је у Пскову и сахрањен у порти цркве Св. Ђорђа у селу Воронич. јектеније – молитве заједничке многим службама, које се читају у низу и представљају својеврстан дијалог између свештеника или ђакона, с једне, и народа, с друге стране. На сваку прозбу унутар јектеније народ одговара са: „Господе, помилуј“ или „Подај, Господе“, а на крају јектеније узноси се слава и хвала Господу (в. возглас). јелеосвећење – Света тајна у којој се помазивањем одређених делова човековог тела освећеним јелејем (уљем) тешко болесном хришћанину невидљиво даје благодат Божја која исцељује душевне, а често и телесне болести. Тајном покајања хришћанин се ослобађа грехова, а тајном јелеосвећења – и грехова и болести. Ова Света тајна у народу се зове свештање масла и обично се врши над тешким болесницима. Јељцин, Борис Николајевич (1931-2007) – први председник Руске Федерације, изабран на први мандат 12. јуна 1991, а на други 1996, када је за премијера постављен В. В. Путин, којег је Јељцин одредио за свога наследника. После избора за Државну думу 31. децембра 1999. Јељцин се повукао с дужности. јерођакон – ђакон монашког реда. Налази се на најнижем, односно првом чину јерархијске лествице. Јерођакон, као и ђакон, не може самостално извршити ниједно богослужење (без епископа или свештеника), осим крштења у нужди, тј. ако је лице које треба да се крсти у смртној опасности а у близини нема свештеника. јеромонах – свештеномонах, свештеник у монашком реду, други чин јерархијске лествице. Он има право да врши сва богослужења, обреде, молитвословља и Свете тајне, једино што не може да рукополаже друге свештенике. јеросхимонах – монах који је примио схиму и свештенички чин. јуродство – облик хришћанског подвижништва који се појавио још у IV веку, на Истоку. Древно јуродство прослављено је у личностима блажене Исидоре, Висариона Чудотворца, Серапиона Синдонита, Светог Андрије Константинопољског итд. Свој пуни замах јуродство у Христу добиће знатно касније у Русији: она ће од XIV до XVIII века Цркви Христовој подарити 37 подвижника канонизованих у овоме чину. Међу њима најпоштованији су: преподобни Исак Затворник, блажени Прокопије и Јован Устјушки, Михаило Клопски, Василије Московски, Ксенија Петроградска и други. Подвиг јуродства један је од најтежих и најсмелијих. 174
Јуродиви су се одрицали свих материјалних добара и пред силницима овога света смело исповедали правду и истину, сведочећи о њиховим злим делима и говорећи оно што се други не усуђују. јутрење – богослужење које се врши на почетку дана, ујутро, у коме се благодари Богу што нас је извео из ноћи и мрака и истовремено се приносе молитве за благословен предстојећи дан. кад би се тим монасима давала једноставнија имена – в. монашко име. кадионица – сасуд који је причвршћен за ланце са звончићима, или без њих. Њоме се приноси кад или се каде иконе, свети предмети и народ током богослужења, Светих тајни и свештених радњи, литија и друго. Постоје и једноставније кадионице без ланаца, које се употребљавају за кађење на одређеним службама. камилавка – покривало за главу код монаха; има симболичко значење шлема спасења. Носе га и монаси и монахиње, обично на богослужењима, док се у другим приликама (на послушањима, у келији и слично) уместо ње на главу ставља мека капа без обода, тзв. скуфија или апостолник (в.). канон – 1. богослужбена химна састављена од девет мањих песама које се поју на одређени глас; свака песма канона састоји се од једног ирмоса (в.) и неколико (углавном четири) тропара (в.); 2. правило или одредба хришћанске етике, богослужења, дисциплине клира, монаштва, црквене организације, јурисдикције, које су прогласили васељенски или помесни сабори. канонарх – члан управе манастира који руководи црквеним богослужењем. У грчкој појачкој традицији то је један од клирика који отпочиње појање тропара канона (в.), при чему он гласно објављује шта ће се и на који глас појати, док певници указује на сваки ред који ће појци за њим понављати. Данас су канонарси присутни само у манастирима у којима се негује предањско појање. канонизација – прибрајање збору Светих. У Православној цркви, званичној канонизацији претходи најшире поштовање преминулог угодника Божјег од стране верног народа. Најважнији услови за канонизацију јесу сведочанства о светости живота, а тек затим чуда и евентуално нетрулежност моштију. Каслинска ливница – предузеће у граду Касли, познато по производима од ливеног гвожђа – баштенском намештају, скулптурама, предметима за свакодневну употребу. У производњи предмета користе се сложене технологије моделовања и ливења, уз каснију ручну дораду. Ливницу је 1747. основао Јаков Коробков, а већ 1752. откупио ју је Н. Н. Демидов, из познате династије руских индустријалаца и земљопоседника, која је основала више од 50 производних погона и производила 40% ливеног гвожђа у Русији. катакомбници – припадници илегалне Катакомбне цркве у Совјетској Русији. Катакомбници су богослужења вршили на скривеним местима, у пољима, пећинама, у кућама и становима, кријући се од прогона власти. Данас, у условима слободног исповедања вере, такозвана Катакомбна црква, или Црква истинских православних хришћана, представља неканонску организацију која није у општењу с Руском православном црквом. катизма – одељак у Псалтиру (в.). Има их укупно двадесет. Читају се углавном на вечерњу (по једна) и јутрењу (две или три), а током Часног поста и на служби часова. Поредак читања катизми отпочиње од суботе уочи Томине недеље на вечерњу, а завршава се вечерњем Велике среде; читају се тако да се у току сваке седмице прочитају по једанпут, а уз Велики пост два пута седмично. КГБ – в. органи безбедности. келар – монах одговоран за снабдевање манастира храном, за чување залиха и за трпезу. келејник – послушник који опслужује монаха у неком вишем звању (игумана, архимандрита) или немоћног, болесног, остарелог монаха. келејно правило – молитвено правило које сваки монах држи по савету свога духовног оца или настојатеља. Ово правило укључује одређени број и редослед молитава, акатиста, канона, псалама, јеванђељских зачела и апостолских штива, метанија (малих и великих) и Исусових молитава. Свети Оци препоручују да је боље држати мање правило, али марљиво, свакодневно, него велико – немарно и повремено (Св. Теодор Студит). „У онај дан Бог нам неће судити због псалама и молитава“, вели Св. Исак Сиријски, „него зато што смо изостављањем тога (тј. молитвеног правила) дали приступ ђаволу.“ Кијево-Печорска лавра – најстарији руски општежитељни манастир, основан 1554. заслугом преподобног Теодосија. У овом манастиру, у Ближој и Даљој (Антонијевој и Теодосијевој) пештери, почивају мошти 118 светих угодника Божјих, о којима се нису сачували никакви подаци изузев имена (а има и оних којима се ни име не зна). Састављена је и заједничка служба канонизованим монасима Кијево-Печорске лавре (заслугом Петра Могиле, 1643), а њих скоро 30 добило је кратка или шира житија у саставу Кијево-Печорског патерика. Кликов, Вјачеслав Михајлович (1939-2006) – руски вајар-монументалиста, председник Међународног фонда словенске писмености и културе (од 1989), народни уметник Русије (од 1999). Током низа година свога стваралачког рада, Кликов је извајао више од 200 скулптура. Међу најпознатије његове радове спадају споменици Сергију Радоњешком у Радоњежу, велико) кнегињи Јелисавети Фјодоровно) у Москви, протопопу 175
Авакуму у селу Григорову Нижегородске области, Ћирилу и Методију у Москви, Св. кнезу Владимиру у Херсонесу, Ивану Буњину у Орелу, маршалу Г. К. Жукову у Москви, Александру Невском у Курску и др. кљуква – врста бобичастог воћа, јаребика; има сок јаркоцрвене боје. Комсомол (Коммунистический союз молодёжи) – Комунистички савез омладине, основан у Совјетској Русији 1918. Пун назив гласио је: Свесавезни лењински комунистички савез омладине (Всесоюзный ленинский коммунистический союз молодёжи, скраћ. ВЛКСМ). Комунистичка партија Совјетског Савеза – политичка партија у Русији и ССС1 од 1898. до 1991, која је током времена мењала називе и скраћенице. Руска социјалдемократска радничка партија (РСДРП), основана 1898, на II конгресу 1903. године поделила се на две унутарпартијске фракције – „бољшевике (залагали се за социјалистичку револуцију, насилно преузимање власти, партијски централизам) и „мењшевике“ (противници партијског централизма и великих овлашћења ЦК, за време револуције 1905-1907. били су за савез с либералном буржоазијом и реформе; нису прихватили октобарски преврат). Од пролећа 1917. бољшевичка партија је самостална: РСДРП(б). Под Лењиновим руководством, а као резултат октобарског преврата 1917, нашла се на власти. Од 1918. мења назив у Руску комунистичку партију (бољшевика) – РКП(б), од 1925. у Свесавезну комунистичку партију (бољшевика) – ВКП(б), а од 1952. У Комунистичку партију Совјетског Савеза – КПСС. Од 20-их година партија је, са Стаљином на челу, постала главни инструмент тоталитарног режима. Било је више покушаја унутрашње демократизације партије: на XX конгресу (1956) део руководства с Хрушчовим (в.) на челу почео је критику Стаљиновог „култа личности“ и покренуо процес „отапања“, али су средином 60-их конзервативне снаге на челу с Брежњевим тај процес прекинуле. Од 1985. Горбачов и др. покушали су да изведу „перестројку“ друштва и партије, што је наишло на отпор присталица тоталитаризма, а кулминирало у тзв. Августовском пучу 1991. Борис Јељцин (в.) је 1991. укинуо КПСС. Конгрес сународника (Први) – конгрес представника руске емиграције, чије је одржавање било планирано за 19-22. август 1991. године у Москви. Конгрес се, међутим, подударио с догађајима тзв. „Преображенске револуције“ (в. ГКЧП). кондак – богослужбена химна, саставни део канона (в.) и акатиста (в.), која за тему има прослављање светитеља или свештеног догађаја који се празнује, сажетије него у икосу (в.). копље – ножић у облику копља, који подсећа на Христово страдање. Њиме се сече свети хлеб и ваде честице на проскомидији (припремном делу литургије) за Свето причешће. КПСС – в. Комунистичка партија Совјетског Савеза. крепосни (сељак) – крепосна зависност облик је феудалних друштвених односа: сељак је био везан за властеоску земљу. У Русији се категорија крепосних сељака формирала постепено, од XI до XVI века, а укинута је манифестом Александра II из 1861, којим су сељацима пружена ограничена грађанска права. кукулион, кукуљ – покривало великосхимника (в. велика схима), уједно капа и огртач: на врху је шиљаст, покрива главу, рамена и плећа, а украшен је с пет крстова. Курбатов, Валентин Јаковљевич (рођ. 1939) – књижевник и књижевни критичар, прозаиста, члан жирија књижевне награде „Јасна Пољана“, члан Савеза писаца Русије. Године 1979. додељена му је награда часописа Литературно обозреније за чланак о историчару уметности и рестауратору Сави Јамшчикову (в.). Добитник је многобројних књижевних награда, од којих је последња „Нова пушкинска награда“ (2010). Кустодијев, Борис Михајлович (1878-1927) – руски сликар. Студирао је на петербуршкој Академији уметности (1896-1903), где му је предавао И. Ј. Репин. Био је члан удружења Мир искуства и Савез руских сликара. Живео је у Петербургу и Москви, често посећивао живописне крајеве руске провинције, пре свега градове и села Горње Волге, где су настајале познате жанр-сцене из свакодневног живота (серије „вашари“, „покладе“, „сеоски празници“) и сликовити народни типови („трговкиње“, „трговци“, лепотице у бањи – „руске венере“). После Револуције настали су његови најбољи радови у области илустрације књига (Леди Мтбет Мецанског округа Н. С. Лескова, Русија). И. Замјатина из 1923. и др.) и сценографије (Бува Ј. И. Замјатина у МХАТ-у и др.). лавра – велики општежитељни манастир с мноштвом здања и већим бројем монаха. Од руских лаври познате су Тројице-Сергијева (в.) у Сергијевом Посаду код Москве, Кијево-Печорска (в.), лавра Светог Александра Невског у Петрограду и Почајевска лавра у граду Почајеву (Волински округ). лапти – плетени опанци од лике или брезове коре; до средине XIX века основни облик летње сељачке обуће у Русији. Левитан, Исак Иљич (1860-1900) – руски сликар. Године 1885. завршио је Московску школу сликарства, вајарства и неимарства, где су на њега највећи утицај извршили В. Д. Поленов и А. К. Саврасов. Већ његови рани радови испуњени су снажним лиризмом. Левитан је мајстор пејзажа, кадар да обичан мотив претвори у архетипску слику Русије. Живео је претежно у Москви. Радио је, поред осталог, у Останкину (1880-83), по 176
различитим местима Московске и Тверске губерније, на Криму (1886, 1899), на Волги (188790). Био је члан Друштва передвижника. Лествица – најважније дело Светог Јована Лествичника (око 525 – око 608), написано око 579, где се даје подробно руководство за монашки живот који, по мишљењу аутора, представља пут непрестаног и напорног усхођења по „лествици“ духовног усавршавања која подвижника узводи на небо. Ступњева усавршавања у Лествици има 30, у складу са 30 година Спаситељевог живота пре Његовог ступања на јавно служење. На српски језик ово дело превео је академик Димитрије Богдановић (прво изд. 1962), поставивши овим својим преводом образац за превођење дела аскетске књижевности на српски језик (погледати: Свети Јован Лествичник, Лествица, Београд, Сфаирос, 1988). литија – свечана поворка с рипидама (в.), иконама и другим реликвијама. Најчешће се у литији иде око храма на Васкршње јутрење и после литургије о већим празницима (нарочито после храмовне славе). 1акође се литије практикују у нарочито важним случајевима или ради призивања благодати на одређена места (рецимо на њиве, поља и тако даље). Лосев, Алексеј Фјодорович (1893-1988) – руски филозоф, научник. Завршио је Историјско-филолошки факултет Московског универзитета, а 1919. изабран за професора Нижегородског универзитета. Почетком 20их година Лосев је постао редовни члан Академије уметности, предавао је на Московском конзерваторијуму, учествовао у раду Психолошког друштва при Московском универзитету, Религиозно-филозофског друштва у спомен на Владимира Соловјова. Већ у првој Лосевљевој публикацији Ерос код Платона (1916) уочљива је његова дубока и трајна веза с традицијом платонизма. Одређеног утицаја на њега имала је филозофија свејединства Владимира Соловјова и религиозно-филозофске идеје П. А. Флоренског. Шта је ценио а није могао да прихвати у стваралаштву В. Соловјова, Лосев је много година касније објаснио у књизи Владимир Соловјов и његово време (1990). Крајем 20-их година објављен је циклус његових филозофских књига Антички космос и савремена наука, Филозофија имена, Дијалектика уметничке форме, Музика као предмет логике, Дијалектика броја код Плотина, Критика платонизма код Аристотела, 01леди о античком симболизму и митологији, Дијалектика мита. Године 1930. Лосев је ухапшен, а затим послат у логор на изградњу Беломорско-балтичког канала. Из логора се вратио 1933, као тежак болесник. Нови радови угледали су светлост дана тек 50-их година. У стваралачком наслеђу позног Лосева посебно место заузима осмотомна Историја античке естетике, темељита историјско-филозофска и културолошка анализа античке традиције. Тек недавно издата су његова досад непозната религиозно-филозофска дела. Лубјанка – реч „Лубјанка“ популарни је назив за чувену зграду на Лубјанском тргу у Москви (назив трга потиче из XV века), где се од совјетског периода налази главно седиште Службе државне безбедности, с унутрашњим затвором за политичке затворенике (испражњеним 1960. године). Од совјетског времена до данас реч Лубјанка користи се и као синоним за КГБ. Данас је то једна од зграда ФСБ (Федералне службе безбедности). Лубјански трг је од 1927. до 1991. носио име Ф. Ђержинског (в. органи безбедности); на средини трга 1958. године подигнут му је споменик, који је после пуча (в. ГКЧП) 1991. уклоњен. На месту уклоњеног споменика Ђержинском подигнут је једноставан споменик жртвама политичких прогона у СССР – на полирану подлогу од сивог гранита постављен је велики камен донет из некадашњег, првог у СССР-у, логора Соловки (в.). манастирски типик – зборник богословски мотивисаних, систематизованих правила најкарактеристичнијих обележја богослужења и живота у манастиру. Обично је типик доносио оснивач манастира или његов игуман. Најпознатији су монашки типици Св. Василија Великог, преп. Бенедикта Нурсијског, преп. Јована Касијана Римљанина, а у руској средини преп. Јосифа Волоцког, Корнилија Комељског, преп. Нила Сорског. Код Срба, најстарији и најпознатији су Хиландарски и Студенички типик Св. Симеона и Св. Саве, а почетна поглавља овог другог, издвојена, представљају најстарије књижевно дело у српској култури – Савино Житије Св. Симеона. мандија – дугачка и широка хаљина пурпурне боје, коју епископ облачи у свечаним приликама; означава благодат и власт учитељске службе, моћ и пуноћу епископског чина. метох – одвојено манастирско имање с храмом или без храма. Метоси су саставни део својих манастира и под њиховом су управом. У споразуму с братством манастира, у оквиру метоха могу постојати и одвојене келије за монахе строжег, усамљеничког живота. мирјани – лаици, световњаци. Заједно са свештенством, они представљају тело Цркве. митарства – испитивање душа после смрти, након њиховог изласка из тела пре Суда Божјег. На митарствима се испитују греси човечји учињени речју, као што су: празнословље, подсмех, грохотан смех, вређање, псовање, лажи, клевете и друго; затим све врсте угађања стомаку: преједање, пијанство, пировање, сластољубље и друго; потом: убиства, крађа, леност, среброљубље и тврдичлук; лихва, неправда, завист, 177
гордост, гнев и јарост, злопамћење, врачање. Постоје и митарства блуда, прељубочинства, јереси, а на крају долази митарство немилосрђа, на коме се испитују немилосрдност и суровост. Учење о митарствима заснива се на апостолском предању и делима Светих Отаца, а одраза налази и у химнографији и богослужењу Цркве. молебан – црквено богослужење које садржи захвалне или прозбене молитве. Молебани се могу вршити у храму пре или после литургије, после јутарњег или вечерњег богослужења, а приватни молебани могу се вршити и по жељи појединаца у домовима. Од молебана најпознатији су они који се обављају у дане храмовних празника, затим поводом већих догађаја у животу народа, поводом разних масовних несрећа (земљотреса, суше, неродице итд.). молитвеник – књига за приватну употребу, намењена световњацима, за вршење њиховог молитвеног правила. У молитвеницима се доносе јутарње и вечерње молитвено правило, молитвено правило пред Свето причешће и после њега, најзначајнији акатисти (в.) и канони (в.). монашки постриг – обред којим се сведочи посвећење монашким заветима. Назив овог чина изведен је од момента у коме се врши постригавање (скидање) косе с главе, чиме се изражава удаљавање од мудровања и мисли које вуку свету и земљи. Постриг врха главе врши се крстообразно, а игуман или епископ тада говори: „Брат наш (или сестра наша) постригава власи главе своје у знак одрицања од света и свега што је у свету и у знак одречења од своје воље и свих телесних жеља у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Том приликом три пута се за новопостриженог монаха отпоји: „Господе, помилуј!“ Тада новопострижени сазнаје и своје ново, монашко име (в.). монашко име – онај који ступа у монашки чин добија, при постригу, ново име, које се обично даје тако да почиње истим словом којим почиње и име дато му на крштењу. Монашка имена по азбучном реду изложена су на крају Великог требника, богослужбене књиге. Ново име се ономе ко ступа у монашки чин даје у знак савршеног одрицања од света и потпуног посвећења Богу. Мордовка – припадница мордовског народа. Мордовци су угро-фински народ и представљају аутохтоно становништво Централне Русије. Деле се на више етничких заједница и у говору користе више дијалеката тзв. мордовске подгрупе, коју чине два језика – мокшански и ерзјански. Као Мордовци изјашњава се око 800.000 грађана Руске Федерације. Мотовилов, Николај Александревич (1809-1879) – спахија из Симбирска, духовно чедо Светог Серафима Саровског, чији је запис подробног разговора са Светим Серафимом Саровским у његовој заоставштини пронашао С. А. Нилус и штампао га 1903. године. Разговор с Мотовиловим нарочито је важан због момената који говоре о виђењу и пребивању у нетварној светлости. По оцени протојереја Георгија Флоровског, аутора чувеног дела Путеви руског богословља (1937), преподобни Серафим у овом погледу подсећа на древне тајновидиоце, понајвише на преподобног Симеона Новог Богослова (949-1022). мукотрпник (рус. страстотерпец) – светитељ који је мученички пострадао због непротивљења злу, а не због исповедања вере у Христа. намесник – помоћник настојатеља (в.) у управи манастира, његов непосредни заменик. Посаветовавши се са сабраћом, настојатељ предлаже једнога од њих за ту дужност и одлуку прослеђује надлежном архијереју на потврду и благослов. Настојатељ је наредбодавац, а намесник рачунополагач у манастиру и благајник (али се благајна може поверити и другом сабрату). Настојатељ не може руковати благајном. напрсни крст – крст на грудима, који се носи око врата, на позлаћеном ланцу. Напрсни крст у Руској православној цркви носи сваки свештеник, а у Српској само свештеник који има највиши свештенички чин – протојереј-ставрофор. народни уметник (народный артист Российской Федерации) – највише звање које се, у складу са системом државних одличја, додељује појединцима за изузетан допринос развоју и очувању домаће културе и уметности. Титулу „народни уметник Републике“ први пут је увела совјетска влада 1919. године. настојатељ манастира – заступник, непосредна управна и надзорна власт манастира и братства, чувар црквених и манастирских правила и извршилац наређења надлежних црквених власти. Настојатељ манастира може бити привремени и стални. И једног и другог поставља и разрешава епархијски архијереј. Дужности настојатеља су да извршава наредбе надлежног архијереја, води надзор над братством, да у свему живи по монашким правилима. У важнијим питањима манастирског живота, било духовне или материјалне природе, настојатељ се у духу љубави саветује са старијом и искуснијом сабраћом, поступајући у духу јеванђељских, канонских и светоотачких прописа. настојатељ храма је лаик – в. старообредници. Недеља Православља – прва недеља Великог поста, када се служи посебна служба установљена у Грчкој у IX веку, у знак сећања на победу Православне цркве над јересима, а посебно над иконоборачком јереси (јереси која је оспоравала свете иконе). 178
Немачко Гробље у Лефортову – настало је 1771. године за време епидемије куге коју су руски војници донели из Турске. После масовних немира (познатих као Кужна буна), царица је забранила да се покојници сахрањују у Москви и наредила да се гробља изместе из града. Тако се на десној обали реке Синичка (други назив – Лефортовски поток) појавило и ово гробље. Прозвано је немачким зато што је у почетку било предвиђено да се на њему сахрањују иноверци: лутерани и католици. Убрзо је гробље престало да буде иноверачко, па су овде, поред осталих, сахрањене и различите истакнуте личности. Историја Лефортова у блиској је вези с Немачком вароши, с којом се граничи на западу. У доба Петра I у Немачкој вароши живели су многи сарадници и пријатељи цара-реформатора: генерал Патрик Гордон, А. А. Винијус и др. На левој страни реке живели су војници пука под командом Швајцарца Франца Лефорта, најбољег пријатеља младог цара. Место је по имену пука почело да се зове Лефортовска војничка варош, а затим Лефортово. Дворац самога Лефорта налазио се у Немачкој вароши. Нестерова, Наталија Васиљевна (рођ. 1950) – професор, редовни члан Међународне академије стваралаштва, почасни члан Академије културе, цењени иноватор у области образовања. Године 1990. отворила је Московски центар образовања Наталије Нестерове. Између 1992. и 2001. Нестерова је развила систем образовања различитих нивоа – предшколског, средњег, средњег стручног, високог и постдипломског – који је постао највећа приватна образовна установа. Универзитет Н. Нестерове студентима данас омогућава да стекну образовање из једне или више специјалности на чак 18 факултета. Николајева Олесја, Олга Александровна (рођ. 1955) – песникиња, прозна списатељица, публицисткиња, члан Савеза писаца (од 1988), аутор песничких збирки, три књиге прозе и двеју књига филозофско-богословских есеја. Предаје креативно писање на Књижевном институту „А. М. Горки“. Супруг јој је свештеник Владимир Вигиљански (в.). никоновци – тако старообредници (в.) називају припаднике Руске православне цркве, због њиховог прихватања реформи патријарха Никона (налазио се на челу Руске цркве од 1653. до 1666). НКВД – в. органи безбедности. обком – у СССР (в.) обласни комитет политичких организација – КПСС (в.) или Комсомола (в.). „Обкомовац“ је члан обласног комитета партије или Комсомола, односно чиновник у обласном комитету. одговарајући на куцање и предвиђену молитву – у манастирима је обичај да се приликом куцања на врата нечије келије изговори молитвена формула „Молитвама Светих Отаца наших, Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас“, на шта монах из келије одговара „Амин!“ као знак да му се може обратити. Окуџава, Булат Шалвович (1924-1997) – песник, композитор, прозни писац, класик руске књижевности XX века. Детињство је провео у Москви, на Арбату. У време Стаљинових репресалија отац му је ухапшен и стрељан, а мајка послата у логор па потом у прогонство. Као ученик деветог разреда Окуџава је као добровољац отишао на фронт, где је био послужилац на минобацачу, митраљезац, а после рањавања – радиста. Године 1945. радио је као металостругар у Тбилисију, десети разред завршио у вечерњој школи. Између 1946. и 1950. студирао је на Филолошком факултету Универзитета у Тбилисију, а по завршетку студија радио као наставник руског језика и књижевности у сеоској школи у околини Калуге, а затим и у самој Калуги, где је сарађивао у локалним новинама. У Калуги је изишла прва Окуџавина књига. Године 1956. преселио се у Москву, радио као уредник у издавачком предузећу „Молодаја гвардија“, водио рубрику поезије у Литературној Газети. Када је ступио у Савез писаца, 1962, потпуно се посветио стваралачком раду. Своју прву песму – „Избезумљен и тврдоглав…“ – Окуџава је написао још као студент, 1946, а у другој половини 50-их година настале су песме („Поноћни тролејбус“, „Вањка Морозов“, „Краљ“, „Довиђења, момци“, „Песма о Црном мачку“ и др.) које су одмах стекле велику популарност. Те песме аутор је изводио најпре у друштву пријатеља, затим јавно, а магнетофонски снимци кружили су по целој земљи. Окуџава )е један од твораца и признати патријарх жанра који је касније добио назив „ауторска песма“. Сам пак никад није прихватио принципијелну разлику између својих меличких и немеличких песама, поседовао је изражену литерарну (па чак и „литературоцентричну“) самосвест, те се у своме стваралаштву, како песничком тако и прозном, оријентисао ка духовно) традицији XIX в. Прво Окуџавино прозно дело била је приповест Здраво, ђаче!, објављена 1961. Као и многе Окуџавине песме, и она је у штампи осуђена због „пацифизма“, одсуства „херојског“ патоса. Независан грађански став и солидарност с колегама прогоњеним од власти донели су Окуџави репутацију „непоузданог“ писца. Иако по карактеру није био активни политички борац, Окуџава је у многим сво)им песмама убедљиво изразио осећања и мисли радикално расположене интелигенције. Настављајући традицију Ј. Н. Тињанова, у својој историјској прози (од краја 60-их година) стваралачки је осмислио конфликт слободног мислиоца с влашћу. За време „перестројке“ Окуџавину популарност пратила су и званична признања, он је активно учествовао у друштвеном животу, радио у Комисији за помиловања при 179
председнику РФ. Додељена му је Државна награда СССР (1991), награда Букер (1994) за аутобиографски роман Укинуто позориште. Оловјанишникови – позната породица привредника и индустријалаца у Царској Русији. Потиче из XVII в. и кроз више генерација даровитих мајстора и пословних људи, током XVIII в., развила је технологију ливења црквених звона. У другој четвртини XIX в. у фабрици Оловјанишникова изливена су звона за Санктпетербуршку Тројицку цркву (1834, 1.000 пудова), за дворске цркве у Петерхофу и Царском Селу, за звонике Петровског (1835) и Аврамовског (1845) манастира у Ростову, за цркве многобројних села у Јарославској губернији. Мајстор С. Д. Чаришников у овој је ливници 1856. излио познато звоно „Голодар“ за звоник ростовске Успенске цркве. У XIX в. звоноливачки посао проширен је на индустрију боја и лакова и текстилну индустрију, а на почетку XX в. више породичних предузећа прерасло је у гигантски холдинг – трговачко-индустријско друштво „Синови П. И. Оловјанишникова“. Део овог привредног друштва била је и позната фабрика црквених утвари у Москви (основана 1767; почетком XX века друга по величини, међу 23 московске фабрике сличног профила – одмах после фабрике друштва за производњу сребрних, златних и јувелирских производа „И. П. Хлебников и Ко.), која је сашила одежду за патријарха Тихона по његовом устоличењу 1918. Представници више нараштаја породице Оловјанишникова имали су снажан осећај за друштвену солидарност и хришћански каритативни рад. Оптински манастир – манастир Ваведења Пресвете Богородице, основан у ХIII-ХIV веку. Ова светиња, у којој је скитски начин живота био организован 1821. године, када и почиње његова велика обнова, налази се на 5 километара од старог града Козељска, на обали реке Жиздре. Манастир је у XIX и почетком XX века био познат по својој традицији стараштва (в.). Зачетник оптинске традиције стараштва био је старац Леонид (у великој схими Лав, 1768-1841), након кога су се својим духовним руковођењем прославили преподобни Макарије (Иванов), јеросхимонах Амвросије Курганов, схиархимандрит Варсонуфије (Плихански) и други. Осим мноштва верника из свих сталежа руског друштва, овамо су притицали и најистакнутији представници руске културе: Николај Васиљевич Гогољ, који је и сам имао жељу да прими монашки постриг, Фјодор Михајлович Достојевски, филозоф Константин Николајевич Леонтјев – касније и сам постриженик ове обитељи, контроверзни Лав Николајевич Толстој. органи безбедности – у Совјетском Савезу је, од оснивања до слома, служба унутрашње безбедности прошла кроз неколико етапа. У децембру 1917. Савет народних комесара (Совнарком, СНК) је, према замисли Ђержинског, створио Сверуску специјалну комисије за борбу с контрареволуцијом, шпекулацијом и саботажом (ВЧК, ,,чеку“), која је имала велика овлашћења. Од 1918. СНК „чеки“ даје заправо неограничена овлашћења: она по сопственоме нахођењу покреће истрагу, хапси, одмерава и извршава санкције. У марту 1920. овлашћења ВЧК ограничена су увођењем предистражних радњи. Године 1922. ВЧК је укинута, део њених функција пренет је на судске органе, а део на Државну политичку управу (ГПУ), која је деловала у саставу Народног комесаријата (министарства) унутрашњих послова (НКВД). Већ 1923. основана је Обједињена државна политичка управа (ОГПУ) при Совнаркому СССР, којој је дата непосредна управа над пограничним јединицама. Године 1934. укинута је ОГПУ и створена Главна управа државне безбедности (ГУГБ) у систему НКВД-а. Тридесетих година органима државне безбедности предата је управа над затворским установама и створен систем тзв. радно-поправних логора (ГУЛАГ – Главное управление исправительно-трудовых лагерей, трудовых поселений и мест заклгочений). Почетком 1941. из НКВД-а издвојене су безбедносне структуре и формирано ново министарство – Народни комесаријат за државну безбедност СССР (НКГБ). После почетка Другог светског рата министарства су опет спојена, па 1943. поново раздвојена. Године 1946. два народна комесаријата преименована су у министарства – МВД и МГБ. Марта 1954. створен је, на савезном и републичком нивоу, Комитет државне безбедности (КГБ), који је потрајао колико и СССР – до 1991. Све време државна безбедност бавила се првенствено обавештајним и контраобавештајним радом, борбом с економском саботажом и др., а исти органи остваривали су политику масовних репресија, организовали политичке процесе против „народних непријатеља“, водили истраге и фабриковали „случајеве“. Апарат је био веома гломазан и разуђен, а захваљујући стално подстицаној добровољној сарадњи грађана – практично свеприсутан. остзејски – који се односи на балтичке земље, од нем. Ostsее (= Балтичко море). „Остзејске“ су биле балтичке губерније Руске империје: Естландска, Лифландска и Курландска, које одговарају данашњој Естонији и Летонији. панакамилавка – камилавка (в.) с дужом покривком отпозади. параман – четвороугаоно платно с представом крста, трске и копља, с врпцама пришивеним на угловима, које монах носи на раменима како би се сећао да су сви на своја плећа узели јарам и бреме Христово и ради 180
обуздања и везивања свију похота и телесних жеља. Параман се монаху облачи за време пострига, с напоменом да се даје „за заруку анђелског образа“. патерик (отачник) – зборник у који улазе краће поучне новеле из живота пустињака. Патерици су могли да буду и краћа житија подвижника из одређеног краја (Сиријски, Палестински, Египатски патерик итд.). Основне теме које се обрађују у патерицима јесу вера и љубав, молитва и пост, смирење, борба са страстима, мукотрпни пут духовног уздизања. Најпознатији патерици су: Синајски („Луг духовни“), Азбучни, Египатски патерик („Лавсаик“ епископа Паладија), Јерусалимски патерик итд. Од оригиналних руских патерика најзначајнији су Кијево-Печорски, Соловецки, Патерик Тројице-Сергијеве лавре. патријарх Пимен – световно име Сергеј Михајлович Извеков (1919-1990); патријарх московски и све Русије од 1971. до упокојења. пењу се на стубове – в. столпништво. Пересвет и Осљабја – јунаци Куликовске битке (1380). Александар Пересвет (?-1380), бронски бојар, монах Тројице-Сергијевог манастира, и његов брат, љубецки бојар Андреј (Адријан, Родион – тачно име није му познато), по надимку Осљабја, пре замонашења били су „знани ратници у биткама, који су одбили многе нападе“. Према легенди, на молбу великог кнеза Димитрија Ивановича, преподобни Сергије Радоњешки предао је браћу-монахе предводнику руске војске пред одлучујућу битку с Татарима, предсказавши притом победу руског оружја. За почетак Куликовске битке (8. септембар 1380) обично се сматра Пересветов мегдан с татарским јунаком Темирмурзом (Челубејом). У Сказанију о Мамајевом разбојишту и Никоновском летопису (XVI в.) дат је опис тога мегдана. Противници су били на коњима. На Пересветовој глави била је кацига одозго прекривена монашком кукуљицом, која му је покривала главу, рамена, груди и леђа и која је сва била прекривена крстовима (ту одежду Пересвет је добио од Сергија Радоњешког). Супарници су се, према речима Сказанија, „снажно ударили копљима, само што се земља не провали под њима, срушише се обојица с коња на земљу и испустише душе“. Пересветов брат Андреј Осљабја такође се јуначки борио на Куликовом пољу, био је рањен, али је преживео. Пљушкин – лик из поеме Н. В. Гогоља (1809-1852) Мртве душе (1842), оличење тврдичлука. подела која је чекала Руску цркву – в. раскол обновљенски, раскол украјински. покрет обновљенства – као својеврсни „црквени бољшевизам“, обновљенство је настало непосредно после Октобарске револуције и осуђено већ на Помесном сабору 1917-1918. године. Овај покрет формиран је деловањем нижих клирика, али и појединих архијереја који су, уживајући подршку нове, совјетске власти (в. раскол обновљенски), тежили стварању алтернативних органа црквене управе (тако је, на пример, у Пензи формирана тзв. Народна црква, на чијем се челу нашао архиепископ Владимир Путјата, касније рашчињен, а формиран је и низ других локалних парацрквених организација, које ће се с временом објединити). Године 1922, после хапшења патријарха Тихона, ова фракција (тзв. Жива црква) бива легализована. У раздобљу док патријарх није био ослобођен, припадници поменуте парацрквене организације занимали су се искључиво питањима везаним за борбу за власт и проблематиком жењеног епископата, допуштања другог брака свештеницима и сл. Ослобођење патријарха и масовно иступање народа из редова Живе цркве, које је одмах затим уследило, приморали су лидере ове фракције да оправдање за властито постојање траже изван сфере политике, инсистирајући у својој делатности на, наводно, реформи богослужења. У складу с пројектима литургијске обнове, изношеним током припрема и за време одржавања Помесног сабора Руске Цркве 19171918. године, покрет је добио назив обновљенци. Поленов, Василије Дмитријевич (1844-1927) – руски сликар. Његов се сликарски дар најприродније испољавао у лирским „пејзажима расположења“ у духу А. К. Саврасова. Такви су Московско двориште (1878), Бакин врт (1878), Зарасли рибњак (1879; све слике чувају се у Третјаковској галерији). Учествовао је, као добровољац, у српско-црногорско-турском рату 1877-1878, створио мноштво баталистичких и етнографских скица и студија. Био је члан Друштва передвижника. Поленов је умро у својој вили-музеју Борок у близини Тарусе, на реци Оки. Породица Поленова уз велике је напоре успела да сачува вилу у првобитном облику тако што ју је претворила у музеј и културни центар (од 1931. – Поленово). поменик – свеска или укоричена књига која постоји у свакој цркви или манастиру и служи да се на проскомидији (припремном делу литургије) молитвено помињу живи или умрли ктитори, задужбинари, приложници и сви они чија су имена унета у ове спискове. Поменике могу свештенику давати сви чланови Цркве, ради помињања на проскомидији, на поменима за упокојене и тако даље. Помесни сабор – највише законодавно тело Руске православне цркве, које одлучује о најважнијим питањима ове помесне Цркве; обавља, између осталог, канонизацију нових светитеља, бира патријарха и обавља друге послове од посебног значаја. Сабор сачињавају, поред свих архијереја, још и представници клира (свештена лица мирског и монашког реда) и верујућег народа. 181
Помесни сабор 1917-1918. године – Овај сабор, за који су припреме почеле још 1907. године, отворен је у Москви на празник Успења Пресвете Богородице, 15(28). августа 1917. године. У раду Сабора учествовала су 564 члана. Почасни председавајући Сабора био је митрополит кијевски Владимир (Богојављенски), а председавајући – митрополит московски Тихон (Белавин). Најважнија одлука Сабора јесте одлука о васпостављању институције патријарха у Руској православној цркви. послушање – задужење које има сваки монах у манастиру. У манастиру се свако прихвата рада према својим моћима и способностима. Постоје стална и привремена послушања. Најчешћа стална послушања јесу: послушање келара (манастирског економа), кувара, обућара, кројача, вратара, болничара, кандилара, баштована, виноградара, гостопримца, пекара, покућара, канонарха, таксијарха (надзорника поретка) и тако даље. Привремена послушања односе се на борављење у храму и вршење богослужбеног поретка, на обављање најразличитијих послова на манастирској економији, опхођење с посетиоцима обитељи и манастирским аргатима (најамним радницима) и тако даље. Оглушење о обављање послушања повлачи за собом одређене казне – епитимије. презвитер – свештеник. Прековолшки скитови – северноруске прековолшке заједнице монаха које су се одликовале најстрожим чувањем чистоте завета Светог Сергија Радоњешког – смирене кротости, нестицања, љубави, осамљивања, предавања богомислију и молитви. Формирали су се у XV веку, а у полемици са следбеницима преподобног Јосифа Волоцког (в.) изградили су посебан стил духовног живота с одговарајућим друштвеним импликацијама. Тако, прековолшки старци у свему полазе од љубави, а јосифљани од страха Божјег; први су склони свепраштању, други – строгости према грешницима; прве одликује слобода у устројству монашког живљења, друге – строга дисциплина. Прековолшки старци основну пажњу посвећују созерцању и умној молитви, а јосифљани спољашњој лепоти, величанствености и свечаности обреда. Напокон, прековолшки старци напајају се традицијама Истока, док су јосифљани везани за националну традицију и у свом делању пројављују „верски национализам“. Прековолшки старци били су потпуно независни од световне власти, док су јосифљани активно сарађивали с њоме, ставили се у службу јачања самодржавља. Најзначајнији представник и духовни вођа прековолшких скићана био је преподобни Нил Сорски (упокојио се 1508. године), аутор Предања о скитском животу. преподобни Исак Сирин – велики сиријски подвижник из VIII века, аутор бројних подвижничких списа превођених на латински, грчки, арапски, црквенословенски и друге језике; ти списи су извршили значајан утицај на формирање монашке духовности, аскетике и догматике. преподобни Јосиф Волоцки – предводник јужноруске струје у развоју монашког идеала од ХV века па надаље. Живео 1439-1515, канонизован већ крајем XVI века. Аутор је више посланица и значајног монашког типика (Духовнаја Грамота); истакао се ангажманом на национално-државном плану, доста је лично допринео порасту самосвести московског кнеза. У црквеним пословима имао је одлучујућу реч и управо због његовог ауторитета на Сабору 1503. године победила је идеја „стјажатељства“, односно неприкосновености манастирских поседа, иако је самодржац Иван Трећи интимно више ценио преподобног Нила Сорског и његову концепцију „нестјажатељства“ (нестицања). Јосифове погледе дефинитивно ће учврстити митрополит Данило, и сам ученик преподобног Јосифа и један од игумана Волоцког манастира. Овај манастир постаће расадник епископа, чиме Јосифова струја у Руској цркви постаје доминантна. преподобни Серафим Саровски – рођен је 19. јула 1753. године у граду Курску, родном месту утемељитеља руског монаштва преподобног Теодосија Печерског, од оца Исидора Мошњина, који се бавио предузимачким пословима. На крштењу је добио име Прохор. Још од младости осетио је снажан порив ка монашком животу. У Саровску обитељ пристигао је 1778. године и ту остао до смрти. Најпре је био искушеник (в.), затим јерођакон (в.), од 1793. јеромонах (в.), а 16 година после доласка у Саровску обитељ старац Серафим кренуо је у пустињу – на једно високо брдо у густој боровој шуми на обали реке Саровке, пет-шест километара од манастира. Овде је испуњавао молитвено правило, а после извесног времена саставио је и своје правило, познато под именом Келијно правило оца Серафима. У једном моменту предузео је невероватан подвиг – да хиљаду дана и хиљаду ноћи проведе у непрестаном молитвеном подвигу, и у томе је и истрајао. По изласку из затворништва подухватио се духовног руковођења монаха и мирјана. Дешавало се да у недељне и празничне дане Старац прими и по пет хиљада људи. Преподобни Серафим био је начитан у делима Светих Отаца. Учио је да истински циљ живота хришћанина представља стицање Светога Духа Божјег. По његовој блаженој кончини објављене су његове духовне поуке мирјанима и монасима у 43 поглавља, међу којима преовладавају она о стицању врлина. За реконструисање његовог богословља нарочито је битан разговор с Мотовиловом (в.).
182
преподобни Симеон Нови Богослов – истакнути духовни писац родом из Галате, образован у Константинопољу, аутор Слова о вери, Слова о три начина молитве, Делатних богословских поглавља и других списа. Упокојио се 1032. „прес-комора“ (пресс-хата) – затворска просторија у којој одабрани затвореници, по налогу затворске управе, муче новајлију до изнемоглости, а понекад и до смрти, изнуђујући од њега признање или информације. причешће – централна и најважнија Света тајна у животу Цркве и сваког њеног члана као појединца. У њој хришћанин под видом хлеба и вина прима истинско Тело и Крв Самога Господа Христа, тајанствено се сједињује с Њим и постаје учесник вечног живота. прозорљивост – дар Светога Духа, харизма која својим носиоцима омогућава виђење будућности, продирање у срца људи, њихово тешење и утврђивање у вери на основу тих благодатних прозрења, односно разобличавање нечасних људи. Дар прозорљивости даје се само подвижницима узвишеног духовног и моралног живота. Пролог – поучни зборник чији прототип представљају грчки зборници кратких житија, распоређених према данима празника одређених Светих и током читаве године, из месеца у месец. Штива из Пролога по садржају обухватају кратка житија Светих, поуке и разна душекорисна казивања, укључујући и стихове. просфора – хлеб који се користи за савршавање Евхаристије (в.). На горњем делу просфоре отискује се печат који изображава четворокраки крст са словима ИС ХС НИ КА (Исус Христос побеђује). Просфора се прави искључиво од пшеничног брашна, са чистом водом, без уља или јаја, од квасног а не бесквасног теста. Псалтир – књига Старог завета која се, у преводу седамдесеторице тумача (Септуагинта), у хришћанском богослужењу користи од самог почетка. Састоји се од 150 псалама и једног додатка с девет библијских песама. Псалми су подељени на 60 антифона, који су приближно исте дужине. Три антифона сачињавају једну катизму, што значи да се Псалтир дели на укупно 20 катизми, у које спадају и псалми који се употребљавају свакодневно, приликом богослужења дневног круга. Двадесет катизми (в.) прочита се једном недељно, односно по три сваког дана, две на јутрењу и једна на вечерњу. Током Велике Четрдесетнице цео Псалтир прочита се два пута недељно. Псалми се, сем континуираног појања, поју и по избору на разним богослужењима, аналогно теми богослужења и псалама, или као прокимени, алилујарији, причастени итд. Псковско-Печорски манастир – манастир који се налази у граду Печори у Псковском округу, на северозападу Русије. Не зна се тачно када је саграђен, али је сигурно да се 1470. године овде подвизавао свештеник Јован, који је примио монашки постриг с именом Јона. Године 1473. преподобни Јона саградио је Пештерни храм у част Успења Пресвете Богородице. Од 1558. до 1565. обитељ је била ограђена високим каменим зидом. Поред Успењског, у манастиру постоји још шест храмова: Благовештенски (1541), Покровски (1559), Светог Николаја Чудотворца (1565), Храм праведног Лазара (1792), Храм Светог архистратига Михаила (1812) и Храм Сретења Господњег (1870). Међу најпоштованијим реликвијама које се чувају у овом манастиру треба споменути икону Успења Пресвете Богородице, чудотворну Владимирску икону Мајке Божје, древну икону преподобног Корнилија Псковско-Печорског и његове свете мошти, мошти псковскопечорских угодника – преподобног Марка Отшелника, преподобног Јоне и монахиње Васе. Манастир није прекидао своју делатност ни у време атеистичког совјетског режима. путир – чаша у којој се на литургији узноси и освећује вино помешано с водом, које се претвара у свету Крв Христову. Израђује се од злата или сребра. Указује на чашу у којој је Господ Исус Христос ученицима дао Своју божанску крв на Тајној вечери, као и на чашу страдања Спаситељевих на крсту. рајком – у СССР (в.) рејонски комитет политичких организација – КПСС (в.) или Комсомола (в.). „Рајкомовац“ је члан обласног комитета партије или Комсомола, односно чиновник у рејонском комитету. раскол обновљенски – у револуционарној епоси је унутар саме Цркве, међу свештенством и верницима, дошло до својеврсног раслојавања и до захтева за „револуцију у Цркви“, радикално и свестрано „обнављање“ и „осавремењивање“ црквеног живота. На водећу улогу у Цркви претендовала је група која се формирала у Петрограду 7. марта 1917, под називом Сверуски савез демократског православног свештенства и лаика. Ову групу подржавала је Привремена влада. Филијале овога Савеза, на чијем челу се налазио свештеник А. И. Веденски, отворене су у Москви, Кијеву, Харкову, Одеси, Новгороду и другим градовима. Иако су биле релативно малобројне, ове групе наметале су верницима своја гледишта, а користила су и све привилегије које су проистицале из сарадње с државним властима (в. покрет обновљенства). Дана 15. маја 1922. године делегација овог покрета издејствовала је званични пријем код А. И. Калињина, председника Совјетске владе, да би затим званичним писмом обновљенци известили председника Владе о стварању Највише црквене управе, која је „од 15. маја прихватила вођење црквених дела у Русији“. На тај начин извршен је црквени преврат. Дана 29. маја обновљенци су сазвали у Москви оснивачку скупштину фракције под називом Жива 183
црква, чије су се основне поставке односиле на реформе црквеног устројства, па чак и на доктрине Цркве. Међутим, суштина овог покрета пре се може окарактерисати као презвитеријански раскол протестантског рационалистичког усмерења, као што су неки црквени историчари и показали. раскол украјински – још од 1917. године украјински сепаратисти приступали су кампањи за одвајање православне пастве Украјине од пуноће Руске православне цркве. И поред настојања патријарха Тихона да очува канонско јединство Руске православне цркве, националисти су, уз помоћ совјетске власти, успели да начине прве кораке на одвајању од Руске православне цркве. Дана 1(14). октобра 1921. године Свеукрајинска православна црквена рада сазвала је Свеукрајински сабор представника клира и лаика, под председавањем В. Чеховског, на коме је самовољно и супротно канонима проглашена аутокефалија Украјинске православне цркве. Пошто у овом сабрању није учествовао нико од епископа, аутокефалисти су морали да оформе своју црквену јерархију. Већ 10(23). октобра 1921. организована је лажна хиротонија протојереја Василија Липковског, који је имао забрану свештенослужења и који је неканонски и нелегитимно добио чин митрополита кијевског и све Украјине. Сутрадан је сам Василије неканонски хиротонисао кијевског клирика Нестора Шарановског, а затим су били рукоположени и. Теодорович, А. Јерешченко, С. Орлик и други. Тако се за само недељу дана појавила читава јерархија лажних епископа који су, по имену оснивача раскола, названи „липковцима“, док их је народ називао „самосвјати“. У таквој атмосфери појавили су се и нови претенденти за поглаваре самозване аутокефалне Украјинске православне цркве. Тако је већ 1922. године у Украјини проглашена друга самовољна аутокефалија, на челу с некадашњим архиепископом подољским и брацлавским Пименом Пеговим, да би у јесен 1924. Теофил Булдовски, некадашњи епископ лубенски, у расколу самозвани митрополит харковски, прогласио трећу аутокефалну Украјинску цркву. Данас на територији Украјине делују и канонска и самопроглашена Украјинска православна црква. расофорна монахиња – монахиња која је примила први степен монаштва. Обучена је у подрасник, појас и расу, а на глави носи камилавку (в.) или апостолник (в.). Расофорна монахиња која се истакла марљивошћу у монашком животу може после 40 година живота примити малу схиму, а после 50 година велику схиму (в.). регент – диригент црквеног хора, лице с богословским и музичким образовањем. ризничар – монах који се стара о манастирској ризници: чува кључеве од ње, одређује у које ће се одежде облачити свештенослужитељи и др. рипиде – богослужбени предмет у виду круга на подужем дрвету, којима се маше над Светим даровима. Рипиде представљају невидљиво облетање анђелских чинова, херувима и серафима, око Светих дарова. Рогошкин, Александар Владимирович (рођ. 1949) – филмски редитељ. Године 1972. завршио је Историјски факултет Лењинградског државног универзитета. Студирао је и на Уметничко-графичком факултету Лењинградске педагошке високе школе „Херцен“. Радио је као сликар на Лењинградској телевизији, сценограф у филмском студију „Ленфилм“. Године 1981. завршио је режију на ВГИК-у (в.) у класи С. Герасимова. Народни уметник РФ (2004). Родзјанко, Вдадимир Александрович (1915, имање Отрада, Полтавска губернија – 1999, Вашингтон), свештеник, касније: епископ Василије. Потиче из племићке породице, унук последњег председника царске Државне думе. Завршио је Богословски факултет у Београду (1937), наставник веронауке у српским школама у Новом Саду (1939-1941), а током рата замењивао је оболелог оца Сергија и био последњи руски парох Руске цркве у Новом Саду. После рата био је парох у бачким селима Станишић и Српски Милетић (крстио је будућег епископа бачког, њег. преосв. Иринеја Буловића). За ревносно обављање пастирских дужности при Српској цркви („нелегалну религиозну пропаганду“), комунистичке власти су га 1949. ухапсиле и осудиле на осам година затвора. На интервенцију англиканског архиепископа кентенберијског, 1951. је пуштен из Сремске Митровице и протеран у Француску, одакле је дошао у Енглеску, где је постављен за пароха храма Српског патријархата у Лондону (1951-1979). Истовремено је био уредник и проповедник руских религиозних емисија на Би-Би-Сију (1955-1978), популарних у целом свету и СССР. Као удовац, замонашио се и 1979. отишао у САД, где је постављен за епископа Аутокефалне православне цркве у Америци. (А. Арсењев, Крај других обала: Руска парцела Успенског гробља у Новом Саду, 2009) Руска загранична црква – црква која је настала и оформила се после бурних догађаја: Револуције 1917. и грађанског рата. Неколико милиона православних Руса (претпоставља се, између два и десет) било је принуђено да напусти своју земљу. Нашавши се расејани широм света, они су били приморани да се и црквено организују, пошто везе с матичном Црквом – која се у условима атеистичког и тоталитарног режима нашла под силним и нескривеним ударом уништења и физичке ликвидације – није било могуће одржати. Први сабор избеглих Руса у циљу црквеног организовања одржан је у мају 1919. на Кавказу. На челу руског свештенства у егзилу одлуком овог сабора нашао се митрополит кијевски и галицки Антоније Храповицки. Истовремено је архиепископ Евлогије Георгијевски постављен за управитеља Руске цркве у западној Европи. Први велики 184
црквени сабор Руса у егзилу одржан је у Сремским Карловцима 21(8). новембра 1921. Рад Сабора благословио је сам патријарх московски Тихон Белавин. Седиште Руске православне заграничне цркве између два светска рата налазило се у Карловцима. Митрополита Антонија, као њеног поглавара, наследио је 1936. митрополит Анастасије Грибановски. По завршетку Другог светског рата седиште РПЗЦ је до 1948. било у Минхену, а потом у Њујорку. По подацима за 1999. годину, ова организација, на чијем челу се налазе митрополит, као поглавар, три архиепископа и епископи, имала је око 150.000 верника, 14 епархија са 333 парохије. РПЗЦ дуго времена стајала је у опозицији према Московској патријаршији, оптужујући је за неприродну сарадњу с државном влашћу и за екуменизам. С друштвеним променама у Русији створени су повољни услови за отпочињање преговора о успостављању канонског и евхаристијског општења између двеју Цркава. Успостављање заједништва постигнуто је на Спасовдан, 17. маја 2007. године, а Акт о канонском јединству потписали су, у присуству председника Руске Федерације Владимира Путина, патријарх Алексије Други и митрополит Лавр. Руски музеј (Государственный Русский музей) у Санкт Петербургу – уз Третјаковску галерију у Москви, највећи музеј руске уметности. Основан је 1895. а отворен 1898. Службени назив до 1917. гласио је: Руски музеј императора Александра III. Фондови Руског музеја обухватају колекције руског и совјетског сликарства, он поседује најбогатију колекцију скулптуре у Русији, једну од најбољих колекција гравира и цртежа руских и совјетских уметника, изузетно занимљиву колекцију предмета примењене и народне уметности. Данас музеј обухвата комплекс зграда од којих је главна бивши Михајловски дворац и зграда уз њега, коју је изградио К. И. Роси. У овим зградама смештена је стална изложба руске уметности пре Револуције. сарафан – горњи хаљетак руских сељанки, без рукава, с пораменицама; сеже до испод колена, а има велики изрез (деколте) око врата. Старообредници својим верницама прописују да на службе долазе у сарафанима и с марамом, а мушкарци на службе долазе у кафтанима (старинским дужим капутима, обично од чоје). Саровски манастир – манастир који се налази у Тамбовском округу, основан у XVII веку на месту татарског града Саракле. Прва црква овде је изграђена 1706. године. Познат је по строгости аскетског живота монаха, а посебно по подвизима отшелника Марка и преподобног Серафима Саровског. Сбербанк – руска комерцијална банка, једна од највећих у Русији и Источној Европи. Пун назив гласи: Отворено акционарско друштво „Сбербанк Русије“. Света литургија – централно богослужење Православне цркве. Сва остала служења имају припремни карактер за њу. На њој се приноси бескрвна жртва – хлеб и вино, који се у Светој тајни Евхаристије претварају у Тело и Крв Христову, којом се свештенство и верници причешћују. Свети Јован Златоусти – архиепископ константинопољски (347-407), знаменити богослов, аутор низа омилија, тумачења књига из Светог писма и других богословских списа, укључујући и оне из области аскетике. Скратио је чин Литургије Светог Василија Великог, и ова њена варијанта назива се Златоустовом литургијом. Свети Тихон Задонски – епископ вороњешки и велецски, чудотворац, најзаслужнија личност руског монашког и духовног препорода XVIII века. Рођен је 1724. године у породици сиромашног сеоског црквењака (световно име било му је Тимотеј Соколовски). У узрасту од 34 године примио је монашки постриг с именом Тихон. Већ након неколико месеци рукоположен је за јеромонаха и постављен за префекта (инспектора) Духовне семинарије (богословије); касније постаје архимандрит, настојатељ Желтиковог манастира и ректор Духовне семинарије у граду Тверу. Године 1761. архимандрит Тихон хиротонисан је за епископа и постављен за викара Новгородске епархије. Већ 3. фебруара 1763. године владика Тихон постаје архијереј упражњене Вороњешке епархије, у то доба веома сиромашне и ослабљене утицајем раскола, с једне, и сујеверја и порока међу народом, с друге стране. Наредне четири и по године провео је на катедри епархијског архијереја у Вороњежу, да би 1767. године, на властиту молбу, напустио катедру. После тога живот проводи у аскетском подвигу и унутарњем делању (молитви и богомислију), те у писању богословске литературе. Главна дела су му: О истинском хришћанству (1770-1771), два зборника писама – Писма пријатељима и Писма келијска (1772-1775), састављена у облику одговора на питања која су му упућивана, зборници Духовно благо сабрано од света и О дужностима хришћанским (1784). Забележио је и бројне поуке монасима, проповеди и посланице. Светла седмица – прва недеља после Пасхе (Васкрсења Христовог). Северна Тиваида – назив за манастире које су ученици преподобног Сергија Радоњешког (1314-1392) основали на Волги (у Вологодској и Костромској области – у Комељској шуми, на Белом језеру, на Кубенском језеру) и у Северној Русији. Символ вере – текст који се изговара у многим богослужбеним чиновима. Садашњи Символ вере прецизиран је и писмено фиксиран на прва два васељенска сабора – Никејском (325) и Цариградском (381), сазваном против Аријеве и Македонијеве јереси, како би чланови Цркве имали јасно одређење своје доктрине у односу 185
на лажне учитеље. Изговарање Символа вере представља услов крштења, а због његове велике важности неизоставни је део Свете литургије и других богослужења. скит – један од три основна облика монашког живота. Током историје монаштва развили су се отшелништво – анахоретско живљење и подвизавање у самоћи (утемељитељ овог облика монашког живота је преподобни Антоније Велики), општежиће (киновија) – живљење и подвизавање већег броја монаха заједно (утемељитељ овог облика монашког живота је преподобни Пахомије Велики, + 347) и скитски живот, који подразумева да монах живи с два-три брата, при чему су храна, одећа и рад заједнички. Време се у скиту проводи у молитви, богомислију, рукодељу, а типик (в.) је строжи него у великим манастирима. Овај последњи облик подвизавања, као средину између прва два, многи Свети Оци називају „царским путем“. У Русији је скитски живот утемељио преподобни Нил Сорски. Скобцева, Ирина Константиновна – супруга С. Ф. Бондарчука (в.). Служебник – књига одређена за презвитера и ђакона, по којој се служе црквене службе – вечерње, јутрење и литургија. Осим основног дела, Служебник има и своје допуне, у којима су чинови и молитве, које се неки пут савршавају заједно са службама дневног круга (чин благосиљања кољива, молитве пре и после причешћа и др.). созерцање – контемплација, виђење, умно гледање, посматрање, једна од степеница познања и духовног узрастања смештена између практиковања врлина или бестрашћа и непосредног гледања Бога или непосредног сједињења с Њим. По Светом Петру Дамаскину, созерцање је у свему пратиља молитве: „Ум који се моли без созерцања је попут птице без крила, која није у стању да се узнесе према Богу са осећањима ума стављеним у покрет те да се потпуно одвоји од свега земаљског и приближи се небеском са свом јачином душе.“ По Светом Максиму Исповеднику, созерцање очишћује ум. Соловецки манастир – ставропигијални манастир (манастир под непосредном јурисдикцијом патријарха) који се налази у Архангелској области, на југозападној обали Соловецког острва. Први насељеници Соловецког острва били су монаси Кирило-белојезерског манастира Герман и Саватије, који су овамо доспели 1429. и који су на овом месту саградили омању цркву. Изградња манастирског здања од камена отпочела је 1558. године. Манастир је представљао значајни стратешки пут за одбрану северног приморја. Такође је био познат као место прогона значајних личности попут знаменитог саветника Ивана Грозног свештеника Силвестра, познатог келара Тројице-Сергијеве лавре Аврамија Палацина и других. Ови прогони прекинути су тек 90-их година XIX века. У доба стаљинистичког терора манастир је поново постао познат као место прогонства. Између осталих, овде је био заточен и знаменити теолог и филозоф отац Павле Флоренски (године 1882-1937). Соловки – в. Соловецки манастир. Сретењски манастир – мушки манастир који се налази у центру Москве, у Сретењској улици, основан 1395. године. Саборни храм посвећен Владимирској икони Мајке Божје саграђен је 1679. У манастиру се чувао део моштију преподобне Марије Египћанке и један изузетно вредан крст изрезбарен у дрвету. СССР, Савез Совјетских Социјалистичких Република, Совјетски Савез – савезна држава, створена 1922. на територијама Руске империје после Револуције 1917. и грађанског рата 1918-1921. Ова држава постојала је до 1991. СССР је био на првом месту у свету по територији (готово 1/6 укупног насељеног копна) и трећем по броју становника. Држава је створена 30. децембра 1922. као резултат уједињења држава насталих током револуције: Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (РСФСР), Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике (УССР), Белоруске Совјетске Социјалистичке Републике (БССР) и Закавкаске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (ЗСФСР). Током 1990-1991. ова се држава распала: савезне републике, једна за другом, прогласиле су свој суверенитет, а од септембра 1991 – своје иступање из савезне државе; 8. децембра 1991. шефови држава Русије, Украјине и Белорусије објавили су престанак постојања СССР, а 21. децембра 1991, на самиту у Алма Ати, лидери 11 (од некадашњих 15) некадашњих чланица потписали су протокол о стварању Заједнице Независних Држава. Органи СССР коначно су прекинули своје постојање са оставком председника савезне државе Михаила Горбачова – 25. децембра 1991. старац – духовни руководитељ, ава, грчки геронда, искусан монах коме се мирјани и монаси поверавају ради духовног руковођења (в. стараштво), По речима Светог Василија Великог, старац треба да непогрешиво иде испред духовног чеда начином живота, да уме добро руководити оне који иду ка Богу, да буде украшен врлинама, да сопственим делима својим посведочује своју љубав према Богу, да буде добар познавалац Светога писма, не расејан, не среброљубив, не растрган многим бригама, побожно тих, богољубив, сиромаштвољубив, не гневљив, не злопамтив, силан у назидавању (поучавању) оних који се зближавају с њим, не сујетан, не надмен, не ласкав – једном речју, то је човек који ништа не претпоставља Богу. У руској духовности најпознатији старци били су: преподобни Антоније и Теодосије Печерски, преподобни Сергије 186
Радоњешки, преподобни Нил Сорски, светитељ Димитрије Ростовски, Свети Тихон Задонски, старац Пајсије Величковски, преподобни Серафим Саровски, Свети Игњатије Брјанчанинов, Свети Теофан Затворник, те старци из Оптинског манастира – преподобни Амвросије, Макарије, Леонид (Лав), Варсонуфије и други. Служба духовног руковођења поверавана је и женама – подвижницама које су прошле пут аскезе, које за собом имају аскетску праксу, односно дело подвижничког узрастања, стицања врлина – пре свега молитвености, послушања, расуђивања и смирења. Служба духовних матера, старица, позната је још у древном подвижништву. О овоме сведочи Материк, спис Аве Исаије упућен свечасној монахињи Исидори, настао око 1200. године, који представља зборник мудрих поука великих старица – преподобне Теодоре, Саре, Синклитикије, Меланије, Пелагије, Матроне – упућених безмолвницама и монахињама у општежићу. Међу руским старицама остале су забележене подвижнице Доситеја из московског Новоспаског манастира, игуманија манастира Успења Пресвете Богородице на старој Ладоги Евпраксија, игуманија Теофанија, утемељитељка Новодевичког манастира у Петрограду, игуманија манастира Воздвижења Часног крста у Бјелову Павлина, схимонахиња Платонида из Ставропоља, Старица Дарија, утемељитељка манастира Светог Јована у Сезењеву и схиигуманија истог манастира Јефтимија, монахиња Магдалина и затворница Меланија из Јелецког манастира, игуманија Уст-Медведицка Арсенија, игуманија Тајсија из манастира Светог Јована Претече у Леушину и друге. стараштво – служење духовног очинства у Цркви. Значај духовног руковођења ради напредовања у врлинском животу, а нарочито у монашком подвизавању, потврђују сви Свети Оци подвижници (особито преподобни Јован Касијан Римљанин, Свети Јован Лествичник, Свети Василије Велики и други). Имајући у виду важност духовног узора, саветовања и руковођења за монашко узрастање у врлини, Црква је установила посебна правила и дужности за оне који управљају монашким братствима. Тако, Свети Василије Велики у свом монашком типику прописује да је „настојатељ обавезан братији да бдије над њиховим душама и да се брине о спасењу свакога од њих као онај који је дужан да за њих да одговор. Његово старање о братији распростире се дотле да он своју бригу о њима показује све до смрти, не само по Божјем закону љубави заједничком за све него и по посебном закону онога који је рекао: Готови смо били дати вам не само Јеванђеље Божје него и душе наше. Од монаха и свакоме ко се преда духовном руковођењу захтева се да буде покоран учитељу као апостоли Спаситељу“ (Свети Василије Велики, Правила укратко изложена кроз питања и одговоре, 98). Такав однос према старцу захтевају и други састављачи најстаријих монашких устава. Тако преподобни ава Исаија Египатски налаже: „Не скривајте никакве помисли које вас збуњују, ни жалости, ни жеље, ни осуђивање ближњих, него их све откривајте своме ави, с вером прихватајући оно што од њега чујете.“ Теодор Студит, оснивач Студитског манастира у Константинопољу, казује: „Истински послушник који увек, не само у неко одређено време, поступа по закону послушања, увек се подвизава на исти начин, тако што не поступа по својој вољи него се у своме делању управља по ономе што одреди руководитељ, што је најузвишеније од свих ревносно учињених дела.“ Препоруке о духовном руковођењу братије и о савршеном послушању духовном оцу и игуману налазимо и у руским монашким уставима, попут Устава Варлама Хутинског, Кирила Белојезерског, Ефросима Псковског, Јосифа Волоцког, Корнилија Комељског, Нила Сорског. старообредничке бројанице (рус. лестовка) – бројанице од коже са 109 или 150 чворића, које симболизују лествицу духовног усхођења (в. Лествица) и идеал непрестане молитве (в. Исусова молитва). Омогућавају вођење рачуна о броју изговорених молитава (сваки старообредник дужан је да дневно пређе 7 пуних бројаница) и метанија (в. велика метанија). Староправославна црква (рус. Древлеправославная церковь) – неканонска организација руских старообредника (старовераца), која данас у свом саставу има око 60 парохија у Русији и земљама из региона и 4 парохије у Румунији. Старообредници су руски свештеници и лаици предвођени протопопом Авакумом Петровичем Кондратјевим, који су одбили да прихвате реформе патријарха Никона (1652-1665). Касније се међу њима формирало више различитих црквених организација и праваца (основна подела је на поповце и беспоповце). Поузданих статистичких података о њиховој бројности данас нема; средином XIX в. број старовераца достизао је између 8,5 и 9,5 милиона, што је износило 10% укупног становништва Русије или 1/6 њеног православног становништва, да би се крајем XIX в. њихов број, по подацима Синода РПЦ, попео на 13 милиона. У погледу социјалног састава, староверце су сачињавали углавном трговци, ситни индустријалци, занатлије, козаци (посебан војнички сталеж) и сељаци. Основне тачке размимоилажења старовераца са званичном Црквом биле су: форма слагања прстију код крсног знамења, текст Символа вере (в.) никеоцариградског, писање имена Исус, начин крштавања (обливањем или погружавањем), изглед крста, сугуба и трократна алилуја, стилови у иконописању и црквеној музици итд. 187
стихар – богослужбена одежда епископа, свештеника, ђакона, обично беле боје; покрива цело тело од врата до доле. столпништво – подвиг који се састојао у стајању на стубу. Појавио се нешто пре IV века на хришћанском Истоку. Подвижници који су на себе узимали овај подвиг називали су се столпницима. Међу њима најпознатији су Симеон Столпник, Симеон Дивногорац, Алимпије Столпник, а у Русији преподобни Никита Перејаславски и преподобни Сава Вишерски. Страдална (Велика) недеља – последња недеља Великог поста, која је посвећена спомену на страдања Спаситељева. Богослужења ове седмице воде порекло из ране Цркве и почињу сећањима на улазак Спаситељев у Јерусалим. Сваки дан у оквиру Страдалне недеље назива се Великим (Велики понедељак, уторак, среда, четвртак, петак и Велика субота). схиигуман – игуман манастира који је примио схиму (в. велика схима). Таланкин, Дмитриј Игоревич (рођ. 1960) – филмски редитељ, сценариста, песник, композитор. Завршио је, 1982, с одличним успехом режију на ВГИК-у (класа С. А. Герасимова и Т. Ф. Макарове). Радио је заједно са оцем, познатим редитељем Игором Таланкиним (рођ. 1927). У периоду 1996-1999. држао је предавања на Катедри за теорију музике Московског државног конзерваторијума „П. И. Чајковски“. Од 1999. ради на Московској високој школи за радио и телевизију „Останкино“, води класу на Факултету за режију. Члан је Савеза филмских уметника. Теофан Затворник – световно име Георгије Васиљевич Говоров (1815-1894); епископ тамбовски и владимирски, плодан богослов и духовни писац, аутор Пута ка спасењу, Тумачења посланица Св. апостола Павла, Писама о духовном животу, преводилац светоотачке литературе и древних монашких типика с грчког језика на руски. Од 1866, када се повукао с епископске катедре, до краја живота подвизавао се у потпуној самоћи (затворништву) у Вишенској пустињи. Тиваида – пустињска област у Египту у којој су се подвизавале бројне истакнуте аскете, између осталих и оснивач општежитељног монаштва преподобни Пахомије Велики (Г 347). типик – богослужбена књига која прописује систематски поредак и начин свршавања црквених служби. Ова књига састоји се од три дела. На крају типика наводи се Пасхалија. Тихон Московски – световно име Василије Иванович Белавин; патријарх Московски и све Русије (18651925). Рођен је у Псковској губернији у породици свештеника. По завршетку Петроградске духовне академије примио је монашки чин, био предавач у духовним семинаријама и ректор, а затим је постављен на архијерејску службу. На Сверуском помесном сабору 1917-1918. (в.) митрополит московски и коломенски Тихон жребањем је изабран за првог патријарха московског и све Русије, после два века одсуства институције патријарха. У годинама прогона и раскола успео је да сачува Руску цркву у чистоти православне вере. Светитељ је призивао паству да се клони деструктивне политичке делатности. Био је принуђен да успостави компромисне односе с новом, богоборачком влашћу, која је тежила потпуном искорењењу православља. Подносио је клевете, нападе, био ислеђиван и затваран, због чега је и канонизован у чину исповедника. толстојевство – религиозно-морално учење о непротивљењу злу, које представља основу погледа на свет Лава Толстоја. Формулисано је у делима: Исповест. У чему је моја вера, Царство небеско унутра је, у вама, Закон насиља и закон љубави. Најпотпунију реализацију доживело је у сеоским заједницама организованим у складу с Толстојевим идеалом братства међу људима. Требник – богослужбена књига у којој су изложена свештенодејства и молитвословља посебног (приватног) богослужења, односно чинови Тајни и разних црквених молитвословља која се свршавају по потреби једног хришћанина или више њих. Ова свештенодејства и молитвословља зову се општим именом требе, због чега је и сама књига добила име Требник. Трећи Рим – учење о Москви као средишту хришћанског света, настало после пада Цариграда, „другог Рима“, 1453. Формулисано је у посланицама старца Филотеја из Спасо-јелеазаровског манастира у Москви, насталим између 1514. и 1542. С временом се то учење претворило у идеолошку потпору самодржавне власти московских царева. Тројице-Сергијева лавра – велика светиња која се налази у Сергијевом Посаду у Московском округу. Основао ју је 1337. године преподобни Сергије Радоњешки. Најстарији храм Лавре јесте Сабор Свете Тројице, чија је изградња почела још 1422. године. У иконостасу овог храма налазе се иконе преподобног Андреја Рубљова и Данила Чернога, монаха московског Спасо-Андрониковог манастира. У овом храму почивају и мошти преподобног Сергија Радоњешког. Од храмова који се налазе у Лаври треба споменути Храм преподобног Никона, Храм силаска Светог Духа на апостоле, Храм преподобног Михеја, Храм преподобног Сергија, Храм Светог Јована Претече, Смољенски храм, а својом лепотом плени и звонара Лавре (1769). На челу монашког братства Лавре налази се Његова Светост патријарх московски и све Русије, који има титулу 188
свештеноархимандрита Тројице-Сергијеве лавре. У свакодневном животу Лавром руководи архимандрит – намесник патријарха. У окриљу Тројице-Сергијеве лавре налазе се Московска духовна академија и Богословија, у чијем саставу делује храм посвећен Покрову Пресвете Богородице. тропар – кратка богослужбена песма, строфа од неколико редова, која улази у састав канона (в.). Фјодоров, Свјатослав Николајевич (1927-2000) – руски офталмолог, дописни члан АН СССР (од 1987), дописни члан РАН (1991). Године 1960. начинио је вештачко сочиво и први у земљи обавио операцију његове имплантације у људско око. Због Фјодоровљевог конфликта с директором болнице, операција је проглашена за „антифизиолошку“, а он сам отпуштен с посла; међутим, пошто су подаци о операцији објављени у листу Известија, враћен је на посао. У периоду 1961-1967. био је управник Катедре за очне болести Архангелске високе медицинске школе. Године 1967. пребачен је у Москву да руководи Катедром за очне болести и Истраживачком лабораторијом за имплантацију вештачке рожњаче Треће московске високе медицинске школе. Године 1973. први у свету разрадио је технологију операције за лечење глаукома у различитим стадијумима. Од 1974. лабораторија којом је руководио Фјодоров издвојила се из високе школе и добила назив Московска научноистраживачка лабораторија за експерименталну и клиничку хирургију ока Министарства здравља СССР. У периоду 1979-1986. био је директор Института за микрохирургију ока, насталог у оквирима лабораторије. Оснивач је и од 1986. директор Интердисциплинарног научно-техничког комплекса „Микрохирургија ока“. Фурцева, Јекатерина Алексејевна (1910-1974) – совјетски државни и партијски радник. Била је први секретар Московског градског комитета КПСС од 1954. до 1957, члан Президијума ЦК КПСС од 1957. до 1961. и министар културе СССР од 1960. до 1974. харизма (грч. уарктда = милост, божанствени дар) – благодатни дар, на пример дар исцељивања, чињења чуда, прозорљивости и сл. хиротонија – рукоположење у чин ђакона, свештеника и епископа. Полагањем руку, уз молитву епископа, на главу кандидата и молитвом, призива се на њега Дух Свети и благодат Божја, која га посвећује и поставља на известан степен црквене јерархије, помажући му и крепећи га за вршење његових јерархијских дужности. Хрушчов, Никита Сергејевич (1894-1971) – совјетски партијски и државни радник. Од марта 1953, после Стаљинове смрти, био је секретар, а од септембра 1953. први секретар ЦК КПСС. Истовремено је у периоду 1958-1964. био председник Савета министара СССР. На пленуму ЦК КПСС 14. октобра 1964. ослобођен је дужности првог секретара ЦК и члана Президијума ЦК КПСС, а на његово место дошао је Л. И. Брежњев. Совјетска власт држала се принципа да је „религија опијум за народ“. За време рата 1941-1945. Стаљину је била потребна морална подршка Руске православне цркве, па је прекинуо беспримерне прогоне којима је она била изложена после Револуције 1917. и пружио јој извесну слободу. Хрушчов не само што је обновио већ је и појачао прогоне Цркве. За време његове владавине срушена је или затворена половина од дотад сачуваних цркава и три четвртине манастира, а поново су почела хапшења свештенослужитеља и верника. Хрушчовљеве хајке против Цркве – в. Хрушчов, Никита Сергејевич. црквене утвари – свештени сасуди. Вршење Свете тајне Евхаристије и осталих свештенорадњи захтева употребу одређених сасуда (посуда) намењених за коришћење на богослужењу; ти се сасуде не могу употребљавати у друге сврхе. Већина свештених сасуда израђује се од метала или другог материјала који одговара њиховој намени и на основу одређених прописа. Ти сасуди су следећи: дискос, свети путир, звездица, копље, кашичица, губа (сунђер), дарци, воздух, топлота, дарохранилница, часни крст, плаштаница, рипиде, хоругве, кадионице, кивот, свећњаци, лахан за освећење воде, посуда за крштење, посуда за свето миро, прибор за прање руку, налоњ, клепала и звона. Чавчавадзе, Зураб (рођ. 1943. у Паризу) – председник управе Високог монархијског савета (ВМС). Године 1949. заједно с породицом репатриран је у СССР. У времену између 1971. и 1989. радио је као виши предавач на Катедри за нове наставне методе Грузијског државног универзитета. Од 1990. до 1993. био је председник управног одбора совјетско-британске издавачке куће „Рјурик“; од 1995. саветник председника Руске националне комерцијалне банке. Године 1990. био је један од организатора Руске племићке скупштине (Савез потомака руског племства), а у јулу 1993, на III сверуском монархијском конгресу, изабран је за председника управе ВМС. Чавчавадзе, Лена / Јелена Николајевна (рођ. 1947) – новинарка, редитељка, сценаристкиња. Од 1998. директорка председничких програма Руског фонда културе, потпредседница тога фонда. Добитница награде Руског биографског института „Човек године 2005“ у номинацији „култура“. Добила је и црквено одликовање – Орден св. равноапостолне кнегиње Олге. часна трпеза – најсветије место хришћанског храма. Прави се од камена (камена плоча), према речима из Јеванђеља: „А камен беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), причвршћује се на један или четири стуба или на озидан 189
олтар. У часну трпезу се приликом освећења полажу мошти мученика. У појединим храмовима она се прекрива мермерним или дрвеним балдахином. На часну трпезу стављају се Јеванђеље, које симболизује Христа, два свећњака у знак поштовања и за осветљење и, према новијем обичају, дарохранилница. Часна трпеза прекрива се с три прекривача, а то су срачица, индитија и илитон. чекист – сарадник ЧК, в. органи безбедности. Чеченија, Чеченска Република – област у саставу Руске Федерације; налази се на Северном Кавказу, у долинама река Терек и Сунжа. У саставу је Севернокавкаског федералног округа. Престоница јој је Грозни. Покрет за независност од СССР (1990-1991) кулминирао је проглашењем независне Чеченске Републике Ичкерије, што је довело до конфронтације с Русијом и до тзв. Првог (1994-1996) и Другог чеченског рата (1999-2000). Време које се описује у књизи јесте период политичких превирања и крхког мира (1996-1999). чтец – црквенослужитељ чија је дужност читање Светог писма. Он стоји у средини Цркве, откривене главе, и народу чита свештене списе; улазећи у олтар пали свеће, доноси свештенику жеравицу (упаљен брикет) за кађење, иде пред Светим даровима носећи свећњаке, доноси просфору и топлу воду (тзв. теплоту). Исто тако брине се за чистоћу Цркве и за друге црквене потребе, поје божанске химне и стара се о свештеним сасудима у Цркви.
190
Архимандрит ТИХОН Шевкунов НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ) „НЕСВЯТЫЕ СВЯТЫЕ“ И ДРУГИЕ РАССКАЗЫ ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ- ИНФОРМАТИКА а.д. Београд, 2012. ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ- Svetosavlje.org, 2014. ПРЕВОДИОЦИ: Петар Буњак Ана Јаковљевић Радуновић Олга Кирилова Милан Радовановић Ружица Радојчић
191